Naziv originala: Stephen King DOCTOR SLEEP Copyright © 2013 by Stephen King
Dok sam drndao jeftinu ritam gitaru u grupi Rok botom remainders, Voren Zevon imao je običaj da svira s nama. Voren je voleo sive majice s kratkim rukavima i filmove kao što je Kraljevstvo paukova. Insistirao je na tome da pevam glavni vokal u njegovoj autorskoj pesmi Londonski vukodlaci, obično za bis posle naših nastupa. Rekao sam mu da nisam dostojan. Insistirao je na tome da jesam. „Idemo iz G-dura“, rekao mi je, „i urliči iz sveg glasa. Najvažnije od svega, sviraj kao Kit.“ Nikad neću moći da sviram gitaru kao Kit Ričards, ali sam uvek davao sve od sebe, a s Vorenom pored sebe, koji mi je parirao notu za notom i smejao se do suza, uvek sam se bogovski provodio. Vorene, ovaj urlik je za tebe, gdegod da si. Nedostaješ mi, druže.
Nalazili smo se na prekretnici. Polovične mere nam nisu bile od koristi. – Velika knjiga Anonimnih alkoholičara Ako smo hteli da živimo, morali smo da se oslobodimo besa. [To je] sumnjivi luksuz normalnih muškaraca i žena. – Velika knjiga Anonimnih alkoholičara
UVODNE MISLI
JSIB znači: jebeš sve i beži. – Stara izreka Anonimnih alkoholičara
SEF
1
Drugog dana decembra, u godini kada je u Beloj kući sedeo uzgajivač kikirikija iz Džordžije, jedno od velikih letnjih odmarališta u Koloradu je izgorelo do temelja. Hotel „Vidikovac" proglašen je potpunim gubitkom. Posle istrage, šef Vatrogasne službe Okruga Hikarilja obznanio je da je uzrok požara bio neispravan kotao. Hotel je bio zatvoren preko zime kad se nesreča desila, i samo je četvoro ljudi bilo prisutno. Troje je preživelo. Zimski čuvar Džek Torens nastradao je u toku neuspešnog (i herojskog) pokušaja da smanji pritisak u kotlu, koji se zbog pokvarenog ventila popeo do katastrofalno visokog nivoa. Dvoje preživelih su bili žena i mladi sin zimskog čuvara. Treći je bio glavni kuvar „Vidikovca", Ričard Haloran, koji je napustio sezonski posao na Floridi i došao da obiđe Torensove jer je imao, kako je rekao, „snažan predosećaj" da je porodica u nevolji. Dvoje odraslih su prilično gadno ozleđeni u eksploziji. Jedino je dečak bio nepovređen. Barem fizički.
2
Vendi Torens i njen sin dobili su nadoknadu od osiguranja korporacije u čijem je vlasništvu bio „Vidikovac". Suma nije bila velika, ali dovoljna da prežive naredne tri godine, tokom kojih nije mogla da radi zbog povreda leđa. Advokat s kojim se konsultovala rekao joj je da bi mogla da, ako je voljna da istraje i igra grubo, dobije mnogo više para, jer korporacija želi da izbegne sudsku parnicu. No, ona je, baš kao i korporacija, želela samo da ostavi tu katastrofalnu zimu u Koloradu iza sebe. Oporaviće se, kazala mu je, i jeste se
oporavila, mada su je ozlede leđa mučile do kraja života. Smrskani kičmeni stub i slomljena rebra zacele, ali nikad ne prestanu da jauču od bola. Vinifred i Danijel Torens neko vreme živeli su na Srednjem jugu, a potom su se preselili u Tampu. Dik Haloran (onaj sa snažnim predosećajima) ponekad je dolazio sa Ki Vesta da ih poseti. A naročito da poseti mladog Denija. Bili su povezani. Rano izjutra, u martu 1981. godine, Vendi je telefonom pozvala Dika i upitala ga može li da dođe. Deni ju je, kazala mu je, probudio u gluvo doba noći i rekao joj da ne ide u kupatilo. Posle toga, odbio je da govori i ćutao kao zaliven.
3
Deni se probudio jer je morao u toalet. Napolju je duvao snažan vetar. Bilo je toplo - na Floridi je uvek toplo - ali mu se nije dopadao taj zvuk i pretpostavljao je da nikad i neće. Podsećao ga je na hotel „Vidikovac", gde je pokvareni kotao bio najmanja opasnost. On i njegova majka živeli su u skučenom stanu na drugom spratu. Izašao je iz sobice pored majčine i preša hodnik. Lišće umirućih palmi pored zgrade zašuštalo je pri naletu vetra. Zvuk je ličio na zveckanje kostura. Vrata kupatila uvek su ostavljali otvorena kad niko nije koristio tuš ili šolju, jer je brava bila u kvaru. Večeras su bila zatvorena. Ali ne zato što je njegova majka bila u kupatilu. Zahvaljujući ozledama lica koje je zadobila u „Vidikovcu", sada je hrkala - s tihim hvip-hvip zvukom - koji je čuo iz njene spavaće sobe. Pa, slučajno ih je zatvorila, to je sve. Znao je da to nije istina, čak i tada (i sam je imao snažne predosećaje i jaku intuiciju), ali ponekad jednostavno morate da se uverite. Ponekad morate da vidite. To je nešto što je otkrio u „Vidikovcu", u sobi na drugom spratu. Ispruživši ruku, koja mu je delovala preduga, previše rastegljiva, previše kao bez kostiju, okrenuo je kvaku i otvorio vrata. Unutra je bila žena iz sobe 217, kao što je znao da će biti. Sedela
je na klozetskoj šolji, gola, raširenih nogu i nabubrelih mrtvački bledih butina. Zelenkaste grudi visile su kao izduvani baloni. Žbun stidnih dlačica ispod stomaka bio je siv. Oči su joj takođe bile sive, poput čeličnih ogledala. Videla ga je, a usne su joj se razvukle u osmeh. Zažmuri, rekao mu je nekada davno Dik Haloran. Ako vidiš nešto loše, zažmuri i reci sebi da to nije tamo, a kad ponovo otvoriš oči, nestade. Ali to nije upalilo u sobi 217 kad je imao pet godina, a neće ni sada. Znao je to. Mogao je da je namiriše. Raspadala se. Žena se - znao je i kako se zove: gospođa Mesi - uskobeljala na ljubičaste noge i ispružila ruke ka njemu. Meso na rukama joj je mlohavo visilo, bezmalo curilo. Smešila se kao što ljudi čine kad vide starog prijatelja. Ili možda neku ukusnu hranu. Sa izrazom lica koji se mogao pogrešno protumačiti kao smirenost, Deni je zatvorio vrata i zakoračio unazad. Gledao je kako se okrugla kvaka okreće udesno... ulevo... opet udesno... a zatim staje. Sada je imao osam godina i bio je koliko-toliko sposoban da racionalno razmišlja, uprkos užasu. Delimično zato što je, negde duboko u umu, to i očekivao. Iako je uvek mislio da će se najpre pojaviti Horas Dervent. Ili možda barmen, onaj kog je njegov otac zvao Lojd. I pre nego što se konačno dogodilo, trebalo je da pretpostavi da će to ipak biti gđa Mesi. Jer, od svih nemrtvih stvari u „Vidikovcu", ona je bila najgora. Racionalni deo uma kazao mu je da je ona samo fragment zaboravljene noćne more, koji ga je pratio iz sna, preko hodnika, do kupatila. Taj deo je insistirao da, ako ponovo otvori vrata, unutra neće biti ničega. Jamačno neće, pošto je sada budan. Ali je drugi deo njega, deo koji je isijavao, znao bolje. „Vidikovac" nije završio s njim. Barem jedan od njegovih osvetoljubivih neupokojenih žitelja sledio ga je sve do Floride. Jednom je naleteo na tu ženu u kadi. Iskobeljala se i pokušala da ga zadavi gnjecavim (ali strašno snažnim) prstima. Ako sada otvori vrata kupatila, završiće započeti posao. Napravio je kompromis i prislonio uvo na vrata. Isprva nije bilo
ničega. Onda je čuo slabašan zvuk. Zvuk mrtvih noktiju koji grebu po drvetu. Na drvenim nogama, otišao je u kuhinju, popeo se na stolicu i piškio u sudoperu. Onda je probudio majku i kazao joj da ne ide u kupatilo jer se tamo nalazi nešto loše. Posle toga se vratio u postelju i sklupčao duboko ispod pokrivača. Želeo je da zauvek ostane tamo, ustajući samo da piški u sudoperu. Budući da je upozorio majku, više nije imao želju da razgovara s njom. Njegovoj majci je bilo poznato njegovo ćutanje. To se već jedanput desilo nakon što je ušao u sobu 217 u „Vidikovcu". „Hoćeš li pričati s Dikom?" Ležeći u krevetu i gledajući u nju, klimnuo je. Njegova majka je telefonirala, iako je bilo četiri sata izjutra. Kasno sutradan, Dik je došao. Doneo je i nešto sa sobom. Poklon.
4
Nakon što je Vendi pozvala Dika - postarala se da Deni čuje njihov razgovor - Deni je, inače, ponovo zaspao. Premda je sada imao osam godina i išao u treći razred, i dalje je sisao palac. Plašila se - Deni je probudio njen strah - ali je morala da mokri, i nije nameravala da to učini u sudoperi, kao on. Zamislila je kako bi izgledala klateći se na ivici radne površine, dok joj dupe visi preko porcelana, i zgađeno nabrala nos (iako tamo ne bi bilo nikoga da je vidi). U jednoj ruci držala je čekić iz svoje kutijice udovičkog alata. Dok je okretala bravu i otvarala vrata kupatila, podigla ga je visoko. Kupatilo je bilo prazno, naravno, ali je daska na klozetskoj šolji bila spuštena. Nikad je nije ostavljala u tom položaju pre odlaska na spavanje jer je znala da je Deni, ako uđe unutra budan svega deset posto, sklon tome da zaboravi da je podigne i skroz zapiša. Takođe, osetila je smrad. Grozan. Kao da je pacov umro u zidovima. Napravila je korak, a zatim i drugi. Spazila je kretanje i munjevito se okrenula na peti, čekića podignutog iznad glave, spremna da udari
bilo koga (i bilo šta) skrivenog iza vrata. No, to je bila samo njena senka. Bojiš se vlastite senke, podsmevali su joj se ponekad, ali ko ima veće pravo na to od Vendi Torens? Posle svega što je videla i preturila preko glave, znala je da senke mogu da budu opasne. Mogu da imaju i zube. U kupatilu nije bilo nikoga, ali je na klozetskoj šolji videla žućkastu mrlju, i još jednu na zavesi tuš-kade. Isprva je pomislila na izmet, ali govna nisu žućkasto-ljubičasta. Pomnije je pogledala i prepoznala komadiće mesa s natrulom kožom. Bilo ih je još na podnoj prostirci, u obliku tragova stopala. Pomislila je da su premali - previše tanani - da budu tragovi stopala nekog muškarca. Na kraju je ipak piškila u sudoperu.
5
Vendi je zvocanjem naterala sina da ustane iz kreveta u podne. Uspela je da u njega ubaci malo supe i pola sendviča s puterom od kikirikija, ali se onda opet vratio u krevet. Haloran je stigao malo posle pet po podne, svojim već prastarim (ali savršeno održavanim i zaslepljujuće ispoliranim) crvenim kadilakom. Stajala je pored prozora, gledala i čekala, kao što je nekad čekala svog supruga, u nadi se da će Džek doći kući u dobrom raspoloženju. I trezan. Stuštila se niz stepenice i otvorila vrata taman u trenutku kad se Dik spremao da pozvoni na zvonce obeleženo natpisom TORENS 2A. Ispružio je ruke, a ona mu je istog trena pojurila u zagrljaj, želeći da je njegove ruke drže najmanje sat vremena. Možda dva. Odmaknuo ju je od sebe, držeći je za ramena. „Izgledaš fino, Vendi. Kako je mališa? Je li progovorio?" „Nije, ali pričaće s tobom. Iako to isprva neće hteti, možeš da...“ Umesto da dovrši rečenicu, napravila je gest rukom, oponašajući pištolj, i uperila kažiprst u njegovo čelo. „Ne nužno", reče joj Dik. Njegov osmeh je otkrio blistave nove veštačke zube. „Vidikovac" mu je, one noći kada je kotao eksplodirao,
odneo većinu zuba iz njegove nekadašnje proteze. Naime, Džek Torens je zamahnuo maljem koji je Dika koštao proteze, a Vendi sposobnosti da hoda bez šepanja, ali oboje su znali da je to, u stvari, učinio „Vidikovac". „Deni je veoma moćan, Vendi. Ako želi da me blokira, učiniće to. Znam to iz sopstvenog iskustva. Osim toga, biće bolje ako razgovaramo ustima. Bolje po njega. A sad mi ispričaj sve što se dogodilo." Nakon što mu je sve opisala, Vendi ga je odvela u kupatilo. Ostavila je mrlje da ih Dik vidi, kao što policajac čuva netaknuto mesto zločina za ekipu forenzičara. A zločin jeste postojao. Zločin protiv njenog sina. Dik je dugo posmatrao, ne dodirujući, a zatim klimnuo. „Hajde da vidimo da li je Deni budan." Nije bio, ali je Vendi bilo toplo oko srca zbog radosnog izraza koji se pojavio na licu njenog sina kad je ugledao ko sedi pored njega na krevetu i drmusa ga za rame. (hej, Deni, doneo sam ti poklon) (nije mi rođendan) Vendi ih je posmatrala, znajući da pričaju, ali ne znajući o čemu. Dik reče: „Diži se, slađani! Prošetaćemo se plažom." (Dik, vratila se, gđa Mesi iz sobe 217, vratila se) Dik ga je još jednom prodrmusao po ramenu. „Govori naglas, Deni! Plašiš mamu." Deni upita: „Šta si mi doneo?" Dik se nasmešio. „To je već bolje. Volim da te čujem, a takođe i Vendi." „Da“, beše sve što se usudila da kaže. U suprotnom, čuli bi drhtanje u njenom glasu i zabrinuli bi se. Nije to želela. „Dok smo napolju, ne bi bilo loše da oribaš kupatilo", reče joj Dik. „Imaš li gumene rukavice?" Klimnula je. „Odlično. Navuci ih."
6
Plaža je bila udaljena dva i po kilometra. Parkiralište su okruživale kičaste priobalne mamipare - ulični prodavci slatkiša, kiosci s hotdogom, prodavnice suvenira - ali ovo je bio poslednji dan sezone pa nijedna nije naročito dobro poslovala. Deni i Dik imali su plažu skoro u potpunosti samo za sebe. Za vreme vožnje do plaže, Deni je u krilu držao svoj poklon - duguljasti paket, prilično težak, umotan u ukrasni papir srebrne boje. „Možeš da ga otvoriš kad malo porazgovaramo", reče mu Dik. Šetali su tik pored talasa, gde je pesak bio tvrd i blistav. Deni je hodao polako, jer je Dik bio veoma star. Jednog dana će umreti. Možda i uskoro. „Neću otegnuti papke još nekoliko godina", reče mu Dik. „Ne beri brigu. A sad mi ispričaj šta se sinoć desilo. Nemoj ništa da izostaviš." Nije potrajalo dugo. Teži deo priče bio je pronaći reči da se opiše užas koji trenutno oseća, i kako je izmešan s gušećim osećanjem izvesnosti: pošto ga je našla, više nikad neće otići, Međutim, budući da je to bio Dik, nisu mu trebale reči, iako je pronašao nekoliko. „Vratiće se. Znam da hoće. Vraćaće se i vraćaće, sve dok me ne ščepa." „Sećaš li se kad smo se upoznali?" Iako iznenađen promenom teme, Deni je klimnuo glavom. Kad su prvi put stigli u „Vidikovac", Haloran ih je poveo u obilazak hotela. Veoma davno, činilo se. „Sećaš li se kad sam prvi put progovorio u tvojoj glavi?" „Jašta." „Šta sam ti tada rekao?" „Upitao si me želim li da idem na Floridu s tobom." „Tako je. A kako si se tad osećao, znajući da više nisi sam? Da nisi jedini?" „Superiška", reče Deni. „Bilo je super." „Jah“, reče Haloran. „Jah, naravno da jeste." Izvesno vreme hodali su u tišini. Ptičice - pipe, tako ih je zvala
Denijeva majka - uranjale su i izranjale iz talasa. „Da li ti je ikada bilo čudno kako sam se pojavio baš kad sam ti bio potreban?" Pogledao je naniže u Denija i nasmešio se. „Ne? Nije? A i zašto bi? Bio si klinac, ali sada si malo stariji. Na neki način, mnogo stariji. Slušaj me, Deni. Svet ima način da se drži u ravnoteži, Verujem u to. Postoji izreka: kad je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. Ja sam bio tvoj učitelj." „Bio si mnogo više od toga", reče mu Deni. Uhvatio je Dika za šaku. „Bio si mi prijatelj. Spasao si nas." Dik je ignorisao njegove reči... ili se tako činilo. „Moja baka je takođe posedovala isijavanje - sećaš li se da sam ti to rekao?" „Aha, Rekao si da ste dugo razgovarali a da uopšte niste otvarali usta." „Tako je. Ona me je naučila. A nju je naučila njena prabaka, nekada davno, još u vreme kad su ljudi držali robove. Jednog dana, Deni, doći će red i na tebe da budeš učitelj. Učenik će se pojaviti." „Ako me prvo ne ščepa gđa Mesi", reče mrzovoljno Deni. Došli su do klupe. Dik je seo. „Ne usuđujem se da idem dalje; možda neću moći da se vratim. Sedi pored mene. Hoću da ti ispričam jednu priču." „Neću priče", reče Deni. „Ona će se vratiti, zar ne kapiraš? Vraćaće se i vraćati i vraćati!" „Zatvori usta i otvori uši! Slušaj starije!" Dik se nasmešio, pokazujući novu, blistavu protezu. „Misliš li da ćeš ukapirati poentu? Daleko si ti od budale, slađani."
7
Majka Dikove majke - ona sa isijavanjem - živela je u Klirvoteru. Bila je Bela Baka. Ali ne zato što je belkinja, razume se, već zato što je bila dobra. Njegov deda živeo je u Danbriju u Saveznoj Državi Misisipi, u seoskoj zajednici nedaleko od Oksforda. Žena mu je umrla davno pre nego što se Dik rodio. Za obojenog čoveka, u to vreme i na tom mestu, bio je imućan. Držao je prodavnicu pogrebne opreme. Dik
i njegovi roditelji posećivali su ga četiri puta godišnje, a mladi Dik Haloran mrzeo je te posete. Nasmrt se plašio Endija Halorana, i zvao ga je - isključivo u mislima, jer da je taj nadimak ikad izgovorio naglas, popio bi šamarčinu - Crni Deka. „Znaš li ko su zlostavljači dece?“, upitao je Denija. „Tipovi koji žele decu zarad seksa?“ „Onako“, reče obazrivo Deni. Znao je da ne treba da priča sa strancima, i da nikad ne sme da uđe u automobil s nepoznatima. Zato što mogu svašta da mu urade. „Pa, matori Endi je bio i nešto više od pukog zlostavljača. Bio je i jebeni sadista." „Šta je to?“ „Neko ko uživa da drugima nanosi bol." Deni je klimnuo glavom, smesta razumevši. „Kao Frenki Listron u školi. Muči drugu decu indijanskom vatrom. Ako ne može da te rasplače, prestane. Ali ako može, nikad ne prestaje." „To je loše, ali ovo je bilo mnogo gore." Dik je utonuo u nešto što bi slučajnom prolazniku izgledalo kao tišina, ali se priča nastavila u nizu slika i povezanih fraza. Deni je video Crnog Deku, visokog muškarca u odelu crnom poput njega samog, koji je na glavi nosio specijalnu vrstu (fedora) šešira. Video je kako je u uglovima usana uvek imao male pupoljke pljuvačke, i kako mu se oči crvene, kao da je umoran ili je maločas plakao. Video je kako je uzimao Dika - u to vreme mlađeg od Denija, verovatno istog uzrasta kao što je Deni bio one zime u „Vidikovcu" - u krilo. Ako nisu bili sami, samo bi ga golicao. Ako jesu, stavio bi šaku između Dikovih nogu i stezao mu jaja sve dok Dik ne bi pomislio da će se onesvestiti od bola. „Sviđa ti se to?“, dahtao bi mu deka Endi u uvo. Zaudarao je na cigarete i viski marke Vajt hors. „Dabome da ti se sviđa, svim dečacima se to sviđa. Pa ipak, i da ti se ne sviđa, ne smeš nikome da pričaš. Jerbo, ako nekome kažeš, povrediću te. Opeći ću te!"
„Dođavola!" reče Deni. „To je odvratno!" „Radio je on i neke druge stvari", reče Dik, „ali ću ti ispričati samo jednu. Nakon što mu je žena umrla, deka je unajmio ženu da mu pomaže po kući. Čistila je i kuvala. U vreme večere, na sto bi iznela svu klopu odjednom, od salate do deserta, jer je to stari Crni Deka tako voleo. Desert je uvek bila torta ili puding. Stavljala ga je na tacnu ili u činiju pored tanjira, tako da možeš da ga gledaš i želiš dok se probijaš kroz druge gadosti. Dekino gvozdeno pravilo bilo je da možeš da gledaš u desert, ali ne smeš da ga jedeš sve dok ne počistiš i poslednje parčence pečenog mesa, kuvanog povrća i krompir-pirea. Morao si čak da pomažeš i svu moču, koja je bila puna grudvica i nije bila mnogo ukusna. Ako ne bih sve pojeo, Crni Deka bi mi pružio krišku hleba i rekao: Omaži to s ovim, Diki ptičice, nek se taj tanjir stja kao da ga je olizao pas! Tako me je zvao, Diki-ptičica. Ponekad nisam mogao sve da pojedem, bez obzira na sve, a onda ne bih dobio tortu ili puding. Crni Deka bi ga uzeo i sam pojeo. A ponekad, kad jesam mogao da dovršim večeru, otkrio bih da je ugasio opušak cigarete u moje parče torte ili puding od vanile. To je mogao da učini jer je uvek sedeo pored mene. Pravio se kao da je posredi velika šala. Ups, omaših pepeljaru, rekao bi. Tata i mama se tome nikad nisu protivili, iako su znali da, čak i da to jeste bila šala, nije bilo pošteno da se na taj način šali s detetom. I oni su se pravili kao da je posredi šala.“ „To je baš loše“, reče Deni. „Trebalo je da tvoji roditelji stanu u tvoju odbranu. Moja mama to radi. I tata bi.“ „Bojali su ga se. A i imali su razloga da ga se plaše. Endi Haloran bio je zla para. Kazao bi mi: Ajde, Diki, jedi oko toga, neće te otrovati. Ako bih uzeo zalogaj, rekao bi Noni - tako se zvala njegova kućna pomoćnica - da mi donese novi desert. Ako ne bih, desert je prosto stajao tamo. Došlo je do toga da nikad nisam mogao da završim obrok, jer bi mi se želudac prevrnuo." „Trebalo je da premestiš tortu ili puding na drugu stranu tanjira“, reče mu Deni.
„Pokušao sam, naravno, nisam se juče rodio. On bi ga prosto vratio natrag na mesto, govoreći da desert uvek ide s desne strane tanjira.“ Dik je zaćutao, gledajući u vodu, gde je dugački beli brodić natenane jezdio preko granične linije neba i Meksičkog zaliva. „Ponekad me je, kad bismo ostali sami, i grizao. A jednom, kada sam mu rekao da ću reći tati ako me ne ostavi na miru, ugasio mi je cigaretu o golu butinu. Kazao je: Reci mu i za to pa vidi kakvo će ti to dobro doneti. Tvoj tatko već zna za moje postupke i nikad mi neće kazati ni reč, jerbo je kukavica i želi lovu koju imam u banci kad umrem, što nemam nameru uskoro da uradim. Deni ga je slušao razrogačenih očiju. Oduvek je mislio da je priča o Plavobradom najstrašnija priča svih vremena, najstrašnija koja može da postoji, ali ova je bila gora. Zato što je bila stvarna. „Ponekad bi mi rekao da poznaje jednog mnogo zlog čoveka Čarlija Manksa, a ako ne učinim ono što želi, telefoniraće Čarliju Manksu i on će doći u svojim pomodnim kolima i odvešće me na mesto za lošu decu. Deka bi mi onda stavio ruku između nogu i počeo da stiska. Zato nećeš ni zucnuti, Diki-ptičice. Ako pisneš, stari Čarli će doći i držače te sa ostalom decom koju je ukrao, sve dok ne umreš. A kad umreš, otići ćeš u pakao i tvoje telo će zauvek goreti. Jerbo si me ocinkario. Nije bitno da li ti ko veruje il’ ne, cinkarenjeje cinkarenje.“ „Dugo sam verovao tom matorom kučkinom sinu. Nisam ispričao čak ni svojoj Beloj Baki, onoj sa isijavanjem, zato što sam se plašio da će misliti da je to moja krivica. Da sam bio stariji, pametnije bih postupio, ali sam tada bio običan klinac." Zastao je. „I, postojalo je još nešto. Znaš li šta, Deni?“ Deni je dugo gledao Dikovo lice, istražujući misli i slike iza njegovog čela. Najzad je rekao: „Želeo si da tvoj otac dobije njegov novac. Ali nikad nije.“ „Nije. Crni Deka je svu lovu ostavio sirotištu za crnačku decu u Alabami, a kladim se da znam i zašto. Međutim, to je nebitno." „A tvoja dobra baka nikad nije saznala? Nikad nije pogodila?"
„Znala je da postoji nešto, ali ja sam to držao blokirano, i nije me gnjavila. Samo mi je kazala da će, kad budem spreman da pričam, ona biti spremna da me sasluša. Deni, kad je Endi Haloran umro od srčke bio sam najsrećniji dečak na kugli zemaljskoj. Mama mi je rekla da ne moram da idem na sahranu, da mogu da ostanem s bakom Rouz mojom Belom Bakom - ako to želim, ali ja sam želeo da idem. Nego šta. Želeo sam da se uverim da je matori Crni Deka stvarno mrtav. Tog dana je padala kiša. Svi su stajali oko rake ispod crnih kišobrana. Gledao sam kako se njegov mrtvački kovčeg - najveći i najbolji iz njegove prodavnice pogrebne opreme, u to ne sumnjam spušta u zemlju, i mislio sam na sve one trenutke kad mi je uvrtao jaja, i sve one opuške u mojim tortama, i onaj koji mi je ugasio na nozi, i na to kako je vladao za trpezom kao suludi stari kralj u onom Šekspirovom komadu. No, najviše od svega, razmišljao sam o Čarliju Manksu - koga je deka nesumnjivo izmislio - i kako Crni Deka nikad neće moći da telefonira Čarliju Manksu i kaže mu da dođe usred noći i odvede me u svom automobilu da živim sa ostalim ukradenim dečacima i devojčicama. Gvirnuo sam u raku - Neka dečko baci pogled, rekao je moj tata kad je mama pokušala da me povuče unazad - i pogledom sam obuhvatio sanduk u toj vlažnoj rupi i pomislio: Tamo dole si dva metra bliže paklu, Crni Deko, a ubrzo ćeš biti u njemu, i nadam se da će ti đavo lupiti hiljadu šamara plamenom rukom." Dik je zavukao šake u džepove i izvadio paklicu marlbora s kutijom šibica gurnutom ispod celofana. Stavio je cigaretu između usana, a zatim je morao da je juri šibicom jer su mu ruke drhtale, a i usne su mu drhtale. Deni se zapanjio kad je ugledao svetlucanje suza u Dikovim očima. Sad znajući u kom pravcu ide Dikova priča, Deni je upitao: „Kada se vratio?" Dik je uvukao dim duboko u pluća i izdahnuo ga kroz osmeh. „Nisi morao da mi zaviriš u glavu da bi to prokljuvio, zar ne?" „Jok." „Šest meseci kasnije. Jednog dana sam se vratio kući iz škole, a on
je ležao go na mom krevetu, sa ukrućenom natrulom kitom. Kazao je: Dođi deder i sedi na ovo, Diki-ptičice. Lupi mi hiljadu, a ja ću tebi lupiti dve hiljade. Vrisnuo sam, ali u kući nije bilo nikoga da me čuje. Tata i mama bili su na poslu: mama u restoranu, a tata u štampariji. Istrčao sam iz sobe i zalupio vrata. Onda sam čuo kako Crni Deka ustaje... trup... i prelazi preko sobe... trup-trup-trup... a onda sam čuo...“ „Nokte“, reče Deni pridavljenim glasom. „Grebanje noktima po vratima." „Tako je. Nisam ponovo ušao u sobu sve do noći, kad su mi oba roditelja bila kod kuće. Deka je nestao, ali su postojali... ostaci." „Naravno. Kao u našem kupatilu. Zato što se raspadao." „Tako je. Sam sam promenio posteljinu, što sam mogao da uradim jer mi je mama dve godine ranije pokazala kako. Kazala mi je da sam prestar da bi mi bila potrebna kućepaziteljka, da su kućepaziteljke za male bele dečake i devojčice poput onih za koje se ona starala pre nego što je dobila posao hostese u Berkinovoj kući odrezaka. Otprilike nedelju dana kasnije, video sam matorog Crnog Deku u parku, na ljuljašci. Bio je u odelu, ali ga je skroz prekrivala siva tvar rekao bih buđ, koja je rasla po njemu dole u kovčegu." „Aha“, reče Deni jedva čujnim šapatom. To beše sve što je mogao da prozbori. „Šlic mu je bio otvoren, a ona stvar mu je štrčala. Izvini što ti pričam sve ovo, Deni, premlad si da to slušaš, ali moraš da znaš." „Jesi li se onda obratio Beloj Baki?" „Morao sam. Jer sam znao ono što ti znaš: da će naprosto nastaviti se vraća. Ne kao... Deni, jesi li ikada video mrtve ljude? Hoću da kažem obične mrtvace." Nasmejao se, jer mu je to zvučalo smešno. I Deniju je bilo smešno. „Duhove." „Nekoliko puta. Jednom sam video troje na pružnom prelazu. Dva dečaka i devojčicu. Tinejdžere. Mislim... da su možda tamo poginuli." „Nisam već godinama, ali ti si snažniji u isijavanju od mene. Ono slabi kako stariš..."
„Odlično", reče vatreno Deni. „... ali tebi će i dalje preostati prilično mnogo isijavanja kad odrasteš, rekao bih, jer si počeo s toliko mnogo. Obični duhovi nisu poput žene koju si video u sobi 217 i ponovo u svom kupatilu. Tako je, zar ne?“ „Da“, reče Deni. „Gđa Mesi je stvarna. Ostavlja komadiće sebe. Video si ih. Baš kao i moja mama... a ona ne isijava." „Hajde da krenemo natrag“, reče Dik. „Vreme je da vidiš šta sam ti doneo.“
8
Povratak do parkirališta bio je još sporiji jer je Dik ostao bez daha. „Cigarete", kazao je. „Nemoj ni da počinješ, Deni.“ „Mama puši. Misli da ne znam, ali znam. Dik, šta je uradila tvoja Bela Baka? Sigurno je nešto učinila jer te tvoj Crni Deka nikad nije ščepao." „Dala mi je poklon, isti koji ću ja sad dati tebi. Učitelj to radi kad je učenik spreman. I samo učenje je poklon, da znaš. Najbolji koji bilo ko može da primi ili da.“ „Nije htela da zove deku Endija po imenu, naprosto ga je zvala", Dik se nacerio, „perverznjak. Rekao sam joj ono što si i ti rekao - da nije duh, da je stvaran. A ona je rekla da je to tako jer ga ja činim stvarnim. Isijavanjem. Rekla mi je da pojedini duhovi - uglavnom besni duhovi - ne žele da napuste ovaj svet zato što znaju da je ono što ih čeka još gore. Većina na kraju izgladni i iščezne, ali neki od njih ipak pronađu hranu. Isijavanjeje za njih baš to, Dik, kazala mi je. Hrana. Ti hraniš tog perverznjaka. Ne radiš to svesno, ali ipak radiš. On je kao komarac koji nastavlja da kruži, a zatim sleće po još krvi. Ne možeš da uradiš ništa povodom toga. Ono što možeš da uradiš, međutim, jeste da ono po šta je došao okreneš protiv njega." Vratili su se do kadilaka. Dik je otključao vrata, a zatim sa uzdahom olakšanja skliznuo na sedište. „Nekad davno, mogao sam da prepešačim petnaest kilometara, a onda da istrčim i dodatnih deset. A
danas, malo šetnje po plaži i leđa me već bole kao da me je ritnuo konj. Hajde, Deni. Otvori svoj poklon." Deni je odmotao srebrni ukrasni papir i otkrio kutiju sačinjenu od zelenog metala. Na prednjem delu, ispod reze, nalazila se numerička tastatura. „Hej, superiška!" „Jelda? Sviđa ti se? Dobro. Nabavio sam je u radnji Vestern auto. Čisti američki čelik. Kutija koju mi je baka Rouz poklonila imala je i katanac, s ključićem koji sam nosio na lančiću oko vrata, ali to je bilo veoma davno. Danas živimo u osamdesetim, u savremenom dobu. Vidiš li tastere s brojevima? Ono što treba da uradiš jeste da ukucaš pet brojeva koje sigurno nećeš zaboraviti, a zatim pritisneš dugmence na kojem piše PODESI. Onda, kad god poželiš da je otvoriš, ukucaš svoju šifru." Deni je bio oduševljen. „Hvala, Dik! Čuvaću sve bitne stvari u njoj!" One će obuhvatiti najbolje sličice bejzbol igrača, kompasznačku Mladih izviđača, srečni zeleni kamen i fotografiju s ocem, uslikanu na travnjaku stambene zgrade u kojoj su živeli u Bolderu, pre „Vidikovca." Pre nego što je sve pošlo po zlu. „To je fino, Deni, želim da učiniš to, ali takođe želim da učiniš i nešto drugo." „Šta?" „Želim da upoznaš tu kutiju kao rođeni džep. Nemoj samo da je gledaš; dodirni je. Skroz je ispipaj. Onda zabodi nos unutra i vidi da li miriše. Ona mora da ti bude najbolji prijatelj, barem još neko vreme." „Zašto?" „Zato što ćeš staviti drugu kutiju, potpuno istu kao što je ova, u svoj um. Ona će biti još posebnija. A kada se ta kalaštura gđa Mesi sledeći put pojavi, bićeš spreman za nju. Reći ću ti kako, baš kao što je stara Bela Baka rekla meni." Deni je bio prilično ćutljiv tokom vožnje natrag do stana. Imao je o mnogo čemu da razmišlja. U krilu je držao poklon - sef načinjen od snažnog metala.
9
Gospođa Mesi se vratila nedelju dana kasnije. Ponovo je bila u kupatilu, ovog puta u kadi. Deni nije bio iznenađen. Na kraju krajeva, u kadi je i umrla. Ali sad nije pobegao. Ovog puta je ušao u kupatilo i zatvorio vrata. Mahnula mu je rukom da priđe, kezeći se. Deni je prišao, takođe nasmešen. Čuo je televizor u drugoj sobi. Njegova majka gledala je seriju Troje je društvo. „Zdravo, gđo Mesi", reče joj Deni. „Doneo sam vam nešto." U zadnji tren, shvatila je i zavrištala.
10
Nekoliko sekundi kasnije njegova majka je pokucala na vrata kupatila. „Deni? Jesi li dobro?" „Dobro sam, mama." Kada je bila prazna. U njoj je ostalo malo sluzi, ali je Deni mislio da može da je očisti. Malo vode će je poslati pravo u kanalizaciju. „Moraš li da piškiš? Uskoro ću izaći." „Ne. Samo sam... učinilo mi se da si me pozvao." Zgrabio je četkicu za zube i otvorio vrata. „Sto posto sam dobro. Vidiš?" Uputio joj je širok osmeh. Nije mu bilo teško, pošto je gospođa Mesi sada nestala. Zabrinuti izraz joj je napustio lice. „Dobro. Ne zaboravi da dobro opereš kljove skroz pozadi. Klopa se obično tamo sakrije." „Hoću, mama." Iz unutrašnjosti glave, duboke unutrašnjosti, gde je sestra bliznakinja njegovog specijalnog sefa bila uskladištena na specijalnoj polici, Deni je čuo prigušeno vrištanje. Pomislio je da će ubrzo prestati, i bio je u pravu.
11
Dve godine kasnije, dan pred početak raspusta za Dan zahvalnosti, na pola puta uz pusto stepenište u Osnovnoj školi Alafija, Deniju Torensu ukazao se Horas Dervent. Ramena njegovog odela prekrivali su konfeti. Mala crna maska visila mu je iz
raspadnute šake. Zaudarao je na grob. „Sjajna zabava, zar ne?“, upitao je. Deni se okrenuo i otišao, veoma brzim koracima. Kada se nastava završila, pozvao je restoran na Ki Vestu, u kojem je Dik radio. „Pronašao me je još jedan od neupokojenih žitelja Vidikovca. Koliko kutija mogu da imam, Dik? Mislim, u glavi?“ Dik se zakikotao. „Koliko god ti treba, šećeru. U tome je lepota isijavanja. Zar misliš da je moj Crni Deka jedini koga sam zaključao?" „Umiru li tamo?“ Ovog puta nije bilo kikotanja. U Dikovom glasu bilo je hladnoće koju Deni nikad ranije nije čuo. „Zar te je briga?" Nije. Kad se bivši vlasnik „Vidikovca" ponovo pojavio, ubrzo nakon Nove godine - ovog puta u ormaru u njegovoj spavaćoj sobi - Deni je bio spreman. Ušao je u orman i zatvorio vrata. Nedugo potom, druga metalna kutija obrela se na visokoj mentalnoj polici, pored one koja je čuvala gospođu Mesi. Čulo se lupanje i nešto rečitih psovki, koje je Deni sačuvao za vlastitu kasniju upotrebu. Halabuka je ubrzo prestala. Iz sefa s Derventom, baš kao i sefa sa gđom Mesi, dopirala je samo tišina. Bez obzira na to jesu li bili živi (na svoj nemrtvi način), to više nije bilo bitno. Ono bitno jeste da nikad neće izaći odatle. Deni je bio bezbedan. Tako je tada mislio. Naravno, takođe je mislio da nikad neće popiti ni kap alkohola, ne nakon što je video šta je piće uradilo njegovom ocu. Ponekad jednostavno pogrešno pretpostavljamo.
ZVEČARKA
1
Andrea Stajner je volela filmove, ali ne i muškarce. To nije bilo nimalo iznenađujuće, budući da ju je otac prvi put silovao kada je imala osam godina. Nastavio je da je siluje dugi niz godina. Onda je na to stavila taćku, najpre mu probušivši muda, jedno pa drugo, jednom od majčinih šivaćih igala, a zatim je tu istu iglu, krvavu i sluzavu, zarila u levu očnu duplju svog oca silovatelja. Muda su bila mačji kašalj, jer je spavao, ali je bol bio dovoljan da ga probudi, uprkos njenom specijalnom talentu. Ona je bila krupna devojka, a on pijan. Uspela je da ga telom drži prikleštenog taman dovoljno dugo da mu zada završni udarac. Sada je imala osam puta četiri godina, bila je lutalica po Americi. Bivši glumac zamenio je uzgajivača kikirikija u Beloj kući. Novi čova je imao glumačku crnu kosu i glumački šarmantan, lažljivi osmeh. Na televiziji je gledala jedan od njegovih filmova. U njemu čovek koji je postao predsednik Amerike igra tipa koji je izgubio noge kad ga je pregazio voz. Dopadala joj se ideja o tipu bez nogu; muškarac bez nogu ne može da je stigne i siluje. Filmovi, e to je prava stvar. Filmovi vas odnose iz sumorne stvarnosti. Možete da računate na kokice i srećan kraj. Ako imate muškarca da odete s njim u bioskop, onda se to računa kao sastanak i on sve plaća. Film je bio dobar, s tučama i ljubakanjem i glasnom muzikom. Otimači izgubljenog kovčega. Njen trenutni pratilac zavukao joj je šaku ispod haljine, držeći je visoko na njenoj butini; ali to je bilo u redu - ruka nije kita. Upoznala ga je u baru. Većinu muškaraca s kojima je izlazila upoznavala je u barovima. Kupio joj je piće, ali besplatno piće nije izlazak; već samo uvod u muvanje. „Šta je ovo?“, upitao ju je, prelazeći vrhom prsta preko njene leve
mišice. Nosila je bluzu bez rukava, tako da se videla tetovaža. Volela je da joj se vidi tetovaža kada je išla u potragu za muškarcima. Želela je da je muškarci vide. Mislili su da je nastrana. Istetovirala se u San Dijegu godinu dana nakon što je ubila oca. „Zmija“, kazala mu je. „Zvečarka. Zar ne vidiš očnjake?" Dabome da je video. Očnjaci su bili ogromni, disproporcionalno veliki u odnosu na glavu. S jednog je visila i kap otrova. On je bio biznismen u skupocenom poslovnom odelu, sa unazad začešljanom predsedničkom kosom, na slobodnom danu od kakvog god mastiljarskog sranja kojim se bavio. Kosa mu je bila uglavnom seda, a ne crna, i izgledao je kao da gura šezdesetu. Skoro dva puta stariji od nje. No, muškarcima to nije bitno. Ne bi mario ni da ona ima šesnaest umesto trideset dve. Ili osam. Sećala se nečega što je jednom rekao njen otac: Ako su dovoljno stare da piske, dovoljno su stare i za mene. „Naravno da je vidim", reče čovek, koji je seo pored nje, „ali šta to znači?" „Možda ćeš saznati", odgovorila mu je. Jezikom je dodirnula gornju usnu. „Imam još jednu tetovažu. Na drugom mestu." „Mogu li da je vidim ? “ „Možda. Voliš li filmove?" Namrštio se. „Kako to misliš?" „Želiš da izađeš sa mnom, zar ne?" Znao je šta to znači - ili šta bi trebalo da znači. U tom lokalu su postojale i druge cure, a kada su one govorile o izlascima, mislile su samo na jedno. No, Endi nije mislila na to. „Nego šta. Slatka si." „Onda me izvedi na sastanak. Na pravi sastanak. U bioskopu Rijalto prikazuju se Otimači izgubljenog kovčega.“ „Više sam imao na umu onaj mali hotel dva bloka odavde, lutko. Soba s balkonom i mini-barom, kako ti to zvuči?" Primakla je usne njegovom uvu i pritisla mu grudi na ruku.
„Možda kasnije. Prvo me izvedi u bioskop. Plati mi kartu i kupi kokice. Mrak podstiče moju zaljubljivu prirodu." A sada sede tamo u mraku, dok Harison Ford, velik poput oblakodera, na platnu praska bičem po pustinjskoj prašini. Matorac s predsedničkom kosom zavukao joj je ruku ispod suknje, ali ona u krilu čvrsto drži kesu s kokicama, vodeći računa da ga pusti do treće baze, ali ne i do same kućice. Pokušavao je da ode korak dalje, što ju je nerviralo jer je želela da odgleda film do kraja i sazna šta se nalazi u zavetnom kovčegu. Zato...
2
Bioskop je radnim danima u dva po podne skoro potpuno prazan, ali je troje ljudi sedelo dva reda iza Endi Stajner i njenog pratioca. Dva muškarca, jedan prilično star, a drugi naizgled na ivici sredovečnosti (ali izgled ume da vara), sedeli su levo i desno od žene zapanjujuće lepote. Imala je visoke jagodične kosti, sive oči i kožu boje mleka. Bujnu crnu kosu vezala je na vratu širokom somotskom ešarpom. Obično je nosila šešir - stari i ofucani cilindar - ali ga je danas ostavila u svojoj kući na točkovima. Ne nosi se visoki cilindar u bioskopu. Ime joj je bilo Rouz O’Hara, ali ju je nomadska porodica s kojom je putovala zvala Rouz Šešir. Muškarac koji se bližio sredovečnom životnom dobu bio je Beri Smit. Iako stopostotni belac, u istoj toj familiji bio je poznat kao Beri Žutać, zbog očiju iskošenih blago nagore. „A sad gledajte ovo“, kazao im je. „Zanimljivo je.“ „Film je zanimljiv", progunđa starac - Dedica Flik. No, to je bila samo njegova uobičajena želja za kontriranjem. On je takođe pomno posmatrao par koji je sedeo dva reda ispred njih. „Bolje bi ti bilo da bude zanimljivo", reče Rouz, „jer ta žena nije bogzna koliko puna pare. Pomalo, ali...“ „Eno je, eno je“, reče Beri kad se Endi nagnula u stranu i prislonila usne na uvo svog pratioca. Nakezio se, zaboravivši na kutiju s gumenim bombonama u šaci. „Već tri puta sam je gledao kako to radi,
i još ne prestaje da me zabavlja."
3
Uvo gospodina biznismena beše ispunjeno tankim sedim dlačicama i voskom boje govana, ali Endi nije dopustila da je to zaustavi; želela je da zapali iz ovog grada, a njene finansije su bile na opasno niskom nivou. „Nisi li umoran?", prošaputala je u to odurno uvo. „Zar ne želiš malo da odremaš?" Glava mu je istog časa klonula na grudi i - zahrkao je. Endi je zavukla šaku ispod suknje, izvadila mlitavu ruku i stavila je na naslon. Onda je gurnula ruku u kaput skupocenog izgleda gospodina biznismena i počela da traži. Novčanik mu je bio u levom džepu. Odlično! Neće morati da ga natera da diže debelu guzicu. Nakon što utonu u san, pokretanje bi moglo da bude teško. Otvorila je novčanik, bacila kreditne kartice na pod i nekoliko trenutaka gledala u fotografije - gospodin biznismen sa skupinom drugih debelih biznismena na terenu za golf; g. biznismen sa suprugom; mnogo mlađi gosn biznismen stoji ispred novogodišnje jelke sa sinom i dve kćerke. Kćerke su nosile dedamrazovske kape i istovetne haljine. Verovatno ih nije silovao, ali ni to nije bilo sasvim isključeno. Muškarci siluju kad god mogu da se izvuku s tim, naučila je to, takoreći, još na očevom kolenu. U novčaniku je imao skoro dve stotine dolara. Nadala se i većoj svoti - birtija u kojoj ga je srela ugošćavala je bolju klasu kurvi nego one pored aerodroma - ali ni ovo nije bilo loše za matine četvrtkom po podne, a uvek postoje muškarci koji žele da izvedu zgodnu devojku u bioskop, gde će malo vaćarenja biti samo predjelo. Ili su se tako nadali.
4
„Dobro“, promrmlja Rouz, i poče da ustaje. „Ubedili ste me. Hajde da probamo." Međutim, Beri ju je uhvatio za mišicu, obuzdavajući je. „Ne,
sačekaj. Gledaj. Ovo je najbolji deo.“
5
Endi se ponovo nagnula ogavnom uvu i prošaputala: „Spavaj dublje. Koliko god duboko možeš. Bol koji osećaš biće samo san.“ Otvorila je tašnicu i izvadila nož s drškom od sedefa. Bio je mali, ali oštar kao žilet. „Šta će bol biti?“ „Samo san“, promumla gospodin biznismen u čvor svoje kravate. „Tako je, dragi.“ Zagrlila ga je i munjevito urezala duplo slovo V na njegov desni obraz - toliko debeo da će ubrzo postati podvaljak. Nekoliko trenutaka divila se svom ručnom radu na treperavoj svetlosti obojenog zraka iz projektora snova. Onda je briznula krv. Gospodin biznismen će se probuditi, lice će mu goreti, desni rukav skupocenog kaputa biće natopljen krvlju, a biće mu potrebna i hitna pomoć. A kako ćeš to objasniti svojoj ženi? Smislićeš već nešto, sigurna sam. No, osim ako ne odeš na plastičnu hirurgiju, videćeš moja obeležja svaki put kad se pogledaš u ogledalo. A svaki put kad odeš u potragu za malo akcije u neki bar, setićeš se kako te je ujela zvečarka. Zvečarka u plavoj suknji i beloj bluzi bez rukava. Ubacila je dve pedesetice i pet dvadesetica u tašnicu, zatvorila je, i taman se spremala da ustane kad joj je nečija šaka pala na rame, a ženski glas joj prošaputao na uvo: „Ćao, draga. Odgledaćeš ostatak filma neki drugi put. Sada ideš s nama." Endi je pokušala da se okrene, ali ruke su joj čvrsto ščepale glavu. Najužasnije u vezi s njima bilo je to što su joj bile u glavi. Posle toga je utonula u mrak - sve dok se nije obrela u Rouzinoj kući na točkovima u oronulom auto-kampu na periferiji tog gradića na Srednjem zapadu.
6
Kada se Andrea Stajner probudila, Rouz joj je dala šolju čaja i dugo pričala s njom. Endi je čula sve, ali je najveći deo njene pažnje zaokupljala žena koja ju je otela. Posedovala je dar prisustva, a
to je samo blago rečeno. Rouz Šešir bila je visoka 180 centimetara, s dugim nogama u belim pantalonama koje su se sužavale ka gležnjevima i prkosnim grudima u majici kratkih rukava s logotipom i geslom UNICEF-a: Šta god je potrebno da se spase dete. Lice joj je bilo kao u mirne kraljice, spokojno i nezabrinuto. Njena kosa, sada puštena, padala je do polovine leđa. Pohabani cilindar na glavi bio je čudan detalj, ali sem toga, bila je to najlepša žena koju je Endi Stajner ikada videla. „Razumeš li šta sam ti pričala? Pružam ti šansu, Endi, a to ne bi trebalo da uzimaš olako. Prošlo je dvadeset i kusur godina otkako smo bilo kome ponudili ono što sada nudimo tebi.“ „A ako odbijem? Šta onda? Ubićete me? I uzećete tu...“ Kako je to nazvala? „Tu paru?“ Rouz se nasmešila. Usne su joj imale bogatu ružičastu boju korala. Endi, koja je sebe smatrala aseksualnom, svejedno se zapitala kakav bi ukus imao taj karmin. „Nemaš dovoljno pare da bi se sekirala, dušo, a ono što imaš bilo bi daleko od ukusnog. Imalo bi isti ukus kao za geaka meso stare žilave krave." „Za koga?“ „Nema veze, samo me slušaj. Nećemo te ubiti. Ako odbiješ, obrisaćemo ti sećanje na ovaj razgovor. Zateći ćeš sebe pored druma ispred nekog ništavnog gradića - Topeke, možda; ili Farga - bez para, identiteta i sećanja na to kako si tamo stigla. Poslednje čega ćeš se sećati jeste odlazak u onaj bioskop, s muškarcem kog si orobila i unakazila." „Zaslužio je da ga unakazim!", vrisnu Endi. Rouz se propela na vrhove prstiju i protegla, dodirujući vrhovima prstiju na rukama krov RV vozila. „To je tvoja stvar, lutko, nisam ti ja psihijatar." Nije nosila brus; Endi je na majici mogla da vidi znake interpunkcije njenih bradavica. „Ali evo ti teme za razmišljanje: uzećemo ti i tvoj talenat, baš kao i tvoj novac i tvoj očigledno lažni identitet. Sledeći put kad u zamračenom bioskopu nekom predložiš da
zaspi, okrenuće se ka tebi i pitaće te šta to koji kurac trabunjaš." Endi je osetila ledene prste straha. „Ne možete to da uradite." No, setila se užasno snažnih ruku koje su joj posegnule u um, i postala prilično sigurna da ova žena to može. Možda će joj trebati mala pomoć njenih prijatelja, onih u RV vozilima i kućama na točkovima okupljenim oko ovog kao prasići na sisama krmače, ali, o da - mogla bi to da joj uradi. Rouz je ignorisala njenu opasku. „Koliko imaš godina, dušo?" „Dvadeset osam." Lagala je o starosti još otkako je napunila trideset. Rouz je ćutke pogledala u nju smešeći se. Endi je pet sekundi uzvraćala pogled tih prelepih sivih očiju, a zatim je morala da obori oči. Ali kada je to učinila, pogled joj je pao na te jedre grudi, neupregnute, ali bez traga opuštenosti. A kad je opet podigla oči, pogled joj je stigao samo do ženinih usana. Tih koralnoružičastih usana. „Imaš trideset dve", reče joj Rouz. „Oh, vidi se samo malo - jer si vodila težak život. Život u bekstvu. Međutim, i dalje si lepa. Ostani s nama, živi s nama, a za deset godina ćeš zaista imati dvadeset osam." „To je nemoguće." Rouz se nasmešila. „Kroz sto godina, izgledaćeš i osećaćeš se kao da imaš trideset pet. Osim ako ne uzmeš paru. Ali i tada ćeš imati dvadeset osam, samo što ćeš se osećati deset godina mlađe. A često ćeš je uzimati. Živi dugo, ostani mlada i dobro se hrani: to je ono što ti nudim. Kako ti to zvuči?" „Previše dobro da bi bilo istinito", reče joj Endi. „Kao one reklame da možeš da dobiješ životno osiguranje za svega deset zelembaća." Nije u potpunosti grešila. Rouz joj nije rekla nijednu laž (barem ne još), ali postojale su stvari koje je prećutala. Na primer, da ponekad vlada nestašica pare. Da ne prežive svi preobražaj. Rouz je mislila da ova žena možda može da ga preživi, a Orah, priučeni lekar Pravog čvora, obazrivo se složio s njom, ali ništa nije bilo sigurno. „A ti i tvoji prijatelji sebe nazivate..."
„Oni mi nisu prijatelji, već porodica. Mi smo Pravi čvor." Rouz je preplela prste i ispružila ih ispred Endinog lica. „A ono što je jednom svezano nikad se više ne može razvezati. To moraš da razumeš." Endi, koja je već odranije znala da se silovana devojka nikad ne može odsilovati, savršeno je razumela. „Imam li zaista neki izbor?" Rouz je slegnula ramenima. „Samo loš, dušo. No, bolje je ako to zaista želiš. To će ti olakšati preobražaj." „Boli li? Taj preobražaj?" Rouz se nasmešila i izustila prvu laž. „Taman posla."
7
Letnja noć na periferiji gradića na Srednjem zapadu. Negde ljudi gledaju kako Harison Ford praska bičem; negde se glumac predsednik nesumnjivo smeši svojim lažljivim osmehom; ovde, u kampu, Endi Stajner sedi na baštenskoj stolici iz diskonta, obasjana farovima Rouzinog vozila i nečije kuće na točkovima. Rouz joj je objasnila da, premda Pravi čvor ima nekoliko kampova, ovo nije jedan od njih. Međutim, njihov čovek putuje ispred njih i zakupljuje mesta poput ovog: poslove koji se dugo klimaju na ivici bankrota. Amerika je možda bila u recesiji, ali za Pravi čvor lova nije predstavljala problem. „Ko je taj čovek?" upita Endi. „Oh, on je veoma ubedljiv tip", reče Rouz, smešeći se. „Kadar da očara ptičice i ubedi ih da siđu s drveća. Ubrzo ćeš ga upoznati." „Da li je on tvoj specijalni tip?" Rouz se nasmejala na njene reči i pomilovala je po obrazu. Dodir njenih prstiju probudio je vrelog crva uzbuđenja u Endinom stomaku. Sumanuto, ali tako je. „Imaš iskricu, zar ne? Mislim da ćeš biti dobro." Možda, ali dok je sedela tamo, Endi više nije bila uzbuđena, već samo uplašena. Vesti su joj prolazile kroz um, one o telima otkrivenim u jarkovima, telima pronađenim na šumskim proplancima, telima nađenim na dnu presušenih bunara. Žene i devojčice. Skoro uvek žene
i devojčice. Nije se plašila Rouz - ne baš - a u kampu je bilo i drugih žena, ali je takođe bilo i muškarca. Rouz je kleknula pored nje. Trebalo je da joj bleštava svetlost farova pretvori lice u ružnu masku svetlosti i senke, ali je istina bila sasvim suprotna: samo ju je učinila lepšom. Još jednom je pomilovala Endin obraz. „Ne plaši se“, kazala joj je. „Ne plaši se.“ Okrenula se ka jednoj od drugih žena, bledunjavoj i lepuškastoj Ćutljivoj Sari, i klimnula. Sari je uzvratila klimoglav i ušla u Rouzinu monstruoznu kuću na točkovima. Ostali su, u međuvremenu, počeli da obrazuju krug oko baštenske stolice. Endi se to nije sviđalo. Delovalo joj je nekako žrtveno. „Ne plaši se. Uskoro ćeš postati jedna od nas, Endi. Jedno sa nama." Osim ako ne, pomisli Rouz, cikliraš. U tom slučaju, prosto ćemo spaliti tvoju odeću u peči iza javnog toaleta i sutra nastaviti dalje. Ko ne riskira, taj ne profitira. Međutim, nadala se da se to neće desiti. Dopadala joj se ova žena, a talenat za uspavljivanje će im dobro doći. Sari se vratila s metalnim kanisterom nalik na termos. Pružila ga je Rouz, koja je odvrnula crveni zapušač. Ispod su stajali mlaznica i ventil. Endi je kanister ličio na neobeleženi sprej protiv buba. Palo joj je na pamet da đipi sa stolice i potpraši pete, ali onda se setila bioskopa. Setila se ruku koje su joj se zavukle u glavu, držeći je u mestu. „Dediče Flik?“, upita Rouz. „Hoćeš li ti da nas predvodiš?" „Rado.“ Bio je to starac iz bioskopa. Nosio je ružičaste vrečaste bermude, bele čarape koje su mu se pele uz koščate listove skroz do kolena i apostolke. Endi je ličio na deku Voltona 1 posle dve godine u koncentracionom logoru. Podigao je ruke, a ostatak skupine je zajedno s njim podigao svoje. Povezani na taj način, tamni obrisi u ukrštenim svetlima farova ličili su na lanac uvrnutih figura isečenih od papira. „Mi smo Pravi čvor!“, kazao je. Glas iz usukanih grudi više nije podrhtavao; bio je to dubok i odzvanjajući glas mnogo mlađeg i
snažnijeg čoveka. „Mi smo Pravi čvor!" odgovorili su. „Ono što je svezano, nikad se ne može razvezati!“ „Pred nama je žena“, reče Dedica Flik. „Hoće li nam se pridružiti? Hoće li svezati svoj život s našim životom i postati jedna od nas?“ „Kaži da“, reče joj Rouz. „D-da“, uspela je da izusti Endi. Srce joj više nije lupalo, već je bubnjalo kao doboš. Rouz je odvrnula ventil na kanisteru. Začuo se tihi, žalosni uzdah, a iz kanistera je pobegao oblačič srebrnkaste izmaglice. Umesto da se rasprši na večernjem povetarcu, lebdeo je tik iznad kanistera sve dok se Rouz nije nagnula napred, napućila neodoljive koralne usne i nežno dunula. Oblačić izmaglice - izgledajući pomalo kao balončić s tekstom u stripu, ali bez reči u sebi - dolebdeo je i stao iznad Endinog nagore okrenutog lica i razrogačenih očiju. „Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo!“, obznanio je Dedica Flik. „Sabbatha hanti!“, odgovorili su ostali. Izmaglica je počela da se spušta, veoma polako. „Mi smo izabrani!" „Lodsam hanti!", odgovorili su. „Udahni duboko", reče Rouz i nežno poljubi Endi u obraz. „Vidimo se na drugoj strani!" Možda. „Mi smo srečnici!" „Cahanna risone hanti!“ Onda, svi uglas: „Mi smo Pravi čvor, i mi..." No, Endi je u tom trenutku izgubila tok. Srebrnasta tvar joj se spustila na lice, a bila je hladna, veoma hladna. Kada je udahnula, oživela je i zavrištala u njoj. Dete napravljeno od izmaglice - dečak ili devojčica, nije znala - borilo se da pobegne, ali ga je neko sekao. Rouz ga je sekla, dok su ostali stajali oko nje (u čvoru), držeći desetak baterijskih lampi, osvetljavajući ubistvo kao na usporenom filmu. Endi je pokušala da ustane sa stolice, ali nije imala telo kojim bi to učinila. Telo joj je iščezlo. Na njegovom mestu sad se nalazio samo
bol u obliku ljudskog bića. Bol umirućeg deteta, i njen sopstveni. Prigrli ga! Pomisao je bila poput ledene obloge na plamenoj rani koja je bila njeno telo. To je jedini način da preživiš! Ne mogu, čitav život bežim od tog bola! Možda je zaista tako, ali više nemaš kuda da bežiš. Prigrli ga! Progutaj ga! Uzmi paru ili umri!
8
Pravi čvor je stajao sa uzdignutim rukama i napevao stare reči: sabbatha hanti, lodsam hanti, cahanna risone hanti. Gledali su kako bluza Endi Stajner postaje ravna na mestu gde su joj bile grudi, a suknja se sklapa nalik ustima kad se zatvaraju. Gledali su kako joj se lice pretvara u mlečno staklo. Oči su joj, doduše, i dalje bile tamo, lebdeći poput balončića na koprenastim nitima nerava. Ali će i one takođe nestati, pomisli Orah. Nije dovoljno jaka. Mislio sam da jeste, ali sam pogrešio. Možda će se vratiti jednomdvaput, ali će onda ciklirati. Ništa neće ostati sem njene odeće. Pokušao je da se priseti svog preobražaja, ali je mogao da se seti samo da je mesec bio pun i da je umesto farova u blizini gorela lomača. Lomača, njištanje konja... i bol. Može li čovek da se uistinu seća bola? Mislio je da ne može. Zna ga je osećao, i da je patio, ali to nije bilo isto. Endino lice se ponovo pojavilo, nalik licu duha iznad stola nekog medijuma. Prednji deo bluze ispunio se oblinama; suknja joj se nadula kad su se njeni kukovi i butine vratili u postojanje. Kriknula je u agoniji. „Mi smo Pravi čvor i mi istrajavamo!", napevali su, obasjani ukrštenim svetlima farova kuća na točkovima. „Sabbatha hanti! Mi smo izabrani, lodsam hanti! Mi smo srečnici, cahanna risone hanti!" Nastaviće da napevaju sve dok ne bude gotovo. Na ovaj ili onaj način, neće dugo potrajati. Endi je ponovo počela da iščezava. Meso joj je postalo prozirno staklo, kroz koje je Pravi čvor mogao da vidi kostur i skeletni kez
njene lobanje. U tom osmehu je blistalo nekoliko srebrnkastih plombi. Njene bestelesne oči su se izbezumljeno kolutale u očnim dupljama koje više nisu bile tamo. Još uvek je vrištala, ali je zvuk sada bio jedva čujan, odzvanjajući, kao da dopire s udaljenog kraja dugačkog hodnika.
9
Rouz je mislila da je digla ruke, to je ono što bi svi činili kada bi bol postao preveliki, ali ova žena bila je tvrd orah. U kovitlacu se vratila nazad u postojanje, sve vreme vrišteći. Njene novorođene ruke su sa sumanutom snagom zgrabile njene i stegle je kao mengele. Rouz se nagnula napred, jedva primetivši bol. „Znam šta želiš, lutko. Vrati se i dobićes to.“ Spustila je usta do ženinih, jezikom milujući Endinu gornju usnu, sve dok se usnica nije pretvorila u izmaglicu. Međutim, oči su joj i dalje bile tamo, zakucane za Rouzine. „Sabbatha hanti!", napevali su. „Lodsam hanti! Cahanna risone hanti!" Endi se vratila, oblikujući lice oko iskolačenih, bolom ispunjenih očiju. Njeno telo bilo je sledeće. Na trenutak, Rouz je videla kosti njenih ruku, kosti prstiju koji su stezali njene, a onda su se kosti još jednom zaogrnule mesom. Rouz ju je ponovo poljubila. Endi je, uprkos bolu, odgovorila, a Rouz joj je udahnula vlastitu esenciju niz grlo. Želim ovu ženu. A ono što želim, dobijam. Endi je ponovo počela da bledi, ali je Rouz osetila da se sad bori protiv toga. I uspeva. Kako se hrani vrištućom životnom energijom koju joj je udahnula niz grlo i u pluća, umesto da pokušava da je odgurne. Uzimala je paru prvi put. Najnovija članica Pravog čvora tu noć provela je u krevetu Rouz
O’Hare, i prvi put u životu je u seksu pronašla još nešto osim užasa i bola. Grlo joj je bilo bolno i odrano od vrištanja, ali je opet vrisnula kad joj je to novo osećanje - zadovoljstvo istog intenziteta kao i bol njenog preobražaja - obuzelo telo i naizgled ga ponovo učinilo prozirnim. „Vrišti koliko god ti je volja“, reče joj Rouz, gledajući u nju s glavom između Endinih butina. „Čuli su već mnoge. I dobre, i loše.“ „Da li je seks svima ovakav?“, upita je Endi. Ako jeste, šta je propuštala! Šta joj je ukrao kučkin sin od njenog oca! A ljudi su mislili da je ona lopov? „Ovakav je za nas, nakon što uzmemo paru“, reče joj Rouz. „To je sve što treba da znaš.“ Spustila je glavu i nastavila da liže.
10
11
Nedugo pre ponoći, Token Čarli i Baba Baćuška sedeli su na donjem stepeniku Čarlijeve kuće na točkovima, delili džoint i gledali u mesec. Iz Rouzine kuće na točkovima čulo se još vrištanja. Čarli i Baba se okrenuše jedno ka drugome i nasmešiše. „Nekome se to mnogo dopada“, primeti Baba. „Šta tu ima da se ne dopada?“, upita Čarli.
12
Endi se probudila s prvim jutarnjim svetlom, glave položene na Rouzine grudi. Uopšte se nije osećala drugačije. Podigla je glavu i videla da je Rouz posmatra tim izuzetnim sivim očima. „Spasla si me“, reče joj Endi. „Vratila si me nazad.“ „Nisam to mogla sama da učinim. Želela si da se vratiš." Na mnogo načina, lutko. „Ono što smo posle uradile... ne možemo to da ponovimo, zar ne?“ Rouz je odmahnula glavom, smešeći se. „Ne. Ali to je u redu. Neka iskustva se apsolutno ne mogu nadmašiti. Osim toga, moj čovek se danas vraća.“
„Kako se zove?“ „Odaziva se na ime Henri Rotman, ali to je samo za geake. Pravo ime mu je Vrana Dedi.“ „Voliš li ga? Voliš ga, zar ne?“ Rouz se nasmešila, privukla Endi bliže k sebi i poljubila je. Ali joj nije odgovorila. „Rouz?“ „Da?“ „Jesam li... jesam li ja i dalje ljudsko biće?“ Na to joj je Rouz dala isti odgovor koji je Dik Haloran nekada davno dao mladom Deniju Torensu, istim ledenim glasom: „Zar te je briga?“ Endi je zaključila da nije. Zaključila je da je kod kuće.
MAMA
1
Usnio je zbrku noćnih mora - neko zamahuje maljem i juri ga niz beskrajne hodnike, lift koji se pokreće sam od sebe, živu ogradu u oblicima životinja, koja je oživela i napadala ga sa svih strana - a najzad mu se javila i jedna razgovetna misao: Voleo bih da sam mrtav. Den Torens je otvorio oči. Koplja sunčeve svetlosti probadala su mu kapke i zabadala mu se u bolnu glavu, preteći da mu zapale mozak. Mamurluk za kraj svih mamurluka. Glava mu je bolno pulsirala. Nozdrve su mu bile zapušene, izuzev sićušne rupice veličine glave čiode u levoj, koja je propuštala dašak vazduha. Leva? Ne, bila je to desna. Mogao je da diše na usta, ali je osećao groznu mešavinu viskija i pljuga. Stomak mu je bio olovna lopta, puna svega pogrešnog. Stomak pun đubreta, tako je neki njegov stari pajtos u piću nazvao to čemerno osećanje. Glasno hrkanje pored njega. Okrenuo je glavu, iako mu je vrat bolno vrisnuo u protestu, a još jedna strela agonije probola slepoočnice. Ponovo je otvorio oči, ali samo malčice; dosta tog bleštavog sunca, molim. Ne još. Ležao je na golom dušeku na golom podu. Pored njega je, ispružena na leđima, ležala gola žena. Spustio je pogled i uvideo da je i on, takođe, nag kao od majke rođen. Zove se... Dolores? Ne. Debi? To je bliže, ali ne sasvim... Dini. Zove se Dini. Upoznao ju je u baru „Mlečni put“ i sve je bilo prilično veselo sve dok... Nije mogao da se seti, a jedan pogled na šake - obe otekle, pri čemu su mu zglavci na desnoj bili odrani i puni krasta - bio mu je dovoljan da shvati da uopšte ne želi da se seti. Na kraju krajeva, zar je bitno? Osnovni scenario se nikad nije menjao. On bi se napio, neko bi rekao nešto pogrešno, usledili bi haos i kafanski pokolj. U glavi mu je
živeo opasan pas. Trezan, mogao je da ga drži vezanog na povocu. Kada je pio, povodac bi nestao. Pre ili kasnije, ubiću nekoga. Kako se ničeg nije sećao, možda sinoć već i jeste. Hej, Dini, stisni mi stojka! Da li je stvarno to rekao? Plašio se da jeste. Sad mu se vraćao mali deo sinoćnjih događaja, a čak je i mali deo bio previše. Bilijar. Pokušava da udari belu kuglu sa strane i da joj da spin, ali je umesto toga izbacuje sa stola, kredom umazana kurvica odskače i kotrlja se sve do džuboksa, na kojem se vrtela - a šta drugo? - kantri muzika. Činilo se da se seća Džoa Difija. 2 Zašto je toliko nečuveno podbacio? Zato što je bio pijan, i zato što je Dini stajala pored njega. Dini mu je stiskala stojka tik ispod ravni stola za bilijar, a on se pravio važan pred njom. Ništa previše ozbiljno. Međutim, onda se lik u kačketu s natpisom „Case IH“ i pomodnoj svilenoj kaubojskoj košulji nasmejao, a to mu je bila greška. Haos i kafanski pokolj. Den je dodirnuo usta i pod prstima osetio debele kobasice tamo gde su bile normalne usne kada je juče po podne izašao iz one zgrade za unovčavanje čekova, s više od petsto dolara u prednjem džepu pantalona. Izgleda da su mi barem zubi... Utroba mu se prevrnula. Podrignuo je puna usta kiselkaste poganštine sa ukusom viskija, a zatim je ponovo progutao. Pekla je silazeći niz ždrelo. Skotrljao se s madraca na kolena, uskobeljao na noge, a zatim se zanjihao kad je soba zaplesala tango. Bio je mamuran, glava mu je pucala, želudac mu je bio pun jeftine klope koju je sinoć ubacio u kljun da ublaži cirku... ali je takođe bio i dalje pijan. Podigao je gaće s poda i izašao iz sobe držeći ih u šaci, ne baš hramljući ali definitivno štedeći levu nogu. Sećao se, kao kroz maglu u nadi da sećanje nikad neće postati jasnije - kako je kauboj s kačketom bacio stolicu. To je bio trenutak kad su on i Dini Stisni Mi Stojka otišli iz kafane, ne baš bežeči glavom bez obzira, ali smejući se kao ludi na brašno.
Još jedno prevrtanje nesrećnog želuca. Ovog puta u pratnji stezanja, koje je nalikovalo šaci u klizavoj gumenoj rukavici. Bili su kao okidači za povraćanje: kiseli zadah tvrdo kuvanih jaja u velikoj staklenoj tegli, ukus čvaraka, prizor pomfrita koji se davi u moru kečapa. Svih sranja koje je sinoć strpao u usta između pića. Baciće peglu, ali su slike prosto nastavile da dolaze, obrćući se na košmarnom točku sreće. Šta imamo za našeg sledećeg takmičara, Džoni? Pa, Bobe, imamo golemi pladanj MASNIH SARDINA! Kupatilo se nalazilo direktno preko puta kratkog hodnika. Vrata su bila otvorena, a daska na klozetskoj šolji podignuta. Den se zateturao, pao na kolena i povratio bujicu braonkasto-žućkaste vodice preko plutajućeg govneta. Skrenuo je pogled, naslepo opipao oko sebe u potrazi za dugmetom vodokotlića, pronašao ga i pustio vodu. Voda je pohrlila, ali se nije čuo prateći zvuk usisavanja u kanalizaciju. Ponovo je pogledao u solju i video nešto uznemirujuće: govno se, verovatno njegovo, dizalo ka popišanoj ivici ve-ce šolje u moru polusvarenih barskih grickalica. Tik pre nego što se prelilo preko ivice, upotpunivši banalne jutarnje užase, u odvodnoj cevi se nešto otpušilo, a čitava grozota otišla je u kanalizaciju. Ponovo je povratio, a zatim seo na pete i leđima se naslonio na zid kupatila, oborene glave, koja je i dalje bolno pulsirala, čekajući da se vodokotlić napuni kako bi još jednom povukao vodu. Dosta je bilo! Kunem se! Nema više pića, nema više barova, nema više makljaža! Obećao je to sebi po stoti put. Ili hiljaditi. Jedno je bilo sigurno: mora da zapali iz grada ili će biti u nevolji. Ozbiljna nevolja nije bila isključena. Džoni, šta imamo za današnjeg dobitnika glavne nagrade? Bobe, DVE GODINE U DRŽAVNOM MARDELJU, ZBOG NAPADA I NANOŠENJA TEŠKIH TELESNIH POVREDA! A... publika u televizijskom studiju divlja od ushićenja. Klokotanje u vodokotliću je utihnulo. Ispružio je ruku da pusti vodu i spere jutro posle II deo, a zatim zastao, razmatrajući crnu rupu
u svom kratkoročnom pamćenju. Zna li kako se zove? Zna! Danijel Entoni Torens. Da li zna ime cice koja hrče na dušeku u drugoj sobi? Da! Dini. Ne seća joj se prezimena, ali mu ga vrlo verovatno nije ni kazala. Zna li kako se zove sadašnji predsednik? Na sopstveni užas, shvatio je da ne zna, bar nije bio siguran. Tip ima fanki elvisovsku frizuru i svira saksofon - i to prilično loše. Ali ime... Znaš li uopšte gde se nalaziš? U Klivlandu? Čarlstonu? U ovom ili onom gradu. Kad je povukao vodu, predsednikovo ime mu je sinulo s kristalnom jasnoćom. A nije se nalazio ni u Klivlandu ni u Čarlstonu. Bio je u Vilmingtonu, u Saveznoj Državi Severna Karolina. Radi kao bolničar u bolnici „Grejs of Meri“. Odnosno, radio je. Kucnuo je čas da krene dalje. Ako ode na neko drugo mesto, neko dobro mesto, možda bi mogao da prestane da pije i počne iz početka. Ustao je i pogledao u ogledalo. Šteta nije bilo toliko veliko koliko se plašio. Nos mu je bio otečen, ali ne i slomljen - makar je mislio da nije. Zgrušana krv iznad otečene gornje usne. Masnica na desnoj jagodici (mora da je kauboj s kačketom levoruk), usred koje se nalazio krvavi otisak pečatnog prstena. Još jedna modrica, i to velika, širila mu se po pregibu levog ramena. To je bilo, kao se prisećao, od štapa za biljar. Pogledao je u ormarić s lekovima. Usred tuba sa šminkom i meteža lekova koji se slobodno prodaju, našao je i tri bočice s pravim lekovima, koji se izdaju na recept. Prvi je bio flukonazol, koji se obično prepisuje za gljivične infekcije. Drugi je bio darvon 65. Otvorio je bočicu, video pet-šest kapsula i stavio tri u džep za kasnije. Zadnji lek je bio fioricet, a bočica je - na svu sreću - bila gotovo puna. Progutao je tri tablete s hladnom vodom. Saginjanje iznad umivaonika pogoršalo mu je glavobolju, ali je mislio da će bol uskoro minuti. Fioricet, namenjen ublažavanju migrena i hroničnih glavobolja, bio je zagarantovani ubica mamurluka. Pa... skoro zagarantovan. Pošao je da zatvori vrata ormarića, a zatim bacio još jedan pogled
unutra. Pomerio je nekoliko bočica. Nigde nije video kontraceptivnu spiralu. Možda je u njenoj tašnici. Nadao se da jeste, jer on sa sobom ne nosi kurtone. Ako su se kresnuli - premda nije mogao sa sigurnošću da se seti, verovatno jesu - on sigurno nije koristio zaštitu. Obukao je gaće i, vukući noge, vratio se natrag u sobu, a zatim na tren zastao u dovratku i pogledao u ženu koja ga je noćas dovela kući. Ležala je raširenih ruku i nogu, a svaki deo tela joj je bio na izvol’te. Sinoć je izgledala kao boginja Zapada, u kožnom dopičnjaku i plutanim sandalama, topu i alkama u ušima. Ovog jutra video je mlohavo belo škembe pivskog stomaka i drugi podvaljak koji je počinjao da se javlja ispod prvog. Video je nešto još gore: ona uopšte nije bila žena. Verovatno nije bila maloletnica (molim te, Bože, samo da nije maloletnica), ali sigurno nije imala više od dvadeset godina, verovatno tek u poznom pubertetu. Na jednom zidu, zastrašujuće detinjastom, visio je poster grupe Kis sa Džinom Simonsom koji bljuje vatru. Na drugom je stajao poster slatkog mačeta s uspaničenim očima, koje visi s grane. DRŽI SE, MALA, pisalo je ispod fotografije. Smesta mora da zbriše odavde. Odeća je ležala u zamršenoj gomili kraj uznožja dušeka. Odvojio je svoju majicu kratkih rukava od njenih gaćica, navukao je preko glave, a potom uskočio u farmerke. Sledio se kad je zakopčao rajsferšlus do pola, shvativši da mu je prednji levi džep kudikamo prazniji nego što je bio kad je juče napustio ustanovu za unovčavanje čekova. Ne. Nemoguće. U glavi, koja je taman počela da ga za trunku manje boli, ponovo je počelo da mu bolno pulsira kad mu se puls ubrzao, a kada je gurnuo šaku u džep, izvadio je samo novčanicu od deset dolara i dve čačkalice, pri čemu mu se vrh jedne zabio ispod nokta kažiprsta, pravo u nežno meso. Jedva da je to i primetio. Nismo propili petsto dolara! Nema šanse! Riknuli bismo da smo popili toliko!
Novčanik mu je i dalje bio kod kuće, u džepu na kuku. Izvadio ga je, ne gubeći nadu, ali uzalud. Mora da je deseticu, koju je obično držao tamo, u nekom trenutku premestio u prednji džep. Prednji džep je otežavao posao džeparošima u barovima, što je u ovom trenutku delovalo kao neslana šala. Pogledao je devojče, koje je ležalo na dušeku i hrkalo, zakoračio ka njoj, s namerom da je drmusanjem probudi i pita šta je uradila s njegovim jebenim novcem. Probudiće je i davljenjem ako bude potrebno. Međutim, ako ga je ona opelješila, zašto ga je dovela u svoju gajbu? A nije li postojalo i nešto drugo? Neka druga pustolovina nakon što su otišli iz „Mlečnog puta“? Pošto mu se u glavi donekle razbistrilo, prisetio se - kao kroz maglu, ali najverovatnije ispravno da su se odvezli taksijem do železničke stanice. Znam tipa koji tamo visi, dušo. Da li mu je stvarno to kazala, ili je to bila samo njegova uobrazilja? Rekla mu je to, nego šta. U Vilmingtonu sam, Bil Klinton je predsednik, a mi smo otišli na železničku stanicu. Gde je zaista blejao neki tip. Od onefele koja voli da obavlja posliće u muškoj klonji, pogotovo kad mušterija ima blago izmenjen lični opis. Kad me je upitao koga sam to naljutio, rekao sam mu... „Rekao sam mu da gleda svoja jebena posla", promumla Den. Kad su ušli u klozet, Den je nameravao da kupi jedan gram da bi usrećio svoju pratilju, ne više od toga, i to samo ako nije polumanitol. Kokain je možda bio Dinina stvar, ali ne i njegova. Anacin za bogataše, tako su ga zvali, a on teško da je bio bogat. Međutim, onda je neko izašao iz jedne od kabina. Poslovni tip s aktovkom koja ga je lupkala po kolenu. A kada je gospodin biznismen otišao da opere ruke u lavabou, Den je video kako mu preko čitavog lica mili roj muva. Smrt-muve. Gospodin biznismen je bio hodajući mrtvac, a nije to znao. I tako, umesto da kupi samo jedan gram, bio je prilično siguran da je pazario naveliko. Možda se predomislio u zadnji čas, doduše. To je
bilo moguće; sećao se tako malo toga. Doduše, sećam se muva. Da. Sećao se muva. Cuga je donekle prigušila isijavanje, učinila ga nesvesnim, ali nije bio siguran da su smrt-muve uopšte deo isijavanja. Dolazile su kada im se ćefne, bio on pijan ili trezan. Ponovo je pomislio: Moram da odem odavde. Ponovo je pomislio: Voleo bih da sam mrtav.
2
Dini je tiho zahrkala i okrenula glavu od nemilosrdnog jutarnjeg svetla. Izuzev madraca na podu, soba je bila bez pokućstva; nije bilo čak ni komode iz prodavnice polovnog nameštaja. Orman je bio otvoren, a Den je mogao da vidi većinu njene oskudne odeće nagomilane u dve plastične korpe za veš. Šačica odevnih predmeta na vešalicama ličila je na krpice za pohode po barovima. Video je crvenu majicu kratkih rukava s rečima SEKSI CURA ispisanim šljokicama na grudima, i teksas suknju s pomodno iskrzanim porubom. Postojala su dva para patika, dva para cipela s ravnim đonom i par jebozovnih cipela s visokim štiklama. Međutim, nije bilo plutanih sandala. Kad je već kod toga, ni traga od njegovih ofucanih ribok patika. Nije mogao da se seti jesu li se izuli kad su došli, ali ako jesu, cipele bi im bile u dnevnoj sobi, koje je mogao da se seti - kao kroz maglu. I njena torbica je možda tamo. Možda joj je dao preostali novac na čuvanje. To je bilo malo verovatno, ali ne i nemoguće. Dok mu je u glavi bolno pulsiralo, prešao je preko kratkog hodnika do nečega za šta je pretpostavljao da je jedina druga prostorija u stanu. Na udaljenom kraju bila je kuhinjica, čiji su se uređaji sastojali od ploče za kuvanje i malog hladnjaka šćućurenog ispod radne površine. U dnevnom boravku nalazio se kauč, koji je krvario postavu, na jednom kraju poduprt s nekoliko cigala. Kauč je gledao ka velikom televizoru s naprslinom nasred ekrana. Naprslina je bila zalepljena komadom lepljive trake, koja je sada landarala s jednog ugla. Nekoliko muva zalepilo se na traku, a jedna se još uvek slabašno
batrgala. Den ju je posmatrao s morbidnom fascinacijom, razmišljajući o tome (ne prvi put) kako mamurno oko poseduje uvrnutu sposobnost da pronađe najružnije detalje u bilo kojem okruženju. Ispred kauča je stajao stočić za kafu. Na njemu su ležali pepeljara puna opušaka, kesica s belim praškom i časopis Pipi sa nekoliko linija belog na sebi. Pored toga, upotpunjujući sliku, stajala je novčanica od jednog dolara, i dalje delimično srolana u tubu. Nije imao pojma koliko su koke ušmrkali, ali sudeći po tome koliko je još belog preostalo, može da zaboravi na svojih petsto dolara. Jebote! Pa ja čak i ne volim koku! I kako sam je uopšte šmrkao? Jedva mogu da dišem. I nije. Ona je šmrkala. On ju je utrljavao na desni. Sećanje mu se sada polako vraćalo. Više bi voleo da se ne seća, ali bilo je prekasno. Smrt-muve u toaletu, puzeći unutra i napolje iz usta gospodina biznismena, i preko vlažnih površina njegovih očiju. Gospodin diler pita Dena u šta to gleda. Den mu kaže: „Zaboravi, nije bitno, daj da vidim šta imaš." Ispostavilo se da je gospodin diler imao pravo izobilje. Obično i imaju. Zatim je usledila vožnja do Dinine gajbe u nekom drugom taksiju, a ona je već šmrkala, koku s nadlanice, previše alava - ili već previše u prometu - da sačeka. Njih dvoje pokušavaju da pevaju Mr Roboto. Spazio je njene sandale i svoje ribok patike tik pored vrata, a onda je usledilo još zlatnih sećanja. Dini se nije izula, već je samo zbacila sandale s nogu, jer je on do tada već čvrsto držao ruke na njenom dupetu, a ona mu je obavila noge oko struka. Vrat joj je mirisao na parfem, a dah na čvarke. Halapljivo su ih proždirali pre nego što su prešli na bilijar. Den je obuo patike, a zatim otišao do kuhinje, misleći da u usamljenom kredencu možda ima instant kafe. Nije našao kafu, ali je na podu ugledao njenu tašnicu. Činilo mu se da se seća kako ju je Dini zavrljačila na divan i nasmejala se kad je promašila. Polovina sranja prosula se na pod, uključujući i crveni novčanik od veštačke kože. Vratio je sve unutra i odneo tašnicu do kuhinje. Iako je prokleto
dobro znao da njegov novac sad živi u džepu markiranih farmerica gospodina dilera, jedan deo njega insistirao je da mora da je ostalo makar nešto, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što mu je potrebno da je nešto ostalo. Deset dolara bi bilo dovoljno za tri pića ili dva puta po šest limenki piva, ali danas će mu biti potrebno mnogo više od toga. Izvadio je njen novčanik i otvorio ga. Unutra je bio sijaset fotografija - dve-tri na kojima se videla Dini s nekim tipom koji joj je bio previše sličan da joj ne bude rođak, dve-tri na kojima Dini drži bebu, jedna s Dini u maturskoj haljini, pored klinca s konjskim zubima, u groznom plavom smokingu. Pregradak za novac je bio pun kao oko. To mu je dalo nadu, sve dok ga nije otvorio i ugledao pregršt bonova za hranu. Takođe je bilo i nekoliko novčanica: dve dvadesetice i tri desetice. To je moja lova. Ono što je od nje ostalo, u svakom slučaju. Ali znao je bolje. Svoju nedeljnu platu nikad ne bi dao na čuvanje nekoj uroljanoj cavi koju je pokupio u baru. Novac je bio njen. Da, ali zar koka nije bila njena ideja? Nije li ona bila razlog zašto se probudio švorc i mamuran? Ne. Mamuran si jer si šljokara, a švorc si jer si video smrt-muve. To je možda istina, ali da ona nije insistirala na tome da odu do železničke stanice i završe malo koke, nikad ne bi ni video smrt-muve. Možda joj tih sedamdeset dolara treba za namirnice. Aha. Tegla putera od kikirikija i tegla džema od jagoda. Plus vekna hleba da ih na njega namaže. Za sve ostalo ima bonove za hranu. Ili za kiriju. Možda joj treba za to. Da joj je potreban novac za kiriju, prodala bi TV. Možda bi ga kupio njen diler, sa sve naprslinom na ekranu. U svakom slučaju, sedamdeset dolara ni izbliza nije bilo dovoljno za stanarinu, čak ni za ovakav ćumez. To nije tvoje, Doktore. Bio je to glas njegove majke, poslednje što mu je bilo potrebno da čuje kad je bio divljački mamuran i u
očajničkoj potrebi za kapljicom. „Jebi se, mama!“ Glas mu je bio tih, ali iskren. Uzeo je novac, strpao ga u džep, vratio novčanik u tašnicu i okrenuo se. Tamo je stajao klinac. Izgledalo mu je da ima otprilike osamnaest meseci. Nosio je majicu kratkih rukava sa natpisom „Atlanta Brejvs“. Padala mu je sve do kolena, ali su se pelene ispod nje ipak videle, jer su bile pune i visile su mu tik iznad gležnjeva. Denu je srce poskočilo u grudima, a kroz glavu mu je sevnulo kao da ga je Tor mlatnuo čekićem. Na trenutak je bio apsolutno siguran da će ga strefiti šlog, ili srčka, ili i jedno i drugo. Onda je punim plućima udahnuo vazduh, a zatim izdahnuo. „Odakle si ti došao, heroju mali?“ „Mama“, reče klinac. Što je, na neki način, imalo savršenog smisla - Den je, takođe, došao iz svoje mame - ali nije pomoglo. Užasan zaključak uobličavao se u njegovoj bolnoj glavi, ali on nije želeo da ima nikakve veze s tim. Video je kako uzimaš novac. Možda i jeste, ali to nije bio zaključak. I da ga je klinac video kako uzima novac, pa šta? Nije imao ni dve godine. Da je video kako mu mama hoda po plafonu dok joj vatra suklja iz vrhova prstiju, prihvatio bi to kao normalno. „Kako se zoveš, maleni?" Glas mu je podrhtavao u skladu s lupanjem srca, koje se još nije primirilo. „Mama.“ Stvarno? Drugi klinci će te ubiti od zavitlavanja zbog toga kad kreneš u srednju školu. „Jesi li došao iz susednog stana? Ili iz hodnika?" Kaži da, molim te. Jer, evo ga zaključak: ako je ovaj klinac Dinin, onda je izašla u grad i ostavila ga zaključanog u ovom usranom stanu. Samog! „Mama!" Klinac je onda spazio koku na stočiću za kafu i pošao ka njemu, a
upišane pelene su mu se njihale. „Slakiši!" „Ne, to nisu slatkiši!", reče Den, iako na neki način jesu bili: slatkiši za nos. Ne obraćajući pažnju, klinac je rukom posegnuo ka belom prašku. Kad je to učinio, Den je na njegovoj mišici ugledao masnice. Onakve kakve ostavlja šaka koja steže. Zgrabio je klinca oko struka i između nogu. Kad ga je podigao u vazduh, dalje od stola (dok mu se pišora iz mokrih pelena slivala između prstiju i kapala na pod), glavu mu je ispunila kratkotrajna ali kristalno jasna slika: Dinin dvojnik s fotke u novčaniku diže klinca u vazduh i snažno ga drmusa, ostavljajući pritom tragove prstiju na njegovoj koži. (Hej, Tomi, koji deo u „izlazi jebeno napolje“ ne razumeš?) (Rendi, nemoj, on je samo beba.) Slika je onda nestala. Međutim, taj drugi glas, nejak i molećiv, bio je Dinin. Den je shvatio da je Rendi njen stariji brat. Nije svaki siledžija dečko. Ponekad je to brat. Ponekad ujak. A ponekad... (izađi napolje, ti bezvredno pašče, izađi da dobiješ ono što zaslužuješ) je to čak i stari dragi tata. Odneo je bebu - Tomi, zove se Tomi - u spavaću sobu. Klinac je ugledao majku i istog časa počeo da se koprca. „Mama! Mama! Mama!" Kad ga je Den spustio na pod, Tomi se odgegao do dušeka i dopuzao pored nje. Iako je spavala, Dini ga je zagrlila i privukla bliže k sebi. Klinčeva majica se zadigla, a Den je video još modrica na njegovim nogama. Brat joj se zove Rendi. Mogao bih da ga pronađem. Ta pomisao bila je hladna i prozirna kao zaleđeno jezero u januaru. Ako bi uzeo fotku iz novčanika i koncentrisao se, ignorišući bubnjanje u glavi, verovatno bi zaista i mogao da nađe Dininog starijeg brata. Radio je to i ranije.
Mogao bih ja da ostavim nekoliko masnica njemu. Da mu kažem da ću ga sledeći put ubiti. Samo što neće biti narednog puta. S Vilmingtonom je gotovo. Nikad više neće videti Dini ili ovaj čemerni stančić. Nikad više neće pomisliti na prošlu noć, ili ovo jutro. Ovog puta, g las u njegovoj glavi pripadao je Diku Haloranu. Ne, šećeru. Utvare iz „Vidikovca“ možda možeš da zaključaš u sefove, ali ne i sećanja. Njih ne. Ona su pravi duhovi. Stajao je na dovratku, gledajući u Dini i njenog sinčića punog modrica. Klinac je ponovo utonuo u san, a na jutarnjem suncu, majka i sin izgledali su skoro anđeoski. Ona nije nikakav anđeo. Možda nije napravila te modrice, ali je izašla u grad i ostavila ga samog. Da nisi bio tamo kada se klinac probudio i ušao u dnevnu sobu... Slakiši, rekao je klinac, pružajući ruku prema kokainu. Loše. Neko bi morao nešto da učini. Možda, ali ne ja. Zaista bih dobro izgledao kad bih se s ovakvim licem pojavio u Centru za socijalni rad, da prijavim zapostavljanje dece, zar ne? Zaudarajući na povraćku i cirku. Samo običan građanin za primer koji vrši svoju građansku dužnost. Možeš da joj vratiš njen novac, reče mu Vendi. Možeš da uradiš makar toliko. Skoro da jeste. Stvarno. Izvadio je pare iz džepa i držao ih u šaci. Čak ih je odneo do njene tašnice, ali šetnja mu je, izgleda, prijala, jer mu je utom sinula ideja. Uzmi koku ako baš moraš nešto da uzmeš. Ono što je ostalo možeš da prodaš za stotinak dolara. Možda čak i za dvesta ako nije mnogo krajcovana. Samo, ako se ispostavi da je njegov potencijalni kupac pandur iz Odeljenja za suzbijanje narkotika - a kakve je sreće, to se vrlo lako može desiti - završiće iza brave. Gde će ga takođe jebati i zbog onog glupavog sranja koje se odigralo u „Mlečnom putu", kakvo god da je. Ipak je bezbednije uzeti lovu. Sedamdeset zelembaća, sve u svemu.
Podeliću, odlučio je. Četrdeset za nju i trideset za mene. Samo, trideset dolara mu ne bi mnogo koristilo. Osim toga, Dini je takođe imala i bonove za hranu - svežanj dovoljno veliki da njime zadavi konja. S tim je mogla da hrani dete. Podigao je koku i prašnjavi časopis Pipi i stavio ih na radnu površinu kuhinje, daleko van klinčevog domašaja. U sudoperi je stajao sunđer pa je obrisao preostale mrvice sa Stočića za kafu. Govorio je sebi da će joj, ako izađe iz. sobe dok on to radi, vratiti njen prokleti novac. Govorio je sebi da ona, ako nastavi da drema, zaslužuje što je snađe. Dini nije izašla napolje. Nastavila je da knjava. Dovršio je pospremanje, bacio sunđer nazad u sudoperu i nakratko razmislio o tome da ostavi ceduljicu. A šta bi joj rekao? Bolje se staraj o svom detetu i, uzgred, uzeo sam ti sve pare? U redu, bez ceduljice. Otišao je s novcem u prednjem levom džepu, vodeći računa o tome da pri izlasku ne lupi vratima. Pripisao je to svojoj uviđavnosti.
3
Oko podneva - glavobolja od mamurluka bila je stvar prošlosti zahvaljujući Dininom fioricetu i darvonu - prišao je Zlatnom diskontu pića i uvoznih piva. Nalazio se u starom delu grada, gde su tržnice od opeke, pločnici su uglavnom pusti, a zalagaonica ima kao kusih pasa (pri čemu je svaka u izlogu prikazivala izvrstan izbor britvi). Ideja je bila da kupi veoma veliku bocu veoma jeftinog viskija, ali ono što je video ispred prodavnice pića nateralo ga je da se predomisli. Bila su to kolica iz supermarketa dupke puna suludog asortimana imetka jednog beskućnika. Klošar, vlasnik kolica, bio je u radnji, bučno se svađajući s prodavcem. Na vrhu kolica stajalo je ćebe, smotano i uvezano kanapom. Den je video nekoliko mrlja, ali u celini uzev, nije loše izgledalo. Uzeo ga je i žustro odšetao, noseći ga pod pazuhom. Nakon što je maznuo sedamdeset dolara od samohrane majke s problemom zavisnosti, uzimanje klošarevog magičnog čilima
uistinu mu je izgledalo kao sitno sranje, što je možda i bio razlog zašto se osećao manjim nego ikada. Ja sam Neverovatni Skupljajući Čovek, pomislio je, dok je hitro zamicao iza ugla sa svojom novom nagradom. Ako ukradem još nekoliko stvarčica, u potpunosti ću nestati. Oslušnuo je, očekujući da čuje gnevno graktanje klošara - što su luđi, to glasnije grakću - ali nije bilo ničega. Još jedan ugao i moći će da čestita sam sebi na čistom bekstvu. Skrenuo je za ugao.
4
To veče ga je zateklo ispred velikog kanalizacionog odvoda za kišu, na padini ispod Memorijalnog mosta Kejp Fir. Imao je sobu, ali je postojao problemčić zaostale kirije, koju je apsolutno obećao da će platiti do juče u pet po podne. To nije bilo sve. Ako se vrati u sobicu, možda će ga pozvati da poseti izvesnu opštinsku zgradu nalik utvrđenju u Besinoj ulici i odgovori na nekoliko pitanja u vezi sa svađom u određenom baru. Sve u svemu, činilo se bezbednijim da ostane podalje. U centru grada je postojalo prihvatilište Kuća nade (koju su pijanci naravno zvali Kućom beznađa), ali mu nije padalo na pamet da ode tamo. Prenoćište je bilo besplatno, ali ako imaš flašu sa sobom, osoblje ju je oduzimalo. Vilmington je pun skvotova i jeftinih motela u kojima nikoga nije briga šta pije, šmrče ili ubrizgava u venu. Ali zašto da čovek protraći novac na krevet i krov nad glavom umesto na piće, kad je vreme napolju toplo i suvo? Brinuće se o krevetima i krovovima kad se zaputi na sever. Da ne pominje i uzimanje svojih stvari iz sobička u Bernijevoj ulici, a da to ne primeti gazdarica. Mesec se dizao iznad reke. Ćebe je ležalo prostrto na travi iza njega. Ubrzo će leći na ćebe, uviti se u njega kao u čauru i zaspati. Bio je taman dovoljno pripit da bude srećan. Uzletanje i uspinjanje bili su gadni, ali su sada sve te turbulencije na niskim visinama ostale iza njega. Pretpostavljao je da ne vodi ono što bi strejterska Amerika
nazvala životom za primer, ali je za sada sve bilo u redu. Imao je flašu „old sana“ (kupljenu u radnji na razboritoj udaljenosti od Zlatnog diskonta) i polovinu sendviča za sutrašnji doručak. Budućnost je bila oblačna, ali je večeras mesec bio blistav. Baš kao što i treba da bude. (Slakiši) Odjednom, klinac je bio tu s njim. Tomi. Baš tu s njim. Posezao je ka kokainu. S modricama na ruci. Plavih očiju. (Slakiši) Video je to sa bolnom jasnoćom koja nije imala nikakve veze sa isijavanjem. I više od toga. Video je Dini kako leži na leđima i hrče. Crveni novčanik od veštačke kože. Svežanj bonova s odštampanim natpisom MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE SAD. Novac. Sedamdeset dolara. Koje je uzeo. Razmišljaj o mesecu. Misli o tome koliko spokojno izgleda dok se diže iznad vode. Izvesno vreme i jeste, ali je onda ugledao Dini na leđima, crveni novčanik od veštačke kože, svežanj bonova za hranu, bednu gomilicu keša (pri čemu je najveći deo sada nestao). Najjasnije od svega video je kako klinac pruža šaku nalik morskoj zvezdi ka kokainu. Plave oči. Modrice na ruci. Slakiši, kazao je. Mama, kazao je. Den je naučio trik kako da odmerava piće; na taj način, cirka je trajala duže, pripitost je bila prijatnija, a sutrašnja glavobolja blaža i podnošljivija. Katkad bi, doduše, odmeravanje pošlo po zlu. Sranja se dešavaju. Kao u „Mlečnom putu". To je bio, manje-više, nesrećan slučaj, ali je večeras pražnjenje flaše u četiri duga gutljaja bilo hotimično. Um je školska tabla. Cuga je sunder. Legao je na ukradeno ćebe i uvio ga oko sebe. Čekao je nesvesticu, i ona je došla, ali je pre nje stigao Tomi. Majica kratkih rukava. Natopljene pelene. Plave oči, modrice na ruci, šaka nalik morskoj zvezdi. Slakiši. Mama.
Nikad neću pričati o ovome, kazao je sebi. Nikome živom. Dok je mesec izlazio iznad Vilmingtona u Severnoj Karolini, Den Torens je utonuo u nesvest. Sanjao je „Vidikovac", ali se tih snova neće sećati posle buđenja. Ono čega se posle buđenja sećao behu plave oči, masnice na ruci, ispružena ruka. Uspeo je da pokupi svoje prnje i otputuje na sever, najpre u Apstejt Njujork, a potom u Masačusets. Prošle su dve godine. Ponekad je pomagao ljudima, mahom starijima. Imao je dara za to. U previše pijanih noći, klinac bi bio poslednje na šta bi pomislio i prvo što mu je padalo na pamet kada bi se sutradan probudio mamuran. Uvek je mislio na klinca kada bi govorio sebi da će prestati da pije. Možda naredne nedelje; sledećeg meseca, svakako. Klinac. Oči. Ruka. Ispružena šaka nalik morskoj zvezdi. Slakiši. Mama.
PRVI DEO ABRA
PRVO POGLAVLJE
DOBRO DOŠLI U MALENGRAD
1
Posle Vilmingtona, svakodnevno opijanje je prestalo. Prošla bi nedelja, ponekad i dve, a Den Torens ne bi popio ništa jače od dijetalnog gaziranog pića. Budio se bez mamurluka, što je bilo dobro. Budio se žedan i čemeran - želeći piće - što je bilo loše. Onda bi usledila noć. Ili vikend. Katkad bi ga podbola TV reklama za badvajzer - mladi ljudi glatkih lica, bez pivskih stomaka, koji uživaju u nekoliko hladnih piva nakon odbojke. Ponekad bi i nekoliko zgodnih žena ispijale pića posle radnog dana u bašti kafića prijatnog izgleda, od onih lokala s francuskim imenom i mnogo visećih biljaka. Pića su skoro uvek bila s kišobrančićima. Ponekad bi to bila pesma na radiju. Jedanput je to bila pesma Mr. Roboto grupe Stiks. Kad je bio na suvom, bio je potpuno na suvom. Kada je pio, nije se treznio. Ako bi se probudio pored neke žene, pomislio bi na Dini i klinca u majici s natpisom „Atlanta Brejvs“. Pomislio bi na sedamdeset dolara. Čak bi pomislio i na ukradeno ćebe, koje je ostavio u kanalizacionom odvodu za kišu. Možda je još tamo. Ako jeste, sigurno se već ubuđalo. Ponekad bi se napio i sutradan ne bi otišao na posao. Neko vreme bi ga zadržali na platnom spisku - bio je dobar u svom poslu - ali bi i tome došao kraj. Kada bi se to desilo, lepo bi se zahvalio, a potom ukrcao na prvi autobus. Vilmington je postao Olbani, a Olbani je postao Jutika. Jutika je postala Nju Pale, Nju Pale je ustupio mesto Sterbridžu, gde se napio na koncertu kantri muzike na otvorenom i sutra probudio u zatvoru sa slomljenim ručnim zglobom. Zatim je došao Veston, a nakon toga starački dom na Martinim vinogradima i, boga mu, ta tezga nije dugo potrajala. Trećeg radnog dana, glavna
medicinska sestra mu je u dahu namirisala alkohol i bilo je: „Vidimo se, ne bih volela da sam na tvom mestu.“ Jednom je ukrstio put s Pravim čvorom a da to nije ni shvatio. Barem ne u gornjem delu uma, iako je u onom donjem - u delu koji je isijavao - bilo nečega. Miris, bled i neprijatan, poput vonja spaljene gume na auto-putu ispred naplatne rampe, gde se nedavno dogodila gadna saobraćajna nesreća. S Martinih vinograda otputovao je avionom u Njuberiport. Tamo se zaposlio u domu za ratne veterane, gde je postojao očigledni nedostatak nege. To je bila ona vrsta mesta gde stare vojnike ponekad ostavljaju u invalidskim kolicima ispred praznih soba za savetovanje, sve dok im se kese za urin ne prepune, a njihov sadržaj izlije na pod. Bedno mesto za pacijente, nešto bolje za propalice poput njega, mada su se Den i šačica drugih starali o starim vojnicima najbolje što su mogli. Čak je i pomogao nekima da pređu na drugu stranu kad je kucnuo njihov čas. Taj posao je potrajao neko vreme, dovoljno dugo da predsednik saksofonista preda ključeve Bele kuće predsedniku kauboju. Den je imao nekoliko pijanih noći i u Njuberiportu, ali samo kada je sutradan imao slobodan dan, tako da je to bilo u redu. Posle jedne od tih mini-terevenki, probudio se misleći: Barem sam joj ostavio bonove za hranu. To je izazvalo stari duet iz psihotičnog nagradnog kviza. Izvini, Dini, izgubila si, ali odavde niko ne odlazi praznih šaka. Šta imamo za nju, Džoni? Pa, Bobe, Dini nije osvojila nikakav novac, ali odlazi s našom novom kućnom igrom, nekoliko grama kokaina i velikim debelim svežnjem - BONOVA ZA HRANU! Den je čitav naredni mesec preživeo bez kapi alkohola. Odredio je to sebi, pretpostavip je, kao neku uvrnutu vrstu kazne. Više puta mu je palo na pamet da bi joj, da je imao njenu adresu, odavno poslao tih pišljivih sedamdeset dolara. Poslao bi joj dvaput toliko, kad bi to moglo da okonča sećanja na klinca u majici sa natpisom „Atlanta Brejvs“ i ispruženu šaku nalik morskoj zvezdi. No, nije imao njenu
adresu, pa je umesto toga ostajao trezan. Šibajući se korbačem. Korbačem trezvenosti. Onda je, jedne noći, prošao pored lokala „Ribarev odmor“ i kroz prozor spazio zgodnu plavušu, koja je sedela sama za šankom. Nosila je kariranu suknju, koja se završavala na polovini butina; izgledala je usamljeno, a on je ušao u bar i ispostavilo se da je sveže razvedena i opa, to je prava šteta, možda bi želela društvo; i Den se tri dana kasnije probudio s istom starom crnom rupom u sećanju. Otišao je u dom za ratne veterane, gde je brisao podove i menjao pregorele sijalice, nadajući se da će mu progledati kroz prste, ali to se nije desilo. Jeste da tamo nisu mnogo marili, ali to nije isto kao da uopšte nisu. Za dlaku, ali badava. Dok je odlazio sa šačicom ličnih predmeta koje je imao u ormariću, prisetio se stare rečenice Bobketa Goldvejta: „Moja šljaka je i dalje bila tamo, ali ju je sad obavljao neko drugi." Zato se ukrcao na drugi autobus, za Nju Hempšir, a pre nego što je ušao, kupio je staklenu flašu punu alkohola. Seo je na sedište za pijance, ono pored toaleta. Iskustvo ga je naučilo tome da je to pravo sedište ako namerava da provede putovanje autobusom šljemajući. Zavukao je ruku u braon papirnu kesu, odvrnuo čep na staklenoj boci i omirisao braonkastu tečnost. Taj miris mogao je da govori, premda je imao da kaže samo jedno: Zdravo, stari druže. Pomislio je: Slakiši. Pomislio je: Mama. Pomislio je na to da je Tomi sada već sigurno pošao u školu. To jest, pod uslovom da ga stari dobri ujka Rendi dosad nije ubio od batina. Pomislio je: Jedina osoba koja može to da prekine si ti. Ta pomisao mu je padala na pamet i mnogo puta ranije, ali je za njom sada usledila nova. Ne moraš da živiš ovako ako to ne želiš. Možeš, naravno... ali ne moraš. Taj glas je bio čudan, mnogo drugačiji od njegovih uobičajenih
mentalnih dijaloga, pa je isprva pomislio da je tu misao pokupio od nekoga drugog - mogao je to da radi, ali je sada retko kad primao nepozvana odašiljanja. Naučio je da ih isključi. Svejedno je pogledao niz prolaz između sedišta, skoro siguran da će ugledati nekoga ko gleda u njega. Nije video nikoga. Svi putnici su kuntali, pričali sa osobom na susednom sedištu ili zurili kroz prozore u sivi dan Nove Engleske. Ne moraš da živiš ovako ako to ne želiš. Kamo sreće da je to istina. Ipak, zavrnuo je čep i stavio papirnu kesu na sedište pored sebe. Dva puta ju je podigao. Prvi put ju je ponovo spustio. Drugi put je zavukao ruku u kesu i ponovo odvrnuo čep, ali kad je to učinio, autobus je stao na odmorište tik s druge strane državne granice Nju Hempšira. Den je zajedno sa ostalim putnicima ušao u Burger king, usput zastavši tek toliko da baci papirnu kesu u kantu za đubre. Na visokoj zelenoj kanti pisalo je: AKO VAM VIŠE NIJE POTREBNO, OSTAVITE TO OVDE. Ala bi to bilo lepo, pomislio je, začuvši zveket kad je kesa pala na dno. Gospode bože, ala bi to bilo lepo.
2
Sat i po kasnije, autobus je prošao pored znaka na kojem je pisalo: DOBRO DOŠLI U FREJŽER, GDE POSTOJI RAZLOG ZA SVAKO NOVO GODIŠNJE DOBA! A, ispod toga: DOM MALENGRADA! Autobus je stao ispred opštinskog centra Frejžera da primi putnike, a sa praznog sedišta pored njega, gde je stajala flaša tokom prvog dela putovanja, progovorio je Toni. Taj glas je prepoznao, premda Toni već godinama nije govorio toliko jasno i razgovetno. (ovo je mesto) Dobro je kao i svako drugo, pomisli Den. Zgrabio je putnu torbu s gornje police za prtljag i izašao iz autobusa. Ka zapadu, Bele planine testerisale su horizont. Na svim svojim lutanjima, Den je izbegavao planine, a naročito zubata čudovišta koja slamaju zemlju nadvoje. Sad je pomislio: Naposletku
sam se vratio u visije. Pretpostavljam da sam oduvek znao da ću se kad-tad vratiti. No, ove planine bile su nežnije od onih koje su mu i dalje ponekad pohađale snove, i mislio je da će moći da živi s tim, barem neko vreme. Ako mu pođe za rukom da prestane da misli na klinca u majici kratkih rukava sa natpisom „Atlanta Brejvs“, to jest. Ako bude mogao da batali piće. Ponekad nastupi vreme kad shvatite da je bežanje besmisleno. Da kuda god da odete, ne možete pobeći od sebe. U vazduhu su plesale pahuljice snega fine kao venčana čipka. Video je da se u radnjama, koje su oivičavale široku glavnu ulicu, prodaju isključivo predmeti namenjeni skijašima koji dolaze u decembru i letnjim turistima koji dolaze u junu. U septembru i oktobru u gradu će verovatno biti i posmatrači lišća, ali ovo je bilo ono što se smatra prolećem u severnom delu Nove Engleske: oštrih osam nedelja hromiranih hladnoćom i vlagom. Frejžer očigledno još nije skontao razlog za ovo godišnje doba, jer je glavna ulica - Kranmorska avenija bila skoro potpuno pusta. Den je prebacio putnu torbu preko ramena i polagano krenuo na sever. Zastao je ispred kapije od kovanog gvožđa, da baci pogled na viktorijansku kuću, poduprtu s obe strane novijim zdanjima od opeke. Sa viktorijanskom kućom su ih povezivali natkriveni hodnici. Na vrhu leve kućerine stajao je toranj, a na desnoj ga više nije bilo, što je mestu davalo nastrano neuravnotežen izgled, koji mu se prilično dopadao. Bilo je to kao da krupna stara devojka kaže: Aha, deo mene je otpao. Jebiga, pa šta sad. Jednoga dana isto to desiće se i tebi. Usne su počele da mu se razvlače u osmeh. Onda mu je osmeh zamro na usnama. Na prozoru sobe u tornjiću stajao je Toni i gledao naniže u njega. Video je kako Den gleda naviše i mahnuo mu. Isto ono dostojanstveno mahanje koga se Den sećao iz detinjstva, kad mu je Toni često dolazio u posetu. Zažmurio je, a zatim ponovo otvorio oči. Toni je iščezao. Nikad nije ni bio tamo. Kako je uopšte i mogao da bude? Prozor je bio zamandaljen daskama.
Na znaku na travnjaku, ispisane zlatnim slovima na zelenoj pozadini, iste nijanse kao i sama kuća, stajale su reči: DOM HELEN RAJVINGTON. Unutra imaju mačku, pomislio je. Sivu mačku po imenu Odri. Ispostavilo se da je to delimično tačno, ali i delimično pogrešno. Mačka jeste postojala, i bila je siva, ali je u pitanju bio mačor i nije se zvao Odri. Den je dugo gledao u znak na travnjaku - dovoljno dugo da se oblaci razdvoje i pošalju dole biblijski zrak svetlosti - a zatim je nastavio da hoda. Premda je sunce sada bilo dovoljno blistavo da svetluca na hromiranim haubama šačice ukrivo parkiranih kola ispred radnji „Olimpija sports“ i „Freš dej spa“, sneg je i dalje vejao, zbog čega je Den pomislio na nešto što je njegova majka rekla jednog sličnog prolećnog vremena, nekad davno, kada su živeli u Vermontu: Đavo tuče svoju ženu. 3
3
Blok-dva dalje od doma za stare i nemoćne osobe, Den je ponovo zastao. Preko puta zgrade gradske opštine nalazilo se opštinsko zemljište Frejžera. Ar-dva zelenih površina, koje su tek počinjale da se zelene, orkestarski podijum, teren za softbol, betonirano igralište za basket, pa čak i teren za mini-golf. Sve je bilo veoma lepo, ali ono što ga je zainteresovalo bio je znak na kome je pisalo: POSETITE MALENGRAD MALENO ČUDO FREJŽERA I PROVOZAJTE SE MALENGRADSKOM ŽELEZNICOM! Čovek nije morao da bude genije da uvidi kako je Malengrad majušna replika Kranmorske avenije. Tamo je metodistička crkva pored koje je prošao, čiji se zvonik dizao čitava dva i po metra uvis; Mjuzik boks teatar; sladoleđijnica „Sponduliks“; knjižara „Mauntin buks“; butik „Košulje i tako to“; umetnička galerija „Fine reprodukcije su naša specijalnost". Takođe je postojala savršena minijatura, u visini
ljudskog struka, kuće s jednim tornjem, Doma Helen Rajvington, iako su dve bočne građevine od opeke bile izostavljene. Možda, pomisli Den, zato što su ružne kao đavo, pogotovo u poređenju s kućom u sredim. S druge strane Malengrada stajao je minijaturni voz s rečima MALENGRADSKA ŽELEZNICA oslikanim na putničkim vagonima, koji su sigurno bili premali da bi se u njima vozio bilo ko krupniji od trogodišnjaka. Dim se vijorio iz dimnjaka jarkocrvene lokomotive veličine Hondinog motocikla „Red ving“. Čuo je brundanje dizelmotora. Na bočnoj strani lokomotive su staromodnim zlatnim slovima bile odštampane reči HELEN RAJVINGTON. Gradska pokroviteljka, pretpostavio je Den. Negde u Frejžeru verovatno postoji i ulica s njenim imenom. Stajao je u mestu nekoliko trenutaka, iako je sunce zašlo, a dan je zahladneo u dovoljnoj meri da vidi vlastiti dah. Kad je bio klinac, oduvek je želeo železnicu i voz na električni pogon, ali ga nikad nije dobio. A u Malengradu se nalazila džambo verzija, koju mogu da vole klinci svih uzrasta. Prebacio je putnu torbu na drugo rame i prešao preko ulice. Ponovno je čuo - i video - Tonija i to ga je uznemirilo, ali mu je u ovom trenutku bilo drago što je stao u tom gradu. Možda je to zaista mesto koje je tražio, mesto gde će najzad pronaći način da dovede u red svoj opasno sjebani život. Ne možeš poteći od sebe, kuda god da odeš. Potisnuo je tu misao u mentalni orman. Bio je dobar u tome. U tom ormanu je bilo svega i svačega, svih vrsta.
4
Metalna oplata okruživala je lokomotivu s obe strane, ali je Den ispod jedne od niskih nadstrešnica železničke stanice Malengrada spazio hoklicu, preneo je do lokomotive i stao na nju. U kabini mašinovođe nalazila su se dva odvojena, ovčijom kožom pokrivena sedišta. Činilo mu se kao da su uzeta iz nekog starog masi kar
automobila iz Detroita. Kabina i kontrole su takođe izgledali kao modifikovani proizvodi detroitske automobilske industrije, sa izuzetkom staromodnog menjača u obliku slova Z, koji je štrčao iz poda. Na vrhu nije bilo sličice s brzinama; originalnu ručicu menjača zamenila je iskežena lobanja s bandanom, čija je crvena boja izbledela u bledoružičastu usled godina rukovanja. Gornja polovina volana bila je odsečena, tako da je ono što je preostalo ličilo na upravljač nekog malog aviona. Na instrument-tabli je, izbledelim ali čitljivim slovima, pisalo: MAKSIMALNA BRZINA 40 KM, NE PRELAZI. „Sviđa ti se?“ Glas se začuo direktno iza Denovih leđa. Den se munjevito obrnuo na peti, zamalo se srušivši s hoklice. Krupna, vetrom izbrazdana šaka ščepala ga je za podlakticu, vraćajući ga u ravnotežu. Bio je to tip koji je izgledao kao da je u poznim pedesetim ili ranim šezdesetim, s postavljenom teksas jaknom, crvenom lovačkom kapom s dezenom šahovskog polja i spuštenim štitnicima za uši. U slobodnoj ruci je držao kutiju s alatom, na kojoj je na traci na vrhu pisalo: VLASNIŠTVO OPŠTINE FREJŽER. „Hej, izvinite", reče Den, silazeći sa hoklice. „Nisam mislio da...“ „U redu je. Ljudi non-stop zastaju da bace pogled. Obično zaljubljenici u voziće igračke. Njima je ovaj voz kao ostvarenje sna. Držimo ih podalje leti, kada je mesto puno posetilaca i kada Rajv ide na svaki sat, ili tako nešto, ali u ovo doba godine nema nas, već ima samo mene. A meni ne smeta.“ Ispružio je šaku. „Bili Friman, iz opštinske ekipe za održavanje. Rajv je moja bebica." Den je prihvatio ponuđenu ruku, „Den Torens." Bili Friman je pogledom okrznuo putnu torbu. „Tek si sišao sa busa, pretpostavljam. Ili putuješ sa ispruženim palcem?“ „Autobus", reče Den. „Kakav motor ima ovo čudo?“ „E pa sad, to je zanimljivo. Verovatno nikad nisi čuo za ševrolet veranejo, jelda?“ Nije, ali je svejedno znao. Zato što je Friman znao. Den je pomislio kako već dugi niz godina nije imao toliko jasno isijavanje. To je podstaklo duh ushićenja koji je sezao do najranijeg detinjstva, pre
nego što je otkrio koliko isijavanje može da bude opasno. „To je brazilski saburban, zar ne? Turbodizel." Friman je iznenađeno podigao žbunaste obrve i nacerio se. „Prokleto si u pravu! Kejsi Kingsli, on ti je šef, lane ga je kupio na aukciji. Izvanredan je. Vuče kao mazga. Instrument-tabla je takođe iz saburbana. Sedišta sam svojeručno ugradio." Isijavanje je sada polako bledelo, ali je Den uspeo da sazna nešto za kraj. „Iz pontijaka GTO džadža." Frimanovo lice se ozarilo. „Tako je. Našao sam ih na otpadu pored Sanapijskog druma. Menjač je iz maka iz 1961. Ima devet brzina. Divota, a? Tražiš li posao, ili samo razgledaš?" Den je zatreptao zbog iznenadne promene teme. Traži li posao? Pretpostavljao je da traži. Starački dom pored kojeg je prošao Kranmorskom avenijom bio bi logično mesto za početak, a on je imao ideju - nije znao da li je posredi isijavanje, ili tek puka intuicija - da traže radnike, ali nije bio siguran da želi da ode tamo. Prizor Tonija na prozoru izbacio ga je iz takta. Takođe, Deni, želiš da budeš malo dalje niz drum od svog zadnjeg pića pre nego što baneš tamo tražeći formular za prijavu. Čak i da je jedini posao koji nude guranje naprave za glačanje podova u noćnoj smeni. Glas Dika Halorana. Isuse Hriste. Veoma dugo nije pomislio na Dika. Možda još od Vilmingtona. Budući da se približavala zima - godišnje doba za koje je Frejžer definitivno imao razlog - ljude će ovde tražiti za najrazličitije poslove. Ali ako mora da bira između šljake u restoranu „Čiliz" u lokalnom tržnom centru ili u Malengradu, definitivno bira Malengrad. Otvorio je usta da odgovori na Frimanovo pitanje, ali pre nego što je uspeo išta da izusti, Haloran se ponovo javio. Bližiš se velikoj tridesetici, šećeru. Možda ti ponestaje šansi. U međuvremenu, Bili Friman je gledao u njega s neizveštačenom znatiželjom. „Da“, reče mu Den. „Tražim posao."
„Rad u Malengradu neće dugo trajati, znaš. Kad počne letnji raspust, gospodin Kingsli unajmljuje lokalne klince, mahom između osamnaest i dvadeset dve. Opštinski odbornici to očekuju. Takođe, klinci rade maltene za džabe." Nacerio se, pokazujući rupe na čijem mestu je nekad obitavalo nekoliko zuba. „Ipak, postoje i gora mesta da se zaradi koji dolar. Rad pod vedrim nebom danas ne izgleda tako dobro, ali neće još dugo biti ovako hladno." Ne, neće. Mnoštvo predmeta na opštinskom zemljištu prekrivala su nakatranjena platna, ali će ubrzo izaći na svetlost dana, izlažući nadgradnju letnjeg odmarališta malog grada: štandove s hot-dogom i sladoledom, nešto okruglo što je Denu ličilo na vrtešku. A postojao je i voz, naravno, onaj sa majušnim putničkim vagonima i velikim turbodizel-motorom. Ako bi mogao da se drži podalje od pića i pokaže kao osoba vredna poverenja, možda bi ga Friman ili njegov šef Kingsli pustili da ga provoza krug-dva. Voleo bi to. Dalje u budućnosti, kad opštinsko odeljenje unajmi lokalne klince na letnjem raspustu, tu je uvek dom za nemoćne osobe. To jest, ukoliko odluči da ostane. Bolje bi ti bilo da se negde skrasiš, reče Haloran - činilo se da je ovo bio dan kada će Den samo slušati glasove i viđati utvare. Bolje bi ti bilo da se uskoro negde skrasiš, ili nigde nećeš moći da se skrasiš. Iznenadio je samog sebe glasno se nasmejavši. „To mi zvuči dobro, gospodine Frimane. To mi zvuči zaista dobro.“
5
„Jesi li se ikada bavio održavanjem?" upita ga Bili Friman. Natenane su hodali duž bočne strane voza. Denu je vrh vagona dopirao samo do grudi, usled čega se osećao kao džin. „Mogu da plevim korov, sadim, farbam. Znam da rukujem mašinom za čišćenje lišća i motornom testerom. Umem da popravljam male motore ako kvar nije previše komplikovan. I umem da vozim traktor za košenje trave a da pri tome ne zgazim nijedno dete. Voz, međutim... o tome ne znam ama baš ništa.“
„Za to ti ionako treba dozvola gospodina Kingslija. Osiguranje, i sva ta sranja. Slušaj, imaš li preporuke? Gospodin Kingsli neće nikoga da zaposli bez njih.“ „Šačicu. Uglavnom sam radio kao domar i bolničar. Gospodine Frimane..." „Zovi me samo Bili." „Vaš vozić ne deluje kao da može da prevozi putnike, Bili. Gde sede?" Bili se iscerio. „Sačekaj ovde. Vidi da li ti je ovo jednako smešno kao i meni. Nikad mi ne dosadi." Friman se vratio do lokomotive i nagnuo unutra. Motor, koji je dokono radio van brzine, počeo je da turira i šalje ritmične oblačiće tamnog dima u vazduh. Duž čitave dužine voza Helen Rajvington začulo se hidraulično cviljenje. Iznenada, krovovi putničkih kola i furgona - devet vagona, sve u svemu - počeli su da se podižu. Denu je to izgledalo kao da se sklopivi krovovi devet istovetnih kabrioleta podižu u isto vreme. Sagnuo se da pogleda kroz prozore i u središtu svakog vagona ugledao niz plastičnih sedišta. Po šest redova u putničkim kolima i po dva u furgonu. Ukupno pedeset sedišta. Kad se Bili vratio, Den se cerio. „Vaš voz mora da izgleda veoma uvrnuto kad je pun putnika." „O, da. Ljudi se smeju do suza i fotografišu. Gledaj ovo.“ Na kraju svakog putničkog vagona postojao je čelični stepenik. Bili je upotrebio jedan, prošetao kroz središnji prolaz i seo. Došlo je do čudnovate optičke iluzije, usled koje je delovao veće od života. Važno je mahnuo rukom Denu, koji je mogao da zamisli kako pedeset divova u patuljastom vozu izlazi iz stanice Malengrada. Kad je Bili Friman ustao i sišao s voza, Dan je zapljeskao. „Kladim se da prodate oko milijardu razglednica između Dana sećanja i Praznika rada.“ „Možeš da se kladiš.“ Bili je preturao po džepu jakne, izvadio izgužvanu paklicu cigareta jeftine marke „Djuk“ - marke koju je Den dobro poznavao i koja se prodavala na autobuskim stanicama i u
drogerijama uzduž i popreko Amerike - i pružio je ka njemu. Den je uzeo jednu. Bili im je obojici pripalio. „Bolje da uživam u njima dok još mogu“, rekao je, gledajući u svoju cigaretu. „Pušenje će ovde vrlo brzo biti zabranjeno. Frejžerski ženski klub već govori o tome. Grupa zaludnih bakutanera, ako mene pitaš, ali znaš kako se kaže - ruka koja ljulja jebenu kolevku vlada i jebenim svetom." Otpuhnuo je dim kroz nozdrve. „Doduše, nije da je ijedna od njih ljuljala kolevku još otkako je Nikson bio predsednik. Ili da su u skorije vreme kupovale uloške, kad sam već kod toga.“ „To možda nije najgora stvar na svetu", reče Den. „Klinci podražavaju ponašanje svojih roditelja." Pomislio je na svog oca. Jedino što je Džek Torens voleo više od pića, kazala je majka malo pre smrti, bilo je desetak pića. Naravno, Vendi je volela cigarete, a one su je na kraju i ubile. Nekada davno, Den je obećao sebi da nikad neće steći tu naviku. Došao je do uverenja da život nije ništa drugo do niz ironičnih zaseda. Bili Friman ga je pogledao, čkiljeći jednim okom. „Ponekad imam smutnje o ljudima, a sada smutim nešto o tebi." Reč slutnja je, po običaju Nove Engleske, izgovarao kao smutnja. „I pre nego što si se okrenuo, a ja ti video lice. Mislim da si možda pravi tip za prolećno čišćenje, kog tražim za period do kraja maja. Tako osećam, a ja verujem svojim osećanjima. To ti verovatno zvuči suludo." Den nije mislio da zvuči suludo, a sada je razumeo zašto je toliko jasno čuo misli Bilija Frimana a da nije čak ni pokušao. Setio se nečega što mu je jedared rekao Dik Haloran - Dik, koji je bio njegov prvi odrasli prijatelj. Mnogo ljudi poseduje pomalo od onoga što nazivam isijavanjem, ali je to uglavnom puko zračenje - ona vrsta koja im kaže koju ćepesmu disk-džokej sledeću pustiti na radiju, ili da će telefon ubrzo zazvoniti. Bili Friman je imao to zračenje. Tu iskricu. „Pretpostavljam da je taj Keri Kingsli čovek s kojim treba da popričam, a?“ „Kejsi, ne Keri. Ali, da, on je taj. Već dvadeset pet godina upravlja
opštinskim službama u ovom gradu." „Kada bi bilo dobro vreme?" „Sad, rekao bih.“ Pokazao je prstom. „Ona tamo gomila cigala na drugoj strani ulice je Opština Frejžer. Kancelarija gospodina Kingslija je u podrumu, na kraju hodnika. Znaćeš da si stigao kad čuješ diskomuziku koja probija kroz plafon. U teretani se svakog utorka i četvrtka održavaju aerobik vežbe za darne." „Dobro", reče Den, „onda ću tako i da uradim." „Imaš li preporuke?" „Da.“ Potapšao je putnu torbu, koju je naslonio na Malengrad. „I nisi ih svojeručno napisao ili nešto slično?" Deni se nasmešio. „Nisam, prave su." „Onda idi i sredi ih, tigre!" „Važi." „Još samo nešto", reče mu Bili kad je Den pošao. „Veoma j,e strog što se tiče pića. Ako piješ, a on te pita da li piješ, moj savet ti je... laži.“ Den je klimnuo glavom i podigao ruku u vazduh da mu pokaže da je razumeo. To je bila laž koju je ranije često izgovarao.
6
Sudeći prema nosu prošaranom ispucalim kapilarima, Kejsi Kingsli nije oduvek bio strog što se tiče pića. Bio je to krupni čovek koji nije u tolikoj meri nasledio svoju neveliku, pretrpanu kancelariju, koliko ju je nosio. Trenutno je sedeo zavaljen u fotelji iza radnog stola i čitao Denove preporuke, uredno spakovane u plavoj fascikli. Njegov potiljak je skoro dodirivao donji krak drvenog krsta koji je visio na zidu pored uokvirene porodične fotografije. Na slici je na nekoj plaži mlađi i mršaviji Kingsli pozirao sa suprugom i troje klinaca u kupaćim kostimima. Kroz plafon se, jedva malo prigušeno čulo kako Vilidž pipl pevaju YMCA u pratnji entuzijastičnog trupkanja mnoštva stopala. Den je zamislio džinovsku stonogu, koja je nedavno bila kod lokalnog frizera i sada nosi jarkocrvene hulahopke duge
otprilike devet metara. „A-ha“, reče Kingsli. „A-ha... da... dobro, dobro, dobro..." Na uglu stola stajala je staklena tegla s bombonama. Ne dižući pogled s tankog svežnja Denovih preporuka, skinuo je poklopac, izvadio jednu i ubacio je u usta. „Posluži se", kazao je. „Ne, hvala", reče Den. Na pamet mu je pala neobična pomisao. Nekad davno, njegov otac je verovatno sedeo u sličnoj prostoriji, kao učesnik na intervjuu za posao zimskog čuvara u „Vidikovcu". O čemu li je tada razmišljao? Da mu je stvarno potreban posao? Da mu je to zadnja šansa? Možda. Verovatno. Ali, razume se, Džek Torens je rizikovao da mu se to obije o glavu. Den nije. Ako ne dobije ovaj posao, još neko vreme može da nastavi da luta. Ili da okuša sreću u domu za stare. Međutim... sviđao mu se opštinski centar. Sviđao mu se vozić, pored kojeg su odrasle osobe normalne veličine delovale kao Golijati. Dopadao mu se Malengrad, koji je bio apsurdan i veseo i nekako hrabar na svoj način, na način američkog gradića koji sebi pridaje preveliku važnost. I dopadao mu se Bili Friman, koji je posedovao iskricu isijavanja a da to najverovatnije nije ni znao. Iznad njihovih glava, YMCA je zamenila pesma I Will Survive. Kao da je samo čekao na promenu, Kingsli je vratio Denove preporuke natrag u fasciklu i pružio ih preko stola. Odbiće me. Međutim, posle Čitavog dana tačnih intuicija, ta je bila pogrešna. „Preporuke mi deluju u redu, ali mi se čini da bi se mnogo lagodnije osećao u nekoj oblasnoj bolnici Nju Hempšira ili u staračkom domu ovde u gradu. Možda bi se čak kvalifikovao za patronažnu službu vidim da imaš licence iz prve pomoći. Sudeći po ovome, znaš da rukuješ i defibrilatorom. Znaš li da imamo i Službu za kućnu negu?“ „Da. A razmišljao sam i o staračkom domu. Ali onda sam video vaš opštinski centar, i Malengrad, i vozić.“ Kingsli je zabrundao. „Verovatno ne bi imao ništa protiv da koji put sedneš za kontrole, jelda?"
Den je lagao bez oklevanja. „Ne, gospodine, mislim da to ne bih želeo.“ Priznanje da bi voleo da sedne na sedište iz pontijaka GTO i položi ruke na podsečeni volan skoro sigurno bi dovelo do razgovora o vozačkoj dozvoli, a onda i do diskusije o tome kako je ostao bez nje, a zatim do zahteva da istog časa napusti kancelariju gospodina Kingslija. „Ja sam više tip za grabulje i kosačicu za travu.“ „Takođe, više tip za kratkoročno zaposlenje, sudeći prema ovim hartijama." „Uskoro ću se negde skrasiti. Najveći deo želje za putovanjem sam već izbacio iz sistema, čini mi se.“ Zapitao se da li njegove reči Kingsliju zvuče jednako neistinito kao i njemu samom. „Kratkoročno zaposlenje je ionako otprilike sve što mogu da ti ponudim", reče mu Kingsli. „Kad se škole raspuste preko leta...“ „Bili mi je već ispričao. Ukoliko odlučim da ostanem kad dođe leto, pokušaću u domu za stare. Staviše, možda ću već sada podneti prijavu za posao, osim ako ne želite da to učinim." „Potpuno mi je svejedno." Kingsli ga je radoznalo pogledao. „Ne smetaju ti ljudi na samrti?" Majka ti je tamo umrla, pomisli Deni. Činilo se da isijavanje ipak nije nestalo u potpunosti; nije se čak ni skrivalo. Držao sije za ruku kad je preminula. Zvala se Elen. „Ne", odgovorio je. Potom je, bez ikakvog posebnog razloga, dodao: „Svi mi umiremo. Čitav svet je običan dom za nemoćne, samo sa svežim vazduhom." „Filozof, dakle? Pa, gospodine Torense, mislim da ću ti dati posao. Imam poverenja u Bilijev sud - on retko kad greši u vezi s ljudima. Samo nemoj da kasniš na posao, nemoj da dolaziš pijan i da se pojavljuješ s crvenim očima, bazdeći na travu. Ako učiniš bilo šta od toga, put pod noge, jer onda ni Dom Rajvington neće imati ništa s tobom - lično ću se pobrinuti za to. Da li je to jasno?“ Den je osetio nalet srdžbe, (razmetljivi mali kurac) ali ga je potisnuo. Ovo je bio Kingslijev teren i Kingslijeva lopta.
„Kristalno." „Možeš da počneš sutra, ako ti tako odgovara. U gradu ima dosta pansiona. Pozvaću neki ako želiš. Možeš li da plaćaš devedeset dolara nedeljno dok ti ne stigne prva plata?“ „Da. Hvala vam, gospodine Kingsli." Kingsli je odmahnuo rukom. „U međuvremenu, preporučujem gostionicu Crveni krov. Vlasnik je moj bivši šurak, daće ti popust. U redu?“ „Dobro." Sve se odigralo izvanrednom brzinom, kao kad poslednji komadići komplikovane slagalice s hiljadu delića padnu na svoje mesto. Den je rekao sebi da ne veruje tom osećanju. Kingsli je ustao. Bio je krupan, a ustajanje spor proces. Den je takođe ustao, a kad je Kingsli ispružio mesnatu šaku preko prenatrpanog stola, Den ju je prihvatio i rukovao se. Iznad njihovih glava su se začuli zvuci grupe KejSi i Sanšajn bend, koji su govorili svetu da im se to baš tako sviđa - o-ho, a-ha. „Mrzim ta sranja iz Bronksa", reče Kingsli. Ne, pomisli Den. Ne mrziš. To tepodseća na kćerku, onu koja ti više ne dolazi često u posetu. Jer ti još uvek nije oprostila. „Jesi li dobro?" upita ga Kingsli. „Malo si prebledeo." „Samo sam umoran. Duga vožnja autobusom." Isijavanje se vratilo, i to silovito. Pitanje je zašto baš sad.
7
Nakon tri dana na poslu, koje je Den proveo farbajući orkestarski podijum i uklanjajući s opštinskog zemljišta opalo lišće još od prošle jeseni, Kingsli je došetao Kranmorskom avenijom i kazao mu da postoji slobodna soba u Eliotovoj ulici, ako je Den želi. Privatno kupatilo je deo aranžmana, s kadom i tuš-kabinom. Osamdeset pet dolara nedeljno. Den ju je želeo. „Prošetaj se do tamo na pauzi za ručak", reče mu Kingsli. „Traži gđu Robertson." Pokazao je prstom na kome su se videli prvi čvorovi artritisa. „I nemoj da usereš motku, Veseli Džime, jer je ona moja stara
prijateljica. Imaj na umu da ja garantujem za tebe na osnovu nekih prilično tankih papira i intuicije Bilija Frimana." Den je rekao da neće usrati motku, ali je dodatna iskrenost, koju je pokušao da ubrizga u glas, i njegovim ušima zvučala lažno. Ponovo je pomislio na svog oca, koji je, nakon što je izgubio mesto nastavnika u Vermontu, spao na to da moljaka za posao bogatog starog prijatelja. Bilo je čudno saosećati s čovekom koji ga je zamalo ubio, ali saosećanje je postojalo. Jesu li ljudi smatrali neophodnim da kažu njegovom ocu da ne usere motku? Vrlo verovatno. A Džek Torens je svejedno usrao motku. Spektakularno! Sa pet zvezdica! Piće je nesumnjivo bilo deo toga, ali kada je neko na kolenima, čini se da neki tipovi, umesto da mu pomognu da ustane, naprosto imaju potrebu da ga zgaze na kičmu i stanu mu nogom na vrat. To je govnjivo, ali s druge strane, veliki deo ljudske prirode je govnjiv. Naravno, kad trčite s lutalicama, ono što uglavnom vidite jesu šape, kandže i čmarovi. „I vidi može li Bili da ti pronađe neke čizme koje će ti pristajati. Kao hrčak je nagomilao otprilike desetak pari u šupi za alat, iako je, zadnji put kad sam pogledao, svega polovina bila uparena.“ Dan je bio sunčan, a vazduh mirišljav. Den, koji je radio u farmerkama i majici kratkih rukava s logotipom niželigaškog bejzbol tima Jutika Blu soks, pogledao je u bezmalo vedro nebo, a zatim ponovo u Kejsija Kingslija. „Jah, znam kako izgleda, ali ovo je planinska oblast, druškane. NOAA 4 tvrdi da ćemo imati severoistočni vetar i da će pasti možda celu stopu. Neće dugo trajati - raja iz Nju Hempšira aprilski sneg naziva đubrivom siromašnih - ali će takođe duvati jak vetar. Tako kažu. Nadam se da umeš da koristiš snegočistač jednako dobro kao i mašinu za čišćenje lišća.“ Zastao je. „Takođe se nadam da su ti leđa u redu, jer ćete ti i Bili sutra da skupljate tušta i tma pootpadalih grana. Možda i da sečete pokoje oboreno drvo. Jesi li dobar s motornom testerom?" „Jesam, gospodine", reče Den. „Odlično!"
8
Den i gospođa Robertson su se prijateljski dogovorili o uslovima; čak mu je u zajedničkoj kuhinji ponudila i sendvič sa salatom od jaja i šolju kafe. Prihvatio je njenu ponudu, očekujući bujicu uobičajenih pitanja o tome šta ga je dovelo u Frejžer i gde je bio ranije. Osvežavajuće, nije ih bilo. Umesto toga ga je pitala ima li vremena da joj pomogne da zatvori žalužine na prozorima u prizemlju, za slučaj da odista „zaduva vetrić". Pristao je. Nije postojalo mnogo načela po kojima je živeo, ali jedno od njih je uvek bilo slagati se s gazdaricom; nikad ne znaš kada ćeš možda morati da je zamoliš da se strpi jer kasniš s plaćanjem kirije. Nazad na opštinskom zemljištu, Bili ga je čekao sa spiskom zadataka za taj dan. Njih dvojica su juče skinuli nakatranjena platna sa svih dečjih atrakcija. Tog popodneva su ih vratiti natrag na mesto i zamandalili sve štandove. Poslednji poslić za taj dan bio je uterivanje „Rajva“ u garažu. Onda su seli na sklopive stolice pored Malengradske železničke stanice i zapalili cigarete. „Da ti reknem nešto, Deno“, reče Bili, „ja sam jedan umorni najamni radnik." „Nisi jedini." No, Den se osećao dobro, mišića gipkih i zategnutih. Zaboravio je koliko rad pod vedrim nebom može da prija kad čovek nije mamuran. Oblaci su pomračili nebo. Bili je pogledao uvis i uzdahnuo. „Tako mi Boga, nadam se da neće snežiti i duvati onoliko jako koliko kažu na radiju, ali verovatno hoće. Našao sam ti čizme. Nisu bogzna šta, ali su makar uparene." Den je poneo čizme sa sobom kada je krenuo preko grada ka svom novom smeštaju. Do tada se vetar pojačao, a dan se smračio. Frejžer je tog jutra bio na rubu leta. Te večeri, u vazduhu se osećala ledena vlažnost predstojećeg snega. Bočne uličice bile su puste, a okolne kuće zamandaljene. Iz Morhedske ulice skrenuo je za ugao u Eliotovu i stao. Niz
pločnik je leteo, u pratnji kostumih ostataka prošlogodišnjeg lišća, ofucani cilindar, kakve nose mađioničari. IH možda glumci u nekoj staroj muzičkoj komediji, pomislio je. Dok ga je gledao, osetio je hladnoću u kostima, jer šešir nije bio tamo. Ne zaista. Zažmurio je, polako izbrojao do pet dok mu je sve snažniji vetar lepetao nogavicama oko listova, a zatim ponovo otvorio oči. Lišće je i dalje bilo tamo, ali je cilindar nestao. Posredi je bilo isijavanje, izazivajući jednu od svojih živih, uznemirujućih i najčešće besmislenih vizija. Uvek bi bilo snažnije kada bi duže bio trezan, ali nikad toliko snažno kao što je bilo otkako je došao u Frejžer. Kao da je vazduh na ovom mestu bio nekako drugačiji. Pogodniji za te čudne prenose s druge planete. Poseban. Kao stoje „Vidikovac“ bio poseban. „Ne“, kazao je. „Ne, ne verujem u to." Dva-tri pića i sve će to nestati, Deni. Veruješ li u to? Nažalost, u to jeste verovao.
9
Pansion gospođe Robertson bio je stara kuća u kolonijalnom stilu, a Denova soba na trećem spratu imala je pogled na planine ka zapadu. To je bila panorama bez koje je i te kako mogao. Njegova sećanja na hotel „Vidikovac" tokom godina su izbledela u nejasno sivilo, ali dok je raspakivao oskudne stvari, isplivala su na površinu... a to jeste bila neka vrsta isplivavanja na površinu, kao da neki gadni organski artefakt (truli leš neke životinjice, recimo) isplivava na površinu iz dubokog jezera. Bio je sumrak kada je pao prvi pravi sneg. Stajali smo na tremu tog velikog praznog hotela, moj tata u sredini, mama sjedne, a ja s druge strane. Grlio nas je. Tada je sve bilo u redu. Tada nije pio. Sneg je isprva padao u savršeno pravim linijama, ali je onda zaduvao vetar i pahuljice su počele da lete iskosa, taložeći se uz trem i prekrivajući onu... Pokušao je da blokira sedanje, ali se ono ipak provuklo.
... onu životinjsku živu ogradu. Onu koja se ponekad kretala okolo kad ne gledaš. Okrenuo se od prozora, naježenih dlačica na rukama. Kupio je sendvič u radnji „Crvena jabuka“ i nameravao je da ga pojede uz roman Džona Sandforda, koji je takođe uzeo u istoj radnji. Ipak, posle nekoliko zalogaja, ponovo je umotao sendvič^ celofan i stavio ga na prozorski prag, gde će ostati hladan. Možda će kasnije pojesti ostatak, iako je mislio da večeras neće ostati budan posle devet; ako uspe da pročita stotinu strana knjige, puna kapa. Napolju je vetar nastavio da jača. S vremena na vreme bi ispod nadstrešnica ispustio vrisak od kojeg se ledi krv u žilama, terajući Dena da podigne pogled sa knjige. Oko pola devet počeo je da pada sneg. Bio je težak i vlažan i brzo se nagomilao na prozoru i blokirao pogled na planine. Na neki način, to je bilo još gore. Sneg je zatrpavao i prozore na „Vidikovcu". Najpre samo one na prvom spratu... zatim na drugom... a onda i na trećem. Bili su živi sahranjeni sa živahnim neupokojenim mrtvacima. Moj otac je mislio da čega postaviti za upravnika. Sve što je trebalo da uradi bilo je da im pokaže odanost. Tako što će im dati svog sina. „Svog sina jedinca", promrmlja Den, a zatim se osvrnu oko sebe, kao da je neko drugi progovorio... uistinu, osećao je kao da nije sam u sobi. Ne baš sasvim sam. Vetar je ponovo vrisnuo niz bočnu stranu građevine, a on je zadrhtao. Nije prekasno da se vratiš u „Crvenu jabuku". Da zgrabiš bocu nečega. Da uspavaš sve te neprijatne misli. Ne. Čitaće knjigu. Lukas Davenport 5 radi na slučaju, a on će čitati svoju knjigu. Sklopio ju je u devet i petnaest i legao u još jedan pansionski krevet. Neću zaspati, pomislio je. Ne dok vetar tako vrišti napolju. Međutim, ipak je zaspao.
Sedeo je pored odvodne cevi kanalizacije za kišu i gledao nadole u travnatu padinu kraj reke Kejp Fir i most preko nje. Noć je bila vedra, a mesec pun. Nije duvao vetar niti je padao sneg. A „Vidikovac" je nestao. Čak i da nije izgoreo do temelja za vreme mandata predsednika uzgajivača kikirikija, nalazio bi se više od hiljadu i po kilometara daleko odavde. Zašto se onda toliko plašio? Zato što nije bio sam, eto zašto. Neko je bio iza njega. „Hoćeš li jedan savet, medo?" Glas je bio tečan, kolebljiv. Den je duž kičme osetio ledene žmarce jeze. Noge su mu bile još hladnije, a dlačice naježene. Video je mala beličasta ispupčenja jer je nosio šorts. Naravno da nosi šorts. Njegov mozak je možda pripadao odraslom čoveku, ali je trenutno sedeo u telu petogodišnjaka. Medo. Ko... Međutim, znao je. Rekao je Dini kako se zove, ali ga ona nijednom nije oslovila po imenu, već umesto toga samo - medo. Ne sećaš se toga, a sem toga, ovo je samo san. Naravno da je san. Nalazi se u Frejžeru, u Nju Hempširu, i spava dok prolećna mećava zavija oko pansiona gospođe Robertson. Ipak, činilo mu se mudrije da se ne okrene. I bezbednije. „Bez saveta“, kazao je, gledajući u reku i pun mesec na nebu. „Već su me savetovali silni stručnjaci. Barovi i berbernice su ih pune.“ „Kloni se žene u šeširu, medo.“ Kakvom šeširu? - mogao je da pita, ali zaista, zašto da se cima? Znao je o kom šeširu govori, jer je video kako ga vetar nosi po pločniku. Spolja crn kao greh, iznutra postavljen belom svilom. „Ona je kraljica kučka Paklenog zamka. Ako se zezaš s njom, poješće te živog." Okrenuo je glavu. Nije mogao da se uzdrži. Dini je sedela iza njega u odvodu, s klošarevim ćebetom ogrnutim preko golih ramena. Kosa joj je bila slepljena za obraze. Lice naduveno i mlitavo. Oči
10
mlečnobele. Bila je mrtva, verovatno već godinama u grobu. Ti nisi stvarna, pokušao je da kaže, ali mu nikakve reči nisu izašle na usta. Ponovo je imao pet godina, Deni petogodišnjak, „Vidikovac" je hrpa pepela, ali je pored njega sedela mrtva žena, ona od koje je ukrao novac. „U redu je", kazala je. Iz otečenog grla dopiralo je romorenje. „Prodala sam koku. Izmešala sam je s malo šećera u prahu i izvukla dve stotine." Nacerila se, a voda joj je briznula kroz zube. „Sviđaš mi se, medo. Zato sam došla da te upozorim. Kloni se žene u šeširu/“ „Lažno lice", reče Den... ali to je bio glas Denija petogodišnjaka, piskavi, nejaki glas deteta. „Lažno lice, nije tamo, nije stvarno." Zatvorio je oči, kao što ih je često zatvarao kada bi video grozne stvari u „Vidikovcu." Žena je zavrištala, ali on nije želeo da otvori oči. Vrištanje se nastavilo, uzdižući se i padajući, a on je shvatio da čuje vrištanje vetra. Nije bio u Koloradu, i nije bio u Severnoj Karolini. Bio je u Nju Hempširu. Imao je noćnu moru, ali je san sad gotov.
11
Sudeći po „tajmeksu", bilo je dva sata izjutra. U sobi je bilo hladno, ali su mu ruke i noge bile mokre od znoja. Hoćeš li jedan savet, medo? „Ne“, kazao je. „Ne od tebe.“ Mrtva je. Nije bilo šanse da to zna, ali je ipak znao. Dini - koja je izgledala kao boginja Zapada, u bezobrazno kratkoj kožnoj suknjici i plutanim sandalama - bila je mrtva. Čak je znao i kako je to učinila. Progutala je pilule, ukosnicama podigla kosu u punđu, ušla u kadu s toplom vodom, zaspala, skliznula ispod vode i udavila se. Urlikanje vetra bilo je užasno poznato, prožeto praznom pretnjom. Vetar duva svuda na svetu, ali ovako zvuči samo u visijama. Kao da neki gnevni bog udara po svetu vazdušnim maljem. Imao sam običaj da njegovo piće nazivam „ružna stvar", pomisli Den. Samo što je ponekad ono „dobra stvar". Kad se probudiš iz
košmara za koji znaš da je najmanje pedeset procenata isijavanje, onda je „izuzetno dobra stvar". Jedno pićence bi mu pomoglo da ponovo zaspi. Tri bi garantovala ne samo san, već san bez snova. San je prirodni lek, a Den Torens se u tom trenutku osećao bolesno i trebao mu je izuzetno jak lek. Sve je zatvoreno. Nemaš sreće. Pa... Možda. Okrenuo se na bok, a kada je to učinio, nešto mu je dodirnulo leđa. Ne, ne nešto. Već neko. Neko je legao u krevet s njim. Dini je legla u krevet s njim. Samo što se činilo da je novopridošlica premala da bude Dini. Više kao... Iskočio je iz postelje kao oparen, trapavo sleteo na pod i bacio pogled preko ramena. Bio je to Dinin sinčić, Tomi. Desna strana lobanje bila mu je smrskana. Kosti su štrčale kroz krvlju umrljanu plavu kosu. Na obrazu mu se sušila siva ljuspasta tvar - mozak. Nije mogao da bude živ s tako užasnom ranom, ali je bio. Ispružio je šaku nalik morskoj zvezdi ka Denu. „Slakiši", rekao je. Vrištanje je ponovo počelo, samo što ovog puta nije vrištala Dini i niti je vrištao vetar. Vrištao je Den.
12
Kada se probudio po drugi put - ovog puta je to bilo pravo buđenje uopšte nije vrištao, već je samo duboko iz grudi ispuštao neku vrstu potmulog režanja. Uspravio se u sedeći položaj, dahćući, s posteljinom zgužvanom oko struka. U krevetu s njim nije bilo nikog, ali san još nije bio potpuno ispario i java nije bila dovoljna. Strgnuo je posteljinu s ležaja, ali ni to nije bilo dovoljno. Prešao je dlanovima po čaršavu, tražeći mesta koja se polako hlade, ili udubljenje koje je napravilo dečje telo. Ništa. Pa naravno. Zato je pogledao i ispod kreveta, gde je našao samo pozajmljene čizme. Vetar je malo oslabio. Oluja još nije prošla, ali se smirivala.
Otišao je u kupatilo, a zatim se naglo okrenuo na peti i pogledao iza sebe, kao da očekuje da nekoga iznenadi. Tamo je bio samo ležaj, s posteljinom koja je ležala na podu, u hrpi pored uznožja. Uključio je sijalicu iznad umivaonika, isprskao lice hladnom vodom i seo na solju, sporo i duboko dišući. Palo mu je na pamet da ustane i uzme cigaretu iz paklice koja je ležala pored knjige na jedinom stočiću u sobi, ali noge su mu bile kao od gume i nije bio siguran da će izdržati njegovu težinu. U svakom slučaju, bar ne još. Zato je nastavio da sedi. Video je krevet, a krevet je bio prazan. Čitava soba je bila prazna. Tu nije bilo problema. Samo, nije imao osećaj da je prazna. Ne još. Kad bude imao, vratiće se u krevet. Ali ne da spava. Ove noći je gotovo sa spavanjem.
13
Sedam godina ranije, dok je radio kao bolničar u staračkom domu u Talsi, Den se sprijateljio s vremešnim psihijatrom koji je imao poslednji stadijum raka jetre. Jednog dana, dok se Emil Kemer prisećao (ne naročito diskretno) svojih zanimljivijih slučajeva, Den mu je priznao da još od detinjstva pati od onoga što je nazvao dvostrukim snevanjem. Da li je Kemeru poznat taj fenomen? Postoji li neko ime za to? Kada je Emil Kemer bio na vrhuncu snage, bio je krupan čovek stara crnobela fotografija s venčanja, koju je držao na noćnom stočiću, svedočila je o tome - ali rak je ekstremna dijeta. Kad su vodili taj razgovor, težina mu je bila približno jednaka polovini broja godina, kojih je imao devedeset jednu. Međutim, um mu je i dalje bio oštar, i dok je sedeo na spuštenoj dasci šolje i slušao zvuke umiruće oluje, Den se setio starčevog prepredenog osmeha. „Obično me“, kazao je s teškim nemačkim naglaskom, „plaćaju za postavljanje dijagnoze, Danijele." Den se nacerio. „U tom slučaju, pretpostavljam da nemam sreće." „Možda." Nekoliko trenutaka je proučavao Dena. Oči su mu bile jarkoplave. Premda je znao da je to strašno nepravično, Den nije
mogao a da ne zamisli te oči ispod švapskog SS šlema. „U ovoj kući smrti kolaju glasine da si ti klinac s talentom da pomogneš ljudima da umru. Da li je to istina?" „Ponekad", reče oprezno Den. „Ne uvek." Istina je bila skoro uvek. „Kad kucne moj čas, hoćeš li pomoći i meni?" „Ako mogu, naravno." „Odlično." Kemer se uspravio u sedeći položaj, što je bio mukotrpan proces, ali kad je Den prišao da mu pomogne, Kemer je odmahnuo rukom, terajući ga. „Ono što zoveš dvostrukim snevanjem je dobro poznato psihijatrima, a naročito je zanimljivo jungovcima, koji to nazivaju lažnim buđenjem. Prvi san je najčešće lucidan, što znači da snevač zna da sanja...“ „Da!“, uzviknu Den. „Ali u drugom snu...“ „Snevač veruje da je budan“, reče mu Kemer. „Jung se mnogo bavio time, a tim snovima je čak pripisivao prekognitivne moći... ali mi, naravno, znamo bolje, zar ne, Dene?“ „Dabome", složio se Den. „Pesnik Edgar Alan Po opisao je fenomen lažnog buđenja dugo pre nego što se Karl Jung uopšte rodio. Napisao je: Sve što znamo i gledamo, da li san u snuje samo? 6 Jesam li odgovorio na tvoje pitanje?" „Mislim da jeste. Hvala." „Nema na čemu. A sađ, verujem da bih mogao da popijem malo soka. Od jabuke, moliću lepo."
14
Prekognitivne moći... ali mi, naravno, znamo bolje. Čak i da tokom godina skoro nikome nije rekao za isijavanje, Denu nikad ne bi palo na pamet da protivreči čoveku na samrti... a naročito ne čoveku s tako hladnim ispitivačkim plavim očima. Istina je bila, međutim, da su često jedan ili oba njegova dvostruka sna predviđali budućnost, obično na načine koje nije razumeo ni napola, ili uopšte. No, dok je u gaćama sedeo na spuštenoj dasci klozetske šolje,
drhteći (i to ne samo zato što je u sobi bilo hladno), razumeo je mnogo više nego što je želeo. Tomi je mrtav. Najverovatnije ga je ubio ujak siledžija. Majka je nedugo potom izvršila samoubistvo. A što se tiče preostalog dela sna... ili fantomskog šešira koji je video ranije, kako se kotrlja trotoarom... Kloni se žene u šeširu. Ona je kraljica kučka Paklenog zamka. „Baš me briga", reče Den. Ako se zezaš s njom, poješće te živog. Nije imao nikakvu nameru da se sretne s njom, a kamoli da se zeza. Što se tiče Dini, on nije bio odgovoran ni za njenog brata s kratkim fitiljem ni za zapostavljeno dete. Više nije čak morao ni da tegli krivicu zbog njenih pišljivih sedamdeset dolara; prodala je kokain - bio je siguran da je i taj deo sna apsolutno istinit - i bili su kvit. Zapravo, i više nego kvit. Jedino za šta je trenutno mario bilo je da nešto popije. Istini za volju, da se našljema kao majka. Da se mrtvoše. Topla jutarnja svetlost bila je lepa, kao i prijatno zatezanje u mišićima nakon naporne šljake i buđenje bez mamurluka, ali cena - svi ti sumanuti snovi i vizije, da ne pominje nasumične misli neznanaca u prolazu, koje su ponekad pronalazile put kroz njegove odbrane - jednostavno je bila previsoka. Previsoka da se podnese.
15
Sedeo je na jedinoj stolici u sobi i čitao roman Džona Sandforda na svetlosti jedine lampe, sve dok zvonici dve gradske crkve nisu odzvonili sedam. Onda je obuo nove (za njega nove) čizme i obukao kaput od grube vunene tkanine. Sneg je i dalje padao, ali sada malo nežnije. Trebalo bi da odem odavde. Da se vratim na Floridu. Jebeš Nju Hempšir, sneg ovde verovatno pada i na Dan nezavisnosti svake neparne godine.
Odgovorio mu je Haloranov glas, čiji je ton bio ljubazan kao što ga se sećao i iz detinjstva, kada je Den bio Deni, ali je ispod te ljubaznosti postojao čelik. Bolje bi ti bilo da se uskoro negde skrasiš, ili nigde nećeš moći da se skrasiš. „Jebi se, starkeljo!“, promumlao je. Vratio se u „Crvenu jabuku" jer se radnje koje prodaju žestoka alkoholna pića neće otvoriti još najmanje sat. Natenane je hodao napred-nazad između hladnjaka s vinom i hladnjaka s pivom, raspravljajući sam sa sobom šta da uzme, i konačno odlučio da, ako će već da se napije, onda to može da uradi što je gadnije moguće. Zgrabio je dve flaše „tanderberda“ (18% alkohola, dovoljno dobro kada je viski privremeno van domašaja), pošao niz središnji prolaz ka kasi, a zatim stao. Saćekaj još dan. Pruži sebi još jednu šansu. Pretpostavljao je da može to da učini, ali zašto? Ne može opet da se probudi u krevetu pored Tomija. Ili će sledeći put to možda biti Dini, koja je ležala u kadi puna dva dana pre nego što se nastojnik njene zgrade konačno umorio od kucanja, upotrebio svoj ključ i našao je. Den to nije mogao da zna, a da je Emil Kemer bio ovde, izrazito decidno bi se složio s njim - ali je ipak znao. Znao je. Zašto onda da se trudi? Možda će ta hipersvesnost proći. Možda je to samo prolazna faza, psihički ekvivalent delirijumu tremensu. Možda, ako sačekaš još malo... Ali vreme se promenilo. To je nešto što shvataju samo pijanci i narkomani. Kad ne možeš da spavaš, kada se plašiš da pogledaš oko sebe zbog onoga što ćeš možda videti, vreme se isteže i dobij a oštre zube. „Izvol’te?" upita ga prodavač, a Den je znao (jebeno isijavanje, jebena stvar) da čini prodavca nervoznim. Zašto da ne? Raščupane kose, tamnih podočnjaka i nesigurnih drhtavih pokreta, Den je verovatno ličio na narkomana koji odlučuje hoće li ili neće izvući svoju verni specijal
subotom uveče i narediti mu da isprazni blagajnu. „Ništa“, reče Den. „Upravo sam shvatio da sam zaboravio novčanik kod kuće.“ Vratio je zelene flaše natrag u hladnjak. Dok ga je zatvarao, nežno su mu se obratile, kao dobar stari prijatelj: Vidimo se uskoro, Deni.
16
Bili Friman ga je čekao zakopčan do grla. Pružio mu je staromodnu skijašku kapu s rečima ANISTONSKI CIKLONI izvezenim na čelu. „Šta su, dovraga, anistonski cikloni?", upita ga Den. „Aniston je grad trideset pet kilometara severno odavde. Kada je reč o fudbalu, košarci i bejzbolu, oni su naši zakleti rivali. Ako neko vidi tu kapu na tebi, verovatno ćeš popiti grudvu u glavu, ali to je jedina koju imam." Den ju je navukao na glavu. „U tom slučaju - napred Cikloni iz Anistona!" „Jebo ja i tebe i konja na kom si dojahao!" Bili ga je pomno pogledao. „Jesi li ti dobro, Deno?" „Noćas nisam dobro spavao." „Razumem te. Vražji vetar je stvarno vrištao, jelda? Zvučao je kao moja bivša žena kad sam joj sugerisao da bi nam dobro došlo malo ljubakanja ponedeljkom noću. Spreman za posao?" „Kao zapeta puška." „Odlično. Hajde da prionemo na šljaku. Danas imamo pune ruke posla."
17
Zaista su imali posla preko glave, ali je sunce do podneva izašlo, a temperatura se ponovo popela na petnaestak celzijusa. Malengrad je bio ispunjen zvukom stotinu malih slapova dok se sneg topio. Denovo raspoloženje podizalo se s temperaturom, a čak je uhvatio sebe i kako pevuši („Mladiću! Ja sam nekad bio u tvojim
cipelama!") dok je gurao snegočistač napred-nazad po dvorištu ispred nevelikog tržnog centra pored opštinskog zemljišta. Iznad njegove glave, na slabašnom povetarcu koji je bio daleko od noćašnjeg kreštavog vetra, lepršala je reklama s natpisom VELIKE PROLEĆNE RASPRODAJE PO MALENGRADSKIM CENAMA! To nije bila vizija. Po završetku radnog vremena, odveo je Bilija u Čakov vagon i naručio im po biftek. Bili se ponudio da kupi pivo. Den je zavrteo glavom. „Klonim se alkohola. Kad počnem da pijem, teško mi je da prestanem." „Mogao bi da porazgovaraš s Kingslijem o tome", reče mu Bili. „Prošao je kroz razvod zbog cirke pre otprilike petnaest godina. Sada mu je dobro, ali njegova kćerka i dalje ne priča s njim." Uz obrok su popili kafu. Mnogo kafe. Den se vratio u svoju jazbinu na trećem spratu pansiona u Eliotovoj, umoran kao pas, pun tople hrane i zadovoljan što je trezan. U sobi nije imao televizor, ali čekao ga je zadnji deo Sandfordovog romana pa se izgubio u njemu nekoliko sati. Osluškivao je, očekujući da čuje hučanje vetra, ali ga nije bilo. Sinulo mu je da je noćašnja oluja bila poslednji trzaj zime, što mu uopšte nije smetalo. Uskočio je u krpe u deset i skoro smesta zaspao. Njegova jutarnja poseta „Crvenoj jabuci" sada mu je izgledala maglovito, kao da je otišao tamo u delirijumu groznice, a groznica je sada prošla.
18
Probudio se u gluvo doba noći, ne zbog vetra, već zato što je morao da piša. Ustao je, odvukao noge do kupatila i čvaknuo prekidač za svetio. U kadi je bio cilindar, pun krvi. „Ne“, kazao je. „Sanjam." Možda dvostruko snevanje. Ili trostruko. Četvorostruko čak. Postojalo je nešto što nije rekao Emilu Kemeru: plašio se da će se na kraju izgubiti u lavirintu fantomskog noćnog života i da nikad više
neće moći da nađe put napolje. Sve što znamo i gledamo, da li san u snuje samo? Samo što je ovo bilo stvarnost. Baš kao i šešir. Niko drugi ga ne bi video, ali to ništa nije menjalo. Šešir je bio stvaran. Postojao je i materijalno tamo negde na svetu. Znao je to. Krajičkom oka spazio je nešto napisano na ogledalu iznad umivaonika. Nešto napisano karminom. Ne smem da pogledam u to. Prekasno. Glava mu se već okretala: čuo je kako mu vratne žile škripe kao zarđale šarke na vratima. Na kraju krajeva, zar je bitno? Znao je šta tamo piše. Gospođa Mesi je nestala, Horas Dervent je nestao, oboje su bili bezbedno zaključani u kutijama duboko u njegovom umu, ali „Vidikovac" još nije završio s njim. Na ogledalu, napisana krvlju, a ne karminom, nalazila se jedna jedina reč: VATRAM Ispod nje, u lavabou, ležala je krvlju umrljana majica kratkih rukava s natpisom „Atlanta Brejvs". Nikad nečeprestati, pomisli Deni. „Vidikovac" je izgoreo do temelja, njegovi najstrašniji neupokojeni žitelji otišli su u sefove, ali ne mogu da zaključam isijavanje, jer ono nije samo u meni, ono sam ja. Bez cirke da ga makar omamim, ove vizije će se nastaviti sve dok me ne oteraju u ludilo. Video je odraz svog lica u ogledalu a ispred njega je lebdela reč VATRAM, pečatirana na njegovom čelu poput žiga. To nije bio san. U umivaoniku je ležala majica ubijenog deteta, a u kadi šešir pun krvi. Ludilo je dolazilo. Video je sopstvenim iskolačenim očima kako se približava. Zatim, nalik snopu svetlosti baterijske lampe u mraku, glas Dika Halorana: Sine, možda vidiš stvari, ali one su kao slike u knjizi. Nisi bio bespomoćan ni u „Vidikovcu“ kad si bio dete, a nisi bespomoćan ni sada. Daleko od toga. Zažmuri, a kad ponovo otvoriš oći, svo to sranje će nestati.
Zatvorio je oči i sačekao. Pokušao je da odbrojava sekunde, ali je stigao samo do četrnaest pre nego što su se brojevi izmešali u urlajućoj zbrci njegovih misli. Napola je očekivao da mu se ruke možda ruke vlasnika šešira - sklope oko vrata. Ali je ostao da stoji tamo. Uistinu, nije imao kuda da ode. Prikupivši svu hrabrost, otvorio je oči. Kada je bila prazna. Lavabo je bio prazan. Na ogledalu nije ništa pisalo. Ali vratiće se. Sledeći put će to možda biti njene cipele - one plutane sandale. Ili ću je videti u kadi. Zašto da ne? Tu sam video gđu Mesi, a obe su umrle na isti način. Osim što od gđe Mesi nikad nisam ukrao novac i iskrao se kao lopov u noći. „Sačekao sam dan“, rekao je praznoj prostoriji. „Uradio sam makar toliko.“ Da, iako je imao pune ruke posla, takođe je uživao u danu, nema zašto to da ne prizna. Jer dani nisu problem. Ali što se tiče noći... Um je školska tabla. Cuga je sunđer.
19
Den je ležao budan do šest. Onda se obukao i još jednom prevalio put do „Crvene jabuke“. Ovog puta nije oklevao, samo što je iz hladnjaka, umesto dve, uzeo tri flaše „tanderberda“. Kako se ono kaže? Daj sve od sebe ili idi kući. Prodavač je bez komentara strpao flaše u papirnu kesu; bio je naviknut na kupce vina u ranim jutarnjim časovima. Den se odšetao do opštinskog zemljišta, seo na jednu od klupa u Malengradu i izvadio flašu iz kese, gledajući naniže u nju kao Hamlet u Jorikovu lobanju. Kroz zeleno staklo, tečnost u boci ličila je više na otrov za pacove nego na vino. „Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše“, reče Den i olabavi čep. Ovog puta je progovorio majčin glas. Vendi Torens, koja je pušila sve do gorkog kraja. Ako je samoubistvo jedina opcija, bar možeš sam da odabereš oružje. Da li se ovako završava, Deni? Da li se sve na kraju svodi na ovo?
Odvrnuo je čep u smeru suprotnom od uobičajenog. Zatim ga je zavrnuo. Zatim ga je odvrnuo. Onda ga je skinuo. Miris vina bio je kiseo. Miris šugavih barova, muzika sa džuboksa i besmislene svađe za kojima slede tučnjave na parkiralištima. Na kraju, život je podjednako glup kao i te tuče. Svet nije starački dom sa svežim vazduhom, svet je hotel „Vidikovac", gde žurka nikad ne prestaje. Gde mrtvi zauvek žive. Prineo je grlić usnama. Jesmo li se zbog ovoga toliko žestoko borili da izađemo iz tog prokletog hotela, Deni? Razlog što smo se borili da sebi izgradimo novi život? U njenom glasu nije bilo prekora, već samo duboke tuge. Ponovo je zavrnuo čep. Zatim ga je olabavio. Zavrnuo. Odvrnuo. Pomislio je: Ako otpijem, „Vidikovac" pobeđuje. Iako je izgoreo do temelja kad je kotao eksplodirao, opet pobeđuje. A ako ne otpijem, poludeću. Pomislio je: Sve što znamo i gledamo, da li san u snuje samo? Još uvek je zavrtao i odvrtao čep kada ga je pronašao Bili Friman, koji se rano probudio s nejasnim uspaničenim osećanjem da nešto nije u redu. „Nameravaš li da popiješ to, Dene, ili ćeš samo nastaviti da se zajebavaš s tim?" „Popiću, pretpostavljam. Ne znam šta drugo da radim." Onda mu je Bili rekao šta da radi.
20
Kad je stigao na posao u osam i petnaest tog jutra, Kejsi Kingsli nije se u potpunosti iznenadio kad je ugledao svog novog radnika kako sedi ispred kancelarije. Niti se iznenadio kad je video flašu koju je Torens držao u rukama, najpre odvrćući čep, a zatim ga ponovo zavrćući - od samog početka je imao taj poseban izgled, pogled čoveka koji sedi s flašom ispred diskonta. Bili Friman nije imao onoliko isijavanja koliko Den, ni blizu, ali je imao malo više od puke iskrice. Tog prvog dana pozvao je Kingslija iz šupe s alatima čim se Den zaputio preko ulice ka zgradi opštine. Jedan
mladić traži posao, rekao je. Nema bogzna kakve preporuke, ali Bili misli da je on pravi čovek da mu pomaže do Dana sećanja. Kingsli, koji je i ranije imao iskustva - dobrih - s Bilijevom intuicijom, odmah se složio. Znam da moramo unajmiti nekoga, rekao mu je. Bilijev odgovor bio je neobičan, ali je, s druge strane, Bili oduvek bio neobičan. Jednom prilikom, pre dve godine, pozvao je hitnu pomoć pet minuta pre nego što je klinac uopšte pao s ljuljaške i rascopao glavu. Mi smo njemu potrebni više nego on nama, kazao je Bili. I sada, evo ga ovde, sedi pogrbljen, kao da već jaše na sledećem autobusu, ili barskoj stolici, a Kingsli može da namiriše vino i petnaest metara niz hodnik. Imao je nos pravog stručnjaka za takve mirise i mogao je da imenuje svaku vrst pojedinačno. To je bio „tanderberd“, kao u staroj salunskoj pesmici: Koja je reč? Tanderberd! Koliko košta? Pedeset i dva! Međutim, kad je mladić pogledao u njega, Kingsli je video da u tim očima nema ničega sem očajanja. „Bili me je poslao." Kingsli je oćutao. Video je da se klinac bori s tim. To mu se videlo u očima; u načinu na koji su mu uglovi usana krivili nadole; a najviše se videlo u načinu na koji je držao flašu, mrzeči je i voleči je i osečajuči potrebu za njom, sve istovremeno. Den je najzad izustio reči od kojih je bežao čitavog života. „Potrebna mi je pomoč." Prešao je rukom preko očiju. Kad je to učinio, Kingsli se sagnuo i zgrabio bocu vina. Klinac ju je stezao trenutak-dva... a zatim pustio. „Bolestan si i umoran od života", reče mu Kingsli. „Ali jesi li već bolestan i umoran od toga što si bolestan i umoran od života?" . Den ga je pogledao, a Adamova jabučica mu je poskakivala gore-dole. Mučio se još nekoliko sekundi, a zatim rekao: „Nemate pojma koliko." „Možda i imam." Kingsli je iz širokih pantalona izvadio veliki svežanj ključeva. Gurnuo je jedan u bravu vrata s rečima OPŠTINSKE SLUŽBE FREJŽERA ispisanim na peskiranom staklu. „Uđi. Hajde da
popričamo o tome.“
DRUGO POGLAVLJE
ZLOSREĆNI BROJEVI
1
Vremešna pesnikinja s italijanskim imenom i apsolutno američkim prezimenom sedela je, držala usnulu praunuku u krilu i gledala video-snimak koji je muž njene unuke snimio tri nedelje ranije u sali za porođaj. Počeo je s natpisom: ABRA DOLAZI NA SVET! Snimak je bio nemiran, Dejvid se držao podalje od svega isuviše kliničkog (bogu hvala!), ali je Končeta Rejnolds jasno videla znojem slepljenu kosu na Lusijinom čelu i čula kako njena unuka urla „Guram!“ kad ju je jedna od medicinskih sestara podstakla da gura, i videla kapljice krvi na plavom pokrivaču - ne mnogo, ali dovoljno da sačine ono što je Četina baka zvala „dobrom predstavom". Ali ne na engleskom jeziku, razume se. Slika se zatresla kad se beba konačno pojavila na vidiku, a Končeta je osetila kako joj niz kičmu klize ledeni žmarci jeze kada je Lusi vrisnula: „Ona nema lice!" Sada, sedeči pored Lusi, Dejvid se zakikotao. Zato što Abra jeste imala lice, i to veoma dražesno. Četa je spustila pogled, kao da želi da se još jednom uveri u to. Kada je ponovo podigla pogled, babice su novorođenče stavljali u majčino naručje. Trideset ili četrdeset nemirnih sekundi kasnije, pojavio se još jedan naslov: SREĆAN ROĐENDAN, ABRA RAFAELA STOUN! Dejvid je pritisnuo dugme STOP na daljinskom upravljaču. „Ti si jedna od retkih osoba koje će ikada imati priliku da to vide“, obznani Lusi čvrstim glasom, u maniru: nema rasprave. „Blam me je.“ „Čarobno je“, reče Dejvid. „A postoji jedna osoba koja će to zasigurno videti, a to je Abra.“ Bacio je ovlašan pogled na svoju
suprugu, koja je sedela pored njega na kauču. „Kad dovoljno odraste. I ako to bude želela, naravno.“ Potapšao je Lusi po butini, a zatim pogledao u njenu baku, prema kojoj je gajio poštovanje, ali ne i veliku ljubav. „Do tada, snimak ide u sef, zajedno sa polisom osiguranja, tapijom za kuću i silnim milionima koje sam zgrnuo prodajom droge." Končeta se nasmešila da pokaže kako shvata šalu, ali ovlaš, da se vidi i da joj nije preterano smešna. U njenom krilu, Abra je spavala i spavala. Na neki način, sve bebe se rađaju s posteljicom, a njihova majušna lica su zastori misterija i mogućnosti. Možda je to nešto o čemu vredi pisati. Možda i nije. Končeta je došla u Ameriku kada je imala dvanaest godina i savršeno je vladala osobenim govornim oblicima engleskog - što nije bilo nimalo iznenađujuće budući da je diplomirala na Vašaru i bila profesor (sada u penziji) upravo tog predmeta - ali su bapske priče i sva sujeverja i dalje živeli u njenoj glavi. Katkad su joj davali naređenja, a kada su to činili, uvek su govorili na italijanskom. Četa je verovala da je većina ljudi koji se bave umetnošću samo visokofunkcionalni šizofrenici, a da ni ona nije izuzetak. Znala je da je sujeverje obična budalaština; ali takođe je pljuvala između prstiju kad bi joj crna mačka prešla put. Za veliki deo svoje šizofrenije mogla je da zahvali milosrdnim sestrama. One su verovale u Gospoda; verovale su u Isusovu božansku prirodu; ali verovale su i da su ogledala čarobni kladenci i da će detetu koje predugo gleda u njih izrasti bradavice. To behu žene koje su izvršile najveći uticaj na njen život u uzrastu od sedme do dvanaeste. Za pojasevima su nosile zadenute lenjire - za udaranje, a ne merenje - i nikad nisu videle dečje uvo koje ne bi poželele da zavrnu u prolazu. Lusi je ispružila ruke, pokazujući joj da želi da uzme svoju bebu. Četa joj je dala detence, ne bez izvesnog oklevanja. Novorođenče je bilo slatki zavežljajčić.
Trideset pet kilometara jugoistočno od mesta gde je Abra spavala u naručju Končete Rejnolds, Den Torens je bio na sastanku udruženja Anonimnih alkoholičara, slušajući kako neka cura tupi o seksu sa svojim bivšim. Kejsi Kingsli mu je naredio da pohađa devedeset sastanaka u devedeset dana, a ovaj, podnevni sastanak u podrumu Metodističke crkve u Frejžeru - bio mu je osmi po redu. Sedeo je u prvom redu, jer mu je Kejsi - u tim dvoranama poznat kao Veliki Kejsi - i to zapovedio da uradi. „Bolesnici koji žele da ozdrave uvek sede u prvom redu, Deni. Zadnji red na AA sastancima nazivamo Prolaz poricanja." Kejsi mu je dao malu beležnicu s fotografijom na prednjoj korici, na kojoj se videlo kako morski talasi udaraju u stenoviti greben. Iznad fotke je bilo odštampano geslo koje je Den razumeo, ali nije mnogo mario za njega: NIJEDNO VELIKO DELO NIJE STVORENO PREKO NOĆI. „Opiši svaki sastanak na koji odeš u tu knjižicu. A kad god zatražim da je vidim, bolje bi ti bilo da možeš da je izvadiš iz džepa i dokažeš stopostotnu prisutnost." „Zar neću dobiti ni dan bolovanja?" Kejsi se nasmejao. „Ti si bolestan svakog dana, prijatelju - ti si alkoholičar. Hoćeš li da čuješ nešto što je meni rekao moj mentor?" „Mislim da već jesam. Ne može se otkiseliti kiseli krastavac, zar ne?" „Nemoj da mi pametuješ, samo me saslušaj." Den je uzdahnuo. „Slušam." „Odvuci guzicu na sastanak, kazao mi je. Ako ti guzica otpadne, metni je u kesu i ponesi je na sastanak.“ „Šarmantno. Šta ako prosto zaboravim?" Kejsi je slegnuo ramenima. „Onda možeš da tražiš drugog mentora, nekoga ko veruje u zaboravnost. Ja ne verujem." Den, koji se osećao kao lomljivi predmet koji je doklizao do ivice
2
visoke police, ali još nije pao, nije želeo drugog mentora niti promene bilo kakve vrste. Osećao se dobro, ali ranjivo. Veoma ranjivo. Kao da nema kožu. Prestale su vizije koje su ga morile od dolaska u Frejžer, a premda je često mislio na Dini i njenog sinčića, te misli više nisu bile toliko bolne. Na kraju svakog sastanka Anonimnih alkoholičara, neko je čitao Obećanja. Jedno od njih je bilo: Nećemo žaliti zbog prošlosti, niti ćemo želeti da zatvorimo vrata za njom. Den je mislio da će zauvek žaliti zbog prošlosti, ali je digao ruke od pokušavanja da zatvori vrata; Zašto se truditi kada će se ionako sama ponovo otvoriti? Prokletinja nije imala ni zasun, a kamoli bravu. Sada je počeo da piše jednu jedinu reč na tekućoj stranici knjižice koju mu je dao Kejsi. Ispisivao je velika štampana slova. Nije imao pojma zbog čega to radi, niti šta ta reč znači. Reč je bila: ABRA. U međuvremenu, govornica je stigla do kraja izlaganja i briznula u plač, a kroz suze je prošmrcala da je, iako je njen bivši govnar kog i dalje voli, zahvalna zbog toga što je na suvom i trezna. Den je tapšao zajedno sa ostatkom grupe, a zatim počeo hemijskom olovkom da popunjava napisana slova. Da ih podebljava. Znam li to ime? Mislim da znam. Kad je sledeći govornik počeo da govori, a Den ustao i otišao do lončeta za kafu da sipa još jednu šolju, sinulo mu je. Abra je ime devojčice iz romana Istočno od raja Džona Stajnbeka. Pročitao ga je... nije mogao da se seti gde. Negde usput. To ionako nije bilo bitno. Druga pomisao mu se (jesi li je sačuvao) uzdigla do površine uma kao mehur od sapunice, i rasprsnula. Sačuvao šta? Frenki P., starina koja je predsedavala sastankom, upitao je želi li neko da uzme novčić treznosti? Kad niko nije podigao ruku, Frenki je uperio prst. „Šta je s tobom, ti koji se skrivaš tamo dole pored kafe?“ Osećajući se samosvesno, Den je otišao do prednjeg dela prostorije, nadajući se da će moći da se seti redosleda žetona. Prvi je imao - beli za početnike. Kad je uzeo limenu kutiju za kolačiće sa
žetonima i medaljonima raštrkanim unutra, misao mu je ponovo pala na pamet. Jesi li je sačuvao?
3
To je bio dan kada se Pravi čvor, koji je zimovao u KOA kampu u Arizoni, spakovao i počeo da vijuga natrag ka istoku. Vozili su se drumom 77 prema gradu Šou Lou u uobičajenom karavanu: četrnaest kamp prikolica, nekoliko šlep-vozila, neka s baštenskim stolicama ili biciklima vezanim pozadi. Bilo je sautvindova, vinebaga, monaka i baundera. Paradu je predvodio Rouzin ertkruzer - uvozni kotrljajući čelik vredan sedamsto hiljada dolara, najbolja kuća na točkovima koju novac može da kupi. I sve polako, ne prelazeći brzinu od osamdeset osam kilometara na sat. Nigde nisu žurili. Na raspolaganju su imali dosta vremena. Gozba je trebalo da usledi tek za nekoliko meseci.
4
„Jesi li je sačuvao?", upita Končeta kada je Lusi otkopčala bluzu i Abri ponudila dojku. Abi je pospano zatreptala, zagukala, a zatim izgubila zanimanje. Kada ti bradavice postanu preosetljive i pojave se ranice, nećeš joj nuditi sisu sve dok ne zatraži, pomisli Četa. I to iz sveg glasa. „Sačuvao šta?“, upita Dejvid. Lusi je znala. „Onesvestila sam se čim su mi je stavili u naručje. Dejv kaže da sam je zamalo ispustila. Nije bilo vremena, momo." „A, onu posteljicu preko njenog lica.“ Dejvid je to rekao s omalovažavanjem. „Skinuli su je i bacili. Vala, i neka su ako mene pitate." Smešio se, ali su je njegove oči izazivale. Valjda znate bolje nego da nastavljate s ovim, govorile su. Znate bolje, zato prosto batalite tu priču. Končeta jeste znala bolje... a i nije. Da li je bila toliko neodlučna kad je bila mlađa? Nije mogla da se seti, mada joj se činilo da se seća
svake lekcije o blagoslovenim misterijama i večnom bolu pakla koji su nanosile milosrdne sestre, razbojnice u crnom. Priča o devojčici koja je naprasno oslepela jer je krišom posmatrala svog brata dok se kupao u kadi, pa ona priča o čoveku koji je pao na mestu mrtav zato što je bogohulio protiv pape. Dajte nam ih kada su mlade i nema veze koliko predavanja su držale, niti koliko knjiga poezije su napisale, pa čak ni što je jedna od tih knjiga osvojila sve velike nagrade. Dajte nam ih kada su mlade... i biče naše zauvek. „Trebalo je da sačuvaš il amnio. Donosi sreču.“ Obračala se direktno unuci, u potpunosti ignorišući Dejvida. On je bio dobar čovek, i dobar suprug njenoj Lusiji, ali jebeš njegov ton omalovažavanja. I dvaput jebeš njegove izazivačke oči. „I bih, ali nisam imala priliku, momo. A Dejv nije znao.“ Zakopčala je bluzu. Četa se nagnula napred i vrhom prsta dodirnula mekanu kožu Abrinog obraza, staro meso koje klizi preko novog. „Oni koji se rode sa il amnio navodno bi trebalo da imaju dvostruki vid.“ „Ne verujete valjda stvarno u to, zar ne?“, upita je Dejvid. „Posteljica nije ništa drugo do komadić embrionalnog omotača. Ona...“ Nastavio je da razglaba, ali Končeta više nije obraćala pažnju. Abra je otvorila oči. U njima se nalazio univerzum poezije, stihova prevelikih da ikada budu napisani. Pa čak i upamćeni. „Nije važno", reče Končeta. Podigla je bebu i poljubila glatku lobanju gde je pulsirala fontanela, a magija uma bila toliko blizu ispod površine. „Što je bilo - bilo je.“
5
Jedne noći, otprilike pet meseci posle „za dlaku svađe" o Abrinoj posteljici, Lusi je sanjala da njena kćer plače - plače kao da će joj srce prepući. U tom snu, Abri više nije bila u glavnoj spavaćoj sobi kuće u Ričland kortu, već negde u dugačkom hodniku. Lusi je potrčala u pravcu plača. Isprva su s obe strane hodnika bila vrata, a zatim sedišta. Plava s visokim naslonima. Nalazila se u avionu, ili možda u
vozu. Nakon što je trčala, kako joj se činilo, čitavu večnost, stigla je do vrata kupatila. Njena beba je plakala iza njih. To nije bio plač gladi, već plač straha. Možda (O Gospode, o Bogorodice) plač bola. Lusi se strahovito uplašila da će vrata biti zaključana i da će morati da ih provali - zar se takve stvari uvek ne dešavaju u košmarima? Ali kvaka se okrenula, a ona je otvorila vrata. Kad je to učinila, uhvatio ju je novi strah: šta ako je Abra u klozetskoj šolji? Čitala je šta se dešava. Bebe u klozetskim šoljama, bebe u kontejnerima. Šta ako se davi u jednoj od onih ružnih čeličnih šolja iz javnog prevoza, do usta i nosa u dezinfikovanoj plavoj vodi? No, Abra je ležala na podu. Bila je naga. Očima punih suza, zurila je u majku. Na njenim grudima, napisano nečim što je ličilo na krv, nalazio se broj 11.
6
Dejvid Stoun sanjao je da juri za kricima svoje kćeri uz beskrajne pokretne stepenice, koje su išle - polako ali neumoljivo - u kontrasmeru. Još gore, pokretne stepenice su se nalazile u tržnom centru, a tržni centar je bio u plamenu. Trebalo je da se guši i bude bez vazduha mnogo pre nego što je stigao do vrha, ali vatra se nije dimila, postojali su samo pakleni plamenovi. Niti se čuo nikakav drugi zvuk osim Abrinog plača, iako je video kako ljudi gore kao kerozinom natopljene buktinje. Muškarci i žene trčali su svuda oko nje, ne obazirući se, a uprkos plamenovima, niko nije pokušavao da upotrebi pokretne stepenice, iako su išle naniže. Jednostavno su jurili tamo-amo, kao mravi čiji je mravinjak razorila zemljoradnička drljača. Jedna žena u visokim potpeticama za dlaku je izbegla da zgazi na njegovu kćer, što bi je sigurno ubilo. Abra je bila gola. Na grudima joj je pisao broj 75.
7
Stounovi su se probudili u isti mah, oboje isprva ubeđeni da je plač koji čuju ostatak iz snova. Ali ne, plač je bio u sobi, s njima.
Abi je ležala u kolevci ispod svog šrekmobila, razrogačenih očiju, obraza crvenih od plača, stežući sićušne pesnice i zavijajući iz sveg glasa. Promena pelena je nije smirila, niti su u tome uspele grudi, niti ono što im je izgledalo kao beskonačno šetkanje gore-dole niz hodnik i najmanje hiljadu stihova uspavanke Točkovi na autobusu. Naposletku, sada izuzetno uplašena - Abi joj je bila prvo dete, a Lusi je bila na ivici nervnog sloma - pozvala je Končetu u Bostonu. Mada je bilo dva sata izjutra, momo se javila pošle drugog signala. Imala je osamdeset pet godina, a san joj je bio tanak kao i njena koža. Pomnije je slušala plač svoje praunuke nego Lusino zbunjeno prepričavanje svih uobičajenih sredstava koje su isprobali, a zatim postavila relevantna pitanja. „Ima li groznicu? Vuče li se za uvo? Trza li nogama kao da mora da obavi merda?" „Ne“, odgovorila joj je Lusi, „ništa od toga. Malo je toplija od plakanja, ali mislim da nema groznicu. Momo, šta da radim?" Četa, koja je sada sedela za stolom, nije oklevala. „Daj joj još petnaestak minuta fore. Ako ne prestane da plače i ne počne da sisa, odnesi je u bolnicu." „Šta? U Brigam i vimins?" Zbunjena i uzrujana, to je bilo sve što je mogla da smisli. Tu se porodila. „To je dvesta pedeset kilometara odavde." „Ne, ne. U Bridžton. S druge strane granice, u Mejnu. On je malo bliže od CHN-a.“ „Jesi li sigurna?" „Upravo gledam na računaru!" Abra nije prestala da plače. Plakanje je bilo monotono, izluđujuće, zastrašujuće. Kad su stigli u bolnicu u Bridžtonu, bilo je petnaest do četiri, a Abra je i dalje plakala kao kiša. Vožnja akjurom na nju je obično delovala bolje od pilula za spavanje, ali ne i tog jutra. Dejvid je pomislio na aneurizmu mozga i rekao sebi da je sišao s uma. Bebe nemaju moždane udare... zar ne? „Dejvi?“, upitala je jedva čujno Lusi kad su se dovezli do znaka na
kojem je pisalo PARKING SAMO ZA HITNE SLUČAJEVE. „Bebe nemaju moždane udare ili infarkte... zar ne?" „Ne, siguran sam da nemaju." Međutim, tad mu je na pamet pala nova ideja. Pretpostavimo da je malena nekako progutala zihernadlu, i da joj se otvorila u stomaku? To je glupo, mi koristimo pelene za jednokratnu upotrebu, nikad nije bila ni blizu zihernadle. Nešto drugo, onda. Ukosnica iz Lusine kose. Zalutala kopča koja joj je upala u kolevku. A možda čak, neka im je Bog u pomoči, odlomljeno parče plastike sa Šreka, Magareta ili princeze Fione. „Dejvi? O čemu razmišljaš?" „Ni o čemu.“ Šrekmobil je bio čitav. Bio je siguran u to. Skoro siguran. Abra je nastavila da vrišti.
8
Dejvid se nadao da će lekar na dužnosti dati njegovoj kćerkici sredstvo za smirenje, ali je to bilo protivno protokolu kad su u pitanju nedonoščad kojima ne može da se postavi dijagnoza, a činilo se da Abri Rafaeli Stoun ništa ne fali. Nije imala groznicu, nije pokazivala znake osipa, a ultrazvuk je isključio mogućnost stenoze pilorusa. Rendgen nije pokazao nikakva strana tela u grlu ili stomaku niti začepljenje u crevima. U suštini, prosto nije htela da umukne. Stounovi su bili jedini pacijenti u urgentnom centru u to doba noći u ponedeljak ujutru, a sve tri sestre na dužnosti pokušavale su da je smire. Ništa nije upalilo. „Zar ne bi trebalo da joj date nešto da pojede?", upitala je Lusi doktora kada se vratio da proveri. Pala joj je na pamet fraza „Ringerov rastvor", nešto što je čula u jednoj od lekarskih TV serija koje je gledala još od pubertetske zacopanosti u Džordža Klunija. Međutim, koliko joj je bilo poznato, Ringerov rastvor je bio melem za stopala, ili antikoagulans, ili nešto za čireve u želucu. „Neće ni grudi, a ni
bočicu." „Kad dovoljno ogladni, ješče", reče doktor, ali ni Lusi ni Dejvid nisu bili time naročito utešeni. Kao prvo, lekar je izgledao mlađe od njih. Kao drugo (a to je bilo kudikamo gore), nije zvučao samouvereno. „Jeste li pozvali vašeg pedijatra?" Proverio je papirologiju. „Doktora Daltona?" „Ostavili smo mu poruku na telefonskoj sekretarici", reče Dejvid. „Verovatno se nećemo čuti s njim sve do sredine prepodneva, a ovo će do tada već biti gotovo." Na ovaj ili onaj način, pomislio je, a njegov um - koji su premalo sna i previše brige učinili nemogućim za upravljanje - prezentovao mu je sliku koja je bila isto toliko jasna koliko i zastrašujuća: ožalošćeni stoje oko malog groba. I još manjeg kovčega.
9
U pola osam, Četa Rejnolds je kao uragan uletela u sobu za preglede u kojoj su smešteni Stounovi i njihova beba, koja i dalje nije prestajala da vrišti. Pesnikinja, za koju se šuškalo da se nalazi u užem krugu kandidata za Predsedničku medalju slobode, bila je odevena u farmerke i duksericu s natpisom BU 7 i rupom na laktu. Odeća je pokazivala koliko je smršala tokom prethodne tri-četiri godine. Nije rak, ako na to mislite, kazala bi kad bi neko prokomentarisao njenu manekensku mršavost, koju je obično skrivala talasastim haljinama ili kaftanima. Samo treniram za poslednji krug na trkačkoj stazi. Njena kosa, kao po pravilu upletena u kike ili podignuta u komplikovane kovrdže nameštene tako da izloži zbirku starinskih ukosnica, štrcala joj je oko glave u neočešljanom ajnštajnovskom oblaku. Nije bila našminkana, a čak i u stanju uzrujanosti, Lusi se zaprepastila kad je videla koliko Končeta izgleda staro. Pa, naravno da je stara, osamdeset pet godina su duboka starost, ali je sve do tog jutra u najgorem slučaju izgledala kao žena u kasnim šezdesetim. „Stigla bih sat ranije da sam našla nekoga da dođe i pripazi na Beti." Beti je bio
njen vremešni i bolesni bokser. Četa je primetila Dejvidov prekorni pogled. „Beti umire, Dejvide. A sudeći na osnovu onoga što ste mogli da mi kažete preko telefona, za Abru se nisam toliko brinula." „Brineš li se sada?“, upita je Dejvid. Lusi mu je dobacila prekorni pogled, ali Četa je izgledala voljno da prihvati neizgovoreni ukor. „Da.“ Ispružila je ruke. „Daj mi je, Lusi. Hajde da vidimo hoće li se utišati za svoju momo.“ No, Abra se nije utišala ni za momo, bez obzira na to koliko ju je ova ljuljuškala. Niti je posao odradila tiha i iznenađujuće milozvučna uspavanka (koliko je Dejvid mogao da proceni, bili su to Točkovi na autobusu na italijanskom). Svi su ponovo pokušali s nosanjem, najpre po maloj sobi za preglede, zatim u hodniku, i opet natrag u sobu za preglede. Vrištanje je trajalo i trajalo. U jednom trenutku, napolju se čuo metež - dovoze nekoga s vidljivim povredama, pretpostavio je Dejvid - ali oni u sobi za preglede broj 6 nisu obratili pažnju. U pet do devet, vrata sobe za preglede su se otvorila i unutra je ušao pedijatar Stounovih. Dalton je bio tip koga bi Den Torens prepoznao, iako ne po prezimenu. Za Dena, on je bio samo doktor Džon, koji je pravio kafu na AA sastanku četvrtkom uveče u Nort Konveju. „Bogu hvala!“, uzviknu Lusi, gurajući svoje uplakano dete u pedijatrovo naručje. „Ostavili su nas same satima!“ „Bio sam na putu ovamo kada Sam dobio poruku." Dalton je podigao Abru na rame. „Redovni obilasci ovde, a potom u Kasi Roku. Čuli ste šta se desilo, zar ne?“ „Čuli šta?“, upita ga Dejvid. S otvorenim vratima, prvi put je postao svestan zbrke napolju. Ljudi su glasno razgovarali. Neko je plakao. Medicinska sestra, koja ih je primila, prošla je niz hodnik otečenog lica crvenog od plača i vlažnih obraza. Nije ni bacila pogled na uplakano dete. „Putnički mlažnjak upravo je udario u Svetski trgovinski centar", reče im Dalton. „A niko ne misli da je bio nesrećan slučaj."
To je bio let 11 vazduhoplovne kompanije Amerikan erlajns. Let broj 175 avio-kompanije Junajted erlajns se sedamnaest minuta kasnije zabio u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, u 9.03. Tačno u 9.03, Abra Stoun je naprasno prestala da plače. Do 9.04, već je spavala kao top. Za vreme vožnje natrag u Aniston, Dejvid i Lusi slušali su radio dok je Abra mirno spavala u sedištu za bebe. Novosti su bile nepodnošljive, ali je isključivanje radio-aparata bilo nezamislivo... makar sve dok spiker nije obznanio imena avio-kompanija i brojeve letova: dva u Njujorku, jedan blizu Vašingtona, jedan srušen u ruralnoj oblasti Pensilvanije. Dejvid je tek tada pružio ruku i ućutkao bujicu katastrofe. „Lusi, moram nešto da ti kažem. Sanjao sam..." „Znam." Izgovorila je to ravnim glasom osobe koja je upravo pretrpela šok. „I ja sam." Do trenutka kad su stigli u Nju Hempšir, Dejvid je počeo da veruje kako u tom poslu s posteljicom možda, na kraju krajeva, ipak ima nečega.
10
U Nju Džerziju, na zapadnoj obali reke Hadson, postoji park nazvan po najslavnijem gradskom žitelju. Na vedar dan, iz parka se pruža savršen pogled na Donji Menhetn. Pravi čvor je 8. septembra stigao u Hoboken i parkirao se na privatnom parkiralištu koje su iznajmili na deset dana. Vrana Dedi je ugovorio zakup. Zgodan i otvoren, izgledajući kao da ima četrdesetak godina, nosio je omiljenu majicu kratkih rukava s natpisom: JA SAM DRUŠTVENA OSOBA! Ali nikada nije nosio tu majicu kada je pregovarao u ime Pravog čvora; tada su bili obavezni poslovno odelo i kravata. Geaci su to očekivali. Pravo ime mu je bilo Henri Rotman. Bio je advokat obrazovan na Harvardu (klasa 1938) i uvek je sa sobom nosio gotovinu. Pravi čvor je imao više od milijardu dolara na raznim bankovnim računima širom sveta - nešto u zlatu, nešto u dijamantima,
nešto u retkim knjigama, poštanskim markicama i slikama - ali nikad nije plaćao čekovima ili kreditnim karticama. Svi su, pa čak i Grašak i Mahuna, nosili svežnjeve desetica i dvadesetica. Kao što je to jednom rekao Džimi Cifra: „Mi smo jedinica Plati kešom i nosi. Plaćamo gotovim novcem, a geaci nas nose.“ Džimi je bio računovođa Pravog čvora. U svojim geačkim danima, jedanput je jahao s jedinicom koja je postala poznata (dugo nakon što se njihov rat završio) kao Kvantrilovi jahači. U to vreme je bio divlji klinac koji je nosio kaput od bizonske kože i šarpovku, ali je u potonjim godinama omekšao. Ovih dana je u svojoj kući na točkovima držao uramljenu i potpisanu fotografiju Ronalda Regana. Tog jutra, 11. septembra, članovi Pravog čvora su s parkirališta gledali napade na Kule bliznakinje, razmenjujući četiri dvogleda. Imali bi bolji pogled iz Sinatrinog parka, ali Rouz nije morala da im kaže kako bi rano okupljanje moglo da izazove sumnju... a u potonjim mesečima i godinama, Amerika će biti veoma sumnjičava nacija: ako vidiš bilo šta, odmah prijavi. Oko deset sati tog jutra - kada su se gomile okupile svuda duž obale i kada je bilo bezbedno - otišli su do parka. Blizanci Litl, Grašak i Mahuna gurali su Dediču Flika u invalidskim kolicima. Dedica je nosio kačket s natpisom JA SAM RATNI VETERAN. Duga i svilenkasta seda kosa slivala mu se ispod ivica kačketa kao cigansko perje. Nekad je pričao ljudima da je veteran Špansko-američkog rata. Onda je to bio Prvi svetski rat. Ovih dana je to bio Drugi svetski rat. Za još dvadesetak godina, očekivao je da promeni svoju priču u Vijetnam. Realističnost nikad nije predstavljala problem; Dedica je bio pravi zaluđenik za vojnu istoriju. Sinatrin park bio je dupke pun ljudi. Većina naroda je ćutala, ali su neki plakali. Kecelja Eni i Crnooka Su pomagale su što se tiče toga; obe su mogle da se rasplaču po potrebi. Ostali su na lica namestili odgovarajuće izraze tuge, ozbiljnosti i zapanjenosti. U suštini, Pravi čvor se savršeno uklapao. Tako su putovali. Posmatrači su dolazili i odlazili, ali je Pravi čvor ostao tu najveći
deo dana, koji je bio vedar i divan (izuzev gustih crnih oblaka dima koji su se dizali s Donjeg Menhetna). Stajali su kraj železne ograde, ne razgovarajući međusobno, već samo gledajući. I disali su duboko i sporo, kao turisti sa Srednjeg zapada, koji prvi put stoje na Pemakvid Pointu ili Kvodi Hedu u Mejnu i punim plućima udišu svež morski vazduh. Kao znak poštovanja, Rouz je š glave skinula cilindar i držala ga pored boka. U četiri sata, vratili su se u logor na parkiralištu, okrepljeni. Vratiče se sutradan, i prekosutra, i nakosutra. Vraćaće se sve dok dobra para ne bude iscrpljena, a onda će ponovo nastaviti dalje. Do tada, seda kosa Dedice Flika postaće gvozdenosiva i više mu neće trebati invalidska kolica.
TREĆE POGLAVLJE
KAŠIKE
1
Od Frejžera do Nort Konveja ima trideset pet kilometara, ali je Den Torens išao svakog četvrtka uveče, delimično zato što je mogao. Sada je radio u Domu Helen Rajvington, zarađivao pristojnu platu, a dobio je natrag i vozačku dozvolu. Automobil koji je kupio nije bio bogzna šta, dvadeset trogodišnji kapris s Blekvelovim gumama i drndavim radiom, ali je motor bio dobar, i svaki put kada bi ga uključio, osećao se kao najsrećniji čovek u Nju Hempširu. Mislio je da će, ako nikad više ne bude morao da se vozi autobusom, umreti kao srećan čovek. Bio je januar 2004. Izuzev šačice nasumičnih misli i slika - plus dodatni posao koji je ponekad obavljao u staračkom domu - isijavanje je bilo mirno. Taj volonterski posao obavljao bi u svakom slučaju, ali posle vremena koje je proveo u AA, takođe je gledao na to kao na neku vrstu ispravljanja grešaka, što su lečeni alkoholičari smatrali skoro jednako važnim kao i uzdržavanje od pića. Ako mu pođe za rukom da zadrži čep na boci još tri meseca, moći će da proslavi tri godine trezvenog života. Vožnja je igrala veliku ulogu u svakodnevnim meditacijama zahvalnosti na kojima je insistirao Kejsi K. (jer, kazao je - i sa svim tvrdoglavim ubeđenjem stare kuke programa za odvikavanje od alkohola - zahvalni alkoholičar se ne opija), ali Den je uglavnom išao na sastanke četvrtkom uveče zato što je okupljanje oko Velike knjige na njega delovalo umirujuće. Intimno, zaista. Pojedini otvoreni sastanci u području bili su nelagodno veliki, ali nikada četvrtkom uveče u Nort Konveju. Postoji stara AA izreka koja glasi: Ako želiš nešto da sakriješ od alkoholičara, metni to u „Veliku knjigu". Broj posetilaca
na sastancima četvrtkom uveče u Nort Konveju nagoveštavao je da u tome ima podosta istine. Čak i tokom nedelja između Četvrtog jula i Praznika rada - na vrhuncu turističke sezone - u Amvets holu je retko kada bilo više od desetak ljudi kad padne čekić predsednika zbora. Kao posledica toga, Den je čuo stvari za koje je sumnjao da nikad ne bi bile naglas izgovorene na sastancima koji su privlačili pedeset, pa čak i sedamdeset alkosa ili narkića na odvikavanju. Na takvim sastancima, govornici su imali običaj da nalaze utočite u otrcanim frazama (kojih je bilo na stotine) i izbegavaju lične detalje. Čule su se rečenice tipa: Spokoj isplaćuje dividende. I: Možeš da uzmeš moje stvari, ako si voljan da ispraviš moje greške. Ali nikada: Jebao sam jetrvu jedne noći kad smo oboje bili pijani kao dupeta. Na sastancima četvrtkom uveče, pod nazivom Učimo se trezvenosti, mala enklava čitala je veliki plavi priručnik Bila Vilsona od korice do korice, na svakom novom sastanku nastavljajući tamo gde su stali na prošlom. Kad bi stigli do kraja, vraćali su se nazad na Doktorovu izjavu i počinjali iz početka. Na većini sastanaka čitali su po desetak stranica, ili tu negde. To je trajalo oko pola sata. U preostalih pola sata, grupa je trebalo da priča o onome što su upravo pročitali. Katkad su to i činili. Prilično često, međutim, diskusija bi skrenula u drugim pravcima, poput svojeglave planšete koja leti tamoamo po tabli za prizivanje duhova pod prstima neurotičnih maloletnika. Den se sećao jednog sastanka četvrtkom uveče, kojem je prisustvovao kada je bio trezan otprilike osam meseci. Poglavlje Suprugama, o kojem se diskutovalo, bilo je puno starinskih tvrdnji koje su skoro uvek izazivale ljutite odgovore mlađih žena u programu. Želele su da znaju zašto za šezdeset pet godina od prvobitnog objavljivanja Velike knjige, niko nikada nije dodao poglavlje Muževima. Kada je Džema T. - tridesetogodišnjakinja čija su jedina dva emocionalna stanja bila „besna“ i „nadasve nadrkana" - te večeri podigla ruku, Den je očekivao još jednu tiradu o feminizmu. Umesto toga, mnogo tiše nego inače, rekla je: „Moram nešto da podelim s
vama. Držim to u sebi od svoje sedamnaeste, i ako to ne izbacim, nikad neću moći da ostanem podalje od koke i vina.“ Grupa je čekala. „Udarila sam čoveka kolima kad sam se vraćala kući pijana sa zabave", reče Džema. „To se desilo u Samervilu. Ostavila sam ga da leži pored puta. Nisam znala da li je živ ili mrtav. I dalje to ne znam. Čekala sam da policija dođe i uhapsi me, ali to se nikad nije desilo. Izvukla sam se.“ Nasmejala se onako kako to ljudi čine kad je šala naročito smešna, a zatim stavila glavu na sto i briznula u plač, toliko žestok da su joj jecaji protresli čitavo telo, mršavo kao pritka za paradajz. To je bilo Denovo prvo iskustvo s tim koliko maksima „iskrenost u svemu" može da bude zastrašujuća kada se zaista sprovede u delo. Pomislio je, kao što je to još prilično često činio, na to kako je uzeo novac iz Dininog novčanika, i na to kako je dečkić pružio ruku ka kokainu na stočiću za kafu. Osećao je strahopoštovanje prema Džemi, ali u sebi nije imao toliko sirove iskrenosti. Ako bi se svelo na izbor između pričanja te priče i pića... Popio bih piće. Bez sumnje.
2
Večeras se čitalo poglavlje Junačenje u slivniku, jedna od priča iz dela Velike knjige veselo naslovljenog Izgubili su skoro sve. Priča je sledila obrazac koji mu je postao veoma dobro poznat: dobra porodica, odlasci u crkvu nedeljom, prvo piće, prva pijanka, poslovni uspeh uništen cirkom, učestale laži, prvo hapšenje, prekršena obećanja o popravljanju, institucionalizacija i finalni srećan kraj. Sve priče u Velikoj knjizi imale su srećan kraj. To je bio deo njenog šarma. Noč je bila hladna, ali je unutra bilo pretopio, a Den je zapadao u dremež kada je doktor Džon podigao ruku i rekao: „Lažem svoju suprugu, a ne znam kako da prestanem." Njegove reči razbudile su Dena. Mnogo mu se dopadao dr Dž. Ispostavilo se da je doktoru Džonu supruga za Božić poklonila
ručni sat, i to veoma skup, a kada ga je pre nekoliko noći upitala zašto ga ne nosi, rekao joj je da ga je ostavio u kancelariji. „Samo što sat nije tamo. Svuda sam gledao i naprosto ga nigde nema. U bolnici često obilazim pacijente, a ako moram da se presvučeni, koristim neki od ormarića u sobi za odmor. Ormarići imaju katance sa šifrom, ali ih retko kad koristim jer ne nosim mnogo gotovine i nemam ništa drugo što vredi ukrasti. Izuzev tog sata. Ne sećam se da sam ga skinuo i ostavio u ormariću - ni u CHN-u, ni u Bridžtonu - ali mora da jesam. Nije reč o trošku. To samo vraća mnogo starih sećanja na dane kada sam se svake noći opijao do besvesti i sledećeg jutra skupljao snagu da ustanem iz kreveta." Ostali su zaklimali na njegove reči, a zatim su usledile slične priče o obmanama podstaknutih grižom savesti. Niko nije delio savete; to se zvalo „preslišavanje“, i na to se mrko gledalo. Jednostavno su pričali svoje priče. Doktor Džon je slušao pognute glave i ruku stisnutih između kolena. Nakon što je prošla korpa za priloge („izdržavamo se vlastitim dobrovoljnim prilozima"), zahvalio se svima na pričama. Sudeći po njegovom izgledu, Den nije mislio da su mu naročito mnogo pomogle. Nakon Očenaša, Den je sklonio preostale kolačiće i stavio pohabane primerke Velike knjige u kredenac obeležen nalepnicom SAMO ZA UPOTREBU AA. Šačica ljudi je i dalje visila oko pepeljare ispred ulaza - takozvani sastanak posle sastanka - a Džon i on imali su kuhinju samo za sebe. Den nije pričao za vreme diskusije; bio je prezauzet internom debatom sa samim sobom. Isijavanje je bilo tiho, ali to nije značilo da je odsutno. Zahvaljujući volonterskom radu, znao je da je zapravo jače nego što je bilo u detinjstvu, premda mu se sada činilo da ima veći stepen kontrole nad njim. To ga je činilo manje zastrašujućim i korisnijim. Njegovi saradnici u Domu Rajvington znali su da on poseduje nešto, ali je većina njih to zvala empatijom i ostajala na tome. Poslednje što je želeo, sad kad mu je život uplovio u mirnije vode, bilo je da stekne reputaciju neke vrste salonskog vidovnjaka. Najbolje je da zadrži to
uvrnuto sranje za sebe. Doktor Džon je bio dobar tip. Doduše, patio je. Dr Dž. je stavio džezvu naopačke na stalak za ceđenje posuđa, upotrebio kuhinjsku krpu na ručici štednjaka da osuši ruke, a zatim se okrenuo ka Denu, ponudivši mu osmeh koji je izgledao jednako stvarno kao i kutija mleka u prahu, koju je Den sklonio pored kolačića i ćase sa šećerom. „Pa, odoh ja. Vidimo se sledeće nedelje, pretpostavljam." Na kraju, odluka se donela sama od sebe; Den naprosto nije mogao da pusti tipa da ode izgledajući tako. Ispružio je ruke. „Dođi ovamo." Legendarni AA muški zagrljaj. Den ih je video mnogo, ali nikada nije nikog grlio. Džon je na trenutak delovao nesigurno, a zatim zakoračio napred. Den ga je privukao k sebi, misleći: Verovatno neće biti ničega. Međutim, bilo je. Došlo je jednako brzo kao i kada je, kao dete, ponekad pomagao majci i ocu da pronađu izgubljene predmete. „Slušaj me, doktore", reče, puštajući Džona iz naručja. „Bio si zabrinut za dete s gaučerom." Džon je zakoračio unazad. „O čemu to govoriš?" „Ne izgovaram to kako treba, znam to. Gaučer? Gočer? To je neka vrsta bolesti kostiju." Džon zgranuto otvori usta. „Govoriš li o Normanu Lojdu?" „Reci ti meni." „Normi ima Gošeovu bolest. To je metabolički poremećaj. Nasledan i izuzetno redak. Izaziva uvećanu slezinu, neurološke poremećaje, a najčešće ranu i neprijatnu smrt. Nesrečni klinac u suštini ima kostur od stakla i najverovatnije će umreti pre nego što napuni deset godina. Ali kako ti to znaš? Od njegovih roditelja? Lojdovi žive skroz dole u Našui." „Brinuo si se zbog razgovora s njim - neizlečive bolesti te izluđuju. Zbog toga si zastao u Tigrovom kupatilu da opereš ruke, iako nisu bile prljave. Skinuo si sat i stavio ga na policu gde drže tamnocrveno
dezinfekciono sranje u plastičnim tubama. Ne znam kako se zove." Džon D. je zurio u njega kao da je poremetio pameću. „U kojoj bolnici je taj klinac?", upita ga Den. „Eliot. Vremenski okvirje manje-više tačan, a ja jesam zastao u kupatilu pored prijemnog odeljenja na pedijatriji da operem ruke." Zaćutao je, namrštivši se. „I da, pretpostavljam da su na zidovima kupatila zaista bili neki likovi iz Vinija Pua. Ali, ako sam stvarno skinuo sat, setio bih se..." Glas mu je odlutao. „Sećaš se“, reče mu Den, a zatim se nasmeši. „Sada se sećaš. Zar ne?“ Džon reče: „Proverio sam biro za izgubljene i nađene stvari i u Eliotu. Kad sam već kod toga, i u Bridžtonu i CHN-u. Ništa.“ „Dobro, možda je neko naleteo, video sat i ukrao ga. Ako je tako, onda nemaš sreće... ali, u najmanju ruku, možeš da ispričaš ženi istinu šta se dogodilo. I zašto se dogodilo. Razmišljao si o tom klincu, brinuo si se za tog klinca, i zaboravio si da ponovo staviš sat pre nego što si izašao iz kupatila. Toliko je jednostavno. Hej, možda je još tamo. To je visoka polica, a skoro niko ne koristi ono što je u tim plastičnim bočicama, jer je odmah pored lavaboa zidni držač za tečni sapun.“ „Na toj polici stoji betadin", reče Džon, „i to toliko visoko da klinci ne bi mogli da ga dohvate. Nikad to nisam primetio. Ali... Dene, jesi li ti ikada bio u bolnici Eliot?“ To nije bilo pitanje na koje je želeo da odgovori. „Samo proveri policu, doktore. Možda će ti se posrećiti.“
3
Den je stigao rano na sledeći sastanak Učimo se trezvenosti četvrtkom uveče. Ako je doktor Džon odlučio da pusti niz vodu svoj brak, a verovatno i karijeru zbog nestalog sata vrednog sedam stotina dolara (alkosi su rutinski puštali niz vodu brakove i karijere zbog kudikamo nebitnijih stvari), neko će morati da skuva kafu. Međutim, Džon je bio tamo. Baš kao i sat. Zagrljaj je ovog puta inicirao Džon. I to ekstremno srdačan. Den je skoro očekivao da primi nekoliko poljubaca u obraze pre nego što ga
je dr Dž. pustio. „Bio je tačno tamo gde si rekao da će biti. Deset dana, a još je bio tamo! To je pravo čudo!“ „Ma ne“, reče mu Den. „Većina ljudi retko kad diže pogled iznad nivoa očiju. To je dokazana činjenica.“ ✓ „Ama kako si znao?“ Den je zavrteo glavom. „Ne mogu to da objasnim. Ponekad jednostavno znam.“ „Kako da ti zahvalim?“ To je bilo pitanje koje je očekivao i nadao mu se. „Praktikujući dvanaesti korak, magarče.“ Džon D. je upitno podigao obrve. „Anonimnost. Jednosložnim rečima, o ovome drži jezik za zubima.“ Razumevanje je ozarilo Džonovo lice. „Mogu to da uradim.“ „Odlično. A sad skuvaj kafu. Ja ću izvaditi knjige.“
4
U većini novoengleskih AA grupa, godišnjice se nazivaju rođendanima i proslavljaju se uz tortu i zabavu posle sastanka. Nedugo pre nego što je Den na taj način trebalo da proslavi treću treznu godinu, Dejvid Stoun i Abrina prababa došli su da vide Džona Daltona - u nekim krugovima poznatog kab doktor Džon ili dr Dž. - i pozovu ga na drugu proslavu: Abrin treći rođendan. Na rođendansku zabavu koju su priređivali Stounovi. „To je veoma ljubazno", reče im Džon, „i biću i više nego srećan da svratim ako budem mogao. Samo, zašto mi se čini da tu postoji još nešto?" „Zato što postoji", reče Četa. „A gospodin bandoglavi je odlučio da je napokon došlo vreme da progovori o tome." „Ima li nekih problema s Abrom? Ako ih ima, ispričajte mi detalje. Na osnovu njenog poslednjeg pregleda, Abra je dobro. Bistra je kao pčelica. Poseduje sjajne društvene veštine. Njene verbalne veštine su
bez premca. Čitanje, takođe. Zadnji put kada je bila ovde, čitala mi je Aligatori svuda unaokolo. Verovatno je posredi mehaničko učenje, ali to je i dalje izvanredno za dete koje ima nepune tri godine. Zna li Lusi da ste ovde?" „Lusi i Četa su se udružile i popele su mi se na glavu da dođemo", reče Dejvid. „Lusi je kod kuće s Abrom, pravi tortice za žurku. Kada sam otišao, kuhinja je izgledala kao da je unutra pala bomba." „Dakle, o čemu tačno govorimo? O tome da želite da dođem na njenu rođendansku zabavu kao posmatrač njenog ponašanja?" „Tako je", reče mu Končeta. „Niko od nas ne može zasigurno da kaže da će se nešto desiti, ali kada je uzbuđena, velika je verovatnoća da hoće, a ona je veoma uzbuđena zbog predstojeće zabave. Dolaze joj svi drugari iz vrtića, a biće i tip koji izvodi magične trikove." Džon je otvorio fioku stola i izvadio žutu beležnicu. „Kakvu vrstu ponašanja očekujete?" Dejvid je oklevao. „To je... teško reći." Četa se okrenula ka njemu. „Nastavi, caro. Sada je prekasno da se povučeš." Ton njenog glasa bio je bezbrižan, bezmalo razdragan, ali je Džon Dalton mislio da izgleda zabrinuto. Mislio je da oboje izgledaju zabrinuto. „Počni s onom noći kada je počela da plače i nije htela da prestane."
5
Dejvid Stoun je studentima punih deset godina predavao američku i evropsku istoriju XX veka, i znao je kako da organizuje pripovest tako da se unutrašnja logika teško može omašiti. Ovu priču otpočeo je istakavši da se maratonsko plakanje njihove kćeri završilo istog časa kada je drugi mlažnjak udario u Svetski trgovinski centar. Onda se vratio na snove u kojima je njegova žena na Abrinim grudima videla broj leta avio-kompanije Amerikan erlajns, a on broj leta Junajted erlajnsa. „U snu, Lusi je našla Abru u toaletu aviona. Ja sam je u svom našao u zapaljenom tržnom centru. Sami izvucite zaključke o tom delu.
Ili nemojte. Meni brojevi tih letova izgledaju prilično ubedljivo. A na koji način, to pojma nemam." Neveselo se nasmejao, podigao ruke u vazduh, a potom ih spustio. „Možda se plašim da znam.“ Džon Dalton se vrlo dobro sećao tog jutra 11. septembra - i Abrinog neprestanog plača. „Čekajte da vidim jesam li vas dobro shvatio. Vi verujete da je vaša kćerka - koja je tada bila stara svega pet meseci - imala predskazanje budućnosti, predosećanje o tim napadima, i da vam je nekako to telepatski dojavila?" „Da“, reče Četa. „Veoma jezgrovito rečeno. Bravo!" „Znam kako to zvuči", reče Dejvid. „Što je razlog zbog čega Lusi i ja to nikome nismo rekli. Izuzev Četi. Lusi joj je ispričala te noći. Lusi sve priča svojoj momo." Uzdahnuo je. Končeta ga je ledeno pogledala. „Vi niste sanjali ništa slično?", upita je Džon. Odmahnula je glavom. „Bila sam u Bostonu. Izvan njenog... ne znam... dometa?" „Od 11. septembra prošle su skoro tri godine", reče Džon. „Pretpostavljam da su se otada desile i neke druge stvari." Od tada se desilo tušta i tma drugih stvari, a pošto je uspeo da progovori o prvoj (i najneverovatnijoj), Dejvid je shvatio da bez ikakvih problema može da priča o ostalima. „Klavir. To je bilo sledeće. Znate da Lusi svira klavir?" Džon je zavrteo glavom. . „Pa, svira. Još od osnovne škole. Nije sjajna ili tome slično, ali je prilično dobra. Imamo vogel koji su nam moji roditelji dali kao venčani poklon. Stoji u dnevnom boravku, gde se takođe nalazila Abrina ogradica. Pa, jedan od poklona koji sam dao Lusi za Božić 2001. bila je i knjiga pesama Bitlsa, prilagođenih za izvođenje na klaviru. Abra bi ležala u ogradici, ludirajući se sa svojim igračkama i slušajući. Po načinu na koji se smešila i ritala nogicama, videlo se da uživa u muzici." Džon nije sumnjao u to. Većina beba voli muziku i ima sopstvene načine da vam to stavi do znanja. „U knjizi su bili svi hitovi - Hej, Jude, Lady Madona, Let It Be -
ali je Abra najviše volela jednu od manje poznatih pesama, od onih sa strane B - Not a Second Time. Znate li tu stvar?" „Ne na prvu loptu", reče Džon. „Verovatno sam je čuo." „Ima brz tempo, ali je za razliku od većine brzih pesama Bitlsa sazdana oko klavirskog rifa umesto uobičajenog gitarskog zvuka. Nije baš bugi-vugi, ali je blizu. Abra ju je obožavala. Nije se samo džilitala nogicama kad bi je Lusi svirala, već je zapravo verglala, kao da vozi bicikl." Dejv se nasmešio setivši se Abre u jarkoljubičastoj benkici, kad još nije umela da hoda, ali je već plesala kao prava disko-kraljica. „Instrumental se skoro u potpunosti izvodi na klaviru i prost je kao pasulj. Leva šaka samo bira note. Ima ih svega dvadeset devet prebrajao sam. I dete bi moglo da svira tu pesmu. A naše dete ju je sviralo." Džon je iznenađeno podigao obrve tako da su mu skoro dodirivale liniju kose. „Počelo je u proleće 2002. Lusi i ja smo bili u krevetu, čitali smo. Na televiziji je išla vremenska prognoza, a ona se emituje negde na polovini vesti u jedanaest sati uveče. Abra je bila u svojoj sobi - i spavala kao top, bar koliko je nama bilo poznato. Lusi me je zamolila da isključim TV jer je želela da spava. Pritisnuo sam dugme na daljincu - i tad smo to čuli. Klavirski instrumental pesme Not a Second Time, tih dvadeset devet nota. Savršeno odsviranih. Bez ijedne promašene note, a zvuk je dopirao iz prizemlja. Doco, usrali smo se od straha! Pomislili smo da imamo uljeza u kući; samo, kakav to provalnik zastane da odsvira malo Bitlsa pre nego što mazne srebrninu? Nemam pištolj, a štapovi za golf su mi bili u garaži, zato sam uzeo najdeblju knjigu koju sam mogao da nađem i sišao dole da se suočim s uljezom, ko god to bio. Prilično glupo, znam. Rekao sam Lusi da uzme telefon i pozove policiju ako dreknem. No, dole nije bilo nikog, a sva vrata su bila zaključana. Takođe, poklopac klavijature bio je spušten. Vratio sam se na sprat i kazao Lusi da nisam našao nikoga. Otišli smo niz hodnik da proverimo našu bebu. Nismo pričali o tome, jednostavno smo to uradili. Mislim da smo znali da je to bila Abra, ali
nijedno od nas dvoje nije htelo to naglas da izgovori. Bila je budna, ležala je u kolevci i gledala u nas. Znate te njihove mudre okice?“ Džon je znao. Kao da mogu da vam saopšte tajne univerzuma, samo kada bi bile sposobne da govore. Ponekad je mislio da je možda zaista tako, samo što je Bog uredio stvari na takav način da do vremena kada mogu da kažu nešto sem gu-gu i ga-ga, zaborave sve to, onako kako zaboravimo najživopisnije snove nekoliko sati nakon buđenja. „Nasmešila se kad nas je ugledala, zažmurila i zaspala kao klada. Naredne noći se sve ponovilo. U isto vreme. Tih dvadeset devet nota iz dnevne sobe... zatim tišina... a onda odlazak do Abrine sobe, gde smo je zatekli budnu. Nije galamila, čak ni palac nije sisala, već je samo gledala u nas kroz rešetke svog kreveca. A zatim je utonula u san.“ „To je istina?", reče Džon. Ne stvarno ispitivački, već samo želeći da istera stvari na čistac. „Ne zbijate šalu sa mnom." Dejvid se nije nasmešio. „Taman posla“ Džon se okrenuo ka Četi. „Jeste li i vi to čuli?“ „Nisam. Pustite Dejvida da završi." „Nekoliko noći se ništa nije čulo, a onda... znate kako se kaže da tajna uspešnog roditeljstva leži u tome da uvek imate plan?“ „Svakako.“ To je bila glavna propoved Džona Daltona novopečenim roditeljima. Kako se nositi s noćnim hranjenjem? Načinite raspored, tako da jedno od vas uvek bude u pripravnosti a da se nijedan roditelj ne premori. Kako se nositi s kupanjem, hranjenjem, oblačenjem i igranjem tako da dete ima redovnu - a samim tim i prijatnu - rutinu? Načinite raspored. Znate li kako da se nosite s vanrednim slučajevima? S bilo čime, od srušenog kreveca do gušenja? Ako napravite plan, znaćete, i u devetnaest od dvadeset slučajeva, sve će izaći na dobro. „Zato smo tako i uradili. Naredne tri noći, ja sam spavao na kauču tik preko puta klavira. Treće noći, muzika je počela taman kad sam počeo da tonem u san. Poklopac na vogelu bio je zatvoren, zato sam pohitao do klavira i podigao ga. Dirke se nisu micale. To me nije
naročito mnogo iznenadilo, jer sam uvideo da muzika ne dopire iz klavira.“ „Molim?" „Čula se odnekud iznad klavira. Iz vazduha. Do tada, Lusi je bila u Abrinoj sobi. Prošli put nismo ništa govorili, bili smo previše zabezeknuti, ali je tog puta bila spremna. Kazala je Abri da ponovo odsvira. Usledila je kratkotrajna pauza... a zatim je to učinila. Stajao sam toliko blizu da sam skoro mogao da ščepam te note iz vazduha." Tajac u Daltonovoj kancelariji. Prestao je da zapisuje u beležnicu. Četa je mrtva ozbiljna gledala u njega. Najzad je upitao: „Da li se to još dešava?" „Ne. Lusi je stavila Abru u krilo i kazala joj da više ne svira noću jer ne možemo da spavamo. I to je bio kraj." Zaćutao je da razmisli. „Skoro kraj. Jednom, otprilike tri nedelje kasnije, ponovo smo začuli muziku, ali veoma tihu, koja je ovaj put dopirala sa sprata. Iz njene sobe." „Svirala je samoj sebi", reče Končeta. „Probudila se... nije mogla smesta ponovo da zaspi... pa je odsvirala sebi uspavanku."
6
Jednog ponedeljka po podne, približno godinu dana nakon rušenja Kula bliznakinja, Abra - koja je tada već hodala i počinjala da izranja s razgovetnim rečima iz skoro neprestanog brbljanja - odgegala se do ulaznih vrata i sela tamo s omiljenom lutkom u krilu. „Šta to radiš, dušice?", upitala ju je Lusi. Sedela je za klavirom i svirala regtajm Skota Džoplina. „Dada!“, obznanila je Abra. „Ljubavi, tata se neće vratiti kući do večere", reče joj Lusi, ali petnaest minuta kasnije akjura je ušla na prilazni put, a Dejv izašao iz kola, vukući sa sobom akten-tašnu. U zgradi u kojoj je držao predavanja ponedeljkom, sredom i petkom pukla je vodovodna cev, pa su svi časovi otkazani. „Lusi mi je ispričala za to", reče Končeta, „a već sam znala za
napad plača 11. septembra i fantomski klavir. Otišla sam tamo nedelju-dve kasnije. Rekla sam Lusi da Abri ne kaže ni jednu jedinu reč o mojoj poseti. Međutim, Abra je ipak znala. Posadila se ispred ulaznih vrata deset minuta pre nego što sam se pojavila. Kad ju je Lusi upitala ko to dolazi, rekla je: momo." „Često to radi“, reče Dejvid. „Ne svaki put kada neko dolazi, ali ako je u pitanju neko koga poznaje i voli... skoro uvek.“ U kasno proleće 2003, Lusi je zatekla svoju kćerku u svojoj spavaćoj sobi, kako cima drugu fioku Lusinog garderobera. „Nav!“, kazala je majci. „Nav, nav!“ „Ne razumem te, dušo", reče joj Lusi, „ali možeš da pogledaš u fioku ako želiš. Unutra je samo neko staro donje rublje i zaostala kozmetika." No, činilo se da Abru uopšte ne zanima fioka; nije čak ni pogledala u nju kad ju je Lusi izvukla da joj pokaže unutrašnjost. „Za! Nav!“ Onda, duboko udahnuvši. „Nav za, mama!" Roditelji nikad ne nauče do kraja dečji jezik - nema dovoljno vremena - ali većina nauči da ga razume do izvesnog stepena. Lusi je napokon shvatila da njenu kćer ne zanima sadržaj komode, već nešto iza nje. Znatiželjna, odvojila ju je od zida. Abra je smesta pojurila u novonastali prostor. Lusi je, misleći da će tamo biti prašnjavo čak i ako nema buba ili miševa, pokušala da uhvati zadnji deo bebine košulje i promašila. Kada je pomakla garderober dovoljno da se i sama uvuče u procep, Abra je držala novčanicu od dvadeset dolara koja je nekako skliznula između površine komode i donjeg dela ogledala. „Gedaj!“, kazala je radosno. „Nav! Moj nav!" „Ne“, rekla joj je Lusi, uzevši novčanicu iz male pesnice, „bebe ne dobijaju nav jer im nije potreban. Ali ti si upravo zaslužila! sladoled u kornetu." „Sadoled!", povikala je Abra. „Moj sadoled!" „A sad ispričajte doktoru Džonu za gospođu Džadkins", reče Dejvid. „Bili ste prisutni kad se to desilo."
„Uistinu jesam", reče Končeta. „To je bio i te kakav vikend za Četvrti juli!" Do leta 2003, Abra je počela da govori manje-više u celim rečenicama. Končeta je došla da provede praznični vikend sa Stounovima. U nedelju, koja je padala 6. jula, Dejv je otišao u „7ileven" da kupi novu bocu zemnog gasa za roštilj u stražnjem dvorištu. Abra se igrala s kockicama u dnevnoj sobi. Lusi i Četa bile su u kuhinji, a jedna od njih je s vremena na vreme proveravala Abru da bi se uverila da nije slučajno izvukla kabl iz televizora da ga žvaće, ili da li se možda penje na planinu Kauč. Međutim, Abra nije pokazivala nikakvo interesovanje za to; bila je zauzeta gradeći plastičnim kockama nešto je ličilo na Stounhendž. Lusi i Četa su praznili mašinu za pranje sudova kad je Abra zavrištala. „Zvučala je kao da umire", reče Četa. „Znate koliko je to strašno, jelda?" Džon je klimnuo. Znao je. „Više mi nije lako da trčim u mojim godinama, ali sam tog dana trčala kao Vilma Rudolf. Pretekla sam Lusi do dnevne sobe za pola dužine. Bila sam uverena da je mala povređena da sam na sekundudve zapravo videla i krv. Međutim, Abra je bila dobro. Barem fizički. Dotrčala je do mene i zagrlila me oko nogu. Podigla sam je. Lusi je dotad već stigla do nas i uspeli smo da je malo utešimo. Vani! - kazala je. Pomozi Vani, momo! Vani je pala! Nisam znala ko je Vani, ali Lusi jeste - Vanda Džadkins, gospođa koja živi preko puta." „Ona je Abrina omiljena komšinica", reče Dejvid, „jer pravi kolače i Abri obično donese jedan s njenim imenom napisanim na vrhu. Ponekad suvim grožđem, a ponekad šlagom. Ona je udovica. Živi sama." „Zato smo krenuli preko ulice", nastavila je da govori Četa, „ja na čelu, a Lusi noseći Abru. Pokucala sam. Niko nije odgovorio. Vani u tepezariji! - rekla je Abra. Pomozi Vani, momo! Pomozi Vani, mama! Povedila se i krv izazi!
Vrata nisu bila zaključana. Ušli smo u kuću. Odmah sam namirisala zagorele kolače. Gospođa Džadkins je ležala na podu trpezarije pored merdevina na rasklapanje. Krpa kojom je brisala prašinu s modli za kolače i dalje joj je bila u šaci, a bilo je i krvi, i to mnogo - lokva oko njene glave bila je nalik oreolu. Mislila sam da je gotova - ali je Lusi napipala puls. Gospođa Džadkins je u padu razbila glavu, došlo je i do omanjeg izliva krvi u mozak, ali se sutradan probudila. Doći će na Abrinu rođendansku zabavu. Možete je upoznati ako dođete." Netremice je pogledala u Abrinog pedijatra. „Doktor u urgentnom centru rekao je da bi, da je ležala tamo još samo malo duže, ili umrla ili završila u trajnom vegetativnom stanju... što je po mom skromnom mišljenju kudikamo gore od smrti. U svakom slučaju, malecka joj je spasla život." Džon je spustio hemijsku olovku na beležnicu. „Ne znam šta da kažem." „O, ima toga još", reče Dejvid, „problem je što je to teško nabrojati. Možda samo zato što smo se Lusi i ja navikli na njih. Onako kako se, pretpostavljam, naviknete da živite s detetom koje se rodi slepo. Osim što je ovo potpuno suprotno od toga. Mislim da smo to znali čak i pre 11. septembra. Mislim da smo znali da postoji nešto još od dana kada smo je doneli kući iz porodilišta. To je kao..." Uzdahnuo je i pogledao u plafon, kao da traži inspiraciju. Končeta ga je ohrabrujuće stisla za ruku. „Nastavi. Ako ništa drugo, bar još uvek nije pozvao ljude u belim mantilima." „Dobro, to je kao da kroz kuću uvek duva vetar, samo što ne možeš uvek da ga osetiš ili vidiš šta radi. Neprestano mislim da će se zavese zatalasati i slike popadati sa zidova, ali se to nikad ne desi. Doduše, dešava se nešto drugo. Dva-tri puta nedeljno - ponekad i dvatri puta dnevno - automatski prekidači pobrljave. Zvali smo dva različita električara, u četiri različita navrata. Proverili su prekidače i rekli nam da je sve cakum-pakum. Jednog jutra smo sišli u prizemlje, a jastuci sa stolica i kauča ležali su razbacani po podu. Kažemo Abri da pokupi svoje igračke pre odlaska u krevet, a osim kad je
preumorna i mrzovoljna, uvek nas posluša. Ali kutija sa igračkama je sledećeg jutra ponekad otvorena, a pojedine igračke su razbacane po podu. Najčešće kockice. One su joj omiljene." Zaćutao je na tren, gledajući u grafikon za proveru vida na udaljenom zidu. Džon je pomislio da će ga Končeta podbosti da nastavi, ali je i ona nastavila da ćuti. „Okej, ovo je potpuno uvrnuto, ali kunem vam se da se dogodilo. Jedne noći, kad smo uključili TV, na svakom kanalu su se prikazivali Simpsonovi. Abra se smejala kao da je to najsmešnija šala na svetu. Lusi je pošizela. Rekla je: Abra Rafaela Stoun, ako ti to radiš, smesta da si prestala! Lusi retko kad podiže glas kad joj se obraća, a kad to uradi, Abra prosto prestane. Što se dogodile i te noći. Isključio sam TV, a kad sam ga ponovo uključio, sve je bilo normalno. Mogao bih da vam nabrojim još ponešto... incidente... fenomene... ali većina su sitnice koje biste teško ovako primetili." Slegnuo je ramenima. „Kao što rekoh, čovek se navikne." Džon reče: „Doći ću na zabavu. Posle svega rečenog, kako da odolim?“ „Verovatno se ništa neće desiti", reče mu Dejv. „Znate staru šalu o tome kako da popravite slavinu koja curi, zar ne? Pozovite vodoinstalatera, i ona smesta prestane da kaplje.“ Končeta je frknula kroz nos. „Ako stvarno veruješ u to, momče, mislim da te čeka iznenađenje." A onda je rekla Daltonu: „Dovući ga ovamo bilo je kao vađenje zuba." „Prestani, momo." Crvenilo se podiglo u Dejvidove obraze. Džon je uzdahnuo. I ranije je osetio tenziju između njih. Nije joj znao uzrok - možda neka vrsta nadmetanja za Lusi - ali nije želeo da sada izbije na videlo. Njihov bizarni zadatak je od njih napravio privremene saveznike, a on je želeo da tako i ostane. „Batalite ujedanje!" Progovorio je dovoljno oštro tako da su prestali da se odmeravaju i pogledali u njega, iznenađeni. „Verujem vam. Nikad ranije nisam čuo ni za šta ni izbliza nalik tome..." Ili jeste? Zaćutao je, razmišljajući o svom izgubljenom ručnom
satu. „Doco?“, upita Dejv. „Izvinite. Grč mozga." Na to su se oboje nasmešili. Opet saveznici. Odlično. „Bilo kako bilo, niko neće pozvati ljude u belim mantilima. Oboje vas smatram osobama koje čvrsto stoje s obe noge na zemlji, nesklone histeriji i halucinacijama. Da samo jedna osoba tvrdi da je videla te... te psihičke provale... možda bih pretpostavio da je na delu nekakav bizaran oblik Minhauzenovog sindroma... ali nije. Sve troje ste ih videli. Što nameće logično pitanje: šta želite da ja uradim povodom toga?" Dejv je delovao zbunjeno, ali baba njegova žene nije. „Posmatrajte je, kao što biste svako drugo bolesno dete..." Crvenilo je počelo da napušta Dejvidove obraze, ali se sada munjevito vratilo nazad. „Abra nije bolesna!" brecnuo se. Okrenula se ka njemu. „Znam to! Cristo! Hoćeš li me pustiti da završim?" Dejv je na lice namestio izraz osobe koja strpljivo podnosi uvrede i podigao ruke u vazduh. „Izvini, izvini, izvini!" „Samo nemoj da se istresaš na meni, Dejvide!" Džon reče: „Ukoliko nastavite sa svađom, deco, moraću da vas pošaljem u Nemu sobu." Končeta je uzdahnula. „Ovo je izuzetno stresno. Za sve nas. Izvini, Dejvi, upotrebila sam pogrešnu reč." „Nema problema, cara. Zajedno smo u ovome." Nakratko se nasmešila. „Da. Da, jesmo. Posmatrajte je kao što biste posmatrali bilo koje dete sa stanjem za koje nije postavljena dijagnoza, dr Daltone. To je sve što možemo da tražimo, a ja mislim da je to dovoljno za sada. Možda će vam na pamet pasti neke ideje. Nadam se da hoće. Vidite..." Okrenula se prema Dejvidu Stounu sa izrazom bespomoćnosti, za koji je Džon mislio da se verovatno retko pojavljuje na tom odlučnom licu.
„Plašimo se", reče Dejv. „Ja, Lusi, Četa - nasmrt smo preplašeni. Ne plašimo se nje, već za nju. Jer je tako mala, shvatate? Šta ako ta njena moć... ne znam kako drukčije to da nazovem... šta ako tek treba da dosegne vrhunac? Šta ako nastavi da raste? Šta onda da radimo? Abra bi mogla... ne znam..." „Znaš", reče Četa. „Mogla bi da se naljuti, da povredi sebe, ili nekoga drugog. Ne znam koliko je to verovatno, ali sama pomisao da bi to moglo da se desi..." Dodirnula je Džonovu ruku. „Užasna je."
7
Den Torens je znao da će živeti u sobi tornja Doma Helen Rajvington još od trenutka kada je video svog starog prijatelja Tonija kako mu maše s prozora za koji se na drugi pogled ispostavilo da je zamandaljen daskama. Upitao je gospođu Klauzen, upravnicu, za sobu oko šest meseci nakon što je počeo da radi u staračkom domu kao bolničar... i nezvanični lekar u ustanovi. Zajedno sa svojim vernim pomoćnikom Azijem, razume se. „Soba je prepuna krša, od zida do zida", rekla mu je gospođa Klauzen. Bila je to šezdesetogodišnjakinja s neprirodno crvenom kosom. Imala je sarkastičan, često i pogani jezik, ali je bila pametna i saosećajna upravnica. Još bolje, sa stanovišta Upravnog odbora Doma Helen Rajvington, bila je strahovito delotvorna u prikupljanju novčanih sredstava. Den nije bio siguran da mu se dopada, ali ju je poštovao. „Očistiću je. Kad budem imao vremena. Za mene bi bilo bolje da budem ovde, zar ne misliš tako? U pripravnosti?" „Deni, reci mi nešto. Kako si postao tako dobar u svom poslu?" „Stvarno ne znam." To je bila poluistina. Možda čak i sedamdeset posto istine. Čitav život živeo je sa isijavanjem, ali ga još uvek nije razumeo. „Ako na tren zanemarimo krš, leti je u tornjiću vruće kao u paklu, a zimi dovoljno hladno da se zalede i otpadnu jaja i mesinganom majmunu." „To se može rektifikovati“, rekao je Den.
„Ne pričaj ti meni o svom rektumu!“ Gospođa Klauzen se strogo zapiljila u njega preko okvira naočara. „Ako bi odbor znao šta te puštam da radiš, verovatno bi me poslali da pletem košare od pruća u onoj ludari u Našui. Onoj s ružičastim zidovima, u kojoj s razglasa non-stop puštaju Mantovanija.“ Frknula je. „Doktor Sleep, 8 nije nego!“ „Ja nisam doktor“, reče blago Den. Znao je da će dobiti ono što želi. „Azi je doktor, ja sam samo pomoćnik." „Azrijel je jebeni mačor“, kazala je. „Ofucana lutalica koja je došla s ulice i koju su usvojili gosti koji su sada svi odreda otišli u Veliko Ko Zna. Sve do čega mu je stalo je dupla dnevna porcija granula." Den na to nije odgovorio. Nije bilo potrebe jer su oboje znali da to nije istina. „Mislila sam da imaš savršeno dobru sobicu u Eliotovoj ulici. Paulina Robertson misli da sunce sija iz tvoje guzice. Znam to jer zajedno pevamo u crkvenom horu." „Koja ti je omiljena crkvena pesma?", upitao je Den. „O kakvog jebenog prijatelja imamo u Isusu?" Pokazala mu je verziju osmeha Rebeke Klauzen. „Oh, kako hoćeš! Sredi sobu! Useli se! Uvedi kablovsku televiziju, ugradi kvadrofonski zvučni sistem, postavi mini-bar. Šta se to kog đavola mene tiče, ja sam ti samo šefica." „Hvala, gospođo K.“ „Oh, i ne zaboravi grejalicu, važi? Vidi možeš li na garažnoj rasprodaji da nađeš neku s fino iskrzanim kablom. Spali jebeno mesto do temelja neke hladne februarske noći. Onda ćeš moći da sazidaš monstruoznost od opeke, koje će se fino uklapati s pobačajima levo i desno od nas." Den je ustao i prineo nadlanicu k čelu u posprdnoj imitaciji britanskog salutiranja. „Kako god vi kažete, šefice." Odmahnula je rukom. „Gubi mi se sa očiju pre nego što se predomislim, doco."
8
Den jeste uneo grejalicu u sobu, ali kabl nije bio iskrzan, a grejalica je bila od onih što se automatski isključuju ako se prevrnu. U sobi u tornjiću na trećem spratu nikad neće biti nikakve klimatizacije, ali je nekoliko ventilatora iz Volmarta. postavljenih pred otvorenim prozorima, stvaralo finu promaju. U letnjim danima je svejedno bilo prilično vruće, ali Den skoro nikad nije boravio tamo po danu. A letnje noći u Nju Hempširu obično su sveže. Najveći deo odloženog krša u sobi bila je starudija za bacanje, ali je zadržao veliku školsku tablu za pisanje koju je našao naslonjenu na zid. Pedeset ili više godina bila je skrivena iza gvožđurije prastarih i gadno skršenih invalidskih kolica. Tabla je bila korisna. Na njoj je napisao spisak pacijenata staračkog doma i brojeve njihovih soba, brišući imena ljudi koji bi preminuli i dodajući nova imena kad bi primili nove pacijente. U proleće 2004, na tabli je bilo trideset dva imena. Deset u Rajvingtonu 1 i dvanaest u Rajvingtonu 2 - to su bile ružne građevine od opeke levo i desno od viktorijanske kuće, u kojoj je čuvena Helen Rajvington nekad živela i pisala uzbudljive ljubavne romane pod zvučnim imenom Žanet Monpars. Ostali pacijenti su bili udomljeni na dva sprata ispod Denovog skučenog, ali funkcionalnog stančića u tornjiću. „Da li je gđa Rajvington bila slavna po ičemu drugom, osim pisanju loših romana?“, upitao je Den Klodet Albertson nedugo nakon što je počeo da radi u staračkom domu. U tom trenu su bili u sobi za pušenje, upražnjavajući svoju ružnu naviku. Klodet, vesela medicinska sestra afroameričkog porekla, s ramenima profesionalnog igrača američkog fudbala, zabacila je glavu i nasmejala se. „Jašta! Po tome što je ovom gradu ostavila brdo para, šećeru! I poklonila ovu kuću, razume se. Mislila je da stari ljudi treba da imaju neko mesto gde mogu da umru s dostojanstvom." A u Domu Rajvingtonove većina njih je i umirala. Den je - zajedno s Azijem, koji mu je pomagao - postao deo toga. Mislio je da je našao
svoj životni poziv. Ustanova za negu starih i nemoćnih postala mu je dom.
9
Na jutro Abrine rođendanske žurke, Den je ustao iz kreveta i video da su sva imena na njegovoj tabli izbrisana. Umesto njih, velikim i nejednakim slovima stajala je jedna jedina reč: hell Dugo je sedeo u boksericama na ivici postelje, samo gledajući. Onda je ustao i prešao dlanom preko slova, malčice ih razmazavši, nadajući se isijavanju. Makar i iskrici. Napokon je sklonio šaku s table i na nagoj butini obrisao kredu sa dlana. „Zdravo i tebi“, kazao je... a potom: „Da se, kojim slučajem, ne zoveš Abra?“ Ništa. Obukao je bademantil, uzeo sapun i peškir i sišao u kupatilo za osoblje na drugom spratu. Kada se vratio u sobu, uzeo je sunđer koji je našao pored table i počeo da briše reč. Kad je stigao do pola, pala mu je na pamet misao (tata kaže da ćemo imati balone) pa je stao, čekajući još. Međutim, više ih nije bilo, te je zato završio brisanje table, a zatim počeo iznova da ispisuje imena i brojeve soba, radeći to po sećanju na memorandum o broju pacijenata od ponedeljka. Kad se u podne vratio u sobu, očekivao je da će tabla ponovo biti obrisana, a imena i brojevi soba zamenjeni opet s hell ali sve je bilo isto kao što je ostavio.
10
Abrina rođendanska zabava priređena je u stražnjem dvorištu Stounovih, ušuškanom parčetu travnjaka sa stablima jabuka i drena, koja su upravo bila u cvatu. U dnu dvorišta pružala se žičana ograda s kapijom obezbeđenom katancem sa šifrom. Ograda je bila upadljivo ružna, ali ni Dejvid ni Lusi nisu marili za to, jer se s druge strane nalazila reka Sako, vijugajući ka jugoistoku, kroz Frejžer i Nort
Konvej pa preko granice u Mejn. Reke i mala deca se ne mešaju, po mišljenju Stounovih, a naročito ne u proleće, kada ta reka nabuja od istopljenog snega. Lokalne novine su svake godine izveštavale o najmanje jednom davljenju. Klinci danas imaju dovoljno toga da ih zaokupi na travnjaku. Jedina organizovana igra koju su uspeli da zaigraju bilo je „prati vođu“, ali nisu bili premladi da trčkaraju (a katkad i da se kotrljaju) po travi, da se poput majmunčića pentraju po Abrinoj kućici, da puze kroz zabavni tunel koji su postavili Dejvid i još nekoliko drugih tata, i da udaraju balone koji su sada lebdeli svuda. Svi baloni bili su žuti (u Abrinoj omiljenoj boji), a bilo ih je najmanje šest tuceta, što je Džon Dalton lično mogao da posvedoči, jer je pomogao Lusi i njenoj baki da ih naduvaju. Za ženu od osamdeset godina, Četa je imala sjajan kapacitet pluća. Bilo je devet klinaca, računajući i Abru, a zbog toga što je došao barem po jedan roditelj svakog deteta, bilo je podosta odraslog nadzora. Baštenske stolice postavljene su na stražnjoj verandi, a kad se žurka zahuktala, Džon je seo na jednu od njih, pored Končete, odevenu u farmerke i duksericu s natpisom: NAJBOLJA PRABAKA NA SVETU. Borila se sa džinovskim parčetom rođendanske torte. Džon, koji je u toku zime nabacio nekoliko kilograma, zadovoljio se jednom kuglom sladoleda od jagode. „Nemam pojma gde ti sve to staje", kazao joj je, klimnuvši glavom ka torti koja je brzinom munje nestajala s njenog papirnog tanjirića. „Gola si kost i koža.“ „Možda je zbilja tako, caro, ali imam šuplju nogu." Osmotrila je raskalašnu decu i duboko uzdahnula. „Volela bih da mi je kćerka poživela dovoljno dugo da ovo vidi. Ne žalim za mnogo čim, ali za time..." Džon je odlučio da ne krene tim konverzacionim putićem. Lusina majka je umrla u saobraćajnoj nesreći kada je Lusi bila mlađa nego što je Abra sada. To je znao iz porodične istorije koju su mu Stounovi zajedničkim snagama ispričali.
U svakom slučaju, Četa je promenila temu. „Znaš li šta mi se sviđa kod njih u ovom uzrastu?" „Ne.“ Džonu su se dopadali u svim uzrastima... barem dok ne napune četrnaest. Kada napune četrnaest, žlezde im se prebace na hiperdrajv, a većina njih smatra neophodnim da narednih pet godina provede ponašajući se kao uobražene sline. „Pogledaj ih, Džone. To je dečja verzija slike Edvarda Hiksa Mirno kraljevstvo. Imaš šest belih - naravno, ovo je Nju Hempšir - ali takođe i dvoje crnih i jednu predivnu korejsku bebu, koja izgleda kao da bi trebalo da reklamira odeću u katalogu Modne kuće Hane Anderson. Znaš li onu pesmicu s veronauke - crveni i žuti, beli i crni, Njemu su svi oni dragoceni? To je upravo ono što imamo ovde. Dva sata, a nijedno od njih nije podiglo pesnicu ili gurnulo neko drugo dete u gnevu. “ Džonove usne - koji je video tušta i tma male dece koja su se ritala, gurala druge, udarala i grizla - razvukle su se u osmeh u kojem su cinizam i žudnja bili u potpunosti uravnoteženi. „Ne bih očekivao ništa drugačije. Svi idu u vrtić Mali drugari. To je prefinjen vrtić u ovim krajevima, a ima i prefinjene cene. To znači da su njihovi roditelji u najmanju ruku gornja srednja klasa, svi fakultetski obrazovani i svi žive po jevanđelju Klimaj glavom da bi se sa svima dobro slagao. Ovi klinci su u suštini pripitomljene društvene životinje." Tada je zaćutao, jer ga je Končeta namrgođeno posmatrala, ali je mogao da kaže još štošta. Mogao je da joj kaže, na primer, da su sve do sedme godine ili tu negde - takozvanog razumnog doba - većina klinaca emotivne gluve sobe. Ukoliko odrastu u blizini osoba koje se dobro slažu s drugima i ne podižu glas, čine isto što i oni. Ako ih vaspitaju lopovi i galamdžije... pa... Dvadeset godina lečenja malih ljudi (da ne pominje odgajanje dva svoja deteta, sada u dobroj „klimaj glavom da bi se sa svima dobro slagao" srednjoj školi) nije razorilo sve romantične ideje koje je imao kada se prvi put odlučio za specijalizaciju pedijatrije, ali su ih te
godine i prekalile. Klinci možda zaista na ovaj svet dolaze „zaogrnuti oblacima sjaja", 9 kao što je to toliko samouvereno tvrdio Vordsvort, ali takođe kenjaju u gaće sve dok ne nauče drugačije.
11
Kroz popodnevni vazduh odjeknula je srebrnkasta zvonjava slična onoj na kombiju prodavca sladoleda. Klinci su se okrenuli da vide šta je to. S prilaznog puta je na travnjak Stounovih dolazila ljupka avet mladić na smešno velikom crvenom triciklu. Nosio je bele rukavice i kombinezon sa komično širokim ramenima. Na jednom reveru imao je butonjeru veličine orhideje iz staklenika. Pantalone, takođe prevelike, trenutno su mu bile zadignute do kolena dok je okretao pedale. Volan je bio okićen zvončićima, koja je kuckao jednim prstom. Tricikl se klatio levo-desno, ali se nijedanput nije prevrnuo. Na glavi novopridošlice, ispod velikog braon polucilindra, stajala je suluda plava perika. Iza njega je hodao Dejvid Stoun, noseći veliki kofer u jednoj i stočić na rasklapanje u drugoj ruci. Izgledao je zamišljeno. „Hej, klinci! Hej, klinci!“, povikao je čovek na triciklu. „Okupite se, okupite se, jer predstava uskoro počinje!" Nije morao dvaput da im kaže; već su se sjatili ka triciklu, smejući se i vičući. Lusi je prišla Džonu i Četi, sela, a zatim oduvala kosu s lica uz komično puf donje usne. Na obrazu je imala mrlju čokoladne glazure. „Gledajte mađioničara. Tokom letnje sezone radi kao ulični izvođač u Frejžeru i Nort Konveju. Dejv je video reklamu u nekim od onih besplatnih novina, našao ga i unajmio. Zove se Redži Peltje, ali mu je umetničko ime Veliki Misterio. Hajde da vidimo koliko dugo će moći da im drži pažnju nakon što svi klinci napare oči na tom pomodarskom triciklu. Rekla bih tri minuta uvrh glave." Džon je mislio da Lusi greši. Mladićev dolazak bio je savršeno sračunat tako da zagolica maštu mališana, a perika mu je bila više smešna nego strašna. Razdragano lice nije prekrivao debeli sloj masne boje, a to je takođe bilo dobro. Klovnovi su, po Džonovom mišljenju,
strahovito precenjeni. Deca mlađa od šest godina ih se nasmrt plaše. Klincima starijim od šest su jednostavno dosadni. Bogami, danas si baš u jetkom raspoloženju. Možda zato što je došao da posmatra neku vrstu bizarne predstave, ali se ništa nije desilo. Abra mu je izgledala kao savršeno obična klinka. Možda razdraganija od ostalih, ali činilo se da je veselo raspoloženje tipično za njenu familiju, osim kad se Četa i Dejv međusobno ujedaju. „Nemoj potcenjivati raspon pažnje malih ljudi." Nagnuo se pored Čete i salvetom obrisao čokoladnu mrlju s Lusine brade. „Ako ima spremljen šou, držače ih najmanje petnaest minuta. Možda čak i dvadeset." „Ako ima", reče skeptično Lusi. Ispostavilo se da Redži Peltje, takođe poznat kao Veliki Misterio, ima spremljen šou, i to izvrstan. Dok je njegov pomoćnik Ne Tako Veliki Dejv rasklapao sto i otvarao kofer, Misterio je pozvao slavljenicu i goste da se dive njegovom cvetu. Kad su mu se klinci približili, prsnuo im je vodu u lica: najpre crvenu, zatim zelenu, a onda plavu. Zacenili su se od smeha, opijeni šećerom. „A sad, dečaci i devojčice... Uf! Ah! Jao! To golica!" Skinuo je polucilindar i izvadio belog zeca. Klinci su zinuli od zaprepašćenja. Misterio je dodao zeku Abri, koja ga je pomazila, a potom prosledila dalje a da joj to niko nije rekao. Činilo se da zekanu ne smeta pažnja. Možda je, pomisli Džon, pre početka predstave progutao dve-tri granulice natopljene valijumom. Poslednji klinac ga je vratio Peltjeu, koji ga je ubacio u šešir, prešao rukom preko njega, a zatim im pokazao unutrašnjost polucilindra. Osim postave s dezenom američke zastave, bio je prazan. „Gde je zeka otišao?", upitala je mala Suzi Sung-Bartlet. „U tvoje snove, dušo“, reče joj Misterio. „Noćas će tamo skakutati. A sad, ko želi magični šal?“ Dečaci i devojčice uglas su povikali: „Ja, ja!“ Misterio ih je izvadio iz stisnutih pesnica i razdelio. Zatim je usledilo još trikova u
baražnom nizu. Prema Daltonovom satu, klinci su izbečenih očiju stajali u polukrugu oko Misterija najmanje dvadeset pet minuta. Taman kad su se u publici pojavili prvi znaci nestrpljenja, Misterio je priveo šou kraju. Izvadio je pet tanjira iz svog kofera (koji je, kad im ga je pokazao, bio prazan baš kao i šešir) i počeo njima da žonglira, istovremeno pevajući: „Danas nam je divan dan...“ Svi klinci su se priključili, a činilo se da Abra lebdi od radosti. Tanjiri su se vratili nazad u kofer. Ponovo im ga je pokazao, kako bi videli da je prazan, a zatim iz njega izvadio pola tuceta kašika. Stavio ih je na lice, završivši s jednom na vrhu nosa. Slavljenici se to dopalo; sela je na travu, oduševljeno se smejući. „Aba to može“, kazala je (trenutno je volela da govori o sebi u trećem licu jednine - Dejvid je to nazivao Riki Henderson fazom). „Aba može da radi kašike." „Baš lepo, dušice", reče Misterio. Nije zaista obraćao pažnju, a Džon nije mogao da ga krivi zbog toga; upravo je izveo đavolski dobar dečji matine, lice mu je bilo crveno i mokro od znoja uprkos prohladnom povetarcu koji je duvao s reke, a tek ga je čekala velika završnica: odlazak sa zabave, ali ovog puta okrećući pedale velikog tricikla uzbrdo. Sagnuo se i rukom u beloj rukavici potapšao Abru po glavi. „Srećan ti rođendan, i hvala svim klincima na tome što su bili tako dobra publ..." Iz unutrašnjosti kuće začula se galama, ne mnogo različita od zvonjave zvončića okačenih na volanu džinovskog tricikla. Klinci su bacili pogled u tom pravcu, a zatim okrenuli glave da gledaju kako Misterio pedala uzbrdo, ali je Lusi ustala da vidi šta se to srušilo u kuhinji. Dva minuta kasnije vratila se u dvorište. „Džone", rekla je. „Bolje da pogledaš ovo. Mislim da si upravo to došao da vidiš." Džon, Lusi i Končeta stajali su u kuhinji i ćutke gledali u plafon. Niko
se nije okrenuo kada im se Dejvid pridružio; bili su hipnotisani. „Šta...“, zaustio je, a onda je video šta. „Sunce ti žarko!" Ni na to niko nije odgovorio. Dejvid je zurio malo duže, pokušavajući da ukapira šta to vidi, a zatim otišao. Vratio se minutdva kasnije, vodeći kćerku za ruku. Abra je držala balon. Oko struka je, slično pojasu, nosila šal koji je dobila od Velikog Misterija. Džon Dalton je kleknuo pored nje. „Jesi li ti to učinila, zlato?" Bilo je to pitanje na koje je bio siguran da zna odgovor, ali je želeo da čuje šta ona ima da kaže. Želeo je da zna koliko je svesna svojih postupaka. Abra je isprva gledala u pod, gde je ležala fioka sa srebrninom. Nekoliko noževa i viljušaka rasulo se kad je izletela napolje, ali su svi bili na broju. Međutim, ne i kašike. I dalje su visile s tavanice, kao da ih je neka magnetna sila povukla nagore. Nekoliko ih se dokono njihalo s plafonskih sijalica. Najveća, kutlača, landarala je s kuhinjskog aspiratora. Svi klinci imaju svoje mehanizme za umirivanje. Džon je iz dugog iskustva znao da je za većinu to sisanje palca. Abra je bila malo drugačija. Stavila je desnu šaku preko donje polovine lica i dlanom protrljala usne. Kao rezultat, reči su joj bile prigušene. Džon joj je sklonio ručicu - nežno. „Šta, dušo?" Tihim glasom je upitala: „Jesam li u nevolji? Ja... ja...“ Male grudi počele su da joj se trzaju. Pokušala je da vrati šaku na usta, ali ju je Džon sprečio. „Želela sam da budem kao Minstrozio." Zaplakala je. Džon joj je pustio ruku, a šaka joj je prekrila usta, pomamno je trljajući. Dejvid ju je podigao i poljubio u obraz. Lusi ih je oboje zagrlila i poljubila kćer u čelo. „Ne, dušo, nisi. Nema nevolje. Dobra si." Abra je zakopala lice u majčin vrat. Kad je to učinila, kašike su popadale na pod. Zveket ih je naterao da poskoče.
12
Dva meseca kasnije, dok je leto tek počinjalo u Belim planinama Nju
Hempšira, Dejvid i Lusi Stoun sedeli su u kancelariji Džona Daltona, čije su zidove prekrivale fotografije nasmešenih klinaca koje je lečio tokom godina - od kojih su sada mnogi bili dovoljno stari da imaju vlastitu decu. Džon reče: „Unajmio sam svog nećaka, koji se razume u računare o sopstvenom trošku, i ne brinite se za to, radi za male pare - da vidi postoje li drugi dokumentovani slučajevi slični ovom vaše kćeri, i da ih istraži ukoliko postoje. Ograničio je potragu na poslednjih trideset godina i pronašao preko devet stotina." Dejvid je zviznuo. „Toliko mnogo!" Džon je zavrteo glavom. „Nije to mnogo. Da je u pitanju bolest - a ne moramo da ponovo vodimo taj razgovor, jer nije - bila bi retka kao i elefantijaza. Ili Blaškove linije koje, u suštini, pretvaraju one koji ih imaju u ljudske zebre. Od Blaškovih linija boluje otprilike jedna u sedam miliona osoba. Ovo Abrina stanje bilo bi u tom rangu." „Šta je, zapravo, to Abrino stanje?" Lusi je uhvatila supruga za šaku i čvrsto je stezala. „Telepatija? Telekineza? Neko tele-?“ „Sve to možemo uzeti u obzir. Da li je Abra telepata? Budući da zna kada ljudi dolaze u posetu, i da je znala da je gospođa Džadkins povređena, izgleda da je odgovor potvrdan. Da li poseduje telekinezu? Sudeći po onome što sam video u vašoj kuhinji na njenoj rođendanskoj zabavi, odgovor je i te kako potvrdan. Da li je vidovnjak? Ima li prekognitivne sposobnosti, ako želite da upotrebim pomodniji termin? Ne možemo da budemo sigurni u to, iako su slučaj sa 11. septembrom i priča o novčanici od dvadeset dolara iza ormana prilično sugestivni. A šta je s onim kada su se na svim programima na vašem televizoru prikazivali Simpsonovi? Kako to nazivate? Ili, šta je sa fantomskom pesmom Bitlsa? Da su note dopirale iz klavira, to bi onda bila telekineza... ali vi kažete da nisu.“ „Dakle, šta je sledeće?“, upita Lusi. „Na šta treba da obratimo pažnju?“ „Ne znam. Ne postoji unapred određen put kojim valja ići. Problem s psihičkim fenomenima je u tome što ne postoji ništa
13
utvrđeno. Ima previše šarlatanstva i previše ljudi kojima fali pokoja daska u glavi.“ „Dakle, ne možete da nam kažete šta da radimo“, reče Lusi. „To je, ukratko, to.“ Džon se nasmešio. „Tačno mogu da vam kažem šta da radite: nastavite da je volite. Ako je moj nećak u pravu - a morate imati na umu da, pod jedan, on ima svega sedamnaest godina i, pod dva, zasniva svoje zaključke na nestabilnim podacima - vrlo je verovatno da ćete nastaviti da viđate uvrnute stvari sve do njenog puberteta. Nešto od toga mogu biti gizdave uvrnute stvari. Oko trinaeste ili četrnaeste će se unormaliti, a zatim početi da se smiruju. Kad napuni dvadesetu, raznorazni fenomeni koje generiše verovatno će biti zanemarljivi.“ Nasmešio se. „Ali će čitavog života biti sjajna pokerašica.“ „A šta ako počne da vidi mrtvace, kao klinac u onom filmu?“, upita Lusi. „Šta onda da radimo?“ „Onda ćete, pretpostavljam, imati dokaz o životu posle smrti. U međuvremenu, nemojte da izazivate nevolje. I držite jezik za zubima, važi?“ „O, možete se kladiti da hoćemo“, reče Lusi. Uspela je da se nasmeši, ali s obzirom na to da je skinula najveći deo ruža grickajući usne, osmeh joj nije izgledao veoma samouvereno. „Poslednje što želimo je da nam kćerka završi na naslovnoj strani časopisa Insajd vju." „Hvala bogu što niko od drugih roditelja nije video ono sa kašikama“, reče Dejvid. „Jedno pitanje ostaje“, reče Džon. „Mislite li da Abra zna koliko je posebna?“ Stounovi su razmenili poglede. „Ja... mislim da ne zna“, reče naposletku Lusi. „Premda, posle kašika... digli smo veliku frku oko toga...“ „Veliku frku u tvom umu“, reče Džon. „Verovatno ne i njenom. Malo je plakala, a zatim je izašla napolje sa osmehom na licu. Nije
bilo vikanja, grdenja, udaranja po turu niti stida. Moj savet je da pustite to neko vreme neka ide svojim tokom. Kad malo odraste, možete je posavetovati da ne izvodi ništa od svojih trikova u školi. Ponašajte se prema njoj kao da je normalna, zato što uglavnom i jeste. Je li tako?“ „Tako je“, reče Dejvid. „Nije kao da ima pege, ili otoke, ili treće oko.“ „O da, ima“, reče Lusi. Mislila je na posteljicu. „Nego šta nego da ima treće oko. Ne može se videti, ali je tamo.“ Džon je ustao. „Sakupiću sve što je moj nećak odštampao i poslaću vam to, ako želite.“ „Želimo“, reče Dejvid. „Veoma. Mislim da bi i draga stara momo to želela, takođe." Nabrao je nos. Lusi je to videla i namrštila se. „U međuvremenu, uživajte u svojoj kćerci“, reče im Džon. „Sudeći po svemu što sam video, ona je dete u kojem je lako uživati. Prebrodićete ovo.“ Izvesno vreme, činilo se da je bio u pravu.
ČETVRTO POGLAVLJE
POZIVA SE DOKTOR SLEEP
1
Bio je januar 2007, a u sobi u tornjiću Doma Helen Rajvington Denova grejalica radila je punom parom, ali je u prostoriji i dalje bilo hladno. Severoistočni vetar duvao je s planina brzinom od osamdeset kilometara na sat, gomilajući petnaest centimetara snega na sat po usnulom Frejžeru. Kada se oluja narednog popodneva konačno bude izduvala, pojedini smetovi duž severnih i istočnih strana zgrada na Kranmorskoj aveniji biće duboki i do tri i po metra. Denu nije smetala hladnoća; ušuškanom ispod dva jorgana, bilo mu je toplo kao u gnezdu. Pa ipak, vetar je pronašao put u njegovu glavu baš kao što je našao put ispod prozorskih okvira i pragova starog viktorijanskog zdanja, koje je sada nazivao domom. U snu je čuo kako vetar ječi kroz hotel gde je kao dečak proveo jednu zimu. U snu, bio je taj mali dečak. Nalazi se na drugom spratu „vidikovca“. Mamica spava, a tatica je u podrumu, čita stare novine. Bavi se ISTRAŽIVANJEM. ISTRAŽIVANJE je za knjigu koju če napisati. Deni ne bi smeo da bude tu, i ne bi trebalo da ima ključ koji steže u šaci, ali nije mogao da ostane podalje. Trenutno zuri u crevo za gašenje požara pričvršćeno na zidu. Uvijeno je u spiralu i liči na zmiju s mesinganom glavom. Usnulu zmiju. Naravno da nije zmija gleda u platno, a ne u krljušti ali svakako liči na zmiju. Ponekad jeste zmija. „Hajde", u tom snu šapuće crevu. Trese se od straha, ali ga nešto tera dalje. A zašto? Zato što se bavi vlastitim ISTRAŽIVANJEM, eto
zašto. „Hajde, ugrizi me! Ne možeš, zar ne? Jer si samo glupavo CREVO!" Mlaznica glupog creva se meškolji, i odjednom, umesto da gleda u nju postrance, gleda pravo u njen otvor. Ili možda u njena usta. Ispod crne rupe se pojavljuje jedna jedina bistra kap, koja se izdužuje. U njoj, može da vidi odraz sopstvenih razrogačenih očiju. Kapljica vode ili kapljica otrova? Da li je to zmija ili crevo? Ko može to da kaže, dragi moj Vatrame, Vatrame moj dragi? Ko može da kaže? To sikče ka njemu, a užas mu se penje u grlo iz srca koje mu kuca kao ludo. Zvečarke tako sikču. Mlaznica zmije-creva sada se odmotava s platnene spirale na kojoj počiva i sa tupim treskom pada na tepih. Ponovo sikče, a on zna da bi trebalo da odstupi pre nego što pojuri i ugrize ga, ali je ukočen i ne može da se pomeri a ono sikče... „Probudi se, Deni!“, viče odnekud Toni. „Budi se, budi se!" Međutim, ne može da se probudi ništa više nego što može da se pokrene, ovo je „Vidikovac" zavejani su, a stvari su sada drugačije. Creva postaju zmije, mrtve žene otvaraju oči, a njegov otac... o dragi bože, MORAMO DA IZAĐEMO ODAVDE JER MOJ OTAC GUBI RAZUM. Zvečarka sikče. Sikče. To. Den je čuo zavijanje vetra, ali ne izvan „Vidikovca". Ne, već izvan tornjića u Domu Helen Rajvington. Čuo je struganje snega po severnom prozoru. Zvučalo je kao pesak. I čuo je tiho zujanje interfona. Zbacio je jorgane i prebacio noge preko ivice ležaja, štrecnuvši se kada su mu topli prsti na nogama dodirnuli hladan pod. Prešao je preko sobe, skoro poskakujući na petama. Uključio je stonu lampu i dunuo. Dah mu se nije maglio, ali i pored toga što je grejalica bila usijana, večeras sobna temperatura sigurno nije prelazila sedam-osam celzijusa.
Zujanje. Pritisnuo je dugme interfona i rekao: „Ovde sam. Ko je to?“ „Klodet. Mislim da imaš jednog, doco.“ „Gospođa Vinik?“ Bio je prilično siguran da je ona, a to bi značilo oblačenje zimske jakne, jer je Vera Vinik bila smeštena u Rajvingtonu 2, a šetnja odavde do tamo biće hladna kao veštičja sisa. Ili kurvino srce. Ili kako god da glasi izreka. Vera je cele nedelje visila o koncu, komatozna, zapadajući i izlazeći iz Čejn-Stoksovog disanja, a ova noć je bila upravo ona vrsta noći kada krhki biraju da se ugase. Obično u 4.00. Pogledao je na sat. Tek je 3.20, ali to je bilo dovoljno blizu za državni posao. Klodet Albertson ga je iznenadila. „Ne, već gospodin Hejz, ovde dole na prvom spratu, sa nama.“ „Jesi li sigurna?" Koliko tog popodneva, odigrao je partiju mica sa Čarlijem Hejzom, a za čoveka s hroničnom mijeloidnom leukemijom, Čarli je izgledao živahno kao cvrčak. „Jok, ali Azi je tamo unutra. A znaš šta ti kažeš." Den je imao običaj da kaže da Azi nikad ne greši, a taj zaključak je zasnivao na skoro šest godina iskustva. Azrijel je slobodno tumarao po sve tri zgrade koje su sačinjavale kompleks Rajvington, provodeći većinu popodneva sklupčan na kauču u sobi za odmor, mada ga nije bilo neobično videti opruženog i na nekom od stolova za kartanje - sa ili bez poludovršene slagalice na njemu - poput nehajno bačene stole. Činilo se da se dopada svim stanarima (ako je bilo pritužbi na kućnu mačku, one nisu stigle do Denovih ušiju), a svi oni su se zauzvrat dopadali Aziju. Ponekad bi skočio u krilo neke polumrtve starine... ali lagano, nikad nikog ne povredivši. Što je bilo začuđujuće, uzevši u obzir njegovu veličinu. Azi je bio težak punih šest kilograma. Ne računajući popodnevne dremke, Azi nikada nije dugo ostajao najednom mestu; uvek je bilo nešto što treba posetiti, ljudi koje treba obići, nešto što treba uraditi. („Taj mačor je baja“, kazala je Klodet jednom prilikom Deniju.) Mogao se videti kako posećuje spa centar, liže šape i uživa u vrelini. Kako se odmara na traci za trčanje u
rekreacionom centru. Kako sedi na vrhu napuštenih kolica i zuri u prazno, gledajući u ono što samo mačke mogu da vide. Katkad se šunjao po travnjaku, ušiju priljubljenih uz lobanju, slika i prilika mačje grabljivosti, ali ako bi uhvatio pticu ili vevericu, nosio bi je u neko od susednih dvorišta ili do opštinskog zemljišta i tek tamo je čerečio. Soba za odmor bila je otvorena dvadeset četiri časa dnevno, ali je Azi retko kad tamo odlazio nakon što bi isključili televizor, a svi stanari se razišli. Kad bi veče ustupilo mesto noći, a puls Doma Rajvingtonove se usporio, Azi je postajao nemiran, patrolirajući hodnicima kao stražar na ivici neprijateljske teritorije. Nakon što bi se svetla prigušila, možda ga uopšte ne biste videli i da gledate pravo u njega; njegovo neupadljivo mišjesivo krzno stapalo se sa senkama. Nikad nije ulazio u gostinske sobe, osim ako neko od gostiju nije umirao. Onda bi se ili ušunjao unutra (ako vrata nisu bila zatvorena), ili bi seo ispred, s repom uvijenim oko zadnjih nogu, mjaučući tihim i učtivim glasom da ga puste unutra. Kada bi ga pustili, skočio bi na ležaj gosta (u Rajvingtonu su svi uvek bili gosti, nikada pacijenti) i tamo se skrasio, predući. Ako bi osoba izabrana na takav način bila budna, možda bi ga pomazila. Koliko je Denu bilo poznato, niko nikad nije zahtevao da mačora izbace iz sobe. Činilo se kao da znaju da je tamo u svojstvu prijatelja. „Ko je dežurni lekar?“, upita Den. „Ti“, smesta je odgovorila Klodet. „Znaš na šta mislim. Pravi doktor." „Emerson, ali kada sam pozvala njegovu službu, žena mi je rekla da ne budem smešna. Magluština je prekrila sve od Berlina do Mančestera. Kazala je da izuzev onih na naplatnim rampama, čak i vozila za čišćenje snega čekaju dnevnu svetlost." „Dobro", reče Den. „Dolazim." Nakon što je neko vreme radio u staračkom domu, Den je shvatio da
postoji klasni sistem čak i za ljude na samrti. Gostinske sobe u glavnoj zgradi su bile veće i skuplje od onih u Rajvingtonu 1 i 2. U viktorijanskoj kućerini, gde je Helen Rajvington nekad kačila svoj šešir i pisala ljubavne romane, sobe su se nazivale apartmanima i dobijale imena po poznatim žiteljima Nju Hempšira. Čarli Hejz bio je u apartmanu „Alan Šepard“. Da bi stigao tamo, Den je morao da prođe pored niše s grickalicama u podnožju stepenica, gde su stajali prodajni automati i šačica plastičnih stolica. Fred Karling sedeo je na jednoj, žvakao krekere s puterom od kikirikija i čitao stari broj Popularne mehanike. Karling je bio jedan od tri bolničara u trećoj smeni. Druga dvojica su dva puta mesečno radili u dnevnim smenama; Karling nije nikad. Samoproklamovana noćna ptica, bio je mišićavi oportunista čije su ruke, prekrivene mrežom tetovaža, nagoveštavale bajkersku prošlost. „Vidi, vidi“, kazao je. „Pa to je Deni-boj. Ili večeras furaš svoj tajni identitet?" Den je i dalje bio tek napola budan i nije bio raspoložen za razmenu pošalica. „Šta znaš o gospodinu Hejzu?“ „Ništa osim da je mačka tamo unutra, a to obično znači da će baciti kašiku.“ „Nema krvarenja?" Krupni muškarac slegnu ramenima. „Pa, malo mu je išla krv iz nosa. Stavio sam krvave peškire u kužne kese, baš ko što i treba da uradim. U vešernicu A, ako želiš da proveriš.“ Denu je palo na pamet da ga upita kako se krvarenje iz nosa, čije čišćenje zahteva više od jednog peškira, može nazvati malim, ali je odlučio da oćuti. Karling je bio bezosećajni balvan, a Den nije mogao da shvati kako je dobio posao ovde - čak i u noćnoj smeni, kada većina gostiju ili spava ili se trudi da bude tiha kako ne bi uznemirila ostale. Sumnjao je da je neko potegao vezu ili dve. Svet tako funkcioniše. Nije li njegov otac potegao vezu da dobije svoj poslednji posao zimskog čuvara u „Vidikovcu"? To možda nije bio konačni i neosporni dokaz da je to koga poznaješ bedni način da dobiješ posao, ali je svakako izgledao sugestivno.
2
„Uživaj u večeri, Doktore", viknuo je Karling za njim, ne trudeći se da snizi glas. Na prijemnom odeljenju, Klodet je sređivala zdravstvene kartone dok je Dženis Barker gledala mali televizor sa isključenim zvukom. Na programu se trenutno davala jedna od onih beskrajnih reklama za naprave za klistiranje, ali Džen je buljila razrogačenih očiju i otvorenih usta. Trgla se kad je Den zadobovao prstima po pultu, pa je shvatio da nije bila fascinirana proizvodom, već u polusnu. „Može li iko od vas da mi kaže nešto konkretno o Čarliju? Karling ne zna ništa.“ Klodet je bacila pogled niz hodnik da se uveri da na vidiku nema Freda Karlinga, a zatim je svejedno snizila glas. „Čovek je beskoristan kao sise na biku. I dalje se nadam da će popiti otkaz.“ Den je slično mišljenje zadržao za sebe. Stalna trezvenost, otkrio je, činila je čuda za njegovu veštinu diskrecije. „Preverila sam ga pre petnaest minuta", reče Džen. „Često ih proveravamo kada im gospodin mačak dođe u posetu." „Koliko je Azi već dugo unutra?" „Mjaukao je ispred vrata kada smo došle na posao u ponoć", reče mu Klodet, „pa sam mu ih otvorila. Odmah je skočio na krevet. Znaš kakav je. Tada sam te zamalo pozvala, ali je Čarli bio budan i pri svesti. Zato sam odlučila da sačekam. Otprilike sat kasnije, dobio je krvarenje iz nosa. Fred ga je očistio. Morala sam da mu kažem da stavi peškire u kužne kese." Kužnim kesama osoblje je nazivalo plastične kese za jednokratnu upotrebu, u kojima su čuvali odeću, posteljinu i peškire uprljane telesnim tečnostima ili tkivom. U pitanju je bila državna regulativa, koja je trebalo da minimalizuje širenje patogena koji se prenose vazdušnim putem. „Kada sam ga preverila pre četrdeset-pedeset minuta", reče Džen, „spavao je. Prodrmusala sam ga. Otvorio je oči, ali bile su skroz zakrvavljene." „Tada sam pozvala Emersona", reče Klodet. „A nakon što mi je
dežurna devojka rekla Nema šanse, lepa, pozvala sam tebe. Hoćeš li sada da siđeš dole?" „Da.“ „Srečno", reče mu Džen. „Zvrcni ako ti nešto bude potrebno." „Hoću. Zašto gledaš reklamu o napravi za klistiranje, Dženi? Ili je to pitanje odveć lične prirode?" Zevnula je. „U ovo doba noći, jedina druga stvar na TV-u je reklama za ahh bra grudnjak. Već imam jedan."
3
Vrata apartmana „Alan Šepard" bila su odškrinuta, ali je Den svejedno pokucao. Kad nije usledio odgovor, otvorio ih je. Neko je (verovatno jedna od sestara; to svakako nije učinio Fred Karling) malo podigao krevet. Ćebe je Čarliju Hejzu bilo navučeno sve do grudi. Imao je devedeset jednu, a bio je mršav kao saraga i toliko bled da je skoro providan. Den je morao da stoji u mestu pola minuta kako bi se apsolutno uverio da se gornji deo starčeve pidžame pomera goredole. Azi je ležao pored jedva primetnog ispupčenja kuka. Kad je ušao u sobu, mačor ga je pomno osmotrio tim nedokučivim očima. „Gospodine Hejze? Čarli?" Čarli nije otvorio oči. Kapci su mu bili plavičasti. Koža ispod njih bila je tamnija, ljubičastocrna. Kad je Den prišao bliže ležaju, ugledao je još boje; zgrušanu krv ispod svake nozdrve i u uglovima stisnutih usana. Otišao je u kupatilo, uzeo peškir, natopio ga toplom vodom, iscedio. Kada se vratio do Čarlijeve postelje, Azi je ustao i delikatno prešao na drugu stranu usnulog čoveka, ostavljajući Denu mesto da sedne. Den je nežno obrisao krv ispod Čarlijevog nosa. Dok mu je brisao krv sa usta, Čarli je otvorio oči. „Dene. To si ti, zar ne? Oči su mi malčice zamagljene." Zakrvavljene, eto šta su bile. „Kako se osećaš, Čarli? Da li si u bolovima? Ako jesi, reći ću Klodet da ti donese pilulu."
„Nema bola", reče Čarli. Pogled mu je pao na Azija, a potom se vratio na Dena. „Znam zašto je ovde. A znam i zašto si ti ovde." „Ovde sam jer me je vetar probudio. Azi je najverovatnije tražio društvo. Mačke su noćna stvorenja, znaš." Den je podvrnuo rukav Čarlijeve pidžame da opipa puls; na starčevoj mršavoj ruci ugledao je četiri ljubičaste modrice. Pacijenti u završnoj fazi leukemije dobijaju modrice i kad bi neko samo dunuo u njih, ali ove su napravili prsti, a Den je savršeno dobro znao ko ih je napravio. Budući da je sada bio trezvenjak, imao je znatno više kontrole nad temperamentom, ali je i dalje postojao, baš kao i povremeni snažan poriv da popije piće. Karling, ti kučkin sine! Nije mogao dovoljno brzo da se pomeri za tvoj ukus? Ili si naprosto bio besan jer moraš da mu očistiš krvarenje iz nosa, iako si samo želeo da čitaš časopise i jedeš te jebene žute krekere? Pokušao je da ne pokaže kako se oseća, ali se činilo da Azi to primećuje; mjauknuo je tiho i zabrinuto. U nekim drugim okolnostima, Den bi možda postavio nekoliko pitanja, ali je trenutno morao da se pozabavi važnijim problemima. Azi je ponovo bio u pravu. Dovoljno je bilo samo da dodirne starca da bi to uvideo. „Prilično se bojim", reče Čarli. Glas mu je bio jedva čujniji od šapata. Tiho i postojano ječanje vetra bilo je sve glasnije. „Mislim sam da neću, ali se ipak plašim." „Nemaš čega da se plašiš." Umesto da opipa Čarlijev puls - nije bilo svrhe, zaista - uzeo je starčevu šaku u svoju. Video je Čarlijeve blizance kad su imali četiri godine, na ljuljaškama. Video je kako Čarlijeva žena stavlja senku na oči u spavaćoj sobi, odevena samo u negliže od belgijske čipke, koji joj je kupio za prvu godišnjicu braka; video je kako joj konjski rep pada preko ramena kada se okrenula da pogleda u njega, lica ozarenog u osmehu koji je sav blistao da. Video je „farmol" traktor sa suncobranom na pruge, podignutim iznad sedišta. Namirisao je slaninu i čuo kako Frenk Sinatra peva Come Fly With Me s naprslog
Motorolinog radija na radnom stolu prekrivenom alatima. Video je odraz crvenog ambara u ratkapni punoj kiše. Osetio je ukus borovnica, rasporio je jelena i pecao je na nekom dalekom jezeru čiju je površinu mreškala postojana jesenja kiša. Imao je šezdeset godina i plesao je sa svojom ženom u Dvorani Američke legije. Imao je trideset godina i cepao je drva. Imao je pet, nosio je šorts i vukao crvena kolica. Onda su se slike izmešale i zamaglile, onako kako se karte zamagle kad ih mešaju ruke stručnjaka; vetar je nosio krupne pahuljice s planina, a u sobi su vladale tišina i Azijeve dostojanstvene budne oči. U trenucima poput ovog, Den je znao zbog čega je tu. U trenucima poput ovog, nije žalio zbog bola, tuge, gneva i užasa, jer oni su ga i doveli ovde, u ovu sobu. Dok je vetar zavijao napolju, Čarli Hejz je stigao do granice. „Ne bojim se pakla. Vodio sam pristojan život, u svakom slučaju, ne verujem da postoji takvo mesto. Ali bojim se da postoji samo ništa.“ Borio se da dođe do daha. U uglu desnog oka nadimala mu se suza od krvi. „Nije postojalo ništa ranije, to svi znamo, pa zar nije logično da ni posle nema ničega?" „Ali postoji." Den mu je vlažnim peškirom obrisao lice. „Mi se nikad zaista ne završavamo, Čarli. Ne znam kako je to moguće, niti šta to znači, samo znam da je tako.“ „Možeš li mi pomoči da pređem preko? Kažu da možeš da pomogneš ljudima." „Da. Mogu da ti pomognem." Uzeo je Čarlijevu drugu šaku. „Samo ćeš zaspati. A kada se probudiš - a probudićeš se, ne brini sve će biti bolje.“ „U raju? Misliš na raj?" „Ne znam, Čarli." Moć je večeras bila veoma snažna. Osećao je kako struji kroz njihove stegnute šake kao električna struja pa se opomenuo da bude nežan. Jedan deo njega nastanjivao je telo na umoru koje je otkazivalo i čula (požuri, molim te) koja su se isključivala. Nastanjivao je um
(požuri, molim te, vreme je) koji je i dalje bio oštar kao i uvek, i svestan da misli svoje poslednje misli... barem kao Čarli Hejz. Zakrvavljeno oko se zatvorilo, a zatim ponovo otvorilo. Veoma polako. „Sve je u redu", reče mu Den. „Samo treba da zaspiš. Od sna će ti biti bolje." „Tako to zoveš?" „Da. Zovem to snom, bezbedno je spavati." „Nemoj da odeš." „Neću. S tobom sam." I bio je. To je bila njegova strašna privilegija. Čarli je ponovo zažmurio. Den je takođe zažmurio i video sporo plavo pulsiranje u tami. Jednom... dvaput... prekid. Jednom... dvaput... prekid. Napolju, vetar je duvao. „Spavaj, Čarli. Dobro si, ali si umoran i potreban ti je san." „Vidim svoju ženu.“ Jedva čujan šapat. „Stvarno?" „Ona kaže..." Nije bilo više ničega, samo poslednji plavi puls iza Denovih očiju i poslednji izdisaj čoveka na krevetu. Den je otvorio oči, oslušnuo vetar i sačekao na ono što će označiti kraj. Došlo je nekoliko sekundi kasnije: crvenkasta izmaglica koja se podigla s nosa, usta i očiju. To je bilo ono što je stara medicinska sestra u Tampi - koja je imala skoro istu iskricu kao Bili Friman - zvala „dahtaj". Kazala je da je to videla mnogo puta. Den je to viđao svaki put. Izmaglica se podigla i visila u vazduhu iznad starčevog tela. A onda je izbledela. Den je podvrnuo desni rukav Čarlijeve pidžame i opipao puls. To je bila puka formalnost.
Azi je obično odlazio pre kraja, ali ne i večeras. Stajao je na posteljini pored Čarlijevog kuka i zurio u vrata. Den se okrenuo, očekujući da ugleda Klodet ili Džen, ali tamo nije bilo nikoga. Osim što jeste. „Zdravo?" Ništa. „Jesi li ti devojčica koja ponekad piše po mojoj tabli?" Bez odgovora. Ali neko je bio tamo, nego šta. „Da li se zoveš Abra?" Slabašno, skoro nečujno zbog vetra, začuo se romor klavirskih nota. Možda bi pomislio da je to njegova mašta (nije uvek mogao da prepozna razliku između mašte i isijavanja) da nije bilo Azija, koji je načuljio ušio, a oči ni za tren nije skrenuo od praznih vrata. Neko je bio tamo, i posmatrao. „Jesi li ti Abra?" Usledio je još jedan romor nota, a zatim ponovo tišina. Samo što je ovog puta to bilo odsustvo. Kako god da se zvala, više nije bila tamo. Azi se protegnuo, skočio s kreveta na pod i otišao ne osvrnuvši se. Den je sedeo na postelji još neko vreme, slušajući vetar. Onda je spustio krevet, navukao čaršav preko Čarlijevog lica i vratio se do prijemnog odeljenja da im kaže da su imali smrt na spratu.
4
5
Kada je njegov deo papirologije bio gotov, Den je otišao do niše s grickalicama. Nekada ranije bi otrčao, šaka već stegnutih u pesnice, ali su ti dani minuli. Sad je hodao, sporo i polako dišući, kako bi umirio srce i um. U AA postoji izreka: razmisli pre nego što se mašiš za flašu - ali mu je Kejsi K. za vreme jednog od nedeljnih razgovora u četiri oka rekao da dobro razmisli pre nego što uradi bilo šta. Nisi se otreznio da bi bio glup, Deni. Imaj to na umu sledeći put kada počneš da slušaš taj mali komitet u svojoj glavi.
Ali ti prokleti tragovi prstiju. Karling je sedeo zavaljen na stolici, jedući „džunior mints". Zamenio je Popularnu mehaniku časopisom s fotkom zvezde najnovijeg sitkoma na naslovnoj strani. „Gospodin Hejz je preminuo", reče mu blago Den. „Žao mi je što to čujem." Nije podigao pogled sa časopisa. „Međutim, zbog toga i jesu ovde, zar n...“ Den je podigao jedno stopalo, stavio ga iza jedne od nagnutih nogara Karlingove stolice i cimnuo. Stolica se prevrnula, a Karling se srušio na pod. Pakovanje bombona izletelo mu je iz šake. S nevericom se zabuljio u Dena. „Imam li sad tvoju punu pažnju?" „Ti kučkin sin..." Karling je počeo da ustaje. Den mu je stavio nogu na grudi i gurnuo ga natrag uza zid. „Vidim da imam. Odlično. Trenutno bi za tebe bilo bolje da ne ustaješ. Sedi tu i slušaj me." Nagnuo se napred i uhvatio se šakama za kolena. Svom snagom, jer sve što su njegove šake trenutno želele da urade bilo je da udaraju. I udaraju. I udaraju. U slepoočnicama mu je pulsiralo. Polako, kazao je sam sebi. Nemoj da izgubiš živce. No, to je bilo vraški teško. „Sledeći put kad vidim tragove tvojih prstiju na nekom pacijentu, fotografisaću ih i pokazati gospođi Klauzen, a ti ćeš završiti na ulici bez obzira na to koga poznaješ. A nakon što više ne budeš deo ove ustanove, naći ću te i odraću te od batina." . Karling se osovio na noge, koristeći zid kao oslonac, ne skidajući pogled s Dena dok je ustajao. Bio je viši od Dena, i teži najmanje pedeset kilograma. Stisnuo je šake u pesnice. „Voleo bih to da vidim. Šta kažeš na to da pokušaš sad?" „Još kako, ali ne ovde", reče mu Den. „Previše ljudi pokušava da spava, a dole niz hodnik imamo mrtvog čoveka. S tragovima tvojih prstiju na sebi." „Nisam učinio ništa drugo osim što sam mu opipao puls. Znaš koliko lako dobiju modrice kad imaju leukemiju."
„Znam", složio se Den, „ali ti si ga namerno povredio. Ne znam zašto, ali znam da jesi." Nešto je zasvetlucalo u Karlingovim mutnim očima. Ne stid; Den je mislio da čovek nije sposoban za to osećanje. Samo nelagoda zbog toga što je provaljen. I strah da ne bude uhvaćen. „Zverka? Doktor Sliiip! Misliš da tvoje govno ne smrdi?" „Hajde da izađemo napolje, Frede. Jedva čekam." A to je bila istina. Unutar njega je postojao i drugi Den. Više nije bio toliko blizu površine, ali je još uvek bio prisutan, i dalje onaj isti ružni kučkin sin kao i uvek. Krajičkom okaje spazio Klodet i Džen koje su stajale zagrljene nešto dalje u hodniku, razrogačenih očiju. Karling je razmislio o situaciji. Da, bio je krupniji i, da, imao je veći raspon ruku. No, takođe je bio van forme - previše masnih buritosa, previše piva, mnogo kraći dah nego kad je imao dvadeset - a na mršavkovom licu bilo je nečega što se nije dalo uzeti olako. Viđao je to i ranije, dok je jahao s Drumskim svecima. Neki tipovi u glavama imaju sjebane osigurače. S lakoćom pregore, a kada se to desi, nastave da gore sve dok ne izgore. Smatrao je Torensa nekakvom povučenom sekapersom, koja ni mrava ne bi zgazila, ali je sada uvideo da je pogrešio. Njegov tajni identitet nije bio Doktor Sleep, već Doktor Sumanuti. Nakon što je podrobno razmislio o tome, kazao je: „Neću da traćim vreme.“ Den klimnu. „Dobro. Poštedi nas obojicu promrzlina. I dobro upamti šta sam ti rekao. Ako ne želiš da završiš u bolnici, od sada pa nadalje drži ruke k sebi.“ „Ko je umro i tebe postavio za šefa?“ „Ne znam", reče Den. „Stvarno ne znam."
6
Den se vratio u svoju sobu i ponovo legao u krevet, ali nije mogao da zaspi. Za vreme svog boravka u Rajvingtonu, približno četrdeset puta je posetio pacijente na samrtnoj postelji i posle toga bi
obično bio smiren. Ali ne i večeras. I dalje se tresao od besa. Njegov svesni um mrzeo je tu crvenu oluju, ali. ju je neki unutrašnji deo njega obožavao. Posredi je, najverovatnije, bila stara dobra genetika; priroda trijumfuje nad vaspitanjem. Što je duže ostajao trezan, to je više starih sećanja isplivavalo na površinu. Neka od najjasnijih bila su sećanja na očeve napade besa. Nadao se da će Karling prihvatiti njegov izazov; da će izaći napolje na sneg i vetar, gde će Den Torens, Džekov sin, dati tom bezvrednom štenetu ono što zaslužuje. Bog sveti zna da nije želeo da bude kao svoj otac, čiji su trezni dani bili od nervozne i mukotrpne vrste. Trebalo je da AA pomažu i u kontrolisanju gneva, a uglavnom i jesu, ali su postojali trenuci - kao večeras - kada bi shvatio koliko je ta barijera slabašna. Trenuci kad se osećao bezvredno, a piće se činilo kao da je sve što zaslužuje. U takvo vreme, osećao se veoma blisko svom ocu. Pomislio je: Mama. Pomislio je: Slakiši. Pomislio je: Bezvredna štenad moraju da dobiju ono što zaslužuju. A ti znaš gde se to prodaje, zar ne? Skoro jebeno svuda! Vetar je zaduvao u pomamnom naletu, usled čega je tornjić zaječao. Kada je buka zamrla, devojčica koja je pisala po njegovoj tabli bila je tamo. Skoro da je mogao da čuje njeno disanje. Izvukao je jednu ruku ispod jorgana. Na trenutak mu je samo visila u hladnom vazduhu, a onda je osetio kako se njena šaka - mala, topla uvlači u njegovu. „Abra“, kazao je. „Zoveš se Abra, ali te ljudi ponekad zovu Abi. Zar ne?“ Nije bilo odgovora, ali mu zaista i nije bio potreban. Bio mu je potreban samo osećaj te tople šake. Potrajalo je svega nekoliko sekundi, ali to je bilo dovoljno dugo da ga umiri. Zažmurio je i zaspao.
7
Trideset pet kilometara dalje, u gradiću Aniston, Abra Stoun ležala je u krevetu, budna. Šaka koja je dohvatila njenu postojala je još trenutak-dva. Onda se pretvorila u maglu i iščezla. Ali je bila tamo.
On je bio tamo. Pronašla ga je u snu, ali kad se probudila, otkrila je da je san bio stvaran. Stajala je na dovratku neke sobe. Ono što je tamo videla bilo je istovremeno i grozno i divno. Smrt, a smrt je strašna, ali je takođe videla i pomoć. Čovek koji je pomagao nije mogao da je vidi, ali mačka jeste. Mačka se zvala slično kao ona, ali ne sasvim. Nije me video, ali me je osetio. I maločas smo bili zajedno. Mislim da sam mu pomogla, baš kao što je on pomogao čoveku koji je umro. To je bila dobra pomisao. Držeći je u umu (kao što je držala fantomsku šaku), Abra se prevrnula na bok, zagrlila svog plišanog zeku i utonula u san.
PETO POGLAVLJE
PRAVI ČVOR
1
Pravi čvor nije bio korporacija, ali da jeste, određene zajednice u Mejnu, Floridi, Koloradu i Novom Meksiku bile bi smatrane ograncima preduzeća. To su bila mesta gde su svi veliki poslovi i prostrane parcele zemljišta mogli da se prate, preko zamršenog klupka holding kompanija, do njih. Gradovi Pravog čvora, sa živopisnim imenima kao što su Suva Okuka, Jerusalimovo, Ori i Sajdvajnder, bili su bezbedne luke, ali Čvor nikad nije predugo ostajao na tim mestima; uglavnom je lutao. Ako se često vozite prometnim auto-putevima, možda ste ih i videli. Možda se to desilo na 1-95 u Južnoj Karolini, negde južno od Dilona i severno od Santija. Možda na 1-80 u Nevadi, u visijama zapadno od Drejpera. Ili u Džordžiji, dok ste jezdili polako, ako znate šta je dobro - onim ozloglašenim auto-putem 41 kod Tiftona. Koliko puta ste se zatekli iza kloparajuće kuće na točkovima, udišući izduvne gasove i nestrpljivo čekajući priliku da je preteknete? Mileći brzinom puža, šezdeset na sat, kada biste mogli da vozite savršeno zakonitih sto, pa čak i sto deset kilometara na sat? A kada konačno ugledate rupu u brzoj traci i uletite u nju, gospode bože, ugledate čitav konvoj tih prokletinja, proždirača benzina, koje tačno deset kilometara ispod maksimalno dozvoljene brzine voze penzosi s naočarima, pogrbljeni iznad upravljača, stežući ih kao da će svakog časa odleteti u nebo. Ili ste ih možda susreli na odmaralištu kod naplatne rampe, kad ste se zaustavili da protegnete noge ili ubacite nekoliko novčića u neki od prodajnih automata. Ulazi tih odmarališta uvek su podeljeni na dva
dela, zar ne? Automobili na jednom parkiralištu, kamioni s prikolicama i kuće na točkovima na drugom. Parking za kamione i kuće na točkovima obično je malo dalje. Možda ste videli vozila Pravog čvora na tom parkiralištu, grupisana u jednu celinu. Možda ste videli kako njihovi vlasnici hodaju ka glavnoj zgradi - polako, jer mnogi od njih izgledaju matoro, a neki su i prokleto debeli - uvek u grupi, nikad ne razgovarajući s neznancima. Katkad zastanu na nekom od onih izlaza krcatih benzinskim pumpama, motelima i restoranima brze hrane. A kad vidite te kuće na točkovima parkirane ispred Burger kinga ili Mekdonaldsa, produžite brzo dalje jer znate da će svi stajati u kilometarskom redu ispred kase, muškarci u mekim golf kapama i pecaroškim šeširima sa širokim obodom, žene u helankama (najčešće svetlo-plavim) i majicama s natpisima poput PITAJ ME ZA MOJE UNUČIĆE, ISUS JE KRALJ, ili SREĆNA LUTALICA. Radije biste otišli kilometar dalje niz drum do Kuće bakinih kolača ili Kod Šonija, zar ne? Jer znate da će im biti potrebna, čitava večnost da odluče šta da naruče, do sitnih crevca razgledajući jelovnik, uvek želeći hamburgere bez kiselih krastavčića ili duple hamburgere bez kečapa, raspitujući se ima li ikakvih zanimljivih turističkih atrakcija u okolini, iako i slepac može da vidi da je to samo još jedna vukojebina iz koje klinci beže glavom bez obzira čim završe srednju školu. Retko kad ih primećujete, zar ne? A i zašto biste? Oni su samo raja iz kuća na točkovima, vremešni penzioneri i šačica mlađih sunarodnika koji žive svoje živote tikve bez korena na auto-putevima, odsedajući u kampovima, gde sede unaokolo na baštenskim stolicama iz Volmarta i kuvaju na ćumuru dok pričaju o investicijama, ribolovačkim turnirima, receptima za gulaš i bog sveti zna čemu još. Oni su osobe koje se uvek zaustavljaju na buvljim pijacama i garažnim rasprodajama, parkirajući svoje proklete dinosaure jedan iza drugog, pola na trotoaru a pola na kolovozu, tako da morate da milite kao puž da biste se provukli. Oni su sušta suprotnost bajkerskim klubovima koje ponekad viđate na istim tim auto-putevima; Blagorodni anđeli, a ne Anđeli
pakla. Dosadni su kao stenice kad se svi džumle obruše na odmaralište i nagrnu u toalet; ali kad im svojeglava creva sa zatvorom konačno prorade, a vama nekako pođe za rukom da napokon piškite, više uopšte ne mislite na njih, zar ne? Nisu ništa zanimljiviji od jata ptica na telefonskom kablu ili krda krava koje pasu na livadi pored druma. Oh, možda ćete se zapitati kako sebi mogu da priušte da napune rezervoare tih grdosija koje gutaju benzin (jer morali bi da imaju prilično velike prihode, kako drukčije mogu da provode sve vreme vozikajući se unaokolo), a možda ćete se i začuditi zašto bi neko uopšte želeo da provede zlatne godine svog života krstareći po beskrajnim američkim miljama između Kanade i Meksika, ali osim toga, verovatno im nikad ne poklonite više od misli-dve. A ako ste kojim slučajem neka od onih nesrečnih osoba koje su izgubile dete - ništa nije ostalo osim bicikla na praznom placu dalje niz ulicu, ili kačketa u žbunju na obali obližnjeg potočića - verovatno nikad i ne pomislite na njih. Zašto biste? Ne, to je verovatno uradila neka skitnica. Ili (još gore za razmatranje, ali užasno verovatno) neki bolesnik iz vašeg rođenog grada, možda čak i iz vašeg komšiluka, možda čak i iz vaše ulice - neki poremećeni perverznjak ubica, koji se veoma dobro pretvara da je normalan, sve dok neko ne nađe hrpu kostiju u njegovom podrumu ili zakopane u stražnjem dvorištu. Nikad ne pomišljate na ljude iz kuća na točkovima, te sredovečne penzionere i vesele matorce s golf kapama i štitnicima protiv sunca s cvetnim ornamentima. U najvećem broju slučajeva, bili biste u pravu. Postoje na hiljade ljudi s kućama na točkovima, ali je do 2011. godine u Americi preostao samo jedan čvor - Pravi čvor. Voleli su da tumaraju unaokolo, a to je bilo dobro, jer su morali to da rade. Ako bi ostali na jednom mestu, na kraju bi neminovno privukli pažnju na sebe, zato što ne stare kao drugi ljudi. Kecelja Eni ili Prljavi Fil (geačka imena bila su im En Lamont i Fil Kaputo) mogu izgledati kao da su preko noći ostarili dvadeset godina. Blizanci Litl (Grašak i Mahuna) bi se preko
noći mogli vratiti s dvadeset dve na dvanaest (ili tu negde), uzrast u kojem su se preobrazili, ali se njihov preobražaj odavno desio. Jedini zaista mlad član Pravog čvora bila je Andrea Stajner, sada poznata kao Endi Zmijski Ujed... a čak ni ona nije bila toliko mlada kao što izgleda. Gegava i džangrizava starica od osamdeset ponovo postaje šezdesetogodišnjakinja. Izborani gospodin od sedamdeset sposoban je da odloži svoj štap za hodanje; staračke pege na njegovom licu i rukama nestaju. Črnooka Suzi prestaje da hramlje. Dizelaš Dag, poluslep od katarakte, iznenada vidi oštro poput orla, a njegova ćela magično nestaje. Odjednom, dok lupite dlanom o dlan, ponovo je četrdesetpetogodišnjak. Pogrbljena leđa Stimhed Stiva se ispravljaju. Njegova žena Baba Baćuška baca neugodne pelene za odrasle, obuva čizmice opervažene cirkonima i želi da ide negde na ples. Kada bi imali dovoljno vremena da zapaze takve promene, ljudi bi se čudili i ljudi bi pričali. Na kraju bi se pojavio i neki reporter. Zato se Pravi čvor klonio publiciteta kao vampiri sunčeve svetlosti. No, budući da ne žive najednom mestu (a kada se zaustave u nekom od svojih gradova, ogranaka preduzeća, na duži vremenski period, drže se odvojeno od žitelja), savršeno se uklapaju. Zašto da ne? Nose istu odeću kao i drugi ljudi iz kuća na točkovima, kupuju iste majice kratkih rukava i konsultuju iste putne karte AMS-a. Stavljaju iste nalepnice na svoje baundere i vinebage, oglašavajući sva ona neobična mesta koja su posetili (POMOGAO SAM U POTKRESIVANJU NAJVEĆEG DRVETA U BOŽIĆLENDU!), a vi zatičete sebe kako buljite u iste nalepnice na branicima dok džedžite zaglavljeni iza njih (MATOR, ALI NE I MRTAV, SPASITE MEDIKER, JA SAM KONZERVATIVAC, I JA GLASAM!) i čekate šansu da ih preteknete. Jedu pečenu piletinu iz KFC-a i povremeno kupuju grebgreb srećke u dragstorima gde se prodaju pivo, ribolovački mamci, municija, časopis Motor trend i deset hiljada različitih vrsta
čokoladica. Ako u gradu gde zastanu postoji sala za tombolu, gomila njih ima običaj da skokne do tamo, zauzme sto i igra sve dok se ne završi poslednje izvlačenje. U jednoj od tih igara na sreću, Alava G (geačko ime Greta Mur) osvojila je pet stotina zelembaća. Naslađivala se time mesečima, iako članovi Pravog čvora imaju novca i više nego što im je potrebno, pa je to beskrajno nerviralo neke od drugih dama. Ni Token Čarli nije bio preterano srećan zbog toga. Kazao je da je već pet izvlačenja čekao na B7 kada je Alava G uzviknula: „Tombola!” „Alava, ti si kučka srećne ruke!“, rekao joj je. „A ti si nesrečni skot!“, uzvratila mu je. „Nesrečni crni skot!" I otišla likujući. Ako policija nekoga od njih zaustavi zbog prekoračenja dozvoljene brzine ili nekog manjeg saobraćajnog prekršaja - to se retko dešava, ali se ipak dešava - panduri ne nalaze ništa osim važećih saobraćajnih dozvola, najnovijih polisa osiguranja i cakum-pakum papirologije. Niko ne diže glas dok pandur stoji s blokčetom i piše kaznu, iako je reč o očiglednoj nepravdi. Optužbe nikad ne osporavaju, a sve kazne plaćaju na licu mesta. Amerika je živo telo, auto-putevi su njegove arterije, a Pravi čvor klizi kroz njih kao tihi virus. Ali nema pasa. Raja s kućama na točkovima obično putuje s čoporom psećeg društva, najčešće onih sitnih mašina za proizvodnju govana, s belim krznom, gizdavim psećim ogrlicama i prgavim temperamentom. Znate tu vrstu kerova; imaju iritantan lavež koji para uši i pacovske okice pune uznemirujuće inteligencije. Viđate ih na odmaralištima naplatnih rampi kako njuškaju kroz travu u ograđenim područjima za šetanju kućnih ljubimaca dok njihovi vlasnici idu iza njih s kesama za skupljanje izmeta nagotovs. Osim uobičajenih nalepnica na vozilima tog običnog naroda iz kuća na točkovima, često ćete videti i žute oznake romboidnog oblika sa natpisima POMERANSKI ŠPIC U AUTU ili JA H SVOJU PUDLICU. Ali ne i kod Pravog čvora. Oni ne vole pse, a ni psi ne vole njih. Može se reći da psi vide kroz njih. Do oštrih i budnih očiju iza naočara
na sunce kupljenih na sniženju. Do jakih i mišićavih nogu lovaca ispod pantalona od poliestera iz Volmarta. Do oštrih zuba ispod proteza, koji čekaju da izađu. Ne vole pse, ali vole određenu decu. O da, veoma mnogo vole određenu decu.
2
U maju 2011, nedugo nakon što je Abra Stoun proslavila deseti rođendan a Den Torens desetu treznu AA godinu, Vrana Dedi je pokucao na vrata Rouzine kuće na točkovima. Pravi čvor je trenutno odsedao u kampu pored Leksingtona u Kentakiju. Bili su na putu za Kolorado, gde će provesti najveći deo leta u jednom od svojih gradova po meri, mesta koje je Den ponekad posećivao u snovima. Obično nisu bili u žurbi da stignu bilo kuda, ali je ovog leta postojala izvesna hitnost. Svi su to znali, ali niko nije govorio o tome. Rouz će se pobrinuti za to. Uvek to uradi. „Uđi“, kazala je, a Vrana Dedi je ušao u vozilo. Kada bi bio na službenom putu, uvek je nosio dobra odela i skupe cipele uglačane do visokog sjaja. Ukoliko se osećao posebno staromodno, možda bi čak nosio i štap za hodanje. Tog jutra je nosio vrečaste pantalone s tregerima, majicu kratkih rukava sa slikom ribe (i rečima POLJUBI ME U GRGEČA odštampanim ispod) i kapu sicilijanku, koju je skinuo sa glave kada je zatvorio vrata. Bio je Rouzin dugogodišnji ljubavnik i njen zamenik, ali nikad nije propuštao priliku da joj ukaže poštovanje. To je bila jedna od mnoštva osobina koje su se njoj sviđale kod njega. Ni najmanje nije sumnjala da bi Pravi čvor mogao da nastavi dalje pod njegovim vodstvom ako ona ode bogu na istinu. Makar još neko vreme. Ali još stotinu godina? Možda ne. Verovatno ne. Bio je slatkorečiv i dovoljno skockan kada je poslovao s geacima, ali je imao samo rudimentarne veštine planiranja i nikakvu pravu viziju. Tog jutra je izgledao zabrinuto. Rouz je sedela u fotelji u tri-četvrt pantalonama i običnom belom
brusu, pušila cigaretu i gledala treći sat jutarnje informativne emisije Danas na svom velikom televizoru okačenom na zid. To je bio meki sat, kada u studio dovode slavne kuvare i glumce koji promovišu nove filmove. Cilindar joj je nakrivo stajao na glavi. Vrana Dedi ju je poznavao duže nego što traju životi geaka, ali i dalje nije znao kakva to magija drži taj šešir pod uglom koji prkosi gravitaciji. Uzela je daljinac i isključila zvuk. „Boga ti poljubim, je li to Henri Rotman ili me oči ne varaju? Izgledaš izuzetno ukusno, mada sumnjam da si došao ovamo da te isprobam. Ne u petnaest do deset izjutra, a pogotovo ne s tim izrazom na licu. Ko je umro?“ Htela je da se našali, ali joj je mrštenje na njegovom čelu kazalo da posredi nije šala. Isključila je TV i napravila čitavu predstavu od gašenja cigarete, ne želeći da on vidi zgranutost koju je osećala. Pravi čvor je nekad imao dve stotine članova. Koliko juče, bilo ih je svega četrdeset jedan. A ako je bila u pravu u vezi sa značenjem tog mrštenja, danas je bio jedan manje. „Tomi Teretnjak", kazao je. „Otišao je u snu. Ciklirao jedared, i tras. Uopšte nije patio. Što je jebena retkost, kao što znaš." „Da li ga je Orah pogledao?" Dok se još mogao videti, pomislila je, ali nije dodala. Orah, čija su ga geačka vozačka dozvola i raznovrsne geačke kreditne kartice identifikovale kao Pitera Volisa iz Litl Roka u Arkanzasu, bio je kiro-praktičar Pravog čvora. „Ne, sve se desilo prebrzo. Teška Meri je bila s njim. Tomi ju je probudio kad se razdžilitao. Pomislila je da ima noćne more i munula ga laktom... osim što do tada nije preostalo ništa što se moglo ćušnuti sem njegove pidžame. Posredi je verovatno bio srčani udar. Tomi je imao gadnu prehladu. Orah misli da je to možda bio dodatni faktor. A znaš da kučkin sin od pamtiveka puši kao Turčin." „Mi ne dobijamo srčane udare.“ Zatim, s oklevanjem: „A obično nemamo ni prehlade. Stvarno je hroptao zadnjih nekoliko dana, zar ne? Jadni stari T. T.“ „Aha, jadni stari T. T. Orah kaže da je nemoguće išta zasigurno reći bez autopsije.“
O čemu mogu samo da sanjaju jer nije ostalo nikakvo telo koje se može raseći. „Kako je Meri to primila?" „A šta misliš? Srce joj je jebeno slomljeno. Poznaju se još od vremena kada je Tomi Teretnjak bio Tomi Vagon. Skoro devedeset godina. Ona se brinula o njemu kad se preobrazio. Dala mu je njegovu prvu paru kada se sutradan probudio. Sada govori da želi da se ubije." Rouz se retko kad šokirala, ali su njegove reči uradile posao. Niko u Pravom čvoru nikad nije poželeo da sebi oduzme život. Život je - da iskuje frazu - njihov jedini razlog za življenje. „Verovatno je to samo prazna priča", reče joj Vrana Dedi. „Samo što..." „Samo što - šta?" „U pravu si kad kažeš da obično ne bolujemo od prehlada, ali ih je u poslednje vreme bilo prilično mnogo. Uglavnom samo šmrcanje koje dođe i prođe. Orah kaže da je razlog tome možda loša i nedovoljna ishrana. Naravno, samo nagađa." Rouz je sedela izgubljena u mislima, dobujući prstima po goloj dijafragmi i zureći u crni pravougaonik televizora. Napokon je kazala: „Dobro, slažem se da je ishrana u zadnje vreme malo oskudna, ali smo pre nepunih mesec dana uzeli paru u Delaveru, a Tomi je tada bio zdrav kao dren. Bucmast kao prase." „Aha, ali Rouzi - onaj klinac iz Delavera nije bio bogzna šta. Više intuitivac nego paroglavac." Nikad nije razmišljala o tome na taj način, ali to je bilo istina. Takođe, imao je devetnaest, sudeći po njegovoj vozačkoj dozvoli. Dobrano je prošao kakav god napon snage da je imao u vreme puberteta. Za još deset godina i bio bi samo još jedan geak. Možda čak i pet. Nije bio bogzna kakav obrok, istina. Ali ne može se uvek obedovati biftek. Katkad čovek mora da se zadovolji prokeljom i tofuom. Ako ništa drugo, oni makar drže telo i dušu na okupu sve dok se ne ukaže prilika da zakolju narednu kravu. Osim što psihički prokelj i tofu nisu zadržali telo i dušu Tomija
Teretnjaka na okupu, zar ne? „Nekada je bilo mnogo više pare", reče Vrana. „Ne budi šašav. To je kao kada geaci kažu kako su pre pedeset godina ljudi bili bolji jedni prema drugima. To je mit, a ja ne želim da to širiš unaokolo. Ljudi su ionako već dovoljno nervozni." „Znaš me bolje od toga. Ja ne mislim da je to mit, draga. Ako razmisliš o ; tome, ima smisla. Pre pedeset godina, svega je bilo više više nafte, više divljih životinja, više obradive zemlje, više čistog vazduha. Bilo je čak i nekoliko poštenih političara." „Da!“, uzviknu Rouz. „Ričard Nikson, sećaš se njega? Princ geaka?" No, Vrana Dedi se nije dao upecati na tu žvaku. Možda mu je falila vizija, ali mu je retko kad išta skretalo pažnju. To je bio razlog zbog čega je bio njen zamenik. Možda je čak bio u pravu. Ko može da kaže da se broj ljudi sposobnih da obezbede hranu za Pravi čvor zaista ne smanjuje, baš kao jata tuna u Tihom okeanu? „Bolje bi bilo da otvoriš jedan od kanistera, Rouzi." Video je kako joj se oči šire i podigao ruku u vazduh da je spreči da progovori. „Niko to ne govori na glas, ali čitava familija razmišlja o tome." Rouz nije sumnjala da razmišljaju, a ideja da je Tomi umro od komplikacija koje su bile posledica nedovoljne i loše ishrane imala je izvesnu strašnu verovatnoću. Kad vlada nestašica pare, život postaje težak i gubi ukus. Oni nisu bili vampiri iz nekog od onih starih horor filmova Hamer studija, ali su i dalje morali da jedu. „A koliko je dugo prošlo otkako smo imali sedmi talas?", upita je Vrana. Znao je odgovor na to, kao i ona. Pravi čvor je imao ograničene prekognitivne sposobnosti, ali kada se približavala uistinu velika geačka katastrofa - sedmi talas - svi su je osećali. Iako su detalji terorističkog napada na Svetski I trgovinski centar postali konkretni u pozno leto 2001, mesecima unapred znali su da će se nešto desiti u Njujorku. Još je mogla da se seti radosti iščekivanja. Pretpostavljala je da se gladni geaci slično osećaju kad namirišu kako se u kuhinji
sprema neko naročito ukusno jelo. i Tog dana je bilo dosta hrane za sve, a i narednih. Među onima koji su poginuli kada su se Kule srušile možda je bilo svega nekoliko pravih paroglavaca, ali kada je katastrofa dovoljno velika, agonija i nasilna smrt imaju svojstvo priloga. Što je bio razlog zbog čega su takva mesta privlačila Pravi čvor, kao što bleštava svetlost privlači insekte. Lociranje jednog jedinog pravog paroglavca je kudikamo teže, a sada ih je ostalo svega troje s tim specijalizovanim sonarom u glavama: Dedica Flik, Beri Zutać i sama Rouz. Ustala je, zgrabila uredno složenu rolku s pulta i navukla je preko glave. Kao i uvek, izgledala je predivno, malo nezemaljski (ah te visoke jagodice i blago iskošene oči), ali ekstremno seksepilno. Vratila je šešir na glavu i potapšala ga za dobru sreću. „Šta misliš, Vrano, koliko je ostalo punih kanistera?" Slegnuo je ramenima. „Desetak? Petnaest?" „Otprilike toliko", složila se. Bolje je da niko od njih ne zna istinu, pa čak ni njen zamenik. Poslednje što joj je potrebno jeste da trenutna nelagodnost preraste u otvorenu paniku. Kada se ljudi uspaniče, beže kud koji mili moji. Ako bi se to dogodilo, Pravi čvor bi se dezintegrisao. U međuvremenu, Vrana je gledao u nju, i to pomno. Pre nego što je mogao da vidi previše, kazala je: „Možeš li da zakupiš ovo mesto večeras?" „Šališ se? S obzirom na to da su cene benzina i dizela takve kakve su, vlasnik ne može da napuni ni pola mesta, čak ni vikendom. Upišaće se od sreće kada ga pitam." „Onda ga zakupi. Uzećemo paru iz kanistera. Razglasi to unaokolo." „Važi se." Poljubio ju je, pomilovavši je po jednoj dojci dok je to činio. „Ovo mi je omiljena rolka." Nasmejala se i odgurnula ga od sebe. „Svaka rolka sa sisama unutra ti je omiljena. Hajde, odlazi." Međutim, ostao je da stoji u mestu, a osmeh mu je izvio jedan kraj
usana. „Da li Zvečarka i dalje njuška oko tvojih vrata, lepotice?" Spustila je ruku i zakratko ga stisnula ispod kaiša. „Bogo moj. Osećam li to kosku ljubomore?" „Recimo da je tako. “ Sumnjala je u to, ali je bila polaskana, u svakom slučaju. „Ona je sada sa Sari, a njih dve su savršeno srećne. A kad već govorimo o Endi, ona može da nam pomogne. Znaš već kako. Razglasi priču, ali prvo razgovaraj s njom." Nakon što je otišao, zaključala je vrata, otišla u kabinu, i spustila se na kolena. Zavukla je prste ispod tepiha između vozačkog sedišta i kontrolnih papučica. Deo tepiha se podigao. Ispod se nalazio metalni pravougaonik sa umetnutim numeričkim tasterima. Rouz je ukucala šifru i sef se otvorio tri-četiri centimetra. Otvorila je vratašca do kraja i pogledala unutra. Još deset-petnaest punih kanistera. To je bila Vranina pretpostavka, ali iako nije mogla da čita umove članova Pravog čvora kao geacima, bila je sigurna da je namerno potcenjivao da bi je razveselio. Kada bi samo znao, pomislila je. Sef je bio obložen polistirenskom penom za slučaj saobraćajne nesreće, a unutra je bilo četrdeset ugrađenih pregradaka. Tog finog majskog jutra u Kentakiju, trideset sedam kanistera u tim pregracima bilo je prazno. Uzela je jedan od preostalih punih i podigla ga. Bio je lagan; kad bi ga merili, reklo bi se da je i on prazan. Skinula je čep, proverila ventil da bi se uverila da je i dalje netaknut, a zatim zatvorila sef i pažljivo bezmalo pobožno - stavila kanister na pult gde je do maločas ležala njena uredno složena rolka. Nakon ove večere, ostaće još samo dva. Moraju da nađu neku veliku paru i iznova napune bar nekoliko praznih kanistera, i to uskoro. Pravi čvor nije priteran uza zid, ne još, ali je bio udaljen od njega još svega nekoliko centimetara.
3
Vlasnik auto-kampa Kozi i njegova žena imali su sopstvenu prikolicu i stalni posao postavljen na oslikanim betonskim blokovima. Aprilski pljuskovi doneli su mnoštvo majskog cveća, a prednje dvorište gospodina i gospođe Kozi ih je bilo puno. Andrea Stajner zastala je na tren da se divi lalama i maćuhicama a zatim se popela uz tri stepenika do vrata velike Redmanove kamp prikolice, na koja je pokucala. Otvorio joj je gospodin Kozi, niski muškarac sa stomačinom utegnutom u crvenu potkošulju. U jednoj šaci držao je limenku piva „Pabst blu ribon“, u drugoj senfom prelivenu kobasicu umotanu u krišku gnjecavog belog hleba. Pošto mu je žena trenutno bila u drugoj prostoriji, zastao je na tren da od glave do pete ošacuje mladu žensku ispred sebe. „Aha?“ Nekoliko članova Pravog čvora posedovalo je trunčicu talenta za uspavljivanje, ali je Endi bez premca bila najbolja - pokazalo se da je njen preobražaj bio od ogromne koristi za Pravi čvor. Još je povremeno koristila svoju sposobnost da mazne novac iz novčanika određene starije geačke gospode kojima bi se dopala. Rouz je to smatrala rizičnim i detinjastim, ali je iz iskustva znala da će s vremenom sve ono što Endi smatra svojim problemima izbledeti i nestati. Za Pravi čvor, jedini problem bio je opstanak. „Imam samo jedno pitanjce“, reče mu Endi. „Ako je reč o toaletima, draga, cisterna za kaku neće doći sve do četvrtka." „Nije reč o tome.“ „Nego o čemu, onda?“ „Zar se ne osećaš umorno? Zar ne želiš malo da odspavaš?" Gospodin Kozi je istog časa sklopio oči. Pivo i kobaja ispali su mu iz šaka, napravivši nered na podu. Pa, dobro, pomisli Endi, Vrana je dao ovom liku hiljadu dvesta dolara. Gospodin Kozi može da priušti sebi bocu sredstva za čišćenje. Možda čak i dve. Uhvatila ga je za ruku i povela u dnevnu sobu. Tu je stajao par
cicanih naslonjača s TV prijemnikom postavljenim ispred njih. „Sedi", rekla mu je. Gospodin Kozi je poslušno seo, zatvorenih očiju. „Voliš da se zezaš s mladim devojkama?“, upitala ga je. „Radio bi im ono kad bi mogao, jelda? U svakom slučaju, kad bi mogao da trčiš dovoljno brzo da ih stigneš." Odmerila ga je, držeći ruke na kukovima. „Odvratan si. Možeš li to da kažeš?" „Odvratan sam“, složio se gospodin Kozi. Onda je zahrkao. Gospođa Kozi ušla je iz kuhinje. Žvakala je sendvič-sladoled. „Hej, hej, ko si sad pa ti? Šta mu to govoriš? Šta hoćeš?“ „Da zaspiš", reče joj Endi. Gospođa Kozi ispustila je sendvič-sladoled. Onda su joj kolena popustila i sela je na njega. „Jebiga!" reče Endi. „Nisam mislila tu. Ustani!" Gospođa Kozi je ustala sa zgnječenim sendvič-sladoledom zalepljenim za zadnji deo haljine. Zmijski Ujed Endi obgrlila je ženu oko mahom nepostojećeg struka i odvela je do druge fotelje, zastavši dovoljno dugo da joj skine rastopljeni sendvič sladoled s dupeta. Ubrzo je bračni par Kozi sedeo jedno pored drugog, zatvorenih očiju. „Spavaćete celu noć", reče im Endi. „Gospodin može da sanja o jurenju mladih devojaka. Gospođo, ti možeš da sanjaš da je on umro od srčanog udara i ostavio ti polisu osiguranja u vrednosti od milion dolara. Kako to zvuči? Dobro?" Uključila je televizor i pojačala zvuk. Žena s ogromnim sifonima grlila je Peta Sejdžaka, nakon što je upravo rešila zagonetku koja je glasila NIKAD NE SPAVAJ NA LOVORIKAMA. Endi se na trenutak divila mamutskim mlečnim žlezdama, a zatim se opet okrenula Kozijevima. „Kada se vesti u jedanaest završe, možete da isključite TV i odete u krevet. Kada se sutra probudite, nećete se sećati da sam bila ovde. Ima li pitanja?" Nisu ih imali. Endi ih je ostavila i pohitala natrag do kuća na točkovima. Bila je gladna, gladna je već nedeljama, a večeras će za
sve biti klope u izobilju. Što se tiče sutrašnjice... briga o tome bila je Rouzin posao, a Zmijski Ujed Endi bila je i više nego voljna da joj tu brigu prepusti.
4
Do osam sati uveče, već je bio mrkli mrak. U devet, Pravi čvor se okupio u izletničkom području auto-kampa Kozi. Rouz Šešir stigla je poslednja, noseći kanister. Kad su ga ugledali, začuo se tihi alavi žamor. Znala je kako se osećaju. I sama je bila gladna kao vuk. Popela se na jedan od izletničkih stolova i redom ih osmotrila, jednog za drugim. „Mi smo Pravi čvor." „Mi smo Pravi čvor!", odgovorili su. Lica su im bila dostojanstvena, a oči lakome i gladne. „Ono što je vezano nikad se ne može razvezati!“ „Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo." „Mi istrajavamo/“ „Mi smo izabrani. Mi smo srečnici." „Mi smo izabrani i mi smo srečnici!“ „Oni stvaraju; mi uzimamo." „Mi uzimamo što oni stvaraju/“ „Uzmite ovo i dobro ga upotrebite." „Dobro ćemo ga upotrebiti!“ Nekad, početkom poslednje decenije XX veka, u Enidu u Oklahomi živeo je dečak po imenu Ričard Gejlsvorti. Kunem se da to dete može da mi čita misli, govorila je ponekad njegova mati. Ljudi bi se na to nasmešili, ali ona se nije šalila. A možda ne samo njene misli. Ričard je dobijao petice na kontrolnim zadacima za koje uopšte nije učio. Znao je kada će se njegov otac vratiti kući u dobrom raspoloženju, a kada će se vratiti kipteći od besa zbog problema u vodoinstalaterskoj kompaniji koju je posedovao. Dečak je jedanput molio majku da mu dozvoli da igra lutriju Izaberi šest, jer se kleo da zna dobitne brojeve. Gospođa Gejlsvorti mu nije dopustila - bili su dobri baptisti - ali se kasnije i te kako kajala. Nije izvučeno svih šest
brojeva koje je Ričard zapisao na tabli s podsetnicima u kuhinji, ali pet jeste. Njena religiozna ubeđenja koštala su ih sedamdeset hiljada dolara. Preklinjala je dečaka da ne kaže ocu, a Ričard je obećao da neće. Bio je dobar dečak, divan dečak. Dva meseca ili tu negde nakon dobitka premije bez tiketa, gospođa Gejlsvorti je pronađena upucana u svojoj kuhinji, a dobri i divni dečak je nestao. Telo mu je odavno istrulilo ispod zaparložene njive na napuštenoj farmi, ali kad je Rouzi Šešir otvorila ventil na srebrnkastom kanisteru, dečakova esencija - njegova para - izašla je u oblačiću svetlucave srebrnkaste izmaglice. Podigla se oko tri stope iznad kanistera i raširila po polju. Pravi čvor je stajao i gledao u nju sa nestrpljivim izrazima na licima. Većina ih je drhtala. Nekoliko ih je i otvoreno zaplakalo. „Nahranite se i istrajte" reče Rouz, a zatim podiže ruke u vazduh, sve dok joj se rašireni prsti nisu našli tik ispod pljosnate ravni izmaglice. Magla je istog trena počela da tone, poprimajući oblik kišobrana dok se spuštala na one koji su čekali ispod. Kada im je obavila glave, počeli su duboko da je udišu. To je trajalo punih pet minuta, tokom kojih je nekoliko članova Čvora počelo da hiperventilira i padaju na zemlju. Rouz je osetila kako joj se telo nadima, a um izoštrava. Svaki aromatični miris te prolećne noći obznanio je svoje prisustvo. Znala je da joj jedva vidljive linije oko očiju i usta iščezavaju. Sede vlasi u njenoj kosi počele su da tamne. Kasnije u toku noći, Vrana će doći u njenu prikolicu i goreće u postelji kao buktinja. Udisali su Ričarda Gejlsvortija sve dok nije nestao - zaista i potpuno nestao. Bela izmaglica se istanjila, a potom iščezla. Oni koji su se onesvestili uspravili su se u sedeći položaj i pogledali oko sebe, smešeči se. Dedica Flik je zgrabio Peti Zutać, Berijevu ženu, i živahno zaigrao žigu s njom. „Puštaj me, magarče matori!“, brecnula se, ali kroz smeh. Zmijski Ujed Endi i Ćutljiva Sari su se žvalavile, a Endine ruke bile su duboko u Sarinoj kosi mišje boje.
Rouz je skočila sa stola na zemlju i okrenula se ka Vrani. Spojio je palac i kažiprst u krug, kezeći joj se. Sve je kul, govorio je taj kez, a sve jeste bilo u redu. Za sada. No, uprkos euforiji, Rouz je pomislila na kanistere u svom sefu. Sada je bilo trideset osam praznih, umesto trideset sedam. Bili su jedan korak bliže zidu.
5
Pravi čvor krenuo je na put narednog jutra, s prvim svetlom praskozorja. Četrnaest kuća na točkovima u gusto zbijenom karavanu pošlo je drumom R-12 ka auto-putu 1-64. Kad stignu do međudržavne granice, raširiće se tako da ne budu previše upadljivi i ostajaće u kontaktu preko radio-prijemnika za slučaj da dođe do nekakve nevolje. Ili ako neka prilika pokuca na vrata. Erni i Morin Salkovic, sveži i odmorni posle čudesno okrepljujućeg sna, složili su se da su ti ljudi u kućama na točkovima najbolji gosti koje su ikada imali. Ne samo što su platili gotovinom i ostavili kamp mesta sređena kao pod konac, već je i neko ostavio puding od hleba na gornjem stepeniku njihove kamp prikolice, sa slatkom zahvalnicom na vrhu. Uz malo sreće, rekli su Salkovici jedno drugom dok su jeli poklonjeni desert za doručak, vratiće se dogodine. „Znaš šta?“, reče Morin. „Sanjala sam da ti je ona ženu iz reklama za životno osiguranje - Flo - prodala veliku polisu. Nije li to bio baš lud san?“ Erni je zabrektao i stavio još šlaga na svoju porciju pudinga od hleba. „Jesi li i ti nešto sanjao, dragi?" „Ma jok." Međutim, skrenuo je pogled u stranu kad je to izgovorio. Sreća Pravog čvora preokrenula se nabolje jednog toplog julskog dana
u Ajovi. Rouz je predvodila karavan, kao i uvek, a tik zapadno od Adera, sonar u njenoj glavi se oglasio tihim pištanjem. Zvuk nije bio gromoglasan, ali jeste bio veoma čujan. Odmah je preko CB radija pozvala Berija Žutaća, koji je bio Azijac koliko i Tom Kruz. „Beri, jesi li osetio ovo?" „Aha.“ Beri nije bio naročito blagoglagoljiv tip. „S kim se Dedica Flik danas vozi?" Pre nego što je Beri mogao da joj odgovori, Kecelja Eni uskočila je u razgovor i kazala: „Sa mnom i Dugim Polom, mila. Da li je... da li je dobar?" Zvučala je nervozno, a Rouz je to mogla da razume. Ričard Gejlsvorti bio je veoma dobar, ali šest nedelja su veoma dugačak period posta i Ričard je počinjao da čili. „Da li je stari čova compos, Eni?" Pre nego što je uspela da joj odgovori, začuo se hrapavi glas: „Dobro mi je, ženo.“ Za tipa koji ponekad nije mogao da se seti vlastitog imena, Dedica Flik je zaista zvučao prilično dobro. Naprasito, svakako, ali je naprasitost kudikamo bolja od senilnosti. U Rouzinoj glavi odjeknuo je drugi ping, ali ne toliko jak kao prethodni. Kao da potcrtava poentu kojoj nije potrebno potcrtavanje, Dedica je rekao: „Idemo u jebeno pogrešnom pravcu.“ Rouz se nije ni potrudila da mu odgovori, već je samo pritisnula drugo dugme na mikrofonu. „Vrano? Javi se, ljubavi!" „Ovde sam." Pripravan kao i uvek. Čeka da ga pozove. „Okupi ih na sledećem odmaralištu. Izuzev mene, Berija i Flika. Mi ćemo se isključiti na sledećim izlazu i vratiti se nazad." „Hoći li ti biti potrebna ekipa?" „Neću to znati sve dok se ne približimo, ali... mislim da neće." „Okej." Pauza, zatim je dodao: „Sranje!" Rouz je vratila mikrofon na postolje i pogledala kroz prozor u beskrajne njive kukuruza duž obe strane auto-puta s četiri kolovozne trake. Vrana je bio razočaran, naravno. Svi bi bili. Veliki paroglavci predstavljaju problem jer su skoro sasvim imuni na sugestije. To znači da se moraju uhvatiti na silu. Prijatelji i članovi porodice često bi
6
pokušali da ih brane. Ponekad bi mogli da ih uspavaju, ali ne uvek; klinac s velikom parom mogao bi da blokira čak i najbolji trud Zmijskog Ujeda Endi. Ponekad su zato morali da ubiju neke geake. To je bilo loše, ali je nagrada oduvek bila vredna neprijatnosti: život i snaga uskladišteni u čeličnom kanisteru. Sačuvani za crne dane. U mnogim slučajevima, postojala je čak i dodatna korist. Para je nasledna i često su svi članovi žrtvine porodice imali makar malčice.
7
Dok je najveći deo Pravog čvora čekao na prijatno senovitom odmaralištu šezdeset kilometara istočno od Kaunsil Blafsa, kuće na točkovima s tri izviđača su se okrenule, isključile sa auto-puta kod Adera i zaputile na sever. Napustivši auto-put 1-80, raširile su se i počele da špartaju mrežu pošljunčenim i dobro održavanim seoskim drumovima, koja je delila taj deo Ajove u velike kvadrate. Prilazili su signalu iz tri različita pravca. Signal je postao jači... još malo jači... a zatim se stabilizova. Dobra para, ali ne i sjajna. Pa, dobro. Žedan konj ne bira vodu.
8
Bredli Trevor dobio je poštedu od uobičajenih farmskih poslića da vežba s lokalnim Ol-star softbol timom. Da mu je taja to zabranio, trener bi verovatno poveo ostale dečake kao rulju spremnu za linč, jer je Bred bio najbolji udarač tima. Ne biste to pomislili kad biste ga pogledali - bio je mršav kao držalje grabulja i imao je svega jedanaest godina - ali je mogao da izbaci iz igre najbolje bacače u diviziji. Spore i lake lopte je skoro uvek izbacivao s terena. Dobar deo toga bila je obična snaga dečaka odraslog na farmi, ali daleko od toga da je to bilo sve. Činilo se kao da Bred zna kakva će biti sledeća lopta. U pitanju nije bilo čitanje tajnih znakova (mogućnost o kojoj su smrknuto spekulisali ostali treneri u diviziji). Naprosto je znao, kao što je znao i koji je najbolji položaj za novi bunar, ili kuda je odlutala nestala krava, ili gde je bio mamin verenički prsten kad ga je izgubila.
Pogledaj ispod prostirke za noge u saburbanu, kazao joj je, a prsten je zaista bio tamo. Današnji trening bio je naročito dobar, ali za vreme potonjeg sastanka činilo se kao da se Bred izgubio u oblacima, čak je odbio da iz kofe s ledom uzme limenku gaziranog soka kad su mu ponudili. Kazao je da misli da je bolje da pođe kući i pomogne maji da pokupi veš s konopca za sušenje. „Hoće li pasti kiša?“, upitao ga je trener Majki Džonson. Svi su verovali Bredu što se tiče vremena. „Ne znam“, reče tupo Bred. „Jesi li dobro, sinko? Izgledaš malo karakušljivo.“ Zapravo, nije se osećao dobro; tog jutra se probudio s glavoboljom i pomalo grozničav. Doduše, to nije bio razlog zbog čega je želeo da što pre ode kući; prosto je imao snažno osećanje da više ne želi da bude na terenu za bejzbol. Činilo mu se kao da njegov um... nije sasvim njegov. Nije bio siguran da li je tu ili samo sanja da jeste koliko je to suludo? Odsutno se počešao po crvenoj tački na podlaktici. „Sutradan u isto vreme, jel§?“ Trener Džonson mu je rekao da je takav plan, i Bred je odšetao, nemarno držeći rukavicu za softbol u šaci. Obično bi otrčao - svi klinci bi otrčali - ali mu danas nije bilo do toga. Glava ga je još uvek bolela, a sad su ga bolele i noge. Nestao je u kukuruzištu iza tribina, s namerom da se prečicom vrati na farmu, udaljenu tri i po kilometra. Kad je izbio na gradski Drum D, otresajući kukuruznu svilu iz kose sporim i sanjivim pokretima ruke, vonderking osrednje veličine turirao je van brzine na šljunku. Pored vozila je stajao, smešeći se, Beri Žutać. „Tu li si“, reče mu Beri. „Ko ste vi?“ „Prijatelj. Uskači. Odbaciću te kući.“ „Svakako", reče Bred. S obzirom na to kako se oseća, vožnja će mu dobro doći. Počešao se po crvenoj tački na ruci. „Vi ste Beri Smit. Vi ste prijatelj. Uskočiću, a vi ćete me odvesti kući.“
Ušao je u kuću na točkovima. Vrata su se zatvorila. Vonderking je krenuo. Sutradan će čitav okrug biti uključen u lov na najboljeg udarača Ol-star softbol tima iz Adera. Predstavnik za štampu Državne policije zamolio je žitelje da nadležnima prijave sve neobične automobile i kombije. Bilo je mnogo takvih izveštaja, ali su svi do poslednjeg bili uzaludni. Iako su tri kuće na točkovima, koje su prevozile nalazače, bile mnogo veće od kombija (a ona koju je vozila Rouzi Šešir bila je ogromna), niko ih nije prijavio vlastima. Oni su bili raja iz kuća na točkovima, na kraju krajeva, i putovali su zajedno. Bred je naprosto... nestao. Nalik hiljadama druge nesrečne dece, bio je progutan, naizgled u jednom jedinom zalogaju.
9
Odveli su ga na sever do napuštene fabrike etanola, kilometrima udaljene od najbliže farme. Vrana je izneo dečaka iz Rouzine kuće na točkovima i nežno ga položio na tlo. Bred je bio uvezan izolirtrakom, i plakao je. Kad se Pravi čvor okupio oko njega (kao ožalošćeni iznad rake), kazao je: „Molim vas, odvedite me kući. Nikome neću reći.“ Rouz je kleknula pored njega i uzdahnula. „Volela bih da mogu, sinko, ali ne mogu.“ Njegove oči su pronašle Berija. „Rekao si da si jedan od dobrih tipova! Čuo sam te! Rekao si to!“ „Žao mi je, drugar." Beri nije izgledao kao da mu je žao. Izgledao je gladno. „Ovo nije ništa lično." Bred je ponovo pogledao u Rouz. „Hoćete da me povredite? Nemojte da me povredite, molim vas!“ Naravno da će ga povrediti. To je bilo vredno žaljenja, ali bol prečiščuje paru, a Pravi čvor mora da jede. Jastozi takođe osećaju bol kada ih stave u lonce s vrelom vodom, ali to ne sprečava geake da ih jedu. Hrana je hrana, a opstanak je opstanak.
Rouz je stavila ruke iza leđa. Alava G je stavila nož u jednu od njih. Bio je kratak, ali veoma oštar. Rouz se nasmešila dečaku i kazala mu: „Što je manje moguće." Dečak je dugo potrajao. Vrištao je sve dok mu glasne žice nisu pukle, a njegovi krici postali promukli lavež. U jednom trenutku, Rouz je zastala i osvrnula se oko sebe. Na rukama, dugim i snažnim, nosila je krvave rukavice. „Nešto?", upita je Vrana. „Pričaćemo kasnije", rekla mu je, a zatim nastavila s poslom. Snopovi desetak baterijskih lampi pretvorili su komad zemlje iza fabrike etanola u improvizovanu salu za operacije. Bred Trevor je prošaputao: „Ubij me, molim te!" Rouz Šešir mu se umirujuće nasmešila. „Uskoro.“ Ali nije. Hrapavi lavež počeo je ponovo, a na kraju se pretvorio u paru. U zoru su zakopali dečakovo telo i nastavili dalje.
ŠESTO POGLAVLJE
UVRNUTI RADIO
1
To se nije dogodilo cele tri godine, ali to je od onog što se nikad ne I zaboravlja. Kako zaboraviti kada vaše dete počne da vrišti usred noći. Lusi je bila sama kod kuće, jer je Dejvid bio na dvodnevnoj konferenciji u Bostonu, ali je znala da bi, da je bio kod kuće, pre nje stigao do Abrine sobe. Ni on nije zaboravio. Njihova kćerka sedela je na krevetu, pepeljasto bledog lica, kose raščupane od spavanja, razrogačenih očiju koje su zurile u prazno. Čaršav - sve što joj je bilo potrebno od posteljine za vreme toplih dana - bio je izgužvan i obmotavao ju je poput neke lude čaure. Lusi je sela pored nje i zagrlila je. Kao da grli kamen. Ovo je bio najgori deo, pre nego što se Abra povrati iz transa. Naglo buđenje iz sna uz ćerkine krike bilo je zastrašujuće, ali je Abrino nereagovanje bilo još gore. U doba između pet i sedam godina, noćni užasi bili su relativno česti, a Lusi se uvek bojala da će um njenog deteta pući pod tim pritiskom. Abra bi nastavila da diše, ali joj oči ne bi napuštale svet koji je ona mogla da vidi, a oni nisu. To se neće desiti, razuverio ju je Dejvid, a Džon Dalton je dodatno umanjio njene strahove. Deca se lako oporavljaju od nedaća. Ako ne pokazuje nikakve trajne naknadne posledice - povučenost u sebe, izolovanost, opsesivno ponašanje, mokrenje u krevet - sve je u redu. Međutim, nije bilo u redu da se deca bude iz košmara vrišteći. Nije u redu da se, ponekad, posle Abrinih noćnih mora iz prizemlja čuju divlji klavirski akordi, ili da se slavine u kupatilu na kraju hodnika odvrću same od sebe, ili da sijalica iznad njenog kreveta
ponekad pregori kad ona ili Dejvid pritisnu prekidač. Onda je došao njen nevidljivi prijatelj, a intervali između noćnih mora postali su duži. Na kraju su košmari prestali. Sve do noćas. Samo što više nije bila noć, istini za volju; Lusi je videla slabašan sjaj na istočnom horizontu, hvala bogu na tome. „Abs? Mama je ovde. Pričaj sa mnom.“ Narednih desetak sekundi i dalje nije bilo reakcije. Onda se, najzad, kamena statua u zagrljaju opustila i ponovo postala devojčica od krvi i mesa. Abra je duboko udahnula vazduh. „Ponovo sam ružno sanjala. Kao nekada.“ „Zaključila sam to, dušo.“ Abra se retko kad sećala ičega više od fragmenata sna, činilo se. Ponekad su to bili ljudi koji viču jedni na druge, ili se udaraju pesnicama. „Prevrnuo je sto jureći za njom“, kazala bi. Drugi put bi sanjala jednooku krpenu lutku koja leži na auto-putu. Jedanput, kad je imala svega četiri godine, rekla im je da je videla ljude-duhiće kako se voze na vozu „Helen Rajvington", popularnoj turističkoj atrakciji u Frejžeru. Voz je pravio petlju od Malengrada do Klaud Gapa, a zatim ponovo natrag. „Mogla sam da ih vidim zbog mesečine", rekla je roditeljima. Lusi i Dejvid sedeli su pored nje, grleći je. Lusi nije mogla da zaboravi Abrine pidžame mokre od znoja. „Znala sam da su ljudiduhići jer su imali smežurana lica kao stare jabuke, a mesec je sijao pravo kroz njih." . Abra je do sledećeg popodneva ponovo trčala, igrala se i smejala sa prijateljima, ali Lusi nikad nije zaboravila tu sliku: mrtvi ljudi voze se tim vozićem kroz šumu, lica nalik prozirnim jabukama na mesečini. Pitala je Končetu da li je ikada odvela Abru na taj voz za vreme nekog od njihovih „ženskih dana". Četa je rekla da nije. Da, bile su u Malengradu, ali je voz tog dana bio na popravci, te su se umesto toga vozile na ringišpilu. Abra je sada pogledala u majku i rekla: „Kad će se tata vratiti?" „Prekosutra. Rekao je da će stići na vreme za ručak." „To nije dovoljno brzo“, reče Abra. Suza joj je kanula iz oka,
zakotrljala se niz obraz, a zatim pala na kragnu pidžame. „Dovoljno brzo za šta? Čega se sećaš, Aba-Du?“ „Povređivali su dečaka." Lusi nije želela da nastavlja taj razgovor, ali je osećala da mora. Postojalo je previše uzajamnih veza između Abrinih ranijih snova i realnosti koja se zaista dogodila. Dejvid je spazio fotografiju jednooke krpene lutke u Sanu, dnevnom listu iz Nort Konveja, ispod naslova TROJE MRTVIH U SUDARU U OSIPIJU. Lusi je tražila i našla policijsku knjigu dnevnih izveštaja o slučajevima nasilja u porodici u danima nakon Abrinih snova u kojima su ljudi vikali i tukli se. Čak se i Džon Dalton složio da Abra možda prima prenose onoga što je zvao „uvrnuti radio u njenoj glavi". Zato je sada upitala: „Koji dečak? Živi li negde u blizini? Znaš li?“ Abra je odmahnula glavom. „Daleko. Ne mogu da se setim.“ Onda se ozarila. Brzina s kojom je izlazila iz tih fuga za Lusi je bila skoro jednako jeziva koliko i same fuge. „Ali mislim da sam rekla Toniju. On će možda kazati svom tati.“ Toni, njen nevidljivi prijatelj. Nije ga pominjala već nekoliko godina, a Lusi se nadala da ovo nije neka vrsta regresije. Deset godina je malo prematoro za nevidljive prijatelje. „Tonijev tata će možda moći to da spreči." Onda joj se lice smračilo. „Doduše, mislim da je prekasno." „Tonija nema već neko vreme, zar ne?“ Lusi je ustala i protresla zbačeni čaršav. Abra se zakikotala kada joj je pao preko lica. Najbolji zvuk na svetu, makar što se Lusi tiče. Zdrav zvuk. A u soba je bilo sve svedije. Ubrzo će zapevati prve ptice. „Mama, to me golica!" „Mame vole da golicaju. To je deo njihovog šarma. A sad, šta je s Tonijem?" „Kazao je da će doći kad god mi je potreban", reče Abra, smeštajući se ispod čaršava. Potapšala je krevet pored sebe, a Lusi je legla, deleči jastuk sa svojom kćerkom. „To je bio ružan san, a on mi je bio potreban. Mislim da je došao, ali ne mogu stvarno da se setim.
Njegov tata radi u stranačkom domu." To je bilo novo. „Stranački dom? Da li je to nešto kao opštinska uprava?" „Ne, ludice, to je dom za ljude koji će umreti." Abra je zvučala popustljivo, maltene nastavnički, ali Lusi su podišli žmarci jeze. „Toni kaže da kada se ljudi toliko razbole da ne mogu da ozdrave, onda odlaze u stranački dom, a njegov tata pokušava da učini da se osećaju bolje. Tonijev tata ima mačku koja se zove slično kao i ja. Ja se zovem Abra, a mačka se zove Azi. Nije li to uvrnuto, ali na smešan način?" „Da. Uvrnuto, ali smešno." Džon i Dejvid verovatno bi kazali, zasnovano na sličnosti imena, da je priča o mački konfabulacija veoma bistre desetogodišnjakinje. Ali bi samo napola poverovali u to, a Lusi uopšte nije verovala. Koliko desetogodišnjakinja zna šta je zaista starački dom, a naročito kad ne znaju ni da ga izgovore? „Pričaj mi o dečaku iz tvog sna." Pošto se Abra sada smirila, taj razgovor joj je izgledao bezbedan. „Kaži mi ko ga je povređivao, AbaDu.“ „Ne sećam se, osim što je mislio da mu je Barni prijatelj. Ili možda Beri. Mama, mogu li da dobijem Skočka?" Njen plišani zeka sedeo je u dugouhom izgnanstvu na najvišoj polici u njenoj sobi. Abra nije spavala s njim najmanje dve godine. Lusi je uzela Skočka i stavila ga u kćerkino naručje. Abra je privila zeca na gornji deo ružičaste pidžame i skoro istog časa zaspala. Uz malo sreće, spavaće još ceo sat, a možda i dva. Lusi je sedela pored nje, gledajući naniže. Neka ovo za još koju godinu zauvek prestane, kao što je Džon rekao da hoće. Još bolje, neka prestane još danas, ovog jutra. Dosta, molim te! Dosta je pretraživanja lokalnih novina da vidim da li je nekog dečaka ubio očuh ili su nasmrt nekogpretukle siledžtje drogirane lepkom, ili nešto drugo. Neka prestane! „Gospode", tiho je kazala, „ako si tamo, hoćeš li da uradiš nešto za
mene? Hoćeš li da isključiš radio u glavi moje devojčice?"
2
Kada se Pravi čvor ponovo zaputio na zapad auto-putem 1-80, kotrljajući se prema gradu visijama Kolorada, gde će provesti leto (uvek pod pretpostavkom da neće iskrsnuti prilika za skupljanje neke obližnje velike pare), Vrana Dedi se vozio na suvozačevom sedištu Rouzine kuće na točkovima. Džimi Cifra, spektakularno uspešni računovođa Čvora, za sada je vozio Vranin afiniti kantri kouč. Rouzin satelitski radio bio je podešen na stanicu Zemlja odmetnika i trenutno je svirao pesmu Henka Vilijamsa mlađeg, Whiskey Bent and Hell Bound. Bila je to dobra stvar, a Vrana je pustio da se izvrti do kraja pre nego što je pritisnuo dugme za isključivanje. „Rekla si da ćemo pričati kasnije. Sada je kasnije. Šta se tamo desilo?" „Imali smo posmatrača", reče mu Rouz. „Stvarno?" Vrana je izvio obrve. Uzeo je od klinca pare koliko i svako od njih, ali nije izgledao ništa mlađe. Retko je izgledao mlađe nakon obroka. S druge strane, retko kad je izgledao starije između obroka, osim ukoliko razmak ne bi bio veoma dug. Rouz je mislila da je to dobra trampa. Verovatno nešto u njegovim genima. To jest, pod pretpostavkom da još imaju gene. Orah je rekao da maltene sigurno imaju. „Hoćeš da kažeš nekog paroglavca." Klimnula je. Ispred njih se 1-80 odmotavao ispod svetloplavog neba prošaranog kumulusima nošenim vetrom. „Velika para?" „O, da. Ogromna!" „Koliko daleko?" „Istočna obala. Mislim." „Kažeš da je neko gledao sa razdaljine od - koliko - dve i po hiljade kilometara?" „Možda i više. Možda čak i iz Kanade." „Dečak ili devojčica?"
„Verovatno devojčica, ali posredi je bio samo blesak. Tri sekunde uvrh glave. Zar je bitno?" Nije. „Koliko bi kanistera mogla da napuniš od klinke s toliko mnogo pare u kotlu?" „Teško je reći. Tri najmanje." Ovog puta je Rouz umanjivala. Pretpostavljala je da bi nepoznata gledateljka mogla da napuni bar deset kanistera, a možda čak i dvanaest. Prisustvo je bilo kratkotrajno, ali snažno. Posmatračica je videla šta rade, a njen užas (ako to jeste bila ona) bio je dovoljno jak da ukoči Rouzine ruke i natera je da oseti trenutno gađenje. To nije bilo njeno osećanje, razume se - tranžiranje geaka nije bilo ništa gadnije od tranžiranja jelena - već neka vrsta psihološkog rikošeta. „Možda bi trebalo da se okrenemo", reče Vrana. „Da je ščepamo dok je još uvek vredi ščepati." „Ne. Mislim da ova tek sazreva. Pustićemo je da još malčice sazri." „Da li je to nešto u šta si sigurna ili puka intuicija?" Rouz je mahnula rukom kroz vazduh. „Intuicija dovoljno snažna da rizikujemo da je ubije neki pijani vozač, ili da je se dočepa neki perverznjak koji maltretira decu?" Vrana je to rekao bez ironije. „I šta je sa leukemijom, ili nekim drugim rakom? Znaš da su podložni tim boljkama." „Ako pitaš Džimija, reći će ti da je statistika na našoj strani." Nasmešila se i nežno ga potapšala po butini. „Previše brineš, Dedi. Nastavićemo prema Sajdvajnderu, kao što je i planirano, a zatim ćemo za nekoliko meseci krenuti ka Floridi. Beri i Dedica Flik misle da će ova godina biti plodna za uragane." Vrana je napravio grimasu. „To je kao preturanje po kontejnerima." „Možda, ali su otpaci u nekim od tih kontejnera prilično ukusni. I hranjivi. I dalje mi dođe da se šutnem što smo propustili onaj tornado u Džoplinu. Ali, naravno, imamo manje upozorenja kad su takve iznenadne oluje u pitanju." „Ta klinka. Videla nas je?"
„Jeste." „I šta da radimo." „Tvoja poenta, Vrano?" „Može li da nas prepozna?" „Dušo, ako je starija od jedanaest, poješću svoj šešir." Rouz je potapšala cilindar da bi naglasila svoje reči. „Njeni roditelji verovatno nemaju pojma šta je ona, niti šta može da uradi. Čak i da znaju, verovatno to minimalizuju u svojim umovima, kako ne bi morali previše da razmišljaju o tome." „Ili će je poslati psihijatru koji će joj dati pilule", reče Vrana. „Koje će prigušiti njenu sposobnost i otežati nam da je pronađemo." Rouz se nasmešila. „Ako sam dobro procenila, a prilično sam sigurna da jesam, davanje paksila toj klinki bi bilo prebacivanje celofana preko reflektora. Naći ćemo je kad za to kucne čas. Ne brini." „Ako ti tako kažeš. Ti si šef." „Tako je, šećeru." Ovog puta, umesto da ga potapše po butini, preko pantalona mu je stisnula genitalije. „Omaha večeras?" „Gostionica La Kvinta. Rezervisao sam čitav prvi sprat." „Odlično. Nameravam da jašem na tebi kao na toboganu smrti." „Videćemo ko će koga jahati“, reče joj Vrana. Osećao se veselo nakon klinca Trevora. Baš kao i Rouz. Kao i svi, uostalom. Ponovo je uključio radio. Kros kanadijan ragvid pevali su o momcima iz Oklahome, koji su skroz pogrešno smotali svoje džointe. Pravi čvor kotrljao se na zapad.
3
Postojali su laki AA mentori, ali teški AA mentori, a zatim su tu bili i oni poput Kejsija Kingslija, koji nisu prihvatali apsolutno nikakva proseravanja svojih štićenika. Na početku njihovog odnosa, Kejsi je zapovedio Denu da poseti devedeset od devedeset AA sastanaka, i naložio mu je da ga zove telefonom svakog jutra u sedam sati. Kada je Den završio svojih devedeset uzastopnih sastanaka, Kejsi
mu je dozvolio da batali i jutarnje pozive. Potom su se sastajali tri puta nedeljno na kafi u kafeu „Sanspot". Kejsi je čekao u separeu kada je Den ušao jednog julskog popodneva 2011. Iako Kejsi još nije stigao do penzije, Denu je njegov dugogodišnji AA mentor (i prvi poslodavac u Nju Hempširu) izgledao veoma staro. Izgubio je najveći deo kose i hodao izraženo hramljući. Bio mu je potreban veštački kuk, ali je neprestano odlagao odlazak na operaciju. Den ga je pozdravio, seo, sklopio ruke i sačekao na Kejsijev katehizam. „Jesi li trezan danas, Deno?“ „Jesam.“ „Kako se dogodilo to čudo apstiniranja od alkohola?" Izrecitovao je: „Zahvaljujući programu Anonimnih alkoholičara i Gospodu mog razumevanja. Moj mentor je takođe, možda, odigrao malecnu ulogu." „Dražestan kompliment, ali nemoj da mi bacaš prašinu u oči pa ni ja neću bacati tebi." Peti Nojz im je prišla sa lončetom kafe i bez pitanja nasula Denu šoljicu. „Kako si, lepotane?" Den joj se nasmešio. „Dobro." Promrsila mu je kosu, a zatim se vratila do šanka, za notu naglašenije vrckajući. Dva muškarca su pogledom ispratili slatko njihanje njenih kukova, kako to muškarci već rade, a onda je Kejsi ponovo pogledao u Dena. „Jesi li ostvario ikakav napredak s tim Gospodom svog razumevanja?" „Ne mnogo", odgovorio mu je Den. „Čini mi se da je to posao za čitav život." „Ali ujutru i dalje tražiš pomoć da ostaneš podalje od pića?" „Da." „Na kolenima?" „Da."
„Noću se zahvaljuješ?" „Da, i to na kolenima.“ „Zašto?" „Zato što moram da upamtim da me je piće oborilo na kolena“, reče Den. To je bila gola istina. Kejsi je klimnuo. „To su prva tri koraka. Reci mi sažeto.“ „Ja ne mogu, Gospod može, mislim da ću ga pustiti." Dodao je: „Gospoda svog razumevanja." „Zato što ne razumeš." „Tako je.“ „A sada mi reci zašto si pio.“ „Zato što sam alkoholičar." „Ne zato što te mamica nije volela?" „Ne.“ Vendi je imala svoje mane, ali se njena ljubav za njega - i njegova za nju - nikad nije pokolebala. „Jer te tatica nije voleo?" „Ne.“ Premda mi je jednom slomio ruku, a na kraju me je zamah ubio. „Jer je alkoholizam nasledan?" „Ne.“ Den je otpio gutljaj kafe. „Ali jeste. Znaš to, zar ne?“ „Da. Ali takođe znam da to opet nema nikakve veze. Pijemo jer smo alkosi. Nikad se ne oporavljamo od toga. Dobijamo dnevno odlaganje zasnovano na našem duhovnom stanju, i to je to.“ „Razume, šefe. Jesmo li završili s ovim delom?" „Skoro. Jesi li danas razmišljao o piću?" „Nisam. A ti?" „Ne." Kejsi se nasmešio. Osmeh mu je ozario lice i podmladio ga. „To je pravo čudo. Da li bi rekao da je to čudo, Deni?" „Da. Bih." Peti se vratila s velikom činijom pudinga od vanile - na vrhu nije stajala samo jedna trešnja, već dve - i stavila je ispred Dena. „Pojedi to. Kuća časti. Previše si mršav." „A šta je sa mnom, ljubavi?" upita je Kejsi.
„Ti si konj. Doneću ti plutajući bor ako želiš. To je čačkalica u čaši vode." Nakon što je imala svoju poslednju reč, ležerno se odšetala. „Još bambusaš ovo?", upita Kejsi kad je Den počeo da jede puding. „Šarmantno", reče Den. „Veoma osećajno, baš nju ejdž." „Hvala. Još uvek krešeš ovo?" „Bili smo u šemi koja je potrajala četiri meseca, a to je bilo pre tri godine, Kejse. Peti je sada verena za finog momka iz Graftona." „Grafton", reče sa omalovažavanjem Kejsi. „Lep vidik, usran gradić. Nešto se ne ponaša vereno kada si ti u kući." „Kejsi.. „Ne, nemoj pogrešno da me shvatiš. Nikad ne bih savetovao svog štićenika da zabada nos - ili kitu - u vezu koja je u toku. To je sjajna postavka za piće. Ali... viđaš li se ti s nekim?" „To računaš u tvoja posla?" „Igrom slučaja, da." „Ne trenutno. Bila je jedna sestra iz Rajvingtona - pričao sam ti o njoj..." „Sara... nešto." „Sara Olson. Pričali smo o tome da počnemo da živimo zajedno, a onda je dobila sjajan posao u Opštoj bolnici Mas. Ponekad se dopisujemo." „Bez veza u toku prve godine, to je zlatno pravilo", reče mu Kejsi. „Veoma malo alkosa na odvikavanju to ozbiljno shvata. Ti jesi. Ali, Deno, vreme je za ozbiljnu vezu s nekim." „Bože blagi, moj mentor se upravo pretvorio u doktora Fila", reče Den. „Da li ti je život bolji? Bolji nego što je bio kad si sišao sa autobusa u moj grad, vukući guzicu zakrvavljenih očiju?" „Znaš da jeste. Bolji nego što sam ikada mogao i da zamislim." „Onda razmisli o tome da ga podeliš s nekim. To je sve što hoću da kažem." „Zabeležiću to. A sad, možemo li da pričamo o nečemu drugom?
Red soksima, na primer?" „Najpre moram da te priupitam još nešto, kao tvoj mentor. Onda možemo ponovo da budemo samo prijatelji koji piju kafu." . „U redu..." Den ga je umorno pogledao. „Nikad nismo mnogo pričali o tome šta radiš u staračkom domu. Kako pomažeš ljudima." „Nismo", reče Den, „a radije bih da tako i ostane. Znaš šta kažu na kraju svakog AA sastanka? Ono što vidite ovde, ono što čujete ovde, kada odete odavde, neka ostane ovde. Tako se osećam što se tiče drugog dela mog života." „Na koliko delova tvog života je uticalo tvoje pijanstvo?" Den je uzdahnuo. „Znaš odgovor na to pitanje. Na sve." „Pa?“ A kada Den nije rekao ništa: „Osoblje u Rajvingtonu naziva te Doktor Sleep. Ljudi pričaju, Deno." Den je ćutao. U ćasi je ostalo još pudinga; Peti će ga zadirkivati ako ga ne pojede, ali naprasno je izgubio apetit. Pretpostavljao je da ovaj razgovor dolazi, a takođe je znao da će, posle deset godina bez pića (sa štićenikom-dva nad kojima je bdeo ovih dana), Kejsi poštovati njegove granice, ali i dalje nije želeo da ga vodi. „Pomažeš ljudima da umru. Ne tako što im stavljaš jastuk preko lica, niti bilo šta slično, niko to ne misli, ali prosto tako što... ne znam. Izgleda da niko ne zna." „Sedim s njima, to je sve. Malo pričam s njima ako to žele." „Praktikuješ li korake, Deno?“ Da je Den verovao da je to novi smer razgovora, dočekao bi ga s dobrodošlicom, ali je znao da nije. „Znaš da praktikujem. Ti si moj mentor." „Aha, da, tražiš pomoć ujutru i zahvaljuješ se navečer. Radiš to na kolenima. Dakle, to su prva tri. Četvrti korak je sve ono moralno proseravanje. Šta je s petim?“ Sve u svemu, postojalo je dvanaest koraka. Nakon što je nebrojeno puta slušao kako ih čitaju na početku svakog sastanka kojem je prisustvovao, znao ih je napamet. „Priznati Gospodu, samom
sebi i drugom ljudskom biću tačnu prirodu svojih rđavih dela.“ „Jeste.“ Kejsi je podigao kafu, srknuo i pogledao u njega preko ruba šolje. „Jesi li učinio to?“ „Većinu." Den je shvatio da želi da se nalazi negde drugde. Skoro bilo gde drugde. Takođe je shvatio - prvi put nakon dosta vremena - da želi piće. „Pusti me da pogađam. Ispričao si samom sebi sva svoja rđava dela, i ispričao si Bogu svog nerazumevanja sva svoja rđava dela, i ispričao si jednoj drugoj osobi - meni - većinu svojih rđavih dela. Jesam li pogodio?" Den je oćutao. „Evo šta ja mislim", reče Kejsi, „a ti me slobodno ispravi ako grešim. Osmi i deveti korak su sređivanje ruševina koje smo ostavili za sobom kad smo bili pijani kao dupeta približno dvadeset četiri sata svakog božjeg dana. Mislim da je bar deo tvog rada u staračkom domu, važan deo, ispravljanje tih grešaka. Takođe mislim da postoji jedno rđavo delo koje ne možeš da ostaviš za sobom, jer te je previše sramota da pričaš o tome. Ako je to slučaj, nisi ni prvi ni poslednji, veruj mi." Den je pomislio: Mama. I pomislio je: Slakiši. Video je crveni novčanik i patetični svežanj bonova za hranu. Takođe je video neveliku svotu novca. Sedamdeset dolara, dovoljno za četvorodnevno pijančenje. Za pet dana opijanja, ako se pare pažljivo razdele, a hrana svede na goli minimum, neophodan za preživljavanje. Video je klinca u majici Atlanta Brejvsa i upišane pelene. Pomislio je: Klinac se zvao Tomi. Pomislio je, ni prvi ni poslednji put: Nikad neću pričati o ovome. „Deno? Postoji li nešto što želiš da mi ispričaš? Mislim da postoji. Ne znam koliko već dugo tegliš to sranje unaokolo sa sobom, ali možeš da ga ostaviš kod mene i izađeš odavde pedeset kila lakši. Tako to ide."
Den se setio kako je klinac dobauljao do majke (Dini, zvala se Dini) i kako ga je, čak i duboko u pijanom snu, Dini zagrlila i privukla bliže k sebi. Bili su okrenuti licem u lice na jutarnjem suncu, koje je dopiralo kroz musavi prozor spavaće sobe. „Ne postoji ništa“, kazao je. „Skini to s duše, Dene. Govorim ti to kao prijatelj, baš kao i tvoj mentor." Den se postojano zagledao u drugog čoveka i oćutao. Kejsi je uzdahnuo. „Na koliko sastanaka si bio na kojima je neko rekao da si bolestan samo onoliko koliko su ti bolesne tajne? Stotinu? Verovatno i hiljadu. Od svih starih AA otrcanih fraza, ta je verovatno najstarija." Den nije rekao ništa. „Svi kad-tad imamo mračnu noć duše", reče mu Kejsi. „Jednog dana ćeš nekome morati da ispričaš svoju. Ako to ne uradiš, negde, nekad, zateći ćeš sebe u nekoj birtiji s pićem u šaci." „Poruka primljena", reče Den. „Možemo li sad da pričamo o Red soksima?" Kejsi je bacio pogled na ručni sat. „Drugi put. Moram da se vratim kući." Aha, pomisli Den. Svom psu i zlatnoj ribici. „U redu." Zgrabio je račun pre Kejsija. „Drugi put!"
4
Kada se Den vratio u svoju sobicu u tornjiću, dugo je gledao u svoju tablu, a zatim polako obrisao ono što je na njoj pisalo: Ubijaju bejzbol dečaka!
Kada je tabla ponovo bila prazna, upitao je: „Koji bi bejzbol dečak to bio?" Nije bilo odgovora. „Abra? Jesi li još tamo?"
Ne. Ali bila je; da se deset minuta ranije vratio s nelagodnog sastanka s Kejsijem, možda bi video njen fantomski oblik. No, da li je došla po njega? Nije tako mislio. To je bilo neporecivo suludo, ali je mislio da je možda došla po Tonija. Koji je, nekada davno, bio njegov nevidljivi prijatelj. Onaj koji je ponekad donosio vizije. Onaj koji je ponekad upozoravao. Onaj za koga se ispostavilo da je dublja i mudrija verzija njega samog. Za uplašenog dečaka koji pokušava da preživi u hotelu „Vidikovac", Toni je bio zaštitnički stariji brat. Ironija je bila u tome što je sada, batalivši cirku, Danijel Entoni Torens postao autentična odrasla osoba, a Toni je i dalje bio klinac. Možda čak i ono mitsko unutrašnje dete o kojem gurui nju ejdža tupe bez kraja i konca. Bio je siguran da su te budalaštine o unutrašnjem detetu stavljene u pokret kako bi se opravdalo mnogo sebičnog i destruktivnog ponašanja (ono što je Kejsi nazivao sindromom „moram to sada da imam"), ali takođe nije ni najmanje sumnjao da odrasli muškarci i žene negde u umovima čuvaju svaku fazu svog razvoja - ne samo unutrašnje dete, već i unutrašnju bebu, unutrašnjeg maloletnika i unutrašnjeg mladića ili devojku. A ako je tajanstvena Abra došla k njemu, nije li bilo prirodno što je mimoišla njegov odrasli um, tražeći nekog njenih godina? Drugara za igru? Zaštitnika možda? Ako je zbilja tako, to je bio posao koji je Toni obavljao i ranije. Međutim, da li joj je bila potrebna zaštita? U njenoj poruci (ubijaju bejzbol dečaka) očigledno je bilo agonije i bola, ali agonija i bol prirodno idu podruku sa isijavanjem, što je odavno otkrio. Mala deca ne bi trebalo da vide i znaju toliko mnogo. Mogao bi da je potraži, možda da pokuša da sazna nešto više, ali šta bi rekao njenim roditeljima? Ćao, vi me ne poznajete, ali ja poznajem vašu kćer, ona mi ponekad dolazi u sobu i postali smo baš dobri drugari? Nije mislio da bi na njega napujdali okružnog šerifa, ali ne bi mogao da ih krivi ako bi to uradili, a s obzirom na njegovu
problematičnu prošlost, nije osećao poriv da je pronađe. Bolje je da pusti Tonija da joj bude prijatelj, ako je to ono što se zaista događa. Toni je možda nevidljiv, ali je makar po godinama manje-više prikladan njenom uzrastu. Kasnije, može da zameni imena i brojeve soba na njegovoj tabli. Za sada, uzeo je komadić krede i napisao: Toni i ja ti želimo da lepo provedeš ovaj letnji dan, Abra! Tvoj DRUGI prijatelj, Den. Nekoliko trenutaka je proučavao šta je napisao, klimnuo glavom, a zatim prišao prozoru. Predivno popodne poznog leta, a i dalje je imao slobodni dan. Odlučio je da pođe u šetnju i pokuša da iz misli izbaci onespokojavajući razgovor s Kejsijem. Da, pretpostavljao je da je ono što se desilo u Dininom stančiću u Vilmingtonu bila njegova mračna noć duše, ali ako ga ćutanje o tome nije sprečilo da nagomila deset treznih godina, nije uviđao zašto bi ga nastavak ćutanja o tome sprečio da nagomila još deset. Ili dvadeset. A zašto razmišljati o godinama, u svakom slučaju, kada je geslo AA bilo dan po dan? Vilmington je bio daleka prošlost. Taj deo njegovog života bio je gotov. Zaključao je sobu kad je izašao, kao i uvek, ali brava neće zadržati tajanstvenu Abru ukoliko odluči da mu dođe u posetu. Kada se bude vratio iz šetnje, na tabli će ga možda čekati još jedna poruka od nje. Možda možemo da postanemo prijatelji koji se dopisuju. Jašta, a možda će udruženje manekenki modne kuće „Viktorijas sikret“ otkriti tajnu nuklearne fuzije. Kezeći se, Den je izašao napolje.
5
Gradska biblioteka u Anistonu priređivala je godišnju letnju rasprodaju knjiga, a kad je Abra pitala može li da ide, Lusi je bila oduševljena idejom da ostavi po strani popodnevne kućne posliće i prošeta se s kćerkom do glavne ulice. Na travnjaku su bili postavljeni sklopivi stolovi s raznoraznim naslovima. Dok je Lusi prebirala po stolu sa knjigama u mekom povezu (1 $ KNJIGA, 6 ZA 5 $, VI
BIRATE), tražeći roman Džodi Piko koji dosad nije pročitala, Abra je razgledala naslove na stolovima obeleženim sa TINEJDŽERI. Iako još prilično daleko od punoletstva, bila je halapljiva (i prerano sazrela) čitateljka s posebnom ljubavlju prema epskoj i naučnoj fantastici. Njena omiljena majica s kratkim rukavima na grudima je imala sliku ogromne, komplikovane mašinerije iznad poruke: STIMPANK JE ZAKON. Kad je Lusi odlučila da se zadovolji starim romanom Dina Kunca i neznatno novijim krimićem Lise Gardner, Abra je dotrčala do nje. Smešila se. „Mama! Mama! Zove se Den!“ „Ko se zove Den, dušo?“ „Tonijev otac! Poželeo mi je da lepo provedem dan!“ Lusi je pogledala unaokolo, skoro očekujući đa vidi čudnog čoveka koji sa sobom vodi dečaka Abrinih godina. Bilo je dosta neznanaca - i leto, na kraju krajeva - ali nije videla nijedan takav par. Abra je shvatila šta majka radi i zakikotala se. „O, on nije ovde.“ „Gde je onda?“ „Ne znam, tačno. Ali je negde blizu.“ „Pa... pretpostavljam da je to lepo, ljubavi." Lusi je imala taman dovoljno vremena da promrsi kćerkinu kosu pre nego što je Abra otrčala da obnovi lov na raketaše, putnike kroz vreme i volšebnike. Lusi je stajala i gledala je, zaboravivši na knjige koje je izabrala i držala u ruci. Da li da ispriča Dejvidu za ovo kada pozove iz Bostona, ili ne? Mislila je da je bolje da ne kaže ništa. Uvrnuti radio, to je sve. Bolje je pustiti da prođe.
6
Den je odlučio da svrati u „Java ekspres", kupi nekoliko kafa, i odnese jednu Biliju Frimanu u Malengrad. Iako je njegovo zaposlenje u opštinskom odeljenju Frejžera bilo izuzetno kratkotrajno, ostali su prijatelji tokom proteklih deset godina. Deo toga činilo je i to što su imali nešto zajedničko - Kejsija, Bilijevog šefa i Denovog
mentora - ali je uglavnom posredi bilo obično međusobno dopadanje. Den je uživao u Bilijevom stavu „ne trpim ni trunku sranja". Takođe je uživao da vozi „Helen Rajvington". Verovatno je to opet bilo ono s unutrašnjim detetom; bio je siguran da bi i psihijatri tako rekli. Bili je obično bio voljan da mu prepusti kontrole, a za vreme letnje sezone često je to činio s olakšanjem. Između Četvrtog jula i Praznika rada, „Rajv“ je deset puta dnevno išao do Klaud Gapa i nazad, a Bili nije postajao ništa mlađi. Dok je prelazio preko travnjaka do Kranmorske avenije, spazio je Freda Karlinga koji je sedeo na klupi u hladovini, na pešačkoj stazi između centralnog zdanja Rajvingtona 1 i Rajvingtona 2. Bolničar, koji je jednom ostavio tragove prstiju na jadnom starom Čarliju Hejzu, i dalje je radio u noćnoj smeni, lenj i svadljiv kao i uvek, ali je bar naučio da se drži podalje od Doktora. Denu je to sasvim odgovaralo. Karling, čija je smena ubrzo počinjala, u krilu je držao zamašćenu papirnu kesu iz Mekdonaldsa i žvakao big mek. Pogledi dva muškarca su se susreli na tren. Nijedan nije rekao „zdravo". Den je mislio da je Fred Karling lenji kučkin sin sa sadističkom crtom, a Karling je Dena smatrao nametljivcem koji svoju čestitost nabija drugima na nos, tako da su bili u ravnoteži. Sve dok jedan drugome ne zadaju nevolje, sve će biti dobro i svi će biti dobro i svašta će biti dobro. Kupio je dve kafe (Bilijevu s četiri kockice šećera), a zatim prešao do opštinskog zemljišta, krcatog ljudima na zlatastoj svetlosti rane večeri. Frizbiji su leteli kroz vazduh. Majke i očevi ljuljali su mališane na ljuljaškama ili su ih hvatali dok su se spuštali niz tobogane. Na terenu za softbol je u toku bila utakmica, klinci iz frejžerskog YMCA 10 protiv ekipe s natpisom REKREATIVNI CENTAR ANISTONA na narandžastim dresovima. Spazio je Bilija na železničkoj stanici, kako stoji na hoklici i lašti hromiranu oplatu „Rajva". Sve je izgledalo dobro. Sve je izgledalo kao dom. Ako nije, pomislio je, onda je nešto najbliže domu što ću ikada imati. Sada su mi potrebni još samo žena po imenu Sali, klinac po imenu Pit, i kerpo imenu Rover.
Došetao se do malengradske verzije Kranmorske avenije i stupio u hlad nadstrešnice malengradske železničke stanice. „Hej, Bili, doneo sam ti malo onog tvog omiljenog šećera s ukusom kafe." Na zvuk njegovog glasa, prva osoba koja mu je ponudila prijateljsku reč u Frejžeru se okrenula. „Oho, nisi li ti koristan. Baš sam mislio kako bi mi dobro došla - Boga mu poljubim, eto ti ga sad." Kartonski poslužavnik ispao je iz Denijevih ruku. Osetio je toplinu kada mu je vrela kafa isprskala tenisice, ali mu je to delovalo kilometrima daleko, nevažno. Muve su milele po licu Bilija Frimana.
7
Bili nije želeo da se narednog jutra vidi s Kejsijem Kingslijem, nije hteo da uzme slobodan dan, a nipošto nije želeo da ode na lekarski pregled. Neprestano je ponavljao da se oseća fino, zdravo kao dren, apsolutno tip-top. Čak nema ni letnju prehladu, koja bi ga obično strefila u junu ili julu. Den je, međutim, probdeo najveći deo prethodne noći, i nije hteo da prihvati „ne“ kao odgovor. Možda bi ga prihvatio da je bio ubeđen da je prekasno, ali je mislio da nije. Viđao je smrt-muve i ranije i naučio da proceni njihovo značenje. Čitav roj - dovoljno da prekrije crte lica neke osobe velom gadnih milećih tela - značio je da nema nikakve nade. Desetak, ili tu negde, značilo je da se nešto može uraditi. Nekoliko muva, i bilo je vremena. Na Bilijevom licu bilo ih je svega tri-četiri. Međutim, na licima smrtno bolesnih pacijenata u staračkom domu nikad nije video nijednu. Setio se posete majci devet meseci pre njene smrti, na dan kada je i ona takođe tvrdila da se oseća fino, zdravo kao dren, apsolutno izvrsno. U šta to gledaš, Deni? - upitala je Vendi Torens. Jesam li se umazala? Komično je obrisala vrh nosa, a prsti su joj prošli pravo kroz stotine smrt-muva koje su joj prekrivale lice od brade do linije kose, poput posteljice.
8
Kejsi je imao običaj da meditira. Ljubitelj ironije, voleo je da govori ljudima kako je to razlog zašto zarađuje šestocifrenu godišnju platu. Prvo je saslušao Dena. Onda je saslušao Bilijeve proteste o tome kako nema šanse da uzme slobodan dan, ne na vrhuncu turističke sezone, dok ljudi čekaju u redu da se ukrcaju na „Rajva“ za vožnju u devet. Osim toga, nijedan doktor ga neće primiti za tako kratko vreme. I za njih je takođe vrhunac sezone. „Kada si poslednji put bio na pregledu?", upitao ga je Kejsi nakon što je Bili konačno zaćutao. Den i Bili stajali su ispred njegovog radnog stola. Kejsi je sedeo zavaljen u fotelju, glave naslonjene na uobičajeno mesto tik ispod raspeća na zidu, držeći prste prepletene na stomaku. Bili je zauzeo odbrambeni stav. „Rekao bih 2006.1 tada sam bio dobro, Kejse. Doktor je rekao da mi je krvni pritisak za deset stepeni niži od njegovog." Kejsijeve oči pomeriše se na Dena. U njima je bilo procenjivanja i znatiželje, ali ne i neverice. Članovi AA uglavnom su držali jezik za zubima tokom svojih interakcija s ljudima van programa, ali u grupama, ljudi su pričali - a katkad i tračarili - prilično slobodno. Kejsi je zato znao da talenat Dena Torensa da pomogne smrtno bolesnim pacijentima da lako umru nije i njegov jedini talenat. Sudeći prema glasinama, Den T. je, s vremena na vreme, pružao i određene korisne uvide. One vrste koja se ne može tačno objasniti. „Blizak si s Džonom Daltonom, zar ne?“, upitao je Dena. „Pedijatrom?" „Da. Viđam ga četvrtkom uveče u Nort Konveju." „Imaš li njegov broj?“ „Zapravo, imam.“ Den je imao čitav spisak s brojevima telefona članova AA, u maloj beležnici koju mu je dao Kejsi i koju je još nosio sa sobom. „Pozovi ga. Reci mu da je važno da neko smesta pregleda ovog ovde tikvana. Pretpostavljam da ne znaš kakva vrsta lekara mu je
potrebna? U njegovim godinama to sasvim sigurno nije pedijatar." „Kejsi...“, zaustio je Bili. „Ćut’", reče mu Kejsi, a zatim ponovo obrati pažnju na Dena. „Mislim da znaš, tako mi boga. Jesu li njegova pluća? To mi izgleda najverovatnije s obzirom na to koliko puši.“ Den je zaključio da je otišao predaleko da bi se sad okrenuo. Uzdahnuo je i kazao: „Ne, mislim da je nešto u njegovoj utrobi." „Osim malo rđavog varenja, moja utroba je..." „Rekoh ti da ćutiš!" Onda, okrenuvši se prema Denu: „Doktor za stomak, dakle. Kaži Džonu D. da je važno." Zaćutao je. „Hoće li ti poverovati?" To je bilo pitanje koje je Denu bilo drago da čuje. Pomogao je nekim članovima AA za vreme svog boravka u Nju Hempširu, a iako ih je zamolio da ne pričaju unaokolo o tome, savršeno je dobro znao da neki jesu, i da neki to još uvek čine. Bilo mu je drago što Džon Dalton nije bio jedan od njih. „Mislim da hoće." „Dobro." Kejsi je pokazao na Bilija. „Imaš slobodan dan. Plaćeno. I bolovanje." „Rajv..." „U ovom gradu desetak ljudi koji mogu i umiru od želje da voze Rajva. Pozvaću neke od njih, a lično ću odraditi prve dve vožnje." „Tvoj loš kuk..." „Đavo odneo moj povređeni kuk! Prijaće mi da malo izađem iz ove kancelarije." „Ali, Kejsi, osećam se dob..." „Boli me dupe osećaš li se dovoljno dobro da istrčiš maraton sve do jezera Vinipesoki. Ideš na pregled kod doktora, i s tim nema rasprave." Bili je ogorčeno pogledao u Dena. „Vidiš li u šta si me uvalio? Nisam čak stigao ni jutarnju kafu da popijem." Muve su nestale - ali su i dalje bile tamo. Den je znao da bi, ako se koncentriše, mogao ponovo da ih vidi, ako to poželi... ali ko bi to
poželeo, za ime božje? „Znam", reče mu Den. „Nema pravde, a život je sranje. Mogu li da upotrebim tvoj telefon, Kejsi?" „Samo izvoli." Kejsi je ustao. „Pretpostavljam da ću se odgegati do stanice i otkucati nekoliko karata. Imaš li kapu mašinovođe koja će mi pristajati, Bili?" „Ne." „Moja hoće", reče Den.
9
Za organizaciju koja ne reklamira svoje prisustvo, ne prodaje nikakvu robu i izdržava se izgužvanim dolarskim novčanicama ubačenim u bejzbol kačket, Anonimni alkoholičari su imali prilično veliki uticaj, koji se protezao daleko izvan vrata raznih iznajmljenih sala i crkvenih podruma u kojima su održavani sastanci. To nije bila mreža starih momaka, mislio je Den, već mreža starih pijanaca. Pozvao je Džona Daltona, a Džon je pozvao specijalistu interne medicine po imenu Greg Felerton. Felerton nije bio u programu AA, ali je dugovao uslugu Džonu D. Den nije znao zašto, a i nije ga bilo briga. Najhitnije je bilo da se kasnije u toku tog dana Bili Friman nalazio na stolu za preglede u Felertonovoj kancelariji u Luistonu. Dotična kancelarija bila je udaljena sto deset kilometara od Frejžera, a Bili je sve vreme vožnje neprestano gunđao. „Jesi li siguran da je loše varenje sve što ti smeta?" upitao ga je Den kad su se dovezli na Felertonovo malo parkiralište u Borovu ulicu. „Jah“, reče Bili. Onda je s oklevanjem dodao: „Malo se pogoršalo u zadnje vreme, ali ništa što me drži budnog noću.“ Lažljivče, pomisli Den, ali je oćutao. Imao je posla sa starim kučkinim sinom koji voli da kontrira, a to je bio teži deo. Den je sedeo u čekaonici i listao časopis OK! s princem Vilijamom i njegovom lepuškastom ali mršavom ženom na naslovnoj strani, kad je dalje niz hodnik čuo silovit uzvik bola. Deset minuta
kasnije, Felerton je izašao i seo pored njega. Pogledao je u naslovnicu i kazao: „Taj tip je možda naslednik britanskog prestola, ali će biti ćelav kao bilijarska kugla pre nego što napuni četrdesetu." „Verovatno si u pravu." „Naravno da jesam. Kad su ljudi u pitanju, jedini pravi kralj je genetika. Šaljem tvog prijatelja u centralnu bolnicu u Mejnu na kompjuterizovanu tomografiju. Prilično sam siguran šta će se pokazati. Ako sam u pravu, zakazaću sastanak gospodinu Frimanu s vaskularnim hirurgom, da ga malo s^ckaju i ušivaju sutra rano ujutru." „Šta nije u redu s njim?" Bili je hodao niz hodnik, zakopčavajući kaiš. Preplanulo lice mu je sada bilo žućkasto i vlažno od znoja. „Kaže da u mojoj aorti postoji oteklina. Kao mehurić na automobilskoj gumi. Samo što se automobilske gume ne deru kada ih bocneš." „Aneurizma", reče Felerton. „O, postoji šansa da je i tumor, ali mislim da nije. Kako bilo, vreme je od suštinske važnosti. Prokletinja je veličine loptice za pingpong. Dobro je što si ga doveo na pregled. Da je pukla bez bolnice u blizini..." Zavrteo je glavom.
10
Kompjuterizovana tomografija potvrdila je Felertonovu dijagnozu, a do šest sati po podne, Bili je ležao u bolničkom krevetu, gde je izgledao znatno umanjen. Den je sedeo pored njega. „Ubio bih za pljugu", reče mu žalostivo Bili. „Ne mogu da ti pomognem s tim.“ Bili je uzdahnuo. „Ionako je krajnje vreme da ih batalim. Zar im nećeš nedostajati u Domu Rajvington?“ „Imam slobodan dan.“ „A nije li ovo vraški dobar način da ga provedeš. Znaš šta, ako me sutra ujutru ne umore noževima i viljuškama, pretpostavljam da ću ti dugovati život. Nemam pojma kako si znao, ali ako ikada budem mogao nešto da učinim za tebe - bilo šta - nemoj se libiti da pitaš.“ Den se setio kako je pre deset godina sišao s autobusa,
zakoračivši u kovitlac snežnih pahuljica finih kao čipka na venčanici. Setio se svog oduševljenja kad je spazio jarkocrvenu lokomotivu koja vuče vozić „Helen Rajvington". Takođe se setio kako ga je ovaj čovek upitao da li mu se dopada vozić, umesto da mu kaže da odjebe od onoga što nije imao nijedan razlog da dodiruje. Obična mala ljubaznost, ali je otvorila vrata svemu što je sada imao. „Bili, ja sam tvoj dužnik, a dugujem ti više nego što ti ikada mogu vratiti."
11
Tokom treznih godina, primetio je neobičnu činjenicu. Kada stvari u životu ne idu tako dobro - na pamet mu je padalo ono jutro 2008, kada je otkrio da mu je neko kamenom razbio zadnje staklo na kolima - retko kad je mislio na piće. Međutim, kada je sve dobro, stara žeđ uvek nađe način da mu se vrati. Te noći, nakon što se oprostio od Bilija, na putu kući iz Luistona, dok je čitava situacija bila pod kontrolom i sve bilo u najboljem redu, spazio je drumsku kafanu „Kaubojska čizma“ i osetio skoro nesavladiv poriv da uđe, kupi bokal piva i dobije dovoljno kusura da puni džuboks najmanje sat vremena. Da sedi i sluša Dženingsa i Džeksona i Hagarda, ne pričajući ni sa kim, ne izazivajući nevolje, već samo da se opija, osećajući kako mu teško breme treznosti - ponekad je to bilo kao da nosi olovne cipele pada s pleća. Kad bi mu ostalo još svega pet novčića, pustio bi pesmu Whiskey Bent and Hell Bound šest puta zaredom. Prošao je pored kafane, skrenuo na džinovski parking Volmarta odmah pored nje i otvorio mobilni telefon. Pustio je da mu prst lebdi iznad Kejsijevog broja, a onda se setio njihovog teškog razgovora u kafeu. Kejsi će možda želeti da ga ponovo pokrene, a naročito temu koju je Den prećutkivao. To bi bilo traćenje vremena. Osećajući se kao čovek koji upravo doživljava vantelesno iskustvo, vratio se do drumske kafane i parkirao na parkingu od utabane zemlje. Osećao se dobro zbog toga. Takođe se osećao kao čovek koji upravo uzima napunjeni pištolj i prislanja cev sebi na
slepoočnicu. Prozor na kolima bio je otvoren pa je čuo kako bend uživo svira staru pesmu Lovers Lie Direjlersa. Nisu zvučali previše grozno, a s dva-tri pića u sebi, zvučaće sjajno. Unutra će biti dama koje će želeti da plešu. Dama s loknama, dama s biserima, dama u suknjama, dama u kaubojskim košuljama. Uvek ih ima. Zapitao se kakvu vrstu viskija imaju u šteku, a Gospode - Gospode - Gospode Bože - toliko je žedan. Otvorio je Vrata automobila, zakoračio jednom nogom na tlo, a zatim sedeo sa spuštenom glavom. Deset godina. Deset dobrih godina, a on bi mogao da ih u narednih deset minuta baci niz vodu. To bi bilo veoma lako uraditi. Kao pčeli med. Svi kad-tad imamo mračnu noć duše. Jednog dana ćeš nekome morati da ispričaš svoju. Ako to ne uradiš, negde, nekad, zateći ćeš sebe u nekoj birtiji spićem u šaci. A ja mogu tebe da krivim, Kejsi, pomislio je hladno. Mogu da kažem da si mi ti ubacio tu ideju u glavu dok smo pili kafu u „Sanspotu“. Iznad ulaznih vrata bleštala je crvena strela i znak: BOKAL MILER SVETLOG 2 $ DO 21.00. UĐITE! Den je zatvorio vrata, ponovo otvorio mobilni i pozvao Džona Daltona. „Da li ti je drugar dobro?“, upitao ga je Džon. „Ušuškan je i spreman za operaciju sutra u sedam ujutru. Džone, imam želju za pićem." „O, neeee!“, povikao je Džon drhtavim falsetom. „Ne piiiiće!" I tek tako, poriv je nestao. Den se nasmejao. „Dobro, to mi je bilo potrebno. Ali ako ikad budeš ponovo imitirao glas Majkla Džeksona, moraću nešto da popijem." „Trebalo bi da me čuješ kako izvodim Billie Jean. Ja sam karaoke čudovište. Mogu li nešto da te pitam?" „Samo napred." Kroz vetrobransko staklo video je kako mušterije „Kaubojske čizme" dolaze i odlaze, verovatno ne razgovarajući o Mikelanđelu.
„Šta god da imaš, da li je piće... ne znam... to isključivalo?" „Prigušivalo. Stavljalo mu je jastuk preko lica i teralo ga da se bori za vazduh." „A sad?" „Kao Supermen, koristim svoje moći da promovišem istinu, pravdu i američki način života." „Što znači da ne želiš da pričaš o tome." „Ne", reče Den, „ne želim. Ali sada je bolje. Bolje nego što sam mislio da će ikada biti. Kada sam bio tinejdžer..." Zaćutao je. Kada je bio maloletnik, svaki božji dan bio je borba da sačuva zdrav razum. Glasovi u njegovoj glavi bili su loši; slike su često bile još gore. Obećao je majci i sebi da se nikad neće propiti kao otac, ali kad je konačno počeo da pije, još u prvom razredu srednje škole, to je bilo toliko veliko olakšanje da je - isprva - samo želeo da je počeo ranije. Jutarnji mamurluci bili su hiljadu puta bolji od košmara koji traju po čitavu noć. Što je sve, u neku ruku, vodilo do pitanja: U kolikoj meri je sin svog oca? Na koliko mnogo načina? „Kada si bio tinejdžer, šta?“, upita ga Džon. „Ništa. Nije bitno. Slušaj, bolje da krenem. Sedim na parkingu ispred kafane.“ „Stvarno?" Džon je zvučao zainteresovano. „Koje kafane?“ „Bircuz po imenu Kaubojska čizma. Služe bokale piva po ceni od dva dolara do devet sati uveče." „Dene!“ „Da, Džone.“ „Znam to mesto iz starih dana. Ako već nameravaš da baciš svoj život u klozetsku šolju, nemoj tamo da počneš. Dame su profuknjače s met-ustima, a muški klozeti bazde na plesnive gaće. Čizma je isključivo za mračne noći duše.“ Eto je, opet ta fraza. „Svi kad-tad imamo mračnu noć duše“, reče Den. „Zar ne?“ „Gubi se odatle, Dene!“ Džon je postao mrtav ozbiljan. „Smesta! Nema više zajebancije! I pričaj sa mnom preko telefona sve dok ti ta
velika neonska čizma na krovu ne nestane iz retrovizora." Den je uključio motor, izašao s parkinga i uključio se na drum 11. „Nestaje", kazao je. „Nestaje... iiii... nestala je." Osetio je neiskazivo olakšanje. Takođe je osetio gorko žaljenje - koliko je bokala od dva dolara mogao da isprazni pre devet sati? „Nećeš kupiti pakovanje od šest piva ili flašu vina pre nego što se vratiš u Frejžer, jelda?" „Ne. Dobar sam." „Onda se vidimo u četvrtak uveče. Dođi ranije, ja kuvam kafu. Foldžers, iz mog specijalnog šteka." „Biću tamo", reče mu Den.
12
Kada se vratio u svoju sobu u tornjiću i čvaknuo prekidač za svetio, na tabli je pisala nova poruka. Čarobno sam provela dan! Tvoja prijateljica, ABRA
„To je lepo, dušo", reče Den. „Drago mi je." Zujanje. Interfon. Prišao je uređaju i pritisnuo dugme za razgovor. „Hej, Doktore", reče Loreta Ejms. „Učinilo mi se da sam te videla kako ulaziš. Pretpostavljam da ti je, tehnički gledano, i dalje slobodan dan, ali želiš li da odeš u kućnu posetu?“ „Kome? Gospodinu Kameronu ili gospodinu Mariju?" „Kameronu. Azi je s njim još od večere." Ben Kameron bio je u Rajvingtonu 1. Drugi sprat. Osamdesettrogodišnji penzionisani računovođa sa srčanom insuficijencijom. Đavolski dobar tip. Dobar igrač skrabla i pravi gnjavež u ne ljuti se čoveče, vazda postavljajući blokade koje su protivnike dovodile do ludila. „Odmah krećem", reče Den. Dok je izlazio iz sobe, zastao je i bacio pogled preko ramena na tablu. „Laku noć, dušo", kazao je.
Nije se čuo s Abrom naredne dve godine. Tokom te dve godine, nešto je spavalo u krvotoku Pravog čvora. Mali oproštajni poklon od Bredlija Trevora, takođe poznatog i kao „bejzbol dečak".
DRUGI DEO ŠUPLJI ĐAVOLI
SEDMO POGLAVLJE
JESTE LI ME VIDELI?
1
Jednog avgustovskog jutra 2013, Končeta Rejnolds probudila se rano u svom stanu u Bostonu. Kao i uvek, prvo čega je postala svesna jeste da nikakav pas ne leži sklupčan u uglu pored ormana. Beti je bila mrtva već godinama, ali joj je i dalje nedostajala. Obukla je šlafrok i zaputila se u kuhinju, gde je nameravala da skuva jutarnju kafu. To je put koji je prešla već nekoliko hiljada puta i nije imala nijedan razlog da veruje da će ovo biti iole drugačije. Svakako joj nijednom nije palo na pamet da će se to ispostaviti kao prva karika u lancu zloćudnih događaja. Nije se spotakla, reći će svojoj unuci Lusi kasnije tog dana, niti je udarila u nešto. Naprosto je čula pucanje iz desne strane donje polovine svog tela, našla se na podu, a onda joj je vrela agonija jurnula nogom gore-đole. Ležala je tamo tri minuta, ili otprilike toliko, zureći u svoj odraz na uglačanom parketu, pokušavajući da snagom volje natera bol da mine. Istovremeno je pričala sama sa sobom. „Glupava starice, nemaš životnog saputnika. Dejvid ti zadnjih pet godina govori da si prestara da živiš sama, a sada nikad neće prestati da ti zakera zbog ovoga.“ Međutim, životnom saputniku bila bi potrebna soba, koju je odvojila za Lusi i Abru, a Četa je poslednjih godina živela za njihove posete, budući da Beti više nije bila živa, a sva poezija kao obrisana iz nje. Imala devedeset sedam ili ne, dobro se osećala i fino snalazila. Dobri geni s majčine strane. Nije li njena momo sahranila četiri muža i sedmoro dece i doživela sto drugu? Mada, istini za volju (a to bi smela da prizna isključivo samoj sebi), ovog leta se nije osećala baš najbolje. Ovo leta bilo je... teško.
Kada je bol najzad malo popustio - počela je da puzi niz kratki hodnik prema kuhinji, koju je sada ispunjavala svetlost praskozorja. Otkrila je da joj je teže da se divi toj prelepoj ružičastoj svetlosti s nivoa poda. Svaki put kada bi bol postao prevelik, stala bi i položila glavu na koščatu ruku, dahćući. Za vreme tih predaha, razmišljala je o sedam čovekovih životnih doba, i kako opisuju savršen (i savršeno glup) krug. Ovo je bio njen vid kretanja nekada davno, za vreme četvrte godine Prvog svetskog rata, takođe poznatog i kao - ala je to smešno - rat koji će okončati sve ratove. Tada se zvala Končeta Abruci i puzila je po dvorištu farme svojih roditelja u Davoliju, odlučna u nameri da uhvati kokoške koje su joj s lakoćom bežale. Od tih prašnjavih početaka, vodila je plodan i zanimljiv život. Objavila je dvadeset knjiga poezije, pila čaj s Grejamom Grinom, večerala s dva predsednika i - najbolje od svega - dobila na poklon dražesnu, briljantnu i čudnovato nadarenu praunuku. A do čega su sve te čudesne stvari dovele? Do onog istog puzanja, eto do čega. Natrag na početak. Dio mi benedica. Stigla je do kuhinje i kao jegulja dogmizala kroz sunčanu elipsu na podu do stočića za kojim je jela većinu obroka. Na stočiću je stajao njen mobilni. Uhvatila je nogar stola i drmusala ga sve dok mobilni nije skliznuo do ivice a onda pao. I, meno male, nije se polomio. Ukucala je broj koji su joj rekli da pozove kad se dogode ovakva sranja, a zatim sačekala dok je snimljeni glas sumirao svu apsurdnost XXI veka, govoreći joj da se njen poziv snima. Konačno, hvaljena bila Bogorodica, pravi ljudski glas. „Služba hitne pomoči, kakav problem imate?“ Žena na podu, koja je nekada puzila za kokoškama u južnoj Italiji, progovorila je razgovetno i smisleno uprkos bolu. „Zovem se Končeta Rejnolds i živim na trećem spratu stambene zgrade broj 219 u Marlborovoj ulici. Izgleda da sam slomila kuk. Možete li da pošaljete kola hitne pomoći?“ „Da li je neko s vama, gospođo Rejnolds?“
„Zbog mojih grehova, ne. Pričate s glupavom staricom koja je insistirala na tome da joj ništa ne fali da živi sama. Uzgred, ovih dana više volim da me oslovljavaju sa gospođice.“
2
Lusi je primila poziv od svoje bake nedugo pre nego što su Končetu odvezli na hirurgiju. „Slomila sam kuk, ali mogu to da poprave", rekla je Četa Lusi. „Verujem da će mi staviti unutra šipke i takve stvari.“ „Momo, jesi li pala?“ Lusina prva misao bila je Abra, koja je još nedelju dana trebalo da provede u letnjem kampu. „O da, ali je lom koji je izazvao pad bio potpuno spontan. Očigledno, ovo je sasvim uobičajeno za ljude mojih godina, a budući da danas ima više ljudi mojih godina nego ikada ranije, doktori često viđaju ovakve slučajeve. Nema potrebe da smesta dolaziš ovamo, ali mislim da ćeš hteti da dođeš prilično brzo. Čini mi se da ćemo morati da pričamo o raznoraznim aranžmanima." Lusi je osetila hladnoću u dnu stomaka. „Kakvim vrstama aranžmana?" Pošto su je nakljukali valijumom, ili morfinom, ko zna kakvim sedativima, Končeta se osećala prilično spokojno. „Čini mi se da je slomljeni kuk najmanji od mojih problema." Objasnila je. Nije dugo trajalo. Završila je kazavši: „Nemoj da kažeš Abri, cara. Dobila sam na desetine imejl poruka od nje, pa čak i pravo pravcato pismo; izgleda da zaista uživa u letnjem kampu. Kasnije će biti dovoljno vremena da nađe svoju momo koja se sprema da baci kašiku." Lusi je pomislila: Ako stvarno veruješ da ću morati da joj kažem... „Ne moram da budem vidovita da bih pogodila o čemu razmišljaš, amore, ali možda će je loše vesti ovog puta zaobići." „Možda", reče Lusi. Čim je spustila slušalicu, telefon je ponovo zazvonio. „Mama? Mamice?" Bila je to Abra i plakala je. „Hoću da se vratim kući!
Momo ima rak, a ja hoću da se vratim kući!"
3
Nakon prevremenog povratka iz kampa Tapavingo u Mejnu, Abra je dobila ideju kako bi izgledalo živeti s roditeljima koji se razvode. Ona i njena majka provele su poslednje dve nedelje avgusta i prvu sedmicu septembra u Četinom stanu u Marlborovoj ulici. Starica je bez problema preživela operaciju kuka i odlučila se protiv dužeg boravka u bolnici ili bilo kakve vrste lečenja raka pankreasa koji su joj lekari pronašli. „Bez pilula, bez hemoterapije. Devedeset sedam godina je sasvim dovoljno. Što se tebe tiče, Lusija, odbijam da ti dozvolim da narednih šest meseci prevedeš donoseći mi obroke i pilule i noćni sud. Imaš porodicu, a ja mogu sebi da priuštim celodnevno staranje." „Nećeš preživeti ostatak života među strancima", reče joj Lusi tonom koji nije dopuštao protivljenje. Abra i njen otac znali su da se s tim glasom ne vredi raspravljati. Čak ni Končeta to nije mogla da uradi. Takođe, nije bilo rasprave o Abrinom ostajanju; 9. septembra trebalo je da pođe u osmi razred u Anistonu. To je bila sabatska godina 11 Dejvida Stouna, koju je nameravao da upotrebi da napiše knjigu u kojoj bi uporedio burne dvadesete s ludim šezdesetim, i tako - kao mnoštvo devojaka s kojima je boravila u kampu Tap - Abra je išla od jednog do drugog roditelja. Tokom radne nedelje, bila je s ocem. Vikendima je putovala u Boston da bude s majkom i momo. Mislila je da ništa ne može postati gore... ali to je uvek moguće, a često upravo i bude gore.
4
Premda je radio kod kuće, Dejvid Stoun se nikad nije zamarao da prošeta prilaznim putem do poštanskog sandučeta i uzme poštu. Tvrdio je da je Poštanska služba SAD arhaična birokratija koja je prestala da ima bilo kakav značaj negde na prelazu iz XIX u XX vek.
S vremena na vreme bi se pojavio poneki paket, katkad knjige koje je naručivao za u posao, znatno češće nešto što je Lusi naručivala iz kataloga, ali je inače tvrdio da je sve to đubre. Spolja gladac, a iznutra jadac. Kad je Lusi bila kod kuće, uzimala je poštu iz sandučeta kraj kapije i pregledala je uz šolju jutarnje kafe. Većina jeste bila đubre i išlo je direktno u kantu za smeće. No, Lusi nije bila kod kuće tog dana početkom septembra, tako da je Abra - sada nominalna gazdarica kuće - proverila sanduče kada je sišla sa autobusa. Takođe je dvaput nedeljno prala sudove, svoj i tatin prljav veš i uključivala usisivač kad bi se setila. Te posliće obavljala je bez kukumavčenja jer je znala da majka pomaže momo, a da je očeva knjiga veoma važna. Rekao joj je da će biti POPULARNA a ne AKADEMSKA. Ako bude uspešna, možda će moći da prestane da predaje na fakultetu i u potpunosti se posveti pisanju, makar neko vreme. Tog dana, 17. septembra, poštansko sanduče sadržalo je reklamu iz Volmarta, brošuru koja je najavljivala otvaranje nove stomatološke ordinacije u gradu (GARANTUJEMO KILOMETRE OSMEHA!) i dva šljašteća letka lokalnih trgovaca nekretninama koji su prodavali tajmšer apartmane u skijaškom odmaralištu na planini Tander. Takođe i masovno deljene besplatnih novina Anistonski potrošač. Na prve dve strane bile su novinske vesti i šačica lokalnih priča (mahom o regionalnom sportu) u sredini. Ostalo su bile reklame i kuponi. Da je bila kod kuće, Lusi bi sačuvala nekoliko zanimljivih kupona, a zatim bacila ostatak Potrošača u kantu za đubre. Njena kćerka ih nikad ne bi ni videla. Tog dana, dok je Lusi bila u Bostonu, Abra ih je videla. Dokono je prelistavala novine dok je hodala po prilaznom putu, a zatim okrenula. Na poleđini je bilo trideset ili četrdeset fotografija ne većih od poštanskih markica, mahom u boji, šačica crnobelih. Iznad njih je stajalo sledeće zaglavlje: JESTE LI ME VIDELI?
Nedeljni servis vašeg Anistonskog potrošača Abra je na trenutak mislila da je reč o nekoj vrsti nadmetanja, nalik igri potraga za blagom. Onda je shvatila da su to nestala deca i osetila kao da joj je ruka ščepala meku postavu stomaka i iscedila je kao krpu za sudove. Kupila je tri pakovanja keksa „Oreo“ u kafeteriji za vreme ručka, i sačuvala ih za vožnju autobusom kući. Sad joj se činilo da oseća kako ih neka zgrčena ruka podiže nagore ka njenom grlu. Nemoj da gledaš u to ako te sekira, kazala je sebi, strogim i neumoljivim glasom koji je često upotrebljavala kada bi bila uzrujana ili zbunjena (momin glas, iako to nikad svesno nije shvatila). Samo baci te novine u kantu s ostatkom smeća. Međutim, činilo joj se da ne može a da ne gleda uto. Eto je Sintija Abelar, DR: 9. jun 2005. Nakon kratkog razmišljanja, shvatila je da je DR skraćenica za datum rođenja. Dakle, Sintija bi sada imala osam godina. Ako je i dalje živa. Nestala je još 2009. godine. Kako neko može da izgubi četvorogodišnje dete? - zapitala se. Mora da je imala zaista šugave roditelje. Ali naravno, verovatno je nisu izgubili roditelji. Verovatno je neki bolesnik kružio po komšiluku, video priliku i oteo je. Evo ga i Merton Askju, DR: 4. septembar 1998. Nestao 2010. Ispod je, na pola stranice, bila prelepa latinoamerička devojčica Anhela Barbera, koja je nestala iz svog doma u Kanzas Sitiju kada je imala sedam i nema je već punih devet godina. Abra se zapitala da li njeni roditelji uistinu misle da će im ta mala sličica pomoći da je pronađu. A ako bi je našli, da li bi je uopšte prepoznali? Kad smo već kod toga, da li bi ona mogla da ih pozna? Ratosiljaj se toga, reče momin glas. Imaš o mnogo čemu da brineš i bez gledanja u gomilu nestale de... Oči su joj ponašle fotku u najnižem redu, a jedva čujan zvuk utekao joj je iz grla. Verovatno je to bio jecaj. Isprva nije znala zašto, iako skoro da jeste; to je bilo kao kada ponekad znate koju reč želite da upotrebite na pismenom zadatku, ali ipak ne možete da je se setite,
iako vam prokletinja čuči na vrhu jezika. Na toj fotografiji bio je beli klinac s kratkom kosom i širokim, budalastim osmehom. Izgledao je kao da na obrazima ima pegice. Slika je bila premala da bi bila sigurna, ali je (to su pegice, znaš da jesu) nekako ipak bila sigurna, u svakom slučaju. Da, to su bile pegice, a njegova starija braća zadirkivala su ga zbog njih, a majka mu je kazala da će s vremenom izbledeti. „Kazala mu je da pegice donose sreću“, prošaputala je Abra. Bredli Trevor, DR: 2. mart 2000. Nestao od 12. jula, 2011. Rasa: belac. Mesto: Bankerton, Ajova. Trenutni uzrast: 13. A ispod toga ispod svih tih fotografija uglavnom nasmešene dece: Ako mislite da ste videli Bredlija Trevora, pozovite Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu. Samo što ih niko neće zvati zbog Bredlija Trevora, jer ga niko neće videti. Takođe, on nije imao trinaest godina. Bredli Trevor je zauvek zastao na jedanaest. Stao je kao pokvareni ručni sat koji pokazuje isto vreme dvadeset četiri sata dnevno. Abra je shvatila kako se pita blede li pegice pod zemljom. „Bejzbol dečak", prošaputala je. Prilazni put oivičavale su leje cveća. Abra se nagnula, sa šakama na kolenima, sa školskom torbom koja joj je odjednom bila preteška na leđima, i povratila keks i nesvareni deo školskog ručka u bele kate svoje majke. Kada je bila sigurna da neće povratiti i drugi put, ušla je u garažu i bacila poštu u đubre. Svu poštu. Njen otac je bio u pravu - sve je to đubre.
5
Vrata sobice, koju je njen tata koristio kao radnu prostoriju, bila su otvorena, a kad je Abra stala pored sudopere, da natoči čašu vode i iz usta ispere kiselkasto-čokoladni ukus „orea“, čula je postojano kuckanje na tastaturi. To je bilo dobro. Kada bi se kucanje usporilo ili potpuno prestalo, imao je sklonost da bude natmuren i mrzovoljan.
Takođe, postojale su veće šanse da je primeti. Danas nije želela da bude primećena. „Aba-Du, jesi li to ti?" zapevušio je otac. Obično bi ga zamolila da je ne zove tim bebećim imenom, ali ne danas. „Aha, ja sam." „Sve u redu u školi?" Postojano klik-klik-klik je utihnulo. Molim te nemoj da dođeš ovamo, pomolila se. Nemoj da dođeš i vidiš me i upitaš me zbog čega sam bleda ili tako nešto. „Aha. Kako napreduje knjiga?" „Imam sjajan dan", kazao je. „Pišem o čarlstonu i crnoj guzi. Vodo-di-o-do.“ Šta god to značilo. Ono što je bilo važno, međutim, beše to što je klik-klik-klik ponovo počelo. Hvala bogu! „Super", rekla je, ispirajući čašu i stavljajući je na stalak za ceđenje posuđa. „Odoh na sprat da radim domaći." „To je moja devojka. Razmišljaj o Harvardu 2018.“ „Važi, tata." A možda i hoće. Bilo šta, samo da ne razmišlja o Bankertonu u Ajovi 2011.
6
Samo što nije mogla da prestane. Jer. Jer šta? Jer zašto? Zato što... pa... Zato što ja mogu nešto da uradim. Izvesno vreme je ćaskala s Džesikom, ali je Džesika onda otišla u tržni centar u Nort Konveju, da večera sa roditeljima u restoranu „Panda garden", tako da je Abra otvorila knjigu iz građanskog vaspitanja. Nameravala je da otvori četvrto poglavlje, strahovito dosadnih dvadesetak stranica naslovljenih Kako funkcioniše naša vlada, ali se knjiga umesto toga otvorila na petom poglavlju: Vaše dužnosti kao građanina. O, gospode, ako postoji ijedna reč koju ne želi da vidi tog popodneva, onda je to reč „dužnost". Otišla je u kupatilo po još jednu
čašu vode jer je u ustima i dalje osećala fuj ukus i zatekla sebe kako zuri u svoje pegice u ogledalu. Bilo ih je tačno tri, jedna na levom obrazu i dve na njokalici. Nije loše. Imala je sreće što se tiče pegica. Niti je imala mladež kao Betani Stivens, niti je bila zrikava kao Norman Makginli, niti je mucala kao Džini Vitlo, niti je imala užasno ime kao jadni Pens Eferšam, kog su svi u školi zadirkivali. Abra je bilo pomalo čudno ime, naravno, ali je bilo u redu, ljudi su mislili da je zanimljivo, a ne uvrnuto kao Pens, koji je među dečacima bio poznat (ali su i devojčice nekako uvek saznavale te stvari) kao Penis Pens. A najlepše od svega, nisu me raščerečili luđaci koji nisu obraćali pažnju dok sam vrištala i preklinjala ih da prestanu. Nisam morala da gledam kako neki od tih luđaka ližu moju krv sa svojih dlanova pre nego što sam umrla. Aba-Du je prava srećnica. Ali, na kraju krajeva, možda ipak ne tolika srećnica. Srećnici ne znaju ono što ne treba da znaju. Spustila je dasku na šolji, sela i tiho zaplakala žarivši lice u dlanove. Ponovno razmišljanje o Bredliju Trevoru i načinu na koji je umro bilo je dovoljno loše, ali nije reč samo o njemu. Postojali su i svi oni ostali klinci, toliko mnogo slika da su bile zbijene na poslednjoj stranici Potrošača kao školski zbor iz pakla. Svi ti krezavi osmesi i sve te oči koje su znale manje o svetu, čak i od Abre - i šta ona uopšte zna? Ne zna čak ni Kako funkcioniše naša vlada. Šta li su mislili roditelji te nestale dece? Kako su nastavili sa životom? Jesu li Sintija ili Merton ili Anhela bili prvo na šta pomisle kad ujutru ustanu i poslednje pre nego što odu na počinak? Jesu li ostavili njihove seobe netaknute za slučaj da se vrate kući, ili su svu njihovu odeću i igračke poklonili Armiji spasa? Abra je čula da su to učinili roditelji Leni O’Mire nakon što je Leni pala s drveta, udarila glavom o kamen i umrla. Leni O’Mira, koja je stigla do petog razreda, a onda prosto... stala. Ali, naravno, njeni roditelji znaju da je mrtva, postoji grob na koji su mogli da odu i stave cveće, a to je možda velika razlika. A možda i nije, ali je mislila da jeste. U suprotnom,
morali biste da se pitate, zar ne? Na primer, kad doručkujete, zapitali biste da li vaše nestalo dete (Sintija, Merton, Anhela) takođe negde doručkuju, ili puštaju zmaja, ili beru narandže s grupom imigranata, ili šta god. U pozadini uma morali biste da budete prilično svesni da su mrtvi, da je većina njih ubijena (dovoljno je samo da se pogledate vesti u šest da biste to znali), ali ne možete da budete sigurni. Nije mogla ništa da uradi povodom te nesigurnosti roditelja Sintije Abelar ili Mertona Askjua ili Anhele Barbere, nije imala pojma šta im se dogodilo, ali znala je šta se desilo Bredliju Trevoru. Skoro da ga je zaboravila, a zatim te glupave novine... te glupave slike... i sećanja koja su joj se vratila, ono što nije ni znala da zna, kao da su slike bile isterane na čistinu iz njene podsvesti... A to je mogla da uradi. A to nikada nije pomenula svojim roditeljima, jer bi ih to zabrinulo, kao što bi ih zabrinulo i kada bi saznali da se vatala sa Bobijem Flanaganom - samo malčice, bez žvalavljenja ili nečega sličnog odvratnog - jednog dana posle škole. To je nešto što ne bi želeli da znaju. Pretpostavljala je (i tu nije mnogo grešila, iako to nije imalo nikakve veze s telepatijom) da je ona u umovima svojih roditelja zamrznuta u uzrastu osmogodišnjakinje i da će tako verovatno ostati dok ne dobije sike, što se još uvek nije desilo - makar ne sike koje su se mogle primetiti golim okom. Dosad nisu čak vodili ni ONAJ RAZGOVOR s njom. Džuli Vandover joj je rekla da je skoro uvek majka ta koja ti drži predavanje, ali jedino predavanje koje joj je majka održala u zadnje vreme bilo je koliko je važno da Abra iznese đubre iz kuće četvrtkom ujutru pre dolaska školskog autobusa. „Ne tražimo od tebe da mnogo radiš po kući“, rekla je Lusi, „a ove jeseni je izuzetno važno da svi pomognemo koliko možemo." Momo se barem približila RAZGOVORU. U proleće, jednog dana odvela je Abru u stranu i upitala je: „Znaš li šta dečaci žele od devojčica kad dođu u tvoje godine?"
„Seks, pretpostavljam", odgovorila je Abra... iako joj se činilo da sve što skromni i trapavi Pens Eferšam od nje želi jeste kolačić, ili da pozajmi četvrt dolara za prodajni automat, ili da joj ispriča koliko je puta gledao Osvetnike. Momo je klimnula. „Ne možeš da kriviš ljudsku prirodu, ona je takva kakva je, ali nemoj to da im daš. Tačka. Kraj diskusije. Kad napuniš devetnaest, možeš ponovo da razmisliš o tome ako želiš." To je bilo malo neprijatno, ali je makar bilo otvoreno i jasno. U vezi s onim u njenoj glavi ništa nije bilo jasno. To je bio njen mladež, nevidljiv ali stvaran. Njeni roditelji više nisu pričali o sumanutim sranjima koja su se desila kada je bila mala. Možda su mislili da su nestala. Naravno, znala je da je momo bolesna, ali to nije bilo isto kao suluda klavirska muzika, ili otvaranje slavina u kupatilu, ili njena rođendanska zabava (koje se sada jedva sećala) kada je okačila kašike na kuhinjski plafon. Naučila je kako da se kontroliše. Ne sasvim, ali uglavnom. I to se promenilo. Sada je retko viđala nešto pre nego što bi se dogodilo. Ili pomerala predmete. Kad je imala šest ili sedam godina, mogla je da se usredsredi na hrpu školskih knjiga i podigne ih skroz do plafona. Mačji kašalj. Prosto kao pasulj, kao što je momo volela da kaže. A sada, i za jednu jedinu knjigu morala je da se koncentriše sve dok joj mozak ne iscuri na uši, a možda bi uspela da je pomeri svega nekoliko centimetara, po stolu. I to kada ima dobar dan. Drugih dana pak nije mogla čak ni da okrene stranicu. No, mogla je da radi nešto drugo, a u mnogim slučajevima je to bilo i kudikamo bolje od onoga što je mogla kada je bila mala. Na primer, da gleda u glave drugih ljudi. Nije to mogla sa svima - neki ljudi bili su u potpunosti zatvoreni, drugi su emitovali samo sporadične bleskove — ali mnogi su bili nalik prozorima s otvorenim zavesama. Mogla je da baci pogled unutra kad god joj se prohte. Uglavnom to nije želela, jer bi najčešće otkrila nešto tužno, a često i šokantno. Spoznaja da se gospođa Moran, njena voljena nastavnica u šestom razredu, ŠVALERIŠE bila je najveći šok do sada, i to nimalo
prijatan. Ovih dana, uglavnom je videči deo svog uma držala isključen. Isprva joj je bilo teško da nauči kako to da uradi, poput učenja da vozi rolšue unazad ili piše levom rukom, ali naučila je. Vežba ne čini majstora (makar ne još), ali svakako pomaže. I dalje je ponekad gledala u tuđe umove, ali uvek neodlučno, spremna da se povuče na prvi znak nečega uvrnutog ili odvratnog. A nikad nije virila u umove svojih roditelja, ili u momin. To bi bilo pogrešno. Verovatno je pogrešno prema bilo kome, ali kao što je momo rekla: ne možeš da kriviš ljudsku prirodu, a ništa nije ljudskije od radoznalosti. Ponekad je mogla da natera ljude i da urade nešto na njenu zapovest. Ne sve, čak manje od polovine, ali je opet mnogo ljudi bilo veoma otvoreno za sugestiju. (Verovatno su to bili isti oni ljudi koji su mislili da će im stvari koje se prodaju na TV-u ukloniti bore ili učiniti da im kosa ponovo izraste.) Znala je da je to talenat koji bi mogao da poraste ukoliko bi ga vežbala kao mišić, ali nije. Taj ju je pomalo i plašio. Mogla je još mnogo toga, za pojedine veštine nije imala ni ime, ali ona o kojoj je trenutno razmišljala jeste imala ime. Zvala ju je „gledanje na daljinu“. Poput drugih aspekata njenog specijalnog talenta, dolazilo je i odlazilo, ali ako bi to zaista želela - i ako je imala na šta da se usredsredi - obično je to mogla i da izvede. Sada bih to mogla. „Zaveži, Aba-Du“, kazala je tihim, napregnutim glasom. „Zaveži, Aba-kaka.“ Otvorila je udžbenik algebre na stranici s domaćim zadatkom za taj dan, koju je obeležila listom hartije na kojem je najmanje dvadeset puta napisala imena Bojd, Stiv, Kam i Pit. Zajedno su bili Raund hir, njen omiljeni dečački bend. Tako su slatki, a naročito Kam. Isto je mislila i Ema Din, njena najbolja drugarica. Te plave oči, ti nemarni čuperci plave kose. Možda mogu da pomognem. Njegovi roditelji će biti tužni, ali će makar znati.
„Zaveži, Aba-Du. Zaveži, Aba - Kaka Umesto Mozga.“ Ako je 5x- 4 = 26, koliko iznosi x? „Šezdeset ziliona!“, rekla je. „Koga boli dupe!“ Pogled joj je pao na imena slatkih dečaka iz grupe, napisanih boldovanim kurzivnim slovima, kakva su Ema i ona gotivile („Pisanje tako izgleda romantičnije", izjavila je Ema), a odjednom su joj izgledala glupavo, detinjasto i skroz pogrešno. Isekli su ga i lizali su njegovu krv, a onda su mu uradili nešto još gore. U svetu gde tako nešto može da se dogodi, maštarenje o dečačkom bendu je delovalo gore od pogrešnog. Abra je zatvorila knjigu uz tresak, sišla u prizemlje (klik-klik-klik iz tatine radne sobe nastavljalo se bez prekida) i otišla u garažu. Izvadila je Anistonski potrošač iz kante za đubre, odnela ga u svoju sobu i poravnala stranice na stolu. Sva ta lica - ali u tom trenutku marila je samo za jedno.
7
Srce joj je jako-jako-jako udaralo. Bojala se i ranije, kada je svesno pokušavala da gleda na daljinu ili čita misli, ali se nikad nije ovoliko plašila. Ni izbliza. Šta ćeš uraditi ako saznaš? To je bilo pitanje za kasnije, jer možda neće ni moći da sazna. Podmukli i kukavički deo njenog uma nadao se upravo tome. Abra je stavila kažiprst i srednji prst leve šake na fotografiju Bredlija Trevora, jer je njena leva šaka bolje videla. Volela bi da može da stavi sve prste na nju (a da je u pitanju bio predmet, držala bi ga u šaci), ali je bila premala. Nakon što je stavila prste, fotka se više uopšte nije videla. Osim što jeste. Ona ju je videla veoma dobro. Plave oči, kao Kam Nouls iz grupe Raund hir. Na fotografiji se to nije videlo, ali su imale istu duboku nijansu. Znala je to. Dešnjak, kao i ja. Ali i levoruk poput mene, takođe. Njegova leva ruka je znala kakva lopta dolazi, brza ili felširana... Zadahtala je. Bejzbol dečak je znao.
Bejzbol dečak je, zapravo, bio kao ona. Da, tako je. Zato su ga uzeli. Zažmurila je i ugledala njegovo lice. Bredli Trevor. Za prijatelje Bred. Bejzbol dečak. Ponekad je nosio kačket izvrnut naopako jer je verovao da mu to donosi sreću. Otac mu je bio farmer. Majka mu je mesila pite i prodavala ih u lokalnom restoranu, a takođe i na tezgi na njihovoj farmi. Kad mu je stariji brat otišao na koledž, Bredli je uzeo sve njegove diskove AC/DC-ja. On i njegov najbolji prijatelj A1 voleli su pesmu Big Balls. Sedeli bi na Bredovom krevetu, pevali zajedno i smejali se, i smejali. Hodao je kroz kukuruzište, a čovek ga je čekao. Bred je mislio da je čovek dobar, jedan od dobrih tipova, jer je čovek... „Beri“, tiho je prošaputala. Iza zatvorenih kapaka, oči su joj se brzo pomerale gore-dole, kao kod spavača u REM fazi sna. „Beri Žutać. Prevario te je, Brede. Zar ne?“ Ali ne samo Beri. Da je to bio samo on, Bred bi znao. Mora da su svi ljudi s baterijskim lampama radili zajedno, odašiljući istu misao: u redu je da Bred uđe u kamionet ili kamp prikolicu ili šta god što je vozio Beri Žutać, jer je Beri dobar. Jedan od dobrih momaka. Prijatelj. I tako su ga uzeli... Otišla je dublje. Nije se zamarala onim što je Bred video, jer nije video ništa sem sive podne prostirke. Bio je vezan izolir-trakom i ležao u Berijevom vozilu licem okrenut podu. To nije bio problem. Pošto se sinhronizovala, mogla je da vidi šire od toga. Videla je... Njegovu rukavicu. Bejzbol rukavicu marke „Vilson". A Beri Žutać... Onda je taj deo odleteo. Možda će se vratiti, a možda i neće. Bila je noć. Osetila je vonj stajskog đubriva. Videla je fabriku. Neku vrstu (napuštene) fabrike. U tom pravcu naišla je čitava kolona vozila, velikih, a nekoliko i ogromnih. Farovi su bili isključeni, za slučaj da neko naiđe, ali je na nebu sijao pun mesec. Dovoljno svetlosti da se vidi. Išla su
po džombastom asfaltiranom putu prepunom rupa, prošla su pored vodotornja, prošla su pored šupe s urušenim krovom, prošla su kroz otvorenu zarđalu kapiju, prošla su pored znaka. Prošla su toliko brzo da nije mogla da ga pročita. A zatim fabrika. Napuštena fabrika s propalim dimnjacima i razbijenim prozorima. Videla je još jedan znak, a zahvaljujući mesečini, mogla je da ga pročita: ZABRANJEN ULAZ, PO NAREDBI ŠERIFSKE SLUŽBE OKRUGA KANTON. Išli su iza fabrike, a kad stignu tamo, povrediće Breda, bejzbol dečaka, i nastaviće da ga povređuju sve dok ne umre. Nije želela da vidi taj deo pa je učinila sve da premota unazad. To je bilo teško, kao otvaranje tegle s čvrsto zatvorenim poklopcem, ali mogla je i to da uradi. Kada je stigla tamo gde je želela, pustila je. Beriju Žutaću sviđala se ta rukavica jer ga je podsećala na vreme kada je bio dečak. Zbog toga ju je navukao na ruku. Navukao ju je i omirisao ulje kojim ju je Bred mazao da bi koža ostala savitljiva i nekoliko puta je udario levom pesnicom... Međutim, slike su počele da se premotavaju unapred, a ona je ponovo zaboravila na Bredlijevu rukavicu za bejzbol. Vodotoranj. Šupa s urušenim krovom. Zarđala kapija. A zatim prvi putokaz. Šta je na njemu pisalo? Ništa. I dalje je prebrzo, uprkos mesečini. Ponovo je premotala (na čelu su joj sada izbijale i graške znoja) i pustila. Vodotoranj. Šupa sa urušenim krovom. Spremi se, evo dolazi. Zarđala kapija. A zatim znak. Ovog puta uspela je da ga pročita, premda nije bila sigurna da ga je razumela. Zgrabila je list papira, na kojem su krasnopisom bila ispisana sva ta glupava imena dečaka, i okrenula ga. Brzo, pre nego što zaboravi, naškrabala je sve što je videla na tom znaku: ORGANSKA INDUSTRIJA, i FABRIKA ETANOLA #4, i FRIMAN, AJOVA, i ZATVORENO DO DALJEG. Dobro, sada zna gde su ga ubili, i gde su ga - bila je uverena zakopali, sa sve rukavicom za bejzbol. Šta je sledeće? Ako pozove broj Centra za nestalu decu, oni če čuti glas deteta i neće obratiti
pažnju... osim što će možda dati njen broj telefona policiji, koja će je verovatno uhapsiti zbog toga što je pokušala obesno da se našali s ljudima koji su godinama tužni i nesrečni. Zatim je pomislila na svoju majku, ali budući da je momo bila bolesna i spremala se da umre, to nije dolazilo u obzir. Mama je i bez ovoga imala dovoljno briga na pameti. Ustala je, otišla do prozora, i zagledala se u svoju ulicu, u „Liketisplit“ dragstor na uglu (koju su starija deca zvala „Liketi-splif" zbog gandže koju su pušili iza njega, tamo gde stoje kontejneri za đubre), i u Bele planine koje su bockale vedro plavo nebo poznog leta. Počela je da trlja usta, nervozni tik od kojeg su roditelji pokušali da je odviknu, ali oni nisu bili ovde, tako - šipak za to. Šipak svemu. Tata je dole u prizemlju. Nije htela da kaže ni njemu. Ne zato što je morao da završi knjigu, već zato što ne bi želeo da se meša u nešto ovako čak ni kad bi joj poverovao. Nije morala da mu čita misli da bi to znala. Kome onda? Pre nego što je mogla da smisli logičan odgovor, svet s one strane njenog prozora zavrteo se ukrug, kao da je postavljen na džinovski disk. Tiho je kriknula i uhvatila se za prozor, gužvajući zavese u pesnicama. To joj se događalo i ranije, uvek bez upozorenja, a ona je bila preplašena svaki put kada bi se to desilo, jer je ličilo na epileptični napad. Više nije bila u svom telu - bila je negde daleko, nije više samo gledala u daljinu - i šta ako ne bude mogla da se vrati? Točak je usporio, a zatim zaustavio. Umesto u svojoj spavaćoj sobi, bila je u samoposluzi. Znala je to zato što se ispred nje nalazio štand s mesom. Iznad njega (znak je bilo lako pročitati zahvaljujući bleštavim neonkama) bilo je obećanje: KOD SEMA, SVAKI KOMAD MESA JE KAUBOJSKI KOMAD VRHUNSKOG KVALITETA! Na trenutak ili dva, štand s mesom se približavao, jer ju je vrtlog gurnuo u nekog ko hoda. Hoda i kupuje. Beri Žutać? Ne, ne on, iako je bio u blizini; zahvaljujući njemu je i došla tu. Samo što ju je od njega odvukao neko kudikamo snažniji. U donjem delu vidnog polja videla
je kolica dupke puna namirnica. Onda je kretanje napred prestalo, a ona je osetila tu senzaciju, to (pretura, traži, zabada nos) suludo osećanje da je neko U NJOJ, i iznenada je shvatila da prvi put nije sama na točku. Gledala je prema štandu s mesom na kraju prolaza između polica u samoposluzi, a druga osoba gledala je kroz prozor njene spavaće sobe u Ričland kortu, u daljinu, ka Belim planinama. Panika je eksplodirala u njoj; kao da je benzin prosut na vatru. Nijedan zvuk joj se nije oteo sa usana, toliko čvrsto stisnutih da su bila samo tanka linija, ali je u glavi vrisnula jače nego što bi ikada verovala da je sposobna: (NE! IZLAZI IZ MOJE GLAVE!)
8
Kada je Dejvid osetio kako kuća podrhtava i video da se luster u njegovoj radnoj sobi njiše na lancu, prva pomisao bila mu je (Abra) da je njegova kćer doživela jednu od svojih psihičkih provala, iako već godinama nije bilo tih telekinetičkih sranja, a nikada ništa ni nalik ovome. Dok su se stvari vraćale u normalu, druga - a u njegovom umu kudikamo razumnija - pomisao bila je da je upravo doživeo svoj prvi njuhempširski zemljotres. Znao je da se to događa s vremena na vreme, ali... Bog te mazo! Ustao je od stola (ne zaboravivši da snimi dokument pre nego što je to učinio) i otrčao u hodnik. U podnožju stepeništa je viknuo: „Abra! Jesi li osetila ovo?“ Izašla je iz sobe, prebledela i malčice uplašena. „Aha, kao. Ja... mislim da...“ „Aha! Zemljotres!", reče joj Dejvid. „Tvoj prvi zemljotres! Zar nije strava, a?“ „Aha“, rekla je, ne zvučeći naročito uzbuđeno. „Baš super." Pogledao je kroz prozor dnevne sobe i video da komšije stoje na
verandama i travnjacima. Među njima je bio i njegov dobar prijatelj, Met Renfru. „Odoh preko puta da popričam s Metom, dušo. Hoćeš li da pođeš sa mnom?" „Bolje da završim domaći iz matematike." Dejvid je pošao prema ulaznim vratima, a zatim se okrenuo da pogleda u nju. „Ne plašiš se, zar ne? Nema razloga. Gotovo je." O, kako bi Abra volela da je gotovo!
9
Rouz Šešir kupovala je za dvoje jer se Dedica Flik ponovo loše osećao. U Semovoj samoposluzi videla je i nekoliko drugih članova Pravog čvora, i klimnula im glavom u znak pozdrava. Nakratko se zaustavila kraj police s konzerviranom hranom da popriča s Berijem Žutaćem, koji je u šaci držao spisak za kupovinu koji mu je dala žena. Brinuo se za Flika. „Biće on opet onaj stari", reče mu Rouz. „Znaš ti Dedicu." Beri se naceri. „Žilaviji od Čerkeza." Klimnula je i ponovo zakotrljala kolica. „Možeš da se kladiš." Samo obično popodne radnog dana u samoposluzi, a dok se opraštala od Berija, isprva je pogrešno shvatila ono što joj se događa kao nešto ovozemaljsko, možda nizak nivo šećera u krvi. Bila je sklona vrtoglavici kad joj padne šećer i obično je nosila čokoladicu u tašnici. Onda je shvatila da joj se neko nalazi u glavi. Neko je gledao. Rouz se nije uzdigla do svog položaja starešine Pravog čvora zato što je bila neodlučna. Stala je, kolica uperenih ka štandu s mesom (planiranoj sledećoj stanici) i istog časa uskočila u cevovod koji je uspostavila neka radoznala i potencijalno opasna osoba. Ne član Pravog, smesta bi prepoznala svakoga od njih, ali nije ni neki obični geak. Ne, ova je bila daleko od obične. Tržnica se zavrtela, a ona je najednom gledala u neki planinski venac. Ne Stenovite planine, njih bi prepoznala. Ove su bile niže. Ketskil? Adirondak? Mogle su biti bilo koje. Što se tiče posmatrača...
mislila je da je reč o detetu. Skoro sigurno devojčica, i to devojčica s kojom se već srela. Moram da vidim kako izgleda, onda ću moći da je nađem kad god poželim. Moram da je nateram da pogleda u ogleda... Međutim, onda joj je misao, glasna poput pucnja sačmarice u zatvorenoj sobi (NE! IZLAZI IZ MOJE GLAVE!) izbrisala um i gurnula je na police s konzervisanim šupama i povrćem. Limenke su popadale na pod i otkotrljale se svuda unaokolo. Na trenutak-dva mislila je da će i ona poći za njima, onesvestivši se kao sentimentalna heroina iz nekog ljubavnog romana. Onda se povratila. Devojčica je prekinula vezu, i to prilično spektakularno. Da li to krvari iz nosa? Obrisala ga je prstima i proverila. Ne. Dobro. Magacioner je dotrčao do nje. „Jeste li dobro, gospođice?" „Fino. Samo mi se malo zavrtelo u glavi. Verovatno zbog zuba koji sam juče izvadila. Sada je prošlo. Napravila sam rusvaj, jelda? Izvinite. Dobro je što su na polici stajale konzerve, a ne flaše." „Ma nije problem, nije nikakav problem. Da li biste želeli da izađete na svež vazduh ili da sednete na klupicu?" „To neće biti neophodno", rekla mu je. I nije, ali je definitivno završila s kupovinom za taj dan. Odvezla je kolica dva reda dalje i ostavila ih tamo.
10
Dovezla je pikap tojotu takomu (staru, ali pouzdanu) iz kampa zapadno od Sajdvajndera, a čim se našla u kabini, izvadila je mobilni iz torbice i pritisla dugme za brzo pozivanje. Telefon na drugom kraju veze zazvonio je svega jedanput. „Ša ima, Rouzi devojko?", javio se Vrana Dedi. „Imamo problem!" Naravno, problem je takođe bio i prilika. Klinka s dovoljno pare u kotlu da aktivira takvu eksploziju - ne samo da primeti njeno
prisustvo, već i da je gurne na policu - nije bila samo obična paroglavka, već otkriće stoleća. Osećala se kao kapetan Ahab kad je prvi put vide svog velikog belog kita. „Pričaj sa mnom", reče sada skroz poslovno. „Pre nešto više od dve godine. Klinac u Ajovi. Sećaš ga se?“ „Da.“ „Takođe se sećaš da sam ti tada rekla da imamo posmatrača?" „Aha. Istočna obala. Mislila si da je najverovatnije devojčica.“ „I jeste devojčica, nego šta! Maločas me je ponovo našla. Bila sam u Semovoj samoposluzi, gledala svoja posla, a onda, kao grom iz vedra neba, eto ti nje.“ „Zašto baš sad, posle svih ovih godina?“ „Ne znam, a i nije me briga. Ali moramo da je imamo, Vrano. Moramo da je imamo!" „Zna li ko si ti? Gde smo?" Razmišljala je o tome dok je išla prema pikapu. Nametljivica joj nije videla lice, u to je bila sigurna. Klinka joj je bila u glavi i gledala napolje. A odatle je mogla da vidi prolaz između dva reda polica u samoposluzi. Koliko takvih istih ima u Americi? Verovatno milion. „Ne bih rekla, ali to nije bitno." „A šta jeste?" „Sećaš li se da sam ti kazala da ima veliku paru? Ogromnu paru? Pa, mnogo je veća nego što sam i pretpostavljala. Kada sam pokušala da zavrtim točak, oduvala me je iz glave kao da sam uveli cvet maslačka. Nikad ranije mi se ništa slično nije desilo. Čak bih smela da tvrdim da je tako nešto nemoguće." „Da li je potencijalna članica, ili potencijalna hrana?" „Ne znam." Međutim, znala je. Para im je potrebna - uskladištena para - mnogo više nego što su im bila potrebna nova gladna usta. Osim toga, nekoga s toliko moći nikako nije želela u Pravom čvoru. „Okej, kako da je pronađemo? Imaš li neku ideju?" Pomislila je na ono što je videla kroz devojčine oči pre nego što je bila toliko neceremonijalno šutnuta natrag u Semovu samoposlugu u
Sajdvajnderu. Ne mnogo, ali postojala je prodavnica... Kazala je: „Klinci je zovu Liketi-splif.“ „A?“ „Ništa, nema veze. Moram da razmislim o tome. Ali imaćemo je, Vrano. Moramo da je imamo." Usledila je pauza. Kada je ponovo progovorio, Vrana je zvučao obazrivo. „Sudeći po načinu na koji govoriš, možda će biti dovoljno pare da se napuni desetak kanistera. To jest, ako zaista ne želiš da pokušaš da je preobraziš." Rouz se odsutno i kevtavo nasmejala. „Ako sam u pravu, mi nemamo dovoljno kanistera da uskladištimo paru iz te devojčice. Da je planina, bila bi Everest." Vrana nije odgovorio. Nije morala da ga gleda ili da mu zaviri u um da bi znala da je zgranut. „A možda ne moramo da uradimo ništa od toga." „Ne kontam." Naravno da nije. Razmišljanje na duge staze nikad nije bila njegova specijalnost. „Možda ne moramo ni da je preobrazimo ni da je ubijemo. Pomisli na krave.“ „Krave." „Možeš da zakolješ kravu i dobiješ dovoljno hamburgera i odrezaka za nekoliko meseci. Ali ako je zadržiš u životu i staraš se o njoj, davaće mleko celog života. Računam na šest, ili možda osam godina." Tajac. Dug. Pustila ga je da se rastegne. Kada je odgovorio, zvučao je opreznije nego ikada. „Nikad nisam čuo ni za šta slično. Ubijamo ih nakon što od njih uzmemo paru, a ako imaju nešto što nam je potrebno i dovoljno su jaki da prežive preobražaj, onda ih preobrazimo. Onako kako smo osamdesetih preobrazili Endi. Dedica Flik će možda reći drugačije, ako mu veruješ da se seća vremena kada je Henri VIII ubijao svoje žene, ali mislim da Pravi čvor nikad nije pokušao da čuva nekog paroglavca. Ako je stvarno toliko jaka kao što kažeš, mogla bi da bude užasno opasna." Reci mi nešto što ne znam. Da si osetio ono što sam ja osetila,
rekao bi mi da sam luda što uopšte razmišljam o tome. A možda i jesam. Ali... Ali bila je umorna od toga da toliki deo svog vremena - vremena čitave familije - provodi u potrazi za hranom. Od toga da živi kao cigani čergari iz X veka, kad bi trebalo da žive kao kraljevi i kraljice stvaranja. Što su i bili. „Pričaj s Dedicom ako se oseća bolje. I s Teškom Meri, ona se vrzma unaokolo skoro isto toliko dugo koliko i Flik. Sa Zmijskim Ujedom Endi. Nova je, ali ima pametnu glavu na ramenima. Pričaj s kim god da misliš da može imati važne informacije." „Isuse, Rouzi. Ne znam..." „Ni ja, bar ne još uvek. I dalje mi se manta u glavi. Sve što trenutno tražim od tebe jeste da obaviš malo istraživanja. Ti si, na kraju krajeva, uvek bio naša prethodnica." „U redu..." „O, i pobrini se da popričaš s Orahom. Pitaj ga kakve droge bi mogle da drže geačko dete poslušnim i pitomim dugi vremenski period." „Ta devojčica mi ne izgleda kao geakinja." „O, ali jeste. Ona je samo velika i debela geačka krava za mužu." To nije baš istina. Veliki beli kit, eto šta je ona! Rouz je okončala poziv ne sačekavši da vidi ima li Vrana Dedi još štogod da kaže. Ona je bila šefica, a što se nje tiče, ovaj razgovor bio je završen. Ona je beli kit, a ja je želim. No, Ahab nije želeo svog kita samo zato da bi mu Mobi obezbedio tone sala i skoro beskrajnu zalihu burića s uljem, a ni ona nije želela devojčicu samo da bi im - primivši koktel droga i mnogo jakog psihičkog umirivanja - im obezbedila skoro beskonačno snabdevanje parom. Ovo je bilo ličnije od toga. Da je preobrazi? Da je učini delom Pravog čvora? Nikad! Balavica je izbacila Rouz Šešir iz svog uma kao da je neka iritantni Jehovin svedok koji ide od vrata do vrata i deli brošure o predstoječem smaku sveta. Niko je nikad nije tako izbacio,
kao staru kantu. Svejedno koliko je moćna, balavica mora da nauči lekciju. A ja sam prava žena za taj posao. Uključila je motor, izvezla se s parkirališta samoposluge, a zatim se zaputila ka auto-kampu Plavi zvončići, vlasništvo Pravog čvora. To je bila zaista prelepa lokacija, pa zašto da ne? Tamo je nekada stajao jedan od najvećih hotela na svetu. Ali, naravno, „Vidikovac" je odavno izgoreo do temelja.
11
Renfruovi, Met i Kesi, bili su ljudi vazda raspoloženi za feštu, i naprečac su odlučili da prirede „zemljotres-roštilj“. Pozvali su sve stanare iz ulice Ričland kort i skoro svi su došli. Met je kupio sanduk bezalkoholnog pića, nekoliko flaša jeftinog vina i burence piva iz dragstora „Liketi-split“ malo dalje niz ulicu. Bilo je veoma zabavno, a Dejvid Stoun je silno uživao. Koliko je mogao da vidi, i Abra je, takođe, uživala. Muvala se okolo s drugaricama, Džulijom i Emom, a on se postarao da pojede pljeskavicu i malo salate. Lusi mu je rekla da moraju da budu na oprezu kada je reč o ćerkinim prehrambenim navikama, jer je došla u godine kada devojčice postaju veoma svesne svoje težine i izgleda - godine u kojima su bulimija i anoreksija i te kako sklone da pokažu svoja mršava izgladnela lica. Ono što nije primetio (iako bi Lusi možda zapazila da je bila tamo) jeste da se Abra nije pridruživala drugaricama u neprekidnom kikotanju. Nakon što jerpojela činiju sladoleda (malu činiju), upitala je oca može li da se vrati kući i završi domaći. „Dobro", rekao je Dejvid, „ali se najpre zahvali gospodinu i gospođi Renfru." Abra bi to uradila i bez podsećanja, ali se složila ne rekavši to ocu. „Nema na čemu, Abi“, rekla je gospođa Renfru. Oči su joj bile skoro natprirodno sjajne od tri čaše belog vina. „Nije li ovo kul? Trebalo bi češće da imamo zemljotrese. Premda sam pričala s Viki
Fenton - poznaješ li Fentonove iz Ulice Pond? To je samo blok dalje odavde, a ona kaže da ništa nisu osetili. Nije li to uvrnuto?" „Nego šta", složila se Abra, misleći da, kada je već o tome reč, gospođa Renfru ne zna ni U od uvrnutog.
12
Završila je domaći i gledala TV u prizemlju s tatom kada je mama nazvala. Neko vreme je pričala s njom, a zatim prepustila slušalicu ocu. Lusi je nešto rekla, a Abra je znala šta je to bilo i pre nego što ju je Dejv ovlaš pogledao i kazao: „Aha, dobro je, samo je ošamućena od domaćeg, mislim. Ovih dana daju klincima toliko toga. Da li ti je rekla da smo imali mali zemljotres?“ „Odoh u sobu, tata“, reče mu Abra, a on joj je odsutno mahnuo rukom. Sela je za sto, uključila komp, a potom ga isključila. Nije želela da igra igricu Voćni nindža, a svakako nije želela ni sa kim da ćaska na netu. Morala je da razmisli o tome šta da radi, jer je nešto morala da uradi. Stavila je udžbenike u ranac, a potom podigla pogled, a žena iz samoposluge zurila je u nju s njenog prozora. To je bilo nemoguće, zato što je prozor na spratu, ali je žena ipak bila tamo. Koža joj je bila čista kao suza i bela kao sneg, jagodice visoke, a tamne oči blago zakošene nagore. Pomislila je da je to možda najlepša žena koju je ikada videla. Takođe, smesta je shvatila, i bez ikakve senke sumnje da je potpuno luda. Slapovi crne kose uokvirivali su savršeno, donekle arogantno lice, i padali joj niz ramena. Na tom izobilju kose, naheren pod sumanutim uglom, stajao je pohabani somotski cilindar. Ona nije stvarno tamo, a nije ni u mojoj glavi, takođe. Nemam pojma kako je vidim, ali je ipak vidim i mislim da ona ne zna... Ludača na prozoru se nasmešila, a kad su joj se usne razvukle u osmeh, Abra je videla da u gornjoj vilici ima samo jedan zub, monstruoznu požutelu kljovu. Shvatila je da je to bila poslednja stvar koju je Bredli Trevor video, i vrisnula je, vrisnula je najjače što
može... ali samo u sebi, jer joj se grlo zaključalo, a glasne žice sledile. Zažmurila je. Kada je ponovo otvorila oči, iskežena žena belog lica je nestala. Nije tamo. Ali bi mogla da dođe. Zna za mene, i mogla bi da dođe. U tom trenu, shvatila je ono što je morala znati čim je ugledala napuštenu fabriku. Postoji samo jedna osoba koju može da pozove. Samo jedna osoba koja bi mogla da joj pomogne. Ponovo je sklopila oči, ali ne da se sakrije od užasne vizije koja je gledala u nju sa prozora, već da pozove pomoć. (TONI, POTREBAN MI JE TVOJ TATA! MOLIM TE, TONI, MOLIM TE!) I dalje žmureći - ali sada osećajući toplinu suza na trepavicama i obrazima - Abra je prošaputala: „Pomozi mi, Toni! Plašim se!“
OSMO POGLAVLJE
ABRINA TEORIJA RELATIVITETA
1
Poslednja dnevna vožnja na voziću „Helen Rajvington" zvala se Krstarenje u suton, a često, kad nije bio na smeni u staračkom domu, Den je upravljao kontrolama. Bili Friman, koji je vozio „Rajva“ približno dvadeset pet hiljada puta u toku svog radnog veka, bio je oduševljen da mu ih prepusti. „Nikad se ne umoriš od toga, zar ne?“, upitao je jednom prilikom Dena. „Pripiši to uskraćenom detinjstvu." To nije bio pravi razlog, ne zaista, ali Den i njegova majka su se mnogo seljakali unaokolo nakon što je presušila nadoknada od osiguranja, a ona je često menjala poslove. Bez fakultetske diplome, većina tih poslova bila je slabo plaćena. Obezbeđivala im je krov nad glavom i hranu na stolu, ali nikad nisu imali novca za bacanje. Jednom - bio je u srednjoj školi, a živeli su u Bradentonu, nedaleko od Tampe - upitao ju je zašto se nikad ne viđa s muškarcima. Do tad je već bio dovoljno star da zna da je njegova majka još uvek veoma privlačna žena. Vendi Torens mu se tužno nasmešila i rekla: „Jedan muškarac u životu mi je bio sasvim dovoljan, Deni. Osim toga, sada imam tebe.“ „Koliko je znala o tvom opijanju?", upitao ga je Kejsi K. za vreme jednog od njihovih susreta u kafiću „Sanspot". „Počeo si prilično rano, zar ne?“ Den je morao da malo razmisli o tome. „Verovatno više nego što sam ja znao u to vreme, ali nikad nismo pričali o tome. Mislim da se
plašila da započne razgovor o tome. Osim toga, nikad nisam upadao u nevolje s policijom - bar ne tada - i maturirao sam s pohvalama." Sumorno se nasmešio Kejsiju preko šolje s kafom. „Takođe, razume se, nikad je nisam tukao. Pretpostavljam da je to predstavljalo bitnu razliku." Takođe, nikad nije dobio električni vozić, ali je osnovno načelo po kojem su živeli Anonimni alkoholičari glasilo: „Nemoj da piješ i sve će krenuti nabolje." I išlo je nabolje. Sada je imao najveći vozić na svetu koji bi dečak mogao poželeti, a Bili je bio u pravu: vožnja mu nikada neće dosaditi. Pretpostavljao je da možda hoće za desetdvadeset godina, ali mislio je da će se verovatno čak i tada ponuditi da vozi poslednju dnevnu vožnju, samo da upravlja „Rajvom" u suton, sve do okretnice u Klaud Gapu. Vidik je bio spektakularan, a kada bi reka Sako bila mirna (kakva bi obično bila nakon prolećnih bujica), sve boje su se mogle videti dvaput, jednom iznad i jednom ispod. Sve je bilo tiho na udaljenom kraju Rajvove trase; kao da bog zadržava dah. Vožnje između Praznika rada i Kolumbovog dana, kada bi „Rajva" garažirali preko zime, bile su najbolje. Više nije bilo turista, a šačica putnika bili su samo Frejžerani koje je Den sad maltene sve znao po imenu. Vikendima, kao večeras, bilo je manje od deset mušterija, što mu je sasvim odgovaralo. Kada je zaustavio „Rajva" na stanici u Malengradu, već je bio mrkli mrak. Naslonio se na bočnu stranu prvog putničkog vagona, s kapom (s MAŠINOVOĐA DEN izvezenim crvenim koncem) naherenom na glavi i poželeo malobrojnim putnicima laku noć. Bili je sedeo na klupici, a žar cigarete mu je isprekidano osvetljavao lice. Mora da je imao skoro sedamdeset, ali je izgledao dobro, potpuno se oporavio od operacije trbušne duplje od pre dve godine i govorio da ne planira skoro u penziju. „Šta bih radio?" upitao je jednom prilikom kada je Den pokrenuo tu temu. „Da se penzionišem na toj farmi smrti u kojoj radiš, i da čekam da mi tvoj mačor dođe u posetu? Hvala, ali ne hvala."
Kada su dva-tri zadnja putnika sišla s vozića i krenula, verovatno, u potragu za restoranom, Bili je ugasio cigaretu i pridružio mu se. „Odvešću ga u štalu. Osim ako ne želiš ti to da uradiš." „Ne, samo napred. Dovoljno dugo si sedeo na guzici, besposlen. Kada ćeš bataliti pljuge, Bili? Znaš da je doktor rekao da doprinose tvom problemčiću sa stomakom." „Smanjio sam na skoro nijednu na dan", reče Bili, ali oborivši pogled na zemlju. Den je mogao tačno da sazna na koliko cigareta je Bili smanjio - verovatno ne bi morao čak ni da ga dodirne da dobije tu informaciju - ali nije. Jednog dana, proletos, video je klinca u majici kratkih rukava sa osmougaonim saobraćajnim znakom odštampanim na grudima. Umesto STOP, na znaku je pisalo PI. Kad ga je Den upitao šta to znači, klinac mu je dobacio saosećajni osmeh, koji je verovatno strogo čuvao za sredovečnu gospodu. „Previše informacija", rekao je. Den mu se zahvalio, misleći: Priča mog života, mladiću. Svi imaju tajne. Ovo je znao od najranijeg detinjstva. Pristojni ljudi zaslužuju da čuvaju svoje, a Bili Friman je bio oličenje pristojnosti. „Jesi li raspoložen za šolju kafe, Deno? Imaš li vremena? Neće mi trebati ni deset minuta da stavim ovu kučku ukrevet." Den je s ljubavlju dodirnuo bočnu stranu lokomotive. „Jašta, ali pazi šta pričaš. Ona nije kučka, ona je dama...“ Utom mu je glava eksplodirala.
2
Kada se osvestio, ležao je poleđuške na klupici na kojoj je Bili donedavno pušio. Bili je sedeo pored njega, očigledno zabrinut. Dovraga, izgledao je nasmrt preplašeno. U šaci je držao mobilni telefon, a prsti su mu lebdeli iznad dugmića. „Skloni to", reče mu Den. Reči su izašle u kreštavom graktanju. Pročistio je grlo i pokušao ponovo. „Dobro sam.“ „Jesi li siguran? Isuse Hriste, mislio sam da te strefila moždana kap.“ Tako se i osećam.
Prvi put za mnogo godina, Den je pomislio na Dika Halorana, svojevremeno glavnog kuvara u hotelu „Vidikovac". Dik je skoro smesta znao da sinčić Džeka Torensa deli njegov talenat. Den se sada zapitao da li je Dik možda i dalje živ. Skoro sigurno nije; već tada je gurao šezdesetu. „Ko je Toni?", upita ga Bili. „A?“ „Rekao si: Molim te, Toni, molim te! Ko je Toni?" „Tip koga sam znao dok sam pijančio." Kao improvizacija, to nije bilo bogzna šta, ali to je bila prva stvar koja mu je pala na još uvek ošamućeni um. „Dobar prijatelj." Bili je još nekoliko sekundi gledao u osvetljeni ekran mobilnog telefona, a zatim ga polako sklopio i stavio u džep. „Znaš, ne verujem ti ni sekundu. Mislim da si imao jedan od svojih fleševa. Kao onog dana kada si saznao za moj...“ Potapšao se po trbuhu. „Pa...“ Bili je podigao ruku u vazduh. „Ni reč više. To jest, ako si stvarno dobro. I sve dok to nije nešto loše u vezi sa mnom. Jer hteo bih da znam ako jeste. Nisam siguran da to važi za sve, ali u mom slučaju važi, da znaš." „Nije imalo nikakve veze s tobom." Den je ustao i sa zadovoljstvom otkrio da ga noge sasvim fino drže. „Ali moraću da odložim tu kafu za neki drugi put, ako nemaš ništa protiv." „Taman posla. Moraš da se vratiš u svoju sobu i prilegneš. I dalje si bled kao krpa. Šta god da je ovo bilo, bogami te je jako strefilo." Bacio je pogled na „Rajva". „Milo mi je što se nije desilo dok si sedeo za upravljačem, kotrljajući se šezdeset na sat.“ „Pričaj mi o tome“, reče Den.
3
Prešao je Kranmorsku aveniju do Rajvingtona, nameravajući da posluša Bilijev savet i prilegne, ali umesto da prođe kroz kapiju koja je vodila do prilaznog putića oivičenog cvetnim lejama, ka velikoj
viktorijanskoj kućerini, odlučio je da još malo prošeta. Disanje mu se unormalilo - on se unormalio - a noćni vazduh bio je opojan. Osim toga, morao je da razmotri šta mu se upravo dogodilo, i to veoma pažljivo. Šta god da je bilo, bogami te je jako strefilo. To ga je nateralo da ponovo pomisli na Dika Halorana, i na sve ono što nikada nije ispričao Kejsiju Kingsliju. Niti će. Zlo koje je naneo Dini i njenom sinu, ne učinivši ništa, bilo je ugnežđeno duboko u njemu, kao umnjaci koji još nisu izbili, a tamo će i ostati. Ali kada je imao pet godina, Deni Torens je bio onaj kome je naneto zlo - zajedno s njegovom majkom, razume se - a njegov otac nije bio jedini krivac. Tada Dik jeste učinio nešto. Da nije, Deni i njegova majka umrli bi u „Vidikovcu". I dalje mu je bilo teško da misli o tim starim danima, još jarko obojenih detinjim osnovnim bojama straha i užasa. Voleo bi da nikad više ne pomisli na njih, ali je sada morao. Zato što... pa... Zato što se sve vraća, i sve se plača. Možda je to sreća ili sudbina, ali bilo kako bilo, sve se vraća. Šta mi je ono beše Dik rekao onog dana pre nego što mi je dao sef? „Kada je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. “ Nije da nisam spreman da nekoga naučim nečemu, osim možda da - ako ne popiješ piće, nećeš se napiti. Stigao je do kraja bloka; sada se okrenuo i zaputio nazad. Imao je pločnik samo za sebe. Bilo je jezivo kolikom brzinom bi se Frejžer ispraznio kad se leto završi, a to ga je podstaklo da pomisli na način na koji se „Vidikovac" ispraznio. Koliko brzo je porodica Torens imala to mesto u potpunosti samo za sebe. Izuzev duhova, razume se. Oni nikad nisu otišli.
4
Haloran je rekao Deniju da ide u Denver, i da odatle odleti na Floridu. Upitao ga je hoće li da mu pomogne da ponese kofere do parkirališta „Vidikovca", a Deni je poneo jednu torbu do kuvarevog iznajmljenog automobila. Bila je to mala torba, jedva veća od aktentašne, ali je morao da upotrebi obe ruke da bi je poneo. Kada su putne
torbe bile bezbedno smeštene u prtljažniku, a njih dvoje sedeli u kolima, Haloran je imenovao tu stvar u Denijevoj glavi, stvar u koju su njegovi roditelji samo napola verovali. Imaš dar. Ja sam to oduvek nazivao isijavanjem. Tako je to zvala i moja baka. Osećaš li se usamljeno jer misliš da si jedini? Da, osećao se usamljeno, i da, verovao je da je jedini. Haloran ga je izveo iz te zablude. U potonjim godinama, Den je naleteo na mnogo ljudi koji su, po kuvarevim recima, „pomalo isijavali". Na Bilija, na primer. Ali nikada nije naleteo na nekoga poput devojčice koja mu je večeras vrisnula u glavi. Osetio je da bi ga taj krik mogao pokidati na komade. Da li je on zaista bio toliko jak? Činilo mu se da jeste, ili skoro. Zadnjeg dana sezone u „Vidikovcu", Haloran je kazao zabrinutom dečaku pored sebe da... šta mu je rekao? Rekao je Deniju da ga odalami. Den se vratio natrag do Rajvingtona i stao ispred kapije. Prvo lišće počelo je da otpada, a večernji lahor ga je podizao oko njegovih stopala. A kada sam ga upitao o čemu da mislim, rekao mi je o bilo čemu. „Ali napregnuto misli", kazao je. Tako sam i uradio, ali sam u zadnji čas ublažio misao, bar malo. Da nisam, mislim da bih ga ubio. Lecnuo se - ne, odleteoje unazad - i ugrizao se za usnu. Sečam se krvi. Nazvao me je pištoljem. A kasnije me je upitao za Tonija. Mog nevidljivog prijatelja. Pa sam mu ispričao. Toni se, izgleda, vratio, ali ne više kao prijatelj. Sad je bio prijatelj devojčice po imenu Abra. Ona je u nevolji, baš kao što je i on nekad bio, ali odrasli ljudi koji traže male devojčice privlače pažnju i pobuđuju sumnjičavost. Imao je dobar život u Frejžeru i smatrao je da ga i te kako zaslužuje nakon svih izgubljenih godina. Ali... Ali kad mu je Dik bio potreban - u „Vidikovcu", a i kasnije, na Floridi, kad se gđa Mesi vratila - Dik je došao. U AA, ljudi su to zvali
posetom dvanaestog koraka. Jer kad je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. U nekoliko navrata, Den je otišao s Kejsijem Kingslijem i nekoliko drugih tipova iz programa u posetu dvanaestog koraka ljudima koji su bili preko glave u drogama ili cirki. Ponekad su prijatelji ili šefovi tražili tu vrstu usluge; znatno češće su to bili rođaci, koji su iscrpeli sve druge opcije i bili na ivici nervnog sloma. Imali su i nekoliko uspeha tokom godina, ali se većina poseta završavala zalupljenim vratima ili lepom željom da Kejsi i njegovi drugari zabiju svoje licemerno kvazireligiozno proseravanje nazad sebi u dupe. Jedan tip, veteran veličanstvene iračke avanture Džordža Buša, navučen na kristalni met, mahao im je pištoljem ispred nosa. Na povratku iz zabačene i zapuštene kolibe na planini Čokorua, u kojoj je veteran živeo sa svojom prestrašenom ženom, Den je kazao: „To je bilo traćenje vremena." „Bilo bi da smo to uradili zbog njih“, odvratio je Kejsi, „ali nismo. Radimo to zbog nas. Sviđa ti se život koji vodiš, Deni momče?“ To nije bio prvi put da mu je postavio to pitanje, a jamačno neće biti ni poslednji. „Da.“ Bez ikakvog oklevanja. Možda nije bio predsednik Dženeral motorsa ili snimao gole ljubavne scene s Kejt Vinslet, ali u svom umu imao je sve. „Misliš li da si ga zaslužio?" „Ne“, reče Den, smešeči se. „Ne zaista. Ovo se ne može zaslužiti." „Dakle, šta te je vratilo natrag na mesto gde ti se sviđa da ustaješ ujutru? Sreća ili božja milost?" Verovao je da Kejsi želi da on kaže da je to bila božja milost, ali se tokom treznih godina naučio i jednoj groznoj navici - iskrenosti. „Ne znam." „To je u redu, jer kada si doteran do duvara, nema nikakve razlike."
„Abra, Abra, Abra", kazao je dok je hodao po prilaznom putu do Rajvingtona. „U šta si se to uvalila, devojko? I u šta to uvlačiš mene?" Mislio je da će morati da pokuša da stupi u kontakt s njom koristeći isijavanje, što nikad nije bilo u potpunosti pouzdano, ali kada je ušao u svoju sobicu u tornjiću, shvatio je da to neće biti neophodno. Na njegovoj tabli je urednim slovima bilo napisano:
5
[email protected] Nekoliko sekundi je zbunjeno gledao u njenu imejl adresu, a onda je shvatio foru i nasmejao se. „Odličan štos, malecka, odličan štos." Uključio je laptop. Trenutak kasnije, gledao je prazna polja imejl poruke. Ukucao je njenu adresu, a zatim seo gledajući u treptavi kursor. Koliko je stara? Koliko je mogao da proračuna na osnovu njihovih dosadašnjih komunikacija, bila je negde između mudre dvanaestogodišnjakinje i pomalo naivne šesnaestogodišnjakinje. Verovatno je bliže ovom prvom. A eto ga on, čovek dovoljno star da ima sede vlasi u bradi kad bi preskočio jutarnje brijanje. Eto ga, sprema se da započne ćaskanje na internetu s njom. Lov na grabljivca, bilo ko? Možda nije ništa bitno. Ali moglo bi da bude; ona je samo klinka, na kraju krajeva. Da, ali klinka koja se užasno plaši. Takođe, bio je i radoznao. I to već neko vreme. Isto kao što je, pretpostavljao je, Haloran bio radoznao u vezi s njim. Sada bi mi dobrodošlo malo božje milosti. I vraški mnogo sreće. U polje NASLOV na vrhu imejl-poruke, Den je napisao Zdravo Abra. Spustio je kursor miša, duboko udahnuo i otkucao šest reči: Reci mi šta nije u redu. Sledećeg subotnjeg popodneva, Den je sedeo na bleštavoj sunčevoj
svetlosti, na jednoj od klupa ispred bršljanom obrasle kamene zgrade u kojoj je bila Gradska biblioteka Aniston. U krilu je držao otvoren primerak Junion lidera, na stranici su bile neke reči, ali on nije imao pojma o čemu govore. Bio je previše nervozan. Tačno u dva, devojčica u farmerkama dovezla se na biciklu i uglavila ga u držač na početku travnjaka. Mahnula mu je i široko se nasmešila. Dakle. Abra. Zvana Kadabra. Bila je visoka za svoje godine, a većina te visine bila je u nogama. Masu kovrdžave plave kose ukrotila je u debeli konjski rep, koji je izgledao kao da će se svakog trenutka pobuniti i raštrkati u svim pravcima. Dan je bio prohladan, a ona je nosila tanku jaknu sa rečima CIKLONI IZ ANISTONA odštampanim na leđima. Uzela je nekoliko knjiga vezanih elastičnim kanapom za zadnji blatobran bicikle, a zatim dotrčala do njega, i dalje s tim otvorenim osmehom na licu. Lepa, ali ne prelepa. Izuzev široko usađenih plavih očiju. One jesu bile prelepe. „Striče Dene! Bože, ala te je lepo videti!“ A onda ga je poljubila u obraz. To nije bilo predviđeno u scenariju. Njeno čvrsto uverenje u to da je Den dobra osoba bilo je pomalo zastrašujuće. „Dobro je videti i tebe, Abra. Sedi.“ Rekao joj je da će morati da budu oprezni, a Abra je - dete američke kulture - smesta razumela. Složili su se da je najbolje da se nađu na otvorenom, a u Anistonu je bilo malo otvorenijih mesta od prednjeg travnjaka biblioteke, u samoj sredini gradskog centra. Gledala je u njega sa nepatvorenim zanimanjem, možda čak gladno. Mogao je da oseti nešto nalik sićušnim prstićima, koji mu blago pipkaju po unutrašnjosti glave. (Gde je Toni?) Den je prstom dodirnuo slepoočnicu. Abra se nasmešila, a to je kompletiralo njenu lepotu i pretvorilo je u devojku koja će za četiri-pet godina slamati muška srca. (ĆAO TONI!) To je bilo dovoljno glasno da se Den štrecne. Ponovo je pomislio
6
na to kako se Dik Haloran lecnuo za volanom iznajmljenog automobila, očiju momentalno praznih. (Moramo da razgovaramo naglas) (Okej dobro) „Ja sam rođak tvog oca, važi? Ne zaista stric, ali me ti tako zoveš." „Tako je, tako je, ti si strika Den. Bićemo u redu, osim ako ne naleti najbolja prijateljica moja mame. Zove se Grečen Silverlejk. Mislim da zna čitavo naše porodično stablo, nije baš veliko." Oh, sjajno, pomisli Den. Ljubopitljiva najbolja prijateljica. „U redu je“, reče mu Abra. „Njen najstariji sin je u fudbalskom timu, a ona nikad rie propušta Ciklone. Skoro svi idu na utakmice, zato prestani da brineš da če neko pomisliti da si...“ Završila je rečenicu mentalnom slikom - sličicom iz stripa, u stvari. Procvetala je za tili čas, gruba ali jasna. Devojčicu u mračnom sokaku spopada ogromni muškarac u kišnom mantilu. Devojčicina kolena su spojena, a tik pre nego što je slika izbledela, Den je iznad njene glave video balončić sa tekstom: Joooj, čudak! „Zapravo, to uopšte nije smešno." Napravio je sopstvenu sliku i poslao je nazad ka njoj: Den Torens u zatvorskoj uniformi, koga odvode dva kao od brega odvaljena policajca. Nikad ranije nije pokušao ništa slično tome, a slika nije bila dobra kao njena, ali oduševio se kad je video da i on to može. Onda je, bezmalo pre nego što je shvatio šta se događa, Abra prisvojila njegovu sliku i učinila je svojom. Den izvlači pištolj iz pojasa, nišani u jednog policajca i povlači okidač. Iz cevi iskače zastavica na kojoj piše BENG! Den se otvorenih usta zabuljio u nju. Abra je prinela pesnicu ustima i zakikotala se. „Izvini. Nisam mogla da odolim. Možemo ovo da radimo celo popodne, zar ne? A bilo bi zabavno." Pretpostavio je da bi to za nju takođe bilo olakšanje. Provela je godine sa sjajnom loptom, ali nije imala s kim da se dobacuje. Razume
se, isto je bilo s njim. Prvi put od detinjstva - od Halorana - slao je, ali i primao. „U pravu si, bilo bi zabavno, ali sada nije vreme za to. Moraš da mi ispričaš sve iz početka. Imejl koji si mi poslala bio je previše jezgrovit." „Odakle da počnem?" „Šta kažeš na to da počneš od svog prezimena? Budući da sam ti počasni stric, verovatno bi to trebalo da znam." To ju je zasmejalo. Den je pokušao da zadrži ozbiljan izraz na licu, ali nije uspeo. Neka mu bog pomogne, već mu se dopadala. „Ja sam Abra Rafaela Stoun", kazala je. Odjednom je prestala da se smeje. „Samo se nadam da žena sa šeširom to nikada neće saznati."
7
Sedeli su na klupi ispred gradske biblioteke četrdeset pet minuta, a toplo jesenje sunce grejalo im je lica. Prvi put u životu, Abra je osećala bezuslovno zadovoljstvo - čak radost - zbog talenta koji ju je odvajkada zbunjivao, a ponekad i plašio. Zahvaljujući ovom čoveku, čak je i imala i naziv za to: isijavanje. Bilo je to dobra reč, utešna, jer je oduvek mislila o tome kao o nečemu mračnom. Imali su dosta tema za razgovor - hrpe beležaka da uporede - a jedva su počeli kada im je punačka žena u pedesetim, u suknji od tvida, prišla da se pozdravi. Radoznalo je pogledala u Dena, ali ne neprijatno radoznalo. „Zdravo, gospođo Džerard. Ovo je moj stric Den. Gospođa Džerard mi je prošle godine predavala govorne veštine." „Drago mi je što smo se upoznali, gospođo. Den Torens." Gospođa Džerard prihvatila je njegovu ispruženu ruku i čvrsto je stisla. Abra je mogla da oseti kako se Den - stric Den - opušta. To je bilo dobro. „Živite li negde u blizini, gospodine Torense?" „Tik malo dalje niz put, u Frejžeru. Tamo radim u staračkom domu. U Domu Helen Rajvington?"
„Ah. Obavljate dobar posao. Abra, jesi li stigla da pročitaš Majstora svaštara? Malamudov roman koji sam ti preporučila?" Abra je izgledala turobno. „Imam ga na čitaču elektronskih knjiga dobila sam ga za rođendan - ali ga još uvek nisam počela. Deluje teško." „Spremna si ti i za teži literaturu", reče gospođa Džerard. „I više nego spremna. Srednja škola počeće pre nego što misliš, a zatim koledž. Predlažem da počneš danas. Milo mi je što smo se upoznali, gospodine Torense. Imate ekstremno pametnu bratanicu. Ali Abra - s mozgom dolazi i odgovornost" Potapšala je Abru po slepoočnici đa naglasi poentu, a zatim se popela uz stepenice biblioteke i ušla u zgradu. Abra se okrenula ka Denu. „To nije prošlo toliko loše, jelda?" „Zasad je dobro", složio se Den. „Dabome, ako razgovara s tvojim roditeljima..." „Neće. Mama je u Bostonu, pomaže mojoj momo. Ona ima rak." „Veoma mi je žao što to čujem. Da li je momo tvoja..." (baka) (prabaka) „Osim toga", reče Abra, „ne lažemo stvarno kad kažemo da si mi stric. Na času biologije prošle godine, gospodin Stejli nam je rekao da sva ljudska bića dele isti genetski kod. Kazao je da je ono što nas čini različitim zapravo veoma malo. Jesi li znao da delimo i skoro devedeset devet posto našeg genetskog koda sa psima?" „Nisam", reče Den, „ali to objašnjava zašto me je pseća hrana Alpo uvek mamila." Nasmejala se. „Što znači da bi mogao da mi budeš stric ili šta god. To je sve što hoću da kažem." „To je Abrina teorija relativiteta, jelda?" „Pretpostavljam da jeste. A moramo li imati istu boju očiju ili kose da bismo bili u rodu? Imamo nešto drugo zajedničko, što teško da ima iko drugi. To nas čini specijalnom vrstom rođaka. Misliš li da je to neki gen, kao onaj za plave oči ili riđu kosu? I, uzgred, jesi li znao da
Škotska ima najveći postotak riđokosih ljudi?" „Nisam“, reče Den. „Ti si pravi bunar informacija." Njen osmeh je malo izbledeo. „Da li je to uvreda?" „Taman posla. Pretpostavljam da bi isijavanje moglo da bude gen, ali mislim da nije. Mislim da nije tako lako odredivo." „Da li to znači da se ne može prokljuviti? Kao Bog i raj i tako to?" „Da.“ Uhvatio je sebe kako razmišlja o Čarliju Hejzu, i o svima onima pre i posle Čarlija, koje je ispratio sa ovog sveta kao Doktor Sleep. Neki ljudi su trenutak smrti nazivali „odlaženjem na bolje mesto". Denu se to dopadalo, jer mu je izgledalo taman kako treba. Kada pred očima vidiš kako ljudi odlaze - napuštaju ono što ljudi iz Malengrada nazivaju stvarnošću i odlaze u nekakav Klaud Gap zagrobnog života - to promeni način razmišljanja. Za one na ivici smrti, svet je bio taj koji je odlazio. U tim prelaznim trenucima, Den se uvek osećao kao da je u prisustvu neke ne sasvim vidljive bezmernosti. Zaspali bi, probudili bi se i otišli bi nekuda. Nastavljali su dalje. Imao je razloga da veruje u to čak i kao dete. „O čemu razmišljaš?" upita ga Abra. „Mogu to da vidim, ali ne razumem. A želim." „Ne znam kako da ti objasnim", kazao je. „To je bilo nešto delimično o ljudima-duhićima, jelda? Videla sam ih jednom, na voziću u Frejžeru. To je bio san, ali mislim da je bilo stvarno." Denove oči se raširiše. „Jesi li, zaista?" „Jesam. Mislim da nisu hteli da me povrede - samo su gledali u mene - ali bili su prilično strašni. Mislim da su to možda bili ljudi koji su se vozili na vozu u starim danima. Jesi li i ti video ljude-duhiće? Jesi, zar ne?" „Da, ali nisam odavni." I neke koji su bili mnogo više od duhova. Duhovi ne ostavljaju tragove tkiva na daskama klozetske šolje i zavesama tuš-kabine. „Abra, koliko tvoji roditelji znaju o tvom isijavanju?" „Moj tata misli da je nestalo, izuzev nekoliko sitnica - kao kad sam
ih zvala iz kampa jer sam znala da je momo bolesna - i drago mu je zbog toga. Mama zna da je još tu, jer me ponekad moli da joj pomognem da pronađe nešto što je izgubila - prošlog meseca su to bili njeni ključevi od kola, ostavila ih je na tatinom radnom stolu u garaži ali ne zna koliko je isijavanje i dalje tu. Više ne pričaju o tome." Zaćutala je. „Momo zna. Ona se ne plaši kao mama i tata, ali mi je rekla da moram da budem oprezna. Jer ako ljudi otkriju..." Napravila je grimasu, zakolutala očima i isplazila jezik. „Joooj, čudak. Znaš?" (da) Zahvalno se nasmešila. „Dabome da znaš." „Niko drugi?" „Pa... momo je rekla da bi trebalo da porazgovaram s doktorom Džonom, jer on već zna ponešto. On je, ovaj, video nešto što sam uradila s kašikama kada sam bila mala. Okačila sam ih o plafon.“ „Da to nije, kojim slučajem, dr Džon Dalton?“ Lice joj se ozarilo. „Poznaješ ga?“ „Zapravo, odlično ga poznajem. Jednom sam našao nešto za njega. Nešto što je izgubio." (sat!) (tako je) „Nisam mu ispričala sve", reče Abra. Izgledala je kao da joj je neprijatno. „Svakako mu nisam ispričala za bejzbol dečaka, a nikad mu nisam rekla ni za ženu sa šeširom. Jer bi on to preneo mojim roditeljima, a oni već imaju mnogo briga na pameti. Osim toga, šta bi mogli da urade?" „Hajde da to za sada ostavimo po strani. Ko je bejzbol dečak?" „Bredli Trevor. Bred. Ponekad je nosio kačket izvrnut naopako za dobru sreću. Znaš ga?" Den je klimnuo. „Mrtav je. Ubili su ga. Ali su ga najpre povređili. Mnogo su ga povredili." Donja usna joj je zadrhtala i odjedanput je izgledala kao da ima devet, a ne trinaest. (ne plači, Abra, ne smemo da privlačimo pažnju)
(znam, znam) Spustila je glavu, nekoliko puta duboko udahnula, a zatim ponovo pogledala u njega. Oči su joj svetlucale, ali su usta prestala da joj drhte. „Dobro sam", rekla je. „Stvarno. Samo mi je drago što više nisam sama s ovim u glavi."
8
Pažljivo je slušao dok mu je opisivala sve čega se sećala o svom inicijalnom susretu s Bredlijem Trevorom pre dve godine. To nije bilo mnogo. Najjasnija slika koju je zadržala u sećanju bilo je to koliko ga je ukrštenih snopova svetlosti baterijskih lampi osvetljavalo dok je ležao na zemlji. I njegovih krika. Njih se sećala. „Morali su da ga osvetle jer su vršili neku vrstu operacije", reče Abra. „Tako su to zvali, u svakom slučaju, ali su ga, u stvari, samo mučili." Ispričala mu je kako je ponovo videla Bredlija na zadnjoj stranici Anistonskog potrošača, s drugom nestalom decom. Kako je dodirnula njegovu fotografiju da bi videla može li da sazna nešto o njemu. „Možeš li i ti to da uradiš?", upitala ga je. „Dodirneš stvari i dobiješ slike u glavi? Da tako nešto saznaš?" „Ponekad. Ne uvek. Mogao sam to da radim češće - i pouzdanije kad sam bio mlađi." „Misliš li da ću prerasti to? Ne bih imala ništa protiv.“ Zaćutala je, razmišljajući. „Osim što bih, u neku ruku, imala. Teško je objasniti." „Znam na šta misliš. To je naša stvar, zar ne? Ono što možemo da uradimo." Nasmešila mu se. „Prilično si sigurna da znaš gde su ubili tog dečaka?" „Da, a tamo su ga i zakopali. Zakopali su čak i njegovu rukavicu za bejzbol." Pružila mu je parče papira iz beležnice. Bila je to kopija, a ne original. Umrla bi od blama kada bi iko video da je pisala imena dečaka iz grupe Raund hir, i to ne jednom, već sto puta. Čak joj je i način na koji je napisala imena sada izgledao potpuno pogrešno, ta
velika debela slova koja je trebalo da izražavaju ne ljubav, već Ljubav. „Ne sekiraj se zbog toga", reče joj odsutno Den, proučavajući ono što je napisala, na hartiji. „Kad sam bio tvojih godina, ja sam se ložio na Stivi Niks. Takođe i na En Vilson iz grupe Hart. Verovatno nikad nisi čula za nju, ona je stara garda, ali sam imao običaj da sanjarim o tome kako je pozivam na igranku petkom uveče u srednjoj školi u Glenvudu. Šta kažeš na tu glupost?" Zurila je u njega, otvorenih usta. „Glupo, ali normalno. Najnormalnija stvar na svetu, zato nemoj da budeš toliko stroga prema sebi. A ja nisam virio, Abra. Prosto je bilo tu. Kao da mi je iskočilo pred nos." „O, gospode." Abrini obrazi poprimili su jarkocrvenu boju. „Ovo će zahtevati izvesno privikavanje, zar ne?" „Za oboje, mala." Ponovo je pogledao u hartiju. ZABRANJEN ULAZ PO NAREĐENJU ŠERIFSKE SLUŽBE OKRUGA KANTON ORGANSKA INDUSTRIJA FABRIKA ETANOLA #4 FRIMAN, AJOVA ZATVORENO DO DALJNJEG „Došla si do ovoga... kako tačno? Gledajući prizor iznova i iznova? Premotavajući ga u umu kao film?" „Znak ZABRANJEN ULAZ bio je lak, ali ovo za Organsku industriju i fabriku etanola morala sam da premotavam. Možeš li i ti to?" „Nikad nisam pokušao. Možda sam mogao nekada davno, ali verovatno više ne." „Našla sam grad Friman u Ajovi, na kompu", kazala je. „A kad sam otišla na Guglovu mapu, videla sam i tu fabriku. Ta mesta stvarno postoje."
Denove misli vratiše se na Džona Daltona. Ostali u programu pričali su o Denovoj spektakularnoj sposobnosti da pronađe izgubljene stvari, ali Džon nikad nije. To nije bilo nimalo iznenađujuće. Lekari polažu zakletvu da će čuvati tajne, sličnu onoj u AA, zar ne? Što je, u Džonovom slučaju, predstavljalo neku vrstu dvostrukog pokrića. Abra je predložila: „Ti bi mogao da pozoveš roditelje Bredlija Trevora, zar ne? Ili šerifsku službu u Okrugu Kanton? Meni ne bi verovali, ali bi poverovali odrasloj osobi.“ „Pretpostavljam da bi.“ Međutim, podrazumeva se da bi čovek kome je poznato mesto gde je zakopan leš istog trena dospeo na vrh spiska osumnjičenih, što znači da, ukoliko bi to učinio, morao bi da bude veoma, veoma oprezan na koji način to da uradi. Abra, u kakvu me samo nevolju uvaljuješ. „Izvini“, prošaputala je. Uhvatio je njene šake i blago ih stisnuo. „Nemoj da ti bude. Tu misao nije trebalo da čuješ." Uspravila se. „O Bože, evo je dolazi Ivon Straud. Ona ide sa mnom u razred." Den je žustro izvukao šake iz Abrinih. Video je kako debeljuškasta i tamnokosa devojčica, otprilike Abrinih godina, dolazi trotoarom. Na leđima je nosila je ranac, a na grudima pritiskala beležnicu sa spiralom. Oči su joj bile sjajne i radoznale. „Želeće da zna sve o tebi", reče mu Abra. „Mislim, bukvalno sve. A ona priča.“ Uh-oh. Pogledao je u devojku koja im se približavala. (nismo zanimljivi) „Pomozi mi, Abra", kazao je, i osetio kako mu priskače u pomoć. Čim mu se pridružila, misao je smesta postala dublja i snažnija. (UOPŠTE NISMO ZANIMLJIVI) „To je dobro", reče Abra. „Još malo. Zajedno sa mnom. Kao da pevamo." (JEDVA NAS PRIMEĆUJEŠ, UOPŠTE NISMO ZANIMLJIVI, A
OSIM TOGA IMAŠ I PAMETNIJA POSLA) Ivon Straud produžila je niz pločnik i mahnula Abri rukom u neodređenom gestu pozdrava, ali nije usporila. Popela se uz stepenice i nestala u biblioteci. „Pa, ako ovo nije iznenađenje, onda sam ja majmunčetov ujak", reče Den. Ozbiljno ga je pogledala. „Sudeći po Abrinoj teoriji relativiteta, stvarno bi mogao to da budeš. Veoma slično..." Poslala mu je sliku pantalona koje landaraju na konopcu za sušenje veša. (farmerke) Onda su se oboje nasmejali.
9
Den ju je naterao da tri puta ponovi ono s točkom, želeči da se uveri da ju je ispravno shvatio. „Ni to nikad nisi radio?“, upita ga Abra. „Gledanje na daljinu?“ „Astralnu projekciju? Nisam. Da li ti se to često dešavalo?" „Samo jednom-dvaput.“ Razmislila je. „Možda i tri puta. Jednom sam se prebacila u devojku koja je plivala u reci. Gledala sam u nju iz našeg stražnjeg dvorišta. Imala sam devet ili deset godina. Ne znam zašto se to dogodilo, nije bila u nevolji ili nešto slično, samo je plivala s prijateljima. Ta je najduže trajala, najmanje tri minuta. Ti to zoveš astralnom projekcijom? Kao odlazak u svemir?" „To je stari termin, iz spiritualističkih seansi od pre sto godina, i to verovatno ne najsrećniji. To znači samo vantelesno iskustvo." Ako bi se tako nešto uopšte moglo obeležiti kao „van tela“. „Ali želim da se uverim da sam ispravno skontao - zar plivačica zauzvrat nije ušla u tebe?“ Abra je snažno zavrtela glavom, usled čega joj je konjski rep poleteo. „Nije čak ni znala da sam tamo. Jedini put kada je funkcionisalo u oba pravca je bilo s tom ženom. Onom koja nosi šešir. Samo što tada nisam videla šešir jer sam bila u njoj.“ Den je prstom opisao krug u vazduhu. „Ti si ušla u nju, a ona je ušla u tebe.“
„Da.“ Zadrhtala je. „Ona je sekla Bredlija Trevora sve dok nije umro. Kada se smeši, ima jedan veliki dugački zub u gornjoj vilici." Nešto u vezi sa šeširom izazvalo je Denovu emotivnu reakciju, nešto što ga je podstaklo da pomisli na Dini iz Vilmingtona. Je li Dini nosila šešir? Jok, barem koliko se sećao; bio je prilično kontuzovan. To je verovatno bilo nebitno - mozak ponekad pravi fantomske asocijacije, to je sve, a naročito kada je pod stresom, a istina je (koliko god to nije želeo da prizna) da Dini nikad nije bila daleko od njegovih misli. Ponekad bi ga sandale s plutanim donovima u izlogu neke radnje podsetile na nju. „Ko je Dini?“, upita ga Abra. Onda je brzo zatreptala i malo se štrecnula, kao da joj je Den iznenada mahnuo rukom ispred očiju. „Ups. Nije trebalo da zalazim tamo, rekla bih. Izvini." „U redu je“, kazao je. „Hajde da se vratimo na tu ženu. Kad si je kasnije videla - na tvom prozoru - tada nije bilo isto?“ „Ne. Čak nisam sigurna da je to bilo isijavanje. Mislim da je bilo prisećanje, onda kada sam je videla kako povređuje dečaka." „Dakle, onda ni ona tebe nije videla. Nikad te nije videla." Ako je ta žena opasna koliko Abra veruje da jeste, to je bilo važno. „Nije. Sigurna sam da nije. Ali želi da me vidi.“ Pogledala je u njega, raširenih očiju, a usta su joj ponovo zadrhtala. „Kada se dogodila ta stvar sa točkom, mislila je na ogledalo. Htela je da pogledam u ogledalo. Želela je da upotrebi moje oči kako bi me videla." „Šta jeste videla kroz tvoje oči? Može li da te pronađe na taj način?" Abra je pomno razmislila o tome. Napokon je rekla: „Gledala sam kroz prozor kad se to desilo. Sve što odatle mogu da vidim jeste naša ulica. I planine, naravno, ali u Americi ima mnogo planina, je li tako?“ „Tako je.“ Da li bi žena sa šeširom mogla da uporedi planine koje je videla kroz Abrine oči s fotografijom ako sprovede detaljno pretraživanje na internetu? Kao i toliko toga drugog u ovoj raboti, nije postojao način da bude siguran.
„Zašto su ga ubili, Dene? Zašto su ubili bejzbol dečaka?" Mislio je da zna i sakrio bi. to od nje da može, ali je čak i ovaj kratki sastanak bio dovoljan da mu kaže kako nikad neće imati takvu vrstu odnosa sa Abrom Rafaelom Stoun. Alkoholičari na odvikavanju streme ka „potpunoj iskrenosti u svim odnosima", ali retko kad uspevaju u tome; Abra i on pak nisu mogli da je izbegnu. (hrana) Zabuljila se u njega, zgrožena. „Pojeli su njegovo isijavanje?" (mislim da jesu) (oni su VAMPIRI?) Potom, glasno: „Kao u Sumraku!" „Ne kao oni", reče Den. „Za ime božje, Abra, samo nagađam." Vrata biblioteke su se otvorila. Osvrnuo se oko sebe, strahujući da izlazi preterano radoznala Ivon Straud, ali su to bili samo neki momak i devojka, koji su imali oči isključivo jedno za drugo. Okrenuo se prema Abri. „Moramo da privedemo ovaj razgovor kraju." „Znam." Podigla je ruku, protrljala usne, shvatila šta radi, a zatim je spustila u krilo. „Ali imam toliko mnogo pitanja. Postoji toliko toga što želim da znam. Trajalo bi satima." „Koje nemamo. Sigurna si da je to bila Semova?" „A?“ „Da je bila u Semovoj samoposluzi?" „O! Da." „Poznat mi je taj lanac supermarketa. Čak sam i pazario u jednomdva, ali ne i ovde." Nacerila se. „Naravno da nisi, striče Dene, jer ih ovde i nema. Svi su na zapadu. Izguglala sam i to, takođe." Osmeh je izbledeo. „Ima ih na stotine, od Nebraske do Kalifornije." „Moram još malo da razmislim o svemu ovome, a moraš i ti. Možeš da ostaneš u kontaktu sa mnom putem imejla ako je nešto važno, ali bi bilo bolje ako bismo samo" - kucnuo se prstom po čelu „zviz-zviz. Razumeš?" „Da", kazala je, i nasmešila se. „Jedini dobar deo u svemu ovome
je to što imam prijatelja koji zna da zviz-zvizuje. I zna kako je to." „Možeš li da koristiš tablu?" „Jašta. Prilično je lako." „Moraš da držiš jedno na umu. Žena sa šeširom verovatno ne zna kako da te pronađe, ali zna da si tamo negde.“ Abra se veoma umirila. Posegao je za njenim mislima, ali ih je čuvala. „Umeš li da postaviš protivprovalnički alarm u svom umu? Tako da se aktivira ako je ona negde u blizini, bili fizički, bilo, znaš, mentalno?" „Misliš da če doći po mene, zar ne?" „Mogla bi da pokuša. Iz dva razloga. Prvi je to što znaš da ona postoji." „I njeni prijatelji", prošaputala je. „Ona ima mnogo prijatelja." (sa baterijskim lampama) „Koji je drugi razlog?" A i pre nego što je uspeo da odgovori, sama je shvatila: „Zato što bih bila dobra hrana. Kao što im je bejzbol dečak bio dobra hrana? Je li tako?" Nije bilo svrhe da poriče; za nju, njegovo čelo bilo je prozor. „Možeš li da postaviš alarm? Alarm sposoban da detektuje njeno prisustvo? To znači..." „Znam šta to znači. Nemam pojma, ali ću pokušati." Znao je šta će sledeće reći pre nego što je to i kazala, a to nije imalo nikakve veze s čitanjem misli. Ona je bila samo dete, na kraju krajeva. Kada ga je opet uhvatila za ruku, nije se odmakao. „Obećaj da joj nećeš dozvoliti da me uhvati, Dene. Obećaj!" Obećao je, jer je bila klinka i bila joj je potrebna uteha. Međutim, postojao je samo jedan način da ispuni to obećanje, a to je da eliminiše pretnju. Ponovo je pomislio: Abra, u kakvu me nevolju uvlačiš. A ona je ponovo rekla, ali ne naglas: (izvini) „Nije tvoja krivica, malena. Nisi
(tražila ovo) ništa više od mene. Uđi u biblioteku sa svojim knjigama. Ja moram da se vratim u Frejžer. Radim večeras." „Okej. Ali i dalje smo prijatelji, je li tako?" „Skroz-naskroz smo prijatelji." „Drago mi je." „A kladim se da će ti se svideti Majstor svaštar. Zato što si popravila ponešto u svoje vreme, zar ne?" Lepe jamice na obrazima produbili su joj uglovi usana. „Ti bi znao." „Oh, veruj mi", reče Den. Gledao je kako se penje uz stepenice, a zatim staje i vraća sa nazad. „Ne znam koje žena sa šeširom, ali znam jednog od njenih prijatelja. Zove se Beri Žutić, ili nešto tome slično. Kladim se da, gde god da je ona, Beri Žutić je negde u blizini. A njega bih mogla da pronađem ako bih imala rukavicu bejzbol dečaka." Pogledala je u njega; ravnim i postojanim pogledom tih prelepih plavih očiju. „Znala bih, zato što ju je Beri Žutić izvesno vreme nosio."
10
Na pola puta natrag u Frejžer, mozgajući o Abrinoj ženi sa šeširom, Den se setio nečega što ga je protreslo kao udar struje. Zamalo je prešao preko duple žute linije na drumu 16, a kamion, koji je išao iz suprotnog smera, iznervirano je zatrubio na njega. To se desilo pre dvanaest godina, kada mu je Frejžer još bio nov, a njegova treznost na staklenim nogama. Hodao je natrag ka pansionu gospođe Robertson, gde je baš tog dana iznajmio sobu. Oluja se približavala, tako da mu je Bili Friman dao par čizama. Nisu bogzna šta, ali su makar uparene. A kada je s Morhedske ulice skrenuo za ugao u Eliotovu, ugledao je... Malo dalje napred nalazilo se odmaralište. Parkirao se i pošao ka zvuku tekuće vode. To je bila reka Sako; proticala je kroz dvadesetak
gradića u Nju Hempišru između Nort Konveja i Kroford Noča, spajajući ih kao bisere na ogrlici. Video sam šešir na slivniku. Ofucani stari cilindar sličan onim koje nose mađioničari. Ili glumci u starim muzičkim komedijama. Samo što nije stvarno bio tamo, jer kada sam sklopio oči i izbrojao do pet, nestao je. „Dobro, to je bilo isijavanje“, kazao je reci. „Ali to ga ne čini nužno šeširom koji je videla Abra." Samo što nije mogao da veruje u to, jer je kasnije u toku te noći sanjao Dini. Bila je mrtva, a lice joj je visilo s lobanje kao testo sa štapa. Mrtva i ogrnuta ćebetom koje je ukrao iz beskućnikovih kolica. Kloni se žene sa šeširom, medo. To mu je kazala. I još nešto... šta? Ona je kraljica kučka Paklenog zamka. „Ne sećaš se toga", kazao je reci. „Niko se ne seća snova dvanaest godina kasnije." Međutim, on se sećao. A sada se setio i ostatka onoga što mu je rekla mrtva devojka iz Vilmingtona: Ako se zezaš s njom, poješče te živog.
11
Ušao je u svoju sobu u tornjiću nedugo posle šest, noseći poslužavnik s hranom iz kafeterije. Najpre je pogledao u tablu i nasmešio se kada je video šta tamo piše: Hvala ti što mi veruješ. Kao da imam drugog izbora, dušo. Obrisao je Abrinu poruku, a zatim seo za sto da večera. Nakon što je otišao s odmarališta, misli su mu se vratile na Dika Halorana. Pretpostavljao je da je to sasvim prirodno; kad te neko napokon zamoli da ga podučavaš, obraćaš se svom učitelju da vidiš kako se to radi. Den je prekinuo kontakt s Haloranom za vreme godina opijanja (mahom jer se stideo), ali je mislio da je možda moguće saznati šta se desilo sa starim čovekom. A možda čak i stupiti u kontakt s njim ako
je Dik i dalje živ. Hej, mnogo ljudi doživi devedesetu ako vode računa o zdravlju. Abrina prabaka, na primer - ona mora da je već prevalila čarobnih devedeset. Potrebni su mi neki odgovori, Dik, a ti si jedina osoba koju znam koja mi ih može imati. Zato mi učini uslugu, prijatelju stari, i budi još uvek živ. Uključio je računar i otvorio internet pretraživač. Znao je da je Dik provodio zime kuvajući u nizu hotela na Floridi, ali nije mogao da se seti imena, pa čak ni na kojoj su bili obali. Verovatno obe - jedne godine Nejpls, dogodine Palm Bič, a zatim Sarasota ili Ki Vest. Za čoveka koji ume da zagolica nepca, a pogotovo bogata nepca, uvek ima posla, a Dik je znao da ih zagolica kao niko drugi. Den je imao ideju da bi najbolja šansa mogla da bude neobično spelovanje Dikovog prezimena - ne Haloran, već Halorann, sa dva N. Ukucao je Richard Halorann i Florida u polje za pretragu, a zatim pritisnuo ENTER. Dobio je na hiljade rezultata, ali je bio prilično siguran da je onaj koji želi treći po redu od vrha, a iz grla mu se oteo tihi uzdah razočaranja. Kliknuo je na link, a pojavio se članak iz Majami heralda. Bez pitanja. Kada se u glavnom naslovu uz ime pojavi i starost, tačno znate u šta gledate. Ričard Dik Haloran (81), čuveni kuvar iz Saut Biča Bila je tu i fotografija. Mala, ali bi svuda prepoznao to veselo znalačko lice. Da li je Dik umro sam? Sumnjao je u to. Čovek je bio isuviše društven... i previše je voleo žene. Oko njegove smrtne postelje verovatno je bilo mnogo ožalošćenih, ali dve osobe koje je spasao te zime u Koloradu nisu bile tamo. Vendi Torens imala je valjano opravdanje - umrla je pre njega. Njen sin, međutim... Da li je bio u nekoj drumskoj kafani, pune jeftinog viskija, puštajući kantri pesme na džuboksu kada je Dik preminuo? Možda iza rešetaka zbog remećenja javnog reda? Uzrok smrti je bio srčani udar. Skrolovao je stranicu i proverio
datum: 19. januar 1999. Čovek koji je njemu i majci spasao život bio je mrtav već skoro punih petnaest godina. Sa te strane sveta neće dobiti pomoć. Iza leđa je čuo tiho škripanje krede po tabli. Nastavio je da sedi još nekoliko trenutaka, s hranom koja se hladila i laptopom. Onda se, polako, okrenuo. Kreda je i dalje stajala na stalku na dnu table, ali se slika ipak pojavljivala. Gruba ali prepoznatljiva. Rukavica za bejzbol. Kada je bila gotova, njena kreda - nevidljiva ali i dalje tiho škripeći - nacrtala je znak pitanja na rukavici. „Moram da razmislim o tome“, kazao je, ali pre nego što je to mogao da učini, interfon je zazujao - traži se Doktor Sleep.
DEVETO POGLAVLJE
GLASOVI NAŠIH MRTVIH PRIJATELJA
1
Sa sto dve godine, Elenor Uelet je te jeseni 2013. godine bila najstariji stanar Rajvingtona, dovoljno stara da joj prezime nikad ne bude amerikanizovano. Nije se odazivala na Vilet, već samo na znatno elegantnije izgovaranje na francuskom: Uelet. Den ju je ponekad zvao gospođica U-le-le, što bi je uvek nateralo da se nasmeši. Ron Stimson, jedan od četvorice lekara koji su svakodnevno dolazili da obiđu pacijente u staračkom domu, jednom mu je rekao kako je Elenor dokaz da je življenje ponekad snažnije od umiranja. „Jetra joj je otkazala, pluća su joj potpuno propala od osamdeset godina pušenja, ima rak debelog creva - koji se razvija brzinom puža, ali je ekstremno zloćudan - a zidovi njenog srca su tanji od mačjih brkova. Pa ipak, nastavlja da živi.“ Ako je Azrijel bio u pravu (a po Denovom iskustvu, nikad nije grešio), Elenorin dugogodišnja zakupnina života isteći će svakog trena, ali svakako nije izgledala kao žena na pragu smrti. Kada je ušao u njenu sobu, sedela je na krevetu i mazila mačora. Kosa joj je bila prelepo sređena - frizerka ju je posetila baš juče - a njena ružičasta spavaćica besprekorno čista, kao i uvek, pri čemu je gornji deo davao malo boje bledim obrazima, a donji deo se poput balske haljine oko koščatih nogu. Den je prineo šake obrazima, mrdajući raširenim prstima. „O-lala! Une belle femme! Je suis amoureux!“ Zakolutala je očima, a zatim iskrenula glavu na stranu i nasmešila mu se. „Nisi Moris Ševalije, ali mi se sviđaš, cher. Raspoložen si, što
je važno, bezobrazan si, što je još važnije, a imaš dražesno dupence, što je najvažnije od svega. Muškarčevo dupe je klip koji pokreće svet, a tvoje je baš zgodno. U naponu snage, začepila bih ga palcem, a zatim te živog pojela. Po mogućstvu na ivici bazena hotela Meridijan u Monte Karlu, sa zadivljenom publikom koja tapše mojim naporima s prednje i zadnje strane." Njen glas, hrapav ali ritmičan, uspeo je da dočara taj prizor kao šarmantan umesto vulgaran. Dena je njen glas promukao od cigareta podsećao na pevačicu iz kabarea, koja je sve videla i sve probala još pre nego što je nemačka vojska paradnim korakom došla na Jelisejska polja u proleće 1940. Iscrpljena, možda, ali daleko od toga da je propala. Iako je bila istina da je izgledala kao da je jednom nogom u grobu, uprkos slabašnoj boji koju joj je na lice reflektovala brižno izabrana spavaćica, tako je izgledala još od 2009. godine, kada se uselila u sobu 15 u Rajvingtonu 1. Samo je Azijevo prisustvo govorilo da je večeras krenula i drugom. „Siguran sam da bi bilo čudesno", kazao je. „Viđaš li se sa nekim damama, cherl“ „Ne trenutno, ne.“ S jednim izuzetkom, a ona je premlada za amour. „Šteta. Jer u poznijim godinama, evo“ - podigla je koščati prst, a zatim ga pustila da padne - „postaje ovo. Videćeš." Nasmešio se i seo na njen ležaj. Kao što je sedao na toliko mnogo njih. „Kako se osećaš, Elenor?" „Nije loše." Gledala je kako Azi skače na pod i izlazi iz sobe, obavljenog posla za to veče. „Imala sam mnogo posetilaca. Unervozili su tvog mačora, ali je stoički izdržao sve do tvog dolaska." „On nije moj mačor, Elenor. Pripada domu." „Ne“, kazala je, kao da je ta tema više preterano ne zanima, „on je tvoj." Den je sumnjao da je Elenor imala ijednog posetioca - ne računajući Azrijela. Ne večeras, ne poslednje nedelje u mesecq, niti poslednje godine. Bila je sama na svetu. Čak se i dinosaur od njenog
računovođe, koji se starao o njenim poslovima toliko godina i dolazio joj u posetu svakog tromesečja, tegleći aktovku veličine Sabovog gepeka, sada preselio na drugi svet. Gospođica U-le-le tvrdila je da ima rodbinu u Montrealu, „ali mi nije ostalo dovoljno novca da bi im se isplatilo da mi dođu u posetu, cher“. „Ko te je posetio?", pitao je, očekujući da će mu kazati Dina Vims ili Andrea Botstajn, dve medicinske sestre koje su večeras radile drugu smenu u Rajvingtonu 1. Ili je možda Pol Larson, tromi ali pristojni bolničar za koga je mislio da je sušta suprotnost Fredu Karlingu, svratio da proćaska. „Kao što rekoh, mnogi. Upravo prolaze pored dok pričamo. U beskrajnoj povorci. Smeše se, klanjaju, jedno dete se plazi, a jezik mu landara kao što pas maše repom. Neki od njih i govore. Znaš li pesnika Jorgosa Seferisa?" „Ne, gospođo, ne znam.“ Da li je u sobi bilo drugih? Imao je razloga da veruje da je to moguće, ali nije osećao njihovo prisustvo. Nije ga osećao uvek. „Gospodin Seferis pita: Jesu li ovo glasovi naših mrtvih prijatelja, ili samo gramofon? Deca su najtužnija. Ovde je bio dečak koji je pao u bunar." „Stvarno?“ „Jeste, i žena koja je izvršila samoubistvo oprugom iz madraca.“ Nije osećao čak ni najtananiji nagoveštaj prisustva. Da li ga je susret s Abrom lišio sposobnosti? To je bilo moguće, a u svakom slučaju, isijavanje je dolazilo i odlazilo u naletima čiju logiku nikad nije uspeo da pohvata. Međutim, nije mislio da je to. Mislio je da je Elenor verovatno pala u demenciju. Ili da ga vuče za nos. To nije bilo nemoguće. Elenor U-le-le je bila i te kakav šaljivdžija. Pričalo se da se neko - da li je to bio Oskar Vajld? - na samrtnoj postelji našalio: Ili te zidne tapete lete ovde, ili ja odoh. „Treba da sačekaš", reče Elenor. U njenom glasu sada nije bilo humora. „Svetla će najaviti dolazak. Može biti i drugih poremećaja. Vrata će se otvoriti. Onda će doći tvoj posetilac."
Den je sumnjičavo pogledao u vrata koja vode u hodnik, već otvorena. Uvek ih je ostavljao otvorena, kako bi Azi mogao da ode ako to poželi. Obično i jeste, nakon što bi se on pojavio da preuzme stvar u svoje ruke. „Elenor, želiš li čašu hladnog soka?" „Bih, kada bi bilo vrem...“, zaustila je, a zatim joj je život istekao iz lica kao voda iz bušnog umivaonika. Oči su joj se usredsredile na tačku iznad njegove glave, a usta razjapila. Obrazi su joj se otromboljili, a brada klonula na koščate grudi. Gornja vilica njene proteze takođe je pala, skliznula preko donje usne i visila u uznemirujućem kezu. Jebote, to je bilo brzo! Pažljivo, stavio je prst ispod veštačke gornje vilice i izvadio je. Donja usna joj se zategla, a zatim vratila nazad uz jedva čujno plop. Stavio je vilicu na noćni stočić, počeo da ustaje, a zatim ponovo seo. Čekao je crvenu izmaglicu koju je stara medicinska sestra iz Tampe zvala „dahtaj"... kao da je u pitanju udisaj, a ne izdisaj. Nije došla. Treba da sačekaš. U redu, može to da uradi, makar neko vreme. Posegnuo je ka Abrinom umu, ali nije našao ništa. Možda je to dobro. Možda se već iz petnih žila trudila da čuva svoje misli. Ili je možda njegova sposobnost - njegova osetljivost - minula. Ako je zbilja tako, nema veze. Vratiče se. Dosad se uvek vraćala. Zapitao se (kao i mnogo puta ranije) zašto nikad nije video muve na licima gostiju u Rajvingtonu. Možda zato što nije ni morao. Imao je Azija, na kraju krajeva. Da li je Azi video nešto tim svojim mudrim zelenim očima? Možda ne muve, ali nešto slično? Mora da jeste. Jesu li ovo glasovi naših mrtvih prijatelja, ili samo gramofon? Na spratu je večeras bilo toliko tiho, a još je bilo rano za to! Iz zajedničke sobe na kraju hodnika nisu dopirali zvuci razgovora. Nije čuo škripanje Polovih patika, niti tihe glasove Dine i Andreje na prijemnom odeljenju. Telefon nije zvonio. Što se tiče njegovog sata... Podigao je sat do očiju. Nikakvo čudo što ne čuje njegovo
slabašno kucanje. Stao je. Neonska sijalica na plafonu se ugasila, ostavljajući samo lampu na stočiću. Neonka se upalila, a lampa je zatreperila i ugasila se. Opet je zasvetlela, a onda su se i lampa i neonka ugasile. Svetio... mrak... svetio. „Da li je neko ovde?“ Bokal na noćnom stočiću je začangrljao, a onda se umirio. Proteza koju je uklonio uznemirujuće je zazveckala. Čaršav na Elenorinom krevetu se čudnovato povio, kao da je nešto ispod njega iznenada oživelo. Brz poljubać u njegov obraz utisnuo je dašak toplog vazduha, a zatim je nestao. „Ko je to?“ Puls mu je ostao normalan, ali ga je osećao u vratu i zglobovima. Dlačice na potiljku su mu se naježile. Odjednom je znao šta je Elenor videla u poslednjim trenucima života: paradu (ljudi-duhića) mrtvih, koji su iz jednog zida ulazili u njenu sobu i izlazili kroz drugi. Izlazili? Ne, već odlazili na drugi svet. Nije znao Seferisove stihove, ali je znao Odenove: Smrt uzima i one što se valjaju u novcu, i one na konopcu, i one urnebesno smešne. Sve ih je videla, a oni su sada bili ovde... Međutim, nisu. Znao je da nisu. Duhovi koje je Elenor videla su otišli, a ona se pridružila paradi. Rekla mu je da čeka. I čekao je. Vrata hodnika su se polako zatvorila. Onda su se otvorila vrata kupatila. Iz mrtvih usta Elenor Uelet izašla je jedna jedina reč: „Deni.“
2
Kada ulazite u gradić Sajdvajnder, proći ćete pored znaka DOBRO DOŠLI NA VRH AMERIKE! To nije vrh Amerike, ali je blizu. Trideset pet kilometara od mesta gde istočna padina postaje zapadna, od glavnog druma odvaja se zemljani put i zavija na sever. Na lučnom znaku postavljenom iznad tog sporednog puta piše: DOBRO DOŠLI U KAMP PLAVI ZVONČIĆI! OSTANI NEKO VREME, DRUGAR!
To zvuči kao stara dobra zapadnjačka gostoprimljivost, ali meštani znaju da je drum uglavnom zatvoren zaključanom kapijom, a s nje visi manje prijateljski nastrojen znak: ZATVORENO DO DALJEG. Kako ostaju u poslu, bila je misterija za sve žitelje Sajdvajndera, koji su želeli da vide izletište Plavi zvončići otvoreno svakog dana, kada lokalni putevi nisu zavejani. Nedostaje im trgovina koju je hotel „Vidikovac" nekada donosio i nadali su se da će izletnički kamp makar delimično to nadomestiti (iako znaju da kamperi nemaju toliko novca kao gosti u hotelu, da ga pumpaju u lokalnu ekonomiju). Ali kapija je dugo stajala zatvorena. Opšte mišljenje je bilo da je kamp u stvari poreska niša neke velike korporacije, predodređen za fingiranje velikih gubitaka. Kamp jeste bio utočište, nego šta, ali korporacija kojoj je pružao pribežište bila je Pravi čvor, a kada oni borave u njemu, jedine kuće na točkovima na velikom parkiralištu su njihove kuće na točkovima, među kojima je najviši ertkruzer Rouzi Šešir. Te septembarske večeri, devetoro članova Pravog čvora okupilo se u prijatnoj rustičnoj građevini s visokom tavanicom, poznatom kao Loža Vidikovac. Kada je kamp otvoren za javnost, Loža služi i kao restoran koji poslužuje dva obroka dnevno, doručak i večeru. Hranu spremaju Kratki Edi i Velika Mo (geačka imena Ed i Morin Higins.) Ali njih dvoje nisu bili ni prineti kulinarskim standardima Dika Halorana - malo je onih koji to mogu! - ali je veoma teško zeznuti stvari koje kamperi vole da jedu: ćufte, makarone sa sirom, ćufte, palačinke natopljene javorovim sirupom, ćufte, pileći paprikaš, ćufte, sendvič sa tunjevinom i još malo ćufti u sosu od pečuraka. Posle večere, stolovi se raščišćavaju za tombolu i karte. Vikendima se tu održavaju igranke. Te svetkovine odigravaju se isključivo kad je autokamp otvoren. Ove večeri - dok je tri vremenske zone istočno Den Torens sedeo pored mrtve žene i čekao svog posetioca - u Loži Vidikovac je u toku bilo okupljanje drugačije vrste. Džimi Cifra sedeo je u čelu stola postavljenog nasred poda pokrivenog parketom od javorovine. Njegov „makintoš“ laptop bio je
otvoren, a na radnoj površini videla se fotografija njegovog rodnog grada, koji je igrom slučaja bio duboko u Karpatima. (Džimi je voleo da se šali kako je njegov deda jednom prigodom ugostio mladog londonskog advokata po imenu Džonatan Harker.) Okupljeni oko njega, gledajući u ekran, stajali su Rouz, Vrana Dedi, Beri Žutać, Zmijski Ujed Endi, Token Čarli, Kecelja Eni, Dizelaš Dag i Dedica Flik. Niko od njih nije želeo da stoji pored Dedice, koji je smrdeo kao da je imao omanju nesreću u pantalonama, a zatim zaboravio da se zapere (što mu se ovih dana događalo sve češće i češće), ali ovo je bilo važno, pa su ga trpeli. Džimi Cifra bio je nenametljiv tip, s kosom koja se ubrzano proređivala i prijaznim, mada neodređeno majmunolikim licem. Izgledao je kao da ima oko pedesetak godina, što je bila jedna trećina njegove prave starosti. „Izguglao sam liketi-splif i nisam dobio ništa korisno, baš kao što sam i očekivao. Ako vas zanima, liketi-splif u tinejdžerskom žargonu znači uraditi nešto zaista sporo umesto zaista brzo...“ „Ne zanima nas“, reče mu Dizelaš Dag. „Uzgred, bazdiš kao tvor, Dedice. Kada si poslednji put obrisao dupe?“ Dedica Flik je ogolio zube - erodirane i žute, ali sve i dalje na broju - na Daga. „Tvoja žena mi ga je obrisala jutros, Diz. Jezikom. Bilo je malo gadno, ali izgleda da joj se dopada takva..." „Začepite gubice, obojica!", reče im Rouz. Glas joj je bio bezizražajan i bez pretnje, ali su se Dag i Dedica pokunjili, sa izrazima ukorenih školaraca na licu. „Nastavi, Džimi. Ali drži se poente. Želim da imam konkretan plan, i to što pre.“ „Ostali će se snebivati, bez obzira na to koliko je plan konkretan", reče Vrana. „Kazaće da je ovo bila dobra godina za paru. Ono u bioskopu, požar u crkvi u Litl Roku i teroristički napad u Ostinu. Da ne pominjem Huarez. Bio sam skeptičan što se tiče odlaska južno preko granice, ali ispalo je dobro." Bolje od dobrog, zapravo. Sijudad Huarez postao je poznat kao svetska prestonica ubistava, zaradivši svoju titulu s više od dve i po
hiljade ubistava godišnje. Mnogima od njih prethodilo je mučenje žrtava. Gradska atmosfera bila je neizmerno bogata. To nije bila čista para, i od nje se malo prevrtao želudac, ali odradila je posao. „Od sveg onog jebenog pasulja dobio sam proliv", reče Token Čarli, „ali moram da priznam da su odabiri bili izvanredni." „Ovo jeste bila dobra godina", složila se Rouz, „ali ne možemo da poslujemo u Meksiku - previše upadamo u oči. Tamo dole smo bogati americanos. Ovde gore, ne privlačimo pažnju. I niste li umorni od toga da živite od godine do godine? Uvek u pokretu i uvek prebrojavajući kanistere? Ovo je drugačije. Ovo je zlatna žila." Niko nije odgovorio. Ona je bila njihov vođa i na kraju će uraditi ono što im ona kaže, ali nisu razumeli to sa devojčičom. To je bilo u redu. Kada se sretnu s njom oči u oči, razumeće. A kada je budu držali pod ključem, da po naređenju proizvodi paru za njih, ponudiće se da padnu na kolena i poljube Rouzina stopala. Možda će im čak i dozvoliti. „Nastavi, Džimi, ali pređi na stvar." „Prilično sam siguran da je ono što si primila bila tinejdžerska verzija Liketi-splita. To je lanac dragstora u Novoj Engleskoj. Ukupno ih ima sedamdeset tri, od Providensa do Presk Ajla. I klinac iz osnovne škole s ajpedom bi mogao to da prokljuvi za manje od dva minuta. Odštampao sam lokacije i upotrebio Viri 360 da dobijem slike. Dve u Vermontu, dve u Nju Hempširu, i dve u Mejnu." Torba za laptop bila je ispod njegove stolice. Uzeo ju je, preturao po džepu, izvadio fasciklu i pružio je Rouz. „Ovo nisu fotke prodavnica, već raznoraznih pogleda na planine koji se mogu videti s njihovih lokacija. Još jednom zahvaljujući veb-sajtu Viri 360, koji je kudikamo bolji od Gugl erta, bog blagoslovio njegovo znatiželjno srculence. Pogledaj i vidi da li ti ijedna deluje poznato. Ako ne, vidi postoje li neke koje definitivno možeš da eliminišeš." Rouz je otvorila fasciklu i natenane pregledala fotografije. Dve, na kojima su se videle vermontske Zelene planine, smesta je stavila na stranu. Jedna od lokacija u Mejnu takođe je bila pogrešna; prikazivala
je samo jednu planinu, a ona je videla čitav venae. Ostale tri je posmatrala podrobnije. Naposletku ih je pružila Džimiju Cifri. „Jedna od ovih.“ Okrenuo je fotografije. „Frajburg u Mejnu... Medison u Nju Hempširu... Aniston u Nju Hempširu. Imaš li ikakvu ideju o tome koja je od ove tri?“ Rouz ih je ponovo uzela, a zatim podigla fotografiju Belih planina viđenih iz Frajburga i Anistona. „Mislim da je jedna od ovih, ali ću proveriti.“ „Kako to misliš da uradiš?“, upita je Vrana. „Posetiću je.“ „Ako je sve što kažeš o njoj istina, to bi moglo da bude opasno." „Uradiću to kad bude spavala. Mlade devojke spavaju dubokim snom. Nikad neće znati da sam bila tamo.“ „Jesi li sigurna da moraš to da uradiš? Ova tri mesta su prilično blizu jedna drugima. Mogli bismo sve da ih proverimo i ovako.“ „Da!“, uzviknu Rouz. „Prosto ćemo se vozikati unaokolo i reći: Izvinite, tražimo lokalnu devojčicu, ali izgleda da ne možemo da otkrijemo njen položaj na uobičajen način, zato nam pomozite. Jeste li u blizini primetili devojčice iz osnovne škole s parapsihološkim talentima ili sposobnošću da čita misli?’“ Vrana Dedi je uzdahnuo, zario goleme šake duboko u džepove i pogledao u nju. „Izvini", reče Rouz. „Malo sam nervozna, OK? Želim da uradim ovo i da završim s tim. Ne brini za mene. Umem da se staram o sebi.“
3
Den je sedeo i gledao u pokojnu Elenor Uelet. U njene otvorene oči, koje su sada počele da poprimaju staklasti sjaj. U majušne šake s dlanovima okrenutim nagore. Najviše od svega, u otvorena usta. U njima se nalazila sva besatna tišina smrti. „Ko si ti?“ Misleći: Kao da ne znam. Želi li uopšte odgovore? „Lepo si porastao.“ Usne se nisu micale, a činilo se da u rečima nema emocija. Možda je smrt njegovog starog prijatelja orobila
osećanja? Kakva bi to gorka šteta bila. Ili je to možda neko drugi ko se pretvara da je Dik. Nešto drugo. „Ako si ti Dik, dokaži to. Reci mi nešto što znamo samo on i ja.“ Tajac. No, prisustvo je i dalje bilo tamo. Osećao ga je. Zatim: „Pitao si me zašto gospođa Brant želi da gurne ruku u Majkove pantalone." Den isprva nije imao blage veze o čemu govori glas. A onda jeste. Sećanje je bilo smešteno na jednu od vrlo visokih polica, gde je držao sva loša sećanja na „Vidikovac". I svoje sefove, naravno. Gđa Brant se odjavljivala iz hotela baš kada je Deni stigao s roditeljima, i uhvatio je njenu nasumičnu misao dok joj je portir Majk dovozio automobil: Rado bih posegnula u njegove pantalone. „Bio si tek mali dečak s velikim radiom uglavi. Sažaljevao sam te. Takođe sam se plašio za tebe. I imao sam pravo što sam se plašio, zar ne?“ U tim rečima postojao je slabašan odjek ljubaznosti i humora njegovog starog prijatelja. To je bio Dik, nego šta. Den je pogledao u mrtvu ženu, zaprepašćen. Svetla u sobi ponovo su zatreperila, paleći se i gaseći. Bokal s vodom ponovo je zazveckao. „Ne mogu dugo da ostanem. Boli biti ovde." „Dik, postoji devojčica...“ „Abra." Gotovo uzdah. „Dopadaš joj se. Sve se vraća." „Ona misli da postoji žena koja je možda progoni. Nosi šešir. Staromodni cilindar. Ponekad ima samo jedan dugački zub u gornjoj vilici. Kada je gladna. Tako mi je barem kazala." „Postavi pitanje, sinko. Ne mogu da ostanem. Ovaj svet mi je sada san u snu." „Postoje i ostali. Prijatelji žene s cilindrom. Abra ih je videla s baterijskim lampama. Ko su oni?“ Opet muk. Međutim, Dik je i dalje bio prisutan. Izmenjen, ali prisutan. Osećao ga je u završecima nerava, kao neku vrstu elektriciteta koja klizi po vlažnim površinama očiju. „Oni su šuplji đavoli. Bolesni su, ali to ne znaju." „Ne razumem.“
„Ne. A to je dobro. Da si ih ikada susreo - da su te ikada namirisali - odavno bi bio mrtav, iskorišćen i odbačen kao prazna kartonska kutija. To se desilo onom koga Abra naziva bejzbol dečakom. I mnogim drugima. Deca koja isijavaju su za njih plen, ali to si već pretpostavio, zar ne? Šuplji đavoli su na zemlji kao rak na koži. Nekada su jahali kamile u pustinji; nekada su gonili karavane preko istočne Evrope. Jedu krike i piju bol. Preživeo si užase u „Vidikovcu", Deni, ali si sve dosad bio pošteđen te raje. Pošto se ta čudna žena sada usredsredila na devojčicu, neće stati sve dok je ne uhvati. Možda će je ubiti. Možda će je preobraziti. Ili će je možda zadržati i koristiti sve dok je ne iscede, a to je najgora sudbina." „Ne shvatam." „Isisaćeje. Učiniće je šupljom kao što su i oni." Iz mrtvih usta začuo se pozni uzdah. „Dik, šta bi, dovraga, trebalo da radim?“ „Daj devojčici ono što je tražila.“ „Ko su oni, ti šuplji đavoli?“ „U tvom detinjstvu, odakle su dolazili svi đavoli. Nije mi dozvoljeno da kažem išta više." „Kako da ih zaustavim?" „Jedini način jeste da ih ubiješ. Da ih naterašda pojedu sopstveni otrov. Učini to i oni će nestati." „Žena sa šeširom, čudna žena, kako se zove? Znaš li?“ Iz hodnika se začulo šljiskanje briska i Pol Larson počeo je da zviždi. Vazduh u sobi se promenio. Nešto što je bilo u delikatnoj ravnoteži sada je počelo da nestaje. „Idi svojim prijateljima. Onima koji znaju šta si. Čini mi se da si fino odrastao, sine, ali i dalje imaš dug." Usledila je pauza, a zatim je glas, koji je i bio i nije bio glas Dika Halorana, progovorio poslednji put, tonom bespogovorne zapovesti: „Vratiga.“ Crvena izmaglica podigla se iz Elenorinih očiju, nosa i otvorenih usta. Lebdela je iznad nje možda pet sekundi, a onda iščezla. Svetla u sobi su postojano sijala. Voda u bokalu više se nije mreškala. Dik je
otišao. Den je ostao samo sa lešom. Šuplji đavoli. Ako je ikada u životu čuo užasniju frazu, nije mogao da je se seti. Ali to je imalo smisla... da ste videli „Vidikovac“ onakvim kakav je zaista bio. To mesto bilo je puno đavola, ali su to makar bili mrtvi đavoli. Nije mislio da su žena s cilindrom i njeni prijatelji od iste fele. I dalje imaš dug. Vrati ga. Da. Ostavio je malog dečaka u upišanim pelenama i majici Atlanta Brejvsa da se snalazi kako zna i ume. Neće to učiniti i s devojčicom.
4
Den je ispred prijemnog odeljenja sačekao pogrebno vozilo zavoda „Gordi i sinovi", i ispratio prekrivena kolica kroz stražnja vrata Rajvingtona 1. Onda je otišao u svoju sobu i seo gledajući u Kranmorsku aveniju, sada savršeno pustu. Noćni vetar je duvao, kidajući požutelo lišće s grana hrastova i kovitlajući ga niz ulicu. Na udaljenom kraju opštinskog zemljišta, Malengrad je bio jednako pust ispod svetlosti nekoliko narandžastih reflektora. Idi svojim prijateljima. Onima koji znaju šta si. Bili Friman je znao, znao je maltene od prvog trena, jer je Bili imao iskru onoga što je imao Den. A ako je Den imao dug za vraćanje, pretpostavljao je da ga ima i Bili, jer je mu Denovo veće i blistavije isijavanje spasio život. Nije da bih mu to saopštio na taj način. . Niti će morati. Zatim, tu je bio Džon Dalton, koji je izgubio sat i koji je igrom slučaja bio Abrin pedijatar. Šta je ono Dik rekao kroz mrtva usta Elenor U-le-le? Sve se vraća. A što se tiče onoga što je Abra tražila od njega, to je bilo još lakše. Nabavljanje rukavice, doduše... e to će, možda, biti malo komplikovano.
Kada se Abra probudila u nedelju ujutru, čekala ju je imejl poruka poslata sa adrese
[email protected]
5
Abra: razgovarao sam s prijateljem koristeći talenat koji nas dvoje delimo, i ubeđen sam da si u opasnosti. Želim da pričam o tvojoj situaciji i s našim zajedničkim prijateljem Džonom Daltonom. Neću to učiniti osim ako nemam tvoju dozvolu. Verujem da Džon i ja možemo da nađemo predmet koji si nacrtala na mojoj tabli. Jesi li postavila protivprovalnički alarm? Određeni ljudi će te možda tražiti, a od izuzetne je važnosti da te ne pronađu. Moraš biti oprezna. Sve najbolje i BUDI BEZBEDNA. Obriši ovaj imejl. Stric D.
Više ju je ubedila činjenica što je Den poslao taj imejl nego njegov sadržaj, jer je znala da ne voli da komunicira na takav način; plašio se da će njeni roditelji njuškati po njenoj pošti i pomisliti da njihova kćerka razmenjuje poruke s Česterom Malesterom. 12 Kada bi samo znali za zlostavljače zbog kojih stvarno moraju da se brinu. Bojala se, ali je takođe - budući da je bio dan i da prelepa ludača s cilindrom više nije buljila u nju s prozora - bila prilično uzbuđena. Donekle se osećala kao da je u nekom od onih ljubavnih-horor romana, koje je gđica Robinson iz školske bliblioteke s nipodaštavanjem zvala „tinejdžerska pornoza“. U tim knjigama, devojke su dangubile s vukodlacima, vampirima - čak i zombijima ali su retko kad postajale nemrtve. Takođe je bilo lepo imati odraslog čoveka koji se zauzima za nju, a nije škodilo ni to što je bio zgodan, na neki neuredni način koji ju je
malčice podsećao na Džeksa Telera iz Sinova anarhije, TV serije koju su Ema i ona u potaji gledale na Eminom kompu. Poslala je mejl strica Dena ne samo u kantu za smeće, se pobrinula da ode u trajno smeće, što je Ema nazivala dosijeom nuklearnog dečka. (Kao da si ikada imala ijednog, Em, pomislila je prezrivo.) Onda je isključila laptop i sklopila ga. Nije mu odgovorila na poruku. Nije ni morala. Trebalo je samo da zatvori oči. Zviz-zviz. Poslavši poruku, Abra je krenula na tuširanje.
6
Kada se Den vratio u sobu s jutarnjom kafom, na tabli ga je čekala nova poruka. Možeš da kažeš dr Džonu, ali NEMOJ MOJIM RODITELJIMA.
Ne. Njenim roditeljima nikako. Bar ne još. Međutim, nije sumnjao da će otkriti da se nešto događa, i to verovatno pre, a ne kasnije. Baviće se time kada dođe do toga. Trenutno je imao gomilu drugih obaveza, počevši od telefonskog poziva. Javilo mu se dete, a kad je zatražio da priča s Rebekom, slušalica se spustila s tupim zvukom i začuo se udaljeni povik: „Bako! Za tebe!" Nekoliko sekundi kasnije, Rebeka Klauzen bila je na drugom kraju veze. „Ćao, Beka, ovde Den Torens. “ „Ako ovo ima neke veze sa gospođom Uelet, jutros sam dobila mejl od...“ „Nije to. Moram da te zamolim za odsustvo." „Doktor Sleep želi odsustvo? Čekaj da se uštinem. Prošlog proleća sam praktično morala da te izbacim na vrata da bi potrošio prokleti godišnji odmor, ali si i dalje navraćao bar dvaput dnevno. Je li nešto porodično?" Den je, imajući na umu Abrinu teoriju relativiteta, odgovorio da
jesu.
DESETO POGLAVLJE
STAKLENI ORNAMENTI
1
Abrin otac stajao je pored kuhinjskog pulta u bademantilu i mutio jaja u činiji kad je zazvonio kuhinjski telefon. Na spratu je šuštao tuš. Ako Abra bude sledila svoj uobičajeni modus operandi nedeljom ujutru, nastaviće da šušti sve dok ne potroši svu toplu vodu. Pogledao je identifikator poziva. Pozivni broj bio je 617, ali telefonski broj iza njega nije bio poznati bostonski broj, onaj u mominom sanu. „Halo?“ „Oh, Dejvide, tako mi je drago što sam te dobila.“ Bila je to Lusi i zvučala je potpuno smlavljeno. „Gde si? Zašto ne zoveš s mobilnog?" „U javnoj govornici u Opštoj bolnici Mas. Ovde ne smeju da se koriste mobilni, posvuda su znaci zabrane." „Da li je momo dobro? Kako si ti?“ „Dobro sam. Što se tiče momo, stabilna je... sad... ali je neko vreme bila prilično loše." Gutanje vazduha. „I dalje je." Lusi se u tom trenutku slomila. Nije samo zaplakala, već je zaridala na sav glas. Dejvid je sačekao. Bilo mu je drago što se Abra tušira, a nadao se da tople vode neće skoro nestati. To je zvučalo loše. Posle izvesnog vremena, Lusi je ponovo mogla da govori. „Sad je slomila ruku." „Oh. Dobro. Da lije to sve?" „Ne, to nije sve!" Skoro je povikala na njega onim glasom „zašto su muškarci toliko glupi", koji je apsolutno prezirao, onim glasom koji je smatrao delom njenog italijanskog nasleđa, a da nijedanput nije uopšte pomislio da je, povremeno, možda zaista bio glup.
Udahnuo je da smiri živce. „Ispričaj mi, dušo.“ Ispričala mu je, iako je dvaput briznula u plač, a Dejvid je morao da čeka da jecaji prestanu. Lusi je bila mrtvosana, ali je to bio samo deo problema. Uglavnom je, shvatio je, samo prihvatala ono što je nesvesno znala već nedeljama: da će njena momo zaista umreti. I to ne mirno. Končeta, koja je sada spavala samo najplićim snom, probudila se posle ponoči, jer je morala u toalet. Umesto da probudi Lusi da joj donese noćnu posudu, pokušala je da ustane i sama ode u kupatilo. Uspela je da spusti noge na pod i uspravi se u sedeći položaj, ali ju je onda vrtoglavica nadvladala i stropoštala se s kreveta. Sasvim prirodno, htela je da se dočeka na ruku. A ona se nije samo slomila, zdrobila se u paramparčad. Lusi, umornu od višenedeljnog noćnog negovanja, probudili su bakini krici. „Nije samo dozivala u pomoć“, rekla je Lusi, „i nije samo vikala. Vrištala je kao lisica kojoj je ud otkinula grozna kljusa.“ „Dušo, to mora da je bilo strašno.“ Stojeći u niši na prvom spratu, gde su stajali prodajni automati i mirabile dictu 12a - nekoliko funkcionalnih telefona, bolnog tela prekrivenog znojem koji se sušio (osećala je svoj telesni zadah, i to svakako nije bio „dolče i gabana lajt blu“), dok joj je u glavi bolno pulsirala prva migrena koju je imala za četiri godine, Lusija Stoun je znala da mu nikad ne može ispričati koliko je zaista bilo strašno. Kakvo je smrdljivo otkrovenje to bilo. Mislite da razumete osnovnu činjenicu - žena ostari, žena onemoća, žena umre - a onda otkrijete da to nije sve - o ne, ni izdaleka. A to otkrijete kad zateknete ženu, koja je napisala neke od najboljih stihova u svojoj generaciji, kako leži u lokvi vlastite pišaćke, vrišteći na unuku da učini da bol prestane neka bol prestane, o madre de Cristo, neka bol prestane. I vidite prethodno glatku podlakticu uvrnutu kao krpa za sudove i čujete kako je pesnikinja naziva pizdom, a zatim leleče da želi da umre kako bi bol prestao. Možete li vi da kažete suprugu da ste i dalje bili bunovni, i sleđeni
od straha, i da će, šta god da uradite, biti pogrešno? Možete li mu reći da vam je, dok ste pokušavali da je pomerite, izgrebala lice i zaurlala kao pregaženi pas na ulici? Možete li da objasniti k^kav je bio osećaj ostaviti voljenu baku da leži na podu dok zovete hitnu pomoć, a zatim sedite pored nje i čekate, terajući je da na slamčicu pije oksikodon rastopljen u čaši vode? Kako kola hitne pomoći nisu dolazila, i nisu dolazila, a vi ste mislili na onu pesmu Gordona Lajtfuta, The Wreck of the „Edmund Fitzgerald“, onu koja pita da li iko zna kuda odlazi ljubav božja kad talasi minute pretvore u sate? Talasi su se kotrljali preko momo i to su bili talasi bola, a ona se davila. A talasi nisu prestajali da se valjaju. Kada je ponovo počela da vrišti, Lusi ju je obuhvatila obema rukama i podigla na krevet, trapavo, u zahvatu za koji je znala da će danima osećati u ramenima i donjem delu leđa, ako ne i nedeljama. Zapušivši uši na njene krike - Spusti me, ubijaš me! - Lusi je čučnula i naslonila se na zid, pramenova slepljenih na obrazima, dok je momo plakala i stezala užasno deformisanu ruku, i pitala zašto ju je toliko povredila i zašto joj se ovo dešava. Kola hitne pomoći konačno su stigla, a čovek je - Lusi nije znala njegovo ime, ali ga je blagoslovila u svojim konfuznim molitvama dao momo injekciju koja ju je smesta uspavala. Možeš li da kažete svom mužu kako ste poželeli tad da je ta injekcija ubije? „Bilo je prilično grozno“, beše sve što mu je kazala. „Tako mi je drago što Abra nije došla ovog vikenda." „Htela je, ali je imala mnogo domaćih zadataka, i rekla je da je juče morala da ide u biblioteku. Mora da je posredi bilo nešto važno, jer znaš kako me obično gnjavi da je pustim da ide na fudbalsku utakmicu." Blebeće. Glupo. Ali - šta drugo može? „Lusi, tako mi je prokleto žao što si morala sama da prolaziš kroz sve to." „Samo... samo da si mogao da je čuješ kako vrišti. Onda bi možda razumeo. Nikad više ne želim da čujem da iko tako vrišti. Uvek je bila tako smirena... uvek bi zadržala bistru glavu kada su svi oko pobrljavili..."
„Znam..." „A zatim da bude svedena na ono što je bila sinoć. Jedine reći kojih je mogla da se seti bile su pizda i sranje i jebote i meretrice i..." „Zaboravi, dušo." Prestalo je šuštanje vode na spratu. Abri će biti potrebno svega nekoliko trenutaka da se osuši i uskoči u nedeljnu odeću; uskoro će sići u prizemlje, s neupasanom košuljom i nezašniranim pertlama. No, Lusi još nije bila spremna da zaboravi. „Sećam se pesme koju je jedncjm napisala. Ne mogu da je citiram od reči do reči, ali je počinjala otprilike ovako: Bog je enolog krhkih stvari i Svoj magloviti izgled ukrašava ornamentima od najfinijeg stakla. Nekad sam mislila da je to prilično lepa ideja za pesmu Končete Rejnolds, bezmalo slatka." A evo je i njegova Aba-Du - njihova Aba-Du - kože ružičaste od tuširanja. „Je li sve u redu, tata?" Dejvid je podigao ruku u gestu: sačekaj malo. „Sada znam na šta je zaista mislila, i nikad više neću moći ponovo da pročitam tu pesmu." „Abra je ovde, dušo", kazao je s lažno veselim glasom. „Odlično. Moram da pričam s njom. Neću više vikati, ne brini, ali od ovoga ne možemo da je zaštitimo." „Možda od najgoreg?", nežno je upitao. Abra je stajala pored stola, mokre kose upletene u par kika, usled čega je izgledala kao da ponovo ima deset godina. Na licu je imala ozbiljan izraz. „Možda", složila se, „ali ne mogu ovo više da radim, Dejvi. Čak ni s kućnom pomoćnicom. Mislila sam da mogu, ali ne mogu. U Frejžeru postoji starački dom, tik malo dalje niz put. Sestra na prijemnom odeljenju pričala mi je o njemu. Mislim da bolnice moraju da imaju spisak tih ustanova baš za ovakvu vrstu situacija. Bilo kako bilo, mesto se zove Dom Helen Rajvington. Pozvala sam ih pre nego što sam pozvala tebe, a trenutno imaju jedno prazno mesto. Pretpostavljam da je Bog sinoć gurnuo još jedan od svojih ornamenata s okvira kamina."
„Da li je Četa budna? Jesi li pričala o tome sa...“ „Osvestila se pre nekoliko sati, ali je bila bunovna. Prošlost i sadašnjost su joj izmešane kao u salati." Dok sam ja spavao kao top, pomisli Dejvid, osećajući grižu savesti. Sanjajući o mojoj trivijalnoj knjizi. „Kada joj se misli razbistre - a pretpostavljam da hoće - reći ću joj, najnežnije što mogu, da odluka više nije na njoj. Vreme je za profesionalnu negu u staračkom domu." „Dobro." Kad Lusi nešto odluči - zaista odluči - najbolje je stati u stranu i pustiti je da radi kako joj je volja. „Tata? Da li je mama dobro? A momo?" Abra je znala da njena majka jeste, a da prababa nije. Najveći deo onoga što je Lusi ispričala svom suprugu javilo joj se dok se tuširala, a šampon i suze slivali su joj se niz obraze. No, postala je dobra u nameštanju srećnih izraza na lice sve dok joj neko naglas ne kaže da je vreme da namesti tužan. Zapitala se da li je njen novi prijatelj Den takođe kao klinac naučio to sa srećnim licem. Kladila se da jeste. „Chia, mislim da Abi želi da priča s tobom." Lusi je uzdahnula i rekla: „Daj mi je." Dejvid je pružio slušalicu svojoj kćerki.
2
U dva sata tog nedeljnog popodneva, Rouz Šešir je na vrata svoje kuće na točkovima okačila znak: NE UZNEMIRAVAJTE ME OSIM AKO NIJE APSOLUTNO NEOPHODNO. Naredni sati bili su pažljivo unapred utvrđeni. Danas neće jesti nikakvu hranu i piće samo vodu. Umesto jutarnje kafe, popila je sredstvo za povraćanje. Kada kucne čas da potraži devojčin um, biće čista kao prazna čaša. Bez telesnih funkcija da joj odvlače pažnju, biće sposobna da sazna sve što joj je potrebno: devojčino ime, njenu tačnu lokaciju, koliko toga zna, i - a to je bilo veoma važno - s kim je sve razgovarala. Rouz će nepomično ležati na svom bračnom krevetu u ertkruzeru od četiri po podne do deset uveče, gledajući u plafon i meditirajući. Kad
joj se um isprazni kao i telo, uzeće paru iz jednog od kanistera u skrivenoj pregradi - biće joj dovoljan samo dašak - i još jednom će zavrteti svet sve dok ne bude u devojčici, a devojčica u njoj. U jedan ujutru, po vremenu Istočne obale, njena lovina će spavati snom pravednika, a Rouz će moći natenane da pročešlja sadržaj njenog uma. Možda će čak biti moguće da podmetne sugestiju: Doći će neki ljudi. Pomoći će ti. Pođi s njima. Međutim, kao što je onaj staromodni zemljoradnik pesnik Bobi Berns istakao pre više od dve stotine godina, najbolji planovi miševa i ljudi često pođu naopako. Jedva je počela da recituje fraze mantre za opuštanje kad je naopakost zalupala na njena vrata. „Odlazi!“, dreknula je. „Zar ne umeš da čitaš?“ „Rouz, Orah je sa mnom“, doviknu Vrana. „Mislim da ima ono što si tražila, ali mu treba zeleno svetio, a tajming je tu pravi kurvin sin.“ Ležala je trenutak-dva duže, a zatim besno uzdahnula i ustala, zgrabila majicu kratkih rukava iz Sajdvajndera (POLJUBI ME NA KROVU SVETA!) i navukla je preko glave. Donji deo joj je pao do butina. Otvorila je vrata. „Bolje da ovo bude bitno. “ „Možemo da se vratimo kasnije“, reče Orah. On je bio sićušni čovečuljak sa ćelom na temenu i obrubom oštre kovrdžave kose iznad vrhova ušiju. U šaci je držao list hartije. „Ne, samo budite brzi.“ Seli su za sto u kombinovanoj kuhinji/dnevnoj sobi. Rouz je uzela papir iz Orahove ruke i letimično ga pogledala. Bila je to neka vrsta komplikovanog hemijskog dijagrama ispunjenog heksagonima. Ništa joj nije značio. „Šta je ovo?“ „Snažan sedativ“, reče Orah. „Nov je, i čist je. Džimi je dobio taj dijagram od jednog od naših ljudi u Agenciji za nacionalnu bezbednost. Uspavaće je, bez ikakvog rizika od predoziranja." „To može biti baš ono što nam je potrebno." Znala je da zvuči mrzovoljno. „Ali zar nije moglo da sačeka do sutra?“ „Žao mi je, žao mi je“, reče krotko Orah. „Meni nije“, reče Vrana. „Ako želiš da munjevito kreneš na tu
devojku i uhvatiš je bez problema, ne samo da moram da se postaram da dobijemo malo ovoga, već i da sredim da ga pošalju u jedan od naših poštanskih sandučića.“ Pravi čvor je imao na stotine poštanskih fahova širom Amerike, većinu u Mejl bokses etc. i raznim kurirskim službama. Koriščenje poštanskih fahova značilo je planiranje danima unapred, jer su uvek putovali u svojim kućama na točkovima. Članovi Pravog čvora bi pre prerezali sebi grkljane nego da putuju javnim prevozom. Privatni letovi dolazili su u obzir, ali bili su neprijatni; svi su patili od visinske bolesti. Orah je verovao da to ima nekakve veze s njihovim nervnim sistemima, koji su se radikalno razlikovali od nervnih sistema geaka. Rouzina briga bila je i određeni nervni sistem koji se finansirao novcem poreskih obveznika. Veoma nervozni sistem. Agencija za nacionalnu bezbednost je od 11. septembra veoma pomno nadzirala čak i privatne letove, a prvo pravilo opstanka Pravog čvora bilo je da nikad ne privlači neželjenu pažnju. Zahvaljujući sistemu međudržavnih auto-puteva, kuće na točkovima su oduvek dobro služile toj svrsi, a poslužiće i ovaj put. Mala jurišna jedinica, s novim vozačima koji se smenjuju za volanom na svakih šest sati, mogla ih je prebaciti od Sajdvajndera do severnog dela Nove Engleske za manje od trideset sati. „U redu“, kazala je smireno. „Šta imamo duž auto-puta 1-80 u Apstejt Njujorku ili Masačusetsu?“ . Vrana nije oklevao ili zamuckivao, niti joj je rekao da će morati najpre da proveri. „Poštansku službu EZ u Sterbridžu, Savezna Država Masačusets.“ Kucnula je prstima po listu papira s nerazumljivim hemijskim simbolima, koji je Orah držao u ruci. „Neka ovo pošalju tamo. Upotrebi najmanje tri posrednika kako bismo imali mogućnost potpunog poricanja ukoliko nešto krene po zlu. Neka paket malo putuje tamo-amo.“ „Imamo li toliko vremena?", upita je Vrana. „Ne vidim zašto ne bismo imali“, reče Rouz - opaska koja će je kasnije bukvalno opsedati. „Pošalji ga na Jug, a zatim na Srednji
zapad, a onda u Novu Englesku. Samo neka stigne u Sterbridž do četvrtka. Upotrebi Ekspres mejl, a ne Fedeks ili UPS." „Mogu to da učinim", reče Vrana. Bez oklevanja. Zatim je obratila pažnju na lekara Pravog čvora. „Bolje bi ti bilo da si u pravu, Oraše. Ako je predoziraš umesto da je samo uspavaš, postaraću se da budeš prvi član Pravog koji je poslat u izgnanstvo još od Liti Big Horna." Orah je malo prebledeo. Odlično. Nije stvarno nameravala ikoga da progna, ali joj je i dalje bilo mrsko što su je prekinuli. „Dobavićemo drogu u Sterbridž, a Orah će znati kako da je upotrebi", reče Vrana. „Nema problema." „Nema ničega jednostavnijeg? Nečega što možemo da nabavimo i ovde?" Orah reče: „Ne ako želiš da budeš sigurna da nam klinka neće prirediti isto što i Majklu Džeksonu. Ova stvar je bezbedna, a brzo udara u glavu. Ako je onoliko moćna koliko misliš da jeste, brzina će biti važ..." „Dobro, dobro, kapiram! Jesmo li završili?" „Samo još nešto", reče Orah. „Pretpostavljam da bi moglo da sačeka, ali..." Pogledala je kroz prozor i, bestraga mu glava, ka njima je išao Džimi Cifra, žureći preko parkinga pored Lože Vidikovac sa još jednim listom hartije u šaci. Zašto je na vrata uopšte okačila znak NE UZNEMIRAVAJ? Trebalo je da okači DOĐITE SVI! . Skupila je svu razdraženost, strpala je u džak, uskladištila ga u pozadini uma, a zatim se hrabro nasmešila. „Šta je bilo?" „Dedica Flik“, reče joj Vrana, „više nema kontrolu nad svojim crevima." „Nema kontrolu nad njima već dvadeset godina", reče Rouz. „Neće da nosi pelene, a ja ne mogu da ga nateram. Niko na svetu ne može da ga natera." „Ovo je drugačije", reče Orah. „Jedva može da ustane iz kreveta. Baba i Črnooka Suzi staraju se o njemu najbolje što mogu, ali njegova
kuća na točkovima bazdi kao...“ „Oporaviće se. Nahranićemo ga s malo pare." No, nije joj se svideo izraz na Orahovom licu. Tomi Teretnjak preminuo je dve godine ranije, a po načinu na koji je Pravi čvor merio vreme, to je ko da je bilo pre dve nedelje. A sad Dedica Flik? „Um mu se slama", reče bez uvijanja Vrana. „A...“ Pogledao je u Oraha. „Peti se jutros brinula o njemu, i kaže da misli da ga je videla kako ciklira." „Mislireče Rouz. Nije želela da poveruje u to. „Da li je neko drugi to video? Baba? Suzi?" „Ne.“ Slegla je ramenima, kao da kaže: eto vam ga. Džimi je pokucao pre nego što su mogli dodatno da porazgovaraju o tome, a ovog puta joj je bilo drago zbog prekida. „Uđi!" Džimi je provirio unutra. „Sigurno?" „Da! Zašto ne dovedeš plesnu trupu Rokets i marširajući orkestar UCLA, kad si već kod toga? Dovraga, samo sam pokušavala da stvorim štimung za meditaciju nakon što sam provela nekoliko prijatnih sati bljujući sve iz želuca!" Vrana joj je uputio pogled blagog prekora, a možda ga je i zaslužila - verovatno ga je zasluživala, ovi ljudi su samo obavljali poslove Pravog čvora, kao što je i tražila od njih - ali ako se Vrana ikada uzdigne do kapetanske fotelje, razumeće. Nikad nema ni tren privatnosti, osim ukoliko im ne zapreti smrću. A neretko čak ni tada. „Imam nešto što ćeš želeti da vidiš", reče joj Džimi. „A budući da su Vrana i Orah već ovde, mislio sam..." „Znam šta si mislio. Šta je bilo?" „Na internetu sam lovio vesti o ta dva grada - Frajburgu i Anistonu. Našao sam ovo u Junion lideru od prošlog četvrtka. Možda nije ništa bitno." Uzela je list papira. Glavna vest bavila se gašenjem fudbalskog
programa neke male beznačajne škole zbog rezanja budžeta. Ispod se nalazila kraća vest, koju je Džimi zaokružio. *** DŽEPNI ZEMLJOTRES U ANISTONU Koliko zemljotres može da bude mali? Prilično mali, ako je verovati žiteljima Ričland korta, kratkog ćorsokaka u Anistonu, koji se završava na reci Sako. U utorak uveče, nekoliko ljudi iz ulice prijavilo je podrhtavanje tla koje je uzdrmalo prozore, zatreslo podove i porušilo staklene predmete s polica. Dejn Borland, penzioner koji živi na kraju ulice, pokazao je pukotinu na svom nedavno asfaltiranom prilaznom putu. „Ako hoćete dokaz, evo ga“, kazao je. Iako Geološki zavod u Vrentamu u Masačusetsu saopštava da prošlog utorka predveče u Novoj Engleskoj nije bilo zemljotresa, Met i Kesi Renfru su iskoristili priliku da prirede „zemljotres-zabavu“, kojoj je prisustvovala većina komšija. Endru Sitenfeld iz Geološkog zavoda kaže da je drhtanje tla koje su osetili stanari ulice Ričland kort moglo da bude i nalet vode kroz kanalizacioni sistem, ili možda vojni avion koji probija zvučni zid. Kada su te sugestije prenete gospodinu Renfruu, veselo se nasmejao. „To je bio zemljotres. A stvarno nema loših strana. Šteta je beznačajna, i - hej - sjajno smo se zabavili." (Endru Guld) Rouz je dvaput pročitala članak, a zatim podigla pogled, zažarenih očiju. „Odličan ulov, Džimi." Nacerio se. „Hvala. Onda neću više da vam smetam." „Povedi Oraha sa sobom, mora da proveri Dedicu. Vrano, ostani još koji minut."
Kada su otišli, zatvorio je vrata. „Misliš da je taj zemljotres u Nju Hempširu izazvala naša devojčica?" „Da. Nisam sto posto sigurna, ali u najmanju ruku osamdeset odsto. A to što imam mesto na koje mogu da se usredsredim - ne samo grad već i ulicu - vraški će mi olakšati posao kada večeras krenem u potragu za njom." „Ako uspeš da joj ubaciš pođi s nama crva u glavu, Rouzi, možda nećemo morati ni da je drogiramo." Nasmešila se, ponovo razmišljajući o tome da Vrana nema blage veze koliko je ta klinka posebna. A kasnije će pomisliti: Nisam ni ja. Samo sam mislila da imam. „Nema zakona protiv nadanja, pretpostavljam. Ali kad je uhvatimo, biće nam potrebno nešto prefinjenije od sedativa, pa neka je i izuzetno efektivan. Trebaće nam neka čudesna droga koja će je držati mirnom i kooperativnom sve dok ne zaključi da joj je u najboljem interesu da dobrovoljno sarađuje." „Hoćeš li krenuti s nama kad pođemo da je uhvatimo?" Rouz je to i nameravala, ali je sad oklevala, imajući Dedicu Flika na umu. „Nisam sigurna." Bez pitanja se - što je cenila - okrenuo ka vratima. „Pobrinuću se da te ne uznemiravaju ponovo." „Odlično. I postaraj se da Orah detaljno pregleda Dedicu - od glave do pete. A ako stvarno ciklira, hoću to da znam sutra, kad izađem iz purde." 13 Otvorila je sef ispod poda i izvadila jedan kanister. „I daj mu ono što je ostalo u ovom." Vrana je bio šokiran. „Sve to? Rouz, ako ciklira, onda nema svrhe." „Daj mu. Imali smo plodnu godinu, kao što mi je to nekoliko vas predočilo u poslednje vreme. Možemo sebi da priuštimo malo rasipništva. Osim toga, Pravi čvor ima samo jednog Dedicu. Seća se vremena kada su Evropljani obožavali drveće umesto tajmšer apartmana. Ne smemo ga izgubiti ako to možemo da sprečimo. Nismo mi divljaci."
„Geaci se možda ne bi složili s tobom." „Zato su geaci. A sad se gubi odavde."
3
Posle Praznika rada, Malengrad se nedelj om zatvarao u tri po podne. Ovog popodneva, u petnaest do šest, tri džina su sedela na klupicama nadomak završetka Kranmorske avenije, nadvisujući malengradsku apoteku i malengradski Mjuzikboks teatar (u koji ste, tokom turističke sezone, mogli da zavirite i vidite kako se majušni isečci iz filmova prikazuju na majušnom platnu). Džon Dalton došao je na sastanak noseći kačket Red soksa, koji je stavio na glavu male statue Helen Rajvington, postavljene ispred male zgrade sudnice. „Siguran sam da je bila fan", kazao je. „Ovde su svi fanovi. Niko ne gaji poštovanje prema Jenkijima osim izgnanika poput mene. Šta mogu da uradim za tebe, Dene? Zbog ovoga propuštam večeru s porodicom. Moja supruga je puna razumevanja, ali njeno strpljenje ima granice." „Šta bi mislila o tome da provedeš nekoliko dana sa mnom u Ajovi?“, upitao ga je Den. „Strogo o mom trošku, naravno. Moram da odem u posetu dvanaestog koraka ujaku koji se ubija pićem i kokainom. Porodica me preklinje da nešto preduzmem, a to ne mogu sam da učinim." Anonimni alkoholičari nisu imali pravila, samo mnoštvo tradicija (koje su, u stvari, bile pravila). Jedna od najgvozdenijih bila je da niko nikad ne ide sam u posetu dvanaestog koraka aktivnom alkoholičaru, osim ukoliko dotični alkos nije bezbedno zatvoren u nekoj bolnici, klinici za odvikavanje ili lokalnoj ludnici. Ako odete sami, postoji velika šansa da mu parirate pićem na piće, crtom na crtu. „Zavisnost“, voleo je da kaže Kejsi Kingsli, „jeste dar koji nastavlja da poklanja." Den je pogledao u Bilija Frimana i nasmešio se. „Imaš nešto da kažeš? Samo napred, ne ustručavaj se." „Mislim da nemaš ujaka. Nisam siguran da uopšte imaš i dalje rođake." „To je to? Samo nisi siguran?"
„Pa... nikad ne pričaš o njima." „Mnogi ljudi imaju porodice i nikad ne pričaju o njima. Ali ti znaš da ja nemam nikoga, zar ne, Bili?" Bili mu nije odgovorio, ali je izgledao kao da mu je nelagodno. „Deni, ne mogu da idem u Ajovu", reče Džon. „Prebukiran sam sve do vikenda." Den je i dalje bio fokusiran na Bilija. Sada je stavio ruku u džep, uzeo nešto i ispružio stegnutu pesnicu. „Šta imam u ruci?" Biliju je bilo nelagodno. Bacio je ovlašan pogled na Džona, ali tamo nije video nikakvu pomoć, a potom ponovo pogledao u Dena. „Džon zna šta sam", reče mu Den. „Jedared sam mu pomogao, a on zna da sam pomagao još nekima u programu. Ovde si među prijateljima." Bili je razmislio o tome, a zatim rekao: „Možda novčić, ali mislim da je pre jedna od onih AA medalja, one što vam daju kad izgurate još jednu godinu bez pića." „Koja je ovo godina?" Bili je oklevao gledajući u Denovu stisnutu pesnicu. „Dozvoli mi da ti pomognem", reče mu Džon. „Trezan je od proleća 2001, što znači da, ako nosi medaljon sa sobom, verovatno je dvanaesta godina." „Ima smisla, ali nije." Bili se sada koncentrisao, a dve vertikalne linije su mu se usekle na čelu tik iznad očiju. „Mislim da je možda... sedma?" Den je otvorio šaku. Medaljon je na sebi imao veliki rimski broj VI. „O, jebote", reče Bili. „Obično sam dobar u pogađanju." „Bio si dovoljno blizu", reče mu Den. „A to nije pogađanje, već isijavanje." Bili je izvadio paklicu cigareta, pogledao u lekara koji je sedeo na klupi pored njega, a zatim je vratio natrag u džep. „Ako ti tako kažeš." „Dozvoli mi da ti kažem nešto o tebi, Bili. Kada si bio mali, bio si sjajan u pogađanju. Znao si kada ti je majka dobro raspoložena, i tako
si od nje mogao da iskamčiš dodatnih dolar-dva. Znao si kada ti je tata u lošem raspoloženju, i sklanjao si mu se sa puta." „I te kako sam znao koje noći bi kukanje što moramo da jedemo ostatke od jučerašnjeg goveđeg pečenja bila prokleto loša ideja", reče Bili. „Jesi li se kockao?" „Konjske trke u Sejlemu. Zaradio sam koji svežanj. Međutim, onda sam, kad sam imao dvaes’ pet ili tu negde, izgubio dar da izaberem pobednike. Bilo je meseci kad sam morao da molim gazdaricu da mi produži rok za plaćanje kirije, a to me je ubrzo izlečilo od klađenja na konje.“ „Da, talenat bledi kako ljudi stare, ali još imaš pokoju iskru." „Ti imaš više“, reče mu Bili bez ustručavanja. „Ovo je stvarno, zar ne?“, upita Džon. „Ove nedelje imaš samo jedan zakazani pregled za koji misliš da ga ne smeš propustiti ili odložiti“, reče Den. „Devojčica s rakom trbušne duplje. Zove se Felisiti...“ „Frederika“, reče Džon. „Frederika Bimel. Ona je u bolnici Merimak Vali. Treba da se konsultujem s njenim onkologom i roditeljima.“ „U nedelju ujutru.“ „Jah. U nedelju ujutru.“ Zapanjeno je pogledao u Dena. „Isuse! Isuse Hriste! Šta si to... nisam imao pojma da toga ima toliko mnogo!“ „Vratićemo se iz Ajove do četvrtka. Do petka najkasnije.“ Osim ako nas ne uhapse, pomislio je. U tom slučaju ćemo ostati malko duže. Pogledao je u Bilija da vidi da li je Bili pokupio tu ne baš ohrabrujuću misao. Nije bilo nikakvog znaka da jeste. „O čemu je ovde reč?“ „O još jednoj tvojoj pacijentkinji. Abri Stoun. Ona je poput Bilija i mene, ali ti to već znaš. Samo što je mnogo, mnogo, mnogo moćnija. Ja imam mnogo više od Bilija, ali u poređenju s njom izgledam kao vidovnjak na seoskom vašaru.“ „Gospode, kašike?“
Denu je bila potrebna sekunda, a onda se setio. „Okačila ih je na tavanicu.“ Džon se zabuljio u njega, razrogačenih očiju. „Pročitao si to u mom umu?“ „Malo je više ovozemaljsko od toga, plašim se. Rekla mi je.“ „Kada? Kada?“ „Doći ćemo i do toga, ali ne još. Najpre, hajde da probamo malo autentičnog čitanja misli.“ Uhvatio je Džona za ruku. To je pomagalo; fizički dodir je skoro uvek pomagao. „Njeni roditelji došli su da se vide s tobom kada je imala dve-tri godine. Ili je to možda bila njena tetka ili prababa. Brinuli su se za nju i pre nego što je ukrasila kuhinju escajgom, jer su se u kući dešavali svakojaki čudni fenomeni. Desilo se nešto s klavirom... Bili, pomozi mi s ovim.“ Bili je uhvatio Džonovu slobodnu šaku. Den je uhvatio Bilijevu, napravivši krug. Malena spiritualistička seansa u Malengradu. „Bitlsi“, reče Bili. „Samo na klaviru, a ne na gitari. To.. ne znam. Neko vreme ih je izluđivalo.“ Džon je zurio u njega. „Slušaj“, reče Den. „Imaš njenu dozvolu da pričaš. Ona želi da to uradiš. Veruj mi, Džone!“ Džon Dalton je razmišljao skoro pun minut. Onda im je sve ispričao, s jednim izuzetkom. Priča o Simpsonovima na svim programima jednostavno je bila isuviše uvrnuta.
4
Kada je završio, Džon je postavio očigledno pitanje: kako Den poznaje Abru Stoun? Den je iz zadnjeg džepa izvukao malu pohabanu beležnicu. Na naslovnoj strani je stajala fotografija talasa koji udaraju u stene i geslo: NIJEDNO VELIKO DELO NIJE STVORENO PREKO NOĆI. „Imao si običaj da to nosiš sa sobom, zar ne?“, upita ga Džon. „Da. Znaš da je Kejsi K. moj mentor, jelda?"
Džon je zakolutao očima. „Ko bi to zaboravio kada svaki put kad otvoriš usta na sastanku, počneš rečima: Moj mentor Kejsi K. kaže...“ „Džone, niko ne voli pametnjakoviće." „Moja žena voli", kazao je. „Jer sam pametnjaković pastuv." Den je uzdahnuo. „Pogledaj u knjižicu." Džon je prelistao nekoliko stranica. „Ovo su sastanci. Od 2001." „Kejsi mi je rekao da moram da budem na devedeset od devedeset i da vodim evidenciju. Pogledaj osmi po redu." Džon ga je pronašao. Metodistička crkva u Frejžeru. Sastanak na koji nije često išao, ali je znao za njega. Ispod zapisa, napisana preciznim velikim slovima, stajalo je ime ABRA. Džon je s nevericom pogledao u Dena. „Stupila je u kontakt s tobom kad je imala dva meseca?" „Tik ispod toga videćeš moj sledeći sastanak", reče mu Den, „što znači da nisam mogao da dodam njeno ime kasnije samo da te impresioniram. Osim ako nisam krivotvorio čitavu knjižicu, a u programu ima dosta ljudi koji će se setiti da su me videli s njom." „Uključujući i mene", reče Džon. „Aha, uključujući i tebe. U tim danima, uvek sam držao tu knjižicu u jednoj i šolju kafe u drugoj ruci. To su mi bili prelazni predmeti. Tada nisam znao ko je ona, a i nije me bilo mnogo briga. To je bio samo jedan od onih nasumičnih dodira. Baš kao dete u kolevci, koje pruži ruku i pipne te po nosu." „Zatim, dve-tri godine kasnije, napisala je reč na tabli koju držim u sobi. Reč je bila „zdravo". Ostala je sa mnom u kontaktu posle toga, povremeno. Čak nisam siguran ni da je bila svesna da to radi. Ali ja sam bio tamo. Kad joj je zatrebala pomoć, ja sam bio osoba koju je znala i kojoj se obratila." „Kakva vrsta pomoći joj je zatrebala? U kakvoj je to nevolji?" Džon se okrenuo ka Biliju. „Da li ti znaš?“ Bili je odmahnuo glavom. „Nikad nisam čuo za nju, a skoro nikad ne idem u Aniston." „Ko je rekao da Abra živi u Anistonu?“
Bili je uperio palac u Dena. „On. Zar ne?“ Džon se okrenuo ka Denu. „U redu. Recimo da sam ubeđen. Hajde da čujemo celu priču." Den im je ispričao za Abrin košmar o bejzbol dečaku. Oblike koji drže baterijske lampe uperene u njega. Ženu s nožem, koja je olizala dečakovu krv s dlanova. Rekao im je kako je, mnogo kasnije, Abra naletela na dečakovu fotografiju u Potrošaču. „A kako je to mogla da uradi? Zato što je klinac koga su ubili bio još jedan od tih isijavača?" „Prilično sam siguran da se tako dogodio početni kontakt. Mora da je posegnuo ka nekome, bilo kome, kad su počeli da ga muče - Abra ne sumnja da su to radili - a to je stvorilo vezu." „Vezu koja se nastavila čak i nakon što je taj Bred Trevor umro?" „Mislim da je njena poznija tačka kontakta bilo nešto što je taj klinac Trevor posedovao - njegova rukavica za bejzbol. A Abra je mogla da se poveže s ubicama jer ju je jedan od njih navukao na ruku. Ona nema pojma kako to radi, a nemam ni ja. Sve što zasigurno znam jeste to da je izuzetno moćna." „Kao i ti.“ „Evo u čemu je stvar“, reče Den. „Te ljude - ako su uopšte ljudi predvodi žena koja je izvršila ubistvo. Kada je Abra ugledala fotku Breda Trevora na stranici s nestalom decom u lokalnim novinama, ušla je u glavu te žene. A žena je ušla u Abrinu. Nekoliko sekundi, obe su gledale kroz oči one druge." Podigao je ruke, stegnuo šake u pesnice a zatim ih zarotirao. „Okret i zaokret. Abra misli da će možda doći po nju, a i ja mislim. Jer je Abra za njih opasna." „Ali to nije sve, jelda?“, upita ga Bili. Den ga je pogledao, čekajući. „Ljudi koji mogu da rade to isijavanje imaju nešto, zar ne? Nešto što ti ljudi žele. Nešto što mogu da dobiju samo ubijanjem." „Da." Džon upita: „Zna li ta žena gde Abra živi?" „Abra misli da ne zna, ali moraš da imaš na umu da ona ima samo
trinaest godina. Možda greši." „Da li zna gde se ta žena nalazi?" „Sve što zna jeste to da je, kada se odigrao taj kontakt - to uzajamno viđenje - žena bila u Semovoj samoposluzi. To je smešta negde na zapad, ali Semove samoposluge postoje u najmanje devet saveznih država." „Uključujući i Ajovu?" Den je zavrteo glavom. „U tom slučaju, ne vidim šta možemo postići odlaskom tamo.“ „Možemo da uzmemo rukavicu", reče Den. „Abra misli da, ako dodirne rukavicu, može da se poveže s čovekom koji ju je neko vreme nosio na ruci. Zove ga Beri Žutić." Džon je sedeo pognute glave razmišljajući. Den ga je pustio da razmišlja. „Dobro", reče napokon Džon. „Ovo je suludo, ali verujem ti. Imajući na umu ono što znam o Abrinoj istoriji i s obzirom na sopstveno iskustvo s tobom, zapravo je teško ne verovati. Ali ako ta žena ne zna gde je Abra, zar možda ne bi bilo mudrije ne raditi ništa? Ne dirati lava koji spava i tako to?" „Mislim da ovaj lav ne spava", reče Den. „Ti (šuplji đavoli) frikovi žele je iz istog razloga kao i tog klinca Trevora - siguran sam da je Bili u pravu što se toga tiče. Takođe, znaju da Abra predstavlja opasnost po njih. Da to izložim terminima AA, ona ima moć da skrši njihovu anonimnost. A oni možda imaju sredstva o kojima možemo samo da nagađamo. Da li bi želeo da neki od tvojih pacijenata živi u strahu, iz meseca u mesec, a možda i iz godine u godinu, uvek očekujući da se pojavi neka vrsta paranormalne porodice Menson i ugrabi ih sa ulice?" „Naravno da ne." „Ti govnari žive hraneći se decom kao što je ona. Na deci kakvo sam i ja bio. Na klincima sa isijavanjem." Turobno se zagledao u lice Džona Daltona. „Ako je to istina, neko ih mora zaustaviti.".
Bili je upitao: „Ako ja ne idem u Ajovu, šta onda treba da radim?" „Hajde ovako", reče Den. „Tokom naredne nedelje ćeš se veoma dobro upoznati s Anistonom. Štaviše, ako ti Kejsi da nekoliko slobodnih dana, odsešćeš u tamošnjem motelu."
5
Rouz je najzad ušla u stanje meditacije koje je tražila. Najteže joj je bilo da batali svoju zabrinutost za Dedicu Flika, ali je naposletku i to uspela da ostavi iza sebe. Da se izdigne iznad toga. Jezdila je unutar sebe, iznova i iznova ponavljajući stare fraze sabbatha hanti i lodsam hanti i cahanna risone hanti, dok su joj se usne jedva micale. Bilo je prerano da potraži problematičnu devojčicu, ali pošto su je sad ostavili na miru, a svet je bio tih, kako spolja, tako i iznutra, nigde se nije žurila. Meditacija, koja je sama sebi svrha, u stvari je veoma prijatna. Nastavila je da prikuplja svoje alate i fokusira koncentraciju, radeći sporo i metodično. Sabbatha hanti, lodsam hanti, cahanna risone hanti. reči koje su bile stare još u vreme kad je Pravi čvor putovao Evropom u zaprežnim kolima, prodajući treset i drangulije. Verovatno su bile stare još kada je Vavilon bio mlad. Devojka je moćna, ali je Pravi čvor svemoćan, a Rouz nije očekivala nikakav pravi problem. Devojčica će spavati, a Rouz će se šunjati, skupljati informacije i podmetati sugestije poput malih nagaznih mina. Ne samo jednog crva, već čitavo gnezdo. Devojka će neke možda primetiti i onesposobiti. Ali neće moći sve.
6
Abra je pričala preko telefona s majkom skoro četrdeset pet minuta te noći nakon što je završila domaći zadatak. Razgovor je imao dva nivoa. Na gornjem, pričale su o tome kako je Abra provela dan, o sledećoj školskoj nedelji i kostimu za predstojeći ples za Noč veštica; diskutovale su o tekućim planovima da se momo premesti na sever u starački dom u Frejžeru (o kome je Abra još uvek mislila kao
o „stranačkom" domu); Lusi je obavestila kćer o trenutnom stanju njihove momo, rekavši da je „zapravo prilično dobro, uzevši sve u obzir". Na drugom nivou, Abra je slušala Lusinu zanovetajuću zabrinutost da je nekako izneverila svoju baku, i istinu o Cetinom zdravstvenom stanju: uplašenu, zbunjenu, izmučenu bolom. Pokušala je da pošalje majci utešne misli - sve je u redu, mama i volimo te, mama i dala si sve od sebe, onoliko koliko si mogla. Volela bi da veruje da su neke od tih misli stigle na odredište, ali nije bila sigurna u to. Imala je mnogo talenata - istovremeno i čudesnih i strašnih - ali menjanje emotivne temperature neke druge osobe nikada nije bilo jedan od njih. Da li bi Den to mogao? Mislila je da možda bi. Mislila je da upotrebljava taj deo isijavanja da pomogne ljudima u stranačkom domu. Ako bi stvarno to mogao da uradi, možda će pomoći momo kad stigne tamo. To bi bilo dobro. Sišla je u prizemlje odevena u ružičastu flanelsku pidžamu, koju joj je momo poklonila za prošli Božić. Njen otac je gledao utakmicu Red soksa i pio čašu piva. Poljubila ga je u nos (uvek je govorio da to mrzi, ali je znala da ipak voli) i kazala mu da ide u krevet. „La domaći zadatak est complete, mademoiselle?“ „Da, tata, a francuska reč za domaći je devoirs „To je lepo znati, to je lepo znati. Kako ti je majka? Pitam zato što sam pričao s njom nepunih devedeset sekundi pre nego što si mi otela slušalicu." „Dobro je." Znala je da je to istina, ali je takođe znala da je i dobro relativan pojam. Krenula je ka hodniku, a zatim se okrenula. „Kazala je da je momo kao stakleni ornament." Nije, ne naglas, ali je to mislila. „Kaže da smo svi.“ Dejv je utišao TV. „Pa, pretpostavljam da je to istina, ali su neki od nas sačinjeni od iznenađujuće tvrdog stakla. Upamti, tvoja momo je bila gore na polici, zdrava i čitava, mnogo, mnogo godina. A sad dođi ovamo, Aba-Du, i zagrli svog tatu. Ne znam da li ti je potreban zagrljaj, ali meni svakako jeste."
7
Dvadeset minuta kasnije, Abra je bila u krevetu, a noćna svetiljka gospodina Vinija Pua, zaostatak iz najranijeg detinjstva, sijala je na komodi. Posegla je ka Denu i našla ga u sobi za odmor, gde su bile slagalice, časopisi, sto za stoni tenis i veliki televizor na zidu. Igrao je karte s nekoliko pacijenata stranačkog doma. (jesi li pričao s doktor Džonom) (i da prekosutra idemo u Ajovu) Tu misao je propratila kratka slika starog dvokrilca. Unutra su sedela dva čoveka sa staromodnim pilotskim kacigama, šalovima i naočarima. Abra se nasmešila. (ako ti donesemo) Slika rukavice za hvatanje. Rukavica za bejzbol nije stvarno tako izgledala, ali je znala šta pokušava da joj kaže. (hoćeš li šiznuti) (neću) Bolje bi joj bilo. Držanje rukavice mrtvog dečaka biće vrlo neprijatno iskustvo, ali moraće to da uradi.
8
U sobi za odmor Rajvingtona 1, gospodin Bradok je zurio u Dena sa onim pogledom monumentalne ali blago zbunjene razdraženosti koji samo izuzetno stari ljudi na granici senilnosti mogu uspešno da nabace na lice. „Nameravaš li da baciš neku kartu, Deni, ili ćeš samo da sediš tu i piljiš u ćošak sve dok se polarne ledene kape ne istope?“ (laku noć, Abra) (laku noć, Dene, kaži laku noć i Toniju od mene) „Deni?" Gospodin Bradok je kucnuo otečenim zglavkom prsta po stolu. „Deni Torense, javi se, Zemlja zove Denija Torensa, prijem?" (nemoj da zaboraviš da namestiš alarm) „Ku-ku, Deni", reče Kora Vilingam. Den ih je pogledao. „Jesam li bacio nešto, ili je i dalje moj potez?" Gospodin Bradok je zakolutao očima prema Kori; Kora je
zakolutala očima u odgovor. „A moje kćeri misle da sam ja izlapela!" rekla je.
9
Abra je podesila alarm na svom ajpedu jer sutra nije bio samo školski dan, već i jedan od njenih dana za spremanje doručka kajgana s pečurkama, ljutim papričicama i sirom, to je bio plan. Ali to nije bio alarm o kome je Den pričao. Zažmurila je i fokusirala se, nabravši veđe. Jedna ruka joj se iskrala ispod ćebeta i počela da trlja usne. Ono što je radila bilo je pipavo, ali možda će vredeti. Alarmi su fini i korisni, ali ako žena sa šeširom dođe tražeći je, zamka će biti možda još bolja. Nakon pet minuta ili tako nešto, bore na njenom čelu su nestale, a šaka joj je pala sa usana. Prevrnula se na bok i navukla jorgan do brade. Kad je zaspala, zamišljala je kako u punoj ratničkoj odeždi jaše na belom pastuvu. Gospodin Vini Pu na noćnoj lampi gledao je sa svog mesta na komodi, kao što je to radio još od vremena kada je Abra imala četiri godine, bacajući prigušenu svetlost na njen levi obraz. To i kosa su bili jedini delovi njenog tela koji su se i dalje videli. U snovima je galopirala po prostranim poljima ispod četiri milijarde zvezda.
10
Rouz je nastavila da meditira do pola dva ujutru. Ostali članovi Pravog čvora (sa izuzetkom Kecelje Eni i Velike Mo, koje su pazile na Dedicu Flika) spavali su kao klade kad je odlučila da je spremna. U jednoj ruci držala je fotografiju Anistona, ne naročito impresivnog grada u Nju Hempširu, odštampanu na računaru. U drugoj je držala kanister. Mada u njemu nije ostalo ništa osim najslabijeg daška pare, uopšte nije sumnjala da će to biti dovoljno. Stavila je prste na ventil, spremajući se da ga olabavi. Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo: Sabbatha hanti!
Mi smo izabrani: Lodsam hanti! Mi smo srečnici: Cahanna risone hanti! „Uzmi ovo i dobro to iskoristi, Rouzi devojko", kazala je. Kad je odvrnula ventil, iz kanistera je pobegao kratak uzdah srebrnkaste izmaglice. Udahnula je, pala natrag na jastuk i pustila da kanister sklizne na tepih s tupim zvukom. Podigla je fotografiju glavne ulice Anistona do očiju. Ruka i šaka joj nisu bile sasvim tu, zato se činilo kao da fotografija lebdi u vazduhu. Nedaleko od te glavne ulice, devojčica je verovatno živela u Ričland kort. Spavaće snom pravednika, ali je negde u njenom umu bila i Rouz Šešir. Pretpostavila je da devojčica ne zna kako ona izgleda (ništa više nego što ona zna kako izgleda devojčica... makar ne još uvek), ali je znala kako izgleda prisustvo Rouz Šešira. Takođe, znala je u šta je Rouz gledala juče u Semovoj samoposluzi. To je bio njen marker, njen ulaz. Rouz je usredsređenim i sanjivim očima zurila u fotografiju Anistona, ali ono što je zaista tražila u mislima bio je štand sa mesom, gde je SVAKI KOMAD MESA KAUBOJSKI KOMAD VRHUNSKOG KVALITETA. Tražila je samu sebe. I nakon kratke potrage, našla se. Isprva tek čujni trag: zvuk muzike iz supermarketa. A zatim kolica. Iza njih je sve i dalje bilo u mraku. To je u redu; ostalo će doći. Pratila je muziku, sada odzvanjajuću i daleku. Svuda tama, tama, tama, a onda malo svetlosti... pa još malo. Evo ga središnji prolaz između rafova, koji se pretvorio u hodnik, a ona je znala da je skoro ušla. Puls joj se ubrzao. Ležeći na krevetu, sklopila je oči tako da balavica, ako shvati šta se dešava - što je malo verovatno, ali ne i nemoguće - ne vidi ništa. Zastala je na nekoliko sekundi da se podseti šta su joj primarni ciljevi: klinkino ime, tačan položaj, obim znanja, bilo ko kome je možda kazala. (zavrti se, svete) Skupila je snagu i gurnula. Ovog puta osećaj okretanja nije bio iznenađenje već nešto što je planirala i nad čime je imala potpunu kontrolu. Na trenutak je i dalje bila u tom hodniku - cevovodu između
njihova dva uma - a onda se obrela u sobičku u kojem je devojčica s kikama vozila bicikl i pevušila neku pesmicu. To je bio devojčicin san, a Rouz ga je posmatrala. No, imala je pametnija posla od toga. Zidovi prostorije nisu bili pravi zidovi, već ormani za dokumenta. Mogla je da ih otvora po volji, pošto je sad bila unutra. Devojčica je bezbedno sanjala u svojoj glavi, da ima pet godina i da vozi svoj prvi bicikl. To je bilo veoma lepo. Samo ti nastavi da sanjaš, princezo. Dete je prošlo pored nje, pevajući tra-la-la i ne videći ništa. Bicikl je imao bočne pomoćne točkiće, ali su treperili, nestajali i vraćali se. Pretpostavila je da princeza sanja dan kada je konačno naučila da vozi bicikl bez njih. Uvek lep dan u životu deteta. Uživaj u vožnji, draga, dok ja saznajem sve o tebi. Pokrenuvši se sa samopouzdanjem, otvorila je jednu od fioka. Istog trena kad je posegla rukom unutra, oglasio se alarm, toliko glasan da od njega pucaju bubne opne, a bleštavo beli reflektori obasjali su sobu, zasipajući je i toplotom i svetlošću. Prvi put posle mnogo, mnogo godina, Rouz zvana Šešir, nekad davno Rouz O’Hara iz Okruga Antrim u Severnoj Irskoj, bila je uhvaćena potpuno spuštenog garda. Pre nego što je uspela da izvuče ruku, fioka se zalupila uz tresak. Bol je bio strašan. Vrisnula je i trgla se unazad, ali nije mogla da izvuče zarobljenu ruku. Senka joj je skočila visoko na zid, ali bila je tu još jedna. Okrenula je glavu i videla kako joj se devojčica približava. Samo što više nije bila mala. Sada je bila devojka u kožnom grudnom oklopu sa zmajem na grudima, kose uvezane plavom trakom. Bicikl je postao beli pastuv. Beštijine oči su, poput očiju device-ratnice, blistale. Devica-ratnica imala je i viteško turnirsko koplje. (vratila si se, Den je rekao da hoćeš i stvarno jesi) A onda - neverovatno za geakinju, pa čak i jednu s tolikom parom iskazala je uživanje. (ODLIČNO) Dete koje više nije bilo dete čekalo ju je u zasedi. Postavila je klopku, nameravala je da je ubije... a s obzirom na njeno stanje
mentalne ranjivosti, verovatno je to i mogla. Sakupivši svaku trunčicu snage, Rouz je uzvratila udarac, ne s nekakvim kopljem iz stripova, već s ovnom za probijanje zidina, koji je sa sobom nosio svu njenu snagu volje i godine iskustva. (SKLANJAJ SE OD MENE, SKLANJAJ SE, JEBOTE, ŠTA GOD DA MISLIŠ DA JESI, TI SI IPAK SAMO DEVOJČICA) Devojčicina odrasla vizija same sebe - njen avatar - nastavila je da dolazi, ali se štrecnula kad ju je pogodila Rouzina misao, a koplje se zarilo u zid ormana za dokumenta tik levo od Rouz, umesto u njen bok, gde je ciljalo. Popišulja (Ona je samo obična popišulja, ponavljala je Rouz u sebi) okrenula je konja i odstupila, a Rouz se posvetila fioci u kojoj joj je bila zarobljena šaka. Ščepala ju je slobodnom rukom i povukla iz sve snage, ignorišući bol. Fioka se isprva nije ni mrdnula. Onda je malo popustila, a ona je uspela da izvuče zglob. Bio je izgreban i krvav. Nešto drugo se dešavalo. U glavi je osetila lepršavi osećaj, kao da unutra leti neka ptičica. Kakvo je sad ovo novo sranje? Očekujući da joj se to prokleto koplje svakog časa zarije u leđa, cimnula je ruku svom snagom. Ruka joj je izletela napolje, a ona je stisnula prste u pesnicu taman na vreme. Da je sačekala samo trenutak duže, fioka bi ih odsekla kada se uz tresak zatvorila. Nokti su joj bolno pulsirali, a znala je da će, kad bude imala priliku da ih pogleda, biti ljubičasti od podlivene krvi. Okrenula se. Devojka je nestala. Soba je bila prazna. No, lepršavi osećaj u glavi se nastavio. Štaviše, postajao je jači. Odjednom, bol u ruci i zglobu više joj nije bio ni na kraj pameti. Ona nije bila jedina koja se vozila na točku, i nije bilo bitno što su joj oči i dalje zatvorene u stvarnom svetu, gde leži na svom francuskom krevetu. Jebeno derište bilo je u drugoj sobi ispunjenoj ormanima s dokumentima. U njenoj sobi. U njenoj glavi. Umesto da bude provalnik, Rouz je postala žrtva provale.
(IZLAZI ODATLE IZLAZI ODATLE IZLAZI ODATLE) Lepršanje nije prestalo; ubrzalo se. Potisnula je paniku, pokušala da se usredsredi i na jedvite jade nekako uspela. Taman dovoljno da ponovo zavrti točak, iako je postao uvrnuto težak. (zavrti se, svete) Kad se zavrteo, osetila je kako joj se izluđujuće lepršanje u glavi najpre smanjuje, a zatim u potpunosti prestaje kad je devojčica zarotirana nazad odakle je došla. Osim što to nije tačno, a situacija je kudikamo preozbiljna da bi se upustila u luksuz samozavaravanja. Ti si došla k njoj. I ušetala pravo u zamku. Zašto? Jer sije, uprkos svemu što si znala, potcenila. Otvorila je oči, uspravila se u sedeči položaj i spustila noge preko ivice ležaja na tepih. Stopalom je zgazila prazni kanister i iznervirano ga šutnula. Majica, koju je obukla pre nego što je legla, bila joj je kroz mokra i zaudarala je na znoj. Miris je bio u potpunosti neprijatan. S nevericom je pogledala u šaku, izgrebanu, krvavu i otečenu. Nokti su joj prelazili iz ljubičaste u crnu boju, a pretpostavljala je da će joj najmanje dva otpasti. „Ali nisam znala“, rekla je. „Nije bilo načina da znam.“ Mrzela je cviljenje koje je čula u svom glasu. To je bio glas mrzovoljne starice. „Ama baš nikakvog načina." Morala je da izađe iz svog prokletog vozila. Možda je bilo najveće i najluksuznije na svetu, ali joj je trenutno izgledalo teskobno poput mrtvačkog sanduka. Pošla je prema vratima, pridržavajući se za stvari radi ravnoteže. Pre nego što je izašla, bacila je pogled na sat na instrument-tabli. Deset do dva. Sve se izdešavalo za svega dvadeset minuta. Neverovatno. Koliko je saznala pre nego što sam se oslobodila? Koliko mnogo zna? Nije postojao način da to zasigurno ustanovi, ali bi čak i malo znanja bilo opasno. Moraju da srede to derište, i to uskoro. Zakoračila je na bledu mesečevu svetlost i.desetak puta duboko udahnula svež noćni vazduh. Počela je da se oseća malo bolje, malo
više nalik sebi, ali nije mogla da se otarasi onog lepršavog osećaja. Osećaja da se u njoj nalazi neko drugi - i to ni manje ni više nego geak - i pretura po njenoj privatnosti. Bol je bio loš, a iznenađenje što je zarobljena na takav način bilo je još gore, ali je najgore od svega bilo poniženje i skrnavljenje. Kao da joj je nešto ukradeno. Platićeš mi za to, princezo. Upravo si se zajebavala sa pogrešnom kučkom. Oblik se kretao ka njoj. Rouz je sedela na gornjem stepeniku svoje kuće na točkovima, ali je sada ustala, napeta, spremna za bilo šta. Mračno obličje se onda približilo, a ona je uvidela da je to Vrana. Na sebi je imao donji deo pidžame i papuče. „Rouz, mislim da bi bilo bolje da...“ Naglo je zaćutao. „Šta ti se, kog đavola, desilo s rukom?" „Pusti sad moju jebenu ruku", brecnula se. „Šta radiš ovde u dva izjutra? Pogotovo kad si znao da ću biti zauzeta?" „Radi se o Dedici Fliku", rekao je. „Kecelja Eni kaže da umire."
JEDANAESTO POGLAVLJE
TOUMI 25
1
Umesto na osveživač vazduha s mirisom borovine i cigare marke „Alkazar“, flitvud Dediče Flika je tog jutra smrdeo na govna, bolest i smrt. Takođe je bio krcat. Bilo je prisutno najmanje desetak članova Pravog čvora, pojedini okupljeni oko starčeve postelje, ali ih je mnogo više sedelo ili stajalo u dnevnom boravku i pilo kafu. Ostali su bili napolju. Svi su izgledali ošamućeno i nervozno. Pravi čvor nije navikao na smrt u porodici. „Razidite se“, reče im Rouz. „Vrano i Oraše - vas dvojica ostanite." „Pogledaj ga“, reče Peti Žutać drhtavim glasom. „Pogledaj te tačke! I ciklira kao lud, Rouz! O bože, ovo je užasno!" „De de“, reče joj Rouz. Govorila je nežno, i utešno stisnula Peti za rame, iako je želela da išutira njeno debelo kokni dupe napolje. Peti je bila debela alapača, dobra ni za šta drugo osim da greje Berijevu postelju, a verovatno ni u tome nije bila naročito dobra. Pretpostavljala je da je Peti bila stručna jedino za zvocanje, to jest kada nije bila nasmrt preplašena. „Hajde, narode", reče Vrana. „Ako če Dedica stvarno umreti, ne mora to da uradi pred publikom." „Izvući će se", reče Sem Harfaš. „Žilaviji od Čerkeza, takav je Dedica Flik.“ Međutim, prebacio je ruku preko ramena Babe Baćuške, koja je izgledala skršeno, i na tren je čvrsto pribio uz sebe. Pokrenuli su se, a neki su bacili zadnji pogled preko ramena pre nego što su sišli niz stepenice da se pridruže ostalima. Kada ih je
ostalo samo troje, Rouz je prišla ležaju. Dedica Flik je zurio u nju ne videći je. Usne su mu se povukle s desni. Veliki pečati fine sede kose opali su na jastučnicu, dajući mu izgled bolesnog psa. Oči su mu bile ogromne, vlažne i ispunjene bolom. Bio je nag, ne računajući bokserice, a koščato telo su mu prekrivali crveni pečati koji su ličili na bubuljice ili ujede insekata. Okrenula se ka Orahu i upitala: „Šta je to, dovraga?“ „Koplikove pege“, odgovorio je. „Meni barem tako izgledaju. Obično se nalaze u ustima.“ „Pričaj na engleskom." Orah je provukao šake kroz proređenu kosu. „Mislim da ima male boginje." Rouz je šokirano otvorila usta, a zatim se graktavo nasmejala. Nije htela da stoji tamo i sluša to sranje; želela je da uzme aspirin zbog svoje šake, koja je bolno pulsirala sa svakim otkucajem srca. Neprestano je razmišljala o tome kako izgledaju šake likova iz crtaća kada ih neko lupi čekićem po njima. „Mi ne dobijamo geačke bolesti!" „Pa... ranije nikad nismo." Prostrelila ga je pogledom. Želela je svoj šešir, ali je ostao u ertkruzeru. Orah reče: „Mogu samo da kažem ono što vidim, a to su male boginje, takođe poznate i kao rubeole." Geačka bolest po imenu rubeole. Ala je to jebeno savršeno. „To je obično... sranje!" Orah se lecnuo, a zašto i ne bi? Zvučala je kreštavo čak i samoj sebi, ali... ah, Isuse bože, male boginje? Najstariji član Pravog čvora umire od dečje bolesti od koje čak ni klinci više ne obolevaju? „Onaj klinac iz Ajove, koji je igrao bejzbol, imao je nekoliko tačkica na sebi, ali mi nikad nije palo na pamet... zato što - ah, kao što kažeš. Mi ne dobijamo njihove bolesti." „To je bilo pre nekoliko godina!" „Znam. Sve što mi pada na pamet jeste da je to bilo u njegovoj pari, u nekoj vrsti mirovanja. Postoje boleštine koje to rade, znaš. Leže
pasivno, ponekad godinama, a onda naprasno izbiju." „Možda kod geaka!" Neprestano se vraćala na to. Orah je samo zavrteo glavom. „Ako je Dedica ima, zašto je nemamo svi? Jer te dečje bolesti varičele, rubeole, zauške - prolaze kroz geačku decu kao govno kroz gusku. To nema smisla." Onda se okrenula ka Vrani Dediju i istog trena porekla samu sebe. „Šta si, jebote, mislio kada si pustio gomilu njih da stoje oko kreveta i udišu njegov vazduh?" Vrana je slegnuo ramenima, a oči mu nijedne sekunde nisu napuštale drhtavog starca na krevetu. Njegovo uzano i naočito lice je bilo zamišljeno. „Stvari se menjaju", reče Orah. „Samo zato što smo pre pedeset ili sto godina bili imuni na geačke bolesti ne znači da smo imuni i danas. Koliko nam je poznato, ovo je možda sasvim prirodan proces." „Hoćeš da mi kažeš da postoji nešto prirodno u ovome?" Pokazala je na Dedicu Flika. „Usamljeni slučaj ne predstavlja epidemiju", reče Orah, „ali posredi može biti i nešto drugo. Međutim, ako se ovo ponovo dogodi, moraćemo obolelog da stavimo u karantin." „Da li bi to pomoglo?" Prilično dugo je oklevao. „Ne znam. Možda svi mi to stvarno već imamo. Možda je to nalik podešenom satnom alarmu ili dinamitu s tajmerom. Sudeći prema najnovijim naučnim teorijama, to je način na koji geaci stare. Žive i žive, skoro nepromenjeni, a onda se nešto isključi u genima. Počnu da se pojavljuju bore i odjednom su im potrebni štapovi da bi hodali." Vrana je posmatrao Dedicu. „Evo ga, odlazi. Jebote!" Koža Dedice Flika postajala je mlečnobela. Zatim napola providna. Dok se kretala ka potpunoj prozirnosti, Rouz je mogla da vidi njegovu jetru, sparušene sivo-crne vreće pluća, pulsirajući crveni čvor srca. Videla je vene i arterije nalik auto-putevima na GPS-u. Mogla je da vidi optičke nerve koji su povezivali oči s mozgom. Izgledali su kao utvarne vrpce.
Onda se vratio. Oči su mu se pomerile, uhvatile njen pogled, zadržale ga. Ispružio je ruku i uhvatio je za nepovređenu šaku. Njen prvi impuls bio je da ustukne - ako Dedica odista ima ono što Orah kaže da ima, bio je zarazan - ali šta ima veze, dođavola. Ako je Orah u pravu, svi su već izloženi virusu. „Rouz", prošaputao je. „Ne napuštaj me.“ „Neću.“ Sela je pored njega na krevet i preplela prste sa njegovim. „Vrano?" „Da, Rouz." „Paket koji si poslao u Sterbridž - zadržaće ga, zar ne?" „Jašta." „U redu, pregrmećemo ovo. Ali ne smemo čekati predugo. Devojčica je mnogo opasnija nego što sam mislila." Uzdahnula je, „Zašto nesreća nikad ne dolazi sama?" „Da li ti je ona nekako uradila to s rukom?" To je bilo pitanje na koje nije želela direktno da odgovori. „Neću moći da idem s vama jer sada zna kako izgledam." Takođe, pomislila je, ali nije izgovorila, zato što, ako ovo zbilja jeste ono što Orah misli da jeste, ostalima ću biti potrebna da izigravam Majku Hrabrosti. „Ali moramo da je imamo. To je važnije od svega." „Zašto?" „Ako je preležala male boginje, imaće geački imunitet na njih. To bi moglo da učini njenu paru korisnom." „Klince danas vakcinišu protiv svih tih sranja", reče Vrana. Klimnula je glavom. „I to bi moglo da upali." Dedica Flik je ponovo počeo da ciklira. Bilo je to teško gledati, ali se prisilila da gleda. Kad više nije mogla da vidi starčeve organe kroz krhku kožu, pogledala je u Vranu i podigla otečenu i izgrebanu šaku u vazduh. „Takođe... moramo joj očitati i bukvicu." Kad se Den u ponedeljak probudio u svojoj sobi u tornjiću, raspored
je još jednom bio obrisan s njegove table, a zamenila ga je Abrina poruka. Na vrhu je stajao i smajli. Svi zubi su se videli, što mu je davalo radostan izgled.
2
Došla je! Bila sam spremna i povredila sam je! STVARNO JESAM!! Zaslužila je to, zato URAA!!! Moram da pričam s tobom, ali ne ovako ili preko interneta. Na istom mestu kao i prošli put, u 15.00. Den je ponovo legao na krevet, šakom prekrio oči i potražio je. Našao ju je u šetnji do škole s tri prijateljice, što mu je delovalo opasno. I za prijateljice, baš kao i za samu Abru. Nadao se da je Bili tamo, i na oprezu. Takođe se nadao da će Bili biti diskretan i da ga neki preterano revnosni i radoznali komšija neće označiti kao sumnjivog lika. (Mogu da dođem, Džon i ja ne polazimo do sutra, ali mora da bude brzo i moramo da budemo pažljivi) (da, okej, dobro)
3
Den je još jednom sedeo na klupi ispred Gradske biblioteke u Anistonu kada se Abra pojavila, odevena za školu, u crvenom džemperu i modernim crvenim patikama. U ruci je nosila ranac. Činilo mu se kao da je porasla dva-tri centimetra otkako ju je video poslednji put. Mahnula mu je. „Ćao, striče Dene!" „Zdravo, Abra. Kako je bilo u školi?" „Super! Dobila sam peticu iz biologije!" „Sedi na minut i ispričaj mi sve o tome." Prišla je klupi, toliko puna gracioznosti i energije da se činilo kao da pleše. Bleštavih očiju, rumenih obraza, zdrava tinejdžerka čiji svi sistemi pokazuju zeleno. Sve u vezi s njom govorilo je: Priprema, pozor, sad! Nije bilo razloga da se zbog toga oseća nelagodno, ali se
ipak osećao. Nešto je bilo i dobro: neupadljivi ford pikap bio je parkiran pola bloka dalje, a starac iza volana srkao je kafu za poneti i čitao časopis. To jest, činilo se kao da čita časopis. (Bili?) Nije bilo odgovora, ali je starac na časak podigao pogled s časopisa, a to je bilo dovoljno. „Dobro“, tiho reče Den. „Hoću da čujem tačno šta se dogodilo." Ispričala mu je za zamku koju je postavila, i koliko dobro je to uradila. Slušao je zapanjen, diveći joj se... i s tim rastućim osećajem nelagode. Zabrinjavalo ga je njeno samopouzdanje u svoje sposobnosti. To je bilo samopouzdanje jednog deteta, a ljudi s kojima su imali posla nisu bili deca. „Rekao sam ti samo da postaviš alarm", kazao je nakon što je završila. „Ovo je bilo bolje. Ne znam da li bih mogla da krenem na nju na takav način da se nisam pretvarala da sam Deneris iz Igre prestola, ali mislim da bih. Jer je ubila bejzbol dečaka i mnoge druge. Takođe, zato što..." Osmeh joj se prvi put pokolebao. Dok je pričala svoju priču, Den je video kako će izgledati kad bude imala osamnaest. Sad je video kako je izgledala kada je imala devet godina. „Zato što..." „Ona nije ljudsko biće. Niko od njih nije. Možda su nekada bili, ali više nisu." Ispravila je ramena i zabacila kosu unazad. „Ali ja sam snažnija. Ona je to znala, takođe." (mislio sam da te je odgurnula) Namrštila se, iznervirana, protrljala usta, a zatim uhvatila svoju ruku kako to radi i spustila je u krilo. Zatim ju je uhvatila drugom šakom. Bilo je nečega poznatog u vezi s tim gestom, ali zašto i ne bi bilo? Video je kako to radi i ranije. Sada je imao preče brige na pameti. (sledeći put ću biti spremna ako bude sledećeg puta) To može biti istina. Ali ako bude sledećeg puta, žena sa šeširom će takođe biti spremna.
(samo želim da budeš oprezna) „Hoću. Sigurno." To je, naravno, bilo nešto što svi klinci govore da umire odrasle osobe u svom životu, ali je ipak učinilo da se Den oseti bolje. Malčice, u svakom slučaju. Osim toga, tuje bio i Bili u svom F150, sa izbledelom crvenom farbom. Oči su joj ponovo zaplesale. „Saznala sam mnogo toga. Zbog toga sam morala da se vidim s tobom." „Šta to?" „Ne gde se nalazi, nisam stigla toliko daleko, ali sam otkrila... vidiš, kada je bila u mojoj glavi, ja sam bila u njenoj. Kao trampa svesti, znaš? Glava joj. je bila puna fioka, kao da sam u katalogu najveće biblioteke na svetu, iako sam to možda videla na takav način zato što je ona to tako videla. Da je gledala u monitore računara u mojoj glavi, ja bih možda videla monitore." „U koliko njenih fioka si zavirila?" „Tri. Možda četiri. Sebe zovu Pravi čvor. Većina njih su stari, i zaista su nalik vampirima. Traže decu kao što sam ja. I kao što si ti bio, pretpostavljam. Samo što ne im piju krv, već udišu ono što izlazi dok ta posebna deca umru." Zgađeno je zadrhtala. „Što ih više povrede, to je ta tvar snažnija. Zovu je parom." „Crvena je, zar ne? Crvena ili crvenkastoružičasta?" Bio je siguran u to, ali se Abra namrštila i zavrtela glavom. „Ne, bela je. Blistavi beli oblak. Nema ničeg crvenog u vezi s njom. I slušaj, mogu da je uskladište! Ono što ne iskoriste, skupljaju u stvarčice nalik termosima. Ali je nikad nemaju dovoljno. Gledala sam jednom emisiju o ajkulama? Rekli su da su ajkule uvek u pokretu jer nikad nemaju dovoljno da jedu. Mislim da je Pravi čvor sličan njima." Napravila je grimasu. „Rđavi su, nego šta." Bela tvar. Ne crvena, već bela. To i dalje mora da je bilo ono što je stara sestra zvala „dahtaj“, ali drugačije vrste. Jer dolazi iz zdravih mladih ljudi umesto iz staraca koji umiru od skoro svake bolesti koje je njihovo meso nasledilo? Jer su bili ono što je Abra nazvala posebnom decom? I jedno i drugo?
Klimnula je glavom. „I jedno i drugo, verovatno." „Dobro. No, najvažnije od svega jeste to što znaju za tebe. Ona zna." „Malo se plaše da bih mogla nekome da ispričam za njih, ali ne mnogo." „Zato što si samo klinka, a klincima niko ne veruje." „Tako je." Oduvala je šiške sa čela. „Momo bi mi poverovala, ali ona će umreti. Ona dolazi u tvoj stranački dom, Dene. Hoću da kažem, starački dom. Pomoći ćeš joj, jelda? Ako ne budeš u Ajovi?" „Kako god mogu. Abra - da li dolaze po tebe?" „Možda, ali ako to urade, to neće biti zbog onoga što znam o njima. Uradiće to zbog onoga što jesam." Njena sreća je isparila kada se suočila s tim oči u oči. Opet je protrljala usta, a kada je spustila ruku, usne su joj bile razdvojene u besnom osmehu. Ova devojka ima kratak fitilj, pomisli Den. Mogao je da se poistoveti s tim. I sam je imao kratak fitilj. To ga je mnogo puta uvalilo u probleme. „Ona, doduše, neće doći. Ta gadura. Zna da je sada poznajem, i da ću je osetiti ako mi priđe blizu, jer smo u neku ruku povezane. Ali postoje drugi. Ako oni dođu po mene, povrediće svakoga ko im stane na put!" Uzela je njegove šake u svoje i snažno ih stisnula. To ga je zabrinulo, ali nije pokušao da izvuče šake iz njenih. Trenutno joj je bilo potrebno da dodirne nekoga kome veruje. „Moramo da ih zaustavimo tako da ne mogu da povrede mog tatu ili moju mamu, ili nekog od mojih prijatelja. I kako ne bi ubili više nijedno dete." Na trenutak je uhvatio jasnu sliku iz njenih misli - ne poslatu, već prosto tamo u prvom planu. To je bio kolaž fotografija. Deca, na desetine klinaca, ispod naslova JESTE LI ME VIDELI? Pitala se koliko njih je uhvatio Pravi čvor i ubio zarad njihovog poslednjeg dahtaja - opscenog delikatesa kojim se hrani ta žgadija - i koliko su ih
ostavili da leže u neobeleženim grobovima. „Moraš da nađeš tu rukavicu za bejzbol. Ako je imam, moći ću da otkrijem gde je Beri Žutić. Znam da hoću. A ostali će biti tamo gde je on. Ako ne možeš da ih ubiješ, bar možeš da ih prijaviš policiji. Nađi mi tu rukavicu, Dene, molim te.“ „Ako je tamo gde kažeš da jeste, naći ćemo je. Ali u međuvremenu, Abra, moraš da se paziš.“ „Hoću, ali mislim da neće opet pokušati da mi se ušunja u glavu." Abrin osmeh se ponovo pojavio. Den je u tom osmehu video žestoku i nemilosrdnu ratnicu u čijoj koži je Abra ponekad zamišljala da se nalazi - Deneris ili koja god. „Ako pokuša, zažaliće!" Odlučio je da ne forsira. Sedeli su na klupi dugo koliko se usuđivao. U stvari, duže. „Postavio sam i svoj bezbednosni sistem zarad tvoje odbrane. Ako pogledaš u mene, pretpostavljam da ćeš otkriti šta je u pitanju, ali ne želim to da uradiš. Ako neko drugi iz tog Čvora pokuša da ti rovari po glavi - ne žena sa šeširom, već neko drugi - ne mogu saznati ono što ne znaš." „Oh. Okej." Uvideo je da Abra razmišlja o tome kako će svako ko to pokuša gorko zažaliti, a to je povećalo njegovu nelagodnost. „Samo.. ako se nađeš u škripcu, iz sve snage vikni: Bili. Jesi li ukapirala?" (da, onako kako si ti jednom pozvao svog prijatelja Dika) Malo se lecnuo. Abra se nasmešila. „Nisam virila; samo sam..." „Razumem. A sada mi reci još nešto pre nego što pođeš." „Šta?" „Jesi li zaista dobila peticu iz biologije?"
4
U petnaest do osam tog ponedeljka predveče, Rouzin voki-toki je zakrčao i oživeo. Bio je to Vrana. „Bolje dođi ovamo", kazao je. „Dešava se!" Pravi čvor stajao je okupljen u tihom krugu oko Dedičine kuće na točkovima. Rouz se (sada noseći svoj cilindar pod uobičajenim uglom
koji prkosi gravitaciji) probila kroz njih, zastavši usput da zagrli Endi, a onda se popela uz stepenike, pokucala jednom i ušla. Orah je stajao pored Velike Mo i Kecelje Eni, dve Dedičine nevoljne bolničarke. Vrana je sedeo na uznožju kreveta. Ustao je kad je ona ušla. Ove večeri pokazivao je svoje godine. Oko usta je imao duboke bore i nekoliko sedih vlasi u crnoj kosi. Moramo da uzmemo paru, pomisli Rouz. A kada se ovo okonča, hoćemo. Dedica Flik je sada ciklirao munjevitom brzinom: najpre providan, zatim ponovo vidljiv, a onda providan. Međutim, svaki period prozirnosti bivao je sve duži, i sve veći deo njega je iščezavao. Rouz je uvidela da zna šta mu se dešava. Oči su mu bile razrogačene i preplašene; telo mu se uvijalo i grčilo od bola pramena kroz koje je prolazilo. Uvek je dopuštala sebi da veruje, negde duboko u umu, u besmrtnost Pravog čvora. Da, na svakih pedeset godina ili tu negde, neko bi umro - kao onaj veliki glupi Holanđanin, Ruke Sebi Hans, koga je ubio srušeni stub dalekovoda u oluji u Arkanzasu, nedugo nakon završetka Drugog svetskog rata; ili Kejti Krpica, koja se udavila; ili Tomi Teretnjak - ali to su bili izuzeci. Oni koji bi umrli najčešće bi izgubili život zbog vlastitog nemara. Oduvek je verovala u to. A sada je uvidela da je bila budalasta kao i geačka deca koja se grčevito drže verovanja u Deda Mraza ili Uskršnjeg Zeca. Dedica je ponovo postao čvrst, ječeći, plačući i drhteći. „Učini da prestane, Rouzi, učini da prestane. Boli..." Pre nego što je uspela da odgovori - a uistinu, šta bi uopšte mogla da mu kaže? - opet je počeo da bledi, sve dok od njega nije ostalo ništa sem skice kostiju i izbuljenih, lebdečih očiju. One su bile najgore. Pokušala je da ostvari kontakt umom i tako ga uteši, ali nije imala za šta da se uhvati. Na mestu gde je oduvek bio Dedica Flik - često džangrizav, ponekad drag - sada se nalazila samo hrpa izlomljenih slika. Povukla se, uzdrmana. Ponovo je pomislila: Ovo se ne dešava.
„Možda bi trebalo da mu prekratimo muke“, reče Velika Mo. Zarivala je nokte u Eninu podlakticu, ali se činilo kao da Eni to ne oseća. „Da mu damo injekciju, ili nešto. Imaš nešto u svojoj torbi, zar ne, Orahu? Mora da imaš.“ „Čemu?“ Orahov glas bio je promukao. „Možda ranije, ali sada je prekasno. Više nema sistem po kojem bi neka droga mogla da kruži. Ako mu ubrizgam injekciju u ruku, pet sekundi kasnije ćemo videti kako tečnost natapa posteljinu. Najbolje je da prosto pustimo da ide svojim tokom. Neće dugo trajati.“ Niti je trajalo dugo. Rouz je izbrojala još četiri puna ciklusa. U petom su i kosti nestale. Očne jabučice videle su se još trenutak-dva, zureći najpre u nju, a zatim u Vranu Dedija. Lebdele su iznad jastuka, i dalje spljoštenog težinom njegove glave i umazanog „vajldrut krim oil“ tonikom za kosu, koji je Dedica naizgled imao u neograničenim zalihama. Setila se kako joj je Alava G. jedanput kazala da ga je kupio preko Ibeja. Preko Ibeja, za ime sveta! Zatim, polako, oči su takođe nestale. Osim što, naravno, nisu zaista nestale; znala je da će ih videti u snovima kasnije u toku noći. Baš kao i ostali okupljeni oko Dedičine smrtne postelje. Ako noćas uopšte budu mogli da spavaju. Čekali su, niko u potpunosti ubeđen da se starac neće pojaviti pred njima kao duh Hamletovog oca, ili Džejkob Marli, ili neko drugi, ali se video samo oblik njegove iščezle glave na jastuku, mrlje od tonika za kosu i ispumpane bokserice, uneređene urinom i izmetom. Mo je briznula u plač i zakopala lice u bujne grudi Kecelje Eni. Oni koji su čekali napolju su je čuli, a jedan glas (Rouz nikad neće saznati čiji) počeo je da napeva. Drugi mu se priključio, a zatim i treći, pa četvrti. Ubrzo su svi naricali pod zvezdama, a Rouz je duž kičme osetila ledene žmarce jeze. Ispružila je ruku, pronašla Vraninu šaku i stisla je. Eni se pridružila napevu. Mo je bila sledeća, a reči su joj bile prigušene suzama. Potom Vrana. Rouz Šešir je duboko udahnula vazduh i dodala svoj glas njihovim. Lodsam hanti, mi smo izabrani!
Sahanna risone hanti, mi smo srečnici! Sabbatha hanti, sabbatha hanti, sabbatha hanti! Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo!
5
Kasnije, Vrana joj se pridružio u njenom ertkruzeru. „Zaista ne ideš na istok, zar ne?“ „Ne. Ti ćeš biti glavni.“ „Šta ćemo sada da radimo?" „Ožalićemo ga, naravno. Nažalost, možemo da mu damo svega dva dana.“ Tradicionalni period žalosti bio je sedam dana: bez jebanja, bez praznih priča, bez uzimanja pare. Samo meditacija. A potom krug opraštanja, kada će svi istupiti i ispričati poneko sećanje na Dedicu Džonasa Flika i odreći se jednog predmeta koji su dobili od njega, ili koji su povezivali s njim (Rouz je već odabrala svoj: prsten s keltskom šarom, koji joj je Dedica poklonio u vreme kada je ovaj deo Amerike još bio indijanska zemlja, a ona bila poznata kao Irska Ruža). Kada bi neki član Pravog čvora umro, nikad nije postojalo telo, tako da su sahranjivali te uspomene. Umotali bi predmete u belo platno i zakopali. „Dakle, kada polazi moja grupa? U sredu noću ili u četvrtak ujutru?“ „U sredu noću." Želela je devojčicu što pre. „Vozite pravo ka cilju. Siguran si da će čuvati sedativ u poštanskom pretincu u Sterbridžu?" „Da. Ne moraš da se brineš o tome." Neću prestati da se brinem sve dok ne vidim tu malu kučku kako leži u sobi tik preko puta moje, nadrogiranu do zuba, vezanu lisicama i punu ukusne pare. „Koga vodiš sa sobom? Imenuj ih." „Oraha, Džimija Cifru, ako možeš da ga se odrekneš..." „Mogu. Koga još?" „Zmijski Ujed Endi. Ako budemo morali nekoga da uspavamo, ona
to može da uradi. I Žutaća. Njega svakako. On je naš najbolji lokator, pošto više nema Dedice. Mislim, posle tebe." „Bezuslovno ga povedi, ali ti neće trebati lokator da pronađeš ovu devojčicu", rekla mu je. „To neće biti problem. Takođe, biće vam dovoljno samo jedno vozilo. Uzmi Stimhed Stivov vinebago." „Već sam pričao s njim o tome." Klimnula je glavom, zadovoljna. „Još nešto. U Sajdvajnderu postoji zabačena radnjica Distrikt X.“ Vrana je upitno izvio obrve. „Porno-palata s lutkom na naduvavanje u izlogu?" „Vidim da znaš za nju.“ Ton Rouzinog glasa bio je suvoparan. „A sad me dobro slušaj, Dedi.“ Vrana je načuljio uši.
6
Den i Džon Dalton poleteli su iz Logana u utorak ujutru, taman kad je sunce izlazilo. Promenili su avione u Memfisu i sleteli u De Mojn u 11.00 po centralnoj vremenskoj zoni, na dan koji je više nalikovao sredini jula nego poznom septembru. Den je proveo prvi deo leta iz Bostona do Memfisa pretvarajući se da spava kako ne bi morao da se nosi sa sumnjama i preispitivanjima stavova koji su, osećao je, kao korov bujali u Džonovom umu. Negde iznad Apstejt Njujorka, prestao je da se pretvara i zaista zaspao. Džon je takođe prespavao let od Memfisa do De Mojna, tako da je to bilo u redu. A kada su se obreli u Ajovi, kotrljajući se prema gradiću Frimanu u totalno nenametljivom fordu fokusu, Den je osetio da je Džon potisnuo svoju sumnjičavost. Za sada, makar. Zamenile su je radoznalost i nelagodno uzbuđenje. „Dečaci u lovu na blago“, reče Den. On je duže dremao, tako da je najpre on vozio. S obe strane promicala su polja kukuruza, sada više žutog nego zelenog. Džon se malo lecnuo. „A?“ Den se nasmešio. „Nije li to ono o čemu si razmišljao? Da smo
nalik dečacima u lovu na blago ?“ „Prilično si prokleto jeziv, Danijele." „Pretpostavljam. Navikao sam se na to.“ To nije bilo sasvim tačno. „Kada si otkrio da možeš da čitaš misli?" „To nije puko čitanje misli. Isijavanje je jedinstveno promenljivtalenat. Ako je uopšte talenat. Ponekad - veoma često - više liči na gnojni čir. Siguran sam da bi Abra rekla to isto. A što se tiče toga kada sam otkrio... Nikad. Oduvek ga imam. Došlo je u originalnom pakovanju." „A ti si pio da ga utuliš." Debeli detlić je s opuštenom neustrašivošću leteo preko druma 150. Den je skrenuo da ga izbegne, a detlić je nestao u kukuruzištu, i dalje ne žureći. Ovde je bilo lepo, nebo je izgledalo hiljadu kilometara duboko, a na vidiku nije bilo nijedne planine. Nju Hempšir je bio u redu, i Den je počeo da ga gleda kao dom, ali će se ipak uvek osećati lagodnije u nizijama. Bezbednije. „Znaš da to nije to, Džoni. Zbog čega svi alkoholičari piju?" „Zato što su alkoholičari?" „Pogodak. Ne može biti jednostavnije. Prosej psihološko proseravanje i ostaje ti gola istina. Pijemo jer smo pijandure.“ Džon se nasmejao. „Kejsi K. ti je stvarno isprao mozak.“ „Pa, tu je takođe i nasledni faktor“, reče mu Den. „Kejsi ga uvek zanemaruje, ali je ipak tu. Da li je tvoj otac pio?“ „I on, i moja draga majka. Njih dvoje mogli su sami da održavaju kantri klub u poslu. Sećam se dana kada je majka skinula tenisku haljinu i skočila u bazen s nama klincima. Muškarci su tapšali. Moj otac je mislio da je to straobalno smešno. Ja, ne baš toliko. Imao sam devet, i sve dok nisam otišao na koledž, bio sam dečko sa striptiz mamom. A tvoji?“ „Moja majka je mogla da uzme ili ostavi. Ponekad je sebe zvala Dva Piva Vendi. Moj otac, međutim... jedna čaša vina ili limenka badvajzera, i terevenka nema kraja.“ Bacio je pogled na merač pređenog puta i uvideo da treba da prevale još šezdeset pet
kilometara. „Hoćeš li da čuješ jednu priču? Priču koju nikada nikome nisam ispričao. Trebalo bi da te upozorim, uvrnuta je. Ako misliš da isijavanje počinje i završava se s tričavim sranjima poput telepatije, silno grešiš.“ Zastao je. „Ima još svetova pored ovog.“ „Ti si... ovaj... video te druge svetove?“ Den je izgubio kontakt s Džonovim umom, ali je dr Dž. odjednom delovao malo nervozno. Kao da bi tip na sedištu pored njega iznenada mogao da zavuče ruku u košulju i proglasi se reinkarnacijom Napoleona Bonaparte. „Ne, več samo neke ljude koji tamo žive. Abra ih zove ljudimaduhičima. Želiš li da čuješ priču ili ne?“ „Nisam siguran da želim, ali možda bi trebalo." Den nije znao koliko bi ovaj pedijatar iz Nove Engleske poverovao u priču o zimi koju je porodica Torens provela u hotelu „Vidikovac", ali je shvatio da ga nije mnogo briga. I sama priča o tome u neupadljivom automobilu, ispod bleštavog neba Srednjeg zapada, biće dovoljno dobro. Postojala je jedna osoba koja bi poverovala u sve to, ali je Abra bila premlada, a priča previše strašna. Ali odakle da počne? Od Džeka Torensa, pretpostavljao je. Duboko nesrećnog čoveka, koji je omanuo kao nastavnik, pisac i muž. Kako ono igrači bejzbola zovu tri ispadanja u nizu? Zlatni sombrero? Denov otac je imao samo jedan značajan uspeh: kada je napokon kucnuo čas trenutak prema kome ga je „Vidikovac" gurao od njihovog prvog dana u hotelu - odbio je da ubije svog sina. Ako postoji prikladan epitaf za njega, to bi bio... „Dene?“ „Moj otac je pokušao", kazao je. „To je najbolje što mogu da kažem za njega. Najzlonamerniji duhovi u njegovom životu dolazili su u bocama. Daje pokušao sa AA, stvari bi možda ispale mnogo drugačije. Ali nije. Mislim da moja majka uopšte nije ni znala da postoji tako nešto, ili bi mu sigurno predložila da pokuša s tim. Do vremena kad smo otišli u hotel Vidikovac, gde mu je prijatelj našao posao zimskog čuvara, njegova slika mogla je da stoji u rečniku pored definicije suvi pijanac.“
„Tamo su bili duhovi?" „Da. Video sam ih. On nije, ali ih je osećao. Možda je imao i vlastito isijavanje. Verovatno jeste. Mnogo toga je nasledno, na kraju krajeva, a ne samo sklonost prema alkoholizmu. A oni su radili na njemu. Mislio je da oni - ljudi-duhići - žele njega, ali to je bila samo još jedna laž. Zapravo su želeli malog dečaka s velikim isijavanjem. Isto kao što Pravi čvor želi Abru.“ Zaćutao je, prisetivši se šta mu je Dik, govoreći kroz mrtva usta Elenor Ue-let, odgovorio kada ga je upitao šta su šuplji đavoli. U tvom detinjstvu, odakle su dolazili svi đavoli. „Dene? Jesi li dobro?" „Aha", reče Den. „Bilo kako bilo, znao sam da nešto nije u redu s tim prokletim hotelom i pre nego što sam kročio tamo. Znao sam to kada smo nas troje jedva sastavljali kraj s krajem dole u Bolderu, na Istočnoj padini. Međutim, mom ocu je bio potreban posao kako bi mogao da završi pozorišni komad na kojem je radio..."
7
Kad su stigli u Ader, stigao je do toga kako je kotao u „Vidikovcu" eksplodirao i kako je stari hotel izgoreo do temelja u snežnoj mećavi. Ader je bio gradić s dva semafora, ali je imao Holidej in, a Den je upamtio adresu. „Tamo ćemo odsesti za nekoliko sati", kazao je Džonu. „Ne možemo da tražimo blago po dnevnom svedu, a osim toga, umoran sam kao pas. Ne spavam mnogo u poslednje vreme." „Sve to ti se zaista dogodilo?", upita ga Džon prigušenim glasom. „Zaista se dogodilo." Den se nasmešio. „Možeš li uopšte da poveruješ u to?" „Ako nađemo rukavicu za bejzbol tamo gde Abra kaže da se nalazi, moraću da poverujem u mnogo toga. Zašto si mi to ispričao?" „Jer jedan deo tebe misli da smo sišli s uma što smo ovde, uprkos onome što znaš o Abri. Takođe, zato što zaslužuješ da znaš da postoje... sile. Sretao sam ih i ranije, a ti nisi. Sve što si video jeste
devojčica koja može da izvodi salonske trikove kao što je kačenje kašika po plafonu. Ovo nije dečja igra traganja za blagom, Džone. Ako Pravi čvor sazna šta radimo, postaćemo mete, baš kao i Abra Rafaela Stoun. Ako odlučiš da digneš ruke od ovog poslića, blagosloviću te i reći da ideš s milim bogom." „I nastavićeš dalje sam." Den mu se nasmešio. „Pa... tuje i Bili." „Bili ima sedamdeset tri godine." „On bi rekao da je to plus. Voli da priča ljudima kako je dobra stvar u vezi sa starošću to što više ne moraš da se brineš o tome da češ umreti mlad.“ Džon je pokazao prstom. „Gradska granica Frimana.“ Uputio je Denu mali, suzdržan osmeh. „Ne mogu da verujem da ovo radim. Šta če biti ako više nema fabrike etanola? Ako su je srušili otkako je Gugl ert snimio fotku, i na njenom mestu zasadili kukuruz?" „I dalje je tamo", reče Den.
8
I bila je: niz kao pepeo sivih betonskih blokova pokrivenih zarđalim metalom. Jedan dimnjak je još stajao; druga dva su se srušila i ležala na zemlji kao slomljene zmije. Prozori su bili porazbijani, a zidove su prekrivali traljavi grafiti kojima bi se nasmejali svi profesionalni crtači u bilo kojem velikom gradu. Izlokani put odvajao se od druma s dve kolovozne trake i završavao na parkiralištu na kojem je izniklo zalutalo seme kukuruza. U blizini je stajao vodotoranj koji je Abra videla, ocrtan spram horizonta kao H. Dž. Velsova marsovska ratna mašina. Na strani je pisalo FRIMAN, AJOVA. Šupa s urušenim krovom takođe je još postojala. „Zadovoljan?", upita Den. Usporili su na brzinu puža. „Fabrika, vodotoranj, šupa, znak ZABRANJEN ULAZ. Sve je baš kao što je kazala da će biti." Džon je pokazao na zarđalu kapiju na kraju puta. „Šta ako je zaključana? Još od osnovne škole nisam preskakao žičanu ogradu."
„Nije bila zaključana kada su ubice dovele tog klinca ovamo, ili bi Abra to rekla." „Jesi li siguran u to?" Kamionet je dolazio iz suprotnog smera. Den je malo ubrzao i podigao ruku u znak pozdrava kad su se mimoišli. Tip za volanom zeleni „džon dir“ kačket, naočare za sunce, radni kombinezon zauzvrat je podigao svoju, ali jedva da ih je okrznuo pogledom. To je bilo dobro. „Pitao sam jesi li..." „Znam šta si me pitao", reče mu Den. „Ako je zaključana, sredićemo to. Nekako. A sad, hajdemo natrag u hotel da se prijavimo. Izmožden sam."
9
Dok je Džon iznajmljivao sobe u Holidej inu - plaćajući gotovinom - Den je potražio gvožđaru u Aderu. Kupio je ašov, grabulje, dva para rukavica, i džak od grubog sukna za skladištenje kupljenih stvari. Jedina alatka koju je zaista želeo bio je ašov, ali mu se činilo pametnije da pazari na veliko. „Šta te dovodi u Ader ako smem da pitam?", upitao ga je prodavač dok je kucao cene kupljenih predmeta. „Samo sam u prolazu. Sestra mi živi u De Mojnu i ima prilično veliku baštu. Verovatno ima većinu ovog alata, ali izgleda da pokloni uvek poboljšavaju njenu gostoprimljivost.“ „Razumem te, brate. A biće ti zahvalna i na ovoj motici s kratkom držaljom. Nijedan alat nije zgodniji za okopavanje, a nijednom amaterskom baštovanu ne pada na pamet da ih kupe. Primamo masterkard, vizu...“ „Mislim da ću malo odmoriti plastiku", reče Den vadeći novčanik. „Samo mi daj račun, zbog Ujka Sema.“ „Naravno. A ako mi kažeš svoje ime i adresu - ili tvoje sestre poslaćemo vam naš katalog." „Znaš šta, drugi put“, reče Den, stavivši tanki svežanj dvadesetica
na pult.
10
U jedanaest sati te noći, Džon je tiho pokucao na Denova vrata. Den ih je otvorio i pustio ga u sobu. Abrin pedijatar bio je bled i nervozan. „Jesi li spavao?“ „Malo“, reče Den. „A ti?“ „Slabo. Uglavnom sam bio budan. Nervozan sam kao prokleta mačka. Ako nas plavci zaustave, šta ćemo im reći?“ „Da smo čuli kako u Frimanu postoji dobra krčma i odlučili da je potražimo.“ „U Frimanu nema ničega osim kukuruza. Otprilike devet milijardi jutara kukuruza." „Mi to ne znamo", reče blago Den. „Samo smo u prolazu. Osim toga, nijedan drot nas neće zaustaviti, Džone. Niko nas neće čak ni primetiti. Ali ako želiš da ostaneš ovde..." „Nisam prešao preko pola proklete države da bih sedeo u motelu i gledao šou Džeja Lena. Sačekaj samo da skoknem u klonju. Pišao sam pre nego što sam izašao iz sobe, ali mi je bešika ponovo puna. Hriste, ala sam nervozan!" Denu je vožnja do Frimana delovala veoma dugo, ali čim su ostavili Ader iza sebe, nisu sreli ni jedan jedini automobil. Farmeri rano ležu u krevet, a oni su se držali podalje od kamiondžijskih ruta. Kad su stigli do fabrike etanola, Den je isključio farove iznajmljenog automobila, skrenuo na prilazni put i polako se dovezao do zatvorene kapije. Dva muškarca su izašla. Džon je opsovao kad se u kolima uključilo unutrašnje svetio. „Trebalo je da isključim tu prokletinju pre nego što smo napustili motel. Ili da razbijem sijalicu ako nema prekidač." „Opusti se“, reče mu Den. „Ovde nema nikoga osim nas pilića." Ipak, srce mu je dobovalo u grudima dok su prilazili kapiji. Ako je Abra bila u pravu, dečak je ubijen i zakopan nakon što su ga zverski
mučili. Ako bi neko mesto trebalo da je ukleto... Džon je pokušao da otvori kapiju, a kad guranje nije upalilo, pokušao je s vučom. „Čabar. Šta sad? Pentranje, pretpostavljam. Voljan sam da pokušam, ali ću verovatno slomiti jebeni...“ „Čekaj.“ Den je iz džepa jakne izvadio minijaturnu svetiljku i obasjao kapiju, .najpre zapazivši slomljeni katanac, a potom teške namotaje žice iznad i ispod njega. Vratio se do kola, a onda je bio red na njega da se lecne kad se upalilo svetio u gepeku. Sranje! Ne može na sve da se misli. Izvadio je novu torbu i zalupio prtljažnik. Opet mrak. „Evo“, kazao je, pružajući par rukavica. „Navuci ovo.“ Den je navukao rukavice, odmotao žicu i okačio oba namotaja u jedan romboidni otvor, za kasniju upotrebu. „U redu, hajdemo." „Moram ponovo da pišam." „O, čoveče! Stisni se malo!"
11
Den je polako i pažljivo dovezao iznajmljen ford do doka za utovar. Drum je bio prepun rupa, nekih i prilično dubokih, koje je bilo teško videti s isključenim farovima. Poslednje što je želeo bilo je da naleti na neku i skrši osovinu. Iza fabrike, površina puta bila je mešavina utabane zemlje i asfalta koji se kruni. Dvadeset metara dalje nalazila se još jedna žičana ograda, a iza nje beskrajna polja kukuruza. Područje za utovar nije bilo veliko kao parkiralište, ali je bilo dovoljno veliko. „Dene? Kako ćemo znati gde..." „Ćuti." Den je sagnuo glavu sve dok čelom nije dodirnuo volan i sklopio oči. (Abra) Ništa. Spavala je, naravno. U Anistonu je već sreda ujutru. Džon je sedeo pored njega i grickao usne. (Abra) . Slabašno komešanje. Možda je to samo uobrazilja, ali nadao se da
je nešto više. (ABRA!) Oči su se otvorile u njegovoj glavi. Usledio je trenutak dezorijentisanosti, neka vrsta dvostrukog viđenja, a onda je Abra gledala zajedno s njim. Platforma za utovar i ostaci dimnjaka odjednom su postali jasniji, iako je jedina svetlost dopirala sa zvezda. Vid joj je kudikamo bolji od mog. Izašao je iz kola. I Džon je krenuo za njim, ali Den je to jedva primetio. Prepustio je kontrolu devojčici, koja je sada ležala budna u svom krevetu 1.800 kilometara daleko. Osećao se kao ljudski detektor za metal. Samo što on - oni - nisu tragali za metalom. (priđi onom betonskom delu) Den je prišao platformi za utovar i stao leđima okrenut njemu. (a sad počni da hodaš napred-nazad) Usledila je pauza dok je tražila način da mu pojasni šta tačno želi od njega. (kao u seriji „Mesto zločina") Pošao je pedesetak stopa, ulevo, a zatim skrenuo desno, šetajući od doka u suprotnim dijagonalama. Džon je izvadio ašov iz džaka i stao pored iznajmljenih kola, čekajući. (ovde su parkirali svoje kuće na točkovima) Den je ponovo skrenuo levo, hodajući polako, povremeno šutirajući poneku ciglu ili komadić betona sa puta. (blizu si) Stao je. Namirisao je nešto neprijatno. Plinasti dašak raspadanja. (Abra osećaš li) (da, o bože, Dene) (smiri se dušo) (otišao si predaleko okreni se i polako se vrati) Obrnuo se na peti, kao vojnik koji traljavo izvodi nalevo krug. Pošao je natrag prema doku za utovar. (levo, malo više ulevo, polako) Krenuo je u tom pravcu, sada zastajući posle svakog pređenog
koraka. Ponovo je osetio taj zadah, sada malo jači. Natprirodno vidljivi noćni svet iznenada je počeo da se zamagljuje kada su mu Abrine suze ispunile oči. (eto tuje bejzbol dečak, stojiš tačno na njemu) Udahnuo je punim plućima i obrisao suze s obraza. Drhtao je. Ne zato što mu je bilo hladno, već zato što je njoj bilo hladno. Sedela je u krevetu, stiskala plišanog zeca i drhtala kao stari list na mrtvom drvetu. (idi odavde, Abra) (Dene, jesi li) (da dobro sam, ali ti ne moraš ovo da vidiš) Ta apsolutna jasnoća vida odjednom je nestala. Abra je prekinula vezu, a to je bilo dobro. „Dene?“, pozvao ga je tiho Džon. „Je li sve u redu?“ „Da.“ Glas mu je i dalje bio pridavljen Abrinim suzama. „Daj taj ašov.“
12
Bilo im je potrebno dvadeset minuta. Den je kopao prvih deset, a zatim dodao ašov Džonu, koji je i pronašao Bredlija Trevora. Okrenuo se od rupe, šakom prekrivajući usta i nos. Reči su mu bile prigušene, ali razumljive. „Okej, telo tu je. Isuse!“ „Nisi ga namirisao ranije?" „Zakopano toliko duboko, i to posle dve godine? Hoćeš da kažeš da ti jesi?“ Đen mu nije odgovorio, zato se Džon ponovo okrenuo ka rupi, ali ovog puta nesigurno. Stajao je nekoliko sekundi leđa pognutih kao da namerava da upotrebi ašov, a zatim se uspravio i odstupio kada je Den obasjao neveliku iskopinu. „Ne mogu“, kazao je. „Mislio sam da mogu, ali ne mogu. Ne s... tim. Ruke kao da su mi od gume.“ Den mu je dodao lampu. Džon je obasjao rupu, usmerivši snop svetlosti na ono zbog čega je šiznuo: patiku punu zemlje. Radeći sporo, ne želeći da uznemiri posmrtne ostatke Abrinog bejzbol dečaka
ništa više nego što je nužno, Den je uklonio zemlju s obe strane tela. Malo-pomalo, pojavio se zemljom prekriveni oblik. Podsetio ga je na rezbarije na sarkofazima, koje je video u časopisu Nacionalna geografija. Zadah truleži sada je bio izuzetno snažan. Zakoračio je unazad i počeo da hiperventilira, završivši najdubljim udisajem vazduha koji je mogao da uvuče u pluća. Onda je uskočio u ugao plitkog groba, gde su obe patike Bredlija Trevora štrčale u obliku slova V. Na kolenima je prišao mestu gde je mislio da se nalazi dečakov struk, a zatim podigao ruku zahtevajući lampu. Džon mu je dodao i okrenuo se. Čujno je jecao. Den je tutnuo lampu između zuba i počeo da razgrće još zemlje. Na vidiku se pojavila dečakova majica, pripijena uz upale grudi. A potom ruke. Prsti su, sad malo više od kostiju obmotanih žućkastom kožom, bili zgrčeni oko nečega. Denove grudi počele su da bubnjaju, zahtevajući kiseonik, ali je razdvojio dečakove prste što je nežnije mogao. Ipak, jedan prst se slomio sa suvim i krckavim praskom. Zakopali su ga s njegovom rukavicom za bejzbol na grudima. S ljubavlju nauljena koža bila je puna buba. Vazduh mu je pobegao iz pluća u šokiranom šištanju, a dah, koji je udahnuo da ispuni prazninu, bio je bogato prožet zadahom truleži. Naglo se uspravio i okrenuo udesno, uspevši da se ispovraća po zemlji koju su iskopali iz rupe umesto na ostatke Bredlija Trevora, čiji je jedini zločin bio što se rodio s nečim što je želelo pleme čudovišta. I što su ukrali od njega na samom izdahu njegovih umirućih krika.
13
Ponovo su zakopali telo, pri čemu je Džon obavio najveći deo posla, i prekrili mesto improvizovanom grobnicom od izlomljenih komadića asfalta. Nijedan nije želeo da misli kako se lisice ili psi lutalice goste s ono malo oskudnog mesa. Kad su završili, vratili su se u kola i sedeli u tišini. Najzad, Džon je rekao: „Šta ćemo da radimo s njim, Deno? Ne možemo tek tako da
ga ostavimo. Ima roditelje. Babe i dede. Verovatno i braću i sestre. A svi oni se i dalje pitaju šta je s njim.“ „Moraće da ostane tamo još malo. Dovoljno dugo da niko ne kaže: Bože moj, taj anonimni poziv stigao je baš kad je neki stranac kupio ašov u gvožđari u Aderu. To se verovatno ne bi dogodilo, ali ne smemo da rizikujemo.“ „Koliko dugo je još neko vreme?“ „Bar mesec dana,“ Džon je razmislio o tome, a zatim uzdahnuo. „Možda čak i dva. Dajmo toliko vremena njegovim matorcima da nastave da misle da je možda samo pobegao od kuće. Dajmo im toliko pre nego što im slomimo srca.“ Zavrteo je glavom. „Da sam morao da mu pogledam u lice, mislim da nikad više ne bih mogao da zaspim.“ „Iznenadio bi se s čime sve čovek može da živi“, reče mu Den. Mislio je na gđu Mesi, sada bezbedno zatvorenu u pozadini njegovog uma i za svagda lišenu mogućnosti da ga opseda. Uključio je motor, spustio prozor i nekoliko puta udario rukavicom za bejzbol u vrata, kako bi iz nje istresao zemlju. Onda ju je navukao na ruku, uvukavši prste u rupe koje su dečakovi prsti zauzimali mnoga sunčana popodneva. Zažmurio je. Posle tridesetak sekundi ili tu negde, ponovo je otvorio oči. „Išta?“ „Ti se zoveš Beri. Ti si jedan od dobrih momaka.“ „Šta to znači?“ „Ne znam, osim što bih se kladio na to da je to onaj kog Abra zove Beri Žutić. “ „Ništa drugo?“ „Abra će moći da sazna više.“ „Jesi li siguran u to?“ Den je pomislio kako mu se vid izoštrio kada je Abra otvorila oči u njegovoj glavi. „Jesam. Obasjaj mi džep rukavice na sekund, hoćeš li? Tamo nešto piše.“ Džon je to učinio, otkrivši pažljivi dečji rukopis: TOUMI 25. „Šta to znači?“, upita ga Džon. „Mislio sam da se zvao Trevor.“
„Džim Toumi je igrač bejzbola. Na dresu nosi broj 25.“ Na trenutak je zurio u džep rukavice, a potom je nežno stavio na sedište između njih. „Bio je ljubimac tog klinca, koji je po njemu nazvao rukavicu. Srediću te jebače. Kunem se pred svemogućim Bogom, srediću ih i nateraću ih da pišaju krv!“
14
Rouz Šešir je isijavala - čitav Pravi čvor je isijavao - ali ne na način na koji su to činili Den ili Bili. Ni Rouz ni Vrana nisu osećali, dok su se opraštali, da dete koje su oteli pre toliko mnogo godina u Ajovi u tom trenutku otkopavaju dva čoveka koja već znaju previše o njima. Rouz bi možda uhvatila komunikacije koje su letele između Dena i Abre da se nalazila u stanju duboke meditacije, ali u tom slučaju, razume se, devojčica bi smesta detektovala njeno prisustvo. Osim toga, oproštaji koji su se te noći odvijali u njenom ertkruzeru bili su naročito intimne vrste. Ležala je s prstima isprepletenim ispod glave i gledala kako se Vrana oblači. „Posetio si onu radnju, jelda? Distrikt X?“ „Ne lično, moram da čuvam reputaciju. Poslao sam Džimija Cifru.“ Nacerio se dok je zakopčavao kaiš. „Mogao je da uzme ono što nam je potrebno za petnaest minuta, ali ga nije bilo puna dva sata. Mislim da je Džimi pronašao novi dom.“ „Pa, to je lepo. Nadam se da ste uživali." Trudila se da zvuči veselo, ali nakon dva dana oplakivanja Dedice Flika, koji su dostigli klimaks krugom oproštaja, glumljenje veselosti zahtevalo je pozamašan napor. „Nije nabavio ništa što može da se poredi s tobom.“ Izvila je obrve. „Bacio si pogled, zar ne, Henri?“ „Nisam morao." Ošacovao ju je dok je ležala, gola, kose rasute na jastuku. Bila je visoka, čak i u ležečem položaju. „Ti si glavna atrakcija u mom kućnom bioskopu, i uvek ćeš to biti.“ Prenaduvano - tek delić Dedijeve patentirane slatkorečivosti - ali se svejedno osetila polaskanom. Ustala je i pribila se uz njega, žarivši
mu ruke u kosu. „Budi oprezan. Dovedi sve nazad čitave. I dovedi mi nju.“ „Hoćemo." „Onda bi bilo najbolje da smesta kreneš." „Opusti se. Bićemo u Sterbridžu kad poštanska služba EZ otvori ispostavu u petak ujutru. Do podne smo u Nju Hempširu. Do tada, Beri će je već locirati." „Samo da ona ne locira njega." „Ne brinem se zbog toga." Dobro, pomislila je. Ja ću se brinuti za oboje. Brinuću sve dok ne vidim kako nosi lisice na zglobovima i stege na gležnjevima. „Lepota toga", reče Vrana, „jeste u tome što čak i ako nas oseti i pokuša da digne zid smetnje, Beri će se fokusirati na to." „Ako se dovoljno uplaši, možda će otići u policiju." Ogolio je zube u osmehu. „Misliš? Da, devojčice, kazali bi joj, sigurni smo da te jure ti grozni ljudi. Zato, kaži nam jesu li oni Marsovci iz svemira ili obični zombiji? Da znamo tačno koga da tražimo." „Nemoj se šaliti, i nemoj ovo olako da shvataš. Uđi čisto i izađi na isti način, tako mora da bude. Bez mešanja ljudi sa strane. Bez nevinih pasivnih posmatrača. Ubij joj roditelje ako moraš, ubij svakoga ko pokuša da ti stane na put, ali vodi računa da to bude tiho." Vrana je posprdno salutirao. „Razumem, kapetane!" „Gubi se odavde, idiote! Ali me najpre još jednom poljubi. Ubaci i malo tog tvog obrazovanog jezika, nemoj da štediš.“ Dao joj je ono što je tražila, a Rouz ga je privila uz sebe i držala ga jako i dugo.
15
Den i Džon su se vozili u tišini najveći deo puta nazad do motela u Aderu. Ašov je bio u prtljažniku. Rukavica za bejzbol na zadnjem sedištu, umotana u peškir iz Holidej ina. Džon je napokon rekao: „Sada moramo da uvučemo i Abrine roditelje u ovo.
Znam da će Abra negodovati i da će nam Dejvid i Lusi teško poverovati, ali moramo. “ Den ga je pogledao, mrtav ozbiljan, i upitao: „Šta si ti, čitač misli?“ Džon nije mogao da čita misli, ali Abra jeste, a kada je njen iznenadni krik odjeknuo u Denovoj glavi, bilo mu je drago što Džon vozi. Da je on sedeo za volanom, najverovatnije bi završili u njivi nekog poljoprivrednika. (NEEEEE!) „Abra!“ Progovorio je naglas kako bi Džon mogao da čuje bar njegovu polovinu razgovora. „Abra, slušaj me!“ (NE, DENE! ONI MISLE DA SAM UREDU! MISLE DA SAM SADA SKORO NORMALNA!) „Dušo, ako ti ljudi budu morali da ubiju tvoje roditelje da bi došli do tebe, neće oklevati? Ja svakako mislim da neće. Ne posle onoga što smo našli.“ Na to nije mogla da mu protivreči, a nije ni pokušala... ali su Denovu glavu odjednom ispunili tuga i strah. Suze su mu ponovo navrle na oči i skliznule niz obraze. Sranje. Sranje, sranje, sranje!
16
Četvrtak, rano izjutra. Stimhed Stivov vinebago, koji je trenutno vozila Zmijski Ujed Endi, jezdio je ka istoku po auto-putu 1-80 u zapadnoj Nebraski, savršeno legalnom brzinom od sto pet kilometara na sat. Na obzorju su upravo počeli da se pojavljuju prvi zraci praskozorja. U Anistonu je bilo dva sata više. Dejv Stoun je u bademantilu kuvao kafu kada je zazvonio telefon. Bila je to Lusi; zvala je iz Končetinog stana u Marlborovoj ulici. Zvučala je kao žena na izdahu snage. „Ako se ništa ne promeni nagore - iako pretpostavljam da je to jedini način na koji sada stanje može da joj se promeni - otpustiće
momo iz bolnice početkom naredne sedmice. Sinoć sam pričala s dva doktora." „Zašto me nisi pozvala, draga?" „Previse sam umorna. I depresivna. Mislila sam da ću se osećati bolje nakon prespavane noći, ali skoro da nisam ni oka sklopila. Ljubavi, ovo mesto je toliko puno nje. Ne samo njenog rada, njene vitalnosti..." Glas joj se slomio. Dejvid je čekao. Bili su zajedno više od petnaest godina, a on je naučio: kada je Lusi uznemirena, čekanje je bolje od priče. „Ne znam šta ćemo da radimo sa svim tim. Puko gledanje u knjige me umara. Na policama i u njenoj radnoj sobi ima ih na hiljade, a nastojnik kaže da u podrumu postoji još nekoliko hiljada." „Ne moramo odmah da odlučimo." „Kaže da takođe postoji sanduk obeležen Alesandra. To je bilo pravo ime moje majke, znaš, iako je sebe uvek zvala Sandra ili Sendi. Nisam imala pojma da momo čuva njene stvari." „Za nekoga ko se potpuno ogoljavao u svojoj poeziji, Četa je umela da bude vrlo ćutljiva dama." Činilo se da ga Lusi nije čula, pošto je nastavila da govori istim monotonim, blago džangrižavim, nasmrt umornim tonom glasa. „Sve je sređeno, mada ću morati ponovo da rezervišem privatna sanitetska kola ako odluče da je puste u nedelju. Kazali su da će možda to učiniti. Hvala milom bogu što ima dobro osiguranje. To vuče korene još iz njenih profesorskih dana na Taftovom univerzitetu, znaš. Od poezije nikad nije zaradila ni prebijene pare. Ko bi u ovoj sjebanoj zemlji platio deset centi da čita poeziju?" „Lusi..." „Dobila je dobru sobu u glavnoj zgradi Doma Helen Rajvington apartmančić. Pogledala sam onlajn-prezentaciju. Nije da će ga dugo koristiti. Sprijateljila sam se s glavnom sestrom na njenom spratu ovde, a ona kaže da je momo na samom kraju svog..." „Chia, volim te, dušo."
Taj nadimak, koji joj je dala Končeta, zaustavio ju je. „Svim svojim univerzalno neitalijanskim srcem i dušom." „Znam, i hvala bogu što je tako. Ovo je bilo tako teško, ali je skoro gotovo. Doći ću kući najkasnije u ponedeljak." „Jedva čekamo da te vidimo." „Kako si ti? Kako je Abra?" „Oboje smo dobro." Dejvidu će biti dopušteno da nastavi da veruje u to narednih šezdesetak sekundi, otprilike. Čuo je kako Lusi zeva. „Možda ću se vratiti nazad u krevet na još sat-dva. Mislim da ću sada moći da zaspim." „Ako. Ja moram da probudim Abs za školu." Pozdravili su se, a kada se Dejvid okrenuo od zidnog telefona u kuhinji, video je da je Abra već ustala. I dalje je bila u pidžami. Kosa joj je bila raščupana od spavanja, oči crvene, a lice bledo kao kreč. Stezala je Skočka, svog starog plišanog zeca. „Aba-Du? Dušo? Da li ti je dobro?“ Da. Ne. Ne znam. Ali tebi neće biti kad čuješ ono što imam da ti kažem. „Moram da pričam s tobom, tata. Takođe, danas ne želim da idem u školu. Ni sutra. Možda ne neko vreme.“ Oklevala je, „U nevolji sam.“ Prva misao koju mu je ta fraza prizvala bila je toliko grozna da ju je smesta odgurnuo, ali ne pre nego što ju je Abra uhvatila. Bezvoljno se nasmešila. „Ne, nisam trudna." Zastao je u pola koraka prema njoj, nasred kuhinje, i zaprepašćeno otvorio usta. „Ti... jesi li upravo...” „Da“, odgovorila je. „Upravo sam ti pročitala misli. Iako bi svako mogao da pogodi šta si mislio, tata - pisalo ti je na čelu. A to se zove isijavanje, a ne čitanje misli. Još uvek mogu da uradim većinu onoga što vas je nasmrt plašilo kada sam bila mala. Ne sve, ali većinu." Progovorio je izuzetno polako. „Znam da i dalje ponekad imaš predskazanja. I tvoja mama i ja to znamo." „Posredi je mnogo više od toga. Imam i prijatelja. Zove se Den. On
i doktor Džon bili su u Ajovi..." „Džon Dalton?" „Da..." „Ko je taj Den? Neki klinac koga dr Džon leči?" „Ne, on je odrasla osoba." Uhvatila ga je za ruku i povela ka kuhinjskom stolu. Tamo su seli, a Abra je i dalje držala Skočka u naručju. „Ali kada je bio mali, bio je poput mene." „Abs, ništa ne razumem." „Postoje zli ljudi, tata." Znala je da ne može da mu kaže kako oni nisu baš ljudi, da su nešto gore od zlih ljudi, sve dok Den i Džon ne dođu ovamo da joj pomognu da objasni. „I žele da me povrede." „Zašto bi iko želeo da te povredi? To što pričaš nema smisla. A što se tiče onog što si nekada radila, ako još uvek možeš da ih radiš, mama i ja bismo zna..." Fioka ispod visećih šerpi izletela je iz kredenca i vratila se uz tresak, a zatim se opet otvorila. Više nije mogla da podiže kašike, ali je fioka bila dovoljna da mu privuče pažnju. „Čim sam shvatila koliko vas to brine - koliko vas plaši jednostavno sam ga sakrila. Ali ne mogu više da ga krijem. Den kaže da moram da vam kažem." Pritisnula je lice uz Skočkovo ofucano krzno i zaplakala.
DVANAESTO POGLAVLJE
ONI TO ZOVU PARA
1
Džon je uključio mobilni telefon čim su prošli kroz kapiju aerodroma Logan u četvrtak po podne. Kad mu je telefon zazvonio u ruci, nije stigao ni da registruje činjenicu da ima preko desetak propuštenih poziva. Bacio je pogled na ekran. „Stoun?“, upita ga Den. „Imam gomilu propuštenih poziva sa istog broja, zato bih rekao da je on.“ „Nemoj da se javiš. Pozovi ga kad budemo na auto-putu ka severu i reci mu da ćemo stići tamo do...“ Bacio je pogled na ručni sat, još uvek podešen na vreme Istočne obale. „Do šest. Kad stignemo, sve ćemo mu lepo ispričati." Džon je nevoljno strpao mobilni u džep. „Proveo sam čitav let nadajući se da zbog ovoga neću izgubiti lekarsku dozvolu. Sada se samo nadam da nas panduri neće zgrabiti kad se budemo parkirali ispred kuće Stounovih." Den je, koji se u povratku nekoliko puta savetovao s Abrom, odmahnuo glavom. „Ubedila ga je da sačeka, ali u toj porodici se trenutno dešava mnogo toga, a gospodin Stoun je samo jedan zbunjeni Amerikanac." Na to se Džon turobno nasmešio. „Nije jedini."
2
Abra je sedela ispred vrata, na gornjem stepeniku, zajedno s ocem, kada je Den skrenuo na prilazni putić Stounovih. Ostvarili su dobro prolazno vreme; bilo je tek pola šest.
Ustala je pre nego što je Dejv mogao da je zgrabi, i potrčala niz stazu dok joj se kosa vijorila. Den je video da ide ka njemu, pa je Džonu pružio bejzbol rukavicu umotanu u peškir. Bacila mu se u naručje. Celo telo joj je drhtalo. (našao si ga, našao si ga i našao si rukavicu, daj mi je) „Još ne“, reče Den, spuštajući je dole. „Najpre moramo da raščistimo ovo s tvojim tatom." „Šta da raščistite?" upita Dejv. Uhvatio je Abru za zglob i odvukao je od Dena. „Ko su ti zli ljudi o kojima govori? I ko si, dovraga, ti?“ Pogled mu se premestio na Džona, a u njegovim očima nije bilo ničega prijateljskog. „Šta se, za ime slatkog Isusa, dešava ovde?“ „Ovo je Den, tata. On je poput mene. Rekla sam ti.“ Džon upita: „Gde je Lusi? Zna li ona za ovo?“ „Neću vam ništa reći sve dok ne saznam šta se dešava." Abra reče: „Ona je i dalje u Bostonu, s momo. Tata je hteo da je pozove, ali sam ga ubedila da sačeka dok ne stignete ovamo." Oči su joj ostale prikovane za rukavicu umotanu u peškir. „Den Torens", reče Dejv. „Tako se zoveš?" „Da.“ „Radiš u staračkom domu u Frejžeru?" „Tako je." „Koliko dugo se sastaješ s mojom kćerkom?" Šake su mu se stezale i opuštale. „Jesi li je upoznao na internetu? Kladim se da je tako." Premestio je pogled na Džona. „Da nisi Abrin pedijatar od dana njenog rođenja, pozvao bih policiju pre šest sati. Zašto mi se nisi javio na telefon?" „Bio sam u avionu", reče mu Džon. „Nisam mogao." „Gospodine Stoune", reče Den. „Ne poznajem vašu kćer onoliko dugo koliko Džon, ali skoro. Prvi put sam je sreo kad je bila beba. U stvari, ona je tad posegnula ka meni." Dejv je zavrteo glavom. Izgledao je zbunjeno, ljutito, nesklon da poveruje u išta što mu Den kaže. „Hajdemo u kuću", reče Džon. „Mislim da možemo sve da
objasnimo - skoro sve - a ako sam u pravu, bićeš veoma srećan što smo ovde, i što smo otišli u Ajovu da uradimo ono što smo uradili." „Prokleto se nadam da je tako, Džone, ali zbilja sumnjam u to." Ušli su u kuću, Dejv ruke prebačene preko Abrinog ramena - u tom trenutku su više ličili na tamničara i zatvorenika nego na oca i kćerku - Džon Dalton sledeći, a Den poslednji. Pogledao je u crveni pikap parkiran na drugoj strani ulice. Bili je podigao palac, signalizirajući da je sve u redu... a zatim prekrstio prste. Den je ponovio gest i krenuo za ostalima kroz ulazna vrata.
3
Dok je Dejv sedeo u svojoj dnevnoj sobi u ulici Ričland kort, sa svojom zagonetnom kćerkom i još zagonetnijim gostima, vinebago s lovačkom družinom Pravog čvora bio je jugoistočno od Toleda. Orah je bio za volanom. Endi Stajner i Beri su spavali - Endi kao zaklana, a Beri prevrćući se s boka na bok i mrmljajući. Vrana je sedeo u salonu i prelistavao Njujorker. Jedino što mu se zaista dopadalo bili su stripovi i mali oglasi za uvrnute predmete, kao što su džemperi od krzna tibetanskog govečeta, vijetnamski radnički šeširi i lažne kubanske cigare. Džimi Cifra seo je pored njega s laptopom u krilu. „Češljao sam net. Moro sam da hakujem nekoliko sajtova, ali... mogu li nešto da ti pokažem?" „Kako možeš da surfuješ po netu s međudržavnog auto-puta?“ Džimi mu se snishodljivo nasmešio. „4G mreža, lutko! Ovo je moderno doba!“ „Ako ti tako kažeš." Vrana je odložio časopis u stranu. „Šta imaš?“ „Školske slike iz srednje škole u Anistonu." Džimi je kucnuo pad i pojavila se fotografija. Ne zrnasta fotka skenirana s novinskog papira, već školski portret u visokoj rezoluciji: devojka u crvenoj haljini s miš-rukavima. upletene kose kestenjaste boje, a osmeh joj je bio širok i samopouzdan.
„Džulijana Kros“, reče Džimi. Ponovo je dodirnuo pločicu, a na ekran je iskočila riđokosa devojka s nestašnim osmehom. „Ema Din.“ Još jedan dodir i pojavila se još lepša devojka. Plave oči, plava kosa koja joj uokviruje lice i pada niz ramena. Ozbiljan izraz na licu, ali jamice na obrazima nagoveštavaju osmeh. „Ovo je Abra Stoun.“ Abra?“ „Jah, danas im daju svakakva imena. Sećaš se kad su Džejn i Mejbl bila dovoljno dobra imena za geake? Negde sam pročitao da je Silvester Stalone nazvao svog klinca Sejdž Munblad - a, koliko je to sjebano?" „Misliš da je jedna od ove tri Rouzina devojčica." „Ako je Rouz u pravu što se tiče toga da je naš plen mlađa maloletnica, onda mora da bude. Verovatno Dinova ili Stounova, njih dve žive u ulici u kojoj se desio mali zemljotres, ali ne smemo u potpunosti da isključimo i Krosovu. Ona živi tik iza ugla.“ Džimi Cifra je napravio kružni pokret prstom na pločici, a tri fotke su se poredale u niz. Ispod svake je kitnjastim slovima pisalo: MOJA ŠKOLSKA SEĆANJA. Vrana ih je pomno posmatrao. „Hoće li neko zapaziti činjenicu da mažnjavaš slike devojčica s Fejsbuka, ili tako nešto? Jer takve stvari aktiviraju svakojake vrste alarma u Geakzemlji." Džimi je izgledao uvređeno. „Fejsbuk, kurac moj! Fotke su iz dokumentacije srednje škole u Frejžeru, skinute direktno s njihovog računara na moj.“ Usisao je vazduh kroz zube. „I kaži dragička! Tip s pristupom celoj banci računara Agencije za nacionalnu bezbednost ne bi mogao da prati moje tragove. Ko je svetski megacar, a?“ „Ti si", reče mu Vrana. „Nadam se.“ „Šta misliš, koja je od ove tri?“ „Kada bih morao da pogađam...“ Pokazao je na Abrinu fotografiju. „Ova ima određeni pogled u očima. Parni pogled." Džimi je trenutak-dva mozgao o tome, zaključio da je skaredno, a zatim prasnuo u grohotan smeh. „Da li ovo išta pomaže?" „Da. Možeš li. da odštampaš ove slike i razdeliš kopije ostalima?
Naročito Beriju. On je glavni lokator u ovoj raboti." _ „Uradiću to odmah. Poneo sam Fudžicuov skensnap. Fantastična napravica. Nekad sam imao model SI 100, ali sam ga trampio kada sam u Svetu kompjutera pročitao da..." . „Samo to uradi, važi?" „Važi!" Vrana je ponovo uzeo časopis i okrenuo na strip na zadnjoj strani, onaj u kome čitalac sam treba da popuni balončiće s dijalogom. Ovonedeljni je prikazivao stariju ženu koja ulazi u bar s medvedom na lancu. Usta su joj bila otvorena, što je značilo da pisano treba da bude njen deo razgovora. Vrana je pažljivo razmislio, a zatim napisao: „Okej, koji me je šupak nazvao pizdom?" Verovatno ne najduhovitije rešenje na svetu. Vinebago je nastavio da se kotrlja kroz sve mračnije veče. U vozačkoj kabini, Orah je uključio prednja svetla. U jednom od kreveta, Beri Žutać se okrenuo i počešao po zglobu. Tamo gde se pojavila crvena tačkica.
4
Tri muškarca sedela su u tišini dok je Abra išla na sprat da uzme nešto iz svoje sobe. Dejvu je palo na pamet da ih ponudi kafom izgledali su umorno i obojici je bilo potrebno brijanje - ali je odlučio da im ne ponudi ni slani kreker sve dok ne dobije objašnjenje. On i Lusi razgovarali su o tome šta će da rade kada se Abra jednog dana vrati kući, u ne tako dalekoj budućnosti, i saopšti da ju je neki dečak pozvao da izađu. Ali ovo su bili muškarci, odrasli ljudi, a činilo se da se ovaj kog ne poznaje već prilično dugo druži s njegovom kćerkom. Na izvestan način... a nije li to bilo pravo pitanje: na kakav tačno način? Pre nego što je iko od njih mogao da rizikuje i počne razgovor koji će neminovno biti mučan i neugodan - a možda i ogorčen - začula se potmula tutnjava Abrinih patika po stepenicama. Ušla je u sobu s primerkom Anistonskog potrošača. „Pogledaj zadnju stranu.“
Dejv je okrenuo novine i napravio grimasu. „Kakvo je ovo braon šmeće?“ „Mrlje od kafe. Bacila sam novine u đubre, ali nisam mogla da prestanem da mislim o tome, pa sam ih posle izvadila iz kante. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu." Pokazala je na fotografiju Bredlija Trevora u donjem nizu. „I o njegovim roditeljima. I o braći i sestrama, ako ih je imao." Oči joj se ispuniše suzama. „Imao je pegice, tata. Mrzeo ih je, ali mu je mama kazala da one donose sreću." „To ne možeš da znaš", reče Dejv bez pravog ubeđenja. „Zna", reče Džon, „a znaš i ti. Budi s nama u ovome, Dejve. Molim te. Važno je." „Hoću da znam o tebi i mojoj kćeri", Dejv reče Denu. „Pričaj mi o tome." Den je ponovo ispričao celu priču. Škrabanje Abrinog imena u beležnicu na AA sastanku. Prvo kredom ispisano „zdravo". Jasno osećanje Abrinog prisustva u noći kada je umro Čarli Hejz. „Upitao sam da li je ona devojčica koja ponekad piše na mojoj tabli. Nije mi odgovorila rečima, ali se nakratko čula klavirska muzika. Neka stara pesma Bitlsa, mislim." Dejv je pogledao u Džona. „Ti si mu ispričao za to!" Džon je odmahnuo glavom. Den je rekao: „Pre dve godine sam na tabli dobio poruku od nje, koja je glasila: Ubijaju bejzbol dečaka. Nisam znao šta to znači, a siguran sam da ni Abra nije znala. To bi možda bio kraj svega toga, ali je onda videla to." Pokazao je na zadnju stanicu Anistonskog potrošača sa svim tim portretima veličine poštanskih markka. Abra je ispričala ostatak. Kada je završila, Dejv je rekao: „Dakle, odleteli ste u Ajovu zbog nedokazane tvrdnje trinaestogodišnje devojčice." „Veoma posebne trinaestogodišnje devojčice", reče Džon. „S veoma posebnim talentima." „Mislili smo da je sve to gotovo." Dejv je uputio Abri optužujući
pogled. „Sa izuzetkom nekoliko predskazanja, mislili smo da je to prerasla." „Žao mi je, tata." Glas joj je bio jedva glasniji od šapata. „Možda ne bi trebalo da joj bude žao", reče Den, nadajući se da ne zvuči ljuto kao što se osećao. „Sakrila je svoju sposobnost jer je znala da ste ti i tvoja supruga želeli da ta sposobnost nestane. Sakrila ju je jer vas voli i jer je želela da bude dobra kćerka." „A kada ti je to rekla?" „Nikad nismo ni pričali o tome", reče Den. „Međutim, imao sam majku koju sam mnogo voleo, i zato što sam je voleo, radio sam isto što i Abra." Abra mu je uputila pogled pun ogoljene zahvalnosti. Dok je ponovo obarala oči, poslala mu je misao. Nešto što ju je bilo blam da kaže naglas. „Takođe nije htela da njeni prijatelji znaju. Mislila je da im se više ne bi dopadala. Da bi je se plašili. Verovatno je i u vezi s tim bila u pravu." „Hajde da ne gubimo iz vida glavni problem“, reče Džon. „Odleteli smo u Ajovu, da. Našli smo fabriku etanola u gradiću Friman, tačno tamo gde je Abra i rekla da će biti. Pronašli smo i dečakovo telo. I njegovu rukavicu. Na džepu rukavice napisao je ime svog omiljenog igrača, ali je njegovo ime - Bred Trevor - napisano na kaišu.“ „Ubili su ga? To je ono što mi govorite? Ubila ga je banda lutajućih luđaka?" „Voze se u kamp prikolicama i kućama na točkovima", reče Abra. Glas joj je bio tih i pospan. Dok je govorila, gledala je u rukavicu za bejzbol umotanu u peškir. Plašila je se, ali i želela je da je stavi na ruku. Te suprotstavljene emocije došle su do Dena toliko jasno da mu se smučilo. „Imaju smešna imena, kao piratska imena." Skoro tužno, Dejv je upitao: „Jesi li sigurna da je klinac ubijen?" „Žena sa šeširom olizala je njegovu krv sa svojih šaka", reče Abra. Sedela je na stepeništu. Sada je prišla ocu i naslonila mu glavu na grudi. „Kada to želi, ima specijalan zub. Svi oni ga imaju."
„Taj klinac je stvarno bio sličan tebi?" „Da.“ Glas joj je bio prigušen, ali razumljiv. „Mogao je da vidi kroz svoju ruku." „Šta to znači?" „Kada bi određene lopte doletele, mogao je da ih udari jer ih je prvo njegova ruka videla. A kada bi njegova mama nešto izgubila, stavio bi šaku preko očiju i pogledao kroz nju da vidi gde je taj predmet. Mislim. Taj deo ne znam zasigurno, ali i ja ponekad koristim svoju šaku na sličan način." „I zato su ga ubili?" „Siguran sam u to", reče Den. „Zbog čega? Zarad neke vrste ESP vitamina? Znate li koliko to smešno zvuči?" Niko nije odgovorio. „A oni sad znaju da Abra zna za njih?" „Znaju." Podigla je glavu. Obrazi su joj bili crveni i vlažni od suza. „Ne znaju kako se zovem ili gde živim, ali znaju da postojim." „Onda moramo da odemo u policiju", reče Dejv. „Ili možda... pretpostavljam da ćemo na ovakvom slučaju hteti FBI. Isprva će imati problema da poveruju u to, ali ako je telo tamo..." Den reče: „Neću ti kazati da je to loša ideja sve dok ne vidimo šta Abra može da uradi s rukavicom za bejzbol, ali prilično pažljivo moraš da razmisliš o posledicama. Po mene, po Džona, po sebe i svoju suprugu, a pre svega po Abru." „Ne vidim u kakvu vrstu nevolju biste ti i Džon mogli da..." Džon se nestrpljivo promeškoljio na stolici. „Ma hajde, Dejvide. Ko je našao telo? Ko ga je iskopao, a zatim ponovo zakopao nakon što je uzeo dokaz koji bi forenzičari nesumnjivo smatrali važnim? Koje taj dokaz preneo preko pola države da bi učenica osmog razreda mogla da ga upotrebi kao tablu za prizivanje duhova?“ Iako to nije nameravao, Den se priključio. Vršili su pritisak na Dejva, i u drugim okolnostima bi se možda osećao loše zbog toga, ali ne i u ovim. „Tvoja porodica je već u krizi, gospodine Stoune. Baka
tvoje supruge umire, a žena ti je u žalosti i iscrpljena je. Ovo će kao bomba eksplodirati u novinama i na internetu. Lutajući klan ubica protiv vidovite devojčice. Želeće da se Abra pojavi na televiziji, ti ćeš reći ne, ali to će ih samo učiniti još gladnijim. Vaša ulica pretvoriće se u studio pod vedrim nebom, Nensi Grejs će se verovatno useliti u kuću do vas, a čitava medijska bulumenta će za nedelju-dve iz sveg glasa vikati: obmana! Sećaš li se oca dečaka u balonu? To bi mogao da budeš ti. U međuvremenu, ti ljudi će i dalje biti tamo negde.“ „Pa, ko bi trebalo da zaštiti moju devojčicu ako dođu po nju? Vas dvojica? Lekar i bolničar iz staračkog doma? Ili si samo običan domar?" Ne znaš čak ni za sedamdesettrogodišnjeg domara koji čuva stražu malo dalje niz ulicu, pomisli Den, zbog čega je morao da se nasmeši. „Pomalo i jedno i drugo. Gledajte, gospodine Stoune..." „S obzirom na to da ste ti i moja kćerka super drugari, pretpostavljam da bi bilo bolje da me zoveš Dejv." „Okej, Dejve. Pretpostavljam da tvoj sledeći potez zavisi od toga jesi li ili nisi spreman da se kladiš da će joj organi reda i zakona poverovati. Naročito kada im kaže da su ljudi u kućama na točkovima vampiri koji sisaju krv deci." „Hriste", reče Dejv. „Ne mogu to da kažem Lusi. Pošandrcaće." „Čini mi se da to odgovara na pitanje treba li ili ne treba da zoveš policiju", primeti Džon. U sobi je nekoliko trenutaka vladao tajac. Sat je otkucavao negde u kući. Negde napolju lajao je pas. „Zemljotres", reče iznenada Dejv. „Onaj mali zemljotres. Jesi li to bila ti, Abi?" „Prilično sam sigurna da jesam", prošaputala je. Dejv ju je zagrlio, a zatim ustao i skinuo peškir s rukavice za bejzbol. Držao ju je, gledajući je. „Zakopali su je zajedno s njim", kazao je. „Oteli su ga, mučili su ga, ubili su ga, a potom su ga zakopali s njegovom rukavicom za bejzbol." „Da", reče Den.
Dejv se okrenuo ka svojoj kćerki. „Zaista želiš da dodirneš ovu stvar, Abra?" Ispružila je ruke i kazala: „Ne. Ali mi je svejedno daj."
5
Dejvid Stoun je oklevao, a zatim joj dao rukavicu. Abra ju je uzela i pogledala u džep. „Džim Toumi", rekla je, iako je Den bio voljan da se opkladi u svoju ušteđevinu (posle dvanaest godina stabilnog posla i stabilne trezvenosti, zapravo je i imao nešto ušteđevine) da se nikad ranije nije susrela s tim imenom, ispravno ga je izgovorila: To-u-mi. „On je u klubu igrača sa šesto optrčavanja.“ „Tako je“, reče Dejv. „On...“ „Psst“, reče mu Den. Posmatrali su je. Podigla je rukavicu do lica i omirisala džep (Den je, sećajući se buba, morao da se suzdrži da se ne štrecne). Kazala je: „Ne Beri Žutić, već Beri Žutać. Samo što on nije Kinez. Tako ga zovu zato što su mu oči blago iskošene. On je njihov... njihov... ne znam... sačekajte..." Privila je rukavicu na grudi, kao bebu. Disanje joj se ubrzalo. Otvorila je usta i zaječala. Dejv joj je, nespokojan, stavio ruku na rame. Abra ju je otresla. „Ne, tata, ne!“ Zažmurila je i zagrlila rukavicu. Tri muškarca su čekala. Konačno je otvorila oči i rekla: „Dolaze po mene!“ Den je ustao, kleknuo pored nje i stavio šaku preko njenih. (koliko, nekoliko ili svi) „Svega nekoliko. Beri je s njima. Zato mogu da ih vidim. S njim je još troje. Možda četvoro. Jedna je i devojka s tetovažom zmije. Zovu nas geacima. Mi smo za njih geaci.“ (žena sa šeširom) (ne) „Kada će stići ovamo?“, upita je Džon. „Znaš li?“ „Sutra. Najpre moraju da se zaustave i uzmu...“ Zastala je. Njene oči su pretražile sobu, ne videći je. Jedna šaka izvukla se iz Denove i
počela da trlja usta. Druga je stisnula rukavicu. „Moraju da... ne znam...“ Iz uglova očiju počele su da joj liju suze, ne od tuge, već od napora. „Da li je to neki lek? Da li je... čekaj, čekaj, pusti me, Dene, moram da... moraš da me pustiš..." Den je sklonio ruku. Začulo se oštro pucketanje statičkog.elektriciteta. Klavirje odsvirao neskladni niz nota. Na stočiću pored vrata ka hodniku zadrhtalo je i zazveckalo nekoliko keramičkih figura. Abra je navukla rukavicu na šaku. Oči su joj se razrogačile. „Jedan od njih je Vrana! Jedan je doktor, a to je dobro po njih jer je Beri bolestan! Bolestan je!“ Sumanuto se zagledala u njih, a zatim nasmejala. Od tog zvuka, Denu su se naježile dlačice na vratu. Pomislio je da je to način na koji se smeju umobolnici kada im kasne lekovi. Na jedvite jade je suzbio poriv da joj strgne rukavicu sa šake. „On ima male boginje! Dobio ih je od Dedice Flika i ubrzo će početi da ciklira! To je bio taj jebeni dečak! Izgleda da nikad nije vakcinisan! Moramo da kažemo Rouz!Moramo da...“ Denu je to bilo dovoljno. Skinuo je rukavicu s njene šake i zavrljačio je preko sobe. Muzika je utihnula. Keramičke figurice su se zanjihale poslednji put, a onda smirile; jedna od njih bila je na ivici da se preturi sa stočića. Dejv je otvorenih usta buljio u kćerku. Džon je ustao, ali se činilo kao da je nesposoban da napravi ijedan pokret više. Den je uhvatio Abru za ramena i žestoko je prodrmao. „Abra, trgni se iz toga,“ Buljila je u njega ogromnim nefokusiranim očima. (vrati se, Abra, sve je u redu) Njena ramena, podignuta skoro do glave, postepeno su se opustila. Oči su ga ponovo videle. Duboko je uzdahnula i srušila se na očevu ispruženu ruku. Okovratnik njene majice bio je mokar od znoja. „Abi?“, pozvao je Dejv. „Aba-Du? Jesi li dobro?“ „Da, i ne zovi me tako.“ Udahnula je vazduh, a onda ga ispustila u još jednom dugom uzdisaju. „Bože, to je bilo žestoko." Pogledala je u oca. „Nisam ja rekla ružnu reč, tata, već neko od njih. Mislim da je to uradio Vrana. On je vođa onih koji dolaze." Den je seo pored Abre na kauč. „Jesi li sigurna da si dobro?“
„Da. Sada jesam. Ali nikad više ne želim da dotaknem tu rukavicu. Oni nisu kao mi. Izgledaju kao ljudi imislim da su nekada bili ljudi, ali sada imaju gušterske misli.“ „Rekla si da Beri ima male boginje. Sećaš li se toga?“ „Beri, da. Onaj kog zovu Žutać. Svega se sećam. Žedna sam.“ „Doneću ti čašu vode“, reče Džon. „Ne, već nešto sa šećerom. Molim vas.“ „U frižideru ima nekoliko limenki koka-kole“, reče Dejvid. Pomazio je Abru po kosi, zatim po obrazu, a onda po potiljku. Kao da želi da se uveri da mu je kćer još tu. Sačekali su da se Džon vrati s koka-kolom. Abra ju je zgrabila, nadušak popila, a zatim podrignula. „Izvin’te“, kazala je i zakikotala se. Den nikad u životu nije bio srećniji što čuje kikotanje. „Džone. Male boginje su mnogo ozbiljnije kod odraslih, zar ne?“ „Aha. Mogu da izazovu zapaljenje pluća, čak i slepilo - trajno oštećenje rožnjače.“ „Smrt?“ „Naravno, ali je to retkost.“ „Za njih je drugačije“, reče Abra, „jer mislim da se oni obično ne razbolevaju. Samo što Beri jeste bolestan. Zaustaviće se da uzmu paket. To mora da je lek za njega. Od one vrste koji se daje injekcijama." „Šta si mislila pod cikliranjem?“, upita je Dejv. „Ne znam.“ „Ako je Beri bolestan, hoće li ih to zaustaviti?", upita je Džon. „Hoće li se možda okrenuti i vratiti natrag odakle su došli?" „Mislim da neće. Možda su se već razboleli od Berija, i znaju to. Nemaju šta da izgube, a mogu sve da dobiju, tako kaže Vrana." Otpila je još koka-kole, držeći limenku obema šakama, a zatim pogledala u svakog ponaosob, završivši sa svojim ocem. „Znaju gde živimo. I možda ipak znaju kako se zovem. Možda čak imaju i moju sliku. Nisam sigurna. Berijev um je u rasulu. Međutim, misle... misle da ako
ja ne mogu da dobijem male boginje..." „Onda će tvoja esencija moći da ih izleči", reče Den. „Ili barem da učini ostale imunim." „Oni to ne zovu esencija", reče Abra. „Oni to zovu para." Dejv je oštro pljesnuo dlanom o dlan. „To je to. Zovem policiju. Uhapsićemo ih." „Ne možeš." Abra je govorila otupelim glasom depresivne pedesetogodišnjakinje. Čini šta želiš, govorio je taj glas. Ja ti samo kažem. Izvadio je mobilni iz džepa, ali umesto da ga otvori, držao ga je u šaci. „Zašto ne?" „Imaju dobru priču zbog čega putuju u Nju Hempšir i mnogo dobrih identiteta. Takođe su bogati. Bezobrazno bogati, kao bogate banke i naftne kompanije ili Volmart. Možda će otići, ali će se vratiti. Uvek se vraćaju po ono što žele. Ubijaju ljude koji im stanu na put, i ljude koji pokušaju da ih prijave, a ako moraju da podmite nekoga da bi se izvukli iz nevolje, to je ono što rade." Stavila je limenku na sto i zagrlila oca. „Molim te, tata, nemoj nikome da kažeš. Radije bih pošla s njima nego da povrede mamu ili tebe." Den reče: „Ali trenutno ih ima svega četvoro-petoro." „Da." „Gde su ostali? Znaš li to sada?" „Na mestu koje se zove Plava zvona. Ili Plavi zvončići. Oni ga poseduju. U blizini postoji gradić. Tamo se nalazi Semova samoposluga. Gradić se zove Sajdvajnder. Rouz je tamo, i Pravi čvor. Oni sebe tako nazivaju, Pravi... Dene? Šta nije u redu?" Den joj nije odgovorio. Na trenutak nije bio sposoban da govori. Setio se glasa Dika Halorana koji je izlazio iz mrtvih usta Elenor Uelet. Upitao je Dika gde se nalaze šuplji đavoli, a njegov odgovor je sada imao smisla. U tvom detinjstvu. „Dene?" Bio je to Džon. Zvučao je veoma daleko. „Bled si kao krpa."
Sve je imalo nekakvog uvrnutog smisla. Od samog početka je znao - i pre nego što ga je prvi put ugledao - da je „Vidikovac" zlo mesto. Sada ga više nije bilo, izgoreo je do temelja, ali ko može da kaže da je zlo takođe izgorelo? On svakako ne. Kada je bio dete, posećivali su ga neupokojeni duhovi iz tog hotela. Taj kamp u njihovom vlasništvu - stoji na mestu gde je nekad stajao hotel. Znam to. Pre ili kasnije, moraću tamo da se vratim. Znam i to. Verovatno ranije. Ali prvo... „Dobro sam", kazao je. „Hoćeš li kokišku?“, upitala ga je Abra. „Šećer rešava mnoge probleme, barem ja tako mislim.“ „Kasnije. Imam ideju. Tek je u zametku, ali možda nas četvoro zajedno možemo da je pretvorimo u plan.“
6
Zmijski Ujed Endi parkirala se na kamionskom stajalištu blizu Vestfilda, u Saveznoj Državi Njujork. Orah je ušao u radnju da kupi sok za Berija, koji je sada imao groznicu i grlobolju. Dok su čekali njegov povratak, Vrana je pozvao Rouz. Javila se nakon prvog zvona. Najbrže što može, obavestio ju je o razvoju situacije, a onda čekao. „Šta to čujem u pozadini?", upitala ga je. Vrana je uzdahnuo i dlanom protrljao neobrijani obraz. „Džimija Cifru. Plače.“ „Reci mu da umukne. Kaži mu da u bejzbolu nema plakanja." Preneo je poruku, izostavivši njen čudan smisao za humor. Džimi, koji je u tom trenutku vlažnom krpom brisao Berijevo lice, uspeo je da priguši glasne i (Vrana je to morao da prizna) iritantne jecaje. „To je već bolje“, reče Rouz. „Šta želiš da uradimo?" „Daj mi trenutak-dva, pokušavam da razmišljam." Vrana je shvatio da ga ideja o Rouz koja pokušava da razmišlja uznemirava jednako kao i crvene tačkice koje su sada izbile svuda po
Berijevom licu i telu, ali je učinio kao što je rekla, držeći ajfon na uvu ali ne progovarajući. Znojio se. Je li unutra jednostavno prevruće, ili je groznica? Pregledao je ruke, tražeći crvene mrlje, ali nije pronašao nijednu. Još uvek. „Da li sve teče po planu?“, upita ga Rouz. „Za sada, da.“ Neko je pokucao na vrata. Endi je pogledala kroz špijunku, a zatim ih otvorila. „Vrano? Jesi li i dalje tu?" „Da. Orah se upravo vratio sa sokom za Berija. Ima gadnu gušobolju." „Probaj ovo“, reče Orah Beriju, odvrnuvši čep. „Od jabuke. I dalje je hladan, iz frižidera. Umiriće ti grlo," Beri se pridigao na laktove i otpio kad mu je Orah prineo staklenu flašicu usnama. Vrani je bilo teško da to gleda. Viđao je kako nemoćni jaganjci piju iz bočica za hranjenje na isti takav način. „Može li da govori, Vrano? Ako može, daj mu telefon." Vrana je laktom odgurnuo Džimija u stranu i seo pored Berija. „Rouz. Želi da priča s tobom." Pokušao je da prinese telefon do Berijevog uva, ali ga je Žutać uzeo. Činilo se da su mu sok ili aspirin, koji ga je Orah naterao da proguta, dali trunku snage. „Rouz“, zakreštao je. „Izvini zbog ovoga, draga." Slušao je, klimajući glavom. „Znam. Kapiram. Ja...“ Slušao je još malo. „Ne, ne još, ali... aha. Mogu. Hoću. Aha. I ja tebe volim. Evo ti ga.“ Dodao je mobilni Vrani Dediju, a zatim klonuo na jastuke, istrošivši privremene rezerve snage. „Ovde sam“, reče Vrana. „Da li je počeo da ciklira?" Vrana je bacio ovlašan pogled na Berija. „Ne.“ „Hvala bogu na sitnim milostima. Kaže da još uvek može da je locira. Nadam se da je u pravu. Ako ne može, moraćete sami da je nađete. Moramo da imamo tu klinku.“
Vrana je znao da Rouz ima i druge razloge zašto želi klinku možda Džulijanu, možda Emu, najverovatnije Abru - a to mu je bilo dovoljno, ali je ovde na kocki bilo mnogo više od toga. Možda opstanak Pravog čvora. U tihom savetovanju u zadnjem delu vinebaga, Orah mu je rekao da devojčica verovatno nikad nije imala male boginje, ali da njena para možda ipak može da ih zaštiti, zbog vakcina koje je primila kao beba. To nije bio zicer, ali jeste bilo vraški bolje ni od kakve nade. „Vrano? Pričaj sa mnom, ljubavi." „Naći ćemo je." Pogledao je u kompjuteraša Pravog čvora. „Džimi je suzio izbor na tri mogućnosti, sve tri u radijusu od jednog bloka. Imamo i slike." „To je sjajno." Zaćutala je, a kad je ponovo progovorila, glas joj je bio tiši, topliji, i jedva primetno drhtav. Vrani se nije sviđala pomisao da se Rouz plaši, ali osećao je njen strah. Ne za sebe, već za Pravi čvor, jer je njena dužnost bila da ga zaštiti. „Znaš da nikad ne bih poslala bolesnog Berija s vama da nisam smatrala da je to apsolutno neophodno." „Aha." „Uhvati je, onesvesti je i dovedi je nazad. Važi?" „Važi." „Ako se i vi razbolite, ako budete mislili da morate da zakupite mlažnjak da biste je doveli natrag..." „Učinićemo tako." No, užasavao se te mogućnosti. Svi koji nisu bolesni, biće kad se ukrcaju na avion - sjebana ravnoteža, sluh poremećen narednih mesec dana i više, poneka i paraliza. Takođe, letovi ostavljaju i pisane tragove. To nije dobro za putnike u pratnji drogirane i otete klinke. Ipak, nužda zakon menja. „Vreme je da se vratite na drum", reče mu Rouz. „Vodi računa o mom Beriju, ljudino. I o ostalima." „Da li je kod tebe sve u redu?" „Da“, reče Rouz i prekinu vezu pre nego što je mogao da je upita išta drugo. To je bilo u redu. Ponekad čoveku nije potrebna telepatija
da bi znao kad ga neko laže. Čak i geaci to mogu da osete. Bacio je telefon na sto i pljesnuo dlanovima. „Okej, krećemo! Sledeća stanica, Sterbridž, Masačusets. Oraše, ti ostani s Berijem. Ja ću voziti narednih šest sati, a onda si ti na redu, Džimi.“ „Hoću da idem kući“, reče mrzovoljno Džimi Cifra. Spremao se da kaže još nešto, ali ga je vrela šaka ščepala za zglob pre nego što je uspeo. „Nemamo izbora!", reče Beri. Oči su mu bleštale od groznice, ali bile su svesne i pribrane. U tom trenutku, Vrana se ponosio njime. „Nikakvog izbora, kompjuterašu, zato stisni petlju. Pravi čvor je na prvom mestu. Uvek!“ Vrana je seo za volan i okrenuo ključ. „Džimi“, kazao je. „Sedi sa mnom na minut. Hoću da malo popričamo." Džimi Cifra seo je na suvozačevo sedište. „Te tri devojčice, koliko su stare? Znaš li?“ „Znam, i mnogo toga drugog. Hakovao sam njihove školske dosijee kada sam uzeo slike. Kad si u kolu, valja da igraš, jelda? Dinova i Krosova imaju četrnaest. Stounova je godinu dana mlađa. Preskočila je razred u osnovnoj školi.“ „To mi miriše na paru“, reče Vrana. „Aha.“ „I sve žive u istom komšiluku." „Tako je.“ „To mi nagoveštava blisko prijateljstvo." Džimijeve oči su i dalje bile otečene od suza, ali se nasmejao. „Aha. Devojčice, znaš. Sve tri, verovatno, koriste isti karmin i maštare o istim dečačkim bendovima. Šta hoćeš da kažeš?" „Ništa", reče Vrana. „Samo skupljam informacije. Informacije su moć, ili barem tako kažu." Dva minuta kasnije, Stimhed Stivov vinebago vratio se nazad na auto-put put 90. Kada je kazaljka brzinomera pokazala sto pet, Vrana je uključio tempomat i opustio se.
7
Den je u glavnim crtama opisao šta ima na umu, a zatim sačekao da Dejv Stoun odgovori. Abrin otac je dugo sedeo pored svoje kćerke, pognute glave, sa šakama stisnutim između kolena. „Tata?", upita Abra. „Reci nešto, molim te." Dejv je podigao pogled i upitao: „Ko hoće pivo?" Den i Džon su se, zabavljeni, pogledali i odbili. „Pa, ja hoću. Zapravo, ono što zaista želim jeste dupla doza džek danijelsa, ali sam voljan da priznam - bez vašeg podsećanja, gospodo kako večeras pijuckanje viskija možda i nije toliko dobra ideja." „Ja ću ti doneti, tata." Abra je odskakutala u kuhinju. Čuli su otvaranje limenke i šištanje sode - zvuke koji su Denu vraćali uspomene, mnoge od njih izdajnički srećne. Vratila se s konzervom piva marke „Kors“ i pivskom čašom. „Mogu li ja da ti sipam?“ „Samo izvoli.“ Den i Džon su s nemim zadovoljstvom posmatrali dok je Abra naginjala čašu i sipala pivo niz stranu, kako ne bi bilo mnogo pene, radeći to sa ležernom stručnošću odličnog šankera. Pružila je čašu ocu i stavila limenku na podmetač pored njega. Dejv je otpio gutljaj, uzdahnuo, zažmurio, a zatim ponovo otvorio oči. „Ala je to dobro“, kazao je. Kladim se da jeste, pomisli Den, uvidevši da ga Abra posmatra. Njeno lice, obično otvoreno, sada je bilo nedokučivo, i na trenutak nije mogao da pročita misli iza njega. Dejv je rekao: „To što predlažeš je sumanuto, ali ima svojih dobrih strana. Glavna šansa bila bi da vidim ta... stvorenja... rođenim očima. Mislim da moram, zato što - uprkos svemu što ste mi ispričali - ne mogu da poverujem u njih. Čak i s rukavicom, i telom za koje kažete da ste pronašli." Abra je otvorila usta da progovori. Otac ju je zaustavio podigavši ruku u vazduh. „Verujem da vi verujete", nastavio je. „Sve troje. I verujem da neka
grupa opasno poremećenih pojedinaca možda - kažem možda - progoni moju kćer. Svakako bih se složio s tvojom idejom, gospodine Torense, kada to ne bi značilo uplitanje Abre. Neću upotrebiti svoje dete kao mamac." „Ne bi ni morao", reče mu Den. Setio se kako ga je Abrino prisustvo u doku za utovar iza fabrike etanola pretvorilo u neku vrstu ljudskog psa, istreniranog da pronalazi mrtve ljude, i načina na koji mu se vid izoštrio kada je otvorila oči unutar njegove glave. Čak je isplakao i njene suze, iako DNK test to možda ne bi pokazao. „Kako to misliš?" „Tvoja kćerka ne mora da bude sa nama da bi bila sa nama. Ona je jedinstvena na taj način. Abra, imaš li neku prijateljicu koju bi mogla da posetiš sutra posle škole?" „Da, Emu Din." Po uzbuđenom svetlucanju u njenim očima, uvideo je da je već shvatila šta ima na umu. „Loša ideja", reče Dejv. „Neću je ostaviti nezaštićenu." „Abra je bila zaštićena sve vreme dok smo bili u Ajovi", reče Džon. Abrine obrve su se iznenađeno podigle, a usta malo otvorila. Denu je bilo drago što to vidi. Bio je siguran da je mogla da mu pretraži um kad god to poželi, ali je ipak uradila ono što je od nje tražio. Izvadio je mobilni i pozvao. „Bili? Zašto ne dođeš ovamo i pridružiš se zabavi." Tri minuta kasnije, Bili Friman je zakoračio u kuću Stounovih. Nosio je farmerke, crvenu flanelsku košulju, koja mu je visila skoro do kolena i kačket Malengradske železnice, koji je skinuo pre nego što se rukovao s Dejvom i Abrom. „Pomogao si mu sa stomakom", reče Abra, okrećući se prema Denu. „Sećam se toga.“ „Ipak si virila, na kraju krajeva", reče joj Den. Pocrvenela je. „Ne namerno. Nikad. Ponekad se to jednostavno dešava." „Pričaj mi o tome."
„Uz sve dužno poštovanje, gospodine Frimane", reče Dejv, „ali malo ste prematori za posao telohranitelja, a ovde je reč o životu moje kćeri." Bili je zadigao košulju i otkrio automatski pištolj u ofucanoj crnoj futroli. „Kolt M1911", kazao je. „Potpuno automatski. Iz Drugog svetskog rata. I on je mator, takođe, ali će odraditi posao." „Abra?“, upita Džon. „Misliš li da meci mogu da ubiju te stvorove, ili to mogu samo dečje bolesti?" Abra je gledala u pištolj. „O, da", rekla je. „Meci bi mogli da upale. Oni nisu ljudi-duhići. Stvarni su, baš kao i mi." Džon je pogledao u Dena i upitao: „Pretpostavljam da ti nemaš pištolj?" Den je odmahnuo glavom i pogledao u Bilija. „Imam pušku za lov na jelene, koju mogu da ti pozajmim", reče Bili. „To... možda neće biti dovoljno", reče Den. Bili je razmislio. „Dobro, poznajem tipa dole u Medisonu. Kupuje i prodaje veće stvari. Neke od njih mnogo veće." „O, Isuse!", reče Dejv. „Ovo postaje sve gore i gore." Ali nije rekao ništa drugo. Den reče: „Bili, možemo li da rezervišemo voz sutradan, ako poželimo da odemo na piknik u Klaud Gap?" „Naravno. Ljudi to rade non-stop, pogotovo posle Praznika rada, kada opada broj posetilaca." Abra se nasmešila. Den je i ranije video taj osmeh. Njen ljutiti osmeh. Zapitao se da li bi se Pravi čvor predomislio kada bi znao da njihova meta u svom repertoaru ima takav osmeh. „Odlično", rekla je. „Odlično!" „Abra?" Dejv je bio zbunjen i uplašen. „Šta?“ Abra ga je ignorisala na trenutak-dva. Progovorila je, obraćajući se Denu. „Oni to zaslužuju zbog onoga što su učinili bejzbol dečaku." Šakom je protrljala usta, kao da želi da izbriše taj osmeh, ali kada je sklonila šaku, osmeh je i dalje bio tamo, a ispod njenih istanjenih usana, videli su se vrhovi zuba. Stegnula je šaku u pesnicu.
„Zaslužuju to!"
TREĆI DEO PITANJA ŽIVOTA I SMRTI
TRINAESTO POGLAVLJE
KLAUD GAP
1
Kurirska služba EZ nalazila se u tržnom centru pod vedrim nebom, između Starbaksa i O’Rajlijevih auto-delova. Vrana je ušao malo posle deset sati izjutra, pružio ličnu kartu s imenom Henrija Rotmana, potpisao priznanicu za paket veličine kutije za cipele i izašao noseći ga pod pazuhom. Uprkos klima-uređaju, vinebago je prožimao zadah Berijeve bolesti, ali su se navikli na njega i skoro da ga uopšte više nisu osećali. Na kutiji se nalazila povratna adresa vodoinstalaterske kompanije u Flašingu, u Saveznoj Državi Njujork. Ta kompanija stvarno postoji, ali nije imala udela u ovoj pošiljci. Vrana, Zmijski Ujed i Džimi Cifra posmatrali su dok je Orah švajcarskim vojničkim nožićem sekao lepljivu traku i otvarao kutiju. Izvadio je svežanj pucketavog najlona za pakovanje, a zatim vatu. Ispod toga, ušuškani u polistirensku penu, ležali su neobeležena bočica puna tečnosti boje slame, osam špriceva, osam strelica i pištolj za uspavljivanje. „Bog te mazo, pa ovde ima dovoljno toga da se čitav razred pošalje u Srednju zemlju", reče Džimi. „Rouz gaji veliko poštovanje prema toj maloj chiquita", reče Vrana. Izvadio je pištolj za uspavljivanje iz kolevke od polistirenske pene, pregledao ga i vratio nazad na mesto. „I mi ćemo." „Vrano!" Berijev glas bio je pridavljen i hrapav. „Odi vamo!" Vrana je ostavio sadržaj kutije Orahu i prišao čoveku koji se preznojavao na krevetu. Berija su sada prekrivale na stotine jarkocrvenih tačkica, oči su mu se podbule i skoro sasvim zatvorile, a kosa mu je bila mokra od znoja i slepljena na čelu. Osećao je vrelinu groznice koja je isijavala iz njega, ali je Žutać bio kudikamo snažniji
od Dedice Flika. Još nije počeo da ciklira. „Vi ste dobro?“, upitao ga je Beri. „Nemate groznicu? Nema tačkica?“ „Dobro smo. Pusti sad nas, moraš da se odmaraš. Možda da malo odspavaš.“ „Spavaću kad umrem, ali još uvek nisam otegao papke.“ Berijeve zakrvavljene oči su zablistale. „Hvatam njen signal." I ne razmišljajući o tome šta radi, Vrana ga je zgrabio za ruku podsetio se da posle opere ruke vrelom vodom i sapunom, a zatim se zapitao kakva je vajda od toga. Svi su udisali isti vazduh, svi su se smenjivali pomažući mu da ide u klonju. Njihove ruke bile su svuda po njemu. „Znaš li koja od tri devojčice je naša meta? Jesi li joj saznao ime?“ „Ne.“ „Zna li da dolazimo po nju?“ „Ne. Prestani da postavljaš pitanja i pusti me da ti kažem ono što znam. Razmišlja o Rouz, tako sam je našao, ali ne razmišlja o njoj po imenu, već kao o ženi sa šeširom i dugačkim zubom. Klinka se...“ Beri je okrenuo glavu na stranu i nakašljao u vlažnu maramicu. „Klinka se plaši nje.“ „I treba", reče turobno Vrana. „Još nešto?" „Sendviči sa šunkom. Tvrdo kuvana jaja." Vrana je čekao. „Još uvek nisam siguran, ali mislim... da planira piknik. Možda s roditeljima. Idu na... voz igračku?" Beri se namrštio. „Kakav voz igračku? Gde?" „Ne znam. Dovedi me bliže i saznaću. Siguran sam da hoću." Berijeva šaka se okrenula u Vraninoj i iznenada zgrčila dovoljno jako da zaboli. „Možda bi mogla da mi pomogne, Dedi. Ako uspem da izdržim, a ti uspeš da je uhvatiš... da je dovoljno povrediš da izdahne malo pare... onda, možda..." „Možda", reče Vrana, ali kada je spustio pogled, video je - samo na tren - kosti unutar Berijevih zgrčenih prstiju.
2
Abra je tog petka u školi bila neuobičajeno ćutljiva. Nikome od nastavnika to nije bilo čudno, iako je obično bila živahna i donekle brbljiva. Njen otac je tog jutra pozvao školsku medicinsku sestru i zamolio je da prenese Abrinim nastavnicima poruku da budu blagi prema njoj. Želela je da ide u školu, ali su juče dobili loše vesti o njenoj prababi. „Još uvek ih obrađuje", kazao je. Sestra je kazala da razume i da će preneti poruku. Abra se tog dana zapravo koncentrisala da bude na dva mesta istovremeno. To je nalikovalo pokušaju da se istovremeno tapšete po glavi i trljate stomak: isprva teško, ali ne previše kada jednom uđete u štos. Deo njenog uma treba da ostane u njenom telu, da odgovara na povremena pitanja na časovima (kao prekaljenu dizačicu ruke još od prvog razreda, danas ju je nerviralo kada bi je prozvali da odgovara iako je ruke držala uredno skrštene na klupi), razgovara s prijateljicama za vreme ručka i pita trenera Renija može li da dobije poštedu od fizičkog vaspitanja i da umesto toga ode u biblioteku. „Boli me stomak", rekla mu je, što je bilo srednjoškolska ženska šifra za „dobila sam menstruaciju". Bila je jednako ćutljiva u Eminoj kući posle škole, ali to nije bio veliki problem. Ema je poticala iz porodice knjiških moljaca, a trenutno je po treći put čitala Igre gladi. Gospodin Din je pokušao da zapodene razgovor sa Abrom kada se vratio sa posla, ali kad je video da mu odgovara jednosložnim rečima i da mu gospođa Din upućuje onaj pogled pun upozorenja, odustao je i uronio u zadnji broj časopisa Ekonomist. Abra je bila neodređeno svesna da Ema odlaže knjigu u stranu i pita je želi li da izađu u stražnje dvorište, ali je najveći deo nje bio sa Denom: gledajući kroz njegove oči, osećajući njegove ruke i stopala na kontrolama malog vozića „Helen Rajvington", osećajući ukus sendviča sa šunkom koji je pojeo i limunade s kojom ga je zalio. Kad
je Den pričao s njenim ocem, kroz njegova usta je zapravo govorila ona. A doktor Džon? On se vozio na samom kraju voza, i shodno tome nije bilo doktora Džona. Samo njih dvoje u kabini, malo vezivanja između oca i kćerke kao posledica loših vesti o momo. Povremeno, misli bi joj odlutale ka ženi sa šeširom, onoj koja je mučila bejzbol dečaka do smrti, a zatim olizala njegovu krv deformisanim gladnim ustima. Abra to nije mogla da spreči, ali nije bila sigurna da je to bitno. Ako je Berijev um dodiruje, njen strah od Rouz ga neće iznenaditi, zar ne? Palo joj je na pamet da možda ne bi mogla da obmane lokatora Pravog čvora da je bio zdrav, ali je Beri bio izuzetno bolestan. Nije znao da ona zna Rouzino ime. Nije mu čak palo na pamet ni da se zapita zašto devojčica koja neće moći da polaže vozački ispit sve do 2015. godine vozi malengradski vozić kroz šume zapadno od Frejžera. Da jeste, verovatno bi pretpostavio da vozu nije ni potreban mašinovođa. Jer misli da je voz igračka. „Škrabi?" „Hmmm?" Okrenula se i pogledala u Emu, isprva nesigurna gde se nalazi. Onda je uvidela da u rukama drži košarkašku loptu. Okej, zadnje dvorište. Šutirale su na koš. „Pitala sam te hoćeš li da igraš skrabl sa mnom i mojom mamom, jer je ovo skroz dosadno." „Ti pobeđuješ, zar ne?“ „Naravno! Dobila sam sve tri partije. Jesi li ti uopšte ovde?" „Izvini, samo se brinem za momo. Skrabl mi zvuči dobro." Zvučalo je sjajno, zapravo. Ema i njena majka bile su najsporiji igrači skrabla u poznatom univerzumu i kenjale bi cigle kad bi neko predložio da igraju sa ograničenim vremenom. To će joj dati dosta mogućnosti da nastavi da minimalizuje svoje prisustvo na ovom mestu. Beri je bio bolestan, ali ne i mrtav, i ako bi postao svestan činjenice da Abra izvodi neku vrstu telepatskog trbuhozborstva, posledice bi mogle da budu veoma loše. Možda bi prokljuvio gde se ona zaista nalazi.
Uskoro. Ubrzo će se susresti. Gospode, molim te neka sve prođe dobro. Dok je Ema raščišćavala sto u gostinskoj sobi u prizemlju, a gospođa Din postavljala tablu za igranje, Abra je otišla u toalet. Nije morala da piški, ali je prvo skoknula u dnevnu sobu i provirila kroz prozor na erkeru. Bilijev kamionet bio je parkiran na drugoj strani ulice. Video je pomeranje zavese i podigao palac. Abra mu je uzvratila gest. Onda je mali deo. nje, deo koji je bio tu, otišao u kupatilo dok je ostatak sedeo u kabini voza „Helen Rajvington“. Poješćemo hranu, pokupiti đubre, gledati zalazak sunca, a onda ćemo se vratiti. (poješćemo hranu, pokupićemo đubre, gledaćemo zalazak sunca, a onda) U misli joj je provalilo nešto neprijatno i neočekivano, i dovoljno snažno da joj zabaci glavu unazad. Muškarac i dve žene. Muškarac je imao orla na plećima, a obe žene tetovaže na donjem delu leđa. Mogla je da vidi tetovaže jer su imali seks pored bazena, dok je u pozadini svirala glupava stara disko-muzika. Žene su se pretvarale da uživaju, kao bajagi stenjući od zadovoljstva. Na šta li je to, dovraga, naletela? Šok od onoga što ti ljudi rade poremetio je njenu delikatnu ravnotežu, i na trenutak je bila potpuno na jednom mestu, skroz tu. Oprezno, pogledala je ponovo, i videla da su ljudi pored bazena skroz zamagljeni. Nestvarni. Skoro ljudi-duhići. A zašto? Zato što je Beri i sam skoro bio čovek-duhić i nije ga zanimalo da gleda ljude koji se seksaju. Ti ljudi nisu pored bazena, već na televiziji. Da li je Beri Žutać znao da ga ona posmatra dok je gledao neki stari porno-film? Njega i ostale? Nije bila sigurna, ali je mislila da ne zna. Uzeli su tu mogućnost u obzir, doduše. O, da. Ako je bila tamo, pokušavali su da je šokiraju i nateraju da ode, ili da otkrije svoje prisustvo, ili i jedno i drugo. „Abra?“, pozvala ju je Ema. „Spremne smo da igramo!“ Mi se već igramo, a naša igraje mnogo veća od skrabla.
Morala je da povrati ravnotežu, i to brzo. Zaboravi porno-film s glupom disko-muzikom. Ona se nalazi u voziću. Upravlja vozićem. To je njena specijalna uživancija. Zabavlja se. Poješćemo hranu, pokupićemo đubre, gledaćemo zalazak sunca, a onda ćemo se vratiti. Plašim se žene sa šeširom, ali se ne plašim previše, jer se ne vraćam kući, idem s tatom u Klaud Gap. „Abra! Jesi li zaspala tamo gore?“ „Dolazim!“, uzviknula je. „Samo da operem ruke!“ S tatom sam. S tatom sam, i to je sve. Gledajući svoj odraz u ogledalu, Abra je prošaputala: „Zadrži tu misao.“
3
Džimi Cifra sedeo je za volanom kad su se parkirali na odmaralištu Breton Vudsa, koje je bilo prilično blizu Anistona, gradiča gde je živela problematična devojčica. Samo što nije bila tamo. Sudeći prema Beriju, bila je u gradiču po imenu Frejžer, malo dalje na jugoistoku. Na izletu sa svojim tatom. Trudeći se da se skloni s vidika. To će joj baš mnogo pomoči. Zmijski Ujed Endi ubacila je prvi disk u DVD plejer. Zvao se Kenijeva pustolovina pored bazena. „ Ako klinka gleda ovo, imaće šta da nauči“, kazala je i pustila film. Orah je sedeo pored Berija i pojio ga sokom... to jest, kad je mogao. Beri je počeo da ciklira. Nije imao mnogo zanimanja za sok, a nimalo za menage a trois kraj bazena. Gledao je u ekran samo zato što su imali takva naređenja. Svaki put kada bi se vratio u čvrsti oblik, stenjao je sve glasnije i glasnije. „Vrano“, kazao je. „Dođi do mene, Dedi.“ Vrana se za tren oka našao pored njega, laktom odgurnuvši Oraha u stranu. „Nagni se bliže", prošaputao je Beri, a Vrana je - nakon trenutka nelagodnosti - uradio kao što ga je zamolio. Beri je otvorio usta, ali je sledeći ciklus počeo pre nego što je
uspeo da progovori. Koža mu je postala mlečnobela, a zatim se istanjila do prozirnosti. Vrana je video njegove stisnute zube, duplje u kojima su stajale bolom ispunjene oči, i - najgore od svega - senovite vijuge njegovog mozga. Sačekao je, držeći šaku koja više nije bila šaka, već samo hrpa kostiju. Negde, veoma daleko, ta grozna diskomuzika je bubnjala i bubnjala. Vrana je pomislio: Mora da su na drogama. Ne možeš se jebati uz takvu muziku osim ako nisi na nekoj teškoj gudri. Polako, polako, Beri Žutać je ponovo poprimio čvrst oblik. Ovog puta je vrištao dok se vraćao. Čelo mu prekriše graške znoja. Baš kao i crvene tačke, sada toliko jarke da su ličile na kapljice krvi. Liznuo je usne i rekao: „Slušaj me!“ Vrana je načuljio uši.
4
Den je dao sve od sebe da isprazni um kako bi Abra mogla da ga ispuni. Vozio je „Rajva" do Klaud Gapa dovoljno često da upravlja njime skoro automatski, a Džon se vozio nazad u furgonu s oružjem (dva automatska pištolja i Bilijevom puškom za lov na jelene). Daleko od pogleda, daleko od misli. Ili skoro. Nije mogao potpuno da isprazni um ni kad je spavao, ali je Abrino prisustvo bilo dovoljno veliko da bude pomalo i strašno. Mislio je da će, ukoliko ona dovoljno dugo ostane u njegovoj glavi i nastavi da emituje svojom trenutnom snagom, ubrzo početi da kupuje pomodne sandale i odgovarajući aksesoar. Da ne spominje slinavljenje za divnim dečacima iz benda Raund hir. Pomagalo je što je insistirala - u zadnji čas - da Den ponese Skočka, njenog starog plišanog zeca. „Pomoći će mi da se usredsredim", kazala je, a svi su bili nesvesni da bi je ne sasvim ljudski džentlmen, čije je geačko ime bilo Beri Smit, sve savršeno razumeo. Naučio je taj trik od Dedice Flika i koristio ga je mnogo puta. Takođe je pomagalo što je Dejv Stoun neprestano pripovedao niz
porodičnih priča, od kojih Abra mnoge nikad ranije nije čula. Pa ipak, Den je bio uveren da ništa od toga ne bi upalilo da čovek zadužen za njeno pronalaženje nije bio smrtno bolestan. „Mogu li i drugi da urade to lociranje?", upitao ju je. „Žena sa šeširom bi mogla, čak i s drugog kraja zemlje, ali je to prepustila drugima." Taj obespokojavajući osmeh ponovo joj je izvio krajeve usana i otkrio vrhove njenih zuba. Učinio je da izgleda kudikamo starije od svojih godina. „Rouz me se plaši." Abrino prisustvo u njegovoj glavi nije bilo konstantno. S vremena na vreme, osetio bi njeno odsustvo kada bi otišla u nekom drugom pravcu, posežući - veoma pažljivo - ka čoveku koji je bio toliko budalast da na ruku navuče rukavicu Bredlija Trevora. Rekla je da su se zaustavili u Sturbridžu (bio je prilično si’guran da misli na Sterbridž) i tu sišli s auto-puta, nastavivši manje prometnim drumovima ka blistavom radarskom ehu njene svesti. Kasnije su zastali u drumskoj kafani da ručaju, ne žureći da prevale poslednju deonicu putovanja. Znali su kuda sada ide i bili su savršeno voljni da je puste i da stigne tamo, jer je Klaud Gap bio izolovan od ostatka sveta. Mislili su da im olakšava posao, i to je bilo fino, ali je to bio pipav posao, neka vrsta telepatske laserske hirurgije. Došlo je do jednog čudnog incidenta, kada je Denov um ispunila pornografska slika - grupnjak kraj bazena - ali je skoro istog trena nestala. Pretpostavio je da je zavirio u njenu podsvest, gde - ako je verovati doktoru Frojdu - vrebaju svakojake vrste primalnih slika. Zbog te pretpostavke će kasnije zažaliti, iako nikad neće kriviti sebe; naučio je da ne njuška po najprivatnijoj intimi drugih ljudi. Jednom rukom je držao upravljač „Rajva". Druga je počivala na otrcanom plišanom zecu u njegovom krilu. S obe strane sad je promicala duboka šuma, protkana vatrometom boja. Na desnom sedištu - takozvanom kondukterskom mestu - Dejv je trtljao bez kraja i konca, pričajući kćerki porodične zgode i vadeći više porodičnih kostura iz ormana. „Kada je tvoja mama zvala juče ujutru, rekla mi je da je u
podrumu Četine zgrade našla uskladišten kovčeg. Na njemu piše Alesandra. Znaš ko je to, zar ne?“ „Nana Sendi“, reče Den. Hriste, čak mu je i glas zvučao piskavije. Mlađe. „Tako je. Sad, evo nečega što možda ne znaš, a ako je to slučaj, ovo nisi čula od mene. Važi?“ „Važi, tatice.“ Den je osetio kako mu se usne krive nagore kada se Abra, nekoliko kilometara dalje, nasmešila gledajući u svoju trenutnu zbirku slova: SPONDLA. „Tvoja nana Sendi je diplomirala na državnom univerzitetu u Olbaniju u Njujorku, i predavala posle u privatnoj školi, znaš? U Vermontu u Masačusetsu, ili možda u Nju Hempširu, zaboravio sam tačno gde. Na polovini svojih osam nedelja, dala je otkaz. Ali je ostala da neko vreme visi u blizini, radeći neke honorarne posliće, konobarišući ili tako nešto, zasigurno odlazeći na mnoštvo koncerata i zabava. Bila je...“
5
(devojka za provod) Abru je to podsetilo na troje seks-profesionalaca pored bazena, koji su se cmakali i vatali uz starinsku disko-muziku. Bljak! Neki ljudi imaju veoma čudne ideje o tome šta je dobar provod. „Abra?“ To je bila gospođa Din. „Na tebe je red, zlato.“ Ukoliko bude morala još dugo da nastavi s ovim, doživeće nervni slom. Bilo bi joj toliko lakše kod kuće, kad je sama. Čak je i predložila tu ideju svom tati, ali on nije hteo ni da čuje. Pa čak ni s gospodinom Frimanom koji pazi na nju. Upotrebila je slovo F na tabli da napiše FUNTA. „Baš ti hvala, Abra duduče, to sam ja nameravala da napišem, reče joj Ema. Okrenula je tablu i počela da je proučava s napregnutom koncentracijom studentkinje koja gleda u pitanja na završnom ispitu, što će trajati narednih pet minuta, u najmanju ruku. A možda čak i deset. Onda će napisati nešto potpuno bez veze, na primer REP ili
KRPA. . Abra se vratila u „Rajva". Ono što je njen otac pričao bilo je donekle zanimljivo, iako je ona o tome znala mnogo više nego što je mislio. (Abi? Da li...)
6
„Abi? Da li me slušaš?" „Nego šta", reče Den. Samo sam morala da uzmem mali tajm-aut da napišem reč. „To je zanimljivo." „Bilo kako bilo, momo je u to vreme živela na Menhetnu, a kada je Alesandra došla da je vidi tog juna, bila je trudna." „Trudna sa mamom?" „Tako je, Aba-Du.“ „Dakle, mama se rodila kao vanbračno dete?" Totalno iznenađenje, možda za trunčicu preterano. Den, u neobičnom položaju da istovremeno učestvuje u razgovoru i prisluškuje ga, sada je shvatio nešto što mu je u istovremeno bilo i dirljivo i slatko komično: Abra je savršeno dobro znala da joj je majka vanbračno dete. Lusi joj je to rekla prošle godine. Sada je, čudno ali istinito, štitila očevu naivnost. „Tako je, zlato. Ali to nije nikakav zločin. Ljudi se ponekad... ne znam... zbune. Na porodičnim stablima često izrastu neobične grane, a nema razloga da to ne znaš." „Nana Sendi je umrla nekoliko meseci nakon što se mama rodila, je li tako? U saobraćajnoj nesreći." „Tako je. Momo je to popodne čuvala Lusi i na kraju je završila odgajajući je. To je razlog zbog čega su njih dve toliko bliske, i zašto su Četina starost i bolest toliko teško pale tvojoj mami." „Ko je čovek s kojim je nana Sendi zatrudnela? Da li je to ikada rekla?" „Znaš šta", reče Dejv, „to je zanimljivo pitanje. Ako joj je Alesandra to ikada rekla, momo je to zadržala za sebe." Pokazao je
napred, ka puteljku koji je prosecao kroz šumu. „Gledaj, zlato, skoro smo stigli!" Prolazili su pored putokaza na kojem je pisalo: IZLETIŠTE KLAUD GAP 3 KM.
7
Vranina lovačka družina nakratko se zaustavila u Anistonu da napuni rezervoar vinebaga, ali na početku glavne ulice, najmanje kilometar i po dalje od Ričland korta. Dok su napuštali grad - Zmijski Ujed Endi sedela je za volanom, a na DVD plejeru se sada prikazivao epski pornić Brucoškirije na bahanalijama - Beri je pozvao Džimija Cifru do svog ležaja. „Morate da požurite", rekao mu je. „Skoro su tamo. To je izletište Klaud Gap. Jesam li ti to već rekao?" „Aha, jesi." Džimi je zamalo potapšao Berija po šaci, a zatim se predomislio. „Raširiće ćebe za tili čas. Tada bi trebalo da ih uhvatite, dok sede i jedu." „Učinićemo to", obećao je Džimi. „I to na vreme da iscedimo dovoljno pare iz nje da ti pomognemo. Rouz tome ne može ništa da prigovori." „Ona to nikada ne bi ni učinila", složio se Beri, „ali za mene je već prekasno. Doduše, za tebe možda nije." „A?" „Pogledaj svoje ruke." Džimi je pogledao i video kako mu prve tačkice cvetaju na mekanom belom mesu ispod lakta. Crvena smrt. Usta su mu se osušila. „O, Hriste, evo ga dolazi", zaječao je Beri, a odeća mu se iznenada urušila u telo koje više nije bilo tamo. Džimi je video kako Beri guta pljuvačku... a onda mu je grlo nestalo. „Miči se", reče Orah. „Pusti me da ga pogledam." „Jel’? A šta ćeš da uradiš? Pečen je."
Džimi je otišao u prednji deo vozila i skljokao se na suvozačevo sedište koje je upraznio Vrana. „Kreni drumom 14A oko Frejžera", rekao je. „To je brže nego da ideš kroz centar grada. Izaći ćeš na drum pored reke Sako..." Zmijski Ujed Endi kucnula je GPS. „Sve sam to isprogramirala. Misliš da sam slepa, ili samo glupa?" Džimi ju je jedva čuo. Znao je samo da ne sme da umre. Bio je premlad da bi umro, a naročito kad uzme u obzir sve fantastične nove računarske tehnologije koje se valjaju. A pomisao na cikliranje, strahoviti bol svaki put kada se vrati... Ne. Ne! Apsolutno ne! Nemoguće! Svetlost poznog popodneva prolazila je pod kosim uglom kroz ogromno vetrobransko staklo vinebaga. Prelepa jesenja sunčana svetlost. Jesen je bila Džimijevo omiljeno godišnje doba, a nameravao je da naredne jeseni i dalje bude živ i putuje s Pravim čvorom. I naredne. I naredne. Na svu sreću, bio je s pravim ljudima, s kojima se to da ostvariti. Vrana Dedi bio je hrabar, snalažljiv i prepreden. Pravi čvor je i ranije bivao u škripcu. Vrana će im pomoći da ovo pregrme. „Pazi na znak koji pokazuje ka izletištu Klaud Gap. Nemoj da ga omašiš. Beri kaže da su skoro stigli." „Džimi, boli me glava od tebe", reče mu Zmijski Ujed Endi. „Idi i sedi. Bićemo tamo za sat, možda manje." „Samo nas dovući tamo!", reče joj Džimi Cifra. Zmijski Ujed Endi se nacerila i oćutala. Skretali su na drum pokraj reke Sako kada je Beri Žutać ciklirao, ostavivši samo svoju odeću. Još uvek je bila topla od groznice koja ga je pekla.
8
(Beri je mrtav) U toj misli, kada je stigla do Dena, nije bilo užasa. Pa čak ni trunke samilosti. Samo zadovoljstvo. Abra Stoun je možda izgledala kao obična američka devojčica, lepša od nekih i bistrija od većine, ali
kada se zagrebe ispod površine - i to ne naročito duboko - tamo se nalazila mlada vikinška ratnica s krvožednom dušom. Den je pomislio da je prava šteta što nema braće ili sestara. Štitila bi ih svojim životom. Ubacio je „Rajva" u najnižu brzinu kad je voz izašao iz duboke šume i zakloparao po ograđenoj nizbrdici. Ispod njih, reka Sako blistala je zlatnom bojom na zalazećem suncu. Šuma, koja se strmo spuštala prema vodi na obe strane, bila je vatromet crvene, žute, narandžaste i ljubičaste boje. Iznad njih, pufnasti oblaci koji su jezdili po nebu izgledali su maltene dovoljno blizu da se dodirnu. Zakočio je pored putokaza na kojem je pisalo STANICA KLAUD GAP, a zatim isključio dizel-motor. Na trenutak nije imao pojma šta da kaže, ali je Abra to kazala umesto njega, koristeći njegova usta. „Hvala ti što si me pustio da vozim, tata. A sad, hajde da izvadimo naš plen.“ U domu Dinovih, Abra je upravo sastavila tu reč. „Hoću da kažem korpu." „Ne mogu da verujem da si gladna nakon svega što si pojela na vozu", žacnuo ju je Dejv. „Ipak jesam. Zar ti nije drago što nisam anoreksična?" „Jeste", reče Dejv. „Zapravo, jeste." Den je krajičkom oka spazio Džona Daltona, koji je prelazio preko proplanka izletišta, pognute glave, nečujno koračajući po debelom tepihu borovih iglica. U jednoj ruci nosio je pištolj, a u drugoj Bilijevu lovačku pušku. Drveće je oivičavalo parking za motorna vozila; bacivši pogled preko ramena, shvatio je da je Džon nestao među njima. U toku leta, to malo parkiralište i svi izletnički stolovi bili bi dupke puni. Tog poznog popodneva na kraju septembra, Klaud Gap je bio pust, ne računajući njih. Dejv je pogledao u Dena. Den je klimnuo. Abrin otac - agnostik po sklonosti, ali katolik po odgoju - napravio je znak krsta u vazduhu, a potom krenuo za Džonom u šumu. „Ovde je tako lepo, tata", reče Den. Njegova nevidljiva saputnica sada je pričala sa Skočkom, jer osim Skočka u blizini nije bilo nikoga
drugog. Spustio je ofucanog, jednookog zeca na jedan od izletničkih stolova, a zatim se vratio do prvog putničkog vagona, po kotaricu od pletenog pruća. „Neka", rekao je pustom proplanku, „ja ću je doneti, tatice."
9
U domu Dinovih, Abra je odgurnula stolicu od stola i ustala. „Opet moram u kupatilo. Boli me stomak. A mislim da bi posle toga bilo najbolje da odem kući." Ema je zakolutala očima, ali je gospođa Din bila puna saosećanja. „O, zlato, da li je to tvoja... znaš već?" „Da, i prilično me boli." „Imaš li sve što ti je potrebno?" „U rancu. Biće mi dobro. Izvinite me." „Tako je", reče Ema, „odustani dok pobeđuješ." „Ema!“, uzviknu njena majka. „U redu je, gospođo Din. Pobedila me je u basketu." Abra se popela uz stepenice, držeći se rukom za stomak na način za koji se nadala da ne izgleda previše izveštačeno. Ponovo je bacila pogled kroz prozor, videla kamionet gospodina Frimana, ali se sad nije potrudila da mu se javi. U kupatilu je zaključala vrata i sela na spuštenu dasku šolje. Bilo je pravo olakšanje završiti sa žongliranjem toliko mnogo različitih delova sebe. Beri je mrtav; Ema i njena mama su u prizemlju; sada su ostale samo Abra u tom kupatilu, i Abra u Klaud Gapu. Zažmurila je. (Dene) (ovde sam) Osetila je njegovo olakšanje i nasmešila se. Stric Den se trudio iz petnih žila, ali nije bio stvoren da bude cura. Lagano, ogledno kucanje na vratima. „Abra?“ Ema. „Jesi li dobro? Izvini što sam bila zlobna." „Dobro sam, ali ću ipak otići kući, popiti motrin i prilegnuti." „Mislila sam da ćeš ostati ovde da prenoćiš."
„Biću dobro." „Zar tvoj tata nije otišao?" „Zaključaću vrata dok se ne vrati." „Pa... hoćeš li da te ispratim?" „Neka, ne moraš." Želela je da bude sama kako bi mogla da navija kada Den, njen otac i doktor Džon srede te stvorove. Učiniće to, nego šta. Budući da je Beri sada mrtav, ostali su bili slepi. Ništa nije moglo da krene po zlu.
10
Nije bilo povetarca da zaleluja krto lišće, a pošto je „Rajv" bio isključen, izletište u Klaud Gapu bilo je veoma tiho. Čulo se samo prigušeno žuborenje reke u blizini, graktanje vrane i buka motora koji se približava. Oni. Ljudi koje je poslala žena sa šeširom. Rouz. Den je otvorio kotaricu od pletenog pruća, zavukao ruku unutra i uhvatio dršku gloka kalibra .22, koji mu je Bili nabavio - na koji način ili od koga, nije znao, niti je mario. Ono za šta jeste mario beše to što je pištolj mogao da ispali petnaest metaka bez punjenja, a ako petnaest metaka nije dovoljno, onda su u nebranom grožđu. Vratilo mu se sećanje na njegovog oca - Džek Torens se smeši svojim šarmantnim obešenjačkim osmehom i kaže: Ako to ne upali, ne znam šta da ti reknem. Den je pogledao u Abrinu staru plišanu igračku. „Spreman, Skočko? Nadam se da jesi. Nadam se da smo obojica spremni."
11
Bili Friman sedeo je pogrbljen za volanom svog kamioneta, ali se žustro uspravio kada je Abra izašla iz kuće Dinovih. Njena prijateljica Ema stajala je u dovratku. Dve devojčice su se pozdravile, najpre bacivši petaka visoko iznad glave, a zatim nisko dole. Abra je pošla prema svojoj kući, preko puta ulice, četvrta vrata niže. To nije bio plan, a kada ga je okrznula pogledom, podigao je obe šake u gestu:
šta se dešava? Nasmešila se i ponovo mu pokazala palčeve. Sve je u redu. Primio je tu misao jasno i glasno, ali se uznemirio videći je napolju, samu, uprkos tome što su frikovi bili trideset pet kilometara južno odatle. Abra je bila elektrana, i možda je znala šta radi, ali je takođe imala svega trinaest godina. Dok je gledao kako hoda do svoje kuće, s rancem na leđima i preturajući po džepu u potrazi za ključevima, Bili se nagnuo u stranu i palcem pritisnuo dugme pretinca za rukavice. Unutra je bio njegov glok. Vatrenu moć iznajmili su od penzionisanog člana motociklističke bande Drumski sveci, podružnice Nju Hempšir. U mlađim godinama, Bili je ponekad jahao s njima, ali im se. nikad nije potpuno priključio. U celini, bilo mu je drago zbog toga, ali je razumeo privlačnost. Drugarstvo. Pretpostavljao je da se Den i Džon tako osećaju što se tiče pića. Abra je ušla u kuću i zatvorila vrata. Bili nije izvadio ni glok ni mobilni telefon iz pretinca za rukavice - ne još - ali ga nije ni zatvorio. Nije znao da li je posredi ono što Den naziva isijavanjem, ali je imao loš predosećaj u vezi s ovim. Abra je trebalo da ostane kod prijateljice. Trebalo je da se pridržava plana.
12
Voze se u kamp prikolicama i kućama na točkovima, kazala je Abra, a upravo se vinebago zaustavio na parkiralištu na kraju prilaznog puta do Klaud Gapa. Den je sedeo i gledao, držeći ruku u izletničkoj kotarici. Sad, kada je kucnuo taj čas, osećao se dovoljno smireno. Okrenuo je kotaricu tako da jedan njen kraj gleda ka novopristiglom vozilu i palcem otkočio glok. Vrata vinebaga su se otvorila, a Abrini nazovi otmičari pokuljali su napolje, jedan za drugim. Takođe je kazala da imaju neobična imena - gusarska imena - ali su Denu ličili na obične ljude. Muškarci su bili od one sredovečne
sorte, kakvi se uvek viđaju u blizini kamp prikolica i kuća na točkovima; žena je bila mlada i zgodna na sveamerički način, koji ga je naterao da pomisli na navijačice čija su tela i dalje zategnuta i deset godina posle velike mature, a možda i nakon rođenja deteta-dva. Mogla je biti kćerka jednog od tih muškaraca. Na trenutak je osetio sumnju. Klaud Gap je, na kraju krajeva, popularno turističko mesto, a u Novoj Engleskoj upravo počinje sezona posmatrača lišća. Nadao se da Džon i Dejvid neće zapucati; bilo bi užasno ako su ti ljudi puki nevini posmatrači... Onda je na ženinom levom ramenu ugledao zvečarku sa iskeženim očnjacima, a u njenoj desnoj šaci špric. Čovek pored nje takođe je imao špric. A čovek na čelu je za pojasom nosio nešto što je veoma ličilo na pištolj. Stali su u drvoredu breza koje su oivičavale ulaz u izletište. Muškarac na čelu kolone raspršio je sve Denove preostale sumnje izvadivši pištolj. Oružje nije izgledalo kao običan pištolj. Bilo je previše tanko da bi bilo običan pištolj. „Gde je devojčica?" Rukom koja nije bila u kotarici, Den je pokazao na Skočka, plišanog zeca. „To je najbliže što ćete joj ikad prići." Čovek s neobičnim pištoljem bio je nizak, s velikim zaliscima iznad blagog lica računovođe. Otromboljena trbušina prelivala mu se preko kaiša. Nosio je pamučne pantalone i majicu kratkih rukava s natpisom GOSPOD OD ČOVEKOVOG ŽIVOTNOG VEKA NE ODUZIMA VREME PROVEDENO U PECANJU. „Imam pitanje za tebe, šećeru", reče mu žena. Den je upitno izvio obrve. „Samo izvoli." „Nisi li umoran? Zar ne želiš da zaspiš?" Želeo je. Odjednom, kapci su mu bili teški kao tuč. Šaka koja je stezala pištolj počela je da se opušta. Još dve sekunde i zaspao bi i zahrkao glave položene na inicijalima prekrivenoj površini izletničkog stola. No, utom je Abra vrisnula. (GDE JE VRANA? NIGDE NE VIDIM VRANU!)
13
Den se trznuo, kako to već ljudi rade kada ih neko prene s ivice sna. Šaka u košarici se zgrčila, prst je povukao okidač, a oblak fragmenata pletenog pruća poleteo je u vazduh. Metak je odleteo u stranu, ali su se ljudi iz vinebaga štrecnuli, a pospanost je napustila njegovu glavu kao iluzija, što i jeste bila. Žena sa tetovažom zmije i čovek s obrubom sede kose zakoračili su unazad, ali je muškarac s pištoljem neobičnog izgleda pojurio napred, urlajući: „Hvatajte ga! Hvatajte ga!" „Uhvatite ovo, vi jebeni kidnaperi!", povikao je Dejvid Stoun. Iskoračio je iz šume i otvorio vatru. Većina metaka je odletela u prazno, ali je jedan pogodio Oraha u vrat; lekar Pravog čvora se srušio na tepih od borovih iglica, a injekcija mu je iskliznula iz prstiju.
14
Predvođenje plemena ima svoje odgovornosti, ali takođe i privilegije. Rouzin džinovski ertkruzer, uvezen iz Australije po paprenoj ceni, a zatim konvertovan tako da mu volan bude na levoj strani, bio je jedna od njih. A žensko kupatilo u Plavim zvončićima, koje je imala samo za sebe, bila je druga. Posle nekoliko meseci provedenih na drumu, ništa se nije moglo meriti s dugim vrelim tuširanjem u velikoj prostoriji obloženoj pločicama, u kojoj je mogla da ispruži ruke, pa čak i da zapleše ako joj se ćefne. I gde tople vode ne nestane posle četiri minuta tuširanja. Rouz je volela da isključi svetio i tušira se u mraku. Otkrila je da na taj način najbolje razmišlja, i upravo iz tog razloga se zaputila pravo ka kupatilu, odmah nakon zabrinjavajućeg telefonskog poziva u 13 h, prema planinskoj standardnoj vremenskoj zoni. Još uvek je verovala da je sve u redu, ali je nekoliko sumnji proklijalo, nalik maslačcima na do tada besprekorno pokošenom travnjaku. Ako je devojčica već pokazala da je pametnija nego što su mislili... ili ako je regrutovala pomoć... Ne. Nemoguće. Bila je paroglavac, nego šta - paroglavac nad paroglavcima - ali je ipak bila samo dete. Geačko dete. U svakom
slučaju, Rouz trenutno nije mogla da radi ništa drugo osim da čeka. Posle petnaest osvežavajućih minuta, izašla je ispod tuša, obrisala se, umotala u mekani šlafrok i zaputila nazad ka svom vozilu, noseći u rukama odeću. Kratki Edi i Velika Mo čistili su mesto za roštilj pod otvorenim nebom nakon još jednog izvrsnog ručka. Nije bila njihova krivica što nikome nije bilo do jela, budući da su još dva člana Pravog čvora sada imali te proklete crvene tačkice. Mahnuli su joj. Rouz je podigla ruku da im odgovori na pozdrav kada joj je u glavi eksplodirao štapin dinamita. Stropoštala se na zemlju, a pantalone i košulja ispali su joj iz ruku. Ogrtač joj se otvorio. . Rouz je to jedva primetila. Nešto se dešavalo s Vraninom družinom. Čim joj se u glavi malo razbistrilo, počela je da kopa po džepu izgužvanih farmerka u potrazi za mobilnim telefonom. Nikad ranije u životu nije poželela toliko snažno (i toliko ogorčeno) da je Vrana Dedi sposoban za telepatiju na daljinu, ali - s nekoliko izuzetaka poput nje - činilo se da je taj dar rezervisan za geačke paroglavce kao što je devojčica u Nju Hempširu. Edi i Mo su trčali ka njoj. Iza njih su dolazili Dugi Pol, Ćutljiva Sari, Token Čarli i Harfaš Sem. Rouz je pritisnula dugme za brzo pozivanje. Hiljadu i po kilometara dalje, Vranin mobilni je zazvonio. „Zdravo, dobili ste Henrija Rotmana. Trenutno nisam u mogućnosti da se javim, ali ako ostavite broj i kratku poruku..." Jebena glasovna pošta! Što je značilo da mu je telefon ili isključen ili izvan mreže. Rouz se kladila na potonje. Gola i na kolenima u prašini, dok su joj se pete zarivale u butine, šakom koja nije držala mobilni, pljesnula se po središtu čela. Vrano, gde si? Šta radiš? Šta se dešava?
15
Muškarac u pamučnim pantalonama i majici kratkih rukava opalio je iz svog uvrnutog pištolja u Dena. Začuo se prasak kompresovanog vazduha, a strelica završila u Skočkovim leđima. Den je podigao glok iz razvalina izletničke košare i ponovo opalio. Tip u
pamučnim pantalonama primio je hitac u grudi i stropoštao se nauznak, brekćući, dok su mu kapljice krvi izletele kroz zadnji deo majice. Endi Stajner ostala je poslednja na nogama. Okrenula se, ugledala Dejva Stouna ukipljenog i ošamućenog, a zatim jurnula na njega stežući potkožnu injekciju u šaci kao bodež. Konjski rep joj se njihao kao klatno. Vrištala je. Denu se činilo da se sve usporilo i postalo jasnije. Imao je dovoljno vremena da vidi kako na vrhu igle i dalje stoji zaštitna plastična kapica i da pomisli: Kakvi su ovi klovnovi? Odgovor je, razume se, glasio da nisu nikakvi klovnovi. Bili su lovci, predatori, ali potpuno nenaviknuti na otpor plena. No, naravno da su njihov uobičajeni plen bila deca, i to deca koja pritom ništa nisu sumnjala. Dejv je samo piljio u vrištavu harpiju koja je jurila ka njemu. Možda mu je pištolj bio prazan; mnogo verovatnije je da je taj rafal bio njegov limit. Den je podigao pištolj, ali nije zapucao. Šansa da promaši tetoviranu ženu i pogodi Abrinog oca bila je prevelika. Utom je Džon istrčao iz šume i zakucao se u Dejvova leđa, gurajući ga napred ka ženi koja je jurišala. Njeni krici (besa? zaprepašćenja?) isterani su iz nje u naletu nasilno izdahnutog vazduha. Oboje su se preturili na zemlju. Igla je odletela. Kad je tetovirana žena počela da je traži, bauljajući četvoronoške, Džon ju je mlatnuo kundakom Bilijeve lovačke puške u potiljak. Bio je to silovit, adrenalinom napojeni udarac. Začulo se krckanje kad joj se vilica slomila. Crte lica su joj se iskrivile, a jedno oko joj se iskolačilo iz očne duplje u unezverenom buljenju. Opružila se koliko je duga i izvrnula na leđa. Krv joj je curkala iz uglova usana. Šake su joj se stezale i opuštale, zatvarale i otvarale. Džon je ispustio pušku i okrenuo se ka Denu, zgranut. „Nisam mislio da je udarim toliko jako! Hriste, samo sam se mnogo uplašio!" „Pogledaj onoga s kovrdžavom kosom", reče mu Den. Osovio se na noge koje su delovale predugo i ne preterano stabilno. „Pogledaj ga, Džone!" Džon je pogledao. Orah je ležao u lokvi krvi, rukom stežući
pokidani vrat. Ciklirao je munjevitom brzinom. Odeća mu je splasnula, a zatim se opet naduvala. Krv koja mu je lila između prstiju je nestala, a zatim se ponovo pojavila. Prsti su radili to isto. Čovek je postao suludi rendgenski zrak. Džon je zakoračio unazad, rukom prekrivši nos i usta. Den je i dalje imao osećaj usporenosti i kristalne jasnoće. Imao je dovoljno vremena da vidi krv tetovirane žene i kako se čvor njene plave kose na kundaku remingtonke pumparice takođe pojavljuje i nestaje. To ga je nateralo da pomisli kako se njen konjski rep poput klatna njihao napred-nazad kada je (Dene, gde je vrana, GDE JE VRANA!) jurnula na Abrinog oca. Kazala im je da Beri ciklira. Den je sada shvatio na šta je mislila. „Onaj u ribolovačkoj košulji takođe to radi", reče Dejvid Stoun. Glas mu je jedva primetno drhtao, a Den je pretpostavio da zna odakle potiče deo čelika njegove kćerke. No, sada nije imao vremena da razmišlja o tome. Abra im je govorila da nisu sredili celu ekipu. Potrčao je ka vinebagu. Vrata su i dalje bila otvorena. Preskočio je stepenice, bacio se na tepihom zastrti pod i uspeo da dovoljno jako klepi glavom u nogar stola da mu pred očima zaiskre svetlaci. Ovo se nikad ne dešava u filmovima, pomislio je i okrenuo se, očekujući da ga upuca, ili išutira, ili ubode injekcijom onaj koji je ostao pozadi kao zaštitnica. Onaj kojeg je Abra zvala Vranom. Činilo se da ipak nisu bili glupi i samozadovoljni, na kraju krajeva. Ali vinebago je bio prazan. Den se osovio na noge i projurio kroz kuhinju. Prošao je pored kreveta na sklapanje, izgužvanog od učestale upotrebe. Deo njegovom uma je registrovao da vozilo bazdi kao kuga, uprkos klima-uređaju koji je i dalje radio. Ugledao je orman, ali su vrata bila otvorena i unutra nije video ništa osim odeće. Sagnuo se, pogledom tražeći stopala. Nije ih video. Otišao je u stražnji deo vinebaga i stao ispred zatvorenih vrata kupatila. Pomislio je: Još filmskih sranja - a zatim otvorio vrata, padajući u
čučanj dok je to činio. Klonja vinebaga bila je prazna, što ga nije iznenadilo. Da je iko pokušao da se tamo sakrije, do sada bi već bio mrtav. Zadah bi ga ubio. (možda je neko stvarno umro unutra, možda ta Vrana) Abra se vratila za tili čas, puna panike, emitujući toliko snažno da je rasipala svoje misli. (ne, Beri je umro, GDE JE VRANA, PRONAĐI VRANU!) Den je izašao iz kuće na točkovima. Oba čoveka koji su došli po Abru su nestala; ostala je samo njihova odeća. Žena - ona koja je pokušala da ga uspava - i dalje je bila tu, ali neće još dugo. Otpuzala je do izletničkog stola s uništenom kotaricom od pletenog pruća i sada je ležala leđima naslonjena na jednu klupicu, zureći u Dena, Džona i Dejva. Lice joj je bilo izobličeno. Krv joj je curila iz nosa i usta, stvarajući joj crvenu jareću bradicu. Deo bluze na grudima bio je natopljen. Kad joj je Den prišao, koža joj se istopila s lica, a odeća joj je splasnula i prilepila se uz kostur, budući da je njena ramena više nisu pridržavala; i bretele grudnjaka su slobodno landarale. Od njenih mekih delova preostale su još samo oči, koje su ga sada posmatrale. Onda joj se koža ponovo uplela, a telo ispunilo odeću. Bretele brusthaltera su joj se usekle u mišice, pri čemu je leva prekrila tetovažu zvečarke, tako da zmija više nije mogla da ujeda. Kosti prstiju, koje su stezale njenu smrskanu vilicu, obložile su se mesom. „Sjebali ste nas", reče mu Zmijski Ujed Endi. Zaplitala je jezikom. „Sjebala nas je grupa geaka. Ne mogu da verujem." Den je pokazao na Dejva. „Taj geak tamo je otac devojčice koju ste došli da otmete. Čisto za slučaj ako te zanima." Zmijski Ujed Endi uspela je da se bolno nasmeši. Zubi su joj bili krvavi. „Misliš da me baš zabole? Za mene, on je samo još jedna osoba s visuljkom. Čak i papa u Rimu ima doku, a nijednog od vas nije briga gde ga gurate. Jebeni muškarci! Morate da pobedite, zar ne? Vazda morate da pob...“ „Gde vam je vođa? Gde je Vrana?“ Endi se nakašljala. Iz uglova usta izbili su joj mehurići krvi.
Nekada je bila izgubljena, a onda su je pronašli. U mračnoj bioskopskoj dvorani, našla ju je boginja sa kumulonimbusom tamne kose. Sada je umirala, i ne bi promenila ni jednu jedinu stvar. Godine između predsednika bivšeg glumca i predsednika crnca bila su dobre; ta jedna magična noć s Rouz bila je još bolja. Nacerila se visokom zgodnom muškarcu. Bolelo je, ali je ipak to uradila. „A, on. On je u Rinu. Kara geačke kol-gerle.“ Ponovo je počela da iščezava. Den je čuo kako Džon Dalton šapuće: „Gospode bože, pogledajte to. Krvarenje mozga. Ladno mogu da ga vidim!“ Den je sačekao da vidi hoće li se istetovirana žena vratiti. Na kraju se zaista vratila, stenjući kroz stisnute i krvave zube. Činilo se da je cikliranje boli više od udarca koji ga je izazvao, ali je Den mislio da može to da popravi. Sklonio je ruku tetovirane žene sa njene smrskane vilice i zakopao prste. Kad je to učinio, osetio je kako joj se cela vilica pomera; kao da pritiska bočnu stranu razbijene vaze, koju na okupu drži svega nekoliko komadića lepljive trake. Tetovirana žena je sada uradila nešto više od stenjanja. Zaurlala je i nejako zagrebala kandžama ka Denu, koji nije obratio pažnju. „Gde je Vrana?" „U Anistonu!", vrisnula je. „Sišao je u Anistonu! Nemoj više da me povređuješ, tatice, molim te! Nemoj, molim te, uradiću sve što želiš!" Den je pomislio na ono što su ova čudovišta uradila Bredu Trevoru u Ajovi, kako su ga mučili, i bog sveti zna koliko još drugih, i osetio skoro nesavladiv poriv da skroz pokida donji deo lica ove ubilačke kučke. Da njenom odvaljenom viličnom kosti udara po krvavoj i razbijenoj lobanji sve dok se i lobanja i kost ne pretvore u prah. Onda je - apsurdno, s obzirom na okolnosti - pomislio na klinca u majici kratkih rukava, koji pruža ruke ka gomilici preostalog kokaina na blistavoj naslovnici časopisa. Slakiši, kazao je. Ova žena nije nimalo bila nalik tom klincu, nimalo, ali nije pomoglo kada je to rekao
sebi. Njegov bes je odjednom splasnuo, a on se osećao mučno, slabašno i prazno. Nemoj više da me povređuješ, tatice. Ustao je, obrisao šaku o majicu, i naslepo pošao ka „Rajvu". (Abra, jesi li tu) (jesam) Sada nije zvučala uspaničeno, a to je bilo dobro. (moraš da nagovoriš mamu svoje drugarice da pozove policiju i kaže im da si u opasnosti, Vrana je u Anistonu) Uvođenje policije u rabotu koja je, u srži, bila natprirodna, bilo je poslednja stvar na svetu koju je želeo, ali u tom trenutku nije video drugi izbor. (nisam) Pre nego što je uspela da dovrši rečenicu, njenu misao je zamračio siloviti krik ženskog besa. (TI KUČKICE) Žena sa šeširom iznenada se ponovo obrela u Denovoj glavi, ovog puta ne kao deo sna, več iza njegovih očiju, a njena slika je gorela: stvorenje užasne lepote, koje je sada bilo golo, a mokra kosa joj je u Meduzinim pramenovima padala na ramena. Onda su joj se usta razjapila, a njena lepota je iščezla. Postojala je samo mračna rupa s jednim požutelim zubom koji je štrčao. Bezmalo kljovom. (ŠTA SI TO UČINILA) Zateturao se i naslonio na prvi putnički vagon „Rajva“ da ne padne. Svet u njegovoj glavi vrteo se ukrug. Žena sa šeširom je nestala, a oko njega se okupila gomila zabrinutih lica. Pitali su ga da li je dobro. Setio se kako je Abra pokušala da mu objasni kako se svet vrteo ukrug onog dana kad je u Anistonskom potrošaču videla sliku Breda Trevora, kako je najednom gledala kroz ženine oči, a žena sa šeširom je zauzvrat gledala kroz njene. Sad je shvatio. To se opet dešavalo,
samo što je ovaj put on bio na vrtešci. Rouz je ležala na tlu. Iznad glave je video široko parče večernjeg neba. Ljudi koji su se tiskali oko njega nesumnjivo su bili njeno pleme decoubica. To je bilo ono što je Abra videla. Pitanje je bilo: šta Rouz sada vidi?
16
Zmijski Ujed Endi je ciklirala, a zatim se vratila. Peklo je. Pogledala je u muškarca koji je klečao ispred nje. „Mogu li nešto da učinim za tebe?“, upitao je Džon. „Ja sam lekar.“ Uprkos bolu, nasmejala se. Ovaj doktor, koji je pripadao muškarcima koji su maločas ubili lekara Pravog čvora, sada se nudio da joj pomogne. Šta bi Hipokrat mislio o tome? „Prosviraj mi mozak, dupeglavče. Ništa drugo mi ne pada na pamet." Onaj sa izgledom šmokljana, kučkin sin koji je smaknuo Oraha, pridružio se onome koji je rekao da je lekar. „Zaslužuješ to“, reče Dejv. „Zar si mislila da ću vas tek tako pustiti da mi uzmete kćer? Da je mučite i ubijete, kao što ste mučili i ubili onog sirotog klinca u Ajovi?" Znaju za to? Kako? No, to sada ionako nije bilo bitno, barem ne njoj. „Tvoja kćerka kolje svinje, krave i ovce. Da li je ono što mi radimo išta drugačije?" „Po mom skromnom mišljenju, ubijanje ljudskih bića je mnogo drugačije", reče joj Džon. „Nazovi me sentimentalnom budalom." Usta su joj bila puna krvi i nekog grumenastog sranja. Najverovatnije zuba. Ni to nije bilo bitno, takođe. Na kraju, ovo će možda biti milostivije od onoga kroz šta je prošao Beri. Svakako će biti brže. Međutim, jedno je morala da pojasni. Čisto da znaju. „Mi smo ljudska bića. Vaša vrsta su... samo geaci." Dejv se nasmešio, ali su mu oči bile tvrde kao kamen. „Pa ipak, ti si ta koja leži na zemlji s prašinom u kosi i krvavom majicom. Nadam se da će ti pakao biti dovoljno vruć." Zmijski Ujed Endi osećala je približavanje sledećeg cikliranja. Uz
malo sreće, to će biti poslednje, ali se za sada čvrsto držala svog fizičkog obličja. „Ne razumete kako je bilo za mene. Ranije. Ili kako je s nama. Ima nas svega šačica, i bolesni smo. Imamo..." „Znam šta imate", reče joj Dejv. „Jebene male boginje! Nadam se da će pomoriti ceo vaš jebeni Čvor, od prvog do poslednjeg." Rekla je: „Mi nismo birali da budemo ono što jesmo ništa više od vas. Na našem mestu, vi biste učinili isto." Džon je polako zavrteo glavom. „Nikad. Nikad!" Zmijski Ujed Endi počela je da ciklira. Međutim, uspela je da prozbori još četiri reči. „Jebeni muškarci!" A s poslednjim dahtajem, dok je zurila u njih očima na licu koje je iščezavalo: „Jebeni geaci!" Onda je nestala.
17
Den je polako i pažljivo prišao Džonu i Dejvu, naslanjajući se na nekoliko izletničkih stolova kako ne bi izgubio ravnotežu. Podigao je Abrinog plišanog zeca sa zemlje a da to nije ni primetio. U glavi mu se razbistrilo, ali je to bio slab blagoslov. „Moramo da se vratimo nazad u Aniston, i to brzo. Ne mogu da dodirnem Bilija. Ranije sam mogao, ali je sada nestao." „Abra?" upita ga Dejv. „Šta je s Abrom?" Den nije želeo da ga pogleda - Dejvovo lice je bilo maska straha ali se naterao da to uradi. „I ona je nestala, takođe. Baš kao i žena sa šeširom. Oboje su nestali s radara." „Što znači šta?“ Dejv je obema šakama zgrabio Denovu košulju. „Što znači šta?“ „Ne znam.“ To je bila istina. Uplašio se.
ČETRNAESTO POGLAVLJE
VRANA
1
Dođi do mene, Dedi, kazao je Beri Žutać. Nagni se bliže. To se desilo odmah nakon što je Zmijski Ujed pustila prvi pornić. Vrana je prišao Beriju, čak ga je i držao za ruku dok se čovek na samrti mučio da preživi sledeći ciklus. A kada se vratio... Slušaj me. Ona nas posmatra, nego šta. Tek kada je počeo taj pornić... Objašnjavanje nekome ko ne može da locira je teško, a naročito s obzirom na to da je onaj koji objašnjava smrtno bolestan, ali je Vrana Dedi skontao suštinu Berijevog izlaganja. Razuzdani jebači pored bazena šokirali su devojčicu, baš kao što se Rouz nadala da će se desiti, ali su uradili i nešto više od toga što su je naterali da prestane da ih špijunira i da se povuče. Na trenutak-dva, činilo se kao da se Berijeva svest o njenom položaju udvostručila. I dalje se nalazila na patuljastom vozu s tatom, vozeći se ka mestu gde će prirediti piknik, ali je njen šok stvorio utvarnu sliku koja nije imala smisla. Na toj slici, bila je u kupatilu i pišala. „Možda si video njeno sećanje", reče mu Vrana. „Da li je možda to posredi?" „Aha“, reče Beri. „Geaci misle o svakojakim suludim sranjima. Najverovatnije nije ništa bitno. Ali, na trenutak, kao da ih je bilo dve, kao bliznakinje, znaš?" Vrana nije znao, ali je ipak klimnuo. „Samo, ako to nije u pitanju, onda možda ona vodi neku vrstu dvostruke igre. Daj mi mapu." Džimi Cifra je na svom laptopu imao mapu kompletnog Nju
Hempšira. Vrana ga je podigao do Berija. „Evo gde je ona", reče Beri, kuckajući noktom ekran. „Na putu ka tom Klaud Glenu sa svojim tatkom.“ „Gap“, reče Vrana. „Klaud Gap.“ „Šta god da je, do mojega!" Beri je pomerio prst severoistočno. „A odavde je došao taj utvarni signal.“ Vrana je uzeo laptop i pogledao kroz graške nesumnjivo inficiranog znoja, koje je Beri ostavio na ekranu. „Aniston? To je njen rodni grad, Beri. Verovatno je ostavila svoje psihičke tragove svuda po gradu. Poput mrtve kože.“ „Jašta. Sećanja. Snoviđenja. Svakojaka luda sranja. Ko što rekoh.“ „A sada je nestalo.“ „Aha, ali...“ Beri je zgrabio Vranin zglob. „Ako je onoliko snažna koliko Rouz tvrdi da jeste, moguće je da nam zaista namešta igru. Kao da govori iz stomaka." „Jesi li ikada naleteo na nekog paroglavca koji je to mogao da radi?“ „Nisam, ali za sve postoji prvi put. Skoro sam siguran da je sa svojim ocem, ali ti moraš da odlučiš da li je skoro siguran dovoljno dobro za...“ Beri je utom počeo ponovo da ciklira, a sva smislena komunikacija se prekinula. Vrana je ostavljen s teškom odlukom. Misija je bila njegova, a on je bio uveren da može uspešno da je obavi, ali je to bio Rouzin plan i - kudikamo važnije - Rouzina opsesija. Ako zajebe, obrao je bostan. Bacio je pogled na ručni sat. U Nju Hempširu bilo je 15h, a 13 u Sajdvajnderu. U Plavim zvončićima ručak se upravo privodi kraju, a Rouz će biti raspoloživa. To je prelomilo. Pozvao ju je. Skoro da je očekivao da će mu se nasmejati i nazvati ga babuskerom, ali nije. „Znaš da Beriju više ne možemo da verujemo u potpunosti", kazala je, „ali ja verujem tebi. Šta ti intuicija govori?" Baš ti hvala, Rouzi ljubavi. Pomislio je to... a zatim se ponadao da to nije uhvatila.
Seo je sa sklopljenim telefonom i dalje u ruci, njišući se levodesno u ritmu kretanja vozila, udišući vonj Berijeve bolesti, pitajući se koliko će proći pre nego što se prve tačkice pojave i na njegovim rukama, i nogama, i grudima. Konačno je otišao u prednji deo i stavio šaku na Džimijevo rame. „Kad stigneš u Aniston, stani." „Zašto?" „Zato što ja silazim."
2
Vrana Dedi ih je gledao kako odlaze, stojeći na benzinskoj stanici na početku glavne ulice Anistona i odupirući se nagonu da pošalje misao kratkog dometa (sva ekstrasenzorna percepcija za koju je bio sposoban) Zmijskom Ujedu Endi pre nego što odu izvan dometa: Vrati se da me pokupiš, ovo je greška. Samo, šta ako nije? Kada su nestali s vidika, pogledao je nakratko i čežnjivo u tužni niz polovnih automobila na prodaji na parkingu auto-perionice nadomak benzinske pumpe. Šta god se dogodi u Anistonu, biće mu potrebno sredstvo za odlazak iz grada. U novčaniku je imao više nego dovoljno gotovine da kupi nešto što će ga odvesti do ugovorenog mesta sastanka blizu Olbanija, na auto-putu 1-80; problem je bilo vreme. Sklapanje posla i kupovina kola potrajali bi najmanje pola sata, a to bi moglo da bude predugo. Sve dok ne bude siguran da je ovo samo lažna uzbuna, prosto će morati da improvizuje i oslanja se na svoje moći ubeđivanja. Dosad ga nijedanput nisu izneverile. Nije žurio s ulaskom u prodavnicu na benzinskoj pumpi, gde je kupio kačket Red soksa. Kada ste u zemlji bpstonskih Red soksa, oblačite se kao što to rade navijači Red soksa. Razmislio je o tome da pazari i naočare za sunce, ali je ipak odlučio da to ne uradi. Zahvaljujući televiziji, sredovečni muškarac u dobroj kondiciji i s naočarima za sunce određenom delu populacije uvek izgleda kao profesionalni ubica. Kačket će morati da bude dovoljan.
Prošetao je glavnom ulicom do biblioteke gde su Abra i Den jednom održali ratno većanje. Nije morao da ode dalje od predvorja da bi našao ono što mu treba. Tamo je, ispod natpisa OBIDITE NAŠ GRAD, stajala mapa Anistona s brižno obeleženom svakom ulicom i svakim sokakom. „Sjajna tekma sinoć, zar ne?“, upita ga neki muškarac. Nosio je pune ruke knjiga. Na trenutak, Vrana nije imao blage veze o čemu to čovek govori, a zatim se setio svog novog kačketa. „Nego šta“, složio se i dalje gledajući u mapu. Pružio je navijaču Red soksa dovoljno vremena da se udalji, a zatim izašao iz predvorja. Kačket je bio u redu, ali nije imao nikakvu želju da diskutuje o bejzbolu. Smatrao je da je to neviđeno glupa igra.
3
Ričland kort bio je kratka ulica s tradicionalnim novoengleskim prizemnim drvenim kućama kosih krovova, koja se završavala kružnom okretnicom. Vrana je na putu od biblioteke uzeo besplatne novine Anistonski potrošač i sad je stajao na uglu, leđima naslonjen na stablo hrasta, pretvarajući se da ih čita. Hrast ga je zaklanjao od ulice, a to je možda bilo dobro, jer je negde na pola puta niz ulicu stajao parkirani kamionet s tipom koji je sedeo za volanom. Kamionet je bio prastar, s nekim baštenskim alatkama i nečim što je ličilo na kultivator u otvorenom tovarnom prostoru, tako da je tip možda bio i baštovan ovo je bila vrsta ulice u kojoj su ljudi mogli sebi da priušte usluge baštovana - ali ako je tako, zašto prosto sedi tamo? Možda čuva decu? Iznenada mu je bilo drago što je dovoljno ozbiljno shvatio Berija. Pitanje je šta sad? Mogao bi da pozove Rouz, ali njihov zadnji razgovor nije doneo ništa što nije mogao da dobije i od magične kugle. I dalje je stajao poluskriven iza starog hrasta i razmišljao o sledećem potezu kada je intervenisalo proviđenje koje je Pravom čvoru naklonjenije nego geacima. Vrata malo dalje niz ulicu su se
otvorila, a iz kuće su izašle dve devojčice. Oči su mu bile jednako oštre kao i u njegove imenjakinje ptice, i smesta ih je identifikovao kao dve od tri devojčice na Džimijevim fotografijama. Ona u braon suknji bila je Ema Din, a u crnim pantalonama Abra Stoun. Bacio je pogled ka kamionetu. Vozač je, takođe starina, sedeo pogrbljen iza volana. Sada se uspravio. Budan i na oprezu. Dakle, zaista ih je vukla za nos. I dalje nije zasigurno znao koja od dve devojčice je paroglavka, ali u jedno je bio siguran: ljudi u vinebagu otišli su u lov na maglu. Izvadio je mobilni, ali ga je samo nekoliko trenutaka držao u šaci, gledajući kako devojčica u crnim pantalonama hoda niz ulicu. Devojčica u suknji ju je posmatrala tren-dva, a zatim se vratila u kuću. Devojčica u pantalonama - Abra - prešla je preko Ričland korta, a dok je to činila, čovek u kamionetu je podigao ruke u gestu: šta se dešava? Odgovorila mu je podignutim palčevima: ne brini, sve je u redu. Vrana je osetio nalet trijumfa vrelog kao gutljaj viskija. Na pitanje je odgovoreno. Abra Stoun je paroglavka. Bez ikakve sumnje. Čuvali su je, a čuvar je bio matorac sa savršeno dobrim pikapom. Vrana je bio uveren da će njega i određenu mladu saputnicu odvesti sve do Olbanija. Pritisnuo je dugme za brzo pozivanje i pozvao Zmijski Ujed Endi. Nije se ni iznenadio ni zabrinuo kad je primio SMS poruku: POZIV NE MOŽE BITI OSTVAREN. Klaud Gap je bio lokalno izletište, a bože me sačuvaj i sakloni da tamo bude bilo kakvih tornjeva mobilne telefonije da zakrče fotografije turista. Ali to je bilo u redu. Ako ne može da sredi starca i devojčicu, vreme mu je da okači kopačke o klin. Trenutak-dva gledao je mobilni, a potom ga isključio. Narednih dvadesetak minuta nije hteo ni sa kim da razgovara, a to je podrazumevalo i Rouz. Njegova misija, njegova odgovornost. Imao je četiri napunjena šprica, dva u levom džepu letnje jakne, dva u desnom. Namestivši svoj najbolji osmeh Henrija Rotmana na lice - onaj koji je nosio kada je za Pravi čvor rezervisao mesta za
kampovanje ili sobe u motelima - izašao je iza drveta i krenuo niz ulicu. U levoj ruci je i dalje držao presavijeni primerak Anistonskog potrošača. Desna šaka mu je bila u džepu jakne, skidajući plastičnu kapicu sa igle.
4
„Izvinjavam se, gospodine, čini mi se da sam se malo izgubio. Pitam se da li biste mogli da mi pomognete." Bili Friman je bio nervozan, na ivici živaca, ispunjen nečim što nije bilo sasvim zla slutnja... ali su ga ipak iznenadili taj veseli glas i blistavi „možeš da mi veruješ" osmeh. Svega na dve sekunde, ali je to bilo dovoljno. Kad je pružio ruku ka otvorenom pretincu za rukavice, osetio je maleni ubod u vrat. Ujela me je buba, pomislio je, a zatim se srušio postrance, zakolutavši očima sve dok mu se nisu videle samo beonjače. Vrana je otvorio vrata i gurnuo vozača na drugo sedište. Starčeva glava je lupila u prozor na suvozačevoj strani. Vrana je podigao mlitave noge preko menjača, zatvorio pretinac za rukavice kako bi napravio malo više mesta, a zatim seo za volan i zalupio vrata. Udahnuo je punim plućima i obazreo se oko sebe, spreman na sve, ali nije bilo ničega na šta je trebalo da bude spreman. Ričland kort bio je u popodnevnom dremežu, prosto predivno. Ključ je bio u kontakt bravi. Uključio je motor, a radio je oživeo urlikom Tobija Kita: Bog neka blagoslovi Ameriku i sipa pivo. Kad je pružio ruku da ga isključi, strašna bela svetlost mu je momentalno ispunila vidno polje. Vrana je imao vrlo malo telepatske sposobnosti, ali je bio čvrsto povezan sa svojim plemenom; na neki način, članovi Pravog čvora bili su delovi jedinstvenog organizma, a jedan od njih je upravo umro. Klaud Gap nije bio samo puko navođenje na pogrešan trag - jebena sačekuša! Pre nego što je mogao da odluči šta da čini, bela svetlost je opet blesnula a onda, posle kratke pauze, još jednom. Svi?
Gospode bože, sve troje! To nije moguće... zar ne? Duboko je udahnuo, a zatim još jednom. Prisilio se da prihvati činjenicu da je ipak moguće. A ako je zbilja tako, znao je koga treba da krivi za to. Jebenu paroglavu devojčicu. Pogledao je u Abrinu kuću. Tamo je sve bilo mirno. Hvala bogu na sitnim milostima. Nameravao je da doveze kamionet do njenog prilaznog puta, ali mu je to najedanput izgledalo kao veoma loša ideja, bar zasad. Izašao je iz vozila, uvukao se unutra i zgrabio onesvešćenog starkelju za košulju i kaiš. Ponovo ga je postavio na vozačko sedište, zastavši taman dovoljno dugo da ga pretraži. Nema pištolj. Šteta. Ne bi bilo naodmet da ima jedan, barem neko vreme. Vezao je starca sigurnosnim pojasom, kako se ne bi srušio napred i slučajno pritisnuo sirenu. Onda je došetao niz ulicu do devojčicine kuće, ne žureći. Da je video njeno lice na nekom prozoru - pa čak i trzanje zavese - dao bi se u trk, ali se ništa nije micalo. Još je bilo moguće da misiju sprovede u delo, ali su ti užasni beli bleskovi gurnuli to razmatranje u drugi plan. Trenutno je najviše želeo da položi šake na tu bednu kučku, koja im je zadala toliko nevolja, i trese je dok joj ne presedne majčino mleko.
5
Abra je prošla kroz hodnik kao da hoda u snu. Stounovi su imali porodičnu sobu u podrumu, ali je njihovo zborno mesto bila kuhinja, a ona se bez razmišljanja zaputila tamo. Stajala je ruku raširenih na stolu, gde su ona i njeni roditelji pojeli na hiljade obroka, bledo zureći razrogačenim očima u prozor iznad sudopere. Uopšte nije bila tamo. Bila je u Klaud Gapu i posmatrala kako loši ljudi izlaze iz vinebaga: Zmija, Orah i Džimi Cifra. Saznala je njihova imena od Berija. Ali nešto nije bilo u redu. Jedan od njih je nedostajao. (GDE JE VRANA, DENE, NIGDE NE VIDIM VRANU) Bez odgovora, jer su Den, njen tata i doktor Džon bili zauzeti. Sredili su loše ljude, jednog po jednog: najpre Oraha - to je bilo delo
njenog oca, i alal mu vera - a zatim Džimija Cifru, a onda Zmiju. Svaku smrtonosnu povredu osetila je kao potmuli udarac duboko u glavi. Ti tupi udarci, kao da težak malj neprestano udara u hrastovu dasku, bili su strašni u svojoj konačnosti, ali ne i u potpunosti neprijatni. Zato što... Zato što to zaslužuju, oni ubijaju decu, a ništa drugo ih ne bi zaustavilo. Samo što... (Dene, gde je Vrana, GDE JE VRANA!) Den ju je sada čuo. Hvala bogu! Videla je vinebago. Den je mislio da je Vrana unutra, a možda je i u pravu. Ipak... Potrčala je natrag kroz hodnik i provirila kroz jedan od prozora pored ulaznih vrata. Pločnik je bio pust, ali je kamionet gospodina Frimana bio parkiran tačno tamo gde treba. Nije mogla da mu vidi lice zato što se sunčeva svetlost odbijala od šoferšajbne, ali je mogla da vidi njega za volanom, a to je značilo da je sve u redu. Verovatno u redu. (Abra, jesi li tamo) Den. Bilo je tako sjajno čuti ga. Poželela je da je tu s njom, ali je njegovo prisustvo u njenoj glavi bilo skoro podjednako dobro. (jesam) Još jednom je pogledala u pust trotoar i pikap gospodina Frimana, proverila da li je zaključala ulazna vrata nakon ulaska u kuću, a zatim pošla prema kuhinji. (moraš da nagovoriš mamu svoje drugarice da pozove policiju i kaže im da si u opasnosti, Vrana je u Anistonu) Stala je kao ukopana na pola hodnika. Ruka joj se podigla i počela da trlja usta. Den nije znao da je napustila kuću Dinovih. Kako je i mogao? Bio je veoma zaposlen. (nisam) Pre nego što je mogla da završi, u glavi joj je eksplodirao mentalni glas Rouz Šešir, izbrisavši sve misli. (TI, KUČKICE, ŠTA SI TO UČINILA)
Poznati hodnik između ulaznih vrata i kuhinje počeo je da se zanosi. Poslednji put kada se desilo to vrtenje ukrug, bila je spremna. Ali sad nije. Abra je pokušala da ga zaustavi, ali nije uspela. Njena kuća je nestala. Aniston je nestao. Ležala je na zemlji i gledala u nebo. Shvatila je da je smrt ono troje u Klaud Gapu bukvalno oborio Rouz sa nogu, i na tren joj je bilo divljački drago zbog toga. Na jedvite jade je pokušala da nađe nešto za odbranu. Nije imala mnogo vremena.
6
Rouzino telo ležalo je ispruženo poleđuške na pola puta između tuševa i lože Vidikovac, ali joj se um nalazio u Nju Hempširu, roječi se kroz devojčinu glavu. Ovog puta nije bilo izmaštane ratnice s turnirskim kopljem, o ne. Ovaj put, tu su bili samo jedna iznenađena mala senica i stara Rouzi, a Rouzi je želela osvetu. Ubiće devojčicu samo u slučaju krajnje nužde, bila je previše dragocena, ali je mogla da joj stavi do znanja šta je čeka. Da joj pruži priliku da okusi delić onoga što su već pretrpeli Rouzini prijatelji. U umovima geaka postoji dosta mekanih i ranjivih mesta, a ona: ih je sve znala veoma dob... (GUBI SE, GADURO, OSTAVI ME NA MIRU ILI ĆU TE JEBENO UBITI!) Bilo je to kao da joj je iza očiju eksplodirala šok-bomba. Rouz se štrecnula i kriknula. Velika Mo, koja je ispružila ruku da je dodirne, iznenađeno se trznula unazad. Rouz to nije primetila, nije je čak ni videla. Još jednom je potcenila devojčinu moć. Pokušala je da zadrži oslonac u devojčicinoj glavi, ali ju je mala kuja zapravo potiskivala napolje. To je bilo neverovatno, užasavajuće, da čovek odlepi, ali se dešavalo. Još gore, osećala je kako joj se ruke podižu ka licu. Da je Mo i Niski Edi nisu obuzdali, devojčica bi je možda naterala da sama sebi noktima iskopa oči. Za sada je morala da odustane i ode. Ali pre nego što je to učinila, kroz devojčicine oči je videla nešto zbog čega joj je pao kamen sa srca. Videla je Vranu Dedija, koji je u jednoj šaci držao špric.
7
Abra je upotrebila svu psihičku silu koju je mogla da sakupi, više nego što je upotrebila onog dana kada je otišla u potragu za Bredom Trevorom, više nego što je upotrebila ikada u životu, ali i to je ipak bilo jedva dovoljno. Taman kada je pomislila da neće moći da izbaci ženu sa šeširom iz glave, svet se ponovo zavrteo ukrug. Ona ga je vrtela ukrug, ali to je bilo toliko teško - kao da okreće ogroman mlinski kamen. Nebo i lica koja su zurila u nju skliznuli su u stranu. Usledio je trenutak tame kada je bila (između) nigde, a onda su joj ulazna vrata njene kuće skliznuli natrag u vidno polje. Ali više nije bila sama. Čovek je stajao na dovratku kuhinje. Ne, ne čovek. Vrana! „Zdravo, Abra“, kazao je, smešeći se, i skočio na nju. I dalje se mentalno zanoseći od susreta sa Rouz, Abra nije napravila nikakav pokušaj da ga odgurne umom. Prosto se okrenula i potrčala.
8
U trenucima najvišeg stresa, Den Torens i Vrana Dedi bili su veoma slični jedan drugome, premda to nijedan od njih dvojice nikad neće saznati. Vranin vid poprimio je istovetnu bistrinu, istovetni osećaj da se sve to dešava kao na prelepom usporenom snimku. Spazio je gumenu ružičastu narukvicu na Abrinom zglobu i imao dovoljno vremena da pomisli na podizanje svesti o raku dojke. Video je kako devojčicin ranac leti ulevo kada se na peti obrnula udesno, i znao je da je pun knjiga. Čak je imao i dovoljno vremena da se zadivi njenoj kosi kada se zavijorila iza nje u blistavim kikama. Stigao ju je na vratima, dok je pokušavala da okrene leptir-bravu. Kad ju je stegao rukom oko vrata i cimnuo unazad, osetio je njene prve napore - zbunjene i slabašne - da ga odgurne umom. Ne čitavu injekciju, to bi moglo da je ubije, sigurno nema više od pedesetak kilograma.
Ubo ju je iglom tik ispod grudne kosti, dok se izvijala i batrgala. Nije morao da se brine hoće li izgubiti kontrolu i ubrizgati joj čitavu dozu, jer je podigla levu ruku i udarila njegovu desnu, izbivši mu injekciju iz šake. Špric je pao na pod i zakotrljao se. Međutim, proviđenje je naklonjenije Pravom čvoru negoli geacima, tako je oduvek bilo, a tako je bilo i sada. Dao joj je taman dovoljno. Osetio je kako njen nejaki stisak u njegovom umu najpre popušta, a zatim skroz nestaje. S njenim rukama desilo se isto. Zurila je u njega šokiranim i razrogačenim očima. Vrana ju je potapšao po ramenu. „Malo ćemo da se provozamo, Abra. Upoznaćeš neke nove ljude.“ Neverovatno, ali uspela je da se nasmeši. Taj osmeh je izgledao zastrašujuće na licu devojčice toliko mlade da je sa kosom skupljenom ispod kape i dalje mogla da prođe kao dečak. „Ta čudovišta koja nazivaš prijateljima - svi su mrtvi. Oniii...“ Poslednja reč je bila samo zaplitanje jezikom kad su joj se oči zakolutale a kolena popustila. Bio je u iskušenju da je pusti da padne zaslužila je to, nego šta - ali je suzbio poriv i umesto toga je uhvatio ispod pazuha. Na kraju krajeva, ona je ipak bila dragoceno vlasništvo. Vlasništvo Pravog čvora.
9
Ušao je kroz stražnja vrata, otvorivši skoro pa beskorisnu bravu jednim zamahom amerikan ekspres platinum kreditne kartice Henrija Rotmana, ali nije nameravao da izađe istim putem. Na kraju strmog zadnjeg dvorišta nije bilo ničega osim visoke žičane ograde, a iza nje je bila reka. Takođe, njegov prevoz bio je na drugoj strani. Odneo je Abru kroz kuhinju do prazne garaže. Oba roditelja na poslu, možda... osim ako nisu u Klaud Gapu, likujući nad smrću Endi, Džimija i Oraha. Za sada, nije mnogo mario za to; ko god da je pomagao devojci, može da sačeka. Doći će red i na njih. Gurnuo je njeno mlitavo telo ispod stola s novim alatkama njenog oca. Onda je pritisnuo dugme za otvaranje garažnih vrata i izašao
napolje, namestivši prethodno široki stari osmeh Henrija Rotmana na lice. Ključ za opstanak u svetu geaka bilo je izgledati kao da mu pripadate, kao da ste uvek u pokretu, a u tome niko nije bio bolji od njega. Žustrim korakom otišao je do kamioneta i ponovo pomerio starkelju, ovaj put na sredinu suvozačevog sedišta. Kad je okrenuo pikap prema prilaznom putu Stounovih, Bilijeva glava mu se očešala o rame. „Baš si druželjubiv, zar ne, starino?“, upita Vrana uz osmeh, dok je uvozio crveni kamionet u garažu. Njegovi prijatelji su mrtvi, a situacija je strašno opasna, ali je postojala jedna velika kompenzacija: prvi put za dugi niz godina osećao se totalno živo i svesno, a svet je pucao od jarkih boja i brujao kao dalekovod. Ima je, tako mu boga. Uprkos svoj njenoj uvrnutoj snazi i trikovima, ima je. A sada će je predati u Rouzine ruke. Ljubavna ponuda. „Džekpot“, kazao je, i veoma ushićeno lupio dlanom po instrument-tabli. Skinuo je Abrin ranac, ostavio ga ispod stola sa alatom, a zatim podigao njeno telo, uneo ga u pikap i stavio na suvozačevo sedište. Pojasom je vezao oba usnula putnika. Palo mu je na pamet da starkelji polomi vrat i ostavi njegovo telo u garaži, ali možda će čiča biti od koristi. To jest, ako ga droga ne ubije. Opipao mu je puls na vratu, spor ali snažan. Devojčicu nije morao da proverava; naslanjala se na prozor na suvozačevoj strani, a on je video kako njen dah magli staklo. Izvrsno. Odvojio je sekundu-dve da proveri svoj inventar. Nije imao pištolj - Pravi čvor nikad nije putovao s vatrenim oružjem - ali je i dalje imao dve injekcije pune te „vreme je za lalanje“ tečnosti. Nije imao pojma koliko daleko će ga dve odvesti, ali je devojčica bila njegov prioritet. Sinulo mu je da će se starčev period korisnosti pokazati kao ekstremno kratak. Pa, bože moj. Geaci dolaze i odlaze kao lišće u jesen. Izvadio je mobilni telefon i pozvao Rouz. Javila se taman kad je pomislio da će morati da joj ostavi poruku na govornoj pošti. Govorila
je sporo i zaplitala jezikom. Kao da priča s pijancem. „Rouz? Šta ti je?“ „Devojčica me je sredila malo više nego što sam očekivala, ali sam dobro. Više je ne čujem. Reci mi da si je uhvatio.“ „Jesam, i trenutno je u zemlji snova, ali ima prijatelje. Nemam nikakvu želju da ih sretnem. Smesta ću krenuti na zapad i nemam vremena da se zamajavam s mapama. Trebaju mi sporedni drumovi koji će me odvesti preko Vermonta do Njujorka." „Reći ću Ljigavom Slimu." „Smesta moraš da pošalješ nekoga na istok da me sačeka, Rouzi, i to sa svim što možeš da nabaviš što će zadržati malu gospođicu Nitro u zemlji snova, jer mi nije ostalo još mnogo. Pogledaj o Orahovim zalihama. Mora da ima nešto..." „Nemoj da mi popuješ kako da radim svoj posao", brecnula se. „Ljigavi će sve koordinirati. Znaš li dovoljno da počneš?" „Da. Rouzi ljubavi, to izletište je bilo zamka. Devojčica nas je jebeno navukla na tanak led. Šta ako njeni prijatelji pozovu pandure? Vozim se u starom F-150, s dva zombija u kabini pored sebe. Na čelu bi komotno moglo i da mi piše OTMIČAR." No, cerio se. Proklet bio ako se nije cerio. Na drugom kraju veze je zavladao muk. Vrana je sedeo za volanom u garaži Stounovih, čekajući. Rouz je naposletku kazala: „Ako iza sebe vidiš plava rotaciona svetla ili blokiran drum ispred, zadavi devojčicu i isisaj iz nje koliko god možeš pare dok umire. Zatim se predaj. Pobrinućemo se za tebe, znaš to." Sada je došao red na njega da napravi pauzu. Najzad je upitao: „Jesi li sigurna da je to pravi način, ljubavi?" „Jesam." Glas joj je bio leden. „Odgovorna je za smrt Džimija, Oraha i Zmijskog Ujeda Endi. Tugujem za svima njima, ali mi je najteže za Endi, jer sam je lično preobrazila. Ona je tek okusila život. Zatim, tu je i Sari..." Uzdahnula je i zaćutala. Vrana ništa nije rekao. Nije bilo šta da se
kaže. Endi Stajner bila je s dosta žena tokom svojih godina u Čvoru što nije bilo nikakvo iznenađenje, jer para uvek čini novajlije naročito napaljenim - ali su ona i Sara Karter bile par proteklih deset godina, i to vrlo posvećene jedna drugoj. Na neki načini, Endi je više bila kćerka Ćutljive Sari negoli njena ljubavnica. „Sari je neutešna", reče Rouz, „a Črnooka Suzi se ne oseća mnogo bolje zbog Oraha. Ta devojčica će odgovarati zbog toga što nam je oduzela to troje. Na ovaj ili onaj način, njenom geačkom životu došao je kraj. Imaš li još koje pitanje?" Nije imao nijedno.
10
Niko nije obratio nikakvu naročitu pažnju na Vranu Dedija i njegove usnule saputnike kad su napustili Aniston i zaputili se na zapad starim državnim auto-putem. Uz šačicu pažnje vrednih izuzetaka (oštrooke starice i deca su najgori), geačka Amerika bila je zapanjujuće slepa uprkos dvanaest godina u mračnom dobu terorizma. Ako išta vidite, recite nešto je vraški dobar slogan, ali najpre morate nešto da vidite. Kad su prešli u Vermont, počeo je da pada mrak, a automobili koji su dolazili iz suprotnog smera videli su samo Vranine farove, a on je namerno uključio duga svetla. Ljigavi Slim ga je zvao već tri puta, hraneči ga putnim informacijama. Putovao je mahom sporednim drumovima, uglavnom neobeleženim. Ljigavi mu je takođe rekao da su mu Dizelaš Dag, Prljavi Fil i Kecelja Eni pošli u susret. Vozili su ševrolet kapris 2006. godište, koji je ličio na psa, ali je ispod haube imao 400 konjskih snaga. Prekoračenje brzine im takođe neće predstavljati problem; zahvaljujući pokojnom Džimiju Cifri, imali su legitimacije Agencije za nacionalnu bezbednost, koje bi izdržale svaku proveru. Blizanci Litl, Grašak i Mahuna, koristili su prefmjenu opremu za satelitsku komunikaciju Pravog čvora da prate policijsko brbljanje na severoistoku, a do sada nisu ništa čuli o mogućem kidnapovanju
devojčice. To su bile dobre vesti, ali ne i neočekivane. Njeni prijatelji, dovoljno pametni da postave zasedu, verovatno su takođe bili i dovoljno pametni da znaju šta će se desiti njihovoj senici ukoliko izađu u javnost. Zazvonio je drugi telefon, prigušeno. Ne skidajući oči s druma, Vrana Dedi se nagnuo preko svojih usnulih putnika, zavukao ruku u pretinac za rukavice i pronašao mobilni. Starčev, bez sumnje. Prineo ga je očima. Na ekranu nije bilo imena, što je značilo da broj pozivača nije memorisan, ali je imao pozivni broj Nju Hempšira. Jedan od napadača iz zasede, želi da zna jesu li Bili i devojka dobro? Vrlo verovatno. Vrana je razmislio da li da se javi i odlučio da to ne uradi. Kasnije će proveriti da li je pozivač ostavio poruku. Informacije su moć. Kada se ponovo nagnuo da vrati telefon u pretinac za rukavice, prsti su mu dotakli metal. Ostavio je mobilni i izvadio automatski pištolj. Lep bonus i vrlo srečno otkriće. Da se starkelja probudio malo ranije nego što je očekivano, možda bi uspeo da ga uzme pre nego što mu Vrana pročita nameru. Zavukao je glok ispod sedišta, a zatim zatvorio pretinac za rukavice. Pištolji su takođe moć.
11
Bio je mrkli mrak, a oni su se nalazili duboko u Zelenim planinama na auto-putu broj 108 kada je Abra počela da se meškolji. Vrani Dediju, koji se i dalje osećao briljantno živ i svestan, nije bilo žao. Kao prvo, bio je znatiželjan. Kao drugo, kazaljka je pokazivala da je rezervoar starog kamioneta skoro prazan, a neko će morati da ga napuni. Ali nema smisla bespotrebno rizikovati. Desnom rukom izvadio je jednu od dve preostale injekcije iz džepa i stavio je na butinu. Sačekao je da se devojčicine oči - još zamagljene - otvore. Onda je kazao: „Dobro veče, mlada damo. Ja sam Henri Rotman. Da li me razumeš?"
„Ti...“ Abra je pročistila grlo, liznula usne, a zatim probala ponovo. „Ti nisi nikakav Henri. Ti si Vrana." „Dakle, razumeš. Dobro. Trenutno se osećaš tupo i zbunjeno, pretpostavljam, i ostaćeš u tom stanju, jer ja to tako želim. Neće biti potrebe da te ponovo onesvestim sve dok se budeš pristojno ponašala. Kapiraš?"" „Kuda idemo?" „U Hogvorts, da gledamo međunarodni turnir u kvidiču. Kupiću ti magični hot-dog i magičnu šećernu vunu. Odgovori mi na pitanje! Hoćeš li se pristojno ponašati?" „Da." „Takvo momentalno slaganje prija mom uvu, ali moraćeš da mi oprostiš ako ti ne budem u potpunosti verovao. Moram da ti saopštim nekoliko vitalnih informacija, pre nego što pokušaš bilo šta budalasto, zbog čega bi mogla da zažališ. Vidiš li ovu iglu koju držim?" „Da.“ Abrina glava se i dalje naslanjala na prozor, ali je pogledala nadole u injekciju. Oči su joj se sklopile, a zatim ponovo otvorile, veoma polako. „Žedna sam." „Od droge, bez sumnje. Nemam ništa za piće, budući da smo otišli u žurbi..." „Mislim da u rancu imam flašu soka." Šapatom. Tiho i polako. Oči su joj se i dalje s teškom mukom otvarale nakon svakog treptaja. „Plašim se da je ostao u garaži. Dobićeš nešto za piće u sledećem gradu u koji dođemo - ali samo ako budeš dobra mala Zlatokosa. Ako budeš rđava mala Zlatokosa, provešćeš noć gutajući sopstvenu pljuvačku. Jasno?" „Da..." „Ako osetim da mi čeprkaš po glavi - da, znam da možeš to - ili ako pokušaš da privučeš nečiju pažnju kad se zaustavimo, ubrizgaću injekciju ovom starom gospodinu. Povrh onoga što sam mu već dao, to će ga ubiti kao Ejmi Vajnhaus. Jesmo li se razumeli?" „Da." Ponovo je oblizala usne, a zatim ih protrljala šakom. „Nemoj da ga povrediš."
„To zavisi isključivo od tebe." „Kuda me vodiš?" „Zlatokosa? Dušo?" „Šta?" Ošamućeno je zatreptala ka njemu. Stephen King „Samo zaveži i uživaj u vožnji." „Hogvorts", kazala je. „Šećerna... vuna.“ Kad su joj se oči sledeći put zatvorile, kapci su ostali spušteni. Tiho je zahrkala. Zvuk je bio lahorast, u neku ruku prijatan. Vrana nije mislio da je šarmantna, i za svaki slučaj nastavio je da drži injekciju pored starčeve butine. Kao što je Golum jedared kazao za Froda Baginsa, „ono je lažljivo, prekrassni. Ono je veoma lažljivo."
12
Abra nije u potpunosti utonula u san; i dalje je čula brundanje motora, ali veoma daleko. Činilo se kao da dopire odnekud iznad nje. Nateralo ju je da se seti kako su njeni roditelji i ona u vrelim letnjim popodnevima išli na jezero Vinipesoki, i kako je, ako bi uronila glavu ispod vode, mogla da čuje udaljeno zujanje motornih čamaca. Znala je da je oteta i znala je da bi to trebalo da je brine, ali osećala se spokojno, zadovoljna što pluta između sna i jave. Doduše, suvoća u njenim ustima i grlu bila je strašna. Jezik joj je bio kao parče prašnjavog tepiha. Moram nešto da uradim. Vodi me onoj ženi sa šeširom, a ja moram da uradim nešto. Ako ne uradim, ubiće me kao što su ubili bejzbol dečaka. Ili će mi uraditi nešto još gore. Uradiće nešto. Nakon što popije gutljaj nečega. I nakon što još malo odrema. Brundanje motora pretvorilo se u udaljeno zujanje kada je svetlost prodrla kroz njene zatvorene kapke. Onda je zvuk u potpunosti utihnuo, a Vrana ju je bockao po nozi. Isprva lagano, a zatim snažnije. Dovoljno jako da je zaboli. „Budi se, Zlatokosa. Kasnije ćeš moći da nastaviš da lalaš." Otvorila je oči na jedvite jade, štrecajući se zbog bleštavila. Bili
su parkirani pored nekakve benzinske pumpe. Iznad njih su bleštale neonske sijalice. Pored žeđi, sada ju je morila i glavobolja. Kao da... „Šta je smešno, Zlatokosa?" „A?“ „Smešiš se.“ „Upravo sam skontala šta nije u redu sa mnom. Mamurna sam." Vrana je razmislio o tome, a onda se nacerio. „Pretpostavljam da jesi, a čak nisi ni đuskala s abažurom na glavi. Jesi li dovoljno budna da me razumeš?" „Da." Barem je mislila da jeste. O, ali to bubnjanje u glavi. Grozno! „Uzmi ovo." Držao je nešto ispred njenog lica, pružajući levu ruku preko grudi kako bi to uradio. U desnoj je i dalje držao injekciju, a vrh igle počivao je nadomak noge gospodina Frimana. Zaškiljila je. Kreditna kartica. Pružila je ruku tešku kao olovo i uzela je. Oči su počele da joj se sklapaju, a on joj je lupio šamar. Oči su joj se naglo otvorile, razrogačene i šokirane. Nikad ranije u životu je niko nije ošamario, bar ne neka odrasla osoba. Naravno, nikada je pre niko nije ni kidnapovao. „Joj! Jao!“ „Izađi iz kamioneta. Prati uputstva na pumpi - ti si bistra klinka, siguran sam da možeš to da uradiš - i napuni rezervoar. Onda stavi pumpu na mesto i vrati se u pikap. Ako sve to uradiš kao dobra mala Zlatokosa, otići ćemo do one tamo koka-kola mašine." Pokazao je na prodajni automat na udaljenom uglu prodavnice. „Dobićeš ekstra veliku kokišku. Ili čašu vode, ako to želiš; vidim da imaju dasani. Ako pak budeš zločesta mala Zlatokosa, ubiću starca, a potom ću ući u radnju i ubiću klinca iza kase. Veruj mi. Tvoj prijatelj je poneo i pištolj, a sada je kod mene. Povešću te sa sobom, i moći ćeš da gledaš kako mu raznosim mozak. Od tebe zavisi, okej? Jesi li skapirala?" „Jesam", reče Abra. Sada malo budnija. „Mogu li da dobijem i koka-kolu i čašu vode?"
Njegov kez je ovog puta bio širok i zgodan. Uprkos situaciji u kojoj se nalazila, uprkos glavobolji, pa čak i uprkos šamaru, Abra ga je smatrala šarmantnim. Pretpostavila je da ga mnogi ljudi smatraju šarmantnim, a naročito žene. „Malo si alava, ali to nije uvek loše. Hajde da vidimo kako ćeš se ponašati." Otkopčala je sigurnosni pojas - tek iz trećeg pokušaja, ali je napokon uspela - i uhvatila se za kvaku. Pre nego što je izašla, kazala mu je: „Prestani da me zoveš Zlatokosa. Znaš moje ime, a i ja znam tvoje." Zalupila je vratima i zaputila se ka pumpi (malo se zanoseći) pre nego što je stigao da joj odgovori. Imala je kuraži, baš kao i paru. Skoro da joj se divio. Međutim, s obzirom na ono što se desilo Zmijskom Ujedu, Orahu i Džimiju, skoro je bilo najdalje dokle je to išlo.
13
Abra isprva nije mogla da pročita uputstva, jer su se reči neprestano duplirale i mutile. Zaškiljila je, a onda su dospele u žižu. Vrana ju je posmatrao. Osećala je njegove oči kao majušne tople tegove na potiljku. (Dene?) Ništa, a to je nije iznenadilo. Kako je mogla da se nada da će kontaktirati s Denom kada jedva može da prokljuvi kako da pokrene glupavu pumpu? U životu se nikad nije osećala tupavije. Na kraju je nekako uspela da sipa benzin, iako je prvi put kreditnu karticu okrenula naopačke i morala sve iz početka. Činilo se kao da sipanje traje čitavu večnost. Preko mlaznice je stajalo gumeno crevo, da ublaži smrad benzinskih isparenja, a noćni vazduh joj je malo razbistrio misli. Na nebu je bilo milion zvezda. Obično su je opčinjavale lepotom i mnogobrojnošću, ali večeras ju je gledanje u njih samo plašilo. Bile su tako daleko. Nisu videle Abru Stoun. Kada se rezervoar napunio, zaškiljila je u novu poruku na ekranu i okrenula se ka Vrani. „Želiš li račun?“
„Mislim da možemo nastaviti dalje i bez toga, zar ne?“ Ponovo je blesnuo taj bleštavi osmeh, ona vrsta osmeha koja vas čini srečnim ako ste mu vi uzrok. Abra je mogla da se opkladi da Vrana ima mnogo devojaka. Ne. Ima samo jednu. Žena sa šeširom mu je devojka. Rouz. Da ima još jednu, Rouz bi je ubila. Verovatno zubima i noktima. Dovukla je noge do kamioneta i ušla. „To je bilo veoma dobro“, rekao joj je. „Dobila si glavnu nagradu kokišku i vodu. Dakle... šta želiš da kažeš svom tatici?“ „Hvala ti“, reče mlako Abra. „Ali ti nisi moj tata.“ „Mogao bih da budem. Mogu da budem veoma dobar tatica devojčicama koje su dobreprema meni. Onima koje paze kako se ponašaju." Odvezao se do prodajnog automata i dao joj novčanicu od pet dolara. „Uzmi i meni fantu, ako ima. Koka-kolu, ako nema." „Vi pijete gazirana pića, kao i svi ostali?" Napravio je komično uvređeno lice. „Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate, zar se ne smejemo?“ 14 „Šekspir, je li tako?“ Ponovo je obrisala usta. „Romeo i Julija.“ „Mletački trgovac, tupsonko“, reče Vrana... ali sa osmehom. „Kladim se da ne znaš ostatak." Zavrtela je glavom. Greška. To je obnovilo glavobolju, koja je taman počela da jenjava. „Ako nas otrujete, zar ne umiremo?“ Pritisnuo je vrh igle na butinu gospodina Frimana. „Razmišljaj o tome dok uzimaš pića."
14
Pomno je posmatrao dok je ubacivala novčanicu u automat. Ova benzinska stanica bila je na pošumljenoj periferiji nekog gradića, a uvek postoji šansa da će reći dođavola sa starkeljom i zažditi prema drveću. Setio se pištolja, ali ga je ostavio u pretincu. Jurnjava za njom ne bi bila previše težak zadatak, s obzirom na njeno trenutno stanje slično supi. Međutim, nije ni pogledala u tom pravcu. Ubacila je novčanicu u mašinu i uzela pića, jedno za drugim, zastavši
tek toliko da otpije gutljaj vode. Vratila se i dala mu fantu, ali nije ušla u kamionet. Umesto toga, uperila je prst u građevinu. „Moram da piškim." Vrana je bio smeten. Ovo nije predvideo, a trebalo je. Bila je drogirana, a njeno telo moralo je da se očisti od toksina. „Možeš li da se strpiš neko vreme?" Mislio je da će još nekoliko kilometara dalje niz drum moći da nađe odmorište i zaustavi se. Da je pusti da ode iza nekog žbuna. Sve dok joj vidi vrh glave, biće u redu. No, devojčica je odmahnula glavom. Naravno da je odmahnula. Razmislio je o situaciji. „Okej, slušaj. Možeš da upotrebiš ženski toalet ako su vrata nezaključana. Ako nisu, moraćeš da piškiš iza zgrade. Nema šanse da te pustim da uđeš unutra i tražiš ključ od prodavca." „A ako budem morala da idem pozadi, ti ćeš me posmatrati, pretpostavljam. Perverznjaku." „Biće kontejner ili tako nešto, iza čega ćeš moći da čučneš. Slomiće mi srce što neću moći da gledam u tvoju prekrasnu malu guzu, ali daću sve do sebe da preživim. A sad, ulazi u kamionet." „Ali rekao si...“ „Ulazi, ili ću ponovo početi da te zovem Zlatokosa." Ušla je, a on je dovezao pikap do vrata toaleta, ne blokirajući ih sasvim. „Sad ispruži ruku." „Zašto?" „Samo to uradi." Veoma snebivljivo, ispružila je ruku. Uhvatio ju je. Kada je videla iglu, pokušala je da se otrgne. „Ne brini, samo kapljica. Ne smemo dopustiti da imaš loše misli, zar ne? Ili da ih emituješ. Ovo će se desiti na ovaj ili na onaj način, zato nemoj praviti dramu od toga?" Prestala je da se batrga. Bilo je lakše jednostavno pustiti da se dogodi. Osetila je ubod na nadlanici, a onda ju je pustio. „Idi sad. Piški i nemoj da dangubiš. Kao što kaže stara pesma, pesak teče kroz
peščani sat kod kuće." „Ne znam nijednu takvu pesmu." „Nisam iznenađen. Ne znaš čak da razlikuješ ni Mletačkog trgovca od Romea i Julije.“ „Zloban si." „Ne moram da budem", kazao je. Izašla je i na trenutak stajala pored kamioneta, duboko dišući. „Abra?" Pogledala je u njega. „Nemoj pokušati da se zaključaš unutra. Znaš ko će platiti zbog toga, zar ne?" Potapšao je Bilija Frimana po butini. Znala je. U njenoj glavi, koja je taman počela da se razbistrava, sada se ponovo mutilo. Užasni čovek - užasno stvorenje - iza tog šarmantnog osmeha. I pametan. Na sve je mislio. Pritisnula je kvaku, a vrata toaleta su se otvorila. Makar neće morati da piški iza zgrade, usred korova, a to je bilo nešto. Ušla je, zatvorila vrata i obavila posao. Onda je jednostavno sedela na šolji, oborene glave u kojoj se vrtelo. Setila se kako je sedela u kupatilu u Eminoj kući, kada je budalasto verovala da će na kraju sve ispasti kako treba. Koliko davno joj je to sada izgledalo. Moram nešto da uradim. No, bila je drogirana, ošamućena. (Dene) Odaslala je tu misao svom silom koju je mogla da prikupi... što nije bilo mnogo. A koliko vremena će joj Vrana dati? Osetila je kako je preplavljuje talas očajanja, podrivajući ono malo preostale volje za otporom. Sve što je sada želela bilo je da zakopča pantalone, ponovo uđe u kamionet i nastavi da spava. Ipak, pokušala je još jednom. (Dene! Dene, molim te!) I čekala čudo. Umesto toga dobila je kratkotrajno trubljenje sirene kamioneta. Poruka je bila jasna kao dan: vreme je isteklo.
PETNAESTO POGLAVLJE
TRAMPA SVESTI
1
Setićeš se onoga što je zaboravljeno. Posle Pirove pobede u Klaud Gapu, Dena je proganjala ta fraza, poput refrena iritantne i besmislene muzike, koji vam uđe u uši i neće da izađe, a onda zateknete sebe kako ga pevušite dok se usred noći teturate ka kupatilu. Ta fraza bila je prilično iritantna, ali ne sasvim besmislena. Iz nekog razloga, povezivao ju je s Tonijem. Setićeš se onoga što je zaboravljeno. Vožnja vinebagom Pravog čvora do njihovih automobila, parkiranih na stanici u Malengradu na opštinskom zemljištu Frejžera, nije dolazila u obzir. Čak i da se nisu plašili da ih neko vidi kako izlaze iz njega ili da unutra ostave forenzičke dokaze, odbili bi i bez glasanja o tome. Vozilo je smrdelo na nešto više od bolesti i smrti; smrdelo je na zlo. Den je imao još jedan razlog. Nije znao da li se članovi Pravog čvora vraćaju kao i ljudi-duhići, i nije želeo da sazna. Zato su bacili upražnjenu odeću i špriceve u reku Sako, gde će ono što ne potone otplutati nizvodno u Mejn, i vratili se natrag onako kako su i došli, u voziću „Helen Rajvington". Dejvid Stoun se skljokao na sedište mašinovođe, video da Den još uvek drži Abrinog plišanog zeca i ispružio ruku. Den mu ga je drage volje predao, zapazivši šta Abrin otac drži u drugoj ruci: svoj blekberi. „Šta nameravaš s tim?" Dejv je pogledao u šumu koja je promicala sa obe strane pruge uskog koloseka, a zatim natrag u Dena. „Čim stignemo do mesta gde imam domet, pozvaću Dinove. Ako se niko ne javi, pozvaću policiju. Ako se jave, bilo Ema ili njena majka, i kažu mi da je Abra nestala,
pozvaću policiju. Pod pretpostavkom da to već nisu učinile." Pogled mu je bio leden i odmeren i daleko od prijateljskog, ali je makar držao strah za kćerku - pre će biti užas - pod kontrolom, a Den ga je poštovao zbog toga. Takođe, na taj način će biti lakše razumno razgovarati s njim. „Tebe smatram odgovornim za ovo, gospodine Torense. Ovo je bio tvoj plan. Tvoj suludi plan.“ Nije bilo svrhe isticati da su se svi složili s tim suludim planom. Niti da su Džon i on bili skoro jednako bolesni od brige zbog Abrine dugotrajne tišine kao i njen otac. U suštini, čovek je bio u pravu. Setićeš se onoga što je zaboravljeno. Da li je to još jedno sećanje na „Vidikovac"? Mislio je da jeste. Ali zašto baš sada? Zašto ovde? „Dejve, ona je skoro sigurno oteta.“ To je bio Džon Dalton. Prešao je u vagon tik iza njih. Poslednji zraci zalazećeg sunca probijali su se kroz krošnje i treperili mu na licu. „Ako je to slučaj, a ti kažeš policiji, šta misliš da će se dogoditi s Abrom?“ Bog te blagoslovio, pomisli Den. Da sam ja to morao da kažem, sumnjam da bi me i saslušao. Jer, na kraju krajeva, ja sam stranac koji je šurovao s njegovom kćerkom. Nikad neće biti potpuno ubeđen da je ja nisam uvalio u svu ovu zbrku, „Šta drugo možemo da uradimo?", upita Dejv, a zatim se njegova krhka smirenost skršila. Zaplakao je i prislonio Abrinog plišanog zeca na lice. „Šta ću reći svojoj ženi? Da sam ubijao ljude u Klaud Gapu, dok je neka babaroga otela našu kćer?" „Sve po redu", reče mu Den. Nije mislio da će AA slogani kao što su „smiri se i pusti Boga" ili „ne uzbuđuj se“ trenutno imati efekta na Abrinog tatu. „Trebalo bi da pozoveš Dinove kad dođemo u domet. Mislim da ćeš ih dobiti i da su dobro." „A to misliš zašto?" „U poslednjoj komunikaciji s Abrom, rekao sam joj da nagovori prijateljičinu mamu da pozove policiju." Dejv je zatreptao. „Stvarno si to učinio? Ili to sada govoriš samo
da zaštitiš svoje dupe?" „Stvarno sam to učinio. Abra je počela da mi odgovara. Kazala je nisam, a onda sam je izgubio. Mislim da je nameravala da mi kaže da više nije kod Dinovih." „Da li je živa?" Dejv je ščepao Denov lakat rukom koja je bila hladna kao led. „Da li je moja kći još živa?" „Nisam se čuo s njom, ali sam siguran da jeste." „Naravno da ćeš to reći", prošaputao je Dejv. „ZSD, je li tako?" Den se ugrizao za jezik i progutao oštar odgovor. Ako počnu da se svađaju, svaka šansa da će osloboditi Abru će nestati. „To ima smisla", reče Džon. Iako je i dalje bio bled kao krpa, a ruke mu nisu bile sasvim mirne, koristio je svoj smireni glas, kao da se obrača pacijentima. „Mrtva ničemu ne služi onom tipu koji je preostao. Onom koji ju je oteo. Živa, ona je talac. Takođe, želeje zbog... pa...“ „Žele je zbog njene esencije", reče Den. „Pare." „Još nešto", reče Džon. „Šta češ reči policajcima o ljudima koje smo pobili? Da su počeli da postaju nevidljivi sve dok u potpunosti nisu nestali? A onda smo se ratosiljali njihovih... ostataka?" „Ne mogu da verujem da sam dopustio da me nagovorite na ovo." Dejv je uvrtao plišanog zeca levo-desno. Stara igračka ubrzo će popucati po šavovima i prosuti utrobu. Den nije bio siguran da bi to mogao da podnese. Džon reče: „Slušaj, Dejve. Za dobrobit tvoje kćerke, moraš da razbistriš mozak. Ona je u ovome još otkako je videla sliku tog dečaka u Potrošaču i pokušala da sazna nešto o njemu. Čim je ona koju Abra zove Žena sa šeširom postala svesna nje, skoro da je morala da krene na nju. Ne znam ništa o toj pari, i znam veoma malo o onome što Den zove isijavanjem, ali znam da ljudi poput ovih, s kojima imamo posla, ne ostavljaju žive svedoke. A kada je reč o tom dečaku iz Ajove, tvoja kćer je bila svedok." . „Pozovi Dinove, ali potrudi se da zvučiš bezbrižno", reče mu Den. „Bezbrižno? Bezbrižno!" Izgledao je kao čovek koji izgovara neku
reč na švedskom jeziku. „Kaži im da hoćeš da pitaš Abru treba li da nešto kupiš u prodavnici - hleb ili mleko, ili nešto slično. Ako ti kažu da je otišla kući, samo reci da nema problema i da ćeš je pozvati tamo." „I šta onda?" Den nije znao. Znao je samo da mora da razmisli. Morao je da razmisli o onome što je zaboravljeno. Džon jeste znao. „Onda pozovi Bilija Frimana." Spustio se suton, a prednja svetla „Rajva" presecala su vidljivu kupu na šinama, pre nego što su se na indikatoru jačine signala Dejvovog telefona pojavile crtice. Pozvao je Dinove, i iako je stezao sada već deformisanog Skočka u silovitom stisku, a krupne graške znoja mu se slivale niz lice, Den je mislio da je sve to dobro izveo. Može li Abi da dođe do telefona na minut i kaže mu da li im je potrebno nešto iz prodavnice? O? Stvarno? Onda će je zvati kod kuće. Slušao je još trenutak-dva, kazao da će to sigurno uraditi, a onda prekinuo vezu. Pogledao je u Dena, a oči su mu bile belilom oivičene rupe na licu. „Gospođa Din htela je da znam kako je Abri. Navodno je otišla kući žaleći se na menstrualne grčeve." Oborio je glavu. „Nisam ni znao da je počela da dobija menstruaciju. Lusi mi nikad nije rekla." „Postoje stvari koje očevi ne moraju da znaju", reče Džon. „A sad pozovi Bilija." „Nemam njegov broj.“ Gorko se nasmejao - HA! „Mi smo jedna sjebana potera.“ Den mu je rekao broj, koji je znao napamet. Pred njima, drveće se proređivalo, a on je mogao da vidi sjaj uličnih svetiljki duž glavne ulice Frejžera. Dejv je ukucao broj i čekao. Čekao je još nekoliko trenutaka, a onda prekinuo vezu. „Govorna pošta." Ćutala su dok je „Rajv" izbijao iz šume i kotrljao se poslednja tri i po kilometra prema Malengradu. Den je ponovo pokušao da kontaktira s Abrom, odašiljući svoj mentalni glas svom snagom koju je mogao da
prikupi, ali nije dobio ništa zauzvrat. Onaj koga je zvala Vrana sigurno ju je nekako onesvestio. Žena s tetovažom nosila je špric. I Vrana je vrlo verovatno imao jedan. Setićeš se onoga stoje zaboravljeno. Shvatio je odakle vodi poreklo ta misao - iz dubina njegovog uma, gde je čuvao sefove sa svim onim užasnim sećanjima na hotel „Vidikovac" i neupokojene koji su ga opsedali. „To je bio kotao." Na sedištu mašinovođe, Dejv ga je okrznuo pogledom. „A?" „Ništa." Grejni sistem „Vidikovca" bio je prastar. Pritisak pare u kotlu morao je redovno da se ispušta ručno, ili bi se peo i peo, sve do tačke kada je kotao mogao da eksplodira i pošalje čitav hotel dovraga. U svom sunovratu u ludilo, Džek Torens je zaboravio na to, ali je njegov mladi sin bio upozoren. Toni ga je upozorio. Da li je to bilo još jedno upozorenje, ili samo izluđujuće sećanje izazvano stresom i osećajem krivice? Jer se zaista osećao krivim. Džon je bio u pravu, Abra bi bila meta Pravog čvora bez obzira na sve, ali osećanja se ne obaziru na racionalne misli. Ovo je bio njegov plan. Plan je pošao naopako, a on je bio odgovoran jer je plan njegov. Setićeš se onoga što je zaboravljeno. Da li je to bio glas njegovog starog prijatelja, koji je pokušavao da mu saopšti nešto o njihovoj trenutnoj situaciji, ili samo gramofon?
2
Dejv i Džon vratili su se zajedno u dom Stounovih. Den ih je sledio u svom automobilu, zadovoljan što je ostao sam sa svojim mislima. Mada, to mu nije mnogo pomagalo. Bio je skoro siguran da tu ima nečega, nečega stvarnog, ali nije htelo da dođe. Pokušao je čak i da prizove Tonija, nešto što nije pokušao još od puberteta, ali bez uspeha. Bilijev kamionet više nije bio parkiran u Ričland kortu. Za Dena, to je imalo smisla. Razbojnička banda Pravog čvora došla je u
vinebagu. Ukoliko su ostavili Vranu u Anistonu, to je značilo da mu je bilo potrebno i vozilo. Garaža je bila otvorena. Dejv je izašao iz Džonovih kola pre nego što su se sasvim zaustavila i utrčao unutra, dozivajući Abru. Onda je, obasjan farovima Džonovog saburbana kao glumac na pozornici, podigao nešto i izustio zvuk negde između jecaja i vriska. Kad je Den stao pored saburbana, video je šta je to: Abrin školski ranac. Utom ga je spopao poriv za pićem, još jači nego one noći kada je pozvao Džona s parkirališta kaubojske drumske kafane, jači nego u svim godinama otkako je uzeo beli žeton na svom prvom AA sastanku. Nagon da jednostavno krene u rikverc, ignorišući njihove povike, i odveze se natrag u Frejžer. Tamo postoji bar „Los“. Mnogo puta je prolazio pored njega, uvek sa spekulacijama oporavljenog pijanca Kako je unutra? Kakvu vrstu muzike imaju na džuboksu? Koji viski drže na polici, a koji ispod šanka? Ima li unutra zgodnih dama? I kakav bi ukus imalo prvo piće? Da li bi imalo ukus doma? Povratka kući? Mogao bi da odgovori na makar neka od tih pitanja pre nego što Dejv Stoun pozove policiju i panduri ga privedu na saslušanje povodom nestanka određene devojčice. Doći će dan, rekao mu je Kejsi u tim ranim danima borbe protiv samog sebe, kad će tvoje mentalne odbrane omanuti, a jedino što će stajati između tebe i čaše pića biće tvoja viša moć. . Den nije imao problem s tom višom moći jer je imao i malo poverljivih informacija. Bog je i dalje bio nedokazana hipoteza, ali je znao da zaista postoji još jedna ravan postojanja. Kao i Abra, video je ljude-duhiće. Zato, svakako, Bog možda stvarno postoji. S obzirom na njegove brze poglede na svet s druge strane, smatrao je to vrlo verovatnim... mada, kakav bi to Bog samo sedeo i vrteo palčevima dok se ovakva sranja dešavaju? Kao da si prvi koji postavlja to pitanje, pomislio je. Kejsi Kingsli mu je rekao da dvaput dnevno padne na kolena, tražeći pomoć ujutru i zahvaljujući se uveče. To su prva tri koraka: Ja ne mogu, Bog može, pustiću ga u sebe. Nemoj previše da razmišljaš o
tome. Novopridošlima nevoljnim da prihvate taj savet, Kejsi je imao običaj da ispriča priču o filmskom režiseru Džonu Votersu. U jednom od njegovih ranih filmova Ružičasti flamingosi, Votersova kraljica zvezda Divajn pojela je parčence psećeg govanceta s travnjaka. Godinama kasnije, Votersa su i dalje pitali za taj veličanstveni trenutak filmske istorije. Konačno je prsao: „To je bio samo komadić psećeg govneta" kazao je novinaru, „a od nje je napravio zvezdu!“ Zato, klekni na kolena i zatraži pomoć, čak i kad ti se to ne sviđa, vazda je Kejsi tim recima završavao pripovest. Na kraju krajeva, to je samo komadić psećeg govneta. Den nije mogao da se spusti na kolena sedeći za volanom automobila, ali je zauzeo automatski položaj svojih jutarnjih i večernjih molitvi - oči zatvorene, a dlan pritisnut na usne, kao da želi da zadrži podalje makar i curkanje zavodljivog otrova koji je obeležio dvadeset godina njegovog života. Gospode, pomozi mi da se ne... Stigao je dotle, a onda mu je sinulo. To je bilo ono što je Dejv rekao na putu ka Klaud Gapu. To je bio Abrin besni osmeh (zapitao se da li je Vrana do sada video taj osmeh, i šta li je mislio o njemu ako jeste). A više od svega, to je bio osećaj njegove vlastite kože, zatezanje usana na zubima. „O, gospode bože“, prošaputao je. Izašao je iz kola, a noge su mu popustile. Ipak je pao na kolena, na kraju krajeva, ali je ustao i utrčao u garažu, gde su dva čoveka stajala i gledala u Abrin odbačeni ranac. Zgrabio je Dejva za rame. „Pozovi ženu. Kaži joj da dolaziš da je vidiš.“ „Hteče da zna zbog čega", reče Dejv. Po njegovim drhtavim usnama i oborenim očima, bilo je jasno koliko malo želi da obavi taj razgovor. „Boravi u Cetinom apartmanu. Reći ću joj... Hriste, ne znam šta da joj kažem." Den je stisnuo jače, pojačavajući pritisak sve dok se oborene oči nisu podigle i susrele njegove. „Svi idemo u Boston, ali Džon i ja tamo
imamo druga posla." „Kakva druga posla? Ne razumem." Den je razumeo. Ne sve, ali dosta toga.
3
Uzeli su Džonov saburban. Dejv se vozio na suvozačevom sedištu. Den je ležao pozadi, glave naslonjene na rukonaslon, sa stopalima podignutim na vrata. „Lusi je neprestano pokušavala da me navede da joj kažem o čemu je reč", reče Dejv. „Kazala mi je da je plašim. I naravno da je mislila da je reč o Abri, jer i ona ima malo onoga što ima Abra. Oduvek sam to znao. Rekao sam joj da će Abra prespavati u Eminoj kući. Znate li koliko sam puta slagao svoju ženu za sve godine našeg braka? Mogao bih da nabrojim na prste jedne ruke, a tri puta su u pitanju bili iznosi koje sam izgubio na pokeraškim partijama četvrtkom uveče, koje priređuje šef mog odeljenja. Ništa poput ovoga. A za samo tri sata, moraću da joj kažem vrlo gorku istinu." Den i Džon su, naravno, znali šta je kazao za Abru i koliko je Lusi bila uzrujana zbog neprekidnog insistiranja svog supruga da je stvar isuviše važna i složena da bi o tome pričao preko telefona. Obojica su bili u kuhinji kada je obavio poziv. No, morao je da priča. Jezikom Anonimnih alkoholičara, da s nekim to podeli. Džon se pobrinuo za odgovore koji su morali biti izreknuti, povremeno govoreći „a-ha“, „znam" i „razumem". U nekom trenutku, Dejv je prekinuo i pogledao na zadnje sedište. „Isuse bože, da li ti to spavaš?" „Ne", reče Den, ne otvarajući oči. „Pokušavam da stupim u kontakt s tvojom kćerkom.“ To je okončalo Dejvov monolog. Sada se čulo samo brujanje guma dok je saburban jurio južno drumom 16, prošavši kroz desetak gradića. Saobraćaj je bio sporadičan, a Džon je držao brzinometar na postojanih devedeset pet kilometara na sat nakon što su se dve kolovozne trake proširile u četiri.
Den se nije trudio da pozove Abru; bio je siguran da to neće upaliti. Umesto toga je pokušavao da u potpunosti otvori svoj um. Da se pretvori u stanicu za prisluškivanje. Nikad ranije nije pokušao ništa slično tome, a rezultat je bio jeziv. Kao da na glavi ima najmoćnije slušalice na svetu. Činilo se kao da čuje tihi i postojani žamor verovao je da je to zujanje ljudskih misli. Bio je spreman na to da negde u tom postojanom romorenju čuje i njen glas, šta je drugo mogao da radi? Nedugo nakon što su prošli kroz prve naplatne rampe u Spoldingu, sada svega devedeset kilometara od Bostona, uhvatio je njen glas. (Dene) Tiho. Jedva čujno. Isprva je mislio da je to samo njegova uobrazilja - ispunjena želja - ali se svejedno okrenuo u tom pravcu, trudeći se da suzi svoju koncentraciju u jedan jedini snop svetlosti reflektora. Onda ju je čuo ponovo, ovaj put nešto glasnije. To je bilo stvarno. To jeste bila ona. (Dene, molim te) Bila je drogirana, nego šta, a on nikad ranije nije pokušao ništa ni izbliza slično onome što je morao da uradi... ali Abra jeste. Moraće da mu pokaže kako, bila drogirana li ne. (Abra, guraj, moraš da mi pomogneš) (pomognem, kako da ti pomognem) (trampa svesti) (???) (pomozi mi da zavrtim svet)
4
Dejv je sedeo na suvozačevom sedištu i brojao sitninu u držaču za šolje za narednu putarinu, kada je Den progovorio iza njegovih leđa. Samo što to svakako nije bio Den. „Daj mi još samo minut, moram da promenim tampon!" Saburban se zaneo kad se Džon uspravio i cimnuo volan. „Šta kog đavola?"
Dejv je otkopčao pojas i stao kolenima na sedište, okrenuvši se unazad da pogleda u čoveka koji je ležao. Denove oči su bila napola sklopljene, ali kada je Dejv izgovorio Abrino ime, otvorile su se. „Ne, tatice, ne sada, moram da pomognem... moram da pokušam..." Denovo telo se zgrčilo. Jedna ruka se podigla i protrljala usta u gestu koji je Dejv video hiljadu puta, a zatim pala. „Kaži mu da sam mu rekla da me ne zove tako. Kaži mu...“ Denova glava se nagnula u stranu, sve dok mu nije ležala na ramenu. Stenjao je. Ruke su mu se besciljno trzale. „Šta se dešava?“, dreknu Džon. „Šta da radim?“ „Ne znam“, reče mu Dejv. Pružio je ruku između sedišta, uhvatio jednu drhtavu šaku, i čvrsto je stisnuo. „Vozi", reče Den. „Samo vozi.“ Onda je telo na zadnjem sedištu počelo da se grči i džilita. Abra je zavrištala Denovim glasom.
5
Našao je cevovod između njihovih umova, prateći tromu struju njenih misli. Video je točak zato što ga je Abra tako zamišljala, ali je bila preslaba i dezorijentisana da ga zavrti. Koristila je svu mentalnu snagu koju je mogla da sakupi samo da drži svoj kraj veze otvoren. Kako bi Den mogao da joj uđe u um, a ona u njegov. Ali je i dalje uglavnom bio u saburbanu, dok su svetla farova, koja su dolazila iz suprotnog smera, klizila po postavljenom krovu. Svetlost... mrak... svetlost... mrak. Točak je bio prokleto težak. Odnekud se iznenada začulo lupanje i muški glas. „Izađi, Abra. Vreme je isteklo. Moramo da krenemo." To ju je uplašilo pa je uspela da nađe još malo dodatne snage. Točak je počeo da se okreće, uvlačeći ga dublje u pupčanu vrpcu koja ih je spajala. To je bio najčudniji osećaj koji je ikada imao u životu, ushićujući uprkos užasu situacije. Negde u daljini, čuo je kako Abra kaže: „Daj mi još samo minut,
moram da promenim tampon!" Krov Džonovog saburbana počeo je da klizi. Da se okreće. Spustila se tama, imao je osećaj da se nalazi u tunelu i imao je vremena tek koliko da pomisli: Ako se ovde izgubim, nikad neću moći da se vratim. Završiću u nekoj duševnoj bolnici, obeležen kao beznadežni katatoničar. No, onda je svet počeo da klizi natrag na mesto, samo što se više nije nalazio na istom mestu. Saburban je nestao. Bio je u smrdljivom klozetu, sa štrokavim plavim keramičkim pločicama na podu i znakom pored umivaonika na kome je pisalo: IZVINITE, SAMO HLADNA VODA. Sedeo je na klozetskoj šolji. Pre nego što je uopšte mogao da pomisli da ustane, vrata su se uz tresak otvorila i udarila u zid, dovoljno silovito da polome nekoliko starih pločica, a čovek je ušetao unutra. Izgledao je kao da ima oko trideset pet godina, s kao gavran-crnom kosom zalizanom unazad i četvrtastim licem, naočitim na neki koščati način. U desnoj šaci držao je pištolj. „Da promeniš tampon, nije nego“, kazao je. „Gde ga držiš, Zlatokosa, u džepu? Mora da je tako jer ti je ranac veoma daleko odavde.“ (kaži mu da sam mu rekla da me ne zove tako) Den reče: „Rekla sam ti da me ne zoveš tako.“ Vrana je zastao, gledajući u devojčicu koja je sedela na šolji i blago se njihala levo-desno. Njihala se zbog droge. Svakako. Ali šta je s načinom na koji zvuči? Da li je i to zbog droge? „Šta ti se desilo s glasom? Ne zvučiš normalno." Den je pokušao da slegne devojčinim ramenima i uspeo samo da trzne jedno. Vrana je ščepao Abrinu ruku i cimnuo Dena na Abrine noge. Bolelo je, a on je kriknuo. Negde - kilometrima odatle - jedva čujan glas je povikao: Šta se dešava? Šta da radim? „Vozi“, rekao je Džonu dok ga je Vrana vukao kroz vrata. „Samo vozi.“
„Oh, voziću, nego šta“, reče Vrana, i ugura Abru u kamionet pored usnulog Bilija Frimana. Onda ju je zgrabio za kosu, namotao je u pesnicu, i povukao. Den je vrisnuo Abrinim glasom, znajući da to nije sasvim njen glas. Skoro, ali ne sasvim. Vrana je čuo razliku, ali nije znao o čemu je reč. Žena sa šeširom bi znala; upravo je žena sa šeširom Abri nehotice pokazala taj trik s trampom svesti. „Ali pre nego što se zakotrljamo, moramo da se razumemo. Nema više laži, da znaš. Sledeći put kad slažeš svog taticu, ovaj starkelja koji hrče pored mene je gotov. Ali neću mu ubrizgati drogu. O, ne. Skrenuću na neki drum koji vodi do kampa i smestiću mu metak u stomak. Umiranje tako traje mnogo duže. Slušaćeš ga kako vrišti. Razumeš li?“ „Da“, prošaputa Den. „Devojčice, jebeno se nadam da je tako, jer nemam nameru da ti ponavljam." Vrana je zalupio vrata i žustro obišao oko pikapa do vrata na vozačevoj strani. Den je zatvorio Abrine oči. Mislio je na kašike na njenoj rođendanskoj zabavi. Na otvaranje i zatvaranje fioka. Abra je bila fizički preslaba da se uhvati u koštac s čovekom koji je sada sedeo za volanom i uključivao motor, ali je jedan njen deo bio jak. Ako može da nađe taj deo... deo koji je pomerio kašike i otvorio fioke i svirao muziku u vazduhu... deo koji je pisao na njegovoj tabli s udaljenosti od nekoliko kilometara... ako bi mogao da ga pronađe i uspostavi kontrolu nad njim... Kao što je Abra zamišljala sebe kao ratnicu s kopljem i bojnim atom, Den je sad zamišljao niz prekidača na zidu kontrolne sobe. Neki su kontrolisali njene noge, neki ruke, neki sleganje ramena. Drugi su, međutim, bili kudikamo važniji. Trebalo bi da može da rukuje njima; posedovao je makar neke od istih strujnih kola. Kamionet se kretao, najpre u rikverc, a zatim se okrenuo. Trenutak kasnije su opet bili na drumu. „Tako je“, reče turobno Vrana. „Nastavi da spavaš. Šta si, do mojega, mislila da češ uraditi u onom klozetu? Uskočiti u šolju i
pustiti vodu...“ Njegove reči su izbledele, jer evo prekidača koje je tražio. Specijalni prekidači, oni s crvenim ručkama. Nije znao jesu li odista tu, i zaista povezani s Abrinim močima, niti da li samo igra neku mentalnu igru pasijansa. Znao je samo da mora da pokuša. Isijavaj, pomislio je, i sve ih povukao nagore.
6
Pikap Bilija Frimana nalazio se oko desetak kilometara zapadno od benzinske pumpe i kotrljao se drumom 108 kroz ruralnu oblast Vermonta kada je Vrana prvi put osetio bol. Kao da mu mala srebrna traka okružuje levo oko. Bila je hladna i pritiskala ga je. Podigao je ruku da je dodirne, ali pre nego što je uspeo, otpuzala je udesno, zamrznuvši mu koren nosa kao injekcija novokaina. Onda mu je zaokružila i drugo oko. Kao da nosi metalne naočari. Ili okove za oči. Sada je počelo da mu zvoni u levom uvu, a levi obraz mu je odjednom utrnuo. Okrenuo je glavu i video da ga devojčica posmatra. Oči su joj bile širom otvorene i nisu treptale. Nisu izgledale ni najmanje drogirano. Štaviše, uopšte nisu izgledale kao njene oči. Delovale su starije. Mudrije. I isto toliko hladno kao i njegovo lice. (zaustavi kamion) Vrana je stavio zaštitnu kapicu na špric i odložio ga na stranu, ali je i dalje držao pištolj koji je izvadio ispod sedišta kad je zaključio da devojčica provodi isuviše vremena u kenjari. Podigao ga je, nameravajući da zapreti starkelji i natera je da prestane s onim što radi, šta god to bilo, ali ruka kao da mu je odjednom uronjena u ledenu vodu. Pištolj je postajao sve teži: dva kilograma, pet kilograma, a onda dvanaest. Najmanje dvanaest. Dok se na jedvite jade upinjao da ga podigne, desno stopalo mu je spalo s papučice za gas, a leva ruka mu je okrenula volan tako da kamionet skrene s druma i zakotrlja se po mekanoj bankini - polako, usporavajući - dok su se točkovi s desne strane naginjali prema jarku.
„Šta mi to radiš?“ „Ono što zaslužuješ. Tatice." Kamionet je udario u oboreno drvo breze, skršio ga nadvoje i stao. Devojčica i starac bili su vezani pojasevima, ali je Vrana zaboravio da veže svoj. Nabio se na volan, pritom zatrubivši sirenom. Kad je spustio pogled, video je da mu se starčev pištolj okreće u šaci. Veoma polako, okretao se prema njemu. To nije trebalo da se događa. Trebalo je da droga to spreči. Dovraga, droga to jeste sprečila. Međutim, nešto se promenilo u tom klozetu. Ko god da se sada nalazio iza tih očiju, bio je jebeno trezan kao Majka Tereza. I strahovito jak. Rouz! Rouz, trebaš mi! „Mislim da ne može da te čuje", reče mu glas koji nije bio Abrin. „Možda imaš izvesne talente, kučkin sine, ali mi se čini da nisi bogzna kakav telepata. Mislim da, kada želiš da pričaš s tvojom devojkom, moraš da koristiš telefon." Upotrebivši svu snagu, Vrana je ponovo počeo da okreće glok prema devojčici. Sada mu se činilo kao da pištolj ima dvadeset pet kilograma. Žile na vratu su mu iskočile od napora. Na čelu mu izbiše graške znoja. Jedna mu je upala u oko, peckajući, a on je zatreptao u pokušaju da je ukloni. „Ubiću... tvog... prijatelja", kazao je. „Ne“, reče osoba u Abri. „Neću ti dozvoliti." Međutim, Vrana je video da se sada napreže, a to mu je dalo nadu. Uložio je sve u okretanje cevi pištolja ka trbuhu Ripa van Vinkla, 15 i skoro da je stigao tamo kada je glok počeo da se vraća nazad. Sada je čuo kako popišulja stenje od napora. Ali dovraga, i on je stenjao. Zvučali su kao maratonci koji se približavaju cilju. Jedan automobil prošao je pored, ne usporivši. Oni ga nisu primetili. Netremice su se gledali. Vrana je spustio levu šaku na desnu, u kojoj je držao pištolj. Sada se okretao malo lakše. Pobeđivao je, tako mu Boga. Ali njegove oči! Isuse!
„Bili", dreknu Abra. „Bili, malo pomoći!" Bili je frknuo. Oči mu se otvoriše. „Šta..." Na trenutak, starkeljina reakcija odvukla je Vraninu pažnju. Snaga koju je koristio je popustila, a cev pištolja je istog časa ponovo počela da se okreće ka njemu. Ruke su mu bile hladne kao led. Ti metalni prstenovi pritiskali su mu oči, preteći da ih pretvore u žele. Pištolj je prvi put opalio kada je bio između njih, napravivši rupu u instrument-tabli tik iznad radija. Bili se prenuo iz sna i zamlatarao rukama kao čovek koji se izvlači iz košmara. Jedna je pogodila Abrinu slepoočnicu, a druga udarila u Vranine grudi. Kabinu kamioneta ispuniše plavičasta izmaglica i reski miris baruta. „Šta to bi? Šta, dođavola..." Vrana zareža: „Ne, kučko! Ne!" Ponovo okrenu pištolj ka Abri, a kada to učini, oseti kako njena kontrola popušta. Posledica udarca u glavu. Spazi zaprepašćenje i užas u njenim očima, zbog čega mu je bilo divljački drago. Moram da je ubijem. Ne smem da joj pružim još jednu šansu. Ali ne metkom u glavu... U stomak. Onda ćuposisati njenu pa... Bili zari rame u Vranin bok. Pištolj se tržnu nagore i ponovo opali, ovaj put probušivši rupu u krovu tik iznad Abrine glave. Pre nego što je mogao opet da ga spusti, goleme šake mu zgrabiše ruke. Nije imao dovoljno vremena da shvati da je njegov suparnik koristio svega delić sile na raspolaganju. Panika je otključala ogromnu, možda čak i neznanu rezervu. Kad se pištolj sledeći put okrenuo ka njemu, zglobovi mu pukoše kao suve grančice. Na tren je video crno oko koje zuri u njega, i imao taman toliko vremena da pomisli: (Rouz, volim te) Usledio je blistavi beličasti blesak, a potom tama. Četiri sekunde kasnije, od Vrane Dedija nije ostalo ništa sem odeće.
7
Stimhed Stiv, Baba Baćuška, Krivi Stojko i Alava G igrali su nepovezanu partiju kanaste u baunderu koji su delili Alava G i
Prljavi Fil, kada je počelo vrištanje. Sve četvoro su bili na ivici živaca - čitav Pravi čvor bio je na rubu živaca - tako da su smesta bacili karte i potrčali ka vratima. Svi su izlazili iz svojih kamp prikolica i kuća na točkovima da vide šta se dešava, ali su stali kao ukopani kada su ugledali Rouz Šešir, koja je stajala okupana bleštavim žućkastobelim sjajem reflektora raspoređenih oko Lože Vidikovac. Oči su joj bile mahnite. Čupala je kosu kao neki starozavetni prorok u bunilu nasilne vizije. „Ta jebena kučka ubila je mog Vranu Dedija!“, vrištala je. „Ubiću je! UBIĆU JE I POJEŠĆU JOJ SRCE!“ Na kraju je pala na kolena i zaridala, žarivši lice u šake. Pravi čvor je stajao potpuno zgranut. Niko nije znao šta da kaže ili uradi. Ćutljiva Sari joj je naposletku prišla. Rouz ju je žestoko odgurnula. Sari se pružila na leđa, ustala i vratila se do nje bez oklevanja. Rouz je ovaj put podigla pogled i videla svoju tešiteljicu, ženu koja je ove neverovatne noći takođe izgubila voljenu osobu. Zagrlila je Sari, stegnuvši je toliko snažno da su ostali čuli krckanje kostiju. No, Sari se nije opirala, a posle nekoliko trenutaka, dve žene su pomogle jedna drugoj da ustanu na noge. Rouz je sa Ćutljive Sari skrenula pogled na Veliku Mo, a zatim na Tešku Meri i Token Čarlija. Gledala ih je kao da nikad u životu nije videla nikoga od njih. „Hajde, Rouzi“, reče joj Mo. „U šoku si. Moraš da prileg...“ „NE!“ _ Odmaknula se od Ćutljive Sari i ošamarila se obema šakama po obrazima, toliko jako da joj je šešir spao sa glave. Sagla se da ga podigne, a kada je ponovo osmotrila okupljene članove Pravog čvora, u oči joj se vratio tračak zdravog razuma. Mislila je na Dizelaša Daga i ekipu koju je poslala da sačekaju Vranu Dedija i devojčicu. „Moram da kontaktiram s Dizom. Da kažem njemu, Filu i Eni da se vrate. Moramo da budemo zajedno. Moramo da uzmemo paru. Mnogo pare. A kada se natankamo, sredićemo tu kučku.“ Čutke su gledali u nju, zabrinutih i nesigurnih lica. Prizor njihovih uplašenih očiju i razjapljenih usta ju je ražestio.
„Sumnjate li u mene?“ Ćutljiva Sari se ponovo došunjala do nje. Rouz ju je toliko jako odgurnula da se zamalo opet srušila. „Ko god sumnja u mene, neka istupi." „Niko ne sumnja u tebe, Rouz“, reče Stimhed Stiv, „ali možda bi trebalo da je ostavimo na miru.“ Govorio je polako i oprezno, i nije smeo da sretne njen pogled. „Ako je Vrana zaista otišao, to je petoro mrtvih. Nikad nismo izgubili petoro u jednom danu. Nikad čak nismo izgubili ni dv...“ Rouz je zakoračila napred, a Stiv istog trena unazad, uvukavši glavu u ramena kao dete koje očekuje ćušku. „Hočete da pobegnete od devojčice? Nakon svih ovih godina, hoćete da podvijete rep i pobegnete od obične geakinje?“ Niko joj nije odgovorio, a ponajmanje Stiv, ali je Rouz videla istinu u njihovim očima. Da. Želeli su. Imali su mnoštvo dobrih godina. Ugojenih godina. Godina lakog lova. A sad su naleteli na nekoga ko ne samo što ima izvanrednu količinu pare, već zna ko su i šta rade. Umesto da osvete Vranu Dedija - koji ih je, skupa s njom, vodio i kroz dobra i kroz loša vremena - hteli su da podviju repove i kevćući podbruse pete. U tom trenutku je poželela sve da ih sve pobije. Osetili su to i povukli se još dalje od nje, dajući joj prostora. Svi osim Ćutljive Sari, koja je kao hipnotisana piljila u nju, otvorenih usta. Rouz ju je zgrabila za koščata ramena. „Ne, Rouzi!“, zavapi Mo. „Nemoj da je povrediš!" „Šta je s tobom, Sari? Ta devojčica je odgovorna za smrt žene koju si volela. Želiš li i ti da pobegneš?" „Ne“, reče Sari. Gledala je Rouzi pravo u oči. Čak i sada, dok su svi gledali u nju, Sari je izgledala kao jedva nešto više od puke senke. „Želiš li da vratiš dug?“ „Da“, reče Sari. Zatim: „Osfeta!“ Sari je govorila tiho (bezmalo je bila skroz nema) i imala je govornu manu, ali su je svi čuli, i svi su znali šta je rekla. Rouz se osvrnula i pogledala ostale. „Svi vi koji ne želite ono što Sari želi, koji samo žele da se bacite ničice i otpuze na stomaku..."
Okrenula se ka Velikoj Mo i zgrabila ženinu mlitavu ruku. Mo je preplašeno zacičala i pokušala da uzmakne. Rouz ju je držala u mestu i podigla joj ruku u vazduh tako da svi mogu da je vide. Ruku su prekrivale crvene tačkice. „Možete li da otpuzite od ovoga?“ Zažagorili su i odstupili još jedan korak. Rouz reče: „U nama je.“ „Večina nas je dobro!“, povikala je Slatka Teri Pikford. „Ja sam dobro! Na meni nema ni traga!" Ispružila je glatke ruke zarad inspekcije. Rouz je upravila plamteče, suzama ispunjene oči prema Teri. „Sada nema! Ali koliko dugo?“ Slatka Teri joj nije odgovorila, ali je skrenula glavu u stranu. Rouz je zagrlila Ćutljivu Sari i osmotrila ostale. „Orah je rekao da je ta devojčica možda naša jedina šansa da se ratosiljamo ove boleštine pre nego što nas sve zarazi. Da li iko ovde zna za drugo rešenje? Ako znate, progovorite!" Niko nije. „Sačekaćemo da se vrate Diz, Eni i Prljavi Fil, a onda ćemo uzeti paru. Najveću paru koju smo ikada uzeli. Ispraznićemo kanistere." Njene reči propratili su iznenađeni pogledi i još nelagodnog žamora. Misle li da je sišla s uma? Neka ih. Nisu samo male boginje izjedale Pravi čvor, već i strah, a to je bilo mnogo gore. „Kad svi budemo zajedno, napravićemo krug. Ojačaćemo. Lodsam hanti, mi smo izabrani - jeste li to zaboravili? Sabbatha hanti, mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo! Kažite to zajedno sa mnom!" Streljala ih je pogledom. „Kažite!!!" Rekli su, hvatajući se za ruke, praveći krug. Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo! U poglede im se uvuklo malo odlučnosti. Malo vere. Na kraju krajeva, svega desetak ih je imalo crvene tačkice; još je bilo vremena. Rouz i Ćutljiva Sari zakoračile su u krug. Teri i Baba su se pustile kako bi napravile mesta za njih dve, ali je Rouz otpratila Sari do centra. Pod svetlošću reflektora, tela dve žene bacala su višestruke
senke, nalik paocima na točku. „Kad budemo jaki - kada ponovo budemo jedno - naći ćemo je i uzećemo je. Kažem vam to kao vaš vođa. A čak i ako njena para ne izleći bolest koja nas izjeda, to će biti kraj crvljive..." Utom je devojčica progovorila u njenoj glavi. Rouz nije mogla da vidi besni osmeh Abre Stoun, ali je mogla da ga oseti. (Nemoj se mučiti da dolaziš k meni, Rouz)
8
Na zadnjem sedištu saburbana Džona Daltona, Den Torens je Abrinim glasom izgovorio pet reći. „Ja dolazim po tebe!"
9
„Bili? Bili?" Bili Friman je pogledao u devojčicu koja uopšte nije zvučala kao devojčica. Udvostručila se, vratila ujedno, a zatim opet udvostručila. Prešao je dlanom preko lica. Očni kapci su mu bili teški kao tuč, a misli kao da su mu nekako bile zalepljene skupa. Ništa nije shvatao. Više nije bio dan, a svakako nisu bili u Abrinoj ulici. „Ko to puca? I ko mi se to iskenjao u usta? Hriste!" „Bili, moraš da se probudiš. Moraš da...“ Den je nameravao da kaže „moraš da voziš", ali Bili Friman nikuda neće voziti. Bar ne još neko vreme. Oči su mu se ponovo sklapale, a kapci su mu funkcionisali svaki za sebe. Den je Abrinim laktom munuo starca u rebra i ponovo mu privukao pažnju. Barem za sada. Svetlost farova preplavila je kabinu kamioneta kad se približilo još jedno vozilo. Den je zadržao Abrin dah, ali je i on prošao, ne usporivši. Možda žena sama u kolima, ili možda prodavač u žurbi da stigne kući. Loš samarićanin, ko god bio, ali to je bilo dobro po njih. Međutim, treća možda neće biti sreća. Žitelji ruralnih delova imaju sklonost ka tome da budu komšijski nastrojeni. I lj ubopitlj ivi. „Ostani budan", kazao je.
„Ko si ti?" Bili je pokušao da se usredsredi na klinku, ali to je bilo nemoguće. „Jer mi svakako ne zvučiš kao Abra." „Komplikovano je. Za sada samo daj sve od sebe da ostaneš budan." Den je izašao iz pikapa i obišao oko haube do suvozačeve strane, zateturavši se nekoliko puta. Abrine noge, naizgled toliko duge onog dana kad su se upoznali, bile su prokleto prekratke. Nadao se samo da neće imati dovoljno vremena da se navikne na njih. Vranina odeća ležala je na sedištu. Njegove platnene patike stajale su na prostirci za noge, skupa s čarapama. Krv i parčići mozga, koji su mu isprskali košulju, iščezli su, ali su ostavili vlažne mrlje. Den je sakupio sve i, nakon trenutnog razmišljanja, uzeo i pištolj. Nije želeo da ga se odrekne, ali ako ih policija zaustavi... Odneo je zavežljaj do haube kamioneta i zakopao ga ispod gomilice suvog lišća. Onda je zgrabio komad slomljene breze i odneo je do groba. Posao nije bio nimalo lak s Abrinim rukama, ali je ipak nekako uspeo. Shvatio je da ne može tek tako da uđe u kabinu; morao je da se uhvati za volan i uvuče unutra. A kada se našao za volanom, njena stopala jedva da su dodirivala papučice. Sranje! Bili je opet gromko zahrkao, a Den ga je ponovo ćušnuo laktom. Bili je otvorio oči i pogledao oko sebe. „Gde smo? Da li me je onaj tip drogirao?" Zatim: „Mislim da moram da nastavim da džonjam." U nekom trenutku borbe za pištolj, borbe na život i smrt, Vranina neotvorena flašica fante pala je na pod. Den se sagnuo, uzeo je, a zatim zastao s Abrinim prstima na čepu, setivši se šta se dešava s gaziranim osvežavajućim pićima kad se otvore nakon mućkanja. Odnekud, Abra mu se obratila (oh, bogo moj) i nasmešila, ali to nije bio ljutiti osmeh. Den je pomislio da je to dobro.
Ne smeš me pustiti da zaspim, rekao je glas koji je dolazio iz Denovih usta, pa se Džon zato isključio s auto-puta i parkirao na najudaljenijem mestu od „Kolsa“. Tamo su Dejv i on šetkali Denovo telo napred-nazad, držeći ga između sebe. Bio je poput pijanca na kraju teške noći - glava bi mu s vremena na vreme klonula na grudi, a potom se trznula gore. Obojica su ga naizmenično pitali šta se desilo, šta se trenutno dešava i gde se dešava, ali je Abra samo odmahivala Denovom glavom. „Vrana mi je dao injekciju pre nego što me je pustio da odem u toalet. Sve ostalo mi je maglovito. A sad pssst, moram da se koncentrišem.“ Na trećem širokom obilasku oko Džonovog saburbana, Denova usta se razvukoše u kez, a iz njih se začuo kikot veoma sličan Abrinom. Dejv je upitno pogledao u Džona preko tela teturavog štićenika. Džon je slegnuo ramenima i zavrteo glavom. „Oh, bogo moj“, reče Abra. „Sok!“
10
11
Den je nagnuo flašu fante i odvrnuo čep. Mlaz narandžaste gazirane I tečnosti pod visokim pritiskom pogodio je Bilija pravo u lice. Bili se nakašljao i zagrcnuo, trenutno potpuno razbuđen. „Isuse, mala! Zašto si to uradila?" „Upalilo je, zar ne?“ Den mu je dodao flašu koja je i dalje šištala. „Popij ostatak. Izvini, ali ne smeš ponovo da zaspiš, ma koliko to da želiš." Kad je Bili nagnuo flašu i iskapio ostatak, Den se nagnuo preko i pronašao ručku za podešavanje sedišta. Povukao ju je jednom šakom, a drugom cimnuo volan. Sedište se pomaklo napred. Nagli pokret naterao je Bilija da se polije fantom po bradi (i da izusti frazu koju odrasli obično ne koriste u blizini devojčica iz Nju Hempšira), ali su Abrina stopala sada mogla da dosegnu papučice. Jedva. Den je ubacio menjač u rikverc i polako krenuo unazad, usmeravajući pikap prema
drumu. Kada su se našli na asfaltu, uzdahnuo je od olakšanja. Zaglavljivanje u jarku pored neprometnog auto-puta u Vermontu ne bi im nimalo pomoglo. „Znaš li šta radiš?", upita Bili. „Da. Radim to već godinama... iako je prošlo dosta vremena otkako mi je država Florida oduzela vozačku dozvolu. U to vreme sam bio u drugoj državi, ali postoji ta sitnica po imenu reciprocitet. Uzrok propasti putujućih pijanaca uzduž i popreko ove naše velike zemlje." „Ti si Den." „Kriv po svim tačkama optužnice", rekao je, škiljeći preko volana. Poželeo je da ima neku knjigu na koju bi mogao da sedne, ali budući da nije, jednostavno će morati da se snađe. Ubacio je u prvu i krenuo. „Kako si ušao u nju?“ „Ne pitaj." Vrana je rekao nešto (ili je to samo pomislio, Den nije znao šta tačno od toga) o putevima do kampova, a otprilike sedam kilometara niz drum 108, naišli su na putić s rustičnim drvenim znakom zakucanim na stablo bora: BOBOVO I DOTINO SREČNO MESTO. Ako to nije bio put do kampa, onda ne zna šta je. Den je skrenuo i uključio duga svetla, a Abrine ruke bile su zahvalne na servo volanu. Četvrt kilometra dalje, drum je blokirao težak lanac s okačenim znakom, manje rustičnim: ZABRANJEN ULAZ. Lanac je bio dobar. To je značilo da Bob i Doti nisu odlučili da provedu vikend na svom srećnom mestu, a četvrt kilometra udaljenosti od auto-puta bilo je dovoljno da im pruži kakvu-takvu privatnost. Postojao je još jedan bonus: odvodni kanal iz koga je curkala voda. Den je isključio svetla i motor, a zatim se okrenuo Biliju. „Vidiš li taj odvodni kanal? Idi i operi sok s lica. Dobro se ispljuskaj. Moraš biti budan koliko gpd je to moguće." „Pa budan sam", reče mu Bili. „Ne dovoljno. Pokušaj da ne isprskaš košulju. A kad završiš, očešljaj se. Moraćeš da izađeš u javnost." „Gde smo?"
„U Vermontu." „Gde je tip koji me je kidnapovao?" „Mrtav." „Srećan mu jebeni put!", uzviknu Bili. Onda, nakon sekunde-dve razmišljanja, pitao je: „Šta je s njegovim telom? Gde je?" Izvrsno pitanje, ali ne pitanje na koje je Den želeo da odgovori. Želeo je samo da sve ovo privede kraju. Bilo je iscrpljujuće i dezorijentišuće na hiljadu načina. „Nestalo je. To je zaista sve što treba da znaš." „Ali..." „Ne sad. Umij se, a zatim se nekoliko puta prošetaj ovim putićem. Maši rukama, diši duboko i razbudi se što više možeš." „Glava me užasno boli." Den nije bio iznenađen. „Kad se vratiš, devojčica će verovatno ponovo biti devojčica, što znači da ćeš ti morati da voziš. Ako se osećaš dovoljno trezveno da zvučiš uverljivo, odvezi se u sledeći grad gde postoji motel i uzmi sobu. Putuješ s unukom, razumeš?" „Aha", reče Bili. „Moja unuka. Abi Friman." „Kad se smestite, pozovi me na mobilni." „Jer ćeš biti... gde god da ste." „Tako je." „Ovo je sjebano do neba, druže." „Da“, reče Den. „Svakako jeste. Naš posao je da to sada razjebemo." „U redu. Kako se uopšte zove sledeći grad?“ „Nemam pojma. Ne želim da doživite saobraćajku, Bili. Ako ne možeš da se opasuljiš dovoljno da pređeš trideset-četrdeset kilometara i zatim se prijaviš u motel a da neki tip na recepciji ne pozove pandure, moraćete da provedete noć u kabini ovog kamioneta. Neće vam biti udobno, ali bi trebalo da bude bezbedno." Bili je otvorio vrata na suvozačevoj strani. „Daj mi desetak minuta. Moći ću da prođem kao trezan. Radio sam to i ranije." Namignuo je devojčici za volanom. „Radim za Kejsija Kingslija.
Zakletog neprijatelja pića, sećaš se?“ Den ga je posmatrao kako odlazi do odvodnog kanala i spušta se na kolena, a zatim je sklopio Abrine oči. Na parkiralištu kraj tržnog centra, Abra je zatvorila Denove. (Abra) (ovde sam) (jesi li budna) (aha, kao) (moramo ponovo da zavrtimo točak, možeš li da mipomogneš) Ovog puta je mogla.
12
„Pustite me“, reče Den. Njegov glas je ponovo bio njegov. „Dobro sam. Mislim." Džon i Dejv su ga pustili, spremni da ga ponovo zgrabe ako se zatetura, ali nije. Ipak, jeste se detaljno ispipao: kosu, lice, grudi, noge. Onda je klimnuo. „Uh“, kazao je. „Ovde sam.“ Osvrnuo se unaokolo. „A gde tačno?" „Tržni centar Foks Ran“, reče mu Džon. „Stotinak kilometara od Bostona." „Okej, hajde da se vratimo na put." „Abra", reče Dejv. „Šta je s Abrom?" „Abra je dobro. Ponovo je tamo gde joj je i mesto." „Mesto joj je kod kuće", reče Dejv, i to s mnogo više od tračka srdžbe u glasu. „U njenoj sobi. Da četuje s drugaricama ili sluša onu glupavu klinačku grupu na svom ajpodu." „S Bilijem je. Bili će se brinuti o njoj." „Šta je s onim tipom koji ju je kidnapovao? Vranom?" Den je zastao pored zadnjih vrata saburbana. „Više ne moraš da se brineš zbog njega. Osoba zbog koje sada moramo da se brinemo je Rouz."
Motel „Kruna“ nalazi se s druge strane granice Savezne Države Njujork, u Kraunsvilu. To je bilo trošno mesto s treperavim znakom na kome je pisalo IM MO SL BODNE SOBE i MN GO K BLOV KIH KAN LA! Na tridesetak parking mesta bila su parkirana svega četiri vozila. Čovek na recepciji bio je planina sala, s konjskim repom koji mu je padao sve do polovine leđa. Provukao je Bilijevu viza karticu kroz aparat i dao mu ključeve od dve sobe, ne skidajući oči s televizora, gde su se dve žene na crvenom kauču marljivo žvalavile. „Jesu li povezane?“, upit Bili. A zatim, gledajući u žene: „Sobe, mislim." „Da, da, sve su povezane, samo otvorite vrata.“ „Hvala." Dovezao se do soba broj 23 i 24 i parkirao kamionet. Abra je ležala sklupčana na sedištu glave naslonjene na jednu ruku, duboko usnula. Bili je otključao sobe, uključio svetio, i otvorio vrata između soba. Smeštaj je bio čemeran, ali ne i očajan. Sada je želeo samo da se oboje smeste i da legne da spava. Po mogućstvu, sledećih deset sati. Retko kad se osećao matoro, a večeras se osećao prastaro. Abra se probudila kad ju je spustio na krevet. „Gde smo?“ „U Kraunsvilu, u Njujorku. Bezbedni smo. Biću u susednoj sobi." „Želim svog tatu. I želim Dena.“ „Uskoro.“ Nadao se da nije slagao. Oči su joj se zatvorile, a zatim polako otvorile. „Pričala sam s tom ženom. S tom gadurom.“ „Jesi li?“ Bili nije imao pojma o čemu Abra govori. „Ona zna šta smo uradili. Osetila je to. I bolelo je.“ U Abrinim očima je na tren zasjala britka svetlost. Bili je mislio da je to kao tračak sunca na kraju hladnog i oblačnog februarskog dana. „Drago mi je zbog toga."
13
„Spavaj, zlato." Hladna zimska svetlost i dalje je isijavala s njenog bledog i umornog lica. „Zna da dolazim po nju." Palo mu je na pamet da joj skloni kosu sa očiju, ali šta ako ga ujede? To je verovatno bila budalasta pomisao, ali... ta svetlost u njenim očima. Njegova majka je ponekad tako izgledala, tik pre nego što bi izgubila živce i istamburala jedno od svoje dece. „Osećaćeš se bolje ujutru. Voleo bih da možemo da se vratimo još večeras - siguran sam da i tvoj tata isto želi - ali nisam u stanju da vozim. Jedva sam i ovoliko izdržao a da ne završim u jarku pored puta." „Volela bih da mogu da razgovaram s mamom i tatom." Bilijevi mama i tata - nikada kandidati za roditelje godine, čak ni u najboljem izdanju - odavno su bili mrtvi, a trenutno je želeo samo da spava. Čežnjivo je pogledao kroz otvorena vrata, ka krevetu u drugoj sobi. Ubrzo, ali ne još. Izvadio je mobilni i otvorio ga. Telefon na drugom kraju veze je dvaput zazvonio, a onda je pričao s Denom. Posle nekoliko trenutaka, pružio je telefon Abri. „Tvoj tata. Pričaj do mile volje." Abra je zgrabila telefon. „Tata? Tatice?" Suze joj ispuniše oči. „Da, ja... prestani, tata, dobro sam. Toliko sam pospana da jedva mogu..." Oči su joj se razrogačile kada joj je misao pala na pamet. „Jesi li ti dobro?" Zaćutala je i slušala. Bilijeve oči su se sklopile, a on ih je s mukom naglo otvorio. Devojčica je plakala kao kiša, a njemu je donekle bilo drago zbog toga. Suze su utulile onu svetlost u njenim očima. Vratila mu je telefon. „Den. Hoće ponovo da priča s tobom." Uzeo je mobilni i poslušao. Onda je rekao: „Abra, Den želi da zna da li misliš da ima i drugih loših momaka, nekih koji su dovoljno blizu da stignu ovamo večeras." „Ne. Mislim da je Vrana trebalo da se sretne s nekima, ali su još prilično daleko. A ne mogu da skontaju gde smo“ - silovito je zevnula - „bez njega koji bi im to rekao. Reci Denu da smo bezbedni. I reci mu
da se potrudi da moj tata to shvati." Bili je preneo poruku. Kad je prekinuo vezu, Abra je ležala sklupčana na krevetu, kolena priljubljenih uz grudi, i tiho hrkala. Bili ju je pokrio ćebetom iz ormana, a zatim otišao do spoljašnjih vrata i navukao rezu. Razmislio je, a potom postavio stolicu ispod brave, zlu ne trebalo. Bolje sprečiti, nego lečiti, voleo je da kaže njegov otac.
14
Rouz je otvorila tajni pregradak ispod poda i izvadila jedan kanister. I dalje klečeći između prednjih sedišta ertkruzera, otpečatila ga je i stavila usta na grlić koji je šištao. Vilica joj se oklembesila sve do grudi, a dno njene glave postalo je tamna rupa iz koje je štrčao jedan jedini zub. Njene oči, inače blago iskošene nagore, iskrvarile su nadole i smračile se. Lice joj je postalo žalobna maska smrti, ispod koje se jasno videla lobanja. Uzela je paru. Kad je završila, vratila je kanister na mesto i sela za volan kuće na točkovima, gledajući pravo ispred sebe. Nemoj da se trudiš da dolaziš po mene, Rouz - jer ja dolazim po tebe. To joj je kazala. To se usudila da kaže njoj, Rouz O’Hari, Rouz Šeširu. Nije samo jaka, dakle; već jaka i osvetoljubiva. Besna! „Samo dođi, draga", kazala je. „I ostani besna. Što si ljuća, to ćeš biti bezumnija. Dođi da se vidiš sa svojom tetkom Rouz." Začuo se prasak. Spustila je pogled i videla da je slomila donju polovinu upravljača ertkruzera. Para joj je dala snagu. Šake su joj krvarile. Bacila je nazubljeni plastični luk u stranu, podigla dlanove do lica i počela da ih liže.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
ONO ŠTO JE ZABORAVLJENO
1
Čim je Den sklopio mobilni telefon, Dejv je rekao: „Hajde da pokupimo Lusi i odemo po Abru.“ Den je zavrteo glavom. „Kaže da je dobro, a ja joj verujem." „Drogirana je", reče Džon. „Njeno rasuđivanje trenutno možda nije baš najpouzdanije." „Bila je dovoljno bistra da mi pomogne da sredim onog tipa Vranu", reče Den, „a ja joj verujem što se ovog tiče. Neka ih, neka odspavaju dejstvo onoga s čim ih je kopile drogiralo. Mi imamo druga posla. Važna posla. Moraš da mi veruješ, bar malo. Uskoro ćeš biti sa kćerkom, Dejvide. Za sada me pažljivo saslušaj. Ostavićemo te u stanu Lusine babe. Dovešćeš svoju suprugu u bolnicu." „Ne znam hoće li mi poverovati kada joj ispričam šta se danas dogodilo. Ne znam koliko mogu da budem ubedljiv kada ni sam ne verujem u sve to." „Reci joj da ta priča mora da sačeka dok se svi ne okupimo. A to uključuje i Abrinu momo." „Sumnjam da će te pustiti da je vidiš." Dejv je bacio pogled na ručni sat. „Vreme za posete je odavno prošlo, a ona je veoma bolesna." „Osoblje ne obraća naročito mnogo pažnje na pravila kad su pacijenti blizu kraja", reče mu Den. Dejv je pogledao u Džona, koji je slegnuo ramenima. „Čovek radi u staračkom domu. Mislim da možeš da mu veruješ što se toga tiče." „Možda uopšte nije pri svesti", reče Den.
„Hajde da brinemo o tome kada na to dođe red.“ „Kakve veze ima Četa sa svim ovim? Ona ne zna ništa o ovome!" Den reče: „Prilično sam siguran da zna mnogo više nego što misliš."
2
Ostavili su Dejva ispred kondominijuma u Marlborovoj ulici i s pločnika gledali kako se penje uz stepenice i zvoni na interfon. „Izgleda kao dečačić koji zna da ga čeka dvadeset po turu", reče Džon. „Ovo će dovesti njihov brak do tačke pucanja, kako god da se završi." „Kada se dogodi prirodna katastrofa, niko nije kriv." „Pokušaj da ubediš Lusi u to. Misliće: Ostavio si kćerku samu, a neki luđak ju je oteo! Na nekom nivou, zauvek će tako misliti." „Abra će joj možda promeniti mišljenje o tome. Počev od danas, uradili smo ono što smo mogli, a za sada nam uopšte ne ide loše." „Ali nije još gotovo." „Ni izdaleka." Dejv je ponovo pozvonio i zavirio u neveliko predvorje, vrata lifta su se otvorila, a Lusi Stoun izjurila napolje. Lice joj je bilo zabrinuto i belo kao kreč. Dejv je počeo da priča čim je otvorila ulazna vrata zgrade. Baš kao i ona. Lusi ga je uvukla - cimnula - u zgradu, držeći ga za obe ruke. „O, čoveče", tiho reče Džon. „To me podseća na previše noći kada sam dolazio kući pijan u tri izjutra." „Ili će je ubediti, ili neće", reče Den. „Mi imamo druga posla."
3
Den Torens i Džon Dalton stigli su u bolnicu Masačusets u Bostonu malo posle pola jedanaest. Na intenzivnoj nezi vladalo je trenutno zatišje. Izduvani helijumski balon s rečima BRZO OZDRAVI, odštampanim raznobojnim slovima, tunjavo je lebdeo duž plafona hodnika, bacajući meduzastu senku. Den je prišao prijemnom odeljenju, predstavio se kao radnik staračkog doma u koji gospođa
Končeta Rejnolds treba da bude prebačena i pokazao joj identifikaciju Doma Helen Rajvington, a zatim predstavio Džona Daltona kao porodičnog lekara (bilo je to blago rastezanje istine, ali nikako ne laž). „Moramo da procenimo njeno zdravstveno stanje pre prebacivanja", reče Den, „a dva člana porodice zatražila su da budu prisutna. Oni su unuka gospođe Rejnolds i njen suprug. Izvinjavam se zbog toga što dolazimo ovako kasno, ali to se nije moglo izbeći. Ubrzo će biti ovde." „Upoznala sam Stounove", reče glavna medicinska sestra. „Divni ljudi. Lusi je bila izuzetno brižna prema svojoj baki. Končeta je posebna. Čitala sam njene pesme i predivne su. Ali ako očekujete bilo kakve povratne informacije od nje, gospodo, bićete razočarani. Upala je u komu." To ćemo tek da vidimo, pomisli Den. „Takođe...“ Sestra je sumnjičavo pogledala u Džona. „Pa... zaista nije na meni da to kažem..." „Nastavite", reče joj Džon. „Nikad nisam upoznao medicinsku sestru koja nije znala kakva je situacija." Nasmešila mu se, a zatim ponovo obratila pažnju na Dena. „Cula sam fantastične stvari o Rajvingtonu, ali zaista sumnjam da će Končeta otići tamo. Čak i da izdrži do ponedeljka, nisam sigurna da ima svrhe premeštati je. Možda je čovečnije pustiti je da završi svoje putovanje ovde. Ako sam preterala, izvinjavam se." „Niste", reče joj Den, „a mi ćemo uzeti to u obzir. Džone, hoćeš li da siđeš dole u predvorje i dopratiš Stounove kad stignu? Mogu da počnem i bez tebe." „Jesi li siguran..." „Da“, reče Den. „Jesam." " „Ona je u sobi broj 9", reče glavna sestra. „Jednokrevetna soba na kraju hodnika. Ako vam budem potrebna, pozvonite na njeno zvonce pored kreveta."
Končetino ime stajalo je na vratima sobe broj 9, ali je metalni pregradak za beleške lekara bio prazan, a monitor za praćenje vitalnih funkcija iznad njene glave nije pokazivao ništa dobro. Den je stupio u dobro poznate mirise: osveživač vazduha, antiseptička sredstva i smrtnu bolest. Poslednje je bilo reski zadah koji mu je u glavi svirao poput violine koja zna samo jednu notu. Zidove su prekrivale fotografije na kojima se videla Abra u raznim uzrastima. Na jednoj se videla gomila klinaca koji su, razjapljenih usta, gledali kako mađioničar izvlači belog zeca iz šešira. Bio je siguran da je bila snimljena na čuvenoj rođendanskoj zabavi - Danu kašika. Okružena tim fotografijama, žena-kostur spavala je s otvorenim ustima i brojanicom upletenom između prstiju. Preostala kosa joj je bila toliko retka da je skoro nestajala na jastuku. Njena koža, nekada maslinasta, sada je bila žuta. Dizanje i spuštanje mršavih grudi jedva se moglo uočiti. Jedan pogled bio mu je dovoljan da shvati da je glavna medicinska sestra vrlo dobro znala kakva je situacija. Da je Azi ovde, ležao bi sklupčan pored nje, čekajući da stigne Doktor Sleep, kako bi mogao da nastavi noćno patroliranje po praznim hodnicima, ne računajući ono što jedino mačke mogu da vide. Den je seo na ivicu ležaja, zapazivši da je jedina intravenozna terapija koja je ulazila u nju solni rastvor. Sada je postojao samo jedan lek koji može da joj pomogne, a bolnička apoteka ga nije imala na lageru. Cevčica se malo iskrivila. Ispravio ju je. Onda ju je uhvatio za šaku i pogledao u usnulo lice. (Končeta) Došlo je do kratkog zastoja u njenom disanju. (Končeta, vrati se) Ispod tankih, modrih kapaka, oči su joj se pokrenule. Možda je slušala; možda je sanjala svoje poslednje snove. O Italiji, možda. O tome kako se naginje preko bunara i vadi kofu s ledenom vodom. Kako se naginje na vrelom letnjem suncu.
4
(Abri je potrebno da se vratiš, a i meni) To je bilo sve što je mogao da uradi, a nije bio siguran da će biti dovoljno sve dok joj se, polako, oči nisu otvorile. Isprva su bile prazne, ali su onda počele da opažaju. Viđao je to i ranije. Čudo povratka svesti. Ne prvi put, zapitao se odakle svest dolazi i kuda odlazi nakon što nestane. Smrt nije ništa manje čudo od rođenja. Šaka koju je držao se stegla. Oči su nastavile da gledaju u Dena, a Končeta se nasmešila. Bojažljiv osmeh, ali je bio tamo. „Oh mio caro! Sei tu? Come e possibile? Sei morto? Sono morta anch’io... Siamofantasmi?“ Den nije znao italijanski, ali nije ni morao. Čuo je ono što je rekla sa savršenom jasnoćom u glavi. O mili moj, jesi li to ti? Kako je to moguće? Jesi li mrtav? Jesam li i ja? Zatim, nakon kratkotrajne pauze: Jesmo li duhovi? Den se sagnuo ka njoj sve dok mu obraz nije dodirivao njen. Prošaputao je u njeno uvo. Malo kasnije, uzvratila je šapatom.
5
Njihov razgovor bio je kratak, ali vrlo prosvetljujući. Končeta je govorila uglavnom na italijanskom. Napokon je podigla ruku - na jedvite jade, ali je ipak uspela - i pomilovala ga po čekinjavom obrazu. Nasmešila se. „Jesi li spremna?" upitao je. „Si. Spremna sam." „Nemaš čega da se plašiš." „Si, znam to. Tako mi je drago što si došao. Reci mi opet kako se zoveš, signore.“ „Danijel Torens." „Si. Ti si poklon od Gospoda, Danijele Torense. Sei un dono di Dio.“
Den se nadao da je to istina. „Hoćeš li mi dati?" „Si, naravno. Ono što ti treba per Abra.“ „A ja ću tebi dati, Četa. Zajedno ćemo piti iz istog bunara." Sklopila je oči. (znam) „Spavaj, a kada se probudiš..." (sve će biti bolje) Moć je bila još snažnija nego one noći kada je preminuo Čarli Hejz; osetio ju je kako struji između njih kad je nežno uzeo njene šake u svoje i na dlanovima osetio glatke kamičke njene brojanice. Negde, svetla su se isključivala, jedno po jedno. To je bilo u redu. U Italiji, devojčica u braon haljini i sandalama izvlačila je vodu iz bunara. Ličila je na Abru, ta devojčica. Pas je lajao. Il cane. Ginata. Il cane si rotolava sullerba. Lajao i prevrtao se po travi. Smešna Đinata! Končeta je imala šesnaest i bila je zaljubljena, ili trideset i pisala je pesmu za kuhinjskim stolom u vrelom stanu u Kvinsu, dok su deca vikala dole na ulici; imala je šezdeset i stajala je na kiši i gledala u stotine hiljada linija najčistijeg srebra koje je padalo s neba. Bila je svoja majka i svoja praunuka i došlo je vreme za njenu veliku promenu, njeno veliko putovanje. Đinata se prevrtala po travi a svetla (požuri, molim te) su se glasila jedna za drugim. Vrata su se otvarala (požuri, molim te, vreme je) a s druge strane su oboje mogli da namirišu sve tajanstveno i mirišljavo disanje noći. Iznad su bile sve zvezde koje su ikada postojale. Poljubio je njeno hladno čelo. „Sve je u redu, cara. Samo moraš da zaspiš. Od sna će ti biti bolje." . Onda je sačekao njen poslednji dah. Došao je. Još uvek je sedeo tamo, držeči njene šake u svojim, kad su se vrata
naglo otvorila a u sobu kao furija uletela Lusi Stoun. Iza nje su išli njen muž i pedijatar njene kćerke, ali ne preblizu; kao da su se plašili da ih ne opeku strah, bes i zbunjena jarost koje su je okruživali u pucketavoj auri, toliko snažnoj da je bila bezmalo vidljiva. Ščepala je Đena za rame, a njeni nokti su mu se kao kandže zarili u meso ispod košulje. „Sklanjaj se od nje. Ne poznaješ je. S njom nemaš ništa više posla nego s mojom kćer...“ „Stišaj glas", reče Den ne okrenuvši se. „U prisustvu si smrti." Bes koji je ključao u njoj istog trena je splasnuo, olabavivši joj zglobove. Klonula je na krevet pored Dena i pogledala u voštanu masku koja je sada bila lice njene babe. Onda je pogledala u ispijenog i neobrijanog muškarca koji je sedeo i držao mrtve šake, koje su još uvek stezale brojanicu. Neprimećene, suze su potekle niz Lusine obraze u bistrim velikim kapima. „Ne razumem ni polovinu onoga što pokušavaju da mi kažu. Samo to da je Abra kidnapovana, ali da je sada dobro - navodno - i da je u motelu s nekim čovekom po imenu Bili, i da oboje spavaju.“ „Sve je to istina“, reče joj Den. „Onda me poštedi moralizatorskih izjava, moliću lepo. Žaliću za mojom momo nakon što vidim Abru. Nakon što je zagrlim. Za sada, želim da znam... želim...“ Zaćutala je, gledajući u Dena, zatim u svoju mrtvu baku, pa ponovo u njega. Njen muž stajao je pored nje. Džon je zatvorio vrata sobe broj 9 i naslonio se na njih. „Zoveš se Torens? Den Torens?“ „Da.“ Ponovo taj spori pogled od nepomičnog profila njene bake do čoveka koji je bio prisutan kada je umrla. „Ko si ti, gospodine Torense?" Den je pustio Četine šake i uzeo Lusine. „Hodaj sa mnom. Ne daleko. Samo do drugog kraja sobe." Ustala je bez protesta, i dalje mu gledajući u lice. Odveo ju je do vrata kupatila, trenutno otvorenih. Uključio je svetlost i pokazao na
6
ogledalo iznad umivaonika, gde su njihova lica bila uokvirena, kao na fotografiji. Viđena na takav način, nije bilo mnogo sumnje. U stvari, nimalo. Kazao je: „Moj otac je bio i tvoj otac, Lusi. Ja sam ti polubrat.“
7
Nakon što su obavestili glavnu medicinsku sestru da se desila smrt na spratu, otišli su u malu kapelu bolnice. Lusi je znala put; iako nije bila velika vernica, tamo je provela prilično mnogo sati, razmišljajući i prisećajući se. To je bilo utešno mesto za obavljanje svega onoga neophodnog kada se voljena osoba približi kraju. U to doba dana, imali su kapelu samo za sebe. „Idemo po redu“, reče Den. „Moram da te pitam da li mi veruješ. Možemo da uradimo DNK test kada budemo imali vremena, ali... ima li potrebe?" Lusi je ošamućeno zavrtela glavom, ni za tren ne skidajući oči s njegovog lica. Činilo se kao da se trudi da ga upamti. „Isuse Hriste. Jedva mogu da dođem do daha.“ „I mislio sam da izgledaš poznato kada sam te prvi put video", reče Dejv Denu. „A sada znam i zašto. Shvatio bih to i ranije, čini mi se, da nije bilo... znaš..." „Toliko ispred nosa", reče Džon. „Dene, da li Abra zna?" „Jašta." Den se nasmešio, prisetivši se Abrine teorije relativiteta. „Videla je to u tvom umu?" upita ga Lusi. „Pomoću telepatije?" „Ne, jer ja nisam znao. Čak i neko talentovan kao što je Abra ne može da pročita nešto što nije tamo. Ali na nekom dubljem nivou, oboje smo znali. Dođavola, čak smo to rekli i naglas. Da nas je iko upitao šta radimo zajedno, rekli bismo da sam joj stric. A ispalo je da sam joj ujak. Trebalo je da to shvatim mnogo ranije." „Ovo je neverovatna slučajnost", reče Dejv, vrteći glavom. „Nije. Ovo ne može biti nikakva slučajnosti. Lusi, shvatam da ši zbunjena i besna. Ispričaću ti sve što znam, ali to će potrajati prilično dugo. Zahvaljujući Džonu i tvom mužu i Abri - a ponajviše njoj -
imamo nešto vremena." „Usput", reče mu Lusi. „Možeš da mi ispričaš usput, dok budemo išli po Abru." „Dobro", reče Den, „usput. Ali tri sata sna pre polaska." Zavrtela je glavom i pre nego što je završio. „Ne, smesta. Moram da je vidim što je pre moguće. Zar ne razumeš? Ona mi je kćerka, kidnapovana je, a ja moram da je vidim!" „Bila je kidnapovana, ali je sada bezbedna", reče joj Den. „Kažeš to, naravno da je tako, ali ne znaš to." „Abra to kaže", odgovorio je. „A ona zna. Slušaj, gospođo Stoun Lusi - ona trenutno spava, a san joj je preko potreban." I meni, takođe. Čeka me dugačak put, a čini mi se da če biti težak. Veoma težak. Lusi ga je pomno posmatrala. „Jesi li dobro?" „Samo sam umoran." „Svi smo", reče Džon. „Ovo je bio... stresan dan." Kratko se nasmejao, a zatim stavio obe šake preko usta, kao dete koje je izgovorilo ružnu reč. „Ne mogu čak ni da je pozovem i čujem joj glas", reče Lusi. Govorila je polako, kao da pokušava da protumači teško korisničko uputstvo. „Zato što spavaju zbog droge koju je taj čovek... onaj koga kažeš da Abra zove Vrana... ubrizgao u nju." „Uskoro", reče joj Dejv. „Videćeš je uskoro." Zagrlio ju je. Lusi je na trenutak izgledala kao da će stresti njegovu ruku s ramena. Umesto toga ju je stegla. „Mogu da počnem na putu do apartmana tvoje bake", reče Den. Ustao je. Pokret je zahtevao prilično veliki napor. „Hajdemo."
8
Imao je dovoljno vremena da joj ispriča kako je izgubljeni čovek otišao iz Masačusetsa autobusom na sever, i kako je - tik preko državne granice Nju Hempšira - bacio ono što će se ispostaviti kao njegova poslednja flaša pića u kantu za smeće s natpisom: AKO VAM VIŠE NIJE POTREBNO, OSTAVITE TO OVDE. Ispričao im je kako
je Toni, njegov drugar iz detinjstva, progovorio prvi put posle mnogo godina kada se autobus dokotrljao u Frejžer. Ovo je to mesto, kazao je Toni. Odatle se vratio na vreme kada je bio Deni, a ne Den (a ponekad šef, kao u šefe, koji ti je vrag), a njegov nevidljivi prijatelj Toni bio je apsolutna neophodnost. Isijavanje je predstavljalo samo jedno breme koje mu je Toni pomagao da nosi, i to ne najveće. Glavno breme bio je njegov otac alkoholičar, napaćen, a naposletku i veoma opasan čovek, kojeg su Deni i njegova majka voleli svim srcem - možda baš zbog njegovih mana, ili možda uprkos njima. „Imao je užasnu narav, a niste morali da budete telepate da biste znali kada bi izgubio živce. Kao prvo, obično bi bio pijan kada bi se to dogodilo. Znao sam da je bio trešten pijan one noći kada me je zatekao u svojoj radnoj sobi, kako mu preturam po rukopisu. Slomio mi je ruku." „Koliko si imao godina?“, upita ga Dejv. Vozio se na zadnjem sedištu sa, ženom. „četiri, mislim. Možda sam bio i mlađi. Kad je bio na ratnoj stazi, imao je naviku da trlja usta.“ Pokazao je. „Znate li još nekoga ko radi to isto kada je uzrujan?" „Abra", reče Lusi. „Mislila sam da je to nasledila od mene." Podigla je desnu ruku do usta, a zatim je uhvatila levom i spustila u krilo. Den je na klupi ispred gradske biblioteke u Anistonu video kako Abra radi potpuno istu stvar, kada su se prvi put sreli. „Takođe, mislila sam da je od mene nasledila prgavu ćud. Ponekad umem da budem prilično... razjarena." „Kad sam je prvi put video kako rukom trlja usta, pomislio sam na svog oca", reče Den, „ali sam tada imao druge brige na pameti. Pa sam zaboravio." To ga je podstaklo da se seti Votsona, domara „Vidikovca", koji je njegovom ocu pokazao nepouzdani kotao hotela. Morate paziti na pritisak, rekao je Votson. Jer se diže. Ali na kraju, Džek Torens je zaboravio. To je bio jedini razlog zbog kog je Den i dalje bio živ.
„Hoćeš da mi kažeš da si prokljuvio ovu porodičnu vezu na osnovu jedne malene navike? To je i te kakav deduktivni skok, naročito s obzirom na to da ti i ja ličimo, a ne ti i Abra - najveći deo izgleda je povukla na oca." Lusi je zaćutala, razmišljajući. „Ali naravno, vi delite još jednu porodičnu osobinu - Dejv kaže da ti to zoveš isijavanje. Tako si znao, zar ne?" Den je odmahnuo glavom. „One godine kad mi je otac umro, stekao sam prijatelja. Zvao se Dik Haloran i bio je kuvar u Vidikovcu. On je takođe imao isijavanje, i kazao mi je da mnogo ljudi poseduje bar iskricu toga. Bio je u pravu. Usput sam sreo tušta i tma osoba koje isijavaju, u većoj ili manjoj meri. Bili Friman, na primer. To je i razlog zašto je on trenutno s Abrom." Džon je skrenuo na neveliko parkiralište iza Končetine stambene zgrade, ali neko vreme niko od njih nije izašao iz automobila. Uprkos zabrinutosti za kćerku, Lusi je bila fascinirana ovom lekcijom iz istorije. Den nije morao da je pogleda da bi to znao. „Ako posredi nije bilo isijavanje, kako si znao?" „Kad smo se „Rajvom" vozili u Klaud Gap, Dejv je pomenuo da si našla sanduk u podrumu Končetine zgrade." „Da. Majčin. Nisam imala pojma da je momo sačuvala neke od njenih stvari." „Dejv je rekao Džonu i meni da je tvoja majka u svoje vreme bila devojka za provod." Dejv je, zapravo, razgovarao sa Abrom telepatskim linkom, ali je Den smatrao da bi bilo bolje da njegova novootkrivena polusestra ne zna za to, makar za sada. Lusi je uputila Dejvu prekoran pogled, rezervisan za bračne drugove koji odaju porodične tajne strancima, ali ništa nije rekla. „Takođe je rekao da je Alesandra, nakon što je napustila državni koledž u Olbaniju, predavala u privatnoj školi u Vermontu ili Masačusetsu. Moj otac je predavao engleski - sve dok nije dobio otkaz zbog prebijanja studenta, u Vermontu. A sudeći prema pričama moje majke, u to vreme je bio i te kakav momak za provod. Nakon što sam se uverio da su Abra i Bili bezbedni, izvrteo sam neke cifre u
glavi. Činilo mi se da imaju smisla, ali sam smatrao da ako iko zna zasigurno, onda će to biti majka Alesandre Anderson." „Da li je?“, upita ga Lusi. Sada se naginjala napred, ruku položenih na konzolu između prednjih sedišta. „Ne sve, i nismo imali mnogo vremena, ali znala je dovoljno. Nije se sećala imena škole u kojoj je tvoja majka radila na zameni, ali je znala da se nalazila u Vermontu. I da je Alesandra imala kratku ljubavnu aferu s kolegom, svojim supervizorom. Koji je bio, kazala je, objavljivani pisac." Den je zastao. „Moj otac je bio objavljivani pisac. Objavio je svega šačicu priča, ali su neke od njih bile u veoma dobrim časopisima, kao što je Atlantik montli. Končeta nikad nije pitala za njegovo ime, a Alesandra joj ga nikad nije rekla, ali ako se u tom sanduku nalazi njen spisak seminara i kurseva, prilično sam siguran da ćeš naći da joj je supervizor bio Džon Edvard Torens." Zevnuo je i bacio pogled na sat. „To je sve što mogu trenutno da kažem. Hajdemo gore. Tri sata sna za sve nas, a onda idemo u Apstejt Njujork. Drumovi će biti prazni i trebalo bi brzo da stignemo." „Kuneš li se da je Abra bezbedna?", upita ga Lusi. Den je klimnuo. „Dobro, sačekaću. Ali samo tri sata. A što se tiče spavanja..." Nasmejala se. Zvuk u sebi nije imao ni tračak humora.
9
Kad su ušli u Končetin apartman, Lusi je otišla direktno do mikrotalasne pećnice u kuhinji, podesila tajmer i pokazala ga Denu. Klimnuo je, a zatim opet zevnuo. „U pola četiri - krećemo." Ozbiljno ga je pogledala. „Volela bih da krenem bez tebe, znaš. Ovog trena." Nasmešio se. „Mislim da bi bilo bolje da najpre čuješ ostatak priče." Turobno je klimnula. „To i činjenica što moja kćer mora da odspava i izbaci drogu iz organizma jedino su što me drži ovde. A sad idi i lezi pre nego što se srušiš." Den i Džon su otišli u gostinsku sobu. Zidne tapete i nameštaj su
jasno stavljali do znanja da se prostorija pretežno čuvala za jednu specijalnu devojčicu, ali mora da je Četa s vremena na vreme imala i druge goste, jer su u sobi postojala dva kreveta. Dok su ležali u mraku, Džon je upitao: „Nije slučajnost što se taj hotel u kome si boravio kao klinac takođe nalazi u Koloradu, zar ne?" „Nije.“ „Ovaj Pravi čvor je u istom gradu?" „Da.“ „A hotel su opsedali duhovi?" Ljudi-duhići, pomisli Den. „Da.“ Džon je onda rekao nešto što ga je iznenadilo i privremeno vratilo sa ivice sna. Dejv je bio u pravu - najlakše je prevideti ono što ti se nalazi direktno ispred nosa. „To ima smisla, rekao bih... nakon što prihvatiš ideju da među nama žive natprirodna bića koja se nama hrane. Zlo mesto privlači zla stvorenja. Tamo bi se osećali kao kod kuće. Šta misliš, da li taj Pravi čvor ima i druga mesta poput tog, u drugim delovima zemlje? Druge... ne znam... hladne tačke?" 16 „Siguran sam da imaju." Den je stavio ruku preko očiju. Telo ga je bolelo, a glava mu je bubnjala. „Džoni, voleo bih da ćaskam s tobom, ali moram malo da odremam." „Dobro, ali..." Džon se pridigao na lakat. „Ako sve drugo ostavimo po strani, ti bi otišao pravo iz bolnice, baš kao što je Lusi želela. Zato što ti je do Abre stalo skoro isto koliko i njima. Misliš da je bezbedna, ali možda grešiš." „Ne grešim." Nadao se da je to istina. Morao je da se nada da je zbilja tako, jer je jednostavna činjenica bila da nije mogao da krene, ne sada. Da je trebalo da idu samo do Njujorka, možda. Ali on je morao da odspava. Čitavo telo mu je vapilo za snom. „Šta nije u redu s tobom, Dene? Izgledaš užasno." „Ništa. Samo sam umoran." Onda je nestao, najpre u tamu, a potom u zbunjeni košmar u kome je trčao niz beskrajne hodnike dok ga je neki oblik jurio, mašući maljem sleva nadesno, cepajući tapete i podižući oblačiće žbuke.
Izađi, govno malo! - vikao je taj oblik. Izađi, bezvredno pašče, da dobiješ ono što zaslužuješ! Onda je Abra bila s njim. Sedeli su na klupi ispred anistonske biblioteke, na suncu poznog leta. Držala ga je za ruku. Sve je u redu, ujka Dene. Sve je u redu. Pre nego što je umro, tvoj tata je iz sebe izbacio taj oblik. Ne moraš da... Vrata biblioteke su se uz tresak otvorila, a žena je zakoračila na sunčevu svetlost. Oko glave su joj se rojili ogromni oblaci tamne kose, ali joj je sumanuto nakrivljeni šešir ipak nekako stajao na glavi. Kao nekom magijom. „Gle, gle“, kazala je. „Pa to je Den Torens, čovek koji je ukrao ženi novac dok je spavala, a potom ostavio njenog sinčića da bude nasmrt pretučen." Nasmešila se Abri, otkrivši jedan jedini zub. Izgledao je dugačko i oštro kao bajonet. „Šta li će tebi uraditi, dušice? Šta će uraditi tebi?"
10
Lusi se probudila tačno u pola četiri, ali je zavrtela glavom kada se Den pomerio da probudi Džona. „Pusti ga neka spava još malo. I moj muž hrče na kauču." Onda se nasmešila. „To me podseća na Getsimanski vrt, znaš. Isus kori Petra, govoreći: Dakle, nisi mogao da stražariš ni jedan jedini sat? Ili tako nešto. Ali pretpostavljam da nemam razloga da korim Dejva - i on je to video. Hajde. Napravila sam kajganu. Izgledaš kao da bi ti godilo da nešto staviš u usta. Mršav si kao saraga." Zastala je i dodala: „Brate." Den nije bio naročito gladan, ali je pošao za njom u kuhinju. „Video šta?" „Pregledala sam nanine hartije - bilo šta da zaokupim misli i da mi vreme brže prođe - kada sam čula zveket iz kuhinje." Uhvatila ga je za ruku i odvela do radne površine između štednjaka i hladnjaka. Tu je stajao niz staromodnih apotekarskih tegli, a ona sa šećerom bila je prevrnuta. Na gomilici prosutog šećera pisala je
poruka: Dobro sam Idem ponovo da spavam Volim vas Uprkos tome kako se osećao, Den je pomislio na svoju tablu i morao je da se nasmeši. To je toliko ličilo na Abru. „Mora da se probudila taman dovoljno da to uradi", reče Lusi. „Mislim da nije", reče Den. Pogledala je u njega stojeći kraj štednjaka, gde je stavljala kajganu iz tiganja na tanjire. „Ti si je probudila. Čula je tvoju zabrinutost." „Zaista veruješ u to?" „Da.“ „Sedi.“ Zaćutala je na tren. „Sedi, Dene! Pretpostavljam da treba da se naviknem da te tako zovem. Sedi i jedi.“ Den nije bio gladan, ali mu je bilo potrebno gorivo. Poslušao ju je.
11
Sela je preko puta njega, pijuckajući sok iz zadnjeg bokala koji je Končeta Renolds naručila iz radnje „Din i Deluka". „Stariji muškarac s problemom s pićem, zatelebana mlađa žena. To je slika koju dobijam.“ „I meni se tako čini.“ Den je postojano i metodično trpao jaja u usta, ne osećajući ukus. „Kafa, gospodine... Dene?“ „Da, hvala.“ Prošla je pored prosutog šećera do automata za kafu. „Oženjen je, ali ga posao vodi na mnoštvo fakultetskih zabava gde ima mnogo lepih mladih devojaka. Da ne spominjem zavidnu količinu procvetalog libida kad se žurka zahukta, a muzika postane glasna.“ „Zvuči manje-više tačno“, reče Den. „Možda je moja mama nekada
išla zajedno s njim na te zabave, ali je onda došlo dete za koje je morala da se stara kod kuće, a nije bilo novca za bebisiterke." Dodala mu je šolju kafe. Otpio je gutljaj pre nego što je stigla da ga pita želi li mleko u kafi. „Hvala ti. Bilo kako bilo, spavali su. Verovatno u nekom od lokalnih motela. Sasvim sigurno ne u njegovim kolima - vozio je bubu. Čak ni par napaljenih akrobata to ne bi uspeo da izvede u bubi.“ „Blek-aut kresanje", reče Džon, ulazeći u kuhinju. Kosa mu je bila razbarušena od spavanja. „Tako to zovu matorci. Ima li još tih jaja?“ „Dosta", reče Lusi. „Abra je ostavila poruku na pultu." „Stvarno?" Džon je prišao da je pogleda. „To je bila ona?" „Da. Svuda bih prepoznala njen rukopis." „Svetog mu sveca, pa ovo bi moglo da izbaci Verizon iz posla." Nije se nasmešila. „Sedi i jedi, Džone. Imaš deset minuta, a onda ću probuditi uspavanu lepoticu na kauču." Sela je. „Nastavi, Dene." „Ne znam da li je mislila da će moj tata ostaviti moju mamu ili ne, a sumnjam da ćeš u njenom sanduku naći odgovor na to. Osim ukoliko možda nije imala dnevnik. Sve što znam - na osnovu onoga što mi je rekao Dejv, i što mi je Končeta kasnije ispričala - jeste da je neko vreme nastavila da visi u blizini. Možda se nadala, možda se samo provodila, a možda i jedno i drugo. No, mora da je odustala kad je shvatila da je trudna. Koliko mi je poznato, mi smo do tada možda već bili u Koloradu." „Šta misliš, da li je tvoja majka ikada saznala za to?" „Ne znam, ali sigurno se pitala koliko joj je veran, pogotovo onih noći kada se vraćao kući kasno, pijan ko letva. Siguran sam da je znala da pijanci ne ograničavaju loše ponašanje na kockanje ili trpanje petaka u dekolte konobarica u Tvist and šautu.“ Stavila mu je šaku na ruku. „Jesi li dobro? Izgledaš izmoždeno." „Dobro sam. Međutim, ti nisi jedina koja pokušava da se izbori sa svim ovim.“ „Umrla je u saobraćajnoj nesreći“, reče Lusi. Okrenula se od Dena i netremice je gledala u oglasnu tablu na frižideru. U sredini se nalazila fotografija Končete i Abre, koja je u tom trenutku imala oko četiri
godine, kako šetaju kroz polje belih rada, držeči se za ruke. „Čovek s njom u kolima bio je mnogo stariji od nje. I pijan. Išli su brzo. Momo nije htela da mi kaže, ali kada sam napunila osamnaest, postala sam znatiželjna i zvocala sam joj sve dok mi nije ispričala neke detalje. Kada sam je upitala da li je i moja majka takođe bila pijana, Četa je rekla da ne zna. Rekla je da policija nema razloga da testira putnike koji izgube život u smrtonosnim nezgodama, Već samo vozače." Uzdahnula je. „Nije ni bitno. Ostavimo porodične priče za neki drugi dan. Reci mi šta se dogodilo mojoj kćerki." Ispričao joj je. U nekom trenutku, okrenuo se i ugledao Dejva Stona na vratima, kako uvlači košulju u pantalone i posmatra ga.
12
Den je počeo ispričavši kako je Abra stupila u kontakt s njim, najpre upotrebivši Tonija kao neku vrstu posrednika. Potom, kako je stupila u kontakt s Pravim čvorom: košmarna vizija onoga koga je nazivala bejzbol dečakom. „Sećam se te noćne more", reče Lusi. „Probudila me je, vrišteći. To se dešavalo i ranije, ali to je bio prvi put posle dve-tri godine." Dejv se namrštio. „Ja se toga uopšte ne sećam." „Bio si u Bostonu, na nekoj konferenciji." Okrenula se ka Denu. „Hajde da vidim jesam li dobro shvatila. Ti ljudi nisu ljudi, već... šta? Nekakvi vampiri?" „Na neki način, pretpostavljam. Danju ne spavaju u kovčezima niti se na mesečini pretvaraju u slepe miševe, a sumnjam da im smetaju krstovi i beli luk, ali oni su paraziti, a svakako nisu ljudska bića." „Ljudska bića ne nestaju kad umru", reče Džon. „Stvarno ste to videli?" „Jesmo. Sva trojica." „U svakom slučaju", reče Den, „Pravi čvor ne zanimaju obična deca, već jedino ona koja isijavaju." „Deca kao što je Abra", reče Lusi. „Da. Muče ih pre nego što ih ubiju - da pročiste paru, kaže Abra.
Neprestano zamišljam ljude okupljene oko kazana za pečenje brije." „Oni žele da je... udahnu", reče Lusi. I dalje pokušavajući da utuvi to sebi u glavu. „Jer poseduje isijavanje." „Ne samo isijavanje, već ogromno isijavanje. Ja sam baterijska lampa, a ona je svetionik. Takođe, ona zna za njih. Zna šta su.“ „Ima još", reče Džon. „Ono što smo uradili tim ljudima u Klaud Gapu... S Rouzine tačke gledišta, to je Abrino maslo, bez obzira na to ko je povukao okidač." „Šta drugo je mogla da očekuje?" upita srdito Lusi. „Zar oni ne shvataju samoodbranu? Opstanak?" „Ono što Rouz razume", reče Den, „jeste da postoji devojčica koja ju je izazvala." „Izazvala..." „Abra je telepatski stupila u kontakt s njom. Kazala joj je da dolazi po nju." „Ona je - šta?" „Ta njena narav", tiho reče Dejv. „Sto puta sam joj kazao da će je uvaliti u nevolju." „Abra neće prići ni blizu toj ženi, niti njenim prijateljima decoubicama!", reče Lusi. Den pomisli: Da... i ne. Uhvatio je Lusinu ruku. Napravila je pokret kao da će je izvući, ali nije. „Ono što moraš da shvatiš je zaista sasvim jednostavno", kazao joj je. „Oni nikad neće odustati." „Ali..." „Nema ali, Lusi. Pod drugačijim okolnostima, Rouz bi možda i odlučila da odustane - ona je iskusna stara vučica - ali postoji još jedan faktor." „Koji?" „Bolesni su", reče Džon. „Abra kaže da imaju male boginje. Možda su ih dobili od tog bejzbol dečaka Bredlija Trevora. Ne znam da li se to može nazvati božjom odmazdom, ili pukom ironijom."
„Male boginje?" „Znam da ne zvuči kao bogzna šta, ali veruj mi, jeste. Znaš kako su, nekad davno, male boginje mogle da zaraze čitave generacije klinaca? Ako se to dešava s Pravim čvorom, mogle bi da ih zbrišu s lica zemlje." „Odlično!", uzviknu Lusi. Den je dobro poznavao ljutiti osmeh na njenom licu. „Nije, pošto veruju da će ih Abrina superpara izlečiti", reče Dejv. „To je ono što moraš da shvatiš, ljubavi. Ovo nije puka čarka. Za tu kučku, ovo je bitka za život ili smrt." Mučio se, a onda je uspeo da ostatak prevali preko jezika. Zato što je to moralo da se kaže. „Ako Rouz dobije priliku, smoždiće nam kćerku."
13
Lusi je upitala: „Gde su? Taj Pravi čvor, gde su oni?“ „U Koloradu", reče Den. „Na izletničkom kampu Plavi zvončići, u gradu Sajdvajnder." Nije želeo da kaže da je mesto kampa isto mesto gde ga je nekada davno zamalo ubio rođeni otac, jer bi to odvelo do još pitanja i još povika o slučajnostima. Ako je u nešto bio siguran, onda je to bilo da slučajnosti ne postoje. „Mora da u tom Sajdvajnderu postoji policijska stanica", reče Lusi. „Pozvaćemo ih i napujdati na njih." „Tako što ćemo im kazati tačno - šta?" Džonov glas bio je nežan, neizazivački. „Pa... to..." „Ako zaista nagovoriš pandure da odu do tog kampa", reče Den, „neće naći ništa osim gomile sredovečnih i vremešnih Amerikanaca. Bezazlena raja iz kuća na točkovima, od one vrste koja vazda želi da ti pokaže slike svojih unuka. Njihovi papiri će biti cakum-pakum, od dozvola za pse do tapija. Policija neće naći pištolje, čak i da uspeju da dobiju nalog za pretres - što neće dobiti, jer ne postoji osnovana sumnja - jer Pravom čvoru nisu potrebni pištolji. Njihovo oružje je ovde." Den se kucnuo prstom po čelu. „Bićeš luda gospođa iz Nju
Hempšira, Abra će biti tvoja šašava kćerka koja je pobegla od kuće, a mi ćemo biti tvoji ćaknuti prijatelji." Lusi je pritisnula dlanove na slepoočnice. „Ne mogu da verujem da se ovo dešava." „Ako bi pretražila pisane izveštaje, mislim da bi otkrila kako je Pravi čvor - pod kojim god imenom da su zvanično zavedeni - bio izuzetno darežljiv prema tom određenom gradu u Koloradu. Ne kenjaš u svoje gnezdo, već ga opremaš perjem. A onda, ako dođu crni dani, imaš mnogo prijatelja." „Ti kučkini sinovi se veoma dugo motaju unaokolo", reče Džon. „Zar ne? Jer oni iz te pare pre svega uzimaju dugovečnost." „Prilično sam siguran da je tako", reče Den. „A kao svi dobri Amerikanci, siguran sam da su sve to vreme bili zauzeti zarađivanjem novca. Dovoljno da podmažu mnogo veće točkove od onih koji se okreću u Sajdvajnderu. Državne točkove. Savezne točkove." „A ta Rouz... nikad neće odustati." „Ne.“ Den je pomislio na svoju prekognitivnu viziju. Nahereni šešir. Razjapljena usta. Jedan jedini zub. „Ona svim srcem želi tvoju kćerku." „Žena koja ostaje u životu tako što ubija decu nema srce!", reče Dejv. „Oh, ima ga, nego šta", reče Den. „Samo je crno." Lusi je ustala. „Dosta priče. Želim da smesta krenemo po Abru. Svi upotrebite kupatilo, jer kad krenemo, nema stajanja sve dok ne stignemo u taj motel." Den reče: „Ima li Končeta računar? Ako ima, moram na brzinu da pogledam nešto pre nego što pođemo." Lusi je uzdahnula. „U njenoj radnoj sobi, a mislim da možeš da pogodiš lozinku. Ali, ako se zadržiš duže od pet minuta, polazimo bez tebe." Rouz je ležala budna u krevetu, ukočena kao žarač, i drhtala od pare i
gneva.
14
Kad je motor oživeo u dva i petnaest, čula ga je. Stimhed Stiv i Baba Bačuška. Kad se drugi uključio u tri i četrdeset, čula je i njega. Ovog puta su to bili blizanci Litl, Grašak i Mahuna. Slatka Teri Pikford bila je s njima, nesumnjivo nervozno gledajući kroz zadnji prozor i motreći na bilo kakav znak od Rouz. Velika Mo ih je pitala da pođe s njima - preklinjala ih je da je povedu - ali su je odbili jer je zaražena. Rouz je mogla da ih zaustavi, ali čemu to? Neka ih, neka otkriju kako izgleda živeti u Americi bez Pravog čvora da ih štiti u kampu ili da im čuva leđa dok su na drumu. Naročito kad kažem Ljigavom Slimu da otkaže njihove kreditne kartice i isprazni bankovne račune, pomislila je. Ljigavi nije bio Džimi Cifra, ali je ipak mogao da se postara za to, i to na dodir dugmeta. A biće tu da to uradi. Ljigavi će ostati. Baš kao i svi koji nešto vrede...ili skoro svi koji nešto vrede. Prljavi Fil, Kecelja Eni i Dizelaš Dag više nisu bili na putu natrag. Glasali su i odlučili da se umesto povratka zapute na jug. Diz im je rekao da se Rouz više ne može verovati, a osim toga, odavno je vreme da se Čvor preseče. Srečno ti bilo s tim, dragi dečače, pomislila je, stežući i opuštajući pesnice. Deljenje Pravog čvora bila je užasna ideja, ali je odvajanje žita od kukolja dobro. Zato, neka slabi pobegnu, a bolesni pomru. Nakon što popišulja bude mrtva a oni progutaju njenu paru (više nije gajila iluzije da će je držati u zarobljeništvu), dvadeset petoro onih koji preostanu biće jači nego ikada. Oplakivala je Vranu Dedija i znala je da više nema nikoga ko može da preuzme njegovu ulogu, ali će Token Čarli raditi najbolje što može. Baš kao i Harfaš Sem... Krivi Stojko... Debela Fani i Dugi Pol... Alava G, bistra kao močvara, ali lojalna i poslušna. Osim toga, kad ostali odu, para koju još uvek ima u skladištu trajaće im duže i učiniti ih jačim. Moraće da budu jaki.
Samo dođi, kučko mala, pomisli Rouz. Vidi koliko si jaka kad nas bude dvadeset petoro protiv tebe. Vidi kako ti se sviđa kad budeš sama protiv Pravog čvora. Poješćemo tvojuparu ipolizaćemo ti krv. Ali pre toga ćemo piti tvoje krike. Zurila je u mrak, slušajući sve tiše glasove pobegulja i nevernika. Na vratima se začulo tiho i bojažljivo kucanje. Ćutke je ležala još trenutak-dva, razmišljajući, a zatim prebacila noge preko ivice ležaja. „Uđi!“ Bila je naga, ali nije pokušala da se pokrije kada se Ćutljiva Sari ušunjala unutra, bezoblična u jednoj od svojih flanelskih spavaćica, dok su joj mišje sive šiške prekrivale čelo i skoro padale preko očiju. Kao i uvek, Sari je jedva izgledala prisutna čak i kada je bila tu. „Tužna sam, Louz.“ „Znam da jesi. I ja sam, takođe.“ Nije bila tužna - bila je van sebe od besa - ali je to zvučalo dobro. „Nedostaje mi Endi.“ Endi, da - geačko ime Andrea Stajner, čiji je otac izjebao svu ljudskost iz nje mnogo pre nego što ju je pronašao Pravi čvor. Rouz se setila kako ju je posmatrala onog dana u bioskopu, i kako se, kasnije, Zmijski Ujed Endi izborila kroz preobražaj čistom hrabrošću i snagom volje. Ona bi ostala. Hodala bi i kroz vatru ako bi joj Rouz rekla da je Pravom čvoru to potrebno. Ispružila je ruke. Sari joj je žurno prišla i položila joj glavu na grudi. „Bez nje želim da umlem.“ „Ne, ljubavi, mislim da nije tako.“ Rouz je uvukla sitnu ženicu u krevet i čvrsto je zagrlila. Sari nije bila ništa drugo do vreća kostiju koje na okupu drži oskudno meso. „Reci mi šta zaista želiš.“ Ispod čupavih šiški, dva oka su životinjski zasijala. „Osfetu!“ Rouz je poljubila jedan obraz, zatim drugi, a onda suve, ispucale usne. Odmakla se i kazala. „Da. A imaćeš je. Otvori usta, Sari.“ Sari je poslušno otvorila usta. Usne su im se ponovo spojile. Rouz Šešir, i dalje puna pare, dunula je u grlo Ćutljive Sari.
15
Zidovi Končetine radne sobe prekrivali su dopisi, fragmenti pesama i pisma na koja nikad neće biti odgovoreno. Den je ukucao lozinku od četiri slova, pokrenuo fajrfoks i izguglao sve o izletištu Plavi zvončići. Imali su veb-sajt koji nije bio preterano informativan, verovatno zato što vlasnici nisu naročito mnogo marili da privuku posetioce; mesto je, u suštini, bilo paravan. No, postojale su fotografije zemljišta, a on ih je proučio s fascinacijom koju ljudi obično čuvaju za nedavno otkrivene stare porodične foto-albume, „Vidikovac" je odavno nestao, ali je prepoznao teren. Nekad davno, neposredno pre prve mećave koja ih je preko zime zavejala, Den, njegova majka i otac zajedno su stajali na širokom prednjem tremu hotela (naizgled još širem, jer su ljuljaška i stolice od pletenog pruća bili u skladištu) i gledali niz dugačku i glatku strminu prednjeg travnjaka. U dnu, gde su jeleni i antilope često izlazili da se igraju, sad je stajalo dugo, rustično zdanje Loža Vidikovac. Propratni tekst saopštavao je da tu posetioci mogu da obeduju, igraju tombolu i plešu uz živu muziku petkom i subotom uveče. Nedeljom su mantijaši iz Sajdvajndera tu vršili bogosluženja. Sve dok nije pao sneg, moj otac je kosio taj travnjak i potkresivao živu ogradu u obliku životinja, koja je nekad bila tamo. Kazao je da je u svoje vreme potkresao živicu velikog broja dama. Nisam kapirao šalu, ali je mamu zasmejavala. „Jaka šala", tiho je kazao. Video je nizove svetlucavih priključaka, luksuzne moderne pogodnosti koje su kuće na točkovima snabdevale butanom i strujom. Video je muška i ženska kupatila dovoljno velika da opslužuju megakamionska stajališta poput Male Amerike ili Pedroza južno od granice. Video je dečje igralište. (Zapitao se jesu li klinci koji su se tamo igrali ikada videli ili osetili nešto uznemirujuće, kao Den Doktor Torens nekada.) Postojao je teren za softbol, oblast za šaflbord, nekoliko teniskih terena, pa čak i za boćanje.
Ne i teren za rouk - ne i on. Više ne. Na pola puta uz padinu - tamo gde su se nekada skupljale životinje od žive ograde - sada je stajao niz satelitskih antena belih kao sneg. Na vrhu brda, gde je stajao hotel, nalazila se drvena platforma s dugačkim stepeništem. To mesto, sada u vlasništvu i pod upravom Savezne Države Kolorado, bilo je preimenovano u Krov sveta. Posetioci Plavih zvončića bili su dobro došli da ga koriste, ili da pešače po stazama u podnožju, besplatno. Staze se preporučuju samo iskusnim planinarima, glasio je natpis, ali je Krov sveta za sve. Vidik je spektakularan! Den je bio siguran da jeste. Svakako je bio spektakularan iz trpezarije i balske dvorane „Vidikovca"... barem sve dok sneg ne bi zatrpao prozore. Na zapadu su se nalazili najviši vrhovi Stenovitih planina, ubadajući nebo kao koplja. Ka istoku, moglo se videti sve do Boldera. Dovraga, sve do Denvera i Arvade u retkim danima kada zagađenje vazduha nije bilo preveliko. Država je prisvojila i taj komad zemljišta, a Den nije bio iznenađen. Ko bi želeo da gradi tamo? Tlo je bilo trulo, a sumnjao je da čovek mora da bude telepata da bi to osetio. Međutim, Pravi čvor je prišao najviše što je mogao, a on je mislio da su se lutajući gosti Plavih zvončića - normalci - retko kad vraćali u drugu posetu ili preporučivali kamp prijateljima. Zlo mesto privlači zla stvorenja, rekao je Džon. Ako je tako, suprotno bi takođe bilo istina: odbijalo bi dobra stvorenja. „Dene?", pozvao ga je Dejv. „Autobus polazi." „Potreban mi je još minut!" Zažmurio je i stavio dlan na čelo. (Abra) Njegov glas ju je istog trena probudio.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
KUČKA OD DEVOJKE
1
Izvan motela „Kraun“ vladao je mrkli mrak, a svitanje je bilo još sat ili više daleko kad su se vrata sobe broj 24 otvorila i devojčica izašla napolje. Spustila se gusta magla, a svet kao da je sasvim iščezao. Devojka je nosila crne pantalone i belu košulju. Vezala je kosu u dve pletenice, a lice joj je izgledalo veoma mladoliko. Udahnula je punim plućima, a svežina i vlažnost vazduha učinili su čuda za njenu glavobolju, ali ne mnogo i za njeno nesrečno srce. Momo je mrtva. Ipak, ako je ujka Den u pravu, nije zaista mrtva; prosto je negde drugde. Možda je sad duhić; možda i nije. Bilo kako bilo, trenutno nije imala vremena da razmišlja o tome. Kasnije će, možda, meditirati o tome. Den ju je pitao da li Bili još spava. Da, kazala mu je, i dalje spava kao klada. Kroz otvorena vrata videla je noge gospodina Frimana ispod ćebadi i čula njegovo postojano testerisanje. Zvučao je kao motorni čamac. Den ju je upitao jesu li Rouz ili ostali pokušali da joj dodirnu um. Ne. Znala bi da jesu. Njene zamke bile su postavljene. Rouz pritom to i očekuje. Nije bila glupa. Upitao ju je ima li telefon u sobi. Da, ima telefon. Ujka Den joj je rekao šta želi da ona uradi. Bilo je prilično jednostavno. Strašni deo bilo je ono što je trebalo da kaže čudnoj ženi u Koloradu. Pa ipak, želela je to. Jedan deo nje je to želeo još otkako je čula umiruće krike bejzbol dečaka. (razumeš li reč koju neprestano moraš da ponavljaš)
Da, naravno. (zato što moraš da je mamuzaš, znaš li šta je to) (da, znam šta to znači) Da je razbesni. Razjari. Abra je stajala i dišala u maglu. Put kojim su se dovezli bio je jedva nešto više od ogrebotine, a drveće duž obe strane potpuno je nestalo. Baš kao i recepcija motela. Katkad je želela da je i ona takva, sva bela iznutra. Ali samo ponekad. Duboko u srcu, nikad nije žalila zbog onoga što je. Kada je bila spremna - onoliko spremna koliko to može biti - Abra se vratila u svoju sobu i zatvorila vrata da ne bi uznemirila gospodina Frimana ako bude morala da govori glasno. Pregledala je uputstvo na telefonu, pritisnula 9 da dobije izlaznu vezu, a zatim pozvala službu informacija i zatražila telefonski broj Lože Vidikovac i Izletničkog kampa „Plavi zvončići" u Sajdvajnderu u Koloradu. Mogao bih da ti dam glavni broj, rekao joj je Den, ali bi dobila samo telefonsku sekretaricu. Na mestu gde su gosti jeli obroke i igrali igre, telefon je dugo zvonio. Den je kazao da verovatno i hoće, i da bi trebalo naprosto da sačeka. Tamo je, na kraju krajeva, bilo dva sata manje. Napokon je mrzovoljni glas rekao: „Halo? Ako želite recepciju, pozvali ste pogrešan br...“ „Ne želim recepciju", reče Abra. Nadala se da joj se u glasu ne čuje žestoko lupanje njenog srca. „Tražim Rouz. Rouz Šešir." Pauza. Potom: „Ko je to?“ „Abra Stoun. Znate ko sam, zar ne? Ja sam devojčica koju traži. Recite joj da ću ponovo nazvati za pet minuta. Ako je tu, razgovaraćemo. Ako nije, recite joj da se jebe. Neću zvati ponovo." Prekinula je vezu, a zatim pognula glavu, zarila usplamtelo lice u dlanove i počela da diše sporo i duboko. Dok je Rouz pila kafu iza volana svog ertkruzera, s nogama na tajnom
pregratku s uskladištenim kanisterima pare, nekoje pokucao na vrata. Kucanje ovako sabajle moglo je da znači samo nevolju. „Da“, rekla je. „Uđi." Bio je to Dugi Pol, nosio je kućnu haljinu preko detinjaste pidžame sa sličicama automobila. „Telefonska govornica u Loži počela je da zvoni. Isprva sam pustio da zvoni, misleći da je neko pogrešio broj, a osim toga, kuvao sam kafu u kuhinji. No, telefon je nastavio da zvoni pa sam se javio. Bila je to devojčica. Htela je da priča s tobom. Kazala je da će ponovo zvati za pet minuta." Ćutljiva Sari se uspravila u krevetu, trepćući kroz šiške i uvijajući pokrivače oko ramena kao šal. „Odlazi!", reče joj Rouz. Sari ju je bez reči poslušala. Rouz je kroz široko vetrobransko staklo gledala kako se Sari bosonoga vraća ka baunderu koji je delila sa Zmijskim Ujedom Endi. Devojčica. Umesto da beži i sakrije se u mišju rupu, ta kučka od devojke je zivka telefonom! Kakva petlja! Da li je to bila njena ideja? U to je prilično teško poverovati, zar ne? „Šta si uopšte radio u kuhinji tako rano?“ „Nisam mogao da spavam." Okrenula se ka njemu. Samo visoki i vremešni tip, koji je rano počeo da ćelavi, s naočarima na vrhu nosa. Geak bi mogao svakog dana tokom čitave godine da prolazi pored njega na ulici i da ga nijednom ne primeti, ali nije bio bez određenih sposobnosti. Pol nije posedovao talenat za uspavljivanje kao Zmijski Ujed Endi, niti talenat za lociranje pokojnog Dediče Flika, ali je bio pristojan ubeđivač. Ako bi nekom geaku - ili nekom strancu - predložio da ošamari svoju suprugu, supruga bi bila ošamarena, i to sa slašću. Svi u Pravom čvoru imali su svoje male veštine; tako su opstajali. „Pokaži mi ruke, Pole.“ Uzdahnuo je i do lakata podvrnuo rukave mantila i pidžame. Crvene tačkice su bile tamo.
2
„Kada su izbile?" „Prvih nekoliko video sam juče po podne." „Groznica?" „Aha. Malo." Zagledala se u njegove iskrene oči, pune poverenja, i došlo joj je da ga zagrli. Neki su pobegli, ali je Pol još bio tu. Baš kao i većina ostalih. Svakako dovoljno da srede tu kučku ako je zaista toliko budalasta da pokaže lice. A mogla bi biti. Koja to trinaestogodišnjakinja nije budalasta? „Ozdravićeš", rekla mu je. Ponovo je uzdahnuo. „Nadam se. Ako ne ozdravim, bila je ovo đavolski dobra vožnja." „Dosta s tom pričom. Svi koji ostanu biće u redu. Obećavam to, a ja držim svoja obećanja. A sad, hajde da vidimo šta naša mala prijateljica iz Nju Hempšira ima da kaže."
3
Manje od minuta nakon što se Rouz skrasila u stolicu pored velikog plastičnog doboša za tombolu (sa šoljom kafe koja se hladila pored), telefon u Loži eksplodirao je s dvadesetovekovnom larmom, koja ju je naterala da se štrecne. Pustila ga je da odzvoni dva puta, a zatim podigla slušalicu i progovorila najodmerenijim glasom. „Zdravo, draga. Mogla si da kontaktiraš sa mnom i umom, znaš. Uštedela bi novac za međugradski poziv." Devojka kučka ispala bi veoma budalasta da je to pokušala. Abra Stoun nije bila jedina osoba koja zna da podmeće zamke. „Dolazim po tebe“, reče joj devojčica. Glas joj je bio tako mladolik, tako svež! Rouz je pomislila na svu korisnu paru koja će doći s tom svežinom, i osetila kako se u njoj požuda podiže nalik neutaživoj žeđi. „To si već rekla. Jesi li sigurna da želiš to da uradiš, draga?“ „Hoćeš li biti tu ako dođem? Ili samo tvoji istrenirani pacovi?“ Rouz je osetila treptaj besa. To nije bilo do pomoći, ali ona ujutru
nikad nije mogla da se opasulji dok ne doručkuje. „A zašto ne bih bila, dušice?" Trudila se da joj glas zvuči smireno i pomalo popustljivo - kao glas majke (ili ga je barem tako zamišljala; nikad nije bila majka) koja priča sa detetom sklonim ispadima gneva. „Jer si kukavica." „Znatiželjna sam da saznam na osnovu čega zasnivaš tu pretpostavku", reče Rouz. Ton joj je bio isti - popustljiv, blago zabavljen - ali je rukom snažnije stisnula slušalicu i pritisnula je čvršće na uvo. „Budući da me nikad nisi upoznala." „O, jesam, nego šta. U svojoj glavi i naterala sam te u beg s repom podvijenim među nogama. A ti ubijaš decu. Samo kukavice ubijaju decu." Ne moraš da se pravdaš toj balavici, kazala je sebi. Naročito ne geaku. No, čula je sebe kako govori: „Ti ne znaš ništa o nama. Ni šta smo ni šta moramo da radimo da bismo preživeli." „Pleme kukavica, eto šta ste", reče kučka od devojke. „Mislite da ste tako talentovani i toliko jaki, ali ste zaista dobri jedino u hranjenju i dugom življenju. Vi ste poput hijena. Ubijate slabe, a zatim bežite. Kukavice!" Prezir u njenom glasu bio je nalik kiselini u Rouzinim ušima. „To nije istina!" „A ti si najveća kukavica. Nisi smela da dođeš po mene, je li? Ne, usrala si se pa si poslala druge da ginu." „Hoćemo li voditi razuman razgovor, ili..." „Šta je razumno u ubijanju dece kako biste mogli da kradete iz njihovih umova? Šta je razumno u tome, ti kukavička matora kurvetino? Poslala si svoje drugare da obave tvoj posao, sakrila si se iza njih, a pretpostavljam da je to bilo pametno, jer su sada svi mrtvi." „Glupava mala kučko, ti ništa ne znaš!" Rouz je skočila na noge. Butinama je udarila u sto, a kafa se prosula ispod bubnja za tombolu. Dugi Polje provirio iz kuhinje, bacio jedan pogled na njeno lice, a zatim se žustro povukao. „Ko je kukavica? Ko je prava kukavica? Smeš da kažeš takve stvari preko telefona, ali nikad ne bi smela da mi
ih kažeš u lice!" „Koliko ćeš ih imati uz sebe kada dođem?" Narugala joj se Abra. „Koliko, ti žuta gaduro?" Rouz nije odgovorila. Morala je da povrati kontrolu nad sobom, znala je to, ali da joj se na takav način obraća geačka devojčica, usta punih psovki iz školskog dvorišta... a znala je previše. Isuviše! „Da li bi uopšte smela da se sama suočiš sa mnom?", upitala je devojčica kučka. „Iskušaj me.“ Na drugom kraju veze usledila je kratka pauza, a kad je opet progovorila, balavica je zvučala zamišljeno. „Jedna na jednu? Ne, ne bi se ti usudila. Kukavica poput tebe se nikad ne bi usudila. Čak ni protiv deteta. Ti si varalica i lažljivica. Ponekad izgledaš lepo, ali ja sam videla tvoje pravo lice. Ti nisi ništa drugo do matora kukavička kurveštija.“ „Ti... ti...“ No, nije mogla da izusti ništa drugo. Bes je bio toliki da se gušila u njemu. Deo toga poticao je od šoka što je vređa - nju, Rouz Šešir - neka klinka čija je ideja prevoznog sredstva bio bicikl, a glavna briga pre ovih proteklih nekoliko nedelja kada će joj sisići postati veći od ujeda komaraca. „Ali možda ću ti pružiti šansu“, reče joj devojčica kučka. Njeno samopouzdanje i vesela nepromišljenost bili su neverovatni. „Razume se, ako prihvatiš izazov, obrisaću pod s tobom. Neću se zamarati sa ostalima, oni ionako već umiru.“ Onda se nasmejala. „Dave se bejzbol dečakom, bravo za njega!“ „Ako dođeš, ubiću te!“, reče Rouz. Jedna šaka joj je pronašla grlo, sklopila se oko njega i počela ritmično da steže. Kasnije će imati modrice. „Ako pobegneš, naći ću te! A kada te pronađem, vrištaćeš satima pre nego što umreš!” „Neću pobeći“, reče devojčica. „A videćemo ko će vrištati!" „Koliko ćeš osoba ti imati kao podršku? A dušo?“ „Biću sama.“ „Ne verujem ti.“ „Pročitaj mi misli“, reče devojčica. „Ah da, i toga se plašiš!"
Rouz je oćutala. „Dabome da se plašiš. Sećaš se šta se desilo zadnji put kad si to pokušala. Dobila si po prstima, a to ti se nije dopalo, zar ne? Hijeno! Decoubico! Kukavice!“ „Prestani... da... me... tako zoveš!“ „Na vrhu brda pored tebe postoji jedno mesto. Osmatračnica. Zove se Krov sveta. Našla sam ga na internetu. Budi tamo u ponedeljak u pet sati po podne. Budi tamo sama. Ako ne budeš, ako ostali iz tvog čopora hijena ne ostanu u dvorani u kampu dok nas dve obavljamo naš posao, znaću. I pobiču ih sve!“ „Naći ću te!“, ponovi Rouz. „Misliš?“ Ponovo ruganje. Rouz je sklopila oči i videla devojčicu. Videla ju je kako se previja na zemlji, usta punih stršljenova, dok joj iz očiju štrče usijani štapovi. Niko ovako nije govorio sa mnom! Nikad! „Pretpostavljam da bi mogla da me nađeš. Ali, kada to konačno uradiš, koliko njih iz tvog smrdljivog Pravog čvora će ostati u životu da ti pomognu? Desetak? Možda troje-četvoro?“ Ta ideja je Rouz već pala na pamet. Činjenica da je dete, koje nikad nije videla licem u lice, došlo do istovetnog zaključka, najviše ju je dovodila do ludila. „Vrana je bio poznavalac Šekspira", reče devojčica kučka. „Citirao je neki odlomak nedugo pre nego što sam ga ubila. I ja znam ponešto, takođe, jer smo učili Šekspira u školi. Čitali smo samo jedan komad, Romea i Juliju, ali nam je gospođa Frenklin dala čitav spisak s čuvenim rečenicama iz njegovih drugih pozorišnih predstava. Znaš već, biti ili ne biti 17 i za mene je to bilo grčki. 18 Jesi li znala da je to iz Šekspira? Ja nisam. Ne misliš li da je to zanimljivo?" Rouz je čutala. „Ti uopšte ne razmišljaš o Šekspiru", reče devojčica kučka. „Misliš o tome koliko bi volela da me ubiješ. Ne moram da ti pročitam misli da bih to znala." „Da sam na tvom mestu, pobegla bih“, reče zamišljeno Rouz. „Koliko god brzo i daleko tvoje dečje noge mogu da te odnesu. Neće
ti mnogo pomoči, ali ćeš poživeti malo duže." Devojčica kučka se nije dala omesti. „Postoji još jedna izreka. Ne mogu tačno da je se setim, ali glasi otprilike ovako: kada inženjer poleti sa sopstvenom bombom uvis. Gospođa Frenklin je rekla da je to neka vrsta bombe na štapu. Mislim da je to u neku ruku ono što se sada dešava tvom plemenu kukavica. Posisali ste pogrešnu vrstu pare i natakarili ste se na bombu, a bomba će sada eksplodirati." Zastala je. „Jesi li još uvek tu, Rouz? Ili si pobegla?" „Dođi k meni, dušo", reče Rouz. Povratila je smirenost. „Ako želiš da se sretnemo na osmatračnici, biću tamo. Zajedno ćemo uživati u pogledu, važi? I videćemo ko je jači." Prekinula je vezu pre nego što je devojčica mogla išta da joj odgovori. Izgubila je živce, iako se zaklela da neće dopustiti da joj se to desi, ali je makar imala zadnju reč. Ili možda nije, jer joj je reč koju je kučka od devojčice neprestano ponavljala i dalje odzvanjala u glavi, poput pokvarene gramofonske ploče. Kukavice. Kukavice. Kukavice.
4
Abra je pažljivo sputila slušalicu na ležište. Pogledala je u telefon; čak je i pogladila plastičnu površinu, vrelu od dodira i vlažnu od znoja. Onda je, pre nego što je shvatila da će se to dogoditi, briznula u glasne njakave jecaje. Prohujali su kroz nju, grčeći joj stomak i tresući telo. Odjurila je u kupatilo, i dalje plačući, klekla ispred klozetske šolje i povratila. Kada je izašla, gospodin Friman je stajao na vratima između njihovih soba, raspasane košulje, a proseda kosa štrčala mu je u svim pravcima od spavanja. „Šta nije u redu? Da li ti je muka od droge koju su ti dali?" „Nije to." Prišao je prozoru i provirio napolje, u kao testo gustu maglu. „Jesu li oni? Dolaze li po nas?"
Privremeno nesposobna za govor, Abra je mogla samo da odmahne glavom, toliko žestoko da su joj kike poletele. Zapravo, ona je dolazila po njih, a to je i ono što ju je prestravilo. I to ne samo zbog nje same.
5
Rouz je nepomično sedela, dišući sporo i duboko. Kada je povratila kontrolu nad sobom, pozvala je Dugog Pola. Nakon dvetri sekunde, oprezno je proturio glavu kroz vrata kuhinje. Izraz na njegovom licu prizvao joj je osmejak na usne. „Bezbedno je. Možeš da uđeš. Neću te ujesti." Stupio je u prostoriju i ugledao prosutu kafu. „Počistiću to." „Batali. Ko je najbolji lokator koji nam je ostao?" „Ti, Rouz", odgovorio je bez oklevanja. Rouz nije nameravala da se mentalno približava toj kučki, ni izdaleka. „Osim mene." „Pa... pošto je Dedica Flik mrtav... i Beri..." Razmislio je. „Sju poseduje iskricu lokatora, baš kao i Alava G. Ali mislim da Token Čarli ima malo više.“ „Da li je bolestan?" „Juče nije bio." „Pošalji ga kod mene. Obrisaću kafu dok čekam. Zato što - a ovo je važno, Pole - osoba koja napravi nered treba i da ga počisti." Nakon što je otišao, Rouz je izvesno vreme mirno sedela, brade naslonjene na dlan. Vratila joj se bistrina uma, a s njom i sposobnost da planira. Izgleda da danas ipak neće uzeti paru. To može da sačeka do ponedeljka ujutru. Napokon je ušla u kuhinju da uzme papirne ubruse. I počistila nered.
6
„Dene!" Ovog puta to je bio Džon. „Moramo da pođemo!" „Stižem", kazao je. „Moram samo da se umijem hladnom vodom."
Pošao je niz hodnik, slušajući Abru i ovlaš klimajući glavom, kao da je tu. (gospodin Friman želi da zna zašto sam plakala i zašto sam povraćala, šta da mu kažem) (za sada, samo, da kada stignemo tamo, hoću da pozajmim njegov kamionet) (zato što idemo na zapad) (...pa...) Bilo je komplikovano, ali je razumela. Razumevanje nije bilo saopšteno rečima, a nije ni moralo da bude. Pored umivaonika, u kupatilu je stajao plastični držač s nekoliko neotvorenih četkica za zube. Na dršci najmanje - otvorene raznobojnim slovima je pisalo ABRA. Na jednom zidu je stajao mali plakat s natpisom ŽIVOT BEZ LJUBAVI JE KAO DRVO KOJE NE RAĐA. Gledao je u plakat nekoliko sekundi, pitajući se da li u AA postoji neka slična izreka. Jedino čega je mogao da se seti bilo je: ako danas ne možeš nikoga da voliš, makar pokušaj da nikoga ne povrediš. To nije baš moglo da se poredi. Pustio je hladnu vodu i nekoliko puta se isprskao po licu. Onda je uzeo peškir, i podigao glavu. Na portretu ovog puta s njim nije bila Lusi; samo Den Torens, sin Džeka i Vendi, koji je oduvek verovao da je jedinac. Lice mu je bilo prekriveno smrt-muvama.
ČETVRTI DEO KROV SVETA
OSAMNAESTO POGLAVLJE
PUT NA ZAPAD
1
Ono čega se Den najbolje sećao u vezi sa subotom nije bila vožnja od Bostona do motela „Kraun“, jer su četiri osobe u saburbanu Džona Daltona veoma malo pričale. Tišina nije bila nelagodna ili neprijateljska, već iscrpljena - ćutanje ljudi koji imaju o mnogo čemu da razmišljaju, ali ne i bogzna šta da kažu. Najbolje se sećao onoga što se desilo kada su stigli na odredište. Den je znao da ih je čekala, jer je bio u kontaktu s njom veći deo puta, razgovarajući na način koji im je postao ugodan - napola rečima, a napola u slikama. Kad su se parkirali ispred motela, sedela je na zadnjem braniku Bilijevog starog kamioneta. Videla ih je i skočila na noge, mašući. U tom trenutku se zastor oblaka, koji se proređivao, razbio i obasjao ju je zrak sunčeve svetlosti. Beše to kao da joj je Bog bacio petaka. Lusi se iz grla ote povik, koji nije bio sasvim vrisak. Otkopčala je pojas i otvorila vrata pre nego što je Džon uspeo potpuno da zaustavi saburban. Pet sekundi kasnije, držala je kćerku u naručju i ljubila joj teme - najbolje što je mogla, budući da je Abrino lice bilo stisnuto između njenih grudi. Ponovno sjedinjenje majke i deteta, pomisli Den. Osmeh koji mu je ta pomisao prizvala na lice bio je neobičan. Prošlo je mnogo otkako se poslednji put nasmešio.
2
Lusi i Dejvid želeli su da vrate Abru nazad u Nju Hempšir. Den nije imao problem s tim, ali pošto su sada bili zajedno, njih šestoro
su morali da razgovaraju. Debeljko s konjskim repom opet je bio na dužnosti, danas gledajući meč ultimat fajta umesto pornoze. Bio je srećan da im ponovo iznajmi sobu broj 24; nije mario hoće li provesti noć u njoj ili ne. Bili je otišao u Kraunsvil da kupi dve pice. Onda su se skrasili, Den i Abra pričajući na smenu i obaveštavajući ostale o svemu što se dogodilo i o svemu što će se tek dogoditi. To jest, ako sve prođe onako kako se nadaju. „Ne“, smesta reče Lusi. „Previše je opasno. Za oboje." Džon se sumorno osmehnuo. „Najopasnije bi bilo ignorisati ta... ta stvorenja. Rouz kaže da, ako Abra ne dođe njoj, ona će doći po nju.“ „Ona je kao opsednuta Abrom" reče Bili, birajući parče pice sa feferonima i pečurkama. „To se čest slučaj s luđacima. Sve što treba da uradite da biste to znali jeste da gledate Doktora Fila.“ Lusi je fiksirala svoju kćerku pogledom punim prekora. „Ti si je podbadala. To je bilo opasno, ali kad bude imala priliku da se smiri...“ Premda joj niko nije upao u reč, zaćutala je. Možda je, pomisli Den, čula koliko to neverovatno zvuči kad se zapravo izgovori naglas. „Oni neće stati, mama“, reče Abra. „Ona neće stati.“ „Abra će biti dovoljno bezbedna", reče Den. „Postoji točak. Ne znam kako to drukčije da objasnim. Ako stvari pođu po zlu, Abra će upotrebiti taj točak da pobegne. Da se izvuče. Obećala mi je to.“ „Tako je“, reče Abra. „Obećala sam.“ Den je oštro pogledao u nju. „I održaćeš to obećanje, zar ne?“ „Da“, reče Abra. Rekla je to dovoljno čvrsto, iako s očiglednim oklevanjem. „Hoću.“ „Takođe, treba uzeti u obzir i sve te klince", reče Džon. „Nikad nećemo znati koliko ih je Pravi čvor oteo tokom godina. Na stotine možda." Den je mislio da je verovatnije da ih je bilo na hiljade ako članovi Pravog čvora žive onoliko dugo koliko je Abra verovala. Kazao je: „Ili koliko će tek oteti, čak i da ostave Abru na miru." „Pod pretpostavkom da ih male boginje sve ne pobiju", reče Dejv glasom punim nade. Okrenuo se prema Džonu. „Rekao si da se to
stvarno može desiti." „Žele me jer misle da mogu da izlečim male boginje", reče Abra. „Ma šta mi reče!" „Vodi računa o tome šta pričaš, gospođice", reče joj Lusi, ali odsutno. Uzela je zadnji komad pice, pogledala ga, a zatim bacila nazad u kutiju. „Nije me briga za drugu decu. Marim samo za Abru. Znam koliko to grozno zvuči, ali to je istina." „Ne bi se tako osećala da si videla sve one sličice u Potrošaču", reče joj Abra. „Ne mogu da ih izbacim iz glave. Ponekad ih sanjam." „Ako ta ludača ima pola mozga, znače da Abra ne dolazi sama", reče Dejv. „Šta će da uradi? Da odleti u Denver, a zatim iznajmi automobil? Trinaestogodišnjakinja?" A onda, bacivši poluzabavljen pogled na svoju kćer: „Ma šta mi reče!" Den reče: „Na osnovu onoga što se desilo u Klaud Gapu, Rouz već zna da Abra ima prijatelje. Ono što ne zna, međutim, jeste da ima najmanje jednog sa isijavanjem.“ Pogledao je u Abru, tražeći potvrdu svojih reći. Klimnula je. „Slušaj, Lusi. Dejve. Svi. Mislim da Abra i ja možemo da okončamo ovu“ - tražio je pravu reč i našao jedinu koja odgovara - „kugu. Jedno od nas dvoje, samo...“ Zavrteo je glavom. „Osim toga“, reče Abra, „ti i tata ne možete zaista da me sprečite. Možete da me zaključate u sobu, ali ne možete da mi zaključate um." Lusi joj je uputila pogled smrti, onaj pogled koji majke čuvaju isključivo za buntovne mlade kćerke. Uvek je palio kod Abre, čak i kada je imala izlive besa, ali ne i ovog puta. Smireno je gledala u svoju majku. I s tugom zbog koje se Lusino srce ohladilo do srži. Dejv je uhvatio Lusi za ruku. „Mislim da ovo mora da se uradi.“ U sobi je zavladao tajac. Abra ga je prekinula. „Ako niko drugi neće da pojede to zadnje parče, ja ću. Gladna sam kao vuk!“
3
Još nekoliko puta su ponovili plan, a glasovi su se nekoliko puta podigli, ali u suštini, sve je bilo rečeno. Izuzev, kako se ispostavilo, jednog. Kada su napustili sobu, Bili je odbio da uđe u
Džonov saburban. „Idem s tobom“, kazao je Denu. „Bili, cenim to, ali to nije dobra ideja." „Moj kamionet, moja pravila. Osim toga, hoćeš li zaista sam stići do planina u Koloradu do ponedeljka po podne? Nemoj da me zasmejavaš. Izgledaš kao da te je poplava izbacila." Den reče: „Nekoliko ljudi mi je to reklo u poslednje vreme, ali niko to nije sročio s tolikom elegancijom kao ti." Bili se nije osmehnuo. „Mogu da ti pomognem. Mator sam, ali nisam mrtav.“ „Povedi ga“, reče mu Abra. „U pravu je.“ Den ju je pomno pogledao. (znaš li nešto, Abra) Odgovor je bio munjevit. (ne ali nešto osećam) To mu je bilo dovoljno. Ispružio je ruke a Abra ga je čvrsto zagrlila i naslonila mu obraz na grudi. Mogao je dugo da je drži tako, ali ju je pustio i zakoračio unazad. (javi mi kad priđeš blizu, ujka Dene, doći ću) . (samo mali dodiri, upamti) Poslala je sliku umesto misli izražene rečima: detektor za dim koji pišti kao što ta sokoćala pište kada je potrebno zameniti im bateriju. Savršeno je upamtila. Dok je išla prema automobilu, rekla je ocu: „Moramo u povratku da stanemo negde usput i kupimo čestitku za brzo ozdravljenje. Džuli Kros je juče na treningu polomila ručni zglob." Namrštio se. „Kako to znaš?" „Znam", odgovorila mu je. Nežno ju je povukao za kiku. „Stvarno si sve vreme mogla da radiš teo, zar ne? Ne razumem zašto nam prosto nisi kazala, Aba-Du.“ Den, koji je odrastao sa isijavanjem, mogao bi da odgovori na to pitanje. Roditelje ponekad treba zaštititi.
4
Tako su se rastali. Džonov saburban je otišao na istok, a Bilijev kamionet na zapad, s Bilijem za volanom. Den ga upita: „Jesi li zaista sposoban da voziš, Bili?" „Posle silnog noćašnjeg sna? Sinko, mogao bih da vozim sve do Kalifornije." „Znaš li kuda idemo?" „Kupio sam auto-kartu dok sam čekao picu u gradu." „Dakle, još tada si odlučio. I znao si šta Abra i ja planiramo." „Pa... u neku ruku." „Kad budeš želeo da sednem za volam, viči", reče mu Den i smesta utonu u san, glave naslonjene na prozor. Spustio se niz dubinu neprijatnih slika. Najpre životinje od žive ograde u „Vidikovcu", one koje su se pomerale kad ih ne gleda. Za njima je usledila gospođa Mesi iz sobe 217, koja je sada nosila nahereni cilindar. I dalje se spuštajući, ponovo je posetio bitku u Klaud Gapu. Samo što, kad je ovaj put uleteo u vinebago, zatekao je Abru na podu s prerezanim grkljanom i Rouz koja stoji iznad nje s krvavom britvom u ruci. Rouz ga je videla, a donja polovina lica joj je pala u opscenom kezu, iz koga je blistao jedan dugački zub. Rekla sam joj da će se ovo završiti na ovaj način, ali nije htela da sluša, kazala mu je. Deca nikad ne slušaju starije. Ispod toga, postojala je samo tmina. Kada se probudio, svuda unaokolo je bio sumrak, sa izlomljenom belom linijom u sredini. Bili su na međudržavnom auto-putu. „Koliko sam dugo spavao?" Bili je bacio pogled na sat. „Prilično dugo. Osećaš li se bolje?" „Da." I jeste i nije. Glava mu je bila bistra, ali ga je stomak vraški boleo. S obzirom na ono što je tog jutra video u ogledalu, nije bio iznenađen. „Gde smo?" „Dvesta kilometara istočno od Sinsinatija, manje-više. Prespavao si dva zaustavljanja na benzinskoj stanici. I hrkao si."
Den se naglo uspravio. „Mi smo već u Ohaju? Hriste! Koliko je sati?" Bili je bacio pogled na sat. „Šest i petnaest. Nije bilo strašno; lagan saobraćaj bez kiše. Mislim da se sa nama u kolima vozi anđeo." „Pa, hajde da nađemo neki motel. Ti moraš da odspavaš, a ja moram da pustim pevcu krv.“ „Nisam iznenađen." Bili se isključio s auto-puta na sledećem izlazu s putokazima za benzin, hranu i motele. Parkirao se ispred prodavnice brze hrane „Vendiz“ i uzeo nekoliko hamburgera dok je Den bio u muškom toaletu. Kad su se vratili nazad u kamionet, Den je uzeo jedan zalogaj duplog hamburgera, vratio ga u kesu, a zatim oprezno otpio gutljaj milkšejka. Činilo se da je njegov stomak voljan to da primi u sebe. Bili je delovao šokirano. „Čoveče, moraš da jedeš! Šta nije u redu s tobom?" „Pretpostavljam da je pica za doručak bila loša ideja." A zato što je Bili i dalje gledao u njega, dodao je: „Šejk je OK. Sve što mi treba. Drži oči na drumu, Bili. Ne možemo da pomognemo Abri ako završimo u urgentnom centru." Pet minuta kasnije, Bili je parkirao kamionet ispod nadstrešnice gostionice „Ferfild", s trepćućim znakom SLOBODNE SOBE iznad vrata. Isključio je motor, ali nije izašao. „Budući da rizikujem život s tobom, šefe, hoću da znam šta te muči." Denu je na vrh jezika bilo da mu predoči kako je rizikovanje bilo njegova ideja, ali to ne bi bilo fer. Objasnio mu je. Bili je ćutke slušao, razrogačenih očiju. „Isuse skačući Hriste!", kazao je kad je Den završio. „Osim ako mi nije promaklo", reče Den, „u Novom zavetu nigde ne piše ništa o Isusu koji skače. Premda pretpostavljam da je mogao, kao dete. Većina to radi. Hoćeš li da uzmeš sobu, ili da ja to uradim?" Bili je ostao da sedi u kamionetu. „Da li Abra zna?" Den je zavrteo glavom. „Ali bi mogla da otkrije."
„Mogla bi, ali neće. Zna da nije lepo zavirivati u tuđe umove, a naročito umove dragih osoba. Ne bi to radila ništa više nego što bi špijunirala svoje roditelje dok vode ljubav." „Znaš to iz ličnog iskustva?" „Da. Ponekad vidiš malo, hteo - ne hteo, ali se zatim okreneš." „Hoćeš li biti dobro, Deni?" „Neko vreme." Pomislio je na trome muve na svojim usnama, obrazima i čelu. „Dovoljno dugo." „A posle?" „Posle ću brinuti o posle. Dan za danom. Hajde da se prijavimo. Sutra moramo rano da krenemo." „Jesi li se čuo s Abrom?" Den se nasmešio. „Dobro je." Barem zasad.
5
Ali nije bila, ne zaista. Sedela je za svojim stolom s Majstorom svaštarom u rukama, trudeći se da ne gleda u prozor spavaće sobe da ne bi videla kako je odatle posmatra određena žena. Znala je da nešto nije u redu s Denom, i znala je da on ne želi da ona to zna, ali je bila u iskušenju da svejedno pogleda, uprkos svim godinama tokom kojih se učila da ne gura nos u PPO: privatna posla odraslih. Dve stvari su je sprečile. Jedno je bilo znanje da, sviđalo joj se to ili ne, sad ne može da mu pomogne. Druga (snažnija) bilo je znanje da će možda osetiti njeno prisustvo u svojoj glavi. Onda bi se razočarao u nju. To je ionako verovatno zaključano, pomislila je. Može to da uradi. Prilično je jak. Ne toliko jak kao ona, doduše... ili, u terminima isijavanja, blistav. Mogla je da otvori njegove mentalne sefove i baci pogled na ono unutra, ali je mislila da bi to moglo da bude opasno po oboje. Nije postojao konkretan razlog za to, posredi je bilo samo osećanje - poput onoga da bi bila dobra ideja da gospodin Friman pođe s Denom - i
verovala mu je. Mogla je da se nada tome. Brzo leti istinska nada, kao da je nose lastina krila - to je bila još jedna rečenica iz Šekspira. 19
Nemoj ni slučajno da pogledaš u taj prozor. Da se nisi usudila. Ne. Apsolutno ne. Nikad. Zato je to uradila, a tamo je bila Rouz, cereći joj se ispod svog razvratno naherenog šešira. Raščupana kosurina, bleda porcelanska koža, tamne luđačke oči i kao vino crvene usne, koje su maskirale taj jedan izbačeni zub. Tu kljovu. Umrečeš vrišteči, kučko od devojčice. Abra je zažmurila i snažno pomislila (nije tamo, nije tamo, nije tamo) a zatim ponovo otvorila oči. Iscereno lice na prozoru je nestalo. Ali ne zaista. Negde visoko u planinama - na krovu sveta - Rouz je mislila na nju. I čekala.
6
Motel je imao salu za doručkovanje. Zato što ga je saputnik posmatrao, Den je napravio predstavu od žvakanja malo ovsenih pahuljica s jogurtom. Bili je izgledao kao da mu je pao kamen sa srca. Dok ih je odjavljivao, Den se odšetao do muškog klozeta u predvorju. Kada je ušao, zaključao je vrata, pao na kolena i povratio sve što je pojeo. Nesvarene pahuljice i jogurt plutale su u crvenoj peni. „Jesi li u redu?“, upitao je Bili kada mu se Den pridružio za recepcijom. „Da“, reče Den. „Hajde da krenemo."
7
Sudeći po Bilijevoj mapi, od Sinsinatija do Denvera bilo je 1.900 kilometara. Sajdvajnder je ležao približno 120 kilometara dalje na zapadu, duž drumova prepunih lakat krivina i oivičenih provalijama. Den je pokušao da vozi neko vreme tog nedeljnog popodneva, ali se brzo umorio i opet prepustio volan Biliju. Zaspao je, a kad se probudio, sunce je zalazilo. Nalazili su se u Ajovi - domu pokojnog Breda Trevora.
(Abra) Plašio se da će velika razdaljina otežati ili u potpunosti onemogućiti mentalnu komunikaciju s Abrom, ali mu je istog časa odgovorila, jednako snažno kao i uvek; da je bila radio-stanica, emitovala bi signal jačine 100.000 vati. Bila je u svojoj sobi, otaljavajući domaće zadatke na računaru. Zabavilo ga je, ali i rastužilo, kad je uvideo da u krilu drži Skočka, svog plišanog zeca. Stres onoga što su radili vratio ju je na nivo mlađe Abre, makar na emotivnom nivou. Kada se veza između njih skroz otvorila, uhvatila je tu njegovu misao. (ne brini za mene, dobro sam) (odlično, jer moraš da obaviš telefonski poziv) (da, okej, jesi li ti dobro) (fino) Znala je da nije, ali nije pitala, a on je upravo to i želeo. (jesi li uzeo) Poslala mu je mentalnu sliku. (ne još, nedelja je, radnje su zatvorene) Još jedna slika, koja ga je naterala da se osmehne. Volmart... s tim što je na znaku ispred pisalo ABRIN SUPERMARKET. (nisu hteli da nam prodaju ono što nam treba, naći ćemo radnju koja hoće) (dobro, pretpostavljam) (znaš šta da joj kažeš) (da) (pokušaće da te uvuče u dug razgovor, pokušaće da njuška, nemoj da joj dopustiš) (neću) (javi mi se posle da se ne brinem) Naravno da će se brinuti. (hoću, volim te, ujka Dene) (i ja tebe volim) Odaslao joj je poljubac. Abra mu je poslala sliku: velike crvene usne iz crtaća. Skoro da je mogao da ih oseti na obrazu. Onda je nestala.
Bili je zurio u njega. „Upravo si pričao s njom, jelda?“ „Zaista jesam. Oči na drum, Bili.“ „Da, da. Zvučiš kao moja bivša žena.“ Bili je uključio migavac, prestrojio se u brzu traku i obišao ogromnu „flitvud pejs arou“ kuću na točkovima. Den je pogledao u vozilo, pitajući se ko se nalazi unutra i da li gledaju u njih kroz zatamnjene prozore. „Želim da pređem još nekih sto šezdeset kilometara pre nego što se zaustavimo da prenoćimo", reče Bili. „Kako sam skontao sutrašnji dan, to će nam dati sat vremena da obavimo tvoj poslić i dovoljno vremena da stignemo u planine u vreme koje ste Abra i ti odredili za obračun. No, moramo krenuti pre praskozorja." „Dobro. Razumeš li kako će se sve ovo odigrati?" „Razumem kako bi trebalo da se odigra." Bili ga je okrznuo pogledom. „Bolje se nadaj da neće koristiti dvoglede, ako ih imaju. Misliš li da odande možemo da se vratimo živi? Kaži mi istinu. Ako je odgovor ne, kad se zaustavimo, za večeru ću naručiti najveći odrezak koji si ikada video. Masterkard slobodno može da juri moje rođake da im naplati poslednji račun. A pogodi šta? Ja nemam živih rođaka. Osim ako ne računaš bivšu ženu, a da kojim slučajem gorim, ona se ne bi ni popišala po meni da ugasi vatru." „Vratićemo se", reče Den, ali su mu vlastite reči zvučale neubedljivo. Osećao se previše bolesno da se uverljivo pretvara. „Aha? Pa, možda ću ipak da naručim taj odrezak za večeru, čisto za svaki slučaj. Šta je s tobom?" „Mislim da ću moći da progutam malo supice. Sve dok je bez rezanaca." Od pomisli da jede išta toliko gusto da se kroz to ne mogu pročitati novine - paradajz-čorbu, krem supu sa pečurkama - prevrnula mu se utroba. „Dobro. Zašto još malo ne odmoriš oči?" Den je znao da ne može pošteno da odspava, bez obzira na to koliko se osećao umorno i bolesno - ne dok se Abra preganja s prastarim užasom koji izgleda kao žena - ali je uspevao da drema. San
mu je bio lak, ali dovoljno dubok da usni još snova, najpre o „Vidikovcu" (današnja verzija sadržala je lift koji je u gluvo doba noći išao sam od sebe), a zatim o svojoj sestričini. Abra je ovog puta bila zadavljena parčetom električnog kabla. Zurila je u njega iskolačenim, optužujućim očima. Bilo je lako pročitati šta je u njima. Kazao si da ćeš mi pomoči. Kazao si da ćeš me spasti. Gde si bio?
8
Abra je odlagala ono što je morala da uradi sve dok nije shvatila da će majka ubrzo početi da joj dodijava da legne u krevet. Sutra ujutru neće ići u školu, ali je i pored toga čeka veoma važan dan. A možda i veoma dugačka noć. Odgađanje samo pogoršava situaciju, cara mia. To je bilo jevanđelje po Končeti. Pogledala je ka prozoru, želeći da tamo umesto Rouz može da vidi svoju momo. To bi bilo lepo. „Momo, tako se plašim", kazala je. No, nakon dva duga udisaja, uzela je ajfon i pozvala Ložu Vidikovac u Izletničkom kampu „Plavi zvončići". Javio joj se neki muškarac, a kada mu je rekla da želi da priča sa Rouz, upitao ju je ko to zove. „Znate vi ko sam", rekla mu je. A zatim - s nečim za šta se nadala da zvuči kao razdražujuća radoznalost: „Jeste li bolesni, gospodine?" Čovek na drugom kraju veze (bio je to Ljigavi Sem) nije joj odgovorio, ali ga je čula kako mrmlja nekome. Delić sekunde kasnije, Rouz je bila na vezi, a njena pribranost je ponovo bila na mestu. „Zdravo, dušo. Gde si?" „Na putu", reče joj Abra. „Stvarno? To je baš lepo, dušo. Dakle, pretpostavljam da neću otkriti da ovaj poziv ima pozivni broj Nju Hempšira ako pozovem broj s koga me zoveš?" „Naravno da hoćeš", reče Abra. „Zovem te s mobilnog. Moraš da uđeš u XXI vek, kučko!" „Šta želiš?" Glas na drugom kraju veze je sada bio osoran. „Da se uverim da si shvatila pravila", reče Abra. „Biću tamo sutra
u pet. Biću u starom crvenom kamionetu." „Koji će voziti ko?“ „Moj ujka Bili", reče Abra. „Da li je on jedan od onih iz zasede?" „On je onaj koji je bio sa mnom i Vranom. Prestani da postavljaš pitanja. Samo zaveži i slušaj." „Tako si nevaspitana", tužno reče Rouz. „Parkiraće se na kraju parkinga, pored znaka na kojem piše KLINCI JEDU ZA DŽABE KAD GOD POBEDE TIMOVI IZ KOLORADA." „Vidim da si posetila naš veb-sajt. To je tako slatko. Ili je to uradio tvoj ujak, možda? Veoma je hrabro od njega što ti služi kao šofer. Da li ti je rođak s majčine ili s očeve strane? Geačke familije su mi hobi. Pravim porodična stabla." Pokušaće da njuška, rekao joj je Den i bio je u pravu. „Koji deo u zaveži i slušaj nisi razumela? Želiš li ovo ili ne?" Nije bilo odgovora, samo napete tišine. Jezive napete tišine. „S parkirališta ćemo moći sve da vidimo: kamp, Ložu i Krov sveta na vrhu brda. Bolje da te moj ujak i ja vidimo tamo gore, i bolje da nigde ne vidimo ljude iz tvog Pravog čvora. Ostaće u toj sali za sastanke dok ne završimo naš posao. U velikoj sobi, kontaš? Ujka Bili neće znati ako nisu tamo gde treba da budu, ali ja hoću. Ako primetim samo jednog od njih na nekom drugom mestu, odlazimo." „Tvoj ujak će ostati u kamionetu?" „Ne. Ja ću ostati u kamionetu, sve dok ne budemo sigurni. Onda će se on vratiti u kamionet, a ja ću ti doći. Ne želim da bude u tvojoj bližini." „U redu, dušo. Biće kao što kažeš.“ Ne, neće. Lažeš. Međutim, i ona je lagala, tako da su, u neku ruku, bile kvit. „Imam jedno zaista važno pitanje za tebe, dušo", reče prijazno Rouz. Abra je zamalo upitala koje, a zatim se setila ujakovog saveta.
Svog pravog ujaka. Jedno pitanje, nije nego. Koje će voditi ka još jednom... i još jednom... i još jednom. „Duvaj ga!“, rekla je i prekinula vezu. Šake su počele da joj se tresu. A zatim noge, ruke i ramena. „Abra?" Mama. Doziva iz podnožja stepenica. Oseća to. Samo malčice, ali ipak oseća. Da li je posredi majčinsko šesto čulo, ili isijavanje? „Mila, jesi li dobro?" „Dobro sam, mama! Spremam se da legnem!" „Deset minuta, a onda dolazimo gore po poljubac. Budi u pidžami." „Hoću." Kada bi samo znali s kim sam upravo razgovarala, pomislila je. Ali nisu. Samo su mislili da znaju šta se dešava. Ona je bila u svojoj sobi, sva vrata i prozori na kući bili su zaključani, a oni su mislili da je bezbedna. Čak i njen otac, koji je video Pravi čvor u akciji. No, Den je znao. Zažmurila je i posegnula ka njemu.
9
Den i Bili su se nalazili ispod nadstrešnice još jednog motela. A Abra se i dalje nije javljala. To je bilo loše. „Hajde, šefe", reče mu Bili. „Ajde da te uvedemo unutra i..." „Ćuti na tren", reče mu Den i oslušnu. Dva minuta kasnije se okrenuo ka Biliju, koji je pomislio da ga osmeh na licu ponovo čini Denom Torensom. „Da li je to bila ona?" „Da." „Kako je prošlo?" „Abra kaže da je prošlo dobro. Na konju smo." „Nije pitala za mene?" „Samo s čije si strane porodice. Slušaj, Bili, ta priča o tome da si joj ujak je bila greška. Previše si star da budeš Lusin ili Dejvidov brat. Kada sutra stanemo da obavimo naš poslić, moraš kupiti naočare za sunce. I to velike. I nabij taj kačket skroz do ušiju, tako da ti se ne
vidi kosa." „Možda bi trebalo da nabavim malo farbe za kosu, kad smo već kod toga." „Nemoj da si drzak, matori prdežu." To je nateralo Bilija da se osmehne. „Hajde da uzmemo sobu i nađemo neku hranu. Izgledaš bolje. Kao da bi zapravo mogao da jedeš." „Supu“, reče Den. „Nema smisla da kušam sreću.“ „Supu. Važi.“ Sve je pojeo. Polako. I - podsetivši se da će sve ovo biti gotovo na ovaj ili onaj način za nešto manje od dvadeset četiri sata - uspeo je da ne povrati. Obedovali su u Bilijevoj sobi, a kada je završio, Den se protegao na tepihu. To mu je malo olakšalo bol u stomaku. „Šta je to?“, upita ga Bili. „Neka vrsta jogi sranja?" „Tačno tako. Naučio sam to gledajući crtaće Medved Jogi. A sad mi sve ponovi." „Sve sam ukapirao, šefe, ne brini. Počinješ da zvučiš kao Kejsi Kingsli." „Zastrašujuća pomisao. A sad mi sve ponovi." „Abra počinje da odašilje signal u okolini Denvera. Ukoliko imaju nekoga ko može da sluša, znače da dolazi. I da je u komšiluku. Mi rano stižemo u Sajdvajnder - recimo u četiri, umesto u pet - i prolazimo pored puta do kampa. Neće videti kamionet, osim ako ne postave stražara pored auto-puta." „Mislim da neće." Den je pomislio na još jedan AA aforizam: nemoćni smo nad ljudima, mestima i stvarima. Kao i većina alkoholičarskih zrnaca mudrosti, to je bilo sedamdeset posto istina, a trideset posto neotesano sranje. „U svakom slučaju, ne možemo sve da kontrolišemo. Nastavi." „Otprilike kilometar i po dalje niz drum postoji izletište. Išao si tamo nekoliko puta s majkom pre nego što ste bili zavejani." Bili je zastao. „Samo ti i ona? Nikad tvoj tata?" „Pisao je. Radio je na pozorišnom komadu. Nastavi."
Bili je nastavio da priča. Den je pomno slušao, a zatim klimnuo. „U redu. Skontao si." „Nisam li upravo to rekao? Mogu li sada nešto da te pitam?" „Svakako." „Do sutra po podne, hoćeš li i dalje biti sposoban da prepešačiš kilometar i po?" „Biću." Bolje bi mi bilo.
10
Zahvaljujući ranom startu - 4.00, dosta pre prvog svetla praskozorja - Den Torens i Bili Friman ugledali su oblak iznad horizonta nedugo posle devet. Sat kasnije, do vremena kad se plavosivi oblak pretvorio u planinski venac, zaustavili su se u gradiću Martenvil u Koloradu. Tamo je na kratkoj (i uglavnom pustoj) glavnoj ulici Den video ne ono čemu se nadao, već nešto još bolje: butik dečje odeće po imenu „Sve za klince". Pola bloka dalje se nalazio dragstor između zalagaonice i videoteke sa znakom u izlogu: ZATVARANJE, MORAMO DA RASPRODAMO SVE ZALIHE PO BAGATELNIM CENAMA. Poslao je Bilija u martenvilsku robnu kuću da kupi naočare za sunce, a zatim ušao u „Sve za klince". Mesto je odisalo nesrećnom, beznadežnom atmosferom. On je bio jedini kupac. To je bila nečija dobra ideja koja je pošla po zlu, verovatno zahvaljujući velikim tržnim centrima u Sterlingu ili Fort Morganu. Zašto kupovati u svom gradu, kada možete da se odvežete malo dalje i kupite jeftinije pantalone i haljine? Pa šta ako se prave u Meksiku ili Kostariki? Umorna žena s umornom frizurom izašla je iza pulta i uputila mu umoran osmeh. Upitala ga je može li da mu pomogne. Den je rekao da može. Kad joj je rekao šta želi, izbečila se. „Znam da je neobično", reče joj Den, „ali udovoljite mi. Platiću gotovinom." Na kraju je dobio ono što je hteo. U malim prodavnicama koje su propadale udaljene od auto-puteva, reč na slovo G poseduje veliku
moć.
11
Dok su se približavali Denveru, Den je stupio u kontakt s Abrom. Zažmurio je i zamislio točak za koji su sada oboje znali. U Anistonu, Abra je učinila to isto. Ovog puta bilo je lakše. Kada je ponovo otvorio oči, gledao je niz strmi travnjak u zadnjem dvorištu Stounovih, ka reci Sako, koja se blistala na suncu. Abra je otvorila svoje i ugledala Stenovite planine. „Opa, ujka Bili, prelepe su, jelda?" Bili je pogledom okrznuo čoveka koji je sedeo pored njega. Den je prekrstio noge na način koji uopšte nije ličio na njega, i tapkao je jednim stopalom. Boja mu se vratila u obraze, a u očima mu se caklila blistava bistrina, koje nije bilo za vreme njihove vožnje na zapad. „Nego šta su, dušo", kazao je. Den se nasmešio i zažmurio. Kada je opet otvorio oči, zdravlje koje je Abra unela u njegovo lice je izbledelo. Kao ruža bez vode, pomisli Bili. „I šta?" „Ping", reče Den. Ponovo se osmehnuo, ali je taj osmeh bio umoran. „Kao detektor za dim kojem treba zameniti bateriju." „Misliš li da su čuli?" „Nadam se da jesu", reče Den.
12
Rouz je šetkala napred-nazad pored svog ertkruzera kad je do nje dotrčao Token Čarli. Pravi čvor je tog jutra uzeo paru, sve osim jednog kanistera koji je imala u skladištu, a povrh onoga što je sama uzela u toku proteklih nekoliko dana, bila je isuviše živčana da uopšte pomisli da sedne. „Šta?“, upitala je. „Reci mi nešto dobro." „Imam je, da li je to dobro?“ I sam živčan, Čarli ju je zgrabio za ruku i zavrteo ukrug, usled čega joj je kosa poletela u vazduh. „Imam
je! Samo na nekoliko sekundi, ali to je bila ona!“ „Jesi li video njenog ujaka?“ „Nisam, gledala je kroz šoferšajbnu u planine. Rekla je da su prelepi..." „I jesu“, reče Rouz. Usne joj se raširiše u osmeh. „Zar se ne slažeš, Čarli?“ „... a on je kazao: nego šta. Dolaze, Rouz! Zaista dolaze!" „Da li je znala da si tamo?“ Pustio ju je i namrštio se. „Ne znam sigurno... Dedica Flik bi verovatno znao...“ „Samo mi reci šta misliš." „Verovatno nije.“ „To je dovoljno dobro za mene. Idi na neko tiho mesto. Negde gde možeš da se koncentrišeš a da te niko ne ometa. Sedi i slušaj. Ako kada je ponovo detektuješ, javi mi. Ne želim da joj izgubim trag ako to mogu da sprečim. Ako ti treba još pare, zatraži. Sačuvala sam malo." „Ne, ne, dobro sam. Slušaču. Načuliću uši!" Token Čarli se nasmejao prilično mahnito i odjurio. Rouz je mislila da nema pojma kuda ide, i nije marila. Samo neka nastavi da sluša.
13
Den i Bili su do podneva stigli u podnožje Flatirona. Dok je gledao kako se Stenovite planine približavaju, Den je mislio na sve lutalačke godine koje je proveo izbegavajući ih. To ga je, zauzvrat, nateralo da pomisli na pesmu o tome kako možete provesti i godine i godine u bekstvu, ali na kraju uvek završite suočeni sa samim sobom u nekoj hotelskoj sobi, s golom sijalicom koja vam visi iznad glave i napunjenim revolverom na stolu. Pošto su imali dovoljno vremena, isključili su se s auto-puta i odvezli u Bolder. Bili je bio gladan. Den nije... ali je bio znatiželjan. Bili je uvezao kamionet na parkiralište sendvičarnice, ali kada ga je upitao šta da mu donese, Den je samo odmahnuo glavom.
„Siguran? Čeka te još dosta toga." „Ješću kada se ovo završi." „Pa..." Bili je ušao u radnju da kupi sendvič s piletinom. Den je stupio u kontakt s Abrom. Ping! Kada je Bili izašao, Den je klimnuo glavom ka umotanom sendviču. „Sačuvaj to nekoliko minuta. Kad smo već u Bolderu, hoću nešto da proverim." Pet minuta kasnije, bili su na Arapaškoj ulici. Dva stambena bloka dalje od oronulog kvarta kafića i barova, kazao je Biliju da stane iz ivičnjak. „Uživaj u piletini. Neću dugo." Izašao je iz kamioneta i stao na ispucali pločnik, gledajući u trospratnicu sa znakom u prozoru, na kome je pisalo: IZDAJEM GARSONJERE ZA STUDENTE. Travnjak je ćelavio. Korov je rastao kroz pukotine na trotoaru. Sumnjao je da će to mesto još biti tu, mislio je da će Arapaška sad biti ulica prepuna kondominijuma naseljenih imućnim šalabajzerima koji piju kafe s mlekom iz Starbaksa, pet-šest puta dnevno proveravaju svoje profile na Fejsbuku i tvituju kao ludi. Ali, evo nje, potpuno iste - koliko je mogao da vidi - kao i nekada davno. Bili mu se pridružio, držeći sendvič u jednoj šaci. „I dalje nas čeka sto dvadeset kilometara vožnje, Deno. Bolje da pođemo." „Aha“, reče Den, a zatim nastavi da gleda u građevinu sa zelenom fasadom koja se ljušti. Tuje nekada živeo mali dečak; nekad je sedeo na istom delu ivičnjaka gde sada stoji Bili Friman i žvaće sendvič s piletinom. Dečak koji je čekao da mu se tata vrati kući s intervjua za posao zimskog čuvara u „Vidikovcu". Imao je drvenu maketu jedrilice, taj mali dečak, ali joj je levo krilo bilo slomljeno. To je, doduše, bilo u redu. Kad se tata vrati kući, popraviće je selotejpom i lepkom. Onda će je možda zajedno puštati. Njegov tata je bio strašan čovek, ali kako ga je samo taj mali dečak voleo. Den reče: „Živeo sam ovde s majkom i ocem pre nego što smo se
preselili u Vidikovac. Nije bogzna šta, zar ne?“ Bili je slegnuo ramenima. „Viđao sam i gore." U svojim lutalačkim danima, i Den je, takođe, viđao i gore. Na primer, Dinin stančić u Vilmingtonu. Pokazao je levo. „Tamo je postojala gomila barova. Jedan se zvao „Slomljeni doboš". Izgleda da je projekat urbanog obnavljanja zaobišao ovu stranu grada, tako da je možda još uvek tamo. Kad bismo moj otac i ja prošli pored njega, uvek bi stao i pogledao kroz prozor, a ja sam mogao da osetim koliko je žedan da uđe unutra. Toliko žedan da sam i ja postajao žedan. Mnogo godina sam pio da utažim tu žeđ, ali ona nikad ne prestaje. Moj tata je to znao, čak i tada." „Ali si ga ipak voleo, pretpostavljam." „Jesam.", reče i dalje gledajući u tu oronulu stambenu zgradu. Nije bila bogzna šta, ali Den nije mogao a da se ne zapita koliko su njihovi životi mogli biti drugačiji da su ostali ovde. Da ih „Vidikovac" nije uhvatio u zamku. „Bio je i dobar i loš, a ja sam voleo obe strane. Bog neka mi pomogne, ali mislim da ih još uvek volim." „Ti i većina klinaca", reče Bili. „Voliš svoje matorce i nadaš se najboljem. Šta drugo možeš da radiš? Hajde, Dene. Ako ćemo ovo da uradimo, moramo da krenemo." Pola sata kasnije, Bolder je ostao iza njih, a oni su se peli na Stenovite planine.
DEVETNAESTO POGLAVLJE
LJUDI-DUHIĆI
1
Iako se bližio sumrak - makar u Nju Hempširu - Abra je i dalje sedela na stepeništu trema u zadnjem dvorištu i gledala nadole u reku. Skočko je sedeo u blizini, na poklopcu kompostera. Lusi i Dejvid su izašli i seli levo i desno od nje. Džon Dalton ih je posmatrao iz kuhinje, držeći šolju hladne kafe. Njegova lekarska torba stajala je na pultu, ali u njoj nije bilo ničega što bi večeras mogao da upotrebi. „Trebalo bi da uđeš i večeraš“, reče Lusi, znajući da Abra neće verovatno ne može - dok se ovo ne završi. Ali držiš se poznatog. Zato što je sve izgledalo normalno i zato što je opasnost više od hiljadu i po kilometara daleko, to je bilo lakše njoj nego njenoj kćerki. Iako je Abrina koža donedavno bila čista - glatka kao kada u bebe - sada je imala gnezda akni oko nozdrva i ružnu galaksiju bubuljica na bradi. Samo hormoni koji su proradili, objavljujući početak puberteta: ili bi Lusi želela da u to veruje, jer je to bilo normalno. No, stres takođe izaziva akne. Zatim, tu su mrtvačko bledilo kože i tamni podočnjaci. Izgledala je skoro jednako bolesno kao i Den kada ga je zadnji put videla kako s bolnom sporošću ulazi u kamionet gospodina Frimana. „Ne mogu sada da jedem, mama. Nema vremena. Verovatno bih sve povratila.“ „Koliko još pre nego što se to desi, Abi?“, upita Dejvid. Nije gledala u njih. Netremice je gledala u reku, ali je Lusi znala da zapravo ne gleda ni u nju. Bila je negde daleko, na mestu gde nisu mogli da joj pomognu. „Uskoro. Trebalo bi da me poljubite, a zatim uđete u kuću.“ „Ali...“, zaustila je Lusi, a zatim videla kako Dejvid vrti glavom.
Samo jednom, ali odlučno. Uzdahnula je, uhvatila Abrinu šaku (koliko je samo hladna) i poljubila je u levi obraz. Dejvid ju je poljubio u desni. Lusi: „Upamti šta je Den rekao. Ako nešto pođe po zlu...“ „Sada bi stvarno trebalo da uđete. Kad počne, uzeću Skočka i staviću ga u krilo. Kad to vidite, ne smete da me prekidate. Ni za šta na svetu. Mogli biste tako da skrivite ujka Denovu smrt, a možda i Bilijevu. Možda ću pasti, kao u nesvest, ali to neće biti nesvest, zato me ne pomerajte i nemojte dopustiti doktoru Džonu da me pomera. Samo me pustite na miru dok se sve ne završi. Mislim da Den zna jedno mesto gde možemo da budemo zajedno." Dejvid reče: „Ne shvatam kako ovo može da upali. Ta žena, Rouz, videče da u kamionetu nema devojčice..." „Morate da uđete, smesta!" reče Abra. Postupili su kao što im je rekla. Lusi je molećivo pogledala u Džona; on je mogao samo da slegne ramenima i zavrti glavom. Njih troje stajali su pored kuhinjskog prozora i gledali u devojčicu koja je pogrbljeno sedela na verandi, rukama obgrlivši kolena. Nigde se nije videla opasnost; sve je bilo spokojno. Međutim, kad je Lusi videla kako Abra - njena mala devojčica - pruža ruku ka Skočku i stavlja svog starog plišanog zeca u krilo, zaječala je. Džon joj je ohrabrujuće stisnuo rame. Dejvid ju je čvršće obgrlio oko struka, a ona je stegnula njegovu šaku paničnom čvrstinom. Bože, molim te da moja kćerka bude dobro. Ako već nešto mora da se desi... nešto loše... neka se to desipolubratu koga nikad nisam upoznala. Ne njoj. „Biće sve u redu", reče joj Dejvid. Klimnula je. „Naravno da hoće. Naravno da hoće." Posmatrali su devojčicu na verandi. Lusi je sad znala da ako je pozove, neće odgovoriti. Abra je nestala. Bili i Den su u dvadeset do četiri stigli do druma koji vodi do baze
operacija Pravog čvora u Koloradu, po srednjoameričkom vremenu, dobrano pre predviđenog vremena. Iznad popločanog puta stajao je drveni luk, sličan onima na kaubojskim rančevima, s urezanim rečima: DOBRO DOŠLI U KAMP PLAVI ZVONČIĆI! OSTANI NEKO VREME, DRUGAR! Znak pored puta bio je znatno manje gostoprimljiv: ZATVORENO DO DALJEG. Bili se provezao pored znaka ne usporivši, ali su mu oči budno osmatrale okolinu. „Ne vidim nikoga. Čak ni na travnjacima, mada pretpostavljam da su mogli da sakriju nekoga u onoj tamo daščari. Isuse, Deni, izgledaš grozno." „Na svu sreću po mene, takmičenje za Mistera Amerike neće skoro", reče mu Den. „Još kilometar i po, možda malo manje. Na znaku piše Vidikovac i izletište." „Šta ako su tamo postavili nekoga?" „Nisu.“ „Kako možeš da budeš siguran?" „Zato što ni Abra ni njen ujka Bili ne mogu da znaju za to, budući da nikada nisu bili ovde. A Pravi čvor ne zna za mene." „Bolje se nadaj da ne znaju." „Abra kaže da su svi tamo gde i treba da budu. Proveravala je. A sad ućuti, Bili. Moram da razmislim." Želeo je da razmisli o Haloranu. Nekoliko godina nakon njihove uklete zime u „Vidikovcu", Deni Torens i Dik Haloran su mnogo razgovarali. Ponekad licem u lice, znatno češće umovima. Deni je voleo svoju majku, ali je postojalo i ono što ona nije razumela; ono što nije mogla da razume. Sefovi, na primer. Oni u koje stavljate opasne stvari koje isijavanje ponekad privlači. Ne da su sefovi uvek radili. U nekoliko navrata, pokušao je da napravi jedan sef za piće, ali je taj pokušaj bio čemerni neuspeh (možda zato što je podsvesno želeo da ne uspe). Gospođa Mesi, doduše... i Horas Dervent... Sada je u skladištu postojao i treći sef, ali nije bio dobar kao oni koje je napravio kao klinac. Zato što više nije bio toliko jak? Zato što se ono u njemu razlikovalo od neupokojenih duhova dovoljno glupih
2
da ga potraže? I jedno i drugo? Nije znao. Žnao je samo da sef nije dobro zatvoren. Kada ga otvori, ono što je unutra moglo bi i da ga ubije. Ali... „Kako to misliš?", upita ga Bili. „A?" Den se obazreo oko sebe. Jednom rukom se držao za stomak. Sada ga je strahovito boleo. „Upravo si rekao: Nemam drugog izbora. Kako to misliš?" „Nije bitno." Stigli su do izletišta, a Bili je skrenuo. Ispred se nalazio proplanak s klupama i jamama za roštiljanje. Denu je mesto izgledalo kao Klaud Gap bez reke. „Samo... ako nešto pođe naopako, uskoči u kamionet i beži odavde kao da su ti svi đavoli za petama." „Misliš da bi to pomoglo?" Den mu nije odgovorio. Utroba mu je gorela, i gorela.
3
Malo pre četiri sata po podne tog ponedeljka krajem septembra, Rouz se popela na Krov sveta s Ćutljivom Sari. Nosila je uzane farmerke koje su naglašavale njene duge, lepo građene noge. Iako je bilo prohladno, Ćutljiva Sari nosila je samo jednostavnu kućnu haljinu svetioplave boje, koja joj je lepršala oko jakih listova u dugim čarapama. Rouz je stala da pogleda u metalnu pločicu pričvršćenu za direk u podnožju tridesetak stepenica koje vode do platforme osmatračnice. Natpis na pločici saopštavao je da je to mesto nekadašnjeg hotela „Vidikovac", koji je pre trideset pet godina izgoreo do temelja. „Veoma su snažna osećanja ovde, Sari.“ Sari je klimnula. „Znaš da postoje termalni izvori gde para izlazi direktno iz tla, zar ne?“ „Da.“ „Ovo je nalik tome.“ Rouz se sagla da pomiriše travu i divlje cveće. Ispod arome bilja osećao se bakarni miris prastare krvi. „Snažne emocije - mržnja, strah, predrasude, požuda. Odjek ubistava.
Nije hrana - prastaro je - ali svejedno osvežavajuće. Opojni buket." Sari ništa nije rekla, ali ju je pomno posmatrala. „A ovo čudo.“ Rouz je mahnula ka strmom drvenom stepeništu koje je vodilo na platformu. „Liči na vešala, jelda? Potrebna su još samo vratašca u podu.“ Ni reč od Sari. Barem ne glasne. Njena misao (nema užeta) bila je dovoljno jasna. „To je istina, ljubavi, ali će jedna od nas dve svejedno visiti tamo gore. Ili ja, ili ta mala kučka što zabija nos u naše poslove. Vidiš li ono?“ Pokazala je na malu zelenu šupu udaljenu otprilike dvadesetak metara. Sari je potvrdno klimnula glavom. Rouz je za pojasom nosila torbicu s patent-zatvaračem. Otvorila ju je, preturala po njoj, izvadila ključ, a zatim ga pružila drugoj ženi. Sari je otišla do šupe, a trava je šuštala dok se češala o njene čarape boje mesa. Ključ je odgovarao katancu na vratima. Kada ih je otvorila, svetlost smiraja dana obasjala je prostor ne mnogo veći od poljskog klozeta. Unutra su se nalazile kosačica za travu, plastična kofa, srp i grabulje. Ašov i pijuk stajali su naslonjeni na stražnji zid. Unutra nije bilo ničega drugog, i ničega iza čega bi se osoba mogla sakriti. „Uđi“, reče joj Rouz. „Hajde da vidimo šta možeš da uradiš." A sa tom parom u sebi, trebalo bi da i mene zapanjiš. Poput svih ostalih članova Pravog čvora, i ćutljiva Sari je posedovala svoj mali talenat. Stupila je u neveliku šupu, onjušila vazduh i kazala: „Prašnjavo." „Pusti sad prašinu. Daj da vidim kako izvodiš svoju stvar. Ili, tačnije, daj da te ne vidim." Jer to je bio Sarin talenat. Nije bila sposobna za nevidljivost (niko od njih nije), ali je mogla da stvori neku vrstu nejasnoće, koja se veoma dobro slagala s njenim neupadljivim licem i figurom. Okrenula se prema Rouz, a zatim pogledala u svoju senku. Pomerila se - ne mnogo, svega pola koraka - a njena senka se stopila s onom koju je bacala drška kosačice. Onda še potpuno primirila - i šupa je bila prazna.
Rouz je zatvorila oči, a zatim ih naglo otvorila, a Sari je bila tu, stojeći pored kosačice, ruku skromno spuštenih pored bokova, kao neka stidljiva devojka koja se nada da će je neki momak na zabavi pozvati da plešu. Rouz je skrenula pogled ka planinama, a kada je ponovo pogledala, šupa je bila prazna - tek malo skladište bez prostora za skrivanje. Na jakoj sunčevoj svetlosti nije bilo čak ni senke. Izuzev one koju je bacala ručka kosačice. Samo... „Uvuci lakat", reče Rouz. „Vidim ga. Samo malčice.” Ćutljiva Sari je učinila kao što joj je rečeno i na trenutak je zaista nestala, makar sve dok se Rouz nije usredsredila. Kada je to učinila, Sari je opet bila tu. No, naravno, ona je znala da je Sari tu. Kada kucne čas - a to će biti ubrzo - kučka od devojčice neće znati. „Odlično, Sari!“, rekla je srdačno (ili onoliko srdačno koliko je mogla). „Možda mi nećeš biti potrebna. Ako budeš, upotrebićeš srp. I misli na Endi kad to uradiš. Važi?“ Na pomen Endinog imena, uglovi Sarinih usana se oklembesiše. Pogledala je u srp u plastičnoj kofi i klimnula. Rouz je otišla do vrata i uzela katanac. „Sada ću te zaključati. Devojčica kučka pročitaće one u Loži, ali neće pročitati tebe. Sigurna sam u to. Jer si tiha, zar ne?“ Sari je ponovo klimnula. Jeste tiha, oduvek je to bila. (šta je sa) Rouz se osmehnula. „Katancem? Ne brini se za to. Samo se pobrini da budeš tiha. Mirna i tiha. Razumeš li?“ „Lazumem.“ „I razumela si za srp?“ Rouz joj ne bi poverila pištolj, čak ni da je Pravi čvor imao jedan. „Sip. Lazumela.“ „Ako je savladam - a puna pare kao što sam trenutno, to ne bi trebalo da bude problem - ostaćeš gde si sve dok te ne pustim. Ali ako me čuješ da vičem... da vidim... ako čuješ da vičem: Ne teraj me da te kaznim! - to znači da mi treba pomoć. Postaraću se da ti bude okrenuta leđima. Znaš šta se tada dešava, jelda?“ (popeću se uz
stepenice i) Međutim, Rouz je odmahnula glavom. „Ne, Sari. Nećeš morati. Nikad se neće ni približiti platformi." Ne sviđa joj se da gubi paru i propusti priliku da lično ubije devojčicu kučku... nakon što je natera da pati, i to dugo. Ali ne sme da odbaci svaki oprez. Devojčica je bila veoma jaka. „Šta ćeš osluškivati, Sari?“ „Ne telaj me da te kaznim!“ „A na šta ćeš misliti?" Oči, napola skrivene čupavim šiškama, blesnule su. „Osfetu!" „Tako je. Osvetu za Endi, koju su ubili prijatelji te devojčice kučke. Ali ne ako mi ne budeš potrebna, zato što želim ovo lično da uradim." Šake su joj se stegle u pesnice, a nokti zarili u duboke, skorelom krvlju ispunjene brazde, koje su već napravili u njenim dlanovima. „Ali ako mi budeš potrebna, dođi. Nemoj da oklevaš, niti da staješ ni zbog čega na svetu. Nemoj da staješ sve dok joj ne zariješ taj srp u vrat i ne vidiš kako joj izlazi kroz jebeno grlo." Sarine oči blesnuše. „Da.“ „Odlično." Rouz ju je poljubila, a zatim zalupila vrata i zaključala katanac. Stavila je ključ u torbicu i nagnula se ka vratima. „Slušaj me, ljubavi. Ako sve prođe dobro, ti ćeš dobiti prvu paru. Obećavam. I biće najbolja koju si ikada okusila." Vratila se do platforme osmatračnice, nekoliko puta duboko udahnula vazduh, a onda počela da se penje uz stepenice.
4
Den je stajao oslonjen rukama na izletnički sto, pognute glave, zatvorenih očiju. „Ovo je suludo", reče mu Bili. „Trebalo bi da ostanem s tobom." „Ne možeš. Imaš i ti svoj deo da obaviš." „Šta ako se onesvestiš na pola puta niz tu stazicu? Čak i da ostaneš na nogama, kako ćeš se suprotstaviti čitavoj bulumenti? Kako trenutno izgledaš, ne bi mogao da izdržiš ni dve runde u ringu s
petogodišnjakom." „Mislim da ću se ubrzo osećati mnogo bolje. I jače. Hajde, Bili. Sećaš se gde treba da se parkiraš?" „Na udaljenom kraju parkirališta, pored znaka na kojem piše da klinci jedu džabe kada pobede timovi iz Kolorada." „Tako je." Den je podigao glavu i primetio prevelike naočare za sunce koje je Bili sada nosio. „Navuci kačket sve do ušiju. Izgledaj mladoliko." „Možda imam trik u rukavu koji će učiniti da izgledam još mlađe. Ako to još uvek mogu da uradim, to jest." Den ga je jedva čuo. „Potrebno mi je još nešto." Uspravio se i raširio ruke. Bili ga je zagrlio, želeći da ga stegne svom snagom - žestoko - ali nije se usudio. „Abra je donela dobru odluku. Nikad ne bih stigao dovde bez tebe. A sad obavi svoj deo posla." „Ti se pobrini za svoj", reče mu Bili. „Računam na tebe da voziš do Klaud Gapa na Dan zahvalnosti." „Voleo bih to", reče Den. „Voz je najbolja igračka koju dečak nikad nije imao." Bili ga je gledao kako polako odlazi, držeći se obema rukama za stomak, do putokaza na udaljenom kraju proplanka. Tamo su stajale dve drvene strelice. Jedna je pokazivala na zapad, ka osmatračnici Poni. Druga je bila usmerena ka istoku, nizbrdo. Na toj je pisalo: KAMP PLAVI ZVONČIĆI. Den je krenuo tim putem. Još neko vreme, Bili je mogao da ga vidi kroz blistavo žuto jasikovo lišće, kako hoda sporo i bolno, spuštene glave, vodeći računa o tome gde gazi. Onda je nestao s vidika. „Čuvaj mi mog momka“, reče Bili. Nije bio siguran obraća li se Abri ili Gospodu, a mislio je da to i nije bitno; ovo popodne su oboje verovatno bili prezauzeti da bi obraćali pažnju na molbe ljudi kao što je on. Vratio se do kamioneta i iz teretnog dela izvadio malu devojčicu s porcelanskim plavim očima i plastičnim plavim kovrdžama. Nije bila
mnogo teška; verovatno je bila i šuplja. „Kako si, Abra? Nadam se da se nisi previše ugruvala." Nosila je majicu kratkih rukava i plavi šorts. Stopala su joj bila bosa - zašto da ne? Ova devojčica - zapravo plastična lutka kupljena u butiku dečje odeće na umoru u Mortenvilu - nikad nije prešla ni jedan jedini korak. No, kolena su mogla da joj se savijaju, a Bili ju je bez po muke smestio na suvozačko sedište kamioneta. Zakopčao joj je sigurnosni pojas, počeo da zatvara vrata, a zatim pokušao da joj pomeri vrat. On se takođe savijao, iako samo malo. Zakoračio je unazad da pogleda celokupni efekat. Nije loše. Činilo se kao da plastična devojčica gleda nešto u svom krilu. Ili da se možda moli za snagu u predstojećoj bici. Uopšte nije bilo loše. Osim ako imaju dvoglede, razume se. Vratio se u pikap i sačekao, dajući Denu dovoljno vremena. Takođe se nadajući da ne leži u nesvesti negde duž puta do Plavih zvončića. U petnaest do pet, Bili je uključio motor i zaputio se nazad putem kojim su došli.
5
Den je održavao postojani ritam, uprkos sve većoj vrelini u stomaku. Osećao se kao da tamo postoji zapaljeni pacov, koji mu izjeda utrobu dok istovremeno gori. Da je put išao uzbrdo umesto nizbrdo, nikad ne bi uspeo da ga pređe. U deset do pet, savladao je krivinu i stao. Nedaleko napred, jasike su ustupile mesto zelenom i uredno podšišanom travnjaku, koji se spuštao prema teniskim terenima. S druge strane terena video je parkiralište za kuće na točkovima i dugačku brvnaru: Loža Vidikovac. Iza nje, teren se ponovo uzdizao. Na mestu gde je nekada stajao „Vidikovac", sad se nalazila visoka platforma, tamno postolje ocrtano naspram vedrog neba. Krov sveta. Dok je gledao u nju, na pamet mu , je pala ista pomisao (vešala)
koja je sinula Rouz Šeširu. Pored ograde, licem okrenuta južno ka parkiralištu za posetioce, stajala je usamljena tamna silueta. Ženska figura. Na glavi je nosila nahereni cilindar. (Abra, jesi li tamo) (ovde sam, Dene) Bila je smirena, sudeći po glasu. Baš onakva kakva je želeo da bude. (da li te čuju) To je izazvalo neodređeni osećaj golicanja: smeh. Ljutiti osmeh. (ako me ne čuju, onda su gluvi kao topovi) To je bilo dovoljno dobro. (sada moraš da mi dođeš, ali upamti, ako ti kažem da ideš, onda IDI) Nije mu odgovorila, a pre nego što je stigao da joj ponovi, bila je s njim.
6
Stounovi i Džon Dalton bespomoćno su posmatrali kako Abra klizi postrance, sve dok nije ležala s glavom položenom na daske verande i nogama raširenim na stepenicama. Skočko joj je ispao iz mlitave šake. Nije izgledala kao da spava, pa čak ni da je u nesvesti. To je bilo ružna opruženost duboke nesvesti, nalik na smrt. Lusi je jurnula napred. Dejv i Džon su je zadržali. Opirala se. „Pustite me! Moram da joj pomognem!“ „Ne možeš", reče joj Džon. „Sada jedino Den može da joj pomogne. Moraju da pomognu jedno drugome." Zabuljila se u njega pomahnitalim očima. „Da li uopšte diše? Vidiš li?" „Diše", reče Dejv, ali je čak i samom sebi zvučao neubedljivo.
7
Kada mu se Abra pridružila, bol je prestao prvi put još od Bostona. To ga nije mnogo utešilo, jer je sada i ona patila. Video
je to na njenom licu, ali je takođe mogao da vidi čuđenje u njenim očima kada se osvrnula po prostoriji u kojoj se obrela. Postojali su kreveti na sprat, zidovi prekriveni lamperijom od borovine i čilim ukrašen izvezenim žalfijama i kaktusima. Ćilim i donje krevete prekrivale su jeftine igračke. Na stočiću u uglu stajala je hrpa razbacanih knjiga i slagalica s velikim delovima. U udaljenom uglu prostorije, radijator je čangrljao i šištao. Abra je prišla stolu i uzela jednu knjigu. Na naslovnoj strani, malo pseto je jurilo dete na triciklu. Naslov je glasio Čitanje je zabavno s Dikom i Džejn. Den joj se pridružio sa zamišljenim osmehom. „Devojčica na naslovnici zove se Sali. Dik i Džejn su joj brat i sestra. A psić se zove Džip. Neko vreme su mi bili najbolji prijatelji. Jedini prijatelji, pretpostavljam. Ne računajući Tonija, naravno." Spustila je knjigu i okrenula se ka njemu. „Kakvo je ovo mesto, Dene?" „Sečanje. Ovde je nekada postojao hotel, a ovo je bila moja soba. A sada je mesto gde možemo da budemo zajedno. Znaš za točak koji se okreće kada uđeš u nekoga?" „A-ha...“ „Ovo je sredina. Čvorište." „Volela bih da možemo da ostanemo ovde. Izgleda... bezbedno. Osim onog." Abra je pokazala na francuska vrata s dugim staklenim panelima. „Ne izgledaju mi isto kao sve ostalo." Pogledala je u njega bezmalo optuživački. „Nisu bila ovde, zar ne? Kada si bio dečak?" „Nisu. U mojoj sobi nije postojao nijedan prozor, a jedina vrata bila su ona koja su vodila u ostatak stana zimskog čuvara. Malo sam dogradio. Morao sam. A znaš li zašto?" Proučavala ga je, mrtva ozbiljna. „Zato što je to bilo tada, a ovo je sada. Zato što je prošlost nestala, iako definiše sadašnjost." Osmehnuo se. „Ni sam to ne bih bolje sročio." „Nisi ni morao. Pomislio si to.“ Povukao ju je ka tim francuskim vratima koja nikad nisu postojala.
Kroz staklo su videli travnjak, teniske terene, Ložu Vidikovac i Krov sveta. „Vidim je", reče Abra. „Gore je, i ne gleda ovamo, zar ne?" „Nadam se da ne gleda", reče Den. „Koliko te boli, dušo?" „Mnogo", odgovorila je. „Ali nije me briga. Zato što..." Nije morala da završi rečenicu. Znao je, a ona se nasmešila. To zajedništvo bilo je ono što su imali, a uprkos bolu koji je dolazio s tim - svakojakim vrstama bola - osećanje je bilo dobro. Bilo je veoma dobro. „Dene?" „Da, dušo." „Tamo napolju ima ljudi-duhiča. Ne mogu da ih vidim, ali ih osećam. A ti?" „Da." Osećao ih je godinama. Zato što prošlost definiše sadašnjost. Zagrlio ju je, a njena ruka ga je obujmila oko struka. „Šta ćemo sada da radimo?" „Sačekaćemo Bilija. Nadam se da ne kasni. A onda će se sve desiti veoma brzo." „Ujka Dene?" „Reci, Abra." „Šta je to u tebi? To nije duh. Kao da je..." Osetio je kako Abra drhti. „Kao da je neko čudovište." Nije joj odgovorio. Uspravila se i odmaknula od njega. „Gledaj! Tamo!" Stari ford pikap dokotrljao se na parkiralište za goste.
8
Rouz je stajala, držeći se za ogradu osmatračnice i škiljila u kamionet koji je ulazio na parking. Para joj je izoštrila vid, ali je žalila što nije ponela dvogled. Sigurno su imali neki u ostavi, namenjen gostima koji žele da posmatraju ptice. Zašto ga onda nije ponela? Zato što si imala toliko drugih stvari na pameti. Bolest... pacovi koji napuštaju brod... smrt Vrane Dedija...
Da, sve to - da, da, da - ali je ipak trebalo da se seti. Na trenutak se zapitala šta je još zaboravila, ali je odgurnula tu ideju u zapećak uma. I dalje je bila glavna, puna pare i u naponu snage. Sve će proteći tačno onako kao što je planirala. Devojčica će uskoro doći ovamo gore, jer je bila puna budalastog klinačkog samopouzdanja i vere u svoje sposobnosti. Ali ja sam na domaćem terenu, dušo, i to na mnogo načina. Ako ne mogu sama da te sredim, crpeću snagu iz ostatka Pravog čvora. Svi su zajedno u glavnoj sobi, jer si mislila da je to tako dobra ideja. No, postoji nešto što nisi uzela u obzir. Kada smo zajedno, mi smo povezani, mi smo Pravi čvor, a to nas čini džinovskim akumulatorom. Iz koga mogu da crpim moć ako budem morala. Ako sve drugo omane, tu je i Ćutljiva Sari. Dosad već drži srp u šaci. Možda nije bila genije, ali je bila nemilosrdna, krvožedna i nakon što je razumela šta se od nje traži - u potpunosti poslušna. Takođe, imala je vlastite razloge zbog kojih je želela da vidi mrtvo telo devojke kučke položeno na zemlju u podnožju osmatračnice. (Čarli) Token Čarli joj se javio u isti mah, iako je inače bio nejak odašiljač, sada se - pojačan ostalima u glavnoj sobi Lože - začuo jasno i glasno, bezmalo lud od uzbuđenja. (primam je snažno i postojano, svi je primamo, mora da je stvarno blizu, mora da je i ti osećaš) Zaista je osećala njeno prisustvo, premda se još iz petnih žila upinjala da zatvori um, kako kučka od devojčice ne bi mogla da upadne unutra i napravi darmar. (pusti sad to, samo reci ostalima da budu spremni ako mi zatreba pomoć) U odgovor je čula mnoštvo glasova, koji su pokušavali da nadjačaju jedni druge. Spremni su. Čak su i bolesnici bili spremni da pomognu koliko mogu. Volela ih je zbog toga. Zagledala se u plavokosu devojčicu u kamionetu. Gledala je nadole. Spremajući nešto? Stiskajući petlju? Moleći se možda bogu
geaka? To ionako nije bilo bitno. Dođi, kučko. Dođi kod tete Rouz. Međutim, iz kamioneta nije izašla devojčica, već njen ujak. Baš kao što je rekla da će biti. Proveravajući. Obišao je oko haube, vukući noge, gledajući svuda oko sebe. Nagnuo se kroz prozor na suvozačevoj strani, rekao nešto devojčici, a zatim se malo udaljio od kamioneta. Pogledao je ka Loži, a zatim se okrenuo ka platformi koja se dizala put neba... i mahnuo. Taj drski jebač joj je zapravo mahnuo. Nije mu uzvratila. Namrštila se. Ujak. Zašto su njeni roditelji poslali ujaka, umesto da sami doprate svoju kćerku kučku? Štaviše, zašto su joj uopšte dozvolili da dođe? Ubedila ih je da je to jedini način. Rekla im je da ako ne dođe k meni, ja ću doći po nju. To ima smisla. Imalo je smisla, ali je svejedno osetila nelagodu. Dopustila je devojčici kučki da postavi pravila igre. Ruku na srce, bila je izmanipulisana. Ali dopustila je to zato što je ovde bila na domaćem terenu i zato što je preduzela mere predostrožnosti, ali uglavnom zato što je bila ljuta. Besna kao ris. Pomno se zagledala u čoveka na parkingu. Ponovo je prošetao tamo-amo, zagledajući ovde-onde, proveravajući da je zaista sama. Savršeno razumljivo, a to je bilo upravo ono što bi i ona uradila da je na njegovom mestu, ali je imala predosećaj da on zapravo samo kupuje vreme, iako nije mogla da prokljuvi zašto bi to radio. Zagledala se još pomnije, usredsredivši pažnju na čovekov način hoda. Shvatila je da nije dovoljno mlad da bi bio devojčicin ujak. Štaviše, hodao je kao čovek daleko od svake mladosti. Kao da ga muči artritis. I zašto je devojčica toliko nepomična? Rouz je osetila prve impulse alarma. Ovde nešto nije bilo kako treba.
9
„Gleda u gospodina Frimana", reče Abra. „Treba da pođemo." Den je otvorio francuska vrata, ali je oklevao. Nešto u njenom
glasu. „U čemu je problem, Abra?“ „Ne znam. Možda nije ništa, ali mi se ne sviđa. Gleda u njega zaista intenzivno. Smesta moramo da krenemo." „Prvo moram nešto da uradim. Pokušaj da budeš spremna i nemoj da se uplašiš." Sklopio je oči i otišao u skladište u podrumu svog uma. Prave sefove bi nakon svih ovih godina prekrivala prašina, ali su dva koja je stavio tamo kao dete bila sveža kao i uvek. A zašto i ne bi? Napravljeni su od čiste mašte. Oko trećeg sefa - najnovijeg - svetlela je slabašna aura, a on je pomislio: Nije ni čudo što sam bolestan. Nije bitno. Taj je za sada morao da ostane zatvoren. Otvorio je najstariji od druga dva, spreman na sve, i našao... ništa. Ili skoro ništa. U sefu u kome je trideset dve godine bila zaključana gospođa Mesi, nalazila se gomilica tamno-sivog pepela. Ali u drugom... Shvatio je koliko je bilo glupo s njegove strane što joj je rekao da se ne plaši. Abra je vrisnula.
10
Na stražnjoj verandi kuće u Anistonu, Abra je počela grčevito da se trza. Noge su joj se ritale; stopala su joj zadobovala po stepenicama; jedna šaka - koja se praćakala kao riba izvučena na obalu i ostavljena da tamo umre - zavrljačila je izmaltretiranog i namučenog Skočka. „Šta nije u redu s njom?“, vrisnu Lusi. Pojurila je ka vratima. Dejvid je ostao ukipljen u mestu - paralisan prizorom svoje kćerke koja se trza kao da ima epileptični napad - ali je Džon uspeo da desnom rukom obgrli Lusi oko struka, a levom oko gornjeg dela grudi. Ritnula se. „Pusti me! Moram da joj pomognem!" „Ne!“, dreknu Džon. „Ne, Lusi, ne smeš!“ Oslobodila bi se, ali ju je onda i Dejvid uhvatio. Smirila se, pogledavši najpre u Džona. „Ako Abra umre tamo napolju, postaraću se da odeš u zatvor zbog toga.“ Zatim, pogled -
nemilosrdan i neprijateljski - pao je i na njenog muža. „A tebi nikad neću oprostiti." „Smirila se“, reče Džon. Na verandi, Abrini grčevi su se primirili, a zatim potpuno prestali. No, obrazi su joj bili vlažni, a suze su joj se slivale iz zatvorenih očnih kapaka. Na umirućoj svetlosti dana, visile su joj s trepavica kao biseri.
11
U spavaćoj sobi iz detinjstva Denija Torensa - sobi sada sazdanoj samo od sećanja - Abra se grčevito držala za Dena, lica naslonjenog na njegove grudi. Kada je progovorila, glas joj je bio prigušen. „Čudovište - da li je otišlo?" „Jeste", reče joj Den. „Kuneš se majčinim imenom?" „Da." Podigla je glavu, prvo gledajući u njega da bi se uverila da govori istinu, a zatim se usudila da pogledom skenira sobu. „Taj osmeh." Zadrhtala je. „Da", reče Den. „Mislim... da mu je drago što se vratio kući. Abra, hoćeš li biti u redu? Jer sada moramo da uradimo ovo. Vreme je isteklo." „Dobro sam. Ali, šta ako... se... vrati?" Den je pomislio na sef. Bio je otvoren, ali je dovoljno lako mogao ponovo da se zatvori. Naročito s Abrom da mu pomogne u tome. „Mislim da on... ono... ne želi ništa da ima s nama, dušo. Hajde. Upamti - ako ti kažem da se vratiš u Nju Hempšir, odmah idi." Još jednom mu nije odgovorila, a nije bilo vremena da razgovaraju o tome. Vreme je isteklo. Zakoračio je kroz francuska vrata. Abra je hodala pored njega, ali je izgubila čvrstoću koju je imala u sobi sećanja i ponovo počela da treperi. Ovde, ona je skoro duhić, pomisli Den. To ga je podsetilo na to kolikom riziku se izlaže. Nije želeo da razmišlja o tome koliko je
tanana njena kontrola nad sopstvenim telom. Žustrim koracima - ali ne trčeći; to bi privuklo Rouzin pogled, a morali su da prevale najmanje sedamdeset metara pre nego što će ih zadnji deo Lože Vidikovac sakriti i blokirati pogled s osmatračnice Den i njegova saputnica duhić-devojčica prešli su preko travnjaka i krenuli niz kamenom popločanu stazu između teniskih terena. Stigli su do zadnjeg dela kuhinje, a glavna masa Lože ih je konačno sakrila od pogleda sa osmatračnice. Čula se postojana tutnjava ventilatora i osećao zadah kvarnog mesa iz kanti za đubre. Pritisnuo je kvaku stražnjih vrata i otkrio da su nezaključana. Zastao je na tren pre nego što ih je otvorio. (jesu li svi tu) (jesu, svi osim Rouz, požuri Dene, moraš zato što) Abrine oči, treperave poput očiju deteta u nekom starom crnobelom filmu, razrogačile su se od užasa. „Zna da nešto nije u redu.“
12
Rouz je obratila pažnju na devojčicu kučku, koja je i dalje sedela na suvozačevom sedištu u kamionetu, oborene glave, mirna kao bubica. Abra nije gledala u svog ujaka - ako joj je uopšte bio ujak - i nije napravila nijedan pokret da izađe. Kazaljka alarma u Rouzinoj glavi premestila se sa žute i ušla u crvenu zonu. „Hej!“ Glas je dolebdeo do nje na razređenom vazduhu. „Hej, ti bedna babuskero! Gledaj ovo!“ Vratila je pogled na čoveka na parkiralištu i zapiljila se, bezmalo zgranuta, kad je podigao obe ruke iznad glave, a zatim napravio veliku, nesigurnu zvezdu. Pomislila je da će sleteti na dupe, ali je na pločnik pao samo njegov kačket. Ono što je otkrio beše seda kosa čoveka dobranim sedamdesetim. Možda čak i osamdesetim. Ponovo je pogledala devojčicu u kamionetu, koja je sedela savršeno nepomično, pognute glave. Ujakove kerefeke apsolutno je
nisu zanimale. Najednom joj je sinulo i shvatila je ono što bi smesta uvidela da trik nije bio toliko nečuven: bila je to lutka! Ali, ovde je! Token Čarli oseća njeno prisustvo, svi u Loži je osećaju, svi su zajedno i znaju... Svi su zajedno u Loži. Svi zajedno na jednom mestu. A da li je to bila njena ideja? Nije. Ideja je potekla od... Rouz je jurnula ka stepenicama.
13
Preostali članovi Pravog čvora tiskali su se pored dva prozora koji su gledali prema parkiralištu, posmatrajuči kako Bili Friman pravi zvezdu prvi put za više od četrdeset godina (a kada je poslednji put izveo taj trik, bio je pijan). Peti Žutać se nasmejala. „Šta, za ime sveta..." Okrenuti leđima, nisu videli kada je Den ušao u prostoriju iz kuhinje, niti su videli devojčicu koja je treperila pored njega, čas vidljiva, čas nevidljiva. Den je imao vremena da primeti dve hrpe odeće na podu, i da shvati kako su male boginje Bredlija Trevora i dalje radile svoje. Onda se vratio u sebe, zašao duboko, i našao treći sef - onaj koji je bio bušan. Otvorio ga je. (Dene, šta to radiš) Nagnuo se napred držeći ruke na butinama, dok ga je stomak pekao kao usijani metal, i izdahnuo poslednji dah stare pesnikinje, koji mu je dragovoljno dala u umirućem poljupcu. Iz usta mu je izletela duga perjanica ružičaste izmaglice koja je promenila boju u tamnocrvenu kada je dodirnula vazduh. Isprva nije mogao da se usredsredi ni na šta drugo osim na blaženo olakšanje u sredini tela kad su ga napustili otrovni ostaci Končete Rejnolds. „Momo!", vrisnu Abra.
14
Na platformi, Rouzine oči se razrogačiše. Devojčica kučka je u Loži.
A još neko je tamo s njom! Bez razmišljanja je uskočila u taj novi um. Tražeći. Ignorišući obeležja koja su značila veliku paru, već samo pokušavajući da ga zaustavi pre nego što uradi šta god da je nameravao da uradi. Ignorišući užasnu mogućnost da je možda već prekasno.
15
Članovi Pravog čvora okrenuše se ka Abrinom vrisku. Neko bio je to Dugi Pol - reče: „Šta, dovraga..." Crvena izmaglica zgusnula se u obličje žene. Na delić sekunde jamačno ne duže od toga - Den je pogledao u Končetine uskovitlane oči i video da su mlade. I dalje slab i usredsređen na tu utvaru, nije osetio prisustvo uljeza u svom umu. „Momo!", ponovo vrisnu Abra. Ispružila je ruke. Žena u oblaku je možda pogledala u nju. Možda joj se čak i nasmešila. Onda je oblik Končete Rejnolds iščezao, a izmaglica je zalebdela ka zbijenim članovima Pravog Čvora, od kojih su se mnogi sada prestrašeno i zbunjeno držali jedni za druge. Denu je crvena magla ličila na krv koja se širi po vodi. „To je para“, reče im Den. „Vi kučkini sinovi živite na njoj; sada je posisajte i crknite od nje.“ Od samog začetka plana znao je da neče poživeti dovoljno dugo da vidi u kolikoj meri je uspelo, ako se ne dogodi brzo, ali nijednog trenutka nije ni pomišljao da če se to desiti toliko munjevito. Male boginje, koje su ih oslabile, možda su imale neke veze s tim, jer su neki istrajali duže od ostalih. I pored toga, sve je bilo gotovo za svega nekoliko sekundi. Zavijali su u njegovoj glavi kao kurjaci na samrti. Zvuk ga je užasnuo, ali to nije bio slučaj s njegovom saputnicom. „Bravo!“, vikala je Abra. Zamahnula je stisnutom pesnicom ka njima. „Kakvog je ukusa, a? Kakvog je ukusa moja momo? Je li dobra? Jedite koliko god želite! SVE POJEDITE/“ Počeli su da cikliraju. Kroz crvenu izmaglicu, Den je video kako
se dvoje grle, spojenih čela. I uprkos svemu što su uradili - svemu što su bili - prizor ga je dirnuo. Video je reči „volim te“ na usnama Kratkog Edija; video je kako je Velika Mo otvorila usta da mu odgovori; onda su nestali, a njihova odeća je pala na pod. Desilo se toliko brzo. Okrenuo se prema Abri, s namerom da joj kaže kako smesta moraju da završe, ali je onda Rouz Šešir počela da vrišti, i na nekoliko trenutaka - dok je Abra nije blokirala - ti krici gneva i raspomamljene tuge pomračili su sve ostalo, pa čak i blaženo olakšanje oslobođenosti od bola. A nadao se, i od prokletog kancera. To neće zasigurno znati sve dok ne pogleda svoje lice u ogledalu.
16
Rouz je bila na početku stepeništa koje je vodilo naniže s platforme kada je ubistvena izmaglica zapljusnula Pravi čvor, dok su posmrtni ostaci Abrine momo obavljali svoj munjevito brzi i smrtonosni posao. Ispunila ju je bela agonija. Krici su joj odjeknuli kroz glavu poput šrapnela. U poređenju s njima, krici lovačke družine u Klaud Gapu u Nju Hempširu i Vranini u Njujorku delovali su slabunjavo. Zateturala se unazad kao da ju je neko udario toljagom. Udarila je u ogradu, odbila se i pala na daske. Negde u daljini, žena - starica, sudeći po slabašnom zvuku njenog glasa - napevala je: Ne, ne, ne, ne, ne. To sam ja. Mora da jesam, jer sam samo ja ostala. Nije devojčica upala u zamku prevelikog samopouzdanja, već ona. Pomislila je na nešto (kada inženjer poleti sa sopstvenom bombom uvis) što je rekla kučka od devojčice. Misao ju je opekla, ispunivši je gnevom i užasom. Njeni stari prijatelji i dugogodišnji saputnici su mrtvi. Otrovani. Izuzev kukavica koje su pobegle, Rouz Šešir je bila poslednja od Pravog čvora. Ali ne, to nije istina. Tu je Sari. Ležeći opružena na platformi i drhteći pod nebom poznog
popodneva, Rouz je posegnula umom ka njoj. (jesi li) Misao koja joj se vratila bila je ispunjena zbunjenošću i užasom. (jesam, ali Rouz, jesu li, da lije moguće da su) (pusti sad njih, samo se seti, Sari, da li se sećaš) (ne teraj me da te kaznim) (odlično, Sari, odlično) Ako devojčica nije pobegla... ako napravi grešku tako što će pokušati da završi svoj ubilački posao... Napraviće. Bila je sigurna u to, a u umu prijatelja devojčice kučke videla je dovoljno da sazna kako su izveli taj pokolj i kako se njihova povezanost može okrenuti protiv njih. Gnev je moćan. Baš kao i sećanja iz detinjstva. Uskobeljala se na noge, namestila šešir pod propisnim uglom i ne razmišljajući o tome, prišla ogradi. Čovek iz kamioneta zurio je u nju, ali nije obratila pažnju na njega. Njegov podmukli poslić je završen. Možda će se kasnije postarati za njega, ali je sada imala oči samo za Ložu Vidikovac. Devojčica je tamo, ali takođe i veoma daleko. Njeno telesno prisustvo u kampu Pravog čvora bilo je jedva nešto više od prikaze. Onaj koji je bio celovit - stvarna osoba, geak - u stvari je muškarac koga nikad ranije nije videla. I pritom paroglavac. Njegov glas u njenom umu bio je jasan i hladan. (zdravo, Rouz) U blizini je postojalo mesto gde će devojčica prestati da treperi. Gde će poprimiti svoje fizičko telo. Gde će moći da je ubije. Neka se Sari pobrine za tog paroglavca, ali najpre da se paroglavac pobrine za devojčicu kučku. (zdravi, Deni dečače) Puna pare, ušla je u njega i udarcima ga potisnula do čvorišta točka, jedva čuvši Abrine zbunjene i užasnute krike kada se okrenula da pođe za njim. A kada se Den našao tamo gde ga je želela, na tren odveć
iznenađen da drži gard, izlila je svu svoju srdžbu u njega. Izlila ju je u njega poput pare.
DVADESETO POGLAVLJE
ČVORIŠTE TOČKA KROV SVETA
1
Den Torens je otvorio oči. Sunčeva svetlost mu je prostrelila očne jabučice i zarila se u bolnu glavu, preteči da mu zapali mozak. To je bio mamurluk za kraj svih mamurluka. Glasno hrkanje pored njega: gadan, iritantan zvuk koji je mogla da ispušta samo neka pijana riba koja spava na pogrešnom kraju duge. Okrenuo je glavu i pored sebe ugledao ženu opruženu na leđima. Maglovito poznatu. Tamna kosa oko glave, poput oreola. Prevelika majica kratkih rukava s logotipom „Atlanta Brejvs“. Ovo nije stvarno. Ja nisam ovde. U Koloradu sam, na Krovu sveta i moram to da okončam. Žena se prevrnula na bok, otvorila oči i pogledala u njega. „Gospode, glava mi puca“, kazala je. „Donesi mi malo koke, tatice. U dnevnoj sobi je.“ Zapiljio se u nju, zaprepašćen i sve gnevniji. Činilo se da gnev dolazi niotkuda, ali zar nije oduvek bilo tako? To je bila njegova stvar, zagonetka umotana u enigmu. „Koka? Ko je kupio koku?“ Nacerila se, otkrivši usta u kojima se nalazio jedan jedini žućkasti zub. „Ti, tatice. A sad mi je donesi. Kad mi se u glavi malo razbistri, prirediću ti finu jebačinu." Nekako, ponovo je bio u oronulom stančiću u Vilmingtonu, nag kao od majke rođen, pored Rouz Šešir. „Šta si to učinila? Kako sam dospeo ovamo?" Izvila je glavu unazad i nasmejala se. „Zar ti se ne sviđa ovo mesto? Trebalo bi; opremila sam ga iz tvoje glave. A sad uradi kao što
ti kažem, seronjo. Donesi jebenu koku.“ „Gde je Abra? Šta si uradila Abri?" „Ubila sam je", reče ravnodušno Rouz. „Toliko se brinula za tebe da je spustila gard, a ja sam je rasporila od grkljana do stomaka. Nisam uspela da posisam onoliko pare koliko sam želela, ali sam uzela prilično..." Svet je pocrveneo. Den ju je obema rukama ščepao za gušu i počeo da steže. Jedna misao mu je tutnjala kroz um; Bezvredna kučko, sad ćeš dobiti što zaslužuješ, bezvredna kučko, sad ćeš dobiti što zaslužuješ, bezvredna kučko, sad ćeš dobiti sve...
2
Paroglavac je bio snažan, ali ni izbliza kao devojčica. Stajao je, razmaknutih nogu, pognute glave, pogrbljenih ramena i uzdignutih pesnica - u stavu bilo kog čoveka koji je ikada izgubio razum u ubilačkom besu. Gnev od muškaraca pravi lake mete. Slediti njegove misli bilo je nemoguće, jer su pocrvenele. To je bilo u redu, to je bilo sjajno, devojčica je bila tačno tamo gde ju je Rouz želela. U Abrinom stanju šokirane zgranutosti, pratila ga je u čvorište točka. Doduše, neće još dugo biti šokirana i zgranuta; devojčica kučka postala je davljena devojčica. Ubrzo će biti mrtva devojčica, poleteće sopstvenom bombom uvis. (ujka Dene, ne, ne, prestani, to nije ona) Jeste, pomisli Rouz pritiskajući još jače. Zub joj je izbio iz usta i probio donju usnu. Krv joj se slila niz bradu i natopila top. Nije to osetila ništa više nego što je osećala planinski lahor koji joj je mrsio masu tamne kose. To jesam ja. Ti si bio moj tatica, moj barski tatica, naterala sam te da isprazniš novčanik za gomilicu loše koke, a sada je jutro posle i moram da dobijem ono što zaslužujem. To je ono što si želeo da uradiš kada si se probudio pored te pijane kurve u Vilmingtonu, ono što bi uradio da si imao muda; a i njenom bezvrednom žgepčetu od sina, onako obaška. Tvoj otac je znao kako da se ophodi prema glupim i neposlušnim ženama, i njegov otac pre
njega. Žena mora da dobije ono što zaslužuje. Mora da... Začula se grmljavina motora. To je bilo jednako nevažno poput bola u njenoj usni i ukusa krvi u ustima. Devojčica se gušila, batrgala. Onda joj je u umu eksplodirala misao, zaglušujuća poput udara groma, ranjeni urlik: (MOJ OTAC NIJE ZNAO NIŠTA!) Još je pokušavala da iščisti um od tog urlika kada je kamionet Bilija Frimana udario u podnožje osmatračnice, obarivši je s nogu. Šešir joj je odleteo s glave.
3
To nije bio stančić u Vilmingtonu. To je bila njegova odavno iščezla spavaća soba u hotelu „Vidikovac" - čvorište točka. To nije bila Dini, žena pored koje se probudio u tom stančiću, i to nije bila Rouz. Bila je to Abra. Davio ju je, a oči su joj bile iskolačene. Na trenutak je ponovo počela da se menja kada je Rouz pokušala da se ušunja natrag u njegov um, hraneći ga besom i pojačavajući njegovu sopstvenu jarost. Onda se nešto dogodilo, a Rouz je nestala. Ali će se vratiti. Abra je kašljala i zurila u njega. Očekivao je šok, ali za devojčicu koja je skoro zadavljena nasmrt, delovala je čudnovato staloženo. (pa... znali smo da neće biti lako) „Ja nisam moj otac!“, dreknu Den na nju. „Ja nisam moj otac!" „To je verovatno dobro", reče mu Abra. Onda se nasmešila. „Imaš vraški kratak fitilj, ujka Dene. Izgleda da zaista jesmo u rodu." „Zamalo da te ubijem!", reče Den. „Dosta! Vreme je da odeš odavde! Smesta se vrati u Nju Hempšir!" Odmahnula je glavom. „Moraću - ali samo nakratko, ne dugo trenutno sam ti potrebna ovde." „Abra, to je naređenje!" Prekrstila je ruke na grudima i ostala da stoji u mestu na tepihu sa slikama kaktusa.
„O, Hriste!" Provukao je šaku kroz kosu. „Ti si pravo remekdelo." Ispružila je ruku i uhvatila ga za šaku. „Dovršićemo ovo zajedno. A sad hajdemo. Hajde da izađemo iz ove sobe. Mislim da mi se ovde ipak ne sviđa." Prsti su im se prepleli, a soba u kojoj je neko vreme živeo kao dečak je nestala.
4
Den je imao vremena da zapazi haubu Bilijevog pikapa zgužvanu oko jednog od nosećih stubova osmatračnice Krov sveta, i da čuje šištanje pare iz skršenog hladnjaka. Video je plastičnu verziju Abre kako visi kroz prozor na suvozačevoj strani, s jednom plastičnom rukom savijenom pod neprirodnim uglom iza nje. Video je kako Bili pokušava da otvori zgužvana vrata na vozačevoj strani. Krv se slivala niz starčevo lice. Nešto mu je ščepalo glavu. Moćne ruke su uvrtale, pokušavajući da mu skrše vrat. Onda su Abrine ruke bile tamo, odgurujući Rouzine. Podigla je pogled. „Moraćeš da se potrudiš mnogo bolje pd ovoga, kukavička matora kučko!" Rouz je stajala pored ograde, gledala nadole i iznova nameštala svoj ružni šešir pod nemogućim uglom. „Jesi li uživala u ujakovim rukama oko svog grla? Šta sad misliš o njemu?“ „To si bila ti, a ne on." Rouz se nacerila, razjapivši krvava usta. „Taman posla, dušo. Samo sam iskoristila ono što se već nalazilo unutra. Trebalo bi da znaš, ista si kao on.“ Pokušava da nam skrene pažnju, pomisli Den. Ali s čega? Onoga? To je bilo neveliko zeleno zdanje - možda poljski klozet, možda šupa za alat. (možeš li) Nije morao da dovrši misao. Abra se okrenula ka šupi i zagledala u nju. Katanac je zaškripao, pukao, i pao na travu. Vrata su se
otvorila. Denu se učinilo da je unutra nešto osetio, ali mora da su posredi bili samo njegovi prenapeti živci. Kada su ponovo pogledali ka platformi, Rouz više nije bilo na vidiku. Udaljila se od ograde. Bili je napokon uspeo da otvori vrata kamioneta. Izašao je, zateturao se, uspeo da ostane na nogama. „Deni? Jesi li dobro?" A potom: „Da li je to Abra? Isuse, jedva je tamo." „Slušaj, Bili. Možeš li da hodaš do Lože?" „Mislim da mogu. Šta je s ljudima unutra?" „Nestali. Mislim da bi bila veoma dobra ideja da odeš tamo smesta!“ Bili se nije raspravljao. Pošao je niz padinu, teturajući se kao pijanac. Den je pokazao na stepenište koje je vodilo ka platformi osmatračnice i upitno izvio obrve. Abra je zavrtela glavom (ona upravo to i želi) i povela ga oko Krova sveta, ka mestu odakle su mogli da vide sam vrh Rouzinog cilindra. To je stavilo malu šupu za alat iza njihovih leđa, ali Den nije mislio o tome, pošto je video da je prazna. (Dene, sada moram da se vratim samo na minut, moram da se okrepim) Slika u njegovom umu: livada prepuna suncokreta, koji se svi otvaraju u isti mah. Morala je da se pobrine za svoje fizičko telo, a to je bilo dobro. To je bilo ispravno. (idi) (vratiču se što pre budem mogla) (idi, Abra, biću dobro) Uz malo sreće, ovo će biti gotovo dok se vrati.
5
U Anistonu, Džon Dalton i Stounovi videli su kako Abra usisava vazduh i otvara oči. „Abra!", viknu Lusi. „Da li je gotovo?" „Još malo." „Šta ti je to na vratu? Jesu li to modrice?"
„Mama, ostani u kući! Moram da se vratim. Potrebna sam Denu." Posegnula je ka Skočku, ali pre nego što je uspela da zgrabi starog plišanog zeca, oči su joj se zatvorile, a telo umirilo.
6
Obazrivo gvireći preko ograde, Rouz je videla kako Abra nestaje. Devojčica kučka ovde je mogla da ostane samo izvesno vreme, a onda je morala da se vrati nazad, na odmor i oporavak. Njeno prisustvo u Plavim zvončićima nije se mnogo razlikovalo od njenog prisustva onog dana u samoposluzi, samo što je ova manifestacija bila kudikamo moćnija. A zašto? Zato što joj je muškarac pomagao. Ojačavao ju je. Ako bude mrtav kad se devojčica vrati... Gledajući nadole u njega, Rouz viknu: „Da sam na tvom mestu, odjebala bih odavde dok još uvek mogu, Deni. Ne teraj me da te kaznim."
7
Ćutljiva Sari bila je toliko usredsređena na ono što se dešavalo na Krovu sveta - slušajući sa svakim opštepoznato ograničenim količnikom inteligencije svog uma, baš kao i ušima - da isprva uopšte nije shvatila kako više nije sama u šupi. Ono što ju je najzad uzbunilo bio je smrad: nešto trulo. Ne đubre. Nije se usuđivala da se okrene, jer su vrata bila otvorena, a čovek tamo napolju mogao bi da je vidi. Stajala je u mestu, kao kip, sa srpom u šaci. Čula je kako Rouz kaže muškarcu da odjebe dok još uvek može, a utom su vrata šupe počela ponovo da se zatvaraju, sama od sebe. „Ne teraj me da te kaznim!", povikala je Rouz. To je bio znak da Sari izjuri iz šupe i zarije srp u vrat problematične devojčice koja zabada nos u tuđa posla, ali budući da je devojčica nestala, muškarac će morati da posluži. Međutim, pre nego što je mogla da se pokrene, ledena šaka očešala je zglob koji je držao srp. Očešala i čvrsto stegnula. Sari se okrenula - više nije bilo razloga da to ne uradi, pošto su se
vrata već zatvorila - a ono što je ugledala na mutnom svetlu koje je ulazilo kroz pukotine starih dasaka nateralo ju je da iz inače ćutljivog grla ispusti zaglušujući vrisak. U nekom trenutku, dok se koncentrisala, u šupi joj se pridružio leš. Njegovo nasmešeno lice grabljivice imalo je vlažnu, beličastozelenu boju buđavog avokada. Činilo se da mu oči vise iz duplji. Odelo mu je bilo isflekano prastarom buđi... ali su raznobojni konfeti na ramenima odela bili sveži. „Sjajna zabava, zar ne?", upitao je, a kada se nakezio, usne su mu se rascepile. Ponovo je vrisnula i zarila mu srp u levu slepoočnicu. Zakrivljeno sečivo je ušlo duboko u mrtvo meso i ostalo tamo, ali nije bilo krvi. „Poljubi me, dušo", reče Horas Dervent. Između njegovih usana se izmigoljio beli ostatak jezika. „Davno je bilo kad sam poslednji put bio sa ženom." Kad su se Horasove dronjave usne, blistave od truleži, spustile na Sarine, šake suj oj se sklopile oko vrata.
8
Rouz je videla kako se vrata šupe zatvaraju, čula vrisak i shvatila da je uistinu ostala sama. Ubrzo, verovatno već za nekoliko sekundi, devojčica će se vratiti, a onda će ih biti dvoje protiv jedne. To nije smela da dozvoli. Pogledala je naniže u muškarca i prizvala svu svoju parom pojačanu silu. (zadavi se, uradi to SADA) Šake su počele da mu se dižu ka grlu, ali presporo. Odupirao joj se, i to sa stepenom uspeha koji ju je izluđivao. Očekivala bi bitku od devojčice kučke, ali je taj geak tamo dole bio odrasla osoba. Trebalo je da može da odbije u stranu bilo kakvu paru preostalu u njemu, kao izmaglicu. Ipak, pobeđivala je. Njegove šake digoše se do grudi... ramena... i napokon do grla.
Tamo su zadrhtale - čula je kako stenje od napora. Pritisnula je, a šake su stegle, zatvarajući mu dušnik. (tako je, ti jebeni kučkin sine, stiskaj, i stiskaj, i STII...) Nešto ju je udarilo. Ne pesnica; pre nalik naletu gusto zbijenog vazduha. Osvrnula se, ali nije videla ništa osim svetlucanja, koje je bilo tamo na tren, a zatim nestalo. Manje od tri sekunde, ali dovoljno da joj razbije koncentraciju, a kada se opet okrenula ka ogradi, devojčica se vratila. Ovog puta to nije bio nalet vazduha; bile su to šake koje su istovremeno izgledale kao velike i male. Pritiskale su joj donji deo leđa; gurale su. Devojčica kučka i njen prijatelj, radeći zajedno upravo ono što je htela da izbegne. U stomaku je počeo da joj se odmotava crv užasa. Pokušala je da se udalji od ograde, ali nije mogla. Bila joj je potrebna sva snaga prosto da stoji u mestu, a bez dodatne sile Pravog čvora da joj pomogne, mislila je da ni to neće moći dugo da radi. Naprotiv. Da nije bilo tog naleta vazduha... to nije bio on, a ona nije bila ovde... Jedna šaka joj je napustila donji deo leđa i oborila šešir sa glave. Rouz je zaurlala zbog poniženja tog čina - niko ne dira njen šešir, niko! - i na tren prizvala dovoljno snage da se zatetura od ograde, nazad ka središtu platforme. Onda su se te šake vratile na donji deo njenih leđa i ponovo počele da je guraju napred. Pogledala je nadole u njih. Čovek je žmurio, koncentrišući se toliko jako da su mu poiskakale žile na vratu, a graške znoja kotrljale se niz obraze poput suza. Devojčicine oči, međutim, bile su otvorene i nemilosrdne. Zurila je pravo u nju. I smešila se. Rouz je svom snagom gurala nazad, ali kao da gura u kameni zid. Zid koji ju je neumorno gurao ka ivici, sve dok stomakom nije udarila u ogradu. Čula je kako škripi. Pomislila je, samo na tren, na to da pokuša da se nagodi. Da kaže devojčici kako mogu da sarađuju, da započnu novi Pravi čvor. Da će Abra Stoun, umesto da umre 2070. ili 2080, moći da živi hiljadu
godina. Dve hiljade. Ali kakva je vajda od toga? Da li je ikada postojala tinejdžerka koja se nije osećala besmrtnom? Zato je, umesto da pokuša da se nagodi, prkosno vrisnula: „Jebite se! Jebite se oboje!“ Devojčicin užasni osmeh se raširio. „O, ne“, rekla je. „Ti si ona koja može da se jebe!“ Ovog puta nije bilo škripanja; začuo se prasak sličan pucnju iz puške, a onda je Rouz Šešir padala.
9
Glavom je udarila u zemlju i istog časa počela da ciklira. Glava joj je bila iskrivljena (kao i njen šešir, pomisli Den) na skršenom vratu pod uglom koji je bio bezmalo bezbrižan. Den je držao Abru za ruku i zajedno su posmatrali meso koje se pojavljivalo i nestajalo dok je ciklirala između stražnje verande i Krova sveta. „Da li te boli?“, upita Abra ženu na samrti. „Nadam se da boli. Nadam se da boli kao sam đavo.“ Rouzine usne se povukoše u podrugljivom osmehu. Njeni ljudski zubi su nestali; ostala je samo žućkasta kljova. Iznad nje, oči su joj lebdele kao dva živa lazurita. Onda je nestala. Abra se okrenula ka Denu. I dalje se osmehivala, ali sada u tom osmehu nije bilo gneva ili zlobe. (plašila sam se za tebe, plašila sam se da će možda) (zamalo je uspela, ali se neko pojavio) Pokazao je ka mestu gde su slomljeni delovi ograde štrcali ka nebu. Abra je pogledala u tom pravcu, a zatim opet pogledala u njega, zbunjena. On je samo odmahnuo glavom. Onda je došao red na nju da pokaže prstom, ne gore, već dole. (nekad je postojao mađioničar koji je imao ovakav šešir, zvao se Misterio) (a ti si okačila kašike na plafon) Klimnula je, ali nije podigla glavu. I dalje je proučavala šešir.
(moraš da ga se ratosiljaš) (kako) (spali ga, gospodin Friman kaže da je batalio pušenje, ali i dalje puši, mogla sam da namirišem duvanski dim u kamionetu, on ima šibice) „Moraš“, kazala mu je. „Hoćeš li? Obećavaš?" „Da.“ (volim te, ujka Dene) (i ja tebe volim) Zagrlila ga je. On je obmotao ruke oko nje i uzvratio joj zagrljaj. Kad je to uradio, njeno telo je postalo kiša. Zatim magla. Onda je nestalo.
10
Na zadnjoj verandi kuće u Anistonu u Nju Hempširu, u sutonu koji će se ubrzo pretvoriti u noć, devojčica se uspravila u sedeći položaj, osovila na noge, a zatim zanjihala, na ivici nesvestice. Nije bilo šanse da se sruši; roditelji su smesta dotrčali do nje. Zajedno su je uneli u kuću. „Dobro sam", reče Abra. „Možete da me spustite.“ Spustili su je, pažljivo. Dejvid Stoun je ostao da stoji u blizini, spreman da je uhvati na najmanji znak klecanja kolena, ali je Abra stajala postojano u kuhinji. „Šta je s Denom?“, upita je Džon. „Dobro je. Gospodin Friman je slupao kamionet - morao je - i posekao se" - stavila je šaku na obraz - „ali mislim da je okej." „A oni? Pravi čvor?" Abra je prinela šaku do usta i dunula preko dlana. „Prašina na vetru." A zatim: „Ima li šta da se jede? Gladna sam kao vuk." Dobro je možda bilo malo preterivanje u Denovom slučaju. Otišao je
do kamioneta, gde je seo na vozačko sedište, trudeći se da povrati dah. I pamet. Bili smo na odmoru, odlučio je. Hteo sam daposetim svoje nekadašnje prebivalište u Bolderu. Onda smo došli ovamo, da bacimo pogled s Krova sveta, ali je kamp bio pust. Osećao sam se veselo i kladio sam se s Bilijem da mogu da odvežem njegov pikap pravo uzbrdo do osmatračnice. Išao sam prebrzo i izgubio kontrolu. Udario sam u stub. Stvarno mi je žao. Prokleto glupo od mene. Napisaće mu đavolski veliku kaznu, ali je postojala i dobra strana: proći će duvanje u balon s velikim uspehom. Pogledao je u pregradak za rukavice i pronašao kanister tečnosti za upaljače. Nema zipa - biće da je u Bilijevom džepu - ali su zaista postojale dve kutije šibica. Otišao je do šešira i sipao tečnost za upaljače sve dok ga nije natopio. Onda je čučnuo, zapalio šibicu i ubacio je u prevrnut šešir. Cilindar nije potrajao dugo, ali se Den pomerio uz vetar, sve dok od njega nije ostalo ništa sem pepela. Smrad je bio grozan. Kada je podigao pogled, video je kako Bili vuče noge ka njemu, rukavom brišući krvavo lice. Dok su trupkali nogama po pepelu, uveravajući se da nije ostala nijedna žeravica koja bi mogla da izazove šumski požar, Den mu je rekao koju priču će ispričati Državnoj policiji Kolorada kada stignu. „Moraću da platim popravku te krntije, a kladim se da će koštati kao svetog Petra kajgana. Sva sreća pa imam kakvu-takvu ušteđevinu." Bili je prezrivo frknuo. „Ko će te tužiti za odštetu? Od raje iz Pravog čvora nije ostalo ništa osim odeće. Gledao sam.“ „Nažalost", reče Den, „Krov sveta pripada velikoj Saveznoj Državi Kolorado." „Joj", reče Bili. „To nije fer, budući da si Koloradu i ostatku sveta upravo učinio veliku uslugu. Gde je Abra?" „Kod kuće." „Odlično. Dakle, gotovo je? Stvarno je gotovo?"
11
Den klimnu glavom. Bili je zurio u pepeo Rouzinog cilindra. „Izgoreo je prilično prokleto brzo. Skoro kao specijalan efekat u nekom filmu." „Pretpostavljam da je bio veoma star." I pun magije, ali to nije dodao. Crne vrste. Den je otišao do pikapa i seo za volan kako bi pregledao lice u retrovizoru. „Vidiš li nešto što ne treba da bude tamo?", upita ga Bili. „To je moja majka vazda imala običaj da kaže kada bi me uhvatila kako piljim u sopstveni odraz." „Ama baš ništa", reče Den. Licem mu se raširio osmeh. Bio je umoran, ali iskren. „Ama baš ništa na svetu." „U tom slučaju, hajde da pozovemo plavce i ispričamo im za našu nezgodicu", reče Bili. „Obično mi ne treba ni po lule duvana, ali mi trenutno ne bi smetalo malo društva. Od ovog mesta me podilaze žmarci." Uputio je Denu pronicljiv pogled. „Puno je duhova, zar ne? Zato su ga odabrali." To je bio razlog, bez ikakve sumnje. Ali čovek ne mora da bude Ebenizer Skrudž da bi znao kako postoje dobri ljudi-duhići jednako kao i loši. Dok su hodali prema Loži Vidikovac, Den je zastao da baci pogled ka Krovu sveta. Nije se u potpunosti iznenadio kada je ugledao čoveka koji stoji na platformi pored slomljene ograde. Podigao je ruku, kroz koju se video vrh planine Poni, i poslao mu leteći poljubac koga se Den sećao iz detinjstva. Sećao ga se veoma dobro. To je bila njihova posebna stvar na kraju dana. Vreme za spavanje, šefe. Sanjaj zmaja i pričaj mi o njemu sutra ujutru. Den je znao da će se rasplakati, ali ne sada. Sada nije bilo vreme. Podigao je ruku do usta i vratio poljubac. Još trenutak-dva gledao je u ono što je ostalo od njegovog oca. Onda se zaputio ka parkiralištu s Bilijem. Kada su stigli tamo, još jednom je pogledao unazad. Krov sveta bio je prazan.
DOK NE ZASPIŠ
SSSSIOS znači: suoči se sa svime i oporavi se. – Stara izreka Anonimnih alkoholičara
GODIŠNJICA
1
Sastanak Anonimnih alkoholičara subotom po podne u Frejžeru bio je jedan od najstarijih u Nju Hempširu, sežući unazad do 1946, a prvi je održao Debeli Bob D., koji je lično poznavao Bila Vilsona, osnivača programa. Debeli Bob je odavno bio u grobu, žrtva raka pluća - u ranim danima, alkosi na odvikavanju uglavnom su pušili kao Turci, a novajlijama su govorili da drže jezik za zubima i redovno prazne pepeljare - ali sastanci su i dalje bili veoma dobro posećeni. Danas su sva sedišta bila popunjena i bilo je mesta samo za stajanje, jer će se posle sastanka deliti pica i čokoladna torta. To je bio slučaj sa svim godišnjicama, a jedan od njihovih članova danas je slavio petnaest godina treznosti. U ranim danima bio je poznat kao Den ili Den T., ali se njegov rad u lokalnom staračkom domu pročuo (časopis AA nije za džabe bio poznat kao Trader), i sada su ga najčešće zvali Doktor. Budući da su ga roditelji tako zvali, taj nadimak mu je bio pomalo ironičan... ali na dobar način. Život je točak, njegov jedini posao je da se okreće, tako da se uvek vraća nazad na početak. Pravi doktor, pedijatar Džon, predsedavao je na Denov zahtev, a sastanak je sledio uobičajeni tok. Salve smeha odjeknule su kada je Rendi M. ispričao kako je upovraćao pandura koji ga je uhapsio zadnji put kada je vozio pod dejstvom alkohola, a još više kada je rekao da je godinu dana kasnije otkrio da je i sam policajac u AA programu. Megi M. je plakala dok je pričala („delila“ na jeziku AA) kako joj je ponovo uskraćeno zajedničko starateljstvo nad dva deteta. Ponuđeni su uobičajeni klišei - vreme zahteva vreme, uspećeš ako se potrudiš, ne odustaj sve dok se ne desi čudo - i Megi je naposletku prestala da plače. Čuo se uobičajeni povik - Viša sila kaže da ga isključiš! - kada je nekom tipu zazvonio mobilni telefon. Cura s drhtavim rukama
prosula je šolju kafe; sastanak bez ijedne prosute šolje kafe zaista je bio prava retkost. U deset do jedan, Džon D. je poslao ćasu za priloge („izdržavamo se vlastitim dobrovoljnim prilozima") i upitao ima li neko nešto da obznani. Trevor K., koji je otvorio sastanak, ustao je i zatražio - kao što je uvek činio - pomoć u pospremanju kuhinje i uklanjanju stolica. Jolanda V. je podelila žetone: dva bela (dvadeset četiri sata treznosti) i jedan ljubičasti (pet meseci - poznat kao Barnijev žeton). Kao i uvek, završila je rekavši: „Ako danas niste popili nijedno piće, zahvalite se sebi i višoj sili." Učinili su to. Kada je tapšanje zamrlo, Džon reče: „Danas slavimo i petnaestogodišnjicu. Hoće li Kejsi K. i Den T. da dođu ovamo?" Gomila je aplaudirala dok je Den išao napred - polako, kako bi održao korak s Kejsijem, koji je sad hodao uz pomoć štapa. Džon je pružio Kejsiju medaljon sa rimskim brojem XV, a Kejsi ga je podigao u vazduh kako bi ostali mogli da ga vide. „Nijednom nisam pomislio da će ovaj tip uspeti", kazao je, „jer je bio SSS od samog početka, a po tim mislim: seronja sa stavom." Revnosno su se nasmejali toj bajatoj pošalici. Den se nasmešio, ali mu je srce snažno lupalo u grudima. Sada mu je na pameti bilo samo kako da prebrodi ono što treba da usledi a da se ne onesvesti. Poslednji put kad se ovoliko plašio, gledao je u Rouz Šešir na platformi Krova sveta i pokušavao da se ne zadavi sopstvenim rukama. Požuri, Kejsi. Molim te. Pre nego što izgubim ili hrabrost ili doručak. Kejsi je mogao da bude onaj sa isijavanjem... ili je možda video nešto u njegovim očima. Bilo kako bilo, skratio je priču. „No, prkosio je mojim očekivanjima i oporavio se. Od svakih sedam alkoholičara koji prođu kroz naša vrata, šestorica ponovo izađu i napiju se. Sedmi je čudo za koje svi živimo. Jedno od tih čudesa stoji ovde pred nama, veliki kao sam život i duplo ružniji. Izvoli, Doktore, zaslužio si ovo."
Pružio je Denu medaljon. Den je na tren mislio da će mu skliznuti kroz hladne prste i pasti na pod. Kejsi je, sklopio šaku oko njegove pre nego što se to desilo, a zatim obgrlio ostatak Denovog tela u masivan zagrljaj. Prošaputao mu je u uvo: „Još jedna godina, kučkin sine! Čestitam!" Onda je odvukao noge do reda u stražnjem delu prostorije, gde je sedeo po pravu starešinstva, sa ostalim oldtajmerima. Den je ostao sam u prednjem delu, stežući medaljon toliko jako da su mu poiskakale tetive na zglobu. Okupljeni alkosi zurili su u njega, čekajući ono što je dugogodišnja trezvenost trebalo da obznani: iskustvo, snagu i nadu. „Pre nekoliko godina...", započeo je, a zatim morao da pročisti grlo. „Pre nekoliko godina, kad sam pio kafu s ovim kljakavim starkeljom koji upravo seda, upitao me je jesam li uradio peti korak: priznao Gospodu, samom sebi i drugom ljudskom biću tačnu prirodu svojih rđavih dela. Odgovorio sam mu da sam većinu toga uradio. Za ljude koji nemaju naš određeni problem, to bi verovatno bilo dovoljno... a to je jedan od razloga zbog kojih ih zovemo Zemljani." Zakikotali su se. Den je duboko udahnuo vazduh, govoreći sebi da, ako je mogao da se suoči s Rouz i njenim Pravim čvorom, onda može da se suoči i sa ovim. Samo što je ovo bilo drugačije. Ovo nije bio heroj Den, već Den dripac. Živeo je dovoljno dugo da zna kako u svakoj osobi postoji mali dripac, ali to ne pomaže mnogo kada morate iz sebe da izbacite svoje najmračnije tajne. „Rekao mi je kako misli da postoji jedno rđavo delo koje ne mogu da skinem sa duše, jer me je previše sramota da pričam o tome. Rekao mi je da izbacim to iz sebe. Podsetio me je na nešto što čujete na skoro svakom sastanku - bolesni smo samo onoliko koliko su bolesne naše tajne. I rekao mi je da, ako ne ispričam svoju, negde dalje niz put, zateći ću sebe s pićem u ruci. Da li je to bila suština toga, Kejsi?" Iz zadnjeg dela prostorije, Kejsi je klimnuo glavom, šaka položenih na vrh štapa za hodanje. Den je osetio peckanje u očima, što je značilo da su suze na putu, i
pomislio: Bože, pomozi mi da preguram ovo bez cmizdrenja! Molim te! „Nisam mu rekao. Godinama sam govorio sebi da je to jedino što nikada neću reći nikome živom. Ali mislim da je bio u pravu, a ako ponovo počnem da pijem, umreću. Ne želim to da uradim. Ovih dana imam mnogo razloga za život. Zato..." Suze su potekle, proklete suze, ali je otišao predaleko da bi se sada povukao. Obrisao ih je rukom kojom nije držao medaljon. „Znate šta piše u Obećanjima? Kako ćemo naučiti da ne žalimo zbog prošlosti, ili želeti da zatvorimo vrata? Ne zamerite mi što to kažem, ali mislim da je to jedino sranje u programu inače prepunom istine. Kajem se zbog mnogo čega, ali je vreme da otvorim vrata, ma koliko to malo želeo." Čekali su. Čak su i dve dame koje su stavljale parčiće pice na papirne tanjuriće sada stajale u dovratku kuhinje i posmatrale ga. „Nedugo pre nego što sam prestao da pijem, probudio sam se pored neke žene koju sam pokupio u baru. Bili smo u njenom stanu. Mesto je bila prava rupčaga, jer nije imala skoro ništa. Mogao sam da se identifikujem s tim, jer ni ja tad nisam imao skoro ništa, i oboje smo verovatno iz istog razloga bili u Švorcgradu. Svi znate koji je to razlog." Slegnuo je ramenima. „Ako ste jedan od nas, flaša vam uzima sve što imate, to je sve. Isprva malo, onda mnogo, a naposletku sve. Ta žena zvala se Dini. Ne sećam se mnogo čega drugog o njoj, ali se sećam toga. Obukao sam se i otišao, ali sam joj pre toga uzeo novac. Ispostavilo se, na kraju krajeva, da je imala bar jednu stvar više od mene, jer dok sam praznio njen novčanik, okrenuo sam se, a njen sinčić je stajao u sobi. Klinac, još u pelenama. Ta žena i ja smo prethodne noći kupili malo koke, koja je i dalje stajala na stolu. Klinac ju je video i pružio ruku ka njoj. Mislio je da su to slatkiši." Den je ponovo obrisao suze. „Sklonio sam kokain i stavio ga tamo gde ne može da ga dohvati. Uradio sam bar toliko. To nije bilo dovoljno, ali toliko sam uradio.
Onda sam stavio njen novac u džep i otišao. Uradio bih sve da mogu to da ispravim. Ali ne mogu." Žene u dovratku su se vratile natrag u kuhinju. Neki ljudi gledali su na satove. Nečiji stomak je zakrčao. Dok je gledao u stotinak okupljenih alkosa, shvatio je nešto zapanjujuće: ono što je uradio ih nije zgražavalo. Nije ih čak ni iznenadilo. Čuli su i gore stvari. Pojedini među njima su uradili i gore stvari. „U redu", kazao je. „To je to. Hvala što ste me saslušali." Pre aplauza, jedna starina iz zadnjeg reda doviknula mu je tradicionalno pitanje: „Kako si to uspeo, Doktore?" Den se nasmešio i dao tradicionalni odgovor: „Dan po dan."
2
Posle Očenaša, pice, i čokoladne torte sa velikim brojem XV, Den je pomogao Kejsiju da se vrati do svoje „tundre". Napolju je počela da pada susnežica. „Proleće u Nju Hempširu", reče kiselo Kejsi. „Nije li čarobno?" „Dažd padaše i smoči nas", reče visokoparno Den, „ala je vetar tukao! Prokliza autobus i isprska nas, proklet bio, pevaj: Proklet bio!" Kejsi ga iznenađeno pogleda. „Jesi li to uprayo izmislio?" „Jok. Ezra Paund. Kada ćeš prestati da se zajebavaš i konačno otići na operaciju kuka?" Kejsi se nasmeši. „Sledećeg meseca. Zaključio sam da ako ti možeš da ispričaš svoju najveću tajnu, onda i ja mogu da ugradim veštački kuk." Zastao je. „Mada, ispalo je da tvoja tajna nije bila uopšte toliko jebeno velika, Deno." „Da, otkrio sam to. Mislio sam da će ljudi bežati od mene, vrišteći. Umesto toga, stajali su, dosađivali se, jeli picu i pričali o vremenu." „I da si im ispričao da si ubio šlepu baku sekirom, svejedno bi ostali da pojedu picu i tortu. Džabe je džabe." Otvorio je vrata automobila s vozačke strane. „Pomozi mi da uđem, Deno." Den mu je pomogao. Kejsi se nezgrapno promeškoljio, nameštajući se udobnije na
sedištu, a onda uključio motor i brisače. „Sve je manje kad izađe napolje", reče. „Nadam se da ćeš to preneti svojim štićenicima." „Da, o veliki mudracu!" Kejsi ga je tužno pogledao. „Idi i jebi se, slađani!" „Zapravo", reče Deni, „mislim da ću se vratiti unutra i pomoči im da rasklone stolice." A to je i uradio.
DOK NE ZASPIŠ
1
Te godine, na rođendanskoj zabavi Abre Stoun nije bilo ni balona ni mađioničara. Napunila je petnaest. Doduše, iz zvučnika, koje je Dejv Stoun - uz iskusnu pomoć Bilija Frimana - namestio napolju, gruvala je rok muzika od koje su se tresli prozori na susednim kućama. Odrasli su jeli tortu i sladoled i pili kafu u kuhinji Stounovih. Klinci su zauzeli dnevnu sobu u prizemlju i stražnji travnjak, a sudeći po paklenoj buci, bogovski su se provodili. Počeli su da odlaze oko pet, ali je Ema Din, Abrina najbolja prijateljica, ostala i na večeri. Abra, veličanstvena u crvenoj suknji i lanenoj košulji koja joj je otkrivala gola ramena, blistala je od dobrog raspoloženja. Kad je od Dena na poklon dobila narukvicu, radosno je uzviknula, zagrlila ga i poljubila u obraz. Namirisao je parfem. To je bilo novo. Kada je Abra otišla da isprati Emu, radosno čavrljajući niz ulicu, Lusi se nagnula ka Denu. Usne su joj bile napućene, oko očiju je imala nove bore, a u kosi su joj se videle prve sede vlasi. Činilo se da je Abra ostavila Pravi čvor iza sebe; ali Den je imao utisak da Lusi to nikad neće učiniti. „Hoćeš li pričati s njom? O tanjirima?" „Idem napolje da posmatram zalazak sunca iznad reke. Kada se vrati od Dinovih, pošalji je da malo posedi sa mnom.“ Lusi je izgledala kao da joj je pao kamen sa srca, a Den je pomislio da i Dejvid tako izgleda. Za njih, ona će uvek biti misterija. Da li bi pomoglo ako bi im kazao da će i za njega uvek biti misterija? Verovatno ne. „Srečno, šefe“, reče mu Bili. Na zadnjoj verandi, gde je Abra jednom ležala u stanju koje nije bila nesvestica, pridružio mu se i Džon Dalton. „Ponudio bih se da ti
pružim moralnu podršku, ali mislim da ovo moraš da uradiš sam.“ „Jesi li pokušao da razgovaraš s njom?“ „Jesam. Na Lusinu molbu. “ „Nikakve vajde?“ Džon slegnu ramenima. „Prilično je zatvorena kada je reč o tome.“ „I ja sam takođe bio“, reče Den. „U njenim godinama." „Ali ti nikad nisi polomio sve tanjire u majčinom kredencu, zar ne?" „Nisam, ali moja majka nije ni imala kredenac s tanjirima", reče Den. Odšetao je do kraja zadnjeg dvorišta Stounovih i osmotrio reku Sako, koja je, zahvaljujući zalazećem suncu, postala blistava grimizna zmija. Planine će uskoro pojesti poslednje zrake sunčeve svetlosti, a reka će posiveti. Tamo gde se nekada nalazila žičana ograda, sa svrhom da spreči potencijalno katastrofalna istraživanja male dece, sada je stajao niz tuja. Dejvid je skinuo ogradu prošlog oktobra, rekavši da Abri i njenim prijateljima više ne treba takva zaštita; svi su plivali kao ribe. Ali, razume se, postojale su i druge opasnosti.
2
Boja vode je izbledela do najtananije ružičaste nijanse kada mu se Abra pridružila. Nije morao da se okrene da bi znao da je tu, niti da je ogrnula džemper preko nagih ramena. Vazduh se brzo hladio prolećnih večeri u Nju Hempširu, čak i nakon nestanka zadnje pretnje snega. (prelepa je narukvica, Dene) Odavno je prestala da ga naziva ujakom. (drago mi je) „Žele da popričaš sa mnom o tanjirima", kazala je. Izgovorene reči nisu imale nimalo topline koja je izbijala iz njenih misli, a misli su nestale. Nakon veoma lepe i iskrene zahvalnice, zatvorila se. Sada je bila dobra u tome, a svakog dana postajala je sve bolja i bolja. „Zar
ne?" „Da li ti želiš da pričaš o tome?" „Rekla sam joj da mi je žao. Rekla sam joj da nisam htela to da uradim. Mislim da mi ne veruje." (ja ti verujem) „Zato što ti znaš. Oni ne znaju." Den nije ništa rekao, i poslao joj je jednu jedinu misao: (?) „Ne veruje mi ništa!" prasnula je. „To je tako nepravedno! Nisam znala da će biti cirke na Dženiferinoj glupoj žurci, svejedno, nisam popila ni kap! Ipak, ona me je kaznila na dve jebene nedelje!" (???) Ništa. Reka je sada bila skoro sasvim siva. Okrenuo se da je pogleda i video da Abra proučava svoje patike - crvene, u skladu sa suknjom. Obrazi su joj se sada takođe slagali sa suknjom. „U redu“, rekla je napokon; iako i dalje nije gledala u njega, uglovi usana su joj se izvili nagore u pakosnom osmejku. „Tebe ne mogu da prevarim, zar ne? Popila sam jedan gutljaj, samo da vidim kakvog je ukusa. U čemu je fora. Pretpostavljam da je to namirisala u mom dahu kad sam se vratila kući. I kaži dragička? Skroz je bez veze. Ukus je užasan!" Den joj nije odgovorio. Kad bi joj rekao da je i njemu njegov prvi gutljaj alkohola bio užasan, da je i on takođe verovao da je piće bez veze, nikakva dragocena tajna, ona bi to odbacila kao naduveno proseravanje odrasle osobe. Držanje moralnih pridika ne može sprečiti decu da odrastu. Ili ih naučiti kako to da urade. „Stvarno nisam htela da porazbijam te tanjire", tiho je rekla. „To je bio nesrećan slučaj, kao što sam joj kazala. Bila sam toliko besna." „To dolazi prirodno." Setio se kako je Abra stajala iznad Rouz Šešir dok je Rouz ciklirala. Da li te boli? - upitala je umiruće stvorenje koje je ličilo na ženu (izuzev onog užasnog zuba). Nadam se da te boli! Nadam se da te boli kao sam đavo! „Hoćeš li sad i ti da mi soliš pamet?" Zatim prezrivo: „Znam da
ona to želi!" „Nestalo mi je soli, ali mogu da ti ispričam priču koju je meni ispričala moja majka. Radi se o tvom pradedi sa strane Džeka Torensa. Želiš li da je čuješ?" Abra slegnu ramenima. Završi više s tim, govorilo je to sleganje ramenima. „Don Torens nije bio bolničar poput mene, ali je bio blizu. Bio je medicinski brat. Pred kraj života hodao je pomoću štapa jer je povredio nogu u saobraćajnoj nesreći. A jedne večeri, za trpezom, upotrebio je taj štap na svojoj ženi. Bez razloga; prosto je počeo da je mlati. Slomio joj je nos i polomio lobanju. Kada se srušila sa stolice na pod, ustao je i tek tada stvarno počeo da je bije. Sudeći po onome što je moj otac rekao mojoj mami, nasmrt bi je pretukao da ga Bret i Majk - moji ujaci - nisu odvukli od nje. Kada je došao doktor, tvoj pradeda je bio na kolenima sa svojim lekarskim priborom, radeći koliko može. Kazao je da je pala niz stepenice. Prabaka - momo koju nikad nisi upoznala, Abra - potvrdila je njegovu priču. Baš kao i moji ujaci." „Zašto?", prodahtala je. „Zato što su se plašili. Kasnije - mnogo nakon Donove smrti - tvoj deda mi je slomio ruku. Onda je - u Vidikovcu, koji je nekad stajao na mestu gde danas stoji Krov sveta - tvoj deda zamalo nasmrt prebio moju majku. Upotrebio je čekić za rouk umesto štapa za hodanje, ali je to je u suštini bila ista stvar." „Kontam poentu." „Godinama kasnije, u baru u Sent Pitersburgu..." „Prestani! Rekla sam da kapiram!" Drhtala je. „... ja sam prebio čoveka bilijarskim štapom zato što se nasmejao kad sam promašio rupu. Posle toga, Džekov sin i Donov unuk proveo je trideset dana u narandžastom radnom odelu, skupljajući đubre duž auto-puta 41." Okrenula se i zaplakala. „Hvala ti, ujka Dene. Hvala ti što si mi pokvario..."
Slika mu je ispunila um, momentalno pomračivši reku: izgorela i zadimljena rođendanska torta. U drugim okolnostima, slika bi bila smešna. Ne i u ovim. Nežno ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi. „Nema šta da se ukapira. Nema tu poente. Nema ničega sem porodične istorije. Rečima besmrtnog Elvisa Prislija: To je tvoja beba, ti je ljuljaj.“ . „Ne razumem." „Jednog dana ćeš možda pisati poeziju, kao Končeta. Ili gurnuti nekoga drugog s visokog mesta pomoću svog uma." „Nikada ne bih... ali Rouz je to zaslužila." Okrenula je uplakano lice ka njemu. „To ne mogu da sporim." „Zašto onda sanjam o tome? Zašto želim da mogu to da poništim? Ona bi ubila nas! Zašto onda želim da mogu to da poništim?" . „Da li želiš da poništiš ubistvo, ili radost ubijanja?" Abra je pognula glavu. Den je poželeo da je zagrli, ali nije. „Bez pridika i bez moralisanja. Samo krv koja doziva krv. Glupi nagoni budnih ljudi. A ti si stigla do vremena u životu kada si potpuno budna. Teško ti je. Znam to. Svima je teško, ali većina tinejdžera nema tvoje sposobnosti. Tvoja oružja." „Šta da radim? Šta mogu da uradim? Ponekad se toliko razbesnim... ne samo na nju, već i na nastavnike... na klince u školi koji misle da su bolji od ostalih... one koji ti se smeju ako nisi dobar u sportovima ili ako nosiš pogrešnu odeću..." Den je pomislio na savet koji mu je jednom prilikom dao Kejsi Kingsli. „Idi na đubrište." „A?“ Izbečila se u njega. Poslao joj je sliku: Abra koristi svoje izvanredne talente - koji još uvek nisu dostigli vrhunac, neverovatno ali istinito - da prevrće odbačene frižidere, diže u vazduh pokvarene televizore, baca mašine za pranje veša. Galebovi poleću u uplašenim jatima. Sada se nije izbečila; zakikotala se. „Hoče li to pomoči?" „Bolje smetlište nego tanjiri tvoje majke."
Iskrenula je glavu i osmotrila ga veselim očima. Ponovo su bili prijatelji, a to je bilo dobro. „Ali ti tanjiri su bili ružni.“ „Hoćeš li pokušati?" „Da." Sudeći po njenom izgledu, svrbeli su je prsti da to što pre proba. „Još nešto." Uozbiljila se, čekajući. „Ne moraš da budeš ničiji otirač za noge." „To je dobro, zar ne?" „Da. Samo imaj na umu koliko tvoj bes može biti opasan. Drži ga...“ Njegov mobilni je zazvonio. „Trebalo bi da se javiš." Izvio je obrve. „Znaš li ko me zove?“ „Ne, ali mislim da je u pitanju nešto važno." Izvadio je mobilni iz džepa i pogledao ekran. RAJVINGTON. „Halo?" „Ovde Klodet Albertson, Deni. Možeš li da dođeš?" U mislima je pregledao spisak gostiju staračkog doma, koji su trenutno bili na njegovoj tabli. „Amanda Riker? Ili Džef Kelog?" Ispostavilo se da nije nijedno od navedenih. „Ako možeš da dođeš, najbolje da to uradiš smesta", reče mu Klodet. „Dok je još pri svesti." Oklevala je. „Traži te." „Doći ću." Mada, ako je toliko loše kao što kažeš, verovatno će umreti pre nego što stignem. Prekinuo je vezu. „Moram da idem, dušo." „Iako ti nije prijatelj. Iako ti se čak i ne sviđa." Abra je izgledala zamišljeno. „Da, uprkos svemu tome." „Kako se zove? To nisam uhvatila." (Fred Karling) Poslao joj je to, a zatim je zagrlio jako-jako-jako. Uzvratila mu je zagrljaj. „Pokušaću", kazala mu je. „Stvarno ću se potruditi." „Znam da hoćeš", kazao joj je. „Znam da hoćeš. Slušaj, Abra, mnogo te volim."
Kazala je: „Drago mi je."
3
Klodet je bila na prijemnom odeljenju kada je stigao u starački dom četrdeset pet minuta kasnije. Postavio joj je isto pitanje koje je postavljao na desetine puta ranije: „Da li je još uvek s nama?" Kao da je posredi vožnja autobusom. „Jedva." „Svestan?" Mahnula je rukom. „Čas je pri svesti, čas u nesvesti." „Azi?" „Bio je tamo izvesno vreme, ali je odjurio kada je u sobu ušao doktor Emerson. Emerson je otišao, proverava Amandu Riker. Azi se vratio u sobu čim je otišao." „Nije prevezen u bolnicu?" „Nemoguće. Ne još. Na drumu 119 kod Kasi Roka desila se saobraćajna nesreća. Četiri automobila, mnoštvo povređenih. Četiri vozila hitne pomoći su na putu, a bogami, digli su i helikopter. Odlazak u bolnicu pomoći će nekima od njih. Što se tiče Freda...“ Slegla je ramenima. „Šta se desilo?" „Znaš našeg Freda - ovisnik o brzoj hrani. Miki D mu je drugi dom. Ponekad gleda dok prelazi preko Kranmorske avenije, ponekad ne gleda. Naprosto očekuje da ljudi stanu zbog njega." Namreškala je nos i isplazila jezik, izgledajući kao dete koje je upravo okusilo nešto odvratnog ukusa. Brokoli, možda. „Znaš taj stav." Denu je bila poznata Fredova rutina, i dobro je znao njegov stav. „Išao je po večernji čizburger", reče Klodet. „Panduri su odveli ženu koja ga je udarila u zatvor - riba je bila toliko pijana da je jedva mogla da stoji, tako sam čula. Freda su doveli ovamo. Lice mu je kao kajgana, grudi i karlica su mu smrskani, jedna noga skoro odsečena. Da Emerson nije bio ovde i obilazio pacijente, Fred bi umro istog časa. Uradili smo trijažu, zaustavili krvarenje, ali čak i da je bio u
savršenoj kondiciji... što naš dragi stari Fredi definitivno nije..." Slegnula je ramenima. „Emerson kaže da će poslati kola hitne pomoći čim raščiste saobraćajku kod Kasi Roka, ali on će dotad već umreti. Doktor Emerson nije hteo da pravi prognoze, ali je verujem Azrijelu. Bolje da siđeš dole, ako nameravaš da ideš. Znam da ga nikad nisi podnosio..." Den je pomislio na tragove prstiju koje je bolničar ostavio na jadnom starom Čarliju Hejzu. Žao mi je što to čujem - to mu je Karling rekao kada mu je saopštio da je starac preminuo. Udobno zavaljen u svoju omiljenu stolicu, jedući „džunior mints". Međutim, zbog toga i jesu ovde, zar ne? A sada je Fred bio u istoj sobi u kojoj je Čarli umro. Život je točak i uvek se vraća nazad na početak.
4
Vrata apartmana „Alan Šepard" bila su poluotvorena, ali je Den ipak pokucao, čisto iz učtivosti. Još iz hodnika je čuo Fredovo hrapavo šištanje i grgotanje, ali se činilo da to ne smeta Aziju, koji je ležao sklupčan na uznožju kreveta. Karling je ležao na gumenoj posteljini, odeven samo u krvlju umrljane bokserice i deset metara zavoja, od kojih je većina već bila natopljena. Lice mu je bilo izobličeno, a telo uvrnuto u najmanje tri različita pravca. „Frede? Ovde Den Torens. Čuješ li me?" Jedno preostalo oko se otvorilo. Disanje se na tren zaustavilo. Začuo se hropac koji je mogao da bude reč „da“. Den je otišao u kupatilo, natopio krpu toplom vodom i iscedio je. To je radio mnogo puta ranije. Kada se vratio do Karlingove postelje, Azi je ustao, protegao se na taj raskošni mačji način i skočio na pod. Trenutak kasnije je nestao, nastavivši uobičajenu večernju patrolu. Sada je pomalo hramao. Azi je bio veoma star mačor. Den je seo na ivicu ležaja i vlažnom krpom nežno obrisao stranu Karlingovog lica koja je i dalje bila relativno čitava. „Koliko te boli?“
Ponovo hropac. Karlingova leva šaka bila je zamršen čvor izlomljenih prstiju, pa ga je Den zato uhvatio za desnu. „Ne moraš da govoriš, samo mi reci.“ (sada nije toliko strašno) Den klimnu glavom. „Dobro. To je dobro." (ali se bojim) „Nemaš čega da se plašiš." Video je Freda u uzrastu od šest godina, kako pliva u reci Sako s bratom i neprestano navlači zadnji deo kupaćih gaća da mu ne bi spale, jer su bile prevelike, pošto ih je, kao i sve ostalo što je imao, nasledio od starijeg brata. Video ga je s petnaest, kako se ljubi sa devojkom u drajv in bioskopu u Bridžtonu i udiše njen parfem dok joj pipka grudi, želeći da se ta noć nikada ne završi. Video ga je sa dvadeset pet, kako vozi ka Hempton Biču s Drumskim svecima, sedeči postrance na harliju FXB, model „Sterdžes", toliko dobro raspoložen, pun bensedina i crnog vina, a dan je kao čekić, svi blenu dok Sveci jure u dugom i blistavom karavanu „jebite se“ buke; život eksplodira kao vatromet. I vidi apartman u kojem Karling živi - u kojem je živeo - sa svojim psićem, čije je ime Kolačić. Kolačić nije bogzna šta, običan mešanac, ali je pametan. Ponekad skače u bolničarevo krilo i zajedno gledaju televiziju. Fred se brine zbog Kolačića jer će čekati da se Fred vrati kući, izvede ga u šetnju, a zatim napuni njegovu činiju granulama. „Ne brini za Kolačića", kaže mu Den. „Znam devojku kojoj će biti drago da se stara o njemu. Ona mi je sestričina, a danas joj je rođendan." Karling gleda u njega preostalim okom. Njegovo hroptanje je sada veoma glasno; zvuči kao motor na izdisaju. (možeš li da mi pomogneš, Doktore, molim te, pomozi mi) Da. Može da mu pomogne. To je njegova sveta tajna, njegova pričest, ono za šta je stvoren. U Rajvingtonu je sada sve tiho, zaista veoma tiho. Negde u blizini, vrata se otvaraju. Došli su do granice. Fred Karling gleda u njega, pitajući - Šta? Kako? Ali to je jednostavno.
„Treba samo da zaspiš." (ne napuštaj me) „Neću", kaže Den. „Ovde sam. Ostaću ovde dok ne zaspiš." Sada obema rukama steže Karlingovu desnu šaku. I smeši se. „Dok ne zaspiš", kaže. 1. maj 2011 - 17. jul 2012.
PIŠČEVA BELEŠKA Moja prva knjiga za Izdavačku kuću „Skribner" bila je Vreća kostiju, objavljena 1998. Željan da zadovoljim nove partnere, otišao sam na turneju da promovišem taj roman. Na jednom potpisivanju knjiga, neki tip me je upitao: „Hej, imaš li pojma šta se dogodilo sa onim klincem iz Isijavanja?" To je bilo pitanje koje sam često i sam sebi postavljao - zajedno sa još jednim: Šta bi se dogodilo s Denijevim napaćenim ocem da je otkrio Anonimne alkoholičare, umesto što je pokušao da se provuče sa onim što ljudi u AA zovu „stresnom treznošću“? Kao i s knjigama Pod kupolom i Dalas ’63, to je bila ideja koja mi nikada nije sasvim iščilela iz uma. S vremena na vreme - dok bih se tuširao, gledao televiziju, ili vozio po auto-putu - zatekao bih se kako računam starost Denija Torensa i pitam se gde je sad. Da ne pominjem njegovu majku, još jedno, u biti, dobro ljudsko biće koje je preživelo ubilačko divljanje Džeka Torensa. Vendi i Deni su bili, u trenutnom načinu govora, emocionalni zavisnici, ljudi vezani sponama ljubavi i odgovornosti za ovisnog člana porodice. U nekom trenutku 2009, jedan od mojih prijatelja, alkoholičar na odvikavanju, rekao mi je rečenicu koja glasi otprilike ovako: „Kada se emocionalni zavisnik davi, pred očima mu prolazi život neke druge osobe.“ To mi je delovalo kao previše istinito da bude smešno, i mislim da je u tom trenutku Dr Sleep postao neizbežan. Morao sam da znam. Jesam li prišao romanu sa strepnjom? Verujte mi da jesam. Isijavanje je jedan od onih romana koji ljudi uvek spominju (zajedno sa Salemovim, Grobljem kućnih ljubimaca i To) kada pričaju o tome koja od mojih knjiga ih je nasmrt preplašila. Plus, naravno, tu je i film Stenlija Kjubrika, koga se mnogi sećaju - iz razloga koje nikad nisam sasvim razumeo - kao jednog od najstrašnijih filmova koje su ikad
gledali. (Ako ste odgledali film, a niste pročitali knjigu, trebalo bi da uzmete u obzir da Dr Sleep prati radnju potonje, što je, po mom mišljenju, Prava Istorija porodice Torens.) Volim da mislim kako sam još uvek prilično dobar u onome što radim, ali ništa ne može da se meri sa sećanjem na dobro plašenje, i zaista mislim ništa, naročito ako se desi nekome ko je mlad i podložan uticajima. Postoji najmanje jedan fantastičan nastavak Psiha Alfreda Hičkoka (Psiho IV Mika Garisa, u kome je Entoni Perkins ponovio ulogu Normana Bejtsa), ali ljudi koji su odgledali taj film - ili bilo koji od ostalih - samo če zavrteti glavama i kazati: Ne, ne, nije toliko dobar. Sećaju se prvog puta kada su videli Dženet Li, a nijedan rimejk ili nastavak ne može da nadmaši trenutak kada se zavesa na kadi povlači u stranu, a nož počinje svoj krvavi posao. A ljudi se menjaju. Čovek koji je napisao Dr Sleep-a veoma se razlikuje od dobronamernog alkoholičara koji je napisao Isijavanje, ali obojica ostaju zainteresovani za istu stvar: da ispričaju sjajnu priču. Uživao sam u ponovnom nalaženju Denija Torensa i praćenju njegovih pustolovina. Nadam se da ste i vi. Ako je to slučaj, Verni Čitaoče, obojica smo na konju. Pre nego što vas pustim, dozvolite mi da se zahvalim ljudima kojima treba da se zahvalim, važi? Nen Grejam je redigovala knjigu. Pravično. Hvala ti, Nen. Čak Veril, moj agent, prodao je knjigu. To je važno, ali se takođe javljao na sve moje telefonske pozive i na kašičicu me hranio sirupom za smirenje. To je bilo od neprocenljive važnosti. Ras Dor je obavio istraživanje, ali za sve što je pogrešno, krivite mene. On je sjajan pomoćnik lekara i nordijsko čudovište inspiracije i veselog raspoloženja. Kris Lots je obezbedio italijanski, kada je italijanski bio potreban. Jo, Krise. Roki Vud je bio tip kome sam se obraćao za sve u vezi sa Isijavanjem, snabdevši me imenima i datumima koje sam ili zaboravio, ili naprosto pogrešio. Takode je obezbedio ogromne količine
informacija o svim kućama na točkovima i kamp prikolicama na kugli zemaljskoj (a najgotivniji je bio Rouzin ertkruzer). Rok poznaje moja dela bolje nego što ih sam poznajem. Potražite ga na ponekad internetu. Moj sin Oven pročitao je knjigu i predložio dragocene izmene. Glavna među njima bilo je njegovo insistiranje da vidimo kako Den doživljava ono što alkoholičari na odvikavanju nazivaju „mračna noć duše". Moja supruga je takođe pročitala Dr Sleep-a i pomogla da knjiga postane bolja. Volim te, Tabita. Hvala i vama, dečaci i devojčice, koji čitate moje knjige. Želim vam duge dane i prijatne noći. Dopustite mi da za kraj uputim reč opreza: kada ste na autoputevima Amerike, obratite pažnju na one vinebage i baundere. Nikad se ne zna ko je unutra. Ili šta. Bangor, Mejn
1⇒ Voltonovi su TV serija o životu američke seoske porodice, koja se prikazivala na CBS-u od 1971. do 1982. (Prim. prev.) 2⇒ Džo Difi, američki kantri pevač. (Prim. prev.) 3⇒ Izreka koja se koristi u južnijim delovima SAD, kada istovremeno sija sunce i pada kiša (ili sneg). Prema verovanju, đavo je ljut jer je Bog stvorio tako divan dan, zato tuče svoju ženu, a od njenih suza nastaje kiša. (Prim. prev.) 4⇒ NOAA, skr. od National Oceanic and Atmospheric Administration - američki meteorološki zavod. (Prim. prev.) 5⇒ Glavni junak iz serije detektivskih romana Džona Sandforda. (Prim. prev) 6⇒ E. A. Po, San u snu, u prepevu Kolje Mićevića. (Prim. prev.) 7⇒ Bostonski univerzitet. (Prim. prev.) 8⇒ Engl, sleep - san. (Prim, kor.) 9⇒ Vilijam Vordsvort, Oda o nagoveštajima besmrtnosti krozsećanja na rano detinjstvo, prevod Jelene Stakić (Prim. prev.) 10⇒ YMCA, Young Men’s Christian Association - Hrišćanska zajednica mladih. (Prim. prev.) 11⇒ Sabatska godina, plaćen odmor u trajanju od godinu dana svake sedme godine, koji imaju profesori američkih univerziteta. (Prim. prev.) 12⇒ Čester Malester (Zlostavljač), lik iz stripa objavljivanog u časopisu Hasler. (Prim. prev.) 12a⇒ Tako je neobično da je teško i izreći. (lat.) 13⇒ Purdah, stari persijski, a kasnije i muslimanski običaj, da se žene skrivaju od očiju javnosti nošenjem posebne odeće, kao i fizičko izolovanje u kući, paravanima i zavesama. (Prim. prev.)
14⇒ V. Šekspir, Mletački trgovac, prevod Velimira Živojinovića. (Prim. prev.) 15⇒ Protagonista istoimene priče Vašingtona Irvinga. (Prim. prev.) 16⇒ Hladne tačke su oblasti sa znatno nižom temperaturom u odnosu na okolinu, na kojima lovci na duhove tragaju za paranormalnim aktivnostima. (Prim. prev.) 17⇒ Iz Hamleta. (Prim. prev.) 18⇒ Iz Julija Cezara. (Prim. prev.) 19⇒ V. Šekspir: Ričard Treći, u prevodu Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)
Садржај UVODNE MISLI SEF ZVEČARKA MAMA
PRVI DEO ABRA PRVO POGLAVLJE DOBRO DOŠLI U MALENGRAD DRUGO POGLAVLJE ZLOSREĆNI BROJEVI TREĆE POGLAVLJE KAŠIKE ČETVRTO POGLAVLJE POZIVA SE DOKTOR SLEEP PETO POGLAVLJE PRAVI ČVOR ŠESTO POGLAVLJE UVRNUTI RADIO
DRUGI DEO ŠUPLJI ĐAVOLI SEDMO POGLAVLJE JESTE LI ME VIDELI? OSMO POGLAVLJE ABRINA TEORIJA RELATIVITETA DEVETO POGLAVLJE GLASOVI NAŠIH MRTVIH PRIJATELJA DESETO POGLAVLJE STAKLENI ORNAMENTI JEDANAESTO POGLAVLJE TOUMI 25 DVANAESTO POGLAVLJE ONI TO ZOVU PARA
TREĆI DEO PITANJA ŽIVOTA I SMRTI TRINAESTO POGLAVLJE KLAUD GAP ČETRNAESTO POGLAVLJE VRANA PETNAESTO POGLAVLJE TRAMPA SVESTI ŠESNAESTO POGLAVLJE ONO ŠTO JE ZABORAVLJENO SEDAMNAESTO POGLAVLJE KUČKA OD DEVOJKE
ČETVRTI DEO KROV SVETA OSAMNAESTO POGLAVLJE PUT NA ZAPAD DEVETNAESTO POGLAVLJE LJUDI-DUHIĆI DVADESETO POGLAVLJE ČVORIŠTE TOČKA KROV SVETA
6 7 24 38
54 55 89 103 133 148 169
196 197 222 247 262 289 319
340 341 367 390 417 441
451 452 471 493
DOK NE ZASPIŠ
506
GODIŠNJICA DOK NE ZASPIŠ
507 513
PIŠČEVA BELEŠKA
523
