STRANO ULAGANJE-Medjunarodno Privredno Pravo

STRANO ULAGANJE IZVORI: 1. Zakon o stranim ulaganjima iz 2002. godine SRJ; 2. Zakon o koncesijama RS iz 2003. godine; 3. Zakon o svojinsko-pravnim odnosima iz 1996. godine; 4. Niz zakonskih propisa iz oblasti deviznog poslovanja. POJAM STRANOG ULAGANJA U Zakonu o stranim ulaganjima je predviđeno da se pod stranim ulaganjima podrazumeva: 1. ulaganje u naše preduzeće, kojim strani ulagač stiče udeo ili akcije u osnovnom kapitalu preduzeća; 2. Sticanje svakog drugog imovinskog prava, stranog ulagaća, kojim on ostvaruje poslovne interese u našoj zemlji. Zakon o stranim ulaganjima uređuje strana ulaganja u preduzeća i druge oblike za obavljanje delatnosti radi sticanja dobiti u našoj zemlji. Stana ulaganja u osiguravajuće organizacije i banke se vrši u skladu sa drugim saveznim propisima. Ove zakonske formulacije praktično znače da stranci mogu, da: •

Osnuju preduzeće, i to kao sopstveno preduzeće (10% njihov kapital) ili kao mešovito preduzeće ( zajedno sa domaćim partnerom) – bez ikakvih procentualnih ograničenja.

•

Osim toga – stranac može da uloži u već postojeće preduzeće svoj kapital – kupovinom akcija ili udela – pri ćemu ishod opet može biti da on ima 100% ili manje kapitala.

Oblasti – delatnosti u kojima se može ulagati – zakonom o stranim ulaganjima – je garantovana sloboda stranog ulagča, što znači da strani ulagač može ulagati u sve vrste delatnosti – ukoliko ovim zakonom nije drugačije predviđeno. • u posebnom članu zakona je predviđen izuzetak od ovog principa, jer govori o pravu manjinskog učešća u posebnim oblastima i područjima. Praktično značenje tih zakonskih odredbi je da: - stranci mogu da ulažu neograničeno, da imaju sopstvena preduzeća sa 100% kapitala u svim privrednim i društvenim oblastima, osim: Postoje dva izuzetka: •

1

1. Oblast naoružanja, 2. pojedine oblasti koje država specijalnim zakonima odredi, kao zone od opšteg interesa Ova dva izuzetka ne znače da stranci nemaju uopšte mogućnost ulaganja, već da oni tu mogućnost imaju ali samo sa manjinskim učešćem do 49% učešća svog kapitala. POJAM STRANOG ULAGAČA Pod stranim licem se prema zakonu podrazumevaju: -

-

strano pravno lice sa sedištem u inostranstvu ( pod stranim pravnim licem – se podrazumeva - , ono – čije stvarno sedište se nalazi u inostranstvu i osnovano je po stranom pravu – dakle to je svako pravno lice – koje je osnovano izvan naše zemlje – prema stranim propisima i sa sedištem u inostranstvu. Ovde pripadaju i pravna lica koja su naša koja su osnovana od strane naših pravnih i fizičkih lica u inostranstvu. Strano fizičko lice – pod stranim fizičkim licem se podrazumeva ono lice koje ima strano državljanstvo - a koje prebiva ili boravi u inostranstvu ili u našoj zemlji.

U pravnoj teoriji i u praksi preovladava stav- da se za strano lice ne zahteva da ima svojstvo trgovca -

Stranim licem se smatra i naš državljanin sa prebivalištem, tj. boravištem u inostranstvu- koje je duže od 1 godine. ULOGA STRANOG ULAGAČA

Kao ulog prema Zakonu o stranim ulaganjima mogu da se jave: - devize; - imovinska prava; - hartije od vrednosti; - dinari. Stvari i prava se moraju novčano izraziti, a po ovom zakonu usluge više ne mogu biti strani ulog. OBLICI STRANIH ULAGANJA 2

Interpretacijom različitih zakona kojima se reguliše oblast stranih ulaganja, može se reći da postoje sledeći oblici stranih ulaganja: 1. svojinsko ( vlasničko) ili eqity;

2. ugovorno ili joint venture i 3. koncesije ili BOT poslovi A: Svojinsko ulaganje – postoji, ako stranac osniva sopstveno ili mešovito preduzeće ili ulaže u već postojeće kupovinom udela ili akcija – bez procentualnog ograničenja. Prema našim propisima preduzeća mogu biti u jednom, od organizacionih oblika koji postoje u našem sistemu, a to su: I. Najčešće Akcionarsko društvo – gde je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije – određene nominalne vrednosti- čiji zbir čini osnovni kapital- akcionarskog društva. Akcionari imaju pravo da učestvuju u upravljanju društvom i raspodelom dobiti – srazmerno broju akcija koje poseduju. Imovina akcionara i akcionarskog društva - su odvojene – i akcionar ne odgovara za obaveze društva u pravnom prometu. II. Sledeći mogući oblik društva je – Društvo sa ograničenom odgovornošću DOO – koje osnivaju pravna i fizička lica - koja ne odgovaraju za obaveze društva, a snose rizik za poslovanje društva – do visine osnovnog uloga. Osnovni kapital čine ulozi osnivača - koji nisu izraženi u akcijama. Broj članova društva je ograničen na 30. U praksi se često stranci odlučuju za ovaj oblik društva. III. Novi odlik društva je Komanditno društvo – koje se osniva ugovorom između dva ili više lica u cilju obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom. Najmanje jedno lice, a to je osnivač – odgovara neograničeno – solidarno za obaveze društva - TO je KOMPLEMENTAR -, a rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos uloga.

3

IV. Ortačko društvo – osnivaju dva ili više fizičkih lica, a članovi su neograničeno odgovorni za obaveze društva. Svaki član supsidijarno odgovara svojom imovinom za obaveze društva. Suština svojinskog ulaganja je u tome što – stranac postaje vlasnik ili suvlasnik preduzeća i u upravljanju preduzećem učestvuje u dobiti i snosi rizik – srazmerno uloženom kapitalu. Na sva ova preduzeća se primenjuje nacionalni tretman, što zmači da imaju isti pravni položaj, kao i domaća preduzeća. B. Drugi oblik je Ugovorno ulaganje Za ugovorno ulaganje je bitno da se međusobni odnosi između stranog ulagača i domaćeg preduzeća - regulišu – ugovorom o ulaganju. Na osnovu ovakvog ugovora strani ulagač ima samo obligaciono pravo – pravo potraživanja, a gubi svojinu na uloženim sredstvima. Stranac ne stiče svojinu nad delom domaćeg preduzeća, a strani ulagač – zavisno od visine uloga – ima pravo da učestvuje u ostvarenoj dobiti i prema tom iznosu učestvuje u snošenju rizika. Ne mora da učestvuje u organima privrednog društva. KONCESIJE Koncesije su poseban oblik stranih ulaganja koje su načelno regulisane u Zakonu o stranim ulaganjima – detaljno: u posebnom Zakonu o koncesijama iz 203. godine. Radi se o dozvoli koju država – KONCEDENT – daje stranom ili domaćem fizičkom ili pravnom licu ( KONCESIONAR), radi korišćenja: 1. Prirodnih bogastava; 2. dobara u opštoj upotrebi ( banje, šume ); 3. radi vršenja javne službe (komunalne delatnosti, vodoprivreda, elektroprivreda. Radi privlačenja stranog kapitala – država je često prinuđena da daje na korišćenje oblasti koje su u njenoj isključivoj nadležnosti. Kao KONCENENT – može da se pojavi državni organ, na nivou Republike, Pokrajine ili Lokalne samouprave. Ova dozvola – KONCESIJA – koja ima karakter upravnog akta – je prva faza u dodeli koncesije. Sledi sprovođenje javne licitacije radi izbora najpovoljnijeg koncesionara. 4

Nakon toga se zaključuje ugovor između Koncesionara i Koncedenta – a radi se o specifičnom ugovoru – u odnosu na klasične ugovore trgovačkog prava - zbog toga što se kao jedna ugovorna strana pojavljuje državni organ. Maksimalni rok na koji se Koncesije mogu dati je 30 godina. Od svih mogućih varijanti koncesionog posla, najracionalniji sa stanovišta države, je posao izgradnje infrastrukturnih objakata – (puteva). Zbog toga je posebno značajan tkzv. BOT posao, kao posebna vrsta koncesije koja je skraćenica od : Izgradi – koristi- prenesi . To znači da koncesionar svojim sredstvima izgrađuje objekat da ga koristi ugovoreno vreme, a po proteku tog vremena - SVOJINA na izgrađenom objektu prelazi na državu. GARANCIJE STRANIH ULAGANJA Na osnovu Zakona o stranim ulaganjima i Ustava- stranim ulagačima je garantovano: 1. -

Sloboda stranih ulaganja, koja znači potpunu slobodu ulaganja u sve oblasti privrednih i društvenih delatnosti, izuzev dve, a to su: oblast naoružanja i oblasti koje su posebnim zakonima određene- kao zone od posebnog interesa – gde je moguće manjinsko ulaganje.

2.

Nacionalni tretman – što znači da su domaća i strana lica izjednačena u pogledu poslovanja, tj. - da preduzeće sa stranim ulogom uživa jednak pravni položaj i posluje pod jednakim uslovima i na jednak način kao i naša preduzeća , bez stranog uloga.

3.

Pravna sigurnost – jer prava stranog ulagača stečena u momentu upisa stranog ulaganja u sudski registar - ne mogu biti sužavana naknadnom izmenom zakona. To znači da bi donošenje novih propisa moglo da se primeni na stečena prava stranaca - samo ako je to za njih povoljnije.

4.

Od eventualne Eksproprijacije - Nacionalizacije i drugih slićnih mera držve. NAČELO: - sve ove mere su zabranjene, osim ako je zakonom utvrđen javni interes za sprovođenje tih mera. U tom slučaju obavezna je naknada koja mora da odgovara tržišnoj vrednosti – predmeta eksproprijacije - na dan donošenja akta o toj 5

meri. Naknada se mora isplatiti odmah – bez odlaganja – u konvertibilnoj valuti – i stranac je može slobodno transferisati u inostranstvu. 5.

Pravo konkurencije i slobodnog plaćanja – znači da strani ulagač može u pogledu svakog plaćanja vezanog za strana ulaganja – konvertovati domaću valutu – u stranu – konvertibilnu valutu – kod ovlašćene banke i njom slobodno raspolagati.

6.

Pravo na vođenje poslovnih knjiga – koje znači da pored vođenja poslovnih knjiga - po našim propisima – mogu da vode – paralelno – knjigovodstvo u skladu sa međunarodnim standardima u oblasti računovodstva.

7.

Pravo na transfer dobiti i movine – strani ulagač – može – kada izmiri obaveze u skladu sa domaćim propisima – slobodno da transferiše u inostranstvo – DOBIT – IMOVINU I SVA DRUGA SREDSTVA – u vezi sa stranim ulaganjima.

8.

Povoljniji tretman stranaka – iako se na strana ulaganja primenjuje naše pravo- u slučaju – ako je naša zemlja i zemlja stranog ulagača – prihvatile neku međunarodnu konvenciju – koja predviša povoljniji tretman - za stranog ulagača - od onoga koji je predviđen našim propisima – primeniće se TI međunarodni sporazumi.

Ovi međunarodni sporazumi mogu biti bilateralni ili multilateralni. Od bilateralnih sporazuma – naša zemlja je zaključila, Napr: Sporazume o garantovanju i zaštiti stranih investicija sa SAD, Kanadom, Francuskom, Holandijom , Rusijom. Takođe je zaključila bilateralne sporazume o naknadi štete - u slučaju oduzimanja imovine – stranim ulagačima – putem eksproprijacije. Napr: sa Nemačkom, Austrijom i Rusijom ... – na osnovu koga se obavezuje da isplati stvarnu štetu, ali pre sprovođenja eksproprijacije - u konvertibilnoj valuti. Od multilateralnih konvencija koje regulišu neka pitanja stranih investicija značajne su one čiji je cilj zaštita stranih investicija – a na osnovu njih su formirane posebne institucije – u okviru Međ. Banke za obnovu i razvoj. 1. Centar za rešavanje investicionih sporova – između država i državljana drugih država – BERD

6

2. Multilateralna agencija za garantovanje investicija –

MIGA (Konvencija o zaštiti stranih investicija) – putem koje se investitorima pruža garancija od nekomercijalnih rizika (rat, građanski rat ...), oduzimanja imovine i ograničenje transfera dobiti.

REGISTRACIJA I EVIDENCIJA STRANIH ULAGANJA Poslednjim izmenama Zakona o stranim ulaganjima iz 2002. godine, ovaj postupak je maksimalno pojednostavljen. Strani ulagač koji osniva novo preduzeće, tj. stiče svojinski udeo u postojećem preduzeću – registruje svoje strano ulaganje kod nadležnog suda - u postupku koji je predviđen za upis preduzeća u sudski registar. Registarski sud po službenoj dužnosti - obaveštava nadležno ministarstvo – za ekonomske odnose – radi evidentiranja stranih ulaganja. STICANJE SVOJINE STRANACA NAD NEPOKRETNOSTIMA Strano fizičko i pravno lice u svojstvu stranog ulagača može sticati svojinu na nepokretnostima , u skladu sa zakonom. Između ostalih propisa, posebno je važan Zakon o svojinsko-pravnim odnosima iz 1996. godine (SRJ) - u kome je regulisano pravo stranih licana pokretnim i nepokretnim stvarima. U pogledu sticanja prava svojine na pokretnim stvarima, strana pravna i fizička lica – su potpuno izjednačena > strana i domaća< Ako se radi o sticanju svojine na nepokretnostima , pravi se razlika, na: 1. sticanje nasleđivanjem. Kada je strano fizičko lice izjednačeno sa našim. 2. sticanje putem nekog pravnog posla – kada se pravi razlika – između stranih i domaćih fizičkih i pravnih lica, ulagača. a) strano fizičko lice - koje ne obavlja delatnost u našoj zemlji – može steći pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi, b) strano fizičko i pravno lice – koje obavlja neku delatnost – može steći pravo svojine na nepokretnosti – koje su mu potrebne za obavljanje te delatnosti, i to – pod uslovom reciprociteta: U Zakonu se ne govori o kojoj vrsti reciprociteta se radi, ali je tumačenje – da je: to onaj reciprocitet – koji daje najšire mogućnosti sticanja prava svojine – na nepokretnostima, odnosno ispituje se ----- da li država stranog 7

lica sa našim državljaninom postupa na isti način, kao sa državljanima drugih država U pogledu predmeta prava svojine za strance važe ista pravila, kao za strana i domaća fizička i pravna lica – što znači da imaju pravo svojine na : - stambenim zgradama, - poljoprivrednom zemljištu, osim, prirodnog bogastva u državnoj svojini. Svojinska prava na gradskom građevinskom zemljištu su ograničena posebnim propisima. OSNIVANJE PREDUZEĆA U INOSTRANSTVU Radi obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, naš osnivač može da osnuje sopstveno ili mešovito preduzeće u inostranstvu. Mogućnost osnivanja preduzeća u inostranstvu- regulisana je Zakonom o spoljno-trgovinskom poslovanju. Kao osnivači u inostranstvu, mogu se pojaviti preduzeća i druga pravna lica ( radnje, banke ...), a preduzeće u inostranstvu se osniva – u skladu sa propisima zemlje u kojoj se osniva preduzeće. Osim preduzeća, naši osnivači mogu da osnuju i predstavništva u inostranstvu – radi istraživanja tržišta, uvoza robe – koja nemaju svojstvo pravnog lica. Osnivači mogu osnovati i poslovne jedinice ( prodavnice, servisi, konsignacije ...)- koje takođe nemaju svojstvo pravnog lica – što znači: - da obavljaju poslove po nalogu osnivača i polažu račune osnivaču. SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Subjekti Međ. privrednog prava, su: 1. privredna društva, 2. države, 3. fizička lica - preduzetnici, 4. međunarodne organizacije. U modernom međunarodnom privrednom pravu sve više lica participira, i to na različite načine. Njihovo učešće, ili subjektivitet u međunarodnom privrednom pravu, se ogleda u dva pravca: 8

Oni mogu neposredno da učestvuju u međunarodnim poslovnim transakcijama – kao subjekti prava međunarodne trgovine, tj. međunarodnog poslovnog prava. To prevashodno važi za privredna društva ( korporacije) i za preduzetnike (trgovce) 2. S druge strane – neki subjekti mogu biti učesnici međunarodnog privrednog prava , tako što stvaraju pravne i ekonomske okvire ili predpostavke za učešće drugih subjekata u međunarodnom poslovanju. To važi za države i međunarodne organizacije. Navedena kvalifikacija nije u potpunosti čista – jer se države i međunarodne organizacije – mogu javiti i kao direktni učesnici u poslovanju. 1.

To posebno važi sa sferu međunarodnih finansija, odnosno kredita, ali i kod trgovine pojedinim strateškim robama – kao što je naoružanje i vojna oprema. PRIVREDNA DRUŠTVA: Privredna društva- odnosno kompanije su osnovni subjekti međ. privrednog poslovanja, a time i međunarodnog privrednog prava. Obim i ovlašćenja privrednih društava u spoljno-trgovinskom poslovanju određuje se u nacionalnom pravu. U našem pravu to je učinjeno Zakonom o spoljno-trgovinskom poslovanju iz 2005. godine. Generalno, može se reći da stepen i mogućnosti učešća privrednih društava u međ. poslovanju – zavisi od – prihvaćenog normativnog sistema u toj oblasti. U ranijim planskim privredama socijalističkih zemalja – preduzeća su u velikoj meri – bila ograničena, jer je država zadržavala za sebe ili svoja državna preduzeća – monopol u toj oblasti. Takva situacija je sve više stvar prošlosti. U moderno vreme države liberalizuju uslove poslovanja u spoljnotrgovinskoj razmeni. To najčešće znači da je kao osnovni i jedini uslov u spoljno-trgovinskom poslovanju zahteva predhodna registracija privrednog društva u trgovinskom sudu ili posebnim agencijama. Obavljanje spoljno-trgovinskih poslova mora biti zasnovano na registrovanim privrednim delatnostima, tj. osim njih preduzeće može

9

izuzetno da obavlja spoljno-trgovinsku delatnost za neregistrovane delatnosti – samo ako to služi kao dopuna osnovne delatnosti . U našem pravu najnovijim zakonskim izmenama prihvaćen je liberalni sistem za obavljanje privredne delatnosti, pa i kod nas se zahteva sama registracija privrednog društva i spoljno-trgovinske delatnosti, kao jedne od osnovnih delatnosti. Preduzeća su slobodna da samostalno utvrđuju uslove, koje pojedina lica unutar preduzeća moraju ispuniti – da bi obavljala spoljnu trgovinu. Ovakva autonomnost i liberalni pristup ovoj materiji nije uvek postojao u našem pravu. Najčešće su zahtevani i drugi uslovi da bi jedno preduzeće obavljalo spoljno-trgovinsku delatnost. Ta ograničenja su se kretala od toga da se zahteva pojedinačna dozvola za učešće u trgovini – do zahteva posebnih registracija , plaćanja ili ostavljanja depozita – pa sve do propisivanja uslova, za lica koja neposredno obavljaju poslove u privrednim društvima. Preduzetnici ili individualni trgovci Su značajni subjekti međ. privrednog prava. Mogućnost učešća preduzetnika u međunarodnom poslovanju utvrđuje svaka država pojedinačno za svoje subjekte. Ipak , može se reći da njihova trgovačka sposobnost nije ista, odnosno manja je u odnosu na trgovačku sposobnost privrednih društava. Ona se najčešće limitira tako, što trgovci obavljaju spoljno poslovanje u onoj meri i vrednosti, koja je potrebna za njihovo redovno poslovanje. U našem pravu je utvrđeno da preduzetnici u spoljno-trgovinskom poslovanju imaju – ista prava i položaj kao u unutrašnjem poslovanju. Takva zakonska odredba limitira učešće preduzetnika u poslovanju na pojedinačne poslove – samo za svoje potrebe – Što znači: - da može izvoziti samo svoje proizvode ili njegovu osnovnu delatnost. Individualna fizička lica, po pravilu i striktno gledano – ne mogu biti subjekti međunarodnog privrednog prava. Međutim , država je mogla pitanje urediti i na drugačiji način ----pa su fizička lica subjekti, iako nije precizirano koliki je obim njihovog ovlašćenja u spoljno-trgovinskom poslovanju. To znači da ona mogu biti 10

subjekti spoljno-trgovinskog poslovanja – samo u meri i vrednosti – koliko je to potrebno za njihove lične potrebe. Druga lica koja imaju diferenciran položaj, kao što su: zemljoradnici, advokati, sportisti - mogu obavljati spoljno-trgovinsku delatnost – u meri koja je potrebna za vršenje te osnovne delatnosti, - pojedinačno i za svoje potrebe. SPOLJNO-TRGOVINSKO POSLOVANJE Subjektivitet privrednih društava u međiunarodnom pravu se najčešće ostvaruje putem njihovog spoljno-trgovinskog poslovanja. Ovo poslovanje je regulisano na dva načina: 1. za njega važe pravna pravila zemlje iz koje potiče privredno društvo 2. po teritorijalnom principu za njih važe pravna pravila zemlje u kojoj posluju U našem pravu poslovanje je uređeno Zakonom o spoljno-trgovinskom poslovanju iz 2005. godine. Spoljno-trgovinsko poslovanje je poslovanje domaćeg subjekta sa stranim licima, a odnosi se na uvoz i izvoz robe – odnosno prekogranični prenos robe, ulaganja u inostranstvu i investicioni radovi u inostranstvu. Osnovni princip u našem pravu – bar nečelno - je: • •

SLOBODA POSLOVANJA I TRGOVINE – kao i NACIONALNI položaj stranih lica i njihovih roba na našem tržištu.

Nacionalni tretman podrazumeva da strana lica i njihove robe – ne mogu biti podvrgnuta drugačijem oporezivanju ili dodatnim zahtevima tehničke i druge ispravnosti – kao uslov za slobodan promet na tržištu. Direktno ulaganje je bitna sfera spoljno-trgovinskog poslovanja, pod kojom se podrazumeva svaki oblik ulaganja stranog pravnog lica, pri čemu se seže u upravljačka prava u tom pravnom licu. To znači osnivanje ogranaka, predstavništava stranih lica, kupovina akcija u njima i slično. Prekogranični promet roba Prekogranični promet robe je najznačajniji oblik spoljno-trgovinakog poslovanja preduzeća. Ostvaruje se putem uvoza i izvoza robe. 11

Pod uvozom se podrazumeva unos, dopremanje ili isporuka robe iz drugih država na teritoriju naše zemlje. Obe operacije se moraju odvijati u skladu sa carinskim propisima. Uvoz i izvoz se ostvaruju između domaćih i stranih lica. Od domaćih lica – pravna lica sa sedištem u našoj zemlji i fizička lica sa prebivalištem u našoj zemlji. Pod stranim licima se podrazumevaju: pravna lica sa sedištem u inostranstvu, kao i fizička lica sa prebivalištem u trećim zemljama, ali i domaći državljani sa prebivalištem u inostranstvu – dužem od 1 godine. U našem pravu trgovina robom – preko granice – je u načelu – slobodna. U pristupanju problemu trgovine – države mogu voditi tkzv. LIBERALNU POLITIKU – tj. politiku bez nekih posebnih ograničenja – osim: - u cilju zaštite zdravlja, ljudi, biljaka, životinja, ali i zaštite nacionalne bezbednosti. Ovakav pristup u prekograničnoj trgovini bio je karakterističan sve do završetka I Svetskog rata – odnosno 30. godina prošlog veka. Njega zamenjuje sistem sveobuhvatne zaštite domaće industrije i privrede – koji nazivamo protekcionizam. Usled izraženih protekcionističkih mera u međunarodnoj trgovini, - posle II Svetskog rata sve se jače iskazivala potreba za koordiniranjem protekcionističke zaštite. To je dovelo do formiranja međunarodnih univerzalnih mehanizama – usmerenih na liberalizaciju svetske trgovine. Stoga, pored države, sve značajniji regulator – trgovine robom – postaju i međunarodne organizacije. Prekogranični promet robe je podvrgnut različitim ograničenjima. Svi mogući oblici ograničenja u prekograničnoj trgovini, mogu se svesti na dve grupe: 1. tkzv. Ekonomska ograničenja, 2. arninistrativno – organizaciona Razlika između njih je u tome , što prva potrošačima omogućavaju – konačan izbor u potrošnji, a kod drugih – država preuzima ulogu arbitra – da li će oređena roba stići do potrošaća i na koji način. Osnovni ekonomski instrument su carine i jedini dozvoljeni instrument u međunarodnoj trgovini. 12

Administrativna ogranićenja su mnogobrojna i vremenom se stalno modifikuju i poprimaju drugačije sadržaje. Tu u prvom redu spadaju tkzv. količinska ograničenja, učešće države u trgovini, prima necarinskih dažbina – carinski i administrativni postupak pri uvozu i izvozu robe i sl. - ekonomske implikacije – administrativne mere: ekonomske implikacije primene administrativnih mera u prekograničnoj trgovini robom su ratzličite. Efekti njihove primene mogu biti pozitivni i od koristi – pre svega domaćim proizvođačima iz iste grane i domaćim potrošačima te robe. Liberalizovan uvoz pogoduje domaćim uvoznicima, koji tu robu ugrađuju u svoje proizvode ili isporučuju direktno krajnjim potrošačima. S druge strane ona štiti posebno mlade industrije ili grane koje se tek počinju razvijati u jednoj zemlji. Uzimajući u obzir sve ove elemente, - države različito prilaze ovom problemu. U svakom slučaju – može se reći da sve države bez izuzetka primenjuju mere zaštite, pri čemu – ZEMLJE – države članice STO – te mere primenjuju u limitiranoj formi i narelno u skladu sa pravilima te organizacije. Zemlje, izvan ove organizacije mogu da primenjuju – ograničenja u onoj meri koja im je potrebna i to čine po pravilu u širem stepenu, nego države članice STO. U regulisanju prekogranićnog prometa, tako načelno slobodne države moraju voditi računa i o interesima drugih u cilju da bi sebi dugoročno obezbedile poziciju ravnopravnog partnera u međunarodnoj trgovini, koji poštuje određene standarde u ovoj oblasti. U našem pravu prekogranični promet robom je u načelu slobodan, a ograničenja se mogu uvoditi samo na osnovu zakonskih procedura. Ipak, kao i u drugim pravnim sistemima i u našem sistemu se primenjuju diferencijalni sistemi trgovine, i to: - sistem zabrana, - sistem dozvola i - sistem količinskih ograničenja. Svi ovi sistemi su oblici odstupanja od proklamovanog sistema liberalne slobodne trgovine, koji se kod nas primenjuje u najvećoj meri. Sistem zabrana se primenjuje na proizvode, koji su zbog svoje štetnosti ili opasnosti po zdravlje, obično izvan prometa u --------------------------------------- zemlji.

13

Opseg proizvoda čija je trgovina zabranjena, limitiran je upravo tim kriterijumom ( psihoaktivne supstance, narkotici). Sistem dozvola podrazuvema da država daje pojedinačne dozvole za uvoz – izvoz i tranzit , određenih roba. Ovim sistemom su najčešće obuhvaćene robe, koje imaju štetan uticaj po zdravlje i životnu sredinu, kao i roba koja je od značaja za državnu bezbednost ( oružje, naoružanje, vojna oprema, hemijske supstance različite toksičnosti, kulturno-istorijska dobra ). U uvozu – dodatnim ograničenjem su opterećene robe koje vređaju javni moral. Količinska ograničenja – podrazumeva se da država unapred utvrdi obim uvoza i izvoza robe. To se može učiniti utvrđivanjem količine te robe. Sva ograničenja se ostvaruju u formi kontigenata ili kvota. Razlika između kontigenata i kvota je u tome što su kvote fleksibilniji instrument ograničenja, jer se njihovom realizacijom, omogućava uvoz te robe, ali podvrgnut velikim carinskim ograničenjima. Kontigenti podrazumavaju situaciju – da njihova realizacija ili Iskorišćavanj kontigenta – ne omogućuje uvoz ili izvoz ni u kom slučaju. MERE ZAŠTITE U SPOLJNO-TRGOVINSKOM POSLOVANJU Države , legitimno i u skladu sa međunarodnim standardima- mogu preduzimati određene mere zaštite u prekograničnim trgovinama. To su sledeće mere: -

ANTIDAMPING MERE; KOMPENZATORSKE MERE; MERE ZAŠTITE OD PREKOGRANIČNOG UVOZA ; MERE ZAŠTITE RAVNOTEŽE PLATNOG BILANSA.

DAMPING – prodaja robe ispod tržišne nominalne vrednosti. NOMINALNA VREDNOST ------------------------------------------------------------------------------------------Da bi se primenila ANTIDAMPING naknada uslovi su: Uslovi za ANTIDAMPING su: 1. DAMPING, 2. ozboljna šteta ili opasnost te štete po osnovu DAMPINGA, 3. uzročna veza između DAMPINGA i štete.

14

Uvoz robe – mere zaštite uvećanog uvoza robe se primenjuju, kada u određenom periodu dođe do znatnog povećanja uvoza jedne robe ili grupa proizvoda pri čemu nastaje ozbiljna šteta ili dolazi do opasnosti za nastanak ozbiljne štete po domaće proizvode istih ili sličnih vrsta robe. Bitan uslov za primenu ovih mera je da između štete i opasnosti za njen nastanak postoji uzroćna veza sa povećanim uvozom. Ova mera primenjuje se na sve robe koje na taj način utiču na domaću proizvodnju, bez obzira na njihovo poreklo. U takvoj situaciji država ima nadležnost da posle sprovedenog postupka ispitivanja ispunjenosti uslova – utvrdi količinska ograničenja za uvoz date robe. Mere zaštite od platnog bilansa – u spoljno-trgovinskom poslovanju se primenjuju u situacijama – kada trgovinska razmena može da nas dovede do znatnog smanjenja u platnom bilansu zemlje, a to može uticati na kretanje kod znatno umanjenih deviznih rezervi u zemlji. U ovakvim situacijama – država – takođe može utvrditi količinska ograničenja u uvozu. DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Država na razlićite načine učestvuje u međunarodnom privrednom pravu. S jedne strane ona nastupa kao subjekt međunarodnih poslovnih odnosa, pri čemu taj nastup podrazumeva da ne koristi sopstvena suverena ovlašćenja i kao subjekt međunarodnih ekonomskih odnosa. U drugom slučaju država u potpunosti koristi državne prerogative. Međunarodnim ekonomskim odnosima – država svoja suverena ovlašćenja koristi na različite načine: 1. stvara pravni i ekonomski ambijent, 2. vrši nadzor nad odvijanjem svog trgovinskog prometa, 3. učestvuje u različitim oblicima međunarodnih trgovinskih udruženja i integracija, 4. učestvuje u radu međunarodnih organizacija. Učešćem u međunarodnoj trgovini bwez suvedenih ovlašćenja – država u ugovornih odnosima nastupa kao ravnopravna ugovorna strana. Ipak , ova sutuacija može proizvesti različite pravne komplikacije- vezane za mogućnost sudskog imuniteta – država, ali i sprovođenja sudskih i administrativnih odluka. Stoga, ovakvi ugovori zahtevaju promišljen pristup, uz korišćenje različitih instrumenata zaštite za privatno- pravnu ugovornu stranu. 15

DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH ODNOSA Država je samostalna da uređuje i stvara pravni okvir za spoljno-trgovinsko poslovanje domaćih lica u inostranstvu, kao i stranih lica na domaćoj teritoriji. Formalno gledano, država ima punu slobodu u ovoj oblasti, ali usled međuzavisnosti međunarodne trgovine, ona pri tome mora voditi računa i o bitnim interesima drugih zemalja. Time ona jača poziciju sopstvenih subjekata u drugim zemljama. Pravni okvir u ovog oblasti podrazumeva utvrđivanje opštih uslova za uvoz i izvoz i vršenje usloga – utvrđivanje poreskih i drugih opterećenja za spoljnotrgovinsko poslovanje, kao i kreiranje mreže organa i institucija, nadležnih za sprovođenje nacionalnog prava u ovoj oblasti. Opšta osnova za kreiranje pravnih uslova u spoljnoj trgovini je ekonomska suverenost države. U skladu sa njom država propisuje pravila koja se u teritorijalnom smislu primenjuju, kako na domaće subjekte, tako i na strana lica koja obavljaju komercijalnu delatnost u datoj zemlji. Izuzetno, neke države proširuju i pokušavaju to važenje svojih rokova i na strana lica u drugim zemljama. Međutim ekonomsko sprovođenje ovakvih pravila vezano je za ekonomsku i političku moć jedne zemlje. Ekonomska suverenost u ovoj oblasti podrazumeva važenje istog pravnog režima na teritoriji cele zemlje. Međutim iz različitih razloga može doći do odstupanja u ovom pogledu. Ona se izražavaju putem tkzv. Carinskih priključaka i isključaka, ali formiranjem slobodnih carinskih zona. SLOBODNE CARINSKE ZONE - su posebno ograđen deo teritorije jedne zemlje – gde se privredna delatnost obavlja pod posebnim, povlašćenim pravnim režimom. To uključuje različite pogodnosti u deviznoj i poreskoj sferi, pogodnosti u pogledu plaćanja, kao i pogodnosti u pogledu carinskog tretmana. U slobodnim carinskim zonama mogu se obavljati različite privredne delatnosti – od običnih fizičkih manipulacija i sl.-preko poslova oplemenjivanja – pa sve do poslova proizvodnje robe, ali i vršenja bankarskih usluha , usloga osiguranja i slično.

16

Država na različite načine putem bileteralnih i višelateralnih ugovora učestvuje u različitim oblicima ekonomskog udruživanja i integracija. U svemu tome , oni primenjuju različite princije, koji mogu biti po poreklu i principi međunarodnog javnog prava, kao što su: • sloboda trgovine, • sloboda komunikacija, • sloboda transfera novčanih sredstava Ali i posebni principi međunarodnih ekonomskih odnosa specijalizovanih za ovu oblast. U njih spadaju: 1. princip najpovlašćenije nacije, 2. princip reciprociteta, jednakosti ( pravičnosti), 3. princip otvorenih vrata, 4. princip ravnopravnosti, 5. preferencijalni princip, 6. princip nacionalnog tretmana. PRINCIP NAJPOVLAŠĆENIJE NACIJE - je princip na kome se danas zasniva multilateralni sistem međunarodne trgovine. On podrazumeva da jedna zemlje daje drugoj zemlji sva prava i privilegije, u najvećem stepenu – koje je ta druga zemlja dala bilo kojoj trećoj zemlji. Pri tome, ovo načelo se ne primenjuje za tretman i povlastice vezane za carinske unije i druge oblike ekonomskih integracija i udruživanja. PRINCIP OTVORENIH VRATA - podrazumeva da država posebnim sistemom pogodnosti povlašćuje strane subjekte u komercijalnom poslovanju, čak i u odnosu na domaće lice. Na taj način stimuliše razvoj pojedinih grana ( područja), a najčešće se to vezuje za oblast stranih ulaganja. PREFERENCIJALNI PRINCIP – podrazumeva povlašćenje jedne nacije, odnosno jedne zemlje – u trgovini nekih roba i proizvoda sa datom zemljom. Povlašćenje podrazumeva ukidanje ili znatno smanjenje carina za te proizvode. Njčešće države jednostrano daju preferencijale drugoj zemlji – iz različitih ekonomskih i političkih interesa........ Pri čemu se preferencijali daju od strane razvijenih zemalja, a po Pravilu pogoduju manje razvijenim zemljama. (šećer, tekstil) – naša zemlja i evropska unija. Nacionalni tretman ide za tim da se izjednači pravni položaj stranih pravnih lica i njihovih roba na domaćem tržištu – sa položajem domaćih lica i robe domaćeg porekla.

17

To znači da se na stranu robu primenjuju ista pravna pravila u pogledu distribucije, prometa, kao i poreskih i drugih opterećenja – kao i na domaću robu. TRGOVINA ROBOM BEZ CARINA-ZONE SLOBODNE TRGOVINE Zone slobodne trgovine su oblik ekonomskih integracija između zemaljagde dolazi do ukidanja u najvećoj meri carinskih barijera za trgovinu robom. Između zemalja se uspostavlja samo sistem carinskog evidentitanja PRIMER: CERTA, NAFTA Carinske unije su viši oblici ekonomskih integracija- gde države, osim što u međusobnoj trgovini ukudaju – limitiraju carinske barijere – zajednički utvrđuju carinsku politiku – prema trećim Zemljama. Na taj način carinska unija se pojavljuje kao samostalni subjekt u carinskoj sferi (CERTA, NAFTA) Srbija i Rusija. Osim navedenih oblika integracija – moderno vreme poznaje i složenije i dublje modele tih integracija – kojima se prevazilazi i sfera ekonomije. Takav je i slučaj sa EU gde integracija sve više prerasta u modigikovani državni oblik. 31.05.2006.g.

18