[Stevan] br.[at] ILIJĆ_ Srpsko-Italijanski spor. Prikazan u dva protivrečna ekspozea (Pariz 1917. / ZG 1919. ?)

У

име

В р х .\

Л .\

и

под

С а в .\

за

а усп и ц и јам а Ф р а н ц у с к у

„ У Ј Е Д И Њ Е Њ Е “ ,

В .\

0 .*. Ф Л

bi њ е н и х

0 /.

поседа.

Б Е О Г Р А Д А .

СРПСКОИТАЛИЈАНСКИ СПОР ПРИКАЗАН У ДВА ПРОТИВРЕЧНА ЕКСПОЗЕА. О д

б р .*.

И л и јћ а .

(Превод са француског).

СРИСКО -ИТАЛИЈАНСКИ СПОР(1) ПРИКАЗАН У ДВА ПРОТИВРЕЧНА ЕКСПОЗЕА. ЕКСПОЗЕ ИТАЛИЈАНСКИ. „Н екол и ко осковних т а ч а к а за полагањ е права Италије на Р и јеку и Д а л м а ц и ју “ . Од бр.\ Д. (2)

Национални карактер не ствара ce само по језику којим говори већина становништва на некој територији, већ још il no безбројним удруженш елементима (видите елучај са Алзаеом-ЈЈореном, крајем апсолутно францускнм, и ако већнна с-тановннштва тамо немачки говори).

ЕКСПОЗЕ

СРПСКИ.

„П р и м е д б е и к о н т р а -а р г у м е н т и “.

Од бр. . И.

Ми ce потпуно слажемо са тим да с а м о језвк, којим говори већина становништва на некој територији, не даје национални карактер, и ако je j е з и к један од г л a в н и х елемената. Воља становнипггва и његова национална свест то одлучују.

‘ Што ce тиче пак поређења између Далмације и Алзас-ЈЈорена оно je произвољно и нема му места, јер : 1. Алзас-Лорен je земља која je припадала Француској, и од које je одузета н а с и л н о и п р о т и в у в о љ е њеннх становника, док Далмација није никад улазила y састав К р а љ е в и II е И т а л и ј е . Што je пак један део ове провинције, на силу и против воље становништва, био некада р и мс к a или чак и в е н е ц и ј а н с к а колонија, то не даје Држави Италији — основаној на принципима националитета и плеби&рта, — никакво право на Далмацију.

(1) Спир je назван „Српско-Италијанеки a не „Југоелавенско-Италијански” зато, шхо je y то време m an . пропаганда представљала необавештеном свету како ce само Славени из Аустрије стављају насупрот италијанском империјализму, a не и Срби из Србије. (2) У седници 1. авг. 193 6. г. Л .\ „L a Fraternité des Peuples“ B .\ O. •. Париског.

2. Велика већина становника АлзасДорена, чак и они који говоре њемачким језиком, и поред стране управе, остала je в е р н а Ф р а н ц у с к о ј , и жели да ce ca њоме уједини ; док целокупно (97%) далматинског становништво; н e c a м о што нема никакве привржености за Италију, већ јој je потпуно

непријатељски

расположено.

Осим тога, далматинско становништво je свесно своје српско-хрватске народности и хоће да ce уједини са својом браћом из Србије и .Хрватске y једну

O 2405

југословенску државу, слободну и независну.

3. Број становништва Алзас-Лорена, који говори ф р а н ц у с к и м j е з ик о м j e з н а т а н ; док број далматинскога становннштва који говоре

10. VI. 1965

италијансним језиком сако 2 '8 % . (1 2 )

/

Ријека

Географски, она чини део Истре с ове стране Јулијских Алпа, који са далматинским Алпхша стварају прпродну италијанску границу према Балкану,

[F iu m e ].

Довољно je бацити само један поглед на ма какву географску карту па да ce утврди супротно', то јест да ce град Ријека (Фијума) налази и з в а н п о л у о с т р в а И с т р е ; на хрватској обали, којој припада како географскк тако и административно. Исто

( 1 ) 'Алзас-Лоренц 1г с.у после 1871 г. већ y више приллка изрицали ппебисцит и дали израза својих нациовалних осећаја. Тако н. пр.

— y прво време не хтедоше слати свога народног посланика y р ајх ст а г; — y данашњем рату дали су Француској само активних генерала 155, док на нем. страни било je само резервних официра и то на силу. (2) Ако би y Алзас-Лорену требало понова вршити плебисцит, онда би за то требало оставити један подужи рок, a не вршити га одмах сутра дан после 49 годишњег немачког господарства. (Н акнадне приметбе ауторове).

_

з—

il дају Адрији карак- тако и њено залеђе ce налази на хртер правог латинско- ватском земљишту. нталпјанског језера.Ако хоћемо да ce држимо принцппа ч il с т о географских, источна италијанска граннца (према Балкану) je ја д р а н с к о море, a северо-;источна (према средњој Европи) je река Соча (Изонцо). Треба приметити да никада, пре овога рата, н и j е д a н писац, од ауторитета y овоме погледу y Италији, н il j е д o c a д т в р д и о да су ириродне границе Италије Динарски ’Аппил (који припадају Б а л к а н с к о м - П о - ' л у о с т р в у a удаљени су од Италије за више стотина километара). Сир А.ртур Еванс, председник „Британског друштва за унапређиваље науке” („The British Association for the Advancement of Science” ) y J I o h дону, наводи y својој студији : „Јадрански Словени и сувоземни пут за Цариград” следеће : v ......... планински ланци који дсминирају* Јадранским Морем, изазввали су, y разнвм временвма, неке територијалне поделе. Али треба добро разумети да те поделе немају ничег националног. Увек je претекност била на страни залеђа” . „Покушати раздвојити планине од њиховог морског фронта, значи ићи пре или доцније банкротству” . Џенаро Мондаини (дакле Италијан) одбија „лаж но научни проналазак, који ce састоји y томе да ce, уместо испитивања венца Алпа, испитује басен Јадрански, да би ce тако утврдила географска Италијанштина на далматхшској области". Тврдити, y осталом, да Јадранско Mope, од кога Италијани држе е т н о г p a ф с к и мање од п о л о в и н е о б a л а, треба да буде италијанско језеро, чист je и прост империјализам.

Стога су ову тежњу увек побијали сви они италијански државници, који

И с т o p it j a. — Pii јека je до данас била увек слободна латинско-италиј анска општина : она чува своју општинску романо-италијанску самосталност под влашћу аустријском од 1366 до 1776 (припадајући за ово време y добра Хабсбурговаца y Истри). Ову аутономију je задржала за време угар ске власти од 1776 до 1916, изузев кратак прекид од 19 година, од 1848 до 1867, под терористичким режимом гувернера (бана) хрватског Јелачића, који je тиме награђен за сарадњу на угушивању маџарске буне.

Становништво. — У Ријеци ее рачун а, према последњем угарском попису, (т. ј. анти-италијанском), 50.000 становника, од којих je више од 60% Италијана, од прилике 30 °/0 Хрвата имање од 10% Маџара.

сујјна ствари бистро гледали. Исам граф Кавур, сснивалац италијанског уједињења, изразпо ce y 1860 години противу шовиниста., који су желели да Италнја окупира Tpcr ca Истром e Далмацијом. Алфред Фест y својој студији: „Ријека y XY. стољећу” ' публикованој 1912, a која ce оснивала на Liber Civilium од бележника A. де Рено (1436 до 1461) каже, да су за време од 1436 до 1461 Р и ј е к о м в л а д а л и п л е м и ћ il il з K o р y ш к е il да су између шеснаест саветника, 1436. год. с в e г a четворица билп италијанског имена, 1437. год. с а м о ј е д а н . Ослањају})И ce на Константина Порфирогенита, Фест продужује : да je Р и ј е к а с а ц е л и м Ë в a р н e р ом б и л a насељена Хрватима ј ош n p е Х -о г столећа, имајући увек с в o ј y с о п с т в е н у с у в е р е н о с т ........... Хрватско п л е м с т в о je ишчезло тек y XVII. столећу. 1776 године Царица Марија Терезија п‘о н о в а je придодала Ријеку Хрватској. Е. Ф, Зенкер, немачки посланик y Бечком парламенту, y својој публикацијн („Yossiche Zeitung“ од 19марта 1917): „Јужни Словени”, признаје, да ce предео српско-хрватски протеже од Кварнера до ђердапа (код Оршаве). Како je пописивање Ријеке било вршено од стране општине, која je y р у к а м а И т а л и ј а н а , треба ce упитати онда : К а к о би овај могао бити анти-италијански? У осталом додаци званичног пописа, којв су y корист Италијана, р а з л и к у ј у c e од оних који су п о к a з a л и y о в ом е е к с п о з е у . Ево их : 24212 Италијана (50.05% ), 15.687 Србо-Хрвата (36.54% ) il 6.493 Маџара (13,41%). У овај број h и j е урачунато становништво хрватске варошнце Сушака, која je одвојена од Ријеке свега једним мостом од 35 метара, те je само њено предграђе. Ko дакле држи Ријеку,

мора имати н Сушак, ј е р би г р а н и ц a и з м е ђy т е д в е в a p оши б и л a н е м о г у ћ н а . Како Сушак има искључнво хрватског станевиштЕа 13.214 душа, то. са Србо - Хрватима из вароши Ријеке чини свега ' 30.900С р б о - Х р в а т а према 24.2] 2 И т а л и j a н а. Додајмо још, да je Ријека ca с в п х страна опкољена чнсто хрватском теХрвати n Маџари су, наравно, уеељеницп, који су ДОШЛИ ЕЗ залеђа.

Општински одбор и данас je join састављен потпуно од Игалијана (последњи избори од 1913). Поштовани професор Занела; коме Франц Јосиф одби санкцију због његовог италијанског иредентизма, сада je као избеглица y Риму, где управља (са старим потпредседником, a д в о к a т о м Ичилијом Б а ч и ћ е м , прогнаником из Угарске) комитетом за пропаганду Ријеке, Лучинов трг y Риму. Ц il в il л il з ац и ј », т р го в ин а , индус т р il ј а ; — све je то потпуно италијанско, ма да страни капитали, угарски, аустријски и хрватски прнпадају неким ве-

рЕТоријом. П о Кан д л ер -у цитираном од Виванте : 1854 г. било je y Ријеци само

3.700 Италијана. Очевндно je да je прираштај италијанског елемента до данас могао бвти само на два начина : првенствено усељава!њем италијанског елемента a мање и т a л и ј а н и з и р а њ е м српско-хрватског елемеЕта, лишеног од итало-маџарске стране јавне наставе на своме језику и својих п ол и т и ч к и х n p a в а. Професор Занела, заробљени ауетријски официр на руском фронту и пуштен y слободу од Руса, сарађпвао je y Ријеци y Опшгиеском Суду и y Парламенту y Будим-Пешти са Мађаг рима п р о т и в у Србо-Хрвата. Његови лични сукоби са гувернером Ријеке, немају никакав пелвтички карактер. Занела није никада пре рата проповедао кака'в иредентистични италијажЖ и програм, већ програм аЈто-

номне општине под прстекторатом Маџареке, A на n p о т и в; _Ријека и Сушак су били центри југосЈтавенског ирздентистичког покрета, a ту су бвли држани, пред рат и конгреси југссловекеке омладнне. Италнјаки — и поред тога што су многобројнији y вароши Ријеци (без Сушака), и што држе, захваљујући влади, општинску увраву — вмају y њој; напротив, олаб еконоиски полож а ј. 'Тако y Ријеци (као и y Трсту), Италијани, (изузев општинских штедионица) немају ниједну једиту своју

ликим индустријским пловидбеним предузећима. Али то je сасвим природно y једној трговачкој вар.оши једне тако разнородне државе.

Е к о н о м с к il. — Ријека, недавно врло развијена, јесте и мора да остане италијанска, како би ‘њен напредак ишао упоредо са напретком Венеције и Трста и како не би била ек плоатисана од других држава, на штету италијанских пристаништа y Јадрану. (Види наставак).

б ан ку. Од девет банака, ч е т и р и с y и с к љ у ч и в о србо-хрватске (Филијал Прве Хрватске Штедионице, Народна Ријечка Банка, Филијал Аграрне Хрватске Банке, Филијал Бглке и Штедионице за Ријечко Приморје), a и y д в е и а другим банкама хрватски капитали су јако заступљени. Ието тако су и Ријечки милионари — Х р вати : Горуп-Славински, Полић, Копајчић-Бакарски, Бакарчић, Ружић, Дубравчпћ, Бачић (хрватска лоза) итд. Од o c a м п л о в и д б е н и х д р y шт a в а, т р и с у х р в а т с к а , т р и су м а џ а р с к а (њихова су седишта y Будим-Пешти), једно je немачко, једно енглеско, a н и ј е д н о н и ј е и T a ­ n n ј а н с к о . Па и главни трговци и индустријалци су Хрвати : Марушић, ГГремров, Вилхар и т. д. Раденици су. тако исто, српско-хрватске народности. Италијански ce пак елеменат y Ријеци састоји из средње класе : чиновника варошких или државних, ситничара и т. д. To je стварност y коју ce човек може да увери прелиставајући Ријечке финанцијске, индустријске и трговачке годишњаке. Ријека ce y последње време, развила захваљујући бризи y г a p с к е владе n услугама, које јој je учинило х р в а т с к о з а л е ђ е . Ово залеђе може да буде проширено српском територијом. Кординација пристаништа ријечког са пристаништем венецијанским и тршћанским, y случају италијанске управе, било би само спречавање њеног унутраш њ ег развитка. Осим тога. њено поседање од стране Италије пмало би за резултат м он ш оли заци ју поморског саобраћаја y Јадранском Мору y к о р и с т с а м о ј е д н е p a ­ ce, a н а ш т е т у д р у г и х . Што ce тиче острва, која би италијански империјалисти хтели себи да приграбе, она су тако м н о г о б р о ј н a и толико б л и с к a о б a л и, да не би било могућно поставити рационалну демаркациону линију. a да про-

извољна демаркација не произведе ц аринске и диптлнатске незгода,

X р в a т с к o п р иНеколико б е з н a ч a ј н и х пристам o p ј е, пзмеђу Р и- ништа на овоме приморју, (веома j ек e n Д a л м а- изложених в е т р о в н м а и без к ец h ј е. —• Ово при- j о в a за искрцавање, због стрмениморје. које почиње тости обала), могла би послужити само јужно од Ријеке па за л о к a л н y т р г о в и н у . ce завршава код ceОсим тога треба имати y виду да су верне Далматинске с а д а ш њ а с а о б р а ћ а ј н а с р е д границе, дугачко je с т в а y Хрватској и словенским зем130 километара и има љама (Кору1пкој и Крајини) већ потвише но што je no- пуно уређена, и да би; због геренских требно пристанпшта тешкоћа и огромних трош кова/било за Хрватску,' бто не- н е м о г у ћ н о с т в а р а т и д р y г а . заннспу, било приса- још за више столећа. једињену Србији и Босни и Херцеговини. У овоме последњем случају; нова држава би имала још и друга присГаништа y Јужноме Јадран}7. Интересантно je заМањине италијанског становништва бележити да ce зна- y ХрВатеким пристаништима погстово тна италијанска ма- Су р а в н е н y л и, и међу њима нема њина налази чак и н и ј е д н о г м е ш т а н и н а . y овим хрватским пристаништима (Сењ; Порторе, Бакар, Карлопаг); која су; y осталом увек припадала Хрватској. О тш а. који чине Треба исправити в и ш е з а б л у д а примедбе да би зале- y овим закључцима и рефлексијама итађе, ако би евентуално лијанским. остало аустријско или 1. Пре свега Истра са својих 223.318 мађарско, имало по- С л о в е н а према 147.417 Италијана требе за Ријеком као два п у т а je више југоелоизлазом на Јадран, в е н с к а н е г о и т а л и ј а н с к а . одговарамо : Ако Ис2. Ријека ca С y ш a к о м неоспорно тра буде италијанска,чини ј е д н у в a p о ш. с а в е ћ и а Хрватскабило ауто- н о м х р в а т с к о г с т а н о в н и ш номна или српска; ос- т в а (51% ); Италијаии нмају 39% , a таци Аустрије и Ma10°/о су Маџариј. ђарске неће дотицати 3. Јасно је; да Аустрија и Угајк-ка. море т. ј. Ријеку. Боље кад буду враћене y природне границе, ће бити да ce оне служе a када територије словено-хрватске, Трстом il Ријеком као као рнјечко залеђе, буду ослобођене,

италијанским пристаништима, него допустити, противно сваком резону и правди, да Ријека постане хрватска, како би служила Аустрији или Угарекој.

нвће моћм тражити Ријеку себи, јер he бнти од ње о д в o j е н е 400 к и л оме т a p a независн.ом југославенском територијом, 4. He може ce разумети зашто би хрватска Ријека ш а л а да служи в и ш е Аустрији и Угарској него ли и т a л иј а н с к а Р и ј е к а ? НапроТив Х р в а т с к а , која бар Ш1а с в о ј е с о п с т в е н о з а л е ђ е ; држећи Ријеку, моћи ће л a к ш е и з б е ћ и услуге Аустро-Угарској него ли Италија, која неби имала н и к а к в о с в о ј е з а л е ђ'е, и која би морала, ако би хтела да одржава* ријечко пристаниште, да ce служи залеђем, ноји п^илада другима т. j. Xрватској, Угарској, Аустрији и Србији. Али овде није реч о томе, да ce Ријека присаједини самој Хрватској да би служила Аустрији и Угарској ; ни Хрвати то не траже. Они желе да Х р ватска буде ујеДињена са осталим словеначким, хрватским и српским земљама у једну наЦионалну д рж аву, Та-

кав je програм Српске Владе, свечано примљен и прокламован од њеног парламента, т,аква je исто и жеља о в л а шћених" п р е д с т а в н и к а Ј yг о с л о в е н а (Срба, Хрвата и Словенаца), из Аустро-Угарске/ коју су изразили шефовима савезничких влада. Ријека, која ce налази на ч и с т о ј у г о с л о в е н с к о ј територији, на којој je већина стаиовништва такође југословенска и чија будућност и напредак зависе j е д и*н о од њеног југословенског залеђа, позвана je да постане пристаниш те слободне и независће Југославијег. Тада она не би

била само пристаниште м a л e X рв а т с к е , већ пристаниште Србије и X p B àïcke ујбд^ње^е са ссталим србохрватским и словеначким покрајинама. Тако би проблем Ријеке био најбоље решен једним паметшш и природним решењем. Н а тај начин ће напредак ријечког пристаништа бити обезбеђен, и отклоњена опасност, да би оно могло

y будућности с-лужити Аустријц it Угарској. Међутим, Италији, која y Јадрану има већ н е к о л il к о п р и с т а н и ш т a ; коja je окупирала B a л o н y, na ce епрема да заузме и Т p с т, н и j е Р и j е к a п о т p е 6 н a ; али je' за X р в a т с к y n C р 6 n ј у, Ријекћ једино корисно присташште које би могло задовољити њине трговачке потребе. У прилог нашој тези, можемо цитирати речи, које je поводом овога изговорио географ енглески, Сир Артур Е в ан с: „И л зл аз на море за С а * к у долину,

као и за угарске равнице преко Саве, сам ce означује : To je хрватско прИстаниш те Ф ијум а ( Р и ј е к а ) . Али je данас његова кориснсст много поколебана прекомерним кривинама жељезнпчке пруге, која га везује за Загреб, преко Карловаца, крозстрме кречњачке планине, тако, да износи 142 миље, док y правој линији нема више од 80 миља” . „Умањујући мало дужину лпније, која везује Карловац за Сисак, од Брода до Митровице и Земуна, (која еадржи један од сектора за стварање^ будуће лнније из Италије), одстојање од Ријене до Београда било би смањено на 300 миља, од прилике, y правој линији. Највећи део овога пута

вршио би ce дуж Саве, по равном земљишгу, али ако ce дода једна четвртина на разне потребне окуке, одстојање Ријека-Београд не би прелазило 375 миља. Тако би, побољшањем линије која везује Ријеку за Карловац il Загреб il долину Саве, ово пристаниште постало излаз на море за Београд. Иетина je, да би најближе пристаниште за Београд y правој линији био Дубровник, и без сумње, саобраћајни пут би ce могао отворити преко Сарајева и линијом која постоји дуж Неретве. Н а несрећу — као што je случај и са Спљетом, другим евентуалшш излазом — прелажење брдови-

— 10 тог предела много стаје и тешко je остварнти такво предузеће” . „Жељезничка пруга, која постоји од Београда до Солуна, преко Ниша, мери 429 миља. Ако би ce образовање југословенеке државе остварило, студирана би линија y целости пролазила кроз своју територпју” .(1) Али италијакски екстремнсти хоће да удале Србе (и Југословене y опште) од великог пута из прош л ости — римског пута : Милан, Аквилеа, Љубљана (Emona), Сисак (Siscia).. Мптровица (Sirmium), Београд (Singidunum), Софија (Serdia), Царнград. — Они хоће да их удале и од великог п ута будућности (Бордо il Хавр, ЈТион, Милан, Трст, Ријека, Загреб, Београд втд. sa правцпма Одеса и Цариград). Ако су Италијани заиста инспирисани припципом „живети и дозволпти другоме да живи” ; ако нис-у напојени пмперијализмом и, нарочито, ако желе да Јадран буде сачуван од г e р м a нс к о г y т и ц a j а, они треба да теже, y и н т е р е с у т р а ј н о г европс к о г м и р a, — il ради њиховог с о п с т в е н о г и н т е р е с а , разуме ce, —- да Ријека падне y део снажној Србији, уједињеној са свима словеначким и србо-хрватским земљама АустроУгарске Монархије, пошто je географским положајем СрбиЈи већ одређена улога да служи као брана против германске најезде. Али италијанске експанзионисте ce више старају да подражавају теоријама n поступцима немачким, него да ce боре противу германског империјализма. Једна књига врло распрострањена међу италијанским империјалистима : „ J a д p a н е и С р е д о з е м н о M o p e ” од Марија Албертп (Милано 1915, т р е ћ е издање) — из времена, кад ce дипломатски нису маски(1) Речи ове изговорене су на конференцији, држаној 10 јан уара 1916 y Географеком Друштву Лондонском о теми : „Јадрански Сповени и сувоземни пут за Ц ариград.”

рале њихове истинске намере, — потврђује нам, y својој потпуној отворености и на најјаснији начин оно што смо напред казапи. По тој књизи, Италија, пошто би анектовала Трст и Ријеку била би „обезбеђена за увек” ; њеноекономскопродирање на Балкан ,,не би било угрожено” пројектованом железничком пругом ГалацСкаДар (Дунав-Јадран) ; италијанска з е м љ о р а д њ а (која je већ y опасности) „биће спасена1” ; италијанским р и б а р и м а „неће више бити затворена” пристаништа Трста и Ријеке (за извоз y Немачку и Аустрију) ; н a ц ио н а л н о б о г а т с т в о ћ е ce у в е fe a т и са „више мгошарди” ; нови извори fee бити „отворени” италијанској индустрији : њена економска и војна превласт y Јадрану

биће апсолутна.

Али il то није још све. Он продужује : ђ е н о в a fee бити излаз за Швајцарску ; В е н е ц и j a за југозападну Немачку ; Т p с т за југоиеточну Немачку, као il за Аустрију ; Р и ј е к а за Угарску и Хрватску. Неће бити више „онеспокојавајуће конкуренције" од стране туђиначке марине; Јадрани ће постати „својина И тали је” , „само Италије” !! Њена трговачка флота уздигнуће ce од 591 лађа (са 1,274.127 тона), на 1.010 лађа (са 2,284.474 тона) са додатком разних пловидбених друштава из Трста, Ријеке и Далмације. Н а тај ће начин Иггалија, која сада пма шести ранг, прећи на трећи. Ова књига закључује овим речима : „ Н а ш положај y Средоземном Мору неће више бити потчињен п о ћ ш а ју Енглеске и Ф ранцуске. Он ће постати главни.” Итд. цтд.

Ове шимере које све више и више расту, потсећају на аустријске снове изражене y пет самогласника : а; е, i, о; u (Austria est imperare orbi universo), t. j. Аустрија fee владати светом. Девиза Немачке „Deutschland über alles” (Немачка изнад свега), говори ли што друго?

|а ће одржати своје д о с т о Националви понос не би допустио Нјга- ј а н с т в о и свој ранг в е л и к е пролији, великој сили, да с и л е ; н е н е п р а в е д н о пространетвом прекине овај рат за ш и р е н и м територија, в ећ ослобођење баш на с в о ј и х капијама једне варо- много боље в е л и ч и н о м с в о ј е ши, која je сачувала д y ш е; која, свесна своје мисвје, од увек своју итали- т p е б a д a c e п о т ч и н и в е л ијанштину, и да je к и м н а ч е л и м а . Ако италијански експозе, — говоуетупи y одлучном рећи о непријатељствима Аустрсмоменту странцу. Јер, на крају кра- Угарске противу Србије и Италнје јева, Италнја и Ср- y овоме рату, —• хоће да изједначи бија за време овога народности аустро-угарске са самом рата не само што су државом, онда све што важи за Хримале за непријатеље вате, требало би да важи и з a с в е Немце и Мађаре, већ н а р о д н о с т и y монархији без нзујош и аустријске и зетка, a после Мађара, на гтрвом угарске Хрвате. месту, за Италијане. Већива Италијана из Аустрије, д а л е к о д а б у д е о д y ш е в љ 'е н a иредентизм о м (1), борила ce y редовша аустроугарских армија и ш т о j e г л а в н о , не с а мо н а ф р о н т у р у с к о м и c p п с к о м, в е ћ ч а к и противу саме И талије ! Италијански листови, y искреним моментима, то и сами вризнају. Тако лист „Sekolo” пише (у броју од 11 августа 1916), о дочеку који je приређен италијанским трупама од стране Жталијана вз Аустрије : ,;Ни за кога није тајна, да су, изузев Червињано и Монфалконе, наши војници били дочекивани, изван (тарих граница са демонстрацијама, без одушевљења, од стране земљорадничког становништва. Запрепашћење и разочараност наших војника, који су очекивали одушевљени дочек од стране потиштеве браће, који сви го(1) y Аустрији, као што ce зна, избори y парламенту (Рајхсрат-у), од 190? r., базирају на општем гласању. Дакле, по доследњим изборима, Италијани из Аустрије (у Трентину, Градишци-Горици, Трсту и y Иетри) су изабрали 12 п о с л а н и к а оданих влади аустријској и п о т п у н о н е п р и ј а т е љ с к и р а с п о л о ж е н и х п р е м а И т а л и ј и а само ш e е т чационалних либерала и једног социалисту, Италијана пз Трста, који еу расположени према Италији. П и т о н и , шеф италијанских социалиста из Трста, као и Ф a ј д y т и (рођен y Италији) и Б у г а т » шефови католичких италианских парчија y Градишци пзјавили су толико увреда на адресу Италије, баш за врвме овога рата.

воре нашим језиком, било je занста велико.” У истом листу италијански публициста Анџело Скоки износи : „Сељаци из Фриули-а и Трентина, који су били под утицајем свеште■ника и жандарма, нису, мсже бвтв. никада имали свести о својој итапијан, ш ти н и . Има многих међу овим Фријуљанима који ce п о т п y н o о зб и љ н о сматрају за H е м ц е, и ако не знају ни једну немачку реч.” Зар ови Италијани нвсу н е п р и ј a т е л . 1! il C р б il j е и И т a л и j е y и с т о м с т e n е н y као и они међу Хрватима, који су ce бориш y редовима аустријских Армија? У ссталсм, међу оника који су ce борвли y аустрсугарској војсци колико их има, који су ce морали борити, јер су били взмешани са немачквм и мађарским војницима и натеранш са митраљезима y леђа? Познато je дееетковање 28 чзшмог пука, који je , no дневној заповести цара Фрање Јосифа, вмао, ; .д a. y с в o j o ј к р в и c n e p е y ч ињену п о г р е ш к у оних који с у c e п р е д а л и Р у с и м .а .” (1) M е ђ y т и м, што ce тича Хрвата w Сл.ована y опште, може Ge рећи да еу они дали савезницима више добровољаца него и једна друга народиост Аустро-Угарске. У овске моменту y Русији ее налази цела једна дивизија Југослсшенских добровољаца (С л о в e n a ц a, X р в a т a и С рб а), којима номандују неколико стотана српских официра и ноји ce боре под српском заставом, за ослобођење српске и југословенске отаџбине. Хрвати n Словенци са Србвма су народности које су најввше биле гоњене од стране аустро-угарских вла(1). Ш1 0 ce тиче Чехо-Словака, који су ce предали Русима, од њ иј je y Русији већ одавно формирана једна цела дивизија. Формација друге била je довршена ту скоро. A y овоме тренутку ce формира и.трећа. — Мала пак чешка колонија y Француској, од 1800 чланова (овде су урачун атеи неудате жене) дала je тако исто 600 добровољца и 5 авијатичара, којих je један пао оборивши један непријатељски биплан, a од 600 свих добровољаца и 5 авијатичара, остали су само 380. A међу овима 98 су одликовашг.

сти. У Далмацији, Бссвн и Хрватској аустријске власти су узеле као таоце српске и хрватске прваке. Поеланици : Чингрија, Л уш с, Тресић-Павичић, Смодлака, Шурмин, као и Дринковић, Бартуловић, Чулић, Тартаља и т. д., који суб или бачени y затвор и осуђенн, чисти су Хрвати. Ш не знамо, међутим, ни за једног италијанског пссланика да je био притворен и ухапшеи y почетку рата са Италијом.

Осим тога забележимо, да y Хрватском Сабору, з а в р е м е р а т а , ниједна реч није била изречена противу Србије, Француске, Енглеске или Русије. Напротив, баш y самоме Сабору хрватски посланик Хрвој имао je куражи, да y j е к y p a т а; изговори ове племените речи упућене француском народу : „Ма шта ce говорило о француском народу, и узпркос антићати ја које хоће да нам ce наметну y ово ратно доба, неоспорно je, да je то н а јплеменитији народ међу народима ва земаљском глобу ; о н je увек био луча европске цивилизације. Што ми данас нисмо робови појединих спахија (турских великопоседника) и што бич феудалног барона не пуца више по наншм лћђима, то дугујемо само овом племеш т о м народу. Тај ce народ борио и просуо бујице своје најбоље крви, за ч о в е ч и ј а п р а в а , за индивидуалну с л о б о д у, за право заједнице, за слободу речи и штампе” . (Види „Обзор” , хрватски лист из Загреба, број од 21 децембра 1615). Да ли овако говори непријатељ ? Велика већина Сабора п љ е с к а л а je овим речима, и н и к а к в о п р о т е с т в о в а њ е , чак ни од предеедништва, није ce чуло. Срби из Краљевине могу рећи, да су њихови сународници под АустроУгарском, како Хрвати, тако исто и Срби il Словенци, y ч и н и л и с в е ш то je б и л о y њ и х о в о ј моћи, y тешким околнсстима, y којима су ce

налазили, да би помогли српској и савезничкој ствари. У сваком елучају, они су учинили много вмше него ли Италијани из Аустрс-Угарске. Па ипак, нико не оспорава право Италијанима из монархије да ce уједине са њиховом браћом из Италије. Признајемо да ce отпор југословенских пукова д a j e o c е т и т ћ, на италијанском фронту. Међутим, не само Хрвати, већ и сви Словени из Аустрије скупа — љуто ce боре противу италијанске војске. Империјалистичке похлзпности Италије на југесловенСке земље су разлог југссловенаком отћору. Мислимо пак да знамо, да су, пре уласка Италије y рат; шаел?.ннци југословенски бши дошли y Рим да траже одлуку о споразуму, који би ограничио сфере двеју нација, италијанске и југословенске. Да je тај споразум био закључен, Југословени из Аустрије би дочекали Италијане као оелободиоце. Али Италија je одбила споразум и ставила ce y империјалистички положај. Отпор југословенски je, данле, само одговор на безобзирност италијанску. Ово одбадивање договора, зауставило je учешће југословенских добровољаца из Америке на велику штету Србије (и савезника y исто време), јер су они више волели д а о с т а н у y А мерици и да ce сачувају за будућност него ли да ce боре на страни савезника зато, да би пали под итадајански јараи. Међутим, неоспорно je, да je и сама емиграцг> ja Југословена y Америци ипак учинила услуге савезничкој ствари a нарочито Нталији, која би ce врло незгодно нашла да су и ови Југословени били дошли на италкјанску границу и да су повећали аустрнјске трупе. (1) (1) 6 0 0.0 00 Ју го сл о вем (л.у;ш), елутећи, после анексије Босне, рат ауотро-српски, били су упЈћени од својих шефова, породица и иптелектуалада да ce склоне y Америку. У осталом, на италијанском фронту велики прираштај славенских добеглица потврдиће ускоро њизово ново поверење y приншше председника Вилсова.

Далмација. Г e o г p a ф il j a. — Далмација je с ове стране Динарских An­ na, који je одвајају од Балкана једним венцем висине, готово свуда до 1500 метара. Она је; дакле, италијанска земља, пошто je на југу од Алпа.

По географским првнивпима, Балканско полуострво ce граничи са, севера и северо запада реком Купом (притоком Саве) a н е Ј у л и ј с к и м и Д и н а р с к и и A л п il м а. Дииарски Алпи не могу раздвајати ДалмаЦ1!Ју од Балкана већ и зато, што и с а м а Д а л м а ц и ј а припада Балканском Полуострву. По М о н д а и н у (Италијану) г е ог р а ф с к и р а з л о з и италијанскнх експанзиониста „прекрасни су за г е ог р а ф и ј у п о л и т и к е , али никако за физичку географију” .

Геолошке етудије (професор Дајнели из Флоренције), етудије о флори и фауни доказују, да je Далмадија географско продужење Италије преко Јадранског Мора ; док ce с оне стране Динарских Алпа мењају све геолошке појаве. Н а југу од Неретве, Херцеговина два пута додирује море : y зазшву Неум Клек-у на северу од Дубровника и y Суторини ; y Боци Которској. Ko буде имао Херцеговину, имаће, дакле и два природна излаза на јужно Јадране.

С-т а н о . в н и ц и — Италијани из Далмације су староседиоци,

Кад имамо п р о с т е и д и р е к т н е доказе, зашто би прибегавали вештачким и обилазним доказима : фауни, геологији il т. д., који y осталом немају никакве везе са питањем о становништву ? (Споменимо само да су извесни делови обеју обала ЈТаманша петрографски и стратиграфски идентични, и ма да je оно море плиће и уже него Јадранско, ипак ce никада није, говорећи о географнји, мешала енглеска земља са француском). Оба та херцеговачка излаза, на море, које предлажу италијански империјалисти, не могу ce упоЈзедити ни по своме п о л о ж a ј у, нити по својим y с л о в и м a ca пристанпштима Р иј е к е и Спљета. Што ce тиче апсурдног предлога': дати

Србији садо

приступ

на море,

Сир Еванс мисли да je тај предлог исто „ т а к о глуп као и предлог, који би био y време италијанског препорођаја Италије, и који ce састојао y томе да ce П и j е м о н т y уступи j е д a н х о дн и к к а Ј а д р а н у кроз ЗТомбардију il Венецију” . Латини n p e X р и с т a ш а ју толико исто заједничког са Италијанима колико и са данашњим Французима, Шпањвл-

>алce. том

им армаI и моих oKO rе ч_ и ју

то јсст, orni cy ce ту развили из латинског елемента и већ од II-ог. столећа пре Христа почели су да ce уздпжу над илирсквм становништвом (н е словенским) и нешто мало над грчким колонијама. У IV. и y У. веку наше ере цела Далмација je била латинска. (1) Тек y VII. il v VIII. веку почело je словенско становништво.да продире y Далмацију. Ово je усељавање било јаче y XV. il y XVI. веку пспред Турака. (2)

цима и Румушша. Зар су Италијани j е д и н и титулисани н a с л е д н и ц и Римљана? У осталом, ако je Далмација y Y. в е к y б и л a Латинека, то није довољно да побије факт да je она д a н a с Словенска. Са' Антонијем Удином ишчезао je и дијалект „римско-далматикски ”, па дакле, и последње обележје латинства y Далмацији. И било би узалудно покушавати, да ce на основу д n j a л е кт а, који датира о д с р е д њ е г в е к а , и који ce п о т п у н о р а з л и к у ј е од и т а л и ј а н с к о г , и к о ј и j e и ш ч е з а о (j о ш y XV. в е к у). стварају и с т о р и ј с к е претензије ка једну земљу.

Италијани, пређашњи Латини. станују по градовима и варошима, y којима чине грађанство и племство. Доцније, они постадоше многобројнији због доласка Италијана, који су дошли за

Питање народности Илира још ннје научно решено. Латшга ce не могу H a ­ звати староседиоцима ове покрајине и они cy y историји ове земље чинкли само један и н т е р м е ц о од неколико столећа. Историјс-ко право Словеиа, пак. на ову земљу y сваком случају je старије за више столећа него право Венецијанаца. Доцнијим досељавањем Сло-.

3_

® и ie )а 1

Србо- Хрвати cy ce настакили y ДалмаЦији још од пре дванаест столећа, и она им припада као сељацима староседиоцима a не нао ношадским трговцима.

(1) Експозе продЈж ује y овом правцу : „Ч еш ки професор Јиречек y „Мемоарима Бечке Академије” (Бр. 48.— 49. а. 1901) и професори Мајер Либке (Немац) и Матеја Бартоли (И талијан иа ’Истре) као и y Главној Контроли Бечке Академије, доказивали су стално развијање елемента il језика латинског y Далмацији од римског доба до наших дана. ■ — Далмација je имала y Средњем веку свој сопствени днјалекат вово-латински, кога су научннци звали „il neo dalmatico,” , a који ce претопио y венецијански дијалекат, који сада влада на целој источној обали Јадрана. — Последњи старац, који je још говорио „ново-далматински", Антоније Удина, умро je y Вељи 1898, пре само 1 8 година. (2) Према статистикама те епохе y целој Далмапији, подразумевајући ту и острва, приморске вароши и села из унутрашњости, било je y XV. веку од прилике 60.000 етавоввика (види-извештаје венецијанских инспек.тора влади). Пошто су градови и вароши били насељеви Италијанима, очевидно je, да je тада y Далмацији било врло мало Словена п да ■само захваљ ујући каснијем досељавању, турским инвазијама и акш вној венецијанској колонизацији, број словенских сељака ce увећао. Али најзнатнији прираштај словенског становништва био je увек досељавањем л бегствнма из Босне a делом и рађањем y X IX . веку, за време аустријске владавине. Moæe ce рећи, да je број Славеиа y Далмацији, за време те владавине постао три п Јт а већи.

време венецијанске власти, и због италијанизираних Словена, који су постали грађани. Словенски сељади су, без везе са буржоази јом, задржали свој језик.

вена y Далмацију, по паду српске Краљевине, и досељавањем бегунаца испред Турака, само ce увећала бројна диспропорција између неких рвмских остатака и словенског елемента, који je све више и више био претежнији. Баш и сам д а л м а т и н с к и (а не италијански) историчар 3Tyfeiio_, пишући 1000 г. л a т ji н с к и (а не италијански), утврђује потпуно претапање овнх последњих римљанских остатака y словенски елеменат. Ч ак и по далматинским вароншма y средњем веку словенски je језик био (по истоме Лућиу) нородичии језик. Оваква ситуација није ce променила ни за време венецијанске управе осим y односу на Задар, где, по ђустинијану (1655) племићи живе, говоре и облаче ce на италијански на~ чии, али je народ чак и y 'Задру говорно још с л о в е н с к и . Словени, који су ce дсселили y варопг, нису били италијаннзирани, па н ако су учили италијански ri променили ортографију својих имена. Н а у ч и т п ј е д а н с т р а н језик h постати y неку руку ч о в е к с а д в а н а р е ч ј а , не зна4 II j O III II з г y б II т II с в о ј y с о пствену народност. Таква je, дакле, још Словенско грађанство „зна” итални данас подвојеноет y јански и често га употребљава y јавјезику : грађанство го- ном животу, поред свога матерњег јевори il y породици и y зика (као по целом Средоземном Мору). јавном животу птали- A л и о н о ни к a д a н и j е н а п у јански ; сељаци говоре стило с в o ј сп о в е н с к и ј е з и к . словенски, кога назиE. Е д o с (Француз) y нздању „Le вају..наш језпк” н који Polybiblion” (Бр. августа и септемје. h о м е с т и м a, ди - бра 1916 г.) чннећи пзвесне примедбе јалекат х р в а т - на књигу ./Италијавп н Словеви y Јас к и n л и с р п с к и драну” 1915. од А. Тамара (Hranil­ ca многобројшш ита- јана),тврди; д а ј е м а л о в е р о в а г лијанизмима како y н a т е з a која ce тамо расправља и речвику тако и y да je било много згодније претпостасинаткси. вити, да су Словенн под упливсм „више латинске цввилнзаци j е н а ш л и з а згојдко да употребљавај y италијански y својим званичним радњама'’'’. Као последида поГодина 1866 je за Аустрију почетак литичких борби, под- њене уставне ере и почетак националне

тицаних од стране Аустрије 1866 г. између Италијана и Словена, више грађана са италијанским ј езиком припадаху словенској партији, доста сељака прешли су италијанској партији. И пак велнка већина сељака je остала само „Далматинац” .

борбе. Говорпти о нацпоналним борбама п р е о в о г а д а т у м а био би а н а х р о н и з а м . Тек т a д a Далмација je могаа да покаже свој n p a в и с л о в е н с к и к а р а к т е р и тада ce j e тек и о л и г а р х и ј а и т а л и ј а н с к е б и p о к p a ц и ј е, кој a j e потпомагана владом, — с р у ш и л а и постала сасвим немогућа пред овом тек зачетом манифестациј см народне воље и поред привилегија свију врста по којима je h o b устав тражио да je подржава. A ако‘се y понеким местпма сељак назива „Далматинцем" то никако не значи да j е он Италиј ан. Срби И Хрвати из Босне називају ce „Бошњаком” , сељаци y Срему називају „Сремцем” и т. д., исто као и y Италији што je „Пијемонтез” , „Спцилиј анац” II т. д. 3 и л и о т о, чувени далматинс-ки нталијаниста и предеедник општине задарске, рекао je 1'906 г. y Задарском Сабору ово : „Ми, к o ј и с м o о д в oj e h и од Италије целим Јадранским морем, ш мало хиљада људи без споје!не територије међу народом који не броји неколико стотина хиљада, већ од милиона Словена, како би ми могли мислити на уједињење с И тали јом ?”

Аустријске статистике вођене од стране Ауетро-Хрвата дају за Далмацију на цифру од 620.000 становника само 20.000 Италнјана. Напротив има их више о д '60.000, разуме ce, газузев Италиј ана из Краљевине. Наизборима од 1911 (опште право глаеа) италиј ански кандидати су однели10°/0 од целокупног броја гласача.

Ово је драгоцено признање једног далматинског Италвјана, знамеинтог шефа нталијанске партије y Далмацијгк Н а каквом с т а т и с т и ч к о м изводу заснива конферансиј ер овакво тврђење ? Никада, чак ни y време када су Италијани са злоупстребом држали општинску администрацију, сразме^а између њих и Словена није била један на десет1. Па како ce онда овај однос

могао изменити, кад ce зна, да су по статистици од 1833. (кој y су Италиј ани вршилн) Италијани имали свега 16.00© становнина на 36 2 .0 0 0 целокупног становништва, то јест 1.124. Te и данас не би нх могло битн више, но y овом нстом односу — т. ј. до 20.000. Али

Ваља приметити да су Италијани само потврђивали националитет.. без наде на успех, и да према томе није било оне огорченоств, која одлучуј е решаваi уће изборне борбе.

како мањина једне земље прогресивно опада y рађању, и како je рађање Словена y опште јаче од рађањ а Италијана, то je и цифра 18.028 И т а л и ј a н a тачна као и званична аустријска статистика. По нзборној статистици, Италијани за своје кандидате нису могли да сакупе в и ш e о д 5.925 б и p a ч a y ц е л о ј Д а л м а ц и ј и , број; који je достигнут једино зато, што су неки нталијански кандидати, као н. пр. Боксић из Задра (вталијаввзвр&нСловен) успели да задобију бвраче држећи mm беседе и прокламације на српсксхрватском је з и к у , где су нрили своје италијанство и представљали да чине н а п о р е за економскеинтересе зш љ е. ( ] )

У осталом, ако ce посматра Далмација као што je она стварно, географски, историјски и културно, један део Италије онда 500.000 далматрнских Словена, кад буду постали италиј ански грађави, биће једна незнатна мањина y 40 милиона становннка велике и уједињене Италпј е.

Прво и прво; н и j е д н и м од ових аргумената није доказано да je Далмав,ија део Италије. Затим, схватање експозеа вма исту предност као кад би ce рекло да су 40;000.000 И т а л и ј а н а само једна безначајна мањина поред Русије или Кине, ако би ове хтеле да прогутају Италију. Најзад, треба знати да би губитак 600.000 Србо-Хрвата (а не 500.000) из Далмације значвло за Србију. — која je већ доста влатвла унвштењем ј е д н е ч е т в р т и свога становништва; (2) — губвтак бво много знатнији вего ли 18.028 Италијана вз Далмације за народ од 40 милиона, и који не може да ce пожали ва изванредно велике губитке y овоме рату.

(1) Н а 86 општинских администрација 86 су y рукама Србо-Хрвата; на 41 посланика y еабору, 85 су Србо-Хрвати ; a свих 11 y парламевту бечком (и који су изабрани општим правом гласа.) су Србо-Хрвати. (2) 'По попису* који je Аустро-Угарека вршила y Б еограду и y 10 округа Србије, који су пали под аустријску управу, и по подацима који су добивени на клаиици коју су Бугари вршили y крајевима моје су они заузели, опадање српског становништва за 4 године рата достиже један милион (на целокупну цифру од 4,200. 000). — Али, то још није све. Број прогнаних и заробљеника цени ce на 150.000, који су осуђени да умру или да остану неспособни за сваки рад. Д акле ‘Д целокупног становнвштва je пропала. — Д а би ce нмала још тачнија идеја треба додати, да je пре рата на 100 људи било 93 жене, a данас на 100 жена рачуна ce 69 људи ( у .Б е о г р а д у 68.)

He Bpahajyim ce више на Алзас - Лореи, нека ce помисли на малу краљевину Чешку, која fee ce без сумње n по потреби установити и која ће обухваиити три до четири милиона досел>ених Немаца — као Словени y Далмацији — y своје природне и историјске границе Чешке. I-Icta посматрања за Немце као из Пољске краљевине, за Бугаре из Маћедоније, за Турке n за Грке из Мале Азије и Цариграда. Најзад, ми тврднмо, да би ce готово свих 500.000 словенскихсељака, кад би ce гласало елободшш плебисцитом пзјаснили проткву сваком уједињењу са Србиј ом и да би они били исто тако добри грађани Италије као што су били за време Венециј анске републике до 1797 и краљевине ЈТомбардо-Венециј е до 1866 годинр.

Поређење са Чешксм рђаво je узето. У новој Чешкој бнће 12,000.000 С л а в е н a н a 1 м и л il о н H е м a ц a. (1) To je, дакле, мањина Немаца, којој je суђено да политички следи судбини словенске већине. A y Далмаци*и би требало да огромна већика ју^кних Слсвена прати „као р а ја " судбиву б. езн a ч aј н е цт a л и j a нск е мањине

(2,8°/0).

Плебисцит за Далмацију je ствар од, које би италијански вмперијалисти требали н а ј в и ш е д а с т р е п е ; то je заиста за њих A х и л о в a п е т a. Јер ако би ce плебисцвгом поставвло витањ е: номе да припадне Далм ација? Србији или Италији ? — може ce тврдити, без икакве бојазни од демавтовања, да И тали ја тада не би имала ни 2% од гласова. Д а би ce вмало појма о осећајвма, који одушевљавају Хрвате из Далмације, према Србији, довољно je сетити ce на о н е д e c е т и н е хиљ а д а Х р в а т а који cy ce предали Русима, и који су одмах изразили жељу да 'се бију n p о т и в y н е п р и ј а т е љ a Ј у г о с л о в е н а . Они су већ увршћенн y српско-хрватску дивизиј у, n под вођством српских офицвра, они cy ce већ тукли y Д о б р у џ и са огорчењем. Онв не восе лубању као неки знак на својвм капама, али ce читало y по-

(1) У новој Ч e X о-С л о в a ч к o ј дрзкави биће 10 милиона Словена и 2 милиона „Deutschböhmen-a'’'’ (Чезо-Немаца, т. ј. н и Ч еха н и Немацљ али који ће ce, носећи словенска имена, познавајућп чешки језик и локалне словенске прилике, брзо вратитв своме словенском пореклу — словенском). Има дакле свега ј е д а н м и л и о н досељених Немаца на територији Чептке, који би ce врло лако могао вратити y Немачку.

следње време, како, y борбама са Турцима, Немцима и Бугарима, међу њима није бпло заробљеника. Није их бшло, a неће нх ни бити с те стране тамо ! Очевпдно je да су ce опи на ово одлучили ј едино да би ц е м е н т и p a л н свој ом крвљу н е з а в и с н о с т с р боX р в a т с к y, a не да би постали „добри италијански

гр ађ аки ” .

Изгледа да би Италвја, која своје уједињење делом дугује интервенцији Француске (1859'), боље урадила ако би ce забавила онвм 'деловима своје Италије, y којима још има с е п а р а т i l с т il ч к и X г е ж њ и . и y којвма национална свест још није потпуно развијена, уместо да сања о стварању y Д a л м a ц и ј и „д о б p е и т а л и ј a н с к e г p a ђ a н e I”

*

* * Једна епизода која ce деснла за време овога рата иде јако y прижог овој расправи. Међу аустријс-ким официрима (ратним заробљеницвма y Србвјв) наззазио ce линијски потпоручник Оскар Зубер, Хрват. Чвм je дошао са бојног поља и пре но што je заввтан за име и за стање његове рањене руке, он поче тоном готово дрским : „Изјављујем Вам, г. пуковниче, да Вам нећу казати ни једну реч која би ce односила на војна питања” . Неколико месеци доцније, он покуша шта више и да побегне из Ниша. После српскога повлачења на, Крф, приђе ми један српски официр, кога сам већ изгубио из памћења. Видевши моју забуну, рече ми са узбуђењем да je он Зубер, — „некада дрзак аустријски a данас најодушевљенијн српскн офицнр” . И тада ми исприча како су га. после његовог покушаја бегства, српске војне власти биле уиутиле y групу официра немачке народности. Сматрајући га као савршеним отпадником своје народности Немци нису крили више своје

мисли it нерасположење према Јужним Словенима. Говоршш су отворено о утамањивању Словена,. о њихбвом истискивању од стпане немачких досељеника n т. д. Огорчен оваквим разговорима с-војих војничких другова, он ce обрте од њих са гнушањем н изрази им с-воје презирање. Сматрајући ce сслобођенш од с-воје речи и заклетве, кеколико дана доцније, при евакуацији заробљених официра из Ниша, — и увидев пропаст Србиј е. изађе пред српског команданта, тражећи да уђе y с-рпску војс-ку, како б и м о г а о д а п р о л и ј е с в ој y к р в з a C р б il ј y n њ е н o v j е д иње рв е с а Х р в а т с к о м . Ово je један врло изразит пример духа хрватског католичког становништва под Аустријом. Сутра ће оно све бити за С-рбвју, a нарочито становништво Дммације. И с т o р и j a. — Илирија ca неким грчкпм колонијама на обали. Далмациј a | е била римска од II. века пре Христа до пада заиадног царства. Она j е дала Риму четири императора. између којпх Диоклецијана, ссноваоца Спљета. Западна империј a продужнла ce неколико десетина и после пада Рима, баш y Далмацији.

Ta ко би могао да наброји еве разлоге који иду y корнст нашој ствари ? Далмациј a j е бпла колевка н a ш е националне независности; о д а т л е ј е она бацила з р а к е и на остале делове нашег нацноналног тела, — на Хрватску и Босну ; столеfernia су н a ш il натџшнални к р аљ е в и долазили на крунисање y Б е ог p a д н a м o р y (Стари Задар), судбоносно вме за једну варошицу близу Задра. — И сам Задар и х | е дочекивао; они су њему чинили обил&те поклоне n грађа,ху цркве y њему ; y Книну еу нам они оставили најстарије с п о м е н il к е нз наше славне прошлости, којп достижу до y д е с е т о с т о л е ћ е ; прво ce y Далмацији наш језик уздигао на степен л и т е р а р н о г ј езика; свако еело и свако острво ове земље нам je свето својом прошлошћу и свој ом садашњошћу, ј ер то je н a j с в е сН и j II део нашега народа, ту je аустријско гоњење чинило највише мучења. И t v земљу хоће Италијаш! да нам одузму ! Задар. баш y почетку

Далматвнски градови, цветне римске колониј е, владале су ce no законима и статутима чисто рвмско-вталијанекш , чак и no паду Рпма, најпре под протекторатом Источне Империј е, a затвм независни, као и све друге мале италиј акске републике. Напсслетку, y 1409 г.; ови ce дефинитивно п о т ч и н е ше Венецији (до 1797 г.) задржавајући своје општинске самоуправе.

X III. века, бранио ce да не псставе венецијански (он je већ т a д a био словенски) ; борио ce до последње капи крви за своју незаввсност. —• Четири пута су га Венециј анци узикали iy били, док га, после више година опсаде, нису оставвли на милсст и немилост глади, помагани y тооде од крс та ш а вз чствртог крсташког похода. Што ce тиче и с Т o р и j с к и х р аз л o г a италиј акских екепанзвош ста, М о н д а и н и (Иташвјан) ce изражава овако : „Ова теорија с а о б е л е ж јем потпуно империјалис т в ч к и м , која би вдеално овлашЉавала Италију да поново аражи своја историјска права на басен целокупког Средоземног мора, од Шпаниј е до Мале Азије, од Дунава до делте Нила, пошто je све то припадало рвмској импери ји, могла би да и д e c a с в и м п а р а л е л н о с а н е м а ч к о м тео р и ј ом, која ма да није бпла формулисана, ипак je стидно скицирана y васкрсењу С в е т е Р и м с к е И м п е р и ј е г е р м а н с к е p a c e , којој би, no Кајзеровсм замишљању, н е само Аустриј a ca наставком Мађаро-Балканаца, већ т а к о ђ е и у к р о ћ е н а Ф р а н ц у с к а и п о ш т е ђ е н а H Ta­ n n ja , имале да буду просте провинциј е". Далматински градови ce, истина, потчииише Венецији, али са б о р б о м . Међутим, впак можемо доказати, и то са италијанским докумевтвма, да су они увек сачували свој словенски карактер, за време читавих столећа. 1. По заповести венецијанског гувернера М о ч е н и г о (1608), његов чиновник П. Гариболда извршио je попис по коме j е утврдио да су с т a н о в и иц и С л о в е н и , изузев неких чиновника,_ занатлија и трговаца. 2. ј . ђустинијани (1553) каже y своме извештај y : „Сви обичаји вз Спљета су словенски ; њихов матерњи ј език j е зву чан ,. . . . y својвм кућама они гсворе само с-ловенски, и т. д.”

Само Дубровник остаде независна република до 1808 г. Он ce одликовао y трговини, марини, вештинама, књижевности : исторпја потпуно италијанска, ма да je њено становшштво почело да говори једним леП1Ш дијалектом италословенским; званим ,,рагузео” . (Дубровачквм). По селима далматинским око 1000 године избише нека мала еловенска кнежевства, која нису могла ннкада да придобију градове, јер су ови увек остајали италлј апски и слободни. Али ускоро чак и ове породице постадошс италиј анске, тако да Венеција завлада целом Далмацијом без противљења. Од 1815 г. до данас Далмација je под аустријском влашћу, пошто je била y саставу Наполеонове Италијанске Краљевине. Аустрија je поштовала далматинску италиј анштину до 1866. Али; изгубивши Ломбардиј y и Венецију, псчела je хрватизирање јавног живста далма-

3. Проведитор Гримани (1782) наводи : „Влада ce нсси мишљу да регрутује Италијане; — али ке y Далмацији, јер би тамо било немогуће наћи их". (Вратићемо ce понова на ове доказе). Што ce тиче дубровачког дијалекта за који експозе италијавски држи да je итало-славевски; истина je да je y њему било доста италиј анскпх речи n o с л о в е њ е н и х, али данас ce он много о ч и с т и о . To je, уосталом, с л о в е н с к и дијалект и Италијави не могу y њему ништа разумети. (1) Поред овога дијалекта, још раније ce y Дубровнику осећала потреба за један чисто национапни језик, и славна дела дубровачких србо-хрватских писаца, нису писана y диј алектима, y садашаем смислу те речи. Она су писана y покрајинском језику, који je додније востао литерарни србо-хрватеки језик. У Дубровнику ce није никада говорило другим језиком ссим овим словенским двјалектом. Баш сам А нтоније Диједо, изаславик венециј акски, који je псспан y Далмацију мало пссле ђустини јана. удара нарочито гласом на ово. Што споменици дубровачке архитектуре вмају венедијавског утацаја и што су републиканска акта рађена најпре на латинском, затим д е л и м и ч н о на вталвјакском језику, зар то доказ)7Је италијавш тшу Дубровника? Или показује ввше потребу да ce употребљава италиј ански језик y њиховим д и п л о м а т с к и м и т рг о в a ч к il м односима са Италиј ом ? Међутим, y одвосима са Србиј см (где je дубровачка република ексцлоатисала руднике и трговал»), као и са Т y p с к о м сви односи и уговори углављивави су ва словенеком језвку. Ввдели смо да je расправа италијанског експозеа о далмативсквм варошима, за ICOj е каже да су увек били независви од словенских националвих краљева,

(1) Енглески je језик уаео из француског од прилике 6 0 % речи, па то ипак никада није био аргуменат да ce raje претензије на Еиглеску.

тинског. Преварама и нечувеншм насиљима, општински одбори постадоше хрватски ; 1870 Шибеник, 1883 Спљет (последњи велики судија Ант. Б ајамонти, писац и патриота знатан) ; 1897 Koтор (последњи велики судијa Пеци) ; 1899 Дубровник (барон Гондола) и т. д. Само ј е јуначки Задар могао да истрај е. Аустриj a ce користила ратом да распусти овај општински одбор (савет). Изузев y Задру, све италијанске школе y Далмацији бише затворене од стјране Аустрије и Х рвата; све без изузетка. Италијани су бнли почели, својим сопственим средствнма, да осш вају приватне школе „националне легаје” .

нетачна. Она je нарочпто нетачна ш т о c e т и ч е З а д р а . који je био омиљени град народних краљева. Словенске кнежевине, које су постојале од најд&вније прошлости, ујединише ce y IX. и X. веку y врло моћну Краљевину, која ce простирала готово по делој Далмацији, на велики део Босне и на целу Хрватску. Н а К о с о в с к у б и т к у 1389 г., с в e с н и н a ц и о н a л н o г j е д и нс тва, х р в а т с к и к н е ж е в и су п о с л а л и п о м о ћ с р п с к о м ц аруД азаруи борилисусе зa спас Србије. Кад турски терор завлада целом земљом, Далмација није нашла другога наслоиа већ y суседној и тада најмоћнијој држави ■ — Венецији. Венеција je до тада успела била да окупира само једно узано парче обалског земљпшта. које ce ппак. управљало н е з а в и с н о. по својнм статутима. Тада, готово сви кнежеви из унутрашшостп Далмације затражише венецијанску заштиту, која ce на тај начнн докопа земљишта мало прсстранијег y Далмацији. У тој епоси није било о с в а j a њ а, в e fe n o г о д б е. Осећај национални одржавао ce живо и јако. Венеција није водила политику однарођивања и ако je оставила Далмацију y потпуној напуштености • ЗаTIIM. долази Налолеон и овоме генију ми дугујем о наше прво сазна’ње наш ег националног права, стварањем И'лирије, зачетак сутраш њ е југославије. Он je

увео наш језик y школе и признавао га пред властима. Што општинс y Спљету, Дубровнику и Koï*opy осташе дуже времена y рукама италиј анизираних аутономаша, то не показује никако; да je италијанско становништво било y већинн y овнм варошима, већ само, да ce оно било н а с л о н и л о н a и з б o р н п с ис т е м c a ц е н з у с о м по коме д в ад e c е т n д e о становннштва скупљени y два изборна тела и м а ј у в и ш е

п о л и т и ч к и х n p a в a него ли деветнајест двадесетина y једно једино тело. To je прави разлог тобожњој италиј анштини задарске општине. Ta опнгоша броји 23.651 С р б о - Х р в а т а , a само 11.552 Италијана, па ипак о п ш т и н с к и j e о д б o р и ск љ y ч и в о il т a л il j a н с к и. Може ли ce онда Задар сматрати за италиј анску варош ? Пошто ce ово прочита може ce онда замислити какву je неправду учинила пталијанска администрација y Далмацији за хрватско-српско становништво! Овакво стање ствари било j e неиздржљиво, и обо je престало не по милости или помоћу аустријске владе, већ стицајем прилика. Увођење народног језика y надлештвима извршено je „via facti” и оно je претходило неколнко година званичном уређењу. To су позитивна факта. И сами аутономни Италијани признали су још много раније од национализовања надлештава, да италијански језик нема право грађанства y Далмацији. Председник Далматинског Сабора П е т p о в и ћ (Србин, који ce сматрао као аутоном !) y својој поздравној беседи 1861 г. изјавио je, „да je италијанскн говор на далматинској обали с а м о г о с т који je добро примљен” . Тек крајем 1890 основана je италијанска партија y Далмацији, међутим већина њених малобројних присталица врбована j e y редовнма аутономаша •— бирократа а н т и н а ц н о н а л н и х и аустрофила. У овоме рату италијанска партија y Далмацији продужила je да -осведочава своју лојалност кући Хабсбурговаца. било гласом свога шефа Зилиота ; било гласом с-вога органа „II Dalmato” . Па чак и при уласку Италије y рат, „II Dalmato” j е писао : „Ми смо наследили од наших оцева верност према нашем поштованом цару и према установама ове државе чији смо ми одани грађани. Ову ћемо верhocïmii одржаТи на најлој алнији начин” .

Р е л и г и ј а . — Цела Далмација je (исто као il Ријека) католичка још од времена Anoетола. Мало источноправославних, који су бежали испред Турака, настанили cy ce y Боцн Которекој, il на граници Босне (укупно сада од прилике 90.000 лида).

;

Што ce тиче религије y Далмацији принуђени смо да учивимо две исправке ; 1. Тачна цифра источно-православних y Далмацији, прсма последњем поцису, нзноси 106.588. Задар je чак и седиште једног нсточно-православног a р х и е п и с к о п а. 2. Католичко становништво из Далмациј е са с-вој ом „глагољицом” (верска служба на славенс-ком језику) чини један нарочити католицизам — н ационални. Утицајем из Беча преко Рима, „глаголица ” j е била г о њ е н a чак и у г у ш е н а y неким епархијама. Беч je није трпео и што ce одржала, има ce само захвалити отпору католичког, надионалног свештенства. Католички архиепископ ДворниН био je принуђен да одступн с положаја због питања „глаголице". По „The Ecclesiastical Eewiew'"’ из Филаделфиј е, данас ce служи „глаголицом” Сењска, Задарска, Спљетска диоцеза као и на острву Крку (Веља1). Францискански ред je увео глаголицу y цркве острва Веље (К рка) и Чреса; y Истри. ri вароши Шибенику. To су од прилике 100.000 с т а н о в н и к а . Осим тога глаголицом ce служи такође и y тршћанским и поречким епархиј ама y Истри, y парохиј ама са српскохрватским становништвом. Имај yh n y виду да Далмација броји 106.588 источно-православних и да са глаголицом ови чине једну трећину становништва, видимо који je прави y с л о в з a ову земљу y односу на покренуто питање.

Далматинци са својом сталном тежњом ка националном католидизму осећаће ce сасвим добро y Србији, либералном y верс-ком погледу, и слагаће ce насигурно м н о г о б о љ е , него са Италиј ом кој a има само ј едну и с к љ уч и в y цркву. Т р е б а н а р о ч и т о и с т а ћ и да б и ce о д 106.588 и с т о ч н о - п р а -

Ц n в и л il з a ц и ja . — Далматинска цивнлизацијa je чисто италиј анека. С оне стране Динарских Алпа који су њена деобна линија, почиње балканскооријенталска цивилизација. Потчињеност Д алмацнјеиталијанској цивилизацији јасно ce види y науци, литерату ри, грађанским и војничким вепггинама.

в о с л а в н и х , 77.056, д а к л е 4/5, н а л а з и л и у п р а в о на територ и ј и к o ј y т p a ж е и т a л и j a не к it и м n e р il j a л и с т и. Далматинска цнвилизација није италијанска. Истина y прошлости она псказује јаке венецијанске и флорентинске утицај е, к a о и в е ћ н н а е в p о пс к и х ц и в и л и з а ц и ј а, али не може ce тврдити да она није дала и оригинална дела српско-хрватска. Д а н а с je он а п о т п у н о н а ц и о н а л н а и утицај уметноеги и италијанске цивилизације потпуно ce г у б и . Млада далматинска генерација с в е в и ш е изоставља италијански, који je до сада разумевала ; и ова ствар j е y толико више значајнија што иде упоредо са Све јачим утицајем ф р а н ц у с к о г а д y X a (литературе, сликарства, скулптуре). И т a лиj a нск е националне л и т е р а т у р е н и к a д a н и j е б ил о y Д a л м a ц и ј и, н и т и j е и д ан a c n ч а. Понеки далматшски писци који су писали италијаксквм језиком, образовали су ce далеко од Далмације. Једини италијански висац, дсстојак овога имена, јесте Н и к о л a Т о м а з е о, и он сам je написао више дела на српско-хрватском, y толико y колико je био y односима са свој ом отаџбином. У осталом, он je ипак увек писао да Далмација треба да припадне Србији a н и к a к о И т a л и ј и. Остали заслужнији песвиди, романсијери и драматичари из Далмациј е су Србс-Хрватн, и они су писали своја дела националним српско-хрватским језиком. Национална поезија и уметност y Далмацији су il с т е као и y Boemi, Србији или y Хрватској. Они, који ce баве књижевношћу, умтеношћу и наукама српско хрватским —■ академичари, историчари целога света — говоре о српско-хрватској цивилизацији као о једној целини, па било да ce појавлује y Хрватској, Србији или y Далмацији. 0 н и ће сада тек ч у т и д а Д и н а р с к и

H a y к e. — Свети Јером, врло научен отац цркке. писац, Далматинац j е ; први италиј ански граматичар je Фортунијо из Шибеника (XVI. век ) ; претеча Њутонов y сунчаним студијама je епископ из Трогира (Трау) де Доминиса, осуђен због овога на ломачу -; Т рогирје колевка чувених хуманиста Чинквечентиста ; може бити први историк италијански који je усвојио прави научнички метод био je ђовани Лучвј оиз Трогира, који j е описивао y својим делима Далматинску латинштину (1663) ; славни пталијански астроном Б о ш к о ви ћ je из Дубровника ; Никола Томазео, револуционарни патриота противу Аустрије 1848 год., књижевник и знаменит филологје Далматинац пошто ce родио y Шибенику ; Соисмит Дода, револуционар из 1860 r v економист и италиј ански министар из Дубровшша j е ; коментатор Давтеа, Лубин, из Трогира je ; природњациВизиј ани и Параниј a су из Задра ; Адолф М у с а ф и ј а , ј едан од основалаца римске филологиј е, приј атељ Гастона Париса, ј.е из Спљета итд. итд.

A л п il ч n н е б p a н y и з м е ђ y д a л м a т it н с к е и и с т о ч н о - б а л к a нск е ци вил и з a циj е ! Л у ч и јо (Лучић) je пнсао и на л ат и н с к о м и на и т a л и j a н с к о мг и признавао je словенски карактер Далмације. У своме „De regno Dalmatiae et Croatiae” напнсао je (књига. 6-та, стр. 219.): „Далматинци (остацп Латина) беху најзад принуђени. по потребп, да науче да говоре словен скт језиком, и постадоше људи двојезнчни, сачубавши само y списима латински језик” ; Б о ш к о в n ћ y ј едном писму из Беча говори о „нашим Хрватпма” ; no томе ce види да су они билн и да су осталн Словени. Рођак Л y б n н о в за време својих студија називао ce Словеном. Д о д а и М y c a ф il j a мора да су албанског порекла. 0 Ф o р т y н n j v. компилатору прве италијанске граматике, само je познаг његов надпмак „Schiavone'” (Славоне, Словен), и y сваком случају то није доказ његове италиј анштпне. Што ce тиче његовог имена, познато је ; да су племићи, — па чак и прости грађани Далмације — y овој епоси ренесансног класицизма, усвај али д в е ф о р м е и м е н а , једну латинско-италијанску и другу србо-хрватску. Није тешко утврдити, да je ова последња била оригинална форма; изузев неколико ретких изузеТака.

Нико не порпче да je Далмација бвла. колевка многих знаменитих научника. и уметнпка ; али, да ли италиј анска Теза добија што цитира л а т и н с к е писце из Далмациј е и з 1У. в е к а; као Св. Јерома? Зар Африка, Шпаниј а., Гали il друге р и м с к е покрајине,. нису исто тако дале латинске писце и верске коментаторе ? С к а к в и и n p a в ом и т а л и ј а н с к и н а ц и о н а г и з а и з а х т е в а з е м љ е римс к е и м n e р il j е ?

Али поред ових неколико имена далматинских писаца, који су више волели да пишу латинскнм или нталнјакским језиком, -— због средине y којој су живели. к о л il к о д р у г н х д адоше п р ве н с т во народном c p п с к о-х р в а т с к о м j ези к y ? Да побројимо с-амо њих неколнко : Sigismundus de Menze (Менчетић), Geor­ gius de Derza (.ђорђе Држић), Maurus Vetrani (Ветранић), 'Никола Ракчина, Авдреја Чубраковић, Џиво Гукдулић, Петар Зорагаш. Карнарутић, Бараковић, Перо Будмани, Нодило, Љубић, Новак, археолог г. Булић. К њи ж е в н о ст.— Како да ce нменуј y еви многобројни старп и модерни италиј ански ппсци из евпју далматннеких варошп ? Ограничимо ce да цптпрамо два између велнкпх; Уго-Фосколо; нз Занте, ko h je добпо све своје образовање y Спљету, n Томазео.

Што je Уго Фосколо. рођен y Занти, студирао y Спљету, то не доказује ништа друго него факт, да т a д a y Спљету није било српско-хрватс-ких школа.

Ј Г е п е в е ш т и н е. — Сви градовп, чак и најмања острва су накпти латпнске и италиј анске уметности, нарочито Дубровник, који лежн усред природног раја. Диоклециј анова палата y Спљету il две катедрале y Трогиру il y Шибенику еу три неоспорна ремек дела уметничког, националног блага Италије. Али није говор о унесеној уметности, већ о с-понтаној уметностп, кој a je дала уметнпке из земље : браћу ЈГовране, сликара Андре-

Диоклеционова палата n катедрала из Трогира н е м а ј у и и ч е г з аједничког са венецијанс к о м y n p a в о м. Венецијанцн су разоравали (1512) споменике па чак и куће старих хрватских племића ; они спалише њихове повеље ; да би з б р и c a л и п р о ш л о с т и о д н е ш е у И т а л и ј у етуб о в е и т e c a н о к a м е њ е. Чувене саборне цркве и друге грађевине, као и елике које ce још налазе y многим црквама, јесу еамо, искључиво, дело врло развијеног уметничког садсла код народа, који их je подизао и куповао. M q д о л а^ (Медулић), Л о в p a н a (Ловранић) су такође Словени. Медулић je познатији под надвмком „Schiavone” (Славоне, Словен). Одкуд би онда могла сва уметничка блага из Далмације да припадају умет-

j У Мелдолу из Шибеника, који спадају међУ нај веће за време наrner Ренесанса. Италиј анска слава y Далмацији |е и Св. Марин, оснивалац истовменемале републике : он je био пореклом ca острва Хрба y ДалмаЦији.

Дубровачка к њ и ж е в н о с т . —• Тек y садашње време Срби и Хрвати усиљ авају ce да покажу важност неких спореднијих дубровачких песника који су — осим на италиј анском и латинском — писали варошким итало-словенским дијалектом. Дошли су дстле да их називај y оцевима српско-

ничким националним трезорима Италије? Они су само доказ врло развијеног духа код ових есљака, малих ea­ натлија и трговаца, који су умели да усвоје и еачувају дела италијанског ренесанса. Сликари и архитекти италиј ански нису радили c a м о за Далмацију. Па мисле ли овда италиј акскп ш перијалисти да ce докопају с в и ј у з е м а љ а где je италијански уметник оставио своје трагове? Италијански експозе вели; врло добро да, врло често, ниј е реч о y н e c е н o ј y м е т н o с ти, већ о с п о н т а н о ј уметности и ство реној од страие уметника те земље ; ако су браћа ЈТовранићи (Ловрана), скулптор и архитекта, сликар Медулић (Медола) „Schiavone (Словен) били Далматинци и Словени, какво право може да полаже Италија на њвхове радове који ce налазе y Далмацији; само тим фактом што су сликани или грађегн y стилу великих италијанских мајстсра XI3 тога доба? Најзад, зар су Светп Јером, Вулгата и Свети Марин докази да je Далмација италијанска? Прес-вега Свети Јером није рођен y пределима садашње Далмациј e, a затим y оно време г о т о в « ц ел a Е в р о п а je би л a латинс к а. 'Међутим, ЗБубић, Рачкн и Јпричек открили су масу докумената и cïaïyTa далматинских вароши ке само писаних староеловеисккм језиком, већ и глаголицом — старијом од ћприлице. Говорећи о дубровачкој к м ж евн ости италијански експозе говори о ф a лс и ф и к а ц и ј и коју су учинили СрбоХрвати, који су назвали ове пис-це одевима српско-хрватс-ке литературе. Реч je груба; а д а л и ј е п o n p a вд a н а ? Д а видимо : C p п с к о-х р в a т с к a к њ и ж е вн o с т н и j e ce p о д и л a и y м р л a y XVI. и XVII. в е к у. Марулић y Спљета написао je још y XV. в е к у своју „Јудиту” као и Менчетић и Држић из Дубровника евоје песме. Али ми имамо ј ош и других писама из тога

хрватеке литературе. То je права фалсификација ; ови песннци то cv обични преводиоци и подражаваоци њихових италиј анских савременика ; ова поезиja. која je рођена и умрла y Далмацији y XVI. и XVII. в е к у ,— само j e ј една парантеза словенска y цивилизацији далматинско-италијанској ; она није вршила никакав утицај на литературу српску и хрватстсу, које су се појавиле тек око 1800 год. Овоме раду приладају, између осталих, „Осман ” и „Дубравка” од Гондоле (Гундулића), имитациј a ослобођеног Јерусалима il Аминта од Таеа.

доба : 3 o p a н и ћ из Задра ; X е кт о р о в и ћ и Л y ч и ћ са Хвара п други мање важни. C a ч и с т ос л о в е н с к о м с адржином Далматинци сy и м и г о в а л и y с в o ј и м т p a г ед и ј а м а Г р к е и Л а т и н е (Софокла и Сенеку). П л а т о н својом комедијом „Ауларија” дао je Д р ж и ћ у шспирацију за „Тврдицу” , као што je дао инспирацију и Молијеру за његовог „Тврдицу” . Л у ч и ћ je y својој драми „Роб” славио народну прошлост. X е кт о р о в и ћ и К а ч и ћ y својим песмама имали су националних тенденцнја и шсали су их гашжевнвм српско-хрватским језиком, који су доцније усвојлди В у к К а р а џ и ћ (Србин) и Љ уд е в и т Г а ј (Хрват). Гундулић y своме „Осману" предвиђа независност свих потлачених Словена. Због тога je Турска il забранила овај спев по своме царству. Допустиће нам ce, да бар ову националну идеју он није узео од Италијана ! Д a к л е, н и л и ц a н и г л a в н a идеја y Г у н д у л и ћ е в о м делу н и с у и т а л и ј а н с к и ; он je утро пут х е р ц е г о в а ч к о м дијалекту да овај постане књижевни српско-хрватски језик. Зар немамо разлога после овога, да га сматрамо као ода наше модерне књижевности ? Ако je Далмација' вредела нешто y нашој прошлосги, она je то још са јачим разлогом y садашњости. Данас ce, без претеривања, може рећи, да ce Далмација налази y п е р и о д у у з д и з а њ а и да обећава нашој надији ренесанс y вештинама као никада y нашој прошлости. Она данас више доприноси националној књижевности него скупа све српско-хрватске провинције. Дубровник нам j е дао В o ј и н о в и lia. нашег најбољег драматичара; Хвар (Лесина) Т p e с il ћ-П a в il ч и ћ a, једног од наших главних песника ; Брач (Brazza) Н а з о р а , нашег најбољег

Економија. — Економски живот Далмације већим делом je y рукама пталиј анске буржоазиј е н прнпада, према томе, националном италијанеком богатству. Непокретност. — Она y главном припада (две трећпне на ееверу il y дентру до Неретве) пталиј анским поеедницина. Словени су сељацп (закупцн, наполичари). Ч ак и на ју гу од Неретве Италијанп имају пространих 'поседа. И н д y с т p n ј а. — Три велике гране нндустрпјеке које псстоје y Далмацији : лпкери (мараекнн нз Задра п из Спљета) ; цемент (Спљет) il водопадне силе (водопад К рке и Цетине y Шибенику п y Спљету) су готово потпуно италиј анска предузећа, са пталиј анским капнталима од више мшшј она. Иста напомена вредн за производњу воска; макарона. ■прашка за инсекте итд.

лирског песвика. Поменусмо само највеће. Далмацпјн дугује наш народ великог уметника, познатог по целој Европи. И в a н a M е ш т p о в н ћ a и низ елавиих еликара као Б y к о в ц а, M е д о в il fe a, P a ч к о г и т. д.; који би били нризнати и код највећих народа. He може ce порицати српскохрватска нацноналност једној земљи, која je толико дала за народну уметност, n кој a толико обећава y будућности. С економске тачке гледишта Италијани не заузимају оно место д а н а с , које су можда нмали под венецнј анекокт републиком.

Данае, чак п по пталијансшш иредеитистичким назорнма („Јадрансро питање” ) они немају 2/3 већ 1/3 непокреткости, па чак и то je стварно в р л о п р е т е р а н о . Покретни ка» питал je нсто тако распоређен на њихову штету.

Италиј анн, захваљујућп трговачкнм уговорима il као аустрнјски еавезници, тражили су да нзвуку н е к е користи концесијама индустријске природе y Далмацији. Алн нпак ивдустрија риболова, вина, консервп je y рукама Србо-Хрвата, што je све м н о г о в аж н il j е од фабрнке ликера и прашка за бубе и т. д.

T p г о в h н a. — Најважниј a предузећа ,-v цталиј анска; као и пловидбена друштва, која су основали Италијани. Сада ce синови оних италиј анских арматера боре и зпмиру за Итапију на/Карсу (некп Ризмовдо из Спљета).

Д а проверимо ово италијанско тврђење : Целокупност капптала c p п с к о-х рв а т с к и х п л о в и д б е н и х д р ушт a в a (Дубровачка вловидба, Зора, Напред, Уједињење, Далмација, Рачић) дсстиже до 35,000.000 к р у н а . (1) Има ј ош и других хрватских друштава (Косовић, Трипковић) која су знатна, алл чије капитале сада не знам. Што ce тиче Италиј ана, они имају само безначајна друштва, па и та су основана филијалима б е ч к и х банака. Ризмондо чак више не постоји. Помто није могао да опстане, он ce епојио са ;;Далмациј т ” , која има огромну већину с л о в е н с к о г капитала и која je основана од словенске банке (Јадранска Банка). Што ce тиче других финаисијских: установа, Србо-Хрвати имају (у „Јадранској Банци” , y „Пучкој Банци” ,. y „Дубровачкој Трговачкој Банци” , y „Српској Банци” , y „Задружном Савезу;; и т. д.) друштвени капитал од 50 до 95 м и л и ј о н а к р y н а. Напротив, италијаии имају сасвим мале банке, од којих већи део вису основане ни на акцијама. У САМОМЕ ТРСТУ, к o ј il je ц е нт a p aсп и p a циj a ит aл и ј а н с к и х и м п е р и ј а л и с т а , ИTA­

JI ИЈАНИ ИМАЈУ САМО ЈЕДНУ Б А Н К У (Бапса Popolare) к о ј а j e НАЈБЕЗНАЧАЈНИЈА y Т р с т у . Стратегпјска п е д и ш т а . — Далмација je неопходна Италији за њену безбедност y Јадрану. Овде ce говори о целој Далмацији, a не еамо о острвпма чија би економска и војничка одбрана била HeMOiyfca (ако би одвојила од

Овакво схватање би нас довело до најзанешењачкијих вакључака.

Италија ће бити апсолутно обезбеђена својом м о ћ н о м ф л о т о м и својим р а т н и м п р и с т а н и ш Т и м а' (Таранто, Анкона, Бриндизи, Венеција, Валона').

(1) Н акнадно сазнајемо да je 47 шишјона.

копна). Ово би одвајање y исто време било sa Далмацију национална неправда и довела бп до сталних тр_ завица (покрета).

Католички су Далматинци, противници Срба, стога не би ce имало плашити неког српског иредентизма y италијанској Далмацији ; напротив, y по-

Али треба поставити следећа питања: 1. — Зар Ј у г о с л о в е н и немају и с т о т а к о п р а в о да траже стратегијску границу ради обезбеђења проТиву ј а ч е И т а л и ј е ? 2. — Зар ce овим И т a л и j a не спрема да замени дојучерање аустријске мониторе својш дреднутима за полиТичке демонстрације? Ево, каква посмахрања чини француски научник, А. Ш е р в е н y своме делу „Будућа Аустрија и Угарска" 1915 г.; после једне дубоке студије о Јадранском питању : ;;Каже ce, да je Италији потребно Јадране да би могла да дише ; али зар Словенима и Србо-Хрватима није оно исто тако потребно. A најбољи начин да сваки дише јесте, да нико не затвара прозоре свога суседа. Напослетку, шта хоће И талија? Она не крнје с в о ј е а м б и ц и ј е д а вој ничку а у с т р и ј с к у хегемон и ј у з а м е н и с в о ј ом. Али то није исто са словенским народима који желе слободу и за друге и за себе. Они одбијају од себе апсолутно свако наметање — ни y Истри mi y Далмацији нити ма где — какве хегемоније, макаква она била” . „Насељене територије ce не мењају као салаши или стада. Душе народа ce не ломе гоњењем њиховог поноса и слободе” . „Јадране треба дабудезај е д н и ч к о д о б р о с в и ј у његов и х П р и м о р а ц а . Пото ј цени caмо бић е дефинитивног м n р а” . Што ce тиче унутарње борбе коју je предвидео италијански експозе између Срба и Хрвата, може ce приметити : Једна једина хрватска с т p a н к а, к л e р и к a л н a и в л ад и н а — тако звана ф ранковачка странка(1) — б и л а j e п р о т и в н и к

(1) Покрштен Јеврејпн, којп je одбацпо своју веру, постао најватренији присталица католичке партије.

дељеној Далмацији би се развио „далматинскн иреденТизам” . Тај бп иредентизам био двоструко опасан : он бп ce ослањао c ј едне стране на Србнју, a с друге на Италију.

За Италију би бпла увек велика опасност, када би Јадран, Далмација (чак сама далматинска обала) припадали странцима због њених изванредних ратних пристаништа (Шибеник, Спљет, Котор) и због њених дубоких острвских канала као и због струја кој е са далматинске обале иду стално ка

Срба; међутим све оетале х р в а т с к е с т р а н к е , без изузетка, с y смртни непријатељ и И т а лијанима.

Међуташ, извесно je, да ће дуна слобода вере изражена y величанственој српској девизи : „Брат j е мио, које вере бт ” , •—■ као и престанак ј е з у и т с к и х ингрига и укидање с т р а н и х в л а д а , учивЕТи да ишчезну ч а к и р а з м и м о и л а ж е њ а с а п а р т и ј о м ф р а н к о в а ц а.Г Има ce већ један доказ за тачносг овога тврђења. Српско-хрватска дивизија y Добруџи бори ce без обзнра на веру. Н ајзад треба знати да и под самом Аустријом није било неке религиозне борбе y правом смислу, те речи. Верско супаршдатво, пстлиривано од стране владе, било je само ј е д н о њ е н о п о л и т и ч к о с р е д с т в о , a оно je готово било и непознато самоме становништву. Привилегије иак. које би под Италијом уживала к а т о л и ч к а ц р к в а , уз с и л н у колонизацију к о ј а с а ч и њ а в а г л а в н и циљ окупац и j е Д а л м а ц и ј е , произвеле би велики и неизбежни расцеп између двеју далмацијских религија. И т а л и ј а би б и л а с а м о ј е д н а н о в а . A y с т р и ј a il све мржње и сва акција Југословена управила би ce прстиву ње„ Сва ова резоновања потсећају на, басну : „В y к и j a г њ

Италији (to ce впдело no минама које море преноси, без изузетка. са далмацијске обале на нашу). Централни комиТет за италијанску Далмациј y састављен ј е од Италијана из К раљевине и из Далмациј е. Њ ихов преседник, војвода Колана ди Цезаро. радикални посланик y италиј анској Скупштини, нећак Министра Иностранвх Дела, Г. Сонина. Његово je седиште y Риму, 24 улица X X . еептембар. Уз комитет су^пришли сенатори ir посланици свих интервенцијских италиј аиских партиј a, син дикалисани социјалисти (А р к а)и реформисти (конте Фоскари. маркиз Медичи од Вашела) a међу католицнма, много професора са свих Университета из И тали ј е, редактори свиј y интервенцијских итали ј анских листова и друге личности из целе Италиј е.

Ако je војвода Колона ди Цезаро на челу к о м и т е т а „за италијанску Далмацију” . Сонино je на челу с п ољн и х п о с л о в а „Краљевине Италије"; a насупрот н е ћ а к о в о г министра споменутом од стране бр. •. Д .•. ми ce позивамо на п р о т и в н о мишљење у ј а к о в о , изражено 1881 г. (види 43 страну). Што ce пак тиче разних комитета који ce појавише за време овога рата, под обликом више или мање званичним, мишљење толико с л a в н и х Италијан а како из п р о ш л о с т и тако и c a д a — да почнемо са К а в у р о м и M a ц и и и j е м; па да завршимо са Р и к а з о л о м , К а т а н е о м , C a лв е м и н и м ; В и в а н т о м , П p е ц ол xi н и м и т. д., — вредиће ваљда и вжше y сваком случају преставља ће врло достојно Италију.

Овде ce завршавају аргументи италијанског експозеа који су, како ce лако може открити, готово и и с к љ y ч и в о и с т ор и j с к e п р и p о д е. Могло би ce y главном гфиметкти. да оваква тачка гледишта може бити д о б р a y археологији, али не и y решавању а к т у е л н и х н а ц и о н а л н и х питања или питања д е м ог p a ф n j е (описа народа), где само л и б e p a л н и п р и нц и п и морају да одлучују.

❖ У току конференције говорник хшта : „Зашто п Србија није вршила пропаганде да бп припремила Југссловене на ос-лобсђење ?” На то одговарамо : Пре свега, за 50 година своје независноств, Србвја je мсрала y н y т p a да ce уређује. Затим, најмањи покушај са с-рпске стране да помогне ма шта својој браћи Славешша y Аустрији, сматран je од аустријске стране као з л о ч и н . Сви ce cefeajy разних оних процеса „в е л е и з д a ј е” , лажних „а т е кт a т a”, „n c е в д о-з a в e р разних „а ф e р а” (Прохаскиних, Фридјунгових) II т. д.” . ÏÏ поред оваког на сжлу пасивног држања Србије. стрељане су и вешане за време овога рата чак и д е в o ј к e. C a м о y Босни il Херцеговши број нзвршеннх пресуда цени ce n p е к о ч е т и р п х и љ а д е . Све ce то продужује још п дан дањк. Д а би ce ухватио рачун о томе; довољно je читатп званичне аустријске листове. Само y једном процесу (у Бања-Луци) било je осу ђено : 16 на смрт вешалима; 82 на робију (од 2 до 20 година). il на плаћање држави 14,600.000 круна. (!)

ДОДАТАК.

A. ПИТАЊЕ СЛОВЕНАЦА И ИСТРЕ.

I. — СЛОВЕНЦИ.(1) У италпјанском екепозеу н и с у ч а к н и с п о м е н у г и n p o с т p a н il п р . е д е л и , н а с т а њ е н и С л о в е н ц и м а , a који су збиља од ж и в о т н о г интереса за Југословене. Међутим, п р е н е г о ш т о б и п р е ш л а н а Д а л м а ц и ј у , И тали ја би требала прво да оправда с в о ј е а с п и р а ц и ј е н a словеначке з е м љ е и И с т р у. Дужност нам, дакле, налаже да дамо y кратко нека најужа обавештења.

Историја.

Пре свега треба истаћи, да су C л о в е н ц и први међу Југословенима основали својунезависну'државузваиу К а р а н т а нн ј у (Крањску — y V II. веку). Они су тада заузимали много пространије земље него данас (подразумевајући Пустодол— Пустертал y Тиролу са огранком, који ce протеже чак до околине Л il н ц a il Б е ч a). Верденским уговором (843) пак, би ова држава ирмсаједињена Немачкој — ч и н е ћ и j е д н о в o ј в о д с т в о. које доцније припаде к р а љ е в и н к Ч е ш к о ј . 1278. Рудолф Хабсбурговац, победивнш Чехе на M a р хф е л д у, анектова и ово војводство. (I ) Молим, да ce реч „Словенци“ (доза јузкних Словена — Југословина) не брка са „Словешша” (етнотрафским појмом фамшшје индо-европске).

П о р е д 34.000 С л о в е н а ц а y к р а љ е в и н н II т а л n ј е, који су, и поред н е м a њ a с в o ј и х н а р о д н и х ш к о л а , сачували свој стари дијалекат из средњег века, a који су пре тога доба становали y већим масама y венециј анској равници — сачувавши ипак и данас географека словенска нмена — С л о в е н ц и д а н а с с т а н у ј у у к о м п а к т н о ј маси; y броју од 1,300.000 y јужној Шгајерс-кој, y Крањекој, y јужној Корушкој, y Горици-Градишкој, y околвви Трста и y северо-источном делу Истре. Ми ћемо ce овде само ограничити на студији ове националне групе.

Становништво.

Посматрајмо прво оне крајеве на к о ј е cy y првом реду управљене пталијанске асш рац ије, т. ј. крајеЕе који припадају вровпнцпји Г o р и ц и-Г p a д и ш к o ј .

Судски крајеви

Словенци

Горица (околина) ................... Горица (варош) ................... Сежана (Sessana) .................... Толш-ш (Tolmino) . ................. Ајдовчнна (Aidussiiia) . . . . . Комен ............................. ... Канал ( C a n a le ) .......................... Кобарид (Caporetto) . . . - • • Церкно ( O ir c h in a ) .................... Бовец (Plezzo) . . . .................

41.417 10.790 15.488 15.166 14.685 14.009 13.937 9.064 8.131 5.528

Укупно . . .

148.215

Градпшка ................................... Кормонс ................................... Монфалконе ............................. Червињано ...................... Укупно . . .

Италиј ани о стали 2.734(1) 382 14.812 3.689 93 126 21 106 9 33 112 250 56 22 22 8 22 1 37 8 17.949

4.550

302 4.354(2) 1.645(з) 48

12.725 13.538 17.928 27.979

67 335 143 115

6.349

72.170

660

(1) Сако y једној општини (Лучинвко). (2) У четири опшгине (Медана, Биљана, К о јб ала и Долење). (3) У општинама ' Д о б е р д о б и Д е в и н (Дуино) на Красу. Ове две општине као и четири словеначких општина y срезу Кормонском могле би да ce одвоје од италијанске територије.

Испитујући саобраћајну карту, орографију п хндрографију, доћнћемо до следећих закључака ; а) В а р о ш Г o р и ц a лежи y сред крајева, настањених с л о в е н а ч к о м већином, због чега вависи од с л о в е н а ч к е о к о д и ц е , и зато би требала, и поред своје незнатне италијанске векине (10.790 Словенаца врема 14.812 Њ алн јана), неизоставно да буде увршћена y словеначке земље, као нека мала оаза. У осталом. потребно je, да назвачвмо, да je италијаиска већина y Горици, коју показује звавични п о в е с , п о т п у н о и з в е ш т а ч е н а . У ствари, број Словенаца и Италијана у вароши Горици je готово и с т и . Д а би доказали наше тврђење, цитираћемо један чланак А т н л н ј а Т а м а р о који je изашао y „Коријере дела Cepa” од 11 августа 1916 поводом заузимања Горице од стране италнј ансквх трупа. У томе чланку ce налази следећи пасус : „Последњвх избора, 1913, Италијани да би спасли општину Горичку од Словенаца и од владине политике (sic !), морали су д a c e y д р y ж e с a H e м ц и м a и да им обећају два места y оппгошском одбору” . Права вредност овога признања може ce још боље оценити, ако ce има на уму да су под аустријскцм режимом y Горици готово сви ти Немци били државни чиновници и да су од два немачка општинска одборннка, који су били изабранн y 1913, били један аустријскн м a j o р и један у ч и т е љ државне немачке школе. б) Званични попис од 1910 г. казује да y Трсту има 118.959 Италијана и 59.319 Југословена. Резултати са избора y 1911, на основи општег права гласа, показалн су, међутим, да je број Словенаца в е к и него што ce показало пописом. Н а пример, y предграђима Трста (Грета и Скоркола, која су y 2-ом варошком срезу) рачунало ce 4.003 Италијана в 3.951 Словенаца, a међутим, при изборима италијански кандидат je добио 722 гласа, док словеначки 1.156, дакле 434 г л а с о в а в и ш е . У варошн и околини скупа, кандидати н a ц и о и a л н о-с л о в е н a ч к и добили су 10.653 гласова (42,63o/e), a кандидати италијанских националиста гласа 14.337 (т. j. 57,37о/0). МеђутиМ, треба истаћи, да су италијански кандидати добили око lOO'O немачкпх гласова, и да 10.236 гласова, које су добвли социј алиствчкн кандидатн припадају обама нацијама y истој сразмери са гласовима које су добили национални кавдидати. Али : 1. Сва п р е д г р а ђ а (Ројан, Роцол, Св. Иван-Гвардијела и т. д.) за тим сва с е л a око Трста (Просек, Опћина, Барковље, Шкедењ-Сервола, Катинара, Лоњер, Базовица и т. д.) и с в а з е м љ a до Јулијских Алпа као и с онс стране тих Алпа настањена су С л о в е н ц и м a , којп чнне oг p ом н y в е ћ it h у.

2. Словенци који станују y овој земљи дошпшрајући су елеменат y ф и н а н е и ј с к и м т р ш ћ а н с к и м y с т a н ов a м а, што ce лако разуме, пошто су Италиј ани покретни. — нису везанп за земљу. 3. Словеначке банке су основане словеначким капиталвма. док су италијанске установе п о т ч и њ е н е немачким б а н к а м а (из Беча). 4. Најзад, словеначки крајеви около Трста (Комен, Сеж ан а — од провинцпје Горица-Градишка, Постој на; Сеножече, Илирска Бистрица, ЈГогатец, Лој, Церкница; (од провинције Крањске) чине ј е д и н о непссредно Тршћанско залеђе (Hin­ terland). 5. С а м о крајеви ; Градишка, Кормонс, Монфалконе и Червињано имају италијанску већину. Ови крајеви, кад искључпмо села која леже на Краеу, подразумевајући Добердовску и Девннску општину, n словеначке општине y крају Кормонса, сачињавају један део Фријулске равнице и према томе су п р и р о д h il д e о п т а л и ј а н с к е К р а љ е в и н е .

Закључци. Верни принцнпу народнссти и не желећи да ce изврћу факта (изнешена под 5.), mi нпкако не оспоравамо Италији италијанске крајеве. И поред изнесених разлога (под 2), a који би начинплп од Трста природни излаз словеначке позадине, дознали смо, .да je Италпја приеаједињавање Трста изнела к а о ј е д а н од у с л о в а з а у л а з а к y о в а ј р а т х у м а н и т е т а . Трсту ce не може осиоравати карактер м е ш о в и т е вемље, и као такав, могао би да буде предмет компензација и компромиса. Али од великог je интереса, било за Италију или Словене, ко ће држати за Трст. И баш због тога пстребно нам je да п о д и г н е м о ф о р м а л н у п р и м е т б у , a т о j e д а а н е к с и ј а Т р с т а од с т р а н е И т а л и ј е н е м о ж е д а б у д е з а Ј у г о с д о в е н е д е ф и н и т и в а н •— „f ai t a c c o m p l i ”. 1881 год. Сонпно je писао поводом Трста овако : „Становништво je мешовито, као и све становништво које je y близини name источне границе. З а х т е в а т и Т р с т с а н е к и м п р а в о м , б и л о б il п р е т е р и в а њ е n o п р и н ц и п y н a ц и он а л и т е т а . ” („Bassegna Settimanale” од 29. маја 1881 г.) У ноти, коју je г. Соннно y својству Министра Спољних Послова,

био упутио Бечкој влади 8 априла 1915., ИТАЛИЈА HE ТРАНШ ЗА У ЗЕћЕ ТРСТА, в е ћ њ е г о в у АУТОНОМИЈУ и н ез а в и с н о с т . Ево, баш, шта ce налази y чл. 3. италиј анског предлога (види Зелену Књигу, део 64. ) . „Варош Трст и његова територија, која fee бити продужена на север тако да обухватн Набрезину и да додирне нову италиј анску границу (види чл. 2. ) и на југ, да обухвати спорне срезове Каподистрије и Пирана, биће издвојени y А у т о н о - м н у и н е з а в и с н у д р ж a в y y п ог л едy интернационалном, војничком, за к он од ав н ом , финансијс к о м и а д м и н и с т р а т и в н о м. Аустро-Угарска fee ce одрећи сваког сизеренства. ТРСТ ТРЕБА ДА ПОСТАНЕ СЛОБОДНО ПРИСТАНИШТЕ. Н и к а к в а а у с т р и ј с к а и л и и т a л и j a н с к a м и л и ц и j a т y н e ћ е м o fe и д a y л a з и. Она fee примити на себе свој део садашњег државног дуга Аустрије ir Угарске, пропорциј онално своме становништву.” З а ш т о ce не би м о г л о п о н о в о в р а т и т и н а о в а ј С о н и н о в п р е д л о г , y толико пре што овај предлог, чувајући интересе тршћанског етаповништва, даје y исто време уравнотежено решење двема супротнпм тезама, — италиј аттској и југославенској. У сваком случају, да би ce дао дефинитиван статут граду Трсту, потребно fee бити; да с е и с т а н о в н и ш т в о у п и т а з а с а в е т , дајући право глаеа свакоме тршћанском грађанину, којц je рођен y овој вароши. a који има најмање 24 године.”

Народност. Има свега век и по, како ce словеначки народ пробудио y правом националном смислу. (Под Нанолеоном I. он je био део Краљевине Илнрије). Аустријска влада, опазивши код Словенаца буђење народне свести, хтела je да њом завлада ступајући y савез са Италијанима из Аустрије. Захваљујући систему пореза са п л а ћ а њ е м ц е н з у с а il протекцији аустријске владе, И г а л и ј а н и с у у в е к , и п о р е д свој е м ањ ине, имали в е ћ и ну y с а бо р у Г o р и ц е il Г p a д il ш к е (15 :1 4 y последње време, a 11: 10 раниј е) ; док j е y Трсту еловенска мањина престављена y општинском одбору, (који фуикцпонише y исто време као одбор и као провинциј ски Сабор), само одборнпцима из предграђа (12 према 68). Н а ј у о ч љ и в и ј а н е п р а в д а бнла je учињена од стране ауетријске владе и Италијана Словенцима н Хрватима

из Горице и Градишке, Трста и Истре y 1897 r., када су при изборима, на основпци етарог изборног система за Рај хстаг; били изабрани; Словенци y Горици Градишкој 154.564

Посланици Италијани Словенци Италијани 90.119 2 3

Југословени Италијани Словенци Италијани .............. '223.318 147.417 1 y Истри y Трсту .................... 59.319 118.959 0 6 Ови су избори проузроковали велике демонетрације y овим провинциј ама, y првом реду y Горици. Сви прнстуш y варош Горицу беху недељама 'затворени војЧ ком да би спречкли демонстрациј е Словенаца из целе провиндије. О д т о г а в р е м е н а Словенци су организовали бојкотовање И тал и јана к о ј е c e п р о д у ж и л о с в е д о п о ч е т к a p a т a (т o j e с т 18 г о д и н а). У току националне борбе, y Трсту и Горици, на више махова избише демонстрације којима су руководхтле масе Словенаца тражећи своја национална права и основне и средње националне школе. Omi су лмали за псследицу интервенцију 47. п y к a (H е м ц n 95°/0) к o ј и j e в и ш е п у т а у п о т р е б n o o р y ж ј е. Неколнко месецп пре овога рата. општпнски суд италонемачкп y Горицп (види чланак Атилиј a 1' a м a p о, цитиран овде rope) беху устушли Гимнасшчки трг једном н е м а ч к о м удружењу за једну изазивачку мат1фестад11Ју. Словенци из Горице растераше Немце и најурише их из вароши. Аустријска влада нареди поводом овога хапшење великог броја Словенаца. Н а дан мобилизације бише извршене многобројне п р ем е т а ч и н е по Словеначким и.Хрватским домовима и по словеначким il хрватским удружењима y Горици, Трсту п Истри, и било je разних хапшења y овим предел['1ма; као и y осталим словеначкпм земљама (набројићемо само нека имена. У Горици : директор листа ,.Соча';. Г а б е р ш ч е к ; адвокат П y д ; вицепредседник Сабора, адвокат Ф р а н к о ; еудпја н литератор Г p a д н и к, il т. д.;; y Љубљани : напредњачки шеф X р и б a р; посланик H о в a к ; председник литерарног и научног словеначког друштва И л е ш и ћ , и т. д. ; y Истри : посланици П о ш ч il ћ, Ч e р в a p, K п p a ц ; књижевници K a т a л ин il ћ7 Ц a р; n т. д.

Настава. Н поред до крајности тешке борбе, Словенци су успели да остваре толики напредак, да ce могу ставити y ред одмах после Ч еха и Немаца из Аустрије. Сер Еванс ематра да j е Љубљана ■ — пређе еедиште словеначког Университета (који je доцш је Аустрија угушила) данас чак више него и Загреб с т о ж е р н а ц п о н а л н' о г ј угооловенског п о к р е т а . Тек од 1871 год. Словенци су добнли евоје нацноналне школе па нпак између лица од 6 до 40 годика, има ca>io 5% неписмених. (1) У провинцији Горица-Градишка од 45.000 деце од прилике; само 128 (у 1912 г.) била су без школског образовања. Словенци су дали Аустрији такође и научннке. Помену^емо С&лго : славног математичара и астронома Вега, фнлологе Копитара, Миклошића, Облака, правника Крајнца, математичара. Мочника, географа Коцена и т. д.

(1) У И т а л и ји п а к има к р а ј е в а с а 7 5 % неписмених.

II — ИСТРА.

Стаковништво.

Судски крајеви Волоско (Volosca) . . . . Цазнн (Pisino) . . . . . Копар (Capodistria) • . . Крк (Veglia ) .................... Бузет (Pinguente) . . . . Подград (Oastelnuovo) Лабин» ( A l b o n a ) .............. Водњан (Dignano) . . . . Чрез (Oherso) ................. Лошнњ ( L u s s i n ) ............. Пореч (Parenzo) ............. Ровнњ (R oviejno)............. Мотовун (Montana) • . • Пиран ( P i r o m o ) .............. Б ује ( B u j e ) ....................... Пуљ (Pola) ....................... Укупно . .

Југословена 31.275 28.907 25.492 19.562 19.445 16,595 14.305 11.167 5.714 4.380 6.547 3.198 10.442(?) 4.315 2.007(?) 19.967(?) 223.318

Италиј ана

Осталих

946 1.636 18.744 1.544 874 7 2.396 6.620 2.296 7.588 10.544 14.200 11.004(|) 18.388 19.728(2) 30.902(3)

2.524 62 151 30 22 16. 937 .125 6 466 47 341 34 221 15 10.731

147.417(*)

15.728

Подаци са пониса и резултати са избора последњих година доказују н&м. да y Истри има с а м о н е к о л и к о в а р о ш и са италнј анском већином.

(1) При изборнма, y 1911 г ,, хрватски кандидат y овоме кр ају добио je 2 .1 3 0 гласова., a ш алијански 1.716. Ј а е н о j e д а к л е , д а б р о ј И . т а л и ј а н а n о к a з a н п о п м е о м н e о д г о в a p a и с т и н и. (2) 1 5.000 од прилике од ових Италијана су Хрвати „италијанске партпје“' (види А. Виванте: „ L ’irredentismo adriatico” , Флоренција 1912). (3) При пзборим а y 1911 r., х р в а т с к и к ав д и д а т y Пуљском округу добио je 3.488 г л а с о в а a ш а л и ј а н с к и 3.877. И овде су изборни реЗЈЛтати д е м ан то в а л и цпфре пописа.

(*) У и в а р и , y Истри нема више од 110.000 'Италијана.

MsTopäija. • 1. —■ Окрузи : B o n о с к o-O п а т и ј a (Volosca-Âbbazia), П o д p a д (Oastelnuovo). JI a б и њ (Albona) и П a s и н (Pisino) нису н и к а д а припадали Венецијанцнма. О н н н и с у ч a к h il к a д a ни административно припадали римској Италији. ff 2. — Ä. Виванте, y свој ој публикацији ,.L’ irredentismo adriatico” Флоренција 1912, — као противннк италиј анскс империј алистичке политике, тврди, д a с y y а у с т р и ј с к и м с т а т и с т и к а м а И т а л и ј а н и б и л и фаворнзирани на штету Словена. Тако исто je опазио да су Италијани y многим местима (Буј e n т. д. ) успели еамо помоћу з е л е н а ш а и п р е д у з и м а ч а да придобију Словене за италијанску п а р т и ј у . Због овога, он назива ове самозване Италијане „мелезима” , 3. —• Џенаро Мондаини y своме ч ланку од 12 августа 1916 г. y „L ' Azione Socialista” т в р д и , д а И т а л и ј а н ем a и ст oр иj ск и х n p a в a н a и ст оч н y И ст р y и Р иј еку. 4. — Евано, y поменутој књизи, каже о Истри : „Треба знати да je у н у т р а ш њ и и и с т о ч н и део Истре г о т о в о ч и с т о х р в a т с к и, и да, противно западном појасу који je припадао Венецији, грофовство П а з и н , историјски ce привезује уз в oj в о д с т в o K p a ј и н е т a к о, да je с а м П a з n н д а н а с ц е н т а р х р в а т с к о г о б р а з о в a њ а,

Б. ПИТАЊЕ 0 „ДИПЛОМАТСКОМ УГОВОРУ“. У току епоменуте конференције бр. *. Д . ’ . нам je саопштио, да Италиј a, y својим аспирацијама на Истру и Далмацију, „чак нема потребе за некаквим одобравањем, нити да јој ce чнни милост ОВ1Ш провинцијама” пошто je о в о п и т а њ е , н а с и г У Р н о, в е ћ у р е ђ е н о „ Д и п л о м а т с к и м y г о в о р 0п ” Ова декларација даје нам повода, да поставимо нека питања n учгапшо неке рефлексије.

* 1- — Ч е м у е л y ж и т a д е к л а р а ц и ј а ? Да. ли да нас убедн y n p a в о Итадије, или да нас тиме упланш п да нас стави пред с в р ш е н н ф а к а т ?

2. — Ч e г a и м a 8 a j с д н п ч к о г између „дипломат■ских уговора” и н е з а в и с н о г с у ђ е њ а Слоб.ч Зид.ч ? 3. — Мора ли Слоб/. Зид.'.; одбацујући слободу суђења, примити без иоговора, разиа дела званичних кабинета ? 0ли би ce С л о б • • • 3 il д . ' . ов a к в и м n p е т е н с и j a м a т p е б a л о д а с и а т р а у в р е ђ е н о y е в o j o ј н езависности? * Пређимо сада на рефлексије. I. Србија je озбиљно претрпела неправду, која je према њој учињена. Потпуни елом вемље, губитак четвртине свога становннштва; то je с в е што ce може од ње захтевати.. Хтети покварити овим уговором уједпн.еп.е с в и х Југословена, значило би уииштити живот и будућност Србије. т о б и б и o с м р т н il y д a р, као награда за њену тако тешко добивену победу. Изложимо ствар јасније : П p е последњих ратова (балкаиских). Југословени беху подећвени између независне Србије и Црне Горе, a поред аога још и између Аустро-Угарске, Бугарске и Турске. Они имађаху много да ce боре; ami пошто су припадали p a з н o p о д н и м државама могли су ипак имати вере y будућност. 0 н и с y c е и з л а г а л н ј е д и н о о п а с н о с т и да ce н а ђ у ујед и њ е н и , али п о д династијом Хабсбургов ац а. (1 ) После овога рата, y смислу уговора са Италијом (и. како нзгледа и са Румунијом) Југословени би били раскомадани и придати ј е д - н о р о д н и м народима, чији би био циљ, да их с в и м а начинима било прогугају, или да ттх н a ј y р е са њиховог сопственог о г њ и ш т а. Али, и то није још све;;. II. Налазећи ce између и м n e p и j a л и с т и ч к e II т a л и ј е, једне Румуније к о ј а ж е л и да игра улогу арбитра, између (1) У' потврду овога навешћемо речи Зениера, немачког посланика y парламенту, наведене y својој пубпикацији од 1-9. I I I . 1917., под насловом: „Средн.е европски проблем” . „А ко je игде на свету принцип националитета законит, то je y југоеловенском питањ 5г. Аспирације за уједињеЉем овога народа, — расејаног y хиљаде комада, који живи најчудовишнијим правним животом, — треба да ce цене независно од панславистичке пропаганде, која je била вођена y току последљих десетина година бујним п о с т зш ц т а и без еувшпе моралних скрупула. Свакн, који са стране студира суштину ових односа; мора да схвати као ■истину, да ce решење југословенског пптања може постићи само уједпњељем ових сродшгх елемената. З а ово ми имамо само један избор : или he ce ово решење извести помоћу Аустро-Угарске монархије п y аен о м оквиру или пзван ње и про тив ње.”

г

једне, н е з a с и т е Б y г a p с к е због њених разрушених амбиција, између једне к р и в о к л е т н и ч к е Г р ч к е и једне Угарске која je разочарана y својим амбицијама за помађаривањем — Ј у г о с л о в е н и б н б и л и o с y ђ е н и н a в e o јј a г o р к y c y д 6 II н y. (Улога нове Албаније није још јасна, али y случају када би она и била независна, под упливом Италије која показује тежње да жели да замени Аустрију, улогу њену није тешко погодити). II тако, y награду Србији за њену н е н о к о л е б љ и в у в e p k o е т, као награду за учињене услуге Споразуму борбом противу Турака — кроз читава столећа — дали ће Споразум присгати на ч е р е ч е њ е Југоеловена још г o p е него лн што je била подеЛа Пољске y њеној прошлости ? И још внше нешто. Граница обележена уговором била би таква, да би ce Србија налазила y немогућности да ce брани противу ма какве војничке италијанске инвазије. T e y м е с т о да у ж и в а y п о т п у н о з а с л у ж е н о м миру и којп j o ј j e в e о м a п о т p е б a н, C р б и j a б и б и л a o с y ђ е н a д а б у д е с т а л н о н a г о т о в’с. A на овим обалама које припадаху Југословенима y току од 12 с т о љ е ћ а, — и којима je тај посед постао н е о п х о д а н за њгахову будућност, и y пркос свих принципа о праву малих народа il свечаној изјави славног председника В п л с о н а , п о к о м е „ н и г д е н е п о с т о ј и никакво право к о ј е б и д о п у с т и л о д а c e н а р о д и п р е н о с е са, потентата на потентат к a о д a c v о н и н е к a н м а а а " •— б а ш

ИТАЛИЈА CE СПРЕМА ДА CE ИНСТАЛ И РА СА СВОЈИМ ТОПОВИШ ! III. Изнетим пројектом/ да желе да створе једву н е з a в n с н y Х р в а т с к у , италпјански империјалисти су о т к р п л и с в о ј n p a в il п л a н. Имамо доста примера из историје о томе; т т а могу да учине династичке амбиције и страни утицаји y земљама исте pace. Италијански империјалисга имају очевидну намеру да y будућности искористе борбу; која би ce распирила између Србије il Хрватске (када би ова постала независна): ко би од њих п р и д о б и о Д a л м a ц и ј у, и због тога они (Италијавн) траже одвојену Хрватску ампутирану од стране Италије на рачун Србије. И з т и х р а з л о г а И т а л и ј а j e и т р аж n л a y y г о в o р y r a p a н ц и j y o д 1.5 г о д и н a, како би за то време могла да y ч в p с т и и изврши к о л о н и з a ц и ј y Далмације. Словеначке и Истре по немачксм начину (у Познанији) il аустријском (у Штајерској, Угарској; Чешкој и т. д.)

Кад ce зна, да су Хрвати п Срби апеолутно нста раеа и да су леђусобно веома и з и е ш а н и , било би чак и немогуће повући неку границу к o j a б ц и х p a з д в a j a л а. Еванс на истом месту тврди : . . . . . . . . . . јасно je, да свака словонска провинција има и с т о т о л п к о права ца ее изјасни за националну унију, к а о ш т о с у га, и м а л е Л о м б a р д и j a и л и В е н е ц и i a." [IV . lia и y погледу будуће европске политачке перстективе раздвајање Х рвата и Срба није ни мало мудро. Југоеловевш никада нису бпли y својој историји агресивни, али су, нпак, врло о т п о р н и п р е м а н а с р т љ и в ц и м а . И овога пута треба претпоетаввти да ce о н и н е ћ е п ок л о н и т и пред „credo quia absurdum” (верујем, jep je бесмислено) ; да они неће пасивно примати черечење њихове pace, n да ће, y даноме моменту, они наћи начина да ce ослободе агресивне Италије, која je, y осталом. дошла и сувише доцкан са аустрпјским методама. И пре, него што би ce углавио један „уговор” на штету Југословена, ДИПЛОМАЦИЈА GHOPÄSYIVIA ДОБРО БИ У Р А ДИЛА ДА ПРОМИСЛИ 0 ПОСЛЕДИЦАМА, које би могао имати сличан уговор. ЈЕ Р Л О ГИ К А И АПСУРДНОСТ CE И СКЉ УЧУЈУ. * Заиста ће бити чудновато видети на конферендији штра, која ће доћи после победничког ра,та, поред Европских Савезника, Америке и Кине, који траже слободу народа, — ј е~ д и н у И т а л и ј у како држи y руци „м е н и ц у ” (дипломатски уговор) коју je умела изнудити пре уласка y рат за слободу рода људског ! V. Апсолутно би бнла друга ситуација ако би Италнја примила компензације y голних послова Италије. писао je ca с-вим друкчије : „Т p a ж и т и Т p с т с а н е к и м n p a в о м, писаше он, б и л о би п р е т е р и в а њ е п р и н ц и п a н а р о д н о г а ” (Rass. sett 29' маја 1881). Ч ак ни 1915 год. г. Сонино није тражво Трст. У својим преговорима с Аустријом навео je изрично : „ Т р с т il њ е г о в a т е р и т о р и ј а .............. т р е б а д а б у д е у р е ђ е н а y виду а у т о н о м н е н е з а в и с н е држ a в е.“ „ Т р с т има да остане слободно пристаниште” (в. Зел. Књ. стр. XIV).

C a н y д о, италијански историчар y евоме делу, које je изашло y Падови 1847 год.* (стр. 421) наводи : да ce Трст предаоХабзбурговцима зато, како, би ce с п а с а о в е н е ц и ј а н с к о г

r o c н o д a p c т в a и на тај начин избегао судбину осталпх прнстаниппа Истрије, угушених од Венеције (1), Што ce тиче неодређеног израза : „његове околине ” треба код Трста pas ликовати две врсте његове околине. 1. Предграђа Трста, која административно припадају општини Тршћанској il која ce подразумевају y аустријском изразу „Triest und Umgebung” . Варош и предграђа заузимају површину од 94 квадратшгх километара, од којих варош износи само 5 и У2 кв. километара. Ова предграђа обитавају y о г р о м н о ј в е ћ и н и С л о в е н ц и (на последњим изборима словенски кандидат добио je 81% гласова.) У прилог појимања осећаја словеначког становништва Трета и предграђа, навешћемо следећи извештај ,,Е д и н o с т и” (дневног словеначког листа y Трсту) од 3 фебр. 1918 год. : Жене и девојке Трста и предграђа, послале су југословенском одбору y Бечу, следећу изјаву (потписану од 10.816 лица) : „Жене и девојке Трста и предграђа придружују оним хиљадама њихових сестара; с в и х ј у г о с л о в е н с к и х з е м а љ а , своје жеље за ослобођење и независност ц е л о к у п н о г ј у г о с л о в е н с к о г н а р о д а ; оне поздрављају изјаву југословенског одбора y Бечу од 30 маја 1917 год. као израз наших народних аспирација, и моле све скупљене посланике југословенског одбора, да истрају y пуној слози il непоколебљивој борби за животна права југословенске отаџбине';. 2. Алп за околину Трста може ce сматрати и позадина Трста, т. ј. Г ор и ч к il K р ш (Karso), K p a њ с к и K p m, И с т р а, и најпосле, ако ce (1) Међу варошима Истрије, које су угушене од Венецијанаца, довољно je, да напоменемо само К опар (Каподистрија) који ce 1348 био подигао противу Венецијаваца, због чега je бпо свирепо каагн.ен.

хоће и ц е л а т е р и т о р и ј а д o Ј ул и j с к и X A л п а, па и n p е к о њ и х. Али изузимајући фурланеку равницу (Friul) на доњој Сочи, која има површину 568 кв. кил. и где су Италијани y већпни, — нигде више y овој позадини нема компактне италијанске народности. Само још варошице на западној страни Истре, имају италијанску већину. по статистици ; па н ту je на многим местима (на пр. Бује и т. д.) y већинп случајева иста извештачена. Да би ce видело како и ово становништво национално осећа. цитираћемо једну нотицу словеначког листа „Ју гословен” -а, a који смо нашли прештампано y „Хрватској Држави” (6 фебр. 1918 год.). Тамо ce тзели да je. 442 општине, 82.986 жена п девојака, свештенства 30 парохија, 15 среских скупштина xi 9 радничких организација потшгсало једну декларацију, којом ce тражп уједињење Словенаца. Хрвата и Срба y једну независну државу, слободну од ма каквог страног господарства. . . . „Грофовство Го-Ова провинција je састављена из две рицу n Гргчишл.у.7' области : a) Из предела Горице, т. ј. из админнстративних округа : Гориде, Толшша n Сезане — које заузимају поврпшну од 2.297 кв. килм. a ca становништвом од 148.215 Словенаца према 17.949 Италијана (од којих 14.812 y варошн Горици); и b) Из предела Градишке, т. ј. из административних округа : Градишке и Монфалконе — што заузима површпну од 622 кв. клм. ri са становништвом од 72170 Италијана (алиФриуланаца), према 6349 Словенаца. У главнсм Словенци држе данас планински део Гориде и Градишке ; a Италијани равниду доње Соче. Словенци пмају за центар варош Горпцу. гдн ce стичу путеви који силазе са планина. На југу те варопш пружа ce

фурланска равница, коју насељавају Италиј ани-фурлани. (1) Према овој географској подели, ■ — која боље одговара етнографској него здминистративној, словеначви елеменат зауаима 2351 a италијански 568 кв. км. Зато ce треба запитати : на основу чега базира италијанска влада свој захтев на словеначки део Горице и Градишке, — део, који заузнма више од 4/5 просторије, и за који чак и једни и т а л и ј а н с к и писци веле : „3 е м љ e n p е к o C о ч е, в a н п р ав а е у И т а л и ј e”, a други тврде како поток Розминан, (2) близу Чиваделе „словеначке М еке” (3) — дели Италију од Словеиаца. .ЛДелу Истру до Кварнера •— са Волоском n истријанским острвима . Чрез - ом (Oherzo) il ЈТопшљом (Lussin) a тако исто и острвцима Плавни ком, Унијом, Канидоном, Палацуолом, Св. П етром, Неровном Азинелом и Грујнцом са суеедним острвцима"

Све ово, ма да су становници ових срезова ч и с т и Сл о в е н и и што су Италијани једино сконпентрисани y неколико вароши западне Истре !

„Примедба I. H a основу онога што je наведено y члану 4. граница he ићи по овим тачкама : Почев од врха Умбрије до севера Стелви-ј а; дуж водо(1) Италијански империјадис.ти додају радо y својим пропаганднстичким сппсима под именом источни Фриул целокупну Горицу и Градишку. Они тиме хоће да прошире вазив лредела Градишке и Удвне y Италији лредео који данас нема вичег ааједничког y етнографском и географ-’ ском погледу са Фриулом. Међутим никада предео Горице није био настањ ен Фриуланцима. Напротив све до пада власти патријарка од Аквилеје (1420) готово цели предео Градишке и Удине, био je настањен Словенима. Имена многобројних места равниие Доље Соче, као и цели предео Удине све до Таљамента су најбољи сведоци. По званичној статистици још ir данае има y провинцији Удине 56.944 Словенаца (J nnuario stat. ital. 1914 стр. 28). (2) Конте Гироламо. Dzor. d. 1. p atria del Friuli. Удине, 1877, стр. 87. (3) Санудо, италијански историчар. Падуа, 1847 и 1884.

делнице Ретичких АлIIа, до извора реке Адиџе h Ајеаха a за тим прелази висове Решена и Бренера (и врхове Еча н Цилера, ту скреће граница на ју г il додирујући внс Тоблах, достиже данашњу границу Корушке, близу Алва. Идући дуж ове границе линијаће доћи до виса Тарвнса н ићи вододелницом Јулијских Алпа преко гребена Предила, Мангар-а и Трнглава и превој a Подбрдо, Подланско и Идрнј е / ' Што значи да италијанска влада подразумева тш е и раскомадавање Крањске — срце словеначко — a с в е з а т о , д а б и c e дограбила важног рудника живе y И д p i t j i l „Одавде ће линија узети правац на југозапад ка Шнебергу тако, да ce не би y територнју италијанску обухватно n басен Саве и ii.cirax притока. Од Шнеберга ће затим ићи ка коти Касту-а Митилије il Волоеци, као и италиј анским срез овима.”

Италиј анским

срезовима,

— али где нема И т а л и ј а н а . У В о л о с ц и на пр. има само 946 Италијана према 31.275 Словена.

Захтевајући ове срезове, Италију су каже руководили разлози потребе да дође до своје природне n географске границе. Али и ако еу природне и географске границе једне земл.е (или боље рећи стратегијске) готово у в е к с п о р н е , остаје ипак пнтап.е : да ли су баш такве границе сигурније од границе која би била утврђена пријатељством са суседним народима. Ако Италија — искоришћујући садашњу кризу — из стратегијских разлога буде отела коју територију од Југословена; a противу воље мештана. она тиме неће да вређа само права будуће државе југоеловенске, него и права мештана кога je против његове воље потчинила, и они ћ е у ч и н и т и

с в e д а би ce о т р е с л и н а м е т н у т о г а г о с п о д а р с т в а н да би ce ујединио са југословенском државом. Средства која су извеснн игалпјанскн следбеници примили од пангерманаца. a то je, да окупирају словеначке територије, како им ове не бн сметале. утврђује нас y противно мишљење, т. ј . д a с y с т p a т e l’il j с к e г р ан и ц е к o j е би бил е о д р е ђ е н е противу воље суседних na­ p o д a б и л e c a м o j е д н a o n a сII о с т з a o с в a j a ч a. (1) „V. Исто тако Италија ће добити провннцију Далмације y својим садањим гранидама, обухватајући на Северу : Лисарику и Требиње (т. ј . два мала места на југозападу Хрватске) a на ју гу делу територију до линије која.иде од мора код гребена Планке (између Трогира и Шнбеника) па вододелницом ка истоку, тако да ce долине, чије реке утичу y море код ПГибеника, (Цикола, Крка il Бутичњице са својпм притокама) буду налазиле y власти италиј анској. Италији he такође да припадају il сва острва далматинске обале на северу n ј угозападу, почевшп од Премиде, (1) Н а овоме месту интересаитно je забележити шта je итал. историчар Санудо писао 1847 г. о италијанским Словенцима. Он каже :>■„У судовима, пошто Словенци не могу да нађу сталне тумаче, дужни су да их плаћају из њихових џепова“ . Затим дитира случај, где су судије грднли говорсћи пм : „Ви стеИталијани, ви морате да одговарате на пталпјански, иначе ћу вас ухапсити, што не одговарате пред судом.“ По истом писцу ови Словенци певају националну химну са рефреном : „ Н е к а дође паклена сила, пна. ипак неће унигатити наш народ Словенскп“ .

— Ih — Селве, Улбо, Скерде, Наоне, Пага; Пунтадура па навише на Север до Меледе на југу. Овима ce додају острва : Св. Андриј а, Бузи, ЈТттса. ЈГеспна. Теркала, Корчула, Каза и Дагоста, са с-внма острвцима и околним стенама, за| едно са ТЗелагружом, али без острва : велика и мала Зирона, Бује, Солта и Брача,” Италија дакле себи осигурава ништа мање него 2/3 Далмације и сва острва. од и најмање важности. Три ситна острвца; са два острва Солта и Брача, — која cy y осталом без икакве стратегијске важности биће н е y т р а л из n p a н а. „Биће неутрализирана : 1.) Цела обала до гребена Плгшка. на северу до јужне тачке полуострва Сабнон чело на југу; пошто je ово острво ушло y неутралну зону. 2.) Део Абале који ce налази између једне тачке 10 километара јужно од (Рагуза Векиа) до реке Војуше. на југу, тако д а y неутралну зону има да уђе цео Котор■ски залив са пристаништима Баром (Antivari), . Улцињом, Св. Јованом Медовским и Драчом са резервсм да права Црне Горе не смеју бити дирнута y колико ce ова оснивају на изј авама измењеним тсзмеђу уговарача y априлу n мају 1909

године. Пошто су ова права призната ј едино за садашња притежања Црне Горе она ce неће простирати и на пределе и пристаништа кој а би била додељена Црној Гори y будућности. Ипак све законске резерве које ce односе на барско пристаниште, резерве на које je сама Црна Гора дала свој пристанак y год. 1909 остаће y сили. 3.) Сва острва која нису додељена ИталиЈи "

„Приметба 2. Следећи ј адрански окрузи биће уз сарадњу споразумних сила присај едињени, териториј ама Хрватске , Србије и Дрне Горе.” „Н а северу јадранског мора цела обала од залива Волоске код италијанске границе до северне Далматинске границе y којој ce налази цела обала, која данас припада Угарској ; цела хрватска обала, ријечко пристаниште и мала пристаништа Нови и Карлобаг, као il острва Веља, Первнцио, Гре-

Другим речима : Италија има да заузме све етратегијске тачне док оно парче обале и б л о к и p a н a o с т р в а, која су на домаку и т а л и ј а н с к и х т о п о в а н е ћ е ce м о ћ и ч a к h i д a б p a н е. Предпостављајући трн разне државе, званична Италнја je овим но формули „divide et impera” изјаснила. ce, да она не желн y j е д и њ е њ е Срба Хрв ата и Словенаца. y j е д н y д р ж a в y. Алн и после многобројних понављања „цела обала” н „врло важна нристаништа”, које Италија „великодушно” уступа Југословенима, треба знати да цела та тернторија представља c a м о 1/3 Д a л м a ц и ј е, док je Италија задржала за себе 2/3 *.

(*) Пошто je питање Далмације образлошено y брошури Срп.-Итал. Спор” штампаној још 1917. г., то ce тиме овде нећемо бавити.

торио, Кале и Арба. На ју г у Јадранског мора, тамо где су Србиј a и Ц рна Гора заинтересоване, цела обала до гребена Планке; до ријек е Дрима са врло важним пристаннштима Сплитом, Дубровником, Котором. Баром, У лцињеми Св. Јованом Медовским, као и оетрв а Велика и Мала Зирона, Бује; Солта, Брача; Цикљан н Каламота” Поновимо : Италија, страна еила, „Пристаниште Драч, може бити додељено допушта в е л и к о д у ш н о да принезависној мухамедан- станиште Драч „може бити додељено” скоЈ држави Албанији. народу коме он припада по праву ; VI. Италија ће до- народу, коме y исто време она отима бити y потпуном при- y „потпуно притежање?; најважније тежању : Валону, Ос- пристаниште као што je ВаЛона са трово Сазено и један острвом Сасено и знатну територију довољан део земљишта до Војуше. Овде je излишан сваки коза заштиту од опас- ментар. ноети војничког карактера, који ће бити приближно између pil­ jene Војуше на ееверу il истоку и округа Шимарског на југу.” „Погато je добила : Трентин и Истрију на основу чл. IV , Далмацију и јадранека острва на основу чл. V. као и залив валонски, Италија ce обавезује за случај ако би ce једна мала самостална и неутрална држава створила y Ал банијн, да ce неће противити Француској, Великбј Британији и Руеији, ако би ce поделили окрузи северне il јужне Алба-

Тиме je Италија себи зага.рантовала улазак y Јадранско море, како би могла увек да баци котву, за своја војничка продирања на Балкан.

није између Црне To­ pe, Србије il Грчке. Јужна албанска обала — од италијанске границе до Гребена Стилос-а, мора бити неутрализована.” „Италији ће бити уступљено право да руководи спољним пословима Албаније. У сваком случају Италиј a ce обавезуј е да себи осигура y Албанији довољно територије, како би могла својим границама допрети до граниде Грчке il Србије на истоку од Охридског језера” „V III. Италија ће добити y пуном притежању Додеканеска острва, које je сад окупирала. IX. Француска, Велика Британија и Русија иризнају као аксиому факт да j е Италија заинтересована y држању политичке равнотеже y Средоземном мору, као њено право да узме y притежење, кад Турска буде сломљена један део раван њнховом y Средоземном мору, a поглавито део који ce граничи са провинцћјом Адалијом, где je Италија већ добила права n специјалне интересе, утврђене конвенцијом ита л и ј ан е к о - б р итанском. Зона, кој a ће бити додељена Италији биће y погодном времену

Дакле, il ако иредвиђа етварањ» једне мале албакске државе „самосталне и неутралне”, Италија предвиђа и њену деобу и зато она резервише себи п р и с т а н к ш т е Валону и њене околине као и да руководн c п о љ н n м n o с л о в n м a A л б ан и ј е. Очевидно je, да она Time хоће даствори — ј е д н о н о в о о г њ и ш т е н е р е д а , као што je бнла Маћедонија пре балканских ратова и да она. жели с&мо да подражава Аустро-Угарску y своме односу према Албанији.

одређена y сагласности ca животшш интересима Француске п Велике Британиј е. Тако исто узеће ce y призрење интереси Италије и y случају да силе одрже за једну даљу периоду неповреднвост азијске Турске. задовољивши се; да ce међусобно ограннче своје утпцајне зоне. У случају да Франдуска ; Велика Британија ц Русија заузму y току рата области Азијске Турске, Италија резервише себи право окупације целе области која ce граничи са Адалијом a чије су граннце горе изложене”

„X I. Италија ће добити војничку контрибуцнју, ко јаћ е одговарати њеној снази и њеним жртвама. X II. Италија сепрпдружује декларацпји, коју су учинцле Француска, Велика Бриаанхгја xi Русија, поводом кој е мухамеданска света места морају остати y притежању једне мухамеданске независне државе. X III. У с-лучају проширења францусквх и енглескнх колонијалH xix области y Африци на рачун Немачке, Француска и Велика

Н а крају крајева нзлази да су само Амерхша и Аустралија имале шакса да умакну италијанским прохтевнма. Алн il то није све.

Брнтанија признају y принципу Италији право да тражи за себе извесне компензациј е y форми проширења своји х притежања y Еритсрији, Сомалиланду, Либији и свима колонијалш ш окрузима, који граниче са колонијама француским и британск ш . X IV . Велика Британија ce обавезује да олакша Италији да без рока и под повољним у с л о в и м а закључи на л ондонским тшј ацама зајам најмање од 50.000.000 фунти стерлинга. XV. Фр анцуска, В. Британија и Русија обвезуЈу ce да помогну Италију y томе да ce не дозволи претставницима Св. Столице да узме учешћа y дипломатској акцији кој a ce тиче закључења мира и уређења питања која ce односе на рат. XVI. Овај уговор мора бити тајан. A y колико ce тиче пристанка Италиј е на изјаву од 5 септембра 1914 године она fee бити објављена тек после објаве рата сд стране ИтаЈтиј е. као и њој. Пошто су представници Француске, Велике Британије и Русије иримили знању овај меморандум и пошто већ имају пуномо-

Iii‘j a, o