Stiven King - Mračna Kula 0 - Sestrice Elurijske Ćirilica

СТИВЕН KING

♦

СЕСТРИ ЦЕ ЕЛУР И ЈСКЕ (Th e Little Sisters of Elu ria)

(Пишчева напомена: књиге о Мрачној кули почињу тако што Роланд од Гилеада, последњи револвераш у исцрпљеном свету који је „кренуо даље“, прогони чаробњака у црној одори. Роланд је веома дуго трагао за Валтером. У првој књизи циклуса, коначно га сустиже. Ова прича, међутим, збива се у време када Роланд још покушава да пронађе Валтеров траг. Стога познавање садржаја књига није неопходно да разумете причу која следи - и, надам се, уживате у њој. С. К.)

1

1. Пуна Земља. Празан град. Звона. Мртав дечак. Преврнута кола. Зелени.

Једног дана за време Пуне Земље, дана толико врелог да се чинило како му исисава дах из груди пре него што његово тело стигне да га употреби, Роланд од Гилеада је дошао до капије села у планинама Десатоја. Тада је путовао сам, а убрзо ће путовати и пешице. Читаве протекле недеље надао се да ће наићи на марвеног лекара, али чинило се да му такав човек сада ништа не би вредео, чак и када би га у овој вароши било. Његов коњ, двогодишњи чилаш, био је на измаку снага.

Капије вароши, још украшене цвећем после овог или оног фестивала, стајале су отворене, у добродошлици, али тишина иза њих никако није слутила на добро. Револвераш није чуо клопарање коња, нити тутњаву колских точкова, а није било ни пиљарских повика трговаца с пијачног места. Чуло се само тихо зујање цврчака (неке врсте буба, у сваком случају; кад је већ био код тога, звук је био мелодичнији него зујање цврчака), необично лупкање по дрвету и једва чујно, снено звецкање малих звона. Осим тога, цвеће преплетено кроз решетке украсне капије од кованог гвожђа одавно је увело.

Између његових колена, Топси двапут јако, шупље кину – Ап'ћи! Ап'ћи! - па се затетура у страну. Роланд сјаха, делом из поштовања према коњу, делом из

2

поштовања према себи - није желео да сломи ногу под Топсијем ако овај одабере тај тренутак да се преда и ушета на чистину на крају свог пута.

Револвераш је стајао у прашњавим чизмама и избледелим фармеркама под јарким сунцем и мазио чилашев прљави врат, застајкујући повремено да провуче прсте кроз умршену Топсијеву гриву, прекинувши једном да би отерао мушице које су се ројиле у угловима Топсијевих очију. Нека тамо легу јаја и гаје црве када Топси буде мртав, али не пре тога. Роланд је тако указао свом коњу онолико пажње колико је могао, ослушкујући при том та далека, снена звона и необично дрвено лупкање. Нешто касније, престао је с одсутним тимарењем и замишљено се загледао у отворену капију.

Крст изнад њеног средишта био је мало необичан, али капија је иначе била типичан пример капија таквог типа, уобичајени западњачки детаљ који није био користан, али је представљао део традиције - сви градићи на које је наишао у протеклих десет месеци имали су једну такву, на коју се улазило (велику) и још једну (не тако велику), на коју се излазило. Ниједна није била саграђена тако да спречи посетиоце да уђу, па свакако није ни ова. Стајала је између два зида од ружичастог ћерпича који су се пружали пет-шест метара са обе стране пута, а онда се просто прекидали. Затвори капију, закључај је мноштвом катанаца и само ћеш натерати људе да обиђу зид с

3

једне или друге стране.

Иза капије, Роланд је видео нешто што је у већини детаља изгледало као савршено обична Главна улица - свратиште, два салуна (од којих се један звао „Марљива свиња“; табла изнад другог била је превише избледела да би могао да је прочита), продавница, ковачница, сала за јавне скупове. Била је тамо и једна мала, али прилично љупка дрвена зграда са скромним звоником и јаким каменим темељима, као и с крстом офарбаним златном бојом на двокрилним вратима. Крст је, попут онога изнад капије, обележавао то као светилиште за оне који су славили Човека-Исуса. То није била раширена религија у Средњем Свету, али знало се за њу; исто се могло рећи о већини вера у то доба, укључујући и слављење Баала, Асмодеја и стотине других. Vera, као и све остало у свету, ових дана је кренула даље. Што се Роланда тиче, бог крста био је само још једна религија која је подучавала да су љубав и убиство нераскидиво међусобно везани - да на крају, бог увек пије крв. У међувремену, чуло се мелодично зујање инсеката који су звучали готово као цврчци. Снено звецкање звончића. И то чудно дрвено лупкање, попут песнице на вратима. Или на поклопцу мртвачког сандука.

Овде нешто нипошто не ваља, помисли Опрез, Роланде; ово место заудара на крв. револвераш.

Повео је Топсија кроз капију украшену

4

увелим цвећем, Главном улицом. На веранди продавнице, где је требало да стоје окупљени старци и расправљају о летини, политици и лудоријама млађе генерације, налазио се само низ празних столица за љуљање. Испод једне је лежала, као да је испуштена из неке немарне (и давно преминуле) руке, чађава лула од кукурузине. Стуб за везивање коња испред „Марљиве свиње“ био је празан; прозори самог салуна били су тамни. Једна лептираста вратница на улазу била је истргнута и стајала је ослоњена о зид зграде; друга је висила полуотворена, и њене бледозелене дашчице биле су испрскане нечим кестењастим што је могло да буде фарба, али вероватно није. Фасада штале стајала је нетакнута, као лице оцвале жене која може да дође до добре козметике, али од дуплог низа стајских одељака иза фасаде остао је угљенисани костур. Тај пожар мора да се догодио по кишном дану, помислио је револвераш, иначе би читав проклети град нестао у пламену; весели колоплет за свакога у близини ко би то могао да види. С његове десне стране, на пола пута до места где се улица отварала у градски трг, сада је била црква. С обе стране су се налазили травњаци као међе, један је цркву одвајао од сале за окупљање, други од кућице за проповедника и његову породицу (ако је то била једна од оних Исусових секти које су својим шаманима дозвољавале да имају жену и породицу; неке од њих,

5

очигледно пуне лудака, захтевале су макар привидни целибат). На тим уским травњацима било је цвећа, и мада је изгледало спарушено, већина цветова још је била у животу. Дакле, какав год био догађај који је испразнио ово место, збио се недавно. Пре можда недељу дана. Највише две, имајући у виду врућину.

Топси поново кину – Ап'ћи! - и уморно погну главу. Револвераш угледа извор звецкања. Изнад крста на вратима цркве био је разапет канап у дугом, плитком луку. О њему је висило можда два туцета сребрних звончића. Данас готово да није било ветра, али пиркало је довољно да ти звончићи никада не буду сасвим мирни... а ако би заиста дунуло, помисли Роланд, звоњава тих звончића била би вероватно много непријатнија; пре налик на пискутав разговор отровних језика.

„Хеј!“, викну Роланд, загледан преко улице у оно што је велика табла означавала као „Хотел добрих постеља“. „Хеј, ви у граду!“ Није било никаквог одговора осим звончића, мелодичних инсеката и тог чудног дрвеног лупкања. Без одговора, без покрета... али ту је било људи. Људи или нечега. Неко га је посматрао. Најежиле су му се длачице на потиљку.

Роланд ступи напред и поведе Топсија према средишту града, подижући сваким кораком растреситу прашину Главне улице. После четрдесет корака, стао је испред

6

ниске зграде коју је обележавала једна кратка реч: ЗАКОН. Шерифова канцеларија (ако су тако нешто имали овако далеко од Унутрашњих баронија) била је веома слична цркви - дрвене даске биле су умазане прилично одбојном нијансом тамносмеђе боје изнад каменог темеља. Звончићи шапутали.

иза

њега

шушкали

су

и

Оставио је чилаша да стоји насред улице и попео се степеницама до канцеларије ЗАКОНА. Био је веома свестан звончића, сунца које му је тукло у врат и зноја који му је цурио низ бокове. Врата су била затворена, али откључана. Отворио их је, а онда се тргнуо, упола подигавши руку када је врелина изнутра похрлила напоље у немом издисају. Ако су све затворене зграде унутра овако вреле, размишљао је, штала убрзо више неће бити једина спаљена рушевина. А без кише која би зауставила пламен (и сада свакако без Добровољачког ватрогасног друштва), град ће убрзо нестати са земљиног шара. Он крочи унутра, покушавајући да плитко срче загушљив ваздух уместо да га дубоко удише. Сместа зачу тихо зујање мува. Тамо је била само једна ћелија, пространа и празна, а врата с решеткама стајала су отворена. Прљаве кожне ципеле, од којих је једна била рашивена, биле су испод лежаја натопљеног истом сасушеном кестењастом бојом којом је била обележена и „Марљива

7

свиња“. Ту су биле муве које су милеле по мрљи и храниле се њом. На столу је лежала службена књига. Роланд је окрену према себи и прочита оно што је било утиснуто у црвене корице: РЕГИСТАР ЗЛОЧИНА И КАЗНИ У ГОДИНАМА НАШЕГ ГОСПОДА ЕЛУРИЈА Тако је сада макар сазнао име града Елурија. Лепо, а опет некако злокобно. Али, свако би име изгледало злокобно, претпостављао је Роланд, у оваквим околностима. Окренуо се да пође и угледао затворена врата на која је била навучена дрвена реза. Он им приђе, застаде пред њима на трен, а онда извуче један од великих револвера које је носио ниско на куковима. Стајао је још један тренутак, погнуте главе, размишљајући (Катберт, његов стари пријатељ, волео је да каже како точкици у Роландовој глави раде споро, али изузетно фино), а онда повуче резу. Отвори врата и сместа одступи, подигавши пиштољ, очекујући да у собу одатле испадне неки леш (можда шериф из Елурије), прекланог врата и ископаних очију, жртва ЗЛОЧИНА који захтева КАЗНУ... Ништа.

Па, пола туцета прљавих џемпера које су затвореници на дужи рок вероватно морали да носе, два лука, тоболац са стрелама,

8

стари, прашњави мотор, пушка из које је последњи пут било пуцано пре можда стотину година, и четка... али за револвераша, тамо и није било ничега. Обична остава.

Он се врати столу, отвори регистар и прелиста га. Чак су и странице биле топле, као да је књига била у пећници. У неку руку, изгледа да је и била. Да је Главна улица изгледала другачије, могао је да очекује бројне записе о верским преступима, али није се изненадио када тамо није затекао ниједан - ако је црква Човека-Исуса могла да постоји напоредо с два салуна, верници су свакако били прилично разумни. Роланд је тамо пронашао уобичајене ситне преступе, и неколико не тако ситних убиство, крађа коња, узнемиравање госпе (што је вероватно значило силовање). Убицу су послали у место по имену Лексингворт да га тамо обесе. Роланд никада није чуо за тај град. Један запис пред крај гласио је Отерали зелене. То Роланду ништа није значило. Најскорији запис био је следећи:

12/ФE/99. Час. Фриборн, крадљивац стоке, чека суђење. Роланду

није

била

позната

ознака

12/ФE/99, али пошто је фебруар одавно прошао, претпостављао је да да ФE значи Пуна Земља.* У сваком случају, мастило је изгледало свеже отприлике колико и крв на лежају у ћелији, а револвераш је са сигурношћу могао да претпостави да је Час. * Одн. у оригиналу Full Earth. (Прим. прев.)

9

Фриборн, крадљивац стоке, чистине на крају свог пута.

стигао

до

Изашао је у врелину, у чипкасти звук звончића. Топси је тупо погледао Роланда, а онда поново погнуо главу, као да у прашини Главне улице има нечега што би могло да се пасе. Као да се уопште надао да ће поново било шта успети да попасе. Револвераш узе узде, отресе с њих прашину тако што је њима пљеснуо по избледелим, безбојним фармеркама, па настави улицом. Звук дрвеног лупкања јачао је док је он ходао (није вратио пиштољ у футролу када је изашао из ЗАКОНА, и сада му није ни било до тога), и док се приближавао градском тргу, где у нормалнија времена мора да се налазила пијаца Елурије, Роланд коначно запази неки покрет.

На супротној страни трга налазио се дугачак валов, сачињен, судећи по изгледу, од гвозденог дрвета (које су у овим крајевима неки називали „секвоја“), у срећније доба очито пуњен из зарђале челичне цеви која је сада штрцала сува изнад јужног краја валова. Преко једне стране те општинске оазе, негде на половини, клатила се нога у избледелој сивој ногавици, која се завршавала добро сажваканом каубојском чизмом. Чизму је жвакао неки крупни пас, можда за две нијансе сивљи него те панталоне од ребрастог сомота. У другим околностима, Роланд је претпостављао да би џукац

10

одавно скинуо чизму, али можда су се стопало и доњи део листа унутра надули. У сваком случају, пас је добрано одмакао у томе да просто поједе препреку. Хватао је зубима чизму и тресао је тамо-амо. Маломало па би се потпетица чизме сударила с дрвеном страном валова, уз поновно шупље лупкање. Изгледа да револвераш и није много погрешио када је помислио на поклопац мртвачког сандука.

Зашто просто не узмакне за неколико корака, не ускочи у валов и навали на њега?, запитао се Роланд. Из цеви не тече вода, тако да не може да се плаши да ће се удавити.

Топси се још једном огласи шупљим, уморним кијањем и када је пас на то реаговао трзајем, Роланд је схватио због чега је овај све радио на тежи начин. Једна нога била му је гадно сломљена и лоше зарасла. И само ходање је за њега морало да буде тежак задатак, док скакање увис није долазило у обзир. На грудима је имао мало прљавобелог крзна. Из те мрље је расла црна длака у грубом облику распећа. Исусов пас, можда, који се упиње да дође до мале поподневне причести.

Ипак, у режању које му се зачуло из груди није било ничег побожног, као ни у колутању слузавих очију. Пас диже горњу усну у дрхтавом кезу, оголивши прилично велике зубе. „Бриши“, рече Роланд. „Док још можеш.“

Пас је узмицао све док задњицу није

11

стиснуо уза сажвакану чизму. Гледао је са страхом човека који му је прилазио, али очито није намеравао да даље узмиче. Револвер у Роландовој шаци није му ништа значио. Револвераша то није изненадило – претпоста-вљао је да пас то никада није видео, и нема појма да није реч о некаквој тојаги, која је могла да буде бачена само једном. „Губи се сада“, рече Роланд, али пас и даље није намеравао да се помери.

Требало је да пуца у њега - није ваљао самом себи, а пас који једном окуси људско месо неће више ваљати никоме другоме али некако му се то није допадало. Убијање јединог живог створа у овом граду (то јест, ако се изузму распеване бубе) чинило му се као призивање несреће. Он опали у прашину близу здраве предње шапе пса и звук прасну у врелом дану, привремено ућуткавши инсекте. Пас је, изгледа, могао да трчи, мада уз посртање од ког су Роланда заболеле очи... а помало и срце. Зауставио се на супротној страни трга, крај преврнутих кола (чинило се да је и бочна страна теретног возила била запљуснута сасушеном крвљу) и погледао натраг. Огласио се очајним завијањем од ког су се длачице на Роландовом потиљку још више подигле. Онда се окренуо, обишао уништена кола и отхрамао стазом која се пружала између два дућана. Туда се ишло према задњој капији Елурије, претпоставио је Роланд.

12

И даље водећи коња на умору, револвераш је прешао преко трга, пришао валову од гвозденог дрвета и погледао унутра.

Власник сажвакане чизме није био мушкарац, већ дечак који тек што је почео да израста у мушкарца - а израстао би прилично крупан, проценио је Роланд, чак и ако се изузме надимање проузроковано тиме што је био ко зна колико дуго уроњен у воду дубине двадесет центиметара, која је кувала под летњим сунцем. Дечакове очи, сада само млечне лоптице, зуриле су слепо навише у револвераша као очи кипа. Чинило му се да му је коса старачки седа, иако је то био учинак воде; вероватно је био плавокос. Носио је каубојску одећу, мада тешко да је био старији од четрнаест или шеснаест година. Око врата, светлуцајући мутно у води која се лагано претварала у кожни паприкаш под летњим сунцем, висио му је златни медаљон.

Роланд посегну у воду; то му се није допадало, али осећао је извесну обавезу да то учини. Ухватио је медаљон прстима и повукао. Ланчић се раздвоји и он подиже ту ствар, капаву, у ваздух.

Очекивао је знамење Човека-Исуса - оно што су звали распећем, или крстом - али о ланцу је уместо тога висио мали правоугаоник. Предмет је изгледао као да је од чистог злата. Тамо је био угравиран следећи запис:

13

Џејмс миљеник породице, миљеник БОГА Роланд, који се готово превише гадио да посегне у загађену воду (да је био млађи, не би себе могао натерати на то), сада је био задовољан што је то учинио. Можда никада неће наићи на оне који су волели тог дечака, али знао је довољно о ка да помисли да се то може догодити. У сваком случају, то је било исправно. Као и пристојна сахрана за дечака... под претпоставком, то јест, да може извући леш из валова, а да му се овај не распадне у одећи.

Роланд је размишљао о томе, покушавајући да установи шта би тачно била његова дужност у овим околностима, спрам све веће жеље да напусти овај град, када се Топси коначно срушио, мртав.

Чилаш се претурио уз шкрипу опреме и последњи гласни ропац када је пао на тло. Роланд се окрену и угледа осморо људи на улици, како ходају према њему у линији, попут хајкача који се надају да ће истерати из грмља птице или ситну дивљач. Кожа им је била воштано зелена. Људи с таквом кожом вероватно светлуцају у мраку као духови. Било је тешко одредити им пол, а то ионако није могло бити значајно - како за њих, тако ни за било кога другог. Били су то спори мутанти и ходали су погрбљени и одлучни као лешеви реанимирани неком тајанственом магијом. Прашина им је пригушила кораке као тепих. Пошто је пас био отеран, могли су да

14

му приђу довољно близу да га нападну, само да Топси није Роланду учинио услугу тако што је издахнуо у толико згодном тренутку. Роланд није видео пиштоље; били су наоружани тојагама. Биле су то махом ноге од столова и столица, али Роланд је видео и једну која је изгледала као да је прављена, а не дограбљена - из ње је штрцало мноштво зарђалих ексера, и претпостављао је даје некада била власништво каквог избацивача из салуна, могуће онога који је чувао ред у „Марљивој свињи“.

Роланд подиже пиштољ и нациља у човека у средини линије. Сада је чуо како вуку ноге, као и влажан звук њиховог дисања. Као да су сви имали тешку прехладу.

Највероватније су измилели из рудника,

помисли Роланд. Негде около има рудника

радијума. То би објаснило кожу. Чудим се да сунце не може да их убије.

Онда, на његове очи, један на крају створење с лицем налик на истопљени восак свеће - уистину умре... или се сруши, у сваком случају. Он (Роланд је био сасвим сигуран да је у питању био мушкарац) паде на колена тихо, закркља и јекну, посегну шаком за створењем које је корачало крај њега - за нечим с квргавом ћелавом главом и црвеним чиревима који су му цврчали на врату. Тај створ није обратио пажњу на свог палог сапутника, већ је и даље фиксирао мутним очима Роланда, посрћући крутим корацима заједно са осталим компањонима. „Стојте где сте!“, рече Роланд. „Послушајте ме, ако мислите да дочекате крај овог дана!

15

Послушајте ме добро!“

Обраћао се ономе у средини, који је носио древне црвене трегере преко дроњака кошуље, и прљав полуцилиндар. Тај је господин имао само једно здраво око, а оно је пиљило у револвераша с похлепом, јасном и ужасном. Мутант крај Полуцилиндра (Роланд је сматрао да би то могла да буде жена, са оклембешеним остацима дојки испод прслука који је имала на себи), баци ногу од столице из руке. Лук је био добар, али пројектил је пао десетак метара прерано. Роланд палцем затегну отпонац револвера и поново опали. Овог пута земља коју је зрно дигло засула је исцепане остатке Полуцилиндрове ципеле, а не шапу ћопавог пса.

Зелени нису побегли као што је учинио пас, али су стали и запиљили се у њега с тупом похлепом. Зар су нестали становници Елурије завршили у стомацима тих створења? Роланд то није могао да поверује... мада је савршено добро знао да овакви створови немају ништа против људождерства. (А можда то и није било људождерство, не заиста; како су ти створови уопште и могли да се сматрају људским бићима, шта год некада били?) Били су превише спори, превише глупи. Да су се усудили да се врате у град пошто их је шериф отерао, били би спаљени или каменовани до смрти. Не размишљајући о томе шта ради, само у жељи да ослободи другу руку како би

16

извукао и други пиштољ уколико се ове приказе не уразуме, Роланд стрпа медаљон који је узео од мртвог дечака у џеп фармерки, угуравши за њим и прекинути ланчић. Стајали су и зурили у њега, са чудновато изобличеним сенкама иза себе. Шта сад? Да им каже да се врате тамо одакле су дошли? Роланд није знао да ли би то учинили, а у сваком случају, најбоље би било да остану тамо где може да их види. И сада се макар није постављало питање да ли да остане и сахрани Џејмса; та недоумица је била разрешена. „Не мрдајте“, рече он обичним тоном, па поче да узмиче. „Први који се помери...“

Пре него што је могао да доврши, један од њих - трол широких прса с напућеним жабљим устима и нечим што је личило на шкрге са обе стране ресастог врата - баци се напред, блебећући високим и необично дрхтавим гласом. Могла је то бити и нека врста смеха. Махао је нечим што је личило на клавирску ногу. Роланд опали. Груди господина Жапца урушише се као лоше израђен кров. Он потрча неколико корака уназад, покушавајући да поврати равнотежу, загребавши по грудима руком којом није држао ногу од клавира. Његова стопала у прљавим папучама од црвеног сомота са шпицевима повијеним увис, уплеше се и он се претури, огласивши се чудним и некако самотним грготањем. Он пусти тојагу,

17

преврну се у страну, покуша да устане, а онда паде у прашину. Сурово сунце блештало му је у отворене очи и на Роландове очи, бели пипци паре почеше да му се дижу с коже, која је брзо губила зелену нијансу. Зачу се и шиштање, попут пљувачке на плочи вреле пећи.

Ако ништа друго, не морам више да објашњавам, помисли Роланд па осмотри остале. „Добро; он се први померио. Ко жели да буде други?“

Чинило се, нико. Само су стајали тамо, посматрали га, нису прилазили... али ни узмицали. Он помисли (као и за пса с распећем) да би требало да их побије на лицу места, само да потегне и други пиштољ и покоси их. То би потрајало само неколико секунди, и било би права дечја игра за његове надарене шаке, чак и када би неки од њих покушали да побегну. Али није могао то. Не тако хладно. Он није био такав убица... бар, још не.

Врло споро, он коракну уназад, најпре да обиђе валов за воду, како би се овај нашао између њега и њих. Када је Полуцилиндар крочио напред, Роланд није осталима у строју дозволио да га опонашају; сместио је метак у прашину Главне улице на неколико центиметара од Полуцилиндровог стопала. „То вам је последње упозорење“, рече он, и даље обичним тоном. Није имао појма да ли га разумеју, а није уистину ни марио. Претпостављао је да су сасвим добро

18

схватили музику ове мелодије. „Следећи метак који будем испалио некоме ће појести срце. Овако ћемо: ви остајете, ја идем. Имате само још ову прилику. Кренете ли за мном, сви сте мртви. Превише је вруће за играње, и изгубио сам...“

„Бу!“, узвикну неки груби, грготави глас иза њега. У њему се чуло јасно одушевљење. Роланд је видео како из сенке преврнутих теретних кола до којих само што није стигао израста друга сенка, и имао је таман толико времена да схвати да се испод њих крио још један од зелених.

Када је почео да се окреће, тојага тресну по Роландовом рамену, и десна рука му обамре све до зглоба шаке. Он задржа пиштољ и опали једном, али метак погоди точак кола, размрскавши дрвену жбицу, окренувши точак на осовини уз високу шкрипу. Иза себе, чуо је како зелени на улици грубо, лајаво подврискују у јуришу. Створење које се скривало испод преврнутих кола било је чудовиште коме су из врата расле две главе, једна са закржљалим, оклембешеним лицем леша. Друго, готово подједнако зелено, било је живахније. Широке усне развукле су се у весели кез када је створ подигао тојагу да га поново удари.

Роланд потеже левом руком - оном која није била обамрла и неосетљива. Стиже да смести метак у насилников кез, одбацивши га уназад у млазу крви и зуба, и овоме тојага

19

одлете из опуштених прстију. Тада се остали обрушише на њега и засуше га ударцима.

Револвераш је успео да избегне првих неколико удараца, и у једном тренутку помислио је да ће моћи да се окрене према задњој страни преврнутих кола, да се окрене и поново прионе на посао пиштољима. Свакако ће бити у стању то да уради. Свакако да његова потрага за Мрачном кулом не треба да се оконча на сунцем спрженој улици Елурије, градића на далеком западу, од руку пет-шест спорих мутаната зелене коже. Ка свакако није могла да буде тако сурова.

Али Полуцилиндар га дохвати жестоким ударцем брида шаке и Роланд тресну о задњи точак кола који се споро окретао, уместо да га избегне. Када је пао на руке и колена, и даље покушавајући да нађе ослонац и окрене се, трудећи се да избегне ударце који су пљуштали по њему, виде да их сада има више од пет-шест. Улицом је према градском тргу ишло најмање тридесет зелених мушкараца и жена. Ово није био клан, већ право проклето племе. И то усред бела, врела дана! Спори мутанти су, по његовом искуству, били створења која воле мрак, готово као печурке с мозгом, и овакве никада раније није видео. Они...

Створење у црвеном прслуку јесте било женско. Њене голе груди које су се љуљале испод прљавог црвеног прслука биле су последње што је јасно видео када су се окупили изнад и око њега, ударајући

20

тојагама. Она начичкана ексерима спусти се на његов десни лист и тамо дубоко зари те глупаве зарђале очњаке. Он поново покуша да подигне један велики пиштољ (вид му је сада слабио, али то им не би помогло ако би успео да припуца; одувек је био паклено надарен, највише од свих; Џејми де Кари је једном изјавио да би Роланд могао да пуца с повезом преко очију, зато што су му очи у прстима), али му га избише из руке у прашину. И мада је још осећао глатки рукохват од сандаловине у другој руци, помислио је да је и тај свеједно бескористан. Осећао им је задах - јаки, трули задах уквареног меса. Или су то само биле његове руке, док их је дизао у слабом и бескорисном покушају да заштити главу? Његове шаке, које су биле у загађеној води где су плутали комадићи и траке коже мртвог дечака? Тојаге су трескале по њему, трескале са свих страна, као да зелени нису желели само да га убију од батина, већ да га при том и изгњече. И док је тонуо у таму онога што је са сигурношћу препознао као сопствену смрт, чуо је песму буба, лавеж пса којег је поштедео, и звоњаву звончића окачених на вратима цркве. Ти звуци стопили су се у необично слатку музику. Онда нестаде и то; тама је појела све.

21

2. Уздизање. Над креветом. Бела лепота. Још двојица. Медаљон.

Револверашев повратак у свет није изгледао као повратак свести после ударца, што му се неколико пута већ дешавало, а није био ни налик на буђење из сна. Било је то као уздизање.

Мртав сам, помислио је у једном трену тог

процеса... када је макар делимично повратио моћ расуђивања. Мртав сам и

уздижем се у загробни живот. Мора да је тако. Песму коју чујем певају мртве душе. Посвемашње црнило уступило је место тамном сивилу кишних облака, потом светлијем сивилу магле. Оно је попримило једнообразну јасноћу тешке измаглице у тренуцима пре него што се сунце пробије кроз њу. И кроза све то био је присутан тај осећај уздизања, као да је захваћен неком благом, али моћном узлазном струјом. Када је осећај уздизања почео да јењава и када је светлост иза његових очних капака ојачала, Роланд је коначно поверовао да је још у животу. У то га је убедила песма. Нису то биле мртве душе, нити небеска војска анђела које су понекад описивали проповедници Човека-Исуса, већ само оне бубе. Мало налик на зрикавце, али слађег гласа. Биле су то оне које је чуо у Елурији. На ту помисао, он отвори очи.

Његова убеђеност да је и даље жив дошла

22

је на озбиљну пробу, јер Роланд је установио да виси окачен у свету беле лепоте - његова прва збуњена мисао била је да је на небу, да лебди унутар белог паперјастог облака. Свуда око њега чула се треперава песма буба. Сада је чуо и звецкање звончића.

Покушао је да окрене главу и зањихао се у некаквим повезима. Чуо је њихову шкрипу. Тиха песма буба, налик на зрикавце у трави у смирај дана код куће, у Гилеаду, застала је и изгубила ритам. Када се то догодило, у Роландовим леђима као да је никло дрво бола. Није имао појма шта су му пламтеће гране, али дебло је свакако била његова кичма. Далеко гори бол осетио је у једној потколеници - онако збуњен, револвераш није могао да одреди у којој. Тамо ме је дохватила она тојага са ексерима, помисли он. И осети нови бол у глави. Лобања му је била као гадно напукла љуска јајета. Јекнуо је, и једва је могао да поверује да је грубо грактање које је зачуо допрло из његовог грла. Помислио је да може да чује и, веома слабо, лавеж пса с крстом, али то је свакако на делу била његова машта.

Зар умирем? Јесам ли се пробудио још једном на самом крају? Нека рука му поглади чело. Осетио ју је, али не и видео - прсте који му прелазе преко коже, застају ту и тамо да измасирају чвориште или бору. Изврсни, као гутљај хладне воде у врелом дану. Почео је да затвара очи, а онда му паде на памет нешто ужасно: шта ако је та рука зелена, а њена

23

власница носи дроњави црвени преко оклембешених вимена?

прслук

Шта и да јесте? Шта могу да учиним?

„Тихо, човече“, рече глас неке младе жене... или је то можда био глас девојке. Свакако, прва особа на коју је Роланд помислио била је Сузан, девојка из Меџиса, она која му се обраћала на старински начин. „Где... где...“

„Тихо, не померај се. Прерано је за то.“

Бол у његовим леђима сада је јењавао, али слика дрвета бола остала је, јер се чинило да му се сама кожа мрешка као лишће на лахору. Како је то било могуће? Пустио је да то питање мине - пустио је да сва питања мину - и концентрисао се на малу, хладну шаку која му је миловала чело. „Тихо, лепи човече, тако ти божје љубави. Ипак, болан си много. Миран буди. Зацели се.“

Пас је престао да лаје (ако је уопште и лајао) и Роланд поново постаде свестан те тихе шкрипе. Подсетила га је на коњске амове, или нешто - ужад за вешање - о чему није волео да мисли. Сада је мислио да може да осети притисак под бутинама, гузовима и можда... да... раменима.

Уопште нисам у кревету. Мислим да сам

изнад кревета. Је ли то могуће?

Претпоставио је да се налази у некаквом повезу. Као да се при- сећао да је једном,

24

док је био дечак, неки човек тако био окачен у соби марвеног лекара иза Велике дворане. Шталски момак са опекотинама превише тешким да би лежао у кревету. Човек је умро, али недовољно брзо; две ноћи су његови крици испуњавали слатки летњи ваздух Поља окупљања.

Зар, дакле, имам опекотине, зар сам само пепео са ногама, те висим у повезу?

Прсти му додирнуше средиште чела, уклонивши одатле намрштеност која је управо настајала. И учинило се да му је глас који је ишао уз руку прочитао мисли, покупио их вршцима вештих, умирујућих прстију.

„Биће ти добро ако бог тако хоће, саи“, рече глас који је ишао уз руку. „Али време припада богу, не теби.“

Не, рекао би он даје био то у стању. Време припада Кули. Онда поново склизну, спустивши се подједнако глатко као што се уздигао, удаљавајући се од руке и снених звука распеваних инсеката и звона. Био је ту интервал испуњен можда спавањем, или несвестицом, али никада се није спустио сасвим до дна. У једном тренутку, помислио је да чује девојчин глас, мада није могао да буде сигуран, јер овог је пута био подигнут у бесу или страху, или и једно и друго. „Не!“, повикала је. „Не можете га узети и ви то знате. Идите својим путем и престаните да о

25

томе зборите, иш!“

Када се други пут уздигао до свести, тело му није било нимало снажније, али ум му је био мало прибранији. Оно што је угледао када је отворио очи није била унутрашњост облака, али испрва му се иста она фраза бела лепота - вратила у мисли. У неку руку, било је то најлепше место које је Роланд икада видео у животу... делом и зато што је још био жив, наравно, али махом зато што је било тако чаробно и мирно. Била је то огромна просторија, висока и дугачка. Када је Роланд коначно окренуо главу - опрезно, крајње опрезно - да је одмери колико може, помислио је да се пружа најмање две стотине метара с краја на крај. Била је уска, али висина јој је давала утисак огромне прозрачности.

Није било зидова нити таваница какве је познавао, мада је све помало личило на непрегледан шатор. Изнад њега, сунце је сијало и разливало светлост по надимајућим крилима од танке беле свиле, претварајући их у јарке венце за које је испрва помислио да су облаци. Испод тог свиленог балдахина, просторија је била сива као сутон. Зидови, такође свилени, мрешкали су се као једра на лахору. Са сваког зидакрила висио је изувијани конопчић са малим звонима. Она су лежала на тканини и звонила у тихом и очаравајућем једногласју, као звончићи за ветар, када би се зидови намрешкали. Кроза

средиште

дугачке

26

просторије

пружао се пролаз; са обе његове стране налазили су се кревети, и сваки је био намештен, са чистим белим чаршавима и јастуцима са уштирканим белим јастучницама, крај узглавља. Са супротне стране пролаза било их је можда четрдесет, празних, и још четрдесет са Роландове стране. Ту су била још два заузета кревета, један до Роландовог, с леве стране. Тај момак...

То је дечак. Онај што је лежао у валову.

Роланду се кожа најежи на ту помисао и он се трже од сујеверног страха. Подробније се загледао у уснулог момка.

Немогуће. Само си ошамућен, то је све; тако нешто није могуће. Опет, ближе загледање као да је одбијало да одагна ту замисао. Свакако је личио на дечака из валова, и вероватно је био болестан (зашто би се иначе налазио на оваквом месту?), али далеко од тога да је био мртав; Роланд је видео како му се груди споро дижу и спуштају, као и да му се прсти спуштени низ бочну страну кревета повремено трзају.

Ниси га довољно био сигуран у било дана проведених у мајка не би могла препозна.

добро погледао да би шта, а после неколико том валову, ни рођена да га са сигурношћу

Али Роланд, који је имао мајку, знао је да није баш тако. Такође је знао да је видео

27

златни медаљон око дечаковог врата. Непосредно пре напада зелених, узео га је са леша тог момка и ставио га у џеп. Сада је неко - власници овог места, највероватније, они који су чаролијама вратили Џејмса у тако нагло прекинут живот - узео медаљон од Роланда и ставио га поново дечаку око врата.

Је ли то учинила девојка са предивно хладном руком? И је ли због тога Роланда сматрала зликовцем који краде од мртвих? Није му се допала та помисао. У ствари, та помисао била му је непријатнија од оне да је надувено тело каубоја некако враћено на нормалну величину, а онда реанимирано.

Даље низ пролаз, десетак празних кревета од дечаковог и свог, револвераш Роланд Дешејн виде трећег пацијента ове чудне амбуланте. Тај чова је изгледао најмање четири пута старији од момка, двапут старији од револвераша. Имао је дугачку браду, више седу него црну, која му је висила до горњег дела груди и рачвала се у два рутава језика. Лице изнад браде било је потамнело од сунца, веома изборано и надувено испод очију. Од левог образа, преко грбине носа, пружао му се дебео тамни траг који је Роланду изгледао као ожиљак. Брадоња је или спавао, или био у несвести - Роланд је чуо како хрче - и висио је метар изнад кревета, у компликованом сплету белих каишева који су светлуцали у полумраку. Они су се укрштали у низовима осмица око читавог човековог тела. Изгледао је као буба у мрежи неког

28

егзотичног паука. На себи је имао танку спаваћицу од газе. Један каиш пролазио му је испод гузова и уздизао му међуножје на начин који као да је нудио његове испупчене гениталије сивом, сненом ваздуху. Даље низ његово тело, Роланд је видео сенке у облику његових ногу. Изгледале су изобличено попут древних мртвих стабала. Роланд није желео да размишља о томе на колико су места биле сломљене да би тако изгледале. А опет, чинило се да се померају. Како је то било могуће, ако је брадоња био у несвести? Био је то можда трик светла, или сенки... можда се танка спаваћица коју је човек имао на себи померала на лахору, или...

Роланд скрену поглед навише, према надимајућим сребрним крилима високо горе, покушавајући да контролише све брже откуцаје срца. Оно што је видео није проузроковао ветар, нити сенка, нити било шта друго. Човекове ноге су се некако померале без померања. Није знао шта би могло да изазове тако нешто, и није ни желео да зна, бар још не. „Нисам спреман“, шапну он. Усне су му биле веома суве. Поново је затворио очи, пожелевши да спава, пожелевши да не мисли на оно на шта су изобличене ноге брадоње могле да укажу када је у питању његово стање. Али...

Боље да будеш спреман.

Чинило се да му се тај глас увек јавља када покуша да се опусти, да аљкаво одради посао, или да крене линијом мањег отпора.

29

Био је то глас Корта, његовог старог учитеља. Човека чије су се палице сви они плашили када су били дечаци. Ипак, нису се толико плашили палице колико његовог поганог језика. Његовог ругања када су били слаби, презира када су се жалили или покушавали да се потуже на своје недаће.

Јеси ли револвераш, Роланде? Ако јеси, боље да будеш спреман. Роланд поново отвори очи и опет окрену главу улево. При том осети како му се нешто помера на грудима.

Веома споро, он диже десну руку из повеза који ју је држао. Бол у његовим леђима ускомеша се и замрмља. Престао је са покретом све док није закључио да се бол неће погоршати (уколико буде пажљив), а онда подигао шаку све до груди. Тамо је наишао на фину тканину. Памучну. Он спусти браду до грудне кости и виде да на себи има спаваћицу попут оне у коју је било умотано брадоњино тело.

Роланд посегну испод оковратника спаваћице и опипа фини ланчић. Мало ниже, прсти му наиђоше на правоугаони комад метала. Помислио је да зна шта је то, али морао је да се увери. Извукао је то, и даље крајње опрезан при покретима, покушавајући да не користи ниједан мишић на леђима. Златни медаљон. Усудио се да пркоси болу и подигао га тако да може да прочита оно што је тамо било угравирано:

30

Џејмс миљеник породице, миљеник БОГА Он то врати испод горњег дела спаваћице и поново погледа уснулог момка на суседном кревету - био је на њему, није био окачен изнад њега. Чаршав је био навучен само до дечаковог грудног коша, а медаљон је лежао на беспрекорно белим прсима његове спаваћице. Исти медаљон који је Роланд сада носио. Само што... Роланд помисли да је схватио, спознаја му донесе олакшање.

и

та

Он поново погледа брадоњу и виде нешто крајње чудно: дебела црна линија ожиљка преко брадоњиног образа и носа нестала је. Тамо где се она налазила, сада је био ружичастоцрвени траг зацељене ране... од огреботине, можда, или дубоке посекотине.

Умислио сам то. Не, револверашу, врати се Кортов глас. Такви попут тебе нису створени да умишљају ствари. Као што добро знаш.

То мало покрета поново га је заморило... или га је можда заправо заморило размишљање. Комбинација распеваних буба и звука звончића била је исувише налик на успаванку да би јој одолео. Овог пута, када је затворио очи, Роланд је уснуо.

31

3. Пет сестара. Џена. Лекари из Елурије. Медаљон. Завет ћутања.

Када се Роланд поново пробудио, испрва је био сигуран да још спава. Сања. Кошмар. Некада, у време када је упознао Сузан Делгадо и заљубио се у њу, познавао је вештицу по имену Реа - прву праву вештицу Средњег Света коју је икада упознао. Она је била та која је проузроковала Сузанину смрт, мада је и Роланд ту одиграо своју улогу. Сада, пошто је отворио очи и угледао не једну, већ пет Реа, помислио је: Ето шта

се деси када се присећам тих старих времена. Призвавши Сузан, призвао сам и Реу из Куса. Реу и њене сестре. Њих пет биле су одевене у лепршаве хаље, беле попут свилених зидова и таванице. Њихова древна старачка лица била су уоквирена подједнако белим калуђерским веловима, а кожа им је била сива и избраздана као сасушена земља. Обешени попут амајлија о свиленим тракама којима им је била везана коса (ако су косу уопште имале) били су нанизани звончићи који су звонили када би се помериле или проговориле. На снежним прсима њихових хаља била је извезена ружа црвена као крв... одличје Мрачне куле. Угледавши то, Роланд помисли: Не сањам. Ове бабускере су

стварне.

„Буди се!“, узвикну једна од њих гнусно кокетним гласом. „Оооо!“

32

„Оооох!“ „Ах!“

Узлепршале су као птице. Она у средишту ступи напред и при том њихова лица затреперише попут свилених зидова болничког одељења. Он виде да оне заправо и нису старе - средовечне, можда, али не старе.

Јесу. Старе су. Измениле су се.

Она која је сада преузела команду била је виша од осталих и имала је широко, мало испупчено чело. Нагнула се према Роланду и звончићи око њеног чела зазвонише. Од тог звука, учини му се да је болеснији и слабији него тренутак раније. Њене очи боје лешника биле су напрегнуте. Похлепне, можда. Она му на трен додирну образ, и он осети да му то место трне. Онда она спусти поглед и лице јој се згрчи у изразу који је могао да представља узнемиреност. Она трже руку. „Будан си, лепи човече. Јашта. Добро је.“ “Ко сте ви? Где сам?“

„Ми смо Сестрице Елуријске“, рече она. „Ја сам Сестра Мери. Ово је Сестра Луиз, Сестра Микела и Сестра Кокина...“

„И Сестра Тамра“, рече последња. „Љупка двадесетједно-годишња цура.“ Она се засмеја. Лице јој затрепери и на трен је поново била стара као сам свет. Кукастог носа, сиве коже. Роланд још једном помисли на Реу.

33

Оне приђоше ближе, окруживши компликоване везове у којима је лежао окачен, и када се Роланд тргао даље од њих, бол му поново заурла уз леђа и повређену ногу. Он застења. Ремење које га је држало зашкрипа. „Ооооо!“ „Боли!“

„Боли га!“

„Боли тако јако!“

Тискале су се још ближе, као да су опчињене његовим болом. И сада им је осећао мирис, сув као мирис земље. Она по имену Сестра Микела пружи руку...

„Одлазите! Оставите га! Зар вам нисам то већ рекла?“ Оне поскочише од тог гласа, препавши се. Сестра Мери изгледала је нарочито озлојеђено. Али, устукнула је, са последњим продорним погледом (Роланд је могао да се закуне у то) упереним у медаљон који му је лежао на грудима. Он га је завукао испод спаваћице када је последњи пут био будан, али сада му је поново висио напољу.

Појави се и шеста сестра, прогуравши се неучтиво између Мери и Тамре. Она је можда и имала двадесет једну годину, румених образа, глатке коже и тамних очију. Њена бела хаља лепршала је као сан. Црвена ружа на њеним грудима забадала му се у очи као клетва.

34

„Одлазите! Оставите га!“

„Оооо, драга моја!“, ускликну Сестра Луиз гласом истовремено пуним смеха и срџбе. „Ево и Џене, бебице, зар се заљубила у њега?“ „Јесте, јесте!“, насмеја се Тамра. „Бебица му је поклонила срдашце!“ „О, јашта!“, сагласи се Сестра Кокина.

Мери се окрену придошлици, стиснувши усне у танку линију. „Немаш овде шта да тражиш, девојчуро.“

„Имам ако кажем да је тако“, одговори Сестра Џена. Чинило се да је сада присебнија. Увојак црне косе измакао јој је испод вела и лежао јој је преко чела као зарез. „Идите сад. Није у стању да трпи ваше шале и смех.“

„Не наређуј нам“, рече Сестра Мери, „јер ми се никада не шалимо. Тако да знаш, Сестро Џена.“ Девојчино лице поприми блажи израз и Роланд схвати да је уплашена. Уплаши се због тога за њу. И за себе. „Идите“, понови она. „Није време. Зар нема других које треба неговати?“

Сестра Мери као да је размишљала о томе. Остале су је посматрале. Коначно, она климну главом и осмехну се Роланду. Лице поново као да јој затрепери, налик на нешто опажено кроз јару. Оно што је видео (или мислио да је видео) испод, било је ужасно и позорно. „Остај нам добро, лепи човече“,

35

рече она Роланду. „Остани још мало с нама, па ћемо те зацелити.“

Зар имам избора?, помисли Роланд.

Остале се насмејаше, птичјим кикотом који се диже у полумраку попут трака. Сестра Микела му чак посла и пољубац.

„Ходите, госпе!“, ускликну Сестра Мери. „Оставићемо мало Џену са њим, због сећања на њену мајку, коју смо веома волеле!“ И са тим, она поведе остале, пет белих птица у лету, средишњим пролазом, уз њихање сукњама тамо-амо. „Хвала ти“, рече Роланд, погледавши навише према власници хладне руке... јер знао је да је она била та која га је умиривала. Она му узе прсте као да жели то да докаже, па их помази. „Не мисле ти оне ништа нажао“, рече... али Роланд ипак виде да она не верује ни у једну једину реч, баш као ни он. Овде је био у невољи, врло гадној невољи. „Какво је ово место?“

„Наше место“, рече она једноставно. „Дом Сестрица Елуријских. Наш манастир, ако ти се тако више допада.“

„Ово није манастир“, рече Роланд, погледавши крај ње у празне кревете. „Ово је амбуланта, зар не?“

„Болница“, рече она, милујући му и даље прсте. „Ми служимо лекарима... и они служе нама.“ Био је опчињен црним увојком који јој

36

је лежао на глатком челу - помиловао би га, да се усуђивао да дигне руку. Само да му одреди текстуру. Чинио му се лепим зато што је био једина тамна ствар у свој тој белини. Белина је за њега изгубила сваку привлачност. „Ми смо болничарке... или смо то биле, пре него што је свет кренуо даље.“ „Јесте ли ви за Човека-Исуса?“

На тренутак је изгледала изненађено, готово пренеражено, а онда се весело насмејала. „Не, то нисмо!“ „Ако сте лекари?“

болничарке...

где

су

онда

Она га погледа, ујевши се за усну, као да покушава нешто да одлучи. Роланду је њена недоумица изгледала крајње шармантно и он схвати да, болестан или не, гледа једну жену као жену први пут од смрти Сузан Делгадо, а то је било давно. Од тада се читав свет променио, и то не на боље. „Зар би заиста да знаш?“

„Да, наравно“, рече он, мало изненађен. И мало узнемирен. Очекивао је да јој лице затрепери и измени се, као лица осталих. Али није. Такође није одавала ни тај непријатни мирис мртве земље.

Чекај, упозори он себе. Не веруј ничему овде, а понајмање својим чулима. Још не. „Претпостављам да мораш“, рече она са уздахом. Он јој је уздрмао звончиће на челу, који су били тамнији од оних које су носиле остале - не црни као њена коса, већ некако чађави, као да су висили у диму логорске

37

ватре. Њихов звук, међутим, било је звонко гласање чистог сребра. „Обећај ми да нећеш вриснути и пробудити пубића у оном тамо кревету.“ „Пубића?“

„Дечака. Обећаваш?“

„Јакако“, рече он, склизнувши у полузаборављени жаргон Спољног Лука, несвестан тога. Сузанино наречје. „Одавно нисам вриснуо, лепотице.“

На то она приметно поцрвене и руже које су јој процвале на образима биле су природније и животније од оне на њеним грудима.

„Не зови лепотом оно што не можеш јасно да видиш“, рече она. „Онда забаци вео који носиш.“

Лице јој је савршено добро видео, али веома је желео да јој види косу - готово даје осећао физичку глад за тим. Раскошно црнило у свој тој сненој белини. Наравно, можда је била ошишана, можда припаднице њеног реда тако носе косу, али због нечега је мислио да није тако. „Не, није допуштено.“ „Ко каже?“

„Велика Сестра.“

„Она која себе назива Мери?“

„Јакако, та.“ Она се окрену да поде, онда застаде и осврну се. Код неке друге девојке њених година, и тако лепе, то освртање

38

изгледало би као флерт. Поглед ове девојке био је само смртно озбиљан. „Сети се свог обећања.“ „Јакако, без вриштања.“

Она приђе брадоњи, зањихавши сукњом. У полумраку, бацала је само мрљу сенке на празне кревете крај којих је пролазила. Када је стигла до човека (овај је у несвести, помислио је Роланд, није то обичан сан), она поново погледа Роланда. Он климну главом.

Сестра Џена крочи близу окаченог човека са друге стране кревета, тако да ју је Роланд видео кроз преплетену белу свилу. Спусти шаке лако на леву страну његових прса, нагну се изнад њега... а онда затресе главом с једне стране на другу, као да нешто одсечно пориче. Звончићи које је носила на челу продорно зазвонише и Роланд поново осети то необично мешкољење на леђима, праћено слабим таласом бола. Као да је уздрхтао не уздрхтавши заиста, или као да је уздрхтао у сну.

Оно што се тада десило умало му заиста није измамило врисак; морао је да загризе усну како би то спречио. Још једном, ноге несвесног човека као да су се помериле без померања... јер се заправо померало оно што је било на њима. Човеку су се испод опшива спаваћице виделе длакаве цеванице, глежњеви и стопала. Сада се низ њих кретао црни талас буба. Снажно су певале, као колона војника усред маршевске песме. Роланд се сети црног ожиљка на човековом образу и носу - ожиљка који је

39

нестао. И то су биле такве бубе, наравно. А биле су и на њему. Тако је могао да дрхти без дрхтања. Биле су му свуд по леђима. Храниле се њиме.

Не, уздржавање од вриска и није било тако лако као што је очекивао. Бубе су стрчале до врхова човекових ножних прстију у ваздуху, а онда поскакале са њих у таласима, као створења која скачу са насипа у јаму за пливање. Брзо и лако су се организовале испод, на блиставом белом чаршаву, и замарширале на под у батаљону широком отприлике тридесет центиметара. Роланд није могао добро да их види, удаљеност је била превелика, осветљење преслабо, али чинило му се да су можда двоструко веће од мрава, и нешто мање од дебелих пчела које су се ројиле у цветним лејама његовог дома. Певале су у мимоходу.

Брадоња није певао. Када су ројеви буба које су прекривале његове изобличене ноге почели да нестају, уздрхтао је и застењао. Млада жена стави шаку на његово чело да га умири и Роланд осети мало љубоморе упркос гнушању због онога што је видео. Али, зар је оно што је видео уистину било тако грозно? У Гилеаду, за лечење неких болести коришћене су пијавице превасходно за отоке на мозгу, под пазухом, на међуножју. Када је лечен мозак, пијавице су свакако биле боље од следећег корака, сврдлања лобање. Опет, било је нечег гнусног у вези са

40

њима, можда само зато што није могао добро да их види, и нечег страшног у покушајима да их замисли на својим леђима док је висио тамо, беспомоћан. Ипак, нису певале. Зашто? Зато што су се храниле? Спавале? И једно и друго истовремено?

Брадоња је престао да стење. Бубе су марширале по поду, према једном благо намрешканом свиленом зиду. Роланд их је изгубио из видокруга, у сенкама. Џена му се врати, забринутих очију. „Добро си се понео. Опет, видим како ти је; чита ти се на лицу.“ „Лекари“, рече он.

„Да. Њихова је моћ велика, али...“ Она спусти глас. „Мислим да не могу помоћи том гоничу говеда. Ноге су му мало боље, а ране на лицу готово сасвим зацељене, али он има повреде до којих лекари не могу доћи.“ Она пређе шаком по стомаку, наговестивши где су те повреде лоциране, ако већ не и како су настале. “А ја?“, упита Роланд.

„Тебе су сколили зелени“, рече она. „Мора да си их гадно разљутио, кад те нису одмах убили. Уместо тога, везали су те ужетом и вукли. Тамра, Микела и Луиз изашле су да наберу биља. Виделе су како се зелени играју тобом и натерале их да престану, али...“

„Да ли вас мутићи увек слушају, Сестро Џена?“ Она се осмехну, можда због задовољства

41

што јој је упамтио име. „Не увек, али углавном. Овог пута јесу, иначе би до сада већ пронашао чистину међу стаблима.“ „Вероватно.“

„Кожа ти је била готово сасвим одрана са леђа - био си црвен од потиљка до струка. Увек ћеш имати ожиљке, али лекари су добрано одмакли у твом лечењу. А и лепо певају, зар не?“ „Да“, рече Роланд, али помисао на та црна створења која му прекривају леђа, гнезде му се у сировом месу, и даље му је била гнусна. „Дугујем ти захвалност и драговољно ти је исказујем. Ако ишта могу да учиним за тебе...“ „Реци ми онда своје име. Учини то.“

„Ја сам Роланд од Гилеада. Револвераш. Имао сам револвере, Сестро Џена. Јеси ли их видела?“

„Нисам видела пуцаљке“, рече она, али скрену поглед. Руже јој поново процветаше на образима. Можда је била добра болничарка, и лепа, али Роланд помисли да не уме да лаже. Било му је драго због тога. Добрих лажова је било напретек. Искреност је, с друге стране, била врло ретка.

Нека неистина за сада прође тако, рече он себи. Мислим да говори тако из страха.

„Џена!“ Повик се зачуо из дубљих сенки на другом крају амбуланте - данас се она револверашу чинила дужом него икада - и

42

Сестра Џена поскочи са изразом кривице на лицу. „Долази! Довољно си брбљала да забавиш двадесет људи! Пусти га да спава!“ „Јакако“, одазва се она, па се поново окрену Роланду. „Не говори да сам ти показала лекаре.“ „Ћутаћу као риба, Џена.“

Она застаде, ујевши се поново за усну, па наједном збаци вео. Он јој паде низ врат уз тиху звоњаву. Ослобођена, коса јој засу лице попут сенки.

„Јесам ли лепа? Јесам ли? Истину збори, Роланде од Гилеада - без ласкања. Јер ласкање траје тек колико пламен свеће.“ „Лепа као летња ноћ.“

Оно што му је видела на лицу као да јој је удовољило више од речи, јер се осмехнула озарено. Поново је подигла вео и угурала косу испод ње брзим, малим покретима прстију. „Јесам ли пристојна?“ „Колико и красна“, рече он, па опрезно подиже руку и показа на њено чело. „Један увојак је остао... ено, тамо.“

„Јакако, увек ме тај ђаволски мучи.“ Са смешном малом гримасом, она га угура испод. Роланд помисли како би волео да јој пољуби те ружичасте образе... а можда и ружичасте усне, да буде поштен. „Сада је све добро“, рече он.

„Џена!“ Повик је био нестрпљивији него претходни. „Медитирање!“

43

„Ево, стижем!“, одазва се она и прикупи широку сукњу око себе, да пође. Ипак, окрену се још једном, и лице јој је сада било врло смркнуто и озбиљно. „Још једна ствар“, рече она гласом једва чујнијим од шапата. Брзо се обазре. „Златни медаљон који носиш - носиш га зато што је твој. Разумеш ли... Џејмс?“

„Да.“ Он мало помери главу како би погледао уснулог момка. „То ми је брат.“

„Ако буду питале, јесте. Збориш ли другачије, увалићеш Џену у озбиљну невољу.“ Није питао колико озбиљну, а она је у сваком случају отишла, као да тече пролазом између свих тих празних постеља, задигавши сукњу једном руком. Руже су јој нестале са лица и образи и чело попримили су јој боју пепела. Сетио се похлепног израза на лицима осталих, како су се окупиле око њега у све тешњем чвору... и тога како су им лица треперела. Шест жена, пет старих и једна млада.

Лекари који певају, а онда миле по поду отпуштени звуком звончића.

И невероватно болничко одељење са можда стотину кревета, одељење са свиленом таваницом и свиленим зидовима... ...и све постеље празне, изузев три.

Роланд није схватио због чега је Џена из џепа његових панта- лона извукла медаљон мртвог дечака и окачила му га око врата, али помислио је да би је Сестрице Елуријске

44

убиле ако би за то сазнале.

Роланд затвори очи, и певање лекараинсеката још једном га уљуљка у сан.

45

4. Чинија супе. Момак у суседном кревету. Ноћне болничарке.

Роланд је сањао да му веома крупна буба (буба-лекар, можда) лети око главе и удара га изнова и изнова у нос - били су то пре досадни него болни судари. Он је непрестано терао бубу и мада су му руке у другим околностима биле језиво брзе, стално је промашивао. И сваки пут када би је промашио, буба би се огласила кикотом.

Спор сам зато што сам болестан, помисли

он.

Не, упао је у заседу. Спори мутанти су га вукли по тлу, а избавиле су га Сестрице Елуријске. Роланду се јави изненадна, жива слика људске сенке која је расла из сенки преврнутих теретних кола; чуо је груб, радостан глас како узвикује: „Бу!“

Пробудио се с трзајем довољно јаким да му се тело заљуља у компликованим повезима, а жена која је стајала крај његове главе и кикотала се док му је лако лупкала по носу дрвеном кашиком, узмакну тако брзо да јој је чинија коју је држала другом руком измакла из прстију.

Роландове руке сукнуше, брзе као и увек његови раздражујући неуспеси у хватању бубе били су само део сна. Ухватио је чинију на време, тако да се просуло само неколико капи. Жена - Сестра Кокина - погледа га

46

разрогаченим очима.

Од изненадног покрета заболе га у читавим леђима, али ни изблиза онако оштар као раније, и није осећао никакве покрете на кожи. Можда су „лекари“ спавали, али ипак му се чинило да су отишли.

Он пружи руку да узме кашику којом га је Кокина задиркивала (схватио је да није нимало изненађен што једна од њих задиркује болесног и уснулог човека на такав начин; изненадило би га само да је то била Џена) и она му је даде, и даље исколачених очију. „Ала си ти брз!“, рече она. „То је било као мађионичарски трик, а тек што си се пробудио иза сна!“

„Упамти то, саи“, рече он и окуси супу. Тамо су плутали комадићи пилетине. У другим околностима вероватно би му била безукусна, али у овим, чинила му се као нектар. Он поче гладно да једе.

„Шта си хтео да кажеш?“, упита она. Светлост је сада била веома слаба, а свилени зидови преко пута имали су ружичастонаранџасту боју, што је указивало на сутон. При том светлу, Кокина је изгледала млада и лепа... али била је то варка, Роланд је био сигуран; нека магична врста улепшавања.

„Нисам мислио ништа одређено.“ Роланд одустаде од кашике, која му се учинила превише спорим средством, па радије принесе саму чинију уснама. Тако је довршио супу у четири велика гутљаја. „Биле сте добре према мени...“

47

„Јакако, и јесмо'.“, рече она, прилично увређено. “...и надам се да у вашој доброти нема скривених намера. Јер ако има, Сестро, упамти да сам брз. А за себе не могу да кажем да сам увек био добар.“

Није одговорила, само је узела чинију када јој је Роланд пружио. Урадила је то обазриво, можда с устезањем да му додирне прсте. Очи јој се спустише на место где му је лежао медаљон, још једном скривен испод лица његове спаваћице. Он више није проговарао, не желећи да ослаби натукнуту претњу подсећањем да је човек који јој је запретио ненаоружан, готово наг, и окачен у ваздуху пошто леђа још нису могла да му издрже тежину тела. „Где је Сестра Џена?“, упита он.

„Оооо“, рече Сестра Кокина, подигавши обрве. „Свиђа нам се, зар не? Срце нам од ње...“ Она стави шаку спрам руже на грудима и брзо замаха.

„Нипошто, нипошто“, рече Роланд, „али она је била љубазна. Сумњам да би ме она задиркивала кашиком, као неке.“ Осмех Сестре Кокине згасну. Изгледала је истовремено љута и забринута. „Не говори ништа о томе Мери, ако касније наврати. Могао би да ме увалиш у невољу.“ „Зар би требало да ме се то тиче?“

„Могла бих да се осветим ономе ко ме ували у невољу тако што ћу малој Џени направити проблеме“, рече Сестра Кокина.

48

„Ионако је на црној листи Велике Сестри Мери се није допало како говорила о теби... баш као што јој допало када нам се Џена вратила са звонима.“

Сестре. је Џена се није Тамним

Чим јој је то излетело из уста, Сестра Кокина поклопи шаком тај тако често непоуздани орган, као да је схватила да је превише рекла.

Роланд, заинтересован оним што је казала, али без жеље да то одмах покаже, само одговори: „Нећу ништа рећи за тебе, ако ти не будеш ништа рекла Сестри Мери за Џену.“

Чинило се даје Кокина то примила са олакшањем. „Јакако, договорили смо се.“ Она се поверљиво нагну напред. „Она је у Кући промишљања. То је мала пећина у брду где морамо да идемо и медитирамо када Велика Сестра закључи да смо биле неваљале. Мораће да остане тамо и размисли о свом безобразлуку све док је Мери не пусти напоље.“ Она застаде, па рече наједном: “Ко је тај крај тебе? Знаш ли то?“ Роланд окрену главу и виде да је младић будан, и да слуша. Очи су му биле тамне као Џенине.

„Да ли знам?“, упита Роланд са, како се надао, одговарајућим призвуком подругљивости. „Зар да не познам сопственог брата?“ „Ма није ваљда, тако млад, а ти тако стар?“ Још једна сестра створила се из таме: Сестра Тамра, која се себе назвала двадесетједногодишњакињом. У тренутку пре него што је стигла до Роландове постеље, имала је лице

49

бабускере која је превалила осамдесету... или деведесету. Онда оно затрепери и поново постаде једро, здраво лице тридесетогодишње госпе. Изузев очију. Оне су остале жућкастих рожњача, слузавих углова, и пуне подозрења. „Он је најмлађи, а ја најстарији“, рече Роланд. „Измеђ’ нас је још седам других, и двадесет година живота наших родитеља.“ „Баш слатко! А ако је он твој брат, онда му знаш и име, зар не? Знаш га врло добро.“

Пре него што је револвераш стигао да замуца, младић рече: „Мисле да си заборавио тако просту ствар као што је име Џон Норман. Које су то кучкице, а, Џими?“

Кокина и Тамра погледаше бледог момка у кревету крај Ролан- довог са очитим бесом... и очитом осујећеношћу. Макар привремено.

„Нахраниле сте га својим помијама“, рече момак (на чијем је медаљону несумњиво писало Џон, миљеник породице, миљеник БОГА). „Зашто сада не одете и не оставите нас да попричамо?“ “Е стварно!“, хукну Сестра Кокина. „Какви су ово овде незахвалници!“

„Захвалан сам за оно што ми је дато“, одговори Норман, погледавши је мирно, „али не и за оно што би ми други узели.“ Тамра фркну кроз нос, окрену се довољно силовито да њена узлепршана хаљина изазове струјање ваздуха пред Роландовим лицем, а онда се удаљи. Кокина се задржа

50

још трен.

„Буди дискретан, па ће можда неко кога волиш више од мене изаћи из јазбине ујутро, уместо за недељу дана.“

Не сачекавши одговор, она се окрену и пође за Сестром Тамром. Роланд и Џон Норман сачекаше да обе оду, а онда се Норман окрену Роланду и проговори тихим гласом. „Мој брат. Мртав?“ Роланд климну главом. „Медаљон сам узео за случај да наиђем на некога од његових. Припада теби. Жао ми је због твог губитка.“ „Благодарим, саи.“ Доња усна Џона Нормана задрхта, па се умири. „Знао сам да су га зелени удесили, иако ове маторе кучке нису хтеле ништа одређено да ми кажу. Све су их побили.“ „Можда Сестре нису биле сигурне у то.“

„Знале су оне. Не сумњај у то. Не говоре много, али знају доста. Другачија је само Џена. На њу је ова матора лопата мислила када је поменула ’твоју пријатељицу’. Је ли?“ Роланд климну главом. „А рекла је и нешто о Тамним звонима. Волео бих да сазнам више о томе ако је могуће.“

„Џена је стварно изузетна. Више као принцеза - неко чије је место одређено крвном линијом и не може се порећи - за разлику од осталих Сестара. Лежим овде и правим се да спавам - тако је, мислим, сигурније - али чујем их кад причају. Џена се тек недавно вратила међу њих, а та Тамна звона значе нешто посебно... али Мери је и даље та која води игру. Мислим да су Тамна

51

звона само церемонијална, као прстење које су стари барони преносили са оца на сина. Она ти је ставила Џимијев привезак око врата?“ „Да.“

„Нипошто га не скидај.“ Лице му је било напрегнуто, смркнуто. „Не знам да ли због тога што је златан или што на њему пише ’бог’, али не желе да се томе превише приближавају. Мислим да је то једини разлог што сам још овде.“ Глас му се сада утиша до шапата. „Оне нису људска бића.“ „Па, можда су мало необичне и магичне, али...“ „Не!“ Са очигледним напором, момак се придиже на лакат. Погледа озбиљно Роланда. „Ти мислиш на врачаре, или вештице. Нису ово ни врачаре ни вештице.

Оне нису људска бића!“ „Шта су онда?“ „Не знам.“

„Како си доспео овамо, Џоне?“

Тихим гласом, Џон Норман исприча Роланду оно што је знао о томе шта га је задесило. Он, његов брат и још четири хитра младића са добрим коњима унајмљени су као извидници, да јашу у претходници и на зачељу, како би штитили караван од седам теретних кола на дугом путовању ради испоруке робе - семења, хране, алата, поште и четири наручене невесте - независном градићу Техуас, тристотинак километара на запад од Елурије.

52

Извидници су јахали испред и иза каравана и смењивали се у томе; браћа су се поделила тако да је сваки јахао у другој групи јер, објаснио је Норман, када су били заједно, свађали су се као... па... „Као браћа“, предложи Роланд.

Џон Норман успе да се брзо, болно осмехне. „Јакако“, рече. Тројка у којој је био Џон јахала је на зачељу, око три километра иза кола, када су зелени мутанти искочили из заседе у Елурији.

„Колико си кола видео када си стигао тамо?“, упита он Роланда. „Само једна. Преврнута.“ „Колико тела?“

„Само тело твог брата.“

Џон Норман смркнуто климну главом. „Мислим да их је медаљон спречио да га узму.“ „Мутиће?“

„Сестре. Мутићима није стало ни до злата, ни до бога. Али, те кучке...“ Он погледа у мрак, који је сада био готово потпун. Роланд осети да га поново обузима летаргија, али тек је касније схватио да је у супи било дроге.

„Остала кола?“, упита Роланд. „Она која се нису претурила?“ „Отели су их мутићи, и робу у њима“, рече Норман. „Њима није стало до злата ни до бога; Сестрама није стало до робе. Као да

53

имају сопствену храну, на шта радије не бих да мислим. Гадне ствари... као што су оне бубе.“

Он и остали јахачи одступнице угалопирали су у Елурију, али када су стигли, борба је већ била завршена. Мушкарци су лежали унаоколо, неки мртви, али многи још живи. Најмање две наручене невесте такође су још биле у животу. Зелени су окупили преживеле који су још били у стању да ходају - Џон Норман је веома добро упамтио онога са полуцилиндром, као и жену у дроњавом црвеном прслуку. Норман и преостала двојица покушали су да се боре. Видео је да је једном његовом другару стрела пробуразила стомак, а онда више није видео ништа - неко га је с леђа ударио по глави и светла су се погасила. Роланд се питао, у себи, да ли је мутант из заседе викнуо: „Бу!“ пре него стоје ударио.

„Када сам се пробудио, обрео сам се овде“, рече Норман. „Видео сам да су на некима од осталих - већини - те проклете бубе.“ „Остали?“ Роланд погледа празне кревете. У све гушћој тами, светлуцали су као бела острва. „Колико су их донели овамо?“

„Најмање двадесет. Оздравили су... бубе су их излечиле... а онда, један по један, нестали су. Заспиш, а када се пробудиш, још један кревет је празан. Одлазили су један по један, све док нисмо остали само ја и онај тамо.“

54

Он погледа Роланда озбиљно. „А сад и ти.“

„Нормане“, вртело се Роланду у глави, „ја...“ „Мислим да знам шта није у реду с тобом“, рече Норман. Чинило се да говори са велике даљине... можда чак са друге стране земље. “У питању је супа. Али мушкарац мора да једе. Као и жена. Уколико је природна. Ове нису природне. Чак ни Сестра Џена није природна. То што је добра не значи и да је природна.“ Све даље и даље. „И биће попут њих на крају. Пази шта ти кажем.“ „Не могу да се померим.“ Чак и те речи захтевале су огроман напор. Било је то као да помера стене.

„Не.“ Норман се изненада насмеја. Био је то шокантан звук, и одјекнуо је у све већем црнилу које се ширило Роландовом главом.

„Није у питању само успављујуће средство које стављају у супу; то је и средство за изазивање обамрлости. Ни мени не фали ништа нарочито, брате... па шта онда мислиш, због чега сам још овде?“

Норман сада није говорио са друге стране земље, већ можда са месеца. Он рече: „Мислим да ни ти ни ја нећемо дочекати да поново видимо сјај сунца у равници.“

Ту се вараш, покуша Роланд да одговори, и каже још сличних ствари, али ништа се није чуло. Одједрио је до црне стране месеца, изгубивши све речи у празнини коју је тамо затекао.

55

А опет, није у потпуности изгубио свест о себи. Можда је доза „лека“ у супи Сестре Кокине била погрешно одмерена, или можда напросто никада нису испробале своје смицалице на једном револверашу, па сада и не знају да држе једнога од њих.

Осим, наравно, Сестре Џене - она је знала.

У неком тренутку ноћи, шаптави, закикотани гласови и лаки звончићи вратили су га из таме у којој је обитавао, не сасвим уснуо или несвестан. Око њега, толико непрекидно да их је једва и чуо, певали су „лекари“.

Роланд отвори очи. Угледа бледо и нестално светло које је поигравало у црном ваздуху. Кикот и шапат били су ближи. Роланд покуша да окрене главу и испрва не успе у томе. Одмори се, прикупи вољу у тврду плаву куглу, па покуша поново. Овог пута, глава му се окренула. Само мало, али и толико је било довољно.

Тамо је било пет Сестрица - Мери, Луиз, Тамра, Кокина, Микела. Дошле су дугим пролазом црне амбуланте, смејући се заједно као деца спремна на несташлук, са дугим свећама у сребрним свећњацима, док су звончићи на тракама с предње стране њихових велова звонили тихим, сребрним звуцима. Окупиле су се око брадоњиног кревета. Из њиховог круга, светлост свећа дизала се у треперавом стубу који је замирао на пола пута до свилене таванице. Сестра Мери одржа кратки говор. Роланд је препознао глас, али не и речи - није то

56

био ни обичан говор, ни Узвишен, већ неки потпуно другачији језик. Једна фраза се чула јасно - can de lach, mi him en tow - а он није имао појма шта то значи.

Сада је схватио да чује само звончиће. Бубе-лекари су се умириле.

„Ras me! On! On!“ повика Сестра Мери оштрим, снажним гласом. Свеће се погасише. Светлост која је сијала кроз њихове велове док су се окупљале око брадоње нестаде, и све се поново врати у таму.

Роланд је чекао оно што ће се догодити, осетивши хладноћу на кожи. Покушао је да опружи шаке и стопала, али није могао. Могао је да помера главу за можда петнаестак степени; ако се то изузме, био је парализован као мува уредно умотана и окачена у пауковој мрежи. Тиха звоњава у црнилу... а онда звуци сисања. Чим их је чуо, Роланд је схватио да их је очекивао. Неки део њега све време је знао шта су Сестрице Елуријске. Да је Роланд био у стању да подигне руке, поклопио би њима уши како не би чуо те звуке. Овако, могао је само да непомично лежи, слуша и чека да престану.

Дуго - читаву вечност, чинило се - нису престајали. Жене су сркале и роктале као свиње које прождиру полутечну храну у валову. Једна је чак и гласно подригнула, што је било пропраћено новим шаптавим кикотом (који је окончан када је Сестра

57

Мери изговорила једну једину, кратку реч Hais!). А једном се зачуло и тихо стењање брадоњино, Роланд је био сасвим сигуран у то. Ако је било тако, онда је то било његово последње стењање са ове стране чистине. С временом, звук њиховог храњења почео је да јењава. Тада су бубе поново запевале испрва са оклевањем, а онда све сигурније. Поново се зачуше шапат и кикот. Свеће се упалише. Роланд је сада лежао главе окренуте на другу страну. Није желео да знају шта је видео, али то није било све; и тако није имао никакву жељу да види ишта више од тога. Видео је и чуо довољно. Али кикот и шапат су се сада приближавали њему. Роланд затвори очи, усредсредивши се на медаљон који му је лежао на грудима. Не знам да ли због тога

што је златан или што на њему пише „бог“, али не желе да се томе превише приближавају, рекао је Џон Норман. Било је добро

сетити се тога док су се Сестрице приближавале, дошаптавајући се поверљиво на том свом необичном другом језику, али чинило се да је медаљон јадна заштита у мраку.

Слабо, са велике удаљености, Роланд зачу лавеж пса са крстом. Када су га Сестрице окружиле, револвераш је схватио да им осећа задах. Био је то дубок, непријатан смрад, налик на укварено месо. А зар би такве и могле да се осећају на било шта друго?

„Како је то леп човек.“ Сестра Мери. Гово-

58

рила је тихим, замишљеним гласом.

„Али носи тако ружно одличје.“ Сестра Тамра. „Скинућемо га са њега!“ Сестра Луиз. „И љубити га!“ Сестра Кокина.

„Љубићемо га све!“, узвикну Сестра Микела тако жестоко и ревносно да се све насмејаше.

Роланд схвати да му, на крају крајева, није читаво тело парализовано. Део њега се, заправо, дигао из сна на звук њихових гласова и сада је стајао усправно. Шака посегну испод његове спаваћице, додирну тај укрућени орган, обухвати га, помази. Лежао је у немом ужасу, глумећи сан, када се влажна топлина готово сместа просула из њега. Шака је остала на трен на истом месту, трљајући палцем подрхтавајуће копље. Онда га пусти и диже се мало. Пронађе влажну барицу на доњем делу његовог трбуха. Кикот, тих као ветар. Звончићи.

Роланд отвори очи само малчице и погледа одоздо древна лица која су му се смејала у светлу свећа - светлуцаве очи, жуте образе, зубе истурене преко доњих усана. Сестри Микели и Сестри Луиз као даје израсла козја брадица, али то наравно није била тамна длака, већ брадоњина крв. Мери је скупила шаку. Пружала ју је од Сестре до Сестре; свака јој је лизала длан у

59

светлу свећа.

Роланд сасвим затвори очи и сачека да оду. Коначно, и то се догоди.

Никада више нећу спавати, помисли он, да би пет минута касније био изгубљен и за себе и за свет.

60

5. Сестра Мери. Порука. Ралфова посета. Норманов усуд. Опет Сестра Мери.

Када се Роланд пробудио, сасвим се разданило, свилена таваница изнад њега била је јарка и бела, и надимала се на благом поветарцу. Бубе-лекари певале су задовољно. Крај њега, с леве стране, Норман је био у дубоком сну, главе окренуте толико у страну да му је чекињави образ почивао на рамену. Остали су само Роланд и Џон Норман. Даље, на њиховој страни амбуланте, кревет на којем је лежао брадоња био је празан, горњи чаршав је био навучен и уредно ушушкан, а јастук је био у уштирканој белој јастучници. Компликовани повези у којима је почивало његово тело нестали су. Роланд се сети свећа - начина на који се њихов сјај комбиновао и дизао навише у стубу, осветљавајући Сестре док су се ове окупљале око брадоње. У кикоту. Уз звоњаву тих њихових проклетих звончића. Сада, као да је била призвана његовим мислима, уђе Сестра Мери, клизећи брзо, са Сестром Луиз у пратњи. Луиз је носила послужавник, и изгледала је нервозно. Мери се мрштила, очигледно лоше расположена.

Зар си мрзовољна после тако доброг обеда?, помисли Роланд. Срам да те буде, Сестро. Она стиже до револверашевог кревета и погледа га одозго. „Мало разлога имам да

61

ти захваљујем, саи“, рече она без увода.

„Зар сам тражио да ми се захвалиш?“, одговори он гласом који је зазвучао прашњаво и мало употребљавано попут страница неке старе књиге.

Није обратила пажњу. „Ону која је била само непослушна и немирна, учинио си отвореном бунтовницом. Па, мајка јој је била иста, и умрла је недуго пошто је вратила Џену тамо где јој је и место. Подигни руку, незахвални човече.“ „Не могу. Уопште не могу да се померам.“

„О, пашче једно! Зар ниси чуо да кажу: ’не лажи матер своју ако те гледа у лице’? Врло добро знам шта можеш, а шта не можеш. Дигни сада руку.“ Роланд диже десну руку, покушавајући да одглуми више труда него што му је заиста требало. Мислио је да би тог јутра можда имао довољно снаге да се ослободи повеза у којима је висио... али шта онда? Још сатима не би могао заиста да хода, чак и без нове дозе „лека“... а иза Сестре Мери, Сестра Луиз је скидала поклопац са нове чиније супе. Када је Роланд тамо погледао, црева су му закрчала. Велика Сестра је то чула и мало се осмехнула. „Чак и лежање у кревету изазива апетит код снажног мушкарца, ако довољно дуго траје. Зар не, Џејсоне, Џонов брате?“

„Име ми је Џејмс. Као што већ добро знаш, Сестро.“ „Зар?“ Она се љутито насмеја. „Ма је л’ да!

62

А шта ако бих шибала твоју малу драгану довољно јако, довољно дуго - док јој крв не избије на леђа као грашке зноја, рецимо зар не бих из ње шибом истерала неко друго име. Или јој га ниси поверио за време вашег малог разговора?“ „Ако је пипнеш, убићу те.“

Она се поново насмеја. Лице јој затрепери; њена чврста уста претворише се у нешто налик на медузу на самрти. „Не помињи да ћеш нас убити, пашче, ако ми то већ не помињемо теби.“ „Сестро, ако се ти и Џена не слажете, зашто је не ослободиш завета и не пустиш је да оде својим путем?“

„Такве попут нас никада се не могу ослободити својих завета, нити могу бити пуштене. Њена је мајка покушала, а онда се вратила, на самрти, са болесном девојчицом. Чак смо ми биле те које смо Џену неговале све док није оздравила, када од њене мајке није преостало више ништа осим прашине у лахору који дува према Крајњем Свету, а она тако лоше мисли о нама! Осим тога, она носи Тамна звона, ознаку нашег сестринства. Нашег ка-тета. Једи сада - трбух ти збори да си гладан!“ Сестра Луиз му понуди чинију, али очи је непрестано окретала према медаљону под прсима његове спаваћице. Не допада ти се, зар не?, помисли Роланд, а онда се сети Луиз при светлости свећа, са крвљу човека из каравана на бради и жудним древним очима, док се нагињала напред да олиже његово

63

семе са длана Сестре Мери.

Он окрену главу у страну. „Не желим ништа.“ „Али, гладан си!“, успротиви се Луиз. „Ако не будеш јео, Џејмсе, како ћеш повратити снагу?“

„Пошаљите ми Џену. Јешћу оно што ми она донесе.“ Сестра Мери се грдно намршти. „Нећеш је више видети. Пуштена је из Куће промишљања само после свечаног обећања да ће удвостручити своје време медитације... и да ће се клонити амбуланте. Сада једи, Џејмсе, или ко год да си. Узми оно што је у супи, или ћемо те исећи ножевима и утрљати ти то унутра фланелским облозима. Овако или онако, нама је свеједно. Зар не, Луиз?“ „ Јашта“, рече Луиз. И даље му је пружала чинију. Из ње се дизала пара, и добар мирис пилетине. „Али теби можда не би било свеједно.“ Сестра Мери се исцери без трунке хумора и оголи неприродно велике зубе. „Крварење је овде ризично. Лекарима се то не допада. Узнемире се.“

Нису само бубе биле узнемирене призором крви, и Роланд је то знао. Такође је знао да нема избора када је супа у питању. Он узе чинију од Луиз и поче споро да једе. Да је само био у стању да збрише израз задовољства са лица Сестре Мери... „Добро“, рече она пошто јој је пружио натраг чинију, и погледа у њу да би се

64

уверила да је потпуно празна. Рука му тромо паде натраг у повез постављен за њу, већ претешка да је сам држи подигнуту. Поново је осетио како се свет удаљава од њега.

Сестра Мери се нагну напред и узлепршани горњи део њене хаље додирну кожу његовог левог рамена. Осетио јој је мирис, арому истовремено зрелу и суву, и почео би да се гуши даје имао за то снаге.

„Скини ту гнусну златну ствар са себе када ти се снага мало врати - стави је у pissoir испод кревета. Где јој је и место. Од саме њене близине глава ме боли, а грло ми се стеже.“ Проговоривши са огромним напором, Роланд рече: „Ако то хоћеш, скини сама. Како да те спречим, кучко?“

Мрштење јој поново преобрази лице у нешто налик на громовни облак. Он помисли да би га радо ошамарила, да се усудила да га пипне толико близу медаљона. Чинило се да не може да га додирује изнад појаса.

„Мислим да је боље да подробније размислиш о тој ствари“, рече она. „И даље могу да ишибам Џену, ако ми се прохте. Јесте да носи Тамна звона, али ја сам Велика Сестра. Размисли добро о томе.“ Она пође. Сестра Луиз крену за њом, осврнувши се - у необичној комбинацији страха и пожуде - преко рамена.

Роланд помисли: Морам се извући одавде

- морам.

65

Уместо тога, отплутао је натраг на оно мрачно место које се није баш могло назвати спавањем. Или можда и јесте заспао, макар на неко време; можда је сањао. Неки прсти су поново миловали његове, неке усне су му најпре пољубиле ухо, а онда шапнуле: „Погледај под јастук, Роланде... али не дај да ико сазна да сам била ту.“ У неком тренутку после тога, Роланд је поново отворио очи, упола очекујући да види како лепо младо лице Сестре Џене лебди изнад њега, и тај увојак црне косе који јој поново вири испод вела. Није било никога. Венци свиле изнад њега били су најсветлији до тада, и мада није могао да овде мери сате са било каквом стварном сигурношћу, Роланд је претпоставио да је негде око подне. Можда три сата после његове друге чиније супе коју су му Сестрице донеле.

Крај њега, Џон Норман је још спавао, а дах му је звиждукао док је излазио кроз нос у тихом хркању.

Роланд покуша да подигне руку и завуче је под јастук. Рука није хтела да се помери. Могао је да мрда врховима прстију, али то је било све. Чекао је, умиривао сопствене мисли колико год је могао, прикупљао стрпљење. Стрпљење није могао лако да нађе. Непрестано је мислио на оно што је Норман рекао - да је било двадесет оних који су преживели заседу... макар на почетку. Одлазили су један по један, све док

нисмо остали само ја и онај тамо. А сад и ти.

66

Девојка није долазила. Ум му је проговорио благим гласом пуним жаљења који је припадао Алејну, једном од његових старих пријатеља који су већ годинама били мртви. Не би се усудила, не док је друге посматрају. Само си је сањао.

Али Роланд је мислио да је то можда било и више од пуког сна. Нешто касније - померање светлости изнад његове главе нагнало га је да помисли да је прошао око један сат - Роланд поново покуша да помери руку. Овог пута је успео да је завуче под јастук. Овај је био надувен и мекан, лепо ушушкан у широки повез који је држао револверашев врат. Испрва, није пронашао ништа, али прсти су му полако трагали све дубље, а онда напипали нешто налик на крути сноп танких штапића.

Он застаде, прикупивши мало више снаге (сваки покрет био му је као да плива кроз лепак), а онда закопа још мало дубље. Личило је на увели букет. Око тога је било умотано нешто налик на траку. Роланд се обазре да се увери даје одељење и даље празно, а Норман уснуо, па извуче оно што се налазило под јастуком. Тамо је било шест кртих бледозелених стабљика са браонкастоцрвеним главицама на врху. Одавале су необични мирис попут квасца, који Роланда натера да помисли на рана јутра када је као дете одлазио у походе пред кухиње Велике куће да измоли нешто хране - на подухвате у које се обично упуштао заједно са Катбертом. Тршчице су

67

биле везане широком траком од беле свиле и мирисале су на прегорели тост. Испод траке била је савијена нека тканина. Чинило се да је и она свилена, као и све остало на овом уклетом месту.

Роланд је тешко дисао и осећао капи зноја на челу. Ипак, још је био сам - добро. Он узе парче тканине и разви је. Тамо је угљеном пажљиво била исписана замрљана порука следеће садржине:

ГРИЦКАЈ ГЛАВИЦЕ. По једну на сваки сат. Превише, ГРЧЕВИ или СМРТ. СУТРА УВЕЧЕ. Не могу раније. БУДИ НА ОПРЕЗУ! Без објашњења, али Роланд је претпостављао да оно и није било потребно. А није ни имао било каквог избора; ако остане ту, умреће. Требало је само да му скину медаљон, а био је сигуран да је Сестра Мери довољно паметна да смисли начин да то изведе. Он грицну једну главицу суве трске. Укус није нимало личио на тост који би измолили из кухиње када су били дечаци; био му је горак у грлу и врео у стомаку. Мање од једног минута пошто је грицнуо, срце поче да му удара двоструко брже. Мишићи су му се пробудили, али не на пријатан начин, као после доброг сна; прво су били дрхтави, да

68

би се потом стврднули, у чворовима. Тај осећај је брзо прошао, и откуцаји срца вратили су му се у нормалу пре него што се Норман промешкољио и пробудио око један сат касније, али схватио је зашто га је Џена у поруци упозорила да грицка само једну по једну - то је била веома моћна ствар. Он завуче букет тршчица под јастук, постаравши се да скине неколико мрвица биљне материје које су пале на чаршав. Онда јагодицом палца замаза речи пажљиво исписане на парчету свиле. Када је завршио, на квадрату није било ничега осим бесмислених мрља. И квадрат је завукао испод јастука. Када се Норман пробудио, он и револвераш су кратко разговарали о дому младог извидника - био је то Дилејн, који су понекад у шали називали Змајевим леглом или Рајем лажова. Приповедало се да све невероватне приче потичу из Дилејна. Момак је замолио Роланда да узме његов медаљон и медаљон његовог брата, да их однесе кући, њиховим родитељима, ако то буде могао, и да објасни колико то буде у његовој моћи шта се догодило Џејмсу и Џону, синовима Џесијевим. „Урадићеш ти то сам“, рече Роланд.

„Не.“ Норман покуша да подигне руку, можда да се почеше по носу, па не успе чак ни у томе. Рука се подигла неких петнаест центиметара, а онда пала натраг на прекривач уз тихи удар. „Мислим да нећу.

69

Штета што смо се срели на овакав начин, знаш - допадаш ми се.“ „И ти мени, Џоне Нормане. Волео бих да смо се срели у бољим приликама.“ „Јакако. Да нисмо замамних госпи.“

у

друштву

тако

Убрзо затим, поново је утонуо у сан. Роланд више никада није разговарао са њим... мада га је свакако чуо. Да. Роланд је лежао изнад свог кревета и правио се да спава, када је Џон Норман последњи пут вриснуо.

Сестра Микела је дошла са његовом вечерњом супом баш када је Роланд почео да се опоравља од мишићне дрхтавице и галопирајућег срца, што је проузроковало његово друго грицкање браонкасте трске. Микела је помало забринуто погледала његово зарумењено лице, али морала је да прихвати његова уверавања да не осећа грозницу; није смела да га додирне и сама процени колико му је кожа топла - држала се подаље због медаљона.

Са супом је стигао и попкин. Хлеб је био бајат, а месо у њему тврдо, али Роланд га је свеједно халапљиво смлавио. Микела је посматрала са смиреним осмехом, склопивши руке испред себе, уз повремено климање главом. Када је довршио супу, узела му је пажљиво чинију, постаравши се да им се прсти не додирну. „Оздрављујеш“, рече она. „Убрзо ћеш поћи

70

даље, и остаће нам само сећање на тебе, Џиме.“ „Је ли то истина?“, упита он тихо.

Она га само погледа, додирну језиком горњу усну, закикота се и оде. Роланд затвори очи и спусти главу на јастук, осетивши да га поново обузима летаргија. Њене прорачунате очи... извиривање њеног језика. Видео је како жене на исти начин гледају печено пиле и овчетину, прорачунавајући тренутак када ће јело бити готово.

Тело му је веома желело да спава, али Роланд је успео да остане будан, колико је проценио, један сат, да би затим извукао једну тршчицу испод јастука. Уз нову дозу њиховог „лека против кретања“ у свом систему, за то му је био потребан страховит напор, и није био сигуран да би уопште успео, да није одвојио ту тршчицу од траке којима су остале биле везане. Сутра увече, писало је у Џениној поруци. Ако је тиме мислила на бекство, сама замисао била је нечувена. Како се сада осећао, могао би да лежи на том кревету док не остари. Он грицну. Енергија му запљусну систем, прочисти му мишиће и убрза срце, али налет виталности нестаде готово истог трена када се и појавио, покопан испод снажније дроге Сестара. Могао је само да се нада... и спава.

Када се пробудио, био је потпуни мрак, и схватио је да може да помера руке и ноге у мрежи повеза готово природно. Он извуче једну тршчицу испод јастука и опрезно

71

грицну. Оставила му је шест комада, а прве две су сада биле готово сасвим поједене.

Револвераш врати стабљику под јастук, па поче да дрхти као мокри пас на пљуску. Узео сам превише, помисли. Имаћу среће ако ми

не почну грчеви...

Срце му се захуктало као локомотива без контроле. А онда, да ствари буду горе, он угледа светлост свећа на другом крају пролаза. Тренутак касније, зачу шуштање њихових одора и лупкање папуча.

Богови, зашто сада? Видеће да се тресем, схватиће... Призивајући последње остатке снаге воље и контроле, Роланд затвори очи и усредсреди се на то да умири удове који су му се трзали. Да је само био на кревету уместо у тим проклетим повезима, који као да су дрхтали и сами са сваким његовим покретом!

Сестрице су прилазиле. Светлост свећа процвета му црвенилом испод спуштених очних капака. Вечерас се нису кикотале, нити шапутале међусобно. Тек када су готово стигле до њега, Роланд схвати да је са њима и неко непознат - створење које је дисало кроз нос великим, балавим удисајима ваздуха помешаног са слинама. Револвераш је лежао затворених очију, успоставивши контролу над грозним трзајима и дрхтавицом руку и ногу, али мишићи су му још били згрчени и у чворовима, и брујали су му под кожом. Да га

72

је било ко подробније погледао, сместа би видео да са њим нешто није у реду. Срце му је ђипало као коњ под корбачем, сигурно виде то... Али нису њега гледале - бар још не.

„Скини му то“, рече Мери. Говорила је исквареном верзијом обичног наречја коју је Роланд једва могао да разуме. „Онда и други. Ајде, Ралфе.“ „Имате вик-ски?“, рече балави створ, чије је наречје било још неразумљивије од Мериног. „Имате крџе?“ „Да, да, пуно вискија и пуно дувана, али тек када будеш скинуо те гнусне ствари!“ Нестрпљиво. Можда и уплашено.

Роланд опрезно окрену главу улево и малчице отвори очи. Пет Сестрица Елуријских окупило се са друге стране кревета уснулог Џона Нормана, подигавши свеће тако да га осветле. Оне су исто тако осветлиле и њихова лица, лица од којих би и најснажнији мушкарац имао ноћне море. Сада, усред ноћи, њихове маске су биле збачене и оне су биле пуки древни лешеви у превеликим хаљама.

Сестра Мери је држала у руци један од Роландових пиштоља. Када је видео да га она држи, Роланд је осетио јарки блесак мржње према њој, и обећао себи да ће је натерати да плати због те дрскости. Створење које је стајало крај узножја кревета, колико год било необично, изгледало је готово нормално у поређењу са

73

Сестрама. Био је то један од зелених. Роланд је сместа препознао Ралфа. Дуго још неће заборавити тај полуцилиндар. Сада Ралф споро обиђе око Нормановог кревета са Роландове стране и на трен заклони револверашу поглед на Сестре. Али мутић се помери до Норманове главе, тако да је Роланд поново могао да види бабускере кроз стиснуте капке.

Норманов медаљон је лежао изложен момак је вероватно био будан довољно дуго да га извуче из спаваћице, у нади да ће га тако боље штитити. Ралф га узе стопљеном, лојастом шаком. Сестре су жудно посматрале у сјају свећа како га зелени затеже до краја ланчића... а онда спушта натраг. Лица им се обесише разочарано. „Брига ме за так’е ствари“, рече Ралф гласом пуним шлајма. “’Оћу вик-ски! ’Оћу крџу!“ „И добићеш“, рече Сестра Мери. „Довољно за тебе и читав твој вашљиви клан. Али прво мораш да му скинеш ту ужасну ствар! Обојици! Да ли разумеш? И не смеш да нас тако мучиш.“

„Иначе?“, упита Ралф. Насмеја се. Био је то загушен и грготав звук, смех човека који умире од опаке болести грла и плућа, али Роланду се он ипак више свиђао од кикота Сестара. „Иначе, Сессстро Мери, да нећете да ми пијете крв? Од моје крви бисте цркле на лицу места, и остале да светлите у мраку!“

Мери подиже револвер и упери га у Ралфа. „Скини ту гнусобу, иначе ћеш ти црћи

74

на лицу места.“

„Црћи ћу, по свему судећ’, и пошто то урадим за вас.“

Сестра Мери оћута. Остале су зуриле у њега црним очима. Ралф погну главу, као да размишља. Роланд је претпостављао да његов другар Полуцилиндар и може да размишља. Сестра Мери и њене пратиље можда нису тако мислиле, али Ралф је морао да буде виспрен да би поживео тако дуго. Али, наравно, када је долазио овамо, није помишљао на Роландове пиштоље.

„Разбијач је погрешио што вам је дао те пуцаљке“, рече он коначно. „Што их је дао, а мени није рек’о. ’Сте му дале вик-ски? Крџу?“ „Не тиче те се“, одговори Сестра Мери. „Да си скинуо злато са дечаковог врата овог трена, иначе ћу да ти сместим метак овог другог у оно што ти је остало од мозга.“

“У реду“, рече Ралф. „Како ти извољеваш, саи.“ Још једном, он посегну и узе медаљон истопљеном песницом. То је учинио споро; оно што се затим догодило, догодило се брзо. Уграбио га је, покидавши ланчић, и завитлао злато насумице у мрак. Другом шаком је посегнуо, зарио дугачке и искрзане нокте у врат Џона Нормана, и преклао га.

Крв шикну из грла несрећног дечака у снажном налету срчаног притиска, више црна него црвена на светлу свећа, а он се

75

огласи само грготавим криком. Жене вриснуше - али не зато што су биле ужаснуте. Вриснуле су као што жене вриште у махнитом узбуђењу. Зелени човек био је заборављен; Роланд је био заборављен; све је заборављено осим животворне крви која је куљала из грла Џона Нормана.

Испустиле су свеће. Мери је подједнако немарно испустила Роландов револвер. Последње што је револвераш видео када је Ралф заждио у сенке (виски и крџа неки други пут, мора да је помислио лукави Ралф; вечерас је најбоље било да се усредсреди на то како да себи сачува живот) било је како се Сестре нагињу напред да ухвате што више течности пре него што пресуши. Роланд је лежао у мраку, мишићи су му дрхтали, срце тукло, и ослушкивао је како се бештије хране дечаком који је лежао на суседном кревету. Чинило се да томе нема краја, али коначно су завршиле с њим. Сестре су поново запалиле свеће и отишле, мрмљајући. Када је дрога из супе још једном надвладала дрогу из тршчица, Роланд је био за то захвалан... а опет, први пут откад је дошао овамо, уснио је ноћну мору.

У сну је стајао и гледао одозго тело у градском валову, размишљајући о запису у књизи са ознаком РЕГИСТАР ЗЛОЧИНА И КАЗНИ. Отерали зелене, писало је тамо, и можда зелени и јесу били отерани, али онда је дошло горе племе. Сестрице Елуријске, тако су себе називале. А за годину дана, можда ће постати Сестрице Техуашке, или

76

Камберске, или Сестрице из неког другог села далеко на западу. Дошле су са својим звончићима и бубама... одакле? Ко зна? Зар је важно?

Сенка паде крај њега на прљаву воду у валову. Роланд покуша да се окрене и суочи се са њом. Није могао; био је замрзнут у месту. Онда га зелена шака зграби за раме и обрну га. Био је то Ралф. Полуцилиндар му је био забачен на глави; медаљон Џона Нормана, сада црвен од крви, висио му је око врата. „Бу!“, викну Ралф и усне му се развукоше у безуби кез. Он подиже велики револвер са излизаним дршкама од сандаловине. Запе отпонац...

...а Роланд се трже и пробуди, дрхтећи, коже истовремено влажне и ледено хладне. Он погледа кревет са своје леве стране. Био је празан, са чаршавом навученим и уредно затутканим, и јастуком који је почивао поврх њега у својој снежној јастучници. Џону Норману није било ни трага. Тај кревет је могао да буде празан годинама. Роланд је сада био сам. Нека су му богови у помоћи, остао је као последњи пацијент Сестрица Елуријских, тих слатких и стрпљивих болничарки. Последње људско биће још живо на том страшном месту, последње чијим је венама текла топла крв. Роланд, окачен у повезима, зграби златни медаљон песницом и погледа дуж пролаза између дугачког низа празних кревета. Нешто касније, извуче једну тршчицу испод

77

јастука и грицну је.

Када је Мери дошла, петнаест минута касније, револвераш је узео чинију коју је донела показавши слабост коју није заиста осећао. Овог пута каша уместо супе... али није сумњао даје основни састојак и даље исти.

„Како добро изгледаш овог јутра, саи“, рече Велика Сестра. И сама је изгледала добро - није било никаквог треперења које би одало да се у њој крије вампир. Добро се налила, и оброк ју је очврснуо. Роланду се окрену желудац на ту помисао. „Врло брзо ћеш стати на своје ноге, гарантујем то.“ „Не сери“, рече Роланд, проговоривши зловољним резањем. „Постави ме на ноге и мораћеш да ме купиш с пода одмах после тога. Почео сам да се питам не стављате ли ми нешто у храну.“ Она се на то весело насмеја. „Бре, ви момци! Увек једва чекате да за своју слабост оптужите препредену жену! Ала нас се плашите - јашта, дубоко у свом срцу маленог дечака, баш нас се плашите!“

„Где ми је брат? Сањао сам неки метеж око њега током ноћи, а сад видим да му је кревет празан.“

Осмех јој се сузи. Очи заблисташе. „Ухватила га је грозница и имао је напад. Однеле смо га у Кућу промишљања, која је више пута већ послужила као дом за заражене.“

У гроб сте га ви однеле, помисли Роланд.

78

Можда то и јесте Кућа промишљања, али ти о томе мало знаш, саи, овако или онако.

„Знам да ти тај дечко није брат“, рече Мери док га је посматрала како једе. Роланд је већ осећао како му састојак у каши још једном црпе снагу. „Без обзира на одличје, знам да му ниси брат. Због чега лажеш? То је грех против бога.“

„Одакле ти та помисао, саи?“, упита Роланд, радознао да види хоће ли она поменути пиштоље. „Велика Сестра зна оно што зна. Што не признаш, Џими? Исповест годи души, кажу.“ „Пошаљи ми Џену да ми прави друштво, па ћу ти можда много тога испричати“, рече Роланд. Уска кошчица осмеха на лицу Сестре Мери нестаде као траг креде на пљуску. „Зашто би разговарао са неком као што је она?“

„Лепо прича“, рече Роланд. „За разлику од неких.“ Усне јој се повукоше са превише великих зуба. „Нећеш је више видети, пашче. Узнемирио си је, јашта, а то нећу да трпим.“

Она се окрену да пође. И даље покушавајући да изгледа слабо, у нади да неће претерати (глума му никада није била јача страна), Роланд пружи празну чинију. „Зар не желиш ово да узмеш?“ „Стави то на главу, нек ти буде ноћна капица, шта марим ја. Или набиј ту чинију на гузицу. Пропеваћеш ти мени, пашче, пре

79

него што завршим с тобом - причаћеш док ти не будем рекла да завежеш, а онда ћеш ме преклињати да причаш још мало!“

На то, она се краљевски удаљи, задигавши рукама предњу страну сукње. Роланд је чуо да такве као што је она не могу да се крећу по светлу дана, и тај део старих прича свакако је био лаж. Опет, други део је био готово истинит: неко нејасно, аморфно обличје ишло је укорак са њом, трчало крај низа празних кревета с њене десне стране, али праву сенку није бацало.

80

6. Џена. Сестра Кокина. Тамра. Микела. Луиз. Пас са крстом. Шта се догодило међу жалфијама.

Био је то један од најдужих дана у Роландовом животу. Дремао је, али никада дубоко; тршчице су обављале своје, и почео је да верује да би, уз Џенину помоћ, заиста могао да се извуче одатле. А што се пиштоља тиче - можда би и ту могла да помогне.

Споре сате проводио је размишљајући о старим временима - о Гилеаду и својим пријатељима, о загонетању на ком је једном готово победио на Вашару Широке Земље. На крају је други однео гуску, али и он је имао своју прилику, дакако. Мислио је на мајку и оца; мислио је на Ејбела Ванеја, који је храмао кроз живот благости и доброте, и Елдреда Џонаса, који је храмао кроз живот зла... док га Роланд није одувао из седла, једног лепог пустињског дана. Мислио је, као и увек, на Сузан.

Ако ме волиш, онда ме воли, говорила је

она... и тако је и чинио. Баш тако.

На тај начин, време је пролазило. Отприлике на сваки сат узимао је тршчицу испод јастука и грицкао је. Сада му мишићи нису тако јако дрхтали док му је твар продирала у систем, нити му је срце тако жестоко тукло. Лек у трскама више није морао толико снажно да се бори против лека Сестара, мислио је Роланд; трске су

81

добијале битку.

Дифузно, јарко сунчево светло померало се по белој свиленој таваници одељења, и коначно је сумрак који је наизглед непрестано лебдео у нивоу кревета почео да се диже. Западни зид дугачке просторије процветао је ружичастим нијансама сутона које су се претапале у наранџасто.

Те ноћи му је вечеру донела Сестра Тамра - супу и још један попкин. Такође му је положила пустињски љиљан крај руке. При том се осмехнула. Образи су јој били румени. Све су данас биле веома румене, као пијавице које су се толико набокале да им је мало недостајало да прсну. „Од твоје обожаватељке, Џими“, рече она. „Баш се загледала у те! Љиљан значи: ’Не заборави на моје обећање’. Шта ти је то обећала, Џими, Џонијев брате?“

„Да ћемо се поново видети и разговарати.“

Тамра се насмејала толико јако да су јој звончићи око чела зазвонили. Склопила је руке у савршеној екстази одушевљења. „Слатки као мед! О, да!“ Спустила је са осмехом поглед на Роланда. „Авај што то обећање никада неће бити испуњено. Никад је више нећеш видети, лепи човече.“ Она узе чинију. „Велика Сестра је одлучила.“ Она устаде, и даље са осмехом. „Зашто не скинеш то ружно златно одличје?“ „Радије не бих.“

„Твој брат га је скинуо - гледај!“ Она показа, и Роланд угледа златни медаљон

82

који је лежао далеко низ пролаз, где је пао када га је Ралф бацио. Сестра Тамра насмешена.

га

погледа,

и

даље

„Закључио је да је то део онога од чега се разболео, па га је одбацио. И ти би учинио исто, да си паметан.“ Роланд понови: „Радије не бих.“

„Тако“, рече она са омаловажавањем, и остави га самог са празним креветима који су светлуцали у све гушћим сенкама.

Роланд се трудио да остане будан упркос све већој поспаности, док се вреле боје које су крвариле по западном зиду амбуланте нису охладиле у пепео. Онда је грицнуо тршчицу и осетио да му снага - права снага, не пука њена трзава замена од које срце лупа - цвета у телу. Он погледа тамо где је бачени медаљон блистао на последњем светлу и обећа немо Џону Норману: однеће га са оним другим Нормановој родбини, ако ка буде хтела да на њу наиђе док буде путовао.

Осетивши први пут тог дана потпуни мир у мислима, револвераш задрема. Када се пробудио, био је потпуни мрак. Бубе-лекари певале су необично крештаво. Извукао је тршчицу испод јастука и почео да је грицка, када неки хладан глас рече: „Тако - Велика Сестра је била у праву. Кријеш тајне.“ Роланду срце као да је замрло у грудима. Он се обазре и угледа Сестру Кокину како устаје. Прикрала се док је дремао и сакрила

83

испод кревета с његове десне стране да га посматра.

„Одакле ти то?“, упита она. „Је ли то била...“ „Добио је то од мене.“

Кокина се окрену на пети. Џена је ишла пролазом према њима. Њене хаље више није било. Још је носила вео оперважен звончићима на челу, али руб вела је лежао на раменима једноставне кариране кошуље. Испод је носила фармерке и похабане пустињске чизме. Имала је нешто у рукама. Било је превише мрачно да би Роланд био сигуран, али он помисли да...

„Ти“, шапну Сестра Кокина са бескрајном мржњом. „Када будем рекла Великој Сестри...“

„Нећеш ти никоме ништа рећи“, рече Роланд. Да је намеравао да се извуче из повеза којима је био спутан, несумњиво би то лоше извео, али као и увек, револвераш је поступио најбоље онда када је најмање о томе мислио. Руке су му за тренутак биле слободне; као и лева нога. Али десна му је била ухваћена око глежња, искренута, тако даје висио са раменима на кревету и ногом у ваздуху.

Кокина се окрену према њему и зашишта као мачка. Усне јој се повукоше са зуба оштрих као игле. Она јурну на њега, раширивши прсте. Нокти на њиховим

84

крајевима изгледали су оштро и искрзано.

Роланд шчепа медаљон и истури га према њој. Она се трже од њега, и даље шиштећи, па се обрну према Сестри Џени, зањихавши белу сукњу. „Средићу те ја, кујо мала, наметљива!“, узвикну дубоким, грубим гласом. Роланд се упињао да ослободи ногу и није успевао. Била је чврсто закачена, а тај посрани повез му је био обавијен око глежња, као омча.

Џена подиже руке и он виде да је имао право: донела је његове револвере, у футролама, са два опасача које је понео из Гилеада после последњег пожара. „Пуцај у њу, Џена! Пуцај у њу!“

Уместо тога, и даље држећи пиштоље у футролама, Џена затресе главом као оног дана када ју је Роланд натерао да забаци вео како би могао да јој види косу. Звона зазвонише толико оштро да се револверашу учинило да су му се зарила у главу као клин.

Тамна звона. Одличје њиховог ка-тета. Шта... Звук буба-лекара диже се у крештав, таласасти крик језиво сличан звуку Џениних звончића. Сада у томе није било ничег слатког. Руке Сестре Кокине затресоше се на путу према Џенином грлу; сама Џена није се ни тргла, нити трепнула очима. „Не“, шапну Кокина. „Не смеш.“

85

„Већ јесам“, рече Џена, а Роланд угледа бубе. Када су силазиле са брадоњиних ногу, видео је батаљон. Оно што је сада видео да излази из сенки била је војска над војскама; да то беху људи уместо инсеката, било би их више него што је икада било људи који су носили оружје у дугој и крвавој историји Средњег Света. А опет, призор њиховог доласка по даскама пролаза није био оно што ће Роланд увек памтити, нити оно што ће му походити снове годину и дуже; био је то начин на који су прекривале кревете. Они су постајали црни, два по два са обе стране пролаза, као парови слабих четвртастих светиљки које се гасе.

Кокина закрешта и затресе и сама главом, како би зазвонила сопственим звончићима. Њихов звук био је танушан и безначајан у поређењу са оштром звоњавом Тамних звона.

Бубе су и даље марширале, под је тамнео од њих, кревети се црнели. Џена јурну крај Сестре Кокине, која је крештала, спусти пиштоље крај Роланда, па цимну изувијани повез и исправи га једним снажним потезом. Роланд извуче ногу.

„Ходи“, рече она. „Подстакла сам их, али питање је да ли бих могла сада да их зауставим.“ Сада Сестра Кокина није крештала од ужаса већ од бола. Бубе су је пронашле.

86

„Не гледај“, рече Џена док је помагала Роланду да стане на ноге. Он помисли да му никада у животу није било толико драго што се осовио. „Ходи. Морамо бити брзи - она ће узбунити остале. Ставила сам твоје чизме и одећу крај стазе која води одавде - понела сам колико сам могла. Како ти је? Имаш ли снаге?“ „Захваљујући теби.“ Роланд није знао колико ће дуго остати јак... али сада то питање и није било важно. Он виде да Џена граби две тршчице - док се упињао да се ослободи повеза, оне су се расуле по читавом узглављу - а онда пожурише пролазом, даље од буба и Сестре Кокине, чији су крици сада јењавали.

Роланд прикопча пиштоље и привеза их не застајкујући. Прошли су само крај три кревета са обе стране пре него што су стигли до улаза у шатор... а то јесте био шатор, виде он сада, не некакав огромни павиљон. Свилени зидови и таваница били су од искрзаног платна, довољно танког да унутра пропушта светлост друге четврти Месеца пољубаца. А кревети уопште нису били кревети, већ само двоструки низ отрцаних пољских лежајева. Он се окрену и угледа црно, ускопрцано трупло на поду где је била Сестра Кокина. Када ју је спазио, Роланду паде на памет једна непријатна мисао.

„Заборавио сам медаљон Џона Нормана!“ Оштар осећај кајања - готово ожалошће-

87

ности - проже га као ветар. Џена посегну у џеп фармерки и извади га. Он засветлуца на месечини. „Подигла сам га са пода.“

Није знао шта му је било драже - што види медаљон или што га види у њеној руци. То је значило да није била као друге.

Онда, као да жели да му распрши ту мисао пре него што га ова превише чврсто дограби, она рече: „Узми га, Роланде - не могу више да га држим.“ И, када га узе од ње, он угледа јасне опекотине на њеним прстима. Он јој узе шаку и пољуби сваку опекотину.

„Благодарим, саи“, рече она и он виде да плаче. „Благодарим, мили. Пољупци су тако дивни, вредни сваког бола. Сад...“

Роланд виде како јој се очи померају, и погледа тамо. Светла су поскакивала док су се спуштала каменитом стазом. Иза њих он угледа зграде у којима су живеле Сестрице није то био манастир, већ рушевна хацијенда која је изгледала као да је стара хиљаду година. Виделе су се три свеће; док су се приближавале, Роланд опази само три сестре. Мери није била међу њима. Он потеже пиштоље.

„Оооо, па тај је човек револвераш, види, види!“ Луиз.

„Страшан човек!“ Микела.

“А пронашао је и госпу свога срца, баш

88

као и пуцаљке!“ Тамра.

„Своју дрољу и курву!“ Луиз.

Смејале су се љутито. Нису се плашиле... бар не његовог оружја. „Склони то“, рече му Џена, и погледа, виде да је он то већ учинио.

када

У међувремену, остале су се приближиле. „Ооо, гле, па она плаче!“ Тамра.

„Одбацила је хаљу, види, види!“ Микела. „Можда плаче због прекршених завета.“ „Зашто сузе, лепојко?“ Луиз.

„Зато што ми је пољубио прсте тамо где сам их опекла“, рече Џена. „Нико ме никада није љубио. То ме је расплакало.“ „Ооооо!“

„Див-но!“

„Сад ће да гурне ону ствар у њу! Још дивније!“ Џена је трпела њихове жаоке без икаквог знака беса. Када су завршиле, она им рече: „Одлазим са њим. Уклоните се с пута.“ Оне зинуше и лажни смех нестаде у шоку.

„Не!“, шапну Луиз. „Зар си полудела? Знаш шта ће се десити!“ „Не, баш као ни ви“, рече Џена. „Осим тога, не тиче ме се.“ Окренула се донекле и пружила руку према улазу у древни болнички шатор. На месечини му је боја била прљавомаслинаста, са старим црвеним

89

крстом исцртаним на крову. Роланд се упита колико су градова Сестре посетиле са тим шатором, тако малим и обичним споља, тако огромним и величанственим изнутра. У колико градова, за колико година.

Сада су из његовог отвора навирале бубелекари као црни, блистави језик. Престале су са песмом. Њихов је мук због нечега био грозан. „Уклоните се с пута, да их не бих послала на вас“, рече Џена. „Не би то никада учинила!“, јекну Сестра Микела тихим, ужаснутим гласом.

„Бих. Већ сам их послала на Сестру Кокину. Сада је она део њихове медицине.“

Уздах им је био као хладан ветар који пролази кроз мртво дрвеће. Али сав тај ужас није био изазван само бригом за сопствену драгоцену кожу. Оно што им је Џена рекла очито је било далеко изван њиховог поимања. „Онда си проклета“, рече Сестра Тамра.

„Такве као ви да говоре о проклетству! С пута!“ И оне учинише то. Роланд прође крај њих и оне устукнуше од њега... али од ње устукнуше још више. „Проклета?“, упита он када су прошли крај хацијенде и стигли на стазу иза ње. Месец пољубаца светлуцао је изнад обрушених стена. У његовом светлу Роланд је видео мали црни отвор ниско на стрмини. Претпоставио је да је то пећина коју су Сестре

90

називале Кућом промишљања. „На шта су мислиле када су рекле да си проклета?“

„Није важно. Сада морамо да водимо рачуна само о Сестри Мери. Не допада ми се то што је нисмо видели.“

Покушала је да хода брже, али он је зграби за мишицу и окрену. Још је чуо песму буба, али слабо; напуштале су станиште Сестара. И Елурију, ако је компас у његовој глави још радио; мислио је да град лежи у другом смеру. Љуштура града, исправи себе. „Кажи ми на шта су мислиле.“

„Можда ни на шта. Не питај ме, Роланде чему то? Готово је, мост је спаљен. Не могу натраг. Нити бих то желела, и да могу.“ Она спусти поглед, угризе се за усну, и када је поново дигла поглед, Роланд виде да јој нове сузе теку низ образе. „Обедовала сам са њима. Било је тренутака када нисам могла да се уздржим, баш као што ти ниси могао да одбијеш њихову гнусну супу, колико год да си знао шта је у њој.“ Роланд се сети да је Џон Норман рекао: Мушкарац мора да једе... и жена. Он климну главом. „Не желим више да идем тим путем. Ако већ треба да носим проклетство, нека га бар сама изаберем, уместо да оне то учине за мене. Мајка ме је вратила њима у најбољој намери, али погрешила је.“ Она га погледа срамежљиво, пуна страха... али се суочи са његовим погледом. „Путовала бих с тобом, Роланде од Гилеада. Онолико колико бих

91

могла, онолико колико би ме трпео.“

„Добродошла си на мом путу“, рече он. „И ја сам...“

Благословен твојим друштвом, довршио би, али пре него што је стигао, неки глас проговори из замршених сенки месечине испред њих, где се стаза коначно успињала из камените, стерилне долине у којој су Сестрице упражњавале своје илузије. „Жалосно је што морам да прекинем тако лепо бекство двоје љубавника, али нема ми друге.“

Сестра Мери изађе из сенки. Њена фина бела хаља са светлоцрвеном ружом претворила се у оно што је заиста била: у покров леша. Заогрнуто његовим прљавим превојима било је смежурано, оклембешено лице са ког су зурила два црна ока. Изгледала су попут трулих урми. Испод њих, изложена у осмеху тог створа, блистала су четири велика очњака. На затегнутој кожи чела Сестре Мери, звецкала су звона... али не Тамна звона, помисли Роланд.

“С пута“, рече Џена. „Иначе ћу напујдати

can tam на те.“

„Не“, рече Сестра Мери и крочи ближе, „нећеш. Неће оне одлутати овако далеко од осталих. Можеш да тресеш главом и звониш тим проклетим звонима све док се не распадну, али оне ипак неће доћи.“ Џена учини као што је речено, јаросно

92

затресавши главом са једне стране на другу. Тамна звона су звонила продорно, али без оног додатног, готово физичког квалитета звука који је кроз Роландову главу прошао као клин. А бубе-лекари - оно што је Џена називала can tam - нису се појавиле. Осмехнувши се још више (Роланду паде на памет да ни Мери није била сасвим сигурна да оне неће доћи све док експеримент није обављен), жена-леш им приђе, наизглед лебдећи изнад тла. Очи јој севнуше на њега. „И склони то“, рече она.

Роланд спусти поглед и виде да држи један пиштољ у руци. Није се сећао када га је потегао.

„Ако није благословен или умочен у свету течност неке секте - крв, воду, семе - не може наудити таквима попут мене, револверашу. Јер ја сам пре сена него материја... али при том опет једнака таквима попут тебе."

Мислила је да ће он ипак покушати да пуца у њу; видео јој је то у очима. Те пуцаљке су све што имаш, говориле су њене очи. Без њих, могао би исто тако да си поново у шатору који смо одсањале за тебе, у повезима, где чекаш да нас задовољиш. Уместо да припуца, он спусти пиштољ натраг у футролу и баци се на њу испруживши руке. Сестра Мери се огласи криком који је махом био изазван изненађењем, али он није потрајао дуго; Роландови прсти склопише се око њеног

93

грла и загушише тај звук пре него што се поштено и зачуо.

Додир с њеним месом био је скаредан не само да се чинило да је живо, већ и разнолико под његовим шакама, као да покушава да отпузи од њега. Осетио је како цури као течност, тече, и тај осећај био је неописиво ужасан. Ипак, он је стеже још јаче, одлучан да је задави.

Тада севну нешто плаво (не у ваздуху, помислиће он касније; уместо тога, севнуло му је у глави, као један једини удар муње када је изазвала краткотрајну, али моћну мождану олују) и шаке му одлетеше с њеног врата. За тренутак, његове заслепљене очи виделе су јој влажне рупе у сивом месу рупе у облику његових шака. Онда он одлете уназад, удари леђима о осулину и клизну, па удари главом о камен довољно снажно да то изазове други, слабији блесак светла. „Јок, лепи мој“, рече она и искриви лице према њему, насмејавши се тим језивим тупим очима. „Такве као што сам ја не можеш угушити, и има да те узмем споро због такве дрскости - исећи ћу те плитко на стотину места да утолим жеђ. Најпре, ипак, ту ми је ова девојчура која је прекршила завет... и при том ћу јој узети и та проклета звона.“

„Дођи само, да видиш можеш ли!“, узвикну Џена дрхтавим гласом и затресе главом са једне стране на другу. Тамна звона

94

зазвонише подругљиво, изазивачки.

Мерина гримаса од осмеха нестаде. „О, могу ја“, продахта она. Уста јој се разјапише. На месечини, очњаци јој заблисташе у деснима као коштане игле прободене кроз црвени јастук. „Могу и има да...“

Изнад њих се зачу режање. Диже се, а онда разломи у рафал бесног лавежа. Мери се окрену улево, и у трену пре него што је створ који је зарежао скочио са стене на којој је стајао, Роланд јасно виде запрепаштење и збуњеност на лицу Велике Сестре.

Бацило се на њу, тамно обличје спрам звезда, ногу испружених тако да је личило на чудног слепог миша, али и пре него што је треснуло у жену и ударило је у груди изнад полуподигнутих руку, да би је зубима шчепало за врат, Роланд је био сигуран да зна шта је то.

Када ју је обличје срушило на леђа, Сестра Мери се огласи несувислим крештањем које просврдла кроз Роландову главу као сама Тамна звона. Он се ускобеља на ноге, дахћући. Створ-сенка ју је кидао, предњим шапама са обе стране главе, задњим укопаним у гробни покров изнад њених груди, где је некада била нижа. Роланд шчепа Џену, која је гледала одозго оборену Сестру залеђена и опчињена.

„Ходи!“, викну он. „Пре него што реши да и теби одгризе које парче!“ Пас није обраћао пажњу на њих док је Роланд гурао Џену крај

95

њега. Откинуо је главу Сестре Мери готово до краја. Њено месо некако се мењало вероватно распадало - али шта год да се дешавало, Роланд то није желео да види. Није желео ни да то види Џена. Мало ходом, мало трком, стигоше до врха гребена и тамо засташе да дођу до даха, на месечини, погнутих глава, са руком у руци, дишући обоје тешко.

Режање и фрктање иза њих било је све слабије, али и даље су га чули када је Сестра Џена подигла главу и упитала га: „Шта је то било? Знаш - видим ти то на лицу. И како је могло да је нападне? Све имамо моћ над животињама, али она има - или је имала највећу.“

„Над том животињом није.“ Роланд се присети несрећног момка са суседног кревета. Норман није знао због чега су медаљони спречавали Сестре да им приђу је ли то било злато или реч бог. Сада је Роланд знао одговор. „То је пас. Обичан градски пас. Видео сам га на тргу, пре него што су ме зелени онесвестили и однели Сестрама. Претпостављам да су друге животиње које су могле да беже побегле, али не и та. Она носи знак Човека-Исуса на грудима. Црно крзно на белом. Вероватно само случајно, од рођења. Како год, сада је завршио са њом. Знао сам да вреба у близини. Чуо сам га два или три пута како лаје.“ „Зашто?“, шапну Џена. “Зашто је дошао?

96

Зашто се задржао ту? И зашто ју је напао тако?“

Роланд од Гилеада јој одговори као што је увек одговарао, и увек ће одговарати на таква бескорисна, збуњујућа питања: „Ка. Ходи сада. Да се удаљимо што више можемо одавде пре него што нађемо заклон у ком ћемо провести дан.“

Испоставило се да је та удаљеност била највише тринаест километара... а вероватно, помислио је Роланд када су се њих двоје спустили у поље жалфије слатког мириса испод стеновите избочине, много мање од тога. Можда осам. Он је био тај који их је успоравао; или тачније, остаци отрова из супе. Када му је постало јасно да не може даље без њене помоћи, затражио је од ње тршчицу. Одбила је, рекавши да би твар у њој могла, у комбинацији са напором на који није свикао, да му разори срце.

„Осим тога“, рече она када су легли у мало скровиште које су нашли, „неће нас следити. Оне које су остале - Микела, Луиз, Тамра пакују се сада за полазак. Знају када морају да оду; зато су Сестре и преживеле толико дуго. Зато смо ми преживеле. Јаке смо у неким стварима, али имамо далеко више слабости. Сестра Мери је то заборавила. Мислим да је подједнако скончала захваљујући сопственој ароганцији, колико и том псу са крстом.“ Не само да је оставила његове чизме и одећу иза врха гребена, већ и мању од његове две торбе. Када је покушала да се

97

извини због тога што му није понела простирку за спавање и већу торбу (пробала је, рекла је, али напросто су биле претешке), Роланд ју је ућуткао ставивши јој прст на усне. Сматрао је чудом што је и толико учинила. Осим тога (то није рекао, али она је вероватно ионако знала), пиштољи су једино били важни. Пиштољи његовог оца, и оца његовог оца, све до дана Артура Елда, када су снови и змајеви још ходили земљом. „Хоће ли с тобом бити све у реду?“, упитао је када су се сместили. Месец је зашао, али до зоре је још остало најмање три сата. Били су окружени слатким мирисом жалфије. Љубичастим мирисом, мислио је тада... и увек потом. Већ је осећао како под њим он образује чаробан тепих, који ће га убрзо понети у сан. Помислио је да никада није био толико уморан.

„Роланде, не знам то.“ Али чак и тада, помислио је да зна. Мајка ју је једном вратила; није било мајке која би је вратила поново. А она је јела са осталима, причестила се са Сестрама. Ка је била точак; исто тако и мрежа из које нико није могао да умакне.

Али тада је био превише уморан да мисли много о таквим стварима... и какве би користи уопште имао од размишљања? Као што је рекла, мост је био спаљен. Чак и када би се вратили у долину, Роланд је претпостављао да не би пронашли ништа осим пећине коју су Сестре називале Кућом промишљања. Преживеле Сестре су свакако

98

спаковале шатор кошмара и пошле даље, само као звук звончића и распеваних инсеката који се крећу са касним ноћним лахором. Он је погледа, диже руку (била му је тешка) и додирну увојак који јој је поново лежао на челу.

Џена се насмеја, постиђена. „Тај ми увек умакне. Неваљалац. Као и његова господарица.“

Она диже руку да га гурне натраг, али Роланд јој узе прсте пре него што је стигла то да учини. Пољуби увојак. Она затвори очи и уздахну. Осећао је њену дрхтавицу под уснама. Кожа на њеном челу била је веома хладна; тамни талас одбеглог увојка као свила. „Збаци вео, као и пре“, рече он.

Она учини тако без речи. На тренутак, само ју је гледао. Џена му је узвратила озбиљним погледом, не скидајући очи с његових. Он прође рукама кроз њену косу, опипа јој глатку тежину (као киша, помисли он, киша са тежином), а онда је узе за рамена и пољуби јој оба образа. На трен се одмакну.

„Да ли би ме пољубио како мушкарац љуби жену, Роланде? У уста?“ „Јакако.“

И, баш као што је замишљао да чини док је лежао у замци свилене шаторске амбуланте, он јој пољуби усне. Она му

99

узврати пољупцем неспретно и слатко као неко ко се никада раније није љубио, осим можда у сновима. Роланд тада помисли да води љубав с њом - прошло је много, много времена, а она је била прелепа - али уместо тога усну, љубећи је и даље. Сањао је како пас са крстом лаје и трчи великим пространством. Пратио га је, у жељи да види узрок његовог узбуђења, и убрзо га је и угледао. На рубу те равнице стајала је Мрачна кула, чији је камен боје дима био оцртан спрам наранџасте лопте залазећег сунца, а застрашујући прозори уздизали су јој се у спирали. Пас је стао када ју је угледао, и почео да завија.

Звона - изузетно продорна и страшна као судњи дан - зазвонише. Тамна звона, знао је, али тон им је био блистав као сребро. На њихов звук, тамни прозори Куле засјаше смртоносним црвеним светлом - црвенилом отровних ружа. Врисак неиздрживог бола диже се у ноћи. Сан нестаде у трену, али врисак се настави, прешавши сада у стењање. Тај део је био стваран - стваран колико и Кула, насађена тамо, на самом крају Крајњег Света. Роланд се пробуди у светлу зоре и благом љубичастом мирису жалфије. Потегао је оба пиштоља и био је на ногама пре него што је уопште схватио да је будан.

Џена је нестала. Њене изувене чизме стајале су крај његове торбе. Нешто даље од њих, њене фармерке биле су спљоштене као одбачен змијски свлак. Изнад њих, њена

100

кошуља. Била је, примети Роланд са чуђењем, и даље завучена у панталоне. Иза њих, лежао је њен празан вео, оперважен звонима на прашњавом тлу. На трен је помислио да су она зазвонила, па му се погрешно причинило оно што је најпре чуо.

Не звона, већ бубе. Бубе-лекари. Певале су међу жалфијама, помало као зрикавци, али далеко слађе. „Џена?“

Без одговора... одговориле бубе. наједном престаде.

осим Јер

ако му нису њихова песма

„Џена?“

Ништа. Само ветар и мирис жалфије.

Не размишљајући о ономе што ради (попут глуме, размишљање му није било јача страна), он се сагну, подиже њен вео и затресе га. Тамна звона зазвонише. За тренутак, није било ничега. Тада хиљаду ситних створења измилеше из жалфија, окупљајући се на распуклом тлу.

Роланд помисли на батаљон који је марширао низ кревет оног човека из каравана и устукну за корак. Онда остаде на месту. Колико је видео, и бубе су стале. Помислио је да разуме. Део тог разумевања потицао је из сећања на то какво је било месо Сестре Мери под његовим шакама... како је изгледало разнолико, као да није у питању једна ствар,

101

већ мноштво. Делом је то било и оно што је она рекла: Обедовала сам са њима. Такве попут њих можда не могу да умру... али могу да се промене. Инсекти су дрхтали, њихов тамни облак заклањао је белу, прашњаву земљу. Роланд поново затресе звонима.

Проже их дрхтај у благом таласу, и они почеше да формирају неки облик. Оклевали су, као да не знају како даље, прегруписали се, почели изнова. Оно што су на крају начинили на белини песка између зањиханих чуперака жалфије боје јоргована било је једно од Великих слова: слово С.

Али револвераш виде да то заправо није слово; био је то увојак. Запеваше, и Роланду се учини да певају његово име. Звона му испадоше из шаке од страха, и када ударише о тло и огласише се тамо, маса буба се разиђе, растрчаше се на све стране. Он помисли да их дозове натраг можда је могао то да учини ако поново зазвони - али чему? Шта би тиме постигао?

Не питај ме, Роланде. Готово је, мост је спаљен. Ипак, дошла му је још једном, последњи пут, и вољом нагнала хиљаду различитих делова који би требало да изгубе способност да мисле када целина остане без кохезије... а ипак јесте некако мислила - довољно да сачини тај облик. Колико је труда то

102

захтевало?

Бубе су се разилазиле све више и више, неке су нестајале међу жалфијом, неке милеле уза зидове стеновите избочине, увирале у пукотине где ће, можда, сачекати да прође врелина дана. Нестале су. Она је нестала.

Роланд седе на тло и прекри лице рукама. Помисли да ће зајецати, али нешто касније, тај порив прође; када је поново подигао главу, очи су му биле суве као пустиња у коју ће на крају доћи, пратећи и даље траг Валтера, човека у црном.

Ако већ треба да носим проклетство, нека га бар сама изаберем, уместо да оне то учине за мене. И сам је знао понешто о проклетству... и чинило му се да су лекције, далеко од тога да буду окончане, тек започеле.

Донела му је торбу у којој је било дувана. Он зави цигарету и попуши је чучећи. Пушио је све док није остао само зажарени опушак, загледан у њену празну одећу, присећајући се мирног погледа њених тамних очију. Сетио се опекотина које је на њеним прстима оставио ланчић медаљона. Ипак, она га је узела, зато што је знала да би он могао да пожели да га има; отрпела је тај бол, а Роланд је сада носио оба медаљона око врата. Када је сунце сасвим изашло, револвераш је пошао даље на запад. Једног ће дана пронаћи новог коња, или мазгу, али за сада

103

је било довољно да хода. Читавог дана у ушима му је одзвањала песма и звук звона. Неколико пута је застао и осврнуо се, сигуран да ће угледати тамно обличје које га прати по тлу, јури за сенкама као што за нама јуре наша најбоља и најгора сећања, али никаквог обличја тамо није било. Био је сам на ниским брежуљцима западно од Елурије. Сасвим сам.

104