Suština i Razum - Tom 1, Nikolaj Levašov
October 23, 2017 | Author: Dusan Mi | Category: N/A
Short Description
U ovoj knjizi autor nastavlja da uklanja veo tajne sa mnogih "paradoksa" prirode. Ovaj put u fokusu objektiva ...
Description
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
SUŠTINA I RAZUM Tom 1
-1-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Николай Левашов Nikolaj Levašov
Сущность и Разум SUŠTINA I RAZUM Том 1 Сан-Франциско 2000 год
-2-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-3-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sažetak U ovoj knjizi autor nastavlja, koristeći svoju teoriju neheterogenosti prostora, da uklanja veo tajne sa mnogih "paradoksa" prirode. Ovaj put u fokusu objektiva znanja — su živa priroda i čovek. Autor formuliše potrebne i dovoljne uslove za pojavu života na planetama. Jednostavnost i lepota koncepta daje mogućnost čitaocu da, moguće je po prvi put u životu, doživi prosvetljenje znanja, kada se javlja osećaj da znanje postaje sastavni deo njega samog. U prvom tomu ove knjige autor razotkriva prirodu i mehanizme emocija. Pokazuje ulogu emocija u evoluciji života u celini i čoveka posebno. Prvi put je dato objašnjenje osećanja ljubavi, i zbog ovog objašnjenja ljubav ne gubi svoju lepotu, već naprotiv, omogućava čoveku da shvati ono što se dešava sa njim samim i da izbegne nepotrebna razočarenja... Osim toga, autor baca svetlo na prirodu pamćenja, opet po prvi put otkriva mehanizme formiranja kako kratkoročnog, tako i dugoročnog pamćenja. I na toj osnovi otkriva mehanizme nastanka svesti. Copyright © Nicolai Levashov, 1999
Sadržaj Predgovor........................................................................................................5 Uvod .............................................................................................................. 13 Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje .................................. 15 Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka života u kosmosu..... 49 Glava 3. Priroda emocija. Uloga emocija u evoluciji života ............. 86 Glava 4. Priroda emocija. Čovekove više emocije ..............................127 Glava 5. Priroda pamćenja. Kratkoročno i dugoročno pamćenje... 171 Glava 6 Priroda svesti. Mehanizam rađanja svesti ......................... 216
-4-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Predgovor
''Suština i razum'' –to je dostojni produžetak i dalje produbljivanje teorije, izložene u prvom zadivljujućem radu Nikolaja Levašova ''Poslednje obraćanje čovečanstvu''. Publikovan na ruskom jeziku 1997 godine u Rusiji, taj rad mu je doneo zasluženo priznanje, 1998 godine je izabran za aktivnog člana Međunarodne Akademije Informatizacije (PA), kao Pridruženi Član Orgaizacije Ujedinjenih Nacija. Ta međunarodna organizacija je u Generalnom Konsultativnom statusu sa Ekonomskim i Socijalnim Savetom OUN i ujedinjuje u svojim redovima vodeće naučnike praktično svih grana savremenog znanja, i velike političke i religijske lidere na planeti. On je 1999.godine takođe bio izabran za aktivnog člana Međunarodne Akademije Energoinformacionih Nauka. Njegova prva knjiga i ova nova, zajedno čine pionirski rad, napisan teoretskim obrazovanjem iz fizike, koji predstavlja, kao što se izrazio Stiven Hokins, ''jednu jedinu teoriju o svemu'', tako neophodnu savremenim naučnicima. Preporučujemo da se ti radovi čitaju hronološkim redom. Levašov prelazi celu razdaljinu od drevnih znanja do savremene teorije kvantne fizike, kosmologije, medicine, biologije i genetike i stvara novi sistem znanja. Njegovo ''Novo znanje'' nudi nam detaljniju teoriju stvarnosti, koja obuhvata mirijade aspekata života, smrti i kosmičkih zagonetki, s kojima se danas susrećemo. U jednom trenutku cela baza savremene fizike bila je srušena otkrićima poslednjih godina u fizici i astrofizici. Savremena kosmologija zasniva se na Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, koja ima dva osnovna postulata :
-5-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1. Pretpostavku da je vasiona izotropna, to jest, ujednačena (homogena) u svim pravcima. 2. Da je brzina svetlosti u vakuumu stalna, i da ne može da premaši maksimum od 186 000. milja u sekundi. Pad dva ugaona kamena ove teorije izrodio je ozbiljnu sumnju u pogledu utemeljenosti Teorije Relativnosti. Najfrapantniji izazov bio je izražen u nedavnim radovima dvojice pozatih fizičara, doktora Borga Nodlanda i Džona Ralstona, čiji zaključci pretpostavljaju ono, do čega je Levašov došao i što je utemeljio pre deset godina, - vasiona je, pri nastanku, bila asimetrična i ostala je takva do dan danas, i iz toga se nameće prost zaključak o postojanju drugih vaseljena. Poslednja otkrića savremene nauke u potpunosti potvrđuju tačku gledišta Levašova o neujednačenosti vasione, što podrazumeva postojanje bezbrojnih svetova i antisvetova, daleko izvan oblasti poznatog sveta. Zahvaljujući njegovoj jedinstvenoj teoriji i širim pogledima na stvarnost, Levašov je uspeo da formuliše svoje zaključke ranije i nezavisno od gorepomenutih otkrića. Ono što ''Novo znanje'' čini unikatim radom, je to, da je to – dosledni sistem, koji obuhvata sve aspekte stvarnosti, omogućavajući mu da precizno i naučno formuliše i objasni skrivene prirodne procese, koji rađaju sve u vasioni. Levašov nam je pokazao da čovek koristi samo oko pet posto neurona svog mozga, a dotle ostalih devedeset pet posto ostaje neaktivo i nerazvijeno. Fizička oblast, koju mi obuhvatamo sa svojih pet čula (ili uz pomoć instrumenata, baziranih na tim čulima), predstavlja samo mrvicu cele stvarnosti, to je – sve u svemu, vrh ledenog brega. Postoje mirijade oblasti stvarnosti, kojih mi, zbog našeg ograničeno razvoja, ne možemo čak ni da počnemo da bivamo svesni. Višedimenzionalna perspektiva Levašova otkriva nam te oblasti, dajući dosledni strukturni sistem, koji ih povezuje zajedno. -6-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Počevši od prvobitnog građevinskog kamenja svetskog zdanja – „primarnih materija“ – on nas, korak po korak, provodi kroz njihovo večno međudejstvo, njihov kosmički ples, i pokazuje kako one utiču na krivu mikro – i makroprostora, usmeravane strogim cifarskim vrednostima, koja određuju stvaranje ili raspad svega što postoji. Vasiona igra večnu igru „brojeva“, primarne materije se spajaju i rađaju se galaksije, zvezde i planete, ili se oslobađaju pri nuklearnim i anigilacionim procesima, proizvodeći ogromnu „energiju“, u zavisnosti od veličine tačnih parametara, opisanih kao „dimenzionalnosti“ ili „gradijenti dimenzionalnosti“, ovi termini tematski se provlače kroz ceo njegov rad. Počinje proces prosvetljenja i otkrića razuma, srazmerno tome koliko mi čitamo i upijamo to znanje, i blaženstvo nas obuzima od te potresne lepote. Strogo dosledne na bilo kom nivou stvarosti, ove koncepcije probijaju granice zasebnih nauka i univerzalno se primenjuju na sve, otkrivajući tajne prirode, od svega onoga štose dešava u tunelu molekula DNK – do rađanja zvezde; od nastanka života – do evolucije ljudskog duha; od cepanja atoma transuranijumskih elemenata – do pojave svesti i ljudskih emocija. Zato nas on, u glavama 1. i 2. knjige „Suština i razum“, stepenicu po stepenicu, provodi kroz objašnjenje kvalitativne strukture planete Zemlje i pokazuje kako je nastao život u vasioni. Prvi put se formiraju pojmovi „kosmičke biologije“ prostora – to jest, neophodni i dovoljni uslovi za pojavu života, tobož iz „ničega“, ne samo na našoj planeti, već i na milijardama drugih planeta i svetova, od trenutka njihovog nastanka. On takođe objašnjava kako je nastala atmosfera, bez koje ne postoji život; kako dužina planetarnog dana određuje mogućnost pojave života; pod kojim minimalnim uslovima se rađa Život i pod kojima je moguća pojava Razuma. I ne čudimo se što ima nečeg
-7-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
zajedničkog između kvalitativne strukture vasione i mogućnosti rađanja života i razuma. To je lako objašnjivo, ako shvatimo da zakoni vasione diktiraju svoje uslove postojanja mikro – i makrokosmosa. Nemoguće je da poznaš svet, ako prethodno ne poznaješ sebe, ako ne možeš da osetiš, da vidiš da ima nečeg zajedičkog između nas i atoma ili recimo vasione. U sledećim glavama, (3 i 4), Levašov koristi taj isti sistem, tu istu teoriju, da bi objasnio prirodu emocija i osećanja, i proniče u tajne prirode, koje nauka nikad pre nije objasila. On podrobno objašnjava, na primer, prirodu nastanka emocija, kao zaštitne reakcije, neophodne za preživljavanje, kako individue, tako i vrste u celini, prirodu ljubavi, na osnovu spojivosti suština. On objašnjava kako harmonija između muškarca i žene njima pomaže da se evoluciono kreću napred i dostignu viši nivo duhovog razvoja. Autor objašnjava kakvi se procesi dešavaju pri seksualnom kontaktu između muškarca i žene, i kako je, u osvitu razvoja civilizacije, tantra služila kao način pomoću kojeg su plemenske vođe stvarale uslove za mogućost uvođenja svojih saplemenika u stanje nadorgazma, bez kojeg je praktičo nemoguće preživeti u borbi sa divljom prirodom i sa ništa manje divljim komšijama. I kako su, srazmerno razvoju civilizacije, tantrički načini upravljanja svešću gomile zamenjeni upravljanjem kroz religiju. Levašov je pokazao da pojava religije – neizbežno i predstavlja neophodni uslov, svojevrsni „cement“, bez kojeg ne bi bilo moguće rađanje i formiranje nacije, i prema tome, kretanje civilizacije napred. On opisuje kako su ovi modaliteti duhovne kontrole naroda bili upotrebljeni za tvorenje dobra i zla tokom cele istorije, i predviđa pojavu i razvoj novih formi upravljanja svešću gomile, i kako će se
-8-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
to odraziti na budućnost naše planete, i kako budućnost zavisi od toga, koji će put izabrati za sebe Homo Sapiens. Dalje autor objašnjava prirodu pamćenja – jednu od najdrevnijih čovekovih tajni, koja je, tokom vekova, iskliznula iz ruku naučnika i filozofa. Savremeni istraživači otkrivaju procese pamćenja na materijalnom nivou, i pretpostavljaju prisustvo veze između kratkoročnog pamćenja i elektrohemijskih promena u centralnom nervnom sistemu. Mehanizme formiranja dugoročnog pamćenja oni povezuju sa verovatnom ulogom, koju igra molekul RNK u pamćenju i čuvanju iformacija. Ali ćorsokak, u kome su se obreli, verovatno je najkraće uopšten u sledećem zapažanju: „Iako se svest i pamćenje proučavaju tokom mnogih godina, još uvek ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje toga, kako se mi sećamo iformacije i kako je mi pamtimo“ U ovom radu, najzad, prvi put u istoriji nauke, Levašov je stvorio kocepciju, koja objašnjava prirodne pojave, i to naizgled nepovezane sa realnošću, i koja se nalazi u potpunoj harmoniji sa svim iskustvima i iformacijama o sećanju, koje je čovečanstvo sakupilo kroz celu svoju istoriju. Priroda pamćenja postaje apsolutno realna i opipljiva – mistična aura, koja je okružuje, isparava, dajući svakome mogućnost da proceni i obuhvati pogledom ovaj prelepi i vrlo jednostavan prirodni fenomen. Na osnovu iste te teorije, pomoću koje se objašnjava priroda pamćenja, Levašov nam daje mogućnost da proniknemo u tajnu prirode rađanja svesti – na primer, zašto kritični opseg informacije, koji dospeva u mozak u ograničenom vremenskom intervalu, („Poslednje apel čovečanstvu“, glava 6.), postaje osnovni preduslov za pojavu intelekta? Autor „napreže“ našu sivu materiju i veoma lepo, korak po korak, dovodi do poimanja stvarnog smisla i prirode svesti. -9-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Autor je stvorio jedinstvenu teoriju, koja mu je pomogla da reši do sada nerešiv problem spajanja mnoštva prirodnih pojava, reklo bi se međusobno u korenu nespojivih, u jednu celinu, u jednostrani sistem. Po prvi put, srazmerno tome, kako mi postepeno proničemo sve dublje, gvozdena logika datog sistema nagrađuje nas naučnim objašnjenjem života posle smrti, što se pokazuje kao prirodna i neizbežna posledica objašnjenja prirode osećanja, pamćenja i svesti. Život posle smrti ne bi mogao da postoji bez njih, i predstavlja prirodni niz objašnjivih pojava, uključujući karmu i preovaploćenje duša. U sledećim glavama, primenjujući istu tu jedinstvenu teoriju, Levašov nam pomaže da shvatimo takve složene aspekte ljudske psihe, kao što su homoseksualnost i razdvojenost ličnosti, koji, opet, mogu da se objasne samo uz razumevanje procesa, koji se odvijaju na nivou čovekove suštine. Odavde prelazimo na šira pitanja, koja se tiču društvenih strana čovečanstva. Na primer, na koji način i zašto, reklo bi se, slabo i pasivno pleme, iznenada, bez bilo kakvih vidljivih uzroka, jednog lepog dana postaje moćno i jako i pokorava svog jakog suseda i zauzima njegovu teritoriju. Slični događaji, koji se dešavaju sa cikličnošću istorijskih epoha, prikazani su od strane istoričara, ali nikad nisu objašnjeni sa pozicije jedinstvene teorije. Analogno njima objašnjene su druge slabo razumljive pojave ljudskog ponašanja, koje su, ništa manje, važne za svakog od nas. Na primer, zašto neki ljudi, preseljeni na mesta, koja su daleko od njihove otadžbine, s teškom mukom to podnose, ili pak jedva preživljavaju na novom mestu boravka, a dotle se drugi - lako adaptiraju? Ili pak, kako i zašto kosmički upliv spoljašnjeg prostora (to jest, raspored nebeskih tela i postojanje drugih planeta i svetova) - 10 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
pokazuje uticaj na našu planetu? Jesu li takva zbivanja plod ćudljive mašte ili stvarna manifestacija prirodnih pojava? I još mi vidimo prirodnu doslednost izvornih pojava, počevši od primarnih materija, koje utiču na krivu prostora, živu materiju koja se kreće kroz procep, od prvog prodora virusa u etarsku oblast, i najzad, svest i intelekt koji se rađaju u individui, i seobe naroda pod uticajem prirodnih i kosmičkih sila. Sve je to – samo deo očaravajućeg mozaika knjige „Suština i razum“, čvrsto sagrađene na jednoj jedinoj doslednoj teoriji, koja pokazuje potpunu uzajamnu povezanost pojava i događaja, prelepu arhitekturu sveta. Zato, na primer, mi počinjemo da shvatamo kako brojčane veličine gradijenta dimenzionalnosti utiču na skok u čovekovom razvoju na sledeći evolucioni nivo, ili kako astralna tela ćelija čovekovog fizičkog tela dostižu kritičnu masu i savlađuju kvalitativnu barijeru prvog mentalnog nivoa; kako ozbiljno povređeno astralno telo može da izazove razvoj raka; ili, kako muzika, u „hevi metal“ stilu, oštećuje astralna tela ćelija mozga i izaziva obrnutu evoluciju. I tako dalje, i tako dalje. Dakle, došli smo do momenta, kada možemo i moramo da shvatimo, zašto smo mi sami arhitekte svoje karme – mi, a ne nekakav „Viši Sud“; mi sami i jesmo taj „Viši Sud“, koji iznosi prigovor, tačnije naši postupci i dela, koji se bukvalno utiskuju u tela naših suština. Naši postupci i dela su - porota na tom sudu savesti, gde nikakav iskusni advokat nije u stanju da predstavi crno kao belo i obrnuto. To se dešava zato što svaki osećaj, koji nas podstiče na aktivnost, ima svoj sopstveni nivo dimenzionalnosti, i uranjanje naše svesti u taj osećaj menja kvalitativnu strukturu naše suštine, i taj utisak ostaje zauvek.
- 11 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zacelo, kao i ceo svet, živi i neživi, i Homo Sapiens je potčinjen zakonima kruženja primarnih materija kroz telo suštine i fizičko telo. To, koliko aktivno i na kojim nivoima one cirkulišu, principijelno je važno za sve funkcije čovekovog tela, njegovo pamćenje, stanje njegovog zdravlja, njegove svesti, njegovih emocija, njegovog duhovnog razvoja... Pratiti Levašova u toj meri, kako on sve to spaja u jedno – to je u prvom momentu, po svojoj neobičnosti zastrašujuća, ali obuhvatna ekspedicija u dosad nepoznatu zemlju znanja. Ali čitalac, koji se nije uplašio novoga, i kreće zajedno sa autorom u tu zemlju znanja, biće nagrađen značajnim uzdignućem na evolucionoj lestvici. Svi mi – imamo ogroman dug prema Levašovu za to, što je stvorio „jednu teoriju o svemu“. Objedinjujući najbolje tradicije prošlosti sa savremenim znanjem i dodajući principijelno važne nedostajuće „parčiće“ višedimenzionalne stvarnosti, on nam daruje nadu u budućnost i ošamućujuću viziju onoga, čemu mi stremimo svom svojom dušom. Barbara Kulman, doktor medicine, doktor filozofije
- 12 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
UVOD Duša, suština... Svako od nas se pitao: šta je to Duša?! I svako od nas hoće da veruje da ona postoji. Ne privlači nas ideja da sa sa smrću našeg tela mi iščezavamo zauvek i bespovratno. Istovremeno, mi, osim doživljaja i prisećanja ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti, i teoloških rasuđivanja sveštenika, ne možemo da nađemo ništa, što bi utolilo glad želje da saznamo šta nas tamo čeka: večna tama ili Svetilište Raja, Čistilište Pakla ili Apsolut? Dakle, šta je Duša? Mnogi ljudi, koji su imali povredu glave, ili su bili u stanju kliničke smrti, počinju da vide i čuju suštine umrlih, da vide kanale kojima te suštine odlaze... Pitanje je samo kuda one odlaze i gde se nalaze Raj ili Pakao, ako oni postoje, i zašto ih svi ostali ne vide, ne čuju, ne osećaju? Jesu li to samo posledice hipoksije (kiseoničkog gladovanja mozga), kako to pokušavaju da objasne ''naučnici'', ili realna, objektivna pojava ... Postoje li prošli životi svakoga od nas, i ako da, zašto većina živućih ne zna ništa o njima i ništa ne pamti? I uopšte, šta je to pamćenje, kako se ono oblikuje, gde se čuva, i kako mi možemo da se setimo, da vaskrsnemo u pamćenju nešto što nam je potrebno i važno, a što smo temeljno zaboravili? Šta je to naš mozak, kako on funkcioniše? Kako moždani neuroni dobijaju i fiksiraju informacije iz okoline? Kako mi opažamo i osećamo svet koji nas okružuje? I uopšte, šta su naša osećanja, emocije? Možemo li da razumemo uzroke i posledice, koji se dešavaju u nama, i koji dovode do rađanja ljubavi u dubini duše? Ili je to samo seksualno privlačenje muškarca ka ženi, koje je majka-priroda utkala u nas? I ako to jeste tako, zašto se to osećanje javlja prema određenoj ženi, a ne bilo kojoj od njih, koje
- 13 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
vidimo i susrećemo posvuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na poslu? I ako je to nešto drugo, onda, šta je to? I zašto ljubav može da nestane, ili da se transformiše u potpunu ravnodušnost, ili čak u uzajamnu mržnju jednog prema drugom? Kako se formira i razvija čovekova psiha, njegov karakter? Zašto jedan čovek poseduje ogromnu snagu volje, a drugi je uopšte nema? Na koji način su se kod čoveka pojavili razni tipovi psihe, i kojim povodom tip psihe kod jednog čoveka može da se menja tokom života? Šta je uzrok nastanka homoseksualizma i lezbejstva?.. Intuicija... šta je to, odakle nam dolazi to ''nesvesno znanje'' i zašto? Mnoštvo pitanja se javlja u našoj svesti, ali šta predstavljaju naša svest i podsvest? Kako mi stičemo sposobnost da mislimo, i šta je to ... mišljenje? Sva ta pitanja javljaju se u našem mozgu i zahtevaju odgovor, ako hoćemo da se zovemo razumnim bićima. Ali ipak, jedno pitanje ostaje vodeće, dominantno nad svima ostalima – to je pitanje o našoj Duši, o suštini... Odakle i zašto dolaze naše duše, kuda one odlaze posle smrti i šta se sa njima dešava u Raju ili u Paklu i zbog kakvih greha se one vraćaju na Zemlju? Radi čega nam je dat naš život, taj tren između prošlosti i budućnosti?... Nikolaj Levašov
- 14 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje Odakle dolaze, i kuda idu posle smrti suštine ljudi i suštine svih živih bića koja naseljavaju našu planetu?... I uopšte, šta je to Duša, suština? Na koji način su se pojavile suštine, i kako one izgledaju? Je li Duša materijalna, i ako da, onda, kakva to materija nju obrazuje, i zašto većina ljudi nije u stanju da je vidi i čuje ili nekako opaža? Može biti da je to iluzija, u koju svi mi prosto hoćemo da verujemo?! Od same pomisli na to, da sa fizičkom smrću našeg tela bespovratno nestaju u večnosti naše sopstvene misli i osećanja, velika ili mala, ali ipak naša, otkrića i otkrovenja, samo od toga nas usisava, kao u močvaru, samrtna tuga. Je li to razlog da mi pokušavamo da smislimo lepu priču, samo da bismo ubili, u dubini duše, svoj strah od smrti?... Je li samo to razlog i priroda naše želje da saznamo – šta nas čeka posle smrti?! I još... Je li mnogo ljudi u stanju da oseti ili vidi radio talase ili radijaciju? Mislim da nije, i samo zahvaljujući napravljenim instrumentima, nevidljivo je postalo vidljivo i opipljivo. Instrumenti su samo kompenzovali ograničenost opažanja okolnog sveta pomoću naših čula. Drugim rečima, problem je – u nesavršenosti i ograničenosti čula, kojima čovek raspolaže, a rezultat toga je da mozak dobija ograničenu i probranu informaciju iz sveta koji nas okružuje. Na primer, naše oči su u stanju da registruju samo optičko zračenje naše zvezde – Sunca ( (4...10)10 na -8 metara), što predstavlja manje od jedan posto zračenja ( i to – samo od onog koje je poznato savremenoj nauci), koje prožima prostor koji nas okružuje. A šta ako ono, što je poznato nauci, nije sve?!
- 15 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Još sasvim nedavno, pre dvesta godina, niko nije ni slutio da postoje radio talasi i radijacija, i sama misao o njima bila je jeretična i apsurdna. Ali oni su postojali davno pre pojave čoveka na Zemlji, od momenta rođenja Vasione, u kojoj se nalazi naš sunčev sistem. I ako je, između sto ljudi, devedeset devet slepih, a samo jedan koji vidi, to ne znači da on nije u pravu, samo zato što niko drugi ne vidi isto što i on, mada svi imaju oči, koje su, reklo bi se, tačno iste takve kao njegove. Pravilnije bi bilo da pokušamo da progledamo i vidimo sve svojim sopstvenim očima, da se ne bi pokazalo kao besmisleno sve ono, o čemu je govorio onaj koji vidi. Ili, u gorem slučaju, treba da pokušamo da napravimo nove instrumente, koji nevidljivo čine vidljivim... Ali na koji način slepi može da postane videći, je li to, u principu, moguće? Naravno da jeste! Samo, radi toga čovek mora da dospe do kvalitativno novog nivoa evolucionog razvoja... Ali, pre nego što odgovorimo na to i druga pitanja, neophodno je da dobijemo pravu predstavu o tome kako u realnosti izgleda naša planeta Zemlja, koje nivoe ona ima, kako su oni nastali i gde se oni nalaze... Naša Vasiona ima dimenzionalnost veoma blisku broju tri (L=3,00017...), što i jeste uzrok sveopšte zablude o trodimenzionalnosti prostora. Međutim, matrični prostor je neujednačen po dimenzionalnosti i liči na mnoštvo slojeva istovetnih razmera. Dimenzionalnost svakog sloja razlikuje se od drugog za veličinu ΔL=0,020203236.. i određuje količinu formi materija, koje obrazuju taj sloj-vasionu (Sl.1). Drugim rečima, promena dimenzije matričnog prostora za ΔL, dovodi do kvalitativne promene i formiranja prostora- vasione novog kvalitativnog sastava. Sigurno su se mnogi u detinjstvu igrali, slažući od kockica razne sličice. Dakle, menjanje dimenzije prostora za veličinu ΔL, jednako je pojavljivanju nove kockice i mogućnosti da, premestivši uz njenu pomoć sve kockice, složimo novu ''sličicu''- vasionu. - 16 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 1. To postaje moguće samo onda, kad su sve ''kockice'' - iste veličine. Ako pomešamo kockice raznih veličina i pokušamo da od njih složimo bilo kakvu sliku, ma koliko želeli, nećemo uspeti, čak i ako imamo dovoljno ''kockica'' za nekoliko ''sličica''. Najpre treba sortirati te ''kockice'' po veličini, a onda slagati od njih ''sličice''. Serijska promena dimenzije za jednu te istu veličinu ΔL , predstavlja kvantovanje matričnog prostora i izražava se kvantnim koeficijentom γi, koji i jeste taj šablon, po kome se odabiraju ''kockice'' za stvaranje nove ''sličice''. Na taj način, kao što od različite količine kockica jednake veličine možemo da složimo
- 17 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
različite sličice, tako se i od istovrsnih formi materije u matričnom prostoru obrazuju prostori- vasione. Ovi prostori- vasione obrazuju u matričnom prostoru jedinstveni sistem, kao slojeviti kolač, čiji se svaki sloj kvalitativno razlikuje od drugog. Uz to, svaki susedni sloj tog kolača ima u svom ''mozaiku'' jednu ''kockicu'' više ili manje. Svi se ti slojevi nalaze u stalnom kretanju i uzajamnom dejstvu među sobom. Rezultat tog uzajamnog dejstva između susednih prostora- vasiona, u zonama gde se oni dodiruju, predstavlja pojava zvezda i ''crnih rupa''. (Sl. 2.)
Sl. 2.
- 18 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pritom, tamo gde se prostor- vasiona dodiruje sa drugim, koji ima u svom sastavu jednu ''kockicu'' više, nastaje zvezda, a gde je jedna ''kockica'' manje – ''crna rupa''. Na određenom stadijumu evolucije zvezde, dolazi do eksplozije, koja se naziva eksplozijom supernove zvezde. Pri tome, zvezda u znatnoj meri deformiše prostor oko sebe i izbacuje ogromnu količinu materije (Sl. 3.)
Sl. 3. Kao rezultat toga, nastaju kolebanja dimenzionalnosti prostora, analogna talasima, koji se pojavljuju na površini vode posle bacanja kamena. Gomile materije, izbačene pri eksploziji, popunjavaju te
- 19 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dimenzionalne neujednačenosti prostora oko zvezde. Od tih gomila materije počinju da se obrazuju planete (Sl. 4.)
Sl. 4. Hajde da pokušamo da razaberemo zašto se i kako to dešava... Naša vasiona ima dimenzionalnost L=3,00017, što omogućava da mirno postoji sedam formi materije naše vrste. Da bi se lakše razumelo u čemu je suština razlike između materija različite vrste, hajde da se prisetimo naših ''kockica''. Potrebnu sličicu možemo da sastavimo samo od ''kockica'' iste veličine. Kad su prisutne ''kockice'' različite veličine, prosto je nemoguće sastaviti sličicu, pre svega je neophodno, na određenom stadijumu evolucije zvezde, odabrati ''kockice'' istog oblika i - 20 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
veličine iz gomile drugih. Samo onda je moguće složiti potrebnu ''sličicu''. Dakle, taj kriterijum određivanja forme i veličine za materiju je kvantni koeficijent dimenzije prostora γi. Pritom ne treba da zaboravimo, da ''kockice'' druge veličine ne nestaju. One nastavljaju da postoje, samo od njih ne možemo da složimo našu ''sličicu''. Ali ako ih sortiramo po obliku i veličini, tada od sličnih ''kockica'' možemo da složimo ''sličice'', ali će to biti ''sličice'' druge vrste, i one neće nikako da utiču i promene našu ''sličicu''. Analogno, osim prostora- vasiona naše vrste, postoje prostorivasione sa drukčijim vrednostima kvantnog koeficijenta prostora γi. Ali oni ne pokazuju praktično nikakav uticaj na prostor naše vrste, i zato, pri proučavanju pitanja o formiranju naše vasione, mi ne moramo da ih uzimamo u obzir. U prostoru sa ujednačenom (izotropnom) dimenzionalnošću, dozvoljene forme materije (to jest, ona količina materije, koje obrazuje naš prostor- vasionu sa dimenzionalnošću L ) ne deluju uzajamno jedna na drugu. Drugim rečima, koeficijent međudejstva α između njih, u prostoru sa ujednačenom dimenzionalnošću, jednak je nuli. Pri eksploziji supernove, iz centra se rasprostiru koncetrični talasi poremećaja dimenzionalnosti prostora, koji stvaraju zone neujednačenosti prostora (anizotropnost). Zato, kada slobodne forme materije našeg prostora dospeju u te zone, one se nađu u kvalitativno novim uslovima. I, kao rezultat toga, one se drukčije ispoljavaju. Od tih sedam ''kockica'' u zonama neujednačenosti dimenzionalnosti, počinju da se formiraju nove ''sličice- mozaici''. U skladu sa gradijentom (pomakom) dimenzionalnosti prostora u zoni neujednačenosti, u drukčijim kvalitativnim uslovima slobodne forme materije počinju da se spajaju i obrazuju nove kvalitete. Svaka nova promena dimenzije prostora za ΔL unutar - 21 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
neujednačenosti, stvara uslove za spajanje naredne forme materije. Taj proces će se nastaviti sve dok se cela zona neujednačenosti ne ispuni hibridnim formama materije (Sl. 5.).
Sl. 5.
Pri tome svaka od tih hibridnih formi delimično nadomešćuje neujednačenost dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat procesa spajanja materije, u zoni neujednačenosti se ponovo uspostavlja - 22 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dimenzionalnost, koja je postojala pre eksplozije supernove zvezde (Sl 6.)
Sl. 6.
- 23 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I nije slučajno što je izračunata količina materije u vasioni – kudikamo veća od količine postojeće fizički guste materije. Gde je i na šta liči tih 90 % materije vasione? Savremena nauka rešila je to pitanje vrlo prosto, to je – «Dark matter». To jest, ''tamna'' materija, koju mi ne vidimo, ne čujemo i ne možemo da opipamo... Upravo ta ''tamna materija'' i čini 90% materije vasione. Zar nije ''lep'' odgovor?! I jako poznat svima, koji bar malo pamte krizu u atomskoj fizici početkom veka. Samo se tada problem sastojao u nestanku dela materije, otkrivenom pri nekim atomskim procesima. Na posebno sazvanoj konferenciji fizičara u Ženevi, posle dugih i predugih rasprava, problem su rešili prosto – nosilac iščezle materije je čestica neutrino, koju ne vidimo, ne čujemo i ne osećamo, Istina, svi postojeći naučni aparati takođe nisu otkrili tu česticu. Ali ako je u atomskim reakcijama ''iščezao'' deo nauci poznate materije, onda u slučaju ''Tamne materije'' iščezava 90% materije vasione. Čudno je samo jedno, kako ljudi, koji nisu sposobni da objasne čak ni ono što mogu da ''opipaju'', zovu sebe naučnicima i istupaju kao sudije svega ostalog? Nije manje čudno ni što ih svi ostali slušaju... Dakle, ''Tamna materija'' predstavlja nepovezane (koje nemaju uzajamno dejstvo između sebe) primarne materije naše vasione. Dok fizički gusta materija nastaje kao rezultat spajanja tih primarnih materija u zonama neujednačenosti dimenzionalnosti prostora.
- 24 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao rezultat procesa sinteze hibridnih formi od primarnih materija, u zoni neujednačenosti dimenzije obrazuje se šest materijalnih sfera, koje su postavljene jedna u drugu (Sl. 7.).
Sl. 7.
- 25 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Te sfere imaju, kako zajedničke kvalitete, tako i razlike. Zajednički kvaliteti određuju se količinom prapočetnih formi materije, koje ulaze u sastav svake od tih šest sfera i izražavaju se u vidu koeficijenta međudejstva α (vidi Crt. 8.).
Sl. 8.
Razlike su uslovljene strukturom tih sfera, pošto svaka od njih ima različit broj primarnih formi materija, koje su pri svom spajanju obrazovale te sfere. Ako označimo sedam primarnih formi materije slovima A, V, S, D, E, F, G onda kao rezultat njihovog serijskog spajanja u zoni neujednačenosti, nastaju hibridne forme:
- 26 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
AV – treća mentalna sfera, AVS – druga mentalna sfera, AVSD – prva mentalna sfera, AVSDE – astralna sfera, AVSDEF – eterična sfera i, najzad, AVSDEFG – sfera fizički gusta – planeta Zemlja. Materija, koja obrazuje fizički gustu sferu, ima četiri agregatna stanja – čvrsto, tečno, gasovito i plazmatično. Različita agregatna stanja pojavljuju se kao posledica kolebanja dimenzionalnosti manjeg od ΔL = 0,020203236. I nije slučajno što dve trećine površine planete pokrivaju okeani, a preostali deo kontinenti. Postoji zavisnost između veličine planete i kvalitativnog sastava njene površine. Stvar je u tome, što se dimenzionalnost u zoni neujednačenosti neprekidno menja, dok sledeću forma materije može da se spaja sa drugom samo kada se dimenzionalniost prostora promeni za sledeću veličinu ΔL. Pri obrazovanju hibridnih formi materije, dolazi do postepenog ponovnog uspostavljanja dimenzionalnosti u zoni neujednačenosti, do nivoa, koji je postojao pre pojavljivanja te neujednačenosti u prostoru (analogno, ako zasipate zemljom rupu na putu, ona će nestati), To se dešava kao posledica toga, što hibridne forme materije utiču na dimenzionalnost prostora sa obrnutim predznakom. Isto kao što plus i minus neutrališu jedan drugog, ako su veličine koje ih poseduju – istovetne. Pri tome, teški elementi imaju maksimalnu, a laki elementi – minimalnu dimenzionalnost unutar tog raspona (Sl. 9.). .
- 27 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 9. To je povezano sa stabilnošću elemenata. Stvar je u tome što se, kad atomi upijaju zračenje, menja njihova dimenzionalnost, i u nizu slučajeva postaje nadkritična. Atomi se raspadaju do formiranja stabilnih elemenata
- 28 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Radioaktivni elementi su, kako teški vodonik (deuterijum i tritijum), tako i transuranijumski elementi. Šta je uzrok tog raspona? Razlika u atomskoj težini je kod njih preko dvesta pedeset jedinica, a svi su radioaktivni. U tome nema nikakve protivrečnosti. Sve je vrlo prosto: oni imaju izvorno različite nivoe dimenzionalnosti. Kod slobodnog vodonika nivo dimenzionalnosti može biti bilo koja vrednost unutar sledećeg raspona: 2,89915 < Lmicro < 2,91935 I u slučaju, kada je dimenzionalnost atoma teškog vodonika blizu gornje granice tog opsega, čak i uz sopstveni neznatan uticaj na mikrokosmos, on postaje radioaktivan, pošto pri upijanju talasa sopstvena dimenzionalnost atoma teškog vodonika postaje nadkritična, i atom se raspada. Ln > 2,91935. Dimenzionalnost transuranijumskih elemenata blizu je donje granice opsega vrednosti dimenzionalnosti (1), ali je sopstveni uticaj transuranijumskih elemenata na svoj mikrokosmos blizu kritične vrednosti. Dovoljna su i neznatna kolebanja dimenzionalnosti mikrokosmosa, koja nastaju u atomima kad oni upijaju talase, da bi oni postali nestabilni i počeli da se raspadaju (Sl. 10.).
- 29 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 10 Upravo zato planeta ima jezgro od teških elemenata, čija se količina smanjuje od centra ka površini. Elementi srednje težine, ili
- 30 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kombinacija njih i lakih elemenata, obrazuju koru planete, čija se granica nalazi na različitom rastojanju od centra jezgra planete. I ako uzmemo nivo mora za polaznu tačku računanja, onda su sva udubljenja isponjena vodom, koja predstavlja sintezu lakih elemenata, kiseonika i vodonika. Dalje ide atmosfera, koju obrazuju gasovi od lakih elemenata, i koja prelazi u jonosferu. Joni su granična forma fizički guste materije naše vasione, i njihov raspad je praćen raznim zračenjima, koja već ne možemo nazvati materijom u punom smislu te reči (Sl. 11.).
Sl. 11. - 31 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Napominjem, da svako jezgro utiče na svoj mikrokosmos. Samo je stepen tog uticaja kod jezgara raznih elemenata veoma različit. Sem toga, svaki nukleon (protoni i neutroni, koji obrazuju jezgra) menja dimenzionalnost mikroprostora za veličinu reda: ΔLmicro ≈ 0,000086. Na taj način, nivo sopstvene dimenzionalnosti svakog atoma određen je količinom nukleona, koji obrazuju taj atom. Nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma određuje poddijapazon vrednosti dimenzionalnosti unutar raspona (1), gde je taj atom stabilan. Upravo zato je atom vodonika, sa atomskom težinom ravnom jedinici, stabilan praktično unutar celog dijapazona (1). I upravo je iz istih tih razloga atom uranijuma, sa atomskom težinom dvesta trideset osam atomskih jedinica, nestabilan. Ta nestabilnost je uslovljena time, što je nivo sopstvene dimenzionalnosti uranijuma blizu gornje granice opsega (1) i dovoljni su neznatni poremećaji dimenzionalnosti, da atom uranijuma postane nestabilan i raspadne se. U ovoj tački analize došli smo do razumevanja uzroka, koji uslovljavaju mogućnost i zakonomernost rađanja ŽIVOTA na planetama. Po završetku formiranja planeta od slobodnih materija u zoni neujednačenosti makroprostora, opšti nivo dimenzionalnosti vraća se na početni (to jest, pređašnji, pre eksplozije supernove). Pri čemu je očuvana deformacija makroprostora. Hibridne materije samo popunjavaju tu neujednačenost makroprostora. Drugim rečima, dok se dimenzionalnost hibridne forme materije – AVSDEFG - fizički gustih tela (FGT) nalazi u sledećem rasponu vrednosti dimenzionalnosti:
- 32 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
2.87890 < LFPV < 2.89915;
(2)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDEF – eteričnih tela (ET) nalazi se u rasponu: 2.89915 < LЭV< 2.91935;
(3)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDE – astralnih tela (AT) nalazi se u rasponu: 2.91935 < LAV < 2.93956;
(4)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSD – tela prve mentalne sfere (PMS): 2.93956 < LVPM < 2.95976;
(5)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVS – tela druge mentalne sfere (DMS): 2.95976 < LVVM < 2.97996;
(6)
dimenzionalnost hibridne forme materije – AV - tela treće mentalne sfere (TMS): 2.97996 < LVTM < 3.00017
(7)
Dimenzionalnost makroprostora po završetku formiranja planete vraća se na početni nivo, koji je postojao pre eksplozije supernove zvezde. Po završetku procesa formiranja, nastaje ustaljeni pomak dimenzionalnosti između nivoa dimenzionalnosti fizički guste - 33 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti okolnog makrokosmosa . N (3.00017). Na taj način, ustaljeni pomak dimenzionalnosti predstavlja neophodan uslov za pojavu života. Važan značaj ima veličina tog pomaka. Upravo veličina pomaka određuje evolucioni potencijal žive materije, života. Minimalni pomak dimenzionalnosti, pri kom je moguće rađanje života, mora biti jednak: ζ = 1γi (ΔL)
(8)
Pojava elemenata razuma i rađanje pamćenja, bez kog je nemoguć razvoj razuma, moguća je pri pomaku dimenzionalnosti, koji je jednak: ζ = 2γi (ΔL)
(9)
Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju je pomak dimenzionalnosti, koji mora da bude: ζ = 3γi (ΔL)
(10)
Na taj način, koristeći pomak kao kriterijum, možemo govoriti o potrebi za kvalitativnom strukturom prostora- vasione (za naš prostor- vasionu γi(ΔL) = 0,020203236...). Samo prostorivasione, koji su formirani od tri i više formi materije, imaju neophodne uslove za rađanje života i razuma (podrobnije o neophodnim i dovoljnim uslovima rađanja života biće govora u sledećim poglavljima).
- 34 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sada se prisetimo da se ponovno uspostavljanje početnog nivoa dimenzionalnosti makrokosmosa dešava iz sledećih razloga. Šest sfera, koje su nastale unutar neujednačenosti od hibridnih formi materije, nadomešćuju deformaciju prostora, nastalu kao rezultat eksplozije supernove. Pri tome, hibridne forme materije povećavaju nivo dimenzionalnosti makroprostora, u granicama obima, koji one zapremaju. Prisetimo se takođe, da su laki atomi, koji neznatno utiču na mikrokosmos, stabilni u granicama svog raspona (1), i formiraju se, kako unutar jezgra planete, tako i u atmosferi (vidi Crt. 9.), dok teška jezgra mogu da budu stabilna u vrlo ograničenom rasponu vrednosti dimenzionalnosti mikroprostora (Sl. 10.). Transuranijumski elementi ne mogu dugo da opstanu u stabilnom stanju. Posle upijanja elektromagnetnih talasa, dimenzionalnost atoma, koji je upio talase, postaje kritična ili nadkritična. Ltrans.uran. > 2.91935 I, kao rezultat toga, takvi atomi se raspadaju, obrazujući jezgra srednjih razmera i zračeći snažnu bujicu čestica i talasa α, β, i γ zračenja. Dolazi do svojevrsne eksplozije ''supernove zvezde'', na nivou mikrokosmosa. Zanimljivo je, da su uzroci koji izazivaju eksplozije u oba slučaja istovetni – nestabilnost stanja, pri kritičnom nivou dimenzionalnosti. Posledice eksplozija su – analogne: izbacivanje materije i zračenja, posle čega sistem dolazi u stabilno stanje. Pri dimenzionalnosti prostora L=3,00017 sve forme materije naše vasione više nikako ne deluju uzajamno jedna na drugu. - 35 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Primetno je, da sva zračenja, koja su poznata savremenoj nauci, predstavljaju uzdužno – poprečne talase, koji nastaju kao rezultat mikroskopskih kolebanja dimenzionalnosti prostora. 3.000095 < Lλ < 3.00017 0 < ΔLλ < 0.000075 (11) Brzina rasprostiranja ovih talasa menja se u zavisnosti od nivoa sopstvene dimenzionalnosti tokom rasprostiranja. Kada zračenja Sunca i zvezda prodiru kroz granice atmosfere planete, brzina njihovog rasprostiranja se u toj sredini smanjuje, pošto je sopstveni nivo dimenzionalnosti atmosfere manji od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti otvorenog prostora. 2.899075 < Lλsr < 2.89915 0 < ΔLλsr < 0.000075
(12)
Drugim rečima, brzina rasprostiranja uzdužno – poprečnih talasa zavisi od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti sredine rasprostiranja. Što se obično izražava koeficijentom prelamanja sredine (nsr). Uzdužno – poprečni talasi, pri svom rasprostiranju kroz prostor, prenose taj mikroskopski poremećaj dimenzionalnosti ΔLλsr. Kada oni prožimaju razna materijalna tela, dolazi do dodavanja ΔLλsr na nivo dimenzionalnosti tih tela ili sredina. Unutrašnje kolebanje dimenzionalnosti, nastalo kao rezultat te interferencije (slaganja), predstavlja katalizator većine procesa koji se dešavaju u fizički gustoj materiji. Zbog toga što atomi raznih elemenata imaju različite podnivoe dimenzionalnosti, oni ne mogu da obrazuju nova jedinjenja (Sl. 12.) - 36 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 12. Ali kada se uzdužno – poprečni talasi rasprostiru u sredini, mikroskopski poremećaji dimenzionalnosti, njima izazvani, neutrališu razlike vrednosti dimenzionalnosti različitih atoma (Sl. 13.). - 37 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 13. Pritom se elektronske ovojnice tih atoma spajaju u jednu, obrazujući novo hemijsko jedinjenje. Atome možemo da uporedimo sa plovcima na površini vode. Uzdužno – poprečni talasi podižu i spuštaju na svojim grebenima - 38 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
''plovke'' – atome, i samim tim se menja nivo njihove sopstvene dimenzionalnosti, i stvara mogućnost novih jedinjenja. Za ostvarenje sinteze principijelno su važni sledeći parametri uzdužno – poprečnih talasa: amplituda i talasna dužina (L). Ako se rastojanje među atomima podudara sa talasnom dužinom, dolazi do uzajamnog dejstva između sopstvene dimenzionalnosti tih atoma i dimenzionalnosti talasa. Uticaj jednog te istog talasa na nivoe dimenzionalnosti različitih atoma je nejednak. Dimenzionalnost jednih atoma se povećava, a drugih – smanjuje, ili ostaje ista. Upravo to i dovodi do balansa dimenzionalnosti, neophodnog za spajanje atoma (Sl. 13.) Ako talasna dužina znatno premašuje rastojanje među atomima, onda pritom razlika u nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista ili se neznatno menja. Dolazi do sinhrone promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti svih atoma, i prvobitna kvalitativna razlika u nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista. Amplituda talasa određuje veličinu promene dimenzionalnosti prostora, izazvanu tim talasima, pri njihovom rasprostiranju u dotičnoj sredini. Razlika u nivoima dimenzionalnosti između različitih atoma zahteva različit nivo uticaja na njih. Upravo amplituda i ispunjava tu funkciju, pri rasprostiranju talasa u sredini. Veličina rastojanja među atomima u tečnim i čvrstim sredinama leži u dijapazonu vrednosti od 10-10 , do 10-8 metara Zato se spektar talasa, od ultraljubičastih do infracrvenih, upija i zrači pri hemijskim reakcijama u tečnim sredinama. Drugim rečima, pri spajanju atoma novim redosledom, dolazi do uočavanja ili upijanja toplote ili vidljivog svetla (egzotermičke i endotermičke reakcije), jer baš ti talasi odgovaraju traženim uslovima. Dakle, uzdužno – poprečni talasi, od infracrvenih do gama, predstavljaju mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti, koja su nastala pri termonuklearnim i nuklearnim reakcijama. Amplituda - 39 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
talasa, koji učestvuju u hemijskim reakcijama, određena je veličinom razlike između nivoa dimenzionalnosti atoma pre početka reakcije, i atoma, koji su nastali kao rezultat te reakcije. I nije slučajno što zračenje teče u porcijama (kvantima). Svaki kvant zračenja predstavlja rezultat pojedinačnog procesa promene atoma. Zato pri završetku tog procesa prestaje i stvaranje talasa. Ispuštanje zračenja odvija se u milijarditom deliću sekunde. Prema tome, zračenja se takođe upijaju u kvantima (porcijama). U prirodi postoje i uzdužni talasi kolebanja dimenzionalnosti prostora. Kakva je priroda tih talasa i kako se oni ispoljavaju? Kao rezultat termonuklearnih reakcija Sunca nastaje snažna bujica zračenja, čiji veći deo sačinjavaju talasi optičkog raspona. Kad ti talasi dostignu površinu planete, upija ih površinski sloj. Kad površinski sloj velikih površina masovno upija svetlosne fotone, dolazi do uvećanja dimenzionalnosti tog sloja za neku veličinu ΔL. Ta veličina podudara se sa amplitudom talasa koje upija površinski sloj planete (infracrveno, optičko i ultraljubičasto zračenje Sunca). Kao rezultat toga, pomak između nivoa dimenzionalnosti atmosfere i površine planete u zoni upijanja smanjuje se za veličinu ΔL , dok neosvetljeni ili noćni deo zadržava prethodni pomak nivoa dimenzionalnosti između atmosfere i površine. Na taj način se javlja pomak između nivoa dimenzionalnosti osvetljene i neosvetljene zone površine planete. Nastaje pomak (gradijent) dimenzionalnosti, paralelan površini planete. Ovo dovodi do toga, da molekuli, koji obrazuju atmosferu, počnu da se kreću duž tog praga dimenzionalnosti, što i stvara atmosfersko kretanje vazdušnih masa. Za razumevanje ove pojave, osvrnimo se na gravitaciju. Šta je to gravitacija, sila teže? Zašto ona postoji, kakva je njena priroda? Zbog čega svi predmeti padaju dole, a ne lete uvis? Šta ih primorava da se kreću u određenom smeru? - 40 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da bismo to objasnili, vratimo se na proces obrazovanja planeta u zoni neujednačenosti prostora, nastalog kao rezultat eksplozije supernove. Serijsko spajanje sedam formi materije u zoni neujednačenosti, dovodi do obrazovanja šest hibridnih formi materije. Pri tome se neutrališe prostorna neujednačenost. Samo, ima jedna sitnica – hibridne materije se razlikuju po kvalitetu od materija, koje su ih obrazovale. Zato slobodne forme materije nastavljaju svoje kretanje kroz zonu neujednačenosti. Pri tome se hibridne materije više ne obrazuju. Sinteza nastaje samo onda kada se, iz ovih ili onih razloga, količina hibridne materije smanjuje. Posle uspostavljanja ravnoteže, sinteza ponovo prestaje. Ali, pošto planeta stalno gubi svoj materijal, kao rezultat nuklearnih procesa i delimičnog gubitka atmosfere, onda se, praktično, taj proces stalno dešava. Ne samo komete, nego i planete imaju gasoviti šlep *(rep), što i jeste uzrok atmosferskih gubitaka planete. Pri svom kretanju u zoni neujednačenosti, slobodne materije se usmeravaju od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Možemo govoriti o strujanju slobodnih formi materije u zoni neujednačenosti. Zbog toga što slobodne materije različito reaguju na jedan te isti stepen razlike dimenzionalnosti, unutar zone neujednačenosti periodično nastaju turbulencije (vrtlozi) strujanja. Upravo su turbulencije struja i njihova raznovrsnost uzroci koji izazivaju pokretanje zemljine kore i erupcije vulkana. Takođe postaje razumljiva veza između sunčeve aktivnosti i tektonske aktivnosti planete: sunčeve oluje dovode do kolebanja jačine strujanja. Sem toga, kvalitativne barijere između planetarnih nivoa imaju različitu propustljivost za razne tokove materije. Zato na tim barijerama dolazi do neproporcionalnog nakupljanja slobodnih formi materije, što i jeste uzrok pojave unutrašnjih turbulencija, koje izazivaju tektonsku aktivnost. - 41 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Uzmimo kao primer kaskadu od šest bazena sa proporcionalnim razmerama, gde je svaki sledeći veći od prethodnog za jednu te istu veličinu. Kad se napuni gornji bazen, voda se preliva preko ivice, i počinje da puni nižepostavljen, koji je dva puta veći od gornjeg. Kad se napuni drugi, voda se preliva u treći, i t.d., dok se ne napune svih šest bazena. Čak i kad su svi bazeni puni, nadolazeća voda će nastaviti da se kreće unutar njih i da se preliva preko ivice u donji. Pritom će nivoi bazena ostati isti. Samo će voda unutar bazena stvarati vrtložne struje. Povećanje količine vode koja pritiče, dovešće samo do još snažnijih vrtložnih kretanja unutar tih bazena. Voda, koja isparava sa površine bazena, doliva se na račun nove, koja nadire, i takav sistem može da postoji beskrajno dugo ili, u najmanju ruku, duži period. Analogni procesi zapažaju se pri formiranju i životu planete. Posle obrazovanja planete, dolazi do izjednačavanja dimenzionalnosti do početne. Slobodne forme materije nastavljaju da se kreću unutar zone neujednačenosti od nivoa maksimalne dimenzionalnosti do nivoa sa minimalnom, zato što za slobodne forme materije, zona neujednačenosti dimenzionalnosti prostora nastavlja da postoji. Isto kao što i voda, ispunivši bazen do ivice, nastavlja da utiče u njega i da se kreće unutar njega, a višak vode prosto se preliva u sledeći bazen. Sinteza hibridnih materija ponavlja se samo kad planeta izgubi deo materijala. Tako se odvija kruženje materija u zoni neujednačenosti dimenzionalnosti prostora (Sl. 14.), pri čemu je kretanje tokova materije usmereno od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Osim toga, nastaje i stepen razlike u gustini tokova slobodnih materija na nivou kvalitativnih barijera. - 42 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 14. To je u vezi sa tim, što se slobodne materije različito ispoljavaju pri promeni dimenzionalnosti prostora za jednu istu veličinu. Tako je gradijent dimenzionalnosti (pomak) prostora faktor koji određuje gravitaciju. Svaki slobodni atom i molekul teže ka maksimalno stabilnom stanju. Tom stanju odgovara određeni nivo dimenzionalnosti u rasponu (1). U slučaju kad nivo dimenzionalnosti atoma ili molekula odstupa od optimalnog, javlja se sila, koja ih vraća u stanje stabilne ravnoteže. Klatno je odličan primer tog - 43 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
procesa. Pri otklonu od položaja stabilne ravnoteže, javlja se sila, koja vraća klatno u to stanje. A šta je sa silom koja pokreće atome i molekule ka uravnoteženom nivou dimenzionalnosti? Ako u tokove vode, koja cirkuliše u bazenima, stavimo loptice različite veličine i težine, njih će ti tokovi izneti na nivoe one gustine, koja je s njima u ravnoteži. Tako i slobodne materije povlače za sobom atome i molekule, pri svom kretanju usmerenom od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Ako tokovi slobodnih materija ponesu atome i molekule više ili niže od ravnotežnog nivoa dimenzionalnosti, javlja se sila, koja ih vraća u ravnotežno stanje. To je u vezi sa tim, što se obrazuje pomak dimenzionalnosti ±ΔL u odnosu na nivo stabilne ravnoteže. Samo pri upijanju elektromagnetnih talasa menja se sopstveni nivo dimenzionalnosti atoma ili molekula. Pri tome oni poprimaju novi ravnotežni nivo dimenzionalnosti. La1 = La + ΔL
(13)
Ovo je – jako važno za razumevanje celog niza prirodnih pojava: atmosferskih električnih pražnjenja, vetra, tektonske aktivnosti, zavisnosti debljine kvalitativnih barijera od dužine dana i noći, itd. Razmotrićemo detaljnije te pojave, pošto sve one imaju važan značaj za pojavu života na planeti. Počećemo od atmosferskih električnih pražnjenja. Kakva je njihova priroda, zašto ona nastaju? Njihovo prisustvo je još jedan neophodan uslov za pojavu života. Bez atmosferskog elektriciteta, život na našoj planeti se prosto ne bi ni pojavio. Zato nam razumevanje njegove prirode daje ključ za razumevanje zakonitosti pojave života, kako na našoj planeti, tako i na milijardama drugih planeta u Vasioni.
- 44 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao što je ranije spomenuto, slobodne materije različito reaguju na promenu dimenzionalnosti. Na Suncem osvetljenoj površini planete, molekuli atmosfere i površinski sloj upijaju sunčeve zrake. Pri tome se uvećava sopstveni nivo dimenzionalnosti tih molekula (vidi jednačinu (3)). To dovodi do toga, da svi oni zajedno menjaju opšti nivo dimenzionalnosti osvetljene teritorije za neku veličinu ΔL. Kao posledica, menja se debljina kvalitativne barijere između fizičke i eterične sfere. Na nivou te barijere počinju da se skupljaju slobodne materije. To se dešava zato što se, kod jače kvalitativne barijere među nivoima, smanjuje propustljivost barijere za slobodne materije. Suvišna koncentracija slobodnih materija raste, sve dok postoji promenjeni nivo dimenzionalnosti na osvetljenoj teritoriji. Paralelno sa tim procesom, odvija se drugi, ništa manje važan. Na osvetljenoj teritoriji se povećava sopstveni nivo dimenzionalnosti, dok se na neosvetljenoj teritoriji zadržava prethodni ravnotežni nivo dimenzionalnosti. Na taj način, između osvetljene i neosvetljene teritorije nastaje pomak (gradijent) dimenzionalnosti među nivoima dimenzionalnosti. Taj pomak dimenzionalnosti usmeren je duž površine planete, što stavlja u pokret slobodne materije, paralelno sa njenom površinom, od zone sa većim nivoom dimenzionalnosti (osvetljena površina), ka zoni sa manjim nivoom dimenzionalnosti (neosvetljena površina). Kao rezultat pojave drugog smera kretanja slobodnih materija paralelno sa površinom, nastaje pomak atmosferskog pritiska (Sl. 15.) i smanjuje se sila teže.
- 45 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 15. Pošto molekuli atmosfere nisu međusobno povezani u čvrste ( tvrdo stanje materije) ili polučvrste (tečno stanje materije), onda pomak dimenzionalnosti prostora duž površine dovodi do toga, da protok slobodnih materija povlači za sobom molekule, koji obrazuju atmosferu. Vazdušne mase se pokreću, nastaje vetar. Pritom se ''podgrejani'' molekuli (molekuli koji su upili sunčeva zračenja) premeštaju na neosvetljenu teritoriju, gde spontano
- 46 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(sami od sebe) zrače talase. Drugim rečima, sopstveni nivo dimenzionalnosti ovih molekula je viši od sopstvenog nivoa atmosfere neosvetljene površine, i upravo taj pomak i izaziva spontano zračenje talasa. ''Hladni'' molekuli, sa svoje strane, imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti niži od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene teritorije, što izaziva masovno upijanje Sunčevih zraka i toplotnih zračenja osvetljene površine. Postepeno dolazi do izjednačavanja između sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene površine i sopstvenog nivoa dimenzionalnosti molekula. Pritom, ako se sopstveni nivo dimenzionalnosti ''hladnih'' molekula znatno razlikuje od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene teritorije, dolazi do sniženja ovog drugog. Kada se sopstveni nivo dimenzionalnosti osvetljene teritorije spusti do nivoa takozvane tačke ''rose'', molekuli vode iz gasovitog stanja prelaze u tečno. Stvara se rosa. Ako se to dešava na nivou oblačnosti, proces oblikovanja kapljica poprima lančani karakter, i stvara se kiša. Pri tome se stanje kvalitativne barijere između eteričnog i fizičkog nivoa vraća u normalu. U slučaju kada se taj proces odvija brzo i žestoko, slobodne materije, sakupljene na nivou kvalitativne barijere, slivaju se kao lavina. I nastaju atmosferska električna pražnjenja – munje. Kao analogija tom procesu, može da posluži brana na reci, na kojoj su se otvorile sve ustave, i sva voda, koju je brana sakupila, istovremeno se oslobađa. Periodična smena dana i noći čini zakonomernim i prirodnim gore opisano.
Drugim rečima, pojava života je prirodna i zakonomerna etapa u toku evolucije planeta, koje imaju atmosferu, vodu, periodičnu smenu dana i noći. - 47 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Veoma važan parametar je – trajanje planetarnog dana i noći, koje je određeno razmerama planete i brzinom njenog obrtanja oko svoje ose. Za pojavu života optimalne su planete sa trajanjem planetarnog dana i noći u opsegu od 18 – 48 zemaljskih sati. Pri kraćem trajanju planetarnog dana i noći, gore opisani procesi ne dostižu nivo, pri kojem dolazi do aktivnog kretanja atmosferskih masa i pražnjenja atmosferskog elektriciteta, bez čega je pojava organskog života nemoguća. Duži planetarni dan i noć (više od 48 zemaljskih sati) dovodi do stalnog olujnog stanja atmosfere planete, što stvara teške uslove za pojavu i razvoj života. Na takvim planetama život može da se pojavi samo kada se jačina zračenja zvezde, dosegnuvši površinu planete, smanji do određenog nivoa. Samo na nivou zračenja zvezde, kada se osvetljena površina ne pregreva, nastaju uslovi za rađanje života. Obično se takvi uslovi pojavljuju u poslednjem stadijumu evolucije zvezda, i čak i ako se na planetama i pojavi život, on ne uspeva da se razvije do složenih formi pre propasti zvezde. Dakle, pojava života na planetama prestavlja zakonomernu i prirodnu etapu evolucije zvezdanih sistema. Život na našoj planeti Zemlji NIJE mogao da se NE pojavi...
- 48 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka života u kosmosu Pitanje o nastanku života na našoj planeti oduvek je bilo „kamen spoticanja“. Od drevnih vremena, filozofi i naučnici pokušavali su da odgonetnu tajnu života. Stvarale su se razne teorije i hipoteze o prirodi žive materije. Sve se one baziraju na postulatima (pojmovima, usvojenim bez dokaza). Da bi se te teorije održale u životu, uvodili su se novi i novi postulati. U današnje vreme, sve postojeće „naučne“ teorije imaju u svojoj osnovi desetine, a nekad i stotine postulata. Tu spada i savremena fizika. Informacije, koje je čovečanstvo sakupilo krajem dvadesetog veka, čine te teorije u potpunosti neodrživim. Između ostalog, i fiziku. Otkrića poslednje četvrtine dvadesetog veka u oblasti atomske fizike srušila su i poslednju tačku oslonca savremene fizike. Osnovni zakon fizike – zakon očuvanja materije – bio je uništen rezultatima eksperimenata atomskih fizičara. Suština tog postulata je u tome što se materija niotkuda ne pojavljuje i nikuda ne iščezava. Primenjeno na sintezu čestica u toku nuklearne reakcije, ovaj zakon možemo da napišemo u sledećem obliku: m1 + m2 ≥ m
(1)
Drugim rečima, masa čestice koja je nastala kao rezultat sinteze, mora biti manja ili jednaka sveukupnoj masi čestica koje su je stvorile. Rezultati eksperimenata su doveli atomske fizičare u stanje šoka, iz koga oni ne mogu da izađu ni do dan-danas. Cela stvar je ''samo'' u tome što je, u nekim eksperimentima, masa
- 49 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nastale čestice za skoro nekoliko puta nadmašivala sveukupnu masu čestica koje su je stvorile. m1 + m2 J0 - J1 (2)
Sl. 68.
- 154 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 69. U ovom slučaju, javlja se seksualni vampirizam, koji može imati epizodni karakter, povezan sa tim, da je jedan od partnera privremeno iscrpljen usled bolesti ili nervnog stresa i prestaje sa obnovom normalnog stanja. Pri tome se ne dešava neko ozbiljno - 155 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
oštećenja zdravstvenog stanja seksualnog partnera, kao što ne šteti donatorsko davanje krvi. Potpuno je drugačija situacija, kada je seksualni vampirizam stalnog karaktera. U tom slučaju, seksualni donator je fizički iscrpljen, što veoma često izaziva razvoj različitih bolesti i u nekim slučajevima može da izazove smrt. Seksualni vampiri mogu biti i žene i muškarci. Seksualni vampirizam može nositi karakter kako svesnog, tako i nesvesnog dejstva. U slučaju svesnog seksualnog vampirizma na delu je crna Tantra. Crna Tantra se temelji na ispumpavnju životne snage seksualnog partnera posredstvom specijalnog kodiranja poslednjeg, tokom seksualnog odnosa, kada je čovek maksimalno otvoren. Štaviše, dovoljno je samo jedno kodiranje, da bi životna snaga od donatora neprekidno tekla seksualnom vampiru, bez obzira na to, da li imaju naknadne seksualne kontakte ili ne i na kojoj su udaljenosti jedan od drugog. Obično se tako stvara tantrička piramida na osnovu tog kodiranja. Tantrički lider promoviše svojim žrtvama principe slobodne ljubavi i obučava ih svojim "približnim" metodama takvog kodiranja. Kao posledica toga, "slični" se povezuju u tantričko "bratstvo" novih šampiona slobodne ljubavi i uče isto. Broj priključenih u tantričku piramidu raste geometrijskom progresijom, i stvara neku vrstu hijerarhije, u kojoj se životna sila akumulira u svakom nivou i ide na sledeći. Kao rezultat toga, tantrički lider sabira ogroman potencijal životne sile. Obično se, ovaj potencijal koristi za kontrolu nad masama ljudi u ove ili one svrhe, na različite načine, putem uticaja na ponašanje kroz podsvest. Crnu Tantru, kao instrument sakupljanja potencijala za naknadni uticaj na ponašanje masa, koriste ljudi kroz celu istoriju čovečanstva, od najstarijih vremena do danas. Tantrički obredi, za čije su ostvarivanje plemenske vođe uvele relevantne običaje i tradiciju, posebno su široko bili rasprostranjeni u početnim fazama razvoja civilizacije. - 156 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Saglasno njima, vođa ima pravo na seksualni odnos sa svim ženama, koje pripadaju plemenu pod njegovom kontrolom. I to se objašnjava ne samo razvratnim naklonostima lidera, već i jedinstvenom prilikom da drži u pokornosti sve muškarce iz plemena. Stvar je u tome da svaka žena nakon seksualnog kontakta sa liderom postaje njegova supruga ili seksualni partner jednog ili više muškaraca plemena. Kao rezultat toga, vođa prikuplja potencijal, koji mu je potreban za zadržavanje svoje moći nad svojim saplemenicima. I, što je posebno zanimljivo, tantrički rituali na primitivnom nivou civilizacije dozvoljavali su vođi da upravljaju svojim plemenom, bez čega samo pleme nije moglo da opstane i sačuva se u plemenskim sukobima i ratovima. U ovoj borbi, preživelo je ono pleme, na čijem je čelu stajao jak vođa, koji je mogao da objedini sve saplemenike u jedan organizam, i uvede celo pleme u stanje nadorganizma2. Ako je vođa uspeo da uvede celo pleme u stanje nadorganizma, preokrene masu u organizovan sistem, u njemu se svaki ratnik borio u interesu plemena, ponekad žrtvujući svoj život. To je moguće samo u slučaju potpunog suzbijanja instinkta samoodržanja, koji je jedan od najmoćnijih nagona kod svih živih organizama, uključujući čoveka. Za svesno suzbijanje nagona samoodržanja su sposobni ljudi sa visokim nivoom moralnog i duhovnog razvoja, kojih je, nažalost, veoma malo. Za sve ostale, suzbijanje instinkta samoodržanja manifestuje se samo u stanju nadorganizma. Plemenski vođa je postajao onaj ko poseduje dovoljan potencijal za stvaranje kvalitativnog stanja nadorganizma za svoje saplemenike. Veoma retko se javljaju ljudi, koji imaju sopstveni potencijal dovoljan za realizaciju stanja nadorganizma kod svojih saplemenika. Zato su osmišljeni različiti načini za stvaranje potrebnog potencijala. Jedan od tih načina je crna tantra. Crna tantra nije 2
Više o tome pogledajte u - N. Levašov «Poslednji apel čovečanstvu», glava 3. - 157 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
samo sredstvo, već i daje vođi, koji stoji na čelu tantričke piramide, mogućnost da značajno pojača uticaj na svoje saplemenike. Tantrički obredi u svom prvobitnom obliku sačuvali su se prilično dugo vremena, među mnogim narodima, i bili su poznati kao pravo prve bračne noći, kada je "gospodin" imao formalno pravo na seksualni kontakt sa svim novoudatim svojim vazalkama, podčinjavajući ih svojoj kontroli. Dakle, divlji po svojoj suštini običaj imao je u sebi stvarnu potrebu. U početnim fazama razvoja civilizacije u stalnim sukobima preživela su ona plemena, koja su stvorila moćnu tantričku piramidu. Jake vođe, koje imaju jak sopstveni potencijal, pojavljuju se s vremena na vreme, a tantričke piramide su radile uvek, bez obzira na ličnost ovog ili onog vođe. Želeo bih da skrenem pažnju na tu činjenicu, da je tantrička način organizovanja zajednice zabeležen kod skoro svih stadnih životinja, u koje spada i čovek. Zbog toga se i čovek u početnoj fazi svog evolutivnog razvoja podčinio moćnim instinktima divlje prirode. Dakle, tantrički obredi bili su neizbežni u početnim fazama civilizacije i dozvoljavali su plemenima da prežive. Sa razvojem civilizacije pojavljuju se i razvijaju duhovni principi kod čoveka, i kao posledica toga, pojavljuju se novi načini upravljanja svešću masa, rađaju se u religije, koje potčinjavaju i ujedinjuju ljude na duhovnoj osnovi. Štaviše, primitivne metode kao što je crna tantra, nisu nestale, već su evoluirale, u zavisnosti od situacije. Potrebu za primenom novih metoda i tehnika kontrole uma masa, objašnjava upravo pojava i razvoj duhovnsti čoveka. Sa razvojem porodice i vlasništva, tantrički rituali su dobijali sve veći i veći otpor od strane ljudi iz plemena, iako su kod nekih plemena u Africi i Južnoj Americi, velikog broja ostrvskih plemena, koja su dugo bila izvan uticaja ukupnog talasa evolutivnog razvoja, oni sačuvani do današnjeg dana. Kao rezultat sve većeg otpora masa tantričkim ritualima, razvoj religija je postala neizbežna pojava. Novo dolazi - 158 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
na mesto starog, zastarelog. Tantrički obredi, koji su cvetali skoro trideset hiljada godina, više ne odgovaraju realnosti stvarnosti, a posebno evolutivnoj fazi razvoja ljudske civilizacije. Stoga, pre oko deset ili dvanaest hiljada godina, započela je Era Religija. To ne znači da religije u jednom ili drugom obliku nisu postojale ranije. To znači da je u primitivnoj eri čovečanstvo imalo drugu kvalitetnu faza evolutivnog razvoja, i samim tim, principi samoregulacije su bili samo oni, koji su bili u skladu sa tom fazom. Klice tek rođenih religija čekale su svoje zvezdane sate, a kada je došao čas, kristalizovale su se veoma brzo i preuzele palicu sledeće faze evolutivnog razvoja inteligentnog društva. Pojava religija je neizbežna i neophodna u određenoj fazi razvoja kod razumnog društva. Jedino pitanje je - kakvu štafetnu palicu iz prethodnog sistema društvene organizacije su preuzele religije?! Setimo se da je tantrički sistem nastao kao potreba, omogućavajući vođi da prikupi neophodan potencijal za vršenje kontrole nad plemenom i za neophodan uticaj, koji je potreban za uvođenje plemena u stanje nadorganizma, bez kojeg pleme nije bilo u stanju da opstane u kritičnim situacijama. Dakle, religijski sistem, zamenivši tantrički, obavlja sličnu ulogu — sakupljanje kapaciteta, neophodnog za sprovođenje kontrole nad svešću naroda i uvođenje poslednjeg u stanje nadorganizma u kritičnim trenucima istorije. Dakle, religija je u određenoj fazi razvoja ljudske civilizacije imala ujedinjujuću ulogu za svaki narod i davala mogućnost i šansu za opstanak u borbi za mesto pod suncem. Na koji način religija ispunjava svoju ulogu u borbi za opstanak određenog naroda ili plemena?! U slučaju tantričke piramide, kodiranje tokom seksualnog kontakta stvara mogućnost vođi za akumulaciju neophodnog potencijala, što omogućava mogućnost za kontrolu i upravljanje na plemenskom nivou, bez čega pleme nije imalo šansu da preživi. Pri - 159 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
tome, treba obratiti pažnju na to, da broj svakog određenog plemena u većini slučajeva nije dostigao veliku brojnost. I ova činjenica je dozvoljavala vođi plemena, pri određenom nivou okrutnosti i agresivnosti, da stvori potrebnu tantričku piramidu. Sa razvojem ljudske civilizacije, srodna plemena su se ujedinila u narode, čija brojnost je brzo rasla, i tantrički način ostvarivanja psi-kontrole nad saplemenicima za vođu je postao gotovo neprihvatljiv. Vođa je mogao da ga primenjuje samo u svom okruženju, što mu je omogućilo da ga drži u potčinjenosti svoje najbliže saradnike, bez kojih upravljanje masama postaje jednostavno nemoguće, ali koji, kad god je moguće, nisu bili daleko od želje zauzmu njegovo mesto. Stoga je, izum novog načina psikontrole postao od vitalnog značaja. Plemena, koja nisu bila u stanju da pronađu novi način psi-kontrole masa, bila su ili potpuno uništena ili utopljena u druga. Psi-kontrola se javlja kao negativna pojava po svojoj suštini u normalnim uslovima života ljudske populacije, u kritičnim trenucima postaje neizbežan i jedini način, koji omogućava da se sačuva veliki deo te populacije. Ovaj fenomen pozitivnosti u ekstremnim situacijama, pri principijelnoj negativnosti samog fenomena psi-kontrole, manifestuje se samo u početnim fazama razvoja civilizacije. Ovaj paradoks se objašnjava veoma jednostavno. Nizak nivo razvoja individualne svesti svakog čoveka ne dozvoljava mu da vidi socijalne neophodnosti: instinkt samoodržanja ispostavilo se da je jači od slabog glasa razuma. Na kraju, svako misli samo o svom spasenju, čini neizbežnim svoju smrt i smrt svojih saplemenika. Pri niskom nivou duhovnog razvoja, čovek ne može i ne želi da shvati, zašto za spasenje svih ostalih zapravo on, a ne neko drugi, mora da žrtvuje svoj život, ili u najboljem slučaju, da ga rizikuje. A to znači samo jedno — smrt svih. Čak i ako konkretan čovek i opstane u određenoj kritičnoj situaciji, on je i dalje osuđen na smrt pri svom suprotstavljanju divljini. Čovek je - 160 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kolektivno biće, a to znači, da je samo zajedno, suočavajući se sa prirodom, u stanju da opstane, kao vrsta. Zato u svojoj suštini negativan fenomen psi-kontrole postaje neizbežno zlo, omogućavajući čoveku da se sačuva u svom suprotstavljanju elementima prirode i varvarstvu njemu sličnih. Primena psi-oružja od strane vođa i lidera omogućava da se uvede masa u stanje nadorganizma, pri kojem potpuno ili delimično masa potiskuje instinkt samoodržanja po cenu smrti svog dela, spasavajući celinu. Problemi i narušavanje zakona prirode pojavljuju se onda, kada te vođe i lideri koriste psi-oružje u svoje sopstvene svrhe, radi očuvanja svoje vlasti ili sopstvenog bogaćenja.. A sada, vratimo se suštini i nameni religije. Sa rastom broja plemena, tantrički način ostvarivanja psi-kontrole već više nije bio u stanju da obavlja svoju ulogu. Kvalitativno nova faza sprovođenja psi-kontrole postala je pronalazak religija. Kreatori religija odlično su koristili neznanje masa, njihov strah od elemenata prirode i neshvatljivog. Sve nerazumljivo se obožavalo, i kao rezultat toga, u okviru plemena rodilo se mnogobožje. Gradili su se hramovi, u kojima su ljudi obožavali svoje bogove, prinosili im žrtve, uključujući ljudske i obraćali im se svojim molbama. Pored toga, mesto za izgradnju hrama se nije biralo slučajno. Površina planete ima pozitivne i negativne, tzv, geomagnetske zone. Ove zone predstavljaju delove površine, koje prožimaju gusti tokovi primarnih materija, koje nastavljaju svoje kretanje unutar planetarne neheterogenosti i posle prestanka formiranja planete. Kretanje primarnih materija, u principu, ne prestaje sa pojavom neheterogenosti i nastavlja se sve do tada, dok ova neheterogenost bude postojala. Pozitivne geomagnetske zone su zone sa izlazećim tokovima snopova primarnih materija, a shodno tome, negativne su sa ulazećim snopovima. Mesta za izgradnju hramova su uvek birana - 161 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
tako da to budu maksimalno izražene pozitivne geomagnetske zone, koje imaju minimalnu gustinu kvalitativnih barijera između planetarnih nivoa. Geometrijski oblici hramova imaju veliki značaj, služe kao sočivo za prikupljanje tokova primarnih materija. Kao rezultat svega ovoga, crkve su postale odlično mesto i instrument masovnog okupljanja ljudskih potencijala i stvaranja idealnih uslova za kodiranje ljudi i njihovo povezivanje na jedan psi - sistem. Religijski rituali i molitve, vode ljude u stanje transa, što proces čini još lakšim i efikasnijim. Ponavljanjem molitvi, čovek sam transformiše svoj psi-sistem, uključujući ga u opšti psi sistem. "Ovce" se same okupljaju u jatima i ponizno očekuju svog "pastira". Pitanje je samo, ko su ti "pastiri" i kuda vode svoje poslušne "ovce"? Moralna i duhovna čistoća pojedinih "pastira" spasila je čitave nacije od izumiranja i to bi trebalo da dovede do višeg duhovnog razvoja; poročnost drugih potapala je narode u mrak i neznanje, ponekad ih dovodeći na ivicu samouništenja i degeneracije. U početnoj fazi razvoja religija, obogotvorene su sile prirode, pred kojima je čovek bio bespomoćan, što je dovelo do straha i strahopoštovanja pred njima. Kasnije su se pojavila božanstva nalik čoveku, koja kontrolišu te ili druge sile prirode. Prisustvo mnogih bogova u jednom istom narodu dovelo je do fragmentacije ljudi na osnovu toga, kog boga obožavaju. Prvosveštenik svakog boga, prikupljajo je potencijal svog stada, i koristio ga u većini slučajeva, ne u interesu naroda u celini, već za svoje sebične ciljeve. Viši sveštenici su se borili jedni protiv drugih i bili su smrtni neprijatelji. Ova činjenica se manifestuje tragično u kritičnim periodima za istoriju svih ljudi, kada je potrebno jedinstvo svih, zbog zajedničkog cilja. Mnoge civilizacija prošlosti pretvorile su se u prah iz tog razloga. Snaga bilo kog naroda je u njegovom jedinstvu, i ta snaga nije samo u jedinstvu jezika, kulture i privrede. Snaga naroda je i u - 162 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
njegovom psi-potencijalu, koji se sastoji od individualnih potencijala svih nosioca rodne genetike. Psi-potencijal naroda je kao duboka reka besnih emocija i strasti. Mnogoboštvo je razdelilo tu reku na mnoge rukavce, i svaki odeljeni rukavac nije više bio u stanju da prevaziđe bilo kakvu ozbiljnu prepreku na svom putu. Prirodne katastrofe i invazije moćnih neprijatelja su upravo takve prepreke, koje je u stanju da sruši samo velika ujedinjena reka psi-potencijala naroda. Dakle, pojava religije kod nekih naroda, na osnovu verovanja u jednog boga, dala im je veoma ozbiljnu prednost. Razbacani "rukavci" psi-potencijala takvih naroda, spajanjem u jedan tok, stvarali su ogroman potencijal. Ovaj potencijal je dozvoljavao da se lako uvode mase u stanje nadorganizma, a navike ljudi su činile zadatak za uvođenje u to stanje još jednostavnijim i efikasnim. Nažalost, iz istih razloga duhovni i nacionalni lideri nisu imali velikih problema da koriste takvo stanje svojih naroda u svoje lične interese, usmeravajući narode u ratove sa svojim susedima, radi obogaćivanja i proširenja sfere svog uticaja. U stanju nadorganizma mase ljudi pretvaraju se u slepo oružje, i u crnim rukama ono je postajalo strašno. U Novom Zavetu postoji sjajan primer za to. Setimo se da je Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, pokušao da spase Isusa Hrista iz nepravedne i bolne smrti na krstu. U tom cilju, on je predložio da vaskrsne drevni jevrejski običaj — na praznik, ljudi su imali pravo da spasu život jednom od osuđenih na smrt: « A onda ih je upravitelj pitao: koga, od ove dvojice hoćete, da vam pustim? Oni rekoše: Varavu. Pilat im reče: šta ću onda sa Isusom, nazvanim Hrist? Oni mu govore: "Neka bude razapet! Upravitelj je pitao: Kakvo zlo je on uradio? Ali oni su još jače vrištali: "Neka bude razapet! Kada Pilat video da ništa ne pomaže, ali da se bunt uvećava, uzeo je vodu i oprao ruke pred narodom, i rekao: ja sam nevin za krv ovog pravednika; I sav narod - 163 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
odgovarajući reče: krv njegova na nas i na našu decu. Onda im je otpustio Varavu, a Isusa predao da bude razapet...»3 Nije li to čudan izraz zahvalnosti čoveku, koji je doneo i radio dobro tim ljudima?! I ono što je najinteresantnije, cela gomila ga je psovala, pljuvala i bacala kamenje na njega do samog mesta pogubljenja. Tek kada je umro na krstu, kao magijom, i oni koji su čeznuli za njegovom smrću, iznenada, počeli su da tuguju zbog svog zločina njima urađenim. Sve ovo izgleda krajnje čudno, sve dok ne postane jasno - zašto? A odgovor je vrlo jednostavan: jevrejski sveštenici, koji su bili uplašeni njegovom snagom, onim šta je radio, bili su uplašeni da će izgubiti moć nad gomilom, primenili su psioružje, prisiljavajući ljude da izaberu Varavu, i nastavili da nadgledaju gomilu gomile sve do Hristove smrti na krstu. A posle njegove smrti, potreba za psi-kontrolom je nestala, a ljudi se vratili u svoje sopstveno stanje i shvatili da su bili saučesnici u zločinu. Fundamentalno važnim se ispostavilo, ko je držao u svojim rukama niti kontrole stanja nadorganizma ovih naroda. Nažalost, veoma retko su se na čelu nalazili ljudi sa visokom duhovnošću i moralom. U većini, sredstvo spasenja pretvaralo se u sredstvo za uništavanje. Da bi sačuvali svoju vlast i mogućnost kontrole nad masama, verske vođe nemilosrdno su počele da uništavaju bilo koje neslaganje i odstupanje od verskih dogmi, pokušavajući da zadrže sve "potoke" u nedrima jedne moćne "reke". I zbog prolivanja reke krvi, pod pretnjom smrti, držali su masu pod svojom kontrolom.. "Reke" psi-sistema pojedinih naroda, često su uz pomoć mača i straha, ujedinjavani u "mora i okeane", što je dovelo do pojave super psi sistema. U svetu se pojavilo nekoliko takvih super psisistema, koji su skoro od samog trenutka svog nastanka, počeli svoja suprotstavljanja. I taj se sukob nije zaustavljao ni na minut, 3
Novi zavet.. Jevanđelje po Mateji, glava 27, stihovi 21-26. - 164 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ali samo sa periodima spoljnog zatišja. S vremena na vreme jedan ili drugi super psi sistem tražio je dominantnu poziciju. Oni su ponekad narastali do ogromnih razmera, i kao i svaki gigant raspadali se zbog unutrašnjih protivrečnosti. Najveće globalne razmere dostigao je hrišćanski super psisistem, koji integriše veliki broj naroda. Razlike između njih bile su tako velike, da su oni prilično brzo doveli do raspada jedinstvenog hrišćanskog psi-sistema na delu. Hrišćanstvo, ćemu su se protivile duhovne vođe, steklo je sve više i više izražen nacionalni karakter. Početak toga je raskol 1058. godine, kada je hrišćanska crkva podeljena na rimsku i grčku. Vrlo brzo su postali neprijatelji, i ljudi, koji su obožavali istog Boga, ubijali su jedni druge, u njegovo ime i sa njegovim imenom na usnama. Hrišćanska crkva je sve više i više modifikovana sticanjem nacionalnih karakteristika. Slični procesi su se odvijali i u islamu, budizmu i hinduizmu. Kao rezultat toga, ni jedan od verskih sistema nije uspeo da postigne dominantan položaj nad drugima.To, u principu i nije bilo moguće da se uradi. Verski super psi-sistem je zamenio tantrički, kao rezultat kvalitativnih promena u socijalnoj sredini čovečanstva i obavljao je svoju ulogu sve do tada, dokle god (čovečanstvo) nije ušlo u period kvalitativno novih promena te iste socijalne sredine. Tako, na kvalitativno novom nivou razvoja socijalne sredine treba da se pojavi nova organizacija psi-sistema, i samim tim, nova organizacija psi-kontrole, bez koje je svaka civilizacija osuđena na propast. Sledeća faza super-psi sistema je planetarni, što je i normalno - svaki sistem se razvija od manjeg ka većem. Svaka civilizacija prolazi razvoj od fragmentiranog sistema u jedan - u tome je njena snaga. To ne znači da će verski super psi sistem nestati sa istorijske arene. On će samo ustupiti liderstvo novom sistemu, odražavajući kvalitativno novu fazu razvoja ljudske civilizacije. I to nije povezano sa željenjem ili neželjenjem drugih. To je - pravi - 165 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
evolutivni proces koji se ne može zaustaviti. Otpor postojećih sistema psi-kontrole može samo u izvesnoj meri usporiti dolazak novog, ali ovaj dolazak je neizbežan, hteli mi to ili ne, sviđalo nam se to ili ne, da li nam je to korisno ili nije. Pitanje je samo — ko će biti na čelu ovog dolazećeg super psi-sistema i kako, za koje svrhe će se koristiti? U ovom trenutku odvija se borba između belih i crnih za dominaciju u tom sistemu psi-kontrole. U zavisnosti od toga ko će pobediti, zemaljska civilizacija će procvetati i napredovati i stupiti u kvalitativno novu kosmičku fazu svog razvoja ili će biti osuđena na samouništenje. Šta će se desiti — pokazaće bliska budućnost ... A sada da se opet vratimo na emocije. Kreativnom nadahnuću, inspiraciji u nauci, umetnosti, u bilo kojoj grani ljudske aktivnosti. Zašto kreativna muza posećuje neke i zaobilazi druge?! Možda ova kapriciozan "dama" bira "ljubimce" po svojoj volji? Zašto se jednom čoveku otvaraju tajne prirode, univerzuma, a drugom čoveku koji diše isti vazduh, vidi i sluša istu prirodu, te tajne se ne otvaraju nikad? Zašto jedan čovek gleda i ne vidi, sluša a ne čuje, možda oči, uši i mozak kod takvih ljudi rade drugačije? Naravno da ne. Ali, ipak, uvek se nalaze "čudaci", koji naizgled neobjašnjivo mogu i da vide više, i da čuju više, i da razumeju dublje. Šta je zagonetka svega toga, i koja reč ili magična čarolija omogućava "izabranima" od sudbine i proviđenja da izvuku eskalibur znanja iz kamena istine? Svaki čovek se rađa kao jedinstven fenomen prirode sa jedinstvenim svojim genetskim kodom i ima suštinu, koja je u većoj ili manjoj meri u skladu sa genetikom. Genetski kod, određuje redosled povezivanja nukleotida u hromosomima, određuje kvalitativne karakteristike čoveka, njegove talente, sposobnosti. Sredstvo spoznaje je mozak, neuroni koji ga formiraju nose genetiku određenog čoveka. Svaki nukleotid, svaki gen (veza od tri - 166 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nukleotida; postoji samo četiri nukleodida — adenin, citozin, uracil i timin) imaju specifičan i jedinstven uticaj na okolni mikroprostor. Ovaj uticaj je dubok i određen je brojem atoma, koji formiraju svaki nukleotid, tipom tih atoma i njihovim prostornim položajem u molekulu. Dakle, superpozicija (složenost) svih ovih uticaja stvara jedinstvenu sliku uticaja svakog nukleotida na dimenzionalnost okružujućeg mikroprostora. Ova jedinstvena slika zakrivljenosti mikroprostora ima kvalitativni uticaj na svojstva tog mikroprostora. Drugim rečima, mikroprostor, oko svakog nukleotida, gen, manifestuje se i reaguje različito. Dakle, svaki gen ima svoje "lice", koje on čuva trajno. Tako molekuli DNK i RNK, koji sadrže genetsku informaciju svakog čoveka i koji predstavljaju sjedinjene u određenom redosledu gene, stvaraju jedinstvenu sliku zakrivljenosti mikroprostora, što se zauzvrat, manifestuje u jedinstvenom kvalitativnom izgledu i reagovanju tog prostora. Dakle, mozak svakog čoveka, iako sastavljen od istog broja neurona, koji spolja izgledaju isto, kvalitativno se razlikuje svojim uticajem na mikroprostor neurona, koji ga formiraju. Svojstva i funkcije mozga svakog čoveka, na taj način, su nejednake i određene su genetskim kodom svakog čoveka. I ova nejednakost se manifestuje ne samo u tome, kako mi izgledamo spolja, već i u kvalitativnom stanju mozga čoveka na nivou mikroprostora. Na taj način, postaje jasno, na osnovu kojih kriterijuma "muza" kreativnosti bira svoje izabrane predstavnike. A sada hajde da pokušamo da razumemo, na koji način se „izabraniku“ otvaraju tajne prirode. Setimo se da organi čula čoveku daju ne više od jedan odsto informacija o svetu, koji nas okružuje, a savremena nauka zna nešto o njemu uz pomoć instrumenata. Ove informacije su dovoljne za održavanje života i orijentaciju u njemu. Naši čulni organi su samo za to i namenjeni, kao i organi čula svih drugih, koji naseljavaju planetu, živih bića. - 167 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kada je čovek pokušavao da koristi svoja čula, ne po nameni, pokušavajući da izgradi sliku univerzuma, ispostavilo se da je to apsurd. Nije ni čudo. Svako će smatrati apsurdnim pokušaj da se stvori mozaik iz jednog komadića, kada je potrebno stotinu različitih komada, koji zajedno mogu da daju željenu sliku. Bila bi potpuna besmislica kopirati već postojeći element ove slike. Sto identičnih elemenata nikada ne mogu da daju realnu sliku, a ko ne može da shvati ovu očiglednu činjenicu, uskraćuje i sebe i druge. Instrument spoznaje sveta oko nas nisu čula, već mozak. Informacije koja dolaze u mozak kroz organe čula, dovoljne su za orijentaciju u okružujućem prostoru, ali ne i dovoljne za njihovu spoznaju. Spoznaja, tj, znanje, postaje moguća, kada mozak počinje da dobija dodatne informacije, onima, koje dolaze kroz čula. Čak i stvaranje instrumenata, koji su značajno proširili količinu informacija koja dolazi u mozak, nije dovoljno da se stvori kompletna slika univerzuma. Ali zašto informacije dobijene uz pomoć instrumenata, nisu dovoljne za potpuno znanje, mogu mnogi da pitaju. Razloga za to je nekoliko: 1. Instrumente su stvorili ljudi, na osnovu percepcije prirode, na osnovu informacija dobijenih putem čula, tako da oni odražavaju realnost jednostrano. 2. Fizički gusta stvarnost sadrži u sebi samo deo informacija o univerzumu. Ova realnost je samo vrh ledenog brega, koji su ljudi u stanju da sagledaju pomoću svojih čula i uz pomoć instrumenata. Fizički gusta planeta je je samo deo onoga što je planeta u celini. Planeta — to je fizički gusta, eterična, astralna, prva mentalna, drugi mentalna i treća mentalna sfera. Pri tome, sve one su međusobno povezane između sebe i u stalnom su međudejstvu. Dakle, prava slika onoga što se dešava može biti reprodukovana - 168 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
samo u slučaju dobijanja mozgom informacija sa svih planetarnih nivoa. To postaje moguće onda, kada neuroni mozga u svom razvoju izgrade tela na svakom planetarnom nivou, što obezbeđuje protok informacija sa tih nivoa u mozak. Kako čovek koristi ili obrađuje te informacije, zavisi od njegovih individualnih sposobnosti, talenata i dostupnosti analitičkog razmišljanja, mogućnost da obradi dolazne informacije. Nivo evolucionog razvoja neurona omogućava stalno međudejstvo sa svim planetarnim sferama, na kojima oni imaju izgrađena tela. Prisustvo eteričnog tela omogućava međudejstvo sa eteričnom sferom, astralnog — sa eteričnom i astralnom sferom, prvo mentalno — sa eteričnom, astralnom i i prvom mentalnom sferom, itd. Tako, svaka nova faza evolutivnog razvoja daje pristup novom informacionom nivou. A to znači da samo evolutivni razvoj omogućava čoveku da se kreće napred na trnovitom putu spoznaje. Povezivanje na određenom informacionom nivou može biti i kratkog veka. U ovom slučaju, mozgu čoveka se otvara sledeći kvalitativni nivo ne kao rezultat evolucionih kvalitativnih promena, već kao rezultat energetskog proboja bez promene kvalitativnog stanja neurona a posebno mozga u celini. Pri tom proboju kvalitativno stanje mozga se ne menja. I kada u mozak počinju da stižu informacije iz gornjeg kvalitativnog informacionog nivoa, on, budući kvalitativno neusaglašen sa strukturama neurona u mozgu, izaziva nestabilno stanje mozga čoveka. Kao rezultat toga se javlja izbacivanje primarnih materija astralnog tela svakog neurona (u slučaju kada neuroni imaju eterično i astralno telo) ili prvog mentalnog tela, svakog neurona (u slučaju kada neuroni imaju eterično, astralno i prvo mentalno telo). Kao rezultat takvog izbacivanja umanjuje se nivo sopstvene dimenzonalnosti navedenih tela neurona. Ovo dovodi do toga, da protok sa sledećeg kvalitativnog nivoa prestaje da stiže u mozak čoveka. Odškrinuta - 169 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"vrata" se ponovo zatvaraju. Dešava se privremeni proboj na sledeći informativni nivo, u toku kojeg mozak čoveka dobija dodatne informacije. Veoma često je, dobijena pri takvom proboju informacija, dovoljna za prodiranje u još jednu tajnu prirode. U takvim slučajevima imamo fenomen, kome je čovek dao divno ime "inspiracija" ili "prosvetljenje". U većini slučajeva to se dešava na talasu emocionalnog uspona, kada se dešava aktivno zasićenje astralnog tela primarnim materijama. Ovo zasićenje rezultira povećanjem nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela svakog neurona mozga. Postepeno ili naglo menjanje nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnih tela neurona do veličine, bliske gornjoj granici astralnog plana planete, dovodi do otvaranja kvalitativne barijere između astralnog i prvog mentalnog nivoa planete. U tom slučaju, informacioni protok sa prvog mentalnog nivoa počinje do prodire na nivo astralnih tela neurona mozga i dalje na eterični, i na kraju, dostiže nivo fizičkih gustih neurona mozga. Mozak čoveka stvara nove asocijacije, koje će se pre ili kasnije preobratiti u formu novih ideja i koncepata. Da bi bolje razumeli ovu jedinstvenu pojavu prirode, neophodno je prvo da razumemo, šta je memorija, šta je svest, i koji nivo svesti postoje. Bez ovog razumevanja je nemoguće krenuti ni korak dalje na putu spoznaje ….
- 170 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 5. PRIRODA PAMĆENJA Kratkovremeno i dugovremeno pamćenje Pamćenje, šta je to? Mi dolazimo na ovaj svet i otvaramo svoju knjigu života, u koju tek treba da napišemo priču svog života. Šta će ući u ovu knjigu zavisi i od nas, i od sredine u kojoj rastemo i živimo, i od zakonomernih slučajnosti, i od slučajnih zakonomernosti. Ali sve što nam se dešava, ogleda se u knjizi našeg života. I spremište svega toga je — naše pamćenje. Zahvaljujući pamćenju, mi sakupljamo u sebe iskustvo prethodnih generacija, bez čega se u nama nikada ne bi upalila iskra svesti i ne bi se probudio razum. Pamćenje — to je prošlost, pamćenje — to je budućnost! Ali šta je pamćenje, kakvo čudo se dešava u neuronima mozga i stvara naše sopstveno Ja, našu individualnost? Radost i tuga, naše pobede i porazi, lepota cveta sa kapi jutarnje rose na laticama, penušave poput dijamanata u zracima izlazećeg Sunca, miris povetarca, pevanje ptica, šapat lišća, zujanje pčela, žureći sa nektarom svojoj kući — sve to i još mnogo, mnogo toga, sve što vidimo, čujemo, osećamo, dodirujemo svaki dan, svaki sat, svaki trenutak našeg života unosi u knjigu života neumorni hroničar — naš mozak. Ali gde se sve ovo zapisuje i kako?! Gde se ove informacije čuvaju, i kako se neobjašnjivo pojavljuju iz dubine našeg sećanja u svem svom bogatstvu boja, praktično se materijalizujući u svom izvornom obliku, za koja smo već mislili da su odavno zaboravljena i izgubljena? Da bi razumeli ovo, hajde da prvo pogledamo kako informacije stižu u naš mozak. Čovek ima organe čula, kao što su oči, uši, nos, usta, kao i različite vrste receptora koji se nalaze po celoj površini našeg tela - nervne završetke, koji reaguju na različite spoljne faktore. Ovi spoljni faktori su uticaj toplote i hladnoće, mehanički i hemijski uticaji, uticaj elektromagnetnih talasa. Hajde da vidimo kakve promene trpe ovi signali pre nego što stignu do neurona mozga. - 171 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Uzmimo kao primer vid. Sunčeva svetlost se reflektuje od okolnih objekata, pada na osetljivu mrežnjaču oka. To svetlo (predmet, slika) pada na mrežnjaču kroz objektiv, koji obezbeđuje dobro fokusiranu sliku objekta. Fotoosetljiva mrežnjača oka ima posebno osetljive ćelije, koje reaguju na slab intenzitet osvetljenja, što nam omogućava da vidimo u mraku i što nam daje crno-belu sliku predmeta. U isto vreme, svaka ta ćelija reaguje na djapazon optičkog spektra pri visokom intenzitetu osvetljenja predmeta. Drugim rečima, apsorbuju fotone, od kojih svaki nosi sa sobom svoju boju - crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, indigo ili ljubičastu. Štaviše, svaka od ovih osetljivih ćelija "dobija" mali deo slike predmeta. Cela slika je podeljen na milione komada, a svaka osetljiva ćelija na tajnačin hvata samo jednu tačku iz potpune slike (Sl. 70.)
Sl. 70. - 172 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pri tome, svaka osetljiva ćelija apsorbuje padajuće na nju fotone svetlosti. Apsorbovani fotoni menjaju nivo sopstvene dimenzionalnosti pojedinih atoma i molekula, koji se nalaze unutar ovih osetljiv na svetlost ćelija4, što zauzvrat izaziva hemijsku reakciju, usled čega se menja koncentracija i kvalitativni sastav jonskih ćelija. Štaviše, svaka osetljiva na svetlost ćelija apsorbuje fotone svetlosti u porcijama. A to znači da posle apsorpcije drugog fotona takva ćelija na neko vreme ne reaguje na druge fotone, i za to vreme mi smo "slepi". Istina, ovo slepilo je veoma kratko (Δt < 0,041666667 sek.) i javlja se samo onda kada se slika predmeta menja suviše brzo. Ova pojava je široko poznata kao efekat dvadeset petog kadra. Naš mozak je u stanju da reaguju na sliku samo u tom slučaju, ako se ona (slika) ne menja brže od dvadeset i četiri kadra u sekundi. Svaki dvadeset peti kadar (i više), naš mozak nije u stanju da vidi, dakle, čovek se ne može smatrati u punom smislu te reči videćim, mozak je u stanju da vidi samo deo "slike" sveta oko nas. Istina, ono što vidimo, sasvim je dovoljno da se krećemo u svetu oko nas. Naš vid obavlja ovu funkciju na zadovoljavajući način. Međutim, uvek treba imati na umu da je to samo deo kompletne slike u okružujućem nam svetu, da smo u principu poluslepi. Da ne govorimo o tome da oči reaguju samo na optički spektar elektromagnetnog zračenja [(4...10)10-8 м]. Sada, hajde da pokušamo da razumemo šta i zašto se dešava u ćelijama oka osetljivim na svetlost? Svaki foton je talas (λ), pokretan u svom okruženju. Pri tome talas donosi u tačku, kroz koju on prolazi, mikroskopsko zakrivljenje dimenzionalnosti prostora. Upravo ta mikroskopska promena dimenzionalnosti prostora pri prolasku talasa kroz sredinu, ima veliko značenje u biohemijskim procesima koji se dešavaju u osetljivoj na svetlo mrežnjači oka. Membrana fotoosetljive ćelije je transparentan za 4
Более подробно об этом см. в главе 1. - 173 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
fotone svetlosti. Dakle, fotoni prodiru u unutrašnji prostor fotoosetljive ćelije. U svakoj ćeliji postoji veliki broj molekula, atoma, jona, čije međusobno dejstvo obezbeđuje normalno funkcionisanje ćelije. To je, takozvana, metabolička aktivnost ćelije, koja je prisutna u svim bez izuzetka ćelijama svakog živog organizma. U fotoosetljivim ćelijama su prisutni, pored njih, molekuli i atomi, koji sa životom ovih ćelija nemaju nikakve veze. Njihova uloga je jedinstvena za svaki složenoorganizovan organizam. Oni (molekuli, atomi i joni) omogućavaju mozgu ovih organizama da vidi svet oko sebe. U čemu je jedinstvenost ovih molekula, atoma i jona?! A evo u čemu. U normalnom stanju fotoosetljive ćelije međusobno ne komuniciraju. Stvar je u tome, što su njihovi sopstveni nivoi dimenzionalnosti toliko različiti, da prirodne oscilacije dimenzionalnosti unutar ćelije jednostavno nisu dovoljne da bi došlo do hemijske reakcije, odnosno formiranja novih veza atoma u molekule ili novih elektronskih veza u već postojećim molekulima i jonima (Sl. 12.). Prodrli kroz ćelijske membrane fotoni svetlosti donose sa sobom dodatnu promenu nivoa dimenzonalnosti mikroprosora u trenutku prolaska fronta talasa. Skoro svi, ako to ne bi doživeli u sopstvenom iskustvu, onda barem, videli na ekranima svojih televizora, kako morski ili okeanski talasi podižu na svojim leđima neke lađe ili brodove, dok su drugi, do kojih ovaj talas još nije stigao, i dalje na istom nivou površine vode. Mnogima je to poznata slika, zar ne? Kada je mirno, nivo površine vode je isti u celoj oblasti. Talasi dovode do toga, da neki delovi površine vode budu iznad drugih. Ne mislim da će neko osporavati ovu činjenicu. Dakle, foton, proniknuvši u ćeliju kroz membranu, podiže na grebenu svog talase one atome i molekule, čija je veličina proporcionalna sa dužinom tog talasa. To su neorganski molekuli, atomi i joni. Štaviše, foton svake boje [drugačije talasne dužine (λ), - 174 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
učestalosti (f)] ima svoj "skup" molekula i atoma, srazmernih sa talasnom dužinom. Na taj način, front talasa fotona menja nivo dimenzionalnosti u tački svog prolaza, u isto vreme, kako na udaljenosti od λ/4 od vrha talasa, dimenzionalnost mikroprostora ćelije ostaje ista, kao što je bila pre dolaska talasa-fotona. Na udaljenosti od λ / 2 od vrha talasa dimenzionalnost mikroprostora, shodno tome, smanjuje vrednost amplitude ovog talasa. Drugim rečima, foton pri svom kretanju u foto kavezu stvara neki pad nivoa dimenzionalnosti, omogućavajući molekulima, atomima i jonima, čije su dimenzionalnosti srazmerne sa talasnom dužinom, da kreiraju nova hemijska jedinjenja. Pri tome se apsorbuje foton (Sl. 13.). Kao rezultat ovog procesa u fotoosetljivoj ćeliji se pojavljuju dodatni u običnom stanju joni. Štaviše, broj dodatnih jona i njihov kvalitativni sastav zavisi od toga, kakvu talasnu dužinu λ je imao apsorbovan fotoosetljivom ćelijom foton svetlosti. Posle čega se sopstveni nivo dimenzonalnosti te ćelije vraća u prvobitno stanje. Pri tome, u vreme "uznemirenog" stanje ćelija ne može da apsorbuje druge fotone, zbog čega osetljiva na svetlost mrežnjača oka nije u stanju da "vidi" dvadeset peti kadar... Na taj način, signal boje se konvertuje u jonski kod, koji počinje svoje putovanje u vizuelne oblasti mozga. Preraspodela jona (jonski kod) u ćelijama osetljivim na svetlost kroz kontaktne zone (sinapse) izaziva prinudnu preraspodelu jona u tzv bipolarne ćelije. Bipolarne ćelije na sličan način prenose promenu svog kvalitativnog stanja (uzbuđenje) ganglijevim ćelijama. I dalje po vlaknima optičkog nerva to elektrohemijsko uzbuđenje se prenosi neuronima optičkih zona kore velikog mozga - potiljačnim i temenim. Na taj način duž aksona neurona, snop koje čini optički nerv, signal u obliku preraspodele jona (jon), dostiže zapravo tela neurona (Sl. 71.).
- 175 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl.71.
- 176 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Bilo koji spoljni uticaj na nervne završetke neurona, naše telo pretvara u njima u эlektrohemijski signal. Po našim nervima "trče" samo joni, kako u jednom pravcu, tako i u drugom. Pitanje je, na koji način preraspodeljeni joni duž aksona neurona pod uticajem spoljašnjeg signala stvaraju otisak tog signala u našem mozgu, u našem sećanju? Pokušajmo da razumemo ovaj zanimljiv fenomen prirode. Pod uticajem spoljašnjeg signala u telu neurona se menja kvantitativna i kvalitativna jonska slika. Ako se uzme za stanje neuzbuđenog neurona nula, onda će njegova kvalitativna razlika od uzbuđenog neurona biti u pojavi poslednjeg dodatnog jona (jonski kod). Na taj način, spoljašnji uticaj dovodi do viška jona u neuronu. Šta se dešava sa neuronom pri tom narušavanju ćelijske jonske ravnoteže?! Razumevanje toga će nam omogućiti da prodremo u jednu od skrivenih tajni prirode — zagonetke pamćenja i svesti... Pojavivši se u neuronu dodatni joni dovode do narušavanja jonske ravnoteže, što dovodi do formiranja novih hemijskih jedinjenja između molekula uključenih u sastav neurona. Formiraju su nove veze između molekula, kojih u neuronima nije bilo, ili se razrušavaju veze između molekula, koje su bile. Naizgled, beznačajne promene — pojava nekoliko novih i nestanak nekoliko starih molekularnih veza... Koje to "revolucionarne" promene oni izazivaju ?! Ali upravo ovih nekoliko dodatnih molekularnih veza i stvaraju novi kvalitet, kada se one (dodatne molekularne veze) pojavljuju u molekulima DNK. I opet, razlog za takvu karakteristiku je — u kvalitativnim razlikama između molekula, tačnije, u stepenu njihovog uticaja na nivo dimenzionalnosti njihovog okružujućeg mikroprostora. Svaki molekul ima sopstveni nivo dimenzionalnosti, koji odražava stepen uticaja datog molekula na okružujući mikroprostor. Pridruživanje bilo kom molekulu dodatnih atoma - 177 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dovodi do povećanja nivoa sopstvene dimenzionalnosti tog molekula. Naročito jasno to se manifestuje kod organskih molekula. Molekuli DNK imaju ogromnu molekulsku težinu i takvu prostornu strukturu, koje zajedno stvaraju kvalitativno stanje, pri kojem se otvara kvalitativna barijera između fizičkog i eteričnog nivoa planete (Sl. 25.). Na eteričnom, a zatim i na astralnom planetarnom nivou formiraju se precizne kopije fizički guste ćelije. Postoji, takozvano, eterično i astralno telo ćelije. Dakle, kada signal (jonski kod) po nervu dostiže neurona mozga, u poslednjem se javlja niz elektrohemijskih reakcija. I upravo zahvaljujući ovim reakcijama, mi imamo pamćenje i dobijamo priliku da razvijamo svoju svest. Kako pridruživanje "viška" atoma u spiralama molekula DNK rađa sećanje?! Hajde da pokušamo da rešimo ovo čudo prirode. Dakle, šta je pamćenje, zašto se ono pojavljuje, kako možemo nešto da zapamtimo, a kroz neko vreme, a ponekad i kroz decenije, potrebna nam se informacija pojavljuje pred našim umnim pogledom u svojoj netaknutoj jasnoći i preciznosti?! Zašto se jedna urezuje zauvek u naše pamćenje, a druga nestaje, isparava, kao jutarnja magla pod zracima izlazećeg sunca, i nikakvi pokušaji da se setimo ne donose nikakav rezultat?! Kakva kapriciozan vila prirode i po kojim pravilima određuje šta treba da ostane u našem sećanju, a šta bi trebalo da nestane bez traga? Za to, da bi to razumeli, pođimo na misaono putovanje u jedan neuron mozga i pokušajmo da "osmotrimo" misteriozniu kuhinju pamćenja. Za početak, hajde da pokušamo da shvatimo šta se dešava u neuronu pri formiranju takozvane, kratkoročnog pamćenja. U neuzbuđenom neuronu eterično telo strukturno u potpunosti ponavlja fizički čvrst neuron. Razlika je — kvalitativna i zaključana u tome, da je fizički gusto telo neurona obrazovano spajanjem
- 178 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
sedam primarnih materija, dok je u isto vreme eterično — jednom materijom G (Sl. 72.).
Sl. 72.
- 179 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U uznemirenom stanju u molekulu DNK neurona u rezultatu elektrohemijskih reakcija pojavljuju se dodatni niza atoma. Zapravo, taj "višak" lanca atoma i igra ključnu ulogu u stvaranju našeg pamćenja (Sl. 73.).
Sl. 73.
- 180 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kako pojava dodatnih atoma u molekularnoj strukturi molekula DNK dovodi do kvalitativnog skoka u razvoju žive prirode? Kaka se "božanska" transformacija dešava sa živom materijom pri rođenju "čuda" sećanja i ljudske svesti? Božanska ili mistična izmaglica oko ovog "čuda" se rasejava, kao jutarnja magla pred zracima izlazećeg sunca, i ostaje obnaženo obično čudo prirode... Molekularna i prostorna struktura molekula DNK je takva, i utiče na okružujući mikroprostor toliko značajno, da u unutrašnjem obimu njegovih spirala dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između fizički gustog i eteričnog nivoa. Štaviše, slično otvaranje kvalitativne barijere ne razrušava same te molekule, već samo molekule, zarobljena u zamku pri svom kretanju unutar ćelije — unutrašnjem obimu spirale molekula DNK (Sl. 22, 23 i 24). Nivo sopstvene dimenzionalnosti u unutrašnjem obimu ovih molekula je toliko veliki, da većina molekula, ušavši u nju, postaju nestabilni i raspadaju se na materije, koje ih obrazuju. Oslobođene na taj način primarne materije počinju da teku na eterični nivo, i kreiraju u njemu, kako tačnu kopiju molekula DNK, tako i cele ćelije u potpunosti. Razlika je samo u tome, što je kopija kreirana samo od jedne primarne materije G. Dakle, pojava dodatnih lanaca atoma i molekula DNK (Sl. 73.) dovodi do toga, da se kod eteričnih kopija ovih molekula pojavljuju identične promene (Sl. 74.).
- 181 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 74.
- 182 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Setimo se pri tome, da kroz akson optičkog nerva u neuron stiže grupa jona, koja predstavlja jonski kod dela slike sveta oko nas. Tako se u molekulu DNK neurona mozga pojavljuje nekoliko dodatnih atomskih lanaca, u skladu sa jonskim kodom. Shodno tome, na eteričnom nivou neurona pojavljuje se eterični otisak jonskog koda odgovarajućeg kdela okolne stvarnosti. A sada se setimo, da fotoosetljiva mrežnjača svakog oka ima milione fotoosetljivih ćelija — štapova i šišarki. Dakle, na eteričnom nivou se pojavljuje eterični otisak jonskog koda životne realnosti, koju naše oči "vide" u datom trenutku. Uslovno uzeti za nulti nivo otisak eteričnog tela na eteričnom nivou u obliku ravni. I ako se sada na ovaj nulti nivo nametne eterični otisak jonskog koda okružujuće stvarnosti, on se menja, iskrivljuje, pretvara originalni oblik te ravni. Na njoj će se pojaviti udubljenja i izbočine. Stvara se gruba površina, hrapavost koja odražava kvalitativnu strukturu optičkog signala. Sve to podseća na nešto veoma poznato i veoma vizuelno — dostignuća savremene nauke, čudo tehnike — holografski zapis snimljene slike bilo kog predmeta. Setili ste se?!. Ako niste, ja ću Vam pomoći da se obnovite princip tehnologije snimanja holograma... Monohromatski koherentni snop svetlosti ili jednostavnije laserski zrak je podeljen na dva snopa. Jedan od njih je usmeren na objekat, hologram koji želi da se dobije. Reflektovani zrak od predmeta se najpre nameće na nemodifikovani drugi zrak. Pri reakciji modifikovanog i nemodifikovanog snopa, na izlazu se dobija tzv fazova slika objekta. Onda se ova fazova slika snima na površinu glatke ploče. Kao rezultat toga, površina te ploče postaje hrapava. Hrapava površina poloče se osvetljava monohromatskim svetlom ili belom svetlošću, i kao rezultat se dobija trodimenzionalna slika u boji željenog objekta. Razlikovati dobar hologram od stvarnog objekta vizuelno je nemoguće. Iluzija - 183 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
stvarnosti holograma je toliko velika, da su ih mešali za prave objekte i pokušavali da ukradu, misleći da je pred njima - jedinstven dijamant ili nakit. Naravno, u ovom slučaju, nesrećne lopove očekuje, umesto miliona, samo razočarenje ... A sada da se vratimo na analizu prolaska optičkog signala. Jonski kod, dostiže preko aksona, telo neurona, menja jonsku ravnotežu ovog drugog, što dovodi do dodatnih hemijskih reakcija. Kao rezultat ovih reakcija, kod molekula DNK se pojavljuju nove ili se razrušavaju stare elektronske komunikacije, čija struktura odražava pridošli jonaski kod. Kao rezultat, eterični otisak neurona se menja. Postavlja se pitanje, na koji način promene u strukturi eteričnog tela stvaraju vizuelnu sliku našeg mozga? Na ovom mestu dolazimo do razumevanja jedinstvenih kvaliteta koje imaju molekuli DNK. Molekul DNK se sastoji dve spirale, smeštene jedna na drugu duž ose. Svaka od ovih spirala stvara svoj otisak na eteričnom nivou. Svaki otisak pojedinačno ponavlja oblik spirale sa fizičkog nivoa. Namotaji jedne spirale popunjuju prazninu među namotajima druge. Zajedno one stvaraju jedinstven cilindar. Štaviše, površina "cilindra", stvorenog spiralama molekula DNK, je blizu površine geometrijskog cilindra. Sada, uzmimo deo površine eteričnog otiska DNK molekula pre dolaska jonskog koda (Sl. 75.).
- 184 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 75
Jonski kod menja jonsku ravnotežu unutar neurona, što izaziva pojavu novih i uništenje starih elektronskih veza. Kao rezultat ovog procesa, površina eteričnog "cilindra" molekula DNK će se promeniti (Sl. 76.).
Sl. 76.
- 185 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I, kao posledica toga, na eteričnom nivou, ispostavlja se svojevrsna fazova slika objekta. Analogno fazovoj slici objekta proizvodi se hologram bilo kog objekta. Zar to nije neverovatno paralelno. Sva velika otkrića nauke priroda je napravila i "uvela" u život milijardama godina ranije ... Na taj način, reflektovana svetlost od predmeta, pada na fotoosetljivu mrežnjaču oka, preobražava se u jonski kod, koji se duž optičkog nerva neurona prenosi u vizuelne oblasti kore mozga. Dalje, u ovim neuronima jonski kod se konvertuje u hemijski kod, što se, zauzvrat, manifestuje na eteričnom nivou fazove slike objekta. Sada primarne materije, krečući se između fizičkog, eteričnog, astralnog i drugih nivoia, ulaze u fazovu sliku objekta, reprodukujući sliku stvarnosti. Isto tako, kao što monohromatska svetlost stvara hologram predmeta. Na taj način, mozak proizvodi hologram stvarnosti. Ono, što vidimo, nije odraz stvarnosti, već njeno stvaranje u vidu holografske kopije. Rekonstituisana mozgom holografska kopija stvarnosti se potpuno uklapa u realnost, što nam i omogućava da se krećemo u svetu oko nas. Dakle, šta je ta okružujuća naša stvarnost - tvorevina našeg mozga, kako tvrde subjektivni idealiste ili odraz u ogledalu u našem umu objektivne stvarnosti, na čemu insistiraju materijalisti?! Ni jedni ni drugi nisu u pravu. Naš mozak oživljava identičnu holografsku kopiju stvarnosti. Jedino pitanje je, kakvu realnost stvara ljudski mozak? Smatra se da je "autentična" realnost ona, koju prepoznaje većina?! Ako je devet od deset ljudi - slepo od rođenja, i nikada nisu videli lepotu prirode, a samo jedan - sa vidom, pokušava da ubedi ostalih devet koliko je divan svet. Da li to znači da je on nije u pravu, i da je sve što opisuje buncanje jednog ludaka?! Dakle, nije uvek većina u pravu samo zato jer je - većina. Istina, u isto vreme, beskorisno je bjašnjavati slepom i dokazivati mu kako je lep izlazak sunca, - 186 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kristalno plavo nebo, smaragdna polja i šume ... Slepac nije u stanju da to razume, bez obzira na to, kako bi strasno on to sam želeo. To je jednostavno nemoguće. Jedini način da se bedi je - učiniti da slepac vidi. A onda sve samo po sebi postane razumljivo. To je, nažalost, u ljudskoj prirodi, i ništa sa tim priroda ne može da pomogne ... Dakle, ono što vidimo je holografska kopija realnosti. I tu holografsku kopiju stvara mozak. Proces stvaranja holografske kopije u mozgu je iznad naveden. Postavlja se pitanje: da li je moguće da se utiče na ovaj proces, da ga promenimo ili potpuno neutrališimo? I teoretski i praktično odgovor na ovo pitanje je pozitivan. Za to je potrebno neutralisati jednu "sliku" i zameniti je drugom "slikom". Da li je to moguće? Da bi to uradili, mora da se neutrališe jonski kod prve slike, a zatim da se stvori jonski druge "slike". Kao rezultat toga, neuroni optičkog područja mozga ponovo stvaraju holografsku kopiju željenog, veštački stvorenog nečijom fantazijom stvarnosti. Drugim rečima, jedna slika se briše, a druga - se snima. Pri tome, čovek sa kojim se to događa, ne može razlikovati "lažnu" sliku od postojeće. Tačnije, on čak i ne primećuje promenu. Neki ljudi po prirodi imaju osobinu da stvaraju moćne vizuelne signale, slike fantazije. I ako su te imaginarne slike mnogo jake, u stanju su da suzbiju sopstvene signale mozga čoveka, i taj čovek će videti, to, što želi da mu (joj) se pokaže. Slične pojave se javljaju prilikom prijema radio talasa. Ako je vaš prijemnik je podešen na radio stanicu, i na istoj frekvenciji počinje da radi druga stanica, koja ima mnogo snažniji signal i nalazi se mnogo bliže vašem radio prijemniku, i kao rezultat toga ima snažniji ulazni signal, kao posledicu, čućete samo drugu radio stanicu, i neće postojati mogućnost da se čuje prva, koliko god bi želeli. Štaviše, čak i ako prva radio stanica ne zaustavi svoj rad ni na trenutak ...
- 187 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Vratimo se uticaju na ljudski mozak. Različiti ljudi različito reaguju na slične efekte. U većini slučajeva, uticaj na njegov mozak je praktično sveden na nulu. Zaštitni omotač izoluje mozak čoveka od spoljašnjeg uticaja. Da bi se neutralisao zaštitni omotač takvog čoveka, spoljni signal bi morao biti mnogo snažniji. Dakle, ljudi sa slabim, oslabljenim ili porušenim individualnim zaštitnim omotačem, lako su podložni uticaju spolja, štaviše, bilo kom uticaju. Takođe je lako podvrgnuti uticaju ljude u emotivnom stanju, u stanju transa. Dakle, pre uticaja na mase ljudi, prethodno se ljudi "zavode", izvode iz normalnog emotivnog stanja. Na sreću, ljudi, koji znaju kako da kreiraju jake signale - slike nema mnogo, a većina koja ima takav talenat nije u stanju da stvori moćno psi-polje, pokrivajućo velike površine. U većini slučajeva, takvi ljudi, nadareni sličnim talentom uče o svojim osobinama sasvim slučajno. Vlast nad čovekom - jedan je od najtežih i najozbiljnih testova koji može da dopadne čoveka, imajući istu snagu. Neko će osetiti zadovoljstvo ove vlasti i neminovno će se pretvoriti u čudovište, neko će je doživljavati kao veliku odgovornost prema drugima i ići će ka svetlosti ... O metodama i mehanizmima uticaja na ljudsku svest će biti više reči kasnije, a za sada vratimo se na jonski kod, koji se "probio" do neurona. Kao što je ranije pomenuto, jonski kod, udara u neuron, menja jonsku sliku u njemu, usled čega se pojavljuju nove i uništavaju stare elektronske komunikacije, i kao posledica toga, na eteričnom telu molekula DNK se pojavljuju kvalitativne promene strukture (Sl. 73. i Sl. 74.). Obično ove kvalitativne promene strukture molekula DNK i njenog eteričnog tela su nestabilne i nestaju sa prestankom prijema signala. Jonska slika u neuronu se vraća na prvobitnu, i mozak je spreman da primi nove vizuelne informacije. Pri tome molekularna struktura DNK se vraća u strukturu, koja je bila do dolaska jonskog koda (Sl. 77.).
- 188 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 77
- 189 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I veoma brzo eterično telo molekula DNK se takođe vraća u prvobitno stanje (Sl. 78.).
Sl. 78
- 190 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Otisak na eteričnom nivou nestaje po istim pravilima po kojima nestaju tragovi u pesku posle sledećeg napada talasa. Za vizuelnu zonu kore mozga takva reakcija na uticaj signala je normalna i neizbežna (inače, realnost, koju bismo videli, otvorivši oči, trajno ili duže vremena bi ostala pred našim očima, i mi bismo postali "slepi"). Neuroni u vizuelnim oblastima su prilagođeni za svoje funkcije, a ta specijalizacija je dovelo do toga da su vizuelni signali u normalnim uslovima sposobni da "nametnu" svoj otisak samo na eteričnom nivou tih neurona. Zato vizuelne slike mogu da se menjaju sa frekvencijom dvadeset i četiri puta u sekundi, što je dovoljno za brzu orijentaciju u okruženju.. Sva čula "snabdevaju" koru velikog mozga kako čoveka, tako i drugih živih organizama jonskim kodovima. Procesi koji se dešavaju u odgovarajućim zonama kore mozga, uglavnom su slični procesima u optičkim zonama. Prema tome, svaki spoljni uticaj kroz čula ima na mozak informacioni uticaj takvog trajanja koji je neophodan, da bi mozak napravio neophodne analize ovih signala i izazvao adekvatne reakcije organizma. U toku prirodnog odabira tokom milijardi godina je došlo do selekcije nosioca genofonda, kod kojih reakcija na spoljni informacioni uticaj maksimalno odgovara optimalnom. Sve mutacije, koje su se manifestovale u odstupanju od optimalne brzine reakcije na spoljne informacione uticaje, nemilosrdno su uništene samom prirodom. To je razumljivo. Ako bilo koji živi organizam nije u stanju da na vreme pobegne od svojih neprijatelja, on neizbežno postaje njihova večera. I slično, ako bilo koji živi organizam nije u stanju da brzo reaguje, on će ostati bez svoje večere. I u prvoj i u drugoj varijanti takav organizam neizbežno umire... Dakle, spoljni informacioni uticaj na neurone odgovarajućih zona kore velikog mozga stvara kratkovremeni otisak na eteričnom telu - 191 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
neurona. Sličan trag postoji sasvim određeno vreme (Δt < 0.041666667 sek. za optički signal) i izaziva lančanu reakciju u telu. Mozak ne samo da prima signale spolja, već i čini da telo adekvatno odgovori na te signale. Pored toga, za izradu te adekvatne reakcije, mozak "mobiliše" hiljade, a ponekad i desetine hiljada neurona mozga i periferni nervni sistem, što dovodi do pokreta određenog mišića, aktivirajući ovu ili onu funkciju organizma u celini. Spoljni informacioni uticaj se skladišti u našem mozgu samo onoliko koliko je potrebno telu da reaguje na to dejstvo. Drugim rečima, mozak pamti, čuva otisak uticaja u toku vremena koje je potrebno da se stvori povratna reakcija organizma na taj spoljni uticaj. Ovaj otisak izlaganja može trajati od delića sekunde do nekoliko nedelja, a ponekad i mesecima, u zavisnosti od toga u kojoj zoni kore velikog mozga je ovaj otisak formiran. Na taj način, pojava otiska jonskog kod kod spoljašnjeg uticaja na eteričnom nivou mozga se javlja kao prirodna posledica spoljnog uticaja i određena je prostornom strukturom molekula DNK neurona mozga, koji igraju ključnu ulogu u ovom procesu. Ovaj trag nestaje sa eteričnog nivoa čim se uspostavi prostorna struktura molekula DNK, koja je bila do dolaska jonskog koda datog spoljašnjeg uticaja. To se dešava zato, što nestaje dodatna zakrivljenost (deformacija) mikroprostora, uzrokovana pojavom dodatnih ili uništenjem već postojećih elektronskih veza u molekulu DNK. Kako ne postoji barica na putu bez rupe, tako ne može biti ni otiska na eteričnom nivou spoljnog uticaja bez promene prostorne strukture molekula DNK (Sl.72 - Sl.78). I sve to je povezano sa tim, da su dodatne elektronske komunikacije nestabilne u vremenu. Nakon nestanka dodatnih elektronskih veza u molekulu DNK, promene eteričnog tela ovog molekula i neurona u celini nestaju, a njihova kvalitativna struktura se vraća na onaj nivo, koji je bio pre dolaska spoljašnjeg signala. - 192 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao rezultat ove analize smo došli do razumevanja prirode krakoročnog pamćenja. I postavlja se pitanje, šta predstavlja dugoročno pamćenje?! Šta treba da se desi sa molekulom DNK neurona, da trag spoljnih uticaja ne bi nestao, nakon obnove prostorne strukture molekula, koja je bila tokom trajanja spoljnih uticaja? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: spoljni uticaj mora da stvori svoj "otisak", kao minimum, na dva nivoa neurona — na eteričnom i astralnom. Kako to može da se desi? Setimo se da eterični "otisak" spoljašnjeg uticaja nastaje kao rezultat dodatne zakrivljenosti mikroprostora molekula DNK, pri pojavi u njemu, usled hemijskih reakcija, "viška" atomskih lancaca ili gubitka njegovih sopstvenih (Sl. 79).
Sl. 79 - 193 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ove kvalitativne strukturne promene dovode do pojave na eteričnom nivou dopunske deformacije, koja se javlja kao tačna kopija strukturnih molekularnih promena. U molekulu DNK se odvija proces raspadanja molekula, a oslobađene primarne materija protiču na eterični nivo. Pri tom proticanju, dodatne deformacije na eteričnom nivou neurona popunjava primarna materija G, a eterično telo molekula DNK i neuron u celini "se debljaju", dobijaju dodatnu "težinu" (Sl. 80.).
Sl. 80
Pri maloj aktivnosti procesa raspada u ćelijama, popunjavanje dodatnih deformacije na eteričnom nivou se odvija sporo. Kao rezultat ne nastaje višak zasićenja dodatnih deformacija materije G. I kao posledica toga, ne nastaju dodatne deformacije - 194 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
na astralnom nivou ćelije. Dakle, kako je "trajanje" života dodatnih elektronskih veze u molekulu DNK ograničeno, veoma često otisak spoljašnjeg uticaja na eteričnom nivou nestaje pre, nego što se pojavi odgovarajući trag na astralnom nivou neurona. Kako se može pojaviti astralni otisak spoljnih uticaja? Postoje dve mogućnosti: 1. Pri aktivnijoj cirkulaciji primarnih materija između fizičkih i eteričnih nivoa. Kao rezultat toga, dodatne deformacije na eteričnom nivou u potpunosti se ispunjavaju primarnom materijom G sve do tada, kada fizički tragovi spoljnog uticaja nestanu. Nastavak zasićenja eteričnog nivoa primarnom materijom G dovodi do prekomernog zasićenja eteričnog otiska spoljnog uticaja i izaziva dodatne deformacije na astralnom nivou, koje će se, zauzvrat, ispunjavati primarnim materijama, G i F, formirajući astralni otisak spoljnog uticaja (Sl. 81.).
Sl. 81 - 195 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
2. Pri mnogokratnom ponavljanju identičnog spoljašnjeg uticaja na iste neurone, sa intervalima, u kojem eterični otisak spoljnog uticaja nije imao vremena da nestane. U ovom slučaju dolazi do postepenog zasićenja eteričnog otiska spoljnog uticaja, što takođe dovodi do prekomernog zasićenja i izaziva dodatne deformacije na astralnom nivou, zasićenja koje dovodi do formiranja astralnog otiska. Kao analogija goreopisanom može da posluži primer kaskade od dva rezervoara, gde u jedan od njih stiže voda iz jedne cevi. U tom slučaju, da bi se popunio drugi rezervoar, voda mora prvo da u potpunosti popuni prvi i samo tada, tekući preko ivice, ona će početi da ispunjava sledeći. Sada zamislimo da se cev otvara samo na pet minuta, i da se rezervoar može popuniti samo ako je slavina otvorena potupno. Ako otvorimo slavinu samo delimično i to na istih pet minuta, prvi rezervoar će se ispuniti delimično, dok će drugi ostati potpuno prazan. Pri uslovu, da slavina treba da bude otvorena ne na više od pet minuta, jedina opcija u kojoj je u ovom slučaju moguće popuniti oba rezervoara je - da otvorimo slavinu po pet minuta nekoliko puta, sve do tada, dok oba rezveoara ne budu u potpunosti ispunjena... A sada da se vratimo na fenomen dugoročnog pamćenja. Pod kojim uslovima finkcioniše prva mogućnost formiranja eteričnog i astralnog otiska spoljnog uticaja? Aktivna (iznad norme) cirkulacija primarnih materija nastaje u ćelijama samo u stanju stresa ili pri burnim manifestacijama emocija, što je skoro isto. Bilo koji šok, koji je doživeo bilo koji čovek u svom životu, urezan je u njegovom sećanju zauvek sa sa najsitnijim detaljima, bez obzira na to, koliko se dugo on (šok) protezao u vremenu. Jarke slike neobičnog i potresajućeg, lepog i jedinstvenog, opasnog i zaleđujući krv isplivavaju iz magle sećanja u svoj svojoj netaknutoj lepoti i svežini, kao da se to desilo pre samo
- 196 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nekoliko trenutaka. Gde naš mozak skladišti sve ove informacije, i na koji način on može da ih povrati?! U stanju stresa ili emocionalnog uzbuđenja, metabolička aktivnost u svim ćelijama, uključujući neurone mozga, nekoliko puta premašuje nivo aktivnosti koja je u normalnom stanju. To dovodi do intenzivnijeg cepanja molekula u ćelijama na primarne materije, koje ih formiraju. Kao rezultat toga, snaga tokova, idući sa fizičkog ka drugim nivoima ćelije, dramatično se povećava. To dovodi do toga, da se za vreme trajanja spoljašnjeg uticaja na mozak, na odgovarajućim nivoima, dešava puno formiranje eteričnog i astralnog otiska. Dakle, nakon povratka kvalitivnog atomskog sastava molekula DNK u stanje, koje je bilo pre pristizanja spoljnog uticaja, eterični i astralni otisak se čuvaju. To se dešava zato što je sistem "eterični otisak — astralni otisak" stabilna formacija, čija se celovitost stalno održava na račun tokova primarnih materija, koje nastaju kao rezultat neprekidnih procesa razlaganja organskih i neorganskih molekula u neuronima. Deformacija mikroprostora na eteričnom nivou, stvorena je eteričnim otiskom spoljašnjeg signala, a deformacija mikroprostora na astralnom nivou obezbeđuju međusobnu postojanost, zahvaljujući stalnoj cirkulaciji primarnih materija sa eteričnog nivoa ka astralnom i nazad — od astralnog ka eteričnom (Sl. 82.).
- 197 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 82
Ovi suprotni tokovi primarnih materija i obezbeđuju stabilnost sistema "eterični-astralni" otisak spoljašnjeg signala. Priroda izlazećeg toka primarnih materija je uslovljena, kao što je već navedeno, procesima razlaganja organskih i neorganskih molekula, kada oni ulaze u zonu neodržive za njih dimenzionalnosti unutrašnje zapremine spirale molekula DNK 5. Priroda silazećeg toka primarnih materija prouzrokovana je time, da uzlazni tok primarnih materija stvara na astralnom nivou, u zoni astralnog otiska spoljnog uticaja preteranu koncentraciju primarnih materija G i F. Kao rezultat toga, deo njih počinje da se 5
Više o tome u glavi 2. - 198 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kreće u suprotnom smeru ka eteričnom nivou, projektujući astralni otisak spoljašnjeg signala na eterični nivo, što i ne dozvoljava da nestane eterični otisak spoljnog uticaja. Na taj način nastaje stabilan zatvoren sistem, koji je osnova prirode dugoročnog pamćenja. Za potpuno razumevanje prirode dugotrajnog pamćenja je ostalo samo shvatiti mehanizme obnove jonskog koda spoljašnjeg uticaja na fizičkom nivou, bez čega mozak nije u stanju da ponovo stvori sliku ili događaj iz udaljene ili čak i bliže prošlosti. Oporavak jonskog koda na fizičkom nivou, i kao posledica toga, rekonstrukcija mozgom prošlih događaja, koji su, reklo bi se, nepovratno oduvani burnim tokovima reke vremena, je još jedno obično čudo prirode. Kakva magija je potrebna da vaskrsnu događaji iz prošlosti, koji se ne mogu ni osetiti, ni videti ni dodirnuti u sadašnjosti... a opet, čudo pamćenja, kao vremenska mašina, vodi nas u našu sopstvenu prošlost, i mi smo opet u stanju da proživimo, da ponovo doživimo određene događaje našeg života u njihovoj prvobitnoj čistoti iznova i iznova. I, kao i uvek, ne prestajući da se divimo magiji prirode... Svaki čovek češće ili ređe mora da napregne svoje pamćenje iz jednog ili drugog razloga. Štaviše, napregne, ne samo u prenosnom smislu, već i u stvarnosti. Svima je dobro poznat osećaj, kada, pri pokušaju da se nečega setimo, u glavi nastaje potpuno fizički dožovljaj naprezanja, uz povećanje pritiska krvi u krvnim sudovima i brzine njenog kretanja u njima. Sve to dovodi do toga da se ubrzavaju metabolički procesi u neuronima mozga. To zauzvrat, dovodi do toga, da veći broj molekula u jedinici vremena upada u zamku sa neprilagođenom dimanzionalnošću molekula DNK i raspada se na primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome, eterični otisci spoljnih uticaja događaja i pojava iz prošlosti dobijaju višak, u odnosu na balans, zasićenja primarnom materijom G. Kao rezultat toga, nastaje obrnuti tok primarne materije G sa eteričnog nivoa neurona na fizički (Sl. 83.). - 199 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 83
I na fizičkom nivou pojavljuje se eterična projekcija spoljnog uticaja, što dovodi do promene nivoa dimenzionalnosti u predelima te eterične projekcije. Joni i atomi, imajući odgovarajuće nivoe sopstvene dimenzionalnosti, upadaju pri svom kretanju u tu zonu projekcije, vraćaju molekularnu strukturu molekula DNK, koju je on imao pri prisustvu spoljašnjeg uticaja (Sl. 84.).
- 200 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 84
Na taj način se obnavlja jonski kod spoljašnjeg uticaja, i kao posledica toga, mozak je u stanju da "izvuče" iz dubine sećanja informacije o prošlim događajima, reklo bi se zauvek potonule u zaborav. A sada razmislimo, pod kojim uslovima funkcioniše druga mogućnost formiranja eteričnog i astralnog otiska spoljnog uticaja? I da bi olakšali ovaj zadatak, misleno brzo vratimo se u - 201 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
školske godine i setimo se poznate svima izreke: "ponavljanje je — majka mudrosti". Setili ste se?! A sada, hajde da pokušamo da preispitamo poznat svima izraz, proveren na sopstvenom iskustvu svakog i koji ne proizvodi ni kod koga sumnju, u smislu razumevanja prirodnog mehanizma ovog fenomena. Više puta pročitan, to je potvrđen materijal zauvek, ili barem, dugo urezan u sećanju. A to znači, da jedan isti spoljni uticaj, kroz jedan ili drugi organ čula, najčešće oči i uši, tokom određenih intervala vremena dolazi u mozak. A to znači, da je jedan isti jonski kod spoljašnjeg uticaja tokom nekog vremena upada u iste neurone mozga odgovarajućih zona kore mozga. I ako su intervali između signala manjeg "životnog veka" eterični otisak spoljašnjeg signala, ponavljajući identičan spoljni signal ne daje mogućnosti da taj otisak "umre" i da se raspadne u prah. Na taj način, "životni vek" eteričnog otiska spoljašnjeg signala se produžava, i on postaje "dugovečan". I ako ponovljeni spoljašnji signali dolaze redovno u toku nekog vremena, dovoljnog za formiranje punog astralnog otiska, to će biti "zauvek". Drugim rečima, spoljni događaj ili pojava zauvek će se urezati u našem pamćenju. Ali, zašto?! Odgovor je veoma jednostavan. Pri produženju "životnog veka" eteričnog otiska spoljnog uticaja, pri normalnom nivou metaboličke aktivnosti neurona, čak i ne toliko burno kao u stresnim situacijama, uzlazeći tokovi primarnih materija uspevaju vremenom da potpuno "zasite" primarnom materijom G eterični otisak spoljnih uticaja. Kao rezultat toga, nivo sopstvene dimenzionalnosti eteričnog otiska se menja, i dešava se otvaranje kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa u lokalnom obimu lokacije eteričnog otiska spoljnih uticaja. I što dovodi do početka formiranja astralnog otiska spoljnih uticaja. I ako je "životni vek" eteričnog otiska dovoljno dug za to da bi se formirao
- 202 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
stabilan i miran astralni otisak, tada mozak pamti taj spoljni uticaj (događaj, fenomen, informaciju) zauvek. Postavlja se samo jedno pitanje: koliko ponavljanja je potrebno da bi se to desilo? Postoje ljudi koji imaju takozvano, fenomenalno pamćenje. Njima je dovoljno jednom da pročitaju, da vide, čuju, da bi ta informacija zauvek bila utisnuta u njihovo pamćenje. A to znači, da je dovoljan "životni vek" jednog eteričnog otiska spoljnih uticaja, da bi mogao da se formira stabilan i miran astralni otisak spoljnih uticaja. Postoje takođe ljudi, koji, ponavljajući jedno isto stotine, a ponekad i hiljade puta, nisu u stanju ništa da zapamte. U jednom slučaju razlog za to može biti genetsko oštećenje (bolest), koje se manifestuju u tome, da je "životni vek" eteričnog otiska toliko kratak, da on (eterični otisak) uspeva da nestane sa eteričnog nivoa pre nego što je bilo vremena da stigne ponovljeni signal. U drugom slučaju, uzrok poremećaja rada pamćenja je prisustvo u cerebrospinalnoj tečnosti ove ili one infekcije, vitalne funkcije koja dovodi do puštanja u cerebrospinalnu tečnost toksine, uticaja koji u neuronima mozga dovodi kako do promene jonskog sastava unutar neurona, tako i do usporenih metaboličkih procesa unutar njih. Kao rezultat toga, uzlazni ka eteričnom otisku spoljašnjeg signala, tok primarnih materija je toliko slab da nije u stanju da obezbedi potreban nivo njegovog zasićenja primarnom materijom G, ba bi došlo do otvaranja kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa. A bez toga ne može biti formiran astralni otisak spoljašnjeg signala. U nekim slučajevima moguće je formiranje kratkoročne memorije. Ali, ako je uzlazni tok primarnih materija toliko slab, da je brzina zasićenja primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog uticaja manje brzine od gubitka te primarne materije, onda u ovoj situaciji ne može biti govora ni o kratkoročnom pamćenju.
- 203 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U većini slučajeva, sposobnost ljudi da zapamte informacije leži između ovih krajnosti, i takođe varira kod svakog čoveka sa godinama. I obično se menja od najbolje u detinjstvu do — srednje ili sasvim loše u kasnijem uzrastu. To je zbog činjenice da se sa godinama harmonija između svih nivoa ćelija organizma i na prvom mestu neurona mozga, narušava. Ovo dovodi do toga, da se aktivnost kretanja kako uzlaznih, tako i silaznih tokova primarnih materija između nivoa ćelija smanjuje6. Najsnažnije proces disharmonizacije utiče na cirkulaciju uzlazećih i silazećih tokova primarnih materija između astralnih i eteričih nivoa neurona, i nastupa vreme, kada cirkulacija između ovih nivoa potpuno prestaje (Sl. 85.).
Sl. 85 6
Više o tome u knjizi istog autora «Poslednji apel čovečanstvu», glava 2. - 204 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A to, zauzvrat, dovodi do toga, da u ovom stanju mozak ne može da "izvuče" informacije koje se u njemu čuvaju. A šta se dešava u ovom trenutku sa kratkoročnom memorijom?! Kratkoročna memorija nastavlja da funkcioniše, samo se "životni vek" eteričnog otiska znatno smanjuje. To je uslovljeno time, što je i aktivnost cirkulacije primarnih materija između eteričnog i fizičkog nivoa previše slaba. U tom slučaju, brzina zasićenja V1 eteričnog otiska primarnom materijom G postaje manja ili jednaka brzini gubitka V2 otiska te primarne materije. A to znači, da sa takvim stanjem kratkoročnog pamćenja čovek zaboravlja informacije vrlo brzo. U daljem rastu disharmonizacije dolazi vreme kada se cirkulacija između eteričnog i fizičkog nivoa smanjuje toliko, da brzina zasićenja V1 primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog uticaja postaje znatno manja od brzine gubitka V2 (Sl. 86.).
Sl. 86 - 205 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A to znači da kod takvog čoveka prestaje da radi i kratkotrajno pamćenje. Nastupa, takozvana, staračka senilnost, kada se ponašanje čoveka malo razlikuje od ponašanja deteta. Samo ponašanje deteta je uslovljeno time, što se njegov mozak nalazi u početnoj fazi evolutivnog razvoja, u isto vreme, kod starca — u poslednjoj. Kod jednog je — sve ispred, a kod drugog — sve pozadi. Vrlo snažno se ubrzava proces uništavanja funkcija pamćenja, arterosklerotične promene krvnih sudova mozga. Taloženje soli na zidovima krvnih sudova mozga, posebno kapilara, dramatično utiče na brzinu metaboličkih procesa u neuronima. Kao rezultat toga, drastično se smanjuje broj molekula, kako organskih tako i neorganskih jona, rascepljenih u jedinici vremena u neuronima mozga. I, kao posledica toga, uzlazni tok primarnih materija od fizičkog nivoa ka eteričnom postaje toliko slab, da stvaranje održivog eteričnog otiska spoljnog uticaja postaje jednostavno nemoguće ili drugim rečima, u takvom stanju čovek nije u stanju ništa da zapamti ili da se seti. Dalje, želeo bih da se zaustavim na nekim pitanjima u vezi sa problemima pamćenja. Veoma mnogi ljudi zna ili je bar čulo za takve bolesti, kao što je amnezija (privremeni ili stalni gubitak pamćenja). Prvo, hajde da razmislimo, na koji način je moguće izgubiti pamćenje, a to nije novčanik sa novcem. Dakle, šta se dešava sa mozgom, kada je pamćenje izgubljeno? Na prvom mestu treba napomenuti da se "izgubiti" može samo dugoročno pamćenje. I hajde da prvo razoblačimo "lopova". Setimo se da je dugoročno pamćenje sistem koji se sastoji od eteričnog i astralnog otiska spoljnih uticaja. Štaviše, ovaj sistem je prilično stabilan i samoodrživ. To se dešava, zahvaljujući cirkulaciji primarnih materija između nivoa neurona. Uzlazeći i silazeći tokove primarnih materija zasićuju eterične i astralne otiske spoljnih uticaja. U ovom sistemu eterični otisci su manje otporni od - 206 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
astralnih. To je uslovljeno time, što je astralni otisak obrazovan sintezom dve primarne materije G i F, i ta hibridna forma GF kvalitativno se razlikuje od slobodnih primarnih materija, što i opredeljuje značajno njenu stabilnost, inertnost. Eterični otisak predstavlja deformaciju eteričnog nivoa, popunjenu slobodnom primarnom materijom G, koja se odmah spaja sa drugim slobodnim primarnim materijama, kada je uništen eterični otisak. Slobodna primarna materija G beži iz "ropstva" eteričnog otiska, baš kao i voda, ispunjujući trag na primorskom pesku, koja se uliva sa talasom, i odlazi sa obale "spirući" sa peska svoj trag. Tako talasi nekih oluja mogu da "speru" eterični otisak i oslobode iz privremenog "ropstva" primarnu materiju G?!. Imena ovih "oluja" su sledeća — stres, potres mozga, mehanička oštećenja mozga, posledice uticaja različitih zračenja, itd. Sve ih ujedinjuje jedno — oni uništavaju eteričnih otisak spoljnog uticaja, bez kojeg nije moguća realizacija dugoročnog pamćenja, čak i ako je astralni otisak ostao netaknut (Sl. 87.).
Sl. 87 - 207 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Najčešće se javljaju vrtlozi potoka primarnih materija, koji, kao cunami, prolaze kroz jedne ili druge delove mozga i "pomeraju" na svom putu sve, na šta naiđu. Eterični otisci nestaju bez traga, nisu u stanju da odole pred njima (Sl. 88.).
Sl. 88
Astralni otisci spoljnih uticaja su otporniji, zbog svoje inertnosti, uslovljene kvalitativnom razlikom astralnog otiska od eteričnog. Kvalitativna razlika astralnog otiska uslovljena je time, da se on formira kao rezultat kvalitativnog spajanja dve primarne - 208 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materije. Taj hibrid poseduje druge kvalitete, za razliku od pojedinih slobodnih materija. Dakle, da bi uništili, podelili, oslobodili od međusobnog ropstva primarne materije, koje čine ovaj hibrid, potrebno je uticati moćnije, nego za uništenje eteričnog otiska. Dakle, u većini slučajeva, posle "oluje" astralni otisci spoljnih signala se sačuvaju. I upravo oni su temelj, pomoću kog može da se povrati pamćenje. Za to, da bi se rešila još jedna tajna prirode — vaskrsenje pamćenja — hajde da proizvedemo "anatomsku obdukciju" ovog jedinstvenog fenomena prirode. Setimo se da se pri uništavanju eteričnog otiska tokom oluje, astralni otisak sačuvao (Sl. 88.). To je uslovljeno time, što je astralni otisak izgrađen od "snažnijeg", održivog materijala — hibridne forme GF, nastale kao rezultat spajanja slobodnih formi materija G i F. Za "vaskrsenje" pamćenja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: 1. Obnova normalne cirkulacije krvi velikog mozga. Jer to je preduslov za oporavak metabolizam neurona mozga. Za normalan rad bilo koje ćelije organizma, organski i neorganski molekuli, joni, moraju da teku neprekidno, a takođe treba da se udaljavaju proizvodi raspada. 2. Oporavak do optimalnih nivoa uzlazećih i silazećih tokova primarnih materija između fizičkih, eteričnih, astralnih nivoa neurona. 3. Prekomerno zasićenje primarnim materijama G i F astralnog otiska spoljašnjeg signala. A sada, korak po korak ispratimo sam mehanizam oporavka pamćenja... Oslobođene u rezultatu raspada organskih i neorganskih molekula, upavših u zonu - zamku molekula DNK, primarne materije uzlaznim tokom prožimaju sve nivoe neurona. Kao rezultat toga, astralni otisak spoljašnjeg signala će biti popunjen primarnim materijama G i F (Sl. 88.). Ako je brzina zasićenja V1 primarnim materijama astralnog otiska veće brzine od gubitka V2, dolazi do - 209 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
postepene akumulacije primarnih materija G i F. Kada nivo zasićenja astralnog otiska primarnim materijama dostigne kritični nivo, javlja se eksplozija primarnih materija. Pri tome, obrnuti tok "otvara" kvalitativnu barijeru između astralnih i eteričnih nivoa sa "povratne" strane — sa astralnog nivoa na eterični. Kao rezultat toga, na eteričnom nivou pojavljuje se astralna projekcija otiska spoljnog uticaja (Sl. 89.).
Sl. 89 - 210 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ako se ovaj proces dešava prilično aktivno, projekcija neprimetno prelazi u odgovarajuće deformacije eteričnog nivoa, pri čijem popunjavanja primarna materija G, formira novu eteričnu kopiju, tačno ponaljajući astralnu kopiju spoljašnjeg uticaja (Sl. 90.).
Sl. 90 - 211 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ako se sada dobije višak zasićenja eterične kopije primarnom materijom G, nastaje obrnuti tok ove materije na fizički nivo. Na fizičkom nivou formira se eterična projekcija spoljnog uticaja (Sl. 91.).
Sl. 91 - 212 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Eterična projekcija na fizičkom nivou dovodi do promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti mikroprostora u zoni projekcije, što dovodi do oporavka jonskog koda (Sl. 92.).
Sl. 92 - 213 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Na taj način, oštećeno pamćenje se obnavlja... Završava se otkrivanje tajne prirode pamćenja, nepohodno je za potpunu jasnoću obratiti pažnju na glavne faze njenog formiranja.: 1. Spoljni uticaj se preobrazuje organima čulima u jonski kod. 2. Jonski kod po granama neurona — aksonima — ulazi bez promene u aktuelni neuron. 3. U neuronima jonski kod nameće molekulima DNK nove iznuđene elektronske veze. 4. Kao rezultat toga, menja se kvalitativna struktura molekula DNK. 5. Kvalitativne promene strukture molekula DNK se čuvaju privremeno; posle nekog vremena kvalitativna struktura molekula DNK se vraća na početnu. 6. Tokom "života" jonskog koda formira se njegov otisak na eteričnom nivou. 7. Trajanje života eteričnog otiska određuje vreme trajanja kratkoročnog pamćenja. 8. Stres, jaki utisci, višestruko ponavljanje istog spoljnog uticaja obezbeđuju formiranje otiska na astralnom nivou. 9. Trajanje života astralnog otiska spoljnog uticaja praktično nije ograničeno. 10. Astralni otisak formira se iz hibridne materije GF, koja je formirana kao rezultat spajanja primarnih materija G i F u zoni astralne projekcije spoljnog signala. 11. Eterični i astralni otisak spoljašnjeg signala formira sistem dugoročnog pamćenja. 12. Pri uništenju eteričnog otiska u sistemu dugoročnog pamćenja, on može da bude obnovljen kroz obrnutu projekciju astralnog otiska na eterični nivo. Pre nego što pređemo na rešavanje misterije svesti, želeo bih da obratimo posebnu pažnju na činjenicu, da se zapis informacija - 214 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dešava na ETERIČNIM i ASTRALNIM nivoima mozga. Fizički mozak je samo instrument pomoću koga se vrši zapisivanje informacija. Iz tog razloga, istraživanje rada mozga ne daje priliku naučnicima da utvrde, gde mozak "čuva" informacije. Još jednom se setimo kineskog filozofa Konfučija koji je rekao: "Ne može se naći crna mačka u crnoj sobi, onda kada nje nema tamo..." I još... život posle smrti: pitanje, koje je mučilo umove toliko filozofa, lažnih i pravih naučnika, sveštenika, i jednostavno svakog živog čoveka, kada je on sa unutrašnjim trepetom pred neizbežnim uvek sebi postavljao pitanje, šta će se desiti sa njim, kada sa poslednjim uzdahom izađe poslednja iskra vatre njegovog života?! Da li sa tim prestaje i nestaje bez traga sve — osećanja, ideje, snovi, kreacije, teško stečeni tokom njegovog života?! Da li sve to nestaje zauvek u tihom i lepom Univerzumu?! Svako pročitavši ovu knjigu će moći da odgovori na ovo pitanje. I za to nije potrebna slepa vera u život posle smrti, samo zbog toga što je strašno... Za dobijanje odgovora potrebno je samo da prodreti mislima, pokušati da se razume, a ne "pokori" Priroda, i u znak zahvalnosti, ona će otvoriti svoje najdublje tajne... Pre nego što napravimo svoj zaključak o životu posle smrti, hajde da pokušamo da podignemo zavesu druge tajne prirode — zagonetke svesti.
- 215 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 6. Priroda svesti. Mehanizam nastanka svesti Svest... razum, šta je to?! Na koji način molekuli i atomi, ujedinjeni u određenom redosledu, počinju da "shvataju" svoje prisustvo u vremenu i prostoru, počinju da "razmišljaju" o beskonačnosti Univerzuma, uzrocima materije ili svesti? Možda će svaki od ovih molekula i atoma, kao umornu lutalicu u svemiru, posle beskrajnih lutanja po beskrajnim prostranstvima svemira, volja NjEGOVOG VELIČANSTVA SLUČAJNOST podesiti na ovu Bogom zaboravlju, izgubljenu u beskrajnom prostoru planetu, dobijajući tako dugo očekivani odmor, i posvetiti jedne druge u tajne svojih avantura?! I na kraju krajeva, zaista, pre nego što se ujedine u jednu celinu, pravo čudo prirode — živu materiju — svaki deo spaja se sa drugim u jednu celinu, koji se kroz određeno prirodom VREME raspada u prah, da bi se onda, kao ptica Feniks, ponovo rodili u novom obliku, i tako ponavljali to milione puta. Dakle, šta je svest, razum — "pamćenje", čestica koja formira nosioca istog, ili je to manifestacija kroz tog nosioca Vaseljenskog Razuma?! Ako jeste, onda šta je to i gde je ta Vaseljenska Skitnica?! A možda odgovor ovog čuda ne leži daleko, već pravo ispred nas? Možda samo treba malo pažljivije da pogledamo oko nas samih, i sasvim je moguće, pronaći vodeću nit Ariadne, pomoću koje ćemo izaći iz lavirinta još jednog Minotaura prirode — tajne SVESTI... Hajde da pokušamo da pođemo "tamo, ne znam kuda, i da pronađemo, ne znam šta". I mislim, da se ne samo u bajkama nešto od toga može desiti. Glavna stvar je — ne treba da se spuštaju ruke pred naizgled nemogućim zadatkom... Zaista, trenutno stanje na pitanje: šta je svest, nije se maklo sa mesta iz vremena sporova grčkih filozofa. I kao labud, rak i štuka u poznatoj basni Krilova, filozofske struje ljudske misli, objektivni i subjektivni idealizam, metafizički i dijalektički materijalizam, nisu mogli da pomere ovu zagonetku prirode sa - 216 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
mesta. I na početku novog milenijuma ovo pitanje ostaje otvoreno, kao i u osvit rađanja civilizacije... Dakle, šta je to SVEST, RAZUM?.. Da bi odgovorili na ovo pitanje, neophodno je utvrditi kvalitativnu razliku procesa koji se odvijaju u mozgu razumnog bića, koje nam daje pravo da govorimo o manifestaciji razuma. Svesna aktivnost se razlikuje od nesvesne? Za početak definišimo, kakvi kvalitativvni procesi se odvijaju u mozgu živog bića, što nam omogućava da govorimo o svesnoj aktivnosti. Kroz organe čula spoljni svet se ogleda u mozgu živog bića. Pri tome, kao što smo detaljno razmotrili u prethodnom poglavlju, bilo koji spoljni uticaj stvara otisak na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Privremeni trag na eteričnom nivou neurona je manifestacija kratkoročne memorije, čija se glavna uloga svodi na mehanizmam orijentisanja živog organizma u u spoljnom okruženju. Objekti i subjekti spoljašnjeg sveta kroz čula organizma, stvaraju kvalitativnu promenu prostorne strukture neurona mozga, omogućavajući ovom živom organizmu da se kreće u okolnom prostoru, da proizvede potrebne radnje i reakcije na spoljašnju sredinu, bez kojih postojanje bilo kog živog organizma, jednostavno ne bi bilo moguće. Zahvaljujući vidu, naš mozak stvara holografsku kopiju životne stvarnosti i položaj elemenata ove realnosti u odnosu jednih prema drugim. Ali vid nam ne daje predstavu o kvalitativnom stanju ovih elemenata, već samo ideju o njihovim prostornim karakteristikama. Drugim rečima, ne može se suditi samo po izgledu o kvalitativnom stanju stvarnosti koja nas okružuje. U tome nam dolazi u pomoć drugi organ čula — dodir. Receptori kože našeg tela reaguje na toplotu i hladnoću, na pritisak i gustinu, agregatna stanja (čvrsto, tečno, gasovito i plazma) i prostorne oblike elemenata stvarnosti koja nas okružuje, i "objavljuju sa planine" potpuno drugi sloj informacija o spoljašnjem okruženju. Dodir i - 217 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
miris daju mogućnost da dobijemo ideju o hemijskom sastavu vazduha, vode, hrane i svega ostalog što nas okružuje u svakodnevnom životu. Sluh nam daje mogućnost da odredimo pravac moguće opasnosti ili, obrnuto, lokaciju mogućeg plena mnogo ranije nego što je moguće da ga vidimo... Ali svi ovi organi čula omogućavaju samo da se adekvatno odgreaguje na stalno izmenjujuće stanje životne spoljašnje sredine, što je, bez sumnje, veoma važno za svaki živi organizam, uključujući i čoveka. Ali trajanje efekta određenog spoljašnjeg uticaja kroz čula na nervni sistem određeno je vremenom koje je potrebno telu za adekvatnu reakciju. Nakon čega je sistem, svi organi čula, spreman da prihvati nove signale. U mozak neprekidno dolazi hiljade signala, minut za minutom, iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu. Čak i kada organizam spava, deo njegovih senzora nastavlja da radi, spremnih na prvu opasnosti da vrate organizam u punu aktivnost. Inače, ovaj organizam postaje plen dvomožnih ili četvoronožnih predatora. Svi oni koji iz jednog ili drugog razloga nisu bili u mogućnosti da blagovremeno otkriju opasnost ili brzo reaguju na tu opasnost, umiru u žestokoj borbi za opstanak. I to je istina u odnosu na ukupnu raznolikost životinjskog sveta, uključujući i čoveka. Na taj način, dvadeset i četiri sata u mozak, kroz ova ili ona čula, dolaze informacije iz sveta oko nas. Mozak "prosejava" sve ove informacije i reaguje samo na one signale iz spoljne sredine, koji se direktno odnose na život organizma i očuvanje njegovog integriteta. Sve ostale informacije "teku" kroz mozak širokom i punom "rekom", ostajući nam "neprimećene", ne obraćajući na njih nikakvu pažnju. Ali ako mi ne obraćamo pažnju na informacije koje dolaze u mozak, to apsolutno ne znači da one ne utiču na njega. Kakav je taj uticaj? Svaka informacija, koja dolazi do mozga iz okolnog spoljnog sveta, u većoj ili manjoj meri, na jedan trenutak ili trajno menja - 218 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kvalitativnu strukturu mozga. Pri kratkotrajnoj promeni kvalitativne strukture mozga, signal iz spoljne sredine stvara samo eterični otisak, koji brže ili sporije, u zavisnosti od njegove funkcije, nestaje nakon dolaska tog signala (kratkotrajno pamćenje). Pri dugoročnoj promeni kvalitativne strukture mozga, signal iz spoljne sredine stvara svoj trag kako na eteričnom, tako i na astralnom nivou. I u ovom stanju, trag spoljašnjeg signala se utiskuje u kvalitativnim strukturama mozga praktično zauvek (dugoročno pamćenje). Zapravo, mehanizam formiranja dugoročnog pamćenja je magični ključ koji omogućava da se otvore "vrata" misteriozne, naizgled neuhvatljive, kao fatamorgana, "zamke" prirode svesti. "Leteći holanđanin" prirode svesti, sa svim svojim očiglednostima, ostao je tajna iza sedam pečata u poslednjih nekoliko milenijuma. Filozofi i naučnici su u beskrajnim sporovima o prvenstvu svesti ili materije zaboravili na to, da je koncept svesti korišćen bez ikakvog objašnjenja. I ako je, na primer, dijalektički materijalizam dao više-manje prihvatljivo objašnjenje materije, kao "objektivnu realnost, datu nam osećanjima", u pogledu svesti nisu ništa bolje smislili, osim da je "objasne" najvišim kvalitativnim stanjem iste one "objektivne realnosti", koja "nam je data osećanjima". Zar to nije neverovatno logika? Idealisti, zauzvrat, ne tako daleko od ove logike, propovedaju prvenstvo svesti, apsolutne ideje, apsoluta, logosa, i na kraju, Gospoda Boga, koji je (prvi) sazdao (L) oko nas "objektivnu realnost." U principu, ja bih želeo da skrenem pažnju na činjenicu da je pitanje: "šta je primarno materija ili svest" apsurdno samo po sebi. Baš kao što je apsurdno pitanje prvenstva jajeta ili kokoške. Baš kao što nema kokoške bez jajeta, a ni jajeta bez kokške, tako ne postoji svest bez materije i materija bez svesti. Oba ova koncepta - su nerazdvojna i ne postoje jedan bez drugog. Samo koncept materije - je mnogo širi
- 219 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nego što trenutno sebi predstavlja savremena nauka, a svest ima mnogo stanja, koja se kvalitativno razlikuju jedno od drugog. Pre svega, hajde da razlikujemo osnovne kriterijume svesti: 1. Svest, izdvaja sebe nosiocem svesti od okružujuće sredine. 2. Harmonična interakcija nosioca svesti sa okolinom. I ako uzmemo u obzir čoveka kroz prizmu ovih kriterijuma, moguće je utvrditi stepen njegove razumnosti, kao nosioca svesti. I ako je sa izolacijom sebe od sve okružujuće prirode kod Homo Sapiensa sve u redu, nažalost, sa harmoničnom interakcijom sa okolinom stvari stoje prilično jadno. Čovek je objavio pravi rat prirodi, umesto da živi sa njom u simbiozi. I za to uopšte ne treba da se vrati u divlje stanje i očekuje od prirode, šta ona "želi" da da čoveku. Treba znati zakone prirode i koristeći to znanje, kvalitativno je menjati, tako da se ne remeti harmonija ekološkog sistema. I onda je moguće i kontrolisati klimu planete, i kontrolisati njene elemente, čak i harmonija sa svim ostalim bićima koja imaju ne manje, već može biti i više prava da dišu čist vazduh, piju čistu vodu i prenose štafetu života svojim potomcima. Neverovatno je da čovek gleda na prirodu kao osvajač, a ne kao dete, koje je negovano na njenim grudima. I sve dok takvo stanje traje, čovečanstvo se mora smatrati potencijalno razumnom rasom, kao upravo rođeno dete, kome je sve ispred. Želeo bih da poželim da "faza deteta" ne potraje tako dugo, da bude nekoga negde da prisustvuje "vrtiću" prirode... A dok se to ne desi, hajde da pokušamo da prodremo u tajne prirode i da se vratimo rešavanju misterije svesti. Materija i svest, svest i materija. U ova dva termina se nalaze jedinstvo i suprotnost. Svest podrazumeva razumnost u ponašanju kod nosioca - 220 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
svesti. Razumnost se, zauzvrat, manifestuje u adekvatnosti reakcija na procese koji se dešavaju u okruženju. Adekvatnost predstavlja sobom racionalnost, optimalnost različitih reakcija nosioca svesti. Na taj način, jedna od karakteristika svesti je racionalnost ponašanja nosioca svesti, koji u svakom slučaju predstavlja materijalni objekat. Drugim rečima, svest se manifestuje na određen način kao organizovana materija. Potrebno je samo da se utvrdi, kakva bi trebalo da bude organizacija materije, da bi se manifestovali određeni elementi svesti. Ljudi su navikli da dele materiju na živu i neživu, zaboravljajući na to, da kako je jedna, tako je i druga obrazovana od istih atoma. Štaviše, svaki atom žive materije će, pre ili kasnije, postati deo nežive i obrnuto, mnogi atomi nežive materije će postati deo žive. Takva razlika se utvrđuje samo u tome da odnos mase žive i nežive materije nije ekvivalentan. Živa materija je samo mali deo od mase nežive materije. Međutim, obe su u potpunosti u stanju da prelaze iz jedne u drugu, razlika je samo u prostornoj organizaciji i kvalitativnoj strukturi ovih materija. Dakle, kvalitativna razlika između žive i nežive materije se svodi na razliku u prostornoj organizaciji i kvalitativnoj strukturi materije 7. Svest se javlja na određenom nivou razvoja žive materije. Shodno tome, svest se pojavljuje kao rezultat određene prostorne organizacije i kvalitativne strukture materije. Sasvim je očigledno da su svest i materija — nerazdvojni jedno od drugog. I samo pitanje o prvenstvu svesti ili materije, zbog toga, gubi svaki smisao. Razmotrimo razlike u prostornoj organizaciji materije. Neživa materija — neorganska — ima četiri agregatna stanja: čvrsto, tečno, gasovito i plazma. Samo čvrsto stanje neorganske materije je stabilno tokom vremena prostorne 7
Более подробно об этом см. главу 2. - 221 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
organizacije, u kojoj svaki atom zauzima određeni prostorni položaj u odnosu na druge atome. Atomi formiraju čvrstu prostornu strukturu — kristalne rešetke. Kod takve prostorne organizacije atomi se nalaze na optimalnim udaljenostima jedni od drugih, relevantnim za maksimalnu stabilnost celog sistema u celini. Svaki atom je u stanju da vrši manje vibracione pokrete na čvorove kristalne rešetke, odgovarajuće tački održive ravnoteže. U većini slučajeva rastojanja između čvorova kristalne rešetke srazmerna su sa veličinom samih atoma, i zato ne može biti ni govora o tome da neki drugi atom ili molekul može da se kreće među čvorovima kristalne rešetke. Moguća je samo zamena jednog atoma drugim u čvoru kristalne rešetke. I samo elektromagnetne oscilacije, čije se talasne dužine mogu porediti sa rastojanjem između čvorova kristalne rešetke, mogu da se kreće u njoj. Pri tome se dešava delimična apsorpcija fotona atoma, što dovodi do neke promene nivoa dimenzionalnosti tih atoma. Nakon apsorpcije fotona, nivo dimenzionalnosti tog atoma postaje većo od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti, odgovarajućeg stabilnom stanju kristalne rešetke, i on prelazi u uzbuđeno stanje. Pri tome su susedni atomi, koji se nalaze u čvorovima kristalne rešetke, u stabilnom stanju, i to dovodi do toga da uzbuđen atom emituje foton i vraća se u stabilno stanje. Obično je broj uzbuđenih atoma mali, i zato kristalna rešetka čuva svoju strukturu. Kada broj uzbuđenih atoma u kristalnoj rešetki postane kritičan, dolazi do raspada poslednjeg, i supstanca prelazi iz čvrstog stanja u tečno. Dakle, prostorna organizacija atoma u kristalnoj rešetki ne može biti osnova za pojavu svesti, barem na našoj planeti. Zato što atomi, formiraju neorganiku, nisu u stanju da otvore kvalitativnu barijeru između fizički guste i eterične sfere planete. Ako se kvalitativna barijera ipak otvara, kao kod radioaktivnih elemenata, onda se dešava raspadanje tih atoma, a samim tim i "vrata" između sfera planete se otvaraju za vrlo kratko - 222 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
vreme, što nije dovoljno da bi se dogodile bilo kakve kvalitativne promene na tim nivoima. Organski molekuli, naročito DNK i RNK, imaju ogromnu molekulsku težinu. Spiralni prostorni oblik molekula DNK i RNK pruža mogućnost kvalitativnog skoka u evoluciji materije. U unutrašnjem obimu spirale molekula DNK i RNK formira se stojeći talas dimenzionalnosti. Prečnik tih spirala mnogo puta premašuje dimenzije svih atoma i većine organskih i neorganskih molekula. Samo veoma veliki organski molekuli srazmerni su sa prečnikom spirale molekula DNK i RNK. Tako veliki organski molekuli u ćelijama su podvrgnuti delimičnom raspadu. Kao rezultat ovog raspada, koji predstavlja biohemijski proces, ostaju "krhotine" velikih organskih molekula. Ove "krhotine" imaju znatno manje dimenzije i slobodno prodiru u unutrašnji tunel spirale molekula DNK i RNK. Svi molekuli, koji usled svog kretanja prodiru u unutrašnjost spirale DNK i RNK, upadaju u zamku. Radijalna razlika dimenzionalnosti spirale molekula DNK i RNK primorava sve molekule, zarobljene u unutrašnji obim ovih spirala, da se kreću duž svoje ose. U svom kretanju duž ose, svi molekuli potpadaju pod udare razlike dimenzionalnosti, nastalih stojećim talasom unutrašnje zapremine molekula DNK i RNK 8. Za većinu molekula, uhvaćenih u ovu zamku, iznuđena razlika dimenzionalnosti je izuzetno visoka, usled čega oni postaju nestabilni i raspadaju se na primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome se dešava obrazovanje molekula i atoma, koji održavaju stabilnost pod takvim razlikama dimenzionalnosti. Analogni procesi se odvijaju i pri radioaktivnom raspadu, pri kojem se oslobađaju primarne materije, i formiraju stabilni elementi sa znatno manjom atomskom težinom. Razlika između ovih procesa je u tome, što se radioaktivni atomi raspadaju sami, dok se unutar spirale molekula DNK i RNK raspadaju drugi molekuli. Unutrašnji obim molekula 8
Более подробно об этом см. главу 2. - 223 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
DNK i RNK može se posmatrati kao svojevrsna "crna rupa", koju je napravila živa materija. Veliki deo fizički guste materije, upada u tu "crnu rupu", nestaje i pretvara se u drugi oblik — slobodne primarne materije. Na taj način, stojeći talas dimenzionalnosti, stvoren spiralnom strukturom molekula RNK ili DNK, je DOVOLjAN USLOV za pojavu života i svesti. Ali, šta je to — svest?! Da se vratimo na procese formiranja pamćenja, a tačnije — dugoročnom pamćenju. Spoljni signal preko čula, u formi jonskog koda stiže do mozga, stvara eterični i astralni otisak na odgovarajućim nivoima neurona. U slučaju dugoročnog pamćenja, ovi otisci ostaju zauvek, ili u najmanju ruku, veoma dugo. Razmotrimo dva susedna neurona na eteričnom i astralnom nivou, koji imaju otiske jonskih kodova različitih spoljnih signala (Sl. 93.).
Sl. 93 - 224 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Podsetimo se da mozak prima milione signala iz okruženja i, prema tome, sve više i više signala stvara otiske na eteričnim i astralnim nivoima neurona. Stoga, pored prethodnih otisaka pojavljuju se novi (Sl. 94 i Sl. 95.).
Sl. 94 - 225 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl.95
- 226 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Svaki novi spoljni signal koji stvara eterični i astralni otisak (dugoročno pamćenje), dodaje još jednu "ciglu" u izgradnji "objekta" svesti (Sl. 96. i 97).
Sl. 96. - 227 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 97.
- 228 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ovaj proces "izgradnje" svesti traje do tada, dok se "udaljene" na sličan način strukture neurona na eteričnom i astralnom nivou NE ZGUSNU (Sl. 98 i 99.).
Sl. 98 - 229 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 99.
Zgusnuvši se između sebe na eteričnom i astralnom nivou, strukture neurona mozga stvaraju horizontalno objedinjene neurone. I ako je do tog trenutka svaki neuron bio samo "komšija" - 230 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
svim ostalim, bez ikakve aktivne interakcije sa njima, onda posle zgušnjavanja strukture na eteričnom i astralnom nivou nastaje jedna OPŠTA STRUKTURA MOZGA NA ETERIČNOM I ASTRALNOM NIVOU NEURONA. Do tog trenutka postoji skup NE međudejstvujućih među sobom moždanih ćelija — neurona, posle tog trenutka, nastaje SISTEM međudejstvujućih između sebe na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga (Sl. 100.).
Sl. 100. - 231 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kroz nastale zone zgušnjavanja između susednih neurona primarne materije počinju da teku od jednog neurona ka drugom i tako — do poslednjeg neurona u lancu zgušnjavajući međusobno eterična i astralna tela neurona. Analogno tome, mogu da posluže kanali koji povezuju između sebe reke, u kojima voda iz jedne reke može da uđe u drugu, a onda — u sledeću, itd, sve do okeana ili mora. A u slučaju, kada se "prva" reka uliva u malo jezero i pravac njenog toka može da bude suprotan pravcu gde se nalazi okean. Veza preko kanala, reklo bi se, naizgled je nemoguća. Tako i sabijanje otisaka spoljnih signala na eteričnim i astralnim nivoima omogućava, da primarne materije, oslobođene u procesu raspada jednog neurona mozga, počinju da zasićuju eterična i astralna tela neurona, koji su povezani sa njim u lanac. Na taj način nastaje cirkulacija primarnih materija NA eteričnom i NA astralnom nivou, a ne između njih, kao što se to dešava kod nesjedinjenih u lanac neurona mozga. Zgušnjavanje na eteričnom i astralnom nivou može se desiti samo između neurona - suseda. Shodno tome, signali okružujuće sredine, stvarajući eterične i astralne otiske kod neurona - komšija moraju da budu kvalitativno bliski jedni drugima. Zapravo bliski, a ne identični, kao što su, na primer, smaragdna boja i zelena, plava i tamno plava. Signali okolne sredine treba da budu dovoljno bliski jedni drugima, da izazovu promene kod neurona - suseda a u isto vreme da imaju neke razlike. Zapravo, ta mala razlika između spoljnih signala obezbeđuje stvaranje otiska na eteričnom i astralnom nivou između susednih neurona, što i stvara mogućnost njihovog zgušnjavanja. Zgušnjavanje eteričnih i astralnih tela susednih neurona, je kao i izgradnja mostova na gazištima, povezujući u jedan sistem, u celinu dva susedna neurona. Novi kvalitativno blizak spoljni signal stvara "most" između susednih neurona i tako dalje — od komšije do komšije. Kao rezultat takve "mostogradnje" u jedinstven sistem, u - 232 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
lancu povezanih neurona, koji na fizički gustom nivou nalazeći se na nekoj udaljenosti jedni od drugih ni pod kakvim okolnostima ne mogu da formiraju jedan sistem. Na taj način, fizički gusti neuroni mozga, koji je svaki deo krutog sistema i ne komuniciraju jedni sa drugima, stiču nove kvalitativne mogućnosti. Oni se sabijaju među sobom, kroz otiske na eteričnom i astralnom nivou neurona. Kao rezultat ovog procesa, na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga pojavljuju se lanci, koji se sastoje od međudejstvujućih između sebe eteričnih i astralnih tela neurona. Po meri akumulacije mozgom informacija, kao posledica uticaja spoljne sredine kroz organe čula, broj takvih lanaca se povećava. Što su bogatije informacije iz spoljnog sveta, veći broj delova moždane kore formira svoje lance. Međutim, ovi lanci ostaju izolovani jedni od drugih. Samo kada mozak apsorbuje određenu količinu informacija, pri tome kvalitativno raznolikih, eterični i astralni lanci neurona spajaju se u jedan sistem. Kao rezultat toga, postaje moguće zgušnjavanje među sobom delova moždane kore, povezanih sa različitim čulima. Na primer, videvši jabuku, ne predstavlja veliki trud osetiti ukus, miris, dobiti ideju o njenoj tvrdoći, temperaturi, viskozitetu, itd. Pri tome, čak će sam početi da se stvara želudačni sok. Prethodno iskustvo sa jabukama daje mogućnost da se, samo pri prisustvu jednog od spoljnih faktora, dobije uvid u objekat u celini. Ova ideja je višestruka i skoro potpuna. Oko devedeset devet odsto informacija o jabuci može da se dobije samo na osnovu njenog izgleda, mirisa ili ukusa. Mozak sam stvara kompletnu informaciju o jabuci preko toga što je ceo spektar informacija o njoj spojen u jedan sistem na eteričnom i astralnom nivou neurona. Šta je "izostavio" mozak stvarajući "sliku" jabuke?! Samo neke karakteristike koje mozak nije u stanju da reprodukuje bez dodatnih informacija. U većini slučajeva, na primer, po izgledu je nemoguće dobiti ideju o tome da li je jabuka - 233 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
crvljiva ili nije. Ali, takva informacije ne menja glavno — jabuka i dalje ostaje jabuka... Mozak, kao sunđer, upija dolazeće iz spoljnog sveta informacije. Razlika od sunđera se manifestuje u tome, da se mozak pri tome kvalitativno menja, što se ne može reći za sunđer. Kvalitativna i kvantitativna raznolikost informacija, koje dolaze iz spoljnog sveta u mozak kroz organe čula, dovodi do toga da se na eteričnom i astralnom nivou mozga formira sistem, sjedinjenih u jednu celinu nekoliko stotina hiljada, a ponekad i mnogih miliona lanaca, koji se sastoji od eteričnih i astralnih tela neurona. U mozgu pod uticajem signala iz spoljašnje sredine stalno dolazi do pojave novih lanaca, od kojih svaki postaje deo opšteg sistema, "nadovezujući" se na već postojeće lance, stvarajući nova dodatna sabijanja između lanca. Pojavljuje se sve više i više "raskrsnica" između lanca u sistemu. To dovodi do toga, da primarne materije po tim "raskrsnicama" ne samo da zasićuju eterična i astralna tela neurona, ulazećih u sistem, već počinju i da kruže na eteričnom i astralnom nivou mozga u celini. I kao posledica ovog kretanja, dešava se zasićenje i akumulacija primarnih materija na eteričnom i astralnom nivou mozga. I kada to zasićenje dostigne kritični nivo, rađa se čudo SVEST. Zahvaljujući "raskrsnicama" lanaca, dešava se zasićenje primarnm materijama svih aktivnih neurona mozga, čime se stvara prilično kompletna slika sveta. Ali to nije sve. Zasićenje eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona (aktivni neuroni su oni neurona koji učestvuju u formiranju lanaca) dovodi do promene njihovih sopstvenih nivoa dimenzionalnosti. Nastaje dodatna zakrivljenost prostora kod aktivnih neurona, što dovodi do toga da sopstveni nivoi dimenzionalnosti eteričnog i astralnog tela aktivnog i pasivnog neurona postaju različiti. I kada to zasićenje primarnim materijama, eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona dostigne kritičnu vrednost, dodatna zakrivljenost dimenzionalnosti - 234 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
prostora postaje toliko velika da se DEŠAVA STEZANjE IZMEĐU ETERIČNIH I ASTRALNIH TELA AKTIVNIH I PASIVNIH NEURONA. А šta to znači?! A to znači, da se u mozgu dešava pojava novih lanaca aktivnih neurona BEZ spoljašnjeg signala. Drugim rečima, u mozgu se pojavljuju misli — reakcije, koje nisu direktan odraz stvarnosti. Čovek stiče sposobnost da SAMOSTALNO MISLI. Dolazi do rođenja SVESTI! A to znači, da je jedna od tajni prirode, ono što je rođeno iz haosa materije — MISAO — predstavlja zatvoreni lanac eteričnih i astralnih tela neurona, po kojoj cirkulišu primarne materije. Upravo zahvaljujući zatvorenim lancima i cirkulaciji primarnih materija po njima, čovek je u stanju da razmišlja, čovek je u stanju da misli. Upravo zahvaljujući činjenici da je ljudski mozak u stanju da stvori nove lance bez učešća uticaja iz spoljašnje sredine kroz organe čula, čovek može da stvori nešto novo, da sanja, da menja okružujuću prirodu, da prodre u dubine njenih tajni i da se distancira od njene realnosti. Ali da bi se to desilo, sistem treba da "sazri". Na početku realnost mora biti potpuno "nakupljena" na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Haos sveta oko nas — to je prva stvar koja pada na bilo koje živo biće, koje je došlo na ovaj ludi i istovremeno prelep svet. Čovek — nije izuzetak od ovog pravila. Ali oluja haosa spoljašnjeg sveta nije dovoljna da se u dubinama ljudskog mozga pojavi slaba i krhka klica svesti. Informacije iz spoljnog sveta, nisu u stanju da stvore ovo čudo prirode iz jednog jednostavnog razloga — informacije, akumulirane tokom života jednog čoveka, jednostavno nisu dovoljne. Samo količina informacija stečena od strane velike grupe i koje svako usvoji, omogućava da se dogodi ovo čudo prirode. Ljudi van zajednice sebi sličnih pretvaraju se u veoma pametnu životinju, zapravo životinja je životinja, iako spolja neće biti ništa drugačije - 235 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
od "srećnika". Samo među sebi sličnim, upijajući, kao sunđer, iskustvo prethodnih generacija, stečeno tokom vekova čovečanstva, u ljudskom mozgu može da bukne iskra svesti... Hajde da pokušamo da shvatimo zašto postoji kritički obim informacija koji je potreban za pojavu svesti kod ljudi. Setimo se da je pojava svesti u vezi sa mogućnošću da mozak čoveka stvara nove lance bez uticaja signala iz spoljašnje sredine. Nakon rođenja, mozak deteta je — kao nenapisana knjiga, u kojoj je samo nekoliko praznih stranica, na koje treba zapisati prve linije. Svi neuroni mozga su u svom prvobitnom, devičanskom stanju i potpuno su identični jedni drugima. A to znači da oni imaju identične nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Prvi uzdah protoka informacija iz spoljašnjeg sveta putem čula počinje da teče u mozak deteta. Zbog toga ćemo, neurone mozga, koji nisu izloženi informacijama iz spoljašnje sredine, zvati pasivnim. Signali iz spoljne sredine, preobrazuju se receptorima organa čula u jonske kodove, dostižu neurone, kvalitativno menjaju strukturu eteričnih i astralnih tela neurona mozga . Pri tome, kod ovih neurona varira nivo sopstvene dimenzionalnosti. Neurone mozga, kvalitativno modifikovane na eteričnom i astralnom nivou pod uticajem protoka informacija iz spoljašnje sredine, ćemo nazvati aktivnim. Aktivni neuroni imaju više nivoe dimenzionalnosti. Na taj način, na osnovu ovih oznaka mogu se definisati svi neuroni novorođenčeta, kao pasivni. Onda, po prijemu informacija u mozak iz spoljašnjeg sveta putem čula, kao rezultat formiranja dugoročne memorije, pojavljuju se aktivni neuroni, čiji broj stalno raste, po meri razvoja deteta. Počinje prva faza nakupljanja kvalitativnih promena u eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Mozak deteta upija sve informacije iz spoljašnjeg sveta. U fazi akumulacije dominira proces formiranja dugoročne memorije, što je neophodni preduslov brze akumulacije aktivnih neurona u mozgu deteta. Ako se iz jednog ili drugog razloga prekine proces - 236 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
formiranja dugoročne memorije u prvih 6-8 godina života deteta, njegov mozak praktično gubi mogućnost daljeg razvoja. Kao uzroci mogu biti nasledne bolesti, kao i infektivni procesi u cerebrospinalnoj tečnosti ili u kori velikog mozga. Ako se ima sreće, i sudbina poštedi od takve "pošasti", pre ili kasnije (naravno, po mogućstvu što pre) broj aktivnih neurona dostiže kritičan nivo. Pre nego što nastavimo analizu rađanja svesti, želeo bih da napomenem da informacije različitog kvaliteta izazivaju različite kvalitativne promene eteričnih i astralnih tela neurona mozga. Što je veći nivo sopstvene dimenzionalnosti eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona mozga u fazi akumulacije, veći evolutivni potencijal dobija taj mozak. To postaje jasno, ako se setimo kvalitativne strukture ćelija i stepena uticaja nivoa sopstvene dimenzionalnosti eteričnog i astralnog tela na stanje kvalitativnih barijera (i mogućnost njihovog otvaranja) između eteričnog i astralnog, astralnog i prvog mentalnog nivoa (Sl. 40. 41. i 42.). Kako se menja nivo sopstvene dimenzionalnosti aktivnih neurona? Odgovor na ovo pitanje "leži" bukvalno na površini. Potrebno je samo da se setimo toga, da receptori organa čula pretvaraju signale iz okružujuće sredine u jonski kod. Jonski kod, dostignuvši neurone u mozgu, izaziva čitav niz hemijskih reakcija, zbog čega se neko vreme menja molekularna težina molekula DNK i RNK. Molekuli postaju "teži", što, zauzvrat, dovodi do promene u stepenu uticaja ovih molekula i neurona u celini na mikroprostor ćelije. I kao posledica toga, dolazi do promene kvalitativne strukture eteričnog tela neurona, a pod određenim uslovima i astralnog . Eterična i astralna tela neurona, zauzvrat, postaju "teža", takođe se menja i stepen njihovog uticaja na stanje okružujućeg mikroprostora. A u slučaju formiranja dugoročnog pamćenja, kvalitativne promene strukture eteričnih i astralnih tela postaju stalne ili, barem, - 237 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dolgoročne. Dakle, signal iz spoljne sredine kvalitativno menja neurone mozga. I samim tim, od toga, kakva je priroda spoljnog signala, zavisi stepen kvalitativnih promena eteričnih i astralnih tela neurona mozga. Tako smo došli do razumevanja značenja kvaliteta informacija koje dolaze u mozak, i njihovu ulogu u procesima kvalitativnih promena eteričnih i astralnih tela neurona, bez čega kvalitativne barijere između eteričnog i astralnog, astralnog i prvog mentalnog nivoa ne mogu da se otvore. Kvalitet informacija postavlja i definiše potencijal razvoja mozga svakog čoveka. Hajde da definišemo kakva je uloga količine informacija. Aktivni neuroni formiraju lanac na eteričnom i astralnom nivou mozga. U lancu aktivni neuroni se zgušnjavaju između sebe svojim eteričnim i astralnim telima. Kao rezultat toga, primarne materije, oslobođene u procesima raspada fizički guste materije u fizički gustim telima neurona, počinju da teku od eteričnog i astralnog tela jednog neurona ka drugome itd, do krajnjeg neurona u lancu. Naravno, samo deo oslobođenih primarnih materija se "grana" iz vertikalne cirkulacije između nivoa i stvara horizontalno kretanje između eteričnih i astralnih tela neurona mozga. To stvara dodatno zasićenje ovih tela neurona, a to dovodi do povećanja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti. Ali u isto vreme eterična i astralna tela aktivnih neurona gube primarne materije. Dakle, dešavaju se dva procesa — dodatno zasićenje primarnim materijama, kao rezultat horizontalnog kretanja po lancu i trajni gubitak primarnih materija eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona. Ako su ova dva procesa, suprotna po suštini, otprilike jednaka, onda oni neutrališu jedni druge, i sav dodatni efekat zasićenja se praktično svodi na nulu. Kako se, onda, dodatni efekat zasićenja može sačuvati i dovesti do kvalitativne promene eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona posebno i mozga u celini? A veoma je jednostavno. Da bi se to - 238 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dogodilo, potrebno je smanjenje gubitaka primarnih materija eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona, i povećanje kapaciteta dodatnog horizontalnog zasićenja. Smanjenje gubitaka može da se desi kada lanci aktivnih neurona postanu zatvoreni. A to, zauzvrat, može da se desi kao rezultat procesa zgušnjavanja među različitim lancima aktivnih neurona, što se može desiti kao rezultat haotičnog procesa zgušnjavanja ogromnog broja lanaca između sebe. Na taj način, haos informacija, apsorbovanih mozgom čoveka iz spoljne sredine, jeste preduslov za rađanje SVESTI. Dalje, za povećanje snage dodatnog horizontalnog zasićenja potrebno je da što je moguće veći broj aktivnih neurona formira jedan sistem, u kome se istovremeno odvijaju procesi raspadanja materije. A to postaje moguće, kada broj aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajedničkui sistem, dostigne neku kritičnu vrednost. Shodno tome, kritični broj aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajednički sistem, dovoljan je uslov za rađanje SVESTI. I opet, kritična vrednost broja aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajednički sistem, postiže se spontano, pod uticajem istog haosa informacija, apsorbovanih mozgom čoveka iz spoljne sredine (kumulativnim iskustvom generacija za konkretnog čoveka javlja se spoljašnja sredina društvenog karaktera). Na taj način, određena količina haotičnih informacija iz spoljašnjeg okruženja je NEOPHODAN i DOVOLjAN uslov za pojavu SVESTI. U ovom trenutku smo došli do razumevanja OBRASCA o rađanju SVESTI na određenom nivou razvoja i organizacije žive materije. Homo Sapiens je, kako izgleda, zbog svojih specifičnosti vrste i kolektivne organizacije, prosto "osuđen" na rađanje svesti. Zbog svega ovog, čovek je u obavezi prema ekološkoj niši, koju on zauzima u ekološkom sistemu planete. Ekološki sistemi smenjuju jedni druge po meri razvoja života na planeti, savršeniji smenjuje primitivnije. - 239 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ovaj proces se nastavlja sve do tada, dok ne iznikne takav ekološki sistem, u kome će se pojaviti iskra svesti. Razvoj, bljesak ove iskre svesti dovodi do toga da nosioci te svesti počinju sami da upravljaju razvojem života na svojoj planeti, stvarajući razumne veštačke ekološke sisteme. Ono što je nemoguće, nažalost, to je da se priča o humanosti... A sada, vratimo se našim "ovcama". Vrednost kvantiteta i kvaliteta informacija apsorbovanih našim mozgom, nadam se da je pojašnjena iz gore navedenog. Još nije jasno pitanje o ulozi vremenskog intervala, "dodeljenog Uzvišenim" na pravo dobijanja iskre svesti. Da li Gospod Bog daje svakome od nas test sa vremenom, u kome moramo da se "nosimo" sa prioritetnim zadatkom — akumuliracijom dovoljno snage, da bi bar "zagrizli" koru jabuke znanja? Posegnimo još jedanupt na prava Gospoda Boga, nekako, još uvek nemamo šta da izgubimo. Pojava starosne granice, do koje dete treba da upije određene količine kvalitetnih informacija za to, da bi se u njemu zapalila iskra svesti, ima trivijalno objašnjenje. Obim glave, i shodno tome, broj neurona mozga novorođenčeta i odraslog čoveka se razlikuju, pri čemu je to veoma značajno. Nakon rođenja nastavlja se intenzivan rast obima lobanje, kao i proces podele neurona mozga. U osnovi ovaj proces se završava sa šest-osam godina života. Kao što je svima poznato, pri deljenju se dobijaju dve potpuno identične ćelije, u tom smislu i neuroni. Setimo se da su neuroni mozga podeljeni u dve kategorije — aktivni i pasivni. Aktivni neuroni imaju kvalitativne promene strukture eteričnih i astralnih tela, nastalih pod uticajem signala iz spoljašnje sredine. Pasivni neuroni nemaju kvalitativne promene i kvalitetom su identični jedni drugima, jer su se pojavili kao rezultat podele jedne ćelije i zbog toga su potpuni "blizanci". A to znači da svi pasivni neuroni imaju identične nivoe sopstvene dimenzionalnosti. To je, pri deljenju, praćeno povećanje - 240 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
obima mozga, pojavom novih pasivnih neurona sa minimalnim evolucionim nivoom. Dok se aktivni neuroni pod uticajem protoka informacija iz spoljašnje sredine, kvalitativno menjaju i imaju veći (u odnosu na pasivne neurone) evolucioni nivo. Dakle, pri deljenju aktivnih neurona, dobijeni neuroni su identični deljenom neuronu, "nasleđuju" dodatni evolucioni nivo. Zato je količina informacija, apsorbovana mozgom bebe u prvih šest-osam godina života, od ključnog značaja za pojavu razuma. Stvar je u tome, što su pasivni i aktivni neuroni podeljeni u periodu rasta mozga sa identičnim intenzitetom. Pri deljenju, količina aktivnih neurona raste geometrijskom progresijom. I ako ljudski mozak pod uticajem informacija iz spoljašnje sredine stekne neki kritičan broj aktivnih neurona, onda u vreme prestanka aktivnog rasta zapremine mozga, broj aktivnih neurona dostiže takve veličine, pri kojima dolazi do kvalitativnog skoka u evoluciji ćelija — one stiču sposobnost da kolektivno misle. I nije slučajno da je samo tri, maksimalno pet odsto, od ukupnog broja neurona mozga normalnog čoveka aktivno, a ostalih devedeset pet, devedeset sedam odsto neurona "spava". I što je najdosadnije, oni "spavaju" tokom celog života čoveka. Zašto je priroda stvorila takvu "spavajuću lepoticu" u mozgu čoveka, i kakav "princ" i uz pomoć kakvog "poljupca" može da se probude te neurone iz tog letargičnog sna?! A možda još nije vreme za buđenje te "uspavane lepotice" ljudskog mozga, možda čovek još nije spreman za to buđenje?! Može da bude da su snaga i mogućnosti spavajućeg dela mozga tako grandiozne i neverovatne, da bi bili bolje za sve: za samog čoveka i prirodu u celini, da se ovaj san nastavi? Dok traje... Neka traje sve do tada, dok svest čovečanstva ne dostigne određeni nivo zrelosti. Duhovna nezrelost — strašnija je od
- 241 -
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nuklearne bombe i ekološke katastrofe na ivici na kojoj se nalazi planeta...
Beograd 2016. god.
- 242 -
View more...
Comments
