Strahuj od najgoreg - Linwood Barclay.pdf

Linvud Barkli

Strahuj od najgoreg S Engleskog preveo Dragan Golubović

Naslov originala Linwood Barclay

FEAR THE W ORST

O piscu:

Linvud Barkli je oženjen, ima dvoje dece i živi u okolini Toronta. Radio je za Toronto star i autor je već dva bestselera: Nismo stigli da se oprostimo, za koju je dobio nagradu Ričarda i Džudi Samer 2008. godine i Opasno blizu.

Za Nitu

PROLOG

Ujutru onoga dana kada je nestala, moja ćerka je tražila da joj napravim kajganu. „Hoćeš li i slaninu?”, doviknuo sam prema drugom spratu, gde se pripremala za posao. „Ne”, odgovorila je Sidni iz kupatila. „Tost?”, upitao sam. „Ne”, rekla je. Čuo sam kako je nešto lupnulo. Ispravljač kose. Taj zvuk je obično značio da je pri kraju jutarnjeg rituala. „Hoćeš li jaja sa sirom?” „Ne”, rekla je. Zatim je dodala: „Malo.” Vratio sam se u kuhinju, otvorio frižider i izvadio jaja, komad čedar sira i sok od narandže. Stavio sam filter u aparat za kafu, nasuo kašičicom kafu i četiri šolje vode, i pritisnuo dugme. Sidnina majka Suzana, moja bivša žena koja se nedavno preselila kod svog dečka Boba, na drugu stranu reke Stratford, verovatno bi rekla da ću je razmaziti i da je naša ćerka u svojoj sedamnaestoj godini dovoljno stara da sebi spremi doručak. Ali bilo mi je tako drago što leto provodi sa mnom da mi nije smetalo da joj ugađam. Prošle godine sam joj našao posao u predstavništvu Honde, gde radim, na ovoj strani pomenute reke, u Milfordu. Iako je bilo trenutaka kada bismo se posvađali, sve u svemu prilično lepo smo živeli zajedno. Međutim, ove godine Sidni je odlučila da ne radi u tom predstavništvu. Bilo joj je dovoljno što živi kod mene. To, da mi i tokom radnog vremena bude na oku, bilo je nešto sasvim drugo. „Jesi li primetio”, pitala me je prošle godine, „da za svakog momka s kojim samo nakratko popričam kažeš nešto loše?” „Dobro je znati neke stvari unapred”, rekao sam joj. „Šta je sa Dvejnom u servisu?” upitala je. „Krpa mu je bila i suviše masna?”

„Znak slabog karaktera”, rekao sam. „A Endi?” „Zezaš se”, rekao sam. „I suviše je mator. Ima dvadeset pel godina.” I tako je ove godine našla drugi posao, ali ipak ovde, u Milfordu, da bi mogla da živi kod mene od juna do Dana rada. 1 Zaposlila se u hotelu Džast in tajm za poslovne ljude koji tu odsedaju na nekoliko dana. Milford je prijatno mesto, ali nije turistički centar. Hotel se nekada nazivao Dejz in, Holidej in ili Komfori in, ali ko god da je bio vlasnik, iznajmio ga je, pa ga je sada neko vodio samostalno. Nisam se iznenadio kada mi je Sidni kazala da su je rasporedili na prijavnicu. „Pametna si, šarmantna, ljubazna.” „Takođe, tamo se ubrajam u malobrojne koji znaju engleski”, dodala je, a ja sam bio još ponosniji. Imao sam utisak da joj vadim zub navodeći je da priča o tom novom poslu. „Ma to je samo posao”, govorila je. Tri dana kasnije čuo sam kako se preko telefona svojoj drugarici Peti Svejn žali i kaže da će tražiti drugi posao iako dobro zarađuje jer ne plaća porez. „Da li je to rad na crno?”, upitao sam kada je završila razgovor. „Plaćaju te ispod tezge?” Sidni reče: „Uvek prisluškuješ moje razgovore?” Tada sam se povukao. Neka sama rešava svoje probleme. Sačekao sam da čujem kako silazi niza stepenište, pa sam tada sipao kajganu od dva jaja sa narendanim čedar sirom u tiganj sa zagrejanim buterom. Palo mi je na pamet da učinim za Sidni nešto što nisam još otkad je bila sasvim mala. Uzeo sam polovinu ljuske od jajeta koje sam upravo razbio i flomasterom iz fioke nacrtao na njoj lice. Krezubi osmeh, polukrug za nos i dva namrštena oka. Povukao sam liniju od usta do zadnjeg dela ljuske, gde sam napisao: Osmehni se. Dogegala se do kuhinje kao osuđenik i sručila u svoju stolicu, zagledana u sopstveno krilo, s kosom preko očiju i ruku opuštenih pored tela. Na glavi je imala prevelike naočare koje mi nisu bile poznate.

Jaja sam ispržio za nekoliko sekundi. Prebacio sam ih u tanjir i postavio ispred nje. „Vaše visočanstvo”, rekao sam pokušavajući da nadglasam zvuke emisije Danas, koji su se čuli iz malog televizora okačenog iznad kredenca. Sidni polako podiže glavu, pogledavši prvo tanjir, a zatim primeti i malog čika-Glišu koji je gledao u nju. „O, bože”, reče, dižući ruku, i okrećući slanik da bi pročitala šta piše na poleđini ljuske jajeta. „Osmehni se sam”, reče, ali sa šaljivim prizvukom u glasu. „Nove naočare?”, upitah. Odsutno, kao da je zaboravila da ih je upravo stavila, ona diže ruku i malo ih popravi. „Da”, reče. Uočio sam versaće, odštampano sićušnim slovima. „Lepo”, rekoh. Ona umorno klimnu glavom. „Okasnila?”, upitah. „Ne toliko”, reče. „Ponoć je kasno”, rekoh. Znala je da nema svrhe poricati kada je došla. Nikada ne bih zaspao pre nego što bi došla kući u Hil ulici i zaključala vrata za sobom. Pretpostavljao sam da je izašla sa Peti Svejn, koja je, takođe, imala sedamnaest godina, ali je odavala utisak da je iskusnija od Sid u stvarima zbog kojih očevi noću ostaju budni. Naivno sam mislio da Peti Svejn još nije probala piće, seks i drogu. Ali ni Sid nije bila anđeo. Jednom sam je uhvatio sa marihuanom, a drugi put, pre nekoliko godina, u njenoj petnaestoj, vratila se iz prodavnice Aberkrombi i Fič u Stemfordu s novom majicom i nije bila u stanju da objasni majci zašto nema račun za nju. To je bio pravi vatromet. Možda zbog toga ove naočare mi nisu davale mira. „Koliko si ih platila?”, upitah. „Ne mnogo”, reče ona. „Kako je Peti?” upitah, ne toliko da bih saznao kako je ona, već da bih proverio da li je Sid bila s njom. Družile su se samo godinu dana, a provodile su zajedno toliko vremena da je izgledalo da se poznaju još iz obdaništa. Peti mi je bila simpatična – osvežavajuće neposredna – ali bilo je trenutaka kada sam želeo da se Sid manje druži s njom.

„Dobro je”, reče Sid. Iz televizora, Met Loer je upozoravao na moguće radioaktivne radne površine kuhinjskih pultova. Svakog dana neka nova briga. Sid zabode viljušku u svoju kajganu. „Mmm”, reče. Podiže pogled prema televizoru. „Bob”, reče. Pogledao sam. Jedna reklama lokalnog zastupnika. Visok, proćelav muškarac širokog osmeha i savršenih zuba stajao je ispred mnoštva automobila raširenih ruku, poput Mojsija kada se pred njim razdvojilo Crveno more. „Potrčite, nemojte polako, do Bobovih motora! Nemate posao? U redu je! Nemate za učešće! U redu je! Nemate vozačku dozvolu? Dobro, to je problem! Ali, ako tražite automobil i dobar pazar, dođite do jednog našeg lokala.” Stisnuo sam dugme za isključivanje zvuka. „Malo je napadan”, reče Sid za čoveka s kojim je njena majka, moja bivša žena, živela. „Ali ove reklame ga pretvaraju u superdaveža. Šta imamo večeras?” Doručak nikada nije bio kompletan bez razgovora o tome šta bismo mogli da jedemo za večeru. „Može li N. V?” Porodična šifra za naručenu večeru. Pre nego što sam stigao da odgovorim, rekla je: „Picu?” „Mislim da ću ja nešto spremiti”, rekoh. Sid nije ni pokušala da sakrije razočaranje. Prošlog leta, kada smo Sid i ja radili zajedno, i ja je vozio na posao, Suzana i ja smo se dogovorili da joj kupimo automobil za vozikanje po Milfordu i Stratfordu. Uzeo sam sedmogodišnju hondu sivik sa malom kilometražom kao zamenu i digao je za nekoliko hiljada pre nego što je stigla kod nas na parking. Bila je malo zarđala oko blatobrana, inače potpuno ispravna. „Bez spojlera?”, zakreštala je Sid kada sam joj pokazao automobil. „Zaveži”, rekao sam i dao joj ključeve. Samo jednom sam je odvezao do tog novog posla. Sivik je bio kod majstora zbog korodiranja izduvne cevi, pa sam je odvezao Putem I, o kojem sam još uvek mislio kao o Bostonskom poštanskom putu, sa kojeg se Džast

in tajm samo nazirao u daljini, kao mračna, siva, bezoblična građevina na horizontu, slična stambenom kompleksu u nekoj sovjetskoj satelitskoj državi. Hteo sam da je odvezem do vrata, ali rekla je da je ostavim kod autobuske stanice. „Biću ovde posle radnog vremena”, rekla je. Pošto se Bobova reklama završila, uključio sam zvuk. Al Roker 2 je bio napolju, u gužvi u Rokfelerovom centru, odakle je većina mahala rođacima kod kuće. Gledao sam svoju ćerku kako doručkuje. U očinstvo, bar za mene, ubraja se i osećanje ponosa koji me nikada ne napušta. Video sam kako je Sid postala lepa žena. Plava kosa do ramena, dug i graciozan vrat, kao porcelan beo ten, oštre crte lica. Njena majka je poreklom Norvežanka, pa je otuda krasi taj nordijski izgled. Kao da je osetila moj pogled, ona reče: „Misliš li da bih mogla da budem model?” „Model?”, pogledao sam je. „Šokiran si”, reče ona. „Nisam šokiran”, rekoh, braneći se. „Samo, nikada do sada nisi govorila o tome.” „Nikada nisam ni razmišljala o tome. To je Bobova ideja.” Osetio sam kako mi krv navire u glavu. Bob ohrabruje Sid da postane model? On je bio na pragu četrdesetih godina, kao i ja. Sada su moja žena i – više nego što mi se to sviđalo – moja ćerka živele pod njegovim krovom, u njegovoj finoj kući sa pet spavaćih soba, bazenom i garažom za tri automobila, i on ju je nagovarao da postane model. Kakav prokleti model? Za pin-ap? Porno-model sa veb-kamerom? Ponudio se da je sam snima? „Bob je to rekao?”, upitah. „Rekao je da bih izgledala prirodno. Mogla bih da snimam njegove reklame.” Teško je znati šta bi bilo više ponižavajuće. Penthaus ili polovni automobil grabljivog Boba. „Šta ti je? Misliš da nije u pravu?” „Nije njegovo da se meša u to”, rekoh. „Nije on perverznjak, i tako to”, reče. „Isprazan jeste, ali perverznjak nije.

Mama i Evan se slažu s njim.” „Evan?” Sada sam zbilja pobesneo. Evan je bio Bobov devetnaestogodišnji sin. On je uglavnom živeo kod majke, jedne od dveju Bobovih bivših žena, ali pošto je ona sada otišla na tri meseca u Evropu, Evan se preselio kod tate. To je značilo da on i Sid imaju sobe u istom hodniku, a njoj se ta nova soba mnogo sviđala i više puta je pominjala da je duplo veća od sobe u mom domu. Nekada smo imali veću kuću. Pomisao da neki uspaljeni tinejdžer živi pod istim krovom sa Sid iznervirala me je u trenutku. Bio sam iznenađen da se Suzana slaže s tim, ali kada se iselite iz svoje kuće i uselite u tuđu, izgubite i deo kriterijuma. Šta može da učini? Da traži da njen dečko izbaci rođenog sina? „Da, Evan”, reče Sidni. „Samo je prokomentarisao.” „On ne bi trebalo ni da živi tamo.” „Isuse, tata, zar moramo opet o tome?” „Devetnaestogodišnji momak, ako ti nije pravi brat, ne bi trebalo da živi pored tebe.” Učinilo mi se da sam primetio kako joj obrazi crvene. „Nije to ništa strašno.” „Tvoja majka to prihvata? To što te Bob i njegov sin nagovaraju da budeš nova Sindi Kraford?” „Koja Sindi?” „Kraford”, rekoh. „Bila je – nije važno. Tvoja mama to prihvata?” „Ona ne pravi frku zbog toga kao ti”, reče Sid, pogledavši me. „Sem toga, Evan joj pomaže od onda.” Od onda. Suzanina nezgoda na parasejlingu na jezeru Long Ajlend. Doskočila je prebrzo, povredila kuk i iščašila koleno. Glupi kreten Bob, za volanom svog čamca, vukao ju je stotinak metara pre nego što je shvatio da nešto nije u redu. Sa mnom nije morala da brine o nezgodama na parasejlingu. Ja nisam imao čamac. „Nisi pomenula koliko si platila te naočare za sunce”, rekoh. Sidni uzdahnu. „Nisu bile skupe.” Zagledala se u nekoliko neotvorenih koverata pored telefona. „Trebalo bi da otvaraš račune, tata. Stoje tu već tri dana.”

„Ne brini ti za račune. Mogu ja da ih platim.” „Mama kaže da nije problem u tome da nemaš novca za njih, nego si samo vrlo neorganizovan, pa kasniš.” „Naočare. Odakle ti?” „Isuse, zašto je frka zbog jednih naočara?” „Samo sam radoznao”, rekoh. „Jesu li iz tržnog centra?” „Da, nabavila sam ih u tržnom centru. S popustom od pedeset odsto.” „Jesi li sačuvala račun? Za slučaj da se slome ili tako nešto?” Ona me oštro pogleda. „Zašto jednostavno ne tražiš da ti pokažem račun? „Zašto bih to tražio?” „Zato što misliš da sam ih ukrala.” „Nisam to rekao.” „To je bilo pre dve godine, tata. Ne verujem ti.” Odgurnula je tanjir s jajima, iako ih nije pojela. „Dolaziš kući sa versaće naočarima za sunce i misliš da neću ništa pitati?” Ona ustade i ode uza stepenište. „Sranje”, rekoh tiho. Baš sam to dobro odradio. Pošto sam se i sam spremao za posao, čuo sam kada je strčala niza stepenište dok sam bio u svojoj sobi. Zaustavio sam je kada je izlazila iz kuhinje sa flaširanom vodom, a ja silazio da se pozdravim s njom dok je izlazila prema siviku. „Upropastićeš mi ovo letovanje kod tebe ako sve vreme budeš takav”, reče. „I nisam ja kriva što živim pored Evana. Kao da me on siluje svakih pet minuta.” Ustuknuo sam. „Znam, samo...” „Moram da idem”, reče ulazeći u automobil. Odlazeći, gledala je pravo ispred sebe, pa nije videla kako joj mašem. U kuhinji sam našao račun za naočare, odmah pored čika-Gliše na ljusci od jajeta, kojeg je spljoštila pesnicom. Ja sam seo u svoju hondu CR-V i povezao se prema firmi River-sajd honda. Nalazili smo se s ove strane mosta kojim se prelazi u Stratford, gde

se Haustonik uliva u jezero. Pre podne je bilo mirno, nisam imao mnogo ozbiljnih kupaca u svojoj smeni, ali nešto posle podneva jedan penzionerski par u drugoj polovini šezdesetih godina došao je da pogleda akord sa četvoro vrata. Uzdisali su i šmrckali zbog cene – nismo se slagali za nekoliko stotina dolara. Izvinio sam se, rekavši da ću preneti njihovu poslednju ponudu menadžeru prodaje, pa sam otišao u kantinu, pojeo na brzinu jednu krofnu sa čokoladom iz kutije na stočiću za kafu; onda sam se vratio i rekao im da mogu da im spustim cenu samo još za sto dolara, ali pošto bi trebalo da nam ovih dana dođe auto-slikar, pa ako prihvati taj dogovor, možda bih dobio oslikavanje akorda gratis. Čoveku zablistaše oči, pa prihvati to. Kasnije sam u rezervnim delovima našao komplet za oslikavanje automobila i prikačio ga za porudžbinu. Posle podne, jedan čovek zainteresovan za zamenu deset godina starog kombija odisej za novi hteo je da sazna kako bi finansijski prošao u toj trampi. Na to pitanje nikada ne odgovarate dok ne postavite nekoliko svojih. „Da li ste vi prvi vlasnik?” upitao sam. Bio je. „Da li ste održavali vozilo?” Rekao je da je uradio većinu preporučenih servisa. „Da li je vozilo nekada oštećeno u nezgodi?” „O, jeste”, priznao je. „Pre tri godine sam udario jedno vozilo otpozadi, pa su morali da zamene celu prednju masku i vezni lim.” Objasnio sam mu da ta nezgoda nosi mnogo manju cenu pri zameni. Odgovorio je da su svi delovi na prednjem delu noviji, pa bi bar zbog toga trebalo da budu skuplja. Nije mu odgovorala cena koju sam ponudio, pa je otišao. Dva puta sam nazivao bivšu ženu u Stratford, gde je radila na jednom od Bobovih parking-placeva i oba puta ostavio poruke s pitanjem da li joj se sviđa Bobov plan da nam ovekoveči ćerku na kalendaru za kupatilo u lokalnoj prodavnici gud jir guma. Posle drugog poziva malo mi se razbistrilo u glavi i shvatio sam da se tu ne radi samo o Sidni. Radilo se o Suzani i Bobu, o tome koliko bolje ona živi s njim i koliko sam ja odgovoran za to. Prodavao sam automobile od svoje dvadesete godine i bio dobar u tome, ali Suzana je mislila da sam sposoban i za nešto više. Rekla je da ne treba da radim za drugoga. Treba da se osamostalim, da otvorim sopstveno

predstavništvo. Mogli bismo da promenimo život. Da pošaljemo Sid u najbolje škole. Da sebi omogućimo bolju budućnost. Otac mi je umro kada sam imao devetnaest godina, pošto je majku dobro obezbedio. Nekoliko godina kasnije, kada je ona umrla od infarkta, iskoristio sam nasledstvo kako bih pokazao Suzani kako mogu da budem čovek kakvog ona želi. Otvorio sam sopstveno predstavništvo. I uprskao sve. Nikada nisam bio čovek za velike poduhvate. Trgovina oči-u-oči, to je za mene. Ali i kada je od mene zavisila čitava predstava, nastavio sam da silazim u prizemlje i razgovaram sa kupcima. Nisam stvoren da upravljam, pa sam prepustio drugima da odlučuju umesto mene. Ispostavilo se da su to loše radili. I potkradali me. Naposletku, ostao sam bez svega. I to ne samo bez posla i naše velike kuće iznad jezera već i bez porodice. Suzana me je krivila da sam izgubio kontrolu. Ja sam nju krivio da me je gurnula u nešto za šta nisam stvoren. Sid je nekako krivila samu sebe. Ona je pretpostavljala da bismo bez obzira na sve ostali zajedno da smo je dovoljno voleli. To što smo se razišli nije imalo nikakve veze s našom ljubavlju prema Sid, ali ona to nije prihvatala. Suzana je kod Boba našla ono što ja nisam imao. On je uvek težio većim ciljevima. Mislio je, ako može da prodaje automobile, može i da pokrene predstavništvo, a ako može da pokrene jedno, zašto ih ne bi pokrenuo dva ili tri? Ja Suzani nisam kupio korvetu dok sam izlazio s njom, a Bob jeste. Imao sam bar to zadovoljstvo da joj je pukao klip, a onda se i otarasila tog automobila jer je želela da vozi automatik. Danas sam bezvoljno otišao kući oko šest sati. Kada radite za proviziju, ne odlazite iz salona u toku radnog vremena, jer čim izađete pojaviće se neko sa čekovnom knjižicom u ruci i pitati za vas. Ali čovek ne može tamo da živi. Treba ponekad da ode i kući. Nameravao sam da napravim špagete, ali sam pomislio da naručim picu zbog Sid. To će biti neka vrsta mirovne ponude, da se iskupim za ono s naočarima za sunce. Do sedam sati nije došla, niti mi je javila da će zakasniti.

Možda se neko razboleo i otišao kući, pa je morala da ostane na prijavnici još jednu smenu. Obično bi se javila ako kasni na večeru. Ali pomislio sam da sada preskače tu uviđavnost zbog onoga što se desilo za doručkom. Ipak, pošto se nije javila do osam sati, počeo sam da brinem. Stajao sam u kuhinji, s pola pažnje gledao vesti o nekom zemljotresu u Aziji i pitao se gde li je. Ponekad bi se posle radnog vremena našla sa Peti ili nekom drugom drugaricom, pa bi otišle u tržni centar Post, da jedu. Pozvao sam je na mobilni telefon. Zazvonio je nekoliko puta, pa sam prebačen na govornu poštu. „Nazovi me, dušo”, rekao sam. „Pomislio sam da ipak naručimo picu. Javi mi šta hoćeš od dodataka.” Pustio sam da prođe još desetak minuta, pa odlučio da potražim broj tog hotela. Upravo sam hteo da dignem slušalicu kad je telefon zazvonio. Zgrabio sam slušalicu ne pogledavši identifikaciju. „Hej”, rekao sam. „Jesi li za picu ili nisi?” „Samo bez sardela.” Nije bila Sid, nego Suzana. „O”, rekoh. „Zdravo.” „Ljut si.” Udahnuo sam vazduh. „Ne razumem zašto ti nisi. Bob i Evan odmeravaju Sid? Misle da bi trebalo da postane model?” „Sve si pogrešno shvatio, Time”, reče Suzana. „Samo su ljubazni.” „Kad si se uselila tu sa Sidni, jesi li znala da će i Bob dovesti svog sina? Da li je to u redu?” „Oni su kao brat i sestra”, reče Suzana. „Ma nemoj?! Imao sam i ja devetnaest godina i...” Na vezi nešto zapišta. „Moram da prekinem. Čućemo se kasnije, važi?” Suzana je stigla da kaže: „Da”, pre nego što je veza prekinuta. Prebacio sam se na drugu liniju i rekao: „Alo?” „Gospodin Blejk?” reče žena koja nije bila moja ćerka. „Da?” „Timoti Blejk?” „Da?” „Ja sam iz Ferfildovih prozora i vrata, uskoro ćemo biti u vašem kraju

i...” Spustio sam slušalicu. Našao sam broj Džast in tajma i okrenuo ga. Sačekao sam da odzvoni dvadeset puta pre nego što sam spustio slušalicu. Dohvatio sam sako i ključeve, odvezao se do hotela na drugoj strani grada, zaustavio ispod nadstrešnice ispred ulaznih vrata, i ušao unutra prvi put za onih nekoliko nedelja, otkad je Sid počela tu da radi. Prethodno sam pogledom potražio sivik na parkingu. Video sam ga tu nekoliko puta u prolazu otkad je počela da radi, ali večeras ga nije bilo. Možda se parkirala pozadi. Staklena vrata se razdvojiše ispred mene dok sam ulazio u predvorje. Prilazeći prijavnici nadao sam se da ću ugledati Sid, ali tu je umesto nje bio neki muškarac. Mladić, možda u drugoj polovini dvadesetih godina, tamnoplave kose, lica izrovanog kraterima akni od pre deset godina. „Mogu li da vam pomognem?” upitao je. Na njegovoj pločici pisalo je „Oven”. „Da”, rekoh. „Treba mi Sid.” „Izvinite. Kako se on preziva?” „Ona. Sidni. To mi je ćerka.” „Znate li u kojoj sobi je odsela?” „Ne, ne”, rekoh, odmahujući glavom. „Ona ovde radi. Baš tu, na prijavnici. Zakasnila je kući na večeru, pa sam svratio da proverim da nije produžila još jednu smenu ili tako nešto.” „Shvatam”, reče Oven. „Zove se Sidni Blejk”, rekoh. „Mora da je znate.” Oven odmahnu glavom. „Ne bih rekao.” „Jeste li novi ovde?” upitao sam. „Ne. U stvari, jesam.” Iskezio se. „Šest meseci. Toliko sam nov.” „Sidni Blejk”, ponovio sam. „Radi ovde već dve nedelje. Sedamnaestogodišnjakinja, plavuša.” Oven odmahnu glavom. „Možda su je negde premestili ove nedelje”, rekoh. „Imate li spisak zaposlenih ili raspored smena, ili nešto uopšte, po čemu biste mi rekli gde mogu da je nađem? Ili da samo ostavim poruku?” „Možete li da sačekate trenutak?” upita Oven. „Pozvaću poslovođu.” Oven izađe kroz vrata na zadnjem delu prijavnice i vrati se trenutak

kasnije sa mršavim, zgodnim, tamnokosim čovekom u četrdesetim. Na njegovoj pločici je pisalo „Karter” i kada je progovorio pretpostavio sam da je s juga, mada ne bih znao iz koje države. „Mogu li da vam pomognem?” upitao je i on. „Tražim ćerku”, rekoh. „Radi ovde.” „Kako se zove?” „Sidni Blejk”, rekoh. „Sid.” „Sidni Blejk”, ponovi on. „Nije mi poznato to ime, uopšte.” Odmahnuo sam glavom. „Tu je tek nekoliko nedelja. Radi samo preko leta.” I Karter je odmahivao glavom. „Žao mi je.” Srce je brzo počelo da mi kuca. „Proverite spisak zaposlenih”, zamolih ga. „Nema potreba da proveravam bilo kakve spiskove”, reče on. „Znam ko ovde radi, a ko ne radi i nema nikoga pod tim imenom.” „Stanite”, rekoh. Izvadio sam novčanik, potražio u pregradi iza kreditnih kartica i našao tri godine staru školsku fotografiju Sidni. Pružio sam je preko pulta. „Nije baš nova”, rekoh. „Ali to je ona.” Pogledali su fotografiju. Oven na trenutak diže obrve, pretpostavio sam, pod utiskom Sidnine lepote. Karter mi je vratio. „Zaista mi je žao, gospodine...” „Blejk. Tim Blejk.” „Možda radi kod Hauarda Džonsona, nešto više uz put.” Klimnuo je glavom nadesno. „Ne”, rekoh. „Rekla je da radi ovde.” Misli su se rojile. „Imate li dnevnog upravnika?” „To je Veronika.” „Pozovite Veroniku.” Karter je vrlo nerado pozvao tu ženu, izvinio joj se i pružio mi slušalicu. Objasnio sam svoju situaciju i Veroniki. „Možda je pogrešila naziv hotela”, ponovila je Veronika Karterove reči. „Ne”, rekao sam samouvereno. Veronika je zatražila broj mog telefona i obećala da će me pozvati ako nešto sazna. Zatim je spustila slušalicu.

Vraćajući se kući, prošao dva puta kroz crveno svetlo na semaforu i zamalo nisam udario nekog čoveka u tojoti jaris. Držao sam mobilni telefon u ruci i pozivao naizmenično broj Sidninog mobilnog telefona i fiksnog kod kuće. Kada sam se vratio, kod kuće još uvek nije bilo nikoga. Sid te noći nije došla kući. Ni sledeće. Ni one posle nje.

JEDAN

„Gledali smo i mazdu”, rekla je žena. „I izvezli smo... Del, kako se ono zvalo? Ona druga, koja smo izvezli na probnu vožnju?” Njen muž reče: „Subaru.” „Tako je”, reče žena. „Subaru.” Žena, koja se zvala Lorna i njen muž, Del, sedeli su nasuprot mene, u izložbenoj sali Riversajd honde. To je bio treći put kako su došli otkad sam se vratio na posao. Dođe trenutak, čak i u najvećim krizama u životu, kada jednostavno ne znate šta drugo da uradite, sem da se vratite životnoj kolotečini. Lorna je na stolu, sem fascikle o akordu, o kojem su ona i Del razgovarali sa mnom, imala i fascikle o tojoti kemri, mazdi 6, subaru legasiju, ševroletu malibuu, fordu taurusu, dodžu avendzeru i ispod njih još nekoliko, koje nisam mogao da vidim. „Primetila sam da taurus ima 263 konjske snage u svojoj standardnoj mašini, a akord samo 177”, reče Lorna. „Mislim da ćete otkriti”, rekoh, trudeći se iz petnih žila da ostanem usredsređen, „da je taurusov motor sa tim brojem konjskih snaga V6, dok akord ima četiri cilindra. Videćete da ipak ima dovoljno ubrzanje, uz mnogo manju potrošnju benzina.” „O”, reče Lorna, klimnuvši glavom. „Šta su, cilindri? Znam da ste mi to već kazali, ali izgleda da sam zaboravila.” Del blago odmahnu glavom. To je bilo uglavnom sve što je on radio tokom tih poseta. Sedeo je i puštao Lornu da postavlja sva pitanja i uopšte razgovara, sem ako ne bi bio upitan nešto konkretno, a i tada je obično samo nešto gunđao. Činilo mi se da gubi volju za životom. Imao sam utisak da je poslednjih nedelja tako sedeo u bar desetak prodajnih salona između Bridžporta i Nju Hejvena. Na njegovom licu pročitao sam da mu je svejedno

koje automobile će kupiti, samo da ih kupe. Ali Lorna je mislila da treba da budu odgovorni kupci, a to znači da provere svaki automobil u klasi za koji su zainteresovani, uporede specifikacije, prouče garancije. Sve je to bilo u redu do izvesne mere, ali sada je Lorna dobila toliko podataka da nije znala šta da radi s njima. Ona je mislila da će im to raspitivanje pomoći da donesu odluku, ali to ju je onemogućilo da odluči bilo šta. Oboje su bili u srednjim, četrdesetim godinama. On je radio kao prodavac cipela u tržnom centru Konektikat post, a ona bila učiteljica četvrtog razreda. To je bilo standardno učiteljsko ponašanje. Istraži temu, razmotri sve opcije, kod kuće napravi skicu s nazivima automobila na vrhu i osobinama ispod, sa strane, a parafiraj u malim kvadratićima. Lorna se raspitivala kakav je prostor za noge zadnjeg levog sedišta akorda u poređenju sa istim u malibuu, jer bi to bilo važno ako bi imali decu ili ako pomene da imaju bilo kakve prijatelje. Zatim je prešla na prostor prtljažnika u poređenju sa mazdom 6. Nisam je ni slušao. Naposletku sam digao ruku. „Kakav automobil se vama sviđa?” upitao sam Lornu. „Sviđa?” ponovila je ona. Monitor mog računara je stajao između nas i sve vreme dok je Lorna govorila ja sam tipkao po tastaturi. Lorna je mislila da sam na sajtu Honde, da gledam podatke da bih odgovorio na njena pitanja. Nisam bio tu, nego na sajtu nađitesidniblejk. Proveravao sam da li je bilo poseta sajtu i da li mi je neko poslao i-mejl. jedan od Sidninih drugara, računarski čarobnjak – svako iz Sidninog društva je bio računarski čarobnjak u poređenju sa mnom – po imenu Džef Blustajn, pomogao mi je da napravim veb-sajt koji sadrži sve osnovne podatke. Bio je tu pun opis Sid. Godine: 17. Datum rođenja: 15. april 1992. godine. Težina: oko 52 kilograma. Boja očiju: plava. Kosa: Plava. Visina: 160 centimetara. Datum nestanka: 29. jun 2009. godine. Poslednji put viđena: kada je pošla na posao s naše adrese u ulici Hil. Možda je primećena u okolini hotela Džast in tajm, u Milfordu, Konektikat. Bio je tu i opis Sidninog srebrnog sivika, zajedno sa brojem registarskih tablica.

Posetioci sajta, koji je Džef povezao s drugim sajtovima o pobeglim i nestalim tinejdžerima, pozvani su da se jave policiji ili stupe u vezu sa mnom, Timom Blejkom, direktno. Našao sam sve Sidnine fotografije koje sam mogao i potražio od njenog društva neke, koje su oni imali, uključujući tu i one postavljene na razne internet sajtove kao što je Fejsbuk, i sve ih stavio na sajt Nađitesidniblejk. Imao sam stotine Sidninih fotografija, snimljenih tokom svih njenih sedamnaest godina, ali postavio sam samo one snimljene poslednjih šest meseci. Gde god da je bila, nije bila u familiji. Suzanini i moji roditelji bili su mrtvi, nijedno od nas nije imalo braću ni sestre, a nekolicini rasutih rođaka koje smo imali – poneku tetku i strica – javili smo da pripaze. „Naravno”, reče Lorna, „sasvim smo svesni izvrsnog Hondinog servisnog plana, kao i dobre cene u preprodaji.” Dobio sam dva i-mejla prethodnog dana, ali ne u vezi sa Sidni. Poslali su ih drugi roditelji. Jedno je bilo od nekog oca iz Providensa, koji mi je saopštavao da je njegov sin Kenet nestao još pre godinu dana i nije prošao ni trenutak da on ne misli na njega, pita se gde je, da li je živ ili mrtav, da li je on nešto pogrešio kao otac, pa je Kenet zbog toga otišao, ili se njegov sin spetljao sa pogrešnim ljudima, koji su onda možda... Nije bilo od pomoći. Drugo je bilo od neke žene iz okoline Olbenija, koja je naišla na moj sajt, pa je pisala kako se moli za moju ćerku i mene, da treba da poklonim svoju veru Bogu ako želim da se Sidni bezbedno vrati kući i da ću s nadom u Boga naći snage da prođem kroz to. Oba i-mejla sam izbrisao ne odgovorivši na njih. „Ali i tojota se odlikuje prihvatljivom cenom prilikom dalje prodaje”, reče Lorna. „Čitala sam u Izveštaju potrošača, gde imaju ove kartice sa crvenim tačkicama. Jeste li ih primetili? Pa, ima mnogo crvenih tačkica ako automobil ima dobar izveštaj o mogućnosti servisiranja i popravke, a ako imaju loš izveštaj, tu stoji mnogo crnih tačkica, tako da odmah vidite jesu li dobra ili loša po broju crvenih i crnih tačkica na kartici? Jeste li videli to?” Pogledao sam ima li sada novih poruka. Činjenica je bila da sam već tri puta proveravao poruke otkad su Lorna i Del seli preko puta mene. Kada sednem za svoj sto, proveravao sam ih svaka tri minuta. Bar dva puta dnevno sam telefonirao detektivu milfordske policije Kip Dženings – koju nisam

poznavao i nisam očekivao ni da će se naposletku ispostaviti da je to žena – da pitam da li je nešto saznao. Ona je bila zadužena za Sidnin slučaj, ali sticao sam utisak da to „zadužen” znači „detektiv koji drži fasciklu s dokumentacijom u donjoj fioci.” U trenutku kada je Lorna nastavila da priča o preporukama iz Izveštaja potrošača, u moj inboks je stigla jedna poruka. Kliknuo sam na nju i saznao da postoji problem sa mojim računom u Siti banci i ako odmah ne potvrdim sve lične finansijske detalje on će biti suspendovan, što mi je bilo čudno, jer nikada nisam imao račun u Siti banci. „Isuse Hriste”, rekoh glasno. Sajt je postojao tek tri nedelje – Džef ga je digao i otvorio nekoliko dana pošto je Sid nestala – a spameri su ga već otkrili. „Oprostite?” reče Lorna. Pogledah je. „Izvinite”, rekoh. „Nešto mi se pojavilo na ekranu. Pričali ste o crvenim tačkicama.” „Da li ste me uopšte slušali?” upita ona. „Apsolutno”, rekoh. „Jeste li sve vreme gledali neke bezobrazne sajtove?” Del podiže obrve. Bio je zainteresovan da baci pogled ako na ekranu imam pornografiju. „To nam je zabranjeno kad smo sa kupcima”, rekoh. „Ja samo ne želim da napravimo grešku”, reče Lorna. „Mi obično vozimo automobil od sedam do deset godina, a to je vrlo dugo ako se ispostavi da su loša.” „Honda ne izrađuje loša vozila”, uveravao sam je. Bilo mi je potrebno da prodam automobil. Ništa nisam prodao otkad je Sid nestala. One prve nedelje nisam ni dolazio na posao. Nisam ni sedeo kod kuće, bolestan od brige. Po osamnaest sati dnevno izbivao sam iz kuće, vozikao se ulicama i obilazio sve tržne centre, trgove i svratišta u Milfordu i Stratfordu. Ubrzo sam proširio pretragu na Bridžport i Nju Hejven. Pokazivao sam Sidninu fotografiju svakome ko je hteo da je pogleda. Pozvao sam sve njene drugarice kojih sam se setio. Otišao sam opet i u Džast in tajm, pokušavajući da odgonetnem gde je odlazila svakog dana, kada sam mislio da ide u hotel. Vrlo malo sam spavao za dvadeset četiri dana, koliko je nisam video.

„Znate li šta ja mislim da treba da učinimo?” reče Lorna, uzimajući one pamflete sa stola i trpajući ih u svoju preveliku tašnu. „Mislim da treba još jednom da pogledamo nisan.” „Zaista, uradite to”, rekoh. „Oni prave dobra vozila.” Ustao sam jer su i Lorna i Del ustali. Upravo tada mi zazvoni telefon. Pogledao sam prema njemu, prepoznao broj na displeju poziva i prepustio ga telefonskoj sekretarici, iako nisam bio siguran da će upravo ta stranka odlučiti da ostavi još jednu poruku. „O”, reče Lorna, spuštajući nešto, što je držala u ruci, na moj sto. Bio je to komplet ključeva za automobil. „Dok smo sedeli u onom siviku”, pokazala je prema salonu, „primetila sam da je neko ostavio ove ključeve na držaču za šolju.” To je radila svaki put kada dođe. Ušla bi u automobil, našla ključeve, uzela ih i predala meni. Prestao sam da joj objašnjavam da je to obezbeđenje za slučaj požara, da ključeve u kolima u izložbenoj Sali ostavljamo da bismo, ako plane vatra, mogli žurno da ih izvezemo napolje. „Pametno”, rekao sam. „Staviću ih na sigurno mesto.” „Ne biste želeli da neko izveze automobil iz salona, zar ne”, nasmejela se. Del je izgledao kao da bi bio srećan da kombi odisej s podijuma pređe preko njega. „Pa, možda ćemo se vratiti”, rekla je Lorna. „Ne sumnjam”, rekao sam. Nisam žurio da se opet sretnem s njom, pa sam dodao: „Za svaki slučaj, možda biste želeli da razgovarate sa prodavcem Micubišija. A jeste li videli novi saturn?” „Ne”, reče Lorna, odjednom uznemirena mišlju da bi mogla nešto da previdi. „To prvo, kako rekoste?” „Micubiši.” Del me je prostrelio pogledom. Nisam mario. Neka Lorna malo maltretira i neke druge prodavce. U normalnim okolnostima, tolerisao bih njenu neodlučnost. Ali otkad je Sid nestala, nisam imao toliko strpljenja. Nekoliko sekundi pošto su izašli, zazvonio je telefon na mom stolu. Nisam imao razloga za uzbuđenje. To je bio poziv iz firme. Digao sam slušalicu. „Ovde Tim.”

„Imate li trenutak?” „Naravno”, rekao sam i spustio slušalicu. Prešao sam na drugu stranu izložbenog salona, krećući se između poredanih automobila: sivika, odiseja, pilota i uglastog, zelenog elementa s ubistvenim zadnjim vratima. Pozvan sam u kancelariju Lore Kantrel, menadžera prodaje. U četrdesetim godinama, sa telom dvadesetpetogodišnjakinje, dva puta se udavala, četiri godine razvedena, smeđe kose, belih zuba, vrlo rumenih usana. Vozila je silver S2000, Hondin sportski dvosed, proizveden u ograničenom broju, od možda desetak godišnje. „Hej, Time, sedi”, reče ona, ne ustajući iza svog stola. Pošto je imala pravu kancelariju, a ne samo pregradu kao niže prodajno osoblje, mogao sam da zatvorim vrata, kao što je tražila. Seo sam bez reči. Tih dana mi nije bilo do ćaskanja. „Pa, kako ide?” upita Lora. Klimnuo sam glavom. „Dobro.” Pokazala je glavom prema parkingu, gde su Lorna i Del u tom trenutku ulazili u svoj osmogodišnji bjuik. „Još uvek ne mogu da se odluče?” „Ne”, rekao sam. „Znaš onu priču o magarcu koji stoji između dve bale sena i umire od gladi jer ne može da odluči koju prvu da pojede?” Loru pripovesti nisu zanimale. „Mi imamo dobar proizvod. Zašto ne možeš to da realizuješ?” „Vratiće se oni”, rekoh mirno. Lora se zavali u svojoj stolici na točkiće i prekrsti ruke ispod grudi. „Pa, Time, ima li vesti?” Znao sam da pita za Sid. „Ne”, rekoh. Ona saosećajno odmahnu glavom. „Bože, mora da je teško.” „Gadno je”, rekoh. „Jesam li ti pričala da sam i ja jednom pobegla od kuće?” upita ona. „Jesi”, rekoh. „Imala sam šesnaest godina i roditelji su mi stalno zakerali. Za školu, za mladiće, što do kasno ostajem napolju, na šta god pomisliš, kao da su imali

spisak. Onda sam pomislila, jebiga, idem ja odavde, i otišla sam s jednim momkom, Martinom, da putujem po zemlji, da vidim Ameriku, i tako to.” „Roditelji su ti verovatno poludeli od brige.” Lora Kantrel sleže ramenima kao da je baš briga. „Poenta je”, nastavila je, „da mi je bilo dobro. Jednostavno mi je bilo potrebno da otkrijem sebe. Da se izvučem iz njihovih ruku. Da budem svoja. Da letim sama, znaš? Na kraju dana, to je važno. Samostalnost.” Ćutao sam. „Čuj”, reče ona, nagnuvši se napred i naslonivši se laktovima na sto. Osetio sam njen parfem. Skup, opkladio bih se. „Svi ovde vučemo za tebe. Zaista. Ne možemo znati kako se osećaš i šta proživljavaš. Nezamislivo. Svi bismo želeli da Sindi danas dođe kući.” „Sidni”, rekoh. „Ali suština je u tome da moraš da ideš dalje, zar ne? Ne možeš da brineš o onome što ne znaš. Ima šanse da ti je ćerka dobro. Da je bezbedna. Ako imaš sreće, povela je nekog momka, kao i ja. Znam da to možda ne želiš da čuješ, ali ako je s nekim mladićem već je mnogo bezbednija. I ne brini o seksu. Danas su devojke mnogo trezvenije u time. Znaju sve, obaveštene su o kontroli rađanja. Mnogo više nego mi u svoje vreme. Ja jesam bila prilično obaveštena, ali većina njih nije imala pojma.” Da sam mislio da bilo šta od toga zaslužuje komentar, verovatno bih nešto rekao. „U svakom slučaju”, reče Lora, „hoću da kažem, Time, ovog meseca ćeš biti poslednji na spisku. Mislim, ako se u poslednjoj nedelji meseca ne desi čudo. A već je...” Pogledala je zidni kalendar na kojem se video hondin pilot u vožnji preko ispupčenja na zemljanom putu. „Dvadeset treći jul. Kasno je za čudo. Ovog meseca nisi prodao nijedan automobil. Znaš kako je to ovde. Na kraju dana, važno je koliko si ih prodao. Dva meseca na dnu spiska i letiš napolje.” „Znam kako je”, rekoh. U ovom razgovoru „na kraju dana” izgovorila je samo dva puta. Obično je, bez obzira na dužinu razgovora, uspevala da ga ubaci tri puta. „I veruj mi, uzimamo u obzir tvoju situaciju. Mislim, zaista, bilo bi potrebno da tri meseca ostaneš na dnu spiska da bi bio otpušten. Želim da budem fer prema tebi.”

„Naravno”, rekoh. „Suština je, Time, u tome da zauzimaš sto. A ako za njim ne možeš da prodaješ automobile, moraću tu da postavim nekoga ko može. Na mom mestu i ti bi se tako ponašao.” „Ovde sam pet godina”, rekoh. Još od bankrota, pomislio sam, ali nisam rekao. „Bio sam jedan od najboljih – ako ne i najbolji – prodavac od svih.” „I nemoj misliti da nismo svesni toga”, reče ona. „Zato drago mi je da smo razgovarali, čuvaj se, želim ti sreću sa ćerkom i zašto ne bi pozvao to dvoje i rekao im da možemo da im damo i komplet blatobrana ili nešto slično? Oslikavanje, znaš kako to ide. Na kraju dana, ako pomisle da dobijaju nešto besplatno, srećni su.” Pogodak.

DVA

Vraćajući se s posla, nisam skrenuo u Bridžport aveniju. Tu sam obično silazio sa Puta I, išao oko osam stotina metara gore, do Klarka, nastavljao levo i prelazio preko uzanog mosta s pešačkim stazama za putnike na posao i s posla, produžavao levo, na Hil, gde sam živeo poslednjih pet godina, pošto smo Suzana i ja prodali svoju malu palatu, otplatili dugove koje smo mogli i kupili mnogo manju kuću za sebe. Produžio sam uz put do Džast in tajma na desnoj strani, skrenuo i parkirao se na parkingu. Sedeo sam u kolima jedan trenutak, nesiguran da li da izađem, svestan da to želim. Zašto bi ovaj dan bio imalo drugačiji od ostalih posle Sidninog nestanka? Izašao sam iz svoje honde. Dobio sam taj mali, zgodni automobil od firme, besplatno na korišćenje, ali ako, i kada, me Lora izbaci, moraću sam da se snalazim za prevoz. Videli su se talasi vreline koji izbijaju iz asfalta tamo gde Put I prolazi ispod 95, nešto dalje istočno. Stajao sam na parkingu i gledao oko sebe. Hodžo je bio nešto dalje uz ulicu, a iza njega se sporedni put spuštao sa međudržavnog. Stari bioskopski kompleks nalazi se na puškomet zapadno. Zar nismo tu vodili Sidni da gleda Priču o igračkama 2 kada je imala sedam ili osam godina? Za rođendan? Sećam se nastojanja da zadržim dvoje dece u jednom redu, što je izgledalo kao ona priča sa mačićima u korpi. Hotel se nalazi tačno ispod raskrsnice puta, Put I je vodio na sever, a Ulica Čeri skretala na jugozapad. Preko puta Čeri nalazilo se groblje Kings Hajvej. Bilo je tu i nekoliko desetina drugih firmi, čije sam oznake video samo zato što sam stajao tu, na parkingu; prodavnica video-opreme, časovničar, lokal odakle su mogli da se ponesu pohovana riba i pomfrit, cvećara, hrišćanska knjižara, mesara, frizeraj, prodavnica dečje odeće, knjižara za odrasle i DVD prodavnica.

Do svega toga moglo se peške stići od hotela. Ako je tu parkirala svakog dana, mogla je za samo nekoliko minuta stići do bilo koje firme. Otkad je nestala bio sam u skoro svim firmama u okruženju hotela, pokazivao njenu fotografiju i raspitivao se da li je neko video. Ali u njima je radilo različito osoblje, zavisno od dana i smene, pa je vredelo obići ih više puta. Naravno, Sid nije morala krišom da radi bilo gde u okolini. Neko je mogao svakog dana da je čeka u kolima na tom parkingu i odvozi da radi ko zna gde od devet do pet sati. Ali ako je radila u nekoj firmi koja je nadomak hotela, zašto je želela da njena majka i ja to ne znamo? Zašto bi nam smetalo ako radi kod časovničara, mesara ili... U prodavnici knjiga i filmova za odrasle. Kada sam prvi put obilazio taj niz firmi, to je bila jedna od onih u koje nisam ulazio. Nema šanse, mislio sam. Bez obzira šta je radila, bez obzira šta bi skrivala od nas, sigurno tu ne bi radila. Nipošto. Doslovno sam mahao glavom napred-nazad, naslonjen na automobil mrmljajući nipošto kada sam čuo kako neko kaže: „Gospodine Blejk?” Pogledao sam levo. Tu je stajala neka žena. Plavi sako i slična suknja, lepe cipele i značka Džast in tajma na reveru. Bila je nekoliko godina starija od mene, ali ne mnogo. Otprilike četrdesetih, pretpostavio sam, crne kose i smeđih očiju. Službena uniforma nije bila dovoljno loša da sakrije njenu još uvek lepu figuru. „Veronika”, rekoh. Veronika Harp, menadžerka s kojom sam razgovarao telefonom one noći kada je Sidni nestala i video se više puta od tada. „Kako ste?” „Dobro sam, gospodine Blejk.” Zaćutala je, znajući da uljudnost zahteva da i ona mene to pita, ali znala je kako ću odgovoriti. „A Vi?” Slegao sam ramenima: „Mora da vam je muka kada me vidite ovde.” Osmehnula se nesigurno, ne želeći da se složi: „Shvatam.” „Moraću opet da obiđem sva ta mesta”, rekoh, razmišljajući glasno. Veronika ništa ne reče. „Stalno mislim da je morala odlaziti na neko mesto koje se vidi odavde.” „Verovatno”, reče ona. Stajala je tako još trenutak i video sam po njoj da

se dvoumi da li da kaže još nešto ili da me ostavi i vrati se u hotel. Zatim reče: „Jeste li za kafu?” „U redu je.” „Ozbiljno. Zašto ne uđete? Unutra je svežije.” Pošao sam za njom preko parkinga, prema hotelu. Okolina nije predstavljala neku lepotu. Trava je bila smeđa, mravinjak napukao poput vulkana između dveju betonskih ploča na prolazu, a i živa ograda je čeznula za potkresivanjem. Podigao sam glavu i video sigurnosne kamere postavljene na jednakim razmacima, pa prekorno frknuo tiho, za sebe. Staklena ulazna vrata automatski se otvoriše dok smo prilazili. Povela me je prema sali za ručavanje, iza hotelskog lobija. Nije to bio restoran u pravom smislu reči, već samoposluživanje, mesto gde osoblje doručkuje, iznoseći činije sa pahuljicama, voće, pogačice, krofne, kafu i sokove. Takva je bila organizacija. Ostanite da prenoćite, poslužite se doručkom ujutru. Ako možete da nagurate dovoljno krofni u džep, obezbedili ste i ručak. Jedna sitna žena u crnim pantalonama i beloj bluzi brisala je pult i dopunjavala broj šolja sa kremom. Nisam bio siguran, ali ličila mi je na Tajlanđanku li Vijetnamku. Pretpostavljao sam da je iz jugoistočne Azije. Kraj dvadesetih, početak tridesetih godina. Osmehnuo sam se i pozdravio je, posežući za šoljom sa kafom za nošenje. Ona mi se uljudno skloni s puta. „Dobro jutro, Kantana”, reče joj Veronika. Kantana klimnu glavom. „Mislim da će biti potrebno da se pahuljice dopune pre doručka”, reče Veronika. Kantana dodade činije ispod pulta, gde ih je bilo na stotine u posudama zatvorenim samolepljivim folijama. Napunio sam kafom svoju šolju koju ću poneti i dodao jednu praznu Veroniki. Ona sede za jedan sto i pokaza mi rukom praznu stolicu preko puta. „Slobodno kažite ako sam vas to već pitala”, reče mi, „ali jeste li se raspitivali kod Hauarda Džonsona?” „Nisam samo za pultom”, rekoh. „Pokazivao sam njenu fotografiju i čistačicama.” Veronika odmahnu glavom: „Zar policija ništa ne čini?” „Što se njih tiče, ona je samo još jedna begunica. Nema nikakvog dokaza

o... znate. Ništa ne nagovešatava da joj se nešto desilo.” Veronika se namršti: „Da, ali ako ne znaju gde je, kako mogu...” „Znam”, rekoh. Veronika otpi gutljaj kafe, pa upita: „Zar nemate nikog drugog iz porodice da vam pomogne? Nikad vas nisam ovde videla ni sa kim.” „Moja žena – bivša – dežura kod telefona. Pre izvesnog vremena se povredila, pa ide pomoću štaka...” „Šta joj se desilo?” „Nezgoda na parasejlingu.” „Oh, ja to nikada ne bih radila.” „Da, pa to govori da ste pametni. Ali radi i ona ono što može. Telefonira, proverava internet. Teško joj je kao i meni.” I to je bilo tačno. „Koliko ste već razvedeni?” „Pet godina”, rekoh. „Od Sidnine dvanaeste.” „Da li se vaša bivša ponovo udala?” „Ima momka.” Zaćutao sam. „Znate li one reklame za Bobove motore? Onoga što se dere u kameru?” „O, bože, to je on? To je njen momak?” Klimnuo sam glavom. „Uvek utišavam televizor kada to počne”, reče ona. Osmehnuo sam se. Prvi put posle dužeg vremena. „Vi ga ne volite”, reče ona. „Voleo bih da utišam njega lično”, rekoh. Veronika je oklevala, pa upita: „A vi se niste opet oženili ili nešto slično?” „Nisam.” „Ne mogu da zamislim da neko kao vi ostane zauvek sam.” Viđao sam se s jednom ženom pre nego što je Sid nestala. Ali čak i da mi se život poslednjih nedelja nije okrenuo naglavce, toj vezi je došao kraj. Slast u krevetu može da oduševi i zaludi na nedelju ili dve, ali posle toga razum proradi i zaključi da je bilo dosta. „Mislite li”, upitah, „da je moja ćerka mogla ovde da se sastaje s nekim? Da ne radi tu zvanično, nego, ne znam, nešto sa strane? Jer mislim da su je

plaćali u gotovini.” Izvadio sam jednu od mnogih Sidninih fotografija iz džepa i stavio je na sto, tek da se vidi. „Biću iskrena prema vama u vezi s tim”, reče Veronika. „Da?” „Ponekad”, i malo je spustila glas, „ovde ne radimo sve po pravilu.” Nagnuo sam se prema njoj. „Kako to mislite?” „Mislim, mnogo puta radimo tako. Plaćamo pomoćno osoblje ispod pulta. Ne sve, naravno. Ali tu i tamo, uštedimo na porezu, razumete?” „Naravno.” „Ali hoću da kažem, da je vaša ćerka i bila ovde, i plaćana ispod pulta, što bi moglo da nam se osveti, rekla bih vam to, jer svaki roditelj bi trebalo da zna šta se dogodilo njegovom detetu.” Klimnuo sam glavom, zagledavši se u Sidninu fotografiju. „Vrlo je lepa.” „Hvala.” „Ima lepu kosu. Izgleda pomalo... Norveški?” „Na majku”, rekoh. Misli su mi lutale. „Šteta što vam kamere ne rade. Da se Sid ikada našla s nekim na vašem parkingu...” Veronika sa nelagodnošću sagnu glavu. „Znam. Šta da kažem? Kamere smo montirali da bi ljudi mislili da postoji obezbeđenje, ali one nisu povezane ni sa čim. Možda, da smo deo nekog većeg lanca...” Klimnuo sam glavom, uzeo Sidninu fotografiju i vratio je u džep. „Mogu li ja vama da pokažem jednu fotografiju?” upita Veronika. Rekoh da može. Posegla je u tašnu i izvadila računarski odštampanu fotografiju dečaka, ne starijeg od šest meseci, u majici Tomas &drugari. „Kako se zove?” „Lars.” „Drugačije je. Zašto ste izabrali baš to?” „Nisam ja”, reče ona, „nego moja ćerka. Tako se zove njen svekar.” Dala mi je i drugu fotografiju, da ga bolje vidim. „To mi je unuk.” U trenutku sam ostao bez reči. „Izvinite, pomislio sam...” „Divni ste”, reče Veronika Harp. „Rodila sam Gven kada sam imala samo

sedamnaest godina. Ne izgledam loše za baku, zar ne?” Sabrao sam se. „Ne, ne izgledate loše”, rekao sam. Trudna u sedamnaestoj godini. „Hvala za kafu”, rekoh. Veronika Harp skloni bebine fotografije. „Jednostavno sam sigurna da ćete je naći, da će sve biti u redu.” Iznajmili smo stan na Kejp Kodu, na samoj plaži. Sidni je imala pet godina. Bila je na plaži u Milfordu, ali ona nije mogla da se uporedi s ovom, koja kao da nije imala kraja. Sidni je bila kao opčinjena kada ju je prvi put ugledala. Ali brzo je prevazišla to čuđenje i otrčala do vode, pokvasila noge, pa požurila natrag, do Suzane i mene, vrišteći i kikoćuči se. Posle izvesnog vremena zaključili smo da je dugo bila na suncu, pa smo predložili da se vratimo do kućice na plaži – koja zaista nije bila mnogo bolja od obične barake – i uzmemo sendviče. Tapkamo nazad, pesak nam se uleže pod nogama, pokušavamo da održimo korak sa Sid, gledajući njene malene otiske u pesku. Neka deca dolaze kroz visoku travu. Jedno dete vodi psa na povocu. Sidni prolazi ispred psa baš kada se njena njuška promolila iz trave. To je jedan od onih pasa prirodno opakog izgleda; nekakva prevelika pudla kratko ošišane dlake, ugledavši Sidni, odjednom iskezi zube i zareža. Sidni je vrisnula, ispustila svoju plastičnu kanticu s lopaticom i počela da beži. Pas je skočio za njom, ali dečak je, hvala bogu, čvrsto držao povodac. Sidni je otrčala do kućice na plaži, otvorila vrata i uletela unutra, a vrata su se zalupila iza nje. Suzana i ja smo pretrčali ostatak puta, ne dovoljno brzo jer nas je pesak usporavao. Ja sam prvi stigao do vrata i vikao: „Sidni, Sidni!” Nije se odazivala. Izbezumljeno smo pretraživali kuću i naposletku je našli u improvizovanom ormanu – umesto vrata je imao zavesu, koja

skriva unutrašnjost. Čučala je, sa glavom između kolena, tako da ne vidi šta se dešava oko nje. Uzeo sam je u naručje i govorio da je sve u redu. Suzana se uvukla u njen orman i obgrlila nas oboje. Govorila je Sidni da je pas otišao i da je bezbedna. Suzana ju je kasnije pitala zašto je pobegla u kućicu na plaži, umesto da se vrati kod nas. „Mislila sam da može da uhvati i vas”, rekla je. Sedeo sam u kolima parkiranim ispred seks-šopa XXX uživanje, oko kojeg se nalaze cvećara, s jedne, i časovničar, s druge strane. Prozori su bili tamni, da prolaznici ne bi bili primorani da gledaju izloženu robu. Ali reči ispisane na staklu slovima od tridesetak santimetara, nisu ostavljale mesta sumnji u ono što se nudi. „XXX”, „ODRASLI”, „EROTIKA”, „FILMOVI” i „POMAGALA.” Pretpostavio sam da ne drže ništa za porodicu. Gledao sam kako muškarci ulaze i izlaze. Žurno su odlazili do automobila, držeći zamotuljke u smeđem papiru. Ima li danas zaista potrebe za tim? Zar nema svega toga na internetu? Moraju li ti tipovi da se šunjaju dignutih kragni, spuštenih bejzbol-kapa i skrivajući oči tamnim naočarima? Za boga miloga, idite kući i uključite laptop. Hteo sam da uđem, kad jedan zdepast, proćelav čovek prođe pored cvećare i skrenu u seks-šop XXX uživanje. „Sranje”, šapnuh za sebe. Bio je to Bert, koji je radio u servisu Riversajd honde. Koliko sam znao, bio je oženjen, a deca su mu već imala po dvadesetak godina. Nisam nameravao da ulazim dok je unutra. Nisam želeo da objašnjavam šta tu radim, niti da slušam šta on tu radi. Pet minuta kasnije izašao je s onim što je kupio, seo u stari akord i odvezao se. Bio sam mu i zahvalan za to odlaganje. Pripremao sam se psihički za ulazak u tu prodavnicu, ne zbog njenog karaktera, nego zato što nisam mogao ni da zamislim da je Sidni bila u bilo kakvoj vezi s tim. „Ovo je traćenje vremena”, rekao sam tiho za sebe, izlazeći iz automobila, prešao preko parkinga i ušao u prodavnicu.

Unutrašnjost je bila bleštavo osvetljena stotinama fluorescentnih cevi, koje su olakšavale razgledanje omota stotina diskova izloženih na rafovima u prodavnici. Na prvi pogled videlo se da nijedna sporedna, ni najbanalnija sklonost nije zaboravljena i zanemarena. Kao dodatak filmovima i časopisima, prodavnica je nudila i širok izbor opreme, od lisica obloženih krznom do ženskih lutki u prirodnoj veličini – ako ne i potpuno prirodnih. Izgledale su veoma realno, mada ne toliko da ih neko povede kući i upozna s roditeljima. Na samo nekoliko koraka od ulaza, s uzdignutog podijuma, kao farmaceut iz pozadine apoteke, to carstvo nadzirala je vlasnica, debela žena prljave kose, i čitala izlizan džepni primerak Pognutog Atlasa. Stao sam ispred nje, digao pogled, pročistio grlo i rekao: „Izvinite.” Spustila je knjigu i rekla: „Da?” „Pitam se možete li mi pomoći”, rekoh. „Naravno”, rekla je. Pošto nisam odmah nastavio, ona je: „Samo napred, kažite mi šta tražite, sve sam već čula i baš me briga.” Pružio sam joj Sidninu fotografiju: „Da li ste nekada videli ovu devojku?” Uzela je fotografiju, pogledala je i vratila mi: „Ako znate kako se zove, mogu da ukucam u računar i vidim u kojim filmovima se pojavila.” „Nije iz filma, jeste li je ikada videli ovde, u prodavnici, ili možda u okolini? Pre možda tri nedelje?” „Nemamo mnogo devojaka mušterija”, reče ona mirno. „Znam, verovatno traćim svoje vreme...” „A i moje”, reče ona, stavljajući ruku na knjigu. „Ali možda biste ipak pogledali još jednom.” Ona uzdahnu, diže ruku s knjige i opet uze fotografiju: „Pa, ko je ona?” „Sidni Blejk”, rekoh. „Moja ćerka.” „I vi mislite da je možda dolazila ovde?” „Ne”, rekoh. „Ali ako bih tražio samo tamo, gde mislim da je bila, možda je nikada ne bih našao.” Gledala je malo, pa mi vrati fotografiju: „Žao mi je.” „Jeste li sigurni?” Počela je da se nervira. „Treba li vam nešto drugo?” „Ne”, rekoh. „Ali hvala u svakom slučaju.” Pustio sam je da se vrati Ejni

Ren. 3 Dok sam izlazio, mršava, sedokosa žena je zaključavala cvećaru. Mladić dvadesetih godina poslušno je stajao pored nje, kao pas koji čeka naredbu. Žena kratko pogleda u mom pravcu, ali se okrenu pre nego što su nam se pogledi sreli. Ne želite da se pogledate sa čovekom koji izlazi iz seks-šopa XXX uživanje. „Znači, videćemo te ujutru”, reče žena muškarcu. „Jes”, reče on. Razgovarao sam već s tom ženom i pokazao joj Sidninu fotografiju, pre oko nedelju dana. Dobro je pogledala fotografiju i izgledalo je da joj je zaista žao što ne može da mi pomogne. „Zdravo”, rekoh. Nije se okrenula, mada sam bio siguran da me je čula. „Zdravo”, rekoh opet. „Razgovarali smo prošle nedelje?” Nisam morao da se naprežem da bih se setio kako se zove. Na izlogu je pisalo Cvećara Šo. Rekoh: „Gospođo Šo?” Pođoh nekoliko koraka prema njoj i ona se oprezno okrenu. Ali ugledavši u mojoj ruci fotografiju koju mi je vratila žena iz prodavnice pornografije, kao da se opustila. „Oh, sećam se”, reče gospođa Šo. Okrenuo sam se prema prodavnici iz koje sam upravo izašao. „Još uvek se raspitujem.” „O, bože”, reče ona. „Niste valjda tu našli ćerku?” „Nisam”, rekoh. „Pa, dobro je”, reče gospođa Šo. Kao da bi bilo gore da je nađem tu nego da je ne nađem uopšte. „Zdravo”, rekoh i mladiću koji je stajao pored nje. U prvom trenutku pomislio sam da ima oko dvadeset pet godina, ali sada više nisam bio siguran. Bilo je nečega dečačkog u njemu, koža mu je bila meka, ten beo kao mleko, a kratka kosa savršeno ošišana, kao da je tek izašao iz berbernice. Izgledao je kao da je tek završio školu a tako će izgledati i kada bude imao četrdeset godina. Bio je mršav i za glavu viši od gospođe Šo, a pogled kao da mu se nije smirivao. „Jane, pozdravi se”, reče ona, kao da govori šestogodišnjaku.

„Zdravo”, reče on. Klimnuh glavom. „Ti radiš ovde?” upitah ga. „Ne sećam se da sam te video prošli put.” On klimnu glavom. „Jan je po čitav dan na isporuci”, reče gospođa Šo, pokazujući minikombi tojota sijena pored mog CR-V. „Cvećara Šo”, bilo je naštampano na zadnjim vratima. „Sećaš se da sam ti pomenula?”, reče Janu. „Čovek koji je tražio svoju ćerku?” On odmahnu glavom. „Ne sećam se. Nisi mi rekla.” „Ma jesam. Oh, nikada me ne slušaš.” Osmehnula se prema meni, zakolutala očima i rekla: „Uvek je odsutan, čak i kad je tu. Ili drži one žičice u ušima.” Jan je gledao dole i u stranu. „Trebalo bi Janu da pokažete njenu fotografiju”, reče gospođa Šo. „On živi ovde, u kraju. Živi u stanu iza prodavnice.” Neki čovek uđe u prodavnicu pornografije i gospođa Šo se namršti. „Mi smo ovde bili mnogo pre njih, reče mi tiho. „Ali prokleta bila ako promenim lokal. Već smo pokušavali da napišemo peticiju da bismo ih se otarasili, ali izgleda da ćemo morati opet.” Ja pružih fotografiju Janu: „Zove se Sidni.” On je uze, jedva pogleda, pa mi je vrati i odmahnu glavom: „Ne znam je”, reče. „Ali jesi li je ikada video u okolini?”, upitah. „Ne”, reče on. Zatim iznenada nežno zagrli gospođu Šo, poljubi vazduh pored njenog obraza i reče: „Vidimo se sutra.” Zatim ode do ugla zgrade i nestade nam iz vidokruga. Kada sam skrenuo na svoj prilazni put, neko me je čekao. Suzana i Bob su sedeli u njegovom crnom hameru. Kada sam skrenuo, oboje otvoriše vrata na svojoj strani. Dok sam parkirao automobil na mesto i otkopčao pojas, Suzana se pojavila iza ugla kuće. Kada sam je poslednji put video, išla je na štakama, a sada je koristila štap, čvrsto ga držeći u desnoj ruci. Nije išla mnogo brže, ali uspela je da stane pored mojih vrata dok sam izlazio. Pitao sam se treba li da se branim. Kada sam Suzanu video prvi put posle

Sidninog nestanka, ona i Bob su došli iz Stratforda, a onda mi je ona prišla na održavajući ravnotežu na štakama, udarila mi šamar i uzviknula: „Za sve si ti kriv! Trebalo je da paziš na nju!” Prihvatio sam to, jer sam delio njeno mišljenje. Nije se mnogo toga promenilo od tada, bar s moje tačke gledišta. I dalje sam se osećao odgovornim. Sid mi se izvukla, izbegla mojoj pažnji. Mora da je bilo nekih znakova koje sam zanemario. Naravno, da sam bio pažljiviji, nikada ne bi došlo do ove situacije. Premda sam se i dalje osećao isto, danas nisam bio raspoložen za napad. Zato sam, izlazeći iz automobila, bio spreman. Ali nije digla ruku da me udari. Ispružila je obe ruke, tako da joj je štap podrhtavao, dok su joj suze tekle niz obraze. Naslonila se na mene i obgrlila me, dok je Bob gledao. „Šta je bilo, Suz?” upitah. „Šta se dešava?” „Nešto se dogodilo”, reče ona.

TRI

„Šta?” upitah je. „Šta se dogodilo?” Bob Dženigen nam priđe i, uhvativši moj pogled, reče: „Nije ništa strašno. Rekao sam joj da ne...” Digoh ruku. Nije me zanimalo šta Bob ima da kaže, barem sada. „Šta se desilo?” upitah opet Suzanu. „Jesi li se čula sa Sid? Javila se? Da li je dobro?” Suzana se odvoji od mene i odmahnu glavom. To je to, pomislio sam. Suzana je čula nešto. I to loše. „Ne”, reče ona, „ništa nisam čula.” „Pa, šta je onda?” „Neko nas prati”, reče ona. Pogledah Boba, koji lagano zaklima glavom napred-nazad. „Ko vas prati? Gde? Kad je to bilo?” „Nekoliko puta”, reče ona. „U kombiju su. Osmatraju kuću.” Opet pogledah Boba. „Tvoju ili Suzaninu kuću?” „Moju”, reče on, pročistivši grlo. U Suzaninoj kući nije bilo nikoga i znao sam da ona hoće da je prodam samo čeka da vidi kako će joj biti sa Bobom. Svo troje smo redovno proveravali kuću, zbog mogućnosti da se Sid tamo krije, ali nije bilo dokaza ni da je samo svratila. Bob reče: „Suz misli da neko nadzire kuću.” I pored svega što nas je zadesilo, zabolelo me je to što Bob tepa Suzani isto kao i ja. Da li bi ga ubilo ako bi je zvao Sju ili Suzi? Ali pokušao sam da ostanem miran. „Ko?” upitah. „Ko je to?” „Ne znam”, reče Suzana. „Nisam mogla da ga vidim. Bila je noć, a prozori tamni. Zašto bi nas neko nadzirao?” „Jesi li ga ti video?” upitah Boba.

On uzdahnu duboko. Visok je i bolje izgleda u prirodi nego u reklamama, gde se transformiše u momka u safari pantalonama i košulji kratkih rukava, sa začešljanom kosom. U prirodi, sav je firmiran, sa malim igračima poloa na košulji, savršeno ispeglanim pantalonama i skupim mokasinama, bez čarapa. Da je vreme bilo nešto hladnije, vezao bi džemper oko vrata kao japi. „Video sam kombi”, priznade. „Ali bio je pola ulice niže. Bio je tamo dva-tri puta u poslednjih nekoliko nedelja. Mislim da obično neko sedi u njemu, ali ne mogu sa sigurnošću to i da kažem.” „Kakav je kombi?”, upitah. „Možda krajsler”, reče on. „Neki stariji.” Pomislio sam da su možda policajci. Obično se ne bi očekivalo da se vide u Kraun Viku ili Impali, ali ako su na tajnom zadatku, mogli bi lako biti i u kombiju. „Misliš li da motre na vašu kuću?” upitah ga. Kombi parkiran pola ulice niže ne mora ništa da znači. „Moraš da shvatiš”, reče Bob, „da smo u poslednje vreme svi pod velikim stresom. To sa Sidni je učinilo svoje.” To sa Sidni. Rekao je to kao da smo imali nevreme. Nadam se da će to sa Sidni brzo proći, pa da spustimo krov na kolima. „Siguran sam da je tebi bilo vrlo teško”, rekoh mu. On me pogleda. „Ne počinji, Time. Pokušavam da vam pomognem. I samo kažem da smo svi vrlo napeti. Svaki put kad prođe neka devojka, gledamo da to nije Sidni. Ako automobil skrene na prilazni put, jurnemo da vidimo da je nije policija dovezla kući. Zato Suz – oboje nas – gledamo na svet drukčije, shvataš li me. Zato i kad vidimo automobil parkiran na ulici, pitamo se šta se dešava.” „Pušio je”, reče Suzana umorno. „Izgledalo je kao mala narandžasta tačka za volanom svaki put kada povuče dim iz cigarete.” „Jeste li zvali policiju?”, upitah. „I šta da im kažemo?”, reče Bob, iako nisam njega pitao. „‘Policajče, jedan kombi je parkiran savršeno legalno dole, niz ulicu. Hoćete li da ga proverite?’“ „Zanima me da li to ima veze sa Sidni”, reče Suzana, izvlačeći maramicu iz rukava svoje duks-majice, da obriše oči. „Kao prvo, „ rekoh, „vi ne znate da li to ima ikakve veze sa Sidni, vama

ili bilo kime uopšte. Bob je ovde možda zaista u pravu. Svi smo strašno napeti. Ti izgledaš kao da nedeljama nisi spavala...” „Hvala ti, mnogo”, reče ona. Pokušao sam da se izvučem: „Niko od nas nije dobro spavao. Kad si umoran, gubiš kriterijume, pogrešno shvataš ono što ti ljudi kažu i uopšte, njihove namere.” „To je tačno”, reče Bob Suzani. „Hoću samo da to ozbiljno shvatiš”, reče Suzana meni. „Shvatam”, rekoh. „Ja nisam potcenjivala tvoju zabrinutost pre mnogo godina”, reče ona. „Šta?” „Sećaš se”, reče, „kad si mislio da se neko okolo raspituje o tebi?” Već dugo nisam ni pomislio na to. Mora da je prošlo već deset, dvanaest godina. Osećaj da mi neko proverava prošlost. Nekolicina mi je rekla da ih je neko pozvao i rekao da sam se pozvao na njih. Šta oni znaju o meni? Da li sam pouzdan? Kao da sam se prijavio za stan, za novi posao ili pasoš, iako nisam tražio ništa od svega toga. Onda je prestalo i nikad više ništa o tome nisam čuo. „Sećam se”, rekoh. „I ne potcenjujem tvoju zabrinutost. Ako kažeš da neko nadzire vašu kuću, verujem ti.” „Nije tako”, reče ona. „Stvari nestaju. Bob mi je kupio lonžin sat i ne znam šta je bilo s njim. Sigurna sam...” Bob reče: „Dušo, siguran sam da si ga samo zametnula negde.” „A šta je s novcem?”, upita ga ona. „Ona gotovina? Bilo je skoro sto dolara.” Pogledala je u mene. „U mojoj tašni.” „Da li vam je neko provalio u kuću?” upitah. „Ne znam”, reče ona. „Ali nešto se događa.” Otvoriše se zadnja vrata hamera sa vozačeve strane. Nisam znao da je još neko u kolima. Evan je skliznuo sa zadnjeg sedišta kao pile bez kostiju – ako sam I znao s kojom ženom je Bob dobio tog klinca, zaboravio sam. „Možeš li kao da uključiš automobil, da pustim klimu?” upita on. Ruka mu je bila puna greb-greb kartica – koje Sidni i ja zovemo ogrebi-i-izgubi tiketima, već izgrebanih. U drugoj ruci, palcem i kažiprstom držao je peni. „Izgoreću unutra.” „Samo trenutak, Evane”, reče mu otac. Evana sam video samo tri ili četiri

puta – samo jednom otkad je Sid nestala – i mislim da mi u svim tim prilikama nije uputio ukupno deset reči. Devetnaestogodišnjak, upravo završio srednju školu – nisam znao da li je diplomirao ili nije – bez namere da bilo šta nastavi na jesen, koliko sam znao. Otkad ga je Bob doveo u svoju kuću, uglavnom je sedeo tamo, mada je radio neke uzgredne poslove na jednom Bobovom parkingu. Bio je visok kao otac, sa tamnim pramenovima kose koji su mu padali na oči kao psu ovčaru. „Hoćemo li u povratku uzeti nešto za jelo?”, upita. Mene nije ni pogledao. „Strpi se, zaboga”, reče Bob, zakolutavši očima i na trenutak je izgledalo kao da je pomislio da je pogrešno dete nestalo. „Moram da uđem na trenutak”, reče Suzana. Pošla je hramljući prema vratima, oslanjajući se najviše na štap. „Jesi li dobro?” upitah. „Moram samo... da uđem i sednem jedan trenutak”, reče ona. „Danas mi kuk samo pulsira.” Pokušao sam Bobu pogledom da kažem: „Dobro voziš čamac”, ali on je skrenuo pogled. „Kuća je zaključana”, rekoh, pružajući joj svoje ključeve. Možda je još uvek imala svoj ključ, ali nisam bio siguran. Bravu nisam menjao posle njenog odlaska. Nisam očekivao da se došunja i odnese mi nameštaj. Sve vredno je posle razvoda ionako otišlo kod nje. Izgledalo je da će naposletku završiti u Bobovoj kući. „Rekli ste da ćemo usput stati da uzmemo nešto za jelo”, reče Evan i mahnu rukom u kojoj je držao izgrebane kartice, da bi sa njih otresao ostatke grebanja. „Samo uđi u automobil”, reče Bob. „Ako ti je zagušljivo, otvori vrata.” Kada je Suzana ušla u kuću, upitah Boba: „Kako se ona drži?” On spusti pogled ispred sebe: „Dobro je, drži se. Svakog dana je sve bolje.” „A šta si ti radio?” upitah. „Gledao kako se tinejdžerke sunčaju na plaži dok se Suz vukla za čamcem?” On me pogleda ljutito. „Da li je neka izgledala kao budući model? Znam da ti uvek tražiš talente.”

On ogorčeno odmahnu glavom. „Jebote, Time, pusti to. Rekao sam ti pre nekoliko nedelja da je to bio potpuno bezazlen komentar. Dobro, možda je bilo neumesno, sad shvatam. Ali zaboga, zar ne možemo to da zaboravimo?” Prestao je da maše glavom i spustio glas. „Zar ne misliš da sada treba brinuti o važnijim stvarima?” „Naravno”, rekoh i ja nešto tiše. „Suzana ne spušta telefonsku slušalicu. Poziva skloništa širom zemlje. Policijske stanice. Šalje fotografije faksom.” Prekorno je odmahnuo glavom. „Ne može sve to da radi sama, Time. Treba joj pomoći.” „Molim?” „Moraš da poneseš deo tereta. Sid je i tvoja ćerka.” „Ti to mene zajebavaš?” „Znam da nisi baš organizovan tip, Time, i da gledaš stvari opušteno, da si tako i izgubio posao, ali ovaj put moraš da ustaneš i uključiš se. Shvataš li šta pričam?” Hteo sam da mu tresnem glavu o hamer. „Suz ne može sve”, reče Bob. „Pre neki dan je htela da je odvezem do Gradskog centra u Stamfordu, da tamo šeta i zagleda decu, ne bi li ugledala Sid. Znaš koliko je to mesto, s onom rupom u sredini i redovima stolica? A ona ide sa štapom i, ako ne pazi, može da padne.” Okrenuo sam se na trenutak, gušeći bes, kao kada sam kao dečak pokušavao da progutam prokelj. „Onaj kombi u vašoj ulici”, rekoh. „Da?” „Misliš da motre na vašu kuću?” „Ne znam. Zvuči mi prilično šašavo.” „Ima li razloga zbog koga bi te neko osmatrao?” „Misliš, nas?” „Mislim, tebe. Ako neko zaista osmatra tvoju kuću, možda osmatra tebe, možda to nema nikakve veze sa Suz ili Sid.” „Šta bi to trebalo da znači?” „Jesi li prodao još neku katrinu?” upitah ga. „Možda obilaze okolo, ne bi li ti to naplatili.” „Oh, zaboga, Time, ti ne odustaješ. Prodao sam jedno vozilo, koje sam s punim poverenjem kupio tri godine ranije od trgovca na veliko, koji se kleo

da su čista i, dobro, ispostavilo se da su neko vreme bila pod vodom u Nju Orleansu, i to je bila vest. Nisam srećan zbog toga, ali u ovom poslu ponekad budeš namagarčen. Da si vodio posao, a ne samo radio u njemu, možda bi ti bilo jasnije.” U grlu kao da mi je gorela vatra. „Time, ja vodim pošten posao”, dodade on. Nisam hteo da pominjem sportski automobil honda S2000, koji je jednom pokušao da mi podvali na veliko, tvrdeći da će se brže prodati sa ovlašćenog parkinga Honde nego s nekog njegovog. Rekao je da želi da mi učini uslugu, automobil je kao nov, malo troši, a još je pod garancijom. Zamalo me nije prevario. Kompletno sam proverio automobil i tek kada sam pogledao zaptivke pod zavrtnjima kojima su branici pričvršćeni za ram, video sam da nisu bili ugrađeni originalni Hondini delovi. Onda sam zapisao broj šasije, obavio nekoliko telefonskih razgovora i tragom automobila stigao do prodavca u Oregonu, koji je deset meseci ranije prijavio da je ukraden. Honda je na kraju vraćena, bar ono što je ostalo od nje. Bili su joj skinuti točkovi, sedišta, vazdušni jastuci i drugi delovi tako da od originalnih delova skoro ništa nije ostalo. Osiguranje je isplatilo automobil, uzelo ono što je ostalo od njega i prodao ga na aukciji. Kupac je zamenio delove i prodao hondu Bobu, koji je zatim pokušao da je utrapi meni kao originalnu. Bob ne bi stigao tu gde se sada nalazio da nije povremeno koristio prečice. „Nađi drugog naivca”, rekao sam mu tada. Danas mi je rekao: „Čist sam, Time. Nemam šta da krijem. Hoćeš li da dođeš i pregledaš moje knjige, da proveriš istoriju vozila na parkingu, samo izvoli.” Dok me je u grlu i dalje stezalo, rekao sam: „Onda neki ljubomorni muž.” Bob je na trenutak ostao bez reči. Zatim: „Kako se uopšte usuđuješ da pomeneš da viđam drugu ženu?” U stvari, nisam ni imao razloga da sumnjam da Bob švrlja. Izrekao sam to i ne razmišljajući. „Izvini”, rekoh. „Ja volim Suzanu”, reče, pa posle nekoliko sekundi dodade: „A volim i Sid. Strašno se osećam zbog ovoga. Ona je divno dete. Sve bih učinio da

vam pomognem.” Nisam želeo da mi kaže da voli moje dete, ma kako on to mislio. „Šta je to s njenim satom i ukradenim novcem?” Bob tužno odmahnu glavom: „Kažem, mislim da je pod stresom. Suzana je uznemirena. Mogla je bilo gde da zaturi sat. A novac... Ne znam. Možda ga je potrošila, pa zaboravila.” To mi je zvučalo kao moguće. „U vezi sa Sid”, reče Bob. „Kaži.” „Znam jednog momka.” „Momka?” „Šta policija uopšte radi? Za njih je ona samo još jedna begunica. Oni ništa neće preduzeti, izuzev u slučaju da pronađu telo.” Taj komentar me je zasekao poput noža. Oči su mi zasuzile. U trenutku sve mi se zamagli pred očima. „Dobro”, reče on. „Loša formulacija. Ali ako policija neće da se potrudi, možda treba da uzmemo nekoga ko hoće.” „Ja radim na tome svakodnevno”, rekoh mu. „Napravio sam veb-sajt. Telefoniram, vozikam se okolo, idem u hotel i...” „Dobro, znam, znam. Ali ovaj čovek je dobar. A duguje mi uslugu, pa sam pomislio da mi uzvrati tako što će se raspitati u okolini, proveriti ovo i ono, dići malo prašine.” U prvom trenutku sam pomislio da kažem Bobu da to zaboravi. Ponos bi bio povređen. U neku ruku, želeo sam da ja nađem Sid. Ali najviše od svega želeo sam samo da se vrati. Ako bi neko drugi bio zaslužan za to, preživeo bih. „A šta je taj tip?” upitah. „Privatni detektiv? Bivši policajac?” „Radi u obezbeđenju”, reče Bob. „Zove se Arnold Čilton.” Zamislio sam se na trenutak. Nisam voleo Boba, niti sam želeo njegovu pomoć, ali ako on zna nekog profesionalca koji bi mogao pomoći da nađemo Sidni, nisam nameravao da ga odbijem. Morao sam da se napregnem da to učinim, ali već sam mu pružio ruku. Prihvatio ju je, mada sam video da ga je taj gest iznenadio, kao da očekuje da mu podmetnem živ električni provodnik. „Hvala ti”, rekoh. „Cenim to.” I dodao sam: „A hvala ti i što paziš na

Suzanu u svemu ovome. Zaista joj je višestruko potrebna tvoja podrška.” „Da, naravno”, reče on, i dalje uzdržano. Pošli smo prema kući. Evan se beše naslonio na zadnji deo hamera, u svom svetu, nešto tiho pevušio i svirao gitaru u vazduhu. Zamišljao je da je drugi Kurt Kobejn. Suzana nije bila ispred kuće, pa sam pretpostavio da je još uvek unutra. „Idemo?” Evan upita Boba, prekidajući svoju muziku. „Moram da idem kući, treba da radim nešto na računam.” „Verujem”, reče ovaj, pa se obrati meni: „Hoćeš li da kažeš Suzani da možemo da krenemo?” Klimnuo sam glavom i ušao u kuću. Pomislio sam da se odmara u dnevnoj sobi, ali nije bila tu. „Suzana?”, viknuo sam. Začuo sam pritajeni plač iz Sidnine sobe. Vrata su bila poluotvorena, pa sam ih polako otvorio i ugledao svoju bivšu ženu ispred komode naše ćerke, sa štapom naslonjenim na zid. Bila mi je okrenuta leđima. Sagla je glavu, a ramena su joj podrhtavala. Prišao sam joj, obrglio je i privukao sebi. Jednom rukom je brisala oči, a drugom prelazila preko stvari na Sidninoj komodi. Sid tu nije imala mnogo stvari, koliko sam pretpostavljao da ima u Bobovoj kući, u Stamfordu, ali bilo ih je prilično. Štapići za skidanje šminke u simpatičnoj šolji za kafu, razne kreme i sprej za kosu, bankovni izveštaji sa sumama manjim od stotinu dolara, fotografije sa društvom kao što su Peti Svejn i Džef Blustajn, ajpod muzički plejer, manji od kutije šibica, sa slušalicama. „Nikuda nije izlazila bez ovoga”, reče Suzana, lagano dodirnuvši plejer kažiprstom, kao da je retka iskopina. „Nije ga nosila na posao”, rekoh. „Ali u svim drugim prilikama jeste.” „Pa, da je nameravala nekuda da ode, uopšte da ode, ponela bi ga”, prošapta Suzana. „Ne znam”, rekoh tiho. Ali to mi je zvučalo razumno. Sid ništa nije odnela. Torba u kojoj je donosila svoje stvari iz Bobove kuće bila je tu. Sva njena odeća je bila ili u ormanu, ili, što je često bio slučaj, rasuta po krevetu i podu. Ajpod je bio napunjen iz Sidninog laptopa, nekoliko metara dalje, na njenom radnom stolu. Već smo razgovarali o tome s policijom, proverili

Sidninu elektronsku poštu, stranu na Fejsbuku, istoriju sajtova koje je posećivala u danima koji su prethodili njenom nestanku. Nismo našli ništa korisno. Suzana se okrenu meni: „Da li je živa, Time? Da li je naša devojčica još uvek živa?” Ja uzeh plejer i stavih ga u punjač, koji je već bio spojen sa laptopom. „Hoću da sve bude spremno kad se vrati”, rekoh.

ČETIRI

Sledećeg jutra sam poneo Sidnin maleni muzički plejer kada sam pošao na posao i uključio ga u priključak auto-radija. Kada sam ja bio mali, a moj otac na poslu, kao kada bi jednom godišnje odlazio u Detroit, da vidi nove modele automobila pre svih ostalih, uveče sam se uvijao u njegov kaput. Sada sam poželeo da se obavijem ćerkinom muzikom. Aparat je bio podešen da pušta muziku potpuno nasumično, pa sam prvo čuo Emi Vajnhaus, zatim Bitlse („Dug i vijugav put”, moja omiljena pesma; ko je poznavao ovakvu Sid), posle kojih je usledila pesma jednog od dvojice Dejvida iz poslednjeg Američkog idola. Nisam ga ni čuo do kraja, kada sam skrenuo na parking prodavnice krofni. Stigao sam na posao sa dve kutije, po nekoliko krofni u svakoj. Pošao sam pravo u servis, gde su mehaničari već radili na nekoliko različitih modela honde. Već neko vreme nisam doneo krofne za momke – i dve devojke, koje su radile pola radnog vremena – što nije bilo pametno. Na prodaji automobila ne radite sami. Ko radi tako, taj je idiot. To što neko radi kao prodavac, ne znači da treba da zanemari ljude u drugim delovima zgrade. Petak je, na primer, posle podne, kada se završava posao, a vi ne možete da skinete tablice s vozila koja su došla na zamenu, da biste ih stavili na druga, koja kupac preuzima; potreban vam je veći ključ, koji može da vam pozajmi serviser. Ako tamo nemate nijednog prijatelja, možete samo da sednete na svoj mali ključ i da se okrećete. Kada nisam obuzet važnijim stvarima, obično sam voleo da dođem i muvam se tu. Zvuci i kuckanje alatki koje koriste serviseri, kako su voleli da ih zovemo, odjekivali bi u zajedničkoj mehaničkoj simfoniji. Automobili, dignuti u vazduh pneumatskim dizalicama, izgledali su nekako ranjivo onako izloženih tamnih stomaka. Još kao bio dečak, dolazio sam kod oca na posao i uživao da gledam vozila iz perspektive iz koje ih vidi mali broj ljudi. Osećao

sam se kao da sam upućen u neku tajnu. „Krofne! “ uzviknu neko kada sam spustio kutije. Prvi je prišao Bert, nasmejan. „Ti si najbolji”, rekao je. Da je samo znao da sam ga video kako ulazi u prodavnicu za odrasle, uzdržao bi se. Obrisao je ruke o krpu koja mu je virila iz prednjeg džepa, pa posegao rukom u kutiju da uzme krofnu sa trešnjom. Ali je zastao, pa je pružio meni. „Ove sa trešnjom su ti najdraže, zar ne?” „Ne”, rekoh. „Uzmi je.” „Jesi li siguran?”, upita on, dok je fil curio sa strane krofne i preko njegovih prstiju. „Sasvim”, rekoh. Zatim uzeh sa duplom čokoladom, da ga uverim. „Kako si?”, upita on. Osmehnuo sam se. „Dobro, rekao sam. Pretpostavljao sam da misli na Sid. Tu temu je malo ko od onih koji su radili u zgradi želeo da otvori preda mnom. Ja sam bio čovek kome je nestalo dete. To je kao kada imate zaraznu bolest. Ljudi ne žele da vas dodirnu; ne znaju šta da kažu. Kada je Sid prethodnog leta tu radila, mnogo vremena je provodila sa Bertom i ostalima, i svi su je zavoleli. Ona je bila potrčko na parkingu, radila je sve što joj je rečeno. Čistila je i glancala vozila, menjala registarske tablice, nosila kafu, sređivala rezervne delove i alat, i parkirala automobil. Beše tek dobila vozačku dozvolu i nije imala pravo da izveze nijedan automobil na ulicu, ali slobodno ih je premeštala po parkingu. Mogla je vezanih očiju da vozi odiseja i savladala je ručni menjač u S2000. Takva je bila Sid. Trebalo je samo jednom da joj pokažete kako se nešto radi. I neki drugi mehaničari su prilazili, uzeli po krofnu, promrmljali hvala, drugarski me ćušnuli pesnicom u nadlakticu i vraćali se poslu. Barb iz odeljenja rezervnih delova, pedesetih godina, četiri puta udavana, za koju se pričalo da je spavala s polovinom ovdašnjih momaka, izašla je iz kancelarije i rekla: „Nemojte da tu nema jedna sa čokoladom.” Pružio sam joj jednu. „Jebote, zar nema kafe?”, reče ona. „Ujedi me”, rekoh ja. „Gde?”, upita ona, koketirajući. Otišao sam u izložbenu salu i seo za svoj sto. Lampica je pokazivala da sam dobio poruku. Odmah sam pozvao svoju govornu poštu, ali to je bio

poziv nekog klijenta koji se interesovao koliko bi njegov akord 2001 („V6, spojler, felne, metalik boja, održavan, znate, samo što imam psa, pa je ostalo nekoliko mrlja od urina na presvlakama”) vredeo. Još jedna poruka: „Hej, Time, zvala sam te juče, nisam ostavila poruku jer sam nameravala da te nazovem i danas. Znam da sada imaš mnogo toga na pameti, šta je sve moguće u vezi Sidninog bekstva i svega, ali znaš, zaista želim da ti se nađem u tome, shvataš? Jesam li negde pogrešila? Mislila sam da nam prilično dobro ide. Ako sam kazala nešto što te je naljutilo, želela bih da mi to jednostavno kažeš, pa da razgovaramo o tome i, šta god da je, neću to ponoviti. Zar ne misliš da nam je bilo zaista lepo? Volela bih da te opet vidim. Mogu da ti spremim večeru, ili možda da uzmem nešto usput i donesem kod tebe. Znaš, Viktorijas sikret su organizovali prodaju pre neki dan i uzela sam nekoliko stvari. Pa, nazovi me ako nađeš vremena. Ili ću ja tebe večeras da nazovem kući. Moram da prekinem.” Kejt. Uključio sam računar i izašao na sajt o Sidni. Nije bilo nove pošte, a sudeći po brojaču poseta sajtu, niko ga nije skoro ni posetio. Pretpostavljao sam da sam poslednji posetilac bio ja, kada sam ustao toga jutra. Možda je došlo vreme da opet nazovem Kip Dženings. „Hej, Time”, reče neki glas s druge strane pregrade mog poluograđenog boksa. Bio je to Endi Herc, naš mezimac u prodaji. Imao je dvadeset tri godine i bio sa nama godinu dana. Tako je u prodaji automobila. Nije vam potrebno visoko obrazovanje. Ako znate da prodajete, znate da prodajete. A ono što morate da znate, jeste da ne prodajete automobile, nego sebe. Endi, privlačan u svojim dobro skrojenim odelima, kratko ošišane kose i nepobitno šarmantan, nije imao problema s tim, naročito sa starijim ženama, koje su ga gledale kao rođenog sina. Endi je, kao mnoge novajlije u ovom poslu, počeo žestoko. Nekoliko puta je došao blizu vrha spiska. Ali opet, kao i mnoge druge novajlije, posle nekoliko meseci kao da je udario u zid. Čarolija je nestala. Ja sam bar imao razlog za to što nisam prodao nijedan automobil toga jula, iako Lora Kantrel nije bila sasvim zadovoljna njime. Endi je presušio, kao što se dešava. Nije bio uobičajeno raspoložen kada sam okrenuo stolicu prema njemu. „Endi”, rekao sam.

„Lora hoće da me vidi u pet”, reče on. „Imaš li poslednje reči, da ih prenesem tvojoj porodici?” „Time, zaista će me nabrusiti”, reče on. „Svi mi imamo takve periode”, rekoh. „Dve nedelje nisam prodao automobil. Imao sam onog jednog tipa, bio sam siguran da će uzeti sivik, pozvao sam ga, a on je već kupio ševija kobalta. Mislim, jebiga. Kobalt?” „Dešava se”, rekoh. „Mislim da će me otpustiti. Pokušao sam da aktiviram veze, čak i familiju. Već sam prodao automobil mami, ali tata još uvek neće da kupi Japanca. Kaže da zemlja i propada zato što ne kupujemo od Detroita. Kažem mu da bi bilo dobro da Detroit nije tako kasno izvukao glavu iz sopstvenog dupeta i prestao da pravi velika terenska vozila, a onda se on iznervira i kaže, ako toliko volim Japance, možda bi trebalo da odem da živim kod njih i jedem suši. Ne znam hoću li moći da platim kiriju ovog meseca. Radije bih se ubio nego da se vratim kod roditelja. Ako se ovako nastavi, davaću donacije banci sperme za ručak.” „Prošao sam sve to”, rekoh, sećajući se očajničkih perioda kada sam studirao. Endi se, uprkos svemu, nasmeši. „Pogledaj oglase za polovne automobile”, rekoh mu. „Ah?” „Iz novina, sa interneta, sve iz okoline. Vidi ko privatno prodaje automobile.” Endi se zagleda u mene. Bio mu je potreban minut da shvati. „Pozoveš i kažeš, hej, video sam oglas za vašeg pontijaka vajb ili šta god da je, ne kupuješ, nego si pomislio da li su razmišljali o zameni automobila, da mi u ovom trenutku imamo izvrsne finansijske i kreditne uslove, pa ako svrate, voleo bi da im pokažeš novu hondu, koju bi mogli da dobiju u zamenu za svoj sadašnji automobil.” „Hej, pa to je fantastična ideja.” Veselo se osmehnuo. „Znači, kazaću Kantrelovoj da radim na uspostavljanju novih veza za prodaju.” „Samo budi spreman kad istrgne stranu iz telefonskog imenika i pruži ti je.” „Zašto bi to uradila?” „Kazaće, ‘Veze, trebaju ti jebene veze? Evo ti cela strana.’ Ona tamo ima

jedan telefonski imenik, koji koristi samo da bi cepala listove iz njega.” „Hej, ti uzimaš prvog, u redu?” Endi je gledao preko mog ramena. Okrenuo sam se i ugledao zdepastog, sredovečnog momka širokih ramena, koji se, izgleda, posekao nekoliko puta brijući se toga jutra; kao da to ne radi često, a danas je želeo da ostavi dobar utisak, pa mu se to vratilo. Na sebi je imao čistu, uštirkanu radnu košulju, ali odavale su ga iznošene farmerke i čizme u kojima radi. Izgledalo je kao da je pomislio da niko neće primetiti ostatak ako gornjom polovinom ostavi dobar utisak. Razgledao je kamionet u sali. „Zdravo”, rekoh mu. Idući prema njemu, krajičkom oka primetih da Lora poziva jadnog Endija. „Zdravo”, reče momak. Imao je dubok, promukao glas. „Ridžlajn”, rekoh, klimnuvši glavom prema plavom kamionetu. „Preporučuju ga u Izveštaju potrošača.” „Fin kamionet”, reče on, obilazeći polako oko njega. „Šta sada vozite?” upitah. „F-150”, reče on. Ford. Dobar kamionet, preporučen u Izveštaju, ali osetio sam da to nije toliko važno. Pogledah kroz izlog sale, ne bih li ga video, ali umesto njega ugledah običan neobeležen ševrolet, iz kojeg je izlazila Kip Dženings. „Da li bi bilo moguće izvesti jedan ovakav na probnu vožnju?” upita on. „Naravno”, rekoh. „Samo je potrebno da fotokopiram vašu vozačku dozvolu.” Izvukao je novčanik i dao mi dozvolu; pogledah je. Zvao se Ričard Flečer, pružio sam mu ruku. „Gospodine Flečer, drago mi je da sam vas upoznao, ja sam Tim Blejk.” Dao sam mu i jednu karticu, na kojoj nije bio samo moj broj na poslu, već i kućni i broj mobilnog telefona. „Hej”, reče on, gurnuvši je u džep. Odneo sam dozvolu devojci na prijavnici, da je kopira, sve vreme pogledajući prema parkingu i Dženingsovoj. Bila je niska – možda nešto viša od sto pedeset centimetara – i imala oštre crte lica. Moja majka bi je opisala kao privlačnu, a ne lepu, ali ta druga reč joj je, takođe, pristajala. Predao bih gospodina Flečera Endiju, ali on je bio u Lorinoj kancelariji na ribanju. Ako bih dozvolio da se klijent ohladi dok ja saznam šta se dogodilo mojoj ćerki, piši propalo. Ali Dženingsova je razgovarala mobilnim telefonom, pa sam

iskoristio još jedan trenutak da uputim momka na probnu vožnju. Rekao sam jednom mlađem momku iz kancelarije da odmah nađe neki ridžlajn, okači na njega neke privremene tablice i doveze ga do kapije. „Pripremićemo vam jedan za nekoliko minuta”, rekoh Flečeru. „Obično bih i ja pratio probnu vožnju.” Flečer je bio užasnut. „Prošli put, na jednom mestu, pustili su me samog. Nije to ništa, znate, pritisak?” „Da, pa, hteo sam da kažem, ako vam odgovara da idete sami, ja bih morao da razgovaram sa nekim...” „Odlično”, reče on. „Jedan naš momak će vam uskoro dovesti probni kamionet. Možemo posle da razgovaramo?” Iako je Dženingsova još uvek razgovarala telefonom, izleteo sam iz izložbene salona i žustro krenuo preko parkinga prema njoj. Ugledala me je i digla kažiprst, pokazujući da će završiti za sekundu. Stao sam strpljivo, kao dak koji čeka da se javi učiteljici kad ona završi razgovor. Priča nije zvučala policijski. Dženingsova je rekla: „A šta očekuješ? Ako ne učiš, nećeš dobro proći. Ako ne uradiš domaći zadatak, dobićeš jedinicu. To nije atomska fizika, Kesi. Ako ne uradiš zadatak, nećeš dobiti prolaznu ocenu... Da, dobro... Ne znam još. Možda viršle ili nešto slično. Moram da zavisim, dušo.” Prekinula je vezu i ostavila telefon u tašnu na ramenu. „Izvinite”, rekoh. „Nisam nameravao da slušam.” „U redu je”, reče Kip Dženings. „Moja ćerka. Misli da nije u redu da dobije slabu ako ne preda zadatak.” „Koliko ima godina?” „Dvanaest”, reče ona. Krajičkom oka primetih kako Ričard Flečer ulazi u glanc novi kamionet i izlazi sa parkinga. Ali bio sam usredsređen na Dženingsovu i ono što ona ima da kaže. Verovatno je primetila izraz na mom licu, koji je bio mešavina nade, očekivanja i straha, pa je odmah prešla na stvar. Odmakla se pola koraka, tako da ne mora mnogo da krivi vrat dok me gleda. „Imate li vremena da se provozate sa mnom?”, upitala je. „Dokle?” upitah.

Molim te, nemoj da kažeš do mrtvačnice. „Do Derbija”, rekla je. „Šta ima u Derbiju? „Automobil vaše ćerke”, odgovori Dženingsova.

PET

„Gde ste ih našli?” upitah, sedeći na prednjem sedištu sivog ševroleta sa četvoro vrata. Nije imao ništa od uobičajenog izgleda policijskog automobila. Nije bilo uobičajenih oznaka, ni svetla na krovu, ni pregrade između prednjih i zadnjih sedišta; samo mnogo izgužvanih omota loše brze hrane i praznih šolja od kafe. „Nisam ih ja našla”, reče Dženingsova. „Nađena su na parkingu VolMarta. Stajala su tamo nekoliko dana. Uprava je na kraju pozvala policiju da ih odšlepa.” „Da li je bilo nekoga...” Oklevao sam. „Da li je neko bio u automobilu?” Mislio sam na prtljažnik. Dženingsova me pogleda. „Ne”, reče, pa pogleda ekran malenog aparata za satelitsko navođenje na vrhu intrument table. „Uvek ga držim uključenog, čak i kad znam kuda idem. Volim da ga gledam.” „Otkad automobil stoji tamo?” „Ne znam. Jednostavno je bio parkiran s još nekim; izvesno vreme niko ga nije ni primetio.” Zatvorio sam oči na trenutak, pa ih otvorio i zagledao se u drveće koje je promicalo dok smo se dvadesetak minuta vozili na sever putem Derbi – Milford. „I gde je automobil sada?” Zamislio sam blistavo osvetljenu forenzičku laboratoriju veličine avionskog hangara, gde je odvezen i gde tehničari u specijalističkoj odeći u njemu traže tragove. „Na lokalnom parkingu na koji se odvlače nepropisno parkirani automobili. Kada su ga dovezli, proverili su registraciju, koju sam unela u sistem. Tada su me pozvali. Čujte, ja ga još nisam videla. Vi ga znate, pa ćete moći da mi kažete ako vidite nešto neubičajeno na njemu.”

„Naravno”, rekoh. Ovde je sve bilo neuobičajeno. Moja ćerka je nestala. Mnogo puta tokom proteklih nekoliko nedelja pokušavao sam da nađem utehu u misli da, ako je Sid i pobegla, to ne znači da joj se obavezno dogodilo nešto loše. Prvih nekoliko dana posle nestanka, mislio sam da je to zbog naše rasprave; zbog mojih pitanja o versaće naočarima za sunce i računu. To je strahovito naljutilo Sid i mogao sam da zamislim da želi da me kazni jer sam pomislio da ih je možda ukrala. Ali kako su dani proticali, izgledalo je sve manje verovatno da je ta rasprava podstakla njen nestanak. Zatim sam počeo da tražim šta je drugo toliko moglo da je naljuti da se osmeli na beg. Nešto što sam uradio ja ili možda Suzana. A možda nas oboje kažnjava, pomislio sam. Zato što smo se razveli. Zato što smo rasturili ono što je dugo bilo prilično skladna porodica. Zato što smo je primorali da pet godina menja kuće, zato što je sada, u sedamnaestoj godini, primorana da se preseli u Bobovu kuću. Naravno, ona je veća, on ima mnogo novca i može da joj priušti više nego ja, ali možda su je sve te promene uznemirile i zbunile. Ali sada je bilo konkretnijih pitanja. Nisam se pitao samo zašto je otišla. Zanimalo me je i kako. Ako nije imala prevoz, kako je stigla tamo gde je otišla? Zašto je ostavila automobil? Nisam mogao da nađem nijedan razlog za optimizam. Dženingsova je nastavila levo na kraju puta Derbi Milford, pa još tri kilometra dalje, pored Vol-Marta, gde sam pretpostavljao da je nađen Sidnin srebrni sivik; skrenula je na šljunčani parking, gde je nekoliko šlep-kamiona bilo parkirano ispred niske zgrade od betonskih blokova, odmah pored ograđenog dela, punog automobilima. Dženingsova izvadi značku iz tašne i blesnu njome nekome na prozoru kancelarije. Metalna kapija parkinga zazuja, pa ona uđe i mahnu rukom da pođem za njom. Sivik je bio zavučen između GMC jukon i tojote selike iz osamdesetih godina XX veka. Sidnin automobil je izgledao isto kao kada sam ga poslednji put video, pa ipak nekako drugačije. Sada to nije više bio samo Sidnin automobil. Bio je nekako opasan, kao da je bio nekako osetljiv, kao da zna neke stvari koje neće da nam kaže.

„Ne dirajte ga”, reče Dženingsova. „Ništa ne dirajte. Gurnite ruke u džepove.” Učinio sam to. Dženingsova stavi tašnu na haubu selike i izvadi par hirurških rukavica. Navukla ih je i zategla na zglobovima, tako da su pucnule. Polako sam obilazio oko vozila, zavirujući kroz prozore. Sidni je bila ponosna na to kako ga je održavala. Za razliku od vozila Dženingsove, u njimu nije bilo praznih kutija od big meka i krofni. „Imate li ključeve?” upitah. „Ne”, reče Dženingsova. „Automobil je bio otključan.” Obilazila je okolo sagnuta, zagledajući ga uvežbano, profesionalno. Kao da se zagledala u kvaku na vratima vozača. „Šta je?” upitah s druge strane. Ona diže jednu ruku u rukavici, kao da kaže samo sekund. Obišao sam oko automobila i stao pored nje, gledajući kako polako otvara vrata jednim prstom, koji je gurnula iza ručke i vrlo pažljivo dizala. „Šta to radite?” upitah. Ona opet oćuta. Kada je sasvim otvorila vrata, spustila je pogled pored vozačevog sedišta i posegla rukom. Tu je bilo par malih ručki, jedna za poklopac rezervoara, a druga za prtljažnik. Odmah zatim, poklopac prtljažnika ispred mene škljocnu i otvori se nekoliko centimetara. Iako mi je Dženingsova već rekla da niko nije nađen u automobilu, u tom trenutku osetih jezu. „Ne otvarajte ga”, reče Dženingsova. „Ne dirajte ništa.” Nije morala to da mi kaže. Došla je do zadnjeg dela i gurnula kažiprst u rukavici sasvim desno ispod poklopca, gde bi ga retko ko dodirnuo i polako diže. Unutra nije bilo ničega, sem kompleta za prvu pomoć, koji sam tu sam stavio kada sam Sid kupio automobil. Izgledalo je kao da ga niko nije ni pipnuo. „Da li nešto nedostaje?” upita detektivka Dženingsova. „Otkad sam prošli put tu pogledao, ne nedostaje”, rekoh. Ostavila je otvoren prtljažnik i vratila se do otvorenih prednjih vrata. Sagnula se unutra preko vozačevog sedišta, i dalje pazeći da ništa ne dodirne. Njeno sitno telo je bilo nezgodno savijeno, u nemogućnosti da se bilo gde osloni dok je razgledala unutrašnjost.

Tada odjednom odskoći unazad. Izgledalo je kao da ju je nešto gurnulo iz vozila. Meni srce zalupa. „Šta je bilo?” upitah. Ona se okrenu i gromoglasno kinu iznad selike. „Izvinite”, reče. „Osetila sam da me svrbi nos, a nisam htela da ostavim tragove u automobilu svojom DNK.” Pošto sam se posle jednog trenutka sabrao, ponovih: „DNK?” Dženingsova reče: „Tražiću da forenzičari pregledaju ovaj automobil.” „Zašto?” upitah. „To je uobičajeno? Da li to uvek radite?” Dženingsova se na trenutak zagleda u mene, razmišljajući. Zatim reče: „Priđite.” Pažljivo je pritvorila vrata, privukla me bliže i pokazala mi bravu. „Vidite li ove mrlje?” Video sam. Bilo je razmazano nešto tamno; crvenkasto-smeđe. Zatim je opet otvorila vrata i pokazala mi volan. „Ne dirajte”, ponovila je. Ali pokazivala je volan. „Vidite li to?” I volan je bio umrljan kao i brava na vratima. „Vidim”, rekoh. „To je krv, zar ne?” „I ja tako mislim”, reče Kip Dženings.

ŠEST

„Biće nam potreban uzorak DNK vaše ćerke”, rekla je Dženingsova dok smo se vozili natrag. „Dlaka sa njene četke za kosu biće dovoljna. To možemo da uporedimo s uzorkom krvi.” „Da”, rekoh, jedva je slušajući. „Znate li bilo šta zbog čega bi vaša ćerka došla u Derbi? Da li je tu imala društvo? Možda dečka?” Odmahnuo sam glavom. „Tražiću da se automobil dovuče i detaljno pregleda; čim nešto saznam, obavestiću vas i vašu suprugu. Oprostite, bivšu suprugu. I poslaću kasnije nekoga do vaše kuće, da uzme nešto sa čega možemo dobiti uzorak DNK.” Polako sam klimnuo glavom. „Odjednom ovo shvatate ozbiljno.” „Ni do sada nisam shvatala neozbiljno, gospodine Blejk”, reče Kip Dženings. „Izvinite”, rekoh. „Jeste li dobro?” upita ona. „Moram da telefoniram”, rekoh. „Imam još jedno pitanje za vas”, reče ona. „Usluga mojim kolegama preko, u Bridžportu. Ako vam ne smeta.” Odsutno sam odmahnuo glavom, ni odbijajući, niti pristajući da odgovorim. „Sigurna sam da nije povezano, ali dogodio se jedan incident u vreme kada je vaša ćerka nestala.” „Još neko je nestao?” „Ne baš. Da li ste ikada čuli za nekog Rendala Trajpa?” „Hoćete li da ponovite?” „Trajp. Zaista. I obično se predstavljao kao da je Rendi, a ne Rendal.” „Predstavljao? Ne više?” „Ne. Da li vam je poznato to ime?” „Nije. Treba li da bude?”

„Verovatno ne treba”, reče ona. „Šta mu se dogodilo?” „Nešto što se moglo očekivati ranije ili kasnije”, reče ona. „Bio je glavni u podzemlju. Pomalo prostitucija, krađa, preprodaja ukradene robe, polovno oružje, čak je vodio i neku agenciju za zapošljavanje. A imao je vremena da ode i u zatvor. Nađen je u kontejneru na dokovima Bridžporta, dan pošto ste prijavili Sidnin nestanak. Ustreljen je u grudi. Sudeći po rani, možda bi i preživeo da mu je neko pozvao pomoć, ali ostavljen je na đubretu kao da je mrtav.” Preturala je po tašni koja je stajala između nas, trudeći se da virka u nju u pazi na put istovremeno. „Imam ovde njegovu fotografiju iz dosijea.” „Ne razumem kakve veze to ima sa Sidni.” „Nikakve, samo sumnjam.” Počela je da skreće prema središnjoj liniji, pa pogledala, ispravila pravac i nastavila da pretura po tašni. „Evo je.” Pružila mi je presvijen beli papir. Otvorio sam ga. Policijski zapisnik o hapšenju, datiran pre više od godinu dana. Rendal Trajp je bio belac, neobrijan, debeo, četrdesetdvogodišnjak u to vreme, proćelav i ni nalik bilo kome koga sam poznavao ili poželeo da upoznam. Vratio sam je. „Ne poznajem ga.” „Dobro”, reče ona, vraćajući papir u tašnu. „Ovo ne može biti dobro”, rekoh. „Hmmm?” „Krv u kolima.” „Videćemo”, reče ona. „Moraćemo da sačekamo i vidimo.” Vozili smo se tako još minut. Činilo mi se da tonem u nekakav san i da se sve to uopšte ne događa. „Vaša ćerka?” rekoh tada. „Oprostite?” „Kad ste razgovarale telefonom. Ona se zove Kesi?” Kip Dženings klimnu glavom. „Skraćeno od Kasandra.” I ja klimnuh glavom. „Ima li Kesi braće ili sestara?” „Ne, samo smo nas dve”, reče Dženingsova. Klimnuh glavom, uhvativši u tome skriveno značenje. Samohrana majka.

„Šta joj se desilo, detektivko?” upitah. „Šta je bilo s mojom devojčicom?” „Stigli smo nazad”, reče ona, skrenuvši na parking Honde. Endi Herc je sedeo za svojim stolom, sa listom istrgnutim iz telefonskog imenika ispred sebe. Dok sam ja sedao, reče mi: „Dobio sam slovo D.” „Ne sada, Endi”, rekoh. Morao sam da izađem odatle. Jednostavno sam morao da izađem. „Onaj tip?” reče Endi. „Šta?” „Onaj koji je izvezao ridžlajn na probu? Ostavio ga je na parkingu i dao meni ključeve jer nisi bio tu. Vratio se tek pre pet minuta. To je bila najduža probna vožnja za koju znam. Gde si nestao? Nije te bilo duže od sat vremena. U svakom slučaju, on je otišao preko puta ulice i ušao u žuti pinto. Nisam imao ni pojma da je neko vozilo još uvek napolju. Zar nisu negde davno te stvari eksplodirale ili nešto slično?” To je bilo pre njega. Ustao sam, uzeo ključeve kamioneta sa Endijevog stola i izašao. Kada sam skinuo privremene tablice i vratio kamionet na njegovo mesto na parkingu, odvezao sam se. Vozikao sam se po Derbiju, tražio nova mesta na kojima se tinejdžeri okupljaju i pokazivao Sidninu fotografiju. Približavajući se tom vozilu, primetio sam neki neprijatan vonj. Što sam više prilazio kamionetu, bivalo je sve gore. Otvorio sam vrata vozača i dižući se da uđem slučajno pogledao pozadi, prema delu za teret. Bio je prljav. Bio je to neki smeđi otpad – na prvi pogled podsećao je na površinski sloj zemlje – razmazan svuda okolo i po bočnim zidovima. Iskočio sam, prošao do zadnjeg dela kamioneta i spustio zadnji deo; on je bio još prljaviji i deo te prljavštine mi je pao na ruku. „Sranje”, rekoh. Ta reč je bila više nego izraz besa. Bila je opis. Taj kučkin sin je upotrebio kamionet da preveze đubrivo. *** Vratio sam se u izložbeni salon, odlučan da se izgubim odatle – nisam

mogao da izbacim iz glave prizor krvi u Sidninim kolima i bilo mi je potrebno da se udaljim od ovih ljudi – ali Peti Svejn je sedela pored mog stola. Jednu nogu je prebacila preko naslona za ruku, a drugu izbacila na drugu stranu, u pozi koja je bila prilično izazovna, bez obzira na to što je bila u farmerkama. Svraćala je gotovo svakog dana – ako ne tu, onda mojoj kući – otkad je Sidni nestala. Peti je bila devojka koja se kući vraća u zoru; koja ne zazire da prođe zloglasnim krajem grada ako previše popije; koja nosi prekratku suknju i preveliki izrez na gornjem delu odeće; koja u tašni nosi prezervative i psuje kao da je mornar. Bio sam zabrinut za nju, ali bilo je teško ne osetiti poštovanje za njenu samostalnost. Sid je upoznala Peti prethodne godine na letnjoj nastavi. Sidni beše pala iz matematike i morala je četiri nedelje da nadoknađuje gradivo, a radi u slobodno vreme. U stvari, Sidni je lako sve izračunavala u glavi kada zatreba. Ako joj obećate pet dolara na sat da očisti garažu, a ona na tome provede šest sati i četrdeset pet minuta, moći će tačno u peni, bez pomoći kalkulatora da vam kaže koliko ste joj dužni. Ali bez obzira na to koliko ste dobri sa ciframa, ako ne radite domaće zadatke i ne učite za testove, završićete na letnjoj nastavi. Nekoliko dana posle početka letnje nastave pojavila se Peti. Završile su sedeći zajedno i otkrile da im zajednički nije samo prezir prema sistemu zbog čega čame u učionici dok svi ostali napolju hvataju sunčeve zrake. Muzika, filmovi – obe su obožavale Diznijeve filmove iz svog detinjstva – momci, brza hrana. Kao da se sve uklapalo, osim možda njihovog porekla. Naravno, Sid je sada bila dete iz „rasturenog doma”, kako je volela da kaže, ali ako je naš bio rasturen, Petin je bio pogođen krstarećom raketom. Koliko sam čuo, ona nije imala ono što biste nazvali sigurnom podrškom. Majka joj je, po rečima Sid, bila alkoholičarka. Bilo joj je dovoljno teško da sama podnese svakodnevicu, a da ne pominjemo i da pazi na Peti. Otac joj je, ako se dobro sećam, tada radio u prodavnici pića, ali nije mogao dugo da zadrži posao. Uprkos svojoj lošoj finansijskoj situaciji, nalazio je žene koje su ga rado primale u svoj dom na određen vremenski period. Sidni mi je rekla da ih je ostavio kada je Peti bila mala. Ali povremeno je svraćao u njihov život na nekoliko dana ili nedelja, dok njenoj majci ne dosadi i izbaci

ga napolje. „Nekako mi je drago”, kazala mi je Sid, „da ste ti i mama, kada ste se razišli, to uradili zasigurno. Ovako, stalno vraćanje i raskidanje, načisto bi me izludelo. Probude ti se nade, a onda sve opet propadne.” Sa Petinim roditeljima je očigledno oduvek bilo tako. Počeli su da žive američki san. Dobri poslovi, kuća sa salom za rekreaciju, karavan na prilaznom putu, nedelja dana na Floridi svake godine, dan u Diznilendu. Ali tada je Petin otac izgubio posao u Sikorskom jer je otkriveno da krade alat, i njihov život je zatim pošao beskrajnom spiralom nizbrdo. Ostavio je Peti i njenu majku da se same bore za opstanak dok je Peti još bila beba. Majka je počela da pije. Peti je rano naučila da se brine o sebi. Suzana i ja smo – zasebno i zajedno – uputili Sid mnoge reči upozorenja. Ova devojka je doživela mnoge prekrete u životu, shvatili smo to, ali ne dozvoli da te zavede na stranputicu. Ne dozvoli da uvuče u nevolju. Sid nas je uveravala da ne treba da brinemo. I tvrdila je da je Peti, uprkos svojeglavom ponašanju, dobro dete i dobra drugarica. „Ona je kao srodna duša koju sam uvek želela”, kazala mi je Sid jednom. „Izgovaramo iste misli istovremeno. Završavamo rečenice jedna drugoj. Dovoljno je samo da je pogledam i ona shvati. Ako samo pomislim na nju, u tom trenutku, kunem se Bogom, ona me nazove na mobilni.” Otkad je Sid došla kod mene, Peti je tu provodila mnogo vremena. A dok je Sid bila kod majke, Peti je često išla tamo. (Nisam znao da li je tako i sada, kada su se Suzana i Sid preselile kod Boba.) Pati se, uprkos svim udarcima i svom cinizmu, pretvarala u devojčicu kada dođe do pravljenja kolačića od čipsa sa čokoladom. Čini se da je Sid više uticala pozitivno na Peti nego što je ova loše uticala na nju. „Sviđa mi se ovde”, čuo sam kada je rekla Sid u našoj kući. „Niko se ni na koga ne ljuti i ne dere.” Time me je osvojila. Uprkos svojoj lakomislenosti, Peti je imala instinkt za opstanak. Ona nije pila iz ružičastih čaša. Videla je svet takav kakav jeste; okrutna sredina u kojoj možete da se oslonite samo na sebe. Zbog toga mi je bila draga i nekako sam je i poštovao. Dobila je loše karte i trudila se da ih iskoristi najbolje što može. Sada je nisam video da dolazi, mada je često u prolazu privlačila poglede

treskajući grudima i ljuljajući kukovima dok je vijugala između hondi. Peti je bila svesna kako deluje i svesno je to koristila. Danas je na sebi, sem plitkih farmerki sa poderotinama na kolenima i butinama, imala i tamnoplavu majicu kratkih rukava koja nije uspevala da joj pokrije pupak s pirsingom, ali je zato uspevala da pokaže delić crnog, čipkanog prslučeta. Kosa joj je bila tamnoplava, s nekoliko ljubičastih pramenčića, bila je nenašminkana, osim vrlo malo svetlocrvenog ruža. Dok sam sedao u svoju stolicu, ona reče: „Zdravo, gospodine B. Užasno izgledate. Jeste li dobro?” Klimnuo sam glavom. „Zdravo, Peti.” „Šta se dešava? Izgledate izmoždeno.” „Samo... ništa.” „To je sranje.” „Tačno, slažem se.” Nabrala je nos. „Šta to smrdi?” „Đubrivo”, rekoh. Onda začuh još jedan pozdrav: „Zdravo, gospodine Blejk.” Osvrnuo sam se, ali nisam odmah video nikoga. „Došao je i Džef”, reče Peti. „Eno ga tamo.” Pokazala je prema akordu. Petin drugar Džef Blustajn je sedeo za volanom, pipkao dugmad na instrument-tabli i stiskao tastere. Kad god je došao, nalazio je neko vozilo u koje sedne, i tu ostane. „Zdravo, Džefe”, rekoh, mahnuvši mu preko volje. On se osmehnu i mahnu mi. Kroz vetrobran me upita: „Sajt i dalje dobro radi?” „Da”, rekoh. „Ima li tragova?” „Nekoliko.” Džef ponovo usmeri pažnju na instrument-tablu. U međuvremenu, Peti je pogledom prelazila izložbeni salon, razgledajući postere raznih modela. „Da li bih ja mogla da se zaposlim ovde?” upitala je. „Šta bi radila?”

„Prodavala automobile”, reče ona, ne izgovorivši „a šta misliš? Pošto ne znam da ih popravljam, mogla bih samo da ih prodajem.” Pretpostavljao sam da nije htela da kaže da, ako ništa drugo ne znate, to je poslednji posao za vas. Rekoh: „Znači, sad se baviš kolima.” Peti sleže ramenima: „Ne bih rekla. Ali mislim da mi je potrebna izvesna prestilizacija. Sav ovaj imidž krek kurve mogao bi odbiti gospodina i gospođu Poštenjaković kada dođu po mini-kombi kojim će voziti svoje male republikance u kupovinu.” „Možda”, rekoh. Peti je obično imala posao, ali retko je to bio onaj koji je radila nekoliko meseci ranije. Često je radila u maloprodaji, obično u prodavnicama moderne odeće, u koje dolazi odgovarajuća klijentela. Samo šest meseci ranije radila je u prodavnici sportske obuće u Stratfordu. Sada je bila u nekoj prodavnici bižuterije, gde je prodavala jeftin nakit, trake za kosu i marame. „Mogu li da vam kažem nešto iskreno?” Pomerala je vilicu kao da žvaće žvaku, iako je nije imala u ustima. „Ništa menje ne bih ni očekivao, Peti.” „Da li je postavljanje DVD plejera u kombi, nešto, kao, dokaz propasti jebene civilizacije, ili šta? Da li misle, kao, klinci nemaju mogućnost da dovoljno gledaju televiziju, pa moraju da ili stavljaju i u automobil?” Vidite li na šta mislim? Ima ona svoje trenutke. „Shvatam šta misliš”, rekoh. „Kad je Sid bila mala, dok smo se vozili, stalno je zapitkivala šta je šta. Volela je da pita kakva su koja vozila. U šestoj godini znala je da razlikuje hondu, tojotu i ford. To ne bi mogla da je gledala Malu sirenu, umesto kroz prozor automobila.” Osetio sam knedlu u grlu i pokušao da je progutam „Baš to i ja mislim”, reče Peti. Još nekoliko sekundi ništa nije rekla. Možda je razmišljala o tome da se nikada nije vozikala okolo s ocem. Džef se naspretno izvuče iz akorda i sede za volan sivika. Gotovo da se moglo čuti kako prigušeno uzvikuje: „Vruuum” stežući volan. Peti reče: „Sid i ja smo zajedno gledale Malu sirenu pre nekoliko meseci i plakale kao da smo u prokletom drugom razredu.” Bilo je teško zamisliti devojku koja sada sedi preko puta mene zanesenu bilo čime što podseća na Diznija. „Znaš li onaj crtać o čudovištima?” rekoh. „Kad rade za veliku

kompaniju, a posao im je da plaše malu decu?” „Čudovišta iz ormara?” „Da, taj”, rekoh. „Odveo sam Sidni da ga gleda kad je imala... koliko? Deset godina? I pošle su mi suze. Znaš na koji deo mislim?” Peti Svejn klimnu glavom. „Oh, da. Mama me je vodila da ga gledam. Unela je i konzervu kole u kojoj je bio viski. Ona me je naučila sve što znam.” Nasmeja se, očekujući šok. Nagnuo sam se napred: „Peti, da li je Sidni imala društvo u Derbiju?” Iznenadila se. „Mislim da nije. Derbi? Jebote, nije. Nikoga u Derbiju. Zašto?” Razmišljao sam da li da joj kažem za Sidnin automobil i odlučio da ne kažem. „Tako da se ja i dalje raspitujem”, reče ona. „Fejsbuk i takve stvari.” Nogu prebačenu preko naslona za ruku ljuljala je napred-nazad, i još pucketala prstima leve ruke. „Hvala ti za to. Verovatno ćeš tako stići do više ljudi nego ja.” Gledao sam nogu koju je ljuljala. „Peti, jesi li dobro? Izgledaš mi malo nervozno.” Ona prekide sve, naizgled, nevoljne pokrete tela. „Dobro sam.” „Da nisi možda nešto uzela? Jesi li?” Ona se nasmeja: „Sranje, gospodine B, vi ste baš kul.” Lora Kantrel je polako išla kroz izložbeni salon, graciozno kao da je gazela uprkos štiklama od dvanaest centimetara. Prošla je pored mog stola ne rekavši nikome ni reči i otišla između automobila. Izgledalo je kao da je neko smanjio temperaturu na termostatu. Lora se vratila u svoju kancelariju. Peti je sve vreme bila svesna nje. Tada reče: „Tu ribu zaista treba kresnuti.” „Peti, znam da sam te to pitao već sto puta, ali gde je mogla da ode?” upitah. „Ako nije radila u tom hotelu, gde je išla?” „Ne znam. To je skroz sjebano.” „Išao sam na obe strane Putem I, ulazio u svaku prodavnicu i firmu. Niko ne zna ništa o njoj.” Tada sam se setio, samo na sekundu, kako je Jan iz cvećare Šo gledao

Sidninu fotografiju malo duže pre nego što je rekao da je nije video. „Ti si joj bila najbolja drugarica”, rekoh. „Pa ipak ti nije kazala šta radi.” Ona klimnu glavom: „Kunem se, mislila sam da tamo radi. Nikada mi nije rekla ništa drugo. Ona nije kao šta sam ja. Ona nije tražila nevolje. Ja sam rođena za to.” Osmehnuo sam se umorno: „Hvala što ste svratili. Ako se setite bilo čega...” Ona klimnu glavom i besno trepnu nekoliko puta, kao da zadržava suze. „Naravno”, reče, ustajući sa stolice: „, Pitala sam se...” „Šta, Peti?” „Znate za onaj posao koji sam dobila u tržnom centru?” „U prodavnici bižuterije?” Ona klimnu glavom, kao da to nije ništa naročito. „Da. Pa morate da radite mesec dana pre nego što dobijete prvu platu, a mama, pa znate, već se istrošila, a tata mi baš i ne šalje čekove svakog meseca.” „Nije valjda da mi tražiš novac, Peti?” rekoh. „Naravno”, reče ona, pocrvenevši. „To je u pitanju.” Gledao sam je jedan trenutak, pa izvadio novčanicu od dvadeset dolara iz novčanika i pružio joj. Uzela je novčanicu i ćušnula u prednji džep farmerki. Bile su joj tako tesne da je s mukom ugurala i svoje prste unutra. „Hvala”, reče. „Hoćete li da donesem nešto večeras?” Pokušavajući da ispuni prazninu koja je nastala Sidninim nestankom, Peti je svratila nekoliko puta tokom poslednjih nedelja, iznenađujući me isporukama iz Mekdonaldsa, Burger kinga ili Sabveja, da bi zatim nabacila kako je švorc i mirno prihvatila da joj to platim. „Ne, ne bih večeras”, rekoh. Video sam joj u očima da je razočarana. „U redu”, reče ona. „Vidimo se, onda.” Prolazeći pored stola Endija Herca, ljuljajući kukovima, reče: „Zdravo, Endi, pando”, i ode dalje. Endi, koji je savladavao list iz telefonskog imenika, ispitujući situaciju telefonskim pozivima, promrmlja: „Zdravo”. Peti je dolazila dovoljno često da zapamti Endija, ali to je zvučalo nekako suviše prisno. Džef izađe iz sivika i potrča da stigne Peti, spustivši u prolazu komplet ključeva na moj sto.

„Neko ih je ostavio u kolima”, reče.

SEDAM

Pitao sam se kako ljudima to uspeva. Gledate vesti i vidite neki par čije je dete nastradalo u požaru. Majku devojke koja je nestala na Bermudskim ostrvima i nikada nije pronađena. Oca čiji je sin poginuo u kafanskoj tuči. Jednom je bila reportaža o devojci čiji je razred otišao na skijanje, pa obrušila lavina i ona ostala zatrpana nekoliko metara ispod snega, tako da spasioci nisu uspeli da je nađu. I videli su se njeni roditelji koji plaču, držeći se nade da je njihova ćerka još uvek živa, dok vi znate da je to jednostavno nemoguće. Kako im to uspeva, upitao sam televizor. Kada se tako nešto dogodi nekome koga volite, jednostavno sve stane. Kako i ne bi? Ali počeo sam da shvatam da svako jednostavno ide dalje. Ustanete. Doručkujete. Idete na posao; radite. Vratite se kući, večerate, idete na spavanje. Kao što su i svi ostali. Ali to je uvek tu. Idete dalje, ali ne idete dalje. Jer tu je taj teret koji osećate sve vreme, kao da imate betonske blokove na ramenima, koji vas pritiskaju, iscrpljuju, prisiljavajući vas da se upitate hoćete li biti u stanju da ustanete i sledećeg dana. I kučkin sine, vi ustanete. Toga dana i sledećeg, i onog posle njega. Sa onim blokovima na ramenima. Uvek prisutni. Izlazeći, uzeo sam s prijavnice fotokopiju vozačke dozvole Ričarda Flečera, mog klijenta za isporuku đubriva. Upamtio sam njegovu adresu na Kolter drajvu. Savio sam taj papir i gurnuo ga u džep. Seo sam u automobil, opet uključio Sidnin ajpod i slušao neku Natašu Bedingfild (čuo sam kada ju je Sid slušala jedne večeri u svojoj sobi i upitao

je ko je to), jednu pesmu Eltona Džona iz moje mladosti i, zapanjujuće, „Maglu” pijaniste Erola Garnera. Pomenuo sam ga Sid jednog vikenda pre nekoliko meseci, a ona je otišla i daunlodovala jednu njegovu pesmu. „Divna si, dušo”, rekoh, kao da je ona na sedištu pored mene. Nisam pošao kući. Umesto toga, odvezao sam se do prvog Bobovog parkinga za prodaju polovnih automobila Bobovi motori, i zaustavio se pored kancelarije – preuređene prikolice od oko dvanaest metara, s točkovima prekrivenim ukrasnim komadima plastike. Dok sam se uspinjao stepenicama, otvoriše se vrata i napolje izjuri Evan crven u licu, besnog izraza. Izgledalo je da je spreman da eksplodira. „Hej”, rekoh ja, ali on prolete pored mene i odjuri između polovnih automobila, pa odjednom stade pored crvene džete, s natpisom „Jedan vlasnik!” na vetrobranu i svom snagom šutnu zadnji branik. „Jebote!” uzviknu. „Jebeš je! Jebeš kučku!” Zatim odjuri prema trotoaru, izvan parkinga. Uđoh i zatekoh Suzanu za stolom desno od vrata, sa štakama koje joj nisu bile potrebne, naslonjenim na zid i štapom okačenim na čiviluk. Odmahivala je glavom, pa diže pogled i ugleda me. „Isuse, odlično usklađeno”, reče. Očigledno je bila iznervirana. „Da li je natrčao na tebe?” „Samo je izudarao folksvagen”, rekoh. „Šta se dešava?” „Samo sam ga pitala za novac iz kase”, reče ona. „Kakav novac iz kase?” „Iz ovog stola. Kunem se da je tu juče bilo dve stotine dolara, a danas ima samo četrdeset. Upitala sam ga da li je bio primoran da ga uzme zbog nečega, a on je skočio kao da je oparen i rekao da ga nazivam lopovom. Nisam rekla ništa slično. Samo sam ga pitala da li je...” Zastala je, pa me pogledala:. „Šta se desilo?” „Našli su Sidnin automobil”, rekoh. Nijedna crta na licu nije joj se pomerila. Čekala je. „U Derbiju, na parkingu Vol-Marta. Možda je tamo stajao otkad je nestala. Ima tragova krvi na bravi i volanu.” Ona i dalje nije reagovala. Saslušala me je, sačekala trenutak, pa rekla: „Nije ona mrtva. Neću da mislim da je mrtva.” „Nije”, rekao sam, jer i meni je bilo potrebno da verujem u to. „Moraju

da urade testove DNK da bi proverili da li je krv Sidnina.” „Nema veze”, reče Suzana. „Ona nije mrtva.” Digla je bradu, kao da odbija neke nevidljive sile. Vrata se otvoriše i uđe Bob. Pre nego što je i video bilo koga od nas dvoje, on zalaja: „Šta si to rekla Evanu?” Pa, ugledavši mene, reče: „Oh.” Rekoh Suzani: „Idem ja. Javiću se.” Bobu rekoh: „Čuvaj je. I ako još jednom čujem Evana da Suzanu nazove kučkom, nabiću mu glavu u vetrobran.” Ne znam kako sam stigao kući. Ne sećam se da sam vozio do tamo. Krv mi je zamaglila vidokrug. Kad sam stigao, ispred su bila parkiran policijski automobil. Kombi, umesto patrolnog vozila. Crnac u elegantnom odelu predstavio se kao da je član forenzičke jedinice iz grada. Poslala ga je Kip Dženings po uzorak Sidnine DNK. Pustio sam ga u kuću i pokazao mu Sidninu sobu, kao i kupatilo koje je koristila ujutru, kada se sprema za posao. Odmah se ustremio na četku za kosu. Dok se on bavio time, sišao sam u kuhinju. Lampica na telefonu je svetlucala. Stisnuo sam dugme za poruke. „Zdravo.” Kejt Vud. „Samo me zanima kako si. Ne znam jesi li dobio moju poruku na poslu. Moja ponuda i dalje važi. Mogla bih nešto da donesem. Znam da ti se verovatno ne kuva. Možeš i da dođeš ovde, ako hoćeš. U svakom slučaju, javi mi se? Važi?” Zatim je rekla broj svog mobilnog telefona, koji sam znao bolje nego svoj, toliko puta me je podsećala na njega. Poništio sam poruku. Popeo sam se do jedne sobe u kojoj sam držao svoj računar i plaćao račune, i poželeo da vidim da li se nešto dešava na sajtu. Ništa. Sedeo sam tako izvesno vreme, zureći u ekran. Čovek iz forenzičke ekipe zaviri u sobu i reče da će sam izaći. „Važi”, rekoh. „Hvala.” Naposletku sam opet sišao u kuhinju. Otvorio sam frižider i zurio unutra

dobrih dvadesetak sekundi, misleći da će se nešto jestivo, ako budem dovoljno dugo gledao, kao čarolijom pojaviti. Nisam išao po bakaluk skoro dve nedelje, a – onih večeri kada Peti nije dolazila sa brzom hranom – živeo sam uglavnom od skladišta obroka za mikrotalasnu rernu, sakupljenih u zamrzivaču tokom poslednje dve-tri godine. Zatvorio sam vrata i spustio dlanove na kuhinjski pult, naslonivši se na njega. Udahnuo sam nekoliko puta, izdišući polako. Ako je to trebalo da me opusti, nije delovalo, jer sam odjednom nadlanicom zbrisao s pulta sve ispred sebe – toster, slanik, bibernik, Njujorkerov kalendar crtanih filmova, čiju stranu nisam ni okrenuo tri nedelje, električni otvarač za konzerve – sve je tresnulo na pod. Bio sam pun nagomilanog besa i frustracije. Gde je Sid? Šta joj se dogodilo? Zašto je otišla? Zašto ne mogu da je nađem? Mogao sam da eksplodiram. Bio sam ispunjen besom, a nisam imao na šta da ga usmerim. Bio sam u kući tek pet minuta, a već mi je bilo potrebno da izađem napolje. Svaki trenutak koji provedem unutra, sam, podsećao me je da Sid nije tu. Nisam mogao samo da sedim. Morao sam da se izduvam. Vozim. Gledam. Zazvonio je telefon. Trgao sam služalicu još pre nego što je završilo prvo zvono. „Šta?”, dreknuo sam. „Auh.” „Izvinjavam se”, spustio sam glas, ne znajući ko je to. „Alo.” „Zvala sam te danas. Jesi li dobio moju poruku?” Tada sam prepoznao: „Tek što sam stigao kući, Kejt.” Počelo je pre oko šest meseci. Naš susret je bio neuobičajen. Izlazila je u rikverc svojim fordom sa parkinga Volgrina i udarila u moj branik na suprotnoj strani prolaza. Sedeo sam za volanom, ugasio motor i slušao završetak vesti pre nego što ću ući u prodavnicu; iskočio sam osetivši udarac. Imao sam veći broj spremnih rečenica. Jesi li slepa? U šta si gledala? Jesi li dozvolu dobila preko Interneta? Ali kada je ona izašla iz automobila, prvo što sam rekao bilo je: „Jeste li dobro?”

Mislim da je to bilo posledica njene privlačnosti. Možda nije lepotica, bar u smislu supermodela (i tu ću se ipak prikloniti Bobu), već privlačna, kratke smeđe kose i očiju, i sa figurom koja pomalo podseća na Merilin. Međutim, glas joj nije pripadao Beti Bup, već je bio topao, dubok, grlen. „O, bože”, rekla je. „Pogrešila sam. Jeste li povređeni?” „Dobro sam, dobro sam”, potvrdio sam. „Hajde da vidimo da li je vaš automobil u redu.” Bila su u redu, a na mom braniku videla se samo mala ogrebotina. Iako to nije bilo vredno popravke, nisam imao ništa protiv da zapišem Kejtino ime i broj telefona, kada ih je ponudila. „Znate, kasnije možete doći na šlag ili tako nešto”, rekla je, kao da se tome nada. Sledećeg dana sam je pozvao. „O, bože, nemojte mi reći da imate neki potres ili nešto slično.” „Pomislio sam da li ste raspoloženi za piće.” Uz pivo mi je rekla da je, kada sam je pozvao, pomislila da ću simulirati neku povredu kičme da bih je tužio zbog nekoliko miliona dolara vrednih bolničkih računa, jer ljudi i to rade, takav je svet u kojem živimo. To je trebalo da bude nagoveštaj. Ali ja ga nisam shvatio, jer je izgledalo da se prilično dobro slažemo. I složili smo se vrlo brzo. Sa pića smo prešli na večeru, a sa večere otišli mojoj kući. Pet minuta pošto smo ušli, našli smo se u krevetu. Već nekoliko meseci sam apstinirao i možda sam to pokazao brže nego što sam želeo. Ali veče je bilo dugo, pa sam imao prilike da se iskupim. Kejt je, isprva, bila savršena. Bila je topla. Pažljiva. Slobodna u seksu. Bila je zavisnik DVD verzija televizijskih serija. Mnoge večeri sam proveo na poslu tako da nikada nisam imao mnogo vremena za televiziju, pa mi je pokazala serije za koje sam tek čuo, kao što je ona o ljudima čiji se avion srušio na neko ostrvo, što je nekako njihova sudbina; svi su tu dovedeni sa razlogom; sve je to deo nekog velikog plana – jedva sam sve to shvatio. Ali Kejt je bila opsednuta tom serijom, kako svačijim životima manipulišu neke nevidljive sile. „Tako se to dešava”, kazala je. „Neki drugi ljudi uvek vuku konce iz pozadine.” To je trebalo da bude drugi nagoveštaj.

S njom je bilo zabavno; a ja već duže vreme nisam bio s nekim zabavnim. Ali kada je počela da se otvara, to nije bilo ono što sam očekivao. Bila je razvedena tri godine. Muž joj je radio kao pilot putničkog aviona. Švrljao je. Nju su prilično namagarčili prilikom razvoda. Verovala je da je njen advokat bio prijatelj njenog muža, mada to nije mogla da dokaže. Pričala je da je sklopljen neki dogovor iza zatvorenih vrata, inače bi njoj bila dodeljena kuća tog kučkinog sina. A što je najgore, on još uvek živi tamo, a ona je zaglavila u nekom trulom apartmanu u Devonu, pola ulice od bara, gde petkom uveče možete zateći nekoga kako vrši nuždu na prednji točak vašeg automobila. Dobro. Kao da to nije dovoljno, na poslu su nepravedni bili prema njoj. Jasno je da je ona sledeća na redu za poslovođu u Džezisu, prodavnici odeće u Nju Hevenu, gde radi, ali oni su je preskočili i promovisali neku Edit, ako možeš da poveruješ da žena po imenu Edit ima ikakvog pojma o modi. „Edit glavna?” rekoh. „Oskarovska kostimografkinja?” „To je tvoja izmišljotina?” U svakom slučaju, znala je da na poslu imaju nešto protiv nje, da je ne vole, a njena najverovatnija teorija bila je da je to zato što je ona vidno privlačnija od ostalih. Osećale su se ugroženo. Pa, mogu sve da se jebu, to mogu da urade. Isprva su mi prijali njeni pozivi na posao. Bilo mi je neizmerno drago da slušam, s ponekim detaljem, šta želi da mi uradi kada sledeći put budemo zajedno. Ali ponekad, kada pokušavate da sklopite ugovor za akord vredan 35.000 $, morate nešto da prekinete, bez obzira na to koliko vam prija. A Kejt je tako osetljiva. Što je ona češće pozivala brojeve mog poslovnog, kućnog i mobilnog telefona, ređe sam joj uzvraćao pozive. „Daj mi šansu da te pozovem”, predložio sam nežno. „Ali rekla sam ti to u poruci”, kazala je ona. „Rekla sam ti da me nazoveš.” Nije baš sve bilo seks preko žice. Često sam slušao i druge priče o tome kako je njen bivši muž skrivao novac od nje ili kako na poslu još uvek nisu priznali njene talente, ili misli da joj je gazda bio u stanu dok je bila odsutna i preturao joj fioku sa donjim vešom. Ništa nije bilo pomereno, ali ona ima

osećaj. Jedne noći, kada sam nameravao da prekinem, nekako me je nagovorila da je upoznam sa Sidni. „Umirem da vidim kako izgleda”, rekla je Kejt. Nisam žurio da ih upoznam. Nisam video razloga da Sidni upoznajem sa svakom ženom s kojom se viđam, a poslednjih nekoliko godina nije ih ni bilo mnogo. Razmišljao sam, ako nešto stigne do tačke ozbiljnosti, to bi moglo biti vreme za upoznavanje. Ali Kejt je bila uporna, pa sam organizovao da nas troje ručamo zajedno jedne nedelje. Sid, koja voli plodove mora, izabrala je mesto u luci, koje je, koliko sam znao, svakodnevno dobijalo takozvanu „svežu” ribu iz okeana udaljenog pola planete odatle. Kejt je bila oduševljena. „Postigli smo pun pogodak”, rekla mi je. Znao sam da će Sid to drugačije primiti. „Bila je vrlo fina”, rekla je kasnije, kada smo ostali sami. „Samo si uljudna”, rekao sam. „Ne, zaista.” „Govori”, rekao sam. „Znaš šta, ona je luda”, rekla je Sidni. „Dalje.” „Pričala je sve vreme za ručkom. I to je bilo samo o tome kako je ovaj ne voli, a sa onim ima problem, pa kako joj nije išlo na ovom poslu jer su svi bili protiv nje i davali joj loše ocene za rad, a onda je našla drugi posao, gde, iako je dobro, zna da pričaju o njoj iza leđa i prilično je sigurna da joj je momak koji joj čisti odeću previše naplatio i...” „Dobro”, rekao sam. „Shvatam.” „Ali razumem to”, rekla je Sid. „Kako to misliš, razumeš to?” „Žestoka je. Mislim, poenta je u seksu, zar ne?” „Isuse, Sidni.” „Mislim, tata, hajde! Šta drugo može da bude? Da ja imam takve jasle, bila bih napopularnija devojka u školi.” Pokušao sam da smislim šta da kažem, ali pre nego što sam stigao, Sid je dodala: „Ali vrlo je fina.” „Ali je malo luda”, rekoh ja. „Jeste”, rekla je Sid. „Ali mnogi ludaci su vrlo fini.”

„Da li te je išta pitala?” Tu je Sidni morala da se zamisli: „Znaš, kad si otišao u klonju? Pitala me je šta mislim o njenim minđušama.” U stvari, Sid ju je provalila. Kejt je bila opsednuta sobom. Mislila je da su svi protiv nje. Videla je zavere i tamo gde ih nema. Donosila je prenagljene zaključke. Žurila je kada sam ja hteo da usporim. Dan posle tog ručka, Kejt, koja je isprva mislila da je prošlo dobro, pozvala me je na posao i rekla: „Sidni me mrzi.” „To je suludo”, rekao sam. „Ona misli da si vrlo fina.” „Šta je kazala? Tačno?” „Sviđaš joj se”, rekao sam, izostavljajući samo reči luda i jasle. „Lažeš. Znam da lažeš.” „Kejt, moram da prekinem.” I dalje smo se viđali povremeno. Osećajući krivicu i ne želeći da je iskoristim, tražio sam izgovore da ne spavam s njom. Uglavnom. Kada je Sid nestala, prestao sam sasvim da joj uzvraćam pozive. Imao sam i suviše problema. Povremeno sam joj uzvraćao poziv, ne proverivši ko je to zvao. „Dozvoli da ti se nađem”, rekla bi. Nisam želeo njene pomoć i utehu. „Znači, nisam ti smetala kada je bilo lepo”, rekla je Kejt u jednom trenutku, „ali ne želiš me kada je teško?” I sada je bila na vezi dok sam stajao u kuhinji, s krhotinama mog besa na podu, još uvek nesposoban da mislim o bilo čemu, osim o kolima svoje ćerke, i krvi na vratima i volanu. „Hej, jesi li tu?” upita Kejt. „Da”, rekoh. „Tu sam.” „Zvučiš bazvoljno.” „Imao sam dug dan.” „Jesi li sam?” „Da.” Bio sam vrlo, vrlo usamljen. „Znam da imaš svašta na umu”, reče ona. „Da”, rekoh.

Jedan trenutak oboje smo ćutali. „Jesi li jeo?” upita ona. Morao sam da razmislim. Zar nisam upravo zurio u frižider? To bi moralo značiti da nisam večerao. „Ne.” „Doneću nešto. Kinesko. A imam i neke nove diskove.” Razmislio sam jedan trenutak, pa rekao: „Važi.” Bio sam gladan. Bio sam izmožden. I osećao sam se usamljenim. Rekoh: „Daj mi jedan sat? Ne. Sat I po?” „Dobro. Dolazim.” Spustio sam slušalicu iako nisam završio razgovor, zagledavši se kroz kuhinjski prozor. Ostalo je još oko jednog sata dnevne svetlosti. Zaključao sam kuću, seo u automobil, opet proverio Suzaninu praznu kuću i povezao se prema Derbiju. Vozio sam se oko trgova, polako obilazio parking restorana brze hrane, uvek osmatrajući, tražeći pogledom nekoga ko bi ličio na Sidni. Bez rezultata. Znao sam u duši koliko je to uzaludan gest, ta nada da ću nekako ugledati svoju ćerku kako hoda ulicom. Kakva je verovatnoća da izađe u večernju šetnju ili sedne pored prozora Mekdonaldsa u trenutku dok se slučajno vozim tim putem? Ali morao sam nešto da radim. Vraćao sam se na jug, kada mi je saobraćajni znak privukao pažnju. Stisnuo sam kočnicu i skrenuo desno, ne stigavši ni da razmislim o tome. Skrenuo sam uz ivičnjak i posegao rukom u džep, tražeći papir s posla. Odvio sam ga i zagledao se u fotokopiju vozačke dozvole Ričarda Flečera. Živeo je u Kolteru br. 72. Pogledao sam najbližu kuću, bio je to broj 22. Sledeća je bila broj 24. Sklonio sam nogu s kočnice i povezao se polako dalje niz ulicu. Flečerova kuća je bila udaljena od ulice i okružena drvećem. Bila je to jednostavna dvospratna kuća sa četiri prozora i vratima na sredini. Travnjak ispred kuće bio je zapušten i zarastao u korov. Stare gume, nekoliko zarđalih bicikala, stara kosačica i drugi probrani otpad bili su nagomilani ispred vrata garaže. Na prilazu je stajao žuti pinto kojim se Flečer odvezao ranije toga dana, kao i Fordov kamionet, koji je video i bolje dane. Hauba je bila dignuta

i video sam nekoga nagnutog spreda, kako nešto radi na motoru. Pretpostavio sam da je to Ričard Flečer. Kučkin sin. Zaustavio sam se na kraju šljunčanog prilaza. U bilo kom drugom trenutku bio bih dovoljno razuman da produžim dalje. Tip je to izveo na brzinu. Izvezao je kamionet na probu i iskoristio ga da preveze tovar đubriva. Sledećeg puta ćeš biti pametniji, nećeš klijenta pustiti samog na probnu vožnju. Flečer je danas imao sreće sa mnom. Sledećeg puta neće je imati. Čovek se uči dok je živ. Bio sam suviše napet da bih bio i razuman. Izašao sam iz automobila i pošao uz prilazni put. Pas, koga ranije nisam primetio, pošao je prema meni. Ali to nije bio pas čuvar. Bila je to džukela nepoznatog porekla, šepava, sive njuške. Izgledao je propalo kao i krov Flečerove kuće. Repom je mahao kao neki spori metronom. Prošao sam pored psa. Obilazeći oko kamioneta, videh da to zaista Ričard Flečer gleda u motor. Lakat mu je bio naslonjen sa strane, a glava na ruke. Nije držao alat i ništa nije ni popravljao. Gledao je u motor kao što bi umorna vračara zurila u dno šolje čaja. Pokušavao je da nešto shvati, ali ništa nije mogao. „Hej”, rekoh ja nervozno. On me pogleda. Oči mu se suziše. Pokušavao je da me se seti. „Kad sledeći put izvezeš kamionet na probnu vožnju, mogao bi da očistiš đubre pre nego što ga vratiš.” Sada se setio. Flečer se ispravio, prešao rukom preko glave i zagledao se u mene, ne govoreći ništa. „Baš si kreten, znaš li to?” rekoh. „Šta misliš da si, jebote? Imam vest za tebe. Mi nismo agencija za iznajmljivanje kamioneta.” Otvarao je usta kao da pokušava nešto da mi kaže, ali ništa nija mogao da smisli. Ulazna vrata kuće se škripeći otvoriše. Flečer okrenu glavu. Iznutra devojčica promoli glavu i reče: „Tata, večera je gotova.” Imala je deset, dvanaest godina. Više nisam mogao da prosudim. Samo sam primetio da ima nekakve metalne proteze. Flečer reče: „Odmah dolazim, dušo.”

Zatim se opet okrenu prema meni. „Moraćete da me izvinite”, reče. „Treba da večeram sa ćerkom.” Otišao je do kuće i popeo se uza stepenice do ulaznih vrata. Ja sam stajao tamo i gledao ga kako ulazi, i odjednom se osetio vrlo malim. Ugledao sam srebrnasti ford fokus Kejt Vud na prilazu kada sam ušao u svoju ulicu. Stajala je kod zadnjeg dela, s velikom kesom brze hrane u jednoj ruci i nečim što je izgledalo kao kesa s bocom vina u drugoj. Parkirao sam se, pošao do nje i nešto iskonsko je prevladalo. Bila mi je potrebna. Bilo mi je potrebno da me uteši. Obavio sam ruke oko nje, privukao je sebi i spustio joj glavu na rame. I dalje zauzetih ispruženih ruku, obgrlila je i ona mene. „Oh, dušo”, rekla je. „Dobro je, dobro je.” Ništa nisam rekao. Samo sam je grlio. „Nešto se dogodilo?” upitala je. Još uvek nisam imao reči. „Hajde da uđemo. Dođi.” Našao sam ključ svoje kuće na privesku dok me je vodila do ulaznih vrata. Kad smo ušli, rekla je: „Doneću tanjire, pa ćemo te nahraniti i pričaćemo. Kunem se, izgledaš kao da si oslabio pet kilograma.” Primetio sam da su mi pantalone nešto komotnije poslednjih nekoliko dana, ali nisam mnogo razmišljao o tome. „Hoćeš li da otvoriš vino?” upita Kejt. „Hoću prvo nešto da proverim”, rekoh. „Kada se vratiš, ispričaću ti šta se dogodilo sa Edit”, reče ona. „Sasvim je sjebala raspored.” „Za minut”, rekoh. „Gospode bože!” reče ona ulazeći u kuhinju. „Šta se ovde dogodilo?” Moja ranija eksplozija. „Ne brini za to”, rekoh. Pošao sam uza stepenice, preskačući po dve odjednom. Nisam se potrudio ni da sednem za računar, samo sam se nagnuo, pomerio miš i kliknuo dugme da vidim ima li odgovora na sajtovima, sem vijagre s popustom. Stigle su mi dve poruke. Jedna u vezi s problemom mog računa na I-beju. Ja nisam imao račun na I-beju. Izbrisao sam poruku.

Zatim sam otvorio drugu. Počinjala je sa: „Dragi gospodine Blejk, prilično sam sigurna da sam videla Vašu ćerku.”

OSAM

Drhtao sam dok sam sedao. I-mejl, poslat s adrese na Hotmejlu, ispred koga je pisalo „ymills” i niz brojeva, glasio je: „Dragi gospodine Blejk, prilično sam sigurna da sam videla Vašu ćerku. Radim u svratištu za tinejdžere u Sijedu...” Sijetl? Šta bi Sid radila u Sijetlu? Ne, stani. Važno je bilo da je Sid živa. Pošto sam upravo video tragove krvi na kolima moje ćerke, sada mi je ovaj i-mejl naterao da već počnem da se borim sa suzama. Nastavio sam da čitam. „Radim u svratištu za tinejdžere u Sijetlu i zbog vrste posla često pregledam sajtove o deci koja su nestala; tako sam naišla na Vaš sajt i prepoznala Vašu ćerku Sidni jer je veoma lepa. Bar sam prilično sigurna da je to bila ona, ali, naravno, možda i grešim. Mislim da nije rekla da se zove Sidni; čini mi se da je kazala Suzana ili Suzi, ili nešto slično.” Koristila je majčino ime. U trenutku sam se upitao da li je sve u redu sa računarom, zato što je kursor žestoko podrhtavao. Spustio sam pogled i video da mi ruka drhti. „Slobodno mi se javite na ovu i-mejl adresu”, pisalo je dalje u poruci. „Verovatno je strašno kada ne znate gde Vam je ćerka i nadam se da mogu da pomognem.” Poruka se završavala sa: „Vaša u Hristu, Jolanda Mils.” Kejt odozdo povika: „Dođi po ovo dok je toplo! Ovi kineski rezanci su veoma privlačni.” Kliknuo sam dugme za odgovor i napisao: „Draga gospođo Mils, hvala Vam mnogo što ste mi se javili. Molim vas, kažite kako još mogu da stupim u vezu s Vama, sem preko i-mejla. Kako se zove Vaše svratište? Na kojoj je adresi u Sijetlu? Imate li broj telefona na koji mogu da Vas pozovem?” Kucao sam tako brzo da sam pravio mnoštvo grešaka, pa se vraćao i

ispravljao ih. „Time? Da li je sve u redu?” Kucao sam: „Sidni je nestala pre skoro mesec dana i njena majka i ja izbezumljeno pokušavamo da je nađemo i da saznamo da li je dobro. Kada ste je videli? Koliko je prošlo od tada? Da li je Sid tu dolazila više puta ili samo jednom? Evo kako Vi možete da stupite u vezu sa mnom.” Tada sam ukucao brojeve svog kućnog i mobilnog telefona, kao i telefona na poslu. „Molim Vas, javite mi se čim primite ovaj i-mejl, i slobodno na moj račun.” Proverio sam da nisam pogrešno napisao brojeve telefona, na kraju ukucao svoje ima i pritisnuo Pošalji. „Šta se dešava?” reče Kejt. Stajala je na vratima, naslonjena na dovratak. Okrenuo sam se i siguran sam da su mi na obrazima bile suze, jer je Kejt odjednom bila prestravljena, kao da sam upravo primio lošu vest. „O, Time, šta se dogodilo?” „Videli su je”, rekoh, savladan osećajima. „Neko je video Sid.” Kejt pređe razdaljinu između nas, privuče mi glavu na svoje grudi i prigrli me, dok sam pokušavao da se saberem. „Gde?” upita Kejt. „Gde je?” Povukao sam se i pokazao joj ekran. „Ova žena u Sijetlu. Radi u svratištu. Pretpostavljam da begunci tu mogu da se sklone.” „Sijetl?” upita Kejt. „Šta bi Sid radila u Sijetlu?” „Ne znam i u ovom trenutku me i ne zanima”, rekoh. „Samo, dok znam gde je, mogu da odem tamo i vratim je kući.” „Imaš li broj telefona? Pozovi tu ženu. Tamo je, koliko, tri sata manje nego ovde? Možda još uvek radi.” „Nije mi dala broj telefona”, rekoh. „Upravo sam joj pisao i tražio da mi ga pošalje.” „Šta je sa svratištem? Da li je rekla kako se zove?” „Nije”, rekoh. „Ne shvatam zašto nije bila određenija.” „Kako se zove?” Pogledao sam ekran. „Jolanda Mils.” „Ustani”, reče Kejt, pokazujući rukom da se sklonim sa stolice ispred računara. Ustao sam, a ona je sela. „Idemo na onlajn bele strane da je nađemo i pozovemo.” Kejt poče da kuca po tastaturi, ukuca ima i prezime one žene, i grad u

kojem živi. „Dobro, da vidimo šta smo dobili... Još ništa. Ima tri J. Mils, ali nijedno nije Jolanda.” „Možda je udata, a telefon je na ime muža. Možda je zadržala svoje prezime.” „Da vidim koliko Milsovih tu ima.” Kejt tiho zviznu. „Izgleda da ih je više od dve stotine.” Spustio sam ruku na računarski sto, da se naslonim. Krv mi je pulsirala u ušima. „Možemo da sačekamo da ti se ta žena opet javi ili da počnemo redom da ih zovemo.” „Možda možemo da napravimo drukčiju selekciju”, rekoh. „Potraži spisak tinejdžerskih svratišta u Sijetlu.” Kejtini prsti su zaigrali po tastaturi. „Sranje”, reče ona. „Ima ih raznih. Manje je svratišta nego Milsovih u Sijetlu, ali ima ih. Čekaj, mislim da mogu da smanjim broj. Neka od njih su muška, pa možemo da ih preskočimo... Da vidim. Dobro, evo ga.” Pokazala je na ekran. Bilo je pet-šest ispisa za omladinska svratišta u Sijetlu. Dohvatio sam penkalo i počeo da zapisujem veb-adrese. „Ja ću uzeti Sidnin laptop i otići dole da proverim ove. Uzeću svoj mobilni telefon, a ti sa fiksnog telefona proveravaj ženska svratišta. Koliko znamo, mogla bi biti u nekim navedenim.” „Počinjem”, reče Kejt. Podigla je slušalicu i počela da ukucava brojeve, dok sam ja strčao dole, dohvativši uzgred ćerkin laptop. Imali smo bežični internet, pa sam Sidnin računar mogao da koristim bilo gde. Našao sam svoj mobilni telefon u džepu sakoa okačenog na kuhinjsku stolicu i pozvao prvi od pet brojeva koji su se pojavili na ekranu kada sam uključio laptop. „Sklonište”, odgovorila je neka žena. „Zdravo”, rekoh. „Pokušavam da nađem Jolandu Mils. Mislim da možda radi u Vašem skloništu.” „Žao mi je”, reče ona. „Ovde nema nikoga s tim imenom.” „Dobro, hvala”, rekao sam, prekinuo vezu, sačekao trenutak, pa pozvao drugi broj. Sa sprata sam čuo kako Kejt razgovara telefonom. „Nada”, reče muški glas. „Da li je to sklonište?” upitah. „Da, sklonište Nada.”

„Tražim Jolandu Mils.” „Hoćete li da ponovite?” zamoli on. Ponovio sam. „Mislim da možda radi tu.” „Ovde sve poznajem”, reče on. „Nemamo nikoga ko se tako zove.” Zahvalio sam mu se. „Kako ide?” uzviknu Kejt odozgo. „Još ništa”, rekoh. „A ti?” „Takođe.” Na kuhinjskom pultu stajale su dve porcije pirinča sa račićima, rezanaca i piletine sa kiflama, ali nisam bio gladan. Stomak mi je bio gotovo prazan i imao sam utisak da će i to malo ispariti. Pokušao sam sa sledeća dva broja i ništa nisam saznao. Upravo sam ukucavao peti broj koji sam u brzini zabeležio, kad Kejt odozgo ciknu: „Time!” Prekinuo sam vezu i pojurio uza stepenište, preskačući po dve odjednom. „Jesi li dobila nekoga?” upitah bez daha, ušavši u sobu sa računarom. „Dobio si i-mejl”, reče ona, skočivši iz stolice da bih ja seo. Bila je to Jolanda Mils. Njen odgovor je glasio: „Dragi gospodine Blejk, hvala Vam što ste mi odgovorili. Bilo je glupo od mene da Vam ne dam više podataka. Radim u Hrišćanskom omladinskom centru nazvanom Druga šansa, u zapadnom centru delu grada. Tu postoji telefon, ali ja stalno dolazim i odlazim (jedna od mojih dužnosti je organizacija obroka, tako da izlazim u nabavku namirnica i ostalih potrepština), ali uvek nosim mobilni telefon, pa možete da me pozovete. Evo ga.” Usledio je broj. Držao sam slušalicu u ruci i kucao, okrećući glavu od ekrana do telefona i nazad. „Šta ako je neka lujka?” upita Kejt dok sam kucao poslednju cifru. „Šta ako je to neka smišljena prevara ili tako nešto? Mnogi ljudi uvek smišljaju kako da namame i prevare nedužne.” Znao sam da je to, uopšteno, Kejtino gledište, ali i o tome sam morao da razmislim. Kada je telefon zazvonio na drugoj strani, hiljadama kilometara odatle, Kejt reče: „Ako počne da pominje novac, da se raspituje postoji li nagrada, to će ti

biti znak da je...” Digao sam ruku da je prekinem, očekujući da svakog trenutka neko odgovori na poziv. I javila se. „Halo?” Žena. Bila je to samo jedna reč, ali zvučala je mladoliko. „Jolanda Mils?” „Da li je to gospodin Blejk?” upita ona. „O, bože”, uzdahnuo sam duboko od olakšanja. „Pokušavali smo da vas nađemo preko onlajn direktorijuma i Gugla, i svega ostalog, a onda ste mi se javili. Hvala vam mnogo. Ne možete ni da zamislite koliko mi ovo znači.” „Ne znam koliko mogu da vam pomognem.” Nisam primetio nikakav naglasak. A određivanje životnog doba po glasu je teško, ako osoba nije vrlo mlada ili vrlo stara. Jolanda Mils je zvučala kao da je u srednjim godinama. „Kada ste videli Sid?” upitao sam. „Koga?” „Sidni”, rekoh. „Zovem je Sid.” „Čini mi se da je to bilo pre dva ili tri dana.” „Kako je izgledala? Da li je dobro? Da li je povređena? Da li je bila bolesna?” „Dobro je izgledala. Mislim, s obzirom na to da je to bila ona. Došla je nekoliko puta da jede.” „Da li ste uopšte razgovarali s njom?” „Ne mnogo. Samo sam je pitala kako je. To je bilo sve.” „Da li je nešto kazala?” „Samo se osmehnula.” „Da li je još neko bio s njom? Ili je putovala sama?” „Koliko znam, bila je sama. Moram da kažem, izgledala je tužno.” Osećao sam se kao da mi je neko gurnuo ruku u grudi i zavrnuo srce. „I kažete da ste je poslednji put videli pre dva-tri dana?” „Sačekajte da razmislim”, reče Jolanda Mils. „Mislim da sam je prvi put videla pre četiri dana. Zatim je došla dva dana kasnije, u vreme ručka. To je bilo prekjuče.” To je značilo da se Sid već izvesno vreme nalazi u Sijetlu. Možda je dolazila u Jolandino svratište svaka dva-tri dana. Dakle, ako bih otišao tamo

i dovoljno dugo se tamo zadržao, mogla bi i da se pojavi.” „Da li tinejdžeri, begunci, dolaze kod vas da jedu čak i ako ne borave stalno tu?” „O, naravno. Toliko mesta imamo. To nije mesto predviđeno da se u njemu stalno živi. To je uslužno svratište, znate. Tako deca ponekad spavaju kod nekoga od svog društva ili u kolima, a ponekad, mrzim što to kažem, jednostavno nađu mesto u parku ili nešto slično.” Sid spava u parku? Pokušao sam da izbacim tu sliku iz glave. „Kako ste saznali za Sid” upitao sam. „Zar vam nisam napisala u i-mejlu? Zbog mesta na kojem radim i upoznajem mnogo te dece koja su begunci ili beskućnici, a znam da imaju roditelje koji ih traže, pretražujem sajtove na kojima roditelji postavljaju fotografije svoje dece koja su odbegla ili jednostavno nestala. Ovo je tek drugi put da sam primetila nekoga ko je zaista bio u našem skloništu.” „Jeste li prvi put bili u pravu?” „Jesam”, reče ona ponosno. „Bio je to mladić po imenu Trent, iz okoline El Pasa, za kojim su roditelji izbezumljeno tragali. Upravo se nalazio u našem svratištu i bila sam sigurna da je to on, pa sam pomislila da mu kažem kako znam da ga roditelji traže i trebalo bi da im se javi, ali sam se setila i da bi ga to i uplašilo, pa sam ih sama pozvala i oni su prvim avionom doleteli ovamo.” Avion. Treba da rezervišem mesto u avionu čim završim razgovor s Jolandom. „Ako opet dođe, nemojte joj reći da ste razgovarali sa mnom”, rekoh. „Ne znam zašto je pobegla, ne znam da li sam nešto uradio, jednostavno ne razumem. Lupao sam glavu pokušavajući da shvatim zašto bi uradila tako nešto...” „To kaže većina roditelja, ali mislim da ponekad znaju odgovor, ali ga jednostavno ne prihvataju. Shvatate li me?” reče Jolanda. „Verovatno.” Ma koliko sam bio zahvalan Jolandi Mils jer mi je javila gde mogu da nađem Sid, nisam želeo s njom da pričam o razlozima zbog kojih je to moglo da se dogodi. „Još nešto”, reče ona. „Ja ne mogu da tvrdim da sam sto posto sigurna da je to vaša devojčica. Možda i grešim.” „Ali možda i ne grešite”, rekoh.

„Da li bi vredelo da vam pošaljem fotografiju?” Umalo nisam pao sa stolice. „Fotografiju? Imate Sidninu fotografiju? U Sijetlu?” „Pa nije baš najbolja. Već dugo imam ovaj telefon sa foto-aparatom, ali nikada nisam znala kako to radi, znate. Ne volim baš te spravice. Zato sam se igrala njime u skloništu, fotografišući nasumice, tek da vidim mogu li da otkrijem koje dugmiće treba da pritisnem, a vaša ćerka je upravo prolazila u jednom trenutku kada sam fotografisala. Tu su ona i još nekoliko njih, ali na jednoj je samo ona.” Bio sam siguran, ako vidim fotografiju, znaću. „Možete li da mi je pošaljete i-mejlom?” upitah. „Znam da to može da se uradi, ali rekla sam vam, uspela sam samo da snimim fotografiju. Nemam pojma kako da ih aploudujem ili daunloudujem, kako god da se to kaže, na računar. Ali moj muž zna sve to, a on će biti kod kuće ujutru. Radi treću smenu. Ali čim dođe, mogu da mu kažem da to uradi.” Iako je izgledalo da se situacija odjednom naglo razvija, izgledalo je kao večnost čekati do jutra da bih video tu fotografiju. Kejt, koja je stajala samo nekoliko metara dalje i nije mogla da čuje drugu polovinu razgovora, nežno me potapša po ramenu, protrlja palac o dva susedna prsta, smeškajući se pri pomisli na novac. „Čujte”, rekoh Jolandi Mils, „kako mogu da vam se odužim za ovo? Tražite li nagradu ili tako nešto?” „Nagradu?” reče ona gotovo uvređeno. „Zar ne mislite da to ne bi bilo baš hrišćanski?”

DEVET

Završivši razgovor s Jolandom Mils, imao sam utisak da mi je upravo ubrizgano dvadeset kafa u krvotok. Drhtao sam i nisam znao šta sada da uradim. „Moram da nazovem Suzanu”, rekoh. „Ne, ne još. Ova žena će mi ujutru poslati fotografiju. Treba da nazovem detektivku Kip Dženings. Ona bi mogla da javi u Sijetlu da raspišu opštu poternicu ili kako god da to zovu za Sid. Mogli bi svi policajci...” „Time”, reče Kejt. „Stani samo za sekundu. Ti si...” „Moram da rezervišem mesto na letu”, rekoh. „Možda ima neki let noćas.” Okrenuo sam se u stolici i počeo da tipkam po tastaturi. „Treba samo da staneš jedan minut”, reče Kejt. „Nisi ni siguran da je to Sid. A nećeš ni biti dok ne vidiš fotografiju, pa ni tada možda nećeš znati. Ti telefonski fotosi nisu uvek najboljeg kvaliteta. I čekaj samo. Ko god bila ta Jolanda, možeš biti siguran da će u nekom trenutku postaviti pitanje nagrade. Ako nešto znam, to je da svako uvek ima neki plan. Smeškaju ti se, ali lažu stisnutih zuba i razmišljaju kako da te pređu. Trebalo bi da...” Okrenuh se i odsekoh: „Jebote, Kejt, umukni.” Ona rukom dodirnu obraz kao da sam je ošamario. „Svi su uvek protiv tebe, zar ne?” rekoh. „Bivši muž, saradnici, gazda? Postoji li neko ko ti ne zagorčava život?” Ona me je gledala, pa reče: „Očigledno, ne.” „O, sad i ja s njima.” Gledala me je još jedan trenutak, pa kao da je nešto shvatila: „Iskoristio si sve ovo sa ćerkom da raskineš sa mnom.” Bio sam potpuno zatečen, pa nisam ništa odgovorio u tom trenutku. Onda

sam se gotovo nasmejao: „Šta?” „Nikada mi ne uzvraćaš pozive. Znam da gledaš i ne dižeš slušalicu ako ja zovem.” „Kejt”, rekoh. „Jesam li to bila za tebe? Dobar seks i sad je gotovo?” „Kejt, nemam sad vremena za tu raspravu. Moram da rezervišem kartu za avion.” „Vidiš? I sad to radiš. Moj psiholog to naziva strategijom izbegavanja.” „Tvoj psiholog?” „Kaži mi, Time. Da li je tvoja ćerka zaista nestala? Ili je samo negde na letovanju? Jesi li malopre uopšte razgovarao s nekom ženom u Sijetlu?” Naslonio sam se na stolicu i opustio ruke sa strane. Iscrpljenost, poraženost, kako god se to naziva. „Imam mnogo posla, Kejt”, rekoh, što sam mirnije mogao. Zatim sam rekao nešto verovatno vrlo glupo: „Koliko sam ti dužan za kinesku hranu?” „Jebi se”, reče, i ode niza stepenište. Ustao sam sa stolice da pođem za njom, a onda shvatio da nema svrhe. Čuo sam kako razbacuje posude sa kineskom hranom po kuhinji, a zatim treska vratima. Očistiću kasnije. Skljokao sam se natrag u stolicu, zgrabio slušalicu telefona i pozvao policiju. Ne broj hitnih intervencija, nego kancelariju Kip Dženings. Njen kolega detektiv mi je rekao da nije na dužnosti. Objasnio sam mu da je hitno i pitao da li mogu da joj proslede poruku i zamole je da me nazove. Rekao je da će videti šta može da učini. Spustio sam slušalicu i opet se okrenuo računaru, da vidim letove. Gotovo sam rezervisao let u 1:59 U. S. ervejzom posle podne sa Lagvardije, a onda pre potvrde primetio da moram da menjam avion u Filadelfiji. „Zajebi to”, rekoh. Onda sam našao let kompanije Diet blu u isto vreme, trista dolara skuplji, koji je u Sijetl leteo bez presedanja. Bio je to let od šest sati, kojim ću stići u Sijetl oko pet sati posle podne, po lokalnom vremenu. Pod pretpostavkom da mi je potreban jedan sat da stignem do grada, mogao bih da potražim Jolandu Mils i svoju ćerku početkom večeri.

Nisam znao za kada da rezervišem povratnu kartu, pa to nisam ni uradio. Potvrdio sam svoj izbor, dao podatke iz kreditne kartice i sačekao da mi imejlom pošalju kartu i da je odštampam. Zazvonio je telefon. Držao sam slušalicu u ruci pre nego što je prvi signal odzvonio. „Gospodin Blejk? Ovde detektivka Dženings.” Zvučala je kao da govori kroz nos. „Zdravo, hvala, čujte. Imam trag u vezi sa Sidni.” „Zaista?” reče ona sa manje oduševljenja nego što bih očekivao. „Da li vam se javila?” „Ne.” „Kakav je to trag?” „Žena koja radi u svratištu za odbegle tinejdžere pročitala je o Sid na internetu. Ona mi se javila. Već sam rezervisao let za sutra u dva sata.” „Gospodine Blejk, nisam sigurna da je to pametno.” U pozadini sam čuo uzvik: „Mama! Gotova sam!” „To je sve što imam za sada. Ne mogu da sedim ovde, u Milfordu.” „Možda neko pokušava da vas prevari.” „Ništa nije tražila”, rekoh. „Rekla je da to ne bi bilo hrišćanski.” Kip Dženings frknu. „Ta žena možda još ništa ne traži. Ali kad odletite tamo – Kesi! Ja telefoniram! Doći ću gore za minut!” Uzdah. „Kad se nađete tamo, odjednom će naći nešto, što treba da joj platite. Ili će tražiti nagradu. Pomislićete, kad ste već dotle stigli, daćete joj šta god traži. Viđala sam već to.” „Mislim da ovo nije to. Ne zvuči tako.” Nisam želeo da poverujem da je to iznuđivanje novca. „Pre nekoliko sati, kad smo otišli da vidimo automobil moje ćerke, počeo sam da mislim da možda situacija i nija dobra. Sidnin napušten automobil... Krv. Ali ovo, ovo je dobra vest. Ovo je čvrsto.” „Kako?” upita Dženingsova. „Imate reč žene koju ne poznajete, koja... Kako je uopšte stupila u vezu s vama?” „Proverava sajtove o nestaloj deci i gleda da li podsećaju na decu iz njenog svratišta.” „To mi zvuči kao mamac”, reče Dženingsova. Nisam hteo da dozvolim da me porazi. „Šta biste vi učinili da je u pitanju Kesi?”

Na drugoj strani je nastala duža pauza. „Gospodine Blejk, da li ste zvali samo da biste mi saopštili da idete tamo ili želite da učinim nešto konkretno?” „Nazovite policiju u Sijetlu. Neka izdaju opštu poternicu ili kako se to več zove, za njom.” „Zvaću ih, ali moram da budem iskrena. Odbegli tinejdžeri nisu uvek njihov prioritet. Reći ću im da smo našli automobil i da to možda nije obično bekstvo, ali ne bih očekivala da će oni odmah skočiti da to reše.” „Ona krv”, rekoh. „Sa Sidninog automobila. Jeste li otkrili čija je?” „To će malo potrajati, gospodine Blejk. Možda ćemo, kada se vratite iz Sijetla, nešto znati. A ako se desi da se vaša ćerka vrati kući s vama, to možda neće ni biti važno.” Sišao sam u kuhinju i očistio kinesku hranu razbacanu po podu. U kutijama koje Kejt nije srušila bilo je malo pohovanih račića, govedine sa prokeljom i pirinča. Pojeo sam ih hladne. Zatim sam se vratio gore i spakovao putnu torbu koja se nosi preko ramena, koju mogu da unesem u avion. Nisam želeo da gubim vreme zbog prtljaga. Pošto mi je u torbi ostalo malo slobodnog mesta, pošao sam u Sidninu sobu i pogledao plišane igračke koje je postavljala na raznim mestima. Na njenoj stolici, policama za knjige, ušuškane oko jastuka. Male kuce i zeke. Mali, nekada čupavi los, kojeg je Sid u drugoj godini dobila od moje pokojne majke; preživeo je toliko godina i bio potpuno pohaban. Stvari koje devojčice nikada ne prerastu, čak ni kada odlaze od kuće u mrežastim čarapama i s pirsingom u nosu, s ljubičastim pramenovima u kosi. Njeni plišani drugari nisu bili tako raspoređeni onoga dana kada je nestala. Otišla je na posao ne pospremivši krevet. Životinje su bile razbacane svuda po sobi. Ali kada je protekla nedelja dana, ja sam sredio krevet i postavio životinje tako da požele Sidni dobrodošlicu kada se vrati kući. Verovatno su bile umorne od čekanja, kao i ja. Pomislio sam da bi neka mogla da pođe sa mnom u Sijetl. Izabrao sam losa. Sudeći po etiketi, zvao se Milt. On ne bi bio moj prvi izbor. Zbog velikih rogova bio je nezgodan za pakovanje. Ali znao sam da ga

Sid najviše voli. Zavukao sam se pod pokrivač, ne očekujući da zaspim. Ali verovatno je napetost s kojom sam živeo nekoliko poslednjih nedelja bila prenebregnuta vešću od Jolande. Samo sam se nadao da će njen muž ujutru poslati fotografiju, kao što je obećala. Ustao sam pre šest sati i prvo proverio računar. Ništa novo. Istuširao sam se i obrijao, pa se vratio i opet proverio računar. Još uvek ništa. Tada sam se setio da je u Sijetlu tek nešto posle tri sata ujutru. To me nije sprečilo da proveravam svakih pet minuta. Nešto posle devet sati stigao je i-mejl. Kratka poruka od Jolande: „Nadam se da je ovo ona. Javite mi da li jeste.” Tu je bila i fotografija. Strepeo sam od toga šta ću videti. Sve do sada bio sam siguran da devojka koju je ona videla jeste Sidni. Mora da bude Sidni. Imao sam kartu i spakovan prtljag. Spremao sam se za Sijetl, da vratim svoju devojčicu. Ali šta ako se ispostavi da na slici nije ona? Šta ako to jasno bude neka druga devojka? Došlo je vreme da to saznam, ovako ili onako. Kliknuo sam dva puta na i ona se otvorila. Odahnuo sam tako bučno, da sam siguran da su me čuli i na ulici, bez obzira na zatvorene prozore. Bila je to moja devojčica. Bila je Sid.

DESET

Fotografija nije bila savršena. Bio je to snimak Sid u prolazu. U pozadini su bili običan zid bež boje i mali stakleni poklopac s crvenim natpisom: PROTIVPOŽARNI APARAT čija su prva slova bila gotovo izlizana. Slova su bila oštrija nego Sid, koja je bila u prolazu zdesna nalevo, gotovo van kadra. Videla se iz profila, nagnuta napred u hodu, glave nagnute, tako da je kosa padala napred. Nije se videlo lice, sem vrha nosa, koji bih ja poznao bilo gde. Ali nije me samo nos uverio da je to Sid. Bila je to i svetla, letnja marama koju je nosila oko vrata, koralne boje, reljefasta tkanina, tanka i lepršava, s resama. Nju joj je majka kupila pre nekoliko meseci na Menhetnu. U mojoj kući se mislilo da ne bih primetio ni da moja žena ili ćerka uđe u prostoriju u neonskoj venčanici. Promenu senke za oči i laka za nokte nisam primećivao. Ali sećao sam se kada sam prvi put video tu maramu na Sidni, visprenog načina na koji ga je vezala, upadljivog kontrasta koralne boje s njenom plavom kosom. Kada je Sid jednog jutra sela u automobil, rekao sam: „Baš ti lepo stoji.” A Sid je odgovorila: „Au! Jesi li to operisao kataraktu?” Marama u kombinaciji s kosom, način na koji je sagnula glavu, nos, nisu ostavljali mesta sumnji. Proverio sam da li sam spremio sve što mi je potrebno za put. Pre nego što sam zgrabio torbu i pošao na vrata, poslao sam Jolandi i-mejl sa kratkom porukom: „Ona je. Biću večeras u Sijetlu. Vidimo se tada. Hvala mnogo.” Imao sam samo jednu stanicu usput. Skrenuo sam u Riversajd hondu oko deset sati. Prodavci su već stigli, ali tako rano ujutru, osim subotom, nije bilo

gužve. Ugledao sam Endija Herca za njegovim stolom, ali umesto da odem do svog, produžio sam pravo do kancelarije Lore Kantrel. Pokucao sam bučno na otvorena vrata. „Zdravo”, rekao sam. Digla je pogled sa nekih izveštaja o prodaji, koje je čitala, skinula naočare i spustila ih na sto. „Time”, rekla je. „Uzimam nekoliko slobodnih dana”, rekao sam. Nisam tražio njenu dozvolu. Njene savršene obrve se digoše punih pola santimetra. „Oh?” „Imam trag u vezi sa Sid”, rekoh. „Idem u Sijetl.” Lora odgurnu stolicu, ustade i pođe nekoliko koraka prema meni. „Našli ste je?” „Znam da je bila tamo. Dolazila je dva-tri puta u svratište.” „To mora da je veliko olakšanje”, reče ona. „Znati da nije...” „Jeste”, rekoh. Shvatio sam da je bolje imati ćerku koja je nestala, nego imati ćerku koja je nestala i saznati da je mrtva. „Letim za tri sata. Moguće da ću odsustvovati nekoliko dana, ali možda i duže. Jednostavno, ne znam.” Lora klimnu glavom. „Ostani koliko je potrebno.” Da li je to ona Lora koja je pretila da će dati moj sto nekom drugom ako ne povećam prodaju? „Hvala”, rekoh. „Žao mi je”, reče ona. „Oprosti?” „Zbog onog dana. Gnjavila sam te.” Prišla je još jedan korak. Osetio sam njen parfem. „Da, pa valjda radiš ono što treba da radiš”, rekoh. „Znaš da i drugi mene gnjave”, reče ona. „Znaš kako to ide. Na kraju dana sve se svede na brojeve. Kladim se da si, dok si vodio svoj biznis, i ti pritiskao ljude.” To je bio deo problema. Nisam. Ja sam uvek bio fin, onaj ko razume, ko kaže: hej, ako ti treba vremena, iskoristi ga. Izluđivao sam Suzanu. „Naravno”, rekoh. „Možemo”, reče Lora, „kada se vratiš i dovedeš Sindi kući, da odemo na

piće ili tako nešto.” Nisam mogao ovoga puta da je ispravljam. „Zvuči izvrsno, Lora”, rekoh. „Moram da krenem.” Pošao sam do svog stola. Endi je pretraživao rubriku s polovnim automobilima u Nju Hejven registru i zaokruživao brojeve telefona. „’Bro jutro”, rekoh. Endi diže pogled i promrmlja pozdrav. Izgledao je napeto. Moj telefon je svetlucao. Imao sam poruku para koji je kod mene kupio kombi pre četiri godine. Deca su im sada bila starija, pa su mislili da nabave akord ili pilot. Zapisao sam njihov broj, otcepio list i pružio ga Endiju. „Verovatno neće biti teško. Fini ljudi. Kaži im da sam ja poslovno van grada i da sam te zamolio da se lično pobrineš za njih.” „Isuse, Time, hvala ti.” „Nema problema.” „Dugujem ti uslugu.” „Zezaš me?” Upitao je kuda idem i rekao sam mu, i da ću biti odsutan najmanje nekoliko dana. „Nadam se da je ona dobro”, rekao je. Sidni, jedanaest godina: Dečak po imenu Džefri Vilšir ju je dopratio od škole do kuće. Ovo je bio drugi put. Njegove namere nisu prošle neprimećeno kod Suzane i mene. Vozio sam je na večernji čas plesa. To je bilo baš pre nego što je napustila balet. Ono propinjanje u helankama nije joj više pristajalo. Tako je bilo već izvesno vreme, ali njena majka je insistirala da nastavi s tim. „Ako to napustiš, biće ti žao.” Sid je to na kraju ipak napustila i nije zažalila. I tako, vozio sam je na čas i uzgred rekao: „A onaj mali Džefri, izgleda da se zainteresovao za tebe.” „Molim te”, rekla je Sid. „Šta to znači?” „On uvek čeka da izađem posle časova da bi išao sa mnom. Ja se uvek nadam da će nas gospođa Vetli zadržati duže, da će se on

možda umoriti i otići kući.” „O”, rekao sam. Nešto kasnije, dok smo se vozili, Sid je rekla: „Voli da eksplodira žabe.” „Šta? Ko voli da eksplodira žabe?” „Džefri i onaj drugi dečak – znaš onogMajkla Dinglija?” „Ne.” „Dobro, mama ga zna, jer mama i njegova mama su nas dobrovoljno vozile u vatrogasnu stanicu prošle godine.” „Dobro. Pričaj mi o Džefriju.” „Pa eto, hvataju žabe i stavljaju im vatromet u usta, pa ga upale i žabe eksplodiraju.” „To je bolesno”, rekao sam. Detoniranje životinja nije, bar kod mene, predstavljalo obred na putu do zrelosti. „Njima je to zabavno”, rekla je Sid. „To nije zabavno.” „Mislim, znam da mi jedemo životinje i sve to”, rekla je. „Zar nije mama bila vegeterijanac?” „Neko vreme.” „Zašto je prestala?” Slegao sam ramenima. „Zbog hamburgera sa sirom. Bez toga, život nije imao smisla. Ali jedno je ubiti životinju zbog hrane, a drugo uživati u njenoj patnji.” Razmišljala je jedan minut. „Zašto neko to radi?” „Šta?” „Ubijao zbog zabave?” „Neki ljudi su uvrnuti.” „Šta to znači?” „Mislim, neki ljudi misle da je zabavno maltretirati druge.” Sid se zagledala kroz prozor. „Ja uvek razmišljam o tome šta druga osoba oseća.” Pauza. „Ili životinja.” „Zato što si dobra osoba.” „Zar Džefri ne zna da žaba oseća bol?” „Ako i zna, ne mari.”

„Pa da li je Džefri zao?” „Zao?” To pitanje me je iznenadilo. „Da, možda jeste.” „Pričao je kako je jednom stavio živog hrčka u mikrotalasnu i uključio je.” „Nemoj mu više dozvoljavati da te prati iz škole”, rekao sam. „Kako bi bilo da sledećih nekoliko dana majka ili ja dolazimo po tebe?” Vozeći se do Lagvardije odslušao sam još nekoliko Sidninih melodija. Morao sam da isključim muziku na polovini „Tako si mi lepa” Džoa Kokera. Nisam želeo da se rasplačem na Putu 95. Nisam želeo ni da završim kao podnaslov u novinama Otac se rasplakao i nastradao u prestrojavanju. Na aerodromu sam kupio nekoliko časopisa – novi Auto i vozač i Njujorker. Sumnjao sam da ću biti u stanju da ih čitam, ali u prvom ima mnogo fotografija sjajnih automobila, a u drugom crteža. Sedeći u praznoj čekaonici Lagvardije, izvadio sam svoj mobilni telefon i pozvao Suzanu na poslu. Radila je sa Bobom već gotovo dve godine. Slušajući Sid, stekao sam utisak da ta saradnja nije baš uvek bila najsrećnija. A i sada, kada su svi živeli kao jedna velika, srećna porodica, problemi sa parkinga ponekad su eruptirali kod kuće. Bob je često kritikovao način na koji Suz vodi knjige. Prijavljivanje svih prihoda, po njemu, bilo je precenjeno. Dok sam sedeo u krcatoj čekaonici, nisam imao mnogo privatnosti, pa sam ustao i pošao do jednog od prozora, odakle sam mogao da posmatram avione kako sleću. „Bobovi motori”, javila se Suzana. Zvučala je tužno. Tako je zvučala već nekoliko nedelja. „Ja sam”, rekoh. „Hej”, reče Suzana već budnije, pažljivije. Moji pozivi tih dana mogli su da znače vrlo dobre ili vrlo loše vesti. „Na aerodromu sam”, rekoh. „Idem u Sijetl.” Kratak uzdah. „Kaži.” „Imam solidan trag da bi Sid mogla da bude tamo.” Obavestio sam je. Slušala je. Prekinula me je sa nekoliko pitanja. Jesam

li se javio Kip Dženings? Mogu li da verujem toj ženi? Da. I nadao sam se da mogu. „Ja ću ti platiti taj let”, reče ona. „Ne brini za to.” „Ići ću i ja sa tobom.” „Opusti se.” „Znaš, ja nisam prokleti invalid.” „Trenutno baš jesi.” „Prilično dobro se snalazim sa štapom. Možda još nisam spremna za maraton, ali...” „U redu je. Pusti me samo da uradim ovo.” „Znam. Samo bih te usporavala. Ali nadam se... Nadam se da nisam nešto upropastila za stalno. Kuk me ubija, a koleno još uvek ludački boli.” „Proći će, treba vremena.” „Hvala ti što mi ne sipaš so na ranu.” „Na kakvu ranu?” „U vezi s Bobom, zato što sam se izglupirala s tim parasejlingom, kao da sam osamnaestogodišnjakinja. Smeta mi, a ne popušta ni na trenutak.” „Ne znači da ne mislim o tome”, rekoh. Tiho se nasmejala. Pošto je ućutala na trenutak, rekoh: „Suz.” „Da, tu sam.” „Šta se to dešava s Evanom?” „Zaista ne mogu da ulazim u to, Time. On je Bobov sin. Šta da kažem?” „Vidim da se nešto dešava. Kad je izleteo iz kancelarije, bio je besan.” „On je... Dobar dečak, uglavnom.” „Uglavnom.” „Samo je... Jedva da izlazi iz sobe. Sve vreme je na računam.” „Deca to rade, pričaju sa društvom.” „Ne”, reče ona tiho. „To je nešto drugo.” „Pornići”, rekoh. „Onaniše na porniće.” „Ne”, reče Suzana, razvlačeći tu reč, zamišljeno. „Mislim da nije ni to. Mislim da je nešto... Gore.” „Jesi li razgovarala s Bobom o tome?” „Kazala sam mu... Da sam primetila nešto.” „Šta? Šta si primetila”

„Mislim da Evan krade.” „Sitniš”, rekoh. „A pomenula si i da ti je nestao sat, a i novac iz tašne.” „Sve to. Bob kaže da sam pod stresom i da sam zato odsutna i zaboravna.” „Misliš li da je u pravu?” „Mislim da lupa. A sat se pojavio. Znam tačno da je bio u mojoj fioci i odatle je nestao. A jutros se pojavio.” „I šta misliš o tome?” „Mislim da ga je Evan založio. I da ga je Bob otkupio.” „Pokriva ga.” „Branio ga je.” „Iseli se, Suz”, rekoh. „Izađi odatle. Vrati se u svoju kuću.” Ona odmah uzvrati: „O, da, to je rešenje! Da ne pokušavam da rešim probleme, samo da operem ruke od njih. To bi ti hteo?” „Imaš dovoljno svojih problema. Nemaš potrebe da živiš pod istim krovom sa klincem koji te potkrada.” „Ne mogu da pričam o tome. Ne mogu. Samo nađi Sidni.” „Dobro”, rekoh. „Znaš”, reče ona, „zaista sam promašila s tobom.” Ništa nisam rekao. Gledao sam u sat na terminalu. Uskoro će početi ukrcavanje na moj let. „Nije trebalo da te forsiram”, reče ona. „Imali smo lep život.” „Znam.” „Zeznula sam se... Mislila sam, što više budemo imali, biće bolje za sve nas, znaš. Mislim, naravno, volim lepe stvari, priznajem to. Mislila sam na sebe, ali sam verovala i da će to što želim biti dobro za sve nas, dobro za Sidni. Ako bi uspeo, mogli bismo da joj obezbedimo lepe stvari, veću sobu, bolji koledž i budućnost, znaš.” „Naravno.” „Zato sam te pritiskala. Ali ti nisi to želeo. Nisi bio za to. Trebalo je da budem dovoljno pametna da to shvatim od početka.” „Suz, ne moraš to...” „Onda je otišla mast u propast. Gurala sam te zato što sam želela više za nas, za Sidni, a završila sa mnogo manje. Ponekad mislim da nas mrzi. Da

mrzi mene. Jer sam dozvolila da se raziđemo. Stalno mislim, da smo ostali zajedno, ovo se ne bi desilo. Sid ne bi otišla.” „To ne možemo znati.” „Nekako bi sve bilo drukčije.” „Mislim da pozivaju putnike za moj let”, rekoh. „Zovi me.” „Obećavam.” Suština vožnje je u tome što radite nešto da biste stigli tamo. Vi odlučujete. Vi određujete. To pomaže kanalisanju napetosti. Čitate mape, tražite razne radio-stanice, tražite prostor da biste prestigli kamionet koji vozi stariji čovek u šeširu. A u avionu samo sedite i polako ludite. Naravno, vožnja do Sijetla nije dolazila u obzir. Šest sati leta je bolje od tri dana vožnje. Ali činjenica da nisam u stanju da učinim ništa sem da gledam kroz prozor, prelistavam svoje časopise ili gledam filmove koji se prikazuju putnicima, a koji se, čak i sa slušalicama na ušima jedva čuju od buke motora, doprinela je tome da let izgleda beskrajno. Ali na kraju se završio. Iako sam u sebi vrištao iz sveg glasa čekajući da svi koji sede ispred mene pokupe svoj prtljag i izađu iz aviona, uspeo sam da ostanem smiren. Čim sam izašao iz aviona, uključio sam mobilni telefon i proverio ima li poruka. Nisam imao. Našao sam taksi stanicu, seo na zadnje sedište i rekao vozaču: „Druga šansa.” Ponudio sam mu adresu, ali odmahnuo je rukom. „Vozim taksi u Sijetlu dvadeset dve godine”, rekao je. „Znam da se snađem.” Smestio sam se u sedištu i zagledao u nepoznate ulice, osećajući se kao stranac u stranoj zemlji. Dolazim, Sid. Dolazim.

JEDANAEST

Taksi je ulazio u grad usred popodnevnog saobraćajnog špica. Uobičajeni saobraćaj bi bio dovoljno loš, ali bili smo usporeni jer su tri linije bile svedene na jednu zbog saobraćajne nezgode. Nešto pre šest sati zaustavili smo se ispred svratišta Druga šansa, dok je padala laka kišica. Bejah izgubio sposobnost orijentisanja, nisam znao gde je jug, a gde sever, niti istok ni zapad, posebno zato što se nije videlo ni sunce na zalasku. Platio sam taksisti vožnju i zgrabio svoju torbu. Nalazio sam se u starijem delu grada. Prodavnice korišćenih ploča, prodavnice sa rasprodajom odeće, zalagaonice. To je verovatno bila jedina ulica u Sijetlu u kojoj nema Starbaksa. Druga šansa je izgledala više kao mali restoran nego kao svratište za omladinu. Videli su se stolovi pored prozora, a za njima su sedeli mladi ljudi i pili kafu iz papirnih čaša. Izgledali su dokono, kao da već dugo sede tu, a ako se vratim nekoliko sati kasnije, i dalje će biti tu. Već sam počeo da razgledam. Snimao sam pločnik na obe strane, zagledao lica. Zadovoljan što nisam video da se Sid nalazi na ulici i samo čeka da se ja pojavim, ušao sam u Drugu šansu. Ušavši, učinio sam isto. Razgledao. Mnoge tinejdžerke – od kojih su neke očigledno bile i starije, možda u drugoj polovini dvadesetih i jedna koja je možda imala i više od trideset godina – šetale su okolo, ali nije bilo Sid. Kao da su osetile da ih neko gleda, nekolicina mi je neupadljivo okrenula leđa. Očekivao sam nešto kao hotelsku prijavnicu, ali ugledao sam samo u jednom uglu sto postavljen na nogare slične magarcu za testerisanje drva; iza njega, za računarom, prerano proćelav čovek, sa dovoljno kose pozadi za kratak konjski rep, u pletenoj košulji i farmerkama, gledao je kroz naočare s tankim okvirom. „Izvinite”, rekao sam. Digao je jedan prst, ne prestajući nešto da kuca, a zatim, pomalo teatralno

udario po jednom tasteru. „Pošalji”, rekao je. Zatim se okrenuo u stolici i rekao: „Da?” „Zovem se Tim Blejk”, rekao sam. „Upravo sam doleteo iz Konektikata.” „Blago vama”, rekao je on. Nisam bio raspoložen za nadmudrivanje, ali sam nastavio: „Da li je Jolanda tu?” „Nemam pojma”, rekao je. „Ko je Jolanda?” „Ona radi ovde”, rekao sam. „To nisam znao.” Slegao je ramenima. Kakve veze ima što ne znam ko ovde radi? „Mogu li ja nešto da vam pomognem?” „Pokušavam da nađem svoju ćerku”, rekao sam. „Sidni Blejk. Mislim da je dolazila ovde nekoliko puta prošle nedelje. Izludeli smo njena majka i ja, jer ne znamo šta joj se desilo. Sačekajte, imam fotografiju.” Posegao sam u džep jakne, da uzmem kopije Sidninih fotografija sa sajta. Pružio sam ih čoveku, koji ih kratko pogleda i spusti na sto. „Nikada je nisam video”, reče. „Kako se zovete?” upitah. „Len”, reče on. „Lene, da li bi pogledao još samo jednom?” On spusti još jedan letimičan pogled i reče: „Znate, mi ovde imamo mnogo dece. Moguće je da je dolazila, ali ne poznajem je.” „Jeste li tu sve vreme?” upitah. „Ne. Možda je dolazila kad ja nisam bio tu. Kako znate da je bila ovde?” Nisam hteo da mu kažem za Jolandinu dojavu. Možda je ona stupivši u vezu sa mnom prekršila neka pravila o privatnosti. Kladio bih se da je jedan od razloga zbog kojih su se begunice tu osećale slobodno i to što se podrazumevalo da ih uprava neće otkucati roditeljima. Zato sam, umesto da odgovorim direktno, rekao: „Dobio sam dojavu na sajt koji sam postavio kad mi je ćerka nestala, da bi mogla biti ovde. Onda sam stupio u vezu sa Jolandom Mils.” „Dobro”, reče Len. „Da li je Jolanda Mils možda već otišla kući?” „Rekao sam vam da je ne poznajem.” „Da li joj je ovo slobodan dan? Ili radi u drugoj smeni?”

„Kako rekoste da se zove?” „Jolanda Mils.” Len me je gledao zbunjeno. „I radi ovde? U ovom svratištu?” „To mi je kazala”, rekoh. „Razgovarali ste s njom?” „Da, i-mejlom i telefonom”, rekoh. Počeo sam da osećam čudno peckanje u potiljku. „Hoćete li sačekati sekund?” Len ustade sa svog mesta i izađe u hodnik okrečen u tamno-zeleno, ukrašen porukama izlepljenim direktno na zid. Video sam kada je ušao u neku prostoriju nasred hodnika. Nije bio unutra više od dvadeset sekundi kada se vraio. „Ovde ne radi niko s tim imenom”, reče mi. „Nije moguće”, rekoh, osećajući da postajem sve napetiji. „Razgovarao sam s njom. S kim ste tamo razgovarali?” „Sa Lefti.” Moj izraz je verovatno govorio kako mislim da me zamlaćuje. „Morgana je šef. Zovemo je Lefti. Hoćete li da razgovarate s njom?” „Da.” „Izvrsno. Voli kad je prekidaju.” Poveo me je niz hodnik, proturio glavu kroz vrata i rekao: „Lefti, čovek hoće da razgovara s tobom.” Bila je gotovo sakrivena iza stola punog debelih fascikli. Možda četrdesetih godina, mada su mi tanki, sedi pramenovi u njenoj smeđoj kosi i Džon Lenon naočare s tankim okvirom nagoveštavali da bi mogla biti starija. Na mršavom telu visio joj je džemper dugačkih rukava, a kada je ustala, primetio sam i da je čvrsto stegla kaiš da joj nekoliko brojeva veće farmerke ne spadnu. „Izvolite”, rekla je. „Ja sam Tim Blejk”, rekoh, pružajući desnu ruku. Umesto da uzvrati svojom desnom, ona mi pruži levu ruku. Nije imala desnu. Desni rukav džempera, koji je visio prazan, bio je zavučen u džep. Bilo mi je drago da je nisam oslovio sa Lefti. 4 „Morgana Donovan”, reče ona. „Ovo je moje carstvo.” Mahnula je

teatralno iznad haosa na svom stolu. „Tražite li nekoga?” „ Dvoje”, rekoh. „Svoju ćerku, Sidni Blejk. I ženu koja radi ovde. Jolandu Mils.” „Ne.” „Izvinite?” „Niko ko se tako zove ne radi ovde.” „Kazala mi je da radi u Drugoj šansi. Postoji li još neko svratište pod tim nazivom?” „Možda u nekom paralelnom svemiru”, reče Morgana. „Ali mi smo jedini u Sijetlu.” „Ne razumem.” „Možda niste dobro čuli naziv. Radi u nekom drugom svratištu. Bog zna da ih je pun grad.” „Ne, siguran sam da sam dobro razumeo”, rekoh. Stavio sam Sidninu fotografiju na jednu fasciklu. „Ovo je moja ćerka, Sidni Blejk. Jolanda Mils kaže da ju je videla ovde. Dva puta.” Morgan je poklonila fotografijama više pažnje nego Len. „Ja pamtim lica”, rekla je. „Ali ova devojka mi nije poznata. Lepa je. Da sam je videla, zapamtila bih je. I Len bi.” Zakolutala je očima. „Len naročito.” „Ali vi ste ovde, u kancelariji”, rekoh. „Da je dolazila, vi je možda ne biste videli.” Ona klimnu glavom: „Da”, reče. „Ali da Jolanda Mils radi za mene, to bih znala. Ja potpisujem čekove.” „Možda je volonter. Imate li ovde volontere?” „Nekoliko. Ali nikoga ko se tako zove.” Izvadio sam papir na kojem sam napisao adresu svratišta, podatke o svom letu i nekoliko telefonskih brojeva, uključujući i Jolandin. „Evo, ovde imam njen broj.” Morgan je zamolila da joj ga pročitam. „To nije broj našeg svratišta”, reče. „To je njen mobilni telefon”, rekoh. „Sinoć sam zvao ovaj broj i razgovarao s njom. Rekla mi je da ovde pomaže u vezi s hranom i da je zadužena za bakaluk, pa je često odsutna.” Morgana Donovan me je samo gledala. „Sačekajte”, rekoh, izvadih i otvorih svoj mobilni telefon i ukucah broj.

„Pozvaću je, pa ćete sami razgovarati s njom.” „Zašto da ne”, reče ona umorno. „Baš i nemam drugog posla.” Pustio sam da zvoni desetak puta, očekujući da ću naposletku biti prebačen na glasovnu poruku, ali to se nije dogodilo. Prekinuo sam vezu, pa odmah pozvao isti broj. Pustio sam da zvoni još desetak puta, pa zatvorio telefon. Morgana reče: „Ne izgledate dobro.”

DVANAEST

Déjà vu. Prvo Sid ne radi tamo, gde je kazala da radi. Sada je tu i tajanstvena Jolanda. „Hoćete li da sednete?” reče Morgana. „Nešto nije u redu”, rekoh. Noge su mi bile kao od gume, a želudac mi se polako okretao. „Ma gde li je?” rekoh više sebi nego ženi koja je sedela za stolom. Morgana, koja je sedela, umorno uzdahnu: „Možete i mene da obavestite.” Učinio sam to. Sid je nestala. Hotel. Automobil. Zatim poruka na sajtu, koji sam postavio, od žene koja je tvrdila da je videla u Sijetlu. „I kazala je da radi za nas”, reče Morgana. „Dobra priča. Zvuči kao podvala. Možda vas neko dete zavlači.” „Ne”, rekoh. „Nije zvučala kao da je dete i ništa mi nije tražila. Odbila je nagradu.” Vijuge su radile. „Ako bi neko odavde slao obaveštenja roditeljima, i govorio gde su im deca, da li bi to bilo protiv pravila?” „Apsolutno”, rekla je. „Ništa nam ne bi bilo draže nego da se ta deca vrate svojim majkama i očevima, ali neki roditelji to ne zaslužuju. Nemate pojma s kakvim problemima neka deca moraju da se izbore. Nisu ni oni svi anđeli. Sedamdeset odsto ja bih možda i sama oterala, da su moji. Ali nisu svi problematični. Nekim devojčicama očuh, kad ih ne koristi umesto vreće za udaranje, pokušava da im se uvuče u gaćice. Tu nam dolaze deca čiji su roditelji pijanice i dileri droge. Prošle godine nam je dolazila devojka koju je majka podvodila. Sama je prestarila za to, pa je držala da bi njena ćerka mogla da nastavi posao.” „Isuse”, rekoh. „Da, pa izgleda da je on u to vreme bio odsutan. Prošle nedelje smo imali klinca kome je koža bila skoro oguljena i ponovo počela da zarasta, naročito

na licu. Svuda gde ga odeća nije pokrivala. Otac mu je pobesneo jer se nije istuširao kada mu je on rekao. Zato je izvukao malog ispred kuće i isprskao ga šmrkom za pranje ulica. Jeste li ikada osetili snagu tog pritiska? Možete njime da gulite farbu.” Ništa nisam rekao. „Zato ne žurimo da javljamo takvim mamicama i taticama: Iznenađenje, našli smo vaše anđelče, hoćete li doći da ga odvedete kući?” „Shvatam.” „Ta deca nam veruju. Moraju imati poverenje u nas ako želimo da im pomognemo.” Razmišljao sam. „Pa onda, ako biste otkrili da neko od vašeg osoblja to radi, pokušavajući da opet sjedini decu s njihovim roditeljima, taj bi bio otpušten.” „Najverovatnije.” „Znači da žena koja mi se javila radi ovde, ali nije rekla pravo ime.” Morgana Donovan se zamisli na trenutak. „Zašto bi vam uopšte rekla ime? Mogla je da stupi u vezu sa vama anonimno.” „Imam njen i-mejl”, rekoh. Morgana mi je zatraži i zapisa na poleđini jedne koverte. „Ovde, koliko znam, niko nema tu adresu. Adresu na Hotmejlu nije teško dobiti.” „Znam”, rekoh. „Kao što sam rekla, možda neko želi da vam zametne trag”, reče ona. Pošto ništa nisam odgovorio na to, ona reče: „Jeste li za kafu ili tako nešto? Ponudila bih vam nešto jače, ali crkvena fondacija nam ograničava budžet, a oni paze da ne držim viski u donjoj fioci. Mada tu sada stoji boca. Lonče s kafom nije prazno još ođ 1992. godine. Jeste li za to?” Moje lice je verovatno izrazilo moju odbojnost. „Možda dijetalnu kolu?” To sam prihvatio. „Hej, Lene!” Začuli su se koraci u hodniku, pa Len gurnu glavu kroz vrata. „Hoćeš li da nam doneseš dve konzerve kole?” Len ode dalje niz hodnik, gde sam čuo kako otvara i zatvara staromodni frižider, pa se vrati noseći jednu konzervu i papirnu čašu. „Nestašica”, reče, spusti oboje na sto i izađe.

Morgana ustade i poče da sklanja neke papire sa drvene stolice, da bih mogao da sednem. „Mogu ja to”, ponudih se, ali ona diže ruku odbijajući me, pa njome pokupi fascikle. „Prilično dobro se snalazim u ovome”, reče. „Mada ima jedna stvar koja me nervira; one česme u javnim toaletima, gde voda ide samo dok držite pritisnuto. Tako da, čim pustite ručku da biste gurnuli ruku pod slavinu, proklete vode više nema. Imam samo ovu jednu pesnicu, ali kad bih našla onoga ko je izmislio tu prokletu slavinu, razbila bih mu zube.” Osmehnuo sam se nesigurno. „Slobodno pitajte.” „Šta?” „Kako sam je izgubila.” „To me se ne tiče”, rekoh. „Jeste li ikada držali ruku izbačenu kroz prozor automobila?” Polako sam klimnuo glavom. Ona se osmehnu. „Moj muž je vozio, a ja sam sedela do njega, izbacivši ruku kroz prozor; jedan kreten je prošao kroz crveno svetlo i naleteo bočno na nas. Moja ruka je ostala na prednjoj rešetki forda eksplorera. Možda se to ne bi desilo da nas dvoje nismo bili pijani. Krivica za amputiranje ruke svoje žene može da unese napetost u brak, pa je on, da me ne bi svakodnevno gledao i podsećao se na ono što je skrivio, zbrisao. Imala sam bar jednu ruku da njome tom kučkinom sinu mašem na odlasku.” Otvorila je konzervu dijetalne kole, napunila čašu do vrha i pružila mi je. Ispila je ostatak iz konzerve i vratila se za svoj sto. Seo sam na stolicu koju mi je oslobodila. „Mislim da mi niste odgovorili na pitanje”, reče mi. Zar je nešto pitala? Ja sam još uvek razmišljao o priči o izgubljenoj ruci. Morgana me podseti. „Zar nije ta osoba mogla jednostavno da vam pošalje anonimnu dojavu? Zašto vam je dala lažno ime?” „Valjda je htela da me uveri da je ispravna”, rekoh. „I bila je. Siguran sam u to. Poslala mi je i fotografiju moje ćerke.” „Fotografiju?” „Sidni se našla na fotografiji koju je ona snimila svojim mobilnim

telefonom.” Otpio sam koka-kolu iz papirne čaše. Do tog trenutka nisam shvatio koliko sam žedan. „Na fotografiji je snimljena Sid. Siguran sam.” Morgana je polako klimala glavom. „Možda je želela da znate da je vaša ćerka ovde i želi da joj verujete, pa vam je zato rekla ime. Ali možda ima razlog zbog koga vam nije otkrila pravi identitet.” Morgana se nasmeja. „Zvuči kao neka superjunakinja.” „To niste bili vi, zar ne?” upitah. To mi je upravo palo na pamet. Morgana Donovan je bila suviše premorena poslom da bi pokazala neko iznenađenje zbog mog pitanja. „Dovoljno je što uspevam da privučem tu decu da nešto doručkuju, da ne pominjem povratak u njihovu porodicu.” „Ovih dana mnogo pucam naslepo”, rekoh. „Gde ste odseli?” upita me Morgana. „Ne znam. Nisam nigde ništa rezervisao. Mislio sam, možda, ako odmah nađem Sidni, da se odmah večeras i vratimo kući.” Ona mi se tužno nasmeši: „Optimista. Nisam već dugo naišla na nekog takvog, pa sam već zaboravila da postoje. Dajte mi broj vašeg mobilnog telefona. Okačiću njenu fotografiju na oglasnu tablu i reći svima da mi jave ako nešto saznaju. Onda ću vas pozvati. Važi?” „Naravno”, rekoh. „Zaista cenim to.” Sa nekoliko gutljaja ispio sam piće. „Mogu li i druge zaposlene da pitam da li su videli Sid i jesu li čuli za Jolandu Mils?” „Ne, nemojte”, reče Morgana. „Učiniću za vas onoliko koliko mogu, ali ne želim da ovde uznemirite duhove.” Nije mi se dopao njen odgovor. Ustao sam, klimnuo glavom i zahvalio se. Ona se vratila gomili papira na svom stolu. Kada je primetila da još nisam izašao, reče: „Ima li još nešto?” „Rekoste da ćete staviti fotografiju moje ćerke na oglasnu tablu”, rekoh. „Rekla sam.” Prošla je pored mene izlazeći iz prostorije, pošla niz hodnik i ušla u glavnu prostoriju, gde su deca još uvek šetkala amo-tamo. Kao da ih je sada bilo i više nego pre mog odlaska u kancelariju Morgane Donovan. Prešla je preko prostorije, zakačila Sidninu fotografiju na oglasnu tablu i ispod nje napisala: AKO VIDITE OVU DEVOJKU, OBRATITE SE LEFTI! Tabla je izgledala kao kolažna verzija fotografije diplomskog odeljenja.

Stotine fotografija. Momaka i devojaka. Belih, crnih, latino i azijskog porekla. Neki su imali po deset ili dvanaest godina, drugi su izgledali kao da su u tridesetim. U trenutku kada se Morgana odmakla od table, Sidnino lice kao da se utopilo u sva ona ostala. Ne kao jedna izgubljena ćerka, nego poslednji dodatak izgubljenoj generaciji. Beznadežno sam zurio u taj zid. „Znam”, reče Morgana. „Grozno, zar ne?” Zamolio sam Lena da mi da jedan čist papir iz štampača pre nego što sam pošao. Naslonio sam se na njegov sto, postavio Sidninu fotografiju na sredinu i iznad nje napisao: DA LI STE VIDELI SIDNI BLEJK? Ispod fotografije sam dopisao svoje ima i broj mobilnog telefona, pa dodao: MOLIM VAS, JAVITE! Izašao sam i našao foto-kopirnicu, postavio fotografiju na sredinu papira i oboje na staklo. Podesio sam brojač na sto primeraka i pritisnuo Štampaj. Uzevši kopije, izašao sam i pošao uz i niz ulicu. Pretpostavio sam da Sid, ako je dva puta viđena u tom kraju, ima tu i drugog posla. Možda je čak negde ulazila I tražila posao. Uvek je bila snalažljiva i mogao sam očekivati da potraži neki posao da bi se prehranila. Većina vlasnika prodavnica uzela bi letke, pogledala ih i ostavila na stranu. Neki bi kazali: „Žao mi je.” Drugi bi pogledali i zgužvali papir. Nisam imao vremena da se ljutim na bilo koga. Samo sam produžavao do sledećeg lokala. Nastavio sam tako do devet sati. Preko puta Druge šanse bio je neki restoran i uspeo sam da sednem do prozora. Stavio sam mobilni telefon na sto i naručio topli sendvič sa ćuretinom, i sedeo tu jedva sklanjajući pogled s ulaza u svratište. Ispred njega, na pločniku se nalazila ulična svetiljka, koja je bacala dovoljno svetlosti da budem siguran da ću videti Sid ako se pojavi, bez obzira na povremenu kišu. Jeo sam mehanički. Stavljao hranu u usta, žvakao, gutao. Pio kafu. Pokušao sam opet da dobijem broj Jolande Mils. Bez odgovora i načina da ostavim poruku. Jedva sam spustio telefon kada je zazvonio. Zgrabio sam ga tako brzo da

sam srušio svoju viljušku na pod. Nisam se trudio da vidim ko zove pre nego što sam ga prislonio na uvo. „Da”, rekao sam. „Ja sam”, rekla je Suzana. „Zdravo”, rekao sam. „Šta radiš tamo? Koliko je sati? Kod tebe mora da je prošla ponoć.” „Čitavu noć sam presedela pored telefona, čekajući da se javiš.” „Izvini”, rekoh. „Trag... Nije bio dobar.” „Zvučiš... Poraženo”, reče ona. „Moram negde da odsednem. Ima neki Holidej in ili tako nešto uz ulicu. Krenuću sutra rano. Pokušaću da nađem ženu koja me je zvala, da obiđem i ostala skloništa koja nađem, pa da vidim da li je Sid svraćala.” „Nisi stupio u vezu sa ženom koja te je zvala?” „Niko nije čuo za nju.” „To nema smisla.” „Znam.” Osetio sam Suzaninu frustraciju hiljadama kilometara daleko. „Nije trebalo da se nadam.” „Da”, rekoh. „Znam.” Naslonio sam lakat na sto i spustio glavu na slobodnu ruku, ne skrećući pogled sa skloništa Druga šansa preko puta ulice. U dovratku skloništa stajala je neka devojka. Plavuša. „To je, kad dobiješ neki nagoveštaj i osetiš nadu, pa sve svoje nade ulažeš na nju”, reče ona. „Ako nešto čuješ, javi.” „Hoću”, rekoh. Menjajući temu, upitah: „Suzana, koliko su bili bliski Evan i Sidni? Mislim pre nego što je nestala.” „Ne znam”, reče ona. Ne previše, koliko mi se čini. Mislim, bili su uljudni jedno prema drugom za stolom, ali nisu izlazili zajedno i slično.” „Šta misliš, čime se on bavi?” „Kako to misliš?” „Veruješ da te potkrada, a uvek je na računaru, iza zatvorenih vrata. Misliš da nisu pornići. Šta je u pitanju?” „Ne znam. Mislim, možda nije ništa. Mnogo voli muziku. Znaš da ima onih programa pomoću kojih možeš da stvaraš muziku na računaru. Možda se bavi time, sa slušalicama, pa ga mi ne čujemo.”

Ali nije zvučala uvereno. Gledao sam onu devojku na drugoj strani ulice. „Misliš li da je Evan možda uvukao Sid u to što radi?” upitah. „Nikada nisam primetila ništa, što bi nagovestilo...” „Suzana? Halo?” „Izvini. Samo sam zatvorila vrata kabineta. Neću da probudim Boba. U svakom slučaju, ne, mislim da Sid nije umešana ni u šta s Evanom. Ali moram nešto da ti kažem.” Devojka je hodala u senci. Prilazila je ulazu, gde sam jedva mogao da je vidim, pa isturala glavu gledajući automobil koji prolazi, a ulično svetlo joj je obasjavalo plavu kosu. Hajde, hajde, izađi, izađi sasvim. „Opet sam večeras videla onaj kombi”, reče Suzana. „Koji kombi?” upitah. Devojka koraknu napred i svetlo joj za manje od sekunde obasja lice. Ona pogleda niz ulicu, pa se povuče u senku. „Onaj u našoj ulici. Onaj za koji Bob misli da nije važan.” Shvatio sam i prvi put na koji kombi misli, ali bilo mi je teško da pratim razgovor dok posmatram onu devojku. „Kad si ga videla?” uspeo sam da upitam. „Večeras. Pre nekoliko sati. Kad je pao mrak, slučajno sam pogledala napolje i ugledala kombi parkiran nekoliko kuća niže; kad sam izašla i pošla prema kraju prilaznog puta, kombi je pošao u rikverc do ugla ulice i odvezao se.” Neki dečak – mladić – je prilazio svratištu s desne strane. Došao je do vrata, a devojka ga je zagrlila i poljubila. Bio mi je okrenut leđima i video sam samo njeno teme i ruke. „Suzana...” „To me izluđuje. Bob kaže da zbog Sid postajem sasvim paranoična. Jebote, kako i ne bih bila?” Devojka je izašla iz ulaza pod uličnu svetlost, ali zbog načina na koji je zagrlila momka i spustila mu glavu na grudi, nisam mogao da joj vidim lice. Mada, osećaj mi je govorio da to nije ona. Bilo je u njoj nešto što uopšte nije podsećalo na Sid. Ova devojka je imala kraće noge. Pošli su uz ulicu. Za neki trenutak će nestati.

„Zato mislim da neko motri na našu kuću. Ili neku drugu kuću u ulici? Ako je u pitanju naša kuća, pitanje je nadziru li mene ili Boba. Ili to ima neke veze s Evanom?” Tada je devojka zabacila glevu i gurnula kosu preko ramena. Hiljadu puta sam video kako Sid to radi. „Suzana, moram da izađem na trenutak. Budi na vezi.” „Šta? Zašto...” Skočio sam s mesta, ostavivši torbu na sedištu i telefon na stolu. Gurnuo sam vrata i izleteo na ulicu, primoravši vozače s obe strane da nagaze kočnicu. Sirene su zapištale, a neko je uzviknuo: „Kretenu!” Bili su trideset metara ispred mene, pa četrdeset, pa dvadeset. Držali su se za ruke. Ona ga je obgrlila oko struka i gurnula mu palac u gajku za kaiš. „Sid”, uzviknuo sam. „Sid!” Pre nego što je devojka stigla da se okrene, stigao sam ih, zgrabio je za slobodnu ruku, obišao je, i stao ispred nje. „Sid”, rekao sam. To nije bila Sid. Devojka istrže ruku iz moje, a momak me snažno odgurnu obema rukama. Zateturah se i posrnuh, pa tresnuh zadnjicom na pločnik. Umalo glavom da udarim u zid iza leđa. „Šta je tebi, jebote?” reče, uhvati devojku i odvede je preko ulice.

TRINAEST

Sledećeg jutra sam razmišljao da li da iznajmim automobil, ali Sijetl nije organizovan kao Njujork. Hteo sam da obiđem što više skloništa za tinejdžere, ali da ne traćim vreme vijugajući ulicama, pa sam razgovarao s jednim taksistom ispred hotela i dogovorio se da me za 200 dolara proveze od jednog do drugog skloništa i saćeka dok ne izađem iz svakog od njih. „To će potrajati do podneva”, rekao je. „Tada ćemo videti gde smo”, rekao sam. „Sačekaj da nađem bankomat.” Hotel – ne baš Holidej in, ni blizu – bar je u predvorju imao računar koji sam mogao da koristim, pa sam pogledao na internetu i našao spisak lokalnih skloništa. Čovek na prijavnici mi je rekao da je štampač pokvaren, pa sam nazive, adrese i telefonske brojeve napisao na papir iz bloka koji sam našao pored telefona u svojoj sobi. Dao sam taj papir i novac taksisti i rekao: „Hajde da prvo odemo do najbližeg, pa ćemo posle tražiti druge.” „Ne treba da brinete kako ću vas voziti po gradu. Već ste mi platili, taksimetar je isključen, a pošto benzin košta toliko koliko košta, ići ćemo najkraćim mogućim putem.” „Odlično.” Vozio me je od skloništa do skloništa sa spiska do pola dvanaest. Svuda sam čuo istu priču. Pokazivao sam Sidninu fotografiju i ostavljao po nekoliko letaka s brojem svog telefona. Zaustavljao sam decu nasumice i gurao im fotografiju pod nos. Niko nije prepoznao Sid. Niti je iko čuo za Jolandu Mils. Svuda sam pitao i za nju. Kada smo obišli i poslednje sklonište, svalio sam se na zadnje sedište taksija. „Znaš li neka mesta van ovog spiska?” upitao sam vozača. „Nisam znao ni da ih ovoliko ima”, reče on, okrenuvši se prema meni.

Isusova glava koja se klati, postavljena na njegovu instrument-tablu, koja je izbezumljeno poskakivala dok smo se vozili po Sijetlu, sada je uspela da se smiri. Moj vozač je bio zdepast, nije se brijao dva dana i najveći deo vremena dok smo se vozili po gradu proveo je razgovarajući preko mobilnog telefona sa svojom ženom o tome kako da nađu nekoga ko bi se oženio njegovom sestrom. Prema onome što sam čuo, ona nije imala šanse da u skoroj budućnosti postane gospođa Vašington, što je predstavljalo kamen spoticanja. „Dobro”, rekoh utučeno. „Postoji li glavna policijska stanica?” „Naravno.” „Ostavi me ispred nje, i to će biti kraj”, rekoh. „Nevolje sa ćerkom”, reče on. Nisam s njim razgovarao o Sid, ali s obzirom na to da smo obišli sva skloništa za begunce i da sam u ruci nosio štos letaka, nije trebalo biti mudrac da bi neko shvatio prirodu moje misije. „Hvala”, rekoh. „Ponekad”, reče on, gurnuvši Isusa prstom da bi se zaljuljao, „morate jednostavno da ih pustite da urade ono što su naumile, pa čekate da shvate da im je potrebna vaša pomoć i same se vrate kući.” „A šta ako su u nevolji?” uzvratih. „I čekaju da ih nađemo?” Vozač se zamisli za trenutak. „Pa valjda je to nešto drugo.” Glavna policijska stanica u Sijetlu nalazila se u Dvanaestoj aveniji. Ušao sam u predvorje, prišao pultu i rekao ženi koja se tu nalazila da hoću da razgovaram s nekim o nestaloj tinejdžerki. Izašao je policajac po imenu Ričard Batram i poveo me u prostoriju za razgovore. Ispričao sam mu za Sidni, rekao kada je nestala i kako sam došao u Sijetl; da sam tu izgubio vezu s Jolandom Mils i nisam uspeo da nađem ćerku. Dao sam mu jedan letak i rekao za veb-sajt. Strpljivo me je saslušao, klimnuo glavom i povremeno prekidao da bi postavio neko pitanje. „Znači, ne znate tačno”, rekao je, „da li je vaša ćerka ovde, ni da li je ikada bila u Sijetlu.” Polako, ne želeći to da priznam, rekoh: „Mislim da je to tačno.” Zatim, trudeći se da zvučim samouverenije, nastavih: „Ali ta žena mi je rekla da je

bila ovde. I da ju je videla. Čak mi je poslala i fotografiju na kojoj sam siguran da je moja ćerka.” „Koji broj vam je dala?” Otvorio sam svoj mobilni telefon, našao broj i rekao ga Batramu, koji ga je zapisao u beležnicu. „Samo da probam”, reče, okrećući broj sa telefona na svom stolu. Pustio je da zvoni punih tridesetak sekundi, pa spustio slušalicu. „Sačekajte me tri minuta”, reče Batram i izađe. Sedeo sam tu gotovo petnaest minuta, zureći u praznu površinu stola i slične zidove. Gledao sam u sat i sekundaru se kako trzaj ući kreće. Kada se vratio, Batram je imao kiseo izraz na licu. „Išao sam do jednog našeg detektiva koji mnogo zna o mobilnim telefonima, raznim promenama i tim stvarima.” „Dobro”, rekoh. „On misli da je to bio telefon za jednokratnu upotrebu, koji se baca. Na brzinu je proverio broj, pozvao ga i rekao mi da je to jedan od onih koje možete da kupite u bakalnici ili bilo gde, koristite kratko vreme i bacite.” Imao sam utisak da polako tonem. „Sve je to besmisleno”, rekoh. Batram reče: „Zadržaću ovaj letak i pustiti glas o tome, ali neću da vam budim nadu da ćemo naći vašu ćerku.” „Naravno”, rekoh. „Ta žena, koja vas je zvala, nije tražila nagradu?” „Ne”, rekoh. Batram odmahnu glavom ustajući da me isprati do predvorja. „Onda ne znam šta da mislim o tome.” „Ne znam šta da radim”, rekoh. „Počeo sam da mislim da Sidni nije ovde, u Sijetlu i da nije ni bila, ali bojim se da se vratim kući. Stalno mislim, ako samo još jednom prošetam onim krajem pored skloništa, ugledaću je.” „Oglasili ste”, reče on. „Morgana u Drugoj šansi, znam je, dobra je. Ako kaže da će obratiti pažnju na vašu ćerku, učiniće to.” Rukovali smo se i poželeo mi je sreću. Stajao sam ispred policijske stanice oko pet minuta pre nego što sam se polako peške vratio u hotel i odjavio iz njega.

Prijavio sam se na let avio-kompanije Diet blu koji je trebalo da poleti nešto pre deset sati i sleti na Lagvardiju, s obzirom na vremensku razliku, u šest sati ujutru. Tako sam imao vremena da se vratim do Druge šanse i nastavim da tražim Sid. Uspeo sam da sednem na isto mesto, u istom restoranu gde sam bio i prethodne večeri, i zurio sam preko ulice, u vrata skloništa skoro sva četiri preostala sata. Naručio sam jelo, pa i kafu na svakih pola sata. Nisam ugledao ni nju, ni bilo koga makar sličnog njoj. Odatle sam taksijem otišao do aerodroma i sedeo u čekaonici u šoku, zureći pravo ispred sebe i jedva se pomerajući, dok sam čekao da najave moj let. Telefon mi je zvonio dva puta. Prvo je zvala Suzana, nadajući se dobrim vestima, a znajući da ih neće biti jer je nisam pozvao. Onda je telefon opet zazvonio. „Da”, rekoh. „Zaista mi je žao.” „Zdravo, Kejt”, rekoh. „Baš sam izletela one noći.” Ništa nisam rekao. „Otišao si, zar ne. U Sijetl? Primetila sam da se još nisi vratio.” Znači, prošla je pored moje kuće. „Kejt, ne mogu sada da razgovaram.” „Znam da sam rekla nešto i hoću samo da se izvinim.” Da nisam bio tako umoran i obeshrabren, možda bih uspeo da budem blaži. Možda ne bih rekao: Kejt, ovo ne ide. Završili smo. Gotovo je. I sigirno ne bih završio rečima: Život je isuviše kratak. Ali to sam rekao. Kejt je sačekala nekoliko sekundi pre nego što je uzvratila: „Znaš li da si pravi kreten? Pravi, jebeni kreten. Znala sam to od prvog trenutka. A znaš šta još? Znaš li da nešto nije u redu s tobom? Nešto jednostavno nije...” Prekinuo sam vezu, isključio telefon i gurnuo ga u džep. Obično nisam u stanju da prespavam let, ali ovaj noćni let je bio izuzetak. Umor me je savladao i prespavao sam ga gotovo od početka do kraja. Bio sam više nego iscrpljen. Bio sam utučen, slomljen, očajan. Otputovao sam na

drugi kraj zemlje misleći da ću se kući vratiti sa svojom ćerkom. A vraćao sam se sam. Sleteli smo na vreme, ali pilot je morao da sačeka da se otvori most za putnike, tako da sam pre sedam sati izašao iz aviona – i sa nekoliko saobraćajnih zastoja i prekida u vožnji – skrenuo na svoj prilazni put u Ulici Hil, u Milfordu. Kao poraženi vojnik koji se vratio iz rata, dogegao sam se do vrata, sa torbom o ramenu. Gurnuo sam ključ u bravu i otvorio vrata. Kuća mi je bila demolirana.

ČETRNAEST

„Hajde, ispričajte mi to još jednom”, rekla je Kip Dženings. „Stigao sam kući, otvorio vrata i video haos – kao da je eksplodirala bomba”, rekao sam. „Kada se to dogodilo?” Pogledao sam na kuhinjski zidni sat koji je i dalje bio na svom mestu. „Pre otprilike sat i po.” „Da li ste nešto dirali od tada?” „Vratio sam sat na kamin”, rekoh. „To mi je ostalo od oca.” To je bio gest kao da popravljam kapu pošto me je pregazio kamion. Nekoliko uniformisanih policajaca fotografisali su sobe i došaptavali se jedni s drugima. Našli su jedan provaljen prozor u podrumu. „Koliko ste bili odsutni?” „Oko četrdeset osam sati. Otišao sam pre dva dana ujutru. Posle devet sati. To je manje-više dva dana i četiri sata.” „U Sijetl”, reče Dženingsova. „Tako je”, rekoh. „A vaša ćerka?” „Nisam je našao”, rekoh. Pogled Dženingsove omekša za trenutak. „Znači, vratili ste se kući i otvorili vrata”, reče. „Jeste li videli nekoga? Da li je neko pobegao iz kuće kada ste skrenuli na prilaz?” „Nije”, rekoh. Rekao sam joj šta sam zatekao. U dnevnoj sobi, jastuci pobacani sa nameštaja i isečeni, pena razbacana unaokolo. Sve police i vitrine bile su ispražnjene. Knjige su bile razbacane, kao i diskovi. Audio-oprema je bila skinuta s polica, neki delovi su visili o kablovima, nestabilno kao kamion na litici u filmu o Indijani Džonsu.

U kuhinji sve pregrade bile su ispražnjene; zatim, kutije u kredencu, ispražnjene; kokice, svuda po podu. Frižider ispražnjen, a vrata ostavljena otvorena. Svuda je bilo isto. Sve fioke u spavaćoj sobi bile su izvučene i istresene; na podu je bilo toliko odeće da se nije video tepih; čarape, donji veš, košulje; stvari poskidane sa čiviluka u ormanu, takođe, razbacane. Ni Sidnina soba nije bila bolja, mada tu nije bilo toliko stvari za razbacivanje jer je njena odeća uglavnom bila u majčinoj kući. Orman je bio ispražnjen. Za razliku od mog kreveta, koji kao da je bio nedirnut, Sidnin dušek je bio isečen. Sadržaj ormana ležao je na podu sobe. U mojoj sobi, u kojoj se nalazio računar, sve fioke su bile otvorene i pregrade očišćene. Šteta u podrumu je bila minimalna. Mašina za pranje veša i sušionik bili su otvoreni, a kutija tajd deterdženta bila je ispražnjena na pod. Moja kutija s alatom na radnom stolu bila je prevrnuta. Naše kutije svaštare – sa stvarima koje sakupite tokom života, pa ne znate šta da radite s njima, a ne možete da ih bacite, kao što su crteži koje je dete nacrtalo u obdaništu, fotografije, knjige koje nikada više nećete pročitati, stare fascikle i poslovna dokumenta iz roditeljske kuće – bile su otvorene i pretresene, ali samo nekoliko stvari bilo je izbačeno iz njih. Stojeći usred tog krša u dnevnoj sobi, upitao sam Dženingsovu: „Kakav je taj mali kreten koji uradi ovako nešto?” „Mislite da su to bila deca?” upita Dženingsova. „Vi ne mislite?” Polako smo išli kroz kuću, mrveći kokice dok smo prolazili kroz kuhinju. Ona je hodala i pričala: „Jeste li primetili da li je nešto ukradeno?” „Kako da znam?” rekoh, gledajući po kršu. „Nisam ni stigao da pogledam po kući i proverim.” „Da li vam je nestao računar?” „Ne, na spratu je.” „Ćerkin laptop?” Setio sam se da sam ga video, i odmahnuo glavom. „Laptop je lako izneti”, reče Dženingsova. „Da.” „Šta je sa srebrnim priborom za jelo?”

Ranije sam primetio da je iz fioke bifea rasut na tepih u dnevnoj sobi. „Tu je. Kradu li deca i srebrni escajg?” „Šta je s ajpodom i sličnim sitnicama koje je lako strpati u džep?” „Ne znam. Ja ga nemam. Sid ima, ali on je u mojim kolima. Ali evo, nisu ukrali ovaj mali televizor.” Pokazao sam aparat ispod kuhinjskog dela. Bilo bi potreban šrafciger da se oslobodi držača. „Nisu ga ni razbili”, reče Kip Dženings. „Držite li gotov novac u kući?” „Ne mnogo”, rekoh. „Nešto, u ovoj fioci, ovde. Samo nekoliko novčanica, po pet i deset dolara, za picu, priloge i još nešto.” „Proverite”, reče ona. Otvorio sam fioku. Novac je obično bio zadenut između ivice kutije za escajg i ivice fioke. „Nema ga”, rekao sam. „Sem tog novca, da li je nestalo još nešto?” „Ne znam. Na šta mislite?” „Vi mislite da su to bila deca, možda i jesu. Ali jeste li videli negde boju od spreja na zidu? Razbijen televizor? Izgleda da vam niko nije ni vršio nuždu na tepihu.” „Svako zlo ima svoje dobro”, rekoh. „To bi deca uradila.” „Vi, znači, mislite da to nisu bila deca”, rekoh. „Reći ću vam ovako: Mislim da niko ovde nije došao da krade nasumice. Tražili su nešto; i to su tražili vrlo detaljno.” „Šta su tražili?” „Kažite vi meni”, reče Dženingsova. „Mislite da ja to znam i neću da vam kažem?” „Ne. Ne mora biti. Ali vi znate bolje od mene šta ste možda sakrili u ovoj kući.” „Ništa nisam sakrio”, rekoh. „Možda niste vi”, reče ona. „Šta hoćete da kažete?” „Kažem da je vaša ćerka nestala, a ne znamo zašto. Rekla vam je da radi u onom hotelu, a tamo niko nije ni čuo za nju. To znači da ćerka nije bila sasvim iskrena prema vama. Znači, možda je ona ovde, u kući nešto sakrila – ili bar neko misli da jeste – i to vam nije rekla.” „Ne verujem u to.”

Kip diže ruke na usta i zagleda se u mene. „Ovo je bila vrlo detaljna pretraga. Za sve godine rada u policiji videla sam mali broj mesta ovako demoliranih. Nisam videla ni da policajci ovako ispreturaju kuću. Ovo je trajalo. Izgleda da nisu strepeli da ćete neočekivano banuti na vrata. Znali su da imaju vremena.” Pogledi su nam se sreli. „Ko je znao da idete u Sijetl?” upita ona. Kome sam rekao? Ko je znao? Kejt, moja šefica, Lora Kantrel, kolega u izložbenom salonu, Endi Herc, naravno, Suzana i, bez sumnje, Bob i Evan. I svako kome je neko od njih mogao to da prenese. Očigledno sam propustio ono što je očigledno. Jolanda Mils, ko god bila, znala je da sam otišao u Sijetl. Ona me je praktično pozvala da odem tamo. „Možda mi je to namešteno”, rekoh. „Šta ste rekli?” upita Dženingsova. „Namamili su me. Žena, koja me je zvala i rekla da je videla moju ćerku, znala je da nisam kod kuće.” „Podsetite me.” Ispričao sam joj za Jolandu Mils, da nisam uspeo da je nađem u Sijetlu i da ondašnji policajci misle da me je zvala sa privremenog mobilnog telefona. „Sijetl je dovoljno daleko da vas neko tamo pošalje, a da ipak ostanete u zemlji”, reče Dženingsova. „Čim ste krenuli na aerodrom, znali su da imaju barem dva dana da pretresu vašu kuću.” „Ali imala je njenu fotografiju”, rekoh. „Poslala mi je i-mejlom. Bila je to Sidnina fotografiju. Sasvim sam siguran u to.” „Mogu li da je vidim?” „Računar”, rekoh. Pošao sam ispred nje u radnu sobu, prekoračujući razbacane knjige i sadržaj pobacanih kutija od cipela. Iako su kućište računam i monitor bili pomereni, bili su ispravni. Uključio sam ga, otvorio program za elektronsku poštu i našao poruku Jolande Mils sa priključenom fotografijom. Otvorio sam je da je je detektivka Dženingsova vidi. „Nije baš najbistrija”, reče. „Ovako, kako joj kosa pada, lice se ne vidi baš najbolje.” „Vidite li ovo?” rekoh, pokazujući crvenu maramu s resama, koju je Sid vezala oko vrata. „Znam tu maramu. Sid ima takvu. S tom maramom i kosom,

kao i nosićem koji se vidi, znam da je to ona. Kladio bih se u život.” Dženingsova se sagnu bliže ekranu i zagleda u maramu. „Vratiću se za minut”, reče. Sedeo sam za računarom i proveravao da li se još neko javljao tokom proteklih nekoliko dana. Nije bilo poruka na sajtu, a sva moja pošta je bila škart. Dženingsova se pojavila na vratima sa nečim svetlim i živopisnim u ruci. Bila je to marama. „Boja mi je privukla pažnju kada sam maločas pogledala odeću vaše ćerke”, reče. „Ležala je na podu, među ostalim stvarima.” Ustao sam, uzeo maramu i zagledao se u nju, kao da može da mi nestane u ruci. „Da li je to ta marama” upitala je ona. Klimnuo sam blago glavom. „To je ta marama.” „Pa ako pretpostavimo da ju je vaša ćerka nosila pre nekoliko dana u Sijetlu, odakle ovde u kući?” To je bilo dobro pitanje. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o tome. Minut kasnije, jedan policajac proviri u sobu i obrati se Dženingsovoj: „Mislim da smo otkrili šta su tražili.”

PETNAEST

„Šta?” upitah. Policajac ništa ne reče. Poveo je Dženingsovu u moju sobu, a ja sam pošao za njima. Jedan jastuk bio je izvučen iz jastučnice i rasečen. Na čaršavu je ležala providna plastična kesica za zamrzivač, puna belog praha. „Primetio sam da je jastuk čudno nabubrio”, reče on. Detektivka Dženings uhvati kesicu za ugao palcem i kažiprstom, i podiže je u visini očiju. „Bože moj, šta mi to imamo ovde?” reče. „Da li je to ono što mislim da jeste?” upitah. „Ne znam”, reče detektivka Dženings pogledavši me, dok me je i uniformisani policajac posmatrao. „Šta vi mislite da je ovo?” „Možda je kokain?” „Ako se ispostavi da je to tačno, šta mislite, odakle u vašem jastuku?” upita ona. „Nemam pojma”, rekoh. „Hoćete li pokušati da pretpostavite?” Polako sam odmahnuo glavom. „Ne.” Pa razmislio jedan trenutak. „Da.” „Hajde”, reče ona. „Neko ga je stavio tu”, rekoh. Policajac frknu kroz nos. „Tu bih morala da se složim s vama”, reče Dženingsova. „Spavao sam na tom krevetu pre dve noći. Tada u tom jastuku nije bilo ničega. Neko ga je stavio dok sam bio odsutan.” „Šta hoćete da kažete?” reče Dženingsova. „Da su se dogodile dve provale dok ste bili odsutni? Da je neko ušao i sakrio ovo, što-se-možeispostaviti-da-je kokain u vaš jastuk, a onda je neko drugi provalio

pokušavajući to da nađe?” „Ne znam”, rekoh. „Iskreno, ma koliko čudno zvučalo, više sam zabrinut za to odakle marama moje ćerke ovde, ako je ona fotografisana s njom u Sijetlu.” „Jedno po jedno”, reče Dženingsova. Spustila je kesicu na krevet. „Ako se, tek za početak, neko drugi ušunjao dok ste bili odsutni i sakrio ovo u vaš jastuk, zar to ne bi bilo prilično glupo. Čim prvi put legnete u krevet i spustite glavu na jastuk, primetili biste da je to tu.” „Slažem se da je to prilično glupo”, rekoh. „Kao i moj poziv da mi dođete u kuću i nađete to. A ako su se desile dve provale, jednom da bi se sakrila droga, a drugi put da bi je neko drugi našao, kako su uspeli da je ne nađu. Vašem policajcu je bilo potrebno deset minuta da se spotakne na nju. Pogledajte okolo! Ova kuća je prevrnuta naglavce. A taj jastuk jednostavno leži tu, pun droge. Da li vam sve to zvuči razumno?” Dženingsova ništa ne reče. Samo je stajala, s rukom zamišljeno podignutom u visini usta i brade. Pokušavala je da to razluči. „Izuzev ako droga nije tu sakrivena posle pretresanja”, reče ona. „Mesto koje je već pretraženo, odlično je da se tu nešto sakrije.” „Čak i u tom slučaju”, rekoh, „glupo je sakriti bilo šta u moj jastuk. Ja bih ga otkrio.” Ona okrenu glavu i pogleda me: „Osim ako to niste vi stavili tu.” „Zaboga”, rekoh. „Imate li advokata, gospodine Blejk?” upita detektivka Dženings. „Nije mi potreban advokat”, rekoh. „Mislim da jeste.” „Potrebno mi je da mi vi verujete. Potrebno je da mi pomognete da shvatim šta se dešava. Potrebno mi je da mi pomognete da nađem svoju ćerku.” To ju je zaustavilo za trenutak. „Vaša ćerka”, rekla je, „sigurno ne bi morala da razbija prozor u podrumu da bi ušla u kuću.” „Šta hoćete da kažete?” „Ona može da uđe kad god to poželi. Ima ključ.” „Šta? Mislite da je Sidni bila ovde? Mislite da se moja ćerka vratila? Da bi se vratila i ne bi nas obavestila da je dobro? Da bi ona sakrila kokain u

moj jastuk?” Kip Dženings mi priđe sasvim blizu i, mada je bila mnogo niža od mene, uspe da mi se unese u lice: „Hajde sada da razgovaramo o toj marami.” „Ne mogu to da objasnim.” „Pogađajte”, reče ona. „Ta marama na slici, za koju mislite da je snimljena u Sijetlu, nalazi se ovde, u ovoj kući.” Odmahnuo sam glavom. „Možda je Sid bila tamo i vratila se.” „Koliko dobro poznajete svoju ćerku, gospodine Blejk?” „Zaista dobro. Bliski smo. Volim je.” Zastao sam. „Koliko dobro vi poznajete svoju?” Zanemarila je to. „Poznajete li li Sidnine drugare? Kad izađe kasno uveče, znate li uvek kuda ide? Znate li s kim priča na internetu? Znate li da li je nekada probala drogu? Da li je seksualno aktivna? Da li ste sigurni da znate odgovor na bilo koje od ovih pitanja?” „To nijedan roditelj nije”, rekoh. „To nijedan roditelj nije”, ponovi ona, klimnuvši glavom. „Dakle, kad vas pitam koliko dobro poznajete svoju ćerku, ne pitam vas koliko ste bliski, niti koliko je volite. Pitam da li je moguće da se ona bavi nečim ili druži s ljudima koje vi možda ne biste odobrili.” „Ne znam”, rekoh. „Mislite li da je Sidni povezana na neki način s drogom?” „Ne mogu u to da poverujem.” „Vaša ćerka je nestala. Njen automobil je pronađen u drugom gradu. Na njima ima krvi. Trebalo bi da počnete da prihvatate činjenicu da se nešto dešava.” „Mislite li da nisam...” „Trebalo bi da počnete da prihvatate činjenicu da je moguće, samo moguće, da je Sidni možda u vezi s nekim lošim i opakim ljudima. Kazala vam je da radi u tom hotelu. Ako vas je slagala za to, šta vam je još prećutala?” Izašao sam iz sobe. „Izlazi”, rekoh policajcu koji je stajao u dnu stepeništa dok sam išao

prema kuhinji. „Molim?” „Izlazi”, rekoh. „Gubi se iz moje kuće, jebote.” „Ne ideš nikuda, Talbote”, reče Kip Dženings policajcu iza mojih leđa. „Gospodine Blejk, vi ne možete da izbacite ove policajce napolje. Vaša kuća predstavlja mesto izvršenja krivičnog dela.” „Moram početi da čistim i sređujem kuću”, obrecnuh se i na nju. „Ne, ne još”, reče ona. „Nećete ovde ništa raditi dok vam ja to ne dozvolim. I moraćete noćas da spavate na nekom drugom mestu.” „Nećete me izbaciti iz moje kuće”, rekoh, okrenuvši se i uperivši prst u nju. „Upravo to radim. Ova kuća je mesto izvršenja krivičnog dela, u što se ubraja i vaša spavaća soba. Naročito sada.” Odmahnuo sam glavom osujećeno. „Mislio sam da pokušavate da mi pomognete.” „Pokušavam da shvatim šta se dogodilo, gospodine Blejk. Nadam se da ću vam time naposletku pomoći. Jer osećaj mi govori da ste do sada bili iskreni sa mnom, da ste mi kazali ono što znate i ništa niste zadržavali za sebe. Ali situacija je sada malo nejasna. Zato mislim da bi u vašem interesu bilo da razgovarate s advokatom.” „Da li vi to ozbiljno mislite da me optužite za posedovanje droge ili tako nešto?” Gledala me je pravo u oči: „Dajem vam dobar savet i nadam se da ćete ga poslušati.” Izdržao sam njen pogled. Nastavila je: „Ako ste zaista na prevaru poslati u Sijetl da bi vam neko pretražio kuću, da li ste pomislili da vas je vaša ćerka tamo poslala.” „To je ludo”, rekoh. „Žena s kojom sam razgovarao telefonom nije bila moja ćerka.” Dženingsova sleže ramenima: „Možda u tome nije sama.” Od svega što je Dženingsova pomenula ili nagovestila, ovo mi je zvučalo najmanje verovatno. Ali umesto da se naljutim, digao sam ruke u odbranu, pokretom koji je

značio hajde-da-spustimo-loptu jer mi je na pamet palo nešto o čemu sam hteo da razgovaram s njom. „Bez obzira na to šta mislite o meni, ili da se ovde dešava, treba da znate još nešto”, rekoh. „Dobro”, reče ona. „U vezi s mojom bivšom ženom. Neko nadzire njenu kuću.” Dženingsova diže obrve: „Nastavite.” „Suzana je nekoliko puta primetila da je neko parkiran nešto dalje u ulici. Kaže da se vidi maleno svetlo, kao da neko puši.” Zastao sam, upravo mi nešto beše palo na pamet. „Da to nije policija?” „Koliko ja znam, nije. Da li je videla registarski broj?” „Nije”, rekoh. „Kažite joj da ga sledeći put zapiše”, reče Dženingsova. „A ja ću videti može li neko povremeno da prođe tim putem.” Promrmljao sam hvala, okrenuo se i primetio otvorenu kuhinjsku fioku u kojoj sam donedavno držao gotov novac. I jedno ime mi je palo na pamet. Evan. Moraću da popričam s njim. Na putu do Bobovih motora, zadržao sam se na mestu gde su se dve trake slivale u jednu zbog radova na putu. U trenutnom raspoloženju pustio sam tojotu sijenu da se uključi u moju traku. Kroz tamno staklo primetio sam da mi je vozač mahnuo umesto hvala. Kada se sijena našla ispred mene, primetio sam da je to vozilo za isporuke Cvećare Šo, koja se nalazi pored seks-šopa XXX uživanje. Pretpostavio sam da je za volanom Jan, momak koji je bio sa gospođom Šo onoga dana kada sam je video dok je zaključavala prodavnicu. Letimično je pogledao Sidninu fotografiju kada sam mu je na predlog gospođe Šo pokazao, pa sam pomislio da bi bilo dobro da je pogleda još jednom. Jan je dao znak da skreće desno. I ja sam to učinio. Vozio sam za njim do stare stambene zone sa drvećem tako starim da je stvorilo baldahin iznad ulice. Kada se zaustavio ispred dvospratne kolonijalne zgrade, prošao sam se pored i skrenuo na prilazni put nekoliko kuća dalje.

Jan je izašao iz vozila, a bele slušalice su od njegovih ušiju vodile u džep na košulji. Pretpostavljao sam da ima mini ajpod, kao i Sid. Obišao je do putničke strane kombija, povukao klizna vrata da bi uzeo veliki buket cveća i otišao do kuće. Ja sam se povukao s prilaza i zaustavio na suprotnoj strani ulice. Čekao sam pored kombija dok je Jan zvonio. Neka žena je otvorila vrata i uzela cveće, a onda je Jan žustrim korakom sišao do trotoara. Iznenadio se ugledavši me pored svog vozila. „Jan?” rekoh ja. Još uvek je držao one žičice u ušima, pa ih istrže: „Molim?” „Ti si Jan, zar ne?” „Da. Mogu li vam pomoći?” „Videli smo se pre nekoliko dana kod cvećare, kada je gospođa Šo zatvarala. Pokazao sam ti fotografiju svoje ćerke.” „Oh, da”, reče on, polazeći pored mene prema vratima vozača. „Voleo bih da je pogledaš još jednom”, rekoh, vadeći fotografiju iz sakoa i polazeći za njim. „Kazao sam vam”, reče on, „da je ne znam.” „Trajaće samo sekund”, rekoh. Otvorio je vrata, ali sam ja stavio ruku na njih i polako ih zatvorio. Nije mi se suprotstavio. „Valjda neće”, reče. Dao sam mu fotografiju. Ovoga puta ju je gledao punih pet sekundi pre nego što mi je vratio. Pogled kao da mu je sve vreme poigravao okolo, kao da ga uopšte nije zanimalo Sidnino lice. „Ne”, reče mi. Klimnuh glavom i sklonih ruku s vrata kombija: „Pa, hvala ti što si je pogledao još jednom.” „Nema problema.” „Gospođa Šo reče da živiš iza prodavnice?” „Da”, reče on. „Tamo postoji stan?” „Tako nešto. Nije veliki. Dovoljan za mene.” „To je zgodno da živiš tu gde i radiš”, rekoh, „jesi li sam?” „Da.”

„Dugo radiš za gospođu Šo?” „Dve godine. Ona mi je tetka. Zato me je pustila da ostanem tu kada mi je mama umrla. Ima li razloga da mi postavljate sva ta pitanja?” „Ne”, rekoh. „Nema razloga.” „Imam i druge isporuke.” „Naravno”, rekoh. „Neću da te zadržavam.” Jan uđe, zatvori vrata, zakopča pojas i dade pun gas udaljavajući se niz ulicu. Ponekad sam imao klijenta koji se, kada da ponudu za automobil, uspaniči. On se ne boji da će mu ponuda biti odbijena; smrtno je uplašen da ne bude prihvaćena. Kupiće automobil svojih snova, a sada mora da nađe načina da ih plati. Između trenutka kada potpiše ponudu do onoga kada sazna hoće li je prodavac prihvatiti, on se vrpolji, oblizuje usne, traži vodu jer su mu usta suva. Uvalio se preko glave i ne zna kako da se izvuče. Jan je tako izgledao. „Evan?” reče Suzana. „Šta hoćeš od Evana?” Upravo sam ušao u kancelariju firme Bobovi motori. On je bio negde napolju, na parkingu, bez sumnje pokušavajući da ubedi nekoga ko traži povoljan automobil koji malo troši, da kupi terensko vozilo s pogonom na četiri točka. Tamo nisam primetio Evana. „Hoću samo da mu postavim nekoliko pitanja o Sid”, rekoh. „Veruj mi”, reče Suzana iza svog stola, „ja sam ga ispitivala.” „Možda ga treba opet ispitati.” „Izgledaš uznemireno. Da li se nešto dogodilo otkad si se vratio iz Sijetla? Imala je pravo da zna šta se dogodilo, ali nisam sada hteo da ulazim s njom u to. „Dobro sam”, rekoh. „Da li je on tu?” „Pozadi je u garaži, glanca automobil, priprema ga za isporuku.” Bez reči sam izašao iz kancelarije. Obišao sam zgradu i stigao do zadnjeg dela, gde je bila pomoćna zgrada, veličine duple garaže. Bob je vodio posao isključivo za prodaju. Kada kupite automobil od njega, sami nađite gde ćete ga servisirati. Ali bilo mu je potrebno mesto za sitne popravke i sređivanje pre nego što njihovi novi vlasnici dođu da ga preuzmu. Evan je dobio da sredi trogodišnji dodž čardžer. On je otvorio sva

četvora vrata i nije čuo da prilazim jer se sagnuo unutra i čistio zadnje otirače. „Evane”, pozvao sam ga. Pošto nije odgovorio, pritisnuh dugme na usisivaču. „Ah?” reče on, okrenuvši se. Nije izgledao srećno ugledavši mene. „Uključi to”, reče mi. „Hoću da razgovaramo”, rekoh. „Tata kaže da automobil treba da budu spreman za sat vremena.” „Hoćeš li da traćiš vreme u raspravi ili da mi pomogneš, da te što pre ostavim na miru?” „Šta hoćeš?” Sklonio je pramen kose s očiju, ali on je odmah pao nazad. „Neko je provalio u moju kuću”, rekoh. „To nije dobro”, reče on. „Sve su mi prevrnuli”, rekoh. On opet skloni kosu: „Šta hoćeš od mene?” „Hoću da mi kažeš sve što znaš o Sidni i šta je moglo da joj se dogodi.” „Ne znam ništa o tome.” „Kladim se da ti se svidelo što živi u tvojoj kući.” „Ništa strašno. Živeli smo nekoliko nedelja pod istim krovom. Ona je imala svoj život, a ja svoj.” „Jeste li provodili vreme zajedno?” „Molim?” „Jeste li izlazili zajedno?” „Jeli smo zajedno. Ponekad sam morao da joj kažem da mrdne dupe da mogu da uđem u kupatilo.” To mi je zvučalo bez veze. U Bobovoj kući bilo ih je nekoliko. „Nije ti se činilo da je to kul? To što se ona doselila u kuću tvog tate?” „Tako, kako si rekao, zvuči kao nešto što nije bilo”, reče on. „Jesi li je upoznavao sa svojim društvom?” „Ti ne znaš ništa o mom društvu. Ne znaš ništa ni o meni.” Oči su mu zablistale. „Da li si u nekoj vezi s drogom, Evane? Da li neko iz tvog društva prodaje drogu?” „Ti si poludeo, a ja moram da sredim ovaj automobil.” Upitah:

„Zašto kradeš?” „Šta?” „Čuo si me.” „Jebi se.” „Sitniš. Suzanin sat, koji je...” „Našla je taj sat.” „To sam i ja čuo. Zar nećeš poreći i za sitniš?” To ga je iznenadilo: „Zna li moj tata za ovaj razgovor?” „Hoćeš li da odemo do njega? Onda mogu pred njim da te pitam jesi li ti provalio u moju kuću.” „Zašto bih to uradio?” „Ne znam. Kaži ti meni.” „Ne znam odakle ti sve to, ali potpuno si odlepio.” „Šta radiš sve vreme na računaru?” Iskezio se. „Ona ti priča sva ta sranja, zar ne?” „Ona?” „Ona mi nije majka, shvataš? To što je tatina devojka ne daje joj pravo da me špijunira i tebi prenosi šta je sve otkrila.” „Evane, mogu li da ti kažem nešto? Sada sam vrlo fin prema tebi jer sam pre neki dan čuo kad si moju bivšu ženu nazvao kučkom, tako da bih strašno voleo da ti otkinem glavu. Ali odlučio sam da budem fin, jer samo želim da nađem Sidni. A u tebi ima nešto, ne znam šta je to, ali je kao smrad i ne mogu da ne mislim da si ti u nekoj vezi s onim što se dogodilo sa Sid.” On odmahnu glavom i pokuša smehom da se izvuče: „Opasan si.” Pritisnuo je dugme na usisivaču i okrenuo mi leđa. Upravo sam hteo da ga zgrabim za rame, kad neko uzviknu: „Time!” Okrenuo sam se. Bob Dženigen je stajao iza mene. Drugi put je uzviknuo moje ime. Pošao sam do njega i rekao: „Treba da vidiš šta je sa tvojim sinom”, pa se vratio do svog automobila.

Kada sam izašao na put, zazvonio mi je telefon. „Šta se dogodilo?” upita Suzana. „U našu – moju kuću su provalili dok sam bio u Sijetlu. Sve je isprevrtano i pretraženo od podruma do krova. Ukradeno je i nešto gotovine. Možda i još ponešto. Ne znam. A policija je na uviđaju našla i nešto što mislim da je kokain.” „Šta?” „Mislim da Evan zna više nego što tvrdi.” Suzana reče: „Bob kaže da će te ubiti ako još jednom priđeš Evanu.” „Zvoni mi druga linija, Suz, moram da prekinem.” Bio je to advokat, stručnjak za privredno i građansko pravo po imenu Edvin Četsvort. Radio je za našu firmu i angažovao sam ga uvek kada su u pitanju zakonske zavrzlame. Mogao je to biti propali posao, ali i imovinsko pitanje ili prenos vlasništva i slično. Jednom je jedan nezadovoljni kupac pretio da će tužiti mene lično, ispred firme koja me je zaposlila, zbog polovnih automobila, za koja se ispostavilo da su pravi škart. Javio sam se u firmu kada sam pošao od kuće da vidim Evana. Kazali su da to zvuči kao posao za Edvina i obećali da će me podržati. Ispričao sam mu sve najbolje što sam mogao. „Samo pretpostavljam”, rekao je, „ali bio bih veoma iznenađen ako ulože bilo kakvu tužbu zbog koke, pod pretpostavkom da to jeste koka, a ne kesica sode bikarbone.” „Zašto?” „Sam si rekao. Ti si pozvao policiju u svoju kuću. Dogodila se provala. Drugi ljudi su imali priliku da ostave drogu u tvoj jastuk. Sudija će to odbaciti pre nego što završe uvodnu reč.” „Jesi li siguran?” „Nisam. Ali imam takav osećaj. A ta detektivka Dženings, nemoj više da pričaš s njom.” „Ali i ona traga za mojom ćerkom. Kako da ne pričam s njom o tome.” Četsvort se zamisli nad tim: „Ne veruj joj. Ako počne da navodi priču na ono što se dogodilo u kući, ništa ne govori dok ja ne dođem. Nema načina da dokažu da je ta droga

pripadala tebi.” „Pa to i nije bila moja droga.” „Hej, jesam li te ja to pitao?” Torba koju sam spakovao za put u Sijetl bila je i dalje u kolima. Ušao sam u kuću s njom, ali kada sam video kako izgleda unutrašnjost, nisam je raspakovao. A sada, pošto je Kip Dženings odlučila da mi zabrani da spavam u svojoj kući te noći, bila mi je dobrodošla. Otišao sam u tržni centar i kupio parče pice s ljutom papričicom. Gledao sam kako prolaze mladi ljudi. Pokušavao sam da vidim lica svih tinejdžerki. To ne prestaje. Zatim sam se vratio u automobil i odvezao u Džast in tajm. Karter i Oven, koji su bili na prijavnici one noći kada sam tražio Sid, opet su bili tu. Prišao sam prijavnici i rekao: „Hteo bih sobu.”

ŠESNAEST

I to je bilo baš to. Soba. Tipična, neopisiva, obična soba. Jednoličan plavi čaršav prekrivao je dupli krevet u sredini. Beli abažuri bez detalja štitili su svetiljke s obe njegove strane. Zidovi sobe bili su bež boje, slični kupatilu, peškirima, hodnicima i svemu ostalom u tom skromnom hotelu. Ali treba reći da je soba bila čista i uredna. U kupatilu sam našao sapun, šampon i fen za kosu. U plakaru se nalazio jedan od onih mini sefova koje možete zaštititi četvorocifrenom šifrom, zgodan za ostavljanje pasoša, videokamere i nekoliko hiljada u neobeleženim novčanicama. U hotelu nije bilo fini zidnih televizora s ravnim ekranom. I mada je izgledalo da je zdepasti televizor na komodi izgledao kao da je star dve decenije, ipak ste mogli naručiti i filmove – uključujući i one s naslovima kao što je Ona će svršiti na planini – ako volite tako nešto. Menjao sam programe, ostavivši dr Fila da iskorišćava neku jadnu porodicu, dovoljno glupu da iznosi svoj prljav veš na zadovoljstvo i radi zabave miliona gledalaca, i zagledao se kroz prozor na drugom spratu. Ne znam šta sam tačno očekivao. Možda sam se nadao da će mi zurenje u restoran i hotel Hauard Džonson dalje uz ulicu, i vozila koja jure Putem I-95 nekako pomoći da saznam gde je Sid otišla kada sam je ostavio ispred Džast in tajma. Nije pomoglo. Gledajući one kamione i terence kako jure, nisam mogao da ne pomislim da bi čovek u nekom vozilu za nekoliko kratkih sati mogao da se odveze bilo gde u Novoj Engleskoj. U Boston, Providens ili u Mejn. Možda u Vermont ili Nju Hempšir. Može poći na sever ili zapad, stići u Olbeni u roku od tri sata. Ili bliže kući, ali gde je teže za snalaženje, na Menhetnu. A to bi se moglo istog dana, kada sednete u automobil. Do sada, nekoliko

nedelja kasnije, moglo bi se stići bilo gde. Ako je ta osoba živa. Svojski sam se trudio, od trenutka kada je nestala, da ne dozvolim mislima da odlutaju na tu stranu. Dok god se ne nađu sigurni dokazi da joj se nešto dogodilo, morao sam da verujem da je dobro. Izgubljena – bar za Suzanu i mene – ali dobro. Teško mi je bilo da izbacim iz glave prizor one krvi na Sidninom siviku. A neprestano mi se u mislima odmotavala i zvučna traka. I tako već nedeljama, uvek ispod površine, kao prigušen šum, buka u pozadini. Ta traka je bila sastavljena od pitanja koja sam neprestano postavljao u sebi. Gde si? Jesi li dobro? Šta se desilo? Zašto si otišla? Šta te je oteralo? Zašto se ne javiš? Jesi li otišla zato što sam te ispitivao o naočarima za sunce, pa se onda dogodilo nešto zbog čega ne možeš da se vratiš? Zašto ne možeš da mi javiš samo da si dobro? I tako u devet sati – već u tim godinama kada sam odlazio na spavanje – nisam osećao ni najmanji trag umora. Ipak sam uradio ono što se mora. Otvorio sam rajsferšlus torbe koju sam nosio u Sijetl i ugledao plišanog losa Milta. „O, sranje”, rekoh, ganut. Izvadio sam ga i stavio na jedan jastuk. Izvadio sam iz jakne mobilni telefon i stavio ga pored kreveta. Oprao sam zube, skinuo se i legao u krevet. Sledećih desetak minuta menjao sam programe na televizoru, pa onda isključio svetlo. Zurio sam u plafon otprilike pola sata. Svetla sa Puta I – vozila u prolazu, neonski sjaj reklama na ulici – obasjavali su sobu. Pomislio sam da ću, ako bolje sastavim zavese, uspeti da zamračim sobu i zaspim. Ustao sam iz kreveta, hodajući po tepihu serijske proizvodnje i uhvatio jednu ručicu za povlačenje zavesa. Ali pre nego što sam je povukao, opet bacih pogled na taj deo Milforda. Saobraćaj je slabio, sem na međudržavnom putu, gde je, čini se, uvek bio gust. Automobili su se, gledani s određene visine, uvek kretali sporo. Odatle sam imao zaista dobar pogled na obližnje prodavnice. Mogao sam

da vidim mnoge lokale koje sam posećivao poslednjih nedelja. Hauard Džonson je bio desno, a ostale male firme levo. Jasno sam video krvavo-crvena neonska slova seks-šopa XXX uživanje i nekoliko automobila parkirana ispred. Gledao sam kako muškarci, uvek sami, ulaze u prodavnicu praznih ruku, a izlaze nekoliko minuta kasnije sa svojom večernjom zabavom uvijenom u smeđi papir. Pogled mi privuče muškarac koji je izašao iza ugla zgrade u kojoj se nalazila cvećara. Pošao je preko parkinga, uperio daljinski ključ a potom trepnuše crvena svetla kombija. Otvorio je vrata vozača i ušao. Nisam bio siguran, ali vozilo je podsećalo na tojotu koja pripada cvećari Šo. Izgledalo mi je to malo kasno za isporuku. Možda Jan po potrebi koristi kombi i van radnog vremena. Možda ima dogovoren neki vruć sastanak. Kombi pođe unazad, pa napred, prema Putu I i stade, čekajući trenutak da se uključi u saobraćaj. Čuvši kucanje na vratima umalo nisam poskočio. Okrenuh se od prozora, pređoh preko zamračene sobe i žmirnuh kroz špijunku. Veronika Harp, dnevna upravnica. „Hej!” uzviknuh kroz zatvorena vrata. „Samo sekund!” Upalih svetiljku na stočiću pored kreveta, uzeh pantalone koje sam prebacio preko stolice, žurno ih obukoh, kao i košulju, i još uvek se zakopčavajući, otvorih vrata. „Kako ste?” rekoh. Zamenila je svoju službenu uniformu za nešto opuštenije. Uske farmerke, štikle i toploplava bluza. S crnom kosom i lepim očima, nikada ne biste pomislili da je već baka. „O, ne”, reče ona, ugledavši moje bose noge i dugmad koju još ne stigoh da zakopčam. „Došla sam u lošem trenutku.” „Ne”, rekoh, „u redu je, ionako nisam mogao da zaspim.” „Svratila sam onako i Karter mi je rekao da ste odseli kod nas”, reče ona. „Iznenadila sam se.” „Bilo mi je potrebno prenoćište”, rekoh. „Da li se nešto dogodilo s vašom kućom? Požar?” „Tako nešto”, rekoh. „Nadam se da ću sutra moći da se vratim, da očistim i sredim.”

„To je zaista nevolja”, reče Veronika, i dalje stojeći ispred vrata. Izgledalo mi je napristojno da stoji ispred, pa otvorih šire vrata da uđe. Ušla je nekoliko koraka, a ja pustih vrata da se sama zatvore. Pogledala je prema raspremljenom krevetu. „Pa, drago mi je da ste odabrali ovaj hotel. U okolini svakako ima i boljih”, priznade ona. „Mislim da sam u poslednje vreme ovaj najbolje upoznao”, rekoh, osmehnuvši se bez humora. „Verovatno”, reče ona, uzvrativši mi osmeh. Koraknuh u stranu, prema prozoru i pogledah na tren napolje. Bilo je teže videti zbog odraza sobnog svetla na prozorskom staklu. „Gledali ste nešto?” upita Veronika. Kombi je otišao. „Ne, ništa”, rekoh. „Znate šta”, reče Veronika. „Ja vas ometam. Trebalo bi da čovek odsedne u hotelu a da mu uprava ne dosađuje.” „Ne, u redu je”, rekoh, udaljavajući se od prozora i zakopčavajući dugmad. Bio sam svestan da sam bos, ali sam pomislio da bi bilo smešno da obuvam čarape u tom trenutku. „Pa, kako vam je unuk?” upitah. Veronika se razvedri. „O, on je divan. Samo gleda šta se dešava oko njega. Mislim da će biti inženjer ili arhitekta. Ima neke velike kocke za slaganje u kolevci i stalno se igra njima.” „To je lepo”, rekoh, i dodadoh, „zašto vas je Karter obavestio da sam ja ovde?” Veronika se osmehnu: „Zna da smo razgovarali nekoliko puta, kao i koliko truda ulažete da biste našli svoju ćerku.” „Možda mu je dosadilo da me gleda na parkingu”, rekoh. „Pa”, reče, i ućuta. „Niko ne može da vas krivi. Svako bi na vašem mestu učinio sve što je u njegovoj moći. A taj požar? Koliko je bio opasan?” „Nije bio požar”, rekoh. „Bila je provala.” Ona pokri usne rukom. „O, bože! Jesu li nešto odneli?”

Polako odmahnuh glavom: „Samo nešto gotovine.” „To je strašno. Čovek se oseti povređeno.” „Da”, rekoh. „Mogu li da vas pitam nešto delikatno?” „Pitajte.” „Da li u hotelu postoji dvogled?” „Dvogled? Šta radite? Špijunirate nekoga?” „Ne, nije važno. Zaboravite.” „Zašto vam je potreban dvogled?” „Samo ubijam vreme gledajući kako vozila prolaze; kamione na međudržavnom putu.” Veronika Harp u trenutku zbunjeno podiže obrve, ali se opusti. „Treba li vam još nešto? Nemamo sobnu poslugu, ali ako želite picu ili tako nešto, mogu da sredim da vam je donesu, pa da to dodamo na vaš račun za sobu.” „Ne, u redu je.” Ušla je još dublje u sobu, prešla rukom preko raspremljene posteljine, pa upitala: „Da li je soba u redu?” „Naravno. U redu je.” Okrenula se prema meni, vrlo blizu. „Imam osećaj da ste vrlo tužni”, reče. „Prolazim kroz težak period”, rekoh joj. „Vidi se to u vašim očima. Bili ste tužni i pre nego što je vaša ćerka nestala?” Hteo sam da promenim temu: „Jeste li... Šta radi vaš suprug?” „Preminuo je pre dve godine”, reče ona i pokaza na svoje grudi: „Od srca.” „Morao je biti mlad za srčani napad.” „Bio je dvadeset godina stariji”, reče ona. „Mnogo mi nedostaje.” Pružila je ruku i dodirnula mi grudi. „Verujem vam”, rekoh. „Da niste znali da imam unuče, da li biste to pretpostavili?” „Ne”, rekoh iskreno. „Ni za milion godina.” Nagnula se napred i digla glavu. Pre nego što je mogla da me poljubi, malo okrenuh glavu i spustih je na njeno rame, pa je lagano zadržah nekoliko

sekundi pre nego što sam je malo odmakao od sebe. „Veronika...” „U redu je”, reče ona. „Misliš da bi bilo pogrešno, zbog ćerke...” „Ja...” „Ja znam šta je tuga. Znam. Moj život je bio sazdan od velike tuge. Ali ako čekaš da tuga prođe da bi sebi priuštio neko zadovoljstvo, nikada to nećeš ostvariti.” Deo mene bi s uživanjem zaboravio svoje probleme; da ih skloni u stranu, makar nakratko oseti ljudski dodir, seks bez obaveza. Ali ništa u tome nije bilo u redu. Pošto nisam ništa odgovorio, shvatila je da smo završili. Pošla je do stočića pored kreveta i napisala mi broj na blokčiću sa zaglavljem hotela. Otcepila je taj list i pružila mi ga. „Ako poželiš da razgovaraš sa mnom ili ti zatreba bilo šta, pozovi me. Bilo kada.” „Hvala”, rekao sam i pridržao joj vrata dok je izlazila u hodnik. Za trenutak sam se naslonio leđima na vrata, odahnuo, pa isključio svetlo i vratio se do prozora. Bilo je nešto u vezi sa Janom, što nisam mogao da izbacim iz glave. Nešto je bilo pogrešno kod tog momka; nešto definitivno nije bilo u redu. Želeo sam da saznam nešto više o njemu. To je značilo da za sada posmatram cvećaru sa svoje osmatračnice u toj hotelskoj sobi. Ali Jan se upravo odvezao kombijem. Mogao bi biti odsutan satima. Šta da radim? Da samo sedim tu cele noći i zurim kroz prozor? Dohvatio sam daljinski upravljač, prebacio televizor na CNN zbog buke u pozadini. Čuo sam glas Alisona Kupera, ali nisam slušao šta govori. U sobi se nalazila jedna udobna stolica – ona na koju sam ostavio svoju odeću – pa sam je privukao do prozora da bih mogao udobno da sedim na svojoj amaterskoj osmatračnici. Naslonio sam glavu na staklo, orošeno mojim dahom. Televizor sam okrenuo da se odraz ekrana ne bi reflektovao na prozor. Bilo je to glupo. Šta ja to radim? Gledam kroz prozor i čekam kada će neki raznosač cveća da se vrati u svoj stan? Možda to radim zato što ništa drugo ne mogu da smislim. Ustao sam, zgrabio jastuk, prevrnuvši Milta, i postavio ga između svoje

glave i stakla. Ma kako improvizovano sve to izgledalo, bilo mi je prilično udobno. Toliko udobno da sam neprimetno i zaspao. Probudilo me je sopstveno hrkanje, dok je televizor još uvek radio uprazno. Digao sam glavu s prozora i jastuk je pao na pod. Bio sam ošamućen i dezorijentisan. Nekoliko sekundi nisam ni znao gde se nalazim. Ali ubrzo sam počeo da shvatam. Na radio-satu pored kreveta video sam da je 12:04. Nalazim se u Džast in tajmu. Tu sam odseo zato što mi je kuća ispreturana. Sve mi se vraćalo. I nadgledam cvećaru. Trepnuo sam nekoliko puta i pogledao kroz prozor. Sada na putu nije bilo mnogo vozila. Samo je bilo nekoliko kamioneta ispred prodavnice pornografije, koja je i dalje radila. Tojotin kombi se vratio. Otkad je bio tu, nisam imao pojma. Ali Jan se očigledno vratio kući i ušuškao u svoj... Čekaj. Neko je išao sa zadnje strane kombija, prema mestu suvozača. Verovatno se kombi upravo vratio i Jan ustao s mesta vozača. Otvorio je vrata suvozača, ali niko nije izašao. On se nagnuo, kao da nekome otkopčava pojas. Ali ostao je u tom položaju nekoliko sekundi, kao da pokušava da nešto dohvati. Zatim se Jan izvukao iz kombija sasvim polako. Držao je nešto veliko i teško. Izgledalo je kao da je nešto prebacio preko ramena, kao vreću. Odmakao se toliko da zatvori vrata. Ulična svetlost je slabo dopirala do njega. Ali osvetlila ga je dovoljno, da se vidi da nosi nekoga preko ramena; nekoga sitnijeg od sebe. Nekoga ko ima dugu, možda plavu kosu. Devojku. Koja nije mrdala nijednim prstom.

SEDAMNAEST

Jurnuo sam prema vratima bosih nogu, pa stao, zgrabio cipele, nameravajući da ih samo navučem i vežem pertle u liftu. „Telefon”, rekoh, ukopavši se u mestu istog trenutka. Bacio sam se prema stočiću pored kreveta, posežući za telefonom, i srušio ga između kreveta i stočića. Nisam imao vremena da ga tražim. Izleteo sam kroz vrata, otrčao niz hodnik i udario dugme za silazak između dva lifta. Podigavši pogled, video sam da su oba dole, u predvorju. Hitro sam navukao cipele na bose noge skakućući na jednoj, pa na drugoj nozi, a zatim gotovo isto tako brzo vezao pertle. Nijedan se lift nije pokrenuo iz hodnika. Shvatio sam da sam pritisnuo dugme – koje se ne uleže – tako brzo da to uopšte nije bilo registrovano. „Jebiga”, rekoh i potrčah do kraja hodnika, gde se nalazilo stepenište. Preskakao sam po dve odjednom kao da sam na Parkur olimpijadi. Izleteo sam kroz protivpožarna vrata u prizemlju tako brzo da su vrata odletela i tresnula u zid. Jurnuo sam niz hodnik, i doviknuo Karteru, pretrčavši pored prijavnice: „Zovi policiju!” Vrata hotela koja se otvaraju na pokret bila su prespora za mene i umalo nisam proleteo kroz njih, ali zakočio sam na vreme, pa se provukao čim su se dovoljno otvorila. Shvatio sam da nisam poneo ključeve, ali i da jesam, ne znam da li bih se zaustavljao da sednem u automobil i upalim motor. Sada bejah uhvatio zalet i nisam želeo da me bilo šta usporava. Prešao sam Put I na uglu, usporivši samo da propustim jedan taksi. U to doba noći nije bio gust saobraćaj. Mali trg sa seks-šopom XXX uživanje,

cvećarom Šo i još nekoliko prodavnica bio je stotinak metara ispred mene. Osećao sam kako mi srce udara u grudima i još u trku pokušao da se setim kada sam poslednji put tako trčao, i molio boga da ne doživim srčani napad pre nego što stignem so Janovog stana. To je Sid, uveravao sam sebe. Ona je. On je drži. Držao ju je sve vreme. Ali šta je radio s njom u kombiju? Premestio je s jedne na drugu lokaciju? U stvari, to je možda i imalo smisla. Teško bi mogao da čuva nekoga sakrivenog u stanu iznad same prodavnice. Gospođa Šo bi nešto čula ili primetila. Stigao sam do kombija i protrčao pored njega. Iza prodavnice je bilo mračno, ali postojala su vrata i svetlost iznad njih, i mali, zatvoren prozor sa strane. U stanu je bilo upaljeno svetlo. Nisam se trudio da pokucam. Hteo sam da otvorim vrata, ali bila su zaključana. Prislonio sam rame na njih i pokušao da ih otvorim na silu, ali nisu popustila. Iznutra, muški glas uspaničeno uzviknu: „Ko je?” „Otvori!” uzviknuh. „Otvori vrata!” On opet uzviknu: „Ko je to?” „Otvaraj prokleta vrata!” „Ne otvaram vrata dok ne čujem ko je to!” Odmakoh se, digoh nogu i svom snagom udarih petom u vrata, koja popustiše i zadržaše se samo na lancu. Kroz otvor sam video Jana kako stoji u maloj kuhinji, samo u crvenim boksericama, bled i pegav. Vrištao je. Šutnuo sam vrata još jednom i lanac se pokidao. Ušao sam unutra i dreknuo na Jana: „Gde je ona?” „Gubi se odavde!” viknuo je. „Gubi se!” Kuhinja je bila deo veće prostorije, u kojoj su bili kauč, televizor, DVD plejer i konzola za igre. Nije bilo luksuzno, ali za momka koji živi sam, bilo je neobično sređeno i uredno. Nije bilo prljavog posuđa u sudoperi, ni praznih konzervi od piva i

kartona od pice. Mala gomila časopisa o video-igrama stajala je savršeno složena na stočiću za kafu. „Gde je ona?” upitah. „Šta?” „Gde je ona?” viknuo sam iz petnih žila. „Gubi se!” viknuo je Jan. Na suprotnoj strani sobe bila su dvoja vrata. Odgurnuh Jana s puta i priđoh prvim; otvorio sam ih jednim zamahom, očekujući da vidim spavaću sobu, ostavu ili kupatilo. Ali bio je to ulaz u zadnji deo cvećare. Okrenuo sam se prema drugim vratima, ali dok sam stavljao ruku na kvaku, Jan je skočio na mene s leda, kao mačka. Obuhvatio me je oko glave i zario mi prste u oči i obraze. Bio je lak, što znači da je bio u prednosti po brzini i okretnosti. Pokuša sam da zavučem prste ispod njegovih i otkačim ih, ali on se držao. Zato sam se pomerio unazad i bacio ga na zid, pa tako Janu izbio vazduh iz pluća. Pustio me je i pao na pod. Istog trenutka je skočio, ali sada sam bio spreman da ga dočekam. Tresnuo sam ga pesnicom ispod levog oka. To ga je oborilo po drugi put, pa sam imao dovoljno vremena da otvorim ta vrata i uđem u ono što se ispostavilo da je spavaća soba. Nije bila mnogo veća od ostave. Mali orman na jednom zidu, uzana vrata koja su verovatno predstavljala ostavu i druga vrata, na drugom kraju, koja su bila otvorena i iza kojih su se videli umivaonik i toalet. Tu je jedva bilo mesta za jedan krevet. Neko je bio ispod pokrivača, sudeći po obliku, definitivno mlada žena. Nije se pomerala. Drogirana, pomislio sam. Ili nešto još gore. Pokrivači su bili povučeni toliko da pokriju sve, sem nekoliko uvojaka plave kose. Uprkos svoj zbrci, i dalje se nije pomerala. O, bože dragi... „Sid”, rekoh. „Sid?” Seo sam na rub kreveta i upravo hteo da povučem pokrivač dole, kad sam osetio da Jan ulazi na vrata. Okrenuo sam se, uperio prst na njega i pogledao ga tako besno, da je stao. „Napravi još samo jedan pokret i kunem ti se da ću te ubiti”, rekoh jedva govoreći koliko sam se zadihao. Znoj mi je curio sa čela, a košulja mi se zalepila za telo.

Spustio sam pokrivač do devojčinih ramena. Nešto tu nije bilo u redu. Nešto je bilo potpuno pogrešno. Koža joj je bila kao od gume i imala čudan sjaj. „Ma šta je ovo?” Ta devojka nije bila Sid. Ta devojka nije bila devojka. Bila je to lutka.

OSAMNAEST

Okrenuo sam se i pogledao Jana, koji je stajao na vratima i zurio u mene, lica crvenog od našeg gušanja i, pomislio sam, neprijatnosti. „Samo izađi odatle”, reče tiho. Na obrazu mu se pojavljivala modrica. „Mislio sam... Mislio sam da je... Mislio sam da je to moja ćerka.” Jan je samo zurio u mene. „Žao mi je”, rekao sam. „Kad sam te video...” „Špijunirao si me?” „Video sam da iznosiš nešto iz kombija.” Uhvatio sam rukom lutkinu nadlakticu i digao je, da osetim težinu. Nije čudno što je Jan tako lako mogao da je prenese ovamo. Nije mogla biti teža od pet do devet kilograma. Unutrašnjost ruke izgledala je kao punjenje jastuka. Ustao sam i prošao pored Jana u glavnu prostoriju. „To si kupio u komšiluku?” Jan klimnu glavom. Njegovo gotovo nago telo kao da se povuklo samo u sebe. Umesto preteće, sada je izgledao gotovo jadno. „Molim te, nemoj da kažeš mojoj tetki”, reče. Spustio sam glavu i tužno odmahnuo: „Da, naravno. Žao mi je.” Tada sam se setio šta sam naredio Karteru istrčavajući iz Džast in tajma. Mogli smo očekivati da ćemo svakog trenutka ugledati policiju na vratima. Rekoh Janu: „I držiš je ovde?” Jan odmahnu glavom. „Tetka je stalno tu, čisti, sprema mi da jedem. Imam stovarište u Bridžportu, gde mi stoje porodične stvari. Tamo je držim i povremeno donosim ovde, pa vratim pre nego što tetka ujutru dođe. Ponekad se samo

provozamo ili parkiramo dole, u luci, pa neko vreme slušamo radio i tako to.” Nije me zanimalo tako to. Prošao sam rukom kroz kosu. Sada sam shvatio zašto je Jan izgledao tako čudno kada smo ranije razgovarali. Razlog je bio to što je čudan. „Čuj, Jane”, rekoh. „Svakog trenutka bi mogla doći policija.” „O, sranje, ne. To ne sme da se desi.” I ja sam se slično osećao. Jan će, pošto se oslobodi neizbežne otupelosti, moći slobodno da me optuži za provalu u njegov stan. Mogao bi da me optuži za napad. Bio bih običan provalnik. „Neću policiju ovde”, reče on. „Nije u pitanju samo ona.” „Šta?” „Imam tu i travu.” „Dobro, čuj. Ja ću samo otići”, rekoh. „Kad policija dođe, reći ću im da mi se učinilo da sam video svoju ćerku kako stopira ili tako nešto.” Jan, uprkos svemu što sam uradio, uspe da promrmlja: „Hvala.” Zatim sam izašao bez reči. Očekivao sam da vidim kako patrolno vozilo škripeći uleće na parking ispred cvećare i seks-šopa XXX uživanje, ali ništa se nije dešavalo. Otrčao sam natrag, do Džast in tajma, primetivši usput jedno patrolno vozilo kako uobičajenom brzinom prolaze Putem I. Prošla su pored Hauarda Džonsona i produžila dalje. Kada sam se vratio u predvorje svog hotela, Karter izađe iza svog pulta i reče: „Šta se dogodilo, gospodine Blejk?” „Jesi li pozvao policiju?” „Nisam još”, reče on. „Istrčali ste odavde ne rekavši mi kuda idete, ni šta ste videli. Šta je trebalo da kažem policajcima? Obično bih bio besan, ali ne sada. „Nije bilo ništa. Pogrešio sam”, rekao sam i vratio se u svoju sobu. Izlazeći ujutru, dograbio sam besplatan, bajat đevrek s borovnicama i kafu u predvorju. Nije bilo ni Kartera, ni Veronike, ali mlada Tajlanđanka, koju sam ranije upoznao, služila je doručak. Pružila mi je kafu da ponesem. „Vidi se, čim me pogledate, da mi je potrebna kafa”, rekoh, pokušavajući da budem ljubazan. Ali umesto da mi uzvrati osmeh, ona uljudno klimnu glavom, skrenu

pogled i nastavi da radi. Ubacio sam torbu na zadnje sedište svoje honde, stavio kafu u držač za šolju i zagrizao đevrek, koji mi se zatim izmrvio u krilo. Pre nego što sam upalio motor, naslonio sam glavu na naslon i duboko uzdahnuo. Nisam mnogo spavao posle onog napada na Janov stan. Osećao sam se kao prokleta budala. Što je još gore, nisam se ni približio Sid. Okrenuo sam ključ i pritisnuo dugme Sidninog muzičkog plejera. Bila je tu neka stara pesma od Spajsica – Sid je bila i suviše mala da bi ih slušala u prvom krugu, ali se zainteresovala kada su se opet okupile za turneju pre nekoliko godina – i pesma Bitlsa, „Zašto to ne uradimo na putu”, s albuma Vajt. Koji otac nije želeo da omiljena pesma njegove ćerke govori o seksu dvoje ljudi nasred puta? Za njom su sledile – pretpostavljao sam – pesme Lili Alen, Metrike, Loren Hil. Zatim su počeli poznati akordi i pomislio sam da je to grupa koju znam i volim, Čikago. Šteta je samo što je pesma nosila naziv Ako me sada ostaviš. Kada sam, nekoliko minuta pre osam sati, skrenuo ispred svoje kuće, kafu nisam ni pipnuo, a krilo mi je bilo puno mrvica od đevreka, kao i patosnice u hondi. Na prilazu je stajalo patrolno vozilo, a ispred susedne kuće automobil koji je, čini se, pripadao Kip Dženings. Na mestu vozača nije bilo nikoga, ali učinilo mi se da neko sedi na mestu suvozača. Uzeo sam svoju kafu i prolazeći pored automobila video da u njemu sedi neka devojčica od dvanaest, trinaest godina. Na podu pored njenih nogu video sam ranac. Na krilu joj je bio otvoren udžbenik. Ona me pogleda kroz otvoren prozor. „Zdravo”, rekoh. „Pretpostavljam da si ti Kesi.” Ona ništa ne reče. Stajao sam udaljen od prozora. „Koristiš poslednji trenutak za učenje?” „Moja mama je policajac i vratiće se vrlo brzo”, reče ona. „Ostaviću te na miru”, rekoh i krenuh prema svojoj kući. Prilazom je dolazila Kip Dženings. „Jutro”, rekoh. „Dobro ste naučili ćerku.” „Šta?”

„Za razgovor s nepoznatima. Odmah sam se povukao.” „Moram da je odvezem u školu. Ovde sam uzgred svratila. Završili smo u vašoj kući. Možete da se vratite.” „Odlično.” „Još uvek je ispreturano.” „Očekivao sam to.” „Ima nekoliko kompanija koje možete pozvati da vam to srede. Mogu da vam nabavim spisak.” „Ja ću se pobrinuti za to.” „Nećete biti optuženi”, reče ona. „Za kokain.” „Dobro je da to znam.” „A jeste bila koka”, reče. „Ali presečena sa toliko laktoze da biste bili najgori narkos ako biste platili veću cenu za nju.” „Nije bila moja.” Pogledala me je zamišljeno, pa rekla: „Ali nije ni važno. Tužilac ne bi dobio presudu.” „Važno je da to znam.” „Kladim se da znate”, reče ona. „Istini za volju, mislim da govorite istinu.” Verovatno. „Zato”, reče, „što je bilo nameravano da je nađemo.” „Namerno?” Iz njenog automobila: „Mama! Zakasniću!” „Strpi se”, uzviknu Dženingsova. „Da, podmetnuta je kako bismo je našli i pomislili da je vaša.” Setio sam se da me je Edvin Četsvort savetovao da ne pričam s tom ženom, ali rekoh: „Prevrnuli su mi kuću kao da su nešto tražili. Znali su da ću čim se vratim kući pozvati policiju. Onda će policija naći kokain.” Detektivka Dženings klimnu glavom: „Da. I da ćemo se obrušiti na vas.” Gledao sam je: „Zašto bi neko to uradio?” „Kakva slučajnost. Upravo sam to htela da vas pitam.”

„Mama!” Dženingsova uzdahnu: „Liči na oca.” „I on je policajac?” upitah. Nešto na licu Dženingsove blesnu, iako se svojski trudila da to ne pokaže: „Ne”, reče. „Inženjer je. I radi negde na Aljasci, a ako budemo imale sreće, neće se nikada ni vratiti.” Nisam znao šta da kažem na to, pa zato nisam kazao ništa. „Razvedena tri godine”, reče, a potom značajno uzdahnu: „A Kesi i ja smo dobro.” „Jaka je”, rekoh. „To se odmah vidi.” „Gospodine Blejk”, reče ona, „trebalo bi da razmislite zašto bi se neko toliko trudio da vas pošalje iz grada, a zatim pokuša da vam namesti hapšenje zbog posedovanja droge.” Pogledao sam neodređeno uz ulicu. „I trebalo bi da razmislite o onom pitanju koje sam vam postavila. Koliko dobro ste poznavali svoju ćerku?” Rekoh: „Krv u Sidninim kolima... Jeste li saznali nešto o tome?” „Vi ćete drugi to saznati”, reče ona, sede u automobil i odveze ćerku u školu. Odlučio sam da čistim sobu po sobu. Prvo sam, naravno, pošao gore, da proverim telefonske i elektronske poruke, pa i faks. Ničega nije bilo. Pomislio sam da uz svu savremenu tehnologiju sada ima više načina da sa sigurnošću shvatim da niko ne želi da stupi u vezu sa mnom. Zatim sam se vratio dole, u kuhinju. Bilo je razumno da sredim prvo tu prostoriju. Našao sam neke kese za smeće ispod sudopere i u njih ubacio hranu koja se ne može sačuvati; namirnice koje su iz frižidera bile razbacane okolo I pokvarile se; žitarice prosute po podu. Radio sam tako oko sat vremena, kada sam čuo kako neko viče da bi nadglasao buku usisivača. „Hej?” Ulazna vrata bila su otvorena. Na ulazu je stajao mršav čovek u odelu

koje mu je bilo pet brojeva preveliko. Mogli ste zavući tri prsta između njegovog vrata i zakopčane kragne košulje. Umašćena, crna kravata bila mu je iskrivljena i bio je i suviše mlad da bi izgledao tako zapušteno. Zbog udubljenih grudi izgledalo je kao da se uvlači sam u sebe. Bio je to tip kakvim su u mom detinjstvu na zadnjim stranicama stripova bacali pesak u lice. „Zvonio sam, ali me niste čuli”, reče on. „Mogu li da vam pomognem?” upitao sam. „Jeste li vi Tim Blejk?” „Jesam”, rekao sam. „Arnold Čilton”, reče on. „Bob Dženigen vam je pričao o meni.” „Ah?!” Tada sam se setio. Detektiv, ili stručnjak za obezbeđenje, svejedno. Onaj za koga je Bob rekao da bi nam mogao pomoći da nađemo Sidni. Bio sam iznenađen, znajući koliko je Bob u tom trenutku ljut na mene, da je ipak odlučio da to i ispuni. „Bob mi se javio pre nekoliko dana”, reče on, „ali bio sam zauzet oko smeštanja mame u starački dom.” „O”, rekoh. Pružio sam ruku i on ju je prihvatio. Arnold Čilton zviznu obuhvativši pogledom onaj nered. Još nisam stigao do dnevne sobe. „Mora da je bila opaka žurka”, reče. „Nije bila žurka”, rekoh ja. „Provalili su u kuću.” „Au”, reče. „Da”, rekoh. „Imate li vremena za nekoliko pitanja?” upita. „Hajde da uzađemo”, predložio sam. „Ovde nemamo gde ni da sednemo.” „Važi”, reče Čilton. Izašli smo na travnjak ispred kuće, okrenuli se i pogledali prema njoj. „Lepo je što vas je Bob pozvao da ovo proverite”, rekoh. „On i ja se ne slažemo uvek u svemu.” „Pomenuo je to.” „Verujem da jeste”, rekoh. „Policija ispituje Sidnin nestanak, naravno, ali bilo bi odlično da se još neko zainteresuje za to. Ja sam učinio sve što sam mogao da je nađem – čak sam ove nedelje bez potrebe išao u Sijetl – ali

nisam mnogo postigao. Znate li da su našli njen automobil?” „Nisam to znao”, reče Čilton. Mislio sam da će pominjanje puta u Sijetl i otkrića njenog automobila podstaći njegova dalja pitanja. „Jeste li razgovarali sa detektivkom Dženings?” upitah. „S kim?” „Kip Dženings”, rekoh. „Detektivkom u policiji.” „Mislim da ju je Bob pomenuo, ili njegova žena Suzana.” „Suzana nije njegova žena”, rekoh. „Bila je udata za mene, ali nije se udala za Boba. Bar nije još.” „Tako je! Znao sam to.” „Jesu li vam pominjali detektivku Dženings? Jesu li vam dali njen broj? Biće potrebno da razgovarate s njom.” „Prilično sam siguran da su je pomenuli. Samo čini mi se da je nisam upisao.” „Imam njen broj”, rekoh. „Dobro”, klimnuo je glavom, prihvatajući to. „Pa jeste li vi Bobov prijatelj ili...?” upitah ga. „Ili ste ranije nešto radili za njega?” „Da, radio sam za njega ranije”, reče Čilton. Upitao sam se za šta bi dečko moje žene mogao koristiti usluge privatnog detektiva. I bez obzira na razloge, pitam se da li je Arnold Čilton nešto postigao. Nije mi izgledao baš pouzdano. „Pa hajde da se posvetimo slučaju”, reče on. „Pričajte mi o tom danu kad vam je ćerka nestala.” Ispričao sam priču po stoti put. Čilton je zapisivao u staru beležnicu, koju je izvadio iz džepa sakoa. „Šta je s njenim društvom?” upita on. „Znate li neka imena?” „Peti Svejn”, rekoh. „A tu je i momak s kojim je izašla nekoliko puta, Džef Blustajn. On mi je pomogao da postavim sajt.” To me je podsetilo. Nameravao sam, kad svrati sa Peti u predstavništvo, da ga zamolim da proveri da li pošta poslata na sajt zaista i stiže tu. Pošto ne znam kako sve to radi, paranoično sam se plašio da nešto ne pođe naopako. „Kako se to piše?” upita Čilton. Počeo sam da mu diktiram Blustajn slovo-po-slovo, ali on diže ruku:

„Ime”, reče. Trepnuo sam. „J, e, f, f”, rekoh. „Dobro”, reče on, zapisujući. „Ponekad se piše sa g, zar ne?” „Tačno”, rekoh. „Ali nije G, e, f, f. To bi bilo G, e, O, f, f.” „Da”, rekoh. Da li je trebalo da mu kažem da se Sid piše sa y, a ne sa i?” „Dobro”, reče on, „da li ste primetili nešto neobično kod Sidni pre nego što je otišla?” „Ne”, rekoh. Samo sam se nadao da je on u pravu, da je Sidni „otišla”. Bolje je to nego da je odvedena. „Imali smo malu raspravu za doručkom. O nekim njenim naočarima za sunce.” „Šta se dogodilo?” Nisam hteo o tome da razgovaram s njim. Nisam želeo da mislim da je to u nekakvoj vezi sa Sidninim odlaskom, a nije se ni ticalo Arnolda Čiltona. „Ništa strašno”, rekao sam. „Da li se drogirala? Možda dilovala ili tako nešto?” Setio sam se koke nađene u mojoj sobi, ali ništa nisam rekao. Nastavio je: „Ili možda faćkala?” Tada mi je došlo da mu razbijem nos. Šake su počele da mi se stežu u pesnice. „Čujte, gospodine Čilton...” „Zovite me Arni.” Iskezio se. „Arni”, rekoh, naglašavajući ime: „moja ćerka nije ni diler ni prostitutka.” Čilton, očigledno vrlo bistar detektiv, je osetio prizvuk u mom glasu. „Dobro”, rekao je i zabeležio nešto u svojoj svesci, mrmljajući upola glasa: „Ni droga, ni faćkanje.” Podigao je pogled: „A šta je s vama? Možete li da garantujete za sebe?” „Šta?” „Gde ste bili kad je vaša ćerka nestala?” Ja rekoh: „Arni, ako mogu da pitam, kakav posao si odradio za Boba? Ili uopšte, za bilo koga?” „Poslove obezbeđivanja uglavnom sam radio za Boba”, reče on. „Kakva vrsta obezbeđenja je u pitanju?” upitah. „Bez”, dodao sam s podrugljivom iskrenošću, „bilo kakvog narušavanja poverljivosti, naravno.”

„Ne, nema problema”, reče Arni Čilton. „Uglavnom nadzor.” „Nadzor”, ponovio sam. „Čega?” „Automobila”, rekao je on. „Da vidim da li sam shvatio. Šta? Bio si čuvar?” Arni klimnu glavom. „Noćna smena je najgora. Trudite se iz petnih žila da držite otvorene oči i nadate se da će neko provaliti na parking, da će vas razbuditi, shvatate.” „Naravno”, rekoh. „Arni, hoćeš li da sačekaš ovde dok ne telefoniram? Upravo sam se setio da treba nekoga da pozovem.” „U redu je”, reče Arnold. „Ja ću još jednom pogledati svoje beleške.” Vratio sam se u kuhinju i udario po jednom već programiranom dugmetu za brzo biranje na telefonu. Suzana, očigledno pogledavši identifikaciju pre nego što se javila, reče: „Ima li šta?” „Ne”, rekoh. „Da li je Bob tu?” „Jeste”, reče ona. „Hoću da razgovaram s njim.” „Mislim da ga neće zanimati. Besan je na tebe.” Ali ništa u Suzaninom glasu nije nagovešatavalo da i ona oseća isto. „Veliki detektiv je ovde.” „Šta?” „Pre neki dan Bob mi je rekao da će poslati jednog detektiva da pomogne u traženju Sid. Zove se Čilton.” „Znam. Koliko sam vremena provela na prokletim štakama i štapu, nervirajući se zbog njih da je Bob hteo da Arni odradi deo pešačkog posla.” „Hoću da razgovaram sa Bobom o njemu.” „Saćekaj.” Spustila je telefon. Minut kasnije, Bob diže slušalicu i reče: „Šta hoćeš, Time?” Njegov prezir se prenosio preko veze kao virus. „Bobe, on je običan čuvar.” „Šta?” „On je jebeni noćni čuvar. Ovaj Čilton koga si mi poslao. Ovaj takozvani stručnjak za obezbeđenje, koga si najmio da pomogne u traženju Sidni.”

„Znaš li šta je tvoj problem, Time? Ti si snob. Ti ne poštuješ ljude.” „On nije ovlašćeni privatni detektiv, Bobe. Nije nikakav stručnjak za obezbeđenje. On je prokleti čuvar.” „Čuj”, reče Bob, utišavši glas da ga Suzana ne bi čula: „radio je za mene i prodao sam mu korolu, pa nije mogao da otplati sve rate. Mislio sam da to odradi.” „Taj tip ne bi našao svoju guzicu na vejavici, Bobe.” „Pokušavam na neki način da pomognem, a ovo mi je hvala”, reče on. „Možda je to razlog zbog koga sam ovde gde sam, a ti tu gde jesi. Loš stav.” Prekinuo sam vezu. Arni Čilton me je čekao u dvorištu, sa beležnicom na gotovs. „Hej”, reče mi. „Imam još nekoliko pitanja. Dobrih.” „Strašno”, rekoh. „Ali nešto je iskrslo.” „Šta to?” „Bob kaže da odeš do Dankinsa i odneseš nekoliko krofni i kafa na parking.” „Oh, dobro.” „Platiće ti kad doneseš.” „Da li je rekao kakve krofne hoće?” upita Čilton. Odmahnuo sam glavom: „To je prepustio tebi.” Čilton se osmehnu, očigledno zadovoljan zbog dobijene odgovornosti. „Znači vama ću se javiti kasnije, zbog još nekih pitanja.” „Očekujem to”, rekoh. Arni Čilton se vrati do svoje korole i sede za volan. Tek iz nekoliko puta motor je upalio. Vraćajući se u kuću, primetih nešto sjajno pored stepenika, u travi. Kleknuo sam i sklonio prašinu. Bio je to mobilni telefon. Crn, tanak i isključen. Otvorio sam ga i oduvao prašinu sa tastature. Ko bi izgubio mobilni telefon? Mogao je biti bilo ko, uključujući i sve policajce koji su ulazili i izlazili iz kuće poslednjih nekoliko dana. Gurnuo sam ga u džep, da bih to kasnije proverio. „Šta to imate tu?” reče neko iza mene. Bila je to Kip Dženings.

DEVETNAEST

„Oprostite?” rekoh. Dženingsova me je iznenadila. Nisam primetio kada je došla. „Šta vam je to u džepu?” Izvadio sam telefon. „Našao sam ga na zemlji, ovde pored vrata”, rekoh. „To nije vaš telefon?” „Ne. Upravo sam vam rekao da sam ga našao na zemlji.” „Mogu li da ga pogledam?” Pružio sam joj ga. „Izgleda prilično čisto”, reče ona. „Upravo sam obrisao prašinu s njega”, rekoh joj. Ona podiže pogled sa telefona na mene, pa ga opet spusti na telefon. Pritisnula je dugme za uključivanje, pa smo oboje sačekali nekoliko sekundi na kratki džingl koji je označio da je uključen. „Možda pripada vašim policajacima”, rekoh. Ona uđe u meni. „Samo proveravam koji je broj ovog mobilnog... Evo ga.” Uporedila je broj s pozivnim, koji mi je donedavno bio nepoznat. „Da li vam je poznat ovaj broj?” „Mislim da jeste”, rekoh i osetih kako mi se jeza penje uz vrat. „Čekajte da proverim još nešto ovde... Propuštene pozive. Neko je pozivao ovaj broj i svi ti pozivi su bili propušteni. A svi su došli sa istog broja.” Zatim je uporedila i taj broj. „Da li vam je ovaj poznat.” „Da”, rekoh. „To je broj mog mobilnog.” „Ovaj telefon”, reče Dženingsova, dižući ga kao da je neki artefakt, „pripadao je – kako se ono zvala?” „Jolanda Mils”, rekoh. „Taj broj mi je dala da je zovem.” „Zar to nije dobro?” reče Kip Dženings.

„Znači ima kôd Sijetla i sve to?” „Naravno”, reče Dženingsova. Pokušavao sam da shvatim to najnovije otkriće. „Znači, zaista je neko iz Sijetla došao ovamo i provalio u moju kuću?” „Pretpostavljam da je neko tamo kupio telefon, pa ga poslao ovamo, na istok”, razmišljala je Dženingsova. „Koliko ja znam, telefone možete programirati i ovde, u Milfordu sa kôdom bilo kog mesta u zemlji. To bi trebalo proveriti.” „Znači, ako je do sada i postojala sumnja, više ne postoji”, rekoh. „Žena koja me je namamila u Sijetl povezana je sa onim ko mi je provalio u kuću.” Detektivka Dženings je i dalje gledala razne podatke na ekranu telefona. „Izgleda da je ovaj telefon nabavljen samo da pozovu vas i da prime vaše pozive.” Spustila je telefon u tašnu, pa upitala: „Mogu li da ga proverim?” „Naravno”, rekoh. „Jeste li nameravali da mi kažete za ovaj telefon?”, upita me ona. „Šta?” „Da li ste nameravali da mi kažete za njega?” „Tek sam ga našao. Sigurno bih vas pozvao kada bih uvideo šta je u pitanju.” Ona polako klimnu glavom. To nije izgledalo dobro. Rekoh: „Da li se nešto dogodilo? Skoro ste bili ovde. Zašto ste se vratili?” „Poznajete li nekoga ko se zove Jan Šo?” upita ona. Progutao sam knedlu. „Mislim da znam”, rekoh. „Mislite da ga znate?” „Radi u cvećari Šo”, rekoh. „Kod svoje tetke.” „Znači, poznajete ga”, reče Dženingsova. „Da”, rekoh. Znam ko je on.” „Kad mu je tetka jutros došla na posao... Uzgred, Jan živi u stanu iza prodavnice. Znate li to?” Klimnuo sam glavom. „Imam osećaj da već znate odgovore na ta pitanja.” Ona se blago nasmeši: „Njegova tetka je danas pozvala policiju. Jan ima poveliku masnicu ispod oka. Neko ga je dobro udario.”

Ništa nisam rekao. „Jan i nije hteo da priča o tome, ali tetka mu je zapretila božjim gnevom i naposletku je promrmljao vaše ime. Gospođa Šo se setila da ste nekoliko puta dolazili i raspitivali se za Sidni. I nije joj se svidelo što ste joj tukli sestrića.” „Bio je to nesporazum”, rekoh. Dženingsova procedi: „Prokletstvo, i Jan je to rekao. Kazao je da neće da vas goni, ali tetka je insistirala da ipak dođem i razgovaram s vama. Rekla je da joj nikada više ne izlazite na oči.” „Nema problema”, rekoh. „Hoćete li da mi objasnite taj nesporazum?” „Ako me Jan ne goni, ne vidim svrhu”, rekoh. Zazvonio mi je fiksni telefon. „Izvinite me”, rekao sam, utrčao unutra i zgrabio slušalicu u kuhinji. „Da?” Suzana reče: „Ako misliš da je Bob ranije bio ljut, trebalo bi da ga vidiš sad.” „Zašto?” „Njegov detektiv je upravo doneo kafu i krofne.” „Bob treba da mi se zahvali. Sad se uverio da taj momak može zaista da bude koristan.” „Time”, reče ona. „On je jebeni čuvar, Suz”, rekoh. „Po tome se vidi koliko Bob brine.” „Brine on, Time. Samo, ne promisli uvek o svemu.” „Kada bi brinuo, razgovarao bi s Evanom. U njemu ima nešto, Suz.” „Nije mi ovo potrebno”, reče Suzana. „Nisu mi potrebne sve ove dodatne komplikacije.” „Moram da prekinem”, rekoh, ugledavši Dženingsovu na vratima. Spustio sam slušalicu i obratio se detektivki: „Jeste li razgovarali s Evanom Dženigenom o Sid?” „Jesam.” „I?” „Treba ga dobro izdevetati. Ali sem toga...” „On je lopov”, rekoh. „Krao je od Suzane.” „Onda je trebalo da pozove policiju”, reče Dženingsova. „Svako bi to

uradio.” Vraćao sam u kredenac konzerviranu hranu i kutije sa žitaricama, koje su preživele invaziju, kad sam začuo glasove s ulaznih vrata. „Jebem ti, šta se ovde desilo?” Bila je to Peti Svejn. „U kuhinju”, doviknuh. Začuo sam još jedan glas, muški, kako kaže: „Ovde kao da je prošao tornado ili tako nešto.” Okrenuo sam se prema vratima dnevne sobe i ugledao Peti i Sidninog nekadašnjeg dečka, Džefa Blustajna. „Gospodine Blejk”, reče on klimnuvši glavom, pa raširi ruke, pokazujući rusvaj. „Šta se desilo?” Peti je raširenih očiju gledala oko sebe: „Ne mogu da verujem šta su uradili”, reče. „Ovo je skroz sjebano.” Džef reče: „Peti, dosta.” „Neko je provalio dok sam bio u Sijetlu, i rasturio sve”, rekoh. „U Sijetlu?” reče Peti. „Išao sam da tražim Sidni.” Peti, koja je već bila zapanjena, kao da se još više iznenadila. „Sid je u Sijetlu?” reče. Ja rekoh: „Naveli su me da pomislim da je tamo, pa sam izbivao iz kuće dovoljno dugo koliko je potrebno da neko uđe i pretraži je od vrha do dna.” „O, bože”, reče Peti. Prošla je kroz dnevnu sobu, pa uza stepenište. Sve vreme dok je išla, Džef i ja smo čuli kako govori: „O, bože. O, bože.” „Kako si ti, Džefe”, upitah. Džef Blustajn je bio Sidnina generacija. Bio je moje visine, nešto niži od sto osamdeset santimetara, ali puniji od mene, kovrdžave crne kose i gustih, crnih obrva. Imao je pokrete kao da vuče još nekoga za sobom. Uvek mi je izgledao kao fin momak, ali Sid je govorila da je ćudljiv i lenj, i ne verujem da su tri meseca njihovog furanja, ili kako klinci to kažu, imala neku notu ozbiljnosti. Sid je to prekinula krajem leta, ali ostali su prijatelji. Džef je upoznao Peti preko Sid i sprijateljio se i s njom, ali ništa više od toga. Kada je saznao da je Sid nestala, odmah mi se javio zbog postavljanja

sajta. Bio je stručnjak u tome. I mada to nije bilo ništa neobično za njegovu generaciju, oduševio me je i pošto sam želeo da taj sajt što pre proradi, prepustio sam to njemu. Ponudio sam da mu platim to vreme, ali odbio je novac: „Hoću samo da Sid vrati”, rekao je. „To će mi biti najveća nagrada.” „Dobro sam”, reče Džef, odgovarajući na moje pitanje kako je. Zvučao je umorno, ali Džef uopšte i nije bio energičan tip. Bio je kao medved, koji samo prelazi od jednog do drugog sna, umoran, pokušavajući da shvati gde se nalazi. „Hteo sam da te pozovem”, rekoh. „Hoću da proverim radi li sajt kako treba.” „Dobar je”, reče on. „Proverio sam ga jutros. Radi vam i pošta i sve.” „Dobro”, rekoh. „Hoćeš li da popiješ nešto hladno ili tako nešto? Nisu pobacali sve iz frižidera.” „Pogledaću”, reče i otvori vrata. Telom je zaklonio unutrašnjost. Izvadio je konzervu kole i uz škljocanje je otvorio. „Nisam dobro spavao”, reče. „Nešto te muči?” upitah ga. „Samo brinem zbog Sid. Mislio sam da će se javiti.” Odnekud sa sprata se začu: „O, bože moj!” „Odlepila je”, reče Džef tiho, pokazujući glavom u pravcu Peti Svejn. Znao sam da voli da skita sa Peti, ali nije mu odgovarala njena direktnost. Džefa nikada nisam čuo da izgovori psovku, čak ni kletvu. „Samostalna je, to je sigurno”, rekoh. Džef je stajao i gledao po kuhinji, ne obraćajući pažnju na nered, dok su mu misli lutale. „Šta mislite, zašto me Sidni nije gotivila?” upita me. Njegov izbor vremena u rečenici me je iznenadio, ali sam shvatio da misli konkretno na onaj period kada je raskinula s njim. „Nije tačno”, rekoh. „Znam da te Sid gotivi.” „Ali mora da vam je rekla nešto o tome zašto neće da izlazi sa mnom.” Prisilio sam se da se osmehnem: „Sid mi se očigledno nije poveravala. Ne samo po pitanju svog odnosa prema tebi.” Džef sleže ramenima: „Mislim, čini mi se da me gotivi kao druga. Mnoge devojke me gotive

kao drugara. Peti me gotivi kao drugara. Ali to posle nekog vremena dosadi.” „Ti si dobar momak, Džefe”, rekoh. „Potrebno je mnogo vremena da naideš na pravu osobu.” Gledao me je i video sam da mi ne veruje, ali bio je i suviše fin da bi raspravljao. „Naravno, verovatno.” Progutao je veći deo kole u jednom gutljaju. „Zaista se nadam da će se Sidni uskoro vratiti”, reče Džef umornog pogleda. Sačekao sam trenutak, pa rekao: „Džefe, sav ovaj nered i provala u kuću, sve je to u vezi sa Sidni. Ona je u nekoj nevolji.” „Aha.” „Zato te molim kao njen otac da mi kažeš da li je postojalo nešto zbog čega je mogla pobeći. Možda nešto što si pomislio da bi trebalo da mi kažeš, a nisi do sada.” „Jednostavno, ne znam”, reče on. „Kao što sam rekao, sad smo samo nekakvi drugari. Ranije bi mi možda rekla.” Da me nije šutnula, kao da je rekao, možda bih sada mogao da vam pomognem. „Ako se setiš bilo čega...” rekoh, ne trudeći se da završim. „Moram da idem”, reče Džef. „Hteo sam samo da svratim i vidim kako ide. Hoćete li reći Peti da sam morao da zbrišem?” „Naravno”, rekoh. Pošto je otišao, Peti siđe u kuhinju posle samo nekoliko sekundi. „Gde je Džef?” upita. „Vraća se u cirkus?” „Šta?” „Znate. Drogirane mede, dresirane da voze mali bicikl?” „To je ružno, Peti”, rekoh. „Kažem ja to i njemu”, reče ona. „Ne smeta mu. Zna da se zezam.” „Ipak je ružno.” Izgledala je nedužno. „On je veliki dečko. Trebalo bi da čujete šta on priča o nama. O devojkama.” „Šta priča?” „Da smo sve samo prljave fukse. Ali i on se samo zevzeči. I sav je nekako napet, znate. Ako u njegovom prisustvu pomenete sranje ili jebanje,

skroz poludi, kao da je prokleti pop ili tako nešto.” „Zašto bi Sid rekao da je prljava fuksa?” „Oh, ne iznenađuje vas što to kaže meni.” Nisam zagrizao: „Peti, ti si otvorila temu. To je tvoj problem. Ja te nikada ne bih nazvao prljavom fuksom, ali devojku koja, kad uđe u kuću, prvo kaže ‘jebem ti,’ ne bi trebalo da šokira mišljenje drugih ljudi.” Nakrivila je glavu na stranu: „Nastavite.” „Ali Sidni, koliko ja znam, nije učinila ništa da bi izgradila takav imidž.” „Da bi ga izgradila”, reče Peti. „Da.” „Pa zašto bi Džef to rekao za nju?” Peti se ozbiljno zamisli nad tim. „Mislim, možda zato što ga je šutnula, Džef je pomislio, dobro, ako nisam s njom, možda me ne zaslužuje.” Klimnuo sam glavom. „To je prilično dobro.” Peti primeti neke konzervirane namirnice na pultu i poče da ih stavlja u kredenac. Sledećih nekoliko sati me je pratila po kući, pomagala da sredim, pitala gde šta stoji, odnosila kese sa smećem pored kuće i ubacivala ih u kontejner. Radili smo uporedo i mada smo ponekad smetali jedno drugom i sudarali se, uhvatili smo ritam. Peti bi držala kesu za smeće otvorenu, a ja sam ubacivao otpatke u nju. Ja sam izvadio usisivač i počeo da usisavam, po kući, a ona mi je sklanjala stolice s puta. Unela se u posao, znojila se, a neposlušni pramen kose joj je uporno padao na oči. Pokušavala je da ga skloni, a kada nije uspela, zatakla ga je za uvo, da bi on pao nekoliko sekundi kasnije. Našli smo se u kuhinji da pijemo vode. „Kazala si da su DVD plejeri u kombiju znak kraja civilizacije”, rekoh ja. „Da?” „Možda tu ima nečega.” Osmehnula se. Iskrenim, otvorenim osmehom. Podsetila me je na Sidni. Nisam želeo da dozvolim da mi misli ometu trenutak zajedništva sa Peti. Ona, naizgled, niotkuda, a možda i nije bilo tako spontano, reče: „Moj tata je bio kompletan kreten.” Ništa nisam pitao. Pozvao sam Loru Kantrel i ispričao joj događaje. Nema Sid, a kuća mi je

obijena. Lora je rekla da je to loše. Pošto je izrekla izraze saosećanja, htela je da pita kada se vraćam na posao. Preduhitrio sam je i rekao da ću doći u popodnevnu prodajnu smenu, koja počinje u tri sata. Na neki način, nije bilo svrhe vraćati se na posao. Misterija koja je okruživala Sidnin nestanak se produbila. Osećao sam da bi trebalo da idem i tražim je, ali nisam znao kuda da krenem. Bio sam poražen i nemoćan. Nisam mogao samo da budem kod kuće. Uz Petinu pomoć, mnogo brže sam napredovao u sređivanju kuće. Nisam mogao samo da čekam da zazvoni telefon ili stigne neka elektronska poruka. Ljudi su znali da me nađu u predstavništvu. Izašao sam iz kuće oko pola tri. Uključio sam Sidnin muzički plejer u utikač automobila dok sam se Poštanskim putem vozio na posao. Ako sam tih dana imao neko zadovoljstvo, bilo je to slušanje muzike u kojoj je moja ćerka uživala. Razne, najblaže rečeno. Pank, džez, rok, klasična muzika iz šezdesetih i sedamdestih godina prošlog veka. Opsedale su me reči koje je otpevala Dženis Jan: Nije sve onako kako izgleda u sedamnaestoj. Kada se ta pesma završila, usledilo je nešto meni potpuno nepoznato i sasvim neprofesionalno. Prvo, udaranje po žicama gitare, kao da se neko štimuje i priprema za sviranje. Zatim malo kašljanja, malo kikotanja, pa mlad, ženski glas, koji izaziva: „Hoćeš li da sviraš ili nećeš?” Sid. „Dobro, dobro”, odgovorio je mlad muškarac. „Sačekaj trenutak. Mogu da složim glasove preko onoga što je u računaru.” „Da, da, evo, ide”, rekla je Sid. „Dobro, u redu je. Dobro, ovo je pesmica koju sam sam napisao i voleo bih da je otpevam...” Sidni, glumeći njegov dublji glas, prekide ga sa: „Ovo je pesmica koju sam sam napisao i voleo bih da je otpevam...” Momak reče: „Hoćeš li da prestaneš?” Sidni frknu pre nego što je momak nastavio: „Dobro, znači, kao, ova pesma se zove ‘Prljava ljubav’ i posvećena je Sidni.” Ona se zakikota u pozadini. „Hoćeš li, jebote, da se smiriš?” reče momak. Ja pojačah zvuk na volanu.

Momak je otpevao samo nekoliko stihova. Glas mu je bio loš, prozukao i ograničen. Otpevao je: „Došla je u moj život slučajno, s osmehom koji me razbija opasno.” „Dobro, stani”, reče Sid. „Povratiću. Mislila sam da ćeš reći: ‘Došla je u moj život slučajnice, jedva čekam da joj skinem gaćice’.” Sada su se oboje nasmejali. Sidni i Evan Dženigen.

DVADESET

Zamalo nisam udario u jednog forda vindstara skrećući polukružno na Putu I, da bih krenuo pravo prema Bobovim motorima. Nije bilo drugog izbora. Kada je završen Sidnin i Evanov nastup, ajpod je prešao na drugu pesmu Rakun Roki s albuma Vajt. Stisnuo sam dugme za vraćanje da nađem prethodni snimak, pa pauzirao. CR-V honda ne reaguje baš kao sportski automobil, tako da, kada je naleteo na ivičnjak ispred Bobovih motora, umalo nisam izgubio kontrolu. Ali čvrsto sam držao volan, vratio se na put i ugledao Evana na suprotnom kraju parkinga, s prskalicom za pranje automobila u ruci. Ubrzao sam prema njemu, stisnuo kočnicu i uz škripu guma se zaustavio. On je zastao držeći prskalicu u vazduhu, dok mu je voda curila niz ruku, i pogledao me kroz tamne pramenove koji su mu padali na lice. Isključio sam motor i izlazeći dohvatio metalno zeleni muzički plejer veličine šibice. Bez slušalica se nije moglo čuti baš kao da mu puštam njegovu, pesmu, ali mislio sam da ću postići potreban efekat ako mu to pokažem. I jesam. U trenutku kada je video šta držim u ruci, Evan je zinuo i ostao otvorenih usta. Iako sam išao običnim korakom prilazio sam mu prilično brzo. Progovorivši da nadglasam lepršanje raznobojnih zastavica iznad glave, rekao sam: „Moramo da razgovaramo, Evane.” „Šta, jebote...” reče on. Prešao sam razdaljinu između nas, uzeo mu šipku iz ruke i bacio je na asfalt. „Znači, ti i Sidni niste bili baš bliski, a? Samo ste večeravali za istim stolom?” „Ne znam šta zamišljaš, čoveče, ali, jebote, nisi ti moj otac, znaš?” reče

on. „Ne, ali, jebote, jesam Sidnin otac i hoću da čujem šta se zaista događalo između vas dvoje.” Prilazio sam mu sve bliže i prisilio Evana da se nasloni na mokri, plavi kia automobil. „Ne znam o čemu pričaš”, reče on. „Time!” Bila je to Suzana, koja je stajala na vrhu stepenica koje su vodile u kancelariju. „Time! Šta se dešava?” Nisam obraćao pažnju na nju i gurnuo sam muzički plejer Evanu pod nos. „Poslednjih nekoliko dana sam slušao Sidninu muziku i šta misliš šta sam čuo? Tvoju pesmicu namenjenu njoj.” „Pa?” „Pa?”, viknuh. „To je sve što imaš da kažeš?” „Time!” Bila je to opet Suzana, koja je išla prema nama, pomoću štapa, nespretno i nesigurno. „Suzana”, uzviknuh. „Samo ostani tu!” Sada je i Bob izašao iz kancelarije, žmirkajući pod jakim suncem, jer nije znao šta se dešava. „Moj tata će ti razbiti guzicu”, reče Evan. Pokušavao je da zvuči opako, ali glas ga je izdao, a pogled mu je leteo levo i desno, kao da gleda gde bi mogao da pobegne. Suzana, gotovo bez daha, uhvatila me je za nadlakticu i pokušala da me povuče nazad. „Time, šta to radiš?” Pokušao sam nežno da je odmaknem: „Pričao mi je da je jedva poznavao Sidni. Ali sudeći po ovome, to nije tačno”, pokazao sam joj ajpod. Evan pogleda Suzanu. Suzana ga pogleda, pa se opet okrenu meni: „Šta to pričaš?” „Treba da čuješ ovo.” „Ništa strašno!” reče Evan. „Šta?” reče Suzana. „Šta je to?” „Slagao me je koliko je bio blizak sa Sidni”, rekoh. „Zanima me šta je još lagao.”

Stigao je i Bob, malo nervozan. Evan mu reče: „Tata, skloni ovog kretena od mene.” Bob me uhvati za ruku, mnogo snažnije nego što je to učinila Suzana, I odgurnu me na bočnu stranu jednog nisana. Izgubio sam vazduh, ali nisam prestao da uzvraćam udarce, zgrabim Boba oko struka i tresnem ga na kiu. „Prestanite!” vrisnu Suzana. „Ti, kučkin sine!” reče Bob, pokušavajući da se odmakne dovoljno da mi zada udarac. „Zar nisi dobio poruku da odjebeš od mog sina?” Udario me je desnicom sa strane u glavu, ali udarac nije bio jak. To me je razbesnelo, pa sam stisnuo pesnicu i zario mu je u stomak. Ali sada me je Evan zaskočio, obuhvatio me rukama oko ramena I povukao me od svoga oca, koji je dobio prostora da zamahne prema meni. Dok je Bob zamahivao, ja digoh desnu nogu i udarih ga tamo gde je najgore. On nije završio udarac, već je obe ruke spustio među noge i savio se. „O, bože”, rekao je. „Prestanite!”, vrisnu Suzana ponovo. Istovremeno je odbacila štap i naslonila se na automobil. Pokušao sam da se otarasim Evana, ali on me je držao svom snagom, koristeći i svoju težinu da bi me oborio na asfalt. Pokušao sam da dam snage zamahu lakta, koji sam mu zario u stomak. To ga je primoralo da popusti stisak kojim me je držao, pa sam se izvio i oteo, posrnuo i pao na nisan. Evan je hteo opet da skoči na mene, ali Suzana se bacila između nas i uzviknula: „Dosta! Dosta!” Onaj MP3 plejer mi je ispao u pometnji i pao na pod, pored moje noge. Sagnuo sam se, uzeo ga i gurnuo u prednji džep pantalona. jedan trenutak svi smo mirovali. Bob, crven i zadihan, pokušao je da se uspravi oslanjanjući se na haubu kie. Ali hauba je bila još uvek mokra i njegova ruka je kliznula, a on izgubio ravnotežu. „Jesi li dobro?” upitah ga. „Odjebi”, reče on. „Jesi li poludeo?” upita me Suzana. „Šta to radiš?” „To je tačno”, reče Evan, pokazujući prema meni. „Ti si lud.” Ja rekoh Suzani: „Napisao je pesmu za Sidni.”

„Snimili su je i ona ju je presnimila na svoj plejer. Napisao je pesmu i posvetio je njoj.” Suzana se okrenu Evanu: „Da li je to tačno?” On sleže ramenima. „Nešto sam te pitala”, reče ona. „Da li je to tačno?” „Ma to je samo pesma”, reče on. Bob se polako sasvim uspravio, ali videlo se da još uvek oseća bol. Ne postoji ništa slično. On me pogleda. „Kunem se bogom, ubiću te.” „Zaveži, Bobe”, reče Suzana. Bob i ja se iznenadismo. Ja rekoh: „Tvoj mali poznaje našu ćerku bolje nego što je želeo da prizna”, rekoh. „Šta to pričaš”, reče on. Izvadio sam plejer iz džepa. „Hajde da poslušamo.” Pošao sam do svog automobila, upalio motor i uključio plejer. Kada se začuo Sidnin glas, Suzanino lice se zgrči kao zgužvan papir. Znao sam kako se oseća. Ni ja nisam već nedeljama čuo glas svoje ćerke, sve do sada. Iz zvučnika u kolima začuli su se Sidnin i Evanov glas, pa je on počeo da peva. Usledila je Sidnina šala o njegovoj želji da joj skine gaćice. Kad je završeno, ja upitah: „Hoće li neko da čuje još jednom?” Niko se nije javio. Ali Evan reče: „Vidiš? To nije ni cela pesma, nekoliko stihova i ništa više. Samo smo se zezali.” „Hriste bože”, reče Bob meni. „Zbog toga si poludeo?” Ali Suzana je to očigledno shvatila drugačije. Ona reče Evanu: „Zašto se Sid šalila da hoćeš da joj skineš gaćice?” Evan je pocrveneo. „Nešto sam te pitala!” uzviknu Suzana. „Suz”, reče Bob. „Nemoj da se nerviraš.” „Odjebi”, reče mu ona. „Suzana, zaboga, prestani da slušaš tog svog bivšeg glupana. Zar ne vidiš

šta radi? Koristi Evana da nas posvađa. Hoće da mu se vratiš i misli da će to najlakše postići ako te okrene protiv nas.” „Ti si kreten”, rekoh ja Bobu. On skoči na mene i zamahnu. Tresnuo me je u vilicu, pa sam posrnuo desno, spotakao se i pao na tlo. Suzana vrisnu na nas: „Prestanite!” Sada se oslanjala na haubu ili na nas. Stala je tačno ispred Evana. Desna noga kao da joj je popuštala. „Poslednji put”, reče jedva čujnim glasom, „hoću da znam šta se dešavalo između tebe i moje ćerke.” „Pa, malo smo razgovarali”, priznade on. „I šta još?” upita Suzana. „Šta ste još radili?” Evan bespomoćno pogleda u oca. „Čujte, zaista se ništa nije desilo. Samo smo se dobro slagali, shvatate. Voleli smo da razgovaramo, ali ne pred vama. Pretpostavljali smo, ako nam roditelji saznaju da se uistinu gotivimo, poludeće. Pomislili biste da je to kao incest, i tako to, a nije.” Mislim da smo sve troje nas, odraslih, u tom trenutku izmenjali poglede. Čak i Bob i ja. „Nije bilo ništa naročito”, potvrdio je Evan opet. „Da li si spavao s mojom ćerkom?” upita Suzana direktno. Obično bih i ja to želeo da znam, ali sada me brinulo više od seksualnog života moje sedamnaestogodišnje ćerke. „Ne mogu da verujem šta me pitate”, reče Evan. „Kakvo jebeno pitanje.” „Kako bi bilo da odgovoriš na njega?” upita Suzana. „Samo smo... Samo... Znate... Dobro, malo smo se zaneli.” „Odlično”, reče Bob. „Nije mi ona sestra”, reče Evan. „To što ste ti i moj tata zajedno, ne znači da sam se ja spetljao sa svojom sestrom.” „Idiote glupi”, reče mu Bob. Zatim pruži ruku i zgrabi Evana za vrat. „O čemu si mislio?” „Ti si me doveo u kuću s njom!” izvika se on na oca, kao da je ovaj krivac. Mišljenja o tome nam se nisu mnogo razilazila. „Šta si mislio, da neću primetiti?”

Ja se digoh na noge i pogledah Suzanu, ali ona je izbegavala moj pogled. Zatim rekoh Bobovom sinu, što sam mogao mirnijim glasom: „Evane, ne mogu da se pravim da me nije briga šta ste ti i Sid možda imali. U bilo kojoj drugoj situaciji voleo bih da te šutiram preko celog ovog parkinga.” Bob, možda već smiren mojim mirnim glasom, ako ne i rečima, pusti Evana. Ja nastavih: „Ali sada želim samo da nađem Sidni. Sad znamo da nisi bio iskren u vezi s tim koliko ste bili bliski. Dobro. Sad nas zanima koliko si bio iskren u vezi s tim gde je sada.” „Kunem se da...” „Zaveži”, rekoh. „Ako ne budeš iskren prema meni sada, pozvaću detektivku Dženingsovu i predati to njoj.” „Kunem se, ne...” „Kaži mu”, reče Bob. „Kaži mu šta znaš.” Svi smo gledali Evana. „Samo se, prvo, samo joj se nije sviđao onaj posao.” „Koji posao?” upitah. „Gde je radila? Šta je radila?” „Rekla mi je da radi u hotelu. Isto što i vama”, reče Evan, pogledavši me. „Šta joj se nije sviđalo?” „Rekla je da hoće da prekine, da proba da opet dobije posao u predstavništvu.” „Šta još?” upitah. „Šta je još rekla?” Evan proguta knedlu. „Brinulo ju je još nešto.” I dalje smo čekali da Evan nešto kaže. Naposletku, on reče: „Mislila je da bi moglo biti kasno.” „Kasno?” ponovih ja. „O, sranje”, reče Suzana. I sruši se.

DVADESET JEDAN

Bob i ja istovremeno uzviknusmo: „Suz!” Ali iako sam ga šutnuo u jaja, sagnuo se brže nego ja. Skinuo je svoju jaknu, smotao je i gurnuo Suzani pod glavu. „Jesi li dobro?” upita uzbuđeno. „Suz?” Izgledalo je kao da se samo stropoštala. Noga, bedro i sve ostalo jednostavno ju je izdalo u trenutku i srušila se na asfalt poput lutke koja je odjednom ostala bez niti. Uspela je da postavi ruku i da ne udari glavom o tlo. Bob pogleda sina i dreknu: „Zovi hitnu pomoć!” Evan kao da nije znao na koju stranu prvo da se okrene, da li da zgrabi mobilni telefon od nekoga od nas ili da otrči do kancelarije. Ali pre nego što je pokrenuo noge, Suzana prodahta: „Ne, ne, u redu je.” „Ne mrdaj”, reče Bob. Sagnuo se, pridržavajući joj glavu svojim rukama. „Šta se desilo? Nešto si slomila ili je nešto drugo?” „Zaista”, reče ona. „U redu je. Samo sam se okliznula. Mislim da nisam opet nešto slomila.” Ja sam stajao kao omađijan i gledao Boba, a ne Suzanu. Bio je usredsređen samo na moju bivšu ženu. Naslonio se na automobil i digao Suzanu tako da ju je sasvim držao u svojim rukama. „Jesi li sigurna?” upitao je drhtavim glasom. „Nezgodno si pala.” „Jesam”, prošaputa ona. A onda videh kako Bobu brada podrhtava dok se borio da zadrži emocije. „Ja bih mogao da donesem malo vode”, rekoh. „Ja ću to”, reče Evan i otrča. „Ja sam obična idiotkinja”, reče Suzana. „Trebalo je da uzmem štap.”

Ja ga ugledah na tlu, digoh i pružih Bobu. On, držeći je i dalje, reče: „U redu je. Svašta se izdešavalo.” „Žao mi je”, rekoh oboma. „Sve sam ja izazvao.” Suzani zablistaše oči. „Nisi mene izazvao. Noga me je izdala. Jednostavno, tako. Možda bi vas dvojica mogli na trenutak da prestanete da brbljate kao deca i da mi pomognete da ustanem.” Učinili smo to. Pridigli smo je na noge u trenutku kada se Evan vratio sa flaširanom vodom. Pružio ju je Suzani i ona je otpila gutljaj. „Hvala”, reče ona, uzimajući štap i oprezno se oslanjajući na njega. „Dobro sam.” Svi smo se opustili na trenutak. Zatim Suzana reče: „Nismo ovo završili.” Opet se posvetila Evanu: „Pričaj mi.” Najzad su se razbistrile implikacije Evanove poslednje primedbe o Sidninoj zabinutosti da je „kasno.” Zanimalo me je šta on ima da kaže. Evan je sagnuo glavu kao lutka koja očekuje da primi udarac smotanim novinama. „Bilo je samo jednom”, reče on. „Dovoljno”, reče Bob. „Ali nekoliko dana pre nego što je nestala, donela je test na trudnoću”, reče Evan. „Test na trudnoću”, reče Suzana, glasom otežalim od straha. „Da”, reče on. „To je to.” „Šta se pokazalo?” upita Suzana. „Mislim da je bilo pozitivno”, reče Evan. „O, bože”, reče Suzana. „Ili negativno”, reče Evan. „Kako je ako nije trudnoća u pitanju?” „Negativno”, reče Suzana. „Jesi li sigurna?” upita on. Suzana se zagleda u njega. „Ja sam mislio da je pozitivno ako otkriješ da nije trudnoća u pitanju.” „Da li je bila trudna ili nije bila?” upita moja bivša žena. „Nisam baš siguran”, reče on. „Nisam bio s njom kad je radila test. Moraš da odeš u kupatilo i piškiš na...” „Znam kako se to radi”, reče Suzana. „Eh, pa ona je otišla i uradila to, i rekla mi da je sve u redu, da ne treba

ništa da brinem. Pa sam je pitao da li to znači da neće imati bebu. Ona je rekla da ne brinem za to i da je sve u redu.” „Da li je konkretno kazala da nije trudna?” upita Suzana. Evan malo podiže ramena, pa ih spusti: „Pretpostavljam da je to mislila. Nisam se udubljivao u to, shvatate. Za slučaj da mi kaže nešto što ne želim da čujem.” Suzana i ja izmenjasmo poglede. U tim stvarima se ne pretpostavlja. „Kada je to bilo?” upitah. „Baš pre nego što je otišla kod tebe na leto”, reče mi on. „Gde je to bilo?” zanimalo je Suzanu. Evan je i dalje zurio ispred sebe. „Kod tate. Vi ste te večeri bili na parkingu.” „Ti si zaista pravi”, reče Bob. „Primimo Suzanu i njenu ćerku u svoj dom, a ti uradiš tako nešto.” „Stanite”, rekoh. „Hajde da ne lutamo. Kasnije možemo svi da ćaskamo o tome šta su Sidni i Evan radili, ali sada je važno da nađemo Sid. Kad je vratimo kući i budemo sigurni da je bezbedna, imaćemo dovoljno vremena za grdnje zbog svega ovoga.” O tome kao da smo se svi slagali, bar mi, odrasli. Udahnuo sam dva-tri puta: „Hajde da vidimo to s poslom”, rekao sam Evanu. „Zašto je bila nezadovoljna?” „Rekao sam, nije joj se sviđao. Rekla je samo da je posao rastužuje. Rekla je da mnogi tamo neće da razgovaraju s njom. Izgledalo je kao da su stalno uplašeni. Zvučalo je jezivo.” „Uplašeni?” reče Suzana. „Jezivo?” Evan opet sleže ramenima: „Ne znam. Tako je rekla. Nije volela da priča o poslu kad izađemo. Nismo mnogo izlazili. Svi smo imali mnogo obaveza.” „Šta si ti radio?” upita Suzana. „Kad se zatvoriš u tu svoju sobu?” Bob reče: „Suz, hajde.” „Mene zanima”, rekoh ja. „Već si priznao da si spavao s mojom ćerkom”, reče Suzana. „Zato bi mogao isto tako da nam kažeš i ostatak”, Zastala je. „Počnimo sa krađama.” „Suzana, rekao ti je da nije on to uradio”, reče Bob.

Ali Suzana nije gledala njega. I dalje nije skidala pogled s Evana. „Suština je u tome”, reče Evan, pogledavši sada u oca, „što sam te pitao možeš li malo da mi pomogneš u tome.” „O čemu to pričaš?” „Rekao sam ti da mi je potrebno nešto novca.” „Dao sam ti nešto novca. Za ovo što radiš ovde.” „Mislim, više novca.” „Da, sećam se”, reče on. „I odbio sam te.” „Pa, bilo mi je potrebno više od ovoga”, reče Evan. „Pa si ga uzeo iz moje tašne i iz kancelarije, a uzeo si i moj sat”, reče Suzana. Za nekoga ko se tek osvestio, bila je vrlo oštra. „Ali otkupio sam ga iz zalagaonice”, reče on, kao da je to neka zasluga, „kad me je poteralo.” „Poteralo?” ponovih ja. Evan me pogleda, shvativši da je pogrešio. „Šta te je poteralo?” Rekoh naslepo: „Sreća?” „Čini mi se.” „Šta?”, reče mi Suzana, osetivši da sam nešto shvatio. „Kockanje”, izrekoh pretpostavku. „ Onlajn kockanje.” „To je samo povremeno”, reče Evan. „Iz zabave.” „Znači, kradeš novac da bi pokrio troškove sa kreditne kartice”, rekoh. Evan ne odgovori. Uskočio je njegov otac: „Karticu sam ti dao za svaki slučaj, a ne za kockanje preko interneta.” „Koliko si dužan?” „Pa otprilike hiljadu.” „Otprilike?” ponovi Bob. „Oko četiri hiljade”, promrmlja Evan. „Isuse Hriste”, reče Bob. „Evane”, rekoh, „jesi li ikada ukrao neki novac iz moje kuće?” On žustro odmahnu glavom: „Nikada, kunem se bogom, nikad nisam ništa uzeo iz tvoje kuće.” Zastao je. „Ali... pozajmljivao sam od društva.” „Sem one četiri hiljade sa vize?” upita Bob. Evan posramljeno klimnu glavom: „Tako, kao, približno šesto.” Svi smo osim Evana otprilike isto odreagovali. Odmahivali smo sagnutim glavama i pitali se zar nema kraja nevoljama u koje deca mogu da se uvale.

Suzana se okrenu meni i reče: „Mogu li za trenutak da razgovaram s tobom?” Povukli smo se neki korak prema kancelariji. Pustio sam je da se osloni na moju ruku. „To s kockarskim dugovima”, reče ona, „to je Bobov problem.” Nisam bio siguran u to. Zanimalo me je da li su Evanovi kockarski dugovi u vezi sa Sidni. Ali pustio sam Suzanu da nastavi. „Možda je trudnoća razlog njenog odlaska. Boji se da nam kaže za to, pa je pobegla da se porodi.” Nisam bio siguran u to, iako bi mi nekako bilo lakše ako bih saznao da je to bio razlog Sidninog nestanka. To bi bar značilo da je ona dobro. Da je živa. Prihvatio bih povratak trudne ćerke ako bi se i takva vratila kući. A opet... „Zašto je sada otišla?” rekoh. „Ako je trudna, ovo je tek početak. Hoće li biti odsutna osam meseci? Ako je pobegla da bi se porodila, zar ne bi čekala malo duže?” Suzana klimnu glavom. „Znam, znam. Možda je pobegla da to reši. Da abortira.” „Nema je već nedeljama, Suz. A koliko vremena joj je potrebno za to? I zar ne misliš da bi, i uplašena i posramljena, naposletku skupila hrabrost i obratila se nama za pomoć? Za tako nešto, zar ne bi rekla barem tebi, ako ne bi meni rekla?” Suzana je gubila samopouzdanje. „Možda i ne bi ako bi mene krivila za tako nešto. Jer sam došla s njom kod Boba i Evana. Tada bi krivila mene.” Pomislio sam da ima nečega u tome, ali zadržao sam to za sebe. „To ne objašnjava druge stvari”, rekoh. „Šta je s tim kombijem odakle osmatraju vašu kuću? Pa sa Sidninim napuštenim kolima? I sa prevarom kojom su mene namamili u Sijetl? S provalom u moju kuću?” Suzana nemoćno odmahnu glavom: „Kombi je verovatno plod moje mašte. Toliko sam napeta da viđam stvari koje ne postoje. Znaš?” „A u tvoju kuću su možda provalila deca. Besmisleno divljaštvo.” Nisam se trudio da joj pominjem telefon koji sam našao, i kako je to otkriće zateglo čvor koji je sve to povezao u jedno. „A to sa Sijetlom”, nastavi Suzana, „možda je samo neslana šala. Znaš da

ima bolesnih ljudi. Možda je neko video taj sajt i samo hteo da te namagarči.” Koliko bi mi bilo lakše da sam mogao da poverujem to što je Suzana želela da veruje, da nam je ćerka negde trudna, ali bezbedna i samo čeka pravi trenutak da se vrati kući. „Mogao bih da razgovaram sa detektivkom Dženings”, rekoh, „i kažem joj da bi valjajalo da provere u kancelarijama za Planiranje roditeljstva, klinikama za abortuse i sličnim mestima. Da vide da li je neko od njih primetio Sidni.” Suzana šmrcnu i reče: „Dobro.” „Vredi pokušati”, rekoh. „Dobro”, reče ona opet. „Izvinite.” Bio je to Bob, sa skrušenim Evanom pored sebe. Suzana i ja ih pogledasmo bez reči. „Evan bi hteo nešto da vam kaže.” Suzana i ja smo čekali. Evan se dva puta nakašlja i reče: „Žao mi je.” Bob nekoliko puta kratko klimnu glavom i osmehnu se. Suzana i ja pogledasmo jedno u drugo, pa u Evana. „Dobro”, rekoh. „Sad je sve divno, zar ne?”

DVADESET DVA

Vozeći se u Riversajd hondu, ostavio sam poruku za detektivku Kip Dženings. Stigao sam u predstavništvo nešto posle tri sata, seo za svoj sto i uključio računar. Po običaju iz poslednjih nekoliko nedelja, proverio sam sajt zbog mogućih dojava u vezi sa Sidni, pa, ne našavši ništa, proverio i svoju službenu govornu poštu. Imao sam tri poziva od ljudi koji su se zanimali za procenu svojih polovnih vozila. Zapisao sam njihove brojeve, da ih kasnije pozovem. Najgore je bilo to što sam i dalje morao da zarađujem za život. Imao sam račune koje treba platiti, od kojih je najmanji izdatak bio put u Sijetl. Endi Herc je sedeo pognute glave za svojim stolom, zapisujući neke brojeve u žutu beležnicu. „Hej”, rekoh mu. Bila mi je neobična njegova uzdržanost. „Hej”, reče on, podigavši pogled: „Dobro došao.” „Ima li šta novo?” upitah. „Ništa naročito.” „Jesi li prodao neki automobil?” „Išlo je nekako sporo”, reče Endi. „Tvoja ideja da pozivam ljude koji prodaju svoje polovne automobile bila je glupa.” Zatim se setio: „Jesi li našao Sidni?” „Ne”, rekoh. Sedeo sam za svojim stolom, nesposoban da mislim na bilo šta, osim na svoju ćerku. Ali radio sam i pre nego što mi je ona postala glavna misao u glavi, pa sam prionuo na posao. Izvukao sam svoju svesku sa nedavnim adresama – ljudima koji su prošli probnu vožnju, tražili brošure, dali niske ponude i otišli. Udahnuo sam i počeo da okrećem brojeve. Tamo gde se niko nije javio, nisam ostavljao poruke. Šanse da neko uzvrati poziv prodavcu automobila bile su iste kao i tojoti prijus da pobedi

na trci Indi 500. Morate da razgovarate s ljudima direktno. Jedan bogati berzanski posrednik rekao mi je da još uvek razmišlja da li da uzme hondu S2000 kojom se oduševio pre nekoliko nedelja. Stavio sam ga na spisak za ponovni poziv. Stariji par iz Derbija se predomislio u vezi s kupovinom automobila, jer su mužu dijagnostikovali kataraktu. I tada sam naišao na Lornu i Dela. To je bio par koji je pogledao gotovo sve automobile ne tržištu i nije mogao da se odluči. Izluđivali su me svojom neodlučnošću, ali za neke poslove morate da se potrudite više nego za druge. Pogledao sam na sat, video da je prošlo četiri i pomislio da se Lorna možda već vratila s posla. Podigla je slušalicu: „Halo?” „Halo, Lorna”, rekoh svojim trgovačkim glasom, koji mi nije mnogo drugačiji od prirodnog, osim što zvučim kao da sam upravo popio sirup protiv kašlja. „Ovde Tim Blejk iz Riversajd honde.” „O, kako ste danas?” „Odlično sam, kako ste vi?” „Fantastično smo. Prosto obožavamo ovaj automobil.” Zamalo je nisam zamolio da to ponovi, ali sam zadržao smirenost. „Baš mi je drago”, rekao sam. „Znate, bio sam odsutan nekoliko dana. Šta ste na kraju uzeli?” „Kupili smo plot. Sve vreme smo gledali obična putnička vozila, a onda smo pomislili da uzmemo nešto prostranije. Jeste li vi bolje?” Očigledno sam bio bolestan. „Da, mnogo bolje”, rekoh. „Pretpostavljam da su se dobro pobrinuli za vas dok sam bio odsutan.” „O, da. Došli smo i pitali za vas, a onaj fini mladić, Endi nam je pomogao da se odlučimo.” „Odlično”, rekoh. „Svratite da se pozdravimo kad dođete na servis.” Spustio sam slušalicu. To bi trebalo da se obavlja ovako: ako se klijent s kojim ste radili izvesno vreme najzad odluči da kupi i dođe da sklopi ugovor na dan kada ste odsutni, prodavac koji mu pomogne deli proviziju s vama. To jest, ako nije đubre. Izbacih glavu iza pregrade i rekoh Endiju:

„Hej, hoćeš li da popijemo kafu i izluftiramo se?” Endi nervozno podiže glavu: „Sada?” „Naravno”, rekoh. „Dobro bi mi došla kafa pre nego što nastavim da telefoniram.” Prešli smo u čajnu kuhinju, nasuli sebi po šolju, pa obišli zgradu, do zadnjeg dela predstavništva, gde je bilo hlada od visokih hrastova iz komšiluka. „Lep dan”, reče Endi.” „O, da”, rekoh, i otpih malo kafe. „Lora mora da je bila na ratnoj stazi”, reče on. „Pritiskala je sve da aktiviraju svoje brojeve. Ali ponekad, znaš, jednostavno ne ide. Šta da radiš?” „Da”, rekoh. „Dešava se.” „Da”, reče on, kao da smo dvojica drugara koji ćaskaju. „Pa, hoćeš li mi reći?” „Hmm?” reče Endi. „Hoćeš li mi reći nešto o pilotu koji si prodao Lorni i Delu?” Endi se nervozno kašljuckajući nasmeja: „O, da, nameravao sam.” „Jesi li?” „Izgleda da si to zaboravio kada sam te pitao kako je bilo poslednjih dana”, rekoh. „Samo sam smetnuo s uma. Ne brini, podeliću proviziju s tobom.” „Da ti kažem nešto, Endi”, rekoh. „Još si relativno nov, pa ću ti danas progledati kroz prste, ali ako ikada opet izvedeš takvu bravuru, slomiću ti ruku vratima automobila.” „Naravno”, reče Endi. „Neće se ponoviti. Hoćeš li me prijaviti Lori?” Odmahnuo sam glavom. „Lora je menadžer prodaje. Ne zanima je ko dobija proviziju, važno je da se automobili prodaju. Pustiće nas da to sami rešimo i ja to sada radim. Shvataš?” „Naravno.” Bacio sam svoju nepopijenu kafu u staro bure od ulja i vratio se unutra. Neko je stajao pored mog stola. Devojka na prijavnici mi uhvati pogled kada sam ušao u izložbeni salon i reče:

„Gospodin je tebe tražio.” Imao je kosu boje peska, mršav, tridesetih godina i odeven s ukusom. Prilazeći, pružio sam ruku: „Tim Blejk”, rekoh. „Tražili ste me?” On klimnu glavom i prihvati ruku. „Erik Dauns”, reče. „Dobio sam vaše ime od momka s kojim radim. Naime, kupio je automobil kod vas pre nekoliko godina.” „Ko je to bio?” upitah. „Den?” reče on. „Čak mu ne znam prezime.” Nasmejao se toj situaciji. „Pomislili biste da bi trebalo da znam prezime saradnika.” „Nema problema”, rekoh. „Pala su mi na pamet dva ili tri Dena, ali nije ni bilo važno koji je to. „Kako mogu da vam pomognem?” upitah. „Ozbiljno sam razmišljao o sivik kupeu”, reče Erik Dauns. „Običnom kupeu ili siju?” „Oh, o siju”, reče on. „Lep automobil”, rekoh. „Šest brzina, metalik, sto devedeset sedam konjskih snaga. Zaista postiže brzinu, a istovremeno i vrlo malo troši.” „Danas svi misle na to”, reče Erik. „Čitao sam o njima na internetu i gledao ih kod drugih ljudi, ali sada sam prvi put ušao i pogledao ga malo bolje. Suština je u tome što sam gledao i mini i GTI folksvagen. Ali hteo sam prvo da proverim sivik. Imate li ih na lageru?” „Nemam nijedan ovde izložen”, rekoh, „ali imam jedan za demonstraciju na parkingu.” „Voleo bih da jednog izvezem na probnu vožnju, ali ne znam treba li prethodno da ostavim depozit?” „Ne, naravno da ne treba”, rekoh. „Mogu da vam organizujem da ga izvezete, ako želite. Samo je potrebno da iskopiram vašu vozačku dozvolu i biće mi zadovoljstvo da vam prilikom vožnje ukažem na neke njegove kvalitete.” Erik ne bi mogao da natovari gomilu đubriva u sivik, ali nisam nameravao da ponovim tu grešku. Erik pogleda na sat kao da negde žuri, pa sleže ramenima i reče: „Ma hajde da to uradimo.” Dok sam organizovao da jedan od sezonskih radnika doveze crveni demonstracioni automobil do salona, video sam da se Endi ušunjao i seo za svoj sto. Nije pogledao prema meni, ni mom klijentu. Bio je dobar momak.

Samo je imao još mnogo da uči. Osim, naravno, ako mu ambicija nije da bude loš prodavac automobila. U tom slučaju, bio je vrlo napredan. Šenon, koja radi na prijavnici, iskopirala je dozvolu Erika Daunsa i vratila mi original, koji sam mu dao dok je razgledao druga vozila na parkingu. Nekoliko minuta kasnije, crveni sivik si je stigao. „Šta sada vozite?” upitao sam Erika. „Imam mazdu”, reče on. „Dobro me služi, ali sad bih hteo da je promenim.” „Jeste li razmišljali da je zamenite?” upitah. „U stvari, ističe mi najam”, reče on. „Ovo nazivaju crveni reli”, rekoh, pokazujući Eriku neke spoljne karakteristike honde. Zadnji spojler, si oznake. Otvorio sam mu vrata da sedne za volan, pa mu se pridružio s druge strane. „Lepo”, reče on, prelazeći rukom preko kožom presvučenog volana. Skrenuo sam mu pažnju na navigacione i audio-sisteme, i bočne podupirače na trkačkim sedištima. „Upalite ga”, rekoh. Erik upali motor, nekoliko puta lagano stisnu papučicu gasa da bi čuo zvuk, pritisnu kvačilo i isproba menjač da bi video gde su brzine. „Mogu li da pušim unutra?” upita Erik, posegavši u jaknu. „Kada ga kupite”, osmehnuo sam se. „Ali za sada nemojte, ako vam ne smeta.” „Nema problema”, reče on. „Hajdemo ovamo”, rekoh, pokazujući mu desno. „Zatim ćemo na autoput, da osetite kako se ponaša na otvorenom drumu.” Podesio sam navigacioni ekran, da možemo da pratimo kretanje. „Jeste li nekada vozili automobil s ovim stvarima na instrument-tabli?” upitah. „Da”, reče Erik. Nije se oduševio. Dok je Erik čekao da se uključi u saobraćaj, slučajno sam pogledao prema praznom placu na drugoj strani ulice. Tamo obično nije bilo ničega, pa mi je verovatno zbog toga zapao za oko parkirani tamnoplavi krajsler kombi s tamnim staklima. Nisam mu posvetio pažnju. Ima verovatno nekoliko hiljada takvih samo na ulicama Milforda. Erik je ubacio sivik u prvu brzinu, pustio kvačilo i uključio se na Put I. Ali umesto da skrene desno, kao što sam predložio, on je škripeći prednjim

gumama skrenuo levo. To je jedna od osnova u poslu prodaje automobila: da probne vožnje imaju što manje skretanja nalevo. Ne želite da neko ko ne poznaje vozilo skreće preko ulice. To je dvostruko važno kada automobili nemaju automatski menjač. Rekao sam: „Ne, mislio sam da krenemo...” „Ja želim da idem ovuda”, reče on. Erik je nagazio gas, prelazeći iz jednog u drugi prenos, dok nismo pošli šestom brzinom, vijugajući iz jedne u drugu traku i munjevito pretičući šofere s ubičajenijim vozačkim navikama. Pogledao sam digitalni brojač na instrument-tabli i video da jurimo brzinom od sto kilometara na sat. „Erik, znam da drugi voze kao puževi i nemate utisak da vozite tom brzinom, ali mislim da treba da popustite gas pre nego što zaradimo kaznu zbog prebrze vožnje ili nešto još gore.” Erik me pogleda i iskezi se nimalo prijatno. „Samo se ti uživaj u vožnji”, reče, „i kaži mi, jebote, gde ti je ćerka.”

DVADESET TRI

Pošto nisam odmah odgovorio – nekoliko sekundi sam bio i suviše zaprepašćen – Erik reče: „Dobro reaguje, to ti priznajem. Ne bih ni pomislio na sivik, bar nisam do sada. Ja volim da osetim drum. To ide preko volana. Neka su teška, znaš. Volim automobile s kojima osećaš povezanost. Razumeš šta pričam?” Pogledao me je: „Hej?” podstakao me je. „Shvataš li na šta mislim?” „Ko si ti?” uspeo sam najzad da prozborim, rukom čvrsto stežući glatku aluminijumsku dršku na vratima. Moje srce, koje je već ubrzano počelo da kuca kada je Erik Dauns dao gas, sada je počelo da udara kao parni čekić. On se opet iskezi. „Ja sam Erik.” „Šta se desilo Sidni?” „Alo? Timi, druže, jesi li čuo šta sam te pitao pre sekund? Ja sam tebe pitao gde ti je ćerka.” „Ne znam gde je.” „Znaš šta? Sklon sam da poverujem u to. Videli smo tvoj sajt, znamo da tragaš za njom. Posmatrali smo te, kao i kuću tvoje žene, a nismo videli vašu ćerku. Nijednu njenu siku. Ali moram da te pitam, znaš. Da ti dam priliku da nam kažeš pre nego što razmislimo o drugim načinima delovanja.” „Ko ste vi?” upitah. Erik smanji brzinu, skrenu oštro levo na žuto koje je prelazilo u crveno svetlo i jurnu ulicom kroz stambeno naselje. Još uvek smo jurili sto na sat, ali sada u ulici s ograničenjem od pedeset kilometara na sat. „Znaš li kakve amortizere ima ova lutka?” upita me on. „U kakvoj nevolji je Sidni?” upitah. „Ona je u skroz jebenoj nevolji”, reče Erik. „Zaglavila je celu sisu u

mašinu za ceđenje, ako shvataš šta hoću da kažem?” „Kaži mi šta je u pitanju”, rekoh. „Kaži mi šta je problem. Ako mogu da ga rešim, da budete zadovoljni, moja ćerka će moći da se vrati kući i zaboravićemo sve ovo. Ako su u pitanju pare, samo mi kaži sumu i ja ću to srediti.” „Ti želiš da ja budem zadovoljan klijent, zar ne. Kažem ti šta je tvoja ćerka uradila, a ti ubaciš čistu lovu, zaštićenu od korozije.” Erik se zakikota i skrenu naglo da bi zaobišao jedan parkiran automobil. Ja stisnuh dršku na vratima i refleksno gurnuh desnu nogu na pod, kao da mogu da stisnem sopstvenu kočnicu. Bacivši pogled, primetih dršku pištolja u unutrašnjem levom džepu njegovog sakoa. „Znaš li da li je Sidni dobro?” upitah. „Da li vam se javila?” Erik dođe do još jedne bočne ulice, stisnu kočnicu, skrenu desno i pusti prednje točkove da vode, tako da se zadnji deo opasno zaneo. Svakih nekoliko sekundi srenuo bi pogled prema meni, ali uglavnom je pazio na put. „Mislim da još uvek ne shvataš”, reče mi. „Nije nam se javila. Da jeste, možda bismo nešto sredili s njom, ostvarili neki dogovor, shvataš. A ako ti nisi u stanju da mi kažeš gde je ona, biće to vrlo teško. Jer i mi bismo najviše voleli da sav taj posao ostavimo iza sebe.” „Kakav posao?” Erik udahnu: „Znaš li šta ja mislim? Mislim da se i nisi dovoljno potrudio. Da je ona moja ćerka, tražio bih je dvadeset četiri sata dnevno, a ne bih sedeo i glumio gospodina prodavca automobila, začešljavao kosu, nosio karirani sako i podešavao pojas, pokušavajući da prodam japansko vozilo.” Šta je s prošlim vremenima? Pitao sam se zašto govori kao da sam završio potragu. „Kakav si ti uopšte otac ?” „Jadni kučkin sine”, rekoh. Bez obzira na to što mi je klima-uredaj duvao u lice, bio sam besan. Da taj tip nije sedeo za volanom, pokušao bih da ga zgrabim za vrat. Erik me opet pogleda sa strane, pa usmeri pažnju na put. Ne skidajući pogled s puta, hitro je naslepo zamahnuo desnom rukom i udario me nadlanicom u nos. Bol je bio trenutan i užasan. Većina ljudi proživi čitav život ne dobivši udarac u nos, a do tog trenutka i ja sam bio jedan od njih. Jauknuo sam od

bola i digao ruke na lice. Krv mi je curila u dlanove. „Potrudi se da ne kaplješ na sedište”, reče Erik. „Neću kupiti ovaj automobil ako sedišta budu okrvavljena.” „Isuse!” rekoh. „Kučkin sine!” Da sam bio u svom automobilu, možda bih uspeo da nađem pakovanje maramica u kaseti za rukavice, ali ovde nije bilo ničega, sem šuštavog, neotvorenog priručnika za vozača. Krv mi je procurila na pantalone kada sam gurnuo ruku u džep, ne bih li našao nešto što bih stavio na nos. „Nemoj da budeš grub, Timi, jer bih baš mogao da ne kupim ovaj automobil. Mogu li nešto da te pitam? Da li uz njega ide pristojna garancija ili moraju da se plate one dodatne takse, jer lično mislim da su te takse samo obična jebena pljačka.” Zatvorio sam oči za trenutak, oćutao, pa ih otvorio. Kroza suze sam pogledao ekran navigatora. Išli smo na sever, kroz Stratford na Hantingtonu, gotovo kod parka Merit. Erik izvadi cigaretu iz pakle u svom džepu, stavi je između usana i upali srebrnim upaljačem. „Znam šta misliš”, reče Erik, duvajući dim. „Možda bi voleo da zgrabiš volan ili tako nešto, da pokažeš da si opak tip, budeš veliki junak, tako nešto. Ali ja sam u tome bolji od tebe. Ti dan za danom sediš u svom izložbenom salon, daješ brošure, ispunjavaš obrasce, pokušavaš da nagovoriš ljude da kupe nešto što im nije potrebno, verovatno ne srećeš ovakve kao što sam ja svakog dana. Zaista mogu gadno da te razbijem. A suština je u tome da tu nisam samo ja. Ima nas mnogo, znaš. Zato nemoj da uradiš nešto glupo. Ako napraviš neku glupost, nećeš dovesti u opasnost samo sebe, nego i svoju ćerku, shvataš.” Stavio sam maramicu ispod nosa. „Da”, rekoh. „Suština je u tome”, nastavi Erik, „što je vreme za promenu pristupa. Treba ići direktnije, otvorenije.” Osmehnuo se. „Ono sa Sijetlom je bilo dobro u svom trenutku, ali situacija se razvila, razumeš.” Pogledao sam ga. „Mogu li nešto da te pitam?” reče on. „Ozbiljno? Jesu li policajci uopšte našli onu koku?” „Jesu”, rekoh polako. On se pljesnu po butini: „Dobio sam opkladu”, reče. „Ostali su rekli da neće, bila je suviše dobro

sakrivena, ali ja sam rekao, jebiga, ako im bude stajala suviše otvoreno, ko će poverovati da nije nađena pri tako detaljnom pretresu? Shvataš šta pričam?” „Da.” „Ali moje drugo pitanje glasi, kako to, jebote, da si slobodan? Zašto te policija nije uhapsila?” „Nisu poverovali”, rekoh. On udari stisnutom pesnicom u volan: „Sranje.” „Zašto ste ostavili kokain u mojoj kući?” On u trenutku besno odmahnu glavom, a zatim odgovori gotovo filozofski. „Iskreno? To sa kokom je došlo tek posle. Uglavnom smo želeli da na neko vreme odeš iz grada, da te sklonimo s puta. Da dobijemo na vremenu, za slučaj da se tvoja mala pojavi dok si odsutan. Bilo bi mnogo lakše rešiti to s njom ako ne može da otrči kući, kod tate.” Osmehnuo se za sebe. „A kad si otišao, dobio sam inspiraciju. Pomislio sam da ti pretresem kuću i podmetnem kokain. Pomislio sam, hej, kad se vratiš, moraćeš da rešiš još gomilu problema, uključujući i objašnjenje policiji odakle koka u tvojoj kući.” Opet je pobesneo: „Jebeni glupi panduri! Sve sam im postavio! Prevrnuo sam kuću naglavce kao da je neko nešto tražio, da policajci nađu koku i počnu da vrše pritisak na tebe. Jednostavno, ne mogu da verujem da su toliko jebeno glupi!” „Zar ne bi ispali glupi da su pali na to?” upitah. „To me i nervira. Bio sam raspoložen do sada.” „Zašto bi hteo da me ukloniš, da me uhapse? Šta sam ti učinio?” Opet me je pogledao: „Ti prosto nećeš da staneš. Ideš tamo-amo, ispituješ sve i svakoga, tražiš svoju malu. To su jebeni mogući problemi. Prokleta mogućnost.” Opet je udario po volanu. Zatim reče: „Uzgred, jesi li našao telefon? Kao da je ispao nekome iz džepa?” „Jesam”, rekoh.” Erik se obradova:

„Pa, nije važno. Ionako nam više nije od koristi.” Erik je dovezao sivik na istočni ulaz u park Merit. „Hajde da vidimo šta ova kolica mogu da postignu”, reče, ubacujući menjač u brzinu, stisnuvši gas i ulazeći u saobraćaj. „Koliko njih mogu da pređu?” Ja sam još uvek brisao nos, razmišljajući. Erik pogleda prema meni: „Znaš šta? Kladim se da znam šta misliš.” Pogledao sam ga bez reči. „Zašto se tvoja ćerka nije javila tebi? Ili čak policiji? Jesam li u pravu?” Trenutak kasnije rekoh: „Možda.” „Činjenica je da, mislim, ne bi mnogo postigla razgovorom s policajcima.” „Kako to misliš?” „Ako mene pitaš, najpametnije bi bilo da se pravi da se ništa od ovoga nije ni desilo.” „Ne razumem.” „Znam to.” „Šta hoćete od moje ćerke? Šta je uradila?” „Nije ona anđelčić kakav ti misliš da je; to je sigurno, jebote.” Nisam bio siguran da me to zanima. Ali morao sam da znam. „Šta je uradila?” upitah. „Da li vam je nešto ukrala?” „O, Timi, da je samo to”, reče Erik. „Zar ne misliš da bi stupila u vezu s tobom da nas je samo pokrala?” Ništa nisam rekao. „Mislim, verovatno je na smrt uplašena. To je samo deo. Moja teorija je da je samo posramljena.” Ponovo sam obrisao krv iz nosa. Obojica smo ćutali vozeći se kilometar i po dalje. Tišinu je prekinuo Erik: „Mislim da na prvom izlazu izađem s auto-puta, pa da nađem neko fino mesto u šumi, da tamo nastavimo naš razgovor. Suština je u tome da sam, dolazeći danas do tebe, doživeo još jedan od onih inspirativnih trenutaka o tome šta bi valjalo uraditi ako ti ne budeš znao gde ti je ćerka, kao što

očigledno ne znaš. Pomislio sam da bismo mogli da organizujemo neki događaj zbog koga bi ona poželela da se vrati kući. Onda ne bismo morali ni da je tražimo, nego samo da čekamo da se pojavi. Shvataš li ideju?” „Ne”, rekoh. „Jesi li pročitao onu knjigu?” upita on. „Onu u kojoj se govori o tome da veruješ svom instinktu? Kako je ideja koja ti je upravo pala na pamet obično bolja od one koju si mesecima razrađivao ? Jesi li to pročitao?” „Jesam”, rekoh. „Pročitao sam tu knjigu.” „Pa to sam ja doživeo pre nego što smo krenuli. Jedan od onih aha trenutaka. Ponekad, znaš, najjednostavnije ideje su i najbolje.” „Još uvek ne shvatam na šta misliš”, rekoh. Erik se iskezi i baci cigaretu kroz prozor. „Pa da si ti devojčica u bekstvu, zar ne bi došao kući na tatinu sahranu?” Sledeći izlaz, dakle, vodi na moje pogubljenje. Erik Dauns će izvaditi taj pištolj iz sakoa i ubiti me u šumi. U tom trenutku sam video samo jednu mogućnost. Digao sam ručnu kočnicu. „Jeebeeem tiiii!”, dreknu Erik jer je automobil odjednom usporio i zaneo se prema spoljnom delu krivine. Zgrabio je volan obema rukama jer se iza nas začula sirena automobila koji je vijugajući prošao pored nas, izbegavši zadnji deo sivika. Čim je Erik zgrabio volan obema rukama, ja sam jednom rukom otkopčao svoj pojas, a drugom otvorio svoja vrata i iskočio. U tom trenutku verovatno nismo išli brže od deset do petnaest kilometara na sat, ali skok iz automobila pri bilo kojoj brzini je ludost. Osim, možda, ako se tip koji vozi sprema da vas ustreli. Pokušao sam da održim ravnotežu doskočivši na šljunak, ali sam se okliznuo i izveo istovremeni kolut napred i bočno, što bi mi verovatno ocenili sa 7,2 na olimpijskom skejtingu, a potom izleteo u visoku travu na špicu krivine. Dva puta sam se prevrnuo, pa uspeo da kleknem, žurno otresao glavom pokušavajući da se saberem i video kako se sivik zaustavlja na krivini, nekih trideset metara dalje. Iz nekoliko vozila koja su projurila pored nas začuše se sirene. Jedan vozač nam kroz prozor na krovu pokaza srednji prst. Vozačeva vrata se otvoriše i Erik iskoči iz sivika s pištoljem u ruci.

Potrčao je prema zadnjem delu automobila, prelazeći pogledom preko bočne strane puta, ali ja sam zalegao na zemlju i nisam mrdao. Samo sam nazirao Erika između vlati trave, ali sam bio prilično siguran da on mene ne može da vidi. Zatim je skrenuo pogled na vozila koja prolaze i videlo se kako ga zaobilaze. Kad vozači vide tipa koji pored puta maše pištoljem, neko će dohvatiti mobilni telefon i javiti to policiji. Znao je da mora da se izgubi odatle. Nije imao vremena da me traži. Otrčao je na drugu stranu automobila, zalupio vrata suvozača, pa seo na mesto vozača. Automobil je jurnuo, izbacujući šljunak ispod točkova dok su izlazila na asfaltni put. Ustadoh i počeh da čistim prašinu s odela. Možda zato što me je nos još uvek strahovito boleo, nisam osećao ostale povrede i bolove koje sam zadobio iskočivši iz automobila u pokretu. Izvadio sam svoj mobilni telefon i pozvao predstavništvo. „Endija u prodaji”, rekoh kada je slušalica dignuta. Trenutak kasnije čuh: „Endi Herc.” „Ovde Tim”, rekoh. „O, zdravo”, reče on. „Treba mi prevoz.”

DVADESET ČETIRI

Mogao sam tada Endiju Hercu, koji je i dalje osećao grižu savesti, da zatražim i plućno krilo, ali bila mi je potrebna samo vožnja. Dao sam mu uputstva i dvadesetak minuta kasnije me je našao pored parka Merit. „Šta ti se desilo?” upita kada sam seo u akord s klima-uredajem. Okrenuh retrovizor da se oglednem. Nos i levi obraz bili su pod otokom, ukrašeni malim masnicama, a odelo mi je bilo prašnjavo i zeleno od trave. „Šta radiš u ovoj nedođiji?” upita on. „Vozi me nazad”, rekoh. „Šta je bilo sa sivikom? Je li ukraden?” „Samo vozi, Endi?” „Hoćeš li da te odvezem u bolnicu ili negde?” Okrenuh se u sedištu i rekoh strpljivo: „Bez pitanja, Endi, samo me vrati nazad.” Učinio je to što sam od njega tražio, ali to ga nije sprečilo da me pogleda svakih nekoliko sekundi. Dok sam ga čekao, pozvao sam Kip Dženings i, još uvek držeći telefon u ruci, nadao se da će mi uskoro uzvratiti poziv. Dok smo se približavali predstavništvu, bacio sam pogled na parking 711, gde sam primetio krajsler kombi kada smo Erik – ili ko god on bio – pošli na probnu vožnju. Kombi je nestao. Ali odmah pored bio je parkiran crveni sivik. „Skreni tamo”, rekoh Endiju. Skrenuo je akordom na prazan parking i ja sam izašao iz automobila. Sivik je bio otključan, a ključevi u bravi. Obišao sam do putničkog sedišta, otvorio vrata i ugledao tamne mrlje od krvi na sivim fabričkim sedištima. Sagnuo sam se unutra, uzeo ključ, sačekao da prođu automobili, pa pretrčao ulicu do predstavništva, pustivši Endija da se sam vrati kolima. Dok sam ulazio u izložbeni salon, zazvonio mi je mobilni telefon, javio

sam se: „Da?” „Ovde Dženings.” Kada sam progovorio, nisam mogao da prikrijem drhtanje u glasu: „Neki tip je upravo pokušao da me ubije.” „Jeste li povređeni?” „Ponašao se kao da želi da kupi automobil, izvezli smo se na auto-put, pitao me je gde je Sid, a onda hteo da potegne pištolj.” „Gde ste sada?” „U predstavništvu.” „Jeste li dobro?” „Jesam. U stvari, nisam, ali uglavnom jesam.” „Pre koliko vremena?” Nisam imao pojma. Pogledao sam na sat: „Pre sat vremena. Bio sam kod parka Merit pre oko četrdeset pet minuta.” „Pet minuta”, reče ona i prekide vezu. Sirene su se začule u tri sata. Dženingsova je gledala fotokopiju vozačke dozvole Erika Daunsa, koju smo napravili pre probne vožnje. „Lažna je”, reče mi. „Kako znate?” „Verujte mi”, reče ona. „Dajte da vidim”, rekoh. Zagledao sam se u fotografiju na dozvoli. Bio je to čovek sličnog oblika lica i boje kose onome koji je pokušao da me ubije, ali to nije bio on. Što sam više gledao, sve više sam uviđao da mu nije ni sličan. „To nije taj tip”, rekoh. „Dao mi je dozvolu, ali nisam je ni pogledao pre nego što sam je dao Šenon da je kopira. Mogao je da mi da i identifikaciju moje majke, i prošlo bi.” Dženingsova se nije trudila da mi održi lekciju o očiglednim nedostacima u našem sistemu. „Rekao mi je da i oni traže Sid”, rekoh. „Ko su oni?” upita Dženingsova. „Ne znam”, rekoh. Dok sam joj pričao svoju priču, ekipa policajaca se

uputila prema crvenom siviku na drugoj strani ulice. „Imate li ovde sigurnosne kamere?” upita me osvrćući se po salonu. „Možda bismo mogli da ga vidimo.” „Uključujemo ih samo kada zatvaramo”, rekoh. „Odlično”, reče Dženingsova. Nagnula se da bolje pogleda moj nos. „Trebalo bi da odete kod lekara.” „Mislim da nije slomljen”, rekoh. Držao sam kesu s ledom što sam duže mogao. Lora Kantrel je našla jednu u frižideru u menzi. Dženingsova je postavljala bezbroj pitanja ne samo o izgledu već i o glasu, odeći, ponašanju i načinu govora kradljivca. „Znao je sve o Sijetlu”, rekao sam. „Priznao je da je bio u mojoj kući. Podmetnuli su mi koku očekujući da ću biti uhapšen, što bi mi stvorilo još jedan problem koji bih morao da rešavam.” „Zašto bi to radili?” Zaćutao sam. „Rekao je da sam predstavljao mogući problem, jer nisam prestajao da tragam za Sid.” „Problem za koga?” upita ona. „Osim za momka iz cvećare?” „Za skoro sve koji rade u okolini hotela”, rekoh. Dženingsova me je probadala pogledom. „Da li je bilo i drugih?” „Drugih?!” „Drugih nesporazuma? Sličnog onom koji ste imali sa Janom Šoom?” „Nije”, rekoh. Dženingsova kao da nije bila uverena u to. Htela je da me pita nešto drugo kada joj je zazvonio mobilni telefon. Izvadila je telefon iz tašne, pogledala ko zove i rekla: „Moram da se javim.” Okrenula se i udaljila. Iskoristio sam priliku da uđem u kancelariju Lore Kantrel sa svojom toplom i mokrom kesom s ledom. „Hvala”, rekoh. Uzela je oprezno od mene i potražila pogledom gde da je spusti, a da ne ostavi vlažnu mrlju i, naposletku, spustila ga na izgužvani primerak časopisa Motor trend. „Idem ja”, rekoh. „Time”, reče ona. „Idem da tražim Sidni i neću se vratiti dok je ne nađem. Ako budem

morao, prodaću kuću da se izvučem.” „Pa mislim da to moraš da uradiš”, reče ona. „Ali da znaš, na kraju dana, ne mogu večno da ti čuvam posao.” „To je u redu.” „Isuse, Time, znam da imaš gomilu problema, ali ne moraš da budeš kreten.” „Daću svoje adrese Endiju. Neka preuzme moje klijente. Već je i počeo.” „Htela sam to da ti kažem”, reče ona. „Baš me briga, Loro”, rekoh. Hteo sam da se okrenem i pođem, kad Lora reče: „Time, ovo nije lako, ali...?” „Šta?” upitah. „Voziš se kolima kompanije.” Zanimalo me je da li može da me gleda u oči i zatraži da vratim ključeve, i prokletnica, mogla je: „Pomoći ću ti onoliko koliko mogu, ali nemam načina da objasnim zašto sam ostavila automobil nekome ko je odsutan”, reče mi. U Riversajd hondi bilo je više polovnih vozila, od kojih sam mogao da izaberem, ali odjednom nisam hteo tako lako da se odreknem sopstvenog posla. „Daj mi dan ili dva!” „Naravno?” reče Lora. „Pozvaću Boba”, rekoh sa smeškom. „Kladim se da on može da me smesti u nešto.” Detektivka Dženings me je očekivala za mojim stolom. Mobilni telefon beše sklonila. „Kažite mi još jednom zašto mislite da je taj tip hteo da vas ubije”, reče mi. „Da bi namamio Sid da se vrati. Verovatno je mislio da bi ona nekako čula, ako poginem, pa bi morala da se vrati i prisustvuje sahrani.” Dženingsova ništa ne reče u prvom trenutku. „Šta?” upitah. „To ide u prilog ideji da je Sid živa.” Trepnuh: „Imate li razloga da verujete da nije?” „Zavisi od laboratorijskog nalaza”, reče ona. „Dobili smo DNK krvi iz automobila vaše ćerke.”

Osećao sam da ću izgubiti svest. „Imamo dva rezultata. Jedan pripada vašoj ćerki.” Već sam osećao vrtoglavicu. Dženingsova mi je pomogla da sednem, pa sede preko puta mene. „Ispostavilo se da je krv na volanu i vratima Sidninog automobila i njena”, reče Dženingsova. „To ne znači da je ona mrtva”, rekoh. „Znači samo da je izgubila malo krvi. Možda se posekla po prstu ili tako nešto.” „To je tačno”, reče Dženingsova. S velikim naporom usredsredio sam se i razmišljao o nečemu što je ranije rečeno. „Malo”, rekoh. „Šta malo?” „Rekli ste da malo krvi na volanu pripada Sid.” „Poslednjih godina smo oformili veliku bazu podataka osumnjičenih i osuđenih kriminalaca.” Zaćutala je. „I pokojnih. Kada dobijemo uzorak DNK, poredimo ga s onim koje već imamo, da vidimo imamo li sreće.” Sreće. Ona klimnu glavom: „Ostatak krvi pripada Rendalu Trajpu.” Pogledah je začuđeno: „Zašto mi je to ime poznato?” „Pomenula sam ga pre neki dan, sećate se. Radio je sve, od krade identiteta, do trgovine ljudima. Nađen je mrtav u jednom kontejneru u Bridžportu, dan pošto ste vi prijavili Sidnin nestanak. Ustreljen je u grudi.” „To je besmisleno”, rekoh. „Sidnin automobil je nađen u Derbiju, vrlo daleko od Bridžporta.” „Ko god da ga je ubacio u taj kontejner, mogao je dovesti automobil u Derbi”, reče Dženingsova. „Ali po mom mišljenju, različita krv može se objasniti na dva načina. Jedan, povređeni gospodin Trajp je sa krvlju vaše ćerke na rukama odvezao njen automobil i, dva, povređena Sidni Blejk je s krvlju gospodina Trajpa na rukama vozila sopstveni automobil.” „Ali znamo da je Trajp mrtav”, rekoh. „Tačno. Zato mi verovatnije zvuči druga verzija.” „Ali ako je Sid imala Trajpovu krv na rukama...” „Da”, reče Dženingsova. „O tome treba razmisliti, zar ne?” Setio sam se šta je „Erik” rekao – da se Sidni ne javlja zato što se stidi

nečega što je uradila. Kada sam stigao kući, bio je mrak. Posle ovakvog dana bio sam vrlo oprezan, poput miša koji se noću šunja kroz šumu, pitajući se koliko ga sova vreba. Neprestano sam proveravao retrovizor, pogledom tražio kombi, pretraživao lica prolaznika na ulici, gledao ima li nekog u žbunju, ima li svetala koja bi trebalo da budu isključena i onih koja su isključena, a trebalo bi da budu uključena. Pitao sam Dženingsovu imam li pravo na neku policijsku zaštitu, a ona je rekla da će pozvati Tajnu službu. Njen sarkazam sam shvatio u smislu da policija Milforda nema višak ljudi za posebne poslove. Tako sam postao sopstveni telohranitelj, a nisam se osećao sasvim doraslim za taj posao. Dok sam skretao na prilaz, kuća mi je izgledala u redu. Otključao sam vrata, ušao i uključio svetlo u predsoblju. Kuća je izgledala gotovo isto kao pre mog odlaska u Sijetl. Stvari na svom mestu, tepisi usisani, podovi počišćeni. Zaključao sam vrata dva puta. Nos me je boleo, a u glavi mi je odzvanjalo. Pošao sam da uzmem aspirin iz visećeg dela u kuhinji, gde obično stoji, ali posle ovog čišćenja mnoge stvari više nisu bile tamo gde sam očekivao da ih nađem. Malo sam preturao, pa najzad pronašao bočicu i popio dve tablete s hladnom vodom iz česme. Stajao sam tako naslonjen na pult i razmišljao šta sledeće da uradim. Doneo sam odluku da se sav posvetim traganju za Sid. Sada sam morao samo da odlučim kako da to radim što produktivnije. Upitao sam se kako ide paralelna istraga Arnija Čiltona. Možda je do sada uspeo da načne bostonsku krofnu. Tek tada, stojeći tako sam u kuhinji, shvatio sam koliko sam umoran. Učinilo mi se da sam potpuno nemoćan, bar u tom trenutku. Zaključio sam da je najpametnije, i za mene i Sid, da odmah odem u krevet, dobro se naspavam i ujutru, odmoran, krenem ispočetka. Ispio sam vodu i spustio čašu u sudoperu. I tada, možda nesiguran da li da zaista pođem u krevet, seo sam za kuhinjski sto. Spustio sam glavu za trenutak na savijene ruke. Okrenuo sam se na stranu, da ne bih povređeni nos naslonio na ruku. Možda još ne treba da idem u krevet. Možda će, ako se odmorim sam

nekoliko trenutaka, to biti dovoljno da napunim baterije. Zatim ću ostatak večeri moći da razmišljam kako da nađem Sid. Možda ću, iako taj Erik ne zna gde se ona nalazi, ako saznam više o njemu, shvatiti i u kakvoj nevolji je Sid, a onda... Ne znam koliko puta je telefon zvonio dok ga nisam čuo. Trgnuo sam se i pogledao na sat. Beše prošla ponoć. Spavao sam za kuhinjskim stolom gotovo tri sata. Odgurnuo sam stolicu, posrnuo prema telefonu i zgrabio slušalicu. Prislonio sam je na uvo i mamurno promrljao: „Alo?” Čula se neka buka u pozadini. Muzika, glasovi, uzvici. A onda glas. Devojački. Rekla je: „Pomozite mi.”

DVADESET PET

„Sid?” rekao sam. „Sid, jesi li to ti?” Na drugoj strani linije, plač: „Treba da dođete po mene.” Govorila je nerazgovetno. Zbog muzike u pozadini nisam je dobro čuo. „Sid, gde si? Kaži mi gde si!” Obuzele su me emocije, kao da je čitavo moje telo želelo da zaplače. „Doći ću. Samo mi kaži gde si.” „Nije Sid.” „Šta?” rekoh. „Ja sam – Peti.” Šmrcnula je. „Možete li da dođete po mene? Molim vas.” „Peti?” „Hoćete li da dođete?” „Peti, šta se desilo? Jesi li dobro?” „Povredila sam se.” Reči su joj se gubile. „Šta se desilo?” „Pala sam.” „Jesi li pijana, Peti?” „Možda sam popila nekoliko, ne znam. Prilično sam dobro.” „Peti, trebalo bi da pozoveš mamu. Ona će doći po tebe. Ako hoćeš, pozvaću je umesto tebe.” „Gospodine B, znači, u ovo doba noći ona je gora nego ja.” „Imaš li novca za taksi?”, upitah. „Kaži mi gde si i ja ću ga poslati da te odveze kući. Ili ću mu platiti pre polaska.” „Molim vas, samo dođite po mene”, reče ona. Čuo sam kako joj neki momak govori: „Sranje, ša si to uradila s nogom? Prestani da krvariš okolo i dođi kod nas.” „Odjebi”, reče mu Peti. „A ti posisaj ovo”, reče momak. Zatim je usledio prozukli muški smeh.

„Peti”, rekoh. Nije više morala da me ubeđuje. Nije mi se svidelo kako to zvuči. Otići ću po nju. „Ah?” „Kaži mi gde se nalaziš?” „Pa tu sam... Hej!” doviknula je nekome. „Gde je, jebote, ovo?” Neko dreknu odgovor koji je zvučao kao: u Americi!” „Baš smešno, kretenu!” uzviknu Peti. Zatim doviknu nekom drugom, pa reče u telefon: „Dobro, znate li put pored plaže? Brodvej? Istočni Brodvej?” „Naravno.” Bio je najviše pet minuta daleko. „Na kom si delu puta?” „Ima tu, znači, red kuća.” Tamo su svuda bile kuće. „Vidiš li neki znak na ulici, Peti?” „Ne, čekajte, da, Gardner?” Shvatio sam gde je. „Dolazim odmah”, rekao sam joj. „Ne mrdaj.” Spustio sam telefon, zgrabio ključeve, zaključao kuću za sobom i seo u CR-V. Noć je bila sparna, ali umesto da uključim klimu, spustio sam prozore. Svež vazduh koji duva kroz automobil mogao je da me razbudi. Vožnja do Istočnog Brodveja potrajala je samo pet minuta. Polako sam vozio niz ulicu. Mnoštvo mladih ljudi hodalo je trotoarom, neki su lutali sredinom ulice, poneki s bocom u ruci. Bilo je jasno da se negde odvija zabava, bez sumnje, u nekoj kući na plaži, pošto su roditelji odsutni. Vozio sam polako, tražeći pogledom Peti. Nisam želeo nekoga da udarim kolima. Stigavši do Gardnera, usporio sam do brzine hoda, pa zaustavio automobil. Dvadesetak i više klinaca vršljalo je iza jedne kuće na južnoj strani ulice, na plaži. Sva svetla bila su popaljena a iz kuće se čula preglasna muzika. Sa suprotne strane ulice probijala su se policijska vozila. Primetio sam Peti koja je sedela na ivičnjaku, dok je neki visoki momak bio sagnut iznad nje i nešto joj govorio na uvo. Ona je okrenula glavu kao da ne želi da ima ništa s njim. Pomislio sam da je mogla jednostavno da se udalji od njega, kad sam primetio da je momak čvrsto drži za nadlakticu. „Peti!” pozvao sam je. Nije me čula. Momak je vikao na nju. Otvorio sam vrata i pošao prema njoj. „Hej!” uzviknuo sam. „Pusti je!”

Momak pogleda prema meni, ne puštajući Peti. Glava mu se blago klatila dok je pokušavao da se fokusira na mene. „Peti!” viknuo sam. Ona otrže ruku od momka i pođe prema meni. Momak se zatetura za njom, govoreći dovoljno glasno da ga čujem: „Dođi, hajde sa mnom.” Ona se opet okrenu prema njemu, napravi rukom pokret masturbiranja i reče: „Uradi sam.” „Jebi se”, reče on. Kosa joj je bila prljava i dok je prilazila kolima video sam da primetno hramlje. Bila je u crnom šortsu, tesnom kao da joj je druga koža, dok su njene noge bile upadljivo svetle, osim desnog kolena, koje je bilo tamno i pomalo sjajno. „Zdravo, gospodine B” reče mi, prilazeći mom prozoru. „Hej, lepo ste ukrasili nos.” „Ulazi”, rekoh. Onaj momak je stajao na ulici i gledao nas kao kroz izmaglicu. „Gubi se”, rekoh mu i vratih se u automobil. Peti dugim koracima obiđe oko prednjeg dela vozila, potraži rukom ručku na vratima suvozača i sede u njih. Bazdila je na alkohol. „Idi kući, Džejms”, reče. Okrenuh polukružno na ulici i pođoh natrag, prema centru Milforda. Iako nisam znao gde Peti živi, hteo sam da se odmaknem od klinaca na ulici. „Gde živiš, Peti?” To kao da ju je odmah otreznilo: „Sranje, ne, ne možemo kod mene. Vozite me kod vas.” „Peti, moram da te odvezem kući.” „Ako se ovakva vratim kući, mama će me ubiti.” „Čini mi se da si rekla da ti se mama verovatno već onesvestila.” „Ako imam sreće. Ali ako je budna, doživeće šest infarkta kad me vidi ovakvu.” Spustila je ruku i polako dodirnula svoje koleno: „Bogami, strašno boli. Kladim se, skoro kao i vaše lice.” Uključio sam unutrašnje svetlo i pogledao ranu. Koleno joj je bilo gadno povređeno. „Ko ti je to uradio?”

„Znači, onaj kreten Rajan, ili kako god se zove, ispustio je pivo na trotoar baš kad sam ja prolazila, znate, i staklo se rasulo svuda okolo. Htela sam da obiđem okolo, a neke devojke, koje i nisu odavde, nego droce iz Bridžporta ili šta znam odakle, počele su da komentarišu moju kosu, pa sam se okrenula da im pokažem prst i spotakla se, znate. Pala sam na trotoar i ova krhotina mi se zabila pravo u koleno, mada mislim da sam ga izvadila. Kakvi su to kreteni, znači, oni...” „Možda bi trebalo da ti stave kopče”, rekoh. Bolnica Milford je bila samo minut odatle. „Mogu da te odvezem u Urgentno odeljenje, da ti to pogledaju.” „O, ne možete to da mi uradite. Onda će početi sporedna predstava, kapirate. Možda će pozvati policiju pošto sam maloletna, a pila sam. Održaće mi gadno predavanje, a možda će me, jebiga, i optužiti.” „Potrebno ti je gadno predavanje”, rekoh. Peti me pogleda: „Mislite da sam gubitnica, zar ne?” „Ne”, rekoh. „Ali donosiš loše odluke.” „Od toga bi trebalo da se osećam bolje, zar ne? Kao, nisam glupa, ali donosim glupe odluke. Pa ako stalno donosiš glupe odluke, zar to ne znači da si glup.” „Ko je onaj što te je držao za ruku?” Ona sleže ramenima: „Ne znam. Neki tip koji je hteo da mu popušim.” Ušavši u Bridžport aveniju, skrenuo sam prema bolnici. „Znam gde idete”, reče ona. „Neću da ulazim unutra. A ako me odvezete kući, pobeći ću. Dozvolite mi da noćas prespavam kod vas.” To nije bila dobra ideja. A istovremeno, nisam nameravao da pustim pripitu tinejdžerku da luta sama. Zato nisam produžio bolnicu, niti sam pitao Peti gde živi. Umesto toga, odvezao sam je svojoj kući. Parkirao sam se i prešao na Petinu stranu. Ona otvori vrata i izađe napolje, ali zbog pića i povređenog kolena, bila je nestabilna. Prebacila mi je ruku preko ramena, pa sam je poveo prilaznim putem i uz stazu, do kućnih vrata. Čuo sam da neka vozila dolaze ulicom. Usporila su prilazeći mojoj kući, kao da vozač namerava da skrene na moj prilaz. Bio je to srebrni ford fokus, pa sam pretpostavio da je za volanom Kejt Vud. Usporila je dovoljno da bi dobro videla kako skoro unosim mladu devojku u svoju kuću. Tada je nagazila papučicu za gas i odjurila ulicom.

„O, Isuse”, rekoh. „Šta je?” upita Peti. „Nije važno. Rešiću to kasnije.” Odveo sam je na sprat, u kupatilo koje je Sid koristila i rekao joj da skine cipele i sedne na ivicu kade, s nogama unutra: „Možeš li tako da sediš a da se ne prevrneš?” upitao sam je. „Dobro sam”, reče ona umorno. „Dobro podnosim piće.” Osetio sam prizvuk ponosa u tome. „Doneću pribor za prvu pomoć.” Kada sam se vratio, sedela je na ivici kade, ali je izgledala još mlađe, kao da nije imala sedamnaest godina. Bosa, sagnute glave i zamršene šatirane kose koja joj je padala u oči, izgrebanog i krvavog kolena, izgledala je kao devojčica koja je na kiši pala sa bicikla. Pogledala me je suznih očiju. „Jesi li dobro?” upitao sam. „Stalno mislim na Sidni”, reče ona. „I ja.” „Stalno”, reče ona. Zatim upita: „Šta vam je bilo s licem? „Imao sam jednu neuspelu probnu vožnju”, rekoh. „Au! Je li automobil udario u drvo ili tako nešto?” „Ne baš. Hajde sad da vidimo kako da te zakrpimo.” Pustio sam toplu vodu, kleknuo i uspeo nekako da očistim Petino koleno. Pomoću čistog, belog ubrusa lagano sam upio vodu oko rane. Odmah je pocrveneo od krvi. Zatim sam na ranu naprskao dezinfekciono sredstvo, pa sam koleno zavio zavojem. „Spretni ste s tim”, reče Peti, nagnuvši se malo prema meni. „Več dugo nisam previjao odrano koleno”, rekoh. „Poslednji put sam to radio kad je Sid bila mala i vozila koturaljke.” Peti je za trenutak sedela tako, s nogama u kadi. Osećao sam kako se polako naslanja na mene. Pošto sam joj sanirao ranu, nisam imao snage da ustanem, pa sam seo na pod, iz sujete se držeći uspravno. „Uvek ste bili pristojni”, reče Peti. „Zašto ne bih bio?” rekoh. „Zato što nisam kao Sidni”, reče ona. „Nisam dobra devojka.”

„Peti...” „Ja sam loša. Radim sve što je loše.” „Da”, rekoh. „Radiš, ali to ne znači da si loša devojčica.” „Vraćamo se na loše odluke”, reče ona podrugljivo. „Ako pokušavaš da mi postaneš antipatična, nećeš uspeti”, rekoh. „Mislim da si posebna, Peti. Jedinstvena. Ali nećeš dugo moći tako. Ako nastaviš da prizivaš nevolje kao što je, kakva god bila, ova večeras, zauvek ćeš skliznuti sa glavnog koloseka.” Ona se zamisli nad tim: „Znam da brinete za mene.” Htedoh da kažem nešto, ali ona diže drhtavu ruku: „Ali nemam zbog toga osećaj da sam bezvredna.” „Nisi bezvredna, Peti.” „Ponekad se tako osećam.” Ne gledajući me, reče: „Šta ako se Sidni ne vrati?” „Ne mogu tako da razmišljam, Peti”, rekoh. „Od sutra sve svoje vreme posvećujem traženju Sid.” „Šta će biti s vašim poslom”, upita ona. „Uvek mogu da prodajem automobile. Ne znam koliko vremena mi je ostalo da nađem Sid.” Peti se sagnu da uzme s poda jedan krvav peškir, pa njime obrisa noge pre nego što izađe iz kade. „Treba da pozoveš mamu i javiš joj gde si, i da si dobro”, rekoh. Kratak osmeh preleti preko Petinog lica. „Vi mislite da su sve porodice kao vaša.” „Kako to misliš?” „Mislite da sve porodice brinu.” Na to nisam imao šta da kažem. „Znam kako se Sidni oseća zbog toga”, reče Peti. „Ponaša se kao da je gnjavite kada je zovete ako zakasni, proveravate gde je, tražite je, i sve to. Ponekad, uglavnom kada je sa mnom, ponaša se kao da je sramotite, ali znam da to samo glumi da se ne bih loše osećala jer me niko ne čeka, ne brine gde sam, ne izvlači sa glupavih zabava kao što je ova na kojoj sam bila večeras, zato što, znate, nikoga nije briga.” „Žao mi je.” „Jednom me tata – to je bilo pre nego što sam navršila šest godna i on

otišao – zamalo nije ubio.” Ponekad, ako već nosite neki teret, sigurno ima mesta za još malo. „Šta je uradio?” upitah. „Obično me nije on vodio u obdanište, ali tog dana mama je morala rano da ode na neki sastanak. Trebalo je tata da me odvede, ali je to zaboravio, shvatate. Mislim da sam imala tri godine, bila sam pozadi i valjda sam zaspala, a on je, umesto da me ostavi u obdaništu, samo produžio i odvezao se na posao, a napolju je bilo stvarno vruće.” „Oh, ne”, rekoh. „Tako je on otišao na posao, napolju je bilo dvadeset šest stepeni, ali u kolima kao da je bilo milion; kada sam se probudila bila sam sasvim dehidrirala i sve to, a moj divni tata se tek dva sata kasnije setio da sam ja tu. Onda je istrčao, uzeo me i uneo u zgradu. Bila sam, znači, skoro onesvešćena, a on mi je dao vodu i pomogao mi da pijem. A sad dolazi glavno, znači, prvo što mi je rekao, toga se sećam iako sam imala samo tri godine, bilo je: ‘Hajde da ovo ne pominjemo mami.’“ Polako sam odmahivao glavom. „Ali ona je ipak saznala jer me je neka žena ugledala u kolima i, pošto nije imala snage da razbije prozor, pozvala je vatrogasce. Tako su svi saznali, pa i moja mama, i to je bio početak kraja njihovog takozvanog braka.” „To je strašna priča”, rekao sam. „Znate li zašto je to uradio?”, upita ona. Uzdahnuo sam: „Dešava se”, rekoh. „Jednostavno padneš u takav trans, radiš ono što uvek radiš ujutru, a to što je trebalo tebe da ostavi u obdaništu, potpuno je drukčije. On je bio na auto-pilotu. Siguran sam da nije imao nameru da to uradi.” „Dobro, možda i nije namerno to uradio”, reče Peti. „Mislim, nije kao da se ujutru probudio i odlučio: hej, mislim da ću danas da ubijem svoju devojčicu. Znam da nije to uradio. Bilo je to više podsvesno. U nekom zbilja mračnom uglu svoje podsvesti nije mario šta će biti sa mnom, zato što taj kučkin sin i nije moj pravi otac.” Nisam smogao snage da tom detetu olakšam bol. A čak i da sam i imao snage da tako nešto pokušam, nikako ne bi mogla da se oslobodi svega toga. Upravo tog trenutka nisam želeo da znam ništa o vanbračnim vezama njene majke, niti da li je usvojena, niti bilo šta od toga. Činjenica je bila da bih, i

slučaju da mi glava dodirne prostirku za kupatilo, istog trenutka zaspao tu, na podu kupatila. „Jeste li ikada prevarili gospođu B?” upita ona. „To je već lično pitanje”, rekoh. Ona napravi grimasu: „Znači, jeste. Mislila sam da ste vi drugačiji. Mislila sam da imate, kao, svoje ja.” „Odgovor je ne”, rekoh. „Uvek sam bio veran gospođi B – Suzani – dok smo bili zajedno.” „Zajebavate me.” „Ne”, rekoh. „Ne zajebavam te.” Borio sam se da se ne stropoštam na pod: „Peti”, rekoh, „moram da odspavam. A i ti treba da legneš. Uzmi Sidninu sobu. Ipak, želim da se ujutru javiš majci.” „Čujete li da moj mobilni telefon zvoni?” upita ona. „Čujete li da se iko pita gde sam ja?” „Ne”, rekoh. Pošao sam da izađem iz kupatila kad mi Peti reče: „Imam jednu izvanrednu ideju.” Zastao sam. Na sekund sam pomislio da se ipak setila gde bih mogao da nađem Sid. „Koju to? „Zašto se ne bih jednostavno preselila ovde? Dok vi preko dana tražite Sidni, mogu da čuvam kuću, pazim da neko opet ne provali i zezam se, primam pozive, proveravam vam sajt i spremim da nešto pojedete kad se vratite kući.” Oči su joj zablistale. Na licu joj je bio osmeh nade. „Ne mogu to da prihvatim, Peti”, rekoh. „To je ljubazna ponuda, ali moram da je odbijem. Ne bi bilo u redu.” „U čemu je problem? Bojite se da će ljudi, ako tu živim, misliti i da me obrađujete?” Ma koliko da mi je bila draga, Peti me je iscrpljivala. Te noći sam već učinio sve što sam mogao za nju. „Već imam jednu ćerku o kojoj moram da brinem”, rekoh. „Nisu mi potrebne dve.” Izdržala je moj pogled nekoliko sekundi. Te reči kao da su joj otvorile

novu ranu, veću od one na kolenu. „Pa dobro”, reče ona hladno. Uzela je svoje cipele i provukla se pored mene, prema Sidninoj sobi: „Nisam ni mislila da to bude zauvek.” „Peti”, rekoh joj, nepopustljivo, ali ne osorno: „Biće mi drago da te ujutru odvezem gde god hoćeš, ali moraš da odeš.” I otišla je. Pre nego što sam ustao.

DVADESET ŠEST

Spavao sam do pola osam. Pre ulaska u kupatilo, pošao sam niz hodnik i pogledao u Sidninu sobu. Vrata su bila otvorena. Krevet je bio raspremljen. Nisam bio siguran ni da je Peti uopšte spavala tu. Pošto sam joj rekao da ujutru mora da ode, povukao sam se u svoju sobu i zatvorio vrata. Zaspao sam gotovo istog trenutka. Sada sam shvatio da je možda odmah otišla. Sišao sam u kuhinju da vidim da li je tu ostavila neki trag, ali ništa nisam primetio. Jedina čaša u sudoperi bila je moja od prethodne večeri, kada sam popio aspirin. „Dobro”, rekoh tiho, za sebe. Pošao sam do ulaznih vrata i otkrio da nisu zaključana. Peti ih je otključala da bi izašla, ali nije mogla spolja da ih zaključa. Pre nego što sam pošao pod tuš, proverio sam računar da vidim da li je neko pokušao da stupi u vezu sa Sid. A naravno, svaki put kada sednem za računar, najviše sam želeo da nađem poruku moje ćerke Sid. Toga jutra, kao što je često bio slušaj, nije bilo ničega. Ali telefon je zazvonio nešto pre osam sati. „Hej”, reče Suzana. „Upravo sam sedela i poželela da zazvoni telefon i da čujem dobre vesti.” „Voleo bih da ih imam”, rekoh. Donekle sam joj nagovestio da sam prekinuo da radim dok ne nađem Sid, da krv u njenim kolima potiče od nje i od nekog dripca, koji je nađen mrtav u Bridžportu, da je neko, ko je bio umešan u provalu u moju kuću, dolazio u predstavništvo da se raspita za Sid i da je pokušao da me ubije. „Šta?”, reče Suzana. „I ja tek sada saznajem sve to?” Pomislio sam da imam mnogo opravdanja. Iscrpljenost, povrede, emocije. Ali nisam verovao da bi to bilo prihvaćeno.

Rekao sam: „Izvini. Da sam imao dobre vesti, zvao bih te.” „Ko je taj čovek koji je pokušao da te ubije? Kažeš da je tražio Sid?” upita Suzana. „Da li ga policija traži? Ako ga ispitaju, da li će se saznati zašto je Sid nestala?” „Rade na tome”, rekoh. „Moraju prvo da ga nađu. Probnu vožnju je dobio na lažnu dozvolu.” „Oh”, reče ona, izduvavši se kao balon. „Ima li nešto novo?”, upitah. Suzana kao da je pokušavala da se sabere. Posle mojih vesti, pogotovu o pokušaju ubistva, bila je u šoku. Naposletku reče: „Bob je primenio špansku inkviziciju na Evana.” „Dobro je”, rekoh. „Duguje više nego što priznaje. Uspeo je da od jednog druga, kog neće da oda, dobije lažnu kreditnu karticu da bi se kockao preko računara.” „Lažnu karticu?” „Podaci su skinuti s tuđe kartice na novu. Koristio se njome nekoliko dana, dok vlasnik nije otkrio neke nepostojeće troškove i prijavio to. Onda je Evan nastavio da se koristi svojom karticom. Nekoliko puta je čak i Bobu kradom uzimao karticu iz novčanika i koristio je.” „Možda će Bob otkriti nešto što povezuje Evanove probleme sa Sidni. Možda duguje novac nekome ko je zapretio da će je povrediti ako ga ne vrati. Hvatam se za slamku, Suz.” „Znam”, reče ona. „Što se tiče Boba...”, rekoh. „Da?” „Čuj”, rekoh, s mukom tražeći reči, „kaži mu... Kaži mu da mi je žao što sam onako napao Evana.” „Dobro.” „Mora da zna da smo svi mnogo toga podneli.” „Naravno”, reče Suzana. „I mislim... Mislim da je možda ipak dobar za tebe.” „Molim?” „Kad si pala... Bilo je nešto... Mislim da te uistinu voli, Suz.” Suzana ništa ne reče. Imao sam osećaj da joj je teško da bilo šta kaže u tom trenutku.

„I još nešto”, rekoh. „Hoću da razgovaram sa Bobom u vezi sa automobilom.” „Kojim automobilom?” „Lora mi ga je oduzela, a potreban mi je prevoz.” „Hoćeš automobil od Boba?” reče Suzana. „Oduševiće se.” Spustio sam slušalicu i hteo da se okrenem od telefona, kad mi na pamet pade nešto od prethodne večeri. Zvao sam Kejt Vud. Pokušao sam sa mobilnim, pretpostavljajući da je već na putu do posla. „Halo”, reče ona. Zvučalo je kao da je u vožnji. Izveštaj o saobraćaju sa radija u pozadini se utiša. „Hej”, rekoh. „Ovde Tim.” „Znam”, reče ona. „Noćas si prošla ovuda.” „Možda.” „Hoću da objasnim ono što si videla”, rekoh. „Ništa nisam videla”, reče ona. „To je bila Sidnina drugarica Peti”, rekoh. „Shvatam”, reče ona. „Znači, zaključio si da voliš mnogo mlađe.” „Bila je povređena”, rekoh, sećajući se da me je Peti, hramajući zbog povređenog kolena, obgrlila da bi se pridržavala dok smo ulazili u kuću. „Povredila se na nekoj zabavi dole, na plaži, koja se malo otela kontroli, pa me je pozvala da dođem po nju.” „Naravno”, reče Kejt. „U svakom slučaju, zavio sam joj koleno i ponudio joj da ostane u Sidninoj sobi, ali izgleda da je otišla čim sam legao da spavam.” „Pomalo smešno, zar ne”, reče Kejt. „Šta? Šta je smešno?” „To što si me pozvao i ispričao mi to iako si mi rekao da raskidaš. Nisi me zvao u drugim prilikama, a pozvao si me zbog toga.” „Kejt, samo sam pomislio da bi trebalo da znaš.” „Kladim se da je tako. Znaš, sve je zaista leglo na svoje mesto kada si ti u pitanju, Time.” „Ne shvatam o čemu pričaš, Kejt.”

„Ja nisam glupa, Time. Mogu da povežem o čemu se radi.” „O, Kejt, neka bude kako god kažeš. Mislio sam da bi trebalo da objasnim, ali ti očigledno imaš nešto drugo na pameti i ne zamišljam da to mogu da promenim. Želim ti prijatan dan.” Spustio sam slušalicu. Pristavio sam kafu i napravio sebi sendvič s prženim jajetom, sa rovitim žumancetom. Pregledao sam naslove Nju Hejven registra, bačenog na stepenište kuće toga jutra kada je zvonce zazvonilo. Ostavio sam novine, pošao do ulaznih vrata, i dalje bosonog i oprezno ih otvorio. Bio je to Arni Čilton. Ugledavši moj nos, iznenadio se. „Šta vam se desilo?” „Dobro jutro i tebi”, rekoh. „Ozbiljno, šta se dogodilo? Da li je Bob to uradio? Znam da misli da ste kreten.” „Nije”, rekoh, „naleteo sam na nekog drugog.” „O”, reče on, pa setivši se zašto je uopšte došao, reče: „Znate, Bob je u pravu. Stvarno ste kreten.” „Eto, a ja sam mislio da nisi vešt u razotkrivanju”, rekoh. „Bilo je zaista blesavo to što ste me poslali po kafu i krofne”, reče. Nije izgledao ljutito, koliko povređeno. Osetio sam grižu savesti. „Izvini”, rekoh. „To je bilo upereno više protiv Boba nego protiv tebe.” „Iskoristili ste me za ismejavanje”, reče on. Zbunjeno sam se zagledao u njega: „Da, valjda sam to uradio”, rekoh. Otvorio sam vrata još malo: „Jesi li za kafu?” „Može”, reče, i pođe za mnom u kuhinju. Arni je pio crnu kafu. Nasuo sam mu šolju i stavio je na kuhinjski sto. Seo sam i nastavio da jedem svoj sendvič. „Jesi li jeo?” upitah ga. „Jesam”, reče on, duvajući u kafu. „Mislite da sam, samo zato što radim kao radnik u obezbeđenju, idiot.” „Ne”, rekoh, „nego nedovoljno obučen.” On podiže pogled. „Bez uvrede.” Arni je izgledao kao da želi nešto da kaže, ali nije bio siguran šta, pa se zato vrati svojoj kafi. „Jesi li došao samo da mi kažeš da sam kreten?” upitah ga.

„To je bilo samo prva stavka”, reče on. „Ali hoću i da vam postavim neka pitanja.” „Znači, i dalje radiš na tome”, rekoh. „Radiću na tome dok ne odradim ono što sam dužan Bobu”, reče on. „Nije te opozvao?” Pomislio sam da bi Bob mogao otpustiti Arnija samo da bi napakostio meni. Ali pod pretpostavkom da Arni ima i najmanju šansu da otkrije bilo šta u vazi sa Sid, to bi značilo da kažnjava i Suzanu. A više nisam mislio da bi Bob to želeo. „Nije”, reče on iznenađeno. „Znate, ja sam častan čovek. Ako me neko zamoli da nešto uradim, ja to i uradim.” „Dobro”, rekoh pošto pojedoh poslednji zalogaj sendviča. „Pa, znate li da je Sidni imala dečka? Onog malog Džefa Blustajna?” „Znam. Svraćao je juče.” „Šta znate o njemu?” „O Džefu? „Da.” Slegao sam ramenima: „Ne mnogo. Razume se u računare, pomogao mi je da postavim veb-sajt. Povučen je. Ima problem sa samopouzdanjem.” „Znate li da je zapadao u nevolje?” „Odjednom mi je privukao pažnju: „Kakve nevolje?” Arni Čilton je bio zadovoljan sobom: „Džef je radio skraćeno radno vreme kao kelner u Dalrimplu, u Bridžportu.” Bio je to porodični restoran s umerenim cenama, sličan Eplbiju. „I uhvatili su ga da muva sa kreditnim karticama gostiju. Oni mu daju karticu, a on je prvo provuče kroz spravu zvanu klin, pa tek onda kroz registar gotovine u restoranu.” „Klin?” ponovio sam. „Spravica kao paklo cigareta. Provučete karticu kroz nju i ona skine sve podatke. „Dobro”, rekoh. „Kasnije skinete sve podatke s klina i prebacite ih na magnetne trake novih, lažnih kartica.” „Kučkin sin”, rekoh, razmišljajući o pređašnjem razgovoru. „Taj Džef je to radio, ali upravnik ga je primetio i odmah otpustio.” „Kada je to bilo?” „Pre nekoliko meseci”, reče Arni. „Možda prošlog leta.”

„I nije bio optužen?” „Upravnik je nameravao da ga prijavi, ali se predomislio jer mu nije potreban loš publicitet. Ako ljudi saznaju da su gosti u vašem lokalu pljačkani preko kreditnih kartica, neće više dolaziti. Pri tome, Džef je samo klinac, a onda je njegov tata – koji radi u radio-stanici na kojoj se Dalrimpl reklamira – došao kod upravnika i rekao da njegov sin nikada više neće učiniti nešto slično, on će mu uterati strah u kosti, i ako ga restoran prijavi, uništiće malom život, bla-bla... Osim toga, on će se pobrinuti da restoran dobije gomilu gratis reklama u najslušanijim terminima.” „Arni”, rekoh, „kako si to saznao?” Izgledao je malo posramljeno: „Upravnik Dalrimpla je moj brat.” „Nemoguće.” morao sam da se nasmejem. „Dugujem uslugu i njemu. I tamo radim, čistim. Držao je mnogo ljudi koji su tu radili skoro džabe, ali to je bilo ranije. To radim u slobodno vreme, između detektivskih poslova.” Iskezio se. „Od kojih ti je ovaj glavni”, rekoh. Klimnuo je glavom: „Suština je u tome, bio sam tamo i pričao mu kako me je Bob zamolio da potražim vašu ćerku, i slučajno sam pomenuo da je imala drugara po imenu Džef, a on je rekao da je neki klinac Džef radio tu, kako se zvao, pa sam mu rekao, a on se iznenadio i...” „Mali je svet”, rekoh. „Prilično sam siguran da je to isti momak.” „Jesi li to već pomenuo Bobu i Suzani?” upitah ga. „Nameravao sam da im se javim kasnije danaa ili sutra. Hoću da odem kući i odspavam. Sinoć sam dugo sedeo sa bratom uz piće.” „Jesi li to pominjao Džefu?” On odmahnu glavom: „Ne još.” „Hoće li ti smetati ako ja to uradim?” upitao sam ga. „Odgovara mi. Nekako zbog toga sam vam to i rekao. Ti mladi me pomalo užasavaju. Neki zaista znaju da vam se unesu u lice, a ja se ne snalazim u tome.” Džef mi, iako je bio krupan momak, nekako nije izgledao preteći, čak ni prema Arniju. „Razumem”, rekoh. „Da li da bi to moglo da bude u vezi s onim što se dogodilo vašoj ćerki?” upita Arni.

„Ne znam”, rekoh. „Da vam kažem, moj brat je imao mnogo problema u poslu. Kad mi je ispričao za tog malog Džefa, opisao mi je i druge muke s osobljem. Znate već priču o imigraciji i ilegalcima koji ovde rade?” „Gledam Lua Dobsa 5 povremeno”, rekoh. „Dobro, priča se da bi trebalo uvesti zakon kojim bi se protiv vlasnika lokala u kojem rade ilegalci podigla tužba ili bi mu zatvorili firmu. Jeste li čuli za to?” „Naravno.” Setio sam se da je Kip Dženings rekla da je Rendal Trajp bio umešan u trgovinu ljudima. „Jesi li čuo za nekog tipa po imenu Trajp? Rendal Trajp?” „Ne?” „Nije važno, nastavi priču.” „I moj brat je zaključio da mu ne trebaju takva sranja? On će legalno da vodi posao. Nekada je uzimao takve ljude, bez papira i provere, da peru sudove i čiste stolove. Kažem vam, ne bih otvorio restoran, nema tih para.” Arni je završio priču. „Izvini za ono s krofnama”, rekoh. Arni sleže ramenima, kao da to nije važno. „Mogu li još nešto da te pitam?” „Pitajte”, reče on. „Ako te je Bob angažovao, zašto si ovo ispričao meni?” Arni sleže ramenima: „Bob je takav, misli da ga to, što poseduje nekoliko parkinga za prodaju automobila diže na isti nivo sa papom ili tako nešto. Ma koliki kreten da ste, ponekad mislim da je Bob još veći.” Sidni, šesnaest godina. Položila je sve testove za vožnju i sada poželela sama da vozi. Bilo joj je bolje kod majke nego kod mene. Suzana je, za razliku od mene, radila normalno radno vreme, pa je Sid mogla češće da uzme automobil i uveče stiče praksu. Kada bi Sid došla kod mene, a ja sam kod kuće i automobil parkiran na prilazu, nisam bio tako raspoložen da je pustim da ga vozi. Pripisujem to činjenici da nisam imao priliku da se naviknem na ideju da ga ona sama vozi. To je bio pre nego što je dobila letnji posao u predstavništvu,

gde je pokazala da je sasvim sposobna da uđe u vozilo i vozi ga po parkingu, odveze do servisa i ostavi ih tamo, čekajući da dođe na red. Te nedelje sam vozio sivik. Sidni je rekla da želi sama da se odveze do majčine kuće, da uzme neke sveske koje je tamo ostavila i vrati nazad. Sama. „Ma hajde”, rekla je. Popustio sam. Sat vremena kasnije, neko je pokucao na vrata. Ugledao sam tamo Peti, s nervoznim osmehom na licu. Ona i Sid su se družile već nekoliko meseci. Otvorio sam vrata. „Mogu li da uđem?” upitala je. „Sid nije kod kuće”, rekao sam joj. „Odvezla se kod mame da nešto uzme.” „Mogu li ipak da uđem?” Pustio sam je. „Dobro, prvo treba da znate”, rekla je Peti, pružajući ruke ispred sebe kao da tapšepo oblaku, „da je Sidni dobro.” Osetio sam kako se zemlja otvara ispod mene. „Nastavi.” „Ona je dobro. Ali dogodilo se nešto i treba da znate da ona nije ni najmanje kriva.” „Šta se dogodilo, Peti?” „Kada se vraćala od mame, Sidni je došla po mene, pa smo se dogovorile da odemo kod Karvela na sladoled. To je nešto niže od nas.” Peti je verovatno pešačila odande dovde. „I onda se parkirala, i nije ni bila u automobilu, kad je onaj kreten, u nekoj izubijanoj kutiji pošao u rikverc i udario u vrata automobila.” „Ti si bila u kolima? Sa Sid?” „Kažem vam, sve smo gledale dok smo uzimale sladoled. A onda se onaj odvezao pre nego što smo stigle da zapišemo registraciju. Ali Sidni uopšte nije kriva.” Pošao sam da obučem sako. „Nećete se ljutiti na nju?”, upitala je Peti. „Hoću samo da se uverim da je dobro.” „Dobro je. Samo je zabrinuta zbog vas. Boji se da ćete

poludeti.” Kasnije sam rekao Sid: „Jesi li se toga uplašila? Da ne poludim?” „Ne znam”, kazala je ona. „Zašto si poslala Peti?” „Pa, kao prvo, sama se ponudila. Pri tome, pomislila sam da je novac uvek bio problem otkad ste se ti i mama razveli, pa i pre razvoda.” „Sid...” „Ulubila sam vrata, to je baš sreća, zar ne? A ti nećeš hteti da ih prijaviš osiguranju jer bi ti smanjili premiju, mada bih ja to platila, ali nemam novca, pa bi ti tražio polovinu od mame, a ona bi rekla da je to tvoj automobil, ti si mi dao da ga vozim, pa ti treba i da platiš, a ti bi se iznervirao, pa bi bilo kao onda dok si držao predstavništvo i ništa nije bilo kako treba, pa ste se ti i mama svake večeri svađali. Ona je govorila da bi to trebalo da mi omogući bolji život, pa je ispalo da ste se samo zbog mene svađali i...” Sledećeg dana sam pozvao Suzanu da se vidimo za vreme ručka. „Primirje”, rekao sam. „Dobro”, kazala je. I pokazalo se da je to i mislila.

DVADESET SEDAM

Kada je Arni otišao, pozvao sam Peti. Prvo sam želeo da se uverim da je dobro, da je bezbedno stigla kući – ili bilo gde – kada je otišla iz moje kuće. Nije se javljala. Verovatno je videla moj broj i pomislila: crkni, kretenu. Bio sam svestan da sam prethodne noći bio strog prema njoj, ali verovatno ima i onih koji bi me optužili da nisam bio dovoljno strog. Pijana maloletnica, ostala je napolju do kasno, nije se javila kući, bilo je u izobilju materijala za prekor. Nisam osećao odgovornost. Osećao sam obavezu da proverim da li je Peti dobro, ali nije bilo na meni, posebno ne u tom trenutku, da menjam njen način života. Imao sam dva Džefova broja, kućni i mobilni. Pozvao sam kućni. Javio se ženski glas: „Halo?” „Gospođa Blustajn?” „Da.” „Ovde Tim Blejk.” „O, bože, zdravo.” Otkrio sam da ljudi, kad sam ja u pitanju, ne postavljaju uobičajeno pitanje, kako sam. Upitao sam: „Da li je Džef kod kuće?” „Nije trenutno. U vezi sa veb-sajtom?” „Imam za njega nekoliko pitanja tehničke prirode, nešto što ne razumem.” „O, ni ja se ne razumem u to. On stalno radi nešto na računarima, a ja nemam pojma šta.” „Imam broj njegovog mobilnog. Pokušaću da ga nađem.” Prekinuo sam vezu i opet ga pozvao. „Da?” „Džefe, ovde Tim Blejk.” „Da?”

„Treba da razgovaramo.” „Da? Mislim, da, naravno, mislim. Šta je bilo? Da nije sajt pao ili tako nešto?” „Nije to. Hteo bih da razgovaramo o nečemu što me interesuje.” „Naravno.” „Šta radiš?” „Da?” „Sada. Šta sada radiš?” „U vozu sam. Idem sa drugarima danas u grad.” Pretpostavio sam da pod gradom podrazumeva Menhetn. „Idete u Njujork?” „Da. Treba nešto da završimo.” „Kada se vraćaš?” „Večeras. Nadam se”, rekao je. „Idemo u Soho, u prodavnicu dečjih robota.” Nisam pojma imao šta je to. Ono o čemu sam hteo da razgovaramo, nije bilo za telefon. Nisam znao da li ta neprilika u Dalrimplu ima bilo kakve veze sa Sid, ali želeo sam da razgovaramo oči u oči kada se vrati. Nisam znao da li moja veština zastrašivanja može da deluje preko telefona. „Dobro, razgovaraćemo sutra”, rekoh. „Sigurno.” „Sigurno”, reče Džef nimalo oduševljeno. „Hoćeš da kupiš automobil od mene?” pitao me je Bob Dženings toga popodneva. „Smatraj da time želim da izgladim situaciju”, rekoh. Nas dvojica smo stajali na parkingu, dok su nam zastavice lepršale iznad glava. „I uzgred, ono nije tačno”, rekoh. „Šta? Nećeš da kupiš automobil?” „Ne pokušavam da ubacim kosku između tebe i Suzane”, rekoh. „Još uvek mi je draga. I volim je... Ali drukčije. I nemam nameru da se uguram između vas dvoje.” „Mislim da sereš”, reče Bob. Klimnuo sam glavom, sačekao jedan trenutak, pa rekao: „Pa, šta imamo?” Pokazao je desetogodišnji, svetloplavi folksvagen, novu bubu, jedan od

prvih retro-modela sa linije. „Šta misliš o onome?” „Zezaš me”, rekoh. „Ne zezam te. Nije mnogo prešao, cena je pristojna i prilično je dobar na gasu.” „To je rođendanski automobil, zar ne?” upitao sam. Bob se pravio da ne razume. Tako ljudi u našem poslu nazivaju automobile koji su stajali na parkingu čitavu kalendarsku godinu. „Rođendanski automobil?”, reče on. „Ma hajde, Bobe”, rekoh. „Primetio sam da stoje tu mesecima. Ne možeš da ih se otarasiš. Ispod njih je lokva ulja, a obe prednje gume su ćelave.” „Ima tamne prozore”, reče on. „A u prtljažniku se nalazi šestostruki CDplejer.” Pružio mi je debeo daljinski ključ. „Hajde, upali ga.” Seo sam, okrenuo ključ, uključio svetla, pa ga ostavio da radi i izašao da obiđem oko njega. „Jedan far ne radi”, rekoh. „A i čuje se kako nešto lupa.” „Samo mora da se zagreje.” „I ti očekuješ da uzmeš četiri i po hiljade za njega?” upitah. „To je dobra pogodba”, tvrdio je on. „Najbolja na parkingu.” Dodao je: „To je prava cena.” „Daću ti tri hiljade i osamsto, stavi napred pristojne gume, zameni far, nađi šta curi i imamo dogovor.” Bob ogorčeno uzdahnu: „Ugrizi me, Time.” „To bi trebalo da kažeš u reklami”, predložih mu. Vratio sam se, ugasio motor, pa povukao polugu koja oslobađa prilaz malenom zadnjem sedištu. Ona mi ostade u ruci. Pokazah je Bobu. „Tri hiljade i devet stotina”, reče on. „Zameni far i ćelave gume”, rekoh, bacivši polugu na pod ispred zadnjih sedišta. „Dogovoreno”, reče on. „Sve, samo da uklonim tu stvar sa parkinga.” Otišao sam u kancelariju, gde je Suzana vodila administraciju. Digla je pogled i nije mogla da ga odvoji od mog nosa. „Bob misli da ti je prodao bubu?” upita me. „Da. Morao sam opako da se cenkam da bih ga uverio da ne dobijam automobil za džabe.” „Zadržaću ti ček”, reče ona. „On neće nedeljama primetiti da nije

deponovan. Tada ti možda neće ni biti potrebna, vratićeš se u predstavništvo, pa ćeš moći i da ih vratiš.” „Platiću ti gume i novi far”, rekoh. „Neću da ti pravim štetu.” „Javiću ti koliko je to”, reče ona. „Dobra si ti, Suz”, rekoh joj. „Idi i nađi našu devojčicu”, reče ona. Izlazeći iz kancelarije, primetih tamnoplavi automobil, koji je ulazio na parking s ulice. Jedan čovek je sedeo za volanom, a drugi držao sačmaru. Zaustavili su se i dvoja vrata se istovremeno otvoriše. Dok su izlazili, saputnik pokaza prema udaljenom kraju parkinga, gde je Evan i ovoga puta prao automobil. Muškarci koji su izašli bili su mladi, nekoliko godina stariji od Evana. Pošli su prema njemu. Kada ih je primetio, spustio je brisač i ukočio se na mestu. Video sam da razmišlja da li da beži, i može li da pobegne toj dvojici. Provirio sam nazad, u kancelariju i rekao Suzani: „Nađi Boba.” Sišao sam niza stepenice i pošao za njima dvojicom. Oni nisu trčali, ali su išli pravo i izgledali vrlo opasno. Što su mu oni više prilazili, Evan kao da je bivao sve manji. Zatekli su ga između lendrovera i krajslera 300, iza kojih se nalazila žičana ograda. „Zdravo, Evane”, reče mu onaj bliži. „Zdravo”, reče on. „Pokušao sam da vas pozovem.” „Sereš? Nisam primio poziv.” Okrenuo se drugom: „Jesi li ti primio poziv.” „Ma kakvi”, reče drugi. „Poludim kad vidim da neko to izgovori kao opravdanje”, reče prvi. „Tu mi je telefon, jesi li mogao da pošalješ poruku? Jesi li čuo za to? A čak mi kaže i ko me je zvao. I znaš šta, fukaro? Nisi me ni zvao.” „Hteo sam”, reče Evan. „Možda bi trebalo da uzmemo tvoj telefon i gurnemo ti ga u dupe.” „Šta se tu dešava?” rekoh ja, prilazeći iza njih dvojice. Obojica se okrenuše. „Ko si, jebote, ti?” reče onaj drugi. „Postoji li tu neki problem?”

„Samo privatni poslovi”, reče onaj glavni. I on i njegov ortak preteći prekrstiše ruke. „Evane?”, rekoh ja. Njemu je, možda po prvi put, bilo drago što me vidi. „Zdravo, gospodine Blejk”, reče. „Šta se dešava?” upitah ga. „Ništa naročito”, reče on. Obratih se onom glavnom: „Koliko vam duguje?” On nakrivi glavu, kao da je oduševljen što sam shvatio suštinu situacije. „Pet stotina”, reče. Izvadio sam novčanik: „Mogu da vam dam sto šezdeset dolara odmah. Ako dođete sutra u ovo vreme, on će imati ostatak.” Pogledao sam Evana: „U redu?” „U redu”, on klimnu glavom. Izvadio sam novac i momak mi ih istrže iz ruke: „Bilo bi mu bolje da sutra da ostatak.” On i ortak prođoše pored mene i odoše prema svojim kolima kad Bob dotrča kao bez daha. Upitah Evana: „Kocka?” On zbunjeno klimnu glavom: „Već tri nedelje im dugujem za neku travu.” Bob reče: „Šta? Ko su bili oni momci?” Rekoh mu: „Javi mi kad buba bude spremna.” Okretao sam točkove, doslovno i figurativno, ostatak popodneva. Vozikao sam se Milfordom. Vozikao sam se Bridžportom. Odvezao sam se gore, do Derbija. Ulazio sam u skloništa za omladinu, restorane brze hrane, lokalne prodavnice i pokazivao Sidninu fotografiju svakome ko je hteo da je pogleda. Nigde ništa. Vraćajući se kući, svratio sam u Rajt prodavnicu da bih kupio pečeno pile i malu porciju salate od krompira. Jeo sam stojeći pored kuhinjskog pulta, rukama odvajao piletinu, a salatu uzimao direktno iz kutije. Negde pred kraj obroka pomislio sam da su moji pećinski maniri posledica preskočenog ručka. Nisam imao propuštene pozive na sekretarici, ni poruke na Sidninom sajtu.

Pošao sam do telefona i pozvao broj Petinog mobilnog. Nisam s njom razgovarao otkad sam je izvukao s one ulične zabave i dovezao je ovde da joj zavijem koleno. Da li je to bilo prošle noći? Petin telefon je zvonio dok me nije prebacio na poruke. Pomislio sam da joj ostavim poruku, ali sam odlučio da to ne učinim. Očistio sam kuhinju, seo na kauč i uključio vesti. Nisam dočekao ni vremensku prognozu. Komirao sam se. Bio je mrak kada sam se probudio. Isključio sam televizor i popeo se u svoju sobu. Moja torba, koju sam nosio u Sijetl i u Džast in tajm, da bih je naposletku vratio kući, ležala je na stolici. Nisam je ni raspakovao. Nešto mi je palo na pamet, pa pogledah u torbu. „Gde...” Izručio sam sve iz torbe – dva para čarapa, donji veš i duksericu – na krevet. „Kučkin sine”, rekoh. Izašao sam iz svoje sobe i pošao u Sidninu, pomislivši da sam možda već našao to što sada tražim i vratio ga na mesto, pa to zaboravio. Brzo sam pregledao Sidninu sobu i nisam ga našao. „Gde si, Milte?” izgovorih naglas. Zgrabio sam ključeve, izašao i otključao automobil. Pogledao sam u prtljažnik, zadnja sedišta, ispod sedišta, ali Sidninog omiljenog plišanog losa nisam našao. „Hotel”, rekoh za sebe. Stavio sam ga na krevet kada sam prespavao u Džast in tajmu. Onda, kada sam dohvatio jastuk, da naslonim glavu na prozor, Milt je pao. Nisam imao snage da sada odem tamo, ali sam zapamtio obavezu da svratim sledeći put kada budem prolazio pored hotela. Vratio sam se u svoju sobu. Trebalo je da pođem u krevet, ali bio sam silno iznerviran. Jeste bilo kasno, ali morao sam nešto da uradim. Da telefoniram, da obilazim skloništa, da... Buka. Čuo sam nešto napolju. Udarac, tresak, nešto. Možda su samo vrata nekog automobila otvorena i zatvorena. Ali, ako sam mogao da ih čujem, verovatno nisu pripadala susedima.

Morao je biti neko na mom prilazu ili ispred moje kuće. Sišao sam niza stepenište, trudeći se da budem što tiši, i upravo hteo da provirim kroz prozor kad začuh zvono. Umalo nisam poskočio. Prišao sam vratima i provirio kroz prozor sa strane. Napolju je stajao čovek, s nekakvom kutijom – veličine akumulatora za automobil – u desnoj ruci. Otključao sam rezu i otvorio vrata. „Gospodine Blejk”, reče čovek. „Gospodine Flečer”, uzvratio sam. „Zapamtili ste”, reče on. „Nikada ne zaboravljam ljude koji koriste probnu vožnju za isporuku đubriva.” „Da”, reče Ričard Flečer i ispruži ruku u kojoj je držao onaj paket. Sada sam video da je to pakovanje od šest konzervi piva. Prihvatio sam pakovanje. Konzerve su bile tople i on reče: „Prvi put kada sam dolazio pivo je bilo hladno, ali se do sada zagrejalo.” „Dolazili ste i ranije?” rekoh. „Nekoliko puta u toku dana”, reče on. „Našao sam adresu na kartici koju ste mi dali i uporedio broj s adresom u telefonskom imeniku.” „Uđite, ako želite”, rekoh, otvarajući vrata. Poveo sam ga u kuhinju, pokazao rukom da sedne i izvadio dve konzerve. Dobacio sam mu jednu, otvorio svoju i seo naspram njega. Obojica smo otpili po gutljaj piva. „Bilo bi bolje da je hladno”, reče on. „Pa da”, rekoh. On klimnu glavom. Naposletku reče: „U stvari, ne tražim novi kamionet.” „Pretpostavio sam.” „Obećao sam jednom čoveku da ću mu isporučiti dubrivo, ali moj kamionet se pokvario. Rekao je da će platiti četrdeset dolara.” „Naravno”, rekoh, otpivši još gutljaj piva. „Nisam imao novca da iznajmim kamionet”, reče Flečer. „A nisam imao od koga ni da ga pozajmim.” „Naravno”, rekoh. „Eto”, reče Flečer, „zato sam to uradio.” Klimnuo sam glavom.

„Sledeći put”, reče on, „mogu da odem u tojotu.” Osmehnuo sam se. „Bio bih ti zahvalan.” Uzvratio mi je osmeh: „Eto, to sam došao da kažem.” Zaćutao je na časak. „Izvini”, rekao je. „Ništa loše nisam mislio.” Otpio sam još gutljaj toplog piva. „Kako ti se zove ćerka?” upitao sam. „Sofija”, reče on. „To je lepo ime”, rekao sam. Otpili smo još po gutljaj piva. „Trebalo bi da krenem”, reče on. Spustio je pogled na konzervu. „Ne mogu ovo da završim. Nekada sam mogao da sedim i popijem po nekoliko, ali sad mogu samo jedno.” Ustao sam i ispratio ga do vrata. Zastali smo na trenutak iza CR-V. Pružio sam ruku i on ju je prihvatio. Rukovali smo se. „Kad dobijem na lutriji, kupiću automobil od tebe”, reče on. „U redu”, rekao sam na to. Kada sam se okrenuo da se vratim u kuću, u daljini se začu škripa guma i brundanje motora. Zvuk je postajao sve bučniji. Neko je dolazio uz ulicu izrazito brzo. U trenutku kada sam se okrenuo da pogledam, začu se zvuk „tak”. Pre nego što je Flečer stigao do mene, ugledao sam kombi koji juri ulicom. Dok me je Flečer hvatao oko struka i obarao na hladnu travu, začuo sam još onih „tak” zvukova, a zatim lomljenje stakla. „Dole glavu!” dreknu mi Flačer na uvo. Uspeo sam da okrenem glavu prema ulici i još jednom ugledam kombi dok se brzo udaljavao. Kada je kombi otišao, Flečer se diže sa mene. Ustao sam i ja, i video da mi je zadnje staklo na kolima razbijeno. „Mislio sam da pivo možda nije dovoljno”, reče on, „ali sad sam siguran da sam se odužio.”

DVADESET OSAM

Uleteo sam u kuću i pozvao policiju. Kada sam izašao, Ričard Flečer je bio na dnu prilaza, samo nekoliko metara od svog žutog pinta. Potrčao sam da ga zaustavim pre nego što okrene ključ. „Kuda ćeš?” upitah, dok je spuštao prozor. „Kući”, reče on. „Policija dolazi”, rekoh. „Želeće da razgovaraju s tobom. Ti si svedok.” „Ništa nisam video”, reče on. „Imam dovoljno problema sa preživljavanjem I odgajanjem svoje ćerke i bez tvojih nevolja. Ako kažeš policiji da sam bio ovde, poreći ću to.” Okrenuo je ključ. Motor je zakašljao tri puta pre nego što je proradio. On mi još jednom klimnu glavom i odveze se niz ulicu Hil, dok mu je kamionet krčao i kašljao. Ubrzo je ulica izgledala kao da se u njoj održava neki skup policajaca. Najmanje destak vozila ispred moje kuće, a rotaciona svetla su reflektovala crveno po kućama i drveću. Dalje na ulici stajao je jedan kombi ekipe vesti. Komšije su, takođe, bile na ulici i tiho su razgovarali među sobom, pokušavajući da shvate šta se dogodilo, dok su policajci razvlačili žutu traku na mesta događaja. Sada ih je bilo i svuda u kući. Trebalo je da su već naučili gde je šta. Stojeći sa mnom ispred kuće, Kip Dženings reče: „Znači, stajali ste ispred kuće i razgovarali, sa kim, još jednom?” „Sa Ričardom Flečerom”, rekoh. „On živi na Kolteru.” „I gde je on?” „Otišao je kući.” „On vas je spasao od ubica u prolazu i onda jednostavno otišao kući?” „Jeste”, rekoh.

„Šta je radio ovde?” „Svratio je da donese mirovnu ponudu”, rekoh. „Izvezao je kamionet na probnu vožnju i iskoristio ga da njime isporuči dubrivo. Prebacio sam mu to i on je večeras svratio s pakovanjem od šest piva. Oni su projurili kada je on odlazio.” „Da li vam je on to smestio?” upita ona. Odmahnuo sam glavom: „Ne bih rekao. Spasao me je. Da me nije oborio, sad bih bio mrtav.” Zaćutao sam. „Rekao je da će, ako ga pitate, poreći da je bio ovde. Ne želi gužvu.” „Zaista?” reče ona. Odlučila je da promeni taktiku. „Kažete da ste videli automobil?” „U odlasku, da. Kombi. Samo na trenutak. Možda je isti onaj koji je bio parkiran preko puta predstavništva, a pripada tipu koji je pokušao da me ubije.” „Možda će taj nastaviti da pokušava dok to i ne ostvari”, reče Dženingsova. Jedan uniformisani policajac izađe iz kuće i obrati se Dženingsovoj: „Gore ima nešto što bi trebalo da vidite.” Dženingsova me pogleda, kao da bi trebalo da znam na šta to policajac misli. Slegao sam ramenima. Pošao sam za njom i uniformom uza stepenište. Policajac stade pored vrata kupatila u hodniku na spratu i pokaza unutra. „Našli smo ovo”, reče. Pokazao je krvave peškire, smotane i bačene na pod iza šolje. Dženingsova me pogleda. „To je vaša krv?” „Ne”, rekoh. „Ali...” „Moraćemo to da stavimo u kesu za dokaze”, reče Dženingsova policajcu. „Jesu li forenzičari stigli?” „Upravo stižu”, reče policajac. Dženingsova reče: „Čini mi se da ste rekli da niko nije pogođen.” „Mogu to da objasnim”, rekoh. „Ne morate ništa da radite; mislim, forenzički.” „Dođite sa mnom”, reče Dženingsova, polazeći niza stepenište, pa u kuhinju, gde je bila manja gužva. „Objasnite.” „Znate za Sidninu drugaricu, Peti Svejn?”

Dženingsova koja je uglavnom imala, kako bih rekao, pokeraški izraz lica, učini pokret očima. Kao da su se raširile za delić sekunde. „Da”, reče. „Pozvala me je kasno sinoć. Bila je na nekoj zabavi iznad plaže. Popila je i povredila se.” „Nastavite.” „Zamolila me je da dođem po nju. Kad je telefon zazvonio i podigao slušalicu, na tren sam pomislio da me Sid zove. Preko telefona je zvučala gotovo isto.” „I zašto je zvala vas?” „Valjda nije imala nikoga drugog.” „Kako to?” „Otac ih je davno ostavio, a kaže da joj majka – ovo ne kažem ja, nego Peti, a i Sid je ranije pominjala – kaže da joj majka pije. Rekla je da, ako bi se i javila kući, majka ne bi bila u stanju da dođe po nju.” „I tako ste vi otišli”, reče Dženingsova. Uzdahnuo sam: „Da. Bio sam prilično umoran, ali nije bila daleko odavde. Tako sam otišao, našao je i dovezao ovde. Dole je postalo prilično gadno, znate, momci su postali agresivni. Ponudio sam joj da je odvezem njenoj kući, ali to nikako nije želela. Koleno joj je bilo prilično posečeno.” „Šta se desilo?” „Pala je na razbijeno staklo.” „I vi ste je zakrpili?” „Dovezao sam je kući i pustio je da se sredi u kupatilu. Obrisao sam joj krv peškirima i bacio ih u ugao, i potpuno zaboravio na njih kad sam jutros izašao.” Na licu Dženingsove bio je vrlo ozbiljan izraz. „Šta?” upitao sam. „Nije bilo ništa strašno. Mislim, neka vaši forenzičari provere peškire ako hoćete, ali to je bilo sve.” „Šta je bilo kad ste joj sredili koleno?” „Da, pa, zavio sam ga i opet je pitao hoće li da je odvezem kući, ali ona nije htela da ode, pa sam joj rekao da može te noći da prespava u Sidninoj sobi.” „Zaista”, reče Dženingsova. „Možda je to bilo glupo”, rekoh. „Ali rekla je da će, ako je odvezem kući

da se okrene i ode na neko drugo mesto, ali nije mi se svidela pomisao da pripita tinejdžerka sama luta gradom posle ponoći.” „Naravno.” „Problem je u tome što ne znam da li je noćas ostala ovde ili nije”, rekoh. „Ja sam odmah otišao na spavanje, a kad sam ujutru ustao, ona je već bila otišla, a krevet je izgledao kao da niko nije ni spavao u njemu. Sama je izašla, vrata sam našao otključana.” „U koje vreme ste ustali?” „Oko pola osam”, rekoh. „Da li vam je nešto pričala?” „Kako mislite?” „Bilo šta?” Slegao sam ramenima: „Malo o svom ocu. Ne mari mnogo za njega, ali čini mi se da ga nije mnogo ni viđala godinama. Majka pije. Ponudila se da ostane ovde i vodi računa o kući dok se Sid ne vrati.” „Da li vam je to zvučalo neobično?” upitala je Dženingsova. „Ne znam. Možda. Kao da je htela da živi ovde, umesto kod svoje kuće. Mnogo vremena je provodila ovde otkad se zbližila sa Sidni. Rekao sam Peti da to neće ići. Rekao sam joj i da treba da ode ujutru, pa sam je možda naljutio, tako da je otišla čim sam legao.” „Može li neko da potvrdi tu priču?”, upita detektivka Dženings. „Zašto je to potrebno?” „Samo pitam.” Kejt Vud. Ona bi mogla da potvrdi prvi deo moje priče. Videla ja da ulazim u kuću sa Peti. Ali pitanje je da li bih želeo da uputim policiju na Kejt. Da li bi razgovor s njom išta popravio? „Čujte, ima neko”, rekoh nesigurno. „Ali moram vam reći, ona je malo, znate, malo je šašava.” „Da?” reče Dženingsova. „Žena s kojom sam se viđao, zove se Kejt Vud. Prošla je ovuda dok sam uvodio Peti u kuću. I razgovarao sam s njom kasnije te objasnio šta se dešavalo.” „Zašto ste osetili potrebu da to učinite?”, upita Dženingsova. Zato što je izgledalo ružno. „Samo, ne znam, pomislio sam da bi mogla steći pogrešan utisak”, rekoh.

„Kejt je možda htela da svrati, da razgovaramo...” „Zašto bi to uradila? Zar niste rekli da ste se viđali, u prošlom vremenu?” „Jesam”, rekoh. „Tako je. Ali valjda, ne znam, mislila je da treba još o nečemu da razgovaramo.” Dženingsova reče: „Imate li još nešto da mi kažete? Bilo šta čega biste želeli da se oslobodite?” „Šta? Ne. U stvari, da, ima mnogo toga o čemu bih vam pričao. Zanima me šta činite da nađete Sidni. Uvek me samo ispitujete, a nikada nemate vesti za mene.” Sem, naravno da su našli Sidninu krv u automobilu. „Ja sam se danas vozio po celom gradu i pokazivao Sidninu fotografiju stotinama ljudi. Kolikom broju ljudi ste vi pokazali njenu fotografiju do danas?” Dženingsova izdrža moj pogled jedan trenutak, pa reče: „Razgovaraćemo za minut.” Izašla je iz kuhinje vadeći svoj mobilni telefon. Razgovarala je napolju pa nisam mogao da je čujem. Naslonio sam se na frižider, razmišljajući o svemu što se tu dogodilo za poslednjih sat vremena. Sidni je još uvek bila tamo negde. Ljudi koji žele da znaju gde je ona, pokušavaju da me ubiju. Samo me pozovi, Sid. Kaži mi gde si. Kaži mi šta se dešava. Dženingsova se vratila trenutak kasnije, vraćajući mobilni telefon u džep. „Volela bih da to opet pređemo. Kada ste otišli po Peti i kada ste je dovezli kući.” „Zašto je to tako važno?” „I ona je nestala”, reče Kip Dženings.

DVADESET DEVET

Evo šta mi je Kip Dženings rekla: Peti je radila polovinu radnog vremena u jednoj prodavnici alata i pribora u tržnom centru Konektikat post po dve-tri smene nedeljno. Trebalo je da počne u deset sati i niko se nije zabrinuo kada se nije pojavila do pola jedanaest. Peti nije mnogo marila da li će stići na vreme na posao. Ali u jedanaest su se zabrinuli da nije možda zaboravila da treba da radi u toj smeni, pa su pokušali da je pozovu na mobilni telefon. Kada se nije javila, pozvali su je kući. Ni tamo se niko nije javio. Jedan kolega je znao gde Petina majka Kerol radi, pa su je pozvali u staklorezačku radnju na aveniji Bridžport. Ona nije videla ćerku od prethodnog popodneva i mada nije bilo neobično da Peti kasno dođe kući, majka se iznenadila ne zatekavši je ujutru kod kuće. Zatim i njen izostanak s posla – iako je često kasnila uveče, naposletku bi se ipak pojavila – sve je to bilo prilično neuobičajeno. Kada se Kerol Svejn vratila kući i opet nije zatekla Peti, pokušala je da pozove svoju ćerku. Pošto joj se nije javila, naumila je da pozove društvo svoje ćerke, ali je shvatila da i ne zna mnogo o njima. Peti joj nije rekla baš ništa o klincima s kojima se druži. Kerol je to ispričala svojoj prijateljici s kojom je povremeno svraćala na piće posle posla, a ona joj je rekla: „Kerol? Da li ti je palo na pamet da ti je ćerka možda u nekoj nevolji?” Tako je oko šest sati Petina majka pozvala policiju. Gotovo da se izvinjavala. Verovatno nije ništa, rekla je. Znate kakve su danas devojke. Ali da nije, znate, neka tinejdžerka slična njenoj ćerki možda oborena na nekoj raskrsnici ili tako nešto? Policajac je rekao da nije. Upitali su Kerol Svejn da li želi da prijavi nestanak svoje ćerke. Razmislila je jedan trenutak, pa rekla: „Ne želim od ovoga da pravim

savezni slučaj.” Policajac je rekao: „Ne možemo vam nikako pomoći da je nađete ako ne prijavite da je nestala.” Onda je Kerol Svejn rekla: „Pa zašto onda da ne prijavim?” Dženingsova mi je ispričala sve to, završavajući rečima: „Malopre sam uputila nekoliko poziva i saznala da se još nije pojavila.” „I ja sam pokušao danas nekoliko puta da je pozovem”, rekoh. „Nije se javila.” „U ovom trenutku”, reče Dženingsova, „izgleda da ste je vi poslednji videli.” To je zvučalo kao više nego primedba: „Šta kažete?” „Gospodine Blejk, Vi ste pristojan čovek, pa se trudim da budem iskrena s vama. U vašoj kući smo našli krvave peškire, koje kažete da ste upotrebili da pomognete devojci koje nema već dvadeset četiri sata.” „Ja sam poptuno iskren s vama”, rekoh. „Nadam se”, reče ona. „Sada imamo dve nestale devojke, a vi ste spona kada je reč i o jedno i o drugoj.” Ujutru sam telefonirao Suzani na posao. „Da li je Bob pripremio bubu?” upitao sam. „Jeste”, reče ona. „Nove gume i novi far.” „Curenje ulja?” „Nisam čudotvorac, Time.” „Potreban mi je prevoz.” „Zar već moraš da vratiš automobil?”, upita ona. „Otišao je”, rekoh. S tim što ga je uzela policija, a ne Lora Kantrel. „Radim na tome”, rekla je Suzana. Nadao sam se da će mi ona sama dovesti vozilo. Mislio sam da nije verovatno da mi pošalje Boba. Iznenadio sam se videvši da Evan vozi moju bubu. Ispod haube se čulo opasno tandrkanje. Kratka osovina točkova omogućila mu je da izvede usko polukružno okretanje u ulici i postavi vrata suvozača tačno ispred mene. Ušao sam, a on je rekao: „Otkud policijska traka oko vaše kuće?” Rekoh: „Hoćeš li moći da platiš onim tipovima kad dođu po ostatak novca?”

„Hoću”, rekao je, osvrnuvši se prema mojoj kući dok smo polazili. „Od tate?” „Da.” Pročistio je grlo. „Hvala za ono juče.” „Razmišljao sam da li da ih pustim da te zaskoče”, rekoh. „Zašto?” „Možda je potrebno da batinama isteraju gluposti iz tebe. Možda bi se opametio.” On je gledao ispred sebe: „Možda”, rekao je. „Prodaješ drogu, kradeš, kladiš se preko interneta”, rekoh. „I spavao si s mojom ćerkom.” On me pogleda: „Možda je ona u meni videla nešto, što vi ne vidite.” „Mora da jeste”, rekoh. Nisam znao da li Evan pokušava da pokaže svoju najbolju stranu, jer sam bio u kolima, ali davao je migavac kad god skreće, nije prelazio dozvoljenu brzinu, niti se nepropisno prestrojavao. Rekoh: „Jesi li poslednjih nekoliko dana video Sidninu drugaricu Peti?” „Ne. Zašto?”, upita. Nezainteresovano sam odmahnuo glavom, ne želeći da mu odgovorim na to pitanje. „Koristio si lažnu kreditnu karticu”, rekoh, „da platiš neke kockarske dugove.” „Da.” „Kako to radi? Ako dobiješ, da li se novac vraća na račun čoveka čiji broj kartice ste skinuli?” „Ja to nisam uspeo da shvatim. Važno je igrati, a ne dobijati.” Ako se stavite u ulogu kockara, to zaista počinje da dobija smisao. „Odakle ti ta kartica?” „Ne želim nikoga da uvalim u nevolju”, reče on. „Bio je to Džef Blustajn, zar ne?”, rekoh. Evan me pogleda: „Kako ste...” Onda se preseče. „Nisam” rekoh. „Do sada.” Seo sam u automobil i rekao: „Danas idem prvo kod njega.” Evan kao da se istog trenutka preznojio: „Nemojte mu reći da sam ja nešto kazao.” Oćutao sam jedan trenutak. Slušao sam. Naposletku rekoh: „Zar ti motor ne zvuči čudno?”

Kada smo skrenuli u Bobove motore, prešao sam za volan bube. Kada se Evan izvukao iz automobila, Suzana, još uvek sa štapom, izađe iz kancelarije. „Šta si mu rekao?”, upita me. „Ništa”, rekoh. Kazao sam joj, kao i uvek, ako nešto saznam, javiću joj. U svakom slučaju, odlučio sam da joj ponekad nešto ne kažem, kao što je ono što se prethodne večeri desilo u mojoj kući. „Šta ja mogu da učinim?”, upita ona. „Budi tu”, rekoh. „Šta ćeš ti da radiš?” „Da čačkam okolo”, rekoh. Kao što sam nešto ranije rekao Evanu, nameravao sam da počnem sa Džefom Blustajnom. Znao sam gde stanuje. Ostavljao sam Sidni tamo mnogo puta ranije, pre nego što je bilo ko od njih dobio vozačku dozvolu. Parkirao sam bubu ispred kuće, pošao do ulaznih vrata i nalegao na zvono. Na vratima se pojavi Džefova majka i osmehnu se. „Dobro jutro”, reče. Osmeh je bio usiljen, kao da nije želela da me vidi. Mislim da joj se od samog početka nije svidelo to što mi njen sin pomaže. Ja sam bio čovek s problemima, a ništa dobro ne može ispasti ako dozvolite svom sinu da se druži s takvim čovekom. „Zdravo”, rekoh. „Džef još spava.” „Probudite ga, ako nemate ništa protiv. On zna da treba da razgovaramo.” I dalje stojeći na vratima, gospođa Blustajn reče: „Ako je to samo neko tehničko pitanje u vezi sa sajtom, zar ne može malo da sačeka?” „Bojim se da ne može”, rekoh. „Samo trenutak”, reče ona, puštajući spoljna vrata da se zatvore. To je bila jednospratna kuća i gledao sam kako odlazi kroz dnevnu sobu i niz hodnik, pa oprezno ulazi u neku prostoriju na desnoj strani. Bila je unutra pola minuta, pa se vratila. „Samo još pola sata. Strašno je umoran.” Prođoh pored nje i uputih se niz hodnik, a gospođa Blustajn pođe za mnom govoreći: „Izvinite! Izvinite!” Otvorio sam vrata Džefove sobe, ugledao ga sklupčanog ispod pokrivača i rekao, ne trudeći se da budem tih: „Džefe.” „Hmm?”

„Hajde da razgovaramo.” „Trepnuo je nekoliko puta, fokusirajući se na mene: „Baš je rano”, reče, spuštajući noge na pod. „Nabaci nešto na sebe. Idemo na doručak.” „Gospodine Blejk”, uzviknu njegova majka. „Bio je do kasno s drugovima.” Nagnuh se prema Džefu i prinesoh usta njegovom uvu, zanemarivši njegov jutarnji zadah: „Diži guzicu iz kreveta i izlazi da razgovaraš sa mnom ili ću te ispitivati sve o Dalrimplu pred majkom.” Nisam ni znao da li je ona upoznata sa Džefovim doživljajima na poslu u restoranu, ali sudeći prema tome kako je odbacio pokrivače, kladio bih se da nije bila. „Gospodine Blejk”, insistirala je njegova majka, „molim vas, odmah izađite.” Odmaknuo sam se od njenog sina. On je već sklanjao pokrivače. Rekao je: „U redu je, mama. Samo sam zaboravio kad treba da se nađemo.” Ja se osmehnuh majci: „Vidite?” Džefu rekoh: „Biću napolju. Pet minuta.” „Važi”, reče Džef. Gospođa Blustajn je pokušala da me pita da li s njim treba da razgovaram o nečemu drugom, ali sam zanemario njeno pitanje. Otišao sam do automobila i seo za volan, i proveo bih vreme slušajući radio, da mi se dugme nije slomilo u ruci. Džef je izašao četiri minuta kasnije, prešao preko travnjaka i seo pored mene. „Šta hoćeš?” upitah ga. „Da?” „Za doručak.” „Pa i nisam nešto gladan”, reče on. „Onda Mekdonalds”, rekao sam, i upalio motor. Otišli smo do najbližeg, poveo ga unutra, i naručio jaje mek-mafin sa kafom i prženim krompirom. Dok smo sedeli u separeu jedan naspram drugog, primetio sam da Džef gleda moje krompire. „Hoćeš li ovo?” upitah ga.

„Ne znam”, reče on. „Uzmi”, rekoh i on ih uze. „Gde ste čuli za Dalrimpl?” upita on. „To trenutno nije važno”, rekoh. „Ali hoću da mi ispričaš sve o tome.” „Zašto?” „Zato što to želim”, rekoh. „Šta to vama znači?” „To neću znati dok mi ne ispričaš”, rekoh. „Možda ništa, ali možda i nešto.” On zagrize krompir. „To nije ni u kakvoj vezi sa Sidni. Mislim zbog nje pitate, zar ne.” „Šta si uradio?” upitah. „Ništa strašno. U stvari, nikome ništa nije falilo. Kompanije kreditnih kartica ne primoravaju ljude da plate ono što ne kupe.” Nisam nameravao da mu čitam lekciju kako krađa diže cenu svemu, pa sam prešao preko toga. „Radio si to već izvesno vreme pre nego što te je upravnik uhvatio, zar ne.” „Ne baš dugo, ali jesam radio neko vreme.” „Da te je uhvatio neko drugi, sad bi to bilo druga priča. Možda bismo razgovarali telefonom i gledali se kroz staklo.” Džef se rastužio: „Znam da je to bila glupost. Hteo sam da zaradim nešto više.” „Kaži mi šta si tačno uradio”, rekoh. Džef je sagnuo glavu, posramljen, ali ne dovoljno da ne dovrši poslednje zalogaje mojih krompira. Otpih gutljaj kafe. „Imao sam spravicu kroz koju možete da provučete vizu, master karticu ili ameriken ekspres, a ona skine sve podatke, znate, brojeve. Može da pamti brojne podatke sa velikog broja kartica.” „Ko ti je to dao? Ko je tražio da to radiš?” „Ne znam.” Spustio sam svoj sendvič i nagnuo se preko stola toliko da su nam se glave gotovo dodirivale: „Džefe, ja se ne zajebavam. Hoću odgovore.” „Nikad vam nisam bio simpatičan, zar ne? I dok smo Sidni i ja izlazili, bili ste protiv toga.”

„Nemoj to da pokušavaš, Džefe. Možda znaš kako da utičeš na majku da se oseća krivom, ali mene nije briga. Zna li uopšte za ovo? Da li joj je tvoj tata rekao?” „Odakle vam to da moj tata zna?” „To verovatno znači da nije. Hoćeš li da se vratim i ispričam joj šta si radio?” „Ne”, šapnu on. „Suština je u tome da nisi više samo ti u nevolji nego i Evan.” „Šta je bilo s Evanom?” „Otkriven je njegov problemčić sa kockanjem preko interneta. Krao je da bi otplatio dugove. I koristio je bar jednu lažnu karticu koju je dobio od tebe.” „O, čoveče”, reče Džef. „Nije trebalo da priča o tome.” „Jesi li mu i ti davao novac?” „Pozajmio sam mu nešto, nekoliko puta. Ništa mi nije vratio.” „Iznenađenje.” Umorno sam odmahnuo glavom: „Čuj, nemam nameru da ti pravim još veće probleme.” „Ne razumete”, reče on. „Mogao bih da se nađem u mnogo većoj nevolji.” „Kako to misliš?” „Tip koji mi je plaćao da kradem podatke s kreditnih kartica je nekako ljigav. Opak.” „Kako se zove?” „Ne sećam se”, reče Džef. „Kako si ga pronašao?” „Dao mi je broj mobilnog.” „A kako to misliš da je bio opak?” „Znači, samo sam osetio to kod njega, kao, ako ga zezneš, to će znati da naplati.” „Mora da je bio besan kada su te uhvatili.” „Samo jednom sam ga čuo posle toga. Bio je besan, ali kada je saznao da nisam optužen i da je moj tata išao kod upravnika Dalrimpla da bi ovaj odustao od gonjenja, verovatno je pomislio kako je bolje da ne diže prašinu.” „Šta je s tvojim tatom? Zar ga nije zanimalo ko je taj tip?” „Bio je besan, kapirate. Ali nije želeo da mama sazna jer bi se izbezumila

zbog toga, pa je zaključio da je bolje da digne ruke od toga.” „Pa, kako”, rekoh, „taj tip izgleda?” Džef sleže ramenima: „Znate, običan tip.” Bilo je to kao da mu izvlačim reči kleštima: „Da li je bio visok, mršav, debeo, crnac, belac?” „Belac”, reče Džef klimajući glavom, kao da je to dovoljno. „Debeo?” „Ne, izgledao je prilično dobro. I čini mi se da je imao svetlu kosu. I pristojno odelo. I pušio je.” „Koliko godina je imao?” „Bio je prilično star”, reče Džef. „Koliko, šezdeset, sedamdeset godina?” Džef se zamislio: „Ne, mislim tridesetak.” „Koliko ti je plaćao?” „Pa, dao mi je spravicu, znate, nazvao ju je klin, i rekao da će mi dati pedeset dolara za svaku karticu koju provučem kroz njega. Ali najviše su ga zanimale kartice visokog profila, kao što su zlatne. Tako sam u jednoj smeni mogao da zaradim i hiljadu dolara. U Dalrimplu su plaćali, znači, minimalnu platu plus napojnice, ali nekih večeri su bili puni, a drugih nisu, ali ja sam mami uvek govorio da odlično rade da se ne bi čudila odakle mi toliko love.” Zaćutao je. „Dok je trajalo.” Nije bilo teško shvatiti ponašanje klinca koji pokušava da na brzinu zaradi nešto novca. „Ali one poslednje večeri, kad je Roj...” „Roj?” „Roj Čilton, upravnik. Kad je video da po drugi put provlačim karticu kroz klin, odmah je shvatio šta to znači i pobesneo.” „Zašto to radiš, Džefe?” upitao sam. „Ti si dobar momak.” On opet sleže ramenima: „Hteo sam da kupim laptop.” Na trenutak sam se zagledao kroz prozor, u vozila koja prolaze. „Da li je Sidni znala za to?” „Ma nije”, reče on. „Nisam joj to ni pomenuo. Nisam hteo da bilo ko zna. Rekao sam Sidni da sam se zaposlio u Dalrimplu, a kad sam otpušten, rekao sam joj da sam prosuo celu porodičnu narudžbinu na pod i da su me zato otpustili. I naterao sam Evana da se zakune da ništa neće reći Sidni o kartici

koju sam mu dao.” Prisetio sam se da je Sidni pomenula da je Džef ostao bez posla, ali ništa o razlozima. „Ništa ne govorite”, reče Džef. „Jeste li ljuti na mene?” Spustio sam dlanove na sto i zatvorio oči na trenutak. Kada sam ih otvorio, Džef me je gledao oprezno, pitajući se verovatno da li je sa mnom sve u redu. „Ti verovatno nisi bio jedini momak kome je taj tip dao da to radi”, rekoh. „To znači mnogo lažnih kartica, mnogo ukradenih identiteta i mnogo novca.” „Jednom je”, reče Džef, „pomenuo nešto o tome kako treba da pokrene neke ljude koji su tek stigli u zemlju, da bi dobili stvari.” Zamislio sam se za trenutak. „Imaš li još uvek broj mobilnog telefona tog tipa?” Džef odmahnu glavom. „Jesi li siguran da se ne sećaš kako se zvao?” Džef pokuša da se seti: „U stvari, jednom mi je rekao kako se zove, ali kad se javljao na telefon, govorio je, ‘Ovde Gari’.” „A prvi put ti nije rekao ime Gari?” „Nije, nego neko drugo.” Džef nabra nos, kao da je odgovor tu negde i on treba samo da ga namiriše. „Moglo bi biti Erik.” „Erik”, ponovio sam. „Mislim da je to.” „Kako si prvi put stupio u vezu s njim?” „Neko mi je rekao da pozovem tog tipa ako želim da zaradim ekstralovu. Pomislio sam da bih mogao da radim nešto drugo, a ne kao konobar u Dalrimplu, ili da radim sa strane. Ispostavilo se da se ta dva posla uklapaju.” „Ko?” upitah. „Ko ti je to rekao?” „Molim vas gospodine Blejk, ne želim nikome da pravim probleme.” Da Džef nije pomenuo ime Erik, možda bih i dalje mislio kako je moguće da njegovi problemi ni na koji način nisu povezani sa Sidni. Sada sam stekao utisak da su i te kako povezani „Pričaj mi, Džefe”, rekoh. „Ko te je uputio na tog tipar” Džef kažiprstom pokaza znak tajne, pa reče: „Znate ga. Prodaje automobile tamo gde vi radite. Endi?”

Ja trepnuh: „Endi Herc?” „Da, on. Ali nemojte mu ni slučajno reći da sam vam ja to kazao.” Sedeo sam, pokušavajući da stvorim neki zaključak. Džef me pogleda, pa reče: „Hej gospodine Blejk, jeste li videli Peti skoro?”

TRIDESET

Vozeći Džefa natrag, kući mojom bubom, upitah, „Odakle ti znaš Endija Herca?” „Prošle godine, kada je Sidni radila u predstavništvu, sprijateljila se sa svima”, reče Džef. „Ponekad je Endi gluvario s nama kada bismo se Sid, ja i Peti sastanemo sa svojim društvom. Bio je stariji od svih, ali bio je kul, a i kupovao je pivo umesto nas.” „Kako je to dobro”, rekoh. „Da”, reče Džef. „Prilično je dobar tip.” „I tako, Endi vam je svima rekao kako da zaradite ekstranovac?” „Nije”, reče Džef. „Samo meni. Mislim, znam da je rekao samo meni. Jednom sam razgovarao nasamo s njim o tome kako tražim posao, a on je rekao da ima broj tipa koga je video nekoliko puta, koji bi mogao nešto da mi sredi.” „Zbilja”, rekoh. „Da.” „Jesi li ispričao Endiju šta se desilo?” „Rekao sam vam da nisam hteo da neko sazna za to, znači, nisam mu rekao. Tata mi je rekao da to uopšte ne treba nikome da pričam. Ni Endiju nisam rekao da sam stupio u vezu s tim tipom.” Trudio sam se da ostanem usredsređen na saobraćaj ispred sebe. Osećao sam puls u slepoočnicama. Obuzela me je želja da porazgovaram s Endijem Hercom. „Jeste li dobro, gospodine Blejk?”, upita Džef. „Dobro sam”, rekoh. „Nećete pominjati Endiju da sam vam rekao ovo, zar ne?” upita on zabrinuto. Pogledao sam ga, ali ništa nisam rekao.

Uprkos svojoj visini, izgledalo je da se skupio na sedištu. Ali u akvarijumskoj unutrašnjosti bube imao je još dovoljno slobodnog prostora. Džef je ćutao još trenutak, pa reče: „Pitam se jesam li uradio nešto čime sam naljutio Peti. Obično mi uzvrati poziv.” *** Ostavio sam Džefa – njegova majka je stajala na vratima, gde je, koliko znamo, bila sve to vreme – a dok sam se odlazio s njihovog prilaza, s namerom da se odmah odvezem do Riversajd honde i popričam s Endijem Hercom, zazvonio mi je mobilni telefon. „Halo?” „Gospodine Blejk, ovde detektivka Dženings. Gde ste?” „Vozim se u firmu.” „Potrebni ste mi u policijskoj stanici.” „Može li to da sačeka? Treba da odem do predstavništva i razgovaram sa...” „Treba da dođete odmah.” Obuzela me je panika: „Šta se desilo? U vezi sa Sidni? Jeste li našli Sidni?” „Samo hoću da dođete ovde”, reče ona. Hteo sam da joj kažem da možda imam trag koji vodi do Erika, čije bi pravo ime moglo da bude Gari, ali sam odlučio da to prećutim dok ne stignem u stanicu. „Dolazim za nekoliko minuta”, rekoh. Dočekala me je na vratima policijske stanice. „Hvala što ste odmah došli”, rekla je. „Šta se desilo?” upitao sam. „Jeste li našli Sid?” „Dođite sa mnom”, reče Dženingsova i ja pođoh za njom niz popločani hodnik, pa iza ugla, u jednostavnu prostoriju sa stolom i stolicama. „Sedite”, reče mi ona. Seo sam. Ostavila je vrata otvorena i nekoliko sekundi kasnije pridružio nam se neki vojnički ošišan debeljko pedesetih godina. „Ovo je detektiv Adam Mardžori”, reče Dženingsova. Izgledao je kao

čovek koga ne dotiče peckanje zbog njegovog prezimena. On je... Sada umešan u istragu.” Njen glas je nagoveštavao da se on nalazi iznad nje po hijerarhiji i da se pridružio da bi pokazao kako se taj posao radi.” „O čemu se ovde radi?” upitao sam. „Detektiv Mardžori i ja bismo voleli da ponovo pretresemo incidente od pre nekoliko večeri”, reče ona. A ne poslednje noći, kada je neko pucao na mene? „Šta vas zanima?” upitah. „Zanima nas Peti Svejn”, reče Mardžori dubokim i ozbiljnim glasom. Počeo sam da stičem osećaj za to što se tu dešava. Nalazio sam se u sobi za ispitivanje. Ovo će biti saslušavanje. A taj Mardžori će biti opaki policajac. „Rekao sam detektivki Dženings sve što sam znao”, rekoh. Pogledao sam je udvorički: „Zar nisam?” Ako će Mardžori da bude opaki policajac, bilo je sasvim logično šta će biti u ulozi Dženingsove. „Ispričajte nam opet o njenom telefonskom pozivu koji ste primili”, reče ona. Ponovio sam svoju priču. Peti me je pozvala da dođem, posekla je koleno na neko staklo. Pomenuo sam i neke detalje o momku koji ju je gnjavio i držao za ruku. Dženingsova je zapisala nešto o tome, dok Mardžorija kao da nije zanimalo. „U kakvom stanju biste rekli da je bila kada ste je dovezli svojoj kući?” upitao je, zaobilazeći sto, samo metar udaljen od mene. „Kako to mislite?” „Da li je bila svesna šta će se dogoditi? Da li je bila pri svesti? Svesna?” „Da. Jeste.” „Jeste li sigurni?” upitao je. „Naravno da sam siguran. Šta se događa” prelazio sam pogledom između njih dvoje. Dženingsova sede naspram mene: „Zar niste morali praktično da je unesete u kuću?”, upitala je. „Hramala je”, rekoh. „Zbog kolena.” „Znači, bili ste u fizičkoj vezi s njom”, reče ona. „Da, morao sam da budem, da bih joj pomogao da uđe u kuću, da ne bi

pala. Bila je i pripita.” „Gde je pila?” upita detektiv Mardžori. „Vi ste joj ponudili?” „Naravno”, rekoh. „Tinejdžeri tako teško dolaze do pića da je potrebno da im ga ja kupim.” „Ne pravi se pametan, kretenu”, reče detektiv Mardžori. Zapanjeno pogledah Dženingsovu: „Ko je ovaj tip?” Mardžoriju se to nije svidelo. Nagnuo se toliko da sam mu osetio dah na licu. „Ja sam tip kome je čudno da čovek tvojih godina kasno noću dovodi mladu, pijanu devojku u svoju kuću, pod izgovorom da joj pomaže. Šta si joj uradio kada si je uveo unutra?” „Ne mogu da poverujem u ovo”, rekoh. Okrenuh se opet Dženingsovoj, naivno očekujući da ću u njoj naći podršku, ali u izrazu njenog lica ništa nije nagoveštavalo da je na mojoj strani. „Mislim da treba da odgovorite na pitanje”, reče ona. „Nije joj bilo potrebno moje piće”, rekoh. „Bila je na nekoj zabavi na plaži. Mogla ga je dobiti od bilo koga. U stvari, kad sam doveo Peti u svoju kuću, već je počela da se trezni. Još uvek je bila pripita, ali relativno prisebna.” „Na onim peškirima je bilo dosta krvi”, reče Mardžori. „Koleno joj je krvarilo”, rekoh. „Većina posekotina je bila beznačajna, ali jedna ili dve su bile dublje i one su obilnije krvarile. Na šta ciljate? Da sam ja nešto uradio Peti, a onda ostavio krvave peškire na podu u kupatilu da se samo pojavite i pronađete ih?” Dženingsova prekrsti ruke: „Razgovarali smo sa gospođicom Vud.” „Dobro”, rekoh. „Rekla je da ste je pozvali sledećeg jutra u vezi s onim što je videla.” „Prošla je pored moje kuće dok smo Peti i ja ulazili. Pomislio sam da je možda nameravala da stane, ali kada je videla da nisam sam, produžila je. Zato sam joj sledećeg dana telefonirao.” „Zašto?” upita Dženingsova. „Valjda se više ne viđate sa gospođicom Vud?” „Ne, ne viđamo se.” „Pa zašto biste joj dugovali bilo kakvo objašnjenje?” „Brinuo sam se da ne stekne pogrešan utisak.”

„Znači, bili ste zabrinuti. Zbog toga šta bi mogla da pomisli da se dešava? Unosite devojku u kuću? Osećali ste da bi trebalo da objasnite, zato što bi normalno mogla da stekne pogrešan utisak o tome.” „Nisam je nosio”, insistirao sam. „Rekao sam vam da sam joj pomagao.” „Gospođica Vud je to videla drukčije”, reče Mardžori. Odmahnuo sam glavom i prevrnuo očima: „Prošla je kolima relativno brzo, bila je noć. Nije dobro videla šta se dešava.” „Dobro”, reče Dženingsova, zamišljeno na trenutak, kao da sabira misli. Zatim mi reče: „Pričajte nam opet o tome kako vam se javila ta Jolanda Mils iz Sijetla. Ona, koja je kazala da je tamo videla vašu ćerku.” Kakve veze ima Jolanda Mils sa Peti? „Dobio sam i-mejl”, rekoh. „Videla je veb-sajt koji sam postavio. To mi je rekla. Ali sve ovo je bila nameštaljka. Razgovarali smo o tome.” To sam rekao gledajući pravo u Dženingsovu: „Znate već da je to bio trik kojim su me sklonili iz grada.” „A onda ste joj uzvratili i-mejl?” Kao da uopšte nije čula šta sam upravo rekao. „Tako je. Pitao sam je kako mogu da stupim u vezu s njom, a ona mi je ko god bila, odgovorila, poslavši mi broj telefona, pa sam je pozvao.” „I razgovarali ste s nekim”, reče ona. Klimnuo sam glavom. „Ne znam ko je to bio. A kad sam otišao tamo, ispostavilo se da ta osoba, naravno, ne postoji.” „Da, znam”, reče Dženingsova. Izgledalo mi je kao da razmišlja o nečemu. „Kejt Vud je bila kod vas kada ste primili prvi i-mejl dopis te Milsove?” Rekao sam da jeste. „A bila je za vašim računarom kada je stigao drugi i-mejl od nje?” Opet sam potvrdio. „Gde ste vi bili u tom trenutku?” „Kako to mislite?” rekoh. „Bio sam tu.” „U istoj prostoriji sa gospođicom Vud?” Vratio sam se u mislima na to veče: „Bio sam dole, u kuhinji.” „Šta si tamo radio?” upita Mardžori. „Pozivao sam skloništa i svratišta za begunce u Sijetlu”, rekao sam. „Koristio sam svoj mobilni, dok je Kejt telefonirala odozgo.”

„A odakle ste uzimali brojeve?”, upita Dženingsova. „Uzeo sam Sidnin laptop i odneo ga dole. U kući imamo bežični internet, pa laptop može da se koristi svuda.” Dvoje detektiva izmenjaše poglede, pa ih vratiše na mene. „Znači, dok ste vi bili dole, na laptopu, gospođica Vud Vam je doviknula da ste primili i-mejl od Jolande Mils.” „Jeste”, rekoh. Na šta li ciljaju? „I šta se onda desilo?”, upita Dženingsova. „Ustrčao sam gore i pročitao i-mejl, u kojem je bio i broj telefona, pa sam ga pozvao i razgovarao s tom ženom.” Dženingsova klimnu glavom. „Da li je gospođica Vud tada bila u toj prostoriji?” „Jeste.” „I da li je slušala razgovor? Da li bila na drugom aparatu?” „Ne. Nije.” „Mislite li da je mogla da čuje oboje sagovornika?” „Ne razumem svrhu tih pitanja”, rekoh. „Hoćete li molim vas da odgovorite?” reče Dženingsova. „Da li mi je potreban advokat? Pre neko veče ste kazali da će možda biti potrebno da pozovem advokata.” Mardžori se ubaci: „Misliš li ti da ti je potreban advokat?” „Ne znam.” „Zašto bi čoveku koji ništa ne krije bio potreban advokat? Mislim, ako nešto kriješ, možemo ovo odmah da prekinemo, pa da pozoveš advokata, ako tako hoćeš.” „Nemam šta da krijem”, rekoh, shvatajući dok sam to izgovarao da ću se izglupirati ako dozvolim da ovo još duže potraje. „Hoćeš li da odgovoriš na to poslednje pitanje?”, upita on. „Kako je glasilo?” „Da li je gospođica Vud mogla da čuje oboje sagovornika u razgovoru koji tvrdite da ste preko telefona vodili sa Jolandom Mils?” Tvrdim? „Uh, ne znam. Verovatno nije.” Sada je bio red na Dženingsovu: „Pričajte mi o telefonu”, reče mi. „O kom telefonu?”

„Onom koji ste držali u džepu kad sam pre neko jutro svratila do vaše kuće.” „Tim telefonom su me zvali iz Sijetla. Bar je imao broj iz Sijetla.” „To je tačno”, reče Dženingsova. „Ako to znate, zašto mene pitate?” „Koliko dugo ste imali taj telefon?” „Nisam ga uopšte imao. Našao sam ge baš pre nego što ste vi naišli. Našao sam ga na zemlji. Tip koji je hteo da me ubije, čak je i pomenuo da im je tu ostao.” „Kladio bih se”, reče Mardžori. „Čujte, da ste sačekali sekund, dao bih ga vama”, rekoh. „Na njemu smo našli samo vaše otiske”, reče Dženingsova mirno. Mardžori se odmakao od mene i sada je polako koračao po sobi, koja je odjednom postala vrlo mala, kao da se zidovi približavaju jedan drugom. On upita: „Da li je gospođica Vud tek tako svratila ili ste je očekivali?” Sad smo se vratili na nju? „O kom trenutku sad pričamo?”, upitah. „Istom kao pre minut”, reče on, odmahujući glavom kao da sam idiot koji ne može da prati običan razgovor. „O večeri kad si dobio one vesti iz Sijetla.” „Prethodno smo razgovarali telefonom”, rekoh. „Trebalo je da donese kinesku hranu.” „Jeste li joj rekli da odmah dođe?”, upita Dženingsova. Opet sam morao da se prisetim. „Rekao sam joj da mi da sat vremena.” Duboko sam uzdahnuo. „Izašao sam da se provozam. Često to radim, tražim Sidni.” Sećao sam se te vožnje. „Otišao sam do kuće Ričarda Flečera.” „Ko je to?”, upita on. Pogledao sam Dženingsovu, koja je već znala tu priču. „Izvezao je kamionet na probnu vožnju, a bio mu je potreban da njime isporuči tovar đubriva.” „Jesi li siguran da nije prevozio ovu tvoju priču?”, upita Mardžori. „Jer tovar je sličan.” „Razgovarali smo s njim”, reče Dženingsova. „O pucnjavi kod vaše kuće.” „Da?”, rekoh ja s nadom.

„Baš kao što ste rekli”, reče Dženingsova. „Poriče da je dolazio. Kaže da ne zna ništa o tome. Kaže da je čitavo veče bio kod kuće sa ćerkom, a ona to potvrđuje.” „To je dete”, rekoh. „Naravno da će reći ono što njen otac želi.” „Za sada imamo samo vašu reč protiv njegove”, reče Dženingsova. Hteo sam da se usprotivim, ali Mardžori me preseče: „Imate li pištolj, gospodine Blejk?” „Pištolj? Ne. Nemam pištolj.” „Ne mislim na pištolj sa dozvolom. Bilo kakav.” „Nemam pištolj”, rekoh. „Nisam ga ni imao.” „Nikada niste išli u lov sa tatom kao dečak?” „Ne.” Mardžori kao da nije bio ubeđen. „Zaista bih vam bio zahvalan ako mi kažete o čemu se to ovde radi”, rekoh. „Ne shvatam svrhu svega ovoga.” „Jolanda Mils nije ni postojala, zer ne?”, reče Mardžori. „Nije”, rekoh. „Čini mi se da smo to utvrdili sa priličnom sigurnošću. Ona je izmišljotina. Izmislili su je saradnici onog tipa koji je hteo da me ubije, koji je verovatno pucao i u moj automobil. Bilo im je potrebno da odem iz grada da bi mi podmetnuli kokain u kuću. Okrenuli su je naglavce da bi izgledalo kao da ga je neko tražio, ali nije uspeo da ga nađe. Plan je bio da ga nađe policija i da me uhapsi. Tako bi me sklonili s puta.” „A ko to želi da vas ukloni s puta?”, upita on. „Ne znam”, rekoh. Detektiv Mardžori se iskezi i odmahnu glavom. „Moja ćerka je nestala, a vi mislite da je sve to jebena šala”, rekoh. „Zaista?”, reče Mardžori. „Mislim da je to šala? Ti mi ispričaš priču koja je došla pravo iz zone sumraka, a onda ispadne da se ja šalim? Dobro, da vas pitam nešto vrlo ozbiljno, gospodine Blejk. Jeste li vi izmislili Jolandu Mils?” Osećao sam se kao da sam dobio udarac daskom u glavu. „Oprostite?”, rekoh. „Čuli ste me.” Pogledah detektivku Dženings: „Jebote, on se zeza?” Dženingsova izdrža moj pogled: „Odgovorite, gospodine Blejk.”

Obratio sam se njoj, nagnuvši se bliže: „Od njega mogu da shvatim ovakve gluposti. Ali vi? Od početka sam mislio da me razumete.” „Sve ovo će biti mnogo bolje i završiti se brže ako budete samo odgovarali na pitanja”, reče ona. „Ne”, rekoh, ustajući. „Nisam izmislio Jolandu Mils.” Mardžori reče: „Jeste li sigurni? Da li ste sigurni da je niste izmislili i iskoristili Kejt Vud da podrži vašu priču? Da bude svedok?” „Šta vam je to rekla?”, upitah. „Treba da znate nešto o Kejt Vud. Prvo, ljuta je na mene jer neću više da je viđam. I drugo, ona je lujka.” „Zar nije moguće”, reče Mardžori, „da ste čekali da ona dođe i otkrije taj, prvi i-mejl, pa kasnije, kad ste odneli laptop dole, pošaljete sebi lažni i-mejl, sa lažne adrese na Hotmejlu, u Jolandino ime, koji će gospođica Vud gore otkriti? Zatim ste joj telefonirali, a u stvari, niste telefonirali nikome? Da ste sve to namestili zbog gospođice Vud?” Sada sam se ja osmehnuo ne zato što sam se zabavljao već zato što sam bio zatečen. Rekao sam mu: „A mislite da je moja priča maštovita? Vi ste sjebali pamet.” Lice Dženingsove bilo je kao isklesano, ali Mardžorijevi obrazi pocrveneše od besa. „To nije odgovor na pitanje, gospodine Blejk”, reče Dženingsova. „Morate nešto da shvatite o Kejt Vud. Ona svuda okolo vidi zavere. Misli da su svi protiv nje, kao da svi ujutru ustanu i sastanu se da smisle kako će danas da zeznu Kejt Vud. Zato sam i mislio da treba da je pozovem. Zato što znam kako razmišlja.” „Znači, to je vaša odbrana”, reče detektiv Mardžori. „Ona je lujka.” „Samo kažem da treba da znate kako ona vidi svet. Da li ona to zaista misli ili ste je vi naveli na to? Jer mislim da joj nije trebalo mnogo. Da li uistinu misli da sam manipulisao njome? Da sam sve to namestio da bi ona potvrdila neku šašavu priču?” Pogledao sam pravo u Dženingsovu. „Vi ste videli kakva mi je kuća bila kad sam se vratio iz Sijetla. Videli ste šta su uradili.” Ona zamišljeno klimnu glavom: „Moguće je, u teoriji”, reče polako, „da ste vi to uradili pre odlaska u Sijetl.” „To mislite!?” upitah je direktno. „Morate priznati da je moguće”, reče ona.

„Ni to nije odgovor na pitanje”, rekoh. „Da li to mislite?” Ona napravi grimasu kao da nije voljna da odgovori. Da li je to bilo zato što nije želela da Mardžori shvati da misli da sam nevin, ili da ja shvatim da mi je okrenula leđa? „Zašto bih uradio tako nešto? Izmislio poziv nekoga ko ne postoji? Rasturio sopstvenu kuću i namestio da izgleda da je to uradio neko drugi? Postavljao kokain da ga vi pronađete? Gde bih našao kokain? A ako bih i nabavio neku količinu, zašto bih to uradio? Šta bi moglo da me navede na to?” Ništa nisu rekli. Valjda su hteli da to sam shvatim. „Gospodine Blejk”, reče Dženingsova, „ono što je počelo kao istraga povodom nestanka vaše ćerke, razvilo se u više pravaca. Pojavio se, na primer, taj Erik, za koga se pretpostavlja da je hteo da vas ubije...” „Pretpostavlja se?”, rekoh, pokazujući svoj nos. „Da li biste za ovaj nos pretpostavili da je razbijen?” Dženingsova nastavi: „A sada je nestala i druga devojka, dobra drugarica vaše ćerke. Znate li koji je zajednički imenilac u svim tim incidentima?” „Da”, rekoh. „Sidni.” „To je jedan aspekt gledanja”, reče detektiv Mardžori. „Kako ja to vidim, svuda ste vi. Znate li šta mislim?” Čekao sam. „Mislim da ste prilično pametan čovek, ali ne dovoljno. Mislim da je moguće čak i da neki ljudi love za vas. Možda ste zeznuli neke ljude, pa oni sad žele to da naplate. To još nisam shvatio. Ali moguće je da ste neke situacija tako prikazali da bi izgledalo da je vaša ćerka umešana u nešto. Da biste skrenuli pažnju sa sebe.” „Zašto bih to radio?” „Vi ste središte svega”, reče Mardžori. „Poslednji ste videli svoju ćerku. Poslednji ste videli Peti Svejn. Mi nismo glupi, gospodine Blejk.” „Niste”, rekoh. „Niste.” Odmahnuo sam glavom: „Šta god da ste smislili, to je ludo.” „Jeste li zato morali da se oslobodite Peti?”, upita detektiv Mardžori. „Zato što je shvatila da ste ubili rođenu ćerku?” Nisam razmislio o onome što sam zatim uradio. Čak i da jesam, ne mogu reći da bih drugačije postupio.

Znam da je to bilo instinktivno. Ako vam neko kaže da ste ubili rođenu ćerku, da ste uzeli život osobi koja vam je draža od svega na svetu, šta biste vi uradili nego ga zgrabili za vrat. Skočio sam sa stolice kao na opruzi i poleteo pravo na Mardžorija, ispruženih ruku. Poželeo sam da ga ubijem ne samo zbog toga što je uperio prst u vezi mene već i zbog Sid. Ti ljudi, koji bi trebalo da pomognu da je nađem, nisu postigli ništa zato što su – možda ne Dženingsova, mada nisam više bio siguran ni u nju – traćili vreme tražeći načina da sve prikače meni. „Kučkin sine”, rekoh, hvatajući ga za grlo. Ali nisam uspeo da obavijem ruke oko njega. Ne može neko da bude policajac toliko godina, koliko sam pretpostavljao da je radio detektiv Mardžori, a da ne nauči nekoliko samoodbrambenih zahvata. Uhvatio je jednu moju ruku i iskoristio moj zalet da me baci na zid iza sebe. Zatim se okrenuo, uhvatio me mesnatim prstima za kosu i gurnuo mi lice na zid. Činilo mi se da će mi vrat pući. „Adame!”, viknu Dženingsova na njega. „Ti, kretenu”, dunu mi na uvo. „Adame”, ponovo reče Dženingsova. „Pusti ga.” „Upravo si napao policajca”, šapnu on. „Dobro napreduješ.” „Nisam ubio svoju ćerku!”, dreknuh, mrdajući usnama po bledozelenoj površini. „Adame”, reče Dženingsova. „Hajde da razgovaramo.” On me je držao još sekund, zbog utiska, pa pustio. Zatim su on i Dženingova izašli iz prostorije. Čuo sam kako zaključavaju vrata. Naslonio sam se na zid dahćući, pokušavajući da se saberem. Stajao sam tako dobrih pet minuta pre nego što su se otvorila vrata i ušla detektivka Dženings, sama. „Možete da idete”, reče mi, držeći vrata otvorena. „Šta, to je to?” „Slobodni ste da idete.” „Ljudi, ne mogu da verujem.” „Gospodine Blejk...” „Pustite da pogodim. Vaš drugar hoće da me zatvori i optuži, ali nema dokaza protiv mene, osim svojih blesavih teorija.” „Zaista, gospodine Blejk, trebalo bi samo da odete.”

„Hteo bi da me optuži za napad, ali misli da ću, ako me pustite, napraviti neku grešku koju ćete moći da upotrebite.” Dženingsova nije progovarala. „Kazaću vam šta sam pogrešio. Verovao sam vam. Mislim, znam da su roditelji obično glavni sumnjivci kad se nešto dogodi njihovoj deci, ali mi sve do sada nije bilo ni na kraj pameti da sam u vašim očima sumnjiv. Ali sada, ako mislite kao on, pretpostavljam da više ne mogu računati na vašu pomoć. Izgleda da ću svoju ćerku morati sam da tražim.” I dalje je držala otvorena vrata. Izašao sam. „Hvala”, rekoh.

TRIDESET JEDAN

Bio sam znojav kada sam izašao na parking policijske stanice ne samo od besa već i vrućine. Uključio sam klima-uređaj u kolima i zatvorio prozore. Okrenuo sam ventile da duvaju pravo u mene, ali nekoliko minuta kasnije iz njih je izbiijao samo vruć vazduh. Pokušao sam da podesim klima-uređaj, ali ništa nisam postigao. „Prokletstvo, Bobe”, rekoh tiho. Uvezao sam se na parking Riversajd honde i vozio dok nisam ugledao plavi sivik hibrid – bio sam prilično siguran da ga sada vozi Endi Herc, i parkirao se pored njega. Ušao sam u izložbeni salon i pošao pravo prema Endijevom stolu, ali kada sam prolazio pored kancelarije Lore Kantrel, ona doviknu: „Time!” Okrenuo sam se. „Vraćaš li CR-V?” upita ona. „Prijavi me policiji”, rekoh joj. Endi se beše naslonio na svoj sto i telefonirao. Pružio sam ruku preko njegovog ramena, kucnuo po bazi aparata i prekinuo vezu. Ugledao je moju ruku i pošao pogledom uz nju dok nije shvatio ko mu je prekinuo razgovor. „Šta je, jebote, Time? Šta to radiš?” „Hoću da razgovaramo”, rekoh. „Imao sam sigurnu vezu”, reče on. „Tip hoće da kupi ženi pilot za rođendan i...” Zgrabio sam ga ispod miške i digao sa stolice: „Hajdemo”, rekao sam. „Kuda ? Kuda idemo?” „Time! Šta to radiš?” Bila je to Lora, a rukama na kukovima, pokušavajući da ostavi utisak da ona upravlja firmom. Nisam obraćao pažnjuna nju i usmerio sam Endija prema vratima. Izveo

sam ga napolje i poveo okolo, iza predstavništva, gde sam ga napao zbog one provizije koju mi je ukrao. „Šta ti je?” upita on. „Nisam ti više uzimao klijente. „Osim toga, ti više i ne radiš ovde, pa ako imaš neke stare neraščišćene račune s nekim, šta, jebote, ja imam s tim?” „Priseti se”, rekoh, unoseći mu se u lice. „Pre godinu dana dao si Džefu Blustajnu neku vezu za posao.” „Da?” „Džef. Sećaš se. On i Sidni su izlazili neko vreme.” „Da, znam ga”, reče, braneći se. „Pretpostavljam da znaš i Sid i celo njeno društvo. Džef kaže da si gluvario s njima.” On se usprotivi tome: „Ma hajde, popili smo samo nekoliko pića.” „To je pomenuo kao drugo. Ti si im kupovao piće jer su maloletni.” „Isuse, Time. Sranje, pa zar nisi i ti nekada bio u njihovim godinama? Zar ti nije neko kupovao pivo kad si imao šesnaest godina?” „Endi, u nekoj drugoj situaciji premlatio bih te zato što si kupovao piće mojoj ćerki, ali sada me brine taj tip na koga si uputio Džefa.” „Ma bio je to neki običan tip”, reče on. Gurnuh ga na bočnu stranu mini-kombija. „Kako se zove.” „Znao sam mu samo ime”, reče Endi. „Zvao se Gari. Samo Gari. Samo to sam znao.” „Odakle ga znaš?” „Viđao sam ga u kafani u koju svraćam, duže vreme, a onda, jednog dana, ušao sam u Kraljicu mleka i zatekao ga tamo, kako pije milkšejk sa Peti.” „Šta?” „Da. Samo su sedeli i pričali. Peti mi je mahnula, pa sam im prišao i pozdravio se; rekao sam Gariju da ga znam iz onog, drugog lokala, i to je bilo sve.” „Peti?” rekoh. Peti Svejn?” „Da.” „Jesi li nekada pitao Peti za njega?” Endi odmahnu glavom. „Nisam. Pretpostavljao sam da se poznaju. U svakom slučaju, ubrzo posle toga sam naišao na njega u kafani i rekao: ‘Hej, ja tebe znam.’ Bilo je kao da se baš znamo, pa smo počeli da pričamo.”

„Čime se on bavio?” „Biznismen koji je svašta radio. Pitao me je da li želim da zaradim novac sa strane, ali tada sam počeo da radim ovde i bilo je prilično dobro, znaš. Ali rekao sam mu, ako saznam za nekoga, ko traži posao, uputiću ga na njega.” „I on ti je dao broj?” „Dao mi je karticu, ali to nije bila njegova, već tuđa, koju je slučajno imao kod sebe, pa mi je napisao broj na poleđini.” „Imaš li još uvek tu karticu?” „Da, verovatno, kod kuće. Imam teglu u koju ih ubacujem.” „Sećaš li se šta je na njoj pisalo?” „Ne znam. Kažem ti da nije bila njegova. Možda je bila neka automehaničarska radionica ili hotel, ili tako nešto, možda i nekog advokata. Nemam pojma. Bilo je to pre godinu dana!” Još uvek sam mu držao glavu pritisnutu na mini-kombi, nezgodno iskrivljenog vrata. Povukoh se pola koraka, da mu dam prostora. „Dobro, pričaj mi o Gariju.” „Rekao je da mu je Peti pomenula da ja radim s kolima. Zanimalo ga je šta, tačno, to znači. Da li ih servisiram? Vodim pokretnu radionicu? Rekao sam mu da prodajem automobile, a on je kazao da ne traži takvog čoveka. Zanimali su ga ljudi iz restorana, sa benzinskih pumpi, iz samousluga, tako to, mesta s velikim prometom.” „Nije te zanimalo o čemu se tu radi?” „Nije baš”, reče Endi. „On nije bio zainteresovan za mene, pa ni mene nije zanimalo šta on traži.” „Nastavi.” „I onda, znaš, jedne večeri posle posla bio sam sa Sidni, Džefom i Peti, kad je on počeo da priča kako hoće da nabavi neki stvarno dobar laptop, tanki novi mek i tako to, pa sam ga pitao da li radi u restoranu. Džef je rekao da radi, pa sam mu dao broj onog tipa – mislim da sam tada još nosio tu karticu sa sobom – rekavši mu da bi taj mogao imati nešto za njega. I to je bilo sve.” „Da li si taj broj dao još nekome?” upitah ga. „Kako to misliš?” Opet sam mu prišao: „Da li taj broj dao još nekome?” „Ne znam, možda. Kome?”

„Jesi taj broj dao Sidni?” Endi obliznu usne, kao da su mu se osušila usta: „Čuj, Time, znaš, ja dajem mnoge brojeve raznim ljudima. Kako misliš da se setim tako nečega?” „Kunem ti se, Endi, da ću...” „Dobro, dobro, uh, čekaj da razmislim. Iskreno, mislim da nisam. Ali jednom je Peti rekla da bi htela da promeni posao, pa sam se setio da još uvek imam broj tog tipa. Ponudio sam joj ga, ali ona je rekla: ‘Oh, taj tip, pa imam njegov broj’. Zato mislim, ako ga je ona znala, možda ga je dala Sidni.” To je, naravno, bilo moguće. „O čemu se uopšte radi?”, upita Endi. „Ja sam dao Džefu broj tog tipa i ponudio ga Peti, a ona ga je možda dala Sidni. Ako su oni tu nešto radili, zašto zbog toga proganjaš mene?” „Znaš li šta je on tražio od Džefa?” upitao sam ga. Endi odmahnu glavom: „Ne znam. Nikada nisam čuo ništa o tome. Zar nije bilo u redu?” „Tražio je Džefu da skida podatke sa kreditnih kartica klijenata u njegovom restoranu.” „Pa, sranje, to nije legalno”, reče Endi. U nekom drugom trenutku možda bih se nasmejao. Upitah Endija: „Jesi li video tipa s kojim sam otišao na probnu vožnju pre dva dana? Rekao je da se zove Erik, ali to je bilo lažno ime. Da li to mogao biti Gari?” Endi odmahnu glavom: „Nisam video tig tipa.” „Da li je Sid ikada stupila u vezu s njim?” On nesigurno klimnu glavom: „Pre nekoliko nedelja, pred početak leta, svratila je da te vidi, zastala pored mog stola, a ja sam je pitao da li bi opet na leto radila u Riversajd hondi. Rekla je da neće, jer želi da se udalji od tate, a Peti ju je uputila na nešto drugo, gde se plaća u gotovini, tako da se izbegavaju svi porezi i doprinosi.” „I nisi ni pomislio da to pomeneš meni? Policiji?” „Nisam znao da to ima bilo kakvog značaja”, reče on. „Bogami.” Odmaknuo sam se od njega, iscrpljen: „Jesi li skoro video Peti?” On kao da je pocrveneo: „Ne”, reče. „Kada si je video poslednji put?” „Ne znam. Verovatno onog dana kad je svratila kod tebe.” „Verovatno?”, upitah. Endi kao da je izvrdavao.

„Ne, zaista. Viđao sam je povremeno, ali nisam već duže vreme. Zašto?” „Niko je nije video već nekoliko dana”, rekoh. Endi pocvene od brige. „O, bože! I ona je nestala?” „Da”, rekoh. „Koliko je dobro poznaješ?” „Ne poznajem je baš dobro”, reče on. „Šta mi to prećutkuješ?” upitah. On sleže ramenima s nelagodnošću. „Kresnuli smo se dva-tri puta”, reče. „Ništa naročito.” „Kresnuli ste se? Spavao si s njom?” „Čuj, nije ona Majka Tereza, to znaš? Mislim, bila je više s momcima nego ja s devojkama, a pet godina je mlađa...” Zaćutao je načas. „Da”, rekoh. „Pet godina je mlađa od tebe. U čemu je problem, Endi? Nema devojaka tvoje generacije?” „Snalazim se”, reče on. Nisam hteo da se udubljujem u to, ali osetio sam da je potrebno: „Šta je sa tobom i Sidni?” On uverljivo odmahnu glavom: „Ne, čoveče. Nisam je ni pipnuo. Mislim, pa radim s tobom. Nisam hteo da se kačim s njom da ti ne bi saznao i, znaš, poželeo da me premlatiš ili tako nešto.” Bio je dovoljno glup da mi ukrade klijenta, ali nije bio toliko glup da spava s mojom ćerkom. „Ućinićeš nešto za mene”, rekoh. „Važi”, reče on. „Naći ćeš mi tog Garija.” „Kako to da uradim?” „U kojoj ono kafani si ga stalno viđao?” „Kod Džej Dija”, reče. Video sam ga u Aveniji Nugatak, ali nikada nisam ulazio u nju. Davno je prošlo vreme kad sam visio po kafanama. „Mogu da odem posle posla, da vidim da li je tamo ili pitam za njega.” „Dobra ideja”, rekoh. „Ako ga vidiš ili saznaš gde je, odmah me pozovi. Razumeš?” „Naravno. I šta onda? Pozvaćeš policiju?” „Videćemo. U ovom trenutku nismo baš u prijateljskim odnosima.”

TRIDESET DVA

Endiju beše ostalo da radi još do šest sati. Rekao je da će posle toga otići kod Džej Dija, mada nije očekivao da Gari, ako se uopšte pojavi, dođe pre osam sati. Ali ako vidi bilo koga iz Garijevog ranijeg društva, pitaće gde može da ga nađe. Ja sam nameravao da u međuvremenu razgovaram s još nekima, na primer, s majkom Peti Svejn. Činilo mi se da sam kod nje već zakasnio. Vratio sam se u predstavništvo, provukao se između zbijenih blistavih automobila u izložbenom salonu i stropoštao se za svoj sto. Lora verovatno još nije našla nikoga ni privremeno, pa sam se zadržao dovoljno da vidim neke telefonske brojeve. Našao sam adresu Svejnovih u Milfordu. Za sve vreme koliko su Sid i Peti bile drugarice, nijednom je nisam odvezao do Petine kuće, niti sam ikada odvezao Sid kod nje ili otišao da je dovezem. Zapisao sam adresu. Ustajao sam sa svog mesta kad pred sobom ugledah Loru Kantrel. „Trenutak?”, upita ona. Pošao sam za njom u kancelariju, gde me zamoli da zatvorim vrata. „Šta se to dešava između tebe i Endija?” „To je između nas”, rekoh. „Gde je moj automobil?” Time je mislila na automobil koji još nisam vratio. „U policiji su”, rekoh. „Zadnji deo je izrešetan.” „Izrešetan? Kako to misliš? Mecima?” „Da.” „Time” reče ona polako, „bila sam strpljiva zbog tvoje situacije, zaista. I shvatila sam da ti je potrebno odsustvo. Ako je to to, imaš ga. Ali sada vidim da si oštetio automobil kompanije i da upadaš ovde sa svojim problemima, a to počinje da opterećuje.” „Moji problemi”, rekoh.

„Ja radim sa automobilima. To ne mogu ako ti upadaš i maltretiraš mi prodavce. Obećaj mi da više nećeš donositi svoje probleme ovde.” „Hvala ti, Loro”, rekoh. „Na kraju dana, uvek si mi bila ou pomoći.” Vozio sam Putem I i spremao se da skrenem u Džast in tajm, da vidim da li je neko pronašao Milta u sobi u kojoj sam noćio pre nekoliko večeri kada mi je zazvonio mobilni telefon. „Šta sada radite?” Bio je to Arni Čilton. „Zašto?” „Trebalo bi nešto da čujete.” „Šta?” „Čujte, ja sam u restoranu mog brata Roja. Znate za Dalrimpl?” „Da.” „Znate li gde se nalazi?” „Da.” „Gde ste sada?”, upita Čilton. „Možeš li da mi kažeš o čemu se radi, Arni? Upravo sad sam zatrpan poslom.” „Mislim da će vam biti zanimljivo nešto što Roj ima.” Skrenuo sam pre hotela i uputio se u Dalrimpl. Telefon mi je ponovo zazvonio samo tri minuta kasnije. Misleći da je to opet Arni, nisam ni pogledao ekran. „Da”, rekao sam. „Zdravo.” Kejt Vud. „Zdravo, Kejt”, rekoh hladno. „Čuj”, reče ona. „Mislim da sam uradila nešto što nije trebalo.” „Šta bi to moglo biti, Kejt?” „Pa, bićeš ljut, ali mislim da treba da te upozorim na nešto.” „Zaista?” „Razgovarala sam s policijom i sada mi se čini da sam ih navela na pogrešne ideje.” „O čemu, Kejt?” „Znaš kako ponekad preterano reagujem na neke događaje? Kako se ponekad malo zanesem?”

Ćutao sam: „Mislim da znam o čemu govoriš.” „Pa, kad sam razgovarala s policijom, možda su stekli utisak da nije ni bilo poziva iz Sijetla. Da si to možda namestio.” „Au”, rekoh. „Misim, dobro, mislim, kad sam te videla kako pomažeš toj devojci da uđe u kuću one noći, izbezumila sam se i počela da zamišljam svakakve gluposti. Zato te zovem, da ti to kažem, možda će te policija pitati za to. Zaista bi mi bilo žao ako ti stvorim bilo kakve probleme.” Ništa nisam rekao. „Pa sam mislila”, rekla je, „možda mogu na neki način to da popravim? Da ti pokažem da mi je žao? Znam da smo se one večeri kada sam donela kinesko jelo zakačili, ali mislila sam da možda opet pokušamo, mogla bih da donesem...” Prekinuo sam vezu i vratio telefon u jaknu. Dalrimpl je drumska kafana sa starim štapovima i ribarskim mrežama ispred vrata. Zidovi su bili ukrašeni slikama brodova na otvorenom moru, pojasevima za spašavanje i drugom morskom i mornarskom opremom. Lokal je bio na zgodnom mestu, većina stolova je bila zauzeta, a osoblje je žurno išlo svojim poslom. Arni je verovatno čekao da se pojavim, jer se odmah pojavio, sav ozaren. „Hej, odlično, hvala što ste došli”, rekao je, rukujući se sa mnom. „Roj je u kancelariji.” Poveo me je u hodnik, pored dvoja vrata od toaleta, pa otvorio treća, na kojima je pisalo: kancelarija. Za stolom je sedeo krupan čovek, ćelav, ali bujnih brkova. „Ovo je taj čovek”, reče Arni. „Zatvori vrata”, reče Roj. Arni ih zatvori i buka iz restorana utihnu istog trenutka. „Vi ste Tim Blejk? „Da.” Identičan dekor restorana krasio je i kancelariju, još nekoliko nautičkih slika i maketa jedrenjaka stajalo je na policama. Jedna zaista lepa maketa veličanstvenih jedara, stajala je na stolu Roja Čiltona. Primetio je da sam se zagledao u nju. „Blunouz”, reče, obilazeći oko stola da bi se rukovao sa mnom. „Škuna iz

Nove Škotske. Ribarski, a istovremeno i trkački brodić.” Roj Čilton potom reče: „Brat mi kaže da je vaša ćerka nestala.” „Jeste. U velikoj je nevolji i hoću što pre da je nađem.” „Naš Arni misli da ja mogu da vam kažem nešto veoma važno, mada ja ne znam kakve veze uopšte to ima s vašom ćerkom.” „Samo ispričaj”, reče Arni. „Arni kaže da vam je već ispričao za Blustajna i da sam ga uhvatio čime se bavi ovde u restoranu.” „Jeste.” „Molio bih vas da to ne širite okolo. Dogovorio sam se s ocem malog kretena da to ne objavljujemo.” „Naravno”, rekoh. „Mali me je mnogo iznervirao. Kompanije kreditnih kartica još uvek njuškaju ovuda. Označili su nas crvenom zastavicom.” „Da li je to povezano sa Džefom?”, upitah. Roj odmnahnu glavom: „Nije baš.” Pročistio je grlo. „U ovom poslu ima mnogo promena. Ljudi dolaze i odlaze. Najgore je kad te ostavi kuvar. Na njih obično možete da se oslonite duže vreme, možda i godinama, ako imate sreće. Ali kelneri, perači sudova, čistači dolaze i odlaze. I morate paziti koga zapošljavate. Nekim upravnicima nije važno da li su zaposleni ilegalci. Nema veze ako neko nema papire i broj socijalnog osiguranja. Platite ih gotovinom ispod stola, nikoga nije briga. Nekada sam tako radio, ali to više ne radim.” „Problemi?” „Video sam neke stvari.” „Kakve stvari?” „Neko vreme sam uzimao ljude preko jednog tipa. Svratio je i dao mi ponudu; rekao je da može da mi pomogne, da ću plaćati manje nego što obično plaćam radnike, a ja sam pomislio da je to odlično. Doveo je neke ljude, nemam pojma odakle su bili. Jedan je bio čini mi se iz Indije, dvojica iz Tajlanda ili Kine. Da vam kažem nešto. Ti ljudi su radili do iznemoglosti. Radili su sve što im se kaže, ali nisu dobro naučili da govore engleski. Mislim, dobro, ali nisu ni gledali u oči. Nisu mogli da poslužuju jer nisu dobro znali jezik. Radili su u kuhinji i čistili. Znate li šta je bio štos kod njih?” „Ne. Šta?”

„Bili su u stalnom strahu.” „Zato što su ovde došli ilegalno”, rekoh. „Da, ali ne samo zato.” Vratio se za svoj sto, ali je ostao da stoji. „Taj tip ih je dovozio na početku smene i dolazio po njih na kraju. Napisao sam raspored, da bi znali kad imaju slobodne dane, a taj tip je rekao, ma zajebi to. Možeš da ih angažuješ sedam dana nedeljno, ako hoćeš. Rekao je i da ne brinem o radnom vremenu. Ako hoću da rade po dvanaest i petnaest sati, može i to. Rekao sam mu, čuj, to je protiv zakona, a on je uzvratio da ne brinem o tome. Njegovi radnici nisu pokriveni tim zakonima.” „Kome ste plaćali? Njemu ili radnicima?” Roj Čilton spusti pogled, kao da se postideo. Zatim ga podiže, rekavši: „Njemu. Zato što je to bila njegova agencija. Plaćao sam njemu – gotovinom – a pretpostavljam da je on plaćao radnicima.” „Mislite li da su oni dobijali novac?” On sleže ramenima: „On ih je dovozio na početku smene i dolazio po njih na kraju. Ti ljudi su viđali samo unutrašnjost njegovog kombija i unutrašnjost mog restorana. Kada ih pogledate u oči, kunem se, izgledalo je kao da su svi mrtvi. Oči su im bile mrtve. Kao da su se svi predali životu; kao da su izgubili nadu.” Progutao je pljuvačku, pa opet spustio pogled, da dođe do daha. „Jednom je ovde radila jedna devojka, čini mi se Kineskinja. Bila je prilično lepa, ili bi bila, da se barem nekada nasmejala. Radila je u kuhinji, pa sam rekao nekome da je pošalje ovde, u kancelariju. Jednom se kolega razboleo, pa je ta devojka rmbačila po čitav dan, razumete i samo sam hteo da joj kažem, ako uopšte bude mogla da me razume, da odlično radi i da to cenim. Došla je, zatvorila vrata i počeo sam da joj govorim da je dobra. Video sam da ne razume šta joj govorim. Ali došla je ovde, iza stola i klekla, kao da se sprema, znate...” „Shvatam.” „Rekao sam joj da ustane i da neću to. Ali ona je pretpostavljala da je to samo deo posla.” Ništa nisam rekao. „Jedne večeri, pokupio je jednu devojaku iz kuhinje oko dva sata ujutru, bila je izuzetno umorna i sasvim iscrpljena. Kada ju je izveo napolje primetio sam da je zaboravila jaknu. Istrčao sam do kombija, a on joj je držao glavu u

svom krilu, shvatate?” Uzdahnuo je: „Morala je da uradi sve što joj kaže. Morala je da trpi i ta sranja. A znate li zašto?” „Zašto?” „Zato što ju je posedovao”, reče Roj Čilton. „Posedovao je sve njih. Bili su njegovi robovi. Samo ih je iznajmljivao kao da su ribarski brodići.” „Trgovina ljudima”, rekoh, razmišljajući glasno. „Da?” „Trgovina ljudima. Namamite ljude u ovu zemlju, primorate ih da plate hiljade dolara za obećanje da će proživeti američki san, a kad stignu ovde, zarobite ih. Kontrolišete ih.” „Nisam želeo da učestvujem u tome”, reče Roj. „Sledećeg dana sam se zahvalio tom tipu. Rekao sam mu da ću radnike naći na drugom mestu.” „On ih je samo odveo u drugi restoran”, rekoh. „Ili ih je pretvorio u seksualne radnice s punim radnim vremenom.” Zaćutao sam. „Ali zašto mi govorite sve to?” Pogledao sam Arnija. „Zašto si hteo da čujem sve to?” „Kad sam bio kod vas, pomenuli ste jedno ime”, reče Arni. „Neobično ime, pa sam ga zato i zapamtio.” „Nisam se odmah setio. „Trajp”, reče on. „Rendal Trajp. A ništa drugo niste rekli o njemu.” Pogledao sam Roja. Osmehnuo se i klimnuo glavom. „To je on. Pričao sam to Arniju i slučajno pomenuo ime…” „A ja sam pomislio gde li sam to već čuo”, reče Arni. „Docnije sam opet čuo za njega”, reče Roj. „Čitao sam o njemu u novinama pre nekoliko nedelja. Neko ga je ustrelio i ostavio u kontejneru. Kad takvog nekoga ubacite u smeće, ostalo đubre izgleda dobro.”

TRIDESET TRI

Vozeći se iz Dalrimpla, imao sam utisak da sam zagrizao rub. Znao sam da Rendal Trajp ima neke veze s ovim. Njegova krv je nađena u kolima moje ćerke. To ih je sigurno povezivalo. Da li se Sid nekako upetljala u njegov robovlasnički posao? Da li je saznala za njegovu umešanost u trgovinu ljudima? Ako jeste, na koji način je to saznala. U kakvim krugovima se Sid kretala da bi saznala za ološ kao što je bio Trajp. Da li je moguće da je pokušao da učini Sidni svojom radnicom? Sećao sam se dokumentarnog filma sa televizije o trgovini ljudima, kako žrtve nisu samo ilegalni imigranti, da kriminalci koji tako zarađuju često vrebaju – posebno mlade – ljude koji su rođeni upravo ovde, u Sjedinjenim Državama. Ako imaju način da vas kontrolišu, ne zanima ih odakle ste došli. Bio sam prilično siguran šta treba da radim s podacima koje sam dobio od Roja Čiltona. Hteo sam da ih doturim Kip Dženings, ali ona me je izneverila toliko da nisam više bio siguran da može da mi pomogne. Vozeći se natrag, u Milford, odlučio sam da nastavim s onim što sam nameravao kada mi je Arni Čilton telefonirao. Odvezao sam se u Džast in tajm, parkirao u blizini ulaznih vrata i ušao u predvorje. Danas je Veronika Harp bila na prijavnici s Ovenom. Veselo se osmehnula kada sam ušao. Naš prethodni susret – kada je ponudila da mi pomogne da – bar privremeno – zaboravim svoje probleme tako što ću se zavući s njom ispod pokrivača učinio je ovaj susret malo nelagodnim. „Gospodine Blejk”, reče mi profesionalno. Oven je bio udaljen samo metar od nje, šaljući faksom neki dokument. „Kako mogu danas da vam pomognem?” Objasnio sam joj da sam, došavši u hotelsku sobu, u torbi imao Sidninog plišanog losa Milta, kojeg sada ne mogu da pronađem.

„Želim da ga zatekne u kući kad se vrati”, rekoh. Veronika klimnu glavom, shvatajući. „Sačekajte da proverim našu službu izgubljenih i nađenih stvari”, reče, i uđe u susednu kancelariju. Počeo sam da hodam po predvorju, pet koraka tamo, pet natrag. Učinio sam to tri-četiri puta pre nego što se Veronika vratila praznih ruku. „Ništa nije predato”, reče mi. „Da li soba zauzeta? Mogu li da se popnem i pogledam?” Veronika pogleda u računar. „Samo da pogledamo... Soba je trenutno prazna, ali naš prokleti sistem za ključeve je trenutno oboren. Popeću se s vama i otvoriti vam svojim univerzalnim ključem.” „Naravno”, rekoh. „Hvala.” Izašla je iza pulta. Držala je mobilni telefon u jednoj ruci, kao da očekuje poziv, a karticu-ključ u drugoj. Pošli smo zajedno prema liftu. „Moguće je da ga sobarica nije ni predala ukoliko ga je našla”, reče. Tužno mi se osmehnula: „Dešava se.” „Naravno”, rekoh. „Da li je moguće da ste ga zagubili na nekom drugom mestu?” upita ona. „Možda”, rekoh. „Ali mislim da je ostao ovde.” Otvoriše se vrata lifta. Kada smo pošli niz hodnik, Veroniki zazvoni telefon. Ona pogleda identifikaciju, stisnu dugme i diže telefon na uvo. „Samo trenutak”, reče. Pružila mi je ključ i rekla: „Hoćete li moći sami da otključate? Ovaj razgovor zaista moram da obavim.” Klimnuo sam glavom i uzeo ključ, a Veronika Harp, s telefonom na uvu, stisnu dugme kojim se lift vraća u prizemlje. Došao sam do svoje bivše sobe, gurnuo ključ, sačekao zeleno svetlo i ušao. Soba je bila sasvim spremljena za sledećeg gosta. Stao sam nasred sobe, ali Milta nisam ugledao. Bilo je, naravno, moguće da je neka sobarica našla Milta i, umesto da ga prijavi, odlučila da ga zadrži. Milt je bio prilično pohaban od višegodišnjeg grljenja. Međutim, pošto osoblje nije primalo veliku platu, doneti svojoj ćerkici bilo kakvu igračku s posla, makar joj otpadali rogovi, bilo je bolje nego ne doneti joj ništa. Prošetao sam po sobi, zavirio ispod stolica, otvarao fioke komode – sve prazno.

Onda sam se spustio na kolena i ruke, i zavirio ispod kreveta. Očigledno, svakodnevno usisavanje tog dela sobe nije bilo obavezno po pravilima hotelske uprave. Tu je bilo grudvi prašine veličine loptice za golf. Našao sam porno časopis, pakovanje papira za savijanje cigareta i džepno izdanje Džona Grišama. Uza zid naziralo se nešto tamno. Pružio sam ruku i oklevajući uzeo ga. Bilo je čupavo. Izvukao sam ga. Bio je to Milt. Poskidao sam mu veće grudvice prašine i pokušao da oduvam ostatak. „Moj si”, rekoh, držeći Milta, zagledan u njegovu glupu gubicu i dodirujući desni rog, koji je visio o koncu. „Mislio sam da sam te izgubio.” I tada, odjednom, sedeći na podu hotelske sobe sa Miltom u rukama, popustio sam. Zaplakao sam kao dete. Dozvolio sam sebi tri minuta takvog raspoloženja, a zatim ustao, ušao u kupatilo, ispljuskao lice vodom, obrisao se čistim pekirom i izašao iz sobe. Vraćao sam se prema liftu s Miltom u ruci kada sam začuo prigušen vrisak iz sobe na kraju hodnika. Žena je vrištala. Kratkim kricima. Svakih nekoliko sekundi. Ne preplašeno. Ne užasnuto. Bili su to krici bola. Pošao sam prema kraju hodnika, zastajući pred svakim vratima, da bih odredio iz koje sobe ti krici dopiru. „Aah!” uzviknu žena. Tišina nekoliko sekundi. Zatim opet „Aah!” To je značilo da moram da sačekam ispred svakih vrata, očekujući sledeći jauk, da bih odredio da li je to ta soba. Sada sam začuo još jedan glas, još jednu ženu. Uzviknula je: „Ti ne ideš kući! Ti ovde da radiš! Ako opet pokušaš da pobegneš, nateraće me da ovo uradim još gore!” Stajao sam ispred pravih vrata. Zatim se začu nešto, što je zvučalo kao čak. Onda ona žena vrisnu: „Aah!” U toj sobi se dešavalo nešto gnusno. Gurnuo sam ruku u džep i napipao karticu-ključ. Veronika ga je nazvala univerzalnim ključem. Shvatio sam da njime mogu da otvorim svaku sobu, a

ne samo onu u kojoj sam odseo. Volim da mislim da bih ušao kroz ta vrata da bih pomogao bilo kojoj ženi koja se našla u nevolji, ali u tom trenutku sam nameravao da uđem zato što sam mislio da je to možda Sid. Gurnuo sam karticu i sačekao da zasvetli zeleno svetlo. Zasvetlilo je. Izvukao sam karticu, okrenuo kvaku i uleteo u sobu. „Šta se to dešava, za ime...” Stao sam, pokušavajući da obuhvatim pogledom to što se dešava. Ispred mene je stajala žena na koju sam naišao u hotelskom odeljenju za doručak. Kantana. Bila je u svojoj hotelskoj uniformi. U desnoj ruci je držala tanak, hromirani štapić. Kada sam bolje pogledao, video sam da je to stara radio-antena za automobil. Druga žena u sobi je klečala u podnožju kreveta, savijena u struku, tako da su joj gornji deo tela i ruke ležali na krevetu. Bila je odevena slično kao Kantana, s tim što joj je kroz uniformu curila krv niz donji deo leđa. Okrenula se prema meni i video sam joj suze na obrazima. Bila je to mlada devojka od dvadesetak godina, poreklom iz Azije. „Šta ti hoćeš?” upita me Kantana. „Kako ulaziš ovde? Šta radiš s tim?” Pokazala je na Milta. Zanemeo sam od prizora. Počeo sam da se povlačim iz sobe. Kantana me je i dalje grdila. „Šta radiš ovde? Zar ne vidiš, imamo sastanak?” Čim sam se sasvim povukao u hodnik, Kantana mi zalupi vrata ispred nosa. Ostao sam tako zapanjen, pa se polako okrenuo odatle. Šta se to odve dešavalo? Tada sam ugledao protivpožarni aparat u udubljenju na suprotnom zidu. Stajao je iza obeleženog staklenog poklopca. Slovo I u reči PROTIVPOŽARNI bilo je gotovo izbrisano.

TRIDESET ČETIRI

Fotografija. Fotografija koja mi je poslata i-mejlom, da bih poverovao da je Sid bila viđena u Sijetlu. Na njoj se videla Sidni sa svojom koralnom maramom, u prolazu pored protivpožarnog aparata. A slovo „I” u reči „PROTIVPOŽARNI” bilo je izlizano kao i ovde. Nisam u ovom trenutku imao tu fotografiju kod sebe, ali bio sam siguran da je to isto mesto. Tu je Sid fotografisana. Bila je u ovom hotelu. Tu je radila. Sve vreme je tu radila. Nije lagala. Lagali su svi ostali. Svi su ovde bili pripremljeni da pričaju istu priču; da tvrde da ne znaju Sid i da je nikada nisu videli. Svi su pokrivali svoju zajedničku guzicu. Ali ako je to tačno, tu nije bezbedno. Nikako, ako samo nagovestim da sam shvatio istinu. Naročito posle prekida Kantanine seanse disciplinovanja druge hotelske radnice. Šta god da se tu dešavalo, to nije bila neka uvrnuta seksualna predstava. Žena presavijena preko onog kreveta bila je ozbiljno ugrožena. Njeni krici bili su stvarni. Prekršila je pravila i plaćala je zbog toga. Morao sam da se izgubim odatle. Kad izađem, moći ću da pozovem... „Gospodine Blejk?” Nisam ni čuo kada se lift otvorio. Pogledao sam niz hodnik i ugledao Veroniku Harp kako izlazi iz lifta. „Jeste li se izgubili?”, upitala je. „Soba u kojoj ste prenoćili nalazi se na drugom kraju hodnika. Ali – oh! – vidim da ste ga našli!” Pokazala je na Milta. „Da, jesam, jesam”, rekoh, polazeći prema njoj.

„Šta ste radili tamo, dole?”, upita me. „Samo sam... Pogrešio. Uzeo sam Milta i nisam ni primetio kada sam prošao pored lifta.” „Imate li moj ključ?” upita me. Gurnuo sam ruku u džep i dao joj ga. „Hvala”, rekoh. „Ne bih želela da padne u pogrešne ruke”, našalila se, spuštajući ga u svoj džep. Pritisnuo sam dugme za pozivanje lifta. Vrata koja su se upravo zatvorila, opet se otvoriše. Veronika uđe sa mnom u lift. „Jeste li dobro?”, upita me. „Izgledate... uznemireno.” „Dobro sam”, rekoh. „Mislim, znate, dobro sam koliko mogu da budem, s obzirom na sve.” „Naravno, naravno”, reče ona. „Razumem. Čujte, u vezi one večeri, htela bih da se izvinim.” „Ne, ne brinite za to.” „Ne, mislim da sam bila malo napadna.” „U redu je, zaista.” Stigli smo u prizemlje i vrata se otvoriše. „Čuvajte se”, rekoh Veroniki, neuljudno izlazeći ispred nje, da bih žurno pošao prema ulaznim vratima predvorja. „Eh, do viđenja”, reče ona. Seo sam u bubu, stavio Milta na sedište suvozača i žurno se izvezao s parkinga Džast in tajma. Morao sam da se udaljim od tog hotela i da razmislim o svemu tome. Ako sam ranije pomislio da sam zagrizao rub, sada mi se činilo da sam zagrizao veliki zalogaj. Jesam li blizu nalaženja odgovora ili Sid, ili oboje? U to već nisam bio tako siguran. Nešto se dešavalo u tom hotelu i sada sam pretpostavljao da je Sid naletela na to. A s obzirom na to da je Erik – ili Gari, ili kako god se zove – traži, osećao sam da ona mora biti negde slobodna. Sid, zaboga, samo se javi kući. Sada mi je bila potrebna pomoć. Nisam to mogao sasvim sam. Morao sam da pozovem Kip Dženings. Detektiv Mardžori me je čekao na krivini. Ali možda, samo možda, neki

delić Kip Dženings još uvek veruje u mene i da mi je ćerka i dalje živa i u životnoj opasnosti. Sada sam morao da se oslonim na nju. Morao sam da joj kažem šta sam otkrio. Skrenuo sam sa Puta I na jedan parking. Bio sam i suviše uznemiren da bih vozio i pričao preko mobilnog telefona istovremeno. Izvadio sam telefon i ukucao broj na koji sam ranije pozivao Dženingsovu. Dobio sam njenu govornu poštu. „Čujte, detektivko Dženings, ovde Tim Blejk. Nešto se desilo i mislim da znam šta se događa. Moram da razgovaram s vama. Ne sa onim kretenom Mardžorijem. Iskreno mislim da ne verujete da sam uradio ono za što me on sumnjiči. Hoću da razgovaram s vama, zato što mislim da ćete mi poverovati i učiniti nešto u vezi s tim. Vrlo sam blizu da nađem Sid. Zaista mislim da jesam. Morate da me pozovete kad primite ovu poruku. Molim vas.” Zatvorio sam telefon, stegao rukama gornji deo volana i naslonio glavu na ruke. Još uvek sam želeo da razgovaram sa Kerol Svejn u vezi sa Peti. Pored svega što se dešavalo, bilo je lako smetnuti s uma da je i Peti nestala. Bio sam uveren da Petin nestanak ima veze sa nestankom moje ćerke Sid; nadao sam se da bi razgovor sa Petinom majkom mogao dati neki novi trag u vezi s onim što se možda dogodilo obema. Ali prvo ću otići kući i u i-mejlovima naći onu fotografiju na kojoj Sidni prolazi pored protivpožarnog aparata. Odštampaću je, pokazati Dženingsovoj i odvesti je u hotel da joj pokažem izlizano „I” na staklenom poklopcu. Shvatiće. „O, ne”, rekoh skrenuvši u ulicu Hil. Napred, uz ivičnjak ispred moje kuće bio je parkiran srebrni ford fokus Kejt Vud. „Savršeno”, rekoh za sebe. Skrećući na prilaz, primetio sam da je Kejtin automobil prazan. Nije sedela u njemu i čekala me. Njoj nikada ne bih dao ključ od kuće. Možda sedi iza kuće, u nekoj baštenskoj stolici i čeka da se vratim kući i pustim je unutra. Zaustavio sam bubu. Umesto da uđem na prednja vrata, prošao sam oko kuće, do zadnjeg dvorišta.

Prvo sam primetio smeđu kesu sa kineskom hranom. Ležala je na travi, prevrnuta, pocepana na vrhu. Izgledalo je kao da se neko poslužio i bacio ostatak. Klizna staklena vrata kroz koja se iz dnevne sobe izlazi u dvorište bila su razbijena. Na tepihu u kući bilo je stakla. Neko je razbio staklo da bi gurnuo ruku i otključao vrata. Povukao sam vrata u stranu i ušao. Doviknuo sam: „Kejt?” Nije bilo odgovora. Srča mi je prštala pod cipelama. Prošao sam kroz dnevnu sobu i ušao u kuhinju. Ležala je na podu, na leđima, ruku ispruženih iznad glave i nogu neprirodno savijenih. Oko nje se skupila lokva krvi. Pretpostavio sam da potiče iz rupe na sredini njenog čela.

TRIDESET PET

Odjednom sam pukao i izleteo iz kuće kroz otvorena zadnja vrata. Naslonio sam se rukom na bočni zid i povratio. Ta i takva slika Kejt sasvim me je rasturila. Stomak mi se okretao. Kada sam osetio da je gotovo, odmaknuo sam se od kuće. Ali ostao sam ošamućen i morao sam da se sagnem i naslonim rukama na kolena, i više od pola minuta ostanem tako, sagnute glave. Ovo se ne dešava. Samo, naravno, dešavalo se. U mojoj kuhinji ležala je mrtva žena, koja mi je, bar u jednom trenutku, bila draga, s kojom sam bio intiman i delio neki delić života. Sada je bila prostreljena kroz glavu. Bio sam zapanjen, užasnut. Bilo mi je neobično hladno i ruke su mi drhtale. Bio sam toliko uzdrman da mi je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se dovoljno usredsredim i shvatim šta se dogodilo. Nije baš bio potreban vispren naučnik da to shvati. Oni – ili verovatnije čovek poznat kao Erik ili Gari – bili su tu i čekali mene, ali pojavila se Kejt. Možda se uspaničio zbog pucnja i pomislio da bi mogla doći policija, pa je pobegao, zaključivši da to uvek može ponovo da pokuša. Stajao sam napolju, ne znajući šta da radim. Nisam mogao da se vratim unutra. Bio sam – nema načina da se taj izraz ublaži – i suviše prokleto uplašen da bih ušao u svoj dom. Nisam mogao opet da pogledam Kejt Vud, da je vidim takvu. Kada mi je zazvonio mobilni telefon, trgao sam se kao da mi je bio spojen žicom pravo za srce. Izvadio sam telefon iz džepa, ali ruka mi je toliko drhtala da mi je ispao na travu. Podigao sam ga, otvorio, stavio na uvo, ne pogledavši ko me zove. „Da”, rekoh, tako tiho da sam jedva čuo sam sebe.

„Gospodin Blejk?” Kip Dženings. „Da”, rekoh. „Uzvraćam vam poziv”, reče ona. „Imate li neke nove podatke za mene?” „Da”, rekoh. „Pa, šta je to?” Samo nekoliko sekundi ranije bio sam u šoku, ali sada sam se usredsredio. Izvedi ovo vrlo pažljivo. Nekoliko poslednjih sati dogodilo se mnogo toga: Sid je bila u onom hotelu i sada je izgledalo da su me svi zaposleni u njemu lagali. Kao i policiju. Veronika Harp i svi ostali skrivali su se iza nekoga od samog početka. Rendal Trajp je bio nekako umešan u trgovinu ljudima, a činjenica da se njegova krv – kao i Sidnina – nalazila u njenim kolima, neraskidivo ih je povezivala. Endi Herc je pokušavao da nađe trag tom Gariju, koji ne samo da je pokušao da me ubije već je možda i uputio Sid na taj posao u hotelu. Osećao sam da sam se, do trenutka kada sam otkrio Kejt, počeo da se približavam nečemu. Zato mi se činilo da je neophodno da najzad razgovaram lično sa Petinom majkom, Kerol Svejn. Možda je njoj poznat neki detalj o svojoj ili mojoj ćerki, koji bi mogao da me navede na pravi trag. Zato nisam smeo da gubim vreme odgovarajući na pitanja policije o tome kako je Kejt Vud završila u mojoj kuhinji. „Gospodine Blejk?”, reče Dženingsova. „Da li ste tu?” Imao sam prilično dobru ideju o tome kako će Dženingsova i Mardžori osmisliti ovaj scenario. Kejt Vud je nađena u mojoj kući ubrzo pošto sam saznao da je saopštila policiji neke svoje sumnje u vezi s mojim ponašanjem. Rekao sam policiji da je lujka. Besan sam, ne mogu da verujem da je uputila policiju na mene. Kejt je došla kod mene želeći da izgladi problem. Nisam bio zainteresovan za njeno izvinjenje. Pukao sam. Pogledajte samo kako sam reagovao kada je detektiv Mardžori sugerisao da sam ubio rođenu ćerku. Ne bi me priveli na ispitivanje. Uhapsili bi me. I niko ne bi tražio Sid. Bili bi presrećni kada bi uspeli da zaključe da sam je ja ubio.

„Gospodine Blejk?”, ponovi Dženingsova. „Moraću kasnije da vas pozovem”, rekoh, i prekinuh vezu. Kada je mi je telefon opet zazvonio nekoliko minuta kasnije, prvo sam pogledao ko me to zove. „Da”, rekao sam, paleći bubu i polazeći od svoje kuće brzo koliko je taj šporet mogao da me odveze. „Zdravo, Time. Ovde Endi.” „Hej, Endi.” „Jesi li dobro? Čudno zvučiš.” „Šta ima?” „Pa na onom mestu sam. I ne vidim Garija. Pitao sam nekolicinu koji ga možda znaju, ali nisu ga videli u poslednje vreme.” „Znaju li kako da ga nađu?” Skrenuo sam desno, pa levo, udaljavajući se od svog kraja. „Ne. Ali mislio sam da se zadržim, tek da popijem dva-tri piva i pojedem porciju krilaca. Nego zanima me, hoćeš li mi pokriti taj trošak?” Refundiranje Endijevih troškova bila je trenutno najmanja od mojih briga. „Naravno, ne brini.” „Dobro, hvala. Javiću se kasnije.” Isključio sam telefon. I tada sam sasvim pukao. Oči su mi se napunile suzama toliko da više nisam video kuda vozim. Uspeo sam da zaustavim bubu uz ivičnjak, izbacim je iz brzine i dignem ručnu kočnicu. Zatim sam opet stavio ruke na volan, stegao ga toliko da su mi se šake ukočile, kao da mogu svoju napetost da izbacim iz sebe u automobil. Dah mi se, brz i plitak, još više ubrzao, kao da pokušava da sustigne otkucaje srca. „O, bože”, govorio sam tiho. „O, bože, o, bože, o, bože.” To kao da se pretvaralo u mantru. 6 Da li sam pred srčanim napadom? I da je to uistinu bilo to? Sav pritisak od poslednjih nedelja kao da je proključao u meni. Nestala ćerka i pokušaji da me ubiju, a sada je i žena ubijena u mojoj kući. Postoji granica trpljenja koje čovek može da podnese. Jebem ti, pa ja sam samo prokleti prodavac automobila. Ništa u mom

životu nije me ni najmanje pripremilo za rešavanje problema koji su se sada gomilali oko mene. Saberi se. Digao sam ruke sa volana i obrisao suze. Problem je bio u tome što su one i dalje navirale. Ako ne pripazim, mogao bih početi da se grčim tu, pored puta. U pitanju je Sid. Moraš da se sabereš zbog Sid. Izdrži svoj mali slom, pa se saberi i nastavi dalje. Jer, ako ne nastaviš da je tražiš, šta misliš, ko će drugi to moći da obavi umesto tebe. Nastavio sam da brišem oči, pa obrisao i ruke o košulju. I dalje sam disao ubrzano, pa sam se usredsredio na to da usporim dah. Pokušao sam da udišem dublje i zadržim vazduh na sekund, pa da polako izdahnem. „Možeš ti to”, rekao sam tiho. „Možeš ti to.” Disanje je polako počelo da se normalizuje. I lupanje u grudima je postalo slabije. „Sid”, rekoh. „Sid.” Ubacio sam menjač u brzinu, digao nogu sa kočnice i nastavio vožnju. Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam na prilaz kuće za koju sam pretpostavljao da pripada majci Peti Svejn. Bio je to stariji kraj Milforda zapadnije od luke, gde kuće izgledaju kao obalske, iako nisu na samom jezeru. Na prilazu nije bilo vozila, pa se nisam iznenadio kada mi niko nije otvorio vrata. Hteo sam da iza spoljnih vrata ostavim poruku sa svojim imenom i brojem telefona, ali u trenutku kada sam vadio poslovnu karticu iz novčanika, zarđali ford taurus iz devedesetih godina XX veka skrenu na prilaz i zaustavi se pored moje bube. Zastao sam na pragu i zagledao se u ženu četrdesetih godina, koja je izašla iz automobila. Izvadila je nekoliko kesa sa bakalukom i tašnu sa putničkog sedišta, ponela sve to u jednoj ruci, držeći ključ u drugoj, gazeći nespretno u sandalama na visokim štiklama. „Mogu li da vam pomognem?”, doviknula je. Prevelike naočari je skinula prilazeći. „Jeste li vi Petina mama?” upitah. „Jesam, zašto...” Prekinula je upola rečenice kada me je dobro pogledala. Nisam tu ženu nikada ranije sreo, ali ona kao da me je poznavala. Ili se

zagledala u moj nos pod gazom i modri obraz. „Ja sam Tim Blejk”, rekoh. „Kladim se da to boli”, reče ona. „Trebalo bi da vidite onog, drugog”, rekoh. „On dobro izgleda.” Sišao sam jednu stepenicu i ponudio da joj pomognem sa kesama. Predala mi ih je. Nekada je morala biti lepotica. Još uvek je imala skladnu figuru, ali noge, izložene u belom šortsu, bile su koščate, a ten oštećen usled preduge izloženosti suncu. Obrazi su joj bili bledi, a plava kosa suva i zamršena. Video sam u njoj Peti, po istaknutim jagodicama i tamnim očima. Čuo sam zveket flaša u jednoj kesi koju mi je dodala. I dalje nije govorila, pa sam nastavio: „Peti je dobra drugarica s mojom ćerkom Sidni. Verovatno znate da je ona nestala. A koliko sam shvatio, ni Peti nije viđena već nekoliko dana.” Osetio sam da mi glas malo drhti, možda ne dovoljno da ta žena to primeti, ali jeste. „Žao mi je, ne sećam se vašeg imena, ali...” „Kerol”, reče ona. „Ah, u prvom trenutku sam pomislila da ste iz policije, dok vas nisam dobro pogledala.” Shvatio sam to kao da ni u civilu ne ličim na policajca, ali sam upitao: „Mi se nismo upoznali, zar ne?” „Ne, nismo”, reče ona. „Čujte, hajde, uđite.” Gurnula je ključ u bravu i ušla u kuću, pa pokupila nekoliko praznih boca iz prednje prostorije i odnela kese u kuhinju. „Nisam imala vremena da počistim poslednjih nekoliko dana”, reče. Ali izgledalo je verovatnije da se to odnosi na poslednjih nekoliko godina. „Pored svega što se dešava.” „Da li vam se javila Peti?” upitao sam. „Ima li joj traga?” „Da?”, reče ona iz kuhinje, gde sam čuo kako baca flaše u kontejner za reciklažu. „Ne.” Vratila se u dnevnu sobu. „Pretpostavljam da ste čuli sve o tome.” „Peti i Sid su bile drugarice, ali i policija mi je pričala o tome”, rekoh. „Dok Peti nije nestala i policija mi rekla da su bile drugarice, nisam ni znala da su se poznavale”, reče Kerol Svejn. „Šalite se”, rekoh. „Dugo se već druže. Zar je Peti nije pominjala?” „Peti mi ne govori šta radi ni s kim se viđa, a prilično sam sigurna da nikome iz svog društva ne priča ni o meni”, reče Kerol. „Ako me i pomene, nema šta dobro da kaže.”

„Vi i Peti niste bliske”, rekoh. „Nismo baš kao iz Gilmora, to mogu da vam kažem”, reče, i nasmeja se. „Jeste li za pivo ili tako nešto?” „Ne, hvala”, rekoh. Nisam bio siguran u to. Možda bi mi piće i koristilo. Dobro bi mi došlo nešto da me smiri. Ali želeo sam i da mi glava bude bistra. „Peti vam nije rekla da je neka njena drugarica nestala?” „Pomenula mi je to”, reče Kerol. „Ali ne sećam se da je pomenula i njeno ime. Nadam se da nećete pomisliti da sam loša domaćica ako sebi naspem piće?” „Izvolite”, rekoh. Stekao sam utisak da Kerol ne bi zapamtila ništa što bi joj njena ćerka Peti rekla. Kerol Svejn se vrati u kuhinju, otvori i zatvori frižider, i vrati se sa Semom Adamsom u ruci. Flašu su vrlo brzo oblile graške znoja. „Pa, koliko dugo se Peti druži sa vašom ćerkom?”, upita me. Morao sam da se usredsredim. „Više od godinu dana”, rekoh, kratko razmišljajući. Zbunjeno je odmahivala glavom. „Kučkin sin.” „Zašto vas to iznenađuje?” „Hmmm? Bez razloga. Ta moja curica... Opasna je, zar ne?” „Jeste”, rekoh. „Jeste. Opasna je. Prilično je samostalna.” „Takva je na oca”, reče Kerol. „Drkadžiju.” „Po tome pretpostavljam da on ne živi s vama”, rekoh. „Svrati povremeno, ali ne dovoljno dugo da napravi štetu, hvala bogu. Bar otkad je Peti bila mala. Neobično mi je to što se sprijateljila s vašom ćerkom. Godinu dana, kažete?” „Da.” Reč je izletela brzo i oštro. „Jeste li dobro?” upita ona. „Bilo je... Jesam, dobro sam.” Pogledala me je nepoverljivo, pa se vratila našem prvobitnom razgovoru. Oči su joj malo upale u duplje, kao da u sebi odbrojava mesece, datume i čitav kalendar uopšte. „Pa kako su se tačno upoznale?” „U letnjoj školi”, rekoh. „Na časovima matematike.” „Letnja škola?”, reče Kerol. „Matematika?” Klimnuo sam glavom.

„Peti je uvek bila prilično dobra iz matematike”, reče. „Ni Sid nije loša iz matematike, ali ako ne rade domaći, ne mogu da dobiju ocene”, rekoh. „Nije tačno. Znači, vi tvrdite da su pale?” „Da”, rekoh. Ona klimnu glavom, razmišljajući o tome. „To ima smisla”, reče. Nisam imao pojma šta misli time. „Ta devojka, kunem se.” „Meni je Peti simpatična”, rekoh. „Ona je dobro dete.” „Očigledno vam je potrebno više od godinu dana da je upoznate”, reče Kerol Svejn. „Koliko sam vremena i energije uložila u to dete i šta ona radi. Samo mi stvara muke, eto to.” Uzdahnula je. „Danas su mi dolazili iz policije. Dženingsova? Rekla je da je razgovarala s vama. Rekla mi je i da ste vi poslednji videli Peti.” „Izgleda da je tako”, priznao sam. „Da li vam je rekla gde će pobeći?” upita ona, otpijajući pivo. „Nije. Da sam to znao, rekao bih policiji. I vama.” „Nije da ona nije već bežala. Po dan, možda dva. Ali kad nije otišla na posao, to mi je bilo neobično. Baš je briga za mnogo toga, ali uvek odlazi na posao, čak i kad ne stigne na vreme, čak i ako se prethodne noći napila. Tamo gde ja radim, ako zakasnite, odbijaju od plate. Čak i ako imate dobro objašnjenje. Na primer, kada ste bolesni ili mamurni.” „Peti vas nije pozvala.” „Ma kakvi.” „Jeste li zabrinuti? „Zar vi niste? Za svoju ćerku?” „Jesam. Izuzetno.” „Eto, vi i ja ne izgledamo kao da imamo mnogo zajedničkog, ali ipak imamo nešto.” Otpila je još jednom. „Možda imamo više zajedničkog nego što mislite.” „Možda”, rekoh, i ne razmišljajući o tome. „Hteo sam da razgovaram s vama jer sam mislio da možda imate neku ideju o tome šta je moglo da zadesi Peti, a to se možda dogodilo i Sidni.”

„Ovo mogu da vam kažem”, reče ona, skljokavši se na kauč. „Kladim se da je to nešto gadno.” Sklonio sam neke stare novine i seo na stolicu naspram nje. „Kako to mislite?” „Moja curica, ponekad ne radi uvek ono što je najpametnije.” „Kako to mislite?” upitah opet. „Sve što su druga deca prihvatala, Peti je prihvatala godinu dana ranije. Uvek sam želela samo ono što je najbolje za nju. Toliko sam želela da je rodim. Znate, ona je bila božji dar. Nisam se ni nadala da ću moći da rodim, a onda, kad su moje molitve najzad bile uslišene, zeznula sam stvar.” „Kako ste zeznuli?” upitah. „Možda, da je Ronald ostao...” „Ronald?” „Moj muž”, reče ona. „Da je ostao da joj bude otac, možda bi to imalo nekog značaja. Znate li kako je teško sam odgajiti dete?” Suzana i ja smo bili razdvojeni poslednjih pet godina, ali i dalje smo mogli da računamo jedno na drugo kada je Sid u pitanju. „Dovoljno je teško i za dvoje”, rekoh. „A za jednog posebno teško.” „I zarađivati za život, i voditi kuću.” Raširila je ruke, kao da je održavanje njene kuće ravno vođenju Hiltona. Zatim je spustila svoje pivo na stočić za kafu, ali ono je ostalo na ivici i palo na pod. Kerol je munjevitom brzinom ispravila bocu pre nego što je mnogo iscurilo iz nje. „Sranje”, reče. Sedeo sam, posmatrajući je. Sedeći na kauču, primetila je da je gledam, i to pogrešno protumačila. „Sada i nisam bog zna šta”, reče, „ali bila sam u svoje vreme.” „Žao mi je”, rekoh. „Samo sam pomislio koliko podsečate na Peti.” „Da”, reče ona. „Mada moram priznati da ona ima sličnosti i sa ocem.” „Imate li bilo kakvu ideju gde bi devojke mogle biti?”, upitah. Kerol odmahnu glavom: „Kazala sam policiji sve čega sam se setila. Volela bih da znam. Nadam se da je možda upoznala nekog momka i otišla s njim na nedelju dana, pa će se vratiti. Možda se napila, ali samo da se vrati.” „Mislite li da se to desilo?” Spustila je pivo i zagledala se u mene: „Ne znam.” Gledala me je i dalje, i pručavala mi crte lica.

„Šta je bilo?”, upitah. „Vi ste privlačan muškarac”, reče ona. „Čak i tako, polomljenog nosa.” Nisam znao šta da joj odgovorim na to. Zato sam ćutao. „Šta, ne možete da kažete hvala”, reče ona. „Samo mi to zvuči čudno”, rekoh iskreno. „Verovatno mislite da vam se nabacujem ili tako nešto”, reče ona. „Ne znam šta da mislim”, rekoh. Bio sam otupeo. Ona se obrecnu. „To je iskreno. Verujte mi, ne nabacujem vam se. Samo sam primetila, i ništa drugo. Prvi put sam vas zaista dobro pogledala.” „Oprostite?” „Jednom sam otišla do mesta gde radite, da vas vidim. To je bilo pre dobrih deset godina.” Tada sam prodavao automobile u predstavništvu Tojote. „Bili ste jedan od najboljih prodavaca, zar ne?” Nisam pojma imao kuda to vodi. „Znači, upoznali smo se? Pre nekoliko trenutaka ste rekli da nismo, ali da li sam vam tada prodao automobil. Obično pamtim lica, ali, žao mi je, vašeg se ne sećam.” „Ne, niste. Došla sam u izložbeni salon, videla vas za stolom i čim sam vas ugledala, odlučila da izađem pre nego što se predomislim i priđem vam. Valjda sam izgubila živce.” „Gospođo Svejn, bojim se da vas ne razumem.” „Pa i ne očekujem to”, reče ona. „Tada nisam htela da vam pravim probleme. Ali čoveče, samo sam htela da se javim i ništa drugo. Samo sam želela da vam se zahvalim.” „Za šta da mi se zahvalite?” „Za to što ste Petin otac”, reče ona.

TRIDESET ŠEST

Sidni, četiri godine: Stavljao sam je u krevetac. Obično je tražila da joj ispričam priču, ali iz nekog razloga, te večeri nije. Imao sam dug dan i ponadao se da ću tu možda predahnuti, jer Sid se obično nije zadovoljavala jednom pričom. Ako odaberete prekratku, ona traži još jednu. Ako izaberete predugu, sigurno neće zaspati pre nego što je završite. Štos je bio u tome da nađem neku odgovarajućeg obima. Knjigu, koja će se Zlatokosoj svideti. Ali nisam stigao da predahnem. Sidni je dobila ideju. „Zašto sam tu samo ja?”, upitala je dok sam joj navlačio pokrivač do vrata. „Kako to misliš, zašto si tu samo ti?”, kažem. „Zar ne vidiš da sam tu i ja? Tvoja majka dolazi za minut. Imaš i društvo i...” „Mislim na našu porodicu. Zašto sam tu samo ja? Zašto nema još nekoga?” „Misliš li na braću i sestre?” Klimnula je glavom. „Ne znam”, kažem. „Možda ćeš jednoga dana imati batu ili seku.” Ali nisam bio baš siguran u to. Između mene i Suzane nije više bilo kao nekada. Mnogo smo pričali o novcu, o budućnosti, o tome hoću li se popeti na višu lestvicu ili ću zauvek ostati tu gde sam bio tada. „Sve moje drugarice imaju bate i seke”, kazala je Sid. „Sviđa li im se to što imaju bate i seke?” Zamislila se o tome. „Anita mrzi svog brata. Stariji je od nje i šunja se za njom, i stavlja joj prašinu u pantalone.” „To baš nije lepo.”

„A Triša kaže da njena mlađa sestra okupirala svu pažnju otkad se rodila i nada se da će se odseliti.” „To nije verovatno.” Dao sam Sid njenog plišanog losa, Milta. Ona ga je zagrlila i privukla bliže sebi. „Da ja imam sestru, ne bih je mrzela”, kazala je. „Naravno da ne bi”. „Ali mislim da je ne želim”, kazala je, razmislivši još jednom kratko. „Zašto?” „Zato što biste ti i mama potrošili ljubav”, kazala je ona. „Ne bi je bilo dovoljno.” Nagnuo sam se i poljubio je u čelo. „To ne bi bio problem. Jednostavno bismo je napravili još malo.” Klimnula je glavom. Mislim da je zamišljala kuhinju i ljubav kao čokoladne kolače. Možete da ih napravite kadgod poželite. „Dobro”, kazala je. To joj je bilo dovoljno. Sedeo sam, za trenutak bez daha, u kući Kerol Svejn, pa rekao: „Molim?” „Vi ste Petin otac”, ponovi Kerol Svejn. Iskezila se: „Trebalo bi sada da vidite svoje lice.” Pa dodade: „Onaj deo koji nije već crven.” „Gospođo Svejn, mi se nikada nismo ni videli”, rekoh. „Pa, verovatno znate da to uopšte nije neophodno, zar ne?”, reče podrugljivo. Odmahnuo sam glavom i ustao. Opet sam osetio ošamućenost kao i posle pronalaska mrtve Kejt. Malo sam se zaneo, pa naslonio rukom na zid, da se pridržim. „Au”, reče Kerol. „Polako, ortak.” „Mislim da treba da odem”, rekoh, odgurnuvši se od zida, snagom volje zaustavljajući okretanje sobe. „Ovo je besmisleno.” „Pravite se da ne shvatate o čemu pričam, ali ja znam da shvatate.” „Ne”, rekoh, osećajući kako mi se puls opet ubrzava. „To nije moguće.” Zaista? Da li uistinu veruješ u to? „Šta nije moguće? Da ste vi otac moje ćerke ili da ste se setili da to jeste vi?”

Hteo sam da odem, ali činilo mi se da sam prikovan za pod. „Stavite sve te podatke u obrazac”, reče ona. „Ne svoje ime, naravno. Ali sve ostalo. Šta hoćete da vam kažem o vama?” „Ne morate da...” „Otac vam je umro u šezdeset sedmoj godini – vi ste tada imali samo devetnaest godina, mora da vam je bilo teško – od raka pluća, ali bio je težak pušač, tako da nije sigurno da imate genetske predispozicije, znate li to. Majka vam je tada imala šezdeset četiri godine i bila relativno zdrava za svoje godine, bez ikakvih znakova bolesti srca, mada je postojala neka istorija tih bolesti u njenoj familiji. Kako mi ide do sada?” „Prilično dobro”, rekoh. „Vi ste bili u dobroj kondiciji, iako ne može mnogo da se prosudi u dvadesetoj godini, zar ne.” „Da”, rekoh. „Preležali ste ovčje boginje, male boginje i sve one dečje bolesti, a krajnici su vam izvađeni u šestoj godini. To se više ne radi toliko, zar ne. Ne sećam se kada su poslednji put detetu izvađeni krajnici.” Nisam se trudio da klimnem glavom, ali sve je bilo tačno. „Išli ste na Bridžportski poslovni koledž, iako to nije bilo upisano u obrasce. Bilo je lako shvatiti, jer je to bila škola najbliža klinici. U istoj ulici. Odatle je bilo mnogo njenih donatora. Ponekad se upitate da li namerno dolaze blizu koledža, jer znaju da je momcima očajnički potreban novac. I tako smo potragu počeli tamo, i isplatilo se.” Disao sam polako, nekoliko udaha i izdaha pre nego što sam opet seo. Kerol je sačekala da bude sigurna da neću otići ili uraditi nešto slično. „Sve ovo je veoma uzbudljivo”, reče, ali tada osmeha nestade: „Bar bi bilo, u drukčijim okolnostima.” Nagnula se napred na kauču. „Kladim se da biste sada prihvatili ono piće.” „Ne, u redu je”, rekoh. „Trebalo bi da je sve to poverljivo.” „I bilo je”, reče. „Niko mi sa klinike nije rekao da ste vi donator sperme. Ali kada sam birala čiju ću spermu izabrati, pokazali su mi sve one obrasce koji se popunjavaju tek kada, znate, deponujete donaciju. Tu je bila cela porodična istorija, životno doba, obrazovni profil, rasa. Napisali ste da ste bili izvrsni iz matematike u srednjoj školi i na koledžu, što je bilo još jedan razlog zbog koga smo se usredsredili na poslovni koledž.”

„Vi?” „Detektiv kog sam angažovala i ja.” „Dozvolite da pogodim”, rekoh. „To je bilo pre oko deset, dvanaest godina?” „Tačno”, reče Kerol Svejn. „Kako znate to?” „Saznao sam da se neko raspitivao za mene. Mislio sam da je zbog neke provere kreditne prošlosti. Ali onda je to prestalo, i ja sam zaboravio. Sve do pre nekoliko nedelja, kad me je bivša žena podsetila na to. Ali čak i tada nisam obraćao veliku pažnju na to. Nisam stekao utisak da je to povezano s ovim što se sada dešava.” „Pa i nije, zaista”, reče ona. „Zašto ste uzeli detektiva?” „Zanimalo me je kakav je Petin otac u stvarnosti. Nekoliko godina pošto smo se uzeli, Ronald i ja smo poželeli da imamo dete. Ispostavilo se da njegovi mali ronioci nisu dorasli tom poslu. Isprva smo mislili da je verovatno do mene.” Nasmejala se. „Ronald je uvek držao da sam za sve što ovde ne valja kriva ja, a to što nisam mogla da zatrudnim bilo je samo još jedna stavka. Zato sam otišla kod lekara i pokazalo se da je sve u redu, a onda je i Ronald pristao da ode, pa smo tako saznali tačno ko je kriv.” „Nastavite.” „Tako sam na kraju otišla na kliniku Mensfild. Kazali su da mogu da budem veštački oplođena, pa sam pomislila da bi to moglo da uspe. Ronaldu je bilo potrebno dugo da prihvati tu ideju, bez šale.” „Nije baš prijatno ne biti pravi otac.” Kerol se malo zamisli nad tim: „Jednostavno, nije bio siguran da bi mogao da zavoli dete koje zaista nije njegovo. Čak i ako bi bilo pola moje. Ali razgovarali smo o tome i, najzad je pristao, iako, tehnički, neće biti otac, da prihvati naše dete. Tako sam to uradila, odabrala od uzoraka koje su imali u zamrzivaču, i pogodite šta se dogodilo?” „On uopšte nije osećao da je ona njegovo dete.” „Da. Dobili smo divnu bebu i dali joj ime Patriša, i pokušao je, ali jednostavno nije to imao u sebi. Znate li da je umalo nije ubio?” „Ostavio ju je u zaključanim kolima na vrućini”, rekoh. „Peti vam je to ispričala?” „Da.”

„Pa, tačno je. Glupo đubre. Tvrdio je da ju je jednostavno zaboravio i nisam imala izbora, sem da sumnjam, mada, iskreno, zaista se čudim. Brak nam je tada već pošao nizbrdo, ali meni je to bilo dovoljno. Tražila sam da ode i on je to rado učinio.” „Žao mi je”, rekoh. „Nema potrebe”, reče ona i odmahnu rukom. „Bilo mi je bolje bez njega. Tada smo oboje dobro zarađivali. On je radio u Sikorskom, a ja sam bila pomoćnica upravnika u kompaniji za plastične odlivke. Čak i posle razilaska uspevala sam da brinem o sebi i Peti, a i Ronald je povremeno slao čekove, ali bez osećaja da podržava dete s kojim nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi. Želela sam da u svom životu imam pristojnog čoveka, koji bi bio pravi otac za Peti; iz dubine duše sam verovala da su i majka i otac potrebni za vaspitavanje deteta, mada su i otac i majka u stanju da prave gluposti, ako me shvatate.” „Znam šta mislite”, rekoh. „Zato sam počela da se pitam ko je Petin pravi otac. Kakav je taj čovek? Da li je dobar? Da li bi bio dobar otac Peti? Da li bi želeo da vidi svoju ćerku i, ako bi je video, da li bi je zavoleo i poželeo da vodi računa o njoj?” Pružila je ruku preko stola i dodirnula moju. „Da li ste se ikad upitali? Da li ste ikada zastali i pomislili da li negde postoji moje dete, a ja ne znam ni kako izgleda? Zar niste nikada pomislili, kad u samoposluzi vidite kako neko dete sređuje gondole, da li je to možda moj sin? Da li ovo dete, koje prima moju narudžbinu za hamburger ima moju DNK? Ili niste?” Bio mi je potreban trenutak da dođem do glasa: „Jeste”, rekoh. „Povremeno.” „Zar niste poželeli da saznate?” „Ponekad”, rekoh. „Ali saznati tako nešto... Ne znam kako da kažem... Donelo bi i neke obaveze. Mislim, kad već saznate, poželite da se javite, nešto.” „Da”, Kerol klimnu glavom, povlačeći ruku. „A to je bilo tako davno”, rekoh. „Nisam tada uopšte mnogo razmišljao o tome. Kasnije je postajalo sve beznačajnije. Način da se zaradi nekoliko dolara sa strane.” Uzdahnuo sam. „Za pivo preko vikenda. Tek kasnije u životu počnete da razmišljate o posledicama.”

„Da li ste pomenuli supruzi da možda još negde imate decu?” „Ne”, rekoh. „Nikada.” „Znači”, nastavi ona svoju priču, „nije bilo oca, a ja nisam mogla da prestanem da mislim kako da otkrijem ko je zaista Petin otac. Maštala sam o tome da vas nađem i da se onda zaljubite u nas. Svidele bismo vam se ja i Peti, pa biste došli u naš život i sve bi se završilo kao na filmu, jedna moja drugarica je znala nekog Dentona Abignejla, privatnog detektiva, ali bilo mi je potrebno nekoliko meseci da skupim hrabrost i pozovem ga. Pitala sam ga da li bi uopšte bilo moguće otkriti to, jer je klinika bila vrlo stroga po pitanju poverljivosti podataka, ali kada sam mu pokazala vaš obrazac s ličnim inofrmacijama, rekao je da bi mogao da vas otkrije postupkom eliminacije. Počeo je sa koledžom, našao je imena svih muških studenata iz trogodišnjeg perioda, proverio sva imena na osnovu podataka o umrlima, video ima li neko kome je u svojoj devetnaestoj godini izgubio šezdeset sedmogodišnjeg oca, pa onda počeo da prati tragove. Kada je bio siguran da je našao pravog studenta, gospodin Abignejl je otišao šest godina dalje i našao nekoga s vašim imenom, ko radi u predstavništvu Tojote. Otišao je tamo, našao vašu poslovnu karticu sa fotografijom i čim sam vam videla lice, znala sam da ste to vi.” Nikada nisam ni pomislio da Peti i ja imamo sličnosti. Ali bio sam prilično siguran da sam na trenutke pomišljao – gotovo podsvesno – da ona i Sidni pomalo podsećaju jedna na drugu. Način na koji izviju obrvu i naberu nos. „Gospodin Abignejl mi je spremio potpun izveštaj i tada sam saznala da ste oženjeni i da imate ćerku. Tada je ona maštarija umrla u meni. Znala sam da ne mogu da okrenem nečiji život naglavce. Nisam želela da uzmem oca nekoj drugoj devojčici da bih ga dovela svojoj ćerki.” „Ipak ste došli u predstavništvo.” „Morala sam samo da vas vidim. Lično. Bar jednom. Onda sam to pustila kraju. Nastavila sam dalje.” Sedeo sam, pokušavajući da prihvatim sve to. I tada sam shvatio. Nije nestala i bila u opasnosti samo jedna moja ćerka. Imao sam ih dve.

TRIDESET SEDAM

„Znači, verovatno ste sve to ispričali Peti”, rekoh. „Ne, nisam”, reče Kerol Svejn. „Nisam želela da zna.” „Ali mora da je otkrila”, rekoh. „Kako bi se inače zbližila sa Sidni?” „Razmišljam o tome otkad ste se pojavili na mom prilazu. Znate kako povremeno možete u novinama da pročitate priču o tome kako su se dvoje sreli i zavoleli, a onda otkrili da su brat i sestra. Mislite šta hoćete, ali dešava se. U ovom slučaju, hvala bogu, bar nisu brat i sestra.” „Ne znam”, rekoh. Nisam mnogo verovao u slučajnosti, iako sam znao da se mogu desiti. „Kada vam je podneo taj izveštaj, detektiv je verovatno napisao i imena moje žene i ćerke.” „Jeste.” „Pa kada je Peti rekla da ima drugaricu Sidni, zar vas to nije podsetilo?” „U izveštaju koji sam dobila, vaša ćerka se zvala Fransina”, reče Kerol Svejn. Fransina je bilo Sidnino prvo ime, ono koje se vidi u njenoj krštenici. Ali dok je bila beba, drugo ime, Sidni – i najzad Sid – kao da joj je bolje pristajalo, pa smo jednostavno prestali da je zovemo Fransina. Objasnio sam to Petinoj majci. „Zato nikada nisam ni posumnjala”, reče. „Možda bih primetila neke sličnosti da je Peti nekada dovela vašu ćerku ovde.” „A taj izveštaj koji ste dobili od detektiva”, rekoh. „Imate li ga još uvek?” Klimnula je glavom. „Da li ovde, u kući?” Ona opet klimnu potvrdno. „Pa, možda ga je Peti našla.” „Mislim da nije”, reče ona. „Sakrila sam ga.” „Gde ste ga sakrili?” Ona spusti pivo i ode uza stepenište. Čuo sam kako se gore kreće, pa se opet vrati dole, noseći debeo poslovni koverat sa svojim imenom

odštampanim na prednjoj strani. Bacila ga je na stočić za kafu. „Eto ga. Sve što je iko ikada poželeo da sazna o Timotiju Blejku. Stajalo je u tajnoj pregradi putne torbe koju držim ispod kreveta.” Izručio sam sadržaj koverte na sto, a Kerol je opet sela i zauzela svoj položaj u odnosu na pivo. Bilo je tu samo nekoliko listova. Fotokopije krštenica, umrlica moga oca, moja fotografija sa mature u poslovnoj školi u Bridžportu, fotografija kuće u kojoj sam odrastao, kao i kuće u kojoj sam tada živeo. Uz sve to, i račun za usluge Dentona Abignejla. „Jeste li skoro bili u vezi sa gospodinom Abignejlom?” upitah. Odmahnula je glavom. „Poginuo je pre nekoliko godina. Bilo je u svim novinama. Angažovala ga je neka žena koja je kao dete ostala bez porodice.” Prisetio sam se da sam čitao nešto o tome. „Znači, to uopšte niste pokazivali svojoj ćerki?” „Kažem vam da nisam”, reče ona. „Ko je još mogao znati?” upitah. „Da ste angažovali nekoga da otkrije da sam ja Petin biološki otac?” Kerol odmahnu glavom: „Niko”, reče. „Osim ako Abignejl nije rekao nekome, što mislim da ne bi uradio. Izgledao mi je kao pravi profesionalac, znate.” „Šta je sa vašim mužem, Ronaldom?” upitah. „Ne vidim kako...” reče, i tada joj se glas utiša. „Ne, mislim da nije.” „Da li ste još uvek u vezi s njim?” upitah. „Jesmo”, reče ona. „Jesmo, pa nismo.” Bilo je nečega u načinu na koji je to rekla. Kao da su joj oči blesnule. „Kako to mislite?”, upitah. „Jeste, pa niste.” Pogledala je u stranu i otpila gutljaj piva. „To je samo... On je pravi kreten, znate. Svesna sam toga. Samo, ponekad, nađemo se. Znate? Bez obaveza, samo se vidimo zbog starih vremena.” Prevrnula je očima. „Pa ne mogu da zatrudnim sa čovekom koji puca ćorke.” „Koliko često ga viđate?” Slegla je ramenima: „Svakih nekoliko meseci. Ako je nekome to predugo, pa ga zasvrbi i treba počešati, javimo se i-mejlom, znate, kao, šta ima.” „Kad je bio poslednji put?” „Pre osam ili deset meseci. Davno beše. A poslednji put pre toga, pre

više od godine, i to na nekoliko dana.” „On je došao ovde?” „Njegova žena se ne bi obradovala ako bih ja otišla i bila s njim kod njih.” „Ronald je bio ovde neko vreme? Pre više od godinu dana?” „Posvađao se sa svojom gospođom, pa mu je trebalo mesto za spavanje. Tako sam ja poslala Peti na neko vreme kod moje sestre u Hartford, da bih imala neki mir. Učinilo mi se da je dobar trenutak da se pomirim a Ronaldom.” „I spavao je u vašoj sobi?” Ona me pogleda i reče: „Naravno.” „Pitam samo zato što je onda bio u istoj prostoriji s ovom dokumentacijom.” Ona odmahnu glavom: „Grešite.” „Ne optužujem ga ni za šta”, rekoh. „Samo kažem da je moguće. Možda je razgledao vaše stvari, tražio nešto drugo...” „Šta, da obuče moje gaćice?” „Mislio sam pre na novac. Umesto njega, našao je ovaj koverat. Možda je pomislio da je unutra novac, zavirio i našao nešto drugo.” „Svejedno”, reče ona mirno, „to ga sigurno ne bi šokiralo, čak i da je video šta je unutra. Već je znao da nije Petin otac.” „Ali nije znao pravi identitet Petinog biološkog oca; ni to da imam i svoju ćerku Petinih godina.” Misli su mi se kovitlale, pokušavajući da uklope bilo šta od tih podataka u celinu. „Mislite li da bi rekao Peti da je video ova dokumenta?” Ovoga puta bila je još uverenija. „Nikako”, rekla je. „Iako joj je bio loš otac, ipak je osećao veću bliskost s njom od bilo koga drugog. Ne bi priznao da zna za vas.” To mi je zvučalo razumno. „Ali ako je pročitao ta dokumenta, postoji li mogućnost da bi na osnovu njih učinio bilo šta?” „Kao na primer?” „Ne znam”, rekoh. „Samo glasno razmišljam. Mislite li da bi organizovao susret devojaka?” „Zašto?”

„Kažem vam da ne znam. Mislim, da li bi to uradio iz pakosti? Zato što mu se svidela ideja da on zna da su polusestre, a one to ne znaju?” I ima li to bilo kakve veze s tim što su sada obe nestale? Nisam naglas izgovorio to pitanje. Osećao sam da sam već otišao predaleko nepoznatim putem, bez orijentira. „To mi zvuči blesavo”, reče Kerol. „Jeste li bili u vezi s Ronaldom otkad je Peti nestala?” „Jesam, prvog dana, pre nego što sam pozvala policiju”, reče ona. „Osećala sam se kao idiot zbog toga, jer sam znala kakve su šanse. Zato sam ga pozvala na posao i pitala da li je Peti svraćala kod njega; pitao me je da li se to šalim, to bi joj bio prvi put.” „Ona nije u vezi s njim?”, rekoh. „Nije. A i njemu to savršeno odgovara. Nije loš ovako, ali kao otac je kompletan promašaj.” Vratio sam sve papire u koverat i ustao, pa prošetao po sobi. „Treba da razgovaramo s njim”, rekoh. „Ah?” „Trebalo bi da razgovaramo s Ronaldom.” „Zašto?” „Hoću da nas upoznate. Jednostavno mu kažite istinu; da sam ja Tim Blejk, da se moja ćerka Sidni druži sa Peti i da su obe nestale. Hoću da vidim njegov izraz lica kad mu kažete ko sam.” „Mislite li da ćete time nešto postići?”, upita ona. „Možda”, rekoh. „Da li još radi u Sikorskom?” „Ma kakvi, radi u prodavnici pića.” Da, pomislih. Znao sam. Možda je još uvek tamo. „Htela sam da pazarim kod njega, ali kučkin sin mi nije dao popust, pa sam prešla u drugu prodavnicu.” Zazvonio mi je mobilni telefon. „Da?” „Kazali ste da ćete mi se javiti kasnije.” Bila je to detektivka Dženings. Kada sam začuo njen glas, imao sam utisak da su se vrata klopke otvorila ispod mene. „Bio sam zauzet”, rekoh. „Čim nađem trenutak, pozvaću vas.” „Gospodine Blejk, gde ste sada”, upita ona. „Napolju”, rekoh. Kerol Svejn me radoznalo pogleda.

„Hoću da razgovaramo odmah”, reče Dženingsova. „Lično.” „Zašto je to tako važno?” „Svratila sam do vaše kuće.” Progutao sam knedlu. „O”, rekoh. „Kao što sam vam rekao, u gradu sam, tražim Sid.” „Ne, molim vas da dođete”, reče Dženingsova čvrsto. „Tražim to od vas. Dođite odmah ili ćemo vas naći i privesti.” Odlučio sam da se pravim lud. „Ne razumem, čemu ta užurbanost?” „Gospodine Blejk, komšije su videle kako dolazite kući pre manje od jednog sata, a zatim opet odlazite u žurbi. Znam da ste bili ovde.” „Zaista moram da prekinem.” „Gospodine Blejk, kazaću vam ovo. Kejt Vud je mrtva. Čujete li me? „Čujem.” „Ako me ne ubedite u suprotno, vi ste prvi osumnjičeni za ubistvo.” „Ja to nisam uradio”, rekoh. Kerol me je i dalje gledala. „To nije ubedljivo”, reče Dženingsova. „Pozovite svog advokata, Edvina Četsvorta. On može da organizuje predaju tako da niko ne mora da...” Isključio sam telefon i rekao Kerol Svejn: „Hajdemo kod vašeg bivšeg.” Prebacio sam Milta na zadnje sedište, da ga Kerol ne bi spljeskala kad uđe u bubu. Kazala mi je da se prodavnica nalazi u Devonu, nedaleko od predstavništva, koja je u sendviču između kurirske službe i distributera delova za aparate. Na raskrsnici smo čekali da nas prođe policijski automobil. Čvršće sam stegao volan i zadržao dah, pokušavajući da se snagom volje učinim nevidljivim dok nas patrolni automobil obilazi. Kerol je primetila moju uznemirenost. „Neko vas traži?” upitala je. „Dobro sam”, rekao sam. Pomislio sam da će potrajati još nekoliko minuta dok Dženingsova ne objavi svakom policajcu u Milfordu da krene u potragu za mnom. Ne bi joj trebalo dugo – da pozove Suzanu ili Boba i sazna šta vozim. Počelo je da se smrkava kad smo stali ispred prodavnice alkoholnih pića. Kerol Svejn je izašla iz auta pre nego što sam ga ugasio. Ona je najkraćim putem krenula do vrata, iako sam joj rekao da sačeka. Stariji, neobrijan muškarac držeći smeđu kesu sa flašom izlazio je kroz vrata dok smo ulazili. Starac je očito bio jedini kupac. U prodavnici je ostao

samo čovek iza pulta. Tip koji je zadovoljavao potrebe Petine majke svakih osam do deset meseci nekad je bio biti zgodan čovek. Visok oko 178 cm, jake vilice, plavih očiju. Ali bio je mršav kao kostur, kosa mu je bila proređena, a dan ili dva se nije brijao. Zurio je u mene kroz jeftine naočare za čitanje. „Hej”, rekao je. Prvo je uočio svoju bivšu, zatim mene, pa moj nos. Nije izgledao zbunjen, iznenađen, ljut, zastrašen, šta god vam padne na pamet. Ništa. „Hej, Ron”, rekla je. „Hej”, rekao je on. Mislio sam da bi mogao upitati Kerol, da li se čula sa Peti, ali nije. „Ron, ovo ovde je Tim Blejk.” On je samo gledao u mene. „On pokušava pronaći svoju ćerku, Fransinu?" To je bila moja ideja, Sidni pomenuti po imenu, kako je i detektiv uradio u svom izvještaju. Ronaldov je izraz ostao prazan, bez emocija. „Bila je Petina prijateljica”, Kerol Svejn je nastavila. „Sada su obe nestale.” „Deca”, rekao je on nehajno, odmahujući glavom. On me je upitao: „Je li su pobegle zajedno?” Činilo se kao iskreno pitanje. „Ne znam”, rekao sam. „Došao sam razgovarati s Kerol, videti je li ona ima kakvu ideju o tome gde bi mogle biti.” „Ne znam kakva je vaša ćerka”, rekao je, „ali Peti je tip djevojke, koja voli da se izduva, izdivlja na par dana. Siguran sam da će se pojaviti. A ako je vaša Fransina s njom, verojatno će se vratiti zajedno.” Pogledao je bivšu i rekao, „Džojs će me odvesti kući kad zaključam, tako da, ne moraš se zadržavati.” „To je u redu,” rekla je Kerol Svejn. „Mi smo samo navratili da saznamo, da li si se čuo sa Peti, znaš?” „Pa, nisam”, rekao je on, gledajući naizmenično mene i nju. Rekao sam, „Gospodine Svejn, znate li ko sam ja?” „Kako to misliš?” „Prepoznajete li moje ime?” Pogledao me na trenutak i na kraju je rekao, „Da.” „Odakle?” Pogledao je Kerol, onda mene. „Ti si biološki otac Peti.”

Kerol Svejn je glasno udahnula. „Kako ti to znaš?” Upitao sam. Ronald Svejn je slegnuo ramenima. „To je bilo u izveštaju. Onom detektivskome. Bio je skriven u koferu pod Kerolinim krevetom.” „Ti kurvin sine”, rekla je Kerol. Ako se Ronald uvredio, nije to pokazivao. „Kad ste videli taj izveštaj?” Upitao sam. Još sleganja ramenima. „Pre godinu dana? Tako nekako.” Hteo sam da odem još dalje. „Šta ste pomislili kada ste ga pročitali? Jeste li bili besni?” „Pa i nisam. Mislim, znao sam da ja nisam Petin otac. Neko je morao biti.” „Jeste li bili radoznali?” Odmahnuo je glavom: „Mislim, kad sam našao taj izveštaj, bio sam toliko radoznao da ga pročitam. Ali to je bilo sve.” „Šta je s mojom ćerkom? Jesi li bio radoznao i u vezi s njom? Jesi li se zainteresovao za Petinu polusestru? Jesi li pomislio da ih nekako povežeš?” Ništa se nije promenilo u njegovom ravnodušnom pogledu: „Zašto bih to uradio?” „Jesi li pokazao taj izveštaj Peti?” upita Kerol. „Jesi li joj pričao o njemu?” Ronald Svejn umorno uzdahnu: „Oboje ste me očigledno zamenili s nekim koga to uopšte zanima. Zašto bih to pričao Peti? Jedino što bih možda uradio, da se to desilo pre deset godina, jeste da bih možda zakucao na vaša vrata – pogledao me je – sa Peti u rukama i proverio želite li da je uzmete od nas. Možda bismo nas dvoje ostali zajedno. Ali sada, kada je odrasla i sve to, šta bih postigao.” Kerol Svejn pređe pogledom s Ronalda na mene, pa i ona malo sleže ramenima, kao da bi rekla: „Eto ti ga.” Ronald, gledajući Kerol, reče: „Trebalo bi da me pozoveš. Ali ne kući, nego ovde.” „Kad se sve ovo sa Peti završi”, reče ona, namignu mu, i okrenu se. Nisam imao utisak da smo bili dugo u prodavnici, ali napolju je bilo primetno mračnije kada smo se vratili u automobil. „E, jebiga”, reče ona.

„Oprostite?” „Pročitao je dokument.” Odmahnula je glavom. „Nikada ga nije zanimalo čitanje.”

TRIDESET OSAM

Kada smo skrenuli iza ugla na prilazu kuće Kerol Svejn stajalo je policijsko vozilo. Pritisnuo sam kočnicu bube. „Šta mislite, zašto su došli?”, reče ona. „Možda su doveli Peti kući.” Stavila je ruku na kvaku vrata, spremajući se da izađe. Uhvatio sam je za ruku i zaustavio. „Verovatno traže mene”, rekoh. „Proveravaju sva mesta na kojima bih mogao da se pojavim.” Kerol se opusti: „Šta hoće od vas?” „To je duga priča”, rekoh. „Mogu da odavde pešice, ako hoćete”, reče ona. „Bio bih vam zahvalan”, rekoh. „A ako pitaju da li ste me videli...” „Koga da li sam videla?”, reče ona, i osmehnu se. „Ne bih mogla da prijavim pravog oca svoje ćerke. Kakva bih majka tada bila?” „Ako me policija sada nađe”, rekoh, „usporiće me u potrazi za Sid.” Zaćutao sam. „I Peti.” „Mislite li da je Peti umešana u to što se dogodilo vašoj ćerki?” „Ne znam. Nadam se da nije.” Nisam hteo da kažem Kerol da imam loš osećaj u vezi sa Peti. „Hvala na pomoći”, rekoh. „Nema problema”, reče ona. Opet je stavila ruku na kvaku, ali nije otvarala vrata. „Drago mi je da sam vas najzad upoznala. Mislim, znam da su bezvezne okolnosti, ali drago mi je da smo imali priliku da razgovaramo, da vam, posle toliko vremena, kažem šta ste učinili za mene.” Osmehnuo sam se nespretno. „Ne krivim vas što ništa ne kažete”, reče. „Ni ja ne bih znala šta da kažem.” „Trebalo je da znam da sam možda biološki otac nekog deteta”, rekoh. „Taj deo nije iznenađenje. Mislim da nikada nisam očekivao da ću saznati

nečiji identitet.” Ona se tužno osmehnu: „Možda ih ima više. Možda ih je na stotine negde okolo. Mali Timovi i Timice, širom južnog Konektikata.” „Sumnjam u to”, rekoh. „Mislim da oni ograničavaju količinu robe koju rasturaju.” Pa se trgoh. „To nije lepo zvučalo.” Kerol se osmehnu. „U redu je. Ali ne mogu da ne razmišljam o tome da li bi bila drukčija da ste joj bili otac u svakom smislu, a ne samo biološki. Da li bi bila takav propalitet. Nezahvalna, uvek u nevolji.” Pomislio sam da sam možda ja kriv. Hteo sam da pitam da li bi Peti bila drugačija da je Kerolin muž ostao s njima, da Kerol nije vremenom postala alkoholičarka. To sam želeo da joj kažem. Ali nisam zato što sam osećao krivicu. Osećao sam se odgovornim. Peti je postojala zbog mene. A ja nisam ništa učinio da bih joj pomogao otkad je došla na svet. Spustio sam ruke na volan i pogledao kuću Svejnovih, obavijenu tamom, ispred koje je stajalo policijsko vozilo. „Odlučili ste pre mnogo godina, ne razmišljajući o značenju, a godinama kasnije...” „Život je gad, zar ne?”, reče ona. Zatim se impulsivno nagnu i poljubi me u obraz. Nežno, da ne povredi moj ionako razbijeni nos. „Ako nađete moju ćerku, recite joj da se javi svojoj prokletoj majci, hoćete li?” „Naravno”, rekoh, osećajući da mi je obraz hladan tamo gde je prislonila usne. Dok je izlazila iz automobila, zazvonio mi je mobilni telefon. Ovoga puta pogledao sam identifikaciju. Nisam hteo opet da razgovaram sa Dženingsovom. „Halo?” rekao sam. „Time?” „Da.” „Ovde Endi.” „Dobro, Endi.” Gotovo sam zaboravio da Endi tamo negde pokušava da uđe u trag neuhvatljivom Gariju. Toliko toga se dogodilo poslednjih nekoliko sati, što je

bacilo u senku njegov zadatak. „Ovako, otišao sam iz one kafane. Jedan tip mi je rekao da Gari više ne dolazi tamo, uglavnom ide u Nesti. Znaš li gde je to?” „Čuo sam za njega.” „Otišao sam tamo i malo se muvao, popio još nekoliko piva, pitao da li ga je neko video i čuo sam gde mogu da ga nađem.” „Šta si saznao?” „Ovako, ah, malo je komplikovano, ali idem nazad, do predstavništva, da nešto proverim.” „Predstavništvo?” „Pa, mislim da je on možda išao na probnu vožnju s Alenom.” Alan je bio naš kolega, prodavac. „I Garijeva kartica, s adresom na poslu i brojem telefona mora da se nalazi među ostalim Alenovim karticama na njegovom stolu.” Nisam baš želeo da se pojavljujem u predstavništvu. Policija bi mogla da me potraži i tamo. „Endi, kako se on preziva? Šta si saznao o njemu?” „Pa nisam mnogo, a i ne mogu sad da pričam. Ali možeš li da dođeš u izložbeni salon? Dok ti stigneš, ja ću možda već imati obaveštenje.” „Izložbeni salon je zaključan.” „Ja imam ključ”, reče on. „Pokucaj jako na službeni ulaz i otvoriću ti.” Ideja mi se nije svidela. A zatim, nisam bio siguran ni da me Endi ne navlači u klopku. Možda iza tog poziva stoji Dženingsova. Ali očajnički mi je bio potreban neki trag i odlučio sam da rizikujem. „Važi”, rekao sam. „Dvadeset minuta.” „Onda se vidimo.” Endi je prekinuo vezu. Upalio sam bubu i poslušao kako motor radi, pa odvezao u rikverc do ugla ulice, da ne bih morao da se provezem pored Keroline kuće, gde su policajci još uvek čekali na prilazu. Bilo šta da je Endi saznao o Gariju – puno ime a možda i adresu – moglo bi da okrene situaciju u moju korist. Makar me i ne odvelo pravo do Sid, možda će mi biti od koristi. U svakom slučaju, morao sam da uzbegavam policiju. Oni su više želeli da nađu mene nego Sid. Bio sam ubeđen da sam ja jedini ko ima šanse da je nađe.

Prošao sam autmobilom pored predstavništva, tražeći pogledom označeno ili neoznačeno policijsko vozilo. Polovni automobili na zapadnoj strani parkinga blistali su pod svetlima kao da su novi. Nikad ne kupuj polovna vozila noću, govorio je moj otac. Sva dobro izgledaju noću, pod uličnim svetlima. Svetla na parkingu bila su upaljena, a u zgradi je bio mrak. Svetla u izložbenom salonu noću su bivala prigušena zbog uštede na računu za struju, ali ne toliko, da se ne vide automobili ili ljudi koji bi se unutra kretali. Samo sam nazreo Endija koji sedi za svojim stolom, blizu izloga. Odvezao sam se do sledeće ulice, okrenuo automobil i vratio se. Svetlo bubinih farova privuklo je Endijevu pažnju. Parkirao sam se iza zgrade i pre nego što sam stigao i da zakucam na službena vrata, Endi ih je otvorio iznutra. „Zdravo”, reče mi. „Baš na vreme. Gde si bio?” „Okolo”, rekoh, dok sam se uvlačio unutra i zaključavao vrata za sobom. Dok smo prolazili pored službenog pulta, prema izložbenom salonu, rekoh, „Znači, našao si tu karticu u Alenovom rolodeksu?” 7 „Da”, reče Endi, idući ispred mene. „Imam je.” „Odlično.” Možda je trebalo da budem uzbuđen, ali zbog smrti Kejt Vud i neprestanog osvrtanja preko ramena zbog policije bio sam vrlo napet. Ušli smo u slabo osvetljen izložbeni salon. Endi je pošao prema svom stolu. Izgledao je uznemireno. Kad god ga nešto pitam, odgovarao je pazeći da mi ostane okrenut leđima. „Pa, kako se preziva?” upitao sam, stojeći tik iza njega, malo sa strane, dok je gledao neke papire na svom stolu. „Kartica mora da je negde ovde”, reče. „Upravo sam je našao.” Trgao sam se čuvši poznati zvuk otvaranja vrata; ne napolju, na parkingu, već upravo tu, u toj prostoriji. Ne očekujete da to čujete kada u zgradi nema kupaca, ni drugih prodavaca. Vrata na vozačevoj strani kombija odiseja, pilota i akorda otvoriše se istovremeno. Iz svakog vozila izašao je po jedan čovek. Dvojica su držali pištolj. Jedan od njih je bio Karter, recepcioner iz Džast in tajma. Drugi je bio Oven, momak rošavog lica, koji je bio za pultom sa Karterom kada sam prve večeri otišao da se raspitujem o Sid. Treći je bio čovek koji je vozio

sivik na probnoj vožnji. „Mene tražiš”, reče on, stojeći iza otvorenih vrata akorda. „Znači, ti si Gari”, rekoh. Prešao sam pogledom sa njega na Kartera, koji je stajao pored kombija. „Zdravo”, rekoh. Karter nije ništa rekao; kao ni Oven, koji je izašao iz pilota. Pogledao sam Endija, koji se najzad okrenuo, ali nije me pogledao u oči. Znači, zaista me je namamio, ali ne kod policije. To, pomislih poznavajući ga, možda i nije tako loše. „Izvini, čoveče”, reče on.

TRIDESET DEVET

„Šta se desilo, Endi?”, upitah. „Jesu li ti obećali da će kupiti automobil ako me namamiš?” Izgledao je povređeno. „Rekli su da će me gadno srediti”, reče on. „Raspitao sam se kod nekolicine u drugoj kafani za Garija, pa je neko telefonirao i on je došao s ovima.” Smrcnuo je. „Čuj, oni hoće samo da razgovaraju s tobom.” Onda se obrati ostalima: „Je 1’ tako?” Gari, s upaljenom cigaretom između usana, pođe napred, držeći pištolj uperen u mene. Gledajući moj nos, koji je razbio, iskezi se. „Mogu li nešto da te pitam?”, reče. „Naravno.” „Odakle je tvoja devojka donela kinesku hranu? Prave dobre kifle sa jajima.” „Da li je ona zatekla tebe ili ti nju?”, upitah. „Tebe sam čekao, pa je ona došla sa hranom. Postala je malo histerična kad me je zatekla u kući.” „Nisi morao da je ubiješ”, rekoh. „Pomislio sam da su komšije možda čule hitac, pa sam odlučio da tebe nađem kasnije.” „Hej, stani”, reče Endi. „Dogovorili smo se. Rekao si da hoćeš samo da razgovaraš s njim.” „Zaveži, Endi”, reče Gari, nakratko okrenuvši oružje prema njemu. Endi je zavezao. Slučajno sam pogledao prema jednoj kameri interne televizije. Gari primeti gde gledam, pa reče: „Tvoj drugar ih je isključio zbog nas. Bio je vrlo kooperativan.” „Šta hoćeš?” upitah ga.

„Hoću da prestaneš da njuškaš oko hotela”, reče. „Zauvek. Nije nam potreban niko, ko privlači pažnju na ono što tamo radimo i komplikuje nam život s policajcima, službom za imigrante, ili bilo kim drugim.” „Nisam te tamo video”, rekoh. Zatim pokazah glavom prema Karteru i Ovenu. „Vas dvojicu jesam.” „Ja radim spolja”, reče Gari. „Ja sam ono, što bi se nazvalo hotelskom podrškom.” „Podrškom za šta?” On sleže ramenima. „Hotel prima radnike...” „Ilegalce”, rekoh. „Ali pre nego što im nađemo posao, treba da im obezbedimo odeću, hranu i sve drugo, a ja tu pomažem u finansijama.” „Tako što nagovaraš decu da kradu podatke s kreditnih kartica.” On slobodnom rukom izvadi cigaretu iz usta i dunu mi dim u lice. „Moja čerka je radila u tom hotelu”, rekoh. „A svi u tom hotelu to kriju.” „Suština je u tome”, reče Gari, „što bi tvoja ćerka trebalo da bude zahvalna za to što krijemo istinu.” Ćutao sam. „Mislim, da li bi ti želeo da policija sazna da si nekoga ubio?” Polako sam počeo da shvatam. „Rendal Trajp”, rekoh. Gari potvrdno klimnu glavom. „Šta god da je moja ćerka uradila”, rekoh, „morala je imati dobar razlog.” „Kazaću ti šta je uradila. Ustrelila je drkadžiju. Ciljala je pored njega. Da je bilo malo bliže srca, brže bi otišao. „Šta je radio?”, upitah. „Zašto je morala da ga ubije? Zar misliš da ću poverovati da ga je ubila bez dobrog razloga?” Gari se malo zamislio. „Dobro, možda. Ali mrtvac je mrtvac. Da je samo gledala svoja posla i radila svoj posao, ništa se od ovoga ne bi desilo.” „Šta je bio njen posao?” „Recepcija, kao i ove dvojice klovnova”, reče Gari. To je i Sid govorila. „Hotelu slabo ide sa kosookima, orijentalcima i Pakistancima, koji rade prljave poslove, a iznajmljuju se i drugim mestima, ali na recepciji je potreban neko ko zna engleski. I tako, kad nam je preporučena Sidni, to je bio

pun pogodak. Samo nije trebalo da se meša u naše druge poslove.” „Šta je bilo sa Trajpom?” Gari napravi grimasu, kao da mu se ne ulazi u to. „Čuj, Rendi se ponekad lako, znači, palio. Ali imao je poentu. Mislio je ako mi tim ljudima omogućavamo američki san, trebalo bi da nam budu zahvalni. Rendi je voleo da mu oni – naročito devojke – na izvestan način pokažu zahvalnost. Tvoja devojčica mu se našla na putu.” „Šta to pričaš? Sidni ga je ustrelila dok je silovao neku devojku?” Gari nije hteo više da priča o tome. Mahnuo je pištoljem prema Endiju, ali je upitao mene: „Kako si znao da pošalješ ovu sondu za mene? Kako si to povezao?” Ništa nisam rekao. „Pogodiću. Pričao si s onim klincem koji je zeznuo stvar u Dalrimplu?” Nisam želeo da pravim Džefu još veće nevolje od onih koje već ima. Gari je moje ćutanje shvatio kao priznanje. „Taj glupander”, reče. „Mislio sam da ne treba da brinemo za njega.” „Hmmm?” „Peti Svejn. Šta je bilo s njom? Gde je ona?” Osmehnuo se. „Ne moraš više da brineš o njoj.” U tom trenutku deo mene je umro. „A što se tiče tvoje ćerke”, dodade Gari, „u ovom trenutku samo je pitanje vremena kad ćemo rešiti i taj problem.” Pogledao je na sat. „Možda su već tamo.” „Ti znaš gde je Sid?” Gari pucnu prstima prema Ovenu. On pođe prema meni i videh da u ruci drži traku. „Ispruži ruke”, reče Oven. Pošto je Gari držao pištolj uperen u mene, morao sam da se povinujem. Obavio mi je traku oko zglobova nekoliko puta. Endi reče: „Čujte momci, ma hajde, šta to radite?” „Zaveži”, ponovi mu Gari. „Isuse Hriste, nećete ga ubiti, zar ne? To je ludo! Ne možete samo tako da ubijete čoveka!” „Ne?”, reče Gari, pa uperi pištolj u Endijevo čelo i povuče okidač. Zrno ga i nije mnogo odbacilo. Glava mu se trznula, ali metak je prošao kroz nju tako brzo da je ostatak tela jedva imao vremena da reaguje. Njegovo

lice nije stiglo da registruje iznenađenje. Pao je na pod i glava mu je udarila u pločice, a krv je potekla istog trenutka. Gari izvadi cigaretu iz usta. Opet je izdahnuo dim. „Jebiga. Pravim sebi samo još veću zbrku. To baš liči na mene.” Nekoliko toplih i mokrih kapi krvi prsnulo je i po mom obrazu. Nisam samo ja bio iznenađen. Karter i Oven su odskočili kada je Gari povukao okidač. Karter reče: „Isuse.” Oven je samo zurio raširenih očiju. Pucanj je još uvek odjekivao u mojim ušima, a verovatno i u njihovim. „Pa”, reče Karter, „šta sada?” „Kako to misliš, šta sada?”, odseče Gari. „Kaži mi da ne moramo i njega da nosimo do nekog kontejnera dole, u Bridžportu. Ako nas na putu zaustave, najebali smo.” Gari se iznervirao. Do tada je bio potpuno sabran, ali to što je izgubio živce s Endijem kao da ga je izbacilo iz koloseka. „Stani da razmislim, stani da razmislim”, reče. „Ja neću reći ni reči”, rekoh mu. „Samo ostavi Sidni na miru. Dozvoli da se vrati kući živa. Ni ona nikada nikome neće reći šta ste radili u tom hotelu. Kao što si rekao. Ubila je nekoga. Neće želeti da priča s policijom.” „Oh, molim te”, reče on. Pokazao je pištoljem Endijevo telo i rekao mi: „Znaš, ti si, jebote, kriv za to. Da ga nisi poslao da me traži, ne bi tako završio.” Bilo je istine u tome. „Sklonite tog kretena negde dok ne razmislim!”, izvikao se na Ovena, koji me gurnu kroz otvorena prednja vrata mini-kombija i zalupi vrata tako jako da sam jedva izvukao nogu na vreme da je ne udari. Karter reče: „Ako zaista to hoćeš da uradiš, možemo da odnesemo obojicu i bacimo ih u kontejnere. Samo ćemo voziti polako da nas ne zaustave.” Sa Garijeve cigarete pade pepeo kada je odmahnuo glavom. „Ne, ne, sačekaj sekund. Jednostavno ćemo ih obojicu ostaviti ovde. Ne moramo nigde da ih bacamo. Neka policajci dođu ovde i misle šta god hoće. Kamere su isključene. Niko i ne mora da zna da smo bili ovde.” Mene je Oven gurnuo u kombi tako snažno, da sam se zadržao u prostoru između sedišta vozača i suvozača. Polako i nespretno, vezanih zglobova,

pokušao sam da se uspravim za volanom. Kada sam seo, pogledao sam kroz vetrobran. Kombi je bio okružen drugim vozilima; pilot mu je bio direktno napred, sivik pozadi, akord desno, a kabasti element levo. Gari, Karter i Oven su malo ispred desnog branika kombija raspravljali kako da reše tu, novonastalu situaciju. Endijevo telo je ležalo tačno ispred elementa. On je bio običan momak. Traka mi je bila omotana oko zglobova, ali nije bila ukrštena između njih. Sedeći za volanom, počeo sam da uvijam ruke napred-nazad, da bih malo olabavio traku. Mogao sam da joj zagrizem rub, ali bi oni to primetili. Nisam bio siguran čemu se nadam, čak i ako oslobodim ruke. Njih su trojica, sa dva pištolja. Mogao bih da pokušam bekstvo, ali moje šanse za beg bile su male. Vrata salona, kroz koja bih mogao da izađem, mogao bih da otvorim samo ključem. Morao bih da budem ispred njih do samog servisa, da bih stigao do vrata koja bih mogao da otvorim. „Mislim da treba samo da se izgubimo odavde”, reče Karter. „Da ubijemo Blejka i da odemo.” „Da”, reče Oven. „Ne želim da se zadržavam ovde.” Gari klimnu glavom: „Dobro, dobro.” Nastavio sam da natežem traku. Čak i vezanih ruku, možda bih, kada neko priđe vratima, mogao da ih udarim nogom i oborim jednog, iskočim i pobegnem. Ne bih imao šanse. Mogao bih da legnem na sirenu. Ali kakvu pažnju bi to uopšte izazvalo? I koliko dugo bih mogao da je držim pritisnutu, dok me ne bi ščepali? Jedan metak kroz vetrobran rešio bi tu situaciju. Osim sirene, pitao sam se šta mi još preostaje. Spustio sam pogled da vidim kako napredujem sa trakom. Za minut, pomislio sam, srediću je. Traka mi je čupkala dlačice na ruci, ali taj bol je bio zanemarljiv u svemu ovome. Nešto na sredini instrument-table privuče mi pogled. Bilo je samo odškrinuto. Tek toliko, da vidim nešto sjajno unutra. Srce mi je brže zakucalo. Pružio sam ruke desno i povukao vratanca pregrade još koji santimetar. Komplet ključeva.

Nagnuo sam se malo, uhvatio ključeve između palca i kažiprsta desne ruke, i polako, bez buke, izvukao ih iz pregrade. Nespretno sam okrenuo zglobove da bih gurnuo odgovarajući ključ u bravu. Bile su mi potrebne obe ruke da to obavim; jer, čim jednom rukom gurnem ključ u bravu, moraću drugom da zaključam vrata i dignem prozore. Nadao sam se, kao prvo, da ću kasnije biti prisutan, kada me Lora Kantrel bude izgrdila zbog ovog, što nameravam, i drugo, da u prokletom kombiju ima benzina.

ČETRDESET

Olabavio sam traku dovoljno da izvučem desnu ruku iz nje. Podigao sam levu ruku, sa čijeg zgloba je visila olabavljena traka, i zadržao je iznad kontrola na vozačevim vratima. Sada sam mogao da stisnem dugme za zaključavanje – za to nije bio potreban ključ – ali Gari, Karter i Oven će verovatno čuti zvuk zaključavanja svih brava i upitati se šta to radim. Trebaće im malo vremena, ali dovoljno da stignu do otvorenog prozora i zgrabe me. Bilo je kombija na tržištu koji nisu imali automatske zadnje prozore. Ovaj jeste, ali za njih nisam brinuo. Bili su već zatvoreni. Naravno, neprobojno staklo trenutno nije bilo na raspolaganju. Čak i sa podignutim staklima, teško da ću biti zaštićen. Drugu ruku sam stavio na ključ. Njih trojica su hodala ispred kombija, gledajući čas Endijevo telo, čas mene. Karter i Oven su gledali Garija. On im kratko klimnu glavom. Okrenuli su se i zagledali u mene kroz vetrobran. Okrenuo sam ključ. Paljenje motora će se ionako jasno čuti u izložbenom salonu, gde se zvuk odbija od stakala i drugih vozila. A u ovoj situaciji, zvučalo je kao detonacija bombe. Njih trojica poskočiše kada je motor zaurlao samo metar od njih. Bilo im je potrebno pola sekunde da shvate šta sam uradio. Ja sam do tada već zatvorio dva prozora dopola. Karter se prvi pokrenuo. Jurnuo je prema mojim vratima, posegao levom rukom za bravu, nije uspeo da otvori vrata, pa pokušao da me udari desnom, u kojoj je i dalje držao pištolj. Gurnuo je ruku unutra dok je prozor bio dve trećine podignut. Staklo se i dalje podizalo. Oven skoči za Karterom, ali nije mogao ništa da učini osim da gleda šta

se dešava. Stavio je obe ruke na prednji branik, kao da ima nadljudsku snagu i može da zadrži kombi na mestu, ako se ovaj pokrene. Karter opali. Pištolj mi je eksplodirao desetak centimetara od levog uva i zvučalo je kao da je bio top, ali pošto se Karterova ruka dizala zajedno sa prozorom, njegov metak je otišao na sever i u krov kombija. Gari, koji je i dalje stajao ispred kombija, dreknu: „Šta, jebote!” Staklo na strani vozača se podiglo koliko je moglo, i uhvatilo Karterovu ruku na najužem delu njegovog zgloba. On jauknu. Uhvatuh ručicu menjača, koja se nalazila na sredini instrument-table, ubacih je u rikverc i nagazih gas do daske. U normalnim okolnostima bih gledao gde vozim, ali kada je kombi krenuo unazad, zagledao sam se pravo napred, u Garija, koji beše odbacio svoju upaljenu cigaretu i dizao pištolj, spreman da puca. Kombi je jurnuo zaškripavši gumama, grabeći prednjim točkovima. S moje leve strane, Karter udari licem u staklo kada ga je kombi povukao za sobom. Oven odskoči nazad. Bila je to kratka vožnja. Tri metra dalje kombi je udario bočno u sivik. Udarac je zaglušio Karterove jauke. Ja sam udario glavom u naslon na sedištu. Karter ispali još jedan hitac. Nisam znao kuda je zrno otišlo, ali pošto nije kroz moju glavu, uhvatio sam opet ručicu menjača i ubacio ga u prvu brzinu. Nagazio sam gas, prekinuvši Kartera koji je slobodnom rukom udarao po staklu na vratima, pokušavajući da ga razbije, da bi se oslobodio. Da je udarao nečim tvrđim od svoje pesnice, možda bi ga i razbio. Nenaoružani Oven je hodao tamo-amo, kao figura u nekoj igri, ne znajući šta da uradi. Shvatio sam da sada imamo zvučnu pozadinu. Začulo se zavijanje signala za uzbunu. Kada je vozilo poskočilo prema Gariju, on ispali hitac trenutak pre nego što je odskočio na moju levu stranu. Na vetrobranu se istog trenutka iscrta šara paukove mreže, jer ga je metak prostrelio u gornjem desnom uglu. Gari se okliznu na krv Endija Herca. Prostro se po podu, na putu mog kombija. I dalje vukući Kartera koji je vrištao, udario sam bočno u pilota. Mora da sam ga gurnuo unazad dobrih pola metra. Znao sam da vazdušni jastuk u volanu ispred mene treba da se naduva u takvom trenutku, ali to je isto kao

kada znate da će blic blesnuti prilikom fotografisanja. Mislite da nećete trepnuti, ali morate. Zato sam bio šokiran kada je beli jastuk eksplodirao ispred mene, kao oblak koji se kreće munjevitom brzinom. Obavio mi je lice. Pošto ništa nisam video sledećih nekoliko sekundi, koliko je potrebno da se jastuk izduva, naslepo sam ubacio menjač u rikverc, okrenuo volan udesno i opet nagazio gas. Drugi put sam udario glavom u naslonjač. Opet bih udario u sivik, ovoga puta više čeono. Karteru ispade pištolj iz ruke, udari me u rame i pade između vrata i sedišta. Nisam imao vremena da ga tražim. Pritisnuo sam vazdušni jastuk, da bih mogao da vidim šta se dešava. O Karteru nisam morao da brinem, posebno sada, kada je ostao bez pištolja. On se samo šlepovao u vožnji, kad god ja odlučim da krenem, bar dok mu ruka ne otpadne. Oven je pobegao na suprotni kraj salona, s druge strane pilota, tik iza mog stola. Gari, još uvek na podu pored Endijevog tela, košulje i pantalona umrljanih krvlju, opali još jedan hitac. Pošto nije mogao da nišani, zrno je odletelo ko zna gde. Čulo se kako se odbilo o metal. Začuo sam bolan, gotovo životinjski urlik. Bio mi je potreban trenutak da shvatim da sam ga ispustio ja. Gari se nesigurno klizajući uspravljao, spremajući se ponovo da puca. Ubacio sam menjač opet u brzinu, okrenuo volan, stisnuo gas i jurnuo pravo na njega. Opalio je, sada bolje nišaneći, i pogodio vetrobran, tridesetak santimetara levo od sredine. Staklo se razbilo u milion sitnih krhotina, ali sada sam bar mogao da vidim ispred sebe. Gari se baci na moju desnu stranu, tamo gde su se nalazile kancelarije, uključujući i Lorinu, a kombi ulete u zadnji deo elementa, levo od pilota koga bejah već prilično oštetio. Staklo je puklo, hauba kombija se digla toliko da mi je već zaklanjala vidik. Karterov zglob je počeo da krvari. I dalje je udarao o staklo, vrišteći iz dna pluća. Morao sam da se izgubim odatle. Stisnuo sam kočnicu, ubacio menjač u rikverc i u vrlo kratkom vremenu zamislio izlaz. Bio mi je potreban veliki stakleni pano, bez pregrada, ako

želim da se izvezem odatle. Pomislio sam da je gotovo bolje da se probijem unazad; u suprotnom bi krhotine stakla – koje ulete kroz prostor na kojem je do malopre stajao vetrobran – mogle da mi odseku glavu. Uz dobru brzinu, mogao bih da se probijem između sivika i metalik plavog akorda, koji do sada nisam oštetio. „Molim te!”, vrisnu Karter. „Spusti prozor!” Pogledao sam ga dovoljno dugo da mu kažem: „Odjebi.” Gurnuo sam nogu u papučicu gasa. Karter, predviđajući moj potez, pokuša da potrči pored kombija, ali ja malo skrenuh s pravca, prema zadnjem delu akorda, provlačeći se pored zadnjeg dela sivika. Prednji deo sivika počisti Karterove noge. Nastavio sam da vozim pored prednjeg dela automobila, vukući Kartera zakačenog zglobom sopstvene ruke. Akord se pomerio nekoliko metara, ali nedovoljno da mi otvori prolaz. U trenutku mi se učini da sam osetio miris benzina. Pogledao sam napred i video Garija u pokretu, kako mi prilazi s prednje desne strane. Vratih ručku menjača u brzinu, okrenuh volan desno i pođoh pravo na njega. On skrenu još više desno, ali ja sam ga pratio, razbijajući vrata i zamagljena stakla Lorine kancelarije. Krhotine popadaše po savijenoj haubi i kliznuše na instrument-tablu. Karter, koji je prestao da vrišti, visio je s vrata kao krpena lutka. Odjednom puče zadnji prozor na strani suvozača. Razbio ga je metak. Nisam imao vremena da gledam gde je Gari. Povukoh se iz Lorine kancelarije velikom brzinom i izleteh na sredinu izložbenog salona, gde udarih u drugi kraj elementa, ubacih menjač opet u brzinu i jurnuh napred, pa sada uleteh u kancelariju do Lorine kod upravnika za lizing. Neće mu biti drago. Opet se začuše pucnji. Gari se probijao prema daljem delu sale, krijući se iza oštećenih vozila. Ja sam se krio što sam bolje mogao vozeći, koristeći vrata i instrument-tablu kombija kao zaštitu. Zvuci sirene su zavijali. Još jednom ubacih menjač kombija u rikverc i stisnuh gas do daske. Nisam želeo da naletim jedino na Endijevo telo, a činilo mi se da kombi ide prema njemu, pa sam okrenuo volan levo, osvrnuo se, malo skrenuo prema elementu i pre nego što sam se opet okrenuo napred, ubacio menjač u brzinu

i dao gas. Okrenuo sam glavu, pogledao napred i ugledao Garija. Stajao je između kombija i akorda. Držao je pištolj u ispruženim rukama i nišanio pravo u mene. Pomerio se malo levo; ja sam skrenuo levo, ne kočeći. Pištolj je opalio, ali u istom trenutku kada je kombi dodirnuo Garija, tako da je zrno odletelo u plafon. U jednoj stotinki sekunde Gari je osetio samo udarac prednjeg dela kombija. U sledećem trenutku osetio je akord na leđima. Ako je ispustio neki glas u trenutku kada je život smrvljen u njemu, to se nije moglo čuti zbog lomljenja i savijanja lima. U trenutku udara, pištolj mu je izleteo iz ruke i odleteo preko kombija, da bi pao negde na pod salona iza mene. Garijeva usta ostala su ukočena u nekom jezivom osmehu, a lice mu je bilo umrljano krvlju. Ostao sam da sedim jedan trenutak, dok je motor radio u leru. Pogledao sam kroz svoj prozor. Karter je bio mrtav, kao i Gari. Verovatno je poginuo kada je donjim delom tela udario u sivik i bio prevučen preko njega. Možda mu je udarac slomio kičmu. Spustio sam prozor nekoliko centimetara, oslobađajući Karterov zglob i puštajući ga da sklizne na pod. Motor je i dalje radio, zvuci sirene su zavijali, ali mene je obuzeo trenutak mira. „Ne mrdaj, drkadžijo!” Pogledao sam u retrovizor. Bio je to Oven, s pištoljem koji je izleteo iz Garijevih ruku. Ne znam kako to da objasnim. Sve vreme dok se to događalo bio sam prestravljen, a sada... Bio sam samo ogorčen. Ubacio sam menjač u rikverc i dao gas. Gume su opet zaškripale i kombi je prošao pored pilota, nastavio dalje i poneo moj sto, a tada se začuo gromoglasan tresak, kada je zadnjim delom prošao kroz veliki stakleni prozor. Zadnji deo kombija pao je šezdeset centimetara niže, na tlo, a prednji deo se digao. Prednji točkovi su se u vazduhu okretali velikom brzinom. Spustio sam pogled između sedišta i vrata, znajući da je Karterov pištolj tu negde.

Sada se celoj gunguli pridružio još jedan zvuk. Prolazak kroz staklo izložbenog salona aktivirao je znak za uzbunu. Kombi je bio u tako lošem položaju da nisam mogao da vidim gde se nalazi Oven. Okrenuo sam se u sedištu i gurnuo ruku u uzan prostor između vrata i sedišta. Napipao sam pištolj. Obavio sam prste oko nečega hladnog i tankog, što bi morala biti cev. Potražio sam to između sedišta, iako sam ga već prethodno uhvatio, ali dok sam pokušavao da pored ručke za podešavanje sedišta nađem dršku pištolja, iskliznula mi je iz ruke i pala dole, još dalje izvan domašaja nego što je bila ranije. Pored sirena, čuo sam kako neko korača preko izlomljenog stakla. Oven je obilazio oko kombija. „Sad ne ideš više nikuda!”, uzviknuo je. Kroz otvoren vetrobran zatreperilo je svetlo. Shvatio sam da je to plamen vatre. Opet sam gurnuo ruku dole, u prazninu, tražeći pištolj. Zaustavio sa ispod ruba podne prostirke. Opet sam obavio prste oko cevi, povukao pištolj gore i okrenuo ga tako da sam obuhvatio dršku šakom, prislonio prst pored okidača. Odjednom, vrata se otvoriše. Verovatno su se otključala prilikom udara. Oven reče, „Hej, kretenu, ja ću te...” Opalio sam u njega. „Jebote!”, dreknu on, padajući na asfalt, pored izloga salona. Vrata se zatvoriše pod težinom, ali ja ih otvorih nogom i spustih se na tlo; motor kombija je i dalje radio. Vatra se širila salonom. Oven je ležao na leđima. Video sam da mu se širi crvena mrlja na levom ramenu. Znači, nisam ga ubio. U desnoj ruci je i dalje držao pištolj, ali pre nego što je mogao da ga uperi u mene, stao sam iznad njega i uperio mu Karterov pištolj u glavu. „Baci pištolj”, rekao sam. „Šta?” reče on. Signal za uzbunu je bio toliko bučan da me nije razumeo. „Baci ga!”, rekoh. On ga odbaci nekoliko metara od sebe. „Gde mi je ćerka?”, podviknuh na njega. „Gari je rekao da zna gde je!”

„Ne znam!”, reče on. Ja opalih hitac između njegovih nogu. „Isuse Hriste!” reče on. „Gari je rekao da idu po nju. Gde je?” „Ne mogu da ti kažem”, reče on. „Ne smem.” „Ako mi ne kažeš, pucaću ti u koleno”, rekoh. „Čuj, ako ti kažem, oni će...” Podigao sam pištolj prema njegovom kolenu i povukao okidač. Vrisnuo je, ali njegov krik zagušiše razni signali za uzbunu. „Sledeći ide u drugo koleno”, rekoh. „Gde je?” „O, bože!”, vrisnu on, previjajući se po podu. „Gde mi je ćerka?”, upitah. „U Vermontu!” zacvili on. „Gde u Vermontu?” „U Stovu!” reče on. Negde u Stovu!” „Gde u Stovu?” „Ne znaju ni oni! Tamo negde!” „Ko ide po nju?” Pre nego što je uspeo da odgovori, onesvestio se. Ili je umro. Udaljio sam se i podigao Garijev pištolj sa poda. Možda će mi zatrebati oba. Pošao sam nazad, u bubu, dok je salon plamteo iza mene. Jedan rezervoar u kolima je eksplodirao. Vatrena lopta prolete kroz razbijeni izlog. Seo sam u automobil, izvadio mobilni telefon i ukucao poznati broj. U daljini sam začuo sirene. Suzana se javila: „Halo?” „Zdravo, Suzana”, rekao sam. „Možeš li da mi daš Boba?” „O, Time, policija je bila ovde i...” „Samo mi daj Boba na tren.” Malo kasnije javio se Bob i ozlojeđeno rekao: „Isuse, Time, traži te sva policija. Šta si to...” „Šta sad radiš?”, upitah. „Treba mi drugi automobil. Neki na koji mogu da se oslonim, i to odmah.”

ČETRDESET JEDAN

Vozio sam bubu Putem I kada sam u retrovizoru primetio da se patrolnim vozilom koja su prošla u suprotnom smeru pale stop svetla. Nastavio sam da ih gledam u retrovizoru. „Ne okreći se, ne okreći se”, rekoh tiho. Policijsko vozilo se okrenulo. Još uvek je bila daleko iza mene, pa sam stisnuo gas, pokušavajući da povećam razmak između nas, a da to ne izgleda kao prekoračenje dozvoljene brzine. Buba i nije bila dorasla tome. Policijsko vozilo je ubrzalo i uključila su se rotaciono svetlo. Jurnuo sam ulicom pored stambenih zgrada, pa onda isključio svetlo, da mi ne vide dve sjajne crvene lampice na zadnjem delu automobila. Ulična svetla su bila dovoljno jaka da vidim kuda vozim. Pogledao sam u retrovizor i video da i policajci skreću desno. Vozio sam nasumice. Desno, opet desno, pa levo. Neprestano sam pogledao u retrovizor ne samo zbog automobila već i zbog njihovog rotacionog svetla. Vozač tog vozila je sada već radio-vezom tražio da i druga vozila opkole taj kraj. Nisam bio siguran u automobilu. Nisam mogao neprimećen da stignem do Bobove kuće. Skrenuo sam opet levo, pa desno i našao se u blizini luke, nedaleko od kuće Kerol Svejn. Tamo nisam smeo da se vratim. Naišao sam na poprečnu ulicu, a ispred mene projuri policijsko vozilo sa isključenom sirenom, ali uključenim rotacionim svetlom. Da su moji farovi bili uključeni, mogao sam lepo da vidim profil vozača. Nisam mogao izaći ni iz tog kraja, a ne stići do Bobove kuće. Skrenuo sam bubom na prilaz nepoznate adrese, prišao što sam mogao bliže kući,

ugasio motor, dohvatio ona dva pištolja koja sam poneo i Milta sa zadnjeg sedišta, i izašao iz automobila. Da li bi bilo bezbedno da pozovem Boba da dođe tu po mene? I da li bi on to uopšte učinio? Jasno je da je policija – možda i Dženingsova – bila kod njih. Čak i ako Suzana i Bob nisu tačno znali zbog čega policija traga za mnom, morali su shvatiti da je ozbiljno. Potrčao sam prema luci. Bobova kuća nije bila daleko od jezera. Možda ću uspeti da ukradem neki brodić, odvezem se do obale Stratforda, u čijoj blizini je Bob živeo, izvučem brodić na suvo i peške odem do njegove kuće. Zatim, uz malo sreće, mogu da ga nagovorim da mi da drugo vozilo da se odvezem do Stova. Stigao sam do luke. Veče je bilo toplo, i mnogi su sedeli na svojim brodićima, pijuckali i ćaskali s prijateljima, a njihovi glasovi su dopirali kroz noć. Možda i neće biti tako lako ukrasti brodić. Šunjao sam se oko parkinga oivičenog drvećem koje je pružalo zaklon. Prešao sam preko šljunka do najudaljenijeg dela parkinga, pitajući se ima li najmanje šanse da je neko ostavio ključeve u kolima – da li to još uvek neko radi – kada mi pogled privuče nešto na kombiju pored koga sam prolazio. Na zadnjim prozorima ugledao sam natpis Cvećara Šo. Prolazeći vozačevom stranom vozila, video sam napred nešto što je izgledalo kao dvoje ljudi, nagnutih iznad instrument-table jedno prema drugom. Kucnuo sam pištoljem po vozačevom prozoru. On poskoči, a dok se okretao da vidi ko to kuca, njegova plavokosa partnerka se beživotno sruči na instrument-tablu. „Zdravo, Jane”, rekoh kroz staklo. On spusti prozor. „O, bože, to si ti”, reče. „U redu je”, rekoh. „Vidim da to s tobom nije moja ćerka.” „Tetka me je naterala da priznam”, rekao je žurno, braneći se. „Naterala me je da priznam ko me je udario. Ali policiji sam rekao da je bila greška.” „Znam”, rekoh. „Cenim to. Ni ja nisam nikome rekao za tvoju prijateljicu.” „Hvala”, reče on tiho. „Šta hoćeš? Šta radiš ovde?” „Otključaj zadnja vrata”, rekoh. „Hoću da ti i tvoja Mildred izvršite jednu isporuku.”

Ušao sam pozadi. Spustio sam pištolje na pod i stavio Milta na sedište. Neobično, taj plišani los je privukao Janovu pažnju. „A ti misliš da sam ja čudan”, reče. Primetili smo troja patrolna vozila kako krstare krajem pre nego što smo izašli na Put I. „Tebe traže?” upita Jan dok sam gledao oko sebe u zadnjem delu kombija, trudeći se da ostanem ispod prozora. „Što manje znaš, to bolje”, rekoh. „Imaš ovde jedan spremljen buket.” „Da”, reče Jan. „Već dva dana pokušavam da ga uručim. Ljudi su na putu.” Rekao sam mu gde se nalazi Bobova kuća. „Prođi ulicom jednom, vidi da li ih neko nadzire. Policijsko vozilo, obeleženo ili neobeleženo. Proći ćemo tako nekoliko puta, pa ako bude izgledalo kao da je čisto, skrenućeš na prilaz.” „Dobro.” Zastao je. „Znaš, obično ne isporučujem cveće ovako kasno. Zar neće izgledati čudno?” „Nadajmo se da neće”, rekoh. Brzo smo stigli u Bobov kraj. „Ovde su kuće zaista lepe”, reče Jan. „Isporučivao sam već ovde.” Zastao je: „Ne vidim šta je smešno.” „Hajde da to uradimo”, rekoh. „Hoću da me ti i Mildred sačekate jedan minut.” „Zove se Huanita”, reče Jan. Skrenuo je na Bobov zaista širok prilaz, tik do hamera. Dohvatio sam uvijeni buket, kliznuo kroz bok kombija i pošao do ulaznih vrata. Suzana je bila šokirana kada je otvorila vrata. U prvom trenutku sam pomislio da je to zbog te kasne isporuke, a tada sam shvatio da gleda mene. „Bože moj, šta se desilo?”, upitala je, a Bob je stajao na metar iza nje. Uzela je cveće od mene i stavila ga na obližnji sto. U prvom trenutku sam pomislio da je već videla moj nos. Nisam se setio da sam zadobio još neke povrede. Pogledah se u ogledalu u predsoblju. Na obrazima sam imao nekoliko posekotina. Čelo mi je bilo u modricama. Dešava se to kada vam pukne vetrobransko staklo i srča vas pogodi u glavu kod volana. A na jednom zglobu mi je još uvek visilo parče trake.

„Nemam vremena da objašnjavam”, rekoh. Zatim se okrenuh Bobu: „Šta si spremio za mene?” „Gde je buba?”, upita on, izvirivši na prilaz i ugledavši tu samo kombi. Rekoh Suzani najbrže što sam mogao: „Znam gde je Sid. U Vermontu, negde u Stovu. Neki ljudi su već otišli po nju. Možda su već i stigli. Moram brzo da odem tamo.” Očekivao sam da će me zasuti pitanjima, ali odmah je shvatila da traćenje mog vremena na odgovaranje ne bi bilo u Sidninom interesu. Rekla je: „Uzmi Bobov automobil i idi. Odmah!” Mislila je na hamer, Bobov veliki terenac. Meni se nija sviđala ideja da se u Stov vozim tom zveri. Isticala bi se kao zavijen palac, a bila je nezgrapna i spora, i izgubio bih suviše vremena zastajući svakih sto pedeset kilometara da joj sipam benzin, pa bi ubrzo i policija počela da traga za njom. „Nešto drugo, Suz”, rekoh. Ona klimnu glavom, shvativši odmah. „Na parkingu imamo mustang koji smo tek dobili. Ima V8 pod haubom.” „Ma hajde”, usprotivi se Bob, „ne misliš ozbiljno.” Pogledao me je. „Znaš li da je policija večeras dva puta prošla ovuda tražeći te? Šta se dešava, Time?” „Svašta”, rekoh. „Ali u ovom trenutku je najvažnije da krenem za Stov.” Suzana spusti ruku na kvaku da bi se oslonila. „Mustang je ispravan”, reče mi. „I gume su mu dobre.” „Da li je brz?” rekoh. Ona klimnu glavom „Pravolinijski. Slabiji je u okukama, ali skroz do Vermonta je međudržavni put.” „Hajde da ga vidimo.” „Ne sviđa mi se to”, reče Bob. „Ako ga traži policija, ovo se svodi na pomaganje beguncu.” Suzana se zagleda dugo i oštro u Boba:. „Ako mi ti ne pomogneš, ovo ću uraditi sama.” Niz stepenište siđe Evan: „Šta se dešava?” „Ući ćemo odmah”, reče Bob nervozno. „Ako telefon zazvoni, javi se.” „Ne, nemoj”, reče Suzana. „A ako policija dođe na vrata, nisi video Tima, i nemaš pojma gde smo mi.” „Znači, tražiš da lažem policiju”, reče Evan pola za sebe. „Kul.”

Dok smo nas troje izlazili iz kuće i išli prema hameru, Bob reče, „Zaista, Time, mislim da nam duguješ objašnjenje šta se događa. Javljaš se kasno noću, zahtevaš da ti dam automobil, pričaš da je Sidni u Vermontu, pa ne možeš...” „Stani”, rekoh, skrećući prema kombiju. „Moram da uzmem pištolje.” To je Boba ućutkalo, barem na izvesno vreme. Zahvalio sam se Janu i rekao mu da ode. Uz pištolje, zgrabio sam Milta, koga sam predao Suzani na čuvanje. Na putu do Bobovih motora, izložio sam Suzani sve ukratko. Bob, za volanom hamera, slušao je, a zatim progunđao nešto o tome kako bi najpametnije bilo pozvati policiju, ovdašnju i u Vermontu. Rekao sam mu da je policija u tom trenutku toliko usredsređena na mene da bismo protraćili dragoceno vreme ubeđujući ih da krenu u Stov. Suzana reče Bobu: „Ja se oslanjam na Tima za sada, ako nemaš ništa protiv.” Zatim meni: „Da li je taj čovek, koga si ustrelio u koleno, mrtav?” „Oven?”, rekoh sa zadnjeg sedišta. „Mislim da nije. Ako hitna pomoć stigne do njega na vreme, preživeće. A ona dvojica s njim? Gari i Karter? Oni su pokojni.” „I Endi”, reče Suzana. „Da”, rekoh. „A ima i gore.” „Šta?” „Peti”, rekoh. „Ne znam kako je ona umešana u sve to, ali nešto joj se dogodilo u poslednjih četrdeset osam sati. Niko je nije video. A jedan od one trojice koji su pokušali da me ubiju, rekao je da više ne treba da brinem za nju.” „O, bože”, reče Suzana. „O, bože moj.” „Da”, rekoh, osetivši bol zbog onoga što se dogodilo Peti na način koji nisam mogao da pomenem svojoj bivšoj ženi. Barem ne sada. „Ne mogu da verujem”, reče Suzana. „Da li je moguće da se ovo sve dešava?” Nekoliko sledećih ulica prošli smo u tišini. Onda Suzana reče: „Znači, neko je zaista nadzirao kuću.” „Jeste”, rekoh. Bob se za volanom nervirao. „Mislili su da će Sid da se vrati u tvoju kuću, pa da je onda uhvate.” „Zašto nam se nije javila?”, upita Suzana. „Zašto nije našla načina da se

javi?” „Jedan razlog”, rekoh polako, svestan da nema načina da pripremim Suzanu za to, „jeste da je možda ubila nekoga.” Suzana htede nešto da odgovori, ali reči joj nisu izlazile iz usta. „Mislim da je to možda bilo u samoodbrani, ili u želji da pomogne nekom drugom, ko je bio napadnut.” „Ali...” Suzana je tražila reči. „Čak, čak i ako je to tačno, ne mogu da verujem da nas ne bi pozvala da joj pomognemo.” „Ne znam”, rekoh. „Ne znam.” Upitao sam se da li mislimo na isto, da se nešto dogodilo sa Sidni, nešto što ni negativci ne znaju, što ju je sprečilo da javi i roditeljima gde se nalazi. „Možda je, povrh svega, i trudna”, reče Suzana. Bob stegnu rukama volan hamera. „Ne bih rekao. Mislim, da, možda, ali ne bih rekao da je to povezano sa njenim nejavljanjem.” Stigli smo do Bobovog predstavništva s polovnim kolima. Skrenuo je na parking i zaustavio se tik iza tamnoplavog mustanga, starca sa kraja devedesetih godina prošlog veka, pomislih. „Doneću ključ”, reče Suzana, odlazeći prema kancelariji. „Ti još nisi platio bubu?”, upita Bob. „To je tvoja najveća briga u ovom trenutku, Bobe?” upitah. Spustio sam glavu na naslon. Odjednom sam bio sasvim iscrpljen. Stov je bio dobra četiri sata vožnje daleko. Bio mi je potreban san, ali nisam imao vremena za to. Takođe, pojma nisam imao gde u Stovu da počnem da tražim Sid. „Čuj”, reče Bob, „uradi ono što moraš. Ali nije fer da uvlačiš Suzanu u to. Zato što te traži policija. Baš si je usrećio.” „Jesu li ti policajci rekli zašto me traže?” „Samo su postavljali nova pitanja. Bili su detektivka Dženings i onaj drugi, krupni policajac sa ženskim imenom. Šta misle da si uradio?” „Postoji spisak”, rekoh. „Ali čovek koji je večeras pokušao da me ubije, u toku dana je ubio ženu po imenu Kejt Vud. Trenutno me traže zbog toga.” „Isuse Hriste.” Zatvorio sam oči i opustio se. Otvorio sam ih kada sam čuo kuckanje na prozor. Suzana je mahala ključevima automobila.

Izvukao sam se iz hamera i uzeo ključeve mustanga. „Ima li benzina?” upitao sam.” „Sumnjam”, reče ona. „Bobova ponuda ne uključuje i pun rezervoar.” Stisnuo sam dugme daljinskog ključa i otključao vrata mustanga. Seo sam, ostavljajući vozačeva vrata otvorena i okrenuo ključ. Motor je zaurlao. Pogledao sam pokazivač goriva i video da ima gotovo pola rezervoara benzina. „Napuni ga sad i uz malo sreće, preći ćeš čitav put bez zaustavljanja”, reče Bob. „Hoćeš li da mi dodaš pištolje?”, rekoh ja Bobu. Vratio se do hamera. Ona mi reče: „Idem s tobom.” „To nije dobra ideja”, rekoh. „Nisi ti za ovo.” „Ne govori mi to.” „Suzana”, rekoh, spustivši glas, tako da je morala da se sagne prema meni. „Hoću da izvučem Sid iz ovoga. Ali ako mi se u međuvremenu nešto desi, voleo bih da se vrati kući, kod tebe.” „Time, ne govori...” „Ne, slušaj me. Ozbiljno mislim. Moraš da ostaneš i budeš ovde kad se Sidni vrati, ako se vrati sama. A i meni možeš zatrebati. Čim stignete kući, hoću da mi nađeš kako da stignem do Stova. Krenuću putem 95, pa 91 na sever, ali možda mi zatrebaju uputstva tokom vožnje.” Suzanine oći su zablistale. „Volim te, znaš. I uvek ću te voleti.” Šmrcnula je. „Šta da radim ako dode policija?” „Nemojte im reći ni reč. Ali ako dođe Dženingsova, možeš da joj ispričaš šta se dogodilo u predstavništvu. Samo ne govori gde sam otišao. Pokušaće da me zaustave. Dženingsova će probuditi državnu policiju da bi me našla. Ne znam koliko vremena imam da nađem Sid, ali neću da me Dženingsova zadržava.” Suzana je shvatila. „Ako se onaj koga sam ustrelio probudi, ona će možda vrlo brzo saznati da sam na putu za Stov”, rekoh. „Ako te pritisne, reci joj da još uvek vozim bubu. Bar me neće tražiti u ovim kolima.” Suzana klimnu glavom. Reče: „Ne mogu da te pustim samog.”

„Suz, ti ne možeš da ideš.” „Onda moraš da povedeš Boba.” Bob se upravo vratio noseći dva pištolja. Držao ih je kao da su od plutonijuma. „Šta ?” reče. „Ti ideš sa Timom.” „Oh, ne, ne, ne. Mislim da to nije dobra ideja.” „Barem ovoga puta moram da se složim sa Bobom”, rekoh ja. „Ako ti ne pođeš”, reče mu ona, balansirajući na svom štapu, „ja ću.” Stajao je jedan trenutak, ne govoreći ništa. Zatim, ne ispuštajući pištolje, nespretno zagrli Suzanu, pođe do vrata suvozača mustanga, otvori ih i sede. „Hajdemo”, reče, pažljivo spuštajući pištolje na patosnicu ispred sebe.

ČETRDESET DVA

U trenutku kada smo sipali benzin i izvezli se na I-95 bilo je već pola jedanaest uveče. Čim sam se uključio u saobraćaj na auto-putu, stisnuo sam gas do daske. Igla na brzinomeru se uspinjala dok nije stigla do brojke sto četrdeset pet. Osećao sam kako točkovi nemaju baš najbolji dodir s podlogom, ali bio sam ubeđen da mogu da vladam tom brzinom i odlučio da je zadržim za neko vreme. „Mi nemamo pojma ni kuda idemo”, reče Bob. „Mislim, u samom Stovu. Bio sam tamo pre nekoliko godina s prvom ženom, Evanovom majkom; to mesto ima samo bedna odmarališta i lokale zavučene u planine.” „Sumnjam da je Sidni odsela u odmaralištu”, rekoh. „Možda je našla posao”, reče Bob. „Mnoga takva mesta plaćaju decu poput Sidni gotovinom ispod stola. Ne bi morala da kaže ni pravo ime, što bi njoj, s obzirom na to da je u bekstvu, odgovaralo.” To, što je rekao, imalo je smisla. Nastavio je: „Čini mi se da je jedan Evanovov drugar tu jednom radio preko leta. Stov zimi radi prilično dobro, uz skijanje i sve to, ali ni leti nije loše.” Dok sam razmišljao o tome što je Bob rekao, morao sam da pazim i na put. Kad vozite sto četrdeset pet kilometara na sat – približavajući se gornjoj ivici brzine – morate paziti šta radite. Naročito noću. Kao da mi čita misli, Bob reče: „Čuj, ako nam jelen ili tako nešto istrči pri ovoj brzini, najebali smo.” „Radije bih rizikovao u ovome, nego u bubi”, rekoh. „Ipak, ako udarimo jelena, uleteće nam pravo kroz vetrobran.” Pogledah ga. „Bobe, ako hoćeš, mogu da te ostavim na sledećoj pumpi.” „Samo kažem, nećeš pomoći Sidni ako ti rogovi probuše mozak.”

Nagnuo se napred i u mraku uzeo jedan pištolj koje sam poneo na put. „Budi pažljiv s tim, Bobe”, upozorih ga. „Ne brini”, reče on. „Nisam idiot.” Zagledao se u pomrčini u pištolj. Svetlost je dolazila samo sa instrument-table. „Mogu li na trenutak da upalim svetlo?”, upita me. „Ne”, rekoh. Nisam želeo da mi unutrašnje svetlo kvari noćni vid u toj situaciji. „Znaš li šta ja mislim da je ovo? I ovaj, i onaj drugi? Mislim da su to rugeri.” „Ja se uopšte ne razumem u pištolje”, rekoh. „Pa, ja se malo razumem. Ovo su impresivni pištolji. Mislim da imaju okvire sa po deset metaka.” „Da?”, rekoh ja. „Deset metaka”, reče on. „Ovaj okvir prima deset metaka. Ovaj pištolj može da nosi jedanaest metaka, ako ima i jedan u cevi. Poluautomatski, kalibar 22. Ti tipovi koji su te tražili, znali su šta je dobro oružje.” „Da”, rekoh. „Da li su puni?” „S obzirom na to da su pucali na mene, rekao bih da nisu”, kazah. „Gari je ispucao najviše hitaca, pa u njegovom pištolju možda uopšte nema metaka. A drugi je bio kod Kartera. On je ispalio nekoliko hitaca u krov kombija, ali mislim da je to bilo sve. Posle sam ja pucao...” Morao sam da se prisetim. „Mislim da sam tri puta pucao iz njega.” „Znači, ovi pištolji su možda i prazni”, reče Bob. „Da, Bobe, ti pištolji su možda i prazni.” On spusti svoj prozor, tako da nas zahvati mini-tornado. Uzeo je jedan pištolj, oslanjajući ruku na vrata i ispalio hitac u noć. „Šta, jebote!”, uzviknuh, „Nemoj to da radiš!” Uvukao je ruku i podigao prozor. „U ovome ima još metaka”, reče. „Bilo je!”, uzviknuh. „Šta ako je to bio poslednji?” „Pa, ako jeste”, reče, „zaista nisi mogao očekivati da nešto postigneš samo jednim metkom.” Bio sam spreman da izvadim telefon i javim Suzani da dođe i pokupi svog dečka negde na tridesetom kilometru puta I-91, ali sam se uzdržao.

„Mislim da znam kako da izvadimo okvir i proverimo”, reče Bob. „Isuse Hriste, Bobe”, rekoh. „Molim te, nemoj da nas pobiješ ovde u kolima.” Pogledom sam pratio put, ali prilično sam siguran da me je pogledao. „Znam šta radim”, rekao je. „Samo pritisneš ovo dugmence i okvir ispadne. Evo, vidiš?” Pokazao mi je okvir u obliku čokoladice. „Ovde, sa strane ima mali prorez, kroz koji možeš da vidiš koliko metaka ti je ostalo. Moraš na sekund da upališ svetlo. Važi?” Preko volje sam podigao ruku i uključio unutrašnje svetlo. Ako je naumio da pregleda pištolje, pretpostavljao sam da, zbog obojice, treba da vidi šta radi. „Dobro, sačekaj”, reče on, vadeći okvir iz jednog pištolja i zagledajući ga. „U ovome je ostao još jedan metak. Sad da pogledamo ovaj, drugi. Sačekaj, dobro, ovde ima još tri. Znači, imamo četiri metka za obojicu.” „Izvrsno”, rekoh. „Na koliko negativaca misliš da ćemo naići?”, upita on. „Ne znam”, rekoh. „Pa, ako ih bude više od četvorice, zamolićemo ih da stanu jedan ispred drugog.” Malo je falilo da se nasmejem. „Kako to, da si tako miran u vezi s tim?” upitah. On sleže ramenima. „Ma hajde”, reče. „Kakve su šanse da zaista naidemo na grupu nervoznih revolveraša?” Da je Bob proveo veče kao ja, možda ne bi postavio takvo pitanje. Zazvonio mi je mobilni telefon. Jednom rukom sam držao telefon, a drugom dizao telefon na uvo. „Ja sam”, reče Suzana. „Htela sam samo da se javim.” „Bob puca u drveće, inače smo dobro.” „Izašla sam na internet. Do Stova se stiže jednostavno. Samo vozi Putem 91. A kad zađeš duboko u Vermont i stigneš na Put 89, kreni na severozapad i prati putokaze za Monpelije. Pređi Monpelije nekoliko kilometara, potraži izlaz za Voterberi, pođi na sever i Stov je odmah tu. Hoćeš li da ti ponovim?”

„Ne”, rekoh. „Hvala.” „Prema ovim podacima s interneta, tamo stižeš za više od četiri sata vožnje.” „Mislim da možemo da postignemo sat manje”, rekoh. „Samo ako nas ne zaustavi policija.” „Kad smo kod toga”, reče Suzana, „detektivka Dženings je opet zvala.” „Oh, da.” „Zvučala je ljutito.” „Baš čudno.” „Prevrće Milford tražeći te. Mislim da će sada da pozove tvoj mobilni.” „Šta si joj rekla?” „Ispričala sam joj šta se dogodilo u predstavništvu. Ali nisam kazala kuda idete.” „To joj se nije svidelo.” „Nije. Kao što je Bob predvideo, optužila me je da pomažem beguncu.” „Da li je onaj koga sam pogodio mrtav?” „Nije o tome pričala sa mnom”, reče Suzana. „Ali pomenula je da je neko odvezen u bolnicu u Milfordu.” Ako tip bude mogao da govori, možda će reći Dženingsovoj da je Sidni u Stovu. Onda će ona poslati ljude da me presretnu. „Šta misliš, kako znaju da je Sid tamo?”, upita Suzana. „Ne znam.” Bob mahnu da mu dam telefon. „Sačekaj, Bob hoće da razgovara s tobom.” Dao sam mu mobilni. „Hej”, reče on. „Sećaš se da je neki Evanov drugar radio u Stovu? Pitaj ga za to. Pitaj ko je to bio i gde je tačno radio.” Pa reče meni: „Ako je Sidni čula za to, možda je otišla tamo da se sakrije izvesno vreme.” Zatim se utišao. Rekao je: „U redu je... Jesam... Znaš da jesam... Dobro.” Zadržao je telefon načas, pa ga vrati meni. „Hej”, rekoh ja. „Ako čujem još nešto, zvaću te”, reče ona. „Važi”, rekoh i iskljućih telefon. Zatim oklevajući upitah Boba: „Da li je sve u redu?” Bob u prvom trenutku ne reče ništa, pa zatim: „Samo se zahvalila što sam pošao s tobom.” Duža pauza. Pogledao je prema meni, a svetla sa instrument-table su mu bacali blagu svetlost na lice. „Misli da je pogrešila

kada te je ostavila.” „Sumnjam”, rekoh. „Tačno je”, reče on. „A sad, uz svo ovo sranje s Evanom, ne bih je krivio ako se iseli i pokuša da se pomiri s tobom.” Gledao sam kako isprekidane bele linije jure prema mustangu i nestaju pod njim. „Znam da je ti voliš”, rekoh. „Video sam to onog dana kada se onesvestila.” Prešli smo kilometar i po kad Bob reče: „Znam da misliš kako sam uveren da sam bolji od tebe. Ali svakog dana sam primoran da se takmičim s tvojim duhom.” Zazvonio mi je telefon. Otvorio sam ga. „Da”, rekoh. „Gospodine Blejk.” „Detektivko Dženings”, rekoh. „Da li znate gde sam ja ovog trenutka?” „Pretpostavljam da ste u bolnici ili u predstavništvu.” „U predstavništvu”, reče ona. „Ili u onome što je ostalo od njega. Sve gori. Vaša supruga mi kaže da ćemo, kad se požar ugasi, unutra naći tri leša. Odvezli smo jednog u bolnicu u kritičnom stanju. Pogođen je u rame i koleno. Ali pretpostavljam da vi to već znate.” „Znam da vam je Suzana rekla da su dvojica iz zgrade pokušali da me ubiju. To važi i za onoga napolju, koga ste odvezli u bolnicu. Čovek po imenu Gari je ubio Endija Herca. Pogodio ga je iz blizine u glavu. Na isti način je ubio i Kejt Vud.” „Potrebno je da razgovaramo o tome.” „Uskoro”, rekoh. „Kako su umrla preostala dvojica u zgradi, gospodine Blejk? Jeste li ih vi ubili?” „Počinjete da mi se gubite”, slagao sam. „Kuda god da ste krenuli, okrenite i vratite se odmah.” „Ne mogu to da uradim. Možda bih mislio drukčije da nisam ubeđen da vi i detektiv Mardžori pokušavate sve to meni da prišijete. U stvari, cela operacija trgovine ljudima odvija vam se u tom hotelu, vam ispred nosa. Zašto to ne biste proverili dok se ja ne vratim?” „Trafiking? Da li je vaša ćerka umešana u to?”

„Sve vreme je tu radila”, rekoh. „Svi tamo su naučeni da slažu. I bili su vrlo ubedljivi u tome.” „Gospodine Blejk, molim vas, dođite. Mi ćemo preuzeti potragu za Sid i...” „Vi treba da pretresete taj hotel”, insistirao sam. „Sobu po sobu.” Osećao sam knedlu u grlu. „Vidite ima li tragova Peti.” „Mislite da se tamo skriva?” „Mislim... Mislim da je mrtva.” Dženingsova je ćutala. „Gari je rekao da je mrtva”, rekoh. Dženingsova je ćutala. „Detektivko?” „Tu sam”, reče ona. „Imate li šta da kažete?” Posle još jedna pauze, ona reče: „Dobili smo Petine telefonske zapise.” „Ja sam pozvao njen broj”, rekoh. „Ne javlja se.” „Primila je poslednjih nedelja nekoliko poziva s jednog broja u Vermontu. Konkretno iz Stova.” Pokušao sam da zadržim miran glas: „Sa čijeg broja?” „Iz javnih govornica sa nekoliko različitih brojeva. Neko ju je zvao koristeći pripejd kartice.” „Jeste li proverili drugi smer?” upitah. „Da li je bilo poziva sa Petinog broja u Stov?” „Ne”, reče Dženingsova. „Pa, to je mogao biti bilo ko”, rekoh. „Dečko, rođak.” „Gospodine Blejk, da li vi tamo idete? U Stov?” „Ne”, rekoh. „Moram da prekinem, detektivko.” Prekinuo sam vezu. Ali samo trenutak kasnije, opet je zazvonio. Dženingsova je opet zvala. „Nećeš da se javiš?”, upita Bob. Odmahnuo sam glavom. „Neću.” Nekoliko kilometara dalje, Bob uzviknu: „Time!” „Da?”, rekoh ja. Mustang se zaneo na okuci. Snažno trgoh volan, vraćajući automobil u svoju traku.

„Isuse Hriste”, uzviknu Bob. „Zaspao si!” Izbezumljeno trepćući, odmahnuo sam glavom. „Dobro sam, dobro sam”, rekoh. „Daj da ja malo vozim”, reče on. Hteo sam da se usprotivim, ali shvatih da bi to bilo najpametnije. Skrenuo sam pored puta, ostavio motor da radi, pa izašao napolje, da se protegnem na svežem, noćnom vazduhu. Bob prođe okolo i sede za volan. Ja sam se uvukao na sedište suvozača, dok je on opet izvozio automobil na put. „Znaš li put?” upitah. Bob me pogleda. „Znam da misliš da sam prokleti kreten, ali znam da vozim.” „Razbudio sam se “, rekoh. Samo nekoliko trenutaka kasnije bio sam u carstvu snova.

ČETRDESET TRI

Negde oko Bretlbora, Bob je zaključio da bi trebalo da svratimo na pumpu. Bila je polovina noći i znali smo da ne možemo stići do Stova, a da ne sipamo benzin. Vožnja pri brzini od gotovo sto pedeset kilometara na sat prilično brzo je isisala gorivo. Naišli smo na pumpu koja radi čitavu noć, zapuštenu lokaciju koja nije raspolagala posebnim pogodnostima, među koje se ubrajao i upotrebljiv toalet. Bob je otrčao u grmlje da mokri, dok sam ja ostao da napunim rezervoar na samouslužnoj pumpi. Kada se vratio, ja sam otrčao u žbunje. Bob, sada i sam prilično umoran, dobacio mi je ključeve. Kada sam seo u automobil, pružio mi je mars čokoladu i stavio kafu za mene u držač. „Ovo i malo sna bi trebalo da te održi u radnom stanju.” „Znaš li kakvu pijem?” upitao sam. „Znam, crnu. Polovinu kafa koje skuva, Suzana mi posluži tako, bez krema, jer zaboravlja da više nije udata za tebe.” Pocepao sam kraj omota od čokolade izlazeći kolima sa prostora pumpe i natrag, na auto-put. Odgrizao sam veliki zalogaj i zadovljno žvakao, dok je Bob pio svoju kafu. Nisam mogao da se setim kada sam prethodni put jeo. Spustio sam čokoladu u krilo i pažljivo prineo kafu ustima. Bob je prethodno već skinuo plastični poklopac, tako da samo mogao da pijem. Srknuo sam. „Au”, rekoh. „Mislim da je ovo najgora kafa u mom životu.” Morao sam da suzbijem refleks da podrignem, koji mi se peo u grlo. „Da”, reče Bob, klimnuvši glavom. „Ako te ona ne održi budnim, ništa neće.” Skrenuh pogled s puta, ne sklanjajući šolju ispred usta. „Hvala”, rekoh. Kilometar i po dalje, rekoh: „Znam da sam ponekad prema tebi bio, znaš, pomalo...”

„Kreten?”, reče Bob. „Hteo sam da kažem, stidljiv u iskazivanju istinskog poštovanja.” „I ja sam bio sličan”, reče on, smeštajući se udobnije u svom sedištu i pogledajući u retrovizor na vratima suvozača. „Pa, mislim da se to neće mnogo promeniti”, rekoh. Bob nije uspeo da ostane ozbiljan. „Ali hoću da ti se zahvalim što tako dobro brineš o Suzani.” „Sranje”, reče on. „Ne, stvarno”, rekoh ja. „Ozbiljno mislim.” „Ne, rekao sam sranje zato što te prati policija.” Pogledah u retrovizor. Rotaciona svetla. Daleko iza, možda kilometar i po, ali nepobitno policijsko rotaciono svetlo. Srce mi snažnije zakuca u grudima. Posle svega što sam danas prošao, zar sada moram da brinem zbog kazne za prekoračenje brzine? Ako nije nešto gore od toga? Možda je Dženingsova shvatila kuda i kojim kolima idemo, pa je poslala poternicu. „Sranje”, složih se. Dobro smo i dotle stigli, a da nas niko nije zaustavio. Nisam imao gde da pobegnem tu, na međudržavnom putu, a nije bilo ni izlaza u blizini, koji bi mi omogućili da pobegnem policiji. Popustio sam papučicu gasa, usporavajući automobil negde do blizine dozvoljene brzine, nadajući se da će policajaci, dok nas stignu, pomisliti da su pogrešili. I ako nas zaustave zbog sitnice kao što je prekoračenje brzine – a ne zbog rusvaja koji sam ostavio za sobom – platiću prokletu kaznu. „Šta to radiš?”, upita Bob dok je automobil usporavao; prvo na sto trideset, zatim na sto dvadeset kilometara na sat. „Usporavam na dozvoljenu brzinu”, rekoh. „Ne, ne, moraš da mu pobegneš”, reče Bob. „Kako da mu pobegnem? U koju bočnu ulicu hoćeš da skrenem? „Dobro”, reče on odmereno. „Nisam siguran, tehnički rečeno, može li registracija ovog automobila da bude ispravna.” „Šta to pričaš?” „Samo ti kažem da bi zaista bilo bolje da nas ne zaustavi.” „Bobe, je li ovaj automobil ukraden?” „Ne kažem to”, reče on. „Kažem samo da registracija neće izdržati pažljivije ispitivanje.” Još uvek sam usporavao automobil. Rotaciono svetlo iza mene se

približavalo. „Bogami, Bobe, rekao si mi da si prestao da popravljaš automobile iz vremena Katrine. Rekao si da si napredovao. Kunem se...” „Smiri se”, reče on. „Možda će i proći, ne znam.” „Ovo je ukraden automobil”, rekoh. „Ne znam da li je ukraden”, reče on. „To što si rekao je najgluplja laž koju sam ikad čuo”, rekoh ja. Osetio sam kako mi znoj curi niz čelo. Nisam video da imamo bilo kakvog izbora, sem da stanemo i vidimo šta će se desiti. Sada smo začuli i sirenu. „Samo kažem da je ovo legalna vozilo, sa nešto zamagljenom prošlošću”, nastavi Bob. „Koliko ovakvih imaš na parkingu?”, upitah. „Jesi li ih uvrstio u katalog? Ova ovde su bila poplavljena, ona su ukradena, a uz ona ide aparat za gašenje požara jer postoji mogućnost da se zapale?” „Eta, zato mislim da si kreten”, reče Bob. Patrolno vozilo nas beše već skoro stiglo, svetlo je bleskalo, a sirena zavijala. „Znaš”, reče Bob, „tu je i pitanje ova dva pištolja.” „O, bože”, rekoh. „Prekoračenje brzine, vozilo sa sumnjivom registracijom i oružje za koje nemamo dozvolu, a koje može da se poveže s aktuelnim ubistvima.” „Tačan rezime”, reče Bob. I tada se dogodilo čudo. Policijsko vozilo pređe u traku za preticanje i projuri pored nas. „Šta?”, reče Bob. Kilometar i po dalje naišli smo na kamionet koji se prevrnuo nasred puta. Patrolno vozilo je stajalo na levoj strani puta, a policajac je pomagao ljudima da se saberu, jer očigledno nisu bili ozbiljno povređeni. „Vidiš?”, reče Bob. „Sve je u redu.” Ostatak puta samo vozio samo nekoliko kilometara na sat brže nego što je dozvoljeno. Činilo mi se da je tako sigurnije. Dugo posle toga nismo mnogo govorili. Pojeo sam čokoladu, pa čak i popio lošu – sada hladnu – kafu koju je Bob kupio. Kad više nisam mogao ništa drugo osim da zurim napred i hipnotišem se gledajući istačkane linije

koje jure pod automobilom, imao sam vremena i da razmišljam. O Sidninom nestanku, Gariju, Karteru i Ovenu, Endiju Hercu. I mada je Sid uvek bila u prvom planu, nisam mogao da zaboravim ni Peti, devojku za koju sam sada znao da mi je bila biološka ćerka. A samo nekoliko minuta pošto sam saznao istinu koja nas povezuje, saznao sam i da sam je izgubio. Bilo je to veliko opterećenje. Bob nikada ne bi bio čovek kome bih se ja otvorio. Ali u tom trenutku bio je jedini na raspolaganju. Rekao sam: „Šta bi uradio kad bi saznao da imaš odraslo dete, o kome do tada nisi imao pojma?” Bob me nervozno pogleda: „Šta si to čuo?” „Ne govorim o tebi”, rekoh. „Samo pričam. Šta bi uradio? Kada bi saznao da postoji neko čiji si otac?” „Ne znam. Poludeo bih”, reče on. „A onda”, rekoh polako, „da, odmah pošto si to saznao, otkriješ da se nešto dogodilo tom detetu. I bilo kakvu vezu, koju bi možda poželeo da uspostaviš, nikada nećeš moći da ostvariš?” „Šta se desilo?”, reče Bob. „Tom, pretpostavljenom, zamišljenom detetu?” „Umrla je”, rekoh. Mogao sam da osetim Bobov pogled. „O čemu mi to pričamo, Time? Ne misliš valjda na Evana i Sidni, ni bilo šta što bi ili ne bi moglo njima da se desi, zar ne?” „Ne”, rekoh. „Pa šta je onda u pitanju?” Odmahnuo sam glavom. Morao sam nekoliko puta da trepnem da bih nastavio pogledom da pratim put. „Ništa”, rekoh. „Zaboravi da sam bilo šta rekao.” Kod izlaza za Voterberi nastavili smo na sever, ostavljajući fabriku sladoleda Ben i Džeri na levoj strani. Na putu jedva da je bilo vozila. Najzad, bilo je skoro tri sata ujutru. Put je blago vijugao uz brdašca i preko njih, kroz lugove i čistine. Nekoliko puta farovi su osvetlili oči noćnih stvorenja – verovatno rakuna –

uz ivicu puta, kao zvezdice u noći. Petnaestak minuta pošto smo skrenuli sa međudržavnog puta, sporedni nas je poveo dole i desno, u centar Stova. Kuće kolonijalnog izgleda, kao i firme, bile su nanizane s obe strane puta. Stali smo pred znakom Stop, na T raskrsnici. Desno je bio restoran, a pravo ispred i levo crkva i nešto što je izgledalo kao gradska većnica. Put levo bi nas odveo na kratak most, sa pešačkom stazom na desnoj strani, konstruisanom poput pokrivenog mosta. „Odakle da počnemo?”, upita Bob. Zazvonio je mobilni telefon. Izvukao sam svoj iz jakne, ali nije on zvonio. „Oh”, reče Bob, pa izvadi svoj telefon. „Da? Samo što smo stigli u grad pre nekoliko minuta. Da, dobro smo, iako je malo falilo da nas zaustave, Isuse. Aha. Dobro. Dobro. Da li Evan zna više od toga? Dobro, dobro, odlično. Dobro, da, naravno da ćemo paziti. Važi. Zdravo.” „Šta si saznao?” upitah dok je sklanjao telefon. Primetio sam na uglu one benzinske pumpe javnu govornicu. Pitao sam se da li je neki poziv upućen na Petin mobilni telefon upućen odatle. „Suzana je razgovarala s Evanom, pa je on pokušao da nađe tog svog drugara, zove se Stjuart. Našao ga je i probudio upola noći. Stjuart je rekao da jeste radio ovde, u nekom motelu, restoranu, tako nešto.” „Kako se zvao?” „Planinska senka”, reče Bob. „Stjuart je rekao da je to bio dobar posao, jer su ga plaćali gotovinom.” Ta podzemna ekonomija je stigla svuda. „Da li Stjuart poznaje Sid?” upitah. „Da li joj je pominjao ovo mesto?” „Evan kaže da jeste. Pre nekoliko meseci sreli su se u Starbaksu ili tako negde i Sidni se raspitivala za to mesto. Verovatno je to bilo pre nego što je našla drugi letnji posao.” Pomislio sam na to. Ako je Sid pobegla i znala da će morati da se izdržava dok se situacija ne razreši, to bi bio savršen posao za nju. Mesto na kojem bi mogla da zaradi i pritaji se. „A gde je to mesto?”, upitah. U to doba noći nije bilo mnogo otvorenih turističkih informacionih centara. I benzinska pumpa je bila zatvorena. Povezao sam pravo napred, ali pre nego što smo prešli kilometar i po naišli smo na izlaz iz Stova, pa sam okrenuo polukružno i vratio se na T raskrsnicu, pa skrenuo desno, na

Planinski put i nastavio preko mosta sa pokrivenom pešačkom stazom. Taj put je bio oivičen prenoćištima. Ja sam osmatrao levu, dok je Bob čitao nazive na desnoj strani puta. „Jarebica... Grad i selo... Stouflejk...” „Eno, tamo”, rekoh ja. „Vidi znak, tik uz piceriju?” „Planinska senka”, reče Bob. „Kučkin sin.” Skrenuo sam na parking, a točkovi su zabrundali na šljunku. Kada sam pružio ruku da otvorim vrata, Bob reče: „Hej, hoćeš li ovo?” Držao je rugere u ruci i pružio mi jedan. „Koji je ovo?”, upitah. „Onaj s jednim ili sa tri metka?” On pogleda jedan, pa drugi. „Jebiga.” Uzeh mu jedan pištolj. Kada smo izašli iz automobila, dogovarali smo se šta da radimo s njima. „Ne može da mi stane u džep jakne”, rekoh. „Probaj ovako”, reče Bob, pa se zakrenu i pokaza mi kako je uspeo da zatakne cev ispod pojasa pantalona na leđima. „Odstrelićeš svoju guzicu”, rekoh. „Tako se radi”, reče on. „Onda prebaciš jaknu preko njega i niko ne zna da je tu. Bolje je nego gurnuti ga napred za pojas. Ako te tu pogodi, stradaćeš mnogo gore.” Tako ja nervozno zatakoh pištolj ispod zadnjeg dela pantalona. Osećao sam se, blago rečeno, nelagodno. Noć je bila tako tiha da je odjeknulo kada smo zatvorili vrata. Bilo je upaljeno svetlo iznad vrata kancelarije, ali ne i unutra. „Šta ćemo da radimo?”, upita Bob. Udarih po vratima kancelarije. Nadao sam se da onaj ko vodi restoran ima tu I svoje prostorije i da će čuti buku. Kad neko vodi takav lokal, mora biti spreman za neočekivano; pucanje cevi; gosta sa srčanim napadom. Sačekao sam nekoliko trenutaka posle prvog kucanja, pa opet udario. Negde u hodniku blesnu svetlo. „Evo ga”, rekoh, „neko dolazi.” Tamna figura zatapka hodnikom, uključi svetlo u kancelariji i dođe do vrata. Bio je to čovek šezdesetih godina, raščupane sede kose, koji je još uvek navlačio krajeve prugastog kućnog ogrtača.

„Zatvoreno je!”, uzviknu kroz staklo. Ja ponovo udarih u vrata. „Hej”, reče on, otključa vrata kancelarije, odškrinu ih tridesetak centimetara i reče: „Znate li vi koliko je sati?” „Izvinjavamo se”, rekoh. „Da”, reče Bob. „Ja sam Tim Blejk, a ovo je Bob Dženigen, pokušavamo da nađemo moju ćerku.” „Šta?”, reče upravnik. „Moju ćerku”, rekoh. „Mislimo da možda radi ovde i veoma je važno da je nađemo.” „Porodični razlozi”, ubaci Bob. Upravnik odmahnu glavom. Taj pokret je izgledao kao da bi trebalo da ga razbudi, koliko i da izrazi njegovo nezadovoljstvo. „Kako se zove?” „Sidni Blejk”, rekoh. „Nikad čuo”, reče on i htede da zatvori vrata. Gurnuh nogu u dovratak. „Molim vas, samo minut. Moguće je da je znate pod drugim imenom.” „Šta?”, reče on. „Pod kojim drugim imenom?” „Ne znam”, rekoh. Gurnuo sam ruku u jaknu da izvadim Sidninu fotografiju, koju sam svuda nosio sa sobom. Pružio sam je rukom kroz vrata. On je preko volje uze i žmirnu na nju. „Sačekajte”, reče i ode do kancelarijskog stola, da uzme naočare za čitanje. Mi smo to iskoristili da još malo otvorimo vrata i koraknemo unutra. Pogledao je fotografiju kroz naočare. „Sačekajte”, reče opet i ja osetih da mi se puls ubrzava. „Video sam ovu devojku.” „Gde?” upitah. „Kada?” „Dolazila je ovde, ne znam, pre otprilike dve nedelje ili nešto više. Tražila je posao sa skraćenim radnim vremenom, ja nisam imao ništa da joj ponudim.” „Da li vam je rekla kako se zove?” On sleže ramenima. „Možda, ali ne sećam ga se. Rekao sam joj da pokuša na jednom mestu, gde je jedan radnik neočekivano dao otkaz, pa im

je bila potrebna pomoć.” „Gde je to?”, upitah. „Ah, sačekajte. Dodir oblaka.” „Šta?”, upita Bob. „Restoran Dodir oblaka. Malo dalje gore, prema Švercerskom prolazu, gde put počinje da se uspinje.” „Znate li da li je tamo dobila posao?” „Nemam pojma”, reče on. „Sad možete da idete da probudite i njih.” Izgurao nas je iz kancelarije i isključio svetlo. Vratili smo se u automobil, povadili pištolje iz pantalona i povezli se uz Planinski put, pazeći da ne propustimo neki znak. „Hej, vraćaj se!”, uzviknu Bob. „Mislim da je tu.” Vratio sam se unazad tridesetak metara. Čak i u noći bilo je primetno da je Dodir oblaka imao i bolje dane. Veliki znak ispred zgrade vapio je za farbom, metalna ograda bašte ispod njega kao da je služila za nevešto parkiranje vozila, a jedna sijalica iznad vrata kancelarije beše pregorela. Opet smo se parkirali, gurnuli pištolj za pojas i sve ostalo ponovili. Pošto sam prvi put pokucao, poče da kevće neki psić. Začuo sam grebanje kandžica po podu i ugledao neku malu senku. Vau vau! Vau vau vau! I pre nego što je unutra blesnulo svetlo, ženski glas uzviknu: „Mici! Mici! Prestani! Dosta!” Četrdesetih godina, šatirane plave kose, zgodna – nije joj bilo lako da ustane u to doba noći u pohabanoj kućnoj haljini i bez šminke. Bila je i veoma uzdržana. Pogledala nas je kroz zaključana staklena spoljna vrata i upitala: „Ko ste vi?” Predstavili smo se. „Šta hoćete?”, uzviknula je praćena Micinim kevtanjem. Rekoh dovoljno glasno, da me čuje kroz staklo i Micino kevtanje: „Tražimo moju ćerku. Hitno je.” Rekao sam da možda tu radi i da se zove Sidni. „Žao mi je”, reče ona. „Nemam nikoga pod tim imenom. Mici, Gospode, zaveži!” Pas ućuta. Stavio sam Sidninu fotografiju na staklo. Žena se nagnu, zagleda u nju i reče: „To je Keri.”

„Keri?”, ponovih ja. „Keri Morton.” „Ona radi ovde?”, upitah. Žena klimnu .glavom: „Šta ste rekli, ko ste vi?” „Tim Blejk. Ja sam njen otac.” „Ako ste joj otac, kako to da se ne prezivate isto?” „To je duga priča. Čujte, veoma je važno da je nađem. Znate li gde je odsela?” Žena me je i dalje gledala. Možda je tražila fizičke sličnosti: „Pokažite mi neku identifikaciju. Obojica.” Izvadio sam novčanik, kao i vozačku dozvolu te prislonio je na staklo. Bob je učinio isto. Žena je razmišljala šta da uradi. „Sačekajte”, reče. Izašla je iz kancelarije, pa se čulo kako u susednoj prostoriji kaže, „Probudi se, probudi se, obuci pantalone.” Muški glas je nešto progunđao. „Tu su neka dvojica kretena koji traže da izađem s njima u noć, a meni ne pada na pamet da izađem sama.” Trenutak kasnije opet se pojavila s mladim muškarcem, bosim i bez košulje, koji je izgledao kao da je upravo sišao sa reklame za odeću uzrasta od osamnaest do dvadeset i dve godine. Ravan stomak, mišićave ruke, kosa crna kao gar. Blede farmerke koje beše upravo navukao bile su napola otkopčane. Bob i ja se pogledasmo. Momak za zabavu; ali izgledao je tako da se ne bi trebalo kačiti s njim. „Ovo je Vajat”, reče ona. On pospano trepnu. „Poći će sa nama.” „Odlično”, rekoh. „Ovde radi nekoliko mladih ljudi iz drugih mesta”, reče ona. „Vajat je jedan od njih. Pozadi imamo nekoliko kolibica za njih.” Vajat je očigledno imao bolji smeštaj, bar te noći. „Keri je u jednoj kolibi.” „Gde?”, upitah. „Imaju li brojeve? Možete li da mi kažete gde...” „Polako”, reče ona, pa nas zajedno sa Vajatom povede niz trotoar oko zgrade, prema nizu koliba slabo osvetljenim svetiljkama, postavljenim na drvene stubove. Teren je bio pošumljen. Nadao sam se da je Vajat dovoljno mamuran da ne primeti šta imamo ispod jakne. Pošto je bilo mračno, pretpostavljao sam da ne treba da brinemo o tome. „To je ona, tamo”, reče ona. „Ako zaista nije hitno, biće besna što je budite u ovo doba noći. Ja već jesam.”

Nisam imao šta da kažem. Bio sam tako uzbuđen što ću najzad naći Sidni da sam počeo da drhtim. Žena priđe vratima i tiho pokuca šakom: „Hej, Keri, ja sam, Medlin. Keri?” Prozori su i dalje bili u mraku. Nisam ništa čuo iznutra. Priđoh vratima i pozvah je: „Sidni! Ovde tata! Otvori vrata! U redu je!” I dalje ništa. „Otvorite vrata”, rekoh ženi, za koju sam sada znao da se zove Medlin. „Moram da se vratim po...” Bob prođe iza nje, šutnu vrata i ona se otvoriše unutra. „Hej!”, reče ona. „Hej!”, reče i Vajat. Bila je to prva reč koju smo čuli od njega. Uhvatio je Boba za ruku, ali ovaj ge je otresao, gurnuo ruku unutra, našao prekidač i upalio svetlo. Bila je to prostorija veličine, u najboljem slučaju, sto osamdeset sa dvesta osamdeset centimetara. Poljski krevet, dve drvene stolice, prastari umivaonik. Bez tekuće vode, bez kupatila. Na bezbroj načina podsećala je na klasičnu zatvorsku ćeliju. Na umivaoniku je stajalo nekoliko toaletnih predmeta, četka, komplet ključeva, naočare za sunce. Krevet je izgledao kao da niko u njemu nije ni spavao. „Ma gde je ona?”, upita Medlin. „Treba ujutru da presvuče krevete.” Prišao sam umivaoniku i uzeo ključeve. Tu su bila tri kućna ključa – što je imalo smisla; od moje kuće, Suzanine i sada Bobove – kao i daljinski ključ i ključ od automobila, oba s amblemom Honde. Dodirnuo sam četku za kosu i uzeo naočare za sunce. Na drškama je pisalo Versaće. „Ovo je Sidnino”, rekoh Bobu, trudeći se da zadržim normalan glas. Okrenuo sam se po kolibi, tražeći druge tragove, bilo šta što bi moglo da mi nagovesti gde je ona sada. „Kad ste je poslednji put videli?” upitah Medlin, koja se skupila uz Vajata. „Negde u toku dana”, reče ona neodređeno. „Ne razmišljam o tome. Keri obično radi prvu smenu i završava posle podne. Posle toga je sasvim slobodna. „Znači, danas je radila?”, upitah. „Videli ste je?”

„Da, videla sam je. „Kako je izgledala? Kako se osećala?” „Mislite, danas ili otkad je došla ovde?” „Oboje, sve.” „Ona je najnesrećnija devojka koju sam ikada videla. Snuždena i neraspoložena, nesigurna, stalno uplašena, kad joj priđete iza leđa i kažete nešto, kao da iskoči iz svoje kože. Stalno plače. Nešto nije u redu s tom devojkom, ako se ne ljutite što to kažem.” Samo nekoliko trenutaka ranije bio sam pun nade, a sada uznemiren. Došli smo joj tako blizu. Kuda je mogla da ode usred noći? Da li ju je neko drugi već pronašao? Pogledao sam unaokolo, u umivaonik, ispod kreveta. Našao sam šorts, donji veš, prsluče. Tih nekoliko stvari izgledale su kao potpuno nove. Sid je ipak napustila Milford bez prtljaga. Našao sam nekoliko pripejd telefonskih kartica koje je verovatno koristila za međugradske pozive, kao i nekoliko listova papira s odštampanim podacima sa interneta. Nešto od toga bilo je skinuto sa sajta koji sam postavio tragajući za njom. Bila je tu internet verzija priče o njenom nestanku. „Imate li ovde računar koji može da se koristi?”, upitah. „Imam u kancelariji jedan, koji dajem na uslugu devojkama i mladićima koji rade za mene. Šalju i-mejlove kući i slično.” „Da li ga je Sidni – Keri – koristila?” „Jeste. Svakodnevno. I da”, reče, klimnuvši glavom prema papiru u mojoj ruci, „štampala je nešto preko njega, ali ne znam šta. Uvek kad završi, obrisala bi istoriju.” Upitao sam: „Jeste li večeras čuli nešto neuobičajeno ili videli nepoznate ljude u okolini?” „Ja radim u turizmu”, reče Medlin. „Svakog dana viđam tu razne ljude.” „A ti?” upitah Vajata. Momak sleže ramenima: „Ja nikada nisam ni razgovaao s njom”, reče. Okrenuh se Bobu. „Ne znam šta da radim”, rekoh. On je stajao u polumračnoj kolibi, odmahujući glavom. Ni sam nije imao nikakvu ideju. „Možda je vreme da uputiš detektivku Dženings u situaciju”, reče. „Kaži joj gde smo i vidi može li da pokrene lokalce.”

„Lokalce?”, reče Medlin. „Šta je s drugim radnicima?” upitao sam. „Imate li još mladih ljudi koji rade preko leta? Nekoga s kim je Sidni možda razgovarala?” Medlin reče: „Dve kolibe niže je devojka koja je ovde preko leta, iz Bufala. Videla sam ih nekoliko puta da razgovaraju.” „Treba odmah da razgovaramo s njom”, rekoh. Medlin kao da htede da se usprotivi, ali reče: „U redu.” Lepršajući krajevima kućne haljine na laganom povetarcu, povela nas je do vrata druge kolibe i pokucala na vrata. „Ališa, Ališa, ja sam, Medlin.” Unutra sinu svetlo i vrata otvori pospana devojka s crnom kosom od devetnaest ili dvadeset godina. Bila je u majici kratkih rukava i gaćicama. Videvši da na vratima nije samo Medlin već i tri muškarca, ona pritvori vrata na petnaestak centimetara, tako da joj se videlo samo lice. „Šta je bilo? Šta se dešava?” Pogled joj je prelazio sa Medlin na Vajata, pa na Boba i mene. „Ovi ljudi hoće da razgovaraju sa tobom o Keri”, reče Medlin. „Zašto?” „Ja sam njen otac”, rekoh. „Moramo da je nađemo. Veoma je važno.” „Ona je u drugoj kolibi ispod ove”, reče Ališa kao da smo svi mi idioti. „Ne”, reče Medlin. „Nije. Nema je.” Ališa poče polako da klima glavom, kao da za nju to ima smisla. „Dobro”, reče isto tako polako. „Šta?”, upitah. „Pa dobro, Keri je ionako prilično nervozna.” Pogledala je Medlin, tražeći potvrdu i ova klimnu glavom. „Ali danas je bila sasvim izbezumljena. Sedela sam ispred i čitala Stivena Kinga, kad je Keri dotrčala iz glavne zgrade, izgledala je kao da je videla duha, znate. Bila je izbezumljena zbog nečega. Ušla je u svoju kolibu, pa sam ušla za njom i videla da pakuje stvari u ranac. Pitala sam je šta se dešava, ali ništa nije rekla. Kazala je samo da treba nešto da uradi i mora odmah da ode.” „Nije rekla zašto?” upitah. „Nije pomenula šta ju je to izbezumilo?” „Nije, ali nešto sigurno jeste bilo.” „Kada se to izdešavalo?”, upitah. „Kasno popodne.”

„Kuda je otišla?” „Ne znam. Pošla je, pa pogledala prema parkingu, odjednom stala, okrenula se i otišla na drugu stranu. Otišla je pored onog tamo drveća, znate? Umesto niz stazu. Kao da nije želela da je vide.” Pogledala je pravo u Medlin. „Da li je zauvek otišla? Hoću li morati ujutru da odradim i sve njene poslove?” „Kasnije ćemo o tome”, reče Medlin. Upitah Ališu: „Jesi li ranije razgovarala sa Sid? Mislim, Keri? Jeste li se poveravale jedna drugoj?” „Nešto malo. Mislim.” „Šta ti je rekla o sebi? Da li ti je kazala zašto je ovde? Da li je pričala o bilo čemu? Zašto je toliko nervozna?” „Ne baš. Ali nešto je zeznuta, zaista. Neće da radi poslove zbog kojih bi morala da uđe u trpezariju ili na recepciju. Tražila je samo poslove na kojima neće viđati ljude. Mislim da u suštini i ne voli ljude. Mislim, ona je prva koju znam da uopšte nema mobilni telefon. Rekla je da ih više ne koristi jer nisu bezbedni. Znam da kažu, ako mnogo pričate možete dobiti rak mozga, ali mislim da su bezbedni.” Obratih se Medlin: „Imate li ovde javnu govornicu?” „Ne. U gradu ih ima nekoliko, ali mi ih ovde nemamo.” „Ako vam je potrebna javna govornica, kuda biste otišli? Video sam jednu na glavnoj raskrsnici u gradu.” „Nema potrebe da idete tako daleko. Nešto niže na putu, u piceriji imaju govornicu.” Pogledao sam Ališu kroz odškrinuta vrata: „Hvala ti na pomoći. Izvini što smo te uznemirili.” Ona reče:„Jeste li rekli Sid pre nekoliko trenutaka?” „Da”, rekoh. „Tako mi se ćerka zove. Ne Keri, nego Sidni.” Ona nestade na časak, pa opet promoli glavu i pruži ruku. U njoj je bio savijen papir. „Ovo mi je ranije gurnuto ispod vrata”, reče. „Neko je pogrešio kolibu, ali pošto ne znam nikoga po imenu Sidni, nisam znala kome da dam.” Uzeo sam papir i razvio ga. Na njemu je pisalo: Sid, došla sam da te vratim kući! Čekam te kod pokrivenog mosta u centru grada! Volim te, Peti.

ČETRDESET ČETIRI

„Šta?”, reče Bob. „Šta piše?” Pružio sam mu poruku. Ispunila me je mešavinom osećaja nade i zbunjenosti. On ju je pročitao nekoliko puta i rekao: „Zar nisi rekao da je Peti mrtva?” „Jesam”, rekoh. „Ali možda sam pogrešio. Nadam se da jesam. Ali ta poruka je možda nekakav trik. Možda ju je ostavio neko drugi s namerom da izmami Sid napolje.” Upitah Ališu: „Nisi videla ko je to ostavio? Jesi li videla nekoga u okolini? Devojku šatirane kose?” Ališa odmahnu glavom. Zatim sam joj se još jednom zahvalio, pa smo se vratili u kancelariju sa Medlin i Vajatom. Dao sam joj broj svog mobilnog telefona, za slučaj da se Sid opet pojavi ili se bilo šta drugo dogodi. Onda smo se Bob i ja vratili u naš mustang, I povadili pištolje iz pantalona pre nego što smo posedali. Želeo sam da proučim poruku, pa sam mu dao ključeve. „Proverićemo pokriveni most”, rekoh kada smo se našli u kolima. „Važi”, reče Bob. Poruka je bila pisana rukom. Pokušao sam da se setim da li sam ikada video Petin rukopis. Ako i jesam, nisam mogao da se setim. Prema poruci je bilo teško prosuditi nosi li bilo kakvu karakteristiku stila rukopisa tinejdžerke. Izgledalo je da je pisana u žurbi i na neravnoj podlozi, kao da je hemijska olovka išla po papiru koji je bio naslonjen na drvo kolibe. „Ako ovo nije napisala Peti”, rekoh, „ko god jeste, traži Sidni, a ne nas. A ako je to Peti, ona će nas poznati ako nas vidi.” A ako jeste Peti, razmišljao sam, šta to radi? Kako je saznala da bi Sidni mogla biti tu i zašto pokušava sama da je izvuče? „Sidni možda više nije u ovom kraju”, reče Bob, prekinuvši moje

razmišljanje. „Nešto ju je uplašilo i oteralo odavde.” „Možda”, rekoh. „A ako se boji da ne bude viđena, neće ni stajati pored auto-puta s podignutim prstom.” „Misliš da ima automobil?”, upita Bob. To je bilo moguće. Pretpostavljao sam da je ostavila sivik zato što se uplašila da bi negativci mogli da ga nađu. Da li je nabavila drugi automobil? Da li je stopirala do Stova? „Ne znam”, rekoh. „Pretpostavićemo da je još uvek tu negde, inače nema svrhe da ostanemo ovde. A ako namerava da pozove nekoga, možda će otići u govornicu kod picerije.” „To je ideja.” Okrenuli smo automobil, spustili oba prozora i izvezli se na Planinski put, prema centru grada. Bob je vozio polako, zagledao put sa strane, pokušavao da u mraku nazre tremove i bočne ulice, povremeno pogledajući u retrovizor kako bi proverio da se neko iznenada ne sjuri na nas. Sada nismo tražili jednu, već dve devojke. „Sidni je možda uzela sobu na nekom drugom mestu”, rekoh. „Možda”, reče Bob, gledajući na svoju stranu. Nastavio sam da gledam okolo, a Bob reče: „Osvrni se pozadi. Je li ono tamo neki automobil s ugašenim farovima?” Okrenuo sam se u sedištu i zagledao kroz zadnji prozor. „Samo malo, čekam da dođe pod uličnu svetiljku... Da. U pravu si. Liči na novi čardžer. Ili je to magnum. Ima, znaš, onu veliku rešetku?” „Da”, reče Bob, oznojenih dlanova na volanu. „Mislim da se pojavio čim smo izašli na glavni put.” „Drži rastojanje.” „Pokriveni most, pravo napred”, reče Bob. Okrenuh se napred. Neobični su ti pokriveni mostovi. Samo pešačka staza, na levoj strani, bila je natkrivena. Sam kolovoz je bio otvoren. U mraku je bilo nemoguće videti da li se neko skriva pod pokrivenim delom. „Hoćeš li da stanem?”, upita Bob. „Ne”, rekoh. „Ne dok nas onaj automobil prati. Prođi, pa skreni iza ugla ili tako nešto. Ja ću iskočiti i otrčati nazad, do mosta.” „Dobro”, reče on. „Znaš li broj mog mobilnog, da me pozoveš da se vratim?”

Izvadio sam hemijsku olovku i zapisao ga na poleđini poruke ostavljene za Sidni, pa napisao i svoj broj na uglu lista, koji sam otcepio i dao Bobu. Mustang je prelazio most. Onaj drugi automobil, kao preteća mračna senka, išao je dvadesetak metara iza nas. „Dobro”, reče Bob, „spremi se.” Stao je ispred znaka, skrenuo levo i nagazio gas. Zatim je stisnuo kočnicu, a ja sam se spremio da iskočim i otrčim između dveju zgrada. „Pištolj!”, šapnu Bob. Zamalo nisam pao vrativši se natrag u automobil, kada mi je Bob dodao jedan ruger. Nisam pojma imao da li je to onaj s jednim ili sa tri metka. Zadenuo sam ga u zadnji deo pantalona. Odšunjao sam se u senku, a mustang se odvezao dalje. Automobil sa farovima je usporio na raskrsnici ne dajući migavac, i ne zaustavljajući se produžila za Bobom. Bio je to čardžer s tamnim staklima. Nisam video ko je za volanom ni da li je vozač sam. Kada je to vozilo dovoljno odmaklo niz ulicu, pretrčao sam preko ulice i požurio drugom ulicom prema mostu. Čuo sam samo topot svojih koraka na asfaltu i ubrzano disanje. Stigao sam do kraja mosta, ušao na pokriveni deo i sačekao trenutak da mi se oči priviknu na pomrčinu. „Peti?”, pozvao sam je. Ne preglasno, ali dovoljno. Sačekao sam malo da neko odgovori. „Peti?”, pozvao sam opet. „Gospodine B?” Primetio sam pokret na sredini mosta. Pošao sam žurno prema njoj: „Peti!”, rekao sam. Pomislio sam da će krenuti prema meni, ali dok sam prilazio video sam da je uplašena i nesigurna, kao da sumnja da sam to zaista ja. Međutim, kada sam stigao do nje, zagrlio je i privukao sebi, rekla je: „Jebote, otkud vi ovde?” „Dobro si”, rekao sam držeći je, ne želeći da je pustim. „ Dobro si.” „Da, dobro sam”, reče ona, pa sada i ona zagrli mene. Rukama je napipala pištolj za mojim pojasom i odjednom se povukla. „Zašto ne bih bila dobro?” Pustio sam je dovoljno da je pogledam u oči.

„Mislio sam da si mrtva.” „Nisam, jebote, tu sam”, reče ona. Sada sam tu devojku – za koju sam saznao da mi je ćerka – opet zagrlio. „Šta se dešava, gospodine B?” reče ona. „Vi plačete.” „Izvini”, rekoh. „Samo mi je drago da sam otkrio da si dobro.” Pokušavao sam da se saberem. „Svi su izbezumljeni od brige zbog tebe. Pomišljali smo na najgore.” Pomislio sam na Kerol Svejn, čiji nivo zabrinutosti nije bio preteran, ali trebalo bi da zna da joj je ćerka dobro. „Treba da se javiš majci”, rekoh. „Da joj kažeš da si bezbedna.” „Da, naravno”, reče Peti, zakolutavši očima. „Ozbiljno. Nego, Peti, jesi li videla Sid?” Peti odmahnu glavom. „A otkud vi uopšte ovde?”, upita me. „Kako ste...” „Šta je s tobom?” upitah. Morao sam da prevaziđem svoje emotivno stanje i postavim joj neka pitanja. „Šta ti radiš ovde?” Peti kao da se trudila da smisli odgovor: „Tražim Sidni.” „To sam pretpostavio”, rekoh. „Ali kako si znala?” „Pozvala me je”, reče Peti hitro, „ i kazala mi je da je ovde.” „Kada?” „Pa, ono, juče?” reče Peti. „Kako je ona? Da li je dobro?” „Jeste, jeste, dobro je, kul.” Osetio sam kako me obuzima olakšanje, ali imao sam još pitanja. „Kako si stigla ovde?” „Pa, znate, stopirala sam. Potrajalo je.” „Peti, zašto, jednostavno, nisi meni rekla? Ako ti je Sid kazala gde se nalazi, zašto mi se nisi javila? Mogao sam da te dovezem ovamo.” Rekla je nesigurno: „Pa... bila sam ljuta na vas zbog one noći. Htela sam da budete ponosni na mene, da sama vratim Sid.” „O, Peti”, rekoh. „I zbog toga nisi odgovarala na moje pozive?” Ona klimnu glavom. „Htela sam to sama da uradim. Sid je ovde našla posao, pa sam pošla da je nađem, ali već je otišla. Isključila sam mobilni na jedan dan. Nisam imala volje da pričam ni sa kim.”

„Ostavila si Sid poruku”, rekoh. „jesam, ali valjda je nije dobila.” „Ostavila si je u pogrešnoj kolibi.” „Sranje.” „Koliko dugo stojiš ovde, na mostu?” „Dolazila sam i odlazila satima”, reče ona. „Sidni se uplašila”, rekoh. „Pobegla je iz restorana. Mislim da je videla nekog od onih koji je traže.” Peti se uplaši. Uhvatih je za ramena. „Ovo ne možeš sama, Peti. Ljudi koji traže Sid su vrlo opasni. To su ubice, Peti. I mislim da upravo sad dolaze ovamo, gore. Neki automobil nas je pratio u okolini.” „Vas?” „Tu sam sa Bobom. Seli smo u automobil čim smo saznali da je Sidni u Stovu.” „Kako ste to saznali?” „Od njih. Peti, večeras sam ubio čoveka. Ubio sam ga da bih saznao šta zna. On mi je rekao da je Sidni ovde.” Na pamet mi pade nešto što mi je Dženingsova rekla kad smo Bob i ja pošli iz Milforda. „Peti”, rekoh. „Kada te je Sidni pozvala, kada ti je kazala da je ovde?” „Juče”, reče ona. „Da li je to bio njen prvi poziv?” „Da?” „Da li te je tada prvi put pozvala? Juče?” „Da, naravno”, reče ona. „Policija te traži poslednjih dana, a proveravali su i tvoje razgovore.” „Da...” „Kažu da si imala i druge pozive iz Stova. Mnogo ranije.” „To je ludo”, reče ona. „Mora da su pogrešili.” „Ne bih rekao.” „To je besmisleno”, insistirala je. „Da li te je Sidni zvala i ranije? Jeste li bile u vezi? Nisi sve vreme znala gde se nalazi, zar ne?”

Ovorila je usta, ali glas nije izlazio. Barem načas. „Šta?”, rekla je. „Jeste li poludeli?” „Samo pokušavam da sve to shvatim”, rekoh. „I ne razumem zašto bi Sidni pozvala tebe da dođeš po nju. Zašto ne bi pozvala mene ili svoju majku?” „Ne znam!” uzviknu ona. „Ne znam! Sranje!” „Peti, šta se dešava? Moraš da budeš iskrena sa mnom. Moraš da mi kažeš šta se dešava.” „Iskrena?”, reče ona. „Hoćete iskrenost? Biću iskrena. Čitav moj život je jedan prokleti vic. Sranje, eto šta je.” „Peti.” „A znate li zašto? Znate li ko je kriv za to?” „Peti ovo nije trenutak. Moramo da otkrijemo gde...” „Sgurno je da su krivi moji prokleti roditelji, ali znate li ko još? Ah? Znate li ko još? Vi. Eto ko mi je sjebao čitav život. Vi.” „Peti”, ponovio sam. „Jer zbog vas sam ovde”,reče ona. „Zbog vas postojim.” Pustio sam da to lebdi u vazduhu jedan minut pre nego što sam rekao da znam. „Šta?” „Znam. Video sam se s tvojom majkom. Znam za fasciklu. Našla si fasciklu, zar ne? Detektivski izveštaj.” Zurila je u mene bezizražajno. „Da. Videla sam ga.” „Ti si moja ćerka”, rekao sam. „Da”, ponovi ona. „Vrlo važno.” „Trebalo je da mi kažeš. Kad si upoznala Sidni i došla u našu kuću, verovatno si shvatila.” „Znala sam ranije”, šapnu. „Zato sam i morala da je upoznam i da se uvučem na tu dopunsku matematiku. Htela sam da vas upoznam. Htela sam da vidim ko mi je pravi otac. I sada znam. Saznala sam pre neko veče. Videla sam kakav si zaista; kad si mi rekao da ti je dovoljna jedna ćerka.” „Peti, nisam znao. Da jesam...” „Da si znao, šta? Šta bi uradio? Poludeo bi, eto šta. Ali čuj, ne brini zbog toga. U stvari, nemam nijednog oca. U redu? Ti si samo tip koji je to uradio u

šolju.” „Žao mi je”, rekoh. „Čovek u mladosti svašta radi, ne razmišljajući o posledicama...” „Ma jebi se”, reče ona. Ali iako je zvučala ljutito, nazreo sam pod slabim osvetljenjem da plače. „Peti”, rekoh, „kada te je Sidni prvi put pozvala?” Nije me pogledala. „Koliko dugo znaš da je ovde? Šta si joj kazala? Zašto si ćutala...” Zazvonio mi je mobilni telefon. „Da?” „Time? Ja sam, Bob. Našao sam je. Našao sam Sid.”

ČETRDESET PET

Čuo sam da telefon šuška. „Tata?” reče Sidni. „Tata?” „Sid!”, rekoh, dok me je Peti gledala. „O, bože, Sid, ne mogu da verujem da si to ti! Jesi li dobro?” „Jesam, jesam, dobro sam!” „Kako te je Bob našao?” „Ja sam našla njega!” „Šta?” „Satima sam se skrivala po gradu pošto su me primetili u restoranu. Onda sam videla automobil u prolazu, prozor je bio spušten i prepoznala sam Boba, pa sam mu telefonirala!” „Odlično, dušo. Fantastično!” Malo sam spustio glas. „Oni su još uvek tu negde. Voze se u kolima isključenih farova.” „Znam, znam”, reče ona. „Jesi li našao Peti? Bob kaže da mi je ona ostavila poruku?” „Evo, upravo stojim s njom.” „O, hvala bogu”, reče Sidni. „Da li dobro?” Osmehnuh se Peti, koja kao da je proučavala izraze na mom licu. „I ona je dobro.” „Peti je bila divna”, reče Sidni. „Od samog početka. Mislim, bilo je strašno skrivati se ovako, ali bar ste znali da sam dobro.” Pogledah Peti. Nisam bio siguran da li čuje Sidnin glas iz mobilnog telefona. Malo se zakrenuh i rekoh: „Šta kažeš, dušo?” „Kad god sam zvala Peti, pričala mi je o svemu; kako ljudi iz hotela paze tebe i mamu, kako ste ti i Džef postavili lažni sajt, da biste ih uverili da zaista ne znate gde sam. Kako su nam ljudi iz hotela postavili prisluškivače na telefone i sve slušali. Peti je kazala da će, čim sve bude bezbedno, da te

nazove, pa da se javi meni, da me obavesti. Ne mogu da verujem da je sve završeno.” „Da”, rekoh. „Ne verujem ni ja.” Peti je pokušala da mi se malo približi, da bi čula šta Sid govori. Ja rekoh: „I sve vreme si bila ovde?” „Tako nekako”, reče ona. Trudila se da ne zaplače, ali nije mogla da spreči da joj glas zadrhti. „Prvog dana kad se to desilo... O, bože, tata, kunem se, nisam htela da ustrelim onog čoveka. Išla sam niz hodnik i neka devojka je vrisnula, a kad sam pomoću prolaznog ključa ušla u sobu, neki čovek je radio neke grozote jednoj Kineskinji koja tu radi, vezao ju je i...” „U redu je, dušo.” „Vrisnula sam, a taj tip je ustao s kreveta i pošao na mene. Tada sam ugledala pištolj na komodi, zgrabila ga i...” „U redu je. Sve to možeš da mi ispričaš kasnije.” Sada je zaista zaplakala. „Ustrelila sam ga. Nisam mogla da verujem da sam to uradila. Onda su ušli Karter i još neki, a ja sam odlepila, znaš.” „Znam, znam.” „Rekla sam im da treba da pozovemo policiju. Znala sam da treba da ih pozovem. Ali tada su i oni poludeli. Kazali su da ne smemo da zovemo policiju. Rekli su da oni ne smeju da saznaju šta se dešava.” „Dobro”, rekoh. „I šta je posle bilo?” „Pa, uzeli su mi mobilni i ostavili me u sobi s mrtvacem, a Oven je stajao ispred vrata da ne bih pobegla, a isekli su i telefonske žice da ne bih mogla nikoga da pozovem. Bila sam uplašena i nisam znala šta da radim, a znala sam da Peti treba da svrati jer smo se dogovorili da odemo u tržni centar kad završim posao. Pomislila sam da možda mrtvac ima mobilni telefon kod sebe, pa sam mu grunula ruku u džep i, o, tata, umazala se po rukama njegovom krvlju...” „U redu je”, rekoh tiho. „I pozvala sam Peti njegovim telefonom, rekavši joj da sam u nevolji.” Pogledao sam Peti. Izbegavala je moj pogled. „Onda se Peti setila. Ušunjala se u hotel, uključila vatrogasni signal za uzbunu, pa se išunjala napolje i onda, kada su svi trčali okolo, došla je do prozora sobe u kojoj sam ja bila – na prvom spratu. Otvorila sam ga, išao je samo oko dvadeset pet centimetara i imao komarnik, koji je Peti šutnula i izbacila, ali ja nisam mogla da se izvučem, pa me je Peti uhvatila za ruku i

vukla – jedva me je izvukla.” Za trenutak je ućutala da bi udahnula vazduh. „Ali to ti je sve ispričala, zar ne.” „Naravno”, rekoh. „A Peti tako hladno razmišlja, tako je kul. Rekla mi je da samo odem i nastavim da idem. Jer ustrelila sam čoveka. Kazala je da policija to nikada neće shvatiti, da nikada ne veruju tinejdžerima, a tražiće me i oni loši ljudi iz hotela. Peti mi je kazala da ne razmišljam ni o čemu, nego da odem, a ona će objasniti vama I policiji šta se desilo pre nego što bilo ko, znaš, počne da izmišlja. I ja sam samo sela u automobil i odvezla se kao izbezumljena.” Opet je udahnula vazduh, pa reče: „Posle sam ga ostavila, jer sam pretpostavljala da će ga svi tražiti, i stopirala do Stova. Setila sam se da je onaj Evanov drug pričao da je ovde živeo i zaposlio se, pa sam mislila da bih tu mogla da se pritajim dok ti ne kažeš Peti da mogu slobodno da se vratim kući.” „Sid”, rekoh, „kaži Bobu da sam ja na mostu sa Peti. Može sve da nas poveze, da se izgubimo odavde, pa ćemo pričati u povratku.” Peti mi je bila okrenuta leđima. Izvadila je mobilni telefon i ukucavala neki broj. „Sačekaj”, rekoh Sidni. Zatim Peti: „Koga to zoveš?” „Kao što si rekao”, odseče ona. „Zovem mamu.” Umalo nisam pružio ruku i uzeo joj telefon, ali umesto toga rekoh Sid, „Dušo, daj mi Boba za trenutak.” „Sačekaj.” Zatim: „Da?” „Šta je sa onim kolima što su nas pratila?”, upitah. „Nekoliko puta sam naglo skrenuo i verujem da sam im pobegao. Parkirao sam se na nekom prilazu kod hotela i ugasio svetla.” „Dobro. Kada se budeš uverio da je bezbedno, požuri do mosta, pa da bežimo odavde.” „Dobro zvuči”, reče Bob. „Hej, znam da imamo mnogo problema, ali ima i dobrih vesti.” „Kojih?” „Pitao sam Sidni da li ju je Evan napumpao i da li je trudna. Ali nije.” „Bobe!”, uzviknu Sidni i zgrabi telefon od njega. „Šta je njemu?” „Ne brini o tome”, rekoh. „Važno je samo da si ti dobro.”

Peti je u svoj telefon govorila: „Da, tu sam sa gospodinom Blejkom, na mostu, a Bob i Sidni će uskoro doći ovde, pa bi trebalo svi da krenemo nazad.” Sada se opet javio Bob. „Hej, Time”, reče on, „zar ti nešto od ovoga što ti je Sidni upravo ispričala ne zvuči šašavo?” Njoj reče: „Bez uvrede.” „Da”, rekoh, gledajući Peti. „Zvuči.” Peti reče: „Dobro, vidimo se uskoro.” Zatim skloni svoj telefon. Ja rekoh Bobu: „Požuri ovamo.” „Daj nam trenutak da budemo sigurni da je obala čista”, reče on. Sklonio sam svoj telefon. Peti me je nervozno gledala. „Dobro je”, reče nervozno. „Svi se vraćamo.” „Kakvu si to igru igrala?” upitah je, mirnim glasom. „Govorila si Sidni da ostane ovde dok ne bude bezbedno? Šta se to odvijalo u tvojoj glavi?” „Ne viči na mene”, reče ona. Uhvatio sam je za ramena. „Misliš da je to vikanje? Peti zašto si to radila?” Pokušala je da se izvuče, ali sam je čvrsto držao. „Mrzim te”, reče. „Mislila sam da mogu da te volim, ali mrzim te. Nisam je puštao. „Zašto si to radila?” Prestala je da se otima, ali nije me pogledala u oči. „Isprva sam mislila, ako se vrati, biću u gadnoj nevolji.” „Zašto bi ti bila u nevolji?” „Zato... što sam joj ja rekla za taj posao u hotelu. Povezala sam je s nekim.” Setio sam se onoga što mi je Endi rekao, da je zatekao Garija i Peti kako sede i piju milkšejk. „Poznavala si Garija”, rekoh. „Endi vas je video zajedno.” Sada me je pogledala. Bila je zbunjena. „Poznavala?” „Gari je mrtav”, rekoh. „Mrtav?”, reče Peti. „Odakle si znala Garija?” „Odradila sam nešto za njega. Na nekoliko mesta, na kojima sam radila.” „Krala podatke s kreditnih kartica?” „Nije bilo ništa strašno”, skrenula je pogled. „Ali znala sam, ako se Sidni

vrati i to svima ispriča, vratiće mi se to. Kako je Sid dobila posao, da sam znala Garija, da sam krala podatke za njega. Bila bih u velikoj nevolji.” „Peti, Peti, Peti”, rekoh tiho, pomislivši na svu muku koju je priredila meni i mnogim drugima tokom poslednjih nekoliko nedelja. „Zar nisu Gari i ostali u hotelu pomislili da ti znaš gde je Sidni? Zato što ste drugarice?” „Nisu znali da smo tako bliske. Mislim, dolazili su kod mene. Nisam htela da im kažem gde je Sidni, ali morala sam nešto da im dam, pa sam im rekla da nadziru tvoju kuću i Sidnine mame. Znala sam da se Sidni neće pojaviti, jer je slušala mene. Zvala me je svakih nekoliko dana i govorila sam joj da se pritaji, znaš. Pa hajde, razmisli, sve vreme je bila bezbedna, zar ne.” Čuo sam kako se automobil zaustavlja i vrata otvaraju i zatvaraju. „Ipak si mogla da mi kažeš”, rekoh. „Nije bilo potrebe zadržavati Sidni na prevaru.” „Stvar je u tome...” „U čemu?” Ona se ugrize za usnu. Zatim reče: „Sviđalo mi se što je nema.” Osetih jezu, ali ne zbog hladnog, noćnog vazduha. Pomislio sam koliko puta je Peti, od Sidninog nestanka, svraćala da me obiđe. Donosila večeru. Dolazila u predstavništvo. Peti je želela da zauzme Sidnino mesto. Mogla bi da mi bude ćerka ako se Sidni ne vrati. Pa zašto je onda Peti naposletku ipak došla u Stov želeći da vrati Sidni kući? Osim ako to uopšte nije ni nameravala. U tom trenutku sam shvatio da neko stoji u pokrivenom prolazu, samo nekoliko koraka od mene. Bio sam usredsređen na Peti, pokušavajući da shvatim šta je radila, pa nisam primetio da više nismo sami. Okrenuh se. Tu je stajala žena. Držala je pištolj uperen u mene. Bila je to Veronika Harp.

ČETRDESET ŠEST

„Kučko mala”, reče Veronika Peti. „Hoćeš da kažeš da si sve vreme znala gde je ona? I tek juče si nam to rekla? Nisi to mogla da kažeš pre nekoliko nedelja?” Znači, tu smo. Peti je dovela Veroniku ovamo. Da uhvate Sidni. Mogao sam to da pretpostavim kada je odlučila da potpuno izda Sidni; kada sam joj rekao da imam jednu ćerku i da mi nije potrebna druga. „On ima pištolj”, reče Peti Veroniki. Izvrsno. Veronika, držeći pištolj uperen u mene, reče: „Izvadi ga polako i baci preko ograde.” Posegao sam iza leđa, izvadio ruger iz pojasa i uradio to što mi je rekla. Svi smo čuli pljusak kada je pao u potok. „Oponašaj mi malo Jolandu Mils”, rekoh Veroniki. Ona zadrža osmeh: „Ona fotografija koju si mi poslala završila je posao.” „Tu sam imala sreće”, reče Veronika. „Zaista sam razmišljala kako da fotografišem svojim telefonom. Nisam baš vešta sa tehnikom, znaš, ali volela sam mnogo da fotografišem unuka, a ne želim da vučem okolo foto-aparat ako to mogu telefonom. Tako sam petljala s njim u trenutku kad je Sidni prošla. Ko bi znao da će mi to dobro doći kasnije.” Zatim se obrati Peti, „Kazala si mi da jedva poznaješ tu Sidni. Jeste li drugarice?” Više od toga, pomislio sam. „Nisam želela da joj se nešto dogodi”, reče Peti. „Tada.” Veronika uzdahnu. „Tako je to kad radiš sa decom.” Rekoh: „Ne razumem.” „Šta ne razumeš?” „Kako neko poput tebe mirno spava s obzirom na to što radiš, a pri tome

si i baka? Dovodiš ljude u zemlju i pretvaraš ih u robove. Oduzimaš im sva prava. Praviš od njih prostitutke i ko zna šta još.” Veronika je izgledala povređeno. „Oni dobijaju dobre poslove. Čuvanje dece, hotelski poslovi, restorani, gradilišta. Kazaću ti nešto. Ovde im je mnogo bolje nego tamo odakle su došli. Misliš li da iko od njih pokušava da se vrati kući?” „Da li bi ih vi pustili? Koliko vam plaćaju da dođu ovde? Kakvim lažima ih ubeđujete da će ovde bolje živeti?” Veronika je ostala bez reči. Kad je postalo jasno da više ne želi da raspravlja sa mnom, rekoh Peti: „Znaš da će ubiti Sidni; i mene; i Boba.” Peti ništa ne reče. „A možda i tebe”, rekoh. „Ne slušaj ga, Peti”, reče Veronika. „Ti si ovo zeznula, ali mnogo si nam i pomogla. Dobro si učinila rekavši mi kako da nađem tvoju drugaricu.” Bila je nervozna. „Gde su ostali?” „Trebalo bi da stignu svaki čas”, reče Peti. „Ako vide tvoj automobil...” „Preko puta su, iza prodavnice poklona. Izađi na put, zaustavi ih i kaži da dođu na most, jer je gospodin Blejk izvrnuo zglob, bilo šta. Znaš da lažeš.” Osmehnula se: „Zar ne, srce?” Peti oklevajući napravi nekoliko koraka. „Idi!”, prošišta Veronika. Peti potrča. „U Milfordu je nastala frka”, rekoh ja. „Jesi li čula?” Ona me pogleda. „Gari je mrtav. Karter je mrtav. Oven je u bolnici.” Video sam da nije znala za to. Pokušala je da prikrije iznenađenje. „Sve se razotkriva, Veronika. Bilo bi ti pametnije da zaboraviš nas, sedneš u automobil i odvezeš se što dalje možeš.” „Zaveži”, reče ona. „Možeš da se vratiš. Kladim se da je hotel upravo sad pun policije. Kad se Oven oporavi, verovatno će im sve ispričati ako time bude mogao da trguje i nagodi se. Kladim se da će odati prvo tebe.” „Imam ja prijatelje”, reče Veronika, ne baš uverljivo. „Možda u Sijetlu? Da li su ti oni možda poslali onaj mobilni telefon?” „Samo zaveži.”

„Ne zanima me koliko prijatelja imaš. Sad ne bih bio u tvojoj koži. U suštini, gotova si, Veronika.” Oči joj besno zacakliše iznad pištolja koji je držala uperen u mene. „Ne bih rekla.” Oboje začusmo da se neki automobil približava. Zatim, u daljini, Peti uzviknu: „Ovamo! Ovamo!” Moj pištolj je odleteo u potok, ali Bob je imao svoj. Problem je bio u tome, što on nije imao pojma da će mu biti potreban. Da sam mislio da mogu da zaskočim Veroniku – oprezno je stala dalje od mene – ne bih morao da čekam dok ne budem siguran da su Bob i Sidni izašli iz automobila, pa da uzviknem da bih ih upozorio. Začuo sam zvuk zatvaranja vrata, pa devojačke vriskove. Peti i Sidni su se grlile. Sidni iskreno uzbuđeno, a Peti Oskara vrednom glumom. Sačekao sam da ućute. Čuo sam da prilaze pokrivenom prolazu. „Bežite!”, dreknuo sam što sam glasnije mogao. „Jebote!”, reče Veronika i pripuca. Već sam se pokrenuo, ali ne dovoljno brzo. Na levom uvu odjednom osetih vrelinu i instinktivno digoh ruku do njega. Osetio sam kako mi krv curi kroz prste. Metak mi je okrznuo vrh uva. Šok me je odbacio od zida prolaza i oborio na tlo. Umesto da ih sve rastera, hitac ih je sve privukao. Bob je bio prvi, posegao je iza leđa, po čemu sam shvatio da je izašao sa rugerom za pojasom. Video je mene na tlu i Veroniku s pištoljem u ruci. Izvukao je oružje i ispalio jedan hitac naslepo, veštinom koju je koristio pucajući i kroz prozor mustanga. Veronika se bacila na zid i uzvratila hitac, iako su Sidni i Peti već bile na mostu, iza Boba i mogla je da ih pogodi. Ispostavilo se da ih je Bob obe dobro zaštitio. „O, jebem ti!” uzviknuo je. Pištolj mu ispade iz desne ruke. Uhvatio se levom rukom za nadlakticu desne i spotakao. „Isuse!”, rekao je. „Jebem ti, pogođen sam.” Sidni vrisnu. Sada Veronika potrča preko mosta, dalje od mene. Sidni pođe da beži, ali Peti joj stade na put i zadrža je dovoljno dugo da je Veronika dočepa. Uhvatila ju je za nadlakticu i povukla natrag, prema mestu gde sam bio

naslonjen na zid. Veronika reče Peti: „Dohvati onaj pištolj!”, misleći na Bobov, koji se otkotrljao dalje od njega. On je trpeo prevelike bolove da bi mogao da ga dohvati. Peti učini ono što joj je rečeno i zadrža oružje u desnoj ruci, pored tela. Veronika se okrenu Sidni i reče: „Polazi.” Nastavila je da je gurka preko mosta, pa ju je gurnula na tlo kada su stigle do mene. Sid me zagrli i odmah oseti krv na prstima. „Tata, jesi li dobro? Jesi li pogođen?” „U redu je”, rekoh. „Dobro sam.” „Zašto joj Peti pomaže?” upita me. „Šta se dešava?” Obgrlih Sidni i privukoh je sebi. Želeo sam da je zagrlim pre nego što nas Veronika sve pobije. „To više nije važno”, rekoh. „Zajedno smo. Volim te. Mnogo te volim.” Veronika pogleda Sidni. „Bože, kakva si ti problematična kučkica. Tražili smo samo nekoga ko zna engleski na recepciji, a vidi u kakvu nevolju si nas uvalila.” „On je bio loš čovek”, reče Sidni kroza suze. „Gospodin Trajp je bio vrlo loš čovek.” „Zar misliš da sam te tražila da bih ti se osvetila za to?” upita Veronika. „Hoću samo da te ućutkam, i to zauvek. Dok god postoji šansa da se vratiš i ispričaš policiji za hotel...” Veronika odmahnu glavom i doviknu Peti: „Srce, molim te, daj mi taj, drugi pištolj.” Peti joj priđe. Pištolj joj je visio u desnoj ruci. Upitao sam se da li je Bob uzeo ruger s jednim metkom. Ako jeste, sada bi bio prazan. To bi značilo da bar Peti ne predstavlja pretnju. Ali koliko metaka još Veronika ima u svom pištolju? Peti stade nekoliko stopa dalje, i dalje držeći pištolj u ruci. „Znaš kako će ovo da se završi”, rekoh ja Peti. „Ako si ikada pomislila da postoji šansa da se zbližimo, da imamo nešto, to se neće dogoditi. Ona će me ubiti. A i tvoju sestru.” Sidni reče: „Šta?” „Samo zaveži”, reče Peti.

„Ona je tvoja sestra”, rekoh ja Sidni. „Zaveži! Zaveži!” viknu Peti. I dalje sam gledao Sidni. „Peti je... Peti je moja ćerka.” Sidni nije mogla da prozbori ni reč. U daljini, sirena. Ljudi su, bez sumnje, čuli pucnjavu. „Sranje”, reče Veronika. „Treba da se izgubimo odavde.” Zvučalo je kao da se približava više sirena; policija, a verovatno i hitna pomoć. „Žao mi je”, šapnu Peti. Gledala je Sid i mene. „Žao mi je. Zaista sam uprskala stvar. Nisam želela da bude ovako.” Jedna suza joj skliznu niz levi obraz. Veronika uperi pištolj meni u glavu. „Moramo da bežimo”, reče. „Ćao.” Spremio sam se. Pokušao sam da se nadvijem ispred Sidni, da je nekako zaštitim. Tada odjeknu hitac. Bučan. Ali ne iz Veronikinog pištolja. Zatim i drugi. Bob je očigledno uzeo pištolj sa tri metka. Veronika se zanese na ogradu. Ona s velikim naporom podiže pištolj i opali prema Peti pre nego što se stropoštala na daske pokrivenog prolaza. Jedini hitac koji je Veronika uspela da ispali pogodio je Peti u grudi. Pištolj je ispao iz Petine ruke kada se srušila na drvene grede, pa nespretno kliznula u sedeći položaj. Skočih prema Veroniki, zgrabih je za zglob i udarih njime u ogradu. Ali ona nije pružala otpor. Pištolj je odleteo preko ograde, u potok. Veronika se nije pomerila. Sid je vrištala. Obgrlio sam je: „U redu je, u redu je, u redu je”, govorio sam bez prestanka. Nastavio sam da joj govorim da je sve u redu, da je gotovo, da se vraćamo kući, da će videti majku i sve će biti dobro, jer je noćna mora završena. Iako su se sirene sve bliže čule, odjednom je izgledalo da je veoma tiho. I dalje sam grlio Sid. Želeo sam da je tako držim zauvek, da je nikada više ne pustim iz ruku, ali još uvek nije bilo gotovo. Bilo je povređenih. Peti.

I Bob. Iako mi je bilo samo okrznuto uvo, i ja sam se osećao vrlo slabim. Bez sumnje, bilo je emocija na pretek. Vrteška na kojoj smo se okretali već nedeljama, zaustavljala se. Imao sam utisak da se i sam isključujem. „Sidni”, rekoh tiho, pokušavajući da je umirim. „Gotovo je. Vraćaš se kući. Shvataš to, zar ne?” Osetio sam kako diže i spušta glavu. „Idemo kući. Sada idemo kući.” „Znam”, šapnu ona. „Znam.” „Dolaze policija i hitna pomoć”, rekoh. „Možda će videti Boba, ali neće znati da nekoga ima i ovde.” Koš jednom je klimnula glavom, što je značilo da dolazi k sebi, bar nakratko. „Ja ću im kazati”, reče Sid. „Ja ću ostati ovde sa Peti”, rekoh. „Ona je gadno ranjena.” „I ti si”, reče Sid, gledajući krv koja mi je curila iz uva. „Nije opasno. Samo... Osećam se nekako čudno.” Tada oboje pogledasmo Peti. Na njenim grudima brzo se širila velika, tamna mrlja. „Tata”, reče Sid drhtavim glasom, ne mogavši da skrene pogled sa krvi. „Kazao si da je ona moja...” „Dušo”, rekoh. „Idi. Odmah.” Ona pogleda oboje još jedan trenutak, šmrcnu, klimnu glavom, pa otrča prema drugom kraju mosta. Spustih se, obgrlih Peti, privukoh je sebi i osetih toplinu krvi koja joj je kvasila odeću. Da sam samo znao! Da sam samo znao! „Dolaze”, rekoh joj. „Samo izdrži.” „Žao mi je”, reče ona. Jedva sam je razumeo. Izrekla je to iznenada, mrmljajući. „Ne govori”, rekoh, pokušavajući da je utešim, prislanjajući lice na njen obraz, tako da su nam se suze slivale zajedno. „Ne govori.” „Samo sam želela da me voliš”, šapnu Peti. „Volim te”, rekoh. „Volim te.” Ostao sam i držao Peti dok je udisala poslednje udahe, a moja druga ćerka zaustavljala vozilo hitne pomoći i policiju.

Zahvalnice

Kao i uvek, želim da zahvalim svom izvrsnom agentu Helen Heler i svima u agenciji Pola Marsa. U Orionu u Velikoj Britaniji i Hačetu u Australiji mnogi su podržali ovu knjigu i doprineli uspehu prethodnih. Moj izdavač Bil Mejsi je umnogome doprineo da ova knjiga bude ovakva kakva jeste. Moji drugari Karl Broer i Majk Oniši, penzionisani prodavci automobila, godinama su me uveravali da sam napravio dobar izbor i nisu štedeli svoje vreme da bi mi objasnili kakav je njihov posao. Dejl Hopkins mi je objašnjavao prevare s kreditnim karticama i ispričao mnoštvo doživljaja privatnih detektiva, koje ću mu, nadam se, jednog dana preoteti. Naposletku, ništa od svega toga ne bi vredelo bez Nite Spenser i Pejdž, koje zaslužuju posebnu zahvalnost.

sken: Goc@ obrada: BABAC

1 Praznik rada u SAD i Kanadi, prvi ponedeljak u septembru (Prim. prev.). 2 Američki TV meteorolog, glumac i pisac (Prim. prev.). 3 Spisateljica, autorka knjige Atlas Shrugged (Prim. prev.). 4 Levoruka (Prim. prev.). 5 Novinar CNN, radio i TV voditelj (Prim. prev.). 6 Reč ili kombinacija reči koje se pevaju kao molitva ili bajalica (Prim. Prev.) 7 Vrsta stone kartoteke (Prim. prev.).