Sumrak - Isak Babelj (Drama)

Isak Babelj

Sumrak

Preveo: Milivoje Jovanovid

PRVA SCENA

Trpezarija u kudi porodice Krik. Obična soba malograđanskog izgleda, s niskom tavanicom. Cvede od hartije, komodi, gramofon, portreti rabina i pored njih fotografije članova porodice Krik - beživotna izraza, crnomanjastih, buljavih očiju, pledatih poput ormara. U trpezariji je sve spremno za doček gostiju. Na štolu pokrivenom crvenim stolnjakom poređana su vina, slatko, pirog. Stara Krikovica kuva čaj. Po strani, na stočidu, vri samovar. U sobi su stara Nehama, Arje-Lejb i Ljovka u svečanoj husarskoj uniformi. Žuta šapka bez širita ukrivo mu je natučena na lice boje cigle, šinjel dugačkih peševa prebačen je preko ramena. Za Ljovkom se vuče kriva sablja. Benja Krik, nagizdan kao Španac na seoskoj svetkovini, vezuje kravatu pred ogledalom. ARJE-LEJB: Dobro, Ljovka, odlično... Arje-Lejb, provodadžija se Moldavanke i šames kod taljigaša, sada zna šta je seča loze... Isprva se seče loza, onda se kolju ljudi... Majke u našem životu ne igraju nikakvu ulogu... Ali objasni mi, Ljovka, zašto takav husar kao ti ne bi smeo da zakasni sa odsustva nedelju dana, dok njegova sestra ne otpraznuje svoju sredu? LJOVKA: (cereka se; u njegovom grubom glasu odjekuje grmljavina) Nedelju dana! Vi ste preispoljna budala, Arje-Lejbu! Da zakasnim nedelju dana! Konjica - to vam nije pešadija. Konjica je pljuvala na vašu pešadiju... Zakasnim li samo jedan sat, narednik me zove u svoju sobu, dušu mi na pamuk vadi i pušta vodu na brnjicu, pa me još i pod sud šalje. Tri generala sude svakom pripadniku konjice, tri generala s medaljama iz turskog rata. ARJE-LEJB: Je li tako sa svima postupaju, ili samo sa Jevrejima? LJOVKA: Jevrejin koji je uzjahao konja prestao je da bude Jevrejin i postao je Rus. Vi ste neka mlatišuma, Arje-Lejbu! Kakve s tim veze imaju Jevreji? (Kroz odškrinuta vrata promoli se Dvojrino lice) DVORJA: Mama, dok kod vas čovek nešto ne pronađe, treba vrat da slomi. Gde ste zaturili moju zelenu haljinu? NEHAMA: (ne gleda ni u koga, mrmlja sebi pod nos) Pogledaj u komodi. DVORJA: Gledala sam u komodi - nema je.

NEHAMA: Onda pogledaj u ormanu. DVOJRA: Nema je ni u ormanu. LJOVKA: Kakva je to haljina? DVOJRA: Zelena sa tufnicama. LJOVKA: Bide da ju je tata digao. (Polunaga, namazana, ondulirana Dvojra ulazi u sobu. Visoka je rasta, gojazna) DVOJRA: (drvenim glasom) Ah, teško meni! LJOVKA: (majci) Jeste li mu kazali, stara huliganko, da de Bojarski dodi danas da vidi Dvojru? Rekla mu je. I mislite da je s tim svršena stvar? Ja ga još od jutros merkam. Upregao je Solomona Mudrog i Musku, nažderao se, napio votke kao svinja, dušnuo na sedište nešto zeleno i izgubio se iz dvorišta. DVOJRA: Ah, teško meni! (Brizne u glasan plač, istrgne s prozora zavesu, gazi je i baca pred staricu) Evo vam, na! NEHAMA: Crkla dabogda! Crkla dabogda još danas... (Zavijajudi i jecajudi od plača, Dvojra beži. Stara gura zavesu u komod) BENJA: (vezuje kravatu) Shvatate li me, tati je žao miraza. LJOVKA: Takvog starca treba zaklati kao svinju! ARJE-LEJB: Ti to o ocu govoris, Ljovka? LJOVKA: Neka prestane da bude bosjak. ARJE-LEJB: Otac je stariji od tebe po božjem zakonu. LJOVKA: Neka prestane da bude grubijan. BENJA: (zabada u kravatu bisernu iglu) Prosle godine je Sjomka Munš hteo da uzme Dvojru, ali je tati, shvatate li me, žao miraza. Od Sjomkine firme je napravio kašu i izbacio ga sa svih stepeništa. LJOVKA: Takvog starca treba zaklati kao svinju! ARJE-LEJB: O ovakvom provodadžiji kao što sam ja rečeno je kod Ibn-Ezre: »Ako naumiš, čoveče, da se baviš pravljenjem sveda, sunce de se zaustaviti nasred neba kao kamen, i nikada nede zadi...« LJOVKA: (majci) Stari vas stoput dnevno uzija, a vi samo dutite kao da ste nemi. Mladoženja može svakog časa da naiđe... ARJE-LEJB: O meni je rečeno kod Ibn-Ezre: »Ako naumiš da šiješ pokriv za mrtve, nijedan čovek nede umreti od sada pa vo vjeki vjekova, amin! « BENJA: (vezao je kravatu, skinuo s glave povezaču malinove boje koja mu je držala frizuru, obukao kratak i uzak kaputid, nalio čašicu votke) U zdravlje prisutnih! LJOVKA: (grubim glasom) Neka nam je nazdravlje.

ARJE-LEJB: Neka sve bude kako treba. LJOVKA: (grubim glasom) Neka sve bude kako treba! (U sobu upada msje Bojarski, okruglasta persona čila izgleda. On sipa samo kao iz rukava) BOJARSKI: Dobar dan! Dobar dan! (Predstavlja se) Bojarski... Drago mi je, neobično drago! Dobar dan! ARJE-LEJB: Obedali ste u četiri, Lazare, a sada je šest. BOJARSKI: (seda i uzima iz ruku stare šolju čaja) Bože moj, mi živimo u Odesi, a u našoj Odesi ima mušterija koje vam vade džigericu kao što vi vadite košticu iz urme, ima dobrih prijatelja koji su spremni da vas pojedu sa odelom i bez soli, ima čitav vagon nezgoda, hiljadu skandala. Otkud čoveku vremena da misli na zdravlje, i šta de trgovcu zdravlje? Jedva sam stigao da skoknem do toplog morskog kupatila, i odatle pravo k vama. ARJE-LEJB: Vi se kupate u toploj morskoj vodi, Lazare? BOJARSKI: Svakog drugog dana, obavezno. ARJE-LEJB: (staro) Mogli biste mi odvojiti pedeset kopejaka za kupanje. BOJARSKI: Bože moj, mladog vina ima u našoj Odesi. Grčki bazar, Fankoni... ARJE-LEJB: Navradatc kod Fankonija, Lazare? BOJARSKI: Da, navradam kod Fankonija. ARJE-LEJB: (pobedonosno) On navrada kod Fankonija! (Staroj) Mogli biste mi odvojiti trideset kopejaka za Fankonija, nedu da kažem - četrdeset. BOJARSKI: Oprostite mi, Arje-Lejbu, ako vas, kao mlađi, prekinem. Fankoni me svakog dana košta rublju, a ponekad i rublju i po. ARJE-LEJB: Pa vi ste raspikuda, Lazare, vi ste hulja kakvu svet još nije video! Sa trideset rubalja živi čitava porodica, pa još uče dete da svira na violini, i odvajaju na stranu koju šugavu kopejku... (U sobu prosto uplovi Dvojra. Ima na sebi haljinu narandžaste boje, snažni listovi su još zategnuti visokim cipelama) A ovo je naša Vera. BOJARSKI: (skače) Dobar dan! Bojarski. DVOJRA: (promuklim glasom) Neobično mi je drago. (svi sedaju) LJOVKA: Naša Vera se danas malo ošamutila od peglanja. BOJARSKI: Da se ošamuti od peglanja, može svako, ali da bude dobar čovek - to ne može svako. ARJE-LEJB: Trideset rubalja mesečno mački pod rep... Lazare, vi niste imali pravo da se rodite! BOJARSKI: Hiljadu puta mi oprostite, Arje-Lejbu, ali vi o Bojarskom treba da znate da njega ne zanima kapital, - kapital je prah i pepeo - Bojarskog zanima sreda... Pitam vas, dragi moji, kakvu ja imam vajdu od toga što moja firma proizvodi mesečno sto do sto pedeset pari odela plus pantalone, plus kaputi?

ARJE-LEJB: (staroj) Mogli biste mi odvojiti za odelo pet rubalja, nedu da kažem - deset.... BOJARSKI: Kakvu ja imam vajdu od svoje firme, kada me zanima samo sreda? ARJE-LEJB: Ja bih na to rekao, Lazare, da ako svoj posao obavimo kao ljudi, a ne kao šarlatani, vi dete biti obezbeđeni sredom do smrti, pa živeli i svih sto dvadeset godina... To vam ja govorim kao šames, a ne kao provodadžija. BENJA: (naliva vino) Za ispunjenje obostranih želja. LJOVKA: (grubim glasom) Neka vam je na zdravlje! ARJE-LEJB: Neka sve bude kako treba. BOJARSKI: Počeo sam o Fankoniju. Čujte, msje Krik, priču o drskom Jevrejinu... Navratim ja danas kod Fankonija, kafana dupke puna ljudi, kao sinagoga o sudnjem danu. Ljudi mezete, pljuju na pod, nerviraju se... Jedan se nervira što mu loše idu poslovi, drugi se nervira što susedu dobro idu poslovi. Između ostalog, nema se gde sesti... Uto mi u susret pođe msje Šaplon, naočit Francuz... Pazite, to je veoma retko da Francuz bude naočit... Dakle, pođe mi on u susret i poziva me za svoj sto. Msje Bojarski, veli mi on na francuskom jeziku, ja vas poštujem kao firmu, i ja imam fantastičan krov za bundu... LJOVKA: Krov? BOJARSKI: Sukno, gornji deo postave za bundu... Fantastičan krov za bundu, veli mi on na francuskom jeziku, i ja vas molim kao firmu da popijete sa mnom dve krigle piva i pojedete deset rakova... LJOVKA: Ja volim rakove. ARJE-LEJB: Reci još da voliš žabe. BOJARSKI:... i pojedete deset rakova... LJOVKA: (jogunasto) Ja volim rakove! ARJE-LEJB: Rak je isto što i žaba. BOJARSKI: (Ljovki) Oprostite mi, msje Krik, što du vam redi, da Jevrejin ne bi trebalo da voli rakove. To vam ja iznosim jedno zapažanje iz života. Jevrejin koji voli rakove može da dozvoli sebi sa ženskim polom više nego što bi smeo da dozvoli, može da izgovori kakvu masnu stvar za stolom, pa ako ima dece, onda su to stoprocentni degenerici i kockari. To sam vam ja izneo jedno zapažanje iz života. A sada saslušajte priču o drskom Jevrejinu... BENJA: Bojarski! BOJARSKI: Da. BENJA: Izračunaj mi, Bojarski, na brzinu, koliko de me stajati prvoklasno zimsko odelo? BOJARSKI: Na dva reda ili na jedan red? BENJA: Na jedan red.

BOJARSKI: Kakve biste želeli peševe - zaobljene ili četvrtaste? BENJA: Peševi treba da su zaobljeni. BOJARSKI: Štof vaš ili moj? BENJA: Štof tvoj. BOJARSKI: Kakvu robu imate u vidu - englesku, iz Lođa ili iz Moskve? BENJA: Koja je najbolja? BOJARSKI: Engleski štof je, msje Krik, dobar Štof, štof iz Lođa je - obično grubo platno na kome je nešto nacrtano, a štof iz Moskve je isto tako grubo platno na kome ništa nije nacrtano. BENJA: Uzmimo onda engleski. BOJARSKI: Cuger vaš ili moj? BENJA: Cuger tvoj. BOJARSKI: Koliko de vas stajati? BOJARSKI: (zasenjen iznenadnom idejom) Msje Krik, nagodidemo se! ARJE-LEJB: Nagodidete se! BOJARSKI: Nagodidemo se... Počeo sam o Fankoniju... (Čuje se bat čizama potkovanih klincima. Ulaze Mendelj Krik s bičem i Nikifor, najstariji kočijaš) ARJE-LEJB: (preplašen) Upoznajte se, Mendelju, sa msje Bojarskim... BOJARSKI: (skače) Dobar dan! Bojarski. (Lupajudi čizmama, ne gledajudi ni u koga, starad odlazi na drugi kraj sobe. Baca bič, seda na divan, proteže dugačke debele noge. Nehama klekne i izuva mužu čizme) ARJE-LEJB: (mucajudi) Msje Bojarski nam je pričao o svojoj firmi. Ona proizvodi sto pedeset pari odela mesečno... MENDELJ: Dakle, šta si rekao, Nikifore? NIKIFOR: (naslonio se na dovratak i bulji u tavanicu) Rekao sam, gazda, da nam se ljudi podsmevaju. MENDELJ: Zašto nam se ljudi podsmevaju? NIKIFOR: Ljudi vele - imate hiljadu gazda u štali, imate sedam petaka u nedelji... Juče smo vozili na pristanište pšenicu, upadam u kancelariju po novac, a oni mi vele - nazad: malocas je, vele, bio mladi gazda, Benčik, pa je naredio da se novac uplati banci, na ime menice. MENDELJ: Naredio? NIKIFOR: Naredio. NEHAMA: (izula je jednu čizmu, Mendelj joj pruza drugu nogu, stara diže oči na muža, pune su joj mržnje, mrmlja kroz stisnute zube) Dabogda ne osvanuo, mučitelju! MENDELJ: Dakle, šta si rekao, Nikifore?

NIKIFOR: Rekao sam da me je Ljovka danas uvredio. BENJA: (ispija vino, mali prst mu je odmaknut) Za obostrano ispunjenje želja. LJOVKA: Neka nam je nazdravlje. NIKIFOR: Poveo je danas Gospođicu da je potkujem, kad - u kovačnicu upada Ljovka, razjapio usta kao pomijaru, naređuje kovaču Petorublju da potkovice ukucava gumom. Na to se ja umešam. Šta smo mi, žandari, velim, ili smo carevi, Nikolaji Drugi, pa da gumom ukucavamo? Gazda nije tako naredio... A Ljovka se zacrveneo kao repa i viče: ko je tvoj gazda? (Nehama je izula i drugu čizmu. Mendelj ustaje. Trgne stolnjak - posude, pirog, slatko, sve odlede na pod) MENDELJ: Ko je tvoj gazda, Nikifore? NIKIFOR: (snuždeno) Vi ste moj gazda. MENDELJ: E, ako sam ja tvoj gazda (prilazi Nikiforu i ščepa ga za prsa), ako sam ja tvoj gazda, udri svakog ko kroči u moju štalu, udri ga u srce, u vene, u oči... (Drmusa Nikifora i odgurne ga) (Poguren, strižudi bosim nogama, Mendelj odlazi na drugi kraj sobe prema izlazu, za njim se vuče Nikifor) NEHAMA: Dabogda ne osvanuo, mučitelju... ARJE-LEJB: Ako vam kažem, Lazare, da stari nije završio višu žensku školu... BOJARSKI: ... ja bih vam poverovao i bez časne reči. BENJA: (pruža Bojarskom ruku) Navrati drugi put, Bojarski. BOJARSKI: Bože moj, u porodici se sve može dogoditi. Biva hladno, a biva i vrude. Do viđenja! Do viđenja! Navratidu drugom prilikom. (nestaje. Benja ustaje, pali cigaretu, prebacuje preko ruke elegantan ogrtač) ARJE-LEJB: O ovakvom provodadžiji kao što sam ja rečerio je kod Ibn-Ezre: »Ako naumiš da šiješ pokrov za mrtve...« LJOVKA: Takvog starca treba zaklati kao svinju! (Dvojra klone u fotelji i grca) Nazdravlje! Dvojra je dobila histerični napad. (U sobu ulazi Nikifor. Benja prebacuje ogrtač u levu ruku i desnom udara Nikifora po licu) BENJA: Upregni dorata u fijaker! NIKIFOR: (iz nosa mu teče lagani mlaz krvi) Hodu da me isplatite... BENJA: (prilazi Nikiforu, gleda ga u lice i govori ljubaznim drhtavim glasom) Nedeš se glave naneti koliko večeras, Nikifore, prikane moj...

DRUGA SCENA

Nod. Spavada soba porodice Krik. Mesečev zrak, leprsav i plavetan, pada na prozor. Stari i Nehama u bračnom krevetu. Pokriveni su jednim jorganom. Razbarušena starica prljavo-sedih vlasi sedi u postelji. Glas joj odjekuje kao doboš, odjekuje neprestano. NEHAMA: Ljudi žive normalno, kao ljudi... Ljudi uzimaju za obed deset funti mesa, prave supu, prave šnicle, prave kompot. Otac se vrada s posla, svi sedaju za sto, ljudi jedu i smeju se... A kod nas? Bože, dragi bože, kako je mračno u domu mome! MENDELJ: Pusti me na miru, Nehama! Spavaj! NEHAMA:... Benčik, mili Benčik, sunce moje na nebu, i on je pošao tim putem. Danas jedan kabadahija, sutra drugi kabadahija... Danas ljudi imaju komad hleba, sutra de im noge gvožđem okovati... MENDELJ: Pusti me da odahnem, Nehama! Spavaj! NEHAMA:... Mili Ljovka. Dete de se sutra vratiti iz vojske, pa de i ono u lupeže. A kuda bi i pošlo? Otac mu je izrod, otac ne upuduje dete u posao... MENDELJ: Neka bude nod, Nehama. Spavaj! (dute) NEHAMA: Rabin je rekao, rabin Ben Zharja... Dodi de novi mesec, rekao je Ben Zharja, i ja nedu pustiti Mendelja u sinagogu. Jevreji mi nede dopustiti... MENDELJ: (zbacuje jorgan, seda pored stare) Šta nede dopustiti Jevreji? NEHAMA: Nastade mlad mesec, rekao je Ben Zharja... MENDELJ: Šta mi nede dopustiti Jevreji, i šta su mi dali ti tvoji Jevreji? NEHAMA: Nede te pustiti, nede te pustiti u sinagogu. MENDELJ: Šupalj groš su mi dali ti tvoji Jevreji, tebe, ragu, i ovaj mrtvački kovčeg sa stenicama. NEHAMA: A Kapaci šta su ti dali, šta su ti dali tvoji Kacapi? MENDELJ: (ponovo leže) O, raga prokleta na moju glavu! NEHAMA: Votku su ti tvoji Kacapi dali, psovkama nabijena usta, besna usta kao u psa... Šezdeset dve su mu godine, bože, dragi bože, a on je vreo kao ped, i zdrav kao ped. MENDELJ: Izvadi mi zube, Nehama, sipaj židovsku supu u žile moje, povij mi kičmu... NEHAMA: Vreo kao ped... Stidim se, bože! (Uzima svoj jastuk i smešta se napodu, okupana mesečinom. Dute. Onda ponovo odjekuje njeno mrmljanje) U petak uveče ljudi izlaze pred kudu, ljudi se igraju sa unucima... MENDELJ: Neka bude nod, Nehama. NEHAMA: (plače) Ljudi se igraju sa unucima... (Ulazi Benja, u donjem rublju) BENJA: Bide da je dosta za danas, mladenci? (Mendelj se pridize u krevetu. Gleda u sina razrogačenih očiju) Ili treba da pođem u hotel da spavam?

MENDELJ: (ustaje iz kreveta; kao sin mu, i on je samo u donjem rublju) Ti... ti si ušao? BENJA: Dve rublje za sobu da dam da bih spavao? MENDELJ: Nodu, nodu si ušao? BENJA: Ona je moja majka. Jesi li čuo, protuvo! (Otac i sin stoje u donjem rublju jedan nasprani drugog. Mendelj sve bliže, sve laganije prilazi Benji. Na mesečini drhturi Nehamina razbarušena glava) MENDELJ: Nodu, nodu si ušao...

TREDA SCENA

Krčma na Prevoznom trgu, Nod. Vlasnik krčme Rjabcov, ozbiljan čovek bolediva izgleda, čita za šankom jevanđelje. Prašnjava kosa pada mu sa obe strane Čela. Na podijumu sedi krotki svirač na flauti Miron (zvani Major) Popjatnik. Sa flaute odjekuje bleda, nežno-drhtava melodija. Za jednim stolom crnobrki, prosedi Grci kockaju se sa Senjkom Topunom, drugom Benje krika. Pred Senjkom su rasečena lubenica, kama i boca malage. Dva mornara spavaju, divovska pleda počivaju im na stolu. U drugom uglu mirno pijuckaju mineralnu vodu preduzimač Fomin. Pijana Potapovna ubeđuje ga u nešto. Ispred prednjeg stola stoji Mendelj Krik, pijan, uspaljen, pravi grmalj, i Urusov, tajni posrednik. MENDELJ: (udara pesnicom po stolu) Mračno je! Ti me u grobnici držiš, Rjabcove, u grobnici crnoj!. (Kelner Mida, starčid srebrnaste kose kao uježa, donosi lampu i stavlja je pred Mendelja) Naredio sam da se upale sve lampe! Orkestar sam tražio! Sve lampe koje postoje u krčmi sam tražio! MIDA: M-da, ali gas ne dobijamo badava, u tome je stvar... MENDELJ: Mračno je! MIDA: (Rjabcovu) Traže da se pojača osvetljenje. RJABCOV: Rublju uzmi. MIDA: Zapisana rublja. RJABCOV: Zadužena rublja. MENDELJ: Urusove! URUSOV: Tu sam. MENDELJ: Kroz moje srce koliko, veliš, krvi proteče? URUSOV: Prema nauci, smatra se da kroz čovečje srce proteče dnevno dvesta pudova krvi. A u Americi su iznašli... MENDELJ: Stani! Stani! A ako bih ja da putujem u Ameriku - je li to slobodno?

URUSOV: Sasvim slobodno. Sedi i putuj... (Gegajudi se, tresuči izvinutom zadnjicom, Potapovna prilazi stolu) POTAPOVNA: Mendelju, srce moje, nedemo mi u Ameriku, u Besarabiju demo putovati, vrtove da kupujemo. MENDELJ: Sedi, veliš, i putuj? URUSOV: Prema nauci, smatra se da dete predi preko četiri mora - Crnog, Jonskog, Egejskog, Sredozemnog i preko dva svetska okeana - Atlanskog i Tihog. MENDELJ: A nisi li govorio da čovek može da leti preko mora? URUSOV: Može, kako da ne može. MENDELJ: Preko brda, preko visokih planina - može li čovek da leti? URUSOV: (ubedljivo) Može. MENDELJ: (hvata se rukama za čupavu glavu i steže je) Beskrajni svet... (Rjabcovu) Putujem! U Besarabiju putujem. RJABCOV: A šta des raditi u Besarabiji? MENDELJ: Radidu što mi volja. RJABCOV: A šta ti je volja da radiš? MENDELJ: Čuj, Rjabcove, ja sam još živ... RJABCOV: Nisi živ, ako te je bog ubio. MENDELJ: Kada je to mene bog ubio? RJABCOV: Koliko ti je godina? GLAS IZ KRČME: Ima svih šezdeset dve godine. RJABCOV: E pa, šezdeset dve godine te bog i ubija. MENDELJ: Rjabcove, ja sam lukaviji od boga. RJABCOV: Ti si lukaviji od ruskog boga, ali nisi lukaviji od židovskog. (Mida unosi još jednu lampu. Za njim upadaju jedna za drugom četiri gojazne devojke pospana izgleda. Svaka u ruci drži po jednu upaljenu lampu. Svetlost obasjava celu krčmu) MIDA: Dakle, nek ti je sredna svetla nedelja Hristova! Devojke, okružite ga lampama, suludnika. (Devojke stavljaju lampe na sto ispred Mendelja. Svetlost obasjava njegovo rumeno lice) GLAS IZ KRČME: Nod u dan pretvaramo, Mendelju? MENDELJ: Beskrajni svet. POTAPOVNA: (vuče Urusova za rukav) Molim vas najljubaznije, gospodine, popijte sa mnom... Ja prodajem živinu na bazaru, mužici mi jednako utrapljuju matore kokoške, nisam valjda osuđena da se

celog veka petljam s tim kokoškama? Otac mi je baštovan bio, prvoklasan baštovan. Nema divlje jabuke koju ja nedu opitomiti... GLAS IZ KRČME: Ponedeljak u nedelju pretvaramo, Mendelju? POTAPOVNA: (bluza joj se otvorila napunim grudima, guši se od votke, zapare i ushidenja) Mendelj de prodati svoju imovinu, ako bog da, dodi demo do novca, pa demo s našom golubicom u vrtove otputovati, zasipade nas, čujte, gospodine, lipin cvet de nas zasipati, kupademo se u lipovom cvetu, gospodine... Mendelju, zlato, ja sam to, tatina kderčica! MENDELJ: (prilazi šanku) Rjabcove, ja sam imao oči... čuj me, Rjabcove, moje su oči jače od teleskopa bile, a šta sam ja učinio sa svojim očima? Noge su mi brže od lokomotive bile, noge su mi morima gazile, a šta sam učinio sa svojim nogama? Iz kafane u nužnik, iz nužnika u kafanu... Podove sam licem meo, a sada du vrtove podizati. RJABCOV: Podiži. Ko ti brani? GLAS IZ KRČME: Nadi de se ko de mu braniti. Na rep du mu zgaziti - nede se iščupati... MENDELJ: Naredio sam da se peva! Daj jednu vojničku, sviraču... Ne zapevaj... Život nam daj! Tako, još, još! MIDA: (šapude Urusovu) Treba li da dođe Fomin, ili je još rano? URUSOV: Rano je. (Sviraču) Pritisni, Majore! GLAS IZ KRČME: Nema potrebe da pritisne, došao je orkestar. Petorubalj je orkestar dovukao. (Ulazi orkestar - slepci u crvenim košuljama. Saplidu se o stolice, tnašu pred sobom trščanim palicama. Vodi ih kovač Petorubalj, čovek kockarskog tipa, Mendeljev prijatelj) PETORUBALJ: Iza sna sam ih pohvatao, davole. Nedemo, vele, da sviramo. Nod je, vele, ne celom božjem svetu, dosta nam je svirke... Šta vam je, velim ja, zar ne znate, velim ja, pred kakvim dete čovekom pevati i svirati? MENDELJ: (ide prema solisti, rosavom slepcu visokog rasta) Feđa, u Besarabiju putujem. SLEPAC: (snažnim, dubokim basom) Neka vam je sa sredom, gazda! MENDELJ: Pesmu, Feđa, pesmu mi otpevaj. SLEPAC: »Čudesno more« da otpevamo? MENDELJ: Pesmu... SLEPCI: (štimuju gitare; teškim basovima započinju pesmu) Čudesno more - sveti Bajkal, Čudesna lađa od ribe bure, Hej, barguzine, pokreni krmu: Momku je dalek put. MENDELJ: (baca kroz prozor praznu bocu) Udri! PETORUBALJ: Delija je, nema šta, pasji sin!

MIDA: (Rjabcovu) Koliko da uračunamo razbijeno staklo? RJABCOV: Rublju. MIDA: Zapisana rublja. SLEPCI (pevaju) Dugo sam teške okove nosio, Dugo se skito gorama Akatuja, Stari mi drug u bekstvu pomože, Sloboda novi život mi dade... MENDELJ: Udri! PETORUBALJ: Nečastivi, a ne starac! GLASOVI IZ KRČME: - Banči propisno! - Nema tu ničeg propisnog... Tako on obično banči. - Tako se ne banči. Da nije kogod umro? - Niko mu nije umro... Tako on svaki dan banči. - A zbog čega, zbog čega banči? RJABCOV: Vrag bi ga znao.Neko ima novca, pa banči zato što ima novca, neko nema novca - pa banči zato što je siromah. Ima milion razloga zbog čega čovek pije... (Pesma se sve snažnije razleže. U razbijenom prozorskom oknu ljuljuška se zvezda. Pospane devojke drežde u dovracima, grubim rukama pridržavaju grudi i prate pesmu. Mornar se ljulja na razmaknutim krupnim nogama i prati pesmu čistim tenorom.)

Šilka i Nerčinsk više nisu strašni, Planinske straže vesto zaobiđoh. U gustoj šumi ne sretoh ljutu zver, Kuršumu izbegoh sretno...

POTAPOVNA: (pijana i sredna) Mendelju, zlato moje, popijte jednu sa mnom! Popijmo za našu golubicu! PETORUBALJ: Vrataru na pošti je njušku razbio. Starac je to i po! Telegrafske stubove je krao u kudi na leđima donosio...

Išo sam nodu i sred dana bela, Gradove dalekim pogledom pratio, Hleba mi davali seljani mili, Momci duvana ne požališe...

MENDELJ: Povij mi kičmu, Nehama, sipaj židovsku supu u žile moje! (Baca se na pod, prevrde se, stenje, cereka se)

GLASOVI IZ KRČME: - Pravi slon! - Video sam svojirn očima - i slonovi plaču... - Lažeš, slonovi ne plaču... Kad ti kažem, video sam svojim očima... - U zverinjaku sam jednog slona škakljao... MIDA: (Urusovu) Treba li da dođe Fomin, ili je još rano? URUSOV: Rano je. (Pesma odjekuje snažnije nego ikada)

Čudesno more - sveti Bajkal, Čudesno jedro moje - kaftan poderan, Hej, barguzine, pokreni krmu, Čuje se tutanj gromova...

(Poslednju strofu slepci pevaju radosnim, jecajudim glasovima. Pošto su završili, ustaju i odlaze, kao po komandi) MIDA: To je sve? SOLISTA: Dosta je. MENDELJ: (skače s poda i stane lupati nogama) Vojničku mi dajte! Život, sviraču, život mi daj! MIDA: (Urusovu) Da uđe Fomin, ili je još rano? URUSOV: Pravi je čas. (Mida namiguje Fominu, koji sedi u drugom uglu. Fomin trkom priskače Mendeljevom stolu) FOMIN: Prijatna sedeljka! URUSOV: (Mendelju) A sada, dragi moj, dosta je bilo zabave, vreme je da se pređe na posao. (Vadi ispisani list hartije) Da čitam? FOMIN: Ako vam nije volja, da kažem, da plešete, možete pročitati. URUSOV: Iznos da pročitam? FOMIN: Slažem se s vašim predlogom. MENDELJ: (zuri u Fomina i odmiče se) Pesmu sam tražio... FOMIN: Pidemo i pevademo, a ako dođe vreme da umiremo - umirademo. URUSOV: (čita vrskavim glasom) »... te shodno pomenutim tačkama, ustupam u trajno vlasništvo Fominu Vasiliju Jelisejevicu svoje prevozno preduzede u navedenom sastavu... « PETORUBALJ: Fomine, je li ti jasno, pajacu, kakve konje dobijaš! Ti su konji milion pudova pšenice prevezli, polovinu svetskog uglja prevukli. Sa tim konjima nam svu Odesu oduzimaš... URUSOV: »... a za ukupni iznos od dvanaest hiljada rubalja, od kojih tredinu položiti pri potpisu ugovora a ostatak... «

MENDELJ: (pokazuje prstom na Turcina, koji mirno u uglu puši kalijan) Eto, čovek sedi u uglu i razmišlja o meni. PETORUBALJ: Svakojako, razmišlja... Pa, de, kucnite se! (Fominu) Bogami, ubide čoveka ni kriva ni dužna. FOMIN: Valjda nede. RJABCOV: Budalo, ne pravi gluposti! Taj gost je - Turčin, sveti čovek. POTAPOVNA: (ispija vino sitnim gutljajima i blaženo se smeje) Tatina kderčica! FOMIN: E, pa, dragi moj, potpiši se ovde. POTAPOVNA: (tapše Fomina po grudima) Tu on, Vaska, tu on novac drži! MENDELJ: Da se pitpišem, veliš? (Struzudi nogama, prolazi na drugi kraj krcme prema Turčinu, seda pored njega) Eh, dragi čoveče, šta sam devojaka imao u svom životu, kakvu sam sredu doživeo, i kudu sam podigao, i sinove odgajio - i to sve, dragi čoveče, vredi dvanaest hiljada. A onda - konac, bogu dušu da predam! (Turčin se klanja, prinosi ruku srcu, čelu. Mendelj ga pažljivo ljubi u usta) FOMIN: (Potapovnoj) Dakle, on od mene magarca pravi? POTAPOVNA: Prodade, Vasilije Jelisejeviču, ubio me bog ako ne proda! MENDELJ: (vrada se, vrti glavom) Dosada, na sve strane dosada! MIDA: Ako ti je dosadno - valja da platiš. MENDELJ: Gubi se! MIDA: Jok more, pare ovamo! MENDELJ: Ubidu te! MIDA: OdgovaradeŠ. MENDELJ: Gubi se, hodu da spavam..... MIDA: Nedeš da platiš? Ah, starine moje, sad de krv da padne! PETORUBALJ: Stani. koliko mu uzimaš za pola boce? MIDA: (uspalio se) Sa mnom nema šale, ja umem da grizem! (Ne dižudi glavu. Mendelj vadi iz džepa novac i baca ga. Novčidi se kotrljaju po podu. Mida puzi za njima, skulja ih. Pospana devojka duhne na lampe, gasi ih. Pomrčina. Mendelj spava, glava mu leii na stolu) FOMIN: (Potapovnoj) Šta se petljaš gde ti nije mesto... Melješ jezikom, kao kučka laješ... Celu pesmu si pokvarila! POTAPOVNA: (cedi suze iz prljavih, skupljenih bora) Vasilije Jelisejeviču, žao mi je kderi. FOMIN: Treba umeti žaliti. POTAPOVNA: Židovi su ga zaokupili kao vasi. FOMIN: Pametnom čoveku Židovi ne smetaju.

POTAPOVNA: Prodade, Vasilije Jelisejeviču, nakupide hrabrosti i prodade. FOMIN: (pretedi, lagario) A ako ne proda, zaklinjem se bogom Isusom Hristom, bogom nasim svedržiteljem, zaklinjem se, matora veštice, da du ti leđa oderati čim dođemo kudi!

ČETVRTA SCENA

Mansarda Potapovne. Obučena u novu haljinu svetle boje, stara leži na prozoru i razgovara sa susetkom. S prozora se vidi pristanište, blistavo more. Na stolu svakojaka kupljena roba - odrezak štofa, zenske cipele, suncobran od svile. SUSETKIN GLAS: Ne dolaziš da se pohvališ - nigde te nema... POTAPOVNA: Dodi du, sve du vam ispričati... SUSETKIN GLAS: Dvanaest godina smo u istom redu na živinskoj pijaci tezgu držali, kad, gle, od Potapovne ni traga ni glasa. POTAPOVNA: Nisam valjda osuđena da se celog veka bakdem s tim kokoškama. Izgleda da mi nije suđeno tako... SUSETKIN GLAS: Odista, izgleda da ti nije suđeno. POTAPOVNA: Nego, nisu valjda ljudi zinuli na Potapovnu, a? SUSETKIN GLAS: Kakoda nisu! Sredu svak želi. Sredu u gotovom... POTAPOVNA: (smeje se, njeno gojazno telo se trese) Bogme, nema svak devojku. SUSETKIN GLAS: Devojka je, vele, mršava. POTAPOVNA: Draga moja, meso oko kostiju je slađe. SUSETKIN GLAS: Čujem, sinovi nešto spremaju protiv vas... POTAPOVNA: Devojka de pobediti sinove. SUSETKIN GLAS: I ja tako velim da de pobediti. POTAPOVNA: Stari se nikako ne rastaje od devojke. SUSETKIN GLAS: Ništa se ne zna zasigurno, samo češu jezike. Ko de se tu snadi? POTAPOVNA: Ja du se snadi, bez brige... Šta vele za platno? SUSETKIN GLAS: Vele da vam je stari nabavio dvadeset aršina. POTAPOVNA: Pedeset! SUSETKIN GLAS: Par cipela... POTAPOVNA: Tri para! SUSETKIN GLAS: Starci, kad vole - vole do ludila.

POTAPOVNA: Izgleda da nam nije suđeno da se bakdemo s kokoškama... SUSETKIN GLAS: Izgleda da nije... Mogla bi da dođeš da se pohvališ, da popričamo... POTAPOVNA: Dodi du. Posetidu vas... Zbogom, draga moja! SUSETKIN GLAS: Zbogom, draga! (Potapovna silazi s prozora. Gegajudi se, pevušedi, valja se ona po sobi, otvara ormar. Penje se na stolicu kako bi dosegla do gornjeg dela, na kome je boca s vočnim likerom, pije, liže sladoled u kornetu. U sobu ulaze Mendelj, svečano odeven, i Marusja) MARUSJA: (veoma zvonkim glasom) Gde li se to ptičica naša zavukla! Otrčite do Mojsejke, mama. POTAPOVNA: (silazedi sa stolice) A šta da kupim? MARUSJA: Kupite lubenicu, bocuvina, nekoliko komada sušenih skuša... (Mendelju) Daj joj rublju. POTAPOVNA: Nede biti dovoljna rublja. MARUSJA: Arapa nemojte upiezati! Bide dosta, dobidete i kusur. POTAPOVNA: Nede mi biti dovoljna rublja. MARUSJA: Bide dovoljna! Vratidete se za jedan sat. (Gura majku kroz vrata, zatvara ih, zaključava) GLAS POTAPOVNE: Sededu malko pred kapijom, ako ti zatrebam - pozovi me. MARUSJA: Dobro. (Baca na sto šešir, raspušta kosu: uplide zlatnu pletenicu. Glasom punim snage, zvonkosti i veselja nastavlja prekinutu priču) Stigli mi na groblje, vidimo - u pravi čas. Sahranama vreme isteklo, nigde ni žive duše, samo se parovi po žbunovima ljube. A kum ima prekrasan spomenik - čudo jedno od lepote!,.. Postavim ja žito, maderu koju si mi ti dao - dve boce, otrčim po oca Joana. Otac Joan je onaj stari čika, plavkastih očiju, treba da ga znaš... (Mendelj gleda u Marusju s obožavanjem. Podrhtava i muče nešto u odgovor, ne može se razabrati šta muče) Sveštenik odslužio opelo, ja mu nalila čašicu madere, čašicu sam obrisala ubrusom, on ispio, ja njemu drugu... (Marusja je uplela pletenicu, raspustivši kraj u obliku lepeze. Seda na krevet, dreši žute, dugačke cipele po poslednjoj modi) A Ksenjka - kao da nije na očevom grobu, nadula se kao miš na prekrupu, sva nacifrana, namazana, mladoženju očima guta. A Sergej Ivanič jednako meni maže sendviče... Ja Ksenjki sve za inat govorim... Zašto vi, Sergeju Ivaniču, ne posvedujete pažnju svojoj verenici, Ksenjki Matvejevnoj? Rekla je tako, i u smeh da prsnem. Tvoju maderu smo do kraja slistili... (Marusja izuva cipele i čarape, ide bosa prema prozoru, navlači zavesu) Kuma je stalno plakala, a onda se nekako zarumenila kao curica, divota jedna! I ja sam ti dobro povukla, te se obratih Sergeju Ivaniču. (Marusja razmešta postelju) Hajdemo, kažem, Sergeju Ivaniču, na Lanžeron da se kupamo! On veli: hajdemo! (Marusja se cereka, svlači haljinu, koja se zategla) A Ksenjkina leđa mora da su sva bubuljiačva, i noge kao da ih tri godine nije prala... Kad je počela da vrišti na mene! (Napola svučena haljina pokriva Marusjinu glavu) Te kako to kod nje ne pali, odmah se vidi da sam ja obična račundžika, bacila sam oko na pare starog čoveka, ali da se ne brinem - izmadi de mi

ved taj zalogaj... Ja joj na to odvradam: znaš šta, Ksenjka, to ja njoj - ne pujdaj, Ksenjka, moje pse.... A Sergej Ivanič nas sluša i umire od smeha! (Obnaženom divnom devojačkom rukom Marusja zove Mendelja sebi. Skida mu kaput i baca ga na pod) Hodi, reci - Marusička... MENDELJ: Marusička! MARUSJA: Reci Marusička, sunce moje... (Starac krklja, drhti, ne zna se da li plače ili se smeje. Nežno) Ah, ti, njuško!

PETA SCENA

Sinagoga udruženja taljigaša na Moldavanki. Bogosluženje u petak uveče. Upaljene svede. Pred amvonom je pojac Cvibak i talesu i čizmama. Vernici zapenušeno razgovaraju s bogom, tumaraju po sinagogi, gegaju se, pljuju. Pogodeni iznenadnom žaokom blagodeti, ispuštaju glasne usklike, prate pojca, pomamnim, uvežbanim glasovima, zatim utihnu, dugo mrmljaju sebi pod nos i onda ponovo zaurlaju, kao probuđeni volovi. U dnu sinagoge, nad talmudom su nagnuta dva stara Jevrejina, dva koščata pogurena diva zutih brada, povijenih u stranu. Šames Arje-Lejb dostojanstveno se šeta medu redovima. Na poslednjoj klupi neki debeljko širokih maljavih obraza stisnuo medu kolenima desetogodišnjeg dečaka. Otac tura sinovlju glavu u molitvenik. Na bočnoj klupi je Benja Krik. Iza njega Senjka Topun. Ne daju znaka da se poznaju. POJAC: (svečanim glasom) Lhu nrano ladonai norio jicur jišeinu! (Prisutni prihvataju melodiju. Brujni glasovi molitve) Arboim šono okut bdoir voimar... (Prigušenim glasom) Arie-Leibu, pacovi! ARJE-LEJB: Širu ladonai šir hodoš. Oh, pevajte Gospodu pesmu novu... (Prilazi Jevrejinu koji se moli) Kako stoji seno? JEVREJIN: (ljulja se) Skočilo. ARJE-LEJB: Mnogo? JEVREJIN: Pedeset dve kopejke. ARJE-LEJB: Dočekademo da bude i šezdeset. POJAC: Lifnei adonai ki vo mišpoit hoorec... Arje-Lejbu, pacovi! ARJE-LEJB: Ne viči toliko, galamdžijo! POJAC: (spuštenim glasom) Ako ugledam još jednog pacova - bide nesrede. ARJE-LEJB: (mirno) Lifnei adonai ki vo, ki vo... Oh, stojim, oh, stojim pred licem gospodnjim... A kako zob? DRUGI JEVREJIN: (ne prekidajudi molitvu) Rublja i četiri kopejke, rublja i četiri kopejke...

ARJE-LEJB: Prosto da čovek izludi! DRUGIJEVREJIN: (srdito se ljuljajudi) Bide rublja i deset, bide rublja i deset... ARJE-LEJB: Prosto da čovekizludi! Lifnei adonai - ki vo, ki vo... (Svi se mole. U nastaloj tišini čuju se isprekidani prigušeni glasovi - reči koje izmenjuju Benja Krik i Senjka Topun) BENJA: (pognut naš molitvenikom) Šta je? SENJKA: (iza Benjinih leđa) Ima jedan posao. BENJA: Nema računa. SENJKA: Posao na veliko. BENJA: Šta se može uzeti? SENJKA: Sukno. BENJA: Mnogo šukna? SENJKA: Mnogo. BENJA: Kakav je policajac? SENJKA: Policajca nede biti. BENJA: Nodni čuvar? SENJKA: Nodni čuvar ima svoj deo. BENJA: Susedi? SENJKA: Susedi pristaju da spavaju. BENJA: Koliko tražiš od toga posla? SENJKA: Polovinu. BENJA: Nema računa. SENJKA: Prilažeš tatino nasleđe? BENJA: Prilažem tatino nasleđe. SENJKA: Šta ti daješ? BENJA: Nema računa. (Odjekne pucanj. Pojac Cvibak je ubio pacova koji je protrčao pokraj amvona. Prisutni gledaju u pojca. Stisnut dosadnim očevima kolenima, dečak se otima, pokušava da se istrgne. Arje-Lejb se skamenio razjapljenih usta. Talmudisti digli ravnodušna krupna lica.) DEBELJKO MALJAVIH OBRAZA: Cvibače, to je bosjački prostakluk! POJAC: Dogovarao sam se da se molimo u sinagogi, a ne u ostavi s pacovima. (On povlači unazad revolversku cev, izbacuje čauru) ARJE-LEJB: Ah, bosjak, ah, prostačina! POJAC: (pokazuje revolverom na ubijenog pacova) Pogledajte ovog pacova, Jevreji, pozovite ljude. Neka

ljudi kažu da to nije krava... ARJE-LEJB: Bosjačina, bosjačina, bosjačina! POJAC: (hladnokrvno) Piši propalo ovim pacovimn. (Zavija se u tales i prinosi uhu kamerton. Dečak se najzad oslobodio, zatočeništva među očevim kolenima, pojurio prema čauri, ščepao je i pobegao.) PRVIJEVREJIN: Čitav dan jurcaš za ludom parom, dođeš u sinagogu zadovoljstva radi, i - izvoli! ARJE-LEJB: (vrišti) Jevreji, to je šarlatanstvo! Jevreji, vi ne znate šta se ovde događa! Mlekari daju ovom bosjaku deset rubalja više..... Idi mlekarima, bosjačino, ljubi mlekare tamo gde treba da ih ljubiš! SENJKA: (udara pesnicom po molitveniku) Neka bude tišina! Našli ste povod! POJAC: (svečano) Mizmoir ldovid! (svi se mole) BENJA: Šta je? SENJKA: Imam ljude. BENJA: Kakvi su to ljudi? SENJKA: Gruzini. BENJA: Imaju li oružja? SENJKA: Imaju oružje. BENJA: Odakle su? SENJKA: Stanuju pored vašeg kupca. BENJA: Kakvog kupca? SENJKA: Onog koji kupuje vaše preduzede. BENJA: Kakvo preduzede? SENJKA: Vaše preduzede - placeve, kudu, sav prevozni inventar. BENJA: (osvrde se) Ne bulazniš? SENJKA: Sam gazda je govorio. BENJA: Ko je govorio? SENJKA: Mendelj je govorio, otac... Putuje s Marusjom u Besarabiju da kupuje vrtove. (Bruj molitve) BENJA: Bulazniš. SENJKA: To svi znaju. BENJA: Zakuni se? SENJKA: Srede ne video! BENJA: U majku se zakuni! SENJKA: Dabogda majku živu ne zatekao! BENJA: Još se kuni, vucibatino!

SENJKA: (nemarno) Baš si budala! POJAC: Boruh ato adonai...

ŠESTA SCENA

Dvorište u kudi porodice Krik. Sedam časova uveče. Pred štalom, na kolima iz kojih viri ruda, sedi Benja i čisti revolver. Ljovka se naslonio na vrata štale. Arje-Lejb objašnjava skriveni smisao »Pesme nad pesmama« onom istom dečaku koji je u petak uveče pobegao iz sinagoge. Nikifor se muva po dvorištu kao gluva kučka. Očigledno, zbog nečeg je uznemiren. BENJA: Vreme dolazi. Ustupi vremenu prolaz! LJOVKA: Treba ga zaklati kao svinju! BENJA: Vreme dolazi. Odmakni se, Ljovka! Ustupi vremenu prolaz! ARJE-LEJB: "Pesma nad pesmama" nas uči, nodas sam tražila na ležaju svog dragana... Šta nam kaže Raše? MKIFOR: (pokazuje Arje-Lejbu na bradu) Poređali se pred štalom kao cepanice. ARJE-LEJB: Raše nam kaže ovo: nodu - to znači danju i nodu. Tražila sam na Iežaju svom... Ko je tražio? pita Raše. Izrailj je tražio, narod Izrailjev. Dragana... Koga voli Izrailj? - pita Raše. Izrailj voli Toru, Toru voli Izrailj. NIKIFOR: Pitam se zašto se muvaju bez posla oko štale? BENJA: Viči jače. NIKIFOR: (vrzma se po dvorištu) Ja znam šta znam... Nestaju mi amovi. Mogu da sumnjam na koga mi volja. ARJE-LEJB: Stari čovek poučava dete zakonu božjem, a ti mu smetaš, Nikifore... NIKIFOR: Zašto su se poređali pred štalom kao šugave cepanice? BENJA: (rasklapa revolver, čisti ga) Vidim ja, Nikifore, da si se jako uznemirio. NIKIFOR: (viče, ali glas mu nije snažan) Ja se nisam vezao zakletvom za vaše amove! Ako hodete da znate, moj brat živi na selu, i još je u punoj snazi! Ako hodete da znate, brat de me drage volje prihvatiti... BENJA: Viči samo, viči pred smrt. NIKIFOR: (Arje-Lejbu) Stari, reci mi zašto oni to rade? ARJE-LEJB: (diže prema kočijašu bezbojne oči) Jedan čovek poučava zakonu božjem, a drugi se dere kao krava. Zar takav treba da bude red i poredak u svetu? NIKIFOR: Ti gledaš, stari, ali šta ti vidiš? (odlazi)

BENJA: Uznemirio se naš Nikifor. ARJE-LEJB: Nodu sam tražila na ležaju svom. Koga je tražila? - uči nas Raše. DEČAK: Raše nas uči da je tražila - Toru. (čuju se snažni glasovi) BENJA: Vreme dolazi. Odmakni se, Ljovka, ustupi vremenu prolaz! (Ulaze Mendelj, Bobrinec, Nikifor, Petrorubalj - podnapiti) BOBRINEC: (prodornim glasom) Ako ti, Mendelju, ne odvezeš na pristanište moju pšenicu, ko de je odvesti? Ako ne bih došao k tebi, Mendelju, kome bih onda došao? MENDELJ: Nije Mendelj jedini na svetu. Postoje i druga preduzeda za prevoz osim moga. BOBRINEC. U Odesi nema drugog prevoznog preduzeda osim tvog... Ili deš me, možda, poslati Bucisu s njegovim ragama na tri noge, Žuravljenki s njegovim slupanim koritima? MENDELJ: (ne gledajudi sinove) Ljudi se muvaju oko moje štale. NIKIFOR: Poređali se kao šugave cepanice. BOBRINEC: Upregnudeš mi sutra deset pari, Mendelju, odvešdeš pšenicu, dobideš u gotovom. A ako zakasnim na brod, otpevao si svoje... Čuješ li, Mendelju! PETORUBALJ: Čuješ li, Mendelju! MENDELJ: Zašto se ljudi muvaju oko moje štale? NIKIFOR: Gazda, za ime božje! MENDELJ: Šta je? NIKIFOR: Beži iz dvorišta, gazda, jer de te sinovi tvoji... MENDELJ: Šta de sinovi rhoji? NIKIFOR: Sinovi tvoji hode da te, klepnu. BENJA: (skače s kola na zemlju; pognute glave govori razgovetno, na slogove) Imali smo prilike da čujemo od stranih ljudi, ja i moj brat Ljovka, da vi, tata, prodajete preduzede u kojem je utemeljeno i zrnce našeg znoja... (Susedi koji rade u dvorištu primiču se članovima porodice Krik) MENDELJ: (gleda u zemlju) Ljudi, gazde... BENJA: Jesmo li dobro čuli: ja i brat moj Ljovka? MENDELJ: Ljudi i gazde, pogledajte krv moju. (diže glavu) Krv moju koja diže ruku na mene... BENJA: Jesmo li dobro čuli ja i brat moj Ljovka? MENDELJ: Vala, nedete! (nasrne na Ljovku, obara ga, udara po licu) LJOVKA: Vala, hodemo! (Nebo je preliveno krvlju smiraja. Starac i Ljovka se valjaju po dvorištu i nestaju iza šupe) NIKIFOR: (naslonjen na zid) Oh, kakav greh...

BOBRINEC: Ljovka, zar oca?! BENJA: (pomahnitalim glasom) Nikiška, kunem ti se sredom da je i konje, i kudu, i život - sve bacio pod noge devojci! NIKIFOR: Oh, kakav greh... PETORUBALJ: Ubidu onoga ko ih rastavi! Čuvajte se, ne rastavljajte ih! (Od šupe dopiru krkljanja i jauci) Još se nije rodio čovek koji bi se mogao odupreti Mendelju. ARJE-LEJB: Odlazi iz dvorišta, Ivane. PETORUBALJ: Dajem sto rubalja... ARJE-LEJB: Odlazi iz dvorišta, Ivane. (Stari i Ljovka se pojavljuju iza šupe. Skaču na noge, ali Mendelj ponovo obara sina) BOBRINEC: Ljovka, zar oca? MENDELJ: Nedeš, vala! (gazi sina) PETORUBALJ: Kladim se u sto rubalja... MENDELJ: Nedeš, vala! BENJA: Bogme, hodemo! (Snažno spušta kundak revolvera na očevu glavu. Dutanje. Sve vedma se spuštaju zapaljene skele smiraja) NIKIFOR: Ubili su ga. PETORUBALJ: (nagnut nad nepomičnim Mendeljom) Mišo? LJOVKA: (diže se, pridržavajudi se pesnicama za zemlju; plače i lupka nogom) Udarao me je ispod pojasa; strvina! PETORUGALJ: Mišo! BENJA: (obrača se gomili zazjavala) Šta ste zaboravili ovde? PETORUBALJ: A ja kažem - još nije veče. Još ima hiljadu vrsta do vecera. ARJE-LEJB: (na kolenima pred oborenim starcem) Ah, ruski čoveče, zašto galamiti da još nije veče, kada vidiš da pred nama više nema čoveka? LJOVKA: (krivudavi potoci suza i krvi brazdaju mu lice) Udarao me je ispod pojasa, strvina! PETORUBALJ: (odlazi, teturajudi se) Dvojica na jednog. ARJE-LEJB: Odlazi iz dvorišta Ivane. PETORUBALJ: Dvojica na jednog... Stid, stid i sram za čitavu Moldavanku! (odlazi, spotičudi se. Arje-Lejb briše maramom razbijenu glavu Mendeljejevu. Sa dna dvorišta nesigurnim korakom prilazi Nehama. Klekne pored Arje-Lejba) NEHAMA: Kaži nesto, Mendelju.

BOBRINEC: (u basu) Dosta je bilo zbijanja šale, stara šaljivdžijo! NEHAMA: Viči nešto, Mendelju! BOBRINEC: Ustaj, stari taljigašu, isplakani grlo, izruči jednu... (Raširenih bosih nogu, Ljovka sedi na zemlji. Lagano pljuje, i iz usta mu cure dugački mlazevi krvi) BENJA: (saterao je zazjavala u dorsokak, pritisnuo uza zid od straha izbezumljenog dvadesetogodiŠnjeg momka i šcepao ga za grudi) Nazad, pobratime! (Dutanje. Veče. Gusta pomrčina, ali je iznad pomrčine nebo još purpurne boje, užareno, izbrazdano ognjenim jamama.)

SEDMA SCENA

Prostorija za kočije kod Krika - amovi pobacani na gomilu, ispregnute droške, konjska oprema. Vidi se deo dvorišta. Na vratima za omanjim stolom piše Benja. Oko njega se vrzma delavi nezgrapni mužik Semjon, tu je negde i madam Popjatnik. Opuštenih nogu, u dvorištu na kolima, iz kojih viri ruda, sedi Major. Na zidu je postavljena novafirma. Zlatnim slovima stoji napisano: »Prevovno preduzede Mendelj Krik i sinovi«. Firma je ukrašena vencima potkovica i ukrštenim bičevima. SEMJON: Ja ništa ne znam... Meni samo daje novac tu .. BENJA: (ne prekida pisanja) Ne govori tako grubo, Semjone. SEMJON: Meni samo da je novac tu... Grlo nedu štedeti! BENJA: Dobri čoveče, pljujem ja na tebe! SEMJON: Gde si starog strpao? BENJA: Stari je bolestan. SEMJON: Eto, tu je na zidu on pisao koliko sleduje za zob, koliko za seno - čist račun. I pladao je. Dvadeset godina sam vozio kod njega, ne mogu se požaliti. BENJA: (ustaje) Kod njega si vozio, a kod mene nedeš, on je zapisivao na zidu, a ja nedu, on ti je pladao, a ja ti, možda, nedu platiti, jer... MADAM POPJATNIK: (zagleda mužika jako nezadovoljna) Ako je čovek budala - to ti je stid i sram. BENJA:... jer možeš da izgubiš glavu pre nego što se smrkne, dobri čoveče. SEMJON: (preplašio se, ali se još kočoperi) Meni samo da je novac tu! MADAM POPJATNIK: Ja nisam filozof, msje Krik, ali vidim da ima ljudi kojih ne bi trebalo da bude. BENJA: Nikifore! (Ulazi Nikifor, gleda ispod oka, govori preko volje) NIKIFOR: Tu sam. BENJA: Dadeš obračun Semjonu i uzedeš kod Groševa.

NIKIFOR: Došli su nadničari, pitaju ko de ugovarati s njima. BENJA: Ja du sklopiti ugovor. NIKIFOR: Kuvarica digla larmu. Gazda je od nje uzimao samovar u zalogu. Od koga, pita, treba da otkupi samovar? BENJA: Od mene treba da otkupi... Semjonu deš dati obračun do ižice. Uzedeš od Groševa pet stotina pudova sena... SEMJON: (zapanjen) Pet stotina? Dvadeset godina sam vozio... MADAM POPJATNIK: Za svoj novac čovek može da dobije i seno, i zob, i stvari bolje od sena. BENJA: Zobi - dvesta pudova. SEMJON: Ja ne odbijam da vozim. BENJA: Izgubi moju adresu, Semjone. (Semjon gužva kapu, vrti vratom, odlazi, osvrde se, opet odlazi) MADAM POPJATNIK: Odvratan mužik, i tako vas iznervirao... Bože moj, kada bi ljudi hteli da se prisete ko im je ostao dužan! Kažem ja danas svom Majoru: mužidu moj mili, Mendelj Krik je zaslužio od vas te nesrečne dve rublje... MAJOR: (melodičnim prigušenim glasom) Rublju i devedeset pet kopejaka. BENJA: Kakve to dve rublje! MADAM POPJATNIK: Sitnica, zaista prava sitnica! Prošlog četvrtka je msje Krik bio sjajno raspoložen, poručio je vojničku... Koliko puta vojničku, Majore? MAJOR: Vojničku - devet puta. MADAM POPJATNIK: Zatim - ples... MAJOR: Dvadeset jedan ples. MADAM POPJATNIK: Svega rublja i devedeset pet kopejaka. Bože moj, msje Krik je uvek prvo pladao sviraču... (Šljapkajudi čizmama, ulazi Nikifor. Gleda u stranu) NIKIFOR: Došla je Potapovna. BENJA: Zašto bih ja morao znati da je neko došao? NIKIFOR: Preti. BENJA: Zašto bih ja... (Hramajudi upada Potapovna. Stara je pijana. Uperila je u Benju mutne nepomične oči) POTAPOVNA: Carevi naši... BENJA: Šta je u pitanju, madam Holodenko? POTAPOVNA: Carevi naši... NIKIFOR: Šta se benaviš!

POTAPOVNA: Z-z-z, židovske kuglice zuje... U glavi skakudu kuglice - z-z-z... BENJA: Šta je u pitanju, madam Holodenko? POTAPOVNA: (udara pesnicom po zemlji) Ispravno, sasvim ispravno! Pametan neka vlada, a svinja neka ide u brlog... MADAM POPJATNIK: Kakva inteligentna dama! POTAPOVNA: (razbacuje bakarne novčice po zemlji) Eto, zaradila sam četrdeset kopejaka... Ustala sam pre zore, mužike na Baltskom putu sačekivala... (Diže glavu, zuri u nebo) Koliko je časova? Oko tri? BENJA: Šta je u pitanju, madam Holodenkl? POTAPOVNA: Z-z-z, pustio kuglice... BENJA: Nikifore! NIKIFOR: A? POTAPOVNA: (poziva Nikifora debelim slabim pijanim prstom) Devojčica nam je zatrudnela, Nikiša! MADAM POPJATNIK: (čučne, sva zajapurena u licu) Kakva intriga, joj! BENJA: Šta ste izgubili ovde, madam Popjatnik, i šta želite ovde da nađete? MADAM POPJATNIK: (čučne, prevrde očima, oči joj streljaju i sipaju varnice) Idem... idem... Neka bog da da se vidimo u radosti, u zadovoljstvu, u dobar čas, u srednom trenutku! (Vuče muža za rukav, povlači se, okrede se, oči su joj isko*ene i svetle sa strane poput crnog ognja. Major se vuce za ženom i prebira prstima. Najzad oboje nestaju) POTAPOVNA: (razmazuje suze po izgnječenom, oronulom licu) Ušla je nodas u njenu sobu, pipnula joj grudi, a one ved nabrekle, rukom se ne mogu obuhvatiti. BENJA: (napušta ga takt, govori brzo, osvrde se) U kom je mesecu? POTAPOVNA: (netremično posmatra Benju sa zemlje) U četvrtom. BENJA: Lažeš! POTAPOVNA: No, u tredem. BENJA: Šta tražiš od nas? POTAPOVNA: Z-z-z, pustio kuglice... BENJA: Šta tražiš. POTAPOVNA: (vezuje maramu) Čišdenje staje sto rubalja. BENJA: Dvadeset pet! POTAPOVNA: Dovešdu lučke radnike. BENJA: Dovešdeš lučke radnike? Nikifore! NIKIFOR: Tu sam.

BENJA: Otidi do tate i pitaj ga zapoveda li da da dvadeset pet... POTAPOVNA: Sto! BENJA:... dvadeset pet rubalja za čisdenje ili ne zapoveda? NIKIFOR: Ne idem. BENJA: Ne ideš? (Pojuri ka cicanoj zavesi koja deli prostoriju za kočije na dva dela) NIKIFOR: (hvata Benju za ruku) Momče, ja se boga ne bojim... Ja sam boga video i nisam se uplašio... Ubidu i nedu se uplašiti... (Zavesa zatreperi i pomera se. Izlazi Mendelj. Preko leda prebačene mu čizme. Lice mu je modro i naduveno, kao lice mrtvaca) MENDELJ: Otvorite. PATAPOVNA: (puzi po podu) Užas! NIKIFOR: Gazda! (Prilaze Arje-Lejb i Ljovka) MENDELJ: Otvorite. POTAPOVNA: (puzi po podu) Užas! BENJA: Otidite u sobu svoje supruge, tata. MENDELJ: Otvori mi kapiju, Nikifore, srce moje... NIKIFOR (pada na kolena) Od sveg srca vas molim, gazda, nemojte se brukati preda mnom, prostim čovekom! MENDELJ: Zašto nedeš da mi otvoriš kapiju, Nikifore? Zašto nedeš da me pustiš iz doma u kojem sam proveo svoj život. (Starčev glas dobija u snazi, svetlost zaplamti u dnu njegovih očiju) Taj dom me je video kao oca moje dece, muža moje žene, gazdu mojih konja. Video je snagu moju, i dvadeset ždrebaca mojih, i dvanaest placeva okovanih gvožđem. Video je noge moje, velike kao stubovi, i ruke moje, zle ruke moje... A sada mi otvorite dragi sinovi, neka danas bude kako ja želim. Neka odem iz ovog doma, koji je odved mnogo video... BENJA: Otidite u sobu svoje supruge, tata! (prilazi ocu) MENDELJ: Nemoj me tudi, Benčik. LJOVKA: Nemoj ga tudi. BENJA: Podlaci! (pauza) Kako ste mogli... (pauza) Kako ste mogli da kažete to što ste upravo kazali? ARJE-LEJB: Zašto ne vidite, ljudi, da treba da odete odavde? BENJA: Zveri, o zveri! (odlazi brzim korakom. Ljovka za njim) ARJE-LEJB: (vodi Mendelja prema ležaju) Odmoridemo se, Mendelju, zaspademo... POTAPOVNA: (ustala je sa zemlje i briznula u plač) Ubiše sokola! ARJE-LEJB: (smesta Mendelja na ležaju iza zavese) Zaspademo, Mendelju...

POTAPOVNA: (klone na zemlju pored ležaja, ljubi bezivotnu, oklembešenu starčevu ruku) Sinko moj, zlato moje! ARJE-LEJB: (pokriva Mendeljevo lice maramom, seda i počinje tiho, izdaleka) U staro vreme življaše čovek po imenu David. Beja*e čobanin i potom bejaše car, car Izrailja, car vojski Izrailjevih i mudraca njegovih... POTAPOVNA: (jeca) Sinko moj! ARJE-LEJB: Bogatstvo iskusi David i slavu, ali nikad ne saznade meru zajažljivosti. Sila samo želju rađa, i tek tuga zasiduje srce. Ostvariv, ugleda David-car na krovovima Jerusalima, pod nebom Jerusalima Vitsaveju, ženu Urije - vojskovođe. Prsa Vitsavejina behu divna, noge joj behu divne, veselost njena beše velika. I beše poslan Urija-vojskovođa u boj,i car se sjedini s Vitsavejom, ženom muža koji još ne bejaše mrtav. Prsa joj behu divna, veselost njena beše velika...

OSMA SCENA

Trpezarija u domu porodice Krik. Soba je jarko osvetljena visedom lampom domade izrade, svečama umetnutim u kandelabre, i starinskim plavim lampama ušrafljenim u zid. Kraj stola ukrašenog cvedem, pokrivenog zakuskom i vinom, muva se madam Popjatnik, odevena u svilenu haljinu. U dnu trpezarije dutke sedi Major. Na grudima mu se naduo plastron od hartije, flautu drži na kolenima, prebira prstima i mrda glavom. Mnogo gostiju. Jedni šetaju širom otvorenim sobama, drugi sede pokraj zidova. U trpezariju ulazi trudna Klaša žubarjova. Ima na sebi maramu, ukrašenu krupnim cvetovima. Za Klašom upada pijani Ljovka, u svečanoj husarskoj uniformi. LJOVKA: (izvikuje konjičke komande) Konjanici, prijatelji, napred! Kasom napred! S vremena na vreme konjima osvežavajte usta. KLAŠA: (cereka se) Oh, prokleti trbuh! Oh, pobacidu! LJOVKA: Levim listom pritisni i na desno zavij! KLAŠA: Oh, ala me izmučio! (Prolaze. U susret im idu Bojarski u kaputu i Dvojra) BOJARSKI: Gospođice Krik, za crno nedu kazati da je belo, niti du za belo dozvoliti sebi da kažem da je crno. Uz pomod tri hiljadarke podidi demo konfekciju u Deribasovskoj i venčademo se u dobar čas. DVOJRA: Ali šta de vam odmah sve tri hiljade? BOJARSKI: Zato što danas imamo jul, a jul nije septembar. Polusezonska roba kod mene ima prođu u julu, a u septembru sakoi... Šta imate posle septembra? Ništa. Septem, oktob, novem, decem... Za nod ja nedu kazati da je dan, niti du za dan dozvoliti sebi da kažem da je nod... (prolaze. Pojavljuju se Banja i

Bobrinec) BENJA: Je li kod vas sve spremno, madam Popjatnik? MADAM POPJATNIK: Nikolaj drugi se ne bi stideo da sedne za ovakav sto! BOBRINEC: Iskaži mi svoju ideju, Benja. BENJA: Ovo je moja ideja: Jevrejin u godinama, Jevrejin koji je proderdao sav svoj život, go i bos i musav, kao prognanik sa ostrva Sahalina... I sada, kada je, bogu hvala, zašao u godine, valja dokrajčiti s tom doživotnom robijom, valja učiniti tako da subota bude subota. (Prolaze Bojarski i Dvojra) BOJARSKI: Septem, oktob, novem, decem.... DVOJRA: A zatim želim da me malo i volite, Bojarski. BOJARSKI: A šta čovek s vama da radi ako ne da vas voli? Valjda nedu od vas šnicle da pravim? Smejurija! (Prolaze. Pokraj zida, ispod plave lampe, sedi dostojanstveni trgovac stokom i momak u odelu s prslukom, debelih nogu. Momak oprezno gricka semenke i stavlja ljuske u džep) MOMAK DEBELIH NOGU: Jednom po njušci, drugi put po njušci, i stari se našao na pledkama. TRGOVAC STOKOM. Čak i Tatari poštuju stare ljude. Život nije mačiji kašalj. MOMAK DEBELIH NOGU: Eh, kad bi čovek imao prilike da živi... (ispljune ljusku) A ovako, samo životari. Zbog čega bi ih poštovao? TRGOVAC STOKOM: S budalom nema smisla raspravljati. MOMAK DEBELIH NOGU: Benčik je samo sena kupio hiljadu pudova. TRGOVAC STOKOM: Stari je kupovao stotinu, i bilo je dovoljno. MOMAK DEBELIH NOGU: Oni de starog i tako zaklati. TRGOVAC STOKOM: Misliš na Jevreje? Oca, zar?! MOMAK DEBELIH NOGU: Zaklade ga malo-pomalo. TRGOVAC STOKOM: Pa sad raspravljaj s budalom... (Prolaze Benja i Bobrinec) BOBRINEC: Šta bi ti želeo, Benja? BENJA: Želeo bih da subota bude subota. Želeo bih da ne budemo gori od drugih ljudi. Želeo bih da hodam glavačke... Jesi li me shvatio, Bobrinec? BOBRINEC: Shvatio sam te, Benja. (Pokraj zida pored Petorubalja sede bogataši muž i žena Vajner, naduveni od oholosti) PETORUBALJ: (uzalud trazi da ga razumeju) Policajcima je opasače sekao, na glavnoj pošti je portira pretukao. Mogao je bure dapopije ne prezalogajivši, čitavu Odesu je u rukama držao... Takav je to starac bio! (Vajner dugo lepeče nešto teškim jezikom dobro navlazenim pljuvačkom, ali se ne može razabrati šta govori. Bojažljivo) Jesu li oni unjkavi?

MADAM VAJNER: (zlobno) Da, da! (Prolaze Dvojra i Bojarski) BOJARSKI: Septem, oktob, novem, decem... DVOJRA: A zatim želim da imam dete, Bojarski. BOJARSKI: Eto vidite, dete uz konfekciju, - to je sjajna stvar, to ostavlja utisak. A dete bez konfekcije kakav to može da ostavi utisak? (Jako uzbuđena upada madam Popjatnik) MADAM POPJATNIK: Stigao je Ben Zharja! Rabin... Ben Zharja... (Soba se puni gostima. Među njima se Dvojra, Ljovka, Benja, Klaša Zubarjova, Senjka Topun; zatim - nagizdani kočijaši, gegavi vlasnici dudana, žene koje se zgledaju i smeškaju) MOMAK DEBELIH NOGU: Za novac je i rabin stigao. Da se zna da je tu, kao zapeta puška. (Arje-Lejb i Bobrinec unose veliku fotelju. U njenim rastvorenim nedrima smešteno je majušno telo Ben Zharje) BEN ZAHARJA: (pištavim glasom) Zora je upravo kinula, još se bog na nebu crvenom vodom umiva... BOBRINEC: (smejulji se, predosedajudi domišljat odgovor) Zašto crvenom, ravi? BEN ZAHARJA: ... još ja na leđima ležim kao bubašvaba... BOBRINEC: Zašto na leđima, ravi? BEN ZAHARJA: Izjutra me bog previde na leda da se ne bih mogao moliti. Bogu su dosadile moje molitve... (Bobrinec se smeje iz sveg glasa) Još se kokoš nije probudila, a mene zove Arje-Lejb: trčite porodici Krik, ravi, kod njih je večera, kod njih je obed. Oni de vam dati da pijete, oni de vam dati da jedete... BENJA: Oni de vam dati da pijete, oni de vam dati da jedete, oni de vam dati sve što zaželite, ravi. BEN ZAHARJA: Sve što zaželim? I svoje konje deš dati? BENJA: I svoje konje du dati. BEN ZHARJA: Trcite onda, Jevreji, u pogrebno udruženje, upregnite njegove konje u kočije i povezite me... kuda? BOBRINEC: Kuda, ravi? BEN ZHARJA: Na drugo jevrejsko groblje, budalo! BOBRINEC: (smeje se iz sveg glasa, trgne s rabina jermolku i ljubi ga u delavo, ružičasto teme) Kakav huligan! Kakva mudrica! ARJE-LEJB: (predstavlja Benju) To je on, ravi, Mendeljev sin - Bencion. BEN ZHARJA: (mljaska usnama) Bencion... sin Siona. (duti) Slavuja ne hrane basnama, sine Siona, a žene mudrošdu... LJOVKA: (prodornim glasom) Navalite na stolove, kloparoši, zagrejte klupe! KLAŠA: (vrti glavom, smeška se) Oh, divan je!

BENJA: (upuduje bratu ljutit pogled) Dragi moji, zauzmite mesta! Msje Bobrinec de sesti pored ravija. BEN ZHARJA: (vrpolji se u fotelji) Zašto da sedim pored tog Jevrejina, dugog kao naše izgnanstvo? Neka državna banka (pokazuje prstom na Klašu) sedne pored mene. BOBRINEC: (unapred uživajudi u novoj dosetki) Zašto državna banka? BEN ZHARJA: Ona je bolja od bankc. Ako u nju dobro uložiš, dade takav procenat da bi joj i pšenica pozavidela. Ako pak uložiš lošc, zaškripade svim crvenim sistemom kako bi tvoju izanđalu kopejku zamenila za novi zlatnik... Ona je bolja od banke, ona je bolja od banke... BOBRINEC: (diže prst) Treba razumeti šta on govori. BEN ZHARJA: A gde je zvezda naša u Izrailju, gde je domadin doma ovog, gde je ravi Mendelj Krik? LJOVKA: On je danas bolestan. BENJA: Ravi, on je zdrav... Nikifore! (Na vratima se pojavljuje Nikifor u svom jadnom gunju) Neka dođe tata sa svojom suprugom. (Dutanje) NIKIFOR: (očajničkim glasom) Poštovani gosti! BENJA: (polako) Neka dođe tata. ARJE-LEJB: Benči, kod nas, Jevreja, ne brukaju oca pred ljudima. LJOVKA: Ravi, čovek ne muči tako stoku, kao što on muči oca. (Vajner srdito lepede nešto, prskajudi pljuvačkom, nagne glavu prema madam Vajner) BENJA: Šta on to govori? MADAM VAJNER: Kaže - stid i sram! ARJE-LEJB: Jevreji ne postupaju tako, Benja! KLAŠA: Pa sad gaji sinove... BENJA: Arje-Lejbu, stari čoveče, stari provodadžijo, poslužitelju u sinagogi taljigaša i grobljnski pojče, hodeš li mi ti kazati kako postupaju ljudi? (Udara pesnicom po stolu i govori polako, na slogove) Neka dođe tata! (Nikifor nestaje. Pognute glave i raširenih nogu, stoji Benja nasred sobe. Krv mu lagano preplavljuje lice. Dutanje. I samo besmisleno mrmljanje Ben Zharje remeti napetu tišinu) BEN ZHARJA: Bog se umiva na nebu crvenom vodom. (Duti, vrpolji se u fotelji) Zašto crvenom, zašto ne belom? Zato što je crvena veselija od bele... (Krila bočnih vrata zaškripe, zastenju i razmaknu se. Lica svih prisutnih uperena su u tom pravcu. Pojavljuje se Mendelj s izrovašenim, napuderisanim licem. Ima na sebi novo odelo. S njim je Nehama s čipkanom kapicom i u teškoj somotskoj haljini) BENJA: Prijatelji, okupljeni u mome domu! Dozvolite mi da ovaj pehar nazdravim svome ocu, trudbeniku Mendelju Kriku, i njegovoj supruzi, Nehami Borisovnoj, koji ved trideset pet godina koračaju zajedničkom životnom stčzom. Dragi moji! Mi znamo, mi odved dobro znamo da niko nije posuo cementom tu stazu,

da niko nije postavio klupe na toj dugačkoj stazi, i usled toga što su gomile ljudi protrčale tom stazom, ona nije postala nimalo lakša - ona je ppstala teža! Piijatelji, okupljeni u mome domu! Očekujem od vas da nedete vodom razblaživati vino u svojim srcima... (Vajner ushideno lepede nešto) Šta on to govori? MADAM VAJNER: On kaže - ura! BENJA: (ne gledajudi ni u koga) Uči me, Arje-Lejbu! (prinosi vino ocu i majci) Naši gosti vas poštuju, tata. Recite koju reč našim gostima. MENDELJ: (osvrde se i govori tiho) Želim vam dobro zdravlje,.. BENJA: Tata bi hteo da kaže kako prilaže sto rubalja u nečiju korist. TRGOVAC STOKOM: Pa mi onda pričaju o Židovima... BENJA: Pet stotina rubalja prilaže tata. U čiju korist, ravi? BEN ZHARJA: U čiju korist? Mleko u devojci ne valja da se kiseli, Jevreji... U korist nevesta bez miraza treba priložiti! BOBRINEC: (prsne u smeh) Kakav huligan! Kakva mudrica! BENJA: Nek odjeknu! (Setni zvuk fanfara odzvanja sobom. Povorka gostiju s peharima krede prema Mendelju i Nehami.) KLAŠA ZUBARJOVA: U vaše zdravlje, deda! SENJKA TOPUN: Želim vam čitav vagon prijatnosti, tata, i sto hiljada za džeparac! BENJA: (ne gledajudi ni u koga) Uči me, Arje-Lejbu! BOBRINEC: Mendelju, neka bog da da i. ja imam takvog sina kao što je tvoj! LJOVKA: (preko stola) Tata, ne ljutite se! Tata, vi ste svoje proživeli... TRGOVAC STOKOM: Pa mi onda pričaju o Židovima! Ja Židove bolje od vas poznajem... PETORUBALJ: (provlači se do Benje i hode da ga poljubi) Ti deš nas sve kupiti, vraže, i prodati, i u zavežljaj staviti! (Iza Benjinih leđa odjekuje glasno jecanje. Suze liju niz lice Arje-Lejba) ARJE-LEJB: Pedeset godina, Benčik! Pedeset godina zajedno s tvojim ocem.... Imao si dobrog oca, Benja! VAJNER: (povratio mu se dar govora) Izvedite ga napolje! MADAM VAJNER: Bože, s čime se šale! BOJARSKI: Arje-Lejbu, vi ste se prevarili. Sada se treba smejati. VAJNER: Izvedite ga napolje! ARJE-LEJB: (jeca) Imao si dobrog oca, Benja... (Mendeljevo lice prebledi pod puderom. On pruža ArjeLejbu novu maramicu. Ovaj briše suze. Plače i smeje se.) BOBRINEC: Idiote, niste na svom groblju! PETORUBALJ: Da prođete ceo svet, takvog Benčika nedete

nadi. Smeo bih da se opkladim... BENJA: Dragi moji, zauzmite mesta! LJOVKA: Zagrejte klupe... (Škripa stolica koje se pomeraju. Mendelja smeštaju pored ravija i Kjaše Zubarjove) BEN ZHARJA: Jevreji! BOBRINEC: Tišina! BEN ZHARJA: Stara budala Ben Zharja hteo bi da kaže koju reč... (Ljovka prsne u smeh, klone grudima na sto, ali ga Benja prodrmusa, i on uduti) Dan je dan, Jevreji, a veče je veče. Dan nas preplavljuje znojem truda našega, ali veče drži u pripravnosti lepeze svoje božanske svežine. Isus Navin, koji je zaustavio sunce, bio je strašan bezumnik. I, eto, Mendelj Krik, član naše sinagoge, nije ispao pametniji od Isusa Navina. Celog života je želeo da se peča na suncu, celog života je želeo da stoji na ovom mestu gde ga je zateklo podne. Ali bog ima policajce u svakoj ulici, i Mendelj Krik je imao sinove u domu svome. Policajci dolaze i uvode red. Dan je dan, i veče je veče. Sve je kako valja, Jevreji! Ispijmo čašicu votke! LJOVKA: Ispijmo votke! (Drnkanje flaute, zveka pehara, nerazgovetni usklici, glasan kikot.)

Kraj