Sveta Loza Stefana Nemanje

Предговор Ненада Лемајића Снажно интересовање за историју тесно је повезано са развојем грађанске класе и стварање националних држава. То не чуди, с обзиром да је развијена свест о заједничком пореклу и прошлости неопходан предуслов друштвених веза које спајају припаднике истог народа. Већ од самих почетака ово интересовање за прошлост раздвојило се приступом у два правца. Један би означио његово уобличавање, као научне дисциплине, са сопственом методологијом, што је постепено довело до обликовања и гомилања нових сазнања, стечених као резултат систематских истраживања. Као последица тих истраживања развила су се нова интересовања у круговима научника а питања, која раније нису била ни формулисана, почеће да означавају трасу којом су усмеравани истраживачки напори. Други правац ових интересовања за прошлост остао је везан за природну љубопитљивост коју је шира публика, увек показивала за познавање сопствене прошлости. У том миљеу мешали су се одувек сазнања стечена од предака, на граници мита и слабашног сећања, историцизам веома битан за формирање српске државе у XIX веку са свим својим најважнијим поставкама још увек добрим делом укорењеним како у школске уџбенике тако и у државно националну идеологију и знања стечена ишчитавањем научних и књижевних дела о прошлости. Наравно да је оваква подела морала изазвати јаз између историчара – истраживача и стручњака, као припадника првог правца, и бројних заљубљеника у историју, као њихове најверније публике. Неразумевање између ове две групе понекад је изузетно тешко превазићи јер захтева напор обе стране. Док историчариистраживачи морају покушати да изађу из своје научноистраживачке љуштуре и, ма колико им то било тешко, заузму лабавији однос према питањима везаним за круте, али неопходне, принципе историјске методологије, љубитељи историје морају наћи разумевања за њима често несхватљиву опрезност у изрицању вредносних судова, оцена, закључака па често и факата којима друга страна често провоцира њихово већ ионако танко стрпљење и неутољиву жељу за сазнањем најтамнијих дубина прошлости. Књига Жељка Фајфрића, Света лоза Стефана Немање, у издању Графосрема из Шида, попуњава веома успешно баш тај настали јаз. Наравно да књига може

претрпети критику са обе стране. Научници би пре свега, пошто су факта наведена у раду неоспорна, навели бројне методолошке примедбе док би љубитељи историје могли да се пожале на слабу ”распеваност” дела. С друге стране, несумњиве су и позитивне реакције. Љубитељи историје добијају дело писано занимљивим стилом, које се лако чита, а стручњаци ће несумњиво потврдити да је аутор консултовао бројну литературу и своју причу градио на веродостојним фактима. Аутор је самим својим животом био опредељен да напише књигу интересантну обема супротстављеним странама јер не само што је љубитељ историје, већ је и доктор правних наука, тако да му уз љубопитљивост аматера није страна ни научна опрезност стручњака. Суочавајући се са тек фрагментарно сачуваним остацима прошлости, на основу којих је морао реконструисати то раздобље, аутор се определио за оригиналан методолошки приступ. За разлику од класичне методе која захтева одржање историјске приче само у оним оквирима које допуштају историјски извори, Фајфрић се определио за приступ у суштини близак методи писања историјског романа. Играјући на тананој нити између маште и документа константно је успевао да причу одржи у границама које допуштају историјски извори уз приповедачки стил који читавој причи даје изузетан степен животности. Историчари су интересовање за проучавање периода Немањића показали још на самом почетку озбиљних историографских истраживања, која су отпочела у другој половини XVIII века. То је довело до настанка великог броја монографских дела о реченом раздобљу. Специфичност историјских података, који су из тог доба очувани, условила је и начин рада на њему. Непостојање целовитих архивских серија присиљавало је историчаре да многе процесе и догађаје реконструишу на основу фрагментарних података. То је за последицу имало пропуштање одговора на нека од најинтересантнијих питања нашег средњег века. Поготово су велики пропусти учињени у сфери проучавања друштвене историје, ужих друштвених група односа елите и преосталог становништва и улоге појединаца који су ту елиту предводили. Свесно заобилазећи ове теме, историчаримедиевалисти су нам ускратили задовољство да осетимо дух средњовековног доба и да упоредимо живот тадашњих људи са животом у нашој епохи. Анализа сличности и разлика ондашњег и савременог човека, тражење општег и специфичног свакако је један од главних покретача интересовања читалаца. Жељко Фајфрић у овој књизи анализира историјске изворе са жељом да се проникне у начин размишљања водећих личности тадашњег времена, свесно занемарујући оне међу њима и то многобројније, који су говорили о економској проблематици. Зато су максимално искориштени подаци из српских житија који говоре о делатности и интимним размишљањима српских краљева и царева. При томе аутор успева да разреши најважније проблеме у коришћењу такве врсте докумената и успостави критички однос према њима.

Прва поглавља књиге посвећена су делатности оснивача династије Немањића Стефана Немање који је у другој половини XII века поставио темеље будућој моћи Србије. У његово време су се на тада, наизглед, још моћној Византији почели примећивати први знаци слабљења. Вешт дипломата и способан војсковођа Немања је искористио постојеће околности за почетну експанзију Рашке и њено наметање као водеће српске земље. Делатности његових синова Стефана Немањића (Првовенчаног) и Растка (Саве) посвећено је више значајних поглавља. За овај период су карактеристичне крупне промене на Балканском полуострву које су имале одраза на унутрашње прилике у Србији. После слома Византије у IV крсташком рату њени остаци, Епирска деспотовина на Балканском полуострву, Никејско и Трапезунтско царство у Малој Азији, борили су се за превласт. Српски велики жупан Стефан Немањић искористио је те супротности за даље јачање земље. Потврду своје снаге Србија је остварила добијањем краљевске круне 1217. године. Значајан успех представљало је и стварање самосталне црквене организације и њено еманциповање од Охридске архиепископије 1219. године. Важан период у развоју Србије наступио је од половине XIII века. Културни утицаји Византије на Србију били су у овом периоду изузетно значајни. Разлог свакако лежи у чињеници да се Србија проширила на дотада византијске територије у Македонији. Истовремено је развој рударства и трговине омогућио српским владарима, а пре свих Милутину почетак велике експанзије ка југу. Делатностима краља Стефана Дечанског и његовог наследника, краља и потом цара, Душана посвећена је значајна пажња. То је раздобље од изузетног значаја у српској историји, јер управо тада отпочиње задња фаза експанзије Србије према ослабљеној Византији која је после унутрашњег рата између Андроника II и Андроника III запала у кризу од које се више никада није опоравила. Оснажена српска држава, управо тада, отпочиње са освајањима. Све оно што је припремано готово читав век успео је да оствари баш цар Душан у свега неколико похода после којих се већина византијских територија на Балкану нашла у српским рукама. Кроз проучавање личности овог цара, његових дилема, оклевања, али и одлучних акција, аутор на готово драматичан начин описује те походе и Душанове преговоре са византијским пребезима Сиргијаном и Јованом Кантакузином. Околности у којима је Душан крунисан за цара посебно су анализиране и свакако представља најбољи део књиге. Буран период српске историје у време између Душанове смрти и битке на Марици, која ће означити почетак краја српских средњовековних држава, размотрен је изузетно помно. Крупни феудалци успели су у овом периоду да заокруже своје поседе. То је довело до уздизања неколико феудалних породица у Србији. Ови процеси су били прекинути турским продорима у Србију. Епоха великог успона Србије, коју су обележили чланови породице Немањића биће завршена. Ова граница је зналачки одабрана и за хронолошку границу Фајфрићеве књиге јер представља завршетак класичног средњовековног периода Србије.

1. Младост Стефана Немање Почетком XII века на Балкану стоје насупрот једна другој две српске области – Рашка и Зета. Обе су међусобно имале довољно различитости да би биле у сталним непријатељствима, а разлог је био једноставан – превласт. Осим другачијег етничког састава и различите религије, Рашка и Зета су трпеле различите утицаје што се и те како осетило у културном погледу. Њихови међусобни односи били су само понекад складни, а најчешће је стална нетрпељивост доводила и до крвавих сукоба. Оно што им је било заједничко било је то да ниједна област није била независна, већ су обе под страном влашћу. Зета се налазила у приморју, тако да је ту био изражен утицај романске културе, а била је, осим српским живљем, насељена и бројним романским и арбанаским становништвом које је имало и приличан политички утицај. Зета је једно време носила име Диоклитија или Дукља, то је био назив за средњовековну област која се простирала од Боке Которске до реке Бојане (ово име потиче вероватно од имена римског града Doclea или можда од назива илирског племена Docleatina). Сам назив Дукља је у употреби од X века и негде од XI века ова се област почиње називати Зетом. Назив Дукља (Диоклитија) се касније само употребљава у владарским титулама. Око 1077. године Зета је уздигнута на ранг краљевине тиме што је римски папа Гргур VII одобрио да се кнез Михаило крунише за краља. Истовремено, краљ Михаило је радио и на томе да Зета добије самосталну архиепископију, што је на крају, 8. јануара 1089 уродило плодом тако да је у Бару основана зетска (Дукљанска) архиепископија. Но, тада већ није владао Михаило, већ његов наследник Бодин. Барска архиепископија је имала прилично велику надлежност и контролисала је епископије у Бару, Скадру, Дривасту, затим пулатску епископију, српску, босанску и требињску, а и сви манастири у земљи били су под њеном контролом. Захваљујући овоме католички утицај је био изузетно јак, тако да многе области у Зети нису имале уопште православног свештенства. Да је утицај римске курије био велики види се и из тога што су сва документа писана искључиво на латинском језику. Само становништво у Зети није било хомогено, будући да се ова држава налазила на границама различитих племена, која се јесу мешала, али која су и задржавала мноштво својих племенских обичаја. Рашка се налазила у унутрашњости, окружена планинама и непроходним шумама које су јој представљале дуго времена штит тешко пролазан за стране освајаче. У овој области живело је претежно српско становништво уз веома мало другог етничког елемента тако да је Рашка успела да сачува много тога патријархалног и конзервативног. Ту су у највећој мери очувани народни језик и други обичаји, а православна црква је имала искључиви утицај. Рашка се углавном бавила својим пословима, али то није сметало њеног владара да када год то може усмери своју војску ка Зети. Пограничне чарке су биле непрестане, али ни један од владара није показивао неке веће амбиције према другој области, па су сви сукоби завршавали углавном пљачкама стоке и паљењем усева.

Ова стална трвења су достигла врхунац након смрти зетског владара Бодина, око 1101. године, када га је требао да наследи син Михаило, али због неморалности његове мајке избила је свеопшта побуна у којој се најбоље снашао Бодинов брат Доброслав и искористио огромни метеж да се дочепа престола. Успех му је био тек половичан јер га никако није умео и очувати. До тог момента Зета је била колико – толико мирна земља, без неких већих трзавица које би омеле стални успон ове области, али од појаве Доброслава историја Зете постаје поприште дивљих обрачуна за власт. Да је ситуација у Зети веома несигурна, први је осетио Вукан, тадашњи рашки велики жупан, па са војском упадне у Зету. Већ расклимана Зета није била у стању да се брани, а изгледа да ни Доброслав није показивао нарочиту вољу, још мање сналажљивост, па неког отпора није ни било. Таквог владара није било тешко оборити, тако да Вукан није имао већих проблема при хапшењу Доброслава и натурања свога кандидата Кочапара Бранисављевића. Рашки жупан је желео да довођењем Кочапара на зетски престо добије одлучујући утицај у овој области. Судбина Зете, а ни судбина Кочапара њему није била битна, битна је била власт и прилика да је прошири преко границе Рашке. У томе није успео у потпуности јер се Кочапар показао незахвалним, а вероватно и превртљивим, па се веома брзо одвојио од Вукана. Ускоро су између њих владали толико лоши односи да је Вукан, не могавши више никако да поврати утицај над својим штићеником, чак покушао и да га убије "Потом је Вукан са Рашанима поставио засједе Кочапару да би га убио" (Летопис поп Дукљанина). Кочапар се показао као веома спреман на Вуканове подвале па их је до краја све избегао. Све у свему Кочапар се показао као одлучан владар који је имао намеру да Зети поврати ранију снагу и важност. Његови покушаји су били окренути углавном ка заузимању хумске земље, но у једном од похода погине. Сада је опет рашки жупан Вукан имао потпун утицај над зетским унутрашњим стварима па је то искористио истурајући и подржавајући новог кандидата за зетског владара који се звао Владимир, иначе син најстаријег Бодиновог брата, такође Владимира. Овај се потпуно препустио Вукану и чак му постао и зет. Захваљујући томе Зета је проживела неколико година без династичких борби што је и те како остало у сећању. "И земља је дванаест година живјела у миру" (Летопис поп Дукљанина). Вероватно је да би овакво стање трајало дуже време да у Рашкој Вукан изненада не умире, чиме је зетски владар Владимир изгубио сигурну подршку. То је била прилика да се одмах придигну његови непријатељи па тако побуну диже Бодинов син Ђорђе, а на наговор своје матере Јаквинте. Иначе, ова жена је остала у предању позната као надасве опака и зла. Она је као жена Бодинова још за његова живота била у сталним сукобима са Бранислављевићима јер се бојала њиховог јачања предвиђајући да ће они након Бодинове смрти преузети престо. Поп Дукљанин њој чак приписује у заслугу одсецање главе родоначелнику Бранислављевића, кнезу Браниславу, а које је на њен наговор наредио Бодин. Тада су погубљени и Бранислављев брат Градислав и Бранислављев син Бериња: "Краљ Бодин би побијеђен од жене као Ирод од Иродијаде" (Летопис поп Дукљанина).

Ђорђева побуна је на крају успела (изгледа да је Владимир отрован), али ни он се није дуго науживао на власти. Ускоро га Бранисављевићи уз Грчку помоћ потисну, а матер му Јаквинту ухвате у Котору и пошаљу на заточење у Цариград. Сада је на престолу Грубеша Бранисављевић, подложник Грка. Ђорђе немајући куд побегне у заштиту код својих доскорашњих непријатеља, у Рашку. Грубешина владавина је трајала седам година и остала је у лепом сећању. "За то вријеме земља је била у миру и веома се опоравила. Тада је бог дао жита и вина на претек и земља би напуњена сваким изобиљем" (Летопис поп Дукљанина). Мир поново поремете Рашани који са војском упадну у Зету. Код Бара дочекује их Грубеша, али битку губи и сам гине. Зетски престо преузима поново Ђорђе, али сада је он већ старији и много искуснији па му је јасно да се многе ствари у политици и борби за власт могу много лакше стећи митом него оружјем. Стога покушава да се измири и са Бранисављевићима, својим највећим непријатељима, нудећи им поједине жупаније на владање. Вероватно је рачунао да му је боље да их као своје подложне жупане држи на оку него да стално са страхом гледа према Грчкој одакле би они могли наићи. Успех му је био само делимичан. Неки од Бранисављевића му долазе и прихватају понуду, док други остају у Грчкој, а опет неки одлазе у Рашку где сплеткаре. За то је сада Рашка идеално тло, јер у њој се династичке борбе након смрти Вуканове још увек не смирују. То је идеална прилика за Зећане и њиховог владара Ђорђа, да сада они почну да се мешају у рашке послове. Ђорђе је тога свестан и он то користи, па гура свог кандидата Уроша, иначе синовца Вукановог. Како је Урош био у тамници у Рашкој то га је требало најпре ослободити из ње. "Краљ сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплијени. Ту наиђу на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле пошаљу за жупана у Рашкој". (Летопис поп Дукљанина). Ове династичке борбе у Рашкој су избиле одмах након смрти великог жупана Вукана. У међувремену, док се Урош није дочепао власти, неки Завида је изгледа владао једно време (стога постоје претпоставке да је он можда Вуканов син или блиски рођак), али он није био личност већег значаја и формата у Рашкој тако да није успео да се одржи на престолу и одмах је подлегао побуни своје браће. Завида се наводно са својом браћом споречкао око имања и будући да није дошло до мирног решења овога спора, дошло је до тешких речи, затим претњи и на крају до отвореног сукоба. "Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузела земљу". (Стефан Првовенчани). Завида није могао другачије одговорити већ само бекством. Он је имао неких имања у Зети, познато је Рибница код Подгорице, и ту се склонио за извесно време. За то време у Рашкој бесне династичке борбе које трају дуже време што омогућује да се у њих умеша и зетски краљ Ђорђе желећи да он буде тај који ће да одлучи о томе ко би могао бити нови жупан. У томе је на крају преценио своје снаге јер се одједном рашка властела удружила са незадовољном зетском властелом, па онда тако удружени позову у помоћ Грке. Наравно, Грци су осетили повољну прилику

да поново добију утицај у српским пословима и пристану. Као резултат овог савеза остварена су два војна похода против Ђорђа. Први поход Ђорђе је сузбио, али у другом подлегне. Војска му се разиђе и он, немајући куда, за прво време се склони у Црмницу. Сада је цела земља букнула против њега, најпре Котор, а затим и остали. Једно време је лутао по земљи тражећи уточиште док га коначно нису, презреног од свих, ухватили и одвели најпре у Драч, а затим у Цариград. У Цариграду је, попут своје мајке неколико година раније, и он умро у заточеништву. Грци су тада као свога претендента на престо у Зети довели Градихну из куће Бранисављевића. Ове династичке борбе довеле су Зету дотле да је она од независне претворена у државу која је зависна од Византије. Вероватно је да је народ Зете туђинско освајање дочекао као олакшање, јер га је освајач коначно ослободио бескрајних династичких борби које нису имале никакве сврхе, осим борбе за власт. Издајство је постало обична ствар, а да је узело маха потврђује и поп Дукљанин: "Тада су они који су се сматрали пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хљеб, подигли против њега своје потчињено људство, тако једни споља а други изнутра предадоше тврђаву и краља војсковођи господину Алексију, који узевши краља, поведе га са собом у Драч, а одатле га, окованог и у пратњи стражара, пошаље у Цариград, гдје је преминуо у затвору." (Летопис поп Дукљанина). Осим независности, Зета је изгубила и друге привилегије које су Бодин, а касније и Михаило тешко стекли. Средином XII века укинута је и барска архиепископија, а и владар више не носи назив краља већ назив "велики кнез". Управо некако око тог времена, претпоставља се 1113. године, Завида је добио сина коме је дао име Немања. Како је у то време Завида боравио у Рибници код Подгорице, то се претпоставља да се Немања родио управо ту. Одмах по рођењу детета поставило се и питање његовог крштења. Завида је био православне вере и било је за очекивати да се и дете тако крсти, но ту је било проблема јер је Зета била под снажним католичким утицајем толиким да у њој скоро да није било православног свештенства. Како је Завида био практичан човек, одлучио је да му дете крсти католички свештеник. "А како су у земљи тој латински јереји; то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење" (Стефан Првовенчани). О Немањином детињству и раној младости не знамо ништа, али на основу онога како се живело у Зети у то доба може се са великом сигурношћу реконструисати и то какав је он имао живот. Завида је, иако без значајније политичке улоге у животу Зете или Рашке, припадао породици великог рашког жупана а био је у сродству и са зетском династијом. Био је вероватно и добростојећи о чему говори и то што је могао из Рашке пребећи у Зету. Изгледа да је највећи део времена проводио у Рибници која се налазила близу два велика града – Котора и Дубровника. Оба града имала су широку аутономију, која је у себи подразумевала да постоје тачно одређене границе градске територије, сопствени закони, судије, разни чиновници и магистрати који су сваке године бирани и мењани, имала су своје епископије, мада

је што се тиче црквених ствари, град Бар имао несумњиву предност у односу на Дубровник и Котор јер је у њему било седиште архиепископије. Бар се налазио на брду изнад оштрог гребена Сутормана и Румије и управо захваљујући томе што је био седиште архиепископије сматран је политички важнијим од осталих. Овај град је живео од трговине маслиновим уљем и захваљујући томе био је густо насељен, а сама варош је била прилично велика. Ипак, Котор је био економски јачи и сигурно је да га је Немања често посећивао и посматрао снажну тврђаву на стени која се дизала високо у небо, док се испод ње простирала варош са око пет стотина кућа. Око њих се пружао исто тако снажан камени бедем, који је служио као заштита од ненаданих напада. Котор је био типична приморска варош са тесним улицама у којима су се налазиле куће од камена (ређе од дрвета), прекривене сламнатим или дрвеним крововима. Скоро свака кућа је имала по један балкон који се налазио са главне стране куће. Град је био пун занатлија, углавном кожара, ципелара, златара, воскара и наравно рибара. Са Дубровником, Котор није имао посебно срдачне односе из разумљивих конкурентских разлога. Но, све то није била велика сметња да се грађани ова два града међусобно мешају, тргују, па чак и венчавају. Ипак, мало је примера да се Дубровчанин преселио у Котор док је у обрнутом смеру било доста селидби. Котор је обухватао релативно велики простор који је заузимао полуострво између другог и трећег залива. Сва област је била густо насељена, а земљиште је било марљиво обрађивано, што је резултирало бројним воћњацима, виноградима, баштама међу којима је било саграђено и мноштво вила. У самом граду знало се ко на ком месту живи, па је у северном делу (Доброта и Пераст) била насеобина занатлија (бачвари, лађари, кречари, циглари). Дубровник је био сразмерно јачи град у односу на Котор што се могло одмах видети и по кућама које не само да су биле скоро све од камена, већ су биле углавном двоспратне или троспратне, а нису биле ретке ни четвороспратне. Градиле су се углавном од камена или опеке, али као и у Котору биле су густо збијене. Прозори су затварани дрвеним капцима, док је стакло било прилично ретко. Скоро свака кућа је имала откривену или покривену галерију, где се држало цвеће. Ове галерије су служиле и за много прозаичније ствари, као што је смештај нужника и то на предњој страни куће тако да сав измет пада директно на улицу. То је био разлог зашто су ионако узане улице биле пуне смећа. Калдрмисане улице су биле реткост, а становници су слободно држали свиње и другу стоку на улици. Исто тако у многе куће се улазило са степеништа које су биле споља, на улици, што је још више сужавало ионако тесне улице. По оваквим улицама била је права авантура ићи ноћу; увек је постојала опасност да се упадне у јаму која је пуна нечистоће или да се страда од пљачкаша и непријатеља, а могло се наићи и на какав љубавни пар за који су овакве улице биле идеалне. Стога је било мало оних који су се усудили да без фењера шетају када падне мрак. Било је забрањено да се изван градских зидина праве камене куће, већ су се правиле углавном од дрвета са сламнатим кровом. То је било из војничких разлога, односно зато што би се те куће у случају напада споља одмах запалиле и не би

могле да непријатељу пруже заклон. Због поменуте неуредности шириле су се и многе болести од којих је свакако била најприсутнија лепра. И у Котору и у Дубровнику зараженима лепром био је забрањен улазак у град и они су морали да живе на тачно одређеним местима, да не би пренели болест на остале грађане. Осим тога, у Дубровнику су морали да носе и бела одела како би били приметни са веће раздаљине. Било је још људских наказа, попут оних које су сами људи направили кажњавајући криминалце сечењем ушију, носа, смуђењем косе, ослепљењем, итд. Честа казна била је и чупање браде, а због обичаја да људи носе дуге косе и браде, па је чак била велика срамота бити ћосав. Будући да је Немања био из добростојеће куће, то му је и живот био далеко лагоднији но што је то био живот обичних грађана. Но, то не треба преувеличавати, јер ни тадашња висока властела није имала неки бог зна како угодан живот. Вероватно је да је кућа Немањиних родитеља била сва од камена, без велике удобности. Могуће је да су и у њој као и кућама других богатијих под и врата били прекривени шареним простиркама, а вероватно је да су имали платнене завесе или памучне, које су служиле као заклон од сунца. Уколико су имали скупоценог прибора чували су га, као и све друге вредније ствари, у ковчезима од којих је кључ имао само старешина породице. Кућа је била осветљавана свећњацима или фењерима, док су у сиромашнијим кућама користили луч. Чак и у најбогатијим кућама у то време је била ретка постеља, већ се спавало на поду, где би се распрострло неко крзно, а касније се употребљавао душек, перјанице и сламарице. Храна није била једнолична како се то данас често неоправдано мисли. Преовлађивала је биљна храна. Користио се хлеб, погача, каша, пита са месом или сиром. Заправо највише је у употреби био сир, али и свињско и овчје месо. Од свињског меса на цени је била нарочито шунка и сланина. Јела се риба, али и дивљач мада само на трпези знатније господе. Као пиће коришћено је вино и медовина. Немања се вероватно највише забављао одлазећи у лов и то на препелице, јаребице и друге птице, што се тада сматрало посебно отменим. Добијало се много на престижу уколико би се у лов ишло са соколовима. Тада су се у околини Котора по брдима хватали соколови мрежама и они су били обучавани за лов. Били су веома скупоцени, тако да су често вођене парнице око власништва над овим птицама. Осим лова биле су омиљене и неке забаве које су биле везане за коришћење бојног оружја. Најчешће се вежбало у гађању стрелом и луком, ручним балистом као и са мачевима. Гозбе су биле честе, а гостопримство је било пословично. Оне би се увек завршавале жестоким пијанкама, што и није било чудно јер су непрестано за све и свашта дизане разне здравице. На таквим весељима играње је било обавезно, посебно коло. Коришћени су фрула, гусле, гајде и рог као инструменти. Биле су честе и забаве под маскама, а најчешће су се носиле животињске маске. Када није било таквих забава, одлазило се у крчме где су најчешће радиле жене због којих су стално избијале туче. Певање је било веома омиљено и певало се у свакој прилици, и у свадби али и на сахрани, док су епске песме биле нераздвојни део живота.

2. Рашка у борбама за независност Време владавине великог жупана Уроша везано је за уплитање Рашке у велики рат између Угарске и Византије који је почео 1127. године. Угари су најпре освојили Хрватску и велики број далматинских градова који су до тога момента били под Венецијом. Но, њихови планови су ишли и даље ка југу. На том путу они су наишли на Рашку која је била, и поред својих непрестаних борби, ипак противник за респект и савезник око којега се требало потрудити и придобити га. Користећи то што су Рашани били изразито нетрпељиви према Византији желећи се ослободити од византијске зависности угари их придобију за савезнике. Око 1127. године Угари су почели са нападом и првом налету освајају Београд, али изгледа да нису били сигурни да ће га успети и задржати, те су почели да руше градске бедеме и да камење преносе у Земун појачавајући његове бедеме. Ускоро су стигли до Ниша и Софије, а има неких индиција да су се поједини одреди залетали чак до Филипопоља. Византија је узвратила удар и успела да их порази на левој обали Дунава, код Храма. Након овог пораза Угри су још једном покушали ратну срећу и нападају на Браничево. Имали су успеха, али само док се византијски цар није појавио са војском. Међутим и византијска војска се ускоро морала повући због болести и недостатка хране. У међувремену, Срби навале на Рас где се налазила византијска посада, освоје га и пале (1129.). Тада је заповедник војне посаде у Расу побегао, а византијски цар, разљућен, осрамоти га тако што га обуче у женску одећу, посади на магарца и проведе га по Цариграду. Како је овај устанак био прилично озбиљна ствар то је византијски цар Јован Комнин морао да лично доведе војску и да овај устанак умири. Устанак је угушен, а Грци су се жестоко осветили тако што су мноштво заробљених Срба одвели у разне крајеве Грчке. Жупан Урош је тада морао да поново призна врховну византијску власт. У овом рату Срби су жестоко страдали, али њихова жеља за ослобођењем од Византије није престала, као што је и њихово пријатељство са Мађарима остало. Желећи да Србе што више веже за себе, угарски краљ је дошао на идеју да свога сина ожени ћерком великог жупана Уроша. Тако је године 1131. дошло до брака између српске принцезе Јелене и будућег мађарског краља Беле II. О овоме Бели постоји интересантна прича. Угарски краљ Коломан (1095-1116), једна наказа од човека, разрок, рутав, ћорав, грбав, хром и јецав, имао је брата Алмоша који га је покушао срушити са престола. Покушај није успео, а Коломан се грозно осветио наредивши да се Алмош ослепи, и што је још грозније наредио је да се ослепи и петогодишњи Алмошев син, Бела. Касније је Коломану сунуло кроз главу да је и то мала освета па је дао наређења да се обојица погубе. Међутим, редовници неког самостана сакрију и Алмоша и Белу, тако да је Коломан и умро убеђен да су ова двојица, сходно његовој жељи, мртви.

Коломана је наследио Стјепан (1016-1131.), веома сличан своме оцу, разблудник, који је довео у Угарску Кумане (Половци) и живео са њиховим женама. Ово је бекријање узело толиког маха да је Стјепан у својој тридесетој години умро, исцрпљен од таквог живота личећи на осушеног старца. Још док је он боловао, почеле су смутње око престола, будући да није имао наследника. Ипак, некако Стјепан сазна да је несрећни краљевић Бела жив (иако слеп), силно се обрадује, доведе га на двор и прогласи за наследника. У исто време уговори са великим жупаном Рашке, Урошем, женидбу Беле и Урошеве ћерке Јелене. Године 1131. Стјепан је умро, а наследник угарске круне је постао Бела док је Јелена постала угарска краљица. Јелена је потпуно узела под своје Белу који је био слабић, неодлучан и који је своје страхове сакривао у непрестаним пијанкама. Јелена је чак на угарски двор довела и свога брата Белоша, који је дуго водио главну реч у свим државним пословима, а једно је време имао титулу бана Хрватске и титулу палатина. Бела II је владао само десет година, а 1441. године је умро. Цело то време Јелена је била та која је заправо водила Угарску и њој се приписују немилосрдни обрачуни са свим противницима њене власти, па је тако чак једном приликом намамила у двор око стотину племића који су били против ње и њеног мужа, а онда их дала немилосрдно побити. Бела и Јелена су имали четири сина: Гејзу, Ладислава, Стјепана и Алмоша, а престо је наследио најстарији син Гејза (11411162.). Рат Византије и Угарске је знатно изменио целокупну балканску ситуацију јер Угри почињу схватати Балкан као своју утицајну зону. Како су Хрватску освојили, део далматинских градова исто, а око неколико градова воде непрестано борбе са Млецима то је њихов поглед сада отишао према истоку, тамо где је Византија. Једини савезник који им може помоћи јесу Срби, а њима су Мађари опет потребни не би ли се ослободили несносног присуства Византије. Вероватно је да су и Срби имали веома сличну рачуницу када су улазили у савез са Мађарима. Очекивали су да се уз помоћ Мађара ослободе Византије која је била све слабија и са све мањим могућностима да издржава војску која би контролисала тако огромну државу која је залазила на два континента. Исто тако, простор на којем су Срби живели никада није био прворазредни интерес Византије, тако да се очекивало да Византија неће бити у стању да поред толико важнијих фронтова на овај шаље велику војску. Терен на коме су Срби живели био је веома тежак – са пуно шума, кланаца и литица, где је било потребно дуго времена да би се нешто освојило. Све је то тражило много средстава којих је Византија тада имала све мање. То су и Срби и те како осетили и само се тако може објаснити страшна упорност са којом су они стално дизали буне против Византије иако су се оне веома често свршавале тешким српским катастрофама. Удајом Урошеве ћерке Јелене за Угарског краља Белу II и доласком њеног брата Белоша на угарски двор, Срби добијају једног искреног савезника који је уз то и веома моћан. У тој политичкој и борбеној игри ни Мађари нису сувише журили. Након рата 1127-1129. и они су схватили да је Византија, мада пољуљана, још увек веома снажна и стога је политика коју је водио угарски двор много смотренија и постепенија. Читава

владавина Беле II (1131-1141.) протекла је у постепеним освајањима Босне, када је узета Рама, а по неким изворима и цела Босна. Ситуација се нагло компликује када на византијски престо долази цар Манојло Комнен (1143-1161.), једна изразито војничка личност, али са доста дипломатскога дара. Овај цар је имао велике планове, но већ исцрпљена држава му је то само донекле омогућила. Манојло I Комнен је био син цара Јована II, његов четврти и најмлађи син. Ово је био цар који није личио на дотадашње византијске самодршце. Био је свестан свога, али и значаја византијског Царства па се у складу са тим понашао. Под великим утицајем западњачког модела витештва, као и самог западњачког начина живота био је у души ратник који је више од свега волео директне војне сукобе у којима и лично учествује, али исто тако и занесењак који се са великом страшћу упуштао у замршене теолошке дискусије. Оба пута се женио западним принцезама које су са собом такође доносиле дах Запада. Живео је у Влахернском дворцу на којима се живело у ведрој и лакој атмосфери без познате византијске церемонијалности и укочености. Витешки турнири су били чести и на њима је цар узимао учешће где је у сударима са другим витезовима често падао у прашину што, наравно, конзервативним Византијцима није било ни мало пријатна сцена. То му нико није смео рећи, али и сам цар је то осећао па се окружио углавном странцима. Од свога оца Јована II, цар Манојло је наследио сукоб са Норманском краљевином која се налазила насупрот Византије у јужној Италији. Овај сукоб за време цара Јована II је био углавном локалног карактера, између саме Византије и самих Нормана, међутим Манојло га је проширио до неслућених размера. У жељи да се једном за сва времена обрачуна са Норманима, цар је кренуо у стварање широке коалиције која би му омогућила инвазију јужне Италије и коначан слом Нормана. У том правцу склапао је савезе са Немцима и Венецијом. С друге стране стварала се коалиција на страни Нормана и у њу су улазили француски краљ, Угарска и Рашка, а имала је и подршку римског папе. Припреме за напад на јужну Италију су већ биле у току, када је дошло до, за цара Манојла, изненадног покретања II крсташког рата. Под притиском Бернарда од Клервоа од 1147. године француски и немачки краљ покрећу армије у жељи да их пребаце у Малу Азију и тако ослободе Христов гроб. На путу за Малу Азију крсташе је пут водио највећим делом преко византијског Царства. То је само по себи доносило огромне проблеме. Осим што су разуларени крсташи, више налик на друмске разбојнике него на свете Христове ратнике, пљачкали и нападали све што им се нашло на путу, они су били и веома моћна армија спремна на све. Једна таква хорда у срцу државе значила је само проблеме. Прва група крсташа под вођством немачког краља Конрада III је правила целим путем страшне нереде. Манојло је чак избегао и да се сусретне са Конрадом III, иако су они били савезници против Нормана, а Манојло је био чак и ожењен Конрадовом рођаком Бертом од Зулебаха (у Византији добила име Ирина). Византијски цар је заправо журио да Немце пребаци што пре за Малу Азију, док

није дошла и друга група крсташа коју је водио француски краљ. Постојала је реална опасност да би се ове две армије могле сукобити између себе на византијском тлу, па би се и крсташки поход завршио пре но што је и стварно започео. Чини се да се Конрад тога досетио, па је без већих проблема прешао у Малу Азију. Са Французима и њиховим краљем Лујем VII је већ било теже будући да је са њима Византија била у непријатељским односима због сукоба са Норманима, чији су савезници били Французи. Између Француза и Манојла је било доста натезања, па су чак Французи размишљали да нападну и сам Цариград и да баш ту заврше са својим походом, али ипак француски краљ попусти и преведе војску у Малу Азију. Сада је и цар Манојло могао да одахне, тим више што су обе војске одмах по доласку у Малу Азију доживеле све саме поразе. Погибељ је била толика да су се и немачки и француски краљ убрзо вратили кући, остављајући своје армије њиховој судбини. За то време цар Манојло је наставио своју политику према Норманима и овај сукоб се током 1147. године почео све више захуктавати. У овом рату иницијативу одмах преузимају Нормани и под вођством свог краља Рожера убрзо освајају Крф, Коринт и Тебу. Ови градови су били центри свиларства и због тога били најбогатији у Византији. Одмах по освојењу ових градова, Нормани најпознатије свиларе одводе у Палермо где су отворили фабрике свиле. Византијски цар Манојло је брзо одговорио на напад Нормана и то тако што се прво измирио са немачким краљем Конрадом III, а у савез је убрзо увео и Венецију. Током 1149. године цар Манојло је повратио Крф и спремио се за прелазак у јужну Италију, са намером да изврши инвазију и сломи Нормане. Ускоро се и цар Манојло уверио да у норманском краљу Рожеру има достојног противника, како у рату тако и у сплеткама. Рожер најпре у Немачкој прави смутње немачком краљу Конраду, тако што против њега подбуњује војводу Велфа. Сада Конрад у срцу Немачке има побуну и он нема више времена за савез са Византијом, већ жури кући не би ли смирио сопствену побуну. Пошто је елиминисао једног противника, Рожер исти рецепт примењује и у позадини Византије наговарајући Мађаре и Србе да нападну Византију. У Мађарској на престолу је Гејза II (1141-1162.) који тада има тек нешто више од десет година и државу воде његова мати Јелена (ћерка рашког жупана Уроша) и њен брат Белош. У Рашкој на власти је Урош II, син Уроша и брат Јеленин, који само чека прилику да се отресе византијског јарма. Ово се Урошу сигурно учинило погодном приликом да коначно у своме науму и успе. Све шансе су, тако је њему изгледало, на његовој страни. С једне стране налази се Византија без савезника (Немци су отпали, Венеција је далеко) док се са друге стране налазе Нормани, Мађари и Срби. Ни то није све, јер француски краљ Луј VII обећава крсташки рат против Византије а ту идеју подржавају верски затуцани Бернар од Клервоа и папа Еугеније III. Како Византија може да се одупре оваквом нападу који иде са свих страна? Но, то су само обећања која вреде само онолико колико се и испуњавају, а

ни Французи ни папа немају намеру да било шта од онога што обећавају испуне. Коначно, они то ни не могу и Луј VII има веома непријатне сцене са својим витезовима када покушава да их убеди да крену у нови крсташки рат, али не да би ослободили Христов гроб, већ да би уништили Византију. Пошто они то бурно одбијају, насупрот Византије остају само Мађари и Рашани. И управо у то време Завида се са породицом враћа у Рашку. Са њиме су и његови синови Тихомир, Страцимир, Стефан Мирослав и Стефан Немања. Не зна се тачно када се вратио, али се зна да је то било након пада Ђорђа у Зети. Оно што помало збуњује јесте да је Завида након повратка у Рашку добио и сва имања која су му својевремено отета. Стога и претпоставка да их је позвао велики жупан Урош II желећи их придобити за велики рат против Византије за који се управо спремао. Срби су изненада напали на суседне византијске територије 1149. године. У то доба цар Манојло се припремао за поход на Сицилију и овај српски напад је изгледа био озбиљан јер се цар одмах одлучио на одлагање похода на Сицилију и са својом војском кренуо је одмах на Рашку. У самом почетку рата Срби су имали доста успеха, а како су изгледа очекивали и Мађарску помоћ то се и цар озбиљно забринуо, па се тиме може објаснити брзина којом је реаговао на српски напад и што је лично повео војску. Оваква брза реакција изненадила је и Мађаре, тако да је у одсудном моменту велики жупан Урош II остао сам. Мађари нису успели тако брзо да опреме и пошаљу војску. Сам Урош II није имао довољно снаге да се у директном сукобу носи са византијском војском и тога је био савршено свестан. Како је био на време обавештен да се приближава велика царска војска, он се одмах повукао у непроходна брда и шуме. Цар Манојло није имао ни једне прилике да се директно судари са српском војском и стога разара главни град Рас, као и све оне области кроз које је прошао. Једини прави сукоб се десио код града Галича (околина Звечана) који се одупирао неколико дана, али је на крају ипак заузет. У међувремену, велики жупан Урош II је напао на гарнизон у Расу који је цар оставио под Константином Анђелом као и друга мања одељења Византијаца која су била расута по Рашкој. Константин Анђело се нашао у веома опасној ситуацији и претила је опасност да га Срби савладају, па се цар још једном враћа у Рас. Овај пут цар умало није заробио Уроша II, али је жупан ипак успео да измакне, мада му је једна од престоница потпуно спаљена. Поново су се Срби повукли у планине, а наишла је и зима, тако да је било немогуће водити даљње операције. Стога цар Манојло обуставља ратна дејства и одлази у Цариград. Ова ратна година није ништа донела ни Србима, али ни Византији, шаховски речено пат позиција. Срби нису имали довољно снаге да приме отворену борбу са Византијом, али ни ови нису имали снаге да Србе траже по планинама. Оваква ситуација уопште није одговарала цару, будући да је морао да држи велике снаге у Рашкој, које би могао употребити за напад на Сицилију. Баш захваљујући оваквој упорности Рашана цар је у потпуности обуставио све припреме за напад на

норманску Краљевину. Очигледно да су Срби били ипак тежи противник, за којег није довољна само једна јесен. Стога цар Манојло, нимало заваран делимичним успесима у овом рату, спреми за следећу јесен много озбиљнији поход. Он је знао да се са Србима не може носити током летњих месеци, када се ови могу несметано склонити у дубоке шуме, већ то мора бити акција у време када шуме остану без лишћа. То је значило спремити војску за зимски поход и раскрстити са Рашком за дуже време. "А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи цар војску код Ниша". (Јован Кинам). За рат у следећој години спремали су се и Срби и Мађари. Жупан Урош је марљиво сакупљао савезнике, тако да се спомиње да је на својој страни имао и одреде жупана Грдеше и Вучине. Можда су ту били и Завидини синови који су стигли на позив Уроша. Очекујући да ће Мађарска војска кренути кроз моравску долину, цар Манојло је своју војску концентрисао у Ниш. Но, закаснио је и Мађарска војска се спојила са српском. У близини Ваљева, код речице Таре, дошло је до директног судара византијске војске и удружених Срба и Мађара (1150.). Ово је била изузетно жестока битка, а Срби и Мађари су доживели пораз. Сам цар Манојло лично је узео учешће у бици. "Наиме, приближивши се непријатељу што је брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај Вакхин се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су цар и онај други Јован Дука, кога већ споменух. Пошто Вакхин прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да је мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача." Нешто касније цар Манојло је директно поделио мегдан са угарским вођом Вакхином, а ево како је то изгледало: "После тога ступи цар с њим у борбу изблиза. А сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му је висио са стране жестоко је на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина - човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља." (Јован Кинам) Иако су потере једно време гониле и жупана Уроша, он је ипак успео да измакне. Византијци су заробили много Срба од којих су свакако најзначајнији жупани Грдеша и Вучина. Један од главних разлога за катастрофалан пораз Срба и Мађара била је страховита недисциплина у боју, насупрот Византијцима које је чврстом

руком водио цар Манојло који је, то смо видели, и лично био у највећем крешеву битке и тамо добио ударац по глави. Велики рашки жупан Урош II је на време измакао заробљавању, али пораз је био тако потпун да је и он сам ускоро увидео да је било какав отпор у тој ситуацији потпуна бесмислица. Стога је одлучио да се покори цару Манојлу и затражи опроштај. Тако је и било. Урош, у покајничком оделу и са конопцем око врата, једнога дана дође у војни логор цара Манојла и падне пред њима на колена тражећи опроштај. "Ускоро дођоше у логор посланици жупанови тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам жупан држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље где је, ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајемчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима." (Јован Кинам) На крају цар му опрости, али Урош је морао да пружи нову заклетву верности под условима који су зачудо били тек нешто тежи него до тада. До тог момента Урош је као вазал цара, морао овоме да даје ратнике за његове походе. Та је обавеза остала иста за ратове у Европи – укупно 2.000 ратника, док је обавеза давања ратника за рат у Азији повећана са 300 на 500 ратника. "Он је пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, а ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које је раније слао, послати још две стотине". (Јован Кинам). Остаје тајна због чега је цар овако благо поступио према своме неверноме вазалу. Не само што је цар оставио жупана на власти, већ му ни вазалске обавезе није значајно погоршао. Претпоставља се да је разлог томе био даљњи наставак рата који је Византија сада окренула према Мађарима и цар је вероватно хтео да му позадина остане сигурна. Рачунао је са тим да је Урош добио довољно добру лекцију и да ће бар за време док он не обави кажњавање Мађара бити миран. Тешко да је Манојло веровао овој новој Урошевој заклетви. Како није одржао ни прву вазалску заклетву, тако вероватно не би одржао ни другу. Но, сада је било пречег посла, а забављати се око новога жупана у Рашкој могао је бити мукотрпан и дуготрајан посао. Наћи неког новог жупана којег би Срби примили без побуна, није био лак посао и стога је било боље задржати овога који је већ довољно ослабљен да за извесно време неће представљати никакву опасност. Само понашање према жупану у каснијем периоду ће ово потврдити. Сада је и Манојло наставио рат према Мађарима и то тако што је године 1151. заузео Београд и Земун, а Срем опустошио. Неких већих сукоба није било и исте године склопљен је мир по којем је Угарској остао Срем, а Византија је повратила Земун и Београд. Година 1152. је прошла мирно, иако је било неких знакова да би Угарска могла да обнови непријатељства. У свим овим догађањима Срби из Зете нису имали никаквог учешћа, не желећи да помогну Србима из Рашке. По завршетку сукоба са Рашком (1149.), зетски кнез Радослав је чак долазио код Манојла и као веран вазал био лепо примљен. Тада га је у звању кнеза Зете цар Манојло само потврдио и оставио га да влада и даље.

3. Крштење Стефана Немање У то време Стефан Немања је вероватно већ био у Рашкој, као и његова цела породица. По повратку у Рашку, не знамо да ли одмах или мало касније, Немања се крстио у храму св. Петра и Павла. Овај храм се налази на ушћу реке Дежеве у Рашку, на улазу у данашњи Нови Пазар. Подигнут је између VI и VIII века, а обновљен је током IX века. Као такав он је најстарији сачувани споменик у Србији из времена од пре Немањића. На Немању је овај храм оставио моћан утисак и управо захваљујући њему он ће постати важан духовни центар. Ту чињеницу још је више увећавало и то што је то била једина епископска црква у Рашкој. Немањино прекрштавање не треба да изненади. Он је дошао из Зете која је била католичка земља и то што је тамо крштен по католичким обичајем јесте сасвим нормално, као што је и прекрштавање такође сасвим у складу са обичајима који су тада владали у Рашкој, која је у односу на Зету била много конзервативнија земља и у којој католика скоро да и није било. Осим тога Немања је припадао једној изузетно амбициозној породици којој ништа није било страно када је у питању њихов лични интерес. Немања и није могао другачије напредовати на политичкој сцени; у Рашкој се није могао заузети иоле важнији политички положај без подршке православне цркве. Сама породица Завидина никако не може бити пример складних породичних односа јер су ту сукоби између браће око власти били сасвим уобичајени (касније ће да буде и убистава). У том оквиру мењање вере, односно прекрштавање, спада свакако међу мање превртљиве потезе. Уосталом, са много аргумената се може рећи да је ово био веома успешан политички потез: Немања мењањем вере није ништа изгубио, али је зато много тога добио. Може се замислити каква је то била представа за неуке гледаоце – најмлађи син бившег великог жупана се враћа из католичке Зете и поново прихвата православље. Какав је то поен за цркву, али и за Немању, коме је црква бескрајно захвална. Зар се овим није доказало колико је православна црква у односу на католичку моћнија, када католички покрштеници хоће да се поново преведу у православље. Немања је склон оваквим представама, а зашто и не, оне могу да буду убедљивије и од саме стварности. Он је вероватно имао више проблема око навикавања на нов живот у Рашкој који је био у многоме различит од онога у Зети. Рођен у Зети, најранију младост је тамо провео, обилазећи бучне и прометне далматинске градове сусрећући се са многим странцима и осећајући утицаје романске и делимично европске културе. Сада се одједном све то изменило, са доласком у брдовиту и са свих страна затворену Рашку. То је била планинска земља, препуна шума, мрачних и дубоких кланаца, брзих река и помало дивљих људи. Овде није било престонице у оном класичном смислу речи, а није ни могло бити јер је велики жупан непрестано путовао, одлазећи из једног двора у други, задржавајући се толико колико су залихе хране то дозвољавале. Ипак, престоницом је на неки начин сматран град Рас, место које се налазило у Пазаришту (нешто западно од Новог Пазара). Овај град се налазио у узаној котлини између стеновитих и стрмих брегова. Рас није био велики, што уосталом ни

котлина у којој се налазио није дозвољавала, она сама је била око 300 м дугачка и око 150 м широка. Зато се и не може схватити као град у класичном смислу већ као утврђење где су често боравили рашки велики жупани, а једно време и византијски гарнизони. Сам назив Рашка (Rassia, Rascia) среће се тек крајем XII века. Владалац Рашке је носио титулу великог жупана, а земља је била подељена на мање области које су зване жупе или жупаније. Средиште сваке жупе је био град, односно утврђено место. Велики жупан је био не само главни војсковођа, већ главни судија, законодавац, али и највећи земљопоседник. Сви су му дуговали послушност, мада нису непознати ни периоди када су обласни жупани стицали велику независност у односу на великог жупана. Све је то зависило од његове снаге, колико је био јак толико је имао и власти. Уосталом, онај који није био довољно јак брзо би пао под налетом онога који је од њега био моћнији. Пограничне жупе су се звале крајине и имале задатак да пазе на границе те су сходно томе уживале посебну организацију. Градови у Рашкој нису били ни мало налик на оне у Зети, поготову не на оне који су се налазили у приморју – биле су то само скупине дрвених кућа са сламним крововима разбацане без икаквог реда. Ту није било улица, није било никаквих околних зидова који би окружили те насеобине помоћу којих би се становници одбранили од непријатеља. За те сврхе је служила нека утврда која би се састојала од набијене земље и забијеног коља. Рашка је оскудевала у тврдим градовима и утврђења су била углавном грађена од балвана и коља, док су она зидана од опеке или камена била врло ретка. Ово је веома чудило Гијома Адама (1332): "Ова држава има мало, или скоро никаквих тврдих градова или утврђених места, него су у њој сами салаши и села, без ровова и сасвим без зидова". Срби у Рашкој нису ни употребљавали назив "град" већ су таква места, тек нешто већа од обичног села, звали "трг". Као најстарији трг спомиње се Брсково. Рашко становништво се бавило углавном сточарством, а пољопривредом много слабије. Рударство је тек било у зачетку, а и оно што је постојало било је јако примитивно. Саме насеобине нису сталне, као што ни власништво на земљи није никада сигурно пошто су била честа отимања. Због тога је било доста исељавања становништва у далматинске градове, а као разлог спомињала се неродна година, али озбиљнији разлог честим миграцијама биле су пљачке и отимачине као и велики терети који су сваљивани на подложно становништво. На просторима Рашке је увек владала велика несигурност, јер су разне војске често налазиле свој пут кроз њу, па када се томе додају и стални домаћи сукоби око престола, онда се види да су биле ретке године које су могле проћи спокојно. Управо је то била она највећа мука која је терала људе на узмак у Далмацију где је било много мање сукоба и уништавања. Сам начин на који су се водили ратови је веома доприносио томе да људи беже у мирније крајеве. Свака страна војска која би ушла на рашку територију није гледала само да савлада рашку војску или да опљачка оно што јој је за преживљавање потребно, већ је уништавала све што је имала пред собом. То је значило паљевину кућа и усева, сечење воћњака и других засада те убијање стоке и

људи, уколико би се на њих наишло. Заправо, ретко када је прошло више од пар година, а да се не деси нешто овакво и стога се људи нису могли нигде дуже ни задржавати, нити се бавити нечим што би их за дуже време везало за једну територију. Стога ни пољопривреда није могла да ухвати корена, јер је земљорадник самом природом свога посла везан дугорочно за земљу, а како су била честа померања становништва због сталних ратова, то се овакви предуслови нису могли остварити. Једино занимање које је обезбеђивало сталну покретљивост, а давало и какву – такву сигурност било је сточарство. У време Немањиног доласка у земљу управо је таква ситуација и била. Византијци су готово редовно сваке године упадали у Рашку и уништавали све на шта су наишли. Народ се повукао у планине и нерадо се спуштао у долине где је био стално на удару. Оваква ситуација није омогућавала ни развијање земљорадње, а још мање рударства. Земља је била у сталном рату и бежаније у планину и непроходне шуме су биле обична појава. Наравно да ни о некој култури није могло бити говора, па су споменици из тога доба права реткост. Све је то уништено током бесних сукоба, некада са Византијом а некада и у међусобним отимањима за власт. Како је било Немањи када је све ово видео и доживео можемо само да претпоставимо. Његова снажна личност се изгледа ипак свему овоме брзо прилагодила. Један од знакова да се брзо снашао у новој средини јесте и његово брзо прекрштавање. Веома је брзо схватио где се налази и каква је његова околина, као и шта он од ње може очекивати и шта њој за оно што од ње очекује, мора да пружи. Никада није био сањар, а ни тврдоглав човек који од својих принципа не одступа. Знао је да уколико жели да успе он се Рашкој мора и прилагодити, а чекати да се околина њему прилагоди је мукотрпан и узалудан посао. Немања је желео највише што се у Рашкој може постићи, а за то је било потребно и много тога жртвовати и око много чега се помучити. Био је спреман и за њега није била баш тешка ствар да се понекад и савије да би се касније још поносније усправио, попуштања су доносила више него што су му одузимала. Рашки жупан Урош II није дуго држао заклетву верности коју је дао византијском цару, већ је опет почео да тајно шурује са Мађарима и да припрема нову побуну. И овај пут то је требало да буде усаглашена акција Срба и Мађара. Међутим, када је током 1153. године требало да дође до новог напада на Византију, Мађари се изненада предомисле и склопе нови мир са Византијом. Разлог за ово нагло предомишљање је био у томе што је цар Манојло начуо шта се спрема па је поново покренуо армију. Мађари су, уплашивши се, послали цару у Сердику посланство да моле за мир. Манојло је пристао, и мир је склопљен. Истовремено, велики жупан Урош II је поново морао да иде код Манојла и да моли за опрост, што му овај опет учини. И сами догађаји као да су му ишли на руку. Царев сродник Андроник Комнен, који је управљао облашћу која се граничила са Угарском (Браничево, Ниш и Београд) почне да припрема свргавање Манојла са власти. Неким начином ступио је у везу са Угарским двором као и са немачким царем Фридрихом I Барбаросом. На оба места добио је обећања као и одреде војске. Не зна се да ли је жупан Урош II у свему томе учествовао, али тешко да је

тако крупна ствар могла проћи мимо његовога знања. Угари уз подршку Андроника, изненада ударе на Браничево. У то време цар Манојло је знао све о издаји и дао је да се ухапсе завереници, а међу њима и Андроник. Византијска војска је у наредних годину дана (1154-1155.) бранила своју северну границу и на крају је овај угарско – византијски рат завршен склапањем мира. Византији су остале све територије, односно граница на Дунаву није померена. Одмах након тога у Рашкој су избили немири у којима је са власти скинут велики жупан Урош II, а на његово место је дошао његов брат Деса. То је помало изненадно јер се зна да је он од 1150. године владао Дукљом, Требињем и Захумљем. Онда се изненада одлучио да своју власт прошири и на Рашку (и обори Уроша II), а вероватно на наговор рашке властеле, којој је досадило да у служби мађарске политике непрестано ратују са Византијом и исто тако непрестано доживљавају катастрофе. Овај успех му је био само делимичан јер су обојица, и Урош и Деса, морали да иду код цара Манојла који је требало да одлучи ко ће да буде на рашком престолу. Заправо, у овој борби око престола нико није победио и сада је требало неко трећи да одлучи ко ће бити рашки жупан. Можда ни Манојло није желео да трпи да се његови вазали међусобно туку, па је стога решио да их обојицу позове код себе да види шта је спорно између њих. Несумњиво је да је Деса уживао подршку византијског цара, али, не зна се зашто, цар није желео да ремети већ постојеће стање у Рашкој и доноси одлуку да Урош остане велики жупан. О сцени међусобног објашњавања Десе и Уроша писали су грчки писци, наводећи да су се ова двојица жестоко свађала између себе па су чак и оружје један на другога потезали. Иако је Урошу оставио Рашку, цар није заборавио ни Десу, дајући му један део византијске територије на управу. Тај део се називао Дендра и био је веома богат и шумовит, но Деса ово није добио на стално уживање, већ само привремено. Цар је са њим имао и других планова, па се долази до закључка да је и царево потврђивање Уроша у називу великог жупана било исто тако привремено. Вероватно да Манојло није веровао Урошу и да је само чекао погоднији моменат да га обори. Заправо, Десино постављање за царевог повереника у Дендри је могло да Урошу послужи и за опомену. У Рашкој се са овим није смирило унутрашње превирање и само пар година касније Урош је пао. Зашто, не зна се, а претпоставка је да је узрок у његовом ранијем промађарском деловању и да је то цару, остављајући Уроша на престолу, био само кратак предах који је требало да послужи Манојлу за бољу процену ситуације. Био је Манојло довољно јак да Уроша скине са власти још и пре. Цареве симпатије су сигурно биле на страни Десе, међутим овај вероватно није имао довољно подршке у самом рашком племству, тако да је његов долазак на власт можда могао изазвати унутрашње побуне. Царева процена је била да није погодно да Деса одмах преузме власт, требало је да прође извесно време које је попунио нови жупан по имену Првослав. Но, он је био врло кратко владар и како га је довео, тако га је цар одмах и сменио. Опет цар поставља новог жупана, неког Белуша (Првославов млађи брат?), који је дошао у Рашку бежећи из Угарске, али је убрзо закључио да му је

много боље да се врати у Угарску. Оставља Рашку и жупанску титулу, и враћа се у Угарску. Сада се цар сетио Десе и од године 1162. он постаје велики жупан Рашке. Цар Манојло се тешко преварио процењујући Десу и његову наклоност ка Византији. Деса можда јесте против приближавања мађарском двору и због тога се сукобио са Урошем, али исто тако његово касније деловање показује да је он још и више против Византије. Он је кроз цело своје владање покушао да Рашку створи независном у односу на било кога, слично као Немања у каснијем периоду. Десин рад је у почетку био усмерен ка томе да се створе јаки савезници па је сходно томе чланове своје породице покушао да женидбеним везама споји са европским дворовима. Но, ту му је успех био више него јадан. Рашка је била сувише мала и неугледна да би представљала добру партију за неку размажену принцезу или принца. Ипак његове су прве знатније активности биле усмерене ка Зети где је неке области отео од кнеза Радослава. Овај Радослав је син Градиње којег је након 11 година владања он наследио. Радослава је на престолу потврдио и византијски цар Манојло. "Затим кнез Радослав оде код цара Емануела који га добро прими и даде му да господари и управља читавом земљом коју је раније посједовао његов отац. Кад се затим кнез Радослав вратио од цара, поче да, скупа са својом браћом, господари и влада земљом. Потом усташе неки злотвори, који бијаху непријатељи од давнине, и одметнуше се од њега и доведу Десу, Урошевог сина и њему дадоше Зету и Травунију" (Поп Дукљанин). Дукљанин овде греши само у томе што Деса није био Урошев син већ његов брат. Након ове побуне Радославу је остала приморска област и град Котор, све до Скадра. Током 1162. године на византијском двору су почели сукоби по питању царског наслеђа, када цар Манојло није успео да као наследника натури свога кандидата. То је био знак да и Деса подигне главу и то тако да поново заузме област Дендру коју је доласком на рашки престо вратио цару. Ипак, Деса није предузимао никакве отворене војничке акције, а када је цар Манојло године 1163. покренуо војску на Угарску, Деса је отезао да му се као вазал придружи. Он је нешто очекивао, не зна се шта, али када се цар појавио са свом својом армијом у Нишу и Деса је морао да се одлучи и да ипак дође. У Нишу је он морао да се правда пред царем и изгледа да му је то добро ишло, тако да Манојло није ништа предузео. То је Десу лудо охрабрило и он је ни мање ни више, него почео да контактира са Мађарима, буквално цару пред очима. Сада је и цару досадило да се објашњава са Десом, па га хапси и води са собом у Цариград где бива и заточен.

4. Успон Стефана Немање У то доба Немања је већ значајна личност у Рашкој. Он је нешто раније, сходно обичајима, добио и део српских земаља на управљање. То је била прилично велика територија и обухватала је простор Топлице, Ибра, Расине све до Мораве – крајњи исток српских области. Сами извори о томе веома су шкрти и у приличној мери и

неразумљиви. Тешко је проценити и колико је имао година. Уколико би се узело да му је година рођења 1113. тада је имао близу четрдесет година. Према томе он није био ни у ком случају млад и мора да је имао већ доста и ратног и политичког искуства. Стефан Првовенчани наводи "А кад је одрастао до младићства и примио чест отачаства својег по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке..". Био је и ожењен неком племкињом која се звала Ана. Доментијан наводи: "Када је доспео до младићког реда, сјединише га ка законитом браку и би му дан део његова отачаства, источна земља." По овоме би се могло израчунати и то када је Немања ожењен. Реч "младићство" је означавала један период живота од 15 па све до 22 године, а сходно средњовековном веровању да живот човека има седам периода. То значи и да се Немања оженио најкасније до 22 године, односно до 1135. године. Сходно свему овоме имао је сасвим довољно времена да за њега чује и сам цар Манојло који га је приликом свог доласка у Ниш 1162. године (неки кажу и раније, 1158.) позвао на разговор. "А кад чу богољубиви цар Манојло из Константинова града о изврсној чистоти и смерности и кротости овога незлобивог, приближив се нишевској страни, желећи га видети, посла по њ да дође на виђење." (Стефан Првовенчани) На овом би се требало сада мало зауставити. Речено је да је Немања управљао источним делом рашке жупаније и да је та област била прилично велика обухватајући области Топлице, Ибра и Расине и неке области назване Река. Ову територију Стефан Првовенчани назива "част отачаства својег" што асоцира да је Немања овај део добио као члан Завидине породице, односно као део који њему припада. Од кога је он то заправо добио? Да ли заиста од Завиде? Завида није био велики жупан, али је био из жупанске породице, но то није довољно. И сам повратак Завиде у Рашку је недовољно јасан, да ли се, као један од услова за повратак кући, он морао одрећи свих претензија на место великог жупана? Сви синови Завиде, међу њима и Немања, стичу велики углед, чак у тој мери да је за Немању чуо и сам цар. То је ишло чак дотле да ће и најстарији син Завиде ускоро да постане велики жупан Рашке (Тихомир). Питање је опет, на основу чега су они доживели такво царево поверење. Да ли су можда Завидини синови били ти који су пружали Деси подршку онда када је требало уклонити Уроша, а то не би требало да чуди јер после битке на Тари Урош више не представља оно што је он можда некада био. Ако су и подржавали Уроша у самоме почетку, док је требало да се обезбеди повратак у Рашку и поврате имања, није немогуће да су Завидини синови окренули страну и пришли Деси када су видели да је Урош изгубљен и да је сада потребно све учинити да би се стечено сачувало. Ако су подржавали Десу од самога почетка, онда би се могло доћи до закључка да су, пошто је Деса био царев кандидат, Завидини синови заправо водили прогрчку политику. Једноставно су осетили која страна пружа више предности и сигурности и одлучили се. У том оквиру би се можда могло потражити порекло њиховог великог угледа у Рашкој. То што су они из великожупанске породице, могло је да значи нешто за углед у

Рашкој, али ни у ком случају толико колико је то било у њиховом случају. Они су морали имати још каквих делатности за које ми не знамо. Угарска у то доба није имала неки већи утицај у Рашкој, барем не онолико велики да може да решава проблем жупана. То је био делокруг византијског цара и он је често долазио са војском у Србију, док су Мађари били само Рашанима савезници у борби за ослобођење од Византије. Ако је Манојло и имао извесних симпатија за ову породицу, те су симпатије могле доћи онога момента када је Деса долазио на власт. Тада је он добио позив од рашких племића који су били незадовољни Урошевом промађарском политиком и којима су досадили стални ратови са Византијом које су увек губили. Вероватно су и сами оценили да је Византија довољно јака да се они, чак и уз помоћ Мађара не могу још увек ослободити. Да ли су и Завидини синови били међу тим незадовољницима? Како би иначе другачије Тихомир постао велики жупан? Само снагом оружја без политичке подршке цара, он то није могао да уради. Било како било, Немања се одједном нашао са својом облашћу у близини Византије и он је то одмах искористио. Његов сусрет са царем ће касније бити од великог значаја – заправо основа целокупног каснијег успона. Позив цара Немања је једва дочекао, правилно осећајући да му је то шанса живота, "И он, похитав дође к њему" (Стефан Првовенчани). Царев дочек је био веома срдачан: "А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га". Излази да је цар звао Немању, не да би га упознао или за нешто контролисао, не, он је био уверен у Немањину верност и вредност, царев циљ је било нешто друго. Требало је Немању још више учврстити у верности, јер зашто би се он бунио против некога ко га тако лепо дочекује, да га чак и љуби при сусрету. Овај навод Стефана Првовенчаног много говори. Византијски цар, можда најмоћнији владар Европе тога времена, наследник Римскога Царства, у сусрету са једним релативно непознатим и, што да не, потпуним аутсајдером на рашкој политичкој сцени, овога дочекује на нечувено срдачан начин тако што га пољуби. Сетимо се укочене етикеције византијскога двора. Мада сам цар Манојло није патио од формализма, ово је ипак сасвим неуобичајено. Тако се дочекују само највећи пријатељи или они који то тек треба да постану, а тако се дочекује и неко ко је једнако моћан. Немања нити је био тако моћан, нити био царев пријатељ, они се и не познају и вероватно се по први пут у животу виде. Пре ће бити да је цар хтео да створи једног верног, не пријатеља, већ слугу. С друге стране, овакав дочек Немањи ствара огроман углед у Рашкој, јер кога је још цар дочекао тако лепо да га је чак и пољубио. Но, не заварајмо се. Није цар Манојло тако наиван, зна он да са Немањом не може бити пријатељ и он исто тако зна да и Немања слично мисли. Сувише је велики јаз између њих. Манојло је цар Византије, а Немања тек кнез једне удеоне кнежевине, бедно мале наспрам онога над чим цар има власт. Никада они не могу ни бити пријатељи, јер Манојло влада над Немањом и овај пољубац је само царева милост, која и треба да послужи само Немањи да му подигне углед међу Рашанима.

Вероватно да ни Немања нема неких посебних илузија око пријатељства са царем, он је у Нишу по царевом наређењу. Пријатељи се тако не позивају, али то може добро доћи у будућности. Није за потценити политички капитал оваквога царевог дочека. Мало позоришта може само добро доћи, људи су наивни, најчешће верују у оно што виде, не размишљајући шта се иза тога крије. Но, то Немању не може много заварати, зна он са киме има посла. Ово је идеална прилика да се издигне изнад своје браће која су већ почела да му досађују и да се мешају у његов начин управљања над његовом облашћу, желећи да од њих тражи за све дозволу. За такве ствари није тешко издржати ово претварање, у коме су Византијци недостижни мајстори. Претварају се они и сада, али и Немања се претвара. До тога момента Немања можда и није имао владарских амбиција, можда он и није мислио о томе да би се могао дочепати жупанскога достојанства. Можда му је цар Манојло то на индискретан начин дошапнуо или тек наговестио, а Немања ако има довољно памети досетиће се. Немања је и дотле показивао неке особине самодршца не желећи да се са било киме консултује када је у питању начин на који он управља својим поседом. При томе је показао и неке квалитете који су се допали цару Манојлу. Можда је Манојло тада и тражио неког кандидата за жупанско место у Рашкој, некога који ће бити довољно сигуран и који неће првом приликом напасти на Византију и покушати да се отцепи. Цару је сигурно већ досадило да се ломата по рашким клисурама и мрачним шумама, за које у Европи мало ко зна. Победе у таквим ратовима су увек јако тешке, са много напора и жртава, а са мало славе и скоро ништа плена. Са таквим победама Манојло се не може поносити по Европи, сувише је то ситно за такву државу као што је Византија. С друге стране порази у таквим ратовима су врло лако могући, а порази увек доносе или подсмех страних дворова или неприлике код куће када тајни претенденти на престо одједном постају јавни и који такве поразе желе да искористе приказујући их искључивом кривицом цара. Онда они истичу да таквог неспособног цара треба сменити, а гомили није потребно много пута понављати, она признаје само успех. Манојло је можда Немању оценио као довољно частохлепна и амбициозна да на њега може извршити један тих утицај и усмерити га на отимање престола и ту је погодио. Међутим, љуто се преварио ако је мислио да би Немања, онога момента када седне на престо, осетио такву захвалност према цару, да ће му бити до краја веран. Цар је мислио да искористи Немању, али Немања је искористио њега. Сусрет је за Немању завршен неочекивано лепо. Добио је од цара титулу "царског сана", што је нека од дворских титула, али и велик комад византијске земље. То је био један крај око Лесковца (Дубочица). Из овога се закључује да је Немања оставио на цара повољан утисак и да се уклапао у његове планове. "И, задивив се мудрости овога јуноше, одликова га царским достојанством и различитим даровима. И, одвојив му од своје земље, даде му звану Дубочицу, говорећи" Теби буди и потомству твојему по теби у векове, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима мојим по мени" (Стефан Првовенчани). Немања у време овога сусрета није био ни мало млад, како се то можда на први поглед може учинити. Њега Стефан Првовенчани назива "јуношом", а то је период од 23 до 44 године.

Најближе истини јесте да је Немања имао око четрдесет година или чак нешто и више. Немања је из Ниша морао отићи задовољан, јер је осим што је од цара дочекан лепо, што није успело до тада нити једноме од Рашана, добио још и леп комад земље који је цар само њему, Немањи, поверио. На том, не тако малом простору, Немања је владао не одговарајући ником, осим самоме цару. Ограничење ипак постоји, будући да је цар ову земљу дао искључиво Немањи то он њоме управља само за живота и та земља након Немањине смрти се враћа цару. Значи да ту земљу не могу да наследе Немањини потомци. Ово је типично вазалски однос. Цар је вероватно мислио да је успео да постигне оно што је хтео. Не може се отети утиску да је цар Манојло и поред своје лукавости у односу на Рашане ипак био наиван. И до сада су рашки жупани долазили код њега, молили за опрост обећавајући све, он им је увек или скоро увек опраштао, а они су се опет бунили. Зашто би и Немања био изузетак? Цар је морао знати да рашким великодостојницима дата реч не вреди много, па што би Немања био неки изузетак? Са овом заклетвом цар није стекао верног вазала, напротив, створен је само још један јак претендент на великожупански престо. Можда је цар управо желео да се то и деси. Немању је требало убедити у то да му ни жупански наслов није недостижан, а ово је био најбољи начин. Уз то, такав Немањин дочек требао је да натера и тадашњег великог жупана у Рашкој да се добро замисли и потруди да очува цареву милост, јер уколико не буде веран цару, Немања је ту да га замени. Наравно, остаје питање како је царев избор пао баш на Немању. Тешко да је цар познавао Немању пре него што су се сусрели у Нишу. Сувише је Немања био ситан за тако нешто и сувише безначајан да би се цар Манојло њиме бавио и да би га проучавао. Овде је сретан случај за Немању одиграо велику улогу. Положај удеоне кнежевине коју је Немања добио одиграо је одлучујућу улогу. Ова његова област се налазила одмах уз Византију и била први сусед изузетно значајног војног пута који води ка Дунаву, ка Угарској, са којом је у то доба цар Манојло непрестано ратовао. Истовремено, Немања је, уколико би се побунио против цара, могао веома лако да угрози путно чвориште које се налазило у Нишу. Не би он могао значајно да омета царску војску, али би јој могао створити доста неприлика и задржати је за дуже време док она не би себи прокрчила пут ка Дунаву. Видели смо да је у досадашњим ратовима са Угарском значајна предност цара била управо у томе што је он инсистирао на брзини покрета, као и да је неке победе управо том предношћу остварио. Сама битка на Тари је за цара била тако тешка, да цар умало није живот изгубио, баш због тога што царска војска није успела да се довољно брзо пробије до Дунава и спречи спајање угарских и рашких трупа. Уколико би цар имао некога ко је довољно веран да чврсто држи области поред ових путева, тада би за њега било много лакше да контролише Балкан и да увек има отворене путеве. У том циљу цар је желео да од обласног господара добије сигурне гаранције и тог човека да придобије за себе. То што се тада баш Немања налазио на тој позицији јесте ствар случаја, и то сретног за њега. Да је било ко био на Немањином месту

био би вероватно исто тако позван код цара у Ниш. Но, треба ипак знати да ма колико цар Манојло често био лакомислен, ипак није био наиван. Баш из разлога да процени квалитет човека који се налази на овом стратешки важном месту, цар је позвао Немању на разговор у Ниш. И ту је изгледа Немања успео да код цара створи погодну слику о себи, погодну у тој мери да му је цар дао и дворску титулу и један део земље на управљање. Заправо, дао му је таман толико колико је Немањи било потребно да у односу на осталу господу у Рашкој добије престиж. Истовремено, дао је Немањи и слободу деловања. Немањина браћа сигурно нису радо гледала овај Немањин успон. По неком правилу, он је, као најмлађи, требало да у свему слуша своју старију браћу и није могао имати неку самосталну политику, а да њих претходно о томе не пита. Један од браће, Страцимир, управљао је облашћу око Западне Мораве, Мирослав је управљао Захумљем, односно, једним делом Полимља, а био је ожењен и сестром босанског бана Кулина. Не зна се да ли је у то време најстарији брат Тихомир већ био велики жупан Рашке (изгледа да није), али из тог се може закључити да је он тада имао и највећи утицај међу браћом. Сам положај Немањиних земаља није био ни најмање погодан, налазио се одмах уз Византију и, следећи логику дотадашњих догађаја, то је био најистуренији рашки положај који има задатак да први прими удар Византије у случају неког новог рата. Дакле, Немања је имао јако тежак терен за управу и браћа су му дала очигледно најгору могућу земљу, док су за себе задржали бољу. Но, шта се сада одједном дешава? Уместо да најмлађи брат, који има најмање репрезентативну земљу буде и најмање битан у рашкој хијерархији, одједном баш захваљујући том непогодном положају, он постаје царски штићеник који добија дворску титулу, проширење земље и што је још важније добија царску милост. Осим тога, на земљи коју је добио од цара Немања има привилегију да потпуно самостално управља не питајући никога за дозволу или савет. То што Немања има и посебне вазалске обавезе није никаква сметња, коначно и цела Рашка је у том односу према цару. За саму земљу Рашку однос вазалства према Византији није нека посебна погодност, али за господу која је жељна власти бити вазал византијског цара јесте одлучујућа предност у борби за власт. То су Немањина браћа добро знала. Ово је била и вечна опомена за њих, а поготову за великог жупана – цар има свог човека у Рашкој. Мора да је вест о Немањином успеху код цара код њих изазвала огромну пометњу. Најмлађи брат о коме нико до сада није водио посебног рачуна стиче одједном велику царску милост. Шта ће бити следеће? Стога се мора повести рачуна о томе шта Немања ради и шта спрема. Мора се извршити притисак на Немању и натерати га на послушност, ако треба и оружјем и дати му до знања да се ништа није променило у њиховом односу. Он је најмлађи брат и без обзира на царску милост којом је обасут, он мора да слуша старију браћу и великог жупана. Управо је то цар Манојло и хтео. Створен је раздор међу рашком господом, сада ће се они више бавити међусобним намиривањем рачуна, него што ће имати времена да се баве размишљањима о новом рату са Византијом. С друге стране, ако се и побуне, они никада више неће бити јединствени. Немања ће бити на царевој страни

и обезбеђивати му пут ка Дунаву. На тај начин Мађари Рашкој више не могу помоћи, па ће и мање царске снаге моћи да одржавају ситуацију. Ускоро је царска политика према Рашкој и милост према Немањи показала резултате. Током 1163/1164. године цар два пута упада у Угарску. Земун је заузет док је Срем спаљен. Истовремено у Далмацији су заузети градови, све од Сплита па до Бара (укупно 57). Под византијском влашћу су сада Срем, Босна и велики део Далмације. Снажне утврде у Београду, Земуну и Браничеву чувају границу. Рашани према Византији уредно извршавају своје вазалске обавезе и шаљу војне одреде који учествују у овим акцијама. Овакво верно испуњавање вазалских обавеза је изгледа био резултат царевог поступка према Немањи. Велики жупан сада има у својој држави стално спремну замену уколико се буде по било ком питању огрешио о цара. Мора да је и Немања појачао своју активност по Рашкој у покушајима да стекне што више присталица. Расцеп међу рашком властелом је постигнут. Док је овај рат трајао, одједном се на месту великог жупана у Рашкој јавља поново Деса. Како је он дошао на власт и када тачно, не зна се. Иако је помагао Византију, изгледа да му је стално на памети било како да се ње и ослободи. Угарска није могла тек тако да прежали поразе из претходног рата (1163/1164.) и 1166. године започиње војне акције, тако да код Сирмијума потуче неке византијске одреде. Цар Манојло одмах пошаље три војске на Угарску. У једној од тих војски (која је била под вођством Андроника Контостефана) опет су били српски одреди. Ова војска је рат и закључила сјајном победом код Сирмијума. Ипак, овај рат није имао коначног победника. Обе су стране биле толико исцрпљене да нису имале снаге а за даљњи наставак акција (1168.). Након разговора са царем Немања је осетио своју шансу и вероватно мало и преувеличао свој положај и самим тим преценио своју снагу. Он је нема сумње до тада био веран царски вазал. То потврђује и Стефан Првовенчани: "Јер, иако овога Светога љубљаше цар, и он гледаше царске љубави, срце се његово распаљиваше.....". Дакле, јасно је да је Немања своје вазалске обавезе схватио веома озбиљно и уредно их извршавао. Сигурно је да је обезбеђивао пут царској војсци, онда када је она ишла на Мађаре. Да ли је он лично учествовао у овом рату, не зна се, мада не постоји нити један разлог да није учествовао. Наиме, Немања је био царски вазал, зато је и добио Дубочицу, и у вазалску обавезу није ишло само то да он шаље своје војнике, већ је веома често било потребно да их он и лично води. Исто тако Немања је имао много војничког дара и знања које је негде морао стећи. Вероватно је да је он учествовао у доста војних похода јер његово касније командовање војском је било у маниру искуснога војсковође. Нема погоднијег места за стицање таквог знања него у оквиру византијске војске, која је била права армија, са разрађеном тактиком, искусним и дисциплинованим војсковођама. Баш захваљујући свом посебном положају код цара, или је он то тако мислио, Немања је почео да на свом поседу води сасвим независну политику од оне која је вођена у Рашкој. Истовремено, он више не жели да сарађује са својом браћом.

Немањина политика је била у потпуности везана за Византију, што вероватно да рашком жупану није могло бити право, јер Рашка је била под Византијом и стално је покушавала да се од ње отме. У томе до сада није успевала, али се стално чекала повољна прилика. Међутим, сада Немања одједном слаби тај, до сада углавном јединствени фронт према Византији. Стефан Првовенчани је покушао да тај раздор прикаже кроз верску призму, наводећи да је Немања почео градити храмове, а да то није било по вољи његовој браћи. Ради се о двема црквама које су изграђене у Топлици. Први је храм св. Николе (код Куршумлије), а друга је црква свете Богородице која се налази на ушћу реке Косанице. Док је трајало подизање храма св. Николе дошло је до сукоба Немање и његове браће. По Стефану Првовенчаном: "Опет браћа његова, подстицањем ђавољим и злом ревношћу и љутим гневом обузета, дођоше да ожалосте Светога, говорећи: "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама, што ти не личи да радиш". Браћа су се очигледно наљутила на Немању и изгледа да су дошла код њега. Он вероватно није код њих хтео да иде, можда из страха, а можда једноставно са њима није желео да разговара. С једне стране, видећемо, убиства међу рођацима у Немањиној породици нису била тако ретка, постојала је дакле реална опасност да га браћа можда и ликвидирају. Такав ризик му није био потребан, јер ионако није намеравао да им се покори. С друге стране, он са њима нема о чему да разговара, његове су амбиције много веће него што су разговори о томе шта он сме да ради, а шта не сме. Можда су га браћа и опомињала због његове прогрчке политике, тада у Рашкој потпуно неуобичајене ствари, што у Рашкој није могло тако лако проћи. Рашани са Византијом могу само да ратују, али не и да сарађују као што то чини Немања. Зар није срамота Немањина сарадња са Грцима, уместо да као већина размишља о томе како да се ослободе Византије. Све су ово браћа Немањина можда њему казала. Немањин је одговор изузетан: "Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени." (Стефан Првовенчани). Можемо га схватити двојако, као чисто верски одговор на којем Стефан Првовенчани инсистира или као чисто световни који је далеко ближи истини. Не може се веровати у то да су браћу Немањину повредили Немањини грађевински подухвати. Не смета њима то што Немања гради цркве, њих не интересују Немањини верски мотиви. Да је Немања био толико верски ревностан не би они њега ни приметили. Опасно је то што Немања иза верских мотива крије своје праве намере, а то је узимање власти у Рашкој. Сувише је Немања слаб да би то урадио самостално, али зато је ту Византија и Немања на њу рачуна. То браћу Немањину буни и тога се они боје. Они њега окривљују за сарадњу са Византијом, окривљују га (па то се тако јасно види) да жели да се дочепа жупанскога престола. Нека он зида и даље, али нека престане да рачуна на цара и да му се додворава. Нису они наивни, знају они да Немања зидањем цркви покушава да задобије помоћ цркве, веома утицајне тада, у походу ка престолу.

Немањин одговор, онако како га је представио Стефан Првовенчани, вероватно да не одступа много од онога којег је стварно и дао. Немања се своје браће не боји, осећа да се они њега плаше, коначно они су дошли код њега, а не он код њих. Иза њега стоји моћна Византија, а ускоро ће и црква којој он даје тако обилне дарове, те стога може да "погледав на њих с кротошћу и с осмехом око усана" (Стефан Првовенчани) одговори онако како то њему одговара. Немања је потпуно смирен и нема у њему нимало страха или збуњености, он се смешка и изиграва наивка. Изашао је он на крај и са царем, а да неће са својом браћом која се не могу мерити са њиме. Осећа се јаким и близу циља. Ипак, осећа да су пред њим његова браћа, једне су крви "Браћо моја драга, како смо једнородни,...", осећа он да су они донекле и у праву када га питају "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама." Можда они хоће да сарађују, било би добро када би имао њихову подршку, али осим питања они упућују прекор "што ти не личи да радиш". Овај прекор је све рекао, нису они дошли да би му понудили сарадњу, они су дошли да га одврате од његовог наума. Заправо они га неће за жупана, имају они и својих планова. Ово је био раскид између Немање и његове браће, они више не могу заједно. Немања не одустаје и пружа им горе наведен одговор, тражи да се браћа на њега не наљуте, али он наставља својим путем ма какав он био. Кад већ неће да му се придруже, нека знају да неће ни уживати у плодовима његовог успеха, они ће припасти само њему "ако је добро, нека је мени.". Исто тако он од њих не очекује ни помоћ, онда када све крене по злу "а ако је зло, нека опет буде мени". Тако је овај разговор завршио и браћа су се разишла у већој неслози него што је то икада било. Немања је наставио својим путем, а браћа су спроводила своје планове који ће на крају завршити довођењем најстаријег брата Тихомира на власт, на место великог жупана Рашке. Историјски гледано, овај разговор је вођен не дуго након Немањиних преговора са царем Манојлом. Наиме, одмах након ових разговора, Немања је почео да гради и манастир свете Богородице, а манастир светог Николе је грађен у исто време. Од Стефана Првовенчаног сазнајемо да су браћа затекла Немању при зидању храма св. Николе, према томе није прошло много од разговора Немање и цара. Од тог момента Завидини синови више не сарађују, већ свако креће својим путем. Немања је своје храмове завршио, али догађаји важни за њега, нагло су ухватили други ток. Он је верно служио цару Манојлу, обезбеђивао му је пут којим је цар слао војску на Угарску. Можда је послао и своје војнике у овај рат, а није искључено да је у њему и лично учествовао. Речено је да је баш некако у то време Деса био поново велики жупан рашки. Можда је то била политика Византије. На престо је Деса дошао поново. Он је то могао само уз византијску подршку. Они су га раније оборили са власти и сада је захваљујући њима поново велики жупан. Како цар није био сигуран у његову верност, сасвим се да замислити да је уздизање Немање било заправо у функцији опомињања Десе да пази на своје понашање, јер цар има и другог човека који може Десу да замени. Но, то за Десу није изгледа била посебно озбиљна опомена, он је и даље шуровао са Мађарима. Сада је и цару досадило да се са својим неверним вазалом стално натеже, стога Деса бива ухапшен и опет одведен у Цариград. Да ли

је умро у току заточеништва, не зна се, али на основу неких извора посредно се може закључити да је он ипак на крају пуштен и да је умро у Требињу. Ово поткрепљује и један непознат гроб у цркви св. Петра и Павла (7 км југоисточно од Требиња) за који се претпоставља да би могао бити Десин.

5. Велики жупан Стефан Немања Након овог рата са Угарском цар је вероватно очекивао да му ови узврате напад и стога се морао за то и припремити. Мађарски напад је дошао године 1166., а Рашка је опет на страни византијског цара и чак један одред српске коњице учествује у победи Византије код Сирмијума. На рашком престолу сада седи као велики жупан Тихомир, Немањин најстарији брат. Ово је мимо очекивања, јер сви знају да је Немања тај који је царев љубимац. Веома је тешко рећи шта је било то што је цара Манојла убедило да из својих комбинација изостави Немању и да Тихомиру помогне да постане жупан. Можда су Немањина браћа ипак успела некако да истисну Немању код цара? Можда цар никада није ни рачунао озбиљно на Немању, користећи се њиме само за неке ограничене циљеве? Овакав царев поступак мора да је страшно разјарио Немању, чак у толикој мери да он одлучује да од највећег пријатеља Византије постане њен непријатељ. Постоји претпоставка да је цар Манојло довео Тихомира на место великог жупана из разлога што је међу браћом најстарији и да је то било у складу са тадашњим обичајем да најстарији син добија жупански престо, па је тиме цар поштовао принцип легитимитета који је владао у Рашкој. О томе периоду се зна јако мало, више се претпоставља. Сигурно је да је у овом новом угарско – византијском сукобу, који је почео 1166. године велики жупан Тихомир био на царевој страни и у оквиру тога слао му је као помоћ војне одреде. Баш у периоду 1167/1168. у Рашкој нагло избија незадовољство, праћено побуном, због тога што жупан даје Византији помоћ. Један од главних незадовољника (можда и организатор) јесте баш Немања. Побуна не успева и Немању жупан Тихомир хвата и баца у тамницу. Из тамнице Немања ускоро бежи и успева да Тихомира скине са власти и да он сам постане велики жупан (1166?). То су историјске чињенице. А шта стоји иза тога? Немања је изгледа ипак преценио свој значај код цара Манојла а онај леп дочек код цара је био изгледа само тренутна политичка потреба, а не и стварно стање. Можда је цар о Немањи тога дана у Нишу стекао и праву слику видећи у њему велику опасност за Византију. Можда је он у Немањи видео све оно што други рашки жупани нису имали. Са свим дотадашњим жупанима Манојло је излазио на крај, но овај се ипак разликује од других. Немања би могао бити веома опасан, а цар није смео дозволити једном таквом човеку да ухвати власт у стално бунтовној Рашкој. Цар је његов утицај морао ограничити на један одређени предео и тако га учинити безопасним. Са браћом је довољно завађен да се неће више помирити, барем не толико да могу сарађивати у каквим побунама. С друге стране, можда је цар са својим сјајним поступком према Немањи желео да изазове суревњивост остале браће и тако их привуче к себи. Ако је то желео, у томе је и успео. Немогуће је да је

Тихомир дошао на власт било како друго већ са пристанком и уз помоћ цара Манојла. Тихомир је морао цару бити захвалан на указаној помоћи, тим више што су сви очекивали да ће цар Немању да протежира, а испало је сасвим другачије. Цар се приклонио Тихомиру, а Немању је заборавио. Међутим, Немања није то заборавио, а није заборавио ни браћу. Нису они тако наивни, а ни тако велики противници Византије како су се правили. Слични су они њему, ради власти су на све спремни. Немања је испао у овој ситуацији помало и наиван. Ипак је Манојло био далеко лукавији но што је то у почетку изгледало. Коначно он је Византијац, а ко се са њима могао мерити у политичким сплеткама? Стога сада остаје само један пут, побунити се и искористити као средство против Тихомира баш оно за шта се до сада и Немања залагао. До сада он је био највећи гркофил, од сада он ће бити највећи противник Грка, а за гркофилство ће да оптужи Тихомира. Баш у то доба Тихомир је Византији и дао неке помоћне одреде у рату са Угарском и то је била идеална прилика. Зар нису Мађари до сада били највећи пријатељи Рашке, помажући јој да се ослободи Византије? Како може Тихомир да помаже Византију против Мађара? Такав човек не може бити велики жупан Рашке, он мора да се отера. Ова побуна је изгледа успела у самом почетку и имала је толику снагу да је било питање да ли такву побуну може Тихомир сам да умири. О томе је и цар обавештен и може се замислити његова реакција када је чуо да је један од покретача ове побуне ни више ни мање већ његов до тада верни вазал Немања. Грчки извори су наводили Немању као незахвалног човека који не зна да цени царску милост. Он је исто тако незајажљив, зар му није доста то што има? Истовремено, Немања је за њих и дрзак, јер је усудио да се побуни против царског избора великог жупана. Ко је он па да тако нешто сме да уради? Зар није до сада био само један од ситних вазала који само царској милости има да захвали свој успон? Мора да добије лекцију коју ће да запамти. Побуна до краја није успела и Тихомир удружен са осталом браћом хвата Немању и баца га у тамницу. Изгледа да су Немању браћа ухватила захваљујући неком лукавству. Наиме, они су њега намамили "јер се договорише с најстаријим од браће његове, који је тада владао овом српском земљом, и, дозвавши овога целомудреног и светог мужа, ухватише га, и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту.." (Стефан Првовенчани). Немања им је поверовао, али се преварио. Нешто слично наводи и Доментијан: "Јер савећаше зли савет, говорећи:"Свежимо праведника, јер нам је неугодан, и уништимо са земље његову успомену, јер није у јединству са нама." И савећавши се са најстаријим братом својим, који је тада владао српском земљом, сазваше неки велики савет, тако да се није могао од њих уклонити". Изгледа да је то био скуп највеће господе Рашке и по томе се види да је Немањина буна ипак ухватила јак корен и била веома опасна за жупана. Толико опасна да он није могао сам да је савлада и да је морао да скупи сву рашку господу и да ауторитетом тога скупа приволи Немању да дође и да се оправда. Немања је морао да прихвати овај позив и са својим присталицама он је дошао на скуп. Сам ток скупа је непознат, али крајњи је резултат био да је Немања,

заједно са својим присталицама био ухваћен, окован и затворен. "Ухватише га и свезаше га, положише му на руке и ноге железне окове, и са њима његове изабране слуге.." (Доментијан). Оружаних сукоба изгледа да није било, вероватно да је Немања био изненађен оваквим поступком своје браће. Он изгледа није очекивао да би му се браћа могла послужити оваквим средством. Овде се он горко преварио, баш су га браћа оковала и бацила у тамницу. Можда се он опет осећао и довољно јаким са великим бројем присталица које ће га одбранити од напада великог жупана Тихомира и браће му. Ако је тако мислио и ту се преварио. Превртљива властела се увек окретала ономе ко је јачи, а процена је била да је јачи Тихомир, којег подржава Византија. Према томе, Немања је само сметња коју треба немилосрдно уклонити. Касније ће оваква пракса међу Немањићима бити уобичајена. Није немогуће ни то да је Немања дошао на овај скуп у намери да води полемику и да покуша да убеди Рашане да је прави противник Византија (то што је он до сада био њен верни вазал није битно), а да су Мађари ти који су прави пријатељи. Расправа није показала резултате и они који су били слабији морали су у ланце. Овај пут Немања је био слабији, његове присталице су малобројније и стога морају да иду у тамницу. У то доба Немања има између четрдесет и педесет година. Немања је вероватно пре тога имао неких контаката са Мађарима и мора да је одржавао са њима јаке везе. То стога што се он веома брзо и релативно лако ослободио тамничења. Неко му је морао помоћи са стране. То су могли бити само Мађари. Исто тако сигурно је и то да је Немања имао много присталица међу рашком властелом; много година они су ратовали против Византије и много су они година провели под њеном влашћу да би се то тек тако заборавило. Рашка никада није била верни византијски вазал и већина рашких жупана је и падала са власти страдајући у сталним побунама против Византије. Стога није чудно да је Рашка врвела незадовољницима, који никако нису одобравали савезништво са Византијом. Сви су они сада у Немањи видели онога који је могао да направи преокрет у Рашкој, да се она коначно ослободи византијског ропства. Не зна се где је Немања тамновао. Стефан Првовенчани каже "вргоше га у пећину камениту", док Доментијан каже и нешто више "а овај преподобни отац наш би одведен од источне земље у љуту тамницу, у пећину на западу". Немања је био затворен негде у Рашкој у пећини која је била у камену (да ли тврђава у Расу?). Из ње се он ослободио, релативно брзо. Како, остаје тајна. Касније предање је ово повезало са небеским чудесима. У сваком случају, Немањине присталице га нису заборавиле и након изласка на слободу Немања је могао да крене коначно ка свом дуго очекиваном циљу. Требало је да свргне Тихомира и да узме великожупански наслов. Лакоћа са којом је Немања изашао из своје тамнице веома јасно говори да Тихомир није имао јаку подршку у Рашкој, односно он као византијски штићеник није био омиљен и стога је морао пасти. Каснији летописи су Немањино ослобођење тумачили легендарно. "И овога опет, због кротости и правде, и дивне смерности, и због свих добрих обичаја, Владика

премилостиви руком својом крепком и мишицом високом изведе из камените пећине, и узведе га на престо отачаства његова и подиже га за господара великога свему свету" (Стефан Првовенчани). Наравно да није Немања захваљујући небеским силама успео да се извуче из тамнице, одлучујућа је била његова политичка генијалност. Да све ипак није ишло тако лако и да ово ослобођење као и само Тихомирово рушење са престола није протекло без борбе сведочи Доментијан: "И господ посла с висина своју помоћ и заједно се побори са слугом својим, и расточи непријатеље оца нашега по туђим странама.." Немања се ослободио тамнице, али ни Тихомир није желео тако лако да уступи свој наслов жупана. Са својим присталицама пружио је отпор, но бива слабији. Плашећи се Немањине освете, Тихомир и браћа му побегну "по туђим странама", а склониште пронађу у Византији. Вероватно да је одмах након победе Немања потражио чвршће савезништво са Мађарима. Било је јасно да сада треба од Тихомира очекивати противудар, а знајући да Византија није склона Немањи, требало је очекивати да би Византија могла и војно интервенисати. Имао је против себе византијског цара и то из најмање два разлога. Прво, био је царев вазал (добио је Дубочицу) и његова сарадња са Мађарима била је отказивање послушности сениору. За тако нешто иде казна и то само она најтежа. Друго, са власти је срушио жупана којег је лично цар поставио и подржавао. Овакав наступ био је увреда за цара и представљао је тежак облик непослушности, тим више што је цара изложио подсмеху. Обарањем жупана Тихомира, Немања је тешко потценио царев избор и један цар моћне, божанске Византије није смео допустити да се један ситан рашки племић исмејава са његовом политиком. Тако нешто заслужује само најтежу казну. Ускоро су Тихомир и браћа му стигли на двор цара Манојла и испричали му догађаје који су се десили у Рашкој, вероватно преувеличавајући целу ситуацију из једноставног разлога да оправдају себе. То није било лако, јер сви знају да је Немања био у тамници окован, а да је добар део његових присталица такође био утамничен. Цар Манојло се вероватно мало замислио над целом овом ситуацијом. Очигледно је да је он Немању потценио, чим је овај био у стању да се извуче из тамнице и да након тога растера жупана и његове присталице, вероватно је у стању да уради и веће ствари. Можда се тога момента Манојло и покајао што је његов избор за великог жупана био Тихомир, а не Немања. Да је правилније размислио сада не би слушао ове кукњаве и молбе за помоћ, јер Немања сигурно не би дозволио овим неспретњаковићима да му учине оно што је он њима учинио. Покушати сада са њим поново преговарати узалудан је посао. То сада Немања не само да не би хтео, већ не би ни смео. Баш захваљујући томе што је распаљивао мржњу према Византији Немања се ослободио тамнице и срушио жупана заузевши његово место. Када би се окренуо поново према Византији, вероватно да би доживео Тихомирову судбину. Проблем је у томе што се цару више не иде у ту злокобну Рашку. Поново јахати по гудурама, планинама и верати се литицама и гањати са тим полудивљим народом, он више не жели. Нити је више млад као некада, нити више има воље за то. У таквом рату он никада није успео да стекне славу, само муке. Исто тако, зашто би

се он мучио да осваја престо Тихомиру кад му га је једном већ дао. Нека се мало помучи и сам; изгубио га је, па нека га и осваја. Ако успе добро је, али ако не успе сва срамота пашће на Тихомира, а не на цара. Ово је за Тихомира последњи тест, јер не освоји ли рашки жупански престо сам је крив и значи није га ни заслужио. Биће један неспретњаковић мање. Уосталом, то је политика, губитнике не треба жалити. Историја памти само победнике. Цар Манојло је био човек код којег је витештво било изузетно развијено и он је знао да процени шта је добар противник. Вероватно да се тада код њега морала појавити и искра дивљења за тога Немању који је успео да се ишчупа из тамнице и да скоро ни из чега освоји за себе наслов жупана Рашке. Свога противника треба мрзети, али му се треба и дивити и поштовати га. Немања је био царев љубимац и као такав живео је неколико година у ишчекивању да му цар понуди наслов жупана Рашке, али када то овај није учинио и када је на то место поставио другог, Немања није очајавао. Напротив, одмах ја направио побуну у којој није успео и после које је доспео у тамницу. Ни ту није очајавао, успева из тамнице да се ишчупа и да након тога отме Рашку, при томе не размишљајући да баци Византији рукавицу изазова у лице. То не може свако. Таквог човека треба поштовати, али га се треба и бојати. Но, то још увек није довољно да би цар лично повео војску на Немању. Цар ће Тихомиру да пружи војну помоћ, али у овај поход неће ићи. Колика је то била армија, не зна се, једино што је познато јесте да се радило о најамничкој војсци у којој су били Грци, Франци и Турци. "А они надајући се на своју силу, сабраше множину народа: Грке, Фруге, Турке и многу силу других народа, и тако журећи се са многом силом, уђоше у земљу Светога до места званога Пантина" (Доментијан). Војска коју је водио Тихомир била је изгледа веома велика, и судећи по именима народа који су је сачињавали изгледа да се радило о првокласној војсци. Немања није оклевао и одмах пошто је чуо да се приближава ова војска, кренуо јој је у сусрет. Уосталом он је ово и очекивао и њега војна акција Византије није нимало изненадила. Није се заваравао да се у овоме моменту може нешто постићи преговорима. Сада је говорило само оружје. Знао је да жупански престо неће успети да сачува ако се повуче у планину и ако препусти градове Тихомиру. Сада се играло на све или ништа. Знао је исто тако да је ово можда једини царев покушај да спаси Тихомира. Ако ова војна експедиција не успе, цар ће од Тихомира дићи руке и прихватити фактичко стање ствари на терену, а то значи победника. Према томе потребно је у овој бици однети победу, са њом добиће и од цара признање. Што убедљивија победа, то ће и царево признање бити брже. Цар не воли слабиће; и он је више ратник, витез, но што је дипломата. Такав човек ће знати правилно да оцени једну праву војну победу и стога само она може да очува Немању. Тихомира зато треба дочекати и у отвореној битки уништити. Немања покрене своју војску и код Пантина на Косову дочека Тихомира и његову војску. У овој бици Немања је изгледа лично водио војску јер по Доментијану он непосредно пред битку каже својим војницима: "Као што мене видите, такође и ви чините". Ово говори да је ситуација била веома озбиљна, чим је Немања стао у

прве редове. Надмоћ византијске војске је била толика да је жупан морао да пружи лични пример не би ли растерао страх својој војсци који је ове обузео када су видели толику множину против себе. Битка је била жестока "Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну" (Стефан Првовенчани). У овој бици победе Срби, а погибија Византијаца је била велика "и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље" (Стефан Првовенчани). Било је и много заробљених "Једни падоше од оружја, а друге силом поведоше" (Доментијан). Сам Тихомир се није извукао, погинуо је и он и то тако што се у бекству удавио у реци Ситници "Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води.." (Стефан Првовенчани). Осим Тихомира, Ситница је прогутала и многе друге "и већи део њих потопи река, више од оних који су пали од оружја" (Доментијан). Тумачећи ово место Доментијана долази се до закључка да је Немања натерао у страшно бекство Тихомирову војску тако да је при бежању много њих у паници загазило у Ситницу и ту се подавило. Тиме је битка за жупански престо била готова. При повратку у византијској војсци је након пораза дошло до неке свађе. "А они који су од њих остали, невидљивом силом Божјом и светим његовим анђелима и молитвом преподобнога оца нашега бивши побеђени, и сами међу собом учинивши борбу, са стидом и безделни будући враћаху се свако својој кући" (Доментијан). Вероватно да је избио сукоб између самих Рашана који су се међусобно окривљавали за страшан пораз. То није ни мало чудно, јер је њихова судбина била потпуно неизвесна. Цару нису смели више изићи на очи, упропастили су му једну велику војску док с друге стране њих као губитнике сада цар више није ни требао. Било је питање како ће се и Немања од сада понашати према њима, има он много разлога да им се освети. Осим што су га бацили у тамницу на крају су против њега и војску повели. Да су они битку добили ко зна како би казнили Немању. У сваком случају већина њих, не смејући да оде поново у Византију "враћаху се свако својој кући". Немањина победа је била толико убедљива да су се вероватно препустили судбини и Немањиној милости. Тако су вероватно мислила и урадила и оба Немањина брата, Страцимир и Мирослав надајући се да код Немање још увек постоји неки братски осећај. И нису се преварили, Немања им се није светио. Након ове победе Немања је постао господар Рашке, не апсолутни, то ће постати нешто касније, али у сваком случају он је тај који је велики жупан Рашке и то му нико не оспорава. Сада је требало владати, а увек је лакше власт освојити него ли је очувати.

6. Немања у Цариграду По свему судећи Немања је у то доба имао јасну идеју шта треба даље чинити. Данашњим речником би се рекло – имао је јасан политички програм: требало је ујединити две најјаче српске земље: Рашку и Зету. Ипак, Немањи се поглед још више отимао ка истоку, ка територијама које је контролисала Византија, ка оним територијама које су некада биле у оквиру бугарског Царства. На тај начин је

усмерио и касније српске владаре. Сви су они касније остваривали Србији територијална проширења на рачун византијских територија. Уједињавање српских земаља је био Немањин првенствени циљ; најпре у Рашкој да се стави под контролу све оно што је некада рашки велики жупан имао под својом влашћу. Након тога ујединити Рашку са српским земљама које се налазе у приморју, дакле са Зетом, помоћу којих би изашао на море и обезбедио себи улазак у Европу. Таква држава, која је наслоњена на море са којег може стизати помоћ, може своје армије да окрене и да удари на Византију. То је била политика која је захтевала продоре на два фронта и за које Рашка објективно није имала снаге уколико би наступала фронтално. Но, то је и Немања знао; ако се не може ударити директно, онда се могу користити повољне прилике када је неко од суседа довољно слаб да би му се могао откинути део територија. Тај део мора бити довољно велики да оправда напор, али не и толико велик да изазове суседову реакцију. Једно од значајних средстава за постизање ових циљева Немања је видео у религији. Помоћу православља он је себи учврстио положај у Рашкој, до сада црква није имала тако дарежљивог жупана, помоћу вере он ће остварити и лакши продор у византијске крајеве. Са Зетом ће већ бити другачија ситуација, ту се православље не сме истицати сувише и са католичком црквом се неће долазити у сукобе. Иако никада није имао идеја да се приклони римској цркви, Немања исто тако није желео ни да са њом долази у сукоб. Сувише је дубоко она била укорењена у Зету да би се њен утицај могао тако лако пренебрегнути. Зета је дуго била и државни и верски центар Срба и никако није било могуће да се то заборави. То је и разлог зашто Немања у каснијем периоду одржава срдачне везе са папом, чак у толикој мери да му је најстарији син Вукан био горљиви католик. Наравно, било је и питање која ће српска земља бити центар уједињења: Зета или Рашка? Зета је била католичка земља, имала је већ државну традицију па чак и краљевску круну, отворена је ка мору и далеко јача што се тиче културе. Све предности су биле на страни Зете, а Немања се ипак одлучио да Рашка буде та која ће да буде центар окупљања српства и центар који ће створити државу. Самим тим што се одлучио за Рашку, Немања се определио и за православну веру, ту сада више није било дилеме. Центар свих важнијих догађаја у Рашкој, политичких а нарочито верских, помера се у манастир светих апостола Петра и Павла где је било и седиште рашког епископа. Ту су одржавани и државни сабори. Град Рас је дуго био средиште око којег се концентрисало све оно што иоле нешто значи у српском православљу, тек након појаве Светог Саве, Рас ће да постепено изгуби свој првобитни значај. Немања је вешто успео да повеже српску државну идеју са верском идејом и да их за дуго време учини нераздвојним. Сви ранији и каснији Немањини радови око подизања православних храмова, као и стално јачање утицаја православне цркве, везани су управо за то.

Пре битке код Пантина Немања је започео са изградњом манастира Ђурђеви ступови: "па овај свети господин мој поче хитно, нимало не задоцнев, зидати храм светога и преславног и великог мученика Христова, Ђорђа, с ревношћу и љубављу" (Стефан Првовенчани). Овај манастир је саграђен код Новог Пазара, на узвишењу изнад долина реке Рашке и Дежеве. Он има веома чудан положај, на самом врху узвишења и изгледа да такав његов положај симболише Немањин тријумф у рату са браћом. Баш градња овог храма на неки начин представља почетак свих каснијих Немањиних активности око уједињавања српства. Градио је он православне храмове и раније, због тога је долазио у сукоб са браћом, али тада је то имало друге циљеве. Ранији његови грађевински подухвати требали су да му послуже при добијању црквене подршке у продору ка власти, а сада треба да му остваре духовно јединство у држави коју има намеру да створи. На крају се може рећи да је Немања био тај који је буквално створио српску државну идеју, али он није био у стању да је и интелектуално, духовно, уобличи. Немања је добро осетио да би православље на том путу могло да одигра одлучујућу улогу и ишао је свесно ка томе. Био је и те како свестан да ће све оно што он учини бити учињено снагом оружја и његовим личним залагањем, али питање је шта ће се десити након његове смрти. Највероватније да ће се све распасти и да ће крвави партикуларни обрачуни растурити цело његово дело. Он није смео дозволити да Србију држи уједињена снага једнога човека, ту је требало нешто и више. Била је потребна једна идеја која ће Србе да држи на окупу, та идеја је била православље и неко је морао да јој створи онај облик који ће бити прихватљив за све. Тај задатак он није могао сам обавити. То је морао неко други. Некако у то доба рођен је и најмлађи Немањин син по имену Растко (Свети Сава). Ускоро се Немањи указала прилика да почне да води активну политику према Византији. Због неких међусобних спорова цар Манојло је наредио да се сви млетачки трговци који су се затекли у Византији ухапсе, а да се њихова роба као и сви бродови заплене (1171.). Венеција је брзо реаговала шаљући велику флоту од око 120 бродова да нападну на византијске поседе. Ову флоту је водио лично сам венецијански дужд Витале Микијели, али флота није кренула ка Грчкој већ је успут напала на византијске градове Дубровник и Трогир. У Дубровнику је тада за кнеза постављен Иван Рајнери и по неким изворима он је био тај који је успео да Немању убеди да Срби нападну Грке. По томе би требало закључити да Немања није од самог почетка учествовао у овом рату, односно савезу, већ да се накнадно придружио. Но, то је дискутабилно. Каснији развој догађаја говори да је Немања још од раније био у току свих ових догађаја и да је његово деловање било у складу са акцијама Венеције. Ову прилику Немања је само чекао и одмах се придружио фронту који су сачињавали Венеција, Угарска и Немачка. Већ у то време Европа је била помало уморна од сталних амбиција византијског цара Манојла и покушавала је да му коначно стане на пут. Византија је нарочито након смрти њеног старог непријатеља Рожера II (1154.) показивала велике претензије. Тада је цар Манојло испунио своју стару жељу и године 1155. заузео у Италији целу област од Анконе па све до

Тарента. То је уплашило остале европске земље и одмах након тога сви су се ујединили против њега. Немачка, Угарска и Венеција чак успевају да заједничким силама истисну Византију из Италије. Инспиратор читавог савеза против Византије је био немачки цар Фридрих Барбароса. Од тада њега Манојло сматра за највећег непријатеља. У каснијем периоду цар Манојло је почео да сплеткари по Италији привлачећи на своју страну Ђенову и Пизу, а нешто пре је анектирао Хрватску, Далмацију, Босну и Срем (1167.). Тиме је до краја изазвао Венецију. У савез против Византије одједном улази и Немања. Он је још од пре имао снажне везе са Мађарима и могуће је да је посредством њих и ступио у контакт са Немцима који су га убедили да им се придружи и да узме учешћа у војним акцијама против свога старога непријатеља Византије. По првобитном плану Немања је требало да узнемирава моравски пут који води од Ниша ка Београду и који је контролисала Византија, а друга његова војска је требало да крене ка Далмацији и тамо нападне византијске поседе. Заправо, Немањини војни одреди је требало само да узнемиравају и отежавају пролазак моравским путем, да би се њиме потпуно овладало требала је много већа сила којом Немања није располагао. Оно што је Немању вероватно највише привукло била је идеја да он са својом војском са копна крене ка Далмацији. То је била идеална прилика да се оствари Немањина жеља о уједињавању Срба из Зете са Србима у Рашкој. Стога је он посебну пажњу посветио нападу на Котор. У овом нападу Венеција би га са својим бродовима помагала са мора. Да су Срби били велики противници Византије види се из једног записа Арнолда из Либека. Он је описивао путовање Хајнриха од Лава (саски херцег) који је ишао у Свету Земљу и којег је пут водио кроз неке српске земље које су биле под византијском влашћу. Грци су му одобрили пролазак и код Браничева га чак дочекали, давши му пратњу ради сигурнијег проласка. У то доба Немања је већ започео своје акције у Далмацији, као што је и послао неке одреде да узнемиравају пут кроз моравску долину (Ниш-Београд). Када је саски херцег стигао код града Равно, који се налази на ушћу Раванице у Мораву, требало је да у граду преноће. Међутим, становништво овога града их није пустило, сматрајући саског херцега за византијског пријатеља и Немањиног противника. Иако се тај део налазио под директном влашћу Византије и сам град је био византијска територија, ништа није вредело и херцег је морао да ноћи у шуми. Ту су га око поноћи напали Срби тако да је дошло до праве битке. Херцегова пратња је била доста бројна и највише захваљујући томе (било је око 1200 ратника) напад је одбијен, тако да је херцег могао наставити пут. Цело време пута ипак није могао бити спокојан јер су Срби пратили ову групу и стално вребали, мада се нису више усудили и да нападну. Овај напад је имао и доста пљачкашких мотива у себи, али је исто тако недвосмислено говорио колико је византијска власт неомиљена и да Немања има много присталица. Сам рат за Србе није имао неки посебно повољан ток. Срби нису били вични дужем ратовању као што нису умели да заузму неки утврђени град, тако да су њихове акције по Далмацији биле тек делимично успешне. Очекивала се мађарска помоћ,

али у међувремену у Мађарској умре краљ Стефан III (1172.) и Мађари брже – боље потраже цара Манојла који је већ кренуо ка Угарској. Да би задобили мир, Мађари пристану да им Манојло постави за краља свог кандидата Белу III, који је боравио већ дуго време у Византији и тамо већ стекао титулу кесара. Бела III је ступио на престо (крунисан тек 1173. године због немира) и одмах се обавезао да ће водити само ону политику која одговара Византији. За то време и Млеци су доживели прави помор међу војском која је зимовала на острву Хију. Од неке болести велики број војника поумире и дужд бива приморан да се врати кући, где убрзо гине у некој од сплетака. Сада су Срби одједном остали сами наспрам византијске велике војске која је била покренута ка Угарској. Како су Угари испали из игре то су остали једино Срби и цар Манојло сада окреће армију на Немању. Ово је сада била првокласна византијска армија коју води цар Манојло лично. Мора да је и њему сада већ досадила Немањина насртљивост. Од једног незадовољника који је очекивао да ће њему цар поверити жупанску столицу у Рашкој, Немања се претворио у опасног нападача који сасвим јасно показује намеру да према Византији води активну освајачку политику и који жели територијално проширење Рашке баш на рачун Византије. Да Немања није наиван видело се и из масовне подршке коју му је пружало оно становништво српског порекла које је живело под директном влашћу Византије. Епизода са саским херцегом јасно говори. Срби су се у том делу, који није био баш тако близак местима где су се водиле војне операције, и те како узбунили и одмах прешли на страну Немање, нападајући не само Грке већ и све оне које сматрају њиховим савезницима. Да ли је Манојло већ тада видео у Немањи владара који би могао кренути да национално уједињује Србе, тешко је рећи. Сама национална идеја није била баш развијена у то доба. Постојало је осећање припадности једном племену, али не у толикој мери да се тражи уједињење свих који су једне нације. Изгледа да Немања није био у толикој мери оптерећен националном идејом. Из његових каснијих освајања и напора види се да он никада није ни помишљао да покуша да уједини у српску државу крајеве у Мачви, Срему, Посавини, доњем Подрињу и Босни, крајеве који су насељени скоро искључиво српским становништвом. Ти крајеви су били тада под Угарском и Немања је цело време своје владавине са овима имао добре односе. Да ли је то разлог што се његов поглед није окретао на ту страну? Можда се он плашио заваде са два своја најмоћнија суседа, и са Византијом и са Угарском. Било како било, Манојлу није могло никако промаћи то да је Немања своје армије усмерио ка Зети, где је српско становништво са симпатијама дочекало Немању сматрајући га ослободиоцем. То што Зета није пала, то што се Котор одржао, било је само због тога што Немања није имао армију спремну за дуже ратовање и што његова армија није умела да заузима утврђене градове. То је тек требало да научи. Импоновала је више спремност Немањина да уђе у савезништво са Млецима и са Немцима, као и сигурност са којом је Немања одредио циљеве својих акција. Одмах је било јасно

да он ратује за свој рачун, нити једнога момента не пристајући да буде слепо оруђе Млетака тако да је вероватно да Котор, да га је освојио, не би препустио Млецима. Цару Манојлу се изгледа журило да се обрачуна што пре са Рашанима и стога није дочекао да се сакупи цела армија, већ тек са неколико одреда (једва неколико хиљада људи) провали у Србију. Рачунао је да ће то бити сасвим довољно јер сада армију води он лично, а не нека шепртља. Тако је исто осећао и Немања и чувши да цар надире кроз рашке кланце, повуче се у планине, а да није прихватио нити једну озбиљнију борбу. Ма колико ово повлачење у планине изгледало као страх од прихватања борбе, касније се показало као један од бољих Немањиних потеза. Немања је знао да је цар на њега посебно љут због његовог одметања, рушења Тихомира, због тога што му је једну царску војску разјурио и коначно због сарадње са Венецијом, Угарском и Немачком. Био је то дугачак списак Немањиних греха и само један од њих био би довољан да цар Немању сруши. Да прихвати отворену битку са царском војском и то сада када је цар лично води, било би глупо јунаштво које не доноси ништа осим погибије, а Немања није био тај тип. Битка да, али само онда када постоје реалне шансе за успех, а да Немања није плашљив и да се не плаши крешева до сада се већ довољно видело. Према томе, много је паметније не дражити цара, стога се треба повући испред његове војске и од њега затражити милост. Немања се одлучи и једног дана он гологлав, бос и голих руку до лаката, са конопцем око врата и мачем који је предао цару, уђе у византијски логор. Византијци га одведу код цара пред којим Немања падне на земљу нудећи му свој мач да цар уради са њим шта хоће. Ово мора да је била огромна сатисфакција за самога цара, коначно тај непокорни Немања се до краја понизио и моли за милост. Да ли је цара гануо тај призор, не знамо, али се поуздано зна да Немања није тек тако дошао у царски логор и цару понудио своју главу. Није он тако наиван, знао је Немања јако добро да је цар према њему милостиво расположен и да ће му дати милост ако му се довољно дубоко поклони. Како је то Немања сазнао, не зна се. Можда је имао шпијуна у византијском логору који је тако нешто од цара начуо и одмах дојавио Немањи. С друге стране и сам цар је можда намерно такву своју намеру јавно изрекао, очекујући да Немања то дочује и учини оно што је већ учинио. Вероватно да је ово друго ближе истини и да је цару већ досадило ломатање по рашким гудурама где никада није било краја ратовању. Стога је сматрао да је паметније да Немању понизи, али и да га сачува на рашком престолу, те да онда може мирно очекивати да ће му Немања до краја остати веран. На крају, Немању је цар не само поштедео већ га је и милостиво дочекао што је сигурно и самога Немању врло изненадило. Међутим, у крајњој линији могао је бити сасвим задовољан, сачувао је не само живу главу већ остаје и даље рашки жупан. Мало позоришта и театралног падања ничице пред царем јесте понижење, али рашки престо вреди тога. Ионако ће се то брзо заборавити. Битно је сада само вратити се у Рашку и спречити свако мешетарење око престола.

Ипак, цар је сматрао да ово није довољно добра лекција за Немању, требало је показати и са каквом снагом располаже Византија, треба га одвести у Цариград. Ту у Цариграду ће овај поглавица дивљих Рашана коначно видети сјај и богатство византијске престонице и коначно се уверити да су сви његови покушаји да ратује са Царством само трошење снаге. Треба Немањи омогућити мало луксузнога живота у царским палатама па да се овај увери да није све у ратовању. Исто тако треба Немању, за којег се знало да је веома религиозан, провести по православним црквама и показати величанствену Аја Софију. Ту ће моћи да види фреско сликарство, величанствене процесије и мноштво свештеника. С друге стране цар је био још једном задивљен Немањином појавом. Сам цар је био витез, снажан човек који је ценио оне који су били слични њему, а то је управо био Немања. Таквог противника треба провести кроз Цариград и показати народу овога високог, наочитог жупана, да се са њим увећа тријумф царев. Треба сви да виде какав противник је дошао код цара да моли за милост. Ту је цар погодио. У тријумфалној поворци у Цариграду Немања је ходао иза царских кочија из којих је Манојло милостиво одмахивао одушевљеноме народу. Немањина појава је одмах била уочена, али иако су му се сви дивили то га ипак није спасило погрда и подсмеха из цариградске светине. Ускоро се и то завршило. Цар Манојло је опет од Немања узео заклетву верности, односно вазалску обавезу и вратио га у Рашку. Боравак у Цариграду није трајао дуго, али за Немању је био и те како значајан. Уверио се он, баш како је то Манојло и предвиђао, да се против Византије не вреди борити барем док је Манојло цар. С друге стране Немања је био свестан бројних слабости које је Рашка показивала и то почев од саме унутрашње организације државе па све до борбене способности рашке војске. Рашка, таква каква је сада, не може ратовати ни против мале силе, а не против једне Византије. Могу се дизати побуне, али оне су унапред све осуђене на неуспехе. Према томе, потребно је прво уредити унутрашње прилике, па тек онда размишљати о већим подухватима. Сигурно је да се Немања у Византији научио многим стварима и видевши њену чврсту организацију покушао је да нешто од тога оствари и у Рашкој. За све време док је боравио у Византији Немања је живео у манастиру св. Богородице Евергетиде (Добротворка). Касније се он јако везао за Богородицу сматрајући да је њена заслуга за сав његов успех. У својој задужбини у Студеници, као успомену на ово, Немања је саградио цркву св. Богородице. "Назидаћу и храм пречисте и пренепорочне матере твоје добротворке, и ту ћу ти испунити завете моје, које изрекоше уста моја" (Стефан Првовенчани). У то време Немања није више млад човек и има око 60 година. Са женом Аном има он сада два сина: Вукана и Стефана, као и три ћерке: Вуку и две за које не знамо како се зову. Баш некако у то време, 1175. године, родио се најмлађи син Растко, касније свети Сава. Доментијан описује како су Немања и жена му Ана, већ у годинама, свесрдно молили бога да им поклони још једно дете. Бог је им молбу услишио. "И потом заче богољубива Ана у својој утроби, и роди по божјој вољи сина, добро изникли изданак од доброга корена, у коме родитељи његови примивши

богосветлу радост, благодарише добротвора свога, који не превиде мољења њихова" (Доментијан). Прва ствар по повратку била је да се среде прилике у самој Рашкој. Осим што је сузбио партикуларизме својих подложних жупана, Немања је и своју браћу Страцимира и Мирослава натерао на послушност. У то време Страцимир је држао област око Западне Мораве, док је у Захумљу владао други брат Мирослав. Изгледа да они нису Немањи више пружали отпора и да није било између њих посебних сукоба. Страцимир је чак стекао веома висок положај и спомиње се у неким повељама одмах после Немање. Он се помиње и као оснивач Богородичиног манастира у Градцу (данас Чачак). Други брат Мирослав основао је манастир Светог Петра и снабдео га многобројним имањима. Био је ожењен сестром босанскога бана Кулина, која је изгледа била наклоњена богумилима. Након учвршћења власти у Рашкој Немања је ненадано наишао на проблем богумилства. Већ је речено да је једна од његових особина била велика побожност и наклоњеност православној цркви, но ту му није сметало да толерише, па чак и помаже, католичку цркву. Једна од његових основних полуга при уједињавању српских земаља требала је да буде религија и то је био један од разлога због којих је он толико наклоњен православној цркви. У то доба национална идеја није била развијена и Немања никако није могао да рачуна да са том идејом оствари уједињење. Постојало је снажно осећање припадности једном племену, али то је још увек било далеко од онога што би се могло назвати националним осећајем који је толико јак да може послужити за циљ уједињења. Требало је тражити другу идеју која ће бити снажнија и иза које ће бити једна снажна и цењена организација. Та идеја је могла да буде само православље, а црква као веома моћна и од стране Немање непрестано потпомагана и јачана, требало је да послужи за њено учвршћење. Католичка црква није била нека посебна сметња у Рашкој, била је сувише слаба за то и Немању она није забрињавала. Много опаснији противник је била патаренска црква, богумили, а због свог учења. Богумили нису имали цркву па су се на молитве и обреде сакупљали по приватним кућама или на скровитим местима. Осуђивали су црквену раскош, сами су живели веома сиромашно, избегавали су крчме и било какве облике весеља. Исто тако избегавали су све оно што би могло да личи на јавна звања и нису се бавили трговином, већ искључиво земљорадњом и занатима. Одећа им је била једнобојна без јаких боја, храна искључиво биљна, забрањено им је месо, млеко, сир, јаја. Живели су искључиво од хлеба, воћа и поврћа. Стога су увек били бледи и озбиљни. На челу њихове хијерархије стајао је старешина кога су звали "дјед". Богумили су сматрали да је цео материјални свет дело ђавола као представника зла, док је бог творац духовног света који је једини добар. Све догађаје из Старог завета сматрали су делом ђавола и стога су Мојсија и све пророке видели као проклетнике. По њима људске душе могу доћи у небо тек кад се очисте молитвом и постом. Нису веровали у страшни суд као што нису веровали ни у ускрснуће тела.

Само порекло ове секте је нејасно, тако да иако само име богумили указује на вероватно словенско порекло, није још увек јасно одакле она потиче. Мишљење је да су богумили дошли из Бугарске и то око X века и њихово учење је од богумила направило једну секту која је у себи имала више друштвених него ли верских елемената. Њихова социјална учења су више привлачила следбенике него само верско учење. Били су против богатства и проповедали су једнакост међу људима и то су они елементи који су привукли масу следбеника. У Србију богумили су дошли из Македоније и ту нашли веома много присталица. Из Србије богумили су брзо продрли у Зету, као и у области Хум и Требиње (тада спадали под Зету). Ова секта се јако раширила по Рашкој, и изгледа да је њихово учење у Рашкој имало посебних карактеристика. Стефан Првовенчани спомиње да су они користили жртвенике и кумире: "И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси". Они, колико се за сада зна, нису имали никаквих жртвеника нити су се клањали идолима, мада постоји могућност да су управо у Рашкој одступали од свог учења и да су упражњавали различите обреде. Својим деловањем богумили су рушили оно духовно јединство које је Немања покушао са православљем да постигне. Учење богумила рушило је у потпуности углед цркве, а знајући да је Немањи црква била једна од најјачих полуга у стварању српске државе, то је тиме посредно и држава дошла у питање. Оно што је било посебно опасно код богумила је било њихово одбијање да учествују у јавном животу, проповедали су анархију и у сваком погледу били су радикално бунтовнички настројени. Одбијали су да служе у војсци и тиме слабили Немањину ионако не баш импресивну војну моћ. То је био покрет против државе и против богатих. Међутим, оно што је Немању посебно забринуло било је то да присталице богумила нису били само сиромашни, напротив, велики број њихових присталица био је баш у редовима богатих, властеле. Стефан Првовенчани описује како је Немања сазнао да му се у Рашкој шири богумилство. По њему један од његових војника је дошао и саопштио му: "усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој". Немања се ишчуђава што се јерес завукла у Рашку. "И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и дели недељиво божанство..". Није могуће да је Немања тако изненада сазнао за ову јерес, и тиме га Стефан Првовенчани заправо само оправдава што је допустио да се она толико дубоко завуче у Рашку. Богумили и богумилство су се временом тако дубоко укоренили да су касније предузете радикалне мере једва успеле да их сузбију. Немањино констатовање "а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио" јасно говори да је ситуација у Рашкој била забрињавајућа, чак у толикој мери да је Немања морао да сазове државни сабор. На том сабору су биле присутне све иоле важније велможе у Рашкој, као што су били присутни и црквени поглавари "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и

саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, ..." (Стефан Првовенчани). Богумили су дубоко продрли у све друштвене слојеве Немањине државе, па тако Стефан Првовенчани говори да је у паузи овога сабора пред Немању дошла једна племкиња која се жалила да је њен муж богумил и да је она стога од њега побегла: "уистину, господине мој, у оца мојега, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони". Стога је побегла од мужа и моли Немању да искорени ову јерес "истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој:порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине". Овај одломак говори много тога. На првом месту види се да је јерес ухватила толиког маха да је Немања био принуђен да сазове сабор на коме су присутне и велможе, али и црквени великодостојници. Присуство велможа значи да су богумили престали бити само ствар цркве, она са њиховим учењем више не може да се носи, богумили су толико ојачали да су постали сада опасност и за саму државу. То опет значи да богумили немају упориште само у рашкој сиротињи, много јаче упориште имају и међу самим велможама. Управо због њих и јесте сазван овај сабор. Лако би се изашло на крај са сиротињом, оно што Немању брине јесте то да се велики број рашке властеле приклонио богумилима. Сам његов разговор са женом која је код њега говори довољно. Из тога дијалога, где она објашњава Немањи како је побегла од мужа зато што је он богумил, види се колики је јаз ова секта направила. Чак и у породицама пуцају везе због богумила, у толикој мери да сама жена позива Немању да се оружјем обрачуна са њеним мужем и његовим истомишљеницима. Но, ни богумили нису били тако слаби, они су пружили и те какав отпор. По Стефану Првовенчаном, велможе – богумили се нису ни трудили да сакрију своју припадност и веома слободно исказују своје веровање. Чак у толикој мери да се на сабору свађају и прете "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..", па изгледа да не желе ни Немању да саслушају. Нису сви они који се са жупаном свађају богумили. Неки јесу, али добар део њих трпи међу својим подложницима ову јерес јер им то на неки начин одговара. Ускоро је Немањина армија прошла Рашку тражећи богомиле "и нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих.." (Стефан Првовенчани). Ова војна акција се претворила у прави грађански рат који је беснео једно време по Рашкој. Богумила је било доста и њихова јерес се до краја претворила у бунт против власти. Стефан Првовенчани наводи да је војна акција стигла на време "и нимало не задоцнев..", мада се чини да он тиме више правда самога Немању неголи што га хвали за правовремену акцију. Могуће је да је и сам он био изненађен толиком снагом богумила, вероватно није мислио да је њихова бројност и упорност тако велика.

Војна акција је од Немање била изнуђена, или он или богумили. Стога је овај рат добио обрисе грађанскога са страховитим, нечовечним поступцима. Немањина љутња је била страшна, а казне ужасне. Богумили су паљени, протеривани а имања су плењена: "једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупи, разда прокаженим и убогим" (Стефан Првовенчани). Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила који је морао да истрпи страшну казну: "Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову , што не исповеда Христа, сина божјег" (Стефан Првовенчани). У овим окршајима страдале су и богумилске књиге, што је свакако велика штета, јер би оне данас биле непроцењиве вредности, будући да би представљале најстарије споменике рашке и македонске школе. Тако суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља. Стефан Првовенчани, надаље, хвали Немању да је успео да искорени ову јерес, слично и Доментијан "и истреби успомену злославних јеретика по своме отачаству". Иако је мноштво богумила страдало, мноштво их било протерано, ипак Рашка је остала и даље њихово стециште. Њихови остаци су још дуго живели у Рашкој и то тако да су се углавном притајили, тако да ће и наредни српски владари имати са њима проблема, додуше никада више у тако изразитој мери као Немања. Велики део богумила је тада из Рашке пребегао у Босну и у наредним годинама тамо ће бити њихов центар, а босански бан Кулин ће имати због њих мноштво проблема са папом и Угарском.

7. Смрт византијског цара Манојла То је била углавном сва ратна активност Немањина до 1180. године и смрти цара Манојла. До тог времена он је био цару веран вазал и није се више бунио, а своје обавезе је верно извршавао. Између осталог, слао је цару војне одреде, па је тако 1176. године један српски одред коњице учествовао у царевом походу на Икониски султанат у Малој Азији. Ту су Византијци доживели масакр у фригиским кланцима код Мириокефалона (17. септембар 1176.), а са њима и српски ратници. Да је то био страшан пораз са катастрофалним последицама сведочи и поређење самога цара Манојла који овај пораз са његовим последицама изједначује са оним од пре 105 година код Манцикерта. Ово је страшно срушило царев углед, чак толико да је немачки цар Фридрих Барбароса послао Манојлу писмо у коме тражи да му овај укаже послушност. Изненадна смрт цара Манојла 1180. године изазвала је одмах огромне промене на Балкану. И до тада је Византија држала велики део територија под својом влашћу више захваљујући гвозденој Манојловој песници него било чему другом. Сад њега више нема, а наслеђује га његов дванаестогодишњи син Алексије II. Како је он био малолетан, регенство је вршила царица – мајка Марија, иначе антиохијска принцеза, пореклом Францускиња. Преко ње власт је држао Алексије Комнин, царичин љубимац, а иначе синовац покојног цара. У Византији је тада владала

страшна мржња према Латинима и како је и сама царица – мајка била латинка, то је сада мржња била и јача. Кривци за то били су Млетачки трговци који су живели у Цариграду и који су се веома обогатили, као и најамничке трупе које су углавном биле са Запада. Овакву напету ситуацију је искористио Андроник Комнин, тада већ шездесетогодишњак, чији је живот био пун романтичних пустоловина. Бежећи испред цара Манојла, који га је оправдано сумњичио да жели да му преотме царски престо, Андроник је добар део живота провео у пустоловинама по југозападној Русији, где је доста времена био на двору галицијског кнеза, затим у предњој Азији код мухамеданских владара; био је чак једно време и заточен у Цариграду. У време цареве смрти био је намесник једне од пограничних провинција. Он се одмах побунио и већ 1182. године стигао у Цариград где је сместа дао да се ухапси Алексије Комнин. Одмах након хапшења Алексије је и ослепљен. За прво време Андроник се претварао да жели само да врши регенство и да хоће да заштити интересе легитимног цара. У име тога извршио је прави помор међу византијским племством, ликвидирајући све оне који су му се на неки начин замерили. Ускоро је Андроник, вешто користећи тадашњу нетрпељивост према Латинима, дао да се ухапси и сама царица – мајка (Манојлова удовица), под оптужбом да је издајник. Оно што је било посебно монструозно јесте то да је Андроник чак натерао царевића Алексија II, да он сам потпише смртну пресуду за своју мајку која је непосредно након тога удављена. То је био знак да у Цариграду почне страховит покољ свих Латина, а Андроник се прогласи за савладара. Након смрти цара Манојла одахнули су многи владари који су били подложни њему лично и који се нису сада више сматрали обавезним према Византији. Између осталих то је био и угарски краљ Бела III, којег је цар Манојло довео на власт и који је сада себе сматрао ослобођеним било каквих обавеза. Цареву смрт је хитро искористио и одмах након његове смрти (1181.) отме од Византије један део Хрватске, Далмацију и Срем. Византија, тада заузета унутрашњим превирањима, није ништа предузимала. На вест да је затворена, а касније и погубљена Манојлова удовица Марија (Белина свастика), Угари отпочну са отвореним и широким нападом на границу Византије. Године 1182. Бела III наређује напад на Београд и Браничево. Сам напад је био доста траљав, а обе тврђаве браниле су искусне војсковође из доба цара Манојла, Алексије Вранас и Андроник Лампардас. У прво време Угари никако нису могли да пробију ову одбрану. За то време у Византији догађаји иду својим током, царица – мајка је задављена, извршен је покољ Латина, а ускоро је и сам царевић Алексије II по наређењу Андроника задављен и бачен у море. Сада у Византији почиње да букти незадовољство, свима је помало већ и доста самога Андроника који је, огрезао у крви и лудилу за влашћу, ликвидирао свакога онога ко му је иоле и мало био сумњив. О овој крвавој оргији у Византији и Андронику говори и Стефан

Првовенчани: "После овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао своју, и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју." Велики део византијског племства се тада разбежао по целој Европи. Андроник је покушао да спроведе неке реформе у Византији окренуте ка ограничењу феудалног система, а то је вероватни разлог зашто му је племство пружило толики отпор. У сламању њиховог отпора Андроник је био немилосрдан показујући знаке лудила: "устаде у Константинову граду неки љут цар и проливач крви и разруши мир са преподобним оцем нашим, уздигавши високу своју мисао да ће узети сву земљу и отачаство Светога, што не доби безумни.." (Доментијан). Онога момента када се Андроник прогласио византијским царем распала се одбрана на Дунаву. Када су начули да се Андроник крунисао за савладара, а мало касније и за цара, војсковође Вранас и Лампардас посвађају се међусобно и одлуче да се повуку. Београд и Браничево падну у шаке Угарима и Србима, који су већ тада узимали учешћа у овим акцијама. Немања није од самог почетка, односно одмах након смрти цара Манојла почео са ратним операцијама. Тек када су Мађари напали Београд и Браничево и Немања се придружио овој војној акцији. "А преподобни отац наш, узевши угарскога краља, оде тамо у унутрашњост грчкога царства, и земљу попленивши сатре многе градове и учини крајњу пустош" (Доментијан). Сада се показала права Немањина слика и тек сада су дошле до изражаја све његове амбиције. Угарска и српска војска су веома брзо продрле кроз моравску долину и стигле чак до Софије (Средец)."Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града, по имену, Средца, и разруши га и опустоши до краја." (Стефан Првовенчани). У овом походу страдали су Београд, Браничево, Равно и Ниш (1183.). Никада српска војска није тако дубоко продрла у византијску територију. У свом походу Угри и Срби страшно су све ове градове опустошили и разрушили, тако да се још дуго времена они нису опоравили: "попленивши сатре многе градове и учини крајњу пустош" (Доментијан). Вероватно по први пут српска војска је наступала дисциплиновано и са неким редом и чврсто одређеним циљем. Немања је успео да за протекло време створи армију са којом може да се упусти у озбиљнија освајања. Иако су Срби ишли у савезу са Угарском, а противник је била сада већ ослабела Византија, успех се никако није могао потценити. По први пут Срби су испред себе терали у бекство византијску армију и заузимали утврђене градове. Немања је добро осетио прилику и своју шансу, тако да није имао намеру да напусти војни поход чак и онда када су Угри, након освајања Средеца (Софија), престали са походом и задовољили се освојеним. Они су у Средецу узели мошти бугарског свеца Ивана Рилског, вратили се кући, и покопали их у Острогону.

Након одласка Мађара Немања је имао још доста дејстава по јужном делу и у њима је било доста успеха. У овим акцијама српска војска је сишла на Косово и допрла све до Врања и Липљана. О томе је било и врло похвалних записа: "А кад се Угарски краљ врати у своју државу, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у Доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се до данас" (Стефан Првовенчани). Судећи по овом набрајању и опису акција, као и њиховим последицама, успеха је било доста, али и жестоких разрачунавања са Грцима. Српска војска је изгледа уништавала све пред собом протерујући Грке са тог терена, а ови простори су и присаједињени Рашкој: "Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможа, и народа свога" (Стефан Првовенчани). Ово су били до сада увек византијски крајеви и Срби никада нису на њих полагали право, али Немања ипак "додаде ка земљи отачаства свога многе земље од области грчкога царства, и силом Божјом и поспешењем светога духа победи непријатеље своје.." (Доментијан). Након ових успеха, Немања одлучи да настави своја освајања. Сада је имао довољно времена, а и извежбану војску да оствари давно жељени циљ: да уједини српске земље. Стога усмери војску ка Зети (Дукља) и успева да и њу за релативно кратко време освоји. Не зна се тачно време када су освајања по Далмацији и Зети била спроведена, али се зна да су отприлике око 1186. године била завршена. Од тада Немања у својим рукама држи целу Зету, Скадар и читаво бокељско приморје. Стефан Првовенчани је пун похвала за ова Немањина освајања: "Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар." Интересантно је како све области Стефан Првовенчани наводи као "отачаство" и "праву дедовину" Немањину. Заправо он наводи да је Немања сматрао освојене области својом "дедовином" која је неправедно одузета од стране грка. Тим више што је Немањина породица имала тесне родбинске везе са зетском династијом и сматрано је за сасвим нормално да Зета уђе под Немањину власт. Нешто слично наводи и Доментијан "а Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље од грчкога рода, и градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши,...". Има се утисак да можда Стефан Првовенчани оправдава ово освајање, заправо мање се правда отимање ових области од Грка, а више то што је Немања ове области одмах припојио Рашкој. Он нигде не спомиње тадашњег владара Зете, великог кнеза Михаила, правог представника старе зетске династије. Немања га је

немилосрдно уклонио и Михаилово право на Зету, несумњиво јаче од Немањиног, Стефан Првовенчани нигде не напомиње. Заправо Немања јесте ослободилац Зете од византијске власти, али одмах након тога он се показао и као њен освајач истерујући легитимног владара, а Зету анектирајући. Каснији поступак према Михаиловој удовици Десислави не може Немањи да буде на част. Ова жена је морала да се 1189. године склони у Дубровник, вероватно се уклањајући од Немање. У њеној пратњи се тада налазило доста зетске властеле, а међу њима је свакако најзначајнији барски архиепископ Гргур. Он је био познат од раније као Немањин противник и веома је лако могуће да се Десислава уз његову помоћ покушала поново вратити на зетски престо, но у том покушају су били по свему судећи откривени, те су морали да се склањају испред Немањиног гнева. Постоје неке индиције да је барски архиепископ тражио помоћ у том своме науму, па се тако наводи да се обраћао Сплиту за помоћ, но ови то одбију. Очигледно да је Немања тада био сувише јак да би му се усудили супротставити. Освајања у Далмацији и Зети су праћена са много насиља и уништавања. "Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош.." (Стефан Првовенчани). Слично говори и Доментијан: "градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој", мада изгледа да о томе има и много претеривања. Од свих градова Немања је изразиту наклоност имао према Котору, он једини није имао никаквих разарања. "А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је то и до данас" (Стефан Првовенчани). Зна се да је Немања већ 1186. године боравио у Котору и из тога доба датира једна одлука которске општине у којој стоји да је донета у време великог жупана Немање. Грци су страшно страдали у Зети и Далмацији. Извршен је њихов немилосрдан покољ "истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области." (Стефан Првовенчани). Од самог почетка Немања је имао савршено јасан циљ, ове области припојити Рашкој и учинити их саставним делом једне јединствене српске земље. Том циљу грчко становништво би само сметало. Могуће је да је Немања очекивао и реакцију Византије, као и њене касније покушаје да Зету поново освоји. Тада би грчко становништво у Зети представљало велики проблем јер би сигурно листом било на страни Византије, а Немања није више имао намере да враћа Зету. Стога је требало све што је грчко немилосрдно очистити и овај простор претворити у чисто српски. Тако је и учињено. У овом налету Немања није био оптерећен тиме што су Грци били исте, православне вере као и Срби. Верско је овај пут било запостављено, а национално је истурено у први план. Тим више што је скоро цело зетско становништво било католичко, док су Грци били једини православни елемент у њој. Није случајно што Стефан Првовенчани наводи: "Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога". Срби у Зети, иако у католичкој вери, али под условом да су Немањине присталице, нису диране. Грцима то што су православне вере није помогло, они су били немилосрдно истребљени. Додуше, ни Срби католици нису били сасвим сигурни. Стефан

Првовенчани јасно наводи да су они остали "са страхом" и да су морали да плаћају Немањи данак. Доментијан је ту још јаснији када каже "а народ свој, који је у њима, сачува неповређен, тако да је са страхом служио његовој владавини". Судећи по овоме изгледа да Срби католици нису баш са неким одушевљењем дочекали Немању, јер Доментијан јасно наводи да су га касније служили са страхом. Немања јесте био дубоко одан православљу, али никада није био и фанатик, захуктани бојовник православља, он је био на првом месту политичар који је знао шта је за државу најважније. Освајањем Зете Рашка је добила велико територијално проширење, али је добила и србе католике. Немања их није схватао као посебно велику опасност, мада је показао извесно нерасположење и неповерљивост према њима. Но, јасно им је ставио до знања да зна да су они Срби и да немају разлога да се плаше. Са Грцима је већ била друга ситуација, они су били уљези у држави коју је стварао. Види се да Немања ствара српску државу у којој православље представља основну, али не и једину идеју. То није верска држава, већ држава Срба у којој православље представља онај идејни амалгам који треба да Србе држи на окупу и да спречава нове сепаратистичке атавизме. Ово је дозвољавало да у држави Србији постоје и друге верске идеје, осим православних, али само до оног момента док не угрожавају државу. Могуће је да Немања не би прогањао ни богумиле, он је дуго оклевао док се није одлучио да их оружјем истреби, да они нису постали опасност за саму државу. Са католичанством је била друга ситуација, добар број Срба је био у тој вери, али то је ипак био мањи број, који није представљао неку посебну опасност и Немањина процена је била да ће једним сталним радом православне цркве и католичанство да се постепено повуче. С друге стране и римска курија је била доста јака да би се са њом ушло у већа замерања. Сва освајања Угарске и она освајања која је остварио Немања нису ни Византију оставила равнодушном. Андрониково дивљање почело је да плаши и његове присталице. Није било средства којим се он није послужио не би ли одгодио пропаст. Један од његових сулудих потеза била је и његова женидба са женом царевића Алексија којег је дао задавити и бацити у море. Ова девојчица од 13 година по имену Агнеза (Ана, ћерка француског краља Луја VII) требало је да својом удајом за Андроника овога колико-толико прикаже као легитимног цара Византије. Но, то је сада било све узалуд. Стари непријатељи Византије, Нормани, године 1185. из јужне Италије ударају на Византију. Нормански напад је добрим делом био координиран и са Немањиним акцијама. Брзо су заузели Солун (тада други град царства) и Драч. Као освету за покољ Латина у Цариграду Нормани страшно масакрирају становништво Солуна. Истовремено они се почињу припремати и за напад на Цариград. Сада је у Цариграду избила паника, сви су оптуживали цара Андроника за сву несрећу која се сручила на Византију. У уличним нередима, на дан 12. септембра 1185. године, светина се на улици дочепа цара, иста она светина која га је пре само

неколико година обожавала, и жива га растргне на комаде. Ова ужасна смрт прекинула је агонију Византије. Сада се срећа коначно и Грцима насмешила. Нормани који су имали идеја да нападну Цариград забављали су се пљачком око Солуна, изгубили су потребну дисциплину, задесила их је и нека болест која их је десетковала и у две битке (Мосинопољ и Димитрица) буду од византијског војсковође Алексија Вранаса потучени. Сада је и њима било доста рата, па склопе мир са Византијом и одмах потом напусте све оно што су освојили. Византија је могла да одахне, непосредна опасност по Цариград је била изгледа прошла. У Византији у то време цар је Исак II Анђел који је дошао на престо више случајем него својом заслугом. Ипак, добро се сналазио отклањајући опасности, једну по једну. Када је опасност од Нормана, а била је најнепосреднија, коначно престала, цар је почео преговоре са Угарском. Ту се цар показао као добар преговарач и његова дипломатска акција се завршила доста повољним исходом за Византију. Са Угарском је склопљен мир, а цар Исак II Анђел се оженио са ћерком краља Беле. Као мираз цару су обећани сви они градови које је Угарска освојила у претходном рату, Београд и Поморавље. Сада се ту појавио један велики проблем. Моравска долина је била под контролом Немањине војске и овај није имао никакву намеру да те територије препусти поново Грцима. Баш ту, на том месту, настаје раскид до тада складних односа Немање и Угарске. Мађари су покушали да слободно располажу са оним освајањима која су учинили заједно са Србима, нудећи те територије Византији иако их нису фактички држали. Ту су сада били Срби. Заправо, Мађари су на неки начин сматрали да су сада на Балкану они ти који су преузели улогу Византије и гурали су своје интересе не обраћајући пажњу на Рашку. Тим путем су ишли и онда када су не питајући Немању одлучили да Византију поново пусте у моравску долину. Сада се Рашка нашла у једној доста необичној ситуацији. Она више није била толико слаба да би тако олако напустила дотадашња освајања по Поморављу, али ни толико јака да би се сама супротставила Византији. Требало је дакле наћи савезнике. Угарска то више није могла бити јер су сада интереси Рашке и Угарске били дијаметрално различити. Нити је Угарска желела да испусти своју нову улогу на Балкану, нити је Рашка желела да се препусти Угарској, што би значило само да је византијско господство над Рашком замењено угарским. Немања се нашао у ситуацији да сада све оно што је освојио, мора и да сачува. То је веома често много теже од самога освајања. Док су се сви горе наведени догађаји одвијали, Немања је своје активности ширио по Далмацији покушавајући да се дочепа и Дубровника (1184.). Није лично учествовао у овим акцијама већ је њихово вођење поверио својој браћи, Мирославу и Страцимиру. Најпре је Страцимир напао са флотом на Корчулу, али је ту љуто страдао, бродови су му изгорели, а он сам једва избегао заробљавање. Исте године Мирослав са флотом од 13 бродова нападне Дубровник са морске стране, али прође исто као брат. Флота му је спаљена, а он се једва спасао бекством.

Следеће године још једном је покушан напад на Дубровник, а напад је водио Немањин брат Мирослав. Дубровник је опкољен са копнене стране, а Мирослав је располагао изгледа са мноштвом људства и са доста опсадних машина. То је сада очигледно била једна сасвим друга војска у односу на ону од пре неколико година. Ипак, Дубровник је био сувише тврд орах за Рашане, опкољен јаким зидинама он је био нерешива енигма. Иако су опсадне машине седам дана бацале на Дубровник камење и дрвље, нису му много наудиле. Међутим, околина Дубровника је страшно страдала, све је спаљено и опљачкано. Баш у то време Дубровчани су са Норманима вршили преговоре у жељи да признају њихову врховну заштиту, што се на крају и десило, али та заштита је трајала само кратко време (1185-1192). Мора да је Мирослав нешто сазнао о томе и плашећи се да би Нормани могли да пошаљу своју флоту, он већ седмог дана опсаде спали све опсадне машине којима је нападао Дубровник и журно се повуче. Сада је и Немањи било јасно да он Дубровник не може освојити, те стога током 1186. године склапа мир са његовим представницима. Склапању мира били су присутни Немања са оба брата, представници Дубровника и заступници норманскога краља. Овај уговор је регулисао мноштво међусобних односа попут оних који су везани за трговину, гарантовање територија итд. Некако истовремено са склапањем мира између Угарске и Византије појавило се ново жариште сукоба и то у Бугарској. Браћа Теодор и Асан Белгун, вође устанка, обезбеде помоћ Кумана и за две године успевају да се ослободе Византије. Овај устанак је имао и почетни неуспех (1186.), али је на крају ипак крунисан успехом тако да је на крају 1187. године Византија дигла руке од Бугарске и она је формирана као независна држава. У то време овај устанак је неизмерно помогла и чињеница да се војсковођа Вранас прогласио царем па је цар Исак Анђел велики део својих снага морао да усмери на њега. Вранас је стигао под зидине Цариграда, али је ту и умро не остваривши циљ (1187.).

8. Битка на Морави Ускоро је Немања добио прилику да се умеша и у крупније политичке догађаје који су тада потресали Европу. Године 1187. Јерусалим је пао под налетом Саладина и Христов гроб је био поново под контролом мухамеданаца. На глас о томе Европа се узнемирила и почео је да се припрема нови крсташки рат. Вођа овог крсташког рата требало је да буде немачки цар Фридрих Барбароса, тада вероватно најмоћнији владар у Европи. Немачком цару требало је да се придруже и енглески краљ, Ричард (Лавље Срце) и француски краљ Филип II Август. Енглеска и француска војска је требало да се морским путем пребаце до Свете земље док је немачка војска одабрала копнени пут који ће преко Угарске и Византије да их одведе до жељеног циља. Баш ова маршрута преко Византије, силно је узнемирила византијског цара, који је са немачким царем био у веома лошим односима због сукоба у Италији који су још некада имали покојни цар Манојло и немачки цар Фридрих. Постојала је реална опасност да би Немци онога момента када се нађу на

византијској територији покушали и нешто више од обичног пролаза ка Светој земљи. Немања је већ био дочуо да се припрема нови крсташки поход, као што је исто тако знао и остале детаље око састава војске и њеног пута. Истовремено је добро знао да Византијци нису баш расположени према Немцима и нерадо гледају не само на то да ће ова армија проћи кроз Византију већ су били и противници самога крсташкога рата. Територије које су крсташи и до тада освајали они су сматрали за своје и на њих полагали право, тако да су на неки начин крсташки рат видели као посредни напад на саму Византију. Било је реално за очекивати да би између Грка и Немаца могло доћи до сукоба, а Немањи је изгледа пало на памет да те могуће сукобе искористи. Стога одлучи да ступи у контакт са немачким царем и да га упозна са стањем у Рашкој, као и да цару понуди своје услуге. Остаје тајна којим се начином Немања успео приближити цару Фридриху, да ли је то било преко истарског крајишког грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније по имену Бертолд Андекс или неким другим путем не зна се. Било како било, Немањини преговарачи су за Божић 1188. били у Нирнбергу на двору цара Фридриха. Цару су предали Немањино писмо у којем он изражава задовољство тиме што ће имати прилику да поздрави немачку армију и самога цара на њиховом походу у Свету земљу. Истовремено, Немања тражи да се лично састане са царем и за тај састанак предлаже Ниш, који је његов најпознатији град и који намерава да учини престоницом. Велико је питање да ли би само овако куртоазна порука изазвала Фридрихову радозналост и да ли би се он заиста и састао са Немањом, да ту није било нечег другог. Сувише је цар Фридрих био заузет са другим стварима да би обраћао већу пажњу на овакве поруке којих је он вероватно добијао по неколико на дан. За армије онога доба, па и за данашње, највећи проблем на њиховим походима било је снабдевање храном. Ово се решавало на различите начине, а најчешћи је било пљачкање околног становништва. Разлог за пљачку је био у томе што је околно становништво ретко када показивало вољу да тргује са разулареним ратницима, док с друге стране ретко је када било довољно хране и за сопствене потребе, а камоли и за тако велики број људи. Немајући довољно ни за себе, сељаци су склањали испред крсташа, а они су, немајући другога излаза, отимали. У таквим отимачинама увек је било сукоба који су били веома крвави и који су задржавали армију у походу. Да се не би такви сукоби претворили у директан рат са државом кроз коју пролазе, увек се покушавало да се са локалним вођама постигне неки споразум који ће гарантовати уредно снабдевање војске и отклонити опасност отимања. Све је то знао и Немања, па је стога његово посланство обећало цару Фридриху уредно снабдевање крсташа храном, а изгледа да су и услови (цене) које су они понудили били веома повољни за Немце. Овде се Немања показао и као дипломата, али и као добар трговац. Био је он свестан и тога да ће Немци морати најпре да прођу један део територије (од Београда) који држе под својом контролом Грци, где

ће бити испољена страшна мржња према Немцима. С друге стране, Византијци вероватно неће успети да Немцима обезбеде уредно снабдевање и тиме ће изазвати код цара Фридриха огорчење. То треба искористити тако што ће се у Рашкој према Немцима испунити све оно што је обећано и тако Фридрихову љутњу према Византији још више увећати и онда коначно, већ тако припремљеног цара Фридриха, лакше придобити за сопствене циљеве. Сам Немањин наступ и слање посланика на немачки двор говори да Немања себе већ сматра довољно јаким да може да ступи у преговоре и са тако познатим владарима као што је Фридрих. Исто тако, он се осећа у Рашкој толико сигурним да може цару да гарантује не само безбедан пролазак кроз Рашку већ и уредно снабдевање храном и осталим потрепштинама. Истовремено и цар Фридрих лепо дочекује рашке посланике, дајући им јасно до знања да он зна за рашког жупана и да жели и цени његову понуђену помоћ. Очигледно да цар респектује Рашку и да не жели никакве сукобе са њом, те стога шаље богате дарове Немањи и поруку да пристаје на састанак са њиме. Ово је за Немању био велики успех и помало подсећа на његов састанак са византијским царем Манојлом. Ипак има и много разлике. У оно време Немања је био Манојлов подложник који на Манојлов позив мора до дође у Ниш и да се поклони цару. Сада је ситуација значајно различита, Немања има државу и он сам не одлази у Нирнберг код цара Фридриха, напротив, он шаље своје изасланике који нуде цару састанак са Немањом и који већ унапред имају одабрано место за тај сусрет. То је опет Ниш. Мора да се и сам Немања присетио свога првога доласка у Ниш, управо томе он и дугује цео свој успон. Упоређујући ондашње услове под којима је преговарао са византијским царем и садашње под којима треба да разговара са немачким царем, види се велика разлика. Међутим, циљ је још увек сличан, то је успон Немање и саме Рашке. Види се да је Немања у доброј мери свестан својих квалитета, као и своје позиције. Несумњиво да му је углед за протеклих двадесет година страховито порастао, као што му је порасла и моћ. У мају следеће године (1189.) немачки крсташи су се покренули, ова огромна војска од око 100.000 људи ваљала се низ Дунав ка Браничеву. У Острогону цара Фридриха дочекао је и угарски краљ Бела III и овај сусрет је само на први поглед био пријатељски. У потаји Бела III је наредио угарским крсташима да се на први сукоб са Грцима одмах врате кући. Угарски краљ никако није желео да се његови крсташи на било који начин нађу у сукобу који би могао настати између Немаца и Грка. Заправо, Бела III је тако нешто и очекивао, а како му је ћерка била удата за византијског цара то су му интереси свакако били на страни Византије. Када су стигли до Београда, Немце дочека византијски представник (браничевски заповедник)и поздрави их као највеће пријатеље, обећавши им све могуће олакшице на њиховом путу кроз територије које он контролише. Да је то било пуко претварање показало се убрзо. Када су крсташи зашли у густе шуме кроз које су их водили угарски водичи, из заседе буду изненада нападнути са отровним стрелама. Овај напад је био посебно усмерен на крсташку комору, заправо било је јасно да се

ради о типично пљачкашким мотивима, јер су нападачи отимали пртљаг. Напад је био одбијен, а касније се од заробљеника чуло да је напад изведен по наређењу самог браничевскога заповедника, док су сами нападачи били регрутовани од Срба, Грка, Бугара и Влаха. На основу тога цар Фридрих је дошао у убеђење да браничевски заповедник не би био у стању да такав напад нареди без одобрења из Цариграда. Да буде још горе, цело време пута крсташка колона је била непрестано узнемиравана, а уредно снабдевање од стране Грка је остало само њихово обећање. У таквом мрачном расположењу и огорчености крсташи стигну и на територију коју је контролисао Немања. Овде је дочек био сасвим другачији. Крсташи су били уредно снабдевани током целог пута и неких већих сукоба није било. У Нишу цару Фридриху Немања приреди свечани дочек, где су крсташи били дочекани са вином, јечмом, месом и свим осталим понудама. Чак се тврди да је Немања поклонио цару и припитомљених јелена и морских паса. "Цар Фридрих први овог имена, идући с војском против азијских Турака и пролазећи кроз Србију, стигао је у Ниш. Ту му је изишао у сусрет Немања с великом својом свитом носећи цару много краљевских дарова. Цар га је љубазно примио, па пошто су водили преговоре о разним стварима, и он је њега краљевски даровао и потврдио у држави Србији" (Орбин). Наравно све је то имало своје сврхе. У разговору Немање и цара (присуствовао и Немањин брат Страцимир) била су претресана питања око одласка крсташа у Свету земљу, о уредности њиховог снабдевања, али ту је прилику Немања првенствено искористио да цара упозна са својим делатностима и плановима (27. јули 1189.). Цар је најпре сазнао како је Немања освојио од Византије Ниш и сву област око њега све до Сердике. Постоји жеља да се освајања наставе, али им је потребна и подршка једне такве велике силе као што је Немачка. Колико сутра, Немања је спреман да настави освајања уколико Немачка зарати са Византијом, а као знак захвалности Немања је спреман да постане и немачки вазал, и у оквиру тога нуди цару за рат са Византијом на располагање 20.000 војника. Од цара очекује да за узврат призна сва ранија освајања византијске територије, као и она која ће тек уследити. Овде је Немања ипак преценио своје снаге, не зна се шта је цар одговорио Немањи, вероватно неко неодређено обећање и тиме је разговор био завршен. Било је још неких церемонијалних потеза, попут женидбе Тољена (сина Немањиног брата Младена) са ћерком Бертхолда од Андекса и детаља у вези са тиме. Но, то је било мање важно. На крају овог разговора изгледало је да Немањина дипломатска активност није успела. Цар Фридрих је дао нека неодређена обећања без ичег конкретног што би га касније на било шта обавезивало. Изгледало је да се Немања налазио у истој ситуацији у којој је био и пре овог састанка. Цар Фридрих у то доба није имао намеру да ратује са Византијом, његове мисли су биле у Светој земљи. Тамо су већ били и енглески и француски краљ и требало је пожурити не би ли се узело удела у освајању Христовог гроба. Немачки цар је и иначе био у веома лошим односима са католичком црквом и овај поход је био на неки начин његово искупљивање за све оне свађе које је он имао са папом. Истовремено, можда то Немања није знао,

Немачка и Византија су имале склопљен уговор из јесени 1188. године по којем се Византија обавезала да дозволи крсташима несметан пролаз као и што се обавезала да ће их уредно снабдевати. Према томе, циљ цара Фридриха није био у томе да се ратује са Византијом, већ да се иде у Свету земљу и стога се и његова обећања Немањи била тако неодређена. С једне стране није желео да зарад Немањиних циљева зарати са Грцима, док с друге стране није желео да се замера са њим јер му је овај обезбедио несметан пролазак кроз Рашку. То је тако изгледало споља. Међутим, анализирајући ову ситуацију, долази се до закључка да је Немања ипак успео у својој накани. Византија је у то доба била у јако лошим односима са Немцима и то због неких њихових ранијих размирица у Италији. То је био разлог због којег Грци нису радо гледали на немачку војску која је пролазила. С једне стране они су представљали реалну опасност, могли су се сваког момента окренути и покушати да освоје Цариград у којем их чека више плена неголи у целој Светој земљи. С друге стране крсташи су увек правили страшне нереде док су пролазили кроз Византију, а тако је било и сада. Саме земље у Малој Азији које су крсташи ишли да освоје биле су велики камен спотицања. Те земље су некада припадале Византији и она је на њих полагала право тражећи од крсташа да када освоје те земље, исте предају Византији. Наравно, ови су то увек одбијали и Византија их је сматрала освајачима, стога је и био такав однос према крсташима. То је био основни разлог што се у Европи стално подгревало размишљање да је Византија противник крсташких ратова и да увек покушава да их саботира. Свега тога био је свестан и Немања. Одлазак његових преговарача у Нирнберг код цара Фридриха није могао остати незапажен у Византији, мада је мало вероватно да је то Немања уопште покушао и да сакрије. Напротив, њему је одговарало да ти преговори буду што јавнији и да за њих сви знају. Осим што добија на престижу, Немања на тај начин упућује јасан знак упозорења Византији која још увек сматра Рашку делом своје територије и не жели да је призна за самосталну државу. Ови преговори су требали да буду у двострукој функцији. С једне стране Немања покушава да себи обезбеди помоћ једне тако јаке силе као што је Немачка, док се с друге стране Византији скреће пажња да Рашка више нема намеру да поново дође под њену власт. Долазак цара Фридриха у Рашку (Ниш) Немања користи као прилику да се лично састане са царем Фридрихом и да му ни мање ни више понуди Рашку као вазала. За узврат тражи од њега да Немачка зарати са Византијом. У том рату Рашка ће помагати цара Фридриха са својим трупама. Заправо Немања има своје сопствене планове. Док цар Фридрих буде освајао Цариград, он ће ратовати за свој рачун и проширити Рашку. Овакви преговори и оваква Немањина понуда Немцима, изазвали су праву буру негодовања у Византији. Они су већ од раније били огорчени на Немце због натезања око Италије, сада се ситуација још више погоршава. Немци, као крсташи, одлазе у Малу Азију где ће под заставом крсташког рата да освајају поседе који по свим правилима припадају Византији. Ни то није све. Цар Фридрих директно преговара са рашким жупаном, за Византију једним побуњеником, о томе како да је

нападну. Такву немачку армију Византија треба да пусти у своје границе и да је још снабдева храном и осталим потребама. Огромно неповерење се сада увукло у Византију. Сасвим је сигурно да је Немања овакву реакцију и очекивао и можда је он намерно и ширио неке вести које би могле да додатно уплаше византијског цара. Мада није успео да убеди немачког цара на интервенцију, још има времена. Немачке трупе треба да прођу кроз Византију и од Грка треба да добију бродове за пребацивање у Малу Азију. Ако се код Византије изазове довољно велика доза неповерења која ће да пређе у отворено непријатељство, ето цару Фридриху проблема и довољно разлога да ипак зарати са Византијом. Могуће да је Немања намерно радио на томе да изазове што већу затегнутост између два цара; уз већ постојеће њихове неспоразуме, то и није било посебно тешко. И пре но што је цар Фридрих кренуо из Ниша, Византија је већ све дочула и предузела већ неке своје потезе. Немањина оваква позиција и овакво сплеткарење не би требало ни мало да изненаде, то је политика, а он је био византијски ученик и овакви потези су сасвим у складу са византијским гледањем на вођење државних послова. Баш у време док је Немања преговарао са царем Фридрихом у Нишу и нудио им Рашку као вазала, а цара убеђивао да зарати против Византије, појављују се и представници Бугара. И они су тражили пријем код цара Фридриха и понудили исто оно што и Немања, да Немци зарате са Византијом, а они ће постати немачки вазали. Да ли је Немања координирао све ово? Вероватно да јесте. Рашка је и раније помагала Бугаре у њиховом устанку против Византије, они ће и касније сарађивати, и веома лако је могуће да су ови синхронизовани дипломатски напади на цара Фридриха и од стране Рашке и од стране Бугарске, били Немањина идеја. Уосталом, он је и био смислио да се са немачким царем састане у Нишу, вероватно не само зато да се упознају (то у политици не постоји) већ очекујући неку корист из тога. Било како било, цар Фридрих није био још увек поколебан у својој идеји да освоји Свету земљу и није пристао да нападне Византију. Но, Византијци добро заплашени свим овим догађајима о којима су били добро обавештени, повлаче своје потезе. Њима ништа друго није остало већ да ступе у контакт са највећим непријатељима цара Фридриха. То је у том моменту био вођа Сарацена, Саладин. Са њим је склопљен уговор по којем Византија узима обавезу да не допусти крсташима прелазак преко њених територија као и то да ни под каквим условима не обезбеди овима бродове за прелазак у Малу Азију. Крсташи су након Ниша кренули преко византијске територије ка Сердики (Софија). Од самог почетка овај пут је праћен самим неприликама и проблемима. Немци су цело време нападани, наилазили су на закрчене путеве, опустеле градове. Сукоби су бивали све жешћи а крсташи су за одмазду вешали све оно што би могли ухватити. Долазак у Сердику је био још једно разочарење, град је био потпуно пуст. Овај мукотрпни пут је трајао око шест недеља. Након тога крсташи стигну у пловдивску равницу очекујући да ће коначно страховању и гладовању доћи крај.

Међутим у Тракији дође и до отворене борбе између византијске и немачке армије. Цар Фридрих одлучи да нападне Пловдив, којег и освоји, а одмах затим опседне Једрене (новембра 1189.). Тада се одлучи да позове Рашане и Бугаре и да прихвати њихову ранију понуду за сарадњу. То је значило да ће ускоро да дође и до напада на Цариград. До поновног сусрета Немање и цара Фридриха ипак није дошло, јер је Немања у то време већ био у ратним акцијама тако да су преговори ишли преко посредника. Немања је обећао цару 20.000 војника док су Бугари обећали око 40.000. Изгледало је да више ништа не може спасити Византију од напада удружених Немаца, Рашана и Бугара. Немачка војска је већ ишла на Цариград, а цар Фридрих је наредио и своме сину Хенрику да покрене флоту и да блокира Цариград и са морске стране. Сада су и Грци осетили да ситуација постаје неиздржива, тим више што је неуморни Немања већ освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск и Стоб. Он је тада већ имао више од седамдесет година и може се мислити какав је то напор био за њега. Но, исто тако знао је да је то можда последња прилика да Рашкој обезбеди значајна територијална проширења. Ко зна докле би ова његова освајања ишла да није из Адријанопоља стигла вест да се цар Фридрих нагодио са Византијом која му је обећала бродове за пребацивање у Малу Азију. У пролеће 1190. године Византијци пребацују Немце бродовима у Малу Азију. Сада је одједном Рашка остала без моћног савезника и могао се очекивати противудар Византије. Одмах након што се отресао Немаца, цар Исак Анђел покрене војску на Бугарску (1190.). Међутим Бугари су се добро припремили тако да опсада њихових градова није донела никаквих успеха византијском цару. Након неколико неуспеха Грци се почну повлачити, а Бугари их на повратку дочекају и жестоко потуку. Сав свој гнев сада цар Исак Анђел окрене према Србима. Нови поход буде добро припремљен и крајем 1190. или почетком 1191. године крене цар на Немању. Ово је била веома битна ратна акција за византијског цара Исака Анђела; до сада су сви његови ратни походи били углавном неуспешни, ово је могла бити прекретница. Немања се у прво време повлачио пред царском војском коју је цар лично водио, а код Мораве прихвати директну битку. Судећи по свему ово је била жестока битка. Срби су се борили колико су могли, али на крају су ипак поклекли. Да ли је Немања био лично присутан у том крешеву, не зна се. Сам византијски цар је под пуном бојном опремом лично руководио овом битком. Након овог пораза Немања се повукао, а цар је наставио напредовање ка Нишу и касније према Београду. Целим својем путем Грци су уништавали и палили по Рашкој, па је између осталих спаљена и једна Немањина престоница. У Београду се цар састао са угарским краљем покушавајући и овога да увуче у рат са Рашком. Војнички гледано битка на Морави је без икакве сумње припала Византији. Међутим у каснијем се периоду показало да она од ове победе није извукла много користи. Остварена је једна победа, али рат није добијен. За тако нешто је требало још много времена и снаге. Све то Византија није имала. Било је очигледно да је Немања толико јак, а са њим и сама Рашка, да један пораз за њу није катастрофа.

До сада су византијске победе над Рашанима најчешће значиле и саму жупанову пропаст или његово падање у прашину пред царем и мољење за милост. Сада то није био случај. Немањи на памет није падало да се појави пред царем. За тако нешто он није имао потребе. Војска му је углавном била сачувана, а он још увек није морао да се повлачи у планине. Коначно и сам византијски цар је убрзо ограничио циљеве своје војне акције само на обезбеђење сигурности пута Ниш – Београд. Сва Немањина освајања су била праћена истеривањем Грка са тог терена и насељавањем Срба, што се сада и те како приметило. Иако су Ниш и Равно поново било у византијским рукама, становништво у тим крајевима било је скоро искључиво српско. То становништво није никако трпело Византијце и било је спремно да се сваког момента поново дигне на устанак. Знајући да су ови освојени крајеви јако непоуздани, а да се не може више задржавати у Рашкој цар Исак Анђел се одлучи да позове Немању на преговоре о миру. Ово је сада био битно нов моменат у односима Рашке и Византије, цар позива жупана да се преговара. Завршено је са клечањем пред царем, сада се преговара на равноправној нози. Немања ништа више од тога није ни могао пожелети, све оно што се он трудио за протекле године садржано је у овом позиву. Цар више не схвата Рашку као део своје територије и жупана као свога вазала са којим може да ради шта хоће, већ Рашку види као независну државу и Немању као њеног владара. Немања је одмах прихватио ове преговоре вероватно задовољан са овим позивом. Овај позив га је морао обрадовати из више разлога. Осим што га је цар на тај начин признао као независног владара, Немања је добио прилику и да овај рат са Византијом на време прекине. Иако Рашка није поражена, изгубила је само једну битку, постојала је реална опасност да Византија ипак смогне снаге или да се појави неки даровит владар (што у Византији није била реткост) који би успео да овог горостаса ипак тргне из летаргије. Тада би све оно што је он стварао више од двадесет година дошло у опасност. Претила је истовремено и опасност од Угарске, а цар Фридрих Барбароса се у међувремену у Светој земљи у неком набујалом потоку удавио. Рашка није имала нити једнога савезника тако да упуштање у било какве ратове за сада није имало никаквог смисла. Стога је много паметније примирити се и прихватити оне услове које диктира Византија, који ионако не могу бити сувише тешки јер ни Византија не сме сувише ризиковати са диктирањем тешких услова. Можда би сувише тешки услови одбили Рашку од мира и присилили је да настави рат, а Византија нема ни снаге, а ни воље да даље ратује. Кроз ове калкулације, којима се мора прикључити и то да је Немања био веома стар, преко седамдесет година, те да је и он вероватно тежио смирењу и учвршћењу својих тековина, пролазио је вероватно рашки жупан. Мора да је и византијском цару било мучно преговарати са рашким жупаном, са истим оним који је пре двадесетак година долазио код цара Манојла босоног и са конопцем око врата молећи за милост. Сада исти тај жупан долази на преговоре, али овај пут као равноправан партнер. Сами преговори нису дуго трајали, нити је Византија тражила нешто што Рашка није могла испунити, а исто тако ни ови нису

много затезали већ су пристали на све оно што је византијски цар тражио. Немања је морао да врати Византији само оно што је освојио у последњих неколико година, али много тога је и остало. Византија је као погранична места имала сада Београд, Равно, Ниш, Скопље, Призрен, Кроју и Љеш.

9. Немања уступа престо сину Стефану Немањина држава је обухватала на северу област између Западне и Велике Мораве, на истоку је то Загрлата, Дубочица, област око Врања. На југу Србија се шири на Косово и Лаб, Хвосно и Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. На западу, то је можда и најважније. Под Немањину власт спадају Зета, Требиње и Хум. Сада је Србија излазила на море, али и на три велике долине: моравску, косовску и метохијску. Била је то сада велика држава са сигурним и јаким темељима. Сам положај дозвољавао је Србији да она сада постаје одлучујући фактор стабилности на Балкану. Ништа се од сада на Балкану не може десити, а да то прође мимо Србије. Србија је Византији уливала велико неповерење и византијски цар је такав попустљив став према Немањи заузео искључиво због саме његове снаге и властите слабости. Да су се Грци прибојавали Србије види се из једног њиховог уговора којег су склопили са Дубровником. Једно време Дубровчани су признавали врховну власт норманскога краљевства, али када су Нормани заратили са Немцима, њима се норманска заштита учинила несигурном. Стога одлуче да опет пристану уз Грке. Године 1192. Дубровчани су своје односе са Византијом регулисали уговором. Из уговора се јасно видело кога се све Византија прибојава, односно кога сматра главним противницима. Тако се Дубровчанима, док су под заштитом Византије забрањује да склапају савезе са Немцима, Угарима, Норманима, Венецијом, али са и великим жупанима Рашке. Ово је било велико признање за Рашку. Од вазалне државе за кратко време, по сопственом признању Византије, она се претворила у једног од главних њених противника. Цар Исак Анђел је био свестан да ни овај уговор који је склопљен са Немањом, неће овога дуго држати на миру. Онога момента када се осети довољно јаким Немања ће опет ударити не би ли повратио оно што је морао Византији вратити. Односи снага су се битно изменили. Рашка непрестано јача док Византија страшно слаби. Сам уговор не представља никакву сигурност за Византију. Потребно је Србе везати, али како се то не може учинити са претњом и војном силом, остају само женидбене везе. И иначе ово средство је било омиљено Грцима онда када нису били у стању некога да задрже под контролом. Стварајући родбинске везе између владајућих породица, односно женећи и удајући међусобно принцезе и принчеве, остварује се много чвршћа веза но што би се остварила било каквим уговором. Византија понуди Немањи да се његов син, Стефан (касније Првовенчани) ожени са синовицом цара Исака II Анђела по имену Јевдокија (ћерка царевог брата Алексија и Еуфозине Дукене).

Осим што је добио за жену једну од византијских принцеза Стефан је добио и титулу севастократора која се давала само царским рођацима. Са том титулом Стефан је добио право да у свечаним приликама носи сјајну дворску униформу, што је требало да има психолошки ефекат на околину. У тим преговорима, чини се, пао је и договор да Немањино место великог жупана наследи управо Стефан, иако је он био млађи син. Најстарији син Вукан је, по томе, био обавезан да призна старешинство млађег. То је било нешто сасвим ново у Србији. Великожупански престо је до сада увек наслеђивао најстарији син, а у неким приликама владала би сва браћа док би најстарији опет био први по старешинству. Но, сада се од тога одступило. Зашто? Интересантно би било знати због чега су се Византијци при преговорима око удаје њихове принцезе одлучили за млађег Немањиног сина Стефана, а не најстаријег Вукана. Било је јасно да Грци покушавају да са женидбеним везама остваре оно што нису успели на војном плану. Србе они виши нису могли војно савладати и остала им је једина могућност у стварању родбинских веза са владајућом династијом у Рашкој. Оженивши наследника рашког престола са својом принцезом и давши му неку од својих високих дворских титула, Грци су мислили да остваре одлучујући утицај на послове у Рашкој. Следећи ту логику било би за очекивати да за свога зета одаберу Вукана, пошто је он најстарији син Немањин који ће по свим дотадашњим правилима да постане владар Рашке. Међутим, мимо свих очекивања у царску породицу Византије не улази Вукан већ то место заузима млађи брат његов, Стефан. То што је у то доба Вукан био католик не мења много на ствари. У Немањиној породици не би било први пут да се зарад државних интереса промени вера. Једини логички одговор на ово питање јесте да је у доба преговора Вукан вероватно већ био ожењен, док Стефан то није био. По томе Византијцима и није остало много да бирају. Најстарији Немањин син Вукан је ожењен. Најмлађи син Растко је сувише млад и већ окренут ка свештеничком позиву. Остао је још само један син, средњи Стефан. Да би ушао у породицу византијског цара Немања је морао да оствари и извесне услове. Најважнији је био тај да онај син који постане византијски зет мора да наследи и великожупански престо. Ту се сада отварало неколико проблема. Најстарији син Вукан би требало по свим правилима да наследи Немању, али он као ожењен не може да се сада поново жени византијском принцезом. Једини који то може јесте Стефан, али он опет као млађи не може да наследи Рашку. У тој, доста компликованој ситуацији, Немања је једноставно одлучио. За царскога зета иде Стефан који ће бити и наследник великожупанскога наслова у Рашкој. Према томе, Немањин наследник ће бити Стефан, иако је млађи, а не Вукан који је старији и коме би требало да припадне Рашка. Немања је тада пресекао ту ситуацију и одредио да Стефан буде тај који ће наследити Рашку и који ће бити велики жупан Рашке. Овде није у питању никаква већа наклоност Немањина према Стефану, како то можда може да изгледа, већ државна потреба. Немањи је било и те како стало да неки од његових синова уђе у царску породицу Византије, а како је то могао бити само Стефан то је и његова одлука била у том смислу. С друге стране и сам Вукан је у то доба био католик коме је изгледа чак и жена била католикиња, што би

можда изазвало касније и веће потресе. Вероватно је да би Вукан покушао да потисне православље и да католичанству пружи све услове за развој у Рашкој. Како је језгро државе, Рашка, била дубоко православна земља, то је велико питање како би се све то завршило. Вероватно неким сукобима и касније распадом државе. Све ово узимајући у обзир, Стефан је био бољи кандидат за жупана. Имајући у виду првенствено државни интерес Немања је жртвовао многе до тада укорењене обичаје, схватајући српске земље као једну целину чије се јединство не сме ничим угрозити. Сам Немања, иако је ратовао целога свога живота против Византије, видео је у њој и јединог могућег правог узора за даљњи наставак српског државног живота. Он је био под великим утицајем византијске културе и многе ствари које је спроводио биле су директно инспирисане баш примером из Византије. Постављање Стефана за наследника и његово везивање родбинским везама за Византију говори баш у прилог томе. Византија, ма колико му до сада била непријатељ, јесте онај узор којем је он стремио, тим више што је то била православна земља из које је и Србима дошла ова вера. Старијем сину Вукану, као неко обештећење за изгубљено место великог жупана, Немања је доделио Зету и Требиње. Зета је до уједињења са Рашком била самостална. Она је пре Рашке била независна држава, и као таква била је пуна сепаратистичких тежњи. Са добијањем посебног владара, који је ипак морао да признаје жупана за старијег, у Зети су донекле биле задовољене жеље за самосталношћу. С друге стране, било је сигурно да у Зети, која је била католичка, има много оних који желе тешње везе са Западом и који нису одобравали Немањино везивање уз Византију. Вукан се некако од 1195. године назива краљем тих области, а у то доба Немања је још био жив. Ова титула краља није никако припадала Вукану јер му је Немања доделио титулу великог кнеза. Претпоставља се да је Вукан дошао до назива краља тако што се оженио неком од девојака које су припадале старој зетској краљевској лози, па је уз жену добио и ту титулу. Да Немања није био ни мало наиван и да је очекивао да ће се Вукан ипак побунити против Стефана, види се из тога што је Захумље, које је уз Зету и Требиње, којима је владао Вукан, држао Вуканов стриц и Немањин брат Мирослав. Овај је требало да из најближег суседства мотри на Вукана и на његове амбиције То је све било доста добро замишљено, али ситуација није ишла баш онако како је то Немања хтео. Недуго након тога дошло је и до промена односа између Византије и Угарске. Иако је захваљујући Византији дошао до угарскога престола, Бела III је пред крај своје владавине одједном изменио своју политику према овима. До тог момента он је углавном сарађивао са Грцима. Међутим ускоро је осетио да је Византија толико ослабила да би Угарска могла да оствари експанзију ка југу. На том путу налазила се и Србија. Године 1192. или 1193., Мађари су напали на српске границе. Какав је то био напад, где су се тачно војне операције одвијале, као и сам епилог свега тога, није познато. Једино што се зна јесте да су Срби бранили своје границе, а да су им Византијци помогли са неколико војних одреда. Том приликом византијски цар је

тражио од папе Целестина III да утиче на свог штићеника Белу III и да га заустави у офанзиви. По свему судећи овај се одазвао позиву и зауставио Мађаре. Ово је било и последње Немањино учествовање у ратним догађајима. Током 1194. године византијски цар Исак Анђел покренуо је нов рат против Бугарске, али у овом рату осим неколико пораза није ништа друго постигао. То је и био разлог да га у години 1195. његов брат Алексије Анђел (таст Стефана Првовенчаног) сруши са престола и сам постане цар под именом Алексије III. Некако у то време и сам Немања, већ стар и уморан, одлучи да се повуче са престола и да место рашког жупана препусти сину Стефану: "изабра благовернога сина свога Стефана, и учини га самодржавним господином све своје владавине, и уставши са престола свога предаде га њему са сваким својим благословом, и благослови га говорећи:Чедо моје љубимо, овај престо моје владавине дарован ми је од Владике небеснога цара, и никако нисам узео силом мојом, но шта више Господ Бог мој погледа на моју смерност, и низложи силне са овога престола, а мене смернога узнесе на њ. И његовом силом владах на овом престолу до сада" (Доментијан). Читав овај догађај одвијао се на државном сабору (март 1196.). Иако је било много жаљења што се он повлачи, као што је било и много убеђивања да од своје одлуке одустане, он то није учинио. "А многи иноплеменици устадоше на ме и опколише ме као пчеле сат, но именом Господњим противљах им се и одолех њима" (Свети Сава). Ко је све био присутан на овоме сабору описује Стефан Првовенчани: "призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике.." Не зна се прави разлог Немањиног и поред свега изненадног повлачења са престола. Постоје две могућности и изложићемо их редом. Немањин син Стефан био је од 1191. године ожењен Јевдокијом, ћерком Алексија, који је иначе био брат византијског цара Исака II Анђела. Године 1195. изненада је у Византији дошло до преврата када је цар Исак био срушен од стране свога брата Алексија (Стефанов таст), који се сада почиње називати Алексије III. Тиме је Стефан аутоматски постао царев зет и као такав добио одмах и високу титулу севастократора. Та титула је давала Стефану право да у свечаним приликама носи сјајну дворску униформу, а носила је и других преимућстава. Могуће је да је тада сам цар Алексије III извршио на Немању притисак да се повуче и да престо препусти Стефану, а све из жеље да види своју ћерку као владарицу у Рашкој. Заправо, у позадини би били искључиво политички разлози. Ево зашто. Титула севастократора Стефану није давала само неке повластице, она је истовремено давала и обавезе и према самоме цару Византије. Титулу севастократора Стефан је добио од цара што је подразумевало и идеалну супрематију, односно надмоћни положај цара у односу на Стефана. Ако би Стефан постао велики жупан Рашке, а како је већ севастократор, то би значило да је он самим тим подложан и византијском цару. Макар само формално, то би значило да је Рашка у некој врсти вазалног односа према Византији. Знајући и то да би тада византијска принцеза

Јевдокија била владарица Рашке, то би византијски утицај био обезбеђен и са те стране. Стога не би требало да изненади ако је цар Алексије вршио стални притисак на Немању да абдицира у корист свога сина. Рашки жупан је тада већ имао и доста година, преко осамдесет, и он вероватно није имао више довољно снаге да се носи са овим проблемима. Други разлог који је могућ при Немањиној абдикацији је можда и вероватнији. Ради се о утицају његовог најмлађег сина Растка (Свети Сава) који се тада већ налазио у Светој Гори одакле је непрекидно позивао оца да му се придружи. Већ је речено да су Немања и жена му Ана у касним годинама добили сина којег су назвали Растко (1175.). Најмлађи син је био очигледно љубимац већ остарелим родитељима: "а овај преподобни отац наш такође имађаше најмлађега сина међу свом децом својом, по имену Растка, који је после био Сава, и љубљаше га највише од свију". (Доментијан) Од самог почетка Растко је био наклоњен религији, мада га је изгледа и сам Немања наменио за тачно одређену улогу: "А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама". (Теодосије) Немањина освајања су тада била на неки начин заокружена и он је под својом контролом држао доста велику територију која је на северу обухватала област између Западне и Велике Мораве, на истоку је то Загрлата, Дубочица, област око Врања. На југу Рашка иде на Косово и Лаб, Хвосно и Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. На западу под Немањину власт спада Зета, Требиње и Хум. Све ово је сачињавало веома разноврсну област, јер Рашка је излазила на море, али и на три велике долине: моравску, косовску и метохијску. Све ове области су биле између себе веома различите и биле су на окупу само захваљујући Немањиној чврстој руци. Међу њима још увек није постојала нека идеја која би била у стању да их држи заједно. Сама национална идеја тада није развијена и није се могло са њом покушати ујединити ове српске области. То је морала бити нека друга идеја, која је требало да буде довољно јака и чврста и која ће напокон бити довољно јасна да је сви схвате. Истовремено та идеја мора имати и једну чврсту и дефинисану организацију која ће је моћи заступати, али и која ће бити сама довољно поштована, да би била уопште у стању да обави овај задатак. Та идеја је могла да буде само идеја православља, а црква је требала бити та организација која ће се старати да се православље рашири по целој земљи и учврсти се. То је био основни разлог због којег је Немања толико и придавао значај цркви и што је био неуморан дародавац и градитељ православних храмова. У свом деловању на јачању цркве, осим изградње храмова, Немања се у једном моменту током своје владавине жестоко обрачунао и са богумилима који су представљали страшну опасност не само за цркву, него и за саму државу. Окршаји са богумилима су се касније претворили у прави грађански рат, но ова јерес је ипак била толико сузбијена да касније није представљала неку значајнију опасност, мада никада није ишчезла из тих простора. Католичанство за Немању није представљало привлачну идеју, али ни неку посебну опасност, тако да оно није било никада предмет неког његовог посебног занимања.

У спровођењу државне идеје у Србији Немања је имао проблем што он сам није био у стању да ову идеју осмисли и у духовном смислу. Он је био тај који ће неке ствари прогурати и силом, али духовни део државне идеје који је морао да се учврсти помоћу православља морао је да уради неко други. Тај "други" изгледа да је требао да буде баш Растко и стога је вероватно од самог његовог рођења он био постепено упућиван на учење "светим књигама". Да је Растку био намењен овај задатак види се из тога на који је начин он био третиран на Немањином двору "Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили:Ово ће дете бити неко ново знамење". (Теодосије) Растко је од почетка био наклоњен контемплацији: "Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји. Љубио је пост, избегавајући сујетно празнословље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи. Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом узрасту. И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан". (Теодосије) И сам Растко од саме младости показује неке изузетне особине и велику наклоњеност ка монашком животу. Истовремено Растко је изузетно поштовао Немању, али и сами његови родитељи нису могли да му се надиве: "Гледајући сва ова добра дела господина ми светога, син његов млађи, уистину целомудрени младић, живљаше недоступно, веселећи изврсним разумом оца својега и матер.". (Стефан Првовенчани) Навршивши седамнаест година Растко изненада одлучи да оде у манастир, а на ову одлуку га је убрзала жеља његових родитеља да га ожене: "Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога" (Теодосије) Овај опис помало личи на легенду и мало је вероватно да је то заиста био онај разлог који је Растка натерао да оде у манастир. Могуће је да је Немања на неки начин усмеравао Расткова интересовања ка духовном животу и желећи да он буде тај који ће православљем да потпомогне развој српске државе. Међутим, Немања изгледа никако није имао намеру да Растка шаље и у манастир и да се овај замонаши. Временом је код његовог најмлађег сина овај религиозни жар узео толиког маха да је и Растко сам одлучио да оде у манастир и да се у потпуности посвети монашком животу. Да Немања стварно није хтео да овај оде међу монахе види се и из каснијих описа у житијима Савиних биографа. Растко се тајно искрао из родитељског дома и пазећи да никога не узбуди одлази у Свету Гору "Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о

осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му". (Теодосије). На Немањином двору су се окупљали монаси и Растко је могао да их свакодневно види и да разговара са њима. Тим више што је Немања посебну пажњу посвећивао цркви којој је био изузетно наклоњен и коју је несебично помагао. Било је ту вероватно и доста политичких интереса, али опште познато је и то да је Немања био заиста дубоко религиозан. Између осталих монаха на Немањин двор је стигао и један са Свете Горе, који је својим причама код Растка изазвао јаку жељу да се и он повуче у манастир. Света Гора је заиста могла и да изазове код осетљивог Растка бујне слике. Атос (Света Гора) јесте један од три крака полуострва Халкидике на којем негде од X века живе искључиво монаси. Цела ова област је густо прекривена манастирима, ћелијама и испосницама. Осим грчких манастира, међу којим је свакако најстарији манастир Велика лавра који је основан 963. године, ту се налазе и руски Пантелејмон и бугарски Зограф (касније ће овде бити изграђен и српски Хиландар). Ово место је било светски чувено и представљало је чувено светилиште онога доба. Стога и јесте могуће да су приче о пустињаштву, посту и самотном усамљеничком животу биле веома убедљиве и Расткова реакција није изостала: "А младићу, док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових" (Теодосије) Мора да је и његовим родитељима он био у последње време сумњив и да су се они прибојавали да би им син могао потајно побећи у манастир. То је био основни разлог зашто се Растко морао послужити лукавством. С друге стране он је знао да његов бег не може остати дуго непримећен и да ће Немања сигурно одмах за њим послати потеру на брзим коњима. Њима он не би могао далеко побећи и сигурно би га стигли и вратили назад. Зато он убеди родитеље да жели да иде у лов и да ће се вероватно у лову дуже задржати, те да они због тога не брину: "Господари моји, рекоше ми да у оној гори – и поменуто јој име – има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена". (Теодосије) И остали биографи наводе да је Растков одлазак у Свету Гору личио на бекство: " изиђе из света, а ово није нико знао осим водитељ његов, Исус Христос Спаситељ свију, и изабране његове слуге који заволеше да са њиме иду за Христом" (Доментијан). Колико је то истина, остаје за процену. Помало збуњује чињеница да Растко у Свету Гору није побегао сам. Њега су пратиле "изабране његове слуге". Нешто слично каже и Теодосије :"А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком имајући, бегом бежећи побеже". Баш та чињеница да он није сам побегао, већ да је при томе повео и неке своје пријатеље сведочи да је ово бекство или припремано раније или можда тај одлазак уопште није био тајан већ је то касније временом усвојено да би поспешило легенду.

Ипак, овај Растков одлазак није био дуго тајна, о њему је Немања убрзо сазнао и за најмлађим сином одмах послао потере "И посла у све земље своје славне своје велможе и кнезове своје да потраже дечка овога" (Стефан Првовенчани). Растково бекство је на његове родитеље оставило велики утисак и ожалостило их: "И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста" (Теодосије). Растко се са својима сапутницима убрзо обрео у Светој Гори у руском манастиру Пантелејмону, где га је потера коју је Немања послао и пронашла "И обишавши крајеве земље Грчке, нађоше га где се уселио у Свету гору, у дом светога Пантелејмона, у руски манастир, и где се прибројао ка свима светима,.." (Доментијан). Овај манастир се налазио у брдима и основан је још 1169. године. Његови оснивачи су били монаси првога рускога манастира у Светој Гори, Ксилурга (Св. Богородица), а руководио је игуман Лаврентије. Слично Хиландару касније, и Пантелејмон је подигнут на темељима старијег грчког манастира. Непосредно пре Растковог доласка овај манастир је обновљен, мада није искључено да су ти радови трајали и тада. Управо описани манастир св. Пантелејмона не треба мешати са новим манастиром св. Пантелејмона који је саграђен око 1765 године и који се налази на отприлике три километра од овог старијег Пантелејмона ("Стари Русик"). Немања је и претпостављао да би се Растко могао баш у Свету Гору склонити и стога је у потеру послао угледне људе "а написа и посланицу ипарху солунске области, да га отргне и из саме Свете Горе, и да га њему врати". (Теодосије). Солунски ипарх је пристао да помогне Немањиним људима и дао им је водиче који потеру одведу у Свету Гору. У то доба Света Гора је представљала византијску област, али је уживала административно-духовну самосталност, мада је ипак била под суверенитетом цара. Растка није било тешко пронаћи и светогорски монаси потеру упуте у Пантелејмон. Мора да су се обрадовали када су коначно пронашли Растка и када су га видели "у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким хаљинама, .." (Теодосије). То је заправо значило да се Растко још увек није замонашио и да су стигли на време. Чинило се да ће читава ова потера ипак завршити са успехом "и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели" (Теодосије). Може се само замислити какво је било Растково пренеражење када је видео управо пристиглу потеру. Он није ни крио своје разочарење тако да су прогониоци почели размишљати о томе да Растка чак и вежу да им не би побегао. Ипак, то нису учинили плашећи се како би Немања реаговао на то да му син, као последњи друмски разбојник, буде доведен на двор у Рашку везан. Ипак, око Растка поставе стражу и одлуче да одмах крену са њим пут Рашке. У том науму их је спречило то

што су и коњи, а и они сами били веома уморни, те стога је требало да се одморе и да након тога наставе пут Рашке. Растко је покушао да их убеди да га оставе у манастиру, а да ће он написати писмо своме оцу у којем ће му објаснити свој наум. Но, вођа потере није о томе хтео ни да чује, па је чак и припретио: "Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио." (Теодосије). Када је видео да се лепим ништа не може постићи и да је потера чврсто решила да га одведе назад у Рашку, Растко се опет послужи лукавством, одлучивши да их завара. "И развеселивши се загрли војводу, уверавајући га да ће са њима поћи" (Теодосије). Како је ово лукавство изведено Теодосије описује веома детаљно наводећи да је све била искључиво Расткова замисао. "Замоли игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру да пођу кући. Своју замисао рече игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио. Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, и одоше у цркву на молитву. А устаде и војвода са благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са својих очију,. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше. И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једног старца, одликована свештеничким чином, те узиђе на велики пирг у манастиру. Затворивши га за собом, рече благодаривши Бога: Узнећу, те Господе јер си ме подигао. А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава". (Теодосије). Овде је Сава искористио помало и наивност потере. Наиме, по светогорским литургијским обичајима, уочи недеље (субота увече), служи се бденије које представља вечерња и јутрења заједно. То практично значи да служба почиње суботом око 22 часа и траје све до зоре. Сава је јасно видео да су његови гониоци уморни и стога их је најпре обилном гозбом почастио и такве уморне одвео на службу коју они нису могли до краја издржати, па су сви заспали. Баш то је Сава и чекао и док су они спавали он се замонашио. Извршено је ритуално подрезивање косе (четири прамена крстообразно-с потиљка, више чела, па десно и лево). Добио је и "ризу анђелскога образа", која представља одећу првога степена монаштва. Сада је Растко постао монах Сава и потера га више ни на какав начин није могла на силу одвући из манастира. Када се вођа потере пробудио и када је приметио да нема Растка, почео је да туче свештенике терајући их да му кажу где је Растко. Ко зна како би се све ово завршило, јер је вођа потере почео већ да прети монасима "Сад ће вам главе полетети" (Теодосије), да се није умешао Растко и спречио их у даљњем злу. Може се мислити како су се они пренеразили када су видели да је Растко већ замонашен "и јави се свима анђелским иночким образом украшен. А када

га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху". (Теодосије) Ускоро се и потера морала вратити у Рашку, необављена посла, носећи Савино писмо оцу Немањи. Вест да се Растко замонашио оставила је дубок утисак на његове родитеље, као и на цео двор, "А родитељи његови чувши речи посланих, жалосно заплакаше са свима избранима, и обукоше се у хаљине жалости сами и све слуге њихове. По целој земљи државе њихове настаде велика жалост и ужас, видевши што дотле није виђено и чувши што није чувено..." (Доментијан). Од тог момента почиње и фасцинантан духовни живот Растка Немањића, монаха Саве. Данас је тешко дати прави одговор на то шта је то било што је њега, рашког принца, навело да се ода монашком животу. Да ли је то била искључиво његова жеља или га је можда Немања тамо намерно послао, а касније је читав тај догађај описан легендарно. У моменту Растковог замонашења ситуација у Рашкој није била нимало једноставна. Византија је однела велику победу над Србима на Морави и још увек се нису виделе јасно последице овога пораза. Преговори са Византијом нису били ни мало лаки, а услови који су постављени Немањи могли су да изазову грађански рат у Рашкој. Тек тада се видело да читав Немањин труд може у моменту да се обезвреди. Да је српски државни организам ипак доста слаб за велика искушења и да међу Србима не постоји нека идеја која би их држала у чвршћој заједници видело се онда веома јасно. Одузимање права Вукану на жупански престо и давање предности млађем сину Стефану, а само због тога што то Византија тражи као услов да би се Стефан оженио византијском принцезом, могло је бити погубно. Могуће је да је и Растко схватио оно што је Немањи од самога почетка било јасно. Српско јединство једино може одржати православна црква, али не она која је постојала до тог момента, већ једна много снажнија на чијем челу стоји јака личност која зна шта хоће. Можда је Растко у томе видео своју политичко-културну мисију. Не сме се заборавити да су тада све српске области, изузев Зете, биле страховито културно заостале, а ни црква није била у много бољем стању. Она није имала такве свештенике и вође које би биле у стању да (као неколико векова касније) буду ти који ће одржавати српску мисао и културу. У то доба и црква је била под страховитим утицајем грчког свештенства. Српског свештенства није било много, а уз то она није била ни самостална, већ под управом Цариграда. Таква црква није могла бити у бити и српска народна црква, која ће несебично помагати српску државу везујући своју судбину са њеном. Вероватно да је и Растко увидео много тога и зато његов одлазак у Свету Гору није био искључиво због тога да се посвети самотњачком животу који носи монашки позив. Тиме он не би никоме користио, а Сава није био таква личност. Његов је задатак био далеко важнији и узвишенији. Он је требало да формира независну цркву. Таква црква ће бити најважнији темељ српске државности, али и носилац културних схватања и чувар српске културе. Колико је то био важан задатак, видеће се тек онда када Срби остану без државе, под налетом Турака.

Савин долазак у Свету Гору изазвао је велико интересовање и међу монасима и пустињацима. Како и не би, он је био син једног владара који је напустио безбрижан живот мењајући га за овај много тежи. "И говораху: Заволевши да живи с нама, дошао је" (Теодосије). Током 1192 године Сава прелази у манастир Ватопед који је представљао тада један од највећих и најзначајнијих манастира у Светој Гори и који је основан у периоду 972-980 године за живота св. Атанасија Атонског (он је основао први велики манастир у Светој Гори, Велику лавру године 963). И данас Ватопед представља изузетно значајан манастир, први у другој тетради. Испред њега је Велика лавра, а иза њега су Ивирон, Хиландар и Дионисијат. Прво што је Сава урадио било је да добро упозна Свету Гору и у том свом настојању упознао је већину манастира као и сам живот у њима. Истовремено, обилазио је и пустињаке који су живели на врху Атона. Ови испосници су на њега оставили посебан утисак "и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испоснике, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше си и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божије људе" (Теодосије). По Теодосију Сава је чак покушао да од игумана Ватопеда добије дозволу да се и он препусти овоме животу, но овај то није дозволио, а између неколико разлога које је игуман навео вероватно је најинтересантнији овај: "О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима – чији си син. Твој долазак нама није непознат онима који сада царују. Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи". Ово чување Савино изазива нека питања. Савин долазак у познати Ватопед никако није случајан, јер да се он заиста хтео посветити искључиво монашком животу то није морало бити баш у њему. Каснији Савини поступци о томе довољно говоре. Обилазак манастира по Светој Гори није био само резултат Савине радозналости, напротив, он је у својим обиласцима упознавао утицајне манастирске старешине, а истовремено је упознавао и све политичке и културне проблеме ондашњег света. С друге стране, Сава је проучавао црквене , али и друге књиге. "Предложи пред очи своје животе старих светих и, гледајући на њихову смрт.." (Доментијан). У Пантелејмону оваква његова широка активност, образовање и упознавање црквених старешина, сигурно не би могла бита проведена на тако потпун начин на који је могла да буде у Ватопеду. Стога се чини да је он у то време ипак имао сасвим одређену сврху свога деловања, желећи да најпре себе добро образује и задобије утицајне црквене старешине. Након тога ће бити спреман за задатак који га чека у Србији. Онога момента када је у њему превладало религиозно осећање и када је под тим утиском желео и сам да постане испосник, игуман његовог манастира се испречио тој жељи подсећајући га на Немању и тиме посредно на оно за чега се и спрема. Он је систематски припреман за своју будућу улогу, стога му никако није смело бити дозвољено да крене животом средњовековног занесењака, аскете посвећеног себи. Сава је морао да буде разуман човек чији је првенствени циљ да упозна она средства и оне могућности које му тренутно стоје на располагању, а све зато да би их касније

употребио за добробит српске државе. Након што га је игуман благо опоменуо Сава се покорио. Ипак, Сава је био дубоко побожан и његов одлазак у манастир је био дубоко искрен. За себе није тражио никакве привилегије и осим што је проучавао књиге, он је обављао и остале послове који су везани за живот у манастиру. "И могли су га видети где вредно жури да послуша братију, и свима помаже у потребним работама и да се с њима много труди. Због великог смирења сви су га волели и дивили су му се. Дању је служио братију у телесним потребама, а ноћу, по сву ноћ, много је стојао на молитви, да је изгледало да нема тела или га има од бронзе, а живо." (Теодосије). Истовремено проводио је пост и друга искушења за тело "свагда је јео сув хлеб, и тога помало, и пио је воду у меру, и непрестано жеднећи вина и масла по мало кушаше" (Доментијан). Од свог доласка у Свету Гору, Сава се непрестано дописивао са оцем и стално му упућивао позиве да се и он (Немања) замонаши "но дођи овамо у место спремљено твоме преподобију, и ту ћеш ме видети слатким виђењем, да ће дивно бити гледати небеснима и земаљскима твоју превисоку смиреност, којом ћеш примити превисоку благодет од дародавца Христа, који по чиновима раздаје добра дела" (Доментијан). Напокон и већ добро остарели Немања се одлучио и током 1196. године абдицира у корист свога сина Стефана и у цркви св. Петра и Павла у Расу замонаши се. Исто то је учинила и његова жена Ана, тада добила име Анастасија, и повукла се у Богородичин манастир код Куршумлије. Ова абдикација је обављена на државном сабору "призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике, па им говораше..." (Стефан Првовенчани). Теодосије је много детаљнији у описивању овога догађаја: "И одмах дозва својега сина Стефана. Овога Стефана добродетељи и војничку храброст и богосазнање сада није могуће испричати. Овога узевши отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благороднима, уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана , владара и самодршца све српске земље". За прво време Немања је (иначе добио име Симеон) био у Студеници, вероватно због тога да би видео како ће његов одлазак са престола бити прихваћен. Мора да је и он предосећао да би са Вуканове стране могло да буде неприлика, тим више што је био католик и што је владао у непоузданој Зети где су још увек сепаратистичке тежње биле и те како изражене. Баш у то време у Византији су била превирања када је цар Исак Анђел срушен од стране Андроника III (Стефановог таста), и многи Немањину абдикацију повезују управо са тим. Крајем 1197. године Немања, видевши да његова абдикација није имала неких посебних потреса, одлучи да оде на Атос (Свету Гору) и да се придружи сину Сави: "и дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској, водећи са собом 300 одабраних слугу, осим других." (Доментијан). Осим што је са собом повео велику

пратњу Немања (Симеон) је са собом понео и велики товар злата. На овај опроштајни пут испратио га је и син Стефан: "После кратког времена узевши велики товар злата и сасуде златне и сребрне, ради дељења манастирима и пустињацима, пође одмах на пут. А син његов самодржац Стефан и високи благородници чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући" (Теодосије). О доласку Немањином у Ватопед била је обавештена убрзо и цела Света Гора и он је као такав привлачио велики интерес. "Прота, и сва браћа светогорска, и часни игумани, и сва браћа, и пустињаци, дођоше да га походе, и клекнувши један пред другим, љубљаху се са сузама, и говораху с њим о красоти душевној, а он их испитиваше о животу њихову и правилима калуђерским" (Стефан Првовенчани). Током свог боравка очигледно да је Немања створио утицајна познанства са највишим светогорским великодостојницима, што ће му касније и те како користити. У то доба у Светој Гори није било нити једног српског манастира, мада је било неколико српских монаха. Да је Немања имао намеру да ову малу српску колонију ојача, видело се одмах при његовом доласку у Свету Гору. Обишао је целу ову област, упознајући манастире и њихове прилике, дошао је на идеју да се оснује и један српски манастир. Доментијан тврди да ово није била ни Немањина, а ни Савина идеја, већ да се тога први сетио неки старац који им је дошао у посету. Он им је тада наводно рекао: "Такође и ти не касни, но сатвори манастир у Светој Гори да буде истинито прибежиште твоме отачаству, да и после вас они, који су у земљи отачаства твога који се нађу да љубе Бога и његову пречисту матер и који желе истинитога живота, дошавши ту, да га нађу, и претрпевши до конца да буду спасени". Постоји и једно веома интересантно гледиште о доласку овога старца код Саве и Немање. Сам манастир Ватопед је имао огромне користи од боравка Немањића у њему. За кратко време од њиховог доласка, манастир је добио великих поклона и веома ојачао у односу на остале манастире у Светој Гори. То је аутоматски довело и до зависти осталих манастира којима се то није допадало и стога су одлучили да на неки начин убеде и Немању и Саву да изађу из Ватопеда. Није било другог начина осим да их убеде да оснују свој, српски манастир. Стога и претпоставка да је овај старац био послан управо од завидника и сврха његовог разговора са Савом и јесте да им се набаци идеја о формирању њиховог манастира. Ова теза није невероватна, а што опет може да потврди и то да игуман ватопедски није био вољан да дозволи да се оснује српски манастир. Знао је он да би то значило одлазак и Савин и Немањин из Ватопеда, што води ка томе да ће овај манастир да изгуби многобројне предности које је имао захваљујући присуству ове двојице. Но, сада се није смело одустати, стога Сава "отишавши у Мес у сабор карејски, и савећа са богоносним оцем протом и са другима који га љубе о тој молби. А они обећаше дати му манастир, рекавши: Изабери себи манастир који хоћеш" (Доментијан). То је било довољно да Сава и Немања крену у обилазак Свете Горе тражећи погодно место. У то доба Немања је већ био толико слаб да није могао ни

да хода, а ни да јаши на коњу, те су га носили на носиљци. У том свом тражењу они наиђу на Хиландар, који је био у то доба опустео, јер су га гусари страшно уништили и представљао је већ руину. "И дошавши у манастир, нађе га запустела од безбожних гусара, и где се преклонио ка последњем паду" (Доментијан). Он је тада представљао само остатке грчког манастира Хиландара који је био подигнут око 985. године. Већ 1076. он се спомиње као угашен и потпуно пуст, а над њим је тада вршио управу манастир Кастамонит. Касније је овај манастир обновљен, али је страдао од гусара око 1169. године и на његове остатке су тада наишли Немања и Сава. Њима се ово место допало и стога одлуче да се на томе месту подигне српски манастир. Цар Алексије им то дозволи и поклони им ово земљиште производећи га у "царски манастир", "и измоли у цара Алексе, пријатеља свога, пусто место ради устројења манастира у Светој Гори" (Стефан Првовенчани). Радови на изградњи овог манастира су почели одмах: "и прво обнови цркву, јер црква беше од првих дана која је и данас, но би украшена од ових преподобних и распрострањена колико требоваше на почаст држави и отачаства њихова" (Доментијан). Радове је финансирао углавном жупан Стефан, Немањин син којег овај позива да пошаље новац што пре. "Не лени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој , и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до века" (Стефан Првовенчани). Тада су сазидане црква која је посвећена Богородици, затим високи зидови и куле које су требале да штите од напада разбојника, као и станови за смештај монаха: "одмах га озида градом и трпезарију подиже из основа, и ћелија довољно за братију сазида, а цркву обнови и златом ослика, иконама и завесама и сасудима светим довољно је украси, те уз Божју помоћ и богатом руком све успешно сврши" (Теодосије). Истовремено откупљени су многобројни виногради и маслињаци који су окруживали Хиландар. Уз то и сам Стефан је поклонио многа имања Хиландару. "А овај христољубац веома се обрадова због тога, и од своје земље даде многа и најбоља села, која се и до сада чувају неизмењено под влашћу манастира званог Хиландар, обогативши га људима и приплодним коњима и свакаквом стоком, као што су му и били заповедили преподобни" (Теодосије). Зна да је тако током 1199. године или 1200. Стефан поклонио 14 села Хиландару. Ова села су се налазила у Србији, као и она која је током 1198. године манастиру поклонио цар Алексије III (укупно девет села). Одмах након завршетка манастира Немања се пресели у њега: "И кад је био свршен манастир, дође свети Симеон из Ватопеда у Хиландар" (Доментијан). Већ 13. фебруара 1199. године умро је у својој задужбини бивши велики жупан рашки Стефан Немања, монах Симеон. У то доба он је имао 86 година, а у Хиландару је био тек осам месеци. У време смрти Немања је под главом имао камен, а лежао је на рогозини. Док је умирао био је окружен монасима који су пред њим држали слику мајке божије "Принеси ми, чедо, матер Господа мојега Исуса Христа, да јој, као што обећах, предам у руке њене дух мој" (Стефан Првовенчани).

Тако је завршио, у дубокој старости, свој животни пут Стефан Немања, свети Симеон, велики рашки жупан. "Како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем?" ( Свети Сава). Немања може бити и једно и друго. Био је први који је успео да уједини највећи део српских земаља и да их одржи у јединству. Немања је успео да Рашку прошири и на већину српских земаља углавном захваљујући оружју, и по томе би се он могао назвати владарем. На окупу је успео да их одржи највише захваљујући својој тесној вези са православном црквом и знајући да са оружјем неће успети да одржи тако сједињене српске земље, он је то учинио уз помоћ православља. По томе је он учитељ. На свом путу ка престолу великог рашког жупана, Немања је наилазио на многе препреке међу којима једна од првих, али и најтежих беше његов рођени брат Тихомир који је као најстарији међу браћом сматрао да престо припада њему. Већ тада Немања је показао да њега не интересују дотадашњи начини по којима се престо наслеђивао. Он га није поштовао ни тада већ је са Тихомиром заратио и победио га, а сам Тихомир је погинуо. Није Немања ни после поштовао обичаје око наслеђа престола, стога њега самога није наследио најстарији син Вукан, већ средњи Стефан. Када је била у питању његова лична власт, али и интерес државе, Немања је био немилосрдан. Кроз његову владавину протежу се многе ситуације које можда нису били узвишене, али су биле корисне. Немања је долазио код цара Манојла и за његову милост био је спреман да буде и грчки подложник, али исто тако био је спреман да зарати и са самим царем онда када је видео да од њега нема користи. Имао је он много ситуација када је изгледало да је све изгубљено. Зар га нису браћа бацила у тамницу, зар није ишао бос и гологлав са конопцем око врата код цара Манојла нудећи цару мач и себе на милост и немилост. Ипак, увек је успео да се извуче и да из свих тих сукоба изађе чак и јачи но што је у њих улазио. Оно што се код Немање мора нарочито ценити јесте осећај за политичку реалност, без боловања неким ирационалним идеалима. Њему нико не може да порекне да није умео и да није знао да се бори, што је он показао у многим биткама. Али, Немања исто тако нема нити једну бесмислену битку у којој је јасно да се не може ништа добити, осим "храбре смрти". Знао је он да таква смрт и таква страдања ни њему, а ни држави не могу да користе. Стога се он и излагао ситуацијама које могу на први поглед да изгледају као његово понижавање, међутим нити једно од тих његових понижавања није било узалудно. Није он био само ратник, он је био први српски политичар који је успео да преговара и са најјачим владарима Европе. У тим преговорима се идеално сналазио. Његово кориштење проласка немачких крсташа кроз Византију сасвим довољно говори. Управо захваљујући њима он је успео да испровоцира судар Византије и Немачке те да на основу тога дође и до признања Србије. Моравска битка је била велика победа византијског оружја над српским, чак у толикој мери да су Грци успели да поврате и неке изгубљене територије, које је Немања морао да врати. Истовремено, то је била и велика политичка победа

Немањина. Изборио је не само признање Рашке као државе већ је дошло и до уласка једног од Немањића у царску породицу. Успех је тиме већи што је то учињено на молбу самога цара коме није било понижење да византијску принцезу "рођену у пурпуру" пошаље на рашки двор за жену једном српском принцу. Само пар година раније тако нешто би било незамисливо; сетимо се, Немања је тада у прашини тражио милост од цара Манојла. Сада Манојлов наследник Немањи нуди грчку принцезу за снају. Највећи Немањин успех је ипак остварење идеје да православље буде кључни чинилац који ће Србе одржати на окупу. Можда то за његовог живота није изгледало тако убедљиво, можда је изгледало да он у томе претерује и да цркву користи само зато да би своју власт учврстио. Било је сигурно и тога. Ипак, да је православље у стању да одржи Србију уједињену видело се након Немањине смрти. Крвави нереди и сукоби између Вукана и Стефана (Немањини синови) сигурно би довели до поновног распада ове српске државе, да није било православне цркве и надасве да није било светог Саве. Да је Немања добро знао шта је радио када је дозволио сину Растку да се замонаши и да је био далековид када је издашним поклонима и сталним изградњама православних храмова јачао цркву, видело се касније. Било је тек тада јасно зашто се Немања онако крваво обрачунао са богумилима који су претили да угуше православну цркву. Било је јасно и зашто није прогонио католичку цркву. Није био разлог само у томе што је један део српских земаља и становништва био католичке вере. Битнији су били политички разлози. Рим је довољно моћан да Немањи прави сталне сметње, док се с друге стране од њега могло извући и користи. Ма колико се наводила Немањина побожност и верност православној цркви, он никада није био православни фанатик који ликвидира све оне који нису његове вере. Немања је на првом месту био политичар који се брине о државном интересу. Њега ништа није спречавало да тесно сарађује са католичким Угрима или католичким Немцима, против православне Византије. Државни интерес Србије је био пречи и ако је Србија могла да има користи од сарадње са католицима он је и на то пристајао. Све то никада није доводило у питање православну веру у Србији, она је била и остала православна земља. До Немање Рашку на политичкој сцени на Балкану нико није узимао претерано озбиљно. Она је била једна мала брдска и веома дивља земља у коју су залазили, мада нерадо, само Византијци када су ишли да гуше неке од многобројних устанака. Из тог времена скоро и да нема никаквих културних споменика и о Србима се углавном зна из туђих извора. Немањином владавином све се то мења. Он сам је неуморан градитељ. Изградио је мноштво храмова (Ђурђеви ступови, Студеница итд.) и свакако најзначајнији Хиландар који је следећих векова можда најзначајнији резервоар српске културе. Писани споменици су тек од његовог времена нешто чешћи, а они највреднији потичу баш из тог доба и под његовим су утицајем (Мирослављево јеванђеље, Вуканово јеванђеље). Немања је тај који је створио прву независну српску државу, која је остала у таквом сећању да се веома дуго време у историји на спомен српске државе мислило управо

на ту, Немањину државу. Како то каже Станоје Станојевић: "И данас још Србин, кад помисли на своју историју, он се прво и највише сећа те државе. Историја те државе, то је главна садржина историје српског народа у средњем веку; то је држава Душанова царства, то је држава Косовске битке, из те су државе готово све народне традиције, и све личности, које се помињу у српској историји и традицији средњег века, играле су улогу у тој држави. Све што је у српском народу поноса о народној прошлости односи се на ту државу, и обнављање те државе била је садржина тежњи и жеља српског народа кроз векове". Осим државе Немања је установио и саму лозу Немањића који ће у наредних неколико векова да управљају Србијом. Међу тим владарима било је оних који су били успешни или мање успешни. Ипак, Србија никада није више успела да понови тако сјајне владаре као оне који су дошли из династије Немањића. Да је ова лоза владара у Србији остала најцењенијом видело се и из тога што су многе властеоске породице покушавале да се на неки начин повежу са њеним члановима добијајући самим тиме велики кредибилитет. Немања је иза себе оставио јаку државу са релативно чврсто уређеним односима. Међутим одмах након његове смрти је дошло до избијања крвавих сукоба које је он за свога живота успео да колико – толико сузбије. Главни покретачи сукоба су били баш његови синови, старији Вукан и млађи Стефан, који је и наследио жупански престо. Тај обичај разрачунавања између чланова породице није ни до тада био стран овој породици, међутим у наредном периоду он ће посебно доћи до изражаја. Немања је ипак успео да за живота удари снажне темеље српској држави, стварајући осим државе још и снажну црквену организацију која ће бити у стању да одржи државно јединство онда када оно буде пољуљано. Можда је он и очекивао да ће доћи до сукоба између његових синова Вукана и Стефана, стога и толико јака његова жеља да се створи чврсто црквено језгро. Можда је баш и то разлог због којег се он придружио Сави у Светој Гори. Сам Сава не би могао да за тако кратко време уради оно што је урађено одмах након Немањиног доласка у Ватопед. Отварање српског манастира Хиландара је био завршни Немањин чин у његовој владавини којим је он Србији створио центар њене културе и учености. Сва просвећеност која ће у Србију почети да долази своје исходиште нашла је баш у Хиландару. С друге стране, баш захваљујући Немањи, а касније Сави, створиће се српска православна црква која ће имати тесне везе са влашћу, односно са каснијим краљевима. Ова ће црква бити увек привржена краљу, али исто тако биће му веома послушна. За узврат световна властела ће према цркви бити веома увиђавна. Ништа више од тога Немања није могао ни да пожели. Српска властела је увек показивала велику разузданост и самовољу. Зарад својих интереса они су били у стању да жртвују и државу. Коначно за пар векова то ће да буде и основни узрок пропасти српске државе. Само јак владар је могао њих да контролише и да их држи у запту. Међутим ни ти владари нису били свемоћни. Њима је и те како требала црква да их подржава. Како је захваљујући Немањи, касније Сави, црква стекла заиста огроман углед, то је њена подршка била непроцењива. Управо период иза Немањине смрти биће први тест кроз који ће црква морати да прође. Тада се заљуљала целокупна

државна творевина претећи да се распадне на ситне делове. Управо захваљујући подршци цркве могао је велики жупан Стефан да се носи са својим противницима. Немања је своме сину Стефану оставио државу која је била бременита многим тешкоћама. Баш у доба непосредно пред Немањину абдикацију и са Мађарима су почели односи да се постепено затежу. До тог момента Угари и Срби су сарађивали у непрестаним борбама са Византијом, но након српског пораза на Морави који су претрпели од Византије, ситуација је почела нагло да се мења. Византија јесте Србе добила у војничкој битки, међутим током политичких преговора било је видљиво да Византија нема више оне снаге које је до тада имала и да њене претензије на цео Балкан полако губе дах. Они су своја освајања ограничили на то да сачувају путни правац Ниш-Београд, не покушавајући да више било шта територијално заузму. То су Мађари јасно осетили и сматрали су да улогу Византије на Балкану сада они преузимају. Њихова дотадашња успешна освајања по Хрватској и Далмацији дала су им велики подстрек. Иако сами по себи моћни, Угри су имали још једну снажну подршку која је долазила из Рима. Сам папа је посебно држао до Мађара будући да су они били управо на граници према православцима и папа ако би желео да даље шири католичку веру то може чинити само помоћу Угарске. Стога их је папа увек помагао и они су могли да рачунају на његову свесрдну, како финансијску, тако и на сваку другу помоћ. Док је у Угарској владао краљ Бела III претензије према Рашкој се и нису тако јако осетиле. Но, након његове смрти 1196. године ситуација се осетно мења. Угарски престо преузима нови краљ Емерик (1196-1205). и убрзо постаје најбољи папин савезник у покушају да овај Србе и Бугаре доведе у оквир католичанства. Баш од Емерика између Угарске и папе ствара се нека врста алијансе која је била стално усмерена на Србе и Бугаре, односно Балкан уопште. Но, удар из Мађарске није дошао одмах и то само захваљујући томе што је код самих Угара дошло до борбе за престо. Угарски краљ Бела III још за живота је имао некакав завет да ће ићи у крсташки рат и за те потребе он је сакупио и велику количину новца. Изненадна болест га је у томе спречила и стога је од Емериковог брата Андрије узео обавезу да ће овај уместо њега обавити ову обавезу и отићи у крсташки рат у Свету земљу. За те намене Бела III је како смо рекли обезбедио и позамашна новчана средства, међутим он сам није стигао да свој наум изведе јер га је смрт у томе спречила. Ипак, мислио је да ће бити довољно ако његов син Андрија ратује по Светој земљи уместо њега. То је био користан потез и са друге стране. Одласком Андрије смањила би се и тензија у самој Угарској, будући да су и у њој као и у Рашкој сукоби између чланова породице око власти били уобичајена ствар. Ако би Андрија отишао у крсташки рат, Емерик би могао да влада на миру. Андрија је прихватио све обавезе које му је отац наметнуо и пристао да иде у крсташки рат. За те намене је добио велики новац са којим је накупио доста најамника. Ту армију он је одједном окренуо на свога брата – угарскога краља Емерика, тражећи од њега да му да на владање Хрватску са Далмацијом, Раму или Босну. Очигледно он никада није ни имао намеру да иде у Свету земљу зарад сумњиве славе крсташкога ратника. Са сакупљеном војском у Угарској је добит

била много сигурнија. Наравно, на овај Андријин захтев Емерик се само насмејао не желећи да крњи државу, тако да је од 1197. године почео у Угарској грађански рат (баш у то доба Немања је отпутовао у Свету Гору). Емерик је био неупоредиво слабији јер је Андрија са новцем који је његов отац скупио за крсташки рат успео да сакупи шарени, али многобројни скуп западноевропских најамника, који су били много спремнији за рат од Емерикових ратника. Убрзо је он под својом влашћу држао Далмацију и Хрватску и ускоро напао и на Хум. Стога је Емерику остало да се обрати папи, што је он и учинио писавши папи Целестину III молећи за помоћ. Овај је одмах реаговао тако што је припретио Андрији да ће га заједно са његовим присталицама истерати из окриља цркве ако одмах не прекине са грађанским ратом и ако не крене за Свету земљу. Андрију то није много бринуло и он је и даље терао по старом. У међувремену, умре и папа Целестин III, а наследи га Иноћентије III. И он је, попут свога претходника Целестина III, претио Андрији и терао га у крсташки рат, али са истим резултатом. Андрија се уопште није освртао на ове претње и током 1198. године назвао се "Божјом милошћу херцег Задра, читаве Далмације и Хрватске, и Хумске земље". Сам напад Андрије на Хум, с почетка 1198 године, имао је огроман утицај на догађаје који ће се ускоро десити у Рашкој. Уласком у Хум Андрија се одједном нашао у суседству Вукановом који је држао Зету. Сам Вукан, вероватно дубоко незадовољан тиме што му је измакао жупански престо у корист млађег брата Стефана и то само зато што се овај оженио византијском принцезом, био је одмах спреман на сарадњу. Он је био ревни католик, ожењен католикињом. Управљао је Зетом која је такође била под утицајем римске курије и у којој су стално постојале сепаратистичке тежње. С друге стране и сама Зета се сигурно осећала запостављена што је Рашка та која је центар окупљања српских земаља, а не Зета, иако је ова још од раније била држава и краљевина. Вероватно да је тада дошло до контакта Андрије и Вукана и до склапања споразума о сарадњи. То је ускоро довело и до отвореног непријатељства између Вукана и жупана Стефана. У то време Немања је почео са изградњом Хиландара и слао је игумана Методија да од Стефана добије новац за радове. Вероватно да је и он начуо шта се дешава између браће и да је био забринут због тога. Стефан га умирује говорећи: "И милошћу Господа твојега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уста твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара" (Стефан Првовенчани). У самој Рашкој ситуација није била тако једноставна како ју је Стефан приказивао оцу. У самоме почетку изгледало је да ће Византија захваљујући томе што је њихова принцеза Јевдокија била удата за жупана Стефана, имати велики утицај у Србији, тим више што је и Стефан носио византијску титулу севастократора, а његов таст Андроник III је био византијски цар. Но, то се није десило. Разлог за то је био у великој слабости Византије која је у то доба пролазила кроз велику кризу. Са једне стране, она је била изложена страшним ударима од стране немачког цара Хенрика VI, наследника Барбаросиног, док је с друге стране нападала Бугарска. У том моменту Византија није могла ни себи помоћи, а камоли било коме другоме.

Видевши све то Стефану је било јасно да од стране таста из Византије нема никакве подршке, те да ће бити много боље да се на другој страни потраже савезници. У овим моментима очигледно да се Србија све више приближавала Европи и да су политички догађаји који су се тада догађали имали директног одраза и на начин на који ће Стефан да води политику. Било је све јасније да Србија више не може да води изоловану политику, обраћајући пажњу само на једну страну, Византију, већ да су политички процеси много сложенији и самим тим и политичке одлуке српских владара и много комплексније. С друге стране, Србија више није представљала безначајни део територије на који осим Угарске и Византије више нико не обраћа пажњу. Напротив, Србија је и те како присутна у свим догађајима кроз који пролази овај регион. Стога Стефанова политика доживљава велики преображај и он више не може да пази само на догађаје на византијском двору, евентуално угарском. Потребно је пратити читав сплет тадашњих бурних политичких догађаја и тек на основу тога доносити праве одлуке. То је значило да се мора бити присутан и на другим европским дворовима и да се пажљиво морају ослушкивати сви догађаји на њима. Традиционална дотадашња везаност Србије за Византију баш у периоду Стефановог почетка владавине морала је да доживи радикални преображај. Византија није више била оно што је била пре само десетак година. Сада је то више руина од државе која је у буквалном распаду. Ту више Стефан није могао очекивати помоћ. Многобројни непријатељи Византије су кренули у њено комадање. Немачки цар Хенрик VI је током 1194. године одузео од Византије краљевину Сицилију и крунисао се за краља сицилијанске Краљевине. Након тога затражио је од Византије целу област од Драча до Солуна, затим плаћање великог данка и коначно обавезу да ће Византија следећи крсташки поход помагати са својом флотом. Византијски цар Алексије III, потпуно немоћан, пристао је да плаћа Немцима данак који је био толико велики да новац није могао никако сакупити. Стога су Византијци морали да из гробница мртвих царева ваде накит. Једно време немачки цар је размишљао о томе да освоји и сам Цариград и та је опасност била толико непосредна да се византијски цар морао обратити самоме папи за помоћ. Изгледа да је папа налазио неки свој интерес у томе да немачки цар остави Византију на миру те успева некако да примири Немце. Питање је колико би то дуго трајало да Хенрик VI изненада током 1197. године не умре. Тиме је најнепосреднија опасност по Византију била уклоњена и може се мислити каква је радост била тамо када су чули да је цар умро. У Бугарској је такође у то време било великих превирања. Најпре је током 1196. бугарски краљ Асен погинуо од завере бољара Иванка. У тај преврат је била умешана Византија, која сама није имала снаге да се војнички носи са Бугарима, али је путем дворских преврата покушала да обезглави Бугаре. Иванко је преузео власт. Међутим, на њој се није могао дуго задржати без византијске помоћи коју је очекивао. Ови су стварно и послали Иванку једну војску, али се она побунила и тако је овај подухват пропао. Како помоћ није стигла, Иванко побегне у Цариград где добије једну област на управу. Тада је у Бугарској власт преузео Петар, који је само након годину дана био такође убијен. Ни Иванко није мировао у Византији,

већ се побуни и отцепи родопску област, но након неког времена Византијци га на превару ухвате. Од године 1197. престо у Бугарској преузима нови владар Калојан (1197-1207.). Македонија је такође била у побуни, јер се тамо војвода Добромир Хрс отцепио и господарио струмском облашћу, да би је касније проширио све до Вардара. Византија ни са њим није могла да ратује, па је покушала да га придобије тиме што му је дала цареву рођаку за жену, али све је било узалуд. Када су Византијци коначно сакупили довољно снаге и војском напали Хрса, овај уз помоћ Бугара одбије напад и још освоји Прилеп и Битољ и направи дубок продор у византијске територије. У исто време на папску столицу је ступио Иноћентије III (1198-1216.). Овај сјајно образовани папа нагло се почео мешати у целокупну европску политику, изражавајући учење да је папска власт највиша на свету. Као такав, он је изнад свих владара у свету који су папи само вазали, које он може да смени ако не буду верно извршавали његова наређења. Интересантно је да је он власт цара и папе поредио са Сунцем и Месецом. Како Месец добија светлост од Сунца тако и цар своју власт добија од папе. Његове прве активности су биле да се коначно сломи моћ немачких царева који су и до тада пружали велики отпор папи, те да их истисне из Италије. Након смрти Хенрика VI у Немачкој су владали нереди око престола, а папа је за цара крунисао Отона IV, чинећи га тиме директно зависним и подложним. Осим тога и сама католичка црква је реорганизована од самог дна па све до врха, посебно обраћајући пажњу на папске финансије, али и на само папско судство. Колико је био и успешан политичар сведочи и то да су вазалну зависност од папе признали арагонски краљ, португалски краљ, бугарски цар, Шведска, Данска, Пољска и Јерменија. Његове касније активности су биле везане за покретање IV крсташког рата, затим рата против Албижана у јужној Француској, против прибалтичких "пагана" и против Мавара у Шпанији. С друге стране, арбитрирао је у већини сукоба међу европским краљевима. Тада се и римска курија страховито обогатила, користећи све могуће начине за згртање новца. Скоро да није било државе у Европи која није слала папи велике новчане износе. Осим тога, у његово време је почела и продаја "индулгенција" које представљају папска писма којима се опраштају греси. У његово време формирају се и просјачки редови "фрањевци" и "доминиканци". Овај папа је и те како био заинтересован да се католичанство што више прошири. Крајња граница католичанства на Балкану је била Угарска, која се граничила са три православне земље Византијом, Србијом и Бугарском. Папа, моћан као што је био, могао је врло лако да пошаље угарског краља у напад на неку од ових земаља. То је одговарало и самим Угарима, будући да су под изговором проширења католичке вере и уз помоћ папе и осталих католичких дворова из Европе, могли за себе да остваре значајна територијална проширења. Први циљ Угара су били византијски градови на обали Дунава (Београд, Браничево), као и Ниш и Велбужд (градови на путу за Цариград). Но, и Србија је имала границу према Угарској.

10. Сукоби међу браћом Жупан Стефан налазећи се у таквом окружењу морао је веома брзо одлучивати. Било је јасно да се од Византије не може надати помоћи, а с друге стране брат Вукан га је почео угрожавати. Област Хум је током 1198 године пала под власт Угара, а томе је неизмерно допринела и сама неслога хумске властеле. Након смрти Немањиног брата Мирослава ту су избили сукоби око власти између кнежева Андрије и Петра. Иако је Андрију подржавао Стефан, то није много помогло, будући да се Петар обратио Угрима за помоћ. Ускоро је Хум био под контролом Угарске. Даљња експанзија Мађара је била заустављена превасходно чињеницом да је у то доба опет дошло до сукоба краља угарске Емерика и брата му Андрије, који је нападао на Хум. У том сукобу папа Иноћентије III је избацио Андрију из цркве и то је вероватно имало доста утицаја на то да он једно време мирује. За то време Вукан се навелико дописивао са папом. Он се налазио у доста доброј позицији према папи, јер је његова област била углавном католичка, а он сам реван католик. Истовремено, он је истицао и неко своје сродство са самим папом. Његова писма папи откривају да се овоме жалио како се по Босни у којој је владао бан Кулин шири јерес (богумилство) те да је и сам бан са својом женом јеретик. Наводио је да се у Босни тренутно налази више од 10.000 душа које су јеретици. У то време код бана Кулина била је и удовица Немањиног брата Мирослава, иначе Кулинова рођена сестра, такође богумилка. Даље, Вукан оптужује бана Кулина да приказује пред народом у Босни да је папа одобрио ову јерес и то са неким писмима које је фалсификовао. Стога, закључује Вукан, једини излаз је да папа пошаље угарског краља да оружјем истреби ову јерес, тим више што је Босна тада признавала угарску власт и што није примерено једној тако католичкој земљи као што је Угарска да трпи у својој области овакву јерес. Исто тако, Вукан је за себе тражио од папе краљевске знаке, што само по себи довољно говори о његовој побуни према брату Стефану. Ово незадовољство Вуканово сигурно није избило одједном, оно је било притајено и трајало још од дана када је Немања престо препусти Стефану, а не њему. "И велики кнез Вукан беше непријатељ брата својега самодршца Стефана због благослова очева. Јер преподобни Симеон, одлазећи у Свету Гору, узе сина својега Стефана, и месте себе за владара и самодршца све земље српске постави, и утврдивши га молитвама и благословом, рече: Који те благосиља нека је благословен, а који те проклињаше нека је проклет. И да ти се поклоне синови оца твојега, и нека руке твоје буду на плећима непријатеља твојих, и бићеш господар брату твојему. После очева одласка Вукан обузет непокорношћу и поставши роб зависти, рече у себи: Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити." (Теодосије). Заправо, Вуканови напади на Стефана, за живота Немањиног, нису били толико отворени и били су више тајна сплеткарења. Тако је Вукан са Андријом, братом угарског краља Емерика, године 1198. када је овај освојио Хум имао неки тајни договор, као што су и сва писма Вуканова римском папи била углавном тајна. У тим писмима он је тражио угарску интервенцију у Босни, заправо желео је што веће присуство угарске војске близу српске границе.

Вуканови почетни успеси су ипак били тек половични. Римски папа Иноћентије III је био много лукавији политичар но што је то Вукан мислио. У сукобима у угарској, папа је био на страни угарског краља Емерика, против узурпатора Андрије. Сам Вукан са својим жељама био је у суштини исто тако узурпатор наспрам легитимног владара Стефана. Баш то и јесте вероватни разлог зашто папа није хтео да подржава Вукана, јер коначно, папа и јесте чувар легитимитета и морао је да Вукана зауставља у његовим нападима на Стефана. То је и Стефан осетио, а то се касније видело и из његовог приближавања папи. Не може се веровати да њему нису биле познате Вуканове активности, а помало буни и његова релативна сталоженост коју је он показивао онда када су се Угари већ налазили у Хуму. Сигурно је и то да је Стефан знао за Вуканове преговоре са Андријом и морао је исто тако знати да је све то окренуто против њега, али ипак он Немањи на његов упит како стоје ствари у земљи одговара: "И милошћу Господа твојега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уста твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара" (Стефан Првовенчани). Додуше у време ових његових контаката са Немањом, Вукан још није имао неких већих подршки од стране папе и могуће је да он још није у потпуности развио своје делатности. Ипак, неки предзнаци су постојали, јер Стефан каже "нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају", а затим додаје "нити хуке иноплемених варвара". Овај први део се вероватно односи на сплеткарења у земљи, док се други део односи на напад Мађара. Мора да је и сам Немања нешто начуо и брижан интересује се шта се то збива. Стефан или не схвата опасност озбиљно, или можда не жели да узнемирава остарелог и тада већ болесног оца. Било како било, у тим првим моментима није било неких отворенијих сукоба. Вероватно плашећи се Немање, ни Вукан није смео да удари отворено и стога су и његове акције биле доста прикривене. То и Теодосије коментарише када наводи Вуканова размишљања: "Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити". Папа је био веома невољан да пружи Вукану помоћ, јер није желео да удара на легитимног владара Стефана. Вукан није никако одустајао тако да је затражио од папе да пошаље своје легате на црквени сабор, који је он организовао у Зети. Папа заиста пошаље два легата (1199.). Овај сабор требало је да ојача католичку цркву у земљама које је Вукан контролисао. Радило се о томе да црква у Зети буде независна у односу на световне власти. То је подразумевало и да црквена лица буду изузета од подложности световном правосуђу које је и на њих примењивало поступак са усијаним гвожђем и врелом водом (тзв. божји суд), затим је забрањено да световна лица физички могу напасти свештенике. Уз то спомињали су се проблеми око склапања бракова, дисциплине свештеника, целибата, бријања браде итд. Углавном сва она питања која су била везана за учвршћивање и снажење положаја цркве. Истовремено, овде је и решено питање барске архиепископије на коју је Дубровник стално претендовао и овај спор је решен у корист Бара. Са овим сабором Вукан је постигао самосталност барске архиепископије и свој већи утицај на верске послове. Истовремено овај сабор дао је и највећа могућа права и повластице католичкој цркви, што је свакако папи морало да буде на вољу. Свакако да је овај сабор имао задатак и да Вукана пред папом покаже као ревносног

католика и да му код њега осигура симпатије. Стога и оволика попустљивост Вукана у односу на црквене захтеве. Но, на крају Вукан је опет морао да буде само делимично задовољан својим успехом. И поред тога што је на својој територији обезбедио цркви све могуће привилегије, ипак папа се према њему понашао помало резервисано. Из Рима су дошли легати који су предали своје препоруке од стране папе Вукану и његовој супрузи, али су истовремено то исто учинили и према Стефану и његовој супрузи. Заправо, папин је поступак према обојици, и према Вукану и према Стефану, био исти. Нико од њих није имао предност, што мора да није било право Вукану. Истовремено, то је Стефана натерало да се добро размисли и отворило му простор за деловање. Било је јасно да му папа за сада није противник и да тренутно он неће стварати неки католички савез према Србији. То је заправо значило политички неуспех Вуканов, но то је било ипак само тренутно, али сасвим довољно да Стефан повуче своје потезе. Стога он лепо дочека папске легате и пошаље писмо Иноћентију III у коме га назове својим "духовним оцем". Истовремено, он папи шаље и поруку да ће му ускоро послати посебно посланство у Рим по којем ће папи изнети своје захтеве. Сада је изгледало по свему да се Стефан почиње приближавати Риму, иако је Рашка била искључиво православна земља. Папи је тако нешто било сасвим довољно, његове жеље су се и иначе кретале само ка томе да Рашку претвори у земљу у којој ће Рим да оствари искључиви утицај. Њему самоме свеједно је ко је на престолу, битно је само да штити интересе Рима. Уколико Стефан буде тај који ће Рашку да преведе под утицај папе, тим боље јер је он већ легитимни владар, а папа није имао воље да се уплиће у рашке династичке борбе. Он је већ планирао далеко веће подухвате. Све ове моменте је и Стефан добро осетио и само се тиме може објаснити његово приближавање Риму. Колико је он био у томе искрен јесте ствар за дискусију, но као добар политичар осетио је да може од заваде са Римом имати више неприлика но што може имати од тога што ће му се приближити. Осећајући немоћ Византије, као и све већу снагу и утицај римскога папе који је могао да контролише и угарскога краља, Стефан се одједном одлучи да покуша од Рима добити краљевску круну. Повлачи помало изненађујући потез тиме што од папе Иноћентија III затражи да га овај крунише. Са круном из Рима, рачунао је Стефан, биће заштићен двоструко. Са једне стране папа ће да спречи угарскога краља у његовим нападима док ће овај морати да контролише Вукана. Ово је и папи одговарало јер би самим Стефановим крунисањем он означио своју супериорност у односу и над овим световним владарем. Молба Стефанова је била примљена у Риму са великим задовољством, изгледало је да ће Рим још једну државу добити под своје окриље. Стога папа већ одреди и легата у личности кардинала, епископ Јован из Албана у Лацију, који ће обавити Стефаново крунисање. Но, догађаји узму други ток. О Стефановом успеху код папе дочује и Вукан који се након тога страшно узбуни и о томе одмах обавести и угарског краља Емерика. Ни краљу Емерику није могло бити право то што је папа пристао да Стефана крунише, будући да је то у знатној

мери могло пореметити постојећи однос снага на Балкану. До тог времена Угарска је била та која је била Риму, будући једина католичка земља на том простору, узданица и крунисањем Стефана за краља постојала је опасност да папа све своје интересовање усмери ка Србији. То би аутоматски довело до тога да Угарска буде код папе бачена у други план, а то никако није одговарало Емерику, јер је он до сада од Рима добијао много помоћи и подршке. Стога он напише папи писмо у којем је навео да Угарска сматра Србију већ више од сто година својом земљом те тражи од папе да одустане од своје жеље да Стефана крунише. С друге стране Емерик се као покровитељ Србије обавезује да ће средити њене унутрашње проблеме. Вероватно да је оваквом Емериковом ставу у доброј мери допринео и сам Вукан. Остаје чињеница да је Стефан покушао све не би ли избегао судар са Угарском. Међутим нити један његов потез се није показао успешним. У тим својим настојањима он је чак своју жену, византијску принцезу Јевдокију, ускоро на веома драстичан начин отерао са двора. Било је мишљења да је Стефан то учинио само зато да докаже да је Србија заиста раскинула са Византијом. У мотиве Стефанове тешко је сада улазити, а остаје чињеница да у самој Византији овај његов поступак није добио политичку боју, Грци су сматрали да је ово био лични сукоб између ових двоје супружника. Тим више, што и њихов дотадашњи живот није био баш складан и обиловао је сталним свађама и тешким сценама. Између осталог они су се страшно међусобно оптуживали за обострано неверство, а у једном таквом тренутку Стефан отера Јевдокију голу у самој кошуљи. Као разлог навео је њено неверство, али и то да је била шугава. Јевдокија није одмах отишла за Византију, већ се прво запутила код Вукана који ју је лепо примио и затим отправио за Драч, из којега је отпутовала у Цариград. Не зна се тачно година овога сукоба, 1201. или 1202. Углавном, Византија није око тога постављала неко питање и овај се брак сматрао разрешеним. Овај догађај Вукан је искористио веома спретно и осим што је Јевдокију примио са свим почастима он је упутио Стефану тешке прекоре због оваквог понашања.

11. Вуканова победа и пораз Вуканове жалбе папи на јерес у Босни нису никако престајале тако да коначно 1200. године Рим обавештава угарскога краља Емерика о јеретицима у Босни и тражи од њега да их сатре. Ипак, папа саветује Емерика да прво покуша лепим путем, односно наређује му да се прво Кулин бану обрати лепим, па ако овај јеретике не отера из земље и не поплени им имања, онда да сам Емерик то учини. Емерик је позвао Кулина на одговорност (1201.) а он је успео да се одбрани тиме што је тврдио да је он мислио да се ради о правој вери. Да би још више у то убедио папу, Кулин му шаље у Рим неке од јеретика (патарени) да би овоме објаснили своја учења. На то папа касније пошаље у Босну своје људе, који су требали да на лицу места испитају о каквој се јереси ради. Током 1202. и 1203. године папини изасланици су боравили у Босни, а Кулин их је лепо дочекао и излазио им у свему у

сусрет. У само пролеће 1203. године уз реку Босну на Билину пољу сакупио се сабор свих босанских званичника који су тада признали римску цркву и обећали да више неће скретати у јерес. Са тога скупа остала је сачувана једна повеља у којој се налази писмено одрицање од богумилства, а ради упечатљивости преносимо најинтересантније делове ове повеље: "Најприје се одричемо јереси којом смо озлоглашени и признајемо цркву римску за своју мајку, главу свега хришћанскога јединства", "Нећемо се више као до сада, звати хришћанима него браћа јер би се тиме чинила неправда другим хришћанима", "Када умре старешина од сада ће за сва времена убудуће, начелници са саветом богољубне браће бирати поглавара да га једини папа потврди". Овде се очигледно радило о писменој заклетви водећих људи босанских манастира, будући да се читава ова писмена заклетва односи највећим делом на форму манастирског живота и вршења верских обреда. Свега је у њој било, почев од тога да ће се монаси међусобно називати браћом, а не хришћанима па све до постова, причести, појања, одеће, обуће, итд. Са овим веома вештим поступцима, на овај начин, Кулин је успео да отклони све оне неугодности које му је Вукан приредио. Од самога почетка ових догађаја мора да је он био свестан тога да иза свега овога стоји само Вукан. С друге стране, овакви Вуканови поступци се могу објаснити једино тиме да је он имао неке претензије на Босну, те да је рачунао да ће на овај начин најлакше скршити Кулина. Сва његова нада била је у папи, а преко њега, рачунао је он, Угари ће интервенисати у Босни, што би опет њему отворило прилику да уради и нешто више од онога што би по својој снази иначе могао. Односи између Вукана и папе Иноћентија III били су веома добри, што се јасно види и из папиног писма (1199.) "предрагоме у Христу сину Вукану светломе краљу Далмације и Дукље", како га папа назива, те да је из његових писама разумео "жар његове побожности, наиме да ће римску цркву, мајку његову, после Бога надасве љубити и частити". О томе колико је папа био и искрен може се дискутовати, али управо захваљујући оваквим папиним писмима он се и охрабрио за каснији напад на Стефана. Недуго након тога угарске трупе су провалиле у Србију (пролеће 1202. године), а у овој акцији активно учешће узео је и сам Вукан. Стефан је веома брзо био сломљен и ускоро је побегао. Након победе Емерик дозволи Вукану да овај узме назив великог жупана Рашке, међутим угарски краљ је себи узео назив краља Србије и он је вековима надаље красио угарску краљевску титулу. Вукан је добио Рашку и нишку област, али морао је Емерику да препусти област источно од Мораве. Надаље, Емерик је био веома активан код папе да овај Вукану пошаље краљевску круну и да Србију подведе под утицај римске курије. Изгледа да је папа био веома опрезан и да њему ова Емерикова освајања нису била баш убедљива. Стога је уз доста отезања послао налог архиепископу Калоче у Угарској да обиђе Србију и да посети Вукана, али и српску властелу и епископе те да му о свему шта је видео јави. Заправо, папа није журио јер није био сигуран како ће Вукан бити прихваћен на престолу, док је с друге стране било велико питање како ће властела и црквени великодостојници да прихвате овако наглу промену вере. Остаје нејасно да ли се

папско посланство икада појавило и обавило све ове задатке које му је дао папа. Највероватније да није, јер су догађаји кренули толиком брзином да вероватно није ни било времена да се све то уради. Овај сукоб браће око престола нанео је огромне штете Србији и изазвао је велику саблазан. "Хоћу овде да испричам мржњу браће, а устежем се од стида" (Теодосије). Но, самоме угарском краљу Емерику ускоро се појаве нови проблеми, јер се бугарски краљ Калојан, користећи Емерикову заузетост ратом у Чешкој, осмели и нападне и заузме од Угара Браничево. Истовремено, он је напао и Србију заузимајући Ниш те одводећи масу људи у ропство (1203.) Сада је исток Србије био у бугарским рукама. Ту прилику је тада искористио Стефан и започео своју борбу за повратак жупанскога престола. Где је он био до тада, да ли у бугарској или можда у Босни код бана Кулина, не зна се. Исто тако не зна се ни уз чију је он помоћ започео борбу против Вукана. Налет Бугара није оборио Вукана, али је његов положај сада био и те како озбиљно уздрман. О овоме се периоду зна јако мало и у постојећим изворима не постоји много података о вођеним борбама, већ се искључиво спомиње страшно страдање. Осим ратних страхота, дошла је и глад. "У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи." (Теодосије). Разарања су била страшна и изгледа да су оба брата користила много страних плаћеника, мада Стефан Првовенчани за тако нешто оптужује искључиво Вукана као што га оптужује и за то што није послушао Немањину заповест у вези наслеђа престола "Јер он остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, свирепи, заповеди Господа, који рече: Послушај оца и матер, и остало.." (Стефан Првовенчани). Даље Стефан наводи како је Вукан имао доста војске "иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни,..", и он је имао доста војске, што на посредан начин признаје "Јер, победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје". Овде се Стефан хвали да је престо задобио ломећи Вуканову силу својом силом, што заправо значи да је он имао помоћ са стране, бугарску вероватно. Стефан је започео своју борбу негде током 1203. године, што се слаже и са бугарским упадом, тако да одатле и иду претпоставке да су га ови помагали. Међутим, он своју власт није повратио одједном, то је ишло постепено, тако да је тек 1205. године успостављено старо стање. Тај период је био пун крвавих сукоба што биографи јасно наводе уз сталне оптужбе на рачун Вукана. "Али, иако је многе народе скупио и мада се свим средствима трудио вишеречени велики кнез Вукан – на град необориви што на молитви и на благослову очеву основан беше, на самодршца Стефана, у ствари, наваљујући – разбијаше се, и ништа од својих замисли остварити не могаде" (Теодосије). Борбе су биле сталне, а Стефан је у њима имао доста успеха "Јер много пута бивши посрамљен од њега, и одбијен

дајући плећа заједно са иноплеменицима који бејаху с њим, са стидом се кући враћаху, и страхом обузети у теснацима путеве за собом од Стефана зазиђиваху" (Теодосије). Тек од 1205. године успоставило се пређашње стање: Стефан је опет велики жупан док је Вукан велики кнез у Зети. У међувремену од 1202. године, када је Вукан успео да освоји власт па све до 1205. (или 1204.) године, кад ју је Стефан повратио, десило се много политичких промена које су ишле углавном Стефану у корист. Некако су сви догађаји на политичкој сцени слабили Вукана и омогућили Стефану много шири маневарски простор за његова дејства. Током 1202. године отпочеле су припреме за четврти крсташки рат. Иако се као духовни покретач овога рата спомиње увек папа Иноћентије III, у позадини целог подухвата је био млетачки дужд Енрико Дандоло. Овај дужд је вероватно најинтересантнија фигура целе млетачке историје. У то доба он је имао скоро деведесет година, био је слеп и веома тешко покретан, али и поред свега у дипломатским и закулисним радњама био је ненадмашан. За интересе Венеције био је спреман све да жртвује и сада му се указала прилика за то. Венеција је одувек желела да осигура свој надмоћан положај на Истоку и у томе је имала доста и успеха. Већ дуже време млетачки трговци имали су највеће могуће привилегије при трговини са Византијом, међутим ове привилегије никада нису биле сигурне пошто су у Византији често избијале побуне у којима би млетачки трговци били у веома опасној ситуацији. Нису били ретки ни њихови покољи од разуларене светине у Цариграду, стога су и војни сукоби са Византијом били уобичајена ствар. С друге стране и други италијански градови, највише Пиза и Ђенова, непрестано су се трудили (не без успеха) да истисну Венецију са њеног привилегованог положаја. Додуше, ту је и Византија често мешетарила, додељујући Пизи и Ђенови сличне привилегије попут оних које је имала и Венеција и тиме стварала конкурентску нетрпељивост између њих. Дужд Дандоло је мислио да је дошло време да се ова стална несигурност Венеције једном коначно реши и то тако да се сруши Византија. Сама Венеција никада није имала довољно војних ефектива да би била у стању да тако нешто спроведе, а исто тако њу нису интересовала ни територијална проширења већ само трговачке привилегије. Византија је била рањива са свих страна, а њена најслабија тачка је била свакако слабост њене флоте. С друге стране, Венеција је у односу на Византију била неупоредиво јача на мору и Дандоло је решио да ту предност искористи до краја. Крсташи су се почели окупљати у Млецима (1202.), а у овој војсци били су углавном Французи, под вођством Бонифација Монфератског. Њихов план је био да се нападне прво на Египат, али пут за Египат је водио само преко мора. Они сами нису имали бродова, као што нису имали ни новац да би платили превоз. У прво време су крсташи изгледа мислили да ће успети да сакупе огромну суму од 85.000 марака сребра коју је Дандоло тражио за њихов превоз, па су на ту цену коју је овај тражио и пристали. Но, када је требало да се почне са укрцавањем испоставило се да они то не могу да плате. Баш тада је дошао до изражаја и дипломатско – трговачки геније венецијанског дужда Дандола. Он сам није био рад

да превезе крсташе у Египат, будући да су тада Венецијанци са овима имали развијену трговину, те стога долази на генијалну замисао. Он предложи крсташима да их венецијански бродови превезу на жељено место, али како ови немају новца да плате возарину, за узврат ће обавити неке војне услуге за Венецију. Као први циљ Дандоло им одреди освајање града Задра који су у то доба држали Угари. Дандола уопште није сметало то што је и угарски краљ био присталица крсташког похода и чак обећао да ће му се придружити. Папа Иноћентије III је покушао да ове преговоре спречи но у томе не успева. Крајем новембра 1202. године крсташи су испунили део своје погодбе са Венецијом и напали Задар који је веома лако пао. Становници Задра су покушали да се одбране тако што су по зидинама града истакли крстове, но ништа није помогло, крсташи заузму град и предају га Венецијанцима. Ово је била тек предигра за оно што је тек требало да дође. У то доба код дужда Дандола византијски принц Алексије Анђел, син цара Исака II (срушен 1195 године), затражи помоћ не би ли се вратио на престо. Овај принц је претходно имао доста лутања по Западној Европи тражећи помоћ, али нико га није озбиљно схватао па га је у оквиру тога и папа Иноћентије III одбио. Једини који је стварно желео да му помогне био је његов зет Филип Швапски, но како он сам није био у стању да Алексију обезбеди војску то га упути на млетачког дужда. За време док су крсташи боравили у освојеном Задру, почели су преговори између Алексија и венецијанскога дужда. У овим преговорима Алексије крсташима обећава све не би ли их измолио за помоћ. Између осталог он им обећава велику суму новца (што њих највише и интересује) као и помоћ при даљњем крсташком походу. Како је био потребан и пристанак папе, то Алексије Иноћентију III обећава црквену унију. У овим преговорима сви су видели неки свој интерес. Крсташи ће добити велики новац, папа црквену унију, а Алексије постати византијски цар. Ипак, у позадини стоји Енрико Дандоло са својим властитим плановима који се састоје једино у томе да што више ослаби византијско царство, а по могућству и да га уништи. Вођа крсташа Бонифације Монфератски није имао тежак задатак да убеди остале крсташе да нападну на Цариград, обећана награда је била довољно јак разлог. Изгледало је да ово савезништво има све шансе за успех. Споразум је склопљен на Крфу (мај 1202.), а 24. јуна флота са крсташима је стигла под Цариград. На путу за Цариград освојен је и Дубровник и Драч који су одмах признали новога цара. Галата је брзо пала, Златни рог такође и цео Цариград је коначно 17. јула 1203 године био заузет. Цар Алексије III је побегао, односећи са собом огромну количину државног новца, а крсташи су се улогорили пред цариградским зидинама, очекујући да им се исплати награда. На византијски престо је поново враћен ослепљени Исак II док је Алексије IV (иницијатор целога подухвата) проглашен његовим савладаром. Да довођење крсташа није био паметан потез, уверио се Алексије веома брзо. Обећану награду крсташима он никако није могао да сакупи јер је становништво одбијало да плати овај ненадани данак мрским Латинима. Ово незадовољство се претворило у побуну у којој је крајем јануара 1204. године сам Алексије погинуо, док је цар Исак II

поново бачен у тамницу, где је ускоро и умро. Светина тада на престо доведе новога цара који се звао Алексије V Дука Мурзуфул (зет Алексија III, који је оженио бившу жену Стефана Првовенчаног, Јевдокију). Крсташи, улогорени под градом, нису мирно посматрали све ове догађаје. Будући да су знали да нови цар неће хтети да им исплати оно што им је погинули Алексије IV обећао, они нападну и заузму Цариград (13. април 1204. године). Освета је била страшна, три дана и три ноћи трајала су крсташка насиља по заузетом граду. Овај напад крсташа је био детаљно испланиран, као што је било испланирано и то како ће се царство поделити између крсташа и Млечана. Самим тиме и судбина IV крсташког рата је била запечаћена, нико више није о њему ни размишљао. У то доба и сама Угарска је пролазила кроз велика превирања. Већ је речено да је краљ Емерик имао сукоба са својим братом Андријом око угарскога престола. У првим сукобима Андрија није могао да се похвали неким успесима, али ако ништа друго, био је упоран. Током 1199. године Андрија се опет буни против Емерика, али и ова његова побуна се лоше завршила, тако да је морао поново код краља да тражи милост. Емерик му опет опрости, али 1202. године поново избија Андријина побуна. Андрија је био веома близу крајњег успеха и изгледало је да Емерика више ништа не може спасити. Одлучујући сусрет двеју армија одиграо се код Драве, недалеко од Вараждина. Обе војске, од којих је Андријина била неупоредиво јача, стајале су на супротним странама ове реке. У то време нити једна од њих није била спремна да прва започне битку. Видећи да неће имати снаге да савлада Андрију, Емерик се одлучи на очајнички потез. Једноставно пређе реку на коњу и уђе у логор Андријине војске и тако сам пројаши кроз њега питајући ко је од војника спреман да подигне руку на њега као свога законитога краља. Овај његов поступак је изазвао запрепаштење, а затим еуфорију одушевљења међу Андријиним војницима који сви листом пређу на Емерикову страну. Андрија дуго није знао шта се догађа у његовом логору, а када је коначно сазнао било је касно. Ухапшен је и затворен је у Вараждин у кулу Кнегинец, где је остао све до 1204. године, када је Емерик и умро. Сви ови догађаји који су се одвијали спречавали су стога Угаре да се активно мешају у послове својих суседа и то је основни разлог због чега је и Вукан остављен без помоћи. Баш у то доба Стефан је ломио Вуканову побуну уз вероватну бугарску помоћ, а Угари заузети својим проблемима нису имали времена за Вукана. На тлу византијског Царства формирано је више држава од којих је свакако најзначајније латинско Царство за чијег је цара проглашен гроф Балдуин Фландријски. Овај избор је био мимо свих очекивања јер су многи на престолу већ видели вођу крсташа Бонифација Монфератског. Но, како је Дандоло сматрао да Бонифације представља сувише јаку личност на коју он неће моћи да утиче, то је сплеткарењем довео својим утицајима подложнијег Балдуина. Само латинско Царство је обухватало једну четвртину територије Византије, док су Млечани од преосталог добили једну половину. Они су добили под своју контролу оно што је њих највише и интересовало, а то су биле луке и острва на путу од Венеције до Цариграда (јонска острва, део Киклада и Спорада, југозападни део Пелопонеза,

Галипоље, део Албаније и Крит). Остатак византијског царства је био подељен као царско лено витезовима из крсташке војске. По склопљеноме договору Венецијанци су држали и три осмине Цариграда док је остатак држао цар Балдуин. Док су трајале ове борбе око Цариграда, општу збрку искористе Бугари и њихов владар Калојан заузме скоро цео византијски запад, између осталих и градове Призрен, Скопље, Охрид и Бер. Из тог доба датира и његов упад у Србију и стварање услова за повратак Стефанов на жупански престо у Србији. Калојан је контактирао са папом Иноћентијем III покушавајући да од њега добије краљевску круну, што му је на крају и успело. Године 1204. (8. новембра) кардинал Лав крунише Калојана за краља Бугарске. То је значило и проширење папског утицаја и на Бугарску. Папа је некако у то време са угарским краљем Емериком и расправљао питање око Вукановог крунисања. Вукан је тада још увек био на власти, али његова позиција је изгледа била толико уздрмана да папа није желео ништа да ризикује крунишући некога ко може свакога момента да падне са власти. Оснажени Калојан је одмах након свога крунисања почео да напада на новоосновано латинско Царство. Византијско племство му је пружило при томе огромну помоћ нудећи му чак царску круну, само да би их он ослободио омрзнутих Латина. Калојан је и без тога био вољан да нападне Латине и његов упад у Тракију био је ускоро крунисан огромним успехом. Код Једрена 14. априла 1205. године он разбије Латине, а самога цара Балдуина зароби. Сами Латини су овде доживели прави масакр од којега се више нису ни опоравили. Катастрофу је ускоро употпунила и смрт Бонифација Монфератскога који је такође погинуо, опет у борби са Бугарима (1207.). Калојан је дозвољавао својој војсци ужасна дивљаштва и осим Латина страшно је страдало и само грчко становништво тако да је Калојан добио надимак "ромејоубица". Тада је на цариградском престолу седео брат Балдуинов, Хенрих Фландријски. Бугарска експанзија и активност је нагло прекинута онда када је при опсади Солуна на дан 8. октобра 1207. године краљ Калојан погинуо од руке једнога свога војводе. Ово није представљало неко посебно олакшање за латинско Царство, јер је оно сада било угрожавано од стране две грчке државе које су основане у Малој Азији – никејско и трапезунтско царство. Сама Бугарска је планула у грађанском рату када је наследник Калојанов малолетни Јован Асен (син Асена I) био срушен од стране сестрића Калојановог по имену Борило. Ни Борилово владање није почело сретно, јер му Мађари отму Београд и Браничево и одузму и земље све до данашње Ћуприје у Србији. Истовремено подигне се против Борила и неки Калојанов сродник по имену Стрез. Шта се дешавало у Србији за сво то доба? У време ових последњих догађаја на престолу у Србији већ је био Стефан који је на неки начин успео да потисне Вукана. Претпоставља се да је најкасније до 1205. године Стефан био поново велики жупан, а није немогуће да се Стефанов повратак десио и 1204. године. Остаје тајна уз чију помоћ је он потиснуо Вукана. Не зна се исто тако и где се

Стефан склонио од Вуканових напада, да ли је то била Босна или вероватније Бугарска. У овим претпоставкама предност добија мишљење да је Стефану уточиште дала Бугарска и њихов владар Калојан, будући да се упад Бугара у Србију (1203. године) баш поклапа са временом борбе браће око престола. Наиме, негде током 1202. године Стефан је пао, а Вукан је заузео престо, да би 1203. године дошло до бугарског упада у Србију, а већ 1204. или 1205. године Стефан је поново велики жупан. Да су Бугари били ти који су вероватно помогли Стефану потврђује и касније понашање Стефаново према Стрезу, рођаку бугарскога краља Калојана, који је био вероватни Стефанов савезник. Осећајући захвалност према покојном Калојану, без чије помоћи не би могао повратити престо, Стефан је несебично помагао Калојановог рођака Стреза у његовим каснијим покушајима да се дочепа бугарског престола. Ипак, Стефанову захвалност не треба никако преувеличавати, помоћ Стрезу сигурно није била дата без неке користи коју је Стефан у томе видео. Око 1204. или 1205. године Стефан је поново владар у Србији и чини се у баш најкризнијем тренутку по Србију. Византијско царство је пало, при томе рушећи мит о својој неуништивости и истовремено остављајући мноштво дилема иза себе. Све оне државе које су створене на територији Византије нису биле у стању да ово царство замене, а разлога за то је било много. Један од највећих је био свакако у веома агресивном наступу римске цркве која је покушала да на присилан начини покатоличи за кратко време оно што је вековима било православно. Тако је први корак Латина након освајања Цариграда било присилно смењивање тадашњег патријарха и постављање Венецијанца Томе Морозина, као и постављање још тринаест млетачких каноника. Ово је могло само изазвати отпор. Грци су се ипак били одржали у Никеји ("грчко царство") где је владао Теодор Ласкарис, као и у Трапезунту где су се држали Комнини. Истовремено у Епиру је формирана деспотија Арте којом је владала породица Анђела. Сви они су били љути противници латинскога Царства. Сам пад Византије довео је и до наглог јачања Бугара, који су доживели огроман напон снаге под краљем Калојаном. Овај владар је водио веома вешту политику сарађујући са свима онима од којих је могао да има било какве користи. Његово крунисање (1204.) од стране папе Иноћентија III говори баш у прилог томе. Иако крунисан католичком круном њега то није уопште сметало да сву своју енергију управи баш на изразито католичке земље: латинско Царство и Угарску. Исто тако, он је, по свему судећи, несебично помагао Стефанов повратак у Србију против Вукана који је био угарски и папин штићеник. С друге стране, на северу је стајао стални српски противник Угарска, која је Србију сматрала делом своје територије. У таквим околностима Стефан је морао веома пажљиво да мери сваки свој потез. Грађански рат који је беснео по Србији у времену од 1202. до 1204. (1205?) страшно је опустошио Србију; Стефанова власт није била ни мало сигурна. Истина је да се Вукан морао повући у Зету, али опасност од њега још увек није била престала. Уз све спољне противнике претила је Стефану и ова стална унутрашња опасност. До тада Стефан је, углавном захваљујући томе што је био ожењен са византијском принцезом Јевдокијом, можда могао рачунати на византијску помоћ.

Но, како је византијско Царство пало (Стефан је нешто раније отерао Јевдокију) било је потребно пронаћи новога савезника. Стефан је једно време желео да од папе добије круну и тиме себи осигура папску подршку, што би опет значило и обуздавање Угарске која је била под јаким папским утицајем. Но, како се то изјаловило, изгледало је да помоћи неће бити ниоткуда. Сама спољна узнемиравања у то време и нису била толико велика опасност, она су имала доћи тек после, али унутрашња превирања су била оно што је могло да уништи Србију. Стефан је можда и могао да спољну опасност избегне, али оно што је највише њега угрожавало био је његов брат Вукан, који у то доба јесте био потиснут у Зету, али још увек није био и савладан. У таквим судбоносним тренуцима Стефан се сетио свога брата Саве који је за то време боравио у манастиру Хиландару.

12. Свети Сава мири браћу У време Немањине смрти (1200.) у Хиландару је боравило свега 14 монаха, али убрзо је њихов број порастао на деведесет. Свети Сава наводи да га је због тако малог броја монаха ухватио страх да се Хиландар не би у случају напада разбојника могао одбранити. "Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника". Но веома брзо пристигли су нови монаси, тако да је манастир био у релативној сигурности. Сам Сава наводи да је пад Византије и Цариграда изазвао велики метеж и у Светој гори, јер су католички свештеници покушали да и ту продру. "И када сам ту пробавио осам година, настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж". За сав овај период Сава је радио на учвршћењу светачког култа Немањиног што му изгледа није било ни сувише тешко, јер је Немања још за живота уживао велики углед. Доментијан доста детаљно описује сталне Савине молитве упућене Богу "И утеши срце моје молитвама твога угодника Симеона, и испуни душу моју духовном радошћу, и овде пошаљи пресветога Духа свога, и обнови кости усахле тебе ради, да сви разумеју твоју неизмерну силу и твоју бесконачну милост". У овим молитвама Сава моли Бога да из Немањиних костију потече миро, течност која истиче из моштију светаца. Миро ће само да посведочи Немањину светост будући да се њоме саопштава сила Светога Духа. Бог је услишио Савине молбе: "А љубитељ његов Христос неизмерном милошћу заповеди и сухоме камену да источи добромирисно миро од ноге свете слике написане на стени, да и већом славом прослави свога угодника,...". Заправо из гроба је почело да истиче миро, што је био знак да је Немања постао светац и да од сада његови мошти имају чудотворну моћ. "А који се нађоше болни и да имају нечисте духове, дотицањем гроба Светога и помазањем мира Светога постадоше здрави, од какве болести ко боловаше,..." (Доментијан). Од тог момента Немања је постао признати црквени светац. "Сви преподобни и праведни оци, свети сабор пресвете Богородице Светогорске, видевши славу Божју и чудеса Светога, која Бог сатвори са њиме, написаше га у ред светих великих преподобних отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи" (Доментијан). Ово место код

Доментијана изазива и малу забуну, будући да канонизирање Немањино ставља на дан 13. фебруар 1200. године, но то је мало вероватно. Биће пре да је Немања канонизиран тек након преноса његових моштију у Србију. Уколико би се прихватио као датум смрти 13. фебруар 1199. година, онда би Доментијаново причање имало смисла, јер би 13. фебруар 1200. године била годишњица Немањине смрти и по обичајима православне цркве тада се и вршила канонизација. Сам догађај и Теодосије доста детаљно прича: "И када је дошла множина званих и незваних, тако да је манастир постао тесан, свети украси цркву свету сваким благолепијем и гроб преподобнога светло удеси. И када је дошло навечерје, отпојаше код гроба светога оца за спомен узакоњено од псалама". Сам догађај када је миро почело да тече Теодосије овако описује: "И гле, као да ветар шуми врењем од гроба светога, и они који су близу стојали и ишли да виде шта се догодило одмах видеше како се мраморни гроб светог, благодаћу Светога Духа, миром као водом наводнио, и како одасвуд испуњаван као поток отиче и цркву обагрује и облагоухава, и чудом ужаснути одскочише да јаве проту" Ипак из Доментијановог причања се види да је Сава одмах након смрти Немањине почео све припреме за његово канонизирање. "И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и стихире и чудотворења његова, он написав колико је могуће,..". Дакле, Сава је већ око 1200. године почео да припрема сва она дела која су потребна да би се славио Немањин култ (Службу и један хагиографско-реторичан спис), но није успео да много од свега тога уради. Тек око 1208. године завршио је Немањин живот у Студеничком типику, а Службу још касније. Нешто слично потврђује и Теодосије: "опет светога дозва прот са свима игуманима и старцима и са свима придошлима, и благословише га да остави за спомен писмено житије преподобнога, и да се празнује са светима". Из ових навода види се да је Сава одмах након Немањине смрти почео да га слави као свеца и да је почела изградња његовога култа. Да то ни Стефану није било непознато потврђује Теодосије "Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са преподобним, посла са светим миром". Дакле Стефан је за овај догађај сазнао одмах по његовом дешавању, а како га Теодосије назива "самодршцем" то заправо значи да је он тада још увек био на власти. То што је Сава обавестио Стефана о овоме догађају може да значи само једно. Сава је обавио све оне послове који су потребни не би ли се Немања по црквеним правилима прогласио свецем, али за ширење култа по Србији, међу народом, био је потребан Стефан. Без помоћи његове као великог жупана, ширење Немањиног култа у Србији сигурно није било могућно. Сам Стефан је веома брзо схватио колико Немањин култ може да буде значајан. "А овај христољубац уставши с великом радошћу, и клањајући се ово узе и целиваше, и прочитавши писмо све што се догодило Божјим милосрђем са преподобним Симеоном оцем његовим разумеде" (Теодосије). Сам догађај је могао њему донети велике користи. Тиме што је Немања проглашен чудотворцем и свецем, он је могао своје право на престо да

убедљивије брани. Њега на престо није више поставио бивши велики жупан Немања, него свети Симеон. Стога није ни чудо што се он толико обрадовао Савином писму у коме га овај о томе обавештава, пошто је тада већ вероватно било доста сукоба са Вуканом. Стефан није губио време већ је одмах објавио Савино писмо "Плачем радосним задуго беше обузет, и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују" (Теодосије). Стефан није сазивао скуп његових племића, вероватно да је ситуација била толико озбиљна да за то није имао ни времена, већ је сазвао оне који су се тог момента били затекли око њега и њима се ово писмо прочитало одмах. Сама Стефанова реакција где он плаче над Савиним писмом, говори да је он тада био у великом узбуђењу које сигурно није изазвала вест да је Немања постао светитељ, вероватније да је он био у веома тешкој ситуацији изазваној Вукановим побунама, и да је ово можда била његова последња нада. Могуће да је међу српским племством већ тада постојао расцеп и да је његова овако брза реакција (јавно читање писма) била управо плод свега тога. Но, све то није било довољно да се Вукан заустави. Стефан вероватно није имао довољно ни времена да прошири Немањин култ у оној мери у којој би то за његов спас било довољно. С друге стране, било је савршено јасно да у овом сукобу међу браћом Сава може бити само на Стефановој страни. Коначно, Стефан је постао велики жупан управо по Немањиној жељи, а Сава је свога оца неизмерно поштовао. Након свог повратка на великожупански престо Стефан се опет сусрео са многим невољама од којих је Вукан био свакако највећа. Са стране помоћ није могао да очекује и стога се он поново досетио свога брата Саве који је за то време боравио у Хиландару. Сигурно је да се Немањин култ већ раширио по Србији, стога се Стефан досетио да би Савино присуство у земљи као и свете мошти Немањине могле да учврсте његов положај. Зато он шаље писмо Сави у Свету Гору где од њега тражи да се врати у Србију и да донесе Немањине мошти. Да је положај Стефанов био крајње озбиљан сведочи и писмо које је написано и послато Сави са много журбе. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе и узбуђене молбе јавих се речима:.." (Стефан Првовенчани). Стефан не крије свој тежак положај јер писмо, пише "са жељом, с много журбе и узбуђене молбе..". У Теодосијевом тексту још је уочљивији тај Стефанов узбуђени тон: "О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову". Само писмо говори о невољи онога који га је писао и оно је пуно подсећања на Немањину жељу да Стефан влада, али да се то због Вуканове непослушности није могло спровести и да је то разлог грађанскога рата који бесни по Србији. Стефан говори да је рат углавном добио, али да Вукан још увек није савладан те да његова власт никако није сигурна. "Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај глас који ти шаљем из дубине срца, и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојих, јер се оскврни

земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменика." (Стефан Првовенчани). Из писма се довољно види колики значај Стефан придаје присуству светих Немањиних моштију, те самог Саве у Србији. Јасно је да Сава ужива већ велики углед, а и да је Немањин углед, као оснивача државе, још увек огроман. "Не би ли како вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог постао милосрдан према нама, и расејање наше сабрао уједно, и противнике наше уништио" (Теодосије). Заправо, Стефан очекује да Савин долазак јасно покаже да је он на његовој страни, те да само Савино присуство са Немањиним моштима одврати Вукана од насртања на жупански престо. Сава се одлучио веома брзо на то да послуша Стефана и да дође у Србију. Читајући биографе долази се до утиска да је и иначе већ била Савина намера да се врати у Србију, те да се он за тако нешто већ припремао дуже време. " И не презре мољења његова, и пожуривши се свељубазно, и скупивши мошти светога, и узевши собом Христољубиве мужеве и преподобне, изванредне свете чрнце Свете Горе, на похвалу и на благодарење светога, и пошавши на пут, почеше путовати са светим у своје отачаство" (Доментијан). Сава је у то доба био веома млад, тек је прешао тридесет година, носио је чин архимандрита, а види се да је са собом повео и неколико ученика који су му били потребни за рад на терену. Овакав његов долазак говори да је Сава дошао у Србију из више разлога. С једне стране сигурно је да је он желео да примири грађански рат који је беснео у држави, а у оквиру тога он није могао а да не буде на Стефановој страни, јер је овај био носилац легитимитета у Србији, а био је и веома дарежљив према Хиландару. Сходно томе Сава је морао знати да ће његов покушај измирења завађене браће у суштини бити државнички посао. Исто тако био је свестан и тога да ће само измирење браће бити сигурно само онда ако он извесно време буде боравио у Србији и ако буде близак сарадник жупана Стефана. С друге стране, његова жеља је била да се створи аутентична српска православна црква и стога је његов долазак требало да има мисионарску сврху, зато је и повео своје ученике са собом. Исто тако, доношење светих моштију Немањиних било је испуњавање Немањине жеље да почива у Србији и Сава је сада имао прилику да испуни жељу свога покојнога оца. Сређивање прилика у Србији и њено просвећивање била су два основна Савина циља, тако да је погрешно размишљање да је он напустио Свету Гору и дошао у Србију због тога што су Латини завладали и Светом Гором. Њему самоме сигурно није било лако да гледа њихово владање, али то сигурно није био разлог његовог доласка у Србију. Заправо, његов повратак је само логичан след свих догађаја, почев од одласка у Свету Гору, његовог замонашења, доласка Немањиног, подизања Хиландара и коначно уздизања Немање у свеца и стварање његовога култа. Вероватно да је то био све део брижљиво спремљенога плана, јер када је све горње постигнуто, следећи логични корак је био просвећивање саме Србије. Савина величина се управо и огледала баш у тим активностима, био би он велики и да није долазио у Србију већ да је цео живот провео у Светој Гори. Међутим, тада његова жртва не би имала онога смисла који је касније добила. Величина Савина је била

управо у томе што је он схватао тренутак у коме је он, а и цела Србија, као што је добро знао да Србији није потребан још један аскета којих је било довољно и који су били посвећени само себи. Он је био од самог почетка посвећен Србији и читав његов живот је био само припрема за оно што га је сада повратком у Србију дочекало. Сава доста детаљно описује свој повратак у Србију и по његовим списима излази да он није добио позив само од Стефана већ да је позив за повратак у државу стигао и од Вукана: "дође ми посланица од христољубивога и благочастивога, Богом изабранога и благословенога блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његова, великога кнеза Вукана". Савин је став веома јасан, он Стефана назива "богом изабраног" док Вукана зове "великим кнезом". Код њега није било никаквих дилема коме пружити подршку и кога признати за легитимнога владара. То је могао бити само Стефан. Ипак навођење да је позив стигао и од Стефана и Вукана може да изазове забуну јер други биографи, а и сам Стефан, наводе да је позив упутио само Стефан. Судећи по Сави велики окршаји између браће су били завршени, али сама ситуација је била још увек веома замршена и није никоме обећавала одлучујућу надмоћ. Стога је требало на неки начин решити целу ову ситуацију јер овакво стање није никоме одговарало. Могуће је да Стефан и Вукан никако нису успевали да разреше несугласице и да им је стога био потребан неки посредник. Ту посредничку улогу нико није могао боље да обави од Саве. Сам Стефан није могао да рачуна на неку помоћ споља, Вукан такође, јер је папа имао много проблема са латинским Царством, док су Угари били заузети сопственим грађанским ратом. Једини пут за разрешење целог спора могли су бити само преговори, а ту им је због међусобне нетрпељивости могао помоћи само посредник. То је требало да буде Сава. Сава, у својој племенитој традицији, никога не оптужује да је изазивач овог сукоба и избегава да било шта више спомене о овоме сукобу. Његова мисија се састојала у томе да браћу измири, што је вероватно тада било и једино могуће, јер би пресуђивање само у корист једнога или другога могло изазвати нове сукобе. За пут до Србије требало је и доста храбрости, јер су путеви били несигурни и по њима су крстариле разне војске. Ипак, овај пут је сретно прошао. "И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен. И дођох са часним моштима у Хвосно" (Свети Сава). У Хвосну је био свечани дочек Савин и светих моштију Немањиних, а на дочеку су према Сави били и Стефан и Вукан. "Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане, са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се" (Свети Сава). По другим биографима (Доментијан и Теодосије) овоме дочеку је био присутан само Стефан, а Вукан није. Ако би Савини подаци били тачни то би значило да су се Стефан и Вукан били већ измирили и то изгледа у међувремену од

Стефановог позива Сави па до његовог доласка у Србију. Могуће да је Сава желео да ублажи у својим сећањима овај братски сукоб тиме што је навео да су га браћа заједно позвала и да су га заједно дочекала. Ако су подаци других биографа тачни, а то је ипак ближе истини, односно уколико је само Стефан дочекао Саву то је значило да је сукоб још увек био у току. Заправо, гледајући у ретроспективи овај Савин долазак никако није могао да обрадује Вукана, јер је то значило потискивање католичке цркве. Управо захваљујући Риму и католичкој Угарској, Вукан је успео и да потисне Стефана. Заузврат Вукан је признао угарску власт и утицај римске курије у Србији. Савин долазак је сада све то само кварио, а он више није могао да рачуна на успех у борби за престо. Уколико је Вукан заиста био присутан при Савином дочеку то може значити само то да га је нека тешка невоља на то присилила и он је тиме признао свој апсолутни пораз. Тим више што није могло бити никакве сумње у то какав ће став Сава заузети, он је могао само да Стефана призна за легитимног владара. У црквеним питањима било је још мање дилеме. Сава је цео свој живот посветио православљу и њему никако није могло бити право да види какав утицај на Вукана има Рим. За потврду овоме може се навести део од Доментијана где он наводи да је Сава након што је примио од Стефана позив да се врати у Србију отпослао овоме писмо у коме наводи: "Због твоје добре вере и због топле љубави коју имаш ка њему, ево иде к теби са победама небесних сила, хотећи победити силом Христовом и крсним оружјем све твоје непријатеље и ратне противнике од Бога даном му благодаћу. Зато се, о љубимче, спремај на његово сретање" (Доментијан). По овима наводима се види да је Сава долазио са тачно одређеним циљем и одређеном идејом, није се он нити једнога момента двоумио између Вукана и Стефана. То је јасно и наведено у његовом писму Стефану, а за очекивати је да је Сава писмо сличне садржине упутио и Вукану тако да овај није могао бити у недоумици око Савинога става. Према томе, Вукан се сигурно није много радовао томе што ће видети брата Саву, његовим доласком падала је и целокупна Вуканова политика ослоњености на Рим и Угарску. Када се десио сам долазак Савин у Србију не зна се тачно, али сигурно је да је то било 1206. или 1207. године. Само место првог састанка Савиног са Стефаном (и Вуканом?) јесте Хвосно, област у северном делу Метохије, на североисток од Пећи. У то доба Хвосно је представљало пограничну област, а од 1220. године овде се налазило и седиште нове светосавске (хвостанске) епископије. Убрзо након овог доласка Немањине мошти су однете у Студеницу, где га је чекао припремљен гроб: "и ови богољубиви и благообразни синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, само носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио." (Свети Сава).Датум овога полагања Немањиних моштију у Студеницу није сигуран: 19. фебруар 1206. или 19. фебруар 1207. године. Касније се чудо са истицањем мира догодило опет "Мину мало времена до дана представљања његова, и сабрасмо се сви, чинећи празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од

младости његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином светим на нама, слугама његовим. И источи рака његова миро чудна и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна, и, просто рећи, прогонећи бесне духове." (Стефан Првовенчани). Сава је сахранио Немању у Студеницу и изгледа да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. Детаље овога помирења не знамо, али је сигурно да је Вукан добио од Стефана неке уступке. Да је уступака било види се и из тога да је Вукан, након помирења остао да самостално влада у Зети као што су били самостални и његови наследници. Исто тако, Стефан и Сава су се изузетно много заложили да се барска архиепископија одржи у животу тако да су је доста помагали, што исто тако може бити један од услова под којима је Вукан пристао да се измири са Стефаном. Од тада Вукан није више правио Стефану сметње, а изгледа да је убрзо након тога и умро, мада није немогуће да је на неки начин и уклоњен. Његово последње спомињање било је 12. априла 1207. године у једном уговору између Дубровника и Котора. Вукана је наследио његов син по имену Ђорђе (имао их три) који од 1208. године носи и краљевску титулу. Да је Ђорђе водио сасвим независну политику у односу на Стефана види се из тога што је он 3. јула 1208. године дао заклетву верности Венецији и постао њихов вазал. У сваком случају Стефан од тада више нема никаквих претњи из Зете. Након овог успелог измирења ситуација се у Србији средила, спољни противници су остали, али унутрашњих више није било. Некако од тога доба нагло јача Немањин култ, а Стефан за све своје касније успехе захваљује управо светим моћима Немањиним "После овога ја, недостојни слуга његов, молитвама овога светога господина мојег олакшавах се од свих терета мојих, старајући се о заповедима његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово" (Стефан Првовенчани). Изгледа да је ширење Немањиног култа ипак било више намера Савина и Стефанова него што је то било стварно спонтано. Као мудри државници знали су да овакав култ може да учврсти династију Немањића и да захваљујући томе допринесе унутрашњој стабилности у држави. Колико је тај култ нарастао касније и колико се веровало у светачку моћ Немањину види се и код Доментијана који за све успехе Стефанове захваљује искључиво светачким Немањиним моћима: "сви непријатељи отачаства њихова, видљиви и невидљиви, падаху под његове ноге молитвама и благосиљањем њихова преподобнога оца". У време овога измирења Стефан је боловао од неке болести која га је доста ограничавала. Од те болести је боловао још у време његових ратовања са Вуканом и он је први пут спомиње у моменту док је писао писмо Сави у којем овога позива да се врати у Србију. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе..." (Стефан Првовенчани).

13. Успеси у спољној политици Одмах након смирења прилика у Србији, Стефан добија могућност да се активније окрене и спољњим пословима. Ситуација у српском окружењу је била заиста хаотична, али управо таква каква је била омогућила је Стефану да за време сређивања унутрашњих прилика не буде узнемираван са стране. Некако у то време и бугарски краљ Калојан је погинуо под Солуном (1207.) што је одмах изазвало нереде по целој Бугарској. Грађански рат у Бугарској веома вешто искористе Угари и заузму Београд и Браничево ширећи границу све до Ћуприје. Нови краљ Борило (1207-1218.) није имао мирног владања, јер се против њега одмах дигну нови претенденти од којих се деспот Слав отцепи у Родопима, а други по имену Стрез није те снаге, па је стога морао да бежи из Бугарске. Заштиту је нашао управо на двору српског жупана Стефана, који му је пружио уточиште. "Један одметник од истога племена, Гота, званог и бугарског, по имену Стрез, одвоји се на запад к држави мојој, нападнут од овог злог законопреступника, брата његова. Њега примих као драгог сина, отхраних га и сачувах неповређена од најезде погибли и од убиства његова" (Стефан Првовенчани). Стефан је одмах успоставио веома присне односе са Стрезом тако да су се чак и побратимили, а Стефан је овоме са својом војском помогао да се дочепа утврђеног града Просека на Вардару одакле је Стрез контролисао централну Македонију. "И најпре га Стефан уведе у један тврди град, који се зове Просек, давши му војску своју у помоћ, и сам му поможе и утврди и угосподи га, удостојивши га да га имао као друга и брата" (Теодосије). Бугарски краљ Борило је био свестан опасности овога савеза па је стога нудио Стефану добре услове за изручење Стреза, но овај на то никако није пристајао."Јер свакога дана тражаше га да огњем сажеже тело његово или да га расече на четири чести и да их повеша на путовима градским" (Стефан Првовенчани). Стефан је био веома упоран при вођењу овакве политике, будући да је и на свом двору имао јаку опозицију против Стреза. Шта је нагонило Стефана на такве поступке не зна се. Успех овога савеза неизмерно је помогла и чињеница да је тада Борило био заузет на другој страни и то ратовањем против Латина. Овај рат за њега није био срећан и завршио се страшним поразом код Филипопоља (1208.), но тада је и он имао среће, пошто су Латини били заузети сталним борбама против Грка, тако да нису успели да искористе ову велику победу. Доживевши овакав неуспех, Борило одлучи да се удружи са својим противницима Латинима и Угарима. Стефанов савез са Стрезом је у почетку имао успеха и вероватно да је у самом почетку Стрез у односу на Стефана имао вазалски однос. Но, то није дуго трајало, будући да је Стрез имао других планова. Он се окренуо ка југоистоку Балкана, ступивши у везу са епирским владаром Михаилом Анђелом I (1205-1214.) са којим је чак покушао да нападне на латински Солун. Ипак, оно што је највише уплашило Стефана биле су изненадне везе Стреза са бугарским владарем Борилом. Стрез је и до тада показивао знак безумности убијајући без разлога, све у свему имао је заиста непредвидљиве поступке. Заправо радило се о изузетно суровом човеку коме је

људска смрт била забава. Његов град Просек се налазио на високој стени, испод које је текао Вардар и ту на великој висини он је сачинио позорницу са које је бацао људе у дубину на стене. "За малу, дакле кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну висином, са оне позорнице заповедаше да се баци. А када кога бацаху, он у весељу к њему клицаше: Пази да не оквасиш кожух" (Теодосије). Односи између Стефана и Стреза су се веома брзо покварили искључиво због тога што Стрез није хтео да призна своју зависност. Њему ни мало није сметало да почне да склапа савезе са Стефановим непријатељима Латинима и касније Бугарима (од којих га је Стефан и спасио). Стефан се прибојавао могућег савеза Стреза са Бугарима будући да би тада једина мета њиховог заједничког напада могла бити Србија. Стога је он покушавао да Стреза најпре наговори да се њихови ранији односи обнове. Но то није вредело и чини се да се Стефан већ спремао и да војно нападне на Стреза. Тада се умешао Сава предлажући Стефану да се покуша још једном са преговорима и понуди се да баш он, Сава, буде тај који ће ићи код Стреза па уколико ни његова мисија не успе да тада нападне са војском. "Идем право ја ка противнику, говорићу му, па ако ни мене који учим о богу, не послуша као многе, тада ви предузмите што је људско"(Теодосије). Саву је Стрез лепо примио, међутим током преговора он није одустајао од својих намера и изгледало је да је Савина мисија пропала. Ту ноћ Стрез је изненада почео да запомаже, а када му је дошла помоћ он је простењао "Неки страшни младић по заповести Савиној речена спавању је на мене напао, и извадивши мач мој њиме прободе срце моје" (Теодосије). Стража је Саву већ тражила, но он је до тада већ био отишао. Смрћу Стрезовом нестала је једна велика опасност по Србију. Његове области тада су поделили Латини који су узели Просек и Грци који су узели остало. Сама Стрезова смрт је била веома чудновата. Умро је "смрћу чудном, да су се сви чудили томе" (Стефан Првовенчани). Касније се ова смрт приписивала чудесима: "јер Господ који је близу праведне молбе, да услиша молитву оних који га се боје, посла анђела љута да га убоде посред љутога срца његова" (Теодосије). Но, ту нема много чуднога. Ради се о атентату на Стреза, а који је директно повезан са његовим одбијањем да призна Стефанову власт. Ово је веома вешто изведено уз вероватну Савину улогу. Његов одлазак Стрезу је вероватно и био усмерен ка томе, будући да је сигурно међу самим Стрезовим људима било доста оних који су на Стефановој страни. Сава је Стрезу предочио да ће Стефан војно интервенисати уколико се он не уразуми, а када је овај одбио Савине предлоге незадовољници су га убили. Да је Сава на неки начин повезан са тим види се из тога што су га одмах након атентата тражили по тврђави, но он више није био тамо. Чак и Савино понашање након повратка у Србију може ово да потврди. Сава је знао шта се десило Стрезу, али због утучености није био у стању да то лично саопшти Стефану, па је једно време одбијао да о томе било шта говори "Свети, пак, није хтео ништа похвалити се или говорити о ономе што се десило, него је смерношћу, штавише, био веома потиштен и утучен. А, Стефан, сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о томе питати, него све

испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и прослављаше свесилног Бога за оно што се догодило" (Теодосије). Очигледно да су му и ова мисија и њен резултат тешко пали, али од Србије је отклоњена велика опасност. Сама година ових догађаја је доста дискутабилна: 1214. или 1212? Но, то не мења битно ситуацију, Стрез је тада директно угрожавао Србију и требало га је на неки начин неутралисати. Како се са њиме није могла у преговорима обезбедити сарадња, то се његовом физичком ликвидацијом дошло до жељенога циља. Да је Стефан тада био војно слаб види се и из тога што након Стрезове смрти његове области није припојила Србија, већ Латини и Грци. Сви планови за проширење Србије били су везани управо за југ и у том контексту треба и гледати савезништво Стефаново и Стрезово и баш пропуштање Стефаново да заузме Стрезове земље изазива чуђење. Стефана није могла изненадити Стрезова смрт, коначно он је за њу сазнао сигурно пре но Латини или Грци. То што је он пропустио да их први заузме може говорити да у то време није имао за тако нешто довољно снаге. У Бугарској је за то време Борило постепено сређивао ситуацију и током 1211. године он успева да своју домаћу опозицију сломи. Врхунац овог обрачуна се десио на државном сабору у Трнову (11. фебруар 1211. године) када је под изговором да се обрачунава са богумилима Борило заправо скршио своје противнике. Сарадња са угарским краљем је била све боља, па му је овај чак и слао војне трупе да би му помогле у гушењу неких побуна. Посредовањем папе латински цар Хенрик се чак оженио са Бориловом рођаком. Имајући овакве савезнике Борило се одједном окреће ка Србији и Стефану, желећи да их казни због тога што су његовом противнику Стрезу пружили уточиште. Заједничка војска Бугара и Латина продрла је до Ниша, међутим неки догађај је у ноћи изазвао панику тако да се ова војска разбежала. "И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени у пропасти и срамоти великој." (Стефан Првовенчани). Сам Стефан овде растурање непријатељске војске приписује искључиво чудима Немањиним, но сигурно је да то није био једини разлог. Веома је лако могуће да су Срби извршили неки ноћни напад којим су направили панику међу Бугарима и Грцима. Изгледа да су у тој забуни Грци мислили да су их Бугари издали и напали, као и обрнуто, па је стога дошло и до њихове међусобне борбе. Није никако искључено ни то да је дошло до некакве међусобне расправе између Бугара и Грка, и да је та свађа кулминирала међусобном тучом и касније борбом. Можда зато и Стефан наводи да је у поноћ изненада избила вика у непријатељском логору. Срби су можда били у близини и стога су могли чути шта се дешава код ових. Познавајући Стефанову вештину политике и сналажења у томе, можда је баш он и направио ову свађу међу савезницима.

Било како било, поход Бугара и Латина се завршио срамно, војска се разбежала, а да није имала неких посебних ратних дејстава. С друге стране, за Стефана је ово значило да једно време са те стране неће бити нападан. Опасност је сада наилазила са друге стране и то из Епира где је владао деспот Михаило I. Он је од раније владао целом Албанијом. Око 1212 – 1214. године од Венеције отима Драч и Крф, а једно време је имао и додира са самим Стрезом. Падом Стреза Епиру је припојена северна Македонија, а Михаило је ускоро заузео и Скадар. Тиме је он јасно исказао своју жељу да прошири свој утицај на зетско приморје. Који је био разлог за његову експанзију у том правцу не зна се, али ова његова освајања су узнемирила Стефана јер је он те области сматрао својим. "И он подиже рат на мене, слугу његова, кога остави на престолу свом. И, улучив време, када сам се био далеко удаљио од те стране, узе један од мојих градова, по имену Скадар, који уистину, Далмацији припада" (Стефан Првовенчани). Михаило је очигледно искористио Стефанову заузетост на другој страни и припојио Скадар својој држави. Сам Стефан није желео да започиње непријатељства већ је покушао да преговорима постигне повратак својих земаља. Сви његови покушаји су били узалудни и стога су се применила друга средства. Веома слично Стрезу и Михаило је убијен (вероватно 1215. године) и то од стране једног од својих робова док је био у брачној постељи. "И одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и злом смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима који се уздају у Господа и у свете угоднике његове" (Стефан Првовенчани). Да ли је Стефан имао каквог удела у овој насилној смрти Михаиловој тешко је рећи, али чињеница је да је са његовим наследником деспотом Теодором веома брзо успоставио добре односе. Колико су ти односи постали добри види се и из брачних уговора који су тада склопљени или су требали бити склопљени. Тако је Манојло (брат Михаилов) оженио једну од сестара Стефанових (историји непознато њено име, зна се да је умрла 1216). Чак је и Стефан имао намеру да ожени ћерку покојног Михаила, но како је између њих постојала сродничка веза црква није дозволила да се ово и оствари. На овај начин је отклоњена још једна опасност по српску државу, а Стефан читав догађај око Михаилове смрти приказује легендарно, стављајући га опет у заслугу чудотворним моћима Немањиним. Права опасност по Србију долазила је од католичких земаља, од Угарске и латинскога Царства. У то време Угарском је владао Андрија II (1205-1235), слаб и ташт владар који је обећавао свашта, али је мало тога био спреман и да испуни. Основна његова слабост је била то што је он био под огромним утицајем своје жене Гертруде, која га је уствари и бунила против његовога брата краља Емерика. Читав Андријин живот је и протекао у сталним покушајима да са угарског престола сруши Емерика, тако да је на крају овај морао Андрију и да заточи у Вараждину, док му је жену Гертруду протерао. Осећајући да ће ускоро умрети, Емерик се смиловао и пустио Андрију из затвора под условом да овај буде старатељ његовом малолетном сину Ладиславу. Да би се ова заклетва Андријина учврстила она је била учињена пред папом Иноћентијем III. Сам Емерик је још за свога живота крунисао сина Ладислава и убрзо након тога је и умро (1204.). Одмах након његове смрти Андрија преузима старатељство, али у земљу се враћа и његова жена

Гертруда која одмах почиње да се свети за све оно што је морала да претрпи у изгнанству. На удару се одмах нашла удовица Емерикова, краљица Констанција, а сукоб је узео толиког маха да се Констанција уплашила за свој живот као и за живот свога сина, краљевића Ладислава тако да обоје побегну у Аустрију, код војводе Леополда. Андрија је одмах затражио од војводе да му овај изручи и Констанцију и Ладислава, но овај то одбије и са војском крене на Угарску. Аустријанци су већ били на граници Угарске када Ладислав изненада умре (1205.). Сада више нико није Андрији стајао на путу тако да се он несметано крунише за угарскога краља (1205.). Од самог почетка своје владавине Андрија је имао сталних неприлика са побунама незадовољника, а током 1213. дошло је и до најозбиљнијег излива незадовољства. Док је он боравио у Халичу, земљом је управљала његова жена Гертруда. Њој је у управи помагао њен брат Бертолд, који је био свештеник, али коме то није ни најмање сметало да уз свесрдну помоћ своје сестре намами и силује жену палатина Банка. Ово је изазвало побуну у којој је Гертруда од стране незадовољника била исечена на комаде док је њен брат Бертолд са државном касом успео да побегне. Сама прича о силовању жене палатина Банка иде у ред легенди и тешко да је истинита, али довољно говори колику је мржњу Гертруда на себе навукла. Андрија је побуну успео да смири, али ситуација је и даље била веома неизвесна. У таквој је ситуацији био Андрија када је добио позив од латинског цара да дође у Ниш на преговоре, а циљ је био, у то није било никакве сумње, само Србија. Односи са Бугарском су били веома добри тако да је било сигурно да напад није усмерен на њих. Савез између угарскога краља и латинскога цара требало је да се склопи у Нишу током 1215. (или 1216?) године и на овај састанак су требала доћи оба владара са својим армијама. У Ниш је био позван и Стефан, но њему је овај позив био веома сумњив. Он је претпостављао да би то могла бити клопка за њега те да га желе ухватити како би лакше сломили отпор у Србији. "И, кад се састану, да се обрну на земљу светога Симеона и на отачаство моје, зовући ме непрестано, на превару као с љубављу, да дођем на виђење с њима." (Стефан Првовенчани). Стефану је било одмах јасно да Угари и Латини заправо намеравају да ударе на Србију и да су ови преговори на које га позивају само начин да га се лакше дочепају. Циљ је распарчавање Србије. "Свећаше рђав савет да ме прогнају и да земљу отачаства мојега разделе и задрже себи" (Стефан Првовенчани). Прихватити борбу са удруженим армијама водило би у пропаст, стога Стефан потеже своје најјаче оружје: дипломатију у којој је био изузетно вешт. Једина могућа прилика за њега је била да некако не дозволи да се савезници састану у Нишу, јер тада би било све касно. У овој изузетној дипломатској акцији Стефану је главну помоћ пружио брат му Сава од којег је изгледа и потекао савет да се прво покуша преговарати са угарским краљем Андријом. Основни разлог за то је био у томе што Стефан са њим већ дуже време није имао неких сукоба, као и то што између њих није било никаквих противних интереса. У пролеће те године (1216.), у граду Равном дошло је до сусрета два владара. Угарски краљ Андрија је прихватио састанак са Стефаном рачунајући да ни он сада нема неких посебних интереса на тој страни, будући да је био и сувише заузет унутрашњим размирицама код куће.

Састанак је трајао 12 дана, уз све свечаности које иду уз то као и уз измењивање богатих поклона. "И пробависмо у весељу часном 12 дана. А велможе његове и бољари силни поклањаху ми се свакога дана и доношаху ми врло много дарова разноврсних" (Стефан Првовенчани). Стефан је у овим преговорима постигао пун дипломатски успех и успео је да одврати Андрију од било каквих војних акција према Србији. Изгледа да се угарски краљ пријатно изненадио Стефановим односом према њему па је и сам узвратио све љубазности којима је био обасут. "Видите, браћо моја, пречудну и предивну љубав мужа овога славног, како за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и турице извезе, као што ми, извезав, и питому стоку даде, и срацинску стоку,.." (Стефан Првовенчани). У таквом добром расположењу оба владара дочекају латинског цара Хенрика. Стефан је можда мислио да ће овај када види потпуно преобраћене Угаре и сам попустити, но то се није десило. Цар је био разјарен видећи како се Андрија и Стефан пазе, што је у суштини био његов тешки политички пораз. Ово је била велика срамота за цара и да не би изгледало да је надмудрен он је од Стефана тражио барем комад српске земље. "После овога приближи нам се Грчки цар, гневан и јарошћу обузет, научен од оних који ми зло мисле. И састасмо се у славном граду Нишу, и који много хоћаше, па ма и неки мали део да узме од мене, и не доби, безумни, него злим срцем не могаде ни рата подићи ни љубави учинити, молитвама Светога" (Стефан Првовенчани). На овом изузетном дипломатском успеху Стефановом морамо се мало задржати будући да он тако сликовито приказује све његове квалитете доброга политичара. Савез између угарског краља и латинскога цара за Стефана је могао бити катастрофалан, јер он се никако није могао одбранити од две такве армије. Међутим, позив ове двојице Стефану да дође у Ниш, на тобожње преговоре, у себи крије нешто друго. Вероватно да је Стефан ипак био довољно јак, првенствено војнички, да су ова два владара били помало забринути за успех своје акције. Можда су се сећали ранијих борби када су се Срби повлачили у планине из којих су могли дуго времена да пружају отпор. То би од њих тражило дуготрајно ратовање за које треба и људи и новца, а исто тако захтева и стабилну ситуацију у њиховим земљама. Од свега тога они нису имали ништа, напротив самим њима је претила стална опасност од унутрашњих удара. Стога су очекивали да би можда било боље да се Стефан доведе у Ниш и ту стави пред свршен чин. Играли су на изненађење, а можда и на покушај раскола међу српским племством, који би се можда појавио када би се сазнало да је Стефан ухваћен. С друге стране окупљање њихових армија у Нишу доводило их је у ситуацију да могу одмах да дејствују, не дозвољавајући Србима да се припреме. С друге стране и саме преговоре у Нишу они су вероватно Стефану приказали крајње безазлено, желећи да га заварају да не би и он почео спремати своју војску. Чинили су све да би Стефана заварали о својим намерама. Све су ово комбинације које су могле бити за Србију погубне, и сигурно је да је Ниш за Стефана требао бити варка, где би он изгубио време које касније не би успео да надокнади. Но, Стефан се показао као супериорнији у политичким играма. Прво он није овој двојици поверовао, од самога почетка је знао о чему се ради. За некакве акције

попут оних против Стреза или Михаила, није било времена, а вероватно ни могућности. Стога се заиграла дипломатска игра. У преговорима у Равном Стефан је са Андријом преговарао, али и овога забављао приређујући му разне веселе игре дајући му велике поклоне. Андрија није био посебно способан владар, али бескрајно частохлепан (његови ратови са братом Емериком око престола довољно говоре) и Стефан му је вероватно повлађивао да би на крају од њега добио баш оно што је хтео: обећање да неће напасти Србију. Долазак латинског цара у Ниш није могао више ништа да измени у Стефановом успеху. Може се замислити какво је огорчење било код цара када је видео да се Андрија и Стефан добро слажу и да од планираног заједничког похода Латина и Угара нема ништа. Ову огромну срамоту цар је покушао да на било који начин избрише, био је он задовољан и са малим комадом српске земље. Тек толико да овај свој долазак у Ниш може назвати својим успехом. Но, Стефан сада више није желео ни да чује да било шта препушта цару, вероватно се сада осећао надмоћнијим и могуће је да је овога помало и исмејавао. Цар није имао никакве шансе да од Стефана добије било какав територијални уступак, док с друге стране није имао ни војне шансе. Коначно, седео је у Нишу где су боравили српски владар са својом армијом, али и његов досадашњи, а сада Стефанов савезник угарски краљ Андрија са својом армијом. Могло се лако десити да су се Стефан и Андрија договорили да ударе на цара. Навод Стефанов да је цар отишао посрамљен довољно говори. Није он био посрамљен само зато што му је акција доживела неуспех, било је ту сигурно и нешто више. То нешто више, било је сигурно Стефаново понашање, а можда и Андријино. Осећајући своју надмоћ над царем, они су се према њему вероватно тако и односили, што овоме свакако није било лако трпети. Ипак, цар је имао довољно поноса да је тврдоглаво остао при својим захтевима према Стефану, што је овај искористио као оправдање да запоседне све излазе из Србије и тиме одсече цару повратак. "Али не могаше изићи из отачаства мојег, јер затворих све стазе његове помоћу светога господина мојега" (Стефан Првовенчани). Сви кланци су били затворени и сада су се Латини одједном нашли одсечени и претила је тешка катастрофа и могуће је да би Стефан сатро ову армију да угарски краљ Андрија није посредовао код Стефана, молећи га да пусти цара "А краљ Андрија умоли ме да изиђе у своје царство. И ја, послушав молбе његове, оставих га. И отиде с миром, велико бешчашће и хулу понесав царству својему" (Стефан Првовенчани). Овај свој пораз цар Хенрих није дуго надживео и већ 11. јуна 1216. године он умире. Одмах након његове смрти у латинском Царству почела су надмудривања око тога ко ће преузети царски престо.

14. Србија као краљевина Сама акција угарског краља и латинског цара није Стефану нанела никакве штете, напротив успела је да га приближи угарском краљу. Ипак, ова опасност навела је Стефана да направи крупан заокрет у својој политици. Било је јасно да дотадашњи

начин вођења политике постаје све тежи и да је заправо неодржив. Ослањање на чисто православне земље није више било могуће јер Византија више не постоји. Бугарска је имала претензија на српске територије, док су православне земље које су настале на тлу Византије или сувише слабе да би могле помоћи Србији, или су далеко, или су чак оне саме непријатељи Србије. Према томе, ту више није било могућег наслона за Србију. Стефан је јасно видео да Србији највећа опасност долази управо од католичких земаља, међутим било је исто тако очигледно да се са некима од њих може и веома добро сарађивати. Сам напад латинскога цара одбијен је највише захваљујући томе што је угарски краљ Андрија напустио савез са њим и пришао Стефану. Требало је савезнике тражити управо на тој страни. Стефан је био веома флексибилан када је политика била у питању и стога његов крупан политички заокрет током 1217. године и не треба да много изненади, будући да је био само логичан след дотадашњих догађаја. Веома је лако могуће да је управо угарски краљ Андрија био тај који је указао Стефану на могућност приближавања католичким земљама и да му је у томе касније и помогао. Први корак Стефанов ка приближавању Западу била је његова женидба са унуком венецијанскога дужда Енрика Дандола, која се звала Ана (ћерка Ринијера Дандола). При склапању овога брака улогу посредника је по свему судећи одиграо дубровачки кнез Ђовани Дандоло. Ово је био изгледа трећи Стефанов брак, пошто се претпоставља да је Стефан имао током 1204-1207. жену за коју се не зна ко је била нити како је завршила. Брак са Аном Дандолом је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године, а мотиви су му били чисто политичке природе. Стефану је вероватно импоновало да за жену добије рођаку моћног млетачког дужда који је успео да скрене крсташки поход и да обори Византију. У време 1207. године утицај Венеције је био и највећи па је стога и вероватно у то доба и дошло до овог брака. Ако је брак склопљен у то време онда је очигледно да је Стефан о оријентацији ка Западу размишљао још и раније и да његов каснији преокрет у политици није тако изненадан. Заправо, Стефан никада није имао било каквих дубљих веза са другим православним земљама, изузев са Византијом у самом почетку своје владавине. Видевши да са те стране неће имати помоћи, а осећајући сталну претњу латинског Царства, Угарске па и Венеције, Стефан је морао да покуша да са њима сарађује. Тим више што је кроз пад Византије могао на делу да види колика је моћ папске курије и њених католичких штићеника. Његови краткотрајни покушаји сарадње са бугарским отпадником Стрезом веома су лоше завршили, а успеси бугарског владара Калојана који је од папе добио краљевски венац и његову подршку довољно су говорили сами за себе. Између верских интереса и државних Стефан се определио за државне. У суштини, Стефан је био само реалан политичар који јасно сагледава збивања око Србије. Најјаче земље у српском окружењу биле су католичке и од њих је претила и највећа опасност, али истовремено од њих је могао имати и највеће користи. Брак са млетачком принцезом био је баш у функцији његовог приближавања Западу. Овај брак Стефан је успео да искористи и за остварење својих давних жеља: за добијање краљевске круне. Преко Венеције он је ступио у везу са тадашњим папом Хоноријем III и од њега затражио круну. Папа је лепо примио Стефанове

изасланике и уважио му молбу те преко свога легата послао Стефану круну. Током 1217. године крунисање је и обављено. По свему судећи крунисан је само Стефан јер му је жена Ана Дандоло умрла пре овога чина. Додуше у наводима Андрије Дандола који је писао историју своје породице стоји да је Ана ипак доживела овај догађај те да је крунисана. Овај потез Стефанов изазвао је много полемика и осуда у самој Србији, а углавном због католичког порекла ове круне. Каква је он обећања дао папи заузврат, не зна се, али је очигледно и из каснијих догађаја да обећања, уколико су и дата нису испуњена. Стефан је Србију сачувао као искључиво православну земљу, а приближавање папи се може објаснити искључиво политичким разлозима. Добијањем круне Стефан је успео да преко папе својој власти да легитимитет и тиме истовремено учврсти свој положај према спољним државама. Круна је значила да папа признаје Србију као независну државу што је аутоматски доводило до тога да све претензије других владара (првенствено угарског краља) на српске земље губе смисао. У то доба, а и касније, угарски краљ се у својој титули хвалио да је владар и над српским земљама, но Стефан сада то пориче називајући се "самодржац", тиме јасно нагласивши свој апсолутно независан положај према другима. То је био тада једини владар коме је Стефанова титула могла да смета, но Угарска је била заузета сасвим другим стварима, тако да за Србију није било времена. Угарски краљ Андрија II се током 1215. године оженио по други пут и то сестром латинских царева Балдуина и Хенрика, која се звала Јоланта. У време када се Андрија састао са Стефаном у Равном његов брак је тек био започео, а његов однос према латинском цару Хенрику, који је био рођени брат његове жене, довољно говори о њему самоме, али и људима тога времена који су били на власти (мада се од онда и нису много изменили). Иако ожењен сестром латинскога цара Хенрика то му није много сметало да са њиме прекрши договор и пређе на Стефанову страну. Никакве рођачке везе нису могле њега да поколебају онда када је био у питању лични интерес. Ипак, Андрија се код Стефана заузео да овај пусти из клопке цара Хенрика, што је овај до краја и учинио. Но, убрзо након ове срамоте цар Хенрик је у Цариграду умро (1216.). Како је Хенрик умро без наследника, то се Андрија одједном нашао у најужем избору за латинскога цара. Његовој таштини је ово изузетно пријало, а Латини му пошаљу посланике који му понуде круну. Како се ово без папиног пристања није могло обавити, то Андрија од њега затражи одобрење за прихват латинске царске круне. У то доба папа је био Хонорије III, који није био баш рад да види Андрију на латинском престолу, вероватно се плашећи његове превелике снаге коју би добио када би ујединио угарску и латинско царство. Папски одговор је био вероватно врхунац лицемерства, али и политичке вештине да се спречи оно што папи не одговара, али да се директно не забрани Андрији да прихвати латински престо. Папа је Андрији одговорио како се радује што чује да му је понуђена царска круна Латина, али да он још увек нема о томе неко одређено мишљење те га стога још не може и казати. Међутим, папа се сећа на давно Андријино обећање да ће кренути у крсташки рат и опомиње га да изврши своје обећање у најкраћем могућем времену, јер би у супротном увредио

Бога и папу. То је заправо значило да папа не жели Андрију да види као латинског цара, тако да је за веома кратко време Андријин таст Петар од стране папе био окруњен за латинског цара. Ни Петру ова круна није донела среће, јер га је на путу за Цариград у Епиру заробио Теодор Комнен и бацио у тамницу где је овај убрзо и умро. Тада је латинским царем постао Петров син Роберт (1219.). Видевши да му је царска круна измакла, а да би са папом могао имати неприлика, Андрија напокон одлучи да крене у крсташки рат и почне се спремати. Крајем 1217. године стигао је он у Свету земљу где је остао само три месеца и почетком 1218. године се врати у Угарску. Овај његов поход је био једна страховита катастрофа где он и није имао војних судара са неверницима, али је зато изгледа био од својих племића отрован и то тако да се, иако се спасио од смрти, никада више није опоравио. Баш док је он био на крсташком походу, Стефан Првовенчани је био од стране папе Хонорија III крунисан за краља. Угарску су убрзо након Андријиног одласка захватили немири, а када је све то чуо, Андрију ништа више није могло задржати у Светој земљи. Било је много утицаја на њега да остане у Светој земљи, а нарочито упоран је био папин легат који га је убеђивао, док га је јерусалимски патријарх и проклео. Сам повратак Андријин у Угарску такође личи на роман препун свакаквих догађаја, од уговарања склапања бракова са владарима земаља кроз које је пролазио на путу кући, па све до његовог заробљавања од стране бугарског цара Ивана Асена II. Ипак, некако се дочепао Угарске која је била у правом расулу, а његов ауторитет је пао на најниже гране. Сам поход у Свету земљу, који је почео спектакуларно, завршио се јадно, а Андрија се вратио без војске, док Јерусалим није ни видео. Врхунац хаоса у Угарској се десио 1220. године, када се против Андрије побунио његов рођени син Бела, иначе херцег Хрватске и Далмације, а сукоби су узели толиког маха да ни претње папе Хонорија III да ће на њих све бацити проклетство ако не престану са свађама нису помогле. Епилог свега је била, на државном сабору 1222. године донета, Златна була, документ на који је Андрија под притиском морао пристати. Овом булом краљевска власт је значајно ограничена и он више није могао донети било какву значајнију одлуку без њиховог одобрења. Тиме је за сва времена у Угарској скршена краљевска самовоља. Андрија се измирио са сином Белом но то је трајало само за кратко и ускоро избије нови сукоб тако да је Бела морао током 1223. године да бежи из Угарске. Године 1224. они су се опет измирили. За све ово време трајали су и Андријини сукоби са племством, а првенствено због тога што ни Андрија, а ни племство нису поштовали одредбе Златне буле. Овај подужи преглед угарске историје заправо јасно показује да Андрија, иако није могао бити задовољан тиме што је Стефан добио краљевску круну, ништа није могао учинити да то спречи. Иако је било неких знакова да он има намеру да и војно интервенише, до тога до краја није дошло. Било је очигледно да за дуже време Србији од стране Угарске не прети било каква опасност. Ако из Угарске није могла доћи реакција на Стефаново крунисање, а друге земље нису биле посебно за то заинтересоване, у Србији већ није било тако. Помало парадоксално звучи то да је Стефан највећу опозицију крунисању имао баш у Србији, али тако је било. У самом племству опозиција није била посебно јака, али свештенство није било радо

да римски папа крунише Стефана. Радило се очигледно о страху да би римска курија могла добити значајније привилегије. Остао је нејасан и Савин став према овоме питању. О томе постоји више мишљења и то од оних који тврде да се Сава опирао Стефановом прозападном политичком курсу, па до оних који сматрају да је он Стефанову политику одобравао. Он је тада имао доста утицаја на вођење српске политике, а у многим државним пословима чак је и лично учествовао. Вероватно да Сава није пружао отпор Стефану онда када се овај обратио Риму за круну, будући да је он осим што је био духовник, био и државник. Да је био реалан политичар и способан државник видело се и по томе што га је Стефан слао у веома тешке мисије, попут оне код бугарског отпадника Стреза коју је Сава тако успешно окончао. Преговори са угарским краљем Андријом били су такође Савина иницијатива. Стога је и примање католичке круне он сигурно схватао као државну потребу и тешко је поверовати да је Сава у таквој ситуацији могао ставити интересе цркве испред интереса државе. Додуше, гледајући са извесне дистанце овај читав догађај око крунисања показало се да је бојазан од превеликог утицаја католичке цркве била непотребна, те да је српска црква од Стефановог крунисања имала касније користи. Да би се објаснио Савин став око крунисања потребно је сагледати његову делатност у Србију од оног момента када је дошао па све до његовог одласка у Свету Гору 1217. године. Савин боравак у Србији се и те како осетио, мада он изгледа није имао намере да се у њој и задржи након што је успео да помири Вукана и Стефана. Његов је превасходни циљ био да браћу измири, те да се након тога врати у Хиландар. Међутим на Стефанову молбу он ипак остаје у Србији. "А свети и они који су с њиме дошли споменуше самодршцу свој повратак у Свету Гору. А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити Светога говорећи: Не остави нас у овај час, о оче свети и не одузимај пре времена жалошћу душу моју од мене!" (Теодосије). Ситуација у Србији није била повољна и Стефану је и даље била потребна Савина помоћ те је стога то основно зашто се Сава задржао. За центар свога деловања он је узео манастир Студеницу, која је постала средиште српског духовног и црквеног живота. Тада је Студеницу прогласио архимандријом, а ускоро је захваљујући његовом утицају током 1208. до 1220. године сазидана и Жича (задужбина Стефана Првовенчаног) посвећена Спасовдану (Вазнесење) "Јер ваистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Житчу, коју почевши и саврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном" (Доментијан).Овај манастир је подигнут на северу крај Западне Мораве покривајући територије према Сави и Дунаву, а имао је задатак да сузбије угарски утицај који се у тим крајевима због блискости границе осећао. Његов рад се нарочито осетио у народу где је он одлазио у својим мисионарским походима. У то доба он је и стекао назив народног учитеља, пошто је био неуморан у држању проповеди, али не само у томе, учио је он народ и како да обавља поједине радове па је одатле и потекла прича како је он научио сељака да оре, жену да преде итд. Његов се утицај осетио и међу православним свештенством које је

било доста запуштено и неуко. Сава је са собом довео из Хиландара и неколико ученика који су га помагали у његовом раду. Истовремено он је доста учинио и код подизања православних цркава, нарочито у оним крајевима где је био јак утицај католичке вере. "И друге свете цркве у свима изабраним местима почевши и сврши, и старе утврди, а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство..." (Доментијан). Сам његов живот је изазивао страхопоштовање будући да је био пун одрицања, а он се често повлачио и у испосницу у Студеници повргавајући се исцрпљујућим постовима. Све ово што је Сава радио сведочи о његовој планској делатности која је ишла ка томе да српској православној цркви прибави самосталност. Његова мисионарска активност, као и велики труд око припремања подмлатка свештеничког извршили су ону припрему која је била неопходна да би српска црква могла самостално да делује. Баш у време када је Стефан био крунисан, Сава одлучи да се врати у Свету Гору. Ова његова одлука изазвала је полемике око разлога његовог одласка из Србије баш тада. Стога и закључци да се Сава наљутио на Стефана што га је крунисао римски папа и да то Сава као православац није могао отрпети. Савин одлазак детаљно описује Теодосије. "Дошавши ка самодршцу брату, хотећи му дати поздрав ради одласка, овај сматраше његов одлазак као излазак душе, и много плакавши и са свима благороднима моливши хтеде га задржати. Пошто никако не могаде, веома се ражалости". Сава видећи колико Стефан жали његов одлазак теши га говорећи "Ако добри Бог изволи, опет ћу се вратити к вама" (Теодосије). Да се не ради о свађи, види се и по томе што Стефан даје Сави много злата, а уз то га и лично прати до граница Србије. "А самодржац Стефан даде велико мноштво злата, њему на потребу и ради раздавања манастирима у Светој Гори, и онима који самотно живе и свима потребницима, и сам га испрати са благороднима до граница Грчке земље" (Теодосије). Из овога је веома јасно видљиво да међу браћом није било неких посебних несугласица, а каснија Савина делатност која је била усмерена ка стицању независности српске православне цркве, говори да је ово још од раније било међу њима договорено. Сва активност Стефанова, од дана када је он дошао на престо па све до краја, била је само спровођење основне Немањине идеје да Србија стекне независност. Савин долазак у Србију и његово измирење Стефана и Вукана, опет су били део те активности. Добијањем краљевске круне српска независност је била коначно утврђена, а династија Немањића је добила легитимност. Савина улога при свему овоме је била огромна, а он сам је много учинио на томе да се Србија очува од спољњег непријатеља. Стога није јасно зашто би он био посебни противник Стефановог крунисања од стране папе када је тиме Србија огромно добијала на спољном плану, као што је и сама династија Немањића крунисањем била призната као легитимна. Зар није сва досадашња делатност (па и каснија) била усмерена баш ка томе и шта би он могао имати против једног оваквог Стефановог потеза који само учвршћује њихове дотадашње успехе. С друге стране, Сава је имао велики утицај на Стефана који је овоме дуговао скоро све; тешко да би се и Стефан усудио да дође у сукоб са Савом па ма то било и питање крунисања.

Само крунисање издигло је Србију у ранг краљевине, дајући јој много на престижу, али оно што јој је још недостајало па да би стварно била ван домашаја страних утицаја јесте независна црква. Питање цркве није било ни мало наивно питање, а то су знали, а и осетили и Стефан и Сава. Још је Немања схватио колику снагу има црква и стога је велики део његове делатности био усмерен баш ка њеном јачању. Пред крај живота Немања се и замонашио, што није био само плод његове велике религиозности. То је био завршни чин његовог државничког деловања, будући да је управо тиме и оснивањем Хиландара ударен темељ независности српске православне цркве. Сава је имао да настави ту Немањину активност, а колика је снага цркве он је видео веома јасно у Светој Гори.

15. Црквена независност Србија је крунисањем Стефановим добила признање, али за њену политичку независност било је веома опасно да нема и самосталну цркву. У то доба српска црква је била потчињена охридској архиепископији, која је била грчка и преко које су велики утицај добили грчки елементи. Преко црквене зависности могла је лако доћи и политичка. Српска црква није имала своје врховне власти већ је она била у Охриду, што је доводило и до духовног расцепа у самој цркви. Посредно, црквено нејединство је стварало и нејединство у држави, а баш је црква била та која је требало да пружи државно јединство. Стога је требало српској цркви прибавити независност, а тренутак за то је био веома добар. Распадом Византије изгубљено је не само државничко већ и црквено јединство ове државе. Латинско Царство које је формирано на тлу Византије попуштало је под ударима Грка из Никеје и Епира. Међутим, између ове две грчке државе постојало је ривалство око тога под чијим ће се вођством Византија поново ујединити. Слична је ситуација била и са црквом. Православна црква је сада имала два седишта и то у Никеји, где је боравио цариградски патријарх Манојло Сарантен, али и у Епиру. Српска црква је била под охридском архиепископијом која је припадала Епиру. Сама држава епирска је била тада у напону снаге, а њен владар Теодор (1214-1230.) веома амбициозан и крајње бескрупулозан. Колико је овај човек био опасан сведочи и заробљавање латинскога цара Петра кога је Теодор дочекао у заседи и заробио. Петрово хватање, као и одлазак угарског краља Андрије у крсташки рат створили су од Теодора најмоћнијег владара на том делу Балкана. То је и било баш оно што је Стефана и Саву могло највише да забрињава. Српска црква је била под охридском архиепископијом, а њено седиште је било у Епиру чиме се Теодор могао лако окористити и преко цркве направити расцеп у Србији. Требало је добити независност српске цркве у односу на епирску, а независност се могла добити само из Епира или Никеје. Било је сигурно да Епир неће дозволити да српска црква стекне независност, према томе остала је само Никеја. За српску цркву је сретна околност што је између Епира и Никеје била велика суревњивост и то се требало искористити. Могуће је да су и Сава и Стефан имали ово у виду онда када је Сава напуштао Србију и одлазио у Свету Гору. Током 1219. године Сава отпутује у Никеју са жељом да посети

никејског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена који су тамо боравили. "После овога хтео је свети због манастирских потреба, или још боље хтео је Бог због њега, а због познатог узрока, да иде у царствујући Константинов град, у коме је тада царевао Теодор Ласкар" (Теодосије). Иако се код Теодосија наводи да је Сава у Никеју ишао првенствено због манастирских послова, то није био крајњи циљ овог путовања, а што ће и он сам нешто касније да потврди. Цар је Саву примио лепо, "јер кћи цара Теодора Ласкара беше удата невеста Радослава, сина Стефанова, синовца светог Саве. Због тога цар га многољубазно прими са сугубом чашћу, јер је и сам желео да га види" (Теодосије). Након што је обавио све манастирске послове Сава затражи од цара да овај заповеди своме патријарху да овај посвети неког Србина за архиепископа српске православне цркве "Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божанственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху да ми освети као архиепископа једнога од браће моје која је са мном, да га земља отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича" (Доментијан). У самоме почетку Сава никако није пристајао на то да он буде тај који ће бити посвећен за архиепископа, но касније под царевим убеђивањем он на то пристане. Након тога Сава затражи и пуну аутокефалност српске цркве, што већ цару изгледа није било право. "Цар чувши ово измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима не учини угодна. Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне и дароносне. Али због велике љубави коју цар имађаше према светоме, срамљаше га се да га неиспуњењем молбе отпусти жалосна, па утишавши силом оне који су негодовали, испуни светоме молбу" (Теодосије). Дакле, са добијањем аутокефалности је ишло много теже и цар никејски и патријарх су очигледно имали опозицију томе. Ипак, Сава је сретно обавио посао и српска црква се одвојила од охридске у засебну архиепископију, док је Сава постао њен први архиепископ. Мада се то кроз списе Теодосија и Доментијана не види читава Савина акција у Никеји није била баш тако изненадна за цара и патријарха. Још пре Савиног одласка у Никеју краљ Стефан Првовенчани је послао цару Теодору писмо у којем му најављује Савин долазак, а истовремено га обавештава о циљу ове мисије и моли га да Савине захтеве испуни. Према томе, иако су питања која је Сава у Никеји решавао превасходно била црквена питања, ипак она су добила неизбежни политички карактер. Баш ти политички моменти су и утицали на то да Савина мисија успе у потпуности. Стефан је баш и заиграо на нетрпељивост епирске деспотовине и никејског Царства око питања ко ће од ове две државе да буде наследник Византије. Никејски цар је рачунао са Србијом као важним савезником у борби са Епиром и то је био основни разлог због којег је он био тако попустљив. У вези Савиног пута у Никеју потребна је још једна напомена. Србија је у то време већ била краљевина и као таква имала је право на самосталну цркву, што је Сава вероватно у Никеји вешто искористио. Већи је проблем био око његовог посвећења

за архиепископа и то је био баш онај моменат на који се касније позивао Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Његови протести нису ишли у смеру да оповргавају право Краљевине Србије на самосталну цркву, на то је она као краљевина већ имала право. Он је сматрао да не постоји правни основ за освећивање Савино. "А где је данас царство, коме припадају и остала па и ово достојанство, пошто сада многи врше власт по областима, а нико није сачувао неокрњено царско достојанство? А пошто већ нема правог царства, то твоме рукоположењу сасвим недостаје правни основ ". Хоматијан није сматрао Теодора Ласкариса легитимним царем, и ту је био у праву, међутим присуство легитимног цариградског патријарха давало је Теодоровој титули цара политичку тежину. Сам патријарх је Никеју сматрао само привременим местом где борави док се Цариград не ослободи од Латина и он је из Никеје и обављао све своје послове. Вероватно да је и Сава размишљао о томе када се обратио у Никеју, а не у Епир. С једне стране нити је Епир имао патријарха (он је био у Никеји) нити је он био царевина (само деспотовина). Ауторитет охридске архиепископије није био довољно јак, нити је коначно охридски архиепископ имао надлежност да српској цркви даје аутокефалност. Сава као добар познавалац канонског права није желео ништа да ризикује и стога се обраћао првенствено цариградском патријарху који је сматран за наследника византијског јерарха. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан чувши за Савин успех у Никеји реагује пишући му писмо у којем протестује због његовог посвећења за архиепископа, али не буни се и зато што је српска црква добила аутокефалност. Истовремено он на помало увредљив начин замера Сави зато што је напустио Свету Гору и вратио се у Србију где се бавио не само црквеним већ и државничким пословима. Тако га оптужује да је побожност, аскетски живот и иночко ћутање заменио за светски метеж, учешћем на гозбама, јахању на одабраним коњима прекрасног изгледа, окружен великом свитом. Истовремено, он Саву оптужује да је стекао чин архијереја прескачући ниже чинове. "Ако си то постао рукоположењем цариградског патријарха, питамо: чега ради? Од старине су, истина цареви имали повластицу да дају градовима степене, па од мањег степена, рецимо епископског, дижу на виши, на архиепископски или митрополитски. Али је зато требало да ти пре тога будеш епископ, те да би се тако могао узвисити од нижег у виши и почаснији чин. А ти нити си био епископ, нити имаш било какав царски документ којим би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство коме припадају та права и издавање привилегија кад власт врши негде овај, негде онај, а ниједан није сачувао неокрњено царско достојанство. А пошто нема правог царства, то ни ти ниси могао имати завршни благослов и одобрење". Истовремено он Саву саветује да се одрекне архијерејске части и каже "ако се вратиш на пут којим су свети оци одискона ишли, можда ћеш добити опроштај ради покајања". На крају Хоматијан опомиње: "Ако, пак останеш непокоран и дрзак и ако останеш при своме презревши ово наше писмо, учинићеш да ти се на главу сручи казна која ти с разлогом прети силом ауторитета права; онда ћемо те ми одвојити од свете и живоначелне Тројице и истерати из заједнице верних као нарушитеља свештених заповести и божанских канона и као онога који је створио сумње и измене у црквеној организацији коју су свети оци одавно утврдили. Исто тако биће

кажњени и сви они који остану уза те, били они духовног чина или световног звања и бића". Након успешно обављеног посла Сава се вратио у Свету Гору и ту боравио једно време. Разлог због чега није ишао одмах у Србију био је у томе што је он морао да обави неке послове у самом Хиландару који су се тицали његове управе, али и да одабере погодна лица која ће поставити за епископе у Србији. Он се заправо одмах почео припремати за рад на реорганизацији Српске православне цркве: "дође опет у свој манастир Хиландар, почи насамо игумана да онима који су под њиме сам собом показује пример сваке добродетељи, а опет братију да игумана са страхом Божјим у свему слушају, свима мир и благослов и у Господу целив давши, изиђе из манастира, узевши са собом оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе" (Теодосије). По овом биографу Сава је доста размишљао и о свом дотадашњем животу и био је изгледа забринут за успех при организовању Српске православне цркве "помишљаше како неће ништа моћи успети у земљи свога народа, јер раније они нису имали архиепископа". Очигледно да је Сава доста времена провео у размишљањима, заправо скупљао је снагу за оно што га тек чека. Он није кренуо одмах за Србију већ ја најпре свратио у Солун где је одсео у манастиру Филокал у којем је он био један од ктитора. Ту се посаветовао са солунским митрополитом Константином Месопотамитом (Костадије) и снабдео са потребним књигама. "После овога свети сабра све достојно што је потребно великој цркви, и узе са собом књиге законске и светло испраћен од митрополита, ипарха и првака градских, оде у земљу народа свога." (Теодосије). Сава је заправо узео Номоканон или Крмчију, која представља збирку црквених закона, а који су били потребни за нову архиепископију. Будући да се ради о низу византијских црквених закона и који су као такви најбољи представници византијског законодавног рада, то значи да се на припреми радило дуже време. Заправо за овај кратак период који је Сава провео у Солуну овакав обимни рад сигурно није могао бити довршен. Стога је највероватније да је рад на овоме трајао већ дуже време и да је можда тек сада у Солуну био завршен. То потврђује тезу да се Сава за добијање аутокефалности Српске православне цркве спремао већ дуже време, а он то сигурно није могао радити без помоћи свога брата Стефана. То опет даље значи да односи између Стефана и Саве никако нису могли бити затегнути, у противном овакав један посао који је Сава обавио не би могао бити успешно завршен. Након свега овога он је кренуо за Србију претходно краљу Стефану најавивши свој долазак. "А свој долазак унапред писмено јави брату самодршцу Стефану" (Теодосије). Сам Стефан није био у могућности да дочека Саву будући да је био болестан и везан за кревет, међутим уместо њега дочек су обавили његови достојанственици "И када се тако он приближио ка земљи отачаства свога, и посла брат његов многе у сретање његове светиње, а сам беше обузет великом телесном слабошћу." (Доментијан). Код Теодосија се опет наводи да су Саву између осталих дочекали и Стефанови синови "место себе посла му синове своје у сретање, који младошћу као орлови златокрили и са многим благороднима до грчке границе часно стигоше.

И дочекиваху свога по телу стрица а у Бога владику и светога оца, и са сваком га почашћу ка самодршцу оцу привођаху". Стефан је био веома болестан, тако да је Саву дочекао у кревету, а био је тако слаб да чак није имао снаге да се без помоћи других придигне у кревету. "А када свети дође над болеснички одар самодршца брата, овај му подигнут од других једва могаше дати целовање, уз велики плач обојице и свију благородних, јер беше јака болест самодршца и никако се не надаше животу" (Теодосије). По биографима Сава је на чудесан начин излечио Стефана тако да се овај одмах придигао и почео обављати државнички посао. Након Савиног повратка у Србију требало је извршити и реорганизацију црквене управе у Србији, а све у складу са управо добијеном аутокефалношћу. У овом послу морао је великог учешћа узети и Стефан јер овај посао без њега Сава сигурно не би могао сам обавити, будући да то више није било чиста црквена ствар већ је добрим делом била и политичка, односно државна. У оквиру тога Сава је основао укупно осам епископија ( хумска. зетска, хвостанска, будимљанска, дабарска, моравичка, топличка, липљанска) уз већ постојеће у Рашкој и Призрену и поставио осам епископа. "Давши им књиге законске, да по предању светих апостола и светих отаца уче народ како да се подижу у вери у Господа нашега Исуса Христа, и заповедивши им да га покајањем обраћају као Богу,.." (Теодосије). Епископије су постављене тако да је чак пет епископија било на граници према католицима и богумилима. Ове епископије су с једне стране требале да обављају мисионарску улогу према тим крајевима, док су с друге стране требале да спречавају да се ове вере шире по Србији. Седиште нових епархија било је по манастирима, а Жича је била седиште архиепископије. Оваквим распоредом Сава је све учинио не би ли у Србији одржао једну веру и то православну, чиме би успео да уједини државу и истовремено да уједини народ у једној вери. То би искључило било какве верске сукобе, а сећање на грађански рат, који се добрим делом до краја претворио у верски, са Вуканом, било је веома свеже. Оваквим својим радом Сава је цркву из религиозне и етичке установе добрим делом претворио у установу која је имала много тога политичког. Ипак, ова политичка снаге цркве никада није била усмерена ка томе да се она у односу на државу потпуно осамостали и одвоји па да чак добрим делом буде и државни тутор. Напротив, Сава је Српску православну цркву подредио државној идеји Србије и црква се потпуно предала служењу државним интересима. Сава је веома агресивно кренуо при реорганизовању Српске православне цркве, истичући при томе национални моменат. Сходно томе рашки и призренски епископи, који су били Грци били су сместа уклоњени и замењени Србима. Грци су схваћени као туђ елемент, а што није било ни чудо, пошто су Грци вршили велики притисак хеленизујући југоисточну Србију. Са католичком црквом Сава је веома пажљив тако да нити једна њена дијецеза није укинута нити је на оним теренима где се налазио католички бискуп била установљена нека православна епархија. Његови поступци са грчким епископима изазвали су реаговање охридске архиепископије и њеног архиепископа Димитрија Хоматијана који је жестоко протестовао. Колики је мали значај овим протестима Сава давао види се из тога

што његова писма и протести нису ни мало утицали на промену српске црквене политике.

16. Смрт краља Стефана Првовенчаног У то доба на Балкану је и даље трајала политичка бура. Епирски деспот Теодор успева да током 1224. године узме Солун и да се након тога крунише за цара. Сада је Србија на својим границама имала изузетно моћног суседа, али овакав нагли успон Епира није био ненадан за Стефана. Још током 1219-1220. године Стефан се почео нагло приближавати цару Теодору (тада деспоту) и то тако да је свога сина Радослава оженио његовом ћерком Аном. Како је било знано да ће Радослав као најстарији син наследити Стефана то је овакав потез био примљен веома добро у Србији. Подршка једног таквог моћног владара као што је то био цар Теодор могла је само добро доћи. До тог момента може се рећи да је Стефан водио прозападну политику, што му је и донело краљевску круну. Међутим баш од тих година, односно 1219-1220 његов се политички курс мења и он се поново окреће према православним земљама. Та његова нова политичка оријентација се и везује управо за овај брак његовог сина са епирском принцезом, али и за добијање аутокефалности Српске православне цркве од стране царства у Никеји. Ту је изузетно видљива вијугава политичка линија Стефанова који се никада није тврдоглаво држао једног политичког курса. Сходно својим и државним интересима он је мењао савезнике, али никада на своју штету. Некако у то доба и угарски краљ Андрија је припретио Србији. Разлог је био то што он никако није могао преболети Стефаново крунисање будући да су угарски краљеви Србију сматрали својом земљом. Угарску су још од његовог повратка из Свете земље (1118) потресали стални немири који су имали крајњи резултат у Златној були, једном документу на који је он морао пристати и по којем се њему знатно смањује власт. Опасност из Угарске Стефан је озбиљно схватио и очекивао је да би Андрија могао напасти Србију. Сигурно је да у то доба Андрија није могао према Србији предузети скоро ништа, јер једноставно за то није имао снаге. Изгледа да Стефан није био довољно упознат са правим стањем свари у Угарској и стога је послао Саву код Андрије на преговоре, не би ли Сава овог одговорио од напада. "И одма призвавши светог архиепископа, исприча му о свим Угриновим претњама ратом, и велеречиво хвалисање без страха Божјега, и замоли га да оде до Угрина са великашима који су од њега дошли" (Теодосије). Угарски краљ је по свему судећи послао своје посланство Стефану и након што је био упознат са њиховим захтевима овај је одмах послао Саву у Угарску. На угарском двору Сава је био лепо примљен и након преговора успео да одговори Андрију од његових намера. Биографи детаљно описују Савин боравак у Угарској и спомињу његова чуда која је извео пред краљем. То је наводно уплашило Андрију и он одустане од похода на Србију. Истина је била нешто друго. Андрија је, што је вероватно, послао Стефану своје посланство у којем изражава своје незадовољство Стефановим крунисањем и сигурно му је напоменуо и неку могућност да би Угарска могла и војно интервенисати. Стефан се забринуо, мада није имао неког посебног разлога за то јер Андрија све и да је хтео да ратује, није могао. Колико се

Стефан забринуо види се по томе што је у Угарску одмах послао Саву, већ проверено успешног дипломату, да покуша да смири ситуацију. Андрија је привидно попустио, заправо није имао другог избора, са Савом он можда не би ни разговарао да је имао те снаге да нападне. Каснији описи овог догађаја страшно преувеличавају Савину улогу, а колико је то далеко отишло види се и по томе што Теодосије чак наводи да је Сава угарскога краља из католичке превео у православну веру, што је наравно бесмислица. Србија је у то доба имала доста повољан положај на Балкану и неких посебних опасности по њу није било. С једне стране родбински односи са епирским царем гарантовали су јој сигурност и подршку ове сада моћне државе. Стефан је истовремено успео да сломи и сепаратистичке тежње у Зети, не дозвољавајући чак ни своме сину Радославу да њоме управља плашећи се да би и он могао постати заражен овим идејама. Целокупна Стефанова политика и јесте водила ка томе да се избрише сваки траг самосталности те области у односу на централну власт. У оквиру тога Стефан је успео и да област Хум, где је владао Немањин брат Мирослав припоји у потпуности под Србију. Након Мирослављеве смрти у Хуму је дошло до отимања око власти и у ту борбу се умешао Стефан који је имао и највише успеха. Око 1216. године је јужни део Хума припао под Стефанову власт док су незнатни делови припали осталим претендентима. Стефан је имао једине бојазни од напада из Бугарске где је цар Јован Асен (12181241.) покушавао да оствари словенско – грчко царство које би заменило византијско. У те његове планове били су укључени и делови Србије, али сретна је околност што се тим његовим плановима испречило моћно епирско Царство, тако да су Бугари у Грцима видели главне противнике. То време је карактеристично по великим политичким и војним обрачунима који су решавали судбину грчког света и у тај вртлог биле су умешане многе државе. Док су неке покушавале да наследе Византију, друге су опет покушавале да за себе зграбе што више. Србија је имала током Стефанове владавине доста искушења у којима је могла да пострада јер она није представљала неку посебну силу која би изазивала респект. Њу је било тешко покорити, али она сама је била веома слаба да би било коме могла тада представљати неку посебну претњу. Опасност је била тим и већа што су се у Србији преламали различити верски интереси. На њеном терену били су присутни и православци и католици, а још увек су били доста бројни и богумили. Српска православна црква је била део охридске архиепископије у којој је управљао Грк, а он је опет постављао епископе у Србији (Призрен и Рас). Српски владари стога нису имали неки посебни утицај на избор свештеника, јер је охридски архиепископ, будући епирски поданик на првом месту водио рачуна о интересима епирског владара. Стога су Срби били изложени грцизирању које је долазило преко тако постављених свештеника, најчешће Грка. Сама служба се вршила првенствено на грчком језику што је доводило до тога да већина људи која је долазила у цркву није заправо ни разумела шта свештеник говори. Таква црква је могла веома опасно да угрози државу и било је јасно да у сукобу грчких и српских интереса, она неће штити српски, већ грчки интерес.

Сама Србија није била имуна на верске сукобе. судар Стефана и Вукана умало није упропастио државу. Стога је Стефан имао много проблема док није постигао територијално и духовно јединство српске државе. Читаво Стефаново дело може се назвати изузетно успешним, будући да је Србију успео да одбрани од спољних напада, као што је успео да сломи и унутрашње отпоре. Аутокефалношћу цркве српска држава је добила своју државну цркву која ће бити у функцији њене одбране и која ће да оствари духовно јединство српског народа. За Србију је срећна околност што је у тим временима имала једног таквог владара као што је Стефан Првовенчани, али још је већа срећа што је на челу цркве била једна таква личност као што је свети Сава. Оба брата су се изузетно добро разумела када су биле у питању државне потребе, а несугласице међу њима никада нису прерасле у отворени сукоб који би могао да угрози државу. Све њихове акције су биле углавном заједничке, мада би се по сложености његовог задатка улога светог Саве ипак морала ставити на прво место. Његову улогу око стварања и организовања Српске православне цркве не треба посебно наглашавати, будући да ју је он и створио. Улога просветитеља је такође довољно позната, међутим његова улога као државника и политичара остала је у сенци прве две. Највећи дипломатски успеси Стефанови остварени су управо онда када је Сава одлазио у дипломатске мисије. Да је био веома вешт види се из резултата његових преговора са Стрезом, затим епирским деспотом Михаилом и коначно угарским краљем Андријом. Одлазак у Никеју, где је добијена аутокефалност српске цркве такође се може назвати Савиним дипломатским успехом. Колико је он био саветник Стефанов тешко је и претпоставити, али сигурно је да Стефан није доносио нити једну важнију одлука без договора са Савом. Само Стефаново крунисање од стране папе, често се наводи као разлог затегнутих односа Саве и Стефана. Ова размишљања су претерана, јер из читавог рада Савиног видљиво је да је он у свом читавом животу интерес српске државе често стављао испред верског, знајући да ће баш захваљујући јакој српској држави и православна црква добити на снази. Немогуће је да он није схватао све предности које је Стефан добио крунисањем и да је уски религиозни интерес ставио испред државног. Коначно, он је цркву и створио таквом да служи држави и народу и никада православна црква није покушала да се наметне држави. Римска круна је тада била државна потреба, као што је то била и самостална црква и вероватно је да Стефан ни крунисање није тражио а да се претходно о томе није саветовао са Савом. Након постављања епископа, Сава је највећи део времена проводио организујући цркву, а то је радио или својим писмима или путујући по земљи. У оквиру тога одржан је током 1221. године велики сабор у Жичи, први опште црквено-државни сабор након добијања аутокефалности и на њему се расправљало о православљу. Сава је проповедао против јереси, вероватно против богумила, којих је било доста по Србији. "Због тога се и ја бојим да међу вама не буде што од нечистога и кукољнога учења таквих. Хоћу да међу вама извршим обновљење свете, истините, божанствене вере у Оца и Сина и Светога духа..." (Теодосије). Са богумилима је поступљено веома оштро, тако да они који нису желели да се одрекну ове јереси, буду протерани. "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и

насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте." Спомињање некрштених говори да је било доста Срба који нису били крштени ни од стране православне цркве, а ни од католичке и који су припадали некој јеретичкој вери. Сви су они сада поново крштени. Касније је он овај рад наставио у народу. "А и сам свети пролажаше и обилажаше целу земљу својега народа, вером православља утврђујући и учећи, и предајући им врлине и добре обичаје, водећи све исповедањем ка покајању" (Теодосије). Нарочита се пажња обраћала на јерес међу свештенством и племством која је била доста раширена и где је покушано најпре да се убеђивањем поврати у праву веру, а ако то не би успело, тада се приступало много оштријим мерама "А благородне који су били у јересима које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао био од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху, расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом" (Теодосије). Краљ Стефан је у то доба све чешће побољевао, не зна се од које болести, и поставило се сигурно питање ко ће га наследити. Зна се да је Стефан имао три жене. Прва је била византијска принцеза, Јевдокија, коју је отерао током 1201. или 1202. године. Ова жена је имала доста буран живот, а и она сама показивала је неке незгодне особине у карактеру. Познате су њене свађе са Стефаном кога је оптуживала за прељубу, но и он је њу за то исто набеђивао. Током 1204 – 1207. године Стефан је по свему судећи био ожењен и по други пут, али о овој другој жени историја нема никаквих података. Његова трећа жена је била унука венецијанског дужда Енрика Дандола и овај брак је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године. Из ова три брака Стефан је има петоро деце, а од тога четири сина и једну ћерку. Најстарији син се звао Радослав док су млађи синови били Владислав, Предислав и Урош, ћерка се звала Комнина. Негде око 1216. године Стефан је покушао да ћерку уда за албанског племића Димитрија који је носио византијску титулу паниперсеваста, господарио је око Кроје и био најмоћнији племић у Албанији. То је било време када је Стефан своју политику усмерио на те области покушавајући да из Зете продре дубље у Албанију. Није он био једини који је бацио око на те крајеве, били су то још тада веома јака Венеција и епирска деспотија. Стефанови планови до краја нису успели будући да је несуђени младожења изненада умро (1216.), тако да до планираног брака није дошло (мада постоје неке индиције да је брак ипак остварен). Касније се Комнина удала за Димитријевог рођака севаста Григорија Камону. Из овог брака рођена је једна ћерка за чије име се не зна. Стефанов најстарији син је био Радослав који је рођен из брака са византијском принцезом Јевдокијом. Њега је Стефан 1119 – 1220. године оженио за Ану Комнину која је била ћерка Теодора I Анђела, у доба венчања деспота епирског, а од 1223. и епирског цара. Ово је био типично политички брак из рачуна, којим је

требало да се оствари блиска веза Србије и тада најмоћније балканске државе, деспотије епирске (касније царство). Други син Стефанов је био Владислав и у доба Стефанове смрти он још није ожењен, вероватно због младости. Трећи син Стефанов је био Предислав који је био усмерен углавном ка верским пословима тако да је његово присуство у политици било незнатно. И коначно, четврти син по имену Урош, био је у то доба такође веома млад тако да се не спомиње у догађајима који су текли. Изузев Предислава сви Стефанови синови су се касније изређали на краљевском престолу. Већ је речено да је Стефан Првовенчани почео побољевати, односно његова болест (не знамо која) пратила га је већ дуже време, а око 1228. године почела се нагло погоршавати. Изгледа да је Стефан предосетио крај и стога је замолио Саву да га овај замонаши да би у смрт отишао као монах. Сава је то одбијао. "Када дође време за такву твоју молбу - рече - ја ћу ти сам послужити у овим стварима" (Теодосије). По биографима Стефану је изненада тако позлило да су сви мислили да је умро и о томе су обавестили Саву који је изгледа био на путу, али је на ту вест одмах одлучио да се врати. Вест о братовој смрти је веома погодила Саву. "Када он чу овај горки глас, у том часу, сишавши са коња, паде на земљу, испунивши очи своје сузама и ридањем, и уздигавши руке своје горе ка вишњему који седи на херувивима, који умртвљава и оживљава, поче се молити,...." (Доментијан). Тада је Сава успео да Стефана поново оживи, што опет спада у једно од његових чуда. "Онај који је умро и без душе се укочио и сасушио, и који је за погреб спремљен, да се преда матери земљи, молитвама светога опет добија душу и убрзо оживљује" (Теодосије). Стефан је поживео таман онолико колико је било потребно да би га Сава замонашио давши му име Симон. "После тога свети архиепископ га украси светим и анђелским образом иночаства, назвавши га Симон монах, уместо Стефан" (Теодосије). Ово замонашење је вероватно обављено ради тога да би се наставила Немањина традиција те да би се и Стефан могао прогласити свецем. Тиме би се ауторитет саме династије још више учврстио. На следећим страницама код биографа се налазе противречности које су у вези Стефановог наслеђа. Већ је речено да је Радослав био најстарији син Стефанов и очекивало се да једино он може бити наследник краљев, тим више што је изгледа он једно време самостално управљао Зетом и Требињем (то није доказано). Стога изненађују помало наводи Теодосија који каже да Стефан није одредио свога наследника остављајући то Сави. "А ни краљевство не остави никоме од синова својих, рекавши: Краљевство није моје него Божје, и онога који се трудио за њега, светога владике и брата мојега. И као што га прво даде мени молитвама и благословом, и сада ће га такође дати коме га Бог научи". У Теодосијевом даљњем тексту се питање наслеђа спомиње још једном и то у оном моменту када је Стефан већ примио монашки чин, а Сава му приводи најстаријег сина Радослава и наређује Стефану да њему преда престо. "Тада приведе и најстаријега сина његова Радослава у његове руке, и свети заповеди да овоме да краљевство. А он рече: Ја влашћу скиптра, а ти молитвама благослов". И поред неизмерно великог Савиног утицаја на српском двору, изгледа да је Теодосије ипак мало претерао

преувеличавши овде његову улогу. Тешко је поверовати да је краљ Стефан био толико зависан од Савиног мишљења онда када се радило о питању наслеђа. Заправо, у томе што је Радослав наследио Стефана нема ничега неуобичајенога за Србију, најстарији син наслеђује престо и тешко да би било ко могао имати нешто против. Поготово Сава и Стефан којима је посебно стало да се сачува ред у кући те да се зна када ко кога наслеђује. Без тога реда настао би веома брзо рат у Србији и свака смена на престолу водила би у хаос и безакоње. Према томе, овде су и Сава и Стефан имали заједнички интерес, тако да је свако преувеличавање улоге или једнога или другога само жеља писца да се један од њих двојице јаче истакне. Да су се Стефан и Сава разишли по питању наслеђа, или да су дали престо некоме другоме, а не Радославу као најстаријем сину, тада би они све оно што су до тада радили упропастили. Сав труд њихов да се успостави ред у Србији, како световни тако и духовни, тиме би био доведен у питање, а из њиховог дотадашњег рада види се да они ретко када имају пренагљених потеза. У овакво битној ствари, као што је наслеђе, поготово није смело да се било шта експериментише. Доментијан тај догађај приказује у другоме светлу, а његов приказ је ближи истини. По њему Стефан је био тај који је одредио наследника, а Сава га је само подржао у томе. "Благоверни краљ кир Стефан, хотећи се преселити ка небесним, и Божјим извољењем и вољом Преосвећенога, благослови старијега сина Радослава да он буде намесник после њега". Овакав опис догађаја је много ближи ономе што се вероватно десило. Сава је био тај који је можда саветима помагао Стефана, али он никако није био и тај који је одлучивао. То је сасвим у складу са улогом Српске православне цркве, улогом коју је њој баш Сава наменио. Црква је била та која је пратила државу, никако не обрнуто, свака световна одлука била је препуштена краљу а црква је била та која би помогла реализацију те одлуке. Након сахране Стефанове у Студеници, Сава је у Жичи крунисао Радослава за краља (1228). "После представљења благочастивога Стефана и првога каља, свети архиепископ венча краљевством најстаријег сина његова Радослава у великој цркви, у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром" (Теодосије).

17. Краљ Радослав Краљ Радослав (1228-1233.) био је ожењен епирском принцезом, ћерком епирског деспота Теодора Анђела који се од 1224, након крунисања у Солуну, назива епирским (византијским) царем. Истовремено, Радослављева мајка је била византијска принцеза Јевдокија, што је доста утицало на само његово васпитање. Стога јак утицај који су Грци на њега имали не треба уопште да чуди. Његове везе са царем Теодором у првом моменту су изгледале као његова предност, међутим време је доносило велике промене док се сам Радослав није умео прилагођавати тренутним политичким обртима. Од самог почетка своје владавине Радослав се ослањао искључиво на свога таста, цара Теодора, што се опет приписује великом утицају његове жене Ане. Оваква

Радослављева политика чинила је Србију подложном грчком утицају, међутим с друге стране доносила јој је мир, будући да због цара Теодора на Србију нико није смео да нападне. Колики је био грчки утицај на Радослава велики, види се и по томе што је он нерадо истицао да је лозе Немањића преузимајући царско презиме своје мајке: Дука. Исто тако он се грчки потписује на повељама, док новац који кује носи грчке натписе. Очигледно се више поносио својим грчким пореклом преко мајке, него српским преко оца. Историја и биографи за овакав однос Радослава у највећој мери оптужују његову жену Гркињу Ану, за коју кажу да је на њега имала пресудан утицај. Наводи се и његов затегнут однос са Савом, а као резултат тога што је Радослав одржавао односе са охридским архиепископом Хомантијаном који је био највећи противник осамостаљењу српске цркве. Радослав јесте одржавао односе са њим, али није познато какве је природе била њихова веза. Постоје тзв. Одговори, односно писмо Хомантијаново које је упућено Радославу и у којем овај Радославу објашњава извесна литургијска и канонична питања. Ово писмо јесте одговор на питања која је Радослав поставио Хомантијану. Уколико је ово заиста урадио, односно ако је Радослав стварно Хомантијану постављао ова питања, тада је он начинио крупну грешку. За сва питања која задиру у веру он се морао обратити цариградском патријарху у Никеји или српском архиепископу Сави, никако охридском архиепископу. То зато што је за сва каноничка питања био надлежан српски архиепископ, односно Сава. Исто тако, Радослав се могао обратити никејском (цариградском) патријарху, будући да је он био тај који је био надлежан за Србију. То је код Саве могло да изазове само незадовољство, јер је значило да Радослав не прихвата Савин ауторитет, односно ауторитет никејског (цариградског) патријарха, те да намерава да српску цркву поново потчини охридској архиепископији. Ипак, ова веза Хомантијана и Радослављева је велико питање и мало је доказа да је стварно и постојала. Каснија историографија је доста критички гледала на стварну могућност те везе. Вршене су анализе онога што је Радослав наводно питао Хомантијана и изражена је сумња у веродостојност читавог списа, будући да није јасно због чега би та питања била предмет интересовања српског краља. Стога се претпоставља да је ово можда и плод фалсификата охридске архиепископије, који је требало да послужи као потврда да је српска црква поново под њеном јурисдикцијом. С друге стране, о овоме биографи (Теодосије и Доментијан) не говоре ни речи, што они сигурно не би пропустили да се овај догађај заиста и десио, јер о оваквом крупном догађају они су морали знати. Сама претпоставка да су односи Саве и Радослава били затегнути нема нигде потврде, већ су то углавном конструкције које за сада немају чвршће подлоге. Стога када се говори о односима њих двојице мора се бити врло опрезан и не би требало пренагљивати. Вероватно је да Радослав није био омиљен владар међу племством у Србији, због изузетног утицаја Грка, а посебно краљице Ане. Могуће да је у оквиру тога дошло до неких преговора између цара Теодора и Радослава о томе да српска црква призна јурисдикцију охридске архиепископије, међутим у томе се вероватно није отишло даље. Тешко је и поверовати да би тако нешто уопште и могло проћи поред

Саве те да би он тако нешто допустио. Савин изненадан пут у Свету земљу 1229. године управо се повезује са овим неслагањем са Радославом. Познавајући Савин рад до тога момента немогуће је поверовати да би он тек тако допустио поновну зависност српске цркве, а да једини његов отпор буде тај да у знак протеста отпутује. Да је Радослав заиста и хтео да подведе српску цркву под охридску архиепископију он би то тада вероватно и учинио, тим више што је Сава био далеко, у Светој земљи. Но, он то није урадио. Каснији однос Савин према Радославу, када је овај срушен са престола и када га је Сава свесрдно помагао говори да он на њега није био љут и његову помоћ тешко да би Радослав добио да је заиста радио на томе да подведе српску цркву под охридску архиепископију. Када говоре о Савиним мотивима за пут у Свету земљу, историчари истичу да је Сава био незадовољан Радослављевом политиком, те да је то разлог зашто је тамо отишао. Општепознато је да је Сава био искрени верник и стога заиста није јасно због чега би се његов пут у Свету земљу не био могао објаснити управо тим, религиозним мотивима. Онога момента када се то заборави долази се у ситуацију да се пориче његова религиозност, а Сава се претвара у политичара макијавелистичког типа, а такав став никако не може бити коректан према њему. Заправо, читава конструкција његових, наводно затегнутих односа са Радославом, јесте само плод шпекулација неких историчара без иједног правог доказа за то. Сава је у то доба био архиепископ једне самосталне цркве и ништа није нормалније од тога да он као такав посети Свету земљу и да коначно види места где се Исус кретао. Током 1229. године Сава се одлучи да отпутује у Свету земљу не би ли обишао света места и упознао се са монашким животом у Палестини. Баш монашки живот је био предмет његовог интересовања, а познато је да га је и посебно привлачио те да је једно време намеравао и да му се посвети. Тренутак је био повољан, јер је баш тада цар Фридрих II успео да ослободи Јерусалим (VI крсташки рат). У суштини, он га није ослободио, већ га је путем преговора добио од египатског султана, а уз Јерусалим и низ других места по Палестини (Витлејем, Назарет). У тренутку одласка из Србије Сава је био у добрим односима са Радославом: "и сам краљ Радослав молили су га са многим сузама да не одлази од њих, али га нису могли задржати. Ипак, пошто је надом утешио срца њихова да ће се опет вратити к њима, био је од њих отпуштен" (Теодосије). Радослав га је добро снабдео новцем за овај пут. "Краљ Радослав даде му да са собом понесе велики товар злата и сребра, а дао би и сав дом свој да је свети хтео узети" (Теодосије). Савин пут у Свету земљу може се гледати као његова жеља која је била и религиозна, али је у питању била и радозналост, да види и упозна сва она места о којима је знао само из библијских књига. Но, то је била идеална прилика да се упозна и са црквеним животом, уређењем манастира и монашког живота. Стога он није само обишао Јерусалим, Сион, Галилеју, Витанију и друга света места, већ је обишао и јерусалимског патријарха Атанасија. Ту је био веома лепо дочекан. Овај долазак у Свету земљу Сава искористи да од патријарха испослује дозволу за подизање манастира, тако да је у Акону (где се искрцао када је стигао) подигао манастир св. Георгија, који је требало да буде прихватилиште за вернике из Србије. На Синају је

подигнут манастир св. Јована Богослова. "И измоли место на саздање манастира, и би му дано место од игумана и од све братије, и од часнога патријарха Атанасија, и благослов примивши посвети цркву светога и великога апостола и јеванђелиста Јована Богослова на Сиону,.." (Доментијан). Овај манастир је неколико стотина година био право српско упориште у којем су одседале хаџије из свих словенских крајева. Некада веома богат и цењен, данас је само рушевина. Оба ова манастира су била под контролом манастира св. Саве Освећеног, који се налазио у Јерусалиму и коме је Сава дао богате поклоне. Током XVI века контролу над манастиром св. Саве Освећеног преузели су српски монаси. Овај манастир се налази на три часа хода од Јерусалима и смештен је у каменитој јудејској пустињи. Манастир је основао св. Сава Освећени (439-531.), оснивач палестинског монаштва, а по њему је Растко (Св. Сава) и узео име. Рачуна се да је манастир основан 484. године. У овом манастиру је и гроб св. Саве Освећеног, који је смештен у једну пећину, а над гробом се налази осликана његова икона. Доментијан описује како је Сава обишао овај гроб: "и слатко целовавши слику светога написану на часном гробу његову". Све манастире које је посетио Сава је богато даривао, али је од њих накуповао и доста разноразних реликвија. Даљњи пут је Саву из места Акр довео до никејског цара Јована Ватаца (12221254.), а "Цар се обрадова његову доласку и посла своје благоусрдне слуге са својим коњима, да са сваком почашћу доведу светога од мора. Са великом љубављу цар га прими ..." (Теодосије). Од цара је успео да добије део од крста на којем је Исус разапет "и обдари светога часним дрветом крста и моштима светих,..." (Теодосије), а осим тога набавио је и низ других реликвија. Део крста који је Сава донео данас представља једну од највећих реликвија у Хиландару. Након извесног времена проведеног код цара, одлучи Сава да се врати у Свету Гору, а цар му за тај пут обезбеди брод и оружану пратњу. У Светој Гори се Сава дуже време одмарао, а онда кренуо ка Србији. На том путу свратио је у Солун код цара Теодора Анђела, где је такође лепо примљен "И он му указа поштовање великом љубављу и угошћењем и даровањем" (Теодосије). Јасно је видљиво да су односи Саве и цара Теодора веома добри, али изгледа да није било тако и са односима цара и Радослава и стога он овоме поручује: "Цар и митрополит много изговорише светоме да благочастиви краљ Радослав у љубави и у миру са њима пребива, и тако га отпустише да пође својој кући,...." (Теодосије). Оваква царева порука изазива сумњу у то какав је заправо био однос његов са Радославом, јер да је његов утицај био толико јак, као што се тврди, он сигурно не би Радославу упућивао ову доста непријатну поруку. На граници Србије Радослав није дочекао Саву, већ је то учинило његово посланство. "И када се приближио ка земљи отачаства свога, благоверни краљ, синовац његов Радослав, чувши за долазак Преосвећенога, посла у сретење његово. И радост и весеље обузе чеда његова кад сретоше богоноснога учитеља свога." (Доментијан). Нема никаквих доказа да су односи између њега и Радослава били по било чему поремећени. Истина, Радослав га није дочекао на граници, али му је ипак одао дужну пажњу "а и сам, када се приближио, далеко му у сусрет изиђе.

Као што приличи, учини му поклон лицем на земљу и радоваше се неизмерним весељем своме у Господу оцу. А свети архиепископ, видевши самодршца и његове благородне, и сва чеда својега отачаства, похвали Бога и даде свима мир и благослов и целив у Господу, и тако после великог угошћења, сви одоше на починак" (Теодосије). Осим што га није дочекао на самој граници (учинио је то нешто даље), Радослав је Сави указао сву ону пажњу коју је овај и раније добијао од Стефана Првовенчаног и стога нема никаквог основа да се тврди да је код њих било каквих неслагања. Неколико наредних година Сава је провео у црквеном и пастирском раду. У оквиру тога извршена је и канонизација Стефана Првовенчаног (Симона), а његове мошти су пренете из Студенице у Жичу. "Дозвавши епископе и игумана и све црквене и часне свештене личности, сврши са њима свету и божаствену службу о спомену брата својега првовенчанога краља Стефана". Даље се описује пренос Стефанових моштију "и са сваком достојном чашћу из Студенице ове подигавши у Божјој великој цркви од Стефана сазданој, у Архиепископији што се зове Жича, са псалмима и песмама и сваком чашћу ове положи" (Теодосије). Србија је у то време имала доста добре позиције, а мир је већ дуже време владао у њеним границама. Последњих десетак година Стефанове владавине било је мирно и Србију нико није узнемиравао, као што ни сам Стефан није предузимао било какве акције. Слична је ситуација била и за време Радослава и могуће је да би ова ситуација могла потрајати и дуже време, да није дошло до слома епирског царства. У то доба латинско царство је било у потпуном распаду док су две грчке државе, никејско и епирско царство, нагло јачале, постепено одламајући од Латина комад по комад њихове територије. Истовремено, ојачало је и бугарско царство и то нарочито откада је престо преузео Јован II Асен (1218-1241.). Овај цар је такође одједном почео да показује неке амбиције ка томе да сруши латинско царство те да створи неко бугарско – грчко царство које би заменило Византију. Сада је на територији некадашњег византијског царства постојало четири царства: бугарско, латинско, епирско и никејско. У самоме почетку иницијативу је имало никејско царство, а нарочито откада је на престо сео Јован III Дука Ватац (1222-1254.). Управо њега је посетио Сава на своме путу у Свету земљу. Током 1225. године никејско царство је послало војску у Тракију, а на позив становника Једрена. Чинило се да их ништа не може зауставити. Једрене је пало, а војска се покренула ка Цариграду. Латинско царство је било на издисају, међутим, изненада се појавила војска епирског цара Теодора (Радослављевог таста). Никејци су се морали повући, а Теодор је наставио да иде ка Цариграду. Могуће је да би у томе и успео да се није појавио нови противник: бугарско царство. Бугарски цар Јован II Асен је такође желео да створи византијско-бугарско царство, а за то му се ускоро указала прилика. Када је латински цар Роберт Куртене, умро 1228. године, наследио га је син Балдуин II. Како је он био малолетан, Латини дођу на помисао да регенство до његовог пунолетства понуде баш бугарском цару Јовану Асену. Ово је наравно одмах супротставило Бугаре и Епирце, а епилог свега је била страшна битка између њих

на Клокотници, притоци Марице (1230.). Бугари су страшно разбили војску цара Теодора, а њега самог заробили и ускоро ослепили. Престо у Епиру сада је преузео Теодоров брат Манојло. Сада више епирско царство није постојало као иоле озбиљна сила. Управо су битка на Клокотници и пропаст цара Теодора одиграли велику улогу у следећим догађајима у Србији. Краљ Радослав се у потпуности ослањао на свога таста, епирског цара Теодора и захваљујући њему одржавао се на власти. Пропашћу Теодора и он се нашао у опасности, будући да је нестало његовог тако моћног заштитника. У овој ситуацији Радослав се очигледно није могао снаћи; читава његова политика је лежала само на једној основи, подршци епирског царства. Он се није могао или није умео приближити Бугарима који су опет сматрали себе наследницима Епирскога царства, те су сходно томе гледали на Србију као на своју вазалну државу. Они су заправо хтели да у Србији остваре онај утицај који је до тада имао Епир, но док је Радослав био краљ то је било тешко изводљиво. У познатом натпису у цркви четрдесет мученика у Трнову, наводи се да је бугарски цар Асен II освојио све земље од Једрена до Драча, а уз ове земље набрајају се још као земље под влашћу Бугара и српска земља те Албанија. И у самој Србији је већ постојало незадовољство Радослављевом владавином, а нарочиту мржњу је изазивала његова жена. "Јер благочастиви Радослав краљ у свему најпре благопохвалан и изванредан, постаде покоран жени, од које и би повређен умом" (Теодосије). Тешко ће бити да је његова жена била та која је изазвала незадовољство властеле; једноставно радило се о владару који није био довољно флексибилан и који је водио једнострану политику. Такво чврсто везивање за Епир, Радослављев отац, Стефан Првовенчани, сигурно не би себи допустио. Он је увек био спреман да се приклони тамо где су му интереси, што Радослав није знао. Стога није чудо да се властела ускоро побунила и као свога кандидата насупрот Радославу истурила је његовог брата Владислава, оправдавајући све то његовом неурачунљивошћу. "Властела су негодовала због неурачунљивости ума његова и одступила од њега и приступила млађем брату његову Владиславу, те међу браћом настаде мржња и гоњење због горке славе краљевства" (Теодосије). Могуће је да су и сами Бугари имали великог удела у овој побуни те да су подржавали Владислава. У суштини, овде се радило о саблажњивој борби два брата Немањића око власти, толико уобичајеној међу припадницима ове династије. Краљ Радослав није био толико немоћан колико то често жели да се прикаже, будући да је пружао отпор све до јесени 1233. године, када је коначно сломљен његов отпор. Радослав је након тога морао са женом Аном да бежи у Дубровник, који га је љубазно примио. Сава није одобравао ове сукобе, а није ни могао, јер се вероватно добро сећао сличног сукоба између Стефана и Вукана које је некако успео да умири. На сличан начин је покушао да умири Радослава и Владислава, али у томе није успео. "Свети их је много молио и претио им да буду у миру, и када није могао да их умири рече: Ако је од Бога оно што ви чините, воља Господња да буде" (Теодосије).

Сава је покушао да примири сукоб и његове симпатије су сигурно биле на страни Радослава, као легитимног владара Србије, међутим у овом сукобу Владислав је био много јачи и видевши да ће Радослав ускоро бити сломљен, Сава је пристао да га крунише за краља. У том моменту из Саве је проговорио практични политичар. Он никако није могао бити задовољан овим превратом, међутим сигурно се плашио да би сукоб могао узети дубље размере и можда довести саму државу у опасност. Стога је за Србију било много практичније и корисније да се призна фактичко стање ствари, односно да се озакони Владислављева премоћ и да се он крунише за краља. Видевши да ће Радослав свакако изгубити, те да би тиме што би га подржао само продужио и распламсао овај сукоб, Сава се одлучи да крунише Владислава и овоме на тај начин да легитимност: "и узе престо оца свога кир Стефана краља, и би благословен и венчан од Преосвећенога" (Доментијан). Да Сава није имао нимало симпатија према Владиславу види се и код Теодосија: "А свети архиепископ краљевством и молитвама венча свога синовца реченога Владислава, мада је незаконито и разбојнички уграбио власт, али је судио да је то по божјој вољи". Теодосије се нимало не либи да наведе да сматра Владислављеву побуну "разбојничком" као и то да је његова власт без икакве сумње незаконита. Другачије није могао ни Сава да размишља, но у питању је сада био опстанак државе. С друге стране, власт је ипак остајала у династији Немањића и то је можда могла бити утеха.

18. Краљ Владислав и смрт Светог Саве На Балкану је тада био најмоћнији бугарски цар Асен, коме до краја ипак није успело да постане регент у латинском царству. Чини се да је баш битка на Клокотници њега удаљила од овог циља и стога је она за њега, иако војна победа, била у суштини политички пораз. Латини су Асена тражили за регента у доба док је епирски цар Теодор претио, но његовим падом нестало је те опасности. Стога се Латини одлуче да регенство понуде јерусалимском краљу Јовану од Бријена. Ово је наљутило Асена коме сада латинско царство постаје главни противник. Ускоро склапа савез са никејским царем Јованом и епирским владарем Манојлом. Манојлово учешће је било другоразредно, будући да се он једва одржавао у Солуну, Тесалији и Епиру где је управљао. Овакав нагли преокрет политике бугарског цара, у коме он постаје противник латина имао је свој логични наставак и у црквеној политици. Још од 1204. године, од дана када је бугарски владар Калојан крунисан круном из Рима, бугарска црква је била под утицајем римскога папе. Сада, када је почео да ратује против Латина и то уз помоћ православних савезника (никејско царство и епирско царство) ова ситуација је постала неиздржива. Стога Асен раскине везе са римском куријом и покуша да од никејског патријарха добије самосталност. Међутим, патријарх постави услове које су стављале бугарску цркву у потчињен положај, те цар од свега тога одустане за прво време, но касније након дужих преговора Никеја је ипак дозволила да се оснује бугарска патријаршија у Трнову. За то време нови српски краљ Владислав се приближио бугарском цару тако што се оженио бугарском принцезом Белославом (ћерка цара Асена). Највеће заслуге за

остварење овог брака има баш Сава, који је очигледно покушавао да Србију веже за најјачу силу на Балкану. "И доведе му невесту, кћер цара загорскога званога Асена, и обоје благословом утврди" (Теодосије). Није познато колико је велики утицај бугарски цар имао на Владислава, али да га је имао није било сумње. Било је мишљења да је Владислав чак признао и врховну власт бугарског цара те на неки начин довео Србију у вазални положај у односу на Бугарску, но то су углавном произвољне оцене. Иако се бугарски цар у натпису у цркви четрдесет мученика хвали да под влашћу држи и српску земљу, тешко да је било тако. Нема сумње да је Асен успео да неке српске земље стави под контролу, али у историјским изворима нема нити једнога податка који би говорио да је Владислав признавао цареву врховну власт. Бугарски цар је вероватно имао највећи утицај на политику краља Владислава, међутим колики је он био може се само претпостављати. Савез православних земаља који је цар Асен стварао изгледа да је био без Владислава. Могуће је да се Владислав плашио сувише великог везивања за Бугарску, поучен примером свога брата Радослава који је везивањем за епирско царство изазвао незадовољство у племству, тако да је падом царства пропао и он. Из овога би се могао извући закључак да Владислав ипак није био толико зависан од Бугара, чим није морао да уђе у овај савез, а што би сигурно био присиљен да уради да је признавао врховну власт бугарског цара. Сава је изненада крајем 1233. године абдицирао са архиепископског положаја и то у корист свога ученика Арсенија. Овај његов чин је обављен у манастиру Жичи на сабору црквених и световних великаша. "Дозвавши у велику Архиепископију у поменуту Жичу, благочастивога Владислава краља и благородне његове великаше, заповеди и да чувају многе ствари које се односе на свете цркве. Изабравши једнога од ученика својих, Арсенија јеромонаха, кога тачно познаваше да је више од других украшен безлобношћу и правдом..." и даље: "Посадивши га место себе као архиепископа на својем благодарованом престолу, утврди га свети, довољно угостивши у Архиепископији самодршца и великаше његове..." (Теодосије). Не постоји иоле видљив разлог који би могао оправдати Савино абдицирање неким његовим евентуалним незадовољством Владислављевом владавином. Иако није одобравао насилно смењивање Радослава, он се са узурпатором Владиславом добро слагао. "Благочастиви Владислав био је благопослушан светоме архиепископу у свему што се тиче светих цркава, и више од других, и остаде с њим у миру и љубави колико се изволи Господу." (Теодосије). Према томе, краљ Владислав није могао бити тај због кога је Сава одлучио да се повуче. Вероватнији разлог јесте да је Сава хтео да још за живота себи одреди наследника те да га својим ауторитетом помаже. У случају да се то ради након његове смрти, биле су могуће несугласице које би вероватно искористила охридска архиепископија да поново стави под контролу српску цркву. До тог момента судбина српске цркве је у многоме зависила само од снажне личности њеног архиепископа, а било је вероватно да ће тако бити и даље. Стога је требало од новог архиепископа створити такву личност, а то је Сава желео да учини још за свог живота и ту би требало тражити разлог за ово изненадно његово повлачење. Да је то тако, потврђује и чињеница да је Сава

извесно време након абдицирања провео у Србији, помажући новом архиепископу Арсенију у обављању послова и у утврђивању његове власти. Архиепископ Арсеније I је у годинама 1234 – 1263. био на челу српске цркве, а након смрти (1266.) проглашен је свецем. Некако у време ових догађаја разрешила се и судбина несретнога краља Радослава. Он је од Владислава побегао у Дубровник (1233.), а пратила га је и жена Ана. Постоје индиције да је он из Дубровника руководио неким акцијама против Владислава и да је очекивао да ће успети да се врати на престо. Колико је он био сигуран у свој поврат у Србију, види се и из тога што је почетком 1234. године издао трговачку повељу Дубровнику у којој обећава Дубровачким трговцима да ће им по повратку у Србију дати неке трговачке привилегије. Због свега тога Владислав је почео да угрожава Дубровник који се морао стога обратити за помоћ босанском бану Нинославу. Како акција против Владислава није успела, то је Радослав након тога отпутовао у Драч у жељи да се обрати тадашњем епирском владару Манојлу, не би ли га овај помогао. Управо у Драчу доживео је Радослав једну изузетно тешку епизоду у свом животу, а као кривац наводи се његова жена Ана. Према наводима Теодосија, она се у Драчу спетљала са командантом града, неким Франком, и побегла са њим. Када ју је Радослав покушао повратити, Франк га умало није убио и стога је несретни Радослав морао да бежи из Драча. "И одмах краљ Радослав изгнан би, и побеже у град Драч. Али му због лепоте жене његове стадоше завидети, и после кратког времена би лишен те злонаравне жене, јер беше друга Далида као прва Самсону, и ова се нађе крива своме красноме господину, јер по њеној вољи оте је од њега велики Фруг који је владао градом и устреми се да га коначно убије." (Теодосије). Након овога Радослав је побегао у Србију, где га је примио Сава и ускоро замонашио под именом Јован. "Поменути Радослав побегавши од смртоносног мача, изагнан из краљевства и лишен жене и одасвуд у недоумици о себи, одмах прибеже светоме архиепископу као својему оцу, а свети га прими радосне душе и довољно га утеши слатким речима од скрби, која му се догоди од брата и лукаве жене." (Теодосије). Сам чин замонашења је по Теодосију урађен због тога што је Сава желео да на неки начин заштити Радослава од освете његовог брата Владислава. "А хотећи зауставити братовљево непријатељство против њега, украси га анђелским и иночким образом, назвавши га Јован монах уместо Радослав" (Теодосије). Радослав је поживео још неколико година и умро (година се не зна, али је била након 1235.), а сахрањен је у Студеници. Сама епизода са неверством Радослављеве жене Ане је веома сумњива, будући да је спомиње само Теодосије. По неким изворима изгледа да до свега овога није дошло и да је Радослав са женом дошао у Србију. Тако се у неким споменицима уз монаха Јована (Радослав) спомиње и монахиња Ана, што може да значи да су обоје заједно дошли и Србију, а након тога обоје се и замонашили. О каснијим односима између Владислава и Радослава (након Радослављевог повратка и замонашења) не зна се много, али је вероватно да Владислав није

узнемиравао брата. Постоји чак и претпоставка да је Радослав добио и један део српске земље на управу. У сваком случају, остатак живота Радослав је провео у миру, а његова несретна судбина изгледа није много дотакла каснија поколења. Иако није био владар онога кова којег је био његов отац Стефан Првовенчани, Радослав никако није заслужио да се тако односе према њему, ни каснија историја тако његови савременици. Он можда није био сјајан владар и освајач, но чињеница је да Србија током његове владавине нема посебних потреса, а његова наслоњеност на Епир, што му је касније узето као највећи грех, јесте тада била једина могућа политика. Ко је тада могао претпоставити да би се једна таква јака држава могла само током једне битке срушити. С друге стране да епирски цар Теодор није био заробљен од стране Бугара, могуће ја да би епирска снага била обновљена и тада би се Радослављева политика до краја показала као исправна. Сличну политику је водио и Владислав, с том разликом што се он исто тако безрезервно повезао са Бугарима. Оно што се Радославу највише може замерити јесте недостатак превртљивости која обавезно иде уз политику и што није умео одмах након пораза Епира да се приближи Бугарима као победницима. Та превртљивост, звана "флексибилност" била је својствена Стефану Првовенчаном, али и свим каснијим великим владарима, и не само Србији. Везе Радослава са охридским архиепископом су касније страшно надуване и Радославу су приписиване намере да поново потчини српску цркву, а да за тако нешто не постоје јачи докази изузев Хомантијанових "Одговора" о чијој аутентичности се може расправљати. О Радославу, као владару, стварала се слика типична за историју коју пишу победници, у којој се о губитницима говори све најгоре. У суштини, Радослав није био дорастао сплеткама и очигледно се није надао да ће удар доћи баш од стране његовога брата, но то још увек не значи да је он био и лош владар. Сам Теодосије га наводи као доброг краља: "Јер благочастиви Радослав краљ у свему најпре благопохвалан и изванредан, остаде покоран жени, од које би повређен умом". Кривица за његову злу судбину се баца на његову жену, Гркињу Ану, а вероватно због доста јаког утицаја Грка што се сматрало да је њено дело. Тешко да је Ана толико могла утицати на Радослава, утицај Грка је био плод тадашње политичке ситуације. Уосталом, за време краљевања Владислава исти такав утицај, ако не и већи, имали су Бугари. Иако је Владислав био ожењен бугарском принцезом нигде се не наводи да је утицај Бугара толики захваљујући њој. Заправо, Теодосије је тражио оправдање за Радослављев пад и нашао га у његовој жени, а то што је Радослав био наслоњен на Епир био је само плод тадашње политичке ситуације. Тада је Епир био најјачи и било је сасвим за очекивати да и има највише утицаја у Србији. Коначно, творац те политике и није био Радослав, наслањање на Епир започео је Стефан Првовенчани онда када је оженио Радослава са епирском принцезом. Грешка Радослављева је само у томе што није успео да се обрачуна са разулареном властелом у Србији, која је своје незадовољство изражавала мењајући краља. Каснији период (али и ранији) је баш показивао то да српска властела није имала много слуха за државне интересе; подређујући их увек својим личним. Коначно шта је добијено рушењем Радослава и довођењем Владислава? Ако је разлог за побуну био сувише велики

утицај једне силе, са новим краљем је утицај остао, али он више није био из Епира већ из Бугарске. Тачније речено, промењен је само господар. Око утицаја из Епира и Бугарске исто тако има мало претеривања. Нити је утицај Епира био тако велики за време Радослава, нити су Бугари могли да утичу много на српске послове, за време Владислава. Да епирски цар Теодор није имао баш тако складне односе са Радославом говори Теодосије када описује Савину посету епирском цару. "Цар и митрополит много изговорише светоме да благочастиви краљ Радослав у љубави и миру са њима пребива". Односи између Епира и Србије очигледно нису били баш тако складни, а да је Радослав био таква играчка у рукама цара Теодора и своје жене Ане, сигурно је да му цар не би слао овакву поруку. То би требало да значи да Радослав није пао због епирског цара и због своје жене Ане, већ је то била типична борба за власт између припадника лозе Немањића око краљевске круне. Они су то радили и раније, а касније ће тога да буде још и више. То је била њихова породична особина, а да ни Владиславу узурпаторство неће донети срећу видеће се онда када га са престола сруши његов брат Урош. Након што је помогао новом архиепископу Арсенију, одлучи Сава да поново крене за Свету земљу и да посети Египат и Малу Азију. У пролеће (или јесен) 1234. године он је кренуо на пут. О томе је обавестио краља Владислава. "Насамо рече краљу Владиславу своју помисао" (Теодосије), а иако се овај одупирао томе Сава отпутује. О овоме Савином путовању било је бројних комбинација, постављало се питање зашто је он у тако позним годинама (преко 60), а био је и болестан, кренуо на овај пут. Најсмелија је свакако она комбинација која налази у овом путу политичке мотиве. По овој верзији бугарски цар Асен (таст краља Владислава) је замолио Саву да код јерусалимског, антиохијског и александријског патријарха изради да бугарска црква добије аутокефалност, да постане патријаршија. Теза веома интересантна и могућа, али у недостатку историјских доказа потпуно својевољна. Много су ближа истини размишљања да је Сава на овај пут кренуо искључиво из религиозних мотива, тим више што у то доба он више није био архиепископ, већ човек који више нема земаљских брига, већ је потпуно посвећен богу. Још су неоснованија размишљања да је Савино путовање изведено због тога што се он није слагао са српским краљем Владиславом. Иако није одобравао његову побуну, Сава је ипак крунисао Владислава и помагао му. Никада он ништа није учинио што би могло да наруши сигурност српске државе и Српске православне цркве, а сва његова активност је увек била усмерена на то да се и држава и црква што више учврсте. Његова љутња на Владислава и овакав протестни одлазак могли би покренути лавину незадовољства и изазвати хаос у Србији, а сав Савин дотадашњи рад је управо био усмерен ка смиривању ситуацију и јачању јединства у држави. Такав Савин поступак би био заправо поништење читавог његовог животног дела, стога је јасно да оваква размишљања немају никаквих основа. Сава је на путовању обишао Јерусалим, затим патријаршију у Александрији, у Египту је обишао пустињаке и Синај. Након тога вратио се у Јерусалим, одакле је отишао у антиохијску патријаршију и коначно након Цариграда стигао је у

Бугарску, у Трново, код Бугарског цара Јована Асена. При доласку у Свету земљу у граду Акр, Сава је боравио у манастиру светог Георгија, исти онај који је он откупио на свом првом путовању и који је служио као прихватилиште српским ходочасницима. Бугарски цар је Саву примио веома лепо. "И прими га цар са великом чашћу и љубазно славље сатвори због њега благоверни цар Јован" (Доментијан). Већ тада је Сава био и уморан и болестан, тако да је недуго потом и умро. Датум смрти остаје нејасан:12, 13, 14. или 15. јануар (у цркви је преовладао датум 14. јануар када се и празнује). Година је такође дискутабилна: 1235. или 1236.? Саму његову смрт описује Теодосије: "А у поноћ када је свитао васкрсни дан недеље, свети причестивши се светим и животворним Христовим тајнама, као што и увек говораше:Слава Богу за све! И одмах, као да су га посетили неки из давнине мили другови, био је весео духом, а овим весељем потврђиваше се долазак анђела Божјих к њему и показа се неисказано светао у лицу, чиме доказиваше чистоту душе своје. И тако, до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју". Нешто пре смрти своје Сава је упутио писмо и краљу Владиславу и српском архиепископу Арсенију где се он вероватно од њих опрашта и која треба да представљају на неки начин његову опоруку. Да је са Владиславом био у добрим односима види се и из тога што он у писму даје овоме благослов. "У писму дарова мир и благослов Владиславу краљу и својега престола намеснику, блаженом Арсенију архиепископу, и свој земљи народа свога, и тако отпусти своје ученике у српску земљу, а сам остаде са мало њих" (Доментијан). Након смрти Сава је сахрањен у цркви четрдесет мученика у Трнову. У међувремену, године 1235. на малоазијској граници у месту Галипољу је потписан грчко – бугарски савез, а недуго потом је у Лампсаку обављена и свадба између византијског престолонаследника Теодора II Ласкариса и ћерке бугарског цара, Јелене. Истовремено је објављено и да је бугарска православна црква добила ранг патријаршије, а одобрење су дала сва четири патријарха. Одмах након тога две уједињене армије ударе на Цариград. Опсада се отегла до пролећа 1236. године, а Цариград се добро држао, највише захваљујући томе што га је помагала млетачка флота са мора. Све то није спречило латинскога цара Балдуина II да у паници побегне из Цариграда. Вероватно да би се и град убрзо предао да међу Бугарима и Грцима није дошло до сукоба. Бугарски цар Асен II се досетио да би пад Цариграда донео стварне користи само Грцима, а да он од тога не би имао ништа. У суштини, створио би себи само јаког противника, а много је боље одржати на животу слабо латинско царство него добити јако грчко. Стога он раскине савез са царем Јованом Ватацем и склопи нови са Латинима, па онда заједно ударе на Грке. Но баш тада у Трнову почне да бесни нека зараза у којој цару Асену умру жена и син, а и трновски патријарх. Стога на брзину склопи мир са никејским царем (1237. године) и пожури у Трново. Латини су наставили операције против Грка, али они сада вишу нису представљали никакву опасност. По повратку у Бугарску цар Асен је због сталних сплетака које је правио дао да се ослепи бивши епирски цар Теодор, но касније га је пустио из заробљеништва, па је овај чак уз помоћ Бугара успео да

свога сина Јована (1240-1244.) крунише за цара у Солуну, претходно одатле протеравши брата Манојла. Међутим, цар Јован се није успео дуго одржати и када га је никејски цар Јован Ватац напао, он се године 1242. одрекне царске круне, а заузврат му цар Јован Ватац остави да влада Солуном, са титулом деспота. Сада више није било никакве препреке да цар Јован Ватац обнови византијско царство, тим више што је током године 1241. умро и бугарски цар Асен. Након Савине смрти и његове сахране у Трнову, српски краљ Владислав је покушавао да од бугарског цара измоли Савине мошти не би ли их донео у Србију. Бугарски цар није био вољан да испуни Владислављеву жељу, тако да је до краја овај морао лично да оде у Бугарску. "А цар беше у недоумици шта да чини, јер мишљаше да ће се лишити царства ако се лиши светога, а уз то јер беше положен у његову манастиру. Позвавши патријарха и своје саветнике, питаше да ли да га преда. А они му рекоше да то никако не чини, јер, рече, велможе и цео град веома негодују због овога" (Теодосије). Ситуација у Србији није била ни мало повољна по Владислава, па је био чак оптуживан да је он крив што је Сава умро и сахрањен у Бугарској. Желећи некако да сузбије ове гласине он је морао по сваку цену донети Савине мошти и сахранити га у неком од краљевских манастира. "А краљ Владислав, видећи да је цар неумољив, беше у недоумици шта да чини. Јер сматраше на себи укор и презир од народа и гнев од Бога, догод буде свети лежао у туђини и ван свога народа. Науми, зато, да сам оде до цара и добије своју прозбу" (Теодосије). У Трнову су преговори између Владислава и цара ишли веома тешко "И била је велика распра и много узбуна због овога,..." (Доментијан). Но, на крају цар ипак попусти и Владислав узме Савине мошти и донесе их у Србију. По биографима цар није имао намере да Владиславу изађе у сусрет, међутим ноћу му се приказивао анђео божји који му је наређивао да Владиславу ипак допусти да однесе Савине мошти. Уплашен, али ипак нерад, цар на крају попусти. При отварању гроба нашли су Савино тело неоштећено па се чинило као да спава, "и телом свега цела и неразрушена, и власи главе и браде све светле и целе да има, и као да лежи и спава" (Теодосије). Након доласка у Србију Савине мошти Владислав сахрани у манастир Милешево. "И сва чеда његова са страхом и вером целовавши Преосвећенога и појући богохвалне песме за његов покој, часно га преведоше у велику Лавру вазнесења Спасова, у место звано Милешеву, у рукотворени манастир тога самога богољупца и светољупца, великога краља Владислава" (Доментијан). Овај манастир представља задужбину Владислављеву, а подигнут је 1234. године на десној притоци Лима, реци Милешевској. У Милешеву су Савине мошти биле све до 27. априла (10. маја) 1595. године, када су их Турци на Врачару у Београду спалили. Након што је пренео мошти светог Саве, Владислав се имао позабавити са унутрашњим проблемима. Ранији сукоби су Дубровником због тога што је овај град помагао његовог брата Радослава временом је избледео, па је у времену 1234/1235. између њих склопљен уговор којим су Дубровчани добили трговачке повластице, али су заузврат морали да се обавежу да неће више дозволити дасе на

њиховој територији припремају акције против Србије. Но, нетрпељивости ипак није нестало и она је стално била присутна. Много је већи проблем представљала Босна, где је од године 1232. бановао Матеј Нинослав. За њега се сматрало да је заштитник јеретика (богумила, вероватно), а папа Гргур IX одлучи да једном за свагда раскрсти са Босном која је у то доба била страшно озлоглашена због јереси. Тадашњи босански бискуп је био трн у оку папи и стога га у писму назива пуким незналицом, бесрамним бранитељем јеретика, затим га оптужује да у цркви не врши никакве службе божије, не зна чак ни форме крштења, а са јеретицима борави у неком селу, док је његов рођени брат чак поглавица тих јеретика. Стога су калочки надбискуп, загребачки бискуп и препозит св. Ловре калочке надбискупије требали да испитају његов рад. Да је извештај ове тројице био поразан види се из тога што је папа послао свога легата Јакова у Босну да на лицу места види о чему се заправо ради. Легат је имао овлаштења да босанскога бискупа и замени, међутим он сву кривицу за јерес у Босни баци на надбискупа дубровачког. Стога је босанску бискупију одузео из јурисдикције дубровачког надбискупа и дао је калочком надбискупу. Током самог поступка босански бискуп није нити једног момента порицао то да је богумил већ му је једино оправдање било "да је из простодушности погрешио" мислећи да су богумили правоверни. Колико је он при тој својој изјави био искрен данас је тешко рећи, али ако јесте онда би се могло поставити питање његовог образовања, јер ако он није био у стању, као бискуп, да разликује правоверје од кривоверја, шта се онда могло очекивати од обичних верника. Ако је босански бискуп мислио да ће му оваква одбрана помоћи да се оправда код папе, онда се љуто преварио, јер га овај одмах смени уз оправдање да "у том греху нема велике разлике између оних који варају и оних који су преварени; тим више кад се они, који би као кедри Либана имали стајати, уплету у мрежу различитих заблуда, и који постану поводом пропасти, а требали би бити узроком спасења". У сваком случају папски легат није наишао на било какав отпор. Било како било, одлука папе је била велики ударац за Босну јер су Угари преко калочког надбискупа имали пуну могућност за деловање. Бан Нинослав се једно време томе опирао, али пошто је постојала опасност да калочки надбискуп уз помоћ Коломана, херцега Хрватске, иначе рођеног брата угарског краља Беле IV (1235-1270.), покрене крсташки рат, на крају попусти и привидно прихвати католичку веру. То су учинили и други босански великаши међу којима је свакако најистакнутији био Нинославов рођак, по имену Пријезда који је изјавио своју "чисту и искрену оданост према светој цркви не само у речима него и чином верно прогонећи јеретике". Изгледало је да је папа коначно остварио оно што је желео, те стога он бану Нинославу пише: "Грлећи те искреном љубави, твоју особу и твоју земљу Босну примамо под заштиту св. Петра и нашу са свима поседима..." Но, папа посебно подвлачи то да његова заштита вреди само док Нинослав буде у католичкој вери.

Нинослав није био ни у ком случају искрен, желео је једноставно да добије у времену. Истовремено, он папину тренутну милост искористи да се жали на херцега Коломана како му овај отима поједине делове Босне. Није Нинославу толико сметао Коломан, колико усорски кнез Сибислав који је био католик и којег је Коломан знатно помагао. Кнез Сибислав није признавао Нинослава, те је стога покушавао да се дочепа банске столице. Управо жалбом на Коломана, бан Нинослав је постигао то да папа заустави Коломана, а овај кнеза Сибислава. Иако се бан Нинослав привидно приклонио папи, а босански бискуп је замењен са доминиканцем Иваном, иначе Немцем, папа се ускоро уверио да у суштини ништа није урадио. Да ли се бискуп Иван уопште и појавио у Босни, велико је питање, ако јесте брзо је одатле побегао плашећи се за живот. У Босни је планула буна, како против папе, тако и против угарског утицаја. Стога током 1234. године папа покреће крсташки рат против јеретика у Босни, а вође су требали да буду херцег хрватски Коломан и бискуп босански Иван. Ускоро су позвани сви белосветски пробисвети да узму учешћа у овом рату, а заузврат су добијали од папе опрост свих грехова и исти онај статус који су крсташи имали када су ишли у Свету земљу, а све у складу са папиним писмом бискупу Ивану: "који би на његов позив крст узели за уништење јеретика, онај опрост и оне повластице подели које се дају оним крсташима који иду у Свету земљу". У оквиру тога Босна је чак од стране угарског краља Андрије (још је тада био на власти) дата у потпуно власништво Коломану, а папа је то потврдио (1235.). То је требало да значи да је бан Нинослав збачен са власти, али постигнут је сасвим супротан ефекат. Босна се тек од сада бранила као један човек. Колико је овај рат био напоран, види се из тога што је несуђени бискуп босански Иван затражио од папе да га овај разреши од даљњег учешћа у овом рату, но папа то одбије. Рат је за крсташе и иначе ишао веома лоше. Нешто захваљујући непроходном терену, али више зато што су изузев кнеза Сибислава и мајке му Анке, сви босански великаши прешли на страну бана Нинослава. У то је умро и угарски краљ Андрија, а наследио га је његов син Бела IV (1235-1270.) који је наставио да помаже Коломана у овом рату. Током 1237. Босанци почну да попуштају. тако да је изгледа до краја те године Коломан успео да дође чак до Раме, прегазивши целу Босну. Управо те године (1237.) Коломан одједном своју акцију проширује и на Хум, што је забринуло српскога краља Владислава, будући да је он држао под својом влашћу делове ове области. Северни део Захумља који је држао кнез Тољен (потомак Немањиног брата Мирослава) пао је веома брзо, а Владислав је морао да покрене војску не би ли заштитио своје области. Крстарећи са својим одредима дуж границе, Владислав је дошао чак до реке Цетине, али неких озбиљнијих окршаја са Коломаном није имао. Крсташки рат у Босни није донео посебно великих резултата, будући да Коломан никада није успео да овлада и централном Босном, а бан Нинослав није био много забринут за своју власт, тако да током 1240. године њега и његове великаше прима Дубровник. У повељи коју је издао Дубровнику он граду чак обећава да ће му пружити заштиту уколико краљ Владислав нападне. Тада су српске чете крстариле

у околини Дубровника, а и сам краљ Владислав је био са њима. Дубровчани су се можда сећали ранијих размирица са Владиславом па су га се прибојавали, или је можда он заиста узнемиравао Дубровник, углавном он је представљао опасност. Развој догађаја на том терену би био заиста неизвесан да година 1241. није донела неколико неочекиваних догађаја који су у потпуности пореметили дотадашњи ток догађаја.

19. Нови краљ Урош I "Велики" (Храпави) Први догађај је био значајан само за Балкан, поготово за Србију. Била је то смрт бугарског цара Јована II Асена (јун 1241.) која је нарочитог трага оставила у Србији. Баш захваљујући моћној подршци коју је добијао из Бугарске, Владислав је и успео да са власти сруши свога брата Радослава. У доброј мери захваљујући даљњој бугарској подршци он се и даље одржавао на власти. Иако везе између њих нису биле баш тако складне, бугарска помоћ је и те како била значајна, тако да је након цареве смрти Владислав имао унутрашње немире. Могуће је да би Владислав те немире и смирио, будући да је он био владар са ипак значајним способностима, да се није појавила још једна опасност која је била за целу Европу налик на најстрашнију ноћну мору. Негде из дубина Азије појаве се Монголи; које је ујединио Темуџин звани Џингискан, који у периоду од 1206. до 1227. године успева да освоји територију коју до тада нико пре њега није успео. Пала је Манџурија, северна Кина, Туркестан и цела Азија све до Крима, краљевина Тангутска и Велика Бухарија. Монголи су изазвали страшан страх по Европи, нико није знао одакле они долазе. "Те године (1223) избили су погани а да нико није тачно знао ни ко су, ни одакле су дошли, којим језиком говоре, ком племену припадају и које су вере. Звали су их Татарима... Неки су говорили да си изашли из пустиње Јатреб: бог зна ко су.." (Нестор). Овде се већ види забуна око имена нападача: Монголи или Татари. Ова нејасност око имена је у Европи дуго владала. Нестор спомиње Татаре који су заправо представљали само једно од пет племена која су превлађивала у Монголији. До забуне је дошло због огромног страха који су Монголи изазвали, па се сматрало да долазе из подземног света Тартара и који се налази испод самога пакла. Након битке на Калки (мај 1223.) где су Монголи страшно потукли Руског кнеза Мстислава, они су се одмах повукли и следећих тринаест година се занимали освајајући Кину. Након освајања Кине они поново крећу на Европу под вођством новога кана Огатаја. Овај шаље Џингис – канова унука Батуа са војском за коју процене (претеране вероватно) тврде да је бројала око пола милиона људи. До краја 1240. године сва Русија је била заузета, да би даље као плен Монгола пале Пољска, Угарска, делови Хрватске па чак и делови Босне и Србије. Угарска војска коју је тешком муком успео да сакупи краљ Бела IV на реци Шај буде сатрта (погинуо је и херцег Коломан), а Бела IV побегне у Аустрију, а затим пређе у Загреб, одакле је покушао да организује отпор. Савременик ових догађаја, архиђакон Тома овако описује Монголе: "Ти су људи малени, али прса су им широка. Сподоба њихова је грозна; голобрадо лице и плоснато, нос туп, а мале очи раздалеко једно од другога.

Одијело им је непродирно, а састављено је сложене коже те наликује љускама. Кациге су им од коже или од жељеза. Оружје им је завинута сабља, тулац, лук и стрелица с оштрицом од жељеза или кости која је за четири прста дужа од наше. На своје црно-бијеле заставе мећу на врх вунену киту. Њихови коњи, које јашу без седла, малени су али јаки, викли напору и гладу; премда нису потковани, пењу се и веру по пећинама као дивокозе, а послије тродневнога трка задовољавају се с мало одмора и хране. А ни људи не брину се много за своју храну, као да живе од саме окрутности; не једу круха, храна им је месо, а пиће коњско млијеко и крв. Са собом вуку велик број заробљеника, особито оружаних Кумана. Силом их гоне у битку и убијају чим виде да слијепо не срћу у бој. Монголи сами не иду радо у бој. Ако пак који од њих погине, одмах га покопају на оном мјесту, тако да му се гроб не позна извана. Готово нема ријеке преко које не би са свим коњима препливали. Преко великих ријека ипак се превозе на својим мјеховима или чамцима. Шатори су им од костријети или од коже. Премда их има голема множина, ипак нема у њихову табору штропота, нити халабуке, већ муком мучећи ходају и муком муче када се боре". У зиму те године (1241.) Монголи преко леда пређу Дунав и упадну у западну Угарску, а да Бела IV није успео да организује било какав отпор. Цела је Хрватска сада горела, а кан Бату је упутио посебну потеру која је тражила Белу који је сада био у Сплиту али ускоро оде у Трогир будући да му се Сплит није учинио довољно сигурним. Пред Сплитом нису Монголи много тога покушавали већ га оставе и ударе на Клис где су мислили да је Бела. Опсада им није успела и морали су да се повуку, а у међувремену и Бату дочује да је умро кан Огатај (децембра 1241.). Ипак одлучи да покуша напад на Трогир јер је начуо да је Бела у њему. Напад није успео, а и Бела је већ био побегао из Трогира на острво Раб. Монголи су чак имали покушај да освоје ово острво, али невични борби на мору настрадају. Даљњих покушаја више нису имали будући да су журили да се врате кући пошто је након смрти Огатаја требало изабрати новога кана. У свом повлачењу Монголи пређу преко Србије, Босне и Бугарске на путу ка доњем Дунаву, успут их пустошећи. Иако је страдала, Србија ипак није тако јако осетила овај монголски удар будући да се становништво склањало у непроходне шуме а Монголи нису показивали вољу да их тамо траже. Од српских градова страдали су Котор, Дриваст и Свач. Читав овај поход био је у суштини пљачкашки и могао би се упоредити са плимом која све руши пред собом, али се и исто тако брзо и повлачи. Овај упад Монгола је у Србији изазвао узбуну, извесне потресе, али не и неке дубље промене. Прави потрес је изазвала већ поменута смрт бугарског цара Асена (1241.) остављајући краља Владислава без значајне подршке. Побуњена властела је као свога кандидата истакла трећег сина Стефана Првовенчанога који се звао Урош (1243-1276.), а од 1242 године па до пролећа 1243. године трајала је борба око власти. Напокон у пролеће 1243. године Владислав је био присиљен да одступи и да се одрекне круне у Урошеву корист. Изгледа да је Урош веома брзо успео да ухвати Владислава и да га негде држи затвореног, тако да се као главни носилац отпора Урошу спомиње баш

Владисављева жена Белослава. Она је једно време као изгнаница боравила у Дубровнику, а да је заиста она била та која је из Дубровника управљала отпором против Уроша види се из једне Дубровачке повеље из лета 1243. године. У тој повељи Дубровчани се обавезују према краљу Урошу да краљица Владислављева неће ни на који начин предузимати било коју радњу која би била против њега. То што се само она спомиње наводи на помисао да је отпор постојао и да је краљица Белослава управљала њиме, а како се нигде не помиње и Владислав то би могло значити да је он био негде затворен. Ипак на сву срећу ово стање није дуго трајало, браћа су се веома брзо измирила. Урош се показао као веома предусретљив према Владиславу, дајући му на управу Зету и остављајући му краљевску титулу. У суштини о овој борби између браће се веома мало зна, као што се не зна ни прави разлог незадовољства владавином Владислава. Као и увек, када се не зна прави разлог неке појаве, потеже се за претпоставкама, а како је баш непосредно пред Владислављев пад умро и бугарски цар и десила се монголска провала, то се ти догађаји аутоматски повезују са овом побуном. Колико је то тачно остаје ствар процене. Ако се донекле и може повезати смрт бугарског цара и Владислављева слабост због изгубљене бугарске подршке, заиста није јасно зашто би монголска провала била онај моменат који је нашкодио Владиславу, а помогао Урошу? Каснији извори веома мало помињу краља Владислава, а и када то чине напомињу се његови пријатељски односи са Урошем, што значи да је он у потпуности изгубио владарске амбиције, те да више ништа није покушавао не би ли повратио престо. Владислав је имао два сина (Стефан и Деса) и једну ћерку за коју се не зна како се звала, а била је удата за омишког кнеза Ђуру Качића (1239-1274). Владислављева деца као и њихови потомци у каснијем политичком животу Србије од тада више немају никакве улоге и не помињу се више. Од 1243. на српском престолу седи краљ Стефан Урош I (1243-1276), четврти и најмлађи син краља Стефана Првовенчаног. У периоду од 1228. када је умро Стефан Првовенчани па до 1243. године, на српском престолу изређала су се тројица његових синова. Оно што је карактеристично јесте да је смена на престолу (Владислав место Радослава и Урош место Владислава) извршена насилним путем. Тиме су синови Стефанови наставили неславну традицију у кући Немањића. Оно што једино можда може да утеши јесте да се још једино нису убијали између себе. Сама српска властела је и даље показивала знаке велике непокорности која је ишла дотле да је свргавање краља постала обична ствар. Такву властелу могао је у запту да држи само изузетан човек коме нису биле стране ни политичке смицалице, али ни најобичнија ликвидирања непослушних. Радослав и Владислав очигледно нису имали оне квалитете које је имао Немања и Стефан Првовенчани и стога су морали пасти. Њихов суноврат не треба тумачити тиме да су они били лоши владари, више је то био сплет околности у којима се Србија нашла у датом моменту, а у којима се они нису успели довољно брзо снаћи.

Радослав сигурно није био такав слабић каквим се кроз радове биографа приказује, а то се поготово односи на Владислава који је имао и војних судара са Угарима. Само време у којем су они владали тражило је владара другога типа, тражило је некога ко је могао да буде до крајности превртљив, али и ратоборан. Грешка Радослава и Владислава је била у томе што су се они ослањали искључиво на једну страну (на Епир или Бугарску) што их је чинило веома рањивим у случају слабости њиховог заштитника. Ни један од њих није имао онај префињен дар политичара који осећа са које му стране иде опасност и који зна ту опасност да предухитри. Та особина је била својствена њиховом оцу Стефану, довољно је сетити се његових потеза са Стрезом, угарским краљем Андријом итд. Стефану Првовенчаном је била својствена вијугава политичка линија, он се једно време ослањао на Византију, затим на папу, опет после на Византију (Епир) итд., увек налазећи свој интерес. Он је поред свог политичког дара био и у потпуности спреман ратник, али то је ипак било другостепене важности. Највећи његови успеси су постигнути баш на политичком плану. Историја је углавном неправедна када говори о резултатима владавине Радослава и Владислава, називајући их слабим владарима. Они можда нису имали спектакуларних војних победа или одговарајућих политичких резултата, али они су ипак успели да сачувају Србију од свих оних ратова који су тада потресали Балкан. Држава је била сачувана од упада споља што је касније и те како дошло до изражаја и што је толико помогло краљу Урошу. То што ни један од њих није имао ратних подухвата сасвим је разумљиво ако се погледа окружење у којем је тада била Србија. На коју је страну она могла да се шири? Са севера је била Угарска, са друге стране били су моћни Епир и веома јака Бугарска и у почетку јако, а касније све слабије латинско царство. Са таквим противницима Србија се није могла носити, коначно, ни сам Стефан Првовенчани није на њих ударао. Било је битно само сачувати своју независност и спречавати унутрашње сукобе. Баш на унутрашњем плану Радослав и Владислав су изгубили контролу и то их је стајало власти. Сам Радослав није био творац политике ослањања на Епир, то је био Стефан Првовенчани који га је оженио епирском принцезом. Потез сасвим разуман, али изненадан пад епирског цара Теодора био је за Радослава трагичан. Ту прилику је искористио Владислав и вероватно уз бугарску помоћ, преотео власт. Политику наслањања на Бугаре подржавао је и сам свети Сава који је, ако је веровати биографима, био тај који је оженио Владислава ћерком бугарског цара Асена II. Тиме је ударен темељ наслањању на Бугарску, што је опет било за Владислава трагично након што је бугарски цар умро. Судећи по овоме Радослав и Владислав нису били ти који су одредили правац спољне политике Србије, они су били ти којима је управљано. Можда је ту њихова грешка, а можда се и није могло другачије. Било како било, један период за Србију је био завршен. Велики жупан Стефан Немања је успео да Србији прибави независност и колико – толико јединство, као што је успео и да цркви створи све предуслове да ојача. Његов син краљ Стефан

Првовенчани је Србију дигао на ранг краљевине и уз помоћ светог Саве омогућио српској цркви самосталност. Истовремено, сломио је унутрашње сепаратистичке тежње које су долазиле из Зете, а оно што је овде посебно битно јесте да је учвршћена династија Немањића. Наследници Стефанови, Радослав и Владислав, нису имали тако спектакуларне резултате као њихови претходници, али нису ни расули оно што је пре њих створено. Престо је изгубио и један и други, али држава и њено јединство су сачувани. Да то није мало видеће се онда када Стефан Урош I (1243-1276) започне са својим подухватима. Овај краљ је својевремено називан "великим" због резултата које је постигао, а којих сигурно не би било да није имао државу која је била у стању да прати и оствари његове замисли. Баш таква нетакнута држава способна за велика дела јесте заслуга Радослава и Владислава. Они њу нису оснажили, али је нису ни ослабили. Начин на који је Урош успео да се дочепа власти остао је непознат, па стога и претпоставка да је он успео да искористи комешање у Србији које је настало након смрти Бугарског цара. Сам Урош I, звани "велики", није омиљена фигура у српској историографији. Овај владар се није сувише истицао у ратним дејствима, и то је било толико упадљиво да су га у околним земљама сматрали мирољубивим. Но, ту оцену не би требало схватити као и коначну. Урош је имао ратних дејстава, међутим то нису никако биле онако спектакуларне битке које је имао Немања. Његова политика је била доста смотрена и опрезна са вероватно највише превртљивости које су Немањићи кроз своју историју показали. Стефан Првовенчани је показивао велику гипкост при одабиру политичког правца, међутим Урош није био само "гибак", он је заиста био превртљив. Ипак, савременици су га ценили дајући му надимак "велики", мада није јасно зашто. Осим овог надимка Урош је носио и један други много непријатнији. Да ли због боје гласа или због храпавог лица, тек зван је и "храпави". Гледајући сумарно долазак Уроша на власт, његово владање као и каснији одлазак са краљевског трона, може се слободно рећи да је све то било у оквиру и дотадашњег понашања Немањића. То заправо значи да је Урош силом дошао на власт, да се са доста муке одржавао на власти имајући највише проблема баш са синовима, те да је до краја мимо своје воље морао да уступи краљевску круну своме сину. Немањићка страст за влашћу и побуне да би се до ње дошло биле су изражене међу синовима краља Стефана Првовенчаног. Од четири сина које је он имао, само један од њих, Предислав није показивао неких амбиција према круни и он је једини од њих који није седео на краљевском престолу. Могуће је да би се и он умешао у борбу за наслеђе да се није бавио духовним позивом, тако да је једно време био епископ захумски, а касније и српски архиепископ Сава II (1263-1270.). Ипак, оно што је за утеху, јесте то да Стефанови синови ипак нису потезали сва средства која су можда могли. Нити један од тројице Стефанових синова (Радослав, Владислав, Урош) у овим борбама око власти нису доводили стране силе, нити су њих уплетали у ове борбе. Неку помоћ из иностранства они су сигурно добијали, но то никада није била помоћ тога обима који би могао касније Србију да доведе у

вазални положај. Довољно је сетити се Вуканових потеза који је као цену за угарску помоћ у борби против Стефана Првовенчаног, признао чак врховну власт угарског краља. Радослав је бежећи од Владислава налазио уточиште у Дубровнику, међутим могло би се запитати шта би се десило да је он којим случајем отишао у Угарску. Ови би га вероватно помогли и тада би Србија ушла у страшне борбе око превласти, које би се ко зна како завршиле. Слично је поступила и Владислављева жена Болеслава (Владислава је тада вероватно Урош негде држао затвореног) која је из Дубровника управљала отпором. Изгледа да нити једноме од њих није падало на памет да би се помоћ могла тражити у некој од католичких земаља (Угарска на првом месту), што би можда могло земљу да доведе у опасност. Ови династички окршаји нису много оштетили земљу и дешавали су се у одређеном кругу људи, тако да сама држава није много трпела. Борба између браће била је у сваком случају до крајности саблажњива но то је ипак било у духу тога времена и није било ништа неуобичајено. На крају браћа би се углавном измирила, а ако се после тога и нису много трпела, ипак нису потезала више оружје један на другог. Исто тако још увек се нису и убијали између себе. Само окружење у којем је била давало је Србији доста могућности да се мирно развија. Талас Монгола који је прошао кроз Источну Европу нарочито је нанео штете Бугарској. Она је већ самим тиме што је цар Асен II изненада умро (1241.) била довољно уздрмана. Најезда Монгола је то стање само још више продубила. Цара Асена је наследио његов малолетни син Калиман I (1241-1246.) али он није дуго владао. Већ 1246. поново долази до смене на Бугарском престолу, а цар је сада још један Асенов син, Михаило Асен (1246-1256.). Сада је Бугарска била у врло лошем стању, а била је и монголски вазал. Те непрестане зађевице у Бугарској искористио је најбоље никејски цар Јован Ватац, који након проласка монголског таласа на Балкану нема ниједног равноправног противника. Он је најпре отео Бугарима све провинције јужно од Адријанопоља које иду до Вардара. Касније је неутралисао највећег такмаца у борби за обнову византијског царства: епирско царство. Сам Епир након пораза код Клокотнице (1230) не представља више неку посебну силу тако да продору Никејаца у Епир није ни био пружен неки посебан отпор. Тада би се та царевина (Епир) вероватно и распала да Никејци нису морали да прекину свој продор због навале Монгола у њихове мало азијске крајеве. Но, то је било сасвим довољно да тадашњи епирски владар, Јован (1240-1244.) увиди сав бесмисао отпора, те се стога одриче царске титуле и признаје врховну власт никејског цара Јована Ватаца. За узврат овај му оставља да управља Епиром, али не више са титулом цара, већ са називом деспота. Упад Монгола у малоазијске поседе никејског царства одвратио је пажњу цара Јована Ватаца, тако да све до 1246. године он нема времена за догађаје на Балкану. Након проласка монголске опасности он се вратио у Европу и године 1246. је коначно ушао у Солун. Латинско царство је било ограничено само на територију око Цариграда и од њега је чак и папа био дигао руке. Било је сасвим очигледно да на Балкану постоји само једна права сила: никејско царство. Једина држава која им је могла конкурисати

била је Угарска. У прво време након монголске најезде угарски краљ Бела IV је морао да се посвети обнављању страшно опустошене државе. Баш некако у то време почели су сукоби Сплита и Трогира око неких повластица (1242.). Једно време се овај сукоб примирио, да би током 1244. године поново плануо, и касније се претворио у општи рат у Хрватској и Босни. Током 1242. године Бела је ратовао са аустријским херцегом Фридрихом Бабенбергом, а одмах потом и са Венецијом због Задра. Рат са Венецијом до краја не испадне сретан и Бела буде приморан да се одрекне Задра. Након овога Бела поново ратује са Фридрихом Бабенбергом, а у том рату Фридрих гине. Иза себе није оставио наследника, тако да се око његовог наслеђа почну отимати Бела, немачки цар Фридрих II и Чешки краљ Већеслав I. Баш док се припремао за овај рат дође Бели вест да Монголи поново спремају напад на Угарску, стога он 1247. и 1248. годину проводи у осигурању државне границе. Бескрајни рат око Бабенбергова наслеђа се коначно завршио 1254. године миром у Пожуну. Бела је такође успео да искористи нестабилност Бугара након смрти њиховог цара Калимана, те да током 1246. године узме себи титулу "краља Бугарске". У Босни је такође био активан, па је најпре успео да убеди папу да овај босанску цркву подложи под власт калочке надбискупије, што је коначно током 1247. године и урађено. Тиме је папа из надлежности дубровачке архиепископије одузео босанску цркву, а Дубровник да би то некако надокнадио покушао је да под своју надлежност стави барску архиепископију што ће опет касније изазвати доста сукоба са Србијом на чијој је територији био Бар. Током 1250. године у Босни је умро и бан Нинослав, а Угари искористе унутрашње смутње и током 1254. ставе Босну под своју контролу. Босна након тога буде издељена на мање делове које је као свој посед делио краљ Бела. Ипак, у ужој Босни одржао се бан Пријезда, по предању родоначелник касније династије Котроманића. Читава ова ситуација је ишла у корист српском краљу Урошу, будући да га се околна догађања нису непосредно тицала, док с друге стране на Србију тада нико није обраћао посебну пажњу. Сам Урош је био у доста добрим односима само са никејским царством, но и ти односи нису од њега тражили посебне обавезе. Оно што је Урошу нарочито погодовало било је изражено слабљење епирске и бугарске државе. Ове две силе су у последњих неколико година имале преовлађујући утицај у Србији и њихово слабљење је било узроком пада двојице српских краљева. Можда је баш то и определило Уроша да се ни на једну државу не наслања сувише, тако да његово владање нема спољних подршки. Он се на власти одржавао искључиво својом снагом. Сама његова политика првих година је веома смотрена и он се држи подаље од свих горе описаних догађаја. Балканска карта се тада веома брзо мењала, а он сам у то доба или није имао неких аспирација на суседне територије или се, што је вероватније, тек припремао за будуће акције. Тада је било веома битно одредити правац којим ће кретати државна политика и са којим државама ће се сарађивати. Одабир савезника је био веома осетљиво питање, јер погрешна процена водила је у сигурну пропаст. Пример Радослава и Владислава је био довољно поучан. Прво озбиљније питање на које је Урош наишао били су односи са Дубровником. Иако је одмах након његовог доласка на власт са Дубровником склопљен уговор у

коме су се обе стране међусобно заклињале на пријатељство и којим су утврђена обострана права и обавезе, односи су се веома брзо покварили. Оно што је сукобило Уроша са Дубровником било је црквено питање, односно поставило се питање односа црквене хијерархије у католичкој цркви између дубровачке и барске архиепископије. Још од давних времена Бар је био седиште архиепископије (године 1089. папа је то потврдио), међутим Дубровник се са тиме никада није помирио, сматрајући да Бар треба да буде само епископија и сагласно томе да спада под надлежност дубровачке архиепископије. Како је Бар био у оквиру српске државе то је Урош од самог почетка заступао његове интересе. Уопште, српски краљеви су од самог почетка уложили много труда не би ли Бару сачували његов архиепископски статус. То је било и те како важно будући да је већина становништва у Зети била католичке вере и стога српски краљеви нису желели да седиште архиепископије буде ван српске државе. Католички елемент у Србији (Зета) био је фактор који је могао веома лако да изазове нестабилност, а сећања на сукоб Стефана Првовенчаног и његовог брата Вукана је био довољно поучан пример. Сами Немањићи током целог свога владања су били веома толерантни по верском питању, не покушавајући никада да католике насилно покрсте, а очување независности барске архиепископије је био један од предуслова њихове такве политике. С друге стране, са богумилима је већ била друга ситуација, према њима није било никаквих обзира и они су били немилосрдно гоњени. Сукоб је нагло почео онда када је током 1242. године, а без неког видљивог разлога, улцињски епископ признао врховну власт дубровачког архиепископа. Тиме је Улцињ изашао из надлежности барског архиепископа, под којом је до тог момента био. Помажући се тиме, Дубровник је код папе почео са још већом упорношћу тражити Бар под своју надлежност. Ситуација је нагло добила нови обрт када је током 1247. године Бар остао без архиепископа и када је требало изабрати новога. Тада се појавила једна маса разноразних повеља која је требало да потврди првенство Дубровачке архиепископије и које су биле углавном плод дубровачких фалсификата. Истини за вољу, ни Барани се нису либили да са своје стране фалсификују неке повеље и даровнице које опет потврђују њихово право. Није чудо што се и сам папа збунио тако да му овај спор никако није било лако решити. Но, изгледало је да су Дубровчани били у самоме почетку много убедљивији но што су то били Барани. Судећи по том првом утиску папа одлучи у корист Дубровника и донесе решење којим барска архиепископија долази под надлежност Дубровачке. Проблем се појавио онда када је папско решење требало спровести у дело. Тако дубровачки каноник Матеј умало није погинуо у Бару када је дошао тамо да изврши папско решење по коме је Бар потпао под Дубровник. Њега су грађани Бара напали на улици и само је интервенција сина барског кнеза спасила дубровачко изасланство које се вратило необављена посла. Реакција Барана је била помало чудна будући да су Дубровачким изасланицима говорили да они не признају папу, те да је за њих папа краљ Урош. То је за то време (а и касније) било неоубичајено, јер су Барани, иако католици, веома жустро бранили свога православног краља. Овакав поступак католичког живља је била само потврда верске толеранције

Немањића. Чувши то, папа је одлучио да коначно испита целу ствар једном за свагда. Тада је именован за барског архиепископа познати фрањевац Карпини који је требало да види о чему се ту заправо ради. Он је требао да сакупи све могуће повеље које говоре о том проблему, као и да сакупи сав остали материјал на основу кога папа у Риму треба да одлучи ко је у праву: Бар или Дубровник? Сам Карпини је био лични папин пријатељ и по томе се може видети какав је значај папа дао овоме спору. Стиче се утисак да је Рим заиста хтео да на најправеднији могући начин пресуди овај случај. Након дугог отезања коначно године 1252. почела је и парница у Риму око тога питања. Односи између краља Уроша и Дубровника су се у то време страшно покварили. Урош никако није желео да изгуби барску архиепископију, док је с друге стране он са Дубровником имао нерашчишћених рачуна још од када је овај град пружио уточиште Владислављевој жени Белослави, која је баш из Дубровника управљала отпором против Уроша. Да су се Дубровчани добро уплашили видело се онда када су током 1249. године почели тражити савезника који би им помогао против евентуалног српског напада. Као савезника нађу босанског бана Нинослава, који им обећа помоћ у случају српског напада речима "ако се разратите с краљем рашким, да вас не дам ни ваш добитак...". Но већ следеће 1250. године Нинослав умире и Дубровник остане без заштитника. Истовремено, када су добили од бана Нинослава обећање војне помоћи они су успели да и од великог кнеза Андрије, који је управљао суседним Хумом добију обећање да он у евентуалном рату неће имати учешће, односно да ће бити неутралан. Исто тако велики кнез им је обећао да ће лепо примити и све оне Дубровчане који буду побегли у Хум у случају евентуалног рата са Србијом. У то време велики кнез Андрија је признавао врховну власт српског краља (у суштини био му вазал) и чудно је било да он узима такве обавезе које су у супротности са интересима Србије. Чини се да је он још у то доба припремао одметање од Србије, а што ће учинити коначно његов син Радослав који се године 1254. назива угарским вазалом. Након смрти бана Нинослава, Дубровник је остао без заштите и то се краљу Урошу учинило згодном приликом да га нападне. Током 1252. године он се заиста и појавио са добро опремљеном војском под Дубровачким зидинама. Као и толико пута до сада, показало се да српска војска не уме да заузима добро утврђене градове, стога се активност Урошева свела на пустошење и пљачкање околине Дубровника. Околни виногради и воћњаци су посечени док су куће опљачкане и попаљене. Када је и то било готово, Урош се вероватно запитао шта даље да ради. Јаке зидине браниле су у толикој мери Дубровник да му није могао ништа и било је јасно да се град не може освојити. Уколико би се повукао испало би да је поход био узалудан, што његовој сујети сигурно не би пријало, а ко зна како би то прихватила и његова увек бунтовна околина. Једини спас су били преговори који одговарају и Урошу, али и Дубровнику. Српском краљу да би изашао под привидом победника, а Дубровнику да скине опсаду која је јако сметала трговини. Град је остао неоштећен, а у насталим преговорима Урош се задовољио са не баш тако великом одштетом. Сами преговори који су текли били су јако напети. Урошу је јако сметало отезање парнице између Дубровника и Бара, а дубровачким посланицима

је посебно нагласио да у Србији није власт ни папа, а ни римска црква. Брат му, краљ Владислав (свргнути) био је још директнији, псујући папу и кардинале и успут их називајући псима. Осим тога, Урош је упорно одбијао да пружи заштиту дубровачким изасланицима који су требали доћи у Бар, а све у оквиру парнице. Дубровачком архиепископу Урош је чак обећао да ће га живог одрати, ако му падне шака. У таквим условима било је заиста тешко водити преговоре, а Урош је био очигледно изузетно непријатан саговорник. Ипак, мировни уговор је некако састављен и потписан. Овај мир је био само привидан и ниједна од страна није била искрена. Дубровчани су желели да скину опсаду, док је Урош видео да Дубровнику не може ништа па је стога хтео да добије било какву одштету на основу које би имао оправдање да повуче војску. Заправо, показао се цинизам и једних и других, али и обострана немоћ. Нити једна страна није имала снаге да превлада, али нико није желео ни да попусти. Не желећи да одустану од јурисдикције над барском архиепископијом, Дубровчани су се ускоро упустили у замашније подухвате. У току јуна 1253. године они са Бугарима склапају савез који је био усмерен директно против краља Уроша, а жеља савезника је била да и њега и сав његов пород истерају из Србије једном за свагда. Да им се за све ово време толико замерио помало изненађује, као што може да зачуди и оволика упорност Дубровчана. У то доба они нису имали финансијска средства за рат против Србије, а и овакве активне ратне игре одударају од њиховог дотадашњег веома смотреног вођења политичких послова. Сада су Дубровчани почели одједном да воде активну политику не желећи више да пасивно ишчекују српски напад. Са Бугарским царем Асеном је склопљен савез по којем Дубровчани овоме осигуравају помоћ на копну и мору, а исто тако обећавају да све оне градове које буду евентуално заузели имају предати Бугарима. Заузврат Дубровчани добијају право слободне трговине по Бугарској, задржавају старе повластице у Србији, добијају незнатно проширење земљишта, али и врховно право своје цркве над католицима у Србији. Изгледа да Дубровчани ипак нису били иницијатори овог иначе веома детаљног уговора и по свему судећи почетни импулс је ипак дошао из Бугарске. Овоме савезу се наредне године (1254.) придружио и хумски жупан Радослав, иначе потомак Немањиног брата Мирослава. У то време жупан Радослав за себе говори "ја жупан Радослав јесам верни вазал господину краљу Угарском". Недуго након склапања савеза Бугари са војском која је била састављена углавном од Кумана, ударе на Србију и продру веома дубоко. Претпоставља се да су успели да дођу све до Лима и да опљачкају манастир светог Петра. Да ли су отишли још даље на север, до Жиче, остаје да се нагађа, а у прилог томе да јесу говори чињеница да је српски архиепископ ускоро након овог бугарског продора преместио седиште архиепископије из Жиче у Пећ. Вероватно да овај продор није Бугарима донео очекиване резултате, а ни Дубровчани нису показивали много воље, тако да су непријатељства ускоро обустављена. Стоји и претпоставка да је било и посредника између бугарског цара и српског краља, мада се не зна ко би то могао бити: цар Ватац или угарски краљ? Било како било, српско – бугарски

сукоби су престали, тако да је и Дубровник коначно морао да попусти. Године 1254. обновљен је уговор између Србије и Дубровника, али овај пут Дубровчани се нису тако јефтино извукли. Осим велике ратне одштете коју су морали да исплате Србији, Дубровчани су морали да одустану од парнице са барском црквом и да признају надлежност Бара над католичким живљем у Србији. Тако је ова јогунаста и непромишљена политика Дубровника доживела потпуни крах. Након овога рата односи између Уроша и Дубровника никада се вишу нису поправили. После ових успеха краљ Урош одлучи да рашчисти и са својим непоузданим вазалом хумским жупаном Радославом. Како се краљ са жупаном обрачунао не зна се, али од тада се жупану губи сваки траг, што заправо значи да га је краљ Урош на неки начин успео да склони. Да ли је то било сплетком или снагом оружја не зна се. У овим догађајима приметљива је Урошева журба и стиче се утисак да је он наредне догађаје на неки начин очекивао. Чини се да је баш у тим годинама (12541256.) дошло до наглог зближавања Србије са Угарском, што није било одмах видљиво, али касније долази нарочито до изражаја. Какви су били Урошеви планови у то време тешко је закључити будући да он, изузев ратоборности, није показивао неке знакове по којима би се могао одредити правац његове будуће политике. Србија ни са једном државом, изузев донекле са никејским царством, није имала неких дубљих контаката који би упућивали на могуће савезништво. С друге стране ни сарадња са Никејцима није била искрена, тако да ни они нису били сигурни како да гледају на Уроша: као на пријатеља или на непријатеља. У свим тим догађајима (до сада описаним) Урош није имао прилике да до краја искаже своје политичке могућности и његова политика била је крајње опрезна, што се можда његовим савременицима није допадало, али Урош је био до крајности прагматичан. У то време на Балкану је свакако била најјача никејска царевина, којом је чврстом руком владао цар Јован Ватац и који је успео да територију царевине за време своје владавине скоро удвостручи. Цар је успео да са свих страна окружи латинско царство (у суштини да га ограничи на Цариград са околином), а Бугарска, исто као ни епирска деспотовина нису биле иоле озбиљнији противник. Баш таква ситуација је највише и забрињавала Уроша. Никејско царство је толико дубоко продрло у Балкан да се већ граничило са Србијом и било је сасвим за очекивати да ће Никејци ускоро заузети и Цариград и да ће доћи до рестаурације византијског царства. Самим тиме поставиће се питање оних територија које су сада под Србијом, а припадале су некада Византији. То аутоматски значи сукоб у којем Србија има јако малих шанси. За Србију је била срећа што је цар Ватац већи део своје владавине био заузет на другим местима, тако да за ова питања није имао времена. За царевог живота краљ Урош је одржавао неке везе са Никејцима и стварао привидну слику добрих односа, што је опет више резултат Урошевог прибојавања но што су ти односи били и искрени. Ипак, наслањање на никејско царство имало је и за резултат да су Бугарски апетити на српске крајеве били ипак сузбијени, а да су Бугари тог момента били много опаснији за Србију видело се јасно.

20. Рестаурација Византије Никејски цар Јован Ватац је за цело време своје владавине имао јасно постављени циљ који се састојао од рестаурације некадашње Византије. Управо када је преостало веома мало препрека да свој дотадашњи рад и заврши, он почне нагло побољевати од неке болести која је имала каснији резултат у томе да је он ментално оболео. Последњих неколико година његове владавине цар због те болести није имао неких посебних потеза и очекивала се његова смрт. Сасвим је сигурно да Урошу то није могло остати непознато и тиме се може објаснити зашто се он није тешње везивао за никејско царство. С једне стране Урош је очекивао скору смрт цара и немире у царству који ће се ко зна како завршити и после којих је велико питање да ли ће царство имати ону снагу коју има за цара Ватаца. Стога није било препоручљиво сувише се везивати за никејско царство. С друге стране, сам цар није показивао неке активности које би ишле ка Србији и Урош једноставно није имао посебних разлога да се прибојава опасности са те стране, па према томе није морао према цару да показује више удворности од оне коју је иначе испољавао. Оваква резервисана политика се ускоро показала као добра и једино могућа у то време. Урош је успео тако да стекне статус "несигурног" пријатеља никејског царства, што му је осигуравало и приличан маневарски простор при каснијем одабиру савезника. У суштини он је себи држао отвореним све опције за касније своје наступе. Са мађарске стране ситуација такође није била јасна. Још увек под утиском недавне провале Монгола угарски краљ Бела IV осигуравао је са свих страна своју државу. У ту сврху организован је систем бановина, тако да је још од године 1233. на источној угарској граници стајала северинска бановина која је представљала одбрану од Бугара и Татара. Од године 1247. краљ ову бановину предаје витезовима Ивановцима. Између ове, северинске бановине и Босне године 1247. основана је и мачванска бановина која је обухватала између осталог и поречје Колубаре, а понекад су јој припадали и области Браничево, Кучево и Срем. Том бановином владао је краљев зет Растислав, једно време бан хрватски. Све бановине су имале своју посебну војску којом су њени команданти доста слободно располагали, тако да формирање мачванске бановине на границама Србије сигурно није могло одговарати Урошу. Стога је и његова политика морала бити опрезна, но краљ Бела тог момента није имао већих претензија према српској земљи па тако ни неких активности на тој страни није имао. Након смрти цара Јована Ватаца (3. новембра 1254.) Бугари почињу са нападима на Никејско царство вероватно рачунајући да ће успети да искористе тренутну забуну. Под вођством младог цара Михаила Асена Бугари успевају да у једном налету заузму области у Тракији и Македонији. На ове области Бугари су полагали право будући да их је од њих отео преминули цар Ватац. Нови никејски цар Теодор II Ласкарис (1254-1258.) се показао као веома одлучан, тако да је са два похода успео да поврати све оно што је изгубљено те да примора Бугаре на за њих веома неповољан мир (1256.). Интересантно је да је при склапању овог мира посредовао херцег Растислав (зет угарског краља Беле, иначе управљао мачванском

бановином). Имајући на располагању војску, Растислав је водио политику помало и на своју руку, тако да се одмах активно умешао у грађански рат који је букнуо у Бугарској након неуспеха у рату са Никејцима. Војне поразе против Никејаца, бугарски цар Михаило II Асен је платио главом у метежима, а на његово место је ступио његов рођак Калиман II. Положај Калиманов је од почетка био веома несигуран, тако да је Растислав морао да му шаље војну помоћ која је касно стигла, па Калимана убијају. Сада Растислав покушава да постане Бугарски цар, али ни он не успева. Коначно, после силних перипетија на престо долази Константин Тих (1257-1277.), "један веома истакнут и племенит човек по имену Константин Тих, човек веома паметан, а снагом тела је далеко пред осталима" (Мавро Орбин), за кога се претпоставља да је по женској линији српског порекла, унук Немањин. Колико је ова шпекулација око Константиновог порекла тачна, остаје ствар процене, но несумњиво је да он међу своје претке набраја и Стефана Немању. Сам свој успех цар Константин свакако дугује великој помоћи коју је добио из Србије и од никејског цара. Сигурно је да Калиман без Урошеве помоћи не би успео да придобије царску круну. Са овим својим потезом Урош је успео да обезбеди српске границе са бугарске стране, па му опасност са те стране није више претила. Коначно године 1257. долази до великог преокрета на балканској политичкој сцени и до првог потпуно отвореног политичког, али и војног иступа српског краља Уроша. Те године епирски деспот Михаило почиње отворена непријатељства са никејском царевином. Као савезник уз Епирце наступа и краљ Урош. Кривац за овај сукоб је несумњиво никејски цар Теодор, II који је одмах након женидбе своје ћерке Марије за сина епирског деспота Михаила, Нићифора, једноставно заузео епирски град Драч и тврђаву Сервију. Неких посебних потреба за овим градовима он није имао и овај његов иступ може се тумачити његовом осионошћу, а можда и болешћу (епилепсија) коју је наследио од свога оца, цара Ватаца, која је код њега попримила много тежи облик. Под теретом болести цар Теодор се са великом бруталношћу обрачунавао са својом околином коју је оптуживао за све неуспехе, а казне које су одмераване биле су изузетно свирепе. Ово насилно одузимање градова од епирског деспота изазвало је његову војну акцију против Никејаца. Будући да је сам Епир био сувише слаб да се носи са никејском царевином било је потребно наћи савезнике. Један од савезника је био и српски краљ Урош. Данас је веома тешко рећи шта је био разлог Урошевог приласка овом савезу против никејског царства. Неког директног повода он није имао. Изгледало је у то време да је он никејски пријатељ, а и његова сарадња са царем око довођења Константина Тиха на бугарски престо је само потврђивала ту чињеницу. Његова нагла промена је изненадила чак и пословично превртљиве Грке тако да се они са горким речима осврћу на тај његов потез. Могуће је да се он плашио великог никејског царства рачунајући да ће његовим слабљењем и Србија имати сигурнији положај. Можда га је на такав потез навело и то што су му од савезника обећана територијална проширења, но и она су била потпуно безначајна у односу на ризик који је Урош преузимао супротстављајући се Никејцима. Сам ток Урошеве политике је доста тешко пратити и разумети, но крајњи резултат се најчешће показивао изузетно повољним за њега. Стога је веома често тешко дати логичан

одговор на неке Урошеве потезе, тако да је он међу Немањићима можда и најтајновитији владар. Његови савременици су га изузетно ценили тако да је након смрти дуго носио име "велики", но каснија поколења нису одржала овај суд. Иако је данас неке његове потезе тешко објаснити, остаје чињеница да је у својој политици ипак ретко када промашивао. Савез епирског деспота и српског краља био је ојачан са још неколико значајних савезника: франачким кнезом Вилхелмом Вилдауреном који је управљао Ахајом и са краљем Сицилије, Манфредом. Савезници су ускоро напали на Албанију и Македонију, а у овим акцијама учествовала је и српска војска. Додуше, и овде се Урош показивао у приличној мери резервисан, будући да му војска и није била тако бројна, тек око хиљаду војника. Међутим, иако прилично малобројан, овај одред је имао све саме успехе. Након опсаде Скопља, овај одред се преко Кичева провукао све до Прилепа. Под овим градом успевају страшно да потуку никејску војску, но тврђаву нису успели да освоје. По ко зна који пут се показало да српска војска не уме да осваја утврђене градове, а сам Прилеп је био јака тврђава, која се уздизала на једном стрмом брегу изнад града. Након неуспеле опсаде српска војска се вратила до Скопља и заузела га. Што се тиче Прилепа, он је ипак на крају пао, пошто су Епирци користећи издају успели да у њега уђу. У овом освајању Прилепа изгледа да српска војска више није учествовала. Никејски цар је веома брзо одговорио на све ове нападе тако да је његова војска под вођством Манојла Палеолога ускоро започела са доста успешним акцијама. Током августа 1258. године изненада умре никејски цар Теодор, а наследи га седмогодишњи син Јован IV. Како он није могао да влада, регенство је преузео Георгије Музалон, али већ девети дан након цареве смрти регента Музалона и његовог брата у цркви нападну и убију. Сада регент постаје Михаило Палеолог, веома моћни племић и способан војник. Он је одлучније наставио акцију против Епираца и њихових савезника, а његов положај у никејском царству је посебно ојачан када је крајем 1258. (или почетком 1259.) он проглашен за савладара малолетног цара Јована IV Ласкариса. Већ у то време сва српска освајања су по свему судећи била пропала, а никејска војска под вођством Јована Палеолога (рођени брат Манојла) убрзано је освајала оно што је дотада било изгубљено. Сада су и војне акције биле много опасније за савезнике, што је кулминирало битком код Битоља (Пелагонија) током августа 1259. Војска никејске царевине под вођством царевог брата Јована Палеолога страшно је разбила Епирце и њихове савезнике. Колико је пораз био страшан види се из тога што је франачки кнез Вилхелм био заробљен док је преко четири стотине коњаника које је послао сицилијански краљ Манфред изгинуло. Сигурно је да у овој битки Срби нису помагали Епирце, а стоји претпоставка, и то доста реална, да је Урош чак дао један помоћни одред од око 600 Срба никејском цару. Наиме, већ почетком 1259 године све оно што су Срби освојили у Македонији припало је поново никејском царству, тако да у време пелагонијске битке Срби више немају ништа од прошлих освајања. То би требало да значи да је Урош напустио своје савезнике Епирце и поново се вратио Никејцима. Ова

претпоставка није без основа, а поткрепљују је подаци из Морејске хронике где се наводи да је један одред од око 600 Срба помагао у пелагонијској битки Михаилу Палеологу. Могуће је да је Урош, након преузимања власти од стране Михаила Палеолога, увидео да је ствар Епираца изгубљена. Сходно томе он је своју војску повукао из Македоније, па је без неких посебних сукоба вратио Никејцима оно што је им пре пар месеци заузео. Вероватно зато и нема неких података који би говорили да су Никејци са Србима имали сукоба око Скопља и других заузетих територија. Касније и Никејци нису упали у Србију онако како су то учинили у Епиру светећи се, а разлог за такав њихов поступак је вероватно у поновној сарадњи са Урошем. Ако је ова претпоставка тачна, онда она сасвим јасно говори о Урошевој политици и његовим поступцима. Њему није био проблем да мења савезнике и у томе нема неких посебних принципа, изузев тренутне користи. О његовој моралности би се можда могло расправљати, али мора му се одати признање да је умео у свакој ситуацији да се вешто извуче. Његови помало напамет потези могли су довести Србију до пропасти, но то се ипак није десило. Како је погрешио, тако је Урош умео одмах своју грешку и да минимизира, тако да држава не трпи последице. С друге стране, Урош није био тврдоглав човек који упорно брани своју ствар без обзира на последице, а то се јасно види и из тога што је он освајања по Македонији напустио без икаквих размишљања онда када је увидео да их вероватно неће моћи одржати. Исто тако, за дивљење је његова политичка далековидост, а то се најјасније види онда када је он напустио Епирце, иако су ови били на врхунцу снаге. Урош је јасно предвидео њихов пораз и отресао се овог незгодног савезника. Пораз Епираца на Пелагонији је потврдио исправност његових поступака. Након победе на Пелагонији (1259.) никејска војска упада у Епир и ускоро је ушла и у Арту, тако да је једно време изгледало да је епирски деспот Михаило изгубљен. Ипак, помоћу одреда које му је послао сицилијански краљ Манфред, успео је да се одржи. У овим осветничким акцијама никејска војска, како је већ речено, није улазила у Србију што на посредан начин говори да је краљ Урош успео да се измири са њиховим царем Михаилом Палеологом. Тако је Србија још једном успела да избегне упад стране војске, а што се замало није догодило због прилично неопрезног мешања у ратове Епира и Никејаца. Главни догађај за целокупно то доба десио се 25. јула 1261 године. Никејски војсковођа Алексије Стратигопул је са малим одредом био упућен на бугарску границу и у Тракији је сасвим случајно сазнао да је Цариград напустила млетачка флота и да крстари негде по Црном мору. Са Млечанима је отишла и већина оних витезова који су чинили посаду Цариграда. То је значило да је овај град остао без заштите и Алексије без предомишљања окреће свој мали одред војске и нападне Цариград. Сам напад је потпомогнут од сељака који су сваки дан улазили у Цариград и који су неколико Алексијевих војника увели кроз тајни пролаз. Након што су побили латинску стражу, Алексијеви војници отворе и главне капије кроз које нагрне остала војска. Напад је био у саму зору 25. јула 1261. Латински цар Балдуин II је био приморан да на понижавајући начин у маленом чамцу са својом породицом, без царских ознака које је у паници оставио, побегне. Касније су

латини покушали да поврате град, али се њихов јуриш показао неуспешним. Тиме је латинско царство, успостављено 1204. године, коначно и пало, а Михаилу VIII Палеологу је запала част да он буде тај који ће обновити византијско царство. На дан 15. августа 1261. године Михаило свечано улази у Цариград. Он је пешице прошао кроз Цариград где га је одушевљено грађанство поздравило. У Аја Софији Михаило је заједно са својом женом Теодором крунисан старом царском круном, док му је трогодишњи син проглашен за василевса. Несрећни малолетни цар Јован IV Ласкарис био је потпуно заборављен, а да не би када одрасте затражио своје легитимно право на круну, цар Михаило нареди да овоме детету ископају очи. Тиме је и последњи Ласкарис уклоњен, а Палеолози су засновали своју владавину која неће бити прекидана све до пропасти Цариграда. Српски краљ Урош је све ове догађаје пратио мирно и његов став је, као и до тада, углавном неутралан. Цар Михаило га није сматрао неким великим пријатељем, али у њему није видео ни непријатеља, тако да његове војне активности на Балкану мимоилазе Србију и ограничавају се на Епир и Бугарску. Српски краљ Урош је у то време имао сасвим других активности. Његови војни одреди тада су помагали угарског краља Белу IV у рату са чешким краљем Отакаром. Сукоби ова два краља су били везани за област штајерске око које су се отимали. Сукоб је датирао још од раније, али је једно време био примирен да би опет 1258. године букнуо отворени рат. Године 1260. сукоб је достигао врхунац када су се обе војске нашле на аустријско – угарској граници. Рачуна се да свака од ових армија имала око 100.000 људи. У угарској војсци су се налазили тада и српски одреди, а ово њихово војевање се завршило неславно. Читава угарска војска је натерана у страшно бекство, а краљ Бела је предњачио, оставивши читав свој логор са бројним благом. Бела је бежао све до Пожуна, где га је коначно пронашао палатин Роланд и понудио му мир под доста неповољним условима. Немајући другог избора Бела пристане на ову понуду. У овом рату српски краљ Урош је учествовао са својом војском, али не зна се да ли је и лично он узимао учешће у борбама, као испуњење своје вазалне обавезе према угарском краљу. Када је 1261. године дошло до свечаног потписивања мира у Бечу између угарског и чешког краља у пратњи угарског краља Беле IV налазио се и краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином. Око учешћа српских одреда у овом рату на страни Угарске постоје различита мишљења. Несумњиво је да је краљ Урош послао своје одреде угарском краљу као део своје вазалне обавезе, што заправо значи да је Србија у то доба у односу на Угарску била у вазалном односу. Поставља се питање када је до успостављања ових односа дошло и коначно због чега је Урош пристао да Угарима буде вазал? Постоји претпоставка да је до ових вазалних односа дошло након српско – бугарског рата 1253-1254. године. Да се подсетимо, тада су Бугари у савезу са Дубровником и хумским жупаном Радославом напали Србију и успели да продру све до манастира св. Петра на Лиму. Иако су им акције биле успешне, Бугари се изненада повлаче из Србије остављајући своје савезнике да се сами спашавају од Урошевог гнева. Баш то повлачење Бугара остаје помало мистериозно, будући да је

јасно да они нису потиснути српском војном силом, већ да је до тога дошло захваљујући неком другом. Управо тај неко "други" су изгледа били баш Мађари. За узврат, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према Мађарима. Ако би то било тачно, онда то значи да се Србија тада нашла у заиста очајном положају и да је Урош овакав потез морао повући. У суштини, Урош је вероватно спашавао самог себе и власт династије Немањића, будући да је савез Дубровника и Бугара био усмерен баш на њега и крајњи циљ њиховог удруживања је био, не уништавање Србије, већ истеривање Уроша и његових потомака из Србије. У то доба Урош је иза себе већ имао једну опсаду Дубровника, а истовремено је и подржавао барску архиепископију у познатом спору са Дубровником око јурисдикције над српским католицима. Према свему томе, он се очигледно љуто замерио Дубровчанима и није било чудно то што су они и те како прижељкивали његов пад. Остаје тајна зашто су Бугари пристали на савез са Дубровником и зашто је Србија постала њихов циљ, пошто су њихови прави циљеви били под влашћу никејске царевине. Они су додуше у то време водили енергичну политику, а њихов владар Михаило Асен је био у рукама његове амбициозне мајке Ирине и вође ратоборне странке, севастократора Петра. Биће да им се Србија учинила лаким пленом те су стога покушали да без веће муке добију територијална проширења. С друге стране, угарски краљ Бела IV је баш тих година (1254.) био на врхунцу моћи. Држао је Далмацију и Хрватску, Босну од 1254 године, хумски жупан Радослав му је вазал, а према Србији је организована и мачванска бановина у равници око доњег тока Саве као заштита угарске границе. Баш ова бановина која је обухватала веома велики простор западно од Београда између Саве, Дрине и планине Цер, затим покрајине Усору и Соли у Босни, Браничево, Београд и Срем, била је велика претња Србији. Њом је у прво време управљао Белин зет Растислав, а како је имао самосталну војску то је он водио исто тако и добрим делом независну политику. Већ смо видели да се активно мешао у бугарске зађевице, па је чак покушао и себе прогласити бугарским владарем, мада до краја ипак неуспешно. Дакле, видљиво је да се Србија великим делом граничила са Угарском или са земљама које су јој биле вазали. Угарска је могла Србији бити најопаснији противник, али и највећи савезник. На Никејце се Урош није могао ослонити, јер су они тада били запослени око својих имања у Малој Азији, а били су сразмерно даље. У насталој опасности од напада удружених Бугара и Дубровчана једини прави савезник могла је бити Угарска из више разлога. Прво, била је најближе и није јој могло бити свеједно да посматра јачање Бугарске. Друго, у савезу против Србије био је и њихов вазал жупан хумски Радослав, на кога је она могла да утиче. Треће, тих година угарски краљ Бела IV је оперисао по Босни, а истовремено је формирао и мачванску бановину која је била на самој српској граници, што значи да је на том терену био и те како војно присутан и није му требало много времена да сакупи потребну војску. Никејцима би за тако нешто било потребно више времена, а онда би већ можда било и касно. То заправо значи да су Угари били много ближе но било ко други, могли су напасти Србију из више праваца, али исто тако могли су јој и значајно помоћи. Исто тако не сме се заборавити да Урош до тог

момента није имао посебних проблема са Угарима и изгледало је да не би требало да их има ни у будућности. Ова претпоставка не мора бити тачна, али једина је која пружа иоле логично објашњење Урошевих вазалних обавеза према Угарима као што, исто тако, даје једини могући одговор зашто су се Бугари након великих почетних успеха тако нагло повукли. Њихово одустајање од рата са Србијом је било тако изненадно да су највеће последице од тога претрпели баш њихови савезници у Дубровнику који су о бугарском повлачењу сазнали последњи. Сама Урошева дотадашња а и каснија политика је пуна опреза и недоследности и уопште није лака за објаснити. Он се ни за кога не везује за дуже време и његово пријатељство је крајње несигурно и неискрено. Сада се одједном везује за Угарску и то ни мање ни више већ са вазалним обавезама. Урош ни према коме није био посебно захвалан нити од речи, међутим, своје вазалне обавезе према Угарима врши уредно дужи низ година. Заправо тек од 1267. године, када у Угарској почињу борбе око престола између краља Беле IV и његовог сина Стевана примећује се Урошево колебање. На овакву верност мора да је Уроша натерала нека посебна опасност, а осим опасности од Бугара он није имао неких других које би јој биле сличне. Могуће је да је угарска интервенција тада спасила читаву династију Немањића у Србији и то би можда био разлог толике Урошеве верности. Српско – угарске везе су после биле све чвршће тако да је касније дошло и до женидбе најстаријег Урошевог сина, Драгутина, са унуком угарског краља Беле која се звала Катарина (ћерка Белиног сина, Стевана). У погледу датума овог венчања влада права збрка и не зна се чак ни приближно када је дошло до њега, изузев да је до њега дошло за време трајања вазалних обавеза краља Уроша према Угарској. Но, о томе касније.

21. Драгутин као "Млађи краљ" Након завршетка угарско – чешког рата, за Угаре неуспешног, 1261. године у Бечу је дошло до свечаног потписивања мировног уговора између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара, када је дошло и до њиховог родбинског зближавања. Међутим, изгледа да је баш у Бечу дошло и до првих сукоба у оквиру Белине породице. Већ у пролеће 1262. године против краља Беле дигне се његов син Стеван. Но, немири су трајали кратко, тако да ускоро Бела буде приморан да Стевана призна за "млађег краља" и да му додели на управу источни део државе са Ердељем и земљу Кумана, а Стеван је добио и половину свих прихода од соли. Ипак, и поред свега, Стеван није био задовољан, тако да је непрестано правио нереде па је године 1264. поново између оца и сина морао бити склопљен нови мир. Разлог за овај сукоб је био изгледа у томе што је краљ Бела IV имао намеру да престо остави, не Стевану као најстаријем сину, већ млађем сину Бели. Године

1264. дошло је и до венчања између бранденбуршке кнегиње Кунигунде и млађег Белиног сина који се звао исто Бела. У околини Беча обављена је ова свечаност, а о богатству овог венчања било је много писано. Између осталих гостију, био је присутан и краљ Урош, свакако као веран вазал угарског краља. Сукоби између Беле IV и Стевана су се наставили и у наредним годинама па је између њих поново 1266. године склапан нови мир. Након тога опет је дошло до новога рата који је кулминирао великом битком у близини Пеште и коју је добио Стеван (1267.). Ко зна када би се ови бесмислени ратови завршили да изненада млађи Белин син, Бела, није 1269. године умро. До неког склада између Беле IV и Стевана опет није дошло, али сукоба онаквог интензитета више није било. Сам краљ Урош изгледа да се није мешао у ове сударе оца и сина, већ је по свом обичају са стране посматрао шта се дешава и размишљао шта би он требало да уради. Њему је изгледа већ досадило да иде краљу Бели на поклоњење и изгледа се осетио довољно јаким да искористи унутрашње смутње у Угарској. Током 1268. године он удари на мачванску бановину која му је толике године била кост у грлу. У то доба бановином је управљао Растислављев син, херцег Бела. Напад је био изненадан и имао је у самом свом почетку доста успеха. Ова бановина је тада тешко страдала од пљачке српске војске, што наводи на помисао да Урош није намеравао да Србију територијално прошири, већ да је ова акција требало да буде само војна демонстрација, те да приволи Белу да ослободи Уроша вазалских обавеза. Када је краљ Бела IV послао помоћ, ситуација се из основа изменила. Српска војска доживи страшан пораз и срамоту пошто су Угари заробили и самога краља Уроша, а заједно са њим и његову заставу и златни крст богато украшен драгим камењем. Након ове битке краља Уроша, као ратни плен, одведу до краља Беле IV. Осим Уроша, међу заробљеницима се спомиње и многобројна српска угледна властела, али и Урошев зет (историји непознат). Нешто раније сличан покушај попут Уроша имао је и бугарски владар Светослав, са истим катастрофалним резултатом. Бела IV се није светио бугарском владару, дозволио му је да остане на престолу, али уз одређене услове попут откупнине итд. Слично је прошао и краљ Урош. Осим што је морао да плати откупнину и да поново призна вазалне обавезе, Уроша је чекала и једна горка пилула. Урош је морао да свог сина Драгутина призна за "млађег краља", заправо морао је да му да удео у вршењу власти. Осим тога, изгледа да је баш тада дошло до склапања брака између Драгутина и Белине унуке Катарине (Каталина) која је била ћерка Белиног сина Стефана. "Када је прошло извесно време, и када је дорастао овај блажени до младићког узраста, хтели су његови родитељи да се по закону ожени, и узевши кћер од царскога племена угарскога народа, заручише му благочастиву жену, звану Кателину. А отац његов, краљ Урош обећа му дати краљевство, и са великим обећањем изрече да неће прекршити свога обећања, но да ће га учинити краљем у отачаству своме, у српској земљи, и да ће му за живота свога даровати свој престо. Такође и свату своме краљу угарскоме обећа се говорећи му: Хоћу да даш кћер твоју за мога сина, јер ће у великој части и хвали ићи ка царском престолу и бесценом бисеру. Јер ево ћу учинити да син мој буде самодржавни краљ свој српској и поморској земљи" (Данило Други). Биограф овде

веома вешто покушава да прикаже проглашење Драгутина за "млађег краља" као Урошеву вољу. Истина је ипак битно другачија. На овакав корак он је био присиљен, па је чак осим проглашења Драгутина за "млађег краља", судећи по Данилу, обећао да ће се још за живота повући са престола и то у корист Драгутина. Колико је ово за Уроша било болно и понижавајући тешко је и замислити. Но, да ни при овом потезу, као ни много пута до тада, није био искрен видеће се ускоро. Сам Урош је за цело време своје владавине био у суштини централиста који није дозвољавао да се Србија разбија на независне области. До тог времена област Хум је била добрим делом независна, а њен владар је био у некој врсти вазалног односа према српском краљу. Овакав положај Хум је имао искључиво зато што су њиме владали потомци Немањиног брата Мирослава, а користећи то што су споредна лоза династије Немањића, имали су скоро независтан положај. Након српско – бугарског рата 1253/1254 године, када су Бугари заједно са Дубровником напали Србију, Урош је искористио згодну прилику да из Хума уклони жупана Радослава и чвршће припоји ову област Србији. Као вероватни разлог за ово Урош је искористио то што је жупан Радослав приступио бугарско – дубровачком савезу против Србије. С друге стране Радослав је и себе довео у вазални однос према Угарској, што ће рећи као свога сениора више није признавао Уроша. То је практично значило постепено разбијање Србије, но Урош је одлучно сузбио све такве намере. Из Зете је такође потиснуо и последње Вуканове потомке тако да се ова лоза губи са историјске сцене. Његова строго централистичка политика је довођењем сина Драгутина за савладара значила у суштини постепено комадање Србије на породичне области, што је опет значило слабљење краљеве власти. Мађари су управо то и желели мислећи да ће тиме ослабити Уроша, а ојачати сепаратистичке тежње које су у Србији биле одувек присутне. Урош, превртљив као и до тада, пристао је на мађарске услове немајући куд. У време када је пристао да Драгутина узме за савладара, Урош је био у мађарском заробљеништву, армија му је била уништена и он заиста није имао другога избора. Стога његов пристанак не треба да изненади, то је тада било једино и могуће. Њему је било једино битно да се ишчупа из заробљеништва и да се врати у Србију, а да би то постигао вероватно је да би он пристао и на више но што је од њега тражено. Било би веома интересантно знати како се Драгутин према свему овоме односио. Њега као најстаријег сина чекао је српски краљевски трон, међутим изгледа да је он показивао знаке нестрпљивости и могуће је да су Мађари о томе нешто знали. Они су само подржали Драгутинове тежње и на тај начин Урошу створили опозицију у сопственој кући. Сам Драгутин није био за њих непознаница, они су њега упознали када је са Урошем, као угарским вазалом, долазио на двор, а вероватно је да је Драгутин учествовао и у угарским ратним походима у оквиру вазалних обавеза. Могуће је исто тако да је са Урошем био заробљен и сам Драгутин, те да су тада Мађари могли још боље да га упознају и да о њему донесу свој суд. Баш тада су у њему могли да распале притајену владарску амбицију и да већ нестрпљивом Драгутину одједном предложе проглашавање за "млађег краља". Код Немањића је

и иначе била јако изражена тежња за влашћу, тако да Драгутина није требало баш много убеђивати. С друге стране, по свему судећи тада је дошло и до брака између Драгутина и унуке угарског краља по имену Катарина (Каталина). Тиме је Драгутин био учвршћен у уверењу да су му Мађари пријатељи. Сама Катарина је била ћерка Белиног сина Стевана који је у то доба већ навелико ратовао са оцем око угарског престола. Према томе, Драгутин је ушао у једну породицу у којој је расцеп већ постојао и где је борба за краљевску власт била присутна већ неколико година. Баш Мађари су њему омогућили сличан положај ономе који је код њих имао краљев син Стеван и због чега је грађански рат беснео већ неколико година. Тај вирус побуне они су само раширили и на Србију. Драгутин је био тада вероватно већ у годинама које су показивале његову зрелост и способност, јер тешко је поверовати да би Мађари дали подршку и своју принцезу некоме ко није у стању да то и у потпуности искористи. Њега су оценили као способног да Урошу загорча живот и у крајњој линији сруши га са власти. Тада би у Србији као краљ седео неко ко њима у потпуности одговара и ко је под њиховим утицајем. Они су знали да се на Уроша више никако не могу ослонити и да је он за њих изгубљен, но нису смели ни да пренагле, већ су настојали да постепено на српски престо доведу човека који им одговара. Драгутин се ту показао као идеалан избор пошто је био амбициозан, а у исто време и бескрупулозан и спреман да зарад власти удари и на рођеног оца. Све ово што је наведено, ако је тачно, није могло остати непознато Урошу. Он је и до сада показивао доста добар осећај за разне сплетке и умео је да се од њих одбрани. Овакву крупну политичку сплетку коју су му Мађари спремили заједно са његовим сином Драгутином, он можда није очекивао, али је био спреман да се брани. Након повратка из Мађарске он је требао да изврши одредбе из мировног уговора и да Драгутину препусти део краљевске власти. Међутим, то њему није ни на памет падало тако да је стално отезао да изврши оно што је обећао. Урош је био ожењен за Јелену чије порекло није сигурно "узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода, звану благочастиву краљицу Јелену" (Данило Други), тако да о томе постоје различите претпоставке. Било је мишљења да је она анжујскога рода, будући да су анжујски краљеви у Напуљу спомињали у својим писмима неку Јелену као своју рођаку. Постоји и претпоставка да је она од лозе Куртене, која опет има рођачке везе са Анжујцима. Постоје и претпоставке да Јелена потиче из неког француског племства из Грчке, па чак има и таквих који њено порекло траже у француском и мађарском племству у Славонији и Срему. Ипак, на крају остаје највероватнија теза да краљица Јелена долази из рода Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Сам Карло потиче из краљевске породице у Француској па би сходно томе и Јелена била из француске краљевске породице. Тачан датум склапања брака између Уроша и Јелене се не зна и претпоставља се да је до њега дошло око 1250. године. Јелена је остала у јако лепом сећању: "Овака је била нарав ове блажене: Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши лицемерно и

безлобно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином." (Данило Други). Она сама је била католикиња, а веру није променила ни када је дошла у Србију. Била је веома активна при изградњи хришћанских храмова, како православних, тако и католичких. За годину 1288. се везује освећење њена четири фрањевачка манастира који су се налазили у Бару, Скадру, Улцињу и Котору. Она је много тога учинила и при изградњи православних храмова и између осталих изградила је православни храм Градац на Ибру. " И тако поче зидати цркву у име пресвете Богородице празник Благовешћења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело...." (Данило Други). Овај храм она је населила монасима и обезбедила им потребне приходе "Утврдивши црквени устав, сакупивши изабране монахе, заповеди им да ту пребивају, установивши им законско издржавање, које држи непромењено и до сада, такође и целом црквеном клиру, као што у тај дан установи блажена,..." (Данило Други). Њена побожност је постала пословична. "Све ово сабираше блажена подвизавајући се добрим подвигом и непрестано бринући се дан и ноћ, како ће угодити Господу, а трудила се о томе, како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божаствене књиге у своме дому, а исто тако и вештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу". (Данило Други). Иако католикиња Јелена је око 1280. године у цркви светог Николе код Скадра, који је иначе она подигла као православни манастир, примила и монашки завет. Краљица Јелена је чак организовала и неку врсту женске школе, вероватно прву ове врсте у Србији "Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће..." (Данило Други). Ово је можда прва жена у историји Србије која је успела да достигне толико дивљење својих савременика. Интересантно је како Данило Други сумира њен животни пут не могавши очигледно да нађе довољно снажне речи да изрази своје дивљење за њу. "Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човечје умове, то је достојно тебе. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светилник отачаству своме сијајући многосветлим чудима. Но, које хвале можемо Ти принети од слабога смисла нашега? Ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу Твоју, коју је увезала десница Владичења неувелим венцем? Које ли дарове да ти принесемо ми? Јер ти примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти блажена обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу

назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благодат од Господа, и наслађивати се њоме на векове." За историју остаје тајна колики је она утицај имала на Уроша и на његово вођење политике. Често се наводи да је Јелена веома много помагала барску католичку архиепископију у њеној парници са дубровачком архиепископијом и то тако што је вршила утицај на свога мужа, краља Уроша. Ово је доста сумњива шпекулација будући да је Урош, као и уосталом сви Немањићи, био веома толерантан према католицима, и његов труд око тога да Бар очува самосталност био је већим делом плод његове државничке мудрости него жениног утицаја. Ипак, њен утицај је сигурно био присутан. Могуће је да у том првом периоду није био толико приметан, али у периоду који је дошао након несретног рата са Угарском и Урошевог заробљавања, постаје несумњиво много већи. Да је Јелена узимала активног учешћа види се и из саме њене биографије коју је написао Данило Други. Он наводи како она саветује своје синове да живе у складу са хришћанским законима, "А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје блажене матере Јелене, повинујући јој се са сваком радошћу". Очигледно је да она на њих има велики утицај и да је оба сина и те како уважавају и поштују. Посебно је упечатљив однос између Јелене као мајке и Драгутина као њеног сина, онда када су се састали након што је Драгутин срушио Уроша са власти. Драгутин њој изјављује покорност и послушност у свему, међутим то није она љубав коју исказује син према мајци, ту је нешто и више. "А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи разума Божија." Стиче се утисак да Драгутин од ње тражи политичку подршку и као награду за њу нуди јој неке земље на управу "А ти као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке". Јелена је била задовољна начином на који ју је син примио, као што је била задовољна и тиме што је он њој понудио део земље на управу па за Драгутинов напад на оца не налази кривице у њему (Драгутину), већ сматра то божјом вољом: "ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини" (Данило Други). Тиме је Јелена наступила, не као мати или као супруга свргнутог краља Уроша, већ као искусни политичар који је пружио политичку подршку и жели награду за то. Драгутин је баш тако и поступио давши јој један део земље на кориштење "А благочастиви и самодржавни син њезин краљ Стефан, примивши с љубављу и у сласт њезину поруку, и павши на њезине ноге, молио се је са сузама, да прими праштење својих грехова и да добије благослов. И ова христољубива, дарова му савршени благослов и мир, и тако пође у одељени јој свој крај, примивши много имање и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога сина свога". (Данило Други). Судећи по свему овоме радило се веома одлучној жени, побожној додуше, али спретном политичару који није долазио код Драгутина да моли за мужа Уроша, већ

да за своју подршку добије одговарајућу награду. Да је њена подршка била значајна види се из спремности Драгутина да јој испуни све захтеве. Вероватно је да се она понашала слично и за Урошеве владавине и да је на свога мужа могла имати доста утицаја. Ипак своје могућности и свој утицај умела је да искористи на најбољи могући начин, тако што је помагала и православну и католичку цркву па није ни чудо што је остала у тако лепој успомени. Ако се Јелена и држала по страни политике до 1267 – 1268. године када су Уроша заробили Мађари, од тог момента она почиње да у њој узима активно учешће. Било би веома интересантно знати како се она односила према Урошевој обавези да се Драгутин прогласи за "млађега краља". Тешко да је њена улога у креирању српске политике могла на Уроша да утиче одлучујуће, али да је имала утицај било је евидентно нарочито од 1267. године. Сами догађаји који су наилазили отварали су јој могућности за то. Карло I Анжувијски, гроф од Провансе и брат Француског краља, а вероватни и рођак српске краљице Јелене, завршио је 1266. године своју борбу за јужну Италију. У битки код Беневента он је коначно савладао дотадашњег краља јужне Италије, Манфреда који је ту и погинуо. Карло је на Сицилију дошао на папин позив и уз његову подршку успео је да изврши овај преврат. Већ следеће године (1267.) он са бившим латинским царем Балдуином II прави договоре о нападу на Византију и поновном стварању латинског царства. Ускоро су се и један и други бацили у потрагу за савезницима на самом Балкану. Како је бугарски цар Константин Тих био зет бившег византијског цара Јована IV Ласкариса, а кога је садашњи цар Михаило VIII у свом походу ка власти срушио са престола и касније и ослепио, то није било сумње да ће Бугари бити уз овај нови западни савез. Ускоро је овоме савезу приступио и Виљем II Вилардуен, Ахајски кнез који је и до тада ратовао са Византијом но у томе није имао баш посебних успеха, тачније био је пред катастрофом. Стога се ставио под суверенитет Карла Анжувијског, те на тај начин овоме омогућио приступ на Балкан. У самом почетку Урош није имао симпатије за овај нови савез и сматрао се пријатељем византијског цара. Оно што је Уроша у прво време држало на страни Византије био је поменути уговор који је склопљен између Карла Анжувијског и бившег латинског цара Балдуина (1267.). Овим уговором њих двојица су већ поделила византијско царство и то тако да је Карло требало да добије једну трећину освојеног земљишта, с тим да он тај део може да бира у епирској деспотији, Србији или Албанији. Заправо, они су сматрали Србију савезником Византије и као такву за непријатеља. Сам Урош је дао доста повода за то, ступајући у тешње везе са византијским двором, вероватно покушавајући да се некако отресе вазалских обавеза према угарском краљу. С друге стране, и византијски цар је осетио опасност из Италије и покушавао је да се барем на Балкану осигура са савезницима. Са Србијом је покушао да оствари династичке везе и то тако да се ћерка византијског цара Михаила VIII која се звала Ана уда за Милутина, млађег сина краља Уроша. За ове

династичке везе био је и те како заинтересован и краљ Урош, па су преговори ускоро кренули. У овим брачним преговорима Урош је по свему судећи покушао да надмудри Византијце. Они су изгледа поверовали да је Драгутин, старији Урошев син и престолонаследник, смртно болестан те да стога није способан да наследи краљевски престо у Србији. Према томе као једини наследник остаје млађи син Милутин кога им, ето, Урош нуди за зета. Византијци су нерадо пристајали на то да се њихове принцезе удају за оне принчеве који нису престолонаследници. До тог момента они су у Србију дали само једну своју принцезу, Јевдокију, која се била удала за Стефана Првовенчаног, а и на то су пристали тек онда када је Немања, као велики жупан, обећао да ће га наследити Стефан, а не Вукан иако је овај био старији син и по свим правилима требао бити наследник. Вероватно је да они ни сада не би пристали да се њихова принцеза уда за Милутина да нису мислили да ће он бити наследник краља Уроша. Било би веома интересантно знати на који су они начин доведени у заблуду. Иако нема неких директних података о томе, по свему судећи они су намерно доведени у ту заблуду и то баш од стране српског двора, односно од стране самог краља Уроша. У то време Урош је покушавао да се на било који начин отргне од Угара. који су га сматрали за свога вазала. Његов оружани покушај да их се ослободи завршен је највећом могућом срамотом по Уроша, будући да су га у битки Угари заробили и као ратни плен водали по својој држави. То понижење би само по себи било довољно да их Урош замрзи, међутим Угари су осим тога од њега узели и обећање да ће он део своје власти препустити сину Драгутину. Било је сасвим јасно да ће Драгутин, који се оженио унуком угарског краља, покушати не само да узме део власти који му је обећан, већ ће покушати и да сруши Уроша. У таквој ситуацији ништа нормалније за Уроша већ да потражи новог савезника који ће бити довољно јак да се супротстави овим угарским тежњама. Другог савезника осим Византијаца он није имао, они су били тада једини избор. Но, сада је било питање како их привући на своју страну и то са довољно чврстим везама, које би морале бити такве да сигурно гарантују њихову помоћ у случају проблема са Драгутином. Није искључено да је Урош тада размишљао о томе да разбаштини Драгутина у корист Милутина, као што је то учинио Немања са Вуканом у корист Стефана Првовенчаног. Но, ситуација је у односу на ону од пре 90 година била радикално другачија. Нити је Урош био оно што је Немања, као што ни сам разлог није био исти. У оном случају Немања је покушао да очува државу, док би ово био себичан Урошев потез усмерен само ка томе да се очува његова власт. Истини за вољу, њему је на руку ишло и то што је тада византијски цар Михаило Палеолог очајнички тражио савезнике за предстојећи рат са Карлом Анжувијским. Баш захваљујући томе и Византијци су прилику да се ороде са српским двором и тако стекну савезника изгледа једва дочекали, па би то можда могло да оправда њихову неопрезност. У оквиру таквих размишљања није немогуће да је Урош сам распирио вести и убедио Византијце да Драгутин због болести не може да наследи престо и да ће српски краљ због тога бити млађи син Милутин. Сада више ништа не спречава Византијце да дају своју принцезу "рођену у пурпуру" на српски двор. Ако је то

тачно, онда овакав потез Уроша довољно говори сам по себи о каквом се човеку радило. Као и сваки његов потез до тада, он је имао у самоме почетку успеха. Византијци су били убеђени да дају принцезу за наследника српског престола и након успешно обављених преговора они пошаљу принцезу за Србију. Са великом пратњом, како доличи принцези, Византијци доведу своју принцезу до града Бера (Македонија). Из овог града пошаљу једно посланство које је требало да стигне на српски двор и да се упозна са обичајима који тамо владају да би могли припремити принцезу за живот у Србији. Са овим посланством је ишла и послуга принцезина, која је имала задатак да припреми просторије у двору где је ова требала да борави. Ово посланство је водио Јован Век, каснији патријарх (1275.) и наводно, њих је изглед српског двора, као и сам начин живота који се водио тамо у потпуности разочарао. Прво су били изненађени недостатком било каквог комфора на двору, а нарочито их је шокирало када су видели Катарину жену Драгутинову, угарску принцезу, како седи у старој хаљини и ни мање ни више, већ преде вуну. Њима никако није могло бити јасно како то да принцеза било шта физички ради. С друге стране и ово византијско посланство је изнервирало краља Уроша коме је страшно сметало њихово инсистирање на раскоши, а нарочито га је погодило када је видео евнухе који су требали да остану као принцезина послуга. Он никако није могао поднети да се на српском двору мотају ове наказе. "Дошавши, они тамо не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће власти, него се Урош, гледајући њихову пратњу и послугу , а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду. А кад је чуо од њих да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он негодујући рече: "е, е, шта је то? нама није уобичајено такво понашање". И то рекавши, одмах показа једну младу жену, сиромашно одевену и предењу посвећену. "Тако се ми, рече показујући руком, односимо према младама". И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре о зверињу и крадући" (Георгије Пахимер). На крају је следила препирка при чему је Урош њима пребацивао сувишну раскошност, док су ови њему посебно нагласили супериорност византијске културе, заправо на посредан начин му казали да Србе сматрају нечим тек мало већим од варвара. Овај први сусрет будућих "рођака" завршио се нечим што је веома личило на свађу. Са овако лошим утиском византијско посланство се врати принцези и поднесе извештај, но то изгледа будућу невесту није много поколебало. Пут је наставила, али када је стигла до Охрида, Јован Век је поново отишао да извиди ситуацију. Нешто су очигледно сумњали и стога је ово требала бити последња провера. Јован Век је на свом извиђању имао све саме неприлике. Прво га је неки српски чиновник добро уплашио када му је рекао да се разбојници крећу околином, те да су и њега самога напали. Једне ноћи Веку су покрали коње и он се добро поплашио, а страх су повећавале и гомиле које су се непрестано окупљале око Византијаца и које су више подсећале на разбојнике него на поштене сељаке. То је наводно препунило чашу и Век се врати у Охрид, те убеди принцезу да од брака нема ништа и врати је назад у Цариград, уз оправдање да она на српском двору не би била принцеза већ робиња. "И држећи да је ова одлука пре добра и корисна него штетна, запловише

крмом, како се то каже, и запутивши се назад, стигоше до Охрида. Оданде дођоше заједно са принцезом у Солун и, одбацивши тај брак, уговоре и договоре, вратише се цару" (Георгије Пахимер). Овај пут је познат по опису који је дао Георгије Пахимер и који не гарантује и тачност свега што је наведено. Немогуће је да Веков страх од разбојника буде онај одлучујући моменат који је натерао Византијце да одустану од овог брака. Пратња која је пратила принцезу личила је на праву малу армију и којекакви одрпани разбојници нису могли њима ништа. Заправо, на неки начин Пахимер правда византијску дипломатију, не видећи у њеној наивности у односу према препреденом Урошу јединог кривца за овај неспоразум. Прави разлог се налази у томе да је Век видео на српском двору престолонаследника Драгутина. Тада је увидео да су они грдно насамарени и да је Драгутин савршено здрав те да ће он бити тај који ће након Уроша бити српски краљ. Све дотадашње комбинације о томе да ће византински зет, Милутин, бити наследник Урошев сада су пале у воду. Како више није постојао онај одлучујући разлог за склапање брака, то он сада као такав више није био ни потребан. Међутим није се смела признати и срамота која је нанета и самој царској породици овим неуспелим покушајем склапања брака. Стога се приступило претеривањима приказујући српски двор прљавим, а читаву краљевску породицу варварима, заборављајући да је на српском двору већ боравила једна принцеза "рођена у пурпуру" која се није на такве ствари жалила. На први поглед изгледало је да су Византијци грдно насамарени, мада у суштини неку политичку штету нису имали. Овим својим поступком ни Урош није много добио. Напротив, прави губитник ће бити управо он, будући да је сада добио једног заиста огорченог противника у византијском цару. Колико је то била кратковида политика видеће се ускоро, а оно што је додатно отежавало Урошу ситуацију јесте да му више ни Угарска није била пријатељ. Стога Урош поново мења страну и постаје савезник Карла Анжујског који је од 1272. године веома активан на Балкану. Вероватно је да би Карло и раније нешто предузео на Балкану да га у томе није спречило то што је морао да 1270. године прати у крсташки рат француског краља Луја IX Светог. Након повратка из крсташког рата Карло је заузео Драч и Берат, Валону, Кроју и још неке тврђаве стварајући албанско краљевство. Некако тада су и почеле везе српског краља Уроша са Анжувијцима. Сасвим је сигурно да је при остварењу ових веза активно учествовала српска краљица Јелена. Да је то тако, види се и из неких писама у којима Карло Анжујски њу назива својом рођаком. Током 1273. године Урошеви посланици су били на Карловом двору на Сицилији, где су уговорени детаљи око будућег савеза. Какви су били услови и ко је био у српском посланству, не зна се, али зна се да је оно било лепо дочекано. Тиме је Урош и званично постао Карлов савезник и по ко зна који пут променио своју политику. Овај пут је сигурно да је Урош био под великим утицајем своје жене, мада ни то не би требало узимати као апсолутно. Њему је тада очајнички требао савезник, јер му власт никада није била угрожена као до тада. С друге стране, Карло Анжујски му је тада могао бити и најљући противник, што се

види из тога да су у првобитним одредбама уговора из 1267. Карло и бивши латински цар Балдуин отворено уговорили поделу Србије. Како је Карло постао војно присутан на Балкану, то би се можда могло очекивати да нападне и Србију. То што је Урош прешао на њихову страну, могло би се донекле гледати и као државна потреба, јер се отклањала непосредна опасност од напада на Србију, а тиме посредно се и Урошева власт штитила. Урош је за то време наставио са својом помало мушичавом политиком и дошао поново у сукоб са Дубровником. Уговор између Дубровника и Србије је постојао, а данак су Дубровчани редовно исплаћивали. Урош није имао неких посебних разлога да нападне град, али Дубровчани нису њему много веровали, тако да су утврђивали своје зидине са копнене стране, одакле су могле српске снаге да ударе (1265-6.). Краљица Јелена је била против такве политике свога мужа, па је чак Дубровнику обећала да ће га обавестити на време уколико Урош буде спремао напад на њега. Исто тако, узела је обавезу да ће узети у заштиту дубровачке трговце, па макар то било и против краљеве воље. Током 1268. године сукоб је избегнут тако што је дубровачки данак према Србији повећан. Сам поступак краљице Јелене нужно поставља нека питања. Нису јасни њени мотиви обећавања помоћи Дубровнику, па чак и обећање, равно издаји, да ће град обавестити уколико Урош почне опремати војску на Дубровник. Ипак је она била краљица Србије, па је нелогично да помаже непријатеља своје земље. Поставља се питање да ли је њен мотив оваквог поступка религиозни, да ли је она као ревни католик одлучила да заштити католички град. Могуће је да су сукоби у оквиру породице на релацији Урош – Драгутин довели до њене потпуне поделе. То би онда значило да је краљица стала на страну свога сина Драгутина насупрот своме мужу Урошу. Било како било, ово је био знак да је дошло до великог раслојавања у оквиру краљевске породице и да краљ није у стању ни њоме да управља. Не зна се да ли је за све ово и Урош знао, ако јесте, поставља се питање како је то све трпео. Можда је морао, јер им ништа није могао. Зна се да овакви сукоби у оквиру краљевске породице нужно доводе и до поделе племства и стварања странака. Могуће је да је створена јака странка на чијем је челу стајао Драгутин са мајком, насупрот краљевој странци. Већ је речено да је Урошева владавина била дубоко централистичка, при чему је он све партикуларистичке тежње уклањао. Осим што је такву политику водио у државним пословима, Урош је исто то покушао у црквеним пословима. У времену од 1263. године до 1271. године на челу Српске православне цркве је рођени Урошев брат Предислав (Сава II). То је био трећи српски архиепископ, његови претходници су били свети Сава, затим Арсеније (1234-1263.) и коначно Сава II (1263-1271.). Он је био четврти син Стефана Првовенчаног, једини који није седео на краљевском престолу. За архиепископа Сава II је изабран након повлачења архиепископа Арсенија 1263. (умро је 1266.), уз велику помоћ свога брата краља Уроша. Тиме је на чело српске цркве дошао опет један од Немањића, а ово је краљу Урошу омогућило и несумњив утицај и на црквене послове. Сава II се подвизавао у Хиландару, обишао је Свету

земљу и Јерусалим, а једно је време изгледа био и хумски епископ. На чело цркве је дошао у већ позним годинама (рачуна се да рођен 1200. године). Баш у време када је Сава II постао архиепископ, Урош је подигао и манастир Сопоћани, као своју задужбину. Након смрти Саве II за архиепископа је проглашен Данило I: "преузе светитељски престо Данило архиепископ, који је ради неког дела, као што и напред указасмо, био смењен таква престола" (Данило Други). Данило је био веома кратко време на челу цркве, тек годину дана и то од 1271. до 1272. године. Не зна се какав је он то преступ учинио и зашто је смењен. Можда би се могао посредно извући закључак да је Урош и у ово умешао своје прсте, а разлог би се могао наћи у томе што Данило није пристајао уз Уроша. Тим више што је Данилов наследник био Јоаникије, фанатични Урошев присталица. "И пошто су много тражили, не нађоше никога другога достојна такве власти, осим овога блаженога Јоаникија, који је у то време био игуман дома пресвете Богоматере, места званога Студеница" (Данило Други). Да је Јоаникије био Урошу веран, види се и из тога што је након свргавања овога и Јоаникије добровољно напустио свој положај и отишао са њим у манастир. Да на то није био присиљен сведочи и сам Данило Други: "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље Пилотске". Византијски цар Михаило VIII је за то време све учинио не би ли отклонио опасност од нове поделе Византије. У оквиру тога он се почео обраћати папи Клименту IV са предлогом да се оствари црквена унија са Римом. Сам папа није пристајао уз планове Карла Анжујског по којима је византијско царство требало поново разбити. Њему је било јасно да се само окупацијом неће постићи да се православна црква потчини католичкој. Византију, по њему, није требало војнички освајати, већ верски потчинити Риму. Климент IV је умро 1268. године, а после извесног времена наследио га је Григорије X. Нови папа је био много директнији када је цару Михаилу обећао да ће успети да обузда Карла Анжувијског, али само под условом црквеног потчињења Риму (1273.). Баш у то време српско посланство је боравило код Карла на двору, а он сам почео је са јачим војним акцијама по Мореји. Византијски цар није више имао избора, па је у оквиру остварења црквене уније са Римом у Лиону 6. јуна 1274. признат примат римске цркве и римске догме, а уговор је потписан. Српска црква није дала пристанак на ову унију, а цар Михаило VIII је потегао чак и неке фалсификате који су наводно потврђивали да су Срби и Бугари пристали на Унију. Ради се о наводним писмима српског архиепископа и бугарског патријарха која су упућена цариградском патријарху, где ова двојица дају пристанак на унију. То је био наставак цареве политике од 1272. године, када је у августу те године он потврдио једну стару повељу византијског цара Василија II, по којој се све епископије које се налазе у Србији и Бугарској потчињавају охридској архиепископији. Тиме је и српској и бугарској цркви покушао да одузме самосталност. Тај сукоб је узрокован тиме што ни српска ни бугарска црква никако нису пристајале на унију са Римом. Михаило је ишао чак дотле да је на Лионском

сабору (1274.) било тврдњи да митрополија Србија и патријархат Загоре (Бугарске) у суштини нису канонични, пошто су створени без папске дозволе. Историчари сматрају да Михаило никада искрено није ни размишљао о стварном остварењу уније, већ да му је била искључива жеља да овом, у својој суштини, политичком игром одвоји Карла Анжувијског од папе. До краја је у томе и успео. Његови покушаји да бугарску и српску црквену самосталност одузме у корист цариградске, били су не само искрени већ и веома упорни. Дуго се постављало питање какав је био однос краља Уроша према могућности ове уније. За претпоставити је да је краљица Јелена, као ревна католкиња, била за то да српска црква приступи унији. Ако је и желео унију, краљ Урош је морао рачунати са снажним отпором српских архиепископа, а баш у време када је питање уније било веома значајно и које се протеже кроз године 1264-1276, на челу српске цркве била су три архиепископа: Сава II, Данило I и Јоаникије I, од којих су Сава и Јоаникије били Хиландарци. Они су као такви били чисти православци и сигурно нису били присталице уније. У суштини владаоцима Србије унија би можда и одговарала, пошто би тада и православна и католичка црква у Србији била подређена њиховој власти. Ако је код Јелене преовлађивао религиозни моменат код Уроша је то могло бити повезано са питањем учвршћивања његове власти. Недоумице око тога зашто је архиепископ Данило I смењен можда би се могле ставити у овај контекст, односно он можда није био присталица стварања уније па је стога био склоњен. Дужи низ година након Лионског сабора (1274.) питање уније у Србији је било актуелно. На њега су се враћали Драгутин и Милутин. Само захваљујући томе што су на челу српске цркве стајали архиепископи који нису хтели да чују за ову унију, до ње није дошло. Могуће је да су баш српски архиепископи са одбијањем уније спасили Србију грађанског рата. Византија је имала доста потреса због прихватања уније јер она код народа и нижег свештенства никада није прихваћена. Цар Михаило VIII се крваво обрачунавао са непослушним свештенством на Атону (Ватопед, Иверон, Зограф итд.), па су многи свештеници једноставно убијени. То је тако трајало све до Михаилове смрти 1282. године. Тешко је поверовати да се нешто слично не би десило и у Србији, но на срећу на челу српске цркве су стајали као архиепископи веома снажни људи, на које није могао тек тако утицати ауторитет владара.

22. Краљ Стефан Драгутин Оно што је Уроша највише могло забрињавати био је његов син Драгутин, коме је он требао дати део у власти, све по уговору из 1268. године. Драгутин је показивао велике знаке нестрпљења подсећајући оца на дато обећање. "Када родитељ није хтео да испуни оно што му је рекао, и видећи се овај богољубиви у великој тузи и жалости, да нема ниједнога одељенога дела од свога отачаства, где би засебно пребивао, а уз то слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога, који виде да му родитељ његов не даде што му обећа, павши на колена, поче се молити родитељу своме,..." (Данило Други). Урош се није много обазирао на Драгутинове молбе непрестано одбијајући да дели државу. "А родитељ се његов, по наговору лукавога непријатеља, није обазирао на његове речи, и не

измени се срце његово да у љубави даде сину своме што му је обећао дати, престо свој или било неки део државе своје" (Данило Други). У суштини, Урош је поступио правилно, не желећи да распарчава Србију, будући да то никако није био државни интерес. Драгутин је био непрестано подбадан од Угара "слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога...", да узме оно што му је обећано. Од 1270. године на престолу у Угарској седи Стеван V, отац Драгутинове жене. Он је кроз већи део свога живота ратовао са покојним оцем Белом IV. Радило се о једном доста незгодном човеку, кога се и рођени отац плашио. Да је то тако види се и из тога што је Бела IV када је умирао, пун непоуздања према сину Стевану, својој ћерци (Стевановој сестри) Ани предао Угарску круну, мач и разне друге државне драгоцености, а Чешког краља Отакара је замолио да му причува жену, кћер и све друге великаше који су му били верни те да им пружи уточиште ако би их Стеван прогонио. Недуго након Белине смрти (1270.) умрла је и краљица Марија. Белина кћер Ана, Стеванова сестра, није смела да остане у Угарској након Стевановог крунисања, већ са групом племића и краљевском круном и другим драгоценостима које је добила од покојног оца, побегне у Чешку. То Стеван искористи као повод да зарати са Чешком. Стеван ипак није дуго владао, тако да је 1272. године већ умро. Наследио га је син Ладислав IV Куманац (1272-1290.) који је имао тек десет година када га је запао угарски престо. Сукоби између Драгутина и Уроша су почели за живота угарскога краља Стевана, тако да је он пред крај свог живота имао намеру да их измирује, но смрт га је предухитрила. Према томе, наводи биографа о сукобима Драгутина и Уроша где он често спомиње Драгутиновог таста, нису тачни пошто је он тада био већ мртав. Било би за очекивати да ће Урош обратити пажњу на све ове проблеме који су му могли стићи од стране Драгутина и да неће стварати себи непријатеље у својој околини, међутим он је радио управо супротно. Без правог разлога (или га ми не знамо?) Урош је тврдоглаво настављао са својим непријатељствима против Дубровника. Године 1275. он лично је повео своју војску на Дубровник. Тиме су сви дотадашњи сукоби доживели кулминацију. Први напади су се завршили, као и до тада, пљачком, паљењем и сечом винограда око града. Овај пут Дубровчани су се бранили веома одлучно, тако да су имали и испаде из града, а њихова флота је нападала и приобалне делове српске територије. При једном таквом нападу Дубровчани упадну у клопку и буде заробљено око 40 дубровачких племића. Урош им се грозно освети тако што им двојицу вођа (Бенедикта Гундулића и једног Венецијанца) да ослепити. Како су сукоби почели узимати све већег маха Дубровчани су се изгледа и уплашили па су молили Венецију да посредује. Ови пристану и убеде Уроша да склопи нови мир са Дубровником, што овај на крају и уради. На овај мир Урош је морао пристати будући да је и сам увидео да град неће заузети, док су с друге стране Дубровчани веома агресивном одбраном наносили осетне губитке српској војсци. У суштини, то је опет био његов тек половичан успех. Баш у то време Драгутин је поново од оца затражио обећани део власти. "И опет је молио свога оца, говорећи: Господару мој, колико слугу твојих живе у сваком

изобиљу, а ја, љубљени син твој, без твога сам милостивога милосрђа. Имајући ме као богатство душе у мојој младости, и увек веселећи се због мене, лишаваш ме земаљскога богатства, жалостећи ме. Можеш учинити милост твоме чеду колико хоћеш. Учини да нисам лишен Богом дароване ти државе, нека буде истинита реч уста твојих, колико си обећао мени љубљеноме сину твоме" (Данило Други). Поново је био одбијен, но овај пут Драгутин је одлучио да више не моли, већ да силом узме оно што му је обећано: "уставши са некима својим му људима, оде тасту своме краљу угарскоме, и јави му своју жалост, што му се догоди од родитеља свога. И ражалости се веома његов таст због невоље која му се догодила, и свесрдно се заузе,.." (Данило Други). Очигледно да је у Србији дошло до раскола на Урошеве и Драгутинове присталице и да је у унутрашњем сукобу Драгутинова странка била слабија. Стога су сви морали да се склоне у Угарску и да тамо затраже помоћ. Биограф погрешно наводи да се Драгутин обраћао своме тасту Стевану, он то није могао јер је Стеван још 1272. године умро, а на престолу је био малолетни Ладислав Куманац. Драгутин се за помоћ обратио некоме из краљеве близине, вероватно Јоакиму Пектару, који је тада био најјача личност на угарскоме двору и који је са краљицом мајком Елизабетом Куманком управљао државом. На угарском двору Драгутина су лепо примили и како биограф каже (додуше погрешно када наводи Драгутиновог таста): "рече му: Колико хоћеш даћу ти војника својих у помоћ". (Данило Други). На угарски двор Драгутин је отишао са сасвим јасном намером да добије војну помоћ и да оружаним путем коначно потисне оца. То наводи на помисао да је он тако нешто већ и покушао у Србији, да је све ово плод дуго планиране акције, а да су Мађари били у то активно умешани те да су Драгутина непрестано подстрекавали. На челу јаке војске Драгутин се упути у Србију да затражи круну. "И тако узевши велику силу народа угарскога и куманског, и пође брзо, водећи са собом велику победу" (Данило Други). Сада биограф наводи како је Драгутин дошавши у Србију поново покушао да од Уроша на миран начин добије део државе на управу: "Господару мој и оче, дај ми, чеду своме, достојни део имања твога." (Данило Други). Изгледа као да Драгутин не тражи целу државу већ само један њен део што сада већ тешко може да одговара истини. Вероватније је да је Драгутин од Уроша тражио да овај абдицира у његову (Драгутинову) корист. Зашто би сада тражио само део државе када има моћну армију и може да узме све, а ионако је он престолонаследник. Тешко да је Драгутина при томе толико пекла савест, како то биограф упорно покушава да прикаже, и помало лицемерно делују силне заклетве љубави сина према оцу. Урош је поново одбио да се одрекне власти, а ако је веровати биографу изгледа да је Драгутин једва избегао да не буде убијен "Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се још великом јарошћу разгневио на њега, овај младић видећи да је пред њим смрт или живот, и не знајући шта да чини, подиже руку на свога родитеља" (Данило Други). Вероватно да је било неких преговора који нису уродили плодом. Након тога Драгутин се више није имао чему надати. Довевши угарску војску са собом у намери да обори легитимног краља, он је начинио класичан облик издаје за који постоји само смртна казна. Могуће је да му

је то и Урош рекао и стога констатација биографа "овај младић видећи да је пред њим смрт или живот", мада није немогуће да га је Урош покушао и ликвидирати. У сваком случају повратка више није било, или Драгутин или Урош. Између оца и сина дошло је тада и до оружаног сукоба. Одлучне борбе су се десили на Гатачком пољу у Херцеговини и ту Урош буде поражен (1276.), "И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу, и узе престо његов силом. И када је сео краљевати на престолу оца свога у српској земљи, назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан" (Данило Други). Изненађује лакоћа и брзина са којом је краљ Урош подлегао. Његов пораз је био тако потпун да он више није представљао опасност, па је одмах након пораза побегао у Захумље, где се закалуђерио под именом монах Симон. "Јер овај благочастиви краљ Урош, видећи се лишен царскога престола, уставши оде у крај хумске земље, и тамо и доврши живот" (Данило Други). Ускоро је и умро, а као вероватни датум његове смрти спомиње се 1. мај 1277. године, мада има мишљења да је умро 1280. године. Но, то више није било важно, Урош од пораза код Гацка не представља реалну политичку снагу. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Сопоћанима. "Родитељ овога благочастивога краља оде у неку земљу, тамо сврши свој живот, и би часно пренесено тело његово, и положише га у његовим рукама начињеном манастиру, у дому Свете Тројице, у месту званом Сопоћани, и ту лежи и до овога дана" (Данило Други). Биограф Данило Други у опису ових догађаја у биографијама Уроша и Драгутина сву кривицу за сукоб оца и сина пребацује на Уроша и у досадашњим наводима из ових биографија то је довољно видљиво. Међутим, у биографији архиепископа Јоаникија његов приступ је сасвим другачији. "После неког времена, ђаво, који од искони мрзи род хришћански, подиже љуту завист против овога благочастивога краља од сина му краља Стефана. Јер подигавши се са великом силом, узе престо својих родитеља, тако, као што указасмо у напред писаном житију о свему што се догодило " (Данило Други). Сада је кривица сва на Драгутину којега је "љута завист" подигла на оца. Заправо, овај суд би био сигурно најтачнији и савршено одговара ономе што се догодило. Жалосна пракса међу Немањићима се само наставила, од свих српских краљева једино је Стефану Првовенчаноме успело да умре као краљ. Остали су морали или да одступе (жупан Немања) или су били свргнути (Радослав, Владислав и Урош). Драгутину чланови његове породице изгледа нису били нека посебна сметња. Видели смо да је краљица Јелена дошла код Драгутина и дала му благослов, а заузврат он је њој оделио Требиње где је она пребивала. Стиче се утисак да је она заправо наплатила своју политичку подршку. Слична је ситуација била и са Милутином, млађим братом Драгутина. Вероватно је и он добио засебну област да њоме управља, па је на тај начин и он био за извесно време смирен. Једини прави отпор Драгутину пружио је српски архиепископ Јоаникије (за архиепископа изабран 1272.) који је одступио са свог положаја у знак протеста због оваквог

поступка према Урошу. "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље пилотске" (Данило Други). Овај архиепископ дао је пример верности и поштовања, а уз Уроша је провео сво време док бивши краљ није умро. Он га није дуго надживео (ако узмемо да је Урош умро 1277.) и умро је 1279. године. Скоро три године након његове смрти (1282.) његове мошти су краљ Драгутин и краљица – мајка Јелена, као знак поштовања и захвалности за овакву верност, пренели из Пилота у Сопоћане где су лежале Урошеве мошти. За овај заиста узвишен чин највише заслуга има краљица Јелена. "И ту сама благочастива Јелена са свеосвећеним сабором учинише над телом преосвећенога псалме и божаствена пјенија и са добромирисним мирисима часно славећи положише његово тело у гроб, где лежи и до овога дана, часно спомињан у Господу" (Данило Други). Да ли је Милутин имао какву активну улогу при рушењу Уроша, не зна се, али он се у свим овим догађајима не спомиње. Немогуће је да су сви ови догађаји прошли мимо њега и да он у њима није имао учешћа. Из каснијег Милутиновог понашања не може се закључити шта је он тада радио, међутим он се у новонасталој ситуацији јако брзо снашао. Прихватио је Драгутиново краљевање па је чак од њега примио и засебну област на управљање. Да је имао и своје властите планове, показаће се веома брзо. За краљем Урошем изузев архиепископа Јоаникија изгледа нико није искрено зажалио. Он сам није био посебно успешан владар и његови поступци су били често контрадикторни, мада се не може рећи да није био без талента. Сама Србија је углавном остала изван ратног вихора, који је за време његове владавине тако жестоко потресао Балкан. Урош је више био политичар, но што је био ратник тако да он и нема неких ратних достигнућа, али зато има много политичких заокрета. У спољној политици није имао чврсте линије тако да су сви његови подухвати пуни неочекиваних заокрета. Можда му се то може замерити, али би се могло поставити питање да ли је он тада уопште и могао другачије. Тврдоглаво држање једне линије можда је могло бити могуће, али по коју цену? Иако многи његови потези нису били успешни, они су веома мало нашкодили положају који је имала Србија. Скоро сви ратни вихори су прошли мимо ње и њој је омогућен миран развитак. С друге стране, Урошу се мора одати признање да је непрестано покушавао да се отргне од преовлађујућег утицаја неке од великих сила, тако да је у вођењу спољне политике углавном независтан. Један период Угарска је сматрала Србију својим вазалом, па је чак Урош извршавао и вазалске обавезе, али то је ипак било невољно. Његов покушај да се од тога отргне завршен је неуспешно, али и поред свега угарски утицај никада није био посебно осетан, мада је угарско подржавање Драгутина на крају довело до Урошевог пада. Оно по чему се Урош нарочито истиче јесте сређивање унутрашњих прилика у Србији. Најпре је сузбио партикуларизам у Србији, потискујући Вуканове и Мирослављеве потомке из породичних области (Зета и Хум) и чвршће их везујући

за центар. У оквиру тога треба схватити и његово упорно одбијање да Драгутину одели засебну област државе у којој би овај владао. Сличан поступак је Урош применио и на Српску православну цркву где је на њено чело довео свога брата Предислава на место архиепископа под именом Сава II. Тиме је успео да српску цркву чвршће веже за државну власт, мада црква никада није била домен у којем би Урош могао апсолутно да одлучује. Ту посебно упечатљиво показује случај када се српска црква одупрла унији са католичком црквом, према којој је Урош изгледа показивао неких склоности. Исто тако, његов однос према католичкој цркви у Србији се показао као изузетно добар и резултирао је огромном популарношћу међу католичким живљем у Зети у време афере између барске и дубровачке архиепископије око њихове надлежности. Оно по чему је Урош остао посебно познат јесте оживљавање рударства у Србији и то посебно вађење сребра у Брскову. Рудари су били Немци, а досељени су из Угарске. Њих су Срби називали Саси. "У ту сврху посла у Немачку људе да му доведу Немца веште у копању злата, сребра и других ковина. И тако благодарећи многим рудницима које му ови отворише , порасте веома његово благо и постаде врло богат" (Мавро Орбин).Урош им је давао посебне привилегије о којима подаци нису сачувани тако да не знамо у чему се заправо састоје, мада се може претпоставити да су се састојале из посебног судства, права крчења шума, посебног положаја њихове цркве, итд. Уз руднике ишле су и ковнице новца, а прве веће количине новца исковане су баш у време краља Уроша. Како су рудари имали обавезу да један добар део метала који су копали (бакар, сребро и злато) предају краљу то је Урош долазио до већих количина новца. Тај новац је имао добру прођу па га се налази чак и у Венецији, мада су ови све чинили не би ли га потиснули због тога што је обликом био веома сличан њиховом, па је често долазило до забуне. Странци су тај новац називали грош са додатком имена где је кован (Брсково, Рудник), мада ни назив динар није тако редак. Период мира и привредне експанзије који је обезбедио баш краљ Урош није одмах могао да покаже прави резултат, он је дошао тек касније. Сам Урош је од својих савременика и касније, дуго након смрти, називан "великим", но каснија историја му није сачувала овај епитет. Више ценећи ратна достигнућа и територијална ширења, без обзира каквим то жртвама било праћено, историчари су често заборављали да је Урош био тај који је Србију економски оснажио и припремио за каснију територијалну експанзију. "И тако, благодарећи многим рудницима које му ови отворише, порасте веома његово благо и постаде врло богат. Ово нису умели његови претходници, па су живели припросто, не бринући се за сакупљање блага и стицање новца" (Мавро Орбин). За његово време Србија није повећана територијално, али није ни умањена. Исто тако, сачувана је независност, па је Србија била у својој спољној политици далеко независнија но што је то можда била и за Стефана Првовенчаног. Унутрашње партикуларности су биле сузбијене и економски ојачана Србија је могла да крене и у замашније подухвате. Да је Урош водио активну спољну политику и да се мешао у балканске размирице питање је у каквом би стању он земљу оставио. Људски елемент је овако очуван, а економски Србија је могла да издржи веће подухвате.

Урош је иза себе оставио укупно петоро деце, од којих само за синове Драгутина и Милутина имамо сигурније податке. Постоје претпоставке да је имао још двојицу синова и то Брнчу (Брњача, Прнча) и Стефана чији је гроб у Студеници, као и ћерку за коју историја нема података ни како се звала нити се било шта прецизније о њој зна. У години у којој је Урош пао ослабиле су и ратне активности Карла Анжујског и његових савезника, тако да је једно време изгледало да се политика византијског цара Михаила око уније са католичком црквом исплатила. Наиме, под притиском папе долази до склапања примирја 1. маја 1276. године. Већ у то време и Византијци су консолидовали своје редове, тако да су на већини ратишта они били ти који су у офанзиви, а савезници су претрпели и смрт Виљема II Вилардуена. Иако је његова држава, морејска кнежевина, дошла под директну власт Карла Анжујског, то је овоме донело само нових главобоља. Кнежевина је већ била упропаштена ратом, а присутни грчки елеменат се непрестано бунио. Главни проблем цара Михаила нису више били Карло Анжујски и његови сателити, то је сада постала његова властита православна црква. Грци предвођени својом православном црквом пружили су страшан отпор унији са Римом, не желећи да признају примат омрзнутих Латина. Цар се није много обазирао на ове протесте, али због тога се морао сусрести са јаком опозицијом коју је он жестоко ломио. Историја Византије тог доба пуна је мучких убистава, док су по затворима трунули истакнути свештеници. Држава с поделила на два табора и то у толикој мери да се у самој царској породици појавила опозиција унији са Римом. У Бугарској ситуација није била ништа боља. Ту је почео грађански рат 1277. године и трајао све до 1280. године. Бугарски цар Константин је био тада тешко покретан будући да је сломио ногу па је у битке ишао тако да су га носили на колима. С друге стране, и његова царица се страшно замерила народу својим неразумним поступцима. То је изазвало побуну коју је водио неки пробисвет кога су звали "цар Ивајло". Он је имао већ доста ратних искустава будући да се борио против татарских хорди и имао доста успеха. То га је охрабрило да навали и на самог цара кога у једној битки и победи. Рачуна се да је то било крајем 1277. године. Војска цара Константина се разбежала, остављајући њега немоћног са сломљеном ногом да лежи у колима. Ивајлови побуњеници убију цара и од тог момента у Бугарској се почињу дешавати страшне ствари. При отимању за царски престо појави се одједном више кандидата, а покољи постану обична ствар. "Цар Ивајло" није се успео дуго одржати јер на њега крене Јован Асен III, кога су Византијци подржали, будући да је био ожењен једном византијском принцезом. Током 1219. године он се крунише под именом цар Јован Асен III, али није успео дуго да се одржи, јер га већ следеће, 1280. године, руши један племић по имену Ђорђе Тертерије, иначе куманског порекла. "А Тертер је, како није било никога који би му се супротставио, заузео Бугарско краљевство. Али не задуго" (Мавро Орбин). Од самог свог доласка на власт (1276. године) Драгутин је водио доста смотрену политику, уз јако ослањање на Угарску. Одмах на почетку своје владавине обновио

је уговор са Дубровником, а и са Венецијом је одржавао добре односе. Његова кратка владавина је била углавном окренута сарадњи са Западом, а ови су очигледно знали да га цене стога није чудно што: "Сви околни цареви, колико слушаху за толику силу и крепост и целомудрену мудрост његову, веома велику љубав осећаху према њему. А они који су се хвалили против отачаства његова, слушајући за велику силу његову и крепост, којом га је Бог крепио, сви који су зло мислили враћаху се пуни стида, и сви моћни земље његове, радујући се украшаваху се, учени и утврђивани речима његовим" (Данило Други).

23. Сабор у Дежеву Сам Драгутин није много мењао политику свога оца Уроша I, остао је и даље у савезу Карла Анжујског, усмереног против Византије. Чак и његова политика остаје исто онако смотрена са пуно опреза. Но, док је то код Уроша била особина самог његовог духа, опрезност и оклевање Драгутиново је било више везано за објективну ситуацију, него што је он стварно желео да такву политику води. Његов долазак на власт ипак није прошао без потреса. Са оцем Урошем имао је битку на Гатачком пољу, мајци Јелени је морао да одели један део државне земље, а исто тако је поступио и према брату Милутину. Има се утисак да је њихову наклоност морао да купује, што говори доста јасно да његов долазак на престо није био нимало лак. С друге стране, и сама Српска православна црква није имала много похвале за Драгутиново свргавање оца, па је чак патријарх Јоаникије у знак протеста абдицирао. Нико од ових горе поменутих није Драгутину пружао оружаног отпора, али он је на њих морао да рачуна као на сталну опозицију и претњу. Заправо, опрезна Драгутинова политика је била више плод унутрашње несигурности, но што је била тако смишљена. Иако у савезу са Анжујцима, Драгутин, дакле, није имао неких посебних дејстава против Византије. Активности српске војске су се сводиле углавном на чаркање дуж границе, а највише сукоба је било са албанским бандама које су биле на страни Грка и нападале на српске трговачке караване. Ко зна докле би трајала та ситуација да у Риму не умре папа Никола III (1277-1280.), заговорник црквене уније са Византијом и основни кочничар Карлове ратне опције против Византије. Уз Карлову помоћ папа постаје Мартин IV, иначе Француз, који баци анатему на византијскога цара и пружи пуну подршку Карлу Анжујском. Године 1281. почињу и ратне акције савезника против Византије, но главнина трупа дође до Берата и опседне га. Ратне акције се нису стигле развити даље од Албаније, јер Византијци страшно потуку Карлову војску и остваре нека освајања по Албанији. У овим акцијама на страни савезника учествовале су и српске јединице, али оне нису ратовале у њиховом оквиру, већ су имале сопствене циљеве. Почетно војевање Драгутинове војске ограничило се на подручје Шар – планине. Из неког разлога Драгутин је био веома опрезан, а тек када му се придружио византијски пребег по имену војвода Котаница са својом војском, усуди се он да продре дубље у византијску територију. Војевање је ишло добро, тако да су удружене војске, продрле дубоко у Македонију и угрозиле град Сер. У то време дође и до велике

победе византијске војске над војском Карла Анжујског. Након тога се окрене сва византијска сила на Србе. То је нагнало Драгутина да се убрзано извлачи са оног што је освојио, а ускоро и да брани српску територију. Нису познате размере византијског напада, али по свему судећи продор је био веома велики. "У те дане видела се српска земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога царства сизаше до места званог Липљан, и овом је царству расла снага, тако да је хтела узети целу област отачаства овога христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу" (Данило Други). По биографу изгледа да су Византијци дошли већ до Липљана, али се нису ту имали намеру зауставити, већ су желели да Србију сломе потпуно. По свему судећи они су хтели поново Србију да ставе у вазални положај, а српскога краља за вазала. Очигледно да Драгутин није могао да се супротстави овом нападу, а у томе га је делимично спречавало и то што је почетком 1282. године под Јелечом сломио ногу. "Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем, павши са коња сломи ногу своју." (Данило Други). Већ у то време Србија се налазила у тешкој ситуацији због напада Византије, а биограф наводи: "Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његову отачаству.." Управо у то време долази и до смене на српском престолу када Драгутин уступа место своме млађем брату Милутину. Сама смена остаје нејасна, као што су и нејасни разлози за то. По свему судећи смена није извршена насилно, већ је Драгутин добровољно одступио, мада "добровољност" не искључује постојање неког притиска. Биограф Данило Други наводи да је Драгутинов лом ноге искључиви разлог зашто је он абдицирао будући да је Драгутин, као религиозан човек, сматрао да је све то део божје казне због тога што је он свога оца (Уроша) насилно срушио са престола. "Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога Ти писма, како рече у светом Твоме еванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре..", затим даље: "Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, (тако) да су ево моје ране по заслузи,....". Биограф овде очигледно претерује приказујући Драгутина сувише религиозним и као човека који држи до божјих заповести, заборављајући шта је све Драгутин до тога момента прекршио од божјих заповести рушећи свога оца. Није он био толико моралан, а ни религиозан и не би престо уступио да није морао. Разлог за његову абдикацију је сасвим друге природе. За владе краља Уроша I, Србија је нагло економски ојачала и имала је доста финансијских средстава којима је могла да унајмљује и издржава велику најамничку војску. Самим тиме и властела је постала нагло ратоборна, жељна ратне славе и освајања. На њиховом челу је по свему судећи био баш Драгутинов брат Милутин. Неуспеси у рату са Византијом и њен продор дубоко у Србију страшно је узнемирио властелу и изазвао бунт међу њом, а о томе нешто и биограф говори. Он наводи како је властела, након што је Драгутин сломио ногу, дошла код њега и изразила своју бојазан речима: "О моћни и славни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо даровано ти Богом? Јер ако

ко од околних царева чује за такав твој пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости" (Данило Други). У суштини, они су изразили своје незадовољство његовом владавином и индиректно му наговестили да његов даљњи опстанак на власти није више могућ. Драгутин је био веома интелигентан владар, то ће се касније још јасније видети, и било му је савршено јасно о чему се овде ради. С једне стране продор Византијаца, а с друге стране незадовољна властела. Сигурно је да је он био свестан да иза свега по свему судећи стоји његов брат Милутин. Баш у то време, најнесрећније по њега, дошао је и лом ноге који се нагло закомпликовао и који га је онемогућио да активније делује и рашчисти са незадовољницима. Мора да му је пред очима лебдео пример бугарског цара Константина који је имао истоврстан удес (сломио ногу) и којег је његова властела оставила немоћног у колима на милост и немилост непријатељу. Није немогуће да и он дође у такву ситуацију. Тешко да је и он сам био изненађен оваквим обртом ситуације, будући да је и његов долазак на престо био насилан, а и он је против свога оца искористио незадовољну властелу. Интелигентно схватајући да нема начина да се из ове неприлике извуче Драгутин одлучи да абдицира, али се ипак потруди да то за њега буде што повољније. Током 1282. године Драгутин сазове сабор у Дежеву где се обави његова абдикација у корист Милутина. Данило Други наводи како је Драгутин одмах након што га је властела посетила одлучио да пошаље по Милутина: "говорећи му: Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом". Где је био Милутин у то доба не зна се, али је очигледно да није био са Драгутином и можда баш ово сведочи да је већ тада дошло до разлаза међу браћом. Да је Милутин једва дочекао овај позив види се из тога што је на Драгутинов позив журно дошао "А он чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области Рашке жупе, и ту учини велико ридање и плач над својим братом." Биограф мелодраматично приказује сусрет браће, а да међу њима није било неке посебне љубави видеће се касније. Да Драгутин није много веровао Милутину и да се ипак прибојавао за своју судбину, очигледно је из следећих навода биографа. "И мене љубимога ти брата не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове са силом љуто страдајући у овом животу" (Данило Други). Драгутин је имао и те како разлога да се прибојава Милутина, јер споразум у Дежеву је имао више одредби које се нису баш слагале са Милутиновом природом. Са престола Драгутин је одступио под притиском, али је још увек имао доста повољне позиције, па је то био вероватно разлог да он покуша да за себе оствари што боље услове абдикације. Најпре је задржао за себе територију Рудника, Ариља и Ускопља, а можда и део Требиња (пошто је само Требиње држала његова мати Јелена). Ове се области налазе одмах уз угарску границу, а Драгутин је био ожењен са сестром тадашњег угарског краља Ладислава Куманца. Из овога је јасно да се он

осећао несигурним и да је хтео да буде што ближе Угарској, одакле би му дошла помоћ у случају да га Милутин нападне. Оно што је највише спорова у историји изазвало јесте проблем око тога да ли се Драгутин одрекао краљевања и Милутину препустио без икаквих услова краљевску круну, или је Милутин био регент који влада само док најстарији син Драгутинов не буде довољно одрастао да преузме круну. Биограф Данило је веома јасан по том питању наводећи да се Драгутин одрекао престола. "И после овога дарова му свој престо, и како треба прославише..", затим даље описује и симболичну предају краљевске власти. "Даде му драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу ношаше". На крају Данило све то закључује са Драгутиновим одласком. "Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дежево". Дакле, по овим наводима нигде се не показује ни трачак сумње у то да је Милутин добио од Драгутина краљевство без икаквих ограда. Но, у каснијој историји појавиће се сукоб Милутинових наследника са Драгутиновим наследницима, баш око права на круну. Тада ће Драгутинови наследници да истичу то да је Милутин у суштини био само регент, а да су Драгутинови синови требали добити круну. Да је веома лако могуће да је Милутин у Дежеву дао и једну такву обавезу види се и из тога да је Драгутин и даље носио назив краљ Стефан, док је Милутин носио назив краљ Урош. Ови називи се спомињу у натпису у манастиру Ариљу (Драгутинова задужбина), а датирају из 1296. или 1297. године. Ту се јасно наводи да је владалац "млади краљ Урош самодржац" (Милутин), а да је манастирски ктитор "господин краљ Стефан, брат краља Уроша" (Драгутин). Не постоји ни један званични извор који би потврдио да је Милутин заиста требао да врати престо Драгутиновим синовима што наводи на помисао да је то можда био неки тајни договор браће. За тако нешто биограф Данило даје довољно повода када наводи како Драгутин зове Милутина у Дежево "јер имам велико тајно саветовање с тобом". Ако је то заиста тајни договор, мада није јасно зашто би то био, онда се Милутин нигде није јавно обавезао да врати престо и стога му је било далеко лакше да своју обавезу враћања престола негира. Могуће је да се Милутин и јавно обавезао, но временом је стекао такву снагу да једноставно обавезу није хтео да изврши, а каснији наследници су ионако оружјем решавали ко ће бити краљ. У суштини то и није било толико важно јер међу Немањићима се никада није превише пажње обраћало на легитимитет владара (мада ситуација ни у другим државама никако није била боља), а краљевски трон је грабио најјачи и најбезобзирнији. Баш стога би било јако интересантно знати, ако је истина то да је Милутин био само регент, на основу чега је Драгутин мислио да ће Милутин испунити своје обавезе из уговора и препустити престо његовим синовима. На такво размишљање је Драгутин имао најмање право, будући да је и он сам био узурпатор, као што је то био и његов отац Урош.

24. Краљ Стефан Урош II Милутин На краљевски трон у Србији сада је дошао Стефан Урош, звани Милутин, прави представник ратоборне и оснажене властеле. Сам изглед Милутинов је обећавао много. "Узрастом је био млад, а благодаћом Божјом висок и цело отачаство његово красило се због њега, унапред видећи да ће у дане његове поживети у доброј вери и чистоти, и да ће се јавити страшни непријатељи својима, свима чудни" (Данило Други). Нови краљ је био млад, амбициозан, а ускоро ће се видети крајње и немилосрдан када су у питању његови циљеви. Но, изгледа да је баш такав владар био потребан српској властели, пошто је само човек са таквим особинама могао да их држи на окупу. У време доласка Милутина на власт Србија је већ била приступила савезу који је 3. јула 1281. године уз папину свесрдну подршку, како моралну тако и материјалну, склопио Карло Анжујски и титуларни латински цар Филип (син покојног Балдуина II) са млетачком републиком. Ово проширење савеза са Венецијом било је директна реакција на страшан пораз који су Византијци почетком 1281. године нанели Карловој војсци. Требало је да савезници у пролеће 1282. године нападну директно на Цариград и да поново успоставе латинско царство. У оквиру савеза требали су Срби, као и севастократор тесалијски Јован да ударе на Македонију. Истовремено са овима на Византију су требали да ударе и Бугари. Изгледало је да више ништа не може да спаси Византију осим неког ненаданог чуда. И оно се десило. Политика Карла Анжујског довела је Сицилију скоро до пропасти, будући да је скоро истребио домаћу аристократију, својим најближим сарадницима поделио њихову земљу, енормно повећао порезе, а његови најамници су се дрско понашали пљачкајући већ осиромашено становништво. То је веома вешто искористио византијски цар Михаило VIII, који је са огромном количином новца помогао арагонског краља Петра III да изгради флоту и да нападне Сицилију. Истовремено, велике количине новца из Византије почеле су да по Сицилији скривено незадовољство становника претварају у отворени бунт. На дан 31. март 1282. године Палермо се побунио и ускоро се побуна проширила на целу Сицилију. То је тзв. Сицилијанско вечерње у којем је око 4.000 Карлових војника, што је била целокупна његова окупациона војска, било немилосрдно побијено. Ускоро је стигла и флота Петра Арагонског и два пута разбила Карлову флоту која је покушала да поврати острво. Сада је он контролисао само јужни део полуострва, а његови бивши поседи на Сицилији добијају име напуљске краљевине. Сада је између Анжујаца и напуљске краљевине почео бесконачни рат који је Карла у потпуности одвратио од планова са Византијом. Резултат ове катастрофе је био и распад овог савеза, пошто је Карло сада био сувише слаб, Венеција се одједном почела приближавати напуљској краљевини, али и Византији, док је латински цар постао само комична фигура. Сада више никакве опасности није било по Византију. За све ове догађаје у Србији се није знало и Милутин је одмах по преузимању краљевске круне кренуо у извршење првобитнога плана. Сакупивши војску удари на Македонију, а Византијци или су били изненађени или су били слаби, углавном посебног отпора није било и напредовање је текло веома брзо. Заузети су Скопље,

Горњи и Доњи Полог (у северозападној Македонији са Тетовом у средишту), Злетово (односи се на целокупну средишну зону долине Брегалнице), Овче поље, Пијанец (област у горњем делу Брегалнице са Делчевом у средишту). Милутинову акцију значајно су помогли и Тесалци који су истовремено ударили са југа. О томе биограф наводи: "И после овога заповеди да се саберу сви његови војници, и када је ово било, и узевши молитву од свога архијереја светитеља и целога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, а то су ови, које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град главни Скопље, потом Овче Поље и Злетово и Пијанец" (Данило Други). Ова освајања су оставила дубок утисак на српску властелу и створила велико одушевљење, јер је изгледало да је смена Драгутина била сасвим оправдана, будући да им нови краљ доноси велика освајања. Истовремено, Милутин је сада чврсто засео на краљевски престо, нико му више није могао било шта приговорити, а његова власт је постала веома велика. "Такве све земље узе у почетку свога доласка и приложи их ка држави отачаства свога, и славу и богатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога. Сви грађани и бољари са чашћу сретаху овога благочастивога, и са страхом и трепетом припадаху, ка његовим ногама, и клањаху се њему, гледајући у њему истинитога цара, који је дошао са великом силом на њихову победу" (Данило Други). Сада је Милутин постао апсолутни господар Србије, а ова његова освајања су му на то давала право. Ова Милутинова освајања су заправо наставак политике коју је започео још Стефан Немања и која је значила територијално проширење Србије на рачун Византије, а правац је водио кроз вардарску долину. Милутин је, слично Немањи, са овог простора протеривао грчку властелу, у намери да све освојене територије трајно прикључи Србији. О томе биограф такође наводи: "А она зломислена и лукава властела државе грчке, прогнани од овога мога господина из те области, коју узе, отишавши са понижењем у свети и славни град Константинопољ, звани Цариград тадашњем цару Палеологу, и јавише му о свему што се догодило његовој држави,..." (Данило Други). Да је напад био заиста силовит и да је српска војска деловала моћно, види се из тога што су ова грчка властела опомињала цара Михаила VIII да ће, ако се не зауставе на време, Срби ускоро напасти и Цариград. "Моћни цару, ми слуге твоје овако ти говоримо: ако му убрзо не учиниш одмазду и јачином силе твоје не одагнаш од предела државе твоје, ваистину усудиће се (да дође) и до саме главе славнога ти царства, јер се веома узвеличао" (Данило Други). Из овог навода јасно је да су ови успеси утицали и на самога Милутина који је одједном постао свестан своје снаге. Да ли је он заиста показивао неке намере да се иде на Цариград тешко је рећи, мада је могуће да су неке такве идеје могле проистећи из тога што он још увек није знао за "Сицилијанско вечерње". Ипак он није био неопрезан, након што је обавио све послове у освојеним крајевима, вратио се у Србију. "Умиривши сва та места у један скуп и прогна све оне који су чинили метеже и буре, и опет се врати у своју државу ка престолу Богу дарованом му,

веселећи се и радујући се Господу" (Данило Други). У време повратка у Србију вероватно је већ чуо шта се десило са Анжујцима на Сицилији, па је стога обуставио све акције и одлучио да сачека даљње догађаје и да се припреми за њих. Да ће реакција из Византије доћи било је сигурно, требало је само спремно је дочекати. Те године (1282.) Милутин је отерао своју жену Јелену. О њој се мало зна и једино што је поуздано јесте то да је била српскога рода. По свему судећи деце нису имали. Када је дошло до брака не зна се, а вероватни разлог њеног терања јесте измењена политичка ситуација. Милутин се њоме оженио онда када се није ни могло претпоставити да ће постати српски краљ. Но, сада када је постао владар требало је пронаћи принцезу са неког од страних дворова, а помоћу које би се оствариле и добре политичке везе. Те (1282.) године Милутин је имао доста успеха у борби са Византијом, а веома много му је помогао господар Тесалије севастократор Јован I Анђео (1268-1289) који је са својим Тесалцима нападао са југа. Како је Милутинова освајачка политика и даље требала да буде окренута ка Византији, то је природно он у Тесалцима видео савезника са којим је требало учврстити везе. Стога је и дошло до идеје да се ове везе још више продубе са женидбеним везама између чланова владајућих кућа. Ускоро је дошло до склапања брака између Милутина и ћерке севастократора Јована (1282). Како се звала Гркиња не зна се. Ни она се није дуго задржала већ је такође отерана током 1283 године, но о томе касније. Византијски цар Михаило VIII, веома способан и талентован политичар, веома брзо је схватио одакле иде права опасност за Византију сада када је елиминисана Карло Анжујски. Стога је требало чим пре сломити новога српскога владара. Са Милутином се није могло играти дипломатијом, са њиме се могло само оружјем разговарати. Стога почне марљиво припремати велику војску која је била састављена махом од најамника Турака и Татара. "А овај цар чувши такве речи које се не дају трпети, и пошто му се догоди изненада таква скрб, веома ожалостивши се, и у великој недоумици испуни се великом јарошћу, и тако сакупивши велику победу своје војске народа грчкога, и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге, и са овима пође, хвалећи се у своме безумљу, да ће не само озлобити отачаство овога благочастивога, него да се неће више спомињати његово име у његовој држави, а није сам знао шта ће му се догодити, да ће, противно његову лукаву веровању: да ће се прославити у туђем наследству, убрзо изненадном смрћу свршити" (Данило Други). Очигледно је да је цар имао великих планова и да није намеравао само да казни Србију, у питању је било много више од тога. Ова армија је била састављена углавном од дивљих Татара и Турака који су требали да прохарају по Србији, а сам цар је био наклоњен сакупљању искључиво најамничких војски. У овој је било и Нормана, Руса, Бугара, Енглеза, Француза и других, али у знатно мањем броју. Цару је сакупљање ове армије било тим лакше што му ни са једне стране више није претила опасност, па је све своје ефективе могао да упери на Србију.

Коначно су и припреме биле готове и цар поведе ову моћну војску. Међутим, покрет је трајао тек три дана када цар изненада у селу Алаге код Родоста на дан 11. децембра 1282. године умре. "После овога подигавши се са таквом силом многих народа, пође брзо на овога христољубивога краља љут као лав, и хотећи да као љута звер уграби незлобиво јагње. И отишавши од славног града Константинова даље од три дана, и када је дошао са својом војском до места званог Ислаигита, у коме је месту црква св. мученика Христова Георгија, и ту изненада, не боловавши ни мало, издахну посред народа својих војника, опровргнут чудном смрћу, да су се сви чудили" (Данило Други). Армија, оставши без цара, за тренутак се зауставила, али било је јасно да се оволика војска неће тек тако расути. Цара Михаила VIII наследио је његов син Андроник (1282-1328.) који је сада имао да размисли шта ће урадити са огромном војском која је стајала и очекивала нове команде. Нови цар није одустајао од напада на Србију, али то сада више није требала да буде онако свеобухватна акција како је то планирао покојни Михаило. С друге стране најамници су тражили пљачке и стога почетком 1283. године цар Андроник их упути у напад на Србију. "И сами не могоше вратити толике војничке снаге многих народа, које је сабрао цар тај, а великоименити сродници тога цара, као и телородна браћа, сабраше се и пођоше на државу овога благочастивога краља, журећи се на заклање светога, да разоре његов добар спомен и искорене до конца, које мисли није одобрио Бог" (Данило Други) Ова се војска састојала углавном од Татара и по свему судећи од њих Андроник није очекивао неке веће успехе, па је овај поход изгубио све карактеристике неке смишљене војне акције. Заправо цар се плашио да би се Татари могли окренути на византијске поседе, па их је стога морао негде упослити. Поход како је почео, тако је и завршио. Неки татарски одреди стигли су до Призрена и Липљана, али због изненадног пораза једног већег њиховог одреда, када је набујали Дрим прогутао мноштво Татара који су покушали да га препливају, остатак армије се почео убрзано повлачити. Да је пораз Татара био потпун сведочи и биограф. "И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше због свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар" (Данило Други). Након повлачења Татара из Србије одлучи Милутин да је прави час да се оствари још територијалног проширења Србије на рачун Византије. Долазак на византијски престо новога цара Андроника II и комешања која такви догађаји увек изазивају учинили су му се као прави моменат. Милутин је имао опсежних планова за које његове војне снаге нису никако биле довољне, па је то био разлог да позове и брата Драгутина да му се овај са својом армијом придружи: "овај христољубиви господин

мој не каснивши ни мало, заповеди да се скупе сви војници државе отачаства његова, и узевши себи у помоћ вазљубљенога свога брата краља Стефана са целом његовом војском, и тако спремивши се за бој, са овим пође на државу грчкога царства, у намери да одмазди што су војевали на његову државу,...." (Данило Други). Биограф наводи да су оба брата сакупила своју целокупну војску, што само по себи довољно говори о замашности војних операција које су требали да воде. Никада до сада српска војска није преузимала офанзивне акције таквих размера. Милутин је био и те како свестан како својих снага тако и немоћи византијског цара. У јесен 1283. године српска војска провалила је у византијске области, опљачкане су струмска и серска област, а код Христопоља дошло се чак и до обала Егејског мора док су границе Свете Горе додирнуте. Тако биограф описује како су Милутин и Драгутин прославили дубоко у Македонији Божић и након тога наставили са војним операцијама: "приспе време празнику Рођења Христова, и ту славно прослави празник са вазљубљеним братом својим и са војницима својима у месту званом Насуду, и отуда подигавши се, пође са својим силама по унутрашњости грчке земље, до Свете Горе атонске, и завојевавши све такве стране тога царства, земљу Струмску и Серску. Крстопољ и друге околне стране тих земаља," (Данило Други). Византијци нису пружали јак отпор, а само понашање цара Андроника је било помало чудно. "А ови чувши за долазак господина краља у њихову државу, не могоше се ставити против његове велике силе, и овај благочастиви много време проведе са силама својима у држави грчкога царства ограђујући се крсним знаком. Јер имађоше успешан царски изговор, увек истичући божаствени закон, не узвеличавајући се царском влашћу, но више разгарајући се божанском љубављу" (Данило Други). Непружање јачег отпора од стране цара Андроника може се објаснити тиме што он због финансијске кризе скоро да није ни имао војске, чак у толикој мери да Византија више није ни имала флоте, већ се везала за Ђенову која јој је требала по потреби да обезбеди бродове. С друге стране, ни он сам није био личност таквог формата, било у политичком било у војном погледу, која би се могла поредити са покојним царем Михаилом VIII. Андроник је био више филозоф који се посебно интересовао за науку и културу, тако да је добар део своје енергије посветио управо томе. Таква особа се није могла мерити са силовитим Милутином који је био спреман на све. У наводу биографа спомиње се да се Милутин "ограђујући се крсним знаком", "Увек истичући божаствени закон" служио расцепом у византијској цркви који је био директан резултат стварања уније са римском црквом. Овај проблем је Михаило VIII оставио своме наследнику Андронику да га решава. Иако од уније, нарочито након "Сицилијанског вечерња", није било ништа, расцеп у византијској цркви никако није био залечен. Цар Андроник се одмах након свог доласка на власт свечано одрекао уније и читаву своју политику усмерио ка православљу, међутим сувише су били дубоки ожиљци и сувише свежа сећања на обрачуне које је имао цар Михаило са оним свештеницима који су одбијали унију. Требало је да

прође још доста времена да би се све ране залечиле. Могуће је да се у својој офанзиви Милутин и тиме користио, приказујући себе као правог православног владара чија црква никада није улазила у унију са римском црквом. Након успешних освајања Милутин одлучи да одмори војску и стога дозволи Драгутину да се овај врати у своју област док је он планирао да након краћег одмора настави са акцијама. "И отпусти вазљубљенога свога брата у његову сремску државу, и сам отпочину мало са својим војницима" (Данило Други). Вероватни разлог отпуштања Драгутиновог је био у томе што је Милутин дошао до оцене да византијска сила није толико јака да је не би могао и сам савладати. Сва досадашња сарадња два брата је била заиста беспрекорна, тако да се све евентуалне бојазни Драгутина нису показале као оправдане. Убрзо су српски одреди наставили освајања, тако да током 1284. године узимају Пореч, Кичево и Дебар. "Када је после овога прошло мало времена, опет хтеде ићи на државу грчкога царства. И скупивши се са свима силама својима, и од других околних царевима многи иђаху као овом благочастивом, слушајући за велику његову врлину и славно име. И тако са таквим силама подигавши се пође, и узе земљу дебарску са свима градовима и државама њиховим; такође и државу земље кичевске са градовима и облашћу њиховом;поречку земљу такође, са градовима и облашћу њиховом" (Данило Други). Каквом је то силином и сигурношћу освајано види се из тога што није било скоро никаквог озбиљнијег отпора. "Те земље њихове државе додаде ка држави отачаства свога, јер му се нико није противио, нити против говорио" (Данило Други). По свему судећи, Милутин се у ратном походу није обрачунао само са ратним непријатељима, већ је и сваку опозицију непослушне властеле немилосрдно ломио: "победи све своје непријатеље и ратне непријатеље и оне који су му се противили" (Данило Други). Он се одмах показао као одлучан владар, који није трпео много приговора и који је своју личну вољу спроводио без обзира на жртве. Није јасно само какав је облик противљења он могао доживети, будући да се око власти са њим није имао ко спорити. Једини који је то могао био је Драгутин, но он није постављао никаква питања па је тешко поверовати да је то могао неко у име њега. Вероватније је да се радило о неким сукобима око начина вођења ратних операција које су биле толико исцрпљујуће да их је Драгутин чак морао напустити, а Милутин је својим трупама дао краткотрајан одмор. Могуће је да поједина властела није могла издржати тај темпо, поготово што су се операције водиле у зимско доба, по тешком терену и тиме још више исцрпљујуће, па је то доводило до незадовољства. Но, Милутин је одмах показао да са њиме нема шале, тако да су сви отпори били брзо сломљени. Сада је српско – византијска граница ишла линијом преко Струмица – Просек – Прилеп – Охрид – Кроја. На тим границама су стајале византијске тврђаве, а Милутин је оставио византијског пребега Котаницу да непрестано узнемирава границу и да је тако контролише. Заправо, ова граница никада није била мирна, али неких већих испада ни са једне стране није било за дуже време. Једини већи инцидент се десио када је српска војска провалила у Тесалију, но мотиви су били

изгледа само пљачкашки, тако да се граница није мењала: "оде на државу земље влахиотске; и њих завојевавши својом великом силом, и ових народа све неисказано богатство одузевши, остави их у пустоши" (Данило Други). Историји није познато када је овај напад изведен, али он нема дубљег значаја за односе у региону, изузев што је показао да Милутин са својим бившим савезником нема добре односе. Досадашње акције су показале да Србија постаје прва сила у региону и да има младог и веома амбициозног краља. Тек за Милутиновог владања показала се сва исправност начина владања Милутинових претходника. Иако се и Радославу и Владиславу може замерити да се водили пасивну политику, а Урошу да је његова политика била можда сувише опрезна, управо такви начини вођења државних послова очували су Србији сав њен биолошки и економски потенцијал. Држава је била за све ове године ван свих ратних догађаја у региону и у њу нису улазиле стране војске уништавајући је и палећи. Сада је та сва накупљена енергија одједном експлодирала, а Милутин је успео да је усмери у правом правцу, директно ка већ уморном и истрошеном византијском државном организму, који није успео да се одупре свежој навали из Србије. Византија је била још само по имену јака држава, која је углавном живела на великој прошлости, али је била сувише слаба за садашњост. Са Србијом је била управо другачија ситуација, непозната држава која се ни по чему није истицала, постаје одједном велика сила. Србија није имала велику прошлост, али је зато имала велику снагу која јој је у садашњости давала велике могућности. Сва је срећа за државни организам младе српске државе што је имала на своме челу снажне краљеве који су били свесни онога шта могу, а шта не. Већ у то време Милутин је имао нову жену и то ћерку покојног краља Угарске, Стевана V, заправо рођену сестру Драгутинове жене Катарине. Она се звала Јелисавета и њен животни пут помало личи на трагични љубавни роман. Још као дете она је одведена у манастир на Маргаритином острву, које се налази код Будима. Једно је време живела и на двору код свог брата краља Ладислава Куманца. Једном приликом она је отишла у посету својој сестри Катарини на Драгутинов двор. Ту се, не зна се како, одједном нашао и Милутин који ју је завео и ускоро оженио. У то време Јелисавета никако није била млада, имала је око тридесет година, па стога ова прича о завођењу помало личи на њено оправдање. Било како било, Милутин своју бившу жену (ћерку Тесалског севастократора) једноставно врати оцу у Тесалију. Са њом је имао сина и ћерку. Српска православна црква једва да је пристала на овај брак, будући да је Јелисавета дошла из манастира, а и због блиског сродства, које је по мишљењу цркве представљало сметњу. Са овом женом Милутин је имао ћерку која се звала Царица (Зорица?).

25. Заједничке акције Баш док су трајала последња Милутинова освајања Драгутин, који је одустао од даљњег похода, добије од угарског краља Ладислава IV Куманца један велики део угарске територије који је обухватао Мачву са Сремом, Београд и делове Босне,

који су се састојали од Усоре и Соли. Ова територија је сачињавала мачванско – босанску бановину и њоме је управљала Јелисавета, иначе мати Ладислава Куманца. Нису јасни мотиви угарског краља када је Драгутину давао у посед овај и те како значајан део угарске краљевине. Сама владавина краља Ладислава била је за Угарску права несрећа. Он је имао тек десет година када је постао краљ Угарске (1272.), тако да је место њега владала мати му Елизабета, иначе Куманка. У Хрватској и Далмацији су беснели стални сукоби који се никако нису могли умирити, а нешто касније против краља су се побунили и угарски и славонски племићи. У овим замршеним сукобима велику улогу је играла управо краљица мајка Елизабета. Само понашање краља Ладислава било је веома чудно за оно доба. Живео је углавном са Куманима и много времена проводио са њиховим женама, што наравно није у Угарској нико одобравао. То је отишло толико далеко да је папа бацио интердикт на Угарску, а самог краља проклео. Тада је Ладислав као освету заробио папског легата и предао га Куманима (1280.), а угарски племићи онда ухвате краља. Тек када је он обећао да ће све урадити не би ли прекрстио Куманце, а мати му Елизабета са своје стране дала обећање да ће се у областима Мачве и Босне (управо оне које ће касније добити Драгутин) прогонити кривоверци, краљ добије слободу. Но, касније понашање краља Ладислава и мајке му Елизабете практично се сводило на изигравање обећања која су дата римској цркви и стиче се утисак као да је намерно изазивао папу. Истовремено, он је и политику према Куманима променио, будући да су они одбили да се прекрсте и да престану да живе номадским животом. Њихову побуну краљ угуши у крви, а најстрашнији њихов покољ направи код Сегедина (1282.). Остатак Кумана побегне код ногајских Татара и могло се очекивати да ће они узвратити удар уз помоћ Татара. Тај удар је и дошао током 1285. године. Могуће је да је баш то имао у виду Ладислав када је Мачванску бановину препуштао Драгутину. Сасвим је сигурно да је он тада знао за велика заједничка освајања Милутинова и Драгутинова, те да је био свестан снаге којом сада располаже Србија. Имајући као савезника Драгутина, могао је очекивати да ће и Милутин бити привучен на његову страну. Нејасна је и година када је мачванска бановина припала Драгутина: 1283. или 1284. ? Ако је то била 1284. онда је то могао бити разлог због кога је Драгутин напустио заједничко ратовање са Милутином, будући да је морао да преузме бановину. Код неких историчара се појавило мишљење да Елизабета, мати Ладислављева која је до тог момента управљала овом бановином, није била за овај потез те да се томе противила. Тешко да то одговара истини, јер је Ладислав и до тог момента тесно сарађивао са мајком, тако да он ово сигурно није урадио без њеног наговора или барем без споразума са њом. Сукоб мајке и сина доћи ће тек касније и то након 1285. када буде одбијен напад Татара. У областима које је добио, Драгутин је одмах почео да влада сасвим независно, а као престонице узима Београд и Дебрец у Срему. Додуше, у Београд је он долазио само повремено, али ово је први српски владар који је држао под влашћу овај град. Сада се Драгутин понашао као апсолутно суверени владар, а у томе га нису ометали ни краљ Ладислав, а ни брат му Милутин. Од тада и датира његов назив

"сремски краљ" будући да су добијене земље (изузев босанских) звале Сремским. У овој области Драгутин се нарочито истакао покрштавањем патарена којих је било много и због којих је и краљица мати Елизабета имала са папом доста проблема. "Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их" (Данило Други). У том послу је био веома опрезан и не желећи (или не смејући ?), прекрштавати силом, он је у Рим послао барског надбискупа и јављао папи како по Босни има много патарена и тражио од њега да му пошаље мисионаре који знају домаћи језик. На ову молбу папа се одазвао и наредио старешини фрањеваца славонске покрајине да му пошаље двојицу таквих. На послове праве Босне у којој је бановао Стеван I, Драгутин је имао јако великог утицаја, тако да је на неки начин овај био од њега зависан. Већ 1284. године Драгутин је своју ћерку Јелисавету оженио са Стеваном I, а овом везом су Дубровчани били толико задовољни да су Драгутину послали новчани дар. Драгутин је водио веома спретну политику, ступајући не само у политичке везе са околним дворовима већ стварајући и породичне везе. У оквиру тога оженио је и своју ћерку Урошицу (Урсу, Урсулу?) за моћног хрватског бана Павла I Шубића. Извори често наводе како је његов зет, босански бан Стеван I, управо захваљујући женидби са његовом ћерком (Јелисаветом) стекао велики углед. Драгутин је имао додир и са напуљским двором, пошто му је жена Катарина била рођена сестра Марије, жене напуљског краља Карла II. Ове помало замршене породичне везе омогућиле су му приступ и контролу над већином политичких послова који су се дешавали по региону. Драгутин је одржавао и тесне везе са папом, па одатле и претпоставка да се он почетком 1291. године и прекрстио, односно прешао у католичку веру. Са Венецијом су одржаване везе преко босанског епископа Василија, који је тамо путовао као Драгутинов изасланик. Већ почетком 1285. године Угарска је претрпела напад Татара, којима су се придружили они преживели Кумани са којима се краљ Ладислав онако свирепо обрачунао. Овај упад је био веома широких размера тако да је Угарска веома пострадала, међутим напад је ипак био брзо сузбијен. По свему судећи, страдале су и српске земље, мада се не зна у коликој мери. Највише је удар Татара осетила Бугарска, која од 1285. године постаје татарски вазал. "Видећи, наиме, Ногај како му послови веома срећно иду за руком, окренуо се и против Бугарске" (Мавро Орбин). Бугарски цар Георгије Тертер (1280-1292.), баш захваљујући сталним татарским упадима у Бугарску, постаје тек незнатни политички чинилац у својој земљи. Са српским двором цар је одржавао тесне везе захваљујући томе што му је ћерка Ана током 1284. године била удата за краља Милутина. Ово је сада био већ четврти брак српског краља, а шта је био разлог њему није познато. Сама Милутинова плаха природа и његови политички рачуни се овде можда и нису помешали. Највероватније је да је била у питању страст, пошто бугарски цар није представљао неки посебни политички фактор да би га Милутин морао придобијати женидбом. Ништа друго не може објаснити овај изненадни Милутинов брак. То би било сасвим у складу са Милутиновом нарави, а овај брак саму још један у низу потеза којима је он саблажњивао своју околину. Но,

ко му је то смео замерити, а сви су се плашили његове бруталности, којој као да није било краја. Може се само замислити шта је о овоме свему мислила његова мати Јелена, жена дубоко побожна. Бивша жена, несретна Јелисавета, буде отерана и поново се врати у манастир на Маргаритином острву. На крају ћерку Царицу Милутин није дао мајци, већ ју је задржао код себе. Јелисавета није дуго остала у манастиру, поново се удала за моћног чешког племића Завишу (1287.), али ни ту није дуго уживала брачну срећу, јер је овај већ 1290. године убијен. На то се Јелисавета поново повуче у манастир и ту остане до краја живота. Из брака са Завишом остао јој је један син. Напад Татара је разбио Бугарску тако да је она била раздељена на доста потпуно независних области у којима су поједини бољари били сасвим самостални. Подржавани од Татара, ови бољари никако нису признавали цара Тертера. Ова њихова непослушност, али и неповерљивост Татара према цару Георгију, довела је до тога да се татарском кану Ногају овај учинио толико сумњивим да је одлучио да га казни. Кан Ногај са војском дође у бугарску престоницу Трново, али га Тертер не дочека, већ побегне (1292.). Дошавши у Трново и не нашавши цара Тертера, одлучи кан Ногај да на бугарски престо постави војводу Смилца. Посебан положај су имала двојица бољара, браћа Дрман и Куделин. Они су нарочито узнемиравали Драгутинову област и залећући се потпомогнути куманским и татарским четама, те пљачкајући по Угарској и области којом је управљао Драгутин, постали су толика напаст да се нешто морало учинити. У својој области Браничево били су релативно безбедни, пошто су имали добро утврђен град у Ждрелу на Млави (данашња Горњачка клисура), тако да су неки ранији походи угарске војске били без већих проблема одбијени. Сам прилаз овоме граду био је веома тежак и захтевао је много жртава, па је то био основни разлог зашто су се ова двојица сматрала толико сигурним. Нарочито су страдали Угари године 1285. када су покушали да се кроз клисуру пробију до разбојничког утврђења. Не могавши више трпети сталне пљачкашке упаде ове двојице, који су око себе окупили све могуће пробисвете и пљачкаше, Драгутин одлучи да удари на њих и то биограф овако описује: "нађоше се нека два велможе који су се укоренили у држави земље браничевске у месту званом Ждрелу, и од многих времена ту утврдише се као самовласни , не бојећи се никојега насиља, браћа једне матере, наиме Дрман и Куделин. Ови веома хвалећи се својом силом и не дајући никоме да има власти око њихових предела, од ђаволског дејства наговорени, почеше се носити мишљу против овога благочастивога, хотећи озлобити и њега и његову државу." (Данило Други). Драгутин пошаље једну војску да покуша да сузбије ову двојицу, међутим ова акција доживи до краја неуспех. "И овај христољубиви краљ чувши ову злу њихову заверу, и сакупивши сву силу своје државе, пође у област њихову, хотећи их прогнати, да како год, мислећи зло из дана у дан, не окончају вољу своју" (Данило Други). Изгледа да је Драгутин покушао да предухитри неки њихов пљачкашки поход који је био усмерен на његове земље. Војска коју је он сакупио била је знатна, а намера је по свему судећи била да се Дрман и Куделин протерају из

браничевске области. Судећи по биографу, Драгутин је имао намеру да ову област након тога прикључи својој. Овде је Драгутин преценио своје снаге тако да је захваљујући нешто тешком терену, али вероватније више вештој одбрани, доживео пораз. "И када је он дошао у њихову државу, земљу браничевску, пошто је ова земља била веома утврђена, није им могао никакве пакости учинити, нити их одагнати из тих предела, и опет се врати у своју државу" (Данило Други). Након повлачења Драгутинове војске Дрман и Куделин сакупе своје пљачкаше и пређу у напад. "И ови видевши насиље овога благочастивога краља против њих, отишавши сакупише око себе многу војску народа татарскога и Кумане, давши им много злата. И са овима се једнодушно устремише на државу овога благочастивога краља Стефана. И тада завојевавши многе стране његове државе, и веома нападајући чињаху му велике пакости, не разилазећи се (Данило Други). Овај напад сада више није имао у себи само пљачкашке мотиве већ и нешто више, а баш зато биограф и спомиње да се Дрманова и Куделинова војска није разилазила. Наиме, пљачкашки походи су само у првом удару деловали нешто организованије, одмах након провале и разбијања првог отпора, пљачкаши би се разилазили у потери за пленом. Но, сада то није био случај и војска се држала на окупу. Драгутин је то видео и не могавши се одупрети овој навали позове у помоћ свога брата Милутина. "А господин краљ Стефан виде се у толикој беди, и не имајући друго шта чинити, уставши пође ка вазљубљеном свом брату краљу Стефану Урошу, и са њиме се састаде у држави жупе расинске на реци Морави, у месту званом Мачковци" (Данило Други). Овај део је веома интересантан и говори доста сликовито о односу браће у то време. Драгутин је тада, то је сасвим сигурно, у својој области управљао потпуно независно, не обраћајући много пажње на Милутина, тим више што је имао снажан ослонац на Мађаре. То је видљиво и из овог његовог напада на Дрмана и Куделина, када се сматрао довољно јаким и способним да браничевску област узме сам, без ичије помоћи. Међутим, не успевши у томе бива присиљен да Милутина замоли за помоћ. "И тако му јави многе своје скрби које су му се догодиле од његових ратних непријатеља " (Данило Други). У даљњем тексту биограф се уопште не устручава да каже да Драгутин од Милутина није захтевао помоћ, већ ју је управо молио: "И поче му се са великом жалошћу молити...". Спомиње се и да је Драгутин помоћ молио "са великом жалошћу", што се може двојако тумачити. Са једне стране опасност је била велика, док с друге стране Драгутин се и даље сматрао легитимним краљем Србије док је Милутин, по њиховом договору, био само регент. Мора да се Милутин у то доба већ полако почео одрицати ранијег договора, не помишљајући да врати круну Драгутиновим наследницима. И сада је Драгутин присиљен да моли узурпатора своје круне за помоћ и то би могао бити разлог зашто се он са толиком жалошћу обраћа брату. У свом обраћању Драгутин сасвим понизно моли подсећајући Милутина како му је и он једном помогао, па је ред да се услуга врати: "као што сам и ја у прошло време помогао теби" (Данило Други). Милутин је прихватио братов позив и дошао на Мораву да се нађе са њим те да сачине споразум о заједничком нападу. У

Мачковцу (околина Крушевца) је сачињен и њихов међусобни споразум о овој акцији, тако да су уједињене армије ускоро напале на Браничево. "Чувши ове молбене речи, овај господин мој превисоки краљ Урош од вазљубљенога свога брата, и у тај час, не каснивши ни мало, заповеди да се сакупе сви војници његове државе у помоћ вазљубљеноме своме брату" (Данило Други). По свему судећи међу њима су већ тада беснеле несугласице јер биограф спомиње "имајући у телу једну вољу и љубав братску", што некако наводи на помисао да до тог момента није постојала таква сагласност између њих. Било како било, уједињена војска ускоро навали на Дрмана и Куделина: "пођоше на државу оних који су подигли унутрашње ратове и буне". Победа је била потпуна. "И тако божјом помоћу постигавши сву своју вољу, прогнаше оне зломисленике са њихова наследства, и одоше посрамљени у погибли великом везиру" (Данило Други). Тако је те 1291. године браничевска област била присаједињена оној области којом је Драгутин управљао. "Овај господин мој краљ Урош узевши сву државу њихову и имање, даде га вазљубљеноме своме брату краљу Стефану" (Данило Други). Биограф покушава овде да посебно нагласи Милутинову улогу наговештавајући да је у суштини војна победа била његова, а не Драгутинова, те да је Милутин на крају браничевску област дао на управу своме брату. Поражени Дрман и Куделин побегну код кана Ногаја, коме су били вазали, но за једно време нису ништа предузимали. Сам Драгутин и Милутин се након велике победе разиђу "и пошто су се љубазно повеселили, и тако опростивши се, одоше сваки својој кући" (Данило Други). Ова акција на Браничево је касније изазвала неколико последица са којима су се и Драгутин и Милутин дуже време носили. У то доба видинском облашћу (Бугарска) управљао је моћни кнез Шишман, који је попут Куделина и Дрмана био вазал татарског кана Ногаја. Он је држао земље око Бдина (Видина). "У та времена устаде у земљи Бугарској неки кнез звани Шишман, живећи у граду званом Бдини, држећи околне крајеве и многе земље Бугарске. Ђаволским наговором Шишман је завидео на отачаство овога благочастивога. Узнесе се својом мишљу високо, да подигне силу своју на овога христољубивога." (Данило Други). Одмах након успешног завршетка освајања Браничева од стране Милутина и Драгутина, Шишман из неког незнаног разлога нападне на Србију и дође чак до Пећи. Могуће је да је Шишман имао и неких веза са Дрманом и Куделином, па их је кроз своју акцију можда мислио да освети. Прави разлог овог напада се не зна, али се претпоставља да је татарски кан стајао иза овога. Будући да је он био сениор Шишману, то је јасно да овај ништа није могао да преузима без његовог знања, па је вероватно он и могући иницијатор овог напада. Овај напад је био потпуно изненађење. "Превисокоме краљу нису ни на ум падале његове лукаве мисли" (Данило Други). Могуће је да су Шишманови Куманци тада запалили и сам манастир Жичу, а имали су намеру да опљачкају и пећку архиепископију, али у томе не успеју. "Овај сакупивши триклету јерес татарског народа и своје војнике, и изненада уђе са војском у државу овога благочастивога краља до места званога Хвосна, и када су хтели ући у место звано Ждрело, да узму

тамошње велико наследство цркве дома Спасова, т. ј. архиепископије, нису могли" (Данило Други). Сам напад Шишмана је у почетку био веома успешан, али одједном негде са југа наиђе српска војска и страшно разјури Шишманову војску. Шта се тачно десило и каква је то српска војска била, не зна се, док сам биограф то објашњава неким божјим чудом. "Те ноћи, када су стојали близу тога места званога Ждрело, молитвама својих угодника св. Симеона и Саве и архијереја Христова св. Арсенија, који ту лежи у дому св. апостола, јави им Бог велико знамење страха, таково знамење, да су видели велики огњени ступ где силази са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица, и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове. И тако видевши овај њихов зломислени вођ овако знамење за његову погибао и за све који су са њиме, поче бежати, гоњен Гневом Господњим, са мало војске у своју државу, не могавши постићи своје воље, само навукавши себи погибао " (Данило Други). Пораз је био страшан, тако да се Шишман морао повлачити назад у Видин. Тада се појавио и сам краљ Милутин, који до тога момента није имао учешће у овој српској ратној акцији. "И видевши овај господин мој краљ шта се догодило, и тако сакупивши сву своју војску, и са овом пође на овога нечастивога,..." (Данило Други). Милутин је осетио да је сада прави тренутак да се разбијени непријатељ уништи до краја, те стога сакупивши своју војску крене за Шишманом. На граници се није зауставио, већ је наставио даље продор све до Видина, где се Шишман затворио. Но, убрзо овај побегне из Видина чамцем преко Дунава, а сам град се преда. "И када је дошао у државу његову до града званога Бдиња, и ту заузе и сву његову област, а овај сујемудри даде се у бегство, ушавши у шуму, и пређе реку звану Дунав, смирен и посрамљен. Овоме господину превисокоме краљу све се даде у руке,..." (Данило Други). По свему судећи Милутин је имао намеру да град уништи "а хтеде све његове станове разорити, и град тај, у коме беше његов двор, до краја срушити, и опустошити целу његову државу" (Данило Други), но Шишман понуди преговоре. Он је вероватно видео да је све изгубљено и желећи да спасе оно што се може, одлучи да пристане на све оно што Милутин буде тражио, а сам се чак понудио за Милутиновог вазала. "Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи" (Данило Други). Милутин није желео да даље затеже ситуацију свестан да се ради о вазалу моћног кана Ногаја, стога се одлучи на преговоре. Убрзо је склопљен мир по којем је Шишман признао Милутина за свог господара (постао његов вазал), а овај мир је требало да учврсти и женидба Шишманова са ћерком једног од српских племића по имену Драгош. "Господин краљ овако рече: Ако хоћеш да буде по мојој вољи, како ми обећаваш, учини што ти ја заповедам. Хоћу да узмеш ћерку једнога од мојих велможа, и по томе ћу разумети да су твоје речи истините" (Данило Други). Након склопљеног мира Милутин врати све освојене области Шишману. "И врати му државу његову, коју беше узео и град звани Бдињ" (Данило Други), а после дође и до женидбе Шишманове са Драгошевом ћерком. "И после овога даде му кћер великога свога жупана Драгоша, да му буде жена, ..." (Данило Други).

Временом односи између Шишмана и Милутина су се додатно учврстили женидбом Шишмановог сина Михаила са Милутиновом ћерком Аном. "Видећи његову велику приврженост и сваку истиниту послушност и служење, овај благочастиви краљ, због његове свесрдачне љубави, даде кћер своју за његовог сина званога Михаила, који после постаде цар целој бугарској земљи" (Данило Други). Ово је био прави династички брак из политичких разлога, а иницијатор свега је био баш Милутин. Он је искористио свој надмоћни положај над Шишманом и навео га на овај брак. Овом брачном везом Србија је добила сигурне границе са бугарске стране, а Милутин је за зета добио будућег бугарског цара. Сами Бугари нису имали разлога да буду незадовољни, јер се Милутин на крају ипак показао као разуман, па чак и великодушан. Иако је имао у рукама целу њихову област, он је ипак није задржао, већ ју је вратио Шишману и његовим наследницима, па се чак брачним везама и ородио са њима. Ово је један од ређих Милутинових дипломатских потеза који се може назвати успешним. Он се није баш у дипломатију поуздао и његови успеси су углавном војне природе. Па и ови династички бракови са Бугарима нису успех његовог дипломатског генија (није га ни имао), већ су више плод његових војних успеха. Заправо, Шишман није имао куд, или пристанак на ове бракове или пропаст. Углавном, ово је у сваком случају био далековид потез који ће Србији донети извесну сигурност са бугарске стране. Ускоро су се појавили и негативни резултати досадашњих Милутинових и Драгутинових успеха у борбама са Дрманом, Куделином и Шишманом. Татарски кан Ногај је сматрао ову тројицу својим вазалима, а Бугарску својим доменом. Стога му никако није могло бити право то што је Драгутин припојио браничевску област, и што је Шишман признао Милутина за свога господара. С друге стране, брачним везама дошло је до великог зближавања Срба и Бугара. Изгледало је као да Бугарска излази из зоне утицаја кана Ногаја. Кривац за све ово је била Србија и њен краљ Милутин који је успео да потпуно уништи два канова вазала. Стога је требало војнички казнити Србију. "И поче се спремати да се подигне са силама поганика, и пође на овога благочастивога, хотећи уграбити његово наследство" (Данило Други). Кан је спремио велику војску и изгледа да ју је већ и покренуо. "И овај нечастиви подигавши се са татарским силама, пође на овога праведнога" (Данило Други). Канова војска је била веома јака и састављена углавном од Куманаца и Татара и нешто Руса, скоро све сами коњаници. Сада је Милутин био савршено свестан да се кану војнички не може одупрети, па је стога потегао дипломатију. "И када чу превисоки краљ Урош за његов поход, тога часа посла своје посланике пред њега, да га доброразумним молбеним речима посаветује да се врати од таква похода, и то против такве велике силе, повинујући се и осећајући бол за отачаство своје, да га не озлоби нечастиви" (Данило Други). Ови посланици су имали задатак да увере кана да Милутин нема даљњих претензија на бугарске територије те да и досадашњи његови ратови са кановим вазалима нису били изазвани Милутиновом вољом. Кан је управо покретао војску када је Милутиново посланство стигло њему.

"А ови посланици послани од господина мога против тога цара поганскога, нађоше га где се сабрао са великом силом у држави царства свога, и где журе на овога христољубивога. И јавише му речи господина свога." (Данило Други). Изгледа да је ово посланство стигло у последњи трен, а успех је био изнад сваког очекивања. "И помоћу Божјем добро усаветовавши га, и учинише да се он опет врати натраг са силама својима,..." (Данило Други). Ми данас не знамо шта је ово српско посланство учинило не би ли кана одвратило од напада на Србију и помало изненађује лакоћа успеха ове мисије. Сам кан Ногај је био и те како искусан и ратник и политичар, који је био присутан на балканским просторима већ дуже време. Још 1272. године Ногај је имао склопљен уговор о пријатељству са византијским царем Михаилом VIII. Њихове везе су се касније још више учврстиле женидбом Ногајевом са ванбрачном ћерком Михаиловом по имену Еуфросина. Овај кан је можда био и најзначајнија личност у Златној хорди, а пребивао је углавном на Црном мору. Тешко је веровати да је Милутиново посланство могло у преговорима надмудрити Ногаја, био је он сувише искусан и моћан за њих. Њему вероватно није много значило то што је Милутин успео да разбије његова два вазала, био је вероватно у питању престиж. Но, када је Милутиново посланство дошло и уверило га да Срби неће даље нападати, он је био задовољан. У то време и у Златној хорди су почела комешања око врховне власти, тако да је Ногај био забављен тиме и овај проблем са Србима за њега је био другостепене важности. Стога је он пристао на преговоре. "И опет тај цар посла своје поклисаре ка овоме благочастивоме и имали су састанак међу собом и а силнима његовима" (Данило Други). Кан Ногај се задовољио само Милутиновим обећањима, али је затражио од њега да са таоцима гарантује оно на шта се обавезао. "И толику велику љубав утврдише међу собом, да је и овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему, са великоименитом властелом земље српске" (Данило Други). Тако су се на татарском двору, као таоци, нашли Милутинов син Стефан (Дечански) и деца истакнуте Милутинове властеле. По овоме се јасно види да је Милутин морао по сваку цену да пристане на канове услове. С друге стране, сами услови за државу Србију нису били тешки, мада за Милутина сигурно нису били ни лаки будући да му је син морао ићи код Ногаја као талац. Овај одлазак Стефана Дечанског на Ногајев двор десио се 1292. или 1293. године, а он је тамо остао све до 1299. године, када је дошло до унутрашњег сукоба у Златној хорди и када је Ногај погинуо у сукобу са каном Златне хорде, каном Токтајем. "Јер подиже у њима мржњу, убиства, и устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногеја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем, узе његов престо." (Данило Други). Након Ногајеве погибије Стефан (Дечански) се након седам година заточеништва вратио у Србију. "И пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногаја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог, који се брине за све нас, и овога неповређена врати ка својему родитељу" (Данило Други). По биографу Милутин се веома обрадовао

Ногајевој погибији, а молитва којом се он обраћа Богу и којом он исказује сву своју захвалност је веома упечатљива. Судећи по томе опасност од Татара је била стална и Милутин је о њима и те како размишљао.

26. Помирење са Византијом У периоду од преговора са Ногајем (1292.) па све до његове смрти (1299.) Милутин није имао неких посебних активности и изузев заузимања Драча током 1296. године, он се није војно ангажовао. Осим мањих упада на територију Византије и то углавном пљачке ради, других војних дејстава није било. Управо српско заузимање Драча поново је погоршало међусобне односе. Милутин је овај град отео од Византијаца, који су га само који месец раније заузели. То је њих натерало да пошаљу војску на Србију, на челу са својим познатим војсковођом Михаилом Главасом. Ова акција је почела 1297. године, али се завршила правом катастрофом, што је натерало цара Андроника II да са Србима покуша да преговара. Управо ови догађаји ће окарактерисати касније Милутиново владање Србијом. Било је јасно да Византији треба неки мир са Србијом који ће бити трајнијег карактера, док је Милутин желео да добије признање својих освајања из 1284. године. Ови преговори ће ускоро постати замршено клупко у којима се страшно сплеткарило. Свако је тражио неки свој интерес. У Србији овај нови мирољубиви правац Милутинове политике углавном није наишао на разумевање јер се властела, обогаћена ратовањем, није слагала да се прекине са лаким освајањем византијских територија. Преговори ипак почну током 1297. године и вођени су углавном веома мучно. Осим опозиције која је гледала да минира ове преговоре, велику узбуну је дигло и питање женидбе Милутинове са неком од византијских принцеза. Цар Андроник најпре понуди Милутину за жену своју сестру Евдокију, удовицу трапезунтског цара Јована. Милутин је био сасвим задовољан са овим избором своје будуће жене. Међутим, Евдокија одједном направи проблеме. Једноставно није желела да иде у Србију, сматрајући је за варварску земљу, па стога оде у Трапезунт код свога сина где је и умрла 1301. године. "Краљево тражење довело је цара у вишеструке неприлике. Прво, што је до краљевог пријатељства много држао; друго, што се царева сестра грозила веза са краљем и није хтела да чује да се пред њом спомиње; треће, што би то био краљу већ четврти брак" (Нићифор Григора). Милутину, таквом какав је био, вероватно је годило сујети да постане византијски зет, пошто је Византија и поред своје слабе моћи уживала велики углед као наследник Римског царства. Одбијање Евдокије да му постане жена страшно га је разјарило, тако да је он по свему судећи из личне сујете био спреман да опет зарати са Византијом. "И што га је Евдокија више одбијала, то је он бивао упорнији, прибегавајући често и претњама". (Мавро Орбин) Наравно да је ово највише обрадовало српску пограничну властелу, којој се опет отварала могућност нових освајања и пљачки по Византији. Међутим, то је сада уплашило цара Андроника II који, не би ли умирио Милутина, нуди овоме за жену своју ћерку, петогодишње дете Симониду. "Стога је цар био присиљен да му скрене пажњу на своју кћер

Симониду, која је имала тек пет година. Цар је обећао да ће му је дати, али да остане у очинској кући до пунолетства, а онда да је води као жену" (Мавро Орбин). Милутин је у то доба био ожењен са четвртом женом Бугарском принцезом Аном, коју је оженио током 1284. године. Могуће је да му је ова жена већ и досадила, мада су његови разлози за брак са византијском принцезом искључиво политичке природе. Може се само замислити какво је запрепашћење изазвала могућност ове женидба већ добро остарелог Милутина са петогодишњим дететом. И на византијском двору, као и на српском, највећа опозиција је долазила из реда цркве. Византијски цар је имао оправдање да је морао жртвовати Симониду не би ли Византији обезбедио мирне границе према Србији. "Али га због тога укори патријарх Јован, раније зван Кузма. Цар му одговори да се краљевска сродства подешавају и склапају како захтевају прилике." (Мавро Орбин). С друге стране, Милутин је био сувише моћан у Србији да би обраћао пажњу на било кога, па чак и на своју мајку Јелену која, као искрено побожна жена, никако није могла да одобри поступке свога сина. Управо ови преговори су показали каква је заправо снага Србије на Балкану, а Милутину као веома сујетном човеку то је могло само да импонује. Било је много оних које је узбунила могућност да се Милутин ожени византијском принцезом. Сви су се сада одједном отимали да се ороде са њим, а врхунац је дошао када је из Бугарске стигла понуда удовице бугарског цара Смилца, која се сама понудила Милутину за жену те да тако уз њу добије и Бугарску царевину. Епирски Грци су такође чинили све да би онемогућили Милутинову женидбу са Симонидом, не би ли га имали за савезника у рату са Византијом. Иако је било доста настојања са стране да ове преговоре омете, Милутина нико више није могао да одговори од идеје да постане царски зет и да склопи мир са Византијом. Наравно највише је била заинтересована управо Византија, будући да се веома бојала нарасле Милутинове моћи. "Јер (како каже Никифора Грегора у VI књ.) био је моћан човек и непрестано је узнемиравао Римско Царство, чије је земље делом заузимао, а делом пустошио. Све то задавало је цару много невоље и страха." (Мавро Орбин). И поред свега преговори су мучно ишли, тако да је од 1297. до 1299. године, када су коначно и завршени, византијски преговарач Теодор Метохит чак пет пута долазио у Србију. Главни проблем успешног завршетка преговора био је баш Милутин, који није могао да испуни све захтеве Византије. Они изгледа нису много веровали Милутину, па су стога од њега тражили да као таоца преда своју жену краљицу Ану и неке великаше, а као једну од најважнијих и за Милутина најмучнију ставку уговора, захтевали су од краљице-мајке Јелене (Милутинова мати) посебну заклетву на уговор између Византије и Србије, као и да присуствује свадби Милутина и Симониде. Милутину није било тешко да свој брак са краљицом Аном прогласи неважећим, мада је то изазвало праву буру незадовољства у Србији. Прави проблем је био када је требало да од мајке добије одобрење на све оно што је договорио са Византијом. Ми данас не знамо ни да ли је он тако нешто код мајке уопште покушао, будући да је јако добро знао да од

побожне старице може да добије само прекоре. Било је сасвим сигурно да она неће никако пристати на оно што Византијци од ње траже, стога се Милутин извлачио да се ради о старој жени те да је не жели тиме узнемиравати. До краја је ова одредба из уговора отпала и није се тражило одобрење краљице Јелене. Током 1299. године ови преговори су коначно доживели и свој успешан крај и требало је прећи на његово извршење. Два владара су се имали састати на "ничијој" земљи, на Вардару, где је Милутин требао да добије принцезу Симониду и византијске таоце, док би он Византијцима предао своју четврту жену Ану и своје таоце, а међу њима је био и Котаница, византијски пребег, који је толико година ратовао на Милутиновој страни против Византије. Сама Симонида је стигла са највећом раскоши и оружаном пратњом. Размена је обављена на Вардару, а Милутин је лично дочекао Симониду и када ју је угледао сјахао је са свога коња и клекао пред њу. "Отпослати су, дакле, са обе стране таоци и на средини реке Вардара размењени, а пошто је Србин предао Котаницу и Тертерову кћер, а за узврат примио царево дете, отпослато са највећом раскоши и пратњом. И пошто је охридски архиепископ Макарије одслужио уобичајене службе, примила је кћер уобичајене части, а сам краљ је примио цареву кћер више него као супругу. Јер, дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом" (Георгије Пахимер). Након венчања Милутина и Симониде, коју је обавио охридски архиепископ, Милутин је посетио цара Андроника у Солуну где су обављене и свечаности. Тиме је било завршено дуго преговарање између Византије и Србије, али резултати овога уговора имали су дуготрајне последице. Ови преговори су били праћени дубоким међусобним неповерењем, где нико никоме није веровао. Византијци нису веровали да ће Милутин испунити своје обавезе из уговора, односно нису му веровали да ће поништити свој претходни брак па су стога тражили да његова жена Ана буде талац у Византији, а још уз то су тражили и да се краљица мајка Јелена на све посебно обавеже заклетвом итд. С друге стране Милутин се плашио да би га Византијци могли убити и стога је тражио састанак на "ничијој земљи" и тек након што је са Симонидом склопио брак пристао је да цара Андроника посети у Солуну. Није то била само уобичајена доза неповерења која прати овакве преговоре, код Милутина је то било и нешто више јер он никада никоме није веровао, будући да је сам био такав. Био је изузетно личан и себичан, окренут највише себи, а то се изразито видело са резултатима овога уговора. Најпре, шта је Србија добила овим мировним уговором ? Византија је, као мираз, дала уз Симониду све оне градове које је Милутин освојио 1284. године. У суштини, Србији су призната сва ранија освајања и она кроз овај мир није добила ништа што није и до тога момента држала. Сама држава Србија није добила много од Византије, а сам уговор њој није пружао ништа више од онога што је и до тада имала. Држави ни до тада није претила опасност од расклимане Византије и са те стране ратоборна српска властела је била у праву када је била против овога уговора, будући да је он управо Србији везао руке спречавајући њену даљњу

експанзију на византијска подручја. То више није била она ситуација у којој се некада налазио Немања, који је пристајао на тешке услове не би ли од Византије добио признање Србије као државе. Тада је он радио у интересу стварање националне државе, његови лични интереси нису били присутни, чак је у својој породици направио раздор дајући престо млађем Стефану (Првовенчаном), а не оном који би га требао по праву првенства и наследити (Вукан). Сада су били у питању само лични и надасве себични Милутинови интереси, а да ће држава због тога имати великих потреса, видеће се касније. Једини прави добитник била је Византија која је жртвујући петогодишње дете осигурала своју границу. Што се тиче територија које је дала као мираз уз Симониду, оне ионако скоро двадесет година нису биле под њеном влашћу и она није имала никакве снаге да их поново освоји. Тим тобожњим миразом она је своју границу северно од линије Охрид-Прилеп-Штип имала сигурном. Добитник са овим уговором само донекле је био и Милутин. "Јер њему (Милутину) су ишле у рачун цареве жеље па је желео ту везу (са царем) мислећи да ће помоћу ње постићи велике користи, а то зато што му се престо љуљао пошто је његов брат Стеван био старији а имао прече право, ма да је он будући хром, а имајући телесни недостатак, а поред тога желећи и да живи без брига, себи био одвојио приличан део земље, остављајући Милутину бригу око државних послова, под условом да се његовој деци после његови смрти сачува престо" (Пахимер). Већ у то време он је морао да осети опасност која му прети од Драгутина и који га је вероватно већ подсећао на ону одредбу њиховог међусобног уговора у Дежеву, по којем је Милутин требао предати краљевску круну Драгутиновим наследницима. Нагло ојачавши, Милутин о томе више није ни размишљао, али онога момента када је Драгутин почео размишљати да оружаним путем отме од Милутина краљевство и овај се морао за то припремити. Драгутин је имао снажну подршку из Угарске, а вероватно би обезбедио и ширу подршку. То је био разлог да Милутин себи пронађе савезника, а Византија је била идеалан партнер за то. Одмах након склапања уговора између Милутина и цара Андроника, неколико византијских војних одреда било је на располагању код Милутина и то је изгледа било оно што је зауставило Драгутина у његовом нападу који је баш тада спремао. Овај брак је такође пријао и Милутиновој сујети, будући да је постао византијски зет и члан царске породице. Да је он заиста био такав и да је брак са Симонидом сматрао својим успехом види се из тога што је у Хиландарској повељи навео да је мачем добио јужну Србију, а како је као зет византијског цара добио "онузи земљу у прћију" (мираз). Њему је очигледно и те како пријао тај статус па није издржао да се тиме и не похвали. Данас из историјске перспективе може се јасно видети да је Србија овим уговором можда још више и изгубила. Најпре је направљен велики расцеп међу српским великашима, који нису одобравали склапање било каквог мировног споразума са Византијом, не схватајући разлог због којег се Србија одриче даљње експанзије ка тим просторима. Ова, ионако јака опозиција, постала је још јача онда када се

почело разговарати о Милутиновој женидби са петогодишњом Симонидом. Уз већ незадовољну властелу појавила се и црква која није могла да одобри овај брак када је још био на снази онај претходни са Бугарком Аном. Иако је Милутин овај брак успео да прогласи незаконитим, незадовољство је остало. Посебну тежину има то што је у опозицији била и краљица-мајка, Јелена, која је уживала огроман углед као изузетно побожна жена и која као таква није могла да одобри ни политички правац свога сина, а камоли овакву женидбу. Како је она управљала и посебном облашћу то је ова њена опозиције тиме могла бити и непријатнија. Наравно, ни поступак Милутинов према својој бившој жени, краљици Ани, никако му није могао служити за част. Њој је најпре 1292/3. отето дете, Стефан (Дечански), и предат Татарима као талац, да би и она без икакве своје кривице одједном из најобичнијег хира Милутиновог била проглашена његовом незаконитом женом. Управо на Вардару, Ана је могла да види Симониду, дете од пет година, која долази да би ускоро заузела њено место као српска краљица, а Милутин како пред овим дететом силази са коња и пада на колена, док она, раскраљичена, без детета, али и без било какве кривице, одлази у Византију као талац себичне и тврде Милутинове политике. На крају, она се ипак снашла. По доласку у Византију удала се за Михаила Кутрула, тада баш удовца. "Њу је после кратког времена, чим је одведен у Цариград, узео за жену Михајло Котруле, који је раније имао за жену цареву сестру" (Мавро Орбин). Парадокс је био у томе да је његова покојна жена била сестра цара Андроника која се звала Ана и која је некада била намењена Милутину, али због тога што Милутин тада није био наследник српског престола ова веза је пропала. Са новим мужем бивша српска краљица је имала деце, али је њен муж касније због издаје убијен док су му сва имања заплењена. Драгутин је из своје области посматрао све ове догађаје са великом дозом забринутости, видевши да Милутин нема намеру да испуни своју обавезу из Дежева и да му врати краљевску власт. Постоје индиције да се спремао да нападне Милутина и да оружјем узме оно што није могао милом, али ситуација му није ишла на руку. С једне стране Милутин је од Византије, као царски зет, добио војну помоћ, док он сам није могао да рачуна на помоћу из Угарске, "већ је и он сам (Драгутин) подозревао да му непосредно прети опасност од брата који је по свој прилици сматрао да је већи него раније, па због тога похита да обезбеди оно што имаше као своје право – цар је, шаљући и савезничку војску колико је било могућно, спречавао Стефанове насртаје" (Георгије Пахимер). Године 1290. убијен је угарски краљ Ладислав IV Куманац и то на доста понижавајући начин. Сам Ладислав је саблажњавао своје савременике својим начином живота и уопште целокупним понашањем. Углавном је проводио време живећи са Куманцима у њиховим шаторима и проводећи се са њиховим женама. У једном од његових "љубавних подвига" са неком од Куманки, ноћу га у његовом шатору нападну три Кумана и убију. У време смрти Ладислав је имао тек 28 година и иза себе није оставио деце тако да се одмах потегло питање наслеђа престола. Пошто је и његов млађи брат Андрија умро још 1278. године то је једини могући наследник сада био унук краља Андрије II који је носио надимак "Млечанин". Он је

био син Стјепана и Томазине Морозини, иначе Млечанке, па отуда и тај надимак. Само осамнаест дана након смрти Ладислава крунисан је Андрија III Млечанин за угарскога краља (1290-1301.). Међутим, јаве се нови претенденти на престо и то из Напуља, где је сестра покојног Ладислава Куманца, Марија била удата за напуљског краља Карла II. Из овог брака је рођен Карло Мартел па су на основу тога што је он био син рођене сестре покојног Ладислава, сматрали да би он могао тако да наследи угарски престо. Овакво право на угарски престо је имао и Драгутинов син Владислав пошто је и он син рођене сестре Ладислава Куманца, међутим таква права Драгутин и његов син нису истицали. Већ крајем 1291. године угарско племство се поделило по том питању. Током 1290. године римски папа Никола IV дао је да се Карло крунише за угарског краља, а крунисање је и обављено 1292. године. У суштини, ово се претворило у борбу две куће: Арпадовића коју је заступао Андрија III Млечанин и Анжујаца коју је опет заступао Карло Мартел. Од самог почетка на страну Карла Мартела прешао је и Драгутин са својим сином Владиславом. Као награду за верну службу Карло Мартел 1292. године дарује Владиславу бановину славонску, изузев оног што су већ држали кнезови из куће Франкопана и Бабонића. Сама политика Анжујаца се изгледа сводила само на то да се даровницама придобију присталице, али неке војне акције већег стила нису предузимали не зато што то нису хтели, већ зато што нису могли. Након "Сицилијанског вечерња" они су имали пуне руке посла око умирења Сицилије, па је тако планирана војна акција за 1293. годину изненада одложена. С друге стране, умро је и папа Никола IV (1292.) који је подржавао Анжујце, а папска столица је остала за наредне две године непопуњена. Исто тако, одједном су се почели колебати и неки хрватски кнежеви, прелазећи постепено на страну Андрије III Млечанина. Када је 1295. године изненада умро Карло Мартел од куге, која је почела да хара по Италији, ова акција је нагло застала. Тек 1297. године Анжујци истурају као новог кандидата Карловог сина, Карла Роберта. Већ у то време Драгутин више не подржава Анжујце, пошто је његов син Владислав од 1293. године ожењен са Констанцом Морозини, која је била нећака краља Андрије III Млечанина. Да ли је он покушавао да учини и нешто више за свога сина, не знамо, али ако и јесте, његови покушаји су остали скоро неприметни. Могуће је да се тада у њему појавила клица амбиције да види свога сина Владислава као угарског краља. Током 1301. године изненада умре Андрија III Млечанин, а Карло Роберт буде крунисан као Карло I (1301-1342.). Баш у време док су се одвијали ови догађаји, Милутин се оженио са Симонидом, а Драгутинова војна акција коју је по свему судећи припремао, била је осујећена, јер му Угарска није из наведених разлога могла помоћи. Угарска се ни након доласка Карла Роберта и његовог крунисања никако није смиривала, а како би се и смирила када је Роберт имао тек тринаест година. Насупрот њему, незадовољни племићи истуре новога кандидата и то Већеслава, сина чешког краља. Њега и крунишу под именом Ладислав V. Овоме краљу је било тек 12 година. Читава 1302. година прошла је у међусобним сукобима, но 1305.

године Ладиславу досади ово натезање око Угарске, а и након смрти свога оца Већеслава II он је требао да наследи његов престо, али је имао неприлике у властитој краљевини. Стога се он одрекне Угарске, али своја права пренесе на Отона Баварског, баварског војводу. Године 1305. Отон се крунише за угарског краља, али се и њему згади све, када га на венчању са ћерком војводе Ладислава Апора овај уместо да му да ћерку, баци као последњег друмског разбојника у тамницу. Када га је 1308. године војвода пустио на слободу, он је једва дочекао да се одрекне угарске круне. До тог момента Драгутин се није посебно истицао и не зна се какви су његови поступци, мада је могуће да се у њему тада рађала амбиција да види свог сина као угарског краља. Коначно, његов син је имао кудикамо већих права на овај престо но што је то имала већина пустолова који су се до сада отимали за круну. Ова идеја Драгутину се јавила сигурно оног момента када је престо преузео Андрија III Млечанин, чије је једино право било то што је био син рођене сестре покојног краља Ладислава Куманца. Исто то право имао је и Владислав, Драгутинов син. Зашто већ тада Драгутин није истакао ово право није познато. Да је био обзиран према Андрији Млечанину, тешко је поверовати, прије ће бити да је у то доба још увек рачунао да ће Милутин ипак поштовати њихов договор у Дежеву, те да ће Владиславу препустити српски престо. Тек негде око 1297. године, или нешто касније, али углавном у оно време када је Милутин почео да преговара са Византијом, морао је Драгутин да увиди да од договора у Дежеву нема ништа и да Милутин нема намеру да Владиславу препусти круну. Тада је Драгутин можда изгубио и стрпљење, покушавши да војним путем дође до онога што је требао добити мирним путем, односно да поврати круну. Милутин га је предухитрио тако што је обезбедио војну помоћ од Византије, а Драгутин из скоро разбијене Угарске није могао очекивати ништа. Стога је за прво време одустао од насилног повратка српске круне. Тада се Драгутин окренуо ка Угарској, мислећи да ће ту можда имати више среће и обезбедити сину угарску круну. Уз себе је имао свога зета, босанског бана Стјепана Котроманића а и представљао је озбиљну снагу. Србију ипак није заборавио, и судећи по неким индицијама, најкасније 1301. године почела су непријатељства са Милутином. Драгутин није вољно примио Карла Роберта и није био међу онима који су га радосно дочекали. Највећа узданица Карла Роберта је била хрватска племићка породица Шубић, која му је и омогућила да дође у Сплит и која га је стално помагала. Драгутин је такође требао да обави извесне послове око доласка Карла Роберта у Далмацију, па онда у Угарску, но он то није учинио. Трагом писма напуљске краљице Марије, сестре Катаринине (Драгутинова жена) која је она писала "госпођи Катарини, светлој српској краљици, драгој нашој сестри", види се да она очекује од Драгутина и Катарине да они помогну да угарски племићи признају њеног унука Карла Роберта за угарског краља. Како се она само љуто преварила, не мислећи да можда и њена сестра има исте планове са својим сином. Но, то није могло остати непознато околини Карла Роберта па је стога сва власт у Хрватској и Босни намерно препуштена Павлу Шубићу, који је самим тиме дошао у сукоб са Драгутином и зетом му босанским баном Стјепаном Котроманићем. Сам

однос Шубића и Стјепана Котроманића је у приличној мери замршен, јер су њихови сукоби око неких области почели још ранијем, тако да се већ 1299. године Павле Шубић појављује као "господар Босне", но Шубићи још нису имали подршку угарског краља, па су све њихове акције имале карактер узурпације. Када је Карло Роберт коначно постао краљ (1301.) он им из захвалности пружа сву заштиту. Тек тада је могао Шубић да крене и у озбиљније акције против Стјепана Котроманића. Сукоби између Котроманића и Шубића су почели тиме што је Шубић оптужио Котроманића да угрожава поседе његовог рођака Хрватина и он га је узео у заштиту. Тада је бан Павле Шубић, као господар Босне, за босанскога бана поставио свога млађег брата Младена I, а Стјепана збаце (1302.). Након тога по Босни и доњој Посавини почне да бесни сукоб између Младена Шубића и Стјепана Котроманића у којем је доста активно учествовао и Драгутин. Стјепан Котроманић се током борби повлачио у Драгутинове области, док га је Шубић гонио и такође упадао и пленио по Драгутиновим земљама. Већ у то доба Драгутин је навелико ратовао са Милутином и ове борбе по Босни су можда у вези баш са сукобом Драгутина и Милутина. Извори о овом рату су само фрагментарни и налазе се углавном у писмима дубровачких трговаца. Они јављају како је у пролеће 1302. године затворен једини пут који води из Драгутинове области кроз Босну за Дубровник, пошто на Дрини једна насупрот другој стоје војска Младена Шубића и Стјепана Котроманића. Други трговци опет јављају да не могу проћи ни кроз Милутинове земље, због рата који тамо бесни (1303.). У овај међусобни рат браће били су једно време увучени и Дубровчани, а узрок је нађен у томе што су у Србији неки дубровачки трговци били затворени, на што опет Дубровачка република опреми неколико лађа и заузму Мљет и блокирају ушће реке Бојане. Нешто касније нападну и Котор, али се он одбрани. Дубровчане је активно помагао Хрватски бан Павле Шубић као и Венеција. Милутин је брзо блокирао све везе Дубровника са копном, док сам град није дирао јер је знао да му не може ништа. Почетком 1302. године почели су преговори, а у августу исте године склопљен је и мир. Изгледало је као да цео регион гори, а да је Милутин добрим делом узрок за све ово као и његова женидба са Симонидом. У Босни се ситуација нагло закомпликовала када је бан Стјепан Котроманић изненада умро, а његова жена Елизабета са своја три сина побегне у Дубровник. Ипак, Котроманићи нису изгубили присталице, напротив, њихов број као да се повећавао. Изгледа да су сви богумили стали на страну Котроманића, па чак и кнез Хрватин, који је био богумил, и због кога је добрим делом рат у Босни и почео. Бан Младен га је почео нападати, а он се почео обраћати Павлу Шубићу (био му је кум) да га заштити. Павле је одржао реч и запретио брату Младену проклетством ако не остави на миру Хрватина. Прави разлог за непријатељство кнеза Хрватина и бана Младена није био у томе што је Хрватин био богумил, већ у томе што је он изненада прешао на страну Драгутинову и странку Котроманића. Једно време је овај рат почео да добија и верски карактер, када је папа Бонифације (1303.) позвао калочког надбискупа и државну угарску власт да се обрачуна са богумилима. У то

време и Драгутин се потпуно окренуо против угарског краља Карла Роберта, који је подржавао Шубиће, тако да је чак имао и неких акција против краља. Некако у то време Павлу Шубићу суне кроз главу да покуша да искористи рат између Драгутина и Милутина те да овом другом отме неке области. Шубић је то донекле и учинио и остварио један дубљи продор све до Оногошта, али се ускоро предомислио, па стао са Милутином да преговара. Њих двојица су се и лично требали састати, али из неких разлога до тога није дошло. Но, током 1304. године Милутин је послао своје посланство преко Дубровника које је пронашло Павла Шубића у Скрадину. Не зна се о чему се преговарало мада је вероватно да је главна тема био баш Драгутин. И за Милутина и за Павла Шубића он је био велика сметња. Павла је Драгутин узнемиравао у Босни, док је од Милутина тражио да му врати краљевску круну. Баш те године (1304.) када су и били ови преговори, буде убијен Младен Шубић, а на његово место Павле Шубић постави најстаријег свога сина Младена II. Истовремено, упадне у Босну са својом армијом, грозно се светећи за братову смрт, а изгледа да је имао и доста успеха, будући да се почео звати "господаром читаве Босне", што иницира да је она сада цела била под његовом контролом. Могуће је да је тада од Драгутина одузео неке земље. Павле Шубић је бацао потајне погледе и на Хум, где је власт држао Милутин, а какве је успехе имао у тој области тешко је рећи, а наводи Мавра Орбина о томе су веома сумњиви. "Како је Павао био веома паметан и храбар човек, покорио је целу Хрватску, а онда је наумио да заузме Хумско Кнештво, као и Рашко краљевство. Дошавши, дакле, с великом војском у Хум, заузео је целу ову област, јер је Хум тада био без властитог господара. Затим је отишао у Оногошт да би се пребацио у Зету, а одатле у Рашку, у којој је владао велики метеж....." (Мавро Орбин). Истина, године 1304. његов син се зове "господарем целе Хумске земље", али по свему судећи он никада није био и стварни владар на том облашћу. Могуће је да је баш у борбама око Хума, бан Младен II био изненада заробљен од стране Милутина и да је баш то иницирало лични састанак Павла Шубића и Милутина. Овај сусрет се одржао године 1305. (или 1306?). Ако је и имао Хум под својом влашћу, Павле Шубић је након ослобођења свога сина Младена, морао ову област вратити Милутину. У сваком случају, након овог састанка са Шубићем, са те стране Милутин више нема неприлика.

27. Каталанци нападају Хиландар Баш у то време почињу догађаји који ће да за следећих неколико векова да усмере догађаје у једном правцу. Током XIII века почиње нагло да оснажују Турци и да полако продиру на територије које су држали Византијци у Малој Азији. Њихов продор на Балкан није био ни нагао, а ни спектакуларан. Био је више посредан и Турци су се углавном појављивали као чланови плаћеничких војничких група. Половином XIII века никејско царство је држало скоро половину Мале Азије и стајало насупрот селџучком султанату које се звало Рум. Дуж читаве границе никејско царство је изградило чврст одбрамбени систем, но он се почео нагло распадати када је 1261. године дошло до рестаурације византијског царства и када

се седиште државе преселило у Цариград. Цареви су своје интересовање једноставно усмерили ка Западу у потпуности запостављајући своје малоазијске поседе. То је знатно ослабило ову границу и створило могућности разним турским пљачкашким групама да је лако прелазе. Но, то су још увек били тек појединачни случајеви који у себи нису имали ништа од организованог. Средином XIII века дошло је и до инвазије Монгола, када су многобројна турска племена испред Монгола бежала према Малој Азији и почела да продиру у њу. Византијска гранична линија је веома лако пукла, а одржала су се само већа утврђења попут Брусе, Никомедије, Никеје, Сарда, Магнезије, Филаделфије итд. Баш захваљујући слабости Византије, успевају Турци да створе више својих кнежевина у Малој Азији, а једна од њих је била у Старој Битинији коју је држао Осман. Он је управљао тада Турцима из групе Огуз који су били веома сродни племену Каји. У то време он сам не представља ништа више од само једног од многих турских кнежева. Колико је турска плима била неодољива види се и из тога да у 1300. години Византија нема скоро више ништа у Малој Азији. Да ситуације буде још гора, царство није имало ни било каквих финансијских средстава помоћу којих би било у стању да формира армију која би могла да потисне Турке. Тада је изненада византијском цару Андронику II дошла понуда од стране Роже де Флора, заповедника каталанске војске, да му он доведе своје ратнике те да са њима ратује за рачун Византије. Ова војска је била састављена од шпанских племића из северне Шпаније и до тог момента она је учествовала у сукобима између арагонске краљевске куће из Шпаније са напуљским Анжујцима. Рат је вођен углавном око Сицилије и каталанска војска је помагала сицилијанском краљу Фридриху против Анжујаца. Иако није била посебно бројна, тек око 6.500 војника, ова војска је била веома убојита, најстрашнија пешадија тога времена, састављена све од самих ветерана, којима је рат био смисао живота. Како су Арагонци и Анжујци потписали мир, то за њих одједном више није било посла и стога ова њихова изненадна понуда византијском цару. Овај је то једва дочекао, тако да током септембра 1303. године Каталанци стигну у Цариград на 36 лађа. Цар их исплати одмах за четири месеца унапред, а каталанског вођу Рожера одмах вери за своју рођаку Марију Асен, давши му и неке звучне византијске титуле. Већ почетком 1304. године Каталанци се налазе у Малој Азији, где страшно побеђују Турке, који трпе огромне губитке. У изворима који описују ратовање ове војске, нигде се не спомињу и Османлије што заправо сведочи о томе да је Осман у то доба још увек мали и неугледни владар. Његово време тек треба да дође. Међутим, ови плаћеници се нису зауставили само на ратовању са Турцима, већ почну да пљачкају и византијске територије, тако да ускоро нападну Магнезију. Због тога, као и због других сурових понашања, Каталанци убрзо дођу у сукоб са Византијцима. За овај сукоб велики део одговорности сносе и сами Византијци, али до њега би свакако дошло, будући да је Рожер изгледа имао план да освоји Византију. Њему никако није могло да промакне то колико је Византија војнички неспремна, те са колико би мало труда могла бити освојена. Могуће је да су и Византијци осетили какве се идеје мотају Рожеру по глави, мада није немогуће ни

да су сазнали за тајни споразум између Рожера и краља Сицилије где се уговара освајање Романије (Византије). Стога и они крену у акцију. Током зиме 1304/5. године, тада су Каталанци били у зимовницима у Галипољу, престолонаследник Михаило IX позове Рожера да дође код њега. Овај са око 300 коњаника дође мислећи да ће бити говора око нередовне исплате и других проблема. Међутим, ту Рожера изненада нападну и убију га, а осим три човека страда и цела његова пратња. Ту је Михаило грдно погрешио, немајући снаге да иде даље. Уместо да покрене војску и разјури Каталанце, који су у својим зимовницима чекали повратак Рожеров, он након овог злочина остане пасиван, вероватно мислећи да ће се Каталанци разићи сами. Но, ту се преварио, пошто ово мучко убиство у овима распали жељу за осветом. Ускоро су почели отворени војни судари између Византијаца и Каталанаца који свој врхунац доживи у битки код Апре у Тракији. Ту Каталанци разбију Византијце, а сам престолонаследник Михаило једва извуче живу главу и рањен некако се дочепа Димотике. Након овога цела Тракија буде препуштена Каталанцима на милост и немилост. Они су тада појачани и са новим трупама које доведе принц Фердинанд од Мајорке (1307.), а придружи им се и око 5.000 Турака Селџука. Ова шарена гомила пљачкаша и разбојника је успела да пуне две године сасвим неометано са било које стране пљачка по Тракији. Сам принц Фердинанд се није дуго задржао међу Каталанцима већ их напушта, али у јулу 1307. године пада у руке Венецијанцима који га бацају у тамницу. Фердинандов одлазак је био резултат ранијих сукоба међу Каталанцима, који су почетку били само вербални, да би у лето 1307. године након одласка из Христопоља, у околини Галипоља дошло до оружаног разрачунавања међу њима. Ту је изгинуло доста њих, а међу њима и неке истакнуте личности. То је било довољно да се принцу Фердинанду све згади и да их он напусти. Каталанци немајући по Тракији више шта опљачкати крену преко Родопа и крајем 1307. године дођу на Касандрију где су наставили да пљачкају. У овим својим походима залазе у Свету Гору, тако да нападну и на Хиландар, но у нападу не успеју. "Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део од њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред" (Данилов ученик). Након извесног времена нападачи видевши да не могу сломити отпор бранитеља, повуку се. "А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи овом блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га" (Данилов ученик). У то време у манастиру се као старешина (игуман) налазио Данило. Он је дошао у Хиландар нешто пре овог напада, односно 1305. или 1306. (можда 1307?), а изабран је за игумана на помало чудан начин. Обичај је био да се игуман манастира бира од стране свештене браће Хиландара и то је био увек један од монаха из Хиландара. Међутим, код Данила то није био случај, пошто је он био именован од стране Милутина и сабора у Скопљу. Зашто је то тако било остаје тајна. Он је био у суштини Милутинов човек од поверења, тако да је након смрти архиепископа Саве

III (26. јул 1316.) овај покушао да Данила натури за архиепископа. Но, то тада није успело због тога што се већина властеле томе супротставила, а за архиепископа је изабран Никодим. Ипак, Милутин је успео да Данила постави за епископа Хума, да би коначно 1324. године Данило био изабран за архиепископа. На том месту је остао до смрти (1337.). Оно по чему је он ипак остао најпознатији јесу житија која је написао (Уроша, Драгутина, Јелене, Милутина, Арсенија, Јевстатија I). Иако за свој успон Данило дугује много Милутину, ипак Стефан Дечански је био тај који га је највише уздигао и за чије владавине Данило постиже своје највеће успехе. Данас је он познатији под именом Данило Пећки, док је као архиепископ носио име Данило II. Ово су били први напади на Хиландар и било је јасно да ће их бити још. Тога је био свестан и Данило и стога он одлучи да из манастира извуче све драгоцености и да их склони на сигурно место. "А сам узевши све наследство тога места, тј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ево носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика" (Данилов ученик). Данило је отишао у Скопље, где је боравио Милутин и о свему га обавестио. Када је то обавио, Данило се врати у Хиландар. Опис његовог повратка у манастир је веома упечатљив и сведочи о томе колико је Света Гора била преплављена Каталанцима. Данило се једва пробио и, судећи по биографу, неколико пута умало није заробљен од нападача. У манастиру је Данило затекао тешку ситуацију јер су браниоци, не могавши више трпети опсаду, хтели да се предају. "А хтели су га предати у руке поганика да није преподобни тако брзо дошао, Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи" (Данилов ученик). Данило је од Милутина добио доста злата, тако да је са њим успео да набави храну за манастир, али и да унајми најамнике који су требали да одбране манастир. "Опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси" (Данилов ученик). Када су чули да се у Хиландару налазе најамници, Каталанци одустану од даљње опсаде и повуку се. Једну њихову групу у повлачењу нападну Данилови најамници и исеку их све, а од вође заробе леп мач који касније Данило поклони Милутину. Касније је било још напада на Хиландар (1308. и 1309.), међутим до краја су се сви показали као неуспешни. Манастир светог Пантелејмона није био исте среће као Хиландар, тако да је у једном од налета Каталанаца био спаљен. Каталанска војска је нападала и на Солун, међутим ни ту им не пође за руком да освоје утврђени град (1308.). Сада више ни они нису били толико јаки као до тада. Ту је дошло и до распада ове шарене војске, но о томе касније. Док су тек почињали сукоби са Каталанцима, Византијци су одједном добили још једног противника у Бугарској. Након пада кана Ногаја (1299.) појављује се у Бугарској као нови владар син Тертерија I, који се звао Теодор Светислав (13001322.). Његова активна и насртљива политика доживи успех када му 1307. године

Византијци признају освајања својих територија (градови и луке на Црном мору, између осталих Анхијал, Месемврија). Могуће је да је и сам Милутин помагао ова освајања, пошто је са овим владаром (брат његове бивше жене Ане) био у добрим односима. Да невоља буде за Византију још већа, побринуо се и Карло Валоа (брат Француског краља Филипа IV Лепог), који је 1301. године за жену добио Катарину Куртене, која је била латинска царица. Иако је она то била само титуларно, то је било сасвим довољно за њеног мужа да почне да оживљава планове за освајање цариградске круне и поновно формирање латинског царства. Током 1306. године он за савезника придобија Венецију, а сам папа Климент V баци анатему на византијског цара (1307.). Сада је одједном у те политичке игре улетео и краљ Милутин. Он је још од 1306. године имао савез са Филипом Тарентским "деспот Романије и господар краљевине Арбаније", који је био носилац свих анжујских захтева на Истоку и који је имао доста активности у покушају да дође до обнављања латинског царства. У договарању око услова склапања овог савеза Милутин и Филип су се и лично састали. Када се касније појавио и Карло Валоа, било је сасвим за очекивати да Милутин и са овим склопи савез. Током 1308. године до склапања овог савеза је и дошло у месту Меленима. Обавезе које је Милутин преузео овим савезом изазивају доста питања и недоумица. Најпре се Милутин обавезао да ће са војском помоћи Карлу Валоа у његовим нападима на Византију, те да неће давати уточиште његовим непријатељима. Исто тако, Милутин се морао обавезати да неће нападати Филипа Тарентског. Заузврат, Карло "признаје" сва досадашња Милутинова освајања византијских територија, као што му обећава и војну помоћ уколико би га неко са стране напао. Међутим, постоји и неколико Милутинових обавеза из уговора које помало збуњују. Најпре, Милутин се обавезује да ће прећи у католичку веру, а када он пређе у католичанство тада ће доћи и до удаје његове ћерке Царице (Зорица) за сина Карла од Валоа, који се такође звао Карло. Касније је дошло до неких затезања око удаје Милутинове ћерке (можда зато што је она била изгледа већ два пута удавана) па је ова одредба измењена тако што се Царица могла удати за било кога изузев за византијског цара или неког његовог рођака. Овим уговором Милутин је био у односу на Карла од Валоа у доста подређеном положају и сам уговор од њега тражи доста потеза за које се не зна какву би реакцију изазвали у Србији. На првом месту је свакако била Милутинова обавеза да пређе у католичанство. Папа Климент V је изгледа поверовао у овакву могућност, тако да је током 1308. године издао и неколико повеља које се односе на Србију, а послао је и легате који су требали да изврше Милутиново прекрштавање и да му предају папску заставу. Милутин лепо дочека папске легате, али ипак до краја не промени веру изговарајући се да би он то радо учинио међутим страх га је од матере и од брата Драгутина. Иако није променио веру и тиме испунио једну обавезу из уговора са Карлом од Валоа, Милутин одлучи да извуче бар неке користи. У то време Каталанска војска се налазила под Солуном, покушавајући да га заузме, но то јој

никако није полазило за руком. Изгледа да је тада Милутин узео у најам неке од ратника који су стајали под Солуном. Радило се о 1000 коњаника и 500 пешака којима је командовао похришћањени Турчин по имену Мелекил, а састојали су се искључиво од Турака. Са њима (или без њих?) он је напао солунску област, но ту он није имао успеха, тако да је убрзо одустао од таквих покушаја. Заправо, већ од 1309. године Милутин постепено почиње да се хлади од савезништва са Карлом од Валоа, а разлог је био у томе што је и положај овога нагло ослабио. Најпре је папа напустио Рим и отишао у Авињон (1309.), а исте те године бацио је проклетство на Венецију. Тиме је лишио Карла од Валоа јаког савезника. С друге стране и сам Карло се одједном почео бавити са другим комбинацијама. Тако је сплеткарио око тога да се дочепа немачке царске круне која је након смрти краља Албрехта (1308.) остала непопуњена. Исто тако, он је почео да сплеткари и по Француској, па су планови са освајањем Византије пали у други план. До краја се показало да су ови његови планови били сувише амбициозни и сувише скупи да би их он могао спровести. С друге стране, када је умрла царица Катарина (1308.), његова жена, изгубио је Карло и правну основу за своје планове. Титула латинске царице прешла је на њену ћерку Катарину Валоа која је била удата за Филипа Тарентског (1313.). Да су сви планови око успостављања латинске царевине пропали, видело се јасно онда када је 1310. године Венеција склопила са Византијом примирје на 12 година. Тиме је завршена и ова епизода из Милутинове владавине. Његов уговор са Карлом од Валоа се показао бескорисним и нити један од њих није имао прилике да изврши било коју његову одредбу. Данас се поставља питање колико је Милутин заиста био искрен када је улазио у овај савез и када је давао обећања да ће прећи у католичку веру. Како би он то спровео у Србији велико је питање. Тешко да би ту промену вере прихватила властела, црква још мање, а о народу и да се не говори. Стога о том питању и не треба улазити у велику дискусију. Много је интересантније питање шта је био заправо разлог уласка Милутиновог у савез са Карлом од Валоа. Гледајући уговор између њих двојице види се да је Милутин узео многе обавезе, а не види се шта заправо добија. Карло од Валоа је признавао Милутину територије које је овај већ држао (изузев Просека, Прилепа и Струмице које је држала Византија) и које је ранијих година раније освојио од Византије. У суштини, то признање није Милутину тога момента ништа значило, оно би имало ефекта тек кад се Карло дочепа византијског престола. Према томе, Карла није ништа коштало да даје таква обећања, али заузврат је тражио од Милутина и те како опипљиве услуге. Најпре покатоличавање Србије, а онда и војну помоћ. Вероватни разлог овог Милутиновог уласка у савез са Карлом био је његов брат Драгутин. Још од 1301. године (или чак раније) трајао је сукоб два брата око фамозне одредбе њиховог уговора у Дежеву, по којем је Милутин требао да врати краљевски престо Драгутиновом сину. Већ је до сада описано како је текла борба за угарску краљевску круну, те Драгутиново учешће у свему томе. Карло Роберт је био крунисан 1300. године у

Загребу, али већина угарског племства то није признавала, тако да је Роберт морао да издржи борбу са неколико кандидата. Најпре је то био Владислав, син чешког краља који је на крају одустао (1304.), па онда Отон Баварски који такође одустаје 1308. године. Драгутин је имао до тог момента углавном резервисане ставове, али након одласка Отона Баварског одједном и он истура захтеве за угарском круну, а у име свога сина Владислава. Додуше, он није био тај који је све то организовао, већ је то била странка угарских племића коју је предводио Ладислав Апор. Та странка уговори са Драгутином да се његов син Владислав ожени са ћерком Ердељског војводе Ладислава Апора (исти онај који је хтео своју ћерку да ожени за Отона Баварског, али се предомислио и овога бацио у тамницу), те да уз помоћ овога војводе сруше Роберта. У то време код Ладислава Апора налазила се и краљевска круна, плашт и мач, које је још раније отео од Отона Баварског. Овај племић је решио да по сваку цену својој ћерци обезбеди да постане угарска краљица. Баш тада почне Драгутин да немилосрдно прогони све Анжујске приврженике, а цела ова борба је праћена безбројним издајствима, превртљивостима и пролила је много крви. Баш у то време и Милутин је склапао свој савез са Карлом од Валоа (1308.) и овај његов потез би се могао повезати са Драгутиновим покушајима да за сина задобије угарску круну. Вероватно да се Милутин тада и уплашио, будући да је његов рат са Драгутином био у пуном јеку (почео 1301 године), а када би се Драгутинов син дочепао угарске круне тада би и Милутинов положај у Србији постао неиздржљив. Стога је нужно требало наћи јаког савезника, а ко би могао бити повољнији од Карла од Валоа који је био из исте куће (Анжувијци) из које је био и угарски краљ Карло Роберт на којег је Драгутин насрнуо. Милутину је ово савезништво требало по сваку цену и можда би се тиме могли објаснити они силни уступци које је он обећао дати, а до краја нити један једини није остварио. Ситуација се у Угарској веома брзо разбистрила, Карло Роберт је био у току лета 1309. године у Будиму поново крунисан, али још увек не круном светог Стефана, коју је Ердељски војвода Ладислав Апор одбијао да врати. Он је упорно одбијао да прихвати новог краља, но на то ипак пристаје 1310. године, када је и вратио круну светог Стефана. Тада је Карло Роберт по трећи пут крунисан, овога пута коначно. Тиме је и борба за угарски престо коначно завршена. То је већ и време када се Милутин полако удаљава од Карла од Валоа и поново приближава Византији. У суштини, он никада није ни прекидао своје добре односе са Византијом, а савез са Карлом је изгледа био тек привидан и требао је да послужи само за осигурање од Драгутиновог успеха у Угарској. У том светлу треба гледати и то што је Милутин унајмио Турке најамнике (њих 1500), они њему нису били потребни у борби са Византијом већ за сукоб са Драгутином који је у то доба већ увелико трајао (1301-1312.). Уосталом, плаћеничка војска се и иначе највише користи за рашчишћавање унутрашњих размирица, а за то је свакако најбољи пример баш Византија. Оваква војска је увек добро извежбана и послушна ономе ко је унајми, али исто тако може да представља и велики проблем уколико не буде добро плаћена. Сама Каталанска војска је за то била најбољи пример. Док су Византинци плаћали, они су ревно уништавали Турке по Малој Азији, али када су плате пресушиле они су ударили на Византију.

Заиста, како другачије објаснити Милутинова обећања да ће Србију превести у католички табор? Тешко је поверовати да би то учинио он који је био међу српским краљевима вероватно најиздашнији када је требало помагати цркву "Старе (цркве) обнови и укрепи, давши небројено злато и сребро..." (Данило Други). Њему се приписује да је подигао четрдесет цркава и мада је то вероватно претеривање, ипак списак његових градитељских подухвата је импресиван: манастири у Солуну (црква светог Николе), Цариграду (манастир Јована Претече), Јерусалиму (црква Архангела Михајла) и нова црква у Хиландару (као и већи део трпезарије, конаци за госте и монахе, утврђење и пирг у Хрусији) су свакако највећи. Обновио је Жичу, подигнута је црква Богородице Љевишке, Грачаница, Богородица Тројеручица, све сама епископска седишта. Интересантна су и оправдања која је Милутин изнео папским легатима онда када су они дошли да га прекрсте. Тада је он отезао са извршењем овог чина, а као оправдање наводио је то да би му се мајка, краљица Јелена, и брат Драгутин таквом његовом чину противили. Ништа погрешније од тога. Драгутин је у то доба био католик, Јелена такође и заиста није јасно шта би они могли имати против Милутиновог преласка у католичанство. С друге стране, треба имати у виду да је баш краљица Јелена, као Анжувијка и блиска рођака Карла од Валоа, имала баш ту одлучујућу посредничку улогу између Карла и Милутина. Било како било, Милутинова оправдања су била више него провидна и то је разлог због којег папа није више инсистирао на прекрштавању. Онога момента када је Карло Роберт изабран коначно за угарског краља, а Карло од Валоа одустао од намере да обнавља латинско царство, однос снага Милутина и Драгутина није био више исти. Сада је Милутин био много јачи од свога брата који се љуто замерио угарском краљу Роберту, од којег је могао очекивати само проблеме. Сам Милутин је имао подршку Византије, а имао је и турске најамнике. Каталанска војска из које су и дошли и ови најамници једноставно се распала након неуспеле опсаде Солуна (1308.). Ова се војска распала на два дела и то један који је био састављен од Каталанаца и други који се састојао од Турака. Група која се састојала од Турака разделила се на још две групе, једна група, под Мелекилом, као што је речено, дошла је код Милутина (1309.). "Овај блажени краљ Стефан Урош, као цар ваистину примајући цареве свију, дозва један део од тих безбожних Персијанаца у Богом даровану своју државу, на похвалу и част и на завист своме владичаству од околних царева" (Данило Други). Није њих Милутин узео ради тога да код других владара изазове завист већ искључиво зато да би их могао супротставити своме брату Драгутину. Ови иноверци су били идеални војни материјал за грађански рат који је у Србији трајао већ дуже време. Иако су му једно време добро служили, ови Турци-најамници умало му касније нису дошли главе. За то време друга група је, под Халилом, не могавши да продре до Мале Азије остала у Тракији, заузевши неколико обалских градова. Они су касније Византији постали толика напаст да је Милутин морао византијском цару да шаље војну помоћ.

Највећа групација, која се састојала из Каталанаца, најпре је отишла у Тесалију где је пљачкала све до пролећа 1310. године. Тада су ступили у службу атинског војводе Валтера од Бријена. Захваљујући њима, војвода Валтер је значајно проширио територију Атинског војводства. Ова сарадња се лоше завршила по Французе, будући да су их Каталанци у марту 1311. године страшно поразили код Кефиса и заузели Атинско војводство. У овој битки Французи су супротставили Каталанцима скоро 15.000 својих војника, док је Каталанаца било знатно мање. Ипак, победа је на крају Французима измакла. "А Фрузи ливадијски заратише с њима, али им не могоше одолети" (Данилов ученик). Каталанци су пустили да тешко опремљени Французи зађу у баруштине и када су се ту заглавили, побили су их скоро све стрелама. Њихова владавина над Атинским војводством се касније отегла на дугих 75 година. Са овим је заправо била окончана цела драма и сав метеж који се догађао на терену Византије захваљујући помало неопрезном довођењу Каталанаца. Ова војска је показала много војничких квалитета, али исто тако и велику непоузданост. Било је право чудо шта може да уради једна веома мала скупина од једва 6.000 војника, пред њима је дрхтало неколико држава, а неколико владара им се удварало покушавајући да задобије њихову помоћ. Самим тиме и планови Карла од Валоа, који су били толико тесно везани за Каталанце, одједном су се распали. Међутим, драма са остацима каталанских чета још није била завршена. Већ је речено да су остале две групе турских најамника од којих је једна ступила у Милутинову службу док је друга група остала у Тракији. Она група Турака која је служила Милутина била је под вођством неког Мелекила који је у то време био већ прешао у хришћанску веру. Они су кориштени углавном за сукобе које је Милутин имао са Драгутином, међутим, нису уживали никакво поверење у Србији. Њихов број није био сувише велики и сматра се да их је било све укупно око 1500 (коњаника 1000, а пешака око 500), но због своје војне способности били су веома опасни. Стога их је Милутин, након завршених војних акција, разоружао, одузео коње и населио по напуштеној земљи где су они живели као обични људи. "Одређено је било да он и његови људи убудуће воде приватан живот осим када рат наметне потребу да један број који краљ одреди поново узме оружје и војује с војском Трибала" (Нићифор Григора). Због таквог њиховог насељавања имао је Милутин једно време и неких натезања са Византијом јер их је покушао населити на територији коју су Византијци сматрали својом (1310.). "А када је архонт Трибала прекршио уговоре са Ромејима, и због тога је настојао да настани подређене му Турке унаоколо, а наши никако то нису дозвољавали јер је настојао да их настани на нашој земљи, морало је доћи до оружаног сукоба и, сударивши се међусобно, борили су се у њиховим границама. А пошто је рат постајао жесток, како су варвари користили против нас прејаке операционе базе, а уз то су били навикнути на том кршевитом месту и никако непопустљиви у бојном моралу, а како смо ми већ стали на месту и у недоумици смо били о свему, Хандрин је тако опколио њихове базе, и то са једне стране стратешким лукавствима, а с друге срчаношћу у борбеној вештини и смелошћу и тиме што је сам трчао горе – доле и подстицао, и што је сам делима и речима као да је све

надахнуо, и до тог степена достигао врлине и успехе, те им је одузео не само наду у победу него готово и наду у њихов живот, не изгубивши никог од својих, а уништивши већину непријатеља, а остале претворивши у рањенике и бегунце" (Теодул Магистар). Ови најамници су имали одлучујућу улогу у завршним сукобима које је Милутин имао са Драгутином (вероватно 1312. године). Но, након завршетка ових борби они нису имали намеру да се посвете мирном животу. Стога дигну побуну. "И када су они дошли у српску земљу, и видевши славу и величаство и богатство дано овом блаженом од Бога, испунивши се завишћу и преваром, почеше мислити на свечасну његову главу." (Данило Други). Веома је лако могуће да су на ове Милутинове Турке веома утицале победе које је имала друга група Турака (водио их је Халил). Ова група је скоро несметано пљачкала по Тракији и њихов је пример заразно деловао. "А они безбожни као заборавивши се и изгубивши свој ум, проучавајући се штетним против његове свечасне главе, и нападаху као пси на онога који их храни" (Данило Други). Иако ниси били бројни, ови најамници су могли да направе хаос по Србији, но захваљујући веома брзој и надасве енергичној Милутиновој акцији, побуна је угушена. "А они се напунише до конца својом погибли, са оштрим својим оружјем, на које се и уздаху, наваливши са коњима на блаженога овога, изрише јаму својој погибли..". (Данило Други). Милутинова улога у овој акцији гушења побуне је била изузетно велика и биограф не пропушта да то посебно нагласи: "није њихове нападаје рачунао ни у што, но свагда болећи за своје отачаство, није пазио ни на своје тело од њихова нападаја тврдим градом или местом, но као небопарни орао посред њих пролазећи, јављаше се јасно" (Данило Други). Мора да се Милутин жестоко уплашио од могућих последица ове побуне, а што се може јасно видети и из оних описа где биограф описује са каквом се жестином он обрачунао са побуњеницима "Једне предаде смрти, а друге осуди на заточење, а остале, и то не мало предаде у ропство српској земљи" (Данило Други).

28. Незадовољства у Србији За то време Византијци су мучили муку са другом групом турских најамника који су представљали праву напаст. У суштини, сами су Византијци били ти који су направили целу збрку. Вођа ове групе најамника, Халил, својевремено је направио договор са самим царем да им се омогући пролазак до Тракије, да би се након тога они пребацили за Малу Азију. Око 3.000 Турака, све самих коњаника, дође у Хелеспонт у намери да се пребаце за Малу Азију. Но, Византијци их пропусте до Тракије, али им спрече одлазак за Малу Азију. Разлог за тако нешто је био и више него баналан. Наиме, ову групу Турака пратио је јак војни одред Византијаца, а како су Турци вукли гомиле плена које су опљачкали за протеклих неколико година, то овој пратњи падне на памет да тај плен отму. Но, изненадни напад им не успе и Турци се пребаце у једну од околних тврђава. Из освете доведу још појачања из Мале Азије те остану у Тракији и наставе са пљачком "И ту одметнувши се, почеше војевати против цара пленећи државе његове " (Данилов ученик). Каснији покушаји византијског цара да сломи Турке били су углавном неуспешни. Да су Турци били веома јаки и да су Византијци имали озбиљне припреме сведочи и

навод Теодула Магистара: "дочекали су нас с обе стране Сист и Абид; ови раније беху градови, а сада овај последњи личи на сенку измученог, док су Сист поново населили Ромеји. Овде је логор поставио премоћни цар са многобројном војском и тријерима, да би с њима казнио варваре који су одавно из Азије допловили у нашу страну и опљачкали богате градове Миза, а сада се налазе у Егос Потами, и њима спречио прелаз других, који имају свој логор на супротној обали. Њему (цару) који све надмаши у човекољубљу, а није мање искусан и снажну оружју, предстоји победа". Међутим ова сјајна војска је на крају доживела пораз од Халилових турака и стога се византијски цар морао обратити српском краљу за помоћ. Сада се десила помало контрадикторна ситуација. Нити су Турци имали довољно снаге да себи силом прокрче пут за Малу Азију, нити су опет Византијци могли да их савладају. Баш у то време и Милутин је угушио побуну оних Турака који су били под његовом службом, а о овој његовој победи дочује и византијски цар. "А чувши самодржавни цар Велике Романије Андроник Палеолог ово велико и славно чудо и помоћ Божју овом блаженом, којом му поможе Владика Христос против ових поганих, зачудивши се и прослави Бога, (Данило Други). Милутинов успех је оставио утисак на цара, а како су они били поново у добрим односима, он одлучи да овога замоли за војну помоћ не би ли некако сузбили Турке. "И не мале молбе и мољења посла ка овом великом и крепком краљу Стефану Урошу говорећи:Љубазни сине државнога ми царства, чуо сам велику помоћ од Владике Христа твоме превисоком краљевству против поганика и свих језичника. Но и опет оснажи височаство ти и Богом даровану ти државу против преосталог дела ових поганика и освети Хришћанство од насиља ових поганика" (Данило Други). Милутин се одазвао овој царевој молби и послао своју војску (током 1312.), око 2.000 људи, који су учествовали у уништавању Халилових Турака. "А благочастиви и христољубиви краљ Урош поможе му, пославши своје великаше са многом силом изабраних војника, и уништи их, као што је знано" (Данилов ученик). Иако је Милутин на неки начин послужио као средство у рукама византијског цара, ипак је то била велика потврда његовог тадашњег, како војног, тако и политичког значаја. У Србији се сматрало да је овим својим походом српска војска скоро спасила Византију од пропасти. "И тамо спроведоше своју вољу против оних поганика, тако да се ни душа није избавила на слободу, и градове њихове до основа искоренише, а неправедно њихово много богатство себи разграбише, тако да су се дивили и прекоморски цареви и краљеви због помоћи и славе Божје овом блаженоме,..." (Данило Други). Сами Византијци су опет српску помоћ сматрали само скромним доприносом великој победи њихове (византијске) војске. Тако сам цар Андроник хвали српску војску да је храбра и моћна као и византијска, те да се бори снажно и са одушевљењем. Шта је био разлог Милутинове помоћи тешко је одговорити, као што је исто тако тешко рећи шта је била његова корист из ове војне акције. Овакве акције, где српска војска у суштини служи као нечија помоћна војска, никада нису биле у Србији нарочито популарне. То се веома јасно види из навода Данила Другог: "своје сродство и телесну стражу научивши слатким својим речима, и тамо их

посла,..". По свему судећи, Милутин је у ову акцију послао најамнике које је држао у својој служби, а не државну војску у којој је служила домаћа властела. То се види баш из навода биографа "своје сродство и телесну стражу". Вероватно да је и он осетио да постоји снажно нерасположење код властеле због ове његове тесне сарадње са Византијом. У то време Милутин је имао и те како снажну опозицију против његовог поновног окретања Византији, што никако није одговарало српској властели, која је до тог момента са Византијом само ратовала. Сада одједном та иста властела која је пленила по Византији мора својом крвљу да штити њене границе. То би било заиста сувише и Милутин се вероватно није усудио да сакупи државну војску састављену од властеле и да је пружи цару Андронику на располагање. Могуће да је баш у време док је Милутинова плаћеничка војска боравила у Византији, Драгутин учинио последњи покушај да се дочепа Србије. То је само спекулација, која се ослања на један не баш јасан навод код Даниловог ученика. Наиме у биографији архиепископа Данила Другог он наводи: "После некога времена догоди се велика скрб благочастивому краљу Урошу, јер се беше подигао његов брат благочастив Стефан, краљ од сремске земље, са многом силом, хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему Урошицу. И беше му велика невоља. Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ниједнога на кога би се поуздао,.." (Данилов ученик). Овај навод је веома тајанствен и не наводи се више ни у једном извору. Не види се прави разлог због чега је одједном сва властела оставила Милутина, па је могућа претпоставка да се то десило баш у време док је српска војска боравила у Византији помажући цару да сломи Турке. Драгутин је можда искористио прилику док Милутин није имао плаћеничке војске, коју је послао византијском цару, а да је властела, која је одбила да учествује у војном походу за рачун византијског цара, једноставно своје незадовољство исказала тиме што је прешла на Драгутинову страну. Само се тиме може објаснити таква изненадна Драгутинова надмоћ и Милутинова немоћ. Изгледало је да је Милутин изгубљен, но тада се он обрати за помоћ Српској православној цркви, односно њеном архиепископу Данилу. "Многе речи слатким писмима шиљаше му не једанпут или двапут, но много пута, како би га могао довести к себи" (Данилов ученик). Очигледно да ни то Милутину није лако пошло за руком, будући да се писмима неколико пута обраћао Данилу (каснији архиепископ) док се овај коначно није одазвао позиву. Тада му је Милутин поверио задатак да овај донесе благо из манастира Бањска које је изгледа Милутин ту чувао баш за такве прилике. Уз помоћ тог блага он најми плаћенике (Турке и Татаре углавном) и угуши побуну. "А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивому ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћу" (Данилов ученик). Ти

догађаји су се одвијали вероватно крајем 1311. године или на самом почетку 1312. године. У суштини, ако су ови наводи тачни (и под условом да је дата претпоставка тачна), радило се о јасно израженом незадовољству властеле Милутиновом провизантијском политиком. Ово незадовољство је почело онога момента када се он оженио византијском принцезом Симонидом и имало свој врхунац у овој побуни. Том Милутиновом венчању је снажан отпор пружила и црква и можда је баш то разлог због чега је Милутин неколико пута упућивао позив Данилу "не једанпут или двапут, но много пута...". Како биограф наводи, Данило је оклевао јер с једне стране никако није могао да се сложи са дотадашњим Милутиновим поступцима, но с друге стране Драгутин као алтернатива био је за Српску православну цркву много опаснији, будући да је у то време он био већ увелико прекрштен у католика. Исто тако, црква никако није могла а да не узме у обзир све оне силне поклоне које јој је Милутин за протекле године учинио. У избору између њих двојице, црква је свакако имала много више разлога да буде наклоњена Милутину. Ако је ова претпоставка тачна, то је у сваком случају био вероватно и последњи Драгутинов покушај. Након овога и он је увидео да нема никаквих шанси да за своје наследнике освоји Србију. Тада је по свему судећи дошло и до коначног помирења Милутина и Драгутина. Како, не зна се тачно. У овом помирењу улогу посредника одиграла је Српска православна црква. О томе догађају постоји доста нејасна белешка хиландарског патријарха Никодима (на Јерусалимском типику). "Би, наиме, нека распра велика по кушању старога злотвора и раздор би међу господином превисоким краљем Урошем и међу братом му краљем Стефаном, а ја сам тада био игуман часног манастира свете Богородице Хиландара, који је у Светој Гори,...". Хиландарски патријарх Никодим је у поводу тога отпутовао у Цариград код цара Андроника II и патријарха Никона, где их је молио да посредују за мир међу браћом или их је само обавестио о постигнутом миру. "Па видевши и поклонивши се неизреченим добрима која су тамо и устав трудољубазни тих мужева који држе типик по обичају светог града Јерусалима, према Уставу светога Саве Пустињежитеља, примих пак духовну утеху и смирење и јединство, према којем треба да се обједине по речима богооца (Давида) оба брата и сва српска земља" (Никодимова белешка). Очигледно је било да су обојица (и Милутин и Драгутин) схватили сав бесмисао даљњег ратовања, те да су одлучили да се измире. Да је ово била обострана иницијатива види се из тога што је Никодим путовао по налогу оба брата и државног сабора. "Па извољењем оба брата и сабора српске земље послан бих у нови Рим, у царски град, тада царству правовернога цара кир Андроника Дуке Анђела Комнена Палеолога и сина његовог цара кир Михаила и унука његовог цара кир Андроника, док је васељенским престолом управљао у Цариграду кир Нифон, а ту је био тада и патријарх светога града Јерусалима кир Атанасије и антиохијски патријарх" (Никодимова белешка). Шта је у овом миру било уговорено не зна се тачно. Једино што је поуздано сигурно јесте то да је Драгутин добио територијално проширење са Рудником (да ли још неке територије, није познато), те да су оба брата издала

повељу којом се манастир Бањска подиже на степен привилеговане игуманије. Тада није одређено ко ће бити Милутинов наследник и уопштено се говорило о синовима, унуцима и праунуцима (Милутиновим и Драгутиновим) као наследницима. Постоје неки извори (спис Псеудоброкара) по којим је Милутин претрпео пораз, али да се Драгутин није желео светити, па је пристао да са братом стога подели краљевину. Но, то је све доста дискутабилно. Било како било, ситуација на терену се није битно изменила. Милутин је и даље несметано владао Србијом и размишљао о томе коме ће оставити престо, а у овим комбинацијама никада као озбиљни претенденти нису фигурирали Драгутинови потомци. Међу браћом није било више сукоба, а ускоро ће бити и неколико примера врло тесне сарадње, али и поред свега Милутин није баш много веровао Драгутину. Сада су и лукави Византијци осетили Милутинову попустљивост према њима (вероватно под Симонидиним утицајем), и одлучили да то до краја искористе. У Малој Азији поседи које је Византија држала били су непрестано под турским ударима, а никако није било довољно снаге да се ти напади одбију. Стога се цар одлучи да затражи од Милутина један већи војни контигент помоћу којег би се Турци сузбили. "И после кратког времена паде добра и богоугодна мисао на срце овом светом и васељенском цару кир Андронику...", стога он напише писмо Милутину у којем каже "усудих се да ово споменем твом христољубивом краљевству; они зломислени Персијанци побеђени од тебе у Богом дарованој ти држави и у другим крајевима, што скончаше од твоје крепости, још нека њихова грана оставши, чини веома велике туге држави мога царства, и много протививши се не могосмо одолети њима....", и зато од њега тражи "пожури се, да их ускоро гневом јарости твоје сметеш и велику и сујемудрену досаду уклониш од нас, да се не урачуна ни у што" (Данило Други). Милутин опет одлучи да изађе у сусрет своме тасту. "И због толике безмерне љубави, коју су имали међу собом, ни мало не закасни, и у тај час заповеди да се скупе сви војници његове државе. Када је то било, и изабравши великоимениту властелу своју која му је срцу мила, и укрепивши њихова срца разумним и слатким речима, и одликова их многом чашћу, давши све што им је на потребу, и пусти их да са великом силом иду журно на ове погане Персијанце" (Данило Други). Ова војна експедиција је била нешто сасвим друго од оне која је била уперена против Халила и његових Турака. Најпре, није се више ратовало на Балкану (као против Халила у Калипољу), већ се морало прећи бродовима на други континент и то у Малу Азију (Анадолију). С друге стране, то више није био мали контигент од једва 2.000 ратника које је Милутин сакупио међу најамницима. То је сада требала да буде знатно већа војска, тако да је морао да "заповеди да се скупе сви војници његове државе". Међу том војском истакнуто место је заузимала "великоименита властела". Ово је сада више личило на прави рат, него на малу војну помоћ у некој експедицији са ограниченим циљем. Ми данас не знамо какве су биле реакције на овакве Милутинове потезе, али узимајући у обзир да је српска војска нерадо служила у таквим освајачким походима са нејасним циљевима, може се претпоставити да је било доста незадовољства.

Сам Милутин није узимао учешће у походу. "И даде им место себе великога војводу Новака званога Гребострека" (Данило Други). Овде би било веома интересантно питање због чега Милутин није желео да узме учешће у овом походу. С једне стране, он није био човек који је избегавао ратне сукобе, а у гушењу побуне Мелекилових Турака лично је учествовао. С друге стране, војска коју је слао византијском цару била је велика и судећи по биографу који каже "да се скупе сви војници његове државе" излази да је то био гро српске војне снаге. У то време ретки су били владари који би такву војску препустили туђој команди, будући да би се могло лако десити да команданту такве војске падне на памет мисао да покуша, пошто већ има краљевску војску, да узме и краљевску круну. Право је чудо да Милутин, онако неповерљив (тим више што је већ и добро остарео), пушта такву војску под туђу команду. За такво његово понашање постоје само два могућа објашњења. Једно се налази у његовој залуђености за млађаном Симонидом, која у то доба није имала више од 20 година, и за којом је већ добро остарели Милутин изгубио главу. Већ и до тада двор се нагледао његових љубоморних сцена и могуће је да он није желео да води војску која иде на тако далеки пут и на такве војне акције за које се не зна када ће се завршити, плашећи се дуже раздвојености од Симониде. Но, о томе касније. Постојао је и још један други, много озбиљнији разлог. То је био његов брат Драгутин, који је још увек имао наде да ће Милутин, сходно уговору у Дежеву, ипак предати краљевски престо у Србији његовим наследницима. Због његових амбиција Милутин није смео да напусти земљу, знајући да би тада сам отворио пут Драгутиновом повратку у Србију. Византијски цар Андроник се веома обрадовао када је чуо да стиже Милутинова војска. Стога је он сам лично угостио вође ове војске. "Учини велико весеље због њихова доласка, и љубазно угостивши их, отпусти их с миром." (Данило Други). Када су ове посете обављене, војска са лађама пређе у Малу Азију. Српска војска је војевала највероватније само ту годину (1314.) и имала је лепих успеха. "И пошто је био велики рат мећу њима, не једном или двапут, и заступством доброга Бога, добро добивши снаге, победише их, секући њихова нечастива тела као траву пољску. И сасвим уништивши њихов спомен, све њихово богатство и славу уграбише у своје руке, које су они кроз много времена сабрали, и градове њихове и станове до основа порушивши, и испунивши сву вољу и жељу господина свога превисокога краља, вратише се у своју државу са великом славом" (Данило Други). Након свега овога српска војска се вратила кући, а сам византијски цар их је поново дочекао. "И љубазно провеселивши се са овима и многим даровима почастивши их, отпусти их" (Данило Други). Ово су иначе били први прави војни контакти Срба са Турцима, до тог момента Срби су сусретали само пљачкашке хорде Турака које су пљачкале по Балкану. Те турске банде нису биле никако неке озбиљније војничке групе, но сада је у Малој Азији случај био сасвим другачији. Веома је лако могуће да су Срби тада имали баш сударе са Османовим Турцима, прецима истих оних које ће султан Мурат да доведе на Косово и помоћу којих ће да

сруши српску државу. Но, тада се показало да српска војска не само да може да се носи са Турцима већ је у односу на њих и далеко супериорнија. Милутин је такође био веома задовољан резултатима ове акције, али могуће је да се још више обрадовао видевши да му се војска вратила. "И ту овај мој господин умножи многе хвале ка Господу Богу своме, а њима дужну част одавши, отпусти их својим кућама " (Данило Други). У част ових победа по Малој Азији, у Јерусалиму је Милутин подигао цркву Архангела Михајла. То што је српска војска у Малој Азији провела само једну годину и то што се Милутин толико обрадовао када их је видео, може се објаснити његовом великом несигурношћу (можда изазваном Драгутиновим упадом и побуном властеле?). Могуће је да је војска у Малој Азији била само једну годину зато што ју је Милутин позвао да се што пре врати. То не би било чудно, јер је Србија била препуна незадовољства Милутиновом владавином и он се осећао веома несигурним. Његова женидба са грчком принцезом Симонидом је била узроком његових тадашњих неприлика. Већ је речено да је Симонида у време склапања имала тек пет година и о њеном рођењу постоји веома интересантна прича код Мавра Орбина, те је стога преносимо у целини. "Пошто је њеном оцу Андронику умрло више деце, он је по савету неке жене наредио да се изради дванаест воштаних свећа величине човека са сликом дванаест апостола. Ове свеће (како каже Пахимер), кад се приближило време порођаја његове жене, наредио је да се редом пале. И док је горела свећа на којој је била слика Симеуна, родила се ова кћи, која је стога добила име Симонида. Пошто је благодарећи њеном посредовању био склопљен мир између Грка и краља Уроша, била ја названа Симонида Ирена." Овде Орбин није у потпуности у праву будући да двоструко Симонидино име: Симонида Ирена је настало због тога што се њена мати звала Ирина (Ирена) и мешањем ова два имена она је названа Симонида Ирена. Од самога почетка српска властела, а и црква, није показивала нимало одушевљења овим браком, тим више што је Симонида у време склапања овога брака имала тек пет година. Да ситуација буде још гора, Милутин је потпао под утицај Симонидине мајке која се звала Ирина (Јоланта) од Монтферата, иначе друга жена византијског цара Андроника. Са царем Ирина је имала три сина, а сходно византијским обичајима царски престо је требао да наследи најстарији син. То међутим царици није одговарало, пошто је она заступала идеју да се царство раздели на сву тројицу њених синова. То је било сасвим у складу са западњачким обичајима одакле је царица и потицала. "Ова царица била је латинског порекла и од Латина је преузела ову новину коју је желела да уведе међу Римљане" (Нићифор Григор). Цар Андроник II није имао намеру да разбија царство и да већ добро ослабљену Византију распарчава на мање делове, а то је тада било и у супротности са централистичким начином владавине у Византији. Због овога питања дошло је до сукоба између цара и царице који је кулминирао тиме да је царица Ирина напустила мужа и отишла у Солун. Не могавши у Византији да оствари своје идеје, царици падне на памет да својим синовима обезбеди краљевски престо у Србији. Царица је иначе била неомиљена у Византији, а њени покушаји да Византију

раздели су тамо изазвали згражавање. "То је нешто нечувено, она је желела да царски синови владају не као монарси према прастаром римском обичају, већ да поделе римске градове и земље по латинском узору, да сваки од њених синова управља својим засебним делом, који би му припао као његова својина, и да поједини делови, по закону о својини приватних лица, од родитеља пређу на њих а затим на исти начин од њих на њихову децу и даље потомство" (Нићифор Григор). У прво време (у време венчања Милутина и Симониде 1299.) она се задовољила мишљу да ће Милутинов и Симонидин пород бити тај који ће владати Србијом. Тиме би у потпуности био истиснут Милутинов син Стефан (Дечански) који је до тада био сматран наследником српског краљевства. До тог времена Стефан се сматрао Милутиновим љубимцем а Милутин је према њему поступао са дужном пажњом. Сам Стефан је рођен око 1275. године и током 1292. (или 1293.) године дат је као тала на двор татарског кана Ногаја. Ту је био све до 1299. године када је Ногај погинуо. Након тога Стефан се вратио у Србију, највероватније 1299. године, дакле баш у време када се Милутин оженио са Симонидом. У самоме почетку утицај Византијаца на Милутина није био тако јак, па се сматрало да ће Стефан бити тај који ће бити нови српски краљ. Тада је Милутин и оженио Стефана са ћерком Бугарског цара Смилеца (1292-1298.) која се звала Теодора. "Овај христољубиви хтеде оженити вазљубљенога сина свога званога Стефана, као отац који ваистину љуби децу, и узе кћер цара бугарскога, званог Смиљца, и ову заручи да му буде жена" (Данило Други). Да је Стефан сматран престолонаследником види се и из тога што му је Милутин оделио Зету на владање, односно он сходно тадашњим обичајима у Србији буде проглашен владарем ове области. "И одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом" (Данило Други). Зета је имала посебан статус у српским земљама и почев још од Немање она је поверавана на владање оном од краљевих синова који је требао да наследи краљевску круну. Биограф Данило посебно истиче тадашње срдачне односе Милутина према Стефану. "Одликова га сваком чашћу царскога достојанства, давши све што је на потребу од малога до великога, и отпусти га у такву државу, коју му је сам оделио" (Данило Други). Могуће је да би ови складни односи потрајали и дуже време да се изненада није умешала византијска царица Ирина. Док је очекивала да ће из брака Милутина и Симониде потећи потомство које ће преузети српски престо она је мировала. Међутим, током 1306. године Симонида је имала неки несрећни случај (тако тврди Нићифор Григор) па је она због неке телесне повреде изгубила могућност да роди потомство. "Краљ Урош, наиме, кад му је било четрдесет година и још више, почео је са Симонидом да живи као са женом кад је једва имала осам година и тако озледио њену материцу да никада није могла имати деце. Због тога је њена мајка много патила, и кад је видела да се није остварило оно чему се надала, покуша једну другу ствар" (Мавро Орбин). То је сада значило да у овом браку неће бити деце и да је Стефан (Дечански) неоспорни наследник. Сада је царица Ирина почела да ради на томе да српски престо наследи, ако већ не може Симонидино дете, оно неко од њене деце (царице Ирине), односно Симонидине браће. О томе је она

разговарала са Милутином онда када ју је он посетио у Солуну и ма колико то изгледало невероватно, по свему судећи Милутин је ни мање ни више него пристао на ту њену сулуду идеју. "Молила је свога зета Уроша, коме је у ту сврху слала безбројне дарове, да бар пристане, кад већ није могао имати деце са Симонидом, да прогласи за баштиника и наследника краљевства Рашке једног од њених синова и Симонидине браће, Димитрија или Теодора" (Мавро Орбин). Дакле, српски престо није више требао да наследи син краља Милутина већ син царице Ирине. Чинило се да је ова безобзирна жена коначно успела. Сами мотиви којима се царица Ирина покретала не изненађују, будући да је покушавала да некоме од своје деце обезбеди краљевску круну. Онај чији поступци изазивају не само изненађење већ и згражање јесте Милутин, а искључиво због мотива којима се он покретао. Шта је био разлог његовог таквог понашања није тешко одгонетнути. Државни интерес да краљевски престо наследи неко од византијских принчева тада није постојао, могао је то бити само његов приватни хир. У то доба (1308-1314.) Милутин је био већ добро остарео (имао преко 60 година – рођен око 1253. године) док је Симонида била веома млада (тек нешто више од 20) и претворила се у лепу жену од које је он све више зависио. Она сама није користила Милутинову закаснелу младост, и сама је трпела од његове страховите љубоморе, али њена мати, царица Ирина, осетила је где је овај најслабији. Стога га је окружила нечувеном пажњом и обасипала безбројним поклонима постепено га наводећи да оствари њену замисао. "Она је даровала више пута толику своту новца свом зету Урошу да би се том свотом могла трајно издржавати стотина оружаних галија. Тако је била заслепљена љубављу према својој кћери да ју је хтела окружити свим сјајем једне праве царице. У немогућности да учини више, постави на главу свог зета шешир извезен многим бисерима и драгим камењем, како су обично носили римски цареви. Тако је наставила после сваке године, не пропуштајући ни једне." (Мавро Орбин). На крају је у томе и успела. Како је царичин најстарији син Јован умро током 1308. године, за наследника српског престола она је истурила свога најмлађег сина Димитрија. Она успе да убеди Милутина да Димитрије буде наследник његов, а да би се Димитрије упознао са својом будућом краљевином дођу на идеју да он дође у Србију у тобожњу посету својој сестри Симониди, те да тако види где ће владати. Димитрије стварно и дође у Србију, али му се ова држава не допадне (он је тада био још дечак) због лоше климе и грубих обичаја који су владали на српском двору. Но, постојао је и њен други син (Теодор) који је у то време био у Италији у покушају да наследи монфератску грофовију (у томе је и успео) и било је сигурно да ће царица покушати и са њим оно што није успела са млађим сином (Димитријем). "Једног за другим послала их је у Србију с великим богатством. Али ни то није успела остварити, јер су се речена браћа после краћег боравка у Србији код свога зета, не подносећи суровост тога краја, вратила кући не баш задовољни Урошем" (Мавро Орбин). На тај начин, бар за извесно време, отклоњена је могућност да Грк заузме српски престо.

29. Побуна Стефана (Дечанског) Већ је речено да је Милутин имао два сина и то Константина и Стефана (Дечанског). Сам Стефан је једно време избивао из Србије и то онда када га је Милутин дао Татарима као таоца. Због Милутинових напада на бугарског кнеза Шишмана те Дрмана и Куделина, који су сви били вазали татарског кана Ногаја, овај је одлучио да се освети Србији. Милутин је успео да га некако умири, али као један од услова за потписивање и гарантовање мира тражио је татарски кан од њега да као таоца пошаље свога сина Стефана. "И толику велику љубав утврдише међу собом, да је овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему, са великоименитом властелом земље српске" (Данило Други). Овај догађај иде у годину 1292. или 1293. Како се рачуна да је Стефан рођен око 1275. године то заправо значи да је тада имао око 17-18 година. То што је Ногај тражио баш Стефана за таоца, а не другог Милутиновог сина, Константина, вероватно значи да је Стефан тада био предвиђен за престолонаследника. Како је прошло време Стефановог заточеништва код Татара није познато, а он се ослободио 1299. године, док су трајали окршаји између кана Ногаја и узурпатора Токтаја. "И пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногеја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог, који се брине за све нас, и овога младића неповређена врати ка својему родитељу" (Данило Други). У тим окршајима погинуо је кан Ногај, а Стефан користећи хаос који је настао побегне у Србију. "И устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногеја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем, узе његов престо,..." (Данило Други). Стефан се вратио у Србију баш у време када су започињали преговори између Милутина и Византије, тако да је био сведоком свих ових догађаја. Милутин је лепо примио Стефана и према њему се односио као престолонаследнику, тако да га је убрзо оженио са ћерком бугарског цара Смилеца (1292-1298.) која се звала Теодора. "Овај христољубиви хтеде оженити вазљубљенога сина свога званога Стефана, као отац који ваистину љуби децу, и узе кћер цара бугарскога, званог Смиљца, и ову заручи да му буде жена" (Данило Други). Дакле, Стефан је био присутан када је Милутин свој брак са краљицом Аном прогласио незаконитим. Тиме што је брак са њом проглашен незаконитим, и сам Стефан, као дете из овога брака, постао је незаконито дете и као такав нема право да наследи престо. Исто тако, Стефан је могао да види како царица Ирина покушава да натури неког од својих синова за српског краља, а могуће је да је он и лично видео њеног млађег сина Димитрија када је овај долазио у Србију. Сви ови потези били су уперени директно на његово право наследства српског престола, но он још увек није показивао никакве реакције. Током 1309. године (или чак и раније) Милутин га је именовао за намесника Зете, што је и практично значило да га овај још увек сматра за наследника. "И одели му

достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом. Одликова га сваком чашћу царскога достојанства, давши све што му је на потребу од малога до великога, и отпусти га у такву државу, коју му је сам оделио" (Данило Други). Зета је имала посебан положај у Србији и њоме је управљао будући престолонаследник. Стефан је могао да буде сасвим задовољан са својим положајем и изгледало је да ће он бити будући српски краљ. Још у то време (1309.) Милутин га је сматрао за наследника. Имајући у виду то да је византијски царевић долазио у Србију годину дана раније (1308.), на први поглед Стефан заиста није имао никаквог конкурента. За сав остали период до Стефанове побуне (1314.) нема знакова да је долазило до затезања односа оца и сина. Односи између Стефана и Милутина били су добри још и 1313. године, што се види и из тога што је те године Стефан за Србију од Венеције набављао оружје. У то време трајао је рат Србије и Хрватске око Хума. Већ следеће године долази до Стефанове побуне против Милутина (1314.). У Зети, где је Стефан владао, одједном се почела окупљати незадовољна властела. "И пошто је пребивао дуго времена у држави те земље са својом властелом, који зломислени побеђени ђаволском вештином, саставише своје лукаве намере, и улучивши време, приступише ка овоме благочастивоме и вазљубљеноме сину благочастивога краља Уроша, и превратише га ласкавим речима од љубави свога родитеља,..." (Данило Други). Могуће је да идеја о побуни није била Стефанова већ да му је њу изложила и касније га придобила незадовољна српска властела, која већ дуже време није одобравала Милутинов политички курс. Још од приближавања Византији (1299.) Милутин је имао јаку опозицију у српској властели, али и у својој мајци краљици Јелени која је уживала огроман углед у целој Србији. На опозицију Милутин дуго није обраћао пажњу, водећи политику по својим жељама. Због таквог односа, током 1311. (1312?) године умало није изгубио престо. Те године Драгутин је извршио напад, а Милутина је напустила скоро сва властела. Остаје тајна шта је био разлог томе па се претпоставља да је у питању било незадовољство Милутиновим политичким курсом, односно сарадњом са Византијом. Само је интервенција цркве тада спасила Милутина, односно тада је Данило (каснији архиепископ) донео овоме злато са којим су унајмљене чете које су одбиле напад. "Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини. А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивоми ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћу" (Данилов ученик). Иако је одбио Драгутинов напад, Милутин није отклонио незадовољство своје властеле, јер је и даље водио исту политику. С друге стране био је свестан свега шта се дешавало у Србији, тако да је морао приметити и шта се дешава код Стефана у Зети. Заправо, радило се о типичној борби за власт у којој нико никоме није веровао. Биографи (Данило Други и Данилов ученик) у својим радовима

покушавају да за сукоб између оца и сина окриве некога са стране не налазећи нимало одговорности код њих двојице. По Данилу Другом Стефан је на побуну против оца био скоро принуђен од стране властеле. По њему незадовољна властела је малтене уценила Стефана говорећи му: "Достојно ти је да узмеш престо оца свога, а ево сви ми помажемо ти, да у свему буде воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји". Но, није недостајало ни убеђивање. "И говорећи му дуго такве варљиве речи, окончаше своју вољу. И овај његов вазљубљени син од тада одврати срце своје на лукаве речи, и не хтеде послушати речи својега родитеља, који га је васпитао у доброј вери и чистоти, у љубави и целомудрену смислу". Нешто слично каже и Данилов ученик када наводи писмо које је Стефан (тада у Цариграду у изгнанству) писао у Хиландар и у којем моли монахе у Хиландару да се заузму за њега. Између осталог, Стефан наводи како побуна против оца није била његова жеља, већ је на то био наговорен од стране властеле. "Јер браћа моја и другови и ближњи моји, који се наслађиваху мојим даровима, говораху ми варљиве речи, запеше мрежу ногама мојима , и овако ми учинише, и бих као и онај поругани на њихово презирање, не пазећи на заповест онога који ме је родио." Да је неког незадовољства међу властелом било, то је сигурно, али да је Стефан од њих био наговорен или чак присиљен нема ни говора. Највероватније да је Стефан посматрао шта се све дешава око српског престола и да се уплашио да га неће он наследити већ неко други. Да је кандидата било доста то се видело (Драгутинов потомци, синови царице Ирине, Стефанов полубрат Константин) и могуће је да је он мислио да предухитри догађаје. Ситуација му се тада указала као веома повољна па је стога одлучио да крене у напад. Најпре је покушао да са лепим привуче што већи број Милутинове властеле. "И поче се узносити својом мишљу, да му узме престо његов, и пошто је било велико узмућење међу њима, поче велможе овога превисоког краља наговарати варљивим речима, да оставивши свога господина, иду к њему. Тако је и било" (Данило Други). По биографу међу властелом је већ кључало незадовољство "пошто је било узмућење међу њима", а Стефан, вероватно имајући на уму да је та иста властела само пар година раније већ напустила Милутина и прешла на Драгутинову страну, помисли да ће успети и он оно што је Драгутину већ једном пошло за руком и задобити властелу. У томе је имао доста успеха и по свему судећи властела му је обећавала подршку и верност. "Многи, сабласнивши се, одступише од овога благочастивога краља ка његову сину" (Данило Други). То је Стефана силно охрабрило, тако да више није прихватао разговоре са Милутином који је покушао да га одговори од побуне. "И видевши благочастиви краљ Урош такво дело свога сина, поче га саветовати кротким и слатким речима, да дође к њему. А он не послуша ове речи, но се поче подизати на веће зло против свога родитеља" (Данило Други). Могуће је да Милутин и није имао озбиљне намере да са Стефаном разговара и да се радило о неком његовом лукавству, што је опет овај подозревао. Све су то могућности које и не морају бити тачне, но једно је

било сигурно. Радило се бескрупулозној борби за власт, како Стефановој тако и Милутиновој. Ту нико никоме није веровао. Видевши да са Стефаном нема разговора и да је он одлучио да иде до краја, Милутин почне сакупљати војску да читав спор реши оружјем. "И видевши овај господин мој непроменљиву вољу његову, и сакупивши своје војнике, и са њима пође ка сину своме у његову државу, зетску земљу" (Данило Други). Отац је очигледно овде предухитрио сина тако да Стефан није успео да сакупи своју војску. С друге стране Стефан је веома млако и неодлучно водио целу ствар, а шта је било узрок тога тешко је рећи. Он сам није био без талента и одлучности, али нешто га је овде спречавало. Могуће да ни сам није веровао у све то, а ауторитет Милутинов је био заиста велики, тако да га је све то плашило и кочило. Стефан се још није ни снашао, а Милутин је већ продирао у Зету. С друге стране и властела која је обећавала подршку уплашивши се од Милутина масовно напусти Стефана. Одједном је он сада остао скоро сам насупрот Милутиновој сили, па му није остало ништа друго већ да побегне на другу страну реке Бојане. "А он видевши долазак родитеља, побеже на ону страну реке зване Бојане" (Данило Други). Било је јасно да је читава побуна пропала, а да у суштини није показала никакве резултате, углавном захваљујући енергичној и правовременој Милутиновој интервенцији. Страшна појава Милутинова била је довољна да властела напусти Стефана и изјави верност старом краљу. Милутин није даље прогонио сина, већ му је упутио поруку. "И пошто је овај превисоки краљ, богоразумне речи послао њему, којима би га могао привести на своју вољу, овако говорећи му :Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одазиваш ми се. у жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја" (Данило Други). Изгледало је као да ће отац опростити сину све његове грехе, а тако је изгледало и Стефану. У том моменту било је јасно да је он претрпео пораз и осим бекства и потуцања по страним дворовима није му више ништа преостало. Стога он одлучи да се преда, очекујући од Милутина милост. Сам долазак Стефанов код Милутина пун је драматике, али и мелодраматике. "И многим таквим речима усаветова га да дође, и пошто је много говорио са родитељем својим од воде, и после овога припаде ка ногама његовим говорећи :Сагреших, оче, пред тобом" (Данило Други). Стефан се бојао Милутина и није му много веровао међутим није имао другог избора, него да му се преда на милост и немилост. Стога је морао да пузи пред Милутином, мислећи да га на тај начин гане. У томе је скоро и успео. "И овај благочастиви узевши га љубазно целова га" (Данило Други). Стефан је сигурно био добар глумац и успео је да савладавши све страхове и мржње убедљиво одигра улогу смерног сина. "У царским дворима хођаше побожно и у добром реду, показујући радостан свима природно владање. Стој пред оцем имао је некако смеран и уистину својствен начин" (Григорије

Цамблак). Изгледало је да Милутин сину опрашта, али показаће се да је то само тако изгледало. Тренутак милости је трајао код Милутина врло кратко, знао је он да је велико питање како би се Стефан понашао да су којим случајем улоге промењене и да је Милутин тај који пузи у прашини "Ево видим како сам дошао у дубоку старост и видим унапред да ме и после очекују многе скрби и жалости од овога мога сина, ако га оставим слободна" (Данило Други). У суштини буна није била угушена у оној мери која би гарантовала да је убудуће неће бити. Властела је сада тренутно напустила Стефана, али би се могло лако десити да након извесног времена дође до обнављања ове буне. Стога је требало Стефана тако казнити да убудуће не може бити вођа побуне, а то се могло само ослепљењем. У том случају Стефан, по средњовековном обичају, као слеп, не би био у могућности да буде владар и самим тиме, не би могао да привлачи властелу на своју страну. То је био веома крупан потез, толики да Милутин није смео сам да донесе такву одлуку већ се саветовао са највећим српским великашима. "И са многим својим велможама саветоваше се о овом њему вазљубљеном, и ови му рекоше: Благочастиви краљу, добро смислено си наумио" (Данило Други). Да ни Стефан није био без присталица, иако је био побеђен, види се из тога што му је од стране неке властеле било саветовано да бежи не би ли избегао овакву казну. "А он не да није знао за оно што је смишљано о њему, но су га многи кнезови и велможа тајно учили да се са множином војника уклони у неку од тамошњих земаља, и да избегне од преваре, која је смишљана против њега, и да се одене савршено у сведржање царства, али није хтео ове послушати,..." (Данило Други). Из овога је видљиво да је Милутин добро осетио да Стефан, иако је изгубио, није безопасан и да још увек има много присталица међу превртљивом српском властелом. Сасвим је било сигурно да би ова побуна имала и свој наставак за извесно време и стога је требало онеспособити Стефана. Милутин нареди да Стефана баце у ланце и да га као последњег друмског разбојника одвуку у Скопље. "И тако у тај час заповеди да ухвативши свежу његова сина и да ужета железна положе на његово тело, и одведоше га у славни град Скопље" (Данило Други). Он није одмах ослепљен него тек после извесног времена заточења у Скопљу. Вероватно да је у том времену које је протекло од његовог бацања у ланце па до ослепљења Милутин убеђивао своју властелу на такав потез. До сада у историји Немањићке династије није било тако драстичних обрачуна међу члановима породице и сигурно је да Милутин није могао тек тако да ослепи престолонаследника. Самим ослепљењем Стефан престаје бити потенцијални српски краљ и то је Милутин морао имати на уму. Зато је морала постојати шира подршка. Како од цркве такву подршку не би могао добити, Милутин је није ни тражио, али властелу је успео да убеди (мада не сву). Тиме је он имао покриће да оваква казна престолонаследника није само његова већ да је резултат саветовања са властелом. Могуће је да се Милутин плашио да овакво драстично кажњавање не доведе до какве побуне те се и са те стране хтео осигурати.

Након свега Стефана ослепе. "И пошто је седео у том граду, посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих, и ухвативши ослепише га" (Данило Други). Ко је Стефана ослепио не зна се, а по Данилу излази да је Милутин послао неке од својих ближих велможа да обаве овај посао: "посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих". Очигледно да Милутин није имао поверења те да је, да би био сигуран да ће задатак бити обављен и Стефан ослепљен, морао послати оне људе који су му били најближи и у које је имао поверење. Међутим ни они нису обавили задатак до краја и Стефан није био ослепљен већ му је вид био тек незнатно оштећен. Шта се могло десити? Било је навођено да је џелат био потплаћен и да је то разлог овог делимичног Стефановог ослепљења. Већ је речено да у кући Немањића још није било овако драстичних обрачуна међу члановима породице и оваква казна је морала изазвати саблазан. Сам Стефан је био лепа појава и као будући краљ је много обећавао, док је Милутин већ многима са својим хировима и самовољом досадио. С друге стране, није се знало ко ће наследити краљевску круну, а то није могло бити властели свеједно. Њима сигурно није пријала помисао да би Србијом могао да завлада Драгутинов син Владислав, католик који би покушао Србију да подведе под Рим. Још мање је изгледао прихватљив као краљ неки од синова византијске царице Ирине. Стефан као престолонаследник је био сасвим прихватљив, а Милутин га сада упропаштава и то не из државног већ из чисто личног интереса. У том контексту размишљања сасвим је близу памети да је неко од властеле, али и сама Српска православна црква, дошао на идеју да се изведе подвала са Стефановим ослепљењем. Он је ослепљен само провизорно, тек толико да се Милутин завара. С једне стране Србија ће сачувати способног престолонаследника, а с друге стране спречиће се један ужасан злочин. Када се то обави потребно је само чекати да Милутин умре (био је већ стар) и онда свима објавити да Стефан није слеп и да је способан да влада. Но, био је проблем у томе што би Милутин, уколико Стефан остане у Србији, могао открити ову подвалу и онда казну до краја извршити. Стога је требало Стефана склонити што даље од Милутина и то на неки од страних дворова који ће бити довољно пријатељски, да српски престолонаследник не живи у страху да ће га неко одати Милутину, и рећи да није слеп. За овакву комбинацију била је свакако заинтересована Српска православна црква и то из више разлога. Неки су се тицали ње саме, док су други били типично државни разлози. Црква је имала разлога да се плаши ако би српски престо заузео неко од Драгутинових потомака, будући да су они били ревни католици, и да би могло доћи до покатоличавања Србије. У судару између Милутина и Драгутина, црква је несебично помагала Милутина (треба се сетити Данилове улоге када је Милутина спасио од пропасти) и било је сасвим сигурно да Драгутин то није заборавио. Од њега се црква није могла надати ничем добром. С друге стране, чисто државни разлози за очување Стефана су били у томе што је Милутин са царицом Ирином правио комбинације да неки од њених синова заседне на српски престо. Тиме би се "светородна" династија Немањића угасила и српски престо не би наследио неко од њих, већ ни мање ни више него Грк. То би опет значило да читав труд првих Немањића (Стефана Немање, Стефана Првовенчаног и светог Саве) пада у воду.

Требало је више од сто година да се сачини овако јака држава и да се Немањићима створи ореол светаца, а улога цркве је у томе била неизмерна. Труд неколико генерација није имао право да упропасти нико, па ни Милутин. Наравно да је велико питање да ли би и српска властела прихватила тако лако на престолу некога ко није из лозе Немањића. Тешко да би то прошло без крвавог рата у који би се тада умешала и Византија и ко зна ко све још. То би значило распад државе. У таквим условима црква је била и те како заинтересована и могуће да се она тада умешала спашавајући Стефана. Црквени писци, када су касније описивали Стефаново ослепљење, нису оптуживали нити једнога од актера ових догађања – ни Стефана, али ни Милутина. То је све због тога да се очува "светост" династије Немањића и да се ничим не крњи њихов углед у народу. Данило Други и Данилов ученик су окривљавали за све ове догађаје властелу која је окруживала Стефана и која га је наводно на читаву побуну наговорила. О ослепљењу се нису изјашњавали и осим описа самог догађаја нису пружили више података. Међутим, доцнији писац, Григорије Цамблак, оптужује за ослепљење Милутинову жену Симониду, наводећи њу као јединог кривца. "Чујте. Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првороднога сина, ваистина слична Исаку добрим покоравањем и послушношћу" (Григорије Цамблак). Милутин бива убеђен од ње и нареди да се Стефан ослепи. "А шта је било даље? Надвлада женска превара достојна жаљења и приче за сузе, победи се царева премудрост женским сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска топлота женском бестидношћу! Праведни би ухваћен неправедно, незлобиви љутом замком, милостиви немилостиво, и , о ружног дела, би лишен очију" (Григорије Цамблак). Наравно да су ово бесмислице и да Цамблак оправдава Немањиће бацајући кривицу на једну странкињу (Гркињу), а то ће ускоро постати манир, будући да је у српској историји било још странкиња које су без икаквог разлога биле окривљаване за недаће које су задесиле Србију (нпр. "проклета" Јерина"). Вероватно под утиском прича међу народом и Мавро Орбин понавља исту оптужбу. "Неки кажу да је Стефана отац ослепио пре због оптужбе његове маћехе". Након ослепљења Стефан је послат на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II. "Овај благочастиви краљ Урош узевши свога сина таквога ослепљенога даде га у славни град Константинов ка тадањем своме тасту, светом и васељенском цару кир Андронику" (Данило Други). У заточеништво Стефан је отишао са женом и са двоје деце: Душица и Душан (каснији цар Душан) "да га тамо чува заједно са његова два нејака сина, од којих је један ускоро умро; другог с надимком Душан, још готово као дечака, пре него што умре доведе из Цариграда у Србију" (Мавро Орбин). Византијски цар Андроник II је веома лепо примио Стефана са његовом породицом и дао им један од царских дворова на кориштење. "И када је био приведен тамо ка благоверному цару Андронику, заповеди да га чувају, и давши му једну царску

палату на пребивање, рече да му дају све што му је на потребу" (Данилов ученик). По свему судећи, било је и више него очигледно да Стефан није ослепљен, тако да је то цар Андроник одмах приметио. "Јер имајући га још тамо у својим рукама, унапред је разумео да му није до краја био одузет вид очију његових по Божјој доброј вољи" (Данилов ученик). Ипак, цар то није дојавио Милутину, плашећи се да би овај могао да понови казну. "Овај благоверни разумевши такво прогледање његово, не објави никоме таква виђења да му се не дода опет која злоба" (Данилов ученик). Сами услови под којим је Стефан био у заточеништву требали су изгледа да буду веома строги, а он сам да буде под строгим надзором. То се види из начина на који је цар Андроник поступио према Стефану онога момента када је овај дошао у Цариград. Тада је цар наиме наредио да се Стефан затвори у једну од царских палата, истовремено забрањујући му било какве посете изузев игумана и оних лица за које цар лично дозволи. "И би заповеђено од тадашњег цара Андроника Палеолога, да пребива у обитељи Бога свију и сведржитеља, завештавши да нико други к њему не долази да беседи, осим игуман обитељи и онај коме он дозволи" (Григорије Цамблак). Овакве строге услове цар није одредио по својој вољи, већ по Милутиновим упутствима. Ово заточеништво се претворило у својеврсну изолацију Стефанову, чак у толикој мери да биограф наводи како је Стефан малтене урачунат у мртве. "Удаљен од части и славе царске, коју је пре имао, и од љубави свога родитеља, и нечуван од бивших му својих, но да кажем, као да је са мртвима урачунат,..." (Данилов ученик). Стефану ово заточеништво у Цариграду није било лако, тако да је доста времена провео у молитви. "И често се мољаше и чињаше многа коленопреклоњења" (Григорије Цамблак). Чак у толикој мери да је изазивао дивљење. "А када су се братија окупљала на молитвено правило, он се први налажаше, стојећи непомично до свршетка богослужења, тако да су се и сам настојатељ и сва братија дивили његовој бодрости и ревности" (Григорије Цамблак). По свему судећи Стефан је изазвао дивљење и поштовање од оних који су га тада окруживали. "И због овога био је од свију љубљен и вољен, и према њему показиваху сваку пажњу" (Григорије Цамблак). Све ово је на неки начин допрло и до цара Андроника. "Него и он беше чуо за похвално живљење овога мужа" (Григорије Цамблак). Сада се и сам цар одједном заинтересовао за Стефана и почео је да га позива на свој двор и да разговара са њим. "Тако да је често позивао к себи у царски двор због користи да са њиме говори и с њим обедује" (Григорије Цамблак). Након неколико таквих разговора цар Андроник одједном мења своје до тадашње суздржано понашање према Стефану. "А благоверни тај цар васељенски што је по истини назван цар милости, не презре ни овога младића, но видећи га у искушењу и напасти, наклони се на милосрђе његово и не додаде му бол на бол, видећи да му је довољно његово зло, и чинећи милостињу хранио га је, све корисно чинећи му,..." (Данилов ученик). По свему судећи, током тих разговора цар је и приметио да Стефан уопште није слеп, а могуће је да му је то и овај сам рекао. То би значило да су њихови односи толико узнапредовали да се Стефан није плашио показати цару да сасвим добро види и да Милутиново наређење није до краја извршено.

Код Григорија Цамблака спомиње се и једно Стефаново учешће у верским дискусијама поводом расправа исихаста и њихових противника. Радило се о дискусијама Варлаама, са једне стране као представника рационалистичког аристотелизма, и Григорија Палама, са друге стране као представника мистичног исихазма. У том сукобу победио је Григорије Палама, док је Варлаам био отеран. Према биографу, на једном од разговора Стефана и цара почело се дискутовати о том проблему и Стефан је кроз своју дискусију критиковао учење Варлаама. Цар је био задивљен Стефановим резоновањем и под тим утицајем "одмах заповеди да му доведу Варлаама свезана, а да се изагнају његови једномишљеници из града и да их не примају градови и села његове државе" (Григорије Цамблак). Овде је биограф направио грешку, будући да се овај сукоб појавио тек након смрти Стефана Дечанског и он разумљиво није могао имати улогу у тим догађајима. Ипак, и поред свега ово сасвим сликовито говори о томе да је Стефан са царем био у веома добрим односима. С друге стране, биограф покушава и да покаже како је Стефан био прави борац за православну веру. "Таква је била Стефанова ревност за побожност, таква је била мржња према јеретицима, таква вера ка Христу. И када је у туђој земљи и заточењу дисао таквом ревношћу према православљу да је и цара подигао на изгнање јеретика, и који је тако био снажан у Христу који га крепи, шта ли он неће учинити када буде имао државу у својој вољи?" (Григорије Цамблак). Сам овај однос цара према Стефану и ово питање које наводи Цамблак "Шта ли он неће учинити када буде имао државу у својој вољи" намеће једно друго питање. Да ли је цар онога момента када је открио да Стефан није слеп дошао до закључка да ће на крају ипак Стефан бити тај који ће наследити Милутинов краљевски престо? Стога је у складу са тим и изменио своје понашање према Стефану. Он га је заправо видео као будућег српског краља и према њему се тако и односио. Цару Андронику као већ старијем човеку, али изузетно искусном политичару било је јасно да Драгутинови потомци немају шансе да наследе српски престо, као што то нема ни неко од његове деце из брака са Ирином. Милутин са Симонидом нема деце нити ће је имати, тако да се круг наследника сужава на Константина и Стефана. У том односу, цар је као искусан политичар, морао оценити да је Константин слабији, те да ће на крају Стефан бити тај који ће узети круну. С друге стране, и то што Стефан није до краја ослепљен, што је изведена подвала Милутину, доста је говорило само по себи. Ако је тачна горе наведена претпоставка да је у целу подвалу око Стефановог ослепљења умешана Српска православна црква и део властеле, тада је и цар Андроник то морао сазнати онога момента када је утврдио да Стефан није слеп. То је за њега било сасвим довољно да увиди да се у суштини само чека да Милутин умре, па да се Стефан појави и да узме круну. Сам Стефанов боравак на византијском двору био је више у функцији његове заштите од Милутинове освете, него што је требао да буде казна. Заиста, који је други разлог могао њега навести на толико присно понашање према Стефану и њихове честе сусрете? Једино објашњење је да је цар припремао добре односе са будућим српским краљем. Из дотадашњих догађаја било је сасвим видљиво да Византији највећа опасност може да дође баш из Србије. Истовремено, Србија јој може бити и највећи савезник, што се видело из досадашње Милутинове

помоћи када је овај слао своје одреде да ратују са Турцима за рачун Византије. Према томе, цар је покушавао да са Стефаном оствари добре односе не би ли га задужио за каснију добру сарадњу, када овај постане српски краљ.

30. Стефанов повратак Након што је прошло пет година од заточења у Цариграду, на чудесан начин врати се Стефану вид. Након свеноћнога бдења у част успомене на чудотворца Николаја, Стефан је, за време док се читало житије о чудесима овога свеца, седећи за столом задремао. У сну му се јавио Никола, мирликијски епископ, који му је обећао да ће поново прогледати. "И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак" (Григорије Цамблак). Тако је Стефану повраћен вид и тиме се остварило обећање овог свеца које је дато још онда када је он и ослепљиван. Наиме, одмах након ослепљења док је Стефан лежао исцрпљен појавио се овај светац. "Имао је свештенолепни изглед, украшен светитељском одеждом, а светлост благодати сијаше на лицу мужа. Носећи на десном своме длану оба његова извађена ока ..." (Григорије Цамблак). Тиме је речено да су оба Стефанова ока сачувана, а да ће их светитељ вратити онда када се за то укаже прилика. Сада је била та прилика и Стефану је вид враћен. Сва његова правоверност је тиме била у пуној мери награђена. Ово Стефаново житије писао је Григорије Цамблак када је прошло скоро више од 70 година од смрти Стефана (Дечанског). Цамблак је био игуман манастира у Дечанима и ови његови прикази верно одражавају легенде које су тада биле раширене у народу о томе како се Стефану повратио вид. У даљњем тексту ће бити видљиво да су те легенде почеле да се шире оног момента када се Стефан упустио у борбу за Милутиново наследство и у тој борби му неизмерно помогле стварајући од њега свеца. Током заточења у Цариграду стигла је Стефана и једна породична трагедија: умро му је син Душица. "Када прође немного дана иза тога чудноватог прогледавања, најмањи његов син разболе се тешком болешћу и у мало дана умре" (Григорија Цамблак). За то време умро је Драгутин (1316. године), а Милутин са својом војском заузме земље којима је овај за живота владао. Владислава, Драгутиновог сина који је био одређен за очевог наследника и потенцијалног наследника српске краљевске круне, Милутин је без милости бацио у тамницу. Тиме је као наследник српске краљевине и Владислав (као недавно Стефан), избачен из игре. Ускоро је и други син царице Ирине који се звао Теодор одустао од тога да буде будући краљ Србије. Он је наиме око 1317. године долазио у Србију, али му се, као ни његовом млађем брату Димитрију 1308. године, нису допали клима и људи па је одустао од кандидатуре. У то време он је већ имао грофовију од Монферата (од 1305.) па вероватно није желео да ризикује са српском краљевином. Вероватно да је упознао ситуацију која влада у Србији и као већ искусан човек оценио да у Србији он нема никаквих

шанси, те да га српска властела никада неће, као странца, прихватити за свога краља. Њему никако није могло остати непознато да постоји неколико озбиљних кандидата за српски краљевски престо и да је након Милутинове смрти вероватан грађански рат. У том рату могао је лако изгубити главу, а он није био вољан да своју удобну грофовију замени за несигурну круну. Током 1317. године умрла је и царица Ирина, па је и са те стране престало мешање у питање Милутиновог наследства. Сам Милутин је по свему судећи, додуше и није имао другог избора, за свога наследника одредио сина Константина. За историју он је непознат и о њему постоје само претпоставке. Има неких индиција (веома несигурне) да је Милутин поставио Константина за зетског краља и да је он (Константин) у том својству у Скадру дао ковати сребрни новац. На том новцу Константин је приказан како седи на престолу и држи у руци скиптар док на глави има круну. Да га је Милутин одредио за наследника види се из тога што је Константин насликан са Милутином и Симонидом на фресци у Грачаници где је приказано како их Христос благосиља. Исто тако, спомиње се Константин и у натпису на икони која је се налази у цркви Светог Николе у Барију. Та је икона поклоњена 1319. године и то говори довољно јасно да се тада Константин водио као Милутинов наследник. Ко је био он, ко му је мајка (претпоставља се да је то била прва Милутинова жена – непозната српска властелинка), да ли је био ожењен и да ли је имао деце, остаје тајна. По свему судећи, Милутин га није много ценио нити држао до њега, а то што је био одређен за наследника била је ствар чисте случајности, пошто других једноставно није било. Баш некако у време након доласка Теодора, сина царице Ирине, у Србију и његовог још бржег одласка из ње, почне Стефан да ради на томе да код Милутина испослује дозволу за повратак у Србију. Знајући да се не може директно обратити Милутину, он пронађе у Српској православној цркви утицајног посредника. Он тада напише писмо Данилу који је тада (1320.) био у Светој гори, у Хиландару и у којем га моли да се овај заузме код Милутина не би ли добио дозволу за повратак. "Написавши слова умилних речи са великом тугом срца, и њих даде ка овоме преосвећеноме господину моме, који је тада био у Светој Гори у дому пресвете Богородице, месту званом Хиландар, живећи у усамљеништву ради иночества, молећи му се...." (Данилов ученик). Сам текст писма садржи у себи углавном молбе Данилу да се заузме код Милутина, али на крају се наглашава жеља. "Но доброразумним и слатким речима твојим учини послушним његово превисоко име, да ме доведе у Богом даровану своју државу" (Данилов ученик). Стефан тражи од Данила да му овај обезбеди повратак у "своју државу" што има значење да Стефан сматра себе за престолонаследника и то говори доста сигурним тоном. Тако нешто се не би могло очекивати од онога ко је заточен у далеком Цариграду и који се налази у немилости краљевој. Таква сигурност је код Стефана била плод нечега што је он знао или очекивао. То нешто би могло бити само нека подршка коју је имао, или од цркве или од племства. Могуће је и од једних и од других. Време у коме се он враћа у Србију се касније показало као прави моменат, јер је непосредно након тога

Милутин изненада умро. Та подударност (срећа или намера?) његовог повратка са Милутиновом смрћу касније је била веома драгоцена. Овакву Стефанову молбу Данило је примио и о томе упознао црквене достојанственике Свете Горе. "И сакупивши ка себи свечасне и преподобне и достојноимените чрнце Свете Горе, и љубазно учинивши састанак Господу, и пошто је била духовна беседа међу њима, овај, господин мој, Богом вођен и уразумљиван Духом светим, смислено и разумно посаветова се с њима, и даде им писмо ка њему." (Данилов ученик). По примитку писма Данило није самостално предузимао ништа, већ је са Стефановом молбом упознао достојанственике Свете Горе. На том саветовању договорено је како треба деловати на Милутина, не би ли се од њега измолила тражена дозвола за Стефанов повратак. Тада је изабрано једно посланство. "И изабравши неке од таквих свечасне чрнце Свете Горе, и ове послаше ка превисокоме краљу Урошу саставивши многоразумне и дивне речи писма, којима би могли да постигну вољу њихове молбе, као што су молили о сину овога христољубивога" (Данилов ученик). Истовремено је послата и молба архиепископу Српске православне цркве Никодиму од којег је тражено да и он својим ауторитетом подржи ову молбу и да буде на челу овог посланства. "Такође молбу начинише ка преосвећеном архиепископу Никодиму да се потруди са овим посланицима до благочастивога краља" (Данилов ученик). Архиепископ Никодим је у потпуности прихватио молбу из Свете Горе па уз ово посланство крене и он ка краљу Милутину. "И тако овај господин мој преосвећени архиепископ кир Никодим саслушавши такве речи, и као ваистину муж добрих жеља, ревнитељ истините љубави, мрзећи зло и одвраћајући се од сваке неправде, са успехом уставши пође ка томе благочастивоме и христољубивоме краљу Урошу" (Данилов ученик). Сада је посланство било комплетно: са једне стране сакупљено је из Свете Горе (Хиландара), док с друге стране ту је сам архиепископ Српске православне цркве Никодим. У сваком случају покретач ове иницијативе био је Данило, односно импулс је кренуо из Свете Горе (Хиландара), док се архиепископ Никодим придружио овој идеји када је она већ била формирана и када се већ и почела спроводити. Судећи по Даниловом ученику, посланство би ишло до Милутина и да им се архиепископ Никодим није придружио, но због његовог великог ауторитета његова подршка је била добродошла. То је био сам врх Српске православне цркве, подржан из Свете Горе. Овакво посланство краљ Милутин је морао да прими и да га саслуша. "Приступише са овим преосвећеним архиепископом кир Никодимом ка благочастивоме, и што су имали да кажу због чега су послани, све изговорише " (Данилов ученик). Да је овакво посланство претпостављало известан ризик за све који су били у њему, види се из следећег. "А овај преосвећени ваистину имајући савршену смелост ка овоме благочастивоме, приступивши к њему поче му говорити слатке и доброразумне речи, којима би му било могуће велики гнев јарости његове окренути на кротост, као што је и било" (Данилов ученик). Биограф наводи како је архиепископ морао имати доста храбрости онда када је пред Милутина иступио са таквом молбом, јер је краљ био још увек огорчен на

Стефана. Стога би било веома интересантно знати шта је био разлог да се баш тог момента затражи од Милутина опрост за Стефана? Којим су се разлогом руководили црквени великодостојници онда када су ризиковали Милутинов гнев и са таквом упорношћу код њега инсистирали на своме захтеву? Могуће је да су они сви уствари очекивали да би Милутин можда могао почети побољевати будући да је тада већ имао и доста година (око 70) и да је потребно да Стефан буде у Србији када се постави питање наследства. Да ли је у позадини овога догађаја стајала можда и Византија? Григорије Цамблак наводи како је Стефанов повратак заслуга византијског цара Андроника II. Цар је наиме једном приликом послао неко изасланство у Србију које је тражило од краља Милутина војну помоћ за борбу са Турцима. На челу овог посланства постављен је, како каже Цамблак "настојатељ манастира Пантократорова, као мужа речита и искусна у свему". Дакле, посланство је дошло на српски двор, али Цамблак греши у томе што наводи да је посланство тражило војну помоћ за борбу са Турцима. Та војна помоћ о којој он говори била је још 1312-1313. године, дакле још пре него што се Стефан и побунио. То значи да ово посланство није имало као своју главну сврху да тражи од Милутина војну помоћ већ нешто друго, а то "нешто друго" је кроз даљњи текст речено. Наиме, током преговора Милутин позове "насамо онога часнога оца, питаше о сину Стефану." У даљњем разговору Милутин је могао да чује само речи похвале о своме сину. "И причаше му о многим добрим делима мужа и о непорочном животу, и како премудро подиже самодршца да изагна јеретике". Након тога Милутин добија савет. "И ако ћеш послушати мене, који те добро саветујем, врати с чашћу себи онога који је виши од човечанске части". Милутин се није дуго размишљао већ одговори: "Нека буде како Бог хоће, часни оче, као што си заповедио". Тиме је Стефан добио опрост и могао је слободно да се врати. У обе ове приче које су изнели биографи (Данилов ученик и Григорије Цамблак) приметна је велика улога православне цркве, заправо чак искључива. Код Даниловог ученика у посланству код Милутина је било изасланство са Свете Горе, али је вођа био српски архиепископ Никодим. Искључиви задатак посланства је био да убеди Милутина да овај Стефану опрости и дозволи му долазак у Србију. Код Цамблака се ситуација мало мења и посланство није било састављено из црквених лица већ из световних и то искључиво Грка, али којима је био прикључен "настојатељ манастира Пантократорова, као мужа речита и искусна...", дакле опет једно веома утицајно црквено лице. Задатак посланства је био да се обезбеди војна помоћ, а тек случајно је било говора о Стефану (само због тога што је Милутин био радознао да чује шта му син ради). Посматрајући ове две могућности вероватна је верзија коју је пружио Данилов ученик, али не сме се никако занемарити ни Цамблакова. Улога Византије је веома лако могућа у овом целом догађају и вероватно да је Цамблак нешто знао о томе, и то је могући разлог зашто се у његовој причи улога Српске православне цркве и не спомиње.

Каква би могла бити улога Византије? За могућност да је Стефан преко Српске православне цркве себи омогућио повратак у Србију треба имати у виду да је за такву акцију, која је била због учешћа сабора Свете Горе и архиепископа Никодима доста широка, потребно ипак извесно време и доста припрема. Све то не би могло промаћи будном оку многобројних шпијуна и достављача којих је Византија била пуна и којима је сигурно и Стефан био окружен. Дакле, цар Андроник би сигурно знао за Стефанове везе у Светој Гори и било је довољно само да учини мали напор и да све то осујети. Он то ипак није учинио или из неког интереса који је имао, или (што је много вероватније) зато што је и Византија учествовала у целој акцији. Довољно је само сетити се тога да је цар знао да Стефан није слеп, а ипак то није дојавио Милутину. Он је на њега очигледно рачунао као будућег краља Србије и стога је неговао тако добре односе са Стефаном. У време када је Стефан припремао повратак у Србију, цар Андроник је знао да српски престо неће наследити нити један од његових синова (Димитрије и Теодор), а да Симонида (његова ћерка и српска краљица) не може имати деце. Значи треба пронаћи неку одговарајућу личност за српски престо, а за то није требало много труда. Сам Стефан му се налазио у Цариграду и била би неопростива политичка грешка да се та прилика не искористи. Сада је цар имао прилике да директно утиче на то ко ће владати Србијом, а таква се прилика не пропушта, поготово је не пропушта искусна византијске дипломатија. Дакле, ако није директно он био тај који је омогућио Стефану повратак у Србију (по верзији Григорија Цамблака), онда је цар Андроник у најмању руку, макар благонаклоним односом према целој тој акцији (јер му није могла остати непозната) омогућио њен успешан завршетак. Без обзира на то што сина није видео толике године, Милутин га није био жељан и био би цару вероватно веома захвалан да му је он раније дојавио да Стефан ипак није слеп. Имао је цар могућности и да Милутина обавести да се преко цркве припрема Стефанов повратак. Ништа од свега тога није учињено. Милутин би сигурно умео све те покушаје да осујети и да Стефана задржи на сигурној удаљености. То да је Милутин био нерасположен према Стефану видеће се касније када га након доласка у Србију не буде задржао поред себе већ га пошаље у удаљену жупанију, задржавајући му сина Душана (можда као таоца?). Постоји још један моменат који је веома интересантан и који може да прикаже у каквом је расположењу Милутин допустио Стефану да се врати. Наиме, он настојнику манастира Пантократорова, након што је чуо о сину Стефану све најлепше "и изливши довољно суза и уставши клањаше се мужу, и исповедаше благодат", дозвољава повратак Стефанов речима: "Нека буде како Бог хоће, часни оче, као што си заповедио". Ту има веома мало од љубави оца према сину и Милутин не дозвољава Стефанов повратак као отац који је опростио, већ тај чин изгледа као да је изнуђен. То додуше ни Милутин не крије јер каже "као што си заповедио". На крају, Милутин је ипак морао попустити, јер то више није био усамљени захтев једног црквеног великодостојника или само Српске православне цркве већ и сабора Свете Горе "не хотећи презрети такве прозбе и молбе овога преосвећенога и целога Богом љубљенога сабора Свете Горе..." (Данилов ученик). Ту Милутин није имао више много избора, једноставно је морао попустити, знајући која је моћ цркве

и свестан свега онога што је за њега црква учинила. Нарочито му је могао остати у успомени Драгутинов продор у Србију током 1311. (или 1312.) када га је скоро сва властела напустила и прешла Драгутину. Изгледало је тада да му нема спаса пред братовљевим гневом, али уз помоћ Српске православне цркве успео је да сакупи злато којим је накупио довољно најамничких чета и одбио овај напад. Да га тада црква није помогла он би изгубио краљевство. При самоме помирењу са братом (1311. или 1312.) управо је црква била та која је била посредник. О тој својој улози помиритеља архиепископ Никодим сасвим неувијено говори на Јерусалимском типику. "Би, наиме, нека распра велика по кушању старога злотвора и раздор међу господином ми превисоким краљем Урошем и међу братом му краљем Стефаном, а ја сам тада био игуман часнога манастира свете Богородице Хиландара, који је у Светој Гори, па извољењем оба брата и сабора српске земље послан бих у нови Рим, у царски град, тада царству правовернога цара кир Андроника Дуке Анђела Комнена Палеолога и сина његовог цара кир Михаила и унука његовог цара кир Андроника, док је васељенским престолом управљао у Цариграду кир Нифон,..." (Никодим Хиландарац на Јерусалимском типику). Према томе, он оваквом свом савезнику није смео одбити ни једну молбу и стога је његов одговор био сасвим рационалан и једино могућ. "Молбу вашу испуних, и заповедам да буде у свему ваша воља, што сте ми говорили о моме сину" (Данилов ученик). На неки начин ово би се могло сматрати и дипломатском победом Стефана, будући да је остварио све оно што се могло тог момента. Успео је да себи омогући безбедан повратак у Србију и сада је могао мирно да допутује и да се смести негде, очекујући да Милутин умре и да му отвори пут ка престолу. Нико није тада знао да Стефан уопште није слеп и то је било његово најјаче оружје. Уз помоћ Српске православне цркве он је још јачи и не постоји нити један конкурент који ће му се моћи супротставити онда када се отвори питање наслеђа престола. С друге стране, ни властела му није била несклона. Ипак је он тај који је син краља Милутина и који је дуго година био сматран за престолонаследника, а треба се сетити да је имао и значајну подршку од властеле у моменту када је подигао буну. Мора да је нешто од те подршке још увек остало. Време које је протекло од њега је начинило и много одлучнијег човека, тако да се више не може десити да буде онако млак и неодлучан као у побуни против оца. Тада је могао добро видети шта се може са одлучном и енергичном акцијом (тако је Милутин савладао његову побуну), а српска властела цени само таквог вођу. Била је довољно само његова кратка неодлучност и размишљање да ли да удари на оца, а Милутин се није много размишљао већ је напао, па да властела пређе на страну онога ко је одлучнији. То је био разлог зашто је он остао без подршке и зашто је сва властела прешла Милутину. Ускоро крене посланство пут Цариграда да би саопштило Стефану радосну вест. "Посла цару у Византију, молећи да пошље Стефана к њему" (Григорије Цамблак). Стефан се одмах почео спремати за повратак, а растанак са царем Андроником је био веома срдачан. "И почастивши га многим различним похвалним даровима, и колико му је требало, свако довољно даде му, много злато и друге потребе, колико је хтео, и са великом љубављу отпусти га као овом благоверном и благочастивом и христољубивом краљу Урошу" (Данилов ученик). Путовање је трајало неколико

дана и коначно након дугог времена стигао је Стефан у Србију. Одмах се јавио Милутину. "И када дође на место где је цар тада пребивао, по његовој заповести дође к њему" (Григорије Цамблак). Судећи по биографима сусрет је био веома срдачан (или је само тако на први поглед изгледао), а Милутин се обрадовао сину. " А он као отац примио је доброга сина и са сузама целивао, и рече му речи пуне утехе, молећи са истинитом смерношћу опроштај за оно што је њему учинио" (Григорије Цамблак). Тешко да је Милутин молио Стефана за опроштај, то није личило на њега. Ако и јесте била је то глума која је требало да послужи за околне гледаоце. Слично је и Стефан поступио када је тешио Милутина говорећи му да је он (Стефан) крив за све оно што му се десило. "Оче, заповеђено ти извршио си, јер није преподобно ни праведно да ко не послуша када Бог заповеди, пошто ти ниси узрок ни моме рођењу на свет, када он не би дао. Зато смо, оче - рече - обојица дужни да благодаримо ономе који је тебе хтео да спасе служењем царства, а мене да удостоји милости губитком вида" (Григорије Цамблак). Сам сусрет је мало личио на однос оца и сина, поготово ако се они обојица кају за своје поступке. Наиме, Стефан је пред Милутина изишао са повезом преко очију правећи се да је слеп, падао му је пред ноге са целом својом породицом и пред Милутином плакао. "И када је дошао ка своме родитељу са сином својим Душаном, и са нешто мало деце своје, и тако павши на ноге његове, имајући повезане очи своје, као што приличи слепоме, и са горким сузама вапијући,..." (Данилов ученик). У суштини Стефан је тек тада од Милутина тражио опрост, још увек се није знало да ли ће му Милутин заиста и дозволити останак у Србији. Могуће је да је Милутина погодила (бар на тренутак) ова сцена где му син Стефан са повезом преко очију заједно са женом и сином Душаном који је био дете (рођен 1308. или 1312.) плачући, пуже пред њим и моли за милост. "А овај родитељ његов, христољубиви краљ, не могући трпети због жалости и туге срца свога, видећи вазљубљенога сина свога где му говори такове речи, измени се на милосрђе, имајући као нову и добру и послушну милост од добре чести и не одмећући се од присности синовљеве, даде му неки мали део од државе жупе будимаљске, где ће се чувати" (Данилов ученик). Милутин је дозволио Стефану да остане у Србији, али га није и задржао поред себе, већ га је послао у жупу у Будимљу, док је Стефановог сина, а свога унука, Душана, задржао поред себе. "Би послан од цара и уједно оца са многом чашћу да пребива у неком диоклитијском месту, пошто су му приношене обилне потребе на свако угађање. А он сина, који је дошао с њим од Константинова Града предаде га његову деду (Григорије Цамблак). Дакле, Стефан је био послат одмах у засебан део државе, не баш велики, где је могао мирно да борави. Милутин се уверио да је слеп (барем је он тако мислио) те да му од њега више не прети опасност. Саме Стефанове сузе и молбе за опрост као и исказано покајање, деловали су Милутину доста убедљиво. Сам тај сусрет је показао да Милутину пажња ипак слаби, јер га је Стефан веома лако преварио у томе да је слеп, као што га је уверио и у своју безопасност. То је био знак да Милутин стари и да више није онај некадашњи лукави краљ. Међутим, за Стефана је још увек био сасвим недостижан. Истовремено овај сусрет је и за Стефана био јасан знак да он против Милутина, док

је жив, не може ништа. То ће се нарочито видети онда када Стефан чује да је Милутин умро, али мислећи да је у питању подвала буде једно време оклевао. Још увек је Милутин био страшан и опасан. С друге стране ни сама православна црква не би дозволила поновно разбуктавање сукоба оца и сина. Стефан ће морати да сачека Милутинову смрт. Остаје питање који је разлог био то што је Милутин поред себе задржао Стефановог сина Душана. Могуће су две ствари. Као прво могуће да Милутин ипак није у потпуности веровао Стефану те да је подозревао неку подвалу. У тим старачким годинама Милутин је већ свима био тежак са неповерљивошћу и сумњичењем. Од његових непрестаних оптуживања није био сигуран нико, а по свему судећи најгоре је било његовој жени, младој краљици Симониди. Њу је непрестано сумњичио за неверство, итд. У оквиру тога могао је још мање веровати Стефану који је већ једном покушао побуну. С друге стране толико заузимање цркве за Стефана није му могло бити свеједно, јер је он знао за њену моћ. То га је вероватно и плашило, будући да су у Србији постојала многа незадовољства која би могла лако да се претворе у отворени бунт. Престолонаследник Константин му није био нека посебна узданица и са њим он први није био задовољан. Једина могућност да Стефана држи под контролом била је да му сина Душана држи поред себе као таоца. Докле год буде држао Душана, дотле ће и Стефан бити веран. Да он нема никаквих скрупула и да би се у случају какве побуне могао осветити на Душану у то Стефана не би требало посебно уверавати, јер њега самог је Милутин зарад власти дао ослепити. Друга могућност је можда убедљивија. У тим старачким годинама, већ је речено, Милутин је био веома неповерљив. Ни са једне стране он није имао љубави. Од пет жена које је имао све га мрзе, а ова последња, Симонида, га мрзи још и највише, чак толико да је већ од њега и бежала. Осим што га мрзи можда га и вара са другим, млађим од њега. Деца га такође не подносе, неко са разлогом неко без њега. Константин једва чека да он умре не би ли га наследио, а Стефан га мрзи због ослепљења. Невољен, а већ добро остарео и мрзовољан он одједном долази у прилику да види унука Душана којег Стефан доводи са собом из прогонства. Душан је у то доба био већ момчић, ако узмемо да је рођен 1308. године (или 1312.) у време сусрета са Милутином (1320.) имао је око 12 година. Дакле, Милутин сада пред собом има младог момка који је већ тада био веома лепа појава и могуће је да су тада одједном у њему прорадила осећања која дуго није имао. Сада је имао одраслог унука од којег би он могао да направи правог владара и који би био његов достојни престолонаследник. Стога одлучује да Душана задржи поред себе и да га покуша научити како се влада једном таквом јаком, али и непослушном државом као што је Србија. Тек сада Србија има правог Немањића који ће бити у стању да настави ову "светородну" лозу. У Константина ионако никада није имао много поверења, Стефан је слеп, али ту је зато Душан, његов унук. То не би било први пут у историји да један владар не оставља престо своме сину, пошто у њега нема поверења (сматра га слабићем или слично), већ унуку, којега за то посебно и припрема.

Овакво сурово кажњавање Стефаново није било лако објашњиво биографима који су писали о Милутину и Стефану Дечанском. Није било могуће ни једнога од њих означити као јединога кривца за овај сукоб и сурово Стефаново кажњавање. Кривац је до краја нађен у Милутиновој жени Симониди која је означена као сплеткарошица која је успела да убеди оца (Милутина) да казни сина (Стефана). "Подиже завист ђаво који увек мрзи добро. А извршилац таквог служења била је његова жена. О моје сузе, што женска превара савлада прародитељеву у рају велику мудрост..." и даље "Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првороднога сина,..." (Григорије Цамблак). По њему излази да је Милутин био жртва њена. "Надвлада женска превара достојна жаљења и приче за сузе, победи се царева премудрост женским сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска топлота женском бестидношћу." (Григорије Цамблак). Овакве гласине су стигле и до Мавра Орбина који наводи: "Неки кажу да је Стефана отац ослепио пре због оптужбе његове маћехе. Међутим, није остао сасвим слеп, мада се у почетку правио да јесте." Све ово су бесмислице, будући да је Симонида можда била и највећа жртва свих ових догађања. Најпре је као петогодишње дете доведена за жену једном старцу, да би недуго потом била ухваћена у право врзино коло амбиција њене мајке царице Ирине када је ова покушавала да убеди Милутина да српски престо наследи један од њених синова. Симонида је ускоро израсла у лепу жену према којој је Милутин показивао страховиту љубомору. Већ остарео плашио се да млада жена не би погледала кога млађег, док је с друге стране (ако верујемо Орбину) он њу упропастио као жену упуштајући се са њом док је имала само осам година у сексуалне односе и тако је повредио да она више није могла рађати. Такву упропаштену, непрестано је сумњичио за љубавне преваре, свестан своје старости и немоћи. Она мора да је према њему осећала све осим љубави и искористила је прву прилику коју је могла да од њега побегне. То је било 1217. године када јој је умрла мајка и када је под оправдањем да иде на њену сахрану отишла у Цариград да би одмах потом одбила да се врати у Србију. На то се Милутин жестоко наљутио и почео да прети византијском цару Андронику. Видевши да је Милутин изгубио потпуну контролу над собом и да би због Симониде могао и војску да покрене, цар натера Симониду на силу да се врати у Србију. Она крене за Србију, али у очају, само да се не би морала вратити Милутину, у Серу се замонаши. Ето шта је била у стању да уради једна млада жена (од само 22 године) само да се не би вратила безобзирном старцу. Може се замислити какав је ужас завладао међу пратњом која ју је водила Милутину. Ко ће сада смети да му изађе на очи и да му објасни како је Симониди дражи и крути манастирски живот од живота са њим. Међутим сада се умешао и Симонидин брат деспот Константин, који јој поцепа монашку ризу и сву уплакану и у јауку преда на силу српском посланству које је Милутин послао по њу. "Она је тада била у узрасту од 22 године. Уплашена да не буде по повратку убијена од стране мужа, који је увек био подозрив према њој а сада још и распаљен великим гневом, смислила је да обуче монашку одећу и тако побегне од заједничког живота с њим. Није се усуђивала да то учини док је тамо код оца боравила, да не би оца,

иако он није био посвећен у њен план, изложила оптужби због јавног саучесништва и да не би подстакла краља на отворени рат против оца. Зато је до града Сера путовала онако како је при поласку била обучена. Боравећи тамо више дана, тајно је од неког купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Тако се следећег дана ненадано појавила пред Трибалима који су је пратили и изазвала код њих не мало запрепашћење и збуњеност, тако да су из страха од господара хтели нешто страшно против ње предузети. Наиме, или да јој подеру ризу и да је против воље одведу њеном мужу, или као другу могућност, да је убију, да не би жива станујући веома далеко од свога мужа, мучила његов дух жестоким боловима. Али, њен полубрат, син друге мајке деспот Константин, који је такође био присутан, предухитрио је те планове и исправио њену лакомисленост, слутећи да би краљ веома рђаво примио то што се десило. Он јој је пришавши силом подерао ризу и обукао уобичајену њену одећу. Затим је предао Трибалима и наредио им да је што је могуће брже одведу, иако се она опирала и плакала" (Нићифор Григора). Ето какви су били односи између Милутина и Симониде. Савршено је јасно да Симонида представља жртву Милутинову и да она као таква није могла имати апсолутно никакав утицај на њега, а најмање у његове односе са Стефаном. То што је она означена као главни кривац лоших односа између Милутина и Стефана, јесте само оправдање биографа који нису смели да напишу праву истину.

31. Последње Милутинове године По свему судећи након угушења Стефанове побуне дошло је до сусрета Милутина са Драгутином. Повод је било то што је Драгутин дошао да обиђе мајчин гроб, пошто он, као што је већ описано, није био присутан када је она сахрањена. "И дошавши у дом св. Богородице у место звано Градац, где лежи тело блажене, и ту учини велики плач и ридање над гробом њезиним, такође и сва властела његова." (Данило Други). После обиласка гроба, Драгутин продужи пут ка Милутину који је у то време био у својој резиденцији, у двору Пауни који се налазио у близини Урошевца. Двор је био део већег комплекса који се звао Паунпоље. "И после овога пође ка вазљубљеноме своме брату краљу Урошу, који је тада био у двору своме Пауни" (Данило Други). Овај сусрет је прошао веома срдачно и изгледало је да међу браћом нема више никаквих несугласица. Након извесног времена Симонида затражи од Милутина да јој дозволи да посети Драгутинову жену Каталину. "Молим те, Господару мој, заповеди ми да идем до вазљубљене сестре моје, а снахе твоје, благочастиве краљице Кателине; јер достојно је да се и ми видимо, да и ми учинимо дужну љубав међу собом, као и ти са вазљубљеним ти братом" (Данило Други). До тог момента Симонида се није сусретала са Каталином и била је разумљива њена жеља да се упозна са њом. С друге стране, Симонида је била млада жена која је вероватно била жељна провода, а поред остарелог Милутина за тако нешто сигурно није имала много прилике. Ово је била могућност да мало пропутује и ослободи се за извесно време Милутинових љубоморних иступа.

Састанак Симониде са Каталином и Драгутином се десио у Београду. "И дође у славни град звани Београд на обали реке Дунава и Саве. И ту се у великој саборној цркви митрополитској поклонише чудотворној икони пресвете. И саставши се са благочастивим краљем Стефаном и са његовом женом Кателином, и ту је била велика радост и весеље приликом доласка ове благочастиве и неисказана љубав" (Данило Други). Сусрет је био веома срдачан, а Симонида је дочекана са великим почастима. Лично Драгутин је учинио све не би ли јој указао сва могућа поштовања. "Овај благочастиви краљ Стефан беше напред извештен о доласку њезину, и беше заповедио да се саберу к њему сви силни државе његове" (Данило Други). Симонида и Каталина су се веома добро сложиле и одлуче да заједно оду на гроб Милутинове и Драгутинове мајке Јелене, не би ли покојници исказали почаст. "И пођоше обе радујући се у Господу, имајући велику љубав међу собом. И дошавши у дом пресвете Богородице, у место звано Градац, и поклонише се икони пресвете и по том пођоше на гроб блажене и љубављу целивавши га, и омочише раку њезину топлим сузама" (Данило Други). Из ових навода се може закључити да је Симонида, осим што је била лепе спољашности, у суштини пријатна жена са којом су Драгутин, а посебно његова жена Каталина, склопили једно искрено пријатељство. Њена посете се требала ограничити само на сусрет у Београду, но како је Каталина изгледа била пријатно изненађена Симонидиним лепим понашањем та је посета била продужена. Недуго након овога умре и Драгутин, негде током пролећа 1316. године. Нешто пре смрти он се замонашио добивши име Теоктист. "И тако обукоше га у монашке хаљине и после овог наложише на њега анђелски образ, и нарекоше му име Теоктист монах назван у анђелском образу" (Данило Други). Драгутина је по свему судећи, до краја живота пратило кајање због тога што је насилним путем срушио са краљевског престола свога оца краља Уроша. "Ове заповести преступивши ја јадни погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља,(тако) да су ево моје ране по заслузи, и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује" (Данило Други). Он сам био је веома наклоњен монашком животу и радо је проводио време у разговору са монасима. Насиље које је извршио над оцем било је разлогом зашто је себе мучио једном необичном казном. Одмах након што је умро, по обичају, требало је опрати његово тело. "И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова " (Данило Други). Ипак ни то није било све. "Друго, чудо чујте, вазљубљени, јер истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом у своме животу, мислим више од двадесет три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра" (Данило Други). Драгутин је сахрањен у цркви Ђурђеви ступови која се налази у непосредној близини Новог Пазара (подигао је Стефан Немања 1175. године). У овој цркви Драгутин је био други ктитор (након Немање) и једна капела је посвећена њему.

Ова црква се налазила на територији која је била под Милутиновом влашћу. "И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана" (Данило Други). За његову смрт везана је и једна његова чудна молба. Наиме, он је забранио да се његово тело вади из гроба, спречивши тиме било какав развој светачког култа који би био везан за њега. "Заповедио је у животу са страшном клетвом изрекао је:ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље" (Данило Други). Данас се мисли да то није била његова жеља, већ да је то само представљено као његове речи. Разлог је био у томе што се желело да се преко Милутина, а не преко Драгутина, настави окриље божјег наслеђа Немањине династије. То је био практичан потез будући да је тиме што се као светац славио само Милутин (не и Драгутин) у суштини санкционисана промена на престолу извршена 1282. године (Милутин заменио Драгутина). Осим тога и сам Милутин се односио на посебан начин према Ђурђевим Ступовима. Никада Милутин није ништа градио у овом манастиру, иако је био познат како велики ктитор, а искључиво зато што је то био манастир који је одређен за Драгутинову гробну цркву. Осим тога игуман манастира, веома утицајан и у почетку Милутинове владавине, долази Милутиновом вољом тек на седмо место у хијерархији игумана Српске цркве. Видљиво је да сукоби међу браћом нису могли, а да не утичу и на њихово понашање према цркви. Драгутинова смрт је изазвала ускоро нове потресе у Србији. Непосредно пред смрт он је своје земље у Срему оставио своме сину Владиславу, међутим Милутин није имао намере да поштује ову његову одредбу. Једноставно је покренуо војску и окупирао област у којој је владао Владислав, а њега самог бацио у тамницу. Заузета је Мачва и друге области изузев Босне, што је ускоро изазвало нове проблеме. Очекивало се да ће Србија заратити са угарском, будући да је на територије које је Милутин отео од Владислава полагао право и угарски краљ Карло Роберт. У прво време угарски краљ није одговорио на Милутинов напад, пошто је он у то време ломио власт својих непослушних племића и није имао довољно снаге. У међувремену, Милутин је успео да зарати и са Дубровником, тако да је лето 1317. године било у знаку ратних операција на дубровачкој територији. Неких већих сукоба није било, а српска војска је углавном пљачкала и палила околину Дубровника. Нарочито су страдали дубровачки трговци који су били посебна мета пљачке Милутинових војника. Ипак, када се у овај сукоб умешала и Венеција, на страни Дубровника, склопљен је у јесен 1317. године мир. По свему судећи, овај рат није донео Милутину много, пошто је био обавезан да плати велику ратну одштету. За све то време Карло Роберт се припремао да нападне Србију. За доста кратко време успео је да окружи Србију са свих страна. Најпре је под његовим утицајем

хрватски бан Младен II током лета 1318. године кренуо у напад. У почетку је изгледа био веома успешан, пошто се почео звати господарем Хумске земље, но касније се ратна срећа окренула против њега. Након неколико ратних успеха, Милутин за освету што се Младен назвао господарем Хума, узме себи титулу Хрватског краља. Средином 1319. године непријатељства су престала, а бан Младен је био потпуно исцрпљен. Мир који је склопио са Милутином био је за њега изразито неповољан, будући да је морао као гаранцију да ће мировни уговор извршити предати таоце, а између осталих и свога рођеног брата, омишког кнеза Гргура. То није био само његов војни пораз, то је било и понижење. Те таоце Милутин затим предаје Дубровнику који су их држали све док Младен не изврши своје обавезе. Он је очигледно морао вратити неке територије, али које не зна се. Тиме је Милутин отклонио опасност са једне стране. Од самога почетка ових напада на Милутина активну улогу је узео и папа Јован XXII са својом широком дипломатском активношћу. Ове сукобе са Милутином он је схватио као могућност да једном за свагда рашчисти са "шизматичким неверним Рашким краљем", у суштини желећи да српску државу сломи. Папа Јован XXII успео је да на Милутина покрене Филипа Тарентског, а истовремено је писао извесним албанским великашима, предлажући им да се побуне против Милутина. Успех није био велики и неких већих покрета против Милутина није било. Ипак, најопаснији напад је дошао баш од угарског краља Карла Роберта. Он је ударио у првој половини 1319. године и у самоме почетку напредовао веома брзо. Заузео је Мачву, Београд и још неке друге области. Успео је да се пробије све до реке Колубаре и изгледало је у јесен те године да је овај поход и завршен потпуним Карловим успехом. Ипак, оно што је освојио брзо је и изгубио, тако да је током зиме 1320. године овај рат настављен. Све оно што је већ једном био заузео, морао је поново да осваја. На крају успева и сада су Мачва и други градови, језгро Драгутинове државе, били поново под угарском влашћу. Да ни Роберту није било лако, види се из тога што он у помало паничном тону позива папу у помоћ, као и друге католичке владаре, а посебно немачког краља Фридриха. У то време Карло Роберт је имао изгледа велике планове, мислећи да Србију сломи потпуно, но не примивши помоћ ни са једне стране задовољи се са оним што је освојио. Римски папа је покушао помоћи Карлу позивајући у рат против "шизматика" (Срба) немачког, пољског и чешког краља, као и аустријског и корушког војводу. Папу је покренуо сам Карло Роберт, који му је јављао о својим успесима, тврдећи да ће уз помоћ осталих католичких владара успети да продре до мора. Но ови владари нису ни мрднули имајући и својих проблема. Тако је ова доста широко замишљена акција доживела тек половичан успех. Роберт је одустао од даљњих акција, а на чело мачванске бановине (управо освојене) постави Павла Горјанског. Током 1320. године из изгнанства у Цариграду, вратио се и Милутинов син Стефан (Дечански). Недуго након Стефановог повратка у Србију у суседној Византији су почели немири. Овом државом номинално је владао Андроник II (Милутинов таст), а син

му Михаило IX је био савладар. Узрок је био у унуку цара Андроника II, младом, лепом и популарном Андронику III који је још као дете био проглашен за царевог савладара. Млади Андроник III очигледно није сувише озбиљно схватао своју дужност царског савладара, проводећи сво своје време у забавама, а посебно у љубавним авантурама. Он је био сасвим супротан своме деди цару Андронику III, једном шкрцу и зановеталу, коме је сметало унуково понашање. Управо због тога дошло је до јако лоших односа између њих двојице, који су ускоро прерасли у отворено непријатељство. Разлог је био више него баналан, али се ускоро изродио у трагедију. Млади Андроник III је већину свога времена проводио у удварању женама и љубакањима и једна таква пустоловина се претворила у катастрофу. Код неке византијске даме Андроник је имао супарника и не могући га истиснути мирним путем он пошаље своје људе да нађу тог дрзника и да га убију. Међутим, ове његове убице налете на Андрониковог брата Манојла и у забуни убију њега. Ово је изазвало прави шок код оца им Михаила IX који је ионако био тешко болестан. Након ове вести он је убрзо и умро (1320.). Стари цар Андроник II за целу ову несрећу оптужи Андроника III и стога га лиши престола и целокупног наследства. Но, ни Андроник III није желео да одступи и одједном се око њега почне купити незадовољно племство, међу којима је најистакнутија личност био Јован Кантакузен и авантуриста Сиргијан (иначе далеки царски рођак). Некако у то време на византијском двору је боравио и изасланик краља Милутина, неки монах по имену Калиник, који је дошао да тражи да цар врати натраг Милутинових 2.000 најамника (углавном Кумана) које је овај цару дао на кориштење. У то време (1321.) у Византији оружани сукоби већ увелико бесне и ови најамници су могли одиграти одлучујућу улогу када би их Милутин упутио на једну или другу страну. Тога су се досетили и племићи око Андроника III тако да су преговори око тога убрзо почели. Са Милутинове стране преговарао је поменути монах Калиник, а Милутин је показивао отворену наклоност ка младом цару Андронику III, не обазирући се на то да му је Андроник II таст. Милутин је био изузетно неповерљив, па је стога тражио да се састане лично са Андроником III негде на граници, где би овоме дао своје услове за војну помоћ. Ко зна како би се ови преговори завршили да се није умешао Јован Кантакузен, саветујући Андроника III да се не везује сувише за Србију или Бугарску, пошто би то касније могло бити веома опасно. Баш некако у то време ти сукоби су се почели и смиривати тако да Милутинова помоћ тог момента нити једноме од царева није била неопходна. То му је била последња акција јер је недуго потом и умро. Иако је имао доста година био је савршено здрав, Милутинова болест била је толико изненадна да је изненадила све. Болест га је задесила док је боравио у својој резиденцији у Неродимљу. "Када је прошло много времена и када је требало да се изврши божаствена воља, дође цару напрасно нека болест,...." (Григорије Цамблак). Да зло буде веће Милутин је одмах изгубио и моћ говора тако да је лежао у кревету потпуно немоћан. "И не беше гласа ни слушања од њега, јер се беше свезао језик његов" (Данило Други). Данас се мисли да је то био апоплектички удар. Његова агонија је трајала дуго, тако да се никако није могла сакрити од јавности. То је било довољно да на све стране избију метежи, тако да су

разбојничке банде неометано крстариле кроз Србију. "И пошто је био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време престављења блаженога, и пошто су биле борбе и велике пљачке од сујемудрих војника, као да су се међу собом сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово, овај блажени и благочастиви краљ лежао је ту као многосветло сунце, (Данило Други). Било је јасно да краљ умире и да нема никакве шансе да оздрави. Читаве групе војника међусобно су се сукобљавале, отимајући једни другима плен. Оно што је додатно оптеретило ситуацију било је то што Милутин није одредио свога наследника, па је још за време док је он умирао, почело да се из све снаге сплеткари и разрачунава око будућег престолонаследника. Властела која је окруживала Милутина, видећи да он умире, почела је да комбинује ко би могао бити евентуални наследник и у складу са тим почеле су око појединих могућих наследника да се окупљају присталице. Дана 29. октобра 1321. године краљ Милутин је умро. Вест о његовој болести се брзо раширила по држави и осећајући да више нема чврсте руке почели су немири и пљачке по држави. Одједном су се појавила чак три наследника. Најпре Драгутинов син Владислав (који је изашао из заточеништва одмах након Милутинове смрти), те два сина Милутинова: Константин и Стефан (Дечански). У Србији је метеж био неописив, тако да је чак и поворку која је носила краљево тело напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело обучено у богато одело. "И пођоше носећи тело блаженога. На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж; а видећи да се носи тело овога блаженога и као од неке огњене јарости паљени,.." (Данило Други). Увек присутни епископ Данило је био заслужан што је ова погребна поворка успела да се одбрани од нападача. Милутиново тело је из Неродимља пренето у манастир Бањску где је сахрањен. "Заповедише да се спреме кола са изабраним кротким коњима, да положивши на њих тело блаженога и превисока краља, пренесу га ка спремљеном гробу у цркву св. апостола Христова Стефана, у рукотворени му манастир" (Данило Други). Касније су Милутинове мошти преношене у Трепчу (1389.) и у Софију (1460.) где су и данас. Тако је завршио краљ Милутин, до тада (изузев Немање) најјачи српски владар који је издигао Србију на најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и до тог момента неприкосновена Византија. О његовом моралном лику нема шта много лепог да се каже, али као политичар и ратник био је без премца. Његов значај за развој Србије није могуће преценити, никада Србија није била толико јака. Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је могао да унајми велику оружану силу као што је исто тако био и неуморан градитељ, тако да му се приписује изградња чак четрдесет цркава. Сналажљив, лукав и надасве безобзиран, владар који никоме није веровао, али изузетно успешан остао је један од највећих српских освајача (у томе га је једино претекао унук – цар Душан).

Оно што баца сенку на Милутина јесте његов приватни живот и његово безобзирно мењање жена, као и лош однос према својој деци. Оно што му се мора замерити јесте то да није решио питање свога наследника, па је то довело до бесног грађанског рата у Србији између чак тројице претендената. Вероватно да је он размишљао о свом могућем наследнику, но како је био савршено здрав (смрт је дошла изненада) то нико није ни могао да претпостави да му је крај толико близу. С друге стране за време трајања болести он је изгубио и моћ говора тако да чак ни на самртној постељи није могао да именује новога краља. Као да се пред крај живота све заверило против њега. Сам његов породични живот са Симонидом се претворио у праву мору, како за њега који је био безумно љубоморан и безнадежно стар, тако и за њу која је била млада и осуђена да живи са чангризавим старцем. Од синова није имао много утехе. Један се побунио (Стефан), а други није био личност посебног формата (Константин). Србију је Милутин оставио велику и снажну, али изнутра страховито подељену, што се видело одмах након његове смрти. Сувише је тога било везано за њега и његову личност, па је његовим нестанком нестало оно што је везивало све те разнородне елементе у територијално набујалој држави. Сувише је у њој било различитих интереса да би се могли лако држали на окупу, а сама централистичка власт није била довољно укорењена. Нерешено питање наследника је ту различитост и суревњивост још више продубило, гурајући земљу у грађански рат.

32. Сукоб након Милутинове смрти Иако је било раширено убеђење да је слеп, Стефан (Дечански) је имао својих присталица тако да је он био добро обавештен о томе како Милутинова болест напредује и шта се дешава на двору у Неродимљу. У његов двор у Будимљу долазила је властела, јављајући му новости. "А када је цар издисао, многи су брзо притицали ка Стефану, и јављали му што се догађа" (Григорије Цамблак). Међутим он ништа није предузимао плашећи се да се ради о каквој Милутиновој подвали, да намерно потура вести о својој болести не би ли видео како ће се Стефан понашати. Додуше, у Милутинову болест је било тешко поверовати јер Стефан га је видео као савршено здрава и сада је било тешко поверовати да за тако кратко време онако снажан човек као Милутин може да се разболи на смрт. Ту је јасно видљиво како се Стефан плашио Милутина и како је овај имао тешку руку. "А он мишљаше да је то превара, јер не беше тако лак на исмену, од чега многи страдају због лакомислености" (Григорије Цамблак). С друге стране, Стефан је морао да води рачуна и о томе да се Душан налази у Милутиновим рукама и да бу у случају да посумња у Стефана он могао Душану да се освети. У сваком случају за време Милутинове болести Стефан је мировао. Након Милутинове смрти поставило се питање ко ће бити наследник. Оно што је било од његове породице, распало се одмах. Краљица Симонида је након сахране отпутовала у Цариград где је живела као калуђерица. Њен живот ипак није био сувише строг, пошто је већину времена провела код свог оца цара Андроника II у његовој палати (касније код братића), док је тек повремено боравила у манастиру

Светог Андрије. Не зна се када је умрла, а последњи пут се помиње у године 1336. када се наводи као присутна на великом збору државних и црквених достојанственика који су судили за неку дворску заверу. Србија је њој ипак остала у добром сећању, али изгледа (и поред свега) и сам Милутин, будући да је две и по године након његове смрти, када је проглашаван свецем, она послала за Милутинов гроб кандило од злата и друге веома скупоцене поклоне. "И тако благочастива краљица Симонида начинивши кандило од скупоценог злата, и такође платна скупоцена и златна, имајући на себи дивну лепоту изгледа, којим ће покрити раку овога христољубивога, и друге многе почасти спремивши, ово даде ка гробу овога благочастивога (Данило Други). За то време оба сина Милутинова: Константин и Стефан, потегла су за круном оспоравајући један другоме то право. Обојица су почела на своју страну да привлаче присталице, а сваки са својим обећањима. Стефан је имао веома много присталица, што би могло бити доказом да је његова борба за престо ипак била припремана и да он у жупи у Будимљу није узалуд седео. Вероватно је имао и јаку подршку од стране цркве. Имајући у виду то да је црква била та која му је омогућила повратак у Србију, те да се код Милутина највише залагала за то онда та подршка и не треба да изненађује. Ту је он у односу на Константина био у великој предности. На овоме месту мало ћемо се задржати, покушавајући објаснити од којих црквених личности је морала доћи та подршка. Сигурно да је тада најјачи човек у цркви био Хумски епископ Данило (касније архиепископ Данило II 1324-1337.). Ово је веома интересантна личност, која је и за време Милутинове владавине играла велику улогу, а та улога се наставила и након његове смрти. Милутина је он бескрајно задужио, а касније ће то бити случај и са Стефаном . Могуће је да је управо он био тај који је сачувао српску државу од распада, али је своју улогу сачувао далеко од очију јавности. Он је свакако био контроверзна личност, разапета између жеље за усамљеничким животом у манастиру и сталног притиска на њега да учествује у државном животу. Милутин га је безброј пута звао да дође из Хиландара, поверавајући му поверљиве мисије политичке природе, а и сам Стефан му се обраћао не би ли му овај омогућио повратак у Србију. Баш то и јесте помало симптоматично, јер се Стефан није обратио Никодиму, као тадашњем архиепископу већ баш Данилу, што довољно говори колики је његов значај био тада. Данило није био први црквени човек (то је био Никодим), али због свог утицаја на Милутина имао је тај значај. Тога је Стефан био свестан, али могуће је да је било и нешто друго у питању. Можда баш захваљујући Данилу Стефан није до краја ослепљен. То је Данило лако могао тада извести (1314.), јер је био на двору (био је краљев ризничар) и човек од огромног поверења и утицаја. Њему није морало бити тешко да убеди џелата да овај симулира извршење казне и остави Стефану вид. Касније му је било много лакше да убеди Милутина да зарад његове тобожње сигурности пошаље Стефана чак у Цариград, пошто на таквој даљини Стефан постаје безопасан. Но то је била подвала. Тиме би се у ствари сакрило од Милутина да Стефан није ослепљен. У таквом поступку Данила (ако је тако заиста и било) не би требало тражити ни један његов себичан мотив. Од тога свега он не би ништа добио што већ није имао.

Био је Милутинов човек од поверења, а овај га је чак предлагао и за архиепископа. Према томе, са те стране он није имао никаквог разлога. Једини прави мотив који је могао Данила да покрене била је сигурност српске државе. Милутин јесте био велики владар, који је дигао Србију на дотада недостигнуту висину, али је својим поступцима могао да је гурне и у пропаст. Његова игра са наследницима (довођење синова византијске царице Ирине) и каснији покушај Стефановог ослепљења водио је Србију у пропаст. Сам Константин није уживао ничије поверење и Данилу је, будући веома близак Милутину, могло бити савршено јасно да је за Србију једини прави Милутинов наследник само Стефан (Дечански). Управо када је Милутин желео да и њега уклони, моралу су се црква и Данило зарад интереса државе умешати. Како се са Милутином због његове преке нарави није могло убеђивати, то је било потребно радити тајно. Тада је изведена и подвала око Стефановог ослепљења и његово одвођење у Цариград, а затим и довођење у Србију. Црква је ту (ако би то све било тачно) одиграла изузетно узвишену улогу, с једне стране спречавајући ослепљење сина од оца и с друге стране осигуравајући Србији достојног владара. А сада нешто о Даниловом животу. За њега се не зна када је рођен нити ко су му родитељи, иако је извесно да су властеоског рода. Постоји мишљење да је његов отац боравио на двору краљице Јелене (Милутинове и Драгутинове мајке) који се тада налазио у Пилоту. Веома рано је постао паж код Милутина на двору, но ту се није дуго задржао, па је под утиском монашког живота ускоро побегао у манастир св. Николе на Ибру, где се и замонашио. "И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах" (Данилов ученик). Ту се веома истакао па га је архиепископ Јевстатије II рукоположио за јеромонаха. "И из руке његове би постављен за презвитера" (Данилов ученик). Након извесног времена послат је у Хиландар, где је боравио дуже време. Недуго по доласку у Хиландар бива именован за његовог игумана. "И благочастиви краљ Стефан Урош учини савет са преосвећеним архиепископом Јевстатијем и целим сабором, и избравши овога мојега господина, би му заповеђено да буде игуман више реченога Богом подигнута манастира,..." (Данилов ученик). Данило је за игумана постављен на помало неоубичајени начин, што је одмах показало какав углед он има код краља Милутина. Наиме, обичај је да свештена браћа из Хиландара именују игумана, а бива изабран онај ко је из Хиландара. Данило нити је био из Хиландара (дошао је у њега) нити је именован од стране свештене браће из Хиландара, већ је постављен од стране краља Милутина и сабора одржаног у Србији. Зашто је то тако учињено, остаје нејасно. Док је игумановао у Хиландару овај манастир су напали Каталонци и Данило се веома истакао у одбрани (1307 – 1309.). Када је прошла опасност за Хиландар, одлучи Данило да се повуче у испосницу у Кареју. "Оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, уставши пође у ћелију светога Саве у месту званом Кареји" (Данилов ученик). Ову је испосницу подигао још Свети Сава 1199. године и за њу написао и типик. Након његовог одласка игуман Хиландара је постао Никодим (о њему касније), који му је био ученик. Током 1313. године

Милутин је Данила позвао натраг у Србију и желео од њега да начини новог архиепископа Српске православне цркве, тако да је проглашавање за епископа манастира у Бањској била тек припрема за тај чин. У својству епископа у Бањској обављао је Данило и посао Милутиновог ризничара, односно чувао је краљевско злато, које се чувало у манастиру. "Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини" (Данилов ученик). Да се злато чува у манастиру била је тајна и ту је још једном потврђено да је Данило човек изузетног Милутиновог поверења. Он је непосредно пре тога Милутину учинио једну огромну услугу. За време док су Милутин и Драгутин ратовали и када је скоро целокупна властела прешла на Драгутинову страну, Данило је донео Милутину злато помоћу којег је овај платио најамнике и успео да одбрани престо. "А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули" (Данилов ученик). Ти догађаји би падали између 1310 – 1312. године. Не задржавајући се дуго у Бањској ускоро је Данило отишао поново у Хиландар. "И дошавши у славни манастир Хиландар, и узишавши на пирг, поче ту у ћутању живети, поставши бољи у дивној мудрости,..." (Данилов ученик). Након тога поново је Милутин позвао Данила у Србију, где је овај постао епископ Хумски. "А овоме господину мојему даде благочастиви краљ епископију хумску" (Данилов ученик). Његов долазак у Србију био је мотивисан тиме што се очекивала смрт оболелог архиепископа Саве III и Милутин је имао намеру да Данило заузме то место. "Од тога времена благочастиви краљ Урош беше обећао да ће овоме преосвећеноме дати престо светога Саве,… (Данилов ученик). Након смрти архиепископа Саве III (1309-1316.) Милутин је заиста и покушао да Данила натури за архиепископа, али у томе није успео па је архиепископ постао Никодим (13171324.), иначе Данилов ученик. Милутин је био веома упоран у својој намери и вршио је велики притисак па је Сабор на којем се бирао архиепископ одлагао у току године два пута, а на трећем заседању и против његове воље буде изабран Никодим. "И сабравши сав сабор отачаства свога, свечасне епископе и игумане и монахе и великославну властелу, тражио је таквога мужа не једном но и трипут, и за целу годину, и много бринући се о томе" (Данило Други). За цело време свога живота Данило је био човек од посебног Милутиновог поверења, те је као такав ишао у разне мисије и на разна путовања. "Јер овога свеосвећеног епископа Данила примаше господин краљ на свако већање у многочасну љубав и сласт, јер никада није погрешио његове воље" (Данило Други). Оно што је овде посебно битно јесте то да је баш Данило био тај којег је Стефан замолио да се заузме код Милутина да му овај дозволи повратак у Србију. По свему судећи, Данило је био у Србији и онда када се десила Стефанова побуна и када је он ослепљен. Од самога почетка своје каријере Милутин је према њему имао посебан однос и посебно поверење, па није немогуће да је у оквиру тога Данило искористио прилику и спасао Стефана од потпуног ослепљења. То што се Стефан обраћао најпре њему говори баш у прилог томе. Ипак, мора се напоменути и то да је Данило остао Милутину веран до смрти, те да је био уз њега док је овај умирао. "После мало времена приспе смртно разлучење христољубивом краљу Урошу, и

при престављању његову и господин мој беше се ту нашао, и његово блажено тело пренесе са славом у рукотворени манастир христољубивог" (Данилов ученик). У суштини, Данилова верност није била окренута ка Милутину као таквом, већ ка династији Немањића и ка интересима државе. Тиме је Данило само пратио црквену политику која је била установљена још од Светога Саве и сви његови поступци се могу тако објаснити. Друга црквена личност која је одиграла велику улогу код Стефановог повратка у Србију био је архиепископ Никодим, такође једна изузетна личност, но у односу на Данила са ипак мањим политичким утицајем. Већ је речено да је Данило био учитељ Никодимов, који је након њега (Данила) постао игуман у Хиландару. Никодим је постао архиепископ 1317. године и био то све до 1324. године, иако се сам Милутин заузео да то место узме Данило. Још док је био игуман у Хиландару, имао је Никодим једну мисију у Цариграду (1312. или 1313.) са којом је постигнуто коначно мирење Драгутина и Милутина. Када је већ био архиепископ Никодим је, на Данилову молбу ишао код Милутина и био вођа посланства које је тражило да овај допусти да се Стефан врати у Србију. Касније ће он бити тај који ће крунисати Стефана (Дечанског) за краља у Србији. Ово су била два најјача човека у Српској православној цркви у то време и вероватно је да су оба помагала Стефана. Будући да су то радили и раније, док су се трудили да се он врати у Србију (са вероватним циљем да га након Милутина доведу на престо) то су са тим у складу то радили сасвим сигурно и касније када је већ био у Србији. Како се Данило налазио непрестано у Милутиновој близини, то је Стефан стално имао свога човека на најважнијем месту, па је знао шта се све тамо дешава. Ипак, тако неочекивана смрт која је задесила Милутина изненадила је све. Када се коначно уверио да је Милутин стварно умро, Стефан се дао у акцију. Најпре баци повез са очију, објављујући свима да сада поново види "А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се скупили светао лицем, а још светлији очима, и препаса се на достојно му српско царство" (Григорије Цамблак). Тиме је Стефан не само објавио да је прогледао, већ је најавио и своју кандидатуру за српску круну. Сам догађај повратка вида представљен је од самог Стефана као божје чудо, што би требало да значи да му је Бог благонаклон и да ће бити уз њега у будућој борби за круну. "Слушајте, вазљубљени, присни моји другови и браћо, и узвеличите Господа са мном, који има силу и крепост, изводећи нас оковане мужаством. Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим" (Данилов ученик) Вест о чуду се брзо пренела кроз Србију и донела Стефану мноштво присталица."И пошто се такав глас свуда раширио, један другога не стижући ка њему течаху, а и војништво безмало све, и велможе које су у савету. А чиновници и који су над царским данком постављени, ови сви текући припадаху к његовим ногама, и одаваху царске добре хвале" (Григорије Цамблак). Иако је ова вест о изненадном повратку вида сигурно имала психолошко дејство на прост пук, било би сувише наивно веровати да је тако деловала и на војску и властелу. Они су вероватно још

од пре наслућивали Стефанове праве намере, онда када се он вратио у Србију, и сада је њихов пристанак на његову страну био мотивисан другим разлозима, а не о онима везаним са чудесним повратком вида. То је сада била политика где се пристаје уз ону странку која највише обећава и даје за пружену подршку. Тако је и Стефан радио дочекујући властелу и обећавајући им много тога за пружену подршку. "А он грлећи целиваше и говораше им речи пуне користи а уједно и премудрости, и некако полагаше у њихова срца неку силу усрдности. И беше вољен и жељен од њихових душа, и окружаваше га велика множина оних који носе оружје" (Григорије Цамблак). Црква није била проблем, будући да је она у све вероватно била од самога почетка упућена, ако већ није била и организатор. Стефанов полубрат Константин није схватао Стефана као озбиљног противника и понашао се доста охоло. И он је имао присталица, тако да је сакупио и доста војске и то углавном страних најамника што ће Стефан у каснијем писму љуто замерати. "Константин, брат његов од друге матере, сакупивши довољно војске, а призвавши још и од околних предела не малу помоћ, иђаше на њега и пославши заповедаше да се брзо уклони с царства,..." (Григорије Цамблак). Константин је кренуо на Стефана желећи да га једном одлучном војном акцијом сломи, међутим он изгледа није знао да се Стефану вратио вид и стога му шаље поруку "Када се кадгод чуло, да слепу човеку приличи царство" (Григорије Цамблак). Због необавештености Константин је потценио Стефанову снагу, мислећи да је овај слеп, те да самим тиме нема никаквих могућности да влада. Борбе између два брата су вероватно почеле одмах након смрти Милутинове, али је сигурно да нису узимале већег маха и за то време обојица су тек сакупљали војску. У целој тој смутњи Стефан се показао као далеко виспренији те стога и не изненађује његова одлука да се крунише за српскога краља. Црква је спремно прихватила ову његову жељу, ако је није већ и иницирала, и крунисање је обављено на Богојављење 6. јануара 1322. године. "А срете га онај који је светитељствовао, тадањи архиепископ, са многом радошћу и царском чашћу, Никодим звани, и Христов ученик ваистину по првом Никодиму. А када су били у цркви, архијереј узвеши рукама круну царства, венчаваше његову часну главу, показавши га као савршена цара свим илирским народима" (Григорије Цамблак). Крунисање је обавио архиепископ Никодим, исти онај који је предводио посланство које је ишло код Милутина да тражи дозволу за Стефанов повратак у Србију. И овде је видљиво колико је Стефан био тесно повезан са црквом и обрнуто. Архиепископ се без размишљања одлучио да крунише Стефана, иако је Константин био тај који је (по Милутиновој жељи) требао да буде следећи српски краљ. Црква није поштовала ову жељу Милутина и крунисала је Стефана. Брзина са којом је црква одлучила да крунише Стефана, иако Константин није био још увек војно поражен (војне операције ширег обима још нису почеле), говори да је можда иницијатива за крунисање потекла можда баш од ње. У том случају Стефан је био само ношен догађајима и у суштини није имао много утицаја на њих. Коначно он није имао много утицаја ни на свој долазак у Србију, све су то други урадили, па је могуће да је и код крунисања била иста ситуација. Било како било, Стефан је постао нови

краљ, под именом Стефан Урош III. Истовремено, са Стефаном крунисан је и Душан као "млађи краљ". Након овога било је јасно да између двојице претендената од којих је један (Стефан) већ крунисан, мора доћи до оружаног сукоба. Тим више што су обојица имали сакупљену војску, тако да се више није имало куд. Непосредно након крунисања кренули су са својим војскама један у сусрет другоме. По свему судећи, Стефан је желео да избегне борбу, па је послао поруку у којој тражи од Константина да га овај призна за краља, а он ће (Константин) бити други по достојанству, а испред њега ће бити само краљ (Стефан). По Григорију Цамблаку то писмо је овако гласило: "Стефан, милошћу Божјом цар Срба, веома жељеноме брату наше државе, Константину, поздрав. Што се мени догодило, према Божјем промислу, који све добро удешава, сам си истинито чуо. А сада опет знај, да ме је Бог помиловао и постављен сам као цар отачаском уделу, да страхом Божјим и његовом правдом владам народом као оци наши. Зато престани са оним што си почео, дођи да усрдно видимо један другога и прими друго достојанство царства, као други син, а не ратуј са туђим народима на своје отачаство, а довољно је мени и теби у толикој ширини земље живети, јер ја нисам Каин братоубица, но Јосифов друг братољубац. Његову реч јављам сада теби, као он тада ка браћи..... итд" (Григорије Цамблак). Тешко је улазити у праве разлоге овога писма и расправљати о његовој искрености. Да је Стефан био такав братољубац као што се покушао представити у писму, не може се никако поверовати, што ће се ускоро видети онда када се он буде на крајње зверски начин обрачунао са братом. Највероватније да се он није осећао довољно сигурним и да је желео да избегне борбу по сваку цену. Константин је имао доста јаку војску, међу којом је било доста најамника (то му Стефан и замера) и могао је лако битку добити, а то је оно што је Стефана плашило. Његова несигурност не треба да чуди. Побуна коју је он покренуо против оца Милутина јако се лоше завршила, па је на крају требао бити чак и ослепљен. Страх који је он тада претрпео и дуге године изгнанства у Цариграду морале су у Стефану оставити трага. Могуће је да се он бојао, мислећи шта би му брат (и то још не рођени) урадио када би ову битку изгубио. Стога је покушао са овом понудом, мислећи да би се Константин дао убедити да прихвати ово "друго достојанство царства". С друге стране, Константин се осећао сувише јаким да би сада попустио и Стефанова порука га је могла само охрабрити. Да се осећао сигурним у победу, Стефан не би преговарао, већ би прегазио његову војску. Зато не треба причати већ треба ратовати и узети цело краљевство, а не само "друго достојанство". Исто тако, Стефан није баш човек коме се може веровати. Када је био у стању да толике године крије да је слеп, још више је у стању и сада да се претвара не би ли њега (Константина) убедио да сада, када му је победа надомак руке распусти војску. Ко му може гарантовати да ће Стефан након тога поштовати договор који сада нуди. Углавном, Константин је Стефанову понуду одбио. "А он нимало не послушавши, спремаше војску за битку" (Григорије Цамблак), а битка која је након тога следила

претворила се у његов ужасан пораз. "И када су се судариле обе стране, би побеђен онај који је пошао да чини неправду" (Григорије Цамблак). Да је битка била изузетно крвава сведочи и биограф. "И падоше многа тела једнородних, а многи се одлучише на бекство" (Григорије Цамблак). По свему судећи Константин није битку изгубио само због тога што је његова војска попустила због оружане надмоћи Стефанове, већ је у питању изгледа и неко издајство у његовим редовима, што биограф на мало увијен начин наводи: "а његови људи се склонише Стефану" (Григорије Цамблак). У самој битки Константин је заробљен, а Стефан заборављајући на своје узвишено писмо које је слао Константину пре битке и у коме себе назива "Јосифов друг братољубац" нареди да се овај ликвидира на крајње зверски начин. Псеудоброкар каже да је Стефан дао Константина "опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини". Нешто слично наводи и Мавро Орбин с том разликом што он греши мешајући Стефана и Владислава. Наиме он наводи да је Константина ухватио и ликвидирао Владислав, а не Стефан "Кад је Владислав ухватио свога брата Константина, нареди да га разапну на крст, прибију и претестеришу по средини" (Мавро Орбин). Орбин је о овоме догађају нешто знао, али очигледно није разликовао његове актере, па отуда и забуна око имена. Да је ово убиство оставило мучан утисак на све и да је Стефан због тога трпео прекоре (додуше не јавне), види се и из легенде која се раширила по народу. Наиме, почеле су приче да је Стефан дао да се Константину одсече глава и одере па да се од лобање направи пехар из којег је он касније пио вино. Ово је наравно било претеривање, али сасвим сликовито говори о томе шта се мислило о таквом његовом поступку, али и о њему самоме, будући да је такав његов поступак био поређен са поступцима бугарских (татарских) канова. Тиме је у суштини Стефан на Константину наплатио сав онај страх који је он претрпео пре ове битке као и током ње, али и сва она понижења која је имао од оца Милутина. Са Драгутиновим сином Владиславом је већ било теже, мада он није био тако опасан противник као што је то био Константин. Одмах након Милутинове смрти Владислав је био побегао из заточеништва у којем је био још од 1317. године (или нешто касније). Он се одмах пребацио у оне области у којима је владао његов отац (Драгутин) и ту био примљен од домаће властеле. Уз њихову помоћ веома се брзо учврстио и истакао своју кандидатуру за српску краљевску круну, позивајући се на уговор у Дежеву по којем након Милутинове смрти престо преузимају Драгутинови потомци. Његова моћ никако није могла прећи оквире оне области у којој је владао, па се борба између њега и Стефана водила углавном око Рудника и Острвице. Владислав је био апсолутни господар у својој области, па се тако називао краљем, издавао повеље и имао двор са службеницима. Иако је био помаган од стране угарског краља Роберта и босанског бана Стефана II, никада није могао угрозити Стефана (Дечанског) у оној мери да се то осети и у Рашкој. Стиче се утисак да он и није имао неких посебних офанзивних акција и углавном се бранио. У суштини, до 1323. године није било неких већих или оно барем одлучнијих борби и Стефан није обраћао посебно велику пажњу на Владислава.

33. Краљ Стефан Дечански Одмах након победе и ликвидације Константина морао је Стефан да по Србији угуши остатке отпора и у томе је имао све саме успехе. "Даље је имао све у рукама, и нико се није смео противити, но сви околни слаху кнезове са многоценим даровима као молитвенике и мољаху да живе са њима у миру, и склањаху се под његову руку, и мољаху да им заповеда као слугама, и обећаваху му сваку добру покорност" (Григорије Цамблак). Време од победе над Константином проведено је углавном на учвршћењу власти, тако да тек од 1323. године Стефан почиње да обраћа већу пажњу на Владислава. Током те године (1323.) избио је сукоб око града Рудника, а ратовање се завршило током 1324. године (вероватно до пролећа), када је коначно Владислав и савладан. Судећи по биографу сукоб је испровоцирао сам Владислав. "И ово чувши превисоки краљ од свеосвећенога, ражалости се веома, јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља,..." (Данилов ученик). Након тога он одлази негде у Угарску, где му се губи траг, па се претпоставља да је умро. Да ли природном смрћу или насилно, не зна се. Када је умро није познато, мада се још током 1325. године спомиње као "dominus reg Vladislaus" у једном дубровачком документу. Његове босанске поседе тада је заузео босански бан Стефан II Котроманић. Сам сукоб око Рудника довео је Стефана до свађе и са Дубровником. У том граду је боравио неки дубровачки трговац који је био један од вођа присталица Владислава, па је једно време чак и управљао отпором из рудничке тврђаве Островице. То Стефану није било право и он је мислио да је Дубровачка република умешана у све то и да помаже Владислава. То што се он на Дубровник љутио било је и разумљиво, јер ови (ако су заиста помагали Владислава) за то нису имали стварнога разлога. Чим је преузео власт, Стефан је њима током 1321. потврдио све оне повластице које су они имали још за Милутина, па му стварно није било јасно због чега они наступају против њега. Ти односи су се временом све више затезали, тако да су током 1324. године доживели и свој врхунац, када је Стефан дао да се сви дубровачки трговци похапсе и да им се одузме сва имовина. Имао је Стефан тих година неприлика и са друге стране. Већ је речено да је Владислављеве поседе у Босни заузео Стефан II Котроманић и то је било време када се овај бан уздизао. Његов успон је веома тесно повезан са падом Младена Шубића. Сам Младен се тешко упетљао у борбе са далматинским градовима, али и са хрватским моћним племством. Најпре су Шибеник и Трогир током 1322. године склопили савез против Младена, а онда се Шибеник предао Венецији, а мало затим и Трогир. Не само да је Младен изгубио ове градове, већ их је изгубио тада и угарски краљ Карло Роберт. Да би им се осветио, Младен сакупи сабор хрватских кнезова не би ли од њих измамио помоћ и повратио градове. Но шта се десило? Овај сабор је био све осим договора и претворио се у страховито вређање и претње. Младен је оптужио присутне кнежеве да су били у договору са одметнутим градовима, те да чак праве планове како и њега да убију. Са овако тешким увредама разиђе се овај сабор на Младенову пропаст. Одмах после Младенових

оптужби кнезови се стварно удруже не би ли упропастили Младена и склопе чак савез. Они су се њему ионако покоравали само из страха, а сада као да га је одједном нестало. Ипак, не ударе директно, већ се обрате угарском краљу Карлу Роберту и славонском бану Ивану Банонићу. У том савезу учествовали су скоро сви виђенији хрватски кнезови, а међу њима и Младенов рођени брат кнез Павле. Један од важнијих учесника био је и босански бан Стефан Котроманић и брат му Владислав. Током 1322. године почели су и оружани сукоби између њих и у њима је са својом војском учествовао и бан Стефан. Поприште ових сукоба је било код Скрадина, а Младен не могавши се одупрети стално се повлачио. Ипак, код Блиске (Близне) прихвати борбу и доживи пораз, а након ње побегне у Клис. Ту је дочекао и краља Карла Роберта, који је долазио са војском. Краљ је требало да учествује у дотадашњим војним акцијама против Младена, али како хрватски племићи нису имали стрпљења да га сачекају, то је овај рат завршен без краља. У суштини, краљ је стигао са жељом да Младена Шубића казни и то највероватније смртном казном. Сам Младен се опет надао да ће успети да краља убеди у своју верност и да себи обезбеди старе привилегије. Резултат је био тек половичан. Истина, краљ га није дао убити, али га није вратио ни на стари положај, већ га је бацио у тамницу. У Книну се збио сусрет између њих двојице, а краљ га ухапси и поведе са собом. Водио га је до Загреба, а онда га одведе у Угарску, где је овај био утамничен и где је и умро (вероватно 1341. године). Падом Младена Шубића одједном је Стефан Котроманић добио слободу деловања и то из више разлога. С једне стране, босански патарени су подржавали бана Стефана и одговарало им је то што су се отресли задртог католика, какав је био Младен. Сада више није било онога ко их је тако жестоко прогонио. С друге стране, сада је Стефан постао независни господар у Босни, а нестанком Младена нестало је и моћног тутора. Сродство Стефаново са угарским краљем Карлом Робертом му је у томе само добродошло. Да је он заиста држао сву Босну види се из неколико повеља које је издавао. Оне области које је држао Драгутин, а касније и син му Владислав (северну Босну) биле су сада под влашћу овога Котроманића. Вешти Котроманић искористио је и метеж након Милутинове смрти и током грађанског рата између Стефана (Дечанског) и осталих кандидата за престо краљевине Србије, он заузме горње Захумље. У свом продору имао је и широку подршку тамошње властеле, а пре свих Невесињског жупана Познана Пурће. Баш у то време заплели су се и односи Стефана са Дубровником (горе описани) и ту се на сцени појављује и властела Бранивојевића (родоначелник војвода Младен и још три брата Михаило, Брајко и Браноје). Они су били доста самостални у Захумљу и по свему судећи имали су намере да се отцепе и прогласе независнима. У оквиру тога заратили су са Дубровником и сада је настала цела збрка односа. Они су држали Пељешац, Стон (заузели их још за Милутина), нападали Имотски (1322.) и угрожавали дубровачке поседе. Стога је Дубровник морао да учини нешто против њих. Ситуацију је отежавало то што су се они сматрали поданицима српског краља, па је постојала бојазан да би се то могло сматрати као напад на самога краља. Чак се сумњало да је подстицај за њихове нападе на дубровачке поседе дошао баш од

краља Стефана (Дечанског) који је желео да се Дубровнику освети због његове наводне помоћи Драгутиновом сину Владиславу. Појавом босанског бана Стефана II Котроманића одједном су Дубровчани добили згодног савезника. Током 1326. године дубровачко Велико веће склопи са Стефаном II Котроманићем савез на живот и смрт и уништење Бранивојевића. Дубровник би нападао бродовима са мора, док би босански бан ударао са копна. Тада је Дубровник морао да се правда српском краљу Стефану убеђујући га да се ратује само против Бранивојевића, а не и против њега. Но, како су у то доба они сматрани одметницима од српског краља, то је и Стефан (Дечански) то прихватио доста мирно. Ускоро је овај рат завршен потпуним поразом Бранивојевића, а они сами су доживели катастрофу. Најстарији брат Михаило је погинуо, док су Брајка заробили Дубровчани и држали га у гвозденом кавезу на јавном месту, где је и умро од глади. Последњи брат Браноје је успео да се за извесно време спасе, побегавши у Србију. Но то му није донело среће, јер су њега српске власти у Котору погубиле након неког суђења, у којем су Дубровчани подмитили све судије не би ли га осудили на смрт. Тиме је била уништена ова значајна властеоска породица, а њена снага потиче од тога што је жена Брајка Бранивојевића била ћерка једног од најмоћнијих великаша у Србији, војводе Војина (Војиновићи). Колики је био њихов значај види се из тога што је "млади краљ" Душан долазио током 1326. године у Дубровник не би ли из заробљеништва ослободио поменуту ћерку војводе Војина и у томе је и успео. Једно време и сам краљ Стефан се заузимао за Браноја, онда када је овај пребегао у Србију, али га је он касније изгубио из вида и у то време је он у Котору и погубљен. Касније се показало да уништење ове породице највише штете доноси баш Стефану Дечанском, јер територије које су они држали више нису дошле под српску власт већ су Дубровник и босански бан поделили оно што су освојили. Осим тога Дубровчани су желели да узму Стон и Пељешац, али никако нису могли да се нагоде са краљем Стефаном. У том периоду који траје од 1324. године па све до 1328., краљ Стефан је мирно посматрао све ове догађаје, ништа не предузимајући. То би се могло протумачити само тиме што је био сувише заузет унутрашњим стварима у Србији и што, можда, није сматрао да је област Хума посебно значајна за Србију. Изгледало је чак да му упад бана Стефана Котроманића у Хум уопште не смета, па је са њим чак одржавао и доста присне односе. Колико је Стефан II Котроманић био уважаван и моћан види се и из тога што му се Дубровник улагује тако што његовој жени и њеним синовима 1327. године даје поклон, али не из какве дужности већ из љубави. Ови нагли успеси бана Стефана Котроманића извели су Босну на море, а бан је држао под контролом део приморја од Дубровника па све до Неретве, а онда од Неретве до Омиша на ушћу Цетине. Током 1327. године избио је и један рат између Дубровника и Србије. Као и увек до тада српска војска је палила околину

Дубровника, док су опет дубровачке лађе ометале трговину Котора. Током 1328. године склопљен је мир и исплаћене су међусобне штете. Дубровчани су морали да врате све оне делове српске територије које су отели од Бранивојевића, па би се могло протумачити да су у суштини они били у овом рату губитници. Ипак, све су ово за српског краља Стефана били проблеми другостепене важности. Главна преокупација Србије биле су као и до тада Византија и Бугарска. Одмах након преузимања српског престола Стефану је умрла жена Теодора, па се ускоро појавило питање новог краљевог брака. У то време (1323.) он је ратовао са Владиславом којег је здушно помагала Угарска и Стефан је мислио да браком са ћерком Филипа Тарентског дође у везу са Анжувинцима и на тај начин ослаби Владислава. Његова изабраница се звала Бланка и била је ћерка поменутог Филипа Тарентског и његове жене Тамаре из Епира. Колико је он био заинтересован за тај брак види се и по томе што је Филипу Тарентском (будућем тасту) обећао да ће превести Србију под Римску цркву, односно да ће покатоличити своју државу. У настојању да се убеди Филип да Бланку пошаље у Србију посебно су се истицали Дубровчани, тако да је у српском посланству које је уговарало брак био и један Дубровчанин. Тадашњи римски папа Јован XXII је сматрао да је то већ готова ствар, а да ће он коначно успети оно што папе пре њега нису могле и да ће Србија бити покатоличена. У то доба папа је боравио у Авињону и ускоро је оданде требало да крене изасланство на челу са епископом Бертрандом, које је требало да обави сав овај посао. Изгледало је да ће сигурно доћи до склапања овога брака па је чак уговорено да се свадба одржи у Скадру и то с пролећа 1323. године. Међутим све се до краја изјаловило због тога што Филип Тарентски није желео да раскида везе са Владиславом, сматрајући да су те везе доста чврсте док би велико питање било какви ће се односи успоставити са Стефаном. Тешко да је Филип могао поверовати и Стефану онда када је овај обећавао прелаз на католичанство. У сваком случају у мерењу интереса Филип је сматрао да му добри односи са Стефаном нису тако потребни као што су то са Владиславом. Стефан није још одустајао па је у августу 1323. године послао још једно посланство у Јужну Италију не би ли ипак убедили Филипа Тарентског на овај брак. Но и то је било узалуд. Након тога Стефан се окренуо ка Византији и ускоро је оданде стигла невеста. Била је то ћерка намесника Солуна, који се звао Јован Палеолог. Он је иначе био из царске породице и његов отац Константин Порфирогенит је био брат византијског цара Андроника II. Сама принцеза се звала Марија Палеолог и имала је тек 12 година када је удата за Стефана. И она је била у роду са бившом српском краљицом Симонидом (била јој братичина). Мати Маријина се звала Ирина и била је ћерка великог логофета Теодора Метохита, већ доброг познаваоца Србије. Током 1324. године дошло је до склапања овога брака. "Пошто беше лепо да он има помоћницу ка богољубазним делима, онај који у свему промишља њему корисно, изабра такву мужу достојну, која од града солунскога од царскога корена будући дође на царско, блажена Палеологина" (Григорије Цамблак). У овоме браку посредовао је по свему судећи неизбежни Данило. "А он не хотећи не послушати његове молбе, оде прво ка цару бугарскоме, и Божјом помоћу ту

сврши његову вољу. Такође и у славни Цариград, и ту сврши сву вољу срца његова" (Данилов ученик). У то доба Данило је био веома активан па је најпре ишао на двор Бугарског цара Михаила Шишмана (1323-1330.), који је био ожењен сестром Стефана Дечанског која се звала Ана. Цар Михаило је тада отерао Ану и довео као нову жену Теодору која је била удовица Теодора Светислава (1300-1332.), али и унука византијског цара Андроника III. "Овај, мада је имао код куће жену, кћер српског краља Стефана Немање, по имену Неда или Недељка, желео је ипак да има још једну, која би била царског рода. И тако, отпустивши прву жену, узео је Теодору, бившу Светислављеву жену и сестру Андроника Палеолога Млађег, веома лепу жену, која је тада боравила у Трнову" (Мавро Орбин). Како се бугарски цар у то време почео политички приближавати Византији, то је био одлучио да се са њима и ороди помоћу ове женидбе. Ту му је сметала бивша жена Ана, па ју је стога отерао. Данило је ишао код Бугарског цара у вези овога догађаја будући да је то Стефан изгледа схватио као личну увреду. "Јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара Бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља, а такође је имао посланство због неких царских послова у славни град Константинопољ, звани Цариград..." (Данилов ученик). Можда је ова Данилова мисија била повезана са могућим приближавањем бугарског цара и Драгутиновог сина Владислава, те је требало на време осујетити остварење овог савеза. Иако се прави разлог Даниловог пута у Бугарску не зна, по свему судећи мисија је била успешна и сукоб је изглађен, пошто Стефан није предузимао више никакве кораке у том правцу. Исто тако ни Бугари нису предузимали никакве даљње потезе, па остаје да се нагађа права тема ових разговора. Било како било, тиме је са бугарским царем преко епископа Данила избегнут сукоб, што је тада Стефану морало бити веома битно, јер за веће сукобе он није имао снаге. Након тога Данило је отишао и у Цариград где је обављен посао око Стефанове женидбе са Маријом Палеолог. Баш некако док су се ти сви догађаји дешавали, умро је и архиепископ Никодим (12. маја 1324. године). Требало је сада поставити новога архиепископа. "Када је прошло мало времена и када се преставио преосвећени архиепископ Никодим, потражи овај превисоки краљ Стефан Урош Трећи, кога би нашао таквога чрнца и богобојажљива достојноименита мужа, који може предржати престо светога и богоноснога оца нашега светитеља Саве, и пошто је много тражење са таквим испитивањем било, и не могући наћи таквога чрнца, и паде добра мисао на срце овом превисоком краљу, и сети се овога свеосвећенога епископа кир Данила,..." (Данилов ученик). Тако је дана 14. септембра 1324. године изабран епископ Хумски Данило за новога архиепископа Српске православне цркве под именом Данило II. "И пошто је сабран цео сабор српске земље, епископи, игумани и сви велемоћни српске земље, учини савећање са овима господин мој краљ о овом свеосвећеном. И изабравши га, и тако великом молбом господина краља, и метанијем часних чрнаца Свете Горе и свега Богом сабранога сабора српске земље, и све учинише по законском обичају, и тако га узведоше на престо светога архијереја Саве, на дан празника Ваздвижења Часнога Крста,..." (Данилов ученик). На тој функцији остао је све до 19. децембра 1337. године, када је и умро.

Помало чудно делују наводи овога биографа када каже како је Стефан Дечански тражио новог архиепископа и не могући га наћи он се сетио Данила. Да ће Данило бити нови архиепископ знало се, не само зато што је он био кандидат на ту функцију још и за време Милутина, функцију, већ и зато што је већ дужи низ година Данило најповерљивији човек српских краљева. То је био код Милутина, а сада је то и код Стефана. Данилу се поверавају тадашње најважније дипломатске акције на бугарском двору, као и уговарање краљеве женидбе. То су и иначе били тешки дани за Стефана, јер борбе за краљевску круну тек што су готове, а остаје још питање рата са Дубровником, док су се односи са Византијом и Бугарском почели нагло кварити. У таквој ситуацији на челу цркве Стефан је морао имати поверљивог и снажног човека, а ко је то био више од Данила? Данило није био само верски човек, већ и ратник (бранио Хиландар), а нарочито је Стефана задужио као дипломата (преговори са Милутином, бугарским царем итд.). Комплетнијег човека од Данила тада Стефан није имао. На овом месту би се могло продискутовати и Стефаново обећању Филипу Тарентском да ће, уколико његову ћерку Бланку добије за жену, превести Србију у католичанство. Оваква обећања су и раније давали српски краљеви, али ни један није ни покушао било шта озбиљније на томе и да уради. То је био вероватно случај и са Стефаном. Није он узалуд био син краља Милутина. Обећавао је све не би ли од Филипа добио ћерку, а своје обећање не би никада извршио и то не само зато што то он не би хтео, већ зато што то не би могао. У том моменту за такав потез Стефан није имао никаквих шанси. Тек што је узео круну, земља је још била у немирима, а он је био јако завистан од цркве, којој је требало да наметне римску власт. Стефан је новом архиепископу Данилу II дуговао све и то су сви знали, па би њихов евентуални сукоб, поготово око таквог питање, за Стефана био унапред изгубљен. Да је то тако и да Стефан не може урадити оно што је рекао вероватно је проценио и сам Филип и видео да су Стефанова обећања празна прича. Стефанов брак са Маријом Палеолог је склопљен искључиво из политичких мотива и то је опет више интереса било са византијске него са српске стране. Отац Маријин, Јован Палеолог био је намесник у Солуну и желео је да овај град са околином и Македонијом отцепи од Византије. "Не желећи више да буде под царем, већ хотећи да за самог себе створи (засебно) царство, као што му је по његовом мишљењу припадао у наслеђе" (Нићифор Григор). Помагали су му браћа Метохити који су држали Струмицу и Мелник, али то је још увек било мало за тако велики подухват. Стога је требала помоћ са стране, па се Стефанова жеља да са Маријом склопи брак учинила Јовану као згодна прилика да придобије српског краља те да уз његову помоћ уради оно што није могао сам. Стога се није много размишљао када је требало дати пристанак иако је Марија имала тек 12 година док је Стефан имао око 50. Са овим браком добија се много тога у политици, а тешко да би Јован за своју ћерку успео да нађе бољег женика. Одмах након склапања овог брака Јован је са својом супругом Ирином под оправдањем да долази у посету ћерки и зету, отпутовао у Србију и покушао Стефана да придобије за свој план.

Овога није требало много убеђивати и ускоро је српска војска нападала на серску и струмичку област. У тим нападима није учествовала нека већа и јача групација српске војске већ су били само поједини одреди, који су помагали Јовановој војсци. Стога су те акције више биле пљачка и пустошење околине, но што су биле смишљени војни поход. По свему судећи, Стефан је само отаљавао оно што је обећао тасту, ни једног момента не мислећи да се озбиљно потруди. По серској и струмичкој области српска војска је несметано крстарила, али нападе на градове није предузимала. Није било код Стефана довољно заинтересованости за то, будући да су те акције опсађивања тражиле доста времена и средстава, а добит је била никаква. Сва освајања би на крају требало предати тасту, а то Стефан није желео. С друге стране, могуће је да Стефан није желео да се замера византијском цару, те да су ове акције биле провизорне, тек толико да се таст умири. Било како било акције су ипак постигле делимичан циљ, јер се византијски цар Андроник уплашио и затражио да са Јованом преговара. Цар понуди Јовану титулу кесара и затражи од њега да се врати у Солун. Ово није било оно што је Јован желео, међутим Стефаново сумњиво понашање јасно је говорило да овај неће више ратовати за његов рачун. Стога Јован пристане на услове које је цар понудио, али се нагло разболео и у Србији је и умро (1327.). За све то време у Византији су трајала трвења између два Андроника и то цара Андроника II и његовог унука Андроника III. Сукоб је почео из прилично прозаичних разлога. Андроник III је у некој љубавној згоди желео да се освети свом противнику који је имао више успеха код неке византијске даме и послао је своје људе да овога убију. Међутим они грешком смакну његовог рођеног брата, деспота Манојла. То је веома погодило Михаила IX (Манојловог и Андрониковог оца), тако да је он, и иначе веома тешко болестан, убрзо умро (1320.). Сам Михаило IX водио се као први престолонаследник док је Андроник III био други престолонаследник. Цар Андроник II се страховито наљутио на свог унука, Андроника III, и лишио га наследства. Према томе, сада Андроник III није више могао да наследи византијски царски престо, што му наравно није могло бити право, те стога то није прихватио мирно и уз помоћ Јована Кантакузина и неког Сиргијана подигне против цара Андроника II побуну. У Византији је већ било доста незадовољства са старим царем, тако да је Андроник III одмах добио доста моћних присталица. Стога је од самог почетка стари цар био у дефанзиви и то чак толико да је већ 1321. године пристао на мир, дајући унуку (Андронику III) целу Тракију, а Цариград је остао у његовим рукама. Тиме је Византија била подељена на два дела, један којим је управљао Андроник II и други којим је владао Андроник III. Код Андроника III ускоро је избио сукоб између Јована Кантакузена и Сиргијана. У то време опет су започињали сукоби са старим царем, а Сиргијан, љут на Андроника III, оде код старог цара Андроника II и постане командант његове војске. И у овом сукобу стари цар није имао среће, па је те године (1322.) сукоб и окончан тако што је стари уговор само обновљен. Током 1325. године Андроник III је успео да буде и крунисан за цара и савладара Византије. Баш у време свих тих

смутњи Јован Палеолог (таст Стефана Дечанског) почео је да ради на свом плану за отцепљење од Византије, покушавајући да искористи описани сукоб два Андроника. У томе је успео тек делимично, јер је убрзо и умро 1327. године. Баш те године (1327.) када је Јован умро, почело је у Византији опет трвење између деде и унука. И једна и друга страна је покушавала да за своју страну придобије Србију, али и Бугарску. Стари цар Андроник II је још од пре био у добрим везама са Стефаном Дечанским, које су успостављене још док је Стефан боравио у изгнанству у Цариграду. У пролеће 1326. године дошло је у српски двор једно посланство старог цара Андроника II, тобоже да преговара са удовицом Јована Палеолога и да је наговара да се врати у Солун. У њему се налазио и Нићифор Грегор, познати писац, као и Касандрин и Торникије (овај ће одиграти посебну улогу). У суштини, ово је посланство покушавало да придобије српску помоћ за наредне сукобе који су предстојали и удовица Јованова је била само оправдање. Један члан посланства, Торникије, посебно је тајно преговарао са Стефаном и након тога одмах отишао за Цариград, остављајући осталу двојицу из посланства. Очигледно да је Торникије уговарао савез између Стефана и византијског цара Андроника II и када је у томе успео, журно је отпутовао у Цариград не би ли о томе што пре обавестио византијски двор. Овај потез византијског цара се показао као веома успешан, јер је Стефан пристао да га помаже. Нако свега тога отпутује у Византију и Стефанова ташта, а он ју је посебно лепо испратио. "Пошто прође десет дана откако је посланство приспело, краљ српски, који се онде негде у близини налазио, саопшти што је имао о пословима једноме од посланика и, наредивши да посланство полази, дође и он са краљицом да и собом теши своју ташту и да нареди што је још требало за полазак посланства. Јер му је дужност била да ташту испрати с почастима и достојањима која су јој и као ташти његовој и као жени великог цара и као госпођи која се у тај мах у жалости затекла приликовала" (Нићифор Григор).

34. Битка на Велбужду За то време Андроник III се повезао са бугарским царем Михајлом Шишманом који већ није био у добрим односима са Србијом због српских експанзионистичких планова према Македонији, на коју су бацали поглед и Бугари. С друге стране, још увек је била веома свежа и успомена на то како је бугарски цар Михајло неку годину раније отерао своју жену, иначе рођену сестру Стефана Дечанског. Међусобни сусрет два цара се одиграо у Димотици и ту су уговорене појединости овога уговора. "Ту су се договорили и закључили да цар помогне Михаилу против српског краља, а он цару против његовог стрица, Андроника, а када потпуно савладају непријатеља, да Бугарин, као награду за своје напоре, добије неке градове у Романији" (Мавро Орбин). Током 1327. године почеле су и војне операције, а од самог почетка Андроник III је имао иницијативу. Најпре је успео да одбрани Македонију од напада Андроника II и сада је у потпуности држао целу ову област и град Солун. Већ у јануару 1328. године Андроник III је тријумфално ушао у Солун, где је дочекан као цар. У

самоме Цариграду Андроник II се почео осећати несигурним и помишљао је на преговоре. За то време српска војска је углавном мировала, јер војвода Хреља, који ју је водио, јасно је видео да је Андроник III толико надмоћнији да би било узалуд помагати Андроника II, који је био толико слабији да је већ био практично изгубљен. Сам краљ Стефан Дечански је почетком 1328. године дошао лично са својом војском не би ли узео учешће у овом рату. Но, на наговор војводе Хреље одустане од помоћи старом цару и одлучи да се бори против Андроника III само ако га овај нападне. Тада је Стефан имао и неприлика са српском властелом која му је ставила до знања да ће га напустити, буде ли напао Андроника III. Немајући куд, Стефан напусти старог цара и остане у улози посматрача. Тада се јасно видело да краљ Стефан нема баш потпуну контролу над својом властелом и да му власт и није толико сигурна. Веома брзо ће се то показати још једном, али много драстичније. По свему судећи, Стефан није био баш омиљен, а разлози су се вероватно налазили у његовом понашању. За то време бугарски цар изненада напусти свог савезника Андроника III и пређе на страну старог цара, шаљући му један одред од скоро 3.000 војника које је лично водио. "Михаило, подстакнут, може, неком великом надом коју је био себи створио у глави, потајно је поручио Андронику Старијем да ће му доћи у помоћ ако пристане да закључи с њим пријатељство. Андроник Старији је сместа прихватио овај предлог који му је изгледао управо као с неба дошао" (Мавро Орбин) То је дало подстрека старом цару да покуша да организује отпор. Када је бугарски цар ушао у Византију и почео се приближавати Цариграду, почне Андроник III са њим преговарати. На неки начин успе он да убеди бугарског цара да овај одустане од намере да помогне старог цара и Бугари се ускоро повуку из Византије. "Кад је, дакле, Андроник Млађи био о томе обавештен, истог часа је упутио једног свог поклисара с много поклона и с још више обећања заповеднику Бугара, молећи га да оде и врати се кући, што је Бугарин одмах и учинио" (Мавро Орбин). Сада је било јасно да је Андроник II изгубио све шансе, тако да је 24. маја 1328. године Андроник III ушао у Цариград и преузео власт. Стари цар Андроник II је абдицирао, али га унук, нови цар Андроник III није прогонио већ га је оставио да живи на царском двору. Тиме је била извршена смена на византијском царском престолу. Тек две године касније византијско племство, користећи болест цара Андроника III, натера старог цара Андроника II да се замонаши. Тиме је он и дефинитивно сишао са политичке сцене. У овом рату, видели смо, Стефан Дечански није имао виднијег учешћа, мада је он то изгледа желео, али због отпора властеле морао је бити само посматрач. Ипак, српска војска је успела да освоји град Просек и то тако што га је његов заповедник (неки Бугарин), не желећи да га преда новом цару, предао Србима. То је био разлог више да Андроник III сматра Србију непријатељем. Он и иначе никако није могао да опрости Стефану то што је овај, макар минимално, помагао старог цара Андроника, па је ово освајање Просека био само још један додатни разлог за даљњу љутњу.

Те године (1328.) Андроник III и бугарски цар Михајло су рашчишћавали међусобне рачуне који су остали још од рата два Андроника у Византији. У овоме рату нико није имао одлучујућег успеха, већ се ратовало са променљивим успесима, да би на крају склопили мир крајем те године. Тада су закључили да им је заједнички непријатељ Србија и да би оружје требало окренути на њу. Прекинувши међусобна непријатељства оба владара су се могла посветити своме новоме циљу: Србији. За то време на граници са Византијом војни одреди из Србије залетали су се у Македонију, али то нису били крупнији походи. Током 1329. године српска војска је почела да опседа Охрид, а док је опсада трајала, по старом обичају околина је опљачкана. Исто тако, по старом обичају, опсада Охрида је ишла јако лоше, тако да је цар Андроник III након тешке болести и успешног ратовања са Турцима у Малој Азији, успео да на време доведе војску Охриду у помоћ. Српска војска га није ни дочекала, већ се повукла. Не треба мислити да је ово била нека крупна акција српске војске, радило се о одреду мање снаге који и није нешто озбиљније намеравао па стога није прихватао отворену борбу. Сада је цар Андроник III дошао до закључка да се мора нешто учинити са Србијом будући да је јасно видео да му са те стране неће бити никако мира. Одмах је у бугарском цару Михаилу нашао истомишљеника, па је са њим ступио у преговоре. Бугарски цар није био расположен према Србији, јер је и краљ Стефан, као и он сам, показивао да има намеру да освоји Македонију. Стога два цара, византијски и бугарски, склопе савез у намери да нападну на Србију и то са две стране. Овај договор је постигнут током пролећа 1330. године. "Кад је Бугарин био обавештен о тим припремама, упутио је молбу цару да с једне стране провали у Србију са својим четама, а он ће доћи са својим Бугарима с друге стране, тако да Немања не буде у стању да се одупре обојици" (Мавро Орбин). Овде Орбин греши утолико што као српског краља наводи Немању, а не Стефана Дечанског. Оба цара су изгледа имала велике планове у вези овога рата, очекујући да освоје Србију. "Хотећи озлобити његово отачаство, и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачаства, и такво једномислено саветовање имајући и кратку љубав са грчким царем, као што и би" (Данилов ученик). По биографу намера је била да се Стефан сруши са престола, а Србија подели. "Ови зломислени овако већаху говорећи: Отићи ћемо и убићемо га, и наше ће бити наследство,.." (Данилов ученик). По свему судећи овај рат је бугарски цар најозбиљније схватио па је стога приступио и темељним припремама. "Јер бугарски цар Михаило, узневши се многим успесима и славом царства, подизаше се на српску државу и жураше се да је покори. А велика је била, дакле, његова војска, сакупљена од различитих народа, а призвавши још и немалу помоћ Гота, који су живели с оне стране Дунава, иђаше подобно мору које се таласа." (Григорије Цамблак). Бугарски цар Михаило је унајмљивао стране плаћенике и то углавном Татаре и Јасе (Осете), а добио је помоћ и од влашког кнеза Јована Басарабе. Ни Стефан Дечански није мировао, па је и он доводио најамнике углавном Немце и Шпанце и то све саме коњанике. "Зато, посредством Дубровчана, доведе из Италије хиљаду и три стотине Немаца који су раније служили у ратовима многим италијанским кнезовима. Сем тога, дођоше

му у помоћ многи други људи, извежбани ратници. И тако се краљ Стефан Урош припреми за отпор Бугарину" (Мавро Орбин). Истовремено је забранио млетачким трговцима да преко Србије носе оружје или било какву другу робу за Бугарску, под претњом строгих казни. По Мавру Орбину основни разлог за овај предстојећи сукоб био је у томе што је бугарски цар отерао своју жену Ану, Стефанову сестру (Милутинова ћерка). "Урош уда своју кћер Неду за Михајла који се звао царем Бугара. Михајло ју је, пошто је с њом имао много деце, одбацио и узео Теодору Палеологу, најмлађу сестру цара Андроника" (Мавро Орбин). Но, то не може никако бити тачно, јер Михајло је Ану отерао још 1324. године, дакле пет година раније, па је временом тај сукоб био изглађен. Основни разлог је био у борби за престиж на Балкану, а непосредни повод аспирације два краља на Македонију. Србију је напао најпре цар Андроник III и његов удар је дошао почетком јула месеца 1330. године. Међутим, он је оперисао само око границе, не залазећи дубље, вероватно очекујући да види исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обе стране и тако прикљештену лакше је савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао. Могуће је да ни сама византијска војска није била довољно јака, па цар није желео да он буде тај који ће примити најјачи српски удар. "И тако, цар је припремио своје чете и све потребно за рат, те је у пролеће отишао у војни поход. Али видећи да се његова војска не може мерити с војском српског краља, утаборио се у Пелагонији и решио да ту чека да види шта ће урадити Бугарин, који је располагао већим бројем људи неголи он,..." (Мавро Орбин). Краљ Стефан Дечански је био упознат са ратним планом два цара и одлучио је да се са њима обрачунава појединачно. Иако су Бугари напали тек касније (крајем јула), он је њих оценио као опасније, па је стога одлучио да их први дочека. Сам правац из којег ће Бугари ударити Стефан је само могао нагађати, стога је од самога почетка било и мало лутања. Најпре је Стефан се са војском улогорио на Добрич-пољу које се налази на ушћу Топлице у Мораву. Значи, очекивао се удар са севера, међутим он није дошао са те стране. "И тако заповеди превисоки краљ да се сакупе сви војници српске земље отачаства свога на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави" (Данилов ученик). Сама српска војска још увек није комплетна и очекивали су се још неки одреди. Тада је изненада стигла вест да Бугари не иду правцем из којег су очекивани, већ према области Земен, у изворишту Струме. "И тада дођоше гласници његови ка овом господину краљу, говорећи: Нека ти је знано, превисоки краљу, да се подигао цар са својим силама од свога славнога града Бдиња, од реке зване Дунава и иде у државу краљевства ти у место звано Земен, и ту хоће да се бори са тобом" (Данилов ученик). Стефан Дечански је одмах покренуо војску и кренуо према Бугарима. "И у тај час узевши превисоки краљ своје војнике, и спремивши се за борбу, брзо пође према њему,..." (Данилов ученик). На свом путу свратио је у цркву св. Ђорђа у Нагоричину. "И идући са својим војницима дође у свој манастир ка светоме

мученику Христову Георгију Нагоричком" (Данилов ученик), а нешто касније и у манастир Сарандапорски. "Такође и ка светоме Јоакиму, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама чинио је велико обећање ка овом преподобном и блаженом оцу" (Данилов ученик). Сада је већ био у близини Бугара и о њима су му стизале сасвим поуздане вести. "И тако чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту званом Земен, на обали реке Струма, и да плени околне крајеве те, и тако пожуривши се стаде близу њега са својим војницима на реци Каменчи" (Данилов ученик). Војска краља Стефана још увек није била комплетна и очекивала су се значајна појачања, но Бугари то нису знали. "И када је био на месту такозваном Велбужду, које припада к Сардикији, ту обе стране угледаше једна другу, и наши беху веома мали, а множина њихова, тако као када би неко рекао пет на тисућу" (Григорије Цамблак). При том првом сусрету двеју војски било је очигледно да су Бугари надмоћнији (Србима је појачање тек требало доћи) и то је условило касније догађаје. С друге стране ни дисциплина у бугарској војсци није била на неком нивоу, па се добар део њихове војске разишао по околини пљачкајући. "С том војском провалио је у Србију преко северних делова планине Хема и стигао скоро до извора реке Струмице. Како му се нико није одупирао, четири је дана непрекидно пустошио све огњем и мачем" (Мавро Орбин). По свему судећи ни снабдевање није било обезбеђено па су се Бугари хранили тако што су отимали по околним селима. Знајући то Стефан се није журио. С друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројно јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, па су потценили његову снагу и били сигурни у победу. "И тако чувши овај цар за долазак превисокога краља, растужи се веома мислећи да није могуће превисоком краљу борити се са њиме и са његовим силама" (Данилов ученик). Стефан је намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи са оним што има у Бугарској. "Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно, што је од њега добро раздељено." (Григорије Цамблак). Ови преговори су постигли свој циљ одлажући почетак битке, а за то време коначно стигну Стефану и очекивана појачања. "И имајући посланства међу собом, закаснише два или три дана, јер господин краљ очекиваше окуп своје војске, пошто нека властела закаснише, будући на његову послу" (Данилов ученик). Сада се више ништа није морало чекати и битка је могла да почне. Бугари су били тешко насамарени од Стефана мислећи да је он толико слаб да мора преговарати па им ни војска није била на окупу, јер се највећи део још увек налазио по околним селима и пљачкао. Стога Стефан нареди да се почну припреме за битку. "И дозвавши војводе заповеди да се уређује војска и да се спрема за борбу. А сам у своме шатору стојећи, мољаше се, подигавши своје непорочне руке к Богу и њега призиваше у помоћ. И тако проведе сву ноћ стојећи" (Григорије Цамблак).

Да је Стефан журио за ову битку види се из тога што су последња појачања стигла у саму зору, у суботу 28. јула 1330. године, а да је већ у подне битка почела. "Када је дан суботе свитао и када му је приспела сва војска, а овај цар је мислио да превисоки краљ неће да се бори са њиме, изненада у само подне суботнога дана спремивши се за борбу са својим војницима, пође брзо на рат" (Данилов ученик). Бугари се уопште нису надали овоме нападу, поготову не након оних преговора (има мишљења да је чак и примирје било уговорено, а да га Стефан није поштовао), мислећи да српске војске има сувише мало да би могла њима да се супротстави. Да је бугарски цар био и те како изненађен види се из навода биографа. "И тако када виде бугарски цар долазак господина краља који је изишао против њега на борбу, био је у великом метежу, и као приморан и не хотећи да иде против њега на борбу" (Данилов ученик). У ствари, обе војске су на дан битке биле подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника. За оно време биле су то приличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбин: "јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха." У овој бици посебну улогу је добио син краља Стефана Дечанског, Душан, и то тако што је под своју команду добио елитну јединицу. "Један део изабраних својих војника одлучи да иде на рат са сином својим младим краљем, а сам са другим делом војске;" (Данилов ученик). Нешто слично говори и Мавро Орбин: "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином, који је имао много више људства него Рашани" (Мавро Орбин). Битку је започела српска војска у само подне дана 28. јула 1330. године и то на Велбужду (данас Ћустендил). Овај напад је био за Бугаре страшно изненађење јер му се уопште нису надали. Добар део војске је харао околином, а Бугарски цар је био убеђен да је Стефан сувише слаб за борбу и да је то разлог дотадашњих преговора, али грдно се преварио јер: "тада затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај" (Мавро Орбин). Српска војска је показала велику умешност и извежбаност. "Младићи превисокога краља тако устројени на рат, на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити, и стојаху крепко, не разилазећи се ни један од другога. И тако борећи се, би велико падање Бугара, и тако одоле српска сила" (Данилов ученик). Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ову сметеност Бугара и да их разбије до краја. Није познато како је текла сама битка и једини који је нешто више о томе казао био је Мавро Орбин по коме је главну улогу у великој победи имао страни елемент у српској војци, односно плаћеници. Они су наводно први ударили у центар Бугара и када су га разбили у напад је кренуо и остатак српске војске које је предводио Стефанов син Душан. "Али кад су војске имале да заметну битку, немачки војници разредише сву војску, како је захтевала ратна вештина, те рекоше Стефану Душану и другим великашима Рашке: Ми који смо римске или латинске вере и обреда, ући ћемо први у борбу, а ви ћете стајати постројени с вашим четама, и

ако будете видели да ми напредујемо и да смо изазвали пометњу у непријатељској војсци, тада ћете нас следити ударајући јуначки као прави ратници. Али ако случајно будете видели (што не дао бог) да смо ми разбијени, пазите да се не упуштате у борбу с непријатељем, већ нека се свако спасава како боље може. Одмах после тога, збивши се сви заједно, почеше као побеснели упадати у непријатељску војску, те снагом копаља и мачева прођоше свуда рањавајући и убијајући свакога који им се нашао на путу. Затим се вратише одакле беху кренули. Тако поновише још други и трећи пут, тукући увек и правећи покољ међу непријатељима" (Мавро Орбин). Тек када су плаћеници сломили Бугаре у напад је кренуо и "млади краљ" Душан и Бугаре разбио до краја. "Кад је то видео син краља Стефана Уроша, крене и он са својим Србима против Бугара. Нападајући их смело и одважно, разби их и натера у бекство убијајући све на које се намери" (Мавро Орбин). У даљем тексту своје књиге ("Краљевство Словена") и то на оном месту где пише о бугарској историји, Мавро Орбин прави збрку. По једној верзији (управо наведеној) страни плаћеници су сами разбили бугарски центар, а нити један од српских краљева их није водио (ни Стефан ни Душан, а ни неки од српских војсковођа). Међутим, када пише о бугарској историји, Орбин у суштини понавља причу о удару страних најамника у центар бугарске војске, али сада тврди да је на челу најамника био баш краљ Стефан Дечански. Овај одред најамника био је појачан и са једном четом српских коњаника. Дакле, Стефан води овај први удар на центар Бугара, отима заставу и заробљава бугарског цара Михајла (Орбин Стефана назива Немањом). "Кад су, дакле, војске заметнуле битку, Немања, праћен једним одредом својих коњаника и с хиљаду и три стотине Немаца, храбрих и оружју извежбаних људи, најпре је насрнуо на Михаилову заставу. Пошто ју је одузео без великих тешкоћа, окренуо се онда пут коњичког одреда где је био Михаило. У великом покољу који је ту направио, заробио је Михаила. Од осталог пак дела војске већина је ту изгинула, а они који су побегли, вратили су се кући напола голи. Смртно рањени Михаило остао је пуна три дана у потпуној несвести, а четвртог дана, дошавши мало к себи, испустио је душу" (Мавро Орбин). Оно што може да збуни јесте и то да Орбин опет на једном месту наводи како су ти плаћеници били под командом Душановом. "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином,... итд." (Мавро Орбин). Шта је од свега тачно? Неком логиком могло би се доћи до закључка да је верзија по којој су најамници, ојачани српским коњаницима, ударили у центар Бугара и решили битку, а да их је водио Душан (не Стефан), заправо најтачнија. Улога Душанова у овој битки је била велика и то сви биографи подвлаче, али нико не каже и у чему је та улога. Наводи се само то да је он био храбар итд., али то никако не би могло бити довољно да би он стекао неку знатнију славу у тој битки. Било је ту нешто и више. Душан је на неки начин решио битку. Да су страни плаћеници били ти који су самостално одлучили ову битку, или да их је водио Стефан, тада за похвале Душану не би било места. Узимајући у обзир то да је битка решена одмах у почетку, када је разбијен бугарски центар, те да се све остало претворило у прогањање и убијање

непријатеља, то излази да је Душан славу могао стећи једино у почетку битке. То је управо тај удар у центар Бугара који је вероватно Душан предводио. То не би требало да буде ништа чудно, јер је Душан био веома млад и жељан славе, а сви су у њему видели престолонаследника. Он се таквим морао показати и на бојном пољу. С друге стране, није искључено да су још тада почела комешања између њега и Стефана и то је био додатни разлог да се Душан достојно покаже пред српском властелом, као храбар и борбен краљ. Исто тако, ни то што су најамници добили главну улогу у битки не треба да изненади. Они су били извежбани и прекаљени ратници, који су годинама пре тога ратовали по Италији (по Орбину) и представљали су најјачи део српске војске. Сасвим логично да им се онда додели и најважнија улога у битки. Битка на Велбужду је била таква катастрофа Бугара да је и сам цар Михајло у бекству погинуо. О његовој погибији постоје различите верзије. По Григорију Цамблаку излази да је цар жив ухваћен и да је изведен пред Душана који га је дао погубити. "Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно" (Григорије Цамблак). По другој верзији цар је бежао, али му се коњ саплео и пао. Док се он батргао на земљи пристигну српски војници и убију га. "А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу" (Данилов ученик). Верзија Мавра Орбина одудара од обе горе наведене. И по њему цар Михајло је бежао, али му се коњ саплео па је он побегао пешице у шуму. Ту су га ухватили они српски војници који су били рањени и који су се склонили у шуму. Након битке привели су га код краља Стефана Дечанског, и он је изненада, док је разговарао са Стефаном, умро. "У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео то тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: Нека се испуни воља божја. Изрекав то, издахне." (Мавро Орбин). Сам цар Михајло је ухваћен док је битка трајала, прецизније док је трајао прогон Бугара, јер они нису ни стигли да пруже неки већи отпор. "Док је ово бивало, војници и силе господина краља гоњаху силе и многе народе цара Михаила, једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи ка превисоком краљу и сину његову младом краљу Стефану" (Данилов ученик). Какав је то хаос код Бугара био види се из тога да ни највеће велможе бугарске нису знале да им је цар погинуо, све док им његово тело није показао Стефан Дечански.

У овој битки краљ Стефан није узимао лично учешће, већ је након што је послао војску у битку провео цело време у молитви. "А он опет дошавши у обичан шатор, преклонивши колена и положивши лице на земљу, ронећи сузе као извор мољаше се. А Бог послуша својега угодника и онај силни гордељивац би побеђен са свом војском својом, као некада Амалик, дејством молитве, и не могаше избећи суд Божји" (Григорије Цамблак). За то време, Душан, син Стефанов је имао директно учешће у току целе битке "који је тада показивао у борби велику храброст" (Григорије Цамблак), а то није остало незапажено међу властелом. "А и овај млади краљ веома се прослави у томе рату, као Исус Навин..." (Данилов ученик). Бугарска катастрофа је била страшна, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, цар погинуо. "А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,..." (Данилов ученик). О овој победи био је одмах обавештен и византијски цар Андроник III, који се одмах одлучио да одустане од даљњег војног похода на Србију. С једне стране бојао се снаге Стефана Дечанског, док с друге стране овај страшни пораз Бугара му је давао добру прилику да сада њих тако немоћне без посебног ризика нападне. До тог момента он је освојио пар места у Македонији (Охрид итд.), али одмах након вести са Велбужда он главнину војске извуче из Македоније оставивши пар мањих гарнизона. "После примљене вести о томе, цар се вратио кући, не пруживши помоћ ни једној страни и не претрпевши икакву штету" (Мавро Орбин). Након битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе. "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,..." (Данилов ученик). Пред Стефана су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар. "И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,..." (Данилов ученик). Ови потези Стефанови су требали да убеде Бугаре да је даљњи отпор узалудан, тим више што им ја цар мртав. Заправо, Стефан је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду) коју је покојни цар Михајло отерао неколико година раније. Како је Ана са Михајлом имала сина Јована Стевана то је он требао бити нови цар Бугарске, али пошто је малолетан регентску власт вршила би Ана (Неда). Та идеја је вероватно Стефану пала на ум онога момента када је видео које су размере овога бугарскога пораза, па је приказујући тело мртвога цара желео да убеди Бугаре у несврсисходност даљњег отпора.

Видећи да се његова идеја може остварити, Стефан је, вероватно као пропагандни потез, не желећи озлоједити Бугаре, него их придобити, саслушао њихову молбу у којој су они од њега тражили да се њихов цар достојно сахрани. "Но нека нас помилује твоје превисоко краљевство и заповеди преславном твојом речју, да се погребе тело овога нашега господина, који је јуче био твој ратник, а сада је недостојни Твој слуга" (Данилов ученик). Након већања са својим великашима Стефан Дечански "заповеди да тело овога цара буде са чашћу пренесено и положено у цркви св. мученика Георгија, у месту званом Нагоричкога; и ту лежи и до овога дана на хвалу Богу, на прослављање и част овом превисоком краљу и целом његову отачаству, где лежи тело овога цара бугарскога Михаила" (Данилов ученик). Ова црква се налази североисточно од Куманова у селу Старо Нагоричино, а цркву је подигао још у XI веку византијски цар Диоген IV. Током 1313-1318 године манастир је детаљно обновио краљ Милутин. Након тога српска војска се покрене пут Бугарске, уз пут не наилазећи ни на какав отпор. Пре покрета Стефан је о својој победи обавестио своју жену краљицу Марију, али и архиепископа Данила II и сабор српске земље. "Господин краљ посла веснике ка преосвећеном архиепископу све српске и поморске земље кир Данилу и ка жени својој благочастивој краљици и госпођи Марији и ка свему сабору српске земље,.." (Данилов ученик). Он је у суштини обавестио све њих, не толико о великој победи, колико о даљњим његовим плановима. Вероватно да ни краљ, а нити нико други, није могао ни сањати да ће српска победа бити толико убедљива и да ће бугарско царство пасти на колена. Сва је прилика била да се овај тријумф искористи до краја те да се из победе извуче све што се може. Стефан је желео да сестру врати на престо, мислећи преко ње да утиче на бугарске послове, док је српска властела видела добру прилику за ново територијално проширење. Није немогуће да је за овај продор у Бугарску Стефан био присиљен од стране властеле, јер биограф наводи: "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни....." (Данилов ученик). Значи, одмах након битке овај сабор, видећи размере победе, вероватно је расправљао шта даље предузимати. Бугарска је била сломљена и потребно је само ући у њу, а онда је разделити. Стефан по свему судећи није имао воље за то и баш ће то касније бити главни камен раздора између њега и српске ратоборне и пљачке жељне властеле. С друге стране, ту је био и Душан, са веома сличним идејама као и властела и још овенчан славом из протекле битке. У њему су великаши нашли истомишљеника и о томе је Стефан и те како морао да води рачуна. На основу свега тога његова одлука о продору у Бугарску је била по свему судећи само ограниченог домета. Тако је он мислио, али тако није мислила и његова властела, која је желела да од победе на Велбужду добије и опипљивије користи. Из овога се види да је Стефан био и те како завистан са више страна. Најпре је морао да води рачуна о цркви и архиепископу Данилу II, коме је дуговао то што је био српски краљ. С друге стране, морао је и те како водити рачуна о расположењу властеле, а нарочито од онога момента када му је син Душан показао онолику ратничку способност. Стефанове одлуке након Велбужда су биле великим делом условљене управо расположењем са стране, а не његовим жељама. Управо тада,

након највеће победе, почео је и Стефанов суноврат. Баш ту, на Велбужду, био је Стефан на врхунцу своје моћи. Слављен је као победник над бугарским и византијским царством, али уместо да му та победа донесе учвршћење власти, десило се супротно. Након свега Стефан покрене војску и провали на бугарску територију. Пут кроз Бугарску није представљао посебан проблем, јер Бугари, још под теретом пораза, нису пружали никакав отпор. Док је још путовао кроз Бугарску упути Стефан својој сестри поруку где је обавештава да јој је бивши муж, бугарски цар Михајло, погинуо и где је њу обавестио о својој идеји да на бугарски престо постави њеног и Михајловог сина, Јована Стевана. "И тако господин краљ подигавши се са својим силама од тога места рата и увек идући ка истоку у државу бугарске земље, и посла своје поклисаре напред ка сестри својој благочастивој царици Ани, жени овога цара, кога победи, и деци њезиној,..." (Данилов ученик). Речено је већ да Бугари нису имали снаге да било шта учине против Стефана, јер осим што је он имао јаку војску, са собом је водио и најистакнутије бугарске великаше. "Велике велможе беху вођене у железним узама са овим превисоким краљем, да предаду своје градове и целу државу у руке господину краљу, не хотећи да их јако мучи" (Данилов ученик). Стога се и они одлуче на један доста понижавајући, али веома делотворан потез. Преостали великаши на челу са Белауром (брат покојног цара Михајла) дочекају Стефана код места Извори и замоле за мир. "Одатле се подиже са својим војницима, и дође у предео бугарске земље, у место звано Извори. И одатле хтеде пустити своје скиптре са силама ради примања те земље; и сутрадан пошто су се спремали његови војници, у тај час дођоше поклисари од брата тога цара Михаила званога Белаур, и од свију велемоћних те земље, који са великом чашћу и славним именима по достојању беху поштовани од овог бугарског цара...." (Данилов ученик). Идеја је била да се српска војска заустави док не дође у престоницу Трново, јер би тада било велико питање шта би се десило са Бугарском. Управо тада је Стефан и сазнао да су се Византијци повукли. "Ту је чуо да цар грчки, који је са својим силама дошао у помоћ овом цару бугарском, а чувши за такову победу тога цара, и гневом Господњим гоњен, пошто је мислио да све силе господина краља иду за њим гонећи га, поче бежати у државу земље своје" (Данилов ученик). Јасно је било да ће се српска властела тешко обуздати буде ли ушла у Трново. Зато су Бугари одлучили да се са Стефаном састану пре него што он уђе у њихову престоницу, док је с друге стране и њему то одговарало, јер он није имао намеру да распарчава Бугарску. То и јесте разлог зашто је Стефан тако лако пристао на мир са Бугарима не тражећи скоро ништа за Србију. Једини захтев је био да се на престо попне син његове сестре Ане, Јован Стеван. "Када је чуо превисоки краљ ове речи и видећи да се сва његова воља и хтење догоди Божјом помоћу, и да се сва држава земље тога царства и силни те земље дадоше у његове руке, и примивши њихову молбу, и хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој царици Ани и њезина сина учинити царем бугарским место његова оца,... (Данилов ученик). Било је предлога од стране неких бугарских великаша да дође до сједињења Србије и Бугарске, но Стефан није био расположен за то. "Јер од сада српско краљевство и бугарско

царство биће уједно састављени и биће мир" (Данилов ученик). Мир је склопљен веома брзо и ускоро је један одред српске војске отпратио Јована Стевана и његову мати Ану. "И посла неколицину од велможа својих са неким делом своје војске њој у помоћ,… (Данилов ученик). Са остатком војске Стефан се вратио у Србију, где је дочекан онако како то приличи победнику. "А победитељ Стефан, украшавајући се светлим победама, врати се својој кући, а народ га је сретао и венчавао победним песмама, хвалио и чудио се, благодарећи Бога, што су стекли таквога цара, најсјајнијег међу свима првима" (Григорије Цамблак). Шта је био резултат овога рата? С једне стране Србија је своје границе према Бугарској коначно утврдила и бугарску моћ тако сломила да веома дуги низ година Бугарима неће падати на памет да ударе на Србију. С друге стране, Стефан је преко своје сестре Ане имао у Бугарској одлучујући утицај. Према њему Бугари нису осећали мржњу, јер Стефан се након победе на Велбужду није мешао уопште у било какве бугарске унутрашње ствари. Тако ни један од великаша није био уклоњен, већ су напротив сви они у својим звањима чак и потврђени. Одмах након бугарске предаје у месту Извори објављен је један проглас по којем Стефан Бугарима гарантује немешање у њихове унутрашње ствари. "Ево, дакле, чули сте све што се догађа са нама од лица силе Господње у помоћ нашу и како хтедосмо доћи у државу земље ваше са многом силом краљевства ми. Но чувши речи ваше, примих молбу вашу, и нећу вам учинити никакве злобе. Но нека вам је знано да вам дајем као цара вазљубљенога сина моје сестре, да вам је господин и цар, као и отац његов Михаило цар, нека вам буде такође син његов господин и цар; Стефан цар, и као мене њега послушајте. И у ком је чину и имену ко од вас постављен, у том нека остане. И здрави будите" (Данилов ученик). Исто тако од Бугара није откидан нити један већи комад територије и она је остала у оним границама у којим је била и пре Велбужда. То су све били типично политички потези Стефанови којима је он постизао одлучујући утицај на бугарски политички живот. Са тим није била задовољна српска властела јер, практично од велике победе на Велбужду она није добила баш ништа. Није било пљачке, није било територијалних проширења, није било нових звања итд. То тако није могло проћи и ускоро се то осетило у пуној снази. Тога свега је био свестан и сам краљ Стефан, осетивши незадовољство у властели. Да ситуација буде гора, ту је био и његов син Душан, који се посебно истакао на Велбужду и коме се скоро сва властела дивила. Коначно један ратоборан краљ који ће умети набујалу снагу Србије да усмери у нова освајања, док је Стефан већ био исцрпљен и склонији мирном животу. Да би некако каналисао ово незадовољство, упути Стефан свога сина Душана и неке војне одреде да ослободе све оне градове по Македонији које је византијски цар Андроник III заузео у свом краткотрајном походу. "И опет заповеди да се сакупе сви његови војници земље српске, хотећи ићи са њима, ако Бог хоће, на онога другога непријатеља свога грчкога цара, који је једну мисао и савећање имао са царем бугарским о овом благочастивом краљу,..." ( Данилов ученик). То су ови веома лако обавили и ускоро су сва места повраћена Србији. "Градове њихове узе, чија су имена: град славни Велес, град Просек, град Штип, град Чрешће, град Добрун. И прве године краљевства свога и у

тим временима многе градове узе од земље грчке са свима државама њиховим и са многим именима, које подробно све по имену није нам могуће указати у овом спису" (Данилов ученик). Византијци скоро да нису ни пружали отпор, па су се скоро сва ова места предавала без борбе. "Многи од славних грчке земље иђаху ка господину краљу, предајући се њему са државама својим, и те градове, које узе овај господин мој христољубиви краљ са њиховом државом и славом и богатством, предаде некима од верних својих, да их са силама војске своје држе у послушности и работи, по заповести овога превисокога краља" (Данилов ученик).

35. Душанова побуна У то време Стефанов син Душан је имао отприлике 22 године (ако је рођен 1308.) и веома се истакао у свим овим борбама. Сам краљ Стефан је према њему био доста подозрив, осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив. То је и био један од разлога што Стефан ускоро додели Душану на владање област Зету. Тиме га је он на неки начин одредио за престолонаследника. "Краљ Стефан, свестан да је много остарео, из велике љубави коју је осећао према своме сину, колико због горе поменуте победе, толико и што му је у свему био веома послушан и нада све га поштовао, даде му у власт обе Зете с градовима и тврђавама које су биле у њима" (Мавро Орбин). Нешто слично наводи и Данилов ученик: "и када је овај вазљубљени син његов Стефан млади краљ доспео до савршенога узраста да треба да има достојан део државе родитеља свога ради особног пребивања са својима, и даде му земљу зетску". Са Душаном у ову област кренуло је доста млађе властеле жељне ратних подвига и нових освајања. "Одлазећи, дакле, његов син Стефан на управу речених двеју покрајина, поведе са собом из Рашке много младежи и неколико рђавих саветника" (Мавро Орбин). Ускоро је Зета постала право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт. "Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин). На неки начин Орбин покушава Душана да оправда и баца кривицу на Стефана Дечанског. По њему односи између оца и сина су се нагло погоршали због тога што је Стефан имао са Маријом Палеолог сина (рођен пре 1330.) који се звао Синиша. Наговаран од стране краљице Марије почео је Стефан да припрема Синишу за престолонаследника, а према Душану је одједном охладнео. Данилов ученик иде још и даље говорећи да је Стефан према Душану почео показивати отворену мржњу. "Урош III подиже мржњу на свога вазљубљенога сина, и место велике љубави, омрзну га савршеном мржњом". У суштини кривац је опет једна жена, опет српска краљица и опет Гркиња (за сукоб Милутин – Стефан окривљена је Симонида). Ова теза је неодржива јер Марија Палеолог није имала скоро никаквог утицаја на Стефана Дечанског, а понајмање на питање наслеђа престола. Сам Душан, онда када је преузео власт, поштовао је своју маћеху и није је узнемиравао. Она је након смрти Стефана Дечанског (11. новембар 1331. године) остала у Србији

и замонашила се као монахиња Марта (умрла 7. априла 1355. године). Сахрањена је у Скопљу. Веома сличну верзију износи и Нићифор Григор. "Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега" (Нићифор Григор). Незадовољна властела, увек спремна на побуну, то је одмах приметила. "Кад то опазише великаши, војводе, сатници и сви они који су се већ били наситили владе очине због дужине њене, почеше тајно један по један пристајати уза сина, распаљујући све више планова буне о којима је он мислио; докле га после недугога времена не повукоше са собом" (Нићифор Григор). Већ у јесен 1330. године у Србији је дошло до отвореног сукоба краља Стефана и сина му Душана. Шта је био основни разлог може се само претпостављати. Иако биографи наводе да је био у питању Душанов страх да неће он бити тај који ће наследити Стефана, то се може узети само са великом резервом. Основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела. Основни узрок за незадовољство властеле је било Стефаново понашање након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку. Наравно да је ово изазвало праву буру незадовољства, а да је било много незадовољника говори и Григорије Цамблак (који је био наклоњен Стефану Дечанском), онда када описује почетак Душанове побуне. "Имајући са собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу, одликовану достојанством трибуна, и тамо се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области" (Григорије Цамблак). Други биограф, Данилов ученик, опет искључиву кривицу баца на Стефана Дечанског и њему приписује први напад на Душана. Ево како он описује почетак сукоба: видевши да код оца више није омиљен, Душан му се обраћа са питањем у чему се састоји његова кривица јер: "Оче, знаш да сам вазљубљен син био пред лицем Твојим, и никада не преступих Твоје заповести, нити да се нисам бринуо за Твоје речи;..." (Данилов ученик). Међутим, то код Стефана Дечанског изазива још већу љутњу и он скупи војску па нападне на Зету где је Душан боравио. "А овај родитељ његов није пазио на такве речи, но се подиже на још већи гнев, хотећи љутом смрћу осудити свога сина, по наговору напред споменутог губитеља. И скупивши војску своје многе силе,..." (Данилов ученик). У овим наводима има доста истине, јер није спорно да је током новембра месеца 1330. године Стефан тражио од Дубровника неколико ратних бродова, но они га одбију. И Душан се обраћао Дубровчанима за помоћ, али и њега одбију и поруче им да треба обојица да се измире и да живе у миру. Стефан је заиста сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. "И скупивши војску своје многе силе, и пође на сина свога до унутрашњости државе његове земље зетске, до града званога Скадра" (Данилов ученик). Мора да је то код Стефана пробудило успомене, јер је то био исти онај крај где је он ратовао са својим оцем, краљем Милутином. Исто као и онда син се

није супротставио оцу већ се повукао преко Бојане, а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. "И ту учини многе пакости држави његовој, винограде и многа различна воћа заповеди посећи из корена, и њиве много понеле, које дају многе плодове на храну људима, такође заповеди до конца искоренити, и ту сам двор сина свога под градом Скадром, на обали реке Дримца, многе дивне палате заповеди до основа разорити" (Данилов ученик). Очигледно да је Стефан био огорчен на свога сина чим је дозволио да се тако опустоши овај крај, а по свему судећи он је Душана тада намеравао да убије "хотећи љутом смрћу осудити свога сина,…" (Данилов ученик). Неких директних сукоба тада није било, не зато што је Стефан био јачи, већ по свему судећи због тога што Душан никако није могао да се одлучи на оружани отпор оцу. Због тога је са својом војском прешао на другу страну реке Бојане и ишчекивао. "Пошто је син његов напред речени млади краљ Стефан пребегао с оне стране реке Бојане, и ту стојећи са својом властелом и са неким делом своје војске,..." (Данилов ученик). Био је вероватно довољно јак, па се Стефан није усуђивао да пређе Бојану и да га покуша савладати у отвореној бици. Сам овај сукоб делује помало чудно. С једне стране Душан јесте био предводник незадовољне властеле, али велико је питање да ли су они било шта покушавали да оборе Стефана. У целом сукобу углавном активну улогу има Стефан, док је Душан пасиван и стално покушава да избегне директан сукоб. Изненађује толика огорченост Стефанова, јер он жели смрт синову и немилосрдно пали и уништава по Зети заборављајући да се ради о његовој држави и о његовим поданицима. То је помало и неуравнотежена Стефанова реакција изазвана вероватно успоменама на његову неуспелу побуну када је био ослепљен. Уплашен да ће изгубити власт он немилосрдно уништава и жели и сина да ликвидира. Могуће је да се и сам Душан изненадио оваквом реакцијом Стефановом и не знајући шта да ради једноставно се повукао. Но, сада се и Стефан сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином. Тада је Милутин употребио лукавство и понудио Стефану преговоре да би га на крају оковао, ослепио и протерао. Сада је и Стефан покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. "Овај његов родитељ превисоки краљ поче му шиљати неке великоимените од велможа својих, говорећи да дође к њему, и јави му многе варљиве речи којима би га могао себи довести, да би га ухватио" (Данилов ученик). Ипак, Стефан није био Милутин, нити је Душан био Стефан, па варка није успела и Душан одбије ове преговоре. "А он Богом чуван и Духом светим заштићиван, разуме такве речи свога родитеља, да му нису на корист, и не хтеде у то време доћи" (Данилов ученик). Прво утаначење сусрета њих двојице није успело, али друго јесте. Сигурно је да је на овај други састанак Душан дошао тек онда када су били створени такви услови који му гарантују извесну сигурност, што при првој понуди није био случај. "Но пошто је имао многа посланства са својим родитељем, док постиже своју вољу и хтење, да није ништа сумњао, и тако дође ка своме родитељу,..." (Данилов ученик). Дакле, Душан је на виђење са Стефаном дошао тек онда када су се испунили они услови које је он тражио, а Стефан је на њих морао пристати. То сасвим довољно говори о Душановој снази и немоћи

Стефановој. Да је могао, Стефан сигурно не би преговарао са Душаном и пристајао на његове услове, већ би овога ухватио и ликвидирао. На крају до састанка њих двојице дође и постигне се неки споразум (неискрен са обе стране), на који су обојица дали велике заклетве. "И ту страшним клетвама и великим обећањем у Господа Бога и пречисту Богородицу, учини измирење са сином својим, и опет се врати у своју државу" (Данилов ученик). У суштини, није ништа решено већ је одржано дотадашње стање: Стефан је краљ, а Душан "млади краљ", који остаје да влада у Зети. Једини прави резултат је био тај што су борбена дејства и пљачке престале, а Стефан се повукао из Зете. Ипак, свима је било јасно да ово стање не може дуго трајати, колико због Стефанове неуравнотежене и осветољубиве природе, толико и због притиска који је властела вршила на Душана. Плашећи се Стефанове освете, они су морали ићи до краја. По Даниловом ученику Стефан се никако није могао смирити и опростити сину, већ је и даље припремао освету. "Но имајући у своме срцу прву злу мисао, и никако не изменивши такве напред речене мржње против вазљубљенога свога сина, и никако се није могао обратити на достојну љубав према своме сину, но распаљујући се великом жестином срца, опет поче на њ подизати гнев, већи од првога, док сви нису разумели такову сујемудрену мржњу његову" (Данилов ученик). Из ових навода би се могло закључити да је Стефан припремао коначни обрачун са Душаном, мада се не види какав. Да ли је Стефан мислио да са војском сломи Душана или неким другим путем – остаје тајна. Но, Стефаново расположење није за Душана остала тајна, он је о томе био обавештен. "А овај богољубиви младић, син његов, видевши такову злобу и мржњу где се диже на њ и несмирену вољу родитеља свога, немајући што друго чинити, но прву мисао и сву жалост своју пред Господом јављајући, к њему вапијући са великом тугом срца, са сузама говораше: Господе Исусе Христе, сине превечнога Оца... итд." (Данилов ученик). Сазнавши за очеве намере, Душан се нашао у правом моралном процепу. Уколико буде чекао, могуће је да га Стефан ликвидира, док с друге стране он никако није могао да се одлучи да удари на њега. По свему судећи, Душан је покушао да избегне овај сукоб шаљући оцу гласника и поруку где га уверава у своју верност и љубав. "А ја, вазљубљени син твој, којом жалошћу оскрбих душу твоју, или којом мојом злобом ражљутих тебе, мога доброга хранитеља? У којем ли неподобном делу нађох се, да овако страдавам, гледајући бескривично заклање? Но уклони се гневом од слуге твога и не презри мене, вазљубљенога ти; јер ево од многога очајања, скрби и жалости, остави ме срце моје" (Данилов ученик). Стефан није обратио посебну пажњу на ова Душанова уверавања и молбе, већ га је опет набусито позвао да се појави код њега. "Хоћу да се ускоро нађеш преда мном, а ако ме не послушаш, то те чекају многе напасти" (Данилов ученик). Ти позиви су били очигледна клопка и то је Душан подозревао, па је то тако и коментарисао својој околини, у суштини не знајући шта ради. "Браћо моја вазљубљена и другови, ево видите велики рат ратнога непријатеља, који се подигао на нас. Шта ћемо учинити? Бежимо од њега у стране народе, да не погинемо превременом смрћу. Јер ево разуместе мога родитеља, где се спрема на моје заклање за никакву

кривицу" (Данилов ученик). Душана је очигледно ухватила малодушност и није више имао жеље за ратним сукобима са оцем и стога је предлагао бекство у неку страну земљу. Међутим, властела која га је окруживала није хтела да чује о томе већ га је убеђивала да се одупре оцу, односно они су Душану предлагали да покуша изненадним нападом да обори Стефана. "Но ако хоћеш сам да избегнеш такву смрт, која ти је спремљена, претеци, дакле, прво ти и уклони свој презир" (Данилов ученик). То је овоме било мучно и одбијао је такву њихову идеју. Тада је и нестрпљива властела ставила Душана пред алтернативу: или да заједно нападну на Стефана или да ће они сви прећи на страну старога краља, а Душана оставити његовој судбини. "А ако нас не послушаш, ми увећавши се код родитеља твога, и уставши ићи ћемо к њему, а тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру" (Данилов ученик). Необјашњива је тадашња Душанова малодушност и неодлучност. По Мавру Орбину у питању је било то што је Душан био благ и попустљив. "Мада је ово изгледало окрутно његовом сину, који је био врло благе и умиљате нарави,..." (Мавро Орбин), али у то је, имајући у виду његов каснији живот, веома тешко поверовати. Најближе истини јесте то да се можда Душан уплашио одмах након Стефановог проваљивања у Зету, а да је страх постојао види се из тога што он оцу није ни пружао отпор већ се повукао. Саму заверу против Стефана сам Душан није ни иницирао већ је у њу од стране незадовољне властеле увучен и био је цело време само невољан пратилац, па можда баш и из тога потиче његов страх. Иако се Стефан повукао из Зете, његов је утицај био још увек јак, а број Душанових присталица се рапидно смањивао. Остало их је још веома мало, а и они су били спремни да Душана напусте уколико он не буде одлучније кренуо на оца. У суштини, Душан више није имао излаза и морао је да иде до краја. "Пошто је овај богољубиви јуноша био у великој недоумици због таквих њихових речи и немајући друго што чинити,..." (Данилов ученик). Сада је побуна против Стефана била и много тежа, јер Душан није имао много присталица и напад на оца могао се извршити само изненадно. "Јер не беше велика њихова сила, но мали неки број" (Данилов ученик). Тако је и било. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу. "Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обадве Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин). Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. По Орбину, Стефан је нешто био начуо, али није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и са малим бројем војника напасти њега, краља Стефана, у центру његове државе Србије (Рашке). Како се само тешко преварио. "Мада је био сазнао ту ствар о сину, краљ ипак није могао да поверује. Зато га је син, кад га је затекао у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу, ухватио без отпора и заточио у тврђави Звечану" (Мавро Орбин). Да је Стефан био изненађен, потврђује и Данилов ученик. "А родитељ његов благочастиви краљ

тада је био у своме славном дворцу, званом Неродимље, и никако се није надао оваквом делу" (Данилов ученик), али и сам Орбин "То веома изненади његова оца, јер никада није могао ни помислити на нешто слично" (Мавро Орбин). Напад је изведен веома вешто, у саму зору, са опкољавањем целог краљевог дворца, али је краљ Стефан ипак успео да себи прокрчи пут и да праћен тек неколицином највернијих побегне. "А ови саставивши се са његовим сином, како горе указасмо, и уставши од Зетске земље, од града Скадра, и када је свитао дан среда, ставши посред горе Прозрака, разредише се који ће од њих са које стране поћи са својим војницима. И тако у један час учинише напад око његова двора, и пошто је био велики вапај, овај његов родитељ, превисоки краљ, усевши на коња свога и побеже у град звани Петрич, са нешто мало своје властеле" (Данилов ученик). Сама реакција краља Стефана није била нимало на висини, јер се он толико успаничио да је побегао остављајући и своју жену краљицу Марију Палеолог и двоје њихове заједничке деце: Синишу (Симеона) и Јелену. "А ту у двору своме оставивши жену своју, благочастиву краљицу са децом својом, овај христољубиви син узе у своје руке све његово богатство и славу, као даровано му од Владике свију Христа" (Данилов ученик). Рачуна се да је овај напад извршен дана 21. августа 1331. године. Одмах након што је Стефан побегао, организује Душан наставак потере за њим, знајући да не сме оставити Стефану довољно времена да организује неки чвршћи отпор. У тврђави Петрич они нађу краља Стефана који се, видевши да не може организовати отпор, одмах преда. "И опет уставши пође са својим војницима на град, где беше побегао његов родитељ, и овај му се предаде" (Данилов ученик). По свему судећи, Душан није имао никакву намеру да се са оцем обрачунава и, како каже Данилов ученик, он је оца тешио говорећи му да му не прети било каква опасност. Вероватно се Стефан грдно уплашио имајући на уму како је прошла његова побуна против Милутина, а и оно што је он мислио урадити Душану, да га је на време ухватио. Након што је Стефан ухваћен, Душан нареди да га заједно са целом породицом затворе у тврђаву Звечан, док се не реши његова даља судбина. "Овај христољубиви син његов савећање учини са својом властелом, и би заповеђено да родитељ његов буде одведен са својом женом у славни град Звечан, и да се тамо чува, док не учине неко измирење међу собом" (Данилов ученик). Након тога почну припреме за Душаново крунисање. Најпре се пошаљу гласници који су јављали о промени на престолу. "И после овога посла веснике у све државе отачаства свога, и када силни ово чуше, сви долазећи клањаху му се;..." (Данилов ученик). Припреме за Душаново крунисање су ишле без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. "Када је овај благочастиви краљ примио престо оца свога, све отачаство његово веселило се због њега, узашиљући достојне хвале и молбе за његову крепост, видећи га где цвета благодаћу Божјом, и Његовом силом и помоћу утврђена, крепка и непоколебима, и победе непријатељске расуше се свима који су зло мислили против његова отачаства, ишчезоше као и снови онога

који устаје,..." (Данилов ученик). По свему судећи, постојала је бојазан да смена на престолу неће бити примљена тако лако, но ти су страхови брзо ишчезли. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења. Но, остала је црква. Питање је било како ће то она примити, а поготово имајући на уму њену улогу у довођењу Стефана на краљевски престо, тим више што је на челу цркве био архиепископ Данило II. Да ли ће он, који је више заслужан за то што је Стефан био српски краљ, мирно прихватити Душана као новог владара. Стога је и Душанова порука архиепископу Данилу II веома снисходљива у којој он Данила моли да овај дође и да га крунише за краља. "Но, пожуривши се, дођи к нама, да чувши речи и поуке богоугодних речи твојих, и ми, чеда твоја, научимо се страху Господњем, и опет да учиниш са нама што је по достојању, и да благословом руке твоје примимо овај престо Богом даровани ми" (Данилов ученик). Душанова бојазан (ако је постојала) била је безразложна и архиепископ Данило II је мирно примио ову смену на престолу и крунисао Душана. Догађај Душановог крунисања је обављен веома свечано на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину, где је био окупљен државни сабор племства и свештенства. Крунисање је обавио сам архиепископ Данило II, а како је текло само крунисање детаљно описује биограф: "И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик). Након крунисања архиепископ Данило II одржао је, сада већ краљу, Душану беседу у којој га је саветовао како да влада. "Када је била довршена божаствена служба и све остало, изложи му господин мој, преосвећени кир Данило, божаствене и целомудрене речи са целим сабором епископа и игумана и часних чрнаца, што му је од користи за душу и тело" (Данилов ученик). Након свега, ипак је остало питање старог краља Стефана Дечанског. Шта радити са њиме и његовом породицом? Он више није краљ, али он још увек има својих присталица и могао би бити опасан. Могуће је да би га Душан и оставио на миру и сходно тадашњим обичајима послао у манастир, али властела која је помогла Душану није мислила тако. Они су се Стефана плашили и стога су тражили да се он ликвидира. "Док је, дакле, краљ тако боравио у тамници, поменути саветници стадоше наговарати сина да убије оца. То су чинили из подозрења да се не би лоше провели ако би случајно био ослобођен тамнице" (Мавро Орбин). Очигледно да је Стефан био веома осветољубив и ко зна како би се обрачунао са онима који су Душана помогли само када би му се за то указала каква прилика. По свему судећи Душан је попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није

наредио, да се Стефан погуби. "Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин). Слична је верзија и Григорија Цамблака који такође тврди да је Стефан удављен по Душановој жељи и веома штуро описује ток целе побуне и Стефаново ликвидирање. "А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења" (Григорије Цамблак). По Цамблаку Стефан и његова породица нису заједно тамновали већ одвојено, што ће рећи да су планови са Стефаном били већ унапред одређени и да је његова судбина била запечаћена онога момента када је ухваћен. То је и био разлог због чега није дозвољено да буде са породицом што би, по мишљењу нападача, могло створити неке тешкоће (вероватно сажаљење) када се буде одлучивало о његовој судбини. Истим путем иде и Нићифор Григор, који наводи "Они су без муке донели окованог оца пред сина. Затим су га бацили у тамницу, по свој прилици против воље сина и на његову жалост. Он при свем том ћуташе, не могући стати насупрот захтевима множине, јер се и сам бојао да му се може десити нешто неочекивано. Није прошло много дана, када они удавише онога (оца) у тамници, те му на тај начин, као противност оним слатким сретним случајевима (победа од 1330). спремише горак крај живота, али сину начинише владу чвршћом и поузданијом" (Нићифор Григор). Дакле, по Григору наређење за Стефаново погубљење није ишло директно од Душана, већ су то на своју руку урадиле његове велможе. Сам Душан се није могао томе одупрети, јер се бојао за себе. Ипак, има и супротних мишљења. По Даниловом ученику Стефан Дечански је умро природном смрћу и то непосредно након Душановог крунисања. "Када је после овога прошло мало времена, овај родитељ његов у таковом пребивању, као што напред указасмо, промислом Божјим (јер нико не може побећи од природне везе смрти, јер нико, љубимци моји, не зна, у који ће се дан или час душа разлучити од тела), када се нико није надао, овај благочастиви и христољубиви краљ Урош III предаде дух свој Господу" (Данилов ученик). Дакле, Стефан је умро природно и није било никаквог насиља над њим, док се само време смрти само несретно подударило са свим овим догађајима. Следствено томе, вероватно да Стефаново здравље није могло издржати све тегобе кроз које је пролазио, а време је касније начинило од Душана његовог убицу. Узимајући у обзир то да је свим овим догађајима ипак најближи био Данилов ученик, док су сви остали били или временски удаљенији од овог догађаја (Григорије Цамблак) или територијално (Мавро Орбин, Нићифор Грегор, и други.), то би требали извести закључак да је његова верзија ипак најтачнија. Све остало је само легенда. Међутим, треба имати у виду и то да Данилов ученик делује за живота Душановог и у то време је и писао о Стефану Дечанском. Из разумљивих разлога он је морао прећутати чињеницу (ако је она тачна) да је Душан дао погубити свога оца Стефана. Григорије Цамблак је писао скоро седамдесет година након смрти Стефана Дечанског и могао је слободно рећи истину. Имајући то у виду, излази да је Цамблакова верзија, неоптерећена дневним политичким потребама, много тачнија. Но, код њега је други проблем. Он је своје списе могао писати под јаким утицајем легенде која је била

веома снажна и по којој је Душан убица Стефанов. Смрт Стефана Дечанског је због свега тога остала обавијена мистеријом, а датум његове смрти пада на 11. новембар 1331. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. Овај манастир је подигнут на реци Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, а грађен је од 1327. године до 1335. године. Осликан је знатно касније 1347-1348 године. Градитељ је био протомајстор фра Вито, Которанин, иначе католички монах. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "Високим" (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом. "А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак). Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви. "И сутрадан учини преосвећени молитву на утврђење цркве, и пошто су означили место, узе господин краљ у своју руку угаони камен, … итд.,". Овоме чину је присуствовао и архиепископ Данило II, који је касније и управљао изградњом Дечана. "И тако положи камен руком својом прво, такође за њим и овај преосвећени. И нарекоше га храм Господњи на име празника Вазнесења Господњег, звано место славно Дечани" (Данилов ученик). За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. "Неки кажу да је, кад су дошли ти људи да му одузму живот, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио краљевство, како ћемо у овој књизи рећи после" (Мавро Орбин). Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке. Смрћу Стефана Дечанског почиње највећи период српске средњовековне историје, њено уздизање до царства, али и зачетак каснијег пада. О Стефану као човеку може се расправљати и овако и онако, али остаје чињеница да је он свакако најтрагичнија личност из целе лозе Немањића. Читав његов пут посут је патњама. Од оца, краља Милутина, доживео је то да га овај шаље као дечака на Татарски двор као таоца, да види то како му отац тера мајку да би довео на њено место петогодишње дете (Симониду), а њега самог прогласио незаконитим дететом. Касније га је Милутин ослепио и отерао из Србије у прогонство. Након очеве смрти имао је сукоб са братом Константином и када се коначно дочепао круне умрла му је верна жена

Теодора која га је пратила у свим недаћама. Ни то није било све, јер одмах након његовог највећег тријумфа на Велбужду против њега се побунио рођени син, Душан, и свргао га са престола, а онда дао убити. Толико разочарења, и сувише за један обични људски век. Сама његова политика, у суштини веома мудра, није наишла на разумевање међу властелом, али ни код сина Душана. Стефан није дозвољавао да се Србија неконтролисано шири и да окупира територије које није у стању да контролише без великог напора. Стога није желео да окупира Бугарску, што и јесте вероватни узрок његовог пада. Да је његова политика била далековидна видеће се одмах након Душанове смрти, када се Србија, огромно нарасла буде одједном и распала из једноставног разлога што није било довољно националног елемента да све то држи под контролом. За велики део својих невоља Стефан сноси и сам кривицу. Његов однос са Душаном остаје нејасан и веома је лако могуће да је кривац за свађу са њим управо Стефан. Иако га је Душан по свему судећи дао убити, чини се да није ни имао другог избора јер је и Стефан радио Душану о глави. Имао је он много тамних страна у својој личности и никако није могао бити светац у оном смислу како то жели Григорије Цамблак, али на крају Стефан, је ипак био прави страдалник. Ослепљен од оца, а убијен од сина. Стефан Дечански је остао у нарочито лепој успомени у цркви, која га је сматрала мучеником, што он у суштини и јесте био, па је недуго након смрти (вероватно 1339) он проглашен свецем.

36. Краљ Душан Још док су трајале борбе у Србији између Душана и Стефана, искористе Бугари прилику да протерају царицу Ану (Стефанову сестру и Душанову тетку) и њене синове, а на престо поставе Јована Александра (1331-1371.). Овај нови цар се показао као веома активан па је одмах након доласка на престо напао Византију, покушавајући да поврати она места која је византијски цар Андроник III 1330. отео од Бугара. Тада су наиме Византијци, након што су чули за српску победу на Велбужду, одустали од напада на Србију и скренули своју војску на свог дојучерашњег савезника Бугарску, узимајући им неке црноморске градове. "Кад је, дакле, Александар преузео управу краљевства, саставио је јаку војску од Бугара и Влаха и провалио у суседне земље Римљана. Продро је све до Једрена, покорио многа места, освојио затим нека утврђења и вратио се кући весео и пун плена" (Мавро Орбин). Овај напад Бугара завршио се са њиховом великом победом над Византијцима код Росокастра, па су Бугари тиме потврдили своја територијална проширења на југу. Душан није реаговао на то што су Бугари протерали његову тетку Ану и њене синове, већ је напротив са новим бугарским царем Јованом Александром склопио уговор о пријатељству. Истовремено је дошло и до склапања брака између Душана и Јелене која је била сестра бугарског цара (почетак 1332. године). Од тада па све до Душанове смрти није било више никаквих сукоба између Србије и Бугарске.

Душанова тетка Ана је након протеривања из Бугарске отпутовала у Дубровник и ту боравила све до своје смрти 1346. године. Одмах након Душановог крунисања дошло је до унутрашњих немира када се против новог краља побунила властела из Зете. Имајући у виду то да се против Душана побунила баш она властела која га је помагала да се дочепа престола, долази се до закључка да је ова властела била незадовољна наградама које је добила за указану помоћ. Вођа Зетске властеле био је војвода Богоја коме је седиште било у Светом Срђу на Бојани. Ова побуна је касније захватила и област северне Албаније, где је главни експонент незадовољника био Димитрије Сума. Рачуна се да је до побуне дошло током априла 1332. године. Незадовољство ових великаша изгледа није било нимало наивно, као што ни размере побуне нису биле незанемарљиве. Да је ова побуна могла бити веома опасна, види се из тога што су морали и Дубровчани да интервенишу, те да посредују између незадовољника и краља. Побуна је била брзо смирена и није имала неких већих последица, мада се данас не зна како је дошло до умирења незадовољника: посредовањем Дубровника (мирним путем) или силом. Да је незадовољство имало ширих размера види се из једног писма које је архиепископ у Бару, Гијом Адам послао француском краљу Филипу VI (1332.), и у којем он описује ситуацију у Србији. "Ова краљевина или нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је то јадна и жалосна, градови су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо видех двора или куће од камена или од земље, мање у латинским градовима по приморју. А краљевина је та много богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама, и пуна сваковрсне дивљачи; у кратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој роди, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешаног са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима, и поврх свега има великих шума и добре врсте. И ко год буде добио ову краљевину, имаће доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку". Истовремено он описује како незадовољство становништва, поготово Латина и Арбанаса, садашњим режимом чини ситуацију у Србији јако нестабилном. На крају Гијом Адам предлаже француском краљу да освоји Србију. Ради се о једном веома пристрасном извештају, јер Гијом Адам је био затуцани католик који је осећао страшну нетрпељивост према православној цркви и њеним припадницима називајући их све шизматицима. У суштини, он је желео да наговори француског краља на крсташки рат, а колико је овај његов предлог био нереалан показало је време. Одмах након доласка на власт морао је Душан да разреши ситуацију и са Дубровником око полуострва Стона. Ту је ситуација била помало мутна, јер је босански бан Стефан држао Хум, али на неки начин полагао је и право на Стон, мада је њега фактички држао српски краљ. Ту је сада требало натегнути

дипломатију и откупити Стон, а не замерити се ни Србији, али ни Босни. Да имају добру вољу према Србији, Дубровчани су показали онда када су Душана помагали при смиривању побуне властеле у Зети. Дубровчани су већ дуги низ година желели да некако дођу до овог полуострва, али то нису покушавали насилним путем док су трајале борбе између Душана и Стефана. Након Душановог крунисања пошаљу Дубровчани понуду у којој траже да полуострво Стон откупе, али истовремено почну преговоре и са босанским баном Стефаном, будући да је и он истицао право на овај део територије. На крају успеју да убеде Душана и он им прода Стон, а недуго потом исто то ураде и са босанским баном. Куповина Стона је Дубровчане коштала много више новца но што је то Душан тада и мислио, будући да су Дубровчани подмитили Которанина Николу Бућу који је извршио одлучујући утицај на њега да им прода Стон. "Ту потврду је издао првенствено на молбу Которанина Николе Бућа, свога протовестијара, којега су Дубровчани због тога уврстили међу своју властелу" (Мавро Орбин). Касније су избили проблеми око православнога становништва које је живело на Стону и које је од стране Дубровника систематски или прекрштавано или потискивано да би крајем XIV века било и потпуно потиснуто. Без обзира на све то, за све време трајања Душанове владавине имале су Србија и Дубровник добре односе. "И тако Рашко Краљевство и градови Далмације стајаху у његово време боље него икада раније, посебно град Дубровник и Котор" (Мавро Орбин). Са Византијом је већ била друга ситуација, јер сва Душанова освајања су требала ићи у том правцу. Није то била само његова жеља, он је тако и морао, јер властела је већ пред крај Милутинове владавине јасно исказивала незадовољство његовом мирољубивом политиком према Византији. То су били богати крајеви и због немоћи Византије да их одбрани били су идеални за освајања. "Стефан, дакле, као прво, настојао је да освоји делове Романије, у чему није имао много тешкоћа. Како је Романија у прошла времена живела дуго у миру, била је готово без оружја, а није имала ни ратника који би је могли бранити" (Мавро Орбин). Стога је и логично једини могући правац за експанзију био баш у том правцу и то се од Душана и очекивало. Одмах након крунисања, током 1332. године, већ су поједини одреди упадали у Византију и пљачкали, и то углавном по источној Македонији. Освајања нису била велика, па је заузета само Струмица и неки мањи градови, мада биограф покушава да ове походе прикаже много већим но што су они то стварно и били. "Овај превисоки и благочастиви краљ скупивши сву силу војске своје отачаства свога, и пође тамо у унутрашњост грчкога царства, и узе многе градове тога царства, и зароби многе земље те државе, и додаде њихово богатство и славу ка богатству и слави свога отачаства и у славу велможа и народа свога, и никако никада није се уздао на силу крепости своје, но неослабљено и свесрдно уздаше се у господа...." (Данилов ученик). Но, ти походи и нису били намењени освајању, то је било тек испробавање снага. Душан је тек припремао своју главну силу за оно што ће тек доћи. Сама Душанова позиција међу властелом у Србији није била посебно чврста и он је доста зависио од своје околине. На такав начин га ипак не описује и Мавро Орбин. "Дошао је на власт његов син Стефан с надимком Душан. Он се родио од мајке

Бугарке, сестре краља Светослава, а кад је почео владати имао је око двадесет година. Упркос томе што је у младости изгледао тупоглав и недовољно способан за управљање, слушајући ипак старе и мудре великаше које није пуштао од себе, постао је врло мудар владар и управљао је краљевством веома разборито. Стога су му били веома послушни његови великаши" (Мавро Орбин). Ништа погрешније од тога. Нити је Душан тако чврсто држао великаше у запту нити су му они били послушни. Сами ратови са Византијом, који су ускоро дошли, били су плод притиска незадовољне властеле жељне освајања, али и Душанове потребе да им се ратним победама наметне. Он другачије није ни могао да им се наметне, осим ратним победама, јер је у време доласка на власт имао тек 22 године или чак и мање. С друге стране, то се до сада видело, најмање је Душанова заслуге то што је постао краљ. Он је био веома колебљив и тек под притиском са стране он је морао да доврши побуну против оца. На неки начин то и Орбин коментарише наводећи да је Душан био окружен старим и мудрим великашима чије је савете слушао и које није пуштао од себе. Није он њих држао око себе већ су они њега контролисали и утицали на његове одлуке. Стога су успешни ратни походи ка Византији били потребни, не би ли им се коначно наметнуо као владар. Сам његов физички изглед Орбин веома детаљно описује. "Био је прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен: имао је широка рамена, снажне руке, изразита бедра, трбух увучен, јаке ноге, а стас висок, правилан и мужеван. И мада је временом одебљао, ипак му то није сметало, јер се непрестано вежбао у свим врстама оружја, које је веома волео. Посебно га је веселило да иде у лов." (Мавро Орбин). Дакле, ради се о правом ратнику, како по физичком изгледу тако и по љубави према оружју. Исто тако, Душан је умео и са људима. "Волео је и ценио ваљане људе којима је давао управу над својим покрајинама. Поред тога, био је врло достојанствен и широкогруд. Стога је својим дворјанима често даровао коње, новац, златне и сребрне опасаче, одећу од свиле и најфинијег сукна; хтео је да се лепо облаче и вежбају у оружју. Приређивао је такође често витешке турнире и пијанке, обдарујући оне који су се истицали и друге побеђивали. Зато је краљевство Рашке у његово време било врло славно и препуно ваљаних људи који су богатством превазилазили људе других краљевстава" (Мавро Орбин). Душан је био и доста строг владар, а као и сви остали Немањићи веома религиозан и наклоњен цркви. "Држао је такође строги ред на двору и у свом краљевству, у ценама и дажбинама, не старајући се одвише да гомила благо, јер је по природи, како је речено био дарежљив. Био је, сем тога врло одан вери грчкога обреда, и подизао је цркве и манастире дарујући им велике милостиње и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима који су у њима певали свете химне" (Мавро Орбин). То што је био одан православној вери није му била сметња да се према католицима односи са пажњом. "Лепо се односио и према Латинима и онима који су били римокатоличке вере, без обзира на то што је једном на наговор своје жене Рогозне, зване и Јелене, опаке жене која је много мрзела католике, лишио свега злата и сребра и других драгоцености латинске цркве и манастире у обе Зете. На то се тадашњи папа врло разљутио, те му је ставио до знања преко својих посланика које је двапут у ту сврху слао да ће, ако не поврати добра одузета

поменутим црквама и манастирима, подићи крсташки рат против њега и доћи са свим хришћанима да га потражи у његовом краљевству. Престрашивши се Стефан због тога, врати им све у потпуности и поче их лепо гледати" (Мавро Орбин). Очигледно да је Душан био и под доста јаким утицајем своје жене Јелене, која није остала у лепој успомени, а тај женин утицај је помало неуобичајен за Немањиће. Они никада нису много слушали своје жене, па није био редак случај да их, ако им нису по вољи, и отерају. Но, Душан је по том питању био ипак другачији. Док се Душан спремао за поход на Византију, она је са својим царем Андроником III преживљавала тешке тренутке. Турци су Малој Азији постепено откидали део по део територија, а 1331. године узели су Никеју. Истовремено, у самој држави трајала су још увек трвења која су заостала још из борбе Андроника II и Андроника III. Незадовољан нечим, војсковођа Сиргијан, који је у грађанском рату био најпре на страни Андроника III, па онда Андроника II, напусти Цариград, љут на цара. Након краћег боравка у Галати, затим Евбеји и коначно Албанији, он изненада бане у Србију на Душанов двор (1334.. У моменту напуштања Византије он је био оптужен, и то лажно, за издају. Не могавши да се оправда и плашећи се да не би био ликвидиран, он одлучи да се освети и то је био основни разлог зашто се појавио у Србији. Истовремено, он је Душану јако добро дошао, јер је он сада добио једног заиста вредног човека, помоћу којег може да оствари продор у Византију. Њихови су се интереси тада поклопили мада су им мотиви били потпуно различити. Сам Сиргијан дуго је службовао у пограничним пределима Византије, који су се налазили према Србији, тако да су му прилике на том делу биле јако добро познате, док је с друге стране имао доста добрих веза и познанстава. Све то је допринело да је имао и доста својих присталица у Византији. Већ током 1334. године почео је Душан уз Сиргијанову помоћ и прва војна дејства. Напад је ишао из више праваца, а једну војну групацију предводио је и сам Сиргијан. Одмах су постигнути значајни успеси па је Сиргијан заузео Костур, док су друге групације узеле Охрид и Струмицу. Након свега, током лета 1334. године бане српска војска под Солун. На челу војске стајали су лично Душан и Сиргијан. "И отишавши од некога места државе земље грчке, и дошавши са својим силама, стаде под славним градом Солуном, пошто се овај град хтео њему предати, но не са силом, као закон имајући" (Данилов ученик). Док је српска војска харала по околини у Солуну су почели међусобни сукоби двеју супротстављених странака од којих је једна хтела да се преда док је друга то одбијала. То је дало таман толико времена да цар Андроник III организује помоћ која је требало да крене Солуну у помоћ. Византијски цар је желео да избегне по сваку цену директан сукоб са Душановом војском, вероватно плашећи се њене снаге. Стога се одлучи на лукавство. Цар је одмах опазио да је душа читавог овог похода баш Сиргијан и да би његовим ликвидирањем Душан изгубио значајног човека, те да би тај губитак био толики да би Срби морали одустати од даљњег похода. Стога пошаље Душану Сфранцеса Палеолога, који се представио као византијски пребег, наводно пребегао на страну

Сиргијана. Његов је задатак био да придобије поверење код Срба и Сиргијана и да онда изврши атентат на Сиргијана. Сфранцесу није било тешко да све њих убеди у своју лојалност, па је ускоро добијао и поверљивије задатке од њих двојице. У једном од њих, док је тек почињала опсада Солуна, Сфранцес и Сиргијан обилазили су терен и у погодној прилици Сфранцес смртно рани Сиргијана, а сам успе да на време побегне до градских капија Солуна. Недуго потом Сиргијан умре, а Душан га је искрено оплакао и достојно сахранио. Сада је опсада Солуна постајала све тежа, јер су Сиргијанови Грци све више напуштали Душана и враћали се цару Андронику III. То је ишло чак толико далеко да су Срби неколико пута због издајства Сиргијанових Грка упадали у клопке. Видећи да без помоћи неког као што је Сиргијан овај поход нема шанси за успех, одлучи Душан да ступи у преговоре са царем Андроником III. С друге стране и сам цар је једва дочекао ове преговоре, јер се није ни њему ратовало, пошто је Мала Азија била његова преокупација. Да је цар заиста желео преговоре, тврди и биограф, наводећи чак да је од њега потекла иницијатива за њих. "И овај цар, чувши да се сва земља грчке државе и сви градови и сви силни земље те предају у руке благочастивога краља Стефана, и сам видећи се у великој скрби и жалости, и прибегавши у град Солун, поче шиљати своје посланике ка овом благочастивом краљу са смиреним и покорним речима,..." (Данилов ученик). Дана 26. августа 1334. године дошло је до састанка Душана и цара Андроника III и мировни споразум је постигнут. "И све ово свршивши на утврђење и веру, и тако учинише састанак под славним градом Солуном месеца августа 26. дан, у дан петак. И целовавши се љубазно међу собом, у тај дан било је велико весеље и радост међу војницима господина краља и у свој грчкој земљи због измирења и састанка њихова" (Данилов ученик). По склопљеном споразуму Душан је морао да врати извесне територије, што биограф покушава да представи као да је то он учинио својом вољом. "Пошто му је господин краљ неки део земље и градова даровао,..." (Данилов ученик). Наравно да овде биограф мало претерује, јер Душан и није имао много избора, а мир је био потребан не само цару већ и њему, будући да су Угари са севера у то време већ нападали. Он више није имао времена да се замајава око Солуна где је исход опсаде постао крајње неизвестан, па се требало што часније извући из свега и бранити се од Угара. Ипак, доста територија је и задржано. "А остале градове и земље грчке, што узе, додаде ка земљи отачаства свога, и неке многе земље од области царства тога и градове, чија су имена: прво град славни Охрид, и град славни Прилеп (у коме благочастиви краљ подиже себи царски двор за пребивање), и опет град славни Костур, град Струмицу, град Хлерин, град Железанац, град Воден, град Чемрен. И ово све узе у три године краљевства свога, пошто га је Бог тако прослављао" (Данилов ученик). Тиме је Србија остварила ипак значајан помак граница на југ. Посебно значајан је био град Охрид где се налазило и седиште Охридске архиепископије, а на чијем је челу био архиепископ Никола. Он је мирно прихватио новог владара, српског краља Душана, а неколико година касније одиграће овај архиепископ и значајну улогу при крунисању Душана за цара.

Након свега, Душан је могао бити више него задовољан оним што је урадио за свега три године своје владавине, што биограф не пропушта да поносно наведе када набраја шта је све освојио. Према властели је утврдио своју власт и својим ратним успесима успео се осамосталити од њих тако да је могао да им намеће своју вољу. С друге стране имао је прилику да преговара са византијским царем и то не на равној нози, већ са позиције која је виша у односу на цара. Сам цар Андроник, иако 12 година старији од Душана, према овоме се односио са великом пажњом и љубазношћу. "И овога благочастивога краља одликова сваким царским даровима, и сву срдачну љубав показа му овај богољубиви цар;..." (Данилов ученик). То је могло Душану да пружи сасвим опипљиву представу о сопственој важности и снази, али и о томе колико је моћ Византије опала. Није немогуће да је тада између Душана и цара дошло и до склапања не само мира већ и савеза. "И у заједници много беседовавши међу собом о управљању и утврђењу да буде непоколебиво обећање међу њима,..." (Данилов ученик). Очигледно да су два владара доста разговарала и цар Андроник III је сигурно Душану говорио о тешкоћама са којима се сусреће, а у оквиру тога и о надирућем таласу Турака из Мале Азије. Тада је Душан могао упознати ову нову опасност, али је могуће да се тада и јавила клица идеје о српском царству које је требало да замени већ расклиману Византију. Док се Душан бавио на југу, око Солуна, границе на северу према Угарској биле су слабо брањене и то је искористио угарски краљ Карло Роберт. За само време опсаде Солуна нису вођене веће акције од стране Угара, али су њихови повремени упади јасно говорили да ће ускоро следити и акција већег обима. Током целе 1334. године само се герилски ратовало, али угарски краљ је спремао велику експедицију и о томе је Душан обавештен на време. Могуће да је и то разлог зашто је он био тако попустљив према византијском цару, не желећи да се сувише задржава са њим, док је северна граница скоро небрањена. Већ почетком 1335. године Карло Роберт је прешао у напад, по свему судећи не знајући да га Душан чека и мислећи да он још увек ратује са Византијом. "Би завист од угарскога краља Карла против овога благочастивога краља и на државу отачаства његова. Јер беху му јавили, говорећи, да овај христољубиви краљ изиђе са својим силама у далека царства народа, хотећи их завојевати, а отачаство његово нико не чува" (Данилов ученик). Угари су кренули преко Дунава у оне области које је некад држао Драгутин. Војска је била по свему судећи велика, а активни њихов помагач је био и босански бан Стефан II Котроманић. "И овај зломислени краљ угарски, распаљујући се неситошћу напред реченог губитеља, хтеде озлобити државу отачаства овога благочастивога краља, мислећи да нема ко ће се противити његовим силама, и да ће постићи своју сујемудру вољу, а не могавши то, јави се као смеху извргнут, сам навукавши на се своју погибао. И узвеши у помоћ себи околне краљеве и других народа, и сјединивши многе њихове војске са својим силама, подиже рат на овога благочастивога, сабравши десетине хиљада многих народа на погубљење његова отачаства, и ове посла, мислећи безумни да овај благоверни није у држави отачаства својега" (Данилов ученик). Карло Роберт се гадно преварио мислећи да Душан није спреман и да се не налази у Србији, јер чим су Угри прешли Дунав о томе је Душан обавештен. "Када су

прешли реку звану Дунав, дођоше весници ка овом благочастивом краљу, говорећи: Нека је знано превисоком ти краљевству, да силе многих иноплемених народа дођоше на државу превисокога ти краљевства" (Данилов ученик). Српска војска је сакупљена веома брзо, а по свему судећи њој је прикључено и неколико византијских одреда, што може да потврди да су Душан и цар Андроник III у Солуну склопили не само мир већ и савез. "И у тај час заповеди да буду сабрани сви војници државе његове, и призвавши своје великоимените велможе, учини са њима савећање,..." (Данилов ученик). Оваква војска се одмах покренула ка Угарима и ускоро стигла до манастира Жиче где се требала комплетирати, а вероватно је то било и зборно место. "И када је дошао са својим војницима до места званога Жича, где се нариче дом Спасов велика архиепископија српска, и ту се поклони икони Владике свију Бога и пречисте Богоматере, из дубине срдачне зовући и молећи Му се за своју помоћ" (Данилов ученик). Чувши да се приближава српска војска потпомогнута Византијцима, угарски краљ Карло Роберт је ненадано одустао од даљег похода. "А оне предречене многе силе сујемудрога краља угарскога, послане на овога благочастивога и на државу отачаства његова, када чуше да ваистину долази господин краљ и како греде против њих, хотећи да се бори са њима, они се сви у један час сметоше, и сва њихова мудрост ишчезе, и не беше ниједнога од њих, који би могао коју реч рећи на њихову корист,..." (Данилов ученик). Биограф описује да су се Угари страшно уплашили и да нису знали шта да раде, јер нису очекивали да ће налетети на српску војску, а онда их је одједном ухватила паника и повлачење се претворило у дивље и неконтролисано бекство. "И пошто је настала међу њима велика пометеност и узбуна, нападе на њих страх и трепет, и почеше бежати гоњени гневом јарости Господње, мислећи да страдају у великом рату" (Данилов ученик). Угари су при повлачењу до Београда још и личили на колико – толико уређену војску, но када је требало прећи Саву почела је катастрофа. Настало је страховито гушање међу њима јер чамаца није било доста, а Срби су се приближавали. Због тога се река прелазила на свакојаке начине па их се много удавило и нестало у таласима Саве. "И када су дошли на реку звану Саву, и ту не имајући никакве спреме, на којој би могли прећи такву реку, и не знајући пристаништа куда ће испловити, почеше улазити у њу заједно. И Господ подиже руку на њих да их уништи, и вода их потопи, а мало од њих се избави од такове љуте смрти, и у један час сви постадоше празни, и у тај дан погибоше све њихове мисли" (Данилов ученик). Скоро без неких већих окршаја Душан је успео да поврати Мачву, али Београд, Мачвански град и Голубац задржали су Угари. Иако су срамно побегли, Угари никако нису одустајали од даљих повремених упада, али ни Срби нису остајали дужни, па су чак прелазили Саву и упадали у Срем. Коме је било теже: Србима или Угарима, тешко је рећи. Ни једнима овај рат није донео много тога, осим мноштва разарања и крвавих сукоба. Србима је ситуацију додатно отежавало и то што је папа сматрао краља Душана за шизматика и непрестано позивао белосветски шљам у крсташки рат против Срба, нудећи за то опроштај грехова. Ипак, и поред свега, за дужи низ година стање је на граници било углавном

непромењено и акције неког већег значаја није било. Обе војске биле су сувише заузете на другим странама. Душан, као и његови претходници, није показивао пуно амбиција према северу, где су се налазили Угари, већ је све своје снаге усмеравао ка југу према областима где су владали Византијци. То је било сасвим у складу са оним што је још некада започео Стефан Немања, а његови наследници само наставили. Сама ситуација је свима њима давала много шансе за експанзију у том правцу, јер је Византија била све слабија. Европа тада није још била свесна опасности која јој се приближава из Мале Азије, али Византијци јесу. Од њихових многобројних поседа у Малој Азији једва да је нешто остало и то су били углавном утврђени градови са којима су се тешко одржавале везе. Ратна експедиција коју је током 1329. године предузео Андроник III и Јован Кантакузен завршила се поразом код Филокрене, па је захваљујући томе изгубљена Никеја (1331.), а нешто касније и Никомедија (1337.). Губитак ових градова сам по себи није била катастрофа, али он је донео нешто што ће ускоро да се осети. Турци су дошли на обале мора и сада их ништа више није спречавало да почну да прелазе у Европу, додуше испрва само у пљачкашке походе. Ипак, у Европи још увек се није осећала та слабост Византије, па она једно време ређа све саме успехе. Најпре је северни део Тесалије, све до каталанске границе (1336.), након смрти најмоћнијег тесалског великаша Мелисина (1333.), потпао под Византију. Освајање ове области у име Византије најпре је започео солунски намесник Мономах, а завршио га сам цар Андроник III. Након успелог освајања, по повратку из Тесалије, на Струмици у Радовишту цар Андроник III се изненада састао са Душаном. Састанак није био кратак, трајао је пуних седам дана, али о чему се разговарало остаје само да се претпоставља. Сигурно је да се ту нису решавала нека крупна питања па овај састанак и нема неку посебну политичку тежину. Само посредно ће овај састанак да касније одигра једну сасвим другачију улогу у другачијим условима, јер уз цара Андроника III био је и његов веома способан војсковођа Јован Кантакузен. Тада је дошао у додир са Душаном и његовом властелом, што ће он после да веома вешто искористи. Овај разговор и састанак са царем мало је охладио Душанове жеље за продором на југ, јер је било јасно да Византија и није баш толико слаба колико то можда на први поглед изгледа. Било је очигледно да сада није време за неку експанзију у том правцу и да се мора чекати боља прилика. Ми данас претпостављамо да је тада цар Андроник III упознао Душана са својим плановима да заузме Епир. Баш тада је умро њен владар, деспот Јован (1335.) и то тако што га је вероватно отровала његова жена Ана. Након тога, она је почела да влада у име свога малолетног сина Нићифора II, међутим како није имала довољно снаге за то, обратила се цару Андронику III и предложила да се Епир присаједини са Византијом. Током 1337. године ова идеја је изведена без икаквих сукоба. Душан је могао само да одобри ову Андроникову акцију, јер није могао сам ништа да учини. Тада се и сам Душан могао уверити да Византијци нису толико слаби и да Србија не би могла без великих напора да изврши експанзију у том правцу.

У то време и цар Андроник III и Душан имали су заједничких брига око Албанаца које су под својом влашћу имали и један и други. Тада је напуљски краљ Роберт (1335.) почео да обећава Албанским великашима помоћ уколико се побуне против својих дотадашњих господара. За такве њихове акције обећавао им је помоћ, како у новцу тако и у војсци. Изгледало је да Роберт то стварно и мисли, јер је ускоро почео слати и своје емисаре који су требали да припреме устанак који ће да букне у пролеће 1337. године. До краја је од свега испала једна усамљена побуна око Берата, Канине и Клисуре Ове области су спадале под власт византијског цара и оне су се побуниле док су области насељене Албанцима које је држао Душан остале мирне. Сам цар Андроник III није имао већих потешкоћа да скрши побуњенике, чије су се акције састојала више у пљачки околних насеља. Радило се планинским албанским племенима, која нису могла да заузимају утврђене градове, па су углавном палили и отимали по незаштићеним насељима. Додуше, ни акција цара Андроника III се није много разликовала. Он је овим племенима једноставно поотимао њихова стада и тако обештетио становнике у градовима чија су имања уништена. Тиме је ова побуна више примирена но што је стварно угушена, али то је било за тај моменат сасвим довољно. У то доба пада и побуна у Епиру, јер одмах након царевог одласка из ове области, избије побуна и Епирци покушају да се опет отцепе од Византије. Ишло се чак дотле да је и малолетни Нићифор II проглашен за владара у месту Арту, али када је цар Андроник III са својом војском поново дошао у Епир ова је побуна брзо и ефикасно скршена (1340.). То је било последње што је овај цар учинио јер је већ 15. јуна 1341. године и он умро. Сам Душан за сво ово време (1335-1340.) мирује и нема неких посебних активности, барем не према суседним земљама. У то доба он је по свему судећи пролазио кроз неку кризу у самој земљи која је изгледа узела толиког маха да је већ размишљао и о повлачењу. Било је доста разлога за кризу, како у самој држави тако и у Душановим породичним односима. Још током 1336. године Душан је размишљао о томе да се са својом женом краљицом Јеленом разиђе, јер и поред што су били у браку скоро осам година (брак је склопљен 1332. године) нису имали деце. Верујући да је за то она крива, почео је он да тражи погодну принцезу са којом би се оженио. Избор падне на Јелисавету, ћерку немачког краља Фридриха Лепог и синовицу аустријског војводе Отона. Када је изгледало да су ови преговори дошли до краја, о њима дочује сама Јелисавета и одлучно одбије да оде у Србију и да постане Душанова жена. Најпре није хтела да се уда за шизматика који је уз то већ ожењен, а с друге стране јако се бојала одласка у Србију сматрајући ову земљу варварском. Да се она стварно уплашила видело се по томе што ју је то толико погодило да се разболела и још ту јесен (1336.) и умрла. Ни Душанова жена, краљица Јелена, није била наивна, већ чувши да се живо ради на томе да се она удаљи са двора у корист неке нове принцезе која ће родити наследника, пожури да роди и крајем 1336. или почетком 1337. године она донесе на свет мушко дете којем дају име Урош. Под којим се околностима десило ово рађање и како да се деси баш у то време, остаје тајна, али углавном Душан о томе више није постављао

никаква питања. Тиме је Јелена осигурала свој опстанак и потрага за другим принцезама престаје. Породична криза је решена како – тако. Осим ове кризе, имао је Душан и других, које су биле кудикамо теже. Током 1340. године (или нешто раније) он се тешко разболео, а ова је болест (не зна се која) узела толиког маха да је изгледало да ће Душан и умрети. Баш тада то искористи војвода Хреља, један од најмоћнијих Душанових великаша, који је владао у Македонији и приступи Византијцима. За разлог овог издајства се не зна, али то је био у сваком случају веома крупан догађај због самог значаја војводе Хреље, али и области којом је он владао и коју је припојио Византији. Ово је била веома значајна област са три јака града, а међу њима најзначајнији је сигурно Струмица. Може се замислити каква је била реакција на двору када се за то чуло. Све то је на Душана јако утицало, јер је Хрељино издајство могло да значи само то да византијски цар Андроник III спрема удар на Србију. Душан не предузима никакве потезе који би довели до тога да се ове области поврате и да се Хреља казни, што многи оправдају његовом болешћу. Тешко да је само то било у питању. Не треба заборавити његову младост и услове под којима је дошао на престо што је значило и велику зависност од јаке властеле. Без њихове подршке он је био изгубљен, а Хрељин одлазак је могао само да буде најава да би га могле следити и остале велможе. Уз то, опасност од Византије није била мала, а Душанову малодушност је сигурно могло само да повећа ово Хрељино пребегавање, јер сада није било више снажног великаша који би примио на себе први удар из Византије. Стога и не изненађују изненадни Душанови преговори са Венецијом (јун 1340.), у којима он тражи од њих флоту за евентуални рат са Византијом. Оно што може да зачуди јесу услови које Душан нуди Венецији за њихове бродове. Он се нуди да Венецији помаже у њеним ратовима, не само на Балкану, већ и у Ломбардији, и то са 500 својих ратника које ће (чак!) он сам лично да предводи. Осим тога, он од Венеције тражи да обезбеди њему и његовој породици склониште уколико буде морао да бежи из Србије. Мора да је и саме Венецијанце ова понуда изненадила и стога су и били веома опрезни не одговарајући Душану ни одбијањем, али ни прихватањем. Стога је он морао да се задовољи само тиме да са својом породицом буде примљен међу грађане Венеције. Овакви потези Душанови изазивају и посебну пажњу. Очигледно је било да се око Србије стезао обруч. Са севера стоји Угарска, спремна свакога момента да са својом војском пређе Саву и да уз помоћ Босанаца удари на Србију. На југу Византија веома јача, освајајући Тесалију и Епир и сасвим је сигурно да је њен следећи плен Србија. Издаја војводе Хреље и његов прелазак у византијски табор може да значи само то да ће Византија ускоро да удари, а да сам војвода нема више поверења у Душана. Војвода, као искусан човек који је већ служио под три краља, може сасвим јасно да оцени ко је у овом односу снага јачи и његов прелазак из српског у византијски табор је сасвим индикативан. То мора да је и уплашило Душана. Осим тога, мора да је приметио и неке покрете међу властелом, па је и то био разлог да се осигура са сигурним прибежиштем у Венецији. У сваком случају ово време његове малодушности није трајало дуго, тачније до смрти Андроника III. То је био моменат који је Душан и чекао цело време, јер било је сасвим јасно да након цареве смрти долази период смутње у Византији који ће да ослободи Србију

не само опасности са те стране већ ће јој омогућити и територијалну експанзију, а самим тиме Душану дати прилику да као ратни вођа наметне своју вољу непокорној српској властели. Не може се отети утиску да је смрт Андроника III донела Душану много среће, чак толико да му је спасла и саму владавину у Србији. Колико је царева смрт значила византијску пропаст, толико је исто, ако не чак и у већој мери, она Србији донела невиђени успон који она никада више није поновила. Не може се порећи заслуга снажне и способне Душанове личности за наредни нагли успон Србије, али се мора приметити да је добрим делом, као уосталом и у свим другим великим подухватима, и сплет сретних околности одиграо велику улогу. Јер, претпоставимо да тога момента цар Андроник III није умро и да је несметано наставио своју владавину. Да ли би Душан своје армије усмерио ка Византији? Сигурно је да не би, јер ни до тада, чак и онда када је био у повољној ситуацији, сетимо се опсаде Солуна, он је избегавао директне сударе са византијском војском. Чак и током својих највећих успеха на тлу Византије није Душан имао директних битака, већ су се скоро сва освајања остваривала са опсадама градова и тврђава. Он је очигледно избегавао да има директних сукоба са царем Андроником и за цело време док је овај владао, Срби нису остваривали продор на југ. И сам цар Андроник се изгледа осећао надмоћним у односу на Душана, јер је освајања Епира и Тесалије извршио сасвим сам, без давања значајнијег удела Душану. Њихов састанак у Радовишту (1336.) је имао по свему судећи само ограничену сврху, која се састојала једино у томе да се Душан обавести о намераваном заузимању Епира од стране Византије. У комадању Епира и Тесалије није учествовала Србија, мада се не може рећи да Душан још онда није бацао похлепне погледе на те делове територије. Ако је тада цар само обавештавао Душана о намераваном заузимању Епира, то је тада Душан можда могао схватити и као омаловажавање јер је, ето, био само обавештен без икакве понуде да добије барем део тог колача. Што је још горе, он је могао само да посматра улазак Византијаца у Епир, не усуђујући се да им оспори та освајања, било речима било војно. Како ли је то само могло да утиче на саму Душанову сујету? То није могло да прође незапажено ни од стране његове властеле, која је била можда сујетнија и од самог Душана, али њој је могло увек бити много лакше у таквим случајевима. Њихов је излаз био у томе да једноставно пређу у службу јачег и издашнијег господара, што је можда имао на уму и сам Хреља онда када је превео своју област у Македонији под византијског цара и самим тиме изашао из Душанове власти замењујући је византијском. То је био вероватни знак и за остале великаше да размисле под којим господарем служе, те да сходно томе нешто и предузму. Управо стога Душаново обраћање Венецији где за себе и своју породицу тражи обезбеђење уточишта у случају да у Србији не може опстати, упућује на размишљање да је до неких комешања међу властелом тада ипак дошло. Узрок свега овога била је само и једино Византија, односно њен цар Андроник, који је успео да ову државу колико – толико уједини и начини је онолико јаком колико она већ дуго није била. Било би веома интересантно знати каква је била Душанова реакција на вест да је цар Андроник III умро, али и овако се то може углавном са великом тачношћу проценити. Он је тада могао само да осети велико

олакшање и то не само зато што ће престати притисак на јужне границе Србије. То је можда и мањи разлог. Оно што је било најбитније јесте да је Душан сву ону нагомилану снагу незадовољне властеле сада могао несметано да усмери ка југу, где је ова властела могла да нађе бојно поље и много територија за пљачку. Тиме ће се притисак на њега знатно смањити и Душан ће имати прилику да властели, као ратни командант, стане за врат.

37. Савез са Кантакузеном Сама ситуација у Византији након смрти цара Андроника (1341.) давала је Душану неслућене могућности за нова освајања. Цара Андроника III требало је да наследи његов син Јован V, који је тада имао тек девет година и сходно томе требало је одабрати регента који ће управљати државом до његовог пунолетства. На овај положај претендовао је Јован Кантакузен, који је и до тада био најближи царев, не само сарадник, већ и пријатељ, па је сходно томе очекивао да једноставно нико други осим њега не заслужује ту част. Ипак захваљујући сплеткама царице мајке, Ане Савојске и патријарха Јована Калекаса, ускоро се уверио у супротно. Она наиме никако није пристајала да се Кантакузену повери регенство и стога су почеле ускоро по Цариграду многобројне сплетке. За то време Душан је искористио неслогу у Византији и одмах након вести о смрти цара Андроника III са војском стигао под Солун. Расуло је било свеопште и њему није имао ко да се супротстави. Слично као и Душан поступе и Бугари, па њихов цар Јован Александар под претњом рата затражи од Византије да му предају претендента на Бугарски престо сина цара Михаила по имену Шишман. Истовремено побуни се поново Епир, а за њима и Албанија. Ни Турци нису губили време, већ са својим лађама почну да пљачкају обале Тракије. Ипак нити један од ових нападача није постизао неке веће успехе. Душан је стао под Солуном и ускоро склопио мир са изасланицима које послао Кантакузен (септембра 1341.). Бугари нису мрднули даље од Сливена и само су претили. Побуне у Епиру и Албанији, као и пљачке Турака по Тракији нису могле озбиљније да уздрмају Византију. Изгледало је да Кантакузен држи ствари у својим рукама, тим више што је војску којом је држао противнике на сигурној удаљености плаћао својим, а не државним новцем. Сходно томе могао је бити сигуран у њену верност и будућност му је изгледала ружичаста. Његов оптимизам је нарочито порастао онда када је Ахаја изразила спремност да призна суверенитет Византије, па се чинило да ће успети да прошири државне границе. Сам Кантакузен је мир који је постигао са Србијом сматрао тек тренутним стањем, које није било ни у ком случају погодно за Византију. Ту је веома приметљиво како Кантакузен нема неког посебног страха од Србије и отворено најављује освету. "Тада ће се власт Ромеја, као у старо доба, ширити од Пелопонеза до Византиона, и биће нам лако да и од Срба и других суседних варварских народа добијемо задовољење за све увреде које су нам тако дуго чинили" (Кантакузен). Треба се сетити да је Кантакузен дуги низ година био најближи сарадник цара Андроника III и ова његова изјава се не треба схватити као његово тренутно размишљање које му је могло пасти на памет тога момента. Било је то заједничко размишљање и њега и покојног цара Андроника III и сасвим је сигурно да би цар,

да је само дуже поживио, покушао да оствари то што је сада Кантакузен изјавио. Стога те његове претње јесу само наставак оне политике коју је цар све време свога владања покушавао да оствари. Веома смотрена Кантакузенова политика доживела је ипак на крају слом онда када је он напустио Цариград. То му је била животна грешка, а његови противници то искористе и прогласе га за узурпатора и издајника, присталице му побију и сруше му палату, а остала материјална добра развуку. Регенство задобије патријарх Јован док је Алексије Апокавк добио положај управитеља престонице и суседних градова и острва. Не могавши се вратити назад у Цариград, одлучи Кантакузен да се у трачкој тврђави Димотици прогласи за цара (21. октобар 1341.), а нешто касније (19. новембра 1341.) у Цариграду прогласе малолетног Јована V (имао тек пет година) за цара. Тиме је почео и грађански рат. Иако је Кантакузен стално истицао да се не бори против цара Јована V којег сматра легитимним владарем, већ да се бори против Апокавка који је прави узурпатор, мало ко му је и стварно веровао. У коликој мери је постао омрзнут видео је ускоро и он сам када се готово цела Тракија, где је боравио, дигла против њега. Ускоро је пао и Солун који је држао његов до тада верни присталица Теодор Синадин, и овај да би сачувао живот морао се чак и одрећи Кантакузена. Ову формулу, да би сачували живу главу, поновили су многи који су се до тада клели у Кантакузена. Почетком лета 1342. године Кантакузен буде приморан да бежи из Византије, а прибежиште проналази у Србији. Колики је његов пораз био види се из тога што је уз њега остало једва нешто око 2.000 присталица, већином плаћеника. Душан се веома мало мешао у ове окршаје, а његов покушај да заузме Воден завршио се очигледним неуспехом, јер је Апокавкова коњица стигла на време да потисне српску војску. Баш у доба Кантакузенове катастрофе и преласка у Србију, Душан се бавио својим породичним стварима, па га је долазак Кантакузенов затекао чак на бугарској граници (на Морави), док је пратио своју жену Јелену која је одлазила у посету своме брату, бугарском цару Јовану Александру. Он очигледно није сувише будно пратио ове догађаје, а последњи пораз код Водена, иако без посебног значаја, опомињао га је да је још увек боље држати се по страни. Долазак Кантакузена био је и за саме Србе прилично изненађење, јер њима сигурно није било непознато да је још недавно он њима претио са одмаздом. Ипак, дочекају га лепо, најпре у Просеку, где је Кантакузен најпре стигао. Овај град је био саграђен од камена и налазио се, добро утврђен, на стрмим и високим странама клисуре Вардара, а њиме је управљао византијски пребег Михаило. Они су се од раније добро познавали па га је овај одмах упутио код Јована Оливера, једног од најзначајнијих Душанових великаша који се тог момента налазио у Велесу. Јован Оливер је одмах схватио сав значај Кантакузеновог доласка и стога одлази да лично о томе обавести Душана, који је, како је већ наведено, био негде на Морави док је пратио жену у Бугарску. Кантакузену је саветовано да крене ка Скопљу, што је он и учинио. Очигледно да је Оливер био сасвим сигуран да ће Душан хтети да разговара са Кантакузеном и стога овога није оставио да чека у Просеку на евентуалан Душанов одговор, већ га је са великом дозом сигурности упутио ка Скопљу. Тиме су Кантакузену одмах дате наде у позитиван исход његових молби.

Ово би могло само да потврди размишљање да је тада Душан био у великој мери завистан од воље своје властеле те да је баш полазећи од тога Оливер и поступио онако како јесте. Он се уопште није питао да ли ће Душан прихватити разговор са Кантакузеном, штавише био је сигуран у то, јер овога иначе не би слао у Скопље. С друге стране, ни Кантакузен не би губио време путујући у Скопље да није био сигуран да ће успети Душана да придобије за своје планове, већ би у супротном потражио савезника на другој страни. Он одлази за Скопље сигуран да ће добити српску помоћ, а вероватно да га је и Оливер са неким својим поступком или чак речима у то сасвим уверио. Код српске властеле већ постоји незадовољство дотадашњом Душановом владавином, што јасно показује и Хрељино одметање, па овај Кантакузенов долазак пружа идеалну прилику српској властели да коначно покрене свога краља у нова освајања. Душан је одмах након што је чуо да је Кантакузен у Србији прекинуо свој пут и са краљицом Јеленом, која је одложила свој одлазак у Бугарску, кренуо њему у сусрет. Како је Кантакузен био цар (макар и самозвани) то му је Душан као таквом одавао и извесне почасти, па је сходно томе одмах одаслао Оливеровог брата Богдана као гласника. Осим што је требало Кантакузену да изручи Душанове поздраве, Богдан је вероватно имао и неки суптилнији политички задатак. Сасвим је сигурно да је Душан одмах схватио сав значај Кантакузеновог доласка у Србију и осетио да је то она права прилика да се коначно крене у освајања на југ. У сећању је био још увек онај продор у Византију који је Душан учинио уз помоћ византијског пребега Сиргијана, који је био веома успешан а био би сигурно далеко успешнији да није извршен атентат на њега. Одмах након Сиргијанове смрти све се заплело и освајања су стала, а сви каснији покушаји да се било шта отме од Византије (последњи покушај са Воденом) испали су јадни. Било је очигледно да је за успешан ток таквих акција потребна нека крупнија личност из Византије која ће омогућити српској армији успешно војевање. Када је са Сиргијаном, који јесте био крупна личност, било толико успеха колико би тек могло бити са Кантакузеном, који је био још крупнија политичка фигура у Византији. Осим тога, Кантакузен је био цар, истина узурпатор, али ипак цар који има много притајених присталица по целој Византији. Стога је вероватни задатак Богданов био да обавести Кантакузена да Душан прихвата његову посету и да је вољан да расправља са њим о будућим војним акцијама. То је требало да умири Кантакузена и да га задржи на српском двору да не би отишао на неки други, где би затражио исту такву помоћ. Оваквог савезника Душан је цело време до сада чекао и није га смео изгубити. Исто тако, Душан је јасно схватио да сада једноставно мора да покрене армије ка Византији и тиме задовољи властелу жељну нових освајања, јер би у супротном он у потпуности изгубио њихову подршку. Одлазак Хрељин је била довољна опомена. С друге стране, не треба мислити да је Кантакузен тек тако одабрао Душана и њему понудио (или од њега затражио) савезништво. Имао је он и друге околне дворове где се могао појавити са истоветном понудом, но он је одабрао баш Душана. Очигледно да се овом старом искусном ратнику и превејаном политичару Душан учинио довољно војнички јак, али и политички наиван да би се могао искористити за сопствене циљеве. Његове намере према Душану нису биле искрене, а он му је

требао само као моћно војно средство да помоћу њега оствари оно што није могао сам. Кантакузен је имао прилике да упозна Душана, као и његове војсковође, још у Радовишту 1336. године и још одатле је о њему могао стећи одређени утисак. Тада га је могао упоређивати са царем Андроником III, што Душану, који је био веома млад, сигурно није могло сувише ићи у корист. Од тада је прошло тек шест година, а Душан није имао посебних војних подухвата где би могао стећи искуство и војно знање. Могуће је да је и војвода Хреља, који је пребегао Византијцима, о Душану донео неке приче које су утицале на Кантакузена. У сваком случају ни у време када је Кантакузен дошао у Србију није се ни приближно могло мерити Душаново војно и политичко знање са оним које је он имао Кантакузен, али је Душан имао армију коју је Кантакузен намеравао да искористи. Душан стварно није имао сувише ратног искуства као војсковођа, мада му храброст нико није могао оспорити. Битка на Велбужду је довољно говорила да је он веома способан на бојном пољу и да се не плаши ратних окршаја, али ту битку није он замислио, већ његов отац Стефан Дечански. Других већих директних битака није било, а и сукоби са угарским краљем Карлом Робертом су се претворили у прогон Угара који су дивље бежали не прихватајући битке. Опсаде које је до тада Душан имао нису имале бог зна каквих успеха и све је то могло говорити Кантакузену да ће успети да се наметне Душану. Но, овај превејани политички преварант се овај пут љуто преварио. Сам дочек Кантакузена на Душановом двору био је веома свечан. Кантакузена је на капији, пре но што је ушао на двор, дочекала млађа српска властела и допратила га до пространог дворишта. Ту су га сачекале најугледније Душанове велможе, а онда му је и сам Душан изашао у сусрет. Током јула 1342. године почели су у Приштини преговори између Душана и Кантакузена, а сам њихов почетак није много обећавао. Душан се доста колебао, али под притиском 24 најмоћнијих српских велможа, који су присуствовали овим преговорима, на крају он попусти. Оно што је индикативно јесте да је највећи заговорник савеза са Кантакузеном био баш Јован Оливер, први Душанов велможа са којим је Кантакузен ступио у контакт онда када је прешао у Србију. С друге стране, ни остале велможе нису много у својој ратоборности одударале од Оливера, па је на неки начин Душан био фактички присиљен на овај савез. Остаје такође нејасна и улога краљице Јелене, Душанове жене, која је, барем судећи по Кантакузеновим списима, практично водила главну реч. Управо је она та која је била пресудна у Душановом пристанку на савез, јер је њен притисак био тај пред којим је он коначно попустио. Чудно је и то да је она уопште присуствовала овом саветовању, па је чак и иступила (уз Оливера) као један од говорника са српске стране. Заиста неуобичајена велика улога једне српске краљице. Тако нешто било је незамисливо за време Душанових претходника. Но, управо захваљујући њеном притиску Душан је, иако невољно, јер је сматрао да услови под којима се склапа савез нису повољни за Србију, на крају пристао. Ми данас знамо да ни један од преговарача није био искрен. Нити је Кантакузен мислио да Србима тек тако препушта освојене територије нити су Срби мислили да наивно ратују и гину за Кантакузенов рачун. Но и једни и други су сматрали да је најбитније да се ратни поход започне, а онда ће се на крају и међусобни рачуни лако изравнати, наравно на штету онога другога. Можда би се баш у томе могла и видети улога краљице

Јелене. Сам Душан никада није показивао бог зна колико велики политички талент (ту није имао много заједничког са Стефаном Првовенчаним или својим дедом Милутином) и његова реакција је можда могла отерати Кантакузена из Србије, а да би то спречила умешала се и краљица присиљавајући Душана да пристане на неке, по њему, неприхватљиве одредбе овог савезништва. Било је најбитније да се Кантакузен придобије и да се започну освајања, а да ли ће Кантакузен на крају нешто добити од тога колача треба да се остави за крај. Могуће да Душан није био спреман за овакав вид дипломатије, али је зато ту била краљица Јелена, па је она вешто попунила тај недостатак. Било како било, савез је био склопљен, а савезници су се договорили да свако задржи за себе оне територије које успе да освоји. Душан је најпре тражио да Србија добије све градове западно од Кавале (Христопоља) у којима би се након ратних дејстава већина становништва изјаснила за српску власт. Кантакузен дуго није хтео да пристане на ову одредбу (то је било баш оно место где су се преговори могли сломити), а када је напокон одлучио да је одобри добио је од Душана и додатни захтев по којем је морао оставити као таоца свога сина Манојла. Дакле то су били ти преговори будућих савезника који још нису извршили ни једно слово из обавеза склопљеног савеза, а већ се прибојавају један другога. Овај сусрет са Кантакузеном искористи Душан да се коначно расправи и питање његовог великаша Хреље који се од њега одметнуо прелазећи на страну цара Андроника III. Након Андроникове смрти Хреља је постао Кантакузенов поданик и коначно, на крају, прелази на страну тадашње цариградске владе. Тачније речено, овај великаш успео је да промени до сада неколико господара, а између осталог издао је и Душана и Кантакузена. Осећајући шта се спрема успео је да поново одобровољи Душана и да му овај опрости издајство (лето 1342), али то је морао да плати тако што је требало да препусти град Мелник. У суштини, о овоме је Душан само обавестио Кантакузена, формално од њега тражећи пристанак, што је овај немајући куд и учинио. Но, Хреља ипак није провео мирно своје последње дане. Убрзо након тога, вероватно због сталних Душанових пребацивања или чак и претњи повукао се у Филски манастир, где је крајем 1342. године у дубокој старости под именом монах Харитон и умро. На мраморној плочи његовог гроба стоји кратко записано "Гроб те садржи сада умртвљена, ћесару, који јуче с нама говораше. Ово гледајући усрдно мислите о ономе који лежи; толико велик би..., у таквом утесни се малом робу". Одмах након његове смрти Душан са војском уђе у његове територије и заузме их. Почетак заједничких акција је био у јесен 1342. године, а циљ је био град Сер. Вођа ове акције је био сам Кантакузен, али уз њега су били и српски великаши Јован Оливер и војвода Вратко. Већ сама прва акција је показала какви су заправо односи између савезника. Војска која је опсела Сер била је скоро искључиво састављена од Срба, а као командант им је био постављен Кантакузен. Међутим, то је било тек привидно, јер он над њима није имао скоро никакву власт, а да му Душан није веровао видело се и по томе што су уз Кантакузена стално били Вратко и Оливер. С друге стране, недисциплина је у војсци узела великог маха. Уместо да се изврши

права опсада Сера по свим правилима војне вештине, она се до краја претворила у праву правцату катастрофу. Видећи да град неће да се преда војници су почели да се напијају младим вином и ускоро је, као реакција, дошла дизентерија од које је помрло око 1500 војника. Тај догађај проузроковао је више последица. Најпре свађу између Грка и Срба, при чему су Грци пребацивали Србима због неозбиљности и недисциплине. Након тога дошло је и до разлаза међу самим Грцима када је већина Кантакузенових присталица одлучила да га остави тако да је он на крају остао са једва 500 људи. Због одласка великог броја Грка и због харања дизентерије убрзо се одустало од опсаде Сера. Душан је за то време своје акције окренуо на другу страну, према Албанији. Лако је успео да освоји град Воден, али не борбом већ митом. Узимајући у обзир и територије које је Душан узео од Хреље (Струмица, Мелник) тај јесењи поход године 1342. се показао као доста добар. Када је и Тесалија ускоро без борбе пришла Кантакузену (дао је на управу рођаку Јовану Анђелу) изгледало је да овом савезу иду бољи дани. Након свега зима прекине војна дејства, па се Душан и Кантакузен повуку на зимовање. Међутим, ово ненадано јачање Кантакузена изазове и друге последице. Када је дошао у Србију осим 2.000 присталица које је довео са собом он није имао ничег опипљивијег, па је једини његов улог у овој игри са Душаном био сам његов углед. Дакле, он у савезништво са Душаном није имао шта друго унети осим својих веза у Византији. То су и Срби тако схватили и себе су третирали као главни ослонац овог савеза, што су у суштини и били, док им је Кантакузен само обезбеђивао лакши продор у Византију. То је аутоматски доводило до тога да је Кантакузен ипак морао бити смотренији у односу на Србе. Сасвим је сигурно да поносном Византијцу, који је до тога момента сматрао Србе варварима са којима је имао намеру да се обрачуна, ово понижавање није падало нимало лако. Иако га је Душан дочекао са свим почастима и пажњом није се могло сакрити да у Кантакузену види само средство за лакши продор у Византију, а и сам Кантакузен тешко да је могао сакрити своја права осећања према Србима. Након освајања царског престола у Византији дошло би до њиховог вероватног разлаза, јер тешко да је Кантакузен искрено мислио Душану препустити оне византијске територије које Срби освоје. Овај савез за Кантакузена је био само нужно зло, које му више није требало када му се Тесалија приклонила и када га је признала за византијског цара. Сада је имао јаку базу за даље нападе на територије које је контролисао Цариград, док су му Срби постали сметња. Исто тако ни Душану ово савезништво није лако падало. С једне стране Кантакузенова амбиција је кочила Душанове планове, јер није Србима дозвољавала ширину акције. Наиме, Душан је био више окренут ка територијама које су се налазиле у Албанији и он је своја прва освајања усмерио баш у том правцу. То Кантакузену није могло бити право, јер је његов циљ био царски престо у Цариграду, док су акције Срба ишле у сасвим другом правцу. С друге стране, ни сам цар Јован и његова мати (стварна владарка) Ана Савојска нису седели скрштених руку већ су радили свим средствима да смрсе Кантакузену конце. Стога су сви њихови покушаји, будући да су били војно немоћни, били уперени на то да се разбије овај савез. У том правцу било је једно посланство у Србији још док је

Кантакузен узалудно опседао Сер (1342.) и оно је Душану нудило све градове западно од Христопоља (изузев Солуна) за Кантакузенову главу. Ово је била веома примамљива понуда за Србе, јер је то баш било оно што је Душан тражио од Кантакузена на преговорима у Приштини, а на шта овај није пристао. Но, Душан је ипак био човек од речи и није желео да раскине савез. Касније је и сам Апокавк покушао да дође у додир са Душаном и у том смислу се својим бродовима пробио до ушћа Струме, но из неког разлога до састанка није дошло. Иако није прихватао понуде из Цариграда не значи да Душан о њима није размишљао и о томе са својим велможама расправљао. Коначно, то и није била никаква тајна јер се и сам Цариград потрудио да добро разгласи ове преговоре, вероватно преувеличавајући ствари. То је било сасвим довољно да се у Кантакузена увуче неповерење када је чуо за Цариградске понуде Душану. Ако се зађе у психологију овог византијског политичара сасвим је јасно какав се страх у њега тада могао увући. Он је био сасвим свестан да је његов савез са Душаном инспирисан обостраним користима, чак више српским него његовим. Он је успео да придобије Душана тиме што му је обећао или тачније речено продао делове византијске територије за извесне услуге. Дакле, у питању је била чиста трговина. Сада се одједном појављује његов љути противник из Цариграда и нуди Душану баш оно што је он и тражио. Са овом понудом из Цариграда Душану се указује прилика да много лакше дође до оних територија до којих му је стало и које му је Кантакузен на помало мутан начин обећао. Не треба се заваравати, Кантакузен је био смутљивац првог реда и он би сигурно из прве прихватио понуду из Цариграда да је био на Душановом месту. Стога је сасвим оправдано, са своје тачке гледишта, очекивао да то и Душан учини. Међутим овде су се сударила два различита начина схватање политике и дате речи. Једноставно, Душан није желео да погази дату реч и остао је веран Кантакузену. Међутим, неповерење се ипак увукло међу савезнике.

38. Велика освајања У пролеће 1343. године рат иде даље. Душан наставља свој продор у Албанију и узима Кроју, главни град средње Албаније. За то време Кантакузен поново удари са српским одредима на Сер. Међутим и овај пут опсада се води млитаво, а српски војници одбијају послушност Кантакузену. Да он није имао над њима никакве власти види се и из тога да их једноставно није могао за било какву непослушност казнити. Сам Сер није имао никакве намере да се преда, не толико због мржње према Србима, колико према Кантакузену чијег су посланика који им је понудио предају једноставно растргли и комаде његовог тела обесили по градским зидинама. Опсада која је лоше ишла, непослушна српска властела која не жели да слуша његове команде, тајни Душанови преговори са Цариградом где ови отворено траже од Душана његову главу, све је то утицало на то да се Кантакузен почео осећати у српском логору веома несигурно. Преломну улогу је одиграло је једно посланство под вођством Марина Венијерија (лето 1343.), које је дошло из Венеције код Душана. Ово је посланство било ангажовано од стране Цариграда и само је поновило стару цариградску понуду Душану за Кантакузенову главу. Кантакузен је већ дотада, што због неуспеха под Сером, што због сталног страха да га Душан не изручи Цариграду, погубио живце и стога је напустио српску војску.

Додуше, у том моменту он је и те како имао разлога да се прибојава Душана, јер му је током априла те године (1343.) на превару узео град Бер. Тај град се требао предати Душану, јер је он већ успео да подмити његове команданте, али у град је ушао Кантакузен и ставио га под своју контролу. Сходно њиховом договору свакоме од њих требао је припасти онај град који сваки од њих освоји. У својим списима Кантакузен се хвали да је ту Душана тешко преварио, јер је овај град заузео са немачким најамницима које је добио од саме краљице Јелене, Душанове жене. Може се замислити како је била јаросна Душанова реакција када је за све ово чуо. Нешто касније стигло је и горе наведено посланство из Венеције и није искључено да га Душан не би бацио у ланце и предао Цариграду. У сваком случају ово савезништво престало је да делује онда када је Кантакузен на превару узео Бер (април 1343.), а формално од средине лета 1343. када су Венецијанци стигли Душану. Ипак, Душан је покушао да се некако споразуме са Кантакузеном и стога га је позвао на преговоре, но овај то одбије. Колико су Душанови позиви били искрени, остаје ствар процене, а неодазивање Кантакузена може само да наведе на мисао да му је овде спремана клопка и да се Кантакузен баш тога бојао. Било како било, од овог момента Душан се више није осећао обавезан према Кантакузену и на наговор посланства из Венеције ускоро ступи у преговоре са Цариградом. Одмах је закључен споразум Душана, са једне стране, и Ане Савојске и Алексија Апокавка, са друге стране. То је био сада нови савез који је био окренут против Кантакузена. Да би савез био чвршћи уговорена је и женидба Душановог сина Уроша са сестром византијског цара Јована V Палеолога. На крају не може се отети утиску да је Венецијанско посланство обавило добар посао јер не само да је успело да разбије савез Душана и Кантакузена већ је до краја превело и Душана у табор Кантакузенових противника. Ту би се могло приметити да је стари лисац Кантакузен изгледа правилно проценио да му Душан више није наклоњен и да би га на крају можда могао и изручити Цариграду. Стога његово бекство из српског логора и касније неодазивање на Душанове позиве на преговоре изгледа да је било оправдано. Додуше, за овај раскид са Душаном велике кривице сноси и сам Кантакузен, мада без кривице није ни Душан. Но, расправе о кривици далеко би одвеле, јер тај савез од самог почетка није био искрен ни са једне стране и стога никакво чудо што је доживео овакав крај. Но, сада догађаји узимају један катастрофални ток, како за Византију тако добрим делом и за Србију, а онда и за Европу. Та катастрофа се звала Турци. Баш овај грађански рат у Византији довео је Турке у Европу, Византију до пропасти, а Србију до врхунца њене моћи. Међутим ту су били створени и сви предуслови који ће довести Србију до пропасти. Кантакузен није у моменту раскида са Душаном имао довољно самосталне снаге да се обрачуна са Цариградом, док му је са друге стране и Душан постао веома опасан непријатељ. Зато су му требали нови савезници, но како их у Европи није могао наћи његов поглед се окрене ка Малој Азији, па се обратио за помоћ селџучком емиру Умуру, тада најјачем турском великашу у Малој Азији. Њих двојица су били стари познаници, па чак и пријатељи. Умур је и до тада узимао учешћа у овом рату и то крајем 1242. године,

када је спашавао Кантакузенову жену из, од Бугара опкољене, Димотике. Након тога Кантакузен је дошао код Душана, а Турци се повлаче у Малу Азију. Дакле, до тог момента њихова улога је била тек епизодна, а Кантакузен их више није тражио, јер је очекивао да ће помоћу Душана остварити своје намере. Но, сада се ситуација потпуно изменила и Кантакузен буде приморан да се поново обрати Селџучком емиру, Умуру који опет спремно прихвати овај позив. Сама акција коју је замислио Кантакузен, а Турци требало да је изврше, била је веома смела, али за Турке и примамљива. Циљ је био богати Солун, после Цариграда највећи и најбогатији град у царству. Лично Умур је довео прилично велику флоту турских чамаца на ушће Вардара са намером да се нападне Солун. Но, овај добро утврђени град нису могле лако заузети ни уређеније и организованије армије, па је овој турској руљи то било потпуно немогуће. Та војска коју је довео Умур, могла би се прије назвати пљачкашком хордом (као и све турске армије које су учествовале у овом рату) коју осим пљачке ништа друго није интересовало. Они нити су знали, нити су хтели да врше правилну опсаду града, већ су радије лутали околином, тражећи сигурну пљачку. Како није било могуће освојити Солун, а већ се појавило и незадовољство међу Турцима јер пљачке није било, а крсташи су напали њихове домове у Малој Азији, то је Умур одлучио да се врати. Стога се они поново укрцају у своје бродове, међутим код Палене, западног полуострва Халкидике, дочека их уједињена хришћанска флота коју су сачињавали Венецијанци, витезови са Родоса и кипарски краљ, па их разбије и бродове им попали. Један одред Турака тако остане у Европи не могући да се врати у Малу Азију. Једини пут им је преостао преко Тракије па да се онда избије на обале Хелеспонта одакле се могло отпутовати за Малу Азију. Овај догађај пада негде у почетак пролећа 1344. године. За све то време Душан се марљиво припремао за наставак својих освајања по Албанији и Македонији, овај пут не као савезник Кантакузенов, већ као његов противник. Вест о уништењу турске флоте затекла га је у логору код места Зихне. Ту је он и дочуо да турски одред од око 300 (или 3000 ?) људи покушава да се дочепа Тракије и да ће проћи баш туда. Зато пошаље свога војсковођу Прељуба са једним одредом тешко опремљених оклопника – коњаника који је требало да уништи преостале Турке. Ово је требало да буде лак задатак. Но, шта се десило. Између Солуна и Сера током маја 1344. године, код Стефанијане, успе Прељуб да пресече Турцима пут и да их натера на врх једног брда. Како се тешко опремљени коњи нису могли са оклопницима попети на ово брдо, то Прељуб наивно нареди оклопницима да сјашу и да се пешице попну за Турцима, док су коњи требало да остану у подножју брда. Изгледало је да Турцима нема спаса, јер су били само лако наоружани и без оклопа. Српским коњаницима је требало времена да сјашу са коња и да отпочну претрагу брда, за то време Турци су били посакривани по густом растињу којим је брдо било обрасло и само су чекали да то Прељуб нареди. Док су се српски оклопници полако и са напором пењали на ово брдо они се низ страну тог брда, пошто су били без оклопа, брзо сјуре и дочепају српских коња које је чувала слаба стража. Док су се Срби досетили о чему се ради Турци побију оне оклопнике који су их покушали спречити и на коњима побегну. Даљњи пут до Кантакузена им је био лак и нико их више није могао зауставити.

Ово је био први судар српских и турских војника и завршио је овом турском победом. Тај судар није много значио за каснији ток овог грађанског рата и стога не представља ништа више до ли успутну епизоду у овом ратовању. Нити је он Србима био неки посебан пораз нити Турцима нека велика победа, али био је веома индикативан за касније сударе српских и турских војника. И тада су (као и касније на Марици) Срби били у апсолутној предности над Турцима, како у броју тако и по наоружању, међутим баш та предност је изгледа довела до тога да се Турци схвате олако и да им се допусти да се на тако лак начин извуку. Једноставно, Прељуб није успео да искористи предност своје оклопљене коњице којој лако наоружани Турци нису могли ништа, већ је крајње наивно своје коњанике претворио у најобичнију пешадију која мора под теретом оклопа да се пење уз стрмо брдо. Турци су били савршено свесни свог подређеног положаја и своје слабости – лако наоружани, без оклопа, без коња, али су успели да то претворе у одлучујућу предност. Ово није била бољка само српске војске, то ће се касније редовно понављати у биткама хришћанских и турских војника, када тешко оклопљени витезови потцењујући лако опремљене Турке бахато улећу у окршаје и губе битке које су морали добити (Никопољска битка, затим Косовска – не кнеза Лазара већ она коју је водио Јањош Хуњади, итд.). Чинило се као да Европа не може да се навикне на турски начин ратовања, управо супротно Турцима, којима није требало много да открију где су надмени Европљани јаки, а где им је слабост. У даљем току овога грађанскога рата Душан сада ратује сасвим за свој рачун, па му је то добрим делом омогућило и ширину акције. Баш зато даљи ток овог рата доноси му све саме успехе па је тако ускоро пала Валона, Берат, Канина (све у Албанији), па онда Костур, Драма, Филипи и Хризопољ (све у Македонији). Међутим, Солун остаје неосвојив, као и Сер, који је био најважнији град на овом путу ка Солуну. Како Солун нису могли узети, то су се Душанови војници бавили углавном пљачком, мислећи да ће тако Солуњане натерати да се предају. "Пошто није могао заузети Солун, пустошио је непрестано његово подручје да би га бар на овај начин присилио на покорност" (Орбин). За то време и војна срећа Кантакузенова била је све већа. Видећи да би се он ускоро могао појавити и пред Цариградом, царица Ана и Апокавк се обрате за помоћ Орхану, вођи османлијских Турака, иначе највећим противницима Умурових Селџучких Турака, који су ратовали на страни Кантакузена. Вероватно су очекивали да ће ове две смртно завађене војске искрварити у међусобним обрачунима и помало наивно желели да њихове међусобне сукобе изратује неко други. То је можда могло бити могуће док је Византија била моћна и када је рекама злата умела да завади варварска племена међу собом, скрећући тако њихове најезде од Византије. Но, то су била давно прошла времена, када је Византија имала и новца и војске, али и спретну дипломатију, и коначно, то су биле ситуације када се Византија борила за своје границе. Ово сада је било већ нешто друго. То је била најобичнија борба за власт, грађански рат који је раздирао Византију, а то су увек ситуације када плаћеничке трупе не ратују на туђој територији и када не пљачкају туђе поданике и туђе земље. Сада су плаћеници били у Византији и уништавали су њене поданике и њена богатства, а те плаћенике су доводили управо они. У свој

својој залуђености борбом за власт царица Ана и Апокавк нису имали границу. Да би придобили Орхана они су му не само обећали гомилу новца и злата, већ су му допуштали да све хришћанске заробљенике које ови похватају у борби са Кантакузеном могу слободно продавати, па му чак за то дају и тржницу у Цариграду. Орхан је послао око 10.000 својих најгорих разбојника који су са највећим свечаностима и чашћу дочекани у Цариграду. Каква је то морала бити слика. Богати славни Цариград препун прекрасних споменика, богатих библиотека, дочекује свечано дивље Турке који на својим малим чупавим коњима јашу кроз овај град и осматрају сва она силна богатства која само чекају да буду узета. Никада Цариград није видео веће срамоте но што је видео тај дан. Како се могла осећати царица Ана или Апокавк, толико поносни на своје племенито порекло и културу, када су морали да у својој близини трпе ове дивљаке. Не треба се заваравати, нису то биле оне величанствене и моћне војске које ће касније да воде Мехмед II Освајач или Сулејман Величанствени. То је био најобичнији шљам који је Орхан могао да сакупи, али тим опаснији. Већина тих дивљака није била бог зна ни како наоружана, тек понеки од њих је имао штит, а место мача доста њих је носило воловску жилу, место бојне секире користили су магарећу чељуст. Ето, од таквих се очекивало да спашавају Византију као последњи остатак Светог Римског Царства. Већ дегенерисани византијски политичари очигледно да нису могли да схвате да је Западно Римско Царство и пропало онога момента када се препустило оваквим дивљацима и када су римски цареви, као да су деца, очекивали да ће неко уместо њих чувати римске границе. Зар није било много лакше и много исплативије за ове дивљаке да опљачкају незаштићену Византију, него да се упуштају у неизвесне борбе са Србима или неким другим византијским противницима. Турске вође су вероватно са својим примитивним, али веома бистрим умом то схватили. Никада они нису ни имали намеру да проливају своју крв за ограничену царицу Ану и потпуно исквареног Апокавка или подмуклог Кантакузена. Било им је важно само да се дочепају европског тла, а Византија и њена неограничена глупост су им у томе помогли. Сада су одједном добили широко отворену капију за сва могућа зверства која ће ускоро починити и чиме ће у наредним вековима скоро упропастити Европу. Недуго по свечаном дочеку у Цариграду они крену у акцију, али не војну, већ пљачкашку, па су почели да пљачкају све, не питајући да ли су то поданици царице Ане или Кантакузенови. Да срамота буде још већа већину тог невиног робља они су продавали по Цариграду. Сами Цариграђани су добар део тог робља откупљивали, не само из самилости (то су били већ ређи случајеви), већ из користи јер им је то била идеална прилика да накупују јефтино робље. Ми данас тешко да можемо и замислити те сцене где Турци по хришћанском Цариграду вуку ишибане и у ланце оковане јаднике, који су хришћани, који су Грци и да то хришћански и грчки Цариград сасвим мирно гледа. Након тога, да се тај исти хришћански и грчки Цариград слије на тржницу робова и да се између себе свађа и надмеће око цене тих јадника које су Турци продавали. Византија је сопствене поданике продавала посредством Турака својим поданицима. Наравно и за ово нико није могао Турке окривљавати, јер су им царица Ана и Апокавк то уговором

изричито допустили. Што је још интересантније, али и поразније веома мало их је схватало целокупну тако поразну ситуацију. С друге стране, Кантакузен није то све мирно посматрао, али није ни мислио да то спречи. Њему се није мотало по глави како да Орхана војнички разбије и истреби ту пљачкашку банду, већ како да га привуче на своју страну. Хришћанска срамота се тако настављала, јер Кантакузен позове Орхана и понуди му савез. Истовремено му дозвољава да и даље хвата и продаје хришћанско робље, али овај пут (ту га савест сигурно није прогонила) присталице царице Ане и Апокавка (као да су Турци о томе водили рачуна и до тада). Као врхунац понижења понуди му ни мање ни више већ своју ћерку, млађану Теодору за жену. Једна византијска принцеза рођена у пурпуру одлази већ остарелом дивљем Орхану у Малу Азију да му попуни харем. По принцезу Орхан је послао тридесет бродова и мноштво коњаника. Дан пред одлазак несретне принцезе, приређено је, по обичају, њено приказивање народу. Ипак, ни то није било све. Видећи да ће изгубити Орхана, царица Ана и Апокавк се сада за помоћ поново обраћају у Малу Азију и то још једном разбојнику попут Орхана, неком Сарукхану који је владао у северозападном делу Мале Азије.

39. Цар Душан Док су Византијци тако сплеткарили између себе и једни другима преотимали савезнике, успут све више уништавајући земљу, Душан је успео 25. септембра 1345. године да коначно заузме тврди град Сер. Пад овог града спада свакако у најкрупније догађаје овог грађанског рата, барем што се тиче српске стране. Наиме, заузећем Сера, Душан је ставио под своју контролу целу југоисточну Македонију, све до кланаца источно од града Христопоља. "Заузео је, наиме, све покрајине и градове који су јој припадали све до Солуна, а посебно Верију, Серез, Охрид, Костур, Трикалу, Јањину, Канину, Београд и дуга места све до Негропонта" (Мавро Орбин).Ту је спадало и целокупно Халкидичко полуострво, где се налазила и Света Гора. Оно што је тога момента било веома важно било је то да су сви монаси Свете Горе признали Душана за свога владара и спомињали су га у својим богослужењима као таквог (додуше, још увек су византијског цара спомињали првог па тек онда Душана). За узврат, Душан им је признао све њихове дотадашње привилегије и поседе које су уживали, а није пропустио да их обдари новим поклонима и привилегијама. Ово је био веома битан политички успех Душанов, јер Света Гора је била центар православља и са њима се није могло силом, док је сама њихова подршка значила веома много. С друге стране, за Душанове наредне планове ова подршка из Свете Горе није била само потребна, већ и неопходна. Овај веома успешан Душанов политички потез осигурао је његов логотет Хрс, који је успешно привео преговоре са светогорским протатом и са њима о томе склопио уговор (новембра 1345.). Ови успеси су јако утицали на Душана и његову свест о сопственој важности и снази. Тада је и почео да отворено исказује своју идеју о освајању целокупног византијског царства потписујући се на једној повељи за манастир Св. Јована Крститеља на Гори Меникејској као "краљ Србије и Романије", док у једном много

важнијем писму млетачком дужду као "господар скоро целога царства Романије". Ту се веома јасно оцртавају његове будуће жеље, али и будући политички правац. До тог момента он је о томе можда и размишљао, али није своје жеље и отворено показивао тако да је тешко рећи да ли је та идеја о заузимању целога византијског царства баш његова или му је набачена са стране, од оних који су га окруживали. Узимајући у обзир то да је властела била та која је, у време Кантакузеновог доласка у Србију, била та која је на Душана вршила притисак за нова освајања, не би било чудно да је и идеја о освајању Византије била баш њихова. Као и онда, можда је и сада Душан био тај који је само следио њихова стремљења, мада је тешко веровати да је и он сам могао имати нешто против. То би значило да су се жеље српске властеле и њиховог владаоца сада поклопиле. Заправо, сва ова освајања византијских територија нису утицала само на Душана, већ можда још и више на његову околину. Освајајући богате византијске градове са неочекиваном лакоћом, велможе су могле веома лако да дођу до уверења да и остатак расклимане Византије само чека да буде заузет, поготово Цариград. Да је то тако, потврђивали су и догађаји који су се дешавали. Током 1345. године успео је Кантакузен да овлада целом Тракијом, а страна цара Јована V доживела је тежак ударац када је 11. јуна 1345. године убијен њихов најзначајнији човек, Апокавк. Савезник цариградске владе, Орхан је већ прешао на страну Кантакузена, док је други могући савезник Цариграђана, Сарукхан, захваљујући Умуровим сплеткама, прешао такође Кантакузену. Након тога било је јасно да ће Кантакузен бити победник у овом грађанском рату. Изгледало је да Цариград представља лак плен, јер у њему није било ни једне иоле озбиљније снаге, која би га могла успешно бранити. Сам Душан се тада одлучио на један веома смели потез, па се крајем 1345. године у Серу прогласи за цара. Крунисање је требало бити обављено нешто касније, а то међувреме је требало искористити да се о томе обавесте страни дворови и да се придобије њихова подршка. Најпре је упућено посланство у Венецију, које је требало да Републику обавести о Душановој намери да се крунише за цара, али и да придобије њихову подршку за даље освајање Византије. Пошто су даљи Душанови планови били везани за освајање Цариграда, то му је за освајање овога града била потребна и подршка флоте. Србије није имала бродове и стога је морала наћи неког савезника који их има. То је била Венеција. Стога им је Душан понудио савез за освајање остатака византијског царства, па би по томе Венеција напала Цариград са мора, а Душан са копна. Лукави Венецијанци су у то доба ратовали са Угарском, па им је флота требала ради тога рата, а с друге стране имали су већ уговор о ненападању са Византијом, те им је то био изговор да не пристану на савез са Душаном. У суштини више им је одговарала таква слаба Византија, од које се могу добити богате трговачке повластице, него што би им одговарало јако Душаново царство са којим би већ било теже преговарати. Ипак, срдачно му честитају на титули цара, што је требало да значи да се његовом крунисању не опиру. Тако је ова мисија имала тек делимични успех, но у том моменту о томе се није много размишљало.

За планирано крунисање постојао је још један проблем, можда формалне природе, али у то доба веома битан. Цара је, наиме, морао крунисати патријарх, а српска црква је у то доба била архиепископија и на челу је цркве био архиепископ. Било је сасвим јасно да Душана неће хтети крунисати ни цариградски патријарх, а о римском папи се вероватно није ни размишљало, док с друге стране није се могло размишљати ни о бугарском патријарху, иако је Бугарска подржавала Душанову жељу за царском круном. С друге стране, ни Душан није желео да га крунише било који патријарх осим оног који је српски. Према томе могло се урадити само једно и то да се српска архиепископија уздигне на степен патријаршије, а српски архиепископ на звање патријарха. Тада би српски патријарх могао да крунише Душана, па би се и та сметња отклонила. Бугарска патријаршија, охридска архиепископија и српска архиепископија се нису противили и током (вероватно) априла 1346. године буде извршен овај чин, а за првог српског патријарха буде проглашен дотадањи архиепископ Јоаникије. "И када је пребивао у дому Спасову, овај цар Стефан венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградскога патријарха, као што приличи, но заиска благослов бешчино од патријарха трновскога и од архиепископа охридскога и са српским сабором, тако се зацари и постави патријарха, како не приличи" (Данилов ученик). Било је много дискусија о томе да ли је требао пристанак Бугарске патријаршије и охридске архиепископије за овај чин, те да ли је Душан имао канонску подлогу да архиепископију прогласи за патријаршију. Преовлађује мишљење да по црквеном праву подизање српске архиепископије на ранг српске патријаршије није ни по чему повредио те прописе, те да Душан није ничим изашао из њиховог оквира. Што се тиче добијања дозвола од патријаршија (бугарске или цариградске) или архиепископије (охридске), она по свему судећи није ни тражена, јер по канонском праву није ни била потребна. Разлози су сувише замршени и захтевају много простора, а за даљњи ток ове приче су сасвим небитни, па ћемо их прескочити. И сама личност првог српског патријарха Јоаникија је доста интересантна. Он је био претходно логотет на двору краља Душана, што значи да је био световна личност. Његова дужност се састојала у томе што је био главни Душанов администратор. То је све што се о њему зна пре но што се појавио као српски архиепископ. Ко су му родитељи, крштено име или било шта о његовом претходном животу остаје тајна. Одједном се он појављује дана 3. јануара 1338. године као архиепископ српске православне цркве, а при његовом именовању очигледно да је Душан одиграо главну улогу. "После престављења господина архиепископа кир Данила, господин краљ Стефан постави свога логотета на престолу светога Саве, и остаде у архијерејству осам година" (Данилов ученик). Дакле, равно након осам година (1346.) буде и Јоаникије уздигнут на ранг патријарха. "Када је тада господин краљ Стефан у то време заузео многе земље и градове грчке, венча се на царство у граду Скопљу и постави архиепископа кир Јоаникија за патријарха" (Данилов ученик). Други чин који се састојао у проглашењу Српске архиепископије у ранг патријаршије требао се обавити на државном сабору, када буде извршено и

крунисање Душана за цара. Сада више није било никаквих сметњи, па је 16. априла 1346. године у Скопљу на државном сабору најпре српска архиепископија проглашена за патријаршију, а онда је српски патријарх уз садејство бугарског патријарха Симеона и охридског архиепископа Николе и свих српских епископа, окрунио Душан царском круном. Само крунисање је било веома свечано, уз присуство већ споменутих црквених личности које су извршиле крунисање и многобројних представника великих манастира из Свете Горе (ипак не свих). Било је ту и посланство из Дубровника, као и сва иоле важнија властела велике Душанове државе. Истовремено када је он крунисан са цара "Христа Бога благоверни цар", и његова жена Јелена је крунисана за царицу "благоверна и христољубива царица царства и августа", а њихов син Урош (имао тек девет година) за краља "свих српских и поморских земаља". Неколико година касније у повељи манастиру Архиљевици (1354.) Душан царицу Јелену назива "благочестивом и христољубивом, превисоком августом благоверном царицом госпођом Јеленом, царицом мога царства,...", док сина Уроша назива "богодарованим и многовољеним нашим сином краљем Урошем,..". Ево како то крунисање описује Орбин. "Зато 1340. године, занесен толиким победама, одлучи да узме титулу цара. Позва, дакле, на сабор патријарха, епископе, опате, свештенике и црнорисце свога краљевства и сву властелу и великаше своје земље, те уз суделовање још трију дубровачких поклисара, и то Ђурђа Геталдића, Марина Бунића и Стјепана Гучетића, које су Дубровчани били послали с много дарова, уз пуно одобравање свију, круниса се за цара. Име краља додели своме сину Урошу, мада је у то време био врло млад". Овде Орбин греши утолико што као годину крунисања узима 1340. уместо 1346. Након крунисања за цара Душан је одлучио да и остале дворске титуле које су карактерисале византијски двор употреби и у Србији. Стога уведе титуле деспота (његов полубрат Симеон-Синиша, брат царице Јелене Јован Асен, Јован Оливер и Иваниш), титуле севастократора ( Дејан, Бранко Младеновић) титуле кесара (Гргур Голубић, Прељуб, Војихна). Ове титуле додељене су само царским рођацима, како Душановим, тако и Јелениним. У сваком случају ове личности биле су тада "господа српска", како су их називали, желећи да истакну њихов значај у односу на осталу властелу. Било је на двору још византијских титула, као што је логотет (између осталих ову титулу носио је и Прибац који је био отац кнеза Лазара), протовестијар итд. "Установи нове службе по угледу на друге цареве, наиме, службу ћесара, деспота, пинцерне и друге којима су се служили цареви" (Мавро Орбин). Управо ово крунисање Душаново зауставило је његове војне акције већег формата, па неких већих освајања није било. За то време Кантакузен је мучио своје бриге. Чувши да се Душан крунисао за цара Кантакузен за инат њему крунише се за византијског цара у Једрену (мај 1346. године). Ово крунисање није желео да изврши цариградски патријарх, па је то обавио јерусалимски. Но, то сада није имало неког посебног значаја и у суштини представљао је само хир овог покварењака. За то време Цариград је био сасвим на издисају, а како су сви страни

плаћеници (Турци) били у Кантакузеновој служби, то сада царица Ана није имала више никаквих шанси, тим више што је и Апокавк погинуо (1345). Стога се 3. фебруара 1347. године Кантакузен једноставно ушетао у Цариград који му је великодушно отворио широм своје капије. Међутим, он се ипак није осећао довољно сигурним да би цара Јована V скинуо са престола и узурпирао царску круну, већ то уради на заобилазан начин. Поново је 13. маја 1347. године крунисан за цара, с тим да је као заступник покојног цара Андроника III требао да влада следећих 10 потпуно сам, а након тога са њим ће заједно владати цар Јован V Палеолог. Истовремено, дошло је и до брака младог цара Јована V и Кантакузенове ћерке. Но сада је већ било питање сврхе свега тога, јер Кантакузен је као византијски цар имао тек десети део оних прихода које је имао некада као византијски војсковођа, толико је земља била уништена и исцрпљена. Цар Душан је за то време са царицом Јеленом боравио у Светој Гори обилазећи манастире. Њихов боравак у Светој Гори је потрајао неколико месеци и то од краја 1347. године до почетка 1348. Ова Душанова посета је остала упамћена по огромним поклонима које је он нештедимице давао манастирима. Ти поклони су били како у новцу, накиту, злату, привилегијама тако и у земљишним поседима. Наравно, највише поклона је добио српски манастир Хиландар. Осим тих, углавном свечаних дужности, Душан се побринуо и да Срби монаси заузму многа руководећа места по манастирима. У суштини, он је обављао један политички посао, желећи да придобије веома утицајне светогорске манастире, од којих је као противуслугу очекивао да одбаце утицај цариградске патријаршије, која је према њему била веома нерасположена. У сваком случају, црква је могла сада да одигра једну улогу центрифугалне силе у великој Душановој држави где је било мноштво различитих националности, али им је вера била заједничка: православна. Да је Душан оставио на светогорске монахе повољан утисак, види се из једног рукописног јеванђеља у манастиру Хиландару, где један непознати монах наводи: "Бог милошћу својом и на молитву царевих прародитеља, дао је у власт Стефану Душану сву српску земљу, и бугарску, до Видина, и грчку, до Морунца, и сву Диоклитију, до Драча. А цар је милостив, кротак, трпељив, и украшен мужевношћу и лепотом тела као ни један од царева". Ипак на његову посету пада и једна сенка. Правило Свете Горе је било да њено тло не може да крочи женска нога и до тада то је било поштовано. Међутим, Душан је без икаквог посебног разлога прекршио ово, доводећи међу монахе и своју жену, царицу Јелену. Сасвим је било јасно да то и није била његова жеља, али да је он попустио пред упорношћу ове жене. Сигурно је да монаси у Светој Гори нису имали начина да спрече ово кршење вековног правила, а остаје нејасно због чега је Душан био толико попустљив према царици Јелени. Након завршетка ове посете Светој Гори почео се Душан враћати у Србију и тада је почетком 1348. године почео у Призрену да зида и своју задужбину, манастир који је посвећен арханђелима Михаилу и Гаврилу. Исте године издата је и повеља за овај манастир, један изузетно значајан пергаментни рукопис од 91 листа (182 стране), који садржи мноштво материјалних података из тадашњег живота, али и многа мистична размишљања "Светли се лик твој огњени, и лепота чудесна, и пламено оружје које у руци носиш; обличја као злато сјајног, природе пламене; одежда твоја је муња. Бестелесном природом

својом пролазио си кроз пределе и извршавао све наредбе Творца...." (опис арханђела Михаила) Овај боравак цара Душана у Хиландару многи повезују са кугом која је тада владала по Европи, али и по Балкану. Претпоставља се да је Душан тако спојио две ствари. С једне стране склонио се у Свету Гору где је био релативно сигуран од ове болести, а с друге стране обишао је све манастире и утврдио свој положај владара над Светом Гором. Можда би се управо страхом од куге и могло протумачити то што је и поред забране женама да уђу у Свету Гору, ипак царица Јелена ту провела неколико месеци. Сама посета Светој Гори, а нарочито Хиландару оставила је на Душана велики утисак. У повељи коју је он 1348. године издао овом манастиру, Душан наводи да му се коначно испунила велика жеља да дође у велику и свету лавру српску, манастир Хиландар, па се ту задивио лепоти цркве. Након упознавања Хиландара, даље наводи, он се упутио у Свету Гору, па је тако упознао и остале манастире и након што им се свима поклонио, он их је богато обдарио златним и сребрним посудама, црквеним одеждама. Када је дошао у средиште Свете Горе, у Протатон, најпре је дао поклон његовом проти, а онда је и самом манастиру дао кабал злата, помена свога ради. Сав тон ове повеље одише неким весељем и радосним усхићењем које није било тек тренутно, јер у једној другој повељи (1348. такође) манастиру Хиландару он поново изјављује своје одушевљење Светом Гором. Попут свих Немањића дотада, он је искрено религиозан па тако одаје славу Богу у Светој Тројици "јединоме божанству, јединој сили, јединоме јестеству, јединоме суштаству, несаздану, неоспорну и нераздељиву, трисаставну и безпочетну и јединославну и јединопрестолну", од које "засја светлост неизречне славе". Некако од тога доба почиње Душан до подржава култ Матере Божје који је и до тог момента био веома присутан. "Славим те, пречиста Богородице, што ме твојим неизречним милосрђем подиже од одра болести моје и даде ми краљевати великим и славним градовима грчким и бити наследником великих и светих царева грчких у граду Охриду" (Повеља цркви Богородице Перивлепте у Охриду из 1345.). Овде он захваљује Богородици на свом оздрављењу од тешке болести, али и за сва његова дотадашња освајања. У оквиру тог обожавања Богородице дао је Душан да се ослика Пантократорова црква у Дечанима (јужна капела) у олтару циклус сцена из Химне Богородичине. Ту је насликан он са породицом у тренутку кад се пред иконом Богородичином пева Богородичина химна. За све то време Кантакузен је покушавао да води нешто активнију политику према Србији. У томе смеру извео је више потеза. Први је био да при подели оних византијских територија које је још контролисао, повери свом сину, Матији, приморску равницу од Димотике до Кавале. Та је област била непосредно наслоњена на оне области које је контролисао Душан, а самим тим што је ту ставио баш свог сина, Кантакузен је јасно ставио до знања колики он значај придаје Србији. Очигледно да се највише плашио удара из тог правца, правилно процењујући да Душаново крунисање за цара није само пуко разметање, већ да представља практично политички програм. Покушао је Кантакузен и са

дипломатијом. Одмах по преузимању власти у Цариграду он је слао два посланства Душану преко којих је тражио да му овај врати све земље и градове које је освојио од Византије. Истовремено му се захваљује на свој дотадањој помоћи коју му је Душан указао у некада, за Кантакузена, тешким временима. Наравно, да Душану на памет није падало да врати оно што је освојио, па је и одговор био такав, пун празних фраза које осим одбијања нису могле ништа друго да значе. Последњи потез је био веома мудар, али ипак ограниченог домета и имао је више значаја касније, но што је тог момента донео неког резултата. Пошто је контролисао цариградског патријарха Калиста Кантакузен је успео да изврши притисак на њега, тако да је овај у периоду 1350-1353. године (тада је Кантакузен напао на Воден, Бер и Сервију) бацио анатему на српску цркву, Душана и на све српско свештенство, што је требало да значи да их тиме искључује из заједнице православних хришћана. "А тадашњи патријарх царствујућег града васељенски кир Калист, посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје" (Данилов ученик). Да је ова мера цариградског патријарха имала искључиво политички карактер нема никакве сумње. Но, питање је зашто је цариградски патријарх чекао толике године да баци анатему, будући да је српска црква проглашена патријаршијом још 1346. године. Сам Душан овај раскол са цариградским патријархом сигурно није хтео, што не крије ни биограф наводећи да се Душан једно време покушавао помирити са њим. "Када је ово било, покаја се цар, и заиска разрешење за ово зло, и није могао наћи ради достојанства и градова" (Данилов ученик). Ипак, мора се признати да је Душан са својим поступцима на неки начин и довео до раскола. Наиме, цариградски патријарх дуго није реаговао на уздизање српске православне цркве на ранг патријаршије, иако је још 1346. године обављено Душаново крунисање за цара и уздизање српске цркве на ранг патријаршије. Једноставно цариградски патријарх се није осећао угрожен у својим интересима. Оно што је помутило ове односе било је следеће. Својим освајањем византијских територија Душан је успео да под своју контролу доведе и неколико цариградских епархија (укупно 9), где су као епископи и митрополити управљали Грци. Како нису сви Грчки епископи и митрополити (који су ту затечени) хтели драговољно да прихвате јурисдикцију српске патријаршије, то су сви они који су се одупирали били протерани. Овде се често оптужује српски патријарх Јоаникије као онај који је Душана на то наговорио. "И после овога остави од прародитеља и Светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградског, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветом овога одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда" (Данилов ученик). Улазити у то колико је Душан стварно протерао епископа и митрополита, није толико битно, али је сасвим сигурно да је то стварно урадио. Но, оно што је битно јесте да он то није чинио из религиозних разлога, већ из типично политичких, јер како ова духовна лица нису хтела да признају јурисдикцију српске патријаршије, то аутоматски нису признавали ни њега за цара. С друге стране, ови епископи и митрополити су могли да представљају један стални извор бунта на теренима где српски елеменат није био у већини. Стога је овај потез Душанов био дубоко политичког карактера, као

што је то била и анатема коју је изрекао цариградски патријарх и која је требало да послужи за Кантакузенове циљеве. Но, то су били за Душана тога момента мањи проблеми који га нису у толикој мери заокупљали. Стога је своје интересовање за тренутак окренуо ка северу, где је стајао његов стари непријатељ Угарска. Након смрти Карла Роберта (1301-1342.) престо у Угарској заузео је његов најстарији син Лудвиг (1342-1382.), касније звани "Велики". Он је тада био веома млад, није имао ни 17 година. Овај краљ је био од самог почетка ратнички настројен, насупрот његовом оцу Карлу, који је био више дипломата него војсковођа. На Лудвига је изгледа одлучујући утицај извршила његова мати Елизабета, сестра пољског краља Казимира, иначе једна паметна, али и опака жена. Лудвигу се нимало није обрадовао босански бан Стеван II Котроманић, па је почео да размишља како би то било да он Босну отргне од Угарске. Његови планови су били колико смели толико можда и безумни. Он је смислио један доста широк савез против Лудвига у који би ушли Венеција, Србија, део Хрватске, далматински градови и наравно Босна. Како је то смислио на брзину тако је одмах почео и са дипломатским активностима. Већ током 1343 године он шаље у Венецију своје посланике, који о томе упознају млетачког дужда. Иако су Венецијанци у начелу били за савез, постављали су неке услове који су ту целу идеју отежавали, а на крају и онемогућили. Они су сматрали бана Стевана II озбиљним партнером, али ипак недовољно јаким, па су на савез пристали под условом да у њега обавезно уђе и Душан (тада још увек краљ). За далматинске градове већ нису показивали такву вољу, јер су их сматрали својим поседом, па сходно томе нису желели да се ико осим њих меша у послове ових градова, а својим савезом бан Стеван II је баш то хтео. То је и био разлог зашто су отезали и проналазили којекакве разлоге одлажући да дају одговор. На крају, ипак, дозволе да бан Стеван II покупује у Венецији доста оружја. Но, сада се он мало забринуо видевши да Венецијанци отежу, а ускоро је чуо да је угарски краљ Лудвиг подигао велику војску и да са њом иде на хрватске великаше на чијем је челу стајао кнез Нелипић. Ни мање ни више него бан Стеван II пристане уз краља Лудвига, против којег је до недавно ковао заверу, и делимично захваљујући њему буду Нелипићи покорени. Задовољан са бановим услугама, Лудвиг га у једној својој исправи из 1345. године назива "драги наш рођак". Следећа епизода се десила са Задром, који су држали Венецијанци, а који се отео од њих имајући намеру да поново призна власт угарског краља. На то Венеција опреми бродове којима пошаље пешадију да Задар поново врати под своје окриље. Током лета 1345. године они га и опколе и започне опсада. Ову опсаду Душан је гледао са великим занимањем и чекао погодни моменат. Опсада се отегла чак до децембра 1346. године, када је коначно Задар морао да се врати под власт Венеције. Ту су борбе биле жестоке; па су Венецијанци успели да сломе две војске од којих је једну водио угарски краљ Лудвиг. У тим борбама бан Стеван II ратовао је, барем јавно, на страни Угара и Задра. За свој пораз Задрани су после јако оптуживали баш бана Стевана II, тврдећи да је он издавао све планове Венецијанцима и зато га назову "ђавољим учеником". Да се бан баш тако понашао лако је могуће, а његов мотив сигурно није било мито које је можда могао добити од Венеције, већ више

жеља да што више ослаби свог сизерена, краља Лудвига, те да се онда лакше отргне од угарске власти. Док је трајала ова опсада Задра, цар Душан (тада се већ окрунио) обраћао се Венецији и нудио им помоћ у војсци или као посредник у преговорима са Задром, но Венеција са на тој понуди само захвалила. Велико би било питање какви би се односи између Србије и Угарске тада заметнули да изненада није краља Лудвига стигла трагедија. Његовог брата Андрију, мужа Напуљске краљице Иване, мучки убију (1344.). У овој завери једну од главних улога одиграла је баш Андријина жена Ивана која се љубакала са многобројним љубавницима, наочиглед мужу. Како је желео да освети братовљеву смрт то је Лудвиг почео да припрема војску да би напао на напуљску краљевину. Да би имао одрешене руке Лудвиг позове Душана и током лета 1346. године они склопе мир. То сада није одговарало босанском бану Стевану II, који се јако плашио да ће Душан сада моћи да од њега затражи да врати Србији Хум. Исте те године (1346.) Венецијанци су на банову молбу посредовали код Душана. Њега су посланици из Венеције нашли дубоко у освојеној византијској земљи и када су га упознали са бановом жељом за измирењем, он је поставио услов за трајни мир и пријатељство, повратак Хума који је бан заузео иако та земља по праву припада Душану. Ако бан сумња у то, Душан је спреман да о томе други суде, а ако он то неће, он може пристати само две-три године примирја. Но, те лепе жеље су биле тек привидне, јер ни једна ни друга страна није имала намеру да склопи мир. Нити је бан хтео да врати Хум, нити је Душан мислио да ће он то учинити. Стога не изненађује да су и један и други навелико куповали оружје од Венеције која је, ето, по ко зна који пут искористила згодну прилику да добро тргује. Ипак, на крају Душан је могао бити сасвим миран и са босанске и са угарске стране. Док се бан Стеван II плашио Душана и није имао никакве намере према српским територијама, угарски краљ Лудвиг се тешко запетљао у рат са напуљском краљевином. То је омогућило Душану да приведе своја освајања Византије до краја, али и да на миру обиђе Свету Гору (1347/48.). Након посете Светој Гори наставио је Душан са својим освајањима по југу. Баш тада је и куга покосила византијског намесника Епира и Тесалије, Јована Анђела. Ту пометњу тада искористи Душан и пошаље војску која без већих напора заузме Епир и Тесалију, тако да је српска граница сада додиривала град Птеле који је држала Венеција. По свему судећи, неког значајнијег отпора није било тако да је ова, заиста велика територија припала Душану без већих напора. Тада је Тесалију поверио на управу Прељубу, Епир је добио Симеон (Душанов полубрат), док је Јован Асен био намесником Албаније, с Валоном и Бератом. Тако је читав западни део Балкана, изузев Драча, био под Душановом влашћу. После ових освајања дошло је до већег сукоба Душана и босанског бана Стевана II. Њихове несугласице су само привремено и то на време од три године (1346-1349.) биле замрзнуте, јер је само за то време између њих трајало примирје. Први потез је по свему судећи повукао бан, када је тражио од Венеције да посредује код Душана (пролеће 1349.). У то време Стеван II је имао намеру да сагради у Хумској земљи на морској обали (на ушћу Неретве) једну тврђаву па је стога тражио од Венеције

војну помоћ (поморску), уколико Душан буде правио сметње. Истовремено, он је спреман да целу Босну стави под заштиту Венеције. Лукави Италијани никако нису хтели да одобре изградњу тврђаве у Хуму, јер су знали да би први уграђени камен ове тврђаве направио рат између Босанаца и Душана, који је Хум сматрао својим поседом. Стога су се прихватили да посредују код Душана, али су захтевали од Стевана II да одустане од градње ове тврђаве. Душан се тада веома суздржавао да не навали на Стевана II који је био све дрскији. Босанске чете су стално проваљивале на Душанову територију, па се тако бележи један продор преко Гацка и Рудина све до Котора. "Његови људи су непрестано нарушавали границе цара Стефана, а нарочито су причињавали велику штету у пределима Требиња, Конавала, Гацка, Рудина и других места све до Которског залива" (Орбин). Ипак, највећи удар је био око Божића 1349. године, када су Босанци палили по Конавлима све до Цавтата. Ту се Душан неколико пута жалио Венецији на Стеваново понашање па су њихова посланства тада имала пуне руке посла, непрестано путујући између цара и бана, али без неког успеха. У пролеће године 1350. Душан је слао и своје посланство у Венецију, које је водио Михаило Бућа из Котора. Ово посланство је имало основни задатак да Венецију упозна и придобије за Душанову намеру да освоји Цариград, те да од њих за тај подухват добије бродове, пошто само са копна није могао освојити овај град. То је Душан правдао тиме што жели да цара Јована V ослободи из руку Кантакузенових. Заузврат, Душан нуди Венецији Епир или Галату (један део Цариграда који су држали Ђеновљани). Венеција је са пажњом и интересовањем саслушала ове Душанове планове, али није желела да улази у савез са њим, оправдавајући се да већ има склопљен савез са Византијом те да није згодно кршити га. Исто тако, без размишљања одбију и Душанов предлог да се са њиховим дуждом Андријом Дандолом састане у Дубровнику или на ушћу Неретве, са оправдањем да по њиховим законима дужд не сме изаћи из града. Све у свему, ово Душаново посланство није успело, а чин по којем су он, царица Јелена и син Урош били примљени међу грађане Венеције био је само чин пажње, која ништа не значи. У јесен 1350. године коначно Душан покрене своју моћну армију на Босну. "Кренувши на пут с царицом, дође на границу Босне, код реке Дрине, а педесет хиљада коњаника и тридесет хиљада пешака" (Орбин). По свему судећи Стеван II ни у једном моменту није веровао да се може супротставити Душану, јер је још пре у Дубровнику обезбедио себи уточиште, уколико буде морао бежати из Босне. Војска Душанова је напредовала веома брзо не наилазећи на неки јачи отпор, па је веома брзо опкољен и град Бобовац, али бана Стевана II ту није било, пошто се он на време повукао у планине. То Орбин описује доста детаљно. "Кад је о томе био обавештен бан Стјепан, припреми и он добру војску. Али увидевши на крају да неће моћи одолети непријатељској војсци, посече много великих стабала помоћу којих закрчи пролазе, те оста повучен у шумама и планинама као у некаквим тврђавама, бранећи с много људи све пролазе кроз које се могло продрети с војском у Босну" (Орбин). Мноштво босанске властеле тада се придружило Душану, очигледно незадовољни дотадашњом владавином бана Стевана. "И тог пута, с обзиром на поменуте предузете мере, као и на пролазе који су по својој природи били утврђени, спречио би царевим људима улазак у Босну да су му великаши били верни

и да нису били у тајном договору с царем" (Орбин). Ипак, Бобовац се одржао, али за освету Душан опустоши Босну и преко Дувањског поља дође до Цетине, па онда зађе у Хумску земљу. "Цар уђе са свом војском у Босну без икакве препреке и стаде уништавати и палити све, не штедећи ни банове дворе. Ово у почетку цар није хтео радити, али касније учини по наговору своје супруге, жене уистину спремне на свако зло. Баци се још на освајање утврђења Бобовца, у које се била склонила Јелисавета, јединица кћи бана Стјепана, која је тада била девојчица, а касније жена Лудовика, угарског краља, и мајке Марије, жене цара Жигмунда. Пошто је, дакле, Стефан више дана нападао речено утврђење без икаква успеха, напусти подухват, те поче крстарити по свој Босни све до Долмна или Дувна. Утаборивши се ту, посла део војске да плени према реци Цетини и оној другој реци, Крку, према Хрватској, а он с осталим делом војске скрену према Хумској области. Заузевши Имотски и Нови, остави у њима добру посаду својих људи" (Орбин). По свему судећи, Душан је и тада имао намеру да са баном Стеваном II покуша њихов међусобни спор да изглади, те да посредним путем ипак дође до Хума. У оквиру тога падне му на памет да свога сина Уроша ожени за банову ћерку Јелисавету, те да она Урошу као мираз донесе Хум. "Јер је цар хтео да бан даде своју кћер Јелисавету за жену његовом сину краљу Урошу и да у мираз донесе Хумску област, као нешто што припадаше самом цару преко Немање и његове браће, ранијих господара Хума, од којих је сам цар вукао лозу" (Орбин). Међутим, бан није хтео ни на то да пристане, па су непријатељства настављена.

40. Турци надиру на Балкан Поход је морао бити нагло прекинут, јер су изненада стигле неповољне вести из Македоније, где је Кантакузен отпочео широку офанзиву покушавајући да поврати оне градове које је Душан до тог момента освојио. Од самог почетка Византинци су имали доста успеха па је стога Душан морао одмах да крене према граници, не били преокренуо ситуацију. У одласку из Босне Душан је са сином Урошем и царицом Јеленом тада свратио до Дубровника, где је лепо дочекан. "Где је цар био примљен с великим почастима и смештен у Кнежев двор. Царица и други из његове пратње били су смештени такође у удобне станове и свратишта. Задржавши се овде пуна три дана на веселим забавама, плесовима и свечаностима, био је с царицом, великашима и другом властелом почашћен и краљевски дариван скупоценим свиленим и сукненим тканинама" (Орбин). Одмах након Душановог одласка из Хума бан Стеван II поново заузме сву ову земљу тако да је на крају крајева овај Душанов поход завршио неуспешно. Док је Душан боравио у Босни, ту прилику искористи Кантакузен да покуша да од овога отме неке градове, али и да Солун ослободи притиска. Овај град је веома трпео од напада Душанових војника, а оно што је јако бринуло Кантакузена јесте странка која је у овом граду ојачала и која је намеравала да град преда Србима. У војсци која је кренула Солуну у помоћ и коју је водио Кантакузенов син Матија било је и доста Турака, њих око 20.000. Први савезник Кантакузенов, Умур, погинуо је у неким сукобима око града Смирне, па су сада са Кантакузеном сарађивали Турци Османлије. Турке је довео Орханов син Сулејман и браћа му

(међу њима и будући султан Мурат). Но, до краја је њихово учешће остало јадно и претворило се у пљачкање пограничних територија. У неким већим акцијама они нису могли да узму учешће, јер су морали због неких сукоба да се врате у Малу Азију. Но, у првим сукобима, код освајања Бера и Водена, они су били присутни и одиграли су приличну улогу. Пад града Бера је добро уплашио Србе, јер је он био добро утврђен и са приличном посадом, која је бројала 1500 коњаника, који су били Срби и један број немачких најамника. Такав тврд град и са малом посадом могао се дуго одржати, међутим Бер је пао веома брзо и то једино због издаје неког Грка. Град је пао без борбе, па је тако Кантакузен успео да зароби скоро целу посаду. Међутим, он се ипак није светио, већ немачке најамнике награди и отпусти са свим њиховим оружјем. Срби су морали оставити коње и оружје, па тек онда напустити Бер. Међутим, један број властеле, око 30, све саме старешине, није смео после овога Душану на очи, па стога одлуче да остану код Кантакузена. Међутим, нису се ту дуго задржали па су постепено, један по један, ускоро ипак на крају пребегли Душану. Све то је изазвало и малу панику међу Душановом војском, па је за Бером брзо пао и Воден, Острово, Нотија, Соск, итд. И сама Душанова властела као да се уплашила, па је забележено да су се Брајан (хрисопољски заповедник), Хлапен (каснији таст Марка Мрњавчевића), Толислав чак упуштали у преговоре са Кантакузеном. У већини ових преговора није била реч о издаји, већ о несналажењу ових војних заповедника који су били изненађени овим нападом па су покушавали да добију у времену. То се видело касније када су скоро сви поново прешли на Душанову страну оног момента када се он појавио. Након ових почетних успеха одлучио је Кантакузен да навали и на Тесалију, али ту је одмах сломио зубе. Задржао га је град Сервија, који је стајао на улазу у област Тесалије и који је са великом вештином одбранио Прељуб. "А то је био не мали град који се налазио на граници измећу Ботијеје и Тесалије, њиме (је) са осталом Тесалијом заповедао Прељуб, један од Краљевих (цара Душана) велможа, који се особито истицао мудрошћу и храброшћу и предњачио је над другима ратним искуством. А налазио се онај град на неком гребену и оном ко прилази у почетку изгледа виши него што јесте. А уздиже се на том врху (град) раздељен са три бедема, тако да споља изгледа да се налазе три града постављена један уз други. Са обе стране окружен је дубоким јаругама. Онај део града до равнице и јаруга, колико заиста дозвољава да се насели, испуњен је кућама и људима не само од пука него и најбољима од грађана и војника, који беху мештани бројни и одважни" (Кантакузен). Он је имао великих проблема са грчким живљем у овом граду које је одмах показало намеру да пређе на страну Кантакузена. "А Грађанима уопште не верујући, децу, жене и благо повео је на други зид, а све људе је истерао на трећи (зид) и заповедио је да се боре против цара који напада а за себе саме и децу:.." (Кантакузен). Ипак са само 500 бораца успео је да одбрани три тврђаве, а с друге стране било је и мало среће, јер су почеле зимске кише које су натерале Кантакузена да одустане од даљњих напада. "А пошто баш у време најжешће борбе падоше јаке кише и остала војска устукну и повуче се у логор, не могавши да се истовремено бори и са кишом и са непријатељима, чврсто стојећим зидинама, док су се сами много клизали по блату. А цар, пошто је омануо у првом покушају напада на град и изгубивши наду да ће их невичне оружју савладати и пошто због

кише и студени јуриш на зидине не беше могућ, одмах се врати у Верију;..." (Кантакузен). Било је очигледно да Срби могу да се одупру Кантакузеновој војсци која је већ изгубила почетни замах и коју су напустили Турци, па је бројчано ослабила, али били су проблем Грци - Душанови поданици, који су само чекали прилику да издају и да пређу на Кантакузенову страну. Оно што је нарочито плашило, и што је вероватно и натерало Душана да онако нагло прекине војевање по Босни, био је покушај да се Скопље преда Кантакузену. То је било и те како озбиљно, а Душан је одмах схватио колико то тешких последица на крају може имати. Град Скопље је био престоница Србије већ скоро 70 година, ту је Душан био крунисан за цара и сада се ту одједном појављује толики број Кантакузенових присталица да они не само преузимају власт, већ и дрско позивају Кантакузена да му га предају. Но, то се на крају није десило јер се Душан усред зиме, када му се није нико надао, одједном створио под Солуном. Сада се ситуација из темеља изменила. Са Душаном је дошла и војска, додуше мала, али ипак довољно јака да се Византијци одлуче на преговоре. Испред капија Солуна састала су се три цара: српски (цар Душан) и два византијска (Кантакузен и Јован V). Како нису један другоме веровали, то је сваког од њих пратио оружани одред. Преговори су почели јако лоше, јер је Душан одмах почео да пребацује Кантакузену незахвалност, па га је чак оптужио да је он (Кантакузен) тај који је главни кривац за све ове борбе, јер од самог почетка покушава да отме од цара Јована V (који је био присутан) оно што овоме припада. Истовремено, му замера на томе што држи Турке у својој служби, као и то да је подмукло без икаквог разлога напао на њега (Душана). Стога Душан предлаже да се сви ови спорови реше на тај начин да Византијци врате све оне градове које су до тада отели од њега. Кантакузен није узвратио тако оштрим речима, већ је на дипломатски начин почео да хвали великодушност Душанову, па му је за сву указану помоћ захвалан, али да је Душан ипак претерао заузимајући сувише византијских градова и тако даље, све на тај начин. Једно је време изгледало да ће Кантакузен успети да Душана убеди да овај врати већину подручја које је освојио (Македонију, Акарнанију, Тесалију) тим више што су један део ових разговора водила њих двојица у четири ока. Преговори су настављени и другог дана, овај пут у много опуштенијој атмосфери, а поново се говорило о томе да Душан врати освојене територије. На крају тог, другог, дана изгледало је да је Душан коначно попустио, па је све прослављено једном гозбом. Међутим, трећег дана Душан одједном промени расположење и одбије да било шта врати, већ почне тражити оне градове које му је Кантакузен у недавној офанзиви одузео. Како Кантакузен тврди (тешко му је ипак веровати), током ноћи код Душана су дошли представници цара Јована V Палеолога који су га убедили да не пристане на Кантакузенове предлоге, него да се удружи са царем Јованом V, па да онда заједно навале на Кантакузена. Ту су се посланици цара Јована V жалили Душану да је цару већ досадило Кантакузеново туторство и да би га се он радо отресао. Видећи да Византијци нису ни мало јединствени те да међу њима само што није почело међусобно трвење, Душан се одлучи да одбије преговоре са Кантакузеном и да започне рат.

У рану зору дођу српски гласници да то јаве Кантакузену. Ускоро се обе војске построје једна према другој, али ниједна није имала довољно воље да битку започне прва. Тако прође цео дан, а да битке није било. Напокон, Кантакузен напусти Солун (у њему је остао цар Јован V) и оде у Цариград. Душан се такође више није задржавао под овим градом већ се једно време бавио поновним освајањем изгубљених градова Бера и Водена. У освојеним градовима веома се оштро обрачунао са издајницима (листом Грцима), тако да је неке поубијао, а добар део Грка раселио. Тада се Душан могао веома јасно уверити да Грчки елемент стоји уз њега само онда када мора, а да ће првом приликом да се побуни. Једино се могло поуздати у Србе и остале Словене. Грци су били потпуно непоуздани и само силом страха држао их је покорне. Проблем је био у томе што је територија била огромна, а српски биолошки елемент ипак ограничен. Једноставно није било довољно српске војске која би могла да држи тако велику територију под контролом. То је значило да је држава била велика, али није била довољно солидна. Требало је још много времена да се учињена освајања стабилизују и да се те територије уклопе у српско царство. Управо Душанова посета Светој Гори била је у функцији тога, јер је тренутно једино религија била та која је била заједничка свим овим многобројним народима које је Душан држао под својом влашћу, док је све остало било потпуно различито. Управо је религија по Душановој замисли требала да буде тај кохезиони елемент који ће све ове народе држати на окупу. Но, то је био веома дуг процес који има много захтева и много услова, а Душан је био окупиран сасвим другим стварима. Ове борбе са Кантакузеном увериле су Душана и у то да Турци узимају све већу улогу у овим окршајима и да је њихова снага нешто на шта се мора рачунати. То се видело веома лепо када је Кантакузен углавном захваљујући Турцима и заузео Воден и Бер. Стога је Душан желео да их привуче на своју страну, па пошаље једно посланство у Брусу код Орхана. Ово посланство је требало да понуди Орхану да неки од његових синова узме за жену Душанову ћерку. Тиме би, рачунао је Душан, добио Турке за сигурне савезнике, а не за непријатеље, како је сада био случај. Турци су ову понуду озбиљно размотрили и одмах након тога пошаље Орхан једно своје посланство у Србију да би се тамо ови преговори завршили. То је заправо требало да значи да је Душан успео у својој намери те да Орхан пристаје. Међутим, код Родоста, деспот Нићифор (намесник Халкидике) нападне посланство, вероватно привучен богатим поклонима које је оно носило, поубија их и опљачка. То је разјарило Орхана који је за све окривио Кантакузена, мислећи да је то све у његовој организацији па је стога и напустио савезништво са њим, али ипак само за краће време. Да ли је ова прича истинита, тешко је рећи. Историја не познаје Душанову ћерку и он је највероватније није имао, па би ова цела прича више могла да личи на неку легенду већ на истину. Ипак, познајући писца од којег потиче ова тврдња (Нићифор Григор), није лако поверовати да је он то све измислио. Неких преговора између Душана и Орхана је по свему судећи ипак било, но ствар са венчањем Орхановог сина и Душанове ћерке остаје дискутабилна. Но, то и није важно. Битно је да су за ове преговоре, под условом да их је било, Византијци сазнали и да су се добро уплашили да Турци не пређу на Душанову страну. Стога напад на посланство Орханово и јесте дело лукавог Кантакузена који је хтео да

омете ове преговоре и који је на крају у томе и успео. Након овога не спомињу се више никакви контакти између Срба и Турака и они су од сада смртни непријатељи. Душанов покушај (ако је постојао) може се сматрати веома храбрим, вештим, али надасве далековидим. Он се није много колебао око тога да Турке треба сматрати снагом достојном поштовања, а не бандом пљачкаша који долазе и одлазе. Из њиховог дотадашњег понашања било је видљиво да их Византија страховито привлачи, што није никакво чудо, јер је било видљиво да се ради о богатим градовима и богатој земљи коју једноставно нема ко да брани. Међутим било је велико питање до ког момента ће се они задовољити само са пљачком не покушавајући да део територије и окупирају. Није једини Душан био тај који је бацио поглед на Цариград и мислио да је време да се у њему устоличи један јак владар (као што је он). Душан је хтео Цариград да би омогућио континуитет византијског царства, али овај пут са Немањићима као царевима, док су Турци видели Византију као идеалан терен за освајања и богату пљачку. У суштини, њима су се намере подударале, развлачење Византије, али су им циљеви били радикално другачији. Стога би и њихов савез, под условом да су га склопили, био сасвим сигурно јако климав и веома брзо би прснуо. Вероватно да Душан није ни мислио са њима сарађивати на дуге стазе већ је желео да Турке, док су им интереси заједнички, искористи за своје циљеве. За то време, Кантакузен је мучио своје муке у Цариграду са Ђеновљанима који су имали велику трговачку колонију у Галати, наспрам Цариграда, на источној обали Златног Рога. Венецијанцима се није свиђала оваква позиција њиховог главног трговачког конкурента из Ђенове па су на различите начине покушавали да их одатле истисну. То је ишло дотле да су ускоро ова два италијанска града заратила. У том рату Кантакузен је пришао Венецијанцима, што је довело до тога да је Орхан, сећајући се покоља свога посланства које је слао Душану, а који је скривио Кантакузен, ратовао на страни Ђенове, само да што више напакости Кантакузену. Овај рат се водио углавном по морима тако да су Турци већину времена провели као посматрачи. Нарочито је остала упамћена битка од 13. фебруара 1352. године, када су се под Цариградом судариле венецијанска и ђеновљанска флота. Око 140 великих ратних лађа тукле су се цео дан, а на венецијанској страни ратовало је и неколико Кантакузенових бродова. За то време Турци су постројени на обали (азијској страни Босфора) мирно посматрали ову борбу. Битка је била веома крвава, али се на крају завршила без победника. Кантакузен се јако уплашио када је видео да се Венецијанци неће задржавати у Цариграду, већ да се после битке враћају у Италију, а да он остаје сам наспрам Ђеновљана и Турака. То га је натерало, плашећи се Турака, да са Ђеновом склопи на брзину какав-такав мир. Но, рат Венеције и Ђенове се наставио, али овај пут по обалама Сардиније, Истре и Мореје. Душану није било ни мало по вољи када је видео да су се Кантакузен и Венеција удружили и да заједно ратују против Ђенове. Он је од Венеције очекивао помоћ у лађама у његовим плановима око освајања Цариграда, који су га све више обузимали. Сада је могао видети да његов потенцијални савезник веома лепо сарађује са Кантакузеном. Из тог времена и потиче план царице Јелене, која се очигледно веома много мешала у вођење политике, да се цар Јован V Палеолог

разведе од своје жене Јелене Кантакузенове и да се ожени са њеном сестром Теодором. Истовремено су хтели да Јован V преда своју жену Јелену Кантакузенову код Срба у заточење. Тиме би Душан преко женине сестре дошао у директну везу са Палеолозима. Вероватно да Душан није имао ништа против таквог плана, јер он ни до тада није имао лоше односе са царем Јованом. Душан је и до тада признавао цару Јовану V његова легитимна права, називајући га "преузвишеним царем Ромеја" и својим "синовцем". Током 1351. године цар Јован V је узвратио Душану ову љубазност тако што га је назвао "преузвишеним царем Србије" и "вољеним стрицем". Оно што је могло да изазове раздор међу њима, царска титула, то очигледно није урадила. Шта више, Јован V је назвао Душана својим "стрицем" што је некако значило да га признаје старијим од себе и тиме му признаје извесно старешинство. Тиме је Душан могао бити сасвим задовољан, а цар Јован никада није изменио свој став према Душану свом "вољеном стрицу" па чак ни онда када је Душан умро. Тада је своје поштовање Душанове царске титуле пренео на царицу Јелену називајући је "преузвишеном царицом Србије". То што је Душанову царску титулу ограничио само на Србију, а не и на и на Грчку било је мање битно. Јован V је био легитимни цар и Душан је био свестан да све док не смогне снаге да узме Цариград таква ће ситуација да потраје. Стога је било много мудрије, док не узме Цариград, сарађивати са царем Јованом V и ова планирана женидба је била баш у тој функцији. Кантакузен је некако сазнао за планове царице Јелене и стога је одмах послао своју жену царицу Ану у Солун где је боравио Јован V и ова жена је на крају успела да осујети ове идеје. Иако није дошло до планиране женидбе почело је нагло приближавање Душаново и цара Јована V. Још под Солуном, док је преговарао са Кантакузеном, Душан је јасно рекао да сматра Јована V легитимним царем, а Кантакузена узурпатором, па је сходно томе нудио цару Јовану V помоћ, како у новцу тако и у војсци, да се коначно Кантакузену смрсе конци. Самом цару Јовану V већ је досадио Кантакузен и његово туторство, па су између њих двојице већ почела чаркања и нетрпељивост. То је осетио и Кантакузен, приметивши да све више његових присталица прелази на Јованову страну, па је неким подвалама покушавао да сукоб, ако већ не може да избегне, а оно барем одложи. У томе није успео, а цар Јован са својом војском уђе у област коју је држао Матија Кантакузен (јесен 1352.), син Јована Кантакузена. Цела област се одмах предала цару, па и само Једрене, док се Матија Кантакузен затворио у тврђаву. Ту се држао све док му отац Јован Кантакузен није довео помоћ коју су углавном сачињавали Турци. Њих је довео Орханов син Сулејман и ова је војска бројала око 10.000 људи. Сада је цар Јован затражио помоћ од Душана и од Бугара који се спремно одазову овој молби. Судар ових двеју војски десио се код града Емпитиј (Димотика). Тај су градић Срби, Бугари и Грци желели да опседну и освоје. Док су трајале припреме за опсаду изненада наиђу Турци, који тек што су дошли из Мале Азије. Сусрет је био сасвим неочекиван за обе стране, али Турци се боље снађу. Бугари побегну, Грци се предају, а Срби уморни од пута прихвате борбу у којој тешко страдају. Само се вођа српских коњаника казнац Бориловић успео да извуче из овог покоља. По Кантакузену (вероватно претерује) погинуло је око 7000, Срба док Нићифор Григор каже 4000. Било како било ово је била права катастрофа, која ће имати дугосежне последице. Још једном су хришћани страдали

од Турака и то углавном због несналажења на непознатом терену. Можда би то могло бити оправдање за Србе и Бугаре, али не и за Грке, који се скоро нису ни борили већ су се предали. Но, мора се признати да ни за Турке терен није био познат, али су били вештији, па им је то и донело победу. Да је то био велики тријумф за Турке види се из свечаног дочека у Једренима, који им је приредио овај град радујући се овој њиховој победи. Без икакве гриже савести становници Једрена су се подругивали заробљеницима које су Турци у тријумфу водили кроз улице града, истовремено завидећи на огромном плену који су ови освојили. Ти једренски јадници још увек нису схватали да и њих очекује иста таква судбина. Након ове турске победе осетио се Кантакузен довољно јаким да збаци цара Јована V Палеолога, који се повукао у Солун, те да за савладара и цара прогласи свога сина Матију Кантакузена. Пре тога Матија није имао неку одређену титулу, већ је имао достојанство "које је изнад деспотског, а непосредно иза царског" (Кантакузен). Осим тога, наредио је Кантакузен да се Јованово име избаци из свих акламација и молитава, а када се цариградски патријарх Калист томе успротивио без милости га је заменио новим патријархом, по имену Филотеј. Међутим сада више ни Турци нису били задовољни само тиме да служе као најамна војска за рашчишћавање међусобних размирица у Византији. Они су хтели, осим најамничке плате и пљачке, да освоје и неку територију са тврдим градом, која ће им служити касније као одскочна даска за даљња освајања. Први плен им је била тврђава Цимпа, удаљен око сат и по од Галипоља. Уз обилну помоћ једног Грка (издајство, наравно) ову тврђаву освоји Орханов син Сулејман са само 80 својих војника. Очекујући да ће можда Кантакузен покушати да поврати ову тврђаву, за три дана Сулејман је довео још три хиљаде војника, који су сачињавали посаду Цимпе. С друге стране, Кантакузен није ни помишљао да нападне на Турке, јер једноставно није имао снаге за то. Могуће да је тек тада Кантакузен осетио шта Турци заправо хоће те да он над њима више нема никакве контроле. Видевши да не може са Турцима силом Кантакузен покуша са да их истисне својом дипломатијом. Сматрао је да ће успети да убеди Орхана да поврати Цимпу, но овај је стално отезао, изговарајући се да није он тај који је наредио да се ова тврђава освоји већ да је то дело његовог сина Сулејмана. Ускоро и сам случај изађе Турцима у сусрет. Током марта 1354. године дође до веома јаког земљотреса који скоро потпуно разруши овај град. Већина становништва се иселила из града, а Турци то искористе и убрзо населе и град и целу околину. Ово је Сулејман извео веома смишљено тако да је доселио велики број турских породица којима је попунио сва она места која су Грци у паници од земљотреса напустили. Осим тога, посебна је пажња посвећена утврђивању градских зидина. Сада су Турци имали и те како јаку базу из које су несметано могли да крстаре по Тракији и другим околним теренима. Ту сада више Кантакузену није могла помоћи ни дипломатија ни брдо новца које је нудио Турцима да напусте Галипоље. Једноставно, Сулејман се правдао да су Галипоље и околину Грци напустили и да су Турци само населили напуштени крај. Било је јасно да Турци немају намеру да напусте освојена подручја, али и да имају сасвим отворене аспирације на остале византијске територије. Сада је у Цариграду настао страх. Тек након уласка Турака у Галипоље

отвориле су се очи Византијаца и они су напокон схватили са киме су до сада сарађивали. Наравно, одмах су у Кантакузену сви видели главног кривца, па је он погубио скоро све присталице. Стога цару Јовану V Палеологу и није било тешко да током новембра 1354. године уђе у Цариград и принуди Кантакузена да одступи са престола. По свему судећи и сам Кантакузен је схватио какво је зло нанео доводећи Турке у Европу, тако да никакав отпор није пружао, већ је мирно прихватио наметнуту абдикацију. Одмах се закалуђерио под именом монах Јоасаф и повукао се у манастир. Живео је све до 15. јуна 1383. године и имао је довољно времена, скоро тридесет година, не само да напише своју чувену историју, већ и да до краја сагледа катастрофу која је задесила како Византију, тако и Европу, а којој је он непосредни кривац. Ипак његов син, Манојло Кантакузен, успео је да се одржи у Мореји све до смрти (1380.) када је власт преузео Кантакузенов други син по имену Матија.

41. Неуспели преговори са папом Душан је са великим интересовањем и забринутошћу пратио све ове догађаје. Турци су постајали све дрскији па су упадали у Бугарску долазећи и до Софије. У тим сукобима са Турцима погинула су и два сина Бугарског цара Александра, Јован и Михаило. За сада Турци нису угрожавали Душанове поседе, али били су опасност у најмање два вида. Најпре, били су велика сметња Душановим плановима да се освоји Цариград и остали део Византије. Било је више него јасно да и сами Турци имају у виду неку сличну намеру. Онога момента када Душан покрене своју војску не би ли до краја остварио своје намере у погледу освајања Цариграда, он ће морати да дође у сукоб са Турцима. С друге стране, Турци су показали велике експанзионистичке намере и сасвим је било јасно да ће се веома брзо њихове жеље за пленом и освајањем проширити и на територије које држи Душан. Зато је много боље са њима се обрачунати док нису сувише оснажили и док се са њима може још обрачунати једним јачим ударцем. Ту је Душан морао да наиђе на више проблема које није могао никако сам да реши. Турци су били доста јаки и он није имао неких посебних жеља да се сам обрачунава са њима, тим више што би онда оставио своје северне границе према Угарској отворене, што би угарски краљ сасвим сигурно искористио и провалио у незаштићене српске земље. Према томе, требало је обезбедити, ако не угарску помоћ, а оно барем да за време његовог ратовања са Турцима угари не проваљују у Србију. Исто тако, Душан је имао намеру да покуша да уједини хришћанску силу, те да сакупи војску из целе Европе под неким видом крсташког рата против Турака, те да на челу такве војске протера Турке. Тиме би он под заставом крсташког рата не само Турке сломио већ и остварио свој давно жељени сан и освојио Цариград. Практично, на неки начин би искористио сакупљену хришћанску војску за истеривање Турака, али и за остварење својих циљева. Душан се истовремено плашио да нека од европских сила, првенствено Ђенова или Венеција, не пружи помоћ Турцима, па се и за ту евентуалност требало обезбедити. Да неки од ових италијанских градова постане турски савезник не би било велико чудо, јер су они и до сада доста добро сарађивали са њима. То су били веома амбициозни циљеви за

које Душан сигурно није имао ни доста ауторитета, али ни убедљивости. Европа га није баш радо гледала, тим више што су најмоћније државе тога доба биле листом католичке и један "шизматички владар" сигурно није могао имати толико симпатија да би му европски владари поверили своје армије. Стога је једини посредством кога би се могло учинити нешто више био римски папа. Иако је био чисти православац, који није баш сувише радо гледао на католике, Душан се без много премишљања обратио папи Иноћентију VI који је столовао у Авињону. Сам папа је са интересовањем дочекао Душаново посланство током 1354. године, које је стигло у Авињон преко Венеције. Мада је Душан око себе као блиске сараднике окупљао католике (Михаило Бућа, Паламан, трогирски бискуп Вартоломеј итд.), а његова држава обухватала велики број католика, папи су стизале многобројне жалбе католичких верника на њихов третман у Србији. Било је ту различитих притужби попут оних да је Душан на силу одузимао католицима њихове цркве и манастире, да их је исто тако силом прекрштавао, да су им ударени неки посебни намети, итд., па је то била згодна прилика да се све ове жалбе разреше. Исто тако, папи сигурно није било право да Душан у свом Законику католичку веру назива са "латинска јерес" па тако каже "И за јерес латинскују; што су се обратили христијани ва азамиство, да се вазврате ва христијанство. Ако ли се кто обрете пречув и не вазвратив се ва христијанство, да се каже како пише у законику светих отац" (члан 6. Душановог Законика). Казне су веома строге, чак драконске "И кто се обрете јеретиг, живе ва христијанех, да се жеже по образу и да се прожене; кто ли га има тајити, и тази да се жеже" (члан 10 Душановог Законика). У суштини, Душан није дозвољавао католичку пропаганду и превођење православаца у католичанство, док старе католике није узнемиравао и дозвољавао им је да на миру исповедају своју веру. Тиме је сасвим јасно третирао православље као државну веру. Душаново посланство, што је опет помало индикативно, било је састављено од дворског судије Божидара, једног Грка по имену Нестонг и Которанина Дамјана. Сви су они пред папом Иноћентијем VI били ватрени поборници Душанове политике, тако да су се без премишљања заклели пред њим да сва она обећања која Душан даје у писму има намеру и да испуни. Ово је посланство носило Душаново писмо по којем је он обећавао да ће прихватити унију цркава, односно да има намеру да призна папу као оца хришћанства, правога заступника Христова и наследника св. Петра. Затим од папе тражи да овај буде организатор крсташког рата против наилазећих Турака, те да Душан буде именован "капетаном" ове крсташке војске, заправо врховним заповедником. Исто тако, обавештава папу да је све оне мере које су ограничавали католике у Србије већ укинуо, вратио католицима оне манастире и цркве које им је одузео итд. Тиме је Душан јасно показао папи да има намеру да се приближи католичкој цркви, а у оквиру тога он поручује папи да би желео да он (папа) упути на српски двор своје посланство, где ће се све остало утаначити. Изгледало је да ће се коначно Србија приклонити Риму. Тада папа начини неколико грешака, могуће и намерних. Најпре је послао Душану љубазно писмо (29. август 1354. године), али га одмах у писму увреди не

обраћајући му се као цару већ као краљу Рашке "reg Rassie". Само папско посланство које је требало да отпутује у Србију било је именовано тек пред крај године (децембра 1354.), а њен вођа је био Падски бискуп (иначе Француз) Петар Тома. Иако је Душан јасно показивао знаке нестрпљења, папа очигледно није много журио, покушавајући на тај начин да покаже своју надмоћ. Ипак, могуће је да би Душан и то некако прогутао у замену за своја тражења, да нешто раније, у лето 1354. године, дакле баш док су српски изасланици боравили код папе, није провалила војска угарског краља Лудвига у Србију. Очигледно да папа није ништа озбиљније учинио не би ли Лудвига одвратио од напада на Србију, иако је на овога имао велики утицај, вероватно се плашећи да га не би увредио. Тиме је било јасно да од озбиљних преговора нема ништа и да ће папа увек првенство дати угарском краљу у односу на српског цара. У то доба Лудвиг је већ завршио са својим војевањима по Напуљу, уверивши се да неће моћи да се дочепа напуљског престола. Током 1351. године упетљао се на страни Пољака у њиховим борбама са Литавском. Тада је у Пољској владао Лудвигов ујак Казимир Велики и изгледало је да ће умрети без мушких потомака, што би онда значило да ће Лудвиг након његове смрти наследити и Пољску. То је био и једини разлог зашто је Лудвиг помагао Пољаке. Рат са Литавском је био делимично успешан, а у њему при опсади града Белза Лудвиг умало није погинуо када га је неки Литавац ударио дрвеним топузом. Након тога било му је доста војевања, па се почео више бавити унутрашњим неприликама у Угарској. У оквиру тога дошло је до наглог открављивања односа између њега и босанског бана Стевана II Котроманића. Још од пре био је Лудвигу бан Стеван II сумњив због тајних односа са Венецијом (нарочито при опсади Задра 1346.), али немајући неких јачих доказа за издају, није га могао оптужити. С друге стране, босански бан Стеван је згодно дошао Лудвигу, јер је овај спретно знао ратовати са Душаном. Краљ Лудвиг и бан Стеван II су и иначе били у сродничким односима преко банове жене Елизабете, која је била Пољакиња. Убрзо су се те сродничке везе и прошириле када је Лудвиг банову рођакињу (сестру?) Марију удао у Немачку за грофа Улрика од Хелфенштајна. Врхунац је дошао када је током 1353. године краљ Лудвиг затражио од бана Стевана II да му за жену да ћерку Елизабету. То је иста она Елизабета коју је Душан тражио од Стевана II за снају, али је овај то одбио. Сада је бан Стеван II са одушевљењем прихватио за зета угарског краља Лудвига. То венчање је изазвало и мали скандал, јер су Лудвиг и Елизабета били у четвртом колену сродства, па је венчање обављено без папиног пристанка. Ипак, нешто касније папа Иноћентије IV пружи опрост и тако оснажи овај брак. Уз Елизабету бан Стеван II је краљу Лудвигу као мираз дао и Хумску земљу због које је са Душаном имао толико проблема. Убрзо након ових догађаја умре бан Стеван II Котроманић (1353.) и буде сахрањен у манастиру Милешеву (десна обала Босне) који је сам подигао. Наследио га је Стеван Твртко, син његовог брата Владислава и кнегиње Јелене родом од брибирских кнезова. У то доба Твртко је имао тек петнаест година, па је Босном владала његова мати, али под великим утицајем угарског краља.

Током 1354. године (у лето) Лудвиг је одлучио да упадне у Србију. Детаљи овог рата нису познати и зна се само да је Лудвиг боравио у Београду док је током августа Душан био на реци Брусници, испод Рудника. Неких већих судара није било, јер је угарска војска јако страдала од неке заразе. "Дође још једном с огромном војском против цара, али не учини ништа значајно. Јер кад су његови људи почели у великом броју умирати због поквареног ваздуха који се дизао из баруштина преко којих су пролазили, био је присиљен да се врати у своју земљу" (Мавро Орбин). Да је помор међу Угарима узео маха види се и из тога што је ту умро и млађи брат Лудвигов, херцег Стефан од Славоније. "У то време разболео се млађи брат краља Лудовика, Стефан, па кад је стигао у Угарску, умро је од те болести" (Мавро Орбин). Баш у то време умро је и српски патријарх Јоаникије и то 3. септембра 1354. године у Полумиру на Ибру. Њега је Душан позвао у Жичу зарад неких саветовања (вероватно верских) и патријарх је при повратку у Пећ изненада навукао неку болест од које је и умро. "И када је цар Стефан стао на Пакларима са свима војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И када је патријарх дошао у Жичу, и после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест, а сам заповеди да га дигну у Пећ. И када се тада сабрао цео сабор жички и подигао га, и када је ношен, престави се у Полумиру у сутесци. И када је био донесен у Пећ, био је положен у свој гроб. И поживе у светитељству на престолу светога Саве шеснаест година и осам месеци, и са миром усну у Господу месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу" (Данилов ученик). У јесен те године (1354.) изабран је на државном сабору у Серу нови патријарх Сава III који је до тог момента био хиландарски игуман. Код Мавра Орбина постоји један интересантан навод који остаје помало тајанствен. Он наиме наводи да је две године пре Лудвиговог упада у Србију (ако је упад био 1354. године онда би то требало бити 1352. године) дошло до неког састанка између Душана и Лудвига. Састанак је био негде на граници земаља ових двају владара и завршен је без неких опипљивијих резултата. "После тога краљ Лудовик и цар Стефан споразумно одлучише да се састану на договор с неколицином својих људи на одређеном месту, па да ту лично разговарају о међусобним споровима. Према томе, цар је дојахао с незнатним бројем властеле на обалу Дунава, а краљ се укрцао на једну лађу и пристао уз обалу, али се није искрцао на копно. Поздравивши један другога, почели су да разговарају, али, како се нису могли сложити, разишли су се. Преговоре су наставили преко поклисара, али ни на овај начин не дођоше до било каквог закључка" (Мавро Орбин). По Орбину главни кривац за неуспех ових преговора је баш краљ Лудвиг, који је Душану постављао такве услове на које овај никако није могао да пристане. Стиче се утисак да Лудвиг и није имао намеру да постигне било какав споразум, па је стога намерно тражио оно што неће моћи добити. "Краљ Лудовик је, наиме, тражио од цара четири ствари: прво, да прихвати католичку веру и буде покоран римској цркви; друго, да му уступи некадашње земље краља Стефана, које је желео припојити угарској круни; треће, да га призна за свога старешину и да му буде покоран и веран; четврто, да му даде за таоца свога сина Уроша" (Мавро Орбин). То су били такви

услови на које нико при здравој памети не би могао да пристане, што признаје и Орбин. "Али цар, поносан какав је био, не хтеде пристати ни на један од тих захтева" (Мавро Орбин). Епилог је био тај да је Лудвиг пребацио војску у Србију и једно време пустошио по њој. "Стога Угри, пребацивши се са свом војском преко реке, пустошећи пређоше читаву земљу Рашана све до поменуте шуме Ломнице и Рудника" (Мавро Орбин). После извесног времена Угари не могавши да постигну нешто више, одустану од даљњег похода. Ово је Орбинова прича, која нема својих потврда у историјским списима. Није познато да је тих година било неких сукоба између Угара и Срба, а да је било, о тако крупним војним акцијама морало је негде остати трага. Ако се одбаци Орбинова тврдња о провали Угара у Србију, његови наводи о преговорима Душана и Лудвига заслужују пажњу. Најпре зато што преговори оваквог облика када се на граници састају два владара у четири ока нису ништа неуобичајено за то време и сасвим је прихватљиво да су се Душан и Лудвиг могли одлучити за тај вид разговора. С друге стране, ови преговори би се можда могли посматрати у оквиру Душанових каснијих преговора са папом око организовања крсташког рата против Турака. Душанови предлози папи су били веома осетљиви: најпре покретање крсташког рата, а онда поверавање Душану врховне команде над крсташима. Римски папа је морао водити рачуна о томе шта каже угарски краљ и сигурно је да папа не би пристао на ове Душанове предлоге, а да претходно о томе нема угарски пристанак. Стога би било сасвим логично да је Душан можда могао пожелети да најпре са Лудвигом рашчисти нејасна питања и да добије од њега пристанак за своје идеје, па да тек онда крене у преговоре са папом. Но, очигледно да Лудвиг није имао намеру да са Душаном склапа било какав мир, па је преговоре тако и водио. Током марта 1355. године код Душана напокон стиже и папско изасланство. Сада више није било ништа од срдачног дочека којем се можда ово изасланство надало, а Душан је на њих био толико љут, највише због угарских провала, да је и живот бискупа Петра Томе (вође изасланства) био у опасности. Душан се понашао охоло, а тај утисак је још више појачан тиме што је посланство дочекао опкољен од стране своје властеле и војника па је утисак на посланство одмах морао бити неповољан. Читав разговор се углавном свео на Душанова горка пребацивања због тога што папска курија сувише истиче угарске интересе насупрот српских. Разговор није макао даље од почетка и завршен је без резултата. Огорчен на бискупа Петра Тому Душан је одлучио да му прави ситне пакости док је овај боравио на српском двору. Бискуп је добио дозволу да држи мису, али је Душан забранио католицима на своме двору да присуствују тој миси. Ипак неки најамници су без обзира на цареву забрану присуствовали овој миси и навукли на себе Душанов гнев. Но све се завршило без последица. Сам бискуп Петар Тома отишао је огорчен са српског двора и отпутовао је одмах код угарског краља Лудвига, где је из све снаге оцрнио Душана, успут хушкајући Лудвига на рат против Србије. Ту се задржао нешто дуже, тако да је тек 1. маја 1356. године стигао код папе у Авињон. У то доба Душан је већ био мртав.

Тиме је стављена тачка на Душанову идеју да на неки начин уједини европске хришћанске владаре и да са заједничким снагама потисну надолазеће Турке. Помало је поражавајућа чињеница да Европа није схватала сав значај турског надирања, не видећи да то није само проблем пропадајуће Византије и делимично Србије, која је требала бити следећа на удару. Ако то већ нису могли схватити Французи или Немци, чудо је да Угари нису имали никакве воље да са Душаном учествују у овој акцији. У суштини, овде су се судариле амбиције тадашњих владара. Вероватно мислећи да би са овим крсташким ратом једини прави добитник могао бити Душан, који би освајањем Цариграда постао апсолутно најјачи фактор на Балкану и веома јак и за Европу, европски владари (посебно угарски) више су желели да гледају слабу Византију него јаку Србију. Но, у тим рачуницама некако су испуштени из вида Турци, који су страховито потцењени. Ако су можда прве њихове групације и наликовале пљачкашким хордама, освајање Галипоља је показало да су они и те како добро организовани и да њима управља једна чврста воља, која зна шта хоће. Душану није требало много да дође до ове истине и стога његова идеја није била за потцењивање. Турке је требало смрвити онда када су они тек једном ногом били у Европи (Галипоље) и док су били још увек релативно слаби. Једна одлучнија акција би њих брзо бацила у море, али Европа је у њима видела само једну шачицу одрпанаца који се могу лако згазити. Још ће дуги низ година бити такав однос према Турцима, па се намеће мисао да су за продор Турака у Европу ипак били много значајнији егоистични интереси Европских владара, који су онемогућавали иоле озбиљнију акцију, но што је то била турска умешност или војничка снага. Последње активности Душанове везане су за далматинске градове Клис и Скрадин. Овим градовима је након смрти кнеза Младена III Брибирског (1348.) у име његовог сина Младена IV управљала сестра Душанова, а Младенова удовица, Јелена. Још од 1351. године ова храбра жена се носила са противницима, а њих је било заиста много. Најпре се ту појавила жена Павла III (стриц њеног сина Младена IV) која се звала Катарина и била је из Венеције, из чувене породице Дандоло. Затим се појавила као претендент и трећа жена, овај пут Јелена, мати босанског бана Твртка. Иза Јелене (мати Тврткове) је сасвим отворено стајао и угарски краљ Лудвиг, подржавајући њене намере, а у суштини желећи ове градове за себе. Током 1355. године појављује се опет нови претендент на ове градове и то Венеција, која је била од самог почетка веома предузетна. Они су још те године (1355.) послали кнегињи Јелени (Душановој сестри) понуду по којој желе да од ње ове градове откупе. Како она није хтела да прода ове градове, а није била у могућности да их брани од ових многобројних претендената, то од свога брата Душана затражи помоћ. У јесен 1355. године Венеција је сазнала да Душан има намеру да своју сестру и ове градове узме у заштиту. Наравно да Венецији то није могло бити право, али Душан их претекне и пошаље нешто најамника које је водио Паламан и који дођу у Клис док у Скрадин оде Ђураш Илијић са браћом, синовима и синовцима. Но грађани оба града нису били расположени према овим посадама, а мешетарење Венеције и Угарске узело је даљег маха. Тада је и било неких борби но оне нису биле оно што је одлучило да се оба ова града напусте. Душан је још од раније имао намеру да Скрадин преда Венецијанцима, не желећи да се са њима

упушта у сукобе, јер је још увек мислио да ће успети да од њих добије флоту која му је била неопходна за освајање Цариграда. У том смислу он је Ђурашу Илијићу и дао упутства по којима је овај требао да Скрадин препусти Венецији. Изненада на дан 20. децембра 1355. године умире цар Душан, не зна се од чега. Сахрањен је у Арханђеловом манастиру у Призрену. На вест о његовој смрти Ђураш Илијић је дана 10. јануара 1356. године предао Скрадин Венецији, док су Клис нешто касније узели Угари. Иако је предао Клис без борбе, Паламан је из њега успео да изведе кнегињу Јелену, али њен син Младен IV је остао као талац. Са смрћу цара Душана завршио се и период успона српске средњовековне државе. Од сада почиње посртање државе које ће имати своју кулминацију Маричком битком (1371.) и њена пропаст у Косовској бици (1389.). Оно што је грађено два века једноставно је нестало за само двадесетак година од смрти цара Душана. Иако је уздигао Србију на до тада никада виђену висину, Душан је створио и клицу онога што ће ту исту државу до краја да упропасти. Неконтролисано ширење граница значило је под своју власт стављати масу народа несрпске националности који никада нису Србију прихватили као своју државу и који су то стање схватили само као тренутно. По свему судећи и сам цар Душан је то схватао и има неких наговештаја да је преко православне цркве покушао да све те разнородне елементе уједини и чвршће веже. Да ли би то до краја успео јесте хипотетично питање. С друге стране, мора се признати да је Душан на време осетио каква опасност долази из Мале Азије и његови предлози папи да се организује један крсташки рат који ће Турке бацити назад, јесу оно што је тада могло да спречи ову инвазију. Можда би то био онај амалгам који би зауставио канију пропаст државе. Због разноразних политичких разлога овај предлог код Римског папе није прошао и Турци су се уклинили на Балкан. Каснијих година, управо ће папе бити те које ће рецепт крсташких ратова, који им је предлагао Душан, да примене и да покушају да потисну Турке. Но, тада ће бити касно. На неки начин и сам Душан је изазвао папско неповерење, будући да је са крсташким ратовима он имао намеру, не само да потисне Турке, већ и да заузме Цариград и већ посустало византијско Царство замени новим српско – византијским на чијем би челу стајала српска династија Немањића. Ова идеја није била његова и о томе је размишљао још и краљ Милутин, међутим био је реалан политичар који је знао да спровођење те идеје није само војна ствар. Није било довољно само армијом ући у Цариград и прогласити се царем, требало је добити и признање осталих европских земаља. На неки начин, Европи тога времена, више је одговарало слабо Византијско царство него неко ново које би било јако и које би тада могло своје интересе да натура у томе делу региона. Душан као да то није схватао и помало заслепљен том идејом, упорно је покушавао да од Венеције добије бродове не би ли освојио Цариград. Временом је и сам увидео колико је то тешко оствариво и могуће да би у том моменту одустао од те идеје. Но, то ипак није било оно што ће касније да буде клица пропасти српске државе. Прави разлог јесу границе које су развучене преко сваке мере и које српски биолошки елемент није могао контролисати јер га није било довољно. Осим тога, цар Душан иза себе

јесте оставио решено питање наследника и промена владара ће проћи релативно лако, без већих потреса, али само у старим српским земљама. Новоосвојене територије ће се са својим подручним владарима одмах отцепити и прогласити самосталност и тиме начети пропаст државе. Ипак, и поред свега цар Душан остаје највећи српски владар у средњем веку. Раширио је границе до неслућених могућности, прогласио државу царством, уздигао Српску православну цркву са архиепископије на патријаршију, донео први писани законик и још много тога што до тада Србија није имала. Међутим, није оставио оно што је најважније, достојног наследника.

42. Србија након смрти цара Душана Цар Душан (1308-1355.) је након своје смрти оставио Србију огромне територије, али и огромних супротности које су владале у њој. Несумњиво је да су његова освајања допринела томе да Србија буде најважнији политички и војни чинилац на Балкану, без којег се не може донети ни једна иоле важнија одлука, али се убрзо показало да је баш та снага била и клица њеног брзог распада. Било је томе доста узрока. Најпре, сама Душанова освајања су ишла углавном ка југу, на рачун византијских области, од којих је он успео да откине огромне комплексе територија. Тим освајањима Душан је желео да свеже српско царство уједини са већ изнуреним византијским, и да створи ново српско – византијско царство, на челу са новом династијом, Немањићима. Идеја није била нова, а вероватно да је и њега као и његове претходнике необично привлачила византијска надмоћна култура. Да је њој одмах подлегао, видело се из усвојених византијских дворских и других обичаја, дворских титула, облачења итд. Таквом својом политиком Душан је успео да од Србије начини територијално највећу и најјачу државу на Балкану, али и да створи све предуслове за њен распад. Основна грешка Душанова је била у томе што је он у својим освајањима био искључиво ослоњен на политички резултат који је требало да донесе српско – византијско царство, док је сам национални циљ био потпуно запоставио. Душана уопште није привлачила идеја да уједини све оне територије на којима су били настањени Срби, а да је то тако, види се из тога да је веома мали број његових активности био усмерен ка Босни или Срему, који су били насељени искључиво српским елементом. Његови су планови били усмерени у сасвим другом правцу. На новоосвојеним византијским територијама скоро да и није било српског становништва, већ су оне биле насељене Грцима и Арбанасима што се и те како осетило током 1350. године, када се скоро све грчко становништво које се налазило на територијама под Душановом влашћу дигло на побуну. Никада Грци нису осећали да су саставни део српског царства, а било је сувише мало времена да се на томе успешно ради. Можда би се ту могла повући паралела између Душанове политике и политике коју су водили његови претходници Милутин и Стефан Дечански. Ни Милутин, а ни Стефан Дечански нису ишли у неконтролисано ширење српских граница, добро знајући да је Србија ограничена биолошким елементом (бројем становника), и да не би могла контролисати сва остварена освајања. То се поготово односи на Милутина, који је на самом почетку владавине освојио мноштво византијских територија, па је изгледало да се та

његова освајања могу протегнути чак и на сам Цариград. Но, то њега није заварало и он је тада мудро стао, да би дуги низ година утврђивао оно што је до тада узео, желећи да све освојене територије чвршће повеже са Србијом, у чему је до краја и успео. Слична је била и политика Стефана Дечанског, који након победе над Бугарима код Велбужда није подлегао захтевима да се бугарско царство припоји Србији, иако је то тада могао учинити без икаквих проблема. Баш та његова суздржаност коштала га је касније и престола. Могуће је да су и Душанова размишљања ишла у том правцу и да је био свестан ограничавајућег момента својих освајања, а да је имао у плану да касније више поради на тешњем спајању освојених територија, али изненадна смрт га је у томе спречила. Улазити у мотиве Душанове и његове касније планове, данас је веома тешко и без сврхе, тако да се на томе и не треба сувише задржавати. Било како било, Србије јесте била колос, али на веома слабим ногама. Све њене неприлике ишле су управо од описаног неконтролисаног ширења државних граница. Чак и проглашење Српске православне цркве патријаршијом (1346.) није допринело учвршћењу Србије на новоосвојеним територијама, већ је изазвало нове сукобе, пошто су српске власти протеривале оне грчке свештенике (митрополите, углавном) који су се затекли на новоосвојеним територијама и који нису желели да признају овај чин. То је довело и до каснијег бацања анатеме на Српску православну цркву током 1352. године од стране цариградског патријарха Калиста. Без обзира колико у чину бацања анатеме има много више политичких но верских разлога, показало се да је то био поступак који је имао и те каквог ефекта у каснијим догађајима. Наиме, није требало много да добар део српског свештенства, али и племства, убрзо након Душанове смрти сасвим отворено постави питање оправданости стварања царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије. Та питања су се додуше у првом моменту кретала тек у оквиру вере, не и политике, али имајући у виду да су верска питања била по тежини често важнија од свих других, то је било савршено јасно да ће се верско питање ускоро претворити и у политичко. За све касније несреће које су задесиле Србију окривљена је управо Душанова амбиција да створи царство. "Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство. И после овога остави од прародитеља и светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветима овога одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда" (Данилов ученик). Још је био оштрији Константин Филозоф: "мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ" (Константин Филозоф). Сматрало се да Србија никако није смела да постане царевина, већ је морала остати краљевина, као што се ни црква није смела уздићи на ранг патријаршије, а да је Душан са својим поступцима пореметио оно што је остало од његових славних предака, нарочито Светог Саве. За Душанова живота о томе се није много расправљало из једноставног разлога што се нико није усуђивао да њему противречи, али могло је бити и те како приметно да овај пут црква није као у Немањино време та која ће бити кохезиони елемент на

новоосвојеним територијама. Но, то тада Душана сигурно није много бринуло, био је релативно млад и доброг здравља, тако да је изгледало да има још доста времена да поради на том питању. Његов циљ још увек је било освајање Цариграда. Баш та његова усмереност ка освајању Цариграда створила је још један елемент који је довео до разарања царства. Тај елемент су биле изразито јаке властеоске личности које је створило Душаново освајање. Снага тих личности била је везана баш за новоосвојене територије, иако неки од тих велможа и немају толико заслуга за све Душанове успехе. Душан их је уздигао на, до тада за Србију, невиђено висок ранг и то како по богатству и величини територија којима управљају тако и по привилегијама. Најпре су добили, као цареви намесници, огромне делове освојених византијских територија на управљање. Баш те новоосвојене територије су се налазиле на југу, који је био очуван од тадашњих ратних разарања која су Византију потресала већ доста година, тако да су Душанови ратници затекли Епир и Тесалију и остале крајеве сасвим нетакнуте, са свим њиховим богатствима. Ту су се ови сурови ратници сусрели са једном за њих потпуно непознатом културом и свом раскоши за коју нису ни знали да постоји. Осим могућности да уживају у материјалном благостању, ови племићи су добили и низ привилегија које су до тада биле везане само за владаоца, попут права да праве новац, да имају властеличиће у својој служби итд. Осим тога, уведене су и византијске титуле деспота, кесара, севастократора итд, па су се и по томе уздизали. То је њима самима, али и њиховој околини, одједном створило слику о сопственој важности, што ће након Душанове смрти тек да добије на интензитету. Ове велможе су имале изразито јак положај још за његовог живота и само је његова јака личност успевала да сузбије њихову самовољу. Тако је познат Душанов сукоб са Хрељом, који се одметнуо, затим са Брајаном, Толиславом и Хлапеном који су то исто учинили нешто касније (1350.). У старим српским земљама већина ствари је остала по старом и тамошња властела је остала много конзервативнија у својим схватањима о важности царства, а уз то није имала ту снагу коју је имала она на новоосвојеним територијама. То и не треба да чуди, јер је Душан своје најзаслужније људе награђивао управо освојеним територијама и привилегијама. Стога је та властела била и много покретљивија од оне у Србији, али и много богатија и ратоборнија, те самим тиме свеснија свога високог положаја. Узимајући у обзир да су поданици на тим освојеним територијама били најчешће Грци или Арбанаси, које ништа није везивало за Србију, много је јасније зашто су први знаци осамостаљења појединих велможа долазили управо из тих крајева. Веома често су захтеви за осамостаљење долазили управо од Грка и Арбанаса који су насељавали те територије, а Душанове велможе које су управљале тим областима само су следиле те захтеве. Како су ове личности одиграле велику улогу како у помагању Душанових освајања тако и у каснијем распаду српског царства, о свакој од њих биће нешто речено. Међу самом Душановом властелом било је доста разлика. Посебан положај свакако су имали чланови владајуће породице, односно цареви рођаци и рођаци његове жене царице Јелене. Ради се о деспоту Јовану Комнину Асену (царичин брат) и деспоту Симеону (полубрат цара Душана). Ова двојица немају много значаја у Душановим ратним походима, али захваљујући својим родбинским везама имају

висок положај на његовом двору. Укратко, њихове заслуге за стварање српског царства су веома мале, али они имају ту сумњиву славу да су били ти који су први почели са смутњама након Душанове смрти. Оба су имали једну заједничку особину која се састојала у изузетној частохлепности, а та не баш похвална карактеристика им је касније омогућила и сарадњу. Јован Комнин Асен је као брат царице Јелене добио од Душана титулу деспота и намесништво у северном Епиру. Није он био посебно способна и значајна личност, а да зло буде још и горе од самог почетка је показивао велику самовољу и частољубље. Чак и за време цара Душана деспот Јован је показивао знакове непослушности према централној власти. Као пример наводе се његови недолични поступци према млетачким трговцима, тако да је сам Душан морао да решава притужбе које су стизале од Млетака. То је био један од разлога да Душан уопште није био расположен према деспоту Јовану, али због тога што га је царица Јелена непрестано штитила, он је некако одржавао свој положај. Колико је он био превртљив, види се из тога што је са Млецима тајно преговарао и успео поред сталне опасности да Душан за то сазна, те да стога изгуби све привилегије да са њима нађе заједнички језик па је током 1353. године постао и грађанин ове републике. Сами Млеци се нису за њега интересовали због његових квалитета, већ искључиво због квалитета територије у којој је он био намесник. Наиме, северни Епир је имао неколико згодних утврђења и лука (посебно Валона, где му је било и седиште) на које су лукави Млеци бацили око и који би им добро дошли у њиховим трговачким пословима. Но, све ово није дошло до изражаја за време живота цара Душана, будући да се деспот Јован, и поред заштите своје сестре царице Јелене, ипак није усуђивао да иде баш толико далеко у својим односима са Млецима. То и јесте био основни разлог да су односи њега и Млетака за Душанова живота били добрим делом ипак уздржани. Душан га није много марио, али због великог утицаја који је имала царица Јелена на њега, трпео је неке ствари са његове стране, које иначе сасвим сигурно не би. Други члан царске породице био је полубрат цара Душана, по имену Симеон. Рачуна се да је Симеон рођен око 1330. године (можда нешто мало раније) од оца краља Стефана Дечанског (оца Душановог) и краљице Марије Палеолог. Дакле, он и Душан су били браћа по оцу (Стефану Дечанском). Иако су биографи наводили да је Стефан Дечански једно време, под утицајем своје жене Марије Палеолог, имао намеру да престо остави Симеону, те да је то био један од разлога Душанове побуне против оца, све се то није могло осетити у односима између Душана и Симеона. Сам Симеон је уживао изузетан положај код Душана, па му је он и доделио титулу деспота и намесништво над јужним Епиром (са седиштем у месту Арту). С друге стране, стара српска властела га уопште није подносила, јер му је мати била Гркиња (Марија Палеолог), а уз то је још био и ожењен Гркињом Томаидом (ћерка Јована II Орсинија и Ане Палеолог ). Да га нису у Србији баш много ценили види се и из тога да га је мало ко у Србији звао његовим грчким именом Симеон, већ је остао познат под именом Синиша, мада је имао и других надимака попут Симче, Симша итд. За време Душанове владавине он се скоро и не

помиње, што би требало да значи да га Душан није много користио у својим подухватима. Орбин наводи да је цар Душан имао посебно добар однос према Симеону, али да га царица Јелена никако није трпела, па га је чак покушала и отровати. Да би га спасао од царичиног гнева, Душан је, по Орбину, удаљио Симеона са двора дајући му део новоосвојених земаља на управу. "Иза смрти краља Уроша Слепог била су остала два сина, један (како рекосмо) Стефан Душан, који доцније узе титулу цара, други Синиша, којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то био упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Ако би то било тачно, што је веома лако могуће, царица Јелена је изгледа утерала такав страх у кости Симеону да се за Душановог живота није чуо да је жив. Изгледало је да он нема посебних амбиција и да се задовољава са оним што му додели Душан, но то је био изгледа само привид. Одмах након смрти цара Душана, он истиче своје право на српски царски престо и уз мало спретности он га је можда могао и задобити. Могући кривац за овакву Сименову амбицију јесте изгледа баш сам Душан који га је 1342. године означио као могућег наследника. Те године Душан је био тешко болестан па је назначио као свог наследника сина Уроша, који је тада имао тек шест година (рођен 1336.), а онда навео као евентуалног наследника (уколико се Урошу нешто деси) и Симеона. Но, то је изгледа био тек тренутак Душанове слабости, који није дуго трајао, јер године 1345. у Скопљу се Душан крунише за цара док му син Урош бива крунисан за младог краља. Од тог момента више није било никакве сумње ко би могао да буде наследник и Симеон се у том контексту више и не помиње. Међутим, и ово веома дискутабилно његово навођење за могућег наследника Душановог је код Симеона изгледа пробудило неке идеје које ће он на крају покушати и да оствари. Но, о томе касније. Сам Симеон за Душанова живота, да то још једном наведемо, не игра скоро никакву улогу ни у политичком, а ни у војном смислу. То што је он намесник у пограничној и стога осетљивој области није заслуга његових квалитета већ искључиво тога што је био најближи царев рођак. Ипак за Симеона се не може рећи да није имао упорности и извесног талента, што ћемо касније видети много јасније. У самом моменту Душанове смрти он на српском двору и међу српском властелом није значио скоро ништа, и нико га није озбиљно схватао као могућег цара. Оваква његова непопуларност међу српском властелом би се можда могла повезати и са његовим сталним сукобом са царицом, која је опет, насупрот Симеону, имала и те какав утицај на велможе. У жељи да обезбеди сигуран долазак сина Уроша на царски престо, царица Јелена је, у страху да би Симеон то можда могао ометати, учинила све не би ли то обезбедила, па је изазвала и мржњу властеле према њему, а када јој се учинило да је и то мало, покушала га је и отровати. Но, то је за сада само непотврђена претпоставка. Много значајнија личност је био свакако намесник у Тесалији, кесар Прељуб, вероватно најистакнутији војсковођа цара Душана. Свакако највећи моменат у

Прељубовој каријери била је његова улога у освајању Тесалије током 1348 године. За награду, Душан га прогласи намесником у Тесалији и додели му и титулу кесара. Намесниковање му није било лако у овој пограничној области, којом је управљао из града Трикале, коју је одабрао за своје седиште. Од свих његових војних успеха свакако најпознатија је одбрана утврђења Сервије током 1350. године. Управо на тој тачки сломио се напад Византинаца које је водио цар Јован VI Кантакузен. Већ тада Кантакузен је веома ценио Прељуба. "И удостојивши војску са мало одмора, цар (Јован Кантакузен) је кренуо на Сервију. А то је био не мали град који се налазио на граници између Вотијеје и Тесалије, њиме (је) са осталом Тесалијом заповедао Прељуб, један од Краљевих (цара Душана) велможа, који се особито истицао мудрошћу и храброшћу и предњачио је над другима ратним искуством" (Јован Кантакузен). Прељубова улога на политичкој сцени је била далеко слабија, мада он није био без политичког утицаја, а што нарочито потврђује једно папино писмо од краја 1354. године, у познатим преговорима између Рима и цара Душана о евентуалној унији Католичке и Српске православне цркве. Тада је папа имао намеру да ангажује и Прељуба у овим преговорима рачунајући на његов несумњиви утицај. За историју је још увек остало отворено питање порекла Прељубове жене Ирине, а сумњу је изазвало једна повеља цара Уроша из 1357. године где он Ирину назива љубљеном сестром. Да ли то значи да је Ирина заправо рођена сестра цара Уроша? Ову сумњу донекле потврђује и фреска западног зида у манастиру Дечани где су насликани Урош, краљица Јелена и још једна непозната особа. Како је натпис изнад ње уништен, а из слике се не може разабрати да ли је та особа (несумњиво млађа) мушко или женско, то се створило мишљење да би то могла бити баш Ирина, овде приказана као Урошева сестра, односно Душанова ћерка. Оно што посебно нагони на такво размишљање јесте нарочито благонаклон однос цара Уроша према Ирини у њеној каснијој несрећној судбини. Касније размишљање да је та насликана особа у Дечанима заправо Душанов полубрат Симеон, створило је збрку, па је одређенији одговор на ово питање немогуће дати. Можда најутицајнији на двору цара Душана био је Јован Оливер који је нешто пре 1349. године постао деспот. Добио је велику област која је обухватала Овче поље, Лесново, Радовиште, Тиквеш, Мариово, а било је и других привилегија попут права да кује сопствени новац, непосредни утицај на избор злетовског епископа итд. То ниједан великаш није имао пре њега. О његовом напредовању у служби код цара Душана нарочито сведочи текст написан 1341. године, уз његов (деспота Оливера) ктиторски портрет у манастиру у Леснову. "Ја, раб Христов Јован Оливер по милости божјој и господина ми краља Стефана бих у Србаља велики начелник, потом велики слуга, потом велики војевода, потом велики севастократор, за верно њему залагање по милости божјој и велики деспот све српске земље и поморске и учесник грчки." Сам успон Јована Оливера се креће узлазном линијом нарочито од 1342. године (мада је он и тада био крупна политичка личност). Те године он је дочекао Јована Кантакузена, који је стигао у Србију не би ли од Душана добио помоћ у покушају да се дочепа византијске царске круне. Први српски великаш којег је тада Кантакузен срео био је баш Јован Оливер, а сусрет се десио код Велеса

на Вардару. Они се тада нису упознавали, јер су се знали још од 1334. или 1336. године, када су били присутни приликом сусрета цара Андроника III Палеолога и краља Душана. Тада су обојица били у пратњи свога владара. Баш Јован Оливер је уз краљицу Јелену одиграо одлучујућу улогу приликом склапања савеза између краља Душана и Јована Кантакузена, тако да чињеница да је Кантакузен од свих српских великаша срео најпре Јована Оливера сигурно није тек случајност. Није немогуће да су они још од пре имали контаката и да је овај њихов сусрет био договорен. Сам Душан изгледа да није имао много воље да уђе у савез са Кантакузеном, али под притиском своје властеле ипак је пристао. Колики је значај Јована Оливера још тада био на Душановом двору види се из тога што је на скупу 24 највиђенија великаша из Србије који су решавали о склапању савеза са Кантакузеном, он био једини (уз краљицу Јелену) који је говорио са српске стране. Стиче се утисак да је Оливер био тај који је говорио у име целокупне властеле, што већ само по себи довољно говори о величини његовог угледа у Србији. Тај скуп је донео и веридбу Манојла (сина Јована Кантакузена) и његове ћерке. Но, каснији догађаји омели су склапање овог брака. Одмах након склапања савеза српска војска коју је водио Јован Оливер и грчка коју је водио Јован Кантакузен, ударили су на Сер. Но, под Сером се није нити један од њих двојице прославио, јер је та прва опсада (1342.), али и друга (1343.) завршена неуспешно. Сер пада 1345. године, али када је Душан лично дошао да га заузме. Ипак, нису сви Оливерови подухвати били тако неуспешни. Само Оливерово порекло остаје под знаком питања, тако да постоје мишљења да је он грчког порекла, могуће српског, али и западног. Његова жена Ана Марија такође изазива неке недоумице. Њено само име наводи да је она дошла са Запада, али по неким размишљањима након смрти краља Стефана Дечанског његова удовица краљица Марија Палеолог се преудала за деспота Оливера и то је управо та Ана Марија. Као доказ за ту тврдњу наводи се слика у цркви у Леснову (Оливерова задужбина) где је она насликана поред Оливера са веома сличном круном као и царица Јелена која је насликана нешто више. Било је и других индиција за такво размишљање (попут Душанове повеље из 1340. године), али подаци су још увек оскудни да би се ишта могло са сигурношћу утврдити. Истакнуту улогу имао је и владар крајева око Велбужда и Куманова, деспот Дејан, који свој успон може да захвали колико томе што је био ожењен сестром цара Душана, која се звала Теодора, толико и својим властитим квалитетима. Он се не спомиње много у Душановим војним подухватима, мада његов каснији углед (и његових наследника) несумњиво говори да је био присутан у већини царевих успеха. Да је био познат и ван граница Србије, види се из тога што се током 1355. године папа Иноћентије VI обраћа деспоту Дејану тражећи од њега подршку при стварању уније између Католичке и Српске православне цркве. Њему је била поверена на управу територија између скопске Црне горе и реке Струме, мада та територија није биле такве величине за време Душанова живота, већ је касније проширена.

Осим ове најзначајније властеле веома битни су били и кесар Војихна који је господарио Драмом, а ту је била и серска област, веома битна у овој причи. Кесарова ћерка Јефимија била је удата за Угљешу Мрњавчевића, који је заповедао у тврђави Сер (?). Колики је утицај Војихна имао на серску област остаје да се претпоставља, међутим сигурно је то да је имао амбицију да је стави под своју контролу. Непосредно након Душанове смрти, његова удовица царица Јелена одједном са нашла у овој области и почела њоме да управља. То сасвим сигурно није могло бити право кесару Војихни и његовом зету Угљеши Мрњавчевићу, који су имали сопствене планове. То ће изазвати нешто касније и оружане сукобе. Како се царица одједном нашла у Серу и почела њиме да управља, остаје још увек тајна. Има претпоставки да је у Серу боравила због топле климе, будући да је у Србији владала жестока зима коју она није могла трпети. Баш док је она ту зимовала умро је и цар Душан. Као енергична и надасве сналажљива, (мада не баш много талентована) предвидела је могући распад Душановог царства, па је стога одлучила да завлада овим крајем. По тој верзији Угљеша и Војихна су јој морали служити као што су некада служили Душана, мада са много мање одушевљења, а видеће се касније, и верности. С друге стране царици је положај Сера изузетно одговарао будући да је био одмах уз византијску границу чијом је културом и начином живота она била очарана. Ту је била и Бугарска где су њени рођаци владали и могли јој по потреби помоћи.

43. Сукоби око престола А шта се десило одмах након изненадне смрти цара Душана? Иако је сама држава, због свог разнородног националног састава, била несигурна, само питање наследства се није постављало. То је Душан решио још за живота будући да је свога сина Уроша приликом свога царског крунисања 1345. године, прогласио "младим краљем". На државном сабору у Скопљу 1346. године Душан је и званично проглашен за цара, а син му Урош крунисан за краља. Тиме је Урош постао Душанов савладар, а добио је на управу све старе српске земље (не само Зету, као сви остали престолонаследници дотада), док је цар управљао у освојеним (грчким) земљама. Кроз документе из тога времена јасно се раздваја ова двострука власт па се ствара привид да је Урош стварно управљао старим српским земљама, али не треба мислити да је он стварно са само девет година могао управљати својим делом државе. Но, сврха и није била да Урош управља (био је сувише млад), већ је Душан желео да га постепено, као наследника, уведе у владање. Заправо, желео је да Уроша властела постепено прими као будућег цара, да приликом наслеђивања не дође ни до каквих јачих потреса. Сигурно је желео да се избегну сва она трвења која су толико била присутна при променама владара у Србији, а која су и те како остала свима у сећању. Никакве, дакле, није било сумње ко ће бити Душанов наследник. Међутим, осим што је био веома млад када је наследио царство, по свему судећи Урош не да само није имао способности да влада (то му замерају скоро сви), већ изгледа да није имао ни неке посебне воље. Чудно је да га Душан, иако га је веома рано прогласио за савладара, није више укључивао у своје ратне походе или политичке акције. Урош се уопште не спомиње све до оног момента док није био присиљен да преузме власт, па се стиче утисак да је он цео

свој дотадашњи живот провео на неком другом месту, а не поред Душана, учећи се државној и ратничкој вештини. Да ли га је Душан стварно запостављао, рачунајући да има још довољно времена да га научи како се влада српским царством, или сам Урош није био много заинтересован, остаје тајна. Касније ће се видети да Урош није био без извесног талента, али није имао одлучности када је то требало. Додуше, нешто јаче акције код њега видимо одмах по преузимању престола (1356.) тако да сам почетак његове владавине ипак улива известан оптимизам. "Био је, наиме, прекрасног изгледа и од његова владања надаху се сваком добру. И мада је имао једва двадесет година, у почетку је ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много" (Мавро Орбин). Међутим, све то је код њега трајало само једно веома кратко време, отприлике до 1360. године. До те године он је успео да царство колико – толико одржи на окупу и да сачува централну власт. Међутим, од 1360. године све се почело нагло осипати. Нагло пропадање српског царства се не може Урошу ставити на душу. Осим што он није по способностима раван своме оцу, што је на неки начин и разумљиво, од самог почетка ни ситуација му није ишла на руку. Најпре је била у питању његова младост и неискуство, а на то се одмах морају надодати неке ситуације које су се на несрећу десиле одмах након Душанове смрти. Најпресуднија је свакако била изненадна смрт кесара Прељуба, намесника Тесалије. Нестанком овог верног и веома способног Душановог војсковође Урош је изгубио једну јаку полугу дотадашње власти. Осим тога, одједном је ова погранична област, након Прељубове смрти, била отворена за напад са стране, на који није требало дуго чекати. Већ у рано пролеће 1356. године Прељубову смрт искористи деспот Нићифор II Орсини (зет византијског цара Јована Кантакузена) и заузме Тесалију. Тиме је он значајно проширио своју територију, а своју самосталност у односу на византијског цара, чију власт већ тада није признавао, још више ојачао. Искориштавајући ситуацију, а већ у налету, Нићифор II провали одмах и у јужни Епир, где је владао Душанов полубрат Симеон, и заузме и ову област, а свога зета Симеона отера. Тиме је српско царство веома брзо након Душанове смрти, једва пет месеци, остало без две значајне области. Што је још горе никакве противакције са српске стране није било, што је већ само по себи било довољан знак слабости. Сам цар Урош је у почетку бринуо друге бриге јер му је на двор ускоро стигла Прељубова удовица Јерина са децом, тражећи од њега помоћ. Можда је она желела да Урош оружаним путем поврати Тесалију, али Урош се показао као веома благонаклон према Јерини, у помало неочекиваном правцу, дајући јој старе мужевљеве области, које су обухватале средњи ток Црне реке, Мариово и Селечке планине. Њима је Прељуб управљао раније, док није од Душана добио на управу новоосвојене Грчке земље. Већ ту, у самом почетку, Урош је био немоћан, не могавши да помогне жени истакнутог војсковође свога оца, а то је сигурно било одмах примећено. Увек непокорна властела сада се уверила да је цар неодлучан и није требало бити много промућуран па предвидети следеће догађаје у царству. Шта је било у питању, може само да се претпоставља. Да је Урош стварно био толико неодлучан, зато што није имао снаге за интервенцију, тешко је поверовати. Немогуће је да се снага Душановог царства могла истопити за само пар месеци од

његове смрти, а исто тако је тешко поверовати да је властела тако брзо почела показивати знаке непослушности. Највероватније да је била у питању његова неодлучност и неспремност да одмах решава такве проблеме. Самом Симеону, који је прошао као и Прељубова удовица, није падало на памет да се обрати Урошу за помоћ, што је овоме можда у самоме почетку олакшавало положај, али је то довело до других последица. Могуће да је Симеон мало боље познавао Уроша од Јерине, па је то био разлог да одмах увиди да му са те стране нема наде, а исто тако он је тада сигурно већ показивао амбиције према царској круни, па је и то био разлог зашто се није могао обратити Урошу за помоћ. Веома је интересантан Симеонов каснији поступак, који говори да се ипак ради о човеку који није био без амбиција, али ни без значајних способности. То што је он био полу-Грк и што је касније посегнуо за царском круном изазвало је велико нерасположење према њему, тако да је на његов рачун било и много примедби да је безначајна и неспособна личност, што сигурно не одговара истини. Иако га је деспот Нићифор на крајње груб начин избацио са поседа Симеон није уопште очајавао већ је и сам кренуо у акцију, али његов циљ није био само у томе да поново за себе освоји нове поседе. Са неких пет хиљада ратника, што никако није био мали број, успева да заузме Костур и околину. То га је охрабрило на следећи поступак. Сматрајући се легитимним наследником српског царског престола, он се прогласи за цара и затражи "власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија" (Јован Кантакузен) у односу на Урошева. Њему очигледно није на памет падало да покуша да поврати јужни Епир од деспота Нићифора II, тако да га ускоро видимо како из Костура упада на север и покушава да на своју страну привуче властелу из старих српских земаља, рачунајући да уз њихову помоћ истисне Уроша. Но, у томе није имао много успеха. Да је отпор према њему био веома јак, види се из тога што су и поред прилично бројне војске, око пет хиљада ратника, његови успеси тек минимални. Од значајнијих личности које су му пружили подршку једини који нешто значи био је Јован Комнин (брат царице Јелене), а то и не чуди, јер је овај уображени Бугарин одавно показивао знаке самовоље, чак и према Душану, тако да је овај хаос који је настао након његове смрти била идеална прилика да се отргне царској власти. Оно што је посебно интересантно у међусобном односу Симеона и Јована Комнина јесте то да Комнин није признавао Симеона за цара, мада му је помагао да освоји српску царску круну. Симеонови напади су били ограничени углавном на пограничне крајеве, а највише је акција било по скадарској области. Успеси су били или мали, или скоро никакви. У суштини, он је покушавао да крене ка северу, очекујући да ће га властела на коју је наилазио признавати за цара, али ту се љуто преварио. Ту је одмах налетео на Хлапена, господара Водена и Бера, који је остао веран цару Урошу. Иста је ситуација била и са севастократором Бранком Младеновићем, који је управљао охридским крајевима. Симеон је у тим својим настојањима остао углавном сам. Не треба мислити да је Јован Комнин нешто издашно помагао Симеона. Превејани Бугарин се приклонио Симеону искључиво зато што ни њега, као ни Симеона,

српска властела не само да није марила, већ га је отворено и мрзела због грубијанског понашања. Њему се тада учинило да су се створили идеални услови да своју област отцепи од српског царства и да коначно постане независтан, али то није могао сам. Из Србије се није могао надати било каквој помоћи, јер су га тамо отворено мрзели. Према томе, једини пут за успех водио је преко Симеона, али онога момента када је Јован Комнин осетио да Симеона српска властела жели да види у Србији још мање него њега, било му је свега доста. Стога се он у потпуности окренуо ка Млечанима, а објективно другог избора стварно није ни имао. Управљао је територијом на којој су били искључиво Грци којима није требало много да се подигну не би ли свргли омрзнутог Бугарина, док опет он није желео да буде завистан од цара Уроша. Од његове сталне заштитнице царице Јелене (сестре му) није могао очекивати помоћ, јер се она налазила у серској области и до ње није могао доћи, јер су их делили Хлапенови поседи. Додуше велико је питање да ли би га царица и помогла у његовим акцијама против њеног рођеног сина. Амбиције са Симеоном су се показале као нереалне и једино је преостало да Млецима препусти своје приморске градове у замену за њихову помоћ. То му је тада било и те како потребно, јер му се на границама појавио деспот Нићифор II, који је тада био у великој експанзији. Временом је Комнин успео да се отцепи од Србије, да се отресе Симеона и да постане независтан у крајевима око Валоне и Канине, међутим цена је била велика. Млеци су добили толико велики утицај у Комниновим земљама, да је чак један њихов племић постао кнез у његовим градовима. Ипак, мора му се одати признање да је свој наум успео да изведе без икаквих ратних акција са било које стране, па су његове области биле поштеђене ратних разарања, што у сваком случају није мали успех. Ипак, није до краја успео да сачува целокупну област која се постепено сужавала, па је тако изгубио веома значајан град Берат. Док се све то дешавало, Урош је био принуђен да сакупи државни сабор у Скопљу, који је одржан током априла 1357. године. На том сабору најважније питање је било Симеоново тражење царске круне, односно српска властела је требало да се одлучи између Уроша и Симеона. У суштини, ту неког великог питања није ни било. Урош је још од пре био одређен за наследника, па је тако Симеон проглашен за узурпатора. Тиме је и ово веома битно питање било решено, будући да је сва властела била листом уз Уроша. Постоји мишљење да је под утицајем оваквих одлука на сабору у Скопљу Симеон одлучио да са Урошем ступи у преговоре. Већ у касно лето 1357. године (септембар, вероватно) посредством Дубровника почели су преговори између Уроша и Симеона. Да ли је до њих и стварно дошло, остаје да се претпоставља, али ако и јесте сасвим је сигурно да су они завршени потпуним неуспехом. О чему су они могли да преговарају и где су се разишли у преговорима, не зна се. Вероватно под утицајем неуспешних преговора Симеон наставља са војним акцијама покушавајући да своје области прошири. Ипак, то су сада само акције локалног карактера, које не могу озбиљније да угрозе Уроша. Но, сада иду догађаји који су били далеко битнији од ових сукоба са Симеоном. Већ је речено да је царица Јелена за сво то време господарила серском облашћу. Одмах након смрти свога мужа, цара Душана, она се сходно тадашњим обичајима

замонашила под именом Јелисавета, али из политичког живота није имала намеру да изађе. Познавајући њену улогу још за Душановог живота, стиче се утисак да је овој веома одлучној жени политика била велика страст. Осим што је господарила Сером (видели смо да тамо није била примљена са одушевљењем од стране кесара Војихне и његовог зета Угљеше Мрњавчевића), она је активно учествовала и у раду државног сабора у Скопљу (1357.) када је Урошу дата подршка од стране властеле. Она је тада била значајан политички чинилац, тако да је и њена подршка Урошу и те како значила. Стога није тачна констатација коју је о њој дао Јован Кантакузен. "Мајка му пак Јелена нити приста уз сина нити уз девера Симона, него себи одвоји многе градове, окружи се доста знатном силом, и поче владати сама за се, те нити на кога нападаше нити коме помагаше." Ту је Кантакузен био необјективан, јер нити је Јелена издвојила серску област ван Урошеве власти, нити је хладнокрвно посматрала Симеонове покушаје да од њеног сина, Уроша, отме царски престо. Она јесте била у Серу, али је признавала Урошеву врховну власт и активно му помагала у одбрани његовог права од Симеона. Међутим, имала је и она својих мука у Серу. Најпре зато што то није била изворно њена област, већ је она њу преузела непосредно након Душанове смрти. Наравно да то није могло бити право кесару Војихни, који тада владао Драмом и његовом зету, који је по свему судећи заповедао у серској тврђави. Њих двојица су имали исте такве планове, али их је царица Јелена предухитрила, па су сада Војихна и Угљеша, уместо да заповедају целом облашћу, постали Јеленини подложници. С друге стране, Јелена је тада била већ и монахиња (Јелисавета) па је и тај њен духовни положај са активним учешћем у политичком животу био помало неуобичајен. Добро осећајући немоћ централне власти, а поготово Урошеву неодлучност, Војихна и Угљеша одлуче да Јелену протерају из Сера. Но, они сами то нису могли учинити и стога нађу савезника у Матији Кантакузену, сину Јована Кантакузена, који је владао источно од Војихне. Завера је имала све изгледе за успех, јер је добијен пристанак и сарадња архонта града Сера (највероватније баш сам Угљеша), а ту су биле и удружене снаге кесара Војихне и Матије Кантакузена. Ево како је то све ишло. Почетком лета 1356. године кесар Војихна пошаље гласника Матији Кантакузену по којем му поручује спремност да овоме (Кантакузену) преда град Сер са царицом и свиме оним што је у њему. Војихна му обећава да ова акција неће бити тешка, будући да се већ дуже време спрема, а обезбеђен је и пристанак заповедника тврђаве у Серу (Угљеше, највероватније). Због озбиљности ситуације Војихна тражи од Кантакузена да не оклева много, али да му и јави унапред дан за акцију, не би ли и он (Војихна) спремио своје чете. Кантакузену није требало много да се одлучи, па је одмах јавио Војихни да са војском стиже за тридесет дана. Међутим ни он сам није имао довољно војника за ову акцију, па се стога обратио своме зету Турчину Орхану за помоћ. Овај очигледно није знао за какве потребе Матији треба војска, па му је уместо поузданих ратника дао око пет хиљада обичних пљачкаша и разбојника. Чим је ова хорда стигла Матији он је видео са каквим олошем има посла. Њих никако није смео држати беспослене, јер би у противном одмах почели отимати по његовим земљама, а то је сада значило да више нема времена за чекање да се његова (Матијина) војска окупља. Стога Матија са овим разбојницима крене на Сер знатно

раније од оних договорених тридесет дана како је већ јавио Војихни. Да би се избегла забуна он пошаље гласника да јави Војихни да стиже нешто раније, али гласник не нађе Војихну у Драми. У међувремену и царица Јелена је осетила да се нешто дешава, па је стога од сина, цара Уроша, затражила помоћ и он јој без икаквог премишљања пошаље један јак одред добрих ратника. Управо на ту војску цара Уроша која је ишла у Сер, налети кесар Војихна који се ту задесио по неком свом послу. Војихна се овој војсци придружио и не знајући шта је њена сврха, а да она иде у Сер да би помогла царици Јелени против Матије Кантакузена није му на памет падало, јер је било још доста времена до договореног рока од тридесет дана. И, како то судбина уме често да одреди, баш тај српски одред са Војихном, ни мање ни више него налети директно на Матију Кантакузена и његове Турке. Турци су се већ по свом старом обичају распршили ради пљачке, тако да у првом судару са Србима не само да нису били комплетни, већ су деловали и збуњено. У том метежу Срби убију турског вођу, али због своје малобројности на крају су морали да се склоне иза тврдих зидова Сера. Сам Кантакузен заузме логор недалеко од Сера, очекујући да се врати остатак његових Турака који су се расули пљачке ради, па стога нису били присутни у овом првом војном судару. И тада је дошло до кобне забуне. Од Турака који су враћали из пљачке, помисле Турци који су били са Кантакузеном да су то Срби који их нападају па се без размишљања разбеже. Сада је Матија Кантакузен одједном остао сам, али није губио наду већ крене да сакупи своје разбегле Турке. Но, сада су њих већ почели да прогоне становници ових крајева, светећи се за њихову недавну пљачку. Испред града Филибеџика ускоро грађани ухвате и Матију који се са коњем сакрио у оближњи тршћак. Било је то као лов на дивљу звер, а употребљавани су и ловачки пси. За то време Војихна сигурно није мирно спавао јер је постојала опасност да се царица Јелена дочепа Матије Кантакузена који би у жељи да спасе своју кожу могао царици да исприча ко је заправо иницијатор овог целокупног подухвата. Стога је веома пожурио да ухваћеног Матију Кантакузена преузме што пре и да га склони што даље од царице Јелене, којој би ухваћени заробљеник, као врховној заповедници, по правилу требало да буде предан. Но, ни она није много затезала питање око Матије па је Војихна могао Матију Кантакузена да за скупе паре прода византијском цару, коме је и те како било стало да се овога дочепа. Ипак, на крају овај подухват је само Кантакузену нанео штету, јер је византијски цар, за време Матијиног заробљеништва успео да му преотме сву земљу. Сви ови горњи наводи су овде представљени на основу записа Јована Кантакузена тако да су као такви веома дискутабилни. Сасвим је сигурно да је било покушаја од стране Матије Кантакузена да узме ову област и да је такав покушај завршен његовом катастрофом. Све то и да је хтео, Јован Кантакузен није могао да сакрије, али дискутабилни су они моменти који на неки начин оправдавају Матијин неуспех. Помало драматично делују сви они моменти када се он договара са кесаром Војихном и архонтом Сера (Угљеша?), а као одлучујући моменат за пропаст овог подухвата Јован Кантакузен наводи то да се Војихна није надао да ће Матија тако брзо кренути на Сер, па је то био основни разлог зашто га није

помогао. Ако је то сви заиста тачно, онда то сасвим сликовито говори о тадашњим великашима цара Уроша и њиховој спремности да издају чим им се укаже згодна прилика и опипљива корист. Међутим, исто тако види се и да је Урошева рука ипак била тешка јер Војихна није имао храбрости да своју издају и заврши, већ одједном поново прелази на цареву страну. То би требало да значи да је још у то време власт Урошева ипак била довољно јака, а он сам показивао довољно одлучности. Непосредно након ове успешне акције, Урош је успео да докрајчи и свој сукоб са Симеоном. Након што није успео да га сабор у Скопљу прогласи за цара (1357.), као и после неуспешних преговора са Урошем (касно лето 1357.), Симеон је наставио са ратним акцијама покушавајући да што више прошири своју област. Успео је да продре доста дубоко у Скадарску област, али је ту његов поход на крају сломљен. "Кад је, дакле, Синиша видео да сви великаши заузимају подручја поменутог његовог брата, сакупивши и сам нешто војске, коју су сачињавали Грци и Арбанаси, дође с њом у Зету и поче да напада скадарску тврђаву. Али није могао ништа постићи, било што је речена тврђава била по природи тешко освојива, а уз то брањена од добрих ратника, било што га ниједан зетски и рашки великаш, видећи га онако јадна и невољна, није хтео следити. Стога се вратио кући,..." (Мавро Орбин). Тим поразом и његове амбиције за продор у Србију су доживеле коначни крах, а то је ускоро и он сам увидео. У ратним акцијама са српске стране овај пут учешће је по свему судећи имао и сам цар Урош, али ми данас не знамо којег је обима његово учешће, односно да ли је само присуствовао ратним операцијама или је њима активно руководио. Иако ратне операције нису ишле даље од скадарске области, не треба мислити да је ово била лака победа. Напротив, читав крај је тешко опустошен и опљачкан, а у старим српским земљама (Рашка) и те како се пратило ко ће у овом дуелу да надјача. Након свега, Симеону није остало више ни пријатеља, а ни војске док му је област којом је управљао била сужена тек на Костур са околином. Међутим, сада је коначно и њега срећа послужила. Његов љути непријатељ Нићифор II Орсини завадио се са Арбанасима које је затекао у освојеној Тесалији и Епиру, тако да је ускоро морао и војску на њих да покрене. То му је било и последње што је урадио, јер код Ахелоја (1359.) његова војска састављена скоро искључиво од Турака буде сатрвена, а њега самог Арбанаси убију. Ту згодну прилику одмах је искористио Симеон и без икаквих потреса ушао у Тесалију и Епир, који су му се одмах приклонили. Тако је он коначно успео да за себе створи једну прилично велику државу. Центар ове државе постала је Трикала, а он сам и даље је задржао царску титулу и све што иде уз то. Ипак, он се више нигде не наводи као члан династије Немањића, већ се потписује једино грчки и то као Палеолог. То не треба да чуди, јер су га Срби одбацили, а области које је држао насељавали су углавном Грци којима име Немањића није много значило, док име Палеолога јесте. Но, он се до краја није показао као злопамтило, будући да је са својим суседима Србима био у веома добрим односима и то како државним, тако и породичним. На крају је посинак војводе Хлапена, Тома, (иначе син кесара Прељуба) постао његов зет (оженио му ћерку Марију), а као мираз Симеон му је дао читав Епир са центром у Јанини. Гледајући у ретроспективи чињеница је да се Симеон до краја показао као

најсналажљивији и најупорнији од свих великаша покојног цара Душана. Имао је Симеон доста покушаја који су били неуспешни, али он се показао као веома упоран и веома сналажљив. Ратничка страна његове личности није била посебно изражена и са оружјем он је успео мало тога да придобије, али се показао као веома спретан када је требало искористити тренутну повољну ситуацију и узети за себе максимум. Још раније од описаних догађаја, на северу српске царевине, у области која се граничила са Угарском, беснео је рат између два Урошева великаша. Није познато како су се они звали, али претпоставља се да су једни од њих били браћа Растислалић. Урош је покушао да примири овај сукоб, али очигледно није имао довољно ауторитета па се ускоро један од ових великаша (Растислалићи вероватно) нашао пред тоталним поразом. Како су се њихове територије налазиле уз сам Дунав, а на другој страни је већ била Угарска, то им није било тешко да пређу на угарску територију у Мачву, и тамо затраже помоћ. У то време је у Мачви бановао способни Никола Горјански који је и до тада стално ратовао са Србима, одбијајући њихове нападе на Голубац. Он јесте био врло млад, али је имао већ много искуства, тако да је одмах схватио шта би се све могло добити и политички и војно уколико би успео да обезбеди угарском краљу Растислалиће за вазале. Стога је Горјански у име угарског краља обећао војну помоћ Растислалићима, под условом да пређу у католичанство и постану угарски вазали. Ови и нису имали баш много избора, па су видевши да од цара Уроша нема никакве помоћи, на крају пристали на све услове. Ускоро уз помоћ угарских чета браћа Растислалић успеју да сломе свог противника, те да га убију и да завладају Браничевом, али по свему судећи и Кучевом. Од тог момента они постају угарски вазали и од тада спомињу се као господари Браничева. Овај прелазак Растислалића на угарску страну био је много значајнији него што је тада можда могло изгледати у Србији, где је то све прошло углавном незапажено, вероватно због тадашњих сукоба са Симеоном. Угарски краљеви су већ дуже време покушавали да од Србије откину северни део, те да себи обезбеде сигурни мостобран преко Дунава и Саве у својим нападима на Србију. У тим својим покушајима они су се већ више пута са својим одредима залетали дубље у Србију, углавном пљачке ради. Последњи такав угарски покушај 1354. (за време цара Душана) завршио се тешком катастрофом и ту срамоту угарски краљ Лудвиг сигурно није могао тек тако лако да заборави. Тада је и сам краљ Лудвиг попут својих војника безглаво бежао испред војске цара Душана, а сигурно није заборавио ни стотине својих ратника који су се подавили у Дунаву покушавајући да га препливају пре него што наиђе Душанова војска. За самог Лудвига мора се рећи да се радило о веома способном владару, који је на крају добио и епитет Велики. Већ дуже време он се налазио на угарском престолу, односно од 1342. године (владао све до 1382.), тако да се радило о веома искусном и сналажљивом владару коме ратови нису ни мало страни. У то доба (након мира у Задру 1358.) он влада огромном територијом, на којој је успео да сломи отпор скоро свих својих великаша. Држао је у рукама све хрватске земље, а самог босанског бана Стефана Твртка држао је у таквом запту да њега нико и није сматрао за независног владара, већ више за неког краљевог службеника. Готово сви

његови дотадашњи ратови били су му успешни, али љуто га је пекла срамота коју је доживео од цара Душана током 1354. Но, сада се ситуација значајно изменила у његову корист. На првом месту Србијом више не влада цар Душан, већ његов син Урош, који се доста тешко сналази, а да је то тако види се из тога што није успео да умири сукоб своја два великаша. Да ни сами великаши немају баш много поверења у цара Уроша, али ни страха од њега, види се из тога што један од њих (браћа Растислалић) без икаквог страха тражи помоћ у Угарској, нимало се не плашећи Урошеве реакције. С друге стране и то што Растислалићи не траже помоћ од цара Уроша наводи да је Урош био толико уплетен у своје послове (рат са Симеоном се баш тада одвијао), да он све и да је хтео није могао интервенисати на северној страни своје државе. Дакле, моменат за напад је био изузетно повољан. С друге стране, сада је Угарска имала поузданог вазала са српске стране (Растислалиће), који ће им обезбедити сигуран мостобран. То је све обећавало једну доста лаку војну акцију пред којом може бити само успех. Оног момента када је Урош завршио свој рат са Симеоном и када је можда могао и да интервенише на северу, тамо је већ све било готово. Растислалићи су господарили Браничевом, али сада као угарски вазали и Урош ту сада више није имао приступа. Целу ту збрку намислио је сада угарски краљ Лудвиг да до краја искористи, и током пролећа 1359. године са прилично јаком војском одједном пређе Дунав. Да је војска била јака и да је поход брижљиво спреман, види се из тога да је било доста немачких витезова, али и познатих достојанственика попут грофа Урлиха Цељског. Ова је војска без већих проблема прешла Дунав, али одмах потом налети на једну српску војску коју разбију (постоје индиције да ју је водио кнез Војислав), али и сами љуто пострадају. Ова победа им је омогућила да несметано продру "осам дана хода" дубоко у српску земљу, али ту су тада морали стати. За даље није било снаге, а осим тога становништво је бежало испред Угара, носећи све са собом, тако да ни пљачка није била бог зна како велика. С друге стране, угарска војска је тешко страдавала при проласку кроз непроходне шуме, обрасле увале и урвине где су их непрестано узнемиравали преостали становници. За даљи продор у планине, где су се Срби крили, али где су их и спремно чекали, није било ни храбрости ни воље. Ситуација се није много изменила ни када је током лета стигао и краљ Лудвиг лично са новим четама. Нико више није хтео ни да чује да се и даље ломата по планинама, у потрази за Србима. Ризик је био толики да није било начина да се, већ сити свега, угарски ратници убеде за даљњи поход. Ни ауторитет краља Лудвига није много помогао, па је средином јула 1359. године он морао својој уморној и разочараној војсци да дозволи повратак у Угарску. Повратак није ни мало личио на тријумфални полазак, али за утеху Растислалићи су и даље остали угарски вазали, док је Мачва, коју су до тада Срби стално узнемиравали, била осигурана од даљњих српских напада. Са овим колико – толико успешним одбијањем упада Угара завршава се прва фаза владавине цара Уроша. Још увек постоји централна власт, али државна територија је огромно смањена и то не само на новоосвојеним територијама у Грчкој, јер су почеле да се "круне" и оне територије које би се могле назвати старим српским територијама. Почео је увелико процес који се у историји назива "појавом обласних

господара". Видели смо до сада да је тај процес на новоосвојеним територијама најпре започео, до 1360. године он се скоро и завршио, али још увек није пољуљао централну власт, као ни власт самога цара Уроша. Међутим, појава Растислалића и њихово одметање од Уроша и прелазак Угарима означио је процес појаве обласних господара и у старим српским земљама. Сада је то већ значило и распад српске царевине, али и саме српске државе. До тог момента цар Урош је још нешто и покушавао, са јадним успехом све укупно, али од сада његова улога скоро и да не постоји. Мора се рећи да територијални губитак који је српско царство до тога момента претрпело није био уопште мали, али остаје чињеница да је четири петине земље остало недирнуто и тај део је био управо срж српског царства. Дакле, држава је још увек била велика, још увек највећа и најснажнија на Балкану и још увек је могла уз једну чврсту вољу и чврсту песницу сломити све отпоре. Међутим, за тако нешто сада је требао човек различитог кова од оног којег је био Урош. Да се сада којим случајем могао појавити владар типа Милутина или Душана несумњиво да би држава за кратко време стала на ноге и повратила све оно што је до тада изгубила. Ни тада све није било касно, али Урош више није имао ни воље, али изгледа ни жеље да било шта предузме. То је осетила и властела у старим српским земљама која је до сада ипак доста статично посматрала процес осамостаљивања велможа на југу, све очекујући да ће се централна власт и цар Урош тргнути из летаргије и зауздати ове силнике. Видевши да од тога нема ништа и властела у старим српским земљама је ускоро изгубила сво поштовање према централној власти, напосе према цару Урошу, и покушала да дограби за себе што више може. Ипак, сама личност цара Уроша никада није дошла у опасност и у то доба он још увек никоме није мета, а сви одају дужно поштовање његовој царској личности, али нико нема намеру да му буде послушан. Даљња историја српског царства има сада веома мало везе са царем Урошем, али и са оним личностима које су изрониле одмах након смрти цара Душана чија је улога завршена. Сада се појављују нови силници за чију судбину се везује царство. Ко су они? Најпре је то веома моћни кнез Војислав Војновић, који је у тим пресудним тренуцима за српско царство (1360. и даље) већ веома искусан ратник и политичар, мада веома осоран. Кнез Војислав води порекло из старе и веома угледне властеоске породице, будући да му је отац, војвода Војин, био један од јачих властелина краља Стефана Дечанског, док су му се синови кретали углавном око младог краља Душана. Сам Војислав није имао баш спектакуларан политички пут мада је изгледало да би његов успон ка власти могао бити брз, будући да је још 1333. године био послат од краља Душана у Дубровник, ради неких преговора. Међутим, његов успон је тада нагло застао, вероватно стога што је Војислав био трећи и то најмлађи син војводе Војина, па су сви погледи били усмерени ипак на његову браћу Милоша и Алтомана. Тако и преговарачки тим који је 1333. године упутио краљ Душан у Дубровник није водио Војислав већ његов најстарији брат Милош. "Од Војина се родише три сина: Тома, Војисав или Војислав и Алтоман. Они после очеве смрти разделише између себе Хумску област. Војиславу допаде онај крај који се граничио са Дубровником" (Мавро Орбин).

Ипак, Војислав се налазио стално на двору у околини краљевој, мада са веома скромном титулом ставиоца. Но, и то је било довољно за боравак у краљевском двору, тако да је будућност ипак могла донети много тога новог. Убрзо је умро најстарији Војислављев брат Милош, па су његове територије поделили Војислав и Алтоман који је био жупан негде у околини Дубровника. Не зна се када, али сигурно пре смрти цара Душана (1355.) Војислав је добио титулу кнеза, што значи да је између 1350. (када је био ставилац) и 1355. (када је постао кнез) очигледно био веома активан и користан цару Душану, па га је овај сходно томе и наградио кнежевским звањем. Након смрти цара Душана изгледа да се Војислав доста добро снашао па су његов утицај и територија којом је управљао постајали све већи. У томе га је неизмерно помогло и то што му је и други брат, жупан Алтоман 1359. године умро, па је он добар део његових територија припојио својим. Иначе, овај Алтоман је интересантан стога што је био ожењен са Ратославом која је била ћерка војводе Младена, родоначелника познате властеоске породице Бранковића. Сам Војислав се није много жацао над тим што је иза његовог покојног брата Алтомана остао његов малолетни син Никола (доцнији опаки жупан Никола Алтомановић), онда када је од њега отимао оне поседе који су овоме остали иза оца. У сваком случају био је неуморан када је требало заузимати територије околне ниже и неупоредиво слабије властеле, тако да је ускоро он постао најмоћнији српски феудалац, са огромним територијама које је контролисао. У доба највеће моћи он је држао области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова (ту су спадале и територије које је отео од великог челника Димитрија). Међутим, област коју је држао није била концентрисана, већ се протезала дуж границе са Угарском (углавном) и на неки начин била војна крајина која је као таква била веома подложна ударима са стране. То се осетило нарочито 1359. године, када је угарски краљ Лудвиг провалио у Србију и када је пленио углавном ону област коју је држао кнез Војислав. У сукобима које је имала српска војска са Угарима учествовао је кнез Војислав који је по свему судећи и предводио српску војску. Његов сукоб са угарским краљем је показао да он веома добро барата војном вештином и углавном се доста добро носио са Угарима. Међутим, тај рат са Угарском (1349.) је показао и неке незгодне стране Војислављевог карактера. Крајњи резултат његовог војевања са Угарима ипак није био за њега бог зна како повољан, будући да су му Угари попалили и опљачкали део поседа па је њихово повлачење за њега ипак била слаба утеха. Стога је намислио да се Угарима освети и тражио је згодну прилику за то. Поглед му је одмах пао на Дубровник, који је од 1358. године (Задарски мир) признавао врховну власт угарског краља. Дубровник су Војислављеве територије окруживале са целокупне његове копнене стране и због тога биле веома подложне његовим нападима. И иначе односи Дубровника и Војислава су били и до тог момента веома тешки, а Дубровчани су непрестаним новчаним даровима покушавали да избегну веће сукобе са ћудљивим кнезом. "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којега је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије пословали у његовој земљи. И то је радио, казиваше, по упутствима свога господара краља. Но и њему

су Дубровчани понекад узвраћали мило за драго" (Мавро Орбин). Ту Орбин мало претерује, јер кнез Војислав није непрестано ратовао са Дубровником, већ само у периоду 1360-1362, али су зато њихови односи били стално затегнути. Додуше, мржња кнеза Војислава према Дубровнику потиче још од његовог оца Војина, који је имао несугласица са овим градом у време када се Дубровник светио Брајку Бранивојевићу и којег су до краја Дубровчани на зверски начин убили. Поменути Брајко је био ожењен за Војинову ћерку (сестру кнеза Војислава) па је и она једно време боравила у дубровачкој тамници. Дакле, корени њихове међусобне нетрпељивости су били веома дубоки.

44. Обласни господари До угарске провале Војислав се колико – толико суздржавао да не нападне Дубровник, но након рата са Угарима ништа га више није могло задржати. Одмах је почео да прикупља војску, а Дубровчане је већ била ухватила паника што се види из једног њиховог писма. "А сада се Војислав вероватно с великим војском спрема на нас. И већ је близу нас, само за један дан". Оправдање за овај рат Војислав је нашао у томе што му је, како је он то тада наводио, припадала титула хумског кнеза и самим тим власништво над полуострвом Пељешцем и градом Стоном, које су тада држали Дубровчани и којима није на памет падало да их препусте кнезу. Да Дубровчани нимало не претерују у свом страху од кнеза Војислава могло се видети када су кнежеве чете попалиле и уништиле један део Дубровачких копнених поседа. Видевши да од угарског краља неће бити помоћ (њему је изгледа и одговарало да Војислав што више притисне Дубровник не би ли још више умањио управо дату самоуправу поносне републике), Дубровчани прогутају понос и одлуче се на преговоре. Интересантни су ти преговори које су Дубровчани покушали тада да иницирају и које је Војислав грубо одбио. Ево шта јавља једно дубровачко писмо на угарски двор поводом тих преговора. Навод почиње од оног момента када дубровачко посланство долази код кнеза Војислава, а он их гневно дочекује. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском све до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат, јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом својом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити." Ипак, до већег сукоба још увек није дошло, делимично захваљујући и интервенцији цара Уроша, али највише због тога што су Дубровчани пристали да исплате извесну суму новца. То кнеза на извесно време ипак примири. За све то време кнез Војислав јесте иступао самовољно у односу на Дубровник па би се могао стећи утисак да већ тада он није признавао врховну власт цара Уроша, но то би био само тренутни утисак. Наиме, евидентно је то да је он и те како уважавао власт цара Уроша и да је на његов захтев прекинуо са управо започетим

непријатељствима. Значи, никада кнез Војислав није показао да има било какве намере према цару Урошу које би могле да излазе из оног оквира који имају цар и поданик. Он јесте често био самовољан, тако да ће и касније имати сличне поступке, али увек је цар Урош у кнезу Војиславу ипак имао извесну потпору у односу на остале непокорније великаше. Но, није кнез Војислав био једини који је толико ојачао. Било је и других. Наиме, након преговора са Дубровником издао је цар Урош у Сјеници у јесен 1360. године једну повељу у којој гарантује слободу трговине и у којој спомиње област Зету коју означава као земљу која припада Балшићима. То је прва појава овог имена где се Балшићи ни мање ни више већ одмах признају за обласне господаре. О њиховом пореклу се зна веома мало, тако да осим навода које је оставио Мавро Орбин других података скоро и да нема. Постоје неки фрагментарни наводи који указују да је родоначелник ове породице, Балша, заправо род од "цара Немање" те да је држао област Бојане (у суседству Скадра), но то је све веома несигурно. По Орбину родоначелник ове породице био је неки Балша, сиромашни властелин који је држао тек једно село у време цара Душана. Међутим, одмах након смрти цара Душана, Балша са својим синовима (имао их три) и групом пријатеља крене да осваја део по део Зете. "Балша о којем ћемо сада говорити беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село. Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету. Од Балшиних синова Страцимир је био и по доброти и по верности бољи од других. Ђурађ је био мудар, веома оштроуман и вешт у оружју. Балша је био добричина и врстан коњаник, али није био велике памети" (Мавро Орбин). Временом су Балшићи све више јачали, а изгледа да су одиграли и активну улогу приликом сукоба цара Уроша и Симеона око Скадра помажући Уроша "Њихов отац држао је најпре град Скадар, који су му предали неки од његових бранилаца, а затим освоји сву Зету до Котора" (Мавро Орбин). Без икакве сумње радило се о крајње ратоборној и бескрупулозној породици која је уништавала све што јој се нађе на путу у освајањима. Чак је и стари војсковођа, Ђураш Илијић био ликвидиран од Балшића онда када им се нашао на путу. Радило се о веома цењеном властелину чије порекло вуче још из времена краља Милутина. Будући да је породица Илијића већ две генерације живела у Зети, сасвим је могуће да су Балшићи са њима могли доћи у сукоб око превласти, тако да навод Орбина може да одговара истини. "После тога кренуо је са својим људима на освајање Горње Зете, коју је држао Ђураш Илијић и његови рођаци. Ђураша убише Балшини синови, неке његове рођаке заробише, а остали напустише земљу. И тако су Балшини синови загосподарили и Горњом Зетом" (Мавро Орбин). Сада су Балшићи држали скоро целу Зету, али то није моменат у којем их и спомиње повеља цара Уроша (1360.). Они су тек након 1362. године постали моћни, а моменат када их спомиње повеља (1360.) затиче их док држе један део земљишта између Скадарског језера и мора.

Колико су они били ратници остаје велико питање, али чињеница јесте да је ова породица била веома сложна и да је у оквиру њих владала строга хијерархија и послушност. Старији су заповедали, а млађи су имали слушати. Територија се није делила међу члановима породице, већ је увек припадала на управљање старијем од браће. То је била њихова основна снага, али поседовали су и бескрајну подмуклост и безобзирно лукавство којим су постигли већину својих успеха. "Исто тако пали су у њихове руке Дукађини који су имали много поседа у Зети. Неке су поубијали, а друге бацили у тамницу. При освајању ових и других покрајина више су се служили лукавством и преварама него силом оружја" (Мавро Орбин). Њихова снага, у време када их цар Урош спомиње у својој повељи, више потиче од тога што је њихова територија због неприступачности терена стварно била недоступна и погодна за отцепљивање од централне власти, него од њихове објективне моћи. Они су у то доба тек у успону. Међутим, њихова безобзирност већ је и тада била видљива, а нарочито долази до изражаја током новог рата са Дубровником. Нови сукоб са Дубровником био је по свему судећи испровоциран са српске стране и то како од стране цара Уроша, тако и од његове мајке, царице Јелене, али на највероватнији наговор од стране кнеза Војислава Војновића. Током 1360. године изненада се сетила царица Јелена да од Дубровника тражи неко златно посуђе и новац које је још цар Душан давно оставио у Дубровнику на чување. Узалуд су била доказивања да је то посуђе већ одавно враћено и да Дубровчани о томе имају уредне признанице. Ову несугласицу (намерну са српске стране) једва је дочекао кнез Војислав па је не оклевајући започео ратна дејства према Дубровнику. Као оправдање је искористио то да се наводно царица Јелена обратила њему за помоћ у натезању са Дубровником око златног посуђа. На Дубровник упути свога војсковођу Милмана, који почне да уништава околину града, али због тога што га Дубровчани убију, акције стану за једно време (око шест месеци). Дубровчани су мислили да искористе ово међувреме и да покушају преко цара Уроша да некако зауставе кнеза Војислава. Међутим, на царском двору их дочека горко разочарење, јер сада је одједном почео и цар Урош да тражи оно златно посуђе на које је бацила око царица Јелена и око којег је све ово и започело. Уследило је затварање оних дубровачких трговаца који су се нашли на српској територији, а Дубровник одговори тако да позатвара српске трговце и блокира им имовину. Сада је настало ратно стање и између Дубровника и српске државе. Међутим, настаје једна помало чудна ситуација, будући да цар Урош уопште не учествује у ратним акцијама против Дубровника. Његова љутња се очигледно испразнила са затварањем дубровачких трговаца, али зато кнез Војислав интензивира ратна дејства, истовремено увлачећи у сукоб и град Котор, на својој страни. Которани и нису имали неког правог разлога да ратују са Дубровником, али су изгледа очекивали да уз помоћ кнеза Војислава сломе Дубровнику трговачку моћ. Тада би нестало јединог конкурента за трговину на том делу Јадрана, и Котор би играо ону улогу коју Дубровник сада има. Дакле, у питању су били типично економски интереси. Сада су и Дубровчани увидели да је време да се ратује и да преговорима није време. Једна њихова ратна галија блокира улаз у Которску луку потпуно заустављајући било какав трговачки промет Котора. Како се радило о моћној галији

са великим бројем морнара то је ова галија често пристајала уз обалу и онда су морнари кретали у пљачку и палеж. Наравно, највише су страдали которски поседи па се на крају овај град веома брзо покајао што је уопште пристајао да се бори против Дубровника. Цар Урош није био у стању да помогне Котору иако је он био његов, царски, град. До те мере су Которани били доведени у очајање, да су чак почели да тајно договарају мир са Дубровником. Сам кнез Војислав се брзо уверио да не може провалити преко Дубровачких зидина и стога је сав свој гнев према Дубровнику искалио на његовим копненим поседима које је скоро потпуно уништио. То бестијање и паљење дубровачких копнених поседа је било толико да су у једном наврату ратници кнеза Војина допрли скоро до капије града. Мржња Дубровника према њему је била толика да је ускоро расписана награда за онога ко убије кнеза Војислава у износу од 10.000 перпера, а глава неког од његових синова је вредела 1.000 дуката. Уз то, убица је требало да добије и камену кућу у Дубровнику. Рат је био кратак, али жесток и исцрпљујући, будући да се сводио на обичну пљачку и уништавање материјалних добара. Док је кнез палио околину Дубровника, ови су опет организовали експедиције које су уништавале кнежеве поседе. Ко зна докле би ово исцрпљивање трајало да дубровачка дипломатија није извела један веома смели и генијални потез. Наиме, до тог момента од српске стране у нападима на Дубровник је учествовао само кнез Војислав док се остала властела (која није била подложна кнезу) није мешала, сматрајући да се њих овај сукоб не тиче. Слично је било и са Балшићима, који су до тада мирно посматрали шта се дешава, не предузимајући ништа. Могуће је и да су меркали која је страна јача, па да се њој на време придруже. Помало ненадано, Дубровник им понуди савез за напад на Котор, што је за Которане било велико и непријатно изненађење. Ови преговори нису били ни мало тајни, тако да се о њима врло брзо рашчуло. Ово је за Котор била реална опасност и њихова дотадашња релативна сигурност је одједном била угрожена. Наиме, било је јасно да Дубровник нема тих ефектива којима би могао Котор напасти са копна док са мора није било могуће извести такав напад. Но, сада се ситуација из основа мењала, јер су Балшићи представљали реалну опасност. Само понашање Балшића, који су били номинално поданици цара Уроша, јесте за сваку осуду, јер они без размишљања прелазе на страну непријатеља свога цара, али истовремено то је први конкретан знак да власт цара Уроша постепено посустаје и у старим српским земљама. То је сада био и дефинитиван распад српског царства. Пример Балшића је био заразан јер ускоро још неки царски градови, који су спадали под власт цара Уроша, нагло прелазе на страну Дубровника. Изразит је пример за то град Будва, где се одједном осамосталио неки властелин по имену Површко. Дубровник га је придобио тако што му је дао камену кућу унутар дубровачких зидина и право грађанства. Слично је урадио и град Улцињ. Ови преговори између Балшића и Дубровника нису стигли да се оживотворе, тако да ми данас само можемо да претпоставимо да ли би Балшићи заиста напали Котор. На крају, они су и даље мировали не помажући ни једну страну, али горак укус је ипак остао. Било је очигледно да се ради о породици на коју нико није могао да рачуна, а кнез Војислав им није заборавио ову издају.

У лето 1361. године почињу и озбиљни преговори о склапању мира, а иницијатор је био Котор. Тада се Дубровник осетио довољно јаким да одбије њихову понуду, али Република је све учинила не би ли се измирила са кнезом Војиславом. Са српског двора стигне у Дубровник посланство, и то под водством сина Вукашина Мрњавчевића који се звао Марко (касније познати Краљевић Марко). У суштини, само посланство није изгледа успело у својој мисији, јер мир није био склопљен, али је оно на неки начин ипак било успешно, пошто су Дубровчани наставили са својим мировним делатностима. Наиме, они тада моле за посредовање царицу Јелену и Вукашина Мрњавчевића, који је изгледа имао одлучујућу улогу на српском двору. Симптоматично је да се Дубровчани не обраћају за помоћ цару Урошу, што само по себи довољно говори ко сада има највећу моћ на двору. Мир није склопљен одмах искључиво због тога што је кнез Војислав нагло почео тврдоглаво да истиче неке захтеве које Дубровник нити је могао, нити је хтео да прихвати. Током априла 1362. године Дубровник поново покушава преко цара Уроша и царице Јелене да приволи кнеза Војислава на мир, али узалуд. У мају поново покушавају, али овај пут само преко царице и Вукашина Мрњавчевића. Овај покушај је већ много успешнији и ускоро почињу преговори о утаначењу мира. Управо ови преговори и овај рат са Дубровником избацују на површину два нова имена међу српском властелом. Први од њих је Вукашин Мрњавчевић, који је тада у наглом успону и представља, поред кнеза Војина, коме је снага већ у паду, најјачу фигуру на српском двору. Истовремено, мировни преговори на сцену доводе једну тада и више него минорну личност пред којим је сјајна будућност, мада то тада тако не изгледа. Био је то Лазар Хребељановић, тада само ставилац, који додуше не учествује директно у преговорима, али на чију помоћ Дубровник и те како рачуна. У августу 1362. године бива потписана у Оногошту повеља о миру, па је и овај сукоб са Дубровником коначно завршен. У самој повељи о миру покушао је цар Урош да себе уздигне у некаквог помиритеља обеју страна, иако је и он на неки начин био учесник у овом сукобу, па стога наређује да повеља о миру истакне његову улогу овим речима: "Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом...и смирих их с братом ми царства ми кнезом Војиславом". Тиме није био завршен само овај надасве исцрпљујући сукоб Дубровника и кнеза Војислава, већ је постигнуто и нешто више. Најпре, у потпуности је изашла на видело немоћ цара Уроша у чије име је кнез Војислав водио рат са Дубровником, али за свој рачун. С друге стране, тада је по први пут дошло и до отвореног сучељавања обласних господара и то оног најјачег кнеза Војислава Војновића и обласних господара у успону, Балшића. До сада се овако моћни обласни господари нису сукобљавали, али то сада више није био случај. Исто тако, цар Урош је био сасвим немоћан да било шта учини не би ли казнио Балшиће, као и градове Будву и Улцињ за очигледну издају. Треће, појављује се у пуној снази Вукашин Мрњавчевић и уз кнеза Војина постаје најмоћнији обласни господар у Србији. И коначно, четврто, на сцени је и нова личност у лику будућег кнеза Лазара. Тада га нико није бог зна колико примећивао, и он представља само једног од многобројних царевих дворана. Међутим, вредно је

забележити да су га Дубровчани ипак приметили и да су рачунали на његову помоћ при склапању овог мира. Дакле, очигледно да је већ тада показивао неке особине које ће му помоћи да за неколико година постане најзначајнији српски великаш. Трећа личност, тада веома значајна била је царица Јелена, која је тада била увелико монахиња Јелисавета, али никако није имала намеру да се повуче у тишину манастирских зидова. Област којом је она управљала, о томе смо већ говорили, била је Сер. Она се у Серу сасвим добро осећала, будући да је у близини била њена родна Бугарска, али и Византија према чијој је култури осећала велику наклоност. До 1360. године она је, мада ја владала великим делом самостално, признавала врховну власт свога сина, цара Уроша. Но, временом и њена се област почиње све више осамостаљивати, тако да ускоро и она самостално иступа.

45. Браћа Мрњавчевић Но, свакако најзначајнија личност која се тада јавља у својој пуној снази јесте Вукашин Мрњавчевић, за кога се сматра да је 1361. године био најмоћнији великаш на двору цара Уроша. Само порекло ове породице је мутно, па се углавном само претпоставља. По Орбину, родоначелник ове породице био је неки Мрњава, сиромашни властелин, који је имао три сина и то Вукашина, Гојка и Угљешу. "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао" (Мавро Орбин). По Орбиновим наводима Мрњава своје уздизање има да захвали само сретном случају. Наиме, једне ноћи цар Душан се зауставио под Благајем, где га је угостио у својој кући поменути Мрњава. Будући да му се допало Мрњавино понашање, узме га цар заједно са синовима на свој двор. "Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин). Ми данас не знамо да ли је трећи Мрњавин син Гојко заиста и постојао или је само плод Орбинове маште или погрешног податка. Осим ова три (два?) сина, Мрњава је имао и још једну ћерку која се звала Јелена и која је била удата за Николу Радоњу, једног од синова родоначелника Бранковића, севастократора Бранка Младеновића. Успон браће Мрњавчевића (Вукашина и Угљеше) није могуће пратити, а извори који се односе на њих нису увек поуздани. Тако је дискутабилан навод Халкокондила да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар, мада није ни сасвим немогуће. Оно што је сигурно јесте то да око 1346. године Угљеша јесте намесник цара Душана, и да као такав управља неким крајем око Дубровника (Конавли и Требиње ?). Но, овде се он није дуго задржао те га одједном, након смрти цара Душана, затичемо у серској области. У то доба је већ ожењен ћерком кесара Војихне, која се звала Јелена, али је познатија по свом монашком имену – Јефимија. Сама Јефимија је изузетно интересантна личност, рођена око 1349. године, веома образована, тако да се са сигурношћу зна да је знала да чита и пише и то како српски тако и грчки. Истовремено је наручивала, али и израдила сама доста уметничких предмета. Иако рођена у познатој породици и

удата за једног од најјачих великаша у српском царству, њена судбина је у правом смислу те речи несрећна. Удата је за Угљешу веома млада и у том браку је родила сина (јединца) Угљешу Деспотовића, који је са само четири године умро. Овај дечак је сахрањен у Хиландару у истом гробу са својим дедом (Јефимијиним оцем) Војихном. Ова несретна жена је између 1368. и 1371. године послала на гроб свог сина једну иконицу на којој је на спољашњој њеној страни у металу био урезан натпис пун бола и нежности за тако рано умрлим сином. Између осталог стоји записано: "Удостоји, Господе Христе, и ти, пречиста Богомати, и мене јадну да се свагда бринем за разлучење душе моје, које угледах на онима који су ме родили и на рођеном од мене младенцу" и све своје мисли упућује свом умрлом сину кога никако не може да прежали "за којим жалост непрестано гори у срцу моме". Но, то није био једини ударац који јој је судбина наменила будући да ускоро (1371.) њен муж Угљеша гине на Марици, а она са само 22 године остаје удовица и мора да се склања из Сера. Остаје тако без матере, без оца, без детета и на крају и без мужа па се ускоро замонашила под именом Јефимија. Све до косовске битке борави код кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевцу. Међутим, ни ту је није сачекао спокојан живот, јер нова искушења долазе након косовске битке (1389.), а задње године живота проводи у манастиру Жупањевцу, од кога су данас остале само рушевине. У време када се оженио за Јелену (Јефимију), Угљеша постаје већ доста јака личност, нешто својом заслугом, али доста захваљујући и томе што је био зет кесара Војихне са којим заједно иступа. У сваком случају, његова делатност у југоисточној Македонији ће касније бити основа његове целокупне снаге. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин). У то доба (1358.) по свему судећи (то није сигурно) Угљеша носи титулу великог војводе што значи да му углед није био никако мали. Постоје извесни извори (опет несигурни) који наговештавају да је нешто пре 1365. године он чак имао сусрете са византијским царем Јованом V, где га овај спомиње као "нећака деспине Србије", односно као рођака царице Јелене. Угљеша наравно није био никакав рођак царичин, али заузимао је очигледно веома високо место у Серу, где је царица владала, па га ово навођење као царичиног рођака заправо само жели уздићи у очима савременика и у сваком случају представља велику част. Њега касније у једној повељи византијски цар Јован V, назива "вољени нећак преузвишене деспине Србије... пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша". (Повеља из 1365.). Дакле, када се говори о Угљеши онда се мора рећи да се радило о једној политички веома спретној личности. Вукашинов пут је био нешто другачији и његов је успон у прво време много спорији, али касније неупоредиво бржи. Он се спомиње тек 1350. године као жупан прилепског краја и касније је његов успон везан управо за тај део Македоније. Заправо, Вукашину је у односу на Угљешу напредак био и много тежи, будући да се он налазио на двору цара Уроша који је био препун моћних великаша (попут кнеза Војислава) поред којих се није могло баш тако лако истаћи. С друге стране, двор царице Јелене је ипак био сразмерно много мањи, са мањим бројем јаких личности, што је Угљеши опет давало веће шансе. Исто тако, не треба заборавити

ни то да је Угљеша био зет кесара Војихне, који му је сигурно знатно помагао и то би могли бити разлози његовог релативно бржег напретка у односу на Вукашина. У оквиру тога остао је веома тајанствен покушај Манојла Кантакузена да сруши царицу Јелену у Серу, где му је велику помоћ пружио баш кесар Војихна, мада улога самога Угљеше остаје веома дискутабилна. Но, о томе смо већ говорили. Вукашин је био ожењен једном властелинком која се звала Јелена (Аљена, Јевросима) и о њој не знамо много. Надживела је Вукашинову погибију на Марици и замонашила се под именом монахиња Јелисавета. Умрла је око 1388. године. Вукашин и Јелена су имали шесторо деце, а од тога четири сина (Марко, Андрија, Иваниш, Дмитар), и две ћерке Милицу и Оливеру, која је била удата за Ђурђа Балшића. Сам Вукашин је у својим поступцима био много прагматичнији и тактичнији од Угљеше. Ако већ није могао да оствари јачи утицај на цара Уроша, то није спречавало Вукашина да барем своје територије прошири што више може. Попут других моћних великаша он је искористио сва средства не би ли остварио своје циљеве, па му је један од не баш похвалних потеза био и то што је великог војводу Николу Стањевића 1365. године отерао у манастир и преузео му територије којима су до тада заједнички управљали војвода Стањевић и Вукашинов син Марко (познати Краљевић Марко). Таквим својим поступцима, неким промишљеним, а неким подмуклим, али увек енергичним, Вукашин је постепено сабирао и повећавао своје територије. Но, прави успон за Вукашина почиње тек од 1361. године у време већ описаних ратних сукоба Дубровника и кнеза Војислава Војновића. И иначе то је доба када великаши у старим српским земљама нагло почињу да се осамостаљују и да прибирају огромне територије под своју контролу. Наравно, у тим борбама за територије страдавала је слабија властела, а јачала она крупна. У тим обесним наступима посебно су се истицали баш Вукашин и кнез Војислав (Балшићи нешто касније). Сигурно да то није могло промаћи царевој околини, оној добронамерној, којој је било савршено јасно каква се борба за моћ одвија између Војновића и Мрњавчевића. Наводно да је тада цар Урош добио и неколико савета да ликвидира Мрњавчевиће, али и кнеза Војислава. "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства. Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити" (Мавро Орбин). Очигледно да је царева околина схватила о каквој се погубној за царство, али и за самог цара борби за власт ради. Ти савети нису били усмерени само на уклањање Мрњавчевића и кнеза Војислава, већ и на неке друге моћнике "који су у својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Жеља цареве околине је била да се од ових моћних великаша отму имања, те да се све то подели сиромашној властели која је и даље била верна цару Урошу. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини на почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно

долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин). И више него очигледно да су овакви савети могли доћи само од далековидих политичара којима је веома брзо било јасно да ће осиљени великаши ускоро да откажу послушност цару. Исто тако, радило се о веома одлучним људима који су предлагали цару најједноставније, али зато најделотворније средство: ликвидацију противника. Но, шта се десило. "Међутим, Урош не само да није хтео слушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Овај одломак ипак говори и мало више од тога. Наиме, Орбин наводи да Мрњавчевићи, кнез Војислав и остали на које се ова претња односила, буду упозорени од стране самог цара Уроша да имају бројне непријатеље на двору, те су од тог момента они почели да се пазе. То би требало да значи да је омраза на царском двору достигла такав степен да су Вукашин и кнез Војислав били у стварној животној опасности, било од ножа, било од отрова или неког другог начина ликвидације. Овако моћни великаши се уопште нису осећали сигурним на царском двору, па су стога почели на њега и да ређе долазе. Очигледно је да је цар Урош ипак имао моћну околину која је на њега, али и на себе пазила, као што је исто тако очигледно да су ови обласни господари били страховито омрзнути. Стога се стиче утисак да они нису имали тако велику моћ на двору, те да је дворска околина за њих ипак повремено била веома опасна. То опет, изгледа да значи да њихова моћ није потицала из дворских односа већ искључиво из величине територије којом су владали. Заправо, они на цара Уроша и нису можда имали велики утицај у смислу да утичу на њега да донесе овакву или онакву одлуку, већ је њихова снага била у томе да не спроводе на својим територијама захтеве цара Уроша. Дакле, у својим областима они су били апсолутни господари, али до цара Уроша су ипак мало теже долазили. Ту је било мало способнијих сплеткара него што су то они сами били. Управо зато трвења између оних који су окруживали цара Уроша и појединих обласних господара била су стална, а резултати су очигледно били променљиви. Наиме, сасвим је нејасно како је нестао моћни Оливер који је био најснажнији великаш за време цара Душана. Имајући у виду Орбинове наводе о мржњи која је пратила Вукашина и кнеза Војислава, сасвим је близу памети да је и Оливер страдао у дворским сплеткама. Заиста, због чега тражити њихов нестанак искључиво на бојном пољу или у њиховом присилном затварању у манастире. Вероватно да је већи број њих нестао захваљујући отрову или ножу у каквом мрачном ходнику. То су иначе биле сасвим уобичајене ствари на свим европским дворовима, а посебно у Византији, па заиста не постоји разлог да се такве ствари нису дешавале и у Србији. Могло би се поставити и питање како се сам цар Урош осећао између оваквих различитих струја. С једне стране су били обласни господари који су га формално признавали, али на које он није имао никаквог утицаја, док је с друге стране била његова околина која га је по свему судећи поштовала, али која опет није имала оне

количине територија и моћи које су имали обласни господари. Самим тим цар Урош је био моћан у дворској околини, али није имао никаквих средстава (јер их није имала ни његова околина) за било какву самосталнију акцију. На обласне господаре је имао све мање утицаја и то је разлог зашто су се ту у Урошевој околини сударале разне амбиције и сплетке. Обласни господари су покушавали да остваре утицај на цара не би ли истисли своје такмаце (друге обласне господаре), док би остала ситнија властела, која се попут ројева купила око цара, покушавала да на цара такође изврши утицај не би ли помоћу његове милости успела да формира своју област. Он се ни са једнима није могао носити и по свему судећи осећао је одвратност и према једнима и према другима, па их је вероватно у пар наврата покушао и међусобно сукобити не би ли тако себи прибавио већу снагу. У том смислу би се могао схватити и Урошев поступак када је обавестио Мрњавчевиће и кнеза Војислава да им се на двору спрема клопка. Тиме је открио једне другима. "Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Заправо ради се о томе да оваквој превејаној околини и њеним марифетлуцима и сплеткама цар Урош једноставно није дорастао. Он није имао онај префињени осећај за политику који је имао његов предак Стефан Првовенчани, али ни грубост коју му је имао прадеда Милутин, а још мање снагу коју му је имао отац Душан. Стиче се утисак да се ради о погрешном човеку у погрешно време који покушава да набујале страсти и, што да не, разулареност која ће ускоро да до краја упропасти државу, смирује разговорима и саветима. Ту је требала чврста песница попут Милутинове, који сигурно не би дочекао да га околина саветује да се са оружјем разрачуна са силницима. То би он сам давно обавио. Урош као да је заборавио на који се начин његов отац разрачунао у пар наврата са побуњеницима, не очекујући да се великаши сами уразуме. Након свега, свима је било јасно да је Урош у потпуности немоћан да се супротстави Вукашину и кнезу Војиславу, као тада најмоћнијим обласним господарима, а стиче се утисак као да им се покушао умилити, па то и Орбин констатује. "Штавише, цар, као да му ни то није било довољно, уздизао је оптужене на још веће части и положаје". Но, у том кошмару кнез Војислав се много боље снашао од Вукашина. "Још је на веће достојанство уздигао кнеза Војислава Војнова кад је узео једну његову кћер за жену, а отпустио прву жену, кћер влашког војводе Влајка. Мада је горко осетила ову неправду, не желећи да непрестано има пред очима своју супарницу, она својевољно напусти двор и врати се у дом свога оца" (Мавро Орбин). У сваком случају, кнез Војислав је до краја свога живота остао веран цару Урошу и није га никада ни по једном основу угрожавао. Какви су били планови Вукашинови у то доба тешко је рећи, јер о томе не постоје било какви трагови. Његови каснији поступци су јасно говорили да се радило о човеку са веома јаком вољом и што је још важније, човеком који уме да чека. Уосталом стрпљиво чекање и јесте највећи дар политичара. Свестан да, док је кнез Војислав жив, он неће моћи имати на Уроша више утицаја него што га има кнез, Вукашин је одлучио да чека. Узимао је учешћа у државним пословима где год је то могао, постепено ширећи свој утицај,

што је јасно видљиво и из тога што га 1361. године Дубровчани и те како добро познају. Они га можда не цене као човека, али веома цене његов политички утицај и његову тадашњу снагу. Од тога Вукашин ништа више није ни могао пожелети, но још увек му је онај одлучујући утицај ван домета. Но, тада је и срећан случај за Вукашина одиграо своју улогу. Након мира у Оногошту (1362.) године, на који је кнеза Војислава по свему судећи био присилио цар Урош, ситуација се у Србији нагло заоштрава. "Наиме, свако од властеле поче настојати и трудити се да се дочепа већих положаја и предузимати све како се не би покорио себи равнима." (Мавро Орбин). Свемоћном кнезу Војиславу сигурно није могло бити право то што су у прошлом рату са Дубровником браћа Балшићи иступали против њега, а на страни Дубровника. С друге стране, Балшићи су тада показивали и велику експанзију, заузимајући околне територије, отворено показујући да не признају никакву власт цара Уроша над собом. У суштини, они су били први од обласних господара у Србији који су отворено отцепили своје територије од царске власти. Они би вероватно, да су наставили тим темпом да јачају, ускоро могли постати и такмаци самом кнезу. Да њихова моћ расте, видело се из тога што је истог дана (3. јули 1362.) и кнеза Војислава и Балшиће као своје грађане примила Венеција. У самом поступку примања у грађанство Венецијанци су направили разлику (кнез је добио повељу са златним печатом, а Балшићи са сребрним), међутим то није много мењало на ствари. Било је више него очигледно да браћа постају све моћнија, али и све дрскија, не поштујући никога. Стога је кнез Војислав одлучио да са Балшићима раскрсти и почне одмах да спрема војну акцију на њихову територију. Знајући да су они ипак тврд орах, пришао је припремама за поход веома детаљно. Наиме, желео је да изврши напад и са копна и са мора, али се баш ту указао проблем. Кнез Војислав уопште није имао флоте, па је стога морао да се обрати Дубровнику за помоћ. Током марта 1363. године његово посланство се налази у Дубровнику, где тражи галију, али они га дипломатски одбијају, говорећи да му не могу помоћи, будући да су и он и Балшићи под једним господаром (царем Урошем), па не би било згодно да се они у то мешају. Тиме су припреме за рат на тренутак застале, а за њихов наставак кнез више није имао времена, будући да је крајем 1363. године умро. Осим ових припрема имао је кнез Војислав и других активности. Наиме, већ је речено да су његове области биле заиста веома велике, али да нису представљале једну природну целину, већ су биле развучене, тако да их је било веома тешко контролисати и што је нарочито битно, као такве биле су веома изложене ударима са стране. Значи, није их било лако бранити. Управо тих година (1362-1363.) већина његовог деловања је усмерена баш ка заокруживању територија које је држао. То заокруживање је радио на различите начине, односно, нешто силом, а нешто заменом са другим властелинима. Нарочито је позната његова замена територија са челником Мусом коме је препустио град и жупу Звечан за град и жупу Брвеник, а као један од учесника у овој замени помиње се и (будући кнез) Лазар, тада само казнац. Не треба мислити да је челник Муса пристао на ову замену својом вољом, биће да га је кнез на индиректан начин присилио.

Управо његов рад на заокруживању области, односно територија које је држао под својом влашћу може да има и једно посебно значење и да буде део будућих планова које је можда тада имао. Наиме, он до тада, што је већ речено, није показивао никаквих амбиција ка цару Урошу и ни једног момента му није угрожавао царску власт. Могуће је да му је тада пало на памет да, пошто цар Урош није имао деце, постане овоме савладар и узме учешће у власти. У оквиру тога би се могле посматрати и припреме за обрачун са Балшићима, што би заправо значило да он жели да са сцене уклони оне који отворено нису признавали царску власт. Сходно томе, ако већ нису признавали ауторитет и власт цара Уроша, вероватно би још мање признавали и њега као савладара. С друге стране, када се говори о Балшићима, мора се рећи да се радило о веома лукавој и на све спремној породици, која би му могла направити многе неприлике и то нарочито онога момента када би се прогласио краљем (савладарем). Према томе, било је много мудрије уклонити их док још нису ојачали и док су још били без јачих савезника. Након тога би вероватно дошао на ред и Вукашин, да се и он сломи. Овакво размишљање јесте само претпоставка, али сасвим могућа, јер зашто би Вукашин био тај који се први досетио и приметио да цару Урошу треба савладар? Зашто не би кнез Војислав, као и те како способан човек, био први коме је та идеја пала на памет? Сасвим је друга ствар то што кнез своју могућу идеју није успео и да изведе. С друге стране, кнез је био веома близак цару и сигурно да је могао много лакше да изврши на Уроша утицај у правцу могућег савладарства, него што је то касније имао прилику Вукашин. У прилог томе иде и да су можда били и рођаци, и коначно, кнез је био најмоћнији феудалац у целој Србији, са многобројном зависном властелом. Ништа нормалније него да он буде тај који ће бити царев савладар. Исто тако, тешко да би и сам цар Урош могао имати било шта против такве солуције. Осим што није имао деце, према томе остало је отворено питање наслеђа престола, било је више него очигледно да он није у стању да се носи са разулареном властелом. Балшићи су се већ сасвим отворено отцепили, а ускоро ће и други. И до сада се цар Урош одржавао делом захваљујући вековном ауторитету имена Немањића, али још више тиме што је кнез Војислав стајао иза њега и што је већ тада вршио фактичке дужности савладара. Проглашавањем кнеза за савладара стварно стање ствари само би се легализовало. Сам натпис на његовом гробу у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму говори да је кнез био свестан свога значаја и снаге: "Месеца октобра, 25. дана, престави се раб Христа бога Стефан, а зовом велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље". То што га на надгробној плочи означавају као великог кнеза све српске, грчке и поморске земље може да потврди да је он имао и веће амбиције но што је била његова тадашња титула великог кнеза. Осим тога било је ту и име "Стефан" које су узимали само чланови владарске куће Немањића, па би то говорило у прилог овој тези. Ово је наравно само размишљање које уопште не мора бити тачно, али изгледа сасвим могућно. С друге стране ако кнезу Војиславу тада није пала на памет таква идеја, сасвим сигурно би му то сунуло у главу само да је поживео коју годину дуже. То би било сасвим нормално јер је и он био у сталној експанзији и вероватно би му убрзо досадило да он, који једини држи праву моћ у Србији, стално сагиње колено пред једним слабићем и човеком којег у Србији нико не поштује због

његове снаге. И у досадашњој историји куће Немањића и више је него видљиво да су најјачи владари били управо они који су знали да ударе гвозденом песницом и нису се бојали да на себе обуку панцир. Неко је од Немањића био способнији на бојном пољу, неко у потајном ударцу ножем из мрака, али одлучности су сви имали. Само такве људе је српска властела поштовала, и то искључиво зато јер их се бојала. Цара Уроша се нико није бојао, а понајмање кнез Војислав. Оно мало поштовања према имену Немањића које је цар Урош носио, вероватно да је и тада код кнеза било смањено, а временом би сигурно сасвим ишчезло. И шта би било нормалније него да он сам, пошто је већ најјачи, понесе најпре краљевску, а онда можда и царску круну. Ако не он онда његови синови, јер не заборавимо, цар Урош није имао деце. Можда је тада размишљао да је дошло време да дође до смене династије на српском престолу. Какве би реперкусије то изазвало, остаје само да се претпоставља, али кнез није био слабић и вероватно да би такав његов покушај имао и те какве шансе за успех. Било како било, кнез Војислав и да је имао овакве намере није успео да их изврши, јер већ у току децембра 1363. године он је како се наводи мртав. Претпоставка је да га је куга покосила, будући да је ова опака болест у то доба харала по јадранској обали. Да ли је баш куга била узрок смрти, не зна се али је сигурно да је он тада био мртав. Међутим, могућ је и другачији расплет догађаја. Ако је кнез Војислав заиста имао планове да постане савладар цара Уроша, сигурно је да то није могло остати непознато осталим обласним господарима. Плашећи се да би могли кроз кнеза Војислава добити одлучног царског савладара (краља), није немогуће да се десила и каква урота међу великашима и да је кнез пао као њихова жртва. То не би било ништа ново, јер су и европски дворови препуни таквих обрачуна, па ни српски по том питању није никако могао да буде изузетак. Сигурно је да осталим обласним господарима никако не би кнез одговарао као савладар, не само зато што он није Немањић (то је мањи проблем за њих), већ више зато што је био јак и одлучан и што би можда скршио њихову самовољу. Њима је идеално одговарао цар Урош са својом неактивношћу и неодлучношћу, будући да су поред њега, иако су му формално признавали да им је он господар, могли слободно да се баве својим пословима и да ратују међусобно проширујући и губећи територије. Мало је ко од њих имао каквих владарских амбиција (једино касније Вукашин), јер таквим владарским захтевима једноставно нису били дорасли, а с друге стране (и то ће се видети), њихови погледи и размишљања никако нису ишла даље од граница њихових поседа. Њима је било једино у главама како да од најближег суседа отму које село или жупу, док их сама држава и њена судбина није ни најмање интересовала. Стога и није чудо што, до Вукашина, нико није покушао да се дочепа царског престола. Све то племство које је окруживало цара Уроша и није било способно за такво размишљање (видећемо како су се понашали пред маричку битку), будући да би царска круна носила и велико бреме одговорности, а они нису били спремни за то. Овако им је било много лакше. Међутим, сви они иако нису били способни и спремни да преузму бреме државне власти, знали су врло добро како да сплеткама некоме сломе врат. Никога они нису поштовали, јер за такво нешто и нису били способни. Једино што су поштовали била је снага и владар који је у стању да витла буздованом изнад њихових глава. Цар Урош или за то није био

спреман, или једноставно није био такав човек. Међутим, кнез Војислав је био баш такав силник који није имао никаквог поштовања према било чему када напредује ка своме циљу. Такав човек би можда сломио обласне господаре. Стога би претпоставка о насилном крају кнеза Војислава можда и могла имати смисла. Сам кнез је иза себе оставио жену Гоиславу са два малолетна сина: Стефаном и Добровојем. Међутим, била је ту и гомила проблема. Сасвим је сигурно било да сама удовица неће успети да се одржи на тако великој територији, нешто због непогодног положаја територија, али далеко више због тадашње ситуације. Тада је наиме била права јагма за туђим територијама, па је и кнежева смрт била идеална прилика за неке да се осамостале, а за друге да се дочепају његових територија. Међу њима нису Гоислави и њеним синовима били највећи непријатељи Вукашин и Угљеша, како би се то можда могло очекивати. Њихов најопаснији супарник био је из њиховог властитог дома. Ради се Николи Алтомановићу, сину Алтомановом (рођени брат кнеза Војислава). Он је у то доба био веома млад (рођен око 1348. године) и већ је показивао црте свога напраситога карактера. У сваком случају, ради се о једној самосвојној и веома интересантној личности, којој не недостаје извесне романтике и тајанствености. Његови потези су узбуђивали савременике, а и данас Никола Алтомановић ужива, помало и незаслужено, углед опасног грубијана, мада он са својим поступцима никако није одударао од осталих српских великаша. Но, о њему ће касније бити много више речи. У то време изненада нестаје и деспот Оливер, некада најмоћнији великаш на двору цара Душана. Од доласка на власт Уроша, њему скоро да се губи траг и није познато шта се са њиме дешавало. Вероватно да је остао на својим територијама, али није имао више било каквог удела у политичком животу. На њега би се можда могао односити навод Пајсија Јањевца, у којем коментарише да цар Урош од свог доласка на власт није обраћао пажњу на савете старијих, већ се окренуо искључиво ка младима. "Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих" (Пајсије Јањевац). Исто то наводи и "Летопис Пећки" када каже: "И роди сина Уроша четвртога, године 1337. Тај Урош красан и доиста диван изгледом, али млад разумом беше, и одвише кротак и милостив, савете старих одбациваше, а савете младих примаше и вољаше" (Летопис Пећки). О томе је дочуо чак и јаничар Константин Михаиловић који у "Јаничарским успоменама" коментарише: "а после њега је остао син његов Стеван Урош, који је лоше управљао царством: због греха оца његова Господ Бог му је одузео разум, јер напустивши верне заслужне слуге, он се приклони новима и невернима, који га пак прозваше Луди Урош". Дакле, могуће је да се Оливер није могао наметнути Урошу, осетио се сувишним, а можда и угроженим и стога се склонио са двора. Од тада је углавном боравио на својим имањима. Међутим, он је контролисао велике комплексе територија и сасвим је схватљиво да је морао ускоро постати трн у оку нагло ојачалим обласним господарима и то првенствено Вукашину. У то време Вукашин је већ веома јак и утицајан на двору и цар га је удостојио и титулом деспота. "Овај Вукашин удостоји се од њега части деспотског чина,.." (Летопис Пећки). Тада је већ морао Оливер да Вукашину засмета у његовим територијалним амбицијама (не политичким, јер се

Оливер политиком мало бавио). Углавном на сцени одједном Оливера више нема, а ако се стварно склонио у манастир (замонашио се), како се негде претпоставља, онда је то једино могао учинити зато што га је на то неко натерао. Тај неко је могао бити по свему судећи баш Вукашин, коме је након Оливеровог нестанка и припао највећи део његових територија. Колико је Вукашин заграбио Оливерових поседа види се из тога што Оливеровим синовима Крајку и Русину није остало скоро ништа, па су морали да Лесново одузимају од Хиландара иако га је њихов отац (Оливер) још давно поклонио манастиру. Уколико је смрт или повлачење у манастир деспота Оливера дошла баш у то време (дакле негде око смрти кнеза Војислава) онда се може рећи да је Вукашина пратио изузетно сретан (мада је вероватније да је у питању много више с п р е т а н случај. Све се то десило некако у кратком размаку времена да би се могло рећи да Вукашина служи само "срећа". С једне стране, смрт најмоћнијег великаша на двору цара Уроша (кнеза Војислава) одједном отвара Вукашину могућност да стекне највећи могући утицај на цара, а с друге стране, нестанак деспота Оливера ствара шансу да се Вукашинов територијални посед по Македонији несметано шири. Но, није једини деспот Оливер био тај који је тајанствено нестао омогућујући Вукашиново ширење. као што ни он није био тај који је једини користио сва могућа средства. Слично Вукашину, радио је и његов брат Угљеша, који је искористио нестанак деспота Дејана. Деспот Дејан је држао веома пространу област која се простирала између скопске Црне горе и горњег и доњег тока реке Струме. Пошто је био ожењен са Теодором, сестром цара Душана, цар Душан му је доделио титулу севастократора, а цар Урош касније и титулу деспота. Након смрти Дејанове, његове територије, изузев жупе Жеглигова и Горњег пострумља, присвојио је властелин Влатко Паскачић. Постоје оправдане сумње да је у комадању деспотових територија тада учествовао и Угљеша. Он је искористио веома повољну прилику да присвоји углавном оне области које су се граничиле са серском облашћу, где се опет он налазио. Никоме тада није падало на памет да води рачуна о малолетним синовима деспота Дејана који су се звали Драгаш и Константин и који ће касније бити и те како битни. Од смрти деспота Дејана користи су извукли и Вукашин и Угљеша, не толико можда кроз проширење својих територија (што и није сигурно), колико кроз то што је деспотовим нестанком нестало и последње иоле јаче личности која би могла да у том крају парира Мрњавчевићима. Додуше, било је још обласних господара који су се тада уздизали или су падали (Никола Стањевић, браћа Голубићи), но они за нашу причу немају неки посебни значај, као што немају ни неку посебну улогу у догађајима који сада следе. Смрт кнеза Војислава је отворила нека питања у српској царевини. Можда се очекивало да ће цар Урош сада да одахне, јер се ослободио туторства овог моћног великаша, међутим то се није десило. Управо је цару највише недостајао кнез Војислав, тако да није никакво чудо што је он постао ускоро плен Вукашинових амбиција. Уопште није било сумње да ће, ако то ико буде, баш Вукашин бити онај великаш који ће преузети ону улогу коју је до тада имао кнез. Вукашин је тада заиста и био најјачи, а уз подршку свога брата Угљеше, који је стварно владао Сером (царица Јелена тек формално, али ни то неће још дуго), такмаца једноставно

није имао. Додуше, тешко да је било ко од осталих иоле јачих велможа имао жеље и амбиције да стекне одлучујући утицај на цара Уроша. И они преостали ситнији и крупнији властелини који су можда очекивали да би милошћу цара Уроша могли нешто постићи, ускоро су се могли уверити да на царском двору нема више ничега ради чега би се вредело потрудити. Ту се још једино могло добити високих титула које су биле "празне", јер никоме више нису ништа значиле. Скоро све територије и богатства држали су обласни господари и ко је желео успон, морао је тражити милост код њих, а не код цара. Тада је дошло и до потпуног расцепа међу српском властелом на ону која је из старих српских земаља (Рашка, Травунија, Хум) и ону која је из грчких земаља. До тог момента властела из грчких земаља се показала као амбициознија, јер је поседовала и више титуле (деспот Дејан, севастократор Влатко Паскачић, деспот Вукашин, кесар Војихна итд.) и више самосталности (истина и далеко веће поседе, а самим тиме и богатства) у односу на властелу из старих српских земаља. Додуше, за живота кнеза Војислава, на цара Уроша, захваљујући кнезу, имали су више утицаја велможе из старих српских земаља. Но, након кнежеве смрти све се то изменило. Вукашин одједном добија пресудни утицај на цара, што властели из старих српских земаља за прво време није много сметало, али Вукашинова амбиција и његови следећи потези нагло са распалили дуго успављивани антагонизам. Но, не треба мислити да је само Вукашинова бескрајна амбиција и частољубље њему прокрчило пут ка врху у српској држави. Имао је он доста подршке од стране друге властеле која је у свему томе налазила и неку своју рачуницу. Најпре, подршку Вукашину, али и Угљеши, пружала је царица мати Јелена. Какву је она рачуницу у свему овоме налазила није баш тако лако открити, тим више што ће њу, само пар година након смрти кнеза Војислава, баш Угљеша, којег је тако свесрдно помагала, немилосрдно отерати из Сера и преузети ту област. Она је пружала подршку Мрњавчевићима искључиво због свога самољубља, а да је оно било велико, видело се из њеног целокупног живота. Док је цар Душан био жив, она је имала и те како велику улогу у политичком животу Србије, а након његове смрти пожурила се да завлада серском облашћу и тиме на себе навукла мржњу кесара Војихне, који је имао исту такву идеју. Од самог почетка она је са новим царем, својим сином, Урошем сарађивала веома добро, али су временом ти односи између њих ипак захладнели, но ипак никада у толикој мери да би их потпуно раскинули. Но, временом царица Јелена се потпуно осамосталила у серској области, али то је имало за последицу да је изгубила сав утицај на свога сина, цара Уроша. Она је вероватно најбоље од свих познавала свога сина и била и те како свесна да се ради о неодлучном човеку, поред којег ће се царство расути. Вероватно је и то разлог да је пожурила да завлада серском облашћу што пре знајући да њен син неће имати снаге да је у тој њеној намери спречи. На крају је у томе и успела, међутим сада је била сувише далеко од сина на којег одлучујући утицај има кнез Војислав. Осим оног најнужнијег поштовања према њој као бившој жени свога господара, цара Душана, којем може да захвали свој садашњи успон, кнез Војислав није показивао ништа више. То је осетила и она, али због тога што је

кнез имао одлучујући утицај на цара Уроша, царица је била потпуно немоћна. Дакле нашла се одједном изван свих одлучујућих догађаја у којима је све до тада узимала тако радо пуног учешћа. Тада је и те како осетила колико је политичка судбина превртљива, но праве последице тек ће да доживи. Остале су јој само сплетке, што је она и искористила. Она није могла да другачије утиче на то да смањи власт и утицај кнеза Војислава, осим да пронађе неког другог великаша којег би подржала и на тај начин га супротставила моћном кнезу и тиме га постепено истиснула. Најпогоднија личност за то је био Вукашин, који је баш у то време у Македонији формирао своју област и није био далеко од серске области. С друге стране, он је био рођени брат Угљеше, који је боравио код ње у Серу и чију способност она није могла а да не примети. Највероватније да је преко Угљеше она и нешто боље упознала Вукашина, кога је до тога момента могла знати само површно. Ту је њој сигурно сунуло кроз главу да би својом подршком могла Вукашина да уздигне на двору цара Уроша и да преко Вукашина оствари на сина утицај који до тада није имала. Ипак, није никако немогуће ни то да су лукави Мрњавчевићи успели да њој наметну ту идеју, па је она целу ту ствар гурала мислећи да је њена. Међутим, ту се очигледно прерачунала, јер су и Вукашин, али и Угљеша имали своје сопствене планове па се до краја десило да уместо да она искористи њих, они су искористили њу. Но, у то прво време након смрти кнеза Војислава они сарађују веома добро и чинило се да је сада прави тренутак да се Вукашин прогура на оно место које је до тада држао кнез Војислав. С друге стране, ни браћа за све ово време нису седела скрштених руку. Осим што је Вукашин постепено, али ипак нешто успорено, проширивао своју територију, Угљеша је постао веома битна личност у Серу и постепено истискивао царицу Јелену. Исто тако, они су помоћу породичних веза на своју страну привлачили и један значајнији део важне властеле. На првом месту, сам Угљеша, био је ожењен са ћерком кесара Војихне који је господарио Драмом. Са Балшићима су успостављени односи захваљујући женидби Вукашинове ћерке Оливере са Ђурђем Балшићем. "С краљем Вукашином су живели у миру, јер је Ђурађ имао за жену његову кћер Милицу,..." (Мавро Орбин). Орбин греши овде у имену, будући да се Вукашинова ћерка звала Оливера, а не Милица. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко) био је опет ожењен са ћерком Хлапена који је био намесник у северној Грчкој. По свему судећи била је успостављена и породична веза Угљеше и севастократора Влатка. Сва ова властела, повезана породичним везама, међусобно се помагала у формирању својих области, тако да су они представљали и те како јак блок. Што је још важније, они нису ни мало оклевали, тако да након смрти кнеза Војислава почиње одмах и поход Вукашина ка главној позицији у Србији. Додуше, ту сада и није требало много тога учинити да би се то постигло, јер и до тада је Вукашин био најснажнији након кнеза Војислава, тако да је након кнежеве смрти требало само заузети његово место. То је учињено толико брзо да помало и изненађује са колико је лакоће цар Урош пао под утицај Вукашина.

Већ четири месеца након смрти кнеза Војислава (јануар 1364.) имамо сведочанство нове снаге Вукашинове. Наиме, Дубровник је покушавао да на неки начин отвори трговачке путеве кроз Зету, коју су држали Балшићи и да би то успели они се обраћају Балшићима, што је нормално јер су они држали овај крај. Међутим, помало изненађује то што се они обраћају ни мање ни више већ Вукашину, тражећи од њега да се он заузме код Балшића. Дакле, Дубровник то не тражи од цара Уроша, јер зна да је он немоћан, али као веома спретни политичари, знају ко им може стварно помоћи, односно знају ко је права снага у Србији. Осим тога што је најмоћнији у Србији и што може учинити и оно што цар не може, Вукашин има и породичне везе са Балшићима, што га чини још погоднијим за помоћ Дубровнику.

46. Вукашин као краљ У том првом периоду након смрти кнеза Војислава успон Вукашина је ипак тек постепен, тако да није привлачио неку посебну пажњу и подозрење код властеле у Рашкој. С једне стране, њих нису посебно занимали догађаји у Македонији, где се Вукашин ширио, још мање их је интересовала серска област, а чини се да их ни догађаји око цара Уроша нису много бунили. Заправо, и сама властела која се дизала баш тада у Рашкој, нарочито Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и Никола Алтомановић, отимала се међусобно за поједине територије, тако да нису имали ни воље, а ни неке посебне снаге да се интересују за догађаје у далекој Македонији. Питање је и колико су имали политичке мудрости и далековидости да разумеју шта се то све догађа око цара Уроша. Ипак се мора признати и то да је Вукашин био изузетно тактичан у својим потезима, не радећи ништа сувише нагло, како не би изазвао подозрење. Оваква тактика, мудро смишљена, тешко да је била његово дело, а имајући у виду каснији развој догађаја, сасвим је сигурно да је духовни отац свега био Угљеша. Управо тада долази до једног догађаја који ни до данас није до краја разјашњен и који ће изазвати много више последица но што се уопште могло и мислити. То је било проглашење Вукашина за краља, односно његово проглашење за савладара цара Уроша. Овај догађај пада негде у време август – септембар 1365. године и обухвата не само крунисање Вукашина за краља, већ и уздизање Угљеше на звање деспота. Вукашиново уздизање, односно његово крунисање за краља, десило се на неком од сабора српске властеле, уз присуство цара Уроша. На овом сабору сигурно није било присутно сво српско племство, већ само један његов део, будући да Рашка властела никада није признала Вукашина за краља. Стога и претпоставка да они овом сабору нису присуствовали, што значи да су се отворено изјаснили за Вукашинове противнике. Исто тако, могуће је да је овом догађају присуствовала и сама царица Јелена која је и до тада давала пуну подршку Мрњавчевићима, па се може претпоставити да она сигурно не би пропустила овај догађај. Ако већ није била на том сабору, оно је за њега сигурно знала и одобравала га сасвим отворено. Дуго се мислило да је Вукашин узурпатор, односно да је титулу краља сам узео без Урошевог одобрења. Међутим, данас је сигурно да је то учињено по Урошевој вољи и да није постојала никаква присила да би се обавио тај чин. У тадашњој ситуацији цар Урош је био у заиста тешком положају будући без новца, без војске,

без ауторитета. Њему самоме највише од свега је требала подршка једног јаког великаша, а од Вукашина он тада стварно није имао бољег избора. Ако се претпостави да је и царица Јелена пружила оваквом потезу своју подршку, онда се заиста не види како се цар Урош уопште могао одупрети и не дати пристанак да му Вукашин буде савладар. Овај догађај је веома узбудио савременике и то из више разлога. С једне стране, што је можда и највећи разлог, Србијом је већ скоро два века владала једна династија: Немањића. Једноставно нико није могао да замисли да Србијом влада било ко други осим ове породице. Колики је ауторитет Немањића био, види се из тога што је и тако неодлучан владар попут Уроша владао, а да му за цело време његове владавине ни једног момента није претила опасност да га неко сруши са престола. Незадовољства његовом владавином било је на претек, али то још увек није стварало такве незадовољнике који би ишли на рушење једног од Немањића. Сада се одједном појављује Вукашин који руши целу ту вековну традицију и њега је зато мало ко могао да трпи на престолу (макар и са владарском). Вукашина су подржавали практично само они који су имали неке користи или су били у односу зависности, тако да су се прави сукоби тек могли да очекују. С друге стране, Вукашиновим уздизањем на краљевски престо, српска властела из грчких земаља је добила апсолутну превагу, а односи између њих и властеле из Рашке никада нису били добри. Конзервативна Рашка, језгро српских земаља, која је очувала стару традицију и обичаје, никако није могла да прихвати да им властела из грчких земаља сада води државу. Све до тог момента Рашка је била та која даје основни тон српској политици, но сада се то одједном изменило. Све је то Вукашин морао знати онога момента када је примио краљевску круну на главу. Ако већ он није био тога свестан, био је вероватно Угљеша. То се одмах осетило. Наиме, Угљеша, као изузетно виспрен човек, вешт и интелигентан политичар, који никако није био груби силеџија, знао је да се Мрњавчевићи морају најпре учврстити на власти. Вукашин је имао велики део територија којима је владао, један део властеле (Балшићи, севастократор Влатко, кесар Војихна) био му је наклоњен због породичних веза (не из љубави), али сам Угљеша није имао ни једну област којом би владао. Додуше, у Серу он већ дуже време у потпуности држи власт, а царица се води само формално као господар Сера, али то ипак слаби његов положај. Стога непосредно након крунисања Вукашина за краља, а његовог проглашења за деспота, Угљеша отера царицу Јелену из Сера и загосподари овом облашћу. Осим што је коначно постао господар једне значајне области, Угљеша се коначно ратосиљао и царице Јелене, од које се извукло све што се могло. Сада је она могла да буде само сметња, а била је толико безначајна и без утицаја у Серу да би била лудост не искористити њену слабост. Шта су добили Мрњавчевићи тиме што је Вукашин проглашен за краља – савладара цара Уроша? У самом почетку скоро ништа, а касније само проблеме који су на крају резултирали ратом против рашке властеле. Шта је добило царство? Вероватно још мање неголи сам Вукашин. Наиме, велики део српске властеле није уопште признавао цара Уроша за свога господара (за цара да, али не и за

господара), тако да је ситнија властела признавала за свога господара некога од моћних обласних господара, а они сами нису ни до кога држали, а понајмање до краља Вукашина. На тај начин Вукашиново крунисање је само убрзало процес цепања царства на области. Оно мало што је признавало Уроша, сваким даном се све више смањивало, а нарочито од тренутка када је Вукашин крунисан. Помало иронично делује констатација да је највише добио ни мање ни више већ сам цар Урош, који би по логици ствари, пошто је добио савладара, требао бити у својим правима окрњен. Међутим, он је кроз Вукашина добио прилику да добар део послова царства, које он сам није био способан да обави и које је до недавно обављао кнез Војислав, једноставно пребаци на Вукашина. Можда је то њему било олакшање, али само у почетку, јер се ускоро уверио да Вукашин није кнез Војислав и да је крунисање Вукашина само један део Вукашинових амбиција и то оних почетних. Тачније речено, Вукашин самим крунисањем још увек није до краја открио које су му намере, он ће то учинити тек касније. Сада је било других брига. Одмах након Вукашиновог крунисања кренули су Мрњавчевићи да повећавају своје области. Угљеша је преузео серску област тако што је отерао царицу Јелену. За то време Вукашинови потези су били далеко шири. Најпре је отерао великог војводу Николу Стањевића у манастир и преузео му области. Након тога завршио је са освајањем западне Македоније, задржао је и Скопље и Призрен. Затим је кренуо на север, заузимајући Приштину и Ново брдо, у суштини покушавајући да се пробије у Рашку. Тада је и Приштина постала његов престони град. "Краљ Вукашин одредио је Приштину као престони град и држао сву околну земљу" (Мавро Орбин). Но, у продору ка северу, на Рашку, није имао више скоро никаквог успеха. Сада су се испречили рашки властелини попут Вука Бранковића, Николе Алтомановића и челника Мусе. Изгледа да је у дотадашњим акцијама Вукашин иступао као краљ и своје нападе оправдавао тиме да заводи ред и послушност међу непокорном властелом, односно да је заправо иступао у име цара Уроша. "Припојивши, наиме деспоту Вукашину многе покрајине, даде му такође титулу краља. Тим поводом Вукашин поче угњетавати многе личности тога краљевства, иступајући као да то чини по упутству цара и ради учвршћења његова царства" (Мавро Орбин). Тешко да је Вукашину помагало то што се позивао на цара Уроша, непокорна властела није више уопште марила за цара, а још мање за њега као краља. У досадашњој причи нису спомињане околне земље, тако да се стиче утисак да су оне на догађаје у Србији имале веома мало утицаја и да су све догађаје који су се тамо дешавали само гледале са стране. Такво запажање би добрим делом могло бити и тачно. Са северне стране, Угарска је осим краткотрајне експедиције током 1359. године, која је завршена траљаво, углавном само регистровала шта се дешава по Србији, немајући било какве намере да се уплиће у тамошње догађаја. За то време Бугарска, други сусед Србије, била је у страшним превирањима и стога више обузета сопственим проблемима, тако да није била у стању да брине и о туђим. Трећи сусед, Византија, распадала се, немајући ни снаге, а ни воље да искористи нагло распадање српске царевине, не би ли себи обезбедила барем делимични повратак раније изгубљених територија. Византијска неспремност не треба да

изненади, будући да је она на својим границама имала нову силу која се до сада тек спорадично појављивала. Били су то Турци. Колики је био турски замах види се из тога што су се већ 1359. године они појавили и под зидинама Цариграда. За утеху, Цариград још увек није био у опасности, будући да је био окружен јаким бедемима, па га Турци нису ни покушавали да заузму. Но, за узврат су преплавили Тракију, а затим заузели Димотику (1361.) и коначно следеће године узели су и Једрене. Током 1363. године пада и Пловдив, а султан преноси своју престоницу из Азије, најпре у Димотику, а онда у Једрене. Да ово више нису само спорадични упади, већ да се ради о систематском освајању могло је бити јасно из најмање два разлога. Први је био тај што су Турци све освојене територије нагло насељавали својим становништвом, док је домаће становништво углавном отерано као робље у Малу Азију. Други разлог је био у томе што је султан сасвим отворено преселио престоницу у Европу, очигледно желећи да буде што ближи месту ратних операција које су очигледно тек требало да се размахну, а што је требало да значи да ће турска сила ускоро из све снаге да закоракне на Балкан, а касније и даље. Византија је одахнула када је током 1362. године умро турски султан Орхан, од неке заразе изгледа, очекујући да ће сада Турци да се нађу у збрци, у борби око престола. Они су наивно веровали да су ова освајања византијских територија плод Орханове насртљивости, те да ће његовом смрћу Турци да се врате у Малу Азију. Међутим, десило се то да се султанског места дочепао Орханов млађи син (престолонаследник Сулејман је умро 1357.) Мурат I (1362-1389.), изузетно предузимљив војсковођа и владар, још спремнији и властољубивији владар и ратник од свога оца Орхана. Мурат је вероватно осећао страшну нетрпељивост према Византији и због својих личних разлога, будући да су Византијци сплеткарили чак и по питању султанскога престола након Орханове смрти. Они су наиме прижељкивали да Халил, зет византијског цара Јована, постане турски султан. Но у томе не успевају, а Мурат се супротно њиховим жељама и потрошеном новцу дочепа султаната. Одмах по седању на султанску столицу, он обнавља војне походе и на византијске територије. Муратов војсковођа Лала Шахин заузима Једрене, а султан Мурат ускоро своју престоницу Бурсу сели баш у Једрене не би ли био ближе следећим догађајима. Међутим, већ је тада било видљиво, а султану Мурату и сасвим јасно, да он са својом војском, каква је тада била, још увек није спреман за удар на Цариград. Он је ипак био сувише утврђен за њих, а Мурат сувише мудар да то не би увидео, стога је правац турских продора усмерен према Бугарској и српским земљама које су се налазиле око Струме и Вардара. У оквиру тога најпре је освојена Кумуцина, седиште византијске покрајине Волерона. Сада је било више него отворено приказана турска намера. Само сељење турске престонице у Европу требало је да буде довољна опомена за све оне који су се налазили на мети турског удара, али очигледно да није. Истини за вољу, Византијци су добро схватили каква опасност прети од Турака, па су у оквиру тога познати узалудни покушаји цара Јована Палеолога да покрене Европу на крсташки рат. Он је тражио помоћ у Италији и Француској, али узалуд. Цар тражи касније помоћ и од Угара (1366.), па се до краја понизио одлазећи им на ноге, али и ту без икаквих резултата. Нико није имао разумевања за византијске

проблеме, али ни слуха за надолазак турске плиме. Посебно изненађује кратковидост Угарске, чији се краљ заплитао у све могуће сплетке и ратове по Европи, не видећи непријатеља на прагу своје куће. У то време пада и један веома интересантан покушај цариградске патријаршије, а који је везан за измирење са Српском православном црквом. Правилно увиђајући да су Византија и серска област подједнако изложене турском удару, те да је савезништво између њих питање опстанка, поведени су преговори о могућој сарадњи. Иницијатор је била Византија. Током 1364. године цариградски патријарх Калист је допутовао у Сер, где је још увек владара царица Јелена. У плану су били преговори о будућој борби са Турцима, међутим да би се ови преговори могли успешно обавити, било је потребно претходно уклонити једну препреку која се налазила у црквеном расколу између Српске и Цариградске православне цркве. Раскол је дошао због тога што је цариградски патријарх (и то баш Калист) својевремено анатемисао српског патријарха и цара Душана, а због тога што је Душан, приликом свога крунисања за цара, уздигао Српску православну цркву на степен патријаршије, а да за то није имао дозволу од цариградског патријарха. У суштини, разлози за анатему су били мање канонске или верске природе, а више политичке, будући да је то Калист урадио под притиском Кантакузена, који је у то доба наваљивао на Србију, па му је требао овакав црквени раскол. Иако га је имала у веома непријатној успомени (што је сасвим разумљиво), царица Јелена се показала на висини и примила лепо патријарха који је њој и њеном мужу (цару Душану) направио толико неприлика. Интересантан је тај покушај цариградског патријарха. Он је прогутао свој понос и дошао на двор царице оног цара (Душана) на којег је не баш тако давно бацио црквено проклетство. Питање је како се он осећао док је прилазио двору у Серу, вероватно помало се прибојавајући како ће га царица примити. А она је имала и те колико разлога да се сећа његовог проклетства и свих оних неприлика које је имала тада, али које је и сада осећала. Сасвим су јасни мотиви којима су се руководили Византијци, али није баш најјасније које су биле намере царице Јелене. Да су Византијци били свесни опасности од Турака, ван сумње је, али питање је да ли је и царица Јелена била толико политички далековида? Да ли је она из Сера могла схватити каква опасност долази из Мале Азије ? Судећи по свему, требала је бити свесна, јер је Једрене пало 1362. и од те године султан Мурат борави у Европи, веома близу Сера. Међутим, њени мотиви за разговоре са патријархом Калистом били су могуће ипак сасвим друге природе. Њу је можда више интересовало црквено помирење и превазилажење раскола српске и цариградске цркве, које је као љута рана трајало скоро двадесет година. Она је била већ старија жена којој је власт у Серу полако измицала из руку, више наклоњена размишљањима о успоменама о далекој прошлости када је била царица и имала стварну моћ. Из тих далеких дана њене и мужевљеве моћи остала је као ружна успомена анатема коју је бацио патријарх Калист, који ето баш сада долази, као одјек далеког времена, и то баш код ње на двор. Ипак, она није мислила да се освети. Осетила је да би то могла бити прилика да исправи оно што није успео да поправи ни њен муж цар Душан, иако се заиста трудио да постигне помирење две цркве. Било како било, ако је тако и мислила,

није успела да своје намере до краја и спроведе. На серском двору, већ добро остарели Калист, изненада умире. Царица Јелена га сахрани у цркви серске митрополије уз највеће почасти. Тиме је црквено помирење српске и цариградске цркве остављено за друга времена, и без царице Јелене. У наведеним преговорима морао је учествовати и Угљеша, као најзначајнија политичка личност Сера, а тада је могао чути од патријарха Калиста нешто више детаља о турској опасности. Да подсетимо, у то доба још увек Вукашин није постао савладар цара Уроша, нити је Угљеша деспот, а серском облашћу влада царица Јелена. Дакле, ни Угљеши тада ови преговори о савезу са Византијом и помирењу цркава не значе много и он са њима сигурно није био опседнут у оној мери као царица Јелена, будући да су пред њим и Вукашином сасвим други планови. Колико је он о Турцима тада знао и колико је схватао опасност од њих остаје само да се претпоставља. Ипак, имајући у виду његове касније потезе, сасвим је могуће да је њему већ тада било јасно са које стране иде права опасност, али тада он није имао ону снагу коју ће имати касније. С друге стране, што је веома важно, он се упознао из прве руке са проблемима црквеног раскола, схватио не само снагу цркве већ и добру вољу цариградског патријарха за помирење. Управо његови каснији потези на помирењу цркава као да су инспирисани овим преговорима са патријархом Калистом. На крају, смрт патријарха Калиста означила је крај било каквих преговора између Византије и Сера о могућем савезништву и помирењу цркава, али Угљеша није заборавио овај сусрет. Након крунисања Вукашина за краља било је велико питање каква ће бити сарадња између Вукашина као краља и цара Уроша. У самоме почетку била је веома добра. Додуше и то треба схватити само условно, јер праве сарадње ту није могло ни бити. Овлашћења и цара и краља су скоро иста, тако да је Вукашин, иако само краљ, могао самостално да делује што је он на крају крајева и чинио. У том свом деловању он одаје дужно поштовање цару Урошу, али само то. Тада се јавља и проблем који прети да постане озбиљан, будући да је његова власт као краља у Србији врло дискутабилна. Наиме, Вукашина не признаје властела, изузев оне која му је лично подложна. Но, то Вукашину није било посебно ни важно и у прво време није био тиме посебно оптерећен очекујући да непокорну властелу натера оружјем на поштовање. Додуше, у првим својим војним акцијама, чија је сврха била ограничена само на то да повећа своју независну област, иступа као краљ, али све је то са ограниченим циљем. То зато што та освајања нису имала као последицу учвршћење царевине или царске власти, или коначно власти краља, већ само Вукашинове личне власти, односно, као што је већ наведено, ширење Вукашинове независне области. У суштини Вукашин још увек наступа као обласни господар, а не као краљ који штити државу. Шта је цар Урош очекивао од свога савладара Вукашина тешко је рећи. Ако је мислио да ће помоћу Вукашина да учврсти власт и да оснажи своју пољуљану позицију, онда се грдно преварио. Вукашин је од самог почетка сасвим самосталан у свом деловању и ради искључиво у своју корист, мада одаје дужно поштовање цару нити једног момента не оспоравајући његову власт. Све и да је хтео, цар Урош никако није могао Вукашина спречити у његовим намерама, будући да су му новчана средства била ограничена и самим тиме и

његова војна самосталност је била минимална. Тачније речено, цар Урош више није имао у служби страних плаћеника будући да није био у стању да их плаћа, а домаћу властелу никако није могао да натера на послушност. Управо захваљујући томе цар Урош је сигурно био у подређеном положају у односу на Вукашина, који је био и те како војно јак. Ипак, Урош је имао титулу цара и самим тиме у хијерархији је био изнад Вукашина који је био само краљ. Ту ситуацију ни сам Вукашин никада није оспоравао, а да је то тако види се из портрета у цркви св. Николе у Псачи, коју је подигао властелин Влатко Паскачић. Сам Влатко је био у веома добрим односима са Мрњавчевићима, али и са царем Урошем, па на тај начин фреска у његовој задужбини говори довољно сама по себи. Наиме, на северном зиду манастира у Псачи насликани су цар Урош и краљ Вукашин заједно, али тако да је Урош са десне стране, а Вукашин са леве стране, чиме је цару Урошу (зато што је са десне стране) дата аутоматски предност у хијерархији. Практично, то значи да се Вукашин у то доба (1365-1370.) још увек није дрзнуо на сам царски престо. По свему судећи, он и није намеравао да по било чему (изузев власти) угрози саму цареву личност, вероватно будући свестан да би било какво насилно уклањање Уроша могло изазвати властелу у Рашкој. Са те стране цар Урош је био безбедан, али од његове царске власти остало је веома мало. Због таквог односа према цару, као и због самог чина крунисања за савладара, Вукашин је навукао страшну мржњу против себе, а та мржња чини се траје и данас. Додуше, изгледа да је и сам Вукашин добрим делом заслужан за такав однос према себи. Наиме, уметник који је сликао фигуру цара Уроша и краља Вукашина у манастиру Псачи није успео да избегне своју несимпатију према Вукашину сликајући га као кржљавог старца са дугом белом брадом и косом, како стоји поред цара Уроша који је опет насликан као крупан, леп мушкарац. Читава Вукашинова фигура одише нечим лукавим, подмуклим, док је Урош светачки миран и узвишен. Тиме је и на више него очигледан начин приказано шта се о Вукашину у то доба заправо мислило, а што опет није далеко од стварне истине. У време када је овај портрет сликан, између цара Уроша и Вукашина сигурно да више није постојао ни минимум било какве сарадње, будући да Вукашин није према Урошу више имао било каквог поштовања. У каквом се бедном положају тада цар Урош нашао види се из тога што је морао да се током 1367-1368. године склони у Солун, и то код неких бивших чиновника покојног цара Душана. Да ли се он ту склонио од Вукашина или је његов боравак у Солуну имао неку другу сврху, остаје ствар процене, али сам царев поступак може да предочи његов стварно јадан положај у то време. Такав положај цара Уроша и Вукашиново отворено наметање сигурно нису могли остати непримећени и без реакција властеле из рашких земаља. С једне стране, њима је одговарала заузетост Вукашинова по Македонији, где је овај учвршћивао своју власт, тако да није посвећивао сувише пажње северној страни царства (Рашкој), што је опет омогућило нагли успон нових обласних господара. У првом реду ту су били Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и надасве Никола Алтомановић. Ова тројица су се нагло пробила међу најмоћније српске обласне господаре, што наравно није могло да измакне будном Вукашиновом оку. С друге

стране и ови нови рашки обласни господари су добро знали да ће Вукашин онога момента када среди ствари по Македонији да удари и на њих, те да их једног по једног сломи. Да ствар за њих буде још гора, он ће то учинити сасвим легално, будући да је Вукашин њихов (ма колико се они са тиме не слагали) краљ и на неки начин господар, који има право да од њих тражи пуну послушност. То што Вукашин није одмах након крунисања кренуо да по Рашкој сређује ствари била је велика срећа за њих, будући да они не би били у стању да га зауставе. Можда се Вукашин тада помало и прерачунао, желећи да на првом месту заокружи своје поседе по Македонији. Заправо у њему је на првом месту прорадила ситна свест обласног господара, док је краљевска улога за тренутак остала у другом плану. Могуће је да рашки обласни господари и нису за Вукашина представљали неку посебну претњу па је он рачунао да ће са њима изаћи лако на крај онда када заокружи своје поседе. Било како било, то је међувреме добро дошло рашкој господи да прошири своје области. Због даљњег тока приче, о овим обласним господарима биће на овом месту нешто више речи. Свакако најинтересантнији за даљњу историју Србије јесте Лазар Хребељановић. Само порекло његове породице није баш најјасније, тако да се родоначелник не зна. Оно што се о њима зна је веома мало. Лазарев отац се звао Прибац и његова баштина се налазила негде око Новог брда. "Овом пређереченом кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев Прибац, који великом цару Стефану приблиз биваше усрдношћу и љубављу, телесним узрастом и врлим навикама, тако да су обојица као један изгледали, или, такорећи, везани беху љубављу као да су једна душа у два тела" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Прибац је службовао на двору цара Душана, али са скромним титулама логотета, а онда пехарника (велики слуга). Сама титула коју је Прибац уживао сигурно га није могла довести у такву близину и присност са царем како то ови наводи покушавају да објасне, тако да се ти подаци могу узети тек са великом дозом резерве. Заправо, Прибац је припадао ситној непознатој властели коју је цар Душан једним делом уздигао, али сам Прибац није успео да у тој хијерархији допре нешто више, но и то је било сасвим довољно да обезбеди његовом сину Лазару приступ у царску службу. У сваком случају то је био и врхунац дворске каријере Лазаревог оца Прибца. Сам Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу око Новог брда, а оженио се око 1353. године Милицом која је била ћерка кнеза Вратка, а који је опет потицао од лозе Вукана Немањића (био му праунук). На тај начин Лазар је преко женске стране ушао у лозу Немањића, што можда није њему самоме било толико битно, али ће касније бити његовим потомцима. "Друга грана: Вукан велики кнез роди Стефана, Стефан Димитрија, постаде инок. Димитрије роди синове и кћери; први Вратко кнез. Вратко кнез роди Николу жупана и кнегињу Милицу, и би удана кнезу Лазару" (Пајсије Јањевац). Са њом је имао два сина (Вука и Стефана) и пет ћерки (Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру), мада има и другачијих мишљења. "А ова постаде супруга великога кнеза Лазара и роди три сина: тј. великоименитога овога деспота Стефана, и Вука и Добровоја" (Константин Филозоф). Сама Лазарева служба на двору цара Душана није била бог зна како успешна, будући да од титуле ставиоца није мрднуо. Стога сви наводи о његовим изузетно блиским

везама са царем Душаном јесу само легенда, која нема никакве везе са истином. "А велики кнез Лазар из детињства бејаше много у свим благим делима украшен и у свим врлинама показиваше се племенит, велеуман, кротак и мужеван. Видевши ово велики цар Стефан да је младић одличнији од свих у свим изврсним лепотама, беше зачуђен и удивљен и много мишљаше о томе шта ће овај младић постати, и предвиде богоданим разумом својим" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Веома слични су и следећи наводи: "Када је одрастао, дадоше га тадашњему цару Стефану на службу, и због тихости, и благих навика, и врлина његових и храбрости чином би одликован од цара и постављен за првога у палати његовој. Тако по заповести самодршчевој, узе себи за садружницу сродницу цареву, кћер некога велможе. И она од рода светла, и славна, и особита, колена неког царског, од племена светога Симеуна Немање, првога господина Србима" (Повесно слово о кнезу Лазару). Исто претеривање налазимо и у Пећком летопису где се наводи: "Родитељи његови бејаху велможе и први у палати пређеречених царева, и чином часни, и владаху у домовима царским. По сродству бејаху неки ближњи самодршцима... А жена његова бејаше од саме крви царске". Чини се да је ту најобјективнији управо Орбин који веома кратко наводи: "Кнез Лазар био је син Прибца Хребељановића, властелина и великаша у време цара Стефана. Он је у младости био дворјанин поменутог цара,..." (Орбин). Заправо Лазар нема неку посебну улогу на двору цара Душана и он је тек један од многих који су мувају око цара, покушавајући да привуку његову пажњу и обезбеде даљњи напредак. То изгледа Лазару није пошло за руком, тако да је и смрт цара Душана дочекао са титулом ставиоца. Ситуација се није много изменила ни када је царски престо преузео Душанов син Урош. Осим његове, на крају ипак не тако значајне улоге, при склапању мира са Дубровником у Оногошту (1362.) и при промени поседа између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе (1363.), Лазар се не спомиње више. Но, и оваква титула, ма како ниска по рангу била, ипак је отворила Лазару пут ка стварању велике области. У време када је Вукашин крунисан за краља (1365.) Лазар има 36 година и није више толико млад, већ човек са доста искуства. По свему судећи, баш тада Лазар је напустио дворску службу код цара Уроша. Шта је било узрок таквој његовој одлуци не зна се, мада се може претпостављати да је са двора отишао, уверивши се да на њему више не може ништа постићи или је то можда био знак неслагања са Вукашиновим крунисањем. Мора да је ту било и личних разлога, будући да је између Вукашина и Лазара постојала и лична нетрпељивост, пошто је моћни Вукашин од Лазара отео баштину око Новог брда. За живота Вукашинова по том питању се није могло ништа урадити, али одмах након његове погибије на Марици (1371.) Лазар је своју баштину повратио. "Кад је умро краљ Вукашин, одузео је велики део његове земље, тј. Приштину, Ново Брдо и друге жупе, чиме се он много узвеличао" (Орбин). Судећи по томе, Лазар је не само повратио своју одузету баштину, већ је заграбио далеко више, увећавајући своју област новим територијама. Било како било, баш од тада (од одласка Лазаревог са царског двора) почиње његово нагло снажење. По свему судећи, даљњи боравак на царском двору

био би за њега не само ограничавајући фактор за даљњи успон, већ би га можда довео и у животну опасност. Само његово уздизање нема ничега спектакуларног у себи и оно је тек постепено, што не треба да изненади, јер се Лазар и до тога момента држао веома суздржано. Његова верност цару Урошу ни тада није дошла у питање, тако да се његово име не спомиње никада насупрот царевом. Вероватно да је Лазар за све године које је провео на двору цара Уроша имао безброј прилика да уђе у различите сплетке, но он се по свему судећи тога посебно чувао. Радило се о човеку који је очигледно умео да чека, тако да његови каснији политички и ратнички потези у себи имају много тога промишљеног. Тако је и његова област формирана веома опрезно, а другачије није ни могло бити, јер их он ствара између области краља Вукашина, затим области Растислалића и кнеза Војислава (касније Николе Алтомановића). Све су то биле веома моћне личности, које Лазар никако није смео изазивати сувише наглим поступцима. Друга значајна личност која је била у наглом успону био је Вук Бранковић. Насупрот Хребељановићима, радило се о старој и угледној породици, тако да је познато да је Вуков отац Бранко био севастократор у Охриду. Како су титулу севастократора носили само они који су били цареви рођаци, то се може са сигурношћу рећи да су Бранковићи били у роду са Немањићима. Но, ова породична веза са Немањићима изгледа да није са мушке стране, већ је неки од Бранковића био ожењен са неком немањићком принцезом. Родоначелник ове породице био је војвода Младен, који је заузимао висока места на двору краља Милутина, а потом код краља Стефана Дечанског. Тако је познато да је војвода Младен године 1323. био господар Требиња, где га је касније заменио син Бранко. Баш он се нарочито истакао у рату Стефана Дечанског и Дубровника (1326-1328.) када је харао по Дубровачкој околини. Од цара Душана добио је Бранко титулу севастократора и био постављен за поглавара у Охриду. Након смрти севастократора Бранка, када је царство већ било увелико у распаду, повлаче се Бранковићи са царског двора и од тада делују из своје матичне области, која се налазила на Косову, у Дреници. У доба стварања великих области, најистакнутији представник ове породице био је свакако Бранков син Вук Бранковић (имао брата Николу, Грура и сестру Теодору) и од тог времена и потиче њихова снага. Сам Вук је био ожењен Маром, ћерком кнеза Лазара, тако да је ова кућа (Хребељановић) јачала не само преко освојених територија већ и путем породичних веза. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према своме тасту Лазару, који је заједно с овим својим зетом живео у миру са свим својим суседима, тј. с краљем Босне и с Балшићима, задовољавајући се својим поседима и не тражећи путем рата туђе" (Орбин). Тако се први спомен Вука у повељама налази тек 1365. године, а постоје неке индиције да је цар Урош налазио управо код Вука уточиште у време када се отворено сукобио са Вукашином. Очигледно се радило о веома културном човеку, који је истовремено водио и доста суздржану политику, али некако стално у сенци Лазаревој. С друге стране, Вук по Орбину никако није био насилан човек, који би халапљиво отимао сваки онај посед за који би му се указала прилика, већ је био

веома смотрен и пажљив у односима са суседима. Дакле, и Вук је тек постепено сабирао своју моћ, без наглих успона, што је вероватно био утицај таста Лазара, са којим је, судећи по Орбину, Вук био у веома добрим односима. Његов нагли успон долази тек негде око 1373. године и то онда када је са сцене насилно сишао жупан Никола Алтомановић. Сама прича о породици Бранковића без икакве сумње спада у најлепше странице српске средњовековне историје и ова породица је можда најзначајнија која се на српском тлу (изузев Немањића) и појавила. Народно предање овој породици није било наклоњено, тако да су Бранковићи касније били оптужени за много онога што никада нису учинили, па су тако у Србији постали синонимом издаје коју никада нису починили.

47. Велики жупан Никола Алтомановић Најзначајнија фигура која се тада појавила и нагло изронила међу обласним господарима био је свакако Никола Алтомановић, који представља једну заиста изузетну личност, која је у себи успела да уједини многобројне, толико супротстављене особине. Он је био оптуживан за разноразне злочине, које углавном није починио; остао је у историји познат као грубијан и насилник наклоњен потајним убиствима, мада се у суштини ни по чему није разликовао од осталих својих савременика. Једино по чему је од њих одскакао јесте његов нагли успон и његова младост, будући да је једва имао 20 година када је био најмоћнији у Рашкој. Био је веома спретан ратник, али исто тако сналажљив у разноразним сплеткама, па и наклоњен потајним убиствима. Пореклом је из познате породице Војиновић, а њен родоначелник је био војвода Војин, иначе господар Гацког. Војвода Војин је био у кругу најближих сарадника Стефана Дечанског, а касније се од њега отцепио, прикључујући се кругу незадовољника око његовог сина Стефана Душана (каснијег цара). То подржавање Душана насупрот Стефану Дечанском касније је омогућило Војину, али и његовим синовима Милошу, Војину и Алтоману, завидан напредак. Након смрти војводе Војина, његови синови разделе хумску област којом је овај управљао. Отац Николе Алтомановића, Алтоман, био је ожењен ћерком војводе Младена, која се звала Витослава. Она је имала брата Бранка Младеновића, од којег потиче позната породица Бранковића, што ће рећи да је са Вуком Бранковићем била у најближим сродничким односима (била му је тетка). Негде око 1340. године Алтоман носи титулу жупана, а да је уживао завидан углед види се из тога што му је Дубровник, сасвим супротно својим дотадашњим обичајима, за свадбу изнајмио једну ратну галију. Сам Никола се родио у другој половини 1348. године, а већ 1359. (?), остао је без оца. Ту прилику је искористио његов стриц кнез Војислав, да би му преотео територије које је наследио од оца Алтомана, остављајући њему и његовој мајци Витослави вероватно један мањи део за издржавање. Већ у раној младости, са једва 11 година живота, Никола је осетио сву горчину међусобних сукоба, а протеривање са очевих имања у њему је сигурно оставило дубокога трага. Тада се вероватно могао уверити колико мало значе сроднички односи у борби за већу моћ, будући да је у једној таквој борби био жртвом. Исто тако осетио је шта значи бити апсолутно немоћан пред силником типа кнеза Војислава, а што је касније и он исто тако

примењивао. Но, био је такође довољно паметан да се за живота кнеза Војислава сувише не залеће, већ да научи да чека свој тренутак. И није дуго чекао, јер већ 1363. године кнез Војислав изненада умире. У време када је кнез Војислав умро (1363.) имао је Никола око 14 година и у то прво време није изгледа ништа предузимао. Имање кнеза Војислава наследила је тада његова удовица кнегиња Гоислава, са малолетним синовима Добровојем и Стефаном. У прво време она се успевала одржати на огромним територијама које су јој остале од мужа углавном захваљујући томе што је имала какву – такву подршку цара Уроша, али и томе што је неке своје територије и интересе жртвовала. Сам Никола Алтомановић се одједном појављује на сцени током 1366. године када се спомиње као један од значајнијих великаша српског царства, да би већ наредне године (1367.) загосподарио Рудником. Током следеће (1368.) године он успева да скоро целокупну област коју је раније држао кнез Војислав стави под своју контролу. У то доба он је имао тек 20 година и био је по свему судећи веома храбар и одлучан човек. "Поменути Никола као момак беше велика јуначина и држаше ону покрајину Хума коју је држао његов отац Алтоман за живота цара Стефана. Касније, кад је умро његов стриц чија се област простирала од Дубровачког приморја до Ужица, заузе (како рекосмо) и његове земље; доби и неке друге крајеве, све до Срема, и владаше до границе Босне на Дрини" (Орбин). Изгледа да се жупан Никола није ограничавао само на заузећу старих очевих територија и оних на којима је владао његов стриц кнез Војин, већ је, попут других обласних господара, заузимао све што је могао. Такве своје подухвате сигурно није могао предузимати а да сам није имао све оне потребне квалитете, на првом месту ратничке, који су за тако нешто неопходни. "Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у свим својим делима и вероломан; врло лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима" (Орбин). Сигурно је исто тако да је био безобзиран и немилосрдан у својим освајањима, но другачије се није ни могло. Он се уплитао у ратове не размишљајући много о томе какву снагу имају његови противници, а вероватно свестан сопствене моћи. Познато је његово уплитање у ствари Босне, којом је тада владао бан Стјепан Твртко. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Орбин). Осим тога, Никола Алтомановић је непрестано потпиривао побуне против Твртка (посебно оне које је водио Твртков брат Вук), а нарочито је сарађивао са Твртковим властелином Санком, што је до краја резултирало тиме да се током 1367. године и сам Санко одметнуо од бана Твртка. "Између осталог дође једаред, по наговору и за љубав Милтенова сина Санка, у Хумску земљу; удари у Бишћу на околину подградија и заузе је, а затим оде до Лопорина и његових села. Поменути Санко био је великаш бана Твртка и држао је сву Хумску земљу од приморја до Коњица и Невесиња са Горњим и Доњим Власима" (Орбин). У овим сукобима нарочито су учешће узели Дубровчани, желећи да помире Санка са Твртком, убеђујући Санка да се остави Алтомановића јер "тријумф овога Николе

је за кратко време и никако није трајан, док је босански банат вечан". Санко никако није пристајао да се покори Твртку па га је до краја овај војнички сломио, а Санко је морао побећи у Дубровник. "Прешавши у Хумско Кнештво, опустошио је и похарао целу Санкову земљу, као и земљу његових следбеника. Како му се Санко није могао одупрети, а и бојао се да му не допадне руку, побегао је у Дубровник. Кад је то чуо Твртко, крене с војском према Дубровнику, не би ли га ухватио. Али је Санко, обавештен претходно о томе, умакао пре него што је Твртко стигао, па отишао жупану Николи Алтомановићу с којим је (како смо горе казали) пустошио Хумско Кнештво" (Орбин). Овде Орбин утолико греши што се Санко ипак измирио са Твртком (друга половина 1367.), али се већ следеће године (1368.) поново завадио са њим и поново прешао код Алтомановића. Касније се Санко опет помирио са Твртком и напустио Алтомановића, међутим ни ту није био боље среће. Онога момента када је Алтомановић заратио са Лазарем Хребељановићем одлучио је Твртко да му као помоћ пошаље управо Санка, који се сада одједном нашао насупрот Алтомановићу. На крају, то му је било и последње што је урадио, пошто је у једној од пљачки по Алтомановићевим земљама упао у клопку коју му је овај наместио и ту и погинуо. "После извесног времена Твртко је, на тражење кнеза Лазара, послао своју војску против Николе Алтомановића. С овом војском и с оном коју су слали Дубровчани у помоћ под заповедништвом Ђурђа Мартинушића упутио је Санка. Харајући по Николиној земљи, Санко је дошао у Требиње и у једном кланцу, због свог неопрезног наступања и слабе бриге за властити живот, био је убијен од тамошњих брђана" (Орбин). И ово је дискутабилно, будући да се овај рат одвијао 1373. године, а Санко се у једном од докумената из 1372. године већ помиње као покојник. Но, то сада и није толико битно, будући да је сврха овог приказа била само у томе да се види са колико је спремности и одлучности Никола Алтомановић улазио у сукобе, не обазирући се много ко је противник. Стога помало чудно делују све оне негативне особине које му Орбин пребацује и на којима му тако жестоко замера. Све те особине које Орбин наводи за жупана Николу Алтомановића, у самој својој суштини негативне, заправо јесу биле неопходне за то време и нема нити једног јединог обласног господара који их није имао више или мање изражене. Стога је помало чудно што се превртљивост, агресивност и непостојаност приписује само жупану Николи, јер нема сумње и остали су имали исте такве "квалитете". Истовремено, Орбин оптужује жупана Николу за један изузетно груб поступак према својој стрини, Војислављевој удовици Гоислави и њеној деци. Он наиме наводи да се жупан Никола није задовољио само тиме да заузме већину оних области које је држала удовица Гоислава, већ је њу и њене синове бацио у тамницу и после извесног времена дао отровати. "Кад је Војислав умро, његов синовац Никола, син Алтомана, који је умро за живота Војислављева, превазилазећи у сваком злу и деда и стрица, незадовољан делом који је приликом деобе припао његовом оцу, заузе оружјем и део свога стрица Војислава. И да не би око тога убудуће имао каквих сукоба или ратова, ухвати Војислављеве синове Добровоја и Стефана и њихову мајку, те их баци у тамницу, у којој су после пуних седам година бедно завршили живот. Други веле (како је горе речено) да их је након кратког времена отровао" (Орбин). Дакле, по

Орбину, радило се о једном чудовишту које је немилосрдно ликвидирало све на свом путу, не гледајући при томе на било шта друго осим на сопствени интерес. Ипак, истина је сасвим другачија. Најпре, не сме се испустити из вида како је немилосрдно кнез Војислав, након смрти Николиног оца Алтомана, док је овај имао тек 11 година, присвојио од свога синовца све оне територије које је он требао да наследи. Смешно је очекивати да би жупан Никола касније могао имати било каквог рођачког обзира према удовици кнеза Војислава и његовим синовима када ни кнез Војислав није имао никаквог обзира према њему. С друге стране, то су били тада сасвим уобичајени окршаји, који нису ни у ком случају одударали од тога времена (па и данашњег). Толико са те чисто етичке стране. Саме чињенице опет говоре у корист жупана Николе. Наиме, након смрти кнеза Војислава, његова удовица кнегиња Гоислава се покушавала на разне начине одржати на територијама које су јој остале од мужа. Међутим, сви околни обласни господари су једва дочекали смрт њеног мужа будући да су се отресли несносног притиска и претње од стране моћног кнеза, док су с друге стране добили прилику да од његових територија за себе приграбе што више. По свему судећи, њих је Никола Алтомановић све предухитрио, освајајући за себе највећи део кнежевих територија, па је и то био разлог дивље мржње и зависти свих околних велможа. Но, не треба мислити да је удовица Гоислава била баш тако беспомоћна и да је тек тако посматрала како јој се посед круни. Коначно, на својим територијама држала се пуних пет година што свакако није било баш тако кратко време. Она је најпре уживала, не зна се зашто, пуну подршку цара Уроша, и та је подршка ипак имала неки значај, барем за извесно време. С друге стране и Дубровчани су јој редовно исплаћивали ону своту новца за закупнину коју је примао и кнез Војислав. Исто тако добар део властеле на њеним земљама пружао јој је подршку, но временом је та подршка све више слабила, тако да је она била приморана да током 1367. године, када је био врхунац сукоба са Николом Алтомановићем, од Дубровника затражи своју ризницу са златом. Тиме је требало да плати војску коју је користила у рату са жупаном Николом. Но, ипак све је то било сувише слабо да би задржало Алтомановића, тако да је већ следеће године (1368.) године она морала да се са синовима склања у Дубровник. Међутим, ни ту није била баш сувише радо виђен гост, будући да су се Дубровчани пазили да се не замере жупану Николи, чије су територије потпуно окруживале Дубровник, па је ускоро морала да пређе негде у арбанашке земље, где јој је вероватно била и родбина. Тек ту јој се и коначно губи сваки траг. Дакле, сама истина око овог сукоба кнегиње Гоиславе и жупана Николе има мало тога романтичног и тајанственог, како то покушава Орбин да прикаже. Нити је жупан био толико чудовиште, нити је кнегиња била толико немоћна. Једноставно, радило се о сукобу две особе око наслеђа кнеза Војислава, а жупан Никола се показао као ратоборнији и сналажљивији. Свакако да му се то не може узети никако за слабост карактера нити за грех, што Орбин управо чини. У сваком случају, од те 1368. године жупан Никола Алтомановић јесте свакако најјачи у старим српским земљама, (Рашка) иако има тек 20 година. Веома је интересантно упоредити његов стварно експлозивни успон са оним лаганим и веома

промишљеним које су имали Вук Бранковић, а нарочито Лазар Хребељановић. Каснији след догађаја ће показати да жупан Никола ипак није био у стању да се одржи међу толиким својим непријатељима, које је добрим делом и сам створио. Заправо, њему је мач био пречи него дипломатија, тако да је више времена провео ломећи непријатеље, неголи стварајући пријатеље. То му се касније грдно осветило. За све време ових догађања, наглог успона Николе Алтомановића и постепеног успона Лазара Хребељановића и Вука Бранковића, краљ Вукашин је приводио своје освајање по Македонији крају. Њему свакако није могло измаћи све оно што се дешавало по Рашкој, али он не реагује и ништа не предузима. Ако је и мислио да су Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, и поред свег успона, ипак сувише слаби да би га могли угрозити, остаје нејасно зашто је допустио да Никола Алтомановић сабере толику снагу. Немогуће је да се Вукашин преварио у процени, мислећи да је сав тај успон Алтомановићев тек случајност и да ће једна одлучнија акција сломити жупана Николу. Разлог ове Вукашинове неактивности у то време је вероватно у томе да је он био сувише заузет ратовањима по Македонији, тако да није био у стању да пребацује своје снаге и у Рашку. С друге стране, не треба изгубити из вида ни могућност да је он желео да се Рашка властела између себе довољно искрвари, па да касније постане његов лак плен. Но, треба напоменути да је успон Николе Алтомановића био толико силовит и нагао, да Вукашин можда није ни имао времена да интервенише све и да је хтео. У сваком случају, сада су Мрњавчевићи, а посебно краљ Вукашин, против себе имали у Рашкој издефинисане веома јаке противнике у овој тројици велможа. Нити су они хтели њега да признају за краља, нити је он хтео да их остави да буду независни у својим областима, желећи да и на њих прошири своју краљевску власт. Сукоб је постао неизбежан до њега је морало ускоро доћи. У досадашњим описима догађаја који су текли име цара Уроша се скоро и не помиње и стиче се утисак као да он више и не постоји. Од њега помоћ више нико не тражи и не очекује, али, интересантно, он никоме и не смета, тако да се још увек нико није дрзнуо да на њега удари. Та његова релативна сигурност јесте највећим делом плод тога што се он скоро и не меша у све те сукобе, већ углавном све посматра са стране. Ако се и мешао, то је било углавном саветима и прекорима, а то никога није посебно узбуђивало. С друге стране, током 1367. и 1368. године углавном није боравио у Србији, већ је био у Солуну, код неких бивших службеника свога покојног оца, цара Душана. Он се вероватно током 1368. године вратио у Србију, а то је и време када је Вукашин завршио са својим освајањима по Македонији, где је успео да на неки начин заокружи своје области и учврсти своју краљевску власт. Сада је то требало исто да уради и у Рашкој. Ту су сада свакако главне препреке били управо жупан Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, као два најјача обласна господара. Истовремено, тога су била свесна и ова двојица, па су и они очекивали сукоб са Вукашином, па су стога почели и са припремама. Предстојао је сукоб у којем се и сам цар Урош морао коначно определити, а више није било могућности да се држи онако неутрално као до сада. Овај период и следећи догађаји немају историјску подлогу и више су плод нагађања но што су

сигурни. Једини извор јесте Мавро Орбин, па је читава конструкција заснована углавном на његовим наводима. Орбин наводи да су Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић невољно гледали на све оне успехе које су до тога момента успели да остваре Вукашин и Угљеша. Не могавши то више трпети, они изврше притисак на цара Уроша да са њима склопи савез, па да тако заједничким снагама сломе Мрњавчевиће. Да би лакше придобили цара Уроша, они му обећају да ће све оно што освоје у рату против Мрњавчевића да предају њему па ће он захваљујући томе придобити барем део онога што му је оставио отац, цар Душан. "Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости. С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће" (Орбин). Очигледно је да су и Алтомановић и Хребељановић осећали Вукашиново и Угљешино уздизање као претњу, очекујући да ће и они сами ускоро бити њихов плен. Тим више што су вероватно знали да је Вукашин завршио своја освајања по Македонији. Логичан даљњи предмет занимања Мрњавчевића могла је бити само Рашка, односно покоравање најмоћнијих обласних господара из тог дела државе, а то су били управо они. Будући да се нису желели покорити Вукашину, кога нису признавали ни за савладара, а ни за краља, за очекивати је било да ће Вукашин на њих да удари са војском. Дакле, било је потребно спремити се за рат. У тражењу савезника нарочиту су пажњу обратили на цара Уроша, који није представљао неку посебну снагу, нарочито војну, али ипак је био цар, наследник моћног цара Душана, чија је успомена још увек била веома јака и било је још увек много оних који су и те како поштовали успомену на моћно царство и његовог владара. Нешто слично налазимо и код Пајсија Јањевца. "Ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде. Поред неправедног суда беше и велика жалост, пошто с насиљем уграби његов престо, после толике заклетве и завештања опет се показа као преступник" (Пајсије Јањевац). Сам цар Урош је и до сада био наговаран од стране ниже властеле да се обрачуна са Вукашином и кнезом Војиславом, међутим он је то из неких разлога упорно одбијао вероватно знајући да би то значило грађански рат. Могуће је да је цар Урош онога момента када је прогласио Вукашина за савладара, односно за краља, заиста мислио да ће Вукашин свим снагама радити на томе да се царство сачува. Но, за ових неколико година било је сасвим јасно да је Вукашин углавном окренут ка својим циљевима, који немају никакве везе са јачањем царства него искључиво са његовим личним уздизањем. Мора да је у то време већ било и неких сукоба између цара Уроша и краља Вукашина, те да је и то био разлог зашто је цар провео једно време (1367-1368.) у Солуну. То је био онај моменат на који су заиграли и Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић. Они су предочили цару да Вукашин нема намеру да се мења и да ће онога момента када своју власт прошири и на Рашку, њега самог скинути са престола. Сада се одједном пред царем Никола

Алтомановић и Лазар Хребељановић појављују као спасиоци, предлажући му савез и сламање Мрњавчевића. Да би цара уверили у своје добре намере, они му обећавају да ће све оне територије које у будућем савезу отму од Мрњавчевића предати управо њему, цару Урошу. Веома примамљива понуда, а сам савез је имао и доста шанси за успех. Колебљиви цар Урош у то време заправо више није имао куд и морао је пристати на овај савез. Са Вукашином више није био у добрим односима и код њега никако није смео, а уколико одбије овај савез са рашком господом онда ће изгубити и њих. На тај начин би остао потпуно сам и једини излаз био би неки од манастира. Како још увек није имао намеру тамо да иде, одлучи се за савез са Николом Алтомановићем и Лазарем Хребељановићем. Од тог момента створен је тотални раскол међу српским племством, а држава је падала у све већу провалију, практично, почео је грађански рат. Међутим, савез је још увек био сувише слаб за Вукашина. По Орбину успели су цар Урош, Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић да сакупе велику војску, али на Косову пољу налете на Вукашинову војску која их разбије. Током битке Лазар Хребељановић одједном са својим људима напусти борбу, остављајући савезнике да се сами ваде како знају и умеју. Цара Уроша је убрзо заробио Вукашин, док се једини борио Никола Алтомановић, али као слабији, једва извуче живу главу. "Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани" (Орбин). Ови наводи Орбина за сада немају и историјску подлогу, тако да се не може са сигурношћу рећи да ли је до овога сукоба и дошло. На овом месту нема сврхе упуштати се у расправу о томе да ли су његови наводи тачни или не, наводити оне чињенице које говоре у његову корист или које говоре супротно, но мора се приметити да је до таквог судара Вукашина са рашком властелом заиста могло доћи. За нас је овде најинтересантнији сам цар Урош и однос који су имале обе зараћене стране према њему. Не треба мислити да су Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, без обзира на то да ли су горњи Орбинови наводи тачни, имали према цару Урошу нешто бољи однос неголи што је то имао Вукашин. И они су несретнога цара гледали да искористе за своје циљеве, а он је, што је сасвим несхватљиво, допуштао да га развлаче на све стране, не покушавајући да се отме. О томе Орбин наводи: "Кукавни цар, који је за свога живота пустио да великаши заузму царство, боравио је неко време код краља Вукашина, који му је био доделио једну малу област за издржавање. После боравка код њега, пође ка кнезу Лазару. Кад је овај на сличан начин рђаво с њим поступао, поново се врати краљу Вукашину". По њему цар се потуцао од Вукашина до Лазара па онда опет до Вукашина, трпећи на тај начин понижења, а немајући снаге да било шта предузме. Да је живот цара Уроша заиста био пун тегоба и понижења од стране српских велможа потврђује и Повесно слово о кнезу Лазару, онда када пише о његовој

смрти. "Пошто је прошло мало времена, остави и он живот, у многој тузи и напасти од својих" (Повесно слово о кнезу Лазару). Ипак, Орбин не жали много над судбином цара Уроша, сматрајући да је управо он за све то најкривљи. "Живот овога владара може заиста да послужи као прави пример судбине: она га је неком варљивом добротом још као младића здравог и веома поштованог, а да се сам није ознојио, уздигла тако високо да се по богатству, моћи и величанству могао мерити с највећим владарима; скинувши одједаред лажну образину, та иста судбина сасвим га је дотукла без неког насиља спољних непријатеља и довела до такве беде да је готово био присиљен да моли и проси у име божје код својих људи корицу хлеба и комад одела". Чини се да су још једино Дубровчани били ти који су према њему исказивали дужно поштовање исплаћујући му оно што су се обавезали још цару Душану. "Дубровчани су му за живота сваке године слали шест стотина дуката, како су били уговорили с његовим прецима, те се тим новцем издржавао" (Орбин). Нешто касније Орбин има још један интересантан навод о односу краља Вукашина и Дубровника, а у вези цара Уроша. Он наводи да је за све време свога живота Вукашин био у добрим односима са Дубровником, али да се једном са Републиком завадио због тога што је посумњао да су они цара Уроша подстакли да зарати са Вукашином. "Такав је био крај краља Вукашина, који се за читавог живота показивао пријатељ Дубровчана, сем што се 1369. године расрдио на њих због цара Уроша, верујући да су га они подстакли да дигне оружје против њега" (Орбин). Тек каснија интервенција дубровачког посланства зауставила је Вукашина да са сакупљеном војском не нападне на Дубровник. Овај навод Орбинов уклапа се у опис битке на Косову који је дао нешто раније, тако да изгледа да је цар Урош заиста једног момента (уз вероватну помоћ Алтомановића и Хребељановића) покушао да уклони свога савладара, краља Вукашина. Последица ове битке није била само то да је ауторитет цара Уроша спао на најниже могуће гране и да је он од тада са краљем Вукашином био у смртној завади, већ и нешто друго што ће имати далекосежније и за српску државу далеко катастрофалније последице. То је била завада у рашкој између најјачих обласних господара. Ова битка на Косову додатно је закомпликовала ствари и створила још већи раздор међу српским велможама. Сада је и у Рашкој, која је била до тог момента коликотолико сложна онда када се требало супротставити Вукашину, дошло до расцепа. Жупан Никола Алтомановић никако није могао Лазару Хребељановићу да заборави и опрости бекство са Косова, када он умало није погинуо. Стога је одлучио да се Лазару освети. С друге стране, вероватно да Лазару Хребељановићу ни у ком случају није одговарао овај сукоб и то из више разлога. Главни противник и њему и Николи Алтомановићу био је свакако краљ Вукашин и овакви међусобни сукоби су их само непотребно исцрпљивали. Исто тако, Лазар Хребељановић је у односу према Николи Алтомановићу ипак био у подређеном положају, па би било велико питање како би се њихов сукоб завршио. То су све били разлози што је Лазар покушавао овај сукоб да избегне по сваку цену. Због тога је он вероватно лако пристао да се састане са Николом Алтомановићем на неутралном терену. Сваки од њих би на тај састанак довео по петорицу својих људи и то без оружја. Чини се да

Лазар Хребељановић није слутио никакву клопку, иако Алтомановићу нимало није веровао. Да му је до помирења са Алтомановићем и те како стало види се из тога што је олако пристао на услове састанка које је Алтомановић поставио. "А да не би било ниједног злодела којега се не би латио, одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га на разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много. И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другога. Но упркос томе уговорише састанак на одређеном месту како би се међусобно разговорили. Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје" (Орбин). Сам Алтомановић није мислио да води било какве разговоре са Лазарем Хребељановићем, већ је састанак заказао искључиво зато не би ли овога некако намамио и ликвидирао. Стога је још раније на заказано место састанка сакрио оружје под снег. Када су се њих двојица састали изненада Алтомановићеви људи зграбе оружје из снега и навале на Лазара и на његове људе. Већ у првом налету прободу Лазара, али оштрица мача удари у златни крст који је овај носио тако да га не убије, већ само лакше рани. Изгледа да Алтомановићеви људи то нису приметили па навале на Лазареву пратњу, а Лазар то искористи да се дочепа коња и да са њиме умакне. "Али Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снег којега је било на томе месту. Кад су, дакле, обојица стигли и расправили оно што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударај је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав. Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела Рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. Ово није приметио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано веровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније, пак, кад су то приметили, нису се усудили да пођу за њим у потеру, јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету" (Орбин). Судећи по овом наводу, састанак између Николе Алтомановића и Лазара Хребељановића је ипак одржан и они су имали неку расправу. О чему, остаје тајна, а Орбин недвосмислено каже да је између њих двојице била нека мржња, али која се још увек није претворила у отворени рат. Могуће је да је њихова расправа текла око града Рудника, који је до тада држао у својим рукама Никола Алтомановић, али након слома на Косову изгледа да га је Лазар Хребељановић, користећи тренутну Алтомановићеву слабост, једноставно од њега преотео. По свему судећи, нису успели ништа да се договоре, јер је тек по завршетку разговора Алтомановић навалио на Лазара. Значи, тек онда када разговор није довео до оног циља који је

желео Алтомановић да постигне, кренуло се на ово крајње средство. Очигледно да након неуспелог договора нису постојале никакве шансе да се њихов спор реши мирним путем, а да би се избегао рат покушан је атентат. На први поглед изгледа да је Никола Алтомановић поступио крајње подмукло и безобзирно, међутим питање је да ли је то баш све тако. Најпре, не сме се испустити из вида начин на који је Лазар Хребељановић оставио Николу Алтомановића на бојном пољу самог пред Вукашиновом силом када умало није изгубио главу. То на неки начин значи да је Лазар био тај који је први почео са радњама које су разбијале њихов савез. С друге стране, у близини места на коме су се ова двојица састали мувало се доста Лазаревих људи, а било их је толико да је након извршеног атентата Алтомановић морао хитро да бежи, што отвара нека питања. Наиме, или је Лазар нешто подозревао, па је стога било његових људи у околини, што је мање вероватно јер да је стварно сумњао у могућност Алтомановићевог напада сигурно не би дошао ненаоружан и изложио се погибији. Могло би пре бити то да ни његове намере према Алтомановићу нису биле чисте, те да је он жупану спремао клопку, али тек после одржаног састанка. Но, жупан га је очигледно предухитрио, мада са тек делимичним успехом. Овим догађајем створен је такав јаз да га више није било могуће пребродити без пропасти једног од њих. Сви ови догађаји немају историјске подлоге, и о њима знамо само из Орбинових навода, па је стога читава ова прича о атентату сумњива. Но, без обзира на све то, никако није немогуће да је до оваквог састанка и дошло, што је било сасвим уобичајено у то време. С друге стране, сасвим је могућ и покушај атентата, јер је и то било сасвим уобичајено и нимало не одскаче од духа тог времена и тих људи. Ако се пак претпостави да све то није тачно и да је плод претеривања Орбиновог, ипак његови описи догађаја у Србији довољно говоре о хаосу који је тамо владао. Сваки од обласних господара, како они стари тако и они нови, били су једино обузети собом и тиме како да прошире своје области. Судбина државе их није интересовала, а да буде ствар још и гора њихова територијална проширења никако нису ишла на штету страних земаља, већ искључиво на рачун домаће властеле. Изгледало је да нико није свестан каква опасност долази из Мале Азије. Ипак, и међу овом ускогрудом и неодговорном властелом постојао је неко ко је далековидији и ко је видео оно што они нису видели ни тада, а неће ни за још доста година. Тај неко био је Угљеша Мрњавчевић.

48. Деспот Угљеша Мрњавчевић Он је био веома способан администратор, тако да је серску област коју је преузео од царице Јелене успео да очува од било каквог хаоса. Сам Угљеша је одржавао доста контаката са византијским царством, а нарочито са својим братом Вукашином, са којим је био у веома добрим односима. По свему судећи, Угљеша је одмах након преузимања власти у серској области био начисто са тим са које стране прети највећа опасност. Он је био присутан и онда када је цариградски патријарх Калист (1364.) долазио у Сер код царице Јелене, која је тада владала Сером, покушавајући да изглади спор између Цариградске и Српске православне цркве. Могуће је да би до помирења и дошло да изненада Калист није умро у Серу,

где је и сахрањен. Сама Калистова мисија код царице Јелене није имала само ту, помиритељску намеру, већ је требало да припреми и терен за политички и војни савез већ посусталог византијског царства и серске државе. Византијци су већ тада јасно видели да опасност од Турака све више расте и желели су да створе неки одбрамбени савез, а како је Сер можда био и изложенији турском удару неголи сама Византија, очекивали су да ће царица Јелена пристати на савез. Но, смрт Калистова све је то омела, али Угљеша ову посету није заборавио. Тада је могао да се увери да и сами Византијци веома озбиљно схватају надирућу турску опасност, али да се неће никако остварити било какав војни савез ако му не претходи црквено измирење. Нама може данас да изгледа чудно колико су Византијци обраћали пажњу на један такав детаљ као што је црквено измирење, који је ипак другостепене важности остављајући опасност од Турака у други план и у зависност од њега. Но, то је у то време тако било, и Угљеша овај детаљ никако није могао заобићи. Његове прве активности управо су и кренуле у том правцу. Још током 1366. (или 1367?) од Угљеше је кренула ка Византији иницијатива за склапање војног савеза против Турака. Сигурно је да није само једно посланство путовало из Сера ка Цариграду, па се у оквиру тога може рећи да је Угљеша био доста упоран. Међутим, ове понуде нису наишле на погодно тло, а могући разлози су видљиви из једног говора који је одржао Димитрије Кидон, високи византијски службеник. Он је говорио да Византија може да очекује помоћ једино са Запада, а када говори о Србима, тврди да ради о "људима сличним нама и оданим Богу, који кроз многа времена у многим стварима беху у заједници с нама" (Кидон). Међутим разлог што се од Срба не може очекивати помоћ против Турака јесте то да су Срби не само сиромашни, већ и недовољно јаки, а уз то освојили су и доста византијских градова по Македонији. Сам Угљеша се није либио да своја посланства шаље и на бугарски двор као и на поједине дворове најјачих српских великаша, међутим нигде није наилазио на разумевање. Ипак, Угљеша није одустајао, а преговори су настављени. У оквиру тога почетком 1368. године он је послао цариградском патријарху Филотеју повељу у којој проглашава измирење двеју цркава. Ова повеља врви од неумерених израза којима се критикује цар Душан "заневши се у своме срцу висином достојанства и величином власти", "лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих подигао", "усудио се да старе црквене одредбе и прописе отаца злобно згази, разбија и разара... па је створио неканонски саморукоположеног патријарха, и дрско отевши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве, предао њему, због чега се и десило да је настала не мала схизма у цркви", а које је опет веома тешко оправдати. Угљешу су при издавању такве повеље вероватно водили практични разлози. Као што су цариградског патријарха политички разлози натерали да баци анатему на српску цркву, тако су и Угљешу исти разлози присилили да понуди измирење таквим речима. У том оквиру и треба схватити све његове нападе на личност цара Душана и не треба им се чудити. Једноставно, Угљеша је желео да обезбеди савезника за будући рат са Турцима и све је подредио томе, наводећи у повељи све оно што је очекивао да ће пријати уху Византијаца. Свестан свега тога, а не желећи да се овај документ схвати као напад

на највећег српског владара, цара Душана, и уопште да се његови изливи реторике не би схватили као напад на све што је српско, он га је потписао, иако је документ написан на грчком језику, веома нападно, на српском. Тиме је ипак на неки начин себе оградио од могућих погрешних тумачења. Уосталом он је био далеко ближи Византијцима и био је упознат на који начин са њима треба комуницирати. Интересантно је колико су дуго Византијци оклевали са овим помирењем, пуних три године, тако да је тек током маја 1371. године цариградски патријарх ово помирење потврдио, означавајући митрополита за Угљешину област. Вероватни разлог овог оклевања је био у противљењу пећког патријарха Саве IV, који никако није желео да пристане на већ утаначене услове. У том документу цариградски патријарх означава Угљешу као "човек мудар, одличан, добра понашања и савести, пун страха божијега". На крају, мора се рећи то да је повеља којом је цариградски патријарх Филотеј потврдио помирење двеју цркава, иако садржи све оно што и Угљешина повеља, у оном делу где се наводе разлози који су довели до њиховог расцепа у изразима далеко суздржанија, не нападајући у толикој мери цара Душана. Но, зато се улога Угљешина при утаначењу овог помирења наглашава са изразима који су исто тако неумерени као и они којима се у Угљешиној повељи напада цар Душан. Ипак, ово помирење је било тек делимично и односило се само на серску област, којом је владао Угљеша, а није се простирало и на оне области којима је владао краљ Вукашин, а поготово не на оне где су били други обласни господари. Тиме је проблем тек делимично решен, али за Угљешу циљ је био постигнут, тако да је он могао бити сасвим задовољан оним што је учинио. Ипак, то је био тек део посла који је требало да буде обављен, будући да је црквено помирење требало да буде само предуслов за политичку, а нарочито војну сарадњу. Византијци су ове нове понуде за војну сарадњу схватили много озбиљније, а делимично и зато што је Угљеша понудио новац за финансирање војних акција новог савеза. Исто тако, понуђено је Византији да се нови савез учврсти неким женидбеним везама између чланова владајућих династија. С друге стране, опасност од Турака је била све већа, а Ђеновљани већ знају да ће Турци ускоро напасти и о томе обавештава папу. До склапања савеза на крају ипак није дошло, вероватно зато што је сам византијски цар Јован V био на путовању по Западној Европи, где се узалуд понижавао тражећи помоћ. На византијском двору се нико није усудио да без цара улази у један такав крупан потез као што је војни савез са Сером, док с друге стране добар део византијског племства и није био за склапање овог савеза. Читаву ситуацију требало је да разреши сам цар, међутим он није био ту. На крају се показало да је Угљешин труд у преговорима са Византијом ипак био узалудан и да са њима неће бити никакве војне сарадње. С друге стране, није било више никаквог времена за чекање. До сада, када је говорено о Угљеши, било је једино речи о његовим дипломатским и политичким потезима, а његове ратничке особине су стављане у други план. Стога се мора напоменути да је Угљеша напоредо са свим својим до сада описаним политичким активностима био у непрестаним војним сударима са Турцима. "Браћа Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша,

посебно Угљеша, који је водио рат с градом Солуном и дотерао га дотле да му је морао плаћати данак; и да га није смрт омела, њиме би потпуно загосподарио. Био је затим у непрекидном рату с Турцима који су били на граници његове области, и сваки пут кад се потукао с њима, увек је остао победник. Турци су стога били изгубили сву снагу и одважност коју су раније показивали у рату" (Орбин). Види се да Орбин наводи да су Вукашин и Угљеша у односу на остале српске великаше били далеко војнички спремнији, али сматра да је Угљеша био спремнији ратник од Вукашина, а првенствено зато што је био у непрестаном боју са Турцима. У том војевању са Турцима излазио је Угљеша увек као победник, тако да су Турци већ одустали од напада на серску област. Но, то би се могло схватити тек условно. Нема сумње да је Угљеша био у непрестаним сударима са појединим турским одредима, који су покушавали да зађу дубље у серску област ради пљачке и да их је он успешно сузбијао. То његово војевање донело му је доста искуства у ратовању, тако да је он војнички живот, али и Турке добро познавао. С друге стране, мора се приметити и то да то још увек није турска војска која организовано креће у напад, већ су то махом пљачкашки одреди, мада често јаки, чији је циљ био ограничен на пљачку. Према томе, са дотадашњим победама се никако није могло задовољити и очекивати де ће се Турци уплашити тих почетних неуспеха. Главни удар је тек морао да дође, а сама ситуација је заиста била веома озбиљна. Још током 1366. године једна крсташка војска коју је водио гроф Амадео Савојски истера турску војску из Галипоља и овај град преда Византијцима. Но, оштрица овог напада одједном скреће са Турака на Бугаре и гроф Амадео наставља своју акцију освајањем бугарских приморских градова. Након што је Бугаре натерао на неке територијалне уступке Византијцима, гроф Амадео се враћа назад у Венецију. Тиме је ова краткотрајна епизода завршена, али Галипоље је остало у византијским рукама. Управо ће Галипоље неколико година касније одлучујући утицати на Угљешу да започиње рат са Турцима. Као искусан ратник, Угљеша је знао да није мудро чекати Турке да нападну и онда се бранити од њихове навале. Чак и победа у тим условима не би могла много да значи, будући да би Турци, одмах након опоравка, могли опет да ударе. Једино је решење било да се они избаце из Европе, а то се могло једино ако их се први нападне. Никако се није смело чекати да Турци нападну. Ускоро је сва његова активност била усмерена управо ка том циљу: нападачком рату против Турака. Већ од почетка 1371. године та мисао је код њега била сазрела и он ју је почео спроводити. У оквиру тих припрема за рат Угљеша је обишао манастире Лавру, Ватопед и Хиландар у Светој Гори, потврђујући им старе и дајући нове привилегије. Истовремено, искористио је боравак у Хиландару да би обишао гроб свог рано преминулог сина Угљеше Деспотовића. Да је он већ тада чврсто решио да заратује са Турцима види се из повеље коју је издао манастиру Ватопеду, где се каже: "И претходници моји триблажени и славни цареви, и оци моји, нису с друге стране имали власт да царују и да покоравају непријатеље који би на њих устали него од савезништва и јунаштва пречисте моје госпође Богородице. Стога је и царство ми, ношено истом надом, дижући се на оружје против безбожних Муслимана, свесно било да треба да посети Свету Гору и да принесе овој Богородици молитве и ропско поклоњење, а од ње да прими богатство њене

милости а преко ње и самог Слова и Бога нашег. Јер њиховом помоћу цареви царују и владари владају земљом". Већ је речено да су Галипоље држали Византијци, али турски захтеви за његов повраћај су били све гласнији и агресивнији. Видећи да га Византијци неће вратити мирним путем, мада је било доста оних у Цариграду који су мислили да ће повратком Галипоља смирити Турке, Турци су се изгледа почели спремати да га узму оружјем. Одатле и она порука Ђеновљана којом римском папи дојављују да се Турци спремају за неки напад. То је знао и Угљеша, који је по свему судећи планирао да у само пролеће 1371. године удари, међутим он ту одлуку изненада помера и за тренутак се са походом зауставља. Од савезника није имао никога изузев брата Вукашина тако да га чак ни Византија која је била животно заинтересована за успех његове акције није никако помогла. Касније ћемо видети шта су у време битке на Марици радили остали српски великаши. Видећи да је поход на Турке одложен за извесно време, Вукашин се одлучио да са сакупљеном војском удари на Николу Алтомановића и да са њим рашчисти све рачуне. Још током јесени 1370. године жупан Никола Алтомановић је послао свога заставника Радина Дубравчића да уништава околину Дубровника, са којим је имао неки спор око плаћања светодмитарског дохотка. Жупанови људи су дивљачки опљачкали околину и страховито се светили неким похватаним дубровачким трговцима чупајући им зубе. "Никола Алтомановић (како смо горе казали) ратовао је и са градом Дубровником. Тако 1371. године, кад је ухватио неке дубровачке трговце и племиће, ставио их је на муке вадећи им зубе, те им је на крају силом изнудио четири хиљаде фјорина" (Орбин). Но, ни њему овај сукоб није донео баш много среће, јер у једној акцији умало није и сам погинуо. "Те исте године, кад је долазио с великим бројем људства да хара по Жупи Дубровачкој, сачекао га је Паско Мартинусић између Требиња и жупе Дубровачке. У насталој бици Никола би поражен и изгуби много своје властеле" (Орбин). У сваком случају, Вукашину мора да је већ додијао жупан Алтомановић, који је био све дрскији и чију је моћ требало сломити. С друге стране, жупан је угрожавао и Балшиће, преко чијих поседа је такође прелазио. Сам Дубровник је покушавао да преко угарског краља Лудвига I утиче да се Алтомановић обузда, али на угарском двору (који је га је по свему судећи стално помагао), Алтомановић је имао моћну заштиту мачванског бана Николе Горјанског. Ускоро је Алтомановић успео да прибави и бродове којима је нападао на дубровачке трговачке лађе па је сада угрожавао Републику онако како то нико до сада није. Ко зна како би се то све завршило, јер су Дубровчани већ пали у очајање, да се изненада није почео формирати савез краља Вукашина и Балшића, усмерен ка уништењу Алтомановића. На неки начин, Алтомановић је то успео да сазна, па је почео да на брзину прибира своје снаге. У оквиру тога почео је да преговара са Дубровником о миру, али сада Дубровчани почну да отежу са преговорима, очекујући да виде шта ће се десити. Они су заправо играли неку чудну игру у којој су прижељкивали да савез Вукашина и Балшића сломи Алтомановића, па су овима обећали бродове за превоз војске Балшића, али никако им није одговарало да им бродови учествују у

ратним дејствима, па су предлагали да се њихова улога сведе на то да бродовима само штите поморски пут. О чему се заправо радило? Требало је да Дубровчани превезу војску коју доведу Балшићи на територију коју држи Алтомановић, али и да штите тај морски пут уколико све крене наопако, па се буде морало на брзину повлачити. Управо то је било оно што је бринуло Дубровчане. И више је него очигледно да савезници нису били баш уверени у сигурну победу, што је морало Дубровчане још више уплашити, јер би тада Алтомановић могао да им се страшно освети. Зато су желели да се њихова улога сведе само на то да обезбеђују морски пут, али да ни у ком случају не учествују у ратним акцијама, па макар се то свело само на превоз трупа. По томе се довољно види какав им је страх жупан Алтомановић утерао, и коначно, којом је он снагом располагао. Ускоро су почеле да се прибирају снаге савезника. Током јуна месеца Вукашин је стигао са сином Марком под Скадар, где се улогорио са војском и тује очекивао Балшиће, па да онда тако уједињени крену ка Оногошту, да потраже жупана Алтомановића. Вероватно да Алтомановић никада није био у таквој опасности као што се тада нашао. Није било иоле јачег великаша из његовог окружења који није желео његову пропаст. Био се замерио свима. Мрзели су га и Лазар Хребељановић, и босански бан Твртко, Дубровник, док су краљ Вукашин и Балшићи са војском отворено ишли на њега. Међутим, тада је изненада Вукашину дошао хитан позив од Угљеше да што пре покрене војску, али не на Алтомановића, већ ка Једрену и да се коначно крене на Турке. Без размишљања Вукашин напусти идеју о нападу на Алтомановића и крене брату Угљеши, али Балшићи се не придруже овом походу. Оваква изненадна Угљешина молба вероватно да је спасла Алтомановића од пропасти, али он њој ипак није успео умаћи. Катастрофа је само одложена. Помало збуњују сви ови догађаји и не указују на неки логичан распоред. Наиме, чини се као да Вукашин уопште није у току ствари и да поступа искључиво онако како то жели његов брат Угљеша. Једно време поход на Турке је био планиран за пролеће 1371. године, да би га онда Угљеша изненада одложио, али по свему судећи на неодређено време, јер Вукашин се одједном упушта у акцију против Николе Алтомановића. Напад на Алтомановића је замишљен веома широко, са нападом и са копна и са мора, уз учешће неколико савезника. То заправо значи да је Вукашин очигледно мислио да има довољно времена и да напад на Турке неће доћи тако брзо. И онда у самом почетку, када је требало још само пар дана па да се крене на Алтомановића, и када се војска већ била скоро сакупила, стиже од Угљеше позив и Вукашин без размишљања напушта дотадашње планове и хита Угљеши. То може да наметне најпре питање зашто је поход од пролећа, како је планирано, био померен за касно лето, скоро јесен. Неки одговор који би био задовољавајући и не постоји, а најближе истини јесте то да је Угљеша вероватно мислио да ће успети да Византију привуче на своју страну, па је стога одложио пролећни поход за јесен. С друге стране, по свему судећи Угљеши је Вукашин у потпуности препустио да одреди време напада на Турке и то из више разлога. Најпре, овај поход је био Угљешино животно дело, он га је био у потпуности осмислио, он је спроводио све оне дипломатске активности потребне за обезбеђивање савезника и на њему је било да одреди и сам почетак акције. Исто тако он је био у самој близини Турака, па је

најбоље могао знати право време за почетак ратног похода, а осим тога он је већ и до тог момента имао доста сукоба са њима па их је добро и познавао. И поред свега овога заиста изненађује колики је утицај Угљеша имао на свога брата Вукашина, јер га овај слуша и спроводи без поговора оно што Угљеша смисли, што опет може само да посведочи о Угљешиним квалитетима. Чак и сви турски извори, када спомињу овај поход, наводе стално Угљешино име, "да се силни Деспот (Угљеша) договорио с краљевима Босне, Угарске и Влашке да муслимане протера из Румелије" (Сеад Един), а за Вукашина као да Турци и не знају. То сасвим довољно говори да је Угљеша био душа читавог овог похода, мада је сасвим сигурно и то да Вукашин није био ни у каквом односу подложности према њему и да су се о свему договарали. Но, Угљеша је тај који је имао иницијативу у овом походу. Чини се да је у то време турски султан Мурат са главнином војске ратовао по Малој Азији и да у Европи није било значајнијих турских снага. Муратов војсковођа Лала Шахин је боравио у Једрену са нешто мало војске која није била довољна ни да се овај град одбрани, а камоли за нешто више. Могуће је да је Угљеша тако нешто начуо и да је стога тако хитно позвао Вукашина, не би ли напали док се Турци нису повратили из Мале Азије и то би можда био разлог журбе коју је Вукашин показао напуштајући већ започети рат са Алтомановићем. У сваком случају, војна армада је кренула ка Турцима. "И подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља, и многе друге велмуже, око шездесет хиљада изабране војске, и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака,..." (Исаија монах). Угљешин је план био не да се Турци победе у једној битки, те да им се колико – толико подрежу крила, већ да се у потпуности истисну из Европе. Веома смео план, али исто тако и далековид. Са једном победом или чак и са неколико њих, а без истискивања и протеривања у Малу Азију, Турци се нису могли зауставити. То би било тек делимично решење, само за кратко време. Угљеша је био спретан политичар, који није предузимао половичне потезе, а што се види већ из тога што није имао намеру да Турке чека и да брани своју област од њих, већ је одлучио да их нападне. То што је желео да их истисне са Балкана, односно из Европе, само је логичан след његове политике која није знала за делимична решења. Сама армија која је покренута, па макар се узело да Исаија монах мало и претерује, била је заиста велика, а то потврђује и овај навод: "И када се војска скупила и би трчање и вапај, да се земља тресла, коњаника и пешака," затим нешто даље каже "и пописаше колико ће их се борити са Агаренима и нађоше да ће бити оружаних коњаника око 70.000 војника и више" (Пајсије Јањевац). Таквој моћној армији могла је за циљ да буде само турска престоница Једрене, а то су знали и Турци, нимало се не заваравајући сврхом Угљешине акције. "Невернички краљеви у договору са српским владаоцем Деспотом устали да Дренопоље разоре, да муслимане униште и Лала Шахина из Румелије истерају, мислећи да ће својом великом војском моћи очистити из Румелије оно што су верни подигли и да ће моћи протерати у Анадолију (Малу Азију) војску султанску" (Идрис Бидлиси).

На овом месту ће бити интересантно видети шта су радили остали српски великаши и како су они схватили ову опасност од Турака. Видели смо до сада да је Угљеша већ одавно радио на томе да се сузбију турски упади и да је он јасно предосећао шта све од надирућих Турака може да дође. Вукашин можда није био толико суптилан колико Угљеша, али је брата следио у свим његовим замислима не супротстављајући се. За то време за цара Уроша се не зна ни да је жив и он борави ко зна где. Његова улога у српском царству није сада више чак ни безначајна, она једноставно не постоји. Нико озбиљан њега не узима у обзир при било каквим комбинацијама, а њега изгледа као да све то и не брине много, па је потпуно неактиван. Историчари су пронашли неке његове повеље у којима се он жали Венецији на одметнуће Балшића (1369.), итд., међутим сва његова активност се изгледа управо и своди на рад његове канцеларије. Конкретних активности нема. С друге стране, највећи српски обласни господари су и те како активни, али једино у оним подухватима који њима доносе неке користи, а царство их не интересује, Турци још и мање. Видели смо из досадашњег приказа да Никола Алтомановић, као најјачи великаш, брине своје бриге, ратујући са Дубровником, помало са Балшићима и гледајући како да дође до главе Лазара Хребељановића. Балшићи су водили своје ратове и били су спремни да заједно са Вукашином ударе на Николу Алтомановића, али нису били спремни да са њим иду и на Турке. Лазар Хребељановић није могао да смисли Вукашина, а нарочито након пораза на Косову пољу (1369.). Вук Бранковић је опет сувише слаб да би без дозволе Лазара Хребељановића смео било шта самостално да уради. Браћа Драгаш и Константин Дејановић такође нису пришли Вукашину док се за севастократора Влатка Паскачића и Радослава Хлапена не може било шта одређеније рећи. Рашка властела, будући далеко на северу, била је још увек изван домета турског халакања, па је то био и разлог зашто их Вукашинов поход није много узбуђивао. Углавном, сви брину своје ситне бриге, а Турке остављају онима којима они тог момента највише сметају, односно Угљеши и Вукашину. Још мање је био заинтересован за овај поход Тома Прељубовић, који од 1366. године држи Јањину, где га је као свога зета послао Симеон Палеолог (полубрат цара Душана, познатији као Синиша). За самог Симеона Палеолога је велико питање да ли је у то време уопште био и жив, будући да је последња вест о њему из 1370. године. На крају се мора још нешто навести, што је вероватно додатно оптеретило односе у српском царству. Наиме, негде непосредно пред маричку битку, Вукашин је крунисао свога сина Марка за "младога краља", што ће рећи за свога, односно касније наследника цара Уроша. Тиме није обављено само просто проглашавање наследника, већ, што је сада изузетно важно, пошто цар Урош није имао деце, покушао је Вукашин да преко Марка формира и нову династију, династију Мрњавчевића, која ће да замени већ изумрле Немањиће. Каснији ток догађаја ће ово проглашавање Марка краљем да потпуно обезвреди, будући да је Вукашин погинуо и није успео да спроведе оно што је желео. Међутим, да се поход на Марици завршио другачијим исходом и да је Вукашин заједно са Угљешом преживео овај поход, односно да је њихова акција била победоносна, онда би Србија сасвим сигурно имала династију Мрњавчевића. Да су Угљеша и Вукашин

успели да савладају Турке, ко би могао да их тако моћне спречи у спровођењу овога наума. О томе да су и у овом своме науму (формирање династије Мрњавчевића) радили споразумно нема никакве сумње, јер су то и до сада чинили и сви њихови потези су синхронизовани. Било би веома интересантно знати да ли су Мрњавчевићи имали у виду формирање сопствене царске династије наместо Немањића, онога момента када је Вукашин проглашен краљем, односно савладарем цара Уроша. Ако је то тако, онда је проглашавање Вукашина за краља био само један део заиста опширног политичког програма који су имала браћа Мрњавчевићи. Тада се може само дивити чврстини замисли и сигурности са којом су Мрњавчевићи ишли ка своме циљу. Они су тада били вероватно једини који нису своју енергију, попут баш свих других српских обласних господара, усмерили само ка проширењу својих области. Истина и они су то радили, али са одређеним циљем, ширењем своје власти они су припремали Србију за промену владалачке династије. Ко зна каква би била судбина српског царства, а Балкана сигурно и можда доброг дела Европе, да су Мрњавчевићи успели да сломе Турке и сатерају их у Малу Азију. Следећи корак би био (крунисањем Марка за "младога краља" он је већ започео), уздизање нове династије, а онда и ломљење независности обласних господара. Српско царство би било сачувано, а тада би сасвим сигурно дошла на ред и Византија и дуго сањани сан цара Душана да Срби освоје Цариград и да Византијом коначно завлада српска династија. То не би били Немањићи, али у основи та идеја би на крају била остварена. Изузетно политички самосвесна породица Мрњавчевића ипак није успела своје замисли да спроведе до краја, а да је успела данас би писали о сасвим другачијој историји Србије и доброг дела Европе. Тада је Србија могла Европи, да је победила Турке, да обезбеди један сасвим другачији пут у наредне векове, а требало је тако мало. Но, да се вратимо започетом походу на Турке.

49. Битка на Марици По свему судећи свака од војски, и Угљешина и Вукашинова, ишле су посебно. Тачније, Угљеша је кренуо из Сера, а Вукашин је ишао средиштем Тракије, вероватно од Скопља а то на неки начин потврђује и Пајсије Јањевац, када говори о томе шта је Вукашин наредио Угљеши. "Заповеди да се убрзо скупи војска и посла ка брату Угљеши да буде спреман, и одреди место, где ће се обојица састати". Нешто даље наводи: "и дођоше до места званога Чрменски Лугови близу Андријанопоља дан хода и више, звано Мостар, а после се назва Мустафа-пашина Ћуприја. И ту негде састадоше се обојица, ови од српске земље, а Угљеша од грчких предела" (Пајсије Јањевац). Остаје нејасно да ли су ове армије имале миран пут до места састанка, или су успут ипак имале ратних дејстава. Судећи по Орбину, ратних дејстава је било и то доста. "Припремивши, дакле, војску од двадесет хиљада бораца, кренуше у потрагу за Турцима све до Тракије, коју су великим делом били заузели" (Орбин). Сигурно је да већих судара није било, највише због тога што Турци нису имали довољно снаге, али ратних дејстава је било. Са тим, тек појединачним отпорима, ова армија је лако излазила на крај, што је могуће створило слику о лаком походу. Турци су веома брзо сазнали каква се армија ваља према њима и одмах су знали шта је циљ овога похода. У Једрену је у то доба

боравио Лала Шахин, веома способан војсковођа, који је одмах послао Мурату гласнике у Малу Азију, по којима му јавља шта се све догађа и од њега моли помоћ. На овом месту долазимо до најинтересантнијег и најнејаснијег дела ове приче. Историјски факат је да су се у петак на дан 26. септембра 1371. године судариле две војске, турска и српска, а да је српска доживела прави правцати масакр у којем су живот изгубили и деспот Угљеша и краљ Вукашин. То је резултат саме битке и крајњи исход овог похода. Међутим, уопште није јасно како је дошло до овакве катастрофе српске војске као што се ништа не зна ни о самој битки, тако да је све оно што се по књигама наводи углавном само плод нагађања и размишљања која могу бити више или мање утемељена. Стога и све оно што сада буде речено о самој битки јесте једино збир описа из најразличитијих извора који су о томе нешто рекли, па се свему томе може веровати, али и не мора. Већ је речено да су се две српске армије (Вукашинова и Угљешина) највероватније (то није сигурно) кретале сасвим одвојено и да су се код Черномена састале. Могуће је да је њихово уједињење извршено и нешто раније, а да је Черномен био место где су се улогорили и где је требало да се изврше последње припреме и договор за напад на Једрене, које се налазило удаљено једва неких четрдесет километара. Већ тада је сигурно свима било познато да у Једренима борави мала турска посада, која нема никаквих шанси да се одржи пред оваквом армадом. Исто тако, и досадашње одсуство јачег турског отпора давало је велику наду на лако остварење циља похода. То је изазвало различите реакције. Срби су се развеселили, очекујући да ће успети лако да савладају Турке и овај поход завршити много брже но што су се и надали. "И би велико весеље и радост и пиће вина и јела, и свако неуправљање и неуређење" (Пајсије Јањевац). С друге стране, реакција Турака је била сасвим другачија, будући да су се уплашили видевши каква се сила на њих ваља. "А агаренски начелник чувши за долазак краља Вукашина са великом силом и беху у великој недоумици и не малом ужасу, и договорише се да дају данак и да шаљу изабране своје посреднике ка Вукашину са речима: Остави нас да овде останемо и ми ћемо ти бити као и слуге, и даћемо данак како хоћеш" (Пајсије Јањевац). Баш њихов страх ће бити узроком промишљених одлука, које ће довести и до њихове победе. Турци, односно њихов вођа Лала Шахин, били су савршено свесни да се не могу одупрети српској војсци, па су покушали преговорима да добију у времену, не би ли сачекали повратак султана Мурата са главнином војске из Мале Азије. У оквиру тога, послали су у српски логор једно посланство које је понудило Србима склапање мира и плаћање данка. Да се радило само о турском лукавству, види се из овог навода. "И дођоше као посредници и да уходе и да начине мир, и дошавши до места где беше не мало војника, и проклети Агарени уходише и сагледаше и видеше неуправљање и разногласице, и где леже пијани, као војска без главе и икаквога управљања" (Пајсије Јањевац). По свему судећи, посланство које је послао Лала Шахин и није имало неке озбиљне намере да уговара мир, већ је било послато више ради тога да види какво је стање у српском логору, колико има војске, распоред, расположење и све друго што би можда могло да буде значајно. Мора да су Турци били највише од свих изненађени оним што су видели. Војска се

изопијала, није било праве команде, а изгледа да су почињале и међусобне свађе. Сада је то сасвим мењало ситуацију и било је очигледно да ова војска није спремна да издржи иоле озбиљнији напад на свој логор. Према томе, била би неопростива грешка не искористити ову ситуацију која као да се сама нуди. Ови наводи Пајсија Јањевца који говоре о пијанству и општој распуштености у српском логору налазе своју потврду и у наводима турских хроничара (Идрис Бидлиси), али и поред свега сва та прича је више наклапање, но што би могла да одговара истини, а ево и зашто. Са српске стране, Пајсије Јањевац је за пораз на Марици оптужио искључиво краља Вукашина, пребацујући му и за опијање и сав онај неред који је, по њему, владао у војсци. Тиме је нађено идеално оправдање за овај пораз, а сва је кривица била једино на Вукашину. С друге стране, Турци су се као мухамеданци грозили над обичајем хришћана да пију вино и желели су да ето и тиме покажу надмоћност своје вере над хришћанском, јер да су и хришћани имали обичај да не пију вино не би им се десила таква катастрофа. Но, истина је ипак изгледа негде на средини. Могуће је да су Турци слали уходе да извиде каква је ситуација у српском логору и сасвим је сигурно да је атмосфера била опуштенија но што је требало да буде. С једне стране, две војске су се спојиле (Вукашинова и Угљешина) па је то прослављено, док с друге стране чувши да се у Једрену налази мала посада и да је победа надомак руке (колико већ сутра), ратници су унапред прослављали своју победу. Мора се рећи и то да је и иначе у свим хришћанским војскама ред у логору обавезно био слаб и хришћани ће касније већину својих пораза против Турака доживети баш због недисциплине. Ни овај српски војни логор није био ни у ком случају изузетак, а неред је могуће био већи и због тога што се није могло ни претпоставити да би Турци могли напасти, јер их није било довољно ни Једрене да одбране. А опет, код хришћана није било баш уобичајено да се напада ноћу, па никоме није на памет могло пасти да ће Турци, који су и иначе у малом броју, напасти по мрклом мраку. Код Турака је била сасвим другачија ситуација. Они су били наспрам српске војске у мањини и нису имали никакве шансе, али тога су били савршено свесни. Само је нека изненадна промена ситуација могла да их спасе, међутим било је тако мало времена. Већ сутрадан може се очекивати напад на Једрене и сигуран пораз, а сам султан Мурат је још далеко и неће стићи на време, да спречи катастрофу. Практично, Лала Шахин није имао шта да изгуби, стога није ни мало чудно да се одлучио за ноћни напад. Све или ништа. Могуће је да се ни он сам није надао да ће његов ноћни напад направити такав дар – мар у српској војсци и да је желео само да их збуни, тек толико да добије у времену док не стигне султанова војска. У сваком случају, ноћни напад Турака се више може схватити као акција очајника који нису имали више шта да изгубе, мада не треба искључити ни сналажљивост и одлучност Лала Шахина. Тим више што он очигледно није нити једнога момента очајавао и није требало много па да се одлучи на акцију. То нарочито онда када је чуо од својих ухода које су ишле тобож на преговоре, да је ред у српској војсци врло слаб. "И убрзо се натраг вратише ка своме начелнику и приповедаху му сва неуправљања и неуредности и разногласице и пијанства, и рекоше: данас ће наше бити" (Пајсије Јањевац).

Било како било, Турци изврше у раним јутарњим сатима на дан 26. септембра 1371. године (био је петак) напад на српски логор. Изгледа да је у српском логору настала страховита паника и неред. "И подигоше се једнодушно сви Агарени, и дођоше до места где војска беше без управе и изненада нападоше на њих. А они нису знали за ово, пошто је било рано јутро, и разбише српску војску и могло се видети чудо, гнев Господњи нападе на њих и страховање и бежања, један другога обилажаху, један другога на стизаху, дадоше се у бег и устремише се у бежање божјим допуштењем због неправеднога убиства" (Пајсије Јањевац). Затим, биограф оптужује Вукашина због пораза многобројне српске војске од малобројних Турака. "Када не би Господ допустио, како би могли 4 тисуће и 500 војника одолети 70.000?" (Пајсије Јањевац), сматрајући то божјом казном зато што је Вукашин убио цара Уроша и на такав начин се дочепао српског престола. О наводном Вукашиновом убиству цара Уроша ће бити касније више речи, но овде је интересантан овај навод, зато што биограф тврди да је Турака било тек нешто више од четири хиљаде, док је Срба било око 70.000. Да ли је нешто тако стварно било могуће? Да ли је заиста тако мала множина, без обзира о каквом се изненађењу ради, могла да натера у дивљи бег и уништи толику војску колика је била српска? По грчком писцу Халкокондилу било је Турака још и мање: тек око 800. Све то личи помало на бајку, а турски извори опет убацују једну своју верзију по којој чак ни сам Лала Шахин није тај који је напао српски логор, већ је то учинио неки Хаџи Илбекија. Наиме, Лала Шахин је овога Хаџи Илбекију послао само да осмотри српски логор па да му онда дојави шта је тамо видео. Међутим, када је Хаџи Илбекија видео лоше стање код Срба, одлучи се да сам нападне и да о томе не обавештава Лала Шахина, процењујући да му је и то мало војске што је има код себе довољно да изврши напад. На крају је то и урадио и остварио велику победу, али га је нешто касније Лала Шахин дао због зависти отровати. Дакле, ту је очигледно више легенди неголи истине. Просто је невероватан податак да је 800 Турака (по Халкокондилу) могло да уништи логор од скоро 70.000 људи. Војни логор са тако великим бројем људи морао се простирати на огромном простору, будући да је ту било мноштво шатора, кола, стоке и чега све не што обавезно иде уз логоре средњовековне војске. Уништити са само 800 људи (или чак 4.500) један такав логор просто је немогуће. Или је Турака било знатно више или Срба није било тако много. А могуће је да су Турци са једним бројем (сигурно већим но што то извори наводе) ратника стварно напали српски логор и уз ефекат изненађења, али и уз жестоку битку успели да сломе српску војску. Сигурно је да страховити покољ који се десио Србима нису могли да учине тако малобројни Турци, а да је катастрофа била велика, то је ван сумње. То посебно коментарише Исаија монах говорећи како Угљешина и Вукашинова идеја о протеривању Турака са Балкана није успела. "Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени, и онде њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и дођоше" (Исаија монах). Слично каже и Пајсије Јањевац, с тим што он додаје да је у општој паници мноштво српских ратника зашло у реку Марицу и тамо се подавило. "Једни се дадоше у бегство, друге одведоше у ропство, и многа телеса падоше, а највише се удавише у реци,.." (Пајсије Јањевац). Смешна је заиста

помисао да само 800 ратника (или 4.500) може тако да уништи војску од 70.000 потпуно опремљених војника. Турска победа је без икакве сумње потпуна, било је мноштво заробљеника који су касније за злато откупљивани. "А Агарени се вратише ка Адријанопољу граду са победом и радошћу, а наши у скрби и тесноти: једни брата жељаху, други родитеље, други децу своју, други сроднике, и би вапај и плач и ридање, као што Рахила плакаше за децом својом и овде се догоди. И који у ропство беху одведени, са срамом искупљиваху их, а који избегоше смрти и дођоше кући, тужни и посрамљени машући главама један ка другоме говораху: Јаој нама!" (Пајсије Јањевац). Овакву победу Турцима сигурно није могла донети тако малобројна војска како се по легенди наводи, већ ће бити прије да је Лала Шахин успео да сакупи своју целокупну војску (сигурно не тако малобројну како наводе биографи) и да уз ефекат изненађења удари на српску војску те да је након жестоког боја савлада. Исто тако, Турака је, без обзира како је велики морао бити ефекат изненађења због ноћног напада, морало бити приближно исто колико и Срба (могуће и мање, али не драстично). Другачије стварно није могло да буде. На овом месту треба обавезно споменути и један други опис битке, који је неоправдано стављен у други план. Наиме, оно што о самој битки даје Мавро Орбин одудара од свега досада наведеног и није јасно на који је начин он дошао до података које износи. Истина он је имао неких грешки попут погрешног навођења имена турског султана (Сулејман III уместо Мурат I), итд., но то не мења много на самој суштини. По њему, Угљешина и Вукашинова војска је похарала Тракију, али Турци су стално узмицали. Не могавши их стићи, а већ сасвим задовољни оним што су и до тада учинили (овде нема говора о томе да је циљ акције протеривање Турака са Балкана, већ све то више личи на неки казнени поход против Турака) одлуче се Срби да се врате натраг у Рашку, славећи своје дотадашње лаке победе. "Припремивши, дакле, војску од двадесет хиљада бораца, кренуше у потрагу за Турцима све до Тракије, коју су великим делом били заузели. Пошто их нису нашли, похаравши и попаливши њихову земљу, вратише се у Рашку не водећи рачуна о било каквом војничком реду" (Орбин). Међутим, Турци су, иако нису прихватали отворену борбу, били Србима стално за петама, пажљиво пратећи шта ови раде и чекајући погодан тренутак да нападну. "Турци, који су се били повукли у планине и пажљиво пратили њихово кретање, изабраше три хиљаде својих најодважнијих људи који упадоше у позадину непријатељске војске састављене од Угљешиних људи, те их у бесном нападу разбише. Лаоник пише да је Сулејман трећи по реду и први овог имена ноћу напао људе краља Вукашина и његовог брата Угљеше, који су се тада налазили нешто мало удаљени с другим делом војске" (Орбин). Ово је један веома интересантан моменат, који би могао бити и тачан. Орбин наводи да су Турци напали ноћу и то само један део српске војске, који је логоровао издвојен од главног логора у којем се налазио већи део војске и са којима су били Вукашин и Угљеша. По свему судећи, радило се о мањем делу војске и Турци су га вероватно зато и напали, очекујући да ће га лакше савладати но да ударе на главнину. То се уклапа са раније изнетом мисли да је Лала Шахим

могуће желео само да збуни српску војску не би ли добио на времену док из Мале Азије не дође султан са целокупном армијом. Стога је са својим малим снагама напао слабији део српске војске, данашњим речником речено имао је ограничен ратни циљ који у себи није садржавао победу (јер је није због малог броја својих војника могао очекивати), желећи да ускомеша и остатак војске. Како каже Орбин, у напад је кренуло око три хиљаде Турака, али како је напад изведен ноћу и изненада, то је код Срба избила паника и они су почели масовно да беже у други српски логор где се налазила главнина српске војске са Вукашином и Угљешом. Хаос у суседном логору су чули Угљеша и Вукашин и одмах им је било јасно о чему се ради, па су покренули свој део ратника да помогну друговима. "Стога прискочише са свим својим људством да помогну својима..." Међутим, шта се десило. Угљеша и Вукашин покрећу своје ратнике не би ли директно ударили на Турке, али уз пут налећу на бегунце који са својим коњима безглаво улећу у њихове редове и праве хаос. "Који су пуштених узди бежали пред Турцима не успевајући да среде своје редове како су били дужни, тако да су се у гужви сударали с Турцима" (Орбин). С друге стране, Турци су цело време битке одржавали бојни ред, па су успели да примете на време како се Вукашин и Угљеша приближавају са својом војском. Стога су Турци успели да сасвим организовано дочекају тај њихов први удар. "Кад су Турци видели издалека да Вукашинова и Угљешина војска иде против њих, сачекаше их и поново збише редове" (Орбин). Савршено одржан бојни ред Турцима је помогао да сломе тај први удар српских ратника, који је већ био поремећен тиме што је маса бегунаца улетала и кварила јуриш коњице. Након тога Турци примећују своју шансу и користећи неописиву гужву међу Србима, од којих су једни нападали Турке, а други бежали па се сударали са онима који су нападали, све без икаквога реда, изврше и коначни напад разбијајући српску војску. "Одупреше се, дакле, одважно и борише се јуначки, тако да се створила велика пометња у војсци Рашана, који у борби нису одржавали никакав ред нити су знали како ни с ким имају да се боре. Турци су ову околност веома добро искористили те ударили на њих. Пошто су то извели с великом жестином, разбише их и натераше у бекство..." (Орбин). Оваква верзија битке на Марици, иако нема неких посебних потврда кроз неке друге документе, изгледа некако и најближа истини. Пораз српске војске је дошао углавном због недисциплине и помало олаког схватања читавог похода. То је симптом који се и раније појављивао док је цар Душан ратовао са Турцима, а биће га касније још и више. Што је још интересантније и друге хришћанске војске (угарска, француска, итд.) показивале су исте такве недостатке у сударима са муслиманима, како у Европи тако и у Светој земљи (крсташки ратови). Турци су побеђивали не због тога што су били храбрији или војнички способнији (мада им се ни тај квалитет не може оспорити) већ углавном захваљујући својој чврстој организацији, што ће код хришћана још дуго времена да буде главни недостатак. Стога списи Орбина који наводе само 3.000 Турака, затим наводи који говоре да је битке између Срба и Турака било, те да је српски отпор крваво сломљен, можда могу да укажу на неке ствари. Најпре на то да напад Турака јесте био изненадан и да је направио збрку код српске војске, али да су се Срби жестоко борили и да су на

крају ипак снагом оружја били сломљени. Дакле, да је изненађење имало свога удела, али никако одлучујућег, те да је превагу однело оружје. С друге стране, то даље значи да ни српска војска није била онако бројна како се то наводи код Пајсија Јањевца, када се иде чак до 70.000 српских ратника. Такву бројну војску у Европи није могао нико да покрене и неће моћи још дуги низ година, па нису могли ни Вукашин и Угљеша. Дакле, српске војске је било много мање, тим више што је 3.000 Турака могло да је савлада и то након битке (опет, без обзира на то колико је турски напад био изненадан). Све остало, попут пијанства итд. јесте само бесмислица и народна легенда. Саме вође српске војске, краљ Вукашин и деспот Угљеша су погинуле у општој гунгули, али њихова тела никада нису пронађена тако да и начин смрти ове двојице великаша представља идеалан материјал за стварање легенди. Самоме Вукашину легенда није била наклоњена, јер му је описала смрт на нимало достојан начин, док је Угљешина смрт приказана далеко узвишеније. Но, и ту постоји више верзија. Једна од њих тврди да су се Вукашин и Угљеша храбро борили једно време, покушавајући да зауставе оне борце који су бежали. "Али кад нису могли ништа учинити, и они се, да би спасли живот, дадоше у бекство. Гоњени од Турака и натерани до реке Хебра, сада Марице, бацише се у њу с коњима да не би пали у руке непријатељу" (Орбин). Дакле, тек онда када су видели да је све изгубљено обојица су кренули да се спашавају и то тако да су загазили у Марицу. За њима је кренуло мноштво друге властеле, али велики део њих се у набујалој Марици подавио, а између њих и сам Угљеша. "То исто учинише и многе друге истакнуте личности, од којих се већи број удави у поменутој реци. Ту се удави такође и Угљеша и његов брат Гојко, који је заповедао војском" (Орбин). Друга верзија каже да се Угљеша храбро борио, али је задобио рану и стога био приморан да се извуче из битке. Није успео далеко да одмакне и већ слаб од ране зауставио се на једној узвишици, где је од слабости пао са коња и ту умро. На истом месту су га нашле и слуге које су га ту и сахраниле. Касније су неки монаси извадили тело из хумке и однели га у неки манастир у близини Сера. "А Угљеша, када је био у рату, зададоше му љуту рану и даде се у бегство, и када је крв текла и не имајући увоја ни куће (стана) и никако не имајући где главе склонити, узишавши на неке хумке, и паде с коња и ту му дође крај живота, дух Богу предаде, и погребоше га његове слуге, а за његов гроб зна се и до данас, и нека чудна знамења показује и људе остављају белеге. А тело његово однесоше неки иноци у манастир близу Сереза, који је од њега саздан од основања, чинећи исцељења, а гроб његов би више Харманлије и до данас је камењем обележен" (Пајсије Јањевац). Вукашинова смрт није описана тако узвишено, као Угљешина будући да је он сматран убицом цара Уроша, па је сходно тако ниском чину и његова смрт морала бити исто тако ниска. По једној верзији, Вукашин и Угљеша су кренули преко Марице, али су се у том покушају прелаза они разишли. Угљеша се удавио (то смо видели), а Вукашин је успео да пређе Марицу. Међутим, осетио је велику жеђ па се зауставио на једном од извора да се напије воде. Ту је прилику искористио његов

паж Никола Хрсојевић па га је са леђа убио не би ли се дочепао скупоцене огрлице коју је Вукашин носио око врата. "Кад је краљ Вукашин прешао реку, осетивши велику жеђ, поче пити на једном извору, не силазећи са коња. Док је тако нагнут пио, уби га његов паж Никола Хрсојевић због огрлице која му је висила о врату. То се десило код села Караманли близу града Черномена у Тракији, где су Рашани заметнули битку с Турцима. Одатле касније његово тело би пренесено у цркву Св. Димитрија у Сушици, која је у Рашкој. Тело Угљеше и Гојка никада се није нашло. Друге личности које не погибоше у бици беху заробљене живе и одведене у ропство. То се збило 26. септембра 1371. године" (Орбин). По другој верзији (Пајсија Јањевца) Угљеша је погинуо од рана задобијених у боју (то смо видели), а у Марици се удавио Вукашин. "А највише се удавише у реци, тако да је и сам Вукашин ту дављењем изменио свој живот, и множина војника с њим, тако да му ни успомена није остала међу живима, ни гроб му се не зна ни до данас" (Пајсије Јањевац). Дакле, то би биле легенде о томе како су њих двојица изгубила живот на Марици. Без обзира колико ми веровали оваквим описима, они су као такви скоро и једини, али су барем у једном јединствени. Српска војска је битку изгубила, а Вукашин и Угљеша су погинули. У сваком случају, Турцима је био отворен пут ка унутрашњости Балкана, а саме размере катастрофе описао је најверније овај запис. "И толика невоља и несрећа обли све градове и стране западне, колико нити уши чуше, нити очи видеше. По убиству овога храброга човека, деспота Угљеше, расуше се Исмаилћани, и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а остале немила смрт пожње. Заостали од смрти глађу бише погубљени, јер таква глад би по свима странама, каква не би од створења света, нити потом да буде, Христе милостиви, а које глад не погуби, ове попуштањем божјим, вуци, ноћу и дању нападајући, прождираху" (Запис Исаије монаха). Ту, на Марици, није изгубљена само једна битка, ту није само српско царство доживело и коначни слом, десило се нешто и више. Турцима је пут у Европу био сада потпуно отворен и они започињу успешни ратни поход који ће наредних неколико векова наставити да би на крају скоро заузели и сам Беч. Но, то тада Европа није схватала, што и не треба да много изненади, јер су сви ови догађаји ипак били веома далеко од граница тадашњих најјачих држава, и стога су деловали релативно безначајно, мада ће се последице ове битке веома брзо осетити и у Европи. Праве размере Маричке катастрофе најпре је осетила Србија, која је овом битком започела петовековно ропство под Турцима. Каснија косовска битка (1389.) није могла да измени много даљи след трагичних догађаја који су незадрживо надирали, нити су покушаји кнеза Лазара могли да зауставе турску експанзију. Мада су Срби, по свему судећи, на Косову ипак успели да победе Турке, та победа је била у суштини пораз Србије, јер она из тога није извукла никакву корист. Сама Косовска победа није могла да спречи турско освајање Србије будући да је, иако на крају крајева победа, она ипак дошла сувише касно да би могла нешто да измени. И баш је ту јасно видљиво колико је Угљеша био далековид, када је покренуо овај поход

на Турке, желећи да предухитри турско снажење. У то време Турци су били тек једном ногом у Европи и могли су се савладати и потиснути назад у Малу Азију, док на Косову то више није било могуће, јер су били већ сувише јаки да би их једна изгубљена битка могла сломити. Сигурно да је такав развој ситуације још увек могао бити у Вукашиново и Угљешино доба, али у време кнеза Лазара (само двадесет година касније) то више није било могућно. Стога би се могло слободно констатовати да је управо маричком катастрофом истога момента било сломљено српско царство, али да Србија још увек није пала под ропство. Међутим, то је сада било само питање времена.

50. Легенда о смрти цара Уроша Шта је радио цар Урош за све то време није познато, а само два месеца након маричке катастрофе он је умро у добу од 35 година на дан 4. децембра (четвртак) 1371. године. Са њиме се угасила и династија Немањића. Један велики период за Србију је био завршен и то период пун успеха и успона, а наилазило је једно страшно време страдања и патње. Дуго је владало мишљење да је Вукашин био тај који је у борби за власт ликвидирао цара Уроша и тек у новије доба та је заблуда коначно прекинута. Легенде о страдању цара Уроша узбуђивале су машту вековима, стварајући од Вукашина чудовиште које се иживљавало на немоћноме цару. Веома често оне су биле потпуно неумерене, искривљавајући и најобичније истине. Пајсије Јањевац је наводио чак да је цар Душан, због тога што је Урош био малолетан, оставио Вукашину регенство. "И остави сина свога младоумнога, још млада узрастом, и уручи скиптар државе Вукашину, и заклетвама закле (га) да чини насиља сину његову, док не достигне до узраста и постане наследник отачаству својему, које му по роду и колену остаде од прадедова" (Пајсије Јањевац). Интересантно је како Јањевац Уроша назива "младоумним" што не значи само да је Урош био млад већ на неки начин недовољно умно развијен, што ће се касније појављивати и код других писаца. По Пајсију Јањевцу владао је Вукашин све док Урош није напунио 17 година, а онда је дошло до њиховог међусобног сукоба, будући да је Урош хтео преузети царство, а Вукашин то није дозвољавао. Стога избије рат у којем се српска властела подели на Урошеву и Вукашинову страну. "По истеку многих година, владао је Вукашин, док не постаде храбар цар Урош и док му не буде 17 година. Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих. Ради тога онај који од искони мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеже и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац). Након тога описује Пајсије Јањевац сабор који се држао у Призрену и на којем се Вукашин желео дочепати царске круне, али у томе не успева па "Вукашин раздели (царство) на три дела: Угљеши даде Серез и назва га кесарем, Гојка деспота у Трапезунту тј. Трнову, а сам у српској земљи" (Пајсије Јањевац). Но, и то му је било мало па се одлучи да ни мање ни више већ да убије цара Уроша и тако уклони

ову препреку у жељи да се сам зацари. Убиство је извршено док су заједнички ловили, а ево како је извршено "И прође неколико година, а Вукашин расвирепивши се, јаој неправедни суде, и упути ђаво, који од искони мрзи добро, Вукашина ратоборца, те он упути своје слуге на убиство (Урошево). После неколико дана изиђоше (Вукашин и Урош) у лов као што су обичај имали, и тамо (Урош) прими крај живота, убише га потпуно невина" (Пајсије Јањевац). Орбинова верзија је нешто другачија. Оставши без икаквих имања, пошто му их је Вукашин преотео, цар Урош је био присиљен да борави код њега. "Кукавни цар, који је за свога живота пустио да великаши заузму царство, боравио је неко време код краља Вукашина, који му је био доделио једну малу област за издржавање" (Орбин). Међутим, како је према њему било лоше поступано одлучи се цар да пређе код Лазара Хребељановића, са којим ступа онда у савез (у којем био и Никола Алтомановић) и заједно нападају Вукашина. Орбин затим описује битку која је на Косову пољу вођена између Николе Алтомановића, Лазара Хребељановића и цара Уроша, са једне стране, против краља Вукашина са друге стране (то је у предњем тексту детаљно описано) и наводи како је ту битку добио Вукашин. Са бојног поља је побегао Лазар Хребељановић, Никола Алтомановић се борио док је могао и једва је живу главу извукао, док је цара Уроша заробио краљ Вукашин. Надаље је краљ Вукашин цара Уроша одвео као каквог ратног заробљеника у неки део своје области и тамо га држао у неком стању које је било једва мало боље од статуса затвореника. Како је са њим Вукашин поступао исто онако рђаво као и прије, одлучи се цар Урош да пребегне у Дубровник, али неки слуга га ода Вукашину који га онда у наступу беса удари буздованом и убије. "Видећи да с њим поступа као пре, одлучи да побегне у Дубровник. Кад је о томе неки слуга обавестио краља Вукашина, Вукашин га удари буздованом по глави тако да на месту оста мртав. Замотавши га затим у један ћилим, даде га покопати у Шаренику, у области Скопља" (Орбин). Очигледне су разлике у описима насилне смрти цара Уроша, али две ствари су заједничке. Прва је да је директни извршилац цароубиства био баш Вукашин (додуше, постоји и једна бугарска верзија која цареубиство приписује Угљеши), а друга ствар која им је заједничка јесте то да нити једна није тачна. Цар Урош је можда и убијен, али то никако није могао да учини краљ Вукашин, будући да је тада он већ био мртав пуна два месеца. Међутим, оно што посебно привлачи пажњу и код Орбина и код Пајсија Јањевца јесте место на коме је цар Урош сахрањен. Орбин недвосмислено наводи место Шареник у области Скопља (то исто ради и један други историчар, Лукаревић), док Пајсије наводи: "И када је дошло дубоко вече, однесоше га у манастир звани нови храм Успење пресвете Богородице, у поткриљу града Петрича више Неродимља", а нешто касније наводи да се у близини манастира налази село Шареник. "А при том манастиру је река која силази са горе, село звани Шариник и ту донесоше тело младога цара Уроша, као што и рекосмо напред, а нико није о овом знао, само они злочинци и настојатељ обитељи са клисијархом. И положише га у гробницу у унутрашњости цркве, где се врше божаствене (службе), која је још од прародитеља начињена. И покрише је каменом плочом и опело ноћу свршише, а нико није за ово знао, само Вукашин и они

злочинци" (Пајсије Јањевац). Вероватно се ради о селу Шареник источно од Призрена, где се у близини налазио и царски двор Неродимље. Како је цар Урош стварно завршио остаје тајна, односно не зна се да ли је умро природном смрћу или можда насилном, како упорно покушавају да то протуре биографи. Исаија монах се није изјашњавао како је цар Урош умро већ је то само крајње лапидарно констатовао. "У то време и племе српске господе, мислим седми род, пропаде" (Исаија монах). Интересантно је то да Исаија монах уопште не жали због смрти цара Уроша, нити мисли да та смрт нешто посебно значи за српску државу. То би могло да доведе на помисао да је цар Урош у то време био толико потиснут у страну од политичког живота да његова смрт није значила скоро ништа. Исто тако, уопште није немогуће да га је стварно неко од властеле и ликвидирао, јер неће бити само случајност и легенда што Орбин, Лукаревић, Димитрије Кантакузен (Житије св. Јована Рилског) и други толико инсистирају на насилној његовој смрти. Могуће је да је и било нешто од тога, а да је касније предање сву кривицу бацило на омрзнутог Вукашина. Но, легенда о цару Урошу још увек није готова. Већ је речено да се не зна на који је начин умро, не зна се ни где је сахрањен и уопште о њему се веома мало зна, тако да је све препуштено легендарним тумачењима. Исто онако како је легендарно и несигурно описана његова смрт, тако је описано и касније откривање његових посмртних остатака. Ради се о веома интересантној причи. Наиме, временом је манастир у којем је Урош сахрањен почео пропадати и на крају је и опустео. "И беше манастир коначно запустео и град разоборен, као што се и до данас може видети,..." (Пајсије Јањевац). Цар Урош је полако почео западати у заборав, све док у неко околно место које се налазило у близини опустелог манастира, није дошао неки чобан молећи становнике да му помогну те да га сви заједно очисте од отпада и прљавштине. "И дође у село Шајковце близу манастира, плачући и ридајући и молећи да дођу и да му помогну да почисти цркву и отреби и избаци ђубре" (Пајсије Јањевац). Становници овог села се одазову и очисте манастир. "И дођоше људи са женама и децом на много дана и очистише цркву, а ћемер црквени беше пропао" (Пајсије Јањевац). Но, непознати чобан се није задовољио само са тиме, већ изненада почне да тражи од мештана да му помогну извадити мошти цара Уроша. Наравно, нико му није веровао већ почну да исмејавају овога чобана. "И умиривши се мало, опет викаше говорећи људима: Ходите и помозите ми да извадим мошти светога Уроша и младога цара! И ругаху му се као некој луди..." (Пајсије Јањевац). Већина је мислила да је чобан полудео, али ипак мноштво се људи ипак скупило на недељни дан у цркви. Тада је дошло до правога чуда. У једном делу цркве чобан подиже велики камен и открије мошти цара Уроша, а како је биограф то описао веома драматично то преносимо текст у целини. "И дошавши у цркву, беше недељни дан, и сабраше се околна села, и био је не мали сабор, и повика: Ходите и заједно помозите. И подиже камен велики од гроба унутра у цркви, и нађоше красне мошти, растворене где испуштају добромирисне мирисе тако да су се сви дивили и на много часова заборавивши се ради неверовања, једва некада дођоше к себи, и повикаше: Господе, помилуј и прости нашем неверству. И извадише красне мошти из бокова земље и сабраше све кости добромирисна мириса, и однесоше их на реку Шареничку да их омију, пошто су од много времена

биле у земаљском блату и омише их, и сабравши све и унесоше у цркву. И ту се случише неки рукоделци и начинише красан кивот од орахова дрвета, и положише мошти у кивот, пун доброга мириса и красота, тако да су се сви дивили. И те ноћи поче викати онај пастир: Јаој мени, јер су остале мошти у реци. И сви потражише усрдно и не нађоше ништа. Опет викаше и одвратише реку на другу страну и сви прилежно потражише и нађоше један зуб који беше испао. И сви прославише Бога и ставише (зуб) на своје место" (Пајсије Јањевац). Током 1705. године кости су пренесене у манастир Јазак у Фрушкој гори. Са смрћу цара Уроша изумрла је династија Немањића, али је умрло и српско царство. Српска држава је још увек постојала, будући да највећи њен део је још увек био на окупу, додуше расцепкан, али још увек независтан. Чак би се могло рећи да је држава имала легитимног краља у Вукашиновом сину Марку. Међутим, и он је сада био само форма као што је то пред крај био и сам цар Урош. По некој логици, цара Уроша је сада требао да наследи Марко Мрњавчевић, али њега нико није имао намеру да призна, тим више што је он изгледа одмах након маричке битке постао и турски вазал. Но, то није сада више наша тема. Сама владавина цара Уроша јесте углавном преглед најпре формирања, а затим сукоба и пропасти многих великих властеоских кућа у Србији. То је заправо период када се у Србији из све снаге развија феудализам са својом карактеристичном расцепканошћу и свим оним негативним особинама које је он и иначе показивао. Увек се може поставити питање да ли би неки владалац другачији од цара Уроша којег Пајсије Јањевац описује као "младоумнога, још млада узраста", могао да одржи Србију у оној снази на коју су је довели ранији Немањићи. Шта би било, рецимо, да је немањићка лоза успела да створи још две генерације владара типа краља Милутина или цара Душана. Да су се догађаји развијали оним темпом као и до тада, до које би снаге Србија дошла тешко је и претпоставити, а опет можда ни они не би били у стању да контролишу огромну државу (више по супротностима велику него ли по територији). И, стварно, колика је Урошева кривица за распад огромног царства, а колико је то један нормалан процес на који појединац, ма како јак био, нема већи утицај. У сваком случају, Србија је изгубила једну сјајну династију Немањића, сву предану власти и држави, једну династију која је створила све оно чиме се може само поносити. Створена је држава, самостална црква, аутохтона култура, мноштво племићких породица, безброј споменика (нажалост много их је током векова уништено, па о томе тек делимично сведоче). Свега је ту било, али је увек било мало праве слоге коју су ранији Немањићи успевали да одрже одржавајући тако и Србију јаком. Међутим, цар Урош то или није умео, или једноставно није могао и стога је пропаст царства управо и везана за његово име. Сав тај период Немањића Србија је тесно била везана за Византију и многобројни догађаји у Србији се могу разумети само у контексту развоја прилика у Византији. Међутим, онога момента када су Турци загазили у Европу и нарочито након пораза на Марици, судбина Србије се тесно везује за Турке. Сада су то сасвим нови услови, нови односи, али и нови људи, који доносе другачија решења. Ништа више није било, нити ће бити као прије. Србија је улазила у нова искушења.

Бивша Света Србија (поговор Мирка И. Нанића) Дешава ли се у животу, у историји, у постојању људи и народа, сваке твари, ишта случајно и без неког смисла? И може ли се замислити да је слепи случај узрок свих нас, и свега што се догађа са нама и у нама. Или за све то ипак треба тражити неки дубљи узрок, извор свега и свих. И онда, спознајом тог Узрока, разумевањем Његових истина и закона, тражити у животу, у историји, у свему оном у чему јесмо, смисао битисања и узроке догађања. Од изгнања првих људи из Раја, када је смрт завладала светом, и када је творевина постала времена и ограничена трајањем, све је имало поред почетка и свој крај. Све се рађало, расло, доживљавало свој процват, и онда по неумитном закону смрти, прилазило своме крају, и престајало да постоји у овом свету. Све словесно и несловесно. И народи, као заједница људи, везаних територијом на којој живе, пореклом, језиком, културом, и свим осталим особинама које их спајају, су кроз векове и непознате, а и познате историје, настајали и нестајали. Као и поједине врсте живих бића, и народи су се одржавали лакше или теже кроз времена. Јачи су опстајали, освајали слабије, док ови не би једном постали снажнији, и заузели њихово место. Божјим промислом, развојем човечанства, родио се и настао некада давно и србски народ. Пре петнаестак векова из прастаре постојбине из околине Карпата, вођен Божјом руком, доселио се у крајеве где и данас углавном живи. Да ли су га примили са радошћу и добродошлицом? Не! Јер да би се наши преци населили у јужне крајеве садашње србске државе, морали су да неког помере одатле. Такав је закон природе. Закон јачег. Али, све по промислу и допуштењу Божјем. И већ почетком 12. века на Балкану постоје две области под србском влашћу, Зета и Рашка. Прва под јаким утицајем римског папе, а друга окренута Византији и Православљу, стално распете између земље и неба. И почетком друге половине тога века, једна личност рођена у Зети, крштена по римокатоличком обреду, прешавши у Рашку, прима Православље, и постаје огањ из кога се развила славна средњевековна Србија. Беше то Стефан Немања. Стицајем политичких околности, или нечег непојмљиво вишег и тајновитијег, византијски цар Манојло између свих србских велможа, изабира Немању за савезника. И од тада почиње његов политички успон. Да ли она људска, помало грешна црта, стицај околности, или и једно и друго, рађају у њему једну мисао и идеју, да Срби, који су ту, на Балкану, већ више од пет векова, би могли да буду и јача и значајнија држава и сила, него што то до тада беху Зета и Рашка.

Да ли му за то Господ и подаје између осталих синова, и духовног дива, Растка, потоњег светог Саву, који ће за навек накалемити Србе на дебело стабло Православља. Млади племић, у цвету младости, уместо лепотице са неког двора, за невесту себи изабира Господа Исуса Христа. Бежи у Свету Гору, бежи Богу у наручје. И Бог га, као некада Јеврејима праоца Аврама, ставља пред Србе, као духовног вођу и путовођу. Немања, до пред саму старост, а потом син му Стефан Првовенчани, радише на политичком и ратничком пољу, а свети Сава на духовном. Видећи и осећајући да србски народ може и мора да опстане на просторима на којима живи само ако је духовно здрав, свети Сава је небо на земљу свео, и убацио га за све векове у душу Србског народа. У Православљу као јединој и истинитој религији, Богом откривеној, свети Сава је видео једини спас, вечни спас, и за себе, а и за народ, којем је припадао. Стога се свим својим земаљским силама, уз Божју помоћ труди да организује Цркву Христову у свим Србским земљама. Подиже манастире, цркве, просвећује и освећује народ. У складу с тим, од цариградског патријарха свети Сава 1219. године, Сава задобија самосталност Цркве, на нивоу архиепископије, поставши први архиепископ Србски. Добивши добре темеље, али не и без унутрашњих и спољашњих трзавица, Србска држава је полако почела да се развија и економски и територијално, поготово у време краља Милутина. Он је од мале државице створио једну моћну и снажну државу. У његово време почиње да се развија и рударство у Србији. Византија, која је била на умору, ипак је још била довољно јака, да би имала довољно утицаја на Србију, поготово на културном плану. Византијско фрескосликарство по Србским манастирима остало је и до данас непревазиђено. Србија је дисала византијским, православним духом. Утицај запада, који је био увек присутан, ипак није имао ту снагу. И онда, половином 14. века, на политичку сцену ступа једна од најкрупнијих личности Србске историје. Цар Душан. Проширио је Србску државу у границе које никада после није имала. Може бити да је ту и погрешио, што се је ширио углавном на југ, ка Византији. Можда је било боље да је под окриље своје државе ставио и Србски народ који је живео преко Дрине, у Босни. А да би Србска Православна Црква имала канонско јединство на свим новоосвојеним територијама, морала је да буде дигнута на ниво патријаршије. Самим тим и Душан је помазан као цар Србије. У почетку, цариградски патријарх, а и византијски цар, се нису бунили због тога. Међутим, после неколико година, због политичких несугласица са Византијом, цариградски патријарх баца анатему на Србску Православну Цркву, коју је тек кнез Лазар успео да скине са Цркве и народа. Да ли је та клетва била и почетак краја славне Србске државе, или је њен крај био условљен оним законом, по коме све настаје и нестаје? Турци су можда били само оруђе у рукама виших сила, када су у другој половини 14. века започели освајање и дробљење Србије.

Нама, који живимо много векова после тих славних времена, када се и ово мало Србске државе руши испод нас, углавном нашом кривицом, остаје само да се неком сетом сећамо тих давних и златних времена Србске историје. Да се сећамо славне породице Немањића, која је себе уткала и на небо, и за земљу, за сва времена. Да будемо поносни на своју прошлост, и да у срцу помало тужимо и желимо да се та времена поново врате, и да славни дух немањићке Србије поново заживи у нама. Ђурђевдан, 1998. г.