Sudska praksa iz medjunarodnog privatnog prava

KOLIZIJA PROPISA O TESTAMENTALNOJ SPOSOBNOSTI Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja član 30 stav 2 Lex nationalis zaveštaoca Sentenca: •

Testamentalna sposobnost zaveštaoca, procenjuje se prema lex nationalis zaveštaoca, bez obzira gde je testament sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi.

Iz obrazloženja: "Prema razlozima nižestepenih odluka testatorka sada pokojna N. je 19. avgusta 1987. godine u Kanadi sačinila pismeni testament pred svedocima, kojim je spornu kuću u K. zaveštala prvotuženom, a svoju ostalu imovinu deci - na razne delove. Osporeni testament sačinjen je na engleskom jeziku, testatorka ga je potpisala u prisustvu dva svedoka, navodeći da je to njena poslednja volja, ovaj testament su u svojstvu testamentalnih svedoka potpisala dva lica, a overen je 15. avgusta 1995. godine od strane javnog beležnika Pokrajine Ontario. Testatorka je u vreme sačinjavanja testamenta i otvaranja nasleđa imala kanadsko državljanstvo, a uslov za sticanje ovog državljanstva je i položen ispit iz engleskog ili francuskog jezika. Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je zaključio da je testatorka znala samo govorni engleski, da engleski nije znala da čita i piše i da osporeni testament ne ispunjava uslove iz člana 85. Zakona o nasleđivanju Srbije, s obzirom da prema ovim odredbama pismeni testament pred svedocima može sačiniti samo testator koji zna da čita i piše, odnosno da ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpiše u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament. Revizijom tuženih se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prema odredbama člana 30. stav 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno je pravo države čije državljanstvo je zaveštalac imao u momentu sačinjavanja testamenta. Testamentalna sposobnost zaveštaoca, se stoga, po stanovištu Vrhovnog suda, procenjuje prema lex nationalis zaveštaoca, bez obzira gde je testament sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi. Ukoliko zaveštalac ima više državljanstva (bipatridi), merodavno pravo određuje se prema odredbama člana 11. st. 2. i 3. istog Zakona, a u slučaju da je zaveštalac državljanin SRJ (odnosno ranije SFRJ), i da ima i državljanstvo neke druge države, smatraće se da ima samo jugoslovensko državljanstvo.

1

U pogledu punovažnosti testamenta sa stanovišta forme, punovažnost testamenta u pogledu oblika ceni se prema odredbama člana 31. navedenog Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Prema stanju u spisima zaveštalac je imala kanadsko državljanstvo, koje je stekla po iseljavanju u Kanadu, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li je zaveštalac u vreme sačinjavanja osporenog testamenta 1987. godine imala i državljanstvo SFRJ, jer od ovih okolnosti zavisi da li će za ocenu punovažnosti osporenog testamenta kao merodavno pravo biti primenjeni propisi o nasleđivanju koji su u SFRJ tada bili na snazi (u zavisnosti od njenog republičkog državljanstva) ili pravo strane države čiji je državljanin bila i u kojoj je imala prebivalište, ukoliko državljanstvo SFRJ nije imala." (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4683/99 od 5.4.2001. godine - Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2002 - str. 101)

PRIPADNOST PRAVNOG LICA Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja član 17 Određivanje stranačke sposobnosti pravnog lica Sentenca: •

Stranačka sposobnost pravnog lica se određuje prema pravu države po kome je osnovano, a ako pravno lice ima sedište u drugoj državi, onda po pravu te države.

Iz obrazloženja: "Pripadnost pravnog lica određuje se po pravu Države po kome je ono osnovano, a ako ima stvarno sedište u drugoj Državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano i po pravu te države ima njenu pripadnost, smatraće se pravnim licem te države. Po pravu Države čiju pripadnost ima ceni se pravna sposobnost a i sposobnost biti parnična stranka u smislu člana 77. stav 1. ZPP. Prema odredbi člana 13. Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja sud ili drugi nadležni organ će po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stranog merodavnog prava. Organ iz stava 1. ovog člana može zatražiti obaveštenje o stranom pravu od Saveznog organa nadležnog za poslove pravde. Stranke u postupku mogu podneti javnu ispravu o sadržini stranog prava. S obzirom da su u konkretnom slučaju na okolnost postojanja tužioca kao pravnog lica, prema K. pravu, priloženi faksovi uverenja od 4.7.2002. godine i 16.9.2004. godine sa kontradiktornom sadržinom, to nije otklonjena sumnja da li tužilac po K. pravu, gde je osnovan i dalje postoji, što izaziva sumnju da li isti može biti stranka u postupku, saglasno čl. 79. stav 4. a u vezi sa čl. 17. Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja." (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 443/2005 od 12.7.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 4/2006)

DUŽNOST UTVRĐIVANJA SADRŽINE MERODAVNOG 2

STRANOG PRAVA U POSTUPKU PRIZNANJA STRANE SUDSKE ODLUKE Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja član 13 Ocena pravilnosti postupka pred stranim sudom Sentenca: •

Postojanje procesnih nepravilnosti u postupku pred stranim sudom ceni se sa stanovišta propisa strane države čiji je organ doneo tu odluku. Prema članu 13. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, sud je dužan po službenoj dužnosti da utvrdi sadržinu stranog merodavnog prava i to tako što će zatražiti obaveštenje o stranom pravu od Republičkog organa nadležnog za poslove pravde ili pak tako što će stranka u postupku podneti javnu ispravu o sadržini stranog prava. Prema Evropskoj konvenciji o obaveštenjima o stranom pravu, radi obezbeđenja obaveštavanja o svom materijalnom i procesnom pravu u građansko pravnoj i privredno pravnoj oblasti, svaka strana ugovornica osnovaće ili imenovati jedno telo radi prijema zahteva za obaveštenje, kao i radi postupanja po tim zahtevima. Imajući u vidu navedeno, javnom ispravom o sadržini stranog prava, može se smatrati samo ona koju je sastavio ili izdao organ koji je za to nadležan, u odgovarajućem postupku.

Iz obrazloženja: "Prema stanju u spisima predmeta, dana 10.9.2001. godine podnet je predlog radi priznanja strane sudske odluke, presude Okružnog suda u A, u Rumuniji br. 948/1999 od 13.12.1999. godine, zajedno sa predlogom za njeno izvršenje. Uz predlog je priložena prvostepena odluka, uverenje Okružnog suda u A. da je označena presuda postala pravosnažna i izvršna, kao i izveštaji Ministarstva pravde, Uprave za međunarodne odnose Rumunije, A. Okružnom sudu, zajedno sa poštanskim potvrdama pošte Rumunija, kao dokaz da su kako pozivi za ročišta, tako i tužba i prepis sporne presude, poslati primaocu, ovde protivniku predlagača. Isto tako, u toku postupka predlagač je podneo prevod člana 114. stav 4. Građanskog zakonika Republike Rumunije. Prvostepeni sud nalazi da se nisu stekli uslovi za priznanje označene presude, shodno članu 51. Ugovora između Jugoslavije i Rumunije o pravnoj pomoći (dalje: Ugovor), navodeći da predlagač nije dokazao da je protivniku predlagača data mogućnost da izabere adresu u Rumuniji na kojoj će mu se dostavljati sudska pismena, te da se stoga nisu ni stekli uslovi, da se protivniku predlagača dostavljaju pismena preporučeno, da je prema našem zakonodavstvu propisana lična dostava za dostavljanje presude, shodno članu 136. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), te da se zbog navedenih razloga nisu stekli uslovi za priznanje označene presude. Ovakav zaključak prvostepenog suda za sada se ne može prihvatiti jer je zasnovan na nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, a na šta se osnovano ukazuje u žalbi predlagača.

3

Prema članu 51. Ugovora, koji je na snazi, sudska odluka će se priznati ukoliko su ispunjena četiri uslova i to: da nije isključena nadležnost suda strane ugovornice na čijoj je teritoriji odluka doneta, da je sudska odluka pravosnažna i izvršna po Zakonu strane ugovornice na čijoj teritoriji je doneta, da se priznanje i izvršenje sudske odluke ne protivi osnovnim načelima zakonodavstva strane ugovornice na čijoj teritoriji odluka treba da se prizna i izvrši, da su stranci koja nije učestvovala u postupku i protiv koje je doneta odluka bili na vreme uručeni poziv ili tužba sa prilozima, na način predviđen zakonom strane ugovornice na čijoj je teritoriji doneta odluka, izuzev pozivanja preko oglasa i da po istoj stvari ne postoji pravnosnažna odluka koju je ranije, između istih stranaka i po istom predmetu i osnovu doneo nadležan sud strane ugovornice na čijoj se teritoriji zahteva priznanje i izvršenje. Isto tako, prema članu 88. Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja (dalje: Zakon), propisano je da će sud SRJ odbiti priznanje strane sudske odluke ako povodom prigovora lica protiv koga je ta odluka donesena utvrdi da to lice nije moglo učestvovati u postupku zbog nepravilnosti u postupku. U toku ovog postupka, protivnik predlagača je tvrdio da nije primio prvostepenu odluku i da mu je na taj način uskraćeno pravo na odbranu, jer mu je onemogućeno pravo podnošenja pravnog leka, pa samim tim i dvostepene sudske zaštite. Postojanje procesnih nepravilnost u postupku pred stranim sudom ceni se sa stanovišta propisa strane države čiji je organ doneo tu odluku. Prema članu 13. Zakona sud je dužan po službenoj dužnosti da utvrdi sadržinu stranog merodavnog prava, u ovom slučaju procesnog prava koje reguliše dostavljanje i to tako što će zatražiti obaveštenje o stranom pravu od Saveznog organa nadležnog za poslove pravde ili pak tako što će stranka u postupku podneti javnu ispravu o sadržini stranog prava. Prema Evropskoj konvenciji o obaveštenju o stranom pravu (London, 7. jun 1968. godine), a čiji je potpisnik i naša zemlja, kao i Rumunija samom činjenicom da je postala članica Evropske unije, radi obezbeđenja obaveštavanja o svom materijalnom i procesnom pravu u građansko pravnoj i privredno pravnoj oblasti, svaka strana ugovornica osnovaće ili imenovati jedno telo radi prijema zahteva za obaveštenje kao i radi postupanja po tim zahtevima. Imajući u vidu navedeno, javnom ispravom se može smatrati samo ona koju je sastavio ili izdao organ koji je za to nadležan, u odgovarajućem postupku, a što je i u skladu sa članom 47. Ugovora. Stoga se ne može prihvatiti kao javna isprava o dokazivanju sadržaja stranog prava, odnosno Rumunskog prava u vezi sa dostavljanjem, priloženi dokument, obzirom da nije izdat od strane kvalifikovanog organa, shodno napred navedenoj Konvenciji. Obzirom da je prvostepeni sud svoju odluku pre svega zasnovao na ovom dokumentu, stekli su se uslovi za ukidanje prvostepene odluke. S druge strane, podneti prevod člana 114. Građanskog zakonika Republike Rumunije je nejasan, pa se ne može pouzdano utvrditi šta treba da sadrži potvrda pošte Rumunije o preporučenoj dostavi, pored označavanja akta koji se dostavlja. U nastavku postupka, prvostepeni sud će preko Ministarstva pravde Republike Srbije zatražiti obaveštenje o sadržini odredbi propisa Republike Rumunije, koji reguliše način dostavljanja u parničnom postupku u kome je tuženi strano pravno lice. Nakon toka, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o podnetom predlogu za priznanje predmetne presude." (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Iž. 2714/2007 od 23.12.2008. godine)

4