Sto Godina Kasnije

ZORAN SLAVIĆ

STO GODINA KASNIJE

UREDNICI FRANJA PETRINOVIĆ NENAD ŠAPONJA

STYLOS AGORA NOVI SAD 2004.

STO GODINA KASNIJE

NE MOŽE SE VIŠE NEVINO PEVATI NA SREDINI MEĐ DVA BESKRAJA IŠĆAŠEN IZ SUDBINE MOGU SAMO NAD UŽASOM DA LEBDIM

BOLEST PISANJA

Da li je ovo knjiga koja se ne može nekažnjeno: Zalog u njoj kao da je i život sobom samim Ne samo misao što bez zagrljaja smrt dotiče I tkivo moje u pisanje sad se urakljilo: Qvo vadis U vremenu velikom sa svojim haosom dokle smem Na kraju se veka obilje cvata u oskudicu izlilo Vreme lično kojim sebično raspolažem sad drhti Glava govori: trulež s neba u stihove mi curi Ako isuviše se privežem za bdenje svoje oboleću Od prepoznavanja istina tuđih duša izdržati neće Trošnost opštu kad prihvatim sudbina samo ostaje U knjigu do gušenja uronjen kaznu lakše ću preboleti I ne pitam se, da li smem i umem celinu da preživim Lektor će me božanski zbog ispuštenog ukoriti: Kuda si se zaputio zadihano kad um tvoj zaostaje Istinu konačnu ti mi ipak utvrđuješ: Uklet već jesam

6.FEBRUAR, 200O. NEDELJA A JA O VATRI

Znam: sve to je tup miris spaljenih biblioteka Očvrsli vonj nagorelih rukopisa: Ogledalo slepo Čiriličan, latiničan: vodom podnaduo Ratom mir podlokan: Ne čitaj osetiću: So sečiva U dan sunčan februar tek spakovan: Krv još Miris truleži arhivske kao pretnja grub Sav na srpskom Ja ne umem izvan jezika da se setim I to je bolje od zabrane beleženja: Znam Nedelja, drugog meseca dvehiljadite: Sneg sitan Tragom vatre da li će krenuti higijeničari U knjižnice od ostataka svetla da nas leče Mir nekima nikad dostavljen: Vesti izostaju Video sam ga iza ugla: Čvrstog i podmuklog: Vreba Zadah slova izmenjenih vatrom: Smisao im izbegao Dan privremene svetlosti: Zima će pravoslavljem Latinici je isto: Da li samo knjige: Rukopise docnije Jer nije to samo krik izbrisanog pamćenja: I mulj je Dnom teče talog endemične mržnje: Nepismen pouzdano Svrab je ratovanja u štalama jedva kugom zauzdan Ko u proleće prevremeno poveruje onemeće dugoročno

TALAS PRVI

žestinom koju ima besmisao vraćanja saopštava jer: Kao da je sve bilo pre sto godina ili nikad da nije Da nikad nije ni bilo smrt bi opet postojala: I oblik sam Još dok je trajalo bilo je prošlost: Ti nisi jer ne postojiš Dnom teče zaludno i talog endemične mržnje Znanje o tebi potpuno je nalična nestabilnosti jutra Unutar rukopisa sviće: Do izgovorenog mnoga ušća Bolje je i to možda od zabrane beleženja Kao da je sve izvan smisla bilo: Dogodiće se kroz sto godina

NA PUTU IZVESNOM

Nikako da se završenog oslobodim: I drugi snuju Premda novi cilj umišljam i metu bližu Umesto da u zoru tajnu i senku slutim: Čutiš Znanje o tebe u pitanje iznova dovodim Umesto da si tajna gusta zabluda postaješ Ili to govori iz mene hleb nesažvakani Kaša prohlađena i tmurna svog me opkolila Raste to nesanica u glad i sitost neželjenu Kao da si od vremena sačinjena: U šaku ne staješ Izbavljen se ne pomeram: Kako u živo stupiti Sit gladi od onog što nikako ne umeš Zakopavam preživele na putu za gubilište Uloga tvoja u zatiranjy smisla mene samo stiže Kad razgrnem istoriju lična muka još gora ostaje

ŽIVOT JE ILUZIJA

Umesto razloga za trajanje: Magla Život s iluzijama uvežbavam Na mestu začaranom severno od jugozapada Umiven depresijom ukopan skoro Život je aluzija na značenje ozbiljnije Stojim kao lipa breza kao bagrem verovatno Nestao mi čist predeo slike koja se rađa U iluziji čednosti nema više: Sa dna smola U mom snu a kao da je java: S neba opomena Munja noć koja kasni raskrinkava Talasi samo odlaze: Obale nam sve dalje. Sto godina kasnije sve će biti ispraznije Smrt se vozi špediterom: Na dnu sumraka Paradoks o dvojniku mi se priviđa Pisalo je na kovčegu ili sam sanjao: Budućnost je potrošena: Život je bio aluzija

BOLIŠ KAO DA JESI

U snu mom sred jave obične raspadnutom bol mi se zato samo kao lepota tek događa Jer tebe neumrle nije ni bilo u veku mom Dogodilo se tek vaskrsnuće od svetlosti same San mi se dvolično prikrada: Silu poznaje Opokoljava me noć opsenom: Postoji nerođeno Umem da te imenujem: Ime ti se mučki samo briše Od sebe sama obmana stvarnom obzanjuje se Daljina moja već iza ugla nepostojećeg započinje Tamo je zašla kao muzika bojom jedva zapisana Postojiš kao vazduh koga sećanjem u životu čuvam Boliš kao da jesi: San te moj budnu jedini održava Da li se sme predugo na nestvarnom istrajavati Ko nas čeka na kraju žudnje: Đavo il bog: Anđeo beli Volim li u tebi svoju nemoć sa ruba besmislenog Zidam li ja to nama odbranu iza koje nas već nema

BOLEST

je vrebala u lagumima istorije Okrečena površno i naizgled dokona. Godinama zanemarena, zlu se odala Jutro, kad uskrsla je, bilo je neminovno Nisi misao ali slutiš: Datumi beže Vrelina tvoja s njom je uporedna: Za vremena

PRVI

koji je krenuo cilj nije znao Tvoje lice imena nije već imalo Voda jeste bila Godinu su znali samo izdvojeni Kretanje i požar pod ruku su stigli Nad svetinjama su nevolje visile Sve je bilo moguće i udaljeno Prvo si knjigu ugledala Raspad govora kasnije dogodio se Ubodom zla vakcinisan sam Oblik besa ni vreme nije tad znalo Samo izmaglicu doneli smo u zavežljaju Dan prvi je drugi bio i slep već Cilj da prepozna nije ti dao

NEUSPEH PROSTORA

Izlazim u prostor sam nedodirnuto jutro još: I prorez Čist predeo slike koja se rađa Poezija bi da se dogodi Misao mi međutim već stara Na proštac pevanje isterano Uz sam jezičak leta: Led na dnu jezika Tebe i istorije nema: Vidik samo Pustinju koju vidim Samo rečima je omeđena. Dan mučki teži svojoj ravnoteži Plamen vreba uz svetlost samu U rasporedu sam zbivanja skrivem Govoriš jezikom praznine U hladu praskozorja zvuk mirisa Podne sačekuje Mirisi sad će da zazvone: Pucanj Sve je kratkotrajno: Zakovano U treptaj da stane tvoja slutnja: Opisani prostor trune Iz zore u pozorje U duši mi ptica uplašena. Prizor razvaljen: Tvrd Tišinom koja vatri prethodi. Opasnost se rađa: Godina oglodana I gori već voštanica huda Pesma mi se u slici tuđoj obrela Reč pustinju nije obuzdala. U snu mi posustala snaga Sam se prostor u govor nije uklopio

NOČ ME POSMATRA

Noć me posmatra čudno: Probudio sam se jedva posle smrti Dopadljivo ponovo procvetao bagrem: Zima iznenađena Priroda i ja ponašamo se neprirodno: Ne pristoji nam Moje buđenje sasvim je neuljudno: Bagrem takođe red remeti Izrekao sam nedavno neskromno: Eliot i ja ne volimo jorgovan Možda mi se ime njegovo otelo zbog pominjanja smrti i buđenja Ni zimi nije lako zbog hirovitog sunca koje je uznemirava Nedoslednosti moja: Čemu vraćanje iz nečeg što je konačno Krajem milenijuma izlila se pohlepa: Prelila nebriga: I plave Cveta prerani i zaludni plamen: Budan jesam da li sam i živ Moje reke na doživotnu robiju su osuđene: Tisa u pakao pošla Dan je naizgled sunčan: Mene noć uporna prezrivo posmatra Ima li u Pustoj zemlji jorgovana koji ne volimo: Miris nesreće I pitanje ne bez strasti : Imam li pravo na bar još jednu smrt U njoj da dočekam: Zaštićen od različitosti: Budućnost realnu Grešio sam kad sa želeo u zlato da te odenem: Olovo je vernije

UVOD U SMAK SVETA

SMAK SVETA SAMO UVOD I FAMU IMAĆE REČENICU PRESUDNU NIKO NE SME DA IZGOVORI: I NEMOJ IMATI DRUGOG: VERNIK NI SEBI NE VERUJE PALI ANEĐO SVOJ ALEF NIKAKO DA USPOSTAVI

OPSADA TUĐIM SMISLOM

Iskrcao je neko hartije brdo u vrt moj: I peska šaku Borhes kao da je želeo na opasnost mase da me upozori Da zađem meću slova: Ne smem: Mogu me optužiti u mah Sa dna već možda neposlato izniče pismo: San ugušen Slova i krv se bude: Hartija na mestu oraha ukinutog ćuti To što brdo neću spisa da primetim ne zadovoljava ih Ludila opis da vežbam moram: kamione koji izmiču vidim Moj je vrt sad barutana tuđeg smisla: Ptice da ga neće Sa peskom sam odlučio:U Kišov ga Roman ulivam: I kišu Vreme unazad uzdrmano sačekaće smrt nekog u koga verujemo Brdo hartije lišiti smisla moram: Hitro reči podmititi Sa snom neukoričenim u nekoj antikvarnici pokušati Na kapiji me pamćenje očekuje: Bez njega sam u vrt morao Oni koji su orah odsekli brdo će hartije da gutaju: I sat Slova i smisao u krvi će se iskupiti: Sam ne umem dalje Doživotna me hartija tuđim smislom zarobila:Vreme me neće

UVOD U SMAK SVETA

2. maj 1999. nedelja a ja sa vatrom opet Ako se ikad dogodilo prosvetljenje: Ubi Poraz koji uzalud sanjam: Pobeda ničija Govori da si stvarna u praskozorju bila Dok Evropu slušam kako se spotiče tupo Ime mi njeno razložno zvuči: Lukrecija Dozrevanje praznine plod gorak ubrzava Zavisnost od straha otapa i trezni grubo I onda su došli zidari: Priča pomerena: Franc Kafka na prvomajskom izletu viđen Moja kajsija na sred neba ratom obolela Kako preživeti put na kraj veka što vodi Kraj se iluzija namesto duge kroz ništa vuče Nedelja to oguljena moja istoriju osporava: Na zid se vreme buduće preslikalo:Ti bez sjaja Neuspeh prostora: Duša i opšta rasprodaja

IME TVOJE

Dok izgovaram tu reč i miris i boju Vizantije gutam U bojama smisla tvoj Bosfor obuhvatam i Azije maglu Svirepost sečiva kojim me preseljavaš u drhtavicu Ima li dovoljno uživanja u vraćanju smernom kroz fresku Da li ime tvoje može izdržati opsadu nevernika i med Kojim li će putem izdaja u plavo obojenih konjanika Da li ćemo ubiti uranak koji nas gleda sa kule oslepljene Krstaš sam zakopan u košnicu gde mudre ose se ogledaju Od Mletaka do Carigrada galiju ti kožom svojom održavam Na površini te mramornih mora Kavafi ravnodušno sniva Lako mi je jer te neće: Reč mi se ipak s vatrom srela Opšti galop budućih morem kovitla: Jedra helenska odlaze Vaseljenska muzika podno Krita kvasi ti košulju svu od srme U plitkoj raskoši zidne slike živim dok odbrana posustaje Ti mi se javljaš sva od istorije: Lice ti propovednice Kod nas onaj koji gubi sve dobija: Kapija južna je razorena Lako je Vizantiji: I ona večno spava: Moja joj glava Aziju sprečava Ti jesi miris: Reč: Boja zalazećeg sveta: U mraku sam freske vlaga Smak tvog sveta: Bog dok hrišćanski drema: Razlici me učiš Žmuriš dok Vizantiji nestaje slava: Ime je tvoje uvek i samo java

RAZLOG VATRE I SUDBINA

Razlog vatre i sudbina njena: U azilu uma i bes kojim se razbuktava u mirovanju Iz knjige u dušu: Na proplanak javni čak Zabravljen se plamen tragom pepela piše Ti jesi nalik onome što bukti do omraze Smer te munje u zemlju do guše zakopava Vatra ne sluti: Ona zna ukus kajanja Duše onemele na vazduhu nam se suše Iluziji potreban je život da bi postojala Sudbina se plamenom poigrava: Kost i krv Mene obe kušnjom u zasedi očekujete Bez utehe svako je čitanje novo: Spasu uprkos

OTKRIČE IRONIJE

Večnosti je ime nekad bilo Sto godina: Iskra trne I niko nije znao šta se iza toga događa: Sekiru Sad slutim: Budućnosti zapravo biti neće dugo Izistinski samo Prošlost će se obnavljati gusta Kad Sada zateknemo i prevarom zaustavimo Na opnu između buđenja i samilosti podseti me Večno je samo Završeno koje bez početka je U odustajanju samo poezijom može se dalje penjati Kad definitivnu bliskosti izmislimo: I ikonu Poraz slutnje neće nas više vremenom seliti Ironija dakle sama ne može: Trebaš joj ti promenjiva Godine da zanemarimo jer one već nas jesu pretekle

U DAN IZVAN REDA

Pisalo je ili sam sanjao budan: Kad pređeš tu vodu Ili rupu od tri dana iskopaš: Saznaćeš prošlo sve Vodu jedino dubinom možeš zameniti i podmititi U samoću pak izbegao bejah upitanošću na mah zaveden Pouzdano snu se nisam primicao: Sav sam u jezi bio U skloništu slova nisu mi bila dostupna: Samo sećanje Da li čitanje sebe samo disanjem i mišljenjem optužuje Poruka koja mi je saopštena da li stvarna je bila: I živa U vodi jesam od nje ne mogu: Da bih izmišljao moram da znam Nije reka ta voda iako teče: Izvor joj opisno znam: Kuga Bolest koju da obmanem moram da bih ozdravio: Lađa jeste Plovi poruka dok zemlju dubim: Pisao jesam umesto snevanja Da li mi ubuduće treba u ovaj dan oslobođen svake istorije Za mudrost kad spreman nisam: I život i san predosećam Iz nagorele knjige i dalje voda neblagosiljana pretiče me Pisalo jeste u tuđem snu koji samo naličan bio je mom okovu

UJED I MIR

Prstima osluškujem govor presečenog oraha: Ujed i mir Šapuće neko bez mržnje: Kako živeti sa ostvarenim snovima Da li se sme predugo istrajavati: Ko nas čeka na kraju žudnje U razmak između sekire i krika uselili mi se zamor i rđa Greh ljigav tuđoj me sudbini okreće: Da li znam ime nevolje Stojiš okrenuta zalasku: Kažiprstom se igraš gorčinom Plod što nikad neće sazreti: Moja ga upornost samo vozdiže O snovima govorim dok zamah se nesputane energije zaleće To drvo carsko sad je naizgled bivše: San ga samo pridržava U njemu ti si, upornost zamrznuta: Da li i sama prerezana Il to ptica se na mašti mojoj istinski nastanila: Srebrna Sečivo davno pokrenuto, orah naš i san moj vraća to buđenju Slaziš zrakasto kroz snevanja o ljubavi i nepogodi: U mah obe Iz posečenog stabla prvo suze mutne i lepljive: Izdanak potom San moj o tebi do besmisla uporan plodom se opasnim sklapa Orahu da zavidim na smrti iza koje večnost rudi neprozirna

IZVAN SVETA

SAPINJE SAVEST ČOVEKA BEZ SUDBINE JER LICE MU JE SLIKA RASPADNUTOG SVETA LUDILO EVRPSKE ISTORIJE VEK PRETIČE NI MAŠTA JE ISKONSKA UKROTITI NE MOŽE

U NOČ KOJA KASNI

Tvoja me sumnja predvečernja novom obliva jezom I ne pomaže da svet koji nam je dodeljen shvatim Znam uglavnom prostor u koji me je svest omeđila Smisao koja prethodi sad mi se gubi iznova i plamti Izvan uma postoje vrtovi rajski ali miris izostaje Boja koja se svira u tkanju greške otkriva i zanose Svet valja kao predah prepoznavati jer on je iluzija A ti si kao prah s leptirovih krila stvarna: I krik U noć deceniju koja kasni silazim sasvim nem i nag U njoj srebro vidim koje smem i privid što odlazi Predvečerje naše nije više: Ako te suviše sanjam Prah ću potrošiti a leptir dan da produži ne može

MISAO

koju sam jutros zatekao kako beži glas je o smrti i ljubavi poručila Da li je bila moja ili iz knjige uzeta: O tebi koje nema i njoj koja vreba jeste Svest ili krik stvarnog što sve spaja I noć što prošlost je kao i svitanje Dok listam lektiru podne već je Ako zalazak me zatekne značenje će izgoreti

IZVAN SVETA

Na svet sam neutralni naišao u dodiru dve zbilje pritajenom Kroz talog preživeo sam propadanje koji se za istoriju izdaje: Vekova jek U svesti mojoj pisci koji postoje Svet su unutrašnji: Čisto ja što živi Xojsovo buđenje ljuštura već je i skliska Nora koja ostaje spolja i provocira. Uliks je zapravo između: Dovoljno večan istoriju da na čistac istera: Padam da bih preživeo obično postojanje Ti ne znaš: postojiš zato izvan sveta

SAN I NEUGODA

U snu mom u sred jave obične raspadnutom svetu ti se pridružuješ Da li je možda sve to miris grub spaljenih biblioteka i poraz pevanja Bio je to pad koji sam uzalud sanjao U snu prinudnom uz rub sam verovanja Dok miris gutam i boju Vizantije Opasnost me na silinu svoju iz glave opominje Da nekom nešto otimamo znao sam Oblik i pogled bez dozvole ko zna čije U daljinu tiho vozili smo se sami Bez Milene s kojom pisma valja razmenjivati San je zapravo smrt odložena: Dodir noža Kafkinu Milenu možda i ne poznaješ Vizantijsko sam plavo za tebe sakupljao: Opasnost glave svakolikim vatra začinje se

BOL KOJI UZALUD SANJAM

Poziv je to bio koji uzalud sam sanjao Bes što ne nadolazi kad ga trebam Tačkom od žice bodljikave da okončam Pisanje po praskozorju svom od ćutanja Unutar rukopisa sviće: Do izgovorenog mnogo Bekstvo bi seobom da nazovem Junačim se sve do granice prve: Gvožđe kao znak Bol koja ne dolazi i san potkazuje Uzalud te sanjam a on dolazi: Umor umesto besa Koji pukotine u odbrani treba da skrije Ono što mi se događa san nije Iza tačke kap krvi prolaz otvara onemeli U predele nejednake pismena zakivam Kao da su živi odocneli vraćaju se prognanici Idu kroz mene decenije zakrpljene Bolom bes ako ne dozovem preživite neću

POSTOJI PRAZNINA

Znao sam da nekom dubinu otimamo: Oblik i pogled Dan nije od noći bezbedan: Ni preterano ni lažno To što smo započeli sluti na pobunu: Suviše značenja Talas nove gladi remeti krstove što vire iz sećanja Postoji praznina: U širinu i dubina se razmožava Odbijamo da u igri učestvujemo: Štitimo se od života Nudiš mi odgovore na pitanja još nepostavljena: Trajna Dan kad bi bio odgovor, noći se više ne bi ni začinjale Htela si suncu izdan da suprotstaviš: U senci ona čeka Pogled ti je u zrelost urastao: Druge strane tamnice nema Glad nas iz prošlosti seća: Praznina će nas izneveriti Zidari su onda došli iznenadni: Oblik da dovrše i zadrže Od života kako ću te zaštiti: Pitanja moram prava izreći Senku će nam pobuna istanjiti: Tamnica obnovljena će preostati Ovi što zidaju da li su uskraćeni za nebo što smo prisvojili Ako im krstove damo da li će nam odgovore netražene oprostiti

PROKLETSTVO REČI

Dok posmatram svež otisak reči, smisao me njen buni Dužina odmerena: Lepa: slova ugodna spolja: Muka ipak Sve što sam naumio da sakrijem iz nje izbija i prlja Unakrst slova složena: zločin davni u javu izlivaju moju Dušu sam svoju ćutanjem izvetrio: Knjige samo probrane Alat pesnički pažljivo očistio: U žuč kritičarsku potopio Vremenu da me zaboravi dozvolio: Osluškivao tišinu samo Reč me ova spolja ugodna iznova opomenula: Urekla smisao Da l prokletstvo leži u utrobi njenoj: Il joj semiotika smeta Odjek možda njen u mom biću zadah prethodnika otključava Kada je stavim pored nade da l će i dalje širiti zloćud Dok je posmatram kako bezazleno bruji lišio bih se pisanja Il pokušati jeres: Pesmu bez tih slova okuženih da gradim Gola reč da se odene sama u znak čiste emocije: Rad sečiva

ZAVISNOST OD STRAHA

Grad se od proleća prekorednog uplašio: Zna rednje biće Udesio Sveznajući Da strah svemu za minuta par iskorači Dubina temeljita kostima namirena Na suncu divlje zapeva Rednja se iz anala iskrada provaljen lavirint zveri doziva Ide moja uobrazilja istorijom podupruta: Susret dve aveti Onaj koji nam strah šalje kao da je adrese pogubio: Kasnimo Kako da razbudim one koji uživaju: Dok žmure nebo im pada O štetnosti lakoverja glasno ja uzvikujem Dok hapse me anđeli Zavisnici od straha me progone: Nije njima do onog što stiže Proleće ubrzano lako će zaboraviti: Dozu zapenušanosti žude Pamti grad mart bombama okićen: Guste uspomene s neba slute Oni koji mogu zveri da precrtaju Istoriju svoju su zagubili Ti prolaziš obasuta rastakanjem nežnosti: Znaš grad da kopni Moja je iluzija ukupno ugrožena: Običnim prolaženjem usijavaš Da li je vreme isprednjačilo ili krenulo da se vraća: Čutiš Sunce kome ne verujem: Oni strahom siti podzemlje i mrak zovu

KAKO PREŽIVETI

Kako se odlučiti na ono čega biti neće Na prestanak propadanja kroz dubinu neodgovornu Kako smrt preživeti već obavljenu Reči bez značenja zašto unazad izgovarati I biti osmehnut lažno u susret nepogodi U osmehu sakriven umirati Nepogodu od koje zavisiš odbaciti Kako znati da ono čega nema započinje Plavet kad je samo privid večne nesanice Reči zašto vraćam izvorištu kad su zabludne Nepogodom te imenujem a ti si mi i više od nje Iza mog osmeha panika: ti maskom mi uzvraćaš Ono čega biti neće već je negde započeto U propadanju dogovor nas ne usporava: Oseka jeste Smrt opšta nije zavek obavljena I da li prave reči važe ako ih u povratku nema

EVROPA ZAUVEK I DOKLE

ŽIVI EVROPA OD VELASKEZA DO RILKEA OD STRASTI DO ISPOVESTI. SAVEST REALNE ISTORIJE NASPRAM VETRENJAČA: UČIM SE JEZI SLOBODE U MAGLI LJUBAVI

RAT

Vojne nam od pamtiveka u petrolejkama ćute Čim mrak se oglasi bez znaka jurišamo: Zauvek Turci Da li nam to svetlo smeta da vidimo bolje: Ratovi i mene zato vitlaju Balkanom: Seoba pokora Dali bi smo umeli bez odlaženja u tamu: U grlu mač Kako bi sastavili žetve u kojima požara nema Mi smo zemlja obećana za munje ohole: Gutaj plač Selimo se iza vojni u sve naše Rusije nebeske Od vremena jedino smo zavek slobodni: Nismo ga sreli Iz smrti se retko vraćamo: Rat ratu lako zadajemo

TALAS DRUGI

Emili Dikinson na drugom je talasu stigla Za večnost mirno nezainteresovana: Raj sećanja Sto dužnih godina opruženih kao vek i pola Voda iz naših pluća iseljena i tela istovetna Nema tu spajanja rađanja radi: Samo jalova bakljada O ljubavi i smrti ne raspituj se samo: Sve jeste Talasi od jutros samo odlaze: Zauvek Titanik tone More ukus Atlantide ima: Kada večnost stvarno počinje Iz knjige gospođe Vulf treći će talas nenadano Na svetionik njih će obe: Hera ih predugo čeka Zarobljeni fragment mora na utrobnu me vodu seća Talas horizontu koji se vraća nedostajući deo pamti Rapsode dok očekujem u sećanju nastanjen kapi brojim I otkose vetra što tajgu Ahmatine u urlik kroje Od vremena slobodne u plimi božanskoj nestaju Talasi i vetrovi stižu: Svirepo im milosrđe oko vrata

SA PRAGA PROPADANJA

Pre propasti konačne: Hod u mestu Na prste sam se uspeo:Zima i Dno gde započinju saznao nisam: Ne piše Godine unapred mi omeđuju: Iskustvo čitanja Padam ka izlasku iz bunara Tebe u snohvatici zaboravljam U Pirinejima Benjamina ostavljam "izgubljeno vreme" mrtav da prevede U godini prvoj Pandora se budi: 2001 je Bodlerovski lebdim boljševičkom Moskvom: Bunar vremenski završava se Aušvicom Ti me na prolaznost opominješ Razleteće se ratovi zanemareni Jozefa K. nikada u Veneciju nisam odveo Igračke Valterove kome da predam: Ipak će Pokloni ostati da lebde između namera dobrih

MOJA KAJSIJA RATOM OBOLELA

Kako baš u isti mah mek obris kajsije u cvatu I ujed užaren sirene po stoti put u proleće rano Zašto u samo srce milja ubod s neba urgentan U žuti plod koji se sprema, zebnju rat ukapava Da li bi mi lakše bilo da priroda se razulari Kako da o zlu mislim kad se i trešnje razigrale Fruška me gora na Crnjanskog seća a lament ćutim Ranjavaju biljku iz podmuklih visina:Put mi zatiru Dunav se za osmeh zatvorio: Fruška suzi:Tisa gori Cvet bi kajsijin da prenesem u vreme bez aviona Na sve strane nestaje ružičasta pena: Miris bled Ono što čujem sa bojama mi se ne slaže: Užas lep Raste proleće u kome prinudno letujemo: Nebo palo Noći nam prerano stižu i prekasno slaze: Miris nem Serbija kad bi mogla u Sumatru da procveta: Da usni U običan prozor buduća voćka sišla: Od zvuka se smrzla Kad bih mogao sve u san da prevedem: Na ukus da čekam Nečija me samo ludost besprizorna od radovanja deli Moja je kajsija ratom obolela: S neba zornjača stražari U prinudnom svetlu lepotu podnosim: Kad bi vreme htelo Da nebo se iščisti: Cvet da zazvoni: Sirene da zaneme Hoće li čoveku posle ovog rata preostati pesme i glasa

MOSKVA PODNO PIRINEJA

Kao albtros lebdim: Samo zlo dišem, Boljševičkom Moskvom tridesetih: Zima. Bunar vremenski s Benjaminom crtam: završava se Staljinom ono što se vidi. Ti me na prolaznost opominješ: Estonko, Letonko naša - sneg preko cveća. Psi će mu dah četrdesetih na Jugu uzeti: U kom baletu sad glumiš Asja: Šinjel truli. Hoće li tebi Valter verovati: NJoj si tako slična Da sve će se kroz sto godina tek dogoditi: Ko preživi Voz dok je Podmoskovljem u Berlin te vraćao Ni slutio nisam koliki mrak na granicama nas vreba

EVROPA: ZAUVEK

Uvek su ti iznova trebali neki varvari Utrobu obamrlu mačem da ti probude: Mi Između dva carstva nebeski klin zaboden: Sokrate tvoje lihvari i secikese sad guše Ono što si Evropo u Novi svet izagnala Amerika nam na glavu pobacala Umesto da se pomoliš: ti se njima poklonila: Sanjaš li ko će ti novi varvari biti Lice tvoje neisplakano dugo sunovraćuje se Kad svaneš bunovna na mestu gde si sahranjena Biće to prasak koji će nebo iznova preurediti. Umesto mača žito će poteći: I gorak jek pelena

NA SAMOM IZLAZU

Na sibirskoj putanji nem Bezvremeno kroz misao udenutu Umetnika u gladovanju Ivan Denisovič prepozna Baraka i žica bodljikava Umišljene ili buduće: Svejedno moje Mirno se zavuku u dah jeze To što ne verujem da si ovde već bila Od velikana sakriću: Nek te pamte Glad melanholije oni bolje znaju Barake naše večite: I sila Ravnoteže poeziju koja izdaje

SLOVO SLIKE

Danas ćuti znak moj izmišljeni što čežnje beleži tvoje Slika sadenuta u čist oblik postojanja tek se oglašava Od uma drevnog oteta Evropa iza istine sopstvene sad je Tačno je samo bivše vreme u skladištu tišine zarobljeno Poruke tvoje hitne ne razumem: U rečima nema još značenja Trošim rečenice žurno i hranim se za ćutanje sa pučine U Evropi otetoj samo je Kundera još nepodnošljivo lak O danu koji izostaje odlučiće govor koji s namerom skrivam Od tebe žive reči očekujem: Iže jesi na nebesi: Anđeo potonji Dok u katedralu ti slazim oprez moj ipak je sav od strasti Kako ću bez vere u reč i sliku smrt definitivnu prepoznati Presreće me stid u posledice same prerušen: Kraj dekorisanja Rubom mora o Evropi zborim dok čitam joj mene: Tone nebo Nektar isijava u razmacima tvojih ekstaza: Iza tvog lika ko diše Slova pomirenja iz pisma svetoga da li su zalud izagnana Dažd nas naš u deceniji ishabanoj od lukavago nikako da izbavi Iza ogledala: Ni reč ni slika : Samo oblak što ranjen vozdiže

OD MOSKVE: RUSIJOM: ZA TOBOM

Put me u kroz noć nepoznatu i šume budne vodi Kroz šume ruske od Moskve do Rzjana: Zasadi mesečine Topole što Jesenjina Snjeginoj zaludno šalju Autoput me hrapav u same tvoje nosi oči ma gde bile I Marmeladovu kao da sam u Podmoskovlju jutros sreo Noć nikako dan da skonča: Bela je kao vrba osedela Na spomeniku u prestonici Fjodor na Lenjina greškom liči Ti si u vozilu grubom što mi kroz vreme i zvezde beži Put neminovno odmiče: Ja ću na počinak kod Denisoviča Gulag više nije arhipelag: Dan u životu gromada je leda Sa neba zanemarenog brada Solženjicinova svima bliža U kog boga ti veruješ i anđeo koji te od žudnje štiti U gradu bezimeno prašnom, Čehov grudobolnog Kafku čeka Mračni peron Evropu ispraća: Šume ruske i melanholija Na portretu se iznenadnom kao Nastasja Filipovna javiš Reke i utoke samo maglu što nisu dozvale: I guske divlje Za rastanak zašto Rusija mi je trebala: I ko si mi zapravo Šume sve gušće: Noć očajno providna: Vidim sebe iznenada Sva iluzija što mi je preostala jeste poezija: Lira buđava Jesu li elegije moja jedina muzika: Rilke i pesma Larina Jedan od rastanaka ipak uspeva: Kraj koji sanjam sada me stiže U sred stepe: Konstantinovu nimalo bliži: Ti boliš kao da jesi Višnjik da li sadim u nevreme: Ujka će Vanja duže izostajati Ovde vek ne drema: Od mlinskog kamena dan je teži: Bila si Bila si kao poraz koji se iznutra rastvara: Lebdi Cvetajeva S desna tornjevi, lavre i duše mrtve: S leva, leva, leva, leva Ide noć dok mi u mestu stojimo: Ti nestaješ, kriju te šume U belu noć ruske šume zagledane: Ti si moja Isidora

(U Moskvi, Konstantinovu, na beogradskom aerodromu. Maj 2000.)

U DEVINU

Trst tražeći i Euridiku noći majske, Rilkea čuh: "Svaki anđeo je strašan" Odgovara mu sporedni Xojs:" Ja sam uskrsnuće i život" Blum misli drugačije U godini običnoj1912., Irac "Kamernu muziku" zalivom tršćanskim šeta. " Postoji li zbilja vreme koje razara?", Nemcu s ruba 2000. odgovaram:Znatiželjno: Iskustvo vaše meni je i danas zamućeno Vreme te razvlači: Uvek vaskrsavaš: anđeo si: porok i ujed koji preobražava Nad Trstom kiša beše i jutro neistorijsko Sa groficom od Turna Nora je čaj pila, u krčmi lučkoj Euridika je bdela uzaludno Evropa je u dokolici na Jadran svratila: Vreme koje razara kao da još spava.

U VENECIJI: SA ZAKAŠNJENJEM

Kad sam Veneciju pohodio Man nije svraćao iz razloga opravdanih: Smrt i zubobolja Sto godina ranije opet ga nije u njoj bilo ni ja se tamo nisam pojavio O Vizantiji pitao nikog nisam: Ne bi on o njoj ni današnji Mlečani znali Sada grad ocvalo i asmatično diše: Ni ti dolazila nisi čak ni u odlasku Deceniju pre smrt joj u goste dovodio nisam: Putovanje preko mora preživela ne bi U Veneciju još Evropa svraća da otmeno vene Tanjir mlake mesečine čeka kraj kanala Grande Preko mora: U koferu san: U glavi java Bezbedan stižem na mesto gde sve unazad otiče Nikuda neću jer nećeš ni ti kroz oseku istorije I dužd je ovde samo zbog palate izmišljen U vlažnu jesen s kraja veka, posle preobračenja Potonji Ašenbah u crkvu Marije svete stupa U Somboru Kostićev spomenik suzi: Della salute Ja tebe vodim samom ivicom života: Oprosti U Veneciji od paučine za životom disanje kasni

PUT KROZ MELANHOLIJU

U STVARNOSTI VETRENJAČA DUH OPSTOJAVA IZ ISTORIJE OKEAN JE BESMISLA UTEKAO I VELIKI INKVIZITOR ISTINU ŠTO PONIŽAVA KO NAS BLAGOSILJA U MREŽI OPŠTE NEVERICE

MOJA GARAŽA ISTORIJU OSPORAVA

Kroz garažu i deo vrta: Realnost još jeste Istorija mi prolazi: Brazda porodičnih seoba Svog lovca na misterije viđam povremeno Čarobnjak iz kompjutera sabira nam vreme Gazi nas sopstveno nasleđe: Vrt je rđom olistao S onu stranu istorije preostala mi lovina Zavera se demona naselila u samu srž računara Vrt se moj na lavirint garaže naslanja: Vazduh Seoba da li me to na beznadežnom mestu sreće Bližni su mi najdalje odbegli: Bes vetra i brzina Jezička me je izdala mašina: u autu spava daljina Misterija mi se prikazuje kao naum iznevereni Pomazanje na dnu popodnevnog laguma: Zvekir i odjek sentandrejskog sutona: Skenirana religija Kako da vrt prepolovljen od anđela palih skrijem Moja garaža skučena istoriju osporava: Kasni zbilja

MARŠ ZA TVOJE SNOHVATICE

S desna tornjevi, lavre i duše mrtve: S leva: Leva: Leva: Leva U pesmi se tako dogodilo: Na javi je drugačije Pravoslavljem se mnozina preodenula Levi marš Majakovskog nasukanog ostavio Rusija kome li veruje: U visinama anđeli Po stepama u hleb su zakleti Marša je dosta: Suze za poništene Išao sam u hram bogorodicu da pohodim Na mestu počasnom nišče video sam I tebe kao senku zlatnu na ikonostasu Kroz lavre svetlo jašući: Promena se dešava Rusija pored tebe: Jedina tajna neumrla Desno i levo u tvojoj se pretkomori mešaju Svanjiva dok zalazi: Putokaz u središte sveta Marširaju samo tvoje snohvatice: I zora će

PUT KROZ MELANHOLIJU

Uspomene ne umem da opomenem: Danas treba podneti sve dodeljeno Ni sebe ne uspevam ipak da probudim Treba budan biti dok nebo se ruši! Bežeći od melanholije vek za sobom vučem, Prometejske iako nisam sudbine U donjem svetu Dantea videh: Bodlera i Odiseja Kušaju patnju na radost poraženih Budan jesam i dok snim: Furije se razmahale, dok u dušu slazim nebo se izmaklo: Melanholija bolest je svih koji prežive Da li je bolje Euridiku ni ne pokretati

KAFKA NA IZLETU

Bez Milene biciklima vozili smo se tiho Karlovim mostom i dalje U četiri popodne Izloge i ogledala zbog Franca sam izbegavao Traume iz detinjstva da mu se ne vrate Prvomajska gužva i njegova ramena uska On žali sate koji mu bez pisanja teku Gregora Samsu hitno u kukca mora da pretvori Svi danas samo viču: Prag u praznik odeven "Vater sein und ruhig mit seinem Sohn reden." Šapuće budući Kafka dok u pivnicu silazimo Biti otac i mirno sa svojim razgovarati sinom U sutonu se jevrejskog groblja sav u ramena slio Nad Pragom noć prolećna: Felisija Franca čeka Dok pedale okrećemo vidim buduću bolest i krv Jozef K. mahne: I on je na izletu prvomajskom bio Po poljima, napolje izvan ludila glave i noći Ja u kupatilu izgledam kao siroče: Pošast ogledala Govori mi unezveren kao da se iz detinjstva vratio U svom žučnom košmaru prisan: Stižemo negde Milena Jesenska odlazi ulicom Gvozdenom: Glavobolja

TALAS

A ko si iže jesi, i zašto baš ti Sad ili od uvek i dovek: Vidim Talas iz Virxinije Vulf što struji Volji tek ime morao sam da zadam Vek jedini iz koga ću iskoračiti Dažd nam dnes i rascep duše vreo Sloven što greh evropski plaća Svetionik moj usred mora i na nebesima A smrti ima kad seobe stanu: U sred kruga Pomislim: Ti si zapravo nasmešena jeza I ne navedi nas u pustinju iza pismenosti U godina sto samo mesta za praštanje nema

NESTAJANJE SMISLA

Pesniče dok sa platna otičeš Smrt bolja da li to te doziva Slovima probuđen si sred palanke: Helada tvoja prašnjava je: Duhovi umorni. Kada smo te već vaskrsli u prehladi Bolje i sebe da rasanimo: Za vremena: Nova slika ti stiže srednjoevropska U govoru našem nestajanje smisla traje Akteon je viđen juče kako prerušen prosi: Čemu mitologija Todoše kad kretanja nema

PUT KROZ NESTAJANJE

Kao da je sve bilo pre sto godina Ili nikad da neće U razbacanim stvarima Samo tvoja hirovitost je stalna Da nikad nije ni bilo Smrt bi opet postojala: Oblik koji progonimo Još dok je trajalo, Prošlost bilo je: Ti nisi jer ne postojiš. Idu kroz mene zakrpljene decenije Iz sna ko zna čijeg Uspomena buduća izokrenula se Idem u dan jer se mora Nadam se u ono što nosi Luk mosta višegradskog Sav od ljudske kosti dok me prati Ti koračaš preko reke Ne znajući da ga nema. U Bosni se i vek sanja

O NESANICAMA I DALJE

Noć je međutim idućeg dana sve grubo osporila Smisao izostavljanja napisanog: Ukus krvi iz knjiga Posmatra me ta ista tmina što ne prolazi: I dalje O Kostiću i Manojloviću: I razlikama: jedva glas Okom sam dotakao Lenku: Dvojnik njegov hudi kopni Okrnjena uspomena Veneciju u tifus Krfa dovlači Olovni talasi i svetionik pod vodom: To vidim naglo Bunker od hartije u vrtu mom jauče: I šaka peska vode Osvajanje besanice i prozračnost đavola progone me U dan izvan reda sišao sam pletisanku da dozovem Povratak u samoću u njoj sačekujem dok vreme veje Sekira u san mi se umešala: Raspliće mi Penelopu Laza gimnastikom Sombor budnim u kruni pesme krije Todoš smerno u mlaki Begej kroči: Java mu preostala O gospi Mariji svetoj: Ne smem: O vatrometu ću iznova Nesanice im se prislonile: Svaka na deo izostalog

POSLEDNJI DANI

I čemu Rilke ti u vreme prevratno Sa snom tvojim unazad pročitanim Nevidljiva kako da laž postane umilna Dok kraj veka iznova u naredni selimo Elegija mora sačekati buru da splasne Tragedija kojoj komedija se podsmeva Hodnikom boljševik i policajac kruže Sve što sam znao danas me začuđuje Neoprezan nas cvet na spavanju zatekao Onog koji te ima moja će iluzija obuzeti Duboka je oseka elegije: Talasi su uskraćeni Dogodilo se dno: Probuđena pobuna i noć Sve je Rilke iz dnevnika izbeglo: Nema istorije

NA PERONU DOVOLJNO TMURNOM

U gradu bezimeno prašnom: Konjica prošla Čehov grudobolnog Kafku čeka Rusija u pozni čas zatečena: Mamurna Melanholiju sa jezom lagano ispija Peron drven: nebo sasvim isprano Samo burevesnik na zapadu iscepan ječi Dok se rukuju A.P. Čehov bez stida plače Jozef K. već mrtav bez preporuke u Sibir ode Kofer što nosi Cvetajevoj usput da vrati

PET PESAMA

MOJU SOBU DOK U TEBI SPAVAM GOVOR NAPUŠTA VAZDUH OD STAKLA REČIMA SIGURNOST UZIMA POEZIJA NA PUTU OD ISTORIJE DO ISTINE TONE STOJIM ZATO NA SREDINI NENAPISANE LINIJE

NA PLATNIMA DIŠEŠ SNOM BEZAZLENIM

Anđeo beli mileševski za ruku te uzeo u trenu Kad voljom usuda svet u žurbi vidljivi si napustila Leptir što je preostao mesto je oštro bojom označio Ono što je životu oduzeto prahom s krila isceljuje Ikonopisac večni iz dubine pojanja te prati Ravnicom neizmernom iz svetlosti večnost tka Leptira belih krila oni što slede za lepotu znaće Visoko: Daleko: Duboko: Zvezde padalice trag pratiš Brzina metala i susret s nebom: Prečica do ozarenja Na slikama svojim s kraja veka anđela i tebe pamte Dom kad pogledam tvoj iza boja: Crtež i svetlo čisto Molitve znam da tihe leptira sasušenog dobrotom miju Ono što si mogla nisi: Ono što činiš ini nikad neće Leptir ili anđeo: na platnima dišeš snom zaleđenim

PARADOKS O DVOJNIKU

Ko je zapravo nestao kada te je Zevs raspolutio: Kao nar krfski Jesi li ti dvojnik izmešteni Ili hudi Todor iz Bečkereka Ko je s Adijem u Ad otišao Ko li se zlopatio s Epohom ranjenom. I čija rana krvari još uvek neizlečivo Dok drugi nemo peva U niziji sve sumornijoj: Ne možeš o njoj ni da pevaš s nazebom večnim Ko si ti: koga očekuje Odeta Prustova: Napiši Verona i Šekspira označi Da te prepoznam u prolazu po najboljem što si odneo: Ukus i osvit Jedan dalek skita: Ponovo zaklet U daleko dalje: Peva sasvim mrtav zanose vedre Dopisnicu mermernu i labuda On da l ti s Tirenskog mora šalje U ironičnu ratnu izmaglicu: Kamion pun smrti: U proleću ratnom Kad te je Zevs raspolutio, Znaš li u čijem si telu preneražen preostao I da li ga srećeš: Ako jesi, u zavičaju gde tebi jeseni nema Jedan dal hodi: Dal skita hitar, Drugog dok progone evropska bdenja Prizivaš ga u duši: Tebi zauvek rana od Zevsa preostala U misteriji aprila Da te upitam drsko U galiju jonsku dok kliziš: Onaj koji je razdvojen U obličju ženskom svetom da ne luta Bogovi su helenski sebi dopuštali svašta u zore sedefaste Ako je to Zevs uistinu bio Možda je od ambre baš nju odvojio Ogledalo zamračeno: Boginja se lepotom sačuvala Nikada je nisi sustigao:

Tvoj dvojnik beše posestrima Herina Tekstovi iz davnine u nesporazumu sile u prostore virtuelne zure: Nije ni važno u čijem si obličju preostao: Krv je zato što bio si drugačiji Sam i dvojnik sopstveni jesi : U očima ti Herin odraz i Akteon dični Jedino ti žudnje pod talogom ravnice nema: Mir tebi: NJemu: NJima

U MOM SNU A KAO DA JE JAVA Lazi Kostiću u počast

Ti živiš lepotom bolnom međ javom mojom kao san Sliko nedostižna: Imati te nikad: zar to mi je dar Zašto te sretoh znanjem pokoleban: svetlosti je kraj Među javom mojom ti jesi skok u izmišljeni dan Iz slogova kad ti u reči poverujem lik se sastavi mio Nedostižna dok si slika s neba slazi orgulja krik Iz noći kročim poezijom bodar: opisom jeze te imah San me na suncu oštricom svojom s one strane uma rani I znam: Smrt kao da spava: Sramno se iza lepote krije Stihovima svojim Gospo od privida samo žal umnožavam Kad u nebo se uspnem božanska pletisanka sa tebe spadne Lepotom grešnom i svetlost izblediš: Ne mogu al znam Među mojom javom jedina si neverica: Sve su tajne okončane Nema navike na umiranje: Zove lepota tvoja iz dubine slike Kad bih te iznova sastavio ni mesto ni vreme ne bih smeo U mom snu posle jave: Vatra mi se zato samo kao lepota događa U DVORCU DUNĐERSKIH, ČELAREVO 3. 9. 1999.

ANDRIČ JE BIO ODSUTAN

Sa groblja svežeg: Vojnici iz ratova novih: Na Drinu gledam u sebe samu čudno zagledanu Čuprija mi iz vida pobegla: Deo joj nedostaje Kao da neće do obale druge: Andrića opet čeka I jeste Višegrad: Most beo: Vreme posustaje Sve je u javi celo: Meni pak lukovi izostaju Dok sveću nekom junoši palim istorija ćuti Obala druga postoji jer slikar je voljom gradi Putuje Andrić: U koferu mu tropar Sokolovića S bregova rzavskih hladnoća: Napuklo je nebo Kamena duga me preko Drine vodi: Voda usahla Tesno je kroz gustu se prošlost danas provući Sa dna koje je reka zanemarila visine brojim Zidanica ova što u samo srce vasione vodi Budućih neimara nemir usijava i budnim drži U Višegradu Andrića sreo nisam: Ipak bio jesam

ZOV UPOREDNOG SVETA

Dozivanjem svih Vas iz lektire hoću sebe da razumem Uspeću samo ako reč bar otključam: Jednu koja vodi u srž samoće zajedničke Ne može se više nevino pevati Na sredini međ dva beskraja Iščašen iz sudbine Mogu samo da lebdim nad užasom U stvarnosti vetrenjača postoji duh iz istorije sklopljen Veliki inkvizitor što istinu ponižava Čim je u zaštitu uzme Unutrašnju pesmu ljudske duše tražim u stvarnosti obe Nema istorije u meni: Samo je stalna dilema trajanja i slobode Tišti savest čoveka bez sudbine Jer ličnost je slika društva što se raspada Ludilo evropske istorije vek pretiče: Ni mašta iskonska ukrotiti je ne može Živi Evropa od Velaskeza do Rilkea od strasti do ispovesti Savest realne istorije naspram vetrenjača Učim se oporosti slobode u magli ljubavi

SMISAO IZOSTAVLJANJA

UNUTRAŠNJU PESMU DUŠE LJUDSKE TRAŽIM STVARNOSTI OBE U PRASKOZORJE POTAPAJUČI U MENI NEMA ISTORIJE U KOJU VERUJEM: STALNA JE SAMO DRAMA TRAJANJA I SLOBODE

AKO SE IKAD DOGODILO

Nada i strah zauvek me prate: Ako je bilo ičega biće Stvarnost je zato da se ne veruje: Nad umom i životom Božansko pokajanje da li može u jednu reč da stane Zabluda sama se obnavlja: Naopaka ideja kad zavlada Pobuna protiv govora: Opsada razuma: Strah prethodni Za nadu pukotina u suludosti postoji: Ako je bilo života Glad samo zaklapa pustoš vojevanja: Život u bisagama Um sakriven na dnu apokrifa: Oproštaj od greha i uteha Jedno sa drugim neraskidivo je: Strah što nadu prati U reč kad suviše mora: Značenje puca i godine se kvare Od misle naopake plamen samo jači je: Boljitak zavarava Ako se ikada ta dobrota dogodila strah i nada preživeće

U SRED MESTA ZAČARANOG

Stojim kao lipa: Breza: Kao bagrem verovatno Između dva straha: Siguran da aveti me slede Začarano je mesto sa koga ne mogu da uteknem Strah sa strane desne koji me mrzne: Praznina Govor bi da mi preseku: Smrt da nevidom zamene Bekstvo od nje ne postoji: Dubina je obuhvatna Miriše lipa sa samog dna ognjišta: Gori pokret Vrata osećam na dnu horizonta: Samo u senci mir Prostranstvo sa leve strane bekstvo izigrava Breze me kao vestalke hrabre: Belo između tragedije Krv u lišću božanska: Vetar od znakova strepi Koju da izbegnem avet: Širina nestajanje priziva Bagremov sam štap umesto vida zanavek prigrlio Vrata me dozivaju: Suđaje se u nimfe tek prerušile Mesto tragedije kome da prepustim: Strah diše već Dubinom mirisa: Boju prostranstva čime da sprečim Tri stabla: Dva straha: Jedno mesto začarano: Strane obe Vrata da pridržim dok trajanje prođe: Raspeće sporedno

POVRATAK U SAMOČU

Jer oduvek znam: Stvarnost samo kao sliku da volim mogu Da hrapavo svetlo Kroz tesnac ždrela U kapima primam Izlazak u vreme koštunjavo Na suvišno me pamćenje goni U samoći bolje nije: Tamo su kiše samo ređe: Svet gasne Samoća je pakao kad dovoljno sećanja nema: Slike kad odu Nemam gde život da izmestim: U prirodi okršaj je stalno Do teskobe sažet mu je opis: On je odumrlo trajanje S druge strane dodira: Samo mogu zaboravom Prestiže me blaženstva pristizanje: Očekivano usput stari Dok pokušavam oblačne dane da sažmem Gasne izvor omame U poeziju uđem: Kroz biblioteku Preko knjige U samu reč banem Praznina me umorna uzme: Nema muzike: Sve je davno izmešteno Nekom se ipak negde zbiva: Postoji li svet stvarni Sliku kad spalim Izvesnost da li je veća Ti nestaješ usijanjem aure Izlazak moj da li se stvarno dogodio: Dokaz za to ko overava U samoći mesto moje neko čuva: Hoće li ga dobrovoljno ustupiti

OSVAJANJE BESANICE

Osvojio sam besanicu: Uz rizik da svevid postanem Vreme što zadobijam nevidljivo jeste: Nikad jutro Dok je proširujem ne znam kome je oduzimam: Ima li osvajanja koje ne uzvraća: Prezir kao dar Od nje neću uspeti da odvojim opšti požar:Kap otrova Kruni se snaga kojom smislu u nepočin da kroči ne dam Okrutna moja besanica ne diše: Od tebe je skrivam Prošlosti otkrivam naličje: Tišinom da te povijem San mi se dvojnički prikrada: Opsenom me opokoljava Hoću pevanje da prizemljim: Da žudnje molitvi privolim Moram budan da ostanem: Ništa pamćenje da mi ne ruši Ono što usnim tebi se može dogoditi: Besanicu branim I ništa spolja ne vidim: Uporedni mrak bukom oziđujem Što duže snove da izbegnem: Laž je u njima sabrana: Svakodnevna me iskušava belina jutra: I tuđa uspavanka U besanici kad na tebe ne bih mislio san bi me oteo

UZ POMOČ "DEVINSKIH ELEGIJA"

U onom što se izjutra pojavljuje Osećam kako postoji mrva večeri Crni far sa tridesete strane Rilkea Jutarnje me to Elegije u razgovor uvode Ide moj pogled zato prerano u vilajet Da se udubim u dokaze to me sprečava Večna mogućnost stvarnog tek jeste Nad umom i životom pre greha pokajanje Biće da je to senka reči ili duše: Svejedno Deo sna koji prethodi: Pregrada dva sveta Vidim dakle rad jezika: Slova još nisu Ugušena pobuna bića iz noći što proviruje "Nije li san tvoj" - na tridesetoj piše " da jednom nevidljiva budeš": Zna Rilke U pojavi jutarnjoj da li sam je već poznao pre nego što se za oblik dnevni odlučila

TALASI SAMO ODLAZE

Talasi mi ponavljaju: Ono što u sebi vidiš ćuti Iz glave u kojoj stanuješ: U danas ne veruj suviše Znak koja mi suludost nagoveštava: Istina nije Ono što je vek ranije značila: Poezija zna bolje Kad si na vrhu stepeništa: Kažem ti: Nije kraj Ono što zapljuskuje voda u dubini se nastavlja Ne veruj potpuno jer prošlost je živa zauvek I nećeš biti dovoljno visoko kad se vrati U vremena srećnija ta mesta su vodom izbrušena Budućnost tad još nije postojala: Samo rad talasa U glavi kojoj stanuješ nisi sam: Niti ćeš znati Kako će nam sutra prošlost izgledati: Kad se vrati I da li će nam zajednička biti: Iz vode smo izbegli Od vode smo sagrađeni: Ti bogove izneverila: Požudo Ja otrovan verom u ono što zmiju u zmaja pretvara Buduća nam prošlost neizvesna: Talasi sami odlaze

DOK BROJANICU SANJAM

Vrt je rđom olistao: Juče sam veru proveravao Spravom sam gledao u nedokazivo Boju sa freske okusio U krošnji zarđaloj glava što govori: Doneli je ili čudom se stvorila Gomila nesvesne hartije nestala Samo slova i štap Borhesov Posle zime da li će rđa ostati Vrta ako bude jer ti nećeš Gvozdeni most iza tunela što počinje Tušta anđela naslikanih zaposeda. Sanjam dok brojanica mi se otapa Sto jutrom prvorođenim zastrt: I voda

U DUBINU USPOMENA

Pogled unazad kaže mi da nevolja je neminovna Prividan svet u koji se mešam: Retuš pamćenja Sliku je demon dotakao:Poništio ih dvostruko Tri školska druga: Iz života slike mrak ih grize Hoću ono što ne mogu:Sa početka omrazu da sperem Da sve pročitam pre i posle: Hemiji da dodam veru Ni visine ni prezimena: Sve je različito: Magla Mešam se u vreme da ga izmestim: Na slici garež Surova igra: Umesto tebe mrtve sabiram: Lica nema Pišem gorku svetkovinu: Vas s kraja pedesetih budim Moj rez u lokalnu istoriju: Privođenje svetla odbeglog U dubini presovanih znakova: Rupa koja razlike briše

OKOM SAM DOTAKAO

Reč mi dotakla po prvi put donji svet Oko me potreslo prizorima s obe strane Čitanjem izbrisanog granicu dozvao sam Sad gledam ono odakle ću se vratiti nem Ošamućena pamet nasuprot je nemogućeg Prokletstvo govora u svet pepela me mami U azbučnik mrtvih mogu samo ako sam brisan Iz redova onih što se razlikuju: Greh tebi Razvaline u onome što pišem dno potkazuju Tamo ničeg nema a vidim ga kao udeo čudesa Da li sam bačen ili tonem: Ovde se još diše Vek upotrebljen: U ogledalu: Mogu li da neću

USUD USPOMENA

Ni u mašti smrt nisam uspeo da zavaram Na tvoje mesto prazninu sam instalirao Pišem ti u detinjstvo da te opomenem: Koju reč u slikanu samoću da ti pohranim U mojoj brizi za celinu užegle uspomene Ironična je brava kojom rasap zaustavljam Para se uporno jezgro iz srži fotografije Sećanje se samo događa: Belina jede sutra Čemu lica u razlomku sa uvećanim nulama I kako li je slici koja se kruni: Nema mira Mrak se usijava: Na mestu prekida: Bezdan Ne mogu preko linije što deli sliku i ništa Pena iluzije lakše oluji odupire se: Nema je Usud snimljenih uspomena i mene razboljeva

SMISAO IZOSTAVLJANJA

Od glasnosti ćutanja sad mi disanje zavisi Valja mi izgovor izostavljenom prilagoditi Unutar smisla koji ne ispisujem raste nemir Sve što ne iskažem ima moć preživljavanja Brine me samo prošlost koja za pravila ne zna Da me u hropac govora bivšeg ne stropošta Uspomene ne umem da opomenem da reči vrebaju Prolazim teskobom budućeg pisanja: Istina čeka Jer ako jedina nije buđenjem je u zavisnost daješ Dok ćutim o dvoseklosti znanja dijagnoza stiže: Reciklirana lektira venama ti teče: Ne diši Zaboravljanjem zanata vreme jedino možeš stići

PUT KROZ NESTAJANJE

PESMI VIŠE SUDBINA NEVINOST NE PRIZNAJE: UTOČIŠTE SLABOSTI OVA PREČESTO POSTAJE STRASTI PROPADANJA U NESTAJANJU SKORO NEMA STVARNI SU SAMO ZVUK SAGOREVANJA I SLOVO

PUT KROZ NESTAJANJE

Kao da je sve bilo pre sto godina Ili nikad da neće U razbacanim stvarima Samo tvoja hirovitost je stalna Da nikad nas nije ni bilo Smrt bi opet postojala: Oblik koji progonimo Još dok je trajao Prošlost bio je: Ti nisi jer ne postojiš Idu kroz mene zakrpljene decenije Iz sna ko zna čijeg Uspomena buduća izokrenula se Idem u dan jer mora se Nadam se u ono što nosi Luk mosta višegradskog Sav od ljudske kosti dok me prati Ti koračaš preko reke Ne znajući da ga nema. U zemlji Bosni I vek Se Sanja u NJoj se Sve nestaje

NA ZID SE VREME PRESLIKALO

U podnožju na čvrstom Od vrha daleko siguran i smrtan sam Preslikan sopstveni predak, sav u biologiju uronjen U visine iznad zida koje započinju gledam: Tamo je navodno istorija Noge mi lagano nestaju: Bliži mi krvotok nego vasiona Tek rođen i umoran od veka na temenu: Cigla po cigla: Štit ceo Nebo drsko i visoko Istoriju svu videlo Da mi došapne okleva Tlo mi smišljeno izmiče: U vreme tonem prebrzo Verolomno je U smrtnost siguran jedino Počnem u zid da sumnjam: Možda je kraj Istorije je prekoviše: Prilike koje se sustižu Buđ sabiraju Da krov prepoznam nisam u stanju: Oglodan je i Malter Ruka nestrpljiva i vazduh od zlovolje gust Plavet oštetili: Rupe U mom smislu i volji Beline i haos značenja Predvode Kad korak pokušam Zid šikne do samog horizonta: Obzir pukne Noge svoje osmotrim: Ja u zemlju potonuo: Uporišta nema više Svemir dok sam dozivao U biljku se iz prisenka Sudba slošila

Vreme ozbiljne istorije Na zid preslikano U blatu običnom skončalo

JUTRO

mi nije mudrije tek svežina kratka zaboravljenog obnavlja: Razlog starenja Jesen kao da je oduvek bila u zasedi Svanulo je zvukom promrzlog budilnika Noć na trenutak sklonjena raste zauvek dok jutro još okleva u čaši mleka skrito Iz sna ko zna čijeg uspomena buduća Idem u dan jer se mora i nadam se

GODINE

dok zanemarene ćute ustranu bačene Snuju bunu u mnozini sopstvene žeđi Svaku pamte s neba obavezu neizmirenu Putem se sporednim zlu pridružuju I dani što uporedo besmisleno trunu U nedelji u kojoj nikog niko ubio nije Mesec bez počasti i pošasti: Deo opomene Veku će sopstvenu tamnicu dozvati Međutim:Sve:Ali i da li:I dokle

DAN POGREŠNE ODLUKE

Bolje je i to možda od trajne zabrane sećanja Umiven depresijom u sate ukopan: Samo čujem Za nadu pukotina u surovosti postoji: Ako je lom Uzalud te sanjam a on dolazi: Umesto besa bol Dan pogrešne i dugoročne odluke: Kraj opsade Da li tvoje ime može izdržati zaveru sutona Opasnost u vreme ogrezla još dušu mi ne odnosi Kako da razbudim sve ono što je u mene skriveno Nudiš mi odgovore na pitanja još nepostavljena Dugoročne odluke koje ne razumevam: Reč ističi Reči zašto vraćam izvorištu kad su zabludne Uspomene ne umem da opomenem: Zavaravaš ih Imamo li pravo na sopstveni deo bolje istorije I da li je ona samo puka ironija: Krvnik čini Jer zapravo samo duša umire: Pesnik asistira Rat će se barem jedan mnogo važniji dogoditi

ZVUK PESKA

Mesto za praštanje označiti treba: Tišina kad se začne sred okeana Talas u grlu: Stepa iza mora: Muk za vratom: Smrt sebi samom na dnu oprostiti Od svega što su talasi doneli Zrno mira kako izdvojiti: Klizi obzorje Oblik plime: Zvuk peska: Svetlo hridi Ukus praštanja kako vetru uzvratiti

ANĐEO OPET

Elegija mora sačekati buru da splasne: "Najzad im nismo više potrebni" Beše li to u "Devinskoj elegiji" prvoj U ljubavi: Umetnost smrti: Svet je jedan U jedinstvu velikom: Ti anđele: Oba spajaš Ni ovaj svet nije današnji: sve je od juče I strana neobasjanog života trošna je: U nevidljivom ti slikaš neku dublju javu Leptira belog Orfej samo nek sanja Istorija u paklu je zaostala: I laž spava

NOČ JE IDUČEG DANA

Ovaj se dan mora završiti celinom prostora Da sačuvam neophodne reči koje bi izbegle Misao o važnom već je samo slika bez tačke Jer to što su mi rekli ne umem da zapišem Da ne verujem u noć kojom me zaklapaš: Pitao bih Taj dan koji se uporno preskače da li ukus raja ima Zaklon sam ti nacrtao od nežnosti svih je poraza Noć naša idućem danu pripada: NJega samo nema Svetom da li mogu nazvati strujanje koje nas posmatra Tvoja neverica čas je nesanica: Gde oko da postavim Sve što ne izgovoriš pročitaću kada se izbriše U noći idućeg svanuća dogodiće se: Munja moždana

POREMEČENA MISIJA

Olovni talasi i svetionik pod vodom: To vidim naglo Svetiljka od tame zanemela: San iz koga ne mogu još Dok gledam vodu S namerom preko mora da krenem Nekavu misiju su mi poverili: U knjigama je zapisano Zapravo, kad su odlazili, Sve su u pitanje doveli: I spis Govorili su o prevodu: Novi smisao se nenadano uselio Talasi i nisu od olova: Video si samo nameru obmanjivanja Dobro bi bilo: Zaboraviti: Precrtati: Izbrisati: I njih i ukus metala U pravi čas opoziv: Zaboravio sam da li preko i kroz Mora su različita: Ni šifru nisam pouzdano upamtio Prvi mi nisu saopštili Koga da prevedem u zemlju obećanu Ulja u svetiljci ponestaje: Mrak će možda od olova da bude Citat iz svete knjige međutim pamtim: Ovo je pronevera Hteli su prelaskom mojim Dve slike neosveštane da spoje U snu zarobljen spas sam dočekao: Udaviću se srećan i čist Svetionik će Tminom potopljenu prošlost Konačno objaviti

U GARAŽI OPET

Niko mi verovati neće: Sa boginjom u garaži sam se sreo Kad ljubomoru posvojiš Od Artemide ćeš me kriti u prelomu Koji se naslanja na idilu poraženu Tanka crvena nit pseudopovesti U mraku ulja mašinskog Kroz garažu prividnu Tvoje emocije Brzini poverava Sve me to posmatra sa plavičastog ekrana I anđela potonjeg: Usred opšteg kamenoloma Kada sve izostavim

ZNAČENJE VATRE

Reč će izgoreti zaludno Na izlasku iz rukopisa, U sliku bez tumačenje ako sklizne: Simbol boju plača poništiće Oko tvoje iz davnina blješti: Ono što pišem istina nije Iza redova praznih nered znakova Prepis vidljivog dileme mi kroti U slici voda uljudno se zatekla: Značenje vatre od vida je gorče Mač u slovu sakriven vreba i boli Igra se smisao nerođenom slikom: I gori namera značenje da sprečim Iza platna postojiš al ne dišeš

KO SI I ZAŠTO

Ti nepostojeća u stvarnost ne daš A ko si ko zna: I kakva zapravo: I zašto Posle tebe da li stvarnost postoji Moj privid zasluženi: Kušnja žudnje Neznanjem umilnim Inkvizitora videla si I kraj njegov privremeni Jer obnavlja se on u veku dva puta Neizbežni ste oboje kao nizbrdica Na Evropu me podsećaš zaboravljanjem Elegija nije tvoja muzika: On rafal svira I dišeš vreme iz nevremena uporednog Sve se uspostavlja: Moć i strah: Uz dah što ledi

STRAH OD ČITANJA

Sav plićak zamagljeni Prozreo sam U danu koji je krajem veka Na zapadu Panonije Zalazio: Tebe čitanje Posestrimo Herina Plaši Ti stvarna do nepostojanja U slova ne veruješ Sto godina kasnije saznaću: Dubina kojom spavaš Arheologiju nema Od reči utekla Prostor mi zadržavaš Hraniš se samo značenjem konačnim: U snu nesanicu svlačiš Herina posestrimo Vek je u tom danu zalazio: Panonija na peronu Evrope Zidao sam prevodnice zaludne U dubini kojoj kamenje Iz uma ponestaje Sistem znakova poremećen je Posestrimo Herina Ti spavaš nasuprot sata

STO GODINA KASNIJE

Kao da je sve bilo pre sto godina ili nikad da nije U pozadini buke nevidljivo more moje reči rastvara Rat koji smo dodirivali već je samo bolest buduća Muzika o tebi potpuno je nalična nestabilnosti jutra U razbacanim stvarima samo je tvoja hirovitost stalna Postojalo je vreme uprkos dubini u koju propadamo Imaš moć da nepogodu opštu bojom nade zaseniš Stogodišnju presvlaku moje su zaludnosti prisvojile Da nikad nije ni bilo smrt bi opet postojala: I oblik sam Samo patnju sam sačuvao: Ostalo je pozadina: Istorija jave Jasna je tragedija izbegla: Ti nepostojeća u stvarnost ne daš Zlo buđenje u danima za brisanje: Vek ćutanjem pregrađen Još dok je trajalo bilo je prošlost: Ti nisi jer ne postojiš Šta li znači kasnije kad ranijeg nema: Uspomena na zaludnost Rat koji smo gledali: Da li ga je bilo ako ti nisi ni postojala Ako se sve izvan smisla desilo: Dogodiće se kroz sto godina

BELE[KA O AUTORU

Zoran Slavi} (1945, Zrewanin). Pi{e poeziju, prozu, kwi`evnu kritiku, publicistiku. Autor je znatnog broja televizijskih projekata raznih `anrova. Ogledao se i u radio-dramskoj formi. Prozne kwige: Samo}a ( pri~e, 1972), i romani Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena ( 1998) i Povratak u samo}u ( 2000). Pesni~ke kwige Privid srebra (1974), Ispirawe zavi~aja ( 1982), Pokriven istorijom ( 1995), Izlazak iz sklike ( 1996), Na pla`i slikarskoj (1997) i Udes ravnote`e (1998). @ivi u Zrewaninu, radi u Novom Sadu.

zoran slavi}:

"sto godina kasnije" S ADR@ AJ

S TO GO DI N A KAS N I JE Talas prvi Bolest pisaw a N edeq a a ja o vatri N a putu izvesnom @ ivot je aluzija Boli{ kao da jesi Bolest P rvi N euspeh prostora N o} me posmatra

M oja gara` a istoriju osporava M ar{ za tvoje snohvatice P ut kroz melanholiju Kaf ka na izletu Talas N estajaw e smisla P ut kroz nestajaw e O nesanicama i daq e P osledw i dani N a peronu dovoq no tmurnom P ET P ES AM A N a platnima di{ e{ P aradoks o dvojniku U mom snu a kao da je java Andri} je bio odsutan Zov uporednog sveta S M I S AO I ZO S TAVQ AW A

UVO D U S M AK S VETA O psada tu|im smislom Uvod u smak sveta I me tvoje Razlog vatre i sudbina O tkri}e ironije Dan izvan reda Ujed i mir I ZVAN S VETA U no} koja kasni M isao I zvan sveta S an i neugoda Bol koji uzalud saw am P ostoji praznina P rokletstvo re~i Zavisnost od straha Kako pre` iveti EVRO P A ZAUVEK I DO KLE Rat Talas drugi S a praga propadaw a M oja kajsija ratom obolela M oskva podno P irineja Evropa;Zauvek N a samom izlazu S lovo slike O d M oske:Rusijom :Za tobom U Devinu U Veneciji:S a zaka{ w ew em

P UT KRO Z M ELAN HO LI JU

Ako se ikad dogodilo U sred mesta za~aranog P ovratak u samo}u O svajaw e besanice Uz pomo} "Devinskih elegija" Talasi samo odlaze Dok brojanicu saw am U dubini uspomena O kom sam dotakao Usud uspomena S misao izostajaw a P UT KRO Z N ES TAJAW E P ut kroz nestajaw e N a zid se vreme preslikalo Jutro Godine Dan pogre{ ne odluke Zvuk peska An|eo opet N o} je idu}eg dana P oreme}ena misija U gara` i opet Zna~ew e vatre Ko si i za{ to S trah od ~itaw a S to godina kasnije