Stephen King - Crna Kuca

Stiven King i Piter Straub

CRNA KUĆA

1

Dejvidu Gernertu i Ralfu Vičinanci Ti me vodiš na mesta nepoznata, I daješ mi poljupce od zlata, Na glavu ću krunu da ti stavim, I k'o kraljicu sveta da te slavim! - Jayhawks Baš ovde i sada...

2

PRVI DEO

Dobrodošli u oblast Kuli

1. Baš ovde i sada, kao što je jedan stari prijatelj imao običaj da kaže, nalazimo se u tekućoj sadašnjosti, gde jasan vidik nikada ne garantuje savršeno viđenje. Ovde: na visini na kojoj krstari orao, oko šezdeset metara iznad krajnjeg zapadnog oboda Viskonsina, gde krivudanja reke Misisipi opisuju prirodnu granicu. Sada: petak je, rano jutro sredine jula, nekoliko godina u novom veku i novom milenijumu, čiji je vrdavi tok toliko neuhvatljiv da će pre slepac videti šta leži napred nego vi ili ja. Baš ovde i sada, tek što je prošlo šest ujutru, i sunce leži nisko na čistom istočnom nebu, gojazna, nadmena žuto-bela kugla koja po ko zna koji put iznova putuje u budućnost, i za sobom ostavlja nagomilanu prošlost koja tone u tamu, ostavljena, i od svih nas pravi slepce. Ispod nas, rano jutarnje sunce dodiruje široke i meke talase rastopljenim zlatom. Zraci sunca odbijaju se od šina pruge Barlington Nort Santa Fe koja prolazi između obale reke i zadnjih zidova dve trošne kuće na sprat pored Okružnog druma Oo, poznatog kao Gvožđarsko Sokače, najnižeg dela razbaškarenog gradića što se širi uzbrdo i na istok, prema nama. U ovom trenutku, oblast Kuli izgleda kao da zadržava dah. Nepomični vazduh oko nas poseduje takvu besprekornu prozračnost i svežinu da možete da zamislite čoveka kako njuši koren rena izvađen iz zemlje više od kilometar odavde. www.bosnaunited.net Krećući se prema suncu, klizimo dalje od reke i preko blistavih šina, zadnjih dvorišta i krovova Gvožđarskog Sokačeta, a zatim i preko niza Harli-Dejvisona nagnutih na papučice. Ove neupadljive kućice izgrađene su na početku nedavno minulog veka, za livce, kalupere i pakere zaposlene u Pedersonovoj fabrici eksera. S obzirom na malu verovatnoću da će se šljakeri buniti na nedostatke u svojim kreditiranim gnezdašcima, ova su bila sagrađena što je jeftinije moguće. (Pedersonova fabrika eksera, koja je tokom pedesetih pretrpela višestruka krvarenja, konačno je fatalno iskrvarila šezdeset treće.) Parkirani 'harliji' govore o tome da je fabričke radnike zamenila banda motociklista. Uniformno divlji izgled vlasnika 'harlija', dugokosih, bradatih, trbušastih tipova sa naušnicama, crnim kožnim jaknama i zubima ne baš u kompletu, u priličnoj meri potvrđuje ovu pretpostavku. Kao većina pretpostavki, i ova je tek na polovini varljivog puta do istine.

3

Sadašnji žitelji Gvožđarskog Sokačeta, koje su sumnjičavi domoroci ubrzo pošto su se uselili u kuće pored reke nazvali Gromovitom Petorkom, ne mogu tako lako da se svrstaju u ovu ili onu kategoriju. Svi su zaposleni kao stručnjaci u pivari Kingslend, smeštenoj čim se pođe južno od varoši i blok kuća dalje od Misisipija. Ako pogledamo desno, videćemo 'najveći šestopak na svetu', skladišne rezervoare oslikane džinovskim etiketama Kingslendskog Starog Točenog. Ljudi koji žive u Gvožđarskom Sokačetu upoznali su se u studentskom naselju Urbana-Šempejn Ilinojskog univerziteta, gde su bili studenti poslednje godine engleskog ili filozofije. (Samo je jedan od njih bio stažista na hirurgiji tamošnje univerzitetske bolnice.) To što su ih nazvali Gromovitom Petorkom ispunjava ih ironičnim zadovoljstvom: ime im zvuči simpatično stripovski. Oni sami sebe nazivaju 'hegelovskim šljamom'. Ova gospoda istinski su zanimljiva družina, i kasnije ćemo se pobliže upoznati sa njima. Za sada, imamo vremena samo da zapazimo rukom naslikane plakate na zidovima nekoliko kuća, dva stuba ulične rasvete, i par napuštenih zgrada. Plakati poručuju: RIBARU, MOLI SE SVOJEM SMRDLJIVOM BOGU DA TE MI NE UVATIMO PRVI! SETI SE EJMI! www.bosnaunited.net Od Gvožđarskog Sokačeta, ulica Čejs strmo se uspinje između zgrada sa izbledelim, neokrečenim fasadama boje magle: hotel 'Nelzon', gde u ovaj sat spava nekoliko siromašnih stanara, krčma bezličnog pročelja, prodavnica cipela umornog izgleda, sa cokulama marke 'Redving' iza mutnog stakla izloga, i nekoliko drugih zgrada bez vidljivog pokazatelja namene, nekako nestvarnog i nematerijalnog izgleda. Ova zdanja podsećaju na neuspela vaskrsenja, na to da ih je neko spasavao od mračne teritorije na zapadu iako su već bila mrtva. Na neki način, upravo to im se dogodilo. Vodoravna linija oker boje, tri metra iznad pločnika na fasadi hotela 'Nelzon' i pola metra iznad padine na pepeljastim pročeljima dve poslednje zgrade preko puta, jeste trag vode ostao posle poplave 1965. godine, kada se Misisipi izlio iz korita, potopio prugu i Gvožđarski Put i popeo se gotovo do vrha ulice Čejs. Tamo gde se Čejs diže iznad linije poplave i nastavlja ravno, širi se i preobražava u glavnu ulicu Frenč Lendinga, varoši ispod nas. Bioskop 'Aženkur', kafana 'Točionica i roštilj', Prva nacionalna zemljoradnička banka, fotografski studio Semjuela Staca (koji se izdržava od slika sa mature, venčanja i portreta dece) i dućani, i to ne avetinjski ostaci dućana, nižu se duž pločnika; Bentonov dragstor, 'Pouzdane alatke', video-klub 'Subotnje veče', 'Kraljevsko ruho', Šmitova robna kuća, prodavnice elektroopreme, časopisa i razglednica, igračaka i sportske odeće sa amblemima Pivara, Blizanaca, Pakera, Vikinga i Univerziteta Viskonsin. Nekoliko uglova dalje, ulica menja ime u Lajal Roud, a zgrade se razdvajaju i smanjuju u jednospratne drvene kuće sa firmama osiguravajućih kompanija i turističkih agencija; posle toga, ulica prerasta u drum koji vodi na istok pored '7-Jedanaest', 'Folksvagenovog' salona Rajnholda T. Groerhamera, velike trgovine poljoprivrednim mašinama poznate kao Golcova, i zalazi u krajolik ravnih, nenastanjenih polja. Ako uzletimo još tridesetak metara u besprekorno bistri vazduh i osmotrimo šta leži ispod i nadalje, videćemo morene, jaruge, valovite bregove nakostrešene od borova, crnicom bogate doline nevidljive sa zemlje sve dok se ne stigne do njih, rečne mrtvaje, miljama razastrti krpež njiva, i gradiće - jedan od njih, po imenu Sentralija,

4

sastoji se samo od šačice zgrada razbacanih oko raskršća dva uska puta sa brojevima 35 i 93. Pravo ispod nas, Frenč Lending izgleda kao da je bio evakuisan usred noći. Niko se ne kreće pločnicima, niti se saginje da ubaci ključ u bravu dućana duž ulice Čejs. Zakošena mesta za parkiranje na ulici su prazna, bez automobila ili pikapova koji će početi da se pojavljuju, prvo po jedan ili dva, a zatim u urednoj nevelikoj koloni, sat ili dva kasnije. Ugao dalje od Čejsa, u ulici Samner, četiri istovetne dvospratne zgrade od crvenih cigala jesu, gledano prema zapadu, gradska biblioteka, ordinacija Patrika Dž. Skarde, lokarnog lekara opšte prakse, ortačka advokatska kancelarija 'Bel i Holand' koju danas vode gospoda Garland Bel i Džulijus Holand, sinovi osnivača, pogrebni zavod 'Hartfild i sin', sada u vlasništvu gigantske pogrebne imperije sa sedištem u Sent Luisu, i gradska pošta. Odvojena od ovih širokim prilaznim putem do prostranog parkinga pozadi, zgrada na kraju bloka, gde se Samner ukršta sa Trećom, takođe je od crvenih cigala i dvospratna, ali je duža od susednih. Prozori na drugom spratu začelja zgrade zaštićeni su neobojenim gvozdenim rešetkama, a dva od ukupno četiri vozila na parkingu jesu patrolna vozila sa nizom rotirajućih svetala na krovu i slovima FLPD na vratima. Prisustvo policijskih automobila i prozora sa rešetkama deluje suvišno u ovoj ruralnoj uspavanosti - kakav zločin ovde može da se dogodi? Svakako ništa ozbiljno, i sigurno ništa gore od krađa u samoposlugama, vožnje u pijanom stanju i poneke kafanske tuče. Kao da svedoči o miru i redu života u malom mestu, crveni kombi sa natpisom LA RIVIERE HERALD na oba krila polako se kreće Trećom ulicom, zastajući kod gotovo svakog sandučeta za poštu da vozač ubaci primerke dnevnih novina, upakovane u plavu najlonsku navlaku, u sive metalne cilindre sa istim natpisom. Skrenuvši u ulicu Samner, gde zgrade imaju proreze za poštu umesto kutija, raznosač naprosto baca novine pred ulazna vrata. Plavi paketi udaraju o vrata polcijske stanice, pogrebnog zavoda i kancelarija. Pošta ne dobija novine. www.bosnaunited.net Gle', iza prozora u prizemlju policijske stanice ipak gori svetlo. Vrata se otvaraju. Pojavljuje se visok, tamnokos mladić u bledoplavoj košulji kratkih rukava, sa opasačem i tamnoplavim pantalonama. Široki opasač i zlatna značka na grudima Bobija Dilaka presijavaju se na ranom suncu, i sve što nosi na sebi, uključujući pištolj kalibra devet milimetara u futroli na boku, izgleda novo novcato kao i sam Bobi Dilak. Gleda za crvenim kombijem dok ovaj ne skrene u Drugu, a onda namršteno spušta pogled na novine. Gurne ih vrhom crne, blistavo izglancane cipele, pognut tek toliko da se pomisli da pokušava da pročita naslove kroz najlon. Ova tehnika očigledno nije najdelotvornija. I dalje namršten, Bobi se povija skoro do zemlje i neočekivano pažljivo uzima novine, kao što bi majka mačka podigla mače koje treba preneti na neko drugo mesto. Držeći ih na izvesnom odstojanju od sebe, baca brz pogled levo i desno duž ulice Samner, oštro se okreće na petama i ulazi nazad u stanicu. Mi, koji smo se u svojoj radoznalosti za to vreme spuštali prema zanimljivoj predstavi u izvedbi pozornika Dilaka, ulazimo za njim. Sivi hodnik vodi pored neoznačenih vrata i gotovo prazne table sa poternicama do dva metalna stepeništa, od kojih se jedno spušta do male svlačionice, tuševa i streljane, a drugo penje u sobu za isleđivanje i dva sučeljena niza ćelija, trenutno bez

5

ijednog gosta. Negde u blizini, čuje se program sa radija, reklo bi se preglasno za ovako mirno jutro. Bobi Dilak otvara neoznačena vrata i ulazi, sa nama za šljaštećim petama, u sobu koju je maločas napustio. Uz zid sa desne strane pruža se niz arhivnih ormana, a pored njih izubijani drveni sto sa urednom naslaganim hartijama u koricama i tranzistorom, izvorom one napadne buke. Iz obližnjeg studija stanice KDCU-AM, Vaš Glas Okruga Kuli, mahnito zabavni Džordž Redban upravo je usred Pljuvačkog Plotuna, popularne jutarnje emisije koju vodi. Dobri stari Džordž zvuči preglasno za priliku ma koliko tiho ga pustiš; tip je definitivno bučan - i to je deo njegovog uspeha. Na sredini suprotnog zida nalaze se zatvorena vrata sa prozorom od tamnog zrnastog stakla sa natpisom DEJL ROBERTSON, ŠEF POLICIJE. Dejl će doći tek za sat i nešto. Dva metalna stola stoje pod uglom u ćošku levo od nas, i sa onog okrenutog prema nama, Tom Lund, plavokosi policajac otprilike istih godina kao njegov partner ali lišen onog sjaja kao da je maločas izašao ispod prese, posmatra najlonsku kesu stisnutu između dva prsta desne šake Bobija Dilaka. "U redu", kaže Lund. "Dobro. Poslednji put." "A šta si mislio, da nam je Gromovita Petorka došla u posetu? Evo. Neću da čitam to sranje." Ne udostojivši novine pogleda, Bobi atletskim izbačajem iz zgloba baca novi broj La Riviere Herald-a u niskoj, brzoj putanji preko tri metra parketa, pravi zaokret nadesno i dugačkim korakom staje ispred drvenog stola trenutak pre nego što će Tom Lund ukrotiti njegov hitac. Bobi mrko zuri u dva imena i kojekakve pojedinosti nažvrljane kredom na dugačkoj tabli obešenoj iza stola. Ne, Bobi Dilak nije zadovoljan; izgleda kao da će iskočiti iz uniforme zahvaljujući pukoj silini svojeg gneva. Debeo i zadovoljan u studiju KDCU, Džordž Redban se dernja: "Slušaoče, daj mani me se, važi, i idi da ti provere recept! Govorimo li ovde o istoj utakmici? Slušaoče..." "Možda se Vendel urazumio i odlučio da sjaše", kaže Tom Lund. "Vendel", ponavlja Bobi. Pošto Lund vidi samo njegov vitki i tamni potiljak, ono prezrivo krivljenje usne koje je izveo biva protraćeno, ali ga on svejedno izvodi. "Slušaoče, dozvoli da te nešto pitam, i molim te, istine radi, da budeš pošten prema meni. Jesi li ti uopšte gledao sinoćnu utakmicu?" "Nisam znao da ti je Vendel tako dobar pajtos", kaže Bobi. "Niti sam znao da si ikad stigao dalje na jug od La Rivijere. Mislio sam da je pojam večernjeg provoda za tebe krigla piva i nastojanje da prebaciš stotku u Arden Kugla-dromu, a sada evo saznajem da visiš sa novinarima u koleškim varošima. Verovatno si se slizao i sa Viskonsinskim Pacovom, onim tipom sa KWLA. Da li tako pokupiš puno onih pankerki?" Slušalac kaže da je propustio prvi ining zato što je morao da pokupi klinca posle specijalnog savetovanja za roditelje na Maunt Hebronu, ali je posle gledao do kraja. "Jesam li ikad rekao da mi je Vendel Grin prijatelj?" pita Tom Lund. Preko Bobijevog ramena može da vidi prvo ime na tabli. Pogled mu se bespomoćno lepi za

6

njega. "Samo sam ga upoznao posle slučaja Kinderling, i učinilo mi se da tip nije tako loš. U stvari, čak mi se dopao. U stvari, na kraju mi ga je bilo žao. Hteo je da napravi intervju sa Holivudom, a Holivud ga je 'ladno otkačio." Naravno da je gledao produžetke, kaže nesrećni slušalac, pa tako i zna da Pouki Ris nije promašio. "A što se tiče Viskonsinskog Pacova, ne bih ga prepoznao ni da ga vidim, i mislim da je takozvana muzika koju pušta najgore smeće koje sam u životu čuo. Kako je taj isprdak uopšte dobio emisiju? I to na koleškoj stanici? Šta ti to govori o našem divnom VU, Bobi? Šta ti to govori o čitavom našem društvu? Oh, zaboravio sam da ti voliš to sranje." "Ne, ja volim 311 i Korn, a ti si toliko van tih stvari da ne bi mogao da napraviš razliku između Džonatana Dejvisa i Di Di Ramona, ali zaboravi to, u redu?" Bobi Dilak se polako okreće i osmehuje se svojem partneru. "I ne odugovlači." Osmeh nije nimalo prijatan. "Odugovlačim? Ja?" Tom Lund širi oči u parodiji povređene nevinosti. "Kako ono beše, jesam li ja zavrljačio novine preko sobe? Ne, mislim da nisam." "Ako nikada nisi video Viskonsinskog Pacova, otkud znaš kako izgleda?" "Isto k'o što znam da ima blesavo ofarbanu kosu i probušen nos. Isto k'o što znam da stalno nosi tu rasturenu crnu kožnu jaknu, bila noć ili dan, kiša ili sunce." Bobi je čekao. "Po tome kako zvuči. Ljudski glasovi su puni informacija. Kad tip kaže: Izgleda da će danas biti lep dan, ispriča ti čitav svoj život. 'Oćeš da ti kažem još nešto o Pacovu? Nije bio kod zubara, pa, jedno šest ili sedam godina. Zubi mu izgledaju k'o groblje." Iz ružne betonske zgrade KDCU pored pivare na Peninsula Drajvu, putem radija koga je Dejl Robertson poklonio stanici mnogo pre nego što su Tom Lund i Bobi Dilak prvi put obukli uniforme, stiže stari dobri patentirani arlauk gneva Džordža Redbana, strasni, osećanjima bremeniti poklič koji tera farmere u krugu od sto milja da prekinu doručak i nasmeše se preko stola suprugama, a kamiondžije u prolazu da se glasno nasmeju: "Kunem vam se, publiko, a to podjednako važi za slušaoca od malopre i za svakog od vas tamo, da vas mnogo volem, i to je čista istina, da vas volem k'o što je moja mama volela svoju leju repe, al' ponekad me TO-TALNO RASPAMEĆUJETE! O, čoveče. Kraj drugog produžetka, dva promašaja! Šest prema sedam, za Crvenokošce! Ljudi na drugoj i trećoj bazi. Udarač šalje loptu do centra, Ris napušta treću, dobro dodaje do osnovne baze, čisto pecanje, čisto k'o suza. I SLEPAC BI TAKO DOSUDIO!" "Hej, i ja sam pomislio da je bilo čisto pecanje, a slušao sam na radiju!" kaže Tom Lund. Obojica odugovlače, i znaju da je tako. "U stvari", viče bespogovorno najpopularniji glas oblasti Kuli, "dozvolite da se otisnem u opasne vode, momci i devojke, da se drznem da dam sledeću preporuku, važi? Hajde da zamenimo sve sudije u Miler Parku, ma šta, sve sudije u Nacionalnoj Ligi, SLEPCIMA! Znate šta, prijatelji? Garantujem da će šezdeset do sedamdeset posto bolje da sude. DAJTE POS'O ONIMA KOJI UMEJU DA GA RADE - SLEPCIMA!"

7

Glatko lice Toma Lunda razvlači se u kez odobravanja. Taj Džordž Redban, čoveče, smešan je k'o bioskop. Bobi kaže: "Hajde, uradi to, važi?" Cereći se, Lund izvlači smotane novine iz navlake i razmotava ih na stolu. Lice mu postaje tvrdo; ne menjajući oblik, kez postaje kao od kamena: "O ne. O, dođavola." "Šta?" Lund bezoblično zaječi i odmahuje glavom. "Hriste Bože. Ne želim da znam." Bobi nabija ruke u džepove i ispravlja se kao sveća, istrže desnu ruku i pokriva oči. "Slep sam, u redu? Neka me postave za sudiju - neću više da budem policajac." Lund ništa ne odgovara. "Je l' naslov? Uokviren tekst? Koliko je loše?" Bobi sklanja ruku sa očiju i ostavlja je da lebdi u vazduhu. "Pa", kaže mu Lund, "izgleda da se Vendel ipak nije urazumio, i definitivno nije odlučio da sjaše. Ne mogu da verujem da sam rek'o da mi se taj govnar sviđa." "Dobro jutro", kaže Bobi. "Niko ti nije rek'o da su čuvari reda i novinari u suprotnim taborima?" Široka ramena Toma Lunda naginju se preko stola. Čelo mu deli debela bora nalik na ožiljak, a bezizražajno lice crveno je kao bulka. Nišani prstom u Bobija Dilaka. "E, to je stvar koja me izluđuje kod tene, Bobi. Kol'ko dugo si ovde? Pet, šes' meseci? Dejl me je zaposlio pre čet'ri godine, i kada su on i Holivud stavili lisice gospodinu Tornbergu Kinderlingu, što je bio najveći slučaj u ovom okrugu u možda trideset godina, ne kažem da sam imao ikakvih zasluga, al' sam poneo svoj deo tereta. Pomog'o sam da reše deo slagalice." "Delić", kaže Bobi. "Podsetio sam Dejla na onu šankericu u Točionici, i Dejl je to preneo Holivudu, a Holivud je popričao sa ženskom, i to je ispao itekako veliki deo. Pomoglo je da ga uhvate. Zato nemoj tako da mi se obraćaš." Bobi Dilak namesti izraz potpuno hipotetičkog pokajanja. "'Zvini, Tome. Izgleda da sam nadrndan i ubijen u pojam u isto vreme." A pritom misli: Imaš, znači, par godina više u službi i jednom si dao Dejlu tu pišljivu informaciju, pa šta? Bolji sam policajac nego što ćeš ti ikada biti. Uostalom, što sinoć nisi bio tako hrabar? U 11:15 prethodne večeri, Arman 'Njonja' Sen Pjer i njegovi pajtaši iz Gromovite Petorke dogrmeli su na motorima iz Gvožđarskog Sokačeta i upali u policijsku stanicu, tražeći od trojice prisutnih, od kojih je svaki pre toga dežurao osamnaest sati bez odmora, precizno obaveštenje o napretku istrage koja je sve najviše zanimala. Koji se đavo zapravo događa? I šta je sa onom trećom, sa Irmom Freno? Jesu li je našli? Imaju li ti klovnovi išta, ili i dalje mlate praznu slamu? Treba vam pomoć? urlao je Njonja, pa onda nas uzmite za pomoćnike, i imaćete svu prokletu pomoć koja vam je potrebna, i više. Džin po imenu Miš pošao je, kezeći se podrugljivo, prema Bobiju i nastavio da ide, gurajući slonovskim trbuhom Bobijev, ravan poput ribaće daske, dok ga nije priterao uz arhivni orman. Tu je pomenuti džin od Miša tajanstveno upitao Bobija da li je imao prilike da se upozna sa delima gospodina po imenu Žak Derida. Kada je Bobi odgovorio da nikada nije čuo za gospodina, Miš je

8

rekao: "Ma šta mi napriča, Šerloče?" i zakoračio u stranu da se zapilji u imena na tabli. Pola sata kasnije, Njonja, Miš i ostali bili su ispraćeni napolje, nezadovoljeni, neregrutovani ali umireni, a Dejl Robertson je rekao da mora da ode kući i odspava, ali da Tom za svaki slučaj ostane. Oba redovna pozornika iz noćne smene pronašla su neke izgovore da se ne pojave. Bobi je rekao da će i on ostati, nema problema, šefe, i zato ovu dvojicu zatičemo ovoliko rano ujutru u stanici. "Daj mi ih", kaže Bobi Dilak. Lund uzima novine, okreće ih i pruža Bobiju da vidi: RIBAR I DALJE VRŠLJA U OBLASTI FRENČ LENDINGA, čita naslov iznad članka koji zauzima tri stupca u levom gornjem delu naslovne strane. Stupci su odštampani na bledoplavoj pozadini, a od ostatka strane ih odvaja crni okvir. Ispod naslova sitnijim slovima ide podnaslov Policija nemoćna da otkrije identitet ludog ubice. Ispod podnaslova, još sitnijim slovima stoji da je članak napisao Vendel Grin, uz pomoć redakcije. "Ribar", kaže Bobi. "Od samog početka, tvoj prijatelj je na prst u dupe sa njim. Ribar pa Ribar pa Ribar. Kada bih se s neba pa u rebra pretvorio u petn'es' metara visokog majmuna i počeo da gazim po zgradama, da li bi me nazvao King Kongom?" Lund spušta novine i osmehuje se. "U redu", priznaje Bobi. "Loš primer. Recimo da opljačkam nekoliko banaka. Da li bi me zato nazvao Džonom Dilindžerom?" "Pa", kaže Lund, još šire se osmehujući, "kažu da je Dilindžer imao tako pozamašnu alatku da je čuvaju u tegli u Smitsonijenu. Zato..." "Pročitaj mi prvu rečenicu", kaže Bobi. Tom Lund spušta pogled i čita: "'S obzirom da policija u Frenč Lendingu ne uspeva da otkrije nikakav trag vezan za identitet zverskog dvostrukog ubice i napasnika koga je ovaj izveštač nazvao "Ribarom", ulicama tog gradića sve pomamnije jure aveti straha, beznađa i sumnje, a odatle se šire na farme i sela širom Francuskog Okruga, prljajući svojim dodirom svaki kutak Okruga Kuli.'" "E, baš ono što nam je trebalo", kaže Bobi. "Iii-suse!" I u sledećem trenutku već je prišao i naginje se preko ramena Toma Lunda, čitajući naslovnu stranu Herald-a sa dlanom na dršci svojeg 'gloka', kao da bi odmah ovde i sada mogao da probuši rupu u članku. "'Naša tradicija poverenja i dobrosusedstva, naš običaj da pokazujemo srdačnost i velikodušnost prema svima (piše Vendel Grin, ukrašavajući k'o sumanut), svakodnevno se povlače pred nagrizajućim dejstvom ovih strašnih osećanja. Strah, očajanje i sumnja truju dušu kako velikih tako i malih zajednica, jer okreću suseda protiv suseda i rugaju se građanskim obzirima. "'Dvoje dece je pronađeno ubijeno, a njihovi ostaci delimično pojedeni. Sada je nestalo i treće dete. Osmogodišnja Ejmi Sen Pjer i sedmogodišnji Džoni Irkenhem postali su žrtve strasti čudovišta u ljudskom obliku. Nijedno od njih neće doživeti radosti odrastanja, niti sklad zrelosti. Njihovi ojađeni roditelji nikada neće videti unuke koje bi obožavali. Roditelji Ejminih i Džonijevih vršnjaka skrivaju decu u bezbednosti svojih domova, kao i roditelji čija deca nikada nisu upoznala dvoje preminulih. Posledica toga je da su svi letnji programi za mlađu decu otkazani u doslovno svakom mestu i opštini unutar Francuskog okruga.

9

"'Sa nestankom desetogodišnje Irme Freno, sedam dana posle smrti Ejmi Sen Pjer i samo tri posle smrti Džonija Irkenhema, strpljenje javnosti opasno je istrošeno. Kao što je ovaj izveštač već pisao, Merlina Grashajmera (52), nezaposlenog nadničara bez stalnog boravišta, kasno uveče prošlog utorka pretukla je grupa nepoznatih ljudi u jednoj uličici u Grejngeru. Slična stvar se dogodila u četvrtak ujutru, kada su tri neidentifikovane osobe napale Elvara Pretorijusa (36), turistu iz Švedske koji putuje sam kroz zemlju, dok je spavao u Parku Lejfa Eriksona u La Rivieru. Grashajmeru i Pretorijusu bila je dovoljna samo rutinska medicinska pomoć, ali će se budući incidenti građanske samozaštite gotovo sigurnije završiti sa težim posledicama.'" Tom Lund baca pogled na sledeći pasus, koji opisuje iznenadni nestanak male Freneove sa pločnika u ulici Čejs, i odguruje se od stola. Bobi Dilak neko vreme čita u sebi dalje, a onda se javlja: "Moraš da čuješ ovo sranje, Tome. Evo kako završava: "'Kada će Ribar ponovo da udari? "'Jer će to sigurno učiniti, prijatelji moji, ne zanosite se da neće. "'I kada će šef policije u Frenč Lendingu, Dejl Gilbertson, da izvrši svoju dužnost i oslobodi građane ovog okruga Ribarevog opscenog divljaštva, i razumljivog nasilja koje izaziva njegovo sopstveno nečinjenje?'" Bobi Dilak besno maršira do sredine prostorije. Lice mu je zažareno. Udiše, a odmah zatim izbacuje veličanstvenu količinu vazduha. "Kako bi bilo da Ribar, kada ponovo udari", kaže Bobi, "za metu uzme Grinovu mlitavu stražnjicu?" "Uz tebe sam", kaže Tom Lund. "Da li je moguće da se neko toliko nabalega? 'Razumljivo nasilje'? Pa on poručuje narodu da je u redu da unakaze svakoga ko im se učini sumnjiv!" Bobi upire kažiprstom u Lunda. "Ima lično da sredim tog tipa. Ovo je obećanje. Biće moj, živ ili mrtav." I ponavlja, za slučaj da je Lund prečuo: "Lično." Mudro odlučivši da ne izgovori reči koje mu prvo padnu na pamet, Tom Lund klima glavom. Prst ga i dalje nišani. Lund konačno progovara. "Ako ti bude trebala pomoć u tome, možda bi trebalo da popričaš sa Holivudom. Dejl nije imao sreće, ali ko zna, možda ti bolje prođeš." Bobi pokretom ruke odbacuje tu pomisao. "Nema potrebe. Dejl i ja... i ti, naravno, možemo i sami. Ali ja ću da budem taj koji će da mu dođe glave. Garantujem to." Na trenutak zastaje. "Osim toga, Holivud se povukao kada se preselio ovamo, ili si to zaboravio?" "Holivud je premlad za penziju", kaže Lund. "Čak i po pandurskim merilima, tip je praktično u pelenama. Što znači da si ti otprilike fetus." A mi uz zvuke njihovog cerekanja ponovo isplovljavamo iz sobe u nebo, gde lebdimo prema severu, do sledećeg ugla i ulice Kvin. www.bosnaunited.net Otplovivši nekoliko blokova dalje na istok, pod sobom vidimo nisku strukturu koja se grana od glavnog dela, rasprostrtog, zajedno sa širokom, nagnutom ravni travnjaka, mestimično prošaranog visokim hrastovima i javorovima, na čitav blok, omeđen gustom živicom, kojoj je odavno neophodno dobro potkresivanje. Ovo je očigledno neka vrsta ustanove, čija arhitektura isprva podseća na neku progresivnu

10

osnovnu školu čija pojedina krila predstavljaju učionice bez zidova, a četvrtasti središnji brod trpezariju i kancelarije administracije. Kada se malo spustimo, čujemo veselu galamu Džordža Redbana kako se kroz nekoliko prozora diže prema nama. Velika staklena ulazna vrata se otvaraju, i u blistavo jutro izlazi vitka žena sa naočarima u obliku mačjih očiju, sa plakatom u jednoj ruci i kolutom lepljive trake u drugoj. Na vratima se okreće i u nekoliko brzih i efikasnih poteza lepi plakat na vrata. Svetlost sunca se odbija od dragulja veličine lešnika na srednjaku njene desne šake. Dok se na trenutak divi svojoj rukotvorini, koristimo priliku da zavirimo preko njenog ispeglanog ramena i pročitamo da plakat najavljuje, u šarenom roju rukom nacrtanih balona, DANAS JE FESTIVAL JAGODA!!!; u trenutku kada žena ponovo ulazi u zgradu, opažamo, u delu ulaznog prostora koji se vidi odmah ispod plakata, dvoje ili troje sklopljenih invalidskih kolica. Prošavši kolica, žena, čija je kestenjasta kosa pozadi prikupljena u arhitektonsku punđu, gazi na sandalama sa visokim potpeticama kroz prijatno predvorje sa stolicama od svetlog drveta i istim takvim stolovima sa umetnički rasutim časopisima, prolazi pored neke vrste upražnjenog stražarskog mesta ili recepcije ispred kamenom obloženog zida i nestaje, uz tračak poskoka, kroz tamno lakirana vrata sa natpisom VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK. Kakva je ovo škola? Zašto je otvorena, i zašto organizuje festivale, i to usred jula? Možemo da je nazovemo gimnazijom, jer su svi njeni žitelji maturirali u svim fazama svojega postojanja osim u poslednjoj, koju pohađaju, iz dana u dan, pod nemarnim starateljstvom gospodina Vilijema 'Lole' Makstona, upravnika. Ovo je Makstonov dom za brigu o starijima, nekada - u jedno nevinije vreme, pre kozmetičkog renoviranja sredinom osamdesetih - Makstonov starački dom, u vlasništvu i pod upravom osnivača, Herberta Makstona, Lolinog oca. Herbert je bio pošten, iako neodlučan čovek, koji bi, slobodno se može reći, bio užasnut nekim stvarima koje jedini plod njegovih bedara uzima sebi pravo da radi. Lola nikada nije imao želju da preuzme 'porodične jaslice', kako naziva dom, sa njegovom posadom 'keša', 'zombija', 'upišanaca' i 'žvalonja'. Zbog toga je, stekavši zvanje računovođe na UV u La Rivieru (sa pošteno položenim ispitima iz kurvanja, kockanja i lokanja piva), naš dečko prihvatio mesto u Medisonu, Viskonsin, sedištu Službe kontrole prihoda, uglavnom sa ciljem da nauči kako da nekažnjeno krade od države. Za pet godina provedenih u SKP naučio je dovoljno korisnih stvari, ali je, pošto potonja karijera slobodnjaka nije uspela da zadovolji njegove ambicije, popustio je očevim sve malodušnijim nagovaranjima i posvetio se neumrlima i žvalonjama. Lola je nešto kasnije morao da prizna, sa izvesnim crnohumornim zadovoljstvom, da mu očeva delatnost, uprkos izrazitom odsustvu sjaja, barem pruža priliku da potkrada i mušterije i državu. Uplovimo načas kroz velike staklene dveri, preletimo dopadljivo predvorje (i ne propustimo da primetimo, usput, pomešane mirise osveživača vazduha i amonijaka koji se osećaju čak i u zajedničkim prostorijama ustanova ove vrste), prođimo kroz vrata sa Lolinim imenom i otkrijmo šta ta uredna mlada žena radi ovde ovako rano. Iza Lolinih vrata leži kocka bez prozora sa pisaćim stolom, čivilukom za kapute i policom pretrpanom kompjuterskim ispisima, brošurama i lecima. Pored stola nalaze se otvorena vrata, i kroz dovratak vidimo mnogo veću kancelariju, obloženu

11

istim mrkim drvetom kao upravnikova vrata i nameštenu sa mnogo kožnih stolica, čajnim stolom sa staklenom pločom i sofom boje ovsene kaše. Na suprotnom kraju širi se ogroman pisaći sto sa neurednim hrpama papira, i tako debelo lakiran da se skoro čini da svetli. Naša mlada žena, čije ime je Rebeka Vilas, sedi na ivici pisaćeg stola, nogu prekrštenih u pozi osobene arhitekture. Jedno koleno savija se preko drugog, a listovi su dve lepo izvajane, približno paralelne linije koje se pružaju do trouglastih vrhova crnih sandala sa visokim potpeticama, od kojih jedna pokazuje četiri, a druga šest sati. Rebeka Vilas, rekli bismo, namestila se da bude viđena, zauzela pozu koja treba da bude pozdravljena, mada svakako ne sa naše strane. Iza naočara u obliku mačjih očiju, pogled joj je skeptičan i ironično veseo, ali ne možemo da vidimo šta je izazvalo ova osećanja. Zaključili smo da je ona Lolina sekretarica, ali i ovaj zaključak sadrži samo pola istine: kao što opuštenost i ironičnost njenog držanja nagoveštavaju, dužnosti gospođice Vilas odavno su prevazišle čisto sekretarske. (Mogli bismo da mudrujemo odakle taj lepi prsten koji nosi, i dok god smo u domenu pokvarene mašte bili bi smo na pravom tragu.) Lebdimo kroz otvorena vrata, prateći liniju Rebekinog sve nestrpljivijeg pogleda, i zaustavljamo se pred solidnom, u smeđe platno odevenom zadnjicom njenog poslodavca koji kleči, sa glavom i ramenima zavučenim u sef solidne veličine, gde naziremo naslagane računovodstvene knjige i izvestan broj koverti koje se čine prepune novca. Nekoliko novčanica zaleprša iz koverti u trenutku kada ih Lola iznosi iz sefa. "Postavila si onaj oglas, plakat, šta li je?" pita on, ne okrećući se. "Jašta", kaže Rebeka Vilas. "I bit' će krasan dan za tu svečarsku priliku, baš k'o što se valja i priliči." Njen irski akcent iznenađujuće je dobar, iako pomalo generički. Najegzotičnije mesto na kome je ikada bila je Atlantik Siti, gde je Lola iskoristio svoje popuste za one koji zbog posla često putuju avionom da je odvede na pet čarobnih dana dve godine ranije. Akcent je naučila zahvaljujući starim filmovima. "Mrzim Festival jagoda", kaže Lola, vadeći poslednje koverte iz sefa. "Ženturače i deca zombija se celo popodne muvaju okolo i živciraju ih, pa posle moramo da ih komiramo lekovima ne bismo li imali malo mira. A da ti priznam, mrzim i balone." Istresa novac na pod i počinje da ređa novčanice po veličini iznosa na njima. "A ja se pitala, 'nako priprosto seljački", kaže Rebeka, "što sam baš morala da s' nacrtam u cik zore na 'vaj vel'ki dan." "I znaš šta još mrzim? To sa muzikom. Raspevani zombiji i glupi di-džej. Simfonijski Sten sa njegovim big bendovima: ludo, burazeru." "Pretpostavljam", kaže Rebeka, manuvši se kabaretskog irskog, "da hoćeš da učinim nešto sa tim novcem pre nego što počne akcija." "Vreme je za još jedan izlet do Milera." Račun na izmišljeno ime u Stejt Provident banci u četrdeset milja udaljenom Mileru, redovno se puni gotovinom 'obrijanom' iz fondova pacijenata namenjenih za dodatne usluge i pogodnosti. Čiper se okreće na kolenima, sa rukama punim novca i diže pogled prema Rebeki. Zavaljuje se unazad na pete i pušta da mu ruke padnu u krilo. "Čoveče, kakve ti imaš noge. Sa takvim nogama trebalo bi da budeš zvezda."

12

"Mislila sam da nikada nećeš primetiti", kaže Rebeka. Lola Makston ima četrdeset dve godine. Ima zdrave zube, neproređenu kosu, široko, otvoreno lice i uske smeđe oči koje večno izgledaju pomalo vlažne. Ima, takođe, dvoje dece, devetogodišnjeg Treja i sedmogodišnju Ešli, kod koje su lekari nedavno pronašli A.D.D, za šta računa da će ga koštati oko dve hiljade godišnje samo za pilule. I ima, naravno, svoju životnu saputnicu Merion, kojoj je trideset devet godina, oko metar i šezdeset i otprilike devedeset kila. Pored ovih blagoslova, Lola od prethodne večeri duguje svojem kladioničaru trinaest hiljada dolara, zahvaljujući ne baš pametnom ulogu na utakmicu Pivara zbog koje Džordž Redban i dalje diže dreku. Primetio je, oh da, Lola je itekako primetio spektakularni prizor nogu gospođice Vilas. "Pre nego što pođemo tamo", kaže on, "mislio sam da se malo poigramo na sofi." "Ah", kaže Rebeka. "A čega si mislio da se poigramo?" "Njam njam njam", kaže Čiper, cereći se kao satir. "Đavole jedan romantični", kaže Rebeka, na način koji potpuno izmiče njenom poslodavcu. Lola zaista veruje da je romantičan. Ona se elegantno spušta sa svojeg sedišta a Lola se nespretno uspravlja sa kolena i nogom zatvara vrata sefa. Sa vlažnim sjajem u očima, u par dugačkih koraka prelazi tepih, jednom rukom obuhvata vitki struk Rebeke Vilas, a drugom odlaže debele koverte na sto. Počinje da raskopčava kaiš pre nego što je povukao Rebeku prema sofi. "Pa, hoćeš li mi dati da ga vidim?" kaže mudra Rebeka, koja tačno zna kako da pretvori mozak svojeg ljubavnika u pekmez... www.bosnaunited.net ... i pre nego što će joj Lola udovoljiti, činimo razumnu stvar i klizimo nazad u predvorje, gde još nema nikoga. Hodnik levo od recepcije vodi nas do dvoje velikih, svetlih vrata sa ugrađenim staklom, obeleženih natpisima BELA RADA i ZVONČICA, imenima krila u koja vode. Na samom kraju sivog prostranstva Zvončice, čovek u vrećastom radnom kombinezonu kruni pepeo cigarete na pločice preko kojih motkom gura, sa nestvarnom sporošću, prljavu krpu. Prelazimo u Belu radu. Funkcionalni delovi Makstonovog doma kudikamo su manje privlačni od javnih. Duž obe strane hodnika nižu se vrata obeležena brojevima. Rukom ispisane kartice u plastičnim držačima ispod brojeva obaveštavaju o imenima stanara. Četvoro vrata dalje, sto za kojim uspravno drema krupni bolničar postavljen je sučelice vratima muškog i ženskog kupatila - kod Makstona, samo najskuplje sobe, one sa druge strane predvorja, u Asfodelu, imaju više od umivaonika. Potezi prljave krpe sasušili su i ukrutili sve na popločanom podu, koji se pruža pred nama u nemoguću daljinu. Ovde se i zidovi i vazduh čine jednako sivi. Ako pažljivije pogledamo ivice hodnika, spojeve zidova i tavanice, opazićemo paučinu, stare mrlje, talog prljavštine. Vazduh zaudara na Pajn-Sol, amonijak, mokraću i gore stvari. Kao što jedna postarija dama u Zvončici voli da kaže, kada živiš sa ljudima koji su matori i sa oslabljenom petljom, nikada nisi daleko od vonja kake. Same sobe se razlikuju u zavisnosti od stanja i sposobnosti njihovih stanara. Budući da gotovo svi spavaju, možemo da zavirimo u neke od pomenutih boravišta.

13

Ovde u D10, sobi dvoje vrata dalje od zadremalog bolničara, leži stara Alisa Veders (tiho hrčući, i sanjajući kako pleše u savršenom skladu sa Fredom Asterom preko belog mermernog poda), okružena tolikom količinom predmeta iz pređašnjeg života da mora da manevriše između stolica i stočića da bi stigla do postelje. Alisa i dalje ima više klikera u glavi nego starog nameštaja, i sama čisti svoju sobu, besprekorno. Vrata dalje u D12, dva farmera po imenima Torvaldson i Jesperson, koji već godinama ne govore jedan s drugim, spavaju, razdvojeni tankom zavesom, usred šarenila porodičnih fotografija i dečjih crteža. Nešto dalje niz hodnik, D18 predstavlja sasvim suprotan prizor čistom, prenatrpanom ambijentu u D10, baš kao što se njegov stanar, čovek koga znaju kao Čarlsa Bernsajda, može smatrati krajnjom suprotnošću Alisi Veders. U D18 nema ugaonih stočića, taburea, debelo tapaciranih fotelja, kitnjastih ogledala, svetiljki, tkanih krpara ili somotskih zavesa: ova gola soba sadrži samo metalnu postelju, plastičnu stolicu, i komodu. Na komodi nema fotografija dece i unučadi, niti pastelima nacrtanih kućica u cveću i čiča-Gliša na zidovima. Gospodin Bernsajd nema sklonost prema kućnim poslovima, tako da pod, prozorsku dasku i golu ploču komode prekriva tanak sloj prašine. U D18 nema prošlosti, niti ičeg ličnog; izgleda jednako brutalno i bezdušno kao zatvorska ćelija. Vazduh je zagađen oštrim vonjem izmeta. I pored zabave koju nam nudi Lola Makston i šarma Alise Veders, upravo je Čarls Bernsajd, 'Berni', onaj koga smo najviše želeli da vidimo. 2. Lolino zaleđe već poznajemo. Alisa je u Makstonov dom stigla iz velike kuće u ulici Gejl, u starom delu ulice, gde je nadživela dva muža, podigla petoricu sinova, i učila četiri generacije dece iz Frenč Lendinga da sviraju klavir. Niko od njih nije postao profesionalni pijanist, ali je svi pamte po dobru i rado je se sećaju. Alisa je došla na ovo mesto kao i većina ostalih: u kolima koje je vozilo jedno od njene dece, i sa mešavinom otpora i pomirenosti. Postala je prestara da živi sama u velikoj kući u starom delu ulice Gejl; imala je dva odrasla, oženjena sina voljna da je prime, ali nije htela da im postane dodatna briga. Alisa Veders je ceo život provela u Frenč Lendingu, i nije imala želju da živi nigde drugo; na neki način, oduvek je znala da će kraj života dočekati u Makstonovom domu, gde je smeštaj bio, u krajnjem slučaju, podnošljiv. Onog dana kada je Martin, njen sin, dovezao da osmotri mesto, shvatila je da poznaje barem polovinu ljudi koji tamo borave. Za razliku od Alise, Čarls Bernsajd, visoki, mršavi starac koji leži pred nama, pokriven čaršavom u svojoj metalnoj postelji, nije sasvim pri sebi, i ne sanja Freda Astera. Venama prošarano prostranstvo njegove uske, ćelave glave povija se prema obrvama nalik na šumu sive žice ispod koje, sa obe strane mesnate kuke nosa, dva polustisnuta oka svetlucaju prema prozoru koji gleda na sever i prostranstvu šume iza Makstonovog doma. Od svih stanara u Beloj radi, samo je Berni budan. Oči mu sjaje, a usne su mu razvučene u opak osmejak - ali ove pojedinosti ništa ne znače, s obzirom da je um Čarlsa Bernsajda verovatno prazan kao i njegova soba. Berni već mnogo godina boluje od Alchajmerove bolesti, i ono što liči na oblik agresivne

14

naslade moglo bi da bude fizičko zadovoljstvo najosnovnije vrste. Ako nam je promaklo da je on izvor smrada u ovoj sobi, mrlje koje se šire na čaršavu kojim je pokriven čine da to bude očigledno. Upravo se istresao, obilno, u postelju, i najmanje što možemo da kažemo o njegovoj reakciji jeste da mu to ni malo ne smeta; jok, gospodine, na ovoj slici nema mesta stidu. Ali ako Berniju - za razliku od slatke Alise - zaista nisu svi klikeri na broju, to ne znači da je tipičan alchajmerovac. Ume da provede po čitav dan ili dva mrmljajući u svoju kašu kao ostali Lolini zombiji, i da se zatim prene i pridruži živima. Kada nije neumrli, obično uspeva, ako je neophodno, da bez pomoći stigne niz hodnik do kupatila, i provodi sate ili šunjajući se negde za svoj račun ili patrolirajući po imanju, ponašajući se neljubazno - tačnije, uvredljivo - prema svakome koga sretne. Vaskrsnut, ovaj majković je lukav, podmukao, vulgaran, otrovan, tvrdoglav, pakostan, gadan i prkosan, ukratko - u Lolinom svetu - rođeni brat ostalih staraca na stanu kod Makstona. Među osobljem doma ima onih koji ne veruju da Berni zaista pati od Alchajmerove bolesti. Misle da se pretvara, folira, glumi, namerno ih terajući da više rade dok se on izležava i i skuplja snagu za novu kampanju nepodnošljivosti. Treba ih razumeti. Ako Berniju nije data pogrešna dijagnoza, onda je verovatno jedini pacijent u poodmaklom stadijumu Alchajmerove bolesti na svetu koji ima produžene periode povlačenja simptoma. 1996. godine, sedamdesetosmogodišnji starac po imenu Čarls Bernsajd stigao je u Makstonov dom, ne u vozilu sa brižnim rođakom za volanom, već u ambulantnim kolima gradske bolnice u La Rivijeru. Jednog jutra se pojavio u tamošnjim prostorijama hitne pomoći, noseći dva teška kofera puna prljave odeće i bučno zahtevajući da mu se pruži medicinska pomoć. Njegovi zahtevi nisu bili suvisli, ali su bili jasni. Tvrdio je da je prepešačio dugačak put da bi stigao do bolnice, i tražio je da se bolnica postara za njega. Dužina puta se prilikom svakog ponovnog pripovedanja menjala - deset milja, petnaest milja, dvadeset pet. Pritom je nekoliko noći prespavao, ili uopšte nije, u polju ili pored puta. Njegovo opšte stanje i telesni miris ukazivali su na to da je otprilike nedelju dana lutao okolinom i spavao na otvorenom. Ako je ikada imao novčanik, izgubio ga je negde usput. Većina njegovih izjava pretvarala se u nepovezano trabunjanje, ali su u odsustvu bilo kakvih dokumenata bar sledeće činjenice izgledale uverljivo: Bernsajd je godinama radio u široj okolini kao stolar, staklar i moler, privatno i za preduzimače. Imao je sobu kod ujne nastanjene u varošici Bler. Da li je to značilo da je prepešačio osamnaest milja od Blera do La Rivijera? Ne, pešačenje je započeo drugde, nije mogao da se seti gde, ali je bilo deset milja daleko, ne, dvadeset pet milja daleko, u nekom gradu, 'de ljudi nisu kukavne seronje. Kako se zove ta ujna? Altea Bernsajd. Koja joj je adresa, i telefonski broj? Nije imao pojma, zaboravio. Da li njegova ujna negde radi? Da, ona je prava zaposlena seratorka. A ipak mu je dozvolila da živi kod nje? Ko? Dozvolila kome? Čarls Bernsajd nikoga ne pita za dozvolu, već radi šta mu se 'oće, dođavola. Da li ga je ujna izbacila iz kuće? O kome to govoriš, magareće prkno? Lekar opšte prakse koji ga je pregledao dao je prvobitnu dijagnozu Alchajmerove bolesti, koju je trebalo da potvrde rezultati različitih analiza, a socijalna radnica je telefonom zatražila adresu i telefonski broj Alteje Bernsajd koja živi u Bleru.

15

Telefonska kompanija je odgovorila da nema podatke o osobi sa tim imenom u Bleru, i da takve nema na spisku ni u Etriku, Kokrejnu, Fauntinu, Sparti, Onalaski, Ardenu, La Rivijeru, niti u jednoj od varoši i gradova u krugu od pedeset milja. Da bi proširila mrežu, socijalna radnica pozvala je Matični biro i službe socijalnog osiguranja, registracije vozila i poreskih poslova, tražeći podatke o Alteji i Čarlsu Bernsajdu. Od dve Alteje koje je izbacio sistem, jedna je posedovala restoran u Baternatu, daleko na severu države, a druga je bila crnkinja koja je radila u jednom centru za dnevnu negu u Milvokiju. Nijedna od njih nije imala nikakve veze sa čovekom u bolnici u La Rivijeru. Ljudi po imenu Čarls Bernsajd pronađeni u pretrazi baza podataka nisu bili onaj Čarls Bernsajd o kome se socijalna radnica raspitivala. Altea, po svemu sudeći, nije postojala. Što se tiče Čarlsa, činilo se da je jedan od onih neuhvatljivih svatova koji prožive ceo život a da nikada ne plate porez, upišu se u biračke spiskove, podnesu zahtev za karticu socijalnog osiguranja, otvore račun u banci, odsluže vojsku, izvade vozačku dozvolu ili provedu koju sezonu radeći na državnoj zatvorskoj farmi. Sledeća runda telefonskih razgovora završila se tako što je tajanstveni Čarls Bernsajd upisan kao štićenik okruga i stanar Makstonovog doma za brigu o starijim osobama dok mu se ne pronađe smeštaj u državnoj bolnici u Vajtholu. Ambulantna kola prevezla su Bernsajda do Makstona na trošak velikodušnih poreskih obveznika, gde ga je mrzovoljni Lola strpao u Belu radu. Šest meseci kasnije, u državnoj bolnici se pojavila slobodna postelja. Nekoliko minuta pošto je sa dnevnom poštom dobio ček, potpisan od izvesne Alteje Bernsajd u banci u De Peru, u svrhu Čarlsovog ostanka u njegovoj ustanovi, Lolu su pozvali telefonom. Adresa Alteje Bernsajd glasila je na poštu u De Peru. Kada su ga pozvali iz državne bolnice, Lola je izjavio da je u duhu građanske dužnosti spreman da produži boravak gospodina Bernsajda u Makstonovom staračkom domu. Matori momak upravo je postao njegov najmiliji pacijent. Ne izloživši Lolu nijednoj od uobičajenih birokratskih zavrzlama, Berni je udvostručio svoj doprinos generalnom dotoku sredstava. Sledećih šest godina starac je nezadrživo tonuo u tamu Alchajmerove bolesti. Ako se pretvarao, radio je to na maestralan način. Tonuo je sve dublje, prolazeći usputne stanice gubitka kontrole nad fiziološkim funkcijama, nemogućnosti da jasno govori, čestih napada besa, zaboravnosti, nemogućnosti da sam uzima hranu, gubitka ličnosti. Vraćao se, prvo u infantilnost, pa u prazninu, i provodio dane vezan u invalidskim kolicima. Lola je bio u žalosti zbog neizbežnog gubitka jedinstveno kooperativnog pacijenta. A onda je, u leto godine pre ovih događaja, došlo do čudesnog preokreta. U Bernijevo mrtvo lice vratio se život, i odjednom je počeo sa žarom da izgovara besmislene slogove. Abbalah! Gorg! Munshun! Gorg! Želeo je da jede, da razmrda noge, da tetura okolo i ponovo se upozna sa okolinom. Posle nedelju dana počeo je da koristi engleski da traži da nosi sopstvenu odeću i da sam ide u kupatilo. Dobio je na težini, ojačao i ponovo postao napast. Sada često u toku istog dana prelazi iz obamrlosti svojstvene kasnoj fazi Alchajmerove bolesti u sumnjičavu naprasitost, toliko neuobičajeno živahnu za čoveka od osamdeset pet godina da se može opisati kao robusna. Berni podseća na čoveka koji je otišao u Lurd i podvrgao se terapiji, ali je prekinuo pre nego što je dovršena. Što se tiče Lole, za njega je to čudo kao i svako drugo. Dokle god je matori čudak živ, koga je briga da li lunja po okolini ili balavi vezan za stolicu?

16

Prilazimo. Nastojimo da ne primećujemo smrad. Želimo da vidimo šta se može pročitati sa lica ovog neobičnog svata. To lice nikada nije bilo lepo, a sada je koža na njemu siva, sa utonulim obrazima. Izrazite plave vene krivudaju preko sive lobanje, pegave kao prepeličino jaje. Gumasti nos neznatno se krivi u desno, što doprinosi utisku prepredenosti i tajnovitosti. Crvaste usne izvijene su u uznemirujući osmeh osmeh palikuće koji mašta o novom požaru - koji bi, istini za volju, mogao da bude obična grimasa. Pred nama je istinski američki samotnjak, domaća skitnica, stvorenje ćumeza i jeftinih bircuza, besciljnih putešestvija započetih iz buntovništva, kolekcionar rana i uboja koji se sa ljubavlju čačkaju i opipavaju. Ovo je špijun koji radi samo za sebe. Bernijevo pravo ime je Karl Birston, i pod ovim imenom je u Čikagu, od svoje dvadeset i neke do četrdeset šeste godine, vodio tajnu kampanju, neobjavljeni rat u okviru kojega je počinio nedela samo zarad zadovoljstava koja su mu pružila. Karl Birston je Bernijeva velika tajna, jer niko ne sme da sazna da njegova prethodna inkarnacija, njegovo bivše 'ja' i dalje živi u njemu. Jeziva zadovoljstva Karla Birstona, njegove grozne igračke istovremeno su i Bernijeve, i mora da ih čuva skrivene u tami, gde samo on može da ih nađe. Je li to odgovor na Lolino čudo? Da je Karl Birston pronašao pukotinu u Bernijevoj obamrlosti i preuzeo kormilo napuštenog broda? Ljudska duša sastoji se, uostalom, od beskrajnog broja soba, od kojih su neke ogromne, neke ne veće od ostave za metle, neke zaključane, a neke obasjane zaslepljujućom svetlošću. Naginjemo se bliže venama prošaranoj lobanji, zastraneloj njonji, žičanim obrvama; unosimo se dublje u smrad, da osmotrimo te zanimljive oči. Podsećaju na crni neon; svetlucaju kao mesečina na vlažnom mulju rečne obale. Sve u svemu, izgledaju uznemirujuće veselo, ali ne sasvim ljudski. Iz njih nećemo ništa pročitati. Bernijeve usne se pokreću: i dalje se osmehuje, ako taj grč može da se nazove osmehom, ali je počeo nešto da šapuće. Šta to govori? ... griju ze u jebenim rubama bogrivaju oči bundzaju od zdraha, moje zirode bebidze, ali ne nee do im neđe bomogne, neđe bogami. Ahhh, gle' de makine, daaaa, ooo de zjaajne zjaajne makine, kak'a lepota, zjaajne makine na židzi, kako bruje, kako bruje pune zdruje, eno rupe, daaa daaa a rupa, rupa je ohoho daako zjajna daaako razdzvedana... Možda ovo zaista govori Karl Birston, ali nam njegovo bulažnjenje nije od neke pomoći. Hajde da vidimo u šta je to uperen Bernijev blatnjavo-sjaktavi pogled; možda nam to da nagoveštaj šta je toliko uzbudilo matorog momka. I napalilo, sudeći po konturama ispod čaršava. On i Lola su u ovom trenutku, čini se, u istoj fazi, s obzirom na to da obojici stoji 'na gotovs', iako Bernijeva jedina stimulacija, umesto ekspertskih usluga Rebeke Vilas, jeste ono što vidi kroz prozor. A taj vidik teško da može da se meri sa gospođicom Vilas. Sa glavom malo uzdignutom na jastuku, Čarls Bernsajd opčinjeno zuri preko kratke ravni travnjaka, u red stabala javora na rubu velike šume. Iza ovih nadnose se ogromne, lisnate glave hrastova. Nekoliko stabala vrba svetle poput sveća u polutami ispod njih. Prema visini hrastova i raznovrsnosti drveća zaključujemo da posmatramo ostatke velike klimaktičke prašume koja je nekada prekrivala čitavu ovu oblast. Kao svi drugi ostaci drevne prašume, šuma koja se prostire na sever i istok od Makstonovog doma

17

govori o dubokim misterijama, glasom gotovo predubokim da bismo mogli da ga čujemo. Ispod njenog zelenog krova, vreme i mir druže se sa krvoprolićem i smrću; nasilje se talasa, nevidljivo, neumorno, prožimajući svaki detalj tihog krajolika koji nikad ne miruje, već se kreće sa glacijalnim odsustvom žurbe. Šarenilom poprskani, meki gornji sloj tla prekriva milione rasutih kostiju u brojnim slojevima; sve što ovde raste i buja, buja zahvaljujući truleži. Svetovi unutar svetova komešaju se, i veliki složeni univerzumi bruje bok uz bok, pri čemu svaki od njih daruje obilje i uništenje susedima čijeg postojanja nije svestan. Da li Berni razmišlja o ovim šumama, je li obodren onim što vidi unutar njih? Ili i dalje spava, i iza čudnih očiju Čarlsa Bernsajda zapravo likuje Karl Birston? Berni šapuće: lizidze u lizidžjim jazbinama, badzovi u badzovskim rubama, 'ijene jedže braznih zdomaka, oho aha ovo je dago zlatko braćo moja mila, zve viže i viže maleni dab dab dapkaju ohoho na krvavim nožidzama... Hajde da zbrišemo iz ove jazbine, važi? Hajde da otplovimo od Bernijevih ružnih usta - što je mnogo, mnogo je. Potražimo svež vazduh i poletimo na sever, iznad šuma. Lisice u lisičjim jazbinama i pacovi u pacovskim rupama možda ječe, tako to ide, ali u zapadnom Viskonsinu sigurno nećemo videti izgladnele hijene. Hijene su ionako uvek gladne. I niko ih ne žali zbog toga. Trebalo bi da budete zaista mekog srca da žalite stvorenje koje ništa drugo ne radi nego se šunja oko drugih vrsta dok ne uluči priliku da se baci, kezeći se i kikoćući, na ono što ostave za sobom. Odosmo odavde, pravo kroz krov. www.bosnaunited.net Istočno od Makstonovog doma, šume zastiru tlo milju ili dve pre nego što uski zemljani put ne zakrivuda od Puta broj 35 kao nemarni razdeljak u gustoj kosi. Šuma se nastavlja još nekih stotinak jardi, pa prepušta prostor trideset godina starom naselju koje čine dve ulice. Dvorišta i prilazne staze u Šubertovoj i Gejlovoj ulici natrpani su tablama sa koševima, klupama-ljuljaškama, triciklima, biciklima i drugim dečjim vozilima. Deca koja će ih koristiti su u posteljama, sanjaju šećernu vatu, štenad, golove, izlete u daleke krajeve i bezbroj drugih stvari koje ih oduševljavaju; u posteljama su i njihovi zabrinuti roditelji, osuđeni na još veću strepnju kada pročitaju prilog Vendela Grina za prvu stranu dnevnog Herald-a. Nešto nam privlači pažnju - onaj uski zemljani put koji krivuda u šumu od Puta broj 35. To je više staza nego put, i tajnovita atmosfera oko njega kosi se sa utiskom da ga niko ne koristi. Put zavija u šumu, i tri četvrti milje dalje se završava. Kakva mu je svrha, čemu služi? Sa naše visine, staza podseća na liniju nacrtanu olovkom praktično vam je potreban vid oštar kao u orla da je uopšte opazite - ali se neko svojski pomučio da tu liniju povuče kroz šumu. Trebalo je iseći i raščistiti drveće, i izvaditi panjeve iz zemlje. Ako je to učinio jedan čovek, za to su mu trebali meseci iscrpljujućeg rada. Rezultat tog nadljudskog naprezanja ima izraženo svojstvo prikrivenosti, izmicanja pogledu, tako da čim popusti pažnja iščezava, i potrebno ga je ponovo tražiti. Mogli bi nam pasti na pamet patuljci i njihovi tajni rudnici, staza do zmajeve skrivene riznice zlata - blaga tako čuvanog da je put do njega sakriven pomoću čini. Ne, rudnici patuljaka, zmajeva blaga i čini suviše su detinjaste stvari, ali kada otplovimo naniže da bolje pogledamo, vidimo da na početku staze stoji

18

izbledeli znak ZABRANJEN PROLAZ, dokaz da se nešto zaista čuva, makar to bila sama privatnost. Primetivši znak, ponovo osmatramo kraj staze. Tamo, u tmini pod krošnjama, jedno mesto čini nam se mračnije od ostalih. Iako se stapa sa pomrčinom, ova zona poseduje neprirodnu materijalnost po kojoj se izdvaja od okolnog drveća. Aha oho, govorimo sebi, još pod utiskom Bernijevog trabunjanja, šta to imamo ovde, nekakav zid? Kažemo to jer nam se čini nekako bezlično. Sa sredine krivine staze, trouglasti isečak tame, gotovo potpuno sakriven krošnjama, odjednom se otkriva kao kosi krov. Tek kada se nađemo gotovo nad njom čitava struktura se materijalizuje u dvospratnu kuću od drveta, neobično trošnog izgleda, sa rasklimanim prednjim tremom. Ova kuća očigledno već dugo stoji napuštena, i prvo što primećujemo, pošto smo uočili njenu neobičnost, jeste njena negostoljubivost prema novim stanarima. Drugi znak ZABRANJEN PROLAZ, naheren pod nemogućim uglom u odnosu na stub na kome stoji, samo podcrtava utisak koji ostavlja samo zdanje. Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba smisla reči, zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom, monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima. Očigledno sagrađena iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti, kuća kao da ih i sada traži. Najneobičnije od svega, sa našeg mesta, jeste to što se čini da je cela kuća obojena u crno - ne samo daske, već svaki pedalj spoljašnosti, trem, oluci, pa čak i prozori. Sve je crno, od temelja do vrha krova. A to ne može biti moguće; u ovom bezazlenom, dobronamernom kutku sveta, čak ni najporemećeniji čovekomrzac od graditelja ne bi kuću pretvorio u njenu sopstvenu senku. Spuštamo se skoro do samog tla, i klizimo bliže iznad uskog puta... Približivši se dovoljno za pouzdan zaključak, a dovoljno znači uznemiravajuće blizu, ustanovljavamo da mizantropija može da ode dalje nego što smo pretpostavljali. Kuća više nije crna, ali nekada jeste bila. Ono u šta je izbledela čini da pomislimo da smo bili prestrogi prema prvobitnoj boji. Kuća je zadobila olovnu sivocrnu boju olujnih oblaka, mračnih mora i skeleta razbijenih brodova. Čak bi i crna boja bila bolja od ove potpune beživotnosti. Skoro smo sigurni da se malo odraslih koji žive u obližnjem naselju, ili onih iz Frenč Lendinga i okolnih mesta, usudilo da prenebregne opomenu na Putu broj 35 i zaputilo puteljkom. Gotovo da niko više ne primećuje znak, i niko ne zna za postojanje crne kuće. Ali smo skoro podjednako sigurni da su njihova deca u mnogo većem broju istražila puteljak, i da je deo njih odlutao dovoljno daleko da naiđe na kuću. Oni bi je videli drugačije nego njihovi roditelji, i to što bi videli nateralo bi ih da pobegnu nazad prema drumu. Crna kuća čini se jednako strano u ovom delu zapadnog Viskonsina kao oblakoder ili zamak okružen jarkom. U stvari, crna kuća bi predstavljala anomaliju bilo gde na našem svetu, osim možda kao 'Ukleta kuća' ili 'Kuća užasa' u nekom zabavnom parku, gde bi je sposobnost da odbije posetioce za nedelju dana izbacila iz

19

posla. Uprkos tome, mogla bi, na neki način, da nas podseti na one bezlične zgrade duž uspona koji ulicu Čejs vodi od obale i Gvožđarskog Sokačeta do pristojnijeg dela varoši. Ofucani hotel Nelzon, bezimena krčma, prodavnica cipela i druga zdanja, obeležena vodoravnom prugom mastiljave olovke reke, poseduju isti avetinjski, snovidni, napola nestvarni duh koji opseda crnu kuću. www.bosnaunited.net U ovom trenutku našeg putovanja - i u toku svega što nas bude čekalo - valjalo bi da imamo na umu da je taj duh snovidnog i nestvarnog svojstven graničnim oblastima. Može se prepoznati u svakom spoju između dveju teritorija, koliko god ta granica bila značajna ili beznačajna. Granične oblasti razlikuju se od drugih mesta nisu ni ovde ni tamo. Recimo da po prvi put vozite kroz polunaseljene delove okruga Ustler u vašoj državi, u posetu nedavno razvedenom prijatelju suprotnog pola koji se naprečac, i po vašem mišljenju nepromišljeno preselio u gradić u susednom okrugu Orelost. Na sedištu do vas, povrh izletničke korpe sa dve boce prvoklasnog belog bordoa, učvršćene između različitim gurmanlucima u finim posudicama, leži mapa savijena tako da pokazuje određeno područje. Možda ne poznajete kraj u koji idete, ali ste na pravom putu i dobro napredujete. Krajolik polako počinje da se menja. Put zavija oko nepostojećeg prevoja, a onda počinje neobjašnjivo da krivuda; sa obe strane niže se zakržljalo drveće; ispod njihovih iskrivljenih grana, retke kuće postaju sve manje i bednije. Malo dalje se kroz živicu provlači tronogo pseto i počinje šepavo da trči, režeći, za vašom prednjom desnom gumom. Veštica sa šiparičkim slamnatim šeširom i u nečemu što liči na mrtvački pokrov pilji crvenim očima sa ljuljaške na tremu. Dva dvorišta niže, devojčica odevena u prljavu ružičastu haljinicu od krepa, sa krunom od aluminijumske folije na glavi, maše svetlucavim štapićem sa zvezdom na vrhu iznad gomile zapaljenih automobilskih guma. Tada prema vama doklizi pravougani znak DOBRODOŠLI U OKRUG ORELOST. Ubrzo drveće počinje da popravlja držanje, a put se ispravlja. Oslobođeni nespokojstva koje ste jedva opažali dok nije nestalo, dodajete gas i žurite u susret prijatelju u nevolji. Granična područja imaju ukus zapuštenosti i izobličenja. U njima caruju groteskno, neprevidivo i haotično. Ono što se u njima najviše oseća jeste iskliznuće. Nalazimo se u okruženju čudesnih prirodnih lepota, ali i u području prirodne granice, ocrtane tokom velike reke i definisane drugim, manjim rekama, širokim ledničkim morenama, peščarskim grebenima i dolinama koje ostaju nevidljive, kao i crna kuća, dok ne prođete krivinu i nađete se lice u lice sa njima. www.bosnaunited.net Jeste li nekada videli mahnitog starkelju u odrpanoj odeći koji gura prazna kolica iz samoposluge niz pustu ulice i frflja nešto o "fugavom vopovu"? Nekada nosi kapu za bezbol, a nekad naočare za sunce sa slomljenim staklom. Jeste li se nekada uklonili, uplašeni, u dovratak i posmatrali kako čovek vojničkog držanja sa ožiljkom koji mu krivuda preko lica u obliku munje utrčava u gomilu pijanaca i pronalazi, kako leži raskrečen u smrti, dečaka razmrskane glave i izvrnutih džepova? Jeste li opazili kako preko čovekovog unakaženog lica prelaze gnev i žalost?

20

Sve su to znaci iskliznuća. Jedan takav znak leži skriven ispod nas na rubu Frenč Lendinga, i uprkos užasu i žalosti koji ga okružuju znak, nemamo izbora i moramo da mu budemo svedoci. Time što smo mu svedoci odaćemo mu počast, onoliko koliko svako od nas može; time što će nas uzeti za svedoke, nudeći se našem nemom pogledu, odužiće nam se u kudikamo većoj meri. Ponovo smo u visini, i ispod nas leži - mogli bismo reći raskrečen - Francuski okrug, poput topografske mape. Jutarnje sunce, sada već jače, obasjava zelena pravougaona polja i zaslepljuje gromobrane na krovovima ambara. Putevi izgledaju čisto. Lokve otopljene svetlosti blešte sa krovova malobrojnih automobila koji se duž ivica polja kreću prema varoši. Holštajnke guraju njuškom kapije pašnjaka, spremne na tesni prostor boksova i jutarnji susret sa mašinom za mužu. Na bezbednoj udaljenosti od crne kuće, koja nam je već pružila odličan primer iskliznuća, jedrimo na istok, preko dugačke i prave trake Jedanaest ulice i započinjemo putovanje u prelazno područje rasutih kuća i malih porodičnih preduzeća pre nego što Put broj 35 počne da seče njive. Ispod nas promiče 7-23, i Folksvagenov salon, gde jarbol još četrdeset pet minuta neće istaći Staru Slavnu. U jednoj od kuća dalje od puta, žena po imenu Vonda Kinderling, supruga Tornberga Kinderlinga, opakog i nerazumnog čoveka koji služi doživotnu u jednom kalifornijskom zatvoru, budi se, odmerava nivo votke u boci na stočiću pored kreveta i odlučuje da odloži doručak za sat vremena. Pedeset jardi dalje, vojnički postrojeni blistavi traktori stoje sučelice džinovskom mehuru od čelika i stakla, sedištu trgovine poljoprivrednim mašinama Teda Golca, 'Oprema za farme Francuski okrug', gde će Fred Maršal, pošteni, zabrinuti muž i otac, uskoro stići na posao. Iza razmetljivog staklenog mehura i asfaltnog mora Golcovog parkinga, pola milje kamenitog, odavno zapuštenog pašnjaka postepeno prelazi u golu zemlju i zapleteni korov. Na kraju dugačke, zarasle okretnice, između stare šupe i prastare benzinske pumpe stoji nešto što liči na veliku gomilu naslaganih trulih cepanica. To je naše odredište. Spuštamo se. Gomila cepanica pretvara se u naherenu, trošnu strukturu koja samo što nije pala. Prema pročelju zdanja naginje se stara limena reklama za koka-kolu, izbušena mecima. Zaraslo zemljište zasuto je limenkama od piva i mlečnim talogom starih opušaka. Iznutra dopire neprekidno, uspavljujuće zujanje mnogobrojnih muva. Želimo da se vratimo u svežiji sloj vazduha i napustimo mesto. Crna kuća je bila dosta loše iskustvo, u stvari zastrašujuće, ali ovo... ovo će biti gore. Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari odskora stoje gore, ili će ubrzo pogoršati. Ruševna, vagonu slična straćara pred nama nekada je bila dom komično loše vođenom i nehigijenskom ugostiteljskom lokalu koji je zvao 'klopa i kobaje kod Eda'. Sa svog mesta iza pulta u večitom neredu, stenjuća, 175 kila teška vreća sala po imenu Ed Gilbertson u svoje je vreme služila masne, prepečene hamburgere, sendviče sa salamom i majonezom dekorisane crnim otiscima palaca, i kornete poluotopljenog sladoleda maloletnim, nekritičnim mušterijama, uglavnom lokalnim klincima koji su dolazili na biciklima. Već odavno na onom svetu, Ed je bio jedan od

21

brojnih ujaka šefa policije u Frenč Lendingu, Dejla Gilbertsona, dobrodušni aljkavko i čuveni praznoglavac. Njegova kuvarska kecelja bila je neopisivo prljava, stanje ruku i noktiju nateralo bi svakog zdravstvenog inspektora na ivicu bljuvanja, a pribor bi bio čistiji da su ga lizale mačke. Odmah iza pulta, staklenke sa polutečnim sladoledom kuvale su se u vrelini okorelog roštilja. Sa tavanice su visile trake lepljive hartije, nevidljive pod krznom hiljada mrtvih muva. Tužna je istina da je institucija zvana 'Klopa kod Eda' decenijama dopuštala da se generacija za generacijom mikroba neometano množi, rojeći se sa poda, pulta i roštilja - ne oklevajući se da kolonizuje samog Eda! - na špatulu, viljušku i neopranu kašiku za sladoled a odatle u užasnu hranu, i na kraju u usta i creva klinaca koji su to jeli, i poneke majke. Za divno čudo, od Edove hrane niko nikada nije umro, i kada je davno zakasneli srčani udar oborio vlasnika kada se popeo na stolac da konačno stavi desetak novih lepljivih traka, niko nije imao srca da sruši kolibicu i raščisti zemljište. Već dvadeset pet godina, njena školjka prihvatala je, pod okriljem tame, romantične tinejdžerske parove, kao i grupe dečaka i devojčica u potrazi za skrovitim mestom na kome će istražiti, činilo im se po prvi put u zabeleženoj istoriji, oslobođenje opijanja. Uzbuđeno zujanje muva govori nam da ono što ćemo videti unutar ovih ruševina neće biti par istrošenih mladih ljubavnika niti grupica šašavih, omamljenih klinaca. Taj prigušeni, pohlepni zvuk, nečujan sa druma, objavljuje prisustvo konačnih stvari. Mogli bismo reći da predstavlja neku vrstu portala. Ulazimo. Blaga svetlost sunca koja se probija kroz pukotine u istočnom zidu i izbušenom krovu crta blistave pruge po prljavom podu. Perje i prašina lebde i talože se preko tragova životinja i pomešanih otisaka mnogobrojnih cipela. Pored zida levo od nas leže zgužvana ofucana vojnička ćebad, šarena od buđi; nekoliko koraka dalje, odbačene limenke piva i izgaženi opušci okružuju kerozinsku svetiljku sa napuklim staklenim kućištem. Sunce baca tople pruge na sveže otiske đonova koji u širokom luku obilaze ostatke Edovog zastrašujuće štrokavog pulta i vode do praznog prostora gde se nekada nalazio štednjak, sudopera i niz polica za odlaganje. Tu, u Edovom nekada svetom carstvu, tragovi iščezavaju. Nekakav divlji ples razbacao je prašinu i smeće, i nešto što nije staro vojničko ćebe, iako bismo želeli da jeste, leži rasprostrto pored zadnjeg zida, napola u tamnoj, nepravilnoj lokvi nekakve lepljive tečnosti. U najdaljem uglu, džukac sa nakostrešenim krznom boje rđe glođe komad mesa i kosti koji štrči iz belog predmeta koji pridržava šapama. Beli predmet je sportska patika na šniranje. Tačnije rečeno, patika marke 'nju balans'. Još tačnije rečeno, dečja patika marke 'nju balans', broj 35. Dolazi nam da prizovemo svoje letačke sposobnosti i odletimo glavom bez obzira odatle. Želimo da se uzdignemo kroz izbušeni krov, da stignemo u nevini vazduh, ali ne možemo, jer moramo da budemo svedoci. Ružno pseto glođe odsečeno stopalo deteta, pokušavajući sve da ga nekako izvuče iz bele 'nju balans' patike. Mršava leđa mešanca se napinju i izvijaju, bodljikava ramena i uska glava se spuštaju, koščate prednje noge stežu plen a zubi vuku vuku vuku, ali su pertle na patici vezane - kuca baš nema sreće. Što se tiče onog nečega što nije staro vojničko ćebe, tamo iza uskomešanih prašnjavih tragova i brazda, na samoj ivici poda, njegovo bledo obličje leži, pljosnato

22

i licem naniže, sa gornjom polovinom izvan tamne lokve. Jedna ruka mlitavo je ispružena u prašini; druga je uzdignuta i naslonjena na zid. Prsti obe šake savijeni su prema dlanu. Ravna plava kosa zabačena je unazad sa malog lica. Ako oči i usta imaju ikakav izraz, to je blaga iznenađenost. Ali ovo je strukturalna slučajnost i ništa ne znači, jer je ustrojstvo lica devojčice činilo da izgleda pomalo iznenađeno čak i kada je spavala. Na njenim jagodičnim kostima, slepoočnici, vratu leže modrice nalik na mrlje od mastila. Bela majica sa amblemom Milvokijskih Pivara, umrljana prašinom i osušenom krvlju, pokriva joj torzo od vrata do pupka. Donja polovina tela, bleda kao dim osim na mestima poprskanim krvlju, pruža se u tamnu lokvu, gde lebde i obrušavaju se raspomamljene muve. Njena gola, vitka leva noga ima koleno prekriveno krastama od padova i završava se krvavom belom 'nju balans' patikom broj pet, sa pertlom vezanom u dvostruku mašnu, uperenom prema tavanici. Tamo gde bi trebalo da bude druga noga nalazi se praznina, jer se njen desni kuk naglo završava izmrcvarenim patrljkom. Pred nama je Ribareva treća žrtva, desetogodišnja Irma Freno. Udarni talasi nastali njenim nestankom juče popodne sa pločnika ispred video-kluba pojačaće se i učestati kada Dejl Gilbertson bude našao njeno telo, dan i koji sat od danas. Ribar ju je pokupio na ulici Čejs i prevezao - ne znamo kako - čitavom dužinom Čejsa i Lajal Rouda, pred 7-23 i Folksvagenovog salona, pored kuće gde Vonda Kinderling mrzi ceo svet i pije, pored Golcovog staklenog svemirskog broda, i preko granice između varoši i farmi. Bila je živa kada ju je Ribar uneo na vrata pored izbušene reklame za koka-kolu. Sigurno se opirala, sigurno je vrištala. Ribar ju je doneo do dna straćare i tu ućutkao udarcima po licu. Vrlo je verovatno da ju je udavio. Spustio je telo na pod i namestio ga kako mu je odgovaralo. Izuzev belih 'nju balans' patika, skinuo joj je svu odeću od struka naniže, donji veš, farmerke, šorts, šta god je Irma imala na sebi kada ju je oteo. Na kraju joj je odsekao desnu nogu. Koristeći se nekom vrstom dugačkog i teškog noža, bez pomoći satare ili testere, sekao je meso i kost dok nije uspeo da odvoji nogu od tela. Onda je, verovatno sa dva ili tri udarca po zglobu, odsekao stopalo. Odbacio ga je, zajedno sa belom patikom, u stranu. Ribaru je bila potrebna samo Irmina noga - stopalo je bilo višak. www.bosnaunited.net Na ovom mestu, prijatelji moji, dolazi do istinskog iskliznuća. www.bosnaunited.net Maleno, beživotno telo Irme Freno kao da se izduvava, kao da nastoji da procuri kroz trule podne daske. Pijane muve pevaju svoju pesmu. Pseto se muči da istrgne sočni plen iz patike. Kada bismo mogli da oživimo prostodušnog Eda Gilbertsona i postavimo ga tu do nas, ovaj bi pao na kolena i počeo da rida. Mi, sa druge strane... Mi nismo ovde da plačemo. Bar ne kao Ed, u stidu punom užasa i neverici. Ovaj zaklon nastanila je strahotna zagonetka, i njene posledice i tragovi lebde svuda oko nas. Mi smo ovde da posmatramo, uočimo i zapamtimo utiske, odjeke u kometnom repu misterije. Obraća nam se iz pojedinosti, što znači da lebdi u sopstvenom tragu, što znači da nas okružuje. Prizor deluje dubokom privlačnom silom, i ta sila čini da se osetimo ništavnima. Poniženje je naša najprikladnija, najtačnija prva reakcija. Bez nje bi nam promakla suština; promakla bi nam velika zagonetka, i otišli bismo dalje gluvi i slepi, nesvesni poput svinja. Nećemo da nastavimo poput svinja. Moramo da

23

ukažemo dužnu pažnju ovom prizoru - muvama, psetu koje se zanima odsečenim stopalom, sirotom, bledom telašcu Irme Freno, veličini onoga što je zadesilo Irmu Freno - time što ćemo priznati svoju ništavnost. U poređenju sa ovim, prah smo i para. Kroz prazni prozorski okvir udaljen metar i nešto od Irminog tela uleće debela pčela i započinje sporo, istražujuće kruženje po zadnjem delu kolibe. Viseći ispod nevidljivih krila, pčela gotovo da izgleda preteška za let, ali se kreće sa lakom, neužurbanom svrhom, dobrano iznad okrvavljenog poda. Muve, džukac i Irma ne obraćaju pažnju na nju. Za nas, međutim, ta pčela, koja nastavlja da spokojno lebdi po zadnjem delu odaje užasa, prestaje da bude dobrodošla promena i utapa se u sveprisutnu misteriju. Postala je detalj prizora, i sada i sama zahteva našu poniznost i govori nam. Teško, prodorno zujanje njenih krila kao da određuje tačno središte zvučnih talasa, više po učestalosti, koje odašilju pohlepne muve: kao pevač za mikrofonom ispred hora, pčela kontroliše zvučnu pozadinu. Zvuk se sakuplja i koncentriše u jednoj tački. Kada se pčela nađe u zraku žute svetlosti koja se uliva kroz istočni zid, pruge joj blesnu crno i zlatno, krila se materijalizuju u propeler, a sam insekt postaje složeno leteće čudo. Ubijena devojčica utapa se u krvave podne daske. Naša poniznost, naš osećaj ništavnosti, naše poštovanje prema težini duboko u srcu ovog prizora daruju nam osećaj sila izvan našeg poimanja, veličanstva uvek prisutno i na delu ali uočljivog samo u trenucima kao što je ovaj. Ukazana nam je čast, ali čast koja je preteška za nas. Pričljiva pčela zaokreće prema prozoru i prolazi u drugi svet, a mi polazimo za njom, kroz prozorom, na sunce i u gornje slojeve vazduha. Zadasi govana i mokraće u Makstonovom staračkom domu; krhki, neuhvatljivi osećaj iskliznuća pored iščašene kuće na Putu broj 35; zujanje muva i prizor krvi u bivšem Edovom lokalu. Bljak! Fuj! Ima li mesta u Frenč Lendingu, mogli bismo da pitamo, gde se pod površinom krije nešto lepo? Gde je ono što vidimo ono što jeste, takoreći? Ukratko: ne. Frenč Lending bi trebalo da bude obeleženim velikim natpisima na svakom prilazu: PAŽNJA! ISKLIZNUĆE U TOKU! NASTAVLJATE NA SOPSTVENI RIZIK! Magija koja je ovde na delu jeste Ribareva magija. Ona je ta koja je, makar i privremeno, poništila sve što je 'lepo'. Ali mi možemo da odemo na neko 'lep-še' mesto, i ako možemo verovatno i hoćemo, zato što nam je potreban predah. Možda nećemo moći da izbegnemo iskliznuće, ali barem možemo da svratimo tamo gde niko ne sere u krevet ili krvari na pod (bar ne za sad). www.bosnaunited.net Pčela, dakle, odlazi svojim putem, a mi svojim; naš put vodi na jugozapad, iznad šume, gde udišemo kiseonik i životnost iz nje - vazduh kao što je ovaj ne postoji nigde drugo, bar ne na ovom svetu - a zatim ponovo nadlećemo čovekovo obitavalište. Ovaj deo varoši zove se Libertivil, kako ga 1976. godine krstilo gradsko veće. Nećete verovati, ali je trbušasti Ed Gilbertson, niko drugi nego naš kralj kobaja, bio član te grupe gradskih očeva za dvestagodišnjicu; čudni su to dani bili, mamice

24

slatka, jaaako čudni dani. Mada ne tako čudni kao ovi; u Frenč Lendingu u toku su Ribarevi dani, dani neuhvatljivog iskliznuća. Ulice Libertivila imaju nazive koji odraslima zvuče živopisno, a deci glavolomno. Neko je nedavno ovaj kraj nazvao Pedervilom. Hajde da se spustimo, kroz slatki vazduh jutra (već je toplije; ovo ima sigurno da bude pravi dan za Festival jagoda.) Tiho krstarimo nad ulicom Kamelot, prelazimo ukrštanje Kamelota i Avalona, i nastavljamo Avelinom prema ulici Deve Merien. Iz ulice Deve Merien nastavljamo u - zašto nismo iznenađeni? - Prolaz Robina Huda. Ovde, pod brojem 16, vidimo preslatku kućicu-slobodicu, kao stvorenu za Poštenu I Vrednu Porodicu Koja Se Uzdiže U Društvu, i pronalazimo otvoren kuhinjski prozor. Odande dopiru mirisi kafe i prepečenog hleba, primamljiva kombinacija koja poriče iskliznuće (eh, kamo sreće da ne znamo bolje, kamo sreće da nismo videli ono pseto na delu, kako jede stopalo u patici kao što bi dete jelo viršlu u zemički), i polazimo za njima unutra. Zgodno je biti nevidljiv, zar ne? Posmatrati u božanskoj tišini. Još samo da ono što su naše božanske oči videle nije bilo tako đavolski grozno! Ali to sada nije važno. Kakvo je da je, u tome smo, i valja nam da produžimo svojim poslom. Dan ne traje doveka, imaju običaj da kažu u ovom delu sveta. Ovde, u kuhinji u kući broj 16, sedi Fred Maršal, čija se fotografija trenutno nalazi na postolju rezervisanom za Prodavca meseca u Salonu poljoprivredne opreme Francuskog Okruga. Fred je u tri od poslednje četiri godine bio proglašavan za Službenika godine (Ted Golc je, tek da razbije monotoniju, pre dve godine nagradu dao Otou Ajzmanu), i kada radi svoj posao niko toliko ne zrači šarmom i uopšte dopadljivošću kao on. Hteli ste nešto lepo? Dame i gospodo, predstavljamo vam Freda Maršala! Ali gle', na licu mu nema onog samopouzdanog osmeha, a kosa, uvek brižljivo očešljana, još nije videla četku. Umesto uobičajenih ispeglanih svetlih pantalona i sportske košulje odeven je u 'najk' šorts i majicu bez rukava. Na pultu ispred njega je primerak La Riviere Herald-a, otvorenog na unutrašnje strane. Fred je u poslednje vreme imao ličnih problema - tačnije Džudi, njegova supruga, a njeno je i njegovo, kao što je rekao sveštenik kada ih je venčavao - i ono što upravo čita ne pomaže mu da se oseti bolje. Daleko od toga. Radi se o nastavku priče sa naslovne strane, a autor je svima drago škrabalo, Vendel 'RIBAR I DALJE NA SLOBODI' Grin. Nastavak sadrži osnovni sažetak prva dva ubistva (Fred o njima misli kao o Groznom i Odvratnom), i dok ga čita, Fred isteže prvo levu pa desnu nogu, zagrevajući toliko bitne mišiće bedara pripremajući se za jutarnje trčanje. Ima li veće suprotnosti iskliznuću od jutarnjeg trčanja? Ili nečeg lepšeg? Postoji li nešto što bi moglo da pokvari ovako divan početak dana? Pa, ovako nešto, možda: Snovi Džonija Irkenhema, prema njegovom ojađenom ocu, bili su sasvim jednostavni. (Ojađeni otac, razmišlja Fred, istežući se i zamišljajući svojeg sina, koji spava gore na spratu. Blagi Bože, ne daj da budem ojađeni otac. Misli tako ne znajući, naravno, koliko će to brzo postati.) "Džoni je želeo da bude astronaut", rekao je Džordž Irkenhem, sa osmejkom koji mu je na trenutak ozario iscrpljeno lice. "Kada

25

nije gasio požare u vatrogasnoj službi Frenč Lendinga ili se borio protiv zločina u Ligi pravednika Amerike." Ovi nevini snovi okončali su se u košmaru koji ne možemo ni da zamislimo. (Siguran sam da ćeš bar pokušati, razmišlja Fred, započevši vežbu saginjanja.) Početkom ove nedelje, njegovo raskomadano telo pronašao je Spenser Hodal iz Sentralije. Hodal, referent za zajmove Prve državne zemljoradničke banke, došao je u Frenč Lending da izvrši inspekciju napuštene farme Džona Elisona, nastanjenog u susednom okrugu, i izvidi mogućnost ponovnog zaposedanja. "Uopšte nisam želeo da budem tamo", rekao je Hodal ovom izveštaču. "Ako nešto mrzim, to je gnjavaža sa izveštajima. (Fred, koji poznaje Spensa Hodala, čisto sumnja da je upotrebio reč 'gnjavaža'.) A još manje sam to želeo pošto sam ušao u kokošinjac. Sav je raskliman i trošan, i ostao bih napolju da nije bilo zujanja pčela. Pomislio sam da unutra postoji košnica. Pčele su mi hobi, pa sam bio radoznao. Bože mi pomozi, bio sam radoznao. Nadam se da više nikada neću biti." Ono što je pronašao u košnici bilo je telo sedmogodišnjeg Džona Veslija Irkenhema. Leš je bio raskomadan, a delovi visili na lancima sa trulih krovnih greda kokošinjca. Iako šef policije Dejl Gilbertson odbija da to potvrdi ili porekne, pouzdani izvori u policiji La Riviera tvrde da su bedra, torzo i butine bili izujedani Oo-kej, Fredu je dosta čitanja, svi napolje iz bazena. Sklapa novine i gura ih niz pult sve do Gospodina Kafka. Pobogu, pa takve stvari nikada nisu davali u novine kada je on bio klinja. I zašto Ribar, za ime nebesko? Zašto svakom monstrumu moraju da prikače zvučni nadimak, da tipa koji je sve ovo uradio pretvore u Bolesnika meseca? Naravno, ništa se slično nije ni dešavalo kada je on bio Tajlerovih godina, ali princip... prokleti princip iza cele stvari... Fred završava dizanje na nožne prste, i podseća se da porazgovara sa Tajlerom. Biće teže nego njihov razgovor o tome zašto mu se stvarčica nekad ukruti, ali je apsolutno neophodno da ga obave. Drugarski sistem, reći će Fred. Ovih dana moraš da se držiš drugara, Taj. Neko vreme nema da lunjaš sam, o-kej? Uprkos svemu, Fredu se pomisao da bi Taj mogao da bude ubijen čini daleka i nemoguća; to je materijal za dokumentarne drame, ili možda za film Vesa Krejvena. Nazovima ga Vrisak 4: Ribar. Čekaj, zar nije već snimljen sličan film? Tip koji se šunja okolo u ribarskoj pelerini i ubija tinejdžere kukom? Možda, ali ne klince, ne dečicu kao što su Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem. Hriste Bože, svet je baš otišao u majčinu. Delovi tela obešeni na lance u polusrušenom kokošinjcu, to je ono što ga u svemu progoni. Da li je to zaista moguće? Može li toga biti ovde, baš ovde i sada u domovini Toma Sojera i Beki Tačer? U redu, manimo sad to. Vreme je za trčanje. Ali novine su se jutros možda malo zagubile, misli Fred, podigavši ih sa pulta i savivši tako da podsećaju na debelu džepnu knjigu (deo naslova ga, međutim, i dalje optužuje: RIBAR I DALJE NA S). Možda su novine, šta ja znam, otišle pravac u staru dobru kantu za đubre pored kuće.

26

Daaa, to je baš dobra ideja. Zato što Džudi u poslednje vreme nije baš sasvim svoja, i samo joj trebaju nabudžene priče Vendela Grina o Ribaru (bedra i torzo izujedani, i kad smo već kod toga, konobaru, nek' mi secnu i jedno lepo, sočno parče butine.) Ona čita novinske priče kao opsednuta, bez komentara, ali se Frediju ne sviđa način na koji joj oči skaču okolo, niti oni drugi tikovi koje je pokupila: opsesivno dodirivanje gornje usne jezikom, na primer... a nekoliko puta, sve u poslednja dva ili tri dana, video je kako doseže jezikom sve do ispod nosa, što je podvig koji bi smatrao nemogućim da ga nije ponovo video prošle večeri, dok su trajale lokalne vesti. I sve ranije odlazi na spavanje, a povremeno i govori u snu neobične, muljave reči koje uopšte ne zvuče kao da su na engleskom. Ponekad, kada joj se Fred obrati, ne odgovara, već samo zuri u prazno, raširenih očiju, neznatno pomerajući usne i gnječeći dlan o dlan (a na nadlanicama su počele da se pojavljuju ogrebotine, iako redovno skraćuje nokte). Taj je takođe primetio majčine uvrnute navike. U subotu, dok su njih dvojica ručali zajedno - Džudi je bila na spratu, u jednom od svojih dugih dremeža, još jedna zgodna novotarija - dečak je odjednom upitao, s neba pa u rebra: "Šta je sa mamom?" "Taj, nije ništa..." "Jeste! Tomi Erpter kaže da joj u poslednje nisu sve koze na broju." I da li je tada gotovo posegao preko paradajz-čorbe i toplih sendviča sa kačkavaljem i ošamario sina? Svojeg jedinca? Starog dobrog Taja, koji je samo bio zabrinut? Bože sačuvaj, jeste. Napolju, na betonskoj stazi prema ulici, Fred počinje polako da cupka u mestu, duboko udišući, puneći pluća kiseonikom koji će uskoro početi da troši. Ovo mu je obično najbolji deo dana (osim kada on i Džudi vode ljubav, a to je u poslednje vreme prava retkost.) Voli taj osećaj - spoznaju - da put odatle može da ga odvede bilo kuda, da bi mogao da ga započne u Libertivilu, a završi u Njujorku... San Francisku... Bombaju... planinskim prevojima Nepala. Svaki korak izvan doma poziv je svetu (možda čak i vaseljeni), i to je nešto što Fred Maršal u potpunosti razume. Istina je da prodaje 'džon dir' traktore 'kejs' motokultivatore, ali to ne znači da je operisan od mašte. Kada su on i Džudi bili studenti na VU u Medisonu, prve sastanke su provodili u kafiću odmah izvan studentskog naselja, lokalu čiji su specijaliteti bili espreso, džez i poezija, a zvao se Čokoladna Narukvica. Ne bi bilo nepošteno reći da su se zaljubili jedno u drugo uz zvuke pijanaca koji su gnevno recitovali radove Alena Ginsberga i Gerija Snajdera u jeftino, ali izuzetno glasno ozvučenje kafića. Fred još jednom duboko udiše i počinje da trči. Prolazom Robina Huda do Deve Merien, gde usput maše Diku Pervisu. Dik, u kućnom ogrtaču i papučama, upravo uzima dnevnu dozu Grinovih mračnih proročanstava sa kućnog praga. Potom skreće u Avalon, sada već malo brže, pokazujući jutru pete. Ali ne može pa ne može da pobegne brigama. Džudi, Džudi, Džudi, razmišlja glasom Kerija Granta (mala, već odavno izlizana šala sa ljubavlju njegovog života). Te stvari koje bunca dok spava. Taj način na koji joj pogled skače sa predmeta na predmeta. I da ne zaboravimo onu priliku (pre samo tri dana) kada je pošao za njom

27

u kuhinju i kada je video da nije tamo - pokazalo se da je iza njega, silazila je niz stepenice, pri čemu je način na koji je to uspela da uradi bio manje važan nego razlog zbog kojeg je to učinila, da se iskrade na sporedna vrata, obiđe oko kuće i bučno upadne na prednja (pošto je samo tako moglo da bude; nije mogao da smisli drugi način). Pa to neprestano poigravanje jezikom. Fredi zna kakvi su to znaci: Džudi se ponaša kao žena koju nešto užasno plaši. Ovo je počelo pre ubistva Ejmi Sen Pjer, tako da ne može biti zbog Ribara, ili bar ne samo zbog Ribara. A tu je i druga, mnogo ozbiljnija stvar. Do pre nekoliko nedelja, Fred bi vam rekao da njegova žena nema nijednu plašljivu koščicu u telu. Jeste visoka metar i šezdeset i kusur ('Pa ti srećo nisi duža od minuta', bio je komentar Fredove bake kada je prvi put videla njegovu buduću), ali ima lavovsko srce, srce vikinškog ratnika. To nije kenjaža, naduvavanje, ili poetsko ulepšavanje; za Freda je to suva istina, i upravo je kontrast između onoga što je oduvek znao i onoga što sada vidi stvar koja ga najviše plaši. Iz Avalona utrčava u Kamelot, prešavši raskrsnicu ne pazeći na saobraćaj, mnogo brže nego obično, gotovo sprintujući umesto da trčkara. Setio se nečega što se dogodilo otprilike meseca dana pošto su njih dvoje počeli da izlaze. www.bosnaunited.net

Otišli su, kao i obično, do Čokoladne narukvice, ali ovaj put popodne, da slušaju jedan zaista dobar džez kvartet. Što ne znači da su se ubili od slušanja, priseća se Fred; veći deo vremena je pričao Džudi kako mu se ne mili što je na Koledžu poljoprivrednih i prirodnih nauka (Mu-U, kako su ga zvali nadobudni studenti Književnosti i društvenih nauka), i kako ga nervira neizgovoreno ubeđenje porodice da će se po završetku studija vratiti kući i pomoći Filu da vodi porodično imanje u Frenč Lendingu. Pomisao da provede život upregnut pored Fila izazivala je kod Freda teške napade depresije. A šta bi zapravo voleo? upitala ga je Džudi. Držala ga za ruku na stolu, u posudi od obojenog stakla gorela je sveća, a sastav je svirao slatku melodiciju pod naslovom 'Za tebe ću uvek biti tu'. Ne znam, Džud, rekao je, ali znam da bi trebalo da budem na Poslovnoj administraciji, a ne na Mu-U-u. Mnogo bolje prodajem nego što sadim. Pa što onda ne pređeš? Zato što moja porodica smatra Tvoja porodica neće živeti tvoj život, Frede - već ti. Priča ništa ne košta, seća se da je pomislio, ali se kasnije, u povratku u naselje, nešto dogodilo, nešto toliko neverovatno i izvan njegovog poimanja života da ga i dan-danas, trinaest godina kasnije, ispunjava čuđenjem. Još su razgovarali o njegovoj i njihovoj zajedničkoj budućnosti (pristala bih da budem žena farmera, ali samo ako moj muž zaista želi da bude farmer). Bili su duboko zaneti pričom. Puštali su da ih noge nose, ne obraćajući naročito pažnju gde se nalaze. Tada je, na raskršću ulica Stejt i Goram, njihov razgovor prekinula škripa kočnica i snažan metalni tresak. Fred i Džudi su se osvrnuli u ugledali Dodžov kamionet koji je upravo upetljao branik sa branikom starog Fordovog kombija.

28

Iz kombija, koji je očigledno prošišao pored znaka za zaustavljanje na ćošku Gorama, izašao je sredovečni muškarac u jednako sredovečnom smeđem odelu. Izgledao je preplašeno i uzdrmano, i Fred je pomislio da ima jak razlog za to; čovek koji je išao iz pravca pikapa prema njemu bio je mlad, teške građe (Fred je naročito zapamtio trbuh koji mu se prelivao preko pojasa farmerki), i u ruci je nosio ćuskiju. Budalo ćorava! dreknuo je Mladi Teškaš. Vidi š'a si mi uradio sa kamionom! To je kamion mog tate, govnaru sjebani! Sredovečni je počeo da uzmiče, sa strahom u očima, podignutih ruku, dok je Fred posmatrao, opčinjeno, sa pločnika ispred 'Rikmanovog alata', misleći, a ne, gospodine, to ti nije baš pametno. Protiv tipova kao što je ovaj ne smeš da uzmičeš, već da kreneš na njega, jednako besno kao on. Ovako ga ohrabruješ - zar ne vidiš da ga ohrabruješ? Bio je toliko zanesen da nije primetio da Džudina šaka više nije u njegovoj, osluškujući sa bolnim predosećanjem Gospodina Sredovečnog kako muca, i dalje uzmičući, kako mu je žao... on je za sve kriv, nije gledao, nije razmišljao... treba ga u zatvor... na lečenje... neka policija uzme izjave... A Mladi Teškaš je za to vreme išao prema njemu, lupkajući krajem ćuskije po dlanu druge ruke, uopšte ga ne slušajući. Ovde se više nije radilo o osiguranju ili odšteti; ovde se radilo o tome da ga je Gospodin Sredovečni na smrt preplašio dok je vozio kamion i gledao svoja posla i slušao Džonija 'Nadnicu' kako peva "Nos'te se i ti i tvoj pos'o". Mladi Teškaš je nameravao da sam naplati nadnicu za to što se usrao od straha i dobro se ugruvao za volanom... nije mogao da odoli, jer ga je miris onog drugog izazivao, taj žuti mokraćni miris straha i bespomoćnosti. Bio je to slučaj zeca i seoskog džukca, s tim što zec više nije kuda da uzmakne; Gospodin Sredovečni našao se pritešnjen uz krilo kombija, i svakog trenutka je mogla da počne da zviždi ćuskija, i da prska krv. Nije, međutim, bilo ni udaraca ni krvi, jer se tamo odjednom stvorila Džudi Dilua, ne duža od minuta ali stojeći između njih dvojice i neustrašivo gledajući uvis, u zajapureno lice Mladog Teškaša. Fred je zatreptao, pitajući se kako se, pobogu, našla tamo tako brzo. (Mnogo kasnije, osećaće se isto kao onom prilikom kada je pošao za njom u kuhinju samo da bi zatim čuo lupkanje njenih nogu na stepenicama iza sebe.) I šta se tada dogodilo? Tada je Džudi pljesnula Mladog Teškaša po mišici! Pljes! po mesnatom bicepsu, ostavivši beli otisak dlana na pegavom, suncem opaljenom mesu iznad rukava čovekove pocepane plave majice. Fred je gledao, ali nije mogao da poveruje. Prestanite! viknula je Džudi u iznenađeno, već pomalo usplahireno lice Mladog Teškaša. Baci to! Ne budi glup! 'Oćeš da završiš u zatvoru zbog sedamsto dolara limarije? Spusti to! Priberi se, momčino! Spusti... to... DOLE! Usledio je sekund u toku koga je Fred bio prilično siguran da će Mladi Teškaš zaista da spusti ćuskiju, ali na glavu njegove slatke male devojke. Džudi, međutim, nije ustuknula; zurila je u oči mladića sa ćuskijom, koji je bio bar tridesetak centimetara viši i stotinak kila teži od nje. Od nje se tog dana nije širio nikakav mokraćni vonj straha, niti je jezikom nervozno dodirivala gornju usnu ili pokušavala da dosegne nos; njen vatreni pogled bio je nepokolebljiv. Trenutak kasnije, Mladi Teškaš je spustio gvožđe.

29

Fred nije bio svestan da se oko njega okupio svet dok nije čuo spontani aplauz možda tridesetak posmatrača. Pridružio im se, nikada ponosniji na nju nego u tom trenutku. Na Džudinom licu se tek tada pojavio izraz zbunjenosti. Zbunjena ili ne, ostala je na mestu. Naterala ih je da se približe jedan drugom, povukavši Gospodina Sredovečnog napred za mišicu, i primorala ih da se rukuju. Kada je konačno stigla policija, Mladi Teškaš i Gospodin Sredovečni sedeli su jedan do drugog na ivici pločnika, proučavajući polise osiguranja. Slučaj rešen. Fred i Džudi nastavili su šetnju prema naselju, ponovo se uhvativši za ruke. Prešli su dva bloka zgrada pre nego što je Fred smogao snage da progovori. Je li to bilo zbog strahopoštovanja prema njoj? Sada pretpostavlja da jeste. Konačno se oglasio: Ono je bilo neverovatno. Nelagodno ga je okrznula pogledom, sa nesigurnim osmejkom. Nije, odgovorila je. Ja bih to nazvala dobrom voljom. Videla sam da je taj momak spreman da pošalje sebe u zatvor. Nisam želela da se to dogodi. Ili da onaj drugi bude povređen. Ovo poslednje je dodala kao usputnu pomisao, i Fred je po prvi put osetio ne samo njenu odvažnost, već i njeno junačko vikinško srce. Bila je zapravo na strani Mladog Teškaša, zato što... pa, zato što se onaj drugi uplašio. I nisi se ni malo brinula? upitao ju je. Bio je i dalje toliko ošamućen onim što je video da mu nije palo na pamet - još - da bi trebalo da se oseća bar pomalo postiđeno; na kraju krajeva, njegova devojka je bila ta koja se umešala umesto njega, a to uopšte nije bilo po Svetom pismu Holivudovom. Nisi se plašila da bi tip u žestini trenutka mogao da potegne gvožđem na tebe? Džudin pogled postade iznenađen. Nije mi palo na pamet, rekla je. www.bosnaunited.net Kamelot naposletku izbija na ulicu Čejs, odakle se u vedrim danima kao što je ovaj vidi lep plavi odsjaj Misisipija, ali Fred ne ide tako daleko. Na vrhu Liberti Hajtsa okreće i trči nazad putem kojim je došao, u majici već natopljenoj znojem. Trčanje obično čini da se oseti bolje, ali ne i danas, baš još ne. Neustrašiva Džudi iz onog popodneva na uglu Stejta i Gorama toliko odudara od često rasejane Džudi nemirnog pogleda koja živi u njegovoj kući - dremljive Džudi koja trlja dlanove - da je Fred morao da razgovara sa Petom Skardom o tome. To se dogodilo juče, kada je doca navratio do Golca da pogleda modele kosilica za travu koji mogu da se voze. Fred mu je pokazao po jednog 'dira' i 'hondu', upitao za porodicu, a onda postavio pitanje (ležerno, nadao se): Hej, doco, recider mi nešto - misliš da je moguće da čovek tek tako odlepi? Mislim, onako bez najave? Skarda mu je uputio oštriji pogled nego što se nadao. Govorimo li o odrasloj osobi ili maloletniku, Frede? Pa, ne govorimo ni o kome određenom, nego uopšte. Glasan, srdačan smeh neubedljiv čak i za Fredove uši, a sudeći po pogledu Peta Skarde, neubedljiv i za njega. Nisam mislio ni na koga. Ali recimo, čisto kao hipotetički slučaj, da se radi o odrasloj osobi. Skarda se malo zamislio, pa odmahnuo glavom. U medicini ima malo određenih stvari, a u psihijatriji još manje. Imajući to u vidu, moram da kažem da smatram malo verovatnim da neko 'tek tako odlepi'. To može da bude prilično brz proces, ali je ipak proces. Slušamo ljude kako kažu 'Taj i taj samo puk'o', ali se to retko dešava.

30

Mentalni poremećaj - neurotično ili psihotično ponašanje - ne nastaje preko noći, i obično mu prethode znaci. Kako ti je mama ovih dana, Frede? Mama? O, pa, hvala, dobro je. K'o avion. A Džudi? Trebao mu je trenutak dok nije namestio kez, ali je, kad mu je konačno uspelo, bio od uva do uva. Širok i blistav. Džudi? I ona je k'o avion, doco. Dobra mi je. Pravi zmaj. Kako da ne. Pravi zmaj. Samo što pokazuje par znakova, ali to nije ništa. Možda će proći, razmišlja on. Možda su konačno proradili dobri stari endorfini; ova pomisao mu se odjednom čini najprihvatljivija. Optimizam je mnogo prirodnije stanje duha za Freda, koji ne veruje u iskliznuće, i na licu mu se pojavljuje osmejak prvi ovog jutra. Možda će znaci da nestanu. Možda će to što ne valja kod nje da se izduva onako brzo kao što se pojavilo. Možda je čak ono nešto menstrualno. Kao onaj PMS. Bože, kakvo olakšanje, ako se radi samo o tome! U međuvremenu, treba misliti na Taja. Mora pod hitno da popriča sa Tajem o drugarskom sistemu, jer iako ne veruje u ono što se čini da Vendel Grin pokušava da nagovesti, da se duh slavnog ljudoždera i monstruma sa početka veka, Alberta Fiša1, iz nekog razloga povampirio ovde u oblasti Kuli, neko očigledno vreba tamo napolju, neko ko je ubio dvoje dece i uradio neke stvari sa telima koje čovek ne može ni da pomene (ako nije Vendel Grin, čini se). Bedra, torzo i butine izujedani, razmišlja Fred, i počinje da trči brže, iako je već počelo da ga žiga sa strane. Ali nije zgoreg ponoviti: ne veruje da ti užasi mogu stvarno da dotaknu njegovog sina, i ne vidi na koji bi način mogli da budu povezani sa Džudinim stanjem, budući da su čudne pojave kod nje počele dok je Ejmi Sen Pjer još bila živa, kao i Džoni Irkenhem, i spokojno se igrali u dvorištima iza svojih kuća. Možda ovo, možda ono... ali dosta sa Fredom i njegovim brigama, u redu? Uzdignimo se iz zabrinute unutrašnjosti njegove glave i potecimo ispred njega do kuće broj 16 u Prolazu Robina Huda - pravo na izvor onoga što ga muči. www.bosnaunited.net Prozor spavaće sobe supružnika na spratu je otvoren, a mreža nije nikakav problem za nas; provlačimo se unutra, sa povetarcem i prvim zvucima dana koji se budi. Zvuci buđenja Frenč Lendinga ne bude i Džudi Maršal. A ne, braćo, ta zuri u tamu još od tri, motreći na ko zna šta u senkama, pobegavši od snova previše strašnih da bi bili upamćeni. Seća se, ipak, ponečega iz njih, iako to ne želi. "Opet sam videla oko", objašnjava praznoj sobi. Jezik joj puzi iz usta, i pošto nema Freda da je gleda (zna da je gleda, to što je opsednuta ne znači da je glupa), ne samo što dodiruje spoj gornje usne i nosa, već ga sočno liže, isto kao što pas oblizuje zube pošto se najede ostataka ručka. "Crveno oko. Njegovo oko. Oko Kralja." Gleda u senke krošanja napolju. Igraju na tavanici, tvoreći obličja i lica, lica i obličja. 1

fish, eng. - riba, otuda asocijacija za nadimak Ribar

31

"Oko Kralja", ponavlja, i sada počinje ono sa šakama: trlja ih i gnječi i uvrće i kopa noktima. "Abbalah! Munshun! Eno Kralja u njegovoj Kuli, jede meda i 'leba! A u podrumu Kostolomci, prave zlata kol'ko god treba!" Vrti glavom sa jedne na drugu stranu. O, ti glasovi dolaze iz tame, i ponekad se budi sa gorućom vizijom iza očiju, vizijom neizmerne kule koja se diže u nebo iz polja ruža. Iz polja krvi. Tada počinje priča, buncanje, propoved, reči koje ne razume i ne kontroliše, bujica engleskog i nedođijskog. "Tap tap tapkaju", izgovara. "Maleni tapkaju na krvavim nožicama... o Bože, hoće li ovo ikada prestati?" Jezik joj se iskrada i liže vrh nosa; nozdrve su joj na trenutak začepljene sopstvenom pljuvačkm, i u glavi joj buči - Abbalah, Abbalah-doon, Can-tah Abbalah tim strašnim tuđinskim rečima, tim užasnim sabijenim slikama Kule i vatrenih pećina ispod nje, pećina kroz koje maleni tapkaju na krvavim nožicama. Njen um se muči sa njima, i postoji samo jedna stvar koja može da ih zaustavi, samo jedan put do olakšanja. Džudi Maršal se uspravlja u sedeći položaj. Na stočiću pored nje je svetiljka, primerak najnovijeg romana Džona Grišama, blok sa ceduljama (rođendanski poklon od Taja, svaki list ima zaglavlje OPET MI NEŠTO SJAJNO PALO NA PAMET!), i hemijska olovka sa natpisom LA RIVIERE SHERATON. Džudi uzima olovku i počinje da piše po gornjem listu. Nema Abalaha nema Abalah-duna nema Kule nema Kostolomaca nema Grimiznog Kralja samo snovi to su samo snovi Ovo je dovoljno, ali i olovke su staze u neznano, i pre nego što uspeva da odvoji vrh od rođendanskog bloka, ova ispisuje još jedan red: Crna Kuća je kapija do Abalaha ulaz u pakao Šeol Manšan svi ti svetovi i duhovi Dosta! Bože milostivi Bože, dosta je! A šta ako sve to počne da dobija smisao? Baca hemijsku na sto, gde se kotrlja do postolja svetiljke i zaustavlja. Onda otkida list iz bloka, gužva je i trpa u usta. Besno žvaće, ne kidajući hartiju ali je natapajući pljuvačkom, i guta. Gužva joj na jedan strašan trenutak zastaje u grlu, a onda ipak prolazi. Reči i svetovi se povlače, i Džudi pada nazad na jastuke, izmoždena. Lice joj je bledo i znojavo, oči narasle od neprolivenih suza, ali nemirne senke na tavanici više ne podsećaju na lica - lica dece koja tapkaju, pacove u rupama, lisice u jazbinama, oko Koralja, Abbalah-Abbalah-doon! Sada su to samo senke krošanja. A ona je Džudi Diloa Maršal, Fredova supruga i Tajova majka. Ovo je Libertivil, ovo je Frenč Lending, ovo je Francuski okrug, ovo je Viskonsin, ovo je Amerika, ovo je Severna hemisfera, ovo je svet, i ne postoji drugi svet osim ovog. Neka to bude istina. Oh Bože, daj da to bude istina. Oči joj se sklapaju, i dok konačno zapada u san klizimo preko sobe prema vratima, ali pre nego što stižemo do njih, Džudi Maršal izgovara još nešto - izgovara to dok prelazi granicu jave i sna. "Bernsajd nije tvoje pravo ime. Gde je tvoja jazbina?"

32

Vrata spavaće sobe su zatvorena i zato prolazimo kroz ključaonicu, prolazimo kao uzdah. Plovimo kroz hodnik, pored slika Džudine i Fredove porodice, uključujući i fotografiju porodičnog imanja Maršalovih, gde su Fred i Džudi proveli jedan grozan ali blagosloveno kratak period malo pošto su se venčali. 'Oš da čuješ dobar savet? Ne pominji Fredovog brata Fila pred Džudi Maršal. Ne izazivaj je da krene, kao što bi Džordž Redban nesumnjivo rekao. Na vratima na kraju hodnika nema ključaonice, pa klizimo ispod njih kao telegram i prolazimo u sobu koju odmah prepoznajemo kao dečačku: to nam odmah kazuju pomešani mirisi znojem natopljenih čarapa i mirišljavog ulja za stopala. Soba je mala, ali izgleda veća od Fredove i Džudine, verovatno zato što ne vonja na nespokojstvo. Na zidovima su slike Šejkila O'Nila, Džeromija Bernica, prošlogodišnjeg tima Milvoki Baksa... i Tajlerovog idola, Marka Megvajera. Megvajer igra za Kardse, a Kardsi nisu naši, ali šta sad, ni Pivari nisu bog zna kakva konkurencija. Pivari su u Američkoj ligi služili kao otirač, što su i sada, u Nacionalnoj. A Megvajer... pa on je ipak heroj, zar ne? Snažan je, skroman i ume da pogodi loptu i pošalje je u drugo selo. Čak i Tajlerov tata, koji navija isključivo za timove iz Viskonsina, smatra da je Megvajer nešto posebno. 'Najbolji udarač u istoriji igre', nazvao ga je posle sezone u kojoj je postigao sedamdeset home run-ova, i Tajler, iako je tog znamenitog leta još bio maltene u pelenama, nikada to nije zaboravio. Na zidu sobe ovog dečačića koji će uskoro postati Ribareva četvrta žrtva (da, već postoji treća, kao što smo videli), na počasnom mestu naspram uzglavlja postelje, nalazi se poster koji prikazuje veliki mračni zamak na kraju dugačke i maglovite doline. Na dnu ovog postera, koji je zalepljen selotejpom na zid (njegova mama apsolutno zabranjuje čiode), krupnim zelenim slovima piše NAZAD U STARU DOMAJU. Taj razmišlja o tome da skine poster, tek toliko da odseče natpis. Ionako mu se nije svideo zato što ga zanima bilo šta irsko; njemu ta slika šapuće o nekom drugom mestu, nekom sasvim Drugom Mestu. Liči mu na fotografiju nekog čudesnog mitskog kraljevstva gde bi još moglo biti jednoroga u šumama i zmajeva u pećinama. Koga briga za Irsku, ili za Harija Potera, kad smo već kod toga? Hogvorts je dobar za letnja popodneva, ali ovaj zamak se nalazi Kraljevstvu Negde Drugde. To je prva stvar koju Tajler Maršal vidi svakog jutra i poslednja uveče, jer je baš tako hteo. Leži sklupčan na boku u boksericama, živi zarez sa umršenom tamnoplavom kosom i palcem u blizini usta, zapravo samo centimetar ili dva od toga da mu bude u ustima. Sanja... vidimo kako mu se očne jabučice pomeraju ispod zatvorenih kapaka. Usne mu se miču... nešto šapuće... Abalah? Šapuće li on to majčinu reč? Svakako da ne, pa ipak... Naginjemo se da oslušnemo, ali pre nego što išta čujemo, uključuje se elektronsko kolo u Tajlerovom šmekerski crvenom radio-satu i sobu odjednom ispunjava glas Džordža Redbana, prizivajući Tajlera iz snova koji protiču ispod te čupave strehe. "Navijači, slušaj' 'vamo, kol'ko sam puta mor'o ovo da vam ponovim? Ko ne zna za salone nameštaja braće Henrajd u Frenč Lendingu i Sentraliji, taj ne zna šta je nameštaj. Tako je, govorim o braći Henrajd, i srcu Kolonijalne Slave. Komplet dnevne sobe trpezarije spavaće sobe, čuvena imena koja poznajete i verujete im, k'o

33

što su La-Z-Boj, Breton Vuds i Mushed, ČAK I SLEPAC VIDI DA BRAĆA HENRAJD ZNAČE KVALITET!" Taj Maršal se smeje pre nego što je pošteno otvorio oči. Obožava Džordža Redbana; Džordž je haos. I odmah, ne menjajući brzinu iz reklame: "Inače, živi nismo da počne Pivarski Tulum, zar ne? Šibnite mi dopisnicu sa imenom, adresom i el telefono, važi? Nadam se da 'oćete, jer se konkurs zatvara u ponoć. Ako zakasnite... zalim slucaj, blale!" Taj ponovo sklapa oči i tri puta bezvučno ponavlja istu reč: sranje, sranje, sranje. Zaboravio je da učestvuje, i sada mu preostaje samo da se nada da se njegov tata (koji zna koliko njegov sin ume da bude zaboravan) setio da pošalje dopisnicu umesto njega. "Glavna nagrada?" govori Džordž. "SAMO šansa da vi, ili mlada osoba po vašem izboru, nastupite kao udarač ili udaračica Pivara tokom cele serije u Sinsinatiju. SAMO šansa da osvojite potpisanu palicu Ričija Seksona, BATINU u kojoj se kriju MUNJE! Da ne pominjem pedeset tri slobodna mesta na prvoj bazi pored mene, Džordža Redbana, Putujućeg Zdanja Bezbolskog Sveznanja Okruga Kuli. ALI ZAŠTO VAM SVE OVO GOVORIM? Ako ste zakasnili, ispali ste. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic! Ah da, znam zašto - da vas još jednom podsetim da budete pored radija ako u petak pročitam VAŠE ime!" Taj ječi. Postoje samo dve šanse da Džordž pročita njegovo ime na radiju: ovolicka i nikakva. Nije mu toliko stalo da bude udarač, da nosi široki dres Pivara i trčkara okolo pred publikom u Milerovom Parku, koliko da osvoji palicu Ričija Seksona, batinu punu munja... zar to ne bi bilo bogovski? Tajler se prevrće iz kreveta, njuši majicu od juče, baca je u stranu i vadi drugu iz fioke. Tata ga nekad pita zašto navija sat da zvoni tako rano - pa letnji je rasput, zar ne? - a Tajler nikako ne uspeva da mu objasni da je svaki dan važan, naročito oni topli i sunčani i bez obaveza. To je kao da ga neki glasić iznutra opominje da ne protraći ni jedan jedini minut, jer vreme leti. Džordž Redban izgovara nešto što rasteruje maglu sna iz Tajlerove glave - kao da ga je pljusnuo hladnom vodom. "Nego, Kuli, da pričamo malo o Ribaru?" Tajler zastaje, a niz mišice i leđa mili mu nekakva jeza nalik na usamljenog mrava. Ribar. Neki ludak koji ubija decu... i jede ih? Pa, čuo je da se tako priča, uglavnom od starije dece na igralištu za bezbol ili u Sportskom centru, ali ko bi mogao da radi tako odvratne stvari? Jesti ljude, bljak! Džordžov glas postaje tiši. "Sada ću vam odati malu tajnu, zato pažljivo slušajte vašeg ujka-Džordža." Tajler seda na krevet, držeći patike za pertle i pažljivo slušajući svojeg ujka-Džordža, kao što mu je rečeno. Neobično mu je što Džordž Redban govori o temi koja je tako... nesportska, ali veruje u svaku njegovu reč. Zar Džordž Redban nije pre dve godine predskazao da će se Jazavci plasirati najmanje u prvih osam, iako su svi ostali tvrdili da će ispasti već u prvoj rundi? Jeste, predskazao je. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic. Džordžov glas postaje još tiši, i pretvara se gotovo u poverljivi šapat. "Onaj pravi Ribar, dečaci i devojčice, Albert Fiš, umro je pre šes'et godina, i kol'ko ja znam,

34

nikada nije zabas'o zapadno od Nju Džerzija. Osim toga, verovatno je NAVIJ'O ZA ONE PIŠLJIVE JENKIJE! ZATO KULIRAJ, KULI! BEZ BRIGE!" Tajler se opušta, smešeći se, i počinje da nazuva patike. Bez brige, rekao je čovek. Svanuo je novi dan, i jeste, istina je, mama je u poslednje vreme malo na tri ćoška, ali će se već izvući. Hajde da ga ostavimo sa ovom optimističkome mišlju - kako bi to rekao Džordž Redban, u čiju se veruje, 'aj' da zbrišemo k'o dete slinu. Kad već pomenusmo Džordža, taj sveprisutni glas oblasti Kuli, zašto ga ne bismo potražili? Nije loša ideja. Učinimo to odmah, ovde i sada. 3. Izlazimo kroz Tajlerov prozor, napuštamo Libertivil i letimo po dijagonali na jugozapad, više se ne zadržavajući već pošteno mašući starim dobrim krilima, prevaljujući razdaljinu do cilja. A cilj nam je heliografski odblesak ranog jutarnjeg sunca sa Oca Voda, kao i najveći šestopak na svetu. Između ovoga i Okružnog puta Oo (sada već možemo da ga nazovemo i Gvožđarskim Sokačetom, pošto smo praktično postali počasni građani Frenč Lendinga) diže se radio-toranj, sa signalnim svetlom na vrhu nevidljivom u jarkoj svetlosti ovog novorođenog julskog dana. Osećamo miris trave i zemlje koja se zagreva, a zatim, dok se približavamo tornju, i kvaščani, hranljivi miris piva. Pored radio-tornja, u industrijskom parku istočnog dela Peninsula Drajva, leži mala zgrada izgrađena od blokova betona i šljake sa parkingom taman dovoljnim za pola tuceta automobila i reporterskog kombija, starog 'forda ekonolajn' obojenog u licitarsko ružičastu boju. Kada dan poodmakne i popodne se preobuče u suton, cilindrične senke šestopaka pašće prvo preko znaka na polućelavom travnjaku naspram prilaznog puta, pa preko zgradice i na kraju preko parkinga. KDCU-AM, piše na znaku, GLAS OKRUGA KULI. Preko natpisa je sprejom ispisana, ružičastom bojom koja se gotovo podudara sa bojom kombija, vatrena izjava: TROJ VOLI MERIEN! JESTE, BRATE! Haui Soul, inženjer u Ju-Kruu2 , kasnije će očistiti grafit (verovatno za vreme Limba u špicu, programa koji se prenosi sa satelita i potpuno je automatizovan), ali za sada ostaje gde je, poručujući nam sve što treba da znamo o ljubavi običnih ljudi u američkoj unutrašnjosti. Izgleda da smo na kraju ipak pronašli nešto lepo. U trenutku kada pristižemo na vrata na pobočnom zidu zgrade izlazi vitak čovek u smeđim pletenim 'doker' pantalonama, beloj košulji od egipatskog pamuka bez kravate i naramenicama boje kestena (te naramenice su tanke kao i on sam, i odveć elegantne da bismo ih nazvali tregerima; tregeri su vulgarne stvari koje nose takve spodobe kao što je Lola Makston, ili Soni Hartfild iz pogrebnog zavoda). Ovaj druškan prosede kose nosi i elegantan slamnati šešir, star ali savršeno očuvan.Traka boje kestena na šeširu slaže se sa naramenicama. Oči su mu sakrivene iza reflektujućih pilotskih naočara za sunce. Zastaje na travnjaku levo od vrata, ispod izubijanog zvučnika koji emituje trenutni program KDCU: lokalne vesti. Iza ovih će 2

U-Crew, eng. - doslovno značenje je 'posada podmornice'

35

ići čikaški poljoprivredni izveštaj, koji mu daje deset minuta predaha pre nego što ponovo sedne za mikrofon. Posmatramo sa rastućim interesovanjem kako vadi kutiju 'ameriken spirit' cigareta iz džepa na grudima košulje i pali jednu zlatnim upaljačem. Ovaj elegantni čovek sa naramenicama, 'dokerkama' i 'bas vidžen' mokasinama ne može biti Džordž Redban. U glavi smo već uobličili sliku o Džordžu, i na njoj je sasvim drugačiji svat od ovog ovde. Na našoj slici vidimo momka sa ogromnim trbuhom koji mu se preliva preko belog kaiša kariranih pantalona (posledica svih onih bratvursta pojedenih na stadionu), licem crvenim kao cigla (posledica svih onih piva popijenih uz kobaje, da ne pominjemo urlanje na onaj ološ od sudija), i kratkim i širokim vratom (savršenim za smeštaj onih glasnih žica od azbesta). Džordž Redban iz naše uobrazilje - i čitave oblasti Kuli, gotovo nije potrebno ni pominjati - jeste buljavi, guzati, neočešljani, grlati srčani udar u najavi koji guta sodu-bikarbonu, vozi 'kadilaka' i glasa za republikance, uskipeli lonac zanimljivosti iz sporta, pomamnih zanosa, ludačkih predrasuda i visokog holesterola. Ovaj druškan nije taj druškan. Ovaj ovde se kreće kao plesač. Ovaj ovde je ledeni čaj na vrućini, 'ladan kao kralj pik. Ali u tome i jeste zez, zar ne? Jeste, brate. Šala sa debelim di-džejem sa mršavim glasom, samo obrnuta naopačke. On je hobi na delu, otelovljena legenda, i samo jedna od višestrukih ličnosti ovog vitkog muškarca. Ljudi u KDCU znaju njegovo pravo ime, i veruju da znaju za vic (čija je poenta naravno Džordžova čuvena uzrečica, ono sa slepcima), ali zapravo ne znaju ni polovinu priče. Ovo nije metafora. Ono što znaju je tačno je trećina priče, jer je čovek sa 'dokerkama' i slamnatim šeširom ima zapravo četiri lika. U svakom slučaju, Džordž Redban bio je spas za KDCU, poslednju preživelu stanicu koja emituje na srednjim talasima među kratkotalasnim ajkulama. Pet jutara u nedelji, iz nedelje u nedelju, on predstavlja kamiondžijsku bonancu. Ju-kru (kako osoblje stanice voli sebe da naziva) bi otprilike život dao za njega. Iznad njegove glave, zvučnik krekeće dalje: "... i dalje nema nikakvih tragova, prema izjavi Dejla Gilbertsona, šefa policije, koji je za Vendela Grina, reportera Herald-a, rekao da je 'običan uljez i raspirivač panike koga više zanima da proda novine nego da shvati kako mi iz Frenč Lendinga rešavamo probleme.' "U međuvremenu, kućni požar odneo je živote starog farmera Horsta P. Leplemjea i njegove supruge Gertrude. Oboje su bili stari osamdeset dve godine..." "Horst P. Leplemje", izgovara vitki muškarac, vukući dim iz cigarete sa strašću koja svedoči o velikom uživanju u tom činu. "Pokušaj da to deset puta izgovoriš brzo, šaljivdžijo." Iza i desno od njega ponovo se otvaraju vrata, i iako pušač i dalje stoji direktno ispod zvučnika, savršeno ih dobro čuje. Oči iza neprozirnih stakala čitav njegov život su bile mrtve, ali mu je sluh zato gotovo natprirodan. Pridošlica je bledolik i trepće na jutarnjem suncu kao beba krtice koju je sečivo pluga izbacilo sa zemljom iz njenog tunela. Glava mu je obrijana izuzev mohikanske pruge na sredini i repića koji počinje odmah ispod potiljka i visi mu do ramena. Sa uha mu visi naušnica u obliku munje koja sumnjivo liči na nacističko SS znamenje. Nosi pocepanu crnu majicu sa logom NAJVEĆI ŠITOVI 97-e: TURNEJA 'DIGO NAM SE U IME HRISTA'. Ovaj živopisni momak u ruci nosi kutiju sa CD-om.

36

"Zdravo, Morise", kaže vitki muškarac sa šeširom, ne okrećući se. Moris iznenađeno uvlači dah, i u zatečenosti izgleda kao bezazleni židovski momčić što i jeste. Moris Rozen je letnji stažista u Ju-Kruu sa oškoške katedre VU. "Čoveče, što volim tu neplaćenu radnu snagu!" priča se da Tom Vigins, upravnik stanice, ima običaj da govori, pritom obično zlurado trljajući ruke. Nikada čekovna knjižica nije bila čuvana tako predano kako Viger čuva čekovnu knjižicu KDCU-a. U tome liči na zmaja Smauga koji leži na svojim brdima zlata (mada na računu 'DCU-a nema nikakvih brda; korisno je da se ponovi da stanica, s obzirom da emituje na srednjima talasima, ima sreće što još postoji). Morisov iznenađeni pogled - bilo bi pošteno nazvati ga i zabrinutim - topi se u osmeh. "Au', g. Lejdene! Kakav sluh!" Onda mu se nabere čelo. Čak i ako je g. Lejden - koji, ne sme se zaboraviti, stoji ispod spoljnog drndala - uspeo da čuje nekoga kako izlazi, kako je, za ime Božje, znao ko je taj neko ko izlazi? "Kako ste znali da sam ja?" pita. "Samo dvojica ovde već od jutra mirišu na marihuanu", kaže Henri Lejden. "Jedan od njih zaliva jutarnji dim 'skopom', a drugi - tojest ti, Morise - ga pušta da drma." "'Au", kaže Moris sa poštovanjem. "Strava ste, keve mi." "Naravno da sam strava", slaže se Henri. Glas mu je blag i zamišljen. "Posao je gadan, ali neko mora da ga obavlja. Što se tiče tvojih jutarnjih randevua sa nesumnjivo ukusnim tajlandskim štapićem, smem li da ponudim jedan apalački aforizam?" "Samo napred, dan." Ovo je Morisov prvi pravi razgovor sa Henrijem Lejdenom, koji je totalno genijalan kao što su mu rekli da će biti. Totalno, pa i više. Više nije toliko teško verovati da ima i drugi identitet... tajni identitet, kao Brus Vejn. Ali... sve je to i dalje da odlepiš. "Ono što radimo u detinjstvu kasnije postaje navika", kaže Henri istim mekim glasom, nimalo nalik na Džordža Redbana. "Neka ti to bude savet od mene, Morise." "Aha, strava", kaže Moris. Nema predstavu o čemu gospodin Lejden priča, ali polako, stidljivo pruža ruku sa CD-om. Pošto Henri ne pruža ruku da ga uzme, na trenutak se oseća zgaženo, odjednom mu je ponovo sedam godina, i pokušava da zadivi uvek prezaposlenog tatu crtežom koji je celo popodne radio u svojoj sobi. Onda mu pada na pamet: pa on je slep, morončino. Možda može da oseti gandžu u tvojem dahu i čuje k'o šišmiš, ali kako misliš da provali da držiš jebeni CD u ruci? Sa oklevanjem, pomalo preplašen sopstvenom drskošću, Moris hvata Henrija iznad šake. Oseća kako se čovek malo trgnuo, ali Lejden onda dozvoljava da mu dovede ruku do tanke kutije. "Ah, CD", kaže Henri. "A na njemu je...?" "Morate da pustite sedmu stvar sa njega večeras u emisiji", kaže Moris. "Molim vas." Henri po prvi put izgleda pometeno. Povlači dim iz cigarete i pušta je (i ne gledajući, naravno, ha ha) u plastičnu kofu sa peskom pored vrata.

37

"Na koju to emisiju misliš?" pita. Umesto da odmah odgovori, Henri kratko cokće usnama, poput malog ali proždrljivog mesoždera koji jede nešto ukusno. I da bi stvar bila gora, propraća je karakterističnim pokličem Viskonsinskog Pacova, jednako poznatim u Morisovoj starosnoj grupi kao što je Redbanovo promuklo 'Čak i slepac...' poznato njihovim matorcima: "Evo vam ga, sažvaćite ga, progutajte, zalijte nečim, ionako SVE izlazi na istu rupu!" Iako to ne radi baš najveštije, nema sumnje koga imitira: jednog i jedinog Viskonsinskog Pacova, čiji je večernji program na KWLA-FM čuven u oblasti Kuli (mada bi verovatno bilo tačnije reći 'ozloglašen'). KWLA je mala koleška FM stanica u La Rivijeru, jedva više od mrljice na tapetu viskonsinskog radija, ali zato Pacov ima ogroman auditorijum. A kada bi se nekim slučajem obelodanilo da je stari dobri navijač Pivara i glasač republikanaca sa srednih talasa Džordž Redban istovremeno i Pacov - koji je jednom prilikom sa nasladom prepričavao kako je ispraznio creva na CD grupe Backstreet Boys - bilo bi gužve. I to prilično ozbiljne, verovatno, koja bi odjeknula daleko izvan ušuškane male radio-zajednice. "Kako ti je, pobogu, palo na pamet da bih ja mogao da budem Viskonsinski Pacov, Morise?" pita Henri. "Jedva sam pogodio o kome govoriš. Ko ti je utuvio takvu glupost u glavu?" "Dobro obavešteni izvor", kaže Moris tajanstveno. Zato što nikada ne bi odao Hauija Soula, sve i da mu čupaju nokte usijanim kleštima. Osim toga, i Haui je slučajno otkrio: jednog dana je ušao u staničnu klonju pošto je Henri izašao i video da je Henriju ispao novčanik iz zadnjeg džepa dok je sedeo na prestolu. Pomislili biste da bi momak čija su preostala čula toliko izoštrena primetio nedostatak, ali je Henrijev um verovatno bio zaokupljen drugim stvarima pošto se očigledno radi o teškom tipu koji mozga o teškim stvarima. U svakom slučaju, u Henrijevom novčaniku (koji je Haui pretresao, kako je rekao, iz 'dobronamerne radoznalosti') nalazila se legitimacija KWLA, na kojoj je neko u redu obeleženom sa IME mastilom odštampao crtež pacova. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic. "Nikada u životu nisam kročio u KWLA", kaže Henri, i to je apsolutna istina. On snima trake sa Viskonsinskim Pacovom (pored ostalih) kod kuće, a zatim ih šalje iz jedne pošte u centru, gde ima iznajmljen poštanski fah na ime Džo Stramer. Kartica sa odštampanim pacovom bila je zapravo pozivnica od strane osoblja KWLA na koju nikada nije odgovorio... ali je zadržao karticu. "Jesi li i sam nekome postao obavešteni izvor, Morise?" "A?" "Jesi li nekom rekao da misliš da sam ja Viskonsinski Pacov?" "Ne! Naravski da nisam!" Što, kao što svi znamo, ljudi obično kažu u ovakvim prilikama. Na Henrijevu sreću, u ovom slučaju je to istina. Bar za sad, ali dan je tek počeo. "Niti ćeš, zar ne? Zato što govorkanja umeju da puste koren. Kao i izvesne loše navike." Henri oponaša uvlačenje i izbacivanje dima.

38

"Umem da ćutim", kaže Moris, sa možda ne baš opravdanim ponosom. "Nadam se da je tako. Jer ću, ako ovo rasprdiš okolo, morati da te ubijem." Ako rasprdim okolo, misli Moris. Čoveče, ovaj tip je stvarno krvav. "Jes', da me ubijete", kaže Moris, smejući se. "I pojedem", kaže Henri. On se ne smeje, niti osmehuje. "Ma naravski", Moris se ponovo smeje, ali mu sopstveni smeh ovaj put zvuči neobično usiljen. "K'o Hanibal Lektor." "Ne, nego kao Ribar", kaže Henri. Polako okreće pilotske naočare prema Morisu. Stakla odbijaju svetlost, i na trenutak ih pretvaraju u oči od crvenog ognja. Moris pravi korak unazad, nesvestan da je to učinio. "Albert Fiš je voleo da počne od stražnjice. Jesi li to znao?" "N..." "Jeste, tako je. Tvrdio je da je dobro parče mlade stražnjice slatko kao teleći kotlet. Tačno je tako rekao. Napisao je to u pismu majci jedne od svojih žrtava." "Ludilo", kaže Moris. Sopstveni glas mu zvuči slabašno, glas praseta koje odbija da pusti zlog vuka u kuću. "Ali ja, kao, znam da niste Ribar." "Nisam? A zašto?" "Čoveče, pa slepi ste, na primer!" Henri ne odgovara, već samo zuri zažarenim staklenim očima u sada već potpuno usplahirenog Morisa. A Moris razmišlja: Ali kako znamo da li je zaista slep? Prilično se dobro snalazi za slepca... i kako me je oslovio po imenu čim sam izašao. Totalno uvrnuto. "Ćutaću", kaže. "Kunem se Bogom." "To mi je dovoljno", odgovara Henri blago. "Sad kad smo se dogovorili, šta si mi to doneo?" Drži CD pred sobom, ali ne tako kao da ga vidi, primećuje Henri sa beskrajnim olakšanjem. "To je, ahm, ona grupa iz Rasena, Štrokosperma? Oni što su uradili novu verziju 'Kud se dela naša ljubav'? Onu staru stvar Suprimsa? Samo što su je napravili da piči dvesta na sat. Krvava je. Mislim, totalno rastura pop fazon, sjebava mu znanje!" "Štrokosperma", ponavlja Henri. "Jesu li to oni što su se pre zvali Klića Džejn Vajat? Moris gleda Henrija sa strahopoštovanjem koje lako može da se pretvori u ljubav. "Solo gitarista Štrokosperme je otprilike osnovao KDŽV, čoveče. Onda su on i basista imali taj politički razlaz, nešto u vezi Dina Kisindžera i Henrije Ejksona, pa je Aki Daki - gitarista - otišao i osnovao Štrokospermu." "'Kud se dela naša ljubav'?" mrsi Henri, a onda pruža CD nazad. I dodaje, kao da je video kako se Morisu rastužilo lice: "Ne smeju da me vide sa time - mućni glavom. Gurni ga u moju kasetu." Morisova ojađenosti nestaje, i zamenjuje je blistav osmeh. "A, važi! Nema problema, g. Lajdene!" "I nemoj da te neko vidi kako to radiš. Naročito onaj Haui Soul. Haui ponekad ume da bude njuškalo. Bilo bi dobro da ga ne oponašaš."

39

"Nema šeme, šefe!" I dalje se kezeći, oduševljen načinom na koji je stvar prošla, Henri se maša kvake. "I još nešto, Morise." "Da?" "Pošto znaš moju tajnu, mogao bi da me zoveš Henri." "Henri! Strava!" Da li je ovo najbolje jutro ovog leta za Morisa Rozena? Definitivno jeste. "I još nešto." "Da, Henri?" Moris se usuđuje da mašta da bi jednog dana mogli da napreduju do Henka i Morija. "Nemoj nikome da kažeš za Pacova." "Već sam rek'o da..." "Jesi, i ja ti verujem. Ali iskušenje ne miruje, Morise; iskušenje ti se prikrada kao lopov u noći, ili kao lovac plenu. Ako podlegneš iskušenju, znaću to. Nanjušiću ti to na koži kao lošu kolonjsku vodi. Veruješ li mi?" "Uh... da." I zaista veruje. Kasnije, kada bude imao vremena da razmisli, pomisliće kako je takva pomisao besmislena, ali u ovom trenutku veruje u nju. Veruje mu. Gotovo kao da je hipnotisan. "Vrlo dobro. Sad idi. 'Oću da mi Ejs Alatke, Zaglat Ševiji i Gospodin Slasna Rebarca budu poređani za sledeći segment." "Primljeno." "A sa sinoćne utakmice..." "Vikmenovo izbacivanje u osmom? Bilo je da odlepiš. Totalno ne-Pivarski." "Ne, mislim da nam trebaju poeni Marka Lorete u petom. Loreta retko donosi poene, ali ga navijači vole. Nije mi jasno zašto. Čak i slepac vidi da nema domet, naročito iz dubine polja. Hajde kreni, sinko. Stavi CD u moju kaseti, i ako vidim Pacova, daću mu ga. Siguran sam da će hteti da ga pusti." "Stvar broj..." "Sedam, sedam, rimuje se sa gledam. Neću zaboraviti, a neće ni on. Hajde sad." Moris mu upućuje zahvalan pogled za oproštaj i vraća se unutra. Henri Lejden, alias Džordž Redban, alias Viskonsinski Pacov, alias Henri Šejk (stići ćemo i do toga, ali ne sada; vreme leti), pali još jednu cigaretu i duboko uvlači dim. Neće imati vremena da je popuši do kraja; poljoprivredni izveštaj je već odmakao (svinjsko salo skočilo, žito palo, a kukuruz se drži visoko k'o slonovo oko), ali mu trebaju dim ili dva da se sabere. Dan se otegao pred njim kao gladna godina, sa Festivalom jagoda u Maksvelovom staračkom domu, toj kući antiknih užasa, na kraju. Često se moli da ga Bog sačuva od toga da završi u kandžama Vilijema 'Lole' Makstona. Kada bi mu dali da bira između toga da skonča u MSD-u ili da spali lice letlampom, uvek bi pre odabrao letlampu. Kasnije, ako ne bude preumoran, možda će mu doći prijatelj iz ulice, da započnu dugo obećavano čitanje 'Sivog doma'. Bio bi to lep završetak dana.

40

Koliko će dugo, pita se, Moris Rozen istrajati u čuvanju tajne? Pa, pretpostavlja Henri, ostaje da se vidi. Pacov mu je suviše drag da bi ga se odrekao osim ako bude zaista morao; svestan je ove činjenice. "Din Kisindžer", mrmlja. "Henri Ejkson. Aki Daki. Neka nam je Bog u pomoći." Uvlači još jedan dim cigarete i pušta je da padne u kofu sa peskom. Vreme je da se vrati unutra, da analizira Loretin sinoćni home run, da počne da prima pozive vernih navijača iz oblasti Kuli. A nama je vreme da pođemo dalje. Sa zvonika luteranske crkve odzvonilo je sedam sati. www.bosnaunited.net U Frenč Lendingu život počinje da se zahuktava. U ovom delu sveta niko ne ostaje dugo u krevetu, i moramo da požurimo da završimo obilazak. Događaji će uskoro otpočeti, možda brže nego što očekujemo. Ali do sada smo obavili dobar deo posla, i preostalo nam je još samo jedno zaustavljanje do kraja puta. Uzdižemo se na toplim letnjim strujama, i na trenutak lebdimo pored tornja KDCU (dovoljno smo blizu da čujemo tik-tik-tik signalnog svetla i pritajeno, preteće brujanje električnog napona), gledajući prema severu ne bismo li se orijentisali. Osam milja uzvodno od varoši nalazi se Grejt Blaf, mesto nazvano po krečnjačkoj litici koja se tamo uzdiže3. Za liticu se priča da je ukleta, jer je 1888. godine poglavica indijanskog plemena Lisica (zvao se Daleki Pogled) okupio sve svoje ratnike, vračeve, skvo i decu i naredio im da skoče u smrt, i na taj način izbegnu neku goru sudbinu koju je video u snovima. Sledbenici Dalekog Pogleda, isto kao i sledbenici Džima Džonsa, učinili su kako im je rečeno. Ali nećemo uz reku; imamo dovoljno posla sa duhovima i ovde u Frenč Lendingu. Hajde da umesto toga još jednom preletimo Gvožđarsko Sokače (harliji nisu tamo, Nosonja Sen Pjer je otprašio na čelu Gromovite Petorke na posao u pivari), Kraljičinu ulicu i Makstonov starački dom (Berni je tamo dole, i još zuri kroz prozor - brrr), do ulice Blaf. To mesto je već gotovo izvan naselja, u poljima. Čak i danas, u dvadeset prvom veku, varoši oblasti Kuli naglo prelaze u šume i polja. U Hermanovu ulicu se skreće levo iz ulice Blaf, i taj kraj malo liči na urbanu sredinu. Tu, u kući od cigala na kraju pola milje dugačke poljane koju planeri još nisu zapazili (ovde, začudo, ima malo planera, tih nesvesnih agenata iskliznuća), živi Dejl Gilbertson, sa ženom Sarom i šestogodišnjim sinom Dejvidom. Ne možemo da ostanemo dugo, ali hajde da načas kliznemo unutra kroz prozor kuhinje, pošto je već otvoren, i pošto na radnoj površini ima taman dovoljno mesta za nas, između 'sileksa' i tostera. Dejl Gilbertson, šef policije, sedi za kuhinjskim stolom, čita novine i tovari kašikom pšenične pahuljice u usta ne obraćajući pažnju na ukus (toliko je uzrujan time što je video novi komentar Vendela Grina na naslovnoj strani Heralda da je zaboravio da doda šećer i seckanu bananu). Ovog jutra je to svakako najnesrećniji čovek u Frenč Lendingu. Uskoro ćemo upoznati njegovog jedinog konkurenta za to neprivlačno zvanje, ali da se koji časak zadržimo kod Dejla.

3

Great Bluff - bluff, eng. - visoka, strma i široka litica

41

Ribar, razmišlja ovaj tmurno, na sličan način kao Bobi Dilak i Tom Lund. Zašto ga nisi nazvao nekim malo staromodnijim imenom, ti jebeno podbunjivačko škrabalo? Nekim imenom koje je više lokalno? Damerboj, recimo; e, to bi bilo dobro. Ali Dejl zna razlog. Sličnosti između Alberta Fiša, koji je ordinirao u Njujorku, i njihovog momka u Frenč Lendingu suviše su upadljive - suviše zgodne - da bi se prešlo preko njih. Fiš je davio svoje žrtve, a Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem su po svemu sudeći takođe zadavljeni; Fiš je jeo meso svojih žrtava, a kod leševa oboje dece utvrđeno je da su nekome poslužili kao hrana; i Fiš i njihov čovek pokazali su posebnu gastronomsku sklonost prema... pa, prema nižim delovima leđa. Dejl spušta pogled prema svojim žitaricama, pa pušta kašiku u mešavinu i gura dlanom činiju od sebe. I ta pisma. Ne može da zaboravi pisma. Baca pogled prema svojoj aktovki, koja čuči pored stolice kao verno pseto. Dosje je u njoj, i privlači ga kao što pokvaren, bolan zub privlači jezik. Nekako uspeva da drži ruke daleko od njega, bar dok je kod kuće, gde se dobacuje loptom sa sinom i vodi ljubav sa ženom, ali da ga drži daleko od misli... e, to je već druga pesma, kao što takođe imaju običaj da kažu u ovim krajevima. Albert Fiš je napisao dugo i zastrašujuće detaljno pismo majci Grejs Bad, žrtve koja je starom ljudožderu konačno donela nagradno putovanje do električne stolice. ('Jedva čekam pogubljenje!' priča se da je Fiš rekao svojim tamničarima. 'To je jedino uzbuđenje koje još nisam probao!') Sadašnji počinilac pisao je slična pisma, jedno upućeno Helen Irkenham, a drugo Ejminom ocu (naprasitom, ali po Dejlovoj proceni iskreno ojađenom), Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru. Dejl bi voleo da veruje da je ta pisma napisao neki mutivoda koji inače nema nikakve veze sa ubistvima, ali oba sadrže pojedinosti koje nisu dospele do štampe, podatke koje bi trebalo da zna samo ubica. Dejl konačno popušta pred iskušenjem (kako bi ga Henri Lejden dobro razumeo!) i podiže aktovku. Otvara je i polaže debeli dosje tamo gde je nedavno ležala činija. Vraća aktovku na mesto pored stolice i otvara korice (obeležene su sa SEN PJER / IRKENHEM umesto sa RIBAR). Prevrće srceparajuće fotografije dvoje nasmejane, krezube dečice, izveštaje medicinskog istražitelja suviše strašne za čitanje i fotografije sa mesta zločina suviše strašne za gledanje (jeste, ali posao ga tera da im se hiljadu puta vraća - okrvavljeni lanci, muve, otvorene oči). Tu su takođe različiti prepisi, od kojih je najduži prepis saslušanja Spensera Hodala, koji je pronašao malog Irkenhema i nakratko bio pod sumnjom. Ispod ovih leže fotokopije tri pisma. Jedno je bilo poslato Džordžu i Helen Irkenhem (ali adresirano samo na Helen, ako je to uopšte važno). Drugo je stiglo Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru (i bilo je doslovno tako adresirano, uključujući i nadimak). Treće je bilo poslato majci Grejs Bad iz Njujork Sitija, posle ubistva njene ćerke krajem proleća 1928. godine. Grejs mi je sela u krilo i poljubila me. Tada sam odlučio da je pojedem. Tako je Fiš pisao gospođi Bad. Ejmi mi je sela u krilo i zagrlila me. Tada sam odlučio da je pojedem. Tako je neznanac pisao Nosonji Sen Pjeru, i je li čudo što je ovaj posle pretio da će spaliti

42

policijsku stanicu u Frenč Lendingu do temelja? Dejl ne miriše tog kučkinog sina, ali mora da prizna da bi se osećao isto na Nosonjinom mestu. Otišao sam gore i skinuo svu odeću sa sebe. Znao sam da ću je umazati krvlju ako to ne učinim. Fiš, gospođi Bad. Ošo sam okolo do kokošinjca i skino odeću sa sebe. Znao sam da ću je umažem krvlju ako to ne učinim. Nepoznati, Helen Irkenhem. Ovde se nameće pitanje: kako majka da sačuva zdrav razum kad primi takvo pismo? Da li je tako nešto moguće? Dejl smatra da nije. Helen je normalno odgovarala na pitanja, čak mu je ponudila čaj poslednji put kad je bio tamo, ali je pritom imala staklast, smlaćen pogled koji je ukazivao na to da se održava na instrumentima. Tri pisma, dva nova, jedno staro skoro sedamdeset pet godina, a ipak sva tri toliko slična. Prema saveznim ekspertima, pisma Sen Pjerovima i Irkenhemovima napisala je levoruka osoba. Hartija je bila obični beli 'hamermil', koji se može kupiti u svakoj prodavnici kancelarijskog materijala u Americi. Olovka kojom je pisano verovatno je bila marke 'Bic' - a to je tek bio trag. Fiš gospođi Bad, daleke dvadesetosme: Nisam je jebao iako sam mogao da sam hteo. Umrla je kao devica. Nepoznati Nosonji Sen Pjeru: NISAM je jebo iako sam mogo da sam teo. Umrla je ko DEVICA. Nepoznati Helen Irkenhem: Možda će vas uteši to da ga NISAM jebo iako sam mogo da sam teo. Umro je ko DEVAC. Dejl je ovde potpuno izgubljen, i svestan je toga, ali se nada da ne izgleda kao potpuni glupak. Ovaj počinilac, iako nije potpisao pisma imenom starog ljudoždera, očigledno želi da ga povežu sa njim. Samo je falilo da na mestima zločina ostavi pokoju crknutu pastrmku. Gorko uzdahnuvši, Dejl vraća pisma u korice, a korice u aktovku. "Dejle? Dušo?" Sarin pospani glas, sa vrha stepeništa. Dejl se trza kao čovek uhvaćen u nečemu sramotnom, i zatvara aktovku. "U kuhinji sam", dovikuje. O Dejviju ne mora da brine; taj se nikad ne budi pre pola osam. "Kasniš?" "Aha." Često kasnije dolazi na posao, pa to nadoknađuje radeći do sedam, osam ili čak devet uveče. Vendel Grin ga nije zakačio zbog toga... bar ne za sada, ali ima vremena. Svako ima svoje ljudoždere. "Zalij cveće pre nego što pođeš, hoćeš? Vazduh je tako suv." "Nema problema." Zalivanje Sarinog cveća je jedan od kućnih poslova koje voli. Najbolje razmišlja sa baštenskim crevom u ruci. Gore vlada tišina... ali nije čuo zvuk papuča koje se udaljavaju prema spavaćoj sobi. Čeka. Onda se, konačno, čuje: "'Si dobro, dušo?" "Odlično", dovikuje u odgovor, nadajući se da je upumpao pravu količinu živosti u glas. "Zato što si se još okretao kada sam ja zaspala." "Ne, ne, dobro sam."

43

"Znaš šta me je Dejvi pitao dok sam mu sinoć prala kosu?" Dejl prevrće očima. Mrzi te razgovore na daljinu. Čini se da ih Sara voli. Ustaje i sipa još jednu šolju kafe. "Ne, šta?" "Pitao me je: 'Hoće li tata da izgubi posao?'" Dejl zaustavlja šolju na pola putanje do usana. "Šta si mu odgovorila?" "Rekla sam 'naravno da neće'." "Dobro si rekla." Čeka, ali to je sve. Pošto mu je ubrizgala još malo otrovne brige - zbog Dejvidove lomne psihe, kao i zbog toga šta bi izvesna osoba mogla da mu uradi ako bude toliko baksuzan da naleti na nju - Sara se odvlači u njihovu sobu i, verovatno, u kupatilo na tuširanje. Dejl se vraća za sto, otpija gutljaj kafe, pa naslanja čelo na dlan i sklapa oči. U ovom trenutku vidimo koliko je zaista preplašen i očajan. Dejl ima samo četrdeset dve godine i čovek je zdravih navika, ali na nemilosrdnoj svetlosti jutra sa prozora kroz koji smo ušli, na trenutak kao bolešljivi šezdesetogodišnjak. Brine ga posao, jer zna da će, ako čovek koji je ubio Ejmi i Džonija nastavi da ubija, već iduće godine gotovo izvesno biti smenjen. Takođe je zabrinut za Dejvija... iako Dejvi nije njegova najveća briga, zato što, kao i Fred Maršal, ne može da zamisli da bi Ribar mogao da uzme njegovo i Sarino dete. Ne, veća briga su mu druga deca Frenč Lendinga, a donekle i deca iz Sentralije i Ardena. Najviše strahuje od toga da jednostavno nije dovoljno sposoban da ulovi kučkinog sina. Da će ovaj ubiti i treći, četvrti, pa možda i jedanaesti i dvanaesti put. Bog mu je svedok da je tražio pomoć. I dobio je... na neki način. Sada na slučaju rade i dva detektiva savezne policije, a povremeno se priključuje i agent FBI iz Medisona (mada nezvanično; FBI formalno ne učestvuje u istrazi). Dejlu čak i ova pomoć spolja deluje nadrealno, zahvaljujući neobičnoj podudarnosti ljudi o kojima se radi. Agent FBI zove se Džon. P. Reding. Savezni detektivi su Peri Braun i Džefri Blek. Što znači da u timu ima Brauna, Bleka i Redinga. Sara ih je nazvala Kolor Patrolom4. Sva trojica naglašavaju da su, bar za sada, samo i isključivo ispomoć. Da je Dejl Gilbertson taj koji stoji na vetrometini. Hriste Bože, voleo bih kada bi Džek hteo da mi pomogne u ovome, razmišlja Dejl. Postavio bih ga za pomoćnika dok trepneš, baš kao u onim starim vesternima. Jeste, brate. Dok trepneš. Kada je Džek prvi put došao u Frenč Lending, ima tome skoro četiri godine, Dejl nije znao šta da misli o čoveku koga su njegovi ljudi odmah prozvali Holivudom. U trenutku kada su njih dvojica upecali Tornberga Kinderlinga - jeste, onog neuglednog, žgoljavog Tornberga Kinderlinga - tačno je znao šta da misli o njemu. Momak je bio najbolji rođeni detektiv kojeg je Dejl ikada sreo u životu. Jedini rođeni detektiv, hoćeš da kažeš. Tako je. Jedini pravi. I mada su podelili lovorike (na bespogovorno insistiranje došljaka iz L.A.), slučaj je bio rešen zahvaljujući Džekovom detektivskom radu. Bio 4

Brown, Black and Redding, eng. - Smeđi, Crni i Crveni, ili Crvenkasti

44

je gotovo kao jedan od onih detektiva iz knjiga... Erkil Poaro, Eleri Kvin, takvi tipovi. Mada Džek nije u toj meri zaključivao, niti je išao okolo lupkajući se prstom po slepoočnici i govoreći o svojim 'malim sivim ćelijama'. On... "On sluša", mrmlja Dejl, i ustaje. Kreće prema sporednim vratima, pa se vraća po aktovku. Ubaciće je na zadnje sedište patrolnih kola pre nego što ode da zalije leje. Ne želi te jezive slike u kući ni sekund duže nego što je neophodno. Džek sluša. Kao što je slušao Dženu Masengejl, šankericu u pivari. Dejlu nije išlo u glavu zašto Džek provodi toliko vremena sa malom radodajkom, pa mu je čak palo na pamet da gospodin Lanene 'Lone iz L.A. hoće da je odvuče u krevet pa da se posle kod kuće hvali drugarima na Rodeo Drajvu da je maznuo dobro parče gore u Viskonsinu, gde je vazduh čist a noge dugačke i jake. Ali to uopšte nije bilo to. Džek je slušao, i ona mu je najzad rekla ono što je želeo da čuje. Ma daaa, ljudi počnu uvrnuto da se ponašaju kad piju, rekla je Džena. Ima jedan tip koji posle nekoliko tura počne da radi ovako. I onda je vrhovima prstiju stisnula nozdrve... ali sa dlanom okrenutim napolje. A Džek, i dalje se opušteno smešeći, i dalje pijuckajući klub-sodu: I uvek sa dlanom okrenutim napolje? Ovako? Ponovio je pokret. Džena, smešeći se, napola zaljubljena: "Tako je, macane - brzo učiš. Džek: Moguće je, ponekad. Kako se zove taj momak, dušo? Džena: Kinderling. Tornberg Kinderling. Zakikotala se. Samo što posle par tura čim počne sa štipanjem nozdrva - traži da ga svi zovu Torni5. Džek, i dalje sa onim svojim smeškom: A da li možda pije 'Bombaj' džin? Sa jednom kockom leda i nekoliko kapi bitera? Dženin osmeh počinje da bledi, i gleda ga kao da je nekakav čarobnjak: Otkud znaš? Ali nije važno otkud je znao, jer je to bio samo deo paketa, zapakovanog sa lepom mašnom. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic. Džek je naposletku odleteo nazad u Los Anđeles, vodeći Tornberga Kinderlinga Tornberga Kinderlinga, neuglednog kratkovidog agenta osiguranja iz Sentralije koji ne bi mrava zgazio, ne bi rekao 'govno' da su mu ga puna usta, ne bi pitao rođenu majku za čašu vode na vreo dan ali je zato ubio dve prostitutke u Gradu Anđela. Torni pritom nije davio; obavio je posao lovačkim nožem, za koga je Dejl posle utvrdio da je kupljen u 'Lephemovoj sportskoj opremi', sumnjivom malom lokalu pored Send Bara, najzloglasnije jazbine za opijanje u Sentraliji. Do tada su rezultati ispitivanja DNK prikucali Kinderlingovo dupe uz vrata ambara, ali je Džeku bilo milo što su utvrdili poreklo oružja koji su izvršena ubistva. Lično je pozvao Dejla da mu zahvali, a Dejl, koji nikada pre toga nije bio zapadno od Denvera, bio je gotovo apsurdno dirnut ovom ljubaznošću. Džek je u toku istrage nekoliko puta rekao da dokaza nikada nije dovoljno kada je počinilac istinski opak momak, a za Tornija Kinderlinga se pokazalo da je itekako opak. Naravno, igrao je na kartu neuračunljivosti, pa je Dejl, koji se potajno nadao da će biti pozvan da 5

Thorny, eng. - Bocko, Bodljikavi.

45

svedoči, bio oduševljen kada je porota odbila njegovo pozivanje i osudila ga na nekoliko uzastopnih doživotnih kazni. A čemu se moglo zahvaliti za to? Šta je pomoglo da se to dogodi? Upravo to što je čovek slušao. Bilo je dovoljno. Umeo je da sluša konobaricu naviklu na to da joj blenu u grudi dok ono što govori ulazi na jedno uvo tipa koji sluša i izlazi na drugo. A koga je Holivud Džek sve slušao pre Džene Masengejl? Neku kurvu sa Sanseta, činilo se... ili, tačnije, čitavo jato pomenutih. (Usput, kako nazvati tako nešto? Četa uličarki? Grupica droca?) Nijedna od njih nije pokazala na Kinderlinga prilikom prepoznavanja u policiji, zato što Tornberg na gostovanju u L.A. nije mnogo ličio na Tornberga koji je putovao okolo obilazeći kompanije koje prodaju poljoprivrednu opremu u Kuliju, i preko u Minesoti. Torni iz L.A. nosio je periku, kontaktna sočiva umesto naočara, i veštačke brčiće. "Najgenijalnija stvar bilo je sredstvo za crnjenje", rekao je Džek. "Mala količina, tek toliko da liči na tamošnjeg." "Išao je u dramsku sekciju sve četiri godine u gimnaziji u Frenč Lendingu", mrko je odgovorio Dejl. "Proverio sam. Možeš li da poveruješ da je mali kopilan u prvoj godini igrao Don Žuana?" Torni je, dakle, smislio više lukavih promena izgleda (previše da bi porota progutala pozivanje na neuračunljivost, činilo se), ali je zaboravio jednu izdajničku sitnicu, ono stezanje nozdrva sa dlanom okrenutim od sebe. Jedna od prostitutki se setila, i kada ju je pomenula - Dejl je bio siguran da je to rekla onako uzgred, baš kao i Džena Masengejl - Džek je čuo. Zato što je slušao. Nazvao me da se zahvali zbog noža, i još jednom da me obavesti šta je odlučila porota, razmišlja Dejl, ali taj drugi put je hteo nešto i za sebe. A ja sam znao šta je to. Znao sam pre nego što je otvorio usta. Jer iako nije bio genijalni detektiv kao njegov prijatelj iz Golden Stejta, Dejlu nije promakla neočekivana i burna reakcija mlađeg muškarca na prirodu zapadnog Viskonsina. Džejk se zaljubio u Kuli, i Dejl je bio spreman da se kladi u velike pare da je to bila ljubav na prvi pogled. Bilo je nemoguće drugačije protumačiti izraz njegovog lica dok su se vozili iz Frenč Lendinga u Sentraliju, iz Sentralije u Arden, iz Ardena u Miler: divljenje, zadovoljstvo, maltene zanos. Dejlu je Džek izgledao kao čovek koji je došao na mesto gde nikada nije bio samo da bi otkrio da se vratio kući. "Čoveče, ne mogu da se nagledam", priznao je jednom Dejlu. Njih dvojica su se vozili u Dejlovom starom patrolnom 'kaprisu', koji nikako nije uspevao da ide pravo (a ponekad mu je otkazivala i sirena, što je umelo da bude neprijatno). "Jesi li svestan koliko si srećan što živiš ovde, Dejle? Ovo je jedno od najlepših mesta na svetu. Iako je od rođenja živeo u Kuliju, Dejl nije imao razloga da se usprotivi. Na kraju njihovog poslednjeg razgovora o Tornbergu Kinderlingu, Džek je podsetio Dejla da ga je u prethodnoj prilici zamolio (ne sasvim u šali, ali ni potpuno ozbiljno) da ga obavesti ako bude saznao za neko lepo mestašce na prodaju u svojem delu sveta. Dejl je po boji njegovog glasa - gotovo uzrujanoj promuklosti - znao da je gotovo sa šalom.

46

"Što znači da si mi ostao dužan", mrmlja Dejl, prebacujući baštensko crevo preko ramena. "Dužan si mi, mangupe." Već je, naravno, molio Džeka da mu nezvanično pomogne u istrazi oko Ribara, ali je Džek odbio... gotovo sa strahom. U penziji sam, rekao je odsečno. Ako ne znaš šta ta reč znači, Dejle, možemo zajedno da je potražimo u rečniku. Ali to je besmisleno, zar ne? Naravno da jeste. Kako čovek od trideset pet godina može da bude u penziji? Naročito neko ko je tako pakleno dobar u svome poslu? "Dužan si mi, macane", ponavlja, idući duž zida kuće prema česmi. Nebo iznad njega je bez oblaka, redovno zalivani travnjak je zelen, i nigde nema vidljivih znakova iskliznuća, bar ne ovde u ulici Herman. A možda ih ipak ima, i možda ih i mi osećamo. Radi se o nekoj vrsti neujednačenog brujanja, poput onih smrtonosnih volti koje protiču kroz čeličnu konstrukciju tornja KDCU. Ali predugo smo se zadržali ovde. Moramo ponovo da uzletimo i nastavimo prema našem konačnom odredištu ovog ranog jutra. Još ne znamo sve, ali znamo tri važne stvari: prvo, da je Frenč Lending nezdravo mesto, drugo da malo ljudi zna duboko u duši (Džudi Maršal, na primer, kao i Čarls Bernsajd) da je obolenje ovog gradića mnogo šire od nedela jednog bolesnog pedofila-ubice, i treće, da nismo sreli nikoga ko je sposoban da svesno prepozna silu - iskliznuće - koje je zahvatilo ovu mirnu varošicu pored Tomove i Hakove reke. Sve osobe koje smo do sada upoznali slepe su, na svoj način, kao Henri Lejden. Ovo podjednako važi za one koje do sada nismo sreli - Nosonju Sen Pjera, Vendela Grina, Kolor Patrolu - kao i za one koje jesmo. Naša srca vape za herojem. I mada takvog možda nećemo naći (ovo je dvadeset prvi vek, na kraju krajeva, doba Džordža V. Buša i Štrokosperme, a ne d'Artanjana i Džeka Obrija), možda možemo da pronađemo čoveka koji jednom jeste bio heroj. Potražimo, stoga, jednog starog prijatelja, koga smo poslednji put videli hiljadu i nešto milja istočno odavde, na obali pouzdanog Atlantika. Prošle su godine, i na neki način zaturile u njemu dečaka kakav je nekada bio; mnogo toga je zaboravio, i veći deo odraslog doba proveo održavajući to stanje amnezije. Ali on je jedina nada Frenč Lendinga, i zato pohitajmo na istok, nazad preko šuma i polja i valovitih brežuljaka. Ono što vidimo jesu milje i milje njiva i pašnjaka: polja postrojenih kukuruza, raskošna polja žita, debeli žuti potezi deteline. Uski prašnjavi putevi vode do belih farmerskih kuća i okolnih visokih ambara, ostava za seme, cilindričnih betonskih silosa i dugačkih metalnih šupa za opremu. Muškarci u teksas-jaknama idu dobro utabanim stazama između kuća i ambara. Već se oseća miris sunca. Taj miris, dobro umešen od putera, kvasca, zemlje, rastinja i raspadanja, pojačaće se kada se sunce popne i svetlost pojača. Ispod nas, put broj 93 ukršta se sa putem broj 35 u centru malene Sentralije. Prazan parking iza Send Bara očekuje bučni dolazak Gromovite Petorke, koja po običaju provodi subotnja popodneva, večeri i noći uživajući u tamošnjim stolovima za bilijar, hamburgerima i kriglama ambrozije čijem su stvaranju posvetili svoje ekscentrične živote, najboljeg proizvoda kingslendske pivare, piva koje ima pravo da visoko uzdigne penušavu glavu u poređenju sa bilo čim što se pravi u malim specijalizovanim pivarama i belgijskim manastirima, Kingslend Ejla. Ako Nosonja Sen Pjer, Miš i društvo tvrde da je to najbolje pivo na svetu, zašto im ne bismo

47

verovali? Ne samo što znaju više o pivu od nas, već su prikupili svako zrnce znanja, veštine, stručnosti i inspiracije kojim raspolažu da od Kingslend Ejla načine uzor pivarskog zanatskog umeća. Zapravo se i jesu preselili u Frenč Lending zato što je pivara, koji su odabrali posle obimne potrage, bila voljna da sarađuje sa njima. Pomenuti Kinglslend Ejl znači poželeti dobar gutljaj istog, ali ipak potiskujemo iskušenje; pola osam ujutru rano je da se popije nešto jače od voćnog soka, kafe i mleka (ako nismo Vonda Kinderling, za koju čak i Kingslend Ejl predstavlja samo hranljivi dodatak uz Aristokrat votku); osim toga, u potrazi smo za našim starim prijateljem i najpribližnijom zamenom za heroja, koga smo poslednji put videli kao dečaka na obali Atlantskog Okeana. Nećemo traćiti vreme, već nastavljamo put, odmah ovde i sada. Milje promiču pod nama, a njive se sužavaju duž puta broj 93 između brda koja se dižu sa obe strane. Uprkos hitnji, moramo ovo da osmotrimo, moramo da pogledamo gde smo. 4. Pre tri godine, naš stari prijatelj vozio se ovom istom deonicom puta broj 93, na suvozačevom sedištu starog 'kaprisa' Dejla Gilbertsona, dok mu je srce ludački tuklo u grudima, grlo se stezalo a usta bila suva, i dok ga je srdačni Dejl, u to vreme tek malo više od provincijskog žace koga je zadivio preko svake razumne mere iako je samo radio svoj posao najbolje što je mogao, vozio prema poljskoj kući i pet jutara zemlje koju je Dejlu ostavio pokojni otac. Ova 'fina kućica' mogla je da se kupi za male pare, pošto Dejlovi rođaci nisu bili naročito zainteresovani za nju, a za druge nije imala nikakvu vrednost. Dejl ju je čuvao iz sentimentalnih razloga, ali ni sam nije imao nikakve planove sa njom. Jedva da je znao šta da radi sa još jednom kućom, osim što je provodio puno vremena održavajući je; bio je to zadatak koji mu je zbog nečega veoma prijao, ali nije imao ništa protiv toga da ga prepusti nekom drugom. U toj fazi njihovog prijateljstva, Dejl je osećao takvo strahopoštovanje prema našem prijatelju da ne samo što mu nije smetala mogućnost da se ovaj useli u staru kuću njegovog oca, već je to smatrao čašću. A čovek na sedištu pored njega bio je suviše obuzet svojom reakcijom na krajolik - suviše zanesen samim krajolikom - da bi se osećao postiđeno zbog Dejlovog divljenja. Pod običnim okolnostima, naš prijatelj bi odveo svojeg obožavaoca u neki miran bar, častio bi ga pivom i rekao: "Vidi, znam da si impresioniran onim što sam uradio, ali ja sam ipak samo običan policajac kao i ti, Dejle. Nema tu nikakvog čuda. Osim toga, da budem pošten do kraja, imam mnogo više sreće nego što zaslužujem." (Ovo bi bila čista istina: otkako smo ga poslednji put videli, naš prijatelj bio je blagosloven, ako je to blagoslov, tako natprirodnom srećom da se više ne usuđuje da igra karte niti da se kladi na sportske događaje. Kada neprestano dobijaš, dobijanje zadobije ukus kiselog grožđa.) Ali okolnosti nisu bile obične, i u oluji osećanja koja je pretila da ga raznese otkako su napustili Sentraliju i uputili se ravnom deonicom puta broj 93, Dejlovo divljenje bilo je jedva primećeno. Ova kratka vožnja do mesta koje nikada do tada nije video bila je poput dugo odlaganog povratka kući: sve što je video činilo mu se bremenito zapamćenim značenjem, deo njega, suštinsko. Sve mu se činilo dragoceno. Znao je da će kupiti 'finu kućicu', bez obzira kako bude

48

izgledala i koliko bude koštala, iako cena ni jednog trenutka nije bila prepreka. Kupiće je i tačka. Dejlovo strahopoštovanje uticalo je na njega samo utoliko što je bio svestan da će morati da spreči poštovaoca da mu je proda ispod cene. U međuvremenu se borio sa suzama koje su pretile da mu napune oči. Odavde vidimo ledničke doline koje presecaju teren desno od 93 poput otiska prstiju diva. On je video samo uske puteve koji se odvajaju od druma i gube se u pomešanoj svetlosti i tami. Svaki mu je poručivao: Još malo i stigao si. A drum je govorio: Do tamo se ide ovuda. Osmatrajući iz visine, možemo da vidimo parking pored puta, dve benzinske pumpe i dugački sivi krov sa izbledelim natpisom ROJEVA RADNJA; kada je on pogledao desno i video, iza pumpi, široke stepenice koji se dižu do širokog trema i ulaza u prodavnicu, osetio je kao da se već stotinu puta popeo tim stepenicama i ušao da uzme hleb, mleko, pivo, hladne odreske, radne rukavice, odvijač, kesu ekserčića, šta god mu je trebalo iz praktičnog izobilja nagomilanog na stepenicama, kao što će nakon tog dana i činiti, stotinu i više puta. Pedeset metara niže niz drum, plavo-siva vrpca potoka Tamarak počinje da vijuga kroz Norvešku Dolinu. Kada je Dejlov automobil zatutnjao preko zarđalog metalnog mostića, mostić je poručio Tu smo!, a ležerno ali skupo odeveni čovek na suvozačevom sedištu, koji je izgledao kao da o farmama zna onoliko koliko je video sa prozora pored sedišta prve klase na interkontinentalnim letovima i uistinu ne bi umeo da razlikuje žito od slame, osetio je kako mu je zadrhtalo srce. Na drugoj strani mosta, putokaz je nosio natpis PUT KROZ NORVEŠKU DOLINU. "Tu smo", rekao je Dejl, i skrenuo desno u dolinu. Naš prijatelj je šakom pokrio usta, da priguši zvuke koje je njegovo uzdrhtalo srce moglo da ga natera da načini. Ovde-onde pored puta cvetalo je i povijalo se poljsko cveće, što drsko i razmetljivih boja, što poluskriveno unutar prekrivača od bujnog zelenila. "Uvek mi prija da vozim ovim putem", rekao je Dejl. "Nije čudo", uspeo je naš prijatelj da prozbori. Malo od onoga što je Dejl govorio uspevalo je da se probije kroz kovitlac osećanja koji je besneo u umu i telu njegovog saputnika. To je staro imanje Lundovih - rođaka moje majke. Tamo preko bila je školska zgrada sa jednom učionicom gde je moja prababa učila decu, ali su je odavno srušili. Ovo ovde je imanje Dvejna Apdala, koji, hvala Bogu, nije rođak. Mrmlj bla truć. Bla truć mrmlj. Ponovo su prešli Tamarak, čija se svetlucavo plavosiva voda kikotala i dovikivala Evo i nas! Prošli su krivinu, i prema kolima se odjednom sa svih strana nagnulo obilje raskošnog divljeg cveća. Usred njega su se videla slepa lica divljih ljiljana koja su se okretala u pravcu lica našeg prijatelja. Talas emocija različitih od onog kovitlaca, tiši ali ne manje silan, poterao mu je vrele suze iz očiju. Zašto divlji ljiljani? Divlji ljiljani mu ništa nisu značili. Pretvarao se da zeva ne bi li obrisao suze, nadajući se da Dejl nije ništa primetio. "Evo nas", reče Dejl, koji je primetio ili nije, i skrenu na dugi, obrasli prilazni put, oivičen poljskim cvećem i visokom travom, naizgled bez cilja osim samih livada i grmova cveća visokog do pojasa. Iza livada, trake njiva dizale su se prema šumovitim obroncima brda. "Za koji časak ćeš ugledati kuću mog starog. Livada ide uz kuću, a njive su vlasništvo mojih rođaka Rendija i Kenta."

49

Naš prijatelj nije mogao da vidi belu kuću na sprat na kraju poslednjeg zavoja puta sve dok Dejl Gilbertson nije dopola izbio iz krivine, i nije progovorio dok Dejl nije zaustavio kola ispred kuće i isključio motor, i dok obojica nisu izašli. Pred njim se nalazila 'fina kućica', solidno sagrađena, sveže okrečena, sa ljubavlju održavana, skromna ali lepih proporcija, skrivena od puta, daleko od sveta, na rubu zelene i žute cvetne livade. "Bože, Dejle", rekao je, "ovo je savršeno." Ovo je mesto gde ćemo pronaći našeg bivšeg saputnika, koji je u detinjstvu poznavao dečaka po imenu Ričard Slot, i, na kratko, drugog dečaka koji se, jednostavno, zvao Vuk. U ovoj solidnoj, prijatnoj, samotnoj beloj poljskoj kući naći ćemo našeg starog prijatelja, koji je kao dečak proputovao zemlju od okeana do okeana u potrazi za izvesnom dragocenom stvari, neophodnom stvari, moćnim talismanom, i koji je, uprkos strahotnim preprekama i groznim pogibeljima, uspeo da pronađe predmet svoje potrage i upotrebio ga mudro i u dobre svrhe. Koji je, mogli bismo reći, kao pravi heroj napravio mnogobrojna čuda. I koji ne pamti ništa od ovoga. Ovde ćemo, konačno, pronaći bivšeg poručnika losanđeleske policije, detektiva u Odseku za ubistva, Džeka Sojera, kako sprema doručak i sluša Džordža Redbana na KDCU. www.bosnaunited.net Našeg Džeka. Džekilija, kako je njegova majka, pokojna Lili Kavano Sojer, volela da ga zove. www.bosnaunited.net Išao je za Dejlom kroz praznu kuću, obišao sprat i prizemlje, podrum, pokorno se diveći novoj peći i bojleru koje je Dejl ugradio godinu dana pre očeve smrti, kvalitetu popravki koje je od tada izvršio, sjajnoj šari podnih dasaka, debljini izolacije na tavanu, čvrstini prozora, mnogim zanatskim pojedinostima koje je zapazio. "Aha, dosta sam radio po kući", rekao mu je Dejl. "I bez njih je bila u prilično dobrom stanju, ali ja volim da doterujem. To mi je posle nekog vremena postalo hobi. Kad god bih imao nekoliko slobodnih sati, vikendom i inače, dovezao bih se ovde i uzeo da prčkam okolo. Ne znam, možda sam na taj način osećao da sam ostao u dodiru sa tatom. Bio je stvarno dobar čovek, moj tata. Želeo je da budem farmer, ali je, kada sam mu rekao da razmišljam da se zaposlim u policiji, sto odsto stao iza mene. Znaš šta je kazao? 'Ako preko volje postaneš farmer, šutiraću te u dupe od jutra do sutra. Tako nećeš biti ništa bolji od mazge. Tvoja mama i ja te nismo podigli da budeš mazga.'" "A šta je ona mislila?" upitao je Džek. "Moja mama potiče iz dugačke loze farmera", rekao je Dejl. "Smatrala je da bih možda na kraju zaključio da nije tako loše biti mazga. U vreme pre nego što je umrla, četiri godine pre mog starog, već se bila pomirila s tim da sam policajac. 'Ajmo sad u kujnu da šacnemo livadu, važi?" Dok su stajali ispred kuće i šacovali, Džek je iskoristio priliku da upita Dejla koliko traži za kuću. Dejl, koji je očekivao ovo pitanje, smanjio je iznos koji su on i Sara verovali da mogu da dobiju za pet hiljada. Zašto bi se zavaravao? Dejl je želeo

50

da Džek Sojer kupi kuću u kojoj je odrastao - želeo je da Džek makar i nekoliko nedelja godišnje živi blizu njega. A ako Džek ne kupi kuću, niko neće. "Ti to ozbiljno?" upitao je Džek. Zbunjen više nego što je želeo da prizna, Dejl je rekao: "Zvuči mi kao poštena pogodba." "Poštena za sve osim za tebe", rekao je Džek. "Neću ti dozvoliti da mi pokloniš ovo mesto samo zato što ti se dopadam. Povećaj cenu, ili odustajem." "Vi gradski mudrijaši stvarno umete da se pogađate. U redu, neka bude tri hiljade više." "Pet", rekao je Džek, "ili odoh odavde." "Dogovoreno, iako mi lomiš srce." "Nadam se da je ovo poslednji put da kupujem nekretnine od prevarantskih Norvežana", rekao je Džek. Kupio je kuću izdaleka, izvršivši uplatu iz L.A., razmenivši potpise faksom, bez hipoteke, gotovinom unapred. Odakle god Džek Sojer potiče, Dejl je tada pomislio, znatno je bogatiji nego što policajci obično jesu. Nekoliko nedelja kasnije, Džek se ponovo pojavio, u središtu tornada koga je sam uzvitlao; sredio je da mu uvedu telefon i struju, kupio otprilike polovinu inventara u Rojevoj Radnji, jurio u Arden i La Rivier da nabavi novi krevet, posteljinu, pribor za jelo, šerpe i tiganje i komplet francuskih noževa, mikrotalasnu, džinovski televizor i brdo muzičkih uređaja koji su bili tako tanki, crni i sjajni da je Dejl, kada je bio pozvan na piće, zaključio da su verovatno koštali više od njegove godišnje zarade. I još mnogo toga je Džek dovukao u kuću, a među mnogo čime bilo je stvari za koje Dejl nije verovao da mogu da se nađu u Francuskom okrugu u Viskonsinu. Za šta čoveku može da zatreba vadičep koji košta šezdeset pet dolara i zove se 'Majstor podrumar'? Ko je uopšte taj momak, i u kakvoj je porodici odrastao? Zapazio je kesu sa njemu nepoznatim logom, punu kompakt diskova - po ceni od petnaest ili šesnaest dolara komad, unutra je bilo CD-a za nekoliko stotina dolara. Kako god je glasila puna istina o Džeku Sojeru, deo nje bio je da je itekako zaluđen za muziku. Radoznao, Dejl se sagnuo, izvadio pregršt kutija i osmotrio slike ljudi, uglavnom crnaca, uglavnom sa duvačkim instrumentima na usnama. Kliford Braun, Lester Jang, Tomi Flanagan, Pol Dezmond. "Nikada nisam čuo za ove tipove", rekao je. "Šta je ovo, džez?" "Pogodio si", rekao je Džek. "Da li bi mi pomogao, za jedno mesec ili dva, da poređam nameštaj, okačim slike i tako to? Stići će mi dosta stvari." "Kad god 'oćeš." Onda mu je sinula sjajna ideja. "Hej, moraš da upoznaš mog teču Henrija! On ti je komšija, živi jedno četvrt milje niz put. Bio je oženjen mojom tetkom Rodom, tatinom sestrom, koja je umrla pre tri godine. Henri ti je nešto kao enciklopedija otkačene muzike." Džek nije komentarisao zaključak da džez spada u otkačenu muziku. Možda i spada. Dejlu je u svakom slučaju tako zvučao. "Mislio sam da farmeri nemaju baš mnogo vremena za muziku." Dejl je otvorio usta i počeo da se cereka. "Henri nije farmer. Henri..." Cereći se, podigao ruke sa dlanovima okrenutim uvis i raširenim prstima i zagledao se u

51

prazno, tražeći pravi izraz. "On ti je sušta suprotnost farmeru. Kada se vratiš, upoznaću te sa njim. Silno će ti se dopasti." Šest nedelja kasnije, Džek se vratio da dočeka kamion sa stvarima i kaže ljudima gde da postave nameštaj i druge stvari koje su prevezli za njega; nekoliko dana posle toga, kada je otvorio većinu sanduka, telefonirao je Dejlu i pitao ga da li je još voljan da mu pomogne. Bilo je pet popodne na dan koji se vukao tako sporo da je Tom Lund zaspao za svojim stolom, i Dejl se odvezao pravo tamo, i ne presvukavši uniformu. Njegova prva reakcija, kada mu je Džek stegnuo šaku i uveo ga, bio je nerazblažen šok. Pošto je načinio samo korak preko praga, Dejl je stao kao ukopan, nemoćan da nastavi dalje. Prošle su dve ili tri sekunde pre nego što je shvatio da se radi o pozitivnom šoku, šoku zadovoljstva. Njegova stara kuća bila je preobražena: gotovo kao da ga je Džek Sojer prevario i otvorio mu poznata ulazna vrata u neku potpuno nepoznatu kuću. Prostor od početka dnevne sobe do kuhinje nimalo nije ličio na onaj koga se sećao iz detinjstva, niti na onaj čisti, ispražnjeni prostor iz poslednjih godina. Činilo mu se da je Džek ukrasio kuću pokretom ruke, pretvorivši je u nešto drugo, nije znao šta - vilu na Rivijeri, stan na Park Aveniji. (Dejl nikada nije bio u Njujorku, ili na jugu Francuske.) Onda mu je palo na pamet da je, umesto da je preobrazi, Džek jednostavno u njoj video više nego on sam. Kožne sofe i fotelje, krpare živih boja, široki stolovi i neupadljive svetiljke došli su iz nekog drugog sveta ali su se savršeno uklopili, kao da su bili napravljeni upravo za ovu kuću. Sve što je video pozivalo ga je unutra, i otkrio je da je ponovo u stanju da se kreće. "Brate mili", rekao je. "Ovo mesto je zaista otišlo u prave ruke." "Drago mi je što ti se sviđa", reče Džek. "I meni, moram da priznam. Izgleda čak i bolje nego što sam očekivao." "Šta ja treba da radim? Ovo mesto već izgleda sređeno." "Kačićemo neke slike", rekao je Džek. "Tek tada će biti sređeno." Dejl je pretpostavljao da Džek govori o porodičnim fotografijama. Nije shvatao šta će nekome pomoć da postavi nekoliko uramljenih fotografija na zid, ali ako Džeku treba njegova pomoć, on je tu da mu se nađe. Osim toga, slike će mu reći dosta toga o Džekovoj porodici, a to ga je i dalje veoma zanimalo. Ali kada ga je Džek odveo do pljosnatih drvenih sanduka naslaganih uz kuhinjski pult, ponovo mu se javio osećaj da ništa ne shvata, da je zakoračio u nepoznati svet. Sanduci su bili ručne izrade; bili su to ozbiljni proizvodi, napravljene da pruže industrijski stepen zaštite onome što se nalazilo u njima. Neki su bili visoki skoro dva metra i gotovo isto toliko široki. U tim čudima sigurno nisu bile slike mame i tate. On i Džek morali su da otkuju krajeve i olabave eksere duž ivica da bi uspeli da otvore sanduke. Trebalo im je iznenađujuće mnogo napora da odvoje poklopce. Dejl je zažalio što nije svratio do kuće da skine uniformu, koja je bila natopljena znojem kada su on i Džek napokon izvukli pet teških pravouganih predmeta, debelo obloženih višestrukim slojevima pakovnog kartona, iz njihovih čaura. A još je puno sanduka ostalo neotvoreno. Sat kasnije, preneli su prazne sanduke u podrum i vratili se gore na pivo. Potom su rasekli slojeve kartona, otkrivši ulja i grafike u raznovrsnim okvirima, uključujući nekoliko koji su izgledali kao da ih je umetnik skucao od letava sa zida ambara.

52

Džekove slike spadale su u kategoriju o kojoj je Dejl neodređeno razmišljao kao 'modernoj umetnosti'. Nije shvatao šta neke od tih stvari prikazuju, iako mu se većina sviđala, naročito onih nekoliko pejsaža. Bio je svestan da nikada nije čuo za njihove autore, ali je pretpostavljao da bi njihova imena bila poznata svetu koji živi u velikim gradovima i ide po muzejima i galerijama. Sva ta umetnost - slike velike i male, poređane na podu kuhinje - ga je ošamućivala, i to ne na potpuno prijatan način. Nalazio se u nekom drugom svetu, čija obeležja nije poznavao. Onda se setio da će on i Džek Sojer da ih obese na zidove kuće u kojoj su nekada živeli njegovi roditelji, i iznenada ga je obuzela neočekivana, sveprožimajuća toplina. Zašto se susedni svetovi ne bi povremeno ukrstili? Zar taj drugi svet, uostalom, nije bio Džekov? "Eh, čoveče", rekao je. "Voleo bih kada bi Henri, znaš, onaj teča o kome sam ti pričao? Onaj što živi nedaleko odavde? Voleo bih kada bi on mogao da vidi ove stvari. Henri bi umeo da ih ceni." "Zašto ne bi mogao da ih vidi? Pozvaću ga da svrati." "Šta, nisam ti rekao?" upitao je Dejl. "Henri je slep." Slike su završile na zidovima dnevne sobe, duž zida stepeništa i u spavaćim sobama. Džek je čak okačio nekoliko minijatura u kupatilu na spratu i u polukupatilu u prizemlju. Dejla su počele da bole ruke od pridržavanja okvira dok je Džek obeležavao mesta za eksere. Posle prve tri slike skinuo je kravatu i zavrnuo rukave, i osećao je kako mu se znoj sliva iz kose i klizi niz lice. Džek Sojer je radio jednako naporno ili napornije nego on, ali je izgledao kao da se nije bavio ničim težim od razmišljanja o večeri. "Ti si nešto kao kolekcionar, a?" pitao ga je Dejl. "Da li ti je trebalo mnogo vremena da sakupiš sve ove slike?" "Ne znam dovoljno o tome da bih bio kolekcionar", rekao je Džek. "Većinu ovih slika nabavio je moj otac, tokom šezdesetih i sedamdesetih. Moja majka je takođe kupila poneku, kada bi videla nešto što bi joj se dopalo. Nešto kao onaj Ferfild Porter tamo, sa tremom i travnjakom i cvećem." Taj mali Ferfild Poter - Dejl je pretpostavljao da je to umetnikovo ime - dopao se i njemu, čim su ga on i Džek izvukli iz sanduka. Takvu sliku biste poželeli da okačite u dnevnu sobu. U takvu sliku biste gotovo poželeli da uđete. Ali kada biste je okačili u dnevnoj sobi, pomislio je Dejl, većina posetilaca je ne bi ni primetila. Džek je rekao nešto o tome kako mu je drago što je konačno izvadio slike iz skladišta. "Znači da su ti ih mama i tata poklonili?" nabacio je Dejl. "Ostale su mi posle majčine smrti", odgovorio je Džek. "Otac mi je umro kad sam bio mali." "Uh bre, baš mi je žao", rekao je Dejl, grubo povučen iz sveta u koji ga je odveo gospodin Ferfild Poter. "Mora da ti je teško palo što si tako rano ostao bez tate." Pomislio da mu je Džek upravo dao objašnjenje za auru izdvojenosti i nepristupačnosti koja se činilo da ga sve vreme okružuje. Sekund pre nego što je Džek mogao da odgovori, rekao je sebi da kenja. Nije imao predstavu šta je potrebno da čovek postane kao Džek Sojer. "Aha", rekao je Džek. "Na svu sreću, moja majka je bila još čvršća."

53

Dejl je odlučio da iskoristi priliku do kraja. "Čime su se tvoji bavili? Jesi li odrastao u Kaliforniji?" "Rodio se i odrastao u Los Anđelesu", rekao je Džek. "Moji roditelji su bili na estradi, ali nemoj zbog toga da misliš loše o njima. Bili su sjajni ljudi." Džek ga nije pozvao da ostane na večeri - Dejlu se to urezalo u pamćenje. Trebalo im je više od sat i po da okače preostale slike, Džek Sojer je ostao srdačan i dobro raspoložen, ali je Dejl, koji nije bez razloga bio policajac, osetio nekakvo ograđivanje i tvrdoću unutar prijateljeve dobrostivosti: vrata su se prvo malčice odškrinula, a zatim sa treskom zatvorila. Fraza 'sjajni ljudi' postavila je Džekove roditelje izvan domašaja. Kada su napravili pauzu da popiju još po jedno pivo, Dejl je pored mikrotalasne pećnice opazio par kesa iz piljarnice u Sentraliji. Bližilo se osam uveče, gotovo dva sata posle vremena kada se u Francuskom okrugu obično večera. Džek je po tome mogao da zaključi da je Dejl već jeo da nije bilo uniforme koja je svedočila da nije tako. Nabacio je Džeku laku loptu o najtežem slučaju koji je ikada rešio, i pomerio se bliže kuhinjskom pultu. Iz najbliže kese štrčali su crveno-beli vrhovi dva kotleta. Želudac mu se bučno oglasio. Džek je ignorisao ovu tutnjavu i rekao: "Tornberg Kinderling bio je jednako težak kao bilo šta sa čim sam imao posla u L.A. Itekako sam ti zahvalan na pomoći." Dejl je shvatio poruku. Bila su to još jedna zaključana vrata. Ova se nisu ni malčice odškrinula. Istorija neće biti ispripovedana; prošlost je ostala čvrsto zabravljena. Dovršili su pivo i postavili preostale slike. Tokom sledećih nekoliko sati razgovarali su o stotinu stvari, ali uvek unutar međa koje je postavio Džek Sojer. Dejl je bio siguran da je pitanje o Džekovim roditeljima skratilo veče, ali nije znao zašto. Šta je taj momak krio? I od koga? Pošto su dovršili posao, Džek mu se toplo zahvalio i otpratio ga do kola, odagnavši tako svaku nadu da će se u poslednjem trenutku pokajati. Slušaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic, kako bi to rezimirao besmrtni Džordž Redban. Dok su stajali u mirisnoj tami ispod miliona rasutih zvezda, Džek je uzdahnuo od zadovoljstva i rekao: "Nadam se da znaš koliko sam ti zahvalan. Od srca žalim što moram da se vratim u L.A. Vidiš li ti ovu Božju lepotu?" Vozeći se nazad u Frenč Lending putem broj 93, na kome su farovi njegovog automobila bili jedino svetlo, Dejl se zapitao da li su se Džekovi roditelji možda bavili nekim estradnim zanimanjem zbog kojeg ih se njihov odrasli sin stideo. Pornografijom, recimo. Možda je tata režirao porniće, a mama igrala u njima. Ljudi koji su snimali golotinju lopatom su zgrtali lovu, naročito ako su to radili u porodičnom krugu. Pre nego što je daljinomer otkucao pola milje, sećanje na onog malog Ferfilda Portera pretvorilo je Dejlovo zadovoljstvo sobom u prašinu. Žena koja zarađuje za život upražnjavajući seks pred kamerom sa neznancima nikada ne bi potrošila novac na takvu sliku. www.bosnaunited.net Uđimo u Džekovu kuhinju. Na stolu za obedovanje leži savijeni Herald; crni tiganj, nedavno poprskan 'pamom' greje se na krugu plavog plamena gorionika sa leve strane plinskog štednjaka. Visok, vitak muškarac odsutnog držanja u staroj majici sa slovima USC, farmerkama i italijanskim mokasinama boje karamela meša vajračom po činiji od nerđajućeg čelika punoj sirovih jaja.

54

Posmatrajući ga kako se mršti u prazan vazduh iznad blistave posude, primećujemo da je onaj lepi dvanaestogodišnji dečak, poslednji put viđen u sobi na četvrtom spratu pustog hotela u Nju Hemširu porastao u čoveka čiji naočit izgled ponajmanje doprinosi onome što ga čini zanimljivim. Kažemo to zato što Džek Sojer već na prvi pogled postaje zanimljiv posmatraču. Čak i sada, kada ga zaokuplja nekakva lična briga, nekakva enigma, kako bismo mogli da krstimo to zamišljeno mrštenje, Džek Sojer nesvesno zrači ubedljivim autoritetom. Dovoljno je da ga pogledate da znate da je to jedna od onih osoba kojima se drugi okreću kada se osećaju nemoćni pred problemima, ugroženi ili pritisnuti okolnostima. Inteligencija, odlučnost i pouzdanost tako su duboko izvajali crte njegovog lica da njihova dopadljivost postaje beznačajna pred njihovim značenjem. Ovaj čovek nikada ne zastaje da se divi sebi u ogledalu - taština jednostavno nije deo njegovog karaktera. Postaje nam potpuno smisleno da je bio zvezda u usponu u losanđeleskoj policiji, da je njegov radni dosje otekao od pohvalnica i da je bio izabran za nekoliko programa FBI i programa obuke za usavršavanje posebno nadarenih pripadnika službe. (Neki od Džekovih kolega i nadređenih privatno su verovali da će ovaj do četrdesete godine postati policijski komesar u nekom od gradova kao što su San Diego ili Sietl, a deset ili petnaest godina zatim, ako sve bude išlo kako treba, preći na isto mesto u San Francisku ili Njujorku.) Još je snažniji utisak da Džekove godine nisu ništa važnije od njegovog dobrog izgleda: čini se da je proživeo mnoge živote pre ovoga, da je video mesta i stvari nedostupne većini drugih ljudi. Nije stoga nikakvo čudo što mu se Dejl Gilbertson divi, niti je čudo što očajnički priželjkuje njegovu pomoć. I mi bismo, na njegovom mestu, ali ni sami ne bismo bili bolje sreće od njegove. Ovaj čovek se povukao, napustio igru, žalimo slučaj, živa šteta i tako to, ali dok se ne polupaju jaja ne napravi se kajgana, kao što je Džon Vejn rekao Dinu Martinu u Rio Bravu. "Baš k'o što je meni govorila moja mama", govori Džek naglas za sebe, "govorila mi je: Sinko moj lepi, kad je Vojvoda besedio, svi bi redom pročistili uši, da ga čuju kako oštri jednu od svoji' brojni' politički' sekira', jes' gospodine, tačno mi je tim rečima govorila." I pola sekunde potom dodaje: "Onog finog jutra na Beverli Hilsu", i konačno postaje svestan šta radi. Pred nama je spektakularno usamljen čovek. Samoća je toliko dugo bila družbenica Džeka Sojera da je više i ne primećuje, ali ono što ne možeš da popraviš na kraju se pretvara u tapete, zar ne? Ima puno stvari, kao što su cerebralna paraliza i bolest Lua Geriga, da pomenemo samo dve, koje su gore od samoće. Samoća je samo deo paketa. Čak je i Dejl zapazio ovu stranu ličnosti svojega prijatelja, a naš šef policije, uprkos mnogim drugim vrlinama, ne može da se opiše kao ljudsko biće naročito duboke psihe. Džek gleda na sat iznad štednjaka i zaključuje da ima još četrdeset pet minuta pre nego što bude morao da se odveze do Frenč Lendinga i pokupi Henrija Lejdena na kraju smene. Dobro je, razmišlja, ima još dosta vremena, sve je pod kontrolom, a dublje značenje toga je Sve je u redu, nije mi ništa, hvala na pitanju. Kada se Džek jutros probudio, nekakav glasić u njegovoj glavi objavio je Ja fam kopicajac. Đavola jesam, pomislio je, i poručio glasiću da ga ostavi na miru. Neka se

55

tornja glasić. Napustio je posao kopicajca, prestao da se bavi zanatom rešavanja slučajeva ubistava... ... svetla ringišpila odbljeskuju sa ćelave glave crnca koji leži mrtav na dokovima Santa Monike... Ne. Ne idi tamo. Jednostavno... nemoj, i gotovo. www.bosnaunited.net Džek ionako nije imao šta da traži u Santa Moniki. Santa Monika je imala svoje kopicajce. Koliko je znao, bila je to sjajna ekipa momaka, iako možda ne sasvim uz rame dečku koji obećava, čarobnjaku i najmlađem poručniku svih vremena u Odseku za ubistva Policije Los Anđelesa, tojest njemu. Jedini razlog zbog kojeg se dečko koji obećava i čarobnjak obreo na njihovom terenu bio je taj što se upravo bio razišao sa onom izuzetnom finom, ili bar umereno finom stanovnicom Malibua, gospođicom Bruk Grir, scenaristkinjom cenjenom u njenom žanru akcionih avantura i romantičnih komedija, i osobom zadivljujuće duhovitosti, pronicljivosti i telesne privlačnosti, i što je, žureći kući dopadljivom deonicom Pacifičke Magistrale ispod izlaza iz Malibu Kanjona, dopustio da ga ophrva nesvojstveno snažan napad potištenosti. Nekoliko sekundi pošto je skrenuo uz Kalifornijsku Padinu prema Santa Moniki, ugledao je jarko osvetljeni panoramski točak koji se okretao iznad niski sijalica i veselog mnoštva ljudi na dokovima. Iz srca ovog prizora obratila mu se jeftina čarolija, ili je to bila čarobna jefinoća. Džek je odjednom osetio poriv da parkira kola i ode pešice do nizova šarenih svetala u tami. Poslednji put kada je posetio dokove Santa Monike bio je uzbuđeni šestogodišnjak koji je vukao Lili Kavano Sojer za ruku kao pas koji zateže uzicu. www.bosnaunited.net Ono što se dogodilo bilo je slučajno. Bilo je suviše besmisleno da bi se moglo nazvati podudarnošću. Podudarnost povezuje dva prethodno nepovezana elementa u širu priču. U ovom slučaju ništa nije bilo povezano, i nije bilo šire priče. www.bosnaunited.net Stigao je do šareno osvetljenog ulaza na dokove i opazio da se točak ipak ne vrti. Iznad praznih gondola visio je krug nepokretnih svetala. Džinovska naprava je na trenutak dobila izgled osvajača iz svemira koji čeka, lukavo prerušen, trenutak kada će njegov udar da nanese najveću štetu. Džek je gotovo mogao da ga čuje kako prede u sebi. Nije nego, pomislio je, zli točak - opasulji se, bre. Mnogo si više uzdrman nego što priznaješ. Onda je spustio pogled na prizor ispred sebe i konačno primetio da je njegova fantazija o dokovima prikrivala stvarno zlo, koje je iz profesionalne deformacije propustio da primeti jer mu je postalo suviše obično. Nabasao je na početne radnje u okviru istrage ubistva. Neka od blistavih svetala koja je video nisu sevala sa točka, već sa krovova vozila policije Santa Monike. Tamo na dokovima, četiri policajca u uniformama sprečavala su svetinu da provali u krug od žute trake oko jarko osvetljenog ringišpila. Bio je svestan da nema šta da traži tu. Osim toga, ringišpil je probudio nekakvo maglovito, neodređeno osećanje, čitav niz osećanja, u njemu. Ringišpil je bio još sablasniji od zaustavljenog točka. Uostalom, ringišpili su ga oduvek plašili, zar ne? Obojeni patuljasti konji, zaleđeni u trku, iskeženih zuba i probodeni čeličnom šipkom najobičniji sadistički kič.

56

Odlazi odavde, rekao je sebi. Ostavila te devojka, i zbog toga si sav nikakav. A što se tiče ringišpila... Naglo spuštanje mentalne olovne pregrade okončalo je raspravu o ringišpilima. Sa osećanjem da ga neko gura iznutra, Džek je zakoračio na daske doka i počeo da se probija kroz gomilu. Bio je napola svestan da postupa neprofesionalnije nego ikada u karijeri. Kada se progurao u prvi red, provukao se ispod trake i pokazao značku golobradom policajcu koji je pokušao da ga vrati. Negde u blizini neko je zasvirao bluz koji je Džek gotovo mogao da prepozna; naslov je isplivao na površinu njegovog uma i odmah ponovo zaronio izvan domašaja. Mlađani policajac ga je zbunjeno pogledao i otišao da se posavetuje sa jednim od detektiva koji su stajali iznad duguljastog obličja koje Džek u tom trenutku nije želeo pobliže da pogleda. Muzika ga je nervirala. Veoma ga je nervirala. U stvari, terala ga je da iskoči iz kože. Ta nervoza bila je potpuno nesrazmerna uzroku, ali koji to idiot smatra da isleđivanje ubistva traži muzičku podlogu? Obojeni konjić se propinjao, zaleđen u jarkoj svetlosti. Džeku se stegao želudac, a duboko u grudima nešto žestoko i napadno, nešto što se nipošto nije smelo imenovati protegnulo se i raširilo ruke. Ili krila. To zastrašujuće nešto želelo je da se oslobodi i pokaže. Džek se na trenutak uplašio da će morati da povrati. Prolazak ovog osećaja pružio mu je trenutak nelagodne jasnoće. Dobrovoljno, bez nužde, ušetao je u ludilo, i sada je bio lud. Nije mogao drugačije da objasni ono što se dogodilo. A prema njemu je marširao, sa izrazom lica koji je zgodno kombinovao nevericu i srdžbu, detektiv Anđelo Leone, pre ekspresnog prelaska u Santa Moniku Džekov kolega poznat po nezasitim apetitima, sklonosti ka nasilju i podmitljivosti, preziru prema civilima bez obzira na boju kože, veru ili položaj u društvu, ali, pošteno je reći, i neustrašivosti i bezrezervnoj odanosti svim policajcima koji su prihvatili sistem i radili iste stvari kao i on, tojest sve sa čim su mogli da se provuku. Leoneova podsmešljivost prema Džeku Sojeru, koji nije hteo da se uklopi u sistem, bila je ravno njegovoj zavisti zbog uspeha mlađeg kolege. Za nekoliko sekundi ovaj brutalni neandertalac uneće mu se u lice. A on se, umesto da smisli kako da objasni svoje prisustvo neandertalcu, bavio pojedinostima sopstvenog silaženja s uma. Nije imao izgovor za sebe. Bilo je nemoguće pronaći ga. Unutrašnja potreba koja ga je gurnula u taj položaj i dalje je bila glasna u njenu, ali Džek nije mogao da razgovara o unutrašnjim potrebama sa Anđelom Leoneom. Niti je mogao da svojem kapetanu ponudi razumno objašnjenje ako Leone podnese pritužbu. Ovaj, znaš, bilo je to kao da neko drugi vuče konce umesto mene, kao da neko drugi sedi za volanom... Prve reči sa Leoneovih mesnatih usana spasile su ga propasti. -Samo mi nemoj reći da si ovde sa razlogom, govance ambiciozno. Piratska karijera kakva je bila Leoneova neizbežno je izlagala pirata opasnosti službene istrage. Strateški preskok u susednu službu bio je nedovoljna zaštita od potajnih arheoloških iskopavanja koje su policijski zvaničnici vršili po dokumentaciji i karijerama kada bi ih štampa priterala uz zid. Svakih deset ili dvadeset godina

57

poštenjačine, tužibabe, slabići, cinkaroši, nadrkani civili i policajci preglupi da se uklope u provereni stari sistem nabili bi petardu u kolektivno medijsko prkno i potpalili krvopijsku orgiju. Leoneova urođena, krivicom inspirisana paranoja smesta mu je došapnula da mladi as losanđeleskog Odseka za ubistva možda želi da ulepša svoj dosje. Kao što je Džek znao da će se dogoditi, njegova tvrdnja da ga je nešto privuklo tom mestu kao vatrogasno kljuse požaru samo je pojačala Leoneove sumnje. -U redu, slučajno si ušetao u moju istragu. Lepo. Sad slušaj. Ako u sledećih šest meseci, tačnije ikada, slučajno čujem tvoje ime u bilo kakvom kontekstu koji mi se ne dopadne, ostatak života ima da pišaš kroz cevčicu. A sad odjebi odavde i pusti me da radim svoj posao. -Već me nema, Anđelo. Leoneov partner zaputio se prema njima preko jarko osvetljenog doka, ali je Leone iskrivio lice i domahnuo mu da ne prilazi. Bez namere da to učini, ne razmišljajući o tome, Džek je dopustio da mu pogled odluta pored detektiva, do leša ispred ringišpila. Kudikamo silovitije nego prvi put, krvožedno stvorenje u njegovim grudima se protegnulo, razmotalo i raširilo krila, ruke, šape, šta god da su bile, i strahovitim uzletom pokušalo da se otrgne sa poveza. Ta krila, ruke, šape kidale su Džekova pluća. Jezive kandže su mu parale stomak. Postoji jedna stvar koju detektiv odseka za ubistva, naročito poručnik, nikada ne sme sebi da dozvoli, a to je ova: suočen sa lešom, nipošto ne sme da povrati. Džek se upinjao da ostane na bezbednoj strani Zabranjenog. U grlu ga je zapekla žuč, i morao je da sklopi oči. Preko kapaka mu se širilo sazvežđe blistavih tačaka. Ljigavo i gnusno, stvorenje se otimalo u vezama. Svetlost se odbijala od ćelave glave crnca koji je ležao mrtav pored vrteške... A, nećeš. Bogami nećeš. Kucaj koliko hoćeš, ali nećeš ući. Krila, ruke, šape su se povukle; stvorenje se skupilo u usnulu tačku. Pošto je uspeo da izbegne Zabranjenu Stvar, Džek je osetio da ponovo može da otvori oči. Nije imao predstavu koliko je vremena prošlo. Nabrano čelo, mutne oči i mesožderska usta Anđela Leonea nagnuli su se prema njemu do razdaljine od šest palaca i zauzeli čitav vidik. -Šta radimo sada? Promišljamo situaciju? -Voleo bih da onaj idiot vrati gitaru u kutiju. Bio je to jedan od najneobičnijih preokreta te večeri. -Gitaru? Ne čujem nikakvu gitaru. Džek je tada shvatio da je ni sam ne čuje. www.bosnaunited.net Zar ne bi svaka razumna osoba pokušala da izbaci takav doživljaj iz misli? Da pusti da to đubre odnese voda? S tim ništa nije moglo da se uradi, ničemu nije koristilo, pa što bi ga čuvao? Nije bilo povezano ni sa čim drugim, i nikuda nije vodilo. Bilo je doslovno besmisleno, jer nije ništa proizvodilo. Pošto ga je ostavila devojka, Džek je na kratko izgubio dodir sa stvarnošću, i u trenutnoj neuračunljivosti zalutao na mesto zločina u tuđoj nadležnosti. Ništa više od neprijatne greške.

58

Pedeset šest dana i jedanaest sati kasnije, dečko koji obećava je bez reči ušao u kapetanovu kancelariju, spustio značku i pištolj na sto i objavio, na kapetanovo zaprepašćenje, da smesta napušta posao. Pošto nije znao ništa o sukobu sa detektivom Leoneom na dokovima Santa Monike, kapetan nije pitao da li su izvesni zaustavljeni ringišpil i leš crnca ikako uticali na njegovu odluku; da jeste, Džek bi mu rekao da je to besmislica. www.bosnaunited.net Ne idi tamo, savetuje sebe, i pravi izuzetan napor da tako i bude. Doživljava samo nekoliko nevoljnih blesaka, stroboskopskih snimaka uzdignute glave drvenog ponija, netrpeljive gubice Anđela Leonea i još jedne stvari, one koja je u svakom smislu zauzimala središte scene, one kojoj nipošto ne treba biti svedok... čim mu se jave takve slikovne munje, tera ih od sebe. Proces ima gotovo magičan karakter. Bavi se magijom, dobrom magijom. Savršeno je proterivanje ovih slika predstavlja čin samoodbrane, i ako motivi iza ove potrebe za zaštitnom magijom možda jesu nejasni, sama potreba je dovoljan motiv. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš da razbiješ jaja, da citiramo onog neospornog znalca, Vojvodu Vejna. Džeku Sojeru nisu na umu samo besmislice koje mu nabacuje onaj glas iz sna koji je izgovorio reč 'policajac' detinjim jezikom. Voleo bi kada i ove druge stvari mogao da otera pomoću magije, ali se prokletinje ne daju; zuje mu oko glave kao roj osa. Sve u svemu, našem Džeku bi moglo da bude i bolje. Besciljno stoji i zuri u jaja, koja mu više ne izgledaju baš kako treba, iako ne zna zašto. Jaja se opiru tumačenju. Ali jaja su najmanji problem. Na ivici njegovog vidokruga, naslov preko prve strane La Riviere Herald-a kao da se diže sa stranice i lebdi prema njemu. RIBAR I DALJE NA SLOBODI U... Ne, to je dovoljno: okreće se od strašne svesti da je do cele te stvari sa Ribarem došlo njegovom krivicom. Kako bi bilo U STEJTEN AJLENDU ILI BRUKLINU, gde je pravi Albert Fiš, ono sjebano kopile, pronašao dve od svojih žrtava? Muka mu je od svega toga. Dvoje mrtve dece, mala Freneova nestala i verovatno takođe mrtva, delovi tea pojedeni, bezumnik koji imitira Alberta Fiša... Dejl ga je namerno zatrpavao informacijama. Pojedinosti mu prodiru u sistem kao zagađivači. Što više saznaje - a za čoveka koji je samo želeo nekako da izađe iz kruga, Džek je saznao i previše - to mu veća količina otrova struji krvotokom, izobličujući mu percepciju. Došao je u Norvešku Dolinu bežeći od sveta koji je odjednom postao nepouzdan i rastegljiv, kao da se rastapa pod termalnim pritiskom. Tokom poslednjeg meseca koji je proveo u Los Anđelesu, termalni pritisak postao je nepodnošljiv. Sa zamračenih prozora i iz procepa između zgrada virile su groteskne mogućnosti, preteći da zadobiju oblik. U slobodno vreme je osećaj da mu prljava voda od sudova zagušuje pluća terala ga je da hvata vazduh i bori se sa mučninom, i zbog toga je radio bez odmora, i u međuvremenu rešio više slučajeva nego ikada pre. (Njegova djagnoza bila je da posao počinje da mu dolazi glave, ali teško možemo da zamerimo njegovom kapetanu zbog prepasti sa kojom je prihvatio ostavku svojeg mladog asa.) Prebegao je u ovaj zabačeni kutak zemlje, ovo sklonište, utočište na rubu žute poljane, udaljeno od sveta pretnji i bezumlja, udaljeno skoro dvadeset milja od Frenč Lendinga, pa čak prilično udaljeno i od druma kroz Norvešku Dolinu. Ovi slojevi povučenosti nisu, međutim, obavili posao. Ono čemu je pokušavao da umakne

59

ponovo besni oko njega, usred samog utočišta. Ako se prepusti toj opsesivnoj uobrazilji, moraće da zaključi da je ono od čega je bežao poslednje tri godine provelo njuškajući za njim, i da je najzad uspelo da ga pronađe. U Kaliforniji se iscrpljivao boreći se protiv sebe; sada valja držati nedaće zapadnog Viskonsina dalje od sebe. Ponekad, kasno noću, budi ga jeka onog piskavog, zatrovanog glasa koji plače Ne više kopicajac, ne više, preblizu, preblizu. Džek Sojer odbija da razmišlja o tome šta je preblizu; sam taj odjek dokaz je da mora da izbegava dalju kontaminaciju. Svestan je da je to loša vest za Dejla, i žali zbog dvostruke nesposobnosti, da se uključi u istragu i da prijatelju objasni zašto ga odbija. A Dejlu je dupe u procepu, u to nema sumnje. On je dobar šef policije, više nego dovoljno dobar za Frenč Lending, ali je pogrešno procenio politiku i dozvolio federalcima da mu smeste. Sa naizgled potpunim uvažavanjem lokalne vlasti, savezni detektivi Braun i Blek su savili kičmu, stali u stranu i dopustili da Dejlu Gilbertsonu, koji je verovao da mu čine uslugu, da sebi navuče omču na vrat. Na svoju nesreću, Dejl je upravo shvatio da stoji na vratancima koja svakog časa mogu da se otvore pod njim, sa crnom vrećom na glavi. Ako Ribar ubije još jedno dete... Pa, Džek Sojer šalje svoje najiskrenije sažaljenje. I izvinjenje što trenutno nije u prilici da napravi čudo. Trenutno su mu na pameti preča stvari. Crveno perje, na primer. Sićušno. Džek intenzivno razmišlja o crvenim percima, uprkos naporima da ih odagna pomoću magije, još od onog trenutka mesec dana pre nego što su počela ubistva. Onog jutra kada je izašao iz spavaće sobe i počeo da priprema doručak, jedno jedino crveno pero, perce manje od bebinog prsta, dolebdelo je, činilo se, sa kose tavanice na vrhu stepeništa. Za njim su dolebdela još dva ili tri. Učinilo mu se da je ovalna površina gipsa širine dva palca zatreptala i otvorila se kao oko, i da je to oko izbacilo gust i debeo stub perja kao da je izduvano kroz slamku. Eksplozija perja, uragan perja pogodio mu je grudi, podignute ruke, glavu. Ali to... To se nikada nije dogodilo. Dogodilo se nešto drugo, i trebalo mu je minut ili dva da shvati šta. Neki neuron u mozgu imao je nepravilno pražnjenje. Mentalni receptor posrkao je pogrešnu hemikaliju, ili previše prave hemikalije. Prekidači koji su svake noći aktivirali prenosnike slika odgovorili su na lažni signal i proizveli san u budnom stanju. Taj san je ličio na halucinaciju, ali halucinacije imaju alkoholičari natopljenog mozga, korisnici droga i ludaci, naročito paranoidni šizofreničari, sa kojima je Džek više puta imao posla dok je radio kao kopicajac. Džek se nije uklapao ni u jednu od ovih kategorija, uključujući i poslednju. Znao je da nije paranoidni šizofreničar, niti ikakva druga vrsta ludaka. Ako mislite da je Džek Sojer lud, vi ste. Imao je potpunu, bar devedeset devet odsto potpunu veru u zdravljeg svoga razuma. Pošto nema priviđenja, perje mora da ga je zasulo u budnom snu. Jedino drugo objašnjenje odnosi se na stvarnost, a to perje nije ni u kakvoj vezi sa stvarnošću. Kakav bi ovo bio svet kada bi bilo moguće da nam se dogode takve stvari? Džordž Redban odjednom zaurla: "Boli me što moram ovo da kažem, stvarno me boli, jer ja volim naše mile Pivare, znate da ih volim, ali dođe trenutak kada ljubav

60

mora da stegne zube i suoči se sa bolnom realnošću - uzmimo, na primer, jadno stanje naše linije bacača. Bade Selig, o BA-A-ADE, ovde Hjuston, javi se. Da li bi, molimo te, mog'o odma' da se vratiš na Zemlju? I slepac bi imao više pogodaka od te bande SLABIĆA, GUBITNIKA I PRAZNOGLAVACA!" Dobri stari Henri. Henri je tako dobro skinuo Džordža Redbana da ste mogli da mu vidite mrlje od znoja ispod pazuha. Ali najbolji od Henrijevih izuma - po Džekovom mišljenju - bilo je otelovljenje onog hipijevski opuštenog, autoritativnog Henrija Šejka ('Šejk, šik šeik od Arabije'), koji je, kada je bio u fazonu, mogao da vam kaže kakve je čarape nosio Lester Jang onoga dana kada je snimio 'Shoe Shine Boy' i 'Lady Be Good', i da opiše enterijere dvadesetak čuvenih ali uglavnom odavno nepostojećih džez-klubova. ... i pre nego što počnemo da uživamo u ovoj veoma opuštajućoj, veoma lepoj, veoma simpatico muzici koju je jedne nedelje u Vilidž Vangardu prošaptao Trio Bila Evansa, recimo koju u pohvalu trećem, unutaršnjem oku. Izrazimo poštovanje prema trećem oku, oku imaginacije. Kasno je julsko popodne u Grinič Vilidžu u Nujork Sitiju. Na Sedmoj Južnoj Aveniji, ošašavljenoj od sunca, ulazimo u senku nadstrešnice ispred Vangarda, otvaramo bela vrata i silazimo dugačkim i uskim stepeništem u prostranu podzemnu pećinu. Muzičari se penju na binu. Bil Evans seda za klavir i klima glavom publici. Skot LaFaro grli svoj bas. Pol Motijen uzima četkice. Evans spušta glavu, nisko i polaže šake na dirke. Za nas koji imamo privilegiju da budemo ovde, više ništa neće biti isto. 'Moje srce ludo', u izvođenju Trija Bila Evansa, izvedena uživo u Vilidž Vangardu, dvadeset petog juna 1961. A ovo je vaš domaćin, Henri Šejk - Šejk, šik šeik od Arabije. Smešeći se, Džek sipa ulupana jaja u tiganj, dva puta ih meša viljuškom i malčice smanjuje gasni plamen. Priseća se da je zaboravio da skuva kafu. Šipak kafi. Kafa je poslednja stvar koja mu je potrebna; ima soka od pomorandže. Pogled na toster govori mu da je takođe propustio da prepeče hleb. Treba li mu uopšte hleb, da li je hleb neophodan? Treba uzeti u obzir puter, blok holesterola koji čeka da mu zakrči arterije. Omlet je već dovoljno rizičan; u stvari, ima utisak da je razbio previše jaja. Sada ne može da se seti ni zašto je odlučio da pravi omlet. Retko jede jaja. U stvari, kupuje ih iz osećaja da treba popuniti ona dva niza jajastih udubljenja na vrhu vrata frižidera. Ako ljudi ne kupuju jaja, čime će popuniti nosiljke za jaja u frižiderima? Podvlači lopaticu ispod ivica jaja koja su još meka ali se polako stežu, naginje tiganj da kliznu da se ne bi zalepila, posipa omlet šampinjonima i lukom i preklapa ga na pola. U redu. Tako. Izgleda dobro. Pred njim se pruža lagodnih četrdeset minuta slobode. Uprkos svemu, čini se da dosta dobro funkcioniše. Ovde očigledno nije problem u kontroli. Razmotan na kuhinjskom stolu, La Riviere Herald privlači Džekov pogled. Zaboravio je na novine. Novine, međutim, nisu zaboravile njega, i zahtevaju da im se posveti dužna pažnja. RIBAR I DALJE NA SLOBODI U, i tako dalje. Bilo bi zgodno U POLARNOM KRUGU, ali nije tako, prilazi stolu i vidi da Ribar tvrdoglavo istraje u tome da bude lokalni problem. Ispod naslova iskače ime Vendela Grina i upada mu kao trunka u oko. Vendel Grin je sveprisutna, neizbežna napast, neizlečivi svrab. Pročitavši prva dva pasusa Grinovog članka, Džek zastenje i pokriva šakom oči. Slep sam, postavite me za sudiju!

61

Vendel Grin poseduje samouverenost lokalnog sportskog velikana koji nikada nije napustio rodno mesto. Visok, širokih ramena, sa gustim prekrivačem riđastoplave kose i senatorskim strukom, Grin se šepuri po barovima, sudnicama, javnim arenama La Riviera i okolnim zajednicama, rasipajući umišljeni šarm. Vendel Grin je reporter koji ume da se ponaša kao reporter, staromodni novinar-urednik, živa legenda Herald-a. Prilikom njihovog prvog susreta, živa legenda je na Džeka ostavila utisak trećerazrednog foliranta, i od tada nije imao razloga da promeni mišljenje. Ne veruje Vendelu Grinu. Po Džekovom mišljenju, reporterova besprekorna fasada skriva neograničene mogućnosti obmane. Grin je naduvenko koji neprestano pozira ispred ogledala, ali lukav naduvenko, od onih tipova koji bi učinili sve da postignu cilj. Posle hapšenja Tornberga Kinderlinga, Grin je zatražio od Džeka razgovor za novine. Džek ga je odbio, a odbio je i tri poziva posle preseljenja u Norvešku Dolinu. Ova odbijanja nisu obeshrabrila reportera da upriličava povremene 'slučajne' susrete. Dan posle otkrića tela Ejmi Sen Pjer, Džek je bio izašao iz radnje za hemijsko čišćenje u ulici Čejs noseći kutiju sveže opranih košulja ispod ruke i pošao prema kolima kada je osetio kako ga neko prihvata za lakat. Osvrnuo se i opazio, razvučenu u razdragan kez, srdačnu javnu masku Vendela Grina. -Hej, hej, pa to je Holi-. Mangupska grimasa. -Htedoh da kažem, poručnik Sojer. Hej, baš mi je milo što naleteh na vas. Ovde perete košulje? Valja li štogod? -Ako im oprostimo to što gube dugmad. -Ha, ta vam je dobra. Veseljak ste, poručniče. Dopustite da vam preporučim. 'Pouzdano', u Trećoj ulicu u La Rivieru. Posluju u skladu sa imenom. Sve čitavo i neoštećeno. Ako 'oćete da vam operu veš kako treba, idite samo kod Kineza. Zove se Sem Li, pa proverite, poručniče. -Nisam više poručnik, Vendele. Zovite me Džek, ili gospodin Sojer. Ili Holivud, ako baš hoćete. A sad... Pošao je prema kolima, a Vendel Grin ukorak sa njim. -Ima li izgleda da uskoro prozborimo koju, poručniče? Oprostite, Džek? Šef Gilbertson vam je blizak prijatelj, znam, a slučaj je tragičan, tako mlada devojčica, pa još i unakažena, stvarno strašno, pa rekoh da nam date svoje stručno mišljenje, utiske, kako vi vidite celu stvar? -Zanima vas kako ja vidim stvar? -Šta god ste voljni da kažete, druže. Čista, nepromišljena pakost navela je Džeka da obgrli Grina oko ramena i kaže: -E, pa, Vendele, druže, trebalo bi da potražite podatke o momku po imenu Albert Fiš. Radi se dvadesetim godinama veka. -Fič? -F-i-š. Poreklom iz stare njujorške protestantske porodice. Čudesan slučaj. Pozabavite se malo sa tim. Do tog trenutka Džek jedva da je bio svestan da je zapamtio zverstva koja je počinio bizarni gospodin Albert Fiš. Potonji mesari - Ted Bandi, Džon Vejn Gejsi i

62

Džefri Damer - pomračili su slavu Alberta Fiša, a da se i ne pominju egzotični primeri kao Edmund Emil Kemper Treći koji je, pošto je ubio osmoro ljudi, odsekao glavu rođenoj majci, postavio je na kamin i upotrebio kao metu za pikado. (Kao objašnjenje, Edmund Treći je naveo sledeće: 'To mi se nekako učinilo prikladno.') Pa ipak je baš ime Alberta Fiša, već zaboravljenog epizodiste, isplivalo na površinu Džekovog uma, i završilo u prijemčivom uhu Vendela Grina. Šta ga je spopalo da to učini? Pa, to i jeste pravo pitanje, zar ne? Hej, a omlet? Džek brže-bolje uzima tanjir iz kredenca, pribor iz fioke, priskače štednjaku, isključuje gorionik i preručuje masu iz tiganja na tanjir. Seda za sto, otvara Herald na petoj strani, gde čita o tome kako je Mili Kabi propustila da osvoji treće mesto na velikom državnom takmičenju u spelovanju samo zato što je zamenila a sa i u reči opopanaks, stvar o kakvima bi lokalne novine trebalo da pišu. I kako uopšte očekivati od deteta da pravilno speluje opopanaks? Džek uzima dva ili tri zalogaja omleta pre nego što ga čudan ukus u ustima konačno odvraća od čudovišne nepravde prema Mili Kabi. Ukus podseća na napola spaljeno đubre. Pljuje hranu na tanjir i vidi gomilu sive tvari i sirovog, polusažvakanog povrća. Nepojedeni deo doručka više mu ne izgleda privlačno. Nije pripremio omlet - upropastio ga je. Obara glavu i stenje. Telom mu putuje nasumičan drhtaj nalik na prekinuti provodnički kabl koji varniči i prži mu grlo, pluća, odjednom uzdrhtale organe. Opopanaks, razmišlja. Raspadam se. Baš ovde i sada. Zaboravi da sam to rekao. Krvoločni opopanaks zgrabio me je u kandže i trese me zastrašujućim opopanaksom svojim opopanaksičnih udova sa namerom da me baci u virovitu reku Opopanaks gde ću sresti svog opopanaksa. "Šta se to događa sa mnom?" kaže glas. Plaši ga plačni zvuk sopstvenog glasa. Opopanaksične suze peku njegove opopanaksične oči i stenje iz dubine opopanaksa, istresa splačine u đubre, ispira tanjir i odlučuje da je krajnje vreme da se ovde uvede malo prokletog reda. I nemoj tu da mi opopanaksuješ nikakve opopanakse. Svako greši. Džek gleda u vrata frižidera, pokušavajući da se seti ima li unutra još koje jaje. Naravno: ima jaja kol'ko 'oćeš, devet ili deset komada, popunio je gotovo čitav red jajastih udubljenja u gornjem delu vrata. Nije imao kad sva da potroši; toliko izgubljen još nije. Džek sklapa prste oko ručice na vratima frižidera. Potpuno nepozvana, javlja mu se slika svetlosti koja se odbija od crnčeve ćelave glave. Ne ti. Osoba kojoj se obraća nije prisutna; osoba kojoj se obraća teško da je uopšte osoba. Ne, ne, ne ti. Pod pritiskom njegovih prstiju, vrata se otvaraju; sijalica u frižideru osvetljava pune pregrade. Džek Sojer proverava nosiljke za jaja. Reklo bi se da su prazne. Pobliži pogled otkriva, ipak, na dnu oblog udubljenja na kraju prvog reda, prisustvo malog, jajastog predmeta blede i delikatne nijanse plave boje: to je nostalgična, nežno plava boja, vrlo verovatno poluzapamćena plava boja letnjeg neba kakvo je u rano popodne video dečačić koji je ležao na leđima na travnjaku od četvrt jutra iza lepe

63

porodične kuće na Roksberi Drajvu, na Beverli Hilsu u Kaliforniji. Ko god da je vlasnik ovog stambenog zdanja, dečko, možeš slobodno da se kladiš u jednu stvar: taj sigurno radi kao zabavljač. Džek zna ime ove nijanse plave boje zahvaljujući produženom razmatranju uzoraka boje u društvu Kler Ivenrud, lekarke, onkologa divne, ali u njegovom životu kratkovečne pojave, u vreme kada su planirali da okreče bungalov na Holivud Hilsu koji su tada delili. Kler, doktorka Ivenrud, izdvojila je ovu boju za spavaću sobu, a on, koji se tek bio vratio sa bogznakako važnog, selektivnog VIKAP kursa u Kvantiku, Virdžinija, i tek bio unapređen u poručnika, odbacio je kao, hm, pa, možda malo prehladnu. Džek, jesi li ikada video pravo crvendaćevo jaje? zanimalo je doktorku Ivenrud. Imaš li predstavu koliko su lepa? Sive oči doktorke Ivenrud raširile su se dok je stezala svoj mentalni skalpel. Džek zavlači dva prsta u ležište za jaje i diže iz njega mali, jajasti predmet boje crvendaćevog jajeta. Gle', pa to jeste crvendaćevo jaje. 'Pravo', kako bi to rekla doktor Kler Ivenrud, crvendaćevo jaje, izašlo iz tela pravog crvendaća. Spušta jaje na dlan leve ruke. Leži tu, taj bledo plavi ovalni predmet veličine lešnika. Čini mu se da ga je napustila sposobnost da razmišlja. Šta je to, dođavola, uradio, kupio crvendaćevo jaje? A, izvin'te, neće da može, ova veza nema budućnost, ovaj opopanaks je skroz pogrešan, Rojeva Radnja ne prodaje crvendaćeva jaja, a ja odoh odavde. Polako, ukočeno, nezgrapno kao zombi, Džek prelazi kuhinju i stiže do sudopere. Pruža levu ruku iznad ždrela sudopere i ispušta crvendaćevo jaje. Ono odlazi pravo, nepovratno, u čeljusti uređaja za sitnjenje smeća. Desna ruka uključuje mašinu, sa uobičajenim bučnim rezultatom. Naprava reži, melje, urla, čudovište uživa u užinici. Grrr. Onaj provodnik u njemu se trza, bacajući varnice, ali se on zombifikovao i jedva da primećuje unutrašnje elektroškove. Sve u svemu i s obzirom na sve, ono što Džek Sojer oseća da bi u ovom trenutku najviše želeo da uradi... Kada crven, crven... Iz nekog razloga, dugo, ali stvarno dugo nije zvao majku. Ne može da se seti zašto, ali je krajnje vreme da to uradi. I nemoj da mi crvendaćiš nikakve crvendaće. Glas Lili Kavano Sojer, kraljice filmova 'B' produkcije, nekada njegova jedina družbenica u zanosom ispunjenoj, transcendentnoj, nestvarno zaboravljenoj sobi hotela u Nju Hemširu, upravo je glas koji je Džeku u ovom trenutku najviše potreban da čuje. Lili Kavano je jedina osoba na svetu kojoj može da se požali na apsurdnu zbrku u kojoj se nalazi. Uprkos nejasnoj i nimalo dobrodošloj svesti o tome da zalazi izvan granica razuma i na taj način još više dovodi u pitanje svoju neizvesnu uračunljivost, pomera se duž kuhinjskog pulta, uzima mobilni telefon i ukucava broj lepe porodične kuće na Roksberi Drajvu, na Beverli Hilsu u Kaliforniji. Telefon u njegovoj staroj kući zvoni pet, šest, sedam puta. Onda neko diže slušalicu i ljutit, od sna izobličen i pomalo pijan muški glas kaže: "Kimberli... o čemu god da se radi... tebe radi... nadam se da je nešto stvarno važno." Džek pritiska END i zatvara poklopac telefona. O Bože o đavole o prokletstvo. Na Beverli Hilsu, u Vestvudu, Henkok Parku ili gde god se već taj broj sada nalazi, tek što je prošlo pet ujutru. Zaboravio je da mu je majka umrla. O prokletstvo o đavole o Bože, šta kažete na to?

64

Bol, koji se oštrio negde u podzemlju, uzdiže se još jednom da ga probode kao prvi put, krk, posred srca. U isto vreme, pomisao da je makar i samo na sekundu mogao da zaboravi da mu je majka mrtva dolazi mu, Bog zna zbog čega, beskrajno i neodoljivo smešna. Može li se biti apsurdniji od toga? Komična palica zviznula ga je u potiljak i, ne znajući da li će briznuti u plač ili prsnuti u smeh, Džek oseća kako ga preplavljuje kratak talas vrtoglavice i svom težinom se naslanja na kuhinjski pult. Prevrtljivi ćuran, seća se da je govorila njegova majka. Lili je tim rečima opisala upravo preminulog partnera svojeg pokojnog muža pošto su njene sumnjičave knjigovođe otkrile da je partner, Morgan Slout, skretao u svoj džep tri četvrtine prihoda od zapanjujuće razvijene trgovine nekretninama kojima se između ostalog bavila firma Sojer i Morgan. Svake godine od pogibije Fila Sojera u navodnoj nesreći u lovu, Slout je krao milione dolara, mnogo miliona dolara, od porodice svojeg pokojnog partnera. Lili je preusmerila protok novca tamo gde treba i prodala polovinu kompanije novim partnerima, usput se izborivši za neiscrpnu finansijsku bonancu za svojeg sina, da se i ne pominje godišnja bonanca koja proizvodi kamatu koju Džekovi privatni fondovi dele u plemenite svrhe. Lili je Slouta nazvala i mnogo živopisnijim izrazima od prevrtljivog ćurana, ali taj izraz njen glas izgovara u njegovom unutrašnjem uhu. Verovatno je još tamo u maju, pokušava Džek da se uteši, u rasejanoj šetnji livadom naišao na crvendaćevo jaje i stavio ga u frižider da ga sačuva. Na sigurno. Zato, između ostalog, što je bilo te delikatne nijanse plave boje, ili kako bi to rekla doktorka Ivenrud, divne plave boje. I potom ga je toliko dugo čuvao na sigurnom da je zaboravio na njega. Što je razlog zbog koga je, sa olakšanjem zaključuje, budan sanjao onu eksploziju crvenog perja! Za sve postoji razlog, ma koliko bio skriven; opustiš li se dovoljno da prestaneš da budeš prevrtljivi ćuran, razlog će možda prestati da se krije. Džek se naginje iznad sudopere i zarad unutrašnjeg i spoljašnjeg osveženja, zaranja lice u hladnu vodu zahvaćenu između dlanova. Pročišćavajući šok na trenutak spira upropašćeni doručak, apsurdni telefonski poziv i korozivne vizije. Vreme je da natakne klizaljke i vozi dalje. Za dvadeset pet minuta, Džekov najbolji i jedini poverljivi prijatelj će se pojaviti, sa aurom kružne percepcije, na ulaznim vratima zgrade KDCU-AM i pošto prinese plamen zlatnog upaljača vrhu cigarete, kliznuti niz pločnik prema Peninsula Drajvu. Ako ga kružna percepcija upozori da ga pikap Džeka Sojera čeka na ulici, Henri Lejden će nepogrešivo pronaći ručku na vratima i popeti se u kabinu. Ova demonstracija slepačke elegancije suviše je opčinjavajuća da bi je propustio. www.bosnaunited.net I ne propušta je, jer se uprkos jutarnjim poteškoćama, koje iz uravnotežene, zrele perspektive, zauzete posle putovanja kroz prelepi krajolik, izgledaju beznačajne, Džekov pikap zaustavlja uz pločnik Peninsula Drajva ispred zgrade KDCU-AM u 7:55, dobrih pet minuta pre nego što će njegov prijatelj išetati na sunce. Henri će mu prijati: već to što će videti Henrija biće kao doza melema za dušu. Džek svakako nije prvi muškarac (ili žena) u istoriji sveta koji (koja) je na trenutak izgubio (izgubila) dodir sa stvarnošću usled stresa i nekako smetnuo (smetnula) s uma da mu (joj) je majka napustila staro smrtno bivstvovanje i otputovala u više sfere. Smrtnici pod stresom prirodno se okreću majkama tražeći utehu i smirenje. Taj poriv ugrađen je u

65

našu DNK. Kada sasluša priču, Henri će se zakikotati i posavetovati ga da pritegne periku. S druge strane, zašto mutiti Henrijevo nebo tako blesavom pričom? Isto važi za crvendaćevo jaje, utoliko pre što Džek nije pominjao Henriju svoj budni san o erupciji perja, i što mu se ne mili da se upušta u zaludno čeprkanje po onome što je bilo. Živi u sadašnjosti; pusti prošlost da se opusti u grobu; glavu gore i pazi da ne staješ u blatnjave bare. Ne obraćaj se prijateljima radi terapije. Uključuje radio i pritiska dugme sa zapamćenom frekvencijom KWLA-FM, stanice VU-La Rivier, sedišta Viskonsinskog Pacova i Henrija Šik Šeika Šejka. Ono što se prosipa, svetlucajući iz skrivenih zvučnika u kabini ježi mu kožu na rukama: Glen Guld, sa otvorenim duhovnim okom, prašti kroz nešto, ne može da se seti šta, od Baha. Ali jeste Guld, i jeste Bah. Jedna od Partita, možda. Sa kutijom za CD u ruci, Henri Lejden izlazi na jedna od dvoje vrata na bočnom zidu stanice, zaranja u sunčevu svetlost i bez oklevanja počinje da klizi po popločanom pločniku, stajući gumenim đonovima smeđih antilopskih mokasina u sredinu svake sledeće ploče. A Henri... Henrija je milina videti. Danas, primećuje Džek, Henri je odeven u jedan od kompleta kakve nose veleposednici malezijskih tikovih šuma, lepu košulju bez okovratnika, sjajne naramenice i naborani antikni slamnati šešir. Da Džek nije bio sa tolikom dobrodošlicom primljen u Henrijev život, ne bi znao da sposobnost njegovog prijatelja da se besprekorni oblači zavisi od pomno razrađenog rasporeda u njegovoj ogromnoj garderobi koji je odavno uspostavila Roda Gilbertson Lejden, Henrijeva pokojna supruga: Roda je poređala svaki muževljev deo odeće po godišnjem dobu, stilu i boji. Komad po komad, Henri je zapamtio čitav sistem. Iako je slep od rođenja, i zato nesposoban da odredi koje se boje slažu a koje ne, Henri nikada ne greši. Henri vadi iz džepa košulje zlatni upaljač i žutu kutiju 'ameriken spiritsa', pali cigaretu, izbacuje oblak osvetljen suncem u boju mleka i nastavlja svoj sigurni hod niz pločnik. Ružičasta, unazad zakošena slova grafita TROJ VOLI MERIEN! JESTE, BRATE! isprskana preko znaka na goloj ledini sugerišu 1) da Troj provodi dosta vremena slušajući KDCU-AM, i 2) da mu Merien uzvraća ljubav. Dobro za Troja, dobro za Merien. Džek pozdravlja objavu ljubavi, svejedno što je ispisana ružičastim lakom za kola, i želi zaljubljenima sreću i blagonaklonu sudbinu. Pada mu na pamet da bi u ovom trenutku njegovog sopstvenog života, ako može da kaže da nekoga voli, taj neko bio Henri Lejden. Ne na isti način kao što Troj voli Merien, ili obrnuto, ali ga svakako voli, čega nikada nije bio toliko svestan kao u ovom trenutku. Henri prelazi poslednjih nekoliko ploča i približava se ivičnjaku. Jedan korak ga dovodi do vrata pikapa; ruka mu se spušta na uvučenu metalnu ručicu; otvara vrata, penje se i seda u kabinu. Glava mu se naginje da desno uvo oslušne muziku. Tamna stakla njegovih pilotskih naočara odbijaju svetlost. "Kako ti to uspeva?" pita Džek. "Ovaj put je pomogla muzika, ali znam da ti za ovo ne treba muzika."

66

"Uspeva mi zato što sam totalno, totalno strava", kaže Henri. "Taj divni izraz naučio sam od našeg naduvanog stažiste, Morisa Rozena, koji ga je ljubazno upotrebio za moju malenkost. Henri veruje da sam Bog, ali izgleda da je na pravom tragu, pošto je provalio da su Džordž Redban i Viskonsinski Pacov jedna te ista osoba. Nadam se da će klinja da ćuti o tome." "I ja se nadam", kaže Džek, "ali ti ne dam da promeniš temu. Kako uvek iz prve otvoriš vrata? Kako pronađeš ručku bez pipanja?" Henri uzdiše. "Ručka mi kaže gde je. To je bar očigledno. Treba samo da je čujem." "Ručka na vratima proizvodi zvuk?" "Ne kao tvoj visoko-tehnološki radio, ili Goldbergove varijacije. Više kao vibracije. Zvučanje zvuka. Zvuk unutar zvuka. Zar Denijel Berenbom nije sjajan klavirista? Čoveče, slušaj to - svaka nota, različita koloratura. Dođe ti da poljubiš poklopac njegovog 'stajnveja', maco. Zamisli mišiće na njegovim rukama." "To je Berenbom?" "A ko bi drugi mogao da bude?" Henri polako okreće glavu prema Džeku. Uglovi usana izvijaju mu se u podsmešljiv osmejak. "A, vidim. Poznajući te koliko te poznajem, ti kukavni šmokljane, vidim da si uobrazio da slušaš Glena Gulda." "Nisam", kaže Džek. "Daj, molim te." "Možda sam se na minut pitao da li je to Guld, ali..." "Nemoj, nemoj, nemoj. I ne pokušavaj. Odaje te glas. Svaka reč ima taj mali, cmizdrav prizvuk. To je tako patetično. Hoćemo li da se vraćamo u Norvešku Dolinu, ili ćeš da sediš tu i lažeš me? Hoću nešto da ti kažem dok se vozimo kući." Podiže CD. "Da ti prekratimo muke. Naduvani mi je dao ovo - Štrokosperma izvodi staru pesmicu Sjuprimsa. Što se mene tiče, mrzim takve stvari, ali bi mogla da bude savršena za Viskonsinskog Pacova. Nađi pesmu broj sedam." Klavirista više uopšte ne zvuči kao Glen Guld, a muzika kao da je usporila na polovinu malopređašnjeg ritma. Džek prekraćuje sebi muke i ubacuje CD u prorez ispod radija. Pritiska dugme, pa još jedno. Iz zvučnika grune bolesno brz ritam, vrištanje ludaka podvrgnutih neopisivim mukama. Džek se trgne unazad na sedištu, prestravljen. "Zaboga, Henri", kažem, i poseže za dugmetom za kontrolu jačine zvuka. "Nemoj da si to pipn'o", kaže Henri. "Ako ti od ovog smeća ne pođe krv iz ušiju, nije postiglo efekt." www.bosnaunited.net 'Uši', Džek zna, jesu džezerski izraz za sposobnost da čuješ šta se sve dešava u muzici dok se razvija u vazduhu. Muzičar sa dobrim ušima vrlo brzo memoriše pesmu i aranžmane koje od njega traže da svira, pokupi ili već zna harmonijski takt koji podvlači temu, i prati transformacije i substitucije na taj obrazac koje uvode ostali muzičari. Svejedno da li tačno čita note napisane za pesmu ili ne, muzičar sa sjajnim ušima nauči melodije i aranžmane prvi put kada ih čuje, nepogrešivom intuicijom uhvati harmonijske začkoljice, i odmah prepoznaje note i notne ključeve u sirenama taksija, zvoncima liftova i mjaukanju mačaka. Takvi ljudi nastanjuju svet

67

definisan svojstvima pojedinačnih zvukova, a Henri Lejden je jedan od njih. Što se Džeka tiče, Henrijeve uši su olimpijske, klasa za sebe. Henrijeve uši bile su te koje su ovome pomogle da otkrije Džekovu veliku tajnu, ulogu koju je njegova majka, Lili Kavano Sojer, 'Lili Kavano', imala u njegovom životu, i on je jedina osoba koja je zna. Ubrzo pošto ih je Dejl upoznao jednog s drugim, Džek i Henri Lejden razvili su opušteno, neopterećeno prijateljstvo koje je za obojicu predstavljalo iznenađenje. Obojica su bili rešenje za usamljenost onog drugog, i provodili su dve ili tri večeri svake nedelje večerajući zajedno, slušajući muziku i razgovarajući o svemu što bi im iskrslo iz dobro opskrbljenih umova. Džek bi se odvezao niz drum do Henrijeve ekscentrične kuće, ili bi pokupio Henrija i odvezao ga do svoje. Posle šest ili sedam meseci, Džek je upitao prijatelja da li bi mu možda prijalo da provede sat ili dva slušajući kako čita naglas iz knjiga koje zajedno odaberu. Henri je odgovorio, Superiška, čoveče, kakva divna ideja. Kako bi bilo da počnemo sa nekim od onih opičenih krimi-romana? Počeli su sa Česterom Hajmsom i Čarlsom Vajlfordom, promenili brzinu sa nizom savremenih romana, prolebdeli kroz radove S. Dž. Perelmana i Džejmsa Tarbera i zabasali, ohrabreni, u literarna zdanja koja su podigli Ford Medoks Ford i Vladimir Nabokov. (Marsel Prust ih čeka dalje na putu, znaju to, ali Prust može da sačeka; trenutno se spremaju da se otisnu u Sivi dom.) Jedne večeri, pošto je Džek dovršio planirani odlomak iz Fordovog Dobrog vojnika, Henri je pročistio grlo i rekao: Dej je rekao da si mu pomenuo da su ti roditelji radili kao zabavljači. U šou biznisu. -Tako je. -Ne bih da čeprkam, ali bih te nešto pitao, ako nemaš ništa protiv. Ako budeš želeo da odgovoriš, samo reci da ili ne. Već uznemiren, Džej je rekao: O čemu se radi, Henri? -Hteo bih da proverim da li sam u pravu u vezi nečega. -U redu. Pitaj. -Hvala ti. Jesu li tvoji roditelji bili u različitim branšama? -Mhm. -Jedno od njih je bilo više u poslovnom delu, a drugo izvođač? -Mhm. -Da li ti je majka bila glumica? -Aha. -Poznata glumica, na neki način. Nikada nije stekla ugled koji je zaslužila, ali je pedesetih i sredinom šezdesetih godina snimila tonu filmova, a na kraju karijere je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu. -Henri, rekao je Džek. Gde si... -Začepi. Nameravam da uživam u ovom trenutku. Tvoja majka se zvala Lili Kavano. To je divno. Lili Kavano je bila mnogo talentovanija nego što su ljudi hteli da joj priznaju. Svaki put je uznosila uloge koje je igrala, onih devojaka, onih tvrdih malih konobarica i dama sa pištoljima u tašnama, na jedan viši nivo. Lepa, pametna,

68

bez pretenzija, samo bi se ubacila i saživela sa ulogom. Bila je otprilike stotinu puta bolja od svih drugih oko nje. -Henri... -A neki od tih filmova imali su i finu muziku, takođe. Izgubljeno leto, Džoni Mandel? Nenadmašno. -Henri, kako si... -Ti si mi rekao. Kako bih inače znao? One stvarčice koje radi tvoj glas. Kliziš preko vrhova svojih r, a ostale konsonante pretrčavaš u nekoj vrsti kadence, i ta kadenca teče kroz sve tvoje rečenice. -Kadenca? -Tako je, mladiću. Prateći ritam, nešto kao da imaš ličnog bubnjara. Gledajući dobrog vojnika, sve vreme sam pokušavao da se setim gde sam to već čuo. Bilo mi na vrh jezika. Nekoliko dana kasnije, setio sam se. Lili Kavano. Ne možeš da se ljutiš na mene što sam želeo da proverim da li sam bio u pravu, zar ne? -Da se ljutim? rekao je Džek. Suviše sam zapanjem da bih mogao na ikoga da se ljutim, ali sačekaj koji minut. -Tvoja tajna je bezbedna. Kada te ljudi vide, ne želiš da prvo pomisle: Hej, evo sina Lili Kavano. To mi ima smisla. Da, Henri Lejden ima strašne uši. www.bosnaunited.net Dok pikap klizi kroz Frenč Lending, buka koja ispunjava kabinu čini razgovor nemogućim. Štrokosperma progoreva marcipansko jezgro 'Kud se dela naša ljubav', i usput radi grozne nepodopštine sa slatkim malim Sjuprimsicama. Henri, koji tvrdi da mrzi ovakve stvari, zavaljen je na sedištu, podignutih kolena, sa spletenim ispod brade, i sa uživanjem se ceri. Dućani na Čejsu su otvoreni, i ispred njih je ukoso parkirano nekoliko automobila. Četvorica dečaka na biciklima spuštaju se sa pločnika ispred Šmitovog dragstora na ulicu, dvadeset koraka od pikapa u pokretu. Džek staje na kočnicu; dečaci se naglo zaustavljaju, jedan do drugoga, čekajući da prođe. Henri se uspravlja, osluškuje svoje tajanstvene senzore i ponovo se spušta. Po Henriju, sve je u redu. Dečaci, međutim, ne znaju šta da misle o treštanju koje se pojačava dok im se pikap približava. Zaprepašćeno i pomalo zgađeno blenu u vetrobran, onako kako su njihovi dedovi nekada davno blenuli u sijamske blizance i čoveka-aligatora u šatoru sa nakazama u zabitom kutku vašara. Svako zna da oni što voze kamionete slušaju samo dve vrste muzike, hevi metal i kantri, te nije jasno šta je ovoj budali? Dok Džek klizi pored dečaka, prvi po redu, teškaš sa podrugljivim licem školskog siledžije, pokazuje im podignutog srednjaka. Sledeća dvojica i dalje imitiraju svoje pradede kako hvataju vazduh u nekoj vreloj noći 1921. godine, idiotski otvorenih usta. Četvrti dečak, koga tamnoplava kosa ispod kape Pivara, blistave oči i uopšte nevin izraz lica čine najdopadljivijim u grupi, ukršta pogled sa Džekom i daruje mu ljubazan, stidljiv osmeh. Ovo je Tajler Maršal, na putu - iako toga ni malo nije svestan - u bestragiju.

69

Dečaci klize u pozadinu, i Džek baca pogled u ogledalo da ih isprati kako besomučno okreću pedale uzbrdo, Šibadžija napred, a najsitniji i najsimpatičniji na kraju već pomalo iza grupe. "Ekspertska komisija sa pločnika upravo se izjasnila o Štrokospermi", kaže Džek. "Čet'ri klinca na bajsovima." Pošto jedva razabire sopstvene reči, ne veruje da ga je Henri uopšte čuo. Čini se, međutim, da ga je Henri savršeno čuo, i odgovara pitanjem izgubljenim u urlanju. Pošto mu nije teško da nasluti o čemu se radilo, Džek ipak odgovara. "Jedno čvrsto protiv, dva neodlučna sa tendencijom da budu protiv, i jedno oprezno za." Henri klima glavom. Destrukcija marcipana se sa treskom i lomljavom okončava u Jedanaestoj ulici. Kao da je vetar rasterao maglu iz kabine, kao dao je vetrobransko staklo upravo oprano, vazduh se čini prozirniji, a boje življe. "Zanimljivo", kaže Henri. Nepogrešivo pronalazi dugme EJECT, izbacuje disk iz proreza i vraća ga u kutiju. "Ovo je bilo veoma poučno, zar ne? Sirova, subjektivistička mržnja ne sme se automatski potcenjivati. Moris Rozen je bio u pravu. Ovo je savršeno za Viskonsinskog Pacova." "A meni se čini da bi mogli da postanu slavniji od Glena Milera." "To me podseti", kaže Henri. "Nikada nećeš pogoditi šta radim kasnije. Imam tezgu! Lola Makston, tačnije ona njegova pomoćnica, Rebeka Vilas, za koju sam siguran da je seksi koliko zvuči, unajmila me da puštam ploče za gala finale Makstonovog festivala jagoda. Tačnije, ne ja - već jedna moja stara, odavno zapostavljena persona, Simfonijski Sten, Big Bend Doajen." "Treba li ti vožnja?" "Ne treba. Bajna gospojica Vilas se pobrinula za moje potrebe, u obliku automobila sa udobnim zadnjim sedištem za moj gramofon i prtljažnikom dovoljno prostranim za zvučnike i kutije sa pločama, koga će poslati. Al' svejedno fala." "Simfonijski Sten?" reče Džek. "Šmekersko, otkačeno, lakovano pa u beli frak spakovano otelovljenje doba velikih orkestara, i istovremeno šarmantan, uglađen kavaljer. Za Makstonove stanare, podsećanje na dane meda i mleka i beskrajno veselje." "Stvarno imaš beli frak?" Veličanstveno bezizražajno, Henrijevo lice se okreće prema njemu. "Izvini, ne znam šta mi bi. Da promenimo temu, ono što si jutros rekao, tojest ono što je Džordž Redban jutros rekao o Ribaru verovatno je dosta pomoglo. Dopalo mi se." Henri otvara usta i priziva Džordža Redbana u svom njegovom uveseljavajućem sjaju. "'Onaj pravi Ribar, dečaci i devojčice, Albert Fiš, umro je pre šezdeset sedam godina.'" Sablasno je čuti glas onog drčnog debeljka iz vitkog grla Henrija Lejdena. Sopstvenim glasom, Henri dodaje: "Nadam se da je vredelo. Pošto sam pročitao članak tvojeg drugara Vendela Grina u jutrošnjim novinama, smatrao sam da bi Džordž morao nešto da kaže."

70

Henri Lejden uživa da koristi izraze kao što su pročitao sam, čitao sam, video sam, gledao sam. Zna da takvi izrazi zbunjuju njegove sagovornike. A Vendela Grina je nazvao 'tvoj drugar' zato što je Henri jedina osoba kojoj je Džek priznao da je reporteru skrenuo pažnju na zločine Alberta Fiša. Sada žali što se ikome poverio. Nametljivi Vendel Grin nije njegov drugar. "Pošto si već pomogao štampi", kaže Henri, "prirodno je očekivati da se osetiš pozvanim da učiniš isto i za naše momke u plavom. Izvini, Džek, ali sam si otvorio ta vrata, i ovo ti govorim još samo ovaj put. Na kraju krajeva, Dejl mi je rod." "Ne mogu da verujem da mi ovo radiš", kaže Džek. "Šta ti radim, iznosim svoje mišljenje? Ako si zaboravio, Dejl mi jeste rod. Tvoje iskustvo bi mu bilo od koristi, a ionako smatra da mu duguješ uslugu. Nije ti palo na pamet da bi mogao da mu pomogneš da sačuva posao? Ili, ako voliš Frenč Lending i Norvešku Dolinu onoliko koliko govoriš da ih voliš, da duguješ ovim ljudima ponešto od svoga vremena i svoga dara?" "A da li je tebi, Henri, palo na pamet da sam napustio posao?" kaže Džek kroz stisnute zube. "Da je istraživanje ubistava poslednja stvar, i kad to kažem mislim poslednja stvar na svetu koju bih poželeo da radim?" "Naravno da jeste", kaže Henri. "Ali - i ponovo se nadam da ćeš mi oprostiti, Džek - pošto si ipak tu, i pošto si osoba kakva znam da jesi, sa sposobnostima koje poseduješ, i koje su svakako daleko veće od Dejlovih i verovatno veće od svih ostalih, ne mogu da se ne zapitam šta je to s tobom." "Ništa nije sa mnom", kaže Džek. "Naprosto sam prešao u civile." "Kako ti kažeš. Mogli bismo onda da odslušamo Berenboma do kraja." Henri pruža prst i pritiska dugme na radiju. Sledećih petnaest minuta jedini glas u kabini pikapa jeste glas koncertnog 'stejnveja' koji meditira na temu Goldbergovih varijacija u Teatro Colon, u Buenos Airesu. A taj glas je sjajan, razmišlja Džek, i čovek treba da bude pravi ignoramus da ga pobrka sa Glenom Guldom. Čovek sposoban da tako pogreši verovatno ne bi mogao da čuje vibraciji nalik unutrašnji zvuk ručke na vratima koju je proizveo Dženeral Motors. Pošto su skrenuli sa puta broj 93 na put kroz Norvešku Dolinu, Henri kaže: "Prestani da se duriš. Nije trebalo da te nazovem šmokljanom. Niti je trebalo da te optužujem da imaš nekakav problem, jer sam ja taj koji ima problem." "Ti?" Džek se okreće prema njemu, iznenađen. Dugogodišnje iskustvo odmah mu je sugerisalo da se Henri sprema da zamoli za neku vrstu nezvanične istražiteljske pomoći. Henri je okrenut napred, i ništa ne odaje. "Kakav problem ti možeš da imaš? Jesu li ti se pomešale čarape? Ah - da nemaš problem sa jednom od stanica?" "Sa tim bih mogao da se izborim." Henri zastaje, i pauza se rasteže u dugotrajnu tišinu. "Ono što sam hteo da kažem, jeste da osećam kako gubim razum. Mislim, čini mi se da ludim." "Ma, hajde." Džek otpušta pedalu gasa i smanjuje brzinu na polovinu. Da li se i Henriju pričinila eksplozija perja? Naravno da nije; Henri ne vidi. Uostalom, i njegova eksplozija perja bila je samo budni san.

71

Henri podrhtava kao viljuška za ugađanje instrumenata. I dalje je okrenut prema vetrobranskom staklu. "Reci mi šta se događa", kaže Džek. "Počinjem da brinem za tebe." Henri otvara usta koliko bi bilo dovoljno da primi pričesnu naforu, a onda ih ponovo zatvara. Još jednom ga potresa drhtaj. "Hmm", kaže. "Ovo je teže nego što sam mislio." Začudo, njegov suvi, odmereni glas, istinski glas Henrija Lejdena, poigrava širokim, nevoljnim vibratom. Džek usporava pikap toliko da mili, otvara usta da nešto kaže, i odlučuje da sačeka. "Čujem svoju ženu", kaže Henri. "Noću, dok ležim u krevetu. Oko tri, četiri ujutru. Čujem Rodine korake u kuhinji, i na stepenicama. Mora da gubim razum." "Koliko se to često dešava?" "Koliko puta, misliš? Ne znam tačno. Tri ili četiri." "Da li si ustao i potražio je? Pozvao je po imenu?" Henrijev glas ponovo poskakuje na trampolini vibrata. "Uradio sam i jedno i drugo. Zato što sam bio siguran da sam je čuo. Njene korake, način na koji je hodala, njihov zvuk. A prošlo je šest godina otkako je umrla. Čudno, zar ne? Pomislio bih da je stvarno čudno, da već ne mislim da polako skrećem." "Pozvao si je po imenu", kaže Džek. "I ustao si iz kreveta i sišao u prizemlje." "Kao ludak, kao bezumnik. 'Roda? Jesi li to ti, Roda?' Sinoć sam obišao celu kuću. 'Roda? Roda?' Da si me čuo, pomislio bi da sam očekivao da mi odgovori." Henri ne obraća pažnju na suze koje mu izbijaju ispod pilotskih naočara i klize niz obraze. "Problem je u tome što jesam." "U kući nije bilo nikog drugog", kaže Džek. "Nikakvih tragova nečijeg ulaska. Ništa nije bilo pomereno, nestalo, ili tako nešto." "Koliko ja znam, ne. Sve je bilo tamo gde je trebalo da bude. Tamo gde je ostavljeno." Diže ruku i briše suze. Odvajanje za Džekov zaobilazni prilazni put prolazi sa desne strane kabine. "Reći ću ti šta mislim", kaže Džek, zamislivši Henrija kako luta kroz svoju neosvetljenu kuću. "Pre šest godina prošao si kroz sve one muke koje zadese onoga kome umre neko koga voli i ostavi ga samog, neprihvatanje, gnev, bol i šta ja znam šta sve još, mirenje sa činjenicom, čitav spektar emocija, ali ti je Roda i posle toga nastavila da nedostaje. Niko ne pominje da čoveku zauvek nedostaju mrtvi koje je voleo, ali je tako." "E, to ti je mudro", kaže Henri. "I utešno." "Ne prekidaj me. Uvrnute stvari se dešavaju. Veruj mi, znam šta govorim. Tvoj um se odupire istini. Izvrće činjenice, lažno svedoči. Ko zna zašto? Jednostavno to čini." "Drugim rečima, skreneš", kaže Henri. "Čini mi se da smo od toga pošli." "Mislio sam da kažem", kaže Džek, "da ljudi sanjaju na javi. To se i tebi dešava. Ništa zabrinjavajuće. U redu, evo tvoje prilazne staze, kod kuće si."

72

Skreće na stazu kroz travnjak i vozi do bele farmerske kuće u kojoj su Henri i Roda Lejden proveli petnaest srećnih godina, od venčanja do otkrića da Roda ima rak jetre. Gotovo dve godine posle njene smrti, Henri je svako veče lutao kroz kuću, uključujući svetla. "Sanjanje na javi? Odakle ti to?" "Budni snovi nisu neuobičajena pojava", kaže Džek. "Naročito kod ljudi koji ne spavaju dovoljno, kao ti." Ili kao ja, dodaje u sebi. "Ne izmišljam, Henri. I sam sam imao jedan ili dva. Jedan u svakom slučaju jesam." "Budni snovi", ponavlja Henri, izmenjenim, zamišljenim tonom. "Bajno." "Razmisli o tome. Živimo u logičnom svetu. Ljudi se ne vraćaju iz mrtvih. Sve se dešava sa razlogom, a razlozi su uvek logični. Stvar je ili u hemiji, ili u koincidenciji. Kada ne bi bili logični, nikada ništa ne bismo shvatili, i nikada ne bismo znali šta se događa." "Pa to čak i slepac vidi", kaže Henri. "Baš ti hvala. Reči za pamćenje." Izlazi iz kabine i zatvara vrata. Polazi, ali se onda vraća i naginje kroz prozor. "Hoćemo li da načnemo Sivi dom večeras? Trebalo bi da se vratim do pola devet, ili tako nešto." "Doći ću oko devet." Henri se oprašta sa svojom uzrečicom 'Ding-dong'. Okreće se, odlazi do vrata i nestaje u kući, koja je, naravno, otključana. U ovom kraju samo roditelji zaključavaju vrata, i to tek odskora. Džek okreće pikap i odvozi se stazom do druma. Oseća se kao da je uradio ne baš sasvim sigurno dobro delo, jer je pomažući Henriju pomagao i sebi. Baš je zgodno kako se stvari nekad pogode. U trenutku kada silazi na dugački prilazni put do svoje kuće, u pepeljari ispod komandne table čuje se neobično kloparanje. Na poslednjoj krivini, trenutak pre nego što će se ukazati kuća, čuje ga ponovo. Zvuk nije toliko kloparanje koliko tiho, muklo lupkanje. Kao da je dugme, ili novčić - tako nešto. Zaustavlja vozilo pored kuće, isključuje motor i otvara vrata. A onda, kao na naknadnu pomisao, pruža ruku i izvlači pepeljaru. Ono što Džek nalazi između pregradica na dnu posude, majušno crvendaćevo jaje, crvendaćevo jaje veličine M&M čokoladne kuglice sa lešnikom, ostavlja ga bez daha. Jajašce je tako plavo da bi ga i slepac video. Džekovi drhtavi prsti podižu jaje iz pepeljare. Zureći u njega, izlazi iz kabine i zatvara vrata. I dalje zagledan, konačno se priseća da nastavi da diše. Dlan mu se prevrće u vazduhu i ispušta jaje, koje u pravoj liniji pada na travu. Podiže nogu i silovito je spušta na tu neprirodnu plavu lopticu. Ne osvrćući se, stavlja ključeve u džep i polazi prema sumnjivoj bezbednosti kuće.

73

DRUGI DEO

Nestanak Tajlera Maršala

5. Tokom našeg kratkog obilaska Makstonovog staračkog doma u ranu zoru zapazili smo domara - sećate li ga se, možda? Vrećasti radni kombinezon? Malčice gojazan oko struka? Cigareta koja mu visi iz usta uprkos znacima ZABRANJENO PUŠENJE! DOZVOLITE PLUĆIMA DA RADE! postavljenim na svakih pet metara hodnika? Resasta metla koja liči na grudvu crknutih paukova? Ne sećate se? Ne izvinjavajte se. Nije nimalo teško prevideti Pita Vekslera, nekada ni po čemu posebnog dečaka (završni prosek uspeha u gimnaziji u Frenč Lendingu: 79) koji je prošao kroz isprazno momaštvo i sada je na pragu onoga za šta će očekuje da će biti isprazno sredovečje. Njegov jedini hobiji je povremeno potajno, krvoločno štipanje buđavih matoraca koji mu ispunjavaju dane stenjanjem, besmislenim pitanjima i vonjem prdeža i mokraće. Najgori su oni šupci alchajmeraši. Tu i tamo je umeo da im ugasi cigaretu na mršavim leđima ili stražnjicama. Prijaju mu njihovi pridavljeni jauci kada im toplota konačno stigne do nerava i probudi bol. Ovo malo i opako mučenje ima dvostruku svrhu: njih malo razdrma, a zadovoljava nešto u njemu. Razvedrava mu dan, nekako. Osvežava staru perspektivu. Uostalom, kome će da ga tuže? I upravo dolazi, Bože me sačuvaj, najgori od svih, vuče noge niz hodnik. Usta Čarlsa Bernsajda širom su otvorena, kao i zadnji deo njegove pidžame. Piter ima bolji pogled na njegovo mršavo, govnima umazano dupe nego što je ikada priželjkivao. Čokoladne mrlje spuštaju mu se, bogami, sve do iza kolena. Uputio se ka kupatilu, ali je malčice zadocnio. Izvesni konj smeđe boje - nazovimo ga Jutarnjom Nepogodom - već je utekao iz svojeg boksa u štali i bez sumnje protutnjao preko Bernijeve posteljine. Hvala Bogu što nisam zadužen da je čistim, misli Pit, i ceri se oko cigarete. Tvoj rejon, Bač. Ali za pultom pored prostorija za dečake i devojčice trenutno nema nikoga. Bač Jergza će propustiti dražesni prizor prolaska Bernijevog usranog dupeta. Bač je očigledno izašao da popuši, iako je Pit tom idiotu sto puta rekao da znaci ZABRANJENO PUŠENJE ne znače ništa - Lolu Makstona zabole ko gde puši (i ko gde gasi, kad smo već kod toga). Znaci su postavljeni samo zato da bi stara dobra Kuća Balonja bila u skladu sa nekim tamo gnjavatorskim državnim propisima.

74

Pitov kez se širi, i u tom trenutku puno liči na svojeg sina Ebija, uslovno rečeno drugara Tajlera Maršala (upravo je Ebi Veksler pokazao Džeku i Henriju srednjaka). Pit se pita da li da izađe i saopšti Baču da ima nešto da pospremi u D18 - uključujući i stanara u D18, naravno - ili da pusti Bača da sam otkrije Bernijevo najnovije uneređivanje. Možda će Berni da se vrati u svoju sobu i da se pozabavi slikanjem prstima, tek da malo proširi sreću. To bi bilo dobro, ali bi bilo jednako dobro videti Bačovo lice kada mu saopšti... "Pite." Oh ne. Skleptala ga kučka. Istina, zgodna kučka, al' kučka je i dalje kučka. Pit na trenutak ukočeno stoji, nadajući se da će, ako ne bude obraćao pažnju na nju, možda da ode. Al' zalud mu nada. "Pite." Okreće se. Eto Rebeke Vilas, trenutne mace glavne face. Danas je u svetlo crvenoj haljini, možda u čast Festivala jagoda, i crnim sandalama sa visokim štiklama, verovatno u čast svojih bogovskih hodaljki. Pit nakratko zamišlja te bogovske hodaljke omotane oko njega, sa štiklama ukrštenim u dnu njegovih leđa kao kazaljke sata, a onda primećuje kartonsku kutiju u njenim rukama. Šljaka za njega, nema sumnje. Pit takođe zapaža svetlucav prsten na njenoj ruci, sa dragim kamenom veličine jebenog crvendaćevog jajeta, mada znatno svetlije boje. Pita se, ne po prvi put, šta je radila da zaradi takav prsten. Stoji tamo, lupkajući sandalom, puštajući ga da se nagleda. Iza njega, Čarls Bernsajd nastavlja svoje usporeno, gegavo napredovanje prema klonji. Ko god vidi staru olupinu, sa tim pritkama od nogu i paučinastom mlečno belom kosom, pomisliće da su trkački dani odavno ostali za njim. Ali će se prevariti. Grdno će se prevariti. "Gospoj'ce Vilas?" konačno se oglašava. "U zajedničku sobu, Pite. Smesta. I koliko puta ti je rečeno da ne pušiš u stambenim krilima?" Pre nego što je stigao da odgovori, ona se okreće sa seksi zamahom skuta haljine i polazi prema zajedničkoj sobi, gde će se ovog popodneva održati igranka u čast Festivala jagoda. Uzdahnuvši, Pit naslanja metlu na zid i polazi za njom. www.bosnaunited.net Čarls Bernsajd je sada sam na kraju hodnika Bele Rade. Oči mu više nisu prazne, već sjakte krvožednom inteligencijom. Odjednom izgleda mlađi. Odjednom to više nije Berni, živa mašina za baleganje. To je sada Karls Birston, koji je sa tako strašnom efikasnošću kosio mladost Čikaga. Karl... i nešto drugo. Nešto što nije ljudsko. On - to - se ceri. Na napuštenom stolu leži gomila hartije pritisnuta okruglim kamenom veličine šoljice za kafu. Na kamenu je sitnim crnim slovima napisano BAČOV KAMENLJUBIMAC.

75

Berni uzima kamen-ljubimac Bača Jergze i žustro polazi prema muškom toaletu, ne prestajući da se kezi. www.bosnaunited.net U zajedničkoj sobi, stolovi su poređani duž zidova i prekriveni crvenim papirnim stolnjacima. Pit će kasnije uključiti crvene ukrasne sijalice (na baterije; za balonje nema sveća). Svuda po zidovima vise velike kartonske jagode, neke u prilično lošem stanju - kačili su ih i skidali svakog jula otkako je Herbert Makston krajem razigranih šezdesetih otvorio dom. Linoleumom pokriveni pod raščišćen je i prazan. Ovog popodneva i u prvim večernjim satima, buđavi koji su u još u pokretnom i uračunljivom stanju će na njemu da se vuku na zvuke velikih orkestara iz tridesetih i četrdesetih godina, hvatajući se jedni za druge tokom sporih numera i verovatno kvaseći pelene od uzbuđenja na kraju poskočica. (Pre tri godine, buđavi po imenu Ervin Kristi imao je lakši srčani udar tokom posebno napornog skakanja na 'Ne sedi pod krošnjom te jabuke zelene ni sa kim sem mene'.) O da, igranka u čast Festivala jagoda uvek je pišična. Rebeka je sama dogurala i spojila tri dugačka drvena stola i prekrila ih belim platnom kao osnovu za podijum Simfonijskog Stena. U uglu stoji šljašteći hromirani mikrofon sa velikom okruglom glavom, istinski antikvitet iz tridesetih godina koji je verovatno korišćen i u Koton Klabu. To je jedna od Henrijevih kolekcionarskih dragocenosti. Pored njega je visoka i uska kutija u kojoj je juče dopremljen. Na podijumu, pored stuba ukrašenog crvenom i belom krep-hartijom i sa još kartonskih jagoda, nalaze se kratke lestvice. Ugledavši ih, Pit doživljava trenutak posesivne ljubomore. Rebeka Vilas je bila u ostavi. Kučka radoznala! Ako mu je digla deo zaliha trave, ima da je... Rebeka sa glasnim stenjanjem spušta svoju kutiju na podijum, i uspravlja se. Uklanja pramen svilenkaste smeđe kose sa jednog zarumenjenog obraza. Nije još ni sredina prepodneva, ali će ovo definitivno biti jedan od onih žeženih dana u oblasti Kuli. Zato klimatizujte donji veš i ne štedite dezodorans, kao što bi to rekao Džordž Redban. "Već me stra' vat'o da l' ćeš ikad stić', mladac moj krasni", kaže Rebeka. "Pa, evo me", mrzovoljno odgovara Pit. "Rek'o bih da vam ide dobro i bez mene." Zastaje, pa dodaje: "Krasno." Za Pita je ovo krajnji domet duhovitosti. Prilazi i viri u kutiju, na kojoj je, kao i na onoj pored mikrofona, pečat VLASNIŠTVO HENRIJA LEJDENA. Unutar kutije je mali reflektor omotan kablom za struju, i okrugli ružičasti filter koji bi trebalo da oboji svetlost u boju šećerlema i bombona od jagoda. "Kakvo je ovo sranje?" pita Pit. Rebeka mu upućuje blistav, opasan osmeh. Čak i za priglupog druškana kao što je Pit, poruka u tom osmehu je jasna: na ivici si bazena sa ajkulama, prijatelju; koliko još koraka nameravaš da napraviš? "Svetlo", kaže ona. "S-V-E-T-L-O. Biće okačeno tamo, na onu kuku. K-U-K-U. On kaže da mu je to za štimung. Š-T-I..." "Šta bi sa Viršlom Eriksonom?" gunđa Pit. "Viršla nije izvoljev'o nikakva sranja. Dva sata bi pušt'o jebene ploče, poteg'o bi koju iz pljoske i kuda koji mili moji."

76

"Odselio se", kaže Rebeka nezaibteresovano. "U Rasin, mislim." "E..." Pit gleda uvis, pretražujući pogledom stub, našušuren od crvenog i belog krepa. "Ne vidim nikak'u kuku, gospoj'ce Vilas. "Tako ti Isusa na biciklu", kaže ona, i penje se na lestvice. "Ovde je. Jesi li ćorav?" Pit, koji nimalo nije ćorav, retko biva blagosloven ovakvim prizorom. Sa svojeg mesta ispod nje, lepo joj vidi butine, crvenu čipku gaćica i polutke guzova, u ovom trenutku tako primamljivo zategnutih dok stoji na petoj prečki lestvica. Ona baca pogled odozgo prema njemu, opaža opčinjeni izraz njegovog lica i pravac njegovog pogleda. Izraz lica joj se malo smekšava. Kao što je njena draga majka mudro primetila, neki muškarci bi sve učinili samo da ti vide gaćice. "Pite. Zemlja zove Pita." "A?" Zija uvis u nju, sa donjom usnom ovlaženom pljuvačkom. "Na mojem donjem vešu nema nikakve kuke, u to sam sigurna kao u retko šta u životu. Ali ako izvoliš da malo podigneš pogled... prema mojoj ruci, umesto prema mom dupetu..." Pit podiže pogled, i dalje sa zablesavljenim izrazom na licu, i vidi crveno lakirani nokat (Rebeka je danas prava-pravcata vizija u crvenoj boji jagoda, nema šta) kako kucka po kuki koja svetluca usred krepa, kao što ribareva udica smrtonosno svetluca na kitnjastom mamcu. "Kuka", kaže ona. "Staviš filter na reflektor, okačiš reflektor na kuku. Prema didžejevom uputstvu, svetlo dobije toplu ružičastu boju. 'Si ukapir'o, pametnice?" "Ovaj... aha..." "Onda te molim da ga, s oproštenjem, digneš." Ona silazi sa lestvica, zaključivši da je Pit više nego dovoljno pario oči za tako lak posao. A Pit, kome se već digao, vadi ružičasto svetlo Simfonijskog Stena iz kutije i priprema se da izvrši još jedno dizanje. Dok se penje uz lestvice, njegovo krilo prolazi pored Rebekinog lica. Ona primećuje izbočinu i grize unutrašnjost obraza da obuzda osmeh. Muškarci su stvarno budale. Simpatične budale, bar neki od njih, ali svejedno. Razlika je u tome što neke budale mogu sebi da priušte da kupuju prstenje i plaćaju putovanja i ponoćne večere u restoranima u Milvokiju, a neke budale ne mogu. Neke budale jedva su dobre da okače posranu sijalicu. www.bosnaunited.net "Hej, momci, čekajte!" doziva Taj Maršal. "Ebi! Roni, Ti-džej! Čekajte me!" Ebi Veksler (koji zaista izgleda kao neki priglupi šibadžija) dovikuje preko ramena: "Stigni nas, sporaću!" "Da!" viče Roni Metzger. "Stigni nas, psoraću!" Roni, pred kojim su mnogi sati vežbanja kod logopeda, gleda preko ramena i jedva izbegava da ne naleti biciklom na parking-automat. I počinju da voze još brže, tri bicikla jedan do drugoga na pločniku (Bog neka je u pomoći pešacima koji im se nađu na putu), a kraj njih voze i njihove senke. Tajler procenjuje ima li snage za poslednji sprint, i zaključuje da su mu noge suviše umorne. Otac i majka su mu rekli da će vremenom pristići ostale, da je sitan za

77

svoje godine, ali Tajler sumnja u to. I sve je manje siguran u vezi Ebija, Ronija i Tidžeja. Zaslužuju li zaista da juri za njima? (Kada bi Džudi Maršla znala za ove sumnje, ustala bi i počela da aplaudira - već se dve godine pita kada će se njen pametni i osećajni sin konačno umoriti od druženja sa tim gubitnicima... ili, kako ih ona naziva, 'niskočelcima'.) "Ma, posisaš vilenjaku", kaže Taj neveselo - ovaj bezazleni prostakluk pokupio je iz reprize jedne od epizoda serije Deseto kraljevstvo na SF Kanalu6 silazi sa bicikla. Na kraju krajeva, nema razloga da žuri za njima; zna gde će ih naći, na parkingu ispred 7-Jedanaest, kako piju 'slurpije' i razmenjuju Magične sličice. Ovo je još jedan problem koji Tajler Maršal ima sa svojim prijateljima. Ovih dana bi radije menjao sličice igrača bezbola. Ebi, Roni i Ti-džej nimalo ne mare za Kardinale, Indijance, Crvene Čarape i Pivare. Ebi je čak išao dotle da izjavi da je bezbol pešovanski sport, komentar koji Taj smatra više glupavim (gotovo za žaljenje) nego bezobraznim. Polako gura bicikl uz pločnik, hvatajući dah. Nalazi se na raskršću Čejsa i Kvina. Ebi ulicu Kvin naziva ulicom Kvir7. Naravno. Nema iznenađenja. Zar to nije, takođe, popriličan deo problema? Tajler je dečak koji voli iznenađenja; Ebi Veksler je dečak koji ih ne voli. Upravo su zbog toga njihove različite reakcije na muziku koja se nešto ranije ovoga jutra čula iz pikapa bile savršeno predvidljive. Tajler zastaje na uglu i baca pogled niz ulicu Kvin. Sa obe strane se vide razlistale živice. Iznad onih sa desne strane diže se nekoliko povezanih crvenih krovova. Starački dom. Pored glavnog ulaza stoji nekakav znak, ili plakat. Radoznao, Tajler ponovo objahuje bicikl i počinje polako da vozi prema njemu.Najduže grančice živice češu se o ručku upravljača bicikla. Ispostavlja se da je znak u obliku velike jagode. Ispod piše DANAS JE FESTIVAL JAGODA! Šta je, pita se Taj Maršal, festival jagoda? Zabava, nešto što je napravljeno samo za matorce? Pitanje ga, međutim, ne zanima toliko da bi tražio odgovor. Pošto je nekoliko sekundi razmišljao o tome, okreće bicikl i priprema se da se odveze nazad do ulice Čejs. www.bosnaunited.net Čarls Bernsajd ulazi u muški toalet na kraju hodnika Bele rade, i dalje se kezeći i stežući Bačov kamen-ljubimac u ruci. Desno od njega pruža se niz umivaonika sa ogledalima - radi se o onim metalnim ogledalima koja se mogu videti u jeftinim barovima i kafanama. U jednom od njih Berni vidi svoj iskeženi odraz. U drugom, onom najbližem prozoru, vidi dečačića u majici Milvoki Pivara. Dečak stoji na biciklu, ispred ulaza u dom, i čita plakat za Festival jagoda. Berniju polazi pljuvačka na usta. Ta pojava nije nimalo diskretna. Berni balavi kao vuk iz bajke, iz uglova usta navire mu gusta bela pena i preliva se preko opuštene, beskrvne donje usne. Pljuvačka mu teče niz bradu kao struja sapunice. Odsutno je briše nadlanicom kvrgave šake i sa pljuskom otresa na pod, ne skidajući pogled sa ogledala. Dečak u ogledalu nije jedna od sirotih izgubljenih bebica ovog stvorenja - Taj Maršal je od rođenja živeo u Frenč Lendingu i tačno zna gde je - ali bi mogao da postane. Lako bi mogao da se izgubi, i da završi u izvesnoj sobi. Izvesnoj ćeliji. Ili da tapka prema neprirodnom obzorju na bolnim, krvavim nožicama. 6 7

S(cience)F(iction) Channel - jedan od satelitskih programa, Kanal naučne fantastikei Queen Street - Kraljičina ulica, Queer Street - ulica pedera

78

Naročito ako se Berni za to postara. Moraće da požuri, ali kao što smo već opazili, Čarls Bernsajd sposoban je, uz odgovarajuću motivaciju, da se zaista brzo kreće. "Gorg", obraća se ogledalu. Izgovara tu besmislenu reč sa savršeno jasnim i savršeno ravnim akcentom Srednjeg Zapada. " Gorg, dođi." I ne čekajući da vidi šta će se dogoditi - zna šta će se dogoditi - Berni se okreće i polazi prema nizu od četiri kabine. Ulazi u drugu s leva i zatvara vrata. www.bosnaunited.net Tajler tek što je ponovo uzjahao bicikl kada na tri metra daleko od plakata za Festival jagoda zašušti živica. Kroz živicu se provlači krupni crni gavran i izlazi na pločnik ulice Kvin. Nemirnim, inteligentnim okom posmatra dečaka. Zastaje sa raširenim crnim nogama, otvara kljun i izgovara "Gorg!" Zagledan u nju, Tajler počinje da se smeši, nesiguran da li je ovo čuo ali spreman da bude oduševljen (sa deset godina, uvek je spreman da se oduševi, uvek voljan da veruje u neverovatno). "Šta? Ti govoriš?" Gavran protresa svetlucava krila i naginje glavu na način koji ružno gotovo pretvara u simpatično. "Gorg! Taj!" Dečak se smeje. Izgovorio je njegovo ime! Gavran je rekao njegovo ime! Silazi sa bicikla, naslanja ga na nožicu, i pravi nekoliko koraka prema ptici. Sudbina Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema u ovom trenutku je - nažalost - poslednja stvar koja bi mu pala na pamet. Ubeđen je da će gavran odleteti kada pođe prema njemu, ali ovaj samo malo zatrese krilima i polazi-klizi prema lisnatoj pomrčini živice. "Je l' ti to reče moje ime?" "Gorg! Taj! Abbalah!" Tajlerov osmeh na trenutak postaje nesiguran. Ta poslednja reč mu je gotovo poznata, a asocijacije, iako maglovite, nisu prijatne. Navodi ga, zbog nečega, da pomisli na majku. Gavran onda ponovo izgovara njegovo ime; ovaj put je siguran da je rekao Taj. Tajler pravi još jedan korak prema ulici Kvin i prema crnoj ptici. Gavran reaguje tako što se pomera bliže živici. Na ulici nema nikoga; ovaj deo Frenč Lendinga sniva na jutarnjem suncu. Taj stupa još korak bliže sudbini, i svi se svetovi tresu. www.bosnaunited.net Ebi, Roni i Ti-džej izlaze iz 7-Jedanaest, gde im je čupavac za pultom upravo poslužio 'slurpije' sa borovnicom (čupavac je samo jedan od brojnih pogrdnih izraza koje je Ebi pokupio od svojeg tate). Kupili su i Magične karte, svako po dve kesice. Već modar oko usta, Ebi se okreće Ti-džeju. "Sjuri se i pokupi sporaća." Ti-džej izgleda povređeno. "Zašto ja?" "Zato što je Roni kupio karte, tupčo. Hajde, požuri." "Šta će nam on, Ebi?" pita Roni. Naslanja se na ram za bicikle, sisajući hladne, slatke cepke leda.

79

"Zato što ja tako 'oću", odgovara Ebi važno. Istina glasi da Tajler petkom obično ima kintu. U stvari, Tajler skoro uvek ima kintu. Roditelji su mu puni k'o brodovi. Ebi, koga podiže (ako se to može tako nazvati) otac zaposlen kao šugavi domar, već je zbog toga isplanirao Tajlerov dalji život; prva kinjenja nisu daleko, a odmah za njima slede batine. U ovom trenutku, međutim, samo bi hteo još Magičnih karata, treću kesicu za svakog od njih. Činjenica da Tajler nešto baš i ne voli Magične samo čini da će još slađe izmusti za kintu. Ali prvo valja da došlepaju sporaća. Ili psoraća, kako ga zove mutavi Roni. Ediju se sviđa izraz, i misli da će početi da ga koristi. Psorać. Dobra reč. Istovremeno keca Taja i Ronija. Jednim udarcem dve muve. "Hajde, Ti-Džej. Sem ako radije ne bi indijansku vatru." Ti-džej radije ne bi. Indijanske vatre Ebija Vekslera bole kao sam đavo. Dramatično uzdiše, izvlači bicikl iz rama, penje se i počinje da se spušta niz blagu padinu, jednom rukom pridržavajući upravljač, a drugom 'slurpi'. Očekuje da ubrzo ugleda Taja, verovatno kako gura bicikl pored sebe zato što se toooliko... umooorio, ali se čini da od Tajlera na Čejsu nema ni traga ni glasa - kako sad to? Ti-džej počinje brže da okreće pedale. www.bosnaunited.net U muškom toaletu smo, i posmatramo niz kabina. Vrata druge s leva su zatvorena. Ostalih troje vrata je odškrinuto na hromiranim šarkama. Iza zatvorenih vrata vidimo par kvrgavih, venama prošaranih članaka u prljavim papučama. Čujemo glas, koji se iznenađujuće snažno prolama. Glas pripada mladom muškarcu, hrapav je, gladan i besan. Muklo se odbija od pločica na zidovima: "Abalah! Abalah-dun! Manšan gorg!" Odjednom u svim šoljama šumi voda. Ne samo u onoj u zatvorenoj kabini, već u svima. U pisoarima preko puta dešava se ista stvar, sve hromirane poluge istovremeno se spuštaju. Niz nagnute keramičke površine teče voda. Kada se ponovo okrenemo prema kabinama, vidimo da prljave papuče - zajedno sa stopalima - nisu više tamo. Po prvi put smo zaista čuli zvuk iskliznuća, nešto kao vreo izdisaj, nešto što se otme iz pluća kada se čovek u dva noću trgne iz ružnog sna. Dame i gospodo, Čarls Bernsajd je napustio zgradu. www.bosnaunited.net Gavran je sada uzmakao uz samu živicu. I dalje posmatra Tajlera, blistavim, uznemirujućim očima. Tajler joj prilazi korak bliže, osećajući se hipnotisano. "Hajde ponovi moje ime", dahne. "Reci moje ime, i možeš da ideš." "Taj!" gavran poslušno grakće, pa trese krilima i zamiče u živicu. Tajler ga još trenutak nazire, sjajno crnilo pomešano sa sjajnim zelenilom, a onda ga više nema. "Vranu ti tvoju!" kaže Tajler. Shvata šta je rekao i kratko i drhtavo se smeje. Da li se ovo zaista dogodilo? Jeste, dogodilo se, zar ne? Naginje se bliže mestu gde je ptica šmugnula u živicu, misleći da uzme pero za uspomenu ako je ostavila koje, i u tom trenutku iz gustiša izleće mršava bela ruka i nepogrešivo ga grabi za vrat. Tajler ima vremena samo da prestravljeno cikne pre nego što ruka počne da ga vuče kroz živicu. Kratke, krute grančice smiču mu patiku. Sa one strane čuje se grlen, pohlepan usklik "Dečko!" - a zatim mukli udarac, nešto

80

kao, recimo, zvuk kamena-ljubimca koji se sudara sa glavom malog dečaka. Onda se više ne čuje ništa osim udaljenog brujanja kosilice i bližeg zujanja pčele. Pčela obleće cveće na drugoj, Makstonovoj strani živice. Tamo se ne vidi ništa osim zelene trave, i, bliže zgradi, stolova za kojima će vremešni žitelji doma u podne posedati na piknik u čast Festivala jagoda. Tajlera Maršala nigde nema. www.bosnaunited.net T. Dž. Reniker zaustavlja bicikl na uglu Čejsa i Kvina. 'Slurpi' mu zaliva šaku tamnoplavim sokom, ali on to jedva primećuje. Na polovini ulice Kvin vidi Tajev bicikl naslonjen na nožicu, ali ne i Taja. Krećući se polako - zbog nečega ima loš osećaj u vezi ovoga - Ti-džej vozi prema biciklu. Usput u jednom trenutku shvata da se 'slurpi' pretvorio u polutečnu masu. Baca ga u slivnik. Da, to je Tajev bajs. Taj crveni 'švin' sa izvrnutim rukohvatima i zelenim amblemom Milvoki Baksa sa strane ne može se pobrkati ni sa jednim drugim. Tu je bajs, i... Izvnuta pored živice koja čini granicu između sveta starih i sveta pravih ljudi, leži 'ribok' patika. Oko nje je rasuta pregršt zelenih listića. Iz patike viri ptičje pero. Dečak razrogačeno zuri u patiku. Ti-džej možda nije pametan kao Tajler, ali je za nekoliko vati bistriji od Ebija Vekslera, i nije mu teško da zamisli da je neko provukao Tajlera kroz živicu, ostavivši bajs na pločniku... i jednu patiku... jednu rasparenu, prevrnutu patiku... "Taj?" doziva. "Je l' to, kao, nešto izvodiš? Ako je tako, bolje da prekineš. Reći ću Ediju da ti napravi najjaču indijansku vatru koju si ikad doživeo." Nema odgovora. Taj ne izvodi. Ti-džej nekako zna da je tako. U glavi mu odjednom blesne pomisao na Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema. Čuje (ili zamišlja da čuje) pritajene korake iza živice: to se Ribar, pošto je obezbedio večeru, vraća po desert! Ti-džej okušava da vrisne, ali ne može. Grlo mu se steglo do promera čiode. Zato, umesto da vrisne, naleže na rukohvate bajsa i počinje da okreće pedale. Skreće sa pločnika na ulicu, u želji da se što pre udalji od tamne mase živice. Prednja guma njegovog 'hafija' pritom prelazi preko ostataka 'slurpija'. Jureći prema ulici Čejs, nadnesen nad rukohvate kao profesionalni trkač, ostavlja taman i sjajan trag na pločniku. Podseća na krv. Negde u blizini, grakće gavran. Zvuči kao smeh. www.bosnaunited.net Prolaz Robina Huda: ovde smo već bili, kao što je devojka iz hora rekla arhibiskupu. Zavirujemo kroz prozor kuhinje i vidimo Džudi Maršal, usnulu na stolici za ljuljanje u uglu. U krilu joj leži knjiga, roman Džona Grišama koji smo poslednji put videli na stočiću pored kreveta. Pored nje na podu stoji polupprazna šolja kafe. Džudi je uspela da pročita desetak strana pre nego što je zadremala. Bilo bi nepravedno da krivimo pripovedačko umeće gospodina Grišama; Džudi je imala tešku noć, i nije joj bila prva. Ima već dva meseca otkako je poslednji put prespavala dva sata bez buđenja. Fred oseća da sa njegovom ženom nešto nije u redu, ali nema

81

predstavu koliko je to duboko. Da zna, mnogo bi se više plašio. Uskoro će, neka mu je Bog u pomoći, imati jasniju predstavu o stanju njenog uma. Sada počinje muklo da stenje, i da baca glavu sa jedne na drugu stranu. Iz nje ponovo naviru one besmislene reči. Većinom su previše zamućene od sna da bi mogle da se razumeju, ali prepoznajemo reči abalah i gorg. Oči joj se iznenada otvaraju. Blistave su i kraljevski plave boje na svetlosti jutra koja ispunjava kuhinju prašnjavim zlatom leta. "Taj!" stenje, i stopala joj se trzaju u grču buđenja. Baca pogled na sat iznad štednjaka. Devet je i dvadeset, i sve joj se čini izvitopereno, kao što se često dešava kada spavamo duboko ali ne i dovoljno dobro i dugo. Sa sobom je dovukla nekakav nakaradni, ne sasvim košmarni san, kao slinave niti posle porođaja: ljude sa šeširima navučenim na čelo tako da im zaklanjaju lica, koji hodaju na dugačkim mršavim nogama u velikim cipelama zaobljenih prstiju, i zlokobne šajke što neprirodno brzo klize naspram gradskog pejsaža - Milvokija? Čikaga? - i jarosno narandžastog neba. Zvučni zapis sna je Beni Gudman koji izvodi 'King Porter Stomp', melodiju koju je njen otac uvek svirao kada bi popio koju, a atmosfera sna je mučna i tmurna mešavina užasa i tuge: dogodile su se strašne stvari, ali je najgore bilo čekanje. Ni traga od onog olakšanja koje ljudi obično osećaju kada se probude iz ružnog sna - olakšanja koje je i sama osećala kada je bila mlađa i... i... "I normalna", izgovara, napuklim glasom tek probuđene osobe. "'King Porter Stomp'. Svašta." Njoj je to oduvek zvučalo kao muzika u starim crtanim filmovima, onima u kojima miševi sa belim rukavicama vrtoglavom, grozničavom brzinom utrčavaju i istrčavaju iz mišjih rupa. Jednom prilikom, kada je otac igrao sa njom na te zvuke, osetila je nešto tvrdo uz stomak. Nešto u njegovim pantalonama. Od tada je, kad god bi pustio muziku za igru, nastojala da bude negde drugde. "Prestani", reče, onim istim promuklim glasom. Liči na graktanje vrane, i pada joj na pamet da je u njenom snu postojala i gavran. Jeste, bogami. Gavran Gorg. "Gorg znači smrt", kaže ona, i nesvesno oblizuje suvu gornju usnu. Jezik joj seže dalje, i u povratku vrhom prelazi preko nozdrva, vlažan i topao i nekako umirujući. "Gorg tamo znači smrt. Tamo..." Reč koju ne izgovara je Preko. Pre nego što stiže da to učini, na kuhinjskom stolu primećuje nešto što pre nije bilo tamo. Korpu od pruća. Iz korpe dopire zvuk, prigušen, sanjiv zvuk. U donjem stomaku počinje da joj kopa nemir, i utroba joj postaje nekako ranjiva i vodena. Zna kako se zovu takve korpe: ribarske. To je ribarska korpa. A ovih dana u Frenč Lendingu zaista gostuje ribar. Zao ribar. "Taj?" zove, ali, naravno, ne dobija odgovor. Sama je u kući. Dejl je na poslu, a Tajler napolju, igra se - mogla bi da se opkladi u to. Tek je prošla polovina jula, letnji raspust je u jeku, i Taj lunja negde po varoši, radeći sve one stvari koje dečaci u pričama Reja Bredberija i Augusta Derleta rade kada imaju beskrajno leto na raspolaganju za to. Ali u tome nije sam; Dejl je razgovarao sa njim o važnosti druženja dok ne uhvate Ribara, bar do tada, a i ona je. Džudi nije baš naklonjena Vekslerovom malom (niti Metzegorovom i Renikerovom), ali je u grupi sigurnije. Taj ovog leta neće doživeti kulturni procvat, ali je bar...

82

"Bar je bezbedan", kaže, graktavim glasom vrane Gorga. Ali korpa koja se pojavila na kuhinjskom stolu dok je ona dremala nekako to poriče, negira čitav koncept bezbednosti. Kako se tu stvorila? I šta je to belo na njenom poklopcu? "Poruka", kaže, i ustaje. Prelazi kratko rastojanje između stolice i stola kao neko ko još sanja. Poruka je na presavijenoj hartiji. Na vidljivoj polovini piše Slatka Džudi, Plavooka. Na koledžu, pre nego što se upoznala sa Delom, imala je dečka koji ju je tako zvao. Zamolila ga je da prestane - nadimak je bio iritirajući i otužan - i, pošto je on nastavio da to zaboravlja (namerno, pretpostavljala je), bez pardona ga je ostavila. Sada je ponovo odnekud izronio, taj glupi nadimak, da joj se ruga. Džudi odvrće slavinu na sudoperi ne skidajući pogled sa poruke, puni sklopljene šake hladnom vodom i pije. Nekoliko kapi pada na Slatka Džudi, Plavooka, i ime se odmah razliva. Ispisano je mastilom? Kako je to staromodno! Ko još piše nalivperom? Poseže za ceduljom, pa povlači ruku. Zvuk iz kutije je sada glasniji. Zujanje. Kao... "Muve", kaže. Grlo joj je pročišćeno vodom i glas joj više nije toliko napukao, ali sebi i dalje zvuči kao gavran Gorg. "Znaš kako zuje muve." Uzmi cedulju. Neću. Jeste, ali MORAŠ! Sad je uzmi! Šta je, izgubila si PETLJU, kokošje govance? Dobro pitanje. Jebeno dobro pitanje. Jezik joj ponovo napušta usta i oblizuje gornju usnu i koren nosa. Onda uzima cedulju i otvara je. Izvinjavam se što je ostao samo jedan bubregić. Drugi sam ispekao i pojeo. Baš je bio ukusan! Ribar Nervi u prstima, dlanovima, zglobovima šaka i podlakticama Džudi Maršal odjednom otkazuju. Lice joj tako potpuno ostaje bez boje da počinju da joj se vide vene u njenim obrazima. Pravo je čudo što se nije onesvestila. Cedulja joj ispada iz prstiju i leprša prema podu. Vrišteći sinovljevo ime, otvara poklopac ribarske korpe. Unutra su svetlucavi namotaji creva, prekriveni muvama. Tu su i nabrane vreće pluća i mišić veličine pesnice, nekada detinje srce. Tu je debela modra ploča jetre... i jedan bubreg. Ova gomila utrobe vrvi od muva, i svet je gorg, svet je gorg, svet je gorg. U osunčanoj tišini kuhinje, Džudi Maršal počinje da zavija, i to je zvuk bezumlja, konačno oslobođenog iz krhkog kaveza. www.bosnaunited.net Bač Jergza je nameravao da uđe čim popuši cigaretu - na Festival jagoda uvek ima puno posla (iako dobrodušni Bač ne mrzi mali veštački praznik kao što ga mrzi Pit Veksler). Tada mu prilazi Petra Ingliš, bolničarka iz Asfodela, i počinju da pričaju o motociklima, i dok trepneš ode dvadeset minuta. Kaže Petri da mora da ide, ona njemu 'glavu gore', i Bač šmugne unutra, gde da čeka neprijatno iznenađenje. U hodniku stoji Čarls Bernsajd, go golcat, pored pulta, držeću u ruci kamen koji Bač koristi kao pritiskač za hartije. (Njegov sin ga je napravio prošle godine u letnjem kampu - bar je naslikao reči - i Bač smatra da je

83

đavolski sladak.) Bač nema ništa protiv stanara doma - sigurno je da bi razbio nos Pitu Veksleru da zna za zanimaciju sa cigaretama, pored toga što bi ga prijavio - ali ne voli kada mu diraju stvari. Naročito ovaj druškan, koji ume da bude istinski opak kada je pri sebi. Kao što je sada. Bač mu to vidi u očima. Čarls Bernsajd je izronio da uzme vazduh, možda baš povodom Festivala jagoda. Kad je reč o jagodama, izgleda da se Berni već počastio njima. Ima crvene tragove u uglovima usta i na usnama. Ali Bač jedva da obraća pažnju na to. Berni je ulepljen i drugim mrljama. Braon boje. "A da ostaviš to iz ruke, Čarlse?" kaže. "Šta to?" pita Berni, pa dodaje: "Seronjo." Bač ne želi da kaže moj kamen-ljubimac, zvuči mu glupo. "Moj pritiskač za hartiju." Berni spušta pogled na kamen, koji je upravo vratio (kada se pojavio iz toaleta na kamenu je bilo malo krvi i kose, ali umivaonici u toaletima ionako služe da se čovek dovede u red). Sklanja ruku sa njega i ostaje da stoji gde se zatekao. "Operi me, glupane. Usr'o sam se." "Vidim da jesi. Al' prvo da mi kažeš ako si ostavio govna po kuhinji. Znam da si bio tamo, zato ne laži." "Prvo sam opr'o ruke", kaže Berni, i pokazuje ih. Jesu kvrgave i ružne, ali su ružičaste i čiste. Čak su mu i nokti čisti. Zaista ih je oprao, i to svojski. Onda dodaje: "Drkadžijo." "Idemo u kupatilo", kaže Bač. "Da te drkadžijski seronja opere." Berni podrugljivo frkće, ali bez pogovora polazi sa njim. "Jesi spreman za današnju igranku?" pita ga Bač, tek da se nešto priča. "'Si izglanc'o plesne cipele, momčino?" Berni, koji ume da iznenadi kada je kod kuće, osmehuje se, i pokazuje nekoliko žutih zuba. I na njima ima crvenih tragova. "Jašta, jedva čekam da počne svirka", kaže. www.bosnaunited.net Iako mu se to ne vidi na licu, Ebi sa rastućim nespokojstvom sluša Ti-džejevu priču o napuštenom bajsu i patici Tajlera Maršala. Ronijevo lice, za razliku od njegovog, pokazuje veliko nespokojstvo. "Šta ćemo sad, Ebi?" pita Ti-džej pošto je završio. Polako dolazi do daha posle sumanute vožnje uzbrdo. "Kako to misliš šta ćemo?" kaže Ebi. "Ono što smo inače nameravali, da vidimo ima li negde flaša za vraćanje. Pa da odemo do parka, da se menjamo za Magične." "Ali... šta ako..." "Začepi pomijaru", kaže Ebi. Zna koje se dve reči Ti-džej sprema da kaže, i ne želi da ih čuje. Ebijev ćale kaže da je baksuz bacati šešir na krevet, i Ebi to nikada ne radi. Ako je to baksuz, pominjati ime nekog opičenog ubice mora da je dvostruko veći. Ali ga onaj idiot od Ronija Mecgera tada ipak izgovara... otprilike. "Ali Ebi, šta ako je to bio Birar? Šta ako je Taja zgrabio..."

84

"Umukni, jebote!" praska Ebi, i povlači pesnicu unazad kao da će da razvuče mutavka preko labrnje. U tom trenutku iz 7-Jedanaest izleće prodavac, kao čupavac iz kutije sa turbanom. "Neću takve reči ovde!" galami. "Odeš sad, psuješ na drugo mesto! Inače zovem policiju!" Ebi počinje polako da vozi bajs dalje, u pravcu koji ga udaljava od ulice Kvir (i mrmlja jebeni ganci, još jedan šarmantni izlaz koji je naučio od oca), a ostala dvojica ga prate. Našavši se blok zgrada daleko 7-Jedanaest, Ebi staje i okreće se prema njima, isturenog stomaka i vilice. "Još pre pola sata se odvezao nekud", kaže. "A?" kaže Ti-džej. "Ko? Šta?" kaže Roni. "Taj Maršal. Ako neko pita, pre pola sata se odvezao nekud. Dok smo mi... hmmm..." Ebi šalje misli unazad, nešto što mu ne ide lako, jer to retko upražnjava. U normalnim okolnostima Ebiju Veksleru dovoljna je sadašnjost. "Dok smo gledali u izlog Emporijuma?" pita Ti-džej stidljivo, nadajući se da neće zaraditi jednu od Ebijevih divljačkih indijanskih vatri. Ebi ga na trenutak prazno gleda, a onda mu se lice širi u osmeh. Ti-džej se opušta. Roni Mecger nastavlja da izgleda zbunjeno. Sa bezbol palicom u ruci ili hokejaškim klizaljkama na nogama, Roni je car nad carevima. Ostatak vremena je naprosto tupča. "Tako je", kaže Ebi. "Gledali smo u izlog Šmitove radnje, a onda je naiš'o onaj kamionet iz koga se čula pank muzika i Taj je rek'o da mora da briše." "A 'de?" pita Ti-džej. Ebi nije oličenje pameti, ali poseduje ono što bi se moglo nazvati 'osnovnim lukavstvom'. Nagonski zna da je najbolja priča kratka priča - što manje toga ima, manji su izgledi da te neko uhvati u laži. "Nije rek'o. Rek'o je samo da mora d' ide." "Nije nikud ni otiš'o", kaže Roni. "Samo je zaostao, zato što je..." Zastaje, i reč ovaj put izlazi kako treba. "Sporać." "To nema veze", kaže Ebi. "Šta ako... šta ako ga onaj ugrabio, glupane? 'Oćeš da ljudi kažu da se to dogodilo zato što je zaost'o za nama? Da je ubijen ili tako nešto zato što smo ga ostavili za nama? 'Oćeš da ljudi kažu da je to bilo zbog nas?" "Uuu, bre", kaže Roni. "Ne misliš stvarno da ga je Birar - Ribar - ugrabio?" "Ne znam, i ne zanima me", kaže Ebi, "ali mi ne smeta što ga nema. Počinj'o je da mi ide na živce." "O." Roni uspeva da nabaci istovremeno neodređen i zadovoljan izraz lica. Kakav moron, divi se Ebi. Kakav totalni i savršeni moron. Ako ne verujete u to, pomislite samo na to da Roni, koji je jak kao konj, dopušta Ediju da ga časti indijanskim vatrama. Verovatno će doći dan kada će Roni shvatiti da to više ne mora da trpi, i tog dana će možda ukucati Ebija u zemlju kao kolac za šator, ali Ebi ne brine zbog toga: još je slabiji u slanju misli napred. "Roni", kaže Ebi. "Šta je?"

85

"'De smo bili kada je Tajler zapalio?" "Ovaj... ispred Šmitove radnje?" "Tako je. A 'de je otiš'o?" "Nije rek'o." Ebi vidi da za Ronija ovo već postaje istina, i zadovoljan je zbog toga. Okreće se Ti-džeju. "Jesi zapamtio?" "Jesam." "Onda idemo." Odvoze se dalje. Tupča malo odmiče ispred Ebija i Ti-džeja ulicom oivičenom drvećem, i Ebi ga pušta. Približava bajs Ti-džejevom i kaže: "Jesi nešto vid'o tamo? Nekog tipa?" Ti-džej vrti glavom. "Samo njegov bajs i patiku." Zastaje, naprežući se da se seti. "Okolo je bilo razbacanog lišća. Sa živice. I mislim da je bilo pero. Nešto kao vranino pero." Ebija ovo već ne zanima. Zaokupljen je pitanjem da li se ovog jutra zaista našao tako blizu Ribara, dovoljno blizu da ovaj ugrabi jednog od njegovih drugara. Postoji krvožedni deo njega kome se ovo dopada, koji uživa u pomisli da je neki tajanstveni monstrum bez lica ubio dosadnog Taja Maršala i pojeo ga za ručak. Postoji, takođe, detinji deo njega koji se užasno plaši bauka (taj deo će biti u prevlasti večeras, dok bude ležao u postelji i gledao u senke koje kao da zadobijaju obličje i primiču mu se). Tu je, naposletku, prerano sazreli deo njega, koji preduzima instinktivne i hitne korake da ga udalji od pogleda vlasti, u slučaju da Tajlerov nestanak izazove ono što Ebijev otac naziva 'pičvajzom'. Ali i u Ebiju Veksleru, kao i u Dejlu Gilbertsonu i Tajevom ocu, Fredu, postoji čitav kontinent fundamentalne neverice. Jednostavno ne može da veruje da se Tajleru dogodilo nešto tako konačno. Čak ni sada, posle Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema, isečenog na komade obešene ispod krova starog kokošinjca. Ovo su klinci za koje je Ebi čuo iz večernjih vesti, likovi iz Tevedođije. Pošto nije poznavao ni Ejmi ni Džona, oni su mogli da umru, kao što izmišljeni likovi uvek umiru u filmovima i na televiziji. Taj je nešto drugo. Taj je bio od krvi i mesa. Razgovarao je sa Ebijem, i Ebi sa njim. U Ebijevoj glavi to je jednako besmrtnosti. Ili bi trebalo da bude. Ako je Ribar zgrabio Taja, tako bi mogao svakoga. Uključujući i njega. Zbog toga, isto kao Dejl i Fred, jednostavno ne veruje u to. Najdublji i najskriveniji deo njegovog bića, deo koji uverava ostatak njega da je na Planeti Ebi sve cakum-pakum, poriče Ribara i njegova nedela. Ti-džej kaže: "Ebi, misliš da..." "Ma jok", kaže Ebi. "Iskrsnuće već on. 'Ajmo mi u park. Limenke i flaše možemo da potražimo i kasnije." www.bosnaunited.net Fred Maršal je ostavio svoju sportsku jaknu i kravatu u kancelariji, zavrnuo rukave i pomaže Rodu Tizberiju da raspakuje novu 'hiler' tanjiraču. Tanjirača je prva iz nove Hilerove serije, i prava je lepotica. "Već više od dvadeset godina čekam ovakvu spravicu", kaže Rod. Vično zavlači širi deo ćuskije ispod gornje ivice sanduka, i jedna od stranica sa muklim treskom

86

pada na betonski pod garaže za održavanje. Rod je glavni mehaničar kod Golca, i ovde u održavanju nalazi se njegovo kraljevstvo. "Ima da bude silna pomoć malim farmerima, i varoškim baštovanima. Ako ih do jeseni ne prodaš bar deset, nisi za ovaj posao." "Prodaću dvadeset do kraja avgusta", kaže Fred sa savršenim pouzdanjem. Ova sjajna mala zelena mašina, koja može da posluži radi još mnogo drugih stvari, privremeno je odagnala sve njegove brige; uz nju ide još mnoštvo seksi-dodataka koji se priključuju i skidaju kao zimski umetak jakne. Voleo bi da je uključi, da je oslušne kako radi. Taj dvocilindrični motor izgleda kao bombona. "Frede?" Fred se nestrpljivo osvrće. To je Ina Gejtskil, sekretarica Teda Golca i domaćica zgrade. "Šta je?" "Imaš poziv na liniji jedan." Pokazuje preko poda hale - uskipelog od zveketave mašinerije i buke pneumatskih odvijača koji odvrću šrafove na jednom starom 'kejs' traktoru - prema telefonu na zidu, gde trepće nekoliko dioda. "Ina, možeš li da zabeležiš poruku? Hteo sam da pomognem Rodu da stavi akumulator u ovu zver i da..." "Mislim da bi trebalo da se javiš. Zove neka Inid Pervis. Tvoja komšinica?" Fred je na trenutak zbunjen, a onda mu um, koji po navici pamti imena, priskače u pomoć. Inid Pervis. Dikova supruga. Sa ugla ulica Robina Huda i Deve Merien. Jutros je video Dika. Mahnuli su jedan drugom. Istovremeno postaje svestan da su Inine oči krupnije nego inače, a inače sočne usne nekako tanke. Izgleda zabrinuto. "O čemu se radi?" pita Fred. "Ina, govori, o čemu se radi?" "Ne znam." A onda, bojažljivo: "Nešto u vezi sa tvojom ženom." "Najbolje je da se javiš", kaže Rod, ali Fred već ide preko uljem umrljanog betonskog poda prema telefonu. www.bosnaunited.net Stiže kući deset minuta pošto je jurnuo sa Golcovog službenog parkinga, škripeći gumama kao tinejdžer. Najgori od svega bio je staložen i oprezan način na koji mu je Inid Pervis prenela obaveštenje, sav taj trud da ne zvuči uplašeno. Šetala je Potsi pored kuće Maršalovih, ispričala je, kada je čula Džudi kako vrišti. I to ne jednom, već dvaput. Inid je, naravno, uradila isto što i svaki dobar sused, Bog je blagoslovio: otišla je do ulaznih vrata, pokucala, a zatim otvorila poklopac otvora za poštu i pozvala kroz njega. Da nije dobila odgovor, rekla je Fredu, verovatno bi pozvala policiju. Za to se ne bi čak ni vraćala kući; prešla bi ulicu do kuće Plotskih i zvala odande. Ali... "Dobro sam", doviknula je Džudi iz kuće, a onda se nasmejala. Smeh je bio piskav, i završio se drhtavim stenjanjem. Inid se zbog nečega učinio jeziviji od vrištanja. "Sve je to bio san. I Tajler je bio san." "Jesi li se posekla, dušo?" upitala je Inid kroz otvor za poštu. "Da nisi pala?" "Nije bilo nikakve korpe", odgovorila je Džudi. Možda je rekla i borbe, ali je bila prilično sigurna da je čula reč korpa. "I nju sam sanjala." Tada je, Inid je sa oklevanjem

87

ispričala Fredu, Džudi počela da plače. Bilo je veoma uznemiravajuće slušati taj zvuk kako dopire iz otvora za poštu. Čak je i pas počeo da zavija. Inid je još jednom pozvala, pitala može li da uđe i uveri se da se Džudi nije povredila. "Odlazi!" doviknula je Džudi. I usred plača se ponovo nasmejala - ljutitim, uzrujanim smehom. "I ti san. Ceo ovaj svet je san." Tada se začuo zvuk razbijanja stakla, kao da je zakačila bokal sa kafom ili vodom i oborila ga na pod. Ili ga bacila na zid. "Nisam zvala policiju zato što je zvučala tako normalno", rekla je Inid Fredu (a Fred je stajao sa telefonom između uha i ramena i rukom zalepljenom za drugo da priguši buku u garaži, koju inače voli, ali mu se u tom trenutku zarivala poput hromiranih eksera u glavu). "Fizičko normalno, barem. Ali, Frede... mislim da bi trebalo da odeš do kuće i obiđeš je." Kroz glavu su mu munjevito prošle sve Džudine skorašnje neobične navike. I reči Pata Skarde. Mentalni poremećaj... Slušamo ljude kako kažu: 'Taj i taj samo puk'o', ali obično postoje znaci... A on je video znake, zar ne? Video ih je, i ništa nije preduzeo. www.bosnaunited.net Fred parkira kola, praktični 'ford eksplorer', na stazi ispred kuće i žuri uz stepenice, već dozivajući ime svoje žene. Nema odgovora. Čak i pošto je grunuo na vrata (gurnuo ih je tako jako da se mesingani poklopac otvora za poštu oglasio besmislenim sitnim klak), nema odgovora. Rashlađena unutrašnjost kuće čini mu se prehladna na koži, i shvata da se znoji. "Džudi? Džud?" Odgovora i dalje nema. Žuri niz hodnik prema kuhinji, gde je najčešće zatiče kada u toku svrati do kuće da nešto uzme. Kuhinja je okupana suncem i pusta. Sto i radni pult su čisti; pribor blista; dve šolje za kafu stoje na rešetki za ceđenje, namigujući na suncu tek opranim površinama. Sunce namiguje i sa krhotina stakla u jednom uglu. Fred prepoznaje cvetnu šaru na jednom komadu i shvata da je to bila vaza na prozorskoj dasci. "Džudi?" zove ponovo. Oseća kako mu krv čekića u grlu i slepoočnicama. Ona se ne odaziva, ali je čuje na spratu, kako počinje da peva. "U krošnji visoko... ljulja se beba... vetar je ziba..." Fred joj prepoznaje glas, i umesto da zbog toga oseti olakšanje, koža mu se još više ledi. Tu je pesmicu običavala da peva Tajleru kada je njihov sin bio mali. Tajlerova uspavanka. Fred je godinama nije čuo da je peva. Vraća se do stepeništa, pošto je opazio nešto što isprva nije. Grafika Endrjua Vajeta, Kristinin svet, skinuta je sa zida i naslonjena na rešetku grejača. Tapeta ispod kuke za sliku je na nekoliko mesta otrgnuta tako da se vidi gipsana ploča zida. Fred, kome je hladnije nego ikada, zna da je to Džudi uradila. To nije intuicija, a nije ni dedukcija. Nazovimo to telepatijom dugogodišnjih parova.

88

Odozgo plove, lepo i nimalo falš, ali istovremeno potpuno ravno otpevane, reči pesme: "... do samog neba. Kad se grana slomi, kolevka će pasti..." Fred preskače po dve stepenice, dozivajući je. Hodnik na spratu je u zastrašujućem neredu. Ovde su postavili galeriju zajedničke prošlosti: Fredi i Džudi ispred 'Medison Šuza', bluz-kluba u koji su odlazili kada se u 'Čokoladnoj narukvici' nije događalo ništa zanimljivo; Fred i Džudi kako plešu prvi valcer na svadbenom slavlju dok ih zvanice nasmejano posmatraju; Džudi u bolničkoj postelji, iscrpljena ali nasmešena, držeći u naručju Taja, koji liči na umotanu veknu hleba; fotografija farme Maršalovih pred kojom bi uvek počela da šmrca, i toliko toga još. Većina ovih uramljenih fotografija skinuta je sa zida. Neke, kao ona sa farmom, bačene su na pod. Hodnik je zasut svetlucavim krhotinama stakla. I ovde su bar na desetak mesta napadnute tapete. Na mestu gde je visila slika Džudi i Taja u bolnici papir je gotovo potpuno otrgnut, i Fred vidi da je grebala i po gipsu ispod njega. Neke od ogrebotina umrljane su krvlju koja se suši. "Džudi! Džudi!" Tajlerova vrata stoje otvorena. Fred trči kroz hodnikom, po staklu koje mu krcka pod mokasinama. "... a ti ćeš Tajlere veliki porasti." "Džudi! Džu..." Zastaje na vratima, privremeno zanemeo. Tajova soba izgleda kao posle bezobzirne pretrage u nekom detektivskom filmu. Fioke su istrgnute iz pisaćeg stola i pobacane okolo, uglavnom prevrnute. Sam sto je odvučen od zida. Letnju odeća kao da je eksplodirala po sobi - farmerke i majice i donji veš i bele sportske čarape. Vrata ormana su otvorena i još odeće oboreno sa vešalica; ista ona bračna telepatija govori mu da je zbacija Tajeve pantalone i košulje ne bi li se uverila da se ništa ne krije iza njih. Sako Tajevog jedinog odela ukrivo visi sa ručke na vratima ormana. Njegovi posteri su strgnuti sa zida; Mark Megvajer je pocepan na pola. Zidove iza postera je uglavnom ostavila netaknute, ali je onaj jedan izuzetak prava divota. Iza pravougaonika gde je visio poster zamka (NAZAD U STARU DOMAJU), tapeta je gotovo potpuno oguljena sa zida. Na gipsanoj ploči ispod nje ostalo je još krvavih pruga. Džudi Maršal sedi na golom dušeku sinovljevog kreveta. Čaršavi su zgužvani u uglu sobe, zajedno sa jastukom. Krevet je odmaknut od zida. Džudi sedi oborene glave. Ne vidi joj lice - zaklanja ga kosa - ali je odevena u šorts i vidi krvave mrlje i pruge na njenim osunčanim butinama. Šake su joj sklopljene iza kolena, van vidokruga, i Fredu je drago zbog toga. Ne želi da vidi koliko je teško ozleđena pre nego što bude morao. Srce mu tuče u grudima, nervni sistem je od navale adrenalina otišao u crveno, a u ustima ima ukus izgorelog osigurača. Ona ponovo počinje da peva refren Tajeve uspavanke, i on to ne može da podnese. "Nemoj, Džudi", kaže, pošavši prema njoj kroz minsko polje koje je još prethodne večeri, kada je ušao da poljubi Taja za laku noć, bilo razumno uredna dečačka soba. "Nemoj više, dušo."

89

Ona, začudo, prestaje. Diže glavu, i on, susrevši njen prestravljeni pogled, gubi i ono malo daha što mu je ostalo. To nije samo užas. To je praznina, kao da je nešto u njoj kliznulo u stranu i otkrilo crnu rupu. "Nema Taja", jednostavno saopštava. "Gledala sam iza svih slika iza kojih sam mogla... Bila sam sigurna da će biti iza one jedne, da mora biti baš iza nje..." Pokazuje prema mestu gde je visio irski reklamni poster, i Fred vidi da su joj četiri nokta sa te šake delimično ili potpuno otrgnuti. Prevrće mu se želudac. Prsti joj izgledaju kao da su umočeni u crveno mastilo. Kamo sreće da je mastilo, razmišlja Fred. Kamo sreće. "... ali to je, naravno, samo slika. Sve su to samo slike. Sada vidim da je tako." Zastaje, pa jekne: "Abalah! Manšan! Abalah-gorg, Abalah-dun!" Jezik joj se pruža iz usta - pruža se do nemoguće dužine, kao u crtanom filmu - i mokro prelazi preko nosa. Fred ne veruje u ono što je video. To je kao da stigneš usred projekcije filma strave, otkriješ da je stvaran i ne znaš šta da radiš. Šta bi trebalo da uradi? Šta se radi kada otkriješ da je žena koju voliš sišla s uma - ili bar izgubila dodir sa stvarnošću šta se tada radi? Kako, dođavola, da se nosiš s tim? Ali on je voli, voli je još od prve nedelje njihovog poznanstva, bespomoćno i potpuno i bez trunke kajanja, i ljubav mu sada govori šta da radi. Seda pored nje na postelju, grli je oko ramena i jednostavno je drži. Oseća je kako drhti iz unutrašnjosti bića. Telo joj vibrira kao zategnuta žica. "Volim te", kaže on, iznenađen sopstvenim glasom. Zapanjujuće je da iz uzavrelog kazana pometnje i straha može da potekne takva prividna smirenost. "Volim te, i sve će biti u redu." Ona ga gleda, i nešto joj se vraća u oči. Fred ne može da kaže da je to razum (bez obzira koliko bi voleo da može), ali jeste neka vrsta svesnosti. Svesna je gde se nalazi, i ko je sa njom. Tada joj lice krive grčevi svežeg bola i počinje da jeca. To je iscrpljen, izgubljen zvuk koji mu kida srce. Živce, um i srce. "Nema Taja", kaže Džudi. "Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo. Abalahdun!" Niz obraze joj teku suze. Kada diže ruku da ih obriše, prsti ostavljaju grozne krvave pruge. Iako je ubeđen da je Taj dobro (Fred danas definitivno ništa ne predoseća, ako ne računamo ružičasta predviđanja prodaje novog 'hilera'), oseća kako ga potresa drhtavica na prizor tih pruga, ali to nije zbog njenog stanja, već zbog onoga što je upravo rekla: Nema Taja. Taj je sa drugovima; rekao je Fredu da on, Roni, Ti-džej i onaj nesimpatični Vekslerov mali nameravaju da provedu dan 'zanimajući se'. Obećao je, ako ostala tri dečaka odu negde gde on ne bude hteo da ide, da će se vratiti pravo kući. Čini se da su sve baze pokrivene, pa ipak... zar nije činjenica da postoji stvar koja se zove materinska intuicija? Pa, razmišlja on, možda, na Foksovom kanalu. Podiže Džudi na ruke i ponovo je užasnut, ovaj put time koliko je laka. Izgubila je bar deset kila otkad sam je poslednji put ovako podigao, razmišlja. Najmanje deset. Kako to nisam primetio? Ali zna kako. Delom zbog zaokupljenosti poslom; ostatak je činilo tvrdoglavo odbijanje da se odrekne uverenja da su stvari u osnovi u redu. Eto, razmišlja, noseći je iz sobe (ruke su joj umorno uspuzale i savile mu se oko vrata),

90

sada sam prevazišao i tu malu predrasudu. I zaista veruje u to, uprkos slepom ubeđenju u to da je njegov sin izvan opasnosti. Džudi za vreme rušilačkog napada nije bila u njihovoj sobi, i ova se Fredu čini kao blagotvorna oaza normalnosti. Izgleda da Džudi isto oseća. Umorno uzdiše, i ruke joj padaju sa muževljevog vrata. Ponovo plazi jezik, ali ovaj put samo slabašno oblizuje gornju usnu. Fred se saginje i spušta je na postelju. Ona diže ruke i osmatra ih. "Posekla sam se... odrala se..." "Da", kaže on. "Doneću ti nešto za to." "Kako...?" Na trenutak seda pored nje. Glava joj je utonula u dvostruku mekoću jastuka, i počinju da joj padaju kapci. Čini mu se da joj u očima i dalje vidi, pored čuđenja, onu zastrašujuću prazninu. Nada se da se vara. "Ne sećaš se?" pita je nežno. "Ne... jesam li pala?" Fred odlučuje da izbegne odgovor. Ponovo je sposoban da misli. Pomalo, doduše, ali ipak. "Dušo, šta je gorg? Šta je abalah? Je li to neka osoba?" "Ne... znam... Taj..." "Taj je dobro", kaže on. "Nije..." "Jeste", uporan je on. Možda se trudi da uveri oboje prisutnih u ovoj dopadljivoj, sa ukusom nameštenoj sobi. "Ti sad lepo odmori, dušice. Odoh samo da uzmem par stvari." Oči joj se sklapaju. Čini mu se da će zaspati, ali joj se kapci sa naporom ponovo napola otvaraju. "Ostani da ležiš", kaže on. "Nema ustajanja i šetanja. Dosta je toga. Sirota Inid Pervis ostarila je godinu dana od straha. Obećavaš?" "Obećavam..." Kapci joj ponovo padaju. Fred odlazi u kupatilo, osluškujući zvuke iza sebe. Nikada nije video nekoga ko izgleda toliko izmoždeno kao Džudi sada, ali ludaci su lukavi, i uprkos urođenoj sposobnosti za poricanje u nekim stvarima, Fred više ne može da se obmanjuje u vezi duševnog stanja svoje žene. Luda? Istinski, kao struja, kao udarena mokrom čarapom? Verovatno ne. Ali svakako izvan koloseka. Privremeno izvan koloseka, dodade, otvarajući ormarić za lekove. Uzima bočicu 'merkurohroma', i proučava ostale bočice na polici. Nema ih mnogo. Uzima onu sasvim levo. 'Sonata', iz gradske apoteke, jedna kapsula pre spavanja, ne uzimati više od četiri večeri zaredom, recept potpisao doktor Patrik Dž. Skarda. Fred ne vidi celu postelju u ogledalu, ali vidi podnožje... i jedno Džudino stopalo. I dalje je na krevetu. To je dobro. Istresa nekoliko 'sonata', a zatim i četkice za zube iz čaše - ne pada mu na pamet da silazi po čistu čašu i da je toliko dugo ostavi samu.

91

Puni čašu i vraća se u sobu sa vodom, pilulom i bočicom 'merkurohroma'. Džudi žmuri. Diše tako polako da mora da joj spusti ruku na grudi da bi osetio ima li daha. Gleda u pilulu za spavanje, premišlja se, a onda prodrma Džudino rame. "Džudi! Džud! Probudi se začas, dušo. Samo da uzmeš pilulu, važi?" Ona ne pušta ni glasa od sebe, i Fred odlaže 'sonatu' sa strane. Izgleda da ipak neće biti potrebna. Javlja mu se tračak optimizma zbog brzine kojom je zaspala, i dubine sna. U njoj kao da je pukla kesa puna neke gadosti, izlila otrov i ostavila je slabu i umornu ali moguće ponovo zdravu. Da li je to stvarno moguće? Fred ne zna, ali je siguran da se ona ne pretvara da spava. Sve sadašnje Džudine muke počele su sa nesanicom, i nesanica je ostala da je muči do kraja. Iako tek mesec ili dva pokazuje zabrinjavajuće simptome - razgovara sa sobom i radi tu nenormalnu i odvratnu stvar sa jezikom, između ostalog - još se od januara nije pošteno naspavala. Otuda 'sonata'. Čini se da je sada konačno stigao san. Zar je preterano nadati se da će posle normalnog sna da se probudi kao ona stara, normalna Džudi? Da su je brige za sinovljevu sigurnost tokom leta zbog Ribara dovele do neke vrste pražnjenja? Možda, a možda i ne... ali je Fred barem dobio na vremenu da smisli šta da radi dalje, i valjalo bi da to iskoristi. Jedna stvar mu se čini neosporna: ako Taj bude prisutan kada mu se majka probudi, Taj će da ima mnogo srećniju majku. Treba samo što pre pronaći Taja. Prva pomisao mu je da pozove kuće Tajevih drugova. To bi bar bilo lako; njihovi brojevi su istaknuti na frižideru, ispisani Džudinim urednim, unazad zakošenim rukopisom, zajedno sa brojevima vatrogasne službe, policije (uključujući i privatni broj Dejla Gilbertsona; Dejl je stari prijatelj), i stanice prve pomoći u Frenč Lendingu. Ali dovoljan je trenutak da shvati koliko bi to bilo pogrešno. Ebiju je umrla majka, a njegov otac je neprijatni moron - Fred ga je samo jednom sreo, i taj jedan put je previše. Fred ne voli kada njegova žena nekim ljudima lepi etiketu 'niskočelaca' (A šta uobražavaš da si ti, pitao ju je jednom, nebeska kraljica?), ali u slučaju Pita Vekslera ta cipela pristaje. Taj nema pojma gde su dečaci, i nije ga briga. Gospođa Mecger i Elen Reniker bi možda znale, ali pošto je nekada i sam bio dečak na letnjem raspustu - kada je čitav svet tvoj, i bar dve hiljade mesta gde možeš da odeš - Fred iz sve snage sumnja u to. Postoji mogućnost da dečaci ručaju (približava se vreme za to) kod Mecgerovih ili Renikerovih, ali je pitanje da li je ta neznatna mogućnost vredna toga da na smrt preplaši dve žene? Zato što će prvo pomisliti na Ribara, to je sigurno koliko je sigurno da je Bog stvorio ribice... i ribare da ih love. Spustivši se još jednom pored žene na postelju, Fred oseća prvu žaoku zebnje zbog sina, i odlučno je potiskuje. Nije trenutak da se plaši strašila. Mora da ima na umu da mentalni problemi njegove žene i sinovljeva bezbednost nisu povezani osim u njegovoj glavi. Sada treba da se postara da joj dovede Taja, živog i zdravog, i tako pokaže da su njena strahovanja neosnovana. Fred gleda na sat sa svoje strane kreveta i vidi da je devet i četvrt. Kako vreme leti kad se zabavljaš, pomišlja. Pored njega, Džudi kratko, dahtavo zahrče. Zvuk je tih i sasvim damski, ali se Fred ipak trza. Kako ga je uplašila kada ju je video u Tajevoj sobi! I dalje je sav napet.

92

Možda će Taj doći sa drugovima da ruča kod kuće. Džudi kaže da to često rade zato što Mecgerovi nemaju bog zna šta za jelo a gospođa Reniker dečacima obično služi 'bućkuriš', tajanstveno jelo sa knedlama i nekakvim sivim mesom. Džudi im sprema Kembelovu supu i sendviče sa bolonjskom kobasicom, takve stvari. Ali Taj ima kod sebe dovoljno para da ih odvede u 'Mekdonalds' pored onog malog tržnjaka na severnoj strani, ili u 'Sonijev putujući restoran', jeftin lokal sa otužnom atmosferom pedesetih. A Taj nije škrt da počasti drugare. Velikodušan je dečak. "Sačekaću do ručka", mrmlja Fred, potpuno nesvestan da glasno razmišlja. Sigurno je da neće probuditi Džudi; čvrsto je zaspala. "A onda..." Šta onda? Ne zna, zapravo. Silazi u prizemlje, uključuje Gospodina Kafka, i zove na posao. Moli Inu da obavesti Teda Golca da se do kraja dana neće vraćati - Džudi nije dobro. Prehlada, kaže. Povraćanje i sve ostalo. Nabraja ljude sa kojima je trebalo da se vidi, i kaže joj da zamoli Otoa Ajzmana da se postara za njih. Oto jedva čeka takvu priliku. Dok priča sa njom nešto mu pada na pamet, i odmah zatim ipak zove Mecgerove i Renikerove. Kod Mecgerovih dobija automatsku sekretaricu i prekida vezu ne ostavivši poruku. Elen Reniker, međutim, odmah diže slušalicu. Nastojeći da zvuči opušteno i vedro - ide mu to, nije slučajno vraški sposoban prodavac - moli je da se Taj javi kući ako dečaci svrate na ručak. Kaže da ima nešto da saopšti sinu, tonom koji ukazuje da to što ima da mu saopšti nešto dobro. Elen odgovara da hoće, ali dodaje da je Ti-džej imao četiri ili pet dolara koji su ga svrbeli farmerkama kada je ujutru pošao od kuće, tako da ne očekuje da će ga videti pre večere. Fred se vraća na sprat i baca pogled u sobu. Džudi nije prstom mrdnula, i on pretpostavlja da je to dobro. Ne. U svemu ovome nema ničeg dobrog. Umesto da popusti sada kada su stvari pod kontrolom - na neki način - zebnja u njemu kao da se pojačava. To što ponavlja sebi da je Taj sa drugovima više ne pomaže. Suncem okupana, tiha kuća nekako mu izgleda sablasno. Postaje svestan da više ne želi da vidi taja živog i zdravog samo zbog svoje žene. Kuda su dečaci mogli da odu? Postoji li mesto...? Naravno da postoji. Tamo gde kupuju Magične kartice. Za onu glupavu, nerazumljivu igru koju igraju. Fred Maršal se žurno vraća u prizemlje, uzima telefonski imenik, prelistava Žute strane, i zove 7-Jedanaest. Kao i većina žitelja Frenč Lendinga, Fred svraća u 7Jedanaest četiri ili pet puta nedeljno - po limenku sode, ili karton soka od pomorandže - i prepoznaje grleni naglasak Indijca koji tamo radi. Odmah se priseća čovekovog imena: Radžan Patel. To je stari trik prodavaca, držati što više imena u glavi. Ovde je svakako od pomoći. Pošto je čuo da ga Fred oslovljava kao gospodina Patela, prodavac odmah postaje ljubazan i spreman na svaki način da pomogne. Nažalost, ne može mnogo. Previše dečaka. Kupuju Magične kartice, Pokemon i bezbol sličice. Neki ih razmenjuju pred radnjom. Kaže da se seća trojice koji su jutros došli na biciklima. Kupili su 'slurpije' i kartice, a onda su se nešto raspravljali pred radnjom. (Radžan Patel ne pominje psovanje, iako dečake pamti najviše zahvaljujući tome.) Malo kasnije, kaže, otišli su svojim putem.

93

Fred pije kafu ne sećajući se kada je napunio šolju. Sveže niti nespokojstva pletu svilenkaste paukove mreže u njegovoj glavi. Tri dečaka. Trojica. Znaš da to ništa ne znači, zar ne? kaže sebi. Zna, i istovremeno ne zna. Ne može, takođe, da poveruje da su i njega uhvatile Džudine lutke, kao prehlada. Ovo je samo... pa... uvrnutost radi uvrnutosti. Traži od Patela da opiše dečake, i nije previše iznenađen što ovaj ne može. Misli da je jedan od njih bio malo deblji, ali nije siguran u to. "Žao mi je, ali prođe ih tako mnogo", kaže. Fred mu odgovara da razume. I zaista razume, ali ni svo razumevanje na svetu neće mu pomoći da se primiri. Tri dečaka. Ne četvorica, već trojica. Već je vreme i za ručak, ali Fred nije ni malo gladan. Sablasna, sunčana tišina opstaje. Paukove mreže nastavljaju da se pletu. Ne četvorica, već trojica. Ako je gospodin Patel video Tajevo društvo, debeljkasti dečak je sigurno bio Ebi Veksler. Pitanje je ko su bili druga dvojica? I ko je nedostajao? Koji je od njih bio toliko glup da se odvoji. Nema Taja. Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo. Reči bez smisla, nema sumnje... ali se Fredu svejedno ježe podlaktice. Sa treskom spušta šolju sa kafom. Zna šta će: počistiće slomljeno staklo. Da, to je sledeći korak. Pravi sledeći korak, logičan korak, čuje šapat u glavi dok ide uz stepenice, i odmah ga potiskuje. Siguran je da su u policiji u poslednje vreme preplavljeni pozivima histeričnih roditeljima koji sat vremena ili tako nešto ne mogu da pronađu svoju decu. Poslednji put kada je video Dejla Gilbertsona, jadničak je izgledao iznureno i smrknuto. Fred ne želi da bude obeležen kao deo problema umesto kao deo rešenja. A ipak... Ne četvorica, već trojica. Uzima metlu i đubrovnik iz ostave pored vešernice i počinje da mete slomljeno staklo. Završivši, proverava Džudi, vidi da i dalje spava (još dublje nego pre, kako se čini), i odlazi do Tajeve sobe. Ako je Taj vidi ovakvu, uznemiriće se. Pomisliće da njegovoj mami mnogo fali više od poneke koze. Za to ne moraš da brineš, šapuće njegov um. Pošto neće videti mamu, ni večeras niti ikada više. Gorg ga je opčinio, a abalah ga odneo. "Prestani", kaže Fred sebi. "Ne budi baba." Ali kuća je previše pusta, previše tiha, i Freda Maršala mori strah. www.bosnaunited.net Dovođenje Tajlerove sobe u kakav-takav red traje duže nego što je Fred očekivao; njegova žena je prošla kroz nju kao tajfun. Otkuda tom ženčetu tolika snaga? Je li to snaga bezumnika? Može biti, ali Džudi nije potrebna snaga bezumnika. Kada ta nešto naumi, prava je mašina. U trenutku kada dovršava sa pospremanjem, prošlo je skoro dva sata i jedini očigledan trag je izgrebani pravougaonik tapeta gde je visio irski poster. Sedeći na Tajlerovoj ponovo nameštenoj postelji, Fred oseća da što duže gleda u to mesto sve manje može da podnese prizor belog gipsa, koji štrči kao slomljena kost kroz

94

probijenu kožu. Oprao je tragove krvi, ali ne može ništa da uradi sa brazdama koje je napravila noktima. O da, mogu, pomišlja. Naravno da mogu. Tajev orman za odeću je od mahagonija, komad nameštaja koji su dobili u nasledstvo od nekog daljeg rođaka sa Džudine strane. Pomeriti ga nije posao za jednog čoveka, ali to Fredu pod trenutnim okolnostima nimalo ne smeta. Podvlači ostatke krpare ispod njega da ne ošteti parket, i počinje da ga vuče preko sobe. Postavljen uz suprotni zid, pokriva najveći deo izgrebanog mesta. Zaklonivši ogoljeno mesto, Fred se oseća bolje. Normalnije. Tajler došao kući na ručak, ali Fred nije ni očekivao da hoće. Vratiće se najkasnije do četiri. Pre večere. Garantovano. Fred se vraća u bračnu sobu, usput masirajući krsta. Džudi se još nije pomerila, i ponovo joj zabrinuto spušta ruku na grudi. Disanje joj je sporo, ali postojano. To je u redu. Leže pored nje, diže ruke da olabavi kravatu i smeje se napipavši otkopčan okovratnik. Sako i kravata su mu ostali kod Golca. Pa, dan je bio prava ludnica. Za sad mu prija samo tako da leži u klimatizovanom miru, da odmara bolna leđa. Premeštanje onog ormana bilo je đavolski naporno, ali mu je drago što je to obavio. Uostalom, nema šanse da zaspi; previše je uzrujan. Osim toga, dremanje usred dana nikada nije bilo u njegovom fazonu. Razmišljajući tako, Fred pada u san. Pored njega, u svome snu, Džudi počinje da šapuće. Gorg... abalah... Grimizni Kralj. I ime neke žene. Ime glasi Sofija.

6. Telefon na stolu u sobi za dežurstva policije Frenč Lendinga počinje da zvoni. Bobi Dilak je upravo tražio zlato u nosu. Otire najnoviji iskop o đon cipele i diže slušalicu. "'Alo, ovde policija, pozornik Bobi Dilak, kako mogu da vam pomognem?" "Hej, Bobi, ovde Deni Čeda." Bobija žacne nespokojstvo. Deni Čeda - prezime se gotovo izgovara Čita - jedan je od četrnaest stalno zaposlenih RMP policajaca. Trenutno je na dužnosti, i redovna procedura nalaže da se policajci na dužnosti javljaju preko radio-stanice - otuda, zapravo, ono R u skraćenici. Jedini izuzetak je napravljen u slučaju Ribara. Dejl je dozvolio da se policajci u patroli jave telefonom ako misle da imaju situaciju koja je na neki način povezana sa ubicom. Napolju je previše njih naćulilo uši, uključujući bez sumnje i Vendela 'Govnarka' Grina. "Šta ima, Deni?" "Možda nije ništa, a možda nešto što nije dobro. U prtljažniku imam bicikl i patiku. Naš'o sam ih u ulici Kvin. Blizu Makstonovog staračkog doma."

95

Bobi privlači beležnicu i počinje da žvrlja. Trn nespokojstva prerastao je u osećaj propadanja. "Biciklu ništa nije falilo", nastavlja Deni, "stajao je tamo naslonjen na nožicu, ali u kombinaciji sa patikom..." "Da, da, s'vatam šta misliš, Deni, ali nije trebalo ništa da diraš ako se pokaže da se radi o dokaznom materijalu." Molim te Bože ne daj da bude dokazni materijal, razmišlja Bobi Dilak. Samo da ne bude još jedan. Irma Freno je malo pre toga došla da vidi Dejla, i iako nije bilo vrištanja i galame, izašla je sa suzama na obrazima i bleda kao smrt. Još nije sigurno da je devojčica Ribareva treća žrtva, ali... "Morao sam, Bobi", govori Deni. "Patroliram solo, i nisam hteo da ovo ide preko radija, pa sam mor'o da nađem telefon. Da sam ostavio bicikl tamo, neko drugi bi petlj'o oko njega. Možda bi ga i ukr'o. To je dobar bajs, Švinov trobrzinac. Bolji nego onaj mog klinca." "Gde je tvoja dvadesetica?" "7-Jedanaest, gore na brdu kad ideš 35-icom. Mesto 'de su bili bajs i patika obeležio sam kredom. Uzim'o sam ih rukavicama, a patiku sam stavio u kesu za dokazni materijal." Deni zvuči sve usplahirenije. Bobi zna kako mu je, i shvata kakve je odluke morao da donese. Patrolirati solo je muka, ali Frenč Lending već plaća više policajaca - stalno zaposlenih i honorarnih - nego što budžet može da podnese. Ako se, naravno, stvar sa Ribarem potpuno ne otme kontroli; u tom slučaju će gradski oci bez sumnje otkriti da budžet može da bude još rastegljiviji. Možda se već otela kontroli, razmišlja Bobi. "U redu, Deni. U redu je. Kapiram." Druga je stvar da li će i Dejl da ukapira. Deni spušta glas. "Niko ne mora da zna da sam prekin'o lanac dokaza, zar ne? Mislim, ako se ikad postavi pitanje. Na sudu, ili tako nešto." "To valjda zavisi od Dejla." O Bože, razmišlja Bobi. Upravo mu je pao na pamet novi problem. Svi pozivi koji idu preko ovog telefona se automatski snimaju. Bobi odlučuje da će aparatura za snimanje pretrpeti kvar, unazad, od otprilike dva popodne. "'Oćeš da ti kažem još jednu stvar?" pita Deni. "Bitnu stvar? Nisam 'teo da ljudi vide. Ne moraš da budeš jebeni Šerlok Holms da doneseš zaključke kad vidiš bicikl da tako stoji, ostavljen. A narod je na ivici panike, naročito posle one opasno nepromišljene priče u jutrošnjim novinama. To je još jedan razlog što nisam 'teo da zovem od Makstona." "Prebaciću ti vezu. Najbolje je da razgovaraš sa Dejlom." Krajnje ojađenim glasom, Deni zaključuje: "Bre, čoveče." www.bosnaunited.net U kancelariji Dejla Gilbertsona stoji tabla sa uvećanim fotografijama Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema. Dejl strahuje da će uskoro biti dodata i treća fotografija Irme Freno. Dejl sedi za stolom ispod dve aktuelne fotografije, i puši marlboro 100. Uključio je ventilator. Nada se da će tako rasterati dim. Sara bi ga verovatno ubila kada bi saznala da ponovo puši, ali, zaboga, mora da ima bar nešto.

96

Njegov intervju sa Tenzi Freno bio je kratak ali mučan. Tenzi pije, i redovna je gošća u Send Baru, pa je za vreme razgovora miris kafe sa brendijem bio tako prodoran kao da joj izbija iz pora (još jedan izgovor za ventilator). Bila je polupijana, i Dejlu je bilo drago što je tako. Bar je bila mirna. Nije dao sjaj njenim mrtvim očima, kafa sa brendijem ne pomaže na taj način, ali je bila mirna. Jeste strašno, ali je čak rekla "Hvala vam na pomoći, gospodine" pre nego što je otišla. Tenzin bivši - Irmin otac - živi na drugom kraju države, u Grin Beju ("Grin Bej je đavolja varoš", govorio je Dejlov otac, Bog će znati zašto), gde radi u jednoj garaži i, prema Tenzinoj priči, izdržava nekoliko barova, sa imenima kao što su 'Kazneni prostor' i '50 jardi'. Do danas je bilo koliko-toliko razloga da se veruje - ili bar da se nada - da je Ričard 'Batica' Freno oteo svoju ćerku. Elektronski dopis iz policijske stanice u Grin Beju došao je glave i toj maloj nadi. Batica Freno živi sa ženom koja ima dvoje dece, i onog dana kada je Irma nestala bio je u zatvoru - zbog opijanja i pravljenja nereda. Telo još nije pronađeno, a Tenzi nije primila pismo od Ribara, ali... Vrata se otvaraju. Bobi Dilak protura glavu u kancelariju. Dejl žurno gnječi cigaretu o unutrašnji zid korpe za otpatke, usput opekavši prste žarom. "Sunce mu žarko, Bobi, umeš li ti da kucaš?" "Izvini, šefe." Bobi nezainteresovano gleda u dim koji se diže iz korpe. "Deni Čeda je na telefonu. Mislim da bi trebalo da preuzmete poziv." "O čemu se radi?" Ali već zna. Zašto bi se inače javljao telefonom? Bobi samo ponavlja, ne bez saosećanja: "Mislim da bi trebalo da preuzmete poziv." www.bosnaunited.net Kola koja je poslala Rebeka Vilas dovoze Henrija u Makstonov starački dom u tri i trideset, devedeset minuta pre zakazanog početka igranke u čast Festivala jagoda. Zamisao je da starci prvo ogladne na plesnom podijumu pa da ih poteraju u menzu prigodno okićenu - na raskošnu poznu (sedam i trideset je kod Makstona itekako kasni sat) večeru. Sa vinom, za one koji ga piju. Rebeka Vilas je regrutovala mrzovoljnog Pita Vekslera da dovuče sve one diskopizdarije (Henri je za Pita 'slepi menjač ploča'). Pomenute pizdarije čine dva zvučnika (povelika), jedan gramofon (lak, ali jebeno nezgodan za nošenje), jedno pretpojačalo (veoma teško), raznorazni kablovi (potpuno umršeni, ali to je problem slepog menjača ploča) i četiri kutije samih ploča, koje su zastarele pre sto godina. Pit pretpostavlja da slepi menjač ploča nikada nije čuo za CD. Poslednja stavka je kesa sa odelom na vešalici. Pit je zavirio unutra i utvrdio da je odelo belo. "Okačite ga tamo, molim vas", kaže Henri, sa nepogrešivom tačnošću pokazujući prema ostavi koja mu je dodeljena za presvlačenje. "Okej", kaže Pit. "A šta je to, ako smem da pitam?" Henri se osmehuje. Savršeno dobro zna da je Pit već virnuo unutra. Čuo je šuštanje najlona i zveckanje zip-zatvarača koje nastaje kada neko odvoji kesu od vešalice na vrhu. "U toj kesi, prijatelju moj, Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, čeka da ga obučem i oživim."

97

"Aha", kaže Pit, nesiguran da li je dobio odgovor ili ne. Sve što zna je da su one ploče bile gotovo jednako teške kao pretpojačalo. Neko bi tom slepom menjaču ploča trebalo da kaže za CD-e, veliki tehnološki korak napred. "Postavili ste mi pitanje; mogu li i ja vama?" "Samo izvol'te", kaže Pit. "Čini mi se da je danas popodne kod Makstona dolazila policija", kaže slepi menjač ploča. "Više nisu tu, ali su bili kada sam stigao. O čemu se radi? Nadam se da među matorcima nije bilo pljačke, ili tuče?" Pit zastaje usred hoda ispod velike kartonske jagode, držeći kesu sa odelom i gledajući u slepog menjača ploča sa zaprepašćenjem koje Henri gotovo može da opipa. "Kako znate da su pajkani bili ovde?" Henri stavlja prst na nos i naginje glavu u stranu. Odgovara promuklim, zavereničkim šapatom. "Nanjušio sam nešto plavo." Pit izgleda zbunjeno, razmišlja da li da pita dalje, i odlučuje da to ne čini. Nastavivši put prema ostavi za metle-garderobi, kaže: "Glume konspiraciju, ali mislim da tragaju za još jednim nestalim detetom." Sa Henrijevog lica nestaje izraz šaljive ljubopitljivosti. "Blagi Bože", kaže. "Došli su i začas opet o'šli. Ovde nema dece, gospodine... ovaj, Lejden?" "Lejden", potvrđuje Henri. "Dete bi ovde štrčalo k'o ruža u koprivama, ako razumete šta 'oću da kažem." Henri ne smatra da se starci na bilo koji način mogu uporediti sa koprivama, ali razume šta gospodin Veksler hoće da kaže. "Ali zašto bi pomislili...?" "Neko je naš'o nešto na pločniku", kaže Pit. Pokazuje prema prozoru, a onda mu pada na pamet da tip ne vidi. E bre, što bi rekao Ebi. Spušta ruku. "Ako je oteto dete, neko je verovatno proš'o kolima i zgrabio ga. Ovde nema kidnapera, tol'ko mogu da vam kažem." Pitu je smešna sama pomisao da bi neki buđavi matorac iz Makstona pokušao da otme klinca dovoljno velikog da vozi bajs. Klinac bi verovatno slomio matorog preko kolena kao suvu stabljiku. "Ne", kaže Henri trezveno, "to se čini malo verovatno, zar ne?" "Ali pretpostavljam da pajkani moraju da stave tačku na sva t i crtu na sva i." Zastaje. "To je moja mala šala." Henri se učtivo osmehuje, pomislivši da Alchajmerova bolest za neke ljude zapravo znači poboljšanje. "Kada budete vešali moje odelo, gospodine Veksler, da li biste ga malo protresli? Tek toliko da se isprave eventualni nabori?" Eventualni - šta mu sad to znači? U domu postoji neka nazovi-biblioteka; možda će da pogleda u rečnik. Kao što kažu u Reader's Digest-u, isplati se proširivati rečnik, iako Pit sumnja da će mu se na ovom poslu to nešto naročito isplatiti. Vrativši se u dvoranu, slepi menjač ploča - gospodin Lejden, Simfonijski Sten, ko god da je - počinje da raspetljava kablove sa brzinom i tačnošću od kojih Pita malčice hvata nervoza. www.bosnaunited.net Siroti stari Fred Maršal sanja strašan san. To što zna da sanja trebalo bi da pomogne da mu bude manje strašan, ali nekako ne uspeva. Sedi sa Džudi u čamcu

98

na vesla, napolju na jezeru. Džudi sedi na pramcu. Pecaju. On barem peca; Džudi samo pridržava svoj štap. Lice joj je bezizražajno. Bleda je. Ima pogled osobe ubijene u pojam. On se očajnički trudi da joj privuče pažnju, pokušavajući sva konverzacijska otvaranja koja mu padaju na pamet. Nijedno ne pali. Ili da to izrazi, s obzirom na okolnosti, prilično prigodnom metaforom, neće da zagrize nijedan mamac. Praznim pogledom fiksira ribarsku korpu na dnu čamca između njih dvoje. Između trski curi gusta, lepljiva krv. To je samo riblja krv, pokušava da je umiri, ali ona ne odgovara. U stvari, Fred ni sam nije siguran. Razmišlja da li da pogleda u korpu, tek da se uveri, ali mu se tada štap silovito trza - da nije reagovao na vreme, izleteo bi mu u vodu. Ova je stvarno velika! Fred namotava najlon, natežući se sa ribom na drugom kraju za svaku stopu. I kada je konačno privukao blizu čamca, priseća se da nema mrežu. Dođavola s njom, razmišlja, vuci pa kako bude. Trza štap unazad, čikajući najlon da se sada prekine, i riba - najveća jebena jezerska pastrmka koju je ikada video - izleće iz vode i plovi kroz vazduh u blistavom, uskoprcanom liku. Treska na dno čamca (tik pored korpe iz koje curi, zapravo) i počinje da se baca. Takođe pravi grozne zvuke davljenja. Fred nikada nije čuo da riba ispušta takve zvuke. Povija se napred i sa užasom primećuje da pastrmka ima Tajlerovo lice. Njegov sin se nekako pretvorio u vukopastrmku, i sada crkava na dnu čamca. Guši se. Fred poseže za njim, sa namerom da izvadi udicu i baci je nazad dok još ima vremena, ali mu ta strašna, soptava stvar klizi iz prstiju, ostavljajući samo svetlucavu sluz krljušti. Taj-riba progutao je celu udicu, i nazubljeni vrh mu štrči iz jedne od škrga, odmah ispod mesta gde ljudsko lice prelazi u krljušti. Zvuci Tajevog gušenja postaju glasniji, krkljaviji i mučniji... Fred se uspravlja sa tihim uzvikom, sa osećajem da se sam guši. Na trenutak je potpuno zalutao u prostoru i vremenu - izgubljen u iskliznuću, mogli bismo da kažemo - a onda shvata da je u svojoj spavaćoj sobi, sedeći uspravljen na postelji koju deli sa Džudi. Primećuje da je svetlost ovde mnogo mutnija, zato što je sunce prešlo na drugu stranu kuće. Bože, razmišlja, koliko sam spavao? Kako sam mogao... Ali to nije sve: onaj grozni zvuk gušenja došao je sa njim iz sna i sad je tu, glasniji nego ikad. Probudiće Džudi, i uplašiti je... Ali Džudi više nije u postelji. "Džud? Džudi?" Ona sedi u ćošku. Oči su još raširene i prazne, baš kao u snu. Iz usta joj štrči kraj zgužvane hartije. Grlo joj je groteskno naduveno, i Freda podseća na kobasicu prženu dok se crevo nije toliko nadulo da svakog časa može da prsne. Sve je to hartija, pada mu na pamet. Isuse, ugušiće se hartijom. Fred se prevrće sa kreveta i dočekuje se na kolena kao gimnastičar u doskoku. Poseže za njom. Ona i ne pokušava da mu se izmakne. Bar da mu tako olakša zadatak. I mada se guši, u očima joj i dalje ne vidi nikakav izraz. To su dve prašnjave nule.

99

Fred joj čupa hartiju iz usta. Iza nje je još jedna. Gura joj dva prsta između vilica, hvata drugu lopticu hartije između prstiju (misleći Samo nemoj da me ujedeš, Džudi, molim te) i izvlači je. Iza ove je treća loptica, duboko u ustima. Iako je zgužvana, Fred vidi odštampane reči SJAJNA IDEJA, i prepoznaje šta je pokušala da proguta: listove iz beležnice koju joj je Taj poklonio za rođendan. Ona se i dalje guši. Koža joj poprima modru boju. Fred je hvata za mišice i povlači uvis. Ona poslušno ustaje, ali čim je popustio zahvat kolena joj je savijaju i počinje da pada. Pretvorila se u krpenu lutku. Zvuk gušenja traje. Njeno naduveno grlo... "Pomozi mi, Džudi! Pomozi mi, kučko!" Nesvestan šta govori, silovito je povlači uvis - isto kao onaj štap za pecanje u snu - i okreće je kao balerinu čim se popela na prste. Onda je prihvata u medveđi zagrljaj, ukrstivši ruke odmah ispod njenih grudi, čvrsto pribijen uz njenu stražnjicu, u položaju koji bi bio veoma erotičan da se njegova žena slučajno ne guši. Zabija joj palac između dojki kao autostoper, i izgovara čarobnu reč, istovremeno je oštro povlačeći uvis i unazad. Čarobna reč glasi Hajmlih, i deluje. Iz Džudinih usta izleću još dve gužve hartije, praćene mlazom bljuvotine koja je gotovo čista žuč hrana koju je unela u poslednja dvadeset četiri sata svodi se na tri šolje kafe i kiflicu sa pekmezom od borovnica. Ona zasopće, dvaput se nakašlje, i počinje više ili manje normalno da diše. Spušta je na krevet... pušta je da padne na krevet. U krstima ga divlje probada, i nije nikakvo čudo: prvo Tajev orman, a sada i ovo. "Dobro, šta si time mislila da postigneš?" pita je glasno. "Šta si, pobogu, mislila da postigneš?" Shvata da je podigao ruku iznad Džudinog uvis okrenutog lica kao da će je udariti. Deo njega želi da je udari. Voli je, ali je u ovom trenutku i mrzi. Tokom godina koje su proveli u braku zamišljao je mnoge loše stvari koji bi mogle da im se dogode - Džudi bolesnu od raka, Džudi paralizovanu u saobraćajnoj nesreći, Džudi kako pronalazi ljubavnika, a zatim traži razvod - ali mu nikada nije palo na pamet da bi Džudi mogla da postane kukavica, a ovo je zapravo bilo to, zar ne? "Šta si mislila da postigneš?" Ona ga gleda bez straha... ali i bez ikakvog drugog osećanja, takođe. Oči su joj mrtve. Njen muž spušta ruku, razmišljajući: Pre bih je odsekao nego što bih te udario. Mogu da se naljutim na tebe, ljut sam na tebe, ali bih pre odsekao ruku pre nego što bih te udario. Džudi se okreće na stomak, licem prema prekrivaču, sa kosom raširenom oko glave kao koronom. "Džudi?" Ništa. Samo leži, bez reči. Fred je nekoliko trenutaka posmatra, pa odmotava jednu od natopljenih loptica od hartije sa kojima je pokušala da se zadavi. Prekrivena je nažvrljanim rečima. Gorg, abbalah, eeleelee, munshun, bas, lum, opopanax: ove mu ništa ne znače. Druge - gnjavator, dupebris, crna, crveni, Čikago i Taj - razume, ali ne i njihov

100

smisao. Na jednoj strani hartije odštampano je AKO IMATE PRINCA ALBERTA U KONZERVI, KAKO ĆETE GA IZVADITI? Na drugoj, kao na teletajpu zaglavljenom u režimu ponavljanja, niže se: CRNA KUĆA GRIMIZNI KRALJ CRNA KUĆA GRIMIZNI KRALJ CRNA Ako budeš dangubio tražeći smisao u ovome, jednako si lud kao ona, razmišlja Fred. Ne smeš da gubiš vreme... Vreme. Gleda na sat sa svoje strane postelje i ne može da veruje onome što vidi na njemu: 4:17 posle podne. Da li je moguće? Gleda na ručni sat, i vidi da jeste. Svestan da je to budalasto, da bi čuo sina kako ulazi u kuću čak i u najdubljem snu, Fred odlazi do vrata na prevelikim, utrnulim stopalima. "Taj!" viče. "Hej, Taj! TAJLERE!" Čekajući odgovor koji neće doći, Fred shvata da mu se život potpuno promenio, verovatno nepovratno. Ljudi ti govore da je to moguće - dok trepneš, kažu, ne stigneš da se opasuljiš, kažu - ali ti ne veruješ. A onda se digne vetar. Da ode do Tajlerove sobe? Čisto da pogleda? Tek da se uveri? Taj nije tamo - Fred zna da je tako - ali to svejedno čini. U sobi nema nikoga, kao što je znao da će biti. I izgleda nadrealno izobličena, gotovo zlokobno, sa ormanom premeštenim na drugu stranu. Džudi. Ostavio si je samu, idiote. Do sada je sigurno ponovo uzela da žvaće hartiju, oni su lukavi, ludaci su lukavi... Fred se trkom vraća u spavaću sobu i ispušta uzdah olakšanja videvši Džudi kako leži kao što ju je ostavio, na stomaku i sa kosom raširenom oko glave. Spoznaje da su njegove brige zbog poludele žene sada sporedne u odnosu na brige zbog nestalog sina. Vratiće se najkasnije do četiri... garantovano. Bio je uveren u to. Ali četiri je došlo i prošlo. Digao se snažan vetar i oduvao sve garancije. Fred prilazi svojoj strani kreveta i seda pored ispružene desne noge svoje žene. Podiže slušalicu i ukucava broj. Broj se lako pamti, ima samo tri brojke. "'Alo, ovde policija, pozornik Dilak na vezi, pozvali ste 911, imate li neki problem?" "Pozorniče Dilak, ovde Fred Maršal. Hteo bih da razgovaram sa Dejlom, ako je još tamo." Fred je prilično siguran da je Dejl tamo. Često ostaje do kasno uveče, naročito otkako... Ostatak gura od sebe, ali mu u glavi onaj vetar duva jače. Bučnije. "Ovaj, gos'in' Maršale, ovde je, al' je na sastanku, i mislim da ne bih smeo..." "Pozovite ga." "Gos'in' Maršale, niste me čuli. Razgovara sa dvojicom iz WSP-a 8 i čovekom iz FBI-ja. Ako biste mi rekli..." Fred zatvara oči. Zanimljivo, zar ne? Stvar je zapravo zanimljiva. Pozvao je 911, ali se čini da je idiot na drugom kraju to zaboravio. Zašto? Zato što se radi o nekome 8

WSP - Wisconsin State Police

101

koga poznaje. To je samo stari Fred Maršal, pretprošle godine je od njega kupio Dirov motokultivator. Sigurno je okrenuo 911 zato što mu je bilo lakše nego da okreće privatni broj. Zato što niko koga Bobi poznaje ne može zaista da ima hitan slučaj. Fred se priseća da je jutros imao sličnu pomisao - ali onaj drugi Fred Maršal, onaj što veruje da Ribar nikada ne bi mogao stvarno da ugrozi njegovog sina. Ne njegovog sina. Nema Taja. Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo. "Halo? Gos'in' Maršale? Frede? Jeste li još..." "Slušaj me", kaže Fred, i dalje žmureći. Dole kod Golca bi ga do sada već zvao Bobi, ali mu se Golc nikada nije činio dalje nego sada; Golc se nalazi u zvezdanom sistemu Opopanaks, na planeti Abalah. "Slušaj me pažljivo. Zapisuj ako moraš. Moja žena je poludela, a sin mi je nestao. Razumeš šta ti govorim? Žena poludela. Sin nestao. A sada mi daj šefa!" Ali Bobi Dilak ne izvršava, bar ne odmah. Došao je do zaključka. Diplomatskiji službenik policije (Džek Sojer u danima slave, na primer) zadržao bi taj zaključak za sebe, ali Bobi ne može. Bobi je upravo upecao trofejni primerak. "Gospodine Maršale? Frede? Vaš sin vozi 'švina', zar ne? Trobrzinca, crvene boje? Ima tablicu na kojoj piše... ovaj... BIG MEK?" Fred nije sposoban da odgovori. Nekoliko dugih i strašnih trenutaka ne može ni da udahne. Između ušiju, vetar duva jače i bučnije. Sada je to uragan. Gorg ga opčinio... abalah ga odneo. Konačno, kada mu se već čini da će početi da se guši, grudi mu se oslobađaju i uvlači džinovski, razdirući dah. "DAJ ŠEFA GILBERTSONA NA TELEFON! ODMAH, JEBO MATER SVOJU!" Iako ovo vrišti iz punih pluća, žena koja leži pored njega se ne budi. Čuje se klik. Stavljen je na čekanje. Ne zadugo, ali dovoljno dugo da vidi izgrebano, golo mesto na zidu sinovljeve sobe, naduveni stub vrata svoje lude žene, i krv koja se cedi iz korpe u snu. Leđa mu nemilosrdno sevaju, i Fred zahvalno dočekuje bol. To je kao da je primio telegram iz stvarnog sveta. Onda se Dejl javlja na telefon. Dejl ga pita šta se dogodilo, i Fred Maršal počinje da plače. 7. Sam Bog zna gde je Henri Lejden pronašao ono fantastično odelo, a mi svakako ne znamo. U radnji za iznajmljivanje kostima? Ne, suviše je elegantno da bi bilo kostim; to je prava stvar, a ne imitacija. Ali kakva vrsta prave stvari? Široki reveri dosežu palac ispod struka, a račvasti rep gotovo do završetaka nogavica lepršavih pantalona koje se ispod snežnog polja dvorednog prsluka dižu, čini se, skoro do grudne kosti. Na Henrijevim nogama, bele, visoko zakopčane kamašne krase bele kožne cipele sa patent-zatvaračem; oko vrata, kruta, visoka kragna prekriva šiljatim vrhovima široku, meku, belu leptir-mašnu, savršeno vezanu. Ukupni efekat je

102

starovremenska diplomatska elegancija, srećno venčana sa kabaretskim frakom: kicoštvo kombinacije nadjača njenu zvaničnost, ali dostojanstvo fraka i prsluka doprinose ukupnom kraljevskom kvalitetu naročite vrste, često viđenom kod afroameričkih zabavljača i muzičara. Prateći Henrija u zajedničku sobu, dok se namćorasti Pit Veksler vuče pozadi, gurajući kolica natovarena kutijama sa pločama, Rebeka Vilas se maglovito seća da je u odlomku iz nekog starog filma videla Djuka Elingtona da nosi slično belo odelo... ili je to bio Keb Kelovej? Seća se uzdignute obrve, blistavog osmeha, zavodničke face i uspravnog držanja ispred orkestra, i to je otprilike sve. (Da su živi, gospoda Elington i Kelovej bili bi u prilici da obaveste Rebeku da je Henrijevo perje, uključujući 'visoko stručne' pantalone sa 'žilet-manžetnama' - služeći se ovakvim izrazima, kojih nema u njenom rečniku - bez sumnje sašio jedan od izvesna četiri krojača nastanjena u crnačkim četvrtima Njujorka, Vašingtona, Filadelfije ili Los Anđelesa, majstora zanata, tokom tridesetih ili četrdesetih godina veka, ilegalnih krojača, danas, avaj, pokojnih kao i njihove slavne mušterije. Henri Lejden tačno zna ko je sašio ovo odelo i kako je došlo do njega, ali kada su u pitanju osobe kao što je Rebeka Vilas, Henri ne odaje više podataka nego što je neophodno.) U hodniku koji vodi u zajedničku sobu, belo odelo kao da sija iznutra, a taj utisak pojačavaju Henrijeve prevelike švalerske naočare tamnih stakala sa okvirom od bambusa, u čijim uglovima svetlucaju, reklo bi se, majušni usađeni safiri. Postoji li, možda, radnja koja prodaje Kicoška Odela Vođa Velikih Orkestara iz Tridesetih? Ili neki muzej nasleđuje takve stvari i prodaje ih na aukciji? Rebeka više ni trenutka ne može da obuzdava radoznalost. "Gospodine Lejdene, gde ste nabavili to divno odelo?" U pozadini, pazeći da zvuči kao da gunđa nešto za sebe, Pit Veksler izražava mišljenje da nabavka takvog odela verovatno zahteva da bar nekoliko milja jurite za osobom čija se etnička pripadnost završava na -čuga. Henri ignoriše Pita, i osmehuje se. "Treba samo znati gde da tražite." "Reklo bi se da nikada niste čuli za CD-e", kaže Pit. "To vam je jedna sjajna novotarija." "Kušuj, i guraj ta kolica, mladac moj krasni", dočekuje gospođica Vilas. "Samo što nismo stigli." "Rebeka, dušo, ako mi dopustite", kaže Henri. "Gospodin Veksler ima sva prava da gunđa. Uostalom, kako bi mogao da zna da posedujem više od tri hiljade CD-a? A ako se za čoveka koji je prvi nosio ovu odeću može reći da je crnčuga, i sam bih bio ponosan da me tako zovu. Bila bi to najveća čast. Voleo bih da je zaslužim." Henri je u međuvremenu zastao. Svako na svoj način šokiran zbog pomena zabranjene reči, Pit i Rebeka su se takođe zaustavili. "Osim toga", nastavlja Henri, "dugujemo poštovanje onima koji nam pomažu u obavljanju naših dužnosti. Zamolio sam gospodina Vekslera da mi protrese odelo kada ga bude okačio, i on me je veoma ljubazno poslušao." "Jeste", kaže Pit. "Plus što sam vam okačio svetlo i postavio gramofon i zvučnike i ostale pizdarije 'de ste 'teli." "Mnogo vam hvala, gospodine Veksler", kaže Henri. "Obaška cenim vaš trud."

103

"Pa, jebi ga", kaže Pit, "samo sam radio svoj pos'o. Ali ako vam bude bilo šta trebalo pošto završite, tu sam da vam pomognem." Bez pokazivanja gaćica i dupeta u njima, Pit Veksler je potpuno razoružan. Rebeka nalazi da je ovo čudesno. Kad se sve sabere, bez obzira što je slep, Henri Lejden je, postaje toga svesna, ubedljivo najšmekerskije stvorenje koje je imala čast da upozna za dvadeset šest godina provedenih na zemaljskom šaru. Zanemarimo li odeću - gde takvi momci rastu? "Verujete li da je neki dečak nestao sa pločnika ispred ovog mesta danas popodne?" pita Henri. "Šta?" kaže Rebeka. "Rek'o bi' da je tako", odgovara Pit. "Šta?" pita Rebeka ponovo, ovaj put Pita Vekslera, a ne Henrija. "O čemu to govorite?" "Pa pit'o me je, i ja sam mu rek'o", kaže Pit. "To je sve." Opasno podignutih obrva, Rebeka pravi korak prema njemu. "To se dogodilo na našem pločniku? Još jedno dete, ispred naše zgrade? A ti ni meni ni gospodinu Makstonu nisi ništa rekao? "Nije bilo šta da se kaže", odgovara Pit u svoju odbranu. "Možda biste mogli da nam ispričate kako je to bilo", kaže Henri. "Naravski. Bio sam izaš'o da zapalim, znate?" Ovo nije baš sasvim tačno. Suočen sa izborom da pređe deset metara do muškog toaleta u Beloj radi i tamo baci opušak u šolju, ili da pređe deset koraka do ulaza i frkne ga na parking, Pit je praktično izabrao liferovanje na svež vazduh. "Zato sam izaš'o, i tada sam vid'o da se nešto događa. Vid'o sam policijski auto, parkiran tamo ispred. O'š'o sam do živice, i tamo je bio taj pajkan, mlad momak, mislim da se zove Čita il' tako nešto, i upravo je stavlj'o taj bajs, ličio je na dečji, u prtljažnik. I još nešto, al' nisam uspeo da vidim šta osim da je nešto malo. Pošto je to uradio, izvadio je parče krede iz kola i vratio se i obeležio mesta na pločniku sa X." "Jesi li razgovarao sa njim?" pita Rebeka. "Jesi li ga pitao šta to radi?" "Gospoj'ce Vilas, sa pajkanima razgovaram samo kad moram, ako razumete šta 'oću da kažem. Onaj Čita me nije ni primetio. Ionako mi ništa ne bi rek'o. Imao je taj izraz na licu, u stilu: moram pod hitno da stignem do klonje, inače ću da se istovarim u gaće." "I onda se odvezao?" "Jes'. Dvajes' minuta kasnije, pojavila su se druga dva pajkana." Rebeka diže obe ruke, sklapa oči i vrhovima prstiju pritiska čelo, pruživši Pitu Veksleru savršenu priliku, koju ovaj ne propušta da u potpunosti iskoristi, da joj ošacuje grudi ispod bluze. Prizor možda nije tako efektan kao onaj ispod lestvica, ali nije loš, nije nimalo loš. Što se tiče Ebijevog ćalca, prizor balona Rebeke Vilas koji napinju bluzu prija kao vatra u ognjištu u hladnoj noći. Veći su nego što bi se očekivalo na tako vitkoj maloj, i znate šta još? Kada podigne ruke, dignu se i baloni! Hej, da je znao da će da napravi takvu predstavu, rekao bi joj za Čitu i bicikl čim se to dogodilo.

104

"Dobro, u redu", kaže ona, i dalje pritiskajući prstima čelo. Diže bradu, a sa njom još malo i mišice i mršti se u koncentraciji, tako da na trenutak podseća na kip na pedestalu. Ura i aleluja, razmišlja Pit. Svako zlo ima svoje dobro. Ako sutra ujutru još nekog balavca smotaju sa pločnika, biće mi žao što nisu ranije. Rebeka progovara: "Dobro je, dobro je, dobro je", otvara oči i spušta ruke. Pit Veksler fiksira tačku iznad njenog ramena, sa neodređenim izrazom lica koji ona odmah prepoznaje. Bože, kakav neandertalac. "Nije tako loše kao što sam isprva pomislila. Kao prvo, video si samo policajca koji utovaruje bicikl. Možda je bio ukraden. Možda je neki drugi klinac pozajmio bicikl, pa ga se posle rešio i pobegao. Policajac ga je možda tražio. Ili su klinca čiji je bicikl udarila kola, ili tako nešto. Čak i da se dogodilo najgore, ne vidim kako bi moglo da nam naškodi. Dom nije odgovoran za ono što se događa izvan njegovog zemljišta." Okreće se Henriju, koji izgleda kao da bi voleo da je stotinu milja daleko. "Oprostite, znam da je ovo zvučalo grozno hladno. Užasnuta sam onim što se događa sa tim Ribarom kao i svi ostali, posebno zbog ono dvoje dece i nestale devojčice. Svi smo toliko potreseni da ne možemo da razmišljamo normalno. Ali, vidite, ne bih volela da nas upliću u sve to." "Savršeno vidim", kaže Henri. "Iako sam jedan od onih slepaca o kojima se Džordž Redban stalno dernja." "Ha!" otme se Pitu Veksleru. "I slažete se sa mnom?" "Kao džentlmen, slažem se sa svima", kaže Henri. "Slažem se sa Pitom da je lokalni monstrum verovatno oteo još jedno dete. Pozornik Čita, ili kako se već zove, izgledao je suviše uzrujano da bi se radilo samo o nestalom biciklu. A slažem se i sa vama da Makstonov dom ne može da bude okrivljen, šta god da se dogodilo." "Drago mi je", kaže Rebeka. "Ukoliko, naravno, neko odavde nije umešan u ubistva dece." "Ali to je nemoguće!" kaže Rebeka. "Većina naših muških klijenata ne seća se ni kako se zovu." "Te mlakonje bi k'o od šale sredila desetogodišnja devojčica", kaže Pit. "Čak i oni koji nemaju onu staračku bolest idu okolo umazani sopstvenim... znate već čim." "Zaboravljate na osoblje", kaže Henri. "Nemojte, molim vas", kaže Rebeka, na trenutak gotovo ostavši bez reči. "To je... to je potpuno besmisleno." "Jeste. besmisleno je. Ali ako se ovo nastavi, niko neće biti izvan sumnje. To sam hteo da kažem." Pit Veksler odjednom oseća jezu - ako oni klovnovi iz grada počnu da ispituju stanare doma, mogle bi da izađu na videlo njegove tajne zabave, a Vendelu Grinu bi to leglo k'o kec na jedan'es', zar ne? Pada mu na pamet sjajna ideja, i odmah je iznosi, nadajući se da će zadiviti gospoj'cu Vilas. "Znate šta? Pajkani bi trebalo da popričaju sa onim momkom iz Kalifornije, onim detektivom što je pre dve-tri godine u'vatio onu guzicu Kinderlinga. Sada živi ovde negde, zar ne? Tip je k'o stvoren za ovo.

105

Domaći pajkani ne mogu tome ni da prismrde. A taj je, što bi se reklo, jebeni stručnjak za te stvari." "Kakva slučajnost da to pomenuste", kaže Henri. "Potpuno se slažem sa vama. Krajnje je vreme da Džek Sojer izvede svoju magiju. Uzeću ga ponovo u obradu." "Poznajete ga?" pita Rebeka. "O da", kaže Henri. "Još kako. Ali zar nije vreme da i ja izvedem svoju magiju?" "Uskoro. Svi su još napolju." Rebeka ga vodi kroz ostatak hodnika i uvodi u zajedničku sobu, gde svi polaze prema prostranoj platformi. Henrijev mikrofon stoji pored stola na kome su njegovi zvučnici i gramofon. Sa uznemirujućom tačnošću, Henri primećuje: "Ovde baš ima dosta prostora." "Možete da ocenite?" pita ona. "K'o od šale", kaže Henri. "Mora da smo blizu." "Tačno je pred vama. Treba li vam pomoć?" Henri izbacuje nogu i opipava stranicu platforme. Prevlači rukom po ivici stola, napipava postolje mikrofona i kaže: "Za sad ne, dušo", i elegantno se penje na platformu. Vođen dodirom, obilazi sto i pronalazi gramofon. "Sve je kopicatično", kaže. "Pite, da l' bi, molim te, podigao kutije sa pločama na sto? Onu gornju ovde, a donju odmah pored nje." "I, kakav je, vaš prijatelj Džek?" pita Rebeka. "Siroče oluje. Mače, ali težak baksuz od mačeta. Taj stvarno ume, moram to da kažem, prava glavobolja." Zvuk svetine, žagor razgovora pomešan sa glasovima dece i melodije grubo odsvirane na starom uspravnom klaviru, čuli su se kroz prozore otkako su ušli u prostoriju, i pošto je postavio kutije sa pločama na sto, Pit kaže: "Valjalo bi da odem tamo, pošto me Lola verovatno traži. Biće grdnog čišćenja kada uđu ovamo." Pit se odvlači napolje, gurajući kolica pred sobom. Rebeka pita Henrija da li može još nešto da učini za njega. "Lusteri su uključeni, zar ne? Molim vas da ih isključite, i sačekate da uđe prvi talas. Onda uključite ružičasto svetlo, i spremite se da se ubijete od džiterbaga." "Hoćete da isključim svetla?" "Videćete zašto." Rebeka odlazi preko dvorane do vrata, isključuje lustere i zaista vidi, baš kao što je Henri obećao. U vazduhu lebdi meka, mutna svetlost sa niza prozora, koja je pređašnje oštro i jarko osvetljenje zamenila neodređenom blagom izmaglicom, kao da soba leži iza zavese. Rebeka zaključuje da će ružičasto svetlo dobro izgledati. www.bosnaunited.net Napolju na travnjaku, druženje pred igranku se bliži kraju. Starice i starci žure da omažu tanjire sa kolačima od jagoda i ispiju sodu sa sladoledom, a pijanista sa slamnatim šeširom i crvenim štitnicima za rukave svira kraj 'Srca i duše', ba bam ba bam ba ba bam bam bam, bez mnogo prefinjenosti ali više nego dovoljno bučno, zatvara poklopac i ustaje, pozdravljen raštrkanim aplauzom. Unuci koji su se ranije bunili što moraju na proslavu sada trče između stolova i invalidskih kolica,

106

izbegavajući pogled roditelja i nadajući se da će izmuvati prodavačicu balona u klovnovskom kostimu i narandžastoj perici za poslednji balon koji joj je ostao, o radosti neizmerne. Alisa Veders aplaudira klaviristi, što je i normalna: četrdeset godina ranije, upravo je od nje nevoljno naučio osnove sviranja na pomenutom instrumentu, tek toliko da zaradi koju kintu u ovakvim prilikama, kada nije zauzet svojim primarnim zanimanjem, a to je prodaja majica i bezbol kapa na ulici Čejs. Čarls Bernsajd, koga je dobrodušni Bač Jergza temeljno oprao, odeven u staru belu košulju i labave, prljave pantalone, stoji malo po strani, u hladu velikog hrasta, i ne aplaudira već zviždi. Nezakopčani okovratnik košulje visi mu oko žilave šije. S vremena na vreme briše usta ili čačka zube iskrzanim noktom palca, ali uglavnom samo stoji. Izgleda kao da ga je neko izbacio pored puta i odvezao se. Kad god razigrani unuci protrče blizu Bernija, prave luk kao da ih odbija polje sile. Između Alise i Bernija, tri četvrtine stanara Makstonovog doma posađeni su za stolovima, vuku se u dupcima, sede ispod drveća, sede u invalidskim kolicima, ili se gegaju okolo na sopstveni pogon - čavrljajući, dremajući, kikoćući se, prdeći, brišući sveže nastale mrlje boje jagoda na odeći, zureći u rođake, zureći u sopstvene drhtave ruke, zureći u prazno. Petoro ili šestoro najodsutnijih među njima nose kupaste papirne šešire, drečavo plave i drečavo crvene boje nametnutog veselja. Žene iz kuhinje započele su kruženje između stolova sa velikim crnim kesama za otpatke, jer će uskoro morati da se povuku u svoje carstvo da pripreme veliku večernju gozbu koja će se sastojati od krompir salate, pire krompira, prebranca, žele-salate, salate od mušmula i salate sa pavlakom, i, naravno, još kolača od jagoda! Neprikosnoveni i nasledni vladar ovog carstva, Lola Makstona, čije držanje najviše podseća na tvora zaglibljenog u blatu, proveo je prethodnih devedeset minuta idući okolo, kezeći se i rukujući se, i svega mu je dosta. "Pite", reži, "'de si do sad, dođavola? Počni da prenosiš stolice na sklapanje, važi? I pomozi da poteramo ovaj svet u zajedničku sobu. Daj da se nešto mrdne ovde. Karavan, pravac Zapad." Pit žuri da posluša, a Lola pljeska rukama, dvaput, glasno, i diže ih iznad glave. "Hej, društvo", galami, "zar nije čudo kakav nam je pe-re-divan dan Gospod podario za ovo sjajno slavlje? Je l' da je čudo?" Nekoliko slabačkih glasova mu odobrava. "Hajde, ljudi, možete vi to i bolje! 'Oću da vas čujem za ovaj divni dan, za ovaj sjajni provod u kome svi uživamo, i za nesebičnu pomoć i poslugu koju su nam pružili naši dobrovoljci i osoblje!" Tek ponešto bučniji odaziv nagrađuje njegov trud. "Ta-ako! Znate šta? Kao što bi rekao Džordž Redban, i slepac bi video kako se dobro provodimo. Meni je bar tako, a tek je počelo! Doveli smo najboljeg di-džeja koji postoji, druškana po imenu Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, koji čeka u zajedničkoj sobi da nam priredi ludu zabavu, muziku i ples sve do svečane večere, i jeftino smo ga dobili - al' to nemojte da mu kažete! Zato, prijatelji i rodbino, hajde da se pozdravimo i pustimo naše drage starce da malo đipaju uz dobre stare zvuke, kao što im i priliči, ha ha! Ovde u domu sve je dobro i staro. Eto ni ja nisam više mlad k'o što sam bio, ha ha, i razmišljamo da se i sam zavrtim sa nekom srećnom damom.

107

"Ozbiljno, narode, vreme je da nazujemo plesne cipele. Izljubite mamu i tatu, baku i deku, i kada krenete, možete, ako vam je volja, da ostavite prilog za troškove, u korpu tamo na Regtajm Vilijevom klaviru, deset dolara, pet dolara, koliko god budete mogli da odvojite biće nam od pomoći da pokrijemo troškove ovog napora da vašoj mami ili vašem tati upriličimo radostan, radostan dan. Mi to činimo iz ljubavi, ali polovina te ljubavi jeste vaša ljubav." I zaista, za vreme nama možda naizgled kratko, ali ne i Loli Makstonu, koji vrlo dobro zna da je malo onih koji žele da se zadrže u staračkom domu duže nego što moraju, rodbina deli oproštajne zagrljaje i poljupce, okuplja iscrpljenu decu, i upućuje se stazama i preko trave prema parkingu, pri čemu mnogi ostavljaju novčanice u korpi na klaviru Regtajm Vilija. Ubrzo pošto je ovaj egzodus započeo, Pit Veksleri Lola Makston počinju da ubeđuju starce, koristeći sva raspoloživa umeća, da pođu unutra. Lola to čini govoreći stvari kao što su: "Nemate pojma koliko smo željni da vas vidimo kako vezete po podijumu, gospođo Siverson", a Pit koristi neposredniji pristup: "Kreći, druškane, vreme je da malo razdrmaš hodaljke", ali obojica istovremeno primenjuju tehnike diskretnog i manje diskretnog teranja, hvatanja za laktove i guranja kolica da sateraju svoje odrtavele štićenike pod krov. Sa svojeg strateškog položaja, Rebeka Vilas motri na stanare koji ulaze u polumračnu zajedničku sobu, poneko odveć živo i hitro za sopstveno dobro. Henri Lejden nepomično stoji iza kutija sa longplejkama. Njegovo odelo svetluca; glava mu je tek mračna silueta naspram prozora. Prezaposlen da bi blenuo u Rebekine grudi, Pit Veksler prolazi pridržavajući lakat Elmera Džespersona, ostavlja ga osam koraka dalje na podijumu, i okreće se da pronađe Torvalda Torvaldsona, Elmerovog nerazdvojnog neprijatelja i sustanara u D12. Alisa Veders uplovljava bez ičije pomoći i sklapa šake ispod brade, čekajući da započne muzika. Visok, mršav i upalih obraza, Čarls Bernsajd ušunjava se na vrata i hitro se pomera sasvim u stranu. Susrevši pogled njegovih mrtvih očiju, Rebeka se stresa. Sledeći par očiju koje će sresti njene pripadaju Loli, koji gura kolica Flore Flostad kao da je na njima gajba pomorandži. Upućuje joj nestrpljiv pogled koji sasvim odudara od opuštenog osmeha na njegovom licu. Jeste, vreme je novac, ali i novac je novac, i zato da završimo sa ovom igrarijom, što pre to bolje. Henri joj je rekao prvi talas - da li je ovo taj prvi talas? Gleda preko sobe, pitajući se kako da ga pita, i vidi da je na pitanje već odgovoreno, jer joj Henri pokazuje da je stvar u redu. Rebeka pomera prekidač ružičastog svetla, i gotovo svi u prostoriji, uključujući nekolicinu onih za koje se činilo da ni na šta više ne mogu da reaguju, ispuštaju prigušeno aaah. Njegovo odelo, košulja, kamašne blešte u kupi svetlosti, i preobraženi Henri Lejden klizi i naginje se prema mikrofonu, dok mu se na dlanu desne ruke vrti longplejka koja se tu na volšeban način stvorila. Zubi mu blistaju, zalizana kosa svetluca, safiri namiguju sa okvira njegovih čarobnih naočara za sunce. Utisak je da Henri napola pleše, onim elegantnim, klizećim korakom u stranu... samo što to više nije Henri Lejden; nema šansone, kao što Džordž Redban voli da se prodere. Prava magija ovde je sam Henri, to jedinstveno višestruko biće. Kada je Džordž Redban, sav je Džordž. Isto važi za Viskonsinskog Pacova, i za Henrija Šejka. Prošlo je osamnaest meseci otkako je poslednji put izvadio Simfonijskog Stena iz

108

ormana i uvukao se u njega kao šaka u rukavicu da opseni skup ratnih veterana u Medisonu, ali mu i dalje pristaje, o da itekako mu pristaje, kao i on njoj, saživljen sa vremenom koje nikada nije iz prve ruke doživeo. Na njegovom ispruženom dlanu, longplejka se vrti tako brzo da podseća na nepomičnu, crnu loptu za plažu. Kada god Simfonijski Sten pušta muziku, započinje sa 'U raspoloženju'. Iako ne prezire Glena Milera kao neki ljubitelji džeza, tokom godina umorio se od ove numere. Ova, međutim, uvek čini svoje. Čak ni ako publika nema drugog izbora nego da pleše sa jednom nogom u grobu a drugom na poslovičnoj kori od banane, ona ipak pleše. Osim toga, zna da je Miler, pošto je bio regrutovan, izjavio aranžeru Biliju Meju da planira 'da se vrati iz ovog rata kao heroj', i bilo je kao što je rekao, zar ne? Henri stiže do mikrofona i nemarnim, usputnim pokretom desne ruke prebacuje ploču na tanjir. Publika ga nagrađuje izdahnutim oooh. "Dobrodošli, dobrodošli, mačkice i mačići", kaže Henri. Reči dopiru iz zvučnika umotane u meki, malo odsutni glas radio-voditelja iz 1938. ili 1939. godine, jednog od onih ljudi koji su emitovali uživo iz plesnih dvorana i noćnih klubova od Bostona do Kataline. Iz usta ovih muza noći tekao je med, i nikada nisu promašili takt. "Kašte mi, gatorke i gatori, ima li boljeg načina da se započne soiree nego sa Glenom Milerom? Hajde, braćo i sestre, dajte jedno jeeeee." Od stanara Makstonovog doma - od kojih su neki već na podijumu, a oni u kolicima okolo njega, u različitim pozama zbunjenosti ili odsutnosti - stiže šaptavi odgovor, manje tulumarski poklič nego zviždanje jesenjeg vetra kroz golo granje. Simfonijski Sten kezi se kao ajkula i diže ruke kao da želi da zaustavi razigranu gomilu, a onda pravi okret kao igrač u plesnoj dvorani Savoj, nadahnut svirkom Čika Veba. Repovi njegovog fraka šire se kao krila, a iskričava stopala dižu se sa zemlje, dodiruju je i ponovo uzleću. Trenutak kasnije, na di-džejevim dlanovima pojavljuju se dve crne lopte za plažu, jedna, vrteći se, ponovo iščezava, a druga se spušta da ponese iglu. "U-redu-u-radu-u-rodu, vi raždžilitane koke i raspamećeni zecovi, evo vam Sentimentalnog Džentlmena, Tomija Dorsija, i zato puštajte kuče i 'vatajte luče kada vokalni solista Dik Hajms, ponos Buenos Airesa u Argentini, postavi muzičko pitanje 'Kako da te znam?' Frenk Sinatra još nije ušao u zdanje, sestrice i braćico, ali život i dalje mmm-mmm miriše fino k'o vino." Rebeka Vilas ne veruje svojim očima. Tip je uspeo da istera skoro sve na podijum, čak i neke od onih u kolicima, i sad se vrte tamo zajedno sa pokretnima. Uparađen u svoj egzotični, opčinjavajući kostim, Simfonijski Sten - Henri Lejden, podseća se - otužan je i čaroban, apsurdan i ubedljiv istovremeno. Kao da je... neka vrsta vremenske kapsule, zaključane ujedno u svoju ulogu i u ono što starci žele da čuju. Oživeo ih je šarmom, vratio ih u ono mladosti što je ostalo u njima. Neverovatno! Nema druge reči za to. Ljudi koje je otpisala kao grobove doslovno cvetaju pred njom. A Simfonijski Sten, taj je poput nekog elegantnog derviša, i tera je da smišlja epitete kao što su prefinjen, uglađen, svetski, otkačen, seksi, skladan, reči koje se stiču samo u njemu. I ta stvar koju radi sa pločama? Kako je to moguće?

109

Ne shvata da lupka nogom i njiše se u ritmu muzike sve dok Henri ne pusti Artija Šoa i 'Započni bigen', kada i sama započinje svoj bigen9. Henrijev mačorski ples u mestu, prizor prosedih, sedih i ćelavih glava koje klize okolo po podijumu, Alise Veders koja sija od sreće u naručju nikoga drugog nego mrgodnog Torvalda Torvaldsona, Ade Mejerhof i 'Tom Toma' Bočera koji se vrte jedno oko drugog u invalidskim kolicima, uznosećeg ritma muzike ispod usijanog sjaja klarineta Artija Šoa, sve ove stvari se naprečac, magično stapaju u viziju ovozemaljske lepote koja joj tera vrele suze na oči. Smešeći se, diže ruke, obrće se oko sebe i završava u majstorskom zahvatu Tom Tomovog brata blizanca, osamdesetšestogodišnjeg Hermija Bočera, penzionisanog nastavnika geografije iz A17, do sada uvek krutog kao motka, koji je bez reči fokstrotuje do sredine podijuma. "Gre'ota da tako lepa devojka pleše sama", kaže Henri. "Hermi, sa tobom bih bilo kuda", kaže mu ona. "Hajdemo bliže bini", kaže on. "'Oću malo bolje da pogledam onog macana u svečanom odelu. Kažu da je slep k'o šišmiš, al' ja ne verujem u to." Sa rukom koja čvrsto počiva na njenim krstima, njišući kukovima u skladu sa svirkom Artija Šoa, Hermi je vodi dok se nisu našli na korak od platforme, gde Simfonijski Sten već izvodi svoj trik sa sledećom pločom dok čeka poslednje note one koja se vrti. Rebeka bi mogla da se zakune da Sten/Henri ne samo što oseća njeno prisustvo, već joj i namiguje! Ali to je nemoguće... zar ne? Simfonijski Sten čini da mu Šoova ploča nestane u rukavu, a nova završi na gramofonu, i progovara: "Zar ovo nije bilo 'spopadno'? Zar ovo nije bilo 'gromadno'? Sad kad smo se razmrdali, 'ajde da đipamo i vrtimo kukovima uz Vudija Hermana i 'Divlji koren'. Ova pesmica posvećena je svim ovde prisutnim lepim damama, naročitoj onoj što miriše na 'kaliks'." Rebeka počinje da se smeje, i kaže: "Eh, bre." Imao je kada da oseti njen parfem, i sada ga je prepoznao! Nimalo zatečen brzim ritmom 'Divljeg korena', Hermi Bočer klizi unazad, pruža ruku i obrće Rebeku. Na prvi takt sledeće kadence, hvata je u ruke i menja pravac, zavrtevši se sa njom prema suprotnom kraju platforme, gde Alisa Veders stoji pored gospodina Torvaldsona, zagledana u Simfonijskog Stena. "Ta posebna dama mora da ste vi", kaže Hermi. "Pošto taj vaš parfem zaslužuje da mu se posveti pesma." Rebeka pita: "Gde si naučio ovako da igraš?" "Brat i ja smo bili momci iz grada. Naučili smo da igramo ispred džuboksa u Aluetu, tamo u Ardenu." Rebeka poznaje Aluet, u glavnoj ulici u Ardenu, ali mesto gde se nekada prodavala soda sada je ekspres-restoran, a džuboks je nestao otprilike u vreme kada je Džoni Metis sišao sa top-lista. "Želite li dobrog plesača, nađite sebi gradskog momka. Tom Tom je bio najbolji plesač u okolini, i možete da ga zakucate u tu stolicu, ali ne možete da mu oduzmete ritam." "Gospodine Stene, juu-huu, gospodine Stene!" Alisa Veders je podigla glavu i savila dlanove u trubu oko usta. "Ispunjavate li želje?" 9

'Begin the Beguine' - beguine - bigen, ritmični domorodački ples sa Martinika

110

Glas ravan i tvrd kao zvuk dva kamena koji se taru jedan o drugi kaže: "Ja sam bio prvi, stara ženo." Ova tvrdokorna neotesanost tera Rebeku da zastane. Hermijevo desno stopalo se blago spušta na njeno i hitro se uklanja, ne ozledivši je. Nadnesen nad Alisom, Čarls Bernsajd besno pilji u Torvalda Torvaldsona. Torvaldson uzmiče i vuče Alisu za ruku. "Naravno, dušo", kaže Sten, sagnuvši se. "Reci mi kako se zoveš i šta bi volela da čuješ." "Zovem se Alisa Veders, i..." "Ja sam bio prvi", glasno ponavlja Berni. Rebeka gleda u Hermija, koji odmahuje glavom i pravi kiselo lice. Bio gradski momak ili ne, jednako je zaplašen kao gospodin Torvaldson. "'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija Gudmena." "Ja sam na redu, sivonjo. 'Oću onu stvar od Vudija Hermana, 'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra." Hermi se naginje prema Rebekinom uhu. "Tog tipa niko ne voli, al' uvek biva po njegovom." "Ovaj put vala neće", kaže Rebeka. "Gospodine Bernsajd, hoću da..." Simfonijski Sten joj rukom daje znak da ćuti. Okreće se u pravcu vlasnika onog izrazito neprijatnog glasa. "Neće da može, gospodine. Pesma se zove 'San ledi Megoen', i žalim slučaj, ali tu veselu stvarčicu danas nisam poneo sa sobom." "Dobro, drugar, a 'Nikako da krenem', od Banija Berigana?" "Oh, ta mi se sviđa", kaže Alisa. "Tako je, pustite 'Nikako da krenem'." "Biće mi zadovoljstvo", kaže Sten, normalnim glasom Henrija Lejdena. Ne plešući i ne vrteći ploče u rukama, jednostavno menja LP na gramofonu pločom iz bliže kutije. Izgleda nekako splaslo dok prilazi mikrofonu i govori: "Leteo sam oko sveta eroplanom, borio se u Španiji sa tiranom. Nikako da krenem. Posvećena divnoj Alisi U Plavoj Haljini i Onome Što Hoda Noću." "Nis' ništa bolji od majmuna na uzici", kaže Berni. Muzika počinje. Rebeka tapše Hermija po mišici i počinje da pleše pored Čarlsa Bernsajda, prema kome nikada nije osećala ništa više od blagog gađenja. Sada kada je obratila pažnju na njega, gnev i odvratnost teraju je da kaže: "Gospodine Bernsajd, hoću da se izvinite Alisi i našem gostu. Vi ste prostački, odvratni siledžija, i pošto se izvinite, hoću da se vratite u svoju sobu, gde vam je i mesto." Njene reči odlaze u prazno. Bernsajdova ramena su se u međuvremenu opustila. Na licu mu je širok, vlažan osmeh, i prazno zuri ni u šta određeno. Izgleda toliko izgubljeno da se ne bi setio ni sopstvenog imena, a kamoli Banija Berigana. U svakom slučaju, Alisa Veders je odplesala dalje, a Simfonijski Sten, na suprotnom kraju platforme i izvan kruga ružičaste svetlosti, kao da se nešto duboko zamislio. Parovi staraca klize po podijumu. Stojeći po strani, Hermi Bočer imitira plesne pokrete i postavlja joj pitanje pogledom. "Izvinite zbog ovoga", kaže ona Stenu/Henriju.

111

"Nema potrebe da se izvinjavate. 'Nikako da krenem' bila je omiljena melodija moje pokojne žene. Poslednjih dana mnogo sam mislio na nju. Zato sam bio malo zatečen." Prelazi dlanom preko zaglađene kose i proteže ruke, vidnim naporom se vraćajući u ulogu. Rebeka odlučuje da ga ostavi na miru. U stvari, trenutno želi da ostavi sve na miru. Mimikom pokazavši Hermiju da žali ali da ima posla, probija se između ljudi i izlazi iz zajedničke sobe. Stari Berni je nekako uspeo da stigne u hodnik pre nje. Odsutno mili prema Beloj radi, oborene glave, vukući noge po podu. "Gospodine Bernsajde", kaže ona, "druge možda možete da prevarite tom glumom, ali znajte da mene ne možete." Krećući se u sporim, isprekidanim pomacima, starac se okreće. Prvo se pomera stopalo, pa koleno, koščati kuk i na kraju kosturni torzo. Ružni cvet Bernijeve glave visi na tankoj stabljici, pokazujući Rebeki pegavu lobanju. Dugački nos štrči iz nje kao iskrivljeno rudo. Sa istom jezivom sporošću, glava mu se diže da pokaže mutne oči i otromboljene usne. Oči se odjednom pune sjajem čiste pakosti, a mrtvačke usne počinju da poigravaju. Uplašena, Rebeka nagonski pravi korak unazad. Bernijeva usta razvukla su se u zastrašujuće cerenje. Rebeka bi najviše volela da pobegne, ali joj bes zbog toga što je taj kukavni drkoš ponižava tera da ostane gde je. "Ledi Megoen imala je gadan, gadan košmar", obaveštava je Berni. Zvuči kao da je nakljukan lekovima, ili u polusnu. "Kao i ledi Sofija. Samo što je njen bio gori." Kikoće se. "Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice. To je ono što je Sofija videla kad je zaspala." Kikot postaje piskaviji, a onda izgovara nešto što zvuči kao 'gospodin Mančing'. Usne mu se zavrću, i otkrivaju žute, nepravilne zube, a usahlo lice doživljava fini preobražaj. Crte lica kao da mu je izoštrila neka nova inteligencija. "Znate li gospodina Manšana? Gospodina Manšana i njegovog malog drugara Gorga? Znate li šta se dogodilo u Čikagu?" "Da ste odmah prestali sa tim, gospodine Bernsajde." "Znade li Fridza Harmana, onog ždo je bio dako zgodan? Zvali zu ga, zvali zu ga, zvali zu ga Lebodan, Lepodan, Lebodan iz Hanovera, jezu bogami, jezu, jezu. I zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme ha ha ho ho." "Prestanite tako da govorite!" viče Rebeka. "Mene nećete prevariti!" Nova inteligencija nekoliko časaka sjakti u Bernijevim mutnim očima, i odmah zatim se povlači. Oblizuje usne i kaže: "Brobudi se, Bern-Bern." "Ma šta se ja bakćem?", kaže Rebeka. "Večera je u sedam, ako budete hteli. Idite i odremajte ili tako nešto, važi?" Berni joj upućuje mrk, mutan pogled i spušta stopalo na pod, započevši zamorni proces koji će ga okrenuti u suprotnom pravcu. "Slobodno pribeleži. Fric Harman. Iz Hanovera." Usta mu se izvijaju u uznemirujuće prevejan osmeh. "Kada kralj dođe ovamo, možda bismo mogli da plešemo zajedno." "Ne, hvala." Rebeka okreće leđa staroj aveti i počinje žurno da cakće visokim potpeticama niz hodnik, nelagodno svesna da je on prati pogledom. www.bosnaunited.net

112

Rebekina slatka 'kouč' torbica leži na stolu u sobičku bez prozora koji vodu u Lolinu kancelariju. Pre nego što će ući, zastaje da odcepi list iz beležnice, zapiše Fric Harman(?), Hanover(?) i ćušne ceduljicu u srednju pregradu torbe. To verovatno ne znači ništa - ali ko zna? Kipti od besa što je dozvolila da je Bernsajd preplaši, i ako bude mogla da pronađe način da upotrebi tu besmislicu protiv njega, učiniće sve da ga protera iz Makstonovog doma. "Mala, jesi l' to ti?" doziva Lola. "Ne, nego ledi Megoen i njen jebeni košmar." Ulazi u Lolinu kancelariju i zatiče ga za stolom, kako zadovoljno broji novac koji su popodne priložili sinovi i kćeri klijenata. "Moja mala Beki izgleda nakurčeno", kaže on. "Šta se dogodilo, je l' te neki od zombija očepio po prstima?" "Ne zovi me Beki." "Ejej, lakše malo. Nećeš verovati koliko je tvoj slatkorečivi dragan izmuzao danas od rodbine. Sto dvadeset šes' zelembaća! Lova nizašta! Dobro, šta je to bilo?" "Uplašio me Čarls Bernsajd, eto šta je bilo. Trebalo bi ga strpati u duševnu bolnicu." "Šališ se? Dotični zombi vredi zlata koliko je težak. Dokle god Čarls Bernsajd bude mogao da diše, imaće mesto u mom srcu." Kezeći se, maše svežnjem novčanica. "Kao što ćeš i ti, šećeru, uvek imati besplatan smeštaj kod Makstona." Sećanje na Bernsajda koji govori Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice čini da se oseća prljavo. Da se Lola ne ceri tim blesavim, žvalavim kezom, pretpostavlja, ne bi je toliko neprijatno podsećao na njegovog omiljenog stanara. Zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme - nimalo loš opis Ribarevog Frenč Lendinga. Ko bi rekao da će stari Berni posvetiti više pažnje tim ubistvima od Lole? Rebeka ga nikada nije čula da pominje Ribareve zločine, sem kad se onomad požalio da neće nikome smeti da kaže da ide na pecanje dok Dejl Gilbertson konačno ne pomeri debelu guzicu, zar to nije sramota? 8. Dva telefonska poziva i jedna privatna stvar, koju sve čini da porekne, urotili su se da izvuku Džeka Sojera iz njegove čaure u Norveškoj dolini i pošalju ga niz drum prema Frenč Lendingu, ulici Samner i policijskoj stanici. Prvi poziv bio je od Henrija, a Henri je zvao iz kafeterije Makstonovog doma na jednoj od pauza Simfonijskoga, insistirajući da mu kaže šta misli. Sa pločnika ispred Makstonovog doma je u toku dana navodno oteto još jedno dete. Kakve god je razloge Džek imao da se drži dalje od slučaja, razloge koje, usput, nikada nije objasnio, žalimo slučaj, ali više se ne priznaju. Ovo znači da je na Ribarevom rabošu sada četvoro dece, jer Džek sigurno ne veruje da će se Irma Freno niotkuda ušetati u rođenu kuću, zar ne? Četvoro dece! - Ne, rekao je Henri, nisam to čuo na radiju. Jutros se dogodilo. - Od Makstonovog domara, rekao je Henri. Video je zabrinutog policajca kako podiže bicikl i stavlja ga u prtljažnik patrolnog automobila.

113

- U redu, rekao je Henri, možda nije provereno, ali jesam siguran. Dejl će do večeri saznati o kom se detetu radi, a sutra će njegovo ime osvanuti u svim novinama. A tada će čitav kraj da odlepi. Kako ne shvataš? Već samo saznanje da si uključen u istragu pomoći će da se ljudi primire. Više nemaš pravo na luksuz penzije, Džek. Moraš da odigraš svoju ulogu. Džek mu je odgovorio da donosi preuranjene zaključke, i da će o tome porazgovarati kasnije. Četrdeset pet minuta kasnije pozvao ga je Dejl Gilbertson, sa vešću da je dečak po imenu Tajler Maršal u toku prepodneva nestao ispred Makstonovog doma i da Tajlerov otac, Fred Maršal, koji upravo sedi u stanici, zahteva da vidi Džeka Sojera. Fred je lafčina, pošten i porodičan čovek, uzoran građanin, moglo bi se reći Dejlov prijatelj, ali je sada na ivici sloma. Izgleda da Džudi, njegova žena, ima nekakve mentalne probleme još od vremena pre ubistava, i da je Tajlerov nestanak konačno izbacio iz koloseka. Pričala je besmislice, povredila se i polomila sve po kući. - A ja donekle poznajem Džudi Maršal, rekao je Dejl. Zaista divna žena, sićušno stvorenje ali živa vatra i sa obe noge na zemlji, sjajna osoba, prvoklasna osoba, neko za koga čovek nikada ne bi pomislio da će da odlepi. Čini se da je pomislila ili znala, štagod, da je Tajler otet još pre nego što su našli njegov bicikl. Krajem popodneva postalo joj je toliko loše da je Fred morao da pozove doktora Skardu i odveze je u Luteransku bolnicu Francuskog okruga u Ardenu, gde su je smestili na Odelenje D, za duševne, čim su je videli. Fred insistira da razgovara sa tobom. Nemam pouzdanja u tebe, rekao mi je. - Ako ne dođeš ovamo, rekao je Dejl, Fred Maršal ima da se pojavi pred tvojim vratima. Ne mogu da vežem čoveka, a nemam nameru da ga zatvorim samo da bih ga držao dalje od tebe. Utoliko pre što si nam potreban ovde, Džek. - U redu, rekao je Dejl. Znam da ništa ne obećavaš, ali ti znaš šta bi trebalo da učiniš. Da li bi ovi razgovori bili sami po sebi dovoljni da ga smeste u pikap i pošalju na put do ulice Samner? Sasvim verovatno, pretpostavlja Džek, i na taj način treći činilac, onaj tajni i poricani, postaje nebitan. Beznačajan. Bezopasan napad živaca, posledica nagomilanog nespokojstva, potpuno prirodan s obzirom na okolnosti. Nešto što bi svakome moglo da se dogodi. Osetio je potrebu da izađe iz kuće, pa šta? Niko ne može da ga optuži da je bežao. Išao je prema, a ne bežao od onoga od čega je najviše želeo da pobegne - mračne struje Ribarevih zločina. Što ne znači da se obavezao da će se do kraja angažovati. Fred Maršal, Dejlov prijatelj i otac deteta koje je navodno nestalo, insistira da razgovara sa njim; pa dobro, neka razgovara. Ako pola sata razgovora sa bivšim detektivom mogu da pomognu Fredu Maršalu da se ponese sa svojim problemima, bivši detektiv je spreman da mu obezbedi to vreme. Sve ostalo je sasvim lične prirode. Budni snovi i crvendaćeva jaja pomutili su ti rasuđivanje, ali to je lična stvar. Moguće ju je sačekati da prođe, nadmudriti, provaliti. Nijedna razumna osoba takve stvari ne shvata ozbiljno: kao letnja oluja su, dođu i prođu. Pošto je usporio kroz zeleno svetlo na raskrsnici u Sentraliji i primetio, sa nagonskom budnošću policajca, niz 'harlija' poređanih na parkingu ispred Send Bara, oseća da je ponovo kadar da se ponese sa popodnevnim poteškoćama. Bilo bi sasvim razumljivo da je osetio kako nije sposoban - u redu, recimo nevoljan - da

114

otvori vrata frižidera. Neprijatna iznenađenja čine te opreznim. Pregorela mu je sijalica u dnevnoj sobi, i kada je otišao do fioke sa pola tuceta rezervnih halogenki, nije bio u stanju da je otvori. U stvari, nije bio u stanju da otvori nijednu fioku, orman ili ostavu u kući, čime se lišio mogućnosti da skuva čaj, presvuče odeću, pripremi ručak i uradi bilo šta osim da preko volje lista knjige ili gleda televiziju. Kada je poklopac sandučeta za poštu zapretio da skriva piramidu crvendaćevih plavih jaja, odlučio je da odloži prikupljanje pošte za sledeći dan. Ionako mu stižu samo bankovni izveštaji, časopisi i reklamne brošure. Ne dozvolimo da zvuči gore nego što jeste, poručuje Džek sebi. Mogao sam da otvorim svaka vrata, fioku i orman u kući, ali nisam hteo. Nisam se plašio da će iz frižidera ili ormana početi da se prosipaju crvendaćeva jaja - samo nisam hteo da rizikujem da pronađem jednu od tih prokletinja. Pokaži mi psihijatra koji tvrdi da je to neurotično, i pokazaću ti morona koji uopšte ne poznaje psihologiju. Svi veterani su mi govorili da rad u odseku za ubistva čoveku na kraju sjebe mozak. Zato sam se, dođavola, i povukao! Šta je trebalo da radim, da ostanem u službi dok sebi ne prosviram mozak? Pametan si momak, Henri Lejdene, i volim te, ali postoje stvari koje naprosto NE KAPIRAŠ! U redu, sada je, eto, pošao u ulicu Samner. Svi su vikali na njega da nešto preduzme, i sada to čini. Pozdraviće se sa Dejlom i momcima, sešće da razgovara sa Fredom Maršalom, uzornim građaninom kome je nestao sin, i serviraće mu uobičajenu žvaku kako se preduzima sve što je moguće, bla bla, FBI radi zajedno sa nama na ovome, a Biro ima najbolje istražitelje na svetu. Tu žvaku. Što se Džeka tiče, njegova prvenstvena dužnost jeste da ide Fredu niz dlaku, kao kad teši ozleđenu mačku; kada se Maršal umiri, Džekova 'dužnost' prema zajednici - dužnost koja postoji samo u uobrazilji drugih - biće izvršena, i biće slobodan da se vrati u privatnost koju je pošteno zaradio. Ako se to Dejlu ne svidi, može izatrka da skoči u Misisipi; ako se ne svidi Henriju, Džek će odbiti da čita Sivi dom i primoraće ga da umesto toga sluša Lorensa Velka, Vona Monroa ili nešto podjednako mučno. Loš diksilend. Pre više godina, Džeku je neko poklonio CD pod naslovom Fets Manasas i Mošusni Pacovi Praše Sve U Šesnaest. Trideset sekundi Fetsa Manasasa, i Fred bi počeo da moli za milost. Ova slika čini da se Džek oseti dovoljno opušteno da pokaže da je njegovo oklevanje pred kredencima i fiokama bilo samo prolazna neodlučnost, a ne fobijska nesposobnost. Iako mu je pažnja bila na drugoj strani kao i obično, uvučena pepeljara ispod komandne table rugala mu se i začikavala ga otkako se ukrcao u pikap. Pljosnatu pločicu pepeljare okružuje nekakva neprirodna sugestivnost, aura prikrivenog zla. Boji li se to on da iza pločice vreba maleno plavo jaje? Naravno da ne. Unutra su samo vazduh i oblikovana crna plastika. U tom slučaju, može da je izvuče. Pored prozora kamioneta klize zgrade predgrađa Frenč Lendinga. Džek je stigao otprilike do istog mesta gde je Henri prekinuo onu pesmu Štrokosperme. Naravno da može da izvuče pepeljaru. Ništa prostije. Samo podvučeš prste i cimneš. Najlakša stvar na svetu. Pruža ruku. Pre nego što će prstima dodirnuti pločicu, povlači ruku nazad. Znoj mu curi niz čelo i zadržava se u nozdrvama. "Kao da je ne znam šta", kaže glasno. "Imaš neki problem s tim, Džeki-momče?"

115

Ponovo pruža ruku prema pepeljari. Odjednom svestan da više obraća pažnju na dno komande table nego na drum pred sobom, diže pogled i smanjuje brzinu na polovinu pređašnje. Ne želi da staje na kočnicu. To je samo pepeljara, pobogu. Prsti mu stižu do pločice, i podvlače se ispod donjeg ruba. Džek još jednom baca pogled na drum. Onda, sa odlučnošću bolničarke koja odlepljuje traku flastera sa pacijentovog maljavog trbuha, sa trzajem izvlači posudu. Upaljač koga je jutros na stazi ispred kuće nesvesno pomerio, odskače tri inča u vazduh, Džekovom užasnutom pogledu sličan letećem crno-srebrnom jajetu. Skreće sa puta, odskače preko korovom obrasle uzvisine, i juri prema telefonskom stubu koji se diže pred vozilom. Upaljač pada u posudu pepeljare sa glasnim, metalnim udarcem kakav nijedno jaje na svetu ne može da proizvede. Telefonski stub klizi prema njemu i gotovo ispunjava vetrobran. Džek gazi na kočnicu i pikap se sa trzajem zaustavlja, izazvavši seriju lupkanja i čangrljanja u pepeljari. Da nije smanjio brzinu pre nego što je otvorio pepeljaru, zakucao bi se pravo u stub, koji stoji na samo par koraka od branika pikapa. Džek briše znoj sa lica i uzima upaljač. "Bog te tvoj." Gura upaljač u njegovo ležište i zavaljuje se u naslon sedišta. "Dobro kažu da pušenje ubija", kaže. Šala je previše otrcana da bi ga nasmejala, i nekoliko sekundi samo miruje na sedištu i zuri u retki saobraćaj na Lajal Roudu. Pošto je osetio da mu se puls koliko-toliko približio normalnom, podseća se da je, na kraju krajeva, ipak otvorio pepeljaru. www.bosnaunited.net Plavokosi, razbarušeni Tom Lund očigledno je pripremljen za njegov dolazak, jer u trenutku kada je Džek prošao pored tri bicikla poređana kraj vrata i ušao u stanicu mladi policajac ustaje od stola i žuri napred da mu šapne da ga Dejl i Fred Maršal čekaju u Dejlovoj kancelariji i da će ga sprovesti pravo tamo. Gde će mu se sigurno obradovati. "Kao i ja, poručniče Sojer", dodade Lund. "Čoveče, moram to da kažem. Mislim da nam je preko potrebno vaše umeće." "Zovi me Džek. Više nisam poručnik. A nisam više ni policajac." Džek je upoznao Toma Lunda radeći na slučaju Kinderling, i svidela mu se mladićeva energičnost i posvećenost. Zaljubljen u svoj posao, uniformu i značku, sa poštovanjem prema pretpostavljenom i divljenjem prema Džeku, Lund je bez primedbe proveo stotine sati pored telefona, u arhivi i u svojim kolima, više puta proveravajući često protivrečne pojedinosti vezane za susret agenta osiguranja za farme iz Viskonsina i dve prodavačice ljubavi sa Sanset Stripa. Za sve to vreme Tom Lund je zadržao energetski naboj srednjoškolskog kvoterbeka koji istrčava na teren da odigra svoju prvu utakmicu. Više ne izgleda tako, primećuje Džek. Ispod očiju su mu tamne kesice, a kosti lica su izraženije. Za Lundov izgled zaslužno je još nešto pored neispavanosti i umora: oči mu imaju bespomoćno zaprepašćen izraz osobe koja je doživela jak moralni šok. Ribar je ukrao dobar deo mladosti Toma Lunda. "Tek treba da vidim šta mogu da učinim", kaže Džek, nudeći obećanje većeg angažovanja nego što je zaista spreman da preuzme. "Sigurno je da će nam svaka vaša pomoć biti od koristi", odgovara Lund. To je preterano, odveć servilno, i pošto se Lund okrenuo da ga povede do kancelarije, Džek pomišlja Nisam došao da budem vaš spasitelj.

116

Ova misao odmah budi osećaj krivice u njemu. Lund kuca na vrata, otvara ih da najavi Džeka, gura ga unutra i iščezava kao duh, potpuno neprimećen od dva muškarca koji ustaju sa stolica i upiru pogled u posetiočevo lice, jedan sa vidnom zahvalnošću, drugi sa ogromnom količinom istog osećanja pomešanog sa golom potrebom, zbog koje Džeku postaje još nelagodnije. Uporedo sa Dejlovim promumlanim predstavljanjem, Fred Maršal kaže: "Hvala vam što ste pristali da dođete, neizmerno sam vam zahvalan. To je sve što mogu..." Desna ruka mu se pruža kao ručka pumpe. Kada ju je Džek prihvatio, lice Freda Maršala obliva se još većom količinom emocija. Njegova šaka steže Džekovu, maltene je prisvaja, kao što životinja polaže pravo na svoj plen. Steže, čvrsto, i drma više puta nego što je uobičajeno. Oči mu se pune suzama. "Ne mogu da..." Maršal izvlači šaku i otire suze sa lica. Oči mu sada deluju beskrajno ranjivo. "Oh, čoveče", kaže. "Zaista mi je drago što ste došli, gospodine Sojer. Ili da vas zovem 'poručniče'?" "Biće dobro i Džek. Kako bi bilo da me vas dvojica uputite u ono što se danas dogodilo?" Dejl pokazuje prema pripremljenoj stolici; sva trojica zauzimaju mesta, i bolna ali u suštini jednostavna priča o Fredu, Džudi i Tajleru Maršalu započinje. Neko vreme govori samo Fred. U njegovoj verziji priče, plemenita ženica lavovskog srca, predana supruga i majka, postaje žrtva zbunjujućih, višestrukih promena i poremećaja, i razvija zagonetne simptome koje njen nemarni, glupi, egoistični muž potpuno previđa. Bunca reči bez smisla; piše nepovezane stvari na hartiji koju zatim gužva i pokušava da proguta. Unapred vidi tragediju koja predstoji, i to je izluđuje. Jeste da zvuči blesavo, ali egoistični muž veruje da je tako. Tačnije, misli da veruje da je tako, jer razmišlja o tome još otkako je prvi put razgovarao sa Dejlom, i iako stvar zvuči blesavo, nekako ima smisla. Koje bi drugo objašnjenje moglo da postoji? Zato i misli ono što misli - da je njegova žena počela da gubi razum jer je znala da je Ribar na putu. Pretpostavlja da su takve stvari moguće. Hrabra i izmučena ženica znala je, na primer, da je njen preslatki, divni sinčić nestao pre nego što joj je njen glupi i sebični muž, koji je otišao na posao kao da se radi o sasvim običnom danu, rekao za bicikl. To u velikoj meri dokazuje ono o čemu je govorio. Divni dečačić izašao je sa još tri drugara da se igra, ali su se samo tri drugara vratila kućama, a pozornik Deni Čeda našao je sinčićev 'švin' bicikl i jednu patikicu na pločniku ispred Makstonovog staračkog doma. "Deni Čita?" pita Džek, koji, kao i Fred Maršal, počinje da misli da veruje u neke veoma zabrinjavajuće stvari. "Čeda", kaže Dejl, i izgovara prezime slovo po slovo. Dejl potom priča svoju, kudikamo kraću verziju priče. U priči Dejla Gilbertsona, dečak izlazi da vozi bicikl i nestaje, moguće kao žrtva otmice, sa pločnika ispred Makstonovog staračkog doma. To je sve što Dejl zna, i veruje da će Džek Sojer moći da popuni većinu okolnih praznina. Džek Sojer, u koga su se zagledala ostala dvojica u sobi, uzima vremena da se navikne na tri misli koje trenutno veruje da misli. Prva i nije toliko misao koliko reakcija koja sadrži prikrivenu pomisao: od trenutka kada mu je Fred Maršal stisnuo šaku i rekao 'Oh, čoveče' Džeku je postao drag, a to je neočekivan obrt u večerašnjem događanju. Fred Maršal mu otprilike liči na momka sa postera koji veliča život u

117

malom mestu. Ako tu sliku postavite na panoe koji reklamiraju zemljište u Francuskom okrugu, prodaćete veliki broj vikendica ljudima iz Milvokija i Čikaga. Maršalovo prijateljsko, prijatno lice i vitki stas trkača kao da svedoče o odgovornosti, pristojnosti, lepom vaspitanju i društvenosti, skromnosti i nesebičnom srcu. Što više Fred Maršal optužuje sebe za sebičnost i glupost, to je Džeku simpatičniji. A što mu je više simpatičan, to više saoseća sa njegovom strašnom nevoljom, i više želi da mu pomogne. Džek je došao u stanicu očekujući da će na Dejlovog prijatelja reagovati kao policajac, ali su njegovi policijski refleksi zarđali od neupotrebe. Zato reaguje kao saosećajni građanin. Policajci, Džek to dobro zna, civile zahvaćene pratećim talasom zločina gotovo nikada ne posmatraju kao građane i sapatnike, a pogotovo u početnim fazama istrage. (Misao skrivena unutar Džekove reakcije na čoveka pred njim glasi da Fred Maršal nije sposoban da gaji sumnju ni prema kome sa kim je u prijateljskim odnosima.) Džekova druga misao istovremeno je misao policajca i solidarnog građanina, i iako još pokušava da se navikne na treću, koja je u potpunosti proizvod njegovih zarđalih ali i dalje preciznih refleksa policajca, obznanjuje je: "Bicikli koje sam video ispred ulaza pripadaju Tajlerovim drugovima? Da li ih neko u ovom trenutku ispituje?" "Bobi Dilak", kaže Dejl. "Popričao sam sa njima kada su stigli, ali nisam ništa saznao. Prema njihovoj priči, bili su svi zajedno u ulici Čejs, a onda se Tajler nekuda odvezao. Tvrde da ništa nisu videli. Možda i nisu." "Ali ti misliš da to nije sve." "Iskreno da kažem, mislim. Ali nemam pojma šta bi to moglo biti, a moramo da ih pošaljemo kućama pre nego što njihovi roditelji iskoče iz kože." "Ko su oni, i kako se zovu?" Fred Maršal savija šaku kao da stiska dršku nevidljive palice za bezbol. "Ebi Veksler, T.Dž. Reniker i Roni Mecger. To su dečaci sa kojima se Taj ovog leta družio." Nad rečenicom lebdi neizgovorena osuda. "Zvučite kao da ih ne smatrate najboljim društvom za vašeg sina." "Pa, nije baš tako", kaže Fred, rastrzan između želje da kaže istinu i želje da ne ispadne nepravedan. "Ne tako kako ste vi to predstavili. Ebi mi liči na siledžiju, a druga dvojica su možda malo... usporeni? Nadam se... ili sam se nadao... da će Taj shvatiti da može da nađe drugove koji će biti više na... znate..." "Više na njegovom nivou." "Tako je. Problem je u tome što je moj sin pomalo sitan za svoj uzrast, a Ebi Veksler je... ovaj..." "Krupan za svoj uzrast", kaže Džek. "Savršena situacija za siledžiju." "Hoćete da kažete da znate Ebija Vekslera?" "Ne, ali sam ga video jutros. Bio je sa vašim sinom i još dva dečaka." Dejl se uspravlja na svojoj stolici, a Fred Maršal ispušta nevidljivu palicu. "Kada je to bilo?" pita Dejl. Fred Maršal istovremeno pita: "Gde?" "U ulici Čejs, desetak minuta posle osam. Išao sam po Henrija Lejdena, da ga odvezem kući. Kada smo se vraćali iz grada, dečaci su isterali bicikle na ulicu tačno

118

ispred nas. Dobro sam osmotrio vašeg sina, gospodine Maršal. Učinio mi se kao sjajan klinac." Razrogačene oči Freda Maršala pokazuju da nekakva nada, nekakvo obećanje, zadobija oblik pred njim; Dejl se konačno opušta. "To se uglavnom poklapa sa njihovom pričom. Bilo bi to malo pre nego što ih je Taj napustio. Ako su rekli istinu." "Ili su oni ostavili njega ", kaže Tajev otac. "Brži su na biciklima od Taja, i ponekad umeju da, znate... da ga zadirkuju." "Tako što odjure napred i ostave ga samog", kaže Džek. Maršalovo sumorno klimanje glave govori o dečačkim poniženjima, poverenim saosećajnom ocu. Džek se priseća zacrvenjenog, neprijateljskog lica i podignutog srednjaka Ebija Vekslera i pita se da li i kako je mali uspevao da se odbrani od njega. Dejl je rekao da je osetio neiskrenost u priči koju su mu dečaci ispričali, ali zašto bi lagali? Koji god da je razlog postojao za to, gotovo je sigurno vezan za Ebija Vekslera. Ostala dvojica slušaju naređenja. Odloživši na trenutak treću misao u stranu, Džek kaže: "Hteo bih da porazgovaram sa dečacima pre nego što ih pošaljete kući. Gde su?" "U sobi za ispitivanje, na vrhu stepenica." Dejl upire prstom u tavanicu. "Tom će te odvesti." Sa zidovima sivim kao na ratnom brodu, sivim metalnim stolom i prozorom uskim poput puškarnice na zidu tvđave, soba na vrhu stepenica čini se projektovana da izmami priznanja pomoću dosade i beznađa, i Džeku se čini, pošto ga je Tom Lund uveo, da su četvorica prisutnih već postali žrtve njene olovne atmosfere. Bobi Dilak okreće glavu, prestaje da kucka olovkom po stolu, i progovara: "Živeo nam Holivud. Dejl nam je rekao da dolazite." Čak i Bobi kao da je pomalo zgasnuo u ovoj polusvetlosti. "Jeste li hteli da ispitate ove prestupnike, poručniče?" "Za minut ili dva, možda." Dvojica od trojice prestupnika sa one strane stola prate pogledom Džeka kako prolazi iza Bobija Dilaka kao da se plaše da će ih baciti u ćeliju. Reči 'ispitate' i 'poručniče' imale su efekat ledenog vetra iz Kanade. Ebi Veksler stisnutih očiju gleda u Džeka, nastojeći da izgleda tvrdo, a dečak pored njega, Roni Mecger, vrpolji se na stolici, očiju naraslih kao tacne. Treći dečak, T.Dž. Reniker, spustio je glavu na prekrštene ruke i čini se da spava. "Probudite ga", kaže Džek. "Imam nešto da kažem, i hoću da svi čujete." U stvari, nema šta da kaže, ali želi da ovi dečaci obrate pažnju na njega. Već zna da je Dejl bio u pravu. Ako ne lažu, onda bar nešto prećutkuju. Zato ih je njegovo iznenadno pojavljivanje u ovoj dremljivoj atmosferi uplašilo. Da je Džeku bilo dato da ih ispita, razdvojio bi ih i ispitao pojedinačno, ali sada mora da ispravi grešku koju je Bobi Dilak napravio. Mora da ih obradi sve zajedno, za početak, a za to je potrebno da pojača njihov strah. Ne želi da zlostavlja dečake, već samo da učini da im srce brže zakuca; posle toga će moći da ih razdvoji. Najslabija karika se već pokazala. Džek ne oseća nikakvu prepreku da lažima dođe do informacija. Roni Mecger drma Ti-džeja za rame, i kaže: "Probudi se, dubalo... budalo." Zaspali dečak ječi, diže glavu sa stola i počinje da proteže ruke. Pogled mu pada na Džeka, i trepćući i gutajući knedle žuri da ispravi leđa.

119

"Dobrodošao", kaže Džek. "Hoću da vam se predstavim i objasnim zašto sam ovde. Zovem se Džek Sojer, i poručnik sam u odseku za ubistva u losanđeleskoj policiji. Veoma sam uspešan, i imam punu sobu pohvala i odlikovanja. Kada pojurim nekog zlikovca, obično ga i uhapsim. Pre tri godine došao sam ovamo iz Los Anđelesa da rešim jedan slučaj. Dve nedelje kasnije, čovek po imenu Tornberg Kinderling u lancima je otpremljen u L.A. Pošto poznajem ovaj kraj i pošto sam već radio sa ovdašnjim predstavnicima zakona, LAPD me je zamolio da im pomognem u istrazi ubistava koja je počinio Ribar." Baca pogled da vidi da li se Bobi Dilak ceri na ovu besmislicu, ali Bobi samo zuri, ledenog lica, preko stola. "Vaš drugar Tajler Maršal bio je sa vama pre nego što je jutros nestao. Da li ga je Ribar oteo? Žao mi je što moram to da kažem, ali mislim da jeste. Možda možemo da pronađemo Tajlera, možda ne, ali da bih zaustavio Ribara, potrebno je da mi tačno ispričate šta se dogodilo, do najmanje pojedinosti. Morate da budete potpuno iskreni prema meni, jer ako budete lagali ili bilo šta prećutite, bićete krivi za ometanje istrage. Ometanje istrage je veoma ozbiljan zločin. Pozorniče Dilak, koja je najmanja kazna u državi Viskonsin za taj zločin?" "Pet godina, prilično sam siguran", kaže Bobi Dilak. Ebi Veksler se ujeda za unutrašnjost obraza; Roni Mecger skreće pogled i mršti se u sto; T.Dž.Reniker tupo zuri u uski prozor. Džek seda pored Bobija Dilaka. "Ja sam, slučajno, bio onaj momak u pikapu kome si jutros pokazao srednjaka. Ne mogu reći da sam oduševljen što se ponovo vidimo." Dve glave okreću se prema Ebiju, koji grčevito čkilji, nastojeći da reši ovaj novi problem. "Nisam", kaže, odlučivši se za uporno poricanje. "Možda je izgledalo k'o da jesam, al' nisam." Ebi se podrugljivo osmehuje. "Ne pokazujem srednjaka nepoznatim ljudima." "Ustani", kaže Džek. Ebi gleda levo i desno, ali njegovi drugovi izbegavaju da sretnu njegov pogled. Gura stolicu unazad i kolebljivo ustaje. "Pozorniče Dilak", kaže Džek, "izvedite ovog dečaka iz sobe i pričuvajte ga." Bobi Dilak savršeno igra svoju ulogu. Gipko ustaje sa stolice i fiksira pogledom Ebija dok klizi prema njemu. Podseća na pantera koji se približava dobrom zalogaju. Ebi Veksler odskače unazad i pokušava da zaustavi Bobija podignutim dlanom. "Nemojte - povlačim reč - uradio sam to, u redu?" "Prekasno", kaže Džek. Sedi i gleda kako Bobi hvata dečaka za lakat i vuče ga prema vratima. Zajapuren i znojeći se, Ebi se ukopava u pod, i potisak ga presavija preko isturenog trbuha. Počinje da tetura napred, jaučući i rasipajući suze. Bobi Dilak otvara vrata i vuče ga u bezlični hodnik na spratu. Vrata se sa treskom zatvaraju i presecaju njegovo preplašeno zavijanje. Preostala dva dečaka beli su u licu kao mleko i, čini se, potpuno skamenjeni. "Ne brinite za njega", kaže Džek. "Biće dobro. Za petnaest, dvadeset minuta, bićete slobodni da idete kući. Smatrao sam da nema smisla razgovarati sa nekim ko laže pre nego što smo i počeli. Zapamtite: čak i najnesposobniji policajac zna kada ga lažu, a ja sam najbolji policajac. Zato ćemo da uradimo ovako. Popričaćemo o onome

120

što se jutros dogodilo, o onome što je Tajler radio, kako ste se razdvojili, gde ste bili, šta ste posle radili, koga ste sve videli, i takve stvari." Zavaljuje se unazad i spušta dlanove na sto. "Hajde sad, ispričajte mi šta se dogodilo." Roni i Ti-džej se zgledaju. Ti-džej gura desni kažiprst u usta i počinje sekutićima da glođe nokat. "Ebi vam je pokaz'o srednjaka", kaže Roni. "Ma šta mi reče. Posle toga." "Uh, Taj je rek'o da mora negde d' ide." "Mor'o je nekud da ide", ubacuje se Ti-džej kao odjek. "Gde ste se u tom trenutku nalazili?" "Uh... Ispred Olsorts Pomorijuma." "Emporijuma", kaže Ti-džej. "Nije pomorijum, tikvane, nego em-po-ri-jum." "I?" "I onda je Taj rek'o...", Roni baca pogled prema Ti-džeju. "Taj je rek'o da mora negde d' ide." "U kom pravcu je otišao, na istok ili na zapad?" Dečaci na ovo pitanje reaguju kao da je postavljeno na stranom jeziku, nemo se premišljajući. "Prema reci, ili od nje?" Ponovo se zgledaju. Pitanje je bilo na engleskom, ali odgovor izostaje. Onda Roni konačno kaže: "Ne znam." "A ti, Ti-džej? Znaš li ti?" Ti-džej odmahuje glavom. "Dobro. To je pošteno. Ne znate jer ga niste ni videli kako odlazi, zar ne? I nije vam rekao da mora negde da ode, zar ne? Kladim se da je to Ebi izmislio." Ti-džej se vrpolji, a Roni sa strahopoštovanjem zija u Džeka. Upravo se ispostavilo da je zapravo Šerlok Holms. "Sećate se kada sam prošao pored vas u kamionetu?" Klimaju glavom. "Tajler je bio sa vama." Ponovo klimaju. "Već ste bili sišli sa pločnika ispred Olsorts Emporijuma, i vozili ste se Čejsom prema istoku - udaljavali ste se od reke. Video sam vas u retrovizoru. Ebi je vozio veoma brzo. Vas dvojica ste nekako uspevali da ga pratite. Tajler je sitniji od vas, pa je zaostao. Eto kako znam da se nikud nije odvezao. Nije mogao da vas stigne." Roni Mecger počinje da pišti: "Jeste, zaost'o je, mnogo je zaost'o, a onda se pojavio Birar i zgrabio ga." I počinje da plače. Džek se naginje napred. "Jeste li videli da se to dogodilo? Bilo ko od vas?" "Neeeaa", cvili Roni. Ti-džej polako odmahuje glavom. "Niste videli nekoga da razgovara sa Tajem, ili neka kola da su se zaustavila, da je ušao u neku prodavnicu, ili tako nešto?" Dečaci se oglašavaju nerazgovetnim brbljanjem kojim hoće da kažu da nisu ništa videli. "Kada ste primetili da ga nema?"

121

Ti-džej otvara usta, i ponovo ih zatvara. Roni kaže: "Kada smo uzeli 'slurpije'." Lice mu se grči od napetosti. Ti-džej potvrdno klima glavom. Dva sledeća pitanja otkrivaju da su u 'slurpijima' uživali u 7-Jedanaest, gde su takođe kupili i Magične kartice, i da im verovatno nije trebalo više od minut-dva da primete Tajlerov nestanak. "Ebi je rek'o da će nam Tajler kupiti još kartica", dodaje uslužni Roni. Stigli su do trenutka koji je Džek čekao. Kakva god bila njihova tajna, dogodila se ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest i shvatili da im se Tajler još nije pridružio. A tajna je isključivo Ti-džejeva muka. Dečak praktično znoji krv, dok je njegovog prijatelja prilično smirilo prisećanje na 'slurpije' i Magične kartice. Ostalo je još samo jedno pitanje koje želi da im postavi. "Ebi je, dakle, hteo da nađe Tajlera. Jeste li svi seli na bicikle i tražili okolo, ili je Ebi poslao samo jednog od vas?" "A?" kaže Roni. Ti-džej spušta bradu i ukršta ruke ispred glave kao da se brani od udaraca. "Tajler je nekud otiš'o", kaže Roni. "Nismo ga tražili, nego smo otišli u park. Da se menjamo za Magične kartice." "Shvatam", kaže Džek. "Hvala ti, Roni. Mnogo si mi pomogao. Hoću sad da izađeš i ostaneš sa Ebijem i pozornikom Dilakom, a ja ću malo da popričam sa Tidžejem. Neće trajati više od pet minuta, ako bude i toliko." "Mogu d' idem?" Na Džekovo klimanje glavom, Roni se bojažljivo diže od stola. U trenutku kada je stigao do vrata, Ti-džej zajeca. Onda Roni izlazi, a Ti-džej se grči u stolici i trudi se da bude što manji dok zuri u Džeka očima koje su postale sjajne, pljosnate i savršeno okrugle. "Ti-džej", kaže Džek, "uveravam te da nemaš šta da brineš." Sada kada je ostao sam sa dečakom koji je priznao krivicu tako što je zaspao u sobi za ispitivanje, Džek Sojer pre svega želi da ga oslobodi te krivice. Zna Ti-džejevu tajnu, da zapravo nema tajne; beskorisna je. "Bez obzira šta mi budeš rekao, neću te uhapsiti. To je takođe obećanje. Nisi ni u kakvoj nevolji, sine. U stvari, drago mi je što ste ti i tvoji drugari mogli da dođete i pomognete nam da razjasnimo stvar." Još dva ili tri minuta nastavlja da govori u ovom smislu, i T.Dž. Reniker, prethodno osuđen na smrt streljanjem, postepeno počinje da shvata da je pomilovanje ipak stiglo i da je pošteđen od onoga što njegov drugar Ebi naziva obranim bostanom. Vraća se u prvobitnu veličinu, a oči mu više nemaju prestravljen izraz. "Reci mi šta je Ebi uradio", kaže Džek. "Ostaće među nama. Nikome neću reći. Časna reč. Neću te otkucati." "'Teo je da Taj kupi još Magičnih kartica", kaže Ti-džej, napipavajući put kroz nepoznatu teritoriju. "Da je Taj bio tamo, mor'o bi. Ebi nekad ume da bude stvarno gadan. Rek'o mi je spusti se niz ulicu i dovedi sporaća, il' ću ti napravim indijansku vatru." "I ti si seo na bicikl i spustio se niz ulicu Čejs." "Aha. Gled'o sam, al' nigde nisam vid'o Taja. A bio sam siguran da 'oću, znate? Jer 'de je drugo mog'o da bude?" "Ali...?" Džek izvlači odgovor za koji zna da sledi tako što kruži šakom po vazduhu.

122

"Al' ga ipak nisam vid'o. Stig'o sam do ulice Kvin, tamo 'de je starački dom, sa visokom živicom ispred. I onda sam ugled'o njegov bajs. Na pločniku ispred živice. I njegovu patiku. I lišće sa živice." Evo konačno i nje, beskorisne tajne. Možda ne potpuno beskorisne: dala je prilično tačno vreme dečakovog nestanka: 8:15, otprilike, ili 8:20. Bicikl je ležao na pločniku pored patike otprilike četiri sata pre nego što ih je Deni Čeda pronašao. Makstonov dom zauzima gotovo celokupno zemljište u tom delu ulice Kvin, a gosti nisu počeli da se pristižu na Festival jagoda pre podneva. Ti-džej opisuje kako se uplašio - ako je Ribar uvukao Taja u živicu, mogao je da se vrati po još! U odgovor na Džekovo poslednje pitanje, dečak kaže: "Ebi nam je rek'o da kažemo da se Taj odvez'o dok smo stajali ispred Olsortsa, da nas, kao, ne bi okrivili zbog toga. Ako ispadne da je ubijen. Taj nije ubijen, je l' da? Decu k'o Taj ne ubijaju." "Nadam se da nije", kaže Džek. "I ja." Ti-džej šmrče i briše nos nadlakticom. "Hajde, vreme je da se vratite kući", kaže Džek, i diže se sa stolice. Ti-džej ustaje i polazi duž stola. "Oh! Sad sam se setio!" "Šta?" "Na pločniku je bilo i perja." Pod ispod Džekovih nogu počinje da se ziba, levo pa desno, kao da je na palubi broda. Pridržava se za naslon stolice. "Stvarno?" Čini napor da se sredi pre nego što će se okrenuti dečaku. "Kako to misliš da je bilo perja?" "Crna pera. Velika. K'o od vrane. Jedno je bilo pored bajsa, a drugo u patiki." "Čudno", kaže Džek, kupujući vreme da se oporavi od neočekivanog pojavljivanja perja u njegovom razgovoru sa T.Dž. Renikerom. Apsurdno je da je uopšte reagovao na tako nešto, a to što je na trenutak osetio da će se onesvestiti već je groteskno. Ti-džejevo perje bilo je pravo perje prave vrane na pločniku. Njegovo perje bilo je iz sna, perje nepostojećih crvendaća, nestvarnih kao i sve drugo u snu. Džek podseća sebe na više ovakvih korisnih stvari, i uskoro se ponovo oseća normalno, ali bi trebalo da imamo na umu da će ostatak noći i veći deo sledećeg dana reč perje ostati da lebdi, okružena aurom naelektrisanom kao olujni oblak, iza i između njegovih misli, povremeno izranjajući sa sažižućim praštanjem munje. "Uvrnuto", kaže Ti-džej. "Mislim, kako je pero dospelo u patiku?" "Možda ga je doneo vetar", kaže Džek, spremno prenebregavši činjenicu da je dan bio bez vetra. Ohrabren mirovanjem poda, pokazuje Ti-džeju da izađe u hodnik, i polazi za njim. Ebi Veksler se otiskuje od zida i zaustavlja se pored Bobija Dilaka. I dalje igrajući ulogu, Bobi kao da je isklesan od mermera. Roni Mecger se strateški odmiče. "Ove momke sada možete da pustite kući", kaže Džek. "Izvršili su svoju dužnost." "Ti-džej, šta si rekao?" pita Ebi, pretećim glasom. "Potvrdio je da ne znate ništa o nestanku vašeg drugara", kaže Džek.

123

Ebi se opušta, mada ne bez mrkih pogleda svima oko njega. Poslednji i najopakiji pogled upućen je Džeku, koji podiže obrve. "Nisam plak'o", kaže Ebi. "Uplašio sam se, al' nisam plak'o." "Da si se plašio, jesi", kaže Džek. "Sledeći put nemoj da mi lažeš. Imao si priliku da pomogneš istrazi, i uprskao si je." Ebi se muči da shvati ovu poruku i uspeva, bar delimično, da je svari. "U redu, al' nisam vama pokaz'o srednjaka. Bilo je to zbog one glupave muzike." "Ni meni se nije svidela. Moj saputnik je insistirao da je čujem. Znate ko je to bio?" U lice Ebijevom sumnjičavom durenju, Džek kaže: "Džordž Redban." To je isto kao da je rekao Supermen ili Arnold Švarceneger; Ebijeva podozrivost isparava, i lice mu se preobražava. Njegove sitne, blizu smeštene oči ispunjavaju se nevinom zadivljenošću. "Poznajete Džordža Redbana?" "On je jedan od mojih najboljih prijatelja", kaže Džek, prećutavši da se većina drugih drugih najboljih prijatelja takođe svodi na Džordža Redbana. "Strava", kaže Ebi. Ti-džej i Roni ponavljaju kao hor: "Strava." "Džordž jeste strava tip", kaže Džek. Preneću mu šta ste rekli. Hajdemo dole, do vaših bicikala." Još opijeni čašću što su videli velikog, veličanstvenog Džordža Redbana, dečaci uzjahuju bicikle, spuštaju se niz ulicu Samner i skreću u Drugu. Bobi Dilak progovara: "Dobro vam je bio taj trik sa Džordžom Redbanom. Poslali ste ih srećne kući." "Nije bio trik." Toliko iznenađen da se progurao u stanicu zajedno sa Džekom, Bobi kaže: "Džordž Redban vam je stvarno prijatelj?" "Aha", kaže Džek. "I mogu ti reći da ponekad ume da bude pravi davež." Dejl i Fred Maršal dižu pogled na Džekov ulazak u kancelariju, Dejl sa opreznim iščekivanjem, a Fred Maršal sa nečim što Džek sa žaljenjem prepoznaje kao nadu. "Pa?" kaže Dejl. (perje) "Bio si u pravu, nešto su krili, ali ne bog zna šta." Fred Maršal se svaljuje na naslon stolice, puštajući da nada iscuri iz njega kao vazduh iz probušene gume. "Ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest, Vekslerov mali je poslao Ti-džeja niz ulicu da potraži vašeg sina", kaže Džek. "Kada je Ti-džej stigao u ulicu Kvin, video je bicikl i patiku kako leže na pločniku. Naravno, svi su pomislili na Ribara. Ebiju Veksleru je palo na pamet da mi mogli da ih okrive za to što su ga ostavili samog, pa je smislio priču koju ste čuli - da je Tajler otišao od njih, a ne obratno." "Ako ste videli svu četvoricu zajedno oko osam i deset, to znači da je Tajler nestao samo nekoliko minuta posle toga. Šta radi taj tip, vreba u živicama?" "Možda baš to", kaže Džek. "Jesi li poslao ljude da pretraže živicu?"

124

(perje) "Oni iz državne su je pretražili uzduž i popreko. Sve što su našli bilo je lišće i zemlja." Fred Maršal udara pesnicom o sto kao da ukucava klin. "Moj sin je nestao četiri sata pre nego što je neko primetio njegov bicikl. Sada je već sedam i trideset! Nema ga ceo dan! Trebalo bi da vozim okolo i tražim ga, a ja sedim ovde s vama!" "Svi traže tvog sina, Frede", kaže Dejl. "Moji ljudi, državna policija, čak i FBI." "Nemam poverenja u njih", kaže Fred. "Nisu pronašli ni Irmu Freno, zar ne? Zašto bi sad našli mog sina? Koliko ja vidim, ostala mi je samo jedna nada." Emocije su mu pretvorile oči u svetiljke uperene u Džeka. "Ta nada ste vi, poručniče. Hoćete li mi pomoći?" Džekova treća i najproblematičnija misao, koja pripada isključivo iskusnom policajcu i do sada je bila potiskivana, tera ga da kaže: "Hteo bih da razgovaram sa vašom ženom. Ako planirate da je sutra posetite, da li bi vam smetalo da pođem sa vama?" Dejl trepće, pa kaže: "Možda bi trebalo da popričamo o tome." "Mislite da bi bilo neke koristi od toga?" "Moglo bi da bude", kaže Džek. "U svakom slučaju, možda bi se ona umirila kada bi vas videla", kaže Fred. "Živite u Norveškoj dolini, zar ne? To je na putu za Arden. Mogu da vas pokupim oko devet." "Džek", kaže Dejl. "Onda se vidimo u devet", kaže Džek, praveći se da ne primećuje znake pomešanog nespokojstva i ljutnje koje mu šalje prijatelj, ni glasić koji šapuće (perje). www.bosnaunited.net "Sjajno", kaže Henri Lejden. "Ne znam da li da ti zahvaljujem ili čestitam. Oboje, pretpostavljam. Prekasno je da budeš 'strava' kao ja, ali mislim da imaš šanse za 'krvav'." "Ne loži se. Jedini razlog što sam otišao tamo bio je da sprečim dečakovog oca da dođe kod mene." "To nije bio jedini razlog." "U pravu si. Osećao sam nekakvu teskobu, pa sam pomislio da bi mi prijalo da izađem malo na vazduh, da promenim ambijent." "Možda, ali je postojao i treći razlog." "Ako tako misliš, Henri, zajebao si se. Hoćeš da kažem da sam postupio u skladu sa građanskom svesti, ili iz časti, solidarnosti, altruizma ili šta ti ga ja znam čega. E, nisam. Ne volim što ovo moram da kažem, ali znaj da sam manje dobrodušan i odgovoran nego što misliš da jesam." "Zajebao sam se? Čoveče, tu si apsolutno u pravu. Skoro ceo život mi je ne zajeban, nego sjeban do koske." "Pohvalno je što priznaješ."

125

"Međutim, pogrešno si me shvatio. U pravu si, zaista mislim da si dobar i pošten čovek. Ne mislim, već znam. Skroman si, saosećajan, častan i odgovoran - bez obzira šta u ovom trenutku misliš o sebi. Ali nisam govorio o tome." "Nego o čemu?" "Drugi razlog zbog koga si odlučio da odeš do policijske stanice ima neke veze sa tim problemom, brigom, ili šta je već to što te muči u poslednji par nedelja. Kao da imaš nekakvu senku nad glavom." "Eh?" kaže Džek. "Taj problem, ta tvoja tajna, zaokuplja ti dobar deo pažnje, tako da si samo napola prisutan; ostatak je negde drugde. Dušo, zar misliš da ne mogu da osetim kada si zabrinut i odsutan? Možda sam slep, ali to ne znači da ne vidim." "U redu. Recimo da mi u poslednje vreme nešto zaokuplja misli. Kakve to ima veze sa odlaskom u policijsku stanicu?" "Postoje dve mogućnosti. Ili si išao da se suočiš, ili da pobegneš od toga." Džek ćuti. "Što ukazuje da taj problem ima veze sa tvojom karijerom policajca. Možda se neki stari slučaj povampirio da te proganja. Možda je neki opičeni siledžija koga si poslao u zatvor izašao pa ti preti da će te ubiti. Ili sam se ponovo zajebao, a ti si saznao da imaš rak jetre, i prognozu da ti je ostalo najviše tri meseca života." "Koliko mi je poznato nemam rak, niti nekakav bivši robijaš želi da me ubije. Svi moji stari slučajevi, bar većina njih, bezbedno počivaju u arhivi LAPD. S druge strane, nešto me u poslednje vreme jeste proganjalo, i trebalo je da očekujem da ćeš da osetiš to. Ali to je zato što nisam hteo, šta ja znam, da te opterećujem time dok sam ne dokučim o čemu se radi." "Reci mi jednu stvar, hoćeš? Jesi li išao da se suočiš, ili si bežao?" "Na to pitanje nema odgovora." "Videćemo. Kad će ta hrana? Bukvalno sam izgladneo. Previše sporo kuvaš. Ja bih još pre deset minuta bio gotov." "Strpi se", kaže Džek. "Sad će. Problem je ta tvoja blesava kuhinja." "To je najpraktičnija kuhinja u Americi. Možda čak na svetu." Pošto je napustio policijsku stanicu, dovoljno žurno da izbegne beskorisnu raspravu sa Dejlom, Džek je podlegao slabosti i pozvao Henrija sa ponudom da pripremi večeru za obojicu. Par dobrih stejkova, boca kvalitetnog vina, pržene pečurke i brdo salate. Pokupio bi sve što im treba usput, u Frenč Lendingu. Džek je već u tri ili četiri prilike pripremao hranu za Henrija, a Henri je priredio jednu potpuno uvrnutu večeru za Džeka. (Kućna pomoćnica je skinula sve začine i trave sa police da je očisti, i posle ih vratila na pogrešna mesta.) Zašto ide u Frenč Lending? Objasniće kada stigne. U pola devet je stao ispred Henrijeve prostrane bele kuće, pozdravio se sa Henrijem i uneo namirnice i primerak Sivog doma u kuhinju. Bacio je knjigu na kraj stola, otvorio vino, nasuo domaćinu i sebi po čašu, i počeo da priprema hranu. Potrošio je nekoliko minuta da se ponovo upozna sa neobičnostima Henrijeve kuhinje, u kojoj predmeti nisu bili poređani po vrsti - tiganji sa tiganjima, noževi sa noževima, lonci sa loncima - već prema tome kakvo se jelo sprema. Kada

126

bi Henri poželeo da isprži pastrmku i mlad krompir, trebalo je samo da otvori odgovarajući kredenac i da pronađe sav potreban pribor. Sve je bilo poređano u četiri osnovne grupe (meso, riba, perad i povrće), sa brojnim podgrupama i podgrupama podgrupa za svaku od kategorija. Ovakav sistem je potpuno zbunjivao Džeka, koji je često morao da zaviri u nekoliko odvojenih kraljevstava da bi pronašao špatulu koju želi. Dok je Džek seckao, tragao po policama i kuvao, Henri je postavio trpezu, a zatim seo da ispita zabrinutog prijatelja. Sada su stejkovi, lako pečeni, prebačeni na tanjire, pečurke poređane oko njih, a ogromna drvena činija za salatu izneta na sredinu stola. Henri objavljuje da je večera izvrsna, otpija gutljaj vina, i kaže: "Ako i dalje ne želiš da razgovaraš o svojem problemu, ispričaj mi bar šta se dogodilo u stanici. Pretpostavljam da je ostalo vrlo malo sumnje da je oteto još jedno dete." "Gotovo nimalo, žalim što moram da kažem. Radi se o dečaku po imenu Tajler Maršal. Otac mu se zove Fred Maršal, i radi kod Golca. Poznaješ li ga?" "Ima dosta vremena otkako sam kupio poslednji kombajn", kaže Henri. "Prvi utisak koji sam stekao o Fredu Maršalu bio je da se radi o jako finom momku", kaže Džek, i počinje da prepričava, potanko i ništa ne izostavljajući, šta se događalo i do kakvih saznanja se došlo u toku večeri, sve izuzev jedne stvari, a to je ona njegova treća, neizgovorena misao. "Stvarno si zatražio da posetiš Maršalovu ženu? U krilu za duševne bolesnike luteranske bolnice?" "Jesam, tražio sam", kaže Džek. "Sutra idemo tamo." "Ne kapiram." Henri jede tako što lovi hranu nožem, nabada je viljuškom i odmerava, pre nego što je odseče, usku traku stejka. "Zašto bi želeo da vidiš majku?" "Zato što mislim da je, na ovaj ili onaj način, povezana sa tim", kaže Džek. "Nemoj, molim te. Dečakova rođena majka?" "Ne kažem da je ona Ribar, pošto naravno nije. Prema priči njenog muža, ponašanje Džudi Maršal počelo je da se menja pre nego što je nestala Ejmi Sen Pjer. Njeno stanje se pogoršavalo uporedo sa ubistvima, i kada joj je nestao sin, potpuno je pukla. Muž je morao da je smesti u bolnicu." "Zar ne misliš da je imala više nego dobar razlog za slom?" "Otkačila je pre nego što joj je iko rekao za sina. Njen muž misli da je vidovita! Rekao je da je unapred videla ubistva, i da je znala da Ribar dolazi. Znala je da joj je sin nestao pre nego što su našli bicikl - kada je Fred Maršal stigao kući, zatekao ju je kako grebe po zidovima i govori besmislice. Bila je potpuno izvan kontrole." "Poznati su brojni slučajevi da majka oseti da njenom detetu preti opasnost ili je povređeno. Psihička veza. Zvuči kao praznoverje, ali verujem da je moguće." "Ne verujem da je u pitanju vidovitost, ili vremenska podudarnost." "Šta onda misliš da je?" "Džudi Maršal nešto zna, a to što zna je prava bomba. Fred to ne vidi - preblizu je - niti Dejl. Trebalo je da ga čuješ kako priča o njoj." "Šta je to što bi ona trebalo da zna?"

127

"Mislim da zna ko to radi. Mislim da je neko blizak njoj. Ko god da je, zna mu ime, i to je izluđuje." Henri mršti čelo, i primenjuje svoju tehniku prečešljavanja da ulovi još jedan zalogaj stejka. "I zato ideš u bolnicu da je navedeš da se otvori", konačno zaključuje. "Da. Otprilike." Izjavu prati tajanstvena tišina. Henri nemo peca mesa, žvaće ono što je upecao, i zaliva to kaberneom. "Kako je prošla tvoja tezga? Dobro?" "Lepota Božja. Trebalo je da vidiš one slatke stare svingere kako luduju na podijumu, čak i oni u kolicima. Mada me je jedan čilac malo iznervirao. Bio je neučtiv prema ženi po imenu Alisa, i tražio je da pustim 'Košmar ledi Megoen' iako takva pesma ne postoji, kao što verovatno znaš..." "Zove 'se San ledi Megoen'. Stvar Vudija Hermana." "Dobar si, mali. Ali tip je, pored toga, imao i stvarno jeziv glas. Zvučao je kao nešto iz pakla! Bilo kako bilo, nisam imao ploču Vudija Hermana, pa je zatražio 'Nikako da krenem' od Banija Berigana. Što je, slučajno, bila Rodina omiljena pesma. S obzirom na one moje uvrnute zvučne halucinacije, to me je prilično uzdrmalo. Ne znam zašto, ali jeste." Sledećih nekoliko minuta usredsređeni su na hranu. Onda Džek kaže: "O čemu razmišljaš, Henri?" Henri naginje glavu, kao da osluškuje neki unutrašnji glas. Iskrivivši lice, odlaže viljušku na tanjir. Unutrašnji glas nastavlja da zahteva njegovu pažnju. Namešta naočare, i okreće se Džeku. "Uprkos svemu što tvrdiš, i dalje razmišljaš kao policajac." Džeka spopada sumnja da mu Henri zapravo nije dao kompliment. "Šta time hoćeš da kažeš?" "Policajci drugačije posmatraju stvari nego oni koji to nisu. Kada policajac pogleda drugog čoveka, prvo se pita šta je ovaj skrivio. Pritom mu uopšte ne padne na pamet da je taj drugi verovatno nedužan. Za dugogodišnjeg policajca, sa više od deset godina u službi, svi osim policajaca su krivci, samo što još nisu uhvaćeni." Henri je opisao umno ustrojstvo više desetina ljudi sa kojima je Džek nekada radio. "Henri, otkud ti to znaš?" "Vidim im u očima", kaže Henri. "Takav im je pogled na svet. A ti si policajac." Džeku izleće: "Ja sam kopicajac." Obliva ga rumenilo. "Izvini, ta glupa fraza mi se stalno mota po glavi, i sada mi naprosto izletela." "Kako bi bilo da raščistimo sto i počnemo sa Sivim domom?" Pošto su naslagali ono malo sudova pored sudopere, Džek uzima knjigu sa drugog kraja stola i polazi za Henrijem u dnevnu sobu, zastavši u prolazu, kao što uvek čini, da osmotri prijateljev studio. Zastakljena vrata otvaraju se u malu, zvučno izolovanu sobu, pretrpanu elektronskom opremom: mikrofon i gramofon, vraćeni iz Makstonovog doma i ponovo postavljeni ispred Henrijeve debelo tapacirane, pokretne stolice; uređaj za menjanje ploča i odgovarajući digitalno-analogni konvertor postavljeni su nadomak ruke, pored miksete i teškog magnetofona u

128

blizini drugog, većeg prozora, koji gleda u kuhinju. U vreme kada je Henri planirao studio, Roda je tražila prozore, jer je htela, kako je rekla, da joj on bude na vidiku dok radi. Nigde se ne vidi nijedan kabl. Studio odlikuje disciplinovana urednost kapetanove kabine na brodu. "Reklo bi se da ćeš večeras raditi", kaže Džek. "Hteo bih da pripremim dva nova Henrija Šejka za slanje, a radim i na nečemu u čast datuma rođenja Lestera Janga i Čarlija Parkera." "Rođeni su istog dana?" "Zamalo. Dvadeset sedmog i dvadeset devetog avgusta. Znaš, nisam siguran da li će ti trebati svetlo ili ne." "Hajde da ga uključimo", kaže Džek. I Henri Lejden uključuje dve svetiljke pored prozora, a Džek Sojer odlazi do ogromne, meke fotelje nedaleko od kamina i uključuje jedan od zaobljenih krakova podne svetiljke i posmatra Henrija kako odlazi pravo do prekidača pored vrata sobe i ukrasnog gnezda sijalica pored svojeg omiljenog mesta za odmor, sofe u misionarskom stilu, uključuje prvo jednu a zatim i drugu, pa se spušta na sofu, ispruživši jednu nogu duž sedišta. Dugačku prostoriju obasjava prigušena, ujednačena svetlost koja se pojačava u okolini Džekove fotelje. "Sivi dom, od Čarlsa Dikensa", kaže on. Pročišćava grlo. "U redu, Henri, zaplovljavamo." "London. Mihajlov-dan tek što je prošao", čita, i ulazi u svet od čađi i blata. Blatnjavi psi, blatnjavi konji, blatnjavi ljudi, dan bez svetlosti. Uskoro stiže do drugog pasusa: "Svuda magla. Magla uz reku, tamo gde teče između zelenih ostrvaca i livada; magla niz reku, gde se valja, zaprljana, između pristanišnih dokova i nečistih izlučevina velikog (i neopranog) grada. Magla u eseškim močvarama, magla među kentskim visovima. Uvlači se u kuhinje ugljarskih škuna, leži na dvorištima, lebdi među jarboljem velikih lađa; preliva se preko razme barži i čamaca." Glas mu se ustaljuje, i um mu privremeno napušta stvarnost. Ono što čita bolno ga podseća na Frenč Lending, ulicu Samner i ulicu Čejs, svetla iza prozora gostionice 'Kod hrasta', Gromovitu Petorku u Gvožđarskom Sokačetu i sivi uspon pored reke, ulicu Kvin i živice oko Makstonovog doma, kućice razastrte na mreži, sve zagušeno nevidljivom maglom - koja briše izubijani znak ZABRANJEN PROLAZ na autoputu i guta Send Bar i klizi, gladno i pretražujući, dolinama. "Izvini", kaže. "Razmišljao sam - " "I ja", kaže Henri. "Nastavi, molim te." Džek Sojer, koji i pored te kratke vizije starog znaka ZABRANJEN PROLAZ ostaje potpuno nesvestan postojanja crne kuće u koju će jednog dana morati da uđe, ponovo se usredsređuje na stranicu i nastavlja da čita Sivi dom. Prozori se polako zamračuju, a svetiljke gore sve toplijim sjajem. Slučaj Džerndajsa i Džerndajsa povlači se po sudovima, potpomognut i otežavan uplivom advokata Čizla, Mizla i Drizla; ledi Dedlok ostavlja ser Lestera Dedloka samog na velikom imanju sa ruševnom kapelom, lenjom vodom reke i 'Stazom duhova'; Ester Samerson počinje da cvrkuće u prvom licu. Naši prijatelji zaključuju da Esterino pojavljivanje zahteva

129

malu 'pričest' ako će na duže da se prepuste cvrkutanju. Henri se diže sa sofe, otklizava u kuhinju i vraća se sa dve niske, široke čaše do trećina napunjene Balveni Dablvud singl-malt viskijem i čašom obične vode za čitača. Nekoliko gutljajčića, odobravajuće mrmljanje, i Džek nastavlja da čita. Ester, Ester, Ester, ali iza vodenog mučenja njene nepopustljive vedrine priča dobija na brzini i nosi čitača i slušaoca u svojem vagonu. Stigavši do pogodnog odmorišta, Džek sklapa knjigu i zeva. Henri ustaje i proteže se. Odlaze do vrata, i Henri izlazi za Džekom pod nesagledno noćno nebo, raskošno osvetljeno zvezdama. "Reci mi jednu stvar", kaže Henri. "Pitaj." "Dok ste bili u stanici, jesi li se osećao kao policajac? Ili kao da se pretvaraš da jesi?" "Pa, u stvari, bilo je iznenađujuće", kaže Džek. "Ubrzo sam se osećao kao da sam ponovo policajac." "To je dobro." "Zašto je to dobro?" "Zato što znači da si išao prema toj tvojoj vajnoj tajni, a ne bežao od nje." Vrteći glavom i smešeći se, namerno uskraćujući Henriju odgovor, Džek se penje u svoje vozilo i oprašta od domaćina sa neznatno ali očigledno uzdignutog vozačevog sedišta. Motor kašlje i počinje da brekće, farovi progledavaju, i Džek je sledećeg trenutka na putu kući. 9. Ne mnogo sati kasnije, Džek hoda središnjom stazom napuštenog zabavnog parka pod sivim jesenjim nebom. Sa obe strane nižu se daskama zatarabljene kućice: Fenvej Frenks tezga gde su služili kobasice u lepinji, Streljana En Okli, Bacaj-DokNe-Pogodiš. Pala je kiša, i opet će; vazduh je oštar od vlage. Čuje, u blizini, samotnu grmljavinu talasa koji se obrušavaju na napušteni šljunak plaže. Još bliže se čuje odsečno okidanje žica gitare. Melodija bi trebalo da bude vedra, ali Džeku zvuči kao groza pretočena u muziku. Nije mu jasno zašto je došao ovde. Ovo je staro mesto, opasno mesto. Prolazi pored zatvorene vrteške. Napred istaknut natpis obaveštava: SPIDI OPOPANAKS ĆE PONOVO BITI OTVOREN 1982., NA DAN SEĆANJA VIDIMO SE! Opopanaks, razmišlja Džek, samo što više nije Džek, već Džeki. Sada je Džekili, i majka i on su u bekstvu. Od koga? Od Slouta, naravno. Od onog hukača i bukača, ujaka Morgana. Spidi, ponavlja Džek u mislima, i kao da je telepatski prozvan, topao, pomalo zamućen glas počinje da peva. "Kad se crven, crven crvendać spusti iz visine / I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine..." Ne, misli Džek, ne želim da te vidim. Ne želim da čujem tvoju slatku pesmu staru. Ionako ne bi trebalo da budeš ovde, pošto si mrtav. Ležao si mrtav na doku u Santa Monici. Stari, ćelavi crnac, mrtav u senci zaleđenog konjića na ringišpilu.

130

Jeste, ali nije. Kada se stara logika pajkana jednom vrati, uraste kao tumor, čak i u snu, a ne treba je mnogo da se dokuči da ovo nije Santa Monika - previše je hladno i staro. Ovo je zemlja iz davnine, kada su Džek i Kraljica 'B'-filmova pobegli iz Kalifornije kao begunci kakvi i jesu bili postali. I nisu prestali da beže sve dok nisu stigli do druge obale, i mesta gde je Lili Kavano Sojer Ne, neću da mislim o tome, ja nikada ne mislim o tome - došla da umre. "Budi se, spavalice!" Glas njegovog starog prijatelja. Jes', prijatelja. Taj me je i poslao na stazu trnja, i postavio se između mene i Ričarda, mojeg pravog prijatelja. On je bio taj zbog koga umalo nisam poginuo, i zbog koga sam gotovo poludeo. "Budi se, i ustaj iz tog kreveta!" Budse, budse, budse. Vreme je da se suočiš sa strašnim opopanaksom. Vreme je da se vratiš u svoje ne-baš-prijatno nekad-bilo. "Neću", šapuće Džeki, a onda se staza završava. Napred je ringišpil, sličan onom na doku u Santa Monici, i onom koga se seća iz... pa, iz davne prošlosti. Drugim rečima hibrid, proizvod sna, ni ovde ni tamo. Ali zato nema sumnje ko je čovek koji sedi sa gitarom na kolenu ispod jednog od zaleđenih propetih konja. Džekili bi svuda prepoznao to lice, i srce mu se ispunjava starom ljubavlju. Opire joj se, ali je to borba u kojoj je malo njih uspelo da pobedi, pogotovo oni koji su bili vraćeni u uzrast dvanaestogodišnjaka. "Spidi!" uzvikuje. Starac podiže glavu, i tamno lice mu se lomi u osmeh. "Putujući Džek!" kaže. "Mnogo si mi nedostajao, sinko." "I ti meni", kaže on. "Ali više ne putujem. Okućio sam se dole u Viskonsinu. Ovo..." Pokazuje na svoje čarolijom obnovljeno dečačko telo, odeveno u farmerke i majicu. "Ovo je samo san." "Može biti da jeste, al' i da nije. U svakom slučaju, moraćeš još malčice da putuješ, Džek. Već neko vreme ti to poručujem." "Kako to misliš?" Spidijev kez je prevejan u sredini, i tužan na krajevima. "Ne izigravaj budalu predamnom, Džek. Posl'o sam ti perje, zar ne? I crvendaćevo jaje? Više no jedno." "Kad ćete jednom da me ostavite na miru?" pita Džek. Glas mu sumnjivo podseća na plač. Nimalo prijatan zvuk. "Ti... Henri... Dejl..." "Prestani s tim", kaže Spidi, ozbiljnije. "Nema više vremena da te ljubazno molim. Igra je postala oštra. Zar ne?" "Spidi..." "Ti imaš svoj pos'o, a ja svoj. Koji je isti. Zato nemoj tu da mi cviliš, Džek, i ne teraj me da opet igram šuge s tobom. Ti si kopicajac, k'o što si vazda bio." "Povukao sam se iz..."

131

"Poserem ti se na povlačenje! Ona deca koju je pobio, užas i stra'ota! Deca koju bi tek mog'o da pobije, to bi tek bilo strašno. Al' onaj koga je oteo..." Spidi se naginje napred, sa tamnim očima užarenim na tamnom licu. "Tog malog moraš da vratiš nazad, i to što pre. Ako ne budeš mog'o da ga vratiš, moraćeš sam da ga ubiješ, grozno je to što ti govorim, al' moram. Zbog toga što je Probijač, i to moćan. Još jedan takav k'o on mog'o bi mu biti dovoljan da ga obori." "Kome će biti dovoljno?" pita Džek. "Grimiznom Kralju." "A šta je to što taj Grimizni Kralj hoće da obori?" Spidi ga na trenutak nemo posmatra, pa umesto odgovora ponovo počinje da svira onu živu melodiju. " ... I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine..." "Spidi, ne mogu!" Melodija se prekida raštimovanim akordom kojem nema mesta u njoj. Spidi gleda u dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera sa hladnoćom od koje se dečaku ledi utroba, sve do skrivenog srca odraslog čoveka. Spidi Parker progovara sa pojačanim južnjačkim akcentom. Glas je pun prezira koji je gotovo opipljiv. "Da s' se latio posla, čuješ li me? Dosta je kukanja i cvilenja i izvlačenja. Id' nađi petlju tamo 'de s' je ostavio i na pos'o!" Džek pravi korak unazad. Teška šaka mu pada na rame, i on pomišlja: To je ujka Morgan. On, ili možda Sanlajt Gardener. Ponovo je 1981., i moram sve ponovo Ali to je dečakova pomisao, a san pripada odraslom čoveku. Sadašnji Džek Sojer odbacuje pomirljivo detinje očajanje. Ne, nije. Ne priznajem ništa od toga. Ta lica i ta mesta sam predao zaboravu. To nije bilo nimalo lako postići, i ne dam da nekoliko fantomskih peraca, nekoliko fantomskih jajašaca i jedan ružan san, sve ponište. Nađi sebi drugog dečaka, Spidi. Ovaj ti je odrastao. Okreće se, spreman da se bori, ali tamo nema nikoga. Iza njega na pločniku, izvrnut kao uginuli poni, leži dečji bicikl. Na registarskoj tablici na zadnjem delu piše BIG MEK. Okolo je rasuto vranino perje. Džek sada čuje drugi glas, hladan i napukao, ružan i neosporno zao. Zna da je to glas stvari koja ga je dotakla. "Tako je, usranko. Ne mešaj se u to. Budeš li se kačio sa mnom, rasuću ti creva od Rasena do La Rivijera." Na pločniku ispred bicikla otvara se jama koja se vrti kao vir. Širi se kao začuđeno oko. Nastavlja da se širi, i Džek se baca u nju. To je prolaz natrag. Izlaz. Podsmešljivi glas ga prati. "Tako je, drkošu", govori. "Beži! Beži od abalaha! Beži od Kralja! Spašavaj svoj kukavni jebeni život!" Glas se rastapa u smeh, i bezumni zvuk tog smeha prati Džeka Sojera u tamu između svetova. www.bosnaunited.net Satima kasnije, Džek stoji go na prozoru spavaće sobe, odsutno češući zadnjicu i posmatrajući kako nebo počinje da rudi na istoku. Budan je još od četiri. Ne seća se mnogo toga iz sna (njegovi odbrambeni mehanizmi možda popuštaju, ali još nisu potpuno slomljeni), ali je ostalo dovoljno toga da bude siguran u jednu stvar: leš na doku u Santa Monici toliko ga je potresao da je napustio posao zbog toga što ga je podsetio na nekoga koga je poznavao.

132

"Ništa se od toga nikada nije dogodilo", obraća se lažno strpljivim tonom danu koji sviće. "Imao sam nešto kao preadolescentni slom živaca, izazvan stresom. Moja majka je pomislila da ima rak, zgrabila me je i pobegla sa mnom sve do Istočne obale. Sve do Nju Hemšira. Verovala je da se vraća na Mesto Pređašnje Sreće da umre. Ispostavilo se da je to bila samo magla, kriza srednjih godina jedne glumice, ali šta zna dete? Bio sam pod stresom. Imao sam snove." Džek uzdiše. "Sanjao sam da sam spasao majčin život." Telefon iza njega počinje da zvoni, zvukom prodornim i napuklim u senovitoj sobi. Džek Sojer vrišti. www.bosnaunited.net "Probudio sam vas", kaže Fred Maršal, i Džek istog trenutka zna da je bio budan celu noć, i sedeo u kući gde više nema njegove žene i sina. Možda je gledao albume sa fotografijama, uz uključen televizor. Svestan da utrljava so u rane, ali nesposoban da prestane. "Ne", kaže Džek, "u stvari sam..." Zastaje. Telefon je pored kreveta, a pored telefona je beležnica. Na hartiji je nešto zapisano. Samo je Džek mogao to da uradi, jer je sam u kući - ele-jebe-mentarno, dragi moj Votsone - ali rukopis nije njegov. U jednom trenutku, dok je spavao, načinio je belešku rukopisom pokojne majke. Kula. Zraci. Ako se Zraci prekinu, Džekili, ako se Zraci prekinu i Kula padne Nema dalje. Ostaje samo siroti Fred Maršal, koji je otkrio koliko brzo stvari mogu da se pokvare čak i u najsunčanijem životu na Srednjem Zapadu. Džekova usta pokušala su da kažu nekoliko stvari dok mu je um zaokupljen ovim falsifikatom iz podsvesti, verovatno ne naročito pametnih stvari, ali Fredu to ne smeta; nastavlja da melje kao vodenica, bez zastajanja i naglašavanja koja ljudi obično primenjuju da naznače krajeve rečenica ili promene toka misli. Fred samo sipa, istovaruje, i Džek čak i u svojem odsutnom stanju spoznaje da se Fred Maršal iz ulice Robina Huda broj 16, one bombonice od kućice, približava pragu tolerancije. Ako se stvari uskoro ne promene nabolje, neće morati da posećuje svoju ženu na odelenju D Luteranske bolnice Francuskog okruga; biće cimeri. Džek shvata da je ono o čemu Fred melje upravo njihova dogovorena poseta Džudi. Prestaje sa pokušajima da ga prekine i samo sluša, namršteno zureći u belešku koju je zapisao. Kula i Zraci. Kakvi zraci? Sunčevi zraci? Noseće grede10? Podignite krovnu gredu visoko, o stolari? "... znam da sam rekao da ću vas pokupiti u devet ali je doktor Spiglmen to je njen lekar tamo Spiglmen je rekao da je imala jako tešku noć sa puno vike i vrištanja i pokušaja da otrgne tapete i pojede ih i možda nekakvog napada pa su joj dali taj novi lek mislim da je rekao pamizen ili patizon nisam zapisao Spiglmen me je 10

Tower and Beams - reč beam na engleskom znači i zrak i greda

133

pozvao pre petnaest minuta pitam se da li ti ljudi ikada spavaju i rekao da bismo verovatno mogli da je vidimo oko četiri misli da će njeno stanje biti stabilnije oko četiri i da bismo tada mogli da je vidimo pa bih onda došao po vas oko tri ili ako imate... "Tri će biti u redu", kaže Džek tiho. "... neke druge planove razumeću ali bih voleo da dođem po vas ako nemate najviše zato što bi mi bilo lakše da ne idem sam..." "Čekaću vas", kaže Džek. "Ići ćemo mojim pikapom." "... mislio sam da će se javiti Taj ili možda onaj koji ga je oteo da traži otkup ali je zvao samo Spiglmen on leči moju ženu tamo u..." "Frede, pronaći ću vašeg malog." Džek je užasnut ovim neosnovanim pouzdanjem, samoubilačkom samouverenošću koju čuje u svojem glasu, ali ova služi bar jednoj svrsi: okončava Fredovu poplavu mrtvih reči. Na drugoj strani nastaje blagoslovena tišina. Fred konačno progovara, drhtavim šapatom. "O, gospodine, kad bih samo mogao da verujem u to." "Želim da pokušate", kaže Džek. "Možda usput pronađemo i razum vaše žene." Možda su oboje na istom mestu, razmišlja, ali ovo ne izgovara. Na drugom kraju linije vlažni zvuci. Fred je počeo da plače. "Frede." "Da?" "Dolazite kod mene u tri." "Da." Silovito šmrkanje; ojađen, gotovo pridavljen jecaj. Džek sluti koliko je kuća Freda Maršala u ovom trenutku prazna, i već je to delimično razumevanje dovoljno loše. "Moja kuća u Norveškoj dolini. Prođete pored Rojeve Radnje, pređete potok Tamarak..." "Znam gde je." U Fredov glas uvukla se laka nota nestrpljivosti. Džeku je veoma drago što je čuje. "Dobro. Vidimo se." "Možete 'se kladite." Džek čuje prisenak Fredove trgovačke srdačnosti, i to ga dira u srce. "U koje vreme?" "T-tri?" Onda, sa malo većim pouzdanjem: "Tri." "Tako je. Ići ćemo mojim kamionetom. Na povratku možemo da večeramo u Gertinoj Kuhinji. Doviđenja, Frede." "Doviđenja, gospodine. I hvala vam." Džek spušta slušalicu. Još trenutak gleda u reprodukciju majčinog rukopisa i pita se kako bi se tako nešto zvalo u policijskom žargonu. Samofalsifikovanje? Frknuvši, gužva cedulju i počinje da se oblači. Popiće čašu soka, pa će malo na vazduh u šetnju. Da izduva ružne snove iz glave. A usput i zvuk zastrašujuće ravnog glasa Freda Maršala. Posle će da se istušira i da nazove Dejla Gilbertsona i pita da li je bilo

134

novih vesti. A možda i neće. Ako stvarno namerava da se uplete u to, moraće da pregleda brdo dokumentacije... da ponovo razgovara sa roditeljima... da osmotri starački dom u blizini mesta gde je nestao Maršalov mali... Glave pune ovakvih misli (prijatnih misli, u stvari, iako bi, kada bi mu to neko rekao, odlučno odbio da prizna), Džek se gotovo sapliće o kutiju koja leži na otiraču ispred ulaznih vrata. To je mesto gde Bak Evic, poštar, ostavlja pakete kad ima šta da ostavi, ali još nije prošlo ni pola sedam, i Bak bar još tri sata neće proći u svojem plavom kamiončiću. Džek se saginje i oprezno podiže paket. Veličine je kutije za cipele, umotan u grubo isečenu smeđu hartiju i uvezan ne trakom već složenim omčama bele vrpce, vezane u poveliku dečju mašnicu. U gornjem uglu je devet ili deset poštanskih maraka, sa slikama različitih ptica. (Nema, međutim, crvendaća: Džek ovo zapaža sa razumljivim olakšanjem.) Sa markama nešto nije u redu, ali Džek isprva ne uspeva da prepozna šta. Zato što je usredsređen na adresu, koja nikako nije u redu. Nema broja poštanskog sandučeta, broja otpremnice i poštanskog broja. Nema, zapravo, ni imena. Adresa se sastoji od jedne jedine reči, nažvrljane krupnim štampanim slovima: DŽ E K I Gledajući ta nevešta slova, Džek zamišlja ruku koja drži 'šarpi' marker u pesnici kao nož, i jezik isplažen u uglu usta nekog ludaka. Srce mu ubrzano tuče. "Ne sviđa mi se ovo", cedi. "Nimalo mi se ne sviđa." Za to, naravno, postoje valjani razlozi, kopicajski razlozi. To jeste kutija za cipele; oseća rub poklopca kroz smeđu hartiju, i zna da bezumnici stavljaju bombe u kutije od cipela. Bio bi lud da je otvori, ali mu se čini da ipak hoće. Ako odleti u vazduh, biće to dobar izgovor da eskivira Ribarev slučaj. Džek diže paket da oslušne kuca li, potpuno svestan da su tiktakave bombe zastarele kao crtaći sa Beti Bup. Ne čuje ništa, ali sada zna šta nije u redu sa markama, koje uopšte nisu marke. Neko je pažljivo isekao prednju stranu restoranskih paketića sa šećerom i zalepio ih na zapakovanu kutiju za cipele. Džeku se otima sumoran smeh. Ovo mu je zaista poslao neki ludak. Neki ludak zatvoren u ustanovi, sa lakšim pristupom šećeru nego markama. Ali kako je stigao do njega? Ko ga je ostavio (sa neponištenim lažnim markama) dok je on sanjao svoje haotične snove? I ko ga, u ovom delu sveta, zna kao Džekija? Dani kada je bio Džeki odavno su prošli. A ne, nisu, Putujući Džek, šapuće glas. Ni približno. Vreme je da obrišeš suze i sletiš iz visine, dečko. Počni tako što ćeš videti šta je u kutiji. Odlučno prenebregavajući glas sopstvenog razuma, koji mu govori da se opasno glupo ponaša, Džek kida vrpcu i noktom palca seče razlivene krugove crvenog voska. Ko još koristi vosak? Odlaže hartiju za pakovanje u stranu. Tu će možda biti posla za forenzičare. Kutija nije od cipela, nego od patika. Tačnije, od patika marke 'nju balans'. Broj pet. Dečji broj. Džekov puls na ovo utrostručuje ritam. Oseća kako mu po čelu

135

izbijaju graške ledenog znoja. Istovremeno mu se stežu grlo i sfinkster. Ovo je takođe poznato. Ovako se kopicajac priprema da se suoči sa nečim groznim. A ovo će da bude nešto grozno. Džek ni malo ne sumnja u to, i siguran je da zna ko mu je poslao paket. Ovo je poslednja prilika da se izvučem, razmišlja. Posle ovoga, diže se sidro i ovaj brod plovi... ko zna kuda. Ali shvata da je i to laž. Dejl će do podneva želeti da ga vidi u policijskoj stanici u ulici Samner. Fred Maršal stiže kod njega u tri, i idu u posetu Ludoj Domaćici iz ulice Robina Huda. Trenutak za povlačenje već je došao i prošao. Džek i dalje nije siguran kako se to dogodilo, ali se čini da je ponovo upregnut. Ako Henri Lejden bude toliko drzak da mu čestita na tome, Džeku se sve čini da će mu išutirati slepu guzicu. Glas iz sna šapuće ispod podnih dasaka Džekove svesti kao dah kužnog vazduha - rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera - ali ga ovo manje brine nego ludilo o kome svedoče marke od paketića sa šećerom i nažvrljana slova njegovog starog nadimka. Nije mu prvi put da ima posla sa ludacima. Pretnje da ne pominjemo. Seda na stepenica i spušta kutiju u krilo. Ispred njega, u severnom polju, i dalje vladaju sivilo i tišina. Bani Bočer, Tom Tomov sin, dolazio je pre nedelju dana da još jednom pokosi, i sada iznad strnjike visoke do nožnih članaka lebde fini pramenovi magle. A nad svim tim, nebo tek počinje da se osvetljava. Tihu bezbojnost njegovog prostranstva još ne narušava ni jedan oblačak. Negde se čuje zov ptice. Džek duboko udiše i misli, Ako ću ovde da umrem, mogao sam da prođem i gore. Mnogo gore. Onda, veoma pažljivo, skida poklopac sa kutije i odlaže ga u stranu. Nema eksplozije. Čini se, međutim, da je neko napunio kutiju sa noći. Tada shvata da je do vrha puna crnog vraninog perja, i ježi mu se koža na nadlakticama. Poseže za perjem, ali mu se ruka zaustavlja. Jednako bi poželeo da dodirne poluraspadnut leš žrtve kuge, ali vidi da ispod perja ima još nečega. Da uzme rukavice? U ormanu u predsoblju ima rukavica... "Jebeš rukavice", kaže, i istresa sadržaj kutije na smeđu hartiju koja leži pored njega na tremu. Nastaje poplava perja, koje se kovitla iako je jutarnji vazduh savršeno miran. Onda na Džekov trem pljeska predmet koji je do maločas bio obložen perjem. Trenutak kasnije širi se i miris, zadah nalik na pokvarenu salamu. Neko je na adresu Sojera sa puta kroz Norvešku dolinu poslao okrvavljenu dečju patiku. Nešto se svojski pomučilo da je sažvaće, a još više da sažvaće ono što je u njoj. Džek vidi belu pamučnu postavu - to će biti čarapa. Unutar čarape su krpice kože. Ovo je dečja 'nju balans' patika, sa detinjim stopalom, koju je jako izgrizla neka životinja. On ju je poslao, razmišlja Džek. Ribar. Da ga izaziva. Da mu poruči Ako hoćeš da skočiš, izvoli. Voda je topla, Džekili, voda je bogovska. Džek ustaje. Srce mu žestoko tuče, suviše učestalo da bi otkucaji mogli da se izbroje. Graške znoja na njegovom čelu narasle su i razdvojile se i teku mu niz lice kao suze, usne i šake i stopala su mu utrnuli... pa ipak govori sebi da je miran. Da je

136

video i gore stvari, mnogo gore, nasukane na stubove mostova i u prolazima ispod autoputeva u L.A. A nije ni prvi odsečeni deo tela koji je video. Jednom su, devedeset sedme, on i njegov partner Kirbi Tezijer našli raspareni testis na kazančetu šolje u toaletu gradske biblioteke u Kalver Sitiju, nalik na meko kuvano jaje koje ko zna otkada stoji. Zato i podseća sebe da je zapravo miran. Ustaje i silazi niz stepenice trema. Prolazi pored haube svojeg 'dodža rama' boje burgundca sa prvoklasnim stereo sistemom u kabini; prolazi pored hotela za ptice koji su on i Dejl postavili na obodu severnog polja, mesec ili dva pošto se Džek uselio u ovu, najsavršeniju kuću na svetu. Ponavlja sebi da je miran. Da je to samo dokazni materijal, i ništa više. Još jedna petlja na omči za vešanje koju će Ribar jednom navući sebi na vrat. Govori sebi da ne misli o tome kao delu tela nekog deteta, delu tela devojčice koja se zvala Irma, već kao o dokazu A. Oseća kako mu rosa kvasi članke bez čarapa i krajeve nogavica pantalona, zna da će iole duža šetnja kroz pokošenu travu da upropasti pet stotina dolara plaćene Gučijeve mokasine. Pa šta ako ih i upropasti? Toliko je bogat da je to već vulgarno; može sebi da priušti da ima cipela kao Imelda Markos, ako hoće. Najvažnije je da je smiren. Neko mu je doneo kutiju od cipela u kojoj je ljudsko stopalo, ostavio je usred noći na njegovom tremu, ali on je miran. To je samo dokazni materijal. A on? On je kopicajac. Dokazi su njegov hleb i voda. Samo da se malo nadiše vazduha, da izbaci iz nosa onaj miris pokavrene salame koji se podigao iz kutije... Džeku se otima pridavljen zvuk gađenja, i počinje malo brže da hoda. U glavi mu narasta osećaj klimaksa koji se približava (u mojoj smirenoj glavi, naglašava sebi). Nešto se priprema da pukne... ili da se promeni... ili da se promeni unazad. Ta poslednja misao je naročito uznemirujuća, i Džek počinje da trči preko polja, više dižući kolena i razmahujući rukama. Njegov prolazak ostavlja tamnu prugu na travi, dijagonalu koja započinje kod prilazne staze a mogla bi da se završi bilo gde. U Kanadi, možda. Ili na Severnom polu. Beli noćni leptiri, probuđeni iz rosom otežanog jutarnjeg dremeža, lepršaju u čipkastim ustrojstvima i ponovo padaju u posečenu travu. Trči još brže, dalje od ižvakane i krvave patike na trenu njegove savršene kuće, dalje od svojeg ličnog užasa. Ali taj osećaj pristižućeg klimaksa ne zaostaje za njim. U umu počinju da mu izranjaju lica, svako sa sopstvenim isečkom zvučnog zapisa. Lica i glasovi koja je više od dvadeset godina potiskivao. Kad god ova lica izrone i glasovi zamrmljaju, sve do sada bi sebi ponavljao staru laž, o tome kako je nekad postojao preplašeni dečak koji se zarazio majčinim neurotičnim strahom kao kijavicom i izmislio priču, veličanstvenu fantaziju sa plemenitim Džekom Sojerom, spasiteljem svoje majke, kao glavnim junakom. Ništa od toga nije bilo stvarno, i do njegove šesnaeste godine već je bilo zaboravljeno. Do tada je već bio miran. Baš kao što je sada, dok juri kao ludak preko polja, ostavljajući tamni trag i oblake zatečenih noćnih leptira iza sebe, ali sve to čini mirno. Usko lice i stisnute oči ispod naherene bele papirne kape: Ako možeš da mi dokotrljaš burence kad zatreba, dobio si posao. Smoki Apdajk, iz Outlija u državi Njujork, gde popiju pivo pa pojedu čašu. Outli, gde je nešto vrebalo u tunelu izvan varoši i gde ga je Smoki držao zatočenog. Sve dok...

137

Pohlepne oči, veštački osmeh, zaslepljujuće belo odelo: Nas dvojica se odnekud znamo, Džek... ali odakle? Reci mi. Priznaj. Sanlajt Gardener, propovednik iz Indijane koji se zvao i Ozmond. Ozmond u nekom drugom svetu. Široko, kosmato lice i preplašene oči dečaka koji uopšte nije bio dečak: Ovo je rđavo mesto, Džeki, Vuk zna da jeste. I bilo je, jako, jako rđavo mesto. Strpali su ga u kutiju, starog dobrog Vuka strpali su u kutiju, i na kraju su ga i ubili. Vuk je umro od bolesti koja se zove Amerika. "Vuče!" stenje čovek koji trči kroz polje. "Oh Bože, Vuče, toliko mi je žao!" Lica i glasovi, sva ta lica i glasovi što izranjaju pred njegovim očima, odzvanjaju mu u ušima, zahtevaju da budu viđeni i saslušani, ispunjavaju ga tim osećajem klimaksa, a sve brane samo što nisu odnete kao na plimnom talasu. U njemu besni mučnina, i potresa svet. Ponovo ispušta onaj zagrcnut zvuk, i grlo mu se ovaj put puni ukusom koga pamti: ukusom jeftinog, oporog vina. I odjednom je ponovo u Nju Hemširu, u zabavnom parku Arkadija. On i Spidi stoje pored ringišpila, sa svim onim konjićima zaleđenim u pokretu ("Jesi l' znao da svaki konjić na ringišpilu ima svoje ime, Džek?"), i Spidi mu pruža bocu vina i govori mu da je to magični sok, da je dosta da gucne i već je preko, preko u..." "Ne!" ječi Džek, svestan da je već kasno. "Ne želim da idem preko!" Svet se zaljulja na drugu stranu i on pada na travu, na ruke i kolena, čvrsto zatvorenih očiju. Nema potrebe da ih otvara; bogatiji, dublji mirisi koji mu odjednom ispunjavaju nozdrve kazuju mu sve što treba da zna. To, i osećaj povratka kući posle tolikih godina mraka u kojima su svaki budni pokret i odluka na neki način bili posvećeni tome da spreče (ili bar odlože) dolazak ovog trenutka. Evo Džeka Sojera, dame i gospodo, na kolenima u ogromnom polju sočne trave pod jutarnjim nebom čiju čistoću ne narušava ni jedna jedina čestica zagađenja. Džek jeca. Zna šta se dogodilo, i plače. Srce mu se kida od straha i radosti. Evo Džeka Sojera, dvadeset godina kasnije, sada odraslog čoveka, konačno ponovo na Teritorijama. www.bosnaunited.net I upravo je glas njegovog starog prijatelja Ričarda - koga tu i tamo zovu i Racionalni Ričard - to što ga spašava. Ričard kakav je sada, na čelu sopstvene advokatske kuće (Slout i saradnici), a ne onaj Ričard kojega je Džek možda i ponajbolje poznavao, u vreme dugih raspusta na Sibruk Ajlendu, u Južnoj Karolini. Ričard od Sibruk Ajlenda bio je maštovit, jezičav, hitronog, kuštrave kose i tanušan kao jutarnja senka. Današnji Ričard, Ričard od Privrednog Prava je tanak oko glave, okrugao oko struka, sklon sedenju i 'bušmil' pivu. Takođe se postarao da spljeska sopstvenu maštu, u vreme Sibruk Ajlenda tako briljantno razigranu, kao dosadnu muvu. Džeku je povremeno padalo na pamet da se život Ričarda Slouta sastojao od odricanja, ali je jedna stvar bila i dodata (verovatno na studijama prava): pompezni, ovčjem blejanju sličan zvuk premišljanja, naročito izluđujući na telefonu, koji je sada Ričardov zaštitni znak. Ovaj zvuk započinje zatvorenih usta, a onda izbija kada Ričard široko razvuče usta u grimasu koja čini da liči na apsurdnu kombinaciju dečaka iz bečkog horda i lorda Ho-Hoa. I dok sada kleči, žmureći, usred zelene livade koja je do maločas bila njegovo severno polje, udišući nove, bogatije mirise koji se tako dobro seća i za kojima je

138

toliko čeznuo iako nije bio svestan toga, Džek čuje Ričarda Slouta kako počinje da mu govori u glavi. Kakvo su olakšanje te reči! Zna da je to njegov um koji oponaša Ričardov glas, ali je uprkos tome pravi blagoslov. Da je Ričard tu, Džek veruje da bi zagrlio starog druga i rekao: Dabogda mi zauvek popovao, Riči-dečko, blejao ili ne. Racionalni Ričard govori: Nadam se da si svestan da sanjaš, Džek... be-heeee... bez sumnje se radi o stresu zbog otvaranja tog paketa... be-heeee... koji te je naterao da se onesvestiš, a to je opet izazvalo... be-HEEEE!... san koji sada sanjaš. I dalje klečeći, zatvorenih očiju i sa kosom na licu, Džek kaže: "Drugim rečima, radi se o onome što smo zvali..." Tačno! Ono što smo zvali... be-heeee... 'sibruška posla'. Ali Sibruk Ajlend je davna prošlost, Džek, i zato ti savetujem da otvoriš oči, digneš se na noge i podsetiš se, u slučaju da vidiš bilo šta nenormalno... b'hee!... da to zapravo ne postoji. "Zapravo ne postoji", mrmlja Džek. Ustaje i otvara oči. Zna, već na prvi pogled, da to zaista postoji, ali zadržava Ričardov važni 'možda izgledam kao da mi je trideset pet, al' mi je u stvari šezdeset' glas u glavi, zaklanjajući se njim. Na taj način uspeva da sačuva osetljivu ravnotežu umesto da se zaista obeznani ili - moguće je - potpuno odlepi. Iznad njega, nebo je beskrajno bistre tamnoplave boje. Oko njega, poljska trava i popino prase visoki su do rebara umesto do članaka; u ovom delu Božje tvorevine nije bilo Banija Bočera da ih pokosi. Nema, zapravo, ni kuće tamo odakle je došao; tamo je samo živopisni stari ambar sa vetrenjačom. Gde su letači? razmišlja Džek, gledajući u nebo, pa žustro odmahuje glavom. Nema letećih ljudi, nema dvoglavih papagaja, nema vukodlaka. Sve su to sibruška posla, neuroza koju je pokupio od majke i njom privremeno zarazio čak i Ričarda. A sve to nije bilo ništa drugo nego... be-heee... besmislica. Prihvata ovo, iako istovremeno zna da bi istinska besmislica bila ne verovati u ono što ga okružuje. Miris trave, sada tako silovit i sladak, pomešan sa cvetnijim mirisom deteline i težim, basso profundo mirisom crnice. Beskonačno glasanje cvrčaka, koji žive svoje nemisleće cvrčave živote u travi. Uzlepršani beli poljski leptiri. Glatki obraz neba, bez ijednog telefonskog kabla ili dalekovoda ili traga mlaznjaka. Ono što na Džeka ostavlja najupečatljiviji utisak, međutim, jeste savršenstvo polja oko njega. Na mestu gde je pao na kolena ostalo je kružno udubljenje ugažene rosne trave. Ali nema traga koji vodi do kruga, belega prolaska kroz vlažnu i meku travu. Kao da je pao sa neba. To je nemoguće, naravno, opet sibruška posla, ali... "I jesam pao sa neba, u stvari", kaže Džek, zadivljujuće mirnim glasom. "Stigao sam ovamo iz Viskonsina. Prebacio sam se." Ričardov glas na ovo žučno protestuje, eksplodira u niz hmfova i be-heeetanja, ali Džek jedva da to i primećuje. To je samo stari dobri Racionalni Ričard, koji radi ono što Racionalni Ričard obično radi, u njegovoj glavi. Ričard je jednom već prošao kroz sve ovo i ostao više ili manje čitav u glavi... ali je tada imao dvanaest godina. Te su jeseni obojica imali dvanaest godina, a sa dvanaest godina telo i um su ti elastičniji. Džek se u međuvremenu polako okretao oko sebe, i video samo prostrana polja (magla nad njima se u rastućoj toploti dana već pretvara u bledu koprenu) i

139

plavosive šume iza njih. Sada se, međutim, ukazalo još nešto. Prema jugoistoku nazire se zemljani put. Iza njega, na obzorju ili malo dalje, savršeno letnje nebo malčice je uprljano dimom. To nisu odžaci, razmišlja Džek, u julu se ne loži, već možda manje manufakture. I... Čuje zvižduk - tačnije tri otegnuta zvižduka, prigušena daljinom. Čini mu se da mu srce postaje preveliko za grudi, a uglovi usana izvijaju se u osmeh koji ne može da spreči. "Vidi Boga ti, tamo je Misisipi", kaže, i leptiri oko njega kao da igraju u odobravanju, vezu jutarnju čipku u vazduhu. "To je Misisipi, ili kako ga ovde već zovu. A zvižduk, prijatelji i komšije..." Kroz letnji dan u nastanku do njega stižu još dva zvižduka. Istina je, daljina ih prigušuje, ali bi, da su bliže, bili gromoviti. Džek zna da je tako. "To je parobrod. I to poveliki. Možda čak sa točkovima." Džek polazi prema putu, govoreći sebi da je ovo samo san, ne verujući ni u šta u njemu ali ga koristeći kao što akrobata koristi svoju motku za ravnotežu. Pošto je prešao stotinak jardi, okreće se i gleda za sobom. Kroz popino prase pruža se tamna pruga, koja započinje na mestu gde je doskočio i seče pravo do mesta gde je sada. To je trag njegovog prolaska. Jedini trag. Levo od njega, u daljini (sada, u stvari, gotovo odmah iza njega) dižu se ambar i vetrenjača. Ono su moja kuća i garaža, razmišlja Džek. Ili to bar jesu u svetu ševroleta, ratova na Srednjem Istoku i kontakt-emisije Opre Vinfri. Ide dalje, i gotovo stiže do puta kada mu postaje jasno da ono na jugoistoku nije samo dim. Oseća se i nešto kao podrhtavanje. Pulsira mu u glavi kao početak migrenske glavobolje. I neobično je neujednačeno. Ako se okrene licem prema jugu, to neprijatno pulsiranje slabi. Okrene li se na istok, nema ga. Prema severu gotovo da ga nema. A onda se, kako nastavlja da se okreće, ponovo pojačava do punog intenziteta. Sada kada ga je svestan još je dosadnije, kao što zujanje muve ili kuckanje radijatora u hotelskoj sobi počnu da smetaju kada počnete da ih primećujete. Džek pravi još jedan usporeni okret. Prema jugu, vibracija slabi. Prema istoku nestaje. Prema severu, ponovo počinje da se oseća. Prema zapadu, jača. Prema jugozapadu, ulovljena je kao stanica na radiju. Bam, bam, bam. Crno i opako pulsiranje slično glavobolji, i miris dima... "Ne, ne, nije dim", kaže Džek. Stoji u letnjoj travi koja mu dopire gotovo do grudi, natopljenih pantalona, sa belim leptirima koji mu lepršaju oko glave kao kolebljivi oreol, široko otvorenih očiju, još jednom bledih obraza. U ovom trenutku izgleda kao da mu je ponovo dvanaest godina. Sablasno je kako se glatko vratio u svoje mlađe (i verovatno bolje) ja. "Ne miriše na dim, nego na..." Odjednom ponovo ispušta onaj zagrcnuti zvuk. Zato što mu miriše - ne u nozdrvama, već u središtu glave - na pokvarenu salamu. To je miris poluraspadnutog, odsečenog stopala Irme Freno. "Osećam njega", šapuće Džek, svestan da ne misli na miris. Za to pulsiranje može da zaključi bilo šta... uključujući i to, odjednom shvata, da je prestalo. "Osećam Ribara... Ili njega, ili... ne znam."

140

Ponovo počinje da hoda, i stotinak jardi dalje još jednom zastaje. Pulsiranje u glavi je zaista prestalo. Izgubilo se kao što se radio-stanice izgube kada dan otopli i vazduh postane gušći. Oseća olakšanje. Džek je gotovo stigao do zemljanog puta, koji bez sumnje vodi do ovdašnje verzije Ardena, a u drugom pravcu do verzija Sentralije i Frenč Lendinga, kada čuje zvuk nepravilnog bubnjanja. Ne samo što ga čuje, već ga i oseća, penje mu se uz noge kako ritam Džina Krupe. Okreće se levo, i uzvikuje od iznenađenja i razdraganosti. Tri ogromna smeđa stvorenja sa dugačkim kloparavim ušima prolaze u skokovima pored mesta na kome stoji, dižući se iznad trave, uranjajući u nju i ponovo se dižući. Liče na zečeve ukrštene sa kengurima. Njihove okrugle crne oči pilje u komičnom užasu. Preskaču put, dižući ravnim stopalima (prekrivenim belim krznom) prašinu. "Isuse!" kaže Džek, smejući se i jecajući istovremeno. Pljeska se dlanom po čelu. "Šta je to bilo, Riči-dečko? Šta imaš da kažeš na to?" Riči, naravno, ima. Saopštava Džeku da je Džek upravo imao posebno živopisnu... be-heee!... halucinaciju. "Pa naravno", kaže Džek. "Džinovske zeke. Odvedi me do najbližeg sastanka udruženja alkoholičara na lečenju." Zakoračivši na put, ponovo gleda prema jugozapadnom obzorju. U maglu dima koja se tamo vidi. Selo. Da li njegovi žitelji strahuju kada se večernje senke produže? Plaše li se dolaska noći? Stvorenja koje im odnosi decu? Treba li i njima kopicajac? Naravno da se plaše. Naravno da im... Nešto leži na putu. Džek se saginje i podiže bezbol kapu Pivara, upadljivo nepripadajuću u ovom svetu džinovskih zečeva skakača, ali nepobitno stvarnu. Sudeći po podesivoj plastičnoj traci na potiljku, to je dečja bezbol kapa. Džek gleda unutra, znajući šta će da nađe, i to je stvarno tamo, pažljivo ispisano po obodu: TAJ MARŠAL. Kapa nije toliko vlažna kao Džekove pantalone, koje su natopljene rosom, ali nije ni suva. Džek pretpostavlja da leži tamo na ivici puta od juče. Bilo bi logično pretpostaviti da je otimač odvukao Taja ovim putem, ali Džek ne veruje u to. One vibracije od maločas verovatno su razlog za njegovu nevericu, za drugačiju sliku u glavi: vidi Ribara koji, pošto je strpao Taja na sigurno, ide ovim zemljanim putem. Ispod mišice nosi umotanu kutiju od cipela, ukrašenu lažnim markama. Tajeva bezbol kapa mu je na glavi, tačnije navrh glave zato što je mala za njega, ali i ne pokušava da podesi traku. Ne želi da Džek ni na trenutak pomisli da se radi o njegovoj kapi, zato što ga zapravo izaziva, čika ga da uđe u igru. "Oteo je dečaka u našem svetu", mrmlja Džek. "Prebegao sa njim u ovaj svet. Sakrio ga negde na sigurno, kao pauk muvu. Živog? Mrtvog? Živog, mislim. Mada ne znam zašto. Možda zato što želim da verujem u to. Mani to. Zatim je otišao do mesta gde je sakrio Irmu. Uzeo njeno stopalo i doneo ga meni. Doneo ga kroz ovaj svet, pa prešao u moj svet da ga ostavi na tremu. I usput izgubio kapu, možda? Spala mu sa glave?" Džek ne misli tako. Džek veruje da je taj zajebant, ta baraba, taj smrad što skače iz sveta u svet namerno ostavio kapu. Znao je da će Džek, ako bude prošao ovim putem, da je nađe.

141

Držeći kapu na grudima kao navijač na Miler Parku koji ukazuje poštovanje zastavi tokom puštanja nacionalne himne, Džek zatvara oči i usredsređuje se. Lakše je nego što je očekivao, ali pretpostavlja da je to zato što se neke stvari nikada ne zaboravljaju - kako se ljušti pomorandža, kako se vozi bicikl, kako se preskače između svetova. Dečku kao ti jeftino vino ionako nije potrebno, čuje reči svojeg starog drugara Spidija Parkera, čiji glas krije žicu smeha dok to govori. U isto vreme, ponovo ga prožima onaj osećaj vrtoglavice. Trenutak kasnije čuje, opasno blizu, zvuk motora automobila koji se približava. Povlači se unazad, i otvara oči. Vidi asfaltni put - to je put kroz Norvešku dolinu, ali... Trubi sirena, i pored njega seva prašnjavi stari 'ford', bočni retrovizor sa suvozačeve strane promašuje Džekov nos za manje od tridesetak centimetara. Džekove obraze i čelo preplavljuje vreo vazduh, u kome se ponovo oseća oštar miris ugljovodonika, i čuje glas nekog klinca sa farme: "... dupe sa puta, šupku..." "Mrzim kad mi neki tamo diplomac kravljeg fakulteta kaže da sam šupak", kaže Džek, imitirajući što bolje može glas Racionalnog Ričarda, i iako dodaje jedno pompezno Be-heee! umesto tačke, srce mu tuče kao ludo. Čoveče, zamalo da se prebaci tačno ispred onog momka! Daj, poštedi me, Džek, kaže Ričard. Sve je to bio san. Džek, međutim, zna da nije tako. Iako unezvereno gleda oko sebe, u dubini njegove duše nema čuđenja, ne, brate, ni trunčice. Kao prvo, još ima kapu - Tajevu bezbol kapu Pivara. Kao drugo, most preko potoka Tamarak nalazi se odmah iza sledeće uzvisine. U drugom svetu, tamo gde oko tebe skaču džinovski zečevi, prepešačio je najviše milju. U ovome je prešao najmanje četiri. Tako je bilo i nekada, razmišlja, kada je Džekiju bilo šest godina. Kada su svi živeli u Kaliforniji i niko nije živeo nigde drugo. Ali to je pogrešno. Zbog nečega je pogrešno. Džek stoji pored puta koji je pre nekoliko sekundi bio zemljani a sad je asfaltni, stoji gledajući u kapu za bezbol Taja Maršala u rukama i pokušava da shvati šta je to pogrešno i zašto je pogrešno, svestan da verovatno neće uspeti u tome. Bilo je to jako davno, a on ionako još od trinaeste godine radi na tome da pokopa svoje neosporno bizarno detinjstvo. Drugim rečima, više od polovine svojeg života. Čovek ne može toliko vremena da posveti zaboravljanju, da bi zatim pucnuo prstima i očekivao da odmah... Džek puca prstima. Obraća se već toplijem letnjem jutru: "Šta se dogodilo kada je Džekiju bilo šest godina?" I odgovara na sopstveno pitanje: "Kada je Džekiju bilo šest godina, tata je svirao trubu." Šta sad to znači? "Ne tata", odjednom nastavlja. "Ne moj tata. Dekster Gordon. Melodija se zvala 'Tata je svirao trubu'. Ili možda album. LP." Stoji tamo, odmahujući glavom, a onda klimne. "Svira. Tata svira. 'Tata svira trubu'." I sve se odjednom vraća. Dekster Gordon svira na haj-faju. Džeki Sojer sedi iza kauča, igrajući se svojim modelom

142

londonskog taksija, tako solidno teškim, što ga čini nekako uverljvijim od igračke. Njegov i Ričardov otac razgovaraju. Fil Sojer i Morgan Slout. Zamisli kakav bi taj druškan bio ovde, rekao je ujka Morgan, i to je za Džeka Sojera bio prvi nagoveštaj postojanja Teritorija. Kada je Džekiju bilo šest godina, prvi put je čuo za mesto. A... "Kada je Džekiju bilo dvanaest godina, prvi put je otišao tamo", kaže on. Besmislica! trubi Morganov sin. Totalna... be-heee!... besmislica! Još ćeš mi reći da si zaista video ljude kako lete! Ali pre nego što Džek uspeva da kaže, to ili nešto drugo, slici starog drugara, pristižu još jedna kola. Ova se zaustavljaju pored njega. Osoba koja sumnjičavo viri kroz prozor na vratima kola (Džek zna da je ovaj izraz uobičajen, i da sam po sebi ne znači ništa) je Elvina Morton, kućepaziteljica kod Henrija Lejdena. "Koji očin radiš ovde, Džek?" pita ga. On joj upućuje osmeh. "Loše sam spavao, gospođo Morton, pa sam izaš'o da malo prošetam ne bih li razbistrio glavu." "Da l' uvek gacaš kroz travuljinu i rosu kad 'oćeš da razbistriš glavu?" pita ona, gledajući u njegove farmerke, koje su promočene do kolena i više. "Pomaže li to išta?" "Izgleda da sam se malo bio zamislio", kaže on. "I meni se čini", kaže ona. "Upadaj, odvešću te skoro do kuće. Sem ako ne bi još malo da bistriš glavu." Džek ne može da se ne iskezi. Ovo joj je bilo dobro. U stvari, podsetila ga je na njegovu majku. (Kada bi je nestrpljivi sin pitao šta ima za večeru i kad će da bude, Lili Kavano je umela da odgovori: "Prženi prdeži sa lukom, a za dezert puding od vetra i sos od vazduha, dođi za pola krastavca." "Čini mi se da mi glava danas neće biti bistrija od ovoga", kaže on, i obilazi haubu stare smeđe 'tojote' gospođe Morton. Na sedištu pored nje je smeđa papirna kesa iz koje viri neki zeleniš. Džek je pomera na sredinu i seda. "Ne znam da l' onaj ko rano rani zaista dve sreće grabi", kaže ona, nastavivši da vozi, "al' znam da onaj ko porani kod Roja pokupi najbolji zeleniš. Osim toga, volim da stignem tamo pre džabalebaroša." "Džabalebaroša, gospođo Morton?" Ona mu upućuje svoj najsumnjičaviji pogled pa skreće oči u stranu, sa desnim uglom usana spuštenim kao da je okusila nešto kiselo. "Oni' što vise za pultom za doručkovanje i samo blebeću o Ribaru. Ko bi mog'o da bude, šta bi mog'o da bude - Šveđanin, Poljak ili Irac - i, naravno, šta bi mu uradili kad bi ga u'vatili, što bi se davno dogodilo da za to nije zadužen onaj praznoglavac Dejl Gilbertson. Po njinim rečima. Lako je biti pametan kad ti se strina gnezdi na jednom od stolaca Roja Soderholma, u jednoj ruci ti šolja kafe a u drugoj pecaljka. Po mom mišljenju. Naravno, polovini nji' je u zadnjem džepu ček pomoći za nezaposlene, al' o tome ne govore. Moj otac je umeo da kaže: 'Pokaži mi čoveka kom je ispod časti da skuplja koševinu u julu, i pokazaću ti čoveka koji cele godine ne mrdne prstom."

143

Džek se zavalio u naslon sedišta, sa kolenima na kontrolnoj tabli, i posmatra kako se put odmotava ispred njih. Uskoro će biti kod kuće. Pantalone počinju da mu se suše, i oseća se neobično smireno. Elvina Morton ima tu dobru osobinu da sagovornik uopšte ne mora da vodi svoj deo razgovora, jer će ona rado da preuzme oba. Pada mu na pamet još jedan Lilizam. Kada bi opisivala neku izrazito pričljivu osobu (ujaka Morgana, na primer), umela je da kaže da je tome i tome jezik 'okačen po sredini a oba kraja laparaju." Na licu mu je osmejak, i krije ga rukom od gospođe M. Kada bi ga pitala šta je toliko smešno, šta bi odgovorio? Da je upravo pomislio da joj je jezik okačen po sredini? Smešno je, međutim, i to što su misli i sećanja u toj količini navalile da naviru. Zar još juče nije pokušao da pozove majku, kao da se ne seća da je umrla? Za to mu se sada čini da se dogodilo u nekom drugom životu. Možda to jeste bio drugi život. Bog zna da nije isti čovek koji je jutros ustao iz postelje, umorno i sa osećanjem koje se najbolje može opisati kao prokleto. A sada se oseća živo, po prvi put otkako... pa, recimo, otkako ga je Dejl provozao ovim istim putem, i pokazao mu kućicu koja je nekada pripadala Dejlovom ocu. Elvina Morton, u međuvremenu, melje dalje. "Mada priznajem da i sama izmišljam svakojake izgovore d' odem iz kuće kad počne da izigrava Ma'nitog Mongoloida", kaže. Mahniti Mongoloid je ime koje gospođa Morton koristi za Henrijevog Viskonsinskog Pacova. Džek sa razumevanjem klima glavom, ne znajući da će za nekoliko sati i sam sresti druškana koga zovu Mahniti Mađar. Nestašluci života. "Uvek je rano jutro kad mu dune u glavu da izigrava Ma'nitog Mongoloida, iako mu stalno govorim: 'Henri, ako već moraš da vrištiš i govoriš ogavštine i puštaš tu groznu muziku koju sviraju deca kojoj ne bi smeli da daju da priđu tubi, a kamoli električnoj gitari, zašto to moraš uvek da radiš ujutru kad znaš da će to da ti pokvari ceo dan?' I stvarno bude tako, četiri od pet puta kad izigrava Ma'nitog Mongoloida dobije glavobolju, pa posle celo popodne leži u spavaćoj sobi sa ledom na čelu i tog dana ne pipne ručak. Kad sledećeg dana pogledam vidim da mu nema večere - uvek je ostavljam na istom mestu u frižideru, osim kad mi kaže da će sam da sprema - al' često ni nju ne pipne, a i kad je nema mislim da je najčešće samo prospe u slivnik." Džek na to mhmne. To je sve što je potrebno da uradi. Njene reči se prelivaju preko njega, a on razmišlja o tome kako će staviti patiku u kesu, pridržavajući je mašicama za ugalj, i kako će, kada je odnese u policijsku stanicu, početi prikupljanje dokaza. Razmišlja o tome kako treba da proveri da li u kutiji ima još nečega, i da pregleda hartiju za pakovanje. Takođe treba da proveri one paketiće šećera. Možda je ispod slika ptica odštampano ime restorana. Verovatnoća je mala, ali... "A on kaže: 'Gospođo M., ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, pravo je uživanje dok traje. Nemate pojma kakvo je to uživanje.' A ja pitam: 'Kakvog može da bude uživanja u muzici o deci koja 'oće d' ubiju sopstvene roditelje i jedu fetuse i imaju seks sa životinjama - o čemu je jedna od ti' pesama stvarno bila, Džek, čula sam jasno k'o dan - i sličnom?' pitam ja njega, a on kaže - opsaa, evo stigosmo." U međuvremenu su zaista stigli do prilaznog puta Henrijeve kuće. Četvrt milje dalje vidi se krov Džekove kuće. Njegov 'ram' pikap veselo svetluca ispred kuće. Ne

144

vidi trem, niti užas koji leži na njegovom daščanom podu, čekajući da ga neko počisti. Da ga neko počisti u ime Boga. "Mogla bi' da te odvezem sve do kuće", kaže ona. "Zašto ne bi' baš tako uradila?" Pomislivši na patiku, i miris pokvarene salame oko nje, Džek se osmehuje, odmahuje glavom i hitro otvara vrata. "Mislim da ću ipak još malo da razmišljam", kaže on. Ona ga posmatra sa onim izrazom nezadovoljne podozrivosti za koju Džek pretpostavlja da je u stvari ljubav. Svesna je da je Džek ulepšao Henrijev život, i Džek pretpostavlja da je za nju to dovoljno da ga voli. Bar mu prija da veruje da je tako. Pada mu na pamet da nijednom nije pitala za bezbol kapu, a i zašto bi? U ovom delu sveta, svaki muškarac ima barem četiri takve. Polazi pešice ivicom puta, sa kosom koja poskakuje (dani otmenog friziranja kod 'Chez-Chez'-a na Rodeo Drajvu odavno su ostali za njim - ovo je oblast Kuli, i kada se uopšte seti da ode, šiša se kod starog Herba Ropera u ulici Čejs, pored Amveta), korakom lakim i gipkim kao u dečaka. Gospođa Morton se naginje kroz prozor i doziva ga. "Presvuci te farmerke, Džek! Čim uđeš u kuću! Ne čekaj da se osuše na tebi! Tako se zaradi artritis!" On diže ruku, ne osvrćući se, i dovikuje: "Važi!" Pet minuta kasnije, ponovo je na prilaznom putu do svoje kuće. Uspeo je, makar i privremeno, da sagori strah i depresiju u sebi. A sa njima, na njegovo olakšanje, i malopređašnji zanos. Kopicajcu koji vodi istragu najmanje od svega treba da to radi u ekstatičnom stanju. Ugledavši kutiju na tremu - i papir za pakovanje, a da ne zaboravimo ni simpatičnu dečju patikicu - Džek se u mislima okreće gospođi Morton koja navodi reči velikog mudraca Henrija Lejdena. Ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, dok traje pravo je uživanje. Nemate pojma kakvo uživanje. Pravo uživanje. Džek se kao detektiv s vremena na vreme osećao isto, ponekad kada je vršio istragu na mestu zločina, ali najviše kada je ispitivao svedoka koji zna više nego što govori... a to je nešto što Džek Sojer uvek zna, nešto što jednostavno nanjuši. Pretpostavlja da stolar oseća takvu radost kada im posao naročito dobro ide od ruke, vajari kada dobro urade nos ili bradu, arhitekte kada im se linije same od sebe uklapaju na nacrtima. Problem je u tome što neko u Frenč Lendingu (ili u nekoj od okolnih varoši, ali Džek tipuje na Frenč Lending) uživa na takav način kada ubija decu i jede delove njihovih tela. Neko se u Frenč Lendingu sve češće budi kao Ribar. www.bosnaunited.net Džek ulazi u kuću na zadnja vrata. Zastaje u kuhinji da pokupi kutiju kesa za otpatke, par uložaka za korpu za otpatke, đubrovnik i metlu. Otvara pregradu za led u frižideru i istovaruje otprilike polovinu kockica u jedan od plastičnih uložaka - što se tiče Džeka Sojera, stopalo sirote Irme Freno dostiglo je poslednju fazu raspadanja. Upada u radnu sobu, odakle uzima beležnicu, crni marker i hemijsku olovku. Iz dnevne sobe uzima kraće od dvoje mašica za ugalj. U trenutku kada ponovo stupa na trem već je odložio svoj tajni identitet u stranu.

145

Ja sam KOPICAJAC, razmišlja, osmehujući se. Branilac američkog načina života, zaštitnik nemoćnih i osvetnik mrtvih. I dok tako gleda u patiku na tremu, okruženu onim tužnim oblačkom smrada, njegov osmeh bledi. Oseća nešto od onog strahotnog tajanstva koje smo i mi osetili kada smo prvi put videli Irmu u ruševinama napuštenog restorana. Spreman je da učini sve da ukaže dostojnu počast ovom jadnom ostatku, istu kakvu smo mi ukazali detetu. Razmišlja o autopsijama kojima je prisustvovao, o tužnoj svečanosti koja se krije iza viceva i okrutnosti kasapnice. "Jesi li to ti, Irma?" tiho pita. "Ako jesi, pomozi mi. Pričaj sa mnom. Ovo je vreme kada mrtvi treba da pomognu živima." Ne razmišljajući šta radi, Džek ljubi vrhove prstiju i šalje poljubac patici na tremu. Razmišlja: Želim da ubijem čoveka - ili stvar koja je ovo učinila. Da ga obesim živog, dok vrišti i puni gaće. Da ga pošaljem na onaj svet u sopstvenoj nečisti. Ali ovakve misli nisu časne, i zato ih odbacuje. Prva kesa je za patiku sa ostacima stopala. Ubaci je mašicama. Zatvori kesu. Markerom upiši datum na kesi. Na listu iz beležnice opiši prirodu dokaznog materijala. Stavi kesu u uložak sa ledom. Druga je za kapu. Ovde nisu potrebne mašice, pošto je već dodirivao predmet. Stavlja kapu u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum, i prirodu dokaza. Treća kesa je za smeđu hartiju za pakovanje. Nekoliko trenutaka je drži podignutu mašicama, razgledajući lažne poštanske marke. Ispod svake slike piše PROIZVEO DOMINO, i to je sve. Nema imena restorana, niti ičeg sličnog. Odlaže je u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum. Zapisuje prirodu dokaza. Mete perje, i trpa ga u četvrtu kesu. U kutiji je ostalo još perja. Mašicama podiže kutiju, prebacuje perje iz nje na đubrovnik, a onda mu srce silovito poskakuje u grudima, gruva mu po levoj strani grudnog koša kao pesnica. Na dnu kutije nešto piše. Isti 'šarpi' marker upotrebljen je da se ispišu ona naherena slova. Ko god je ovo pisao, znao je kome piše. Ne spoljašnjem Džeku Sojeru, jer bi ga on - Ribar - u tom slučaju zvao Holivud. Ova poruka namenjena je onom unutrašnjem čoveku, i detetu koje je bio dok Džek 'Holivud' Sojer nije postojao ni kao pomisao. Pogledaj u Klopi kod Eda, kopicajac. Tvoj zlikovac, RIBAR. "Tvoj zlikovac", kaže Džek. "Baš tako." Podiže mašicama kutiju i odlaže je u drugi uložak, pošto nema dovoljno veliku kesu za nju. Onda prikuplja sve dokaze na urednu gomilu. Ove stvari uvek izgledaju isto, istovremeno jezivo i prozaično, kao fotografije što izlaze u dokumentarnim časopisima o kriminalu. Ulazi u kuću i ukucava Henrijev broj telefona. Pomalo se pribojava da će dobiti gospođu Morton, ali se, Bogu hvala, ipak javlja Henri. Čini se da je njegov najnoviji napad pacovštine prošao, mada su tragovi još prisutni; Džek u pozadini čuje prigušenu tutnjavu i zavijanje 'električnih gitara'.

146

Henri potvrđuje da zna za 'Klopu kod Eda', i pita zašto bi, za ime Božje, Džeka moglo da zanima takvo mesto? "Tamo je sada samo ruševina; Ed Gilbertson je odavno umro, i u Frenč Lendingu ima sveta koji smatra da je to bio blagoslov, Džek. To mesto je bilo prava trovačnica. Idealno da pokvariš stomak. Očekivalo se da ga zdravstvena inspekcija zatvori, ali je Ed imao veze. Dejla Gilbertsona, na primer." "Njih dvojica su u rodu?" pita Džek, i na Henrijev odgovor "Jebi ga, bili su", nešto što njegov prijatelj u normalnim okolnostima nikada ne bi rekao, shvata, iako je Henri ovaj put pošteđen migrene, Pacov i dalje vršlja u njegovoj glavi. Džek je povremeno imao priliku da čuje slične rečenice Džordža Redbana, neočekivane masne pokliče iz Henrijevog vitkog grla, a tu su i izrazi sa kojima se Henri često oprašta, dobacujući pa-pa i doviđenjce preko ramena, ali to Šik Šeik Šejk izranja da uzme vazduh. "Gde se tačno nalazi?" pita Džek. "Teško je reći", odgovara Henri. Sada već zvuči pomalo nestrpljivo. "Blizu onog mesta gde se prodaje poljoprivredna oprema... kod Golca? Koliko se sećam, prilazna staza je bila toliko dugačka da se slobodno mogla nazvati prilaznim putem. A ako je ikada postojao znak, odavno ga više nema. U vreme kada je Ed Gilbertson prodao svoju poslednju mikrobima zaraženu kobasicu sa čilijem ti si verovatno bio u prvom osnovne. O čemu se radi?" Džek zna da je to o čemu misli po normalnim policijskim standardima apsurdno - civili se ne pozivaju na mesto zločina, naročito ne na mesto ubistva - ali ovo nije normalna istraga. Kako bi mogla da bude, kada je, recimo, jedan od dokaznih predmeta doneo iz drugog sveta? Izvesno je da bi uspeo da pronađe ruševinu Edovog lokala; neko kod Golca će mu sigurno pokazati gde je. Ali... "Ribar mi je upravo poslao jednu patiku Irme Freno", kaže Džek. "Sa Irminim stopalom." Henrijeva prva reakcija je dubok, oštar udisaj. "Henri, jesi li dobro?" "Da." Henrijev glas je potrešen, ali ne podrhtava. "Strašno, i zbog male i zbog njene majke." Zastaje. "I strašno za tebe. I za Dejla." Ponovo tišina. "Za ovaj grad." "Jeste." "Džek, hoćeš da te odvedem tamo?" Džek zna da Henri to može. Prosto kao pasulj. Levom rukom. Uostalom, budimo pošteni - zašto je uopšte prvo pozvao Henrija? "Hoću", kaže. "Jesi li zvao policiju?" "Ne." Pitaće me zašto nisam, a šta ću ja da kažem? Da ne želim da se Bobi Dilak, Tom Lund i ostali vrzmaju ovuda, mešajući svoje mirise sa mirisom počinitelja, pre nego što sam malo pronjuškam? Da nemam poverenja ni jednog od majčinih sinova, uključujući i samog Dejla, da neće nešto da zaseru? Ali Henri ne pita zašto. "Stajaću na kraju prilazne staze", kaže. "Samo mi reci kada."

147

Džek proračunava preostale zadatke u vezi sa dokazima, zadatke koje će se završiti trpanjem svega u sanduk sa bravom na podu njegovog pikapa. Podseća se da ponese mobilni telefon, koji obično samo stoji na punjaču u njegovoj radnoj sobi. Biće potreban da pozove sve nadležne kada sam bude video Irmine ostatke na licu mesta i obavi onaj prvi, vitalni obilazak. Tada Dejl i njegovi momci mogu da dođu. Neka povedu i srednjoškolski paradni orkestar ako hoće. Gleda na sat, i vidi da je skoro osam. Kad pre? Seća se da su na onom drugom mestu razdaljine kraće, ali zar i vreme ne prolazi brže? Ili mu je jednostavno promaklo? "Biću tamo u osam i petnaest", kaže Džek. "A kada stignemo do 'Edove klope', ima da sediš u mom kamionetu kao svaki dobar dečak dok ti ne kažem da možeš da izađeš." "Razumem, mon capitaine." "Doviđenjce." Džek prekida vezu i vraća se na trem. www.bosnaunited.net Stvari neće ispasti kao što se Džek nada. Neće imati priliku za taj neometani prvi pogled i njuškanje. U stvari, situacija u Frenč Lendingu, koja je već problematična, do popodneva će se naći na samom rubu haosa. Iako su na delu brojni činioci, glavni uzrok poslednjeg potresa biće Mahniti Mađar. U ovom nadimku postoji doza starog dobrog palanačkog šeretluka, kao kad žgoljavog bankovnog činovnika zovu Veliki Džo, a poluslepog knjižara Snajper. Arnold Hrabovski, sa metar i šezdeset pet i sedamdeset pet kila najsitniji je čovek na trenutnom spisku službenika Dejla Gilbertsona. U stvari, najsitnija je osoba na trenutnom spisku Dejlovih službenika, pošto su i Debi Anderson i Pem Stivens teže i više od njega (sa sto osamdeset i nešto, Debi bi mogla da jede kajganu sa Arnoldove glave). Mahniti Mađar je pored toga i prilično pitom momak, koji nastavlja da se izvinjava kada naplaćuje kazne za saobraćajne prekršaje iako mu je Dejl više puta rekao da je to vrlo loša praksa, i za koga se zna da je započinjao ispitivanje svedoka neprikladnim frazama kao što je, recimo, Izvin'te na radoznalosti, ali me zanima... Posledica toga je da Dejl gleda da ga što više drži za stolom, ili u glavnoj ulici, gde ga svi poznaju i prema njemu se odnose sa odsutnim poštovanjem. Obilazi škole po okrugu kao Vaš Drugar Policajac. Nesvesni da im prve poduke o pošasti marihuane daje Mahniti Mađar, mališani ga obožavaju. Kada u srednjoj školi podučava o težim stvarima kao što su marihuana, alkohol i prebrza vožnja, deca dremaju ili se dopisuju, iako misle da je iz saveznog budžeta plaćeni DARE automobil koji vozi niski, aerodinamični 'pontijak' sa natpisom SAMO RECI NE na vratima - dosta gotivan. Sve u svemu, pozornik Hrabovski jednako je zanimljiv kao tunjevina na belom hlebu, bez majoneza. Ali sedamdesetih godina je za Sent Luis i Kraljeve iz Kanzas Sitija igrao rezervni bacač, momak zaista opake pojave, koji se zvao Al Hrabovski. Pošto bi se više išunjao nego popeo iz pregrade za rezerve i pre nego što bi počeo da baca (obično u devetom iningu, kada su baze popunjene i kada se odlučuje utakmica), Al Hrabovski bi okrenuo leđa hvataču, spustio glavu, stisnuo pesnice i snažno ih trgnuo nadole, ohrabrujući se. Onda bi se okrenuo i počeo da baca, uglavnom veoma nezgodne brze lopte, koje su često prolazile na dlaku od udaračeve glave. Zbog svega toga su ga prozvali Mahnitim Mađarem, i čak je i slepac mogao da vidi da je to najbolji rezervni

148

igrač u ligi. Upravo zato je i Arnold Hrabovski sada poznat, mora da bude poznat, kao Mahniti Mađar. Pre nekoliko godina je čak pokušao da pusti brkove u stilu Fu Mančua, kakve je nosio i čuveni rezervista. Ali dok su brkovi Ala Hrabovskog bili zastrašujući kao ratne boje Zulua, Arnoldovi su samo izazivali kikotanje - zamislite Fuove đavolske malje na tom pitomom činovničkog licu! - pa ih je ubrzo obrijao. Mahniti Mađar iz Frenč Lendinga nije loš čovek; trudi se koliko može, i to je pod normalnim okolnostima dovoljno. Ali okolnosti u Frenč Lendingu nisu normalne, ovo su dani klizavog iskliznuća, abalaško-opopanaški dani, a on upravo pripada onoj vrsti pozornika koje se Džek boji. Ovog jutra će, iako to nije nameravao, loše stanje stvari još više da pogorša. www.bosnaunited.net Ribarev poziv na broj 911 stiže u 8:10 ujutru, u trenutku kada Džek dovršava opisivanje dokaza na žutoj hartiji beležnice, a Henri šeta prilaznom stazom do kuće, sa velikim zadovoljstvom udišući miris letnjeg jutra uprkos senci koje su vesti od Džeka bacile na njegov um. Za razliku od nekih drugih službenika, Bobija Dilaka, na primer), Mahniti Mađar čita obrazac zalepljen pored prijemnika sa brojem 911 od reči do reči. ARNOLD HRABOVSKI: Halo, ovde policijska služba Frenč Lendinga, pozornik Hrabovski na vezi. Pozvali ste broj 911. Da li vam je potrebna pomoć? (Neraspoznatljiv zvuk... pročišćavanje grla?) AH: Halo? Ovde pozornik Hrabovski, primam poziv na broj 911. Da li... STRANKA: 'Alo, seronjo. AH: Ko je to? Treba li vam pomoć? S: Vama treba pomoć. Ne meni. Vama. AH: Predstavite se, molim vas. S: Tvoj najcrnji košmar. AH: Gospodine, smem li da vas zamolim da se predstavite? S: Abalah. Abalah-dun. (Fonetski.) AH: Gospodine, ja ne... S: Ovde Ribar. (Muk.) S: Šta je bilo? Prepao si se? I treba da se prepadneš. AH: Gospodine... gospodine, kažnjivo je lažno... S: U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. (Stranka je možda rekla 'Šeol'.) AH: Gospodine, ako biste mi rekli ime... S: Moje ime je legija. Moj broj je mnoštvo. Ja sam pacov ispod dasaka vaseljene. Ovo je rekao Robert Frost. (Stranka se smeje.) AH: Gospodine, ako biste ostali na vezi, spojio bih vas sa mojim pretpostavljenim...

149

S: Ućuti i slušaj, seronjo. Snima li se ovo? Nadam se da se snima. Mogao bih da je kresnem (Stranka je možda rekla 'tresnem', ali se reč nije dobro čula) kad bih hteo, ali neću. AH: Gospodine, ja... S: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune. Ostavio sam vam još jednu, i umorio sam se od čekanja da je nađete. Pokušajte u 'Klopi i kobajama kod Eda'. Do sada se možda malo raspala, ali dok je bila sveža bila je vrlo (Stranka kotrlja 'r', tako da reč zvuči kao 'vrrrlo') ukusna. AH: Gde se nalazite? Kako se zovete? Ako je ovo neka šala... S: Reci kopicajcu da sam ga pozdravio. www.bosnaunited.net Kada je razgovor počeo, puls Mahnitog Mađara vrteo se oko savršeno normalnih šezdeset osam otkucaja u minutu. Kada se u osam i dvanaest završio, Arnoldova čuka tukla je kao mitraljez. Lice mu je belo. Negde na polovini razgovora pogledao je očitavanje broja sa kojeg je došao poziv i zapisao ga rukom koja se toliko tresla da su brojke razbacane na tri reda na listu beležnice. Pošto je Ribar spustio slušalicu i začuo se signal slobodne veze, Hrabovski je toliko izbezumljen da pokušava da okrene njegov broj preko crvenog aparata, zaboravivši da je 911 jednosmerna linija. Prsti mu padaju na glatku prednju ploču telefona, i sa preplašenom psovkom spušta slušalicu nazad na viljušku. Zuri u nju kao da ga je ujela. Hrabovski grabi slušalicu sa aparata pored 911 i počinje da ukucava broj poslednjeg poziva, ali ga prsti izdaju i pritiska dve brojke istovremeno. Ponovo psuje, i Tom Lund, koji u tom trenutku prolazi sa šoljom kafe, kaže: "U čemu je problem, Arni?" "Zovi Dejla!" viče Mahniti Mađar, toliko iznenadivši Toma da ovaj proliva kafu po prstima. "Zovi ga odma' 'vamo!" "Šta ti je, bre..." "ODMA', bokca mu!" Tom još trenutak ili dva zuri u Hrabovskog, podignutih obrva, pa kreće da kaže Dejlu da je Mahniti Mađar ovaj put izgleda zaista pomahnitao. Hrabovski u drugom pokušaju uspeva da okrene broj. Na drugom kraju zvoni. I zvoni. I niko se ne javlja. Dejl Gilbertson se pojavljuje sa svojom šoljom kafe. Ima crne krugove pod očima, a bore oko usta su mu dublje nego što su bile. "Arni? Šta se..." "Preslušaj poslednji poziv", kaže Arnold Hrabovski. "Mislim da je to bio... 'alo!" konačno zalaje, nagnuvši se napred za dispečerskim stolom i na sve strane rasturivši hartije na njemu. "'Alo, ko je tamo?" Sluša. "Ovde policija, eto ko. Pozornik Hrabovski, FLPD. Sada odgovarajte vi meni. Kako se zovete?" Dejl je u međuvremenu stavio slušalice i sa rastućim užasom sluša poslednji poziv na broj 911. Blagi Bože, razmišlja. Njegov prvi poriv - prva misao - jeste da

150

pozove Džeka Sojera i moli za pomoć. Da cmizdri za pomoć, kao dete kome su vrata pričepila prst. Trenutak kasnije kaže sebi da se sabere, da je ovo, sviđao mu se ili ne, njegov posao, i da valjda da se sabere i pokuša da ga radi. Džek je ionako otišao sa Fredom Maršalom do Ardena da obiđe Fredovu ludu ženu. Takav je bar bio plan. Policajci su se za to vreme sjatili oko dispečerskog stola: Lund, Čeda, Stivensova. Dejl vidi samo razrogačene oči i bleda, izbezumljena lica. A oni u patroli? Oni što su trenutno na dužnosti? Ista stvar. Sa mogućim izuzetkom Bobija Dilaka, ista stvar. Oseća istovremeno očajanje i užas. Ovo je pravi košmar. Kamion bez kočnica u zaletu prema školskom dvorištu punom dece. Zbacuje slušalice sa glave, posekavši se pored uva, ali i ne oseća da se to dogodilo. "Odakle je bio poziv?" pita Hrabovskog. Mahniti Mađar je spustio slušalicu i ošamućeno sedi. Dejl ga hvata za rame i trese. "Odakle je zvao?" "Iz 7-Jedanaest", odgovara Mahniti Mađar, i Dejl čuje Denija Čedu kako stenje. To je nedaleko od mesta gde je pronađen bicikl Maršalovog klinca. "Upravo sam razgovarao sa gospodinom Radžanom Patelom, dnevnim prodavcem. Kaže da broj pripada govornici ispred dućana." "Da li je video ko je zvao?" "Ne. Bio je pozadi, primao je isporuku piva." "Siguran si da nije sam Patel..." "Ja'. Ima onaj indijski naglasak. Težak. Tip sa 911... Dejl, čuo si ga. Zvučao je kao bilo ko." "Šta se događa?" pita Pem Stivens. Mada joj je prilično jasno, kao i svima ostalima. Razlike su samo u pojedinostima. "Šta se dogodilo?" Pošto je to najbrži način da ih pokrene, Dejl pušta snimak poziva, ovaj put preko zvučnika. U tišini koja sledi, Dejl kaže: "Idem do Edovog lokala. Tome, ideš sa mnom." "Razumem!" kaže Tom Lund. Izgleda gotovo bolesno od uzbuđenja. "Za nama neka pođu još četiri vozila." Najveći deo Dejlovog uma je zaleđen; proceduralni sled radnji pijano krivuda po tom ledu. Što se tiče procedure i organizacije, tu sam na konju, razmišlja. Imam samo mali problem da uhvatim jebenog manijaka. "Po dvoje u svakom vozilu. Deni, ti i Pem ćete u prvo. Krenite pet minuta posle mene i Toma. Pet minuta po satu, i bez svetala i sirene. Moramo ovo što duže da zadržimo u tajnosti." Deni Čeda i Pem Stivens se zgledaju, klimaju glavom i ponovo okreću Dejlu. Dejl je zagledan Arnolda 'Mahnitog Mađara' Hrabovskog. Imenuje još tri para, završivši sa Ditom Džespersonom i Bobijem Dilakom. Bobi je jedini koji mu je stvarno potreban tamo napolju; ostali idu samo da popune broj i - daj Bože da ne zatreba - da obuzdaju gomilu. Svi oni treba da pristignu u razmacima od pet minuta. "Daj da i ja pođem", moli Arni Hrabovski. "Hajde, šefe, šta kažeš na to?" Dejl otvara usta da izjavi da mu je Arni potreban tu gde jeste, ali onda u tim vodnjikavim smeđim očima opaža pogled pun nade. Iako je i sam smeten, Dejl ne može da mu bar delimično ne udovolji. Arnijev posao policajca prečesto se svodi na to da stoji na pločniku dok parada prolazi.

151

Izem ti paradu, razmišlja. "Znaš šta, Erni?" kaže. "Kada obaviš sve druge pozive, zovni Debi. Ako uspeš da je dovedeš da te odmeni, možeš i sam da dođeš do Eda." Arnold oduševljeno klima glavom, i Dejl jedva suzbija smešak. Mahniti Mađar ima da dovede Debi u stanicu do pola devet, čak i ako bude morao da je dovuče za kosu kao Eli Up. "Ko će da ide sa mnom, Dejle?" "Dođi sam", kaže Dejl. "U DARE vozilu, važi? Ali ako napustiš sto pre nego što ti stigne smena, sutra možeš da tražiš novi posao." "Oh, ne brini", kaže Hrabovski, i u svojem uzbuđenju zvuči kao rođeni Šveđanin. Što nije iznenađujuće, budući da se Sentralija, u kojoj je odrastao, nekada zvala Švedsko Selo. "Hajdemo, Tome", kaže Dejl. "Usput ćemo da pokupimo komplet za uzimanje otisa..." "Ovaj... šefe?" "Molim, Arni?" Misleći, naravno, da kaže: Šta je sad? "Treba li da pozovem onu dvojicu iz državne policije, Brauna i Bleka?" Deni Čeda i Pem Stivens se tiho cerekaju. Tom se smeši. Dejlu, međutim, nije smešno. Njegovo srce, već u podrumu, sada tone još niže. Ovo su lagumi, dame i gospod - levo lažne nade, desno izgubljeni slučajevi. Poslednja stanica, svi napolje. Peri Braun i Džef Blek. Potpuno ih je smetnuo sa uma. Braun i Blek, koji će mu sada gotovo sigurno oduzeti slučaj. "I dalje su u Rajskom Motelu", nastavlja Mahniti Mađar, "dok za onog iz FBI-a mislim da se vratio u Milvoki." "Ja..." "I okrug", Mađar neumorno nastavlja da drobi. "Nemoj njih da zaboraviš. Da li da prvo zovem M.E.11 ili dokazna kola?" Dokazna kola su plavi 'ford ekonolajn' kombi, natovaren raznovrsnom opremom, od brzosušećeg gipsa za uzimanje otisaka guma do pokretnog video-studija. Stvari kakve policiji Frenč Lendinga nikada neće biti dostupne. Dejl stoji kao ukopan, oborene glave, smrknuto gledajući u pod. Uzeće mu slučaj. Sa svakom novom reči koju Hrabovski izgovara to postaje jasnije. A on odjednom ne želi da ga izgubi. Iako mu je mrzak i plaši ga, svim srcem želi da ga zadrži. Ribar je monstrum, ali nije okružni monstrum, državni monstrum ili monstrum Federalnog Istražnog Biroa. Ribar je monstrum Frenč Lendinga, monstrum Dejla Gilbertsona, i ovaj želi da zadrži taj slučaj, iz razloga koji nemaju nikakve veze sa ličnim prestižem ili sa praktičnom željom da zadrži posao. Želi ga zato što je Ribar uvreda svega u šta Dejl veruje. To su stvari koje čovek ne može glasno da izrekne a da ne zazvuči patetično i glupo, ali su uprkos tome istinite. Iznenada oseća ogorčenje, besmisleno, prema Džeku. Da je Džek ranije ušao u igru, možda... Da su želje konji, prosjaci bi jahali. Obavezan je da obavesti okrug, makar i zato da bi patolog izašao na mesto zločina, kao i državnu policiju, oličenu u detektivima 11

M.E. - Medical Examiners - patolozi

152

Braunu i Bleku. Ali tek kada pogleda čega ima tamo, u polju iza Golcovog zemljišta. Šta je to Ribar ostavio. Tek posle toga. I, ako Bog da, još jednog pokušaja da gadu zaprži čorbu. "Neka naši pristižu na pet minuta", progovara, "kao što sam rekao. Onda dovuci Debi na dispečersku stolicu. Neka ona pozove državu i okrug." Začuđeno lice Arnolda Hrabovskog čini da Dejl poželi da vrišti, ali nekako uspeva da sačuva strpljenje. "Hoću da dobijem na vremenu." "A", kaže Arni, a onda, pošto je zaista shvatio: "A!" "I nikome osim našima ne govori za poziv, i za to što smo preduzeli. Nikome. Lako bi mogla da nastane panika. Jesi li razumeo?" "Apsolutno, šefe", kaže Mađar. Dejl gleda na sat: osam i dvadeset šest. "Dođi, Tome", kaže. "Krećemo. Tempus fugit." www.bosnaunited.net Mahniti Mađar nikada nije bio efikasniji, i sve ide kao podmazano. Čak je i Debi Anderson ispala lafica u vezi dežurstva. Ali nikako da zaboravi onaj glas sa telefona. Promukao, hrapav, sa nagoveštajem akcenta kakav bi u ovom delu sveta svako mogao da ima. Ništa neuobičajeno. A ipak ga progoni. Ne zato što ga je nazvao seronjom - subotnji pijanci ga redovno zovu mnogo gorim imenima - već zbog onih drugih stvari. U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. Moje ime je legija. Takve stvari. I abalah. Šta mu je taj abalah? Arnold Hrabovski ne zna. Zna samo da ga već to kako reč zvuči ispunjava grozom i strahom. Kao reč iz neke tajne knjige, pomoću koje se prizivaju demoni. Kada ga spopadnu strahovi, postoji samo jedna osoba koja može da ih odagna, a to je njegova žena. Zna da mu je Dejl rekao da nikome ne govori šta se dešava, i shvata razloge, ali šef sigurno nije mislio na Polu. Njih dvoje su već dvadeset godina u braku, i Pola nikako ne može da bude neko sa strane. Ona je sad praktično deo njega. I Mahniti Mađar zato (više da razveje strah koji ga drma nego radi tračarenja, priznajmo mu bar to) pravi neoprostivu grešku time što se oslanja na sposobnost svoje žene da čuva tajnu. Zove Polu i poverava joj da je pre manje od pola sata razgovarao sa Ribarem. Jeste, tako je, sa Ribarem! Obaveštava je o lešu koji navodno čeka Dejla i Toma Lunda u bivšem Edovom lokalu. Ona ga pita da li mu je dobro. Glas joj drhti od strahopoštovanja i uzbuđenja, i Mahnitom Mađaru je nekako milo zbog toga, pošto je i sam uzbuđen i uplašen. Razgovaraju još neko vreme, i Arnold se posle razgovora oseća bolje. Užas onog grubog, sablasno sveznajućeg glasa na telefonu donekle je uminuo. www.bosnaunited.net Pola Hrabovski je oličenje poverljivosti. Zato joj ne pada na pamet da bilo kom drugom kaže za Ribarev poziv koji je Arni primio i za leš u bivšem Edovom lokalu osim dvema najboljim prijateljicama, a i njih tera da se zakunu da pričati dalje. Ove svečano obećavaju da neće reći nikom živom, i sat vremena kasnije, pre nego što su obavešteni državna policija i okružni patolog i forenzičari, ceo kraj zna da je policija pronašla pravu klanicu kod Eda. Petoro ili šestoro ubijene dece. A možda i više.

153

10. Dok se patrolna kola sa Tomom Lundom za volanom spuštaju niz Treću ulicu prema Čejsu - sa ugašenim svetlima na krovu i isključenom sirenom - Dejl vadi novčanik i počinje da pretura po nagomilanim hartijama: posetnicama, nekoliko fotografija sa 'ušima', presavijenim ceduljama iz beležnice. Na jednoj od ovih poslednjih pronalazi ono što mu je trebalo. "Šta to radiš, šefe?" pita Tom. "Ne tiče te se. Samo vozi." Dejl uzima telefon iz ležišta na ploči, mršti se i briše šećer u prahu sa nečije krofne i ukucava, bez mnogo nade, broj mobilnog telefona Džeka Sojera. Osmehuje se kada se na četvrto pištanje neko javlja, ali se osmeh već sledećeg trenutka pretvara u izraz čuđenja. Glas mu je poznat i zna kome bi trebalo da pripada, ali... "Halo?" kaže osoba koja se javila na Džekov telefon. "Govori, ko god da si, il' zauvek ćuti." Dejl zna ko je na vezi. Da je kod kuće ili u kancelarili odmah bi ga prepoznao, ali u ovim okolnostima... "Henri?" kaže, svestan da zvuči glupo, ali nemoćan da bilo šta učini po tom pitanju. "Ujka-Henri, jesi li to ti?" www.bosnaunited.net U trenutku kada telefon u džepu njegovih pantalona počinje sa izluđujućim pištanjem Džek vozi kamionet preko mosta iznad Tamaraka. Vadi ga i dodiruje Henrijevu nadlanicu. "Javi se ti", kaže. "Mobilni telefoni izazivaju rak mozga." "Što je za mene u redu, ali ne i za tebe." "Tako nešto." "E, zbog toga te volim, Džek", kaže Henri, i elegantnim trzajem zgloba otvara telefon. "Halo?" I trenutak kasnije dodaje: "Govori, ko god da si, il' zauvek ćuti." Džek ga okrzne pogledom, pa okreće glavu. Približavaju se Rojevoj Radnji, gde ranoranioci pokupuju najbolji zeleniš. "Jeste, Dejle. Ovde tvoj uvaženi..." Henri sluša, istovremeno se malo mršteći i osmehujući. "U Džekovom sam pikapu, zajedno sa Džekom", kaže. "Džordž Redban jutros ne radi, pošto KDCU prenosi Letnji maraton preko u La Riv..." Ponovo neko vreme sluša, pa kaže: "Ako je Nokia - a rekao bih da jeste - onda je pre digitalni nego analogni aparat. Sačekaj." Okreće glavu prema Džeku. "Tvoj mobilni", kaže. "Je l' Nokia?" "Da, ali zašto..." "Zato što je digitalne telefone navodno teže prisluškivati", kaže Henri, i ponovo progovara u telefon. "Digitalni je, i sad ću da ti ga dam. Siguran sam da Džek može sve da ti objasni." Henri mu predaje telefon, čedno sklapa ruke u krilu i okreće se prema prozoru kao da razgleda okolinu. Možda to zaista radi, razmišlja Džek. Na neki uvrnut način, slično slepom mišu, možda to i radi.

154

Na sledećem proširenju puta broj 93 zaustavlja pikap. Ne voli mobilne telefone smatra ih robovskim okovima dvadeset prvog veka - ali apsolutno mrzi da razgovara na njima kad vozi. "Dejle?" javlja se. "Gde ste?" pita Dejl, i Džek istog trenutka pogađa da je Ribar negde ponovo bio na poslu. Samo da nije još jedno ubijeno dete, razmišlja. Samo da nije to, ne sada. "Kako to da si sa Henrijem? Da li je i Fred Maršal tamo?" Džek ga obaveštava o promeni plana i želi još da govori kada ga Dejl prekida. "Šta god da radiš, hoću da odmah kreneš na mesto koje se zvalo 'Klopa i kobaje kod Eda', blizu Golca. Henri može da ti pomogne da ga nađeš. Ribar se javio u stanicu, Džek. Zvao je 911. Rekao nam je da je leš Irme Freno tamo. Dobro, nije rekao baš tim rečima, ali je rekao ona." Dejl ne govori zbrda-zdola, ali bi uskoro mogao da počne. Džek to zapaža kao što dobar klinički lekar zapaža simptome kod pacijenta. "Potreban si mi, Džek. Stvarno..." "Već smo pošli tamo", kaže Džek tiho, iako trenutno nigde ne idu, već stoje pored puta broj 93. "Šta?" Nadajući se da su Dejl i Henri u pravu u pogledu prednosti digitalne tehnologije, Džek obaveštava šefa policije u Frenč Lendingu o jutrošnjoj isporuci, svestan da Henri, iako i dalje gleda kroz prozor, pažljivo sluša. Saopštava Dejlu da je na vrhu kutije sa perjem i Irminim stopalom bila i kapa Tajlera Maršala. "Svetog mu..." kaže Dejl, glasom koji zvuči kao da je ostao bez daha. "Sranja." "Reci mi šta si preduzeo", kaže Džek, i Dejl to čini. Zvuči prilično dobro - bar do sada - ali se Džeku ne dopada deo koji se odnosi na Arnolda Hrabovskog. Mahniti Mađar je na njega ostavio utiska momka koji nikada neće moći da se vlada kao pravi policajac, bez obzira koliko se bude trudio. Tamo u L.A.-u, tipove kao što je Arnold Hrabovski zvali su Zadnja Pošta Donja Strnjika. "Dejle, šta je sa telefonom u 7-Jedanaest?" "To je govornica", kaže Dejl, kao da objašnjava detetu. "Jeste, ali bi moglo da bude otisaka", kaže Džek. "Mislim, biće milion otisaka, ali forenzičari mogu da izdvoje najsvežije. Bez teškoće. Možda je nosio rukavice, a možda i nije. Ako ostavlja poruke i posetnice i piše pisma roditeljima, prešao je u Fazu Dva. Ubijanje mu više nije dovoljno. Sada bi da se igra. Da se igra sa vama. Možda čak želi da nude uhvaćen i zaustavljen, kao Semov Sin." "Telefon. Sveži otisci na telefonu." Dejl zvuči poniženo, i Džek se sažaljeva na njega. "Džek, ne mogu ovo. Izgubljen sam." Ovo je nešto na šta Džek odlučuje da ne odgovori. Umesto toga, kaže: "Koga imaš ko bi mogao da se postara za govornicu?" "Dita Džespersona i Bobija Dilaka, rekao bih." Džek smatra da je Bobi suviše sposoban da bi bio protraćen na odlazak u 7Jedanaest u predgrađu. "Neka samo oblepe govornicu žutom trakom i razgovaraju sa prodavcem. Posle mogu da dođu na lokaciju."

155

"U redu." Dejl okleva, a zatim postavlja pitanje. Prizvuk poraza u njemu, gotovo potpune nemoći, rastužuje Džeka. "Još nešto?" "Jesi li zvao državnu policiju? Okrug? Da li tip iz FBI-a zna šta se događa? Onaj što umišlja da je Tomi Li Džons?" Dejl duva kroz nos. "Uh... u stvari, odlučio sam da malo sačekam sa obaveštavanjem." "Dobro", kaže Džek, i krvožedno zadovoljstvo u njegovom glasu tera Henrija da prestane sa slepim razgledanjem krajolika i okrene glavu prema svojem prijatelju, uzdignutih obrva. www.bosnaunited.net Uzletimo ponovo - na krilima orla, kako bi prečasni Lens Hodal, luteranski pastor u Frenč Lendingu, možda rekao - i poletimo duž crne trake puta broj 35, nazad prema varoši. Stižemo do puta broj 35 i skrećemo desno. Bliže nama i malo desno pruža se zarasla staza koja ne vodi do skrivenog zmajevog zlata niti do tajni rudnika patuljaka već do one neobjašnjivo neprijatne crne kuće. Nešto dalje, vidimo Golcovu futurističku kupolu (pa... sedamdesetih godina jeste izgledala futuristički). Sva obeležja kraja su na mestu, uključujući i otpacima i korovom zagušeni puteljak koji se od glavnog puta odvaja na levu stranu. Njime se stiže do nekadašnje palate grešnih zadovoljstava Eda Gilbertsona. Spustimo se na telefonski kabel malo po strani od puteljka. Razmahana razmena glasina golica naše ptičje nožice: Mirtl Harington, prijateljica Pole Hrabovski, prenosi novost o lešu (ili leševima) u bivšem lokali kod Eda Ričiju Bamstedu, koji će je preneti Nosonji Sen Pjeru, ojađenom ocu i duhovnom vođi Gromovite Petorke. Ovaj protok glasova kroz žice verovatno ne bi trebalo da nas veseli, ali to ipak čini. Tračarenje je bez sumnje loša stvar, ali razbuđuje ljudski duh. Sada sa zapada pristiže patrolno vozilo sa Tomom Lundom za volanom i Dejlom Gilbertsonom pored njega. Sa istoka se, opet, približava Džekov 'ram' kamionet boje burgundca. Istovremeno stižu do skretanja kod Eda. Džek pokazuje Dejlu da ide prvi, pa polazi za njim. Uzlećemo i pretičemo ih. Spuštamo se na zarđalu Esovu pumpu da bismo pratili razvoj događaja. www.bosnaunited.net Džek polako vozi stazom do napola srušene zgrade usred visokog korova i maslačka. Osmatra ima li tragova prolaska, i vidi samo sveže tragove koje je načinilo Dejlovo i Tomovo policijsko vozilo. "Mesto nam je na raspolaganju", obaveštava Henrija. "Da, ali koliko će dugo biti?" Džekov odgovor bi glasio ne zadugo da se udostojio da ga da. Umesto toga zaustavlja pikap pored Dejlovih kola i izlazi. Henri spušta prozor sa svoje strane ali ostaje u kabini, kao što mu je naređeno. Edov lokal je nekada bio jednostavna drvena građevina dugačka otprilike kao vagon Barlington Norderna sa ravnim krovom. Na južnom kraju ste na jednom od tri prozora mogli da kupite tečni sladoled. Na severnom kraju mogli ste da dobijete viršle opasnog izgleda, ili još opasniju porciju ribe i krompirića za poneti. U sredini se nalazio mali restoran sa stolovima, šankom i visokim crvenim stolicama duž njega. Južni kraj se sada potpuno urušio, verovatno od tereta snega. Svi prozori su

156

razbijeni. Ima i nešto grafita - taj i taj dudla kitu, jebali smo Peti Džarvis dok nije zakukaka, TROJ VOLE MERIEN - ali manje nego što je Džek očekivao. Sve stolice osim jedne su iščupane iz poda i odnesene. Cvrčci razgovaraju u travi. Glasni su to, ali ne toliko kao muve unutar ruševine. Tamo ima baš puno muva, pravi svetski kongres. I... "Osećaš li miris?" pita ga Dejl. Džek potvrđuje. Naravno da oseća. Danas je već imao prilike da ga oseti, ali je ovo gore. Zato što ovde ostalo više od Irme što sada zaudara. Mnogo više nego što bi stalo u kutiju od cipela. Tom Lund je izvadio maramicu i briše široko, uzbuđeno lice. Toplo je, ali ne dovoljno da bude razlog za znoj koji mu se sliva sa lica i čela. Takođe je veoma bled. "Pozorniče Lund", kaže Džek. "A!" Tom se trza i prilično unezvereno osvrće prema Džeku. "Možda će vam biti muka. Ako osetite da morate, molim vas da povratite tamo." Džek pokazuje prema obrasloj stazi, još starijoj i neprimetnijoj od puteljka kojim se stiže sa glavnog druma. Čini se da ova krivuda prema Golcu. "Biće mi dobro", kaže Tom. "Znam da hoće. Ali ako budete morali da bacite peglu, ne radite to na mestu koje bi moglo da se pokaže od značaja za istragu." "Počni da razapinješ žutu traku oko zgrade", kaže Dejl svojem pozorniku. "Džek? Hoću nešto da ti kažem." Dejl spušta ruku na Džekovu mišicu i polazi prema kamionetu. Iako ima mnogo toga na umu, Džek primećuje koliko je ta ruka jaka. I mirna. Bar za sada. "Šta je sad?" pita Džek nestrpljivo kada su se našli pored prozora pikapa. "Moramo da pogledamo mesto pre nego što se svi sjate ovamo, zar ne? Je li to zamisao, ili sam ja..." "Moraš da doneseš stopalo, Džek", kaže Dejl. I dodaje: "Zdravo, ujka-Henri. Sjajno izgledaš." "Hvala", kaže Henri. "O čemu govoriš?" pita Džek. "Stopalo je dokazni materijal." Dejl klima glavom. "Mislim da bi trebalo da bude dokazni materijal pronađen ovde. Ako, naravno, nisi željan da dvadeset četiri sata odgovaraš na pitanja u Medisonu." Džel otvara usta da kaže Dejlu da ne gube ono malo vremena što im je ostalo na očigledne gluposti, ali ih onda ponovo zatvara. Odjednom mu pada na pamet kako bi drugoligaškim pametnjakovićima kao što su detektivi Braun i Blek moglo da izgleda to što se stopalo našlo kod njega. A možda čak i prvoligaškom pametnjakoviću kao što je Džon Reding iz FBI-a. Izuzetno uspešni policajac neprirodno rano napušta karijeru, i povlači se u neprirodno idiličnu varošicu kao što je Frenč Lending, u Viskonsinu. Ima para kao pleve, ali je njihov izvor u najmanju ruku mutan. A onda se, gle' podudarnosti, u komšiluku pojavljuje serijski ubica. Možda je uspešnom policajcu puk'o film. Možda je poput onih vatrogasaca koji toliko vole da gledaju vesele plamičke da i sami počnu da podmeću požare. Izvesno

157

je da bi se Dejlova Kolor Potera pitala zašto bi Ribar poslao deo tela žrtve mladom penzioneru kao što je Džek. A tu je i kapa, razmišlja Džek. Ne zaboravi Tajevu bezbol kapu. Odjednom mu je jasno kako se Dejl osećao kada mu je rekao da telefon ispred 7Jedanaest treba da bude ograđen. Potpuno. "Oh, čoveče", izgovara. "U pravu si." Baca pogled prema Tomu Lundu, koji metodično razvlači žutu traku sa porukom POLICIJSKA ISTRAGA dok leptiri igraju oko njegovih ramena a muve nastavljaju pijano da zuje iz senki Edovog lokala. "A on?" "Tom ima da ćuti", kaže Dejl, i Džek odlučuje da mu bar u ovom slučaju veruje. Da je u pitanju Mađar, ne bi. "Ostajem ti dužan", kaže Džek. "Tako je", potvrđuje Henri, sa svoga sedišta. "Čak i slepac može da vidi da ti ostaje dužan." "Umukni, ujka-Henri", kaže Dejl. "Razumem, mon capitaine." "A šta ćemo sa kapom?" "Ako nađemo još nešto što je Tajevo..." Dejl zastaje, i guta knedlu. "Ili samog Taja, ostavićemo je. Ako ne, zadrži je još neko vreme kod sebe." "Mislim da si me upravo oslobodio velike gnjavaže", kaže Džek, vodeći Dejla do prtljažnika pikapa. Otvara kutiju od nerđajućeg čelika iza kabine, koju nije zaključao pre nego što se povezao ovamo, i vadi jedan od onih umetaka za korpu za otpatke. Unutra se čuje pljuskanje vode i zveckanje preostalih kockica leda. "Seti se toga kada sledeći pomisliš da si glup." Dejl ne obraća pažnju na njegove reči. "Obože", kaže, spojivši sve u jednu reč. Gleda u kesu izvađenu iz umetka. Njeni providni zidovi orošeni su kapima vode. "Taj miris!" kaže Henri potreseno. "Siroto dete!" "Osećaš ga i kroz plastiku?" pita Džek. "Nego šta. I odande." Henri pokazuje prema urušenom restoranu, i vadi cigarete iz džepa. "Da sam znao, poneo bih teglicu 'viksa' i 'el produkto'." Ako ništa drugo, više ne mora da prođe sa kesom i njenim jezivim sadržajem pored Toma Lunda, pošto je ovaj zašao iza ruševine sa svojim kolutom žute trake. "Samo uđi", tiho ga ohrabruje Dejl. "Pogledaj okolo i otarasi se te stvari u kesi ako nađeš... znaš već. Ja ću da popričam sa Tomom." Džek prolazi kroz iskrivljeni dovratak i zalazi u sve gušći zadah raspadanja. Čuje kako Dejl napolju daje instrukcije Tomu da pošalje Pem Stivens i Denija Čedu, čim stignu, na početak prilaznog puta, da zaustavljaju sve koji bi pokušali da skrenu na njega. U unutrašnjosti Edovog lokala će do popodneva verovatno biti svetlo, ali sada je senovito, osvetljeno samo izukrštanim zracima sunca. Kroz njih usporeno promiču galaksije prašine. Džek oprezno stupa, žaleći što nije poneo baterijsku svetiljku, ali ne želi da se vrati i uzme jednu iz policijskog automobila pre nego što se otarasi stopala. (O tome misli kao o 'vraćanju'.) U prašini, smeću i talogu sivog perja vide se

158

tragovi cipela. Otisci po veličini pripadaju odrasloj osobi. Oko njih krivudaju tragovi psećih šapa. Sa leve strane opaža urednu gomilicu izmeta. Obilazi zarđale ostatke prevrnutog roštilja na gas i sledi oba traga duž prljavog šanka. Napolju se čuje kako pristižu druga patrolna kola. Ovde unutra, u ovom mračnijem svetu, zujanje muva naraslo je u meku riku, a zadah... taj zadah... Džek vadi maramicu iz džepa i pritiska je na nos dok sledi tragove u kuhinju. Ovde se tragovi šapa umnožavaju, a ljudski nestaju. Džek neveselo pomišlja na krug ugažene trave koji je načinio na livadi onog drugog sveta, krug do koga ne vodi staza ugažene trave. Pored zida naspram njega, i osušene lokve krvi, leži ono što je ostalo od Irme Freno. Lice joj milosrdno skriva ulepljeno krilo crvenkasto-plave kose. Iznad nje, na zarđalom komadu lima koji je nekada verovatno služio kao toplotni štitnik za friteze, ispisane su, Džek pretpostavlja 'šarpi' markerom, dve reči: Ćao momci "E, jebi ga", javlja se Dejl Gilbertson na korak iza njega, i Džek se jedva obuzdava da ne vrisne. www.bosnaunited.net Napolju gotovo istog trenutka počinje igranka. Na pola puta do glavnog druma, Deni i Pem (nimalo razočarani što su dobili stražarski posao pošto su ugledali ruševinu Edovog lokala i osetili smrad koji se širi iz nje) zamalo da se direktno sudare sa starim 'harvester' kamionetom koji se ljulja u pravcu Edovog lokala brzinom od najmanje četrdeset milja na sat. Srećnim slučajem, Pem skreće desno a vozač pikapa - Tedi Ranklmen - levo. Vozila se tesno mimoilaze i zaustavljaju u travi pored onoga što se jedva može nazvati putem. Zarđali branik pikapa udara u stablo mlade jasike. Pem i Deni izlaze iz kola, osećajući kako im srca mahnito tuku, a adrenalin pumpa li pumpa. Iz kabine pikapa, poput cirkuskih klovnova, ispadaju četiri muške spodobe. Gospođa Morton bi ih prepoznala kao redovne posetioce Rojeve Radnje. I nazvala džabalebarošima. "Šta to, bre, radite?" urla Deni Čeda. Šaka mu se spušta na dršku revolvera, ali je odmah nevoljno sklanja. Počinje da ga boli glava. Spodobama (Ranklmen je jedini koga dvoje policajaca znaju po imenu, iako svako od njih prepoznaje lica ponekog od ostalih) su oči narasle od uzbuđenja. "Kol'ko ste i' našli?" ispljune jedan od njih. Pem ima sumnjivu čast da zaista vidi pljuvačku kako mu prska iz usta u jutarnji vazduh. "Kol'ko i' je zlikovac pobio?" Pem i Deni se zbunjeno zagledaju. Pre nego što uspevaju da odgovore, stiže stari 'ševrolet bel er' sa još četvoricom ili petoricom ljudi. Ne, jedno od njih je žena. I oni se zaustavljaju i iskaču iz vozila poput klovnova. Ali klovnovi smo u stvari mi, razmišlja Pem. Mi. Pem i Deni nalaze se okruženi osmoricom poluhisteričnih muškaraca i jednom poluhisteričnom ženom koji ih zasipaju pitanjima.

159

"Ma šta, odo' ja da s' lično uverim!" gotovo radosno viče Tedi Ranklmen, i Deni shvata da situacija preti da se izmakne kontroli. Ako ove budale uspeju da prođu, Dejl će prvo da mu napravi novi čmar, a onda će da ga posoli. "STOJTE SVI!" drekne, i ovaj put zaista poteže revolver. Prvi put to čini, i mrska mu je njegova težina u šaci - ovo je ipak nedužan svet, a ne neki zlikovci - ali im to privlači pažnju. "Ovo je mesto zločina", kaže Pem, konačno uspevši da progovori normalnim glasom. Ljudi gunđaju i zgledaju se; strahovanja su im potvrđena. Pem prilazi vozaču 'ševroleta'. "Kako se zovete, gospodine? Saknesum? Saknesum, zar ne?" "Fredi", potvrđuje ovaj. "E pa Fredi Saknesume, vraćaj se u kola, i vi što ste došli s njim, i vucite se u majčinu odavde. I ne pokušavajte da okrenete, jer ćete samo da se zaglavite." "Ali..." počinje žena. Pem misli da se preziva Sanger, a Sangerovi su poznati kao čopor budala. "Jezik za zube, i tutanj", poručuje joj Pem. "A vi odma' za njima", Deni naređuje Tediju Ranklmenu. Nada se samo da ih neće biti još, jer će u tom slučaju morati da upravljaju paradom unatraške. Ne zna kako se pročulo, i u ovom trenutku ga ne zanima. "Ako ne želite na sud zbog ometanja policijske istrage. Za šta možete da dobijete do pet godina." Nema pojma da li postoji takva kazna, ali ih to pokreće efikasnije nego oružje u njegovoj ruci. 'Ševrolet' polazi unazad, a zadnji deo mu se zanosi sa jedne na drugu stranu kao pas kad maše repom. Ranklmenov pikap ga sledi, sa dvojicom koji stoje u teretnom delu i vire preko kabine, nastojeći da ugledaju bar krov starog restorana. Radoznalost čini da im lica izgledaju sablasno prazna. Policijsko vozilo kreće poslednje, terajući stari automobil i još stariji pikap pred sobom kao što ovčarski pas tera ovce, sa uključenim svetlima na krovu. Pem je primorana da vozi sa nogom na kočnici, i pritom prosipa tihu bujicu reči koje sigurno nije naučila od majke. "Da li tim ustima ljubiš decu za laku noć?" pita Deni, ne bez divljenja. "Zaveži", kaže ona. I dodaje: "Imaš neki aspirin?" "Ja sam to tebe hteo da pitam", kaže Deni. U pravi čas stižu do glavnog puta, jer iz pravca Frenč Lendinga dolaze još tri vozila, i dva iz pravca Sentralije i Ardena. U sve topliji vazduh diže se zavijanje policijske sirene. Još jedna patrolna kola, treća u nizu koji je trebalo da bude neupadljiv, prestižu radoznalce iz varoši. "O, čoveče." Deni zvuči kao da će zaplakati. "O čoveče o čoveče o čoveče. Ovo će da bude karneval, a kladim se da oni iz državne još ne znaju. Ima da rode mačiće. Dejl ima da rodi mačiće." "Sve će to da se sredi", kaže Pem. "Samo se smiri. Postavićemo se tako da preprečimo put. I vrati taj revolver u jebenu futrolu." "'Oću, mama." Sklanja pucu dok Pem manevriše na prilaznom putu, prvo se povlači da propusti treće vozilo a zatim vozi napred da prepreči put. "Da, možda smo stigli na vreme da sprečimo žurku." "Naravno da jesmo."

160

Donekle se opuštaju. Zaboravili su na stari put između Edovog lokala i Golca, ali u varoši ima puno sveta koji zna za njega. Nosonja Sen Pjer i njegovi momci, na primer. A Vendel Grin, iako ne zna za njega, uvek uspe da se ušunja na sporedni ulaz. Tipovi poput njega imaju osećaj za to.

11. Nosonjino putovanje počelo je sa Mirtl Harington, voljenom suprugom Majkla Haringtona, koja šuška preko telefona sa Ričijem Bamstedom, u koga se zacopala do koske iako je isti bio oženjen njenom drugom najboljom drugaricom Gled, koja je pala mrtva usred rođene kuhinje u preranoj trideset prvoj godini života. Što se Ričija Bamsteda tiče, najeo se toliko makarona sa tunjevinom i naslušao toliko zavereničkih telefonskih poziva od Mirtl da mu bude dovoljno za još dva života, ali je ovo šaputanje zbog kojeg oseća zadovoljstvo, pa čak i izvesno olakšanje, zato što vozi kamion za Kingslendsku Pivaru i poznaje, makar i površno, Nosonju Sen Pjera i njegove momke. Riči je isprva mislio da su članovi Gromovite Petorke, ti krupni tipovi sa kosom do ramena i bradama koji tutnje okolo na 'harlijima', obične propalice, ali se jednog petka našao u redu za platu sa onim što ga zovu Miš, i Miš ga je pogledao odozgo i rekao nešto o tome kako rad iz ljubavi čini da platni nalog izgleda veći, a onda su se upustili u razgovor od koga se Ričiju zavrtelo u glavi. Dve večeri kasnije, završivši smenu, video je Nosonju Sen Pjera i onoga koga zovu Dok kako gluvare u dvorištu. Pošto je blokirao točkove prikolice, prišao im je i upustio u još jedan razgovor posle kojeg mu se činilo da je upao u kombinaciju najrazvratnijeg bluz-bara i Jeopardy! kviza. Ti momci - Nosonja, Miš, Dok, Soni i Kajzer Bil - izgledali su opasno i raspusno kao sam đavo, ali su bili pametni. Ispostavilo se da je Nosonja glavni tehnolog za proizvodnju piva u odelenju za specijalne projekte Kingslendskog Svetlog, a ostali odmah ispod njega. I svi su studirali. Bilo im je najvažnije da prave sjajno pivo i da se provode, i Riči je gotovo poželeo da nabavi motor i tera kera sa njima, ali su mu dugo subotnje popodne i veče u Send Baru pokazali da je razlika između dobrog provoda i teškog bekrijanja suviše fina za njega. Jednostavno nije imao snage da smlati dva bokala Kingslenda, odigra dobru partiju bilijara, smlati još dva bokala raspravljajući o uticaju Šervuda Andersona i Gertrude Stajn na mladog Hemingveja, upusti se u ozbiljnu kafansku makljažu, smlati još nekoliko bokala i napusti lokal dovoljno bistre glave da protutnji motorom po okolini, pokupi par eksperimentisanju sklonih ženskih iz Medisona, popuši gomilu jake trave i luduje do zore. Ljudi koji su uspevali sve to da izvedu i da zadrže dobre poslove zasluživali su poštovanje. Riči oseća obavezu da obavesti Nosonju da je policija konačno otkrila gde se nalazi telo Irme Freno. Da mu je ona brbljivica Mirtl rekla da je to tajna koju treba da

161

zadrži za sebe, ali da je prilično siguran da je Mirtl, čim mu je prenela novosti, pozvala još četvoro ili petoro ljudi. Ti ljudi će pozvati svoje nabolje prijatelje, i za tili čas će polovina Frenč Lendinga zaputiti tridesetpeticom da vidi o čemu se radi. A Nosonja ima više razloga da bude tamo od većine drugih, zar ne? Manje od trideset sekundi pošto se otresao Mirtl Harington, Riči Bamsted traži broj telefona Nosonje Sen Pjera u imeniku i okreće ga. "Riči, iskreno se nadam da me ne zavlačiš", kaže Nosonja. "Javio se kući, je li?" Nosonja želi da Riči potvrdi ono što mu je rekao. "Ono bezvredno govance u državnom autu, Mahniti Mađar?... I gde je rek'o da je mala?" "Jebiga, cela varoš ima da se sjati tamo", kaže Nosonja. "Ipak, hvala, čoveče, puno ti hvala. Dođem ti za ovo." U trenutku pre nego što će se spustiti slušalica, Ričiju se čini da je Nosonja rekao nešto što se gubi u vrelom naletu emocija. A u kućici u Gvožđarskom Sokačetu, Nosonja Sen Pjer briše suze bradom, nežno odmiče telefon na stolu i okreće se prema Medvedici, ženskoj sa kojom nevenčano živi, Ejminoj majci, koja je pravo ime Suzan Ozgud i koja ga netremice posmatra ispod gustih plavih kovrdža, držeći prst na mestu u knjizi do koga je stigla. "To je Frenoova mala", kaže on. "Moram d' idem." "Idi", kaže mu Medvedica. "Ponesi mobilni i zovi me čim budeš mogao." "Aha", kaže on, uzima telefon iz punjača i trpa u prednji džep farmerki. Umesto da ode do vrata, zavlači prste u ogromnu riđkastu čupu brade i odsutno je češlja prstima. Stopala su mu ukopana u pod; pogled mu je negde odlutao. "Ribar je zvao 911", kaže. "Veruješ li ti u to sranje? Nisu bili u stanju sami da nađu malu Frenoovu, već je trebalo on da im kaže gde je telo." "Slušaj me", kaže Medvedica, pa ustaje i prevaljuje razdaljinu između njih brže nego što se čini da je sposobna. Priljubljuje svoje sitno telo uz njegovu telesinu, i Nosonja punim plućima udiše njen umirujući miris, kombinaciju sapuna i svežeg hleba. "Kada ti i momci stignete tamo, moraćete da obuzdate ljude, a za to je potrebno da obuzdate sebe, Nosonjo. Bez obzira koliko si ljut, ne smeš da se otkačiš i počneš da mlatiš ljude. Naročito ne policajce." "Rek'o bih da misliš da ne bi trebalo da idem tamo." "Moraš da ideš. Samo ne želim da završiš u zatvoru." "Hej", kaže on, "ja sam pivadžija, a ne tabadžija." "Nemoj to da zaboraviš", kaže ona, i tapše ga po leđima. "Hoćeš li sad da ih pozoveš?" "Uličnim telefonom." Nosonja odlazi do vrata, saginje se da uzme kacigu, i izlazi. Niz čelo mu teče znoj, i sliva se u bradu. Dva koraka dovode ga do motocikla. Spušta ruku na sedište, briše čelo i počinje da urla: "JEBENI RIBAR REK'O ONOM JEBENOM PAJKANU MAĐARU 'DE JE OSTAVIO TELO IRME FRENO. KO ĆE SA MNOM?" Na prozorima kuća sa obe strane Gvožđarskog Sokačeta pojavljuju se bradate i kosmate glave i čuju se uzvici "Sačekaj!" "Bog te maz'o!" "Evo!" Na četvoro ulaznih vrata ispadaju četiri grdosije u kožnim jaknama, farmerkama i čizmama. Nosonja obuzdava osmeh - voli te momke, ali ga ponekad podsećaju na likove iz crtaća. Nisu

162

još ni stigli do njega a on im već objašnjava za Ričija Bamsteda i poziv na 911, i u trenutku kada završava, Miš, Dok, Soni i Kajzer Bil već su na motorciklima i čekaju njegov signal. "Al' ima još nešto", kaže Nosonja. "Dve stvari. Idemo tamo zbog Ejmi i Irme Freno i Džonija Irkenhema, a ne zbog sebe. Idemo da se postaramo da sve bude urađeno kako treba, i nikome nećemo razbijati glavu ako ne bude izazivao. Jasno?" Ostali zabrundaše, zagunđaše i zarežaše, činilo se, u znak da se slažu. Četiri čupave brade zaklimaše gore-dole. "I drugo, kad nekome budemo razbili glavu, biće to Ribareva. Zato što smo se dosta mirili sa glupostima, i prilično sam siguran da je doš'o red na nas da ulovimo jebenog gada koji je ubio moju devojčicu..." Nosonji se na trenutak steže grlo, i diže pesnicu pre nego što će nastaviti. "A onu drugu malu ostavio u jebenoj straćari tamo na tridesetpetici. Zato što nameravam da spustim šape na tog jebenog manijaka, i kada to budem učinio, ima da mu rasturim bulju kako DOLIKUJE!" Njegovi momci, njegova ekipa, njegova potera preti pesnicama i urla. Pet mašina bučno oživljavaju. "Bacićemo pogled na mesto sa puta, a onda produžavamo do sporednog iza Golca", viče Nosonja, pa izlazi na drum i hvata zalet uzbrdo uz Čejs, praćen ostalima. Tutnje kroz centar varoši, Nosonja na čelu, Miš i Soni praktično iza izduvne cevi njegove mašine, Dok i Kajzer odmah iza njih, sa bradama koje lepršaju na vetru. Grmljavina njihovih motorcikala trese prozore na Šmitovom dućanu i rasteruje lastavice sa table koja obeležava bioskop Eženkur. Nagnut preko upravljača 'harlija', Nosonja izgleda pomalo kao King Kong koji se sprema da napravi ršum. Prošavši pored 7-Jedanaest, Kajzer i Dok prelaze u liniju sa Sonijem i Mišem i potpuno zauzimaju širinu druma. Ljudi koji voze tridesetpeticom na zapad bacaju pogled na prilike koje jure prema njima i silaze sa puta; vozači koji ih ugledaju u retrovizorima uklanjaju se u stranu, proturaju ruku kroz prozor i mašu im da prođu. Bliže Sentraliji, Nosonja prestiže otprilike dvostruko više vozila nego što bi na seoskom putu u neradno jutro trebalo da ih bude. Stvari stoje još gore nego što je pretpostavljao: Dejl Gilbertson će verovatno postaviti jednog ili dva policajca da zaustavljaju one koji skrenu sa tridesetpetice, ali dva policajca ne mogu da obuzdaju više od deset ili dvanaest lešinara rešenih da vide, svojim očima, Ribarev ručni rad. Frenč Lending nema dovoljno policajaca da drži pod kontrolom sve šalabajzere koji su se uputili prema Edovom lokalu. Nosonja psuje, zamislivši sebe kako se gubi i pretvara gomilu izopačenih Ribarevih obožavalaca u klinove za šator. Gubitak kontrole je nešto što nikako ne sme sebi da dozvoli ako želi da ostane u prijateljskim odnosima sa Dejlom Gilbertsonom i njegovim levacima. Nosonja predvodi svoje kompanjone pored pokretne olupine crvene 'tojote', i u tom trenutku mu pada na pamet tako savršena zamisao da zaboravlja da prestravi vozača krša tako što će ga pogledati u oči i zarežati: "Ja pravim Kingslendsko Svetlo, najbolje pivo na svetu, džukelo neotesana." Od jutros je to izveo već sa dvojicom vozača, i nijedan ga nije izneverio. Ljudi koji zasluže ovakav tretman time što loše voze ili teraju neko stvarno ružno vozilo uobraze da im preti nekakvim uvrnutim oblikom seksualnog zlostavljanja i obamru kao zečevi. Dosta smešna zanimacija, kao što su žitelji Smaragdnog Grada pevali u Čarobnjaku iz Oza. Zamisao koja odvraća

163

Nosonju od ovih bezazlenih nestašluka odlikuje se jednostavnošću najdragocenijih nadahnuća. Najbolji način da obezbediš saradnju jeste da je sam ponudiš. Tačno zna kako će da smekša Dejla Gilbertsona: odgovor upravo stavlja kapu za bezbol na glavu, uzima ključeve kola i izlazi na vrata - odgovor leži svuda oko njega. www.bosnaunited.net Delić tog odgovra sedi za volanom one crvene 'tojote' koju su Nosonja i njegova vesela družina upravo prestigli. Vendel Grin je po obe osnove zaslužio šaljivu pretnju koja mu nije upućena. Njegov mali automobil nekada možda nije bio ružan, ali je danas toliko izobličen mnogobrojnim ulubinama i ogrebotinama da podseća na pokretni vic, a Grin vozi sa nepokolebljivom nadmenošću o kojoj razmišlja kao o 'snalažljivosti'. Prolazi kroz žuta svetla, bezobzirno menja trake i lepi se uz branike u svrhu pretnje. Uz sve to, naravno, na najmanju provokaciju leže na sirenu. Vendel je drumski teror. Način na koji upravlja kolima savršeno odražava njegov karakter bezobrazno, nepromišljeno i arogantno. Trenutno vozi još gore nego obično, s obzirom da mu je pažnja, dok pokušava da prestigne svako drugo vozilo na putu, usredsređena na džepni kasetofon koji drži ispred usta i na zlata vredne reči koje njegov jednako zlata vredni glas pohranjuje u dragocenu spravicu. (Vendel često žali zbog kratkovidosti radio stanica koje posvećuju toliko vremena budalama kao što su Džordž Redban i Henri Šejk iako bi mogle da se uzdignu na viši nivo tako što bi mu svakog dana obezbedile sat ili dva za komentar dnevnih događaja.) Ah, ta slatka kombinacija Vendelovih reči i Vendelovog glasa - Edvard R. Marou ni na samom vrhuncu slave nije zvučao ovako rečito i duboko. A ono što govori glasi: Ovog jutra sam se pridružio spontanom karavanu potresenih, ojađenih i samo radoznalih u tužnom hodočašću na istok živopisnim putem broj 35. Po ko zna koji put, ovaj izveštač je pogođen, i to duboko pogođen, strahotnim kontrastom između lepote i spokoja krajolika oblasti Kuli i ružnoće i divljaštva koje je jedno izopačeno ljudsko biće donelo u njega. Novi pasus. Vest se širi kao požar. Sused zove suseda, prijatelj prijatelja. Ako je verovati pozivu na broj 911 primljenom u policijskoj stanici u Frenč Lendingu, unakaženo telo male Irme Freno leži u ruševinama nekadašnje poslastičarnice i kafeterije koja se zvala 'Klopa i kobaje kod Eda'. A ko je zvao? Verovatno neki savesni građanin. E, nije, dame i gospodo... Dame i gospodo, ovo je reportaža sa borbenog položaja, ovo je vest pisana u nastanku, koncept koji ne može drugo nego da šapuće 'Pulicerova nagrada' za vrlog novinara. Glasina je do Vendela Grina stigla preko njegovog berberina, Roja Rojala, koji ju je čuo od svoje žene, Tili Rojal, koju je prosvetlila lično Mirtl Harington, a Vendel Grin je izvršio svoju dužnost prema čitaocima: dograbio je kasetofon i fotoaparat i otrčao do svojeg opakog malog vozila ne zastavši ni da telefonira svojim urednicima u Heraldu. Fotograf mu nije potreban; sve potrebne fotografije može sam da snimi pouzdanim starim 'nikonom F2A' na sedištu pored njega. Nerazdvojivi spoj reči i slika - duboka analiza najjezivijeg zločina u novom veku - sveobuhvatna studija prirode zla - saosećajni prikaz patnji jedne zajednice - nemilosrdno razotkrivanje nesposobnosti odelenja lokalne policije Zar je onda čudo što Vendel Grin, sa svim ovim na umu, dok med njegovih reči kaplje u mikrofon kasetofona, propušta da čuje brujanje motorcikala, ili da na bilo koji način registruje pojavu Gromovite Petorke sve do trenutka kada odsutno baca pogled na retrovizor na vratima 'tojote', u potrazi za savršenom frazom? Baca on

164

tako pogled u stranu i u iznenadnoj panici opaža, na manje od dve stope od sebe, Nosonju Sen Pjera na njegovom gromovitom 'harliju' kako, sudeći po pokretima usana, peva? a? Ne, to otpada. Prema Vendelovom iskustvu, kudikamo će pre biti da Nosonja Sen Pjer psuje kao lučki radnik. Kada je Vendel, posle smrti Ejmi Sen Pjer, sledeći prastara pravila svojeg zanata, svratio u Gvožđarsko Sokače broj 1 i upitao ožalošćenog oca da malo pojasni kakav je to osećaj živeti sa znanjem da mu je ćerku zaklalo kao prase i delimično pojelo čudovište u ljudskom obliku, Nosonja je dograbio nedužnog izveštača za gušu, obasuo ga bujicom prostakluka i dovršio je urlajući kako će, ako ikada ponovo vidi gospodina Grina, da mu otkine glavu i nastalu rupu upotrebi za seksualne radnje. Ova njegova pretnja zaslužna je za trenutak Vendelove panike. Baca pogled u retrovizor i vidi Nosonjinu pratnju razvijenu širinom druma poput osvajačke vojske Gota. U njegovoj mašti vitlaju lobanjama na konopcima od ljudske kože i dernjaju se šta će uraditi sa njegovim vratom kada mu otkinu glavu. Ono što se spremao da izdiktira u dragocenu spravicu smesta isparava, zajedno sa maštarijama o osvajanju Pulicerove nagrade. Želudac mu se steže, a iz svake pore na širokom, preplanulom licu izbija znoj. Leva šaka mu podrhtava na volanu, a desna trese kasetofon kao kastanjetu. Vendel diže đon sa pedale gasa i klizi niz naslon sedišta, okrećući glavu što je više moguće u desno. Najviše bi voleo da se zavuče u prostor ispod komandne ploče i pretvara se da je fetus. Grmljavina iza njega se pojačava, i srce mu se praćaka u grudima kao riba na suvom. Počinje da cvili. Niz timpana štepuje vazduh sa one strane tanke školjke vrata automobila. Motorcikli tada prolaze pored njega i tutnje dalje niz drum. Vendel Grin briše lice. Polako nagovara telo da se uspravi. Srce prestaje sa pokušajima da iskoči iz grudi. Svet sa druge strane vetrobranskog stakla, koji se skupio na veličinu muve, ponovo se vraća u normalne razmere. Vendelu pada na pamet da nije uplašen više nego što bi normalno ljudsko biće trebalo da bude s obzirom na okolnosti. Samopoštovanje ga ispunjava kao helijum balon. Većina momaka koje poznaje skrenula bi sa puta; ma šta, većina momaka napunila bi gaće. A šta je uradio Vendel Grin? Malo je smanjio brzinu, i to je sve. Poneo se kao gospodin, i pustio one guzice iz Gromovite Petorke da ga preteknu. Kada je reč o Nosonji Sen Pjeru i njegovim majmunima, razmišlja Vendel, gospodstvo je nešto na šta nisu navikli. Ubrzava, posmatrajući motorcikliste kako odmiču napred. Kasetofon mu je i dalje u ruci, uključen. Vendel ga diže do usta, oblizuje usne, i shvata da je zaboravio šta je hteo da kaže. Kolutovi prazne trake se odmotavaju. "E, jebi ga", kaže, i pritiska dugme OFF. Nadahnuta rečenica, melodiozna kadenca, isparila je u etar, verovatno bez povratka. Ali situacija je mnogo mučnija od toga. Vendelu se čini da je sa poslednjom rečenicom nestao čitav niz logičnih veza: pamti da je pred očima imao osnovne obrise mnogo većeg ustrojstva, bar pet ili šest povezanih članaka, koji bi išli dalje i od Ribara, sve do... do čega? Obezbedili bi mu Pulicera, dakako, ali kako? Deo uma koji mu je omogućio pogled na ono neizmerno ustrojstvo i dalje mu čuva oblik, ali je oblik prazan. Nosonja Sen Pjer i njegove

165

siledžije ubili su nešto što se Vendelu Grinu sada čini kao najbolja ideja koju je ikada imao, i potpuno je neizvesno hoće li moći da je povrati u život. I šta ti motorizovani frikovi uopšte rade ovde? Pitanje samo na sebe odgovara: neki uvrnuti dobročinitelj smatrao je da Nosonja treba da zna za Ribarev poziv, i motorizovani frikovi su sada na putu prema ruševini Edovog lokala, baš kao i on. Srećom, toliko drugog sveta ide tamo da Vendel računa da će moći da eskivira svojeg dušmanina. Za svaki slučaj, drži se nekoliko automobila iza motorciklista. Saobraćaj se zgušnjava, i usporava; tamo napred, motorciklisti obrazuju kolonu i praše napred pored kolone vozila koja mili prema prašnjavom putu do Edovog lokala. Sedamdeset ili osamdeset metara dalje, Vendel vidi dva pajkana, muškarca i ženu, kako pokušavaju da nateraju gedže da produže dalje. Svaki put kada se novo vozilo zaustavi ispred njih, moraju da izvedu istu pantomimu za putnike, pokazujući im da zaokrenu i nastave dalje drumom. Da upotpune poruku, policijska kola su preprečila put, sprečavajući prolaz svakome ko bi pokušao da izvede nešto originalno. Ova predstava nimalo ne dotiče Vendela, jer novinari imaju automatski pristup ovakvim mestima. Novinari su medijum, prozor kroz koji inače nedostupna mesta postaju dostupna javnosti. Vendel Grin je ovde kao predstavnik naroda, pored toga što je najistaknutiji novinar u zapadnom Viskonsinu. Pošto je prevalio još desetak metara, prepoznaje da su pajkani koji sateruju saobraćaj Deni Čeda i Pem Stivens, i njegovo pouzdanje počinje da se osipa. Nekoliko dana ranije, upravo su Čeda i Stivensova na njegov zahtev da dobije informacije odgovorili da se nosi u majčinu. Pem Stivens je ionako mudrijaška kučka, profesionalna mudolomka. Zašto bi inače ženska koja pristojno izgleda želela da bude pajkan? Stivensova će da ga vrati iz čistog ćefa - i uživaće u tome! Vendel shvata da će verovatno morati nekako da se provuče tamo. Zamišlja sebe kako puzi kroz korov na stomaku i stresa se od gađenja. Imaće bar to zadovoljstvo da posmatra kako pajkani Nosonji i njegovima pokazuju šipak. Motorciklisti grme pored još desetak vozila ne usporavajući, i Vendel pretpostavlja da planiraju da načine dramatičan, klizeći zaokret u poslednjem trenutku i prošišaju pored ona dva glupsona u plavom i patrolnih kola kao da ne postoje. Šta će pajkani na to da preduzmu, pita se Vendel - da izvade puce i pokušaju da izgledaju opasno? Pucaju da upozore i upucaju jedno drugo u nogu? Na njegovo čuđenje, Nosonja i njegova motorizovana kompozicija ne obraćaju pažnju na automoble koji pokušavaju da skrenu na zemljani put, na Čedu i Stivensovu i sve ostalo. Čak i ne okreću glave da pogledaju u ruševinu, kola šefa policije i pikap - koga Vendel smesta prepoznaje - i ljude koji stoje na ugaženoj travi, među kojima su Dejl Gilbertson i vlasnik pikapa, Holivud Džek Sojer, uobraženi kurčić iz L.A. (Treći čovek, sa sladoledadžijskim šeširom, naočarima za sunce i kicoškim prslukom Vendelu je potpuno nepoznat. Izgleda kao da je ispao iz nekog starog Bogartovog filma.) Jok brate, prolaze čitavu igranku sa kacigama uperenim pravo napred, kao da su naumili da se odvezu do Sentralije i porazbijaju sve sijalice u Send Baru. Barapska petorka praši dalje, ravnodušna kao čopor divljih pasa. I čim se put pred njima oslobodio, četvorica pratilaca obrazuju paralelnu formaciju iza Nosonje i zauzimaju širinu druma. A onda, kao jedan, zanose u levo, dižu pet oblaka

166

prašine i šljunka, i prave pet U-zaokreta. Ne zaustavljajući se - reklo bi se čak i ne usporavajući - razdvajaju se u malopređašnju formaciju jedan-dva-dva i voze nazad na zapad, prema mestu zločina i Frenč Lendingu. Neka sam proklet, razmišlja Vendel. Nosonja je podvio rep i odustao. Kakav šonja. Motorciklisti rastu, približavajući mu se, i zaprepašćeni Vendel Grin uskoro razaznaje smrknuto lice Nosonje Sen Pjera, koje takođe raste ispod šlema dok se približava. "Nisi mi ličio na nekoga ko se predaje", kaže Vendel, gledajući kako mu se Nosonja sve više primiče. Vetar mu je razdelio bradu na dva jednaka dela koji lepršaju za njim sa obe strane glave. Nosonjine oči iza zaštitnih naočara izgledaju kao da nišani puškom. Pomisao da bi Nosonja mogao da uperi te oči lovca prema njemu čini da Vendelu opasno popusti petlja. "Ništarijo", kaže, ne naročito glasno. Sa zaglušujućom grmljavinom, Nosonja šiba pored izubijane 'tojote'. Ostatak Gromovite Petorke čekića vazduh i klizi dalje putem. Ovaj dokaz Nosonjinog kukavičluka razgaljuje Vendelovo srce dok gleda kako se motorciklisti smanjuju u retrovizoru, ali kroz sinapse njegovog uma počinje da rije misao koju ne može da potisne. Vendel možda nije Edvard R. Marou savremenog doba, ali već skoro trideset godina radi kao izveštač i stekao je neke instinkte. Misao koja mu se mota po glavi šalje niz signala za uzbunu koji mu se konačno probijaju do svesti. Vendel shvata - vidi skrivenu zamisao; razume šta se događa. "Vidi ti njega", kaže, i sa širokim kezom leže na sirenu, mota volan na levu stranu i pravi okret uz tek neznatno oštećenje branika njegovog i sledećeg automobila. "Lukavo kopile", kaže, gotovo se kikoćući u oduševljenju. 'Tojota' se izvlači iz kolone vozila koja se vuče prema istoku i preseca trake koje vode na zapad. Lupajući i prdeći, brza po tragu snalažljivih motorciklista. Neće Vendel Grin da puzi kroz korov i kukuruze: ono kopile od Nosonje Sen Pjera zna zaobilazni put do Edovog lokala! Naš vredni reporter treba samo da drži dovoljno rastojanje da ga ne vide, i imaće slobodnu propusnicu za mesto zločina. Divota. I ironija: ispada da Nosonja pomaže štampi - blagodarimo, arogantni siledžijo. Vendel ne veruje da će mu Dejl Gilbertson dopustiti da zavlači nos gde hoće, ali će sada biti teže da ga otera. Imaće dovoljno vremena da postavi pokoje pronicljivo pitanje, snimi nekoliko rečitih fotografija i - pre i iznad svega! - upije dovoljno atmosfere mesta za jedan od svojih legendardnih prikaza 'u boji'. Razgaljenog srca, Vendel odmiče drumom brzinom od pedeset milja na sat, puštajući motorcikliste da šišaju napred, ali uvek na vidiku. Broj vozila koja mu dolaze u susret proređuje se u široko razmaknute grupe od dvoje ili troje, zatim jedno i na kraju potpuno presušuje. Kao da su čekali da ostanu sami, Nosonja i njegovi pajtaši presecaju drum i silaze, tutnjeći, na prilazni put prema Golcovoj svemirskoj kupoli. Vendel oseća kako u njemu počinje da curka sumnja, ali nije spreman da pretpostavi da su se Nosonja i njegovi klipani odjednom zainteresovali za traktorsku opremu i kosačice za travu. Ubrzava, pitajući se da li su ga videli i sada pokušavaju da ga se otresu. Koliko on zna, na toj uzvisini nema ničega osim izložbenog salona, servisne garaže i parkinga. Mesto izgleda kao pustinja. A iza parkinga... šta? Sa jedne strane, seća se zaraslog polja koje se proteže do horizonta, a sa druge, šumarka drveća. Drveće se već vidi, prostire se nizbrdo kao vetrobran.

167

Ne gubeći vreme da signalizira, preseca trake puta i skreće na prilazni put do Golca. Zvuk motorcikala se i dalje čuje, ali postaje slabiji, i Vendel oseća žaoku straha da su ga nekako obmanuli i da se udaljavaju u nepoznatom pravcu, rugajući mu se! Stigavši do vrha uzbrdice, proleće pored salona i izbija na prostrani parking. Ispred garaže stoje dva ogromna žuta traktora, ali je njegov automobil jedino putničko vozilo na vidiku. Na suprotnom kraju pustog parkinga, nizak betonski zid diže se do visine branika između asfalta i livade okružene drvećem. Iza linije drveća, zid se završava asfaltnim putem koji vodi iza salona. Vendel okreće volan i ubrzava prema završetku zida. I dalje čuje motorcikle, ali mu već zvuče kao roj pčela u daljini. Mora da su već pola milje daleko, razmišlja Vendel, i iskače iz 'tojote'. Trpa kasetofon u džep jakne, prebacuje kajiš 'nikona' oko vrata, obilazi niski zid i istrčava na livadu. Pre nego što će stići do linije drveća, vidi ostatke starog makadamskog puta, isprekidane i obrasle travom, kako seku nizbrdo između stabala. Vendel procenjuje da je bivši Edov lokal otprilike milju daleko, i pita se da li bi automobil mogao da pređe taj put po ovoj gruboj i neravnoj podlozi. Makadam se na nekim mestima raspukao na tektonske ploče; na drugim se pretvorio u crni šljunak. Od debelog korenja drveća šire se rupe i korovom obrasle jaruge. Motorciklista bi lako mogao da obiđe ili preskoči ove prepreke, ali Vendel vidi da će ga za ovo putovanje noge bolje poslužiti nego 'tojota', i polazi pešice starim putem između stabala. Prema onome što je video na drumu, ostaje mu dovoljno vremena pre nego što stignu medicinski islednik i vozilo sa opremom sa prikupljanje dokaza. Iako im pomaže slavni Holivud Sojer, lokalni policajci se verovatno muvaju po lokaciji kao ošamućeni. Zvuk motocikala se pojačava dok se Vendel probija dalje, kao da su se momci zaustavili radi dogovora pre nego što stignu do kraja puta. Savršeno. Vendel se nada da će nastaviti da tupe dok ih gotovo ne stigne; nada se da galame jedan na drugog i razmahuju pesnicama. Želi da ih vidi izbezumljene od besa i adrenalina, a možda i od onoga što imaju u bisagama. Vendel bi voleo da dođe do fotografije na kojoj Nosonja Sen Pjer dobro odmerenim desnim krošeom izbija Dejlu Gilbertsonu prednje zube, ili davi njegovog pajtaša Sojera. Fotografija koju bi Vendel najviše voleo da snimi, međutim, i zarad koje je spreman da podmiti svakog pajkana, okružnog funkcionera, državnog službenika ili nedužnog prolaznika sposobnog da pomogne, jeste jasna, oštra slika golog leša Irme Freno. Po mogućnosti takva da nedosmisleno svedoči o Ribarevim sklonostima, kakve god da su. Dve bi bile savršene - jedna na kojoj je njeno lice radi dramatičnosti, i druga na kojoj je celo telo, za perverznjake - ali će, ako bude morao, da se zadovolji i onom na kojoj je telo. Takav bi snimak obišao svet, i usput bi mu zgrnuo milione. Samo National Enquirer izbrojao bi, koliko - dvesta hiljada, trista? - za fotografiju sirote male ubijene Irme, sa očiglednim sakaćenjima. Eto tvoga zlatnog rudnika, eto tvoje velike prilike! Kada je Vendel prevalio otprilike desetinu milje niz ruinu od puta, sa pažnjom podeljenom na naslađivanje gomilama para koje će mala Irma da mu pretoči u džepove i strahom da ne padne i iščaši zglob, grmljavina 'harlija' Gromovite Petorke iznenada prestaje. Nastala tišina čini se bezmerna, ali je odmah zatim narušavaju drugi, tiši zvuci. Vendel čuje sopstveno disanje i nekakav drugi šum, kombinaciju

168

kloparanja i treskanja, iza sebe. Okreće se i opaža, daleko iza na ostacima puta, prastari pikap kako se ljulja prema njemu. Gotovo je smešno kako se kamion povodi sa jedne na drugu stranu kada mu gume zapadnu u nevidljivo ulegnuće ili pređu preko nagnutog dela puta. Tojest, bilo bi smešno da ti ljudi ne dižu galamu baš na njegovoj tajnoj stazi do leša Irme Freno. Svaki put kada se pikap popne preko nekog posebno debelog korena, četiri tamne glave u kabini poskoče kao lutke na žici. Vendel pravi korak napred sa namerom da te lakrdijaše pošalje tamo odakle su došli. Donji trap kamioneta češe se o pljosnat kamen i baca varnice. Ta stvar mora da je stara najmanje trideset godina, razmišlja Vendel - jedno od retkih vozila na drumu koje izgleda gore i od njegovog automobila. Kada mu se kamionet doljuljao bliže, prepoznaje 'internešnal harvester'. Zarđali branik okićen je grančicama i stabljikama korova. Je li moguće da I.H. još pravi ove kamionete? Vendel diže ruku kao porotnik koji se zaklinje, i pikap odskače još nekoliko metara i zaustavlja se. Leva strana mu je primetno viša nego desna. U tami ispod krošanja, Vendel ne uspeva sasvim da razazna lice koja pilje u njega iza stakla, ali ima osećaj da su mu bar dvoje putnika poznati. Čovek za volanom izbacuje glavu kroz prozor na vratima i kaže: "Ćaos, gos'in' novinarčino. Šta je, i vama zalupili vrata pred nosom?" To je Tedi Ranklmen, na čije ime redovno nailazi kada pregleda dnevne policijske izveštaje. Ostalo troje u kabini njaču kao magarci na Tedijevu duhovitost. Vendel poznaje dvojicu - Fredija Saknesuma, pripadnika ološa koji visi po kojekakvim jazbinama duž reke, i Tutsa Bilindžera, mršavog klinca koji se nekako izdržava skupljajući staro gvožđe u La Rivijeru i Frenč Lendingu. Kao i Ranklmen, Tuts je bio hapšen zbog raznih sitnih prekršaja ali nikada ni za jedan nije osuđen. Zapuštena žena grubog lica između Fredija i Tutsa samo mu je maglovito poznata. "Zdravo, Tedi", reče Vendel. "I vama, Fredi i Tutse. Ma ne, nego sam video zbrku tamo napolju, pa reših da uđem na sporedna vrata." "Hej, Ven-dele, a mene se ne sećaš?" javlja se žena, pomalo povređeno. "Dudlz Senger, ako si baš tol'ko izlapeo. Pošla sam sa momcima u Fredijevom 'bel eru', a Tedi je bio sa drugim društvom, al' kad nas je kučka vratila nazad, ostali su 'teli da se vrate u bar." Naravno da je se seća, iako propalo lice pred njima jedva da liči na radodajku po imenu Dudlz Senger koja je pre desetak godina služila piće u hotelu Nelson. Vendelu se čini da je bila najurena više zbog opijanja na poslu nego zbog potkradanja, ali Bog zna da se bavila i jednim i drugim. Vendel je u to vreme izdašno trošio za šankom u hotelu Nelson. Pokušava da se seti da li je ikad otišao u krevet sa Dudlz. Odlučuje da igra na sigurno, i kaže: "Bokca mu, Dudlz, kako bih mog'o da zaboravim tako zgodnu curu k'o što si ti?" Momcima je ovaj odgovor urnebesno smešan. Dudlz zabija lakat u mršava rebra Tutsa Bilindžera, upućuje Vendelu napućen osmejak i kaže: "Fala, fala, veoma ste ljubazni, gospodine." Jeste, povalio ju je. Ovo je pravi trenutak da naredi moronima da se vrate u svoje pacovske rupe, ali ga odjednom pohodi prvoklasno nadahnuće. "Društvo moje slatko, jeste l' zainteresovani da pomognete predstavniku štampe i usput zaradite pedeset kinti?"

169

"Pedeset svaki, il' ukupno?" pita Tedi Ranklmen. "Ne preteruj. Ukupno", kaže Vendel. Dudlz se naginje napred i kaže: "Po dvajes' svaki, važi, badžo? Ako pristanemo da uradimo to što 'oćeš." "Uh, slamate mi srce", kaže Vendel, izvlači novčanik iz zadnjeg džepa i vadi četiri dvadesetice, ostavivši samo jednu novčanicu od deset i tri od jednog dolara do kraja dana. Oni prihvataju isplatu i novac za tili čas menja vlasnika. "Sad slušajte šta treba da uradite", kaže Vendel, i naginje se prema prozoru i četiri lica u kabini, slična pokladnim bundevama. 12. Nekoliko minuta kasnije, pikap se trzavo zaustavlja na ivici šume, gde makadam nestaje u korovu i visokoj travi. Motocikli Gromovite Petorke stoje nakrivljeni u urednom redu nekoliko metara ispred i levo. Vendel, koji je zamenio Fredija Saknesuma na sedištu, silazi iz kabine i polazi nekoliko koraka napred, nadajući se da mu se teški zadah sasušenog znoja, neopranih tela i ustajalog piva sa njegovih saputnika nije uvukao u odeću. Iza sebe čuje Fredija kako skače iz teretnog dela kamioneta dok ostali napuštaju kabinu i treskaju vratima, dižući samo dvostruko veću buku nego što je neophodno. Sve što Vendel može da vidi sa svojeg mesta jeste bezbojni, buđavi zid Edovog lokala kako se diže iz gustog prepleta korova. Do njega dopiru prigušeni glasovi, od kojih jedan pripada Nosonji Sen Pjeru. Vendel hitro proverava 'nikona', skida poklopac sa sočiva i ubacuje novi kolut filma pre nego što će se sporim, opreznim koracima uputiti pored motora i duž zida ruševne građevine. Uskoro može da vidi zarasli prilazni put i patrolna kola koja su ga preprečila kao barikada. Nešto dalje, bliže glavnom drumu, Deni Čeda i Pem Stivens pokušavaju da zadrže desetak muškaraca i žena koji su izašli iz vozila razbacanih poput igračaka iza njih. Ovo neće moći još dugo da traje: ako si Čeda i Stivensova brana, brana će uskoro početi ozbiljno da pušta. Dobra vest za Vendela: zbrka će mu znatno olakšati posao, a priču učiniti živopisnijom. Želeo bi odmah da počne da diktira u kasetofon. Neiskustvo jedinice šefa Gilbertsona jasno se pokazalo u jalovim nastojanjima pozornika Čede i Stivensove da zadrže veliki broj građana željnih da se lično uvere u najnovije dokaze Ribarevog bezumlja... Ah, tu onda dođe još nešto, ne seća se šta, pa onda: ali je vaš izveštač uspeo da se nađe na samom licu mesta, gde se sa ponosom i skromnošću latio dužnosti da služi kao oči i uši čitalaca... Vendel mrzi šta traći ovako sjajan materijal, ali nije siguran da će ga zapamtiti, a ne usuđuje se da rizikuje da ga čuju. Šunja se bliže prednjem delu lokala. Do skromnih ušiju javnosti stiže zvuk iznenađujuće prijateljskog razgovora Nosonje Sen Pjera i Dejla Gilbertsona ispred zgrade; pred skromne oči javnosti izlazi Džek Sojer, sa praznom plastičnom kesom i kapom za bezbol koje mu se njišu sa prstiju desne šake. Skromni nos javnosti izveštava o zaista groznom smradu koji garantuje prisustvo tela u raspadanju u straćari desno od njega. Džek se kreće nešto

170

brže nego obično, i mada je jasno da se uputio samo do svojeg pikapa, usput baca poglede levo i desno. Šta se to ovde događa? Zlatni dečko izgleda prilično nervozno. Ponaša se kao neko ko izlazi iz samoposluge sa robom sakrivenom ispod kaputa, a zlatni dečaci se tako ne ponašaju. Vendel diže fotoaparat i izoštrava metu. Tu si, dakle, Džek, kućo stara, stari druže, sjajan k'o tek odštampana novčanica i dvostruko oštriji. Sada se lepo namesti za slikanje, i daj da vidimo šta ti je to u ruci, važi? Vendel škljoca aparatom i gleda kroz objektiv kako se Džek približava svojem kamionetu. Zlatni dečko namerava da strpa te stvari u pregradu u kabini, razmišlja Vendel, i ne želi da ga vide kako to radi. E, žao mi je, mali, ali upravo si snimljen za Skrivenu kameru. Ali ni skromne uši i oči Francuskog okruga ne prolaze ništa bolje, jer Džek Sojer, stigavši do kamioneta, ne ulazi u kabinu, već se naginje unutra i nešto petlja, okrenut tako da naš plemeniti novinar vidi samo njegova leđa i ništa više. Plemeniti novinar ipak škljoca da bi uspostavio sled sa narednim snimkom, na kome se Džek Sojer okreće od kamioneta, praznih ruku i ne više nervozan. Očigledno je sklonio svoje neugledno blago sa vidika, ali šta je to što ga čini blagom? Onda ga kao munja pogađa saznanje. Potiljak mu se ježi, a pomno začešljana kosa samo što se ne ispravlja. Sjajna priča odjednom je postala neverovatno sjajna. Zverski ubica, unakaženi leš deteta, i... pad heroja! Džek Sojer izlazi iz ruševine noseći plastičnu kesu i kapu Pivara, nastoji da ostane neopažen i skriva ove stvari u svojem kamionetu. Stvari koje je našao kod Eda, i izneo ih ispred nosa svojeg drugara i obožavaoca Dejla Gilbertsona. Zlatni dečko uklanja dokaze sa mesta zločina! A Vendel ima dokaz za to na filmu, Vendel drži sudbinu bezgrešnog Džeka Sojera u šaci, Vendel ima da ga zgnječi kao muvu. O, čoveče, Vendel bi najradije zaigrao, i ne uspeva da se uzdrži od trapavog stepovanja sa čarobnim fotoaparatom u ruci i blesavim kezom na licu. Oseća se tako dobro, tako trijumfalno da gotovo odlučuje da zaboravi na ono četvoro idiota koji čekaju njegov znak i da odmah uhvati maglu. Ali hej, hajde da ipak malo popričekamo. Tabloidi dahću za sočnom, grozomornom fotografijom leša Irme Frena, i Vendel Grin je čovek koji će da ih zadovolji. Vendel pravi još jedan oprezan korak prema uglu pročelja ruševne zgrade i opaža nešto zbog čega zastaje kao ukopan. Četvorica motociklista spustili su se do kraja zaraslog puteljka, gde se čini da pomažu Čedi i Stivensovoj da vrate ljude koji žele da bace pogled na sve one leševe. Tedi Ranklmen čuo je da je Ribar naslagao najmanje šestoro, a možda i osmoro polupojedene dece u kolibi: vest postaje sve senzacionalnija što više kruži kroz zajednicu. Zato pajkanima dobro dođe pomoć sa strane, ali bi Vendel voleo da Nosonja i ekipa doprinose pometnji umesto što pokušavaju da je obuzdaju. Ovako će morati da čeka pravi trenutak da bi dobio ono što želi. Drugo vozilo FLPD-a provlači se između vozila zaustavljenih napolju na tridesetpetici i prolazi pored Čedinih kola da bi se zaustavilo usred korova i krša ispred starog lokala. Dva mlađahna honorarna pajkana po imenima Holc i Nestler izlaze i polaze prema Dejlu Gilbertsonu, stežući se da ne reaguju na smrad koji svakim korakom postaje jači. Vendel vidi da momcima postaje još teže da sakriju pometenost i čuđenje pošto su videli svojeg šefa u očigledno prijateljskom razgovoru

171

sa Nosonjom Sen Pjerom, koji je verovatno osumnjičen za mali milion najrazličitijih prekršaja. To su momci sa farme, propali studenti VU u River Folzu, koji dele jednu platu i toliko se trude da napreduju kao policijski službenici da teže da vide stvari kao strogo crne ili bele. Dejl ih smiruje, a Nosonja, koji bi mogao svakog od njih da podigne jednom rukom i da im smrvi lobanje poput meko kuvanih jaja, dobroćudno se smeši. Očigledno primivši naređenja od Dejla, pridošlice kasom polaze prema drumu, usput bacivši poglede pune obožavanja prema Džeku Sojeru. Jadne budale. Džek prilazi Dejlu da malo proćaskaju. Šteta samo što Dejl ne zna da njegov vrli drugar skriva dokaze, ha! Ili, Vendelu pada na pamet, možda zna - može li biti da je i on u ovome? Jedno je sigurno: sve će izaći na videlo kada Herald objavi rečite fotografije. A svat sa slamnatim šeširom i naočarima za sunce samo stoji prekrštenih ruku, sa vedrim i spokojnim izrazom na licu, kao da mu je sve u toj meri potaman da ni miris ne dopire do njega. Taj je očigledno ključni igrač, razmišlja Vendel. Onaj što diktira poteze. Zlatnom dečku i Dejlu je očito stalo da ga zadovolje; vidi se po tome kako obigravaju oko njega. Respekt i poštovanje. Ako nešto muvaju, to rade za njega. Ali zašto? I koji je on faktor uopšte? Tip je srednjih godina, oko pedesete, generacija pre Džeka i Dejla; suviše je otmeno odeven da bi bio neko sa sela, što znači da je verovatno iz Medisona, ili Milvokija. Očigledno je da nije pajkan, a ne liči ni na poslovnog čoveka. Ali se iz aviona vidi da je samouveren majčin sin. Onda još jedan policijska kola prolaze blokadu na tridesetpetici i staju pored onih kojima su se dovezli honorarci. Zlatni dečko i Gilbertson i prilaze i pozdravljaju Bobija Dilaka i onog drugog, debelog, Dita Džespersona, ali druškan sa šeširom i ne gleda u njihovom pravcu. Taj je baš 'ladan. Stoji tamo, sam, kao general koji nadgleda jedinice. Vendel posmatra kako neznanac vadi cigaretu, pripaljuje i izbacuje oblak belog dima. Džek i Dejl uvode novopristigle u ruševinu, a ona zverka samo puši svoju cigaretu, filozofski odvojen od svega oko njega. Vendel čuje kroz truli zid kako se Dilak i Džesperson žale na smrad, a onda jedan od njih stenje Uh! ugledavši leš. "'Alo, ljudi?" kaže Dilak. "Je l' ovo sranje stvarno? 'Alo?" Glasovi odaju Vendelu mesto gde se verovatno nalazi leš, sasvim pozadi, uz zadnji zid. Pre nego što će tri policajca i Sojer početi da šuškaju prema ulazu u lokal, Vendel izviruje, diže fotoaparat i snima neznanca. Na njegov užas, mačak sa šeširom smesta okreće glavu u njegovom pravcu i pita "Ko me je to slikao?" Vendel se brže-bolje povlači u zaklon zida, ali je siguran da ga je tip video. One naočare bile su uperene pravo u njega! Tip ima sluh kao slepi miš - kad je uspeo da čuje škljocanje fotoaparata. "Izađi", čuje ga kako govori. "Uzalud se kriješ; znam da si tamo." Sa svoje odjednom ograničene osmatračnice Vendel vidi samo vozilo državne policije praćeno 'pontijakom' DARE službe Frenč Lendinga kako prolaze gužvu na odvajanju. A tamo je situacija gotovo dostigla tačku ključanja. Ako ga oči ne varaju, upravo je video jednog motociklistu kako izvlači čoveka kroz prozor na vratima lepog zelenog 'oldsa'. Nema šta, vreme je da se pozove konjica. Vendel uzmiče za ugao i maše svojoj vojsci. Tedi Ranklmen viče "To, dečko!", Dudlz vrišti kao uspaljena mačka, i četvoro Vendelovih pomagača jurišaju pored njega, dižući buku kakva se samo može poželeti.

172

13. Deni Čeda i Pem Stivens već imaju pune ruke posla sa onima koji bi da probiju blokadu kada do njih dopire zvuk motocikala koji se približavaju, i dolazak Gromovite Petorke je sve što je bilo potrebno da im dan bude potpuno ispunjen. Bilo je relativno lako oterati Tedija Ranklmena i Fredija Saknesuma, ali nije prošlo ni pet minuta od toga kada su se trake puta broj 35 prema istoku napunile ljudima ubeđenim da imaju puno pravo da zveraju u leševe dečice koji su navodno ležali na gomili u ruševini Edovog lokala. Na svaki automobil koji uspeju da pošalju nazad pojave se druga dva, i svi zahtevaju opširno obrazloženje zašto kao poreske platiše i zabrinuti građani ne mogu da prođu na mesto zločina, naročito jedno tako tragično, tako značajno, tako... pa, uzbudljvo. Većina odbija da poveruje da se u onoj polusrušenoj zgradi nalazi samo leš Irme Freno; već troje zaredom optužuju Denija da pomaže u zataškavanju, a jedan od njih čak koristi izraz 'Ribarijada'. Brate. Gotovo bi se reklo da mnogi od ovih lovaca na leševe misle da lokalna policija iz nekog uvrnutog razloga štiti Ribara! Neki od njih se igraju brojanicama dok ga tako spopadaju. Jedna dama maše mu krstom ispred lica i poručuje mu da ima nečistu dušu i da je viđen za pakao. Bar polovina onih koje je vratio nose fotoaparate. Kakva je to osoba koja se u subotnje jutro zaputi da snimi fotografije mrtve dece za kućni album? Deni misli ovo: svi oni veruju da su savršeno normalni. Ko je tu onda lud? On, eto ko. Muški predstavnik postarijeg bračnog para iz Prolaza gospe Merien kaže: "Mladiću, izgleda da si jedina osoba u ovoj zemlji koja ne shvata da se oko nas dešava istorija. Medž i ja zato osećamo da imamo pravo da sačuvamo uspomenu na ovaj dan." Uspomenu? Znojav, uzrujan, i do guše sit svega, Deni gubi mir. "Druškane, potpuno se slažem s tobom", kaže. "Da se ja pitam, ti i tvoja divna supruga mogli biste da se odvezete kući sa krvavom majicom, ili čak kojim odsečenim prstićem za uspomenu. Ali šta da vam kažem? Moj šef vam je jedan krajnje nedokazan čovek." Prolaz gospe Merijen okreće se i odlazi, ubijen u pojam. Sledeći po redu počinje da se dernja istog trenutka kada se Deni nagnuo do prozora. Izgleda tačno onako kako Deni zamišlja Džordža Redbana, ali mu je glas promukliji i za nijansu piskaviji. "Nemo' da misliš da ne vidim šta ovde muvaš, burazere!" Deni kaže fino, pošto samo brani prilaz do mesta zločina, a dvojnik Džordža Redbana, koji vozi stari plavi 'dodž' karavan bez prednjeg branika i retrovizora na desnim vratima, zaurla: "Sedim ovde već dvajes minuta dok ti i ta ženska samo zamajavate svet! Nemo' posle se čudite ako uzmemo pravdu U SVOJE RUKE!" Ovo je taj nežni trenutak kada Deni čuje prepoznatljivu grmljavinu motora Gromovite Petorke kako tutnji drumom prema njemu. Još otkako je pronašao bicikl Tajlera Maršala ispred staračkog doma sav je na tri ćoška, i pomisao na rvanje sa Nosonjom Sen Pjerom puni mu mozak masnim crnim dimom i uskovitlanim crvenim varnicama. Spušta glavu i zagleda se direktno u oči zajapurenog Džordžovog dvojnika. Glas kojim progovara smrtonosno je ravan. "Gospodine, ako

173

nastavite kao što se počeli, vezaću vas lisicama, strpati u maricu i ostaviti tamo dok ovo ne prođe, a onda ću da vas odvezem u stanicu i optužim za sve što mi padne na pamet. To vam čvrsto obećavam. A sada učinite sebi uslugu i tornjajte se odavde." Čovekova usta otvaraju se i zatvaraju kao kod zlatne ribice. Na njegovom širokom, već zajapurenom licu pojavljuju se mrlje još intenzivnije crvene boje. Deni nastavlja da zuri u njega, gotovo se nadajući izgovoru da mu stavi lisice i strpa na zadnje sedište patrolnih kola. Čovek procenjuje odnos snaga, i opreznost konačno pobeđuje. Spušta pogled, pomera menjač u R, i gotovo se sudara sa 'miatom' iza njega. "Ne mogu da verujem da se ovo dešava", kaže Pem. "Koja to budala nije mogla da ćuti?" Pritom posmatra, kao i Deni, Nosonju i njegove drugare kako grme prema njima pored kolone automobila koji čekaju. "Ne znam, al' imam želju da mu nabijem pendrek u grlo. A odmah posle njega i Vendelu Grinu." "Nećeš morati mnogo da ga tražiš. Otprilike je šesti u koloni." Pem pokazuje prema Vendelovom pokretnom vicu. "Blagi Bože", kaže Deni. "U stvari, drago mi je što vidim tog bednog lakrdijaša. Sada mogu da mu kažem u lice šta mislim o njemu." Smešeći se, saginje se da razgovara sa tinejdžerom za volanom 'miate'. Dečak okreće kola i odlazi, a Deni domahuje vozaču iza njega, ne skidajući pogled sa Gromovite Petorke koja se sve više primiče. Okreće se prema Pem: "Ako me Nosonja sada samo popreko pogleda, gotovo je, vadim klarinet." "Pravila službe, pravila službe", kaže Pem. "Ma zabole me za pravila." "Pa, evo nas", kaže ona, i dodaje da će ga, ako potegne oružje, podržati. Čak i vozači koji nameravaju da se svađaju oko prolaza zastaju da isprate Nosonju i momke. Sa kosom i bradama koje im lepršaju u pokretu, izgledaju kao da će da leti perje. Deniju Čedi srce počinje brže da tuče, i oseća kako mu se steže sfinkster. Ali Gromovita Petorka promiče dalje u nizu, i ne pogledavši ih u prolazu. Nosonja, Miš, Dok, Soni i na kraju Kajzer - odvoze se niz drum, napuštaju pozornicu. "E, neka sam proklet", kaže Deni, kome nije jasno da li oseća olakšanje ili razočaranje. Iznenadni nalet zebnje koji sledi kada su motociklisti trideset metara dramatično zaokrenuli, razbacujući šljunak, govori mu da je ono ipak bilo olakšanje. "O ne", kaže Pem. U automobilima koji čekaju, sve glave se okreću kada motorciklisti ponovo sevnu pored, vraćajući se u smeru iz koga su došli. Nekoliko sekundi se čuje samo grmljavina 'harli-dejvidsona' koja se utišava. Deni skida šešir i briše čelo. Pem Stivens isteže leđa i ispušta uzdah olakšanja. Tada neko pritiska sirenu, pridružuju se još dve, a čovek sa prosedim morževskim brkovima u platnenoj košulji pokazuje značku u kožnoj futroli i objašnjava da je rođak okružnog sudije i počasni član

174

policijske službe u La Rivijeru, što u osnovi znači da ga nikada ne kažnjavaju za prebrzu vožnju i pogrešno parkiranje i da može da ide kuda hoće. Brkovi se šire u kez. "Zato me pustite da prođem, a onda možete da nastavite da radite svoj posao, pozorniče." Njegov posao je da ga ne pusti da prođe, odgovara Deni, i mora to nekoliko puta da ponovi pre nego što će preći na sledeći slučaj. Pošto je vratio još nekoliko nezadovoljnih građana, proverava kada će doći red da kaže koju reč Vendelu Grinu. Reporter ne može da bude više od dva ili tri automobila dalje. Ali čim je podigao glavu, ljudi pritiskaju sirene i počinju da mu dovikuju. Pusti nas da prođemo! 'Ej, drugar, ja dajem za tvoju platu, znaš? 'Oću da pričam sa Dejlom, 'oću da pričam sa Dejlom! Nekoliko ljudi izašlo je iz kola. Upiru prstom u Denija, usta im se otvaraju, ali on ne može da razazna šta viču. Od levog oka do sredine mozga prolazi mu traka bola, kao usijana gvozdena poluga. Nešto nije u redu; ne vidi Grinova ružna crvena kola. Gde je, dođavola? Bogamu, bogamu i opet bogamu, Grin mora da se izvukao iz kolone i skrenuo u polje duž Edovog lokala. Deni se okreće i pogledom pretražuje polje. Iza njegovih leđa buče besni glasovi i sirene. Nema izubijane crvene 'tojote', ni Vendela Grina. Smrad je izgleda odustao! Nekoliko minuta kasnije saobraćaj se proređuje, i Deni i Pem veruju da su uglavnom završili posao. Sve četiri trake na putu broj 35 su prazne, kao što subotom ujutru inače jesu. Usamljeni kamion prolazi i nastavlja put prema Sentraliji. "Misliš da bi trebalo da odemo tamo?" pita Pem, klimnuvši glavom prema ostacima radnje. "Možda, za koji minut." Deni ne žuri da se vrati na domet onog mirisa. Bio bi sasvim zadovoljan da ostane ovde dok ne stignu M.I. i vozilo za prikupljanje dokaza. Nije mu jasno šta je spopalo one ljude. On bi se rado odrekao dvodnevne plate u zamenu za to da ne gleda ostatke sirote Irme Freno. Tada on i Pem čuju dva jasno razdvojena zvuka istovremeno, i nijedan im se ne dopada. Prvi proizvodi novi talas vozila koja žure drumom prema njima, a drugi je grmljavina motocikala koji se približavaju mesto zločina odnekud iza srušenog lokala. "Postoji li sporedan put do ovog mesta?" pita on u neverici. Pem sleže ramenima. "Zvuči kao da postoji. Ali nije važno - Dejl će morati sam da se pobrine za Nosonjine siledžije, pošto ćemo mi imati pune ruke posla ovde." "Au, bokca mu", kaže Deni. Na odvajanju se sakuplja tridesetak automobila i kamioneta, i oboma je jasno da je ova grupa ražešćenija i odlučnija od prve. Nekoliko muškaraca i žena na repu kolone ostavljaju vozila pored puta i polaze prema dvoje policajaca. Vozači sa čela kolone prete pesnicama i galame pre nego što će pokušati da skrenu. Jedna žena i dvoje tinejdžera drže podignut dugački transparent sa natpisom HOĆEMO RIBARA! Čovek u prašnjavom starom 'kejdiju' izbacuje ruku kroz prozor i pokazuje tablicu na kojoj piše GILBERTSON MORA DA ODE. Deni gleda preko ramena i vidi da je Gromovita Petorka ipak pronašla sporedni put, jer njih četvorica stoje ispred poređani ispred Edovog lokala kao agenti tajne službe, a Nosonja Sen Pjer je udubljen u razgovor sa šefom. A njih dvojica izgledaju,

175

Deniju pada na pamet, kao dva šefa države koji utanačuju trgovinski sporazum. Ovo izgleda nestvarno, i Deni se ponovo okreće koloni vozila, ludacima sa transparentima, i muškarcima i ženama koji se približavaju njemu i Pem. Huver Dalrimpl, sedamdesetogodišnji starac sa sedom jarećom bradicom i grudima širokim kao bačva, raskoračuje se ispred Pem i počinje da traži svoja neotuđiva prava. Dejl mu pamti ime zato što je Dalrimpl šest meseci ranije započeo tuču u baru hotela Nelzon i sada je došao po pravdu. "Neću da razgovaram sa tvojim partnerom", galami, "i neću da slušam šta priča, jer tvog partnera ne zanimaju prava pripadnika ove zajednice." Deni vraća narandžasti 'subaru' koga vozi mrgodni tinejdžer u majici sa natpisom Black Sabbath, a zatim i crnu 'korvetu' sa tablicom prodavca automobila iz La Rivijera i u njoj izvanredno lepu mladu ženu koja se izvanredno prostački izražava. Odakle dolazi taj svet? Ne prepoznaje nikoga osim Huvera Dalrimpla. Većina njih koji sada stoje pred njim, pretpostavlja, dolaze iz okolnih mesta. Polazi da pomogne Pem, ali mu tada neko spušta ruku na rame. Osvrće se da bi ugledao Dejla Gilbertsona rame uz rame sa Nosonjom Sen Pjerom. Ostala četvorica motociklista stoje nekoliko koraka dalje. Onaj što ga zovu Miš, koji je naravno veliki otprilike kao stog sena, hvata Dejlov pogled i kezi se. "Šta to radite?" pita Deni. "Smiri se", kaže Dejl. "Prijatelji gospodina Sen Pjera dobrovoljno su se prijavili da pomognu u održavanju reda, i mislim da nam je njihova pomoć više nego dobrodošla." Deni krajičkom oka primećuje kako se Nirijevi blizanci probijaju napred kroz gomilu, i diže ruku da ih zaustavi. "Šta oni imaju od toga?" "Samo informacije", kaže šef. "U redu, momci, na posao." Nosonjini drugari se razdvajaju i polaze prema okupljenim ljudima. Šef staje pored Pem, koja ga prvo zapanjeno gleda pa klima glavom. Miš strelja pogledom Huvera Dalrimpla i kaže: "Na osnovu dobijenih ovlašćenja, naređujem ti da se nosiš u tri lepe odavde, Huveru." Stari nestaje tako brzo kao da se dematerijalizovao. I ostali motociklisti imaju isto dejstvo na gnevne radoznalce. Deni se nada da će uspeti da ostanu hladni pred uvredama: stopedeset kila teški rmpalija koji liči na Anđela Pakla na oštrici noža između samokontrole i mraka pred očima volšebno deluje na buntovnu rulju. Motociklist najbliži Deniju tera Flojda i Frenka Nirija u bekstvo tako što im je pokazao pesnicu. Pošto su se odvukli prema svojim kolima, motociklist namiguje Deniju i predstavlja se kao Kajzer Bil. Nosonjin prijatelj uživa u obuzdavanju svetine, i ispod njegove natuštene maske preti da se probije širok osmeh, ali ispod njega istovremeno ključa usijani bes. "Ko su ostali?" pita Deni. Kajzer Bil imenuje Doka i Sonija, koji rasteruju ljude desno od Denija. "Zašto ovo radite?" Kajzer obara glavu tako da mu lice lebdi samo nekoliko centimetara od Denijevog. Ovaj se oseća kao da je suočen sa bikom. Iz širokih crta i malja zrače vrućina i razjarenost. Deni gotovo očekuje da vidi paru kako izbija iz čovekovih raširenih nozdrva. Jedna zenica je manja od druge; beonjača je premrežena

176

eksplozivnim crvenim žilicama. "Zašto? Zbog Ejmi, eto zašto. Je l' vam sad jasno, pozorniče Čeda?" "Izvini", mrmlja Deni. Naravno. Nada se da će Dejl umeti da zadrži ove nemani na uzici. Gledajući Kajzera Bila kako ljulja prastari 'mustang' i u njemu nerazumnog klinca koji nije uspeo da ga okrene na vreme, beskrajno je srećan što motociklisti nisu doneli nikakva tupa oruđa. Kroz prazninu gde se prethodno nalazio klinčev 'mustang' prema Deniju i Pem provlače se policijska kola. Dok prolaze kroz svetinu, žena u majci bez rukava i 'kapri' pantalonama lupa šakom po prozorima na vratima. Kola stižu do Denija i iz njih iskaču dvojica honoraraca, Bob Holc i Pol Nest, zablenu se u Kajzera i pitaju da li njemu i Pem treba pomoć. "Idite tamo i popričajte sa šefom", kaže Deni, iako nije morao. Holc i Nestler su fini momci, ali moraju još dosta da uče, između ostalog i o tome ko se za šta pita. Otprilike minut i po posle toga, pojavljuju se i Bobi Dilak i Dit Džesperson. Deni i Pem im mašu da prođu dok motociklisti jurišaju u gužvu i svlače građane koji uzvikuju parole sa hauba njihovih vozila, ili ih guraju u stranu. Razmičući širokim razmacima ručerdi ljude pred sobom, Soni se probija i staje pored Pem, koja i sama ima pune ruke posla. Miš i Dok izlaze na nastalu čistinu. Sa potočićem krvi iz nozdrve koja mu se zadržava u bradi u uglu usta, Kajzer krupnim koracima prilazi i zaustavlja se pored Denija. U trenutku kada svetina počinje da skandira 'NEĆEMO, NE-ĆEMO, NIKUDA DA IDEMO! NEĆEMO, NE-ĆEMO, NIKUDA DA IDEMO!' Holc i Nestler se vraćaju da pojačaju kordon. Nećemo, nećemo, nikud da idemo? čudi se Deni. Zar to nije imalo neke veze sa ratom u Vijetnamu? Samo maglovito svestan zvuka policijske sirene, Deni vidi gleda kako Miš uleće u gomilu i nokautira prvo troje ljudi koje je dohvatio. Dok spušta šake na ivicu otvorenog prozora 'oldsmobila' koji je Deniju odnekud jako poznat i pita sitnog, proćelavog vozača kud je kog mog navro. "Dok, ne diraj ga", kaže Deni, ali se sirena ponovo oglašava i zaglušuje njegove reči. Iako liči na smotanog profu matematike ili činovničića, čovečuljak za volanom 'oldsa' poseduje odlučnost gladijatora. To je prečasni Lens Hodal, Denijev nekadašnji učitelj iz nedeljne škole. "Mislio sam da bih mogao da budem od pomoći", kaže sveštenik. "Šta reče, ništa te ne čujem od ove buke? Ček' da ti pomognem da se približiš", kaže Dok. Poseže kroz prozor baš u trenutku kada se sirena ponovo oglašava i automobil državne policije klizi pored njih sa druge strane. "Stani, Dok, NEMOJ!" dernja se Deni, opazivši dvojicu u državnom vozilu, Brauna i Bleka, kako izvijaju vratove da bolje vide kako bradonja građen poput grizli medveda izvlači luteranskog sveštenika kroz prozor njegovih kola. Iza njih mili, gle' čuda, niko drugi nego Arnold Hrabovski, Mahniti Mađar, ždrakajući kroz vetrobran svojeg DAREmobila kao da se uprpio od haosa oko njega. Početak kolone sada podseća na ratno područje. Deni zalazi u gomilu koja vrišti i gura nekoliko ljudi u stranu ne bi li stigao do Doka i njegovog starog učitelja iz

177

nedeljne škole, koji izgleda uzdrman, ali ne i neozleđen. "Deni momče, tako mi svega", kaže sveštenik, "nemaš pojma koliko se radujem što te vidim." Dok ih sumnjičavo zagleda. "Vas dvojica se poznajete?" "Prečasni Hodale, ovo je Dok", kaže Deni. "Dok, ovo je prečasni Hodal, pastor luteranske crkve Maunt Hebron." "Svetog mu sveca", kaže Dok, i smesta počinje da tapše čovečuljka po leđima i vuče za krajeve sakoa kao da bi ponovo da ga izravna. "Pardonirajte, prečasni, nadam se da vas nisam povredio." Policajci iz Državne i Mahniti Mađar konačno uspevaju da se izvuku iz gužve. Nivo buke ponovo se spušta do umerene graje - ovako ili onako, Dokovi drugari utišali su najglasnije pripadnike opozicije. "Prozor je srećom širi od mene", kaže prečasni. "Čujte, možda bi' neki dan mog'o da svratim do vas da popričamo", kaže Dok. "U poslednje vreme puno sam čit'o o hrišćanstvu u prvom veku naše ere. Znate već, Gezu Vermeša, Džona Dominika Krosana, Polu Fredriksen, i slične stvari, pa bi' voleo da vam nabacim ideju ili dve." Šta god da je prečasni Hodal hteo da kaže, gubi se u iznenadnoj eksploziji buke sa druge strane puteljka. Glas neke žene diže se kao vrištanje divlje mačke, u neljudski krik od kojeg se Deniju diže kosa na potiljku. Zvuči mu kao da se po okolini vrzmaju odbegli ludaci, hiljadu puta opasniji od Gromovite Petorke. Šta se, dođavola, tamo zbiva? www.bosnaunited.net "'Ćao, momci'?" Bobi Dilak više ne može da potiskuje negodovanje, i okreće se da se zapilji prvo u Dejla, pa u Džeka. Glas mu se podiže, i postaje tvrđi. "Je li ovo neko ludilo, ili šta? 'Ćao, momci'?" Dejl se nakašljava u šaku i sleže ramenima. "Očigledno je želeo da je nađemo." "Pa naravno", kaže Džek. "Uputio nas je ovamo." "Ali zašto bi uradio tako nešto?" pita Bobi. "Zato što je ponosan na svoje delo." Sa nekog mračnog raskršća u Džekovom sećanju javlja se ružan glas: Ne mešaj se. Zakačiš li se sa mnom, rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera. Čiji je to bio glas? Iako mu je jedini dokaz ubeđenje, Džek shvata da bi taj glas najpre pripisao Ribaru. To, međutim, ne može; Džek Sojer u ovom trenutku pamti samo smrad gori i od kužnog oblaka u ovoj ruševini pred njim - užasnog smrada koji je došao sa jugozapada onog drugog sveta. I to je bio Ribar, ili ono što je Ribar bio u tom svetu. U glavi mu se javlja pomisao dostojna pređašnje nove zvezde Odseka za ubistva losanđeleske policije, i izgovara je. "Dejle, mislim da bi trebalo da daš Henriju da čuje traku sa pozivom na 911." "Ne shvatam. Zašto?" "Henri čuje stvari koje ne čuju ni slepi miševi. Čak i ako ne prepozna glas, izvući će iz njega sto puta više nego što sada znamo."

178

"Pa, istina je da ujka Henri nikada ne zaboravlja glasove. U redu, kupimo se odavde. M.I. i vozilo za prikupljanje dokaza trebalo bi da stignu za nekoliko minuta." Vukući se za njima dvojicom, Džek razmišlja o kapi Tajlera Maršala i o tome gde ju je našao - o svetu koga je pola života poricao, i povratku koji ovog jutra ne prestaje da ga potresa. Ribar mu je ostavio kapu na Teritorijama, zemlji za koju je prvi put čuo kada je Džekiju bilo šest godina - kada je Džekiju bilo šest, a tata svirao trubu. Sada mu se sve vraća, cela ona neverovatna avantura, ne zato što to želi, već zato što mora da se vrati: sile izvan njega dograbile su ga za kožu na potiljku i nose ga napred. Napred, u prošlost! Jeste, Ribar je ponosan na svoj ručni rad, Ribar ih namerno začikava - ova istina toliko je očigledna da nijedan od njih trojice ne mora glasno da je izgovori - ali Ribar zapravo mami samo Džeka Sojera, jer je samo on video Teritorije. A ako je to istina, kao što verovatno jeste... ... onda su Teritorije, i sve što se u njima nalazi, na neki način umešane u ove kukavičke zločine, a on je gurnut u dramu sa posledicama koje u ovom trenutku ne može ni delimično da pojmi. Kula. Zrak. To su reči koje je video, napisane majčinim rukopisom, nešto o tome kako Kula pada a Zrak se kida: ove stvari, šta god da znače, takođe su deo zagonetke, kao i Džekovo utrobno ubeđenje da je Tajler Maršal još živ, strpan u neki džep drugog sveta. Ova spoznaja, koju ne može da poveri nikom drugom, čak ni Henriju Lejdenu, čini da se oseća sam na svetu. Džekove misli razgoni bučni haos koji nastaje preko puta ulaza u kolibu. Zvuči kao napad Indijanaca u nekom vesternu, podvriskivanje i krici i trupkanje nogu u trku. Ženski glas ispušta piskav vrisak, sablasno sličan pištanju sirene policijskog automobila koje je maločas odsutno registrovao. Dejl mrmlja: "Isuse" i počinje da trči, a Bobi i Džek ga u stopu prate. www.bosnaunited.net A tamo ispred kolibe, pet ili šest spodoba trče tamo-ovamo po korovom obrasloj stazi ispred Edovog lokala kao ludaci. Dit Džesperson i Nosonja, i dalje suviše zatečeni da bi reagovali, posmatraju ih kako mahnitaju. Poznato je da ludaci umeju da budu itekako bučni. Jedan od njih viče: "UBI'TE RIBARA! UBI'TE PRLJAVO KOPILE!" Drugi se dernja: "RED I ZAKON I BESPLATNO PIVO!" Mršav tip u radnom kombinezonu prihvata poklič: "BESPLATNO PIVO! 'OĆEMO BESPLATNO PIVO!" Harpija prestara za prsluče i farmerke koje nosi ide u krug mašući rukama i vrišteći iz sve snage. Njihova iskežena lica ukazuju na to da se radi o nekoj maloumnoj šali. Sve u svemu, ludo se zabavljaju. Sa kraja puteljka približava se automobil državne policije, a za njim ide 'pontijak' Mahnitog Mađara. Usred svog tog haosa, Henri Lejden naginje glavu i osmehuje se. Videvši svog šefa kako se daje u poteru za jednim od ludaka, debeli Dit Džesperson i sam polazi u akciju i prepoznaje Dudlz Sanger, na koju je kivan još otkako mu je na kraju jedne večeri u hotelu Nelzon dala korpu. Dit takođe prepoznaje Tedija Ranklmena, dugajliju sa slomljenim nosom za kojim Dejl upravo trči, a zna i Fredija Saknesuma, ali je Fredi verovatno prebrz za njega. Osim toga, čini mu se, kada bi dodirnuo Fredija Saknesuma, da bi mu osam sati kasnije izbio neki stvarno gadan osip. Bobi Dilak je preuzeo žgolju na sebe tako da Ditu ostaje Dudlz, i jedva čeka da je obori u korov i natera da plati za ono što mu je pre šest godina rekla

179

u štrokavom baru hotela. (Pred možda desetak najvećih propalica u varoši, Dudlz ga je uporedila sa kuvarevim smrdljivim matorim džukcem, Tabijem.) Dit hvata njen pogled, i ona na trenutak prestaje da skače okolo, raskrečeno staje i poziva ga prstima obe ruke da je uhvati ako može. On se zaleće prema njoj, ali ona je već šest koraka levo od mesta gde je stajala, poigravajući u mestu kao košarkašica. "Tabi, Tabi", zove. "Ako me stigneš, dobićeš, Tabi." Pobesneo, Dit poseže prema njoj, promašuje i jedva ostaje na nogama. Dudlz odskakuje dalje, smejući se i zovući ga omrznutim imenom. Dit ne shvata - zašto Dudlz jednostavno ne pobegne? Gotovo se čini da želi da bude uhvaćena, ali ne prerano. Posle još jednog ozbiljnog pokušaja, u kojem je promašio metu za samo nekoliko centimetara, Dit Džesperson briše znoj sa lica i osmatra bojište. Bobi Dilak već stavlja lisice žgoljavku, ali Dejlu i Holivudu Sojeru jedva da ide nešto bolje nego njemu. Tedi Ranklmen i Fredi Saknesum uspešno eskiviraju svoje progonitelje, cerekajući se kao idioti i uzvikujući svoje tupave parole. Zašto su propalice uvek tako pokretne? Dit pretpostavlja da pacovi kao što su Ranklmen i Saknesum češće vežbaju rad nogu od poštenog sveta. Ponovo juriša na Dudlz, koja se provlači pored njega i počinje da paradira kao lipicaner, kikoćući se. Dit preko njenog ramena vidi kako Holivud konačno vara Saknesuma, hvata ga rukom oko struka i obara na zemlju. "Nisi baš mor'o da mi razbiješ guzicu", kaže Saknesum. Skreće pogled u stranu i kratko klima glavom. "'Ej, Ranks." Tedi Ranklmen takođe baca pogled u stranu i zaustavlja se. Šef kaže: "Šta je, nestalo ti goriva?" "Igranjac je završen", kaže Ranklmen. "Hej, samo smo se malo zezali, znaš?" "Bre, Ranksi, ja bi' se još igrala", kaže Dudlz, ubacivši nekoliko okreta kukovima u paradni korak. Nosonja Sen Pjer se munjevito postavlja između nje i Dita. Polazi napred, brekćući kao prikoličar na strmoj uzbrdici. Dudlz pokušava da otpleše unazad, ali je Nosonja obuhvata rukama i odnosi prema šefu. "Noske, zar me više ne voliš?" pita Dudlz. Nosonja gadljivo stenje i spušta je ispred šefa. Dvojica pajkana iz Državne, Peri Braun i Džef Blek, drže se u prikrajku i izgledaju još više zgađeni nego moticiklista. Kada bi Ditovi misaoni procesi mogli da budu transkribovani sa njihove stenografije na standardni engleski, rezultat bi bio: Taj ipak mora da ima nešto u glavi čim pravi to Kingslendsko Svetlo, s obzirom da je pivo stvarno odlično. Ali gledaj šefa! Toliko se nakurčio da ne vidi da se spremaju mu oduzmu slučaj. "ZEZALI ste se?" urla šef. "Jeste li vi NORMALNI? Zar nemate ni malo poštovanja prema onoj sirotoj devojčici unutra?" Dok državni pajkani prilaze da preuzmu komandu, Dit vidi kako se Nosonja na trenutak koči u šoku, a onda se što je neprimetnije moguće odvaja od grupe. Niko osim Dita Džespersona ne obraća pažnju na njega - džinovski motociklist odradio je svoje, i više nije važan. Arnold Hrabovski, koji je do sada bio manje-više sakriven iza Brauna i Bleka, gura ruke u džepove, diže ramena i upućuje Ditu pogled postiđenog kajanja. Dit ne shvata o čemu se radi: zbog čega bi Mahniti Mađar trebalo da se oseća kao krivac? Pa tek što je stigao! Dit ponovo skreće pogled prema Nosonji, koji se

180

primiče bočnom zidu straćare i - vidi, vidi! - svima dragom reporteru, gospodinu Vendelu Grinu, koji u ovom trenutku izgleda pomalo usplahireno. Izgleda da je više od jedne vrste đubreta isplivalo na površinu, razmišlja Dit. www.bosnaunited.net Nosonja voli pametne i razumne žene kao što je Medvedica; praznoglave ludače tipa Dudlz ga izluđuju. Pruža ruke, grabi dve pregršti gnjecavog, sintetikom pokrivenog mesa i podiže uskoprcanu Dudlz ispod mišice. Dudlz kaže: "Noske, zar me više ne voliš?" Spušta glupavu kučku ispred Dejla Gilbertsona. Kada Dejl konačno eskplodira na ovo troje odraslih maloletnih prestupnika, Nosonja se priseća signala koji je Fredi dao Ranksiju, i baca pogled preko šefovog ramena prema pročelju ruševnog lokala. Levo od trulog sivog dovratka, Vendel Grin cilja fotoaparatom u grupu ispred sebe, izvodeći besne gliste, savijajući se i naginjući, premeštajući se levo i desno dok škljoca. Opazivši kroz objektiv da Nosonja gleda u njega, Vendel se ispravlja i spušta fotoaparat. Na licu mu igra zloban osmejak. Grin mora da je dogmizao otpozadi, pretpostavlja Nosonja, jer nema šanse da su ga pajkani tamo kod puta pustili da prođe. Kad malo bolje razmisli, Dudlz i dileje mora da su takođe stigli tim putem. Nada se da za sporedni prilaz nisu saznali prateći njega, ali je to sasvim moguće. Reporter pušta fotoaparat da visi sa kaiša i počinje da se odmiče postrance od ruševine, ne skidajući pogled sa Nosonje. Ovo preplašeno držanje krivca podseća Nosonju na hijenu koja se šunja prema strvini. Vendel Grin se boji Nosonje, a ovaj to smatra sasvim opravdanim. Grin je imao sreću što mu nije zaista otkinuo glavu, umesto da mu samo zapreti da hoće. Ipak... Grinovo hijensko šunjanje čini mu se, s obzirom na okolnosti, prilično čudno. Ne bi trebalo da se plaši da će dobiti batine pred tolikom količinom murije, zar ne? Nosonji pada na pamet da je Grinovo nespokojstvo povezano sa pogledima koje su razmenili Ranklmen i Fredi. Kada su pogledali u stranu, gledali su zapravo u reportera! Sve je ovo unapred isplanirao. Upotrebio je dileje kao diverziju da bi mogao neometano da slika, naravno. Ovakva ljigavost i moralna ružnoća dovode Nosonju do besa. Potaknut odvratnošću, u tišini se odvaja od Dejla i ostalih policajaca i polazi prema Vendelu Grinu, gledajući ga pravo u oči. Vidi da Vendel pomišlja da beži, a onda odbacuje tu zamisao, verovatno zato što je svestan da nema nikakve izglede da pobegne. Kada mu se Nosonja primakao na samo tri metra, Grin kaže: "Nećemo da pravimo gužvu, gospodine Sen Pjer. Ja samo radim svoj posao. Siguran sam da to možete da razumete." "Razumem ja mnogo toga", kaže Nosonja. "Kol'ko si platio onim klovnovima?" "Kome? Kojim klovnovima?" Vendel se pretvara da je tek sada primetio Dudlz i ostale. "A, ove? Jesu li to oni pravili rusvaj?" "A zašto bi tako nešto radili?" "Zato što su životinje, pretpostavljam." Izraz na Vendelovom licu govori o jakoj želji da se zajedno sa Nosonjom svrsta na stranu ljudskih bića, nasuprot životinjama kao što su Ranklmen i Saknesum.

181

Pazeći da fiksira Grina u oči umesto u fotoaparat, Nosonja prilazi bliže i kaže: "Vendi, prava si cvećka, znaš?" Vendel diže ruke da zaustavi Nosonju. "Hej, ako je između nas bilo nesporazuma, to ne znači..." Gledajući ga i dalje u oči, Nosonja desnom rukom hvata fotoaparat, a levu spušta na Grinove grudi. Onda desnom cima unazad a levom silovito gura Grina. Jedna od dve stvari ima da pukne, Grinova šija ili remen fotoaparata, a njemu je svejedno koja će to stvar da bude. Čuje se nešto kao prasak biča, i reporter se tetura unazad, vitlajući rukama, i jedva ostaje na nogama. Nosonja vadi fotoaparat iz futrole, sa koje vise dve trake prekinute kože. Pušta futrolu da padne i okreće fotoaparat u krupnim šakama. "Hej, ne radi to!" kaže Vendel, glasom između šapata i uzvika. "Šta je ovo, jedan od onih starih F2A?" "Ako to znaš, znaš i da se radi o klasici. Vrati mi ga." "Ma, samo ću da ga očistim." Nosonja otvara kućište aparata, zavlači debeli prst ispod otkrivenog dela filma i čupa čitav kalem. Kezi se reporteru i baca film u korov. "Je l' da je bolje bez onog smeća unutra? Ovo je sjajna mašinica - ne bi trebalo da je puniš đubretom." Vendel se ne usuđuje da pokaže koliko je besan. Trljajući bolno mesto na zadnjem delu vrata, reži: "Ja od tog đubreta živim, volino. A sada mi vrati aparat." Nosonja poslušno pruža aparat. "Nisam te najbolje čuo. Šta si ono rek'o?" Umesto da odgovori, Vendel mu sa rezigniranim pogledom otima aparat iz ruke. www.bosnaunited.net Videvši da su dvojica pripadnika državne policije konačno odlučli da se umešaju, Džek oseća mešavinu razočaranja i olakšanja. Očigledno je šta nameravaju, i neka ih. Peri Braun i Džef Blek će sada preuzeti Ribarev slučaj od Dejla i započeti samostalnu istragu. Dejl će nadalje biti srećan ako mu padne po koja mrvica sa njihovog stola. Džek najviše žali zbog toga što su se Braun i Blek uopšte ušetali u ovu ludnicu. Na ovo su čekali od samog početka - čekali su, u suštini, da lokalni momak pokaže da nije dorastao - ali ovo što sada rade zapravo je javno ponižavanje Dejla, a Džek to nikako ne može da prihvati. Nikada ne bi pomislio da će mu biti drago zbog dolaska bande motociklista na mesto zločina, ali je situacija bila tako loša da jeste. Nosonja Sen Pjer i njegovi drugari efikasnije su zadržali rulju nego Dejlovi pozornici. Pitanje je, međutim, kako se stvar pročula? Pored štete koju će pretrpeti Dejlov ugled i samopoštovanje, malo je stvari zbog koji žali zbog toga što je slučaj prešao u nadležnost drugih. Neka Braun i Blek pretraže svaki podrum u Francuskom okrugu: Džek ima osećaj da će otići onoliko daleko koliko im Ribar dopusti. Da bi se otišlo dalje, potrebno je uputiti se u pravcima koji Braunu i Bleku nikada ne bi pali na pamet, i posetiti mesta za koja ne znaju ni da postoje. Otići dalje značilo bi uortačiti se sa opopanaksom, a ljudi poput Brauna i Bleka mršte čelo na sve što makar i miriše na opopanaksa. Što dalje znači da će, uprkos svemu što je govorio sebi još od ubistva Ejmi Sen Pjer, morati sam da uhvati Ribara. Dobro, možda ne sasvim sam. Na kraju krajeva, Dejl će imati više

182

vremena da mu pomogne, jer je, bez obzira šta mu Državna uradi, suviše zagrizao u slučaj da bi ga tek tako pustio. "Šefe Gilbertsone", kaže Peri Braun, "mislim da smo videli dovoljno. Pretpostavljam da ovaj cirkus nazivate obezbeđenjem mesta zločina?" Dejl diže ruke od Tedija Ranklmena i okreće se u očajanju državnim policajcima, koji stoje jedan do drugoga poput nacističkih jurišnika. Džek mu čita sa lica da tačno zna šta će se dogoditi, i da se nada da neće biti previše ponižavajuće. "Preduzeo sam sve što je bilo u mojoj moći da obezbedim lokaciju", kaže Dejl. "Pošto smo primili onaj poziv na 911, obratio sam se ljudima i naredio da izađu na mesto zločina u parovima, u pravilnim razmacima, da ne bi izazvali sumnju građana." "Onda mora da ste koristili radio", kaže Džef Blek. "Pošto neko očigledno jeste čuo." "Nisam koristio radio", kaže Dejl, "a moji ljudi znaju da ne treba da pričaju. Ali znate šta, poručniče Blek? Ako je zvao nas, Ribar je mogao anonimno da pozove i nekoliko građana." Tedi Ranklmen je pratio razgovor kao posmatrač finala teniskog turnira. Peri Braun nastavlja: "Idemo po redu. Šta nameravate da uradite sa ovim čovekom, i njegovim prijateljima? Hoćete li podići tužbu protiv njih? Muka mi je kad ga gledam." Dejl na trenutak razmišlja, pa kaže: "Neću da dižem tužbu. Gubi se odavde, Ranklmene." Tedi počinje da uzmiče, ali ga Dejl zaustavlja: "Čekaj malo. Kako si stigao ovamo?" "Sporednim putem", kaže Tedi. "Počinje tamo kod Golca. Istim putem kojim je došla Gromovita Petorka. I onaj reporter, gos'in' Grin." "Vendel Grin je ovde?" Tedi pokazuje prema ruševini. Dejl baca pogled preko ramena. Džek se okreće tamo na vreme da vidi Nosonju Sen Pjera kako čupa film iz fotoaparata dok ga Vendel Grin ojađeno posmatra. "Još jedno pitanje", kaže Dejl. "Kako si saznao da je telo Frenoove male ovde?" "Ja sam čuo da kod Eda ima bar pe'-šes' tela. Rek'o mi moj burazer Erland. Čuo od svoje ženske." "Hajde sad, briši", kaže Dejl, i Tedi Ranklmen odlazi, držeći se kao da je dobio medalju za građanske zasluge. "Dobro", kaže Peri Braun. "Šefe Gilbertsone, bojim se da ste stigli do kraja lanca. Od ovog trenutka istragu vodimo poručnik Blek i ja. Daćete mi snimak poziva na 911 i kopije svih beleški i izjava koje ste uzeli vi i vaši ljudi. Vaša uloga biće da prihvatite nadležnost državne policije i da sarađujete kada se od vas to zatraži. Poručnik Blek i ja obaveštavaćemo vas o napretku istrage kada zaključimo da je to potrebno. "Ako mene pitate, šefe Gilbertsone, dobijate mnogo više nego što zaslužujete. Nikada nisam video lošiju organizaciju na mestu zločina. Ugrozili ste bezbednost lokacije do neverovatnih razmera. Koliko je vas ulazilo u... u zgradu?" "Trojica", kaže Dejl. "Pozornik Dilak, poručnik Sojer i ja."

183

"Poručnik Sojer", kaže Braun. "Izvinite, kada se to poručnik Sojer vratio u LAPD? Ili je zvanično primljen u vaše odelenje? Ako nije, zašto ste mu dozvolili da uđe u onu zgradu? U stvari, šta gospodin Sojer uopšte traži ovde?" "On je rešio više slučajeva ubistva nego vi i ja zajedno, i više nego što ćemo ikada rešiti." Braun upućuje Džeku zloban pogled, a Džef Blek zuri pravo pred sebe. Iza dvojice državnih policajaca, Arnold Hrabovski takođe gleda u Džeka Sojera, mada ne onako kao Peri Braun. Arnold liči na čoveka koji bi najviše od svega voleo da je nevidljiv, i brzo skreće pogled i premešta se sa noge na nogu pošto je opazio da i Džek njega posmatra. A, pomišlja Džek. Naravno. Mahniti, Mahniti, Mahniti Mađar. Sada je sve jasno. Peri Braun pita Dejla šta gospodin Sen Pjer i njegovi prijatelji rade na mestu zločina, i Dejl odgovara da pomažu u održavanju reda. Da li je Dejl obećao gospodinu Sen Pjeru da će ga u zamenu za pomenute usluge obaveštavati o napretku istrage? Jeste, obećao mu je nešto u tom smislu. Džek počinje da se povlači u blagom luku koji će ga dovesti do Arnolda Hrabovskog. "Neverovatno", kaže Braun. "Recite mi, šefe Gilbertsone, jeste li namerno odugovlačili da poručnika Bleka i mene obavestite o onome što ste dogodilo?" "Sve sam uradio prema proceduri", kaže Dejl. U odgovor na sledeće pitanje kaže da jeste pozvao medicinskog islednika i vozilo za prikupljanje dokaza, koja, usput, upravo vidi kako pristižu. Napori Mahnitog Mađara da sačuva mir samo čine da izgleda kao da pod hitno mora da urinira. Osetivši Džekovu ruku na ramenu, koči se kao drveni Indijanac ispred prodavnice duvana. "Smiri se, Arnolde", kaže Džek, pa podiže glas: "Poručniče Blek, ako preuzimate ovaj slučaj, postoji jedna stvar koju bi trebalo da znate." Braun i Blek se okreću prema njemu. "Čovek koji je zvao na 911 upotrebio je govornicu u prodavnici 7-Jedanaest na putu broj 35 u Frenč Lendingu. Dejl je dao da se govornica ogradi policijskom trakom, a vlasnik zna da treba da spreči mušterije da diraju aparat. Moguće je da na njemu ima korisnih otisaka prstiju." Blek nešto žvrlja u beležnicu, a Braun kaže: "Gospodo, mislim da je vaša uloga ovde završena. Šefe, neka vaši ljudi rasteraju one građane sa kraja staze. Kada medicinski islednik i ja izađemo iz zgrade, neću tamo da vidim nikoga, uključujući i vas i vaše pozornike. Zvaćemo vas tokom nedelje ako budem imao novih informacija." Dejl se bez reči okreće i znakom upućuje Bobija Dilaka niz stazu, prema mestu gde se pređašnja gomila svela na nekoliko tvrdoglavih pojedinaca naslonjenih na vozila. Braun i Blek se rukuju sa medicinskim islednikom i dogovaraju sa specijalistima iz vozila za prikupljanje dokaza. "A sad nas dvojica, Arnolde", kaže Džek. "Voliš da radiš kao policajac, zar ne?"

184

"Ja? Volim." Arnold nikako ne uspeva da pogleda Džeka u oči. "Mogao bih da budem dobar, znam da bih mogao, ali šef nema dovoljno vere u mene." Gura uzdrhtale ruke u džepove pantalona. Džek se oseća rastrzan između sažaljenja prema ovom patetičnom kandidatu, i želje da ga šutira do kraja prilazne staze. Dobar policajac? Arnold ne bi bio dobar ni kao vođa izviđača. Zahvaljujući njemu, Dejl Gilbertson je doživeo javnu grdnju zbog koje se verovatno oseća kao da su ga posrali. "A ipak nisi postupio po naređenju, zar ne, Arnolde?" Arnold se trese kao stablo pogođeno munjom. "Šta? Nisam uradio ništa pogrešno." "Izbrbljao si se nekome. Možda ne samo jednoj osobi." "Ne!" Arnold žestoko vrti glavom. "Samo sam se javio ženi, to je sve." Upućuje Džeku molećiv pogled. "Ribar je zvao mene, meni je saopštio gde je ostavio telo devojčice, i hteo sam da to kažem Poli. Časna reč. Holi- poručniče Sojer, hteo sam samo da ona zna, nisam očekivao da će zvati druge." "Loš potez, Arnolde", kaže Džek. "Reći ćeš šefu šta si uradio, i to ćeš odmah da uradiš, zato što Dejl zaslužuje da zna šta je pošlo naopako, a ne da za to krivi sebe. Gotiviš Dejla, zar ne?" "Šefa?" Arnoldov glas igra od poštovanja prema šefu. "Naravno. On, on je... lafčina. Ali... mogao bi da me otpusti?" "Njegovo je da odluči, Arnolde", kaže Džek. "Ako mene pitaš, zaslužio si, ali ko zna, možda se provučeš." Mahniti Mađar se odvlači prema Dejlu. Na trenutak posmatra njihov razgovor, pa prolazi pored njih prema uglu ruševine, gde Nosonja Sen Pjer i Vendel Grin stoje sučeljeni u neveseloj tišini. "Dobar dan, gospodine Sen Pjer", kaže. "A zdravo i tebi, Vendele." "Ulažem pritužbu", kaže Grin. "Ja ovde pokrivam najznačajniju priču u svom životu, a ovaj prostak mi uništava rolnu filma. Tako se ne ponaša prema novinarima; imamo pravo da fotografišemo šta god nam dune." "Pretpostavljam da bi isto tako rek'o da imaš pravo da slikaš leš moje devojčice." Nosonja strelja pogledom Džeka. "Ovo govance platilo je Tediju i ostalim praznoglavcima da luduju da bi moglo neopaženo da se ušunja tamo. Slikao je devojčicu." Vendel bode prstom Džeka u grudi. "Nema dokaz za to. Ali da ja tebi nešto kažem, Sojeru. Tebe jesam slikao. Imam fotke na kojima se jasno vidi kako skrivaš dokaze u prtljažnik tvojeg pikapa. Zato ti savetujem da dobro razmisliš ako poželiš da se kačiš sa mnom, jer ima da te obesim na kanap za veš." Džek ima utisak da glava počinje da mu se puni crvenom maglom. "Hteo si da prodaš fotografije devojčicinog tela?" "A šta se to tebe tiče?" Grinova usta se razvlače u ružan osmejak. "Ni sam nisi cvećka, zar ne? Možda možemo da se dogovorimo na obostranu korist, a?" Crvena magla pred Džekovim očima se zgušnjava. "Nas dvojica da se dogovorimo na obostranu korist?"

185

Stojeći pored Džeka, Nosonja Sen Pjer steže i opušta ogromne pesnice. Džek zna da Nosonja savršeno oseća ton njegovog glasa, ali je Vendela Grina toliko obuzela vizija dolarskih novčanica da Džekovu pretnju čuje kao pitanje. "Ti mene pusti da stavim novi film i snimim fotke koje mi trebaju, a ja neću da pričam o tebi." Nosonja spušta glavu i ponovo steže pesnice. "Znaš šta? Nisam cicija - možda ti čak dam deo zarade, recimo deset odsto od onog što dobijem." Džek bi najviše voleo da mu slomi nosi, ali se zadovoljava snažnim udarcem u reporterov stomak. Grin se hvata za trbuh, i pada na zemlju. Lice mu postaje grozničavo crveno, i bori se za dah. U očima su mu šok i neverica. "Vidiš, i ja sam velikodušan momak, Vendele. Verovatno sam ti uštedeo hiljade dolara za popravku zuba, a da ne pominjem polomljenu vilicu." "Ne zaboravite plastičnu hirurgiju", kaže Nosonja, trljajući pesnicu o dlan druge ruke. Izgleda kao da mu je neko upravo ukrao omiljeno jelo sa stola. Vendelovo lice poprimilo je tamnoljubičastu boju. "Tek da znaš, Vendele, bez obzira šta misliš da si video, ja ne skrivam dokaze, već ih obelodanjujem, mada ne očekujem da ćeš moći to da shvatiš." Grin uspeva da uvuče otprilike kubni centimetar vazduha. "Čim malo povratiš dah, vuci se odavde. Puzeći, ako ne možeš drugačije. Idi do svojih kola i nestani. I gledaj da požuriš, jer će ovaj naš prijatelj verovatno da te smesti u invalidska kolica do kraja života." Vendel Grin se polako pridiže na kolena, još jednom bučno usrkuje kiseonik, i uspeva da se napola uspravi. Maše jednom rukom prema njima, ali je značenje pokreta nejasno. Možda hoće da poruči Nosonji i Džeku da se drže dalje od njega, ili da mu je dosta svega, ili oboje. Presavijen i sa rukama na trbuhu, zamiče, teturajući se, za ugao zgrade. "Pretpostavljam da bi trebalo da vam budem zahvalan", kaže Nosonja. "Pomogli ste mi da održim obećanje koje sam dao mojoj matoroj. Ali moram da kažem da je Vendel Grin momak koga bih vrlo rado demontirao." "Čoveče", kaže Džek, "nisam bio siguran hoću li stići da se umešam pre nego što to učinite." "Jeste, bilo mi je sve teže da se obuzdavam." Obojica se osmehuju. "Nosonja Sen Pjer", kaže Nosonja, i pruža ruku. "Džek Sojer." Džek prihvata ruku, i bol koji sledi traje samo sekundu. "Hoćeš li pustiti ove iz državne da sve rade sami, ili ćeš nastaviti da istražuješ za sebe?" "Šta ti misliš?" kaže Džek. "Ako ti ikad zatreba pomoć, ili pojačanje, samo traži. Neću biti živ dok kučkin sin ne bude skleptan, a računam da ti imaš bolje izglede da ga uhvatiš nego bilo ko drugi." www.bosnaunited.net

186

Dok se voze nazad u Norvešku dolinu, Henri kaže: "Znaš, Vendel je slikao telo. Kada si izašao iz zgrade i otišao do kamioneta, čuo sam nekoga kako škljoca aparatom, ali sam pomislio da je to Dejl. Onda sam ga čuo ponovo, dok ste ti i Dejl bili unutra sa Bobijem Dilakom, i shvatio sam da taj slika mene! U tom slučaju, rekoh sebi, to ne može biti niko drugi nego gospodin Vendel Grin, i rekao sam mu da prestane da se krije iza ćoška. Tada su oni ljudi iskočili i počeli da galame i vrište. Čim se to dogodilo, čuo sam gos'in' Grina kako istrčava iza ugla, ulazi u zgradu i ponovo škljoca aparatom. Potom se iskrao i ponovo stao iza ugla, gde ga je tvoj drugar Nosonja sustigao i pobrinuo se za film. Nosonja je stvarno neverovatan momak, zar ne?" "Henri, jesi li uopšte planirao da mi to ispričaš?" "Naravno, ali si ti jurcao okolo, a znao sam da Vendel Grin neće da ode ukoliko ga ne oteraju. Nikada više neću pročitati nijednu reč koju napiše. Nikada." "Takođe", kaže Džek. "Ali nećeš da digneš ruke od Ribara? Uprkos onome što je rekao onaj nadmeni pajkan iz Državne?" "Sada više ne mogu nazad. Da ti pravo kažem, mislim da su oni budni snovi koje sam juče pomenuo u vezi sa tim slučajem." "Superiška. Nego, da se vratimo Nosonji. Jesam li dobro čuo da bi voleo da 'demontira' Vendela?" "Da, mislim da jeste." "Ubeđen sam da je poseban tip. Čuo sam od nećaka da Gromovita Petorka subotnja popodneva i večeri provodi u Send Baru. Sledeće nedelje ću možda da upalim Rodin stari auto i odvezem se do Sentralije, popijem koje pivo i malo češem jezik sa gospodinom Sen Pjerom. Siguran sam da ima zanimljiv ukus za muziku." "Ti bi da voziš do Sentralije?" Džek zuri u Henrija, koji samo osmejkom priznaje besmislenost svoje izjave. "Slepi ljudi mogu savršeno dobro da voze", kaže Henri. "Verovatno bolje nego većina onih koji vide. Rej Čarls, recimo." "Ma daj, Henri. Zašto misliš da Rej Čarls ume da vozi?" "A zašto ti pitaš? Zato što me je jedne večeri u Sijetlu, pre jedno četrdeset godina, kada sam imao tezgu u KIRO-u, Rej provozao kolima. Prošlo je glatko k'o guza ledi Godive. Nikakvih problema. Držali smo se sporednih puteva, naravno, ali je Rej vozio najmanje osamdeset na sat." "Ako pretpostavimo da se to zaista dogodilo, zar te nije bilo strah?" "Da me bude strah? Naravno da nije. Ja sam mu bio navigator. Siguran sam da bih ovim pospanim seoskim putem bez problema stigao do Sentralije. Jedini razlog što slepi ne voze jeste taj što im drugi ne dozvoljavaju. To je pitanje moći. Žele da nas osujete. Nosonja Sen Pjer bi me savršeno razumeo." "A ja mislio da ću tek popodne da posetim ludnicu", kaže Džek. 14.

187

Na vrhu strme padine između Norveške doline i Ardena, krivudava vrpca puta broj 93, svedena na dve trake, ispravlja se radi dugačkog, skijaškog spusta u varoš, a brdo se na istočnoj strani druma širi u travnatu zaravan. Dva oguljena crvena izletnička stola čekaju one koji odluče da se nakratko zaustave ne bi li uživali u spektakularnom vidiku. Kvadratna šara farmi i njiva prostire se duž petnaest milja blago zatalasanog zemljišta, prošaranog potocima i seoskim putevima. Obzorje je sačinjeno od neprekidnog niza viših, plavozelenih brežuljaka. Izbeljeni oblaci lebde na nesaglednom nebu kao sveže oprano rublje. Fred Maršal usmerava 'ford eksplorer' na zemljani ispust pored puta, zaustavlja ga i kaže: "Dozvolite da vam nešto pokažem." Kada se ukrcao u 'eksplorer' ispred svoje kuće, Džek je nosio pomalo izlizanu crnu kožnu tašnu, koja mu sad leži preko kolena. Pored drške na vrhu tašne, zlatnim slovima utisnuti su inicijali Džekovog oca, F.S.S., skraćeno od 'Filip Stivenson Sojer'. Fred je nekoliko puta bacao radoznale poglede prema tašni ali nije ništa pitao, a Džek nije ništa govorio. Biće vremena za pokazivanje i priču, razmišlja Džek, pošto bude razgovarao sa Džudi Maršal. Fred izlazi iz kola, a Džek spušta staru očevu tašnu iza nogu i naslanja je na sedište pre nego što će poći preko meke trave za Maršalom. Stigavši do bližeg izletničkog stola, Fred pokazuje rukom prema krajoliku koji se prostire ispod njih. "Ovde nemamo mnogo toga što bi se moglo nazvati turističkom atrakcijom, ali ovo nije loše, zar ne?" "Divno je", kaže Džek. "Ali meni je ovde sve divno." "Džuli jako voli ovaj vidikovac. Kada god pođemo za Arden po lepom vremenu, mora da zastane ovde i izađe iz kola, opusti se i malo gleda okolo. Da se napuni lepim stvarima, znate, pre nego što se vrati u mašinu. Ja ponekad postanem nestrpljiv i pomislim: Daj požuri malo, videla si taj prizor hiljadu puta, a ja moram nazad na posao, ali ja sam muško, zar ne? Zato svaki put kada svratimo ovde i nekoliko minuta posedimo shvatim da moja žena zna više nego ja i da bi trebalo da radim kako ona kaže." Džek se osmehuje i seda na klupu, čekajući da čuje ostalo. Otkako ga je povezao, Fred Maršal je izgovorio svega dve ili tri rečenice o tome kako je zahvalan, ali je jasno da je odabrao ovo mesto da se o nečemu ispovedi. "Jutros sam otišao do bolnice, i ona je... pa, izgledala je drugačije. Kada je pogledate i popričate sa njom, morate da zaključite da joj je mnogo bolje nego juče. Iako je i dalje smrtno zabrinuta zbog Tajlera, drugačija je. Mislite da bi to moglo da bude od lekova? Ne znam čak ni šta joj daju." "Jeste li mogli normalno da razgovarate sa njom?" "Da, povremeno. Na primer, jutros mi je pričala da je pročitala u novinama o devojčici u La Rivijeru kojoj je promaklo treće mesto na državnom prvenstvu u spelovanju zato što nije uspela da speluje neku blesavu reč za koju niko nije čuo. Popoplaks, ili tako nešto." "Opopanaks", kaže Džek. Zvuči kao da mu se zaglavila riblja kost u grlu. "I vi ste to čitali? Zanimljivo kako ste oboje zapamtili tu reč. Nju kao da je oživela. Pitala je bolničarke da pronađu šta znači, i jedna od njih je potražila u par rečnika, ali je nije našla."

188

Džek je pronašao reč u Sažetom oksfordskom rečniku; njeno doslovno značenje bilo je nebitno. "To verovatno i jeste definicija opopanaksa", kaže. "'1. Reč koja se ne može naći u rečnicima. 2. Zastrašujuća misterija." "Ha!" Fred Maršal je čitavo vreme nervozno šetao okolo, ali se sada spušta pored Džeka, koji diže pogled i otkriva da se njegov sagovornik zagledao u široko razastrti krajolik. "Da, možda upravo to znači." Fredov pogled ostaje prikovan za krajolik. Još nije sasvim spreman, ali je bliže. "Bilo je sjajno videti je toliko zainteresovanu za jednu takvu sitnicu u Heraldu..." Briše suze iz očiju i pravi korak prema obzorju. Okrenuvši se, zagleda se u Džeka. "Uh, pre nego što upoznate Džudi, želeo bih da vam kažem nešto o njoj. Problem je što ne znam kako će to da vam zvuči. Jer i meni samom zvuči... ne znam." "Pokušajte", kaže Džek. Fred kaže: "U redu", prepliće prste, i obara glavu. Onda ponovo diže pogled, i oči su mu ranjive kao u bebe. "Ahhh... ne znam kako ovo da kažem. U redu, kazaću, pa kako bude. Osećam, nekako, da Džudi nešto zna. U svakom slučaju, želim da mislim da je tako. Sa druge strane, ne bih da se zanosim da to što izgleda bolje znači da više ne može da bude van sebe. Ali zaista želim da verujem u to. O, čoveče, kad biste znali koliko to želim." "Verujete da ona nešto zna." Sablasni osećaj izazvan pomenom reči opopanaks bledi pred ovom potvrdom njegove teorije. "Nešto što ni njoj nije sasvim jasno", kaže Fred. "Sećate se, znala je da je Taj nestao pre nego što sam joj rekao." Upućuje Džeku bolan pogled i odmiče se. Sudara pesnice i zagleda se u zemlju. Još jedna unutrašnja barijera ruši se pred potrebom da objasni svoju nedoumicu. "U redu, slušajte. Evo šta je potrebno da razumete u vezi Džudi. Ona je izuzetna osoba. Dobro, od mnogo momaka ćete čuti da su im žene izuzetne osobe, ali Džudi je to na drugačiji način. Pre svega, anđeoski je lepa, ali to nije ono o čemu govorim. Takođe je strašno hrabra, ali ni to nije to. Reklo bi se da je povezana sa nečim što mi ostali ne možemo ni da se nadamo da razumemo. Ali može li tako nešto da postoji? Da li je to normalno? Možda se kada ludite isprva iz sve snage borite protiv toga i histerišete, a posle ste već suviše ludi da biste se borili, i postanete pasivni i pomireni. Moram da razgovaram sa njenim lekarom, zato što me ovo izjeda." "Šta vam je govorila? Da li je objasnila zašto se toliko primirila?" Fredove oči progorevaju Džekove. "Pa, sigurno je da misli da je Taj još živ, i da ste vi jedina osoba koja može da ga pronađe." "Dobro", kaže Džek, nevoljan da kaže više pre nego što bude imao priliku da razgovara sa Džudi. "Recite mi, da li je Džudi možda pominjala da je neko koga je poznavala - ili neki njen rođak ili bivši momak - mogao da odvede Tajlera?" Njegova teorija zvuči još neuverljivije nego što je zvučala u ultra-racionalnoj i istovremeno bizarnoj kuhinji Henrija Lejdena; odgovor Freda Maršala još je više podriva. "Ne ako se taj neko ne zove Grimizni Kralj, Gorg ili Abalah. Sve što mogu da vam kažem jeste da Džudi veruje da nešto vidi, i iako to nema nikakvog smisla, iskreno se nadam da je zaista tako."

189

Iznenadna vizija sveta u kome je našao dečakovu kapu probada Džeka poput koplja sa čeličnim vrhom. "A Tajler se nalazi na tom mestu." "Kada deo mene ne bi verovao da bi to moglo da bude istina, ovog časa bih i sam poludeo", kaže Fredi. "Ako već nisam odlepio." "Hajde da razgovaramo sa vašom ženom", kaže Džek. www.bosnaunited.net Gledana spolja, Luteranska bolnica Francuskog okruga podseća na ludnicu iz devetnaestog veka negde na severu Engleske: zidovi od prljavo crvenih cigala sa pocrnelim balustradama i oštrim lukovima, zakošeni krv sa dimnjacima pokrivenim kupastim kapicama, natečeni tornjevi, škrti prozori, i sve to čađavo od vekovne prljavštine. Smeštena u sredini ograđenog parka pod hrastovima na zapadnom rubu Ardena, ogromna građevina, gotska bez gotske raskoši, izgleda kao kaznionica, bez milosti. Džek gotovo očekuje da čuje vrišteću muziku orgulja iz nekog od filmova Vinsenta Prajsa. Prolaze kroz uska, zalučena drvena vrata i ulaze u umirujuće poznato predvorje. Dremljivi čovek u uniformi na recepciji upućuje posetioce prema liftovima; pacijenti u bademantilima povezani sa stalcima za infuziju sede za nasumično raspoređenim stolovima sa članovima porodice, a drugi na stolicama poređanim uz bočne zidove; u jednom uglu razgovaraju dva lekara u belom. Visoko iznad glava, dva prašnjava, kitnjasta lustera šire meku žućkastu svetlost koja privremeno pozlaćuje raskošne cvetove ljiljana u visokim vazama sa obe strane vrata prodavnice suvenira. "Unutra svakako mnogo bolje izgleda", kaže Džek. "To je uglavnom tačno", kaže Fred. Prilaze čoveku za pultom, i Fred kaže: "Odelenje D." Uz blagi treptaj interesovanja, čovek im daje dve pravougaone kartice sa natpisom POSETA, i pokazuje im da prođu. Lift se lupajući spušta i pušta ih u drvetom obloženu kabinu veličine ostave za metle. Fred Maršal pritiska dugme sa brojem 5, i lift uz drhtaj polazi naviše. Deset godina ranije, lift veoma sličan ovome, ali u jednom velikom hotelu u Parizu, držao je Džeka i Ilianu Tedesko, apsolventkinju umetnosti na univerzitetu u Los Anđelesu, dva i po sata zarobljene u kabini, i gospođica Tedesko je iskoristila to vreme da objavi da je njihova veza stigla do kraja puta, hvala i doviđenja, uprkos zahvalnosti na do tog trenutka više nego prijatnom zajedničkom putovanju. Razmislivši o ovome, Džek odlučuje da ne zamara Freda Maršala ovom informacijom. Bolje vaspitan nego njegov francuski rođak, lift se uz drhtaj zaustavlja i sa jedva primetnim otporom otvara vrata i pušta Džeka Sojera i Freda Maršala u hodnik na petom spratu, gde se ona prijatna svetlost čini za nijansu prigušenija nego u liftu i predvorju. "Nažalost, to je na sasvim drugom kraju", Fred saopštava Džeku. Naizgled beskrajni hodnik gubi se levo od njih u daljini kao vežba iz perspektive, i Fred pokazuje prstom u tom pravcu. Prolaze kroz dvoje visokih dvokrilnih vrata, pored hodnika prema Odelenju B, pored dve sobe sa pregradama od zavesa, kod zatvorenog ulaza u Gerontološko ponovo skreću levo i polaze još jednim beskrajnim hodnikom sa oglasnim tablama, pored ulaza u Odelenje C, gde oštro skreću baš ispred muškog i ženskog kupatila, prolaze pored Oftalmološke ambulante i Arhive, i konačno stižu do hodnika sa

190

natpisom ODELENJE D. Što dalje idu, čini se da svetlost sve više slabi, zidovi približavaju a prozori smanjuju. U hodniku prema Odelenju D vrebaju senke, a na podu svetluca barica vode. "Nalazimo se u najstarijem delu zgrade", kaže Fred. "Siguran sam da želite da što pre izbavite Džudi odavde." "Pa naravno, čim Pet Skarda proceni da je spremna. Ali iznenadićete se: Džudi kao da prija što je ovde. Rekla mi je da se oseća potpuno bezbedna, i da su neki od onih koji su u stanju da govore veoma zanimljivi. Kaže da se oseća kao da je na krstarenju." Džek se smeje u zatečenosti i neverici, a Fred Maršal mu dodiruje rame i kaže: "Da li to znači da joj je mnogo bolje ili mnogo gore?" Na kraju hodnika izbijaju u prostranu odaju koja kao da je sto godina ostala neizmenjena. Iz tamnosmeđeg drvenog poda do visine od metar i nešto diže se tamnosmeđa zidna oplata. Visoko na sivom zidu desno od njih, dva visoka, uska prozora uokvirena kao slike propuštaju filtriranu sivu svetlost. Čovek za uglačanim drvenim pultom pritiska dugme koje otključava debela metalna vrata sa natpisom ODELENJE D i prozorčićem od armiranog stakla. "Možete da uđete, gospodine Maršale, ali ko je on?" "Zove se Džek Sojer. Došao je sa mnom." "Da li je rođak, ili zdravstveni radnik?" "Ne, ali moja žena želi da ga vidi." "Sačekajte trenutak." Dežurni nestaje iza metalnih vrata, i zaključava ih za sobom uz zatvorsko klang. Trenutak kasnije, pojavljuje se sa bolničarkom čije teško, izborano lice, krupne ruke i debele noge čine da liči na takmičara u nadvlačenju užeta. Predstavlja se kao Džejn Bond, glavna sestra na Odelenju D, i ova kombinacija reči i okolnosti neodoljivo priziva bar nekoliko nadimaka. Sestra izlaže Freda i Džeka, a potom samo Džeka, baražnoj vatri pitanja, pre nego što će ponovo nestati iza velikih vrata. "Zovem se Bond, Dž. Bond", kaže Džek, nemoćan da se uzdrži. "Mi je zovemo Komandir Bond", kaže dežurni. "Tvrda je, ali je zato nepravična." Nakašljava se, i zagleda prema visokim prozorima. "Jedan od bolničara je zove Nulanula-nula." Pet minuta kasnije, glavna sestra Bond, tajni agent 000, otvara metalna vrata i kaže: "Možete da uđete, ali obratite pažnju na ono što ću vam reći." U prvom trenutku, odelenje podseća na ogromni aerodromski hangar, podeljen na deo sa nizom tapaciranih klupa, deo sa okruglim stolovima i plastičnim stolicama i treći deo, sa dva dugačka stola pretrpama hartijom za crtanje, kutijama voštanih boja i vodenih boja. U tom ogromnom prostoru, sav nameštaj izgleda kao da je predviđen za kućicu za lutke. Tu i tamo na betonskom podu, obojenom u ujednačenu, bezličnu nijansu sive, leže pravougaone prostirke; šest metara iznad poda, mali, rešetkama zaštićeni prozori, narušavaju površinu zadnjeg zida, čije su crvene cigle poodavno okrečene u belo. U zastakljenom odeljku levo od vrata, bolničarka za stolom podiže pogled sa knjige. Sasvim na kraju sa desne strane, daleko iza stolovima sa umetničkim materijalom, troje zaključanih metalnih vrata

191

otvaraju se u druge, odeljene svetove. Osećaj da se nalazite u hangaru polako prerasta osećanja dobroćudnog ali nepopustljivog zatočeništva. Prigušeni žagor glasova dolazi od dvadeset do trideset muškaraca i žena raštrkanih po ogromnoj prostoriji. Samo nekoliko njih razgovara sa vidljivim sagovornicima. Hodaju u krug, ukočeno stoje u mestu, leže sklupčani kao novorođenčad na prostirkama; trzaju se, zevaju, jecaju, zure u prazno ili unutar sebe. Neki od njih nose zelene bolničke ogrtače, drugi civilnu odeću svih vrsta: majice i šorceve, trenerke, obične košulje i pantalone, pulovere i štofane pantalone. Niko ne nosi kaiš, i ni na jednoj cipeli nema pertli. Za jednim od okruglih stolova sede dva mišićava, kratko podšišana muškarca u zaslepljujuće belim majicama, nalik na dva strpljiva psa-čuvara. Džek pokušava da prepozna Džudi Maršal, ali ne uspeva. "Zamolila sam vas za pažnju, gospodine Sojer." "Izvinite", kaže Džek. "Nisam očekivao da je ovoliko veliko." "Sreća je što je tako, gospodine Sojer. Opslužujemo sve veću populaciju." Čeka na potvrdu svojeg značaja, i Džek klima glavom. "Vrlo dobro. Izneću vam neka osnovna pravila. Ako budete slušali ono što govorim, vaša poseta će i vama i nama biti prijatna koliko je to moguće. Nemojte da zurite u pacijente, i ne uznemiravajte se zbog onoga što govore. Ne pokazujte da vam je ono što se čuli neobično ili zabrinjavajuće. Nastojte da budete učtivi, i posle nekog vremena će vas ostaviti na miru. Ako vam budu postavljali pitanja, postupite po sopstvenoj odluci, ali u granicama razuma. Molim vas, međutim, da im ne dajete novac, oštre predmete ili hranu za koju vam neko od lekara prethodno nije dao dozvolu - neki lekovi štetno deluju u kombinaciji sa određenim vrstama hrane. Pre ili kasnije verovatno će vam prići postarija žena po imenu Estel Pakard i pitati vas da li ste njen otac. Odgovorite kako želite, ali ako kažete ne, otići će od vas razočarana, a ako kažete da, ulepšaćete joj dan. Imate li pitanja, gospodine Sojer?" "Gde je Džudi Maršal?" "Sedi sa najdaljoj klupi sa ove strane, okrenuta leđima. Vidite li je, gospodine Maršal?" "Odmah sam je video", kaže Fred. "Ima li promena od jutros?" "Koliko ja znam, nema. Lekar koji ju je primio, doktor Spiglmen, biće ovde otprilike pola sata, i možda će imati više informacija za vas. Hoćete li da odvedem gospodina Sojera i vas do vaše supruge, ili biste više voleli da sami odete?" "Sami ćemo", kaže Fred Maršal. "Koliko možemo da ostanemo?" "Dajem vam petnaest minuta, najviše dvadeset. Džudi je još u fazi posmatranja, i htela bih da se što manje uznemirava. Sada izgleda dosta mirno, ali je i duboko odsutna i, da budem iskrena, uobražava. Ne bi me iznenadilo da dođe do novog napada histerije, a ne želimo da produžimo period posmatranja uvođenjem novih medikamenata, zar ne? Zato vas molim, gospodine Maršal, da razgovor bude opušten, lak i pozitivan." "Smatrate da uobražava stvari?" Sestra Bond se sažaljivo osmehuje. "Sasvim je verovatno, gospodine Maršal, da je vaša supruga već godinama takva. O, uspevala je da to sakrije, ali misli koje ima ne javljaju se preko noći, ne, ne. Potrebne su godine da ih čovek izgradi, a za sve to

192

vreme izgleda kao normalno ljudsko biće. Onda se dogodi nešto što natera psihozu da izbije na površinu u svoj svojoj veličini. U ovom slučaju, naravno, bio je to nestanak vašeg sina. Kad smo već kod toga, htela bih da kažem da mi je jako žao zbog toga što vam se dogodilo. Strašna stvar." "Jeste", kaže Fred Maršal. "Ali Džudi je počela da se ponaša čudno i pre..." "Ista stvar, bojim se. Bila joj je potrebna uteha, i njene obmane - njen uobraženi svet izbio je na videlo, jer joj je upravo taj svet pružao željenu utehu. Jutros ste sigurno čuli nešto od toga, gospodine Maršal. Da li vaša supruga pominjala nešto o posećivanju drugih svetova?" "Posećivanje drugih svetova?" pita Džek, iznenađen. "Dosta tipična šizofrena reakcija", kaže sestra Bond. "Više od polovine ljudi na ovom odelenju ima slične maštarije." "Mislite da je moja žena šizofrenik?" Sestra Bond gleda mimo Freda, proveravajući aktivnosti pacijenata u svojem carstvu. "Ja nisam psihijatar, gospodine Maršale, ali imam dvadeset godina iskustva u lečenju duševno obolelih. Na osnovu tog iskustva, moram da vam kažem, mislim da vaša žena ispoljava klasične simptome paranoidne šizofrenije. Volela bih da imam vedrije vesti za vas." Ponovo se zagleda u Freda Maršala. "Naravno, doktor Spiglmen će dati konačnu dijagnozu, i moći će da odgovori na sva vaša pitanja, i tako dalje." Osmeh koji upućuje Džeku već sledećeg trenutka se rastapa. "Novim posetiocima uvek govorim da je porodici teže nego pacijentu. Neki od ovih ljudi nemaju nijednu brigu na svetu. Čoveku gotovo dođe da im zavidi." "Kako da ne", kaže Džek. "Ko ne bi?" "Hajdete, onda", kaže ona, sa prizvukom ozlojeđenosti. "Uživajte u poseti." Nekoliko glava se okreće dok polako prolate preko prašnjavog drvenog poda do najbližeg niza klupa; više pari očiju prati njihovo napredovanje. Bleda lica odaju radoznalost, ravnodušnost, zbunjenost, sumnju, zadovoljstvo i apstraktni bes. Džeku ima utisak da se svaki pacijent na odelenju šunja, mic po mic, prema njima. Mlitavi sredovečni muškarac u bademantilu počinje da se provlači između stolova kao da će mu pobeći autobus za posao. Na kraju najbliže klupe, mršava starica sa raspuštenom sedom kosom ustaje i molećivo gleda u Džeka. Njene stisnute, podignute šake silovito se tresu. Kada se našao pored nje, oglašava se polušapatom: "Moje pače-mače bilo iza vrata, ali ja nisam znala da je tamo, u svoj onoj vodi." "Hm", kaže Fred. "Džudi mi je ispričala da joj se sinčić udavio u kadi." Džek je krajičkom oka pratio kretanje raščupanog muškarca u bademantilu koji je otvorenih usta jurišao prema njima. U trenutku kada prilaze Džudinoj klupi, čovek podiže prst, kao da daje znak autobusu da ga pričeka, i daje se u trk. Džek ga posmatra kako prilazi; šipak savetima Komandira Bond. Nema šanse da dozvoli da ovaj ludak skoči na njega. Uzdignuti prst stiže na tridesetak centimetara od Džekovog nosa, a čovekove mutne oči pretražuju mu lice. Oči se povlače, usta zatvaraju. Čovek se sledećeg trenutka obrće i počinje da trči u suprotnom smeru, sa prstom koji i dalje traži metu.

193

Šta je ovo bilo, pita se Džek. Pogrešan autobus? Džudi Maršal se nije ni pomerila. Morala je da čuje kada je čovek protrčao pored nje, njegovo ubrzano disanje kada se zaustavio i lepršanje bademantila kada se udaljio, ali su joj leđa i dalje uspravna u širokom zelenom ogrtaču, a glava i dalje okrenuta napred pod istim besprekorno pravim uglom. Izgleda odvojena od svega oko sebe. Da joj je kosa oprana, očetkana i začešljana, da je odevena u propisnu odeću i da ima kofer pored sebe, izgledala bi kao žena koja na klupi na železničkoj stanici čeka polazak voza. www.bosnaunited.net Otuda, pre nego što je Džek stigao da vidi lice Džudi Maršal i pre nego što je ona stigla da progovori bar jednu reč, taj osećaj odlaska koji je okružuje, uvek iznova započetih putovanja - nagoveštaj selidbe, mogućnost onostranosti. www.bosnaunited.net "Reći ću joj da smo stigli", šapuće Fred, i obilazi oko kraja klupe da čučne ispred svoje žene. Njen potiljak se savija na kraju uspravne kičme kao da odgovara na pomešan jad, ljubav i zebnju na naočitom licu njenog muža. Na devojačkoj krivini glave Džudi Maršal leži tamnoplava kosa, pomešana sa zlatom. Iza jednog uva, desetine raznobojnih vlasi zamršene su u paučinasti čvor. "Kako se osećaš, dušo?" Fred nežno pita svoju ženu. "Uspevam da mi bude prijatno", kaže ona. "Znaš, dušo, bilo bi dobro da još neko vreme ostanem ovde. Glavna sestra je ubeđena da sam potpuno luda. Zar to nije zgodno?" "Džek Sojer je ovde. Da li bi volela da ga vidiš?" Džudi pruža ruku i tapše ga po savijenom kolenu. "Reci gospodinu Sojeru da pređe napred, a ti sedi ovde pored mene, Frede." Džek je već u pokretu, ne skidajući pogled sa ponovo uzdignutom glavom Džudi Maršal. Čučeći, Fred je uzeo njenu ispruženu ruku među svoje kao da namerava da je poljubi. Izgleda kao zaljubljeni vitez koji kleči pred kraljicom. Kada je pritisnuo njenu šaku na svoj obraz, Džek opaža beli zavoj oko vrhova njenih prstiju. Vidi Džudinu jagodičnu kost, a zatim i ceo profil, oštar kao pukotina u ledu na prvi dan proleća. To je kraljevski, idealizovani profil sa medaljona, ili kovanog novčića: malo uzdignuta linija usana, oštra, isklesana krivina nosa, linija vilice, svaki ugao u savršenom, plemenitom, neznano otkud poznatom skladu sa celinom. Ova neočekivana lepota ga potresa; na delić sekunde ga usporava dubokom, zrnastom nostalgijom fragmentarnog podsećanja na neko drugo lice. Grejs Keli? Ketrin Denev? Ne, nijedna od njih; dolazi mu misao da ga Džudin profil podseća na nekoga koga tek treba da sretne. Tada taj nestvarni tren promiče: Fred Maršal se uspravlja, Džudino lice u tročetvrtinskoj perspektivi gubi kraljevsko svojstvo dok posmatra muža kako seda pored nje na klupu, a Džek odbacuje misao koja ga je upravo pohodila kao besmislicu. Ona ne podiže pogled sve dok nije stao ispred nje. Kosa joj je bez sjaja i neuredna; ispod bolničkog ogrtača nosi spavaćicu opšivenu plavom čipkom koja je izgledala jeftino i kada je bila nova. Uprkos ovim neprivlačnim pojedinostima, Džudi Maršal ga osvaja istog trenutka kada ju je pogledao.

194

Čini mu se da iz očnih nerava počinje da mu struji električni signal i teče naniže kroz telo, i bespomoćno zaključuje da je to verovatno najlepša žena koju je ikada video. Strahuje da bi silina reakcije mogla da ga obori s nogu, a zatim - još gore! - i da bi ona mogla to da vidi i pomisli da ima posla sa budalom. Ima očajničku potrebu da u njenim očima na ispadne budala. Bruk Grir, Kler Ivenrud, Iliana Tedesko, koliko god su svaka na svoj način privlačne, pored nje izgledaju kao devojčice u pokladnim kostimima. Džudi Maršal šalje njegove bivše ljubljene na policu; osvetljava ih kao pune ćudi i plitke, opterećene lažnom umišljenošću i stotinama ružnih nesigurnosti. Džudina lepota se ne oblači pred ogledalom već izbija, sa jednostavnošću koja ostavlja bez daha, iz dubine njenog unutrašnjeg bića: ono što se vidi samo je mali, vidljivi deo daleko većeg, potpunijeg, svetlijeg kvaliteta u njoj. Džeku je teško da poveruje da je ovaj simpatični, dobrodušni Fred Maršal imao fantastičnu sreću da se oženi ovom ženom. Ima li pojma koliko je ona sjajna, koliko čudesna? Da je slobodna, Džek bi je bez razmišljanja uzeo za ženu. Čini mu se da se zaljubio u nju onog časa kada joj je ugledao potiljak. Ali ne može da bude zaljubljen u nju. Ona je žena Freda Maršala i majka njegovog sina, i on će morati nekako da živi bez nje. Ona izgovara kratku rečenicu koja prolazi kroz njega kao treperavi zvučni talas. Džek se naginje napred mrmljajući izvinjenje, i Džudi mu sa osmehom pokazuje rukom da sedne ispred nje. On se spušta na pod i ukršta noge pred sobom, i dalje uzdrman potresom trenutka kada ju je video. Lice joj se anđeoski ispunjava osećanjem. Tačno je prepoznala ono što mu se dogodilo, i smatra da je to u redu. Ne misli loše o njemu zbog toga. Džek otvara usta da postavi pitanje. Iako ne zna koje će to pitanje biti, mora da ga postavi. Priroda pitanja nije važna. Poslužiće i najgluplje; ne može da sedi tu i naprosto zuri u to božanstveno lice. Pre nego što će progovoriti, jedna verzija stvarnosti bešumno se preklapa sa drugom i Džudi Maršal bez ikakvog prelaza postaje žena umornog lica od trideset i nešto godina, sa zamršenom kosom i senkama pod očima, koje ga netremice posmatraju sa klupe u zaključanom odelenju za duševne bolesti. Ovo bi trebalo da bude povratak razuma, ali mu se umesto toga čini kao nekakav trik, nešto što je Džudi Maršal učinila da mu susret učini lakšim. Reči koje mu beže banalne su baš kao što je strahovao da će biti. Džek sluša sebe kako govori da mu je drago što je upoznao. "I meni je drago, gospodine Sojer. Čula sam toliko divnih stvari o vama." Džek traga za znakom da je i ona svesna ogromnosti trenutka koji je upravo prošao, ali vidi samo osmehnutu toplinu. S obzirom na okolnosti, čini mu se da je to i više nego dovoljan znak. "Kako vam je ovde?" pita, i ravnoteža se još više pomera na njegovu stranu. "Pa, treba se privići na društvo, ali to su samo ljudi koji su se izgubili i nisu umeli da se vrate. Neki od njih su veoma inteligentni. Ovde sam vodila zanimljivije razgovore nego u crkvenom odboru ili u PTA12. Možda je trebalo ranije da dođem na odelenje! Boravak ovde pomogao mi je da saznam neke stvari." 12

Parents and Teachers Association - školsko veće roditelja i nastavnika

195

"Šta, recimo?" "Na primer to da ima mnogo različitih načina da se čovek izgubi, i da je lakše izgubiti se nego što smo spremni da priznamo. Ovi ljudi ovde nisu u stanju da sakriju kako se osećaju, i većina njih nikada nije pronašla način da kontrolišu strah." "A kako mogu da ga kontrolištu?" "Pa tako što će mu pogledati u oči, eto kako! Umesto da samo kažete: izgubila sam se, i ne znam kako da se vratim - nastavite da idete u istom pravcu. Nastavite da mećete nogu pred nogu dok se još više ne izgubite. Svako bi trebalo to da zna. Naročito vi, Sojeru!" "Naročit..." Pre nego što je uspeo da izgovori pitanje do kraja, pred njim se pojavljuje postarija žena, izboranog ali milog lica, i dodiruje mu rame. "Izvinite." Spušta bradu prema grlu sa sramežljivošću deteta. "Nešto bih vas pitala. Jeste li vi moj otac?" Džek joj se osmehuje. "Dozvolite prvo ja vas nešto da pitam. Jeste li vi Estel Pakard?" Žena klima glavom, blistavih očiju. "Onda je odgovor da. Ja jesam vaš otac." Estel Pakard sklapa šake ispred usta, pravi naklon glavom i odlazi, vukući noge, sva ozarena. Devet ili deset koraka dalje, maše Džeku rukom pa-pa i živo se okreće. Pogledavši ponovo prema Džudi Maršal, Džeku se čini da je još jednom zadigla veo običnosti, tek toliko da otkrije delić svoje ogromne duše. "Jako ste fini čovek, zar ne, Sojeru? Nisam to mogla odmah da pogodim. I dobri ste. Naravno, uz to ste i šarmantni, ali šarm i pristojnost ne idu uvek zajedno. Treba li da vam kažem još neke stvari o vama?" Džek skreće pogled prema Fredu, koji drži ruku svoje žene i smeši se. "Recite sve što mislite da treba da kažete." "Postoje stvari koje ne mogu da kažem, bez obzira što osećam da bi trebalo. Ali ovo mogu da kažem: fizička privlačnost vas nije učinila uobraženim. Niste plitki, i to bi takođe trebalo da ima neke veze s tim. Sve u svemu, vidi se da ste imali blagoslov dobrog vaspitanja. Rekla bi da ste imali divnu majku. U pravu sam, zar ne?" Džek se smeje, dirnut ovim neočekivanim otkrovenjem. "Nisam znao da se vidi." "Znate kako se vidi? Po tome kako se ophodite prema drugima. Prilično sam ubeđena da potičete iz sredine koju ljudi ovde znaju samo iz filmova, ali vam to nije udarilo u glavu. Vidite nas kao ljude, a ne kao proste seljačine, i po tome znam da mogu da vam verujem. Vaša majka je očigledno sjajno odradila posao. I sama sam bila dobra majka, ili sam bar pokušala da budem, tako da znam o čemu govorim. Vidim to." "Kažete da ste bili dobra majka? Zašto upotrebljavate..." "Prošlo vreme? Zato što govorim o onome što je bilo." Fredov osmeh bledi u izraz loše prikrivene brige. "Kako to misliš 'bilo'?" "Gospodin Sojer će možda znati", kaže ona, uputivši Džeku pogled u kome ovaj misli da prepoznaje ohrabrenje.

196

"Oprostite, ali mislim da ne znam", kaže on. "Htela sam da kažem, pre nego što sam završila ovde i konačno počela da razmišljam. Pre nego što su stvari koje su mi se dešavale prestale da me plaše do ludila - pre nego što sam shvatila da mogu da pogledam u sebe i preispitam ono što sam čitavog života osećala. Pre nego što sam našla vremena da putujem. Mislim da sam i dalje dobra majka, ali više nisam ista majka." "Nemoj, dušo, molim te", kaže Fred. "Ista si, samo si imala neku vrstu sloma. Trebalo bi da govorimo o Tajleru." "Mi i govorimo o Tajleru. Gospodine Sojer, znate li onaj vidikovac na putu broj 93, tamo gde izbija na zaravan otprilike milju daleko od Ardena?" "Danas sam ga video", kaže Džek. "Fred mi ga je pokazao." "Jeste li videli one farme što se prostiru u nedogled? I brda u daljini?" "Da. Fred mi je rekao da volite vidik odozgo." "Uvek poželim da stanemo i da izađem iz kola. Volim sve u vezi sa vidikom sa tog me. Možete da vidite miljama i miljama daleko, a onda - cak! - prestane, ne možete da vidite dalje. Ali nebo se pruža i dalje, zar ne? Nebo dokazuje da svet postoji i iza onih brda. Ako se zaputite, možete da stignete tamo." "Tako je, možete." Džek odjednom oseća jezu na podlakticama i potiljku. "Ko, ja? Ja putujem samo u glavi, gospodine Sojer, a prisetila sam se kako se to radi tek pošto sam završila u ludnici. Ali imam utisak da vi možete da odete tamo do druge strane brda." Usta su mu suva. Oseća rastuću zabrinutost Freda Mašala, ali ne može ništa da učini da je odagna. Želi da joj postavi hiljadu pitanja, ali počinje sa najjednostavnijim: "Kako ste došli do toga, i šta zapravo znači?" Džudi Maršal oslobađa ruku iz muževljeve i pruža je Džeku, koji je prihvata u svoje. Ako je ikada izgledala kao obična žena, sada to sigurno nije. Blista kao svetionik, kao signalna vatra na dalekoj litici. "Recimo... kasno noću, ili kada sam duže sama, neko mi je šaputao. Nije bilo ništa u toj meri opipljivo, ali bilo je, recimo, kao da neko šapuće sa one strane zida. Devojčica kao ja, mojih godina. Ako bih u tim trenucima zaspala, gotovo uvek sam sanjala mesto gde ta devojka živi. Zvala sam ga Tamo, i ličilo je na ovaj svet, na oblast Kuli, samo što je bilo svetlije i čistije i magičnije. Tamo se ljudi voze u kočijama i žive u velikim belim šatorima. Tamo ima ljudi koji umeju da lete." "U pravu ste", kaže on. Fred sa bolnom nesigurnošću skreće pogled sa svoje žene na Džeka, i Džek mu kaže: "Zvuči ludo, ali je ona u pravu." "U vreme kada su u Frenč Lendingu počele da se događaju ove ružne stvari bila sam gotovo zaboravila na Tamo. Nisam razmišljala o njemu još od trinaeste ili četrnaeste godine. Ali što su se ružne stvari više približavale Fredu i Taju i meni to sam ja sanjala strašnije stvari, a život mi se činio nestvarniji. Pisala sam reči za koje nisam znala šta znače, govorila sam besmislice, i jednostavno sam se raspadala. Nisam shvatala da Tamo pokušava nešto da mi saopšti. Devojčica je ponovo počela da mi šapuće kroz zid, samo što je sada bila odrasla i na smrt preplašena."

197

"Zašto ste pomislili da bih ja mogao da pomognem?" "Imala sam takav osećaj, u vreme kada ste uhapsili onog Kinderlinga i kada se vaša slika pojavila u novinama. Prva stvar koju sam pomislila kada sam pogledala vašu stvar bila je: On zna za Tamo. Nisam se pitala kako, niti zašto sam to pomislila kada sam videla vašu sliku; jednostavno sam osetila da znate. A onda, kada je Taj nestao i kada sam se ja izgubila i probudila se ovde, pomislila sam da se Odelenje D, kada biste mogli da zavirite u glave drugih, ne bi mnogo razlikovalo od Tamo, i setila sam se da sam videla vašu sliku. Tada sam počela da shvatam šta znači putovati. Celog jutra sam šetala Tamo u glavi. Razgledajući, dodirujući stvari. Udišući onaj neverovatni vazduh. Jeste li znali, gospodine Sojer, da Tamo ima zečeva veličine kengura? Mnogo su smešni." Džek razvlači usta u širok osmeh, i saginje se da je poljubi u ruku, na sličan način kao što je maločas učinio njen muž. Ona nežno izvlači ruku iz njegovih. "Kada mi je Fred rekao da se upoznao sa vama, i da pomažete policiji, znala sam da niste slučajno ovde." Džek je zaprepašćen onim što je uspelo ovoj ženi. U najgorem trenutku svojeg života, pošto je izgubila sina i našla se na pragu ludila, učinila je strahotan napor prisećanja da sakupi snagu i postigne ono što je praktično u domenu čuda. Pronašla je u sebi sposobnost da putuje. Iz zaključanog bolničkog odelenja napola je zakoračila u svet koji je pamtila samo iz detinjih snova. Samo je ona ogromna hrabrost koju je opisao njen muž mogla da joj pomogne da načini taj korak u neznano. "Jednom ste nešto učinili, zar ne?" pita ga Džudi. "Bili ste Tamo, i nešto ste učinili - nešto veliko. Ne morate da potvrđujete, zato što vidim to u vama; jasno je kao dan. Ali morate da kažete da jeste zbog mene, da to čujem od vas, i zato vas molim da kažete da." "Da." "Šta ste to učinili?" pita Fred. "Tamo u toj zemlji iz snova? Kako možete da kažete da?" "Sačekajte", kaže mu Džek, "imam posle nešto da vam pokažem", i ponovo se okreće jedinstvenoj ženi koja sedi pred njim. Džudi Maršal je rumena od nadahnuća, odvažnosti i vere, i iako mu je zabranjena, čini mu se da je jedina žena na ovom ili bilo kom drugom svetu koju bi mogao da voli do kraja života. "Bili ste kao ja", kaže ona. "Zaboravili ste onaj svet. Postali ste policajac, detektiv. U stvari, postali ste najbolji detektiv svih vremena. Znate li zašto ste to uradili?" "Pretpostavljam da me je privlačio taj posao." "Šta vas je naročito privlačilo u njemu?" "Mogućnost da pomognem drugima. Da štitim nevine. Da uklanjam loše. Bilo je zanimljivo raditi ga." "I mislili ste da nikada neće prestati da bude zanimljivo. Zato što će uvek postojati novi problem koji treba da se reši, novo pitanje na koje treba pronaći odgovor." Pogodila je nešto za šta do ovog trenutka nije znao da postoji. "Upravo tako."

198

"I bili ste sjajan detektiv zato što je, iako to niste znali, postojalo nešto - nešto od životne važnosti - što je trebalo da otkrijete." Ja sam kopicajac, priseća se Džek. Onaj njegov glasić u noći, što mu se obraća sa druge strane debelog, predebelog zida. "Nešto što je bilo potrebno da nađete, zarad sopstvene duše." "Da", kaže Džek. Njene reči prodrle su u samu srž njegovog bića, i poterale su suze na oči. "Oduvek sam tragao za nečim što je nedostajalo. Ceo moj život svodio se na traganje za skrivenim objašnjenjem." U sećanju živom kao odlomak filma, vidi veliki paviljon od platna, belu odaju gde prelepa ali ispijena kraljica leži na samrti, a među sluškinjama je devojčica dve ili tri godine mlađa od dvanaestogodišnje verzije njega. "Jeste li i vi to zvali Tamo?" pita Džudi. "Ne, za mene su to bile Teritorije." Izgovaranje ovih reči podseća ga na otvaranje kovčega sa blagom koje konačno ima sa kim da podeli. "Dobro ime. Fred ovo neće razumeti, ali sam jutros, u onoj dugačkoj šetnji, osetila da je moj sin negde Tamo - na vašim Teritorijama. Sklonjen na neko skrovito mesto. U velikoj opasnosti, ali živ i neozleđen. U nekakvoj ćeliji. Spava na podu. Ali živ. I zdrav. Mislite li da bi to mogla da bude istina, gospodine Sojer?" "Čekajte malo", kaže Fred. "Znam da je to nešto što osećaš, i sam želim da je to istina, ali ovde govorimo o stvarnom svetu." "Mislim da postoji mnoštvo stvarnih svetova", kaže Džek. "I da, verujem da je Tajler negde na Teritorijama." "Možete li da ga spasete, gospodine Sojer? Da ga vratite?" "Kao što sam vam već rekao, gospođo Maršal", kaže Džek, "mora da postoji razlog zašto sam ovde." "Sojeru, nadam se da ono što nameravate da mi pokažete ima više smisla nego ono što vas dvoje govorite", kaže Fred. "Uostalom, vreme je. Evo nadzornice." www.bosnaunited.net Dok napuštaju bolnički parking, Fred Maršal baca pogled na tašnu koja leži u Džekovom krilu, ali ništa ne govori. Ostaje nem sve dok nisu izbili nazad na devedeset trojku, a onda kaže: "Drago mi je što ste pošli sa mnom." "Hvala vam", kaže Džek. "I meni je." "Osećam se pomalo zbunjeno, znate, ali bih voleo da čujem vaše utiske o onome što se tamo dogodilo. Mislite da je bilo korisno?" "Mislim da je bilo mnogo više od korisnog. Vaša žena je... teško mi je da je opišem. Nemam odgovarajuće reč da izrazim koliko mislim da je sjajna." Fred klima glavom i kradom baca pogled prema Džeku. "Pretpostavljam da to znači da ne verujete da luda." "Ako je to ludilo, voleo bih da sam i sam lud." Dve asfaltne trake koje se pružaju pred njima strmo se penju uzbrdo i na vrhu uspona kao da se stapaju sa vandimenzionalnim plavetnilom beskrajnog neba. Fred mu dobacuje još jedan oprezan pogled. "I kažete da ste i vi videli to... to mesto koje ona naziva Tamo."

199

"Da, jesam. Koliko god bilo teško poverovati u to." "Bez šale. Bez proseravanja. Zakunite se u majčin grob." "Kunem se u majčin grob." "Bili ste tamo. I to ne u snu, već stvarno tamo." "Onog leta kada mi je bilo dvanaest godina." "Da li bih i ja mogao da odem tamo?" "Verovatno ne", kaže Džek. Ovo nije istina, jer bi Fred mogao da ode na Teritorije kada bi ga Džek tamo poveo, ali Džek želi da što je bolje moguće zatvori ta vrata. Mogao bi da zamisli da povede Džudi Maršal tamo; Fred je već druga priča. Džudi je više nego zaslužila putovanje do Teritorija, dok Fred još nije spreman da poveruje u njegovo postojanje. Džudi bi se tamo osećala kao kod kuće, ali bi njen muž bio poput sidra koje bi Džek morao da vuče za sobom, kakvo je bio i Ričard Slout. "Tako sam i mislio", kaže Fred. "Ako nemate ništa protiv, stao bih kada stignemo na vrh." "I ja bih to voleo", kaže Džek. Fred vozi do zaravni na vrhu i prelazi uski put da zaustavi kola na šljunčanom ispustu. Umesto da izađe iz kola, upire prstom u tašnu na Džekovim kolenima. "Je li to što ste hteli da mi pokažete unutra?" "Jeste", kaže Džek. "Hteo sam da vam pokažem i ranije, ali kada smo se prvi put zaustavili ovde odlučio sam da prvo čujem šta Džudi ima da kaže. I drago mi je što jesam. Možda ćete lakše poverovati, sad kad ste čuli bar deo objašnjenja kako sam to našao." Džek otvara tašnu i iz njene blede, kožom postavljene unutrašnjosti vadi kapu Pivara koju je jutros našao. "Pogledajte", kaže, i pruža kapu. "Omojbože", ispaljuje Fred Maršal iznenađeno. "Je li to... da li je...?" Zaviruje u kapu i snažno izbacuje dah videvši sinovljevo ime. Pogled mu skače do Džekovih očiju. "Jeste Tajlerova. Blagi Bože, stvarno je Tajlerova. O, Gospode." Pritiska kapu na grudi i dva puta duboko udiše, i dalje gledajući Džeka u oči. "Gde ste ovo našli? Koliko je prošlo od tada?" "Našao sam je jutros na putu", kaže Džek. "Na mestu koje vaša žena zove Tamo." Otegnuto zaječavši, Fred Maršal otvara vrata kola i iskače iz kabine. Pre nego što Džeku uspeva da ga sustigne već je na suprotnom kraju vidikovca, stiskajući kapu uz grudi i gledajući u plavozelene bregove iza dugačkog kilta njiva. Naglo se okreće i zagleda u Džeka. "Mislite da je živ?" "Da, mislim da jeste", kaže Džek. "U tom svetu." Fred pokazuje prema brdima. Oči mu se pune suzama, a usta podrhtavaju. "Svetu koji je negde tamo preko, kako Džudi kaže." "Jeste, u tom svetu." "Onda idite tamo i nađite ga!" viče Fred. Lice mu sija od suza, i divlje razmahuje kapom za bezbol prema horizontu. "Idite tamo i vratite ga, prokleti bili! Ja to ne mogu, što znači da morate vi." Pravi korak napred kao da se sprema da zada udarac, a onda grli Džeka Sojera i jeca.

200

Kada su Fredu prestala da se tresu ramena i kada je počeo da hvata vazduh, Džek kaže: "Učiniću sve što budem mogao." "Znam da hoćete." Odmiče se i briše lice. "Žao mi je što sam vikao na vas. Znam da ćete nam pomoći." Dva muškarca se okreću da se vrate do kola. Daleko na zapadu, meka, vunasta mrlja prekriva zemlju pored reke. "Šta je to?" pita Džek. "Kiša?" "Ne, magla", kaže Fred. "Dolazi od Misisipija."

201

TREĆI DEO

Obala hadske noći

15. Do večeri je temperatura pala za petnaest stepeni13, pošto se manji front hladnog vazduha raširio nad ovim našim parčetom oblasti Kuli. Nema oluje sa grmljavinom, ali sa prelaskom neba u ljubičastu nijansu dolazi magla. Digla se sa reke, i sada se uspinje nagnutom rampom ulice Čejs, prekrivši prvo slivnike, zatim pločnike, a na kraju i zgrade. Ne može potpuno da ih sakrije kao što prolećne i zimske magle ponekad umeju, ali je ovo zamućenje zbog nečega gore: krade boje i omekšava oblike. Magla čini da obično izgleda nestvarno. A tu je i miris, drevni, morski miris koji vam se uvlači duboko u nos i budi neki uspavani deo mozga, deo koji je savršeno sposoban da poveruje u čudovišta kada se vidik suzi a srce se ispuni nemirom. Na ulici Samner, Debi Anderson i dalje dežura pored telefona. Arnold 'Mahniti Mađar' Hrabovski otišao je kući bez službene značke - zapravo suspendovan - sa potrebom da svojoj ženi postavi nekoliko pitanja (slutnja da već zna odgovore čini ga da se oseća još potištenije). Debi sada stoji na prozoru, sa šoljicom kafe u ruci i zabrinuto pući usne. "Ne sviđa mi se ovo", kaže Bobiju Dilaku, koji tmurno i u tišini piše izveštaje. "Podseća me na one stare Hamerove filmove koje sam gledala na televiziji kada sam pošla u srednju." "Hamerove filmove?" pita Bobi, podigavši pogled. "Filmove strave", kaže ona, gledajući napolje u sve gušću maglu. "Mnogi su bili o Drakuli. I o Džeku Trboseku." "Ne želim da ni da čujem za Džeka Trboseka", kaže Bobi. "Izvini, Debi." I nastavlja da piše. Na parkingu ispred 7-Jedanaest, gospodin Radžan Patel stoji ispred telefonske govornice (i dalje ograđene izukrštanom žutom trakom, a kada će ponovo moći da se koristi gospodin Patel ne bi mogao da nam kaže). Gleda prema donjem delu varoši, koja sada kao da je uronjena u ogromnu činiju pudinga. Zgrade u ulici Čejs spuštaju se u posudu. One u najnižem delu Čejsa vidljive su samo od drugog sprata.

13

- za petnaest stepeni Farenhajta

202

"Ako je on tamo dole", kaže gospodin Patel zamišljeno, kao da govori sam za sebe, "večeras će da radi šta hoće." Prekršta ruke na grudima i stresa se. Dejl Gilbertson je za promenu kod kuće. Planira da na miru večera sa ženom i detetom makar svet propao zbog toga. Izlazi iz svoje jazbine (gde je proveo dvadeset minuta razgovarajući sa poručnikom Džefom Blekom iz VDP-a, pri čemu se na jedvite jade obuzdao da ne počne da viče), i vidi svoju ženu kako stoji ispred prozora i gleda napolje. Stoji u gotovo istovetnom stavu kao Debi Anderson, samo što joj je umesto šolje sa kafom u ruci čaša sa vinom. Zabrinuti izraz lica potpuno je isti. "Magla sa reke", kaže Sara sumorno. "Kao poručena. Ako je on tamo napolju..." Dejl upire prstom prema njoj. "Ne pominji to. Nemoj čak ni da pomišljaš." Ali zna da nijedno od njih ne može da ne misli o tome. Ulice Frenč Lendinga maglovite ulice Frenč Lendinga - u ovom trenutku su puste: niko ne pazari u prodavnicama, niko ne visi na pločnicima, nikoga nema u parkovima. Ovo se naročito odnosi na decu. Čak i u Gvožđarskom Sokačetu, gde je dobro roditeljstvo pre izuzetak nego pravilo, roditelji će zadržati decu unutra. "Neću da pominjem", slaže se ona. "Toliko bar mogu." "Šta ima za večeru?" "Šta misliš o piti sa piletinom?" Takvo vruće jelo u julsko veče obično bi mu izgledalo kao grozan izbor, ali večeras, u magli koja se širi, zvuči kao prava stvar. Staje iza nje, kratko je steže u naručje i kaže: "Odlično. I što pre bude to bolje." Ona se okreće, razočarana. "Vraćaš se na posao?" "Zapravo ne bi trebalo, sad kad Braun i Blek vode igru..." "Drkadžije", kaže ona. "Nikada mi se nisu dopadali." Dejl se osmehuje. Zna da nekadašnja Sara Ezberi nikada nije mnogo marila za njegov posao, i to njenu ražešćenu odanost čini još dirljivijom. A večeras povrh toga oseća da mu je potrebna. Bio je to najbolniji dan u njegovoj karijeri sprovođenja zakona, krunisan suspenzijom Arnolda Hrabovskog. Dejl zna da se Arni nada da će se uskoro vratiti na posao. Najgore je od svega što bi Arni lako mogao da bude u pravu. Kako stoje stvari, Dejlu će možda trebati čak i tako očigledan primer nesposobnosti kao što je Mahniti Mađar. "U svakom slučaju, trebalo bi da se vratim, ali..." "Imaš osećaj." "Da." "Dobar ili loš?" Naučila je da poštuje predosećanja svoga muža, ne samo zbog Dejlove snažne želje da vidi Džeka Sojera nastanjenog dovoljno blizu da može da ga pozove biranjem sedam brojeva umesto jedanaest. Večeras joj to izgleda - izvin'te na asocijaciji - kao mudar izbor. "Oba", kaže Dejl, a zatim bez objašnjenja oduzima Sari priliku da pita dalje: "Gde je Dejv?" "Za stolom u kuhinji, crta voštanim bojicama."

203

Dejvid Gilbertson je u svojoj šestoj godini u strasnoj ljubavi sa 'krajolama', i od raspuštanja škole potrošio je već dve kutije. Dejl i Sara se svesrdno nadaju, što jedno drugom priznaju samo uveče, u postelji pre spavanja, da možda podižu budućeg umetnika. Novog Normana Rokvela, kako je Sara jednom prilikom rekla. Dejl - koji je pomogao Džeku Sojeru da okači one čudne i divne slike - ima još više nade u dečaka. Previsoke da bi ih izrekao, zapravo, čak i u bračnoj postelji pošto se ugase svetla. Noseći svoju čašu vina, Dejl odlazi do kuhinje. "Šta crtaš, Dejv? Šta..." Zastaje. Voštane boje leže na stolu, ostavljene. Slika - napola dovršeni crtež nečega što bi moglo da bude leteći tanjir ili okrugli stočić - takođe je ostavljena. Zadnja vrata su otvorena. Gledajući u belinu koja skriva Dejvidovu ljuljašku i penjalicu, Dejl oseća kako ga užasan strah grabi za grlo, daveći ga. Odjednom ponovo oseća miris Irme Freno, onaj strašni smrad pokvarenog sirovog mesa. Osećaj da njegova porodica živi u zaštićenom, čarobnom krugu - to može da se dogodi drugima, ali nikada, baš nikada nama - sada je nestao bestraga. Zamenila ga je gola izvesnost: Dejvid je otet. Ribar ga je izmamio iz kuće i odvukao u maglu. Dejl može da zamisli osmeh na Ribarevom licu. Može da zamisli šaku u rukavici - žutoj - kako prekriva usta njegovog sina, ali ne i iskolačene, prestravljene oči. U maglu i izvan poznatog sveta. Dejvid. Polazi kroz kuhinju na nogama u kojima kao da više nema ni kostiju ni nerava. Odlaže vinsku čašu na sto i ne primećuje da se nožica spustila na bojicu i da se vino izlilo i pokrilo Dejvov poludovršeni crtež nečim što jezivo podseća na krv iz vene. Već je na pragu kuće, i iako namerava da viče, glas mu je samo slabašan uzdah: "Dejvide? ... Dejv?" U sekundi koja kao da traje hiljadu godina ne čuje se ništa. Onda čuje meko tabananje nogu u trku po vlažnoj travi. Iz sve gušće supe izranjaju farmerke i ragbijaški dres sa crvenim prugama. Trenutak kasnije prepoznaje drago, široko nasmejano lice svoga sina i čupu žute kose. "Tata! Tatice! Ljulj'o sam se u magli! K'o da sam bio u oblaku!" Dejl ga grabi u naručje i podiže. Načas oseća opak, zaslepljujući poriv da ga ošamari, da ga povredi što ga je toliko uplašio. Osećaj prolazi jednako brzo kao što je naišao. Ljubi Dejva umesto toga. "Znam", kaže. "Sigurno je bilo zabavno, ali vreme je da idemo unutra." "Zašto, tatice?" "Zato što se mala deca ponekad izgube u magli", kaže, zagledan u pobelelo dvorište. Vidi baštenski sto, ali to je samo duh stola; da ga nije video već hiljadu puta ne bi znao u šta gleda. Ponovo ljubi sina. "Mala deca se ponekad izgube", ponavlja. www.bosnaunited.net O, mogli bismo da biramo sa kojim prijateljima, i starim i novim, želimo da provedemo veče. Džek i Fred Maršal vratili su se iz Ardena (nijedan nije predložio da svrate do 'Gertine kuhinje' u Sentraliji kada su prošli pored nje), i sada svaki od njih sedi sam u svojoj kući. Do kraja vožnje nazad u Frenč Lending Fred nije ispuštao

204

sinovljevu kapu, i još mu je u ruci, dok večera gotovo jelo zagrejano u mikrotaasnoj pećnici u pustoj dnevnoj sobi i gleda Action News Five. Večerašnje vesti su, naravno, uglavnom o Irmi Freno. Fred uzima daljinski kada se zaljuljani terenski snimak pročela Edovog lokala promenio u prilog iz Holidej Trejler Parka. Kamerman drži u kadru jednu staru kamp-prikolicu. Nekoliko cvetova, hrabrih ali osuđenih na propast, muče se u prašini pored stepenica koje se sastoje od tri daske položene na dva cementna bloka. "Ovde, na periferiji Frenč Lendinga, ojađena majka Irme Freno izolovala se od sveta", komentariše izveštačica sa lica mesta. "Možemo samo da nagađamo kako se ova samohrana majka večeras oseća." Reporterka je privlačnija od Vendela Grina, ali zrači istim zacakljenim, nezdravim uzbuđenjem. Fred pritiska dugme za gašenje i gunđa: "Što ne ostavite sirotu ženu na miru?" Spušta pogled na isitnjenu govedinu i tost, ali mu se više ne jede. Polako podiže Tajlerovu kapu i stavlja je sebi na glavu. Mala mu je, i na trenutak pomišlja da otpusti plastičnu traku na potiljku. Ovakva pomisao ga užasava. Šta ako bi to bilo dovoljno da ubije njegovog sina? Ta jednostavna, smrtonosna izmena? Ovo mu se čini ujedno apsurdno i potpuno neosporno. Ako ovako nastavi, pretpostavlja, uskoro će biti jednako lud kao njegova žena... ili Sojer. Verovati Sojeru jednako je ludo kao pomisliti da bi njegovog sina moglo da ubije to što je promenio veličinu njegove kape... a ipak veruje u oboje. Uzima viljušku i nastavlja da jede, sa Tajevom kapom koja mu čuči na glavi kao Spenkiju đačka kapa u jednoj od starih epizoda Naše družine. Nosonja Sen Pjer sedi na sofi u donjem vešu, sa otvorenom knjigom na krilu (radi se, inače, o poemama Vilijema Blejka) ali ne čita. Medvedica je u drugoj sobi, spava, a on se bori sa željom da skokne dole do Send Bara i malo ušmrkne, što je njegov stari porok, kome se već pet godina nije odavao. Otkako nema Ejmi, odupire mu se svakog dana, i u poslednje vreme pobeđuje samo zahvaljujući podsećanju da neće biti u stanju da uhvati Ribara - i kazni ga kako zaslužuje - ako se sjebe đavoljim praškom. Henri Lejden sedi u svojem studiju sa ogromnim 'akai' slušalicama na glavi i sluša Voren Vakea, Džona Banča i Fila Flenigena kako sanjare kroz 'Sećam se aprila'. Oseća maglu kroz zidove, i njemu miriše kao vazduh kod Edovog lokala. Kao ružna smrt, tačnije. Pita se kako je Džek prošao u dobrom starom Odelenju D u Luteranskoj bolnici. Razmišlja takođe o svojoj ženi, koja mu se u poslednje vreme (naročito posle one tezge kod Makstona, iako toga nije sasvim svestan) čini bliža nego ikada. I nemirna. Jeste, veliki je izbor prijatelja koje bismo mogli da obiđemo, ali izgleda da nam se jedan zagubio. Čarls Bernsajd nije u zajedničkoj sobi u domu (gde se na prastarom televizoru u boji na zidu daje repriza stare epizode Porodičnih veza), niti u trpezariji, gde se u ovo rano veče može prezalogajiti, a nije ni u svojoj sobi, gde su čaršavi trenutno čisti (ali vazduh i dalje pomalo zaudara na stara govna). Da nije u kupatilo? Jok. Tamo je samo Torvald Torvaldson, koji je svratio da piša i opere ruke. I jedna neobična pojedinost: u jednoj od kabina leži prevrnuta čupava papuča. Sa svojim kontrastnim crnim i žutim prugama liči na truplo ogromnog bumbara. I nalazi se u drugoj kabini sa leve strane. Bernijevoj omiljenoj.

205

Da ga potražimo? Možda bi trebalo. Možda nas to što ne znamo gde se stara vucibatina tačno nalazi čini nespokojnima. Hajde, onda, da kliznemo kroz maglu i spustimo se, nečujni kao san, do nižeg dela ulice Čejs. Evo hotela Nelzon, sa prizemljem potopljenim u rečnu maglu. Ona oker pruga koja je označavala najviši nivo vode u onoj davnoj poplavi sada je samo prisenak boje na sve oskudnijoj svetlosti. Uz jedan bok mu je 'Viskonsinska obuća', u ovo doba zatvorena, a sa druge 'Lakijeva Taverna', gde se jedna starica iskrivljenih nogu (ako vas baš zanima, zove se Berta Van Dusen) upravo naginje napred, sa rukama na koščatim kolenima i bljuje Kinglendskog Starog Točenog u slivnik na ulici. Pritom proizvodi zvuke kao kad neki slab vozač maltretira menjač. Na ulazu hotela Nelzon sedi strpljivi stari pas mešanac, koji će sačekati da se Berta vrati u Tavernu i privući se da pojedne napola svarene koktel-kobasice koje plutaju u pivu. Iz lokala dopire umorni, napukli glas Dika Kerlza, Starog Jednookog kantri muzike, koji peva o onim hejnzvilskim šumama, gde se na svaku milju može naići na nadgrobnu ploču. Pas nezainteresovano reži dok prolazimo kraj njega i uvlačimo se u predvorje Nelzona, gde moljcima pojedene glave vuka, medveda, irvasa i drevnog, polućelavog bizona sa jednim jedinim staklenim okom gledaju na prazne sofe, prazne stolice, lift koji ne radi još od 1940. i pustu recepciju. (Morti Fajn, recepcioner, sedi u svojem uredu, sa nogama podignutim na prazan arhiver, čita People i čačka nos.) Predvorje hotela Nelzone uvek miriše na reku - uvukla mu se u pore - ali je večeras taj miris teži nego obično. To je miris koji nas navodi da pomislimo na loše ideje, propala ulaganja, falsifikovane čekove, načeto zdravlje, pokradeni kancelarijski materijal, neplaćenu alimentaciju, prazna obećanja, tumore kože, nestale ambicije, odbačene trgovačke torbe pune jeftinih tričarija, mrtve nade, mrtvu kožu i ravne tabane. Ovo je jedno od mesta na koja ne dolazite ako već niste i sve dok vam to ne ostane otprilike jedini izbor. Ovo je mesto gde ljudi koji su pre dve decenije napustili porodice leže na uskim posteljama sa čaršavima šarenim od mokraće, kašlju i puše cigarete. Prljavi stari salon (gde je prljavi stari Huver Dalrimpl nekada bio glavni, i svakog petka i subote uveče lupao glave) je početkom juna zatvoren jednoglasnom odlukom gradskog veća, kada je Dejl Gilbertson užasnuo lokalnu političku elitu pustivši im video-snimak deo nastupa tri putujuće striptizete koje su se predstavile kao 'Trio sa analnog univerziteta' i izvele koreografiju sa krastavcima na skučenoj pozornici (kamerman je bio iz FLPD-a: pozornik Tom Lund, živ nam bio), ali stanari hotela i dalje moraju da odu samo do sledećih vrata na pivo, što im nije nikakav problem. Stanovanje se u Nelzonu plaća nedeljno. U sobi je dozvoljeno držati rešo, ali sa dozvolom uprave i tek pošto se pregleda ispravnost kabla. U Nelzonu možete da krepate na rate, i poslednje što ćete čuti verovatno će biti škripanje kreveta iznad vaše glave dok neki drugi matori gubitnik šeta kožicu. Uzletimo stepeništem do prvog sprata, pored starog platnenog vatrogasnog šmrka u staklenoj kutiji. Na vrhu stepenica skrenimo levo (kod telefonske govornice sa požutelim natpisom U KVARU) i popnimo se na sledeći sprat. Ovde na drugom spratu, miris rečne magle meša se sa mirisom pileće supe koja se podgreva na nečijem rešou (čiji su gajtan uredno pregledali Morti Fajn ili Džordž Smit, dnevni recepcioner). Miris dolazi iz broja 307. Ako se provučemo kroz ključaonicu (u Nelzonu nikada nije bilo kartica, niti će ih ikada biti), naći ćemo se u društvu Endrua Rejlsbeka,

206

proćelavog, mršavog, dobroćudnog sedamdesetogodišnjaka. Nekada je prodavao Elektroluksove usisivače i belu tehniku za Silvaniju, ali su ti dani odavno iza njega. Ovo su njegove zlatne godine. Još jedan kandidat za Makstonov dom, pomislilo bi se, ali Endi Rejlsbek poznaje to mesto, i njemu slična. Hvala, ali ne bi tamo. Dovoljno je društven, ali ne želi da mu govore kada da ide na spavanje, kada da ustane i kada može da gucne malo Davnih Vremena. Ima prijatelje u domu, često ih posećuje, i bilo je prilika kada je upao u iskričavo, ravno, grabljivo oko našeg drugara Lole. Već je nekoliko puta pomislio da gospodin Makston izgleda kao veselnik koji bi mirne duše pretopio leševe svojih stanara u salo ako bi od toga mogla da se zaradi neka kinta. Ne, što se tiče Endija Rejlsbeka, drugi sprat hotela Nelzon sasvim odgovara. Ima svoj rešo, bocu mučenice i četiri špila 'bicikala', tako da u noćima kada sendmen (sandman, eng. - mitološka ličnost - prema legendi čini decu pospanom bacajući im pesak u oči) zaluta negde usput otvara kraljevsku varijantu pasijansa. Večeras je skuvao tri kesice 'Liptonove' supe, misleći da pozove Irvinga Tronberija na tanjir supe i ćaskanje. A posle možda da skoknu do Lakija na pivo. Poverava šta je sa supom, vidi da fino krčka, udiše mirisnu paru i klima glavom. Ima i slanog keksa, dobro će da ide uz supu. Izlazi iz sobe da se popne na sledeći sprat i kucne na Irvova vrata, ali ono ga što vidi u hodniku na mestu zaustavlja. Vidi starca u bezobličnom bademantilu kako se sa sumnjivom žurbom udaljava od njega. Ispod ruba ogrtača, neznančeve noge su bele kao šaranov trbuh i obeležene plavim čvorovima varikoznih vena. Na levom stopalu ima čupavu crno-žutu papuču. Desno mu je boso. Iako naš novi prijatelj nije siguran u to - pošto mu je čovek okrenut leđima - ne liči mu ni na koga poznatog. Osim toga, oprobava kvake na svim vratima duž hodnika na trećem spratu. Svaku po jednom oštro i kratko povuče. Kao zatvorski čuvar. Ili lopov. Kao neka jebena lopuža. Jeste. Iako je očigledno star - stariji od Endija, reklo bi se - i obučen kao da se sprema za spavanje, pomisao o krađi neobično se oštro urezala u Endijev um. Čak i ono neobuveno stopalo, koje ukazuje da verovatno nije došao sa ulice, ne može da razveje taj intenzivni osećaj. Endi otvara usta da pozove - nešto u stilu Mogu li da vam pomognem? ili Tražite nekoga? - ali se predomišlja. Tip mu se nikako ne sviđa. Nešto u načinu na koji se šunja dok oprobava kvake, ali nije samo to. Nikako nije samo to. Nešto mračno i opasno. Matori ima džepove na bademantilu, Endi vidi da ima, i u jednom od njih bi moglo biti oružje. Lopovi ne nose uvek oružje, ali... Starac zalazi za ugao i nestaje. Endi ostaje da stoji gde je bio, premišljajući se. Da ima telefon u sobi, mogao bi da pozove recepciju i uzbuni Mortija Fajna, ali nema. Šta da radi? Posle kratke unutrašnje rasprave, na prstima odlazi do ugla i viri iza. Tu je niša sa vratima: 312, 313 i na kraju 314, jedina soba u tom slepom crevu koja je trenutno zauzeta. Čovek u 314 stanuje tu od proleća, ali Endi o njemu zna samo kako se zove: Džordž Poter. Endi je pitao Irva i Huvera Dalrimpla za Potera, ali Huver zna pampur, a Irv tek malo više.

207

"Mora da znaš nešto", pobunio se Endi - razgovor se dogodio krajem maja ili početkom juna, negde u vreme kada je zatvoren Srndaćev salon u prizemlju. "Vid'o sam te kod Lakija s njim, pili ste pivo." Irv je podigao čupavu obrvu na onaj svoj ciničan način. "Vid'o si me kako pijem pivo s njim? Šta si ti?" zastrugao je. "Moja jebena žena?" "Samo kažem. Kad piješ pivo s čovekom, obično i popričaš..." "Obično, možda, al' ne i sa ovim. Seo sam, kupio bokal, i im'o sumnjivo zadovoljstvo da uglavnom slušam samog sebe. Pitam 'Šta misliš o Pivarima ove godine?' a on će 'Nemaju pojma isto k'o i prošle. Uveče mogu da u'vatim Kabse na raaadiju...'" "Tako je rek'o? Na raaadiju?" "Pa ja tako ne govorim, zar ne? Jes' me ikad čuo da kažem raaadijo? Ja govorim radio, k'o sav normalan svet. 'Oš da me saslušaš il' ne'š?" "Ne zvuči k'o da ima bog zna šta da se čuje." "E, tu si u pravu, druže. On, dakle, kaže: 'Uveče mogu da u'vatim Kabse na raaadiju, to je sve što mi treba. Kad sam bio klinja stalno sam iš'o sa ćaletom na Rigli.' Tako sam sazn'o da je iz Čija14, al' osim toga, pampur." Prva pomisao koja mu je došla kada opazio jebenu lopužu u hodniku bila je da je to Poter, ali je gospodin Džordž Nepričljivi Poter visok svat, oko stodevedeset, sa još dosta gustom 'so i biber' kosom. Gospodin Jedna Papuča bio je niži, i zgrbljen kao žaba. (I to otrovna žaba, sledeće je što mu pada na pamet.) Unutra je, razmišlja Endi. Jebena lopuža je u Poterovoj sobi, možda pretura po Poterovim fiokama, tražeći skrivenu lovu. Pedeset ili še'set kinti smotanih u prstima čarape, k'o što sam ja radio. Il' 'oće da mazne Poterov radio. Njegov jebeni raaadio. A šta se to njega tiče? Prođeš pored Potera u hodniku, učtivo mu poželiš dobro jutro, a dobiješ neučtivo mumlanje. Drugim rečima, pampur. Viđao si ga kod Lakija, uvek je bio sam, u ćošku iza džuboksa. Endi pretpostavlja da se sa njim može posedeti, i da nema ništa protiv da podeli bokal - kako je pokazalo ono Irvovo kratko druženje sa čovekom - ali gde je tu čar ako bar malo ne češete jezik? Zašto bi on, Endi Rejlsbek, rizikovao bes neke otrovne žabe u bademantilu zbog matorog baksuza koji niti smrdi niti miriše? Pa... Zato što ovo jeste njegov dom, koliko god da je smrdljiv, eto zašto. Zato što ne možeš, kada vidiš nekog opičenog starkelju sa jednom papučom u potrazi za loše sakrivenom gotovinom ili raaadiom na izvol'te, samo da okreneš leđa i zavučeš se u rupu. Zato što je loš osećaj koji je podmukli matori vilenjak izazvao kod njega (loš vajb, kako bi rekli njegovi unuci) verovatno samo kukavičluk. Zato što... Endiju Rejlsbeku odjednom dolazi pomisao koja, iako nije strefila u crno, pogađa nokat od istine. Šta ako tip jeste sa ulice? Ako je to jedan od starih momaka iz Makstonovog staračkog doma? Dom nije daleko, a on pouzdano zna da se nekom od tih staraca (ili starica) s vremena na vreme pobrkaju lončići pa odluta iz rezervata. Takva osoba bi pod normalnim okolnostima bila primećena i odvučena nazad pre 14

Chi - skraćeno od Čikago. Kabsi su bezbol tim iz Čikaga, a Rigli Fild je stadion na kome igraju utakmice.

208

nego što odluta ovoliko daleko - pošto je na ulici prilično upadljiva u domskom bademantilu i sa jednom papučom - ali se večeras navukla magla, i ulice su gotovo puste. Gle' kakav si, Endi grdi sebe. Na smrt si se prep'o starkelje koji je verovatno deset godina stariji od tebe i ima puter od kikirikija u glavi. Dolut'o je 'vamo pored prazne recepcije - nema šanse da Fajn sedi tamo; verovatno je pozadi u ćumezu, čita neki časopis ili pornić - i sada traži sobu koju ima tamo kod Makstona, cimajući svaku kvaku redom u jebenom hodniku, pri čemu jednako zna 'de je kol'ko i kokoška na autoputu. Poter verovatno pije pivo u komšiluku (ovo jeste pogodio), a ostavio je otključana vrata (ovo možemo da budemo sigurni da nije pogodio). Iako još oseća strah, Endi zalazi za ugao i polako se približava otvorenim vratima. Srce mu ubrzano tuče, zato što je i dalje oseća da bi starac mogao da bude opasan. Seća se one zle slutnje samo od toga što je neznanca video sa leđa... Ali ide dalje. Neka mu Bog pomogne, ide dalje. "Gospodine?" doziva, stigavši do otvorenih vrata. "'Ej, gospodine, mislim da ste pogrešili sobu. To je soba gospodina Potera. Da li vi..." Zastaje. Nema svrhe da govori, jer u sobi nema nikoga. Kako je to moguće? Endi se vraća i oprobava kvake na vratima soba 312 i 313. Zaključana, kao što je znao da će biti. Uverivši se u to, ulazi u sobu Džordža Potera i osmatra unutrašnjost - radoznalost je ubila macu, sigurnost ju je oživela. Poterova gajba je malo veća od njegove, ali se inače mnogo ne razlikuje: kocka visoke tavanice (u staro vreme su zidali kuće u kojima čovek može da se uspravi, to im se bar mora priznati.) Postelja je ugnuta u sredini, ali je uredno nameštena. Na noćnom stočiću stoje bočica sa pilulama (ispostavlja se da se radi o nekakvom anti-depresivu koji se zove 'zoloft'.) i uramljena fotografija neke žene. Endi smatra da je Bog nije baš obdario lepotom, ali je Poter verovatno gleda drugim očima. Kad je već postavio na mesto gde će biti prva stvar koju ujutru ugleda i poslednja stvar koju vidi pre nego što uveče ugasi svetlo. "Potere?" zove. "'Alo? Ima li koga?" Odjednom ga obuzima osećaj da neko stoji iza njega i panično se okreće, usana podignutih sa zuba u režanju koje je napola grimasa užasa. Jedna ruka se diže da zakloni lice od udarca za koji je siguran da će pasti... samo što tamo nema nikoga. Da ne vreba iza ugla koji niša pravi sa glavnim hodnikom? Ne. Endi je video neznanca kako zamiče iza tog ugla. Nema šanse da se još jednom provukao pored njega... ako nije odmilio preko tavanice kao neka muva... Endi diže pogled, svestan da se ponaša nerazumno što plaši sebe, ali u sobi nema nikoga ko bi to video, pa šta onda ima veze? Kao što ni gore nema ničega. Samo tavanica, požutela od starosti i decenija upijanja dima cigara i ceigareta. Radio - pardon, raaadio - stoji na prozorskoj dasci, nedirnut. Pritom jedan od boljih, Bozeov, od onih o kojima Pol Harvi uvek priča u svojoj emisiji u podne. Iza njega, sa druge strane prljavog stakla, vide se požarne stepenice. A-ha! pomišlja Endi, i žurno prilazi prozoru. Jedan pogled na spušteni jezičak bravice dovoljan je da mu trijumfalni izraz ispari sa lica. Za svaki slučaj ipak proviruje napolje, i vidi deo crne gvozdene konstrukcije koja se spušta u maglu.

209

Nema plavog bademantila, niti krljušastog ćelavog temena. Naravno da nema. Tresač kvaka nije mogao da izađe tuda ako nije imao nekakav magični trik da spusti jezičak unutrašnje bravice na prozoru sa požarnih stepenica. Endi se okreće, nekoliko trenutaka stoji gde se zatekao, razmišljajući, a onda se spušta na kolena i zaviruje ispod kreveta. Vidi staru limenu pepeljaru sa neotvorenom kutijom 'pal mala' i upaljačem sa reklamom za Kingslendsko Staro Točeno. Osim toga i maca od prašine nema ničega. Spušta dlan na prekrivač, pripremajući se da ustane, i pogled mu se zaustavlja na vratima ormana. Odškrinuta su. "Tamo", dahće, jedva čujno i za sopstvene uši. Diže se i prilazi vratima ormana. Magla je možda došla, a možda i nije, na mekim mačjim šapama, kao što je rekao Karl Sandberg, ali se Endi Rejlsbek svakako tako kreće kroz sobu Džordža Potera. Srce mu ponovo snažno tuče, toliko snažno da natera izrazitu venu na sredini njegovog čela da pulsira. Čovek koga je video krije se u ormanu. Logika nalaže da je tako. Intuicija vrišti da jeste. Ako je tresač kvaka samo zbunjeni starac koji je zalutao u hotel Nelzon iz magle, zašto mu se nije obratio? Zašto se krije? Zato što možda jeste star, ali ne i zbunjen, eto zašto. Nije ništa više zbunjen od samog Endija. Tresač kvaka je jebena lopuža, i krije se u ormanu. Možda u ruci drži nož koji je izvadio iz džepa ofucanog starog bademantila. Ili vešalicu za odeću koju je ispravio i pretvorio u oružje. A možda samo stoji u mraku, razrogačenih očiju i prstiju savijenih u kandže. Endi više ne mari šta je od toga tačno. Možete ga uplašiti, istina je - ipak je samo trgovački putnik u penziji, a ne Supermen - ali ako se povrh straha nagomila dovoljno napetosti strah se pretvara u gnev, na isti način kao što pritisak pretvara ugalj u dijamant. Endi je trenutno više razjaren nego uplašen. Sklapa prste oko hladne staklene kugle na vratima ormana. Steže je. Udiše... pa još jednom... pripremajući se... stiskajući petlju, kako bi rekli unuci... još jedno udisanje, čisto za sreću, i... Sa potmulim, napetim zvukom - napola režanjem a napola zavijanjem - Endi sa trzajem otvara vrata ormana, nateravši vešalice da začangrljaju. Stoji u povijenom stavu, šaka stisnutih u pesnice, nalik na nekog drevnog sparing-partnera iz gimnastičke sale koju je zaboravilo vreme. "Izlaz' odatle, ti jebena..." Ali tamo nema nikoga. Četiri košulje, jedna jakna, dve kravate i tri para pantalona vise unutra kao odbačena koža. Izubijani stari kofer koji izgleda kao da su ga šutirali po svakoj stanici Grejhaund autobusa u Severnoj Americi. I ništa više. Nijedna jedina... Ali ne. Na podu ispod košulja ima nečega. Nekoliko nečega. Pet ili šest nečega. Endi Rejlsbek isprva ne shvata, ili ne želi da shvati šta vidi. Onda mu dolazi u glavu, utiskuje mu se u um i pamćenje kao otisak kopita, i tera ga da vrišti. Hteo bi, ali ne može. Pokušava ponovo, ali iz pluća koja kao da nisu veća od suvih šljiva ne izlazi ništa. Pokušava da se okrene, ali ni to ne može. Siguran je da se Džordž Poter vraća, i ako ga zatekne tu, gotov je. Video je nešto o čemu mu Džordž Poter nikada neće dozvoliti da priča. Ali ne može da se okrene. Niti da zavrišti. Niti da skrene pogled sa tajne u ormanu Džordža Potera. Ne može prstom da mrdne.

210

www.bosnaunited.net Zahvaljujući magli, u Frenč Lendingu je neuobičajeno rano palo veče; tek je prošlo pola sedam. Mutna žućkasta svetla Makstonovog staračkog doma podsećaju na svetla turističkog broda ukotvljenog na mirnoj pučini. U Beloj radi, krilu gde stanuju slatka Alisa Veders i manje slatki Čarls Bernsajd, Pit Veksler i Bač Jergza su već otišli kućama. Na recepciji sada sedi ofarbana plavuša širokih ramena po imenu Vera Hačinson. Ispred nje leži knjiga sa naslovom Male E-Z ukrštenice. Trenutno se muči sa šest vodoravno: Garfild, na primer. Pet slova, prvo je M, treće Č, peto R. Mrzi ta zeznuta pitanja. Čuje se šuštanje otvaranja vrata kupatila. Vera diže pogled i vidi Čarlsa Bernsajda kako izlazi, vukući noge, u plavom bademantilu i žuto-crnim papučama koje liče na velike čupave bumbare. Odmah ih prepoznaje. "Čarli?" kaže, odloživši olovku u knjigu sa ukrštenicama i zatvorivši je. A Čarli nastavlja da vuče noge, opuštene donje vilice, sa dugačkom niti pljuvačke koja mu visi iz ugla usana. Pritom mu je na licu neprijatan poluosmeh koji se Veri nimalo ne sviđa. Ovom možda fale klikeri u glavi, ali su onih nekoliko preostalih opaki klikeri. Povremeno zna da Čarli Bernsajd zaista ne čuje kada mu se obraća (ili ne razume), ali je isto tako siguran da se pretvara da ne razume. Čini joj se da se sada radi o onom drugom. "Čarli, zašto si uzeo Elmerove papuče? Znaš da ih je dobio od praunuke." Starac - za nas Berni, za Veru Čarli - se samo vuče dalje, u pravcu koji će ga na kraju odvesti nazad u D18. Ako ga se bude držao. "Čarli, stani." Čarli staje. Stoji na kraju hodnika Bele rade kao iskopčana mašina. Usta su mu otvorena. Nit pljuvačke se prekida, i na linoleumu pored jedne od apsurdnih ali smešnih papuča ostaje vlažan trag. Vera ustaje, odlazi i spušta se u čučanj ispred njega. Kada bi znala ono što mi znamo, verovatno bi bila kudikamo manje spremna da izloži svoj nebranjeni beli vrat tim visećim šakama, zgrčenim od artritisa ali i dalje snažnim. Ali, naravno, ne zna.

Hvata levu papuču. "Diži", kaže. Čarls Bernsajd diže desno stopalo. "Ne budi ćuran", kaže ona. "Drugu nogu." Berni malo pridiže levo stopalo, tek toliko da mu ona smakne papuču. "A sada desnu." Potajno od Vere, koja mu gleda u stopala, Berni izvlači penis kroz šlic širokog donjeg dela pidžame i pretvara se da piša na Verinu pognutu glavu. Kez mu postaje širi. Istovremeno diže desno stopalo i dopušta joj da smakne desnu papuču. U trenutku kada ona podiže glavu, njegova stara alatka je ponovo na svojem mestu. Pomišljao je da je prekrsti, stvarno jeste, ali je napravio dovoljno nestašluka za jedno veče. Još jedan poslić, i moći će da otplovi u carstvo snova. Staro je to čudovište. Više ne može bez odmora. "U redu", kaže Vera. "Da li bi mi rekao zašto je jedna prljavija od druge?" Nema odgovora. Nije ga ni očekivala. "Lepo, fino. Sad možeš u svoju sobu, ili dole u

211

zajedničku, ako hoćeš. Večeras ima kokica iz mikrotalasne i žele-bombona, čini mi se. Daje se Kad počne muzika. Vratiću papuče tamo gde im je mesto, i tvoja pozajmica biće naša mala tajna. Uzmeš li ih ponovo, moraću da te prijavim. Kapiraš?" Berni samo stoji, odsutan... ali sa tim zločestim osmejkom koji mu podiže krajeve smežuranih usta. I sa tim sjajem u očima. Kapira, nema šta. "Hajde, odlazi", kaže Vera. "I bolje bi ti bilo da se nisi olakšao na pod tamo unutra, matori lešinaru." Ni na ovo ne očekuje odgovor, ali ga ovaj put dobija. Bernijev glas je tih, ali savršeno razgovetan: "Pripazi na jezik, kučko debela, da ti ga ne bih pojeo iz usta." Ona se trza kao da ošamarena. Berni i dalje stoji tamo, sa oklembešenim rukama i onim malim kezom na licu. "Gubi se odavde", kaže ona. "Da te ne bih zaista prijavila." Od čega bi inače bilo silne vajde. Vera zna da je Čarli jedna od Makstonovih krava muzara. Čarli nastavlja da se vuče (Pit Veksler je ovu vrstu kretanja nazvao Hodom mrtvih puvala), sada bos. Onda se okreće. Mutne svetiljke njegovih očiju pilje u nju. "Reč koju tražiš je mačor. Garfild je mačor. Kapiraš? Kravetino glupa." Uz te reči nastavlja putovanje niz hodnik. Vera stoji gde ju je ostavio, gledajući za njim otvorenih usta. Potpuno je zaboravila na ukrštene reči. www.bosnaunited.net Našavši se u svojoj sobi, Berni leže na postelju i zavlači ruke pod krsta. Sevaju kao sam đavo. Kasnije će pozvoniti debeloj kučki, da mu donese jedan ibuprofen. Za sada mora da ostane oštrih čula. Dok ne obavi onaj poslić. "Naš'o sam te, Poteru", mrmlja. "Stari... dobri... Potsi." Berni uopšte nije tresao kvake (što Endi Rejlsbek nikada neće saznati). Pipao je za druškanom koji ga je krajem sedamdesetih zavrnuo za jedan sladak preduzimački poslić u Čikagu. Na južnoj strani, domu Belih Čarapa. Drugim rečima, u Blektaunu. Radilo se o brdu saveznih para, i nekoliko bušela ilinojskih šuški pride. Dovoljno kajmaka da mu potraje godinama, sa više strana nego što ih ima na igralištu za bezbol, ali je Džordž 'Jebo Mater Svoju' Poter bio brži, lova je prešla iz ruke u ruku ispod poslovičnog stola, i Čarls Bernsajd (a možda je tada još bio Karl Birston; teško je prisetiti se) je izvisio. Ali Berni je godinama posle toga nastavio da prati kuda se lopovčina kreće. (Dobro, ne sam Berni, ali već smo i sami shvatili da je to čovek sa moćnim prijateljima.) Tokom devedesetih godina, stari Potsi - kako su ga njegovi pajtaši zvali u doba kada ih je još imao - objavio je stečaj u La Rivijeru, a prilikom velikog 'tačka kom' sloma osamdesetosme izgubio je i najveći deo onoga što mu je ostalo skriveno u slamarici. Ali Berniju to nije dovoljno. Potsi je zaslužio težu kaznu, a slučajnost da se taj zvrndov obreo u istoj vukojebini od palanke suviše je zgodna da bi bila propuštena. Bernijev prevashodni motiv - bezumni poriv da nastavi da meša po loncu, da od lošeg pravi gore - nije se promenio, ali će i ovo poslužiti toj svrsi. Zato je preskočio do Nelzona, na način koji Džek razume a Džudi Maršal sluti, naciljavši Potsijevu sobu kao neki prastari šišmiš. A kada je osetio Endija Rejlsbeka iza sebe, bio je, naravno, oduševljen. Rejlsbek će mu uštedeti trud još jednog

212

anonimnog poziva, jer Berni postaje istinski umoran od toga da obavlja sav posao za njih. Dok sada leži u svojoj sobi, opušten-raskomoćen (ne računajući artritis), skreće misli sa Džordža Potera, i počinje da Priziva. Zagledane u tamu, oči Čarlsa Bernsajda počinju zastrašujuće da svetle. "Gorg", izgovara. "Gorg t'eelee. Dinnit a abbalah. Samman Tanzi. Samman a Montah a Irma. Dinnit a abbalah, Gorg. Dinnit a Ram Abbalah." Gorg. Gorg, dođi. Služi abalahu. Nađi Tanzi. Nađi Irminu majku. Služi abalahu, Gorg. Služi Grimiznom Kralju. Bernijeve oči se zatvaraju. Tone u san sa osmehom na licu. Ispod smežuranih kapaka, oči nastavljaju da mu gore kao svetiljke pod senilima. www.bosnaunited.net Morti Fajn, noćni recepcioner hotela Nelzon, napola je zaspao nad časopisom kada Endi Rejlsbek upada u kancelariju, tako ga gadno trgnuvši iz dremeža da se zamalo preturio sa stolice. Časopis sa pljeskom pada na pod. "Isuse Hriste, Endi, zamalo da me strefi kap!" viče Morti. "Šta je, nisi naučio da kucaš, il' bar da se nakašlješ?" Endi ne obraća pažnju na njegove reči, i Morti opaža da je stari momak beo kao čaršav. Možda će njega da strefi kap. Ne bi bilo prvi put da se tako nešto desi u hotelu Nelzon. "Moraš da zoveš policiju", kaže Endi. "To je strašno. Blagi Bože, Morti, ono su najstrašnije slike koje sam ikad video... polaroidi... i, i, čoveče, bio sam siguran, da će da naiđe... da će svakog trenutka da bane... al' sam isprva bio sleđen, i... i..." "Uspori", kaže Morti, zabrinut. "O čemu to govoriš?" Endi duboko udiše i pravi vidan napor da se primiri. "Jesi li vid'o Potera?" pita. "Onog iz broja 314?" "Jok", kaže Morti, "ali znam da je u ovo vreme najčešće kod Lakija, gde popije pivo ili dva i možda pojede hamburger. Mada ne znam ko je još lud da jede na tom mestu." Tada povezuje jednu trovačnicu sa drugom i nastavlja: "Hej, jesi čuo šta su pajkani našli u Edovom lokalu? Trevor Gordon je bio tamo, i kaže..." "Mani to." Endi seda na stolicu sa druge strane stola i zagleda se u Mortija vlažnim, prestravljenim očima. "Zovi policiju. Odmah. Reci im da je Ribar čovek koji se zove Džordž Poter, i živi na trećem spratu hotela Nelzon." Endijevo lice zateže se u tvrdu grimasu, a onda se ponovo opušta. "Malo niže niz hodnik od ovde prisutnog." "Poter? Sanjaš, Endi. Taj tip je običan preduzimač u penziji. Ne bi mrava zgazio." "Ne znam za mrave, ali je grdno iskasapio neku dečicu. Video sam polaroide koje je snimio. U njegovom su ormanu. Nešto gore u životu nisam video." Tada Endi čini nešto što zaprepašćuje Mortija, i uverava ga da se ne radi o šali, a verovatno nije ni greška: Endi Rejlsbek počinje da plače. www.bosnaunited.net

213

Tanzi Freno, ili ožalošćenoj majci Irme Freno, nekako još ne polazi za rukom da bude ožalošćena kako dolikuje. Zna da bi trebalo da bude, ali je žalost odložena. Trenutno se oseća kao da lebdi u oblaku tople i svetle vune. Ima četiri ili pet sati kako joj doktorka (pomoćnica Peta Skarde, Norma Vajtston) dala pet miligrama lorazepama, ali to je bio samo početak. Holidej Trejler Park, gde Tanzi i Irma žive od devedeset osme, kada je Kabi Freno zbrisao u Grin Bej, nalazi se nadomak Send Bara, a ona ima sporadičnu 'vezu' sa Lesterom Munom, jednim od tamošnjih konobara. Gromovita Petorka je Lesteru iz nekog razloga nadenula nadimak 'Smrdljiv Sir', ali ga Tanzi zove samo Lester, što on gotovo jednako ceni kao povremeno pijano rvanje u Tanzinoj spavaćoj sobi ili u ostavi u Baru, gde postoji madrac (i crno svetlo). Oko pet popodne, Lester je skoknuo do nje sa četvrt litre brendija sa kafom i četristo miligrama OksiKontina, već izmrvljenih i spremnih za ušmrkivanje. Tanzi je već odradila pola tuceta razvučenih gomilica praha, i sada je na krstarenju. Gleda stare Irmine slike i... znate već... plovi. Kako je to bila lepa beba, razmišlja Tanzi, nesvesna da nedaleko odatle, užasnuti recepcioner hotela gleda sasvim drugačiju sliku njene slatke bebice, košmarni polaroid koji nikada neće moći da zaboravi. To je slika koju Tanzi nikada neće morati da vidi, što ukazuje da možda ipak ima Boga. Okreće stranu (na koricama albuma piše ZLATNE USPOMENE), i nailazi na fotografiju na kojoj su Tanzi i Irma na izletu Misisipi Elektriksa, snimljenu kada je Irma imala četiri godine a Misisipi Elektriks delilo još godinu dana od bankrota i sve još bilo više ili manje u redu. Irma se na slici probija kroz gomilu drugih mladunaca, lica nasmejanog i musavog od čokoladnog sladoleda. Ne skrećući pogled sa fotografije, Tanzi poseže za čašom brendija sa kafom i otpija mali gutljaj. I odjednom se, niotkuda (ili sa mesta odakle izranjaju sve naše mračne i nepovezane misli), priseća one glupe pesme Edgara Alana Poa koju su u prvom srednje morali da nauče napamet. Godinama joj nije pala na pamet i ni sada nema razloga, ali joj reči početne strofe glatko prolaze kroz um. Zagledana u Irmu, glasno je recituje šupljim, mehaničkim glasom koji bi bez sumnje naterao gospođu Normandi da se uhvati za sedu kosu i zastenje. Tanzino recitovanje na nas ne utiče tako, već nas prožima dubokom i dugotrajnom jezom. Kao da slušamo poeziju koju čita neki mrtvac. "Ponoći sam je'ne tužne proučav'o slab i snužden neobične drevne knjige š'o prastar nauk skriše goto' sam u san pao kad je neko zakucao pre' sobna mi vrata stao kucajući tiho tiše..." I baš u tom trenutku čuje se tiho kucanje na vratima od jeftine iverice na Tanzinom 'erstrimu'. Tanzi diže pogled, vodnjikavih očiju, usana skupljenih i svetlucavih od brendija sa kafom. "Les'eru? Jes' ti?" Pretpostavlja da bi to mogao da bude on. Nada se samo da nisu oni sa televizije. Sa njima ne želi da razgovara, i tera ih sa praga. Zna, u nekom dubokom i tužno lukavom kutku uma, da bi je zaluđivali i tešili samo da od nje naprave budalu na svetlosti reflektora, isto kao što u emisiji Džerija Springera ljudi na kraju uvek izgledaju kao budale. Niko ne odgovara... a onda se ponovo čuje. Tap. Tap-tap.

214

"Posetilac", kaže ona, ustajući. Kao da pokušava da ustane u snu. "Posetilac", promrmljah,"što u sobu ući ište, samo to i niš'a više." Tap. Tap-tap. Ne zvuči kao da neko kuca rukom. Zvuk je nekako oštriji. Kao da je samo jedan nokat. Ili kljun. Prolazi kroz sobu u izmaglici lekova i brendija, šušteći bosim stopalima po tepihu koji je nekad bio rapav, a danas ćelavi: bivša majka. Otvara vrata u maglovito letnje veče i tamo nema ničega, zato što joj pogled traži suviše visoko. Onda nešto zašušti na otiraču ispred vrata. Nešto, neka crna stvar, gleda odozdo u nju blistavim, ispitivačkim očima. To je gavran, omojbože pa to je Poov gavran, došao da je obiđe. "Isuse, priviđa m' se", kaže Tanzi, i prolazi rukama kroz tanku kosu. "Isuse!" ponavlja gavran na otiraču. I dodaje, veselo kao cvrčak: "Gorg!" Da je neko pitao, Tanzi bi rekla da je suviše pijana da bi se plašila, ali se čini da ipak nije tako, jer ispušta prepadnut cik i pravi korak unazad. Gavran žustro skakuće preko praga i izbledelog ljubičastog tepiha, i dalje je posmatrajući svetlucavim očima. Perje mu se presijava od kapljica kondenzovane magle. Prolazi pored nje, a onda se zaustavlja i kostreši perje. Osvrće se oko sebe kao da želi da pita: Kako mi ide, cakana? "Odlazi", kaže Tanzi. "Ne znam koji si đavo, i da l' uopšte postojiš, ali..." "Gorg!" insistira gavran, pa širi krila i preleće preko dnevne sobe prikolice, ugljena mrlja otkinuta sa pokrova noći. Tanzi vrišti i rukama instinktivno zaklanja lice, ali Gorg nema nameru da joj priđe. Sleće na sto pored njene boce, iako tamo nema Palasove biste na koju bi se spustio. Tanzi razmišlja: Mora da je izgubila orijentaciju u magli. Možda je zaražena besnilom, ili onom, kako se ono zove, lajmskom bolešću. Trebalo bi da odem do kujne i donesem metlu. Da je oteram pre nego što počne da sere po sobi... Ali kuhinja je predaleko. U stanju u kome se nalazi, kuhinja joj se čini stotinama milja daleko, negde oko Kolorado Springsa. Uostalom, gavran verovatno i ne postoji. Razmišljanje o onoj prokletoj pesmi učinilo je da joj se prividi, to je sve... to, i gubitak ćerke. Bol se po prvi put probija kroz maglu, i Tanzi se grči od njegove opake i britke vreline. Seća se ručica koje su joj povremeno tako utešno počivale oko vrata. Plača koji ju je noću prizivao iz sna. Njenog mirisa, svežeg posle kupanja. "Zvala se Irma!" odjednom viče na utvaru koja tako drsko stoji pored boce sa brendijem. "Irma, a ne jebena Lenora, i kakvo je to glupavo ime Lenora? Da te čujem kako kažeš Irma!" "Irma!" posetilac poslušno krešti, nateravši je da prestrašeno zaćuti. A te oči... Te blistave oči je privlače, nalik na oči Drevnog Moreplovca u onoj drugoj pesmi koju je trebalo da nauči ali nikad nije. "Irma-Irma-Irma-Irma..." "Prestani!" Ipak ne želi da ga čuje. Prevarila se. Ime njene ćerke iz tog nezemaljskog grla zvuči prljavo, nepodnošljivo. Želi da rukama pokrije uši, ali ne

215

može. Suviše su teške. Ruke su joj se pridružile štednjaku i frižideru (šugavoj poluraspadnutoj krntiji) u Kolorado Springsu. Može samo da zuri u te blistave crne oči. Ptica se šepuri za nju, kostrešeći abonosno satensko perje. Zvuk koji pritom pravi je odurno šuštanje, i Tanzi pomišlja: "Proroče, kog rodi porok - vrag il' ptica, ipak prorok!" Izvesnost joj ispunjava srce poput ledene vode. "Šta je to što znaš?" pita. "Zašto si došla?" "Znaš!" krešti gavran Gorg, živo klimajući kljunom. "Došla!" I da li pritom namiguje? Blagi Bože, da li joj to namiguje? "Ko je ubio?" šapuće Tanzi Freno. "Ko je ubio moju slatku bebicu?" Gavranove oči zure u nju, pretvaraju je u bubu na čiodi. Polako, osećajući se više nego ikada kao u snu (ali ovo jeste stvarno, na nekom nivou to savršeno razume), prilazi stolu. Gavran je i dalje motri, i dalje je posmatra. Obala hadske noći, razmišlja. Jebena obala hadske noći. "Ko? Reci mi šta znaš!" Gavran je posmatra blistavim crnim očima. Kljun mu se otvara i zatvara, otkrivajući vlažnu crvenu unutrašnjost. "Tanzi!" krešti. "Dođi!" Noge joj ostaju bez snage i pada na kolena, ujevši se za jezik tako da je prokrvario. Grimizne kapi joj šaraju po VU majici. Lice joj je sada u visini ptičje glave. Vidi kako joj se jedno krilo trlja gore-dole, senzualno, o staklenu površinu boce sa brendijem. Gorg miriše na prašinu i nagomilane mrtve muve i zakopane drevne urne sa začinima. Oči su mu blistavi prozori u neki drugi svet. Možda pakao. Ili Šeol. "Ko?" šapuće. Gorg isteže leđa i nakostrešeni vrat dok mu se kljun praktično ne uvlači u njeno uvo. Počinje da šapuće, a Tanzi Freno posle nekog vremena počinje da klima glavom. Svetlost razuma joj je napustila oči. Kada će da se vrati? Mislim da svi znamo odgovor na to pitanje. Da li da kažemo 'Nikad više'?" 16. 6:45 posle podne. Frenč Lending je potopljen u maglu, ophrvan umorom, nespokojan ali miran. Taj mir neće potrajati. Kada se jednom pokrene, iskliznuće se nikada na duže vreme ne zaustavlja. U Makstonovom domu, Lola je ostao do kasno, i s obzirom na bogovsko (i uistinu prvoklasno) pušenje kojim ga je počastila Rebeka Vilas, njegova odluka da se malo duže zadrži i nije toliko iznenađujuća. U zajedničkoj sobi, starci sede omađijani sa Džuli Endruz i Zvucima muzike. Alisa Veders doslovno plače od sreće - to je njen najomiljeniji film. Pevanje na kiši je blizu, ali blizu je samo blizu. Od ostalih pokretnih žitelja MSD-a nedostaje samo Berni... mada nikome stvarno ne nedostaje. Berni je duboko u snu. Duh koji upravlja njim -

216

možda je bolje da kažemo demon - ima svoje planove u Frenč Lendingu, i u poslednjih nekoliko nedelja nemilice je trošio Bernija (što ne znači da se Berni tome protivi; veoma je voljan saučesnik). Na putu kroz Norvešku dolinu, Džek Sojer upravo zaustavlja svoj 'dodž ram' ispred kuće Henrija Lejdena. Magla je ovde ređa, ali su farovi kamioneta ipak meke korone. Večeras se nastaviti čitanje Sive kuće od sedmog poglavlja ('Staza duhova'), i nada se da će stići do kraja osmog ('U kome se govori o mnogim grehovima'). Obećao je, međutim, da će pre Dikensa saslušati najnovijeg kandidata Viskonsinskog Pacova za hit nedelje, pesmu pod naslovom 'Vrati mi mog psa' grupe Sloberbon. "Svakih pet godina ispili se još jedna velika rokenrol pesma", rekao mu je Henri preko telefona, i Džek je siguran da je čuo Pacova kako vrišti oko ivica glasa njegovog prijatelja, ludirajući se tamo na ivici pomrčine. "A ovo jeste velika rokenrol pesma." "Ako ti tako kažeš", odgovorio je Džek sumnjičavo. Njegova zamisao velike rokenrol pesme je Dionova 'Lažljiva Su'. U Prolazu Robina Huda broj 16 (onom šećeru od porodične kućice), Fred Maršal kleči na kolenima, sa zelenim gumenim rukavicama, i riba pod. Još nosi Tajlerovu kapu na glavi, i jeca. U Holidej Trejler Parku, gavran Gorg cedi otrov u uvo Tanzi Freno. U solidnoj kući od cigala u ulici Herman gde živi sa slatkom Sarom i isto tako slatkim Dejvidom, Dejl Gilbertson se sprema da se vrati u stanicu, kretnji pomalo usporenih od dve porcije pite sa piletinom i porcije hlebnog pudinga. Zvonjava telefona jedva da ga iznenađuje. Predosećao je, zar ne? Na telefonu je Debi Anderson, i već iz njenih prvih reči zna da se nešto dogodilo. Sluša, klimajući glavom i povremeno postavljajući pitanja. Njegova žena stoji na vratima kuhinje, posmatrajući ga zabrinutim očima. Dejl se saginje i žvrlja po gornjoj strani kocke od hartije pored telefona. Sara prilazi i čita dva imena: Endi Rejlsbek i M. Fajn. "Rejlsbek je i dalje na vezi?" pita on. "Da, na čekanju..." "Poveži me." "Dejle, ne znam da li ću umeti." Debi zvuči neuobičajeno usplahireno. Dejl na trenutak zatvara oči i podseća se da to nije njen svakodnevni posao. "Erni još nije tamo?" "Ne." "Ko je još tu?" "Bobi Dilak... Mislim da je Dit takođe tu, tušira se..." "Daj mi Bobija", kaže Dejl, i oseća olakšanje pošto je čuo od Bobija da zna kako da ga brzo i bezbolno poveže sa Endijem Rejlsbekom u kancelariji Mortija Fajna. Ova dvojica su otišli do sobe 314 na spratu, i Mortiju je bio dovoljan jedan pogled na razbacane polaroide na dnu Poterovog ormana. Sada je jednako bled kao Endi. Možda i bleđi.

217

Erni Terio i Redžinald 'Dok' Amberson sreli su se na parkingu ispred policijske stanice. Dok se upravo dovezao na svojem starom (ali savršeno očuvanom) 'fet boj harliju'. Prijateljski se pozdravljaju u magli. Erni Terio je još jedan policajac - tako nešto - ali ne brinite: poslednji je koga upoznajemo (dobro, tu je i onaj agent FBI-a što jurca okolo, ali on u ovom trenutku nije važan; trenutno je u Medisonu, a ionako je budala). Erni je vitak šezdesetpetogodišnjak, već dvanaest godina policajac u penziji, ali i dalje četiri puta bolji policajac nego što će Arnold Hrabovski ikad biti. Penziju dopunjava noćnim dežurstvom u FLPD-u (u poslednje vreme ne spava tako dobro, zahvaljujući problematičnoj prostati), a petkom radi kao najamni čuvar u Prvoj viskonsinskoj banci, gde u dva sata dolaze ljudi iz Vels Farga, a u četiri oni iz Brinksa. Sa dugačkom, prosedom crnom bradom (koju ponekad upliće u repove u stilu pirata Edvarda Tiča), Dok je pljunuti Anđeo Pakla, i živi od toga što pravi pivo, ali se njih dvojica vrlo dobro slažu. Pre svega zato što obojica prepoznaju inteligenciju onog drugog. Erni ne zna da li je Dok zaista doktor, ali bi mogao da bude. Možda je to u svoje vreme zaista bio. "Ima li novosti?" pita Dok. "Koliko ja znam, nema, ortak", kaže Erni. Jedan od članova Gromovite Petorke dolazi svake večeri da se raspita. Večeras je red na Doka. "Mogu da uđem sa tobom?" "Može", kaže Erni. "Dok god poštuješ pravilo." Dok klima glavom. Neki drugi članovi Petorke pizde zbog pravila (naročito Soni, koji pizdi zbog svega i svačega), ali ga se Dok pridržava: šolja kafe ili pet minuta, šta god bude prvo, pa put pod noge. Erni, koji je video puno pravih Anđela Pakla tokom sedamdesetih, dok je bio policajac u Finiksu, ceni strpljenje koje su pokazali Nosonja Sen Pjer i njegova ekipa. Ali oni nisu Anđeli Pakla, naravno, niti Pagani ili Zveri Na Motorima. Erni ne zna tačno šta su, ali zna da slušaju Nosonju, i pretpostavlja da je Nosonjino strpljenje na izmaku. Erni zna da bi njegovo do sada bilo. "Upadaj, onda", kaže Erni, pljesnuvši ljudinu po ramenu. "Da vidimo šta se giba." Dosta toga, ispostavlja se. www.bosnaunited.net Dejl otkriva da je sposoban da razmišlja brzo i jasno. Onaj pređašnji strah je nestao, delom zbog toga što se uprskavanje već dogodilo i što mu je slučaj - zvanično, barem - već oduzet, ali uglavnom zato što zna da može da pozove Džeka kada zatreba, i da će se Džek odazvati. Džek je njegov pojas za spasavanje. Sluša Rejlsbekov opis polaroida - tek da matorog pusti da se izduva i primiri - a onda postavlja pitanje o dve fotografije na kojima je dečak. "Žuta", odgovara Rejlsbek bez oklevanja. "Majica je bila žuta. Video sam da na njoj piše Kiwanis. Ništa više. Od... od krvi..." Dejl kaže da razume, i saopštava Rejlsbeku da će im se uskoro pridružiti jedan od njegovih pozornika.

218

Čuje se zvuk koji odaje da slušalica prelazi iz ruke u ruku, a zatim čuje Fajna druškana koga poznaje i o kome nema naročito dobro mišljenje. "Šta ako se vrati, šefe? Šta ako se Poter vrati u hotel?" "Vidiš li predvorje sa tog mesta?" "Ne." Tvrdoglavo. "U kancelariji smo. Rekao sam vam to." "Onda idi na recepciju. Ponašaj se zaposleno. Ako se vrati..." "Ne pada mi na pamet da to radim. Da ste videli one slike, ne bi ni vama." "Ne moraš da mu kažeš ni reč", kaže Dejl. "Samo pozovi ako prođe." "Ali..." "Spuštaj slušalicu, gospodine. Imam brdo posla." Sara je u međuvremenu spustila ruku na muževljevo rame. Dejl spušta slobodnu šaku preko njene. Čuje škljocanje u uhu, dovoljno glasno da zvuči iznervirano. "Bobi, slušaš li?" "Tu sam, šefe. Tu su i Debi i Dit. A, upravo je ušao i Erni." Spušta glas. "Sa njim je jedan od onih motordžija. Onaj što ga zovu Dok." Dejl grozničavo razmišlja. Erni, Debi, Dit i Bobi: svi u uniformi. Nije ono što mu treba. Odjednom donosi odluku i kaže: "Daj mi čupavca." "Šta?" "Čuo si me." Trenutak kasnije ima na vezi Doka Ambersona. "Hoćeš da pomogneš da uhapsimo govnara koji je ubio Nosonjinu malu?" "Naravno, jebote." Nema oklevanja. "U redu: ništa ne pitaj, i ne traži da ponavljam." "Slušam", kaže Dok trezno. "Reci pozorniku Dilaku da ti da plavi mobilni telefon iz ostave za dokazni materijal, onaj što smo ga uzeli od narkomana koji je zbrisao. Znaće na koji mislim." Ako neko pokuša da okrene zvezdicu-69 da bi utvrdio odakle dolazi poziv, neće moći da ga poveže sa stanicom. Njega su ionako skinuli sa slučaja. "Plavi mobilni." "Otići ćeš pešice do Lakijeve Taverne, vrata do hotela Nelzon." "Tu mi je motor..." "Ne. Peške. Uđi u lokal. Kupi loz. Treba da prepoznaš visokog, mršavog čoveka prosede kose, ima oko sedamdeset godina, maslinaste pantalone, a verovatno i maslinastu košulju. Najverovatnije je sam. Voli da sedi između džuboksa i hodničića koji vodi do klonja. Ako je tamo, zovi u stanicu. Samo okreni 911. Jesi li sve razumeo?" "Aha." "Kreći. Razdrmaj noge, doco." Dok ne čeka ni da se pozdravi. Trenutak kasnije, ponovo se javlja Bobi Dilak. "Šta ćemo mi da radimo, Dejle?"

219

"Ako je on tamo, hvatamo kučkinog sina", kaže Dejl. I dalje gospodari sobom, ali oseća kako mu puls ubrzava, sve jače i jače. Svet oko njega jasan je kako nije bio još od prvog ubistva. Oseća svaki prst ženine ruke na ramenu. Oseća miris njene šminke i laka za kosu. "Zovi Toma Lunda. I spremi tri kevlarska prsluka." Zaćuti, pa kaže: "Bolje četiri." "Zvaćete Holivuda?" "Da", kaže on, "ali nećemo da ga čekamo." Sa tim rečima prekida vezu. Pošto oseća želju da potrči, na trenutak mirno stoji. Duboko udiše. Ispušta vazduh, pa ponovo udiše. Sara ga steže za ruku. "Čuvaj se." "O da", kaže Dejl. "Možeš da se kladiš u to." Polazi prema vratima. "Šta je sa Džekom?" pita ona. "Zvaću ga iz kola", kaže on u hodu. "Uz Božju pomoć, imaćemo ga iza rešetaka pre nego što Džek stigne na pola puta do stanice." www.bosnaunited.net Pet minuta kasnije, Dok stoji za šankom kod Lakija, slušajući Trejsa Etkinsa kako peva 'Ostavio sam nešto uključeno kod kuće' i grebući srećku viskonsinske instantlutrije. Pokazuje se da srećka jeste dobitna - deset kinti - ali je Dokova pažnja usredsređena na džuboks. Malo trese čupavom glavom, kao da zaista uživa u ovom primeru gedžovanskog veselja. Čovek koga traži sedi za stolom u uglu, sa tanjirom špageta ispred sebe (sos je crven kao krv iz nosa) i bokalom piva pri ruci: visok iako sedi, mršav, lica izbrazdanog borama i nalik na mrkog psa-tragača, sa prosedom kosom uredno začešljanom unazad. Dok mu ne vidi košulju zato što je za okovratnik zatakao ubrus, ali je dugačka noga koja štrči ispod stola u maslinastoj nogavici. Kada bi bio potpuno siguran da je to smrdljivi koljač dece koji je ubio Ejmi, Dok bi bez oklevanja izvršio građansko hapšenje - i to izrazito grubo građansko hapšenje. Jebeš pajkane i njihovo čitanje prava. Ali tip je možda samo svedok, ili saučesnik, ili tako nešto. Uzima kusur od šankera, odbija poziv da ostane na pivu, i izlazi u maglu. Deset koraka uzbrdo, vadi mobilni iz džepa i kuca 911. Ovaj put se javlja Debi. "Tamo je", kaže Dok. "Šta sad?" "Donesi telefon", kaže ona, i prekida vezu. "E pa, najlepše se jebi", kaže Dok blago. Namerava, međutim, da bude dobar dečko. Igraće po njihovim pravilima. Ali tek pošto uradi jednu stvar... Okreće drugi broj na plavom telefonu (koji treba da obavi još jedan posao pre nego što zauvek napusti našu priču) i javlja mu se Medvedica. "Daj da ga čujem, šećeru", kaže on, nadajući se da mu neće reći da je Nosonja otišao do Send Bara. Ako Noske ikada ode tamo sam, to može da bude samo zbog jedne stvari. Loše stvari. Ali trenutak kasnije čuje Nosonjin glas - promukao, kao da je plakao. "Da? Šta je?"

220

"Okupi ih i dovlači to debelo dupe na parking policijske stanice", kaže mu Dok. "Nisam stoposto siguran, al' mislim da se spremaju na pričepe govnara. Moguće je da sam ga čak vid'o..." Nosonja je zbrisao pre nego što je Dok uspeo da odvoji telefon od uva i pritisne dugme OFF. Stoji u magli, gledajući uzbrdo u mutna svetla panduracije, pitajući se zašto nije rekao Nosonji da ga on i momci sačekaju ispred Lakija. Čini mu se da zna odgovor. Ako Nosonja stigne do matorog pre pajkana, oni špageti bi matorom mogli da budu poslednji obrok. Možda je bolje pričekati. Pričekati i videti. www.bosnaunited.net Na ulici Herman nema ničeg osim fine magle, ali se supa zgušnjava gotovo odmah pošto je Dejl skrenuo nizbrdo. Uključuje poziciona svetla, ali nisu dovoljna. Pojačava farova, a onda zove Džeka. Čuje početak snimljene poruke, prekida vezu i okreće ujka-Henrijevo broj. Ujka-Henri se javlja. Dejl u pozadini čuje zavijajući zvuk gitare i nekoga kako do besvesti ponavlja, režeći: "Vrati mi mog psa!" "Jeste, samo što je stigao", potvrđuje Henri. "Trenutno smo u fazi slušanja muzičkih noviteta. Posle sledi literatura. Stigli smo do raskrsnice u Sivoj kući - Česni Vold, Staza duhova, gospođa Ronsvel, i tako to - pa ako nije ništa hitno..." "Jeste. Daj ga odmah, ujko." Henri uzdiše. "Oui, mon capitaine." Trenutak zatim već razgovara sa Džekom, koji naravno pristaje da odmah dođe. To je dobro, ali se šefu policije Frenč Lendinga reakcije njegovog prijatelja čine malčice neobične. Ne, Džek ne želi da Dejl odlaže hapšenje dok se on ne pojavi. Pažljivo od njega što pita, kao i to što mu je sačuvao kevlarski prsluk (deo blaga kojim su FLPD i hiljade drugih malih policijskih stanica bile zasute u Reganovo doba), ali Džek veruje da Dejl i njegovi ljudi mogu bez veće muke da skleptaju Džordža Potera. Stvar je u tome što Džek Sojer zvuči kao da ga Džordž Poter slabo zanima. Isto važi za one jezive fotografije, iako su gotovo sigurno verodostojne; Rejlsbek je identifikovao žutu majicu Džonija Irkenhema sa logom Kivanisove male lige, pojedinost koja nikada nije bila objavljena. Čak je ni onaj odurni Vendel Grin nikada nije iščačkao. Ono za šta Džek pita - ne jednom već nekoliko puta - jeste čovek koga je Endi Rejlsbek video u hodniku. "Plavi ogrtač, jedna papuča, i to je sve što znam!" Dejl konačno mora da prizna. "Boga ti, Džek, kakve to veze ima? Slušaj, moram da prekinem vezu." "Doviđence", odgovara Džek, prilično spokojno, i isključuje se. Dejl skreće na parking u magli. Vidi Ernija Terijoa i onog motordžiju-pivara koga zovu Dok kako stoje ispred sporednog ulaza i razgovaraju. Tek su nešto više od senki u plovećoj magli. Dejla je razgovor sa Džekom ostavio nespokojnim, kao da je negde usput prevideo (onako tupav kakav jeste) ključeve i tragove koje čoveku samo što ne izbiju oko. Ali kakve ključeve? I kakve, za ime Božje, tragove? Njegovo nespokojstvo sada je

221

začinjeno i mrvicom prezira prema sebi. A možda prepametni tipovi kao što je Džek Sojer jednostavno ne mogu da poveruju u očigledno. Možda tipove kao što je on uvek više zanima pseto koje ne laje. Magla je dobar prenosnik zvuka, i Dejl na pola puta do sporednog ulaza u stanicu čuje riku pokretanja motora dole pored reke. Dole u Gvožđarskom Sokačetu. "Dejle", kaže Erni. Klima glavom u pozdrav kao da je ovo veče kao svako drugo. "Hej, šefe", pridružuje se Dok. Puši cigaretu bez filtera, Dejlu se čini da je 'pal mal' ili 'česterfild'. Jak mi je to doktor, razmišlja Dejl. "Ako dozvolite da drsko i pogrešno citiram Misterodžersa", kaže Dok, "divno je veče u komšiluku. Šta vi mislite?" "Pozvao si ih", kaže Dejl, trgnuvši glavom u pravcu zvuka motocikala. Dva para farova skreću na parking. Dejl vidi da za volanom prvih kola sedi Tom Lund. Drugo vozilo je sasvim sigurno privatni automobil Denija Čede. Vojska se ponovo okuplja. Valjda ovaj put neće biti kataklizmičkih pizdarija. Bolje bi bilo. Ovaj put možda igraju u sve klikere. "Pa, ne bih mogao direktno da odgovorim na to", kaže Dok, "ali bih vas pitao, da su to vaši prijatelji, šta biste uradili?" "Istu prokletu stvar", kaže Dejl, i ulazi u zgradu. www.bosnaunited.net Henri Lejden ponovo poslušno sedi na prednjem sedištu 'rama'. Večeras je obučen u belu košulju otkopčanog okovratnika i plave platnene pantalone uskih nogavica. Vitak kao muški maneken, srebrne kose začešljane unazad. Da li je Sidni Karton izgledao otmenije kada je išao na giljotinu? Čak i u mašti Čarlsa Dikensa? Džek sumnja u to. "Henri..." "Znam", kaže Henri. "Da sedim ovde u kabini kao dobar dečko dok me ne pozovu." "Sa zaključanim vratima. I nemoj da si rekao oui, mon capitaine. Ta ti se već izlizala." "Kako zvuči primljeno?" "Odgovara." Magla se zgušnjava dok se približavaju varoši, i Džek obara farove - dugačka svetla u ovom sranji nisu ni od kakve koristi. Baca pogled na sat na komandnoj tabli. 7:03 poslepodne. Stvari se zahuktavaju. Više radi, manje misli - Džekov recept za duševno zdravlje. "Povešću te unutra čim stave Potera iza brave." "Ne očekuješ da će imati problema s tim, zar ne?" "Ne", kaže Džek, i menja temu. "Znaš, iznenadio si me sa onom stvari od Sloberbona." Ne da mu se da je nazove pesmom, pošto je odslušao pevača kako iz petnih žila vrišti reči. "Baš je bila dobra." "Stvar je dobra zbog solo-gitare", kaže Henri, preuzevši Džekovu rezervisanu upotrebu reči. "Iznenađujuće je prefinjena. Obično možeš najviše da se nadaš

222

zaraznoj melodiji." Spušta prozor sa svoje strane, izviruje u maglu pa ponovo uvlači glavu. Istim razgovornim tonom primećuje: "Čitav grad zaudara." "To je zbog magle. Izvlači smrad iz reke." "Ne", Henri odgovara bez okolišanja, "zaudara na smrt. Osećam je, a mislim da je i ti osećaš, iako možda ne nosom." "Osećam", priznaje Džek. "Poter nije onaj pravi." "Mislim da nije." "Čovek koga je Rejlsbek video bio je žrtveno jagnje." "Čovek koga je Rejlsbek video bio je Ribar." Neko vreme se voze u tišini. "Henri?" "Primljeno." "Koja je za tebe najbolja stvar? Najbolja stvar i najbolaj pesma?" Henri razmišlja o tome. "Shvataš li koliko je to lično pitanje?" "Da." Henri još malo razmišlja, pa kaže: "'Zvezdana prašina', možda. Hogija Karmajkla. A za tebe?" Čovek za volanom ćuti, vraćajući se u mislima sve do vremena kada je Džekiju bilo šest godina. Njegov otac i ujak Morgan bili su zaluđenici za džez; njegova majka imala je jednostavniji ukus. Seća se da je celo jedno beskrajno leto u LA-u puštala jednu te istu melodiju, sedeći i gledajući kroz prozor i pušeći. Ko je ta gospođa što peva, mama? pita Džeki, a njegova majka odgovara: Petsi Klajn. Poginula je u avionskoj nesreći. "'Moje ruke lude'", progovara Džek. "Verzija koju peva Petsi Klajn. Napisali su je Ralf Muni i Čak Sils. Najbolja stvar. Najbolja pesma." Henri do kraja vožnje ne progovara ni reč. Džek plače. Henri oseća miris njegovih suza. www.bosnaunited.net Hajde da osmotrimo širu sliku, kao što bi neki, recimo, političar bez sumnje rekao. Gotovo je da moramo, zato što su stvari počele da se poklapaju. Dok Nosonja i ostatak Gromovite Petorke stižu na parking FLPD nedaleko od ulice Samner, Dejl i Tom Lund i Bobi Dilak - glomazni u kevlarskim prslucima - parkiraju vozila ispred Lakijeve Taverne. Ostavljaju ih na ulici jer Dejl želi da ima dovoljno prostora da širom otvori zadnja vrata patrolnih kola da bi što brže ubacili Potera na zadnje sedište. Dit Džesperson i Deni Čeda su u hotelu Nelzon, gde će da oblepe vrata sobe 314 žutom trakom na kojoj piše POLICIJSKA ISTRAGA. Kada to budu obavili, naređeno im je da dovezu Endija Rejlsbeka i Mortija Fajna u policijsku stanicu. U stanici, Erni Terio zove pripadnike VDP-a, Brauna i Bleka, koji treba da stignu kada sve bude gotovo... i ako budu pizdeli zbog toga, tim bolje. U Send Baru, Tenzi Freno, mrtvog pogleda, upravo je izvukla utikač džuboksa iz zida, ućutkavši Volflauerse. "Slušajte me svi!" uzvikuje glasom koji nije njen. "Uhvatili su ga! Uhvatili su smrdljivog decoubicu! Ime mu je Poter! Do ponoći će ga prebaciti u Medison, i ako nešto ne

223

preduzmemo, neki mudrijaški advokat će do sledećeg ponedeljka da mu pomogne da se nađe na ulici! KO HOĆE DA MI POMOGNE DA UČINIM NEŠTO U VEZI TOGA?" Nastaje trenutak tišine... a onda počinje urlanje. Što ufiksani - što pijani posetioci Send Bara tačno znaju šta treba da preduzmu u vezi toga. U međuvremenu, Džek i Henri, koje magla nije ometala sve do varoši, skreću na parking ispred policijske stanice odmah iza Gromovite Petorke, koja je ostavila motore u liniji sa privatnim automobilima policajaca. Vest o predstojećem hapšenju proširila se kao vatra kroz suvu travu. Unutra, jedan od Dejlovih ljudi - nije važno koji poimence - primećuje plavi mobilni telefon koji je Dok upotrebio ispred Lakija. Policajac ga hitro uzima i povlači se u sobičak obeležen kao OSTAVA ZA DOKAZNI MATERIJAL. U krčmi Kod hrasta, gde je uzeo sobu dok izveštava o slučaju Ribara, Vendel Grin se smrknuto opija. Uprkos tri dupla viskija, vrat ga i dalje boli na mestu gde je onaj šupak od motordžije prekinuo remen fotoaparata, a stomak od mučkog udarca koji mu je zadao holivudski šupak. Najviše ga bole, ipak, ponos i beležnica. Sojer je sakrio dokaze, i to je sigurno kao što govno smrdi. Vendel je sve više sklon da poveruje da Sojer jeste Ribar... ali kako da dokaže i jedno i drugo kada nema film? Kada ga šanker obaveštava da ima telefonski poziv, Vendel je gotov da mu odbrusi da ga nabije sebi u dupe. Ali on je profesionalac, bogamu, profesionalni lovac na vesti, i zato odlazi do šanka i javlja se na telefon. "Grin", reži. "Zdravo, šupčino", kaže policajac sa plavim mobilnim telefonom. Vendel još ne zna da je njegov sagovornik policajac, već smatra da je to neki veseli zajebant koji mu troši dragoceno vreme za opijanje. "Da li bi za promenu objavio dobru vest?" "Dobre vesti ne prodaju novine, ortak." "Ova 'oće. Uhvatili smo ga." "Šta?" Uprkos tri dupla, Vendel Grin je odjednom najtrezniji čovek na svetu. "Da nisi gluv?" Njegov sagovornik se očigledno naslađuje, ali Vendela Grina više nije briga. "Uhvatili smo Ribara. Ne državni ili savezni, već mi. Ubica se zove Džordž Poter. Sedamdeset i kusur godina. Preduzimač u penziji. Imao je polaroide svo troje ubijene dece. Ako požuriš, možda stigneš na vreme da snimiš kako ga Dejl privodi." Ova pomisao - ova blistava pomisao - eksplodira u glavi Vendela Grina kao vatromet. Takva fotka vredela bi pet puta više od snimka leša male Irme, zato što bi je hteli i ugledni časopisi. I televizije! A da na smetnemo s uma i ovo: šta bi bilo da je neko upucao zlikovca dok ga je maršal Dilon privodio? S obzirom na raspoloženje u varoši, to uopšte nije nemoguće. Vendel se priseća, nakratko i u jarkom svetlu, Lija Harvija Osvalda kako se drži za stomak, usta otvorenih u samrtnom ropcu. "Ko je to?" pita. "Pozornik Jebeno Uslužni", kaže glas sa druge strane, i prekida vezu. www.bosnaunited.net U Lakijevoj Taverni, Peti Lavles obaveštava okupljene (starije od gostiju Send Bara, i kudikamo manje zainteresovane za bezalkoholne supstance) da je nezadovoljna cura i da njen traktor nema ko da pogura. Džordž Poter je pojeo svoje špagete, uredno savio ubrus (koji je na kraju morao da uhvati samo jednu kap crvenog sosa), i ozbiljno se posvetio pivu. Pošto sedi blizu džuboksa, ne primećuje

224

da se soba utišala zbog ulaska trojice ljudi, od kojih je samo jedan u uniformi mada su sva trojica naoružani i nose nešto što jako liči na oklopne prsluke. "Džordž Poter?" javlja se neko, i Džordž diže pogled. Sa čašom u jednoj ruci i bokalom u drugoj, laka je meta. "Da, pa šta?" pita, ali ga na to grabe za mišice i podižu sa stolice. Udara kolenima u ivicu stola i pretura ga. Tanjir od špageta i bokal odleću na pod. Tanjir se razbija. Načinjen od debelog stakla, bokal ostaje ceo. Ženski glas vrišti. Muški glas kaže: "U, bre!" glasom tihim i punim poštovanja. Poter još trenutak ne ispušta delimično napunjenu čašu, a onda mu Tom Lund izbija potencijalno oružje iz ruke. Sekund kasnije, Dejl Gilbertson škljoca lisicama, i pritom ima vremena da pomisli da je to najprijatniji zvuk koji je u životu čuo. Njegov traktor je konačno neko pogurao. Ovaj posao je svetlosne godine daleko od onog fijaska kod Eda; ovo je obavljeno glatko i uredno. Manje od deset sekundi otkako je Dejl postavio ono jedino pitanje: "Džordž Poter?" - osumnjičeni je već izveden u maglu. Tom ga drži za jedan lakat, Bobi za drugi. Dejl još vergla Mirandu, zvučeći kao aukcionar na amfetaminima, a đonovi Džordža Potera ni jednog trenutka ne dodiruju pločnik. www.bosnaunited.net Džek Sojer se po prvi put, otkako mu je bilo dvanaest godina i otkako se vozio nazad iz Kalifornije u kadilaku eldorado sa vukodlakom za volanom, oseća u punoj meri živ. Predoseća da će kasnije skupo platiti za ovu vaskrsnutu oštrinu čula, ali se nada da će, kada dođe vreme, stisnuti zube i nekako pregurati. Zato što mu se ostatak života koji je vodio kao odrasla osoba čini tako siv. Stoji pored svojeg pikapa, gledajući Henrija u kabini. Vazduh je vlažan i već naelektrisan uzbuđenjem. Čuje kako plavo-bele svetiljke na parkingu crvče, kao da se nešto prži na vrelom ulju. "Henri." "Ovde." "Znaš li himnu 'Čudesno prosvetlenje'?" "Naravno. Svi znaju 'Čudesno prosvetlenje'." Džek kaže: "'Slep bejah, ali sada vidim.' Sad razumem šta to znači." Henri okreće slepo, zastrašujući inteligentno lice prema Džeku. Smeši se. To je drugi najslađi osmeh koji je Džek ikada video. Prvo mesto i dalje pripada Vuku, onom dragom prijatelju iz njegove lutalačke dvanaeste jeseni. Dobri stari Vuk, koji je sve voleo baš ovde i sada. "Vratio si se, zar ne?" Stojeći na parkingu, naš stari prijatelj razvlači usta u kez. "Džek je opet tu, definitivno." "Onda idi i uradi ono zbog čega si se vratio", kaže Henri. "Hoću da podigneš prozore." "I da ne mogu da čujem? Mislim da to ne dolazi u obzir", odgovara mu Henri ljubazno.

225

Stiže još policajaca, i ovaj put plava svetla čeonog vozila sevaju, a sirena zavija. Džek u tom zvuku čuje slavljeničke note i zaključuje da nema vremena da stoji i prepire se sa Henrijem oko prozora. Polazi prema sporednom ulazu policijske stanice, i dva plavo-bela reflektora bacaju na zid magle njegovu udvostručenu senku, jednu tamnu glavu na sever, a drugu na jug. www.bosnaunited.net Honorarni policajci Holc i Nestler zaustavljaju vozilo iza onog sa Gilbertsonom, Lundom, Dilakom i Poterom. Holc i Nestler nam nisu naročito važni. Sledeći po redu su Džesperson i Čeda, sa Rejlsbekom i Mortonom Fajnom na zadnjem sedištu (Morti se žali na nedostatak prostora za kolena). Rejlsbek nam jeste važan, ali može da sačeka. Sledeće vozilo koje stiže na parking - ah, ovo je zanimljivo, iako nije sasvim neočekivano: izubijana crvena 'tojota' Vendela Grina, sa dotičnim za volanom. Oko vrata mu visi rezervni fotoaparat, 'minolta' koja će praviti slike sve dok Vendel bude pritiskao dugme. Nema nikoga iz Send Bara - bar za sada - ali još jedno vozilo čeka na red da skrene na već prilično popunjeni parking. To je diskretno zeleni 'saab' sa nalepnicom 'POLICIJSKA SILA' na levoj strani branika i drugom, 'ZAGRLJAJI, A NE DROGE' na desnoj. Za upravljačem 'saaba', naizgled ošamućen ali odlučan da učini pravu stvar (šta god to bilo), sedi Arnold 'Mahniti Mađar' Hrabovski. www.bosnaunited.net Gromovita Petorka stoji poređana uz cigleni zid policijske stanice. Nose identične prsluke od teksasa sa zlatnim brojem pet na levoj strani grudi. Pet pari mesnatih ruku prekršteno je preko petoro širokih grudi. Dok, Kajzer Bil i Soni nose kosu vezanu u debele repove. Mišu je večeras upletena u pletenice. Nosonjina se rasipa preko ramena, tako da Džeka podseća na Boba Sigera u najboljim danima. Svetlucaju naušnice. Na ogromnim bicepsima poigravaju tetovaže. "Arman Sen Pjer", obraća se Džek onom najbliže vratima. "Džek Sojer. Sećaš se, kod Eda?" Pruža ruku, i nije iznenađen videvši da je Nosonja samo posmatra. Džek se prijateljski osmehuje. "Puno si pomogao tamo. Hvala." Noske samo ćuti. "Misliš da će biti problema prilikom privođenja uhapšenog?" pita Džek. Tonom kao da pita da li Nosonja misli da će posle ponoći biti kiše. Nosonja posmatra preko Džekovog ramena kako Dejl, Bobi i Tom izvlače Džordža Potera sa zadnjeg sedišta patrolnih kola i žurno ga odvode prema sporednom ulazu. Vendel Grin diže fotoaparat, ali u tom trenutku biva snažno odgurnut od Denija Čede, koji nema čak ni zadovoljstvo da vidi sa kojim se to šupkom sudario. "'Ej, pripazi, majmune", ciči Vendel. Nosonja, u međuvremenu, udostojava - ako je to prava reč - kratkim, hladnim pogledom. "Štajaznam", kaže. "Videćemo kako će da ispadne, zar ne?" "Hoćemo, hoćemo", slaže se Džek. Zvuči gotovo srećno. Gura se između Miša i Kajzera Bila, praveći sebi mesto: Gromovita Petorka plus jedan. I možda zato što osećaju da ih se ne plaši, dva grmalja mu prave mesto. Džek prekršta ruke na grudima. Da ima prsluk, minđušu i tetovažu, potpuno bi se uklopio.

226

Uhapšenik i njegovi čuvari brzo savlađuju razdaljinu između kola i zgrade. Trenutak pre nego što će ući, Nosonja Sen Pjer, duhovni vođa Gromovite Petorke i otac male Ejmi, kojoj je pojedena džigerica i jezik, staje ispred vrata. Ruke su mu i dalje prekrštene. Na bezdušnoj svetlosti reflektora na parkingu, njegovi masivni bicepsi su plave boje. Bobi i Tom odjednom liče na momke sa lakšim vidom prehlade. Dejl izgleda kao da je kamena. A Džek se i dalje blago osmehuje, i izgleda kao da istovremeno gleda svuda i nigde. "Sklanjaj se sa puta, Nosonjo", kaže Dejl. "Hoću da privedem ovog čoveka." A Džordž Poter? Izgleda li ošamućeno? Pomireno sa sudbinom? Oboje? Teško je reći. Ali kada se Nosonjine zakrvavljene plave oči sretnu sa njegovima, ne spušta pogled. Iza njega, okupljeni svet na parkingu se utišava. Stojeći između Denija Čede i Dita Džespersona, Endi Rejlsbek i Morti Fajn zijaju. Vendel Grin diže fotoaparat i zaustavlja dah kao snajperista kome se posrećilo da uhvati na nišan - ali samo za jedan metak - komandujućeg generala. "Jesi li ti ubio moju ćerku?" pita Nosonja. Blago izgovoreno pitanje nekako je strašnije od bilo kakvog urlika, i svet kao da prestaje da diše. Dejl nepomično stoji. U ovom trenutku čini se sleđen kao i svi ostali. Svet iščekuje, i jedini zvuk je prigušen, tužan zov sirene nekog brodića u magli na reci. "Gospodine, nikad nikog nisam ubio", kaže Poter. Govori tiho i bez naglašavanja. Iako nije očekivao da čuje nešto drugo, ove reči ipak pogađaju Džeka u srce. U njima ima neočekivanog bolnog ponosa. Džordž Poter kao da govori u ime svih izgubljenih dobrih ljudi na svetu. "Pomeri se, Nosonjo", kaže Džek blago. "Ne želiš da povrediš ovog čoveka." Odjednom ne više toliko siguran u sebe, Nosonja se zaista pomera u stranu. Pre nego što Dejl uspeva da pokrene svojeg uhapšenika, galamdžijski veseo glas - mogao bi da bude Vendelov - dovikuje: "Hej! Hej, Ribare! Nasmeši se!" Svi, a ne samo Poter, se osvrću. Zato što moraju: onaj uzvik bio je prodoran poput noktiju koji se polako vuku po školskoj tabli. Beli blesak osvetljava parking u magli - jedan! dva! tri! četiri! - i Dejl odjednom reži: "E, da me jebeš! Hajdemo, momci! Džek! Džek, trebaš mi!" Iza njih, jedan od ostalih policajaca dovikuje: "Dejle! Da 'vatam barabu?" "Ostavi ga na miru!" viče Dejl, i probija se unutra. Tek pošto su se vrata zatvorila za njim i pošto se našao u hodniku sa Džekom, Tomom i Bobijem postaje mu jasno koliko je bio siguran da će mu Nosonja jednostavno preoteti starca. I slomiti mu vrat kao pileću kost. "Dejle?" Debi Anderson nesigurno doziva sa polovine stepeništa. "Da li je sve u redu?" Dejl gleda u Džeka, koji i dalje stoji prekrštenih ruku i sa onim osmejkom. "Mislim da jeste", kaže Dejl. "Za sad." www.bosnaunited.net Dvadeset minuta kasnije, Džek i Henri (ovaj poslednji gospodin doveden je iz pikapa, i dalje dobro raspoložen) sede u Dejlovoj kancelariji. Iza zatvorenih vrata, glavna prostorija se prolama od bučnog razgovora i smeha: skoro svi pripadnici

227

policije Frenč Lendinga su tamo, i atmosfera je kao na novogodišnjem slavlju. Čuju se povremeno klicanje i zvuci koji mogu da potiču samo od toga što se momci (i devojke) u plavom u olakšanju i pobednički pljeskaju dlanom o dlan. Dejl će uskoro prekinuti to glupiranje, ali ih trenutno pušta da rade šta hoće. Razume kako se osećaju, iako se sam više ne oseća tako. Džordž Poter je upisan i strpan u ćeliju na spratu da malo razmisli o svemu. Braun i Blek iz državne policije su obavešteni i dolaze. Za sada je to sasvim dovoljno. Što se tiče likovanja... pa, nešto u osmehu i odsutnom pogledu njegovog prijatelja ukazalo mu je da valja sačekati. "Nisam verovao da ćeš Nosonji dozvoliti da ima svoj trenutak", kaže Džek. "Dobro je što jesi. Moglo je da bude nevolje ovde u River Sitiju da si mu stao na put." "Pretpostavljam da je to zato što mi je sada jasnije kako mu je", odgovara Dejl. "Večeras sam na trenutak izgubio klinca iz vida, i to me je na smrt prestravilo." "Dejvida?" uzvikuje Henri, nagnuvši se napred. "Da li je Dejvid dobro?" "Jeste, ujka-Henri, Dejv je dobro." Dejl uzvraća pogled čovek koji živi u kući njegovog oca. Seća se kako je to bilo kada je Džek prvi put video Tornberga Kinderlinga. Dejl je tada poznavao Džeka tek devet dana - dovoljno dugo da stekne pozitivan utisak, ali ne dovoljno da shvati koliko je Džek Sojer izuzetan. Bilo je to onog dana kada je Džena Masengejl u Točionici rekla Džeku za onaj pokret koji Kinderling izvodi kada popije koju, ono stiskanje nozdrva sa dlanom okrenutim napolje. Kada su se zaustavili na parkingu policijske stanice posle razgovora sa Dženom, u Dejlovim privatnim kolima koja je vozio tog dana, dodirnuo je Džeka po ramenu u trenutku kada se ovaj spremao da izađe iz kabine. "Izgovoriš li ime, pre večere ćeš videti lice onoga kome to ime pripada, imala je običaj da kaže moja majka." Pokazao je prema Drugoj ulici, gde je ćelav čovek širokih ramena upravo izašao iz duvandžinice sa novinama ispod mišice i kutijom cigareta u ruci. "Eno Tornberga Kinderlinga, glavom i bradom." Džek se bez reči nagnuo napred, zagledavši se najoštrijim (i verovatno najnemilosrdnijim) pogledom koji je Dejl u životu video. "Da ga zaustavim?" upitao je Dejl. "Ne. Mir." Džek je nastavio da sedi sa jednom nogom u Dejlovim kolima i drugom napolju, nepomičan, stisnutih očiju. Koliko je Dejl mogao da vidi, verovatno nije ni disao. Džek je posmatrao Kinderlinga kako otvara kutiju, istresa jednu cigaretu, stavlja je u usta i prinosi upaljač. Posmatrao je Kinderlinga kako baca pogled na naslovnu stranu Heralda i polako polazi prema svojim kolima, 'subaruu' sa pogonom na sva četiri točka. Posmatrao ga je kako ulazi. Posmatrao ga je kako se odvozi. U tom trenutku Dejl je shvatio kako i sam zadržava dah. "Pa?" upitao je kada se Kinderling-mobil više nije video. "Šta mislite?" A Džek je rekao: "Mislim da je to naš čovek." Samo što je Dejl znao da to nije sasvim tačno. Već je tada znao. Džek je rekao mislim samo zato što su on i šef policije u Frenč Lendingu, Dejl Gilbertson i dalje bili

228

na 'vi', usred odmeravanja i upoznavanja. Reč je zapravo značila znam. I mada je to bilo nemoguće, Dejl mu je potpuno verovao. A sada, u svojoj kancelariji, sedeći za stolom naspram Džeka - njegovog nevoljnog ali zastrašujuće darovitog pomoćnika - Dejl pita: "Šta misliš? Da li je to bio on?" "Daj, Dejle, kako mogu da..." "Ne zamajavaj me, Džek, zato što one guzice iz VDP-a mogu svakog časa da stignu i odvuku Potera u brda. Znao si da je Kinderling taj onog časa kada si ga video, a bio si pola bloka daleko od njega. Dok sam ga privodio, Poter je bio dovoljno blizu da mu prebrojiš dlake u nosu. Zato te pitam: šta misliš?" Džek je, mora mu se priznati, brz; pošteđuje ga neizvesnosti i jednostavno zadaje udarac. "Ne", kaže. "Nije Poter. Poter nije Ribar." Dejl je znao da Džek veruje u ovo - znao je to već po izrazu njegovog lica - ali ipak nije prijatno čuti je. Zavaljuje se u naslon, razočaran. "Dedukcija ili intuicija?" pita Henri. "Oboje", kaže Džek. "I ne gledaj me kao da sam ti zaskočio majku, Dejl. Možda ipak imaš ključ za ovu stvar." "Rejlsbek?" Džek vrti šakom - možda jeste, možda nije. "Rejlsbek je verovatno video ono što je Ribar hteo da vidi... mada je jedna papuča zanimljiv detalj, i hteo bih da pitam Rejlsbeka za to. Ali ako je gospodin Jedna Papuča bio Ribar, zašto bi odveo Rejlsbeka - i nas - do Potera?" "Da nas skrene sa traga", kaže Dejl. "O, a mi smo bili na tragu?" pita Džek učtivo, i pošto niko ne odgovara: "Dobro, recimo da misli da smo na tragu. U to bih još i mogao da poverujem, naročito ako se upravo setio neke omaške koju je napravio." "Još nemamo ništa o onom telefonu ispred 7-jedanaest, ako na to misliš", obaveštava ga Dejl. Čini se da Džek ne obraća pažnju na ovo. Gleda u vazduh ispred sebe. Onaj smešak mu je ponovo na licu. Dejl gleda u Henrija i vidi da Henri gleda u Džeka. Ujakov osmeh je lakše pročitati: olakšanje i zadovoljstvo. Vidi ga, razmišlja Dejl. Radi ono što je stvoren da radi. Čak i slepac to može da vidi. "Zašto Poter?" konačno ponavlja Džek. "Zašto ne neko iz Gromovite Petorke, ili Indus u 7-Jedanaest, ili Ardis Voker dole u radnji sa mamcima? Zašto ne prečasni Hodal? Koji motiv obično ispliva kada otkriješ podmetanje?" Dejl razmišlja o ovome. "Vraćanje dugova", kaže konačno. "Osveta." U glavnoj prostoriji zvoni telefon. "Tišina, tišina!" dere se Erni na ostale. "Dajte da bar trideset sekundi pokušamo da se ponašamo profesionalno!" Džek u međuvremenu klima glavom Dejlu. "Mislim da bi trebalo da ispitam Potera, i to detaljno." Dejl izgleda usplahireno. "Onda bolje odmah da počneš, pre nego što Braun i Blek..." Zastaje, nabranog čela i nagnute glave. Pažnju mu je privukla daleka tutnjava. Prigušena je, ali se pojačava. "Ujka-Henri, šta je to?"

229

"Motori", smesta odgovara Henri. "Puno njih. Istočno odavde, ali se približavaju. Na rubu su varoši. I ne znam da li si to primetio, ali se čini da je veselje tu do nas završeno, momče." Kao po ključu, do njih dopire uzrujani uzvik Ernija Terijoa. "Ooo, sranje." Dit Džesperson: "Šta s..." Erni: "Zovi šefa. Neka, ja ću..." Čuje se jedno suvišno kucanje na vrata a onda se pojavljuje Erni, i zagleda u trust mozgova. Sabran je i vojnički disciplinovan kao uvek, ali su mu obrazi primetno pobledeli ispod letnjeg tena, a na sredini čela mu pulsira vena. "Šefe, upravo sam primio poziv na 911, je l' dvadeset beše Send Bar?" "Ta rupa", mrmlja Dejl. "Zvao je šanker. Kaže da između pedeset i sedamdeset ljudi dolazi ovamo." Zvuk vozila koja se približavaju sada je veoma jasan. Henriju zvuči kao Indi 500 trenutak pre nego što kontrolno vozilo zaždi spasavajući život i spusti se karirana zastava. "Nemoj da mi kažeš", kaže Dejl. "Šta još fali da mi dan bude kompletan? Čekaj da razmislim. Dolaze da mi otmu zatvorenika." "Ovaaj, da, tako je rek'o onaj što je zvao", potvrđuje Erni. Iza njega, među ostalim policajcima vlada tišina. Dejlu pada na pamet da u ovom trenutku uopšte ne liče na policajce. Izgledaju kao preplašena lica nacrtana na desetak belih balona (i dva crna ne treba zaboraviti Pem Stivens i Boba Holca). Zvuk motora nastavlja da se pojačava. "I znate šta je još rek'o?" "Isuse, šta?" "Rek'o je... ovaj..." Erni traži reč koja neće biti rulja. "Grupu demonstranata vodi mama male Frenoove." "O... moj... Bože", kaže Dejl. Upućuje Džeku pogled bolesne panike i krajnje frustriranosti - pogled čoveka koji zna da sanja ali nikako ne uspeva da se probudi. "Ako izgubim Potera, Džek, Frenč Lending će sutra ujutru biti glavna vest na CNNu." Džek otvara usta da odgovori, ali u tom trenutku mobilni telefon u njegovom džepu počinje svoje izluđujuće pištanje. Henri Lejden smesta ukršta ruke i krije šake ispod mišica. "Ja ga ne uzimam", kaže. "Mobilni telefoni izazivaju rak. Složili smo se oko toga." Dejl je u međuvremenu napustio sobu. Dok Džek pokušava da iskopa telefon iz džepa (razmišljajući kako je neko izabrao najposraniji trenutak da ga pita koje bi programe želeo da ima na kablovskoj), Henri polazi za svojim nećakom, hodajući žustro ali sa rukama neznatno ispruženim ispred sebe, polako trepereći prstima kroz vazduh kao da određuje položaj prepreka prema strujanju. Džek čuje Dejla kako govori da će, ako vidi bilo koga da je potegao oružje, taj da se pridruži Arniju Hrabovskom na spisku suspendovanih. Džek ima samo jednu misao: Potera neće niko da otme pre nego što mu Džek Sojer postavi nekoliko određenih pitanja. Nema šanse. Otvara mobilni telefon i kaže: "Ne sad, ko god da si. Ovde imamo..."

230

"Zdravo da si, Putujući Džek", kaže glas na telefonu, i za Džeka Sojera se vreme ponovo pokreće unazad. "Spidi?" "Taj sam", kaže Spidi. Prestaje da razvlači reči. Glas postaje žustar i poslovni. "Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da posetiš privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa." Napolju već ima toliko vozila da zgrada podrhtava. Džek ima loš osećaj u vezi ovoga, još otkako je čuo od Ernija ko predvodi paradu budala. "Spidi, nisam siguran da imam vremena da posećujem prostorije..." "Nemaš vremena da drugo, a ne za to", odgovara Spidi hladno. Samo što je sada onaj drugi. Onaj tvrdi momak po imenu Parkus. "Ono što ćeš tamo da nađeš moći ćeš da upotrebiš dva puta. Ali ako ga prvi put ne upotrebiš dovoljno brzo, drugi put ti neće ni trebati. Zato što će onaj čovek da visi sa bandere." I sledećeg trenutka Spidi već više nije tamo. www.bosnaunited.net Dok Tanzi predvodi ražešćene goste na parking Send Bara, nema one karnevalske raspojasanosti koja je krasila onu masovnu pizdariju kod Edovog lokala. Iako je većina sveta koji smo sreli kod Eda provodila veče u Baru, što ozbiljno što umereno nalokana, sada su tihi, gotovo pogrebno svečani dok prate Tanzi i pokreću motore automobila i kamioneta. Ali to je krvožedan mir. Tanzi je preuzela nešto od Gorga - neki zastrašujuće moćan otrov - i prenela ga na njih. Za pojasom njenih pantalona zataknuto je vranino pero. Dudlz Sanger je uzima za ruku i nežno je vodi prema Ranklmenovom 'harvesteru'. Kada Tanzi polazi prema teretnom delu (u kome su već dva muškarca i jedna pozamašna ženska osoba u beloj uniformi konobarice), Dudlz je usmerava prema kabini. "Ne, dušo", kaže, "ti će' da sediš unutra. Udobnije je." Dudlz želi to poslednje mesto na kamionetu za sebe. Opazila je nešto, i zna šta da uradi sa tim. Dudlz ima vešte ruke, oduvek je imala. Ovako daleko od reke magla nije gusta, ali pošto se dvadesetak automobila i kamioneta malo udaljilo od zemljanog parkinga ispred Bara, prateći Ranklmenov I.H. sa jednim stop-svetlom, lokal se jedva nazire. Unutra je ostalo jedva petoro ili šestoro ljudi - ovi su zbog nečega bili imuni na Tanzin natprirodno sugestivni glas. Jedan od njih je Smrdljivi Sir, šanker. Smrdljivi ima veliku količinu tečnih dobara koje treba da čuva, i ne namerava nigde da ide. Kada bude okrenuo 911 i obratio se Erniju Terijou, biće to iz čiste pakosti. Ako već ne može i sam da pođe, bar ima da pokvari provod ostalim majmunima. Dvadeset vozila napušta Send Bar. U trenutku kada prolazi pored odvajanja za Edov lokal (zagrađenog žutom policijskom trakom) i znaka ZABRANJEN PROLAZ na početku zaraslog puteljka do one uvrnute zaboravljene kuće (koji nije ograđen, ali ga niko ne primećuje), karavan je već narastao na trideset vozila. A pored Golcovog salona proći će, obema trakama puta broj 35, pedeset automobila i kamioneta, kojih će, kada budu prošli pored 7-Jedanaest biti najmanje osamdeset, i možda dvesta pedeset ljudi. Ovo neprirodno umnožavanje treba pripisati onoj korisnoj spravici, mobilnom telefonu.

231

Tedi Ranklmen, neuobičajeno ćutljiv (činjenica je da se plaši blede žene koja sedi pored njega - njenih iskeženih usta i širom otvorenih, ukočenih očiju), zaustavlja pikap ispred ulaza na parking FLPD-a. Pošto je ulica Samner ovde strma, spušta ručnu kočnicu. Druga vozila se zaustavljaju iza njegovog, zakrčivši ulicu od pločnika do pločnika, grmeći iz zarđalih i probušenih ispusnih cevi. Farovi nejednake visine probadaju maglu kao zraci reflektora na premijeri filma. Vlažni riblji miris večeri nadjačali su mirisi sagorevanja benzina, ključalog ulja i usijane obloge kočnica. Trenutak kasnije, počinju da se otvaraju i treskaju vrata. Ali niko ne govori. Niko ne galami. Nema neukusnog podvriskivanja. Ne večeras. Pridošlice stoje u grupama oko vozila koja su ih dovezla, gledaju kako ljudi iskaču preko ivica teretnog dela Tedijevog pikapa ili se spuštaju sa utovarne strane, gledaju kako Tedi prilazi vratima kabine, u ovom trenutku pažljiv kao momčić koji stiže sa partnerkom na proslavu mature, gledaju kako pomaže vitkoj mladoj ženi koja je izgubila ćerku da izađe. Magla kao da je nekako ocrtava, i daje joj čudnu električnu auru, isti plave boje kao svetla reflektora na Bizerovim mišicama. Okupljenima se na njeno pojavljivanje otima zajednički (i gotovo zaljubljeni) uzdah. Ona je ono što ih spaja. Celog svog života, Tanzi Freno bila je zaboravljana - čak ju je i Kabi Freno na kraju zaboravio, pobegavši u Grin Bej i ostavivši je da sastavlja kraj sa krajem radeći povremene poslove i prima pomoć za samohrane majke. Samo je Irma nije zaboravljala, samo je Irmi bilo stalo, a Irma je sada mrtva. Nije tu da vidi (ako ne gleda sa neba, razmišlja Irma u nekom zabitom i sve udaljenijem delu uma) kako joj majku odjednom obožavaju. Tanzi Freno je ove večeri najomiljeniji predmet za oči i srce Frenč Lendinga. Ne i za pamet, pošto je ova privremeno odsutna (možda je otišla u potragu za savešću), ali za oči i srce svakako da. I sada, sa gracioznošću devojke kakva je nekada bila, Dudlz Sanger prilazi ovoj miljenici dana. Ono što je Dudlz opazila na podu teretnog dela Tedijevog kamioneta bio je kolut starog užeta, prljavog i zamašćenog ali dovoljno debelog da posluži. Iz njene sitne pesnice visi omča koju su njene vešte ruke vezale za vreme vožnje do varoši. Pruža uže Tanzi, koja ga diže u razlivenu svetlost. Skup ispušta još jedan uzdah. Sa uzdignutom omčom, više slična ženskom Diogenu u potrazi za poštenim čovekom nego ljudožderki žednoj linča, Tanzi polazi - krhka u farmerkama i krvlju umrljanom duksu - prema parkingu. Iza nje koračaju Tedi, Dudlz i Fredi Saknesum, a za njima se kreću ostali. Nadiru prema policijskoj stanici kao plima. www.bosnaunited.net Gromovita Petorka i dalje stoji leđima uz cigleni zid, prekrštenih ruku. "Šta da radimo, jebote?" pita Miš. "Ne znam za tebe", kaže Nosonja, "al' ja ću da stojim ovde dok me ne dograbe, a verovatno 'oće." Posmatra ženu sa uzdignutom omčom. Krupan je i snažan, i bio je na opakim mestima, ali ga ova ženska plaši onim praznim, široko otvorenim očima kao u statue. Uz to ima nešto zataknuto za kaiš. Nešto crno. Šta je to, nož? Nekakav bodež? "I nemam nameru da se borim, jer bi bio uzaludno." "Zaključaće vrata, zar ne?" pita Dok nervozno. "Mislim, pajkani će da zaključaju vrata."

232

"Pretpostavljam", kaže Nosonja, ne skidajući pogled sa Tanzi Freno. "Ali ako 'oće Potera, mogu da ga imaju posluženog sa limunom. Pogledaj ih, 'leba ti. Ima ih par stotina." Tanzi staje, i dalje sa podignutom omčom. "Izvedite ga", kaže. Glas joj je glasniji nego što bi trebalo da bude, kao da joj je neki lekar ugradio neku spravicu za pojačavanje u grlo. "Izvedite ga. Predajte nam ubicu!" Dudlz se pridružuje. "Izvedite ga!" I Tedi. "Predajte nam ubicu!" I Fredi. "Izvedite ga! Predajte nam ubicu!" A sada i svi ostali. Ovo bi mogao da bude zvučni zapis Baraže Džordža Redbana, samo što umesto 'Odbrani taj udarac!' i 'Napred Viskonsin!' vrište 'IZVEDITE GA! PREDAJTE NAM UBICU!' "Dokopaće ga se", mrmlja Nosonja. Okreće se svojima, sa pogledom istovremeno žestokim i uplašenim. Široko čelo orošeno mu je krupnim kapima znoja. "Kada ih dovoljno naloži, krenuće, a oni će joj biti odmah za guzicom. Ne bežite, i ne spuštajte ruke. Kada vas do'vate, prepustite se. Ako 'oćete da vidite zoru, prepustite se." Gomila stoji u magli do kolena nalik na pokvareni kajmak, skandirajući 'IZVEDITE GA! PREDAJTE NAM UBICU!" Vendel Grin uzvikuje isto što i oni, ali ga to ne sprečava da nastavi da slika. Jebi ga, ipak je ovo priča života. www.bosnaunited.net Od vrata iza Nosonje čuje se škljocanje. Jeste, zaključali su, razmišlja on. Hvala, pizde. Ali to je zvuk zasuna, a ne brave. Vrata se otvaraju. Izlazi Džek Sojer. Prolazi pored Nosonje ne pogledavši ga i ne odgovorivši kada mu je ovaj promrmljao: "Hej, čoveče, ja joj se ne bih približavao." Džek polako ali bez oklevanja napreduje ničijom zemljom između zgrade i rulje sa ženom na čelu, Gospom Slobodom sa podignutom omčom za vešanje umesto baklje u ruci. U jednostavnoj košulji bez kragne i tamnim pantalonama, Džek liči na viteza iz neke stare romantične bajke koji ide da zaprosi gospu. Cveće koje nosi u ruci doprinosi tom utisku. Ove majušne bele cvetove ostavio mu je Spidi, pored slivnika u Dejlovom kupatilu, buket nemoguće mirisnih belih cvetića. To su divlji ljiljani, i potiču sa Teritorija. Spidi mu nije ostavio objašnjenje kako da ih upotrebi, ali Džeku nije ni potrebno. www.bosnaunited.net U gomili nastaje muk. Samo Tanzi, izgubljena u svetu koga je Gorg stvorio za nju, nastavlja da uzvikuje: "Izvedite ga! Predajte nam ubicu!" Ne prestaje sve dok Džek ne staje direktno ispred nje, i njemu je jasno da ovo preglasno ponavljanje nije okončalo njegovo naočito lice ili kršni stas. Bio je to miris cveća, slatki i osvežavajući miris, potpuna suprotnost zadahu mesa koji je visio u vazduhu iznad Edovog lokala. Oči joj postaju bistrije... bar donekle. "Izvedite ga", kaže Džeku. Zvuči gotovo kao pitanje. "Ne", kaže on, i reč je puna potresne nežnosti. "Ne, dušo."

233

Iza njih, Dudlz Sanger po prvi put u dvadeset godina pomišlja na svog oca i počinje da jeca. "Izvedite ga", moli Tanzi. I njoj se oči pune suzama. "Izvedite monstruma koji je ubio moju slatku bebicu." "Da ga imamo, možda bih to i uradio", kaže Džek. "Možda bih to zaista uradio." Mada zna da ne bi. "Ali čovek koga imamo nije čovek koga tražiš. On nije taj." "Ali Gorg je rekao..." Evo reči koju i on zna. Jedne od reči koje je Džudi Maršal pokušala da proguta. Džek, koji u ovom trenutku nije na Teritorijama već potpuno u ovom svetu, pruža ruku i vadi pero iza njenog kaiša. "Da li tije Gorg ovo dao?" "Da..." Džek ispušta pero iz ruke, a onda gazi na njega. Na trenutak mu se čini - zna - da ga je osetio kako mu ljutito zuji ispod đona, kao napola zgažena osa. Zatim se smiruje. "Gorg laže, Tanzi. Šta god da je, Gorg laže. Čovek unutra nije onaj pravi." Tanzi bolno cvili, i ispušta uže. Iza nje, skup uzdiše. Džek je grli rukom i ponovo se priseća bolnog dostojanstva Džordža Potera; misli na sve izgubljene duše koje lutaju kroz tminu, bez ijednog blistavog jutra Teritorija da im osvetli put. Privlači je sebi, osećajući znoj i žalost i ludilo i bredni sa kafom. Šapuće joj na uvo: "Uhvatiću ga za tebe, Tanzi." Oseća kako se ukočila. "Ti..." "Da." "Ti ćeš... obećavaš?" "Da." "Onaj tamo nije on?" "Nije, dušo." "Kuneš se?" Džek joj pruža ljiljane i kaže: "Tako mi majke." Ona povija glavu do cveća i duboko udiše. Kada ponovo podiže glavu, Džek vidi da je opasnost napustila, ali ne i bezumlje. Sada je i ona jedna od izgubljenih. Nešto ju je opselo. Možda će, ako Ribar bude uhvaćen, da je oslobodi. Džek bi voleo da veruje u to. "Neko treba da odveze ovu damu kući", kaže Džek. Govori blagim, razgovornim tonom, ali i tako deluje na ljude. "Veoma je umorna, i puna tuge." "Ja ću", kaže Dudlz. Obrazi joj sijaju od suza. "Odvešću je Tedijevim pikapom, i ako mi ne da ključeve, razbiću ga. Ja..." I tada ponovo počinje skandiranje, ovaj put negde iz pozadine. "Izvedite ga! Predajte nam ubicu! Predajte nam Ribara! Izvedite Ribara!" Na trenutak je to solo pevanje, a onda se pridružuje još nekoliko neodlučnih glasova i proizvodi polifoniju. I dalje stojeći leđima uz cigle, Nosonja Sen Pjer kaže: "E, sranje. Evo ga opet." www.bosnaunited.net

234

Džek je zabranio Dejlu da izađe na parking s njim, objasnivši da bi ljudi mogli da se ražeste kada vide uniformu. Nije pomenuo buketić koji je nosio, a Dejl jedva da ga je primetio; bio je odveć obuzet strahom da će izgubiti Potera u prvom linčovanju u Viskonsinu u novom milenijumu. Otpratio je Džeka u prizemlje, i sada po pravu starijeg komanduje špijunkom na vratima. Ostatak FLPD-a je i dalje na spratu, posmatra šta se događa sa prozora. Henri je naredio Bobiju Dilaku da mu bude komentator. Čak i u sadašnjoj brizi za Džeka (Henri smatra da postoji bar četrdeset odsto izgleda da ga rulja pregazi ili rastrgne), Henrija zabavlja i laska mu što Bobi nesvesno oponaša Džordža Redbana. "Ok, Holivud je napolju... prilazi ženi... ne pokazuje strah... ostali ćute... čini se da Džek i žena razgovaraju i... sunce ti, izgleda da joj daje buket cveća! Dobar pokušaj!" 'Pokušaj' je jedan omiljenih sportskih izraza Džordža Redbana, kao, recimo, u Pokušaj Pivara da uhvate protivnika na spavanju ponovo je propao sinoć u Milerovom parku. "Ona se okreće!" viče Bobi pobednički. Hvata Henrija za rame i trese ga. "Bokca mu njegovog, mislim da je gotovo! Mislim da je Džek obrlatio!" "Čak je i slepcu jasno da jeste", kaže Henri. "I taman na vreme", kaže Bobi. "Stiže Kanal Pet, i još jedno vozilo sa onim velikim narandžastim stubovima... Foks iz Milvokija, mislim... i..." "Izvedite ga!" neko počinje da viče napolju. Zvuči prevareno i ozlojeđeno. "Predajte nam ubicu! Predajte nam Ribara!" "O neee!" kaže Bobi, koji čak i sada zvuči kao Džordž Redban, koji prepričava jutarnjoj publici kako je mas' još jednom otišla u propas'. "Ne saaad, ne kad je tu televizija! To je..." "Izvedite Ribara!" Henri već zna ko je to. Čak i kroz dva sloja žicom ojačanog stakla, taj visoki, prodorni poklič nemoguće je pobrkati. www.bosnaunited.net Vendel Grin zna svoj posao - nemojte nikada zavaravati sebe da ne zna. Njegov posao je prenosi vesti, da analizira vesti, i da ih ponekad ilustruje fotografijama. Njegov posao nije da pravi vesti. Ali večeras ne može da odoli. Ovo je drugi put u poslednjih dvanaest sati da mu se na dohvat pohlepnih, nezasitih ruku nađe priča karijere samo da bi je u poslednjem trenutku izmakli. "Izvedite ga!" galami Vendel. Sirova snaga u sopstvenom glasu prvo ga iznenađuje, a zatim i uzbuđuje. "Predajte nam ubicu! Predajte nam Ribara!" Drugi glasovi koji mu se pridružuju ispunjavaju ga neverovatno slatkom jezom. Kao što bi rekao njegov nekadašnji cimer sa univerziteta, pravi šlicopuc. Vendel pravi korak napred, dok mu se grudi šire, obrazi oblivaju rumenilom, a pouzdanje raste. Jedva je svestan da mu se vozilo 'Vesti u pet' polako primiče kroz gužvu. Uskoro će kroz maglu da sinu 'petice' i 'desetke'; uskoro će na njihovoj zaslepljujućoj svetlosti TV kamere početi da vrte traku. Pa šta? Ako je žena u okrvavljenoj bluzi na kraju ispala kukavica i izdala, Vendel će to da obavi umesto nje! Vendel Grin, svetli primer građanske odgovornosti! Vendel Grin, narodni vođa! Počinje da diže i spušta kameru. Ovo je uzbudljivo. Kao da je ponovo u koledžu! Na koncertu Skinarda! Naduvan! Kao da...

235

Pred očima Vendela Grina seva silovit blesak, a onda se gase svetla. Sva do jednog. www.bosnaunited.net "ARNI GA DRMN'O BATERIJSKOM LAMPOM!" vrišti Bobi. Grabi Dejlovog slepog ujaka za ramena i oduševljeno ga okreće. Na Henrija se spušta teški miris kolonjske vode, i zna da će Bobi da ga izljubi u obraze, na francuski način, sekund pre nego što će to Bobi zaista učiniti. A kada nastavi sa prenošenjem, Bobi zvuči zaneseno kao Džordž Redban u onim retkim prilikama kada lokalni sportski timovi učine nemoguće i maznu zlato. "Da čovek ne poveruje: Mahniti Mađar drmn'o ga je svojom voljenom baterijskom lampom, i... GRIN JE NA ZEMLJI! JEBENI MAĐAR POLOŽIO JE ONOG ŠUPKA OD REPORTERA NA OBE PLEĆKE! BRAVO, HRABOVSKI!" Svuda oko njega, policajci kliču na sav glas. Debi Anderson počinje da skandira 'Mi smo šampioni', i ostali odmah prihvataju. Čudna su vremena u Frenč Lendingu, razmišlja Henri. Stoji sa rukama u džepovima, osmehujući se i slušajući halabuku. U osmehu nema pritvornosti: radostan je. Ali u isto vreme oseća zebnju u srcu. Strahuje za Džeka. Strahuje, zapravo, za sve njih. www.bosnaunited.net "Dobro si to izveo, čoveče", kaže Nosonja Džeku. "Mislim, skidam ti gaće." Džek klima glavom. "Hvala." "Neću te ponovo pitati je l' ono taj. Ako kažeš da nije, onda nije. Al' šta god bude trebalo da se pomogne da uhvatiš pravog, tu smo." Ostali članovi Gromovite Petorke brundaju u znak slaganja; Kajzer Bil prijateljski udara Džeka po ramenu. Verovatno će mu ostati modrica. "Hvala", ponavlja Džek. Pre nego što stiže da kucne na vrata, ova se otvaraju. Dejl ga grabi i steže u mrveći zagrljaj. U trenutku kada im se grudi dodiruju, Džek oseća kako ovome snažno kuca srce. "Spasao si mi guzicu", govori mu Dejl u uvo. "Ako mogu bilo šta da..." "Možeš, jednu stvar, kad smo već kod toga", kaže Džek, povukavši ga unutra. "Video sam još jedna policijska kola iza reporterskih vozila. Nisam siguran, ali mislim da su ova bila plave boje." "Auh", kaže Dejl. "Jeste, 'auh'. Trebaće mi bar dvadeset minuta sa Poterom. Možda ne dobijemo ništa, a možda i puno. Možeš li da zadržiš Brauna i Bleka dvadeset minuta?" Dejl se mrko osmehuje prijatelju. "Postaraću se da bude pola sata. Minimum." "Sjajno. A traka sa Ribarevim pozivom na 911, imaš li je još?" "Otišla je sa ostalim dokaznim materijalom koji smo imali kada su Braun i Blek preuzeli slučaj. Danas popodne su poslali čoveka da ga pokupi." "Dejle! Nije valjda!" "Smiri se, momčino. Imam kopiju kasete, na sigurnom u stolu."

236

Džek se tapše po grudima. "Nemoj više tako da me plašiš." "Izvini", kaže Dejl, razmišljajući: Gledajući te tamo napolju, činilo se da nema toga čega se plašiš. Na pola puta uz stepenice, Džek se priseća Spidijevih reči da može dva puta da upotrebi ono što mu je ostavio u kupatilu... ali je cveće posle dao Tanzi Freno. Sranje. Onda sklapa šake preko nosa, udiše i razvlači usta u osmejak. Možda ipak nije dao sve. 17. Džordž Poter sedi na ležaju u trećoj ćeliji u kratkom hodniku koji zaudara na mokraću i dezinfekciono sredstvo. Gleda kroz prozor na parking, koji je do maločas bio poprište velike gužve i još je pun ushodanog sveta. Ne okreće se na zvuk Džekovih koraka. Džek usput prolazi pored dva natpisa. JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV, glasi prvi. SASTANCI D.O.A. PONEDELJKOM U 19:00, SASTANCI D.O.D. ČETVRTKOM U 20:00, poručuje drugi. Tu su i prašnjava česmica sa umivaonikom i prastari aparat za gašenje požara, koji je neki šaljivdžija obeležio sa SMEŠLJIVI GAS. Džek stiže do rešetki ćelije i kuca kućnim ključem po jednoj. Poter se konačno okreće od prozora. I dalje u stanju pojačane percepcije koje prepoznaje kao odjek uticaja Teritorija, već na prvi pogled zna onu suštinsku istinu o čoveku. Odaju je utonule oči i tamne senke ispod njih; zapisana je na opuštenim obrazima i udubljenim slepoočnicama sa mrežom tananih vena; vidi je u preoštroj istaknutosti nosa. "Zdravo, gospodine Poter", kaže. "Hteo bih da porazgovaram sa vama, ali moramo da bude brzi." "Došli su po mene", primećuje Poter. "Da." "Možda je trebalo da ih pustite da me uzmu. Za tri ili čet'ri meseca, ionako bi isp'o iz trke." Džek u džepu na grudima ima magnetnu karticu koju mu je dao Dejl, i upotrebljava je da otključa vrata ćelije. Čuje se oštro zujanje dok vrata tandrču po tračnici. Zujanje prestaje tek pošto je Džek uklonio ključ. Dole u zajedničkoj prostoriji, trebalo bi da je uključena zelena sijalica obeležena sa P.Ć. 3. Džek ulazi i seda na ivicu ležaja. Sklonio je svoj privezak sa ključevima u džep, jer ne želi da miris metala pokvari miris ljiljana. "Kako ste ga dobili?" Ne pitajući Džeka kako zna, Poter diže jednu krupnu, kvrgavu šaku - šaku stolara - i dodiruje stomak. Onda je pušta da padne. "Prvo se pojavio u stomaku. Pre pet godina. Poslušno sam pio tablete i prim'o injekcije. Bilo je to u La Rivijeru. Te stvari... čoveče, nema 'de nisam povrać'o. Na ulici, ma 'de god bi se zatek'o. Jednom sam se izbljuv'o u sopstvenom krevetu a da nisam ni znao da jesam. Sledećeg jutra sam se probudio sa bljuvotinom koja mi se sušila na grudima. Znaš li nešto o tome, sinko?"

237

"Moja majka je imala rak", kaže Džek tiho. "Kada mi je bilo dvanaest godina. Onda se povukao." "I živela je još pet godina?" "Više." "Imala je sreće", kaže Poter. "Al' na kraju je stig'o, zar ne?" Džek potvrđuje. Poter takođe klima glavom. Još nisu prijatelji, ali stvar ide u tom pravcu. Džek je oduvek tako radio. "To sranje se uvuče i čeka", kaže mu Poter. "Moja teorija je da nikad stvarno ne nestane. U svakom slučaju, sa injekcijama je gotovo. I sa pilulama. Osim onih koje ubijaju bol. Ovamo sam doš'o da skončam." "Zašto?" Ovo nije stvar koju Džek želi da zna, a vreme je kratko, ali to je njegova tehnika, i neće odustati od onoga što donosi rezultate samo zato par tikvana iz Državne policije dole čekaju da preuzmu njegovog momka. Dejl će morati da ih zadrži, kako zna i ume. "Varoš mi se učinila u redu. A volim reku. Svaki dan odlazim na obalu. Volim da posmatram sunce na vodi. Ponekad razmišljam o svim poslovima koje sam radio - u Viskonsinu, Minesoti, Ilinoisu - a nekada ni o čemu posebno. Ima dana kada samo sedim na obali i uživam u miru." "Čime ste se bavili, gospodine Poter?" "Počeo sam kao stolar, isto kao Isus. Napredovao sam do građevinara, a onda sam i to prerast'o. Kada se to dogodi građevinaru, obično počne da se predstavlja kao preduzimač. Napravio sam tri-čet'ri miliona dolara, kupio 'kadilak', naš'o mladu žensku za izlaske petkom uveče. Fina mlada ženska. Razumna. Onda sam izgubio sve. Danas mi samo 'kadilak' nedostaje. Bolje me je služio nego ženska. Onda su mi saopštili loše vesti, i doš'o sam ovde." Zagleda se u Džeka. "Znaš šta ponekad pomislim? Da je Frenč Lending bliži nekom boljem svetu, 'de stvari izgledaju i mirišu bolje. I 'de su i ljudi možda bolji. Ne slažem se bog zna kako sa ljudima - nisam društvena osoba - al' to ne znači da ne osećam stvari. Imam u glavi tu ideju da još nije kasno biti pošten. Mislite da sam lud što tako mislim?" "Ne", kaže mu Džek. "I sam iz otprilike istog razloga došao ovamo. Reći ću vam kako ja to vidim. Znate ono kad stavite tanko ćebe na prozor, pa se kroz njega i dalje vidi sunce?" Džordž Poter ga posmatra očima koje su odjednom ispunjenje sjajem. Džek ne mora čak ni da dovrši misao, zbog čega mu je drago. Pronašao je talasnu dužinu - što mu gotovo uvek uspeva, jer je to njegov dar - i sada je vreme da pređe na posao. "Vi zaista znate", kaže Poter jednostavno. Džek klima glavom. "Znate zašto ste ovde?" "Kažu da sam ubio dete one gospođe." Poter odmahuje glavom prema prozoru. "One što je držala konopac. Ali nisam. To je ono što ja znam." "Za početak je dovoljno. Sada me saslušajte."

238

Džek za kratko vreme iznosi sled događaja zbog kojih je Poter završio u ćeliji. Dok Džek govori Poteru se mreška čelo, a krupne šake lome jedna drugu. "Rejlsbek!" progovara na kraju. "Trebalo je da znam! Prokleto matoro njuškalo, samo nešto zapitkuje, te da li bi' igr'o karata, te da li bi' igr'o bilijara ili, šta ti ga ja znam, mica, za ime Božje! Samo da bi nešto pit'o. Matoro njuškalo..." Nastavlja dalje u ovom stilu, i Džek ga neko vreme pušta da govori. Čak i da nema rak, ovaj stari momak bio je bez milosti izbačen iz poznatog poretka stvari, i potrebno mu je da se isprazni. Ako ga Džek prekine da bi uštedeo na vremenu, samo će ga ispustiti iz šaka. Teško je ostati strpljiv (kako li Dejl uspeva da zadrži ona dva dupeglavca? Džek ne želi ni da zna), ali je strpljenje neophodno. Ali kada Poter počinje da napada druge mete (na redu je Morti Fajn, kao i Rejlsbekov drugar Irv Tronberi), Džek ga ipak prekida. "Stvar je u tome, gospodine Poter, da je Rejlsbek pratio nekoga do vaše sobe. Ne, pogrešno sam se izrazio. Rejlsbek je namamljen do vaše sobe." Poter ne odgovara, već samo sedi i gleda u šake. Ali zato klima glavom. Star je, bolestan je i sve bolesniji, ali daleko od toga da je glup. "Osoba koja je namamila Rejsbeka gotovo je sigurno ista osoba koja je ostavila fotografije ubijene dece u vašem ormanu." "Ja', logično. A ako ima slike ubijene deca, onda je verovatno taj koji i' je i ubio." "Tako je. Zato moram da se zapitam..." Poter nestrpljivo odmahuje rukom. "Znam šta morate da se zapitate. Kome je ovde stalo da Čikago Potsi bude obešen za vrat. Il' za jajca." "Tačno." "Ne bi' da ti guram motku u paoke, sinko, al' ne mogu nikog da se setim." "Ne?" Džek diže obrve. "Nikad niste poslovali u ovim krajevima, gradili kuću ili polagali teren za golf?" Poter diže glavu i kezi se Džeku. "Naravno da jesam. Kako bi' inače znao koliko je ovde lepo? Naročito leti? Znate onaj deo grada što se zove Libertivil? I one 'starinske' ulice, Kamelot i Avalon na primer?" Džek klima glavom. "E, ja sam pola toga sagradio. Sedamdesetih godina. Tada je tu bio i taj momak... neki vaćaroš koga sam poznav'o iz Čikaga... il' sam mislio da ga poznajem... Je l' i on bio u poslu?" Čini se da sad Poter ispituje Potera. U svakom slučaju, kratko odmahuje glavom. "Ne pamtim. Nije ni važno, uostalom. Kako bi moglo da bude. Druškan već tada nije bio mlad, i mora da je odavno umro. Bilo je to jako davno." Ali Džek, koji ispituje kao što Džeri Li Luis svira klavir, veruje da jeste važno. U obično neosvetljenom delu njegovog uma gde intuicija ima kancelariju, pale se svetla. Za sad tek poneko, ali se pale. "Vaćaroš", kaže, kao da nikada nije čuo taj izraz. "Šta to znači?" Poter mu upućuje kratak, nestrpljiv pogled. "Građanin koji... pa, ne baš građanin. Neko ko zna ljude sa vezama. Ili neko koga ljudi sa vezama ponekad pozovu. Znate ono: usluga za uslugu. Vaćaroš. Ne baš najlepša stvar na svetu."

239

Ne, razmišlja Džek, ali od vaćarenja možeš da zaradiš za fini 'kadilak', bolji i od fine ženske. "Jesi li i sam bio vaćaroš, Džordže?" Vreme je da postane malo prisniji. Ovo nije pitanje koje bi mogao da postavi gospodinu Poteru. "Možda", kaže Poter, posle kratkog razmišljanja. "Možda i jesam. Tamo u Čiju. U Čiju si morao da češkaš leđa i zalivaš kljunove ako si hteo da sklopiš velike poslove. Ne znam kako je tamo sada, ali je u ono vreme čist preduzimač bio siromašan preduzimač. Razumeš?" Džek klima glavom. "Najveći pos'o koji sam ikada sklopio bilo je stambeno naselje na Južnoj strani Čikaga. Baš k'o u onoj pesmi o rđavom, rđavom Liroju Braunu." Poter se škripavo kikoće. Na trenutak je zaboravio na rak, lažne optužbe i na to što su ga zamalo linčovali. Ponovo živi u prošlosti, i iako je možda pomalo prljava, bolja je od sadašnjosti - ležaja lancem zakačenog za zid, čelične klozetske šolje i raka koji mu se širi utrobom. "Čoveče, taj je baš bio veliki, ozbiljno ti kažem. Brdo federalnog novca, ali su lokalne budže aminovale 'de će da završi. A ja i taj drugi momak trčali smo trku..." Prekida priču, i širom otvorenih očiju gleda u Džeka. "Svetog mu sranja, šta si ti, čarobnjak?" "Ne znam na šta misliš. Ja samo sedim ovde." "Taj momak bio je isti onaj što se pojavio ovde. Vaćaroš!" "Ne pratim te, Džordže." Ali misli da ga ipak prati. I mada počinje da se uzbuđuje, ne pokazuje to više nego kada mu je šankerica rekla za Kinderlingovu naviku da stiska nos. "Verovatno nije ništa važno." kaže Poter. "Tip je imao puno razloga da mu tvoj sagovornik ne bude nimalo mio, ali ne mogu da verujem da je još živ. Danas bi imao više od osamdeset, za Boga miloga." "Pričaj mi o njemu", kaže Džek. "Bio je vaćaroš", ponavlja Poter, kao da to sve objašnjava. "I biće da je up'o u nevolje u Čikagu ili u okolini Čikaga, jer sam prilično siguran da je, kada se pojavio ovde, koristio drugo ime." "Kada si ga to zavrnuo za taj posao sa stanovima, Džordže?" Poter se osmehuje, i nešto u veličini njegovih zuba i načinu na koji štrče iz desni pokazuje Džeku koliko se tom čoveku brzo primiče smrt. Oseća talas jeze, ali bez teškoća uzvraća osmeh. Ovo je takođe deo načina na koji radi. "Ako ćemo da pričamo o vaćarenju i zavrtanju, mog'o bi da me zoveš Potsi." "U redu, Potsi. Kada si zavrnuo tog tipa u Čikagu?" "To je lako", kaže Poter. "Ponude su otišle u leto, ali su budže i dalje bogoradile o tome kako su godinu dana pre toga hipici došli u grad i pajkanima i gradonačelniku zagorčali život. Zato bih rek'o da je to bilo šes'et devete. Stvar je bila u tome da sam predsedniku komisije za gradnju učinio veliku uslugu, kao i staroj gospođi koja je žarila i palila u komisiji za dodelu stambenih kredita koju je osnovao gradonačelnik Dalej. Zbog toga je mojoj ponudi posvećena posebna pažnja. Onaj drugi - vaćaroš -

240

siguran sam da je ponudio nižu cenu. Razumeo se u posao, i svakako je im'o svoje veze, ali sam ja u to vreme trčao u boljoj stazi." Osmehuje se. Jezivi zubi se ponovo pojavljuju i nestaju. "Šta je bilo sa vaćaroševom ponudom? Nekako se izgubila. Stigla prekasno. Loša sreća. Čikago Potsi je mazn'o pos'o. Pet godina kasnije, vaćaroš se pojavljuje ovde, konkuriše za pos'o u Libertivilu. Ali ovaj put sam ga potuk'o na najpošteniji način. Nisam poteg'o nijednu vezu. Veče pošto je dodeljen pos'o, sasvim slučajno sam ga sreo u baru hotela Nelzon. Rek'o mi je: 'A, ti si onaj tip iz Čikaga.' A ja njemu: 'Ima puno tipova u Čikagu'. E sad, momak jeste bio vaćaroš, ali opasan vaćaroš. Nekako je mirisao na nevolju. Ne mogu bolje to da opišem. Ja sam u to vreme bio krupan i jak, i umeo sam da budem tvrd, ali sam u tom trenutku bio pitom k'o jagnje. Iako sam drmn'o koju čašicu, bio sam pitom. "'Jeste', kaže on, 'u Čikagu ima puno tipova, al' samo jedan koji mi ga je zavuk'o. Dupe mi još bridi od toga, Potsi, a imam i dobro pamćenje.' "U svakoj drugoj prilici i svakog drugog verovatno bih pitao kako mu radi pamćenje kad zvekne glavom o pod, al' od njega sam samo progut'o. Bilo je to sve što smo rekli jedan drugom. Izaš'o je. Mislim da ga više nikad nisam video, al' sam s vremena na vreme čuo za njega dok sam radio pos'o u Libertivilu. Uglavnom od mojih podizvođača. Pričalo se da vaćaroš gradi kuću za sebe u Frenč Lendingu. Za kad ode u penziju. Tada još nije bio dovoljno star za penziju, al' nije bio ni daleko. Imao je pedeset i koju, čini mi se... a to je bilo sedamdeset druge." "Gradio je kuću ovde u varoši", ponavlja Džek. "Ja'. Imala je i ime, kao jedna od onih engleskih kuća. Vrbe, Kuća na jezeru, Vila Berdsli, znate." "Kako se zvala?" "Sranje, ne pamtim ni kako se zvao vaćaroš, a kamoli kuća koju je zid'o. Al' jednog se sećam: nije se sviđala nijednom od podizvođača. Kružile su priče." "Loše?" "Najgrđe. Događale su se nezgode. Jedan momak je testerom odsek'o sebi šaku i skoro iskrvario na smrt pre nego što su ga odvezli u bolnicu. Drugi je pao sa skele i ostao nepokretan... kako se ono kaže, kvadriplegičar? Znaš li šta je to?" Džek potvrđuje. "Jedina kuća za koju sam čuo da je ljudi zovu ukletom pre nego što je do kraja sagrađena. Verujem da je mor'o sam da je završi." "Šta su još pričali o tom mestu?" Džek ovo pita uzgred, kao da mu je više-manje svejedno, ali ga itekako zanima. Nikada nije čuo za nekakvu ukletu kuću u Frenč Lendingu. Zna da je prekratko ovde da bi znao sve priče i legende, ali tako nešto... čovek bi pomislio da bi tako nešto već iskrslo. "Ah, čoveče, ne mogu da se setim. Samo to da je..." Zastaje, odsutnog pogleda. Napolju, ljudi konačno počinju da se razilaze. Džek se pita kako se Dejl nosi sa Braunom i Blekom. Ima utisak da vreme odmiče, a on još ništa nije saznao od Potera. Ono što je do sada čuo samo još više golica znatiželju.

241

"Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme", odjednom nastavlja Poter. "Rek'o je da je kuća bila malo podalje od puta, na čistini, i da je leti trebalo da ima sunca bar pet sati dnevno, ali zbog nečega... naprosto nije. Rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci, i da im se to nije sviđalo. A povremeno se čulo kako neki pas reži u šumi. Zvučalo je k'o da je baš poveliki pas, i besan, al' ga nikad nisu videli. Pretpostavljam da znate kako to ide. Kad jednom krenu priče, posle se same sobom hrane..." Poterova ramena se odjednom opuštaju. Spušta glavu. "Čoveče, to je sve čega se sećam." "Kako se vaćaroš zvao dok je bio u Čikagu." "Ne sećam se." Džek odjednom podmeće otvorene šake ispod Poterovog nosa. Pošto je spustio glavu, Poter ih primećuje tek kada su se našle tamo, i trza se, iznenađeno uvukavši vazduh. Na taj način puni nos umirućim mirisom na Džekovoj koži. "Šta...? Isuse, šta je to?" Poter hvata Džeka za ruku i ponovo njuši, žudno. "Čoveče, što je lepo. Šta je to?" "Ljiljani", kaže Džek, ali ne misli tako. Misao glasi: Sećanje na moju majku. "Kako se vaćaroš zvao u Čikagu?" "Nešto... nešto što zvuči kao bostan. Ne baš isto, ali slično. Ne umem tačnije da kažem." "Bostan", ponavlja Džek. "A kako se zvao tri godine kasnije, kada se pojavio u Frenč Lendingu?" Na stepenicama se odjednom čuju svadljivi glasovi. "Ne zanima me!" neko viče. Džek misli da je to Blek, onaj razumniji. "Pošto je ovo naš slučaj, i uhapšenik je naš, i vodimo ga sa sobom! Odmah!" Dejl: "To se ne dovodi u pitanje. Govorim vam samo da dokumentacija..." Braun: "Jebeš dokumentaciju. Ponećemo i nju sa sobom." "Kako se zvao u Frenč Lendingu, Potsi?" "Ne mogu da..." Potsi ponovo uzima Džekove šake. Potsijeve su suve i hladne. Njuši Džekove dlanove, žmureći. Polako ispušta vazduh, i kaže: "Bernsajd. Cakani Bernsajd. Što ne znači da je bio sladak. Nadimak je bio iz zezanja. Mislim da mu je pravi nadimak bio Čarli." Džek povlači ruke. Čarls 'Cakani' Bernsajd. U svoje vreme poznat kao Bostan. Ili nešto što zvuči kao Bostan. "A kuća? Kako se zvala kuća?" Braun i Blek se približavaju kroz hodnik, sa Dejlom koji trčkara za njima. Nema vremena, razmišlja Džek. Kad bih imao još samo pet minuta... Ali Potsi ponovo progovara: "Crna kuća. Ne znam da l' je on tako zvao il' oni što su je zidali, al' se tako zvala." Džek ga iznenađeno posmatra. Javlja mu se slika udobne dnevne sobe Henrija Lejdena, gde je sedeo sa pićem nadohvat ruke i čitao o Džerndajsu i Džerndajsu. "Jesi li rekao Čemerna kuća?"

242

"Crna kuća", ispravlja ga Potsi nestrpljivo. "Zato što jeste bila takva. Bila je..." "Kakvo iznenađenje", kaže jedan od državnih policajaca onim prezrivim tonom 'gle' šta je dovukla maca' koji Džeka dovodi u iskušenje da mu preuredi lice. Bio je to Braun, ali pred Džekom stoji njegov partner. Podudarnost njegovog imena tera Džeka da se osmehne15. "Zdravo, momci", kaže Džek, ustajući sa ležaja. "Šta ćeš ti ovde, Holivude?" pita Blek. "Ubijam vreme dok vas čekam", kaže Džek, i blistavo se osmehuje. "Pretpostavljam da ste došli po ovog momka." "Prokleto si u pravu", reži Braun. "Ako si nam sjebao slučaj..." "Čisto sumnjam", kaže Džek. Staje ga napora, ali uspeva da sačuva prijateljski ton. Onda se obraća Potsiju: "Bićete bezbedniji sa njima nego ovde u Frenč Lendingu, gospodine." Džordž Poter ponovo izgleda odsutno. Pomireno sa sudbinom. "Svejedno je", kaže, a onda se osmehuje, prisetivši se nečega. "Ako je stari Cakani još živ i ako naletite na njega, priupitajte ga da li mu još bridi dupe od šes'et devete, kad sam mu zavuk'o. I kažite da ga pozdravio Čikago Potsi." "O čemu to dođavola govorite?" pita Braun, streljajući ih pogledom. Pripremio je lisice, i očigledno jedva čeka da ih stavi Džordžu Poteru na ruke. "O starim vremenima", kaže Džek. Gura mirišljave ruke u džepove i izlazi iz ćelije. Smeši se Braunu i Bleku. "Ništa što bi se vas ticalo." Blek se okreće Dejlu. "Ovaj slučaj više nije u vašoj nadležnosti", kaže. "Sve su to jednostavne reči. Ne znam kako više da vam ih uprostim. Zato mi recite i zauvek zapamtite: da li ste razumeli?" "Naravno da jesam", kaže Dejl. "Uzmite svoj slučaj, i neka vam je nazdravlje. Ali i vi malo spustite nos, važi? Ako ste očekivali da stojim po strani i dopustim da banda pijanica iz Send Bara izvede ovog čoveka iz Lakijeve Taverne i linčuje ga..." "Ne pravite se gluplji nego što jeste", odseca Braun. "Čuli su njegovo ime iz vašeg dogovaranja preko radija." "Sumnjam u to", kaže Dejl tiho, misleći na mobilni telefon pozajmljen iz ostave za dokazni materijal. Blek hvata Potera za usko rame, grubo ga okreće i tako žestoko gura prema vratima na kraju hodnika da ovaj gotovo pada. Poter uspeva da se održi na nogama, sa izmučenim licem punim bola i ponosa. "Gospodo", kaže Džek. Ne govori glasno ni ljutito, ali se obojica okreću. "Ako vas još jednom vidim kako zlostavljate uhapšenog, čim izađete odavde ima da pozovem širitlije u Medisonu, i verujte mi, gospodo, ovi će hteti da me saslušaju. Vaše ponašanje je arogantno, nasilno i kontraproduktivno za rešavanje ovog slučaja. Vaše sposobnosti za međuodelenjsku saradnju su nepostojeće. Vaše držanje je neprofesionalno i nimalo pohvalno za predstavnike države Viskonsin. Ili ćete se 15

Drugi policajac se zove Blek - Black, eng. - Crni, a upravo je bilo reči o Crnoj kući - Black House.

243

ponašati kako treba, ili vam garantujem da ćete do sledećeg petka tražiti posao u obezbeđenju." Iako mu glas do kraja ostaje ujednačen, Blek i Braun kao da se smanjuju dok govori. U trenutku kada završava, izgledaju kao dvoje izgrđene dece. Dejl sa strahopoštovanjem gleda u Džeka. Čini se da je samo Poter ostao izvan svega; zuri u lisicama vezane ruke, očima koje bi mogle da budu hiljadu milja daleko. "Sad se gubite", kaže Džek. "Povedite uhapšenog, ponesite dokumentaciju slučaja, i nosite se." Blek otvara usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvara. Njih dvojica odlaze. Kada su se iza njih zatvorila vrata, Dejl se okreće Džeku i kaže, sasvim tiho: "Bokte." "Šta?" "Ako ne znaš šta", kaže Dejl, "ja ti neću reći." Džek sleže ramenima. "Poter će ih zaposliti, što nas oslobađa da uradimo nešto konkretno. Ako ovo veče ima svetlu stranu, to je ova." "Šta si saznao od njega? I jesi li, uopšte?" "Ime. Možda ništa ne znači. Čarls Bernsajd. Nadimak mu je Cakani. Jesi li čuo za njega?" Dejl izbacuje donju usnu i zamišljeno je vuče. Onda je pušta i odmahuje glavom. "Samo ime kao da mi je odnekud poznato, ali to može biti zato što je često. Kao i nadimak." "Bio je zidar, preduzimač i muvara, pre trideset godina u Čikagu. Ako je verovati Potsiju." "Potsi", kaže Dejl. Na nalepnici JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV se odlepio ćošak, i Dejl ga zaglađuje pokretom čoveka koji nije sasvim svestan šta radi. "Prilično ste se slizali, zar ne?" "Ne", kaže Džek. "Bernsajd je taj koji je Cakani. A policajac Blek nije vlasnik Crne kuće." "Odlepio si. Kakva crna kuća?" "Kao prvo, radi se o imenu. Crna kuća, sa velikim C. Jesi li možda čuo da u okolini postoji kuća koja se tako zove?" Dejl se smeje: "Bože me sačuvaj, nisam." Džek se osmehuje, ali je to odjednom njegov islednički osmeh, a ne osmeh 'raspravljam sa prijateljem'. Zato što je ponovo kopicajac. I zato što je video neobičnu iskricu u Dejlovim očima. "Jesi li siguran? Razmisli malo." "Kažem ti da nisam. U ovim krajevima ljudi kućama ne daju imena. Čini mi se da stare gospođe Grejem i Pentl svoju kuću na drugom kraju varoši zovu Orlovi nokti, pošto im je prednja ograda obrasla orlovim noktima, ali to je jedina u ovom kraju za koju sam čuo da ima ime." Džek ponovo vidi onu iskricu. Poter je taj kojeg će državna policija optužiti za ubistvo, ali Džek tokom razgovara nije video taj duboki sev u Poterovim očima. Zato što je Poter bio iskren prema njemu.

244

Dejl nije iskren. Ali moram da budem blag prema njemu, podseća se Džek. Zato što on ne zna da nije iskren. Kako je to moguće? Čuje glas Čikago Potsija koji kao da mu odgovara: Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme... rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci. Sećanje je senka; to zna svaki policajac koji pokušava da rekonstruiše zločin ili nesrećan slučaj na osnovu protivrečnih izjava očevidaca. Da li je Potsijeva Crna kuća takva? Nešto što ne baca senku? Dejlov odgovor (sada se okrenuo licem prema posteru koji se ljušti, radeći na njemu sa jednakom ozbiljnošću sa kojom bi radio sa žrtvom srčanog udara na ulici, primenjujući masažu srca kako nalaže priručnik dok ne stigne prva pomoć) nagoveštava da je moguće da se radi o nečemu sličnom. Tri dana ranije ne bi sebi dozvolio ni da razmatra takvu ideju, ali se tri dana nije bio vratio sa Teritorija. "Prema Potsiju, mesto je steklo reputaciju uklete kuće još pre nego što je potpuno sagrađeno", kaže Džek, da ga malo pogura. "Jok." Dejl se pomera do obaveštenja o sastancima društava za odvikavanje od alkoholizma i narkomanije. Pažljivo proučava lepljivu traku, ne gledajući u Džeka. "Ne uključuje mi se sijalica." "Siguran si? Jedan čovek je gotovo iskrvario na smrt. Drugi je ostao paralizovan posle pada. Ljudi su se žalili - slušaj ovo, Dejle, zanimljivo je - prema Potsiju, ljudi su se žalili da su izgubili senku. Nisu mogli da je vide čak ni usred bela dana, na suncu. Zanimljivo, zar ne?" "Ma jeste, al' se ja ne sećam takvih priča." Dok Džek korača prema Dejlu, ovaj se odmiče. Gotovo bi se moglo reći da se povlači, iako šef Gilbertson nije od takvih koji beže. Sve to izgleda pomalo smešno, pomalo tužno, pomalo strašno. Džek je siguran da pritom nije svestan da to radi. Senka ipak postoji. Džek vidi da je tako, a Dejl na nekom nivou zna da on to vidi. kada bi ga Džek dovoljno pritisnuo, Dejl bi i sam morao to da vidi... ali ne želi. Zato što je to ružna senka. Gora od čudovišta koje ubija decu i jede odabrane delove njihovih tela? Jedan deo Dejla očigledno tako misli. Mogao bih da ga nateram da vidi tu senku, razmišlja Džek hladno. Da mu podmetnem šake pod nos - šake koje mirišu na ljiljane - i da ga nateram da vidi. Postoji i deo njega koji želi da to vidi. Kopicajac u njemu. Tada progovara deo Džekovog uma, otežući kao Spidi Parker koga se sad seća iz detinjstva. Mogao bi i da ga gurneš preko ruba nervnog sloma, Džek. Bog zna da već jeste na rubu, posle svega što se dešavalo otkako je nestao mali Irkenhem. Jesi li spreman da rizikuješ tako nešto? I zbog čega? On nije znao ime, bar je u tome bio iskren. "Dejle?" Dejl upućuje Džeku brz, bistar pogled, pa skreće oči. Strašljivost u tom brzom pogledu rastužuje Džeka. "Šta?" "Hajde da popijemo šolju kafe." Na ovu promenu teme, Dejlovo lice obliva olakšanje. Pljeska Džeka po ramenu. "Dobra ideja!"

245

Ubistveno dobra ideja, baš ovde i sada, razmišlja Džek, i osmehuje se. Postoji više načina da se odere mačka, i više od jednog da se nađe Crna kuća. Bio je ovo dug dan. Najbolje bi, možda, bilo dići ruke. Bar za večeras. "Šta je sa Rejlsbekom?" pita Dejl dok silaze niz stepenice. "I dalje hoćeš da razgovaraš sa njim?" "Nego šta", odgovara Džek živo, ali ne očekuje da će čuti išta posebno od Endija Rejlsbeka, odabranog očevica koji je video upravo ono što je Ribar hteo da vidi. Sa jednim malim izuzetkom... možda. Jedna papuča. Džek ne zna da li će se pokazati da to nešto znači, ali moglo bi. Na sudu, recimo... prilikom identifikacije... Ovo nikada neće stići do suda, i ti to znaš. Možda se čak neće ni završiti u ovom sve... Misli mu prekida talas klicanja u trenutku kada ulaze u zajedničku prostoriju. Pripadnici policije Frenč Lendinga stoje i aplaudiraju. Henri Lejden takođe stoji i aplaudira. Dejl se pridružuje. "Isuse, momci, prekinite", kaže Džek, smejući se i u isto vreme crveneći. Ali ne može da laže sebe da mu ove ovacije pričinjavaju zadovoljstvo. Oseća toplinu koju zrače prema njemu; vidi sjaj u njihovim očima. Ove stvari nisu važne. Ali osećaj da se vratio kući, e, taj jeste važan. www.bosnaunited.net Sat i nešto kasnije Džek i Henri izlaze iz policijske stanice, i vide da su Nosonja, Miš i Kajzer Bil još tamo. Ostala dvojica vratili su se u Sokače da obaveste dame o događajima večeri. "Sojeru", kaže Nosonja. "Da", kaže Džek. "Sve što možemo da učinimo, čoveče. Kapiraš? Sve." Džek zamišljeno posmatra motordžiju, pitajući se kakva je njegova priča... osim bola, razume se. Roditeljskog bola. Nosonja mu čvrsto uzvraća pogled. Henri Lejden stoji malo po strani, uzdignute glave i udiše rečnu maglu, pevušeći duboko u grlu. "Sutra prepodne, oko jedanaest, otići ću da obiđem Irminu mamu", kaže Džek. "Da li biste ti i tvoji drugari mogli da se nađete sa mnom oko podneva, u Send Baru? Ona živi u blizini, čini mi se. Kupiću vam svima limunadu." Nosonja se ne osmehuje, ali mu oči malo toplije svetle. "Bićemo tamo." "Odlično", kaže Džek. "Da l' bi mi rekao zašto?" "Ima jedno mesto koje treba pronaći." "Ima li to neke veze sa onim što je ubio Ejmi i ostalu decu?" "Možda." Nosonja klima glavom. "Možda je dovoljno." www.bosnaunited.net Džek polako vozi nazad prema Norveškoj dolini, ne samo zbog magle. Iako je još rano veče, umoran je kao pas, i čini mu se da se Henri isto tako oseća. Ne zato što je ćutljiv; Džek je već navikao na Henrijeve povremene ćutnje. Ne zato, već zbog tišine u kabini. U drugim prilikama, Henri neumorno vrti radio-stanice, preslušava stanice

246

u La Rivijeru, proverava lokalni KDCU, a zatim širi krug, loveći stanice u Milvokiju, Čikagu, a kada su okolnosti povoljne, čak i sve tamo do Omahe, Denvera i Sent Luisa. Malo bopa kao aperitiv, duhovna muzika za salatu, možda kriška ili dve Perija Koma u podnožju skale: hot-digiti-dog-digiti, bum šta-mi-to-radiš-bre. Ali večeras ne. Večeras Henri sedi mirno na svojoj strani kabine, sa šakama u krilu. Konačno, pošto su stigli na samo dve milje od njegove kuće, progovara: "Večeras ništa od Dikensa, Džek. Odoh pravo na spavanje." Umor u Henrijevom glasu zatiče Džeka, i brine ga. Henri ne zvuči kao Henri, ili jedan od njegovih likova sa radija; u ovom trenutku zvuči samo staro i umorno, nekako istrošeno. "Ja takođe", slaže se Džek, nastojeći da ne pokaže brigu u glasu. Henri zapaža i najfinije nijanse. U tome je natprirodno dobar. "Šta to imaš na umu za Gromovitu Petorku, ako smem da pitam?" "Nisam još sasvim siguran", kaže Džek, i možda zato što je umoran, ova uspeva da provuče ovu neistinu pored Henrija. Namerava da pošalje Nosonju i njegove da traže mesto za koje mu je rekao Potsi, mesto gde nestaju senke. Ili gde su, tokom sedamdesetih, nestajale. Takođe je nameravao da pita Henrija da li je čuo za imanje u Frenč Lendingu koje zovu Crna kuća. Ali sada je odustao. Pošto je čuo koliko Henri zvuči izmoždeno. Sutra, možda. U stvari, gotovo sigurno, jer je Henri suviše dobar izvor da bi ostao neupotrebljen. Ali bolje da ga prvo pusti da to malo reciklira. "Traka je kod tebe, zar ne?" Henri delimično vadi kasetu sa Ribarevim pozivom na 911 iz džepa na grudima i pušta je da upadne nazad. "Da, mama. Ali mislim da večeras ne mogu da slušam ubicu dečice, Džek. Čak ni ako ti dođeš da slušaš sa mnom." "Može i sutra", kaže Džek, nadajući se da ovim rečima nije osudio još jedno dete u Frenč Lendingu na smrt. "Nisi baš siguran u to." "Ne", priznaje Džek, "ali neće valjati ako budeš tako umoran slušao traku. U to jesam siguran." "To je prvo što ću sutra da uradim, obećavam." Henrijeva kuća se sada vidi malo dalje niz put. Izgleda samotno sa onom jednom sijalicom koja gori iznad vrata garaže, ali Henriju, naravno, nisu potrebna svetla da bi se snašao u kući. "Henri, možeš li sam?" "Da", kaže Henri, ali ne zvuči sasvim ubeđen u to. "Večeras nema Pacova", naređuje Džek. "Ne." "Isto važi za Šik Šeika Šejka." Krajevi Henrijevih usana se malo podižu. "Neće biti čak ni Džordža Redbana, i njegove reklame za Ševroletov salon u Frenč Lendingu, gde je cena kralj i gde u prvih šest meseci otplate kredita nećete platiti ni centa kamate. Pravac u krevet." "I ja", kaže Džek. www.bosnaunited.net

247

Ali sat pošto je legao i uključio lampu na stočiću, Džek je i dalje budan. Lica i glasovi mu kruže po glavi kao poludele kazaljke sata. Ili vrteška u napuštenom zabavnom parku. Tanzi Freno: Izvedite čudovište koje je ubilo moju bebicu. Nosonja Sen Pjer: Videćemo kako će da ispadne, zar ne? Džordž Poter: To sranje se uvuče i čeka. Moja teorija je da se nikad stvarno ne povuče. Spidi, glas iz daleke prošlosti, na telefonu koji je u vreme kada ga je Džek upoznao bio naučna fantastika: Zdravo da si, Putujući Džek... Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da posetiš privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa. Jeste, kao kopicajac kopicajcu. I najviše od svih i uvek iznova, Džudi Maršal: Ne kažeš 'izgubio sam se i ne umem da se vratim', već nastaviš dalje... Da, ali kuda? Kuda? Na kraju ustaje i sa jastukom ispod ruke izlazi na trem. Noć je topla; u Norveškoj dolini je magla od početka bila retka, a sada se sasvim raspršila na blagom istočnom vetru. Džek okleva, a onda silazi niz stepenice, samo u donjem vešu. Trem mu nije dovoljno dobar. Na njemu je pronašao onu paklenu kutiju sa markama sa kesica za šećer. Prolazi pored svojeg kamiona, pored kućice za ptice i zalazi u severno polje. Iznad njega gori milijardu zvezda. Zrikavci tiho zriču u travi. Njegova staza kroz travu i popino prase ili nestala, ili je sada ušao u polje na drugom mestu. Zašavši malo dublje u polje, leže na leđa, podmeće jastuk pod glavu i zagleda se u zvezde. Neću dugo, razmišlja. Samo da mi oni avetinjski glasovi izvetre iz glave. Neću dugo. Pomislivši ovo, počinje da drema. Pomislivši ovo, prelazi preko. Iznad njega, šara zvezda se menja. Vidi kako se obrazuju nova sazvežđa. Koje je ono, tamo gde je maločas bio Veliki Medved? Da nije Sveti Opopanaks? Moguće. Čuje tihi, prijatni škripavi zvuk i zna da je to vetrenjača koju je video kada je preskočio, jutros, pre hiljadu godina. Ne mora da gleda tamo da bi bio siguran, isto kao što ne mora da gleda prema svojoj kući da bi video da se ponovo pretvorila u ambar. Škrip... škrip... škrip: ogromni drveni vetrokazi koji se okreću na istom onom vetru sa istoka. Samo što je vetar sada neuporedivo mirisniji, i čistiji. Džek dotiče lastiš gaća i oseća nekakvo grubo tkanje. U ovom svetu nema 'džokejki'. I njegov jastuk se promenio. Sunđer se pretvorio u guščje perje, ali je i dalje udoban. Udobniji nego ikada, zapravo. Blagoslov za glavu. "Uhvatiću ga, Spidi", šapuće Džek Sojer novim ustrojstvima novih zvezda. "Bar ću pokušati." Tone u san. Budi se, i vidi da je rano jutro. Povetarac je prestao. Tamo odakle je duvao vidi se jarko narandžasta pruga na obzorju - uskoro će da izađe sunce. Ukočen je i boli ga stražnjica i promočen je rosom, ali je odmoran. Nema više onog škripanja, ali ga to

248

ne iznenađuje. Od trenutka kada je otvorio oči znao je da je ponovo u Viskonsinu. A zna i nešto drugo: da može da se vrati onamo. Kad god poželi. Prava oblast Kuli, duboka oblast Kuli, samo je želju i pokret daleko. Ovo ga podjednako ispunjava radošću i užasom. Džek ustaje i bos polazi prema kući, sa jastukom pod rukom. Procenjuje da je negde oko pet ujutru. Na stepenicama trema, dodiruje pamuk 'džokejki'. Iako mu je koža vlažna, gotovo su suve. Naravno da jesu. Najveći deo vremena koje je proveo spavajući napolju (kao i mnogih noći one jeseni kada je imao dvanaest godina) nisu ni bile na njemu. Bile su negde drugo. "U zemlji Opopanaks", kaže Džek, i ulazi u kuću. Tri minuta kasnije ponovo spava, u svojoj postelji. U osam se ponovo budi, na suncu koje pruža zrake kroz prozor ne bi li ga probudilo, i gotovo je spreman da poveruje da je njegovo poslednje putovanje bilo samo san. Ali u srcu zna da nije tako. 18. Sećate se onih reporterskih kombija koji su se dovezli na parking iza policijske stanice? I doprinosa Vendela Grina opštem uzbuđenju, pre nego što ga je džinovska baterijska svetiljka pozornika Hrabovskog poslala u carstvo snova? Čim su posade kombija prepoznale izglednost uličnih nemira, očigledno su to dostojno propratile, jer ovog jutra njihovi izveštaji o burnoj noći preovlađuju na ekranima televizora širom države. Do devet sati, ljudi u Rasinu i Milvokiju, ljudi u Medisonu i Delafildu, i ljudi koji žive toliko daleko na severu države da su im potrebne satelitske antene da uhvate bilo kakvu televizijsku stanicu, gledaju preko palačinki, činija sa pahuljicama, prženih jaja i engleskih zemički sa puterom kako žgoljavi policajac nervoznog izgleda tupim predmetom okončava plodnu demagošku karijeru krupnog, zajapurenog reportera. Možemo takođe da budemo sigurni u još jednu stvar: da se ovaj materijal nigde toliko masovno i zaokupljeno ne gleda kao u Frenč Lendingu i susednim zajednicama Sentralije i Ardena. Razmišljajući istovremeno o nekoliko stvari, Džek Sojer gleda ove izveštaje preko malog televizora na kuhinjskom pultu. Nada se da Dejl Gilbertson neće povući Arnoldovu suspenziju, ali mu sve govori da će Mahniti Mađar uskoro ponovo biti u uniformi. Dejl samo misli da želi da ga zauvek ukloni iz službe: suviše je mekog srca da bi mogao da sluša Arnijevo moljakanje - a posle onoga sinoć, čak i slepac može da vidi da će Arni početi da moljaka - bez popuštanja. Džek se takođe nada da će nepodnošljivi Vendel Grin biti otpušten, ili se osramoćeno povući. Izveštači ne bi trebalo da učestvuju u onome o čemu izveštavaju, a dobri stari galamdžija Vendel zavijao je kao vukodlak, tražeći krv. Džek, međutim, ima neveseo osećaj da će se Vendel Grin već nekako iskobeljati iz sadašnjih nedaća (ne nekako, već lažući) i nastaviti da bude napast. Takođe razmišlja o Rejlsbekovom opisu onog uvrnutog starca koji je oprobavao kvake na trećem spratu hotela Nelzon. Bio je to Ribar, konačno u opipljivom obliku. Starac u bademantilu, sa samo jednom papučom na crno-žute pruge kao kod bumbara. Endi Rejlsbek se pitao da li je ovaj matorac neprijatnog izgleda dolutao iz Makstonovog staračkog doma. Džeku

249

se ova pomisao učinila zanimljiva. Ako je 'Cakani' Bernsajd čovek koji je podmetnuo fotografije u sobu Džordža Potera, Makstonova ustanova bila bi savršeno skrovište za njega. Vendel Grin gleda vesti na 'soniju' u svojoj hotelskoj sobi. Ne može da skine pogled sa ekrana, iako ga ono što vidi ispunjava pomešanim osećanjima - besom, stidom i poniženjem - od kojih mu kuva u želucu. Čvoruga na glavi pulsira, i svaki put kada vidi onu bedu od pajkana kako mu se prikrada sa podignutom lampom zavlači prste u gustu, kovrdžavu kosu na potiljku i nežno je opipava. Prokletinja se čini velika kao zreo paradajz, i jednako spremna da prsne. Sva sreća da nije doživeo potres mozga. Onaj paticvrk je mogao da ga ubije! U redu, možda se malo zaneo, možda je malčice prekoračio granicu profesionalizma; nikada nije tvrdio da je savršen. Lokalni novinari ga izluđuju žvalavljenjem o Džeku Sojeru. Ko je bio glavni izveštač o Ribaru? Ko je bio na licu mesta od prvog dana, prenoseći građanima ono što treba da znaju? Ko je stavljao glavu na panj, svakog jebenog dana? Ko je, uostalom, tipu dao ime? Sigurno nisu oni praznoglavci Baki i Stejsi, ili oni nazovi-izveštači i lokalni spikeri koji se keze u kameru da pokažu veštake. Vendel Grin je legenda u ovim krajevima, zvezda, najbliža stvar gigantu žurnalizma koja je ikada ponikla u zapadnom Viskonsinu. Čak i preko u Medisonu, ime Vendela Grina sinonim je za... pa, za dokazani kvalitet. A ako je ime Vendela Grina sada nešto poput zlatnog standarda, sačekajte samo da se preko Ribarevih krvavih ramena uzvere do Pulicerove nagrade! U ponedeljak ujutru, dakle, mora da ode u redakciju i smiri urednika. Jaka stvar. Nije mu prvi put, niti će biti poslednji. Dobri izveštači dižu prašinu; niko to ne priznaje, ali je istina, odštampana sitnim slogom koji niko ne čita dok ne bude prekasno. Već zna šta će reći kada uđe kod urednika: Ovo je najvažnija vest danas, i ko je od izveštača bio tamo? A kada mu urednik ponovo bude jeo iz ruke, za šta će biti potrebno najviše pet minuta, skoknuće do onog Golcovog prodavca, Freda Maršala. Jedan od Vendelovih najpouzdanijih doušnika nabacio je da gospodin Maršal ima neke zanimljive informacije o njegovoj zlatnoj ribici, slučaju Ribara. Arnold Hrabovski, sada heroj za svoju dragu ženu, Polu, gleda vesti u postkoitalnom blaženstvu i razmišlja da je ona u pravu: stvarno bi trebalo da pozove šefa i zatraži da bude vraćen na posao. Odsutno se pitajući gde bi mogao da potraži starog neprijatelja Džordža Potera, Dejl Gilbertson gleda Bakija i Stejsija kako po ko zna koji put puštaju snimak na kome Mahniti Mađar sređuje Vendela Grina i razmišlja da bi mališu stvarno trebalo da vrati na posao. Vidi samo taj sjajni zamah. Dejl jednostavno ne može da odoli prizoru - taj zamah mu je istinski ulepšao dan. Kao da gleda Marka Megvajera, ili Tajgera Vudsa. Sama u zamračenoj kući podalje od puta, Vonda Kinderling, koju smo povremeno i uzgred pominjali, sluša radio. Zašto sluša radio? Pre nekoliko meseci morala je da odluči hoće li da plati pretplatu za kablovsku ili da kupi još pola galona 'aristokrat' votke, i bilo je žalim slučaj, Baki i Stejsi, ali će Vonda da posluša želju srca svoga. Bez kablovskog signala, njen televizor hvata tek nešto više od snega i debele crne linije koja promiče ekranom u beskrajnoj petlji. Vonda je oduvek mrzela Bakija i Stejsija, kao i sve druge na televiziji, naročito ako su izgledali zadovoljno i uredno.

250

(Posebno prezire voditelje jutarnjih informativnih programa i spikere velikih mreža.) Vonda nije bila zadovoljna ni uredna otkako je njenog muža, Tornija, onaj pametnjaković Sojer optužio za strašne zločine koje on nikada ne bi mogao da počini. Džek Sojer joj je upropastio život, i Vonda nema nameru da mu to zaboravi niti oprosti. Taj čovek je podvalio njenom mužu. Smestio mu je. Uprljao je Tornijevo časno ime i poslao ga u zatvor samo da bi sebi podigao ugled. Vonda se nada da nikada neće da uhvate Ribara, zato što je Ribar ono što su zaslužili, gadovi pokvareni. Igraš li prljavo, i sam postaješ prljav, a takvi zaslužuju da završe na samom dnu pakla Vonda čvrsto veruje u to. Neka ga, neka ubije sto derišta, ma šta sto, hiljadu, a posle neka pređe na roditelje. Torni nije mogao da ubije one kurveštije u Los Anđelesu. Bila su to seksualna ubistva, a Tornija, hvala Bogu, seks nimalo nije zanimao. Na njemu je sve moglo da se ukruti, samo ne ona stvar, a ionako je bila veličine njegovog malog prsta. Ne, on nikako nije mogao da se interesuje za radodajke i seksualne stvari. Ali je zato Džek Sojer živeo u Los Anđelesu, zar ne? Zašto onda ne bi bilo moguće da je sam ubio kurveštije, i za to nabedio Tornija? Spiker opisuje sinoćne podvige bivšeg poručnika Sojera, i Vonda Kinderling oseća kako joj se diže žuč, grabi čašu sa stočića pored kreveta i gasi požar u utrobi sa tri prsta votke. Gorg, koji bi bio najprirodniji gost takvima kao što je Vonda, ne gleda vesti, jer je daleko Preko. U svojoj postelji u Makstonovom domu, Čarls Bernsajd sniva snove koji su zapravo tuđi, jer potiču od drugog bića, sa drugog mesta, i prikazuju svet koji on nikada nije video. Odrpana, okovana deca šljapkaju grvavim zdobalcima pored raspaljenih vatri, okrećući džinovske točkove koji okreću još veće točkove uhu aha koji pokreću grazne mažine uništenja što se dižu u crno i crveno nebo. Velika Kombinacija! Vazduh je ispunjen jetkim zadahom istopljenog metala i nečeg zaista opakog, nečeg poput zmajeve mokraće, kao i olovnim vonjem beznađa. Gušteroliki demoni sa debelim razmahanim repovima bičuju decu u hodu. Buka čangrljanja i kloparanja, treskanja i tutnjanja kažnjava uši. Ovo su snovi Bernijevog najdražeg prijatelja i voljenog gospodara, gospodina Manšana, stvorenja neizmerne i izopačenje veselosti. Dole na kraju hodnika Bele rade, kada se pređe dopadljivo uređeno predvorje i prođe kroz sobičak Rebeke Vilas, sedi Lola Makston i brine o mnogo ispraznijim stvarima. Mali televizor na polici iznad sefa emituje čudesni snimak na kome Mahniti Mađar Hrabovski uspavljuje Vendela Grina majstorski izvedenim udarcem teške baterijske svetiljke, ali Lola jedva da obraća pažnju na ovaj magični trenutak. Mora odnekud da stvori trinaest hiljada dolara koje duguje svojem kladioničaru, a poseduje tek otprilike polovinu tog iznosa. Ljupka Rebeka se juče odvezla do Milera da povuče ono što je tamo bilo uloženo, a na raspolaganju mu je još oko dve hiljade sa ličnog računa, pod uslovom da ih do kraja meseca ponovo uplati. Ostaje još šest somova, svota koja zahteva malo ozbiljnije knjigovodstvene akrobatike. Na svu sreću, kreativno knjigovodstvo je Lolina specijalnost, i pošto je mućnuo glavom o problemu, počinje trenutne poteškoće da vidi kao poslovnu priliku.

251

Na kraju krajeva, u posao i jeste ušao da ukrade što više novca, zar ne? Pored usluga gospođice Vilas, krađa je otprilike jedina aktivnost koja ga čini istinski srećnim. Iznos je gotovo nevažan; kao što smo videli, Lola u istoj meri uživa da po završetku Festivala jagoda izmuze džeparac od rođaka u poseti kao da zajebe državu za deset ili petnaest hiljada dolara. Slast je kada to uspe da mu prođe. Treba mu šest hiljada; kada je već tako, zašto ne bi uzeo deset? Na taj način će njegov račun da ostane nedirnut, a njemu će da ostane dodatna dva soma za zezanje. Na računaru ima dva kompleta knjiga, i može da podigne novac sa bankovnog računa firme tako da se prilikom sledeće poreske inspekcije, koja sledi za mesec dana, ne uključe zvona za uzbunu. Pod uslovom da inspektori ne zatraže evidenciju iz banke, a i tada preostaje nekoliko trikova koje može da primeni. Mada ne bi bilo loše ni kada bi inspekcija okasnila - Lola priželjkuje malo više vremena da zagipsa pukotine. Ne smatra da je problem u tome što je izgubio trinaest hiljada. Problem je što se to dogodilo u pogrešno vreme. Da bi mu sve ostalo čisto u glavi, Lola privlači tastaturu i naređuje računaru da odštampa kompletne izveštaje iz obe verzije knjiga za prethodni mesec. Kada se inspektori pojave, badžo, ove stranice će već odavno biti propuštene kroz sekač i pretvorene u makarone. www.bosnaunited.net Hajde da pređemo sa jedne vrste ludila na drugu. Pošto mu je vlasnik Holidej Trejler Parka pokazao drhtavim kažiprstom gde se nalazi rezidencija Frenoove, Džek vozi prašnjavom stazom prema njoj, sve nesigurniji u ono što radi. Tanzin 'erstrim' je poslednji i najzapušteniji u nizu od četiri prikolice. Dve od ostale tri imaju veseli ivičnjak od cveća, a treća je ukrašena prugastom zelenom nadstrešnicom koja čini da malo više liči na kuću. Četvrta ne može da se podiči nikakvim ukrasom niti poboljšanjem izgleda. Roletne na prozorima su spuštene. Prizor odiše bedom i istrošenošću, kao i svojstvom koje bi Džek mogao da definiše, kada bi se zaustavio da razmisli o tome, kao iskliznuće. na neki neobjašnjivi način, ta prikolica izgleda pogrešno. Nesreća ju je izvitoperila kao što ume da izvitoperi osobu, i Džekove nedoumice, u trenutku kada izlazi iz kamioneta i polazi prema blokovima šindre ispred ulaza, jačaju. Više nije siguran zašto je došao ovamo. Shvata da Tanzi Freno može da ponudi samo sažaljenje, i ova pomisao ga ispunjava nemirom. Onda mu pada na pamet da ove sumnje prikrivaju prava osećanja, koja su u vezi sa nelagodnošću koju prikolica izaziva u njemu. Ne želi da uđe tamo. Ali od premišljanja nema nikakve vajde; ne preostaje mu ništa drugo nego da produži dalje. Pogled mu pada na otirač, umirujući delić stvarnog sveta za koga oseća da već nestaje oko njega, a onda staje na najviši stepenik i kuca na vrata. Ništa se ne dešava. Možda ona zaista još spava, i možda bi volela da tako i ostane. Da je na njenom mestu, sigurno je da bi ostao u krevetu što je duže moguće. Da je na njenom mestu, ne bi ustajao nedeljama . Još jednom potisnuvši oklevanje, Džek kuca na vrata i zove: "Tanzi? Jeste li tamo?" Glasić iznutra pita: "Gde to?" Uh, bre, pomišlja, i kaže: "Mislim, jeste li budni? Ovde Džek Sojer, Tanzi. Sinoć smo se upoznali. Pomažem policiji, i rekao sam vam da ću danas da svratim do vas."

252

Čuje korake kako se približavaju vratima. "Jeste li vi onaj što mi je dao cveće? Bio je tako fini." "Da, to sam bio ja." Škljoca brava, i ručica se okreće. Vrata se odškrinjuju. Iz mraka izranja odsečak lica blede maslinaste boje kože i jedno oko. "To ste vi. Uđite, ali brzo. Brzo." Odmiče se, otvorivši vrata tek toliko da on može da se provuče. Čim se našao unutra, treska vratima i ponovo ih zaključava. Otopljena svetlost nagoreva ivice zavese, a roletne produbljuju tamu u dugačkoj unutrašnjosti prikolice. Iznad sudopere gori slaba sijalica, a druga, jednako slaba, osvetljava stočić na kome pored nje stoje flaša brendija sa kafom, umrljana čaša ukrašena likom iz crtanog filma, i foto-album. Krug svetlosti lampe obuhvata i polovinu niske tapacirane stolice pored stočića. Tanzi Freno odvaja leđa od vrata i pravi dva laka, oprezna koraka prema njemu. Naginje glavu i sklapa ruke ispod brade. Njen gladan, pomalo staklast pogled uznemirava Džeka. Ova žena ni po najširoj, najslobodnijoj definiciji ne može da se ubroji u normalne osobe. Ne zna šta bi joj rekao. "Da li biste... seli?" Pokretom ruke hostese pokazuje mu drvenu stolicu visokog naslona. "Ako dopustite." "Zašto ne bih? Ja ću da sednem na svoju stolicu, pa što ne biste vi na ovu?" "Hvala", kaže Džek, i seda, posmatrajući je kako klizi nazad do vrata da proveri bravu. Zadovoljna, Tanzi ga nagrađuje blistavim osmehom i tapka do svoje stolice, krećući se sitnim pačjim koracima balerine. Kada se spustila na stolicu, on joj kaže: "Bojite se da bi neko mogao da uđe, Tanzi? Postoji li neko zbog koga zaključavate vrata?" "O da", kaže ona, i naginje se napred, skupivši obrve u prenaglašenoj imitaciji detinje ozbiljnosti. "Samo što to nije neko, već nešto. Nešto što neću nikad, ali baš nikad više da pustim u kuću. Vas sam pustila zato što ste tako fini, i zato što se mi poklonili ono divno cveće. Uz to ste veoma zgodni." "Da li je Gorg stvar koju ne želite da pustite u kuću, Tanzi? Plašite se Gorga?" "Da", kaže ona, ozbiljno. "Jeste li za šolju čaja?" "Ne, hvala." "E, ja jesam. To je jako dobar čaj. Ima sličan ukus kao kafa." Diže obrve i upućuje mu bistar, ispitivački pogled. On odmahuje glavom. Ne ustajući sa stolice, Tanzi sipa dva prsta brendija u svoju čašu i vraća flašu na sto. Džek primećuje da je lik na čaši Skubi-Du. Tanzi otpija iz čaše. "Mmm. Imate li devojku? Ako nemate, mogla bih ja da vam budem devojka, znate, naročito ako mi poklonite još onog divnog cveća. Stavila sam ih u vazu." Poslednju reč izgovara kao u šaljivoj imitaciji neke bostonske staramajke: vaaazu. "Vidite?" Na kuhinjskom pultu, divlji ljiljani oklembesili su se u otvorenoj tegli, dopola punoj vode. Preseljeno sa Teritorija, osuđeno je da bude kratkog veka. Džek pretpostavlja da ga ovaj svet truje brže nego što ono uspeva da ga leči. Svaka unca dobrote koju širi na okolinu oduzima deo njegove esencije. Pada mu na pamet da je Tanzi obitavala u dahu Teritorija sačuvanom u ljiljanima - kada uvenu, njena

253

zaštitnička uloga devojčice će se pretvoriti u prašinu i ponovo će je obuzeti ludilo. To ludilo došlo je od Gorga; Džek je spreman da se kladi u život da je tako. "Imam dečka, ali kao da ga nemam. Zove se Lester Mun. Nosonja i njegovi zovu ga Smrdljiv Sir, ali ne znam zašto. Lester skoro uopšte nije smrdljiv, naročito kada je trezan." "Pričajte mi o Gorgu", kaže Džek. Ispruživši mali prst, Tanzi ispija još jedan gutlja brendija sa kafom iz čaše sa Skubi-Duom. Čelo joj se nabira. "Oh, to je baš bljak tema." "Potrebno je da saznam više o njemu, Tanzi. Ako mi pomognete, moći ću da se postaram da vas više nikada ne uznemirava." "Stvarno?" "A ujedno biste mi pomogli da uhvatim čoveka koji je ubio vašu ćerku." "Ne mogu sada o tome da govorim. Suviše je uznemirujuće." Tanzi prelazi šakom preko krila kao da zbacuje mrvicu. Lice joj se grči, i u očima joj se pojavljuje novi izraz. Na površinu za trenutak izbija očajna, nezaštićena Tanzi, preteći da izlije bezumni bol i gnev iz sebe. "Da li Gorg izgleda kao osoba, ili nešto drugo?" Tanzi usporeno vrti glavom sa jedne na drugu stranu. Ponovo se smiruje, vaspostavljajući lik koja može da prenebregne njena prava osećanja. "Gorg ne izgleda kao osoba. Uopšte." "Rekli ste da vam je dao pero koje ste nosili. Da li izgleda kao ptica?" "Gorg ne izgleda kao ptica, već jeste ptica. I znate li koje vrste?" Ponovo se naginje napred, i lice joj poprima izraz šestogodišnje devojčice koja se sprema da saopšti najstrašniju stvar koju zna. "Gavran. Eto šta je, veliki stari gavran. Sav crn. Ali ne sjajno crn." Oči joj se šire od ozbiljnosti onoga što ima da kaže. "Došao je sa noćne plutonske obale. To je iz pesme koju nas je gospođa Normandi učila u šestom razredu. 'Gavran' od Edgara Alana Poa." Tanzi se uspravlja, pošto je prenela dalje ovo zrnce istorije književnosti. Džek pretpostavlja da je gospođa Normandi imala isti zadovoljni, pedagoški izraz koji sada vidi na Tanzinom licu, ali bez sjaktavog, nezdravog sjaja u Tanzinim očima. "Noćna plutonska obala nije deo ovog sveta", nastavlja Tanzi. "Jeste li to znali? Pored je našeg sveta, ali izvan njega. Ako hoćete da odete tamo, treba prvo da nađete vrata." Džek odjednom shvata da je ovo kao da razgovara sa Džudi Maršal, ali Džudi bez dubine duše i neverovatne hrabrosti koja ju je sačuvala od ludila. Istog trenutka kada se setio Džudi Maršal javlja mu se želja da je ponovo vidi, toliko snažna da mu se Džudi čini kao glavni ključ zagonetke oko njega. A ako ona jeste ključ, takođe predstavlja i vrata koja taj ključ otvara. Džek želi napolje iz mračne, uvnute atmosfere u Tanzinom 'erstrimu'; želi da otkači Gromovitu Petorku i odjuri do Ardena i sumorne bolnice gde je zračeća Džudi Maršal pronašla slobodu u zaključanom odelenju za duševne bolesti.

254

"Al' ja ne želim da nađem ta vrata, zato što mi ne pada na pamet da kročim tamo", govori Tanzi pevušećim glasom. "Noćna plutonska obala je loš svet. Tamo je sve u plamenu." "Kako znate?" "Rek'o mi Gorg", šapuće ona. Pogled joj skreće sa njega i zaustavlja se na čaši sa Skubi-Duom. "Gorg voli vatru. Al' ne zato što ga greje, već zato što spaljuje stvari, a to ga čini srećnim. Gorg je rekao..." Odmahuje glavom i diže čašu do usana. Umesto da pije iz nje, naginje tečnost prema rubu čaše i lapće jezikom. Pogled joj klizi uvis da se susretne sa njegovim. "Mislim da je moj čaj čaroban." Kladim se da stvarno to misliš, razmišlja Džek, i srce mu se skoro slama od tuge za krhkom, izgubljenom Tanzi. "Ovde ne možete da plačete", kaže mu ona. "Izgledali ste kao da ćete da zaplačete, ali to je zabranjeno. Gospođa Normandi ne dozvoljava plakanje. Ali možete da me poljubite. Želite li da me poljubite?" "Naravno", kaže on. "Ali gospođa Normandi ne dozvoljava ni ljubljenje." "Oh, dobro, onda." Tanzi ponovo lapće piće. "Možemo kasnije, kad ona ode. A moći ćete i da me zagrlite, kao što radi Lester Mun. I sve drugo što Lester radi. Sa mnom." "Hvala vam", kaže Džek. "Tanzi, da li je Gorg još nešto govorio?" Ona naginje glavu, i izbacuje i uvlači usne. "Rekao je da je prošao ovamo kroz vatrenu rupu. Sa posuvraćenim ivicama. I rekao mi je da sam majka, i da treba da pomognem svojoj ćerki. U pesmi se ona zove Lenora, ali joj je pravo ime Irma. Takođe je rekao... rekao je da je onaj gadni starac pojeo nogu moje Irme, ali da postoje gore stvari koje su mogle da joj se dogode." Tanzi izgleda kao da se na nekoliko sekundi povukla u sebe, kao da je potonula ispod one ukrasne obrazine. Usta su joj poluotvorena, i ne trepće. Njen povratak sa mesta gde je otišla podseća na kip koji polako oživljava. Glas joj je jedva čujan. "Trebalo je da sredim onog matorog, da mu zauvek zapržim čorbu. Ali vi ste mi dali moje lepe ljiljane, a on ionako nije bio onaj pravi, zar ne?" Džek ima želju da zavrišti. "Rekao je da postoje gore stvari", šapuće Tanzi sa nevericom. "Ali nije rekao kakve. Pokazao mi je. Kada sam videla, mislila sam da su mi sagorele oči. Mada sam još mogla da vidim." "Šta ste videli?" "Veliko, ogromno mesto od same vatre", kaže Tanzi. "I diže se u nedogled." Prestaje da govori i počinje da je trese nekakva unutrašnja drhtavica, koja počinje od lica, struji naniže i prazni se kroz prste. "Irma nije tamo. Ne, ne, nije. Mrtva je, a opaki starac joj je pojeo nogu. Poslao mi je pismo, ali ga nikada nisam dobila. Zato mi Gorg pročitao. Ne želim da mislim o tom pismu." Zvuči kao devojčica koja je nešto čula iz treće ruke, ili izmislila. Između Tanzi i onoga što je čula leži debeli zastor, koji joj pomaže da funkcioniše. Džek se ponovo pita šta će biti sa njom kada ljiljani uvenu. "A sada", kaže ona, "ako nećete da me poljubite, vreme je da odete. 'Oću malo da budem sama."

255

Iznenađen njenom odlučnošću, Džek ustaje i otvara usta da kaže nešto učitvo i besmisleno. Tanzi ga mahanjem ruku tera prema vratima. www.bosnaunited.net Napolju, vazduh se čini zasićen neprijatnim mirisima i nevidljivim hemikalijama. Ljiljani sa Teritorija zadržali su veću moć nego što je Džek zamislio, dovoljnu da osveži i pročisti vazduh u Tanzinoj prikolici. Tlo pod Džekovim nogama je spečeno, i u vazduhu lebdi nekakva suva kiselost. Džek gotovo da mora da se prisili da diše dok ide prema pikapu, ali što intenzivnije bude disao to će se brže privići na svakodnevni svet. Njegov svet, iako se sada čini zatrovan. Ima samo jednu želju: da se odveze putem broj 93 do Džudinog vidikovca i nastavi dalje, kroz Arden, parking, vrata bolnice, pored rampi doktora Spiglmana i nadzornice Džejn Bond, sve dok se ponovo ne nađe u životvornom prisustvu Džudi Maršal. Ne može da se otme utisku da se zaljubio u Džudi Maršal. Možda je zaista voli. Zna da mu je potrebna: Džudi je njegova kapija, i njegov ključ. Njegova kapija, njegov ključ. Šta god da to znači, istina je. U redu, žena koju želi udata je za onog dobričinu Freda Maršala, ali on ne želi da mu bude žena; u stvari, ne želi ni da spava sa njom, ne to - želi samo da se nađe ispred nje i vidi šta će se dogoditi. Nešto će sigurno da se dogodi, ali kad god pokuša da to zamisli vidi samo eksploziju crvenog perja, što svakako nije slika koju se nadao da će videti. Osećajući se nesigurno na nogama, Džek se jednom rukom naslanja na kabinu kamioneta, a drugom hvata kvaku na vratima. Obe površine mu peku ruke, i neko vreme maše po vazduhu da ih ohladi. Sedište u kabini takođe je usijano. Spušta prozor i sa ubodom žaljenja primećuje da mu svet ponovo miriše normalno. Miriše mu dobro. Miriše na leto. Kuda da pođe? Pitanje mu se čini zanimljivo, ali pošto je izašao na put i prešao jedva tridesetak metara, levo od njega pojavljuje se nisko, sivo drveno obličje Send Bara, i on bez oklevanja skreće na apsurdno prostrani parking kao da je sve vreme znao kuda ide. Tražeći mesto u hladovini, Džek vozi oko zgrade i opaža jedini ukras u blizini, javor široke krošnje koji raste iz otvora u asfaltu na suprotnom kraju parkinga. Vozi 'rama' u senku javora i izlazi, ostavivši spuštene prozore. Sa dva jedina dva vozila na parkingu dižu se talasi žege. Jedanaest je i dvadeset prepodne. Počinje da oseća glad, jer mu se doručak sastojao od šolje kafe i parčeta prepečenog hleba sa marmeladom, a od tada je prošlo tri sata. Džek ima utisak da će popodne potrajati. Mogao bi nešto da pojede dok čeka motordžije. Sporedni ulaz Send Bara vodi u uski alkov odakle se ulazi u dugački pravougaoni prostor sa svetlucavim šankom na jednoj strani i nizom separea od masivnog drveta na drugoj. Sredinu prostorije zauzimaju dva velika blijarska stola, a na zid između njih naslanja se džuboks. U prednjem delu prostorije, na mestu gde svi mogu da ga vide visi veliki televizijski ekran, dva i po ili tri metra od poda. Zvuk je potpuno utišan, a na ekranu je reklama koja nijednog trenutka ne otkriva do kraja svrhu reklamiranog proizvoda. Posle zaslepljujuće svetlosti parkinga, u baru je na prvi pogled prijatno mračno, i dok se Džekove oči privikavaju na polutamu, nekoliko niskih svetiljki šire mutne krugove svetlosti oko sebe. Šanker, za koga Džek pretpostavlja da je čuveni Lester 'Smrdljivi Sir' Mun, diže pogled prema njemu, a onda ga ponovo spušta na otvoreni Herald na šanku. Pošto je

256

Džek zauzeo visoku barsku stolicu par metara desno od njega, ponovo diže pogled. Smrdljivi Sir nije tako odbojan kao što je Džek očekivao. Nosi čistu košulju, samo nekoliko nijansi svetliju od njegovog okruglog lica sitnih crta i obrijane glave. Mun ima na licu prepoznatljivi izraz, istovremeno profesionalan i kiseo, osobe koja je preuzela porodični posao ali veruje da bi negde drugde bolje prošla. Džek sluti da je ta grimasa umornog nezadovoljstva razlog što su mu motordžije prišili onaj nadimak, jer mu daje izgled čoveka koji očekuje da će svakog trenutka nanjušiti nešto smrdljivo. "Može li se ovde dobiti nešto za jelo?" pita ga Džek. "Sve piše na tabli." Šanker se okreće postrance i pokazuje belu tablu sa magnetnim slovima kojima je ispisan jelovnik. Hamburger, čizburger, domaća kobasica, bratvurst, kilbasa, sendviči, krompirići, pohovani luk. Čovekov pokret rukom trebalo bi da poruči Džeku da je slep kod očiju, i uspeva u tome. "Izvinite, nisam primetio tablu." Šanker sleže ramenima. "Čizburger, srednje pečen, i krompiriće, molim." "Ručak služimo tek od pola dvanaest, kao što piše na tabli. Vidite?" Još jedan polupodrugljiv pokret rukom prema natpisu. "Ali mama je već počela da priprema roštilj. Mogu da joj prenesem porudžbinu, a ona će da počne da sprema kad bude spremna." Džek mu zahvaljuje, a šanker diže pogled prema ekranu televizora, odlazi do kraja šanka i nestaje iza ugla. Nekoliko sekundi kasnije ponovo se pojavljuje, baca pogled na ekran i pita Džeka šta će da popije. "Kvas", kaže Džek. Gledajući u ekran, Lester Mun istače kvas iz slavine u pivsku čašu i gura je prema Džeku. Onda klizi šakom po šanku do daljinskog upravljača i kaže: "Nadam se da ne zamerate, upravo sam gledao jedan stari film. Veoma je smešan." Pritiska dugme na upravljaču, i Džek preko levog ramena čuje glas svoje majke kako govori: Izgleda da Smoki danas kasni. Volela bih da ta mala vucibatina nauči da podnosi piće. Pre nego što je stigao da se okrene prema ekranu, Lester Mun ga pita da li se seća Lili Kavano. "O, kako da ne." "Mnogo sam je voleo kad sam bio klinja." "Isti slučaj", kaže Džek. Džek je odmah prepoznao film: to je Strah i trepet Dedvud Galča, komičnog vesterna iz 1950. godine, u kome je tada slavni i nikada zaboravljeni Bil Tauns, neka vrsta Boba Hopa za sirotinju, igrao pljašljivog kockara koji stiže u malu Potemkinovu zajednicu Dedvud Galča u Arizoni, gde ga pobrkaju sa zloglasnim revolverašem. Kao lepa i duhovita vlasnica saluna 'Lenja osmica', živog središta društvenog života varošice, Lili Kavano je predmet obožavanja goniča stoke, besposličara, rančera, trgovaca, čuvara reda i boranije koja ga svake večeri dupke puni. Kod nje važi pravilo da se oružje ostavlja na ulazu i da se pristojno ponaša, što

257

je za svaki opopanaks. U sceni koja trenutno ide, otprilike pola sata od početka filma, Lili je sama u salonu i pokušava da otera dosadnu pčelu. Pčela za kraljicu 'B' filmova, razmišlja Džek, i osmehuje se16. Lili pokušava da zujeću napast otera krpom za prašinu, muvolovkom, pajalicom, metlom, opasačem za revolver. Pčela odoleva svim njenim pokušajima, krivudajući u letu, prelećući od šanka do kartaškog stola, grlica flaše sa viskijem i sledeće tri flaše po redu, poklopca klavira, često čekajući da joj se protivnica skoro sasvim prikrade i bežeći sekund pre nego što najnovije oružje tresne na mesto gde se nalazila. To je prelepa scena na ivici slepstika, i kada se Džeki, kome je u to vreme bilo šest, šest, šest a bogami možda i sedam godina, napola histeričan od smeha gledajući svoju sposobnu majku kako uzaludno pokušava da se otarasi letećeg gnjavatora zainteresovao kako filmadžije uspevaju da nateraju insekta da radi sve te stvari, majka mu je objasnila da to nije obična pčela već čarobna, stvorena u odelenju sa specijalne efekte. Lester Mun kaže: "Nikada mi neće biti jasno na koju su foru naterali pčelu da leti tamo gde oni hoće. Mislim, šta su uradili, dresirali je?" "Prvo su snimili samo glumicu na lokaciji", kaže Džek, zaključivši da je Smrdljivi Sir ipak sasvim pristojan momak, sa sjajnim ukusom za glumice. "Specijalni efekti su kasnije ubacili pčelu. To nije prava pčela, već nacrtana - animacija. Ali izgleda kao prava, zar ne?" "Pljunuta. Jeste li sigurni? I kako to znate, uostalom?" "Pročitao sam u nekoj knjizi", kaže Džek, upotrebivši svoj uobičajeni odgovor na takva pitanja. Raskošan u otmenom kockarskom odelu, Bil Tauns bez žurbe ulazi na vrata saluna i kezi se vlasnici, propustivši da primeti da se ova primiče pčeli koja se ponovo spustila na blistavu površinu šanka. Nameračio se da se udvara, i razmetljivo se upućuje prema njoj. A, vratio si se, daso, kaže Lili. Izgleda da ti se dopalo ovde. Dušo, ovo je najslađi bircuz zapadno od širokog Misurija. Podseća me na mesto gde sam odr'o Crnog Džeka Gurka. Siroti Blek Džek. Nikad nije naučio kad treba da ih baci na sto. Sa zvukom nalik na brujanje B-52 bombardera, čarobna pčela, stvorenje mašte unutar fantazije, zaleće se na glavu Bila Taunsa pod kicoškim šeširom. Komičarevo lice razvlači se kao guma od prenaglašenog užasa. Maše rukama, poskakuje, vrišti kao strina. Začarana pčela izvodi letačke akrobacije oko uspaničenog kobojagirevolveraša. Taunsov sjajni šešir odleće sa glave; frizura mu odlazi dođavola. Uzmiče prema stolu i sa završnim razmahivanjem rukama zavlači se ispod i počinje da preklinje za pomoć. Fiksirajući pogledom pčelu koja sada mili po stolu, Lili odlazi do šanka i uzima čašu i presavijene novine. Prilazi stolu, motreći na pčelu koja pravi krugove po stolu. Skače napred, spušta čašu i hvata pčelu ispod stakla. Pčela uzleće i udara u dno čaše. Lili podiže obod čaše, podmeće novine i diže sve zajedno, držeći čašu na novinama.

16

A bee for the Queen of the B's - neprevodiva igra reči, zasnovana na jednakom izgovoru 'bee' i 'B'.

258

Kamera klizi unazad, i vidimo kukavičkog kockara kako viri ispod stola dok Lili gura vrata salona i oslobađa pčelu. Iza Džeka, Lester Mun kaže: "Čizburger je spreman, gospodine." Sledećih pola sata, Džek jede svoj burger i pokušava da nađe zaborav u filmu. Burger je odličan, svetski, sa onim sočnim ukusom koji se može dobiti samo sa zamašćene rešetke roštilja, a krompirići savršeni, sa zlatnom i hrskavom korom, ali ne uspeva da se usredsredi na Strah i trepet Dedvud Galča. Problem pritom nije to što ga je gledao bar desetak puta, već Tanzi Freno. Muče ga neke stvari koje je rekla. Što duže razmišlja o njima, manje razume šta se događa. Prema onome što je Tanzi rekla, gavran po imenu Gorg došao je iz sveta koji se nalazi uz i izvan sveta koji znamo. Mora da je govorila o Teritorijama. Upotrebivši izraz iz Poovog 'Gavrana', taj drugi svet nazvala je 'noćnom plutonskom obalom', što je od nekoga kao Tanzi prilično dobro, ali se nikako ne može primeniti na magične Teritorije. Gorg je rekao Tanzi da je u njegovom svetu sve u plamenu, a čak ni Spaljene Zemlje ne odgovaraju tom opisu. Džek se seća Spaljenih Zemalja, i neobičnog voza koji je prevezao njega i Racionalnog Ričarda, tada bolesnog, iznurenog Racionalnog Ričarda, preko te velike crvene pustinje. Tamo su živela čudna stvorenja, ljudi-aligatori i ptice sa licima bradatih majmuna, ali svakako nije bila u plamenu. Spaljene Zemlje bile su proizvod neke davne katastrofe, a ne mesto neugašenih požara. Šta je ono Tanzi rekla? Veliko, ogromno mesto od same vatre... I diže se u nedogled. Šta je to videla, prema kakvom joj je pejzažu Gorg otvorio pogled? Zvučalo je kao da se radi o visokoj zapaljenoj kuli, ili nekakvoj drugoj visokoj zgradi u plamenu. Goruća kula, goruća zgrada u gorućem svetu - kako to mogu da budu Teritorije? Džek je u poslednjih čertdeset osam sati dvaput pohodio Teritorije, i ono što je video bilo je divno. Više nego divno - pročišćavajuće. Najdublja istina koju Džek zna o Teritorijama jeste da ga prožima neka vrsta svete magije: magije koju je prepoznao u Džudi Maršal. Zahvaljujući toj magiji, Teritorije mogu da prenesu čudestan blagoslov na ljudska bića. Život one neobično čvrste, voljene žene koja zbija šalu sa Bilom Taunsom gore na ekranu spasio je predmet iz Teritorija. Zato što je bio na Teritorijama - a možda i zato što je nosio Talisman - skoro svaki konj na koga se Džek kladi stiže prvi na cilj, svaki paket deonica koje kupi utrostruči vrednost, a svaka ruka pokera koju mu podele odnese sve pare sa stola. O kakvom onda svetu Tanzi govori? I šta joj znači ono da je Gorg prošao kroz plameni otvor? Kada se juče prebacio tamo, osetio je nešto neveselo, nezdravo, daleko na jugozapadu, i pretpostavio je da se tamo nalazi Ribarev dvojnik. Ubije li Ribara, ubiće i parnjaka; nije važno ko padne prvi, to će ubiti i drugog. Ali... Nešto se i dalje nije uklapalo. Kada putujete između svetova, samo preskočite - ne palite rub sveta i protrčavate kroz njega u drugi. Nekoliko minuta pre dvanaest, glasove sa ekrana zaglušuje tutnjava motora. "Ovaj, gospodine, možda ne bi bilo loše da se izvučete dok je vreme", kaže Mun. "To je..." "Gromovita Petorka", kaže Džek. "Znam."

259

"U redu. Kažem to samo zato što ih se neki gosti na smrt plaše. Ali dok god ih ne dirate, neće ni oni vas." "Znam. Ništa ne brinite." "'Oću da kažem, ako ih častite pivom ili tako nešto, zagotiviće vas." Džek se spušta sa stolice i okreće prema šankeru. "Lestere, nema razloga za nervozu. Dolaze da se nađu sa mnom." Lester trepće. Džek po prvi put primećuje da su mu obrve tanke i izvijene, kao kod nekog kicoša iz dvadesetih godina veka. "Bolje da odmah natočim bokal Kingslendskog." Uzima bokal ispod šanka, postavlja ga ispod slavine Kinglendskog svetlog, i otvara ventil. U bokal počinje da teče i penuša debela struja zlatne tečnosti. Zvuk motora pretvara se u riku ispred zgrade, a onda prestaje. Nosonja Sen Pjer upada na vrata, na čelu grupe u kojoj su Dok, Miš, Soni i Kajzer Bil. Izgledaju kao Vikinzi, i Džeku je drago što ih vidi. "Smrdo, isključuj jebeni televizor", urla Nosonja. "I nismo došli ovamo da pijemo, zato isprazni taj bokal u sudoperu. Ionako točiš samu penu. Kada završiš, tornjaj se u kuhinju kod mame. Naš pos'o sa ovim čovekom ništa te se ne tiče." "Važi, Nosonjo", kaže Mun drhtavim glasom. "Za sekund ću." "Tol'ko ti i dajem", kaže Nosonja. Nosonja i ostali ređaju se ispred šanka i zagledaju se, kako ko, u Smrdljivog i u Džeka, s tim što ovog drugog gledaju ljubaznije. Miš i dalje ima pletenice, a ispod očiju je namazao neko crno sredstvo protiv odsjaja kao da je igrač ragbija. Kajzer Bil i Soni ponovo su vezali grive u repove. Pivo i pena ističu iz bokala u slivnik. "U redu, momci", kaže Mun. Udaljava se duž šanka i nestaje iza ugla. Čuje se kako se zatvaraju vrata. Članovi Gromovite Petorke staju u vrstu ispred Džeka. Većina drži prekrštene mišićave ruke na grudima. Džek gura tanjir od sebe, ustaje i kaže: "Da li je neko od vas do večeras čuo za Džordža Potera?" www.bosnaunited.net Sedeći oslonjen na ivicu bilijarskog stola najbližeg ulaznim vratima, Džek je okrenut prema Nosonji i Doku, koji se naginju napred na barskim stolicama. Kajzer Bil stoji pored Nosonje, sa jednim prstom na usnama i pognute glave. Miš leži ispružen na drugom bilijarskom stolu, glave poduprte rukom. Udarajući jednom pesnicom u drugu i mršteći se, Soni šeta tamo-ovamo između šanka i džuboksa. "Siguran si da nije rekao 'Čemerna kuća'17, kao onaj Dikensov roman?" kaže Miš. "Siguran sam", kaže Džek, podsetivši se da ne bi trebalo da se iznenađuje svaki put kada neki od ovih momaka pokaže da je išao na koledž. "Rekao je 'Crna kuća'." "Sine, gotovo da bih mogao..." Miš trese glavom. "Kako kažeš da se zvao preduzimač?" pita Nosonja. 17

Bleak House – naslov Dikensovog romana, koga je ovaj prevodilac uzeo slobodu da prevede kao Čemerna kuća bez obzira na to kako je kod nas preveden, zbog zvučne sličnosti sa Crnom kućom na koju pisci romana očigledno ciljaju – prim. prev.

260

"Bernsajd. Ime mu je verovatno bilo Čarls, a neki su ga znali i kao 'Cakanog'. Pre mnogo godina, pre nego što je promenio prezime, prezivao se nešto kao 'Bostan'." "Bostan? Bernštajn?" "Nemam pojma", kaže Džek. "I misliš da je to Ribar?" Džek klima glavom. Nosonja zuri u njega kao da želi da mu vidi potiljak. "Koliko si siguran u to?" "Devedeset devet odsto. Podmetnuo je polaroide u Poterovu sobu." "Prokletstvo." Nosonja silazi sa stolice i odlazi iza šanka. "'Oću da se uverim da niko ne previđa nešto očigledno." Saginje se i uspravlja sa telefonskim imenikom u ruci. "Razumete na šta mislim?" Nosonja otvara knjigu na šanku, i prevlači debeli prstom po stupcu sa imenima. "Nema Bernsajda. Šteta." "Ipak, bila je dobra ideja", kaže Džek. "Jutros sam i ja to uradio." Soni zastaje na povratku od džuboksa i upire prstom u Džeka. "Kol'ko ima otkako je prokleta stvar sagrađena?" "Skoro trideset godina. Tokom sedamdesetih." "Jebi ga, tada smo još bili klinci, tamo u Ilinoisu. Kako bismo mogli da znamo za takvu kuću?" "Muvate se okolo. Pomislio sam da je sasvim moguće da ste je pritom negde videli. Osim toga, mesto je sablasno. O takvim mestima obično kruže priče." Bar u normalnim slučajevima, razmišlja Džek. U normalnim slučajevima, uklete kuće postaju takve pošto nekoliko godina ostanu napuštene, ili zato što se u njima dogodilo nešto strašno. U ovom slučaju, čini mu se, strašna je sama kuća, i ljudi koji bi inače pričali o njoj jedva pamte da su je videli. Sudeći prema Dejlovom odgovoru, Crna kuća je nestala u svojoj nepostojećoj senci. Progovara: "Razmislite o ovome. Pokušajte da se prisetite. Tokom godina koje ste proživeli u Frenč Lendingu, jeste li ikada čuli za kuću o kojoj se govori da je ukleta? Čini se da je Crna kuća ozleđivala ljude koji su je gradili. Radnici su mrzeli to mesto; plašili su ga se. Pričali su da više ne vidiš svoju senku kada joj priđeš. Tvrdili su da je bila ukleta dok su još radili na njoj! Na kraju su svi otkazali posao, i Bernsajd je sam morao da dovrši radove." "Onda mora da je negde izdvojena", kaže Dok. "Ta stvar očigledno ne čuči negde naočigled svih. Nije u nekom naselju kao što je recimo Libertivil. Nećete je naći u Prolazu Robina Huda." "Tako je", kaže Džek. "Trebalo je to ranije da pomenem. Poter mi je rekao da je sagrađena malo podalje od onoga što je nazvao 'put', na nekoj čistini. To znači da se nalazi u šumi, Dok. U pravu si. Izdvojena je." "Hej, hej, hej", javlja se Miš, prebacuje noge sa jedne strane bilijarskog stola i uz stenjanje se uspravlja. Oči su mu čvrsto zatvorene, a mesnatom šakom se pridržava za čelo. "Kad bih samo mog'o da se setim..." Ojađeno ječi. "Čega?" Nosonjin glas dvostruko je glasniji nego obično, a reč zvuči kao da je kocka kaldrme tresnula na betonski pločnik.

261

"Znam da sam vid'o to jebeno mesto", kaže Miš. "Čim si počeo da govoriš o tome, imao sam osećaj da mi zvuči odnekud poznato. Imao sam ga negde u glavi, ali nikako da izbije na površinu. Kad god bih pokušao da razmišljam o tome - znate, da pokušam da se setim - video sam samo neka iskričava svetla. Kada je Džek rekao da je to negde zavučeno u šumi, sinulo mi je o čemu govori. Pojavila mi se slika mesta. Okruženog tim iskričavim svetlima." "To mi baš ne liči na Crnu kuću", kaže Džek. "Jeste, jeste. Svetla nisu stvarno bila tamo, nego sam ih ja video." Miš nudi ovo objašnjenje kao da je savršeno razumno. Soniju se otima kratak lavež smeha, a Nosonja odmahuje glavom i kaže: "Sranje." "Ne kapiram", kaže Džek. Nosonja gleda u Džeka, diže prst, i pita Miša: "Govorimo li o julu, ili avgustu pre dve godine?" "Jašta", kaže Miš. "Leto Božanskog Esida." Gleda u Džeka i smeši se. "Pre dve godine, nabavili smo taj neverovatni, fenomenalni esid. Progutaš tabletu, i imaš pet ili šes' sati najneverovatnijih ludorija u glavi. Niko nikada nije imao loše iskustvo sa tim. Stvar je otkidala, ako razumeš šta hoću da kažem?" "Mislim da mogu da zamislim", kaže Džek. "Mog'o si da radiš pos'o dok si na tome. Mog'o si da voziš, čoveče. Da uzjašeš makinu, i šibneš se 'de ti dune. Normalni poslovi bili su dečja igra. Nisi bio sjeban, već moćniji nego ikad." "Timoti Liri nije bio baš toliko blesav", kaže Dok. "Bože, kako je to bila moćna stvar", kaže Miš. "Trošili smo je dok je trajala, a onda je bilo gotovo. Cela ta stvar sa esidom. Ako nisi mogao da nabaviš njega, nije imalo smisla uzimati bilo šta drugo. Nikada nisam provalio odakle je dolazio." "Bolje da ne znaš", kaže Nosonja. "Veruj mi." "Znači, bio si na esidu kada si video Crnu kuću?" kaže Džek. "Naravno. Zato i jesam video svetla." Veoma staloženo, Nosonja pita: "U redu, gde je, Mišu?" "Ne znam tačno. Ali sačekaj, Nosonjo, pusti me da ispričam. Tog leta sam se smuvao sa Malom Nensi Hejl, sećaš se?" "Naravno", kaže Nosonja. "Bila je to vraška šteta." Baca pogled prema Džeku. "Mala Nensi je umrla odmah posle tog leta." "Hteo sam da crknem od tuge", kaže Miš. "Kao da je odjednom postala alergična na vazduh i sunce. Neprestano joj je bilo muka. Izbijali su joj osipi svuda po telu. Nije mogla da podnese da bude napolju, jer joj je svetlost ozleđivala oči. Dok nije mogao da otkrije šta joj je, pa smo je odvezli u onu veliku bolnicu u La Rivijeru, ali ni tamo nisu uspeli ništa da nađu. Razgovarali smo sa par tipova sa Meja, ali ni oni nisu bili od pomoći. Umrla je u mukama, čoveče. Srce da ti prepukne kada vidiš. Meni bar jeste." Jedan dug trenutak ćuti, zagledan u trbuh i kolena, i za to vreme niko ne progovara. "U redu", Miš konačno prekida tišinu. "Evo čega se sećam. U subotu, Mala Nensi i ja tripovali smo na Božanskom, i vozili se obilazeći mesta koja smo

262

voleli. Skoknuli smo do parka pored reke u La Rivijeru, odvezli se do Psećeg Ostrva i Vidikovca. Okrenuli smo u ovom pravcu i otišli do litice - prelepo, čoveče. Posle toga nam se nije išlo kući, pa smo se još malo vozili okolo. Mala Nensi je spazila znak ZABRANJEN PROLAZ pored kojeg mora da sam pre toga prošao hiljadu puta a da ga nisam primetio." Gleda u Džeka. "Nisam siguran, ali mislim da je bilo na putu broj 35." Džek klima glavom. "Da nismo bili na Božanskom, verujem da ona ni tada ne bi videla taj znak. Čoveče, sada mi se sve vraća. 'Šta je ono?' pitala je, i kunem se da sam morao da pogledam dva ili tri puta pre nego što sam ugledao znak - bio je sav ulubljen i iskrivljen, sa nekoliko zarđalih rupa od metaka. Bio se nekako naherio unazad među drveće. 'Neko ' ne želi da skrećemo na taj put", rekla je Mala Nensi. 'Šta li kriju, pitam se?' Nešto u tom smislu. 'Koji put?' velim ja, a onda ga vidim. Jedva se mogao nazvati putem. Taman toliko širok da prođe automobil, ako nije od većih. Sa obe strane debela stabla. Ma nisam zapravo ni verovao da tamo ima ičeg zanimljivog, osim možda neke stare šupe. Osim toga, nije mi se sviđalo kako izgleda." Okrzne pogledom Nosonju. "Kako to misliš da ti se nije sviđalo kako izgleda?" pita Nosonja. "Video sam te da zalaziš na mesta za koja si dobro znao da su loša. Jesi l' to počeo da prodaješ misticizam, Mišu?" "Nazovi to kako jebeno 'oćeš. Pričam ti kako je bilo. A bilo je kao da je taj znak govorio DRŠTE SE PODALJE AKO VAM JE ŽIVOT MIO. Imao sam loš osećaj dok sam ga gledao." "U vezi loših mesta", upada Soni. "Viđao sam loša mesta. Ne žele da zalaziš tamo, i daju ti to do znanja." Nosonja mu upućuje pogled iskosa, i kaže: "Briga me koliko je to mesto zlo. Ako je Ribar tamo, i ja idem tamo." "A ja s tobom", kaže Miš, "ali saslušaj me do kraja. Hteo sam da prekinem stvar i odvezem se sa njom na pečeno pile ili tako nešto, što bi u kombinaciji sa Božanskim imalo ukus raja, ili kako je to već Kolridž rekao, ali se Mala Nensi zainatila baš zato što je imala isti osećaj kao ja. Bila je to preduzimljiva ženska, čoveče. I tvrdoglava. Zato sam skrenuo tamo, a Mala Nensi mi se zalepila za leđa, govoreći: 'Ne budi strina, Mišu, nagari malo", pa sam malo dod'o gas, iako mi se sve činilo uvrnuto i posrano, al' sam ispred video samo stazu kako krivuda među stabla, i neka sranja za koja sam znao da nisu tamo." "Kao, recimo...?" pita Soni, tonom koji zvuči kao naučna znatiželja. "Neka mračna obličja koja su se privlačila do ivice staze i motrila iz šume. Nekoliko ih se zaletelo prema meni, ali sam prošao kroz njih k'o kroz dim. Šta ja znam, možda jesu bila dim." "Zajebi, sve je to bilo od esida", kaže Nosonja. "Možda, ali nije izgledalo tako. Osim toga, Božanski se nikada nije okretao na zlo, sećaš se? Nije vukao na tamnu stranu. Bilo kako bilo, pre nego što se zagovnalo, odjednom sam se setio Kiz Martin. Dobro se sećam da jesam. Bilo je kao da praktično

263

mogu da je vidim kako stoji ispred mene - izgledala je isto kao kad su je unosili u ambulantna kola." "Kiz Martin", kaže Nosonja. Miš se okreće Džeku. "Kiz je bila cura sa kojom sa izlazio dok smo bili na fakultetu. Stalno nas je moljakala da se poveze sa nama, i Kajzer je jednog dana rek'o da može da pozajmi njegov motor. Kiz se oduševila k'o kuče, čoveče, bila je luda za tim. A onda se prevrnula pre neke pišljive grančice. Mislim da je bila..." "Malo veća od grančice", kaže Dok. "Grana. Možda tri-čet'ri centimetra u promeru." "Što je sasvim dovoljno da ti poremeti ravnotežu, naročito ako nisi navik'o na teške mašine", kaže Miš. "Prešla je preko te grane, motor se prevrnuo, i Kiz je izletela iz sedišta i tresnula na put. Skoro mi je stalo srce, čoveče." "Znao je da je ugasila čim sam se dovoljno približio da vidim ugao pod kojim joj je bio iskrivljen vrat", kaže Dok. "Nije vredelo čak ni da se pokušava sa oživljavanjem. Pokrili smo je jaknama, a ja sam se odvez'o da pozovem hitnu pomoć. Deset minuta kasnije utovarili su je u kola. Jedan od momaka prepoznao me je iz vremena kad sam radio na Intervencijama, i zato nisu pravili frku." "Pitam se da li si zaista bio lekar", kaže Džek. "Završio sam praksu iz hirurgije na faksu, a onda sam dig'o ruke od svega." Dok mu se osmehuje. "Visiti sa momcima i petljati se oko pravljenja piva zvučalo je zabavnije nego provodite dane seckajući ljude." "Mišu", kaže Nosonja. "Da. Upravo sam bio stig'o do mesta gde je staza zavijala, i lepo mi se činilo da Kiz stoji ispred mene. Žmurila je, a glava joj je visila k'o list koji samo što nije opao. Bre, čoveče, pomislio sam, ovo mi sada nije bilo potrebno da vidim. Ponovo sam osećao isto - kao onog dana kad je Kiz pala sa motora. Bolesnu stravu. Da, to je prava reč, bolesna strava. "Onda smo prošli krivinu, i tada sam začuo tog psa kako reži negde u šumi. I taj nije tek režao, nego je režao. Kao da tamo ima dvajes' krupnih pasa, i besnih k'o sam đavo. Imao sam osećaj da će mi se raspući glava. Pogledao sam napred da vidim ne juri li prema nama čopor vukova ili nešto slično, i trebalo mi je vremena da shvatim da je uvrnuta senovita stvar koju sam tamo video bila kuća. Crna kuća. "Mala Nensi počela je da me treska po leđima i po glavi, vrišteći da stanem. Verujte mi, bio sam potpuno za, jer nipošto nisam hteo da prilazim tom mestu. Zakočio sam, a Mala Nensi je skočila sa motora i počela da povraća pored staze. Držala se za glavu, i povraćala dušu. Osećao sam da mi se noge pretvaraju u gumu, kao da mi nešto teško pritiska grudi. Ta stvar, šta god je bila, i dalje je besnela u šumi, i zvučala kao da se primiče. Ponovo sam pogledao napred, i učinilo mi se da se ta ružna kućerina pruža duboko u šumu, kao da se zavlači u nju, iako je stajala nepokretno. Što ste je više gledali izgledala je veća! Onda sam ponovo ugledao ona iskričava svetla kako lebde oko nje, i izgledala su opasno - Odbi', govorila su mi, tornjaj se odavde, Mišu. Na trem se naslanjao još jedan znak ZABRANJEN PROLAZ, i taj znak, čoveče... taj znak je nekako sevao, kao da poručuje OVAJ PUT SE NE ŠALIM, DRUGAR.

264

"Glava je 'tela da mi se rascepi nadvoje, ali je Mala Nensi bila iza mene na motoru, oklembešena kao vreća, pa sam nagario makinu, okrenuo i zapalio nazad. Kad smo stigli kod mene, pala je u krevet i tri dana nije ustajala. Što se mene tiče, jedva sam se sećao šta se dogodilo. Čitava stvar bila je u nekakvom mraku. U mraku koji mi je bio u glavi. Ali ionako jedva da sam imao vremena da razmišljam o tome, pošto se Mala Nensi razbolela i morao sam da se brinem o njoj kad god nisam bio na poslu. Dok joj je dao neke lekove za obaranje temperature i malo je živnula, tako da smo ponovo mogli da pijemo pivo i pušimo šit i vozikamo se okolo kao pre, ali nikada više nije bila ona stara. Krajem avgusta ponovo se razbolela, i morao sam da je smestim u bolnicu. U drugoj nedelji septembra, i pored toga što se borila kao lavica, Mala Nensi je preminula." "Kolika je bila Mala Nensi?" pita Džek, zamišljajući ženu krupnu otprilike kao Miš. "Mala Nensi Hejl bila je otprilike istog rasta i građe kao Tanzi Freno", kaže Miš, koji kao da je iznenađen ovim pitanjem. "Kada bi mi stala na dlan, mogao bih da je podignem jednom rukom." "I nikada ni sa kim nisi razgovarao o ovome?" kaže Džek. "Kako sam mogao?" pita Miš. "Prvo, bio sam lud od brige zbog Male Nensi, a onda mi je naprosto isparilo iz glave. Opičene stvari se tako ponašaju, čoveče. Umesto da se urežu, izbrišu se." "Tačno znam na šta misliš", kaže Džek. "Ja takođe, čini mi se", kaže Nosonja, "ali bih rekao da ti je Božanski tada totalno skenjao pamet. Ali mesto jesi video - Crnu kuću, mislim." "Tako je", kaže Miš. Nosonja se okreće Džeku. "A ti tvrdiš da je Ribar, taj Bernsajd, sagradio." Džek klima glavom. "Znači da možda živi tamo, i da je postavio gomilu sprava da otera uljeze." "Moguće je." "Onda mislim da bi trebalo da pustimo Miša da nas povede do tridesetpetice i da vidimo možemo li da nađemo taj puteljak o kojem je govorio. Ideš li sa nama?" "Ne mogu", kaže Džek. "Moram prvo da vidim nekoga u Ardenu, nekoga ko verujem da takođe može da nam pomogne. Ona je takođe deo slagalice, ali ne mogu to da vam objasnim pre nego što je vidim." "Ta žena nešto zna?" "Oh da", kaže Džek. "Ona svakako nešto zna." "U redu", kaže Nosonja, i spušta se sa stolice. "Kako hoćeš. Ali posle moramo da popričamo." "Nosonjo, želim da budem sa vama kada budete ulazili u Crnu kuću. Šta god budemo morali da uradimo tamo, šta god budemo videli..." Džek zastaje, nastojeći da pronađe prave reči. Nosonja se klati na petama, praktično izvan sebe od nestrpljenja da pođe u potragu za Ribarevim gnezdom. "Trebaću vam tamo. U ovoj stvari se krije više nešto što se čini, Nosonjo. Ubrzo ćete znati o čemu govorim, i bićete spremni da se suočite sa tim - mislim da to važi za sve vas - ali da sam

265

pokušao sada da vam objasnim, ne biste mi poverovali. Kada dođe vreme, biću vam potreban da vam pomognem da prođete kroz to, ako uopšte budemo imali priliku. Biće vam drago što sam sa vama. Stigli smo do opasne tačke, i niko od nas ne želi da uprska stvar." "Zašto misliš da bih uprskao?" pita Nosonja sa varljivom blagošću. "Zato što bi uprskao svako ko nema kompletnu sliku. Idite tamo. Vidite da li Miš može da nađe kuću koju je pre dve godine video. Osmotrite mesto. Ne ulazite u kuću - za to sam vam potreban ja. Kada osmotrite, vratite se ovamo, a ja ću vam se pridružiti čim budem mogao. Trebalo bi da se vratim do pola tri, najkasnije do tri." "Gde to ideš u Ardenu? Možda bude potrebno da te pozovem." "Luteranska bolnica Francuskog okruga. Odelenje D. Ako ne uspete da me dobijete, ostavite poruku kod doktora Spiglmena." "Odelenje D, a?" kaže Nosonja. "U redu, izgleda da su danas svi ludi. Izgleda, takođe, da moram da se zadovoljim time što ću baciti pogled na kuću, pod uslovom da mi danas popodne objasniš sve te delove zagonetke koje sam preglup da shvatim." "Uskoro, Nosonjo. Približavamo se. A za tebe nikada ne bih rekao da si glup." "Izgleda da si zaista bio vraški dobar policajac", kaže Nosonja. "I pored toga što mislim da je polovina onoga što govoriš obična kenjaža, ne mogu da ti ne verujem." Okreće se i treska pesnicama po šanku. "Smrdo! Možeš da se vratiš. Dovlači to bledo dupe iz kuhinje." 19. Džek izlazi za Gromovitom Petorkom na parking, i na trenutak ga ostavljamo da se sam zaputi putem broj 93 na sever, u susret vidikovcu i zaključanom carstvu Džudi Maršal. Kao i Džek, motordžije su se zaputile u nepoznato, ali njihovo nepoznato leži na putu broj 35 i na zapadu, u oblasti gde se neprestano taloži prošlost, a nas zanima šta će tamo pronaći. Ovi ljudi se ne čine nervozni; i dalje odišu onim ogromnim pouzdanjem sa kojim su upali u Send Bar. U stvari, oni nikada ne pokazuju nervozu, jer situacije koje druge ljude čine zabrinutima ili uzrujanima kod njih izazivaju želju za nasiljem. Strah na njih takođe utiče drugačije nego na druge ljude: u retkim trenucima kada su osetili strah, težili su tome da uživaju u njemu. U njihovim očima, strah predstavlja bogomdanu priliku da se zajednički usredsrede. Zahvaljujući nesvakidašnjoj slozi, njihova usredsređenost je zadivljujuća. Za nas koji nismo članovi bande motociklista niti marinci, zajedništvo je tek nešto više od samilosnog poriva da utešimo prijatelja u nevolji; za Nosonju i njegovu veselu družinu, zajedništvo je sigurnost da će neko uvek da ti pokriva leđa. Zavise jedan od drugoga, i znaju da je tako. Za Gromovitu Petorku, sigurnost doslovno leži u brojnosti. Ali susret prema kojem tutnje nema nikakve sličnosti sa onim što su ikada iskusili. Crna kuća je nešto sasvim novo, i ta novost - i neobičnost Miševe priče svakom od njih zavlači pipke u utrobu.

266

Osam milja zapadno od Sentralije, gde ravnice oko Potsijevog trideset godina starog građevinskog projekta prelazi u dugački potez šuma što se proteže sve do Makstonovog doma, Miš i Nosonja voze uporedo ispred ostalih. Po treći put odmahnuvši glavom, Miš propraća taj pokret zamahom ruke unazad koji poručuje Skini mi se, reći ću kada stignemo tamo. Nosonja usporava i zaostaje; Soni, Kajzer Bil i Dok automatski pretpostavljaju da im Nosonja time daje signal, i raspoređuju se u kolonu po jedan. Na čelu kolone, Miš osmatra desnu stranu puta. Zna da puteljak nije lako opaziti, i da je sada sigurno još više zarastao nego pre dve godine. Pokušava da uoči izubijanu belu ploču znaka ZABRANJEN PROLAZ. I ona je verovatno skrivena među rastinjem. Usporava na trideset pet milja na sat. Četvorica iza njega izvežbano usklađuju brzinu sa njim. Miš je jedini član Gromovite Petorke koji je video njihovo odredište, i duboko u duši jedva veruje da se ponovo uputio tamo. Lakoća sa kojom su sećanja isplovila iz svojeg mračnog zakutka isprva ga je obradovala. Sada, međutim, umesto osećanja da je bez napora prizvao zaboravljeni deo svojeg života muči ga osećaj da se ponovo izložio pogibelji tog izgubljenog popodneva. Tadašnja smrtna opasnost – a nimalo ne sumnja da se nekakva strahotna i pogubna sila očešala o njega u znak upozorenja – sada je samo veća. Sećanje je povratilo kukavni zaključak koji je odavno bio potisnuo: da je jezivo zdanje koje je Džek Sojer nazvao Crnom kućom ubilo Malu Nensi Hejl isto kao da se obrušilo na nju. Više moralna nego fizička, ružnoća Crne kuće izdisala je otrovna isparenja. Malu Nensi ubili su nevidljivi otrovi sa one ruke upozorenja; Miš sada mora bez treptanja da se suoči sa tim saznanjem. Oseća njene šake na ramenima: tanke kosti u njima pokrivene su mesom koje se raspada. Da sam imao metar i šezdeset i pedeset kila umesto metar i devedeset i sto četrdeset kila, sada bih se i ja raspadao, razmišlja. Miš može da traži uski puteljak i znak pored njega očima pilota lovca, ali će neko drugi morati da ga opazi, jer on nikada neće. Njegova podsvest je glasala, i odluka je bila jednoglasna. Svi ostali, Soni, Dok, Kajzer, pa čak i Nosonja, takođe su povezali smrt Male Nensi sa Crnom Kućom, i napravili isto poređenje visine i težine. Ali Soni Kantinaro, Dok Emberson, Kajzer Bil Strasner, a ponajviše Nosonja Sen Pjer, veruju da je otrov koji okružuje Crnu kuću smućkan u laboratoriji, od ljudskih bića koja su znala šta rade. Njih četvorica osećaju ono staro, primitivno pouzdanje koje im daruje međusobna blizina i koje ih je držalo još od koledža; ako ih išta tera da se osećaju nesigurno, to je činjenica da Miš Bauman, a ne Nosonja, predvodi kolonu. Iako je Nosonja pristao da pusti Miša napred, Mišev položaj na čelu ima prisenak neposlušnosti, pobune: poredak njihovog sveta je jedva primetno poremećen. Dvadesetak metara pre granice Makstonovog poseda, Soni odlučuje da okonča farsu, ubrzava, prestiže svoje prijatelje i počinje da vozi uporedo sa Mišem. Miš baca pomalo zabrinut pogled prema njemu, i Soni mu daje znak da stane pored puta. Kada su se svi zaustavili, Miš kaže: "U čemu je problem, Soni?" "U tebi", kaže Soni. "Ili si promašio odvajanje, ili je čitava tvoja priča sranje." "Rekao sam da nisam siguran gde je." Sa neizmernim olakšanjem primećuje da mu mrtve šake Male Nensi više ne počivaju na ramenima.

267

"Naravno da nisi. Kad si bio odvaljen od esida!" "Od dobrog esida." "Pa, koliko ja znam, tamo napred nema nikakvog skretanja. Do doma matorih prdonja pruža se samo drveće." Miš osmatra deo puta ispred njih kao da bi puteljak ipak mogao da bude tamo, iako zna da nije. "Sranje, Mišu, praktično smo u varoši. Odavde se gotovo vidi Kraljičina ulica." "Da", kaže Miš. "Jeste." Ako se domogne Kraljičine ulice, razmišlja, one šake se više nikada neće spustiti na njega. Nosonja gura svoj 'elektra glajd' do njih, i kaže: "Šta jeste, Mišu? Jeste negde iza nas, ili negde drugde?" Mršteći se, Miš okreće glavu da pogleda nazad niz put. "Bog ga ubio, mislim da je negde ovde, ako onog dana nisam bio totalno odlepio." "A tako nešto nikako nije moglo da se dogodi, je li?" kaže Soni. "Osmotrio sam svaki pedalj zemljišta koje smo prošli, i prokleto sam siguran da nisam video nikakav put. A ti, Nosonjo? A znak ZABRANJEN PROLAZ, jesi li možda video tako nešto?" "Ne kapiraš", kaže Miš. "To sranje ne želi da bude primećeno." "Možda je trebalo da skokneš do odelenja D sa Sojerom", kaže Soni. "Tamo obaška cene vizionare." "O'ladi, Soni", kaže Nosonja. "Ja sam već bio ovde, a ti nisi", kaže Miš. "Koji od nas onda zna o čemu govori?" "Dosta sam slušao obojicu", kaže Nosonja. "I dalje misliš da je negde duž ovog puta, Mišu?" "Koliko mogu da se setim, da." "Onda nam je promakao. Vratićemo se i proveriti ponovo, i ako ga ne nađemo, tražićemo negde drugde. Ako nije ovde, sigurno je negde između dveju dolina na devedeset trojki, ili u šumi na padini koja vodi prema vidikovcu. Imamo vremena na pretek." "Zbog čega si tako siguran?" pita Soni. Blago nespokojstvo zbog onoga što bi tamo mogli da pronađu čini ga ratobornim. Radije bi se vratio u Send Bar da sjuri kriglu 'kingslenda' i zeza Smrdljivog nego što traći vreme smucajući se lokalnim putevima. Nosonja ga posmatra, sa munjama u očima. "Znaš li neko drugo mesto sa dovoljno drveća da bi moglo da se nazove šumom?" Soni se smesta povlači. Nosonja nikada neće odustati i vratiti se u Send Bar. Suviše je zagrizao u ovo. Najviše zbog Ejmi, ali delom i zbog Džeka Sojera. Sojer je ono veče ostavio silan utisak na Nosonju, eto šta se dogodilo, i Nosonja sada veruje da je sve što taj tip kaže suvo zlato. Soniju to nema nikakvog smisla, ali Nosonja je taj govori šta se radi, i Soni pretpostavlja da će bar neko vreme da trčkaraju okolo kao agenti pripravnici. Soni planira da popriča sa Mišem i Kajzerom. Dok će uvek da se složi sa Nosonjom, ali druga dvojica umeju da poslušaju glas razuma.

268

"U redu, onda", kaže Nosonja. "Precrtavamo potez odavde do Kraljičine ulice. Znamo da tamo nema nikakvog jebenog puteljka. Vratićemo se deo puta koji smo već prošli i potražiti ponovo. U koloni po jedan. Mišu, ti si ponovo na čelu." Miš klima glavom i priprema se da ponovo oseti one šake na ramenima. Turirajući svojeg 'fet boja', polazi napred i zauzima mesto prvog u koloni. Nosonja polazi za njim a Soni za Nosonjom, dok su Dok i Kajzer na poslednja dva mesta. Pet pari očiju, razmišlja Soni. Ako ga ovaj put ne ugledamo, nikad nećemo. A nećemo, zato što je taj prokleti puteljak pola države daleko odavde. Kada su Miš i njegova ženska tripovali na Uzvišenom, mogli su da prevale stotine milja i da veruju da su se provozali u krug oko bloka. Svi motre na suprotnu stranu puta i ivicu šume. Pet pari očiju, kako je to Soni opisao, vide nenarušenu liniju hrastova i borova. Miš vozi tempom koji je negde između brzog hoda i lakog trčkaranja, i stabla sporo promiču u suprotnom pravcu. Pri ovoj brzini mogu da vide mahovinu na stablima hrastova i svetle mrlje sunčeve svetlosti na šumskom tlu, koje je braonkasto sive boje i podseća na sloj čupavog somota. Iza prvog, stražarskog niza prostire se skriveni svet ravnih stabala, zraka svetlosti i jaruga. U tom svetu, staze koje nisu staze krivudaju između debelih trupaca kao kroz lavirint i vode do tajanstvenih čistina. Soni odjednom postaje svestan plemena veverica koje izvode veveričju gimnastiku u prepletu grana ispod lisnatog krova. Zajedno sa vevericama, otkriva mu se i čitav svet ptica. Sve ga ovo podseća na duboke šume Pensilvanije koje je istraživao kao dečak, pre nego što su roditelji prodali kuću i preselili se u Ilinois. Te šume ispunjavale su ga ushitom koji nije pronašao nigde drugde. Ubeđenje da je Miš pobrkao stvari i da traže na pogrešnom mestu se produbljava. Maločas je pomenuo loša mesta, od kojih je video bar jedno za koje je apsolutno siguran da je bilo takvo. Prema Sonijevom iskustvu, loša mesta, ona koja vam daju do znanja da niste dobrodošli, obično su na ili u blizini granice. U leto kada je završio srednju školu, on i dva njegova najbolja druga, takođe zaluđenika za motocikle, povezli su se do Rajs Lejka u Viskonsinu, gde je imao dve rođake koje su bile dovoljno zgodne da ih upozna sa drugarima. Sal i Hari su bili očarani devojkama, a devojke su smatrale da su motordžije seksi i egzotični. Posle nekoliko dana koje je proveo kao peti točak (ili peti i šesti točak, zavisno od toga šta se broji), Soni je predložio da produže izlet za nedelju dana i, u cilju proširenja obrazovanja, otpraše dole do Čikaga i potroše ostatak novca na pivo i kurve pre nego što se vrate kući. Sal i Hari su pozdravili zamisao, i treće večeri u Rajs Lejku natovarili vreće za spavanje na motore i odgrmili što su bučnije mogli na jug. Do deset sati uspeli su da se potpuno izgube. Možda je to bilo zbog piva, ili nepažnje, ali su iz ovog ili onog razloga odlutali sa glavnog puta da bi se, u dubokoj pomrčini seoske noći, našli na rubu gotovo nepostojećeg gradića po imenu Harko. Harko nije bio na njihovoj mapi sa benzinske pumpe, ali je morao biti u blizini granice Ilinoisa, sa jedne ili druge strane. Činilo se da se Harko sastoji od napuštenog motela, ruševne prodavnice i praznog mlina za žito. Kada su dečaci stigli do mlina, Sal i Hari su zakukali kako su iscrpljeni i gladni i kako žele da se vrate i provedu noć u motelu.

269

Pošto nije bio ništa manje umoran, Soni se odvezao nazad sa njima; istog trenutka kada su kročili u mračno prednje dvorište motela, osetio je loš predosećaj u vezi mesta. Vazduh se činio teži, tama mračnija nego što bi trebalo da bude. Činilo mu se da je mesto posednuto nekim zlokobnim i nevidljivim prisustvima. Gotovo da je mogao da ih razazna kako promiču između kućica. Sal i Henri su mu se narugali zbog loših slutnji: bio je kukavica, peško, curica. Provalili su vrata i razmotali vreće u goloj, prašnjavoj pravougaonoj prostoriji. On je svoju preneo preko ulice i prespavao na livadi. Probudio se u svitanje, lica vlažnog od rose. Skočio je na noge, ispišao se u visokoj travi, i proverio motore parkirane preko puta. Bili su tamo, sva tri, naslonjeni na papučice ispred provaljenih vrata. Ugašeni neonski natpis na ulazu u dvorište glasio je MLADENAČKO GNEZDO. Prešao je uski put i prevukao dlanom preko vlage na sedištima motocikala. Iz sobe gde su spavali njegovi drugovi dopirao je čudan zvuk. Smesta osetivši zebnju, Soni je gurnuo poluizvaljena vrata. Da nije u prvom trenutku odbio da shvati ono što vidi, prizor koji je zatekao u sobi naterao bi ga da se onesvesti. Sal Tarzo je sedeo na podu, lica umrljanog krvlju i suzama. Odsečena glava Harija Rajlija počivala mu je u krilu, a pod i zidovi sobe bili su prekriveni okeanom krvi. Harijevo telo ležalo je beživotno i nekako razbacano povrh njegove krvlju natopljene vreće za spavanje. Telo je bilo golo; Sal je na sebi imao samo krvavo crvenu majicu. Sal je podigao ruke – u jednoj je bio njegov trofejni lovački nož, a dlan druge bio je pun krvi – i podigao iskrivljeno lice prema Sonijevom sleđenom pogledu. Ne znam šta se dogodilo. Glas mu je bio piskav i histeričan, tuđ. Ne sećam se da sam ovo uradio, kako bih mogao ovo da uradim? Pomozi mi, Soni. Ne znam šta se dogodilo. Zanemeo, Soni je izašao unatraške iz sobe i odjurio na svojem motoru. Nije imao predstavu kuda ide osim da želi da napusti Harko. Dve milje dalje niz put, stigao je do još jedne varoši, ovaj put prave, nastanjene, i neko ga je konačno odveo do šerifovog ureda. Harko: bez sumnje jedno od loših mesta. Na neki način, oba njegova školska druga su umrla tamo, pošto se Sal Tarzo šest meseci kasnije obesio u državnom zatvoru, gde je bio poslat na doživotnu kaznu za ubistvo bez predumišljaja. U Harku niste mogli da vidite crvenokrile kosove ili detliće. Čak su se i vrapci klonili Harka. A ovo parče trideset petice? Najobičnije pitomo, dopadljivo šumovito zemljište. Znate šta, senatore, Soni Kantinaro je bio u Harku, i ovo ovde nema blage veze sa Harkom. Ovo ovde mu nije ni prineti. Kao da je u sasvim drugom svetu. Ono što se otkriva Sonijevom ispitivačkom pogledu i sve nestrpljivijem duhu je nešto više od milje prelepog šumskog pejzaža. Moglo bi se čak nazvati mini-šumom. Razmišlja kako bi bilo dobro da se jednog dana vrati sam ovamo, sakrije 'harli' u žbunju, i prošeta okolo između onih visokih hrastova i borova, po debelom tepihu ispod nogu, posmatrajući ptice i šašave veverice. Soni pokušava da prozre prvu borbenu liniju stabala sa druge strane druma, uživajući u zamišljanju zadovoljstva šetnje, i tada iz tame ispod ogromne krošnje hrasta prema njemu iznenada skače blesak beline. Zanesen vizijom samotnog lutanja ispod zelenog krova, gotovo ga otpisuje kao igru svetlosti, kratkotrajnu iluziju. Onda se priseća onoga na šta bi trebalo na motri, i usporava, naginje se u stranu i razaznaje

270

u prepletu čestara u podnožju hrasta, zarđalu rupu od metka i krupno crno slovo Z. Skreće na drugu stranu puta, i Z se širi u ZABRA. Ne može da poveruje, ali je to stvarno tamo, Mišev prokleti znak. Prilazi još stopu bliže, i pred očima mu se pojavljuje čitav natpis. Soni izbacuje motor iz brzine i spušta đon na asfalt. Tama pored hrastovog debla pruža se kao mreža do sledećeg drveta pokraj puta, koje je takođe hrast, iako ne toliko veliki. Iza njega, Dok i Kajzer takođe prelaze u suprotnu traku i staju. On ne obraća pažnju na njih, već gleda za Nosonjom i Mišem, koji su odmakli već desetak metara niz drum, zagledani u drveće. "'Ej", dovikuje. Nosonja i Miš ga ne čuju. "'Ej, bre! Stanite!" "'Si naš'o?" doziva Dok. "Idi do onih šupaka i dovedi ih", kaže Soni. "Je l' ovde negde?" pita Dok, zverajući u drveće. "Šta misliš da sam naš'o, leš? Naravno da je ovde." Dok daje gas, zaustavlja se iza Sonija i zagleda se u šumu. "Dok, vidiš li ga?" viče Kajzer Bil, pa i sam ubrzava. "Jok", odgovara Dok. "Odatle i ne možeš da ga vidiš", kaže mu Soni. "'Oćeš li da pokreneš dupe i kažeš Nosonji da se vrati ovamo?" "Zašto ti to ne uradiš?" pita Dok. "Ako se pomerim sa ovog mesta, možda nikada neću ponovo da ga nađem, eto zašto", kaže Soni. Miš i Nosonja, sada već dvadesetak metara daleko, odmiču drumom, nesvesni onoga što se događa iza njih. "E pa ja ga i dalje ne vidim", kaže Dok. Soni uzdiše. "Dođi ovde pored mene." Dok gura svog 'fet boja' do tačke paralelno sa Sonijevim motorom, a onda se pomera još nekoliko centimetara dalje. "Tamo", kaže Soni, uprevši prstom prema znaku. Dok čkilji i povija se napred, preko viljuške upravljača Sonijevog motora. "Gde? A, sad ga vidim. Sav je rasturen." Gornja polovina znaka nadnosi se i baca senku na donju. Neki rušilački nastrojen momak obradio ga je palicom za bezbol. Njegova starija braća, više ogrezla u bezakonje, prethodno su pokušala da ga ubiju puškama kalibra 22, a on je samo hteo da ga dokrajči. "A 'de bi trebalo da bude staza?" pita Dok. Soni, koji je pomalo nesiguran u vezi toga, pokazuje ravan tame desno od znaka, razapetu prema sledećem, manjem hrastu. Dok gleda tamo, tama gubi dvodimenzionalnost i produbljuje se unazad kao pećina, ili crna rupa, blago probušena u vazduhu. Ova pećina, ili crna rupa, topi se i širi u zemljani puteljak, širok metar i po ili dva, što mora da je oduvek i bila. "To mora da je to", kaže Kajzer Bil. "Ne znam kako je mog'o svima da nam promakne."

271

Soni i Dok se zgledaju, shvativši da je Kajzer stigao prekasno da vidi kako se put materijalizuje iz zida tame debljine lista hartije. "Malo je zaguljeno opaziti ga", kaže Soni. "Treba vremena da ti se privikne pogled", kaže Dok. "U redu", kaže Kajzer Bil, "ali ako vas dvojica nameravate i dalje da se natežete ko će da obavesti Miša i Nosketa, oslobodiću vas muke." Daje gas i praši putem kao neki kurir u Prvom svetskom ratu, sa hitnom depešom za front. Sada već dobrano dalje, Miš i Nosonja su stali i gledaju unazad, pošto su verovatno čuli grmljavinu njegovog motora. "Izgleda da je to", kaže Soni, uputivši nespokojan pogled Doku. "Trebalo je da nam se privikne pogled." "Nije moglo da bude ništa drugo." Manje ubeđeni nego što bi voleli da budu, napuštaju temu da bi posmatrali Kajzera Bila kako razgovara sa Nosonjom i Mišem. Kajzer pokazuje prema Soniju i Doku, a onda i Nosonja. Na kraju i Miš odmahuje prema njima, a Kajzer ponavlja pokret. Razgovor podseća na razvijeni oblik jezika znakova. Pošto su svi shvatili o čemu je reč, Kajzer Bil okreće motor i sa grmljavinom se vraća drumom, a Nosonja i Miš ga prate. Kada Nosonja ne predvodi, uvek postoji taj osećaj nereda i rasula. Kajzer se zaustavlja na početku uskog puteljka. Nosonja i Miš staju pored njega, tako da se Miš nalazi tačno naspram otvora koji vodi u šumu. "Ne čini se da je bilo tako teško pronaći ga", kaže Nosonja. "Ali bilo kako bilo, tu je. Već sam počeo da sumnjam, Mišonjo." "Aha", kaže Miš. Njegovo uobičajeno držanje, intelektualnog grubijana sa šaljivim pogledom na svet, sasvim je izgubilo lakoću. Ispod bronzanog tena motocikliste, koža mu izgleda bledo i bolesno. "'Oću prvo da vam saopštim kako stoje stvari", kaže Nosonja. "Ako je Sojer u pravu u vezi ovog mesta, bolesno kopile koje ga je sagradilo verovatno je postavilo zamke i ko zna kakva još iznenađenja. Bilo je to davno, ali ako je ovo zaista Ribar, ima više razloga nego ikad da zadrži ljude podalje od svoje jazbine. Zato moramo da čuvamo leđa. Najbolji način da to postignemo je da upadnemo na prepad, i spremni. Držite oružje nadohvat ruke, važi?" Nosonja otvara bisagu iza sedišta motora i vadi 'kolt' kalibra devet milimetara sa drškom od slonovače i cevi od plavog čelika. Ubacuje metak u cev i oslobađa okidač. Zatim posmatra kako Soni vadi svoj teški 'magnum 357' iz bisage, Dok istovetan 'kolt' kao njegov, a Kazer Bil stari 'smit i veson specijal' kalibra 38 koji poseduje još od kraja sedamdesetih. Guraju oružje, koje su do ovog trenutka koristili samo na strelištima, u džepove kožnih jakni. Miš, koji nema vatreno oružje, opipava raznovrsne noževe koje je sakrio ispod jakne, na krstima, po džepovima farmerki, i u sarama obe čizme. "U redu", kaže Nosonja. "Ko god je tamo, čuće nas kako stižemo, a možda nas je već čuo, tako da nema svrhe da se šunjamo. 'Oću brz, agresivan upad - ono u čemu ste vi inače dobri. Brzina bi trebalo da nam bude adut. Zavisno od toga šta se bude događalo, nastojaćemo da se što više približimo kući."

272

"A ako se ništa ne dogodi?" pita Kajzer. "Ako, recimo, uletimo tamo i neometamo se dovezemo do same kuće? Hoću da kažem da ne vidim neki poseban razlog za brigu. U redu, Mišu se dogodila loša stvar, ali... znate već. Ne znači da će ponovo da se desi." "Onda ćemo naprosto da uživamo u vožnji", kaže Nosonja. "Zar nećeš da pogledaš unutra?" pita Kajzer. "Možda unutra drži neku decu." "Možda je on lično unutra", odgovara mu Nosonja. "Ako jeste, šta god da sam rekao Sojeru, izvodimo ga odande. Bolje živog nego mrtvog, ali nemam ništa protiv da mu ozbiljno narušimo zdravlje." Za ove reči dobija odobravajuće brundanje. Miš ne učestvuje u ovom opštem slaganju bez reči; obara glavu i čvršće steže rukohvate upravljača svojeg motora. "Pošto je Miš već bio ovde, on ide prvi. Dok i ja vozimo odmah iza njega, a Soni i Kajzer nam pokrivaju guzice." Nosonja baca pogled na ovu dvojicu i kaže: "Držite se dva do tri metra iza nas, važi?" Ne stavljaj Miša na čelo; moraš ti da vodiš, razmišlja Soni, ali kaže samo: "Važi, Noske." "Postrojte se", kaže Nosonja. Pomeraju motore u formaciju koju je Nosonja naveo. Svako ko iole brže vozi tridesetpeticom morao bi da nagazi na kočnicu da ne naleti na bar dvojicu krupnih muškaraca na motociklima, ali drum ostaje pust. Svi, uključujući Miša, turiraju motore, spremajući se za pokret. Soni sudara pesnice sa Kajzerom i osvrće se da pogleda u onaj mračni tunel što vodi u šumu. Na jednu od nižih grana sleće krupan gavran, naginje glavu, i Soniju se čini da mu se zapiljio u oči. Zna da gavran verovatno gleda sve njih, ali ne može da se otrese utiska da zuri pravo u njega, i da se te nezasite crne oči cakle zlobom. Neprijatni osećaj da mu se, tako nagnutom nad motocikl, ptica zapravo smeje navodi ga da pomisli na svoj 'magnum'. Mog'o bih da te pretvorim u gomilu krvavog perja, macane. Ne pomažući se krilima, gavran odskače unazad po grani i nestaje među hrastovim lišćem. "KREĆI!" viče Nosonja. www.bosnaunited.net Onog trenutka kada Miš pokreće motor, na ramena mu se spuštaju istrulele šake Male Nensi. Njene tanke kosti dovoljno snažno pritiskaju kožu jakne da mu ostavljaju masnice ispod. Iako zna da je to nemoguće - ne možeš se osloboditi nečega što ne postoji - iznenadni sev bola tera ga da pokuša da je otrese sa sebe. Trza ramenima i pomera ručke upravljača tako da motor počinje da krivuda. Mala Nensi na to pojačava stisak. Kada se Miš ispravio, ona se primiče napred, obuhvata ga koščatim podlakticama oko grudi, i priljubljuje mu se uz leđa. Lobanja joj se tare o njegov potiljak; njeni zubi mu se zarivaju u kožu. To je već previše. Miš je znao da će se ona ponovo pojaviti, ali ne i da će uhvatiti u stegu. Uprkos brzini kojom vozi, ima osećaj da se kreće kroz supstancu težu i lepljiviju od vazduha, nekakav sirup koji ga usporava i zadržava. On i motor čine se neprirodno gusti, kao da gravitacija jače deluje na puteljku nego igde drugde. U

273

glavi mu tuče, i već čuje onog psa kako reži u šumi sa njegove desne strane. Sve bi to još i mogao da podnese, pretpostavlja, da ga upravo to nije zaustavilo kada se poslednji put povezao istom stazom: mrtva žena. Tada je to bila Kiz Martin; sada je pokojnica Mala Nensi, koja ga jaše kao derviš, šamarajući ga po glavi, ritajući ga kolenima u bubrege, tukući ga po ušima. Oseća njene zube kako mu napuštaju vrat i zaranjaju u levo rame jakne. Jedna ruka joj izbija ispred njega, i on zapada u još dublji šok i stravu shvativši da je ta ruka vidljiva. Sa dugačkih kostiju lepršaju krpice kože; vidi bele crve kako se uvijaju u preostalim čvorovima mesa. Šake koje se čine istovremeno sunđeraste i koščate spuštaju mu se na obraze i počinju da mu mile uz lice. Miš više ne može da ostane priseban: um mu se ispunjava slepom panikom, i gubi kontrolu na motorom. U trenutku kada je zašao u krivinu iza koje leži Crna kuća, točkovi su već opasno nagnuti, i njegov užasnuti trzaj u stranu tera ih na putanju koja se ne može popraviti. Dok se motor prevrće, čuje psa kako reži samo nekoliko metara od njega. 'Harli' mu se spušta na levu nogu i nastavlja da klizi napred, a on i njegov jezivi putnik klize za njim. Istovremeno sa pojavljivanjem Crne kuće u zasedi među drvećem, trula šaka mu zaklanja oči. Njegov vrisak je blistava, tanka nit zvuk naspram bešnjenja psa. www.bosnaunited.net Nekoliko sekundi pošto je započeo juriš, Nosonja oseća kako se vazduh zgušnjava oko njega. To je nekakav trik, ubeđuje sebe, opsena izazvana dejstvom Ribarevih toksina za sjebavanje mozga. Uzdajući se da ostali neće biti obmanuti ovom pričinom, diže glavu i gleda preko Miševih širokih leđa i podeljene grive kako petnaestak metara dalje staza zavija u levo. Ima utisak da mu zgrušani vazduh otežava mišice i ramena, i oseća dolazak majke i oca svih glavobolja, tup, nepopustljiv bol koji počinje oštro da žiga iza očiju i ukopava mu se, pulsirajući, dublje u mozak. Nosonja posvećuje pola sekunde pažnje Doku, i po onome što vidi, Dok se još drži. Pogled na brzinomer kazuje mu da se kreću trideset pet milja na sat i ubrzava, tako da će u trenutku kada zađu u krivinu verovatno postići i svih šezdeset. Odnekud sa leve strane čuje se režanje psa. Nosonja poteže pištolj iz džepa i sluša kako ih režanje prati dok brzaju prema krivini. Traka bola u glavi širi se i pojačava; čini mu se da mu gura oči iznutra, potiskujući ih iz duplji. Onaj veliki pas mora da je pas, jer šta bi drugo moglo da bude? - se približava, i zvuci njegove pomame čine da Nosonja vidi džinovsku, razmahanu glavu sa gorućim crvenim očima i konopcima žvala koji vitlaju iz razjapljenih čeljusti načičkanih ajkulinim zubima. Dve odvojene stvari rasturaju mu koncentraciju: prva je ta što vidi Miša kako se baca napred-nazad na motoru ulazeći u krivinu, kao da pokušava da počeše leđa o zgusnuti vazduh; druga je to što se pritisak iza očiju utrostručuje, a odmah pošto je shvatio da će Miš neizbežno pasti, kapilari u očima pucaju. Vid mu iz dubokog crvenila ubrzano zaranja u apsolutnu tminu. Čuje ružan glas u glavi: Ejmi mi je zedela u grilu i grlila me. Režio zam da je pojedem. O kako ze otimala, otimala i grebala. Stezo zam je za vrat dok je nizam udavio...

274

"Ne!" viče Nosonja, i glas koji mu gnječi oči prerasta u hrapav kikot. Na trenutak mu se ukazuje vizija visoke, mračne prilike sa jednim okom, sev zuba ispod šešira ili kukuljice... ... i svet se iznenada obrće oko njega i on završava na leđima, sa motorom koji mu pritiska grudi. Sve što vidi zamrljano je mračnim, uskipelim crvenilom. Miš vrišti, i Nosonja, okrenuvši glavu u pravcu vrištanja, opaža crvenog Miša kako leži na crvenoj stazi dok prema njemu juri ogroman crveni pas. Nosonja ne vidi svoj pištolj; odleteo je negde u šumu. Vika, krici, i urlanje motora ga zaglušuju. Izvlači se ispod motora, vičući ni sam ne zna šta. Pored njega seva crveni Dok na motoru i gotovo ga ponovo obara. Čuje pucanj, a zatim još jedan. Dok vidi Nosonju kako ga gleda i pokušava da sakrije koliko se loše oseća. U želucu mu ključa prljava voda od sudova, a utroba mu se prevrće. Vazduh je toliko gust i kužan da mu se čini da se kreće jedva pet milja na sat. Iz nekog razloga, vrag će ga znati zašto, glava mu teži dvadeset kila; bilo bi gotovo zanimljivo kada bi mogao da zaustavi raspad koji se dešava unutar njega. Vazduh kao da se sabija, očvršćava, a onda bum, glava mu se pretvara u supertešku kuglu za kuglanje koja teži da mu padne na grudi. Iz šume pored njega dolazi džinovski zvuk režanja, i Dok gotovo popušta porivu da povrati. Maglovito je svestan da Nosonja vadi pištolj, i pretpostavlja da bi i sam trebalo da učini isto, ali deo njegovog problema jeste to što mu se prikralo sećanje na dete po imenu Dejzi Temperli, i to sećanje mu paralizuje volju. Kao stažista na hirurgiji u univerzitetskoj bolnici u Urbani, Dok je izvršio, uz nadzor, skoro stotinu svakovrsnih operacija i asistirao u još toliko. Pre nego što su u salu za operacije dogurali Dejzi Temperli, sve su se dobro završile. Složen ali ne naročito težak ili rizičan po život, njen slučaj zahtevao je kalemljenje kostiju i druge restaurativne zahvate. Dejzi je trebalo ponovo sastaviti posle saobraćajne nesreće, i pre toga je već imala dve operacije. Dva sata posle početka procedure, šef odelenja, Dokov tutor, bio je pozvan da izvrši hitnu operaciju, i Dok je ostao da sam dovrši posao. Delom zato što četrdeset osam sati nije spavao a delom zato što je u iscrpljenosti zamišljao sebe kako krstari autoputom sa Nosonjom, Mišem i ostalim svojim novim prijateljima, napravio je grešku - ne tokom same operacije, već posle nje. Pišući recept za lekove, pogrešno je proračunao dozu i dva sata kasnije Dejzi Temperli bila je mrtva. Postojale su stvari koje je mogao da preduzme da sačuva karijeru, ali nije preduzeo nijednu od njih. Bilo mu je dozvoljeno da dovrši stažiranje, a onda je zauvek napustio medicinu. Razgovarajući sa Džekom Sojerom, krajnje je pojednostavio svoje motive za to. Bura u njegovom telu ne može se više zadržavati. Dok okreće glavu u stranu i počinje da bljuje dok juri napred. Nije mu prvi put da povrati dok vozi, ali je ovo najgadnije i najbolnije. Težina kugle koju ima umesto glave znači da ne može da ispruži vrat, tako da mu bljuvotina prska po desnom ramenu i ruci, a to što kulja iz njega čini se živo i naoružano zubima i kandžama. Nije iznenađen što vidi da je tečnost pomešana sa krvlju. Želudac mu se grči od bola. Bez namere da to učini, Dok je usporio, i u trenutku kada ubrzava i ponovo se okreće napred, vidi Miša kako se ruši u stranu i klizi iza svojeg motora prema krivini koja leži napred. Čuje šum kao od udaljenog vodopada. Čuje, prigušeno, Miša kako

275

vrišti; jednako prigušeno, Nosonja viče 'Ne!' Odmah zatim, Noske naleće pravo na krupan kamen ili neku drugu prepreku, jer se njegova 'elektra glajd' odiže sa staze, pravi pun premet u sabijenom vazduhu i pada na njega. Pada mu na pamet da je čitava misija otišla u tri lepe. Svet im se izmakao ispod nogu, i ostavio ih u govnima do guše. Čini jedinu razumnu stvar: poteže staru dobru devetku iz džepa i pokušava da shvati u šta prvo treba da puca. U ušima mu prska nekakav balon, i svet oko njega se odjednom puni zvucima. Miš i dalje vrišti. Dok ne može da shvati kako nije ranije čuo režanje psa, jer je ta pokretna pomama i pored urlanja motora i Miševog vrištanja najglasniji zvuk u šumi. Prema njima juri jebeni Baskervilski Pas, a Miš i Nosonja su izvan stroja. Po buci koju diže, ta stvar mora da je velika kao medved. Dok okreće cev pištolja napred i jednom rukom upravlja motorom dok praši pored Nosonja, koji se izvlači ispod svoje mašine. Onaj grdni zvuk - Dok zamišlja psa veličine medveda kako širi čeljusti oko Miševe glave, i smesta briše tu sliku. Stvari se prebrzo događaju, i ako ne bude pazio, te čeljusti bi mogle da se sklope oko njega. Ima tek toliko vremena da pomisli: To nije običan pas, koliko god bio veliki... ... kada nešto ogromno i crno izbija iz šume sa desne strane i seče ukoso prema Mišu. Dok povlači obarač, i životinja se na zvuk pucnja napola okreće i zapenjeno reži na njega. Sve što Dok razaznaje jesu dva crvena oka i otvorena crvena usta sa dugačkim jezikom i mnoštvom oštrih psećih zuba. Sve ostalo je zamućeno i stopljeno, neodređeno kao da je pokriveno uskovitlanim plaštom. Munja čistog užasa, ukusa jasnog i oštrog poput jeftine votke, prostreljuje Doka od grla do testisa, i motor mu se zanosi zadnjim delom i staje - zaustavio ga je i ne misleći šta čini. Odjednom ima utisak da je duboka noć. To, naravno, ne može da bude istina - kako biste uopšte mogli da vidite crnog psa usred noći? Stvorenje se ponovo okreće napred i nastavlja da juri prema Mišu. Ne sme na mene zbog oružja, i zato što su odmah iza još dvojica, razmišlja Dok. Glava i mišice kao da su otežala svaka za po još dvadeset kila, ali se bori protiv težine mišića i ispravlja ruke i ponovo puca. Ovaj put zna da je pogodio tu stvar, ali je njena jedina reakcija da se na trenutak zanese u trku. Velika mrlja njene glave okreće se prema Doku. Režanje postaje još glasnije, i iz otvorenih usta joj izleću dugački, srebrnasti lanci bala. Nešto što podseća na rep šiba tamo-amo. Pogledavši u otvorenu crvenu jamu, Dok oseća kako ga napušta odlučnost, ruke mu postaju teže, i jedva je u stanju da drži glavu uspravno. Čini mu se da propada u ono crveno grotlo; pištolj mu visi iz omlitavele ruke. U trenutku zaleđenom u večnosti, ista ruka ispisuje postoperativni recept za Dejzi Temperli. Stvorenje galopira prema Mišu. Dok čuje Sonija kako pomamno psuje. Glasna eksplozija sa desne strane zaglušuje mu uši, i svet postaje savršeno tih. Eto ti, poručuje sebi. Mrak u podne. www.bosnaunited.net Što se tiče Sonija, tama udara istovremeno sa usijanim bolom u glavi i utrobi. Telo mu se cepa po liniji agoniji, i ta pojava je za njega nešto toliko nezapamćeno i strano da zaključuje da je usled njega nestalo i svetlosti. On i Kajzer Bil su tri metra iza Nosonje i Doka, i oko pet metara dalje na uskom zemljanom putu. Kajzer ispušta upravljač motocikla i hvata se za glavu. Soni tačno zna kako se ovaj oseća: metar

276

dugačka usijana gvozdena cev provučena mu je kroz glavu i gurnuta sve do creva, spalivši sve što je dodirnula. "Hej, čoveče", kaže, opazivši u svom jadu da je vazduh postao kašast, kao da su pojedinačni atomi kiseonika i ugljen-dioksida odjednom dovoljno lepljivi da mu se zalepe za kožu. Tada primećuje da se Kajzeru prevrću oči, i shvata da ovaj gubi svest pred njim. I sam obuzet slabošću, pokreće se da nekako pomogne Kajzeru. Pruža ruku prema njegovom motoru, motreći na to kako mu zenice nestaju iza gornjih kapaka. Iz nozdrva počinje da mu prska krv, i telo mu se zanosi unazad na sedištu i prevrće se u stranu. Motor ga nekoliko sekundi vuče za čizmu uhvaćenu u viljušku upravljača, ali se čizma onda oslobađa i motor klizeći usporava i zaustavlja se. Soniju se čini da mu usijana gvozdena šipka probija želudac, i primoran je da pusti drugi motor da padne, stenje i izbacuje iz sebe, reklo bi se, svu hranu koju je ikada pojeo. Pošto se potpuno ispraznio, osećaj u želucu popušta, ali je Džon Henri u međuvremenu rešio da mu ukuca džinovske železničke klinove u lobanju. Ruke i noge su mu načinjene od gume. Usredsređuje pažnju na motor. Ima utisak da stoji u mestu. Nije mu jasno kako i dalje napreduje, ali posmatra kako krvlju poprskana ruka dodaje gas i uspeva da ostane u sedištu kada je ovaj jurnuo napred. Je li to moja krv? pita se, i seća se dve dugačke crvene zastave koje su se odmotale iz Kajzerovog nosa. Buka koja je rasla u pozadini pretvara se u zvuk 747 koji sleće. Soni razmišlja kako mu danas još samo treba da ugleda životinju sposobnu da proizvede taj zvuk. Miš je bio potpuno u pravu: ovo je jako, jako loše mesto, uz rame sa očaravajućom varošicom Harko u Ilinoisu. Soni ne želi više da upozna nijedno mesto slično Harku, u redu? Dosta je jedan. Zašto onda ide dalje, umesto da okrene i zaždi prema sunčanom delu puta broj trideset pet? Zašto izvlači taj teški revolver iz džepa? Odgovor je jednostavan. Ne želi da dozvoli da onaj mlaznjak od psa naudi njegovim ortacima, bez obzira koliko ga boli glava. Džon Henri nastavlja da ukucava one klinove dok on ubrzava i čkilji ispred sebe, nastojeći da shvati šta se događa. Neko vrišti, ali ne može da odredi ko. Kroz režanje čuje poznati zvuk motocikla koji treska na zemlju pošto se premetnuo u vazduhu, i oseća zebnju u srcu. Nosonja bi trebalo uvek da vozi na čelu, razmišlja, jer u suprotnom prizivamo nevolju. Čuje prasak pucnja. Prisiljava sebe da nastavi da se probija kroz lepljive atome vazduha, i posle pet ili šest sekundi opaža Nosonju, koji se bolno uspravlja pored svojeg oborenog motora. Nekoliko koraka iza Nosonje vidi Dokovu krupnu priliku kako sedi na svojem motoru i nišani svojom devetkom u nešto na stazi ispred sebe. Dok pritiska obarač, i iz cevi njegovog revolvera izbija crveni plamen. Osećajući se smlaćenije i beskorisnije nego ikada u životu, Soni skače sa svojeg motocikla u pokretu i trči prema Doku, pokušavajući da vidi to što se nalazi iza njega. Prva stvar koju vidi jeste odsjaj svetlosti sa Miševog motora, koji leži na zemlji nekoliko metara dalje, na sredini krivine. Onda opaža i Miša: sulja se unazad na guzici, uzmičući od nekakve životinje koju Soni jedva razaznaje, ako se izuzmu oči i zubi. Nesvestan bujice prostakluka koja mu navire iz usta, Soni poravnava nišan revolvera sa stvorenjem i otvara vatru u trenutku kada protrčava pored Doka.

277

Dok samo stoji kao ukopan; Dok je izvan stroja. Ona nemoguća životinja na stazi sklapa čeljusti na Miševoj nozi. Namerava da mu otkine komadešku mesa veličine pljeskavice, ali je Soni tada pogađa jebenim projektilom sa šupljim vrhom iz svojeg 'magnuma', pomalo razmetljivim za strelište ali pod sadašnjim okolnostima izvin'te moliću lepo ali sasvim dobrodošlim. Suprotno svim očekivanjima i zakonima fizike, Sonijev čudesni supermetak ne buši rupu veličine fudbalske lopte u koži čudovišta. Supermetak gura životinju u stranu i odvraća joj pažnju od Miševe noge; čak je i ne obara sa nogu. Miš ispušta urlik bola. Pas se okreće u stranu i besno zagleda u Sonija crvenim očima veličine lopti za bezbol. Otvara usta i načičkana belim trnjem zuba, i ujeda vazduh. Iz čeljusti mu izleću konopci bala. Stvorenje spušta ramena i pravi korak napred. Režanje se, ako je to moguće, pojačava i postaje još bešnje. Soni je upozoren; ako se ne okrene i pobegne, biće sledeći na jelovniku. "Zajebi to", kaže Soni, i puca životinji u usta. Glava bi od toga trebalo da joj se razleti na krvave komadiće, ali se sekund pošto je 'magnum' opalio ništa ne menja. E, sranje, razmišlja Soni. Oči psetolike stvari sevaju, a grdna, klinasta glava kao da se stvrdnjava od tame u vazduhu i postaje vidljiva. Kao da je neko delimično uklonio mastiljavi ogrtač, Soni sada vidi debeli vrat koji se širi u mesnata ramena i snažne prednje noge. Možda se to menja sreća, možda će se pokazati da je neman ipak ranjiva. Soni prihvata zglob desne ruke levom, nišani u grudi psetolike stvari i ispaljuje još jedan merak. Eksplozija kao da mu natrpava uši vatom. Železnički klinovi u njegovoj glavi usijavaju se kao električni grejači, i između slepoočnica mu treperi bleštav bol. Iz čekinja stvorenja kulja tamna krv. U središtu bića Sonija Kantinara rascvetava se čista, primitivna radost pobede. Monstrum postaje još više vidljiv, široka leđa i nagoveštaj zadnjih nogu. Neprepoznatljive rase i visoka skoro metar i po, psetolika stvar maglovito podseća na džinovskog vuka. U trenutku kada se pokreće prema njemu, Soni ponovo povlači obarač. Kao odjek, prasak njegovog revolvera ponavlja se odnekud iz blizine iza njega; metak proleće pored njegovih grudi poput nadzvučne pčele. Stvorenje se tetura unazad, šepajući na povređenoj nozi. Užarene oči svrdlaju Sonijeve. Ovaj rizikuje da pogleda u stranu i vidi Nosonju kako stoji, raskrečen, nasred staze. "Šta me gledaš, pucaj!" dere se Nosonja. Njegov glas kao da budi Doka, koji diže ruku i nišani. Onda sva trojica počinju da povlače obarače, i prostor iznad puteljka odjekuje kao strelište u najživlje dane. Psetolika stvar (pakleni pas, razmišlja Soni) posrće korak unazad i otvara strahotna usta da zaurla u besu i nemoći. Pre nego što će se zavijanje završiti, stvorenje podvlači zadnje noge pod trup, skače preko staze i nestaje u šumi. Soni se bori da ga ne obori talas olakšanja i umora. Dok se izvija i nastavlja da puca u tamu iza stabala, i Nosonja mu stavlja ruku na rame i naređuje mu da prestane. Vazduh smrdi na kordit i neki životinjski vonj, mošusan i odvratno sladak. Bledosivi dim treperi, gotovo beo, dižući se uvis kroz okolni, tamniji vazduh.

278

Nosonjino izmučeno lice okreće se Soniju, i ovaj primećuje da su mu beonjače crvene. "Pogodio si onu jebenu životinju, zar ne?" Kroz vatu u ušima, Nosonjin glas zvuči umanjeno i limeno. "Jesam, jebote. Barem dvaput, a možda i triput." "I Dok i ja po jednom. Šta je ta stvar, dođavola?" "Neki 'đavo' sigurno jeste", kaže Soni. Jecajući od bola, Miš po treći put ponavlja vapaj 'Pomagajte!', i ostali ga tek sada čuju. Krećući se polako i pritiskajući dlanovima delove tela koji ih najviše bolu, šepaju stazom i prilaze da kleknu ispred Miša. Desna nogavica farmerki mu je pocepana i natopljena krvlju, a lice iskrivljeno. "Jeste li vi seronje gluvi?" "Skoro da jesmo", kaže Dok. "Reci mi da nisi popio metak u nogu." "Ne, ali samo zahvaljujući čudu." Mršti se i glasno izbacuje vazduh. Vazduh mu šišti kroz zube. "S obzirom na to kako ste pucali. Šteta što se niste opasuljili pre nego što me je ujeo za nogu." "Ja jesam", kažem Soni. "Zahvaljujući tome još imaš nogu." Miš se zagleda u njega, pa odmahuje glavu. "Šta je bilo sa Kajzerom?" "Izgubio je otprilike litar krvi iz nosa i onesvestio se", kaže mu Soni. Miš uzdiše kao da žali lomnost ljudske vrste. "Rek'o bih da bi trebalo da pokušamo da se izvučemo iz ove posrane ludnice." "Kako ti je noga?" pita Nosonja. "Nije slomljena, ako na to misliš. Ali nije ni dobro." "Zašto?" pita Dok. "Ne znam", odgovara mu Miš. "Ne odgovaram na medicinska pitanja ubljuvanim tipovima." "Možeš li da voziš?" "Jebote, da, Nosonjo - kada to nisam mogao da vozim?" Nosonja i Soni staju mu svaki sa po jedne strane i sa teškom mukom ga podižu na noge. Pošto su mu oslobodili ruke, Miš pravi nekoliko teturavih koraka u stranu. "Ovo ne valja", kaže. "Genijalno zapažanje", kaže Nosonja. "Noske, druže moj stari, je l' znaš da su ti oči crvene k'o cvekle? Izgledaš k'o jebeni Drakula." U onoj meri u kojoj je žurba moguća, svi sada žure. Dok želi da pogleda Miševu nogu; Nosonja želi da se uveri da je Kajzer Bil još živ; svi zajedno žele da se izvuku sa ovog mesta i vrate na sunce i normalan vazduh. U glavama im bubnja, a mišići ih bole od napetosti. Niko od njih nije siguran da se psetolika stvar ne sprema da ponovo napadne. Dok su razgovarali, Soni je uspravio Miševog 'fet boja' i odgurao ga do vlasnika. Miš hvata ručke upravljača i gura mašinu napred, trzajući se od bola. Nosonja i Dok uzimaju svoje motore, a dva metra dalje Soni izvlači i podiže svoj iz žbuna korova.

279

Nosonja shvata da je na krivini propustio da pogleda da li je Crna kuća stvarno tamo. Seća se Miševih reči 'To sranje ne želi da ga vide', i sada veruje da je Miš bio otprilike u pravu: Ribar nije želeo da dođu ovamo i vide njegovu kuću. Sve ostalo mu se meša u glavi na isti način na koji se njegova 'elektra glajd' obrnula oko sebe pošto mu je onaj ružni glas progovorio u glavi. Siguran je, međutim, u jedno: Džek Sojer ga neće još dugo držati u neznanju. Onda mu pada na pamet strašna pomisao, i pita: "Momci, da li vam se dogodilo nešto neobično - ali stvarno neobično - pre nego što je pakleni pas iskočio iz šume? Pritom ne mislim fizički." Gleda u Doka, a Dok crveni. 'Alo? govori Nosonja u sebi. Miš kaže: "Idi jebi se. Ne želim da pričam o tome." "Tu sam uz Miša", kaže Soni. "Pretpostavljam da odgovor glasi da", kaže Nosonja. Kajzer Bil leži pored staze, zatvorenih očiju i nakvašen krvlju od usta do pojasa. Vazduh je i dalje siv i lepljiv; tela kao da im teže pola tone, a motori kao da imaju točkove od olova. Soni gura svoj motor do Kajzerovog ispruženog tela i rita ga nogom, ne baš nežno, u rebra. Kajzer otvara oči i stenje. "Jebi ga, Soni", kaže. "Šutn'o si me." Očni kapci mu trepere, i diže glavu sa zemlje i primećuje da mu je odeća natopljena krvlju. "Šta se desilo? Jesam li ranjen?" "Herojski si se držao", kaže Soni. "Kako se osećaš?" "Šugavo. 'De sam pogođen?" "Otkud ja znam?" kaže Soni. "Hajde, idemo odavde." Ostali prolaze pored njih. Kajzer Bil uspeva da se uspravi na noge i posle još jednog epskog napora, podiže motor. Gura ga po stazi za ostalima, čudeći se glavobolji i količini krvi na sebi. Kada je prošao između poslednjih stabala i pridružio se drugovima na putu broj 35, oči mu ranjava iznenadni sjaj, telo mu se čini dovoljno lako da odlebdi, i malo nedostaje da se ponovo onesvesti. "Izgleda da ipak nisam ranjen", kaže. Niko ne obraća pažnju na njega. Dok pita Miša da li želi da odu do bolnice. "Neću u bolnicu, čoveče. Bolnice ubijaju ljude." "Onda mi bar dozvoli da ti pogledam nogu." "Evo gledaj ako hoćeš." Dok se spušta na koleno pored staze i podiže nogavicu Miševih farmerki do kolena. Iznenađujuće nežno opipava nogu, i Miš se trza. "Mišu", kaže Dok, "nikada nisam video da pas ovako ujede." "Nikad nisi vid'o ni onakvog psa." Javlja se Kajzer: "Kakvog psa?" "Ova rana je nekako čudna", kaže Dok. "trebaju ti antibiotici, i to što pre." "Imaš li antibiotike?" "Naravno." "'Ajmo onda do Nosonjine kuće, 'de možeš do mile volje da me izbušiš iglama."

280

"Kako god 'oćeš", kaže Dok. 20. Otprilike u isto vreme kada Miš i Nosonja prvi put propuštaju da vide puteljak i znak ZABRANJEN PROLAZ pored njega, Džek Sojer odgovara na izluđujuće pištanje mobilnog telefona, nadajući se da ga to zove Henri Lejden, sa novostima o glasu sa policijske trake. Iako bi bilo sjajno kada bi glas bio prepoznat, ne očekuje da će Henri izvršiti identifikaciju; Ribar - Bernsajd je Potsijevih godina, i Džek ne veruje da je stari zlikovac ikada imao bogat društveni život, bilo ovde ili na Teritorijama. Ono što Henri može, međutim, jeste da iskoristi svoj izoštreni sluh da uhvati nijanse u Bernsajdovom glasu i opiše šta čuje u njemu. Da ne znamo da je Džekova vera u prijateljevu sposobnost da čuje ono što drugi ne mogu opravdana, izgledala bi nam kao vera u moć magije: Džek veruje da će osveženi, odmorni Henri Lejden doći bar do jedne ili dve važne pojedinosti o Ribarevoj prošlosti ili karakteru koje će suziti istragu. Džeka zanima sve što Henri budeo uspeo da čuje. Ako ga zove neko drugi, namerava da ga se po kratkom postupku otrese. Glas koji se javlja sa one strane menja njegove planove. Fred Maršal želi da razgovara sa njim, i toliko je uznemiren i nejasan da Džek mora da ga zamoli da uspori i ponovi ono što je rekao. "Džudi se opet gubi", kaže Fred. "Samo... bunca i divlja kao pre, kao da želi da progrebe put kroz zidove - stavili su joj košulju, zaboga, a ona to ne može da podnese, htela bi da pomogne Taju, sve zbog one trake. Isuse, ovo postaje neizdrživo, gospodine Sojer, znam da brbljam besmislice, ali stvarno sam zabrinut." "Nemojte mi reći da joj je neko poslao snimak poziva na 911", kaže Džek. "Ne, ne... kakvog poziva? Govorim o onom koji je danas stigao u bolnicu. Adresiran na Džudi. Verujete li da su joj dopustili da ga sasluša? Došlo mi je da zadavim doktora Spiglmena i onu sestru, Džejn Bond. Šta je tim ljudima? Stigne traka, a oni kažu: o, fino, evo lepe tračice za vas, gospođo Maršal, pričekajte samo da se vratim sa kasetofonom. Na odelenju za duševne bolesti? Valjda bi trebalo prvo sami da je saslušaju? Slušajte, šta god trenutno radite, bio bih vam večno zahvalan ako dozvolite da dođem po vas i odvezem vas tamo. Da razgovarate sa njom. Vi ste jedina osoba koja može da je smiri." "Ne morate da dolazite po mene. Već sam pošao tamo. Šta je bilo na kaseti?" "Ne razumem." Fred Maršal sada govori mnogo razgovetnije. "Zašto idete tamo bez mene?" Pošto je sekund razmišljao, Džek odlučuje da ga slaže. "Mislio sam da ste verovatno već tamo. Šteta što niste bili." "Ja bih bar imao toliko zdravog razuma da čujem snimak pre nego što bih to njoj dopustio. Znate li šta je bilo na kaseti?" "Ribar", kaže Džek. "Kako ste znali?" "On obožava komunikaciju", kaže Džek. "Koliko je bilo loše?"

281

"To vi recite meni, i obojica ćemo znati. Ja samo slažem kockice na osnovu onoga što sam uspeo da saznam od Džudi i onoga što mi je doktor Spiglmen kasnije rekao." Fredov glas počinje da drhti. "Ribar ju je izazivao. Možete li da poverujete? Rekao je: Vaš mali je veoma usamljen. Onda je dodao nešto u stilu: Molio je i molio da pozove kući i pozdravi mamicu. S tim što je Džudi rekla da je imao nekakav čudan strani naglasak ili govornu manu, pa ga u početku nije bilo lako razumeti. Onda je rekao: Hajde, pozdravi mamicu, Tajlere, a Tajler je..." Fredov glas se lomi, i Džek ga čuje kako potiskuje agoniju pre nego što nastavlja. "Tajler, ah, Tajler je izgleda bio suviše uznemiren da bi mogao da kaže bilo šta drugo osim da vrišti da mu pomognu." Iz telefona se čuje dug, bolan uzdah. "I plakao je, Džek, plakao je." Nesposoban da i dalje obuzdava osećanja, Fred otvoreno, neprikriveno jeca. Dah mu krklja u grlu; Džek sluša one mokre, nedostojanstvene, bespomoćne zvuke koje ljudi ispuštaju kada jad i tuga ponište svako drugo osećanje, i srce ga boli zbog Freda Maršala. Jecanje popušta. "Izvin'te. Nekad pomislim da bi meni trebalo da obuku košulju." "Je li to bio kraj trake?" "Onda se ponovo javio on." Fred na trenutak bučno diše, pročišćavajući glavu. "Hvalio se šta će da uradi. Biće jož ubizdava, jož mnogo ubizdava, Ču-di, ima ludo da ze zabavljamo - Spiglmen mi je citirao to đubre! Deca Frenč Lendinga biće košena kao žito. Gožena gao žido. Ko još tako govori? Kakav je to čovek?" "Voleo bih da znam", kaže Džek. "Možda namerno tako govori da bi zvučao strašnije. Ili da sakrije pravi glas." Taj nikada ne bi krio glas, razmišlja Džek, suviše je zaljubljen u sebe da bi se krio iza akcenta. "Moraću da uzmem tu traku iz bolnice i da je sam čujem. Pozvaću vas čim budem imao neku novost." "Ima još jedna stvar", kaže Maršal. "Mislim da sam napravio grešku. Pre sat vremena bio mi je Vendel Grin." "Sve u vezi Vendela Grina automatski je greška. Šta se dogodilo?" "Činilo se da zna sve o Tajleru, i da samo traži da potvrdim. Mislio sam da je čuo od Dejla, ili ljudi iz državne policije. Ali Dejl još nije izašao u javnost sa tim, zar ne?" "Vendel ima čitavu mrežu lasica koje ga hrane informacijama. Ako išta zna, samo je tako mogao da sazna. Šta ste mu rekli?" "Više ili manje sve", kaže Maršal. "Uključujući i ono o traci. O Bože, tako sam glup. Ali mislio sam da neće smetati - da će ionako sve da se sazna." "Frede, jeste li mu rekli nešto u vezi mene?" "Samo to da vam Džudi veruje i da smo vam oboje zahvalni na pomoći. Mislim da sam takođe rekao da ćete danas popodne verovatno otići da je vidite." "Jeste li pominjali Tajevu kapu za bezbol?" "Ne mislite valjda da sam blesav? Što se mene tiče, to je između vas i Džudi. Ako sam ne razumem, sigurno neću o tome razgovarati sa Vendelom Grinom. Bar sam uspeo da ga nateram da obeća da će se držati dalje od Džudi. Cene ga, ali imam osećaj da nije sve ono za šta se izdaje." "Ta vam je dobra", kaže Džek. "Čućemo se." Pošto je Fred Maršal spustio slušalicu, Džek ukucava Henrijev broj.

282

"Možda ću malo kasniti, Henri. Pošao sam do Luteranske bolnice Francuskog okruga. Džudi Maršal je dobila traku od Ribara, i ako mi dopuste da je uzmem, doneću je sa sobom. Ovde se nešto čudno dešava – izgleda da na Džudinoj traci ima strani akcent." Henri odgovara Džeku da nema potrebe da žuri. Još nije odslušao ni prvu traku, a sada će sačekati da Džek dođe sa drugom. Možda čuje nešto korisno ako ih pusti jednu za drugom. Bar će moći da kaže da li ih je snimio isti čovek. "I ne brini za mene, Džek. Uskoro će doći gospođa Morton, da me odveze do KDCU. Danas Džordž Redban obezbeđuje kajmak za moj hleb, macane – šest ili sedam radio reklama. 'Čak i slepac zna da svoju medenu, svoje srculence, svoju golubicu, svoju životnu saputnicu, svojeg najboljeg prijatelja u dobru i zlu večeras treba da odvedete na večeru negde je klopa mmm-mmm prste da poližeš, a nema boljeg mesta da pokažete naklonost svojoj matoroj prikolici od 'Rebarca od komarca kod Bata Rođe' u ulici Južni Vobaš u živopisnom centru La Rivijera!'" "'Matoroj prikolici'?" "Platiš li Džordža Redbana – dobićeš Džordža Redbana, sa sve bubuljicama i mladežima." Smejući se, Džek kaže Henriju da će se videti kasnije, i tera 'rama' preko stotke. Što, da neće Dejl da mu naplati kaznu? www.bosnaunited.net Zaustavlja ispred bolnice umesto da vozi okolo do parkinga, i pretrčava betonski pločnik, misli zaokupljenih Teritorijama i Džudi Maršal. Stvari se zahuktavaju, događaji ubrzavaju, i Džek ima utisak da se sve vrti oko Džudi – ne, nego oko Džudi i njega. Ribar ih je odabrao smišljenije nego prve tri žrtve: Ejmi Sen Pjer, Džoni Irkenhem i Irma Freno bili su samo pravog uzrasta – bilo koja tri deteta bi poslužila – ali je Tajler bio sin Džudi Maršal, i to ga je izdvajalo. Džudi je naslutila postojanje Teritorija, Džek je putovao kroz njega, i Ribar živi tamo kao što ćelija raka živi u zdravom organizmu. Ribar je Džudi poslao traku, a Džeku onaj jezivi poklon. Kod Tanzi Freno, video je Džudi kao ključ i kao vrata koja taj ključ otvara, a gde su ta vrata vodila nego u Džudino Preko? Preko. Bože, kako je to lepo. Divno, u stvari. Aaah... reč priziva Džudino lice, i kada vidi to lice, vrata u njegovom umu, vrata koja su samo njegova, odjednom se otvaraju, i Džek Sojer na trenutak staje potpuno nepomično, i u šoku, zebnji i radosnom isčekivanju, stoji kao ukopan na samo tri metra od ulaza u bolnicu. Kroz vrata u njegovom umu proliva se bujica nepovezanih slika: zaustavljena vašarska vrteška, zaposlena policija Santa Monike iza žute trake, odblesak svetlosti sa crnčeve ćelave glave. Jeste, crnčeve ćelave glave, one koju nimalo, u stvari baš nipošto, nije želeo da vidi, a sada se dobro nagledaj, dečko, jer evo nje opet. Tamo je trebalo da bude i gitara, ali je gitara bila negde drugde; gitara je pripadala onom veličanstvenom zahtevnom nemilosrdnom utešnom Spidiju Parkeru, Bog ga blagoslovio i Bog ga ubio i Bog ga čuvao, koji je okinuo žice gitare i zapevao Putujući Džek, stari Džek Putujući,

283

vraški ga dug put čeka donde, a još duži da se vrati kući. Oko njega se okreću svetovi, svetovi unutar svetova i drugi svetovi pokraj ovih, razdvojeni tankom membranom sastavljenom od hiljada i hiljada vrata, koja samo treba umeti pronaći. Hiljade i hiljade crvenih peraca, sićušnih, peraca sa crvendaćevih grudi, grudi stotina crvendaća, proletelo je kroz jedan od tih vrata, ona Spidijeva. Crvendać, kao u onoj pesmi, gde se još kaže Budi se, hajde budi se, spavalice. Ili: Budi se, probudi se, dunderhead! Džeku se priviđa da čuje sada više ne toliko duhoviti urlik Džordža Redbana: BREEE, i SLEEEPAC bi vid'o da TO sledi, TUPADŽIJO! "Ma nemoj?" kaže Džek glasno. Dobro je što ga glavna sestra Džejn Bond, nadzornica Bond, agent 000, ne čuje. Tvrda je al' je zato nepravična, i kada bi se sada obrela pored njega verovatno bi ga okovala u gvožđe, nakljukala sedativima i odvukla u svoje carstvo. "E, ja znam nešto što ti ne znaš, druže stari: Džudi Maršal ima Parnjakinju, koja joj već poduže vreme šapuće kroz zid. Nikakvo čudo što je na kraju počela da viče." Riđokosi tinejdžer u majici sa natpisom ARDENSKA GIMN. - BEZBOL otvara vrata tri metra od Džeka i odmerava ga sumnjičavim, zabrinutim pogledom. Čoveče, odrasli su stvarno opičeni, poručuje taj pogled; zar nije super što sam mlad? S obzirom da je srednjoškolac a ne specijalist za duševno zdravlje, ne okiva našeg junaka u gvožđe i ne odvlači ga, nakljukanog sedativima, u tapaciranu sobu. Umesto toga pravi široki luk oko ludaka i nastavlja da se udaljava, mada pomalo ukočenim korakom. Naravno, stvar je u Parnjacima. Prebacujući sebi zbog gluposti, kuca se savijenim prstima po glavi. Trebalo je to ranije da shvati; trebalo je da shvati odmah. Ako postoji ikakav izgovor što nije, to može da bude samo činjenica da je isprva odbijao da razmišlja o slučaju uprkos Spidijevim naporima da ga probudi, a onda je postao toliko opsednut Ribarem da je sve do ovog jutra, kada je video svoju majku na velikom televizoru u Send Baru, propustio da uzme u obzir mogućnost da monstrum ima Parnjaka. U detinjstvu Džudi Maršal je u detinjstvu slušala svoju Parnjakinju kako joj govori kroz onu membranu između svetova; postajući sve uznemirenija, ova u poslednjih mesec dana samo što nije provukla ruke kroz membranu i istresla Džudi iz kože. Pošto je Džek jedinstven i nema Parnjaka, Spidiju je zapao sličan zadatak. Sada kada se čini da je sve dobilo smisao, Džek ne može da veruje da mu je trebalo toliko vremena da prepozna znake. A razlog zbog kojeg je mrzeo sve što ga je sprečavalo da stane pred Džudi Maršal jeste ovaj: Džudi je put koji vodi do njene Parnjakinje, Tajlera i uništenja kako Ribara tako i njegovog dvojnika na Teritorijama, graditelja satanske, ognjene tvorevine koju je gavran po imenu Gorg pokazao Tanzi Freno. Šta god da se danas dogodi na odelenju D, promeniće ustrojstvo više od jednog sveta. Dok mu srce uzbuđeno lupa, Džek prelazi sa jake svetlosti sunca u ogromno predvorje oker boje. Na mnogobrojnim stolicama sede, čini se, isti pacijenti u bademantilima; u udaljenom uglu, isti lekari raspravljaju o problematičnom slučaju

284

ili, ko zna, o onoj zeznutoj desetoj rupi u klubu u Ardenu; isti zlatni ljiljani dižu raskošne, budne glave ispred prodavnice suvenira. Ovo ponavljanje umiruje Džeka i ubrzava mu korak, jer ušuškava i čini dobroćudnijim nepredvidljive događaje koji ga očekuju na petom spratu. Isti letargični službenik odgovara na istu lozinku identičnom ako ne i istom zelenom karticom sa natpisom POSETILAC. Lift koji iznenađujuće liči na onaj u hotelu Ric na Plas Vendom poslušno se trese uvis prolazeći drugi, treći i četvrti sprat, zastavši u svojem staračkom hodu da primi mršavog mladog lekara koji priziva u pamet lik Roderika Ašera, da bi zatim pustio Džeka da izađe na petom, gde se prijatna žućkasta svetlost čini dve nijanse tamnija nego dole u predvorju. Našavši se ispred lifta, Džek polazi istim putem koji je prošao sa Fredom Maršalom kao vodičem, niz hodnik i kroz dvoje dvokrilnih vrata i pored usputnih stanica, Gerontologije i Ambulantne oftalmologije i Arhive, sve se više približavajući nepredvidljivom dok hodnici postaju uži i mračniji, i izbija kao i pre u stoletnu odjaju sa visokim, uskim prozorima i mnogo drveta boje oraha. Tu čarolija prestaje, jer je dežurni iza lakiranog pulta, osoba trenutno zadužena da bude ključar kraljevstva, viši, mlađi i znatno neljubazniji od svojeg prethodnika. Na Džekov zahtev da vidi gospođu Maršal, mlada osoba sa nipodaštavanjem baca pogled na njegovu karticu sa natpisom POSETILAC i pita da li je gospodin slučajno rođak ili – još jedan pogled na karticu – zdravstveni radnik. Nijedno, priznaje Džek, ali ako bi mlada osoba izvolela da obavesti sestru Bond da gospodin Sojer želi da razgovara sa gospođom Maršal, sestra Bond će gotovo sigurno otvoriti stroga metalna vrata i domahnuti mu da uđe, jer je juče više ili manje isto postupila. To je sve lepo i krasno, ukoliko je istina, priznaje mlada osoba, ali sestra Bond danas neće biti u prilici da otvara vrata i domahuje, pošto sestra Bond danas ima slobodan dan. Da li je nekim slučajem gospodin Sojer, kada je juče dolazio da vidi gospođu Maršal, bio u pratnji člana porodice, recimo gospodina Maršala? Da, jeste. Ako bi gospodin Maršal bio upitan za dozvolu preko, recimo, telefona, uputio bi mladog gospodina koji trenutno na pohvalno odgovoran način razmatra problem sa gospodinom Sojerom da ovom džentlmenu odmah dopusti da uđe. Može biti da je tako, dopušta mlada osoba, ali bolnički propisi zahtevaju da nemedicinsko osoblje u koje spada i mlada osoba zatraži izričito odobrenje za svaki telefonski poziv izvan bolnice. A od koga bi, interesuje se Džek, takvo odobrenje moglo da se dobije? Od vršioca dužnosti glavne sestre, bolničarke Rek. Džek kome postaje pomalo vruće, kao što kažu, ispod kragne, predlaže da mlada osoba u tom slučaju potraži bolničarku Rek i obezbedi potrebno odobrenje da bi se stvari razrešile na način koji bi gospodin Maršal, suprug bolesnice, želeo. Ne, mlada osoba ne vidi razlog zbog kojeg bi tako postupila, pošto bi to predstavljalo nepotrebno traćenje vremena i snage. Gospodin Sojer nije član porodice gospođe Maršal, i vrla bolničarka Rek ni u kom slučaju ne bi dala takvo odobrenje.

285

"U redu", kaže Džek, koji bi najradije zadavio ovog nepodnošljivog picopevca, "hajde onda da se popnemo korak više na administrativnoj lestvici, važi? Da li je doktor Spiglmen možda negde na odelenju?" "Moguće je", kaže mlada osoba. "Kako bih ja to mogao da znam? Doktor Spiglmen me ne obaveštava o svemu što čini." Džek pokazuje prema telefonu na kraju pulta. "Ne očekujem da znate, već da doznate. Zato se smesta latite telefona." Mladi čovek se odvlači do telefona, prevrće očima, pritiska dva broja i naslanja se na pult, leđima okrenut prostoriji. Džek ga čuje kako mrmlja o Spiglmenu, uzdiše, a zatim kaže: "U redu, prebacite me." Prebačen, mrmlja nešto što uključuje i Džekovo ime. Šta god da mu je odgovoreno tera ga da se uz trzaj uspravi i baci pogled raširenih očiju prema Džeku. "Da, gospodine. Jeste, ovde je. Reći ću mu." Spušta slušalicu. "Doktor Spiglmen će odmah stići." Mladić – nije mu više od dvadeset godina – pravi koraka unazad i gura ruke u džepove. "Vi ste onaj policajac, a?" "Koji policajac?" pita Džek, i dalje iznerviran. "Onaj iz Kalifornije, koji je došao ovamo i uhapsio gospodina Kinderlinga." "Da, to sam ja." "Ja sam iz Frenč Lendinga, i mogu vam reći da je to bio pravi šok. Za celo mesto. Niko nije mogao ni da pretpostavi. Gospodin Kinderling? Šalite se? Ko bi rekao da bi neko kao on mogao... znate već, da ubija ljude?" "Jeste li ga poznavali?" "Pa, u gradiću kao što je Frenč Lending, može se reći da svako zna svakoga, ali ja nisam stvarno poznavao gospodina Kinderlinga, tek toliko da se pozdravimo na ulici. Poznavao sam njegovu ženu. Predavala mi je u nedeljnoj školi u Maunt Hebron Luteranskoj crkvi." Džek ne može da se uzdrži; smeje se apsurdu da ubičina žena predaje u nedeljnoj školi. Sećanje na Vondu Kinderling kako isijava mržnju prema njemu za vreme izricanja kazne njenom mužu zaustavlja njegov smeh, ali je već prekasno. Vidi da je uvredio mladića. "Kakva je bila?" pita. "Kao učiteljica." "Kao i svaka učiteljica", kaže mladić. Glas mu je opor, prkosan. "Terala nas je da naučimo napamet sve knjige Biblije." Okreće se i mrmlja. "Neki misle da on to nije uradio." "Šta ste rekli?" Mladić se napola okreće prema Džeku ali gleda u smeđi zid ispred sebe. "Rekao sam, neki misle da on to nije uradio. Gospodin Kinderling. Misle da je završio u zatvoru zato što je običan čovek iz malog mesta koji tamo nikog nije poznavao." "Baš ga žalim", kaže Džek. "Hoćete li da vam kažem pravi razlog zbog kojeg je gospodin Kinderling otišao u zatvor?" Mladić se potpuno okreće prema Džeku i gleda u njega. "Zato što je bio kriv za ubistvo, i zato što je to priznao. To je to, i to je sve. Dva svedoka su prepoznala da je bio na mestu zločina, a još dvoje ga je videlo u avionu koji je leteo u L.A. iako je svima rekao da leti u Denver. Posle toga je rekao: U redu,

286

uradio sam to. Oduvek me je zanimalo kakav je osećaj ubiti devojku, i jednog dana više nisam mogao da izdržim, pa sam otišao tamo i ubio dve kurve. Njegov advokat je pokušao da ga oslobodi na osnovu neuračunljivosti, ali ga je porota proglasila uračunljivim, i tako je otišao u zatvor." Mladić spušta glavu i nešto mrmlja. "Nisam čuo", kaže Džek. "Postoji više načina da čovek prizna krivicu." Mladić ponavlja rečenicu tek toliko glasno da može da se čuje. U hodniku se čuje odjek koraka, i punačak čovek u belom mantilu, sa naočarima sa žičanim okvirom i kozjom bradicom žurnim korakom ide prema Džeku, raširenih ruku. Mladić im je okrenuo leđa. Prilika da ubedi dežurnog da nije batinama izvukao priznanje iz Tornberga Kinderlinga je propuštena. Nasmešeni čovek u belom mantilu i sa bradicom hvata Džeka za ruku, predstavlja se kao doktor Spiglmen i izjavljuje da mu je drago što je upoznao tako slavnu ličnost. (Ličnost, sličnost, razmišlja Džek.) Na korak iza lekara, čovek koji je do ovog trenutka ostao neprimećen izlazi na videlo i kaže: "Hej, doktore, znate li šta bi bilo savršeno? Kada bi gospodin Slavni i ja zajedno intervjuisali damu. Duplo više informacija za upola manje vremena – savršeno." Džek oseća mučninu. Vendel Grin se pridružio društvu. www.bosnaunited.net Pošto se pozdravio sa lekarom, Džek se okreće onom drugom. "Šta ćeš ti ovde, Vendele? Obećao si Fredu Maršalu da ćeš se držati dalje od njegove žene." Vendel Grin diže ruke i poigrava unazad na prstima. "Jesmo li danas manje nervozni, poručniče Sojer? Ne svrbe nas prsti da udaramo poštene novinare u stomak? Moram da kažem da mi je već pomalo dosadilo da me napada policija." Doktor Spiglmen se namršteno zagleda u njega. "Šta to govorite, gospodine Grin?" "Juče, pre nego što me je onaj pajkan nokautirao baterijskom, poručnik Sojer me je bez ikakvog razloga udario u stomak. Sva sreća što sam razuman čovek, inače bih već podneo tužbe. Ali znate šta, doktore? Ja ne radim takve stvari. Verujem da je mnogo bolje kada ljudi sarađuju." Negde na polovini ovog samoopravdavajućeg govora, Džek pomišlja E, dođavola i baca pogled prema mladiću. Ovome oči gore od mržnje. Izgubljen slučaj: Džek ga posle ovoga nikada neće ubediti da nije zlostavljao Kinderlinga. U trenutku kada Vendel Grin završava sa čestitanjem sebi, Džeku je već muka od njegove lažne, ljigave humanosti. "Gospodin Grin mi je ponudio deo zarade ako mu dozvolim da proda fotografije leša Irme Freno", kaže lekaru. "Ono šta sada traži jednako je nezamislivo. Gospodin Maršal me je zamolio da dođem ovamo i vidim njegovu ženu, a gospodina Grina je naterao da obeća da neće dolaziti." "Tehnički je to možda tačno", kaže Grin. "Kao iskusan novinar, znam da ljudi često govore stvari koje ne misle i zbog kojih kad-tad zažale. Fred Maršal razume da će priča njegove žene kad tada biti obelodanjena." "Je li?"

287

"Posebno kad se ima u vidu Ribarevo najnovije javljanje", kaže Grin. "Ta traka dokazuje da je Tajler Maršal njegova četvrta žrtva i da je, nekim čudom, i dalje živ. Koliko dugo mislite da će to moći da se krije od javnosti? I zar se ne slažete da bi dečakova majka trebalo da bude sposobna da objasni situaciju svojim rečima?" "Neću dozvoliti da me više maltretirate." Lekar se mršti na Grina a Džeku upućuje pogled upozorenja. "Gospodine Grin, ovoliko sam blizu da vas izbacim iz bolnice. Hteo bih o nečemu da razgovaram sa poručnikom Sojerom, nasamo. Ako vi i poručnik imate nekakav dogovor između sebe, to je vaša stvar. Ja sigurno neću dozvoliti da zajedno ispitujete moju pacijentkinju. Nisam siguran ni da li bi trebalo da razgovara sa poručnikom Sojerom. Nešto je mirnija nego jutros, ali je i dalje u osetljivom stanju." "Najbolje ćete postupiti prema njoj ako joj dozvolite da otvori dušu", kaže Grin. "Sada ćete zaćutati, gospodine Grin", kaže doktor Spiglmen. Dvostruki podvaljak ispod njegove bradice poprimio je zažarenu ružičastu boju. Ljutito se okreće Džeku. "A šta vi konkretno tražite, poručniče?" "Imate li kabinet u ovoj bolnici, doktore?" "Imam." "Bilo bi idealno kada bih mogao pola sata ili manje da razgovaram sa gospođom Maršal na nekom bezbednom, tihom mestu gde bi naš razgovor ostao u potpunom poverenju. Vaš kabinet bi verovatno bio najpogodniji za to. Na ovom odelenju ima previše ljudi, i nemoguće je pričati a da vas niko ne prekine ili da drugi pacijenti ne slušaju." "Onda u mom kabinetu", kaže Spiglmen. "Ako nemate ništa protiv." "Pođite sa mnom", kaže lekar. "Gospodine Grin, molim vas da ostanete kod pulta kada poručnik Sojer i ja uđemo u hodnik." "Šta god kažete." Grin se podrugljivo poklanja i odmiče, koracima koji bi trebalo da podsećaju na plesne, do pulta. "Siguran sam da ćemo ovaj naočiti mladi čovek i ja naći temu za razgovor u vašem odsustvu." Smešeći se, Vendel Grin naslanja laktove na pult i posmatra kako Džek i doktor Spiglmen napuštaju prostoriju. Koraci im odjekuju na podnim pločicama kao da su prešli više od polovine hodnika, a onda nastaje tišina. I dalje se osmehujući, Vendel se okreće i zatiče dežurnog kako otvoreno zuri u njega. "Redovno vas čitam", kaže mladić. "Zaista dobro pišete." Vendelov osmeh postaje blažen. "Naočit i inteligentan. Kakva čarobna kombinacija. Recite mi kako se zovete." "Itan Evans." "Itane, nemamo mnogo vremena, pa bih zato odmah prešao na stvar. Smatrate li da odgovorni predstavnici štampe treba da imaju pristup informacijama od opšte dobrobiti?" "Nego šta." "Slažete li se pritom da je valjano informisana štampa jedno od najboljih oružja protiv čudovišta kao što je Ribar?"

288

Između obrva Itana Evansa pojavljuje se vertikalna bora. "Oružja?" "Izraziću se drugačije. Nije li istina da su izgledi da zaustavimo Ribara utoliko veći ukoliko više znamo o njemu?" Mladić klima glavom, i vertikalna bora nestaje. "Recite mi, verujete li da će doktor dozvoliti Sojeru da upotrebi njegov kabinet?" "Verovatno 'oće", kađe Evans. "Ali ne sviđa mi se način na koji radi taj Sojer. To što radi je policijska brutalnost. K'o kad tuku ljude ne bi li priznali. To je čista brutalnost." "Imam još jedno pitanje za tebe. Zapravo dva pitanja. Postoji li možda u doktorovom kabinetu ostava? I postoji li način da me odvedete tamo a da ne prođemo kroz onaj hodnik?" "A." Evansove mutne oči na trenutak nadahnuto sevaju. "Hteli biste da slušate." "Da slušam i snimam." Vendel Grin se tapše po džepu u kome je njegov kasetofon. "Za dobrobit svih, Bog ih sve blagoslovio." "Pa, ovaj, da, možda", kaže mladić. "Ali doktor Spiglmen, on..." Smotana oko srednjaka Grinove desne šake, volšebno se pojavila novčanica od dvadeset dolara. "Deluj brzo, i doktor Spiglmen nikada neće saznati. Je l' tako, Itane?" Itan Evans grabi novčanicu iz Vendelove ruke i domahuje mu da dođe iza pulta, gde otvara vrata i kaže: "Ovuda, samo brzo." www.bosnaunited.net Na oba kraja mračnog hodnika gore slaba svetla. Doktor Spiglmen progovara: "Pretpostavljam da vam je muž moje pacijentkinje rekao za traku koju je jutros primila." "Jeste. Znate li kako je dospela ovamo?" "Verujte mi, poručniče, pošto sam video kako je snimak delovao na gospođu Maršal i pošto sam ga sam preslušao, pokušao sam da saznam kako je stigao do moje pacijentkinje. Sva naša pošta ide kroz bolničko odelenje za prijem pošte pre nego što bude isporučena, sva pošta, bilo da je za pacijente, medicinsko osoblje ili administraciju. Odatle ih par volontera raznosi primaocima. Pretpostavljam da je paket sa trakom već bio na odelenju kada je volonter jutros proveravao ima li pošte. Pošto je paket bio adresiran samo na ime moje pacijentkinje, volonter ga je odneo u našu službu za informacije. Ovamo ga je donela jedna od devojaka koje tamo rade." "Zar nije trebalo neko da pita vas pre nego što je dao traku i kasetofon Džudi?" "Naravno. Sestra Bond bi to odmah uradila, ali ona danas nije na poslu. Sestra Rek, koja je menja, zaključila je da se adresa odnosi na nadimak iz detinjstva i pomislila da je neki od starih prijatelja poslao gospođi Maršal malo muzike da je razveseli. Pošto u sobi za bolničarke postoji kasetofon, stavila je traku u njega i dala ga gospođi Maršal." U tamo hodnika, doktorove oči poprimaju sardoničan sjaj. "A onda je, kao što možete da zamislite, nastao pakao. Gospođa Maršal vratila se u stanje u kome je bila kada je stigla u bolnicu, što podrazumeva čitav niz zabrinjavajućih postupaka. Sreća je htela da sam bio u bolnici, i kada sam čuo šta se dogodilo, naredio sam da joj daju

289

sredstva za smirenje i da je smeste u izolovanu sobu. Izolovana soba, poručniče, ima tapacirane zidove –gospođa Maršal je ponovo otvorila rane na prstima i nisam smeo da dozvolim da još više naškodi sebi. Čim su sedativi počeli da deluju, ušao sam tamo i razgovarao sa njom. Saslušao sam traku. Možda je trebalo odmah da pozovem policiju, ali moja prvenstvena bila je moja pacijentkinja, pa sam umesto toga pozvao gospodina Maršala." "Odakle?" "Iz izolovane sobe, sa mobilnog telefona. Gospodin Maršal je, naravno, insistirao da se čuje sa svojom ženom, a ona je takođe htela da razgovara sa njim. U toku razgovora ponovo se jako uznemirila, i morao sam da joj dam još jedan blagi sedativ. Kada se primirila, izašao sam iz sobe i ponovo pozvao gospodina Maršala, da mu kažem više pojedinosti o sadržaju snimka. Hoćete li da čujete?" "Hvala, doktore, ali ne bih sada. Ali bih vas pitao o jednoj stvari u vezi sa snimkom." "Pitajte." "Fred Maršal je pokušao da imitira način na koji ste vi oponašali akcent čoveka koji je snimio traku. Da li vam je zvučao prepoznatljivo? Nemački, možda?" "Razmišljao sam o tome. Ličilo je donekle na nemačko izgovaranje engleskog, ali ne potpuno. Moglo bi se opisati kao engleski koji govori Francuz nastojeći da zvuči kao Nemac, ako tako nešto uopšte ima smisla. Ali istina je da nikada nisam čuo da neko tako govori." Od početka razgovora, doktor Spiglmen je proučavao Džeka, procenjujući ga prema standardima koje Džek ne može ni da nasluti. Izraz njegovog lica je pritom ostao neutralan i bezličan kao kod saobraćajca. "Gospodin Maršal me je obavestio da namerava da vas pozove. Izgleda da ste uspostavili prilično neuobičajenu vezu sa gospođom Maršal. Ona ceni vašu stručnost u onome što radite, što je za očekivanje, ali se takođe čini da vam veruje. Gospodin Maršal je zatražio da vam dozvolimo da ispitate njegovu ženu, a ona mi je rekla da je neophodno da razgovara sa vama." "Onda ne bi trebalo da bude problema da mi dozvolite da se na pola sata nasamo vidim sa njom." Spiglmenov osmeh nestaje gotovo istog trenutka kada se pojavio. "Moja pacijentkinja i njen muž pokazali su mi da imaju poverenja u vas, poručniče Sojer, ali nije stvar u tome. Pitanje je mogu li ja da vam verujem." "U vezi čega?" "U vezi više stvari. Pre svega, da li ćete se ponašati u najboljem interesu po moju pacijentkinju. Da li ćete se uzdržati od toga da je nepotrebno zbunjujete, i da joj dajete lažnu nadu. Moja pacijentkinja razvila je izvestan broj pogrešnih verovanja u čijem je središtu postojanje drugog sveta, koji je na neki način povezan sa našim. Veruje da njenog sina drže zarobljenog u tom drugom svetu. Moram da vam kažem, poručniče, da moja pacijentkinja i njen muž veruju da ste vi upoznati sa tim svetom iz mašte – tojest, moja pacijentkinja bezuslovno veruje u to, a njen muž uslovno, zato što se čini da to donosi utehu njegovoj ženi." "Razumem." Postoji samo jedna stvar koju Džek u ovom trenutku može da kaže lekaru, i on to čini. "Ono što bi trebalo vi da razumete jeste da sam sve svoje

290

razgovore sa Maršalovima vodio u svojstvu nezvaničnog savetnika policijske službe Frenč Lendinga i njenog šefa, Dejla Gilbertsona." "Nezvaničnog savetnika?" "Šef Gilbertson me je zamolio da mu pomognem u vođenju istrage slučaja Ribara, i ja sam, pre dva dana, posle nestanka Tajlera Maršala, konačno pristao da učinim sve što bude u mojoj moći. U svemu tome nemam nikakvu zvaničnu punomoć. Jednostavno nastojim da šefu i njegovim ljudima stavim na raspolaganje svoje iskustvo." "Da vidim jesam li vas dobro razumeo, poručniče. Hoćete da kažete da ste obmanjivali Maršalove u vezi postojanja izmišljenog sveta gospođe Maršal?" "Odgovoriću vam na sledeći način, doktore. Znamo, zahvaljujući snimku, da Ribar zaista drži Tajlera Maršala kao taoca. Mogli bismo, dakle, da kažemo da on više nije u našem, već u Ribarevom svetu." Doktor Spiglmen diže obrve. "Mislite li da monstrum obitava u istom svetu kao mi?" pita Džek. "Ja ne mislim, a ni vi. Ribar živi u svojem svetu, koji funkcioniše u skladu sa fantastično složenim pravilima koja je on tokom godina smislio. Uz dužno poštovanje, iskustvo me je učinilo mnogo upućenijim u tu vrstu struktura nego što su Maršalovi, policija, a ukoliko niste intenzivno radili sa psihopatskim zločincima, i vi. Žao mi je ako ovo zvuči arogantno, pošto uopšte ne razmišljam na takav način." "Govorite o profilisanju? O takvim stvarima?" "Pre više godina bio sam pozvan u specijalnu VICAP-ovu jedinicu za profilisanje koju vodi FBI, gde sam puno toga naučio, ali ono o čemu sada govorim prevazilazi profilisanje." Najblaže moguće rečeno, dodaje Džek u sebi. Lopta je sada na vašoj polovini terena, doktore. Spiglmen polako klima glavom. Stakla njegovih naočara odbijaju daleki sjaj sijalica. "Mislim da razumem." Razmišlja. Uzdiše, prekršta ruke na grudima, i razmišlja još malo. Onda diže pogled. "U redu. Dopustiću vam da je vidite. Nasamo. U mojem kabinetu. Na pola sata. Ne bih da budem smetnja naprednom istražnom postupku." "Zahvaljujem vam", kaže Džek. "Uveravam vas da će ovo biti od izuzetne koristi." "Predugo sam psihijatar da bih poverovao u takva obećanja, poručniče Sojer, ali se iskreno nadam da ćete uspeti da spasite Tajlera Maršala. Dozvolite da vas odvedem do kabineta. Možete da sačekate tamo da dovedem pacijentkinju kroz drugi hodnik. Malo je kraći put." Doktor Spiglmen stiže do kraja mračnog hodnika i skreće levo, pa opet levo, vadi debeli svežanj ključeva iz džepa i otključava neobeležena vrata. Džek ulazi za njim u sobu koja izgleda kao da je nastala spajanjem dve manje kancelarije. Polovinu prostorije zauzima dugačak drveni pisaći sto, stolica, čajni stočić sa staklenom pločom natrpan časopisima, i arhivni ormani; drugom polovinom dominiraju kauč i kožni naslonjač pored njegovog uzglavlja. Zidovi su ukrašeni posterima Džordžije O'Kifi. Iza stola su vrata za koja Džek pretpostavlja da vode u neveliku ostavu; vrata

291

naspram ovih, iza naslonjača i na središnjoj tački između dve polovine kabineta, izgledaju kao da vode u još jednu sobu. "Kao što vidite", kaže doktor Spiglmen, "ovu prostoriju koristim kao kabinet i kao pomoćnu sobu za savetovanje. Većina pacijenata ulazi iz čekaonice, pa ću tim putem dovesti i gospođu Maršal. Dajte me dva ili tri minuta." Džek mu zahvaljuje, i doktor žurno izlazi na vrata prema čekaonici. www.bosnaunited.net U maloj ostavi, Vendel Grin vadi kasetofon iz džepa jakne i pritiska i njega i uvo na vrata. Palac mu počiva na dugmetu SNIMANJE, a srce mu lupa. Najistaknutiji novinar u zapadnom Viskonsinu ponovo izvršava svoju dužnost prema običnom građaninu. Šteta samo što je u ostavi tako prokleto mračno, ali čučanje u crnoj rupi nije prva žrtva koju je Vendel podneo u ime svojeg svetog poziva; osim toga, jedino što je neophodno da vidi jeste malo crveno svetlo na kasetofonu. Sledi iznenađenje: iako je doktor Spiglmen izašao iz sobe, njegov glas je još tu, zove poručnika Sojera. Na koju foru se taj frojdovski šarlatan vratio a da nije otvorio vrata, i šta je sa Džudi Maršal? Poručniče Sojer, moram da razgovaram sa vama. Podignite slušalicu. Imate poziv, i reklo bi se da je nešto hitno. Naravno – govori preko interkoma. Ko bi to mogao da zove Džeka Sojera, i čemu žurba? Vendel se nada da će zlatni dečko uključiti zvučnik, ali zlatni dečko to nažalost ne radi, i Vendel mora da se zadovolji slušanjem samo jednog učesnika u razgovoru. www.bosnaunited.net "Poziv?" kaže Džek. "Od koga je?" "Odbio je da se predstavi", kaže lekar. "Neko kome ste rekli da ćete posetiti odelenje D." Nosonja, sa vestima o Crnoj kući. "Kako da primim poziv?" "Samo pritisnite dugme koje trepće", kaže lekar. "Linija jedan. Uvešću gospođu Maršal kada vidim da više niste na liniji." Džek pritiska dugme i kaže: "Džek Sojer." "Hvala Bogu", odgovara glas boje meda i duvana Nosonje Sen Pjera. "Hej čoveče, moraš da dođeš do moje gajbe, što pre to bolje. Sve se zagovnalo." "Jeste li je našli?" "O da, našli smo Crnu kuću, još kako. Nije nas baš najtoplije dočekala. To mesto želi da ostane skriveno, i to ti daje do znanja. Ima nas povređenih. Većini će biti dobro, ali Miš, za njega nisam siguran. Zaradio je nešto grozno od ujeda psa, ako je to bio pas, u šta sumnjam. Dok je pomogao koliko je mog'o, ali... Jebi ga, momak je totalno šiznuo, i ne da da ga odvezemo u bolnicu." "Nosonjo, zašto ga svejedno ne odvezete, ako je to ono što mu treba?" "Zato što mi tako ne radimo. Miš nije kročio u bolnicu otkako mu je tamo umro ćale. Dvostruko se više plaši bolnice nego onoga što mu se dešava sa nogom. Kada bismo ga odveli u gradsku bolnicu u La Rivijeru, verovatno bi oteg'o papke u hitnoj pomoći."

292

"A ako i ne bi, nikad vam ne bi oprostio." "Tako je. Kad možeš da dođeš?" "Još se nisam video sa ženom o kojoj sam vam pričao. Možda za sat vremena – u svakom slučaju, ne mnogo kasnije." "Nisi me čuo? Miš nam umire. Imamo mnogo toga da ispričamo jedan drugom." "Slažem se", kaže Džek. "Pomozi mi u ovome, Noske." Spušta slušalicu, okreće se vratima iza naslonjača, i čeka da se njegov svet promeni. www.bosnaunited.net Šta je sad ovo bilo? pita se Vendel. Protraćio je dva minuta trake na razgovor između Džeka Sojera i glupavog kučkinog sina koji je uništio film od čije bi prodaje zaradio za nova kola i luksuznu kuću iznad reke, a ovako mu je ostalo bezvredno smeće. Zlatnim dečacima sve stiže servirano na srebrnim poslužavnicima, ljudi se lome da im daju i ono što im uopšte ne treba, a legendarnom, nesebičnom radnom čoveku i džentlmenu iz štampe kao što je Vendel Grin ostaje šipak. Koštalo ga je dvadeset kinti da se krije u mračnoj, tesnoj ostavi samo da bi obavio svoj posao! Uši mu golica zvuk otvaranja vrata. Crveno svetlo gori, verni kasetofon premotava kolut po kolut trake, i ono što će se sada dogoditi izmeniće sve: Vendelov stomak, taj nepogrešivi organ i njegov najbolji prijatelj, greje se u veri da će zadovoljština uskoro biti njegova. Kroz vrata ostave dopire glas doktora Spiglmena i ostaje zabeležen na traci koja se premotava: "Sada vas ostavljam nasamo." Zlatni dečko: "Hvala vam, doktore. Veoma sam vam zahvalan?" "Trideset minuta, važi? To znači da ću se vratiti, hm, u dva i deset." Zlatni dečko: "Važi." Tiho zatvaranje vrata, škljocanje brave. Slede dugi sekundi tišine. Zašto ne razgovaraju? Naravno... nepotrebno pitanje. Čekaju da se debeloguzi Spiglmen dovoljno udalji da ih ne čuje. 'Ej, pa ovo je prste da poližeš! Šapat koraka zlatnog dečka koji se udaljavaju od vrata potvrđuje slutnje oštroumnog reportera. O stomačiću Vendela Grina, o instrumente čudesni i pouzdani, po ko zna koji put ga dovodiš do žurnalističkog blaga! Vendel sluša, a mašina beleži neizbežno sledeći zvuk: škljocanje brave. Džudi Maršal: "Ne zaboravite vrata iza sebe." Zlatni dečko: "Kako ste?" Džudi Maršal: "Mnogo, mnogo bolje, sad kad ste vi ovde. Vrata, Džek." Ponovo koraci, ponovo zvuk zaključavanja vrata. Dečko koji će uskoro da nastrada: "Ceo dan mislim na vas. Na ovo." Bludnica, kurva, radodajka: "Da li je pola sata dovoljno?" Onaj sa nogom u kljusima: "Ako ne bude, moraće da lupa na vrata." Vendel se jedva suzdržava da ne zaciči od zadovoljstva. Ovo dvoje će stvarno da se kresnu, ima da strgnu odeću sa sebe i navale jedno na drugo kao životinje. Čoveče, to se zove naplata! Kada Vendel Grin završi sa njim, Džek Sojer će biti omrznutiji od Ribara. www.bosnaunited.net

293

Džudine oči izgledaju umorno, kosa joj visi, a vrhovi prstiju umotani su u šokantno belu, novu gazu, ali njeno lice, pored toga što odaje dubinu osećanja, sija čistom, teško izvojevanom lepotom imaginativne snage koju je prizvala da bi mogla da prihvati ono što je videla. Za Džeka, Džudi Maršal izgleda kao nepravedno zatočena kraljica. Umesto da sakriju urođenu plemenitost njenog duha, bolnički ogrtač i izbledela spavaćica još je više potcrtavaju. Džek skida pogled sa nje samo koliko da zaključa druga vrata, a onda pravi korak prema njoj. Jasno mu je da ne može da joj kaže ništa što ona već ne zna. Džudi dovršava pokret koji je on započeo; staje pred njega i pruža ruke ispred sebe. "Ceo dan mislim na vas", kaže on, prihvativši je za ruke. "Na ovo." Njen odgovor obuhvata sve što je došla da vidi, sve što moraju da urade. "Da li je pola sata dovoljno?" "Ako ne bude, moraće da lupa na vrata." Osmehuju se; stisak njenih prstiju se pojačava. "Neka ga neka lupa." Jedva primetnim trzajem ona ga vuče napred, i Džeku srce brže tuče u očekivanju zagrljaja. Ono što ona čini mnogo je čarobnije od zagrljala: obara glavu i sa dva laka, suva dodira usnama ljubi mu ruke. Onda pritiska njegovu nadlanicu uz obraz, i odmiče se. Oči joj blistaju. "Znate za traku." On potvrđuje. "Pomahnitala sam kada sam je čula, ali je pogrešio što mi je poslao. Prejako me je gurnuo. Ponovo me je pretvorio u ono dete koje je slušalo drugo dete kako šapuće kroz zid. Izbezumila sam se i pokušala da probijem zid. Čula sam svog sina kako zapomaže. Bio je tamo – sa one strane zida. Tamo gde vi morate da odete." "Tamo gde oboje moramo da odemo." "Tamo gde obje moramo da odemo. Da. Ali ja ne mogu kroz zid, a vi možete. Što znači da vas čeka posao, najvažniji posao koji se može zamisliti. Morate da pronađete Taja, i da zaustavite abalaha. Ne znam šta je to zapravo, ali je vaš zadatak da ga zaustavite. Govorim li pravo: vi ste kopicajac, zar ne? "U pravu ste", kaže Džek. "Jesam kopicajac. Zato je to moj posao." "Onda je i ovo drugo tačno. Morate da uklonite Gorga, i njegovog gospodara, gospodina Manšana. Zapravo se zove drugačije, ali tako zvuči: gospodin Manšan. U trenutku kada sam poludela, i pokušala da se probijem u onaj svet, ona mi je to rekla, i činilo se da mi šapuće u uvo. Bila sam tako blizu!" www.bosnaunited.net Šta može Vendel Grin, koji je prilepio uvo i zujeći kasetofon na vrata, da zaključi iz ovog razgovora? Sigurno je da se ne radi o onome što je očekivao da čuje: životinjsko stenjanje i ječanje od želje koja se užurbano zadovoljava. Vendel Grin škripi zubima i rasteže lice u grimasu nezadovoljstva. www.bosnaunited.net "Drago mi je što ste sebi dozvolili da vidite", kaže Džek. "Vi ste neverovatna osoba. Nema jedne osobe u hiljadu koja bi mogla makar da nasluti šta to znači, a kamoli da to uradi." "Previše pričate", kaže Džudi. "Hteo sam da kažem da vas volim."

294

"Znam, volite me, na svoj način. Ali znate šta? Samim tim što ste došli, učinili ste da postanem nešto više nego što sam bila. Postoji nešto kao zrak što izbija iz vas, i ja sam se samo uključila na taj zrak. Džek, vi ste tamo živeli, a ja sam uspela samo da na kratko zavirim. Ali i to je dovoljno. Zadovoljna sam. Vi i odelenje D omogućili ste mi da putujem." "Ono što imate u sebi vam je to omogućilo." "U redu, tri puta 'ura' za kontrolisani napad ludila. Sada je, međutim, vreme. Da budete kopicajac. Ja mogu da pomognem samo donekle, dok će vama trebati sva vaša snaga." "Mislim da će vas iznenaditi koliko imate snage." "Uzmite me za ruku i učinite to, Džek. Idite preko. Ona čeka, i ja moram da vas dam njoj. Znate joj ime, zar ne?" On otvara usta, ali ne progovara. Sila koja kao da dolazi iz središta Zemlje teče u njegovo telo, plavi njegov krvotok elektricitetom, zateže mu kožu na glavi, vezuje njegove drhtave prste sa prstima Džudi Maršal, koji takođe drhte. U svim šupljinama njegovog tela raste osećaj čudesne lakoće i pokretljivosti; u isto vreme, nikada nije bio toliko svestan ograničenosti svoga tela, otpora koji pruža letenju. Kada se pokrenu, razmišlja, biće to kao poletanje rakete. Čini mu se da pod vibrira pod njegovim nogama. Uspeva da pogleda niz ruke prema Džudi Maršla, koja se izvila unazad tako da joj je glava paralelno u odnosu na podrhtavajući pod, zatvorenih očiju, smešeći se u zanosu postignuća. Njena lepa kolena, njene noge koje sijaju ispod ruba izbledelo plave spavaćice, ukopana bosa stopala. Ta svetlost treperi i oko njega. Sve ovo dolazi od nje, razmišlja Džek, i od... Vazduh ispunjava huka, i reprodukcije Džordžije O'Kifi poleću sa zidova. Niski kauč odskače od zida; kovitlac odnosi listove hartije sa stola koji poigrava. Tanka halogena svetiljka pada na pod. Svuda u bolnici, na svim odelenjima, u svakoj sobi, postelje se tresu, ekrani televizora tamne, instrumenti zveckaju u posudama koje takođe poskakuju, svetla trepću. Sa polica u prodavnici suvenira padaju igračke, a visoki ljiljani klizaju po mermernom podu u svojim vazama. Na petom spratu, sijalice eksplodiraju u kišu zlatnih iskri. Buka uragana se pojačava, i sa silnim šumom prerasta u široku belu zavesu svetlosti, koja se smesta sužava u tačku i iščezava. Iščezao je i Džek Sojer, a Vendela Grina više nema u ostavi. Usisan u Teritorije, ispaljen iz jednog sveta i usisan u drugi, raznesen i odvučen, čoveče, ovo je stotinu puta jače od jednostavnog, dobro znanog preskoka. Džek leži na zemlji, zagledan u pocepani beli čaršav koji leprša kao iskidano jedro. Četvrtinu sekunde ranije, video je drugi beli čaršav, ili zavesu načinjenu od čiste svetlosti i nestvarnu, za razliku od ove. Oseća blaženstvo pitkog, mirisnog vazduha. Isprva je samo svestan činjenice da ga neko drži za desnu ruku, a zatim i čarobne žene koja leži pored njega. Džudi Maršal. Ne, to nije Džudi Maršal, koju voli na svoj način, već druga čarobna žena, koja je nekada šaputala Džudi kroz zid noći, a u poslednje vreme se primakla znatno bliže. Spremao se da izgovori njeno ime kada...

295

U vidokrugu mu se pojavljuje prelepo lice koje istovremeno liči i ne liči na Džudino. Oblikovano je na istom tocilu, pečeno u istoj peći, isklesano rukom istog opijenog skulptora, ali delikatnije, mekšim, nežnijim potezima. Džek je ukočen od čuda. Jedva diše. Ova žena čije je lice sada iznad njega, koja mu se smeši sa nežnim strpljenjem, nikada nije rađala, nikada nije putovala izvan rodnih Teritorija, nikada nije letela avionom, vozila automobil, uključila televizor, pokupila led iz ledomata ili upotrebila mikrotalasnu, ali zrači duhom i unutrašnjim skladom. I ona, Džek to vidi, osvetljena iznutra. Duhovitost, nežnost, saosećanje, inteligencija, snaga blistaju joj u očima i govore sa linija njenih usana, iz samog sklopa njenog lica. On zna njeno ime, i to ime joj savršeno odgovara. Džeku se čini da se zaljubio u ovu ženu istog trenutka kada je video, da je odmah postao njen zatočnik, i konačno otkriva da može da izgovori njeno savršeno ime: Sofi.

21. "Sofi." I dalje je držeći za ruku, ustaje, povukavši je za sobom. Noge mu drhte. Oči mu se čine vrele i prevelike za duplje. Potpuno je jednako prestrašen i ushićen. Srce mu tuče, ali je svaki otkucaj tako sladak. U drugom pokušaju uspeva da glasnije izgovori njeno ime, ali mu je glas i dalje slab, a usne tako utrnule kao da su istrljane ledom. Zvuči kao čovek koji se oporavlja od snažnog udarca u stomak. "Da." "Sofi." "Da." "Sofi." "Da." U ovome ima nečeg nestvarno poznatog, u njegovom ponavljanju njenog imena i njenom jednostavnom potvrđivanju. Poznatog i komičnog. Tada mu sine: u Strahu i trepetu Dedvud Galča postoji scena gotovo istovetna ovoj, a dešava se pošto je jedan od gostiju salona Lenja Osmica onesvestio Bila Taunza bocom viskija. Lili, u ulozi slatke Nensi O'Nil, pljuska mu kofu vode u lice, i kada on dođe sebi... "Ovo je smešno", kaže Džek. "Ovo je dobro. Trebalo bi da se smejemo." Sa jedva primetnim osmejkom na licu, Sofi kaže: "Da." "Da se smejemo dok nam ne otpadnu ove lude glave." "Da." "Ove tarnalne glave."

296

"Da." "Više ne govorim engleski, zar ne?" "Ne." Iz njenih plavih očiju čita dve stvari. Prva je da ona ne zna šta znači reč engleski. Druga je da tačno zna šta je mislio. "Sofi." "Da." "Sofi-Sofi-Sofi." Pokušava da pojmi da je ono što mu se dešava stvarno. Da ukuca tu činjenicu sebi u glavu kao ekser. Osmeh joj osvetljava lice, a usne čini još privlačnijim. Džek razmišlja o tome kako bi bilo poljubiti ih, i od te pomisli mu klecaju kolena. Ponovo mu je četrnaest godina, i pita se sme li da cmokne svoju devojčicu u obraz za laku noć pošto je otprati do kuće. "Da-da-da", kaže ona, i osmeh se pojačava. Zatim dodaje: "Jesi li shvatio? Razumeš li da jesi ovde, i na koji način si stigao?" Iznad i oko njega, vela prozirnog belog platna lepršaju i uzdišu kao živa bića. Pet ili šest sukobljenih struja vazduha dodiruje mu lice i čini ga svesnim da je iz drugog sveta doneo na koži sloj znoja, i da zaudara. Žuri da ga obriše podlakticom sa čela i obraza da je ne bi gubio iz vida duže od časka. Nalaze se u nekoj vrsti šatora. Ogroman je – sa više odaja – i Džek na trenutak pomišlja na šator u koji je Kraljica Teritorija, Parnjakinja njegove majke, ležala na samrti. To mesto bilo je bogato bojama, sastojalo se od više odaja, sa mirisom tamjana i tuge (jer je Kraljičina smrt izgledala neizbežna – bila je samo pitanje vremena). Ovaj je oronuo i odrpan. Zidove i tavanica su puni rupa, a tamo gde je beli materijal ostao čitav, toliko je tanak da Džek kroz njega može da vidi padinu napolju, i drveće kojim je prekrivena. Kada dune vetar sa ivica nekih od rupa zalepršaju dronjci. Direktno iznad glave vidi senovito obličje boje kestena. Neku vrstu krsta. "Džek, razumeš li kako si..." "Da. Prebacio sam se." Iako to nije reč koja mu izlazi iz usta. Doslovno značenje reči koju je izgovorio jeste put obzorja. "Izgleda da sam pritom povukao priličnu količinu Spiglmenovih stvari." Saginje se i podiže pljosnat kamen sa urezanim cvetom. "Mislim da je u mom svetu ovo bila grafika Džordžije O'Kifi. A ono..." Pokazuje na pocrnelu, ugašenu baklju naslonjenu na jedan od krhkih zidova šatora. "Mislim da je to bila..." Ali u ovom svetu nema reči za to, i ono što izgovara zvuči kao ružna psovka na nemačkom: "... halogena lampa." Njoj se nabiru veđe. "Hal-do-gena... lumpa? Lempa?" On oseća kako mu se krajevi utrnulih usana dižu u osmejak. "Nije važno." "Ali ti si dobro." Shvata da ona želi da mu bude dobro, i zato kaže da jeste, ali nije. Slabo mu je, i drago mu je što mu je slabo. Oseća se kao zaljubljena budala, i ne bi to menjao ni za šta na svetu. Ako se ne računa ono što je osećao prema majci – sasvim drugačiju

297

vrstu ljubavi, bez obzira šta misle frojdovci – ovo mu je prvi put. O, sigurno je da je verovao da se zaljubio ili odljubio, ali to je bilo pre ovoga. Pre bistrog plavetnila njenih očiju, osmeha, pa čak i toga kako senke koje baca oronuli šatore preleću preko njenog lica kao jata riba. U ovom trenutku bi pokušao da poleti sa planinske litice kada bi to od njega zatražila, ili da prođe kroz šumski požar, ili da donese polarnog leda da joj rashladi čaj, a takve stvari ne govore da mu je dobro. Ali ona želi da mu bude dobro. Tajleru je potrebno da njemu bude dobro. Ja sam kopicajac, razmišlja. Ta činjenica se u prvom trenutku čini beznačajna pored njene lepote – samog njenog postojanja – ali onda počinje da dobija na važnosti. Što uvek jeste bila. Šta ga je drugo dovelo ovamo, na kraju krajeva? Dovelo ga protiv njegove volje i namera? "Džek?" "Jeste, dobro mi je. I ranije sam se prebacivao." Ali nikada u prisustvo ovakve lepote, razmišlja. U tome je problem. Vi ste problem, moja gospo. "Da. To je tvoj dar, da odlaziš i dolaziš. Jedan od tvojih darova. Tako sam čula." "Od koga?" "Uskoro", kaže ona. "Uskoro. Ima mnogo toga da se uradi, ali svejedno mislim da mi je potrebno malo vremena. Ti... ostavljaš me bez daha." Džeku je neizrecivo milo što to čuje. Opaža da je i dalje drži za ruku, i sada ljubi tu ruku kao što je Džudi ljubila njegove u svetu sa one strane zida, i pritom vidi finu mrežicu zavoja na vrhovima tri prsta. Voleo bi da je smeo da je uzme u naručje, ali ga ona suviše opsenjuje: njena lepota i njena pojava. Malo je viša od Džudi – nekoliko centimetara, ne više – a kosa joj je svetlija, zlatne nijanse prirodnog meda koji se cedi iz probijenog saća. Odevena je u jednostavnu pamučnu odoru, belu, sa plavim vezom koji joj se slaže sa očima. Grlo joj uokviruje uski 'V' okovratnik. Skut odore završava joj se odmah ispod kolena. Noge su joj bose, ali na jednom članku nosi srebrni obruč, toliko tanak da je gotovo nevidljiv. Grudi su joj punije nego Džudine, a bokovi nešto širi. Sestre, pomislilo bi se, da nije onog istog posipa pega preko nosa i bele linije ožiljka preko leve nadlanice. Džek ne sumnja da su za taj ožiljak krive različite nezgode, ali ne sumnja ni da su se te nezgode dogodile u isti sat istog dana. "Ti si njena Parnjakinja. Parnjakinja Džudi Maršal. Samo što reč koju izgovara nije Parnjakinja; iako mu zvuči ludo, misli da je rekao harfa. Kasnije će pomisliti na to kako strune harfe leže blizu jedna do druge, na prstohvat razmaka, i zaključiti da ta reč i nije tako šašava. Ona obara pogled i krajeve usana, pa ponovo diže glavu i pokušava da se osmehne. "Džudi. Sa one strane zida. Kada smo bile male, Džek, često smo razgovarale. Tako je ostalo i kada smo odrasle, samo što smo tada razgovarale u snovima." Uznemiravaju ga suze koje joj se pojavljuju u očima i klize niz obraze. "Jesam li je oterala u ludilo? Jesam li? Molim te, reci da nisam." "Ma ne", kaže Džek. "Hoda po užetu, ali još nije pala. Ta se ne da tek tako."

298

"Moraš da joj vratiš Tajlera", kaže mu Sofi. "Zbog nas obe. Ja nikada nisam imala dete. Ne mogu da imam decu. Znaš, bila sam... zlostavljana. Kad sam bila mlađa. Od nekoga koga si dobro poznavao." U Džekovom umu javlja se strašna izvesnost. Oko njih, oronuli šator leprša i uzdiše na miomirisnom povetarcu. "Je li to bio Morgan? Morgan od Orisa?" Ona obara glavu, i njemu je to sasvim dovoljno. Džekovo lice je u ovom trenutku iskrivljenu u ružnu masku besa. U ovom trenutku želi da može uvek iznova da ubija Parnjaka Morgana Slouta. Pomišlja da je pita na koji je način zlostavljao, ali shvata da je to suvišno. "Koliko ti je bilo godina?" "Dvanaest", kaže ona... a Džek je znao da će to reći. To se dogodilo iste one godine kada je Džekiju bilo dvanaest i kada je došao ovamo preko da spasi svoju majku. Čekaj, da li je došao ovamo? Jesu li ovo zaista Teritorije? Nekako mu se ne čini isto. Gotovo... ali ne sasvim. Ne čudi ga da je Morgan mogao da siluje dvanaestogodišnju devojčicu, i to na takav način da ostane jalova. Nimalo ga ne čudi. Morgan Slout, negde poznat i kao Morgan od Orisa, želeo je da vlada ne nad jednim ili dva sveta, već nad čitavom vaseljenom. Šta je nekoliko silovane dece za čoveka takvih ambicija? Ona nežno prelazi palcima preko kože ispod njegovih očiju. Osećaj je kao da ga miluje perje. Gleda ga sa nečim što liči na čuđenje. "Zašto plačeš, Džek?" "Zbog prošlosti", kaže ona. "Uvek nam to radi, zar ne?" Misli takođe na svoju majku, kako sedi pored prozora, puši cigaretu i sliša 'Ruke lude' na radiju. Da, prošlost nam to stalno radi. Tamo je sve što boli, sve što neće da prođe. "Možda", dozvoljava ona. "Ali danas nemamo vremena da mislimo na prošlost. Danas moramo da mislimo na budućnost." "Da, ali bih ipak hteo da postavim nekoliko pitanja..." "U redu, ali samo nekoliko." Džek otvara usta, pokušava da progovori, i ostaje u komičnom izrazu otvorenih usta pošto iz njih ništa nije htelo da izađe. Počinje da se smeje. "I ti mene ostavljaš bez daha", kaže joj. "Što jeste, jeste." Sofijine obraze obliva blago rumenilo. Obara pogled. Otvara usta da nešto kaže... i ponovo ih zatvara. Džek žali što to nije izgovorila i istovremeno mu je drago što nije. Nežno joj steže ruku, i ona diže glavu i gleda, široko otvorenim plavim očima. "Jesam li te znao? Kada si imala dvanaest godina?" Ona odmahuje glavom. "Ali sam te video." "Moguće je. U velikom šatoru. Moja majka je bila jedna od sluškinja Dobre Kraljice. Ja takođe... najmlađa među sluškinjama. Možda si me tada video. Mislim da me jesi video." Džek na trenutak pokušava da pojmi čudesnost ovog otkrića, pa nastavlja. Vreme je kratko. Oboje to znaju. Gotovo ga oseća kako ističe.

299

"Ti i Džudi ste Parnjakinje, ali nijedna od vas ne putuje – ona nikada nije bila u tvojoj glavi ovde a ti nikada nisi bila u njenoj, tamo preko. Vas dve... razgovarate kroz zid." "Da." "Kada je pisala one stvari, to si joj ti šaputala kroz zid." "Da. Znala sam šta joj činim, ali nisam imala izbora. Morala sam! I nije u pitanju samo to da joj se vrati dete, koliko god da je to važno. Postoje važniji razlozi." "Kao što su?" Ona trese glavom. "Nije na meni da ti kažem. Onaj koji će ti to reći mnogo je značajniji od mene." Džek proučava sićušne gaze na vrhovima njenih prstiju, i razmišlja koliko su očajnički Sofi i Džudi nastojale da se probiju kroz onaj zid i stignu jedna do druge. Morgan Slout je izgleda mogao po volji da postane Morgan od Orisa. Kao dečak od dvanaest godina, Džek je sreo i druge sa takvim darom. To ne važi i za njega: on je jedinstven po prirodi i uvek je, u oba sveta, bio Džek. Kod Džudi i Sofi, opet, pokazalo se da nikako ne mogu da preskaču tamo i nazad. Postoji nešto što im nije dato, i mogu samo da šapuću kroz zid između svetova. Mora da postoje i tužnije stvari, ali on u ovom trenutku ne može da se seti nijedne. Džek se osvrće po pocepanom šatoru, koji kao da diše sunčevom svetlošću i senkom. Dronjci lepršaju. U susednoj prostoriji vidi, kroz poluprozirni zid, nekoliko prevrnutih ležajeva. "Šta je ovo mesto?" pita. Ona se osmehuje. "Za neke, bolnica." "Je li?" Diže pogled, i još jednom primećuje krst. Sada boje kestena, ali nekada bez sumnje crven. Crveni krst, budalo, razmišlja. "A! Ali zar nije pomalo... ovaj... stara?" Sofijin osmeh se širi, i Džek shvata da je taj osmeh ironičan. O kakvoj god da se bolnici radi, ili se radilo, pretpostavlja da je malo ili uopšte nije ličila na one u Gradskoj bolnici ili Hitnoj pomoći. "Jeste, Džek. Veoma stara. Nekada je u prostranstvu, Nadsvetu i Srednjem Svetu bilo bar desetak ovakvih šatora; sada ih ima svega nekoliko. Možda samo ovaj. Danas još stoji ovde. Sutra..." Sofi diže ruke i ponovo ih spušta. "Bilo gde! Možda čak i na Džudinoj strani zida." "Neka vrsta putujućeg medicinskog cirkusa." Ovo bi trebalo da bude šala, i iznenađen je kada ona prvo klima glavom, a zatim se smeje i pljeska rukama. "Tako je! Baš tako! Iako ne bi želeo da te ovde leče." Šta to ona pokušava da kaže? "Pretpostavljam da ne", slaže se, osmotrivši satrulele zidove, pocepane segmente tavanice i prastare noseće stubove. "Ne izgleda baš sterilno." Ozbiljnim tonom (iako joj oči sijaju), Sofi kaže: "Ali da jesi bolesnik, činila bi ti se predivna. A tvoje bolničarke, Sestrice, činile bi ti se najlepše koje su ikada negovale nekog bolesnog jadnička." Džek gleda oko sebe. "Gde su?" "Sestrice ne izlaze dok sija sunce. Ako želimo da nastavimo da živimo u blagoslovu, Džek, svako od nas će otići odavde svojim putem mnogo pre mraka."

300

Boli ga kada je sluša kako govori o rastanku, iako zna da je neizbežan. Bol, međutim, ne umanjuje njegovu radoznalost: jednom kopicajac, čini se, uvek kopicajac. "Zašto?" "Zato što su Sestrice vampiti, a njihovi bolesnici nikada ne ozdrave." Iznenađen, usplahiren, Džek se osvrće kao da će ih ugledati. Nijednog trenutka mu ne pada na pamet da posumnja u njene reči – svet koji rađa vukodlake, može da rodi bilo šta, pretpostavlja. Ona mu dodiruje zglob. Prožima ga drhtaj želje. "Ne boj se, Džek – one takođe služe Zraku. Sve stvari služe Zraku." "Kakvom zraku?" "Nije važno." Prsti oko njegovog zgloba pojačavaju stisak. "Onaj koji može da odgovori na tvoja pitanja uskoro će biti ovde, ako već nije." Upućuje mu pogled postrance u kome se krije tračak osmeha. "Pošto ga saslušaš, bićeš spremniji da postavljaš bitna pitanja." Džek shvata da je bio ukoren, ali ukor od nje ne žaca. Dozvoljava joj da ga vodi iz prostorije u prostoriju velike i drevne bolnice. Počinje da shvata koliko je to mesto zaista veliko. Takođe počinje da oseća, uprkos svežem povetarcu, slab, neprijatan miris, nešto što bi moglo da bude mešavina prokislog vina i pokvarenog mesa. Što se tiče vrste mesa, Džek se plaši da može dosta tačno da je prepozna. Pošto je obišao više od stotinu mesta gde su se dogodila ubistva, trebalo bi da može. www.bosnaunited.net Bilo bi neučtivo otići u trenutku kada Džek upoznaje ljubav svog života (da ne pominjemo loš pripovedački postupak), i zato to ne činimo. Hajde, ipak, da se provučemo kroz tanke zidove bolničkog šatora. Napolju zatičemo suv ali živopisan krajolik od crvenih stena, žbunja kadulje, pustinjskog cveća koje pomalo liči na sego ljiljane, i nekoliko bačvastih kaktusa. Negde u blizini čuje se neprestan, hladan šum reke. Šator klepeće i leprša sanjivo poput jedara broda koji plovi na povoljnom, svežem vetru. Dok lebdimo duž istočne strane velikog ruševnog šatora na onaj naš lagodan, bestežinski način, opažamo da je tlo posuto predmetima. Tu je još kamenja sa urezanim crtežima, divno izrađena bakarna ruža iskrivljena od nekakve velike toplote, mala krpena prostirka koja kao da je presekla satara. Ima još toga, stvari koje su ostale pošteđene od promene prilikom svojeg ciklonskog prolaska iz jednog u drugi svet. Vidimo pocrnelu ljušturu katodne cevi televizora usred slomljenog stakla, nekoliko 'durasel AA' baterija, češalj, i – ovo je verovatno najčudnije – par belih najlonskih gaćica sa reči NEDELJA ispisanom ružičastim krasnopisom sa strane. Dogodio se sudar svetova; ovde duž istočne strane bolničkog šatora, razasut je pomešani krš koji pokazuje koliko je taj sudar bio žestok. Na kraju ovog kružno razbacanog nanosa – glave komete, moglo bi da se kaže – sedi čovek koga prepoznajemo. Nismo navikli da ga vidimo u tako ružnoj smeđoj halji (uz to je očigledno da ne ume da nosi ovakvu vrstu odeće, jer ako ga pogledamo iz pogrešnog ugla, videćemo mnogo više nego što bismo želeli), niti u sandalama umesto špicastih cipela, niti sa kosom pokupljenom u konjski rep i vezanom kožnom vrpcom, ali to svakako jeste Vendel Grin. Mrlja sebi nešto u bradu. Iz uglova usta cedi mu se pljuvačka. Netremice je zagledan u zgužvani svitak hartije u desnoj ruci.

301

Usredsređen na tu jednu, ne obraća pažnju na sve druge, mnogo kataklizmičnije promene oko njega. Ako uspe da dokuči kako se njegov 'panasonik' kasetofon pretvorio u gomilicu stare hartije, možda će preći na ostalo. Ne pre. Vendel (nastavićemo da ga zovemo Vendel, zar ne, i zanemariti svako drugo ime koje bi možda mogao da ima u ovom zakutku postojanja, pošto ga sam ne zna ili ne želi da zna) primećuje 'durasel AA' baterije. Odvlači se do njih, uzima ih i počinje da ih gura u svitak pergamenta. Ovo, naravno, nije izvodljivo, ali Vendela to ne sprečava da nastavi da pokušava. Kao što bi rekao Džordž Redban: "Date li tom momku muholovku, pokušaće sa njom da ulovi večeru." "Ulaz'", kaže najpopularniji reporter Oblasti Kuli, uporno gurajući baterije u hartiju. "Ulaz'... 'nutra. Ulaz' 'nutra! Bogatitvoga, ulaz' u..." Zvuk – zveckanje, Bog nam je svedok, mamuza koje se približava – razbija Vendelovu koncentraciju, i on diže pogled unezverenih, iskolačenih očiju. Možda nije zauvek izgubio razum, ali nema sumnje da je pokupio ženu i decu i otišao u Diznilend. Ono što mu se ukazuje pred očima teško da će ga uskoro prizvati pameti. Nekada je u našem svetu postojao odličan crni glumac po imenu Vudi Stroud. (Lili ga je poznavala, pa čak i glumila sa njim, u petparačkom filmu Dželatski ekspres Ameriken Internacionala.) Čovek koji se približava mestu gde Vendel Grin čuči sa baterijama i šakom pergamenta neobično podseća na tog glumca. Nosi izbledele farmerke, plavu flanelsku košulju, maramu oko vrata, i teški revolver na širokom kožnom opasaču u kome svetluca četrdesetak metaka. Glava mu je ćelava, oči duboko utonule. Na leđima, na remenu složene šare prebačenom preko ramena, nosi gitaru. Na drugom ramenu mu čuči nešto što podseća na papagaja. Papagaj ima dve glave. "Ne, ne", kaže Vendel blago prekornim glasom. "Ne. Ne vidiš. Ne vidiš. To." Spušta glavu i ponovo počinje da gura baterije u svitak hartije. Senka pridošlice pada preko Vendela koji rešeno odbija da pogleda uvis. "Zdravo da si, stranče", kaže pridošlica. Vendel i dalje neće da pogleda. "Zovem se Parkus. U ovim krajevima ja predstavljam zakon. Mogu li znati tvoje cenjeno ime?" Vendel odbija da odgovori, ako tiho stenjanje koje dopire iz njegovih balavih usta ne računamo kao odgovor. "Pitao sam te za ime." "Ven", kaže naš stari poznanik (pošto ne možemo baš da ga nazovemo prijateljem) ne dižući pogled. "Ven. Del. Gr... Grin. Ja... ja... ja..." "Ne žuri", kaže Parkus (ne bez saosećanja). "Sačekaću da ti se usija gvožđe." "Ja... jastreb glasonoša!" "O? Tako kažeš?" Parkus se spušta u čučanj; Vendel se pribija uz tanki zid šatora. "Nije li to čudo nad čudima? Pravo da ti kažem, čuo sam za jastrebe ribare, i crvene jastrebe, i video jastrebe kokošare, al' ti si mi prvi jastreb glasonoša." Vendel diže pogled, trepćući.

302

Na Parkusovom levom ramenom, jedna papagajeva glava progovara: "Bog je ljubav." "Jebi si mater", odgovara druga. "Svako mora da potraži reku života", kaže prva glava. "Ma popušiš mi", kaže druga. "Težimo Bogu", odgovara prva. "Popišaj se uz vetar", predlaže druga. Iako obe glave govore mirno – čak tonom normalnog razgovora – Vendel još više uzmiče, pa spušta pogled i nastavlja mahnito da ponavlja svoju zaludnu radnju sa baterijama i hartijom, koja sada nestaje u znojavo-prljavoj šupljini njegove šake. "Ne obraćaj pažnju na njih", kaže Parkus. "Ja ih uopšte ne zarezujem. Maltene sam prestao da ih primećujem, i to ti je živa istina. Umuknite, momci." Papagaj prestaje da priča. "Jedna glava je Svetačka, a druga Prostačka", kaže Parkus. "Trpim ih samo zato da bi me podsetile da..." Prekida ga zvuk koraka koji se približavaju, i slivenim, lakim pokretom se uspravlja. Dolaze Džek i Sofija, držeći se za ruke, prirodno kao deca koja idu u školu. "Spidi!" uzvikuje Džek, i lice mu se razvlači u radostan kez. "Pa to je Putujući Džek!" kaže Parkus, i sam se iskezivši. "Bolje te našao! Vidi ga – koliko je porastao." Džek žuri napred i grli Parkusa, koji mu srdačno uzvraća. Trenutak kasnije, Džek odmiče Parkusa na dužinu ruku i zagleda se u njega. "Bio si stariji – ili si mi bar izgledao starije. U oba sveta." I dalje se smešeći, Parkus klima glavom. Ponovo progovara, ovaj put razvlačeći reči kao što je to radio Spidi Parker. "Računam da jesam izgled'o starije, Džek. Bio si mališa, sećaš se?" "Ali..." Parkus odmahuje rukom. "Nekad izgledam starije, nekad ne. Sve zavisi od..." "Starost je mudrost", kaže jedna papagajeva glava sa poštovanjem, a druga dočekuje: "Krepšo senilni." "... zavisno od mesta i okolnosti", dovršava Parkus, i nastavlja: "A vama sam kaz'o da umuknete. Nastavite li, ima da vam zavrnem tu mršavu šiju." Okreće se Sofi, koja ga gleda širom otvorenih očiju, stidljiva kao srna. "Sofi", kaže on. "Divno je videti te, dušo. Jesam li ti rekao da će doći? Istina, trebalo mu je nešto više nego što sam očekivao." Ona se spušta na koleno i savija glavu u dubokom naklonu. "Blagodarim, sai", odgovara. "Došao nam u miru, revolverašu, a kada pođeš putem Zraka neka te moja ljubav prati." Na ove reči, Džek oseća kako ga prožima jeza do srži bića, kao da je više svetova progovorilo odjednom, u dubokoj, ali zvonkoj harmoniji. Spidi – Džek ga i dalje tako vidi – uzima Sofi za ruku i podiže je. "Ustani, devojko, i pogledaj me. Ovde u pograničju nisam revolveraš, iako povremeno i dalje

303

pripasujem staru gvožđuriju. U svakom slučaju, imamo puno tema za priču. Nema vremena za ceremonije. Dođite sa mnom na onu stranu uzvisine. Moramo da prozborimo koju, što bi rekli revolveraši. Ili kao što su govorili, pre nego što je svet otišao dalje. Ustrelio sam nekoliko divljih kokoši, i mislim da će biti ukusne kad se ispeku." "A šta ćemo sa..." Džek pokazuje prema mrmljavoj, šćućurenoj prilici Vendela Grina. "Što, meni izgleda dovoljno zaposleno", kaže Parkus. "Rekao mi je da je jastreb glasonoša." "Bojim se da se malo precenio", odgovara Džek. "Naš Vendel je lešinar glasonoša." Vendel okreće glavu prema njima. Ni sada ne diže pogled, ali mu se usna podiže u prezriv izraz koji je možda više refleksan nego nameran. "Čuo. To." Usna se ponovo diže, i izraz ovaj put izgleda manje refleksan. To, u stvari, jeste prezir. "Zla. Zla. Zla-tni dečko. Holi. Vud." "Ipak je uspeo da sačuva bar deo svojeg šarma i životne radosti", kaže Džek. "Hoće li biti bezbedan ovde?" "Sve što ima trunku mozga u glavi izbegava da priđe šatoru Sestrica", kaže Parkus. "Biće mu dobro. A ako nanjuši nešto ukusno i dođe da šacne, možemo, što da ne, i njega da nahranimo." Okreće se prema Vendelu. "Idemo odmah tu preko. Ako poželiš da nas posetiš, slobodno došetaj. Jesi li me razumeo, gospodine Jastrebe Glasonošo?" "Ven. Del. Grin." "Razumem, Vendele Grine." Parkus se okreće ostalima. "Hajdemo. Da protegnemo noge." "Ne smemo da zaboravimo na njega", mrmlja Sofi, osvrnuvši se da pogleda. "Za nekoliko sati će se smračiti." "Nećemo", slaže se Parkus dok se bliže vrhu najbliže padine. "Ne bi bilo dobro da ga ostavimo pored šatora kada se smrači. Ne bi bilo nimalo dobro." www.bosnaunited.net U dolini sa druge strane uzvisine ima više zelenila – pa čak i uska traka potoka, verovatno na putu prema reci koju Džek čuje u daljini – ali predeo i dalje više liči na severnu Nevadu nego na zapadni Viskonsin. Ali to na neki način, razmišlja on, ipak ima smisla. Poslednji preskok uopšte nije bio običan. Oseća se kao kamenčić koji je odskočio preko cele površine jezera, a što se tiče sirotog Vendela... Desno od mesta gde su se spustili drugom stranom uzvisine, stoji konj, vezan u hladu nečega za šta Džek pretpostavlja da je Džošuino drvo. Dvadesetak metara levo nalazi se krug izlokanog kamenja. Unutar njega je pažljivo naslagano drvo za još neupaljenu vatru. Džeku se ne sviđa previše kako mesto izgleda – kamenje ga podseća na prastare zube. U ovome nije sam. Sofi zastaje i jače steže njegove prste. "Parkuse, moramo li da uđemo tamo? Molim te, reci da ne moramo." Parkus se okreće prema njoj sa blagim osmehom koji Džek dobro poznaje: nema šta, to je osmeh Spidija Parkera.

304

"Brbljivi Demon je odavno napustio taj krug, dušo", kaže. "A ti znaš da su takva mesta najbolja za priču." "Ipak..." "Nije trenutak da se plašimo strašilima", kaže joj Parkus. Govori sa prizvukom nestrpljenja, i nije baš upotrebio reč 'strašila', ali je Džekov um tako prevodi. "Čekala si ga da dođe u bolničkom šatoru Sestrica..." "Samo zato što je ona bila sa druge strane..." "... i sada ja tražim da ideš kuda ja idem." Džeku se čini da je odjednom postao viši. Oči mu sevaju. Džek razmišlja: Revolveraš. Da, pretpostavljam da bi mogao da bude revolveraš. Kao jedan od onih iz maminih starih filmova, ali pravi. "U redu", kaže ona, tihim glasom. "Ako se mora." Onda gleda u Džeka. "Pitam se da li bi možda hteo da me obgliš rukom?" Džek je, ne treba se pitati, presrećan što može da joj ispuni ovu želju. Dok prolaze između dva kamena, Džeku se čini da čuje ružno preplitanje prošaptanih reči. Jedan od glasova na trenutak postaje jasan, i kao da za sobom ostavlja trag sluzi uvukavši mu se u uvo: Draba draba draba oho grvava zdobalca, a on zamo ždo nije zdigo, moj dobar brijadelj Manžan, džeg zamo da vidi žda imam za njega, oho, oho... Džek posmatra svojeg starog prijatelja Parkusa koji je čučnuo pored vreće i razvezuje vrpcu koja je prikuplja na vrhu. "Blizu je, zar ne? Ribar. I Crna kuća." "Ja'", kaže Parkus, i prosipa iz vreće desetak već rasporenih i očišćenih debelih mrtvih ptica. www.bosnaunited.net Prizor leševa kokoši budi kod Džeka pomisao na Irmu Freno, i čini mu se da neće moći da jede. Gledajući kako Parkus i Sofi natiču ptice na odlomljene grane, postaje još ubeđeniji u to. Ali pošto je vatra zapaljena i ptice počinju da dobijaju reš boju, javlja se njegov želudac, tvrdeći da kokoši mirišu odlično i da će im ukus verovatno biti još bolji. Ovde preko, priseća se Džek, sve je takvo. "Evo nas, dakle, u krugu za priču", kaže Parkus. Osmehe je, čini se, odložio za kasnije. Gleda u Džeka i Sofi, koji sede jedno do drugog i dalje se držeći za ruku, svečano ozbiljni. Njegova gitara stoji naslonjena na obližnji kamen. Pored nje, Svetačka i Prostačka spavaju zavučene u papagajevo perje, sanjajući bez sumnje dvojake snove. "Demon je možda odavno otišao odavde, ali legende kažu da takve stvari ostavljaju za sobom talog koji ume da razveže jezik." "Kao kad poljubiš Kamen Slatkorečivosti18, možda", nabacuje Džek. Parkus vrti glavom. "Danas nema mesta slatkorečivosti." Džek kaže: "Kada bismo samo imali posla sa običnim krimosom. Lakše bi mi bilo." Sofi ga gleda, ne shvatajući. "Misli na mutivodu", objašnjava joj Parkus. "Zlikovca." Gleda u Džeka. "Na neki način, sa takvim i imaš posla. Karl Birston nije bio bog zna šta – običan monstrum, 18

Blarney Stone – Blarni je zamak u Irskoj za koji se vezuju narodna verovanja koja su razlog za Džekovo poređenje

305

rekao bih. Što ne znači da tu i tamo nije prezao da ubije. Ali što se tiče ovoga što se dešava u Frenč Lendingu, on je tu samo oruđe. U vašem svetu bi za to rekli opsednut, Džek. Na Teritorijama za to kažemo zaludeli ga duhovi..." "Ili postao jednak sa svinjama", dodaje Sofi. "Tako je." Parkus klima glavom. "U svetu odmah iza ovog pograničja – Srednjem Svetu – rekli bi da ga je zaposeo demon. Ali demon mnogo moćniji od kukavnog, odrpanog duha koji je nekada nastanjivao ovaj krug od kamenja." Džek ga jedva sluša. Oči mu blistaju. Zvučalo je kao Bostan, rekao mu je Džordž Poter prethodne večeri, pre hiljadu godina. Ne baš isto, ali slično. "Karl Birston", ponavlja. Diže stisnutu pesnicu i pobednički je trese. "Tako se zvao u Čikagu. Ovde u Frenč Lendingu Bernsajd. Slušaj rešen, utakmica završena, zakopčaj šlic. Gde je on sada, Spidi? Uštedi mi malo vremena, da..." "Mir", kaže Parkus. Ton kojim je ovo rekao tih je i gotovo ubilački. Džek oseća kako se Sofi pribija uz njega. I sam se pomalo skuplja u sebe. Ovo nimalo ne liči na njegovog starog prijatelja, baš nimalo. Moraš da prestaneš da misliš o njemu kao o Spidiju, kaže Džek sebi. On to nije, niti je ikada bio. To je samo lik koga je glumio, neko ko je mogao istovremeno da uteši i očara uplašenog klinca koji je u bekstvu sa majkom. Parkus okreće ptice, koje su sada lepo porumenele sa jedne strane i kaplju sok u vatru. "Žao mi je što sam bio oštar prema tebi, Džek, ali moraš da razumeš da je tvoj Ribar prilično sitna riba u odnosu na ono što se stvarno događa." Što ne kažeš Tanzi Freno da je on sitna riba? Ili Nosonji Sen Pjeru? Džek misli ove stvari, ali ih ne izgovara glasno. Poprilično ga je uplašila svetlost u Parkusovim očima. "A ne radi se ni o Parnjacima", kaže Parkus. "Moraš da izbaciš tu pomisao iz glave. Ovo je nešto što se odnosi na tvoj svet i svet Teritorija – veza između njih. Time što ćeš da ubiješ nekog zlikovca ovde nećeš okončati karijeru vašeg ljudoždera tamo preko. A ako ga ubiješ tamo, u Viskonsinu, stvar u njemu će samo uskočiti u drugog domaćina." "Stvar?" "Kada je to bio Albert Fiš, Fiš ga je zvao Ponedeljko. Druškan koga ti juriš zove ga gospodin Manšan. I jedno i drugo su pokušaji da se kaže nešto što se ne može izgovoriti nijednim ljudskim jezikom ni ni jednom ljudskom svetu." "Koliko ima svetova, Spidi?" "Mnogo", kaže Parkus, gledajući u vatru. "I ova stvar se tiče svih njih. Zašto misliš da sam se onoliko navrzao na tebe? Slao ti perje, crvendaćeva jaja, pravio sav onaj cirkus ne bih li te probudio." Džek misli na Džudi, na to kako je grebala po zidovima dok joj vrhovi prstiju nisu prokrvarili, i oseća se postiđeno. Čini se da je Spidi radio otprilike istu stvar. "Probudi se, probudi se, spavalice", kaže. Parkus kao da se dvoumi između grdnje i osmeha. "Mora da si me video kada si nabasao na slučaj koji te je konačno oterao iz L.A."

306

"Ah, čoveče – zašto misliš da sam otišao?" "Pobegao si kao Jona, kada mu je Gospod naredio da propoveda protiv opačine u Nineveji. Mislio sam da ću morati da pošaljem kita da te proguta." "I osećam se progutano", kaže mu Džek. Jedva čujno, Sofi kaže: "Ja takođe." "Svi smo progutani", kaže čovek sa revolverom na boku. "Nalazimo se u utrobi zveri, voleli to ili ne. To je ka, a ka je sudba i usud. Tvoj Ribar, Džek, sada je tvoje ka. Naše ka. Ovo je više od ubijanja. Mnogo više." I Džeku se ukazuje nešto što ga, pošteno rečeno, userava od straha. Lester Parker, ili Spidi ili Parkus, i sam je gotovo na smrt uplašen. "Ova stvar tiče se Mračne Kule", kaže. Pored Džeka, Sofi ispušta prigušen, očajnički jecaj užasa i obara glavu. U isto vreme podiže ruku i više puta pokazuje Parkusu znak urokljivog oka. Ovog džentlmena to kao da ne vređa. Zapošljava se okretanjem ptica na njihovim štapovima. "Slušajte me sada", kaže. "Počujte, i pitajte što manje možete. Još nije kasno da izbavimo sina Džudi Maršal, ali nam vreme duva u vrat." "Pričaj", kaže Džek. www.bosnaunited.net Parkus priča. U jednom trenutku ocenjuje da su ptice pečene i služi ih na pljosnatom kamenju. Meso je meko, gotovo spada sa sitnih kostiju. Džek halapljivo jede, i svaki put kada dođe red na njega poteže duboko iz Parkusove mešine sa životvornom vodom. Više ne gubi vreme u poređenju mrtvih kokoši sa mrtvom decom. Peć je potrebno ložiti, i on je sa voljom loži. Isto čini i Sofi, jede prstima i liže ih bez imalo ustručavanja ili stida. Isto čini, konačno, i Vendel Grin, iako odbija da uđe u krug od drevnog kamenja. Kada mu je Parkus dobacio zlatno-smeđu kokoš, Vendel ju je iznenađujuće vešto uhvatio i smesta zagnjurio lice u sočno meso. "Pitao si koliko ima svetova", počinje Parkus. "Odgovor, rečen Visokim Govorom, glasi da fan: nebrojeno svetova." Jednim od nagorelih prutova crta položenu osmicu u prašini, a Džek je prepoznaje kao grčki simbol za beskonačno. "Postoji Kula koja ih povezuje. Zamisli osovinu oko koje se vrti više točkova, ako hoćeš. Postoji, takođe, biće koje želi da sruši Kulu. Ram Abbalah." Na ove reči, plamen vatre kao da na trenutak postaje tamniji, crven. Džek želi da veruje da je ovo samo privid njegovog prenapregnutog uma, ali ne uspeva. "Grimizni Kralj", kaže. "Tako je. Njegovo fizičko biće zatočeno je u ćeliji na vrhu Kule, ali ima još jedno otelovljenje, jednako stvarno, kome je prebivalište Can-tah Abbalah – Dvor Grimiznog Kralja." "Istovremeno na dva mesta." S obzirom na njegovo putovanje između sveta Amerike i sveta Teritorija, Džeku nije teško da prihvati ovaj koncept. "Da." "Ako on – ili to – uništi Kulu, zar neće tako i sam biti poništen? Zar neće uništiti i svoje fizičko biće?"

307

"Baš suprotno: oslobodiće ga da po volji luta kroz nastali haos... din-tah... peć. Neki delovi Srednjeg Sveta već su propali u tu peć." "Koliko je od ovoga stvarno potrebno da znam?" pita Džek. Svestan je da i sa njegove strane zida vreme ističe. "Teško je reći šta je potrebno da znaš a šta ne", kaže Parkus. "Ako izostavim pogrešan deo priče, možda će zbog toga sve zvezde da se ugase. Ne samo ovde, već i u hiljadu hiljada vaseljena. Zbog toga je ovo tako đavolski teško. Slušaj, Džek – Kralj od pamtiveka pokušava da uništi Kulu i da se oslobodi. Oduvek, može biti. To je spor posao, zato što Kulu drže ukršteni zraci sile koji na nju deluju kao kotvena užad. Zraci izdržavaju već milenijumima, ali u poslednjih dve stotine godina – pritom mislim na vreme kako ga ti računaš, Džek; za tebe, Sofi, to je gotovo pet stotina puta okrenut krug Pune Zemlje..." "Toliko dugo", kaže ona. "Tako mnogo vremena." "U opštem ustrojstvu stvari, to vreme je kratko kao plamsaj šibice u mračnoj sobi. Ali dok dobrim stvarima obično treba dugo da postanu, zlo ima svojstvo da iskrsne u punoj veličini i potpuno naraslo, kao čupavac iz kutije. Ka je jednako prijatelj zlu kao i dobru. Ne odbacuje nijedno. Kada pomenusmo tebe, Džek19..." Parkus se okreće prema njemu. "Čuo si za Gvozdeno doba i Bronzano doba, naravno?" Džek potvrđuje. "Na višim spratovima Kule ima onih koji poslednjih dve stotine godina u vašem svetu nazivaju Dobom zatrovane misli. To znači..." "Ne moraš da mi objašnjavaš", kaže Džek. "Poznavao sam Morgana Slouta, sećaš se? Znao sam šta je planirao za Sofijin svet." Da, zaista. Plan je bio da se jedno od najslađih mednih saća vaseljene pretvori prvo u odmaralište za bogate, zatim u izvor jeftine radne snage i konačno u deponiju, verovatno radioaktivnu. Ako to nije bio primer zatrovanog razmišljanja, Džek ne zna šta jeste. Parkus kaže: "Među razumnim bićima oduvek su postojale telepate; to važi za sve svetove. Ali su isto tako veoma malobrojni. Izuzeci, moglo bi se reći. Ali otkako je u tvoj svet došlo Doba zatrovane misli, Džek – zaposelo ga kao demon – broj takvih se mnogostruko uvećao. Ne u toj meri kao spori mutanti u Spaljenim Zemljama, ali više svakako nisu toliko retki." "Govoriš o čitačima misli", kaže Sofi, kao da želi da se uveri da je dobro shvatila. "Da", potvrđuje Parkus, "ali ne samo o čitačima misli. Prekognitivcima. Teleportima – drugim rečima, skakačima između svetova kakav je naš Putujući Džek – i telekinetičarima. Čitači misli su najčešći, a telekinetičari najreći... i najdragoceniji." "Njemu, misliš", kaže Džek. "Grimiznom Kralju." "Da. U poslednjih dve stotine godina ili tako nešto, abalah je dobar deo vremena potrošio na prikupljanje grupe telepatskih robova. Većina od njih su sa Zemlje i sa Teritorija. Svi telekinetičari su sa Zemlje. Ova zbirka robova – ovaj gulag – njegovo je krunsko dostignuće. Mi ih nazivamo Rušiteljima. Oni..." Zamišlja se. Onda: "Znate li šta pokreće galiju?" 19

Parkus je pre toga rekao 'čupavac iz kutije'. Na engleskom taj izraz glasi 'Jack out of his box' – Džek iz

kutije.

308

Sofi klima glavom, ali Džek isprva nema predstavu o čemu Parkus govori. Ima kratkotrajnu, ludačku viziju potpuno opremljene kuhinje 20 koja putuje drumom broj 66. "Veliki broj veslača", kaže Sofi, i pravi pokret veslanja koji joj očaravajuće ističe grudi. Parkus klima glavom. "To su obično robovi, okovani zajedno u lance. Oni..." Sa svog mesta izvan kruga, Vendel odjednom ubacuje svoje veslo. "Spar. Kat." Zastaje, namrštivši se, pa pokušava ponovo: "Spar-tak." "O čemu on to?" pita Parkus, podigavši veđe. "Imaš li ideju, Džek?" "Govori o filmu Spartak", kaže Džek, "i kao i obično grešiš, Vendele. Verujem da si mislio na Ben Hura." Sa povređenim izrazom na licu, Vendel pruža masne ruke. "Još. Mesa." Parkus smiče poslednju kokoš sa štapa i baca je između dva kamena, gde Vendel sedi sa bledim, masnim licem koje viri između kolena. "Svež plen za jastreba glasonošu", kaže on. "A sada nam učini uslugu i umukni." "Ili. Šta." U Vendelovim očima ponovo je onaj stari prkosni sjaj. Parkus delimično izvlači svoju streljačku gvožđuriju iz futrole. Drška od sandalovine je izlizana, ali metal cevi ubilački svetluca. Ne mora ništa da kaže; noseći svoju drugu pticu, Vendel Grin pridiže skute haljetka i odvlači se nazad preko uzvisine. Džek oseća ogromno olakšanje što ga vidi kako odlazi. Spartak malo sutra, razmišlja, i duva kroz nos. "Grimizni Kralj, znači, namerava da upotrebi Rušitelje da unište Zrake?" kaže Džek. "To je to, zar ne? To mu je plan." "Govoriš o tome kao da je u budućnosti", blago odgovara Parkus. "To se već dešava, Džek. Pogledaj samo svoj svet, ako želiš da vidiš raspad na delu. Od šest Zrakova, samo jedan nije još načet. Dva i dalje donekle drže. Ostala tri su mrtva. Jedan od ovih se ugasio pre više hiljada godina, na prirodan način. Druge su uništili Rušitelji, i to za manje od dva veka. "Isuse", kaže Džek. Počinje da shvata kako Spidi može Ribara da nazove sitnom ribom. "Zadatak zaštite Kule i Zraka oduvek je bio poveren drevnoj ratnoj gildi Gileada, koju u ovom i mnogim drugim svetovima zovu revolverašima. Oni su takođe prikupili i znatne psihičke moći, Džek, potpuno dorasle Rušiteljima Grimiznog Kralja, ali..." "Od revolveraša je ostao samo jedan", kaže Sofi, gledajući u veliki revolver na Parkusovom boku. I dodaje, sa stidljivom nadom: "Ako nisi i ti jedan od njih, Parkuse." "Ja nisam, dušo", kaže on, "ali ima ih više od jednoga." "Mislila sam da je Roland poslednji. Tako se bar priča."

20

- galley na engleskom znači i brodska kuhinja

309

"Obučio je najmanje još troje", kaže joj Parkus. "Ne znam kako je to moguće, ali verujem da je istina. Da je Roland i dalje sam, Rušitelji bi već odavno oborili Kulu. Ali sa snagom ovih drugih pridodatom njegovoj..." "Nemam pojma o čemu vi to govorite", kaže Džek. "Ponešto jesam razumeo, al' ima već otprilike dva kruga kako mi je pobegao smisao." "Nema potrebe da ovo razumeš da bi uradio svoj deo posla", kaže Parkus. "Hvala Bogu što je tako." "Što se tiče onoga što je potrebno da razumeš, mani se galija i veslača i priseti se vesterna koje je tvoja majka snimala. Za početak, zamisli utvrđenje u pustinji." "Ova Tamna Kula o kojoj govoriš. To je utvrđenje." "Tako je. E, to utvrđenje je opkoljeno, ali ne divljim Indijancima..." "Već Rušiteljima. Koje predvodi veliki poglavica Abalah." Sofija mrmlja: "Kralj sedi u Kuli, jede meda i hleba. Rušitelji u podrumu, prave para kol'ko treba." Džek oseća laku, ali posebno neprijatnu jezu kako mu struju uz kičmu: padaju mu na pamet pacovske šapice koje pretrčavaju preko slomljenog stakla. "Šta? Zašto si to sad rekla?" Sofi ga gleda, crveni, trese glavom i obara pogled. "To ona kaže, ponekad. Džudi. Ponekad je čujem da to govori." Parkus uzima jedan od nagorelih prutova i crta u kamenoj prašini pored figure osmice. "Tvrđava je ovde. Pobunjeni Indijanci ovde, predvođeni svojim nemilosrdnim, zlim – i najverovatnije bezumnim – poglavicom. Ali ovde, međutim..." Malo dalje levo, crta grubu strelu u prašini. Uperena je u rudimentarna obličja koja predstavljaju utvrđenje i Indijance koji ga opsedaju. "U najboljim vesternima Lili Kavano, ko uvek u poslednjem trenutku pristigne u pomoć?" "Konjica", kaže Džek. "A to smo mi, pretpostavljam." "Ne", kaže Parkus. Ton mu je strpljiv, ali Džek sluti da ga košta dosta napora da ga sačuva. "Konjica su Roland od Gileada i njegovi novi revolveraši. Ili se bar tako mi koji želimo da Kula ostane da stoji – ili da padne kada joj za to po prirodi dođe vreme – nadamo. Grimizni Kralj se nada da će uspeti da zadrži Rolanda i dovrši posao rušenja Kule dok su on i njegova družina još daleko. A to znači da mora da okupi sve Rušitelje koje može, naročito telekinetičare." "Da li je Tajler Maršal..." "Ne prekidaj me više. Ovo je dovoljno teško i bez toga." "Nekada si bio mnogo prijatniji tip, Spidi", prekorno kaže Džek. Na trenutak mu se čini da će njegov stari prijatelj ponovo da ga izgrdi – ili da potpuni izgubi nerve i pretvori ga u žabu – ali se Parkus donekle opušta, i počinje da se smeje. Sofi diže pogled sa izrazom olakšanja, i steže Džeku ruku. "Pa, možda sam i zaslužio da me malo prodrmaš", kaže Parkus. "Nema vajde od toga da budemo preozbiljni, zar ne?" Dodiruje veliku pucaljku na boku. "Ne bi me čudilo da mi je nošenje ovoga stvorilo iluziju ili dve o veličini." "U odnosu na domara u zabavnom parku nije da nije napredak", priznaje Džek.

310

"U Bibliji – u tvom svetu, Džek – kao i u Knjizi dobrog domaćina – u tvom, Sofi dušo – postoji zapis koji glasi otprilike 'Jer u carstvu mojem mnoge kuće stoje'. E, na Dvoru Grimiznog Kralja mnoga su čudovišta." Džek čuje kratak, tvrd smeh koji mu se otima iz usta. Njegov stari prijatelj upravo je napravio tipično glup policijski pokušaj da se našali. "Ona su Kraljevi dvorani... njegovi vitezovi i sluge. Obavljaju svakovrsne zadatke, rekao bih, ali je ovih poslednjih godina njihov prvenstveni posao bio da pronađu obdarene Rušitelje. Što je Rušitelj obdareniji, veća je nagrada." "Lovci na ljude", mrmlja Džek, i ne shvata zvučnost izraza sve dok ga nije čuo. Upotrebio ga je u kontekstu, ali postoji, naravno, i drugo, doslovnije značenje. Lovci na ljude i ljudožderi. "Jeste", prihvata Parkus. "Ovi opet imaju smrtnike koji rade za njih iz... čoveku se ne mili da kaže iz uživanja, ali kako drugačije to da nazovemo?" Džek zamišlja košmarnu sliku: nacrtani Albert Fiš koji stoji na pločniku Njujorka i drži natpis RADIO BI ZA HRANU. Čvršće obuhvata Sofino rame. Njene plave oči okreću se prema njemu, i on se sa zadovoljstvom zagleda u njih. Leče ga. "Koliko je Rušitelja Albert Fiš poslao svojem ortaku gospodinu Ponedeljku?" pita Džek. "Dva? Tri? Deset? I da li oni umiru, pa abalah mora da im nađe zamenu?" "Ne umiru", neveselo odgovara Parkus. "Drži ih na posebnom mestu – u lagumu, ili pećini – gde u suštini ne protiče vreme." "Čistilište. Gospode." "To uostalom nema značaja. Albert Fiš je odavno umro. Gospodin Ponedeljko je sada gospodin Manšan. Pogodba koju gospodin Manšan ima sa tvojim ubicom vrlo je jednostavna: taj Bernsajd može da ubije i pojede onoliko dece koliko poželi, samo ako nisu obdarena deca. Ako pronađe obdareno dete – Rušitelja – dužan je smesta da ga preda gospodinu Manšanu." "Koji će ga odvesti abalahu", mrmlja Sofi. "Tako je", kaže Parkus. Džek oseća da je ponovo na relativnom čvrstom tlu, i veoma mu je drago što je tako. "Pošto Tajler nije ubijen, mora da je obdaren." "'Obdaren' nije prava reč. Tajler Maršal je potencijalno jedan od dva najmoćnija Rušitelja u istoriji svih svetova. Ako dozvoliš da se na kratko vratim analogiji utvrđenja opkoljenog Indijancima, mogli bismo da kažemo da su Rušitelji kao zapaljene strele koje preleću zidine... novi način ratovanja. Tajler Maršal, međutim, nije obična zapaljena strela. Pre bi se reklo da je vođeni projektil." "Ili nuklearno oružje." Sofi kaže: "Ne znam šta ti je to." "Bolje što ne znaš", kaže Džek. "Veruj mi." Spušta pogled na crteže u prašini. Iznenađuje li ga saznanje da je Tajler toliko moćan? Zapravo ne. Ne otkako je osetio auru snage koja okružuje dečakovu majku. Ne otkako je upoznao Džudinu Parnjakinju, čija skromna haljina i držanje ne mogu da sakriju ličnost koja mu se čini gotovo kraljevska. Lepa je, ali on oseća da je lepota jedna od njenih najmanje važnih odlika.

311

"Džek?" zove ga Parkus. "Jesi li dobro?" Nema vremena da ne budeš, nagoveštava ton njegovog glasa. "Daj mi samo minut", kaže Džek. "Nemamo toliko vre..." "To si mi već savršeno jasno dao do znanja", kaže Džek, odsecajući reči, i oseća kako se Sofi pomera od iznenađenja zbog oštrine u njegovom glasu. "A sada mi daj moj minut. Pusti me da radim svoj posao." Iz našušurenog zelenog perja, jedna od papagajevih glava mrmlja: "Bog voli ubogog radnika." Druga odgovara: "Je l' ih zato pustio da se toliko namnože?" "U redu, Džek", kaže Parkus, i zagleda se u nebo. U redu, šta imamo ovde? razmišlja Džek. Imamo dragocenog dečaka, i Ribar zna da je on dragocen. Ali gospodin Manšan ga se još nije dokopao, jer Spidi u tom slučaju ne bi bio ovde. Zaključak? Sofi ga napeto posmatra. Parkus, i dalje zagledan u besprekorno plavo nebo iznad ovog pograničja između Teritorija – ili, kako ga Džudi zove, Preko – i onog što sledi, šta god to bilo. Džekov um sada kuca brže, zahuktavajući se kao ekspresni voz koji napušta stanicu. Svestan je da ćelavi crnac osmatra nebo ne bi li ugledao izvesnog zlogukog gavrana. Svestan je da beloputa žena pored njega gleda u njega sa opčinjenošću koje bi moglo da preraste u ljubav, bude li sveta i vremena. Najviše je, međutim, zaokupljen sopstvenim mislima. A to su misli kopicajca. Birston je sada Bernsajd, i u godinama je. Ostario, i sa pokojim klikerom manje. Mislim da je možda rastrzan između onoga što želi, a to je da zadrži Tajlera za sebe, i onoga što je obećao tom Manšanu. To je zamućen, zarđao, opasan um koji pokušava da se odluči. Ako odluči da ubije Tajlera i strpa ga u kazan kao veštica u 'Ivici i Marici', to je loše za Džudi i Freda. Da ne pominjemo Tajlera, koji je možda već video stvari koje bi oterale u ludilo i prekaljenog marinca. Ako Ribar preda dečaka gospodinu Manšanu, to je loše za čitavo postanje. Nije čudo što je Spidi rekao da nam vreme duva za vrat. "Znao si da će se ovo dogoditi, zar ne?" kaže. "Oboje ste znali. Mora da jeste. Zato što je Džudi znala. Mesecima se čudno osećala, mnogo pre nego što su započela ubistva." Parkus se vrpolji, i nelagodno gleda u stranu. "Jeste, znao sam da se nešto sprema – na ovoj strani dogodili su se veliki poremećaji – ali sam bio zauzet drugim poslom. A Sofi ne može da se prebacuje. Došla je ovamo sa letačima, i na isti način će se vratiti, kada se naše savetovanje završi." Džek se okreće prema njoj. "Ti si ono što je moja majka nekada bila. Siguran sam u to." Pretpostavlja da nije sasvim jasan, ali ne može drugačije; njegov um pokušava da se kreće u previše pravaca odjednom. "Ti si naslednica Lore DeLezijan. Kraljica ovog sveta." Sada je Sofi ta koja izgleda kao da joj je nelagodno. "U suštini sam bila sasvim nevažna, zaista, i odgovaralo mi je da bude tako. Uglavnom sam pisala pohvalnice i zahvaljivala ljudima što su došli da me vide... samo što sam zvanično uvek govorila 'nas'. Uživala sam u šetnjama, crtanju i sakupljanju cvetova. Volela sam lov. Onda sam, usled zle kobi, teških vremena i loših navika, odjednom ostala poslednja u

312

kraljevskoj lozi. Kraljica ovog sveta, kao što si rekao. Bila sam udata, za dobrog i jednostavnog čoveka, ali je moj Fred Maršal umro i ostavio me samu. Jalova Sofi." "Nemoj", kaže Džek. Iznenađen je koliko ga duboko pogađa to što je čuje da o sebi govori na tako gorak, podsmešljiv način. "Da nisi jedinstvene prirode, Džek, tvoj Parnjak bio bi mi rođak." Ona okreće vitke prste tako da sad ona njega steže, a ne obrnuto. Kada ponovo progovara, glas joj je dubok i strasan. "Pusti sad sva ta sudbinska pitanja. Sve što ja znam jeste da je Tajler Maršal Džudino dete, da je volim, i da ne bih dozvolila da bude povređena za sve svetove koji postoje. Za njega osećam isto kao da je moje rođeno dete. To su stvari koje ja znam, i još jedna: da si ti jedini koji može da ga spasi." "Zašto?" Naravno, i sam je osetio ovo – zašto bi, pobogu, inače bio ovde? – ali to ne umanju njegovo čuđenje. "Zašto?" "Zato što si dodirnuo Talisman. I mada te je deo njegove moći tokom godina napustio, još je dosta preostalo." Džeku padaju na pamet ljiljani koje mu je Spidi ostavio u Dejlovom kupatilu. Kako mu se miris zadržao na rukama i pošto je buket dao Tanzi. Seća se takođe kako je Talisman izgledao u šaputavoj tami u kraljičinom šatoru, dižući se, blistav, menjajući sve oko sebe pre nego što je konačno nestao. Razmišlja: I dalje sve menja. "Parkuse." Je li ovo prvi put da je drugog čoveka – drugog kopicajca – tako nazvao? Nije siguran, ali misli da bi moglo da bude. "Da, Džek." "Ono što je ostalo od Talismana – da li je dovoljno? Dovoljno da se suočim sa Grimiznim Kraljem?" Parkus i protiv svoje volje izgleda užasnuto. "Ni izdaleka, Džek. Ni da mu prismrdiš. Abalah bi te oduvao kao sveću. Ali bi moglo da bude dovoljno da se suočiš sa gospodinom Manšanom – da uđeš tamo gde su peći i izbaviš Tajlera." "Tamo su mašine", kaže Sofi. Izgleda kao da je zarobljena u nekakvom mračnom i nesrećnom snu. "Crvene mašine i crne mašine, sve u dimu. Postoje ogromni kajiši, i na njima nebrojeno mnogo dece. Deca tapkaju i tapkaju, pokrećući kajiše koji pokreću mašine. Dole u lisičjim jazbinama. Dole u pacovskim rupama gde sunce nikada ne sija. Dole u velikim pećinama gde su peći." Džek je potresen do dna uma i duše. Hvata sebe kako razmišlja o Dikensu – ne o Čemernoj kući već o Oliveru Tvistu. I misli, naravno, na svoj razgovor sa Tanzi Freno. Dobro je da bar Irma nije tamo, razmišlja. Ne, ona nije završila u pećima. Završila je mrtva, i zli starac joj je pojeo nogu. Ali Tajler... Tajler... "Tapkaju dok im ne prokrvare stopala", mrmlja. "A put do tamo...?" "Mislim da ga znam", kaže Parkus. "Kada pronađeš Crnu kuću, naći ćeš i put do peći... mašina... gospodina Manšana... i Tajlera." "Dečak je živ. Sigurni ste u to." "Da", Parkus i Sofi odgovaraju u glas. "A gde je Bernsajd? Taj podatak bi pomogao da se malo ubrza stvar."

313

"Ne znam", kaže Parkus. "Pobogu, ako znaš ko je bio..." "To je bilo zahvaljujući otiscima prstiju", kaže Parkus. "Otiscima prstiju na telefonu. Tvoja prva prava ideja u vezi sa slučajem. Viskonsinska policija je izvukla Birstonovo ime iz VICAP baze podataka FBI-a. Imaš Bernsajdovo ime. To bi trebalo da bude dovoljno." Viskonsinska policija, FBI, VICAP, baza podataka: ovi izrazi su iz starog dobrog američkog engleskog, i na ovo mestu Džeku zvuče neprijatno i strano. "Otkud sve to znaš?" "Imam svoje izvore u tvojem svetu; držim uvo na zemlji. Kao što znaš iz ličnog iskustva. Dovoljno si policajac da sam odradiš ostalo." "Džudi misli da imaš prijatelja koji bi mogao da pomogne", odjednom kaže Sofi. "Dejla? Dejla Gilbertsona?" Džek nalazi da je ovo malo verovatno, ali dopušta da je Dejl možda nešto otkrio. "Ne znam to ime. Džudi misli da je poput mnogih ovde Preko. Čovek koji vidi mnogo zato što ne vidi." Ne, ipak nije Dejl. Govori o Henriju. Parkus se diže na noge. Glave njegovog papagaje se uspravljaju, i ukazuju se dva para bistrih očiju. Svetačka i Prostačka uzleću i spuštaju mu se na rame. "Mislim da je naša beseda završena", kaže Parkus. "Mora da bude. Jesi li spreman da se vratiš, moj prijane?" "Da. I pretpostavljam da bi valjalo da povedem Grina, iako mi se ne mili. Ne verujem da bi dugo izdržao ovde." "Kako ti kažeš." Džek i Sofi, i dalje se držeći za ruku, stižu do pola uzvisine kada Džek shvata da Parkus i dalje stoji u krugu, sa papagajem na ramenu. "Ideš li?" Parkus odmahuje glavom. "Putevi nam se razilaze, Džek. Možda te vidim ponovo." Ako preživim, razmišlja Džek. Ako iko od nas preživi. "U međuvremenu, idi svojim putem. I budi dostojan." Sofi pravi još jedan duboku naklon. "Sai." Parkus joj klima glavom i upućuje Džeku kratak vojnički pozdrav. Džek se okreće i odvodi Sofi nazad do pocepanog bolničkog šatora, pitajući se hoće li ikada više videti Spidija Parkera. www.bosnaunited.net Vendel Grin – novinarski as, neustraživi istražitelj, tumač dobra i zla za neoprane narodne mase – sedi na istom mestu kao pre, držeći zgužvani svitak u jednoj i baterije u drugoj ruci. Nastavio je da mrmlja, i jedva diže pogled kada su mu se Sofi i Džek približili. "Učinićeš sve što možeš, zar ne? pita Sofi. "Zbog nje."

314

"I zbog tebe", kaže Džek. "Slušaj me sada. Ako se ovo okonča i mi još budemo tu... ako se vratim ovamo..." Otkriva da ne može dalje. Užasnut je zbog svoje drskosti. Ona je ipak kraljica. Kraljica. A on... šta? Pokušava da ugovori sastanak? "Možda", kaže ona, netremice ga gledajući plavim očima. "Možda." "Da li je možda to što želiš?" pita je tiho. "Da." On se saginje i ovlaš dodiruje njene usne svojima. To se jedva može nazvati poljupcem. To je ujedno najbolji poljubac u njegovom životu. "Osećam se kao da ću se onesvestiti", kaže ona kada se ponovo uspravio. "Ne šali se sa mnom, Sofi." Ona uzima njegovu ruku i pritiska je ispod svoje leve dojke. Džek oseća kako joj tuče srce. "Da li je ovo šala? Kada bi radilo brže, spotaklo bi se i palo." Pušta mu ruku, ali je on još trenutak zadržava tamo, sa dlanom savijenim oko elastične topline. "Da mogu, pošla bih sa tobom", kaže ona. "Znam." Gleda je, svestan da mora smesta da pođe, jer inače nikada neće. Zato što ne želi da se odvoji od nje, ali ne samo zato. Činjenica je da nikada nije osećao ovoliki strah. Traži nešto prizemno da ga vrati u stvarnost - da uspori lupanje sopstvenog srca - i pronalazi savršen primer u gunđavom stvorenju pred sobom, Vendelu Grinu. Spušta se na jedno koleno. "Jesi li spreman, momčino? 'Oćemo li da skoknemo do moćne Misisipe?" "Ne. Dodiruj. Me." A onda nastavlja u gotovo poetskom žaru: "Jebeno holivudsko kopile!" "Veruj mi, ne bih da ne moram. I da znaš da planiram čim budem mogao da operem ruke." Diže pogled prema Sofi i vidi u njoj sve ono što je video u Džudi. Svu njenu lepotu. "Volim te", kaže. Pre nego što ona stiže da odgovori, hvata Vendela za ruku, zatvara oči, i prebacuje se. 22. Tišina ovaj put nije savršena: tu je onaj ugodni statički šum koji je već jednom čuo. U leto 1997. godine, Džek je otišao na sever do Vejkavila sa padobranskim klubom losanđeleske policije koji se zvao 'P.S. letači'. Bio je to izazov, jedna od onih gluposti u koje se upletete zbog previše popijenog piva u sitne sate i iz kojih posle ne možete da se izvučete. Bar ne dostojanstveno. Drugim rečima, ne tako da ne ispadnete seronja. Očekivao je da će biti prestravljen, ali ne, ispalo je da je bio u zanosu. To ipak nikada više nije ponovio, i sada zna i zašto: previše se približio prisećanju, i neki preplašeni deo njega mora da je to osetio. Bio je to zvuk koji se čuje pre nego što povučete vrpcu padobrana - ono samotno statičko šuštanje vetra kraj pored ušiju. Ništa drugo osim toga, prigušenog, ubrzanog bubnjanja pulsa i - možda

315

- onog puckanja u ušima kada progutate pljuvačku koja je takođe bila u slobodnom padu. Povuci vrpcu, Džek, razmišlja on. Vreme je da povučeš vrpcu, jer će prizemljenje inače da bude prokleto tvrdo. Sada se javlja novi zvuk, isprva nejasan, ali ubrzo narasta u drečanje od koga podrhtavaju zubi. Protivpožarna sirena, razmišlja on, a onda: Ne, to je simfonija za protivpožarne sirene. U isto vreme ruka Vendela Grina se otima iz njegovog stiska. Čuje slab, ječavi zvuk kada pad odnosi drugog padobranca dalje od njega, a onda do njega stiže miris Orlovih noktiju Ne, to je njena kosa - a onda stenje od pritiska na grudima i dijafragmi, i osećanja da mu je izbijen vazduh. Oseća ruke na sebi, jednu na ramenu, drugu na krstima. Kosa mu golica obraz. Zvuk sirena. Zvuk ljudi koji galame u pometnji. Zvuk koraka u trku koji kloparaju i odjekuju. "džek džek džek šta ti je jesi li dobro?" "Pitaš li kraljicu da izađete, šutnu te u sledeću nedelju", gunđa on. Zašto je tako mračno? Da nije oslepeo? Da se nije kvalifikovao za onaj intelektualno izazovni i finansijski primamljivi posao sudije u Miler Parku? "Džek!" Ruka ga pljeska po obrazu. Nimalo nežno. Ne, nije slep. Samo žmuri. Otvara oči i vidi Džudi kako se naginje nad njim. Lice joj je sasvim blizu njegovog. Ne razmišljajući, zavlači prste u kosu na njenom potiljku, privlači je i ljubi. Ona izdiše u njegova usta - iznenađeni obrnuti dahtaj koji mu puni pluća njenim elektricitetom - a onda uzvraća poljubac. Nikada ga u životu niko nije tako strasno poljubio. Ruka mu luta da njene dojke ispod spavaćice, i oseća kako joj srce pomamno tuče - kada bi kucalo brže, spotaklo bi se i palo, pada mu na pamet - ispod tog švrstog brdašca. Istovremeno oseća kako njena ruka klizi ispod njegove košulje, koja se nekako našla otkopčana, i uvrće mu bradavicu. Osećaj je jednako silovit i vreo kao onaj šamar. Dok to radi, jezik joj se hitro zavlači u njegova usta i ponovo beži, kao kad pčela uzleti sa cveta. On pojačava stisak na njenom potiljku i samo Bog zna šta bi se sledeće dogodilo, ali se u tom trenutku u hodniku nešto ruši sa strahovitim treskom stakla i neko vrišti. Glas je piskav i gotovo bespolan od strave, ali Džek veruje da pripada Itanu Evansu, mrzovoljnoj mladoj osobi iz hodnika. "Vraćaj se ovamo! Stani, slave ti nebeske!" Jeste, to je Itan; samo bi svršeni đak luteranske nedeljne škole Mount Hebron upotrebio izraz slave ti nebeske, čak i u ekstremnoj situaciji. Džek se odvaja od Džudi. Ona se odmiče od njega. Nalaze se na podu. Džudina spavaćica je zadignuta do struka, i Džek vidi njen jednostavne bele gaćice. Njemu je raskopčana košulja, kao i pantalone. Cipele su mu još na nogama, ali, po onome što oseća, naopako. Nedaleko od njih leži čajni stočić sa staklenom pločom, prevrnut, a okolo časopisi koji su bili na njemu, razbacani. Čini se da ih je neko doslovno istrgnuo iz korica.

316

U hodniku vrište, a čuje se, bogami, i cerekanje, i ludačko arlaukanje. Itan Evans nastavlja da se dernja na podivljale duševne blesnike, a pridružio mu se i ženski glas - verovatno glavne sestre Rek. Sirene zavijaju i zavijaju. U istom trenutku se otvaraju vrata i u sobu utrčava Vendel Grin. Iza njega je ostava puna rezervne odeće doktora Spiglmena, razbacane kao da je prošla oluja. Vendel u jednoj ruci drži svoj 'panasonik' kasetofon, a u drugoj nekoliko svetlucavih valjkastih predmeta. Džek je spreman da se kladi da se radi o 'dva A durasel' baterijama. Džekova odeća je raskopčana (ili ju je raskupusao vetar), ali je Vendel prošao mnogo gore. Košulja mu je u dronjcima. Trbuh mu visi preko belih bokserica, spreda bajato žutih od mokraće. Smeđe gabardenske pantalone se vuku za njim na jednoj nozi. Klize po tepihu kao presvučena koža. Iako su mu čarape na nogama, čini se da je jedna izvrnuta naopako. "Šta si to uradio?" trubi. "Đubre jedno holivudsko,, ŠTA SI MI TO UR..." Zastaje u pola reči. Zija, otvorenih usta i izbečenih očiju. Džek primećuje da mu je kosa nakostrešena kao kod bodljikavog praseta. Vendel, opet, vidi pred sobom Džeka Sojera i Džudi Maršal kako se grle na podu posutom srčom i papirima, razdrljene odeće. Nisu baš in flagrante, ali ako je ikada video dvoje koji samo što nisu, dotični to jesu. Sve mu se pomešalo u glavi i seća se nemogućih stvari, osećaj za ravnotežu mu je sjeban, želudac mu se muči kao prepunjena veš mašina; očajnički mu je potrebno nešto za šta bi se uhvatio. Trebaju mu vesti. Još bolje, treba mu skandal. A ovde, na podu pred njim, nalazi se i jedno i drugo. "SILOVANJE!" dernja se Vendel iz petnih žila. Uglovi usta mu se izvijaju u ludački, iskrivljen kez. "SOJER ME PRETUK'O, A SAD SILUJE PACIJENTKINJU!" Istini za volju, Vendelu prizor ne liči bog zna koliko na silovanje, ali ima li svrhe galamiti DOBROVOLJNI SEKS! da bi se privukla pažnja? "Ućutkaj tog idiota", kaže Džudi. Žurno spušta rub spavaćice, i priprema se da ustane. "Oprezno", kaže Džek. "Svuda ima slomljenog stakla." "Ne brini za mene", odgovara ona odsečno. Onda se okreće Vendelu, sa neustrašivošću koju Fred tako dobro poznaje: "Umukni! Ne znam ko si, ali prestani sa galamom! Nikoga ne..." Vendel uzmiče od Holivuda Sojera, vukući pantalone za sobom. Zašto niko ne dolazi? razmišlja. Zašto niko ne dolazi pre nego što me upuca, ili tako nešto? U pometnji i na rubu histerije, Vendel ili nije primetio sirene i opštu gungulu ili veruje da postoje samo u njegovoj glavi, deo lažnih informacija u paketu sa apsurdnim sećanjima na crnog revolveraša, lepoticu u odori, i samog sebe kako čuči u prašini i ždere nedopečenu pticu kao pećinski čovek. "Dalje od mene, Sojeru", kaže, povlačeći se, sa rukama ispruženim ispred sebe. "Moj advokat je krajnje nezasit čovek. Caveet-emporer, šupčino, pipneš li me samo, on i ja ima da te oderemo do - JAO! JAO!" Džek vidi da je Vendel stao na krhotinu stakla - verovatno od jedne od reprodukcija kojima su prethodno bili ukrašeni zidovi, a sada ukrašavaju pod. Pravi

317

još jedan posrćući korak unazad, staje na sopstvene pantalone i pada u kožni naslonjač na kome doktor Spiglmen verovatno sedi dok ispituje pacijente o problematičnim detinjstvima. Vodeći lovac u mutnom iz La Rivijera iskolačeno i prestravljeno zuri u neandertalca koji mu se približava, a onda baca kasetofon na njega. Džek vidi da je sav izgreban. Odbija ga u stranu. "SILOVANJE!" ciči Vendel. "SILUJE JEDNU OD LUJKI! ON..." Džek ga udara u vrh brade, u poslednjem trenutku zaustavivši pesnicu tako da je udarac gotovo naučnički odmeren. Vendel se izvrće unazad u naslonjaču doktora Spiglmena, prevrnuvši očima, i batrga nogama kao da prati ritam koji samo polusvesni umeju istinski da cene. "Ni Mahniti Mađar ne bi to bolje izveo", mrmlja Džek. Pada mu na pamet da bi Vendel u bliskoj budućnosti trebalo da se podvrgne detaljnom neurološkom pregledu. Glava mu se u poslednjih nekoliko dana nije baš najbolje provela. Vrata prema hodniku sa treskom se otvaraju. Džek staje ispred naslonjača da zakloni Vendela, gurajući košulju u pantalone (hvala Bogu da je u međuvremenu zakopčao šlic). Volonterka protura čupavu glavu u kabinet doktora Spiglmena. Iako verovatno nema više od osamnaest godina, panika čini da izgleda kao da joj je dvanaest. "Ko se to dere?" pita. "Ko je povređen?" Džek ne zna šta bi rekao, ali se Džudi snalazi kao profesionalka. "Pacijent", kaže. "Gospodin Lakli, čini mi se. Ušao je, vičući da će sve da nas siluju i ponovo istrčao." "Morate odmah da izađete", saopštava im volonterka. "Ne slušajte onog idiota Itana. I nemojte liftom. Izgleda da je bio zemljotres." "Odmah", kaže Džek trezveno, i iako se ne pomera, volonterki je to dovoljno: izlazi. Džudi hitro prilazi vratima. Zatvara ih, ali ne uspeva i da ih zaključa. Dovratak je donekle iskrivljen. Na zidu se prethodno nalazio sat. Džel gleda u tom pravcu, ali sat sada leži na podu. Odlazi do Džudi i uzima je za mišice. "Koliko dugo sam bio preko?" "Nisi dugo", kaže ona, "ali kakav je to bio izlazak! Baaam! Jesi li nešto saznao?" Njen pogled ga preklinje. "Dovoljno da se smesta vratim u Frenč Lending", kaže joj. Dovoljno da znam da te volim - da ću te uvek voleti, u ovom ili onom svetu. "Tajler... je li živ?" Sada ona njega steže. Džek se seća da je Sofi učinila isto Preko. "Da li je moj sin živ?" "Jeste, i dovešću ti ga." Pogled mu pada na Spiglmenov sto, koji je otplesao do sredine sobe i stoji tamo sa otvorenim fijokama. U jednoj od fijoka opaža nešto zanimljivo i žurno prelazi preko tepiha, krckajući slomljeno staklo i usput odbacuje nogom jednu od reprodukcija. U najvišoj fijoci sa leve strane stola leži kasetofon, znatno veći od Vendelovog pouzdanog 'panasonika', i pocepani omot od smeđe hartije. Džek prvo uzima omot.

318

Preko njega je, pijanim slovima koja je video u Edovom lokalu i na tremu svoje kuće, ispisano sledeće: Predati DŽUDI MARŠAL poznatoj takođe kao SOFI U gornjem uglu zalepljene su, reklo bi se, poštanske marke. Ne mora da ih osmotri izbliza da bi znao da su zapravo isečene sa kesica sa šećerom, i da ih je zalepio opasni starkelja po imenu Čarls Bernsajd. Ali Ribarev identitet više nema mnogo značaja, i Spidi je to znao. Kao ni to gde se nalazi, pošto Džek sluti da Cakani Bernsajd može da se prebacuje gotovo kad mu se ushoće. Ali ne može sa sobom da ponese i vrata. Vrata koja vode do peći, do gospodina Manšana, do Taja. Ako su Nosonja i njegovi drugari pronašli tu... Džek odlaže omot nazad u fijoku, pritiska taster EJECT na kasetofonu, i vadi kasetu koja se nalazi u njemu. Gura kasetu u džep i polazi prema vratima. "Džek." Osvrće se prema njoj. Iza njih, sirene trube i bleje, ludaci vrište i smeju se, osoblje trči tamo-amo. Pogledi im se susreću. U jasnoj plavoj svetlosti Džudinih očiju Džek gotovo da može da dodirne onaj drugi svet, sa njegovim slatkim mirisima i nepoznatim sazvežđima. "Da li je tamo preko zaista toliko lepo? Da li je lepo kao u mojim snovima?" "Divno je", odgovara joj. "I ti si. Drži se, važi?" www.bosnaunited.net Na sredini hodnika, Džek nailazi na mučan prizor: Itan Evans, mladić kome je u svoje vreme Vonda Kinderling predavala u nedeljnoj školi, dograbio je izbezumljenu staricu za debele mišice i drmusa je. Kovrdžava kosa joj leti oko glave. "Umukni!" galami gospodin Evans. "Umukni, kravetino luda! Nikuda ti ne ideš, sem nazad u svoju sobu!" Nešto u načinu na koji se kezi odaje da i sada, kada je svet otišao bestraga, mladi gospodin Evans uživa, koliko u svojoj moći da naređuje toliko i u hrišćanskoj dužnosti da zlostavlja. Ovo je dovoljno da se Džek razljuti. Ono što ga izbezumljuje je izraz prestravljenog neshvatanja na staričinom licu. Podseća na dečake sa kojima je nekada davno živeo, na mestu koje se zvalo Dom Sunca. Tera ga da se seti Vuka. Ne zastavši i ne usporivši (nešto mu govori da je veselje ušlo u završnu fazu), Džek zabija pesnicu u slepoočnicu mladog gospodina Evansa. Vrli mladić pušta svoju punačku, cičeću žrtvu, udara u zid i klizi niz njega, staklastih očiju. "Ili nisi pazio u nedeljnoj školi, ili te Kinderlingova loše učila", kaže mu Džek. "Udarili... ste... me..." šapuće mladi gospodin Evans. Završava svoj spori pad raskrečenih nogu na podu, na sredokraći između Arhive i Oftalmološke ambulante. "Budeš li ponovo maltretirao pacijentkinje - ovu ovde, onu sa kojom sa upravo razgovarao ili bilo koju drugu - uradiću mnogo više od toga", obećava mu Džek. Onda strčava niz stepenice, po dve odjednom, ne primećujući grupicu pacijenata u

319

pidžamama koji zure u njega sa izrazom začuđenog i napola preplašenog divljenja. Gledaju ga kao priviđenje koje prolazi kraj njih u oklopu od svetlosti, kao nekakvo čudo, u jednakoj meri blistavo i tajanstveno. www.bosnaunited.net Deset minuta kasnije (prilično vremena pošto je Džudi smireno i bez profesionalne pomoći otišla do svoje sobe), sirene prestaju da zavijaju. Uzbuđen glas - koji verovatno ni Spiglmenova majka ne bi prepoznala kao sinovljev - počinje da buči iz zvučnika razglasa. Na ovu neočekivanu galamu, bolesnici koji su se u međuvremenu dosta primirili ponovo počinju da vrište i plaču. Starica čije je zlostavljanje toliko razgnevilo Džeka Sojera čuči ispod prijemnog pulta pokrivajući glavu rukama i mrmljajući nešto o Rusima i Civilnoj zaštiti. "UZBUNA JE PRESTALA!" uverava Spiglmen svoje podanike i posadu. "NIJE BILO POŽARA! MOLIM VAS DA SE SVI VRATITE U SVOJE SOBE! OVO VAŽI ZA SVE SPRATOVE! OVDE DOKTOR SPIGLMEN! PONAVLJAM DA UZBUNA VIŠE NE VAŽI!" Pojavljuje se Vendel Grin, polako se probijajući prema stepeništu i pažljivo trljajući bradu. Primećuje mladog gospodina Evansa i nudi mu ruku da ustane. Na trenutak se čini da će se i Vendel naći na podu, ali mladi gospodin Evans uspeva da nađe oslonac na zidu i osovi se na noge. "UZBUNA JE PRESTALA! PONAVLJAM, UZBUNA JE PRESTALA! BOLNIČARKE, TEHNIČARI I LEKARI, MOLIM VAS DA OTPRATITE PACIJENTE DO ZAJEDNIČKIH SOBA NA SVAKOM SPRATU!" Mladi gospodin Evans odmerava ljubičastu masnicu koja je sve uočljivija na Vendelovoj bradi. Vendel odmerava ljubičastu masnicu koja je sve uočljivija na slepoočnici mladog gospodina Evansa. "Sojer?" pita mladi gospodin Evans. "Sojer", potvrđuje Vendel. "Baraba me udarila na kvarno", poverava se mladi gospodin Evans. "Kučkin sin mi se privuk'o s leđa", kaže Vendel. "Maršalova ženska. Bio je pričepio." Spušta glas. "Spremao se da je siluje." Celokupno držanje mladog gospodina Evansa poručuje da je ojađen, ali ne i iznenađen. "Nešto mora da se preduzme", kaže Vendel. "Neizostavno." "Treba obavestiti javnost." U Vendelovim očima se postepeno razgoreva stari plamen. Javnost će biti obaveštena. On će to da učini! Zato što to i jeste njegov posao! Da obaveštava javnost! "To", kaže mladi gospodin Evans. Nije u istoj meri zagrejan kao Vendel nedostaje mu Vendelova vatrena posvećenost - ali postoji osoba kojoj želi da kaže, osoba koja je bila ostavljena na sopstvenoj Golgoti. Osoba kojoj će saznanje o pokvarenosti Džeka Sojera da bude slatko kao nektar. "Ovakvo ponašanje ne može se ćušnuti pod tepih", kaže Vendel.

320

"Nema šeme", slaže se mladi gospodin Evans. "Nema šeme, Miraleme." www.bosnaunited.net Džek tek što je prošao kroz kapiju Luteranske bolnice kada njegov mobilni počinje da pišti. Razmišlja da zaustavi pikap i primi poziv, ali čuje zvuk sirena vatrogasnih vozila koja se približavaju i odlučuje da ovaj put rizikuje da istovremeno vozi i razgovara. Želi da odmakne pre nego što stigne lokalna vatrogasna brigada i uspori ga. Otvara poklopac male 'nokie'. "Sojer." "Dobro 'de si, jebote?" grmi glas Nosonje Sen Pjera. "Čoveče, tol'ko sam puta ubadao ponovno pozivanje da sam ga skoro ukucao!" "Bio sam..." Ali nema šanse da završi rečenicu i da ostane iole blizu istine. A možda, opet, i ima. "Pretpostavljam da sam se našao negde gde mobilni nema prijem..." "Mani me naučnih lekcija, prijatelju. Odma' da si dovuk'o dupe ovamo. Adresa je Gvožđarsko Sokače 1 - okružni drum Nula Nula južno od Čejsa. Kuća na sprat boje dečje kake na uglu." "Naći ću je", kaže Džek, i malo jače gazi pedalu gasa. "Na putu sam tamo." "'De si sada, čoveče?" "I dalje u Ardenu, ali pokretu. Mogu da stignem za otprilike pola sata." "Jebi ga!" Džek čuje zabrinjavajući tresak negde u Gvožđarskom Sokačetu: to je Nosonja tresnuo pesnicom po nečemu. Verovatno po najbližem zidu. "Koji je tebi, čoveče? Miš nam odlazi, i to po kratkom postupku. Činimo sve što možemo - mi koji smo još ostali - ali on ipak odlazi." Nosonja stenje, i Džeku se čini da se bori da ne zaplače. Pomisao na Armana Sen Pjera u pomenutom stanju više je nego dovoljan razlog za uzbunu. Džek gleda u brzinomer 'rama', vidi da dodiruje sedamdeset milja na sat, i malo usporava. Neće nikome pomoći ako se slupa negde između Ardena i Sentralije. "Šta ti znači ono 'mi koji smo još ostali'?" "Nije važno. Dovlači se ovamo, ako 'oćeš da razgovaraš sa Mišem. Činjenica je da on 'oće da razgovara sa tobom, pošto neprestano ponavlja tvoje ime." Nosonja nastavlja tišim glasom. "Kada ne bunca koještarije. Dok čini sve što ume - kao i ja i Medvedica - ali samo nabacujemo govna u plimu." "Reci mu da izdrži", kaže Džek. "Zajebi to, čoveče - reci mu sam." Džek čuje kloparanje, i nerazgovetne glasove. Tada mu u uvo progovara drugi glas, koji jedva prepoznaje kao ljudski. "Moraš da požuriš... da stigneš dok je još vreme, čoveče. Ta stvar... ujela me. Osećam to unutra. Peče k'o kiselina." "Drži se, Mišu", kaže Džek. Prsti su mu mrtvački beli na telefonu. Pita se hoće li mu kućište naprosto pući u stisku. "Stižem što brže mogu." "Bolje bi ti bilo. Ostali su... već zaboravili. Al' ja nisam." Miš se kikoće. Glas je jeziv, dah iz otvorenog groba. "Primio sam... serum pamćenja, znaš? Jede me... živog me proždire... al' bar nisam zaboravio."

321

Na telefonu se čuje šuškanje prelaska iz ruke u ruku, i javlja se novi glas. Ženski. Džek pretpostavlja da je to Medvedica. "Ti si ih poslao tamo", kaže ona. "Ti si sve ovo započeo. Nemoj da bude nizašta." Veza se prekida. Džek baca telefon na sedište i odlučuje da sedamdeset milja na sat možda ipak nije prebrzo. www.bosnaunited.net Nekoliko minuta kasnije (čini mu se veoma dugih), stiska oči na odlesak sunca sa potoka Tamarak. Odavde gotovo može da vidi svoju kuću, i Henrijevu. Henri. Džek lagano kucka palcem po džepu na grudima i čuje zveckanje kasete koju je izvadio iz kasetofona u Spiglmenovom kabinetu. Nije hitno da je sada preda Henriju; s obzirom na ono što mu je Poter sinoć rekao i ono što Miš ima da mu saopšti, ovaj snimak i snimak poziva na 911 gotovo su izgubili značaj. Osim toga, valja da požuri da stigne u Gvožđarsko Sokače. Voz se sprema da napusti stanicu, i Miš Bauman će verovatno biti u njemu. Pa ipak... "Brinem zbog njega", kaže Džek tiho. "Čak i slepac može da vidi da sam zabrinut zbog Henrija." Jarko letnje sunce, koje sada klizi niz popodnevnu stranu neba, ogleda se u potoku i šalje treptaje svetla da mu igraju po licu. Svaki put kada mu ova svetlost pređe preko očiju, kao da ih zapali. Henri nije jedini zbog koga Džek brine. Ima loše slutnje u vezi svih svojih prijatelja i poznanika u Frenč Lendingu, od Dejla Gilbertsona i Freda Maršala do takvih epizodista kao što je stari Stimi Mekej, starčić koji živi od toga što čisti cipele ispred biblioteke, i Ardis Voker, koji drži sklepanu prodavnicu mamaca dole pored reke. U njegovoj uobrazilji svi ovi ljudi sada kao da su načinjeni od stakla. Ako Ribar odluči da otpeva visoko C, zatreperiće i raspasti se u prah. Mada ga sam Ribar više toliko ne brine. Ovo je policijska istraga kao i svaka druga, podseća se. Čak i sa svom neobičnošću Teritorija, nije ništa drugo nego još jedan slučaj, i nije prvi u kome je sve odjednom počelo da ti izgleda preveliko. U kome su sve senke počele da izgledaju predugačke. Sve je to tačno, ali vašarski osećaj lažne perspektive obično počne da se gubi kada počne da sagleda činjenice. Ovaj put se samo pogoršava. Jasno mu je i zašto. Ribareva dugačka senka je nešto što se zove gospodin Manšan, besmrtni lovac na talente iz neke druge ravni postojanja. Ali ni to nije kraj, jer i sam gospodin Manšan ima senku. Crvenu senku. "Abalah", mrmlja Džek. "Abalah-dun i gospodin Manšan i gavran Gorg, tri stara drugara u šetnji hadskim žalom u noći." Ovo ga zbog nečega navodi da pomisli na Morža i Stolara iz Alise. Šta su ono poneli u šetnju po mesečini? Dagnje? Mušule? Ne polazi mu za rukom da se priseti, iako mu jedan citat zvoni u umu, izrečen glasom njegove majke: "Kucnuo je čas", reče Morž, "da porazgovaramo o mnogim stvarima." Abalah verovatno sedi na svojem dvoru (tačnije, deo njega koji nije zatvoren u Spidijevoj Mračnoj Kuli), ali Ribar i gospodin Manšan mogu da budu bilo gde. Znaju li da se Džek Sojer umešao u slučaj? Naravno da znaju. Danas to već svi znaju. Hoće

322

li možda pokušati da ga uspore tako što će uraditi nešto opako jednom od njegovih prijatelja? Izvesnom slepom sportskom komentatoru-rokeru-bibaperu, na primer? Itekako. I sada, možda zato što je postao prijemčiv za to, još jednom oseća onaj nezdravi puls iz pravca jugozapada, isti koji je osećao kada se po prvi put prebacio otkako je odrastao. Kada je put ponovo zavio na jugoistok, osećaj se gotovo gubi. A onda, pošto je 'ram' opet okrenuo prednji branik prema jugozapadu, otrovno pulsiranje se iznova pojačava, i tuče mu u glavi kao početak migrenske glavobolje. Ta Crna kuća koju osećaš nije samo kuća. To je crvotočina u jabuci postojanja, tunel koji vodi sve tamo do peći. To su dveri. Do danas su možda bile tek odškrinute, ali sada su širom otvorene i propuštaju đavolski jaku promaju. Treba vratiti Taja nazad, jeste... ali i zatvoriti ta vrata. Pre nego što Bog zna kakve grozne stvari navru na njih, iskeženih zuba. Džek iznenada izlazi pikapom na Tamarački put. Gume škripe. Sigurnosni pojas se zateže, i na trenutak mu se čini da bi kamionet mogao da se prevrne. To se, međutim, ne dešava, i sledećeg trenutka već juri prema putu kroz Norvešku dolinu. Miš će ipak morati da sačeka još malo; nema nameru da ostavi Henrija samog. Njegov drugar to još ne zna, ali i njega čeka vožnja do Gvožđarskog Sokačeta. Dok se situacija ne sredi, sistem kretanja u grupi se Džeku čini veoma preporučljiv. www.bosnaunited.net Sve bi to bilo fino i dobro kada bi Henri bio kod kuće, ali nije. Na Džekovo uporno pritiskanje zvona, Elvina Morton, sa pajalicom u ruci, konačno otvara vrata. "U KDCU je, čita reklame", kaže Elvina. "Ja sam ga odvezla. Ne znam zašto ih nije snimio ovde u studiju, mislim da je pomenuo nešto u vezi zvučnih efekata. Čudi me da ti to nije rekao." Za pakost, Henri mu to jeste rekao. Rebarca od komarca Bata Rođe. Stara prikolica. Živopisni centar La Rivijera. I tako to. Rekao mu je čak i to da će ga odvesti Elvina Morton. Džeku se od tog razgovora dogodilo nekoliko stvari - ponovo je sreo prijatelja iz detinjstva, zaljubio se u Parnjakinju Džudi Maršal, i tek onako usput, bio poučen suštini Tajne Sveukupnog Postojanja - ali ga ništa od toga ne sprečava da stisne levu šaku u pesnicu i pljesne se njom između očiju. S obzirom na to koliko se stvari sada brzo odvijaju, ovo nepotrebno skretanje čini mu se gotovo kao oprostiva omaška. Gospođa Morton ga uznemireno gleda. "Hoćete li vi otići po njega, gospođo Morton?" "Ne, ide na piće sa nekim iz ESPN. Rekao je da će ga isti čovek posle vratiti kući." Spušta glas u poverljiv ton kojim je zbog nečega najuputnije saopštavati tajne. "Henri to nije izričito rekao, ali mislim da Džordža Redbana čeka velika karijera. Ve-elika karijera." Pljuvački Plotun postaje nacionalna emisija? Džeka to ne bi posebno začudilo, ali nema vremena da se sada raduje zbog Henrija. Daje gospođi Morton kasetu sa snimkom, najviše zato da bi se oslobodio osećaja da je sasvim uzaman skrenuo sa puta. "Ostavite mu ovo negde gde..." Zastaje. Gospođa Morton ga podsmešljivo posmatra. Umalo da kaže gde će sigurno da ga vidi. Još jedna omaška. Detektivčina iz velikog grada, nije nego.

323

"Ostaviću je pored miksete u studiju", kaže ona. "Tamo će sigurno da je nađe. Džek, možda nije moja stvar, ali ne izgledaš mi dobro. Jako si bled, i zaklela bih se da si oslabio bar pet kila od prošle nedelje. Takođe..." Sada izgleda pomalo postiđeno. "Obuo si cipele naopako." Ipak jesu, znači. Džek se preobuva, stojeći prvo na jednoj pa na drugoj nozi. "Imao sam napornih četrdeset osam sati, ali se nekako držim, gospođo M." "Ta stvar sa Ribarom, zar ne?" On potvrđuje. "I moram odmah dalje. Gori, kao što kažu, pod nogama." Okreće se, priseća se nečega i ponovo okreće prema njoj. "Ostavite mu poruku na kasetofonu u kuhinji, važi? Recite mu da me pozove na mobilni. Čim stigne." I pošto jedna misao vodi do druge, pokazuje na neobeleženu kasetu u njenoj ruci. "I ne puštajte to, u redu?" Gospođa Morton izgleda užasnuto. "Nikada ne bih tako nešto uradila! To bi bilo kao da otvaram tuđu poštu." Džek klima glavom i upućuje joj škrt osmejak. "Dobro." "Je li... na traci on? Ribar?" "Da", kaže Džek. "On je." A slede i gore stvari, razmišlja, ali to ne kaže. Mnogo gore stvari. I žuri nazad prema kamionetu, gotovo trčeći. www.bosnaunited.net Dvadeset minuta kasnije, Džek parkira ispred jednospratnice boje dečje kake u Gvožđarskom Sokačetu broj 1. Gvožđarsko Sokače i prljavi splet uličica oko njega čine mu se neprirodno tihi u ovo vrelo letnje popodne. Pas mešanac (radi se, zapravo, o starom poznaniku, koga smo još sinoć videli na ulazu hotela Nelzon) šepajući prelazi raskrsnicu Ejmsa i Okružnog puta Nula Nula, ali to je uglavnom sav saobraćaj. Džek ima neprijatnu viziju Morža i Stolara kako se gegaju istočnom obalom Misisipija, sa povorkom hipnotisanih žitelja Gvožđarskog Sokačeta za sobom. Gegaju se prema vatri. I kazanu. Dvaput ili triput udiše, nastojeći da se primiri. Ovde, malo izvan varoši - u stvari, blizu puteljka koji vodi do Edovog lokala - ono opako brujanje u glavi se pojačava, pretvarajući se u nešto nalik na vrisak pun mraka. Nekoliko trenutaka bilo je toliko snažno da je Džek pomislio da će sleteti sa puta, pa je smanjio brzinu na četrdeset. Osećaj je tada počeo da se pomera prema zadnjem delu glave i slabi. Nije video znak ZABRANJEN PROLAZ koji obeležava zaraslu stazu do Crne kuće niti ga je tražio, ali je znao da je tamo. Pitanje je hoće li biti sposoban, kada za to dođe vreme, da joj priđe a da jednostavno ne eksplodira. "Hajde", kaže sebi. "Nema vremena za te gluposti." Izlazi iz kamioneta i polazi napuklom betonskom stazom. Na stazi je izbledeli crtež staze za skočice, i Džek ga ne razmišljajući zaobilazi, znajući da je to jedan od nekoliko preostalih tragova kratkog hoda malene osobe po imenu Ejmi Sen Pjer po daskama života. Drvene stepenice trema su suve i takođe ispucale. Strašno je žedan, i razmišlja: Čoveče, ubio bih za čašu vode, ili fino, hladno... Vrata se naglo otvaraju i treskaju u zid koji u sunčanoj tišini odjekuje kao hitac iz pištolja, i iz kuće istrčava Nosonja.

324

"Boga ti, čoveče, mislio sam da nikada nećeš stići!" Zagledavši se u Nosonjine uznemirene, bolne oči, Džek shvata da ovom momku nikada neće reći da bi možda mogao da nađe Crnu kuću i bez Miševe pomoći, da zahvaljujući vremenu provedenom na Teritorijama ima u glavi neku vrstu tragačkog uređaja. Neće, makar do kraja života bili bliski prijatelji, koji jedan drugom sve poveravaju. Noske je propatio kao Job, i ne treba mu saznanje da su muke njegovog prijatelja možda bile nepotrebne. "Da li je još živ, Nosonjo?" "Drži se za slamku. Možda za dve slamke. Ostali smo samo ja, Dok i Medvedica. Soni i Kajzer Bil su se uplašili i pobegli kao dva išibana pseta. Upadaj, sunašce." Što ne znači da mu Nosonja ostavlja izbor; hvata ga za rame i uvlači ga u malenu jednospratnicu u Gvožđarskom Sokačetu kao kofer. 23. "Dede još jedno 'vamo!" kaže čovek iz ESPN-a. Ovo više zvuči kao naređenje nego kao učtiv zahtev, i iako Henri ne vidi tipa, zna da se rođak nikada nije bavio sportom, profesionalnim ili bilo kakvim drugim. Širi oko sebe masnu, pomalo uljastu aromu nekoga ko je gotovo od rođenja imao višak kilograma. Sport mu je možda kompenzacija, način da potisne uspomene na odeću kupljenu na odelenju za gospodu krupne građe u Sirsu, i one dečje pesmicerugalice tipa 'Debeo nam bata, ne može kroz vrata'. Preziva se Penimen. "Isto kao Litl Ričard!" rekao je Henriju kada su se rukovali u studiju. "Čuveni roker iz pedesetih? Možda ga se sećaš." "Maglovito", kaže Henri, kao da u svoje vreme nije posedovao svaki singl koji je Litl Ričard ikada izdao. "Zar to nije bio jedan od očeva nacije?" Penimen se gromoglasno nasmejao, i Henri je u tom smehu prepoznao moguću budućnost za sebe. No da li je to budućnost koju želi? Ljudi su se smejali i Hauardu Sternu, a Hauard Stern je bio dileja. "Još jedno piće!" ponavlja Penimen. Sede za šankom Svratišta kod hrasta, gde je Penimen častio barmena sa pet dolara da promeni kanal na televizoru sa ABC-a na ESPN, iako u ovaj sat na programu nema ničega osim saveta za igranje golfa i pecanje pastrmki. "Još jedno piće, da zapečatimo dogovor!" Da, kad bi imali dogovor, a Henri nije siguran da želi da ga sklopi. Prelazak sa Džordžom Redbanom na nacionalni nivo u okviru ESPN-ovog radio paketa trebalo bi da bude privlačan, i ne bi mu naročito smetalo da ime emisije promeni iz Pljuvačkog Plotuna u, recimo, ESPN-ov Sportski Plotun - pošto bi se i dalje uglavnom bavila središnjim i severnim delom države - ali... Ali šta? Pre nego što će uopšte stići da se pozabavi pitanjem, ponovo oseća miris: 'Moj greh', parfem koji je njegova žena stavljala u izvesne večeri, kada je htela da pošalje određeni signal. U tim večerima, kada je soba bila u mraku i kada su oboje bili slepi za sve drugo osim za mirise i teksture i međusobnu blizinu, zvao ju je jarebicom.

325

Jarebica. "Znate, mislim da ću da preskočim to piće", kaže Henri. "Imam nekog posla kod kuće. Ali ću ozbiljno da razmislim o vašoj ponudi. Najozbiljnije." "A-a-a", kaže Penimen, i Henri po jedva primetnim poremećajima strujanja vazduha prepoznaje da mu čovek maše prstom ispod nosa. Pita se kako bi Penimen reagovao kada bi iznenada sunuo glavom napred i ujeo ga za nepristojni prst. Kada bi mu demonstrirao malo lokalne gostoljubivosti u Ribarevom stilu. Koliko bi glasno Penimen zajaukao? Jednako glasno kao Litl Ričard pre instrumentala u 'Tutti Frutti', možda? Ili ipak malo tiše? "Nema polaska dok ja ne budem spreman da vas odbacim", kaže mu gospodin 'Jesam debeo ali to više nije važno'. "Kao što znaš, večeras sam ja tvoj prevoz." Pije već četvrti 'vadičep', i govor mu je pomalo zamućen. Druškane moj, razmišlja Henri, pre bih sebi pustio lasicu u dupe nego što bih seo u kola koja ćeš ti da voziš. "Pa, u stvari, ima", odgovara Henri ljubaznim tonom. Nik Ejveri, barmen, ima uspešno popodne: debeljko mu je tutnuo petaka da promeni TV kanal, a slepac isto toliko da pozove Skiterov Taksi dok je debeljko bio u klonji. "A?" "Rekoh da ga, u stvari, ima. Gos'in' Barmene?" "Već je napolju, gospodine", kaže mu Ejveri. "Stig'o je pre dva minuta." Čuje se krckanje kada se Penimen okrenuo na svojoj barskoj stolici. Henri ne vidi čovekov iznenađen izraz lica dok konstatuje taksi koji čeka, upaljenog motora, na okretnici hotela, ali može da ga oseti. "Čuj, Henri", kaže Penimen. "Mislim da ne sagledavaš najbolje svoj trenutni položaj. Na nebu sportskog radija postoje prave pravcate zvezde - ljudi kao Fabulozno Sportsko Luče i Toni Kornhajzer zarađuju šestocifren iznos godišnje, k'o od šale - al' ti još nisi tamo. Ta vrata su ti još zatvorena. Na sreću, druškane moj, ja sam vratar koji ti treba. Zaključak je, ako ja kažem da popijemo još jedno piće..." "Barmene", kaže Henri tiho, pa odmahuje glavom. "Ne mogu da vas zovem barmene; Henri Bogart je možda mogao, ali ja ne. Kako se zovete?" "Nik Ejveri, gospodine." Poslednju reč dodaje automatski, ali je Ejveri nikada ne bi upotrebio da oslovi onog drugog, ni u milion godina. Obojica su ga častili petaka, ali je ovaj sa tamnim naočarima gospodin. To nema nikakve veze sa tim što je slep, naprosto je takav. "Nik, koga još ima za šankom?" Ejveri se osvrće. U jednom od separea u dnu sale, dvojica piju pivo. U hodniku portir razgovara na telefonu. Na samom šanku nema nikog osim ove dvojice - gde je jedan vitak, smiren i slep a drugi debeo, znojav i počinje da pizdi. "Nikoga, gospodine." "Nema... dama?" Zamalo da kaže jarebica. Nema jarebica? "Ne." "Slušaj ovamo", kaže Penimen, i Henri razmišlja da nikada nije čuo nekoga ko manje podseća na Litl Ričarda. Ovaj tip je beo kao Mobi Dik... i verovatno približnih dimenzija. "Imamo još dosta toga da raspravimo." Ono što se čuje je došta toga d'

326

rašpravimo. "Tojest, ako..." - To'št - "ne pokušavaš da mi daš do znanja da nisi zainteresovan." Malo sutra, Penimenov glas poručuje izvežbanom uhu Henrija Lejdena. Govorimo o tome da ti postavimo bankomat u dnevnu sobu, dušo draga, tvoj lični ATM, a tako nešto ćeš malo sutra da odbiješ. "Nik, da li i ti osećaš miris parfema? Nešto lako i staromodno? 'Moj greh', možda?" Mlitava ruka pada na Henrijevo rame kao boca sa toplom vodom. "Bio bi greh, prijatelju stari, da odbiješ da popiješ još jedno piće sa mnom. Čak i slepac može da vidi d..." "Savetujem vam da skinete ruku sa gospodina", kaže Ejveri, i Penimenove uši možda i nisu sasvim gluve za nijanse, pošto se ruka istog trenutka sklanja sa Henrijevog ramena. Tada je zamenjuje druga ruka, malo više. Dodiruje mu potiljak, hladno milovanje koje traje trenutak i prestaje. Henri uvlači vazduh. Sa njim ide i miris parfema. Mirisi posle nekog vremena slabe, pošto receptori koji su ih uhvatili bivaju umrtvljeni. Ne i ovaj put. Ovaj miris ne. "Ne osećaš parfem?" gotovo preklinje Henri. Dodir njene ruke na vratu još i može da otpiše kao taktilni privid, ali ga nos nikada ne vara. Bar do sada nije. "Žao mi je", kaže Ejveri. "Osećam pivo... kikiriki... džin i losion ovog čoveka..." Henri klima glavom. Svetla iznad šanka klize mu preko tamnih stakala naočara dok se skladno spušta sa stolice. "Mislim da ti treba još jedno piće, druškane", kaže mu Peniman tonom za koji bez sumnje veruje da sadrži učtivu pretnju. "Jedno piće, da proslavimo, i onda te vozim kući mojim 'leksusom'." Henri oseća parfem svoje žene. Siguran je u to. Takođe mu se čini da oseća dodir njene ruke na potiljku. Uprkos tome, odjednom misli na mršavog, sitnog Morisa Rozena - Morisa, koji ga je molio da čuje 'Kud ode naša ljubav' u obradi Štrokosperme. I da je, naravno, pusti u svojoj ulozi Viskonsinskog Pacova. Morisa Rozena, koji ima više karaktera u prstićima izgriženih noktiju nego ovaj klovn u čitavom telu. Spušta šaku na Penimenovu podlakticu. Smeši se u Penimenovo nevidljivo lice, i oseća kako se mišići pod njegovim dlanom opuštaju. Penimen je zaključio da će biti kako on kaže. Ponovo. "Uzmi to moje piće", kaže Henri ljubazno, "dodaj ga svojem, i turi oba u to debelo i bubuljičavo dupe. Ako ti treba nešto da ih tamo zadrži, možeš odmah za njima da gurneš i taj posao o kome govoriš." Henri se okreće i žustro polazi prema vratima, orijentišući se u prostoru sa uobičajenom tačnošću i tek za svaki slučaj držeći jednu ruku ispred sebe. Nik Ejveri ga ispraća spontanim aplauzom, ali Henri to jedva čuje, a Penimena je već izbacio iz glave. Zaokuplja ga miris parfema. Miris malo slabo pošto je izašao na popodnevnu žegu... ali zar to što sad čuje pored uva nije zaljubljeni uzdah? Uzdah koji bi njegova žena ponekad ispustila pre nego što zaspi posle vođenja ljubavi? Njegova Roda? Njegova Jarebica?

327

"'Alo, taksi!" doziva sa ivice pločnika. "Ovde, šefe - jesi slep, ili šta?" "K'o krtica", priznaje Henri, i polazi u pravcu glasa. Otići će kući, raskomotiti se, popiti šolju čaja, a onda će da sasluša snimak jebenog poziva na 911. Taj još neodrađeni posao možda je uzrok ovih trenutnih ala i bauka što ga opsedaju, svest da će sedeti u mraku i slušati glas ljudoždera decoubice. Mora da je to, jer nema razloga da se boji svoje Jarebice, zar ne? Ako bi se i vratila - da ga opseda - to bi svakako bilo iz ljubavi. Zar ne? Naravno, razmišlja, i spušta se na zagušljivo zadnje sedište taksija. "Kuda, šefe?" "Norveška dolina", kaže Henri. "Bela kuća sa plavim fugama, malo povučena od puta. Videćete je ubrzo pošto pređete potok." Henri se zavaljuje u sedište i okreće zabrinuto lice prema otvorenom prozoru. Frenč Lending mu se danas čini nekako čudan... napet. Kao da je nešto klizilo sve dok se nije našlo na rubu stola i preti da padne i razbije se na komadiće na podu. Recimo da se jeste vratila. Recimo da jeste. Ako se vratila iz ljubavi, zašto me miris njenog parfema čini tako nespokojnim? Toliko da mi je od njega gotovo muka? I zašto je njen dodir (njen zamišljeni dodir, uverava sebe) bio tako neprijatan? Zašto je njen dodir bio tako hladan? www.bosnaunited.net Posle bleštavila dana, dnevna soba Nosonjinog kućerka toliko je mračna da Džek isprva ništa ne razabire. Potom, pošto su mu se oči malo privikle, vidi i zašto je tako: na prozorima dnevne sobe vise - i to dvostruko presavijena, čini se - ćebad, a vrata druge prostorije u prizemlju, gotovo sigurno kuhinje, zatvorena su. "Smeta mu svetlost", kaže Nosonja. Govori tiho da se ne bi čulo na drugom kraju sobe, gde neko leži na kauču. Neko drugi kleči pored njega. "Možda je pas koji ga je ujeo bio besan", kaže Džek. Mada ne veruje u to. Nosonja odlučno odmahuje glavom. "To nije fobična reakcija. Dok kaže da je fiziološka. Gde svetlost padne na njega, koža počinje da mu se topi. 'Si ikad čuo za tako nešto?" "Ne." Džek takođe nikada nije osetio miris kakav se sada oseća u sobi. Čuje se zujanje ne jednog već dva stona ventilatora, i oseća ukrštene struje vazduha, ali je zadah suviše lepljiv da bi bio rasteran. Zaudara na pokvareno meso - gangrenu u rani - ali je Džek tako nešto već imao prilike da oseti. Tu je onaj drugi miris, nešto što asocira istovremeno na krv i pogrebno cveće i fekalije. Otima mu se zvuk gađenja, i Nosonja mu upućuje pogled nestrpljivog saosećanja. "Jeste, znam, gadno je. Ali to je kao u majmunari u zoo-vrtu, čoveče - posle nekog vremena se navikneš." Vrata prema drugoj prostoriji se otvaraju, i ulazi vitka ženica sa plavom kosom do ramena. Nosi činiju. Svetlost pada na priliku na kauču, i Miš vrišti. Zvuk je zastrašujuće krkljav, kao da mu se pluća pretvaraju u tečnost. Nešto - dim, možda, ili para - počinje da se diže sa kože njegovog čela.

328

"Drži se, Mišu", kaže čovek koji kleči. To je Dok. Pre nego što su se kuhinjska vrata zatvorila, Džek je uspeo da pročita natpis na njegovoj ofucanoj crnoj vreći. Negde u Americi možda postoji još jedan medicinar koji na lekarskoj torbi ima nalepnicu za kola na kojoj piše STEPENVOLF RASTURA, ali u Viskonsinu verovatno ne. Džek polazi napred, ubeđujući sebe da će se navići na miris, naravno da hoće. To je možda čak i istina. U međuvremenu žali što nema malo onog Viksovog 'vejporaba' koji većina detektiva u LAPD-u uvek imaju u kolima. Bilo bi jako dobro kada bi mogao da nanese malo toga ispod obe nozdrve. U sobi postoji zvučni sistem (starijeg datuma) i dva zvučnika (ogromna) u uglovima, ali nema televizora. Na svim zidovima su naslagane drvene kutije pune knjiga, koje čine da prostor izgleda još tesniji nego što jeste, gotovo kao grobnica. Džeku deluje pomalo klaustrofobično, a sada se to strujno kolo još više zagreva, i pojačava nelagodnost. Većina knjiga izgleda da se bavi religijom i filozofijom - vidi Dekarta, K. S. Luisa, Bagavad-Gitu, Načela postojanja Stivena Ejverija - ali ima i puno proze, knjiga o pivarstvu, i (na jednom od džinovskih zvučnika) primerak ogovaračke knjige Alberta Goldmana o Elvisu Prisliju. Na drugom zvučniku je fotografija devojčice sa prelepim osmehom, pegama i okeanom riđkasto-zlatne kose. Lik deteta koje je nacrtalo mrežu za skočice ispred kuće čini da se Džek oseća bolesno od gneva i žalosti. Možda su u ovo uključena onostrana bića i motivi, ali i bolesno matoro kopile koje vršlja okolo i koje treba zaustaviti. Ne sme to da zaboravi. Medvedica pravi prostor za Džeka ispred kauča, krećući se skladno iako je na kolenima i još drži činiju. Džek vidi da su u njoj ostale još dve mokre krše i gomila kocki leda koje se tope. Videvši ih, Džek se oseća još žedniji. Uzima jednu i ubacuje je u usta, pa se okreće Mišu. Pokriven je pletenim ćebetom, navučenim do grla. Čelo i jagodice - mesta koja nisu pokrivena bradom - su mu sivi. Oči su mu zatvorene. Usne su povučene i otkrivaju zube šokantne beline. "Da li je..." počinje Džek, i Miš otvara oči. Pitanje, kakvo god da je bilo, potpuno mu isparava iz glave. Miševe oči, oko kestenjastih mrežnjača, imaju nepostojanu, promenljivu skerletnu boju. Efekt je kao da gledate zastrašujući, radioaktivni zalazak sunca. Iz suznih žlezda cedi mu se nekakva crna tečnost. "Knjiga o filozofskoj transformaciji razmatra savremenu dijalektiku", kaže Miš, blagim i lucidnim tonom, "a o ovim pitanjima govori i Makijaveli." Džek gotovo može da ga zamisli u amfiteatru. Bar do trenutka kada zubi počinju da mu cvokoću. "Mišu, to sam ja, Džek Sojer." U onim jezivim crvenim i kestenjastim očima nema prepoznavanja. Crna sluz koja se cedi iz njih, međutim, kao da se grči, kao da je nešto svesno. Nešto što ga sluša. "To je Holivud", mrmlja Nosonja. "Onaj pajkan, znaš?" Jedna Miševa ruka počiva na pletenom ćebetu. Džek je uzima, i guši iznenađeni uzvik kada ga ova zapanjujuće snažno steže. Osim toga, jako je vrela. Kao keks tek ispečen u pećnici. Miš ispušta otegnut, soptav uzdah, i smrad koji nastaje užasan je -

329

bazdi na pokvareno meso, trulo cveće. Raspada se, razmišlja Džek. Truli iznutra. Bože, pomozi mi da ovo izdržim. Isus možda neće, ali bi sećanje na Sofi moglo. Džek pokušava da se usredredi na njene oči, onaj opčinjavajući, otvoreni pogled najbistrijeg plavetnila. "Slušaj", kaže Miš. "Slušam." Miš kao da se pribira. Ispod ćebeta, telo mu se trese na nekontrolisan način koji Džeku liči na epileptični napad. Negde se čuje kako kuca sat. Negde laje pas. Na Misisipiju se oglašava brodska sirena. Osim ovih zvukova, sve je tiho. Džek se seća samo jedne prilike kada se činilo da je svet stao, a to je bilo u bolnici na Beverli Hilsu, dok je čekao da njegova majka okonča mukotrpni posao umiranja. Tamo ngde, Tajler Maršal čeka da ga izbave. Čeka, ili se bar nada da će biti izbavljen. Tamo negde, Rušitelji naprežu snage, nastojeći da unište osovinu oko koje se obrće celokupno postojanje. Ovde je samo ova bezvremena soba sa nejakim ventilatorima i zagušljivim isparenjima. Miševe oči se zatvaraju i opet otvaraju. Zaustavljaju se na pridošlici, i Džek je odjednom siguran da će mu biti prenesena nekakva suštinska istina. Kocka leda je nestala; pretpostavlja da ju je skrckao i progutao a da toga nije bio svestan, ali se ne usuđuje da uzme još jednu. "Hajde, brate", kaže Dok. "Izbaci to iz sebe, a onda ću da ti koknem još jedan špric narkotika. Dobra stvar. Možda ćeš čak i da zaspiš." Miš ga ne sluša. Njegove mutirajuće oči fiksiraju Džekove. Steže Džeka za ruku, sve jače i jače. Džek gotovo da oseća kako mu se kosti šake taru jedna od drugu. "Nemoj... nikada da kupuješ najasavremeniju opremu", kaže Miš, i izdiše još jedan nepodnošljivo kužni dah iz pluća koja se raspadaju. "Da ne kupujem...?" "Većina digne ruke od varenja piva već... za godinu ili dve. Čak i najzagriženiji... najzagriženiji hobisti. Pravljenje piva nije... nije za mekušce." Džek se osvrće prema Nosonji, koji mu neodgonetljivo uzvraća pogled. "Gubi se i vraća. Budi strpljiv. Sačekaj ga." Mišev stisak se još pojačava, a onda popušta baš kada je Džek pomislio da ne može više da izdrži. "Uzmi veliki sud", savetuje mu Miš. Oči su mu iskolačene. Crvenkaste senke izbijaju i nestaju, izbijaju i nestaju, prelećući zaobljenim pejsažem njegovih rožnjača, i Džek pomišlja: To je njegova senka. Senka Grimiznog Kralja. Miš je već jednom nogom na njegovom dvoru. "Najmanje... pet galona. Najbolje ćeš naći... u prodavnicama morske hrane. A za fermentacioni sud... dobre su plastične boce rashlađivača vode... lakše su od stakla, i... Izgoreh. Isuse, Nosonjo, izgoreh ti!" "Zajebi ovo, dajem mu injekciju", kaže Dok, i otvara torbu. Nosonja ga hvata za mišicu. "Još ne." Iz Miševih očiju počinju da klize krvave suze. Crna tvar kao da obrazuje sićušne pipke. Ovi se pohlepno pružaju naniže, kao da nastoje da pokupe tečnost i popiju je.

330

"Poklopac i ventil suda za fermentaciju", šapuće Miš. "'Tomas Merton' je govno, ko god ti kaže drugačije laže. Tu nema šta da se misli. Moraš da pustiš gasove da se oslobađaju, a prašinu zadržiš napolju. Džeri Garsija nije bio Bog. Kurt Kobejn nije bio Bog. Parfem koji oseća nije njegove pokojne žene. Privukao je Kraljevu pažnju. Gorg-ten-abbalah, ee-lee-lee. Opopanaks je mrtav, živeo opopanaks." Džek se naginje dublje u Mišev miris. "Ko oseća parfem? Ko je privukao Kraljevu pažnju." "Ludi Kralj, opaki Kralj, tužni Kralj. Valja se, valja, da slavimo Kralja." "Mišu, ko je privukao Kraljevu pažnju?" Dok kaže: "Mislio sam da te je zanimalo..." "Ko?" Džek ne zna zašto mu se ovo čini važno, ali je tako. Da li zbog nečega što mu je neko nedavno rekao? Dejl? Tanzi? Ili, Bože sačuvaj, Vendel Grin? "Štap za pretakanje i crevo", kaže Miš poverljivim tonom. "To će ti trebati kada se završi fermentacija! I pivo nikako ne smeš da držiš u bocama sa navrtnim poklopcem! Ti..." Miš okreće glavu od Džeka, udobno je naslanja na rame, otvara usta i počinje da povraća. Medvedica vrišti. Bljuvotina je gnojno žuta i puna pokretnih crnih čestica nalik na tvar u uglovima Miševih očiju. Te stvari su žive. Nosonja žurno, mada ne trkom, izlazi iz sobe, i Džek koliko može zaklanja Miša od kratkotrajnog bleska sunčeve svetlosti iz kuhinje. Šaka koja ga steže malo popušta stisak. Džek se okreće Doku. "Misliš da umire?" Dok odmahuje glavom. "Ponovo se onesvestio. Sirotom starom Mišu nije dato da ode na lak način." Upućuje Džeku mračan, opsednut pogled. "Bolje bi ti bilo da ovo vodi nečemu, gospodine policajče. Jer ako ne bude, lično ću da ti razmontiram cevovod." Nosonja se vraća sa velikom gomilom krpa, a na rukama su mu zelene kuhinjske rukavice. Bez reči počinje da skuplja bljuvotinu koja se sakupila između Miševog ramena i naslona kauča. Crne tačkice su prestale da se kreću, i to je dobro. Bilo bi još bolje da ih nije ni video kako se kreću. Onda na svoj užas primećuje da je bljuvotina izjela izlizani materijal kauča kao kiselina. "Na kratko ću da smaknem ćebe", kaže Dok, i Medvedica smesta ustaje, i dalje držeći činiju sa ledom koji se topi. Odlazi do jedne od policama sa knjigama i ostaje tamo, okrenuta leđima, drhteći. "Dok, je li to sigurno nešto što treba da vidim?" "Mislim da jeste. Mislim da još nisi svestan sa čim imaš posla." Dok uzima ivicu ćebeta i izvlači ga ispod Miševe omlitavele ruke. Džek vidi da ispod noktiju samrtnika curi još one crne tvari. "Seti se da se ovo dogodilo pre samo nekoliko sati, gospodine policajče." Vuče ćebe naniže. Stojeći okrenuta leđima, Suzana 'Medvedica' Ozgud zuri u najveća dela zapadne filozofije i počinje tiho da plače. Džek pokušava da proguta vrisak, ali ne uspeva. www.bosnaunited.net

331

Henri plaća takstisti, ulazi u kuću i duboko udiše rashlađenu i umirujuću svežinu. Oseća se slab miris - sladak - i on podseća sebe da je to sveže ubrano cveće, jedna od navika gospođe Morton. Zna da nije tako, ali u ovom trenutku ne želi da se bavi duhovima. Zapravo se oseća bolje, i pretpostavlja da zna i zašto: zahvaljujući tome što je rekao onom tipu iz ESPN-a gde da nabije svoj posao. Ništa ne može bolje čoveku da ulepša dan, naročito kada dotični uz to ima sasvim pristojan posao, dve kreditne kartice koje još ni izdaleka nisu dostigle limit, i bokal ledenog čaja u frižideru. Henri polazi prema kuhinji, krećući se kroz hodnik sa rukom ispruženom ispred sebe, ispitujući vazduh ne bi li osetio prepreke ili predmete koji nisu tamo gde bi trebalo da budu. Čuje se samo šapat klime, brujanje frižidera, kuckanje njegovih peta na parketu... ... i uzdah. Zaljubljen uzdah. Henri na trenutak zastaje u mestu, a onda se oprezno okreće. Da li je onaj slatkasti miris postao jači, naročito sad kada je okrenut u pravcu dnevne sobe i ulaznih vrata? Čini mu se da jeste. I to nikako nije cveće; nema svrhe da obmanjuje sebe. Njegov nos, kao i uvek, zna bolje. To miriše 'Moj greh'. "Roda?" kaže, pa dodaje, tiše: "Jarebice?" Nema odgovora. Naravno. Opet ga hvataju lutke; sluša šuškanje i šumove a čuje šušumige i šišmiše, pa šta ako i jeste tako? "Pa to, deco, što je čika šeik", kaže Henri. "Vaš voljeni šik šeik Šejk." Nema mirisa. Nema seksi uzdaha. Ali iako zna da je tako, opseda ga pomisao da njegova žena stoji tamo u dnevnoj sobi, u namirisanoj pogrebnoj odeći, nemo ga posmatrajući kako ulazi i slepo prolazi pored nje. Njegova Jarebica, skoknula sa groblja Nogin Maund da ga obiđe. I da čuje, može biti, najnoviji CD Sloberbona. "Prekini", kaže tiho. "Prekini, budalo." Ulazi u svoju prostranu, dobro organizovanu kuhinju. U prolazu kroz dovratak i ne misleći o tome pritiska dugme na ploči koja se tamo nalazi. Iz zvučnika na tavanici, razleže se glas gospođe Morton, tako kvalitetan kao da je ona tu u prostoriji. "Svraćao je Džek Sojer, i ostavio još jednu traku da je čujete. Rekao je od... znate, onog čoveka. Onog nevaljalca." "Baš je nevaljalac", gunđa Henri, pa otvara frižider i uživa u dahu hladnog vazduha. Ruka mu nepogrešivo pronalazi jednu od limenki 'kingslenda' u vratima. Ko šiša ledeni čaj. "Obe trake su u vašem studiju, pored miksete. Džek je takođe zamolio da ga pozovete na mobilni." Glas gospođe Morton poprima poučan ton. "Ako se čujete sa njim, nadam se da ćete mu reći da bude oprezan. A to važi i za vas." Pauza. "Takođe vas podsećam da pojedete večeru. Već je pripremljena. Druga polica u frižideru, pa levo." "Žvanj, žvanj, žvanj", kaže Henri, ali se smeši dok otvara pivo. Odlazi do telefona i okreće Džekov broj. www.bosnaunited.net

332

Na sedištu 'dodža rama' parkiranog ispred kuće u Gvožđarskom Sokačetu broj jedan, Džekov mobilni telefon počinje da zvoni. U kabini ovaj put nema nikoga koga bi nerviralo njegovo tanušno, ali prodorno pištanje. www.bosnaunited.net "Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Molimo vas da pokušajte kasnije." Henri spušta slušalicu, vraća se do vrata i pritiska drugo dugme na ploči. Glasovi koji obaveštavaju o vremenu i temperaturi verzije su njegovog glasa, ali je uređaj programirao na nasumično biranje, tako da nikada ne zna koji će da se javi. Ovaj put je to Viskonsinski Pacov; vrišti kao ludak u sunčanoj, klimatizovanoj tišini kuće, koja se nikada nije činila toliko daleko od varoši kao danas: "Sad ti je čet'ri i dvajes' dva popodne! Spoljna temperatura dvajes' osam! Temperatura u kući je dvajes' dva! K'o da ti to nešto menja! K'o da to ikome išta menja! Sažvaći ga, progutaj, zalij da sklizne, sve..." ... na kraju izađe na isto mesto. Tako je. Henri ponovo pritiska dugme i ućutkava Pacovov prepoznatljivi poklič. Kad pre prođe vreme? Bože, pa zar još malopre nije bilo podne? Što se toga tiče, zar još malopre nije bio mlad, imao dvadeset godina i bio toliko drčan da mu je izlazilo iz ušiju? Šta... Uzdah se ponovo čuje, i prekida njegov ironični tok misli? Uzdah? Zaista? Pre će biti zvuk isključivanja kompresora klime. Tako bar može da zavarava sebe. Mogao bi, kada bi hteo. "Ima li nekoga?" pita. U glasu mu se oseća podrhtavanje koje mu je mrsko, staračko, paralitično poigravanje. "Ima li u kući još nekoga osim mene?" Na jedan beskrajan, jeziv trenutak sa strepnjom očekuje da će mu nešto odgovoriti. To se, međutim, ne događa - naravno da se ne događa - i on u tri duga gutljaja ispija polovinu sadržine limenke. Odlučuje da se vrati u dnevnu sobu i uzme malo da čita. Možda će se javiti Džek. Možda će uspeti donekle da se sredi kada unese malo svežeg alkohola u sistem. A možda će u sledećih pet minuta biti propast sveta, razmišlja. Tako nećeš morati da slušaš glas sa onih prokletih traka koje čekaju u studiju. Onih prokletih traka što leže na mikseti kao neaktivirane bombe. Henri polako polazi niz hodnik prema dnevnoj sobi, sa jednom rukom ispruženom ispred sebe, ubeđujući sebe da se ne plaši, da se nimalo ne plaši da će dodirnuti lice svoje pokojne žene. www.bosnaunited.net Džek Sojer je u životu video svašta, i putovao na mesta gde se ne može unajmiti vozilo od Avisa i gde voda ima ukus kao vino, ali nikada nije video tako nešto kao što je noga Miša Baumana. Ili, tačnije, kužni, apokaliptični užas koji je jednom bio noga Miša Baumana. Džekov prvi poriv, pošto se kobajagi malo sabrao, jeste da izgrdi Doka što je Mišu skinuo pantalone. Neprestano mu se javlja pomisao na kobasice, na to kako ih sapinjuće crevo prisiljava da zadrže oblik čak i kada tiganj počne da cvrči na usijanoj ploči štednjaka. Ovo poređenje je bez sumnje glupavo, primo stupido, ali ljudski um pod pritiskom ume da ispolji prilično blesave ćudi i tikove.

333

Ta stvar i dalje ima oblik noge - otprilike - ali se tkivo razlilo sa kosti. Kože gotovo da uopšte više nema, istopila se u polutečnu supstancu koja liči na mešavinu mleka i belih delova slanine. Isprepletani sloj mišića ispod onoga što je preostalo od kože takođe je razliven, i prolazi kroz istu kataklizmičnu metamorfozu. Inficirana noga je sada zapravo neka vrsta nekontrolisanog komešanja u kome čvrsto postaje tečno a tečno nezadrživo nagriza i prodire u kauč na kome Miš leži. Pored gotovo neizdrživog smrada raspadanja, Džek oseća i miris nagorelog pamuka i izjedenog mebla. Iz ovog haosa, koji tek maglovito podseća na nogu i širi se, štrči stopalo koje na neki volšeban način izgleda neoštećeno. Mogao bih da ga otkinem... kao zrno iz grozda. Ova misao utiče na njega tako kako prizor strahotno ozleđene noge nije sasvim uspeo, i na trenutak samo stoji oborene glave, nastojeći da se ne ispovraća po košulji. Ono što ga verovatno spašava jeste ruka koja mu se spušta na rame. To je Nosonja, pokušava da ga uteši koliko može. Lice mu više nije nimalo rumeno. Podseća na motociklistu iz neke od urbanih legendi koji je ustao iz groba. "'Ti sad jasno?" pita Dok, glasom koji kao da dolazi iz velike daljine. "Ovo nisu ovčje boginje, iako je ličilo na to dok je još hvatalo zamah. Već mu se pojavljuju crvene tačke na levoj nozi, stomaku i jajima. Tako mu je otprilike izgledala koža oko ujeda kada smo ga doveli ovamo, lako pocrvenela i otečena. Pomislio sam: 'Ma ovo nije ništa, imam dovoljno 'citromaksa' da pre večeri sve bude pod kontrolom.' I sam si video koliko je 'citro' pomogao. Koliko je sve što smo preduzeli pomoglo. Ta stvar progriza kauč, a kada završi sa kaučem, cenim da će nastaviti da jede pod. Ta stvar je gladna. Zato te pitam da li zaista misliš da je vredelo, Holivude? Reklo bi se da samo ti i Miš znate odgovor na to." "On barem i dalje zna gde je kuća", kaže Nosonja. "Ja više nemam predstavu, iako smo upravo došli odande. A ni ti, zar ne?" Dok odmahuje glavom. "Ali Miš, e, taj zna." "Suzi, dušo", obraća se Dok Medvedici. "Donesi još jedno ćebe, 'leba ti? Ovo je skoro potpuno izjedeno?" Medvedica se spremno udaljava. Džek ustaje. Noge kao da su mu od gume, ali ga još nose. "Zaklonite ga", kaže Doku. "Idem do kuhinje. Ako odmah ne popijem malo vode, umreću." www.bosnaunited.net Džek uzima da pije direktno iz slavine, gutajući dok mu se u sredinu čela ne zariva klin, a onda podriguje kao konj. Zatim neko vreme samo stoji tamo, zagledan u Nosonjino i Medvedičino dvorište iza kuće. U korovom obrasloj pustoši stoji uredna mala ljuljaška. Džeku je bolno da je gleda, ali to ipak čini. Posle košmarnog prizora Miševe noge, čini mu se važno da podseti sebe da postoji razlog što je ovde. Ako podsećanje zaboli, utoliko bolje. Sunce, koje poprima zlatnu boju spuštajući se prema Misisipiju, blešti mu u oči. Čini se da vreme ipak nije bilo stalo. Izvan ove kućice barem nije. Izvan Gvožđarskog Sokačeta broj 1, vreme kao da je čak proticalo brže. Opseda ga pomisao da je dolazak ovamo bio uzaludan kao i svraćanje do Henrijeve kuće; čini mu se, i to ga izluđuje, da ga gospodin Manšan i njegov gazda, abalah, vozaju kao

334

igračku sa ključem za navijanje u leđima dok nastavljaju da rade svoje. Mogao bi da prati zujanje u glavi do Crne kuće; šta ga onda sprečava da sedne u pikap i ode tamo? Miris koji oseća nije parfem njegove pokojne žene. Šta to znači? Zašto ga pomisao da neko oseća miris parfema toliko muči i plaši? Nosonja kuca na vrata kuhinje, nateravši ga da poskoči. Pogled mu pada na kecelju obešenu na zidu iznad kuhinjskog stola. Umesto BOG BLAGOSLOVIO NAŠ DOM, na njoj piše TEŠKOMETALNA GRMLJAVINA. Ispod ovoga je pažljivo izvezeno HARLI-DEJVIDSON. "Vraćaj se 'vamo, čoveče", kaže Nosonja. "Ponovo se probudio." www.bosnaunited.net Henri se nalazi na stazi u šumi - ili puteljku - i nešto ga prati. Svaki put kada se osvrne da vidi - u ovom snu vidi, ali vid nije nikakav blagoslov - tamo pozadi ima malo više toga nečega. Liči mu na čoveka u večernjem odelu, ali je taj čovek zastrašujuće izdužen, sa klinastim zubima koji štrče preko iskežene crvene donje usne. Takođe se čini - da li je to moguće? - da ima samo jedno oko. Prvi put kada se okrenuo, obličje je bilo samo beličasta magla između stabala. Sledeći put već uspeva da razazna crno krilo njegovog kaputa i plutajuću crvenu mrlju koja bi mogla da bude kravata ili marama. Ispred njega leži jazbina te stvari, smrdljiva rupčaga koja samo slučajno izgleda kao kuća. Njeno prisustvo izaziva mu zujanje u glavi. Umesto na borovinu, šuma koja se privlači sa obe strane miriše na težak, otužan parfem: Moj greh. Navodi me, uznemireno razmišlja. Ta stvar, šta god da je, tera me kao stoku na klanje. Pomišlja da šmugne levo ili desno sa staze, da iskoristi čudo novostečenog vida da se spasi u šumi. Ali i tamo su neke stvari. Mračna, lebdeća obličja nalik na čađave marame. Gotovo da može da razabere najbližu. Radi se o nekoj vrsti džinovskog psa sa dugačkim jezikom, crvenim kao kravata onog priviđenja, i iskolačenim očima. Ne smem da dozvolim da me otera do kuće, razmišlja. Moram da se izvučem pre nego što me otera tamo... ali kako? Kako? Tada mu, sa zapanjujućom jednostavnošću, sviće pred očima. Sve što treba da uradi jeste da se probudi. zato što je ovo samo san. Ovo je samo... "Ovo je san!" viče Henri, i trza se pred. Ne hoda, već sedi, sedi u svojoj rođenoj fotelji, i uskoro će da bude mokar zato što je zaspao sa limenkom 'kingslenda' u krilu, i... Ali ništa se nije prolilo, zato što limenka nije tamo. Oprezno pipa sa desne strane i da, tamo je, na stočiću pored knjige, Brajevog izdanja Odsjaja u zlatnom oku. Mora da ju je odložio tamo pre nego što je zadremao i našao se u onom užasnom košmaru. Jeste, kada ne bi bio siguran da nije uradio ništa slično. Držao je knjigu, a pivo mu je bilo između nogu da bi mu šake bile slobodne da dodiruju one uzdignute tačkice koje pričaju priču. Nešto je veoma pažljivo uzelo knjigu i limenku pošto se on obeznanio, i odložilo ih na sto. Nešto što miriše na 'Moj greh'. Vazduh je zasićen njim. Henri dugo i sporo udiše, raširenih nozdrva i čvrsto zatvorenih usta.

335

"Ne", kaže, razgovetno. "Osećam miris cveća... i šampona za tepihe... i prženog luka od sinoć. Veoma je slab, ali je još tu. Nos zna šta zna." Sve je to tačno, ali miris jeste bio tu. Sada ga više nema zato što ona više nije tu, ali će se vratiti. Odjednom postaje svestan da želi da se ona vrati. Ako i jeste uplašen, to je samo strah od nepoznatog, zar ne? Samo to i ništa više. Ne želi više da čami sam, sam sa sećanjem na onaj grozni san. I trakama. Mora da sasluša trake. Obećao je Džeku. Drhtavo ustaje i polazi prema komandnoj ploči dnevne sobe. Ovaj put ga pozdravlja glas Henrija Šejka, blagosloveno pitomog momka. "Hej tamo, skakutave mačkice i razigrani mačići, na udarac gonga čuka marke 'bulova' pokazaće sedam i četrnaest posle podne. Napolju je ugodno svežih dvadeset tri stepena, a ovde u Đuskodromu iz mašte još ugodnijih dvadeset. Kad je već tako, što malo ne manete lovicu, do'vatite cicu i predate se magiji?" Sedam i četrnaest! Kada je poslednji put prespavao tri sata po danu? Kad smo već kod toga, kada je poslednji put imao san u kome vidi? Odgovor na ovo drugo pitanje, koliko može da se seti, glasi nikad. Gde je bila ta staza? Šta ga je to pratilo? I kakvo je bilo to mesto ispred njega? "Nije važno", obraća se Henri praznoj sobi - ako jeste prazna. "Bio je to samo san. One trake, međutim..." Ne želi da ih čuje, nikada u životu nije manje želeo nešto da čuje (osim možda Čikaga u pesmi 'Zna li neko koliko je stvarno sati'?), ali mora. Ako to može da spasi život Tajleru Maršalu, ili nekom drugom detetu, mora. Polako, grozeći se svakog koraka, Henri Lejden slepo polazi prema svojem studiju, gde ga na mikseti čekaju dve kasete. www.bosnaunited.net "U raju ne toče pivo", peva Miš šupljim, ravnim glasom. Obrazi su mu sada prekriveni ružnim crvenim mrljama, a nos se čini da tone postrance u lice, kao atol posle podmorskog zemljotresa. "I zato ga pijemo uživo. Kad ne budemo... mogli da ga... pijemo uživo... naši će drugari da popiju svo pivo." Ovo traje već satima: filozofski biseri, uputstva za početnike pivare-entuzijaste, odlomci iz pesama. Svetlost koja se probila kroz ćebad na prozorima već je znatno oslabila. Miš zastaje, sklopljenih očiju, pa započinje drugu pesmicu. "Stotinu boca piva na zidu, svih stotinu boca piva na zidu... ako samo jedna boca padne..." "Moram da idem", kaže Džek. Ostao je koliko je mogao, u veri da će mu Miš nešto saopštiti, ali više ne može da čeka. Negde tamo, Taj Maršal čeka njega. "Sačekaj", kaže Dok. Pretura po torbi i vadi špric. Diže ga u polumraku i noktom kuca po staklenom cilindru.

336

"Šta je to?" Dok šalje Džeku i Nosonji kratak, mrk osmeh. "Spid", kaže, i ubrizgava ga u Miševu ruku. Na trenutak se ništa ne dešava. A onda, u trenutku kada se Džek sprema da ponovi da mora da ide, Miš naglo otvara oči. Sada su potpuno crvene - jarko i krvareće crvene. Ipak, kada su se okrenule prema njemu, Džek zna da ga Miš vidi. Možda ga po prvi put stvarno vidi otkako je došao. Medvedica beži iz sobe, ostavljajući za sobom frazu koja se ponavlja i polako utišava: "Dosta dosta dosta dosta dosta..." "Jebi ga", kaže Miš hrapavim glasom. "Jebi ga, najebao sam. Je l' da?" Nosonja kratko ali nežno dodiruje vrh prijateljeve glave. "Jeste, čoveče. Mislim da jesi. Možeš li da nam pomogneš?" "Jednom me uj'o. Samo jednom, i sada... sada..." Njegov jezivi crveni pogled prelazi na Doka. "Jedva te vidim. Jebene oči totalno su mi sjebane." "Ugasio si ga", kaže Dok. "Neću da te lažem, čoveče." "Ali još ne", kaže Miš. "Dajte mi nešto na čemu ću da pišem. Da nacrtam mapu. Samo brzo. Ne znam šta si mi to koknuo, Dok, ali je ono iz psa jače. Neću dugo biti compos. Požurite!" Nosonja pipa po podu oko kauča i uspravlja se sa džepnom knjigom većeg formata u ruci. S obzirom na tešku artiljeriju na policama, Džek gotovo dolazi da se nasmeje - knjiga je 7 navika veoma uspešnih ljudi. Nosonja otkida zadnji deo korica i pruža ga Mišu sa čistom stranicom okrenutom naviše. "Olovku", krekeće Miš. "Brže malo. Svega se sećam, čoveče. Sve mi je tu... unutra." Dodiruje čelo. Na njegov dodir ljušti se parče kože veličine novčića. Miš ga briše sa ćebeta kao da je slinac. Nosonja vadi kratku, ižvakanu olovku iz unutrašnjeg džepa prsluka. Miš je uzima i pravi patetični napor da se osmehne. Crna sluz koja mu se cedi iz uglova očiju nastavila je da se taloži, i sada mu leži na obrazima poput lokvi napola rastopljenog želea. Još toga izbija mu iz pora na čelu, u sićušnim crnim tačkama koje Džeka podsećaju na Henrijeve knjiga odštampane Brajevim pismom. Miš grize donju usnu u naporu da se usredsredi, i meko tkivo se odmah kida. U bradu počinje da mu curka krv. Džek pretpostavlja da je miris pokvarenog mesa još prisutan, ali je Nosonja bio u pravu: navikao se na njega. Miš okreće koricu knjige u stranu i počinje hitro da crta niz žvrljotina. "Gledaj", kaže Džeku. "Ovo je Misisipi, je l' tako?" "Tako je", kaže Džek. Pošto se nagnuo napred, ponovo počinje da oseća smrad. Izbliza se to ne može nazvati ni smradom: to je mijazma, koja pokušava da mu se uvuče grlo. Ali Džek se ne odmiče. Zna koliko se Miš napreže. Najmanje što može da učini je da odigra svoju ulogu. "Ovo je centar - Nelzon, Lakijev lokal, Ežinkor Teatar, točionica... ovde Čejs prelazi u Lajal, pa postaje put broj 35... ovde je Libertivil... VFW... Golc... o, Bože..."

337

Miš počinje da se baca na kauču. Pečati na licu i gornjem delu tela pucaju i počinju da cure. Miš vrišti od bola. Ruka koja ne drži olovku odlazi do lica i nemoćno grebe po njemu. Nešto u Džeku progovara - veličanstvenim, punim svetlosti glasom koji pamti iz one davne avanture. Pretpostavlja da je to glas Talismana, ili onoga što je od njega preostalo u njegovom umu i srcu. To hoće da ga spreči da govori, pokušava da ga ubije pre nego što progovori, nalazi se u toj crnoj tvari, možda se nalazi u toj crnoj tvari, moraš da je ukloniš... Neke stvari mogu da se obave samo bez čistunskog uplitanja uma; kada je posao gadan, najčešće je najefikasniji instinkt. Džek zato bez razmišljanja pruža ruku, grabi crnu sluz koja se cedi iz Miševih očiju, i vuče. Tvar se isprva samo rasteže kao da je od gume. Džek u isto vreme oseća kako mu se vrpolji i otima iz zahvata, možda čak i da ga uštine ili ujede. Onda odjednom popušta, i pritom se čuje tvang. Džek sa uzvikom gađenja baca crnu guku koja se grči na pod. Ova pokušava da klizne pod kauč - Džek to primećuje dok pokušava da obriše ruke o košulju, stresajući se od odvratnosti. Dok sa treskom spušta torbu na jedan od njenih delova. Nosonja gazi drugi potpeticom čizme. Stvar ispušta piskav zvuk. "Jebote, kakvo je ovo sranje?" pita Dok. Njegov glas, obično dubok, sada se podigao gotovo do falseta. "Kakvo je, jebote..." "Ništa sa ovog sveta", kaže Džek, "i nemoj ni da pitaš. Pogledaj ga! Pogledaj Miša!" Crvenilo u Miševim očima se povuklo; na trenutak izgleda gotovo normalno. Očigledno je, međutim, da ih vidi, a čini se da je i bol prestao. "Hvala", šapuće. "Voleo bih samo da si mog'o sve da ukloniš, zato što se već vraća, čoveče. Zato obrati pažnju." "Slušam", kaže Džek. "Bolje bi ti bilo", odgovara Miš. "Misliš da znaš. Čini ti se da možeš ponovo da nađeš to mesto iako njih dvojica ne mogu, a možda i možeš, ali istovremeno možda ne znaš toliko koliko misliš da... ah, jebi ga." Odnekud ispod ćebeta čuje se jeziv zvuk cepanja. Niz Miševo lice teče znoj, pomešan sa crnim otrovom koji mu se cedi iz pora i boji mu bradu u vlažnu, prljavo sivu boju. Oči mu kolutaju prema Džeku, i ovaj vidi da ponovo postaju zapaljeno crvene. "Ovo je sranje", stenje Miš. "Nisam sanjao da ću otići na ovakav način. Vidi, Holivude..." Samrtnik docrtava pravougaonik na svojoj žvrljotini od mape. "Ovo..." "Edov lokal, gde smo našli Irmu", kaže Džek. "Znam." "U redu", šapuće Miš. "Dobro. Gledaj sada... sa druge strane... gde su Šubert i Gejl... zapadno odatle..." Miš crta liniju koja se od puta broj 35 pruža na sever. Sa obe strane linije crta kružiće. Džek pretpostavlja da se radi o drveću. Liniju na početku precrtava, nalik na kapiju, natpis: ZABRANJEN PROLAZ. "Jeste", tiho će Dok. "Tačno, tamo je. Crna kuća." Miš kao da ne primećuje. Njegov sve mutniji pogled ne skida se sa Džeka. "Slušaj šta ću ti reći, pajkane. Da li me slušaš?"

338

"Da." "Bogami, bolje bi ti bilo", kaže mu Miš. www.bosnaunited.net Kao što uvek biva, rad zaokuplja Henrija, uvlači ga u sebe i odvodi. Dosada i tuga nikada nisu mogle da se nose sa ovim starim zanosom koji donose zvuci iz vidnog sveta. Sada se čini da ne može ni strah. Najteži deo nije samo preslušavanje kaseta, već prikupljanje hrabrosti da gurne prvu u veliki TEAC-ov kasetofon. U tom trenutku oklevanja siguran je da oseća parfem svoje žene iako sedi u zvučno izolovanoj i klimatizovanoj sredini studija. U tom trenutku oklevanja siguran je da nije sam, da neko (ili nešto) stoji ispred samih vrata studija, posmatrajući ga kroz njihovu gornju, zastakljenu površinu. I u tome je, u stvari, potpuno u pravu. Blagosloveni vidom, vidimo ono što Henri ne može. Želimo da mu kažemo šta je to što stoji tamo napolju, da zaključa vrata studija, da ih smesta zaključa, ali možemo samo da posmatramo. Henri poseže za dugmetom PLAY na kasetofonu, ali mu prst onda menja pravac i pritiska prekidač interfona. "'Alo? Ima li koga tamo?" Prilika koja stoji u Henrijevoj dnevnoj sobi, gledajući ga kao što bi neko drugi gledao egzotičnu ribicu u akvarijumu, ne daje glasa od sebe. Poslednji zraci sunca sada su na drugoj strani kuće i u dnevnoj sobi je već prilično mračno, pošto je Henri razumljivo zaboravan kada je reč o paljenju svetla. Smešne šarene papuče Elmera Džespersena (koje nama, u trenutnim okolnostima, nisu naročito smešne) su otprilike najsvetlija stvar tamo napolju. "'Alo? Ima li koga?" Prilika koja gleda kroz staklenu polovinu vrata studija se ceri. U jednoj ruci drži makaze za potkresivanje živice iz Henrijeve garaže. "Poslednja prilika", kaže Henri, i pošto ni sada nema odgovora, postaje Viskonsinski Pacov i vrišti u interkom, pokušavajući da uplaši onoga ili ono ne bi li se odalo: "'Ajde dušo, ajde, majkoviću, odgovori Pacovu!" Prilika koja zuri u Henrija se trza - kao što bi se zmija trgnula kada žrtva napravi pokret kao da će se zaleteti prema njoj - ali je i dalje nečujna. Između iskeženih zuba pojavljuje se kožnati jezik i podrugljivo poigrava i bode. Ovo stvorenje se poslužilo parfemom koji gospođa Morton nikada nije imala srca da ukloni sa police u sobičku za toaletu pored spavaće sobe supružnika, i Henrijev posetilac zato sada zaudara na 'Moj greh'. Henri zaključuje da se to opet mašta poigrava sa njim - ups, greščica, rekao bi mu Moris Rozen da je tu - i vrhom prsta pritiska PLAY. Čuje zvuk pročišćavanja grla, a onda se javlja Arnold Hrabovski, i predstavlja se. Ribar ga prekida pre nego što stiže da dovrši: 'Alo, seronjo. Henri vraća traku, sluša ponovo: 'Alo, seronjo. Vraća, sluša još jednom: 'Alo, seronjo. Da, taj glas je već negde čuo. Siguran je u to. Ali gde? Odgovor će doći, odgovori kao što je ovaj uvek dođu - kad-tad - a put do njih čini bar polovinu zabave. Henri sluša, zanesen. Prsti mu igraju po dugmetima kasetofona poput prstiju koncertnog pijaniste po dirkama 'stajnveja'. Osećaj da ga posmatraju popušta,

339

iako se prilika ispred vrata studija - stvar u papučama u bojama bumbara, sa makazama za živicu - nikud ne miče. Kez joj je donekle splasnuo. Izborano lice postaje nadureno. U pogledu ima zbunjenosti, a možda i prvih naznaka straha. Matorom čudovištu se ne sviđa što je slepa ribica u akvarijumu zarobila njegov glas. Ali to, naravno, nije važno; moglo bi čak da bude zabavno, ali ako i jeste, zabavno je za gospodina Manšana, a ne za njega. A trebalo bi da bude zajedničko... zar ne? Vama treba pomoć. Ne meni. Vama. "Ne meni. Vama", kaže Henri. Mimikrija je tako dobra da zvuči sablasno. "Malkice kopasice u tfoja salata, mein prijatelj, ja?" Tvoj najcrnji košmar... najcrnji košmar. Abalah. Ovde Ribar. Henri pažljivo sluša. Pušta traku da se neko vreme vrti, a onda četiri puta preslušava istu rečenicu: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune... poljubiš me u mudnu kesu, majmune... majmune... majmune... Ne, ne majmune. Glas to izgovara nekako kroz nos, baj-bune. BAJ-bune. "Ne znam gde si sada, ali si odrastao u Čikagu", mrmlja Henri. "Na Južnoj strani. I..." Toplota na licu. Odjednom se priseća toplote na licu. Zašto to, prijatelji i komšije? Zašto to, o veliki i mudri? Nis' ništa bolji od majmuna na uzici. Majmuna na uzici. Bajbuna... "Bajbuna", ponavlja Henri. Sada vrhovima prstiju trlja slepoočnice. "Majmuna na uzici. BAJ-buna na uzidzi. Ko je to rekao?" Pušta traku sa pozivom na 911: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune. Pušta glas iz sećanja: Nis' ništa bolji od majmuna na uzici. Toplota na licu. Toplota? Svetlost? Oboje? Henri vadi kasetu i stavlja onu koju mu je Džek danas doneo. Zdravo, Džudi. Jesi li danas Džudi, ili Sofi? Abalah šalje najtoplije pozdrave, a Gorg poručuje 'Kra-kra-kra!' (Promukao, šlajmovit smeh). Taj takođe kaže zdravo. Tvoj dečkić je jako usamljen... Kada plačni, prestravljeni glas Tajlera Maršala grune iz zvučnika, Henri se trza i premotava dalje. Biđe jož ubizdava. Akcent je sada mnogo jači, burleska, sprdnja, Kacenjamerovi klinci sreću vukodlaka, ali zbog toga na neki način još zanimljiviji za rasvetljavanje. Male dedze... pozedžene gao gorov. Gao gorov. Pozedžene gao...

340

"Posečene kao majmun na uzici", kaže Henri. "BAJ-bun. Pozedžen. Ko si ti, kučkin sine?" Vraća se snimku poziva na 911. U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. Ali to zvuči skoro kao u baglu bidževi, skoro kao u žajolu landzi. Bidževi. Landzi. BAJ-bun na uzici. Uzidzi. "Nis' ništa bolji od..." počinje Henri, a onda mu se, iznenada, vraća još jedna rečenica. 'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra. Košmar sa čim? Bidževima u baglu? Landzima u žajolu? Baj-bunima na uzidzama? "Bože", otima se Henriju. "O... moj... Bože. Igranka. Bio je na igranki." Sada sve počinje da se uklapa. Kako su bili glupi! Kako su kriminalno bili glupi! Dečakov bicikl... bio je baš tamo. Baš tamo, za ime Božje! Svi su bili slepci, treba ih postaviti za sudije. "Ali on je bio tako star", šapuće Henri. "I izlapeo! Kako smo mogli da pretpostavimo da bi neko takav mogao da bude Ribar?" Za ovim pitanjem naviru druga. Ako je Ribar stanar Makstonovog staračkog doma, na primer, gde je, za ime Božje, mogao da sakrije Taja Maršala? I kako se kopile šetalo Frenč Lendingom neopaženo? Možda negde ima automobil? "Nije važno", mrmlja Henri. "Sada više nije. Ko je on, i gde je? To su stvari koje su sada važne." Toplota na njegovom licu - prvi pokušaj njegovog uma da Ribarevom glasu dodeli mesto u vremenu i prostoru - bila je od reflektora, naravno, reflektora Simfonijskog Stena, ružičaste boje napola sazrelih bobica. I neka žena, neka fina stara žena... Gospodine Stene, ju-hu, gospodine Stene? ... koja ga je pitala da li ispunjava želje. Ali pre nego što je Sten mogao da odgovori, glas tvrd i hladan kao dva kamena koji se taru... Ja sam bio prvi, stara ženo. ... upao im je u reč. Ravan... i tvrd... i sa izvesnom nemačkom oštrinom koja je ukazivala na južni deo Čikaga, i verovatno drugu ili čak treću generaciju. Ne pio, ne stara šeno, ali da ono bezvučno 'v', zar ne? Jašta. "Baj-bun", kaže Henri, zagledan ispred sebe. Zagledan pravo u Čarlsa Bernsajda, iako to ne zna. "Uzidža. Po-zedžene. Hasta la vista... bejbi." I, na koga se sve svodi, na kraju? Na čuknutog matorog manijaka koji zvuči otprilike kao Arnold Švarceneger? I ko je bila ta žena? Ako uspe da se seti njenog ima, može da pozove Džeka... ili Dejla, ako se Džek i dalje ne bude javljao na telefon... i okonča košmar u kome se nalazi Frenč Lending. Košmar ledi Megoen. Ta je dobra.

341

"Košmar", kaže Henri, pa podešava glas: "Gož-bar." Mimikrija je ponovo dobra. Svakako predobra da bi se to svidelo starkelji koji stoji ispred vrata studija, pošto sada krivi lice i škljoca makazama ispred stakla. Kako taj slepac uspeva da zvuči toliko slično njemu? To nije u redu; to je krajnje nevaspitano. Matoro čudovište žudi da iščupa glasne žice iz grla Henrija Lejdena. Uskoro će, obećava sebi, to i da učini. A onda će da ih pojede. Sedeći na kancelarijskoj fotelji i nervozno lupkajući prstima po lakiranoj hrastovini ispred sebe, Henri se seća kratkog susreta na bini. Igranka u čast Festivala jagoda tek što je bila počela. Reci mi kako se zoveš i šta bi volela da čuješ. Zovem se Alisa Veders, i... 'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija Gudmena. "Alisa Veders", kaže Henri. "Tako se zvala, i ako ne zna i tvoje ime, moj krvožedni prijatelju, onda sam stvarno majmun na uzici." Pokreće se da ustane, i tada neko - nešto - počinje da kuca, sasvim tiho, na gornju, staklenu površinu vrata. www.bosnaunited.net Medvedica je u međuvremenu prišla, gotovo protiv svoje volje, i sada ona, Džek, Dok i Nosonja stoje oko sofe. Miš je napola utonuo u nju. Izgleda kao neko ko umire strašnom smrću u živom pesku. Pa, razmišlja Džek, živog peska nema, ali da umire strašnom smrću, umire. U to, nažalost, nema nikakve sumnje. "Slušajte ovamo", kaže im Miš. U uglovima očiju mu se ponovo skuplja crna sluz. Još gore, curi mu iz uglova usana. Smrad truleži je jači nego ikad, jer raspadanje zahvata Miševe unutrašnje organe. Džek je iskreno zapanjen da je i ovoliko izdržao. "Govori", kaže Nosonja. "Slušamo te." Miš gleda u Doka. "Kada završim, napravi mi vatromet. Hoću 'kadilak' dozu. Jesi li razumeo?" "Hoćeš da preduhitriš ono što ti se dešava." Miš klima glavom. "Budi bez brige", pristaje Dok. "Otputovaćeš sa osmehom na licu." "Sumnjam u to, burazeru, ali ću pokušati." Miš skreće zakrvavljeni pogled prema Nosonji. "Kada bude gotovo, umotajte me u jedan od onih najlonskih šatora u garaži. Stavite me u kadu. Kladim se da ćete do ponoći moći da me sperete u slivnik kao... kao višak pivske pene. Budite, međutim, oprezni. Ne... dodirujte ono što bude preostalo." Medvedica počinje da plače. "Ne plači, dušo", kaže Miš. "Neću ništa osetiti. Dok mi je obećao. Noske?" "Ovde, drugar." "Održi mi kratko slovo, važi? Pročitaj pesmu... onu od Odena... onu od koje su ti se uvek ledila jaja..." "'Ne čitaj Bibliju zbog priče u njoj'", kaže Nosonja. I on plače. "Dogovoreno, Mišu."

342

"Pusti nešto od Deda... 'Talasanje', možda... i postaraj se da budeš dovoljno pun 'kingslenda' da me ispratiš na onaj svet kako se valja... Pretpostavljam da neće... biti groba na koji bi se ispišao, ali... daj sve od sebe." Džek se na to smeje. Ne može da se uzdrži. Ovaj put je red na njega da bude meta Miševog grimiznog pogleda. "Obećaj mi da nećeš čekati do sutra da odeš tamo, pajkane." "Mišu, nisam siguran da mogu to da ti obećam." "Moraš. Idi tamo još večeras, i ne brini zbog paklenog psa... druge stvari u šumi oko te kuće... druge stvari..." Crvene oči zastrašujuće kolutaju. Crna tvar curi u Miševu bradu kao katran. Onda se nekako prisiljava da nastavi. "Druge stvari u šumi ima da te smažu k'o bombonu." "Mislim da je to rizik koji moram da preuzmem", kaže Džek, namršteno. "Tamo negde se nalazi taj dečkić..." "Bezbedan", šapuće Miš. Džek diže obrve, nesiguran da li je dobro čuo Miša. Ako i jeste, može li da veruje u to što je čuo? Miš ima neki moćan i opak otrov koji radi u njemu. Do sada je nekako uspevao da mu se odupre, da komunicira uprkos njegovom dejstvu, ali... "Još neko vreme će biti bezbedan", kaže Miš. "Ne od svega... postoje stvari koje ipak mogu da ga se dočepaju, pretpostavljam... ali je za sada bezbedan od gospodina Mančinga. Je l' se tako zove? Mančing21?" "Manšan, mislim. Otkud znaš?" Miš upućuje Džeku sablasan osmeh. To je osmeh umiruće proročice. Još jednom uspeva da se pipne po čelu, i Džek sa užasom primećuje da mu se prsti sada stapaju jedan sa drugom i postaju crni od noktiju naniže. "Sve je ovde, čoveče. Sve je ovde unutra. Rekao sam ti. Slušaj sad: bolje je da ga ubije neka džinovska buba ili kraba tamo preko... gde je... nego da ti umreš pokušavajući da ga spasiš. Ako se to dogodi, abalah će sigurno da ga dobije. Tako kaže... tvoj prijatelj." "Koji prijatelj?" sumnjičavo pita Dok. "Nije važno", kaže Miš. "Holivud zna. Zar ne, Holivude?" Džek sa oklevanjem potvrđuje. To je Spidi, naravno. Ili Parkus, ako više volite. "Sačekaj do sutra", kaže Miš. "Do podne, kada je sunce u oba sveta najjače. Obećaj." Džek isprva ništa ne odgovara. Moglo bi se reći da je u agoniji. "Ionako će se već skoro sasvim smračiti pre nego što stigneš do tridesetpetice", tiho se javlja Medvedica. "A u šumi se zaista dešava neko gadno sranje", kaže Dok. "U poređenju sa tim, stvari u Veštici iz Blera izgledaju jebeno bezazlene. Ne znam da li je pametno da se suočavaš sa tim u mraku. Ukoliko nemaš želju da umreš, naravno." "Kad obavite posao..." šapuće Miš. "Kad obavite posao... ako neko od vas bude još živ... spalite to mesto do temelja. Tu rupu. Taj grob. Spalite ga do temelja, čujete li? Zatvorite vrata." 21

Mr. Munching - prevod bi otprilike glasio gospodin Žvakalo.

343

"Da", kaže Nosonja. "Čuli i razumeli, drugar." "Poslednja stvar", kaže Miš. Sada se obraća samo Džeku. "Možda ćeš uspeti da nađeš kuću... ali mislim da će ti trebati još nešto. Reč. Reč koja ima moć zbog nečega što si... što si dodirnuo. Nekada davno. Taj deo ne razumem, ali..." "U redu je", kaže mu Džek. "Ja razumem. Koja je reč, Mišu?" Na trenutak mu se čini da mu Miš na kraju ipak neće uspeti to da kaže. Nešto očigledno pokušava da ga spreči da izgovori reč, ali Miš iz ovog okršaja izlazi kao pobednik. Ovo je, razmišlja Džek, verovatno njegova poslednja pobeda. "D'yamba", kaže Miš. "Sada ti, Holivude. Reci to." "D'yamba", kaže Džek, i na to sa jedne od improvizovanih polica u podnožju kauča uzleće čitav red debelih knjiga. Lebde tamo u polumraku... i lebde... i lebde... a onda sa treskom padaju na pod. Medvedica ispušta kratak vrisak. "Nemoj da je zaboraviš", kaže Miš. "Trebaće ti." "Kako? Kako će mi trebati?" Miš umorno vrti glavom. "Ne... znam." Nosonja poseže preko Džekovog ramena i uzima onu jadnu žvrljotinu od mape. "Sastaćemo se sutra prepodne u Send Baru", kaže Džeku. "Budi tamo oko pola dvanaest, i već oko podne bi trebalo da skrenemo na onaj prokleti puteljak. U međuvremenu mislim da ovo zadržim kod sebe. Kao osiguranje da ćeš postupiti kao što ti je Miš rekao." "U redu", kaže Džek. Mapa mu ionako ne treba da pronađe Crnu kuću Cakanog Bernsajda, ali je Miš gotovo izvesno u pravu: to verovatno nije mesto gde valja ulaziti noću. Teško mu je što ostavlja Taja Maršala tamo gde su peći - osećaj je toliko pogrešan da se gotovo čini kao zločin - ali mora da ima na umu da su u pitanju veće stvari od jednog izgubljenog dečaka. "Nosonjo, jesi li siguran da želiš da se vratiš tamo?" "Ne, dođavola, naravno da ne želim", kaže Nosonja, gotovo uvređeno. "Ali nešto mi je ubilo ćerku - moju rođenu ćerku! - i to nešto je došlo odande! Hoćeš da kažeš da još sumnjaš u to?" Džek ne odgovara. Naravno da je tako. Istina je, takođe, da želi Doka i Nosonju uz sebe kada pođe stazom prema Crnoj kući. Ako budu imali snage da pođu s njim. D'yamba, misli. D'yamba. Ne zaboravi. Okreće se prema kauču. "Mišu, jesi li...?" "Ne", kaže Dok. "Izgleda da mu ipak neće trebati 'kadilak'." "A?" Džek tupo zuri u krupnog pivara-motordžiju. Oseća se tupo. Tupo i iscrpljeno. "Tu više ništa ne kuca osim njegovog sata", kaže Dok, i počinje da peva. Trenutak kasnije pridružuje mu se Nosonja, a zatim i Medvedica. Džek se odmiče od kauča, sa mišlju koja je sablasno slična Henrijevoj: Kad pre prođe toliko vremena? Kako se do dođavola desilo?

344

"U raju ne toče pivo... i zato ga pijemo uživo... a kad... ne budemo mogli... da ga pijemo uživo..." www.bosnaunited.net Džek se na prstima kreće kroz sobu. Na suprotnom zidu nalazi se osvetljeni sat sa reklamom 'kingslendskog premijum zlatnog svetlog'. Naš stari prijatelj - koji konačno izgleda tačno onoliko star koliko mu je godina - sa nevericom zuri u vreme koje pokazuje, ne prihvatajući ga dok ga ne proveri na sopstvenom satu. Skoro je osam. Već je satima ovde. Gotovo se smračilo, a Ribar je i dalje negde tamo napolju. Da ne pominjemo njegove onostrane pajtaše. D'yamba, misli ponovo dok otvara vrata. Zatim izlazi na škripavi trem i zatvara vrata za sobom, pa glasno i od srca izgovara u suton: "Spidi, dođe mi da te zadavim." 24. D'yamba je blistava i silna čarolija; moćne veze obrazuju mrežu koja se pruža, granajući se, u beskonačnost. Kada je Džek Sojer istrgnuo živi otrov iz Miševih očiju, d'yamba je prvo sinula u samrtnikovom umu, i taj um se istog trenutka pretvorio u otkrovenje; nitima mreže potekao je deo njegove blistave snage, i dodir d'yambe ubrzo je stigao do Henrija Lejdena. D'yamba se usput češe o Tanzi Freno, koja sedi u zastakljenoj niši Send Bara i gleda kako lepa mlada žena zadobija nasmešeno obličje u krugu svetlosti na suprotnom kraju parkinga i shvata, trenutak pre nego što će mlada žena nestati, da je upravo imala viziju osobe u koju bi njena Irma odrasla; dodiruje, takođe, Dejla Gilbertsona, a ovaj, vozeći se kući iz stanice, oseća iznenadnu i duboku potrebu za prisustvom Džeka Sojera, potrebu od koje ga boli srce, i zariče se da će ispratiti do kraja slučaj Ribara sa njim, bez obzira na prepreke; d'yamba treperi niz jednu od niti do Džudi Maršal i otvara prozor u Peko, gde Taj spava u ćeliji boje gvožđa, čekajući izbavljenje, živ i zdrav; u Čarlsu Bernsajdu, dodiruje istinskog Ribara, gospodina Manšana, nekada znanog kao Ponedeljko, baš u trenutku kada Berni kuca u staklo. Gospodin Manšan oseća oseća kako mu laka struja hladnog vazduha nadima pluća poput upozorenja, i ledi se od besa i mržnje prema ovom uljezu; Čarls Bernsajd, koji ne zna ništa o nečemu što se zove d'yamba i zato ne može ni da ga mrzi, prima ovu emociju svoga gospodara i seća se kada je onomad u Čikagu dečak koji je trebalo da bude mrtav ispuzao iz platnene vreće i natopio zadnje sedište njegovog automobila optužujućom krvlju. Prokleto optužujućom krvlju, supstancom koja je nastavila ga mu se ruga dugo pošto je izbrisao njene vidljive tragove. Ali Henrija Lejdena, od koga smo započeli ovo ređanje, ne pohode ni blagoslov ni bes; ono što dotiče Henrija jeste neka vrsta svevideće jasnoće. Rodine posete, sada to shvata, bile su isključivo proizvod njegove usamljenosti. Jedina stvar koju je čuo dok se peo uz stepenice bila je njegova neprolazna čežnja za pokojnom ženom. Biće koje stoji sa one strana vrata studija jeste onaj užasni starac iz Makstonovog doma, koji namerava sa njim da uradi isto što je uradio sa troje dece.

345

Ko bi drugi došao u ovaj sat da kuca na prozor studija? Dejl ne bi, niti Džek, a ponajmanje Elvina Morton. Svi drugi bi ostali napolju i zvonili na vrata. Henriju ne treba više od nekoliko sekundi da razmotri mogućnosti i razradi neku vrstu plana. Pretpostavlja da je brži i jači od Ribara, koji zvuči kao čovek koji se bliži osamdesetoj; osim toga, Ribar verovatno ne sluti da njegova žrtva zna ko je on. Da bi što bolje iskoristio situaciju, Henri mora da izgleda iznenađeno ali prijateljski, kao da je jednostavno radoznao u vezi svojeg posetioca. Onog trenutka kada otvori vrata studija, koja je, nažalost, ostavio otključana, moraće da deluje brzo i odlučno. Jesmo li spremni za to? pita se, i razmišlja: Bolje bi bilo da jesmo. Da li je uključeno svetlo? Nije; pošto je očekivao da će biti sam, nije se baktao nepotrebnim poslom da ga uključuje. Pitanje zato treba da glasi: koliko se smračilo napolju? Možda još nije dovoljno - da je prošao sat više, mogao bi potpuno neopažen da prođe kroz kuću i umakne na sporedna vrata. Izgledi mu trenutno nisu veći od pola-pola, ali sunce već tone iza kuće, i svaki sekund odlaganja kupuje mu malo više tame u dnevnoj sobi i kuhinji. Prošlo je možda dve sekunde otkako je prilika koja vreba zakucala na prozor, i Henri, koji je sačuvao spokojno držanje nekoga ko nije čuo zvuk koji je načinio njegov posetilac, više ne može da odugovlači. Pretvarajući se da je izgubljen u mislima, jednom rukom hvata postolje teške figure koju je pre nekoliko godina dobio kao nagradu za Kvalitet Radijskog Izvođenja i preuzeo u odsustvu Džordža Redbana, a drugom iz plitke činije pred sobom uzima skakavac koji je neki obožavalac ostavio u studiju univerzitetskog radija na poklon Viskonsinskom Pacovu. Henri taj nož koristi za otvaranje celofanskog omota na kutijama sa CD-ima, a pre nekog vremena, da bi nečim zaposlio ruke, naučio je da ga oštri. Sa uvučenim sečivom, nož podseća na neobično, pljosnato penkalo. Dva oružja su bolje nego jedno, razmišlja, naročito ako tvoj protivnik veruje da je ono drugo bezopasno. Sada je prošlo već četiri sekunde otkako se na prozoru pored njega začulo kucanje, i u međuvremenu su Berni i gospodin Manšan, svaki na svoj način, postali znatno nestrpljiviji. Gospodin Manšan se sa odvratnošću stresa od nagoveštaja reči d'yamba koja je donekle pokvarila inače razveseljavajuću scenu. Njeno javljanje može da znači samo jedno, da je neko blizak slepcu uspeo dovoljno da se približi Crnoj kući da okusi otrove njenog krvožednog čuvara. To opet znači da omrznuti Džek Sojer sada zna za postojanje Crne kuće i namerava da probije njenu odbranu. Vreme je da unište slepca i vrate se kući. Berni je svestan samo haotične mešavine mržnje i emocije iznenađujuće slične strahu koja dolazi od njegovog gospodara. Berni oseća bes zbog toga što je Henri Lejden prisvojio njegov glas, jer zna da to predstavlja pretnju; još snažnije od ovog samoodbrambenog impulsa oseća čežnju za prostim ali dubokim užitkom krvoprolića. Kada iskasapi Henrija Lejdena, Čarls Bernsajd želi da uzme još jednu žrtvu pre nego što skoči do Crne kuće i uđe u carstvo o kome misli kao o Šeolu. Krupni, kvrgavi zglobovi njegove šake još jednom kucaju na staklo. Henri okreće glavu prema prozoru u besprekornoj imitaciji umerene iznenađenosti. "Učinilo mi se da je neko tu. Ko je to?... Hajde, oglasi se." Pomera prekidač i govori u mikrofon: "Ako i jeste nešto rekli, nisam vas čuo. Dajte mi sekund ili dva da se organizujem ovde, i odmah izlazim." Ponovo se okreće napred i

346

naginje preko stola. Levom rukom kao da odsutno dodiruje svoju lepu nagradu; desna nije na vidiku. Henri izgleda kao da je nečim duboko zaokupljen. Istina je da osluškuje kako nikad u životu nije osluškivao. Čuje kako se ručka na vratima studija sa čudesnom sporošću okreće u smeru kazaljke na satu. Vrata se sa šapatom otvaraju, za centimetar, dva, tri. Studio se puni napadnim cvetnim mirisom 'Mog greha', koji kao da oblaže, tankim hemijskim filmom, mikrofon, kutije sa trakom, potenciometre i Henrijev namerno izloženi potiljak. Đon, po zvuku bi se reklo plišane papuče, meko šuška preko poda. Henri čvršće steže oružje i čeka zvuk koji će biti signal da se pokrene. Čuje još jedan gotovo bešumni korak, zatim još jedan, i zna da mu je Ribar iza leđa. I sam nosi nekakvo oružje, nešto što seče izmaglicu parfema i ima miris travnjaka ispred kuće i glatkoću mašinskog ulja. Ne može da odredi šta je to, ali mu kretanje vazduha govori da je teže od noža. To čak i slepac može da vidi. Nezgrapnost sa kojom Ribar pravi sledeći pritajeni korak ukazuje da matori obema rukama drži oružje. U Henrijevom umu se formirala slika, prema kojoj njegov protivnik stoji iza njega, spreman da napadne, i toj slici sada dodaje ispružene, podignute ruke. Ruke koje drže instrument nalik na baštovanske makaze. Henri i sam ima oružje, od kojeg je najbolje iznenađenje, ali iznenađenje mora da bude dobro tempirano da bi uspelo. U stvari, ako želi da izbegne brzu i krvavu smrt, moraće da bude savršeno. Spušta glavu još niže, i čeka signal. Čudi se svojem miru. Čoveku koji stoji, nevidljiv, sa predmetom nalik na baštovanske makaze ili teške krojačke makaze u rukama iza svoje žrtve koja sedi, treba ceo sekund da ispravi leđa i podigne ruke ne bi li mu zamah naniže imao najveću moguću snagu. U tom pokretu će mu se odeća pomeriti na telu. Materijal će kliznuti preko kože; jedna tekstura će se možda očešati o drugu; možda će mu zaškripati kajiš. Čuće se udisaj. Običan čovek bi čuo tek ponešto od ovih upozoravajućih šumova, ali Henri Lejden može da se pouzda da će ih čuti sve. To se najzad i dešava. Materijal se trlja o kožu i šušti sam od sebe; u Bernijeve nozdrve šišteći ulazi vazduh. Henri smesta gura stolicu unazad i u istom pokretu se okreće i zamahuje figurom prema svojem napadaču koji stoji. Uspelo je! Oseća kako mu potres udarca struji kroz ruku i čuje stenjanje od prepasti i bola. Miris 'Mog greha' mu puni nozdrve. Ivica stolice ga udara u kolena. Pritiska dugme na skakavcu, oseća kako iskače dugačko sečivo, i gura ga napred. Nož se zabada u mesto. Sa razdaljine od dvadesetak centimetara od njegovog lica dolazi pomamni vrisak. Henri ponovo zamahuje figurom prema napadaču, a onda izvlači nož i ponovo bode. Mršave ruke mu se obavijaju oko vrata i ramena, ispunjavajući ga odvratnošću, a u lice mu duva smrdljiv dah. Primećuje da je povređen, jer mu se na levoj strani leđa javlja bol koji je oštar na površini i tup u dubini. Proklete makaze za živicu, razmišlja, i ponovo bode nožem. Ovaj put probada samo vazduh. Prsti mu se divljački stežu oko lakta, a druga ruka ga hvata za rame. Ruke ga vuku napred, i da bi ostao na nogama oslanja se kolenom o sedište stolice. Dugački nos sudara se sa njegovim, i pomera mu naočare za sunce. Od onoga što sledi pripada mu muka: dva reda zuba nalik na slomljene školjke sklapaju mu se na obrazu i progrizaju kožu. Niz lice mu teče krv. Redovi zuba se sklapaju i otkidaju ovalni komad kože, i Henri čuje, kroz beli blesak bola koji je

347

nepojaman, daleko gori od bola u leđima, sopstvenu krv kako prska po licu matorog čudovišta. Strah i odvratnost, kao i neverovatna količina adrenalina, daju mu snagu da zamahne nožem i da se istovremeno izmigolji iz čovekovog zahvata. Sečivo pronalazi neki pokretni deo Ribarevog tela - čini mu se da je mišica. Pre nego što stiže da oseti išta slično zadovoljstvu, čuje kako sečiva makaza cvikaju vazduh a zatim i kako ujedaju njegovu šaku sa nožem. Shvata tek pošto se dogodilo: makaze su mu rasekle kožu, presekle kosti i odsekle dva prsta desne šake. A onda, kao da je dodir makaza bio Ribarev poslednji dodir s njim, oseća da je slobodan. Stopalo mu pronalazi ivicu vrata, rita ih od sebe i baca se kroz zamišljeni otvor. Dočekuje se na podu koji je toliko lepljiv da mu đonovi klizaju u trenutku kada pokušava da ustane. Je li moguće da je sva ova krv njegova? Glas koji je proučavao u neko drugo doba, u nekom drugom životu, dopire iz pravca vrata studija. "Ubo si me, seronjo jedan." Henri se ne zadržava da sluša; Henri je u pokretu, želeći da nije osetio da ostavlja širok trag krvi za sobom. Zbog nečega ima utisak da je natopljen njom, da mu je košulja promočena do kože, i da mu se odostraga sliva niz noge. Krv nastavlja da mu teče niz lice, i uprkos adrenalinu oseća kako ga napušta energija. Koliko mu je ostalo pre nego što iskrvari - dvadeset minuta? Kliza se kroz hodnik i utrčava u dnevnu sobu. Neću se izvući iz ovoga, razmišlja. Izgubio sam previše krvi. Ali bar mogu da stignem do vrata i da umrem napolje, na svežem vazduhu. Ribarev glas stiže do njega iz hodnika. "Poj'o sam ti deo obraza, a sa' ću ti pojedem i prste. Čuješ li me, seronjo?" Henri stiže do vrata. Ruka mu kliza i spada sa kvake; ne uspeva da je okrene. Pipa za dugmetom bravem, koje treba otpustiti. "Pit'o sam da l' me čuješ." Ribar se primiče, i glas mu cepti od besa. Henri treba samo da pritisne dugme koje otključava vrata i okrene kvaku. Mogao bi za sekund da se nađe izvan kuće, ali preostali prsti neće da slušaju. U redu, umreću, kaže sebi. Poći ću za Rodom, za mojom Jarebicom, mojom lepom Jarebicom. Zvuk žvakanja, zajedno sa coktanjem i krckanjem. "Imaš ukus k'o govno. Jedem tvoje prste, i imaju ukus k'o govno. Znaš šta volim? Znaš šta najviše volim da jedem? Guzove malog deteta. I Albert Fiš ih je vol'o, bogme jeste. Mmm-mmm! DEČJA GUZA! E, to je DOBAR ZALOGAJ!" Henri shvata da je nekako skliznuo niz nesavladiva vrata sve do poda i da sada počiva, preteško dišući, na šakama i kolena. Odguruje se napred i zavlači se iza sofe u misionarskom stilu, iz čije je udobnosti slušao Džeka Sojera kako čita rečitu prozu Čarlsa Dikensa. Među stvarima koje nikada neće da ostvari, shvata, biće i ta da sazna šta se na kraju dogodilo u Čemernoj kući. Druga je da još jednom vidi svojeg prijatelja Džeka. Ribarevi koraci ulaze u dnevnu sobu, i prestaju da se čuju. "U redu, 'de si se sakrio, seronjo? Od mene ne možeš da pobegneš." Baštovanske makaze rade cak-cak.

348

Ili je Ribar odjednom oslepeo kao Henri, ili se u sobi u međuvremenu smračilo. Tračak nade, plamičak šibice, razgoreva se u Henrijevoj duši. Možda njegov protivnik neće uspeti da pronađe prekidače za svetlo. "Seronjo!" Zer-ronjo. "Bog te ubio, 'de si se zavuk'o?" Bogde ubio, dezize zavugo? Ovo je da ne poveruješ, razmišlja Henri. Što je ljući i nezadovoljniji, Ribar sve više preuzima onaj uvrnuti akcent ozeblog Nemca. To više nije južni Čikago, ali ni bilo šta poznato. A sigurno nije ni nemački. Da je Henri čuo doktora Spiglmena kako opisuje Francuza koji pokušava da govori engleski kao Nemac, sa odobravajućim smeškom bi klimao glavom. To zaista podseća na neki svemirski nemački akcent, nešto što je mutiralo prema nemačkom a da ga nikada nije čulo. "Povredio si me, svinjo smrdljiva!" Bobrredio zi be, zbinjo zbrrdljiba! Ribar se povodi prema pokretnoj stolici i gura je u stranu. Progovara svojim čikaškim glasom: "Ima da te nađem, drugar, i da ti otkinem tu jebenu tikvu." Svetiljka se ruši na pod. Stopala u papučama teško se vudu prema desnoj strani sobe. "Slepac se sakrio u mraku, a? O, to je slatko, to je tako slatko. E, da ti čika nešto kaže. Ima dugo kako nikome nisam poj'o jezik, al' mislim da tvoj 'oću." Stočić i lampa na njemu sa treskom padaju na pod. "Imam informaciju za tebe. To sa jezicima je čudna stvar. Jezik starca ne razlikuje se mnogo po ukusu od jezika mladog momčeta - mada je, naravski, dečji jezik duplo bolji od ovi'. Gad zab bio Fridz Haban bojo zam bnogo jeziga ha ha." Čudno... ta vanzemaljska verzija nemačkog javlja se u Ribaru kao druga strana podeljene ličnosti. Pesnica udara po zidu, i koraci se suljaju bliže. Pomažući se laktovima, Henri puzi oko drugog kraja sofe i migolji se prema zaklonu dugačkog, niskog stola. Koraci šljapkaju po krvi, i Henri oseća, kad god osloni glavu na ruke, kako mu topla krv mlaza u lice. Plamena agonija u prstima gotovo poništava bol u obrazu i leđima. "Ne moš se kriješ zauvek", kaže Ribar. Zatim smesta prelazi na onaj uvrnuti akcent i odgovara. "Dozda zdim, Bern-Bern. Ibabo bnogo bažnija bozla." "Šta, pa sam si ga nazv'o zeronjom. Povredio me je!" "Lizice u jazbinaba, oho, bacobi u rubaba, njih dagođe boli. Boje zirode bebidze dagođe boli, aha, bnogo bonogo viže." "A on, šta je s njim?" "On đe da izgrbari, da izgrbari nadžizdo, aha. Negaga neg dzrgne." Tama je tolika da samo naziremo šta se događa. Reklo bi se da Čarls Bernsajd izvodi sablasnu imitaciju Parkusovog dvoglavog papagaja, Svetačkog i Prostačkog. Kada govori sopstvenim glasom, okreće glavu u levo; kada govori naglaskom vanzemaljca, gleda u desno. Gledajući ga kako okreće glavu levo-desno, gotovo da imamo utisak da posmatramo nekog komičara, Džima Kerija ili Stiva Martina, kako glume dve polovine podeljene ličnosti - s tim što ovaj čovek nije smešan. Obe njegove ličnosti su odvratne, a njihovi glasovi nam vređaju uši. Najveća razlika među njima je u tome što leva strana, ozebli vanzemaljac, diriguje; njegove ruke drže volan vozila, tojest onog drugog, dok je desna strana - naš Berni - uglavnom rob. S obzirom da je razlika među njima postala toliko vidljiva, počinjemo da stičemo

349

utisak da neće proći dugo pre nego što gospodin Manšan zguli Čarlsa Bernsajda i odbaci ga kao iznošenu čarapu. "Ali ja OĆU da ga ubijem!" krešti Berni. "On je veđ brdab, brdab, brdab. Džeg Zojer ibada dzrgne. Džeg Zojer ibada ne zna ždađe od buge. A bi zad idebo u dob, oho, da ubijebo Lolu, ahaaa? Deo zi dubijež Lolu, daaa?" Berni se kikoće. "Aha. Deo sam da ubijem Lolu. Deo sam da iseckam tog seronju na komadiće, i da mu oglođem kosti. A ako je i ona uobražena kučka tamo, ima da joj odsečem glavu i u slast popapam onaj sočni jezik." Henriju Lejdenu ovaj razgovor liči na ludilo, opsednutost demonima, ili oboje. Krv nastavlja da mu se sliva niz leđa i iz ostataka odsečenih prstiju, i nemoćan je da je zaustavi. Miris sve te krvi ispod i oko njega ispunjava ga mučninom, ali je mučnina najmanji od njegovih problema. Osećaj vrtoglavice, prijatne ošamućenosti to je trenutno najveći problem, a najbolje oružje protiv toga je upravo bol. Mora da ostane svestan. Mora nekako da ostavi poruku Džeku. "Bi zad idebo, Bern-Bern, da ze bozdarabo za Lolu, daaa? A onda... oho a onda, onda, onda idebo do naže dibne Džrne guđe, Bern-Bern boj, da bribrebibo zbe za dolazag Gribiznog Gralja!" "E to može, 'oću da vidim Grimiznog Kralja", kaže Berni. Iz ugla usta mu visi traka pljuvačke, i oči mu se na trenutak crveno žare u tami. "Kad mu budem pred'o ono derište Maršalovih, ima da bude srećan k'o kuče, jer ću malom da pojedem samo jedan guz, ručicu, il' tako nešto." "Iba da bude zređan zbog bene, Bern-Bern, on najbiže boli bene, bene, bene, gozbodina Banžana! A gad Gralj gonadžno bozdane Gralj, lizice u jazbinaba ibada da bladžu, gorgo da bladžu, iba odži da izbladžu, zado ždo di i ja iba da jedebo i jedebo i jedebo zbedog od oba zbeda ne ozdanu zabo brazne ljuzge!" "Dok ne ostanu prazne ljuske." Berni se cereka, i bučno uvlači nit pljuvačke u usta. "E, to ima da bude jedenje." Grozni stari Bern-Bern, razmišlja Henri, uskoro 'ima' da položi prvu ratu za Bruklinski most. "Dođi." "Dolazim", kaže Bernsajd. "Al' prvo da ostavim poruku." Nastaje tišina. Sledeća stvar koju Henri čuje jeste čudno šuštanje i šljap-šljap natopljene obuće po lepljivom podu. Vrata ostave ispod stepenica sa treskom se otvaraju; vrata studija sa treskom se zatvaraju. Na trenutak oseća miris ozona. Otišli su; Henri ne zna kako se to dogodilo, ali je prilično siguran da je ostao sam. Koga briga kako se dogodilo? Ima važnije brige. "Bnogo bažnije brige", glasno izgovara. "Ako je on Nemac, ja sam pirgava kvočka." Ispuzava ispod dugačkog stola i oslanja se na njegovu ploču ne bi li se uspravio. Ispravivši leđa, oseća kako mu se muti u glavi, i hvata se za stub podne lampe da bi se zadržao na nogama. "Nemoj da se onesvestiš", kaže. "A ne, onesvešćivanje nije dozvoljeno."

350

Siguran je da je u stanju da hoda. To je ionako ceo život radio, zar ne? Kad smo već kod toga, umeo bi i da vozi kola; vožnja je još lakša od hodanja, samo što niko nije imao cojones da mu dopusti da pokaže svoje umeće za volanom. Šta, ako Rej Čarls može da vozi - a može, ume, Rej Čarls se verovatno upravo prestrojava u levu traku na autoputu - zašto ne bi Henri Lejden? Istina, Henri u ovom trenutku nema na raspolaganju automobil koji bi vozio, pa će morati da se zadovolji kratkom ali žustrom šetnjom. Dobro, onoliko žustrom koliko bude moguće. A kuda Henri namerava da pođe u šetnju kroz krvlju umazanu dnevnu sobu? "Šta gde?" odgovara sebi. "Zna se gde. Idem u svoj studio. Nešto sam se zaželeo da prošetam do svojeg malog studija." Um mu ponovo zaranja u sivilo, a sivilo po svaku cenu valja izbegavati. Ali znamo lek protiv sivila, zar ne? O da, znamo: lek je dobar, oštar bol. Henri se pljeska zdravom šakom po partljcima odsečenih prstiju - uhhh, brate, to je to, kao da je celu ruku gurnuo u vatru. Ruka u vatri: to ne može da omane. Usijane varnice iz zapaljenih prstiju ima sigurno da nas dovedu do studija. Neka suze samo teku. Mrtvi ne plaču. "Miris krvi je poput smeha", kaže Henri. "Ko je to rekao? Neko. Negde. U knjizi. 'Miris krvi bio je poput smeha'. Sjajna misao. E, a sad nogu pred nogu napred." Stigavši do kraja kratkog hodnika koji vodi do studija, na trenutak se naslanja na zid. Iz sredine grudi širi mu se talas blažene malaksalosti i zapljuskuje mu telo. Onda trza glavom naviše, tako naglo da mu kriv iz iskidanog obraza prska po zidu. "Nastavi da pričaš, šašavko. Pričati sam sa sobom ne znači da si lud. To je jedna sjajna stvar. Uostalom, znaš šta? Od toga u stvari živiš - po ceo dan pričaš sam sa sobom!" Henri se odbija od zida, pravi korak napred, i iz njega progovara Džordž Redban. "Prijatelji, a vi JESTE moji prijatelji, moram, na svoju žalost, da vas obavestim da ovde u KDCU-u imamo neke tehničke probleme. Došlo je do pada napona, i od tada je, bogami, zabeleženo već nekoliko zamračenja. Al' ne bojte se, mili moji i dragi. Straha nemajte! Još dok ovo govorim, samo sam četiri laka koraka od vrata i dok kažete 'keks' ima da budemo tamo. Nema tog matorog ljudoždera i njegovog pajtaša vanzemaljaca koji će ovu stanicu da skinu sa talasa, a-JOK, bar ne dok ne završimo ovu poslednju, oproštajnu emisiju." Džordž Redban kao da daje život Henriju Lejdenu, a ne obrnuto. Držanje mu je postalo uspravnije. Dva koraka dovode ga do zatvorenih vrata studija. "Ova je bilo teška za hvatanje, prijatelji, i ako Poki Riz bude 'teo da uhvati sledeću, neka se postara da mu rukavica bude čista k'o suza. Ali šta on to radi, narode? Treba li da verujemo sopstvenim očima? Da li to gura ruku u džep pantalona? Da li izvlači nešto iz džepa? Čoveče, ovo je da ti se zamanta u glavi... Poki će da izvede stari TRIK SA DŽEPNOM MARAMICOM! Jeste, bogami! Evo ga, upravo BRIŠE rukavicu, BRIŠE ruku kojom baca, ISPUŠTA maramicu, PRIHVATA kvaku... i vrata su OTVORENA! Poki Riz je ponovo uspeo, I SADA JE U STUDIJU!" Henri omotava maramicu oko prstiju i pipa za stolicom. "Rafael Furkal izgleda izgubljeno tamo na terenu, čovek POSEŽE za loptom... Ali sačekajte, da vidimo hoće li je uhvatiti? Da li je napipao ivicu? DA! Upravo je uhvatio NASLON za ruke lopte, uhvatio je LEĐA lopte i USPRAVLJA je, dame i gospodo, i evo je, lopta ponovo

351

STOJi na TOČKOVIMA! Furkal seda, i odguruje se prema mikseti. Krvi je na pretek, ali bezbol jeste krvava igra kad protivnik krene KRAMPONIMA na tebe." Prstima desne ruke, sa kojih je uglavnom uspeo da obriše krv, Henri pritiska dugme ON na velikom magnetofonu i privlači mikrofon. Sedi u tami, slušajući zvuk trake koja se odmotava, i zbog nečega je zadovoljan što je ovde, radeći ono što je hiljadu noći, iz noći u noć, radio. Telom i umom mu struji somotski meka slabost, pomračujući sve što dodirne. Prerano je, međutim, da se preda. Uskoro će, ali prvo mora da obavi posao. Mora da razgovara sa Džekom Sojerom tako što će razgovarati sa sobom, i za to priziva poznate duhove koji mu pozajmljuju svoje glasove. Džordž Redban: "Na kraju smo devetog, i domaći tim već se uputio pod tuševe, drugar. Ali utakmica nije ZAVRŠENA sve dok je poslednji SLEPAC na nogama!" Henri Šejk: "Ovo govorim tebi, Džek, zato što neću da mi odlepiš, ili nešto slično. Ostani 'ladan i slušaj šta tvoj stari drugar, Šik Šeik Henri Šejk, ima da ti kaže? Ribar je navrać'o do mene, a odavde je produžio do Makstonovog doma. Planira da ubije Lolu, vlasnika. Zovi policiju, spasi ga ako budeš mogao. Ne znam da li to znaš, ali Ribar zapravo stanuje u Makstonovom domu. To je starac koga je zaposeo demon. Hteo je da me spreči da ti kažem da sam mu prepoznao glas. Hteo je, takođe, da se poigra sa tvojim osećanjima - misli da može da te sjebe tako što će me ubiti. Nemoj da mu pružiš to zadovoljstvo, važi?" Viskonsinski Pacov: "ZATO ŠTO BI STVARNO BILO TRUBA! DUPEGLAVAC ĆE DA TE ČEKA NA MESTU KOJE SE ZOVE CRNA KUĆA, I MORAŠ DA SE PRIPREMIŠ ZA GADA! DA MU OTKINEŠ JAJCA!" Pacovov glas nalik na motornu testeru završava se napadom kašlja. Henri Šejk, teško dišući: "Naš drugar Pacov iznenada je pozvan na drugo mesto. Dečko se lako uzbuđuje." Džordž Redban: "SINE, 'oćeš da kažeš da..." Henri Šejk: "Smiri se. Jeste, sa razlogom se uzbuđuje. Ali Džek ne treba da sluša kako vrištimo na njega. Džeku trebaju informacije." Džordž Redban: "Onda mislim da je bolje da požuriš da mu ih saopštiš." Henri Šejk: "Evo kako stoji stvar, Džek. Ribar nije bog zna kako bistar, a nije ni njegov, šta mu dođe, demon, koji se gospodin Mančing, ili tako nekako. Uz to je veoma tašt." Henri Lejden se zavaljuje u naslon stolice i na trenutak ili dva zuri u prazno. Od struka naniže više ništa ne oseća, a krv iz desne ruke napravila je baru oko mikrofona. Iz patrljaka prstiju i dalje uporno, ali sve slabije curi. Džordž Redban: "Ne sad, Smeško!" Henri Lejden odmahuje glavom i kaže: "A tašte i glupe moguće je pobediti, drugar. Nego, vreme je da odjavljujem emisiju. Džek, ne treba da ti bude teško zbog mene. Imao sam vraški lep život, a sada odoh mojoj dragoj Rodi." Smeši se u tami; osmeh mu postaje širi. "Ah, Jarebice. Tu si." Miris krv nekada zaista može da bude kao smeh. www.bosnaunited.net Šta je ovo, ovde na kraju Gvožđarskog Sokačeta? Horda, roj debelih, zujavih stvari koje kruže i zaleću se oko Džeka Sojera, koje u umirućoj svetlosti izgledaju

352

gotovo iluminirano, poput zlatnih stranica nekog svetog zapisa. Premale da bi bile kolibriji, čini se da nose sa sobom neki sopstveni, unutrašnji sjaj dok tkaju mrežu u vazduhu. Ako su to ose, Džek Sojer ima da se nađe u ozbiljnoj nevolji. Ali šta god da su, ne ujedaju; njihova okrugla tela češu mu se o lice i ruke, sudarajući se nežno sa njegovim telom kao što se mačka češe o vlasnikovu nogu, istovremeno pružajući i primajući zadovoljstvo bliskosti. U ovom trenutku mnogo više pružaju utehu nego što je primaju, iako ni sam Džek ne ume da objasni zašto je tako. Stvorenja koja ga okružuju nisu ose, kolibriji niti mačke, ali jesu pčele, medne pčele, a on bi se u normalnim okolnostima uplašio kada bi se našao usred roja pčela. Pogotovo kada bi se činilo da pripadaju nekoj kraljevskoj vrsti ovih insekata, superpčelama, većim od svih koje je ikada video, zlatnije zlatnim i dublje crnjim od običnih. Ali Džek se zbog nečega ne plaši. Da su htele da ga izbodu, već bi to učinile. Dodir mnoštva njihovih tela nadasve je mek i nežan; njihovo grupno zujanje duboko je i harmonično, miroljubivo kao protestantska himna. Posle prvih nekoliko sekundi, Džek se jednostavno prepušta. Pčele se roje sve bliže, i njihov šum mu pulsira u ušima. Na trenutak vidi samo gusto izatkanu mrežu pčela koje lete tamo-amo, a onda mu se spuštaju svuda po telu, izuzev ovala lica. Na glavi kao da nosi šlem od pčela. Potpuno mu prekrivaju ruke, grudi, leđa i noge. Pčele mu u tolikom broju mile po cipelama da se ove više uopšte ne vide. Uprkos brojnosti, gotovo da nemaju težinu. Otkriveni delovi Džekovog tela, šake i vrat, kao da su prekriveni kašmirom. Na Džeku Sojeru svetluca zlatna i crna, poput perja laka odora od pčela. Podiže ruke, i pčele se dižu zajedno sa njima. Džek je viđao fotografije pčelara prekrivenih pčelama, ali ovo nije fotografija, a on nije pčelar. Čuđenje - u stvari, najčistije ushićenje zbog neočekivanosti ove posete - čini da se oseća opijeno. Sa pčelama na sebi, zaboravlja Miševu strašnu smrt i zastrašujući posao koji ga sutradan čeka. Ona koju ne zaboravlja jeste Sofi; voleo bi da Nosonja i Dok izađu i vide šta se događa, ali bi još više voleo kada bi Sofi mogla da vidi. A možda, zahvaljujući d'yamba, i može. Neko šalje utehu Džeku Sojeru, neko mu želi dobro. Oseća podršku, nevidljivog, dobrostivog prisustva. Ta podrška je kao blagoslov. Odeven u svetlucavo crno-žuto odelo od pčela, Džek ima utisak da bi, ako zakorači prema nebu, uzleteo. Pčele bi ga ponele preko dolina. Ponele bi ga preko nabranih bregova. Kao krilati ljudi na Teritorijama koji su nosili Sofi, leteo bi. Umesto njihova dva, imao bi dve hiljade krila da ga nose. U našem svetu, priseća se Džek, pčele se vraćaju u košnicu pre mraka. Kao da su ih podsetili na ovaj običaj, pčele uzleću sa Džekova glave, trupa, ruku i nogu, ne odjednom, kao živih tepih, već pojedinačno i u grupama od pet ili šest, kratko kruže iznad njegove glave a onda zaokreću i ubrzavaju poput metaka iznad kuća u zaobalju Gvožđarskog Sokačeta i nestaju, do poslednje, u crnom beskraju. Džek postaje svestan njihovog šuma tek kada je iščezao zajedno sa njima. U onih nekoliko sekundi pre nego što će se ponovo pokrenuti prema svojem pikapu, ima osećaj da neko bdi nad njim. Bio je... šta? Dolazi mu u trenutku kada okreće ključ motora 'rama' i pritiska pedalu gasa: bio je zagrljen. Džek nema predstavu koliko će mu toplina tog zagrljaja biti potrebna, niti na koji način će mu se vratiti, u noći koja predstoji.

353

www.bosnaunited.net Ono što sada oseća, prevashodno, jeste iscrpljenost. Iza njega je dan koji je morao da se okonča nadrealnim događajem kakav je bio zagrljaj roja pčela: Sofi, Vendel Grin, Džudi Maršal, Parkus - ta kataklizma, taj potop! - i čudna smrt Miša Baumana, sve ove stvari rastegle su ga do kidanja, ostavile ga bez vazduha. Telo mu vapi za odmorom. Pošto je napustio Frenč Lending i zašao u prostrana, mračna polja, oseća kušnju da stane pored puta i odrema jedno pola sata. Sve dublja noć obećava osveženje sna, i u tome zapravo i leži problem: mogao bi da prespava celu noć u kamionetu, posle čega bi se na dan kada bi valjalo da bude u najboljem izdanju osećao ošamućeno i artritično. Trenutno nije u najboljem izdanju - ni prineti, kao što je njegov otac, Fil Sojer, imao običaj da kaže. Trenutno mu je čorba na crvenom, još jedan omiljeni izraz Fila Sojera, ali računa da će izdržati da ostane budan još za toliko da svrati do Henrija Lejdena. Možda je Henri postigao dogovor sa čovekom iz ESPN-a - možda će da pređe na širu scenu i počne da pravi mnogo više para. Henriju uopšte ne treba više para nego što ih sada ima, jer se čini da je u Henrijevom životu sve na svojem mestu, ali se Džeku dopada pomisao da vidi svojeg dragog prijatelja odjednom zatrpanog šuškama. A Henri sa viškom šuški za razbacivanje jeste nešto što bi Džek jako voleo da vidi. Pomislite, deco, samo kakva bi čudesna odela mogao sebi da priušti! Džek zamišlja kako putuje u Njujork sa njim, odseda u nekom finom hotelu poput Karlajla ili Sent Redžisa, kako ga prati kroz nitz sjajnih prodavnica za gospodu, pomažući mu da odabere sve što poželi. Na Henriju ionako gotovo sve dobro izgleda. On kao da oplemenjuje odeću koju nosi, bez obzira o čemu se radi, a uz to ima poseban, samposvojan ukus. Henri voli dah klasične, gotovo staromodne elegancije. Često se odeva u pruge, pleteno, riblju kost. Voli pamuk, lan i vunu. Ponekad nosi leptir-mašne, prsluke, i male maramice koje mu vire, našušurene, iz džepa na grudima. Od obuće nosi mokasine, šimike, pačji kljun i kratke čizme od meke, fine kože. Nikada ne nosi patike ili farmerke, i Džek ga nikada nije video u majici sa natpisom. Pitanje je, samo, kako je čovek koji je slep od rođenja razvio tako istančan ukus? Pa da, Džeku pada na pamet, za to je zaslužna njegova majka. Naravno. Nasledio je ukus od majke. Iz nekog razloga, ova spoznaja preti da Džeku natera suze na oči. Kad god si umoran, postaješ pekmez, prekoreva sebe. Pazi da ne pukneš. Ali prepoznavanje problema nije isto što i njegovo otklanjanje, i svestan je da nije u stanju da posluša sopstveno upozorenje. Pomisao da je Henri Lejden čitavog života sledio majčine stavove o odevanju čini mu se dirljiva i divna. Ukazuje na vrstu odanosti kojoj se divi - neizgovorene odanosti. Henri je verovatno nasledio još dosta toga od majke: britak jezik, ljubav prema muzici, razumnost, potpuno odsustvo samosažaljenja. Razumnost i odsustvo samosažaljenja su sjajna kombinacija, razmišlja Džek; nadomak su definicije hrabrosti. Pošto Henri jeste hrabar, podseća se Džek. Henri je praktično neustrašiv. Kada priča o vožnji automobila zabavan je, ali Džek je prilično siguran da bi njegov prijatelj, kada bi mu bilo dozvoljeno, bez oklevanja uskočio za volan najbližeg 'krajslera', pokrenuo motor i zdimio prema autoputu. Pritom se ne bi junačio i rametao, jer mu je takvo ponašanje strano; Henri bi klimnuo glavom prema

354

vetrobranskom staklu i rekao nešto u stilu: "Kukuruz izgleda dosta visok za ovo doba godine", i "Milo mi je što je Dvejn konačno našao vremena da okreči kuću." A kukuruz bi zaista bio visok, i Dvejnova kuća bi bila okrečena, informacije do kojih je Henri došao preko svojih zagonetnih saznajnih sistema. Džek zaključuje da će, ako izađe živ iz Crne kuće, Henriju da pruži priliku da provoza 'rama'. Možda završe prevrnuti u jarku, ali bi to bila mala cena za izraz Henrijevog lica. Jednog subotnjeg popodneva ima da odveze Henrija na autoput broj 93 i pusti ga da vozi do Send Bara. Ako Nosonju i Doka ne rastrgnu psetodlaci i prežive izlet do Crne kuće, trebalo bi im dati priliku da uživaju u razgovoru sa Henrijem, koji je, ma koliko to čudno zvučalo, sasvim u njihovom duhu. Nosonja i Dok bi trebalo da upoznaju Hnerija Lejdena; zaljubili bi se u njega. Posle par nedelja već bi ga uveliko vozali okolo na 'harlijima', od Norveške doline do Sentralije. Kada bi samo Henri mogao da pođe sa njima do Crne kuće. Na ovu misao Džeka probada tuga zbog nadahnute zamisli koja nikada neće moći da se sprovede u praksi. Zna da bi Henri bio hrabar i nepokolebljiv, ali mu se najviše dopada pomisao na to da bi Henri i on posle uvek mogli da pričaju o onome što su doživeli. Ti razgovori - njih dvojica sami, u dnevnoj sobi jednog ili drugog, pod krovom belim od snega - bili bi divna stvar, ali Džek je svestan da ne želi na takav način da dovede Henrija u opasnost. "Glupo je uopšte pomisliti tako nešto", kaže glasno, i shvata da žali što nije bio potpuno otvoren i iskren sa Henrijem - odatle i potiče ta glupava briga, iz njegovog tvrdoglavog ćutanja. Ne radi se o onome što neće biti u stanju da prevali preko usta u budućnosti, već o onome što je propustio da kaže u prošlosti. Trebalo je od samog početka da bude iskren prema Henriju. Trebalo je da mu kaže za crveno perje i crvendaćeva jaja i svoju rastuću uznemirenost. Henri bi mu pomogao da otvori oči; pomogao bi Džeku da se oslobodi sopstvenog slepila, koje je bilo teže od njegovog. Sa tim je sada gotovo, odlučuje. Više neće biti tajni. Kad je već toliko srećan da ima Henrijevo prijateljstvo, pokazaće da ga je dostojan. Od sada će Henriju saopštavati sve, uključujući i pozadinu slučaja: o Teritorijama, Spidiju Parkeru, lešu na doku u Santa Moniki, kapi za bezbol Tajlera Maršala. O Džudi Maršal. Sofi. Da, mora obavezno da ispriča Henriju o Sofi - da li je moguće da to do sad nije uradio? Henri će se radovati sa njim, i Džek ne može da sačeka da to vidi. Henri će se radovati kao niko drugi; Henri će izrazu svojeg veselja već dati neki prefinjen, elegantan, dobroćudan ton, da tako još uveća Džekovo zadovoljstvo. Kakav neverovatan, ali doslovno neverovatan prijatelj! Kada biste morali da opišete Henrija nekome ko ga nikada nije video, zvučao bi mu neverovatno. Neko takav da živi sam, u zabiti Bogu iza nogu? Ali jeste tako, on živi baš tamo, sasvim sam u potpuno izdvojenom delu Norveške doline, Francuskog Okruga u Viskonsinu, čekajući sledeću epizodu Čemerne kuće. Do sada je, očekujući Džekov dolazak, verovatno već uključio svetla u kuhinji i dnevnoj sobi, kao što je godinama činio u uspomenu na svoju pokojnu, voljenu ženu. Džek razmišlja: Mora da ipak nisam toliko loš, kad imam takvog prijatelja. I razmišlja: Stvarno obožavam Henrija. U ovom trenutku mu se, iako je mrak, sve čini prelepo. Send Bar, blistav od neonki na ogromnom parkingu; vretenasta, razuđena stabla osvetljena farovima

355

pikapa posle skretanja na devedeset trojku; dugačka, nevidljiva polja; sijalice koje vise sa trema Rojeve Radnje kao ukrasi na božićnoj jelki. Truckanje preko prvog mosta i oštro skretanje u dubine doline. Sagrađena podalje sa leve strane druma, kuća prvog imanja beli se u tami, a svetla sa prozora gore poput obrednih sveća. Sve mu se čini nadahnuto višim značenjem, sve kao da govori. Putuje, usred svete tišine, kroz sveti gaj. Džek se priseća one prilike kada ga je Dejl prvi put dovezao u dolinu, i to sećanje je takođe sveto. Džek to ne zna, ali mu niz obraze teku suze. Krv mu treperi u venama. Blede poljske kuće svetlucaju, napola skrivene tamom, iz koje se spušta i zavesa divljih ljiljana koji su ga dočekali i na onom prvom putovanju kroz dolinu. Ljiljani se šarene, raskošno, u svetlosti farova, pa šapućući zamiču iza njega. Njihov izgubljeni šapat pridružuje se šapatu guma koje nestrpljivo klize prema toploj kući Henrija Lejdena. Džek zna da ga sutra možda čeka smrt, da mu ovo može biti poslednja noć. Neophodnost da pobedi ne znači da će pobediti; gorda kraljevstva i plemenite epohe progutao je zaborav, poražene, i sasvim je moguće da će Grimizni Kralj provaliti iz Kule i protutnjati kroz svet za svetom, šireći haos. Crna kuća bi mogla da znači smrt za sve njih: Nosonju, Doka i njega. Ako se to dogodi, Tajler Maršal neće biti samo Rušitelj, rob okovan za veslo u bezvremenom Čistilištu, već super-Rušitelj, Rušitelj na nuklearni pogon koga će abalah upotrebiti da sve svetove pretvori u peći naložene leševima. Samo preko mene mrtvog, misli Džek, i smeje se, pomalo rastrojeno - tako nešto će verovatno i da bude! Kakav neverovatan trenutak: smeje se i briše suze iz očiju. Paradoks odjednom čini da se oseća rascepljen nadvoje. Lepota i užas, ushit i bol - i nigde izlaza iz začaranog kruga. Iscrpljen, prenapregnut, Džek ne može da odagna svest o suštinskoj lomnosti sveta, neprestanom, nezaustavljivom hodu prema smrti, niti dublju spoznaju da u tom hodu leži izvor sveg njegovog smisla. Vidiš li svu ovu lepotu, od koje staje dah? Pogledaj bolje, jer već sledećeg trenutka srce zaista može da ti stane. Sledećeg trenutka priseća se roja zlatnih pčela koji je sleteo na njega: njihova uteha bila je od ovoga, upravo od ovoga, govori sebi. Blagoslov za sve blagoslove koje prolaze. Ono što voliš treba da voliš još više jer će jednog dana da prođe. Činilo mu se istinito, ali ne i kao cela istina. Naspram bezmerja noći vidi džinovsko obličje Grimiznog Kralja koji drži, podignutog ispred sebe, malog dečaka kao da je staklo koje će sagoreti svetove u ognjenu pustoš. Parkus je bio u pravu: ne može da obori džina, ali možda može nekako da izbavi dečaka. Pčele su govorile: Spasi Taja Maršala. Pčele su rekle: Voli Henrija Lejdena. Pčele su poručile: Voli Sofi. Ovo je dovoljno blizu, dovoljno opravdano, za Džeka. Za pčele je sve to bila ista stvar. Pretpostavlja da su pčele takođe mogle da kažu: Radi svoj posao, kopicajče, i ta bi rečenica bila tek neznatno različita. U redu, radiće svoj posao, pa šta bude. Sad kada mu je podareno ovo čudo, ne bi ni mogao drugačije.

356

Srce mu je puno topline dok skreće na stazu do Henrijeve kuće. Nije li i Henri bio neka vrsta čuda? Večeras će, sa likovanjem odlučuje, čudesnom Henriju Lejdenu da priredi uzbuđenje koje nikada neće da zaboravi. Večeras će Henriju da ispriča celu priču, celu dugačku povest o putovanju na koje je pošao u svojoj dvanaestoj godini: o Spaljenim Zemljama, Racionalnom Ričardu, Eženkuru i Talismanu. Neće ispustiti ni točionicu u Outliju i Kuću Sunca, jer će te nedaće najbolje da uvuku Henrija u priču. A tek Vuk! Henri ima da poludi za Vukom; Vuk će ga zagolicati do đonova čokoladno smeđih antilopskih mokasina. Kada Džek bude govorio, svaka njegova reč biće izvinjenje zbog toga što je toliko dugo ćutao. A kada bude završio priču, celu priču, ispričanu onoliko dobro koliko bude umeo, ceo ovaj svet će biti izmenjen, jer će još jedna osoba osim njega znati šta se sve zbilo. Džek jedva može da zamisli kakav bi to osećaj bio kada bi brana njegove samoće bila na takav način srušena, sravnjena, ali ga sama pomisao ispunjava iščekivanjem olakšanja. Čekaj, ovo je čudno... Henri nije uključio svetla, i kuća izgleda mračna i pusta. Mora da se uspavao. Smešeći se, Džek isključuje motor i izlazi iz kabine pikapa. Iskustvo mu govori da neće napraviti više od tri koraka kroz dnevnu sobu pre nego što se Henri prene i počne da se pretvara da je sve vreme bio budan. Kada ga je jednom Džek tako zatekao u tami, rekao je: "Samo sam odmarao oči." Kakav će izgovor da bude večeras? Smišljao je emisiju u čast rođendana Lestera Janga i Čarlija Parkera, pa mu je ovako bilo lakše da se koncetriše? Palo mu je na pamet da isprži malo ribe, pa je hteo da vidi da li hrana ima drugačiji ukus ako se pripremi u mraku? Šta god bude, biće zabavno. A možda će i proslaviti Henrijev poslovni dogovor sa ESPN-om? "Henri?" Džek kuca na vrata, pa ih otvara i naginje se unutra. "Henri, folirante jedan, jesi li zaspao?" Henri ne odgovara, i Džekovo pitanje propada u bezvučnu prazninu. Tama je takva da ne vidi ništa. Soba je dvodimenzionalna ploča crnila. "Hej, Henri, stig'o sam. Čoveče, što imam priču za tebe!" Još mrtve tišine. "A", kaže Džek, i pravi korak unutra. Nagon mu odmah vrišti da treba da izađe, da se kupi, hvata maglu odatle. Ali zašto bi se tako osećao? Ovo je samo Henrijeva kuća, i ništa više; bio je u njoj stotinama puta, i zna da je Henri ili zadremao na sofi ili odšetao do njegove kuće, što se, kad malo bolje razmisli, najverovatnije dogodilo. Henri je dobio straobalnu ponudu od predstavnika ESPN-a, i u svojem uzbuđenju - jer čak i Henri Lejden ume nekad da se uzbudi, samo treba malo bolje da ga zagledate nego druge ljude - odlučio je da iznenadi Džeka u njegovoj kući. Pošto Džek nije stigao do pet, a zatim ni do šest, rešio je da ga sačeka. I sada verovatno spava kao beba na Džekovoj, umesto na svojoj sofi. Sve je ovo vrlo uverljivo, ali ne uspeva da promeni poruku koju šalju njegovi nervni završeci. Odlazi! Gubi se! Ne želiš da budeš ovde! Ponovo zove Henrijevo ime, i odgovara mu tišina koju očekuje. Transcendentno raspoloženje koje ga je pratilo kroz dolinu već je iščezlo, ali nije primetio kada, već samo da ga više nema. Da je još detektiv odseka za ubistva, ovo

357

bi bio trenutak kada bi izvadio oružje. Džek tiho stupa u dnevnu sobu. Do njega odmah dopiru dva jaka mirisa. Jedan je parfema, a drugi... Taj drugi dobro poznaje. Njegovo prisustvo ukazuje da je Henri mrtav. Deo Džeka koji nije policijski buni se da miris krvi ne znači tako nešto. Henri je mogao da bude ranjen u borbi, i Ribar je mogao da ga prenese u drugi svet, kao što je učinio sa Tajlerom Maršalom. Henri je možda strpan u neki džep Teritorija, pohranjen da bi poslužio kao roba za razmenu, ili kao mamac. On i Taj možda se nalaze jedan do drugoga, čekajući izbavljenje. Džek zna da ništa od toga nije istina. Henri je mrtav, a ubio ga je Ribar. Njegov posao je sada da pronađe leš. Kopicajac je, i mora da se ponaša shodno tome. To što je potraga za mrtvim Henrijevim telom poslednja stvar na svetu koju želi da radi ne menja prirodu njegovog zadatka. Žalost dolazi u mnogim oblicima, ali žalost koja se skuplja u Džeku Sojeru kao da je isklesana od granita. Usporava mu korak i steže vilicu. U trenutku kada se pomera levo i poseže za prekidačem svetla, ova kamena žalost vodi njegovu ruku do pravog mesta na zidu kao da je to sam Henri učinio. Budući da u trenutku kada se soba osvetljava gleda u zid, isprva je samo delimično sagledava, i šteta ne izgleda tako velika kao što je strahovao. Oborena lampa, prevrnuta stolica. Ali kada je okrenuo glavu, u mrežnjače mu se urezuju dva aspekta Henrijeve dnevne sobe. Prvi je crveni natpis na suprotnom zidu krem boje; drugi je količina krvi na podu. Krvave mrlje su poput mape Henrijevog ulaska i izlaska iz sobe. Mlazevi krvi kakve ostavlja ranjena životinja počinju u hodniku i pružaju se u brojnim petljama i šarama do leđa misionarske sofe, gde je čitava lokva krvi. Još jedna velika lokva prekriva drveni pod ispod dugačkog, niskog stola gde je Henri ponekad parkirao svoj CD-plejer i slagao diskove za veče. Druga staza mrlja i mlazeva pruža se nazad od stola do hodnika. Džeku sve ovo govori da je Henri izgubio veliku količinu krvi pre nego što je osetio da je dovoljno bezbedno da ispuzi ispod stola. Ako je bilo tako. Dok je Henri ležao mrtav ili na samrti, Ribar je uzeo nekakvu tkaninu - njegovu košulju? maramicu? - i upotrebio je kao debelu, nepravilnu slikarsku četkicu. Umočio ju je u krv iza sofe, podigao, kapavu, do zida i našarao nekoliko slova. Onda je ponavljao postupak sve dok nije namazao poslednje slovo poruke na zid. UJA HOLIVUDE DOĐI UVATI ME GK GK GK GK Ali Grimizni Kralj nije napisao ove izazivačke inicijale, niti Čarls Bernsajd. Našarao ih je Ribarev gazda, čije ime, u našim učima, zvuči otprilike kao Gospodin Manšan. Bez brige, evo mene uskoro kod tebe, razmišlja Džek. U ovom trenutku ne treba ga kritikovati što je izašao iz kuće, gde vazduh ne zaudara na krvi i parfem, i upotrebio mobilni telefon da pozove ulicu Samner. Možda je Bobi Dilak na poslu. Možda čak zatekne Dejla u stanici. Da bi ispunio građansku dužnost, potrebno je da izgovori samo osam ili devet reči. Posle toga može da vrati mobilni u džep i sedne na stepenice Henrijevog trema dok čuvari

358

zakona i reda ne dojure stazom. Biće ih poprilično, bar četvoro, a možda i petoro kola. Dejl će morati da pozove državnu policiju, a Braun i Blek će možda smatrati da su dužni da pozovu FBI. Za otprilike tri četvrti sata, Henrijeva dnevna soba biće preplavljena ljudima koji premeravaju, zapisuju u beležnice, obeležavaju dokazni materijal i fotografišu krvave mrlje. Doći će M. I. i vozilo za prikupljanje dokaza. A kada prva faza njihovih različitih poslova bude okončana, dvojica u belim mantilima uneće na prednja vrata nosila i opet ih izneti da ih utovare u ono u čemu su se već dovezli. Džek razmatra ovu mogućnost tek nekoliko sekundi. Želi da vidi šta su Ribar i gospodin Manšan uradili Henriju - nema izbora, mora da vidi. To od njega traži njegova mrka žalost, i ako ne bude izvršavao njena naređenja, nikada se više neće ponovo osećati ceo. A žalost, zatvorena kao čelični trezor oko njegove ljubavi prema Henriju, tera ga dublje u sobu. Džek se kreće polako, birajući put ispred sebe kao da sa kamena na kamen prelazi potok. Traži mesta gde može da stane. Sa zida na drugoj strani sobe, dvadeset i nešto centimetara visoka, razlivena crvena slova rugaju se njegovom napredovanju. ZDRAVO HOLIVUDE Čini mu se da trepću, nestajući i ponovo se pojavljujući, kao neonska reklama. ZDRAVO HOLIVUDE ZDRAVO HOLIVUDE. DOĐI UVATI ME DOĐI UVATI ME Ima želju da opsuje, ali breme njegove žalosti neće mu dozvoliti da izgovori reči koje mu lebde u umu. Na kraju hodnika do studija i kuhinje, Džek preskače dugačku mrlju krvi i okreće leđa dnevnoj sobi i podrugljivom sevanju neona. Svetlost prodire samo tri ili četiri koraka u hodnik. Kuhinja je neprozirna, bezlična tama. Vrata studija su napola otvorena, i svetlost se meko odbija od njihovog stakla. Krv leži isprskana i razmazana svuda po podu hodnika. Više ne može da izbegne da stane u nju već nastavlja kroz hodnik motreći na otvorena vrata studija. Henri Lejden nikada nije ostavljao vrata otvorena prema uskom hodniku; držao ih je zatvorena. Henri je bio uredan. Bio je prinuđen da bude: da ih je ikada ostavio otvorena, naleteo bi na njih kada bi sledeći put pošao u kuhinju. Ovaj nered za njim, koji je ostavio Henrijev ubica, uznemirava ga više nego što je spreman da prizna, možda i više nego što je svestan. Ova aljkavost predstavlja istinsko skrnavljenje, i Džek je, u ime svojeg prijatelja, ogorčen zbog nje. Stiže do vrata, dodiruje ih i šire otvara. U vazduhu lebdi gust oblak zadaha parfema i krvi. Gotovo jednako mračan kao kuhinja, studio otkriva Džeku samo nejasni obris miksete i mutne pravougaonike zvučnika na zidu. Prozor prema kuhinji lebdi kao crni čaršav, nevidljiv. Sa rukom i dalje na vratima, Džek se primiče

359

i vidi, ili veruje da vidi, leđa visoke stolice i obličje prostrto po stolu ispred miksete. Tek tada čuje vup-vup-vup trake koja udara u kraj kalema. "Omojbože", kaže Džek, sve u jednoj reči, kao da nije sve vreme očekivao upravo ovo što vidi pred sobom. Sa strašnom, neizbežnom izvesnošću, zvuk trake podvlači činjenicu da je Henri mrtav. Džekova žalost nadjačava kukavičku želju da izađe i pozove sve policajce u Viskonsinu tako što ga navodi da posegne za prekidačem za svetlo. Ne može sada da ode; mora da bude svedok, kao što smo mi bili sa Irmom Freno. Prsti mu prelaze preko oborenog plastičnog prekidača i vraćaju se na njega. U dnu grla diže se kiseo, mesingan ukus. Podiže ga, i svetlost preplavljuje studio. Henrijevo telo nagnuto je napred iz visoke kožne stolice i preko stola, ruke počivaju sa obe strane trofejnog mikrofona, lice leži, spljošteno, na levoj strani. I dalje nosi tamne naočare, ali je jedan od tankih metalnih lukova iskrivljen. Isprva se čini da je sve obojeno u crveno, jer je gotovo ujednačen sloj krvi koji pokriva sto neko vreme kapao u Henrijevo krilo i na gornje delove nogavica, a sva oprema je isprskana crvenim kapljicama. Deo Henrijevog obraza je odgrizen. Na desnoj šaci nedostaju mu dva prsta. Džekovom pogledu, koji je pravio inventar svega što se može da se vidi u prostoriji, čini se da najveći deo krvi ipak potiče iz rane na Henrijevim leđima. Krvlju natopljena odeća skriva ranu, ali se jednako mnogo krvi nakupilo, kapljući, u dnu naslona sedišta kao i na stolu. Krv na podu uglavnom potiče sa stolice. Ribar mora da je zasekao neki unutrašnji organ, ili presekao arteriju. Osim fine magle na komandama, na magnetofonu gotovo da nema krvi. Džek se samo maglovito seća kako ove mašine rade, ali je dovoljno često gledao Henrija kako menja kolutove trake da bi imao pojma šta treba da radi. Isključuje magnetofon i uvlači kraj trake u prazni kolut. Uključuje mašinu i pušta premotavanje. Traka glatko klizi preko glava, odmotavajući se. "Jesi li ovu traku snimio za mene, Henri?" pita Džek. "Kladim se da jesi, ali se nadam da nisi umro govoreći mi ono što već znam." Traka se zaustavlja. Džek pritiska PLAY i zadržava dah. U svom svojem bikovskom, zajapurenom sjaju, iz zvučnika gruva Džordž Redban: "Na kraju smo devetog, i domaći tim već se uputio pod tuševe, drugar. Ali utakmica nije ZAVRŠENA sve dok je poslednji SLEPAC na nogama!" Džek se onemoćalo naslanja na zid. U sobu ulazi Henri Šejk, i poručuje mu da pozove Makstonov dom. Viskonsinski Pacov gura glavu unutra i vrišti o Crnoj kući. Šik Šeik Šejk i Džordž Redban vode kratku raspravu, u kojoj pobeđuje Šejk. Ovo je suviše za Džeka; ne može da zaustavi suze, i ne pokušava. Pušta ih da navru. Henrijeva poslednja predstava silovito ga pogađa u srce. Tako je velikodušna, tako čista - tako svojstvena Henriju. Henri Lejden se održavao u životu prizivajući svoja druga ja, i ova su odradila posao. Bili su verna posada, Džordž i Šejk i Pacov, i otišli su na dno sa brodom, mada nisu ni imali mnogo izbora. Henri Lejden se ponovo pojavljuje, i glasom koji svakom rečenicom postaje slabiji poručuje Džeku da je tašte i glupe moguće pobediti. Henrijev samrtnički glas izjavljuje da je imao divan život. Glas mu se spušta do šapata i

360

izgovara tri reči, do vrha pune zadovoljne iznenađenosti. Ah, Jarebice. Tu si. Džek čuje osmeh u njima. Jecajući, Džek se tetura iz studija. Želi da se sruči na stolicu i plače dok ne presahnu suze, ali zna da ne može na takav način da izneveri ni Henrija ni sebe. Nastavlja da ide kroz hodnik, brišući oči i čekajući da mu granitna žalost pomogne da se izbori sa bolom. Isto tako će mu pomoći i u Crnoj kući. Ta žalost se ne može pokolebati niti uzdrmati; oseća je kao čelik u kičmi. Duh Henrija Šejka šapuće: Džek, ova žalost te nikada neće napustiti. Jesi li spreman da se pomiriš sa tim? ... Ne bih ni voleo da bude drugačije. Hteo sam samo da znaš. Gde god budeš pošao, šta god budeš radio. Na svaka vrata. Sa svakom ženom. Ako budeš imao decu, sa tvojom decom. Čućeš je u muzici koju budeš slušao, videćeš je u svakoj knjizi koju budeš čitao. Biće u hrani koju budeš jeo. Zauvek s tobom. U svim svetovima. U Crnoj kući. ... Ja sam ona, ona je ja. Šapat Džordža Redbana dvostruko je glasniji od šapata Šik Šeika Šejka: 'Leba ti, sinko, mogu li da te čujem kako kažeš D'YAMBA? ... D'Yamba. Cenim da sad znaš zašto su te pčele zagrlile. Zar ne treba nekog da pozoveš telefonom? Da, treba. Ali ne može više da ostane u ovoj krvlju natopljenoj kući; potrebno mu je da bude napolju, u toploj letnjoj noći. Ne gledajući više gde staje, Džek prolazi kroz uprljanu dnevnu sobu i izlazi na vrata. Njegova žalost hoda sa njim, jer je on ona a ona je on. Nad njim visi ogromno nebo, probodeno zvezdama. Poteže verni mobilni. I ko se javlja na telefon u policijskoj stanici Frenč Lendinga? Arnold 'Baterijski' Hrabovski, naravno, sa novim nadimkom i sveže vraćen u redove. Džekovo obaveštenje dovodi Baterijskog Hrabovskog u stanje kranje uzrujanosti. Šta? Bože! O ne. Ne mogu da verujem. Bokte. Da, da. Odmah ću se postarati za to. Dok bivši Mahniti Mađar nastoji da mu ruke i glas ne drhte dok okreće kućni broj svoga šefa i prenosi Džekovu dvostranu poruku, Džek se udaljava od kuće, od staze i svojeg pikapa, dalje od svega što ga podseća na ljudska bića, i zalazi u poljanu visoke, žuto-zelene trave. Vodi ga njegova žalost, jer njegova žalost zna bolje od njega šta mu je potrebno. Pre svega odmor. San, ako je san moguć. Meko mesto na ravnoj zemlji daleko od pristižućeg haosa crvenih svetala i sirena i izbezumljenih, hiperaktivnih policajaca. Pola milje dalje u polju, Džek stiže do takvog mesta, između njive kukuruza i kamenitih početaka šumovitih bregova. Njegov ožalošćeni um poručuje ožalošćenom, izmoždenom telu da legne i udobno se ispruži, i telo to čini. Iznad njega, zvezde kao da poigravaju i udaljavaju se, iako se, naravno, stvarne zvezde na poznatim, stvarnim nebesima ne ponašaju tako, te se svakako radi o optičkoj varci. Džekovo telo se ispruža na travi, i travnata prostirka i zemlja ispod njega kao da ga ušuškavaju, mada i to mora da je opsena, jer svako zna da u stvarnom životu tlo teži da bude tvrdo, nepopustljivo, i puno kamenja koje žulja. Ožalošćeni um Džeka

361

Sojera naređuje ožalošćenoj kolekciji bolova koja je njegovo telo da zaspi, i iako se to čini nemoguće, ono zaista tone u san. Za samo nekoliko minuta, usnulo telo Džeka Sojera prolazi kroz jedva primetni preobražaj. Obrisi kao da mu omekšavaju, a boje – svetla kosa, svetlo smeđa jakna, meke smeđe cipele – postaju bleđe. Neobična prozirnost, maglovitost ili oblačnost, postaje deo procesa. Čini nam se kao da možemo da zavirimo kroz zamućenu, slivenu masu njegovog sporo dišućeg tela i nazremo meke, pritisnute vlati trave koje su mu ležaj. Što duže gledamo, sve jasnije vidimo travu pod njim, jer njegovo telo postaje sve nejasnije. Sada nije više od svetlucanja povrh trave, i u trenutku kada zelena postelja u obliku Džeka počinje da se uspravlja, telo koje ju je oblikovalo već odavno više nije tu.

25. O, zaboravite sada na to. Znamo kuda je Džek Sojer otišao kada je nestao sa ivice kukuruzišta, i znamo koga će po svojoj prilici da sretne kada se nađe tamo. Dosta o tome. Hoćemo zabavu, treba nam uzbuđenje! Srećom po nas, onaj šarmantni stari momak Čarls Bernsajd, na koga se uvek može računati da podmetne zujalicu na sedište guvernerove stolice na banketu, da sipa malo paprenog sosa u kašu, da prdne usred molitve, upravo se izvlači iz klozetske šolje u muškom toaletu u Maslačkovom krilu. Zapažamo da stari Berni, naš Bern-Bern, obema rukama grli makaze za živicu Henrija Lejdena na kokošjim grudima, ili, tačnije, nuna ih kao bebu. Na koščatoj desnoj ruci, iz gadne rasekotine izbija krv i sliva se prema laktu. Oslonivši stopalo, obuveno u prugastu papuču drugog stanara doma, na rub šolje, odguruje se i izvlači, malo se povodeći. Usta su mu iskrivljena u grimasu, a oči mu liče na rupe od metaka, ali pretpostavljamo da to nije zato što i on nosi breme teške žalosti. Zadnji deo njegovih pantalona i prednji deo košulje natopljeni su i tamni od krvi iz rane od noža na trbuhu. Mršteći se od bola, Berni otvara vrata kabine i izlazi u pusti muški toalet. Fluorescentna svetla na tavanici odbijaju se od dugačkog ogledala iznad niza umivaonika; zahvaljujući Baču Jergzi, koji odrađuje dvostruku smenu zato što se noćni dežurni pojavio pijan, bele podne ploče se blistaju. U svojoj ovoj iskričavoj belini, krv na odeći i telu Čarlsa Bernsajda izgleda jarko crvena. Guli košulju sa sebe i baca je u umivaonik, pa polazi prema drugom kraju kupatila, gde se nalazi orman sa trakom na kojoj je neko štampanim slovima ispisao ZAVOJI. Starci imaju lošu naviku da padaju u kupatilima, pa je Lolin otac predostrožno postavio orman tamo gde je smatrao da bi mogao da bude potreban. Bele pločice poprskane su kapljicama krvi. Berni otkida gužvu toaletne hartije, kvasi je hladnom vodom i odlaže na ivicu najbližeg umivaonika. Onda otvara orman sa zavojima, vadi kolut široke trake i

362

jastuče zavoja sa gazom, i otcepljuje dvadeset centimetara trake. Briše krv sa kože oko rane na stomaku i pritiska mokru hartiju preko otvora. Diže hartiju i pritiska jastuče gaze na ranu. Nespretno lepi traku preko gaze. Na isti način previja ubodnu ranu na ruci. Okreće se, i kapi krvi padaju po belim pločicama. Vraća se duž umivaonika i podmeće košulju pod hladnu vodu iz slavine. Voda se boji crveno u umivaoniku. Berni nastavlja da trlja staru košulju pod hladnim mlazom vode dok ne postaje bledo ružičasta, samo nekoliko nijansi svetlija od njegove kože. Zadovoljan, uvrće košulju da bi je ocedio, par puta je otresa i ponovo oblači. To što mu prijanja uz telo nimalo mu ne smeta. Njegov cilj je najosnovniji nivo prihvatljivosti, a ne elegancija: dokle god je to moguće, želi da ostane neopažen. Krajevi nogavica su mu natopljeni krvlju, a papuče Elmera Džespersena tamno crvene i promočene, ali veruje da većina ljudi neće zagledati njegove noge. U njemu, hrapav glas ponavlja: Božuri, Bern-Bern, božuri! Bernijeva jedina greška je to što se, zakopčavajući košulju, pogledao u ogledalu. Ono što je video tera ga da zaprepašćeno zastane. Uprkos svojoj ružnoći, Čarls Bernsajd oduvek je bio zadovoljan onim što je video u ogledalima. Po sopstvenom mišljenju, izgleda kao momak koji ume da se dovije – lukav, nepredvidljiv i prevejan. Čovek koji zuri u njega sa one strane ogledala nimalo ne liči na starog lisca koga se seća. Čovek pred njim izgleda tupav, istrošen i ozbiljno bolestan. Utonule, crveno oivičene oči, obrazi poput kratera, venama išarana ćelava, gotovo mrtvačka lobanja... čak mu i nos izgleda koščatiji i krivlji nego pre. Postao je jedan od onih staraca kojih se deca plaše. I dreba da de ze blaže, Bern-Bern. Vrebe je da idebo. Nemoguće je da zaista izgleda tako loše, zar ne? Da je stvarno tako, već bi to odavno primetio. Neee, Čarls Bernsajd ne izgleda tako pred očima sveta. To je zato što je kupatilo tako prokleto belo. Sva ta belina čini da izgledaš izbeljeno. Da izgledaš odran kao zec. Umirući matori užas u ogledalu stupa korak bliže, i staračke pege na njegovoj koži kao da tamne. Prizor iskeženih zuba tera ga da zatvori usta. Tada njegov gospodar postaje udica u njegovom umu, vuče ga prema vratima i mrmlja: Vrebe, vrebe. Berni zna zašto je vrebe: gospodin Manšan želi da se vrati u Crnu kuću. gospodin Manšan dolazi sa mesta koje je nepojmljivo udaljeno od Frenč Lendinga, i izvesni delovi Crne kuće, koju su zajedno sagradili, podsećaju ga na svet iz koga potiče – njeni najdublji delovi, koje Čarls Bernsajd retko posećuje i koji čine da se oseća hipnotisano, slabo od čežnje i zgađeno kada ih poseti. Kada pokuša da dočara sliku sveta koji je porodio gospodina Manšana, zamišlja mračni, krševiti krajolik posut lobanjama. Na njegovim golim padinama i visovima dižu se zamkovima slične građevine koje menjaju oblik ili nestaju kada trepneš. Iz tih nepostojanih utvrda čuje se industrijska kakofonija, pomešana sa jaucima dece u mukama. I Bernsajd je željan da se vrati u Crnu kuću, ali samo u njene prve prostorije, gde može da se odmori, jede hranu iz konzerve i čita svoje sveščice. Uživa u specifičnom mirisu koji se oseća u tim odajama, mešavini truleži, znoja, skorene krvi, prašine i kanalizacije. Kada bi se taj miris mogao destilovati, nosio bi ga kao parfem. Osim

363

toga, onaj slatki zalogajčić po imenu Tajler Maršal sedi zaključan u sobi u drugom sloju Crne kuće – i drugom svetu – i Berni jedva čeka da počne da zlostavlja malog Tajlera, da pređe zboranim rukama preko dečakove divne kože. Tajler Maršal tera Bernija da se oblizuje. Ali i u ovom svetu ima još nedoživljenih zadovoljstava, i vrebe je da im se posveti. Berni viri kroz odškrinuta vrata kupatila i vidi da je Bač Jergza podlegao umoru i mesnoj vekni iz menze. Sedi na svojoj stolici kao velika lutka, sa rukama na stolu i debelom bradom spuštenom na ono što bi kod normalne osobe bio vrat. Onaj korisni mali obojeni kamen stoji nekoliko centimetara od Bačove desne ruke, ali Berniju ne treba kamen, jer je nabavio mnogo raznovrsniji instrument. Žao mu je što nije mnogo ranije otkrio mogućnosti makaza za živicu. Umesto jednog sečiva imaš dva. Jedno gore, jedno dole, cak-cak! A što su oštra! Nije nameravao da slepcu amputira prste. Tada je o makazama još razmišljao kao o velikom, primitivnom tipu noža, ali kada je zadobio ubod u ruku, trznuo je makazama u pravcu slepca i ove mu su manje-više same od sebe otfikarile prste, jednako lako i brzo kao što su stari mesari u Čikagu seckali slaninu. Sa Lolom Makstonom će da bude zabavno. Uostalom, zaslužio je ono što mu sledi. Berni smatra da je Lola odgovoran za njegov propali izgled. Ogledalo mu je pokazalo da ima otprilike deset, možda čak i petnaest kila manje nego što bi trebalo, što nije nikakvo čudo – pogledajte samo kakve splačine služe u menzi. Berni veruje da je Lola zakidao na hrani, kao što zakida i na svemu ostalom. Država, Medikejd, Mediker – Lola ih sve potkrada. Nekoliko puta kada je mislio da je Čarls Bernsajd previše izgubljen da bi znao šta se događa, Lola mu je davao da potpiše obrasce u kojima je stajalo da je imao operaciju, operaciju prostate, operaciju pluća. Po Bernijevom mišljenju, polovina novca koji je Medikejd platio za nepostojeću operaciju trebalo je da pripadne njemu. Na obrascu je bilo njegovo ime, zar ne? Bernsajd se iskrada u hodnik i tapka prema predvorju, ostavljajući krvave otiske natopljenim papučama. Pošto će morati da prođe pored pulta dežurne sestre, gura makaze za pojas pantalona i pokriva ih košuljom. Bernsajd prepoznaje iznad pulta mlitave obraze, naočare sa zlatnim okvirom i kosu boje lavande beskorisne babuskere po imenu Džordžet Poter. Moglo je da bude i gore, razmišlja. Otkako je ušetala u D18 i uhvatila ga kako go golcat masturbira nasred sobe, Džordžet ga se užasava. Ona baca pogled prema njemu, čini se da obuzdava drhtavicu, i vraća pogled na ono što radi sa rukama. Verovatno štrika, ili čita jedan od onih krimića u kojima mačka rešava zločin. Berni se dovlači bliže pultu i razmišlja da li da upotrebi makaze na Džordžetinom licu, ali zaključuje da bi to bilo traćenje energije. Stigavši do pulta, baca pogled preko i vidi da ona u rukama drži džepnu knjigu, baš kao što je pretpostavljao. Džordžeta ga posmatra sa potpunim nepoverenjem. "Večeras izgledamo k'o bombonica, Džordži." Ona gleda niz hodnik, pa prema recepciji, i shvata da će morati sama da se suoči sa njim. "Trebalo bi da ste u svojoj sobi, gospodine Bernsajd. Kasno je." "Gledaj svoja posla, Džordži. Imam pravo da se prošetam ako 'oću."

364

"Gospodin Makston ne voli da stanari zalaze u druga krila, te vas molim da ostanete u Maslačku." "Je l' gazda večeras tu?" "Mislim da jeste." "Fino." On se okreće i nastavlja prema recepciji, a ona dovikuje za njim: "Sačekajte!" Osvrće se. Uspravila se, a to je pouzdan znak da je zabrinuta. "Nećete uznemiravati gospodina Makstona, zar ne?" "Zucneš li još reč, uznemiravaću tebe." Ona pokriva šakom grlo, i pogled joj se konačno spušta na pod. Usta joj se otvaraju, a obrve podižu. "Gospodine Bernsajde, šta vam je to na papučama? I na nogavicama? Ostavljate trag za sobom!" "Baš ne možeš da ne laješ, je li?" Smrknuto se vraća prema pultu. Džordžeta Poter se pribija uz zid, i u trenutku kada je shvatila da je imala vremena da pokuša da pobegne, Berni stiže do nje. Sklanja joj ruku sa grla i uspravlja je kao znak za zaustavljanje. "Kučko glupa." Bernsajd poteže makaze iz pojasa, hvata ručke i odseca joj prste kao da su grančice. "Glupačo." Džordžeta je zašla u stanje užasnute neverice koje je drži paralizovanu. Zuri u krv koja šiba iz četiri patrljka na šaci." "Idiotkinjo prokleta." Otvara makaze i zariva joj jedno od sečiva u grlo. Džordžeta ispušta pridavljen, krkljav zvuk. Pokušava da uhvati makaze, ali ih on izvlači iz njenog vrata i diže joj ih prema glavi. Ruke joj mašu, rasipajući krv. Bernijevo lice ima izraz čoveka koji konačno priznaje da mora da isprazni macinu posudu sa peskom. Nišani vlažnim sečivom u njeno desno oko i bode, i Džordžeta je mrtva pre nego što će joj telo skliznuti niz zid i svaliti se na pod. Desetak metara dalje niz hodnik, Bač Jergza nešto mrmlja u snu. "Neće da slušaju", gunđa Berni za sebe. "Kol'ko god se trudiš, na kraju sami traže da im to uradiš. Što znači da to žele – k'o ona glupava derišta u Čikagu." Izvlači sečivo makaza iz Džordžetine glave i briše ga o rame njene bluze. Sećanje na derišta u Čikagu šalje mu trnce kroz ud, koji počinje da se kruti u vrećastim starim pantalonama. O-paaa! Ah, ta moćna magija nežnih uspomena... Iako, kao što smo se već uverili, Čarls Bernsajd tu i tamo doživljava erekcije u snu, u budnom stanju su tako retke da bi se moglo reći da se ne događaju, što ga dovodi u iskušenje da smakne pantalone i vidi šta može u tom pogledu da se preduzme. Ali šta ako Jergza probudi? Pomislio bi da je Džordžeta Poter, odnosno njen leš, probudio Bernijevu odavno ugašenu požudu. To nipošto ne bi valjalo – nipošto. Čak i monstrum ima svoj ponos. Zato je nabolje da nastavi do Loline kancelarije, i da se nada da čekić neće da kljokne pre nego što dođe vreme da ukuca ekser. Berni ponovo gura makaze u pojas pantalona i vuče mokru košulju da je odvoji od tela. Vuče noge niz hodnik Maslačkovog krila i preko praznog predvorja do

365

lakiranih vrata sa mesinganom pločicom na kojoj piše VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK. Sa poštovanjem ih otvara, prizivajući u mislima lik odavno pokojnog desetogodišnjeg dečaka po imenu Herman Flegler, poznatog i po nadimku 'Cule', jedne od njegovih prvih žrtava. Cule! Nežni Cule! Te suze, ti jecaji bola pomešanog sa radošću, da prepuštanje potpunoj bespomoćnosti: laki sloj prljavštine na Culetovim izubijanim kolenima i vitkim podlakticama. Vrele suze; mlaz mokraće iz njegovog prestravljenog pupoljka. Lola mu neće podariti takvo blaženstvo, ali možemo biti sigurni da nekakvo hoće. Uostalom, Tajler Maršal leži vezan u Crnoj kući i čeka, bespomoćan koliko je bespomoćan moguće biti. Čarls Bernsajd na prstima prolazi kroz sobičak Rebeke Vilas, sa slikom blede, duboko razdeljene pozadine Culeta Fleglera koja mu blešti u umu. Spušta prste na sledeću kvaku, na trenutak zastaje da se primiri, i bešumno spušta kvaku. Vrata se otvaraju tek toliko da otkriju Lolu Makstona, suverenog monarha ovog carstva, kako se naginje nad sto, sa glavom naslonjem na jednu pesnicu, i žutom olovkom nešto obeležava na dva kompleta papira. Čvrsto stisnuta usta omekšava tračak osmeha; vlažne oči se zadovoljno sjakte; zaposlena olovka klizi tamo-amo između dve hrpe papira, ostavljajući sićušne oznake. Lola je tako blaženo zaokupljen poslom da ne primećuje da više nije sam sve dok njegov posetilac ne ulazi u sobu i zatvara nogom vrata za sobom. Kada su se vrata sa treskom zalupila, Lola diže pogled pun uzrujane iznenađenosti i zagleda se u priliku pred sobom. Držanje mu se gotovo odmah menja u lukavu, zajedljivu srdačnost za koju veruje da je razoružavajuća. "Tamo odakle dolazite ne kucaju na vrata, gospodine Bernsajde? Odmah ulaze, zar ne?" "Odmah ulaze", odgovara njegov posetilac. "Nema veze. U stvari, nameravao sam da porazgoravam sa vama." "Sa mnom?" "Da. Uđite, molim vas. Sedite. Bojim se da imamo mali problem, i hteo bih da istražimo neke mogućnosti." "O", kaže Berni. "Problem, znači." Odlepljuje košulju od grudi i šljapka napred, ostavljajući sada već bleđe tragove za sobom. "Smestite se", kaže Lola, mahnuvši prema stolici ispred svojeg stola. "Privucite čučalo i odmorite kosti." Ovaj izraz potiče od Frenkija Šelbardžera, glavnog referenta za zajmove Prve farmerske banke, koji ga stalno koristi na sastancima lokalnog kluba rotarijanaca, i iako Lola nema pojma šta je čučalo, smatra da zvuči vraški simpatično. "Starino moja, vi i ja ćemo sada jedan drugom da otvorimo dušu." "A", kaže Berni i seda, leđa uspravljenih i krutih zbog makaza. "Da odvorimo dužu." "Jeste, tako je. Hej, je l' ta košulja mokra? Jeste! Nećemo tako, druškane stari – mogli biste da se prehladite i umrete, a to se nijednom od nas ne bi svidelo, zar ne? Treba vam suva košulja. Čekajte da vidim šta mogu da uradim za vas." "Ne trudi se, jebeni majmune."

366

Lola Makston je već na nogama i popravlja svoju košulju, i starčeve reči ga na trenutak zaustavljaju usred koraka, ali se odmah oporavlja, razvlači usta u kez i kaže: "Sačekaj tu, Čikago." Iako pomen njegovog rodnog grada šalje trnce niz Bernijevu kičmu, ničim to ne pokazuje dok Makston obilazi sto i polazi prema vratima kancelarije. Posmatra upravnika kako napušta sobu. Čikago. Gde su Cule Flegler i Semi Huten i Ferd Brogan i svi drugi živeli i umrli, Bog ih blagoslovio. Stabljike žita, vlati trave, tako prljavi tako divni tako uzbuđujući. Sa svojim osmesima i kricima. Kao sva bela deca iz geta, čista slonokosna besna pod korom prljavštine, riblja belina gradskih sirotana, uskoro izgubljenih. Krhke kosti njihovih ramenih kostiju, što štrče kao da će se probiti kroz tanki sloj mesa i kože. Bernijev stari organ se meškolji i kruti kao da se sam seća slatkih ludosti prošlosti. Tajlere Maršale, prede za sebe, slatki mali Taje, uskoro ćemo se poigrati pre nego što te predam gazdi, o da hoćemo da da još kako ćemo. Iza njega treskaju vrata i bude ga iz erotskog sanjarenja. Ali njegov mulac, njegov stari mačor, ostaje budan i zapet, drčan i gord kao u najboljim danima. "Na recepciji nema nikog", žali se Makston. "Ona matora vreća, kako se zvaše, Porter, Džordžeta Porter, garantovano je u kuhinji, i ždere, a Bač Jergza spava k'o top na svojoj stolici. Šta da radim, da preturam po sobama da bih naš'o suvu košulju?" Prolazi pored Bernsajda, diže ruke i spušta se u fotelju. Sve je to gluma, i Berni je video mnogo bolja izvođenja od ovoga. Lola ne može da obmane Bernija, čak ni ako zna ponešto o Čikagu. "Ne treba mi nova košulja", kaže. "Seronjo." Lola se zavaljuje u fotelju i sklapa šake iza glave. Kezi se – ovaj pacijent ga silno zabavlja. "No, no. Nema potrebe da se vređamo. Više ne možeš da me pređeš, starče. Više ne padam na to sa Alchajmerovom bolešću. U stvari, više ništa ne može da ti prođe." Ljubazan je i opušten i zrači pouzdanjem kao kockar sa četiri keca u ruci. Berni pretpostavlja da mu se priprema nekakva mućka ili ucena, što čini da trenutak bude još zabavniji. "Mada moram da ti odam priznanje", nastavlja Lola. "Uspeo si sve da prevariš, uključujući i mene. Mora da je bila potrebna silna disciplina, da se odglumi završna faza Alchajmerove. Svo ono ležanje u kolicima, hranjenje na kašiku, useravanje u gaće. Pretvaranje da ne razumeš šta ti ljudi govore." "Nisam se pretvarao, magarče." "Zato nije nikakvo čudo što si odglumio oporavak – kada ono beše, pre godinu dana? I sam bih isto učinio. Mislim, jedno je pretvarati se, a sasvim drugo izigravati biljku. Zato nam se dogodilo čudo, je li? Naša boljka se postepeno povlači, vraća se i odlazi, kao obična prehlada. Tako ti je lakše. Možeš da se šetaš okolo i maltretiraš svet, a ima manje posla i za osoblje. I dalje si jedan od mojih omiljenih pacijenata, Čarli. Ili treba da te zovem Karl?" "Jebe mi se kako me zoveš." "Ali Karl ti jeste pravo ime, zar ne?"

367

Berni se ne udostojava ni da slegne ramenima. Nada se da će Lola preći na stvar pre nego što se Bač Jergza probudi, primeti krvave tragove i otkrije telo Džordžete Porter, jer iako ga zanima Makstonova priča, želi bez veće frke da se vrati u Crnu kuću. Bač Jergza bi mu verovatno pružio dostojan otpor. Uobražavajući da se igra mačke i miša i da je u toj igri mačka, Lola se osmehuje starcu u ružičastoj košulji i nastavlja. "Danas me je nazvao detektiv iz državne policije. Kaže da mu je FBI poslao identifikaciju ovde pokupljenog otiska prsta. Pripadao je jednom jako nevaljalom druškanu po imenu Karl Birston koga traže već četrdeset godina. 1964. godine bio je osuđen na smrt za ubistvo nekoliko dece koju je napastvovao, ali je pobegao iz automobila koji ga je vozio u zatvor – pošto je golim rukama ubio dva čuvara. Od tada mu se gubi svaki trag. Danas bi mu bilo osamdeset pet godina, i detektiv veruje da bi Birston mogao da bude jedan od naših stanara. Šta kažeš na to, Čarlse?" Ništa, očigledno. "Čarls Bernsajd zvuči dosta slično kao Karl Birston, zar ne? Osim toga, o tvojoj prošlosti nemamo nikakve podatke. Po tome si ovde jedinstven. Za svakog drugog imamo maltene kompletno porodično stablo, ali ti kao da si pao s Marsa. Jedini podatak koji imamo o tebi jeste koliko ti je godina. Kada si se 1996. pojavio u glavnoj bolnici u La Rivijeru, tvrdio si da imaš sedamdeset devet. To bi značilo da si istih godina kao onaj begunac." Bernsajd mu se uznemirujuće kezi. "Onda mora da sam i Ribar." "Sa osamdeset pet godina, ne verujem da si u stanju da vučeš svu tu decu preko pola okruga. Ali da si Karl Birston, to verujem, a policija je i dalje željna da te sklepta. Što nas dovodi do pisma koje je stiglo pre nekoliko dana. Nameravao sam da porazgovaram sa tobom o njemu, ali i sam znaš koliko ovde ima posla." Otvara fioku stola i vadi list hartije otrgnut iz žute beležnice. Na njemu je kratka, uredno otkucana poruka. "'De Per, Viskonsin', piše. Nema datuma. 'Nadležnima', počinje. 'Sa žaljenjem vas obaveštavam da više neću biti u stanju da vršim mesečne uplate u korist mog nećaka, Čarlsa Bernsajda'. To je sve. Umesto da se potpiše, otkucala je svoje ime. 'Altea Bernsajd.'" Lola spušta žutu hartiju ispred sebe i prekršta ruke na njoj. "O čemu se ovde radi, Čarlse? Znam da u De Peru ne živi nikakva Altea Bernsajd. A ne bi ni mogla da ti bude tetka. Koliko bi morala da ima godina? Najmanje sto, ili čak stodeset. U to nikako ne mogu da poverujem. Ali čekovi jesu pristizali, redovno, od prvog meseca otkako si u domu. To se neki tvoj drugar, ili nekadašnji ortak, starao o tebi, druškane moj. A svima je u interesu da nastavi da radi ono što je radio, zar ne?" "Zabole me, seronjo." Ovo nije sasvim tačno. Sve što Berni zna o mesečnim uplatama jeste da ih je organizovao gospodin Manšan, i ako prestanu... šta će još da prestane sa njima? On i gospodin Manšan su zajedno u ovome, zar ne? "Hajde, dečko", kaže Lola. "Možeš ti bolje od toga. Sve što tražim jeste malo saradnje. Siguran sam da ne želiš da prolaziš kroz gnjavažu da te hapse, uzimaju otiske, plus ono što bi usledilo posle. Što se mene lično tiče, nemam želju da te izlažem svemu tome. Zato što je jedini kvarnjak u svemu ovome taj tvoj prijatelj. Imam utisak da je dotični, ko god da je, malčice smetnuo s uma da verovatno ima neki stari dug prema tebi, zar ne? I da računa da više nije obavezan da se stara da

368

ovde i dalje uživaš dosadašnje udobnosti. Al' tu se malo zajeb'o. Kladim se da bi mog'o da ga dovedeš u red, da ga nateraš da s'vati kako stoje stvari." Bernijev mulac, njegov stari mačor, u međuvremenu je omekšao i splasnuo kao probušen balon, što mu dodatno kvari raspoloženje. Otkako je ušao u kancelariju ovog ljigavog prevaranta, izgubio je nešto vitalno: osećaj svrhe, osećaj nedodirljivosti, oštricu. Želi što pre da se vrati u Crnu kuću. Crna kuća će da ga obnovi, jer Crna kuća je magija, mračna magija. U njene temelje ugrađena je gorčina njegove duše, a svaka greda i spoj natopljeni su mrakom njegovog srca. Gospodin Manšan mu je pomogao da sagleda mogućnosti Crne kuće, i uneo u nju mnogo svoga. Postoje delovi Crne kuće koje Čarls Bernsajd nikada nije do kraja razumeo, i koji ga plaše, i to jako: jedno podzemno krilo čini se da sadrži njegovu tajnu karijeru u Čikagu, i kad god se približi tom delu kuće, čuje molećivo jecanje i prodorne krike iz grla stotine izgubljenih dečaka kao i sopstvena promukla naređenja i ekstatično stenjanje. Iz nekog razloga, blizina nekadašnjih pobeda čini da se oseti sićušno i progonjeno, izgnanik umesto gospodara. Gospodin Manšan mu je pomogao da se seti razmera svojih dostignuća, ali gospodin Manšan nije bio ni od kakve koristi sa drugom oblasti Crne kuće, nevelikom, ne većom od jedne sobe, zapravo lagumom, u kome se nalazi celokupno njegovo detinjstvo i koji nikada, ali baš nikada nije posetio. Dovoljno je prisećanje na postojanje te sobe da se Berni oseti kao novorođenče ostavljeno napolju da umre od zime. Vest o dezerterstvu izmišljene Alteje Bernsajd izaziva nešto blažu verziju istog efekta. To je neprihvatljivo, i ne vidi zašto mora, tačnije ne može, to da trpi. "Da", kaže. "Hajde da razjasnimo o čemu se ovde radi. Da pokušamo da razumemo." Diže se sa stolice, i zvuk koji se čini da dolazi iz pravca Frenč Lendinga samo ga ubrzava. To je zavijanje policijskih sirena, najmanje dve, a možda i tri. Berni nije siguran u to, ali pretpostavlja da je Džek Sojer pronašao telo svojeg prijatelja Henrija, s tim što Henri nije bio dokusuren i što je uspeo da kaže da je prepoznao glas svojeg ubice. Džek je onda pozvao panduraciju, i sad smo tu gde jesmo. Sledeći korak dovodi ga do stola. Baca pogled na hartije na stolu i smesta mu postaje jasno o čemu se radi. "Prepravljamo knjige, a? Pored toga što si seronja, znači, ti si i lukavi mali žongler sa brojkama, je li?" U zapanjujuće malom broju sekundi, lice Lole Makstona prolazi kroz neverovatan niz osećanja. Uzrujanost, iznenađenje, zbunjenost, povređeni ponos, gnev i neverica pretrčavaju preko pejzaža njegovih crta dok Bernsajd poseže iza leđa i izvlači makaze za živicu. Ovde u kancelariji izgledaju veće i zlokobnije nego u dnevnoj sobi Henrija Lejdena. Loli se čine dugačke poput srpova. Podigavši pogled sa njih i zagledavši se u starca koji stoji pred njim, vidi lice koje je više demonsko nego ljudsko. Bernsajdove oči crveno sjakte, a usne su povučene sa groznih, svetlucavih zuba nalik na krhotine slomljenih ogledala. "Odbij, druškane", pišti Lola. "Pajkani su praktično već na recepciji."

369

"Nisam gluv." Berni nabija sečivo u Lolina usta i zatvara makaze na znojavom obrazu. Krv prska preko stola, a Loli iskaču oči. Berni cima makaze i iz zjapeće rane izleće nekoliko zuba i deo Lolinog jezika. Uspravlja se i naginje napred da dograbi sečiva. Bernsajd uzmiče i odseca polovinu Loline desne šake. "E, stvarno su oštre", kaže. Makston se tetura oko stola, prskajući krv svuda oko sebe i ričući kao los. Berni odskače unazad pa ponovo priskače i zariva sečiva u izbočinu trbuha ispod Loline plave košulje. Odmah zatim ih izvlači i Lola posrće, stenjući, i pada na kolena. Krv teče iz njega kao iz prevrnutog bokala. Svaljuje se napred, na laktove. U Loli Makstonu više nema ni traga vragolanstva; trese glavom i mrmlja nešto što je valjda molba da ga ostave na miru. Zakrvavljene, volovske oči kolutaju se prema Čarlsu Bernsajdu i nemo odašilju neobičnu bezličnu želju za milošću. "Majko Božja", kaže Berni, "je li ovo Rikov kraj?" Baš je to smešno - godinama nije pomislio na taj film. Kikoćući se sopstvenoj duhovitosti, naginje se, postavlja sečiva makaza sa obe strane Lolinog vrata i gotovo uspeva da mu odseče glavu. Buka sirena skreće u Kraljičinu ulicu. Pločnikom će uskoro zatrupkati policajci; odmah zatim će nagnuti u predvorje. Bernsajd ispušta makaze na Lolina široka leđa i žali što nema vremena da se popiša na telo ili iskenja na glavu, ali gospodin Manšan samo gunđa vrebe, vrebe, vrebe. "Ne moraš da ponavljaš, nisam glup", kaže Berni. Izlazi, šljapkajući, iz kancelarije i prolazi kroz kutak gospođice Vilas. Našavši se u predvorju, vidi sevanje svetala na krovovima dva policijska automobila koji prolaze sa spoljne strane živice. Zaustavljaju se nedaleko od mesta gde je prvi put sklopio prste oko vitkog dečačkog vrata Tajlera Maršala. Berni počinje nešto brže da vuče noge. U trenutku kada je stigao do početka Maslačkovog hodnika, kroz otvor na živici upadaju dva žutokljuna policajca. Malo dalje u hodniku, Bač Jergza ustaje i trlja lice. Zagleda se u Bernija i kaže: "Šta se događa?" "Mrdaj odatle", kaže Berni. "Vodi ih u kancelariju. Makston je povređen." "Povređen?" Bač sleđeno zuri u Bernijevu krvavu odeću i ruke. "Kreći!" Bač se nespretno zaleće napred, a dva mlađana policajca navaljuju na velika staklena vrata, sa kojih je uklonjen poster Rebeke Vilas. "Kancelarija!" viče Bač, pokazujući u desno. "Gazda je povređen!" Dok Jergza pokazuje prema vratima kancelarije bodući rukom u zid, Čarls Bernsajd koristi priliku da šmugne pored njega. Trenutak kasnije ulazi u muški toalet u Maslačku i hitro šljapka prema jednoj od kabina. www.bosnaunited.net A Džek Sojer, šta je sa njim? To već znamo. Tačnije, znamo da je zaspao na mekom mestu između ivice kukuruzišta i brda na zapadnoj strani Norveške ulice. Znamo da mu je telo postalo lakše, manje opipljivo, maglovito. Da je zatim postalo zamućeno i providno. Možemo da pretpostavimo da je, pre nego što je zadobilo potpunu prozirnost, Džek zapao u izvesni okrepljujući san. Takođe možemo da pretpostavimo da u tom snu nebo boje plavog crvendaćevog jajeta sugeriše beskraj

370

svemira žiteljima lepog porodičnog zdanja na Roksberi Drajvu u brdima Beverlija, gde je Džeku šest, šest, šest ili dvanaest, dvanaest, dvanaest ili u isto vreme oboje, a tatica svira one laćarne deonice na svojoj trubi, trubi, trubi. ('Proklet bio taj san', Henri Šejk bi to mogao da vas poduči, jeste poslednja pesma na Tatica svira trubu Dekstera Gordona - najvećeg od svih tatica.) U tom snu, svi odlaze na put i niko ne odlazi nigde drugde, dečak lutalica osvaja čudesnu nagradu, a Lili Kavano Sojer zarobljava bumbara ispod čaše. Smešeći se, odnosi ga do vrata saluna i lansira u vazduh. Bumbar tako odleće Preko, i dok putuje tamo, paralelni svetovi na svojim neznanim putanjama podrhtavaju i ljuljaju se, a Džek takođe putuje svojom neznanom putanjom u beskrajno, kao crvendaćevo jaje plavo plavetnilo i prateći bumbarevo sigurni let, vraća se na Teritorije, gde leži, usnuo, u tihom polju. Tako, u istom đavolskom snu, Džeka Sojera, osobu mlađu od dvanaest i starija od trideset godina, istovremeno pogođenu žalošću i ljubavlju, pohodi izvesna žena nežnog lika. I leže pored njega na postelju od deteline, i uzima ga u naručje, i njegovo zahvalno telo prepoznaje blaženstvo njenog dodira, njen poljubac, njen duboki blagoslov. Ono što rade, sami u dalekom Teritorijama, nisu naša posla, ali Sofinom blagoslovu pridružujemo svoj i ostavljamo ih onome što jesu, na kraju krajeva, njihova posla, onome što blagosilja ovog dečaka i ovu devojčicu, ovog muškarca i ovu ženu, ovaj dragi par, onako kako ništa drugo, uključujući i nas, ne može. www.bosnaunited.net Povratak sledi kao što dolikuje, sa čistim, opojnim mirisom plodne zemlje i kukuruza, i kukurikanjem petla-budilnika sa imanja Gilbertsonovih rođaka. Od rose blistava paukova mreža vezuje Džekovu levu nogu za kamen obrastao mahovinom. Mrav koji putuje preko zgloda Džekove desne šake nosi vlat trave koja u svojem 'V' prevoju nosi blistavu i drhtavu kap sveže nastale vode. Osećajući se čudesno osvežen kao da je i sam tek nastao, Džek pušta vrednog mrava sa ruke, odvaja cipelu od paukove mreže i ustaje. U kosi i obrvama svetluca mu rosa. Pola milje dalje preko polja, oko Henrijeve kuće zavija Henrijeva livada. Divlji ljiljani podrhtavaju na svežem jutarnjem povetarcu. Divlji ljiljani podrhtavaju... Pogled na prednji deo njegovog pikapa koji izviruje iza kuće vraća mu sve što se dogodilo. Miša, i reč koju je dobio od Miša. Henrijevu kuću, Henrijev studio, njegovu samrtnu poruku. Policajci i islednici su se do sada već razišli, i kuća će biti pusta, puna odjeka mrlja od krvi. Dejl Gilbertson - a verovatno i Braun i Blek iz državne policije - sigurno će ga tražiti. Džek nema želju da se sretne sa državnima, ali želi da razgovara sa Dejlom. Vreme je da ga upozna sa nekim iznenađujućim činjenicama. Ono što Džek ima da saopšti Dejlu ovoga će naterati da zine od čuda, ali treba da se setimo šta je Vojvoda rekao Dinu Martinu o razbijanju jaja i pripremanju kajgane. Ako je verovati Lili Kavano, kada bi Vojvoda progovorio, svi su zastajali da čuju, pa će to morati i Dejl Gilbertson, jer Džek želi uz sebe svoju odanu i odlučnu družinu kada bude putovao kroz Crnu kuću. U prolazu pored Henrijeve kuće, Džek naslanja vrhove prstiju na usne i prevlači ih preko drveta da prenese poljubac. Henri. Za sve svetove, za Tajlera Maršala, za Džudi, za Sofi, i za tebe, Henri Lejdene. Mobilni telefon u kabini 'rama' navodno je sačuvao tri poruke, sve od Dejla, koje Džek briše nasaslušane. U kući, crvene diode telefonske sekretarice trepću 4-4-4,

371

ponavljajući se sa bezobzirnom upornošću gladnog novorođenčeta. Džek pritiska PLAYBACK. Četiri puta zaredom, svaki put očajnijim glasom, Dejl Gilbertson preklinje da mu njegov prijatelj Džek Sojer javi gde se nalazi i izražava svoju veliku želju da razgovara sa pomenutim džentlmenom, uglavnom u vezi ubistva njegovog ujaka i zajedničkog prijatelja, Henrija, ali ne bi škodilo ni da se popriča o jebenoj klanici kod Makstona, zar ne? I tome znači li mu nešto ime Čarls Bernsajd? Džek gleda na sat i, uz misao da vreme na njemu ne može biti tačno, baca pogled na sat u kuhinji. Izgleda da je njegov sat ipak u pravu. Tačno je 5:42 ujutru, i iza ambara Rendija i Kenta Gilbertsona pevac i dalje peva svoje. Odjednom ga obuzima umor, teži od sile teže. U ulici Samner neko bez sumnje dežura na telefonu, ali Dejl sigurno spava u svojoj postelji, a Džek bi da razgovara samo sa Dejlom. Zeva široko otvorenih usta, kao mačka. Pa još nisu ni razneli novine! Skida jaknu i baca je na stolicu pa ponovo zeva, još šire nego malopre. Ono kukuruzište možda ipak nije bilo baš toliko udobno: vrat mu se oseća ušinuto, a leđa ugruvano. Odvlači se uz stepenice, stresa odeću na kanabe u spavaćoj sobi i svaljuje se na krevet. Na zidu iznad kanabeta visi njegov osunčani Ferfild Porter, i Džek se seća kako je Dejl reagovao na njega, one večeri kada su otpakovali i okačili slike. Zaljubio se u tu sliku čim ju je ugledao - za Dejla je verovatno bila novost što uopšte može toliko da uživa u jednoj slici. U redu, razmišlja Džek, ako se izvučemo živi iz Crne kuće, pokloniću mu je. I nateraću ga da je primi: zapretiću da ću da je iscepkam i spalim u peći ako je ne uzme. Reći ću mu da ću je dati Vendelu Grinu! Kapci mu se već sklapaju; zaranja u posteljinu i nestaje, iako to ovaj put nije doslovno, iz ovog sveta. Sanja. Hoda niz varavu, strmu šumsku stazu prema zgradi u plamenu. Dole, sa obe njene strane, komešaju se i glasaju zveri i čudovišta, uglavnom nevidljivi ali tu i tamo izbacujući čvornovatu šaku, bodljikavi rep, crno, skeletalno krilo. Džek sve ovo odseca teškim mačem. Ruka ga boli od napora, a telo mu je umorno i izubijano. Oseća da negde krvari ali ne vidi i ne oseća ranu, već samo sporo slivanje krvi niz noge. Ljudi koji su na početku putovanja bili sa njim svi su mrtvi, a i on - može biti umire. Voleo bi da nije tako sam, jer je prestravljen. Goruća zgrada raste sve više kako joj se približava. Iz nje dopiru krici i jaukanje, a oko nje se prostire groteskni krug pocrnelog drveća i zadimljenog pepela. Ovaj krug se svakog sekunda sve više širi, kao da zgrada polako proždire okolnu prirodu. Sve je izgubljeno, i goruća zgrada i bezdušno stvorenje koje je ujedno njen gospodar i sužanj će trijumfovati, u jednom spaljenom svetu za drugim, i amin. Din-tah, velika peć, koja guta sve na svojem putu. Stabla sa desne strane bolno uvijaju i grče grane, i među tamnim, šiljatim lišćem vlada veliko komešanje. Škripeći, ogromna stabla se klanjaju, a grane se upliću jedna oko druge poput zmija, obrazujući neprobojni zid od sivog, oštrog lišća. Iz tog zida izranja, sa strahotnom sporošću, reljef ispijenog, koščatog lica. Visoko preko metar i po od kose do brade, lice se nadima iz sloja lišća, ljuljajući se levo-desno u potrazi za Džekom. Ono je sve što ga je ikada plašilo, ranjavalo, želelo mu zlo, kako u ovom svetu tako i na Teritorijama. To džinovsko lice isprva maglovito podseća na ljudskog monstruma po imenu Elroj koji je nekada davno pokušao da siluje Džeka u prljavoj

372

kafančini po imenu Outlijeva Točionica, zatim na Morgana od Orisa, pa na Sanlajta Gardenera i Čarlsa Bernsajda, ali u svojem slepom zibanju sa jedne na drugu stranu preklapa i stapa sve ove opake likove u jedan. Najdublji užas pretvara Džeka u kamen. Lice koje izviruje iz sabijenog lišća osmatra strmu stazu, a onda se okreće nazad i prekida svoje neprestano, treperavo osvrtanje sa jedne na drugu stranu. Ostaje okrenuto pravo prema njemu. Slepe oči ga vide, nos bez nozdrva oseća njegov miris. Lišćem struji talas zadovoljstva i lice se naginje napred, postajući sve veće. Nesposoban da se pomeri sa mesta, Džek se osvrće i vidi čoveka koji se raspada kako se pridiže na uskom ležaju. Čovek otvara usta i viče: "D'YAMBA!" Sa podivljalim srcem u grudima i krikom koji zamire pre nego što je napustio grlo, Džek skače iz kreveta i dočekuje se na noge pre nego što je shvatio da se probudio iz sna. Čini mu se da mu celo telo podrhtava. Znoj mu se sliva niz čelo i natapa grudi. Drhtanje postepeno zamire, i on počinje da prepoznaje šta ga zaista okružuje: nikakvo džinovsko lice istureno iz ružnog zida od lišća, već poznato okruženje njegove spavaće sobe. Na zidu naspram njega visi slika koju namerava da pokloni Dejlu Gilbertsonu. Briše lice i smiruje se. Oseća potrebu da se istušira. Sat pokazuje da je 9:47 ujutru. Spavao je četiri sata, i vreme je da započne pripreme. Četrdeset pet minuta kasnije, okupan, odeven i nahranjen, Džek zove policijsku stanicu i traži da razgovara sa Dejlom Gilbertsonom. U 11:25, on i sumnjičavi, tek podučeni Dejl - Dejl koji žarko želi da vidi bilo kakav dokaz za blesavu priču svojeg prijatelja - ostavlja svoja patrolna kola ispod jedinog drveta na parkingu Send Bara i polazi preko vrelog asfalta, pored dva nagnuta 'harlija', prema sporednom ulazu.

373

ČETVRTI DEO

Crna kuća i ono iza

26. Već smo rekli koju o iskliznuću, i suviše je kasno da dalje razrađujemo temu, ali zar vam se ne čini da većina kuća zapravo predstavlja pokušaj da se ono zadrži? Da se u svetu uspostavi barem privid normalnosti i zdravog razuma? Setite se Libertivila, sa pompeznim ali dirljivim imenima ulica - Kamelot i Avalon i Prolaz device Merien. Setite se, takođe, slatke kućice u Libertivilu gde su nekada zajedno živeli Fred, Džudi i Tajler Maršal. Šta je Put Robina Huda broj 16 nego oda običnosti, himna prozaičnosti? Istu bismo stvar mogli da kažemo o domu Dejla Gilbertsona, ili Džekovom, ili Henrijevom, zar ne? O većini domova na teritoriji Frenč Lendinga, zapravo. Rušilački uragan koji je projurio kroz varoš ne menja činjenicu da ove kuće stoje kao grudobrani pred iskliznućem, jednako plemenite koliko su skromne. To su oaze zdravog razuma. Crna kuća - kao Kuća na brdu Širli Džekson, kao grozota sa početka veka u Sietlu, poznata kao Rouz Red - nije normalna. Nije sasvim od ovog sveta. Teško ju je sagledati spolja - oči vas neprestano varaju - ali ako bi neko uspeo da bar na nekoliko sekundi zadrži pogled na njoj, video bi dvospratno zdanje sasvim normalne veličine. Boja jeste neobična - ta mrtvački crna spoljašnjost, gde su čak i prozori premazani crnom farbom - i deluje nekako zgrbljeno, vrebajuće, čime priziva nelagodne sumnje u svoju strukturalnu postojanost, ali kada bi neko mogao da je vidi ogoljenu od svetlaca svih onih drugih svetova, izgledala bi gotovo jednako obična kao Fredova i Džudina kuća... mada možda ne i tako dobro održavana. Iznutra, međutim, stvari stoje drugačije. Iznutra, Crna kuća je velika. Crna kuća je, u stvari, gotovo beskrajna. U svakom slučaju, nije mesto gde je bezopasno izgubiti se, mada se to ljudima povremeno dešava - skitnicama i ponekom nesrećnom odbeglom detetu - i posejana je tragovima njihovog prolaska - krpicama odeće, iz očajanja urezanim porukama na zidovima gigantskih soba čudnih dimenzija, ponegde gomilicom kostiju. Posetilac tu i tamo može da nađe čak i lobanju, sličnu onima koje je reka Hanover izbacila dvadesetih godina prošlog veka, u vreme haranja Frica Harmana. Ne, to nije mesto gde biste poželeli da se izgubite. www.bosnaunited.net

374

Hajde da prođemo kroz sobe i niše i hodnike i zakutke, spokojni u izvesnosti da možemo da se vratimo u spoljni svet, u normalni, iskliznućem nedodirnuti svet kada god zaželimo (ali smo i pored toga nespokojni dok silazimo stepeništima kojima kao da nema kraja i prolazimo hodnicima koji se sužavaju u tačku u daljini). Usput čujemo večito prigušeno brujanje i treskanje nemogućih mašina. Čujemo idiotsko zviždanje neprestanog vetra, bilo napolju ili na spratovima iznad i ispod nas. Povremeno do nas dopre daleko, zavijajuće lajanje kojim se bez sumnje oglašava abalahov pakleni pas, onaj što je došao glave sirotom Mišu. Ili sardonično kreštanje gavrana, i tada znamo da je Gorg takođe ovde - negde. Prolazimo kroz sobe-ruševine i sobe još nameštene bledom i trulom raskoši. Mnoge od njih sigurno su prostranije od kuće u kojoj se kriju. Konačno stižemo do skromnog salona sa vremešnom sofom od konjske dlake i foteljama od izbledelog crvenog somota. U vazduhu se oseća teški miris kuvanja. (Negde u blizini nalazi se kuhinja koju nipošto ne smemo da posetimo... ako želimo da ikada više prespavamo noć bez košmara.) Električne instalacije su ovde stare najmanje sedamdeset godina. Kako je to moguće, pitamo se, ako je Crna kuća sagrađena sedamdesetih godina? Odgovor je jednostavan: veliki deo Crne kuće - najveći deo Crne kuće - postoji mnogo duže. Zastori u ovoj sobi su teški i izbledeli. Da nije požutelih isečaka iz novina, trakom prilepljenih na ružne zelene tapete, ova odaja bi lako mogla da se nalazi u prizemlju hotela Nelzon. Ovo je mesto koje je istovremeno sablasno i banalno, odgovarajuće ogledalo mašte starog monstruma koji se ovde ukopao, koji leži, usnuo, na sofi od konjske dlake, sa grudima košulje zlokobno umrljanim crvenom bojom. Crna kuća nije njegova, iako on u svojoj patološkoj umišljenosti uobražava da jeste (a gospodin Manšan se nije baktao time da ga razuveri). Ova ovde soba, međutim, jeste. Isečci oko njega govore nam sve što želimo da znamo o smrtonosnim interesovanjima Čarlsa 'Cakanog' Bernsajda. JESTE, POJO SAM JE, PRIZNAJE FIŠ: New York Herald Tribune DRUG BILIJA GAFNIJA TVRDI "BILIJA JE ODNEO SIVI ČOVEK, BAUK": New York World Telegram UŽAS GREJS BAD SE NASTAVLJA: FIŠ PRIZNAJE ZLOČIN! Long Island Star FIŠ PRIZNAJE DA JE "PRŽIO I JEO" W. M. GAFNIJA: New York American FRIC HARMAN, TAKOZVANI "KASAPIN IZ HANOVERA", POGUBLJEN ZA UBISTVO 24 OSOBE: New York World VUKODLAK TVRDI: "VODILA ME LJUBAV, A NE POŽUDA." HARMAN OTIŠAO U SMRT BEZ POKAJANJA: The Guardian

375

POSLEDNJE PISMO HANOVERSKOG LJUDOŽDERA: "NE MOŽETE DA ME UBIJETE, VEČNO ĆU DA BUDEM MEĐU VAMA": New York World Vendel Grin bi bio oduševljen ovim materijalom, zar ne? A toga ima još. Bože nam pomozi, ima još toliko toga. Čak je i Džefri Damer ovde, sa izjavom TREBALI SU MI ZOMBIJI. Prilika na sofi počinje da se meškolji i stenje. "Brobudi ze, Berni!" Umesto iz njegovih usta, reči kao da dolaze niotkuda... iako mu se usne pomeraju kao kod drugorazrednog trbuhozborca. Berni stenje. Glava mu se okreće na levu stranu. "Ne... moram spavam. Sve... boli." Glava se okreće desno u znak odbijanja i gospodin Manšan ponovo progovara. "Budize, oni zdižu. Moraž da bremezdiž dedžaga." Glava se okreće na drugu stranu. U snu, Berni veruje da je gospodin Manšan i dalje samo u njegovoj glavi, bezopasan. Smetnuo je da u Crnoj kući stvari stoje drugačije. Lakomisleni Berni, ne zna da je gotovo istrošen! Gotovo, ali još ne sasvim. "Ne mogu... pus'i me... boli stomak... slepac... jebeni slepac ranio me u stomak..." Ali glava se ponovo okreće nazad i glas progovara iz vazduha pored Bernijevog levog uva. Berni se opire, nevoljan da se probudi i suoči sa punim, divljačkim naletom bola. Slepac ga je povredio mnogo teže nego što je u prvom trenutku, dok je još bio vruć, pomislio. Berni uporno ponavlja nametljivom glasu da je dečak na sigurnom tamo gde jeste, da ga nikada neće naći sve i ako uspeju da uđu u Crnu kuću, da će se izgubiti u neznanoj dubini soba i hodnika i lutati dok prvo ne polude a na kraju i pocrkaju. Gospodin Manšan, međutim, zna da se je među njima jedan koji se razlikuje od svih koji su zabasali na ovo mesto. Džek Sojer je već imao prilike da se suoči sa beskonačnim, i to ga čini opasnim. Dečak mora biti izveden kroz sporedni prolaz i u Krajnji Svet, u samu senku Din-taha, velike peći. Gospodin Manšan govori Berniju da će još imati prilike da se omrsi dečakom pre nego što ga preda abalahu, ali ne ovde. Suviše je opasno. Žalimo slučaj. Berni nastavlja da se buni, ali mi znamo da je ovo bitka koju neće dobiti. Ustajali, smradom kuvanog mesa zasićeni vazduh u sobi već počinje da se kovitla, najavljujući dolazak vlasnika glasa. Prvo vidimo vir crnila, pa crvenu mrlju maramu - a zatim i začetke nemoguće izduženog belog lica, na kome dominira jedno jedino, crno ajkulino oko. Ovo je pravi gospodin Manšan, stvorenje koje izvan Crne kuće i njenih začaranih odaja može da obitava samo u Bernijevoj glavi. Uskoro će sasvim biti ovde, i naterati Bernija da se razbudi (mučeći ga ako bude neophodno), i upotrebiti ga dok od njega još može biti koristi. Zato što gospodin Manšan ne može sam da premesti Taja iz njegove ćelije u Crnoj kući. Ali kada se nađe u Krajnjem Svetu - Bernijevom Šeolu - stvari će se promeniti. Berni konačno otvara oči. Njegove kvrgave šake, koje su prolile toliko krvi, sada posežu da opipaju vlagu sopstvene krvi koja natapa košulju. Gleda, vidi šta je tamo procvetalo, i ispušta vrisak užasa i kukavičluka. Ne čini mu se pravedno to što ga je sada, pošto je ubio toliko dece, smrtno ranio slep čovek; ne, to mu se čini strašno i nepravedno.

376

Po prvi put mu se javlja jedna krajnje neprijatna pomisao: šta ako cena koju će morati da plati za stvari koje je radio tokom svoje duge karijere bude još viša? Video je Krajnji Svet; video je Jeguljin Put, koji vijuga kroz njega do Din-taha. Spaljeni, gorući krajolik oko Jeguljinog Puta liči na pakao, a An-tak, Velika Kombinacija, svakako jeste sam pakao. Šta ako i njega čeka takvo mesto? Šta ako... Stomak mu para užasan, parališući bol. Gospodin Manšan, koji se sada već gotovo sasvim materijalisao, pružio je maglovitu, poluprovidnu ruku i okrenuo je u rani koju je Henri naneo svojim skakavcem. Berni pišti. Niz obraze matorog decoubice teku suze. "Nemoj! Boli!" "Onda uradi gago gažeb." "Ne mogu", cvili Berni. "Umirem. Pogledaj koliko je krvi! Misliš da mogu tek tako da izdržim ovo? Imam jebenih osamdeset i pet godina, bre!" "Žalib zludžaj, Bern-Bern... ali dabo brego iba onig goji bogu da di izledže rane." Gospodin Manšan, kao i sama Crna kuća, izmiče pogledu. Treperi, zamućuje se i ponovo izoštrava. To zastrašujuće izduženo lice (koje zaklanja najveći deo njegovog tela, kao naduvena glava karikature iz novina) čas ima dva oka, čas samo jedno. Nekad se čini da mu iz razvučene lobanje izbijaju pramenovi narandžaste kose, a nekad da je ćelav kao Jul Briner. Postojane su samo crvene usne i šiljati zubi iza njih. Berni posmatra svojeg saučesnika sa izvesnom dozom nade. Njegove ruke u međuvremenu nastavljaju da istražuju stomak, koji je sada tvrd i prekriven čvorovima, za koje pretpostavlja da su ugrušci. Kako je moguće da ga je neko tako gadno ozledio? Nije trebalo tako da bude! Nipošto nije trebalo tako da bude! Trebalo je da bude zaštićen! Trebalo je da... "Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan, "da godine zbadnu za debe izdo gao ždo je Izuz Rizd izledžio biža." "Biti ponovo mlad", kaže Berni, i ispušta dubok, hrapav uzdah. Dah mu zaudara na krv i trulež. "E, to bi bilo dobro." "Narabno! Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan, klimajući groteskno nestalnim licem. "Abalag bože do da di da. Ali ja do ne bogu da di obeđam, Džarlze, bundevidze boja bala. Bogu da di obeđam zabo jedno." Stvorenje u crnom večernjem odelu sa crvenom maramom zastrašujuće hitro priskače napred. Njegova dugoprsta šaka ponovo se zavlači u košulju Cakanog Bernsajda, ovaj put se steže u pesnicu, i proizvodi bol koji stari monstrum nije imao pojma da može da postoji... iako ga je toliko zadao nevinima. Smrdljivo lice gospodina Manšana unosi se u Bernijevo. Oko gori. "Ozeđaž li do, Berni? Ozeđaž li, gugavna vređo govana? Ho ho, ha ha, naravno da ozeđaž! Zdego zab de za dzreba! Ago ze odba ne bogrenež, schweinhund, iba da di ig bodžubab iz dog grvavog dela, ho ho, ha ha, i obotab ogo žije! Ubređež zvezdan da ze daviž zobzdvenib dzreviba! Drig goji zam naudžio od zabog Vridza, Vridza Garbana, dog je bio jož blad i zelen! Žda gažež na do? Ođež li da ga dovedež, ili da ze udaviž?" "Dovešću ga!" vrišti Berni. "Dovešću ga, samo prestani, rastrgnućeš me!" "Dovedi ga na zdanidzu. Na zdanidzu, Bern-Bern. Ovaj nije za lizidžnjage, za bacovzge rube - nije za Gobbi-na-dziju. Dajler neđe da drubga grvavib nodžidzaba; on đe za abalaga da radi ovib." Dugački prst sa brutalnim crnim noktom diže se do

377

ogromnog čela i kucka ga iznad oka (Berni na trenutak vidi dva, a onda drugog ponovo nema). "Jazno?" "Jasno! Jasno!" Utroba mu je u plamenu. A šaka u njegovoj košulji nastavlja da uvrće. Jeziva pista Manšanovog lica visi ispred njega. "Na zdanidzu - gde zi doveo zve druge bozebne." "RAZUMEM!" Gospodin Manšan ga pušta. Stupa korak nazad. Srećom po Bernija, ponovo postaje nematerijalan, da se rastvara. Vidi požutele isečke, ali ne iza njega, već kroz njega. Oko, međutim, ostaje da visi u vazduhu, iznad blede mrlje marame. "I bora da nozi gabu. Bozdaraj ze da nozi gabu." Bernsajd svesrdno klima glavom. I dalje se pomalo oseća na 'Moj greh'. "Da, kapu. Kod mene je." "Bribazi, Berni. Zdar zi i ranjen. Dedžag je blad i odžajan. I brz. Ago di bobegne..." Uprkos bolu, Berni se osmehuje. Jedno derište da pobegne od njega! Čak i ako je posebno! Kakva pomisao! "Ne brini", kaže. "Nego... ako budeš pričao sa njim... sa Abalah-dunom... reci mu da još nisam za bacanje. Ako učini da mi bude bolje, neće zažaliti. A ako me podmladi, dovešću mu hiljadu mladih. Hiljadu Rušitelja." Nestajanje. Gospodin Manšan je sada samo sjaj, mlečna nijansa u vazduhu Bernijevog salona duboko u kući koju je ovaj napustio tek kada je shvatio da će mu zaista biti potreban neko da vodi brigu o njemu u godinama na zalasku. "Dovedi bu zabo ovog, Bern-Bern. Dovedi bu zabo ovog, i biđež nagrađen." Gospodin Manšan više nije tu. Berni ustaje i naginje se preko sofe od konjske dlake. Ta radnja mu pritiska stomak, i bol koji proizvodi tera ga da vrisne, ali ga ne zaustavlja. Poseže u tamu i iznosi odrpanu crnu kožnu vreću. Uzima je za kraj i napušta sobu, šepajući i držeći se za krvareći, otečeni trbuh. www.bosnaunited.net A šta je sa Tajlerom Maršalom, koji je na svim ovim stranicama postojao kao nešto tek više od glasine? Koliko je teško bio ozleđen? Koliko je uplašen? Da li je uspeo da sačuva razum? Što se tiče njegovog fizičkog stanja, imao je potres mozga, ali od toga se već oporavlja. Ribar ga je osim toga samo malo gladio po mišici i butinama (jeziv dodir koji Tajlera navodi da pomisli na vešticu u 'Ivici i Marici'). U duši... da li bi vas potreslo kada biste čuli, dok gospodin Manšan goni Bernija dalje, da je Fredov i Džudin sin srećan? Jeste. Srećan je. Zašto i ne bi bio? Nalazi se na Miler Parku. Milvokijski Pivari su ove godine ućutkali sva zakerala, sve ptice zloslutnice koje su graktale da će do Četvrtog jula da se nađu u podrumu. U redu, još je relativno rano, ali Četvrti je došao i prošao a Pivari su se vratili na Miler deleći prvo mesto sa Sinsinatijem. I ozbiljno jure prvo, ponajviše zahvaljujući udaranju Ričija Seksona, koji je prešao u Milvoki iz Klivelndskih Indijanaca i koji je, kako bi to Džordž Redban živopisno iskazao, 'stvarno brao k'ompire'.

378

Jure, dakle, prvo mesto, a Taj je na utakmici! DIVOTA! Ne samo da je na utakmici, već ima mesto u prvom redu. Odmah do njega sedi - pozamašan, oznojen, crvenog lica, sa kingslendskim u jednom ruci a drugom za svaki slučaj zavučenom ispod sedaljke - glavom Veličanstveni Džordž, dernjajući se koliko ga služe ona njegova nepoderiva pluća. Džeromi Bernic iz Pivara upravo je pozvan na prvu bazu u sred najžešće frke, i mada nije sporno da je bek Sinsinatija dobro prihvatio loptu i brzo je se otarasio, takođe nije sporno (bar ne u glavi Džordža Redbana) da je Bernic prošao! Diže se u suton, sa ćelavim temenom koje se presijava, znojavo, sa pivskom penom koja mu se sliva niz uzdignutu podlakticu, blistavih plavih očiju (jasno je da tim očima vidi dosta toga, a možda i sve), i Taj čeka na ono, svi čekaju na ono, i ono dolazi, avatar leta u oblasti Kuli, ono veličanstveno njakanje koje znači da je sve u redu, da je užas dobio šipak, i da je iskliznuće poništeno. "DAJ, BRE, SUDAC, KOJI TI JE? KOOOOJI JEEEE, BREEEE, TEEEEBI MOOOOJ? I SLEPCU JE JASNO DA JE PROŠ'O!" Publika na strani prve baze na taj poklič podivljava, ali niko više od otprilike četrnaestoro ljudi što sede iza panoa na kome piše MILER PARK POZDRAVLJA DŽORDŽA REDBANA I POBEDNIKE OVOGODIŠNJE NAGRADNE IGRE ZA NAVIJAČE PIVARA. Taj poskakuje u mestu, smejući se i mašući svojom kapom Pivara. Ono što stvar čini još carskijom jeste to što je ove godine zaboravio da konkuriše. Pretpostavlja da je njegov otac (ili majka) poslao kovertu... i izvučen je kao jedan od pobednika! Nije osvojio glavnu nagradu, da bude nosač palica Pivarima tokom cele turneje u Sinsinatiju, ali je ono što je osvojio (pored odličnog mesta zajedno sa ostalim dobitnicima), po njegovom mišljenju, još bolje. naravno, Riči Sekson nije Mark Megvajer - niko ne može da raspali po loptici kao Big Mek - ali Sekson ove godine igra bogovski za Pivare, bogovski, a Tajler Maršal je osvojio... Neko ga drma za nogu. Taj pokušava da se otrgne, nevoljan da izgubi ovaj san (ovo nenadmašno pribežište iz užasa koji ga je snašao), ali je ruka nepopustljiva. Trese. Cima i drma. "Budze", reži glas, i san počinje da se zamračuje. Džordž Redban se okreće Taju, i dečak postaje svedok čudesne stvari: oči koje su pre samo nekoliko sekundi bile tako svevideće i bistro plave sada su mutne i prekrivene mlečnom mrenom. Bokca ti, pa on je slep, razmišlja Taj. Džordž Redban je u stvari... "Budze", režeći glas ponavlja. Sada je bliže. San samo što se nije ugasio. Pre nego što dolazi do toga, Džordž mu se obraća. Glas je tih, nimalo nalik na uobičajenu komentatorovu galamu. "Pomoć je na putu", kaže. "Zato samo 'ladno, mačku mali. Samo..." "BudZE, govno malo!" Stisak na članku je drobeći, parališući. Sa jaukom protesta, Taj otvara oči. Tako se vraća u svet, i u našu priču. www.bosnaunited.net Odmah se priseća gde je. Nalazi se u ćeliji sa crvenkasto-sivim rešetkama na sredini kamenom popločanog hodnika osvetljenog električnim sijalicama zaraslim u paučinu. U jednom uglu stoji posuda sa nekakvom kašom. U drugom je kofa u koju

379

bi trebalo da piški (ili da se iskaki ako baš bude morao - do sada, hvala Bogu, nije). U ćeliji se nalazi još samo pocepana stara strunjača sa koje ga je Berni upravo svukao. "U redu", kaže Berni. "Konačno si se probudio. To je dobro. Sad se diži. Na noge, seronjo. Nemam vremena da se jebavam sa tobom." Tajler ustaje. Preplavljuje ga talas vrtoglavice, i mora da se pridrži rukom za glavu. Napipava sunđerasto, skoreno mesto. Dodir sa njom šalje mu munju bola sve do vilica, koje se stiskaju, ali istovremeno otklanja omamljenost. Baca pogled na šaku. Dlan mu je prekriven ljuspicama kraste i osušene krvi. Tu me je udario onom kamenčinom. Da je bilo jače, sad bih svirao harfu. Ali i starac se u međuvremenu nekako povredio. Košulja mu je sva krvava; njegovo smežurano trolovsko lice je voštano i bledo. Iza njega, vrata ćelije stoje otvorena. Taj procenjuje razdaljinu do hodnika, nadajući se da to ne radi previše upadljivo. Ali Berni već dugo igra ovu igru. Već mu je bogoje baleno bogužalo da bobegne na grbabib nožidzaba, oho. Poseže u vreću i vadi crnu spravu sa pištoljskom drškom i vrhom od nerđajućeg čelika. "Znaš šta j' ovo, Tajlere?" pita. "Tejzer22", kaže Taj. "Zar ne?" Berni se kezi, pokazujući patrljke zuba. "Pametan dečko! Dečko koji gleda te-ve, kladio bi' se. Jeste, to je tejzer. Ali posebne vrste - može da obori kravu na trijes' metara. Jesi razumeo? Pokušaš li da utekneš, dečko, srušiću te k'o tonu cigala. Dolaz' 'vamo." Taj izlazi iz ćelije. Ne zna kuda ovaj grozni starac namerava da ga odvede, ali oseća izvesno olakšanje zbog toga što više nije u ćeliji. Strunjača je bila najgora od svega. Zna, odnekud, da nije bio prvo dete koje je plačući zaspalo na njoj, sa bolom u srcu i glavi, niti deseto. Niti, verovatno, pedeseto. "Okren' se levo." Taj se okreće. Starac je sada iza njega. trenutak kasnije, oseća koščate prste kako ga hvataju za desni guz. Nije prvi kako to starac čini (svaki put kada se dogodi ponovo pomišlja na vešticu u 'Ivici i Marici', kako traži od izgubljene dečice da proture ručice iz kaveza), ali je dodir ovaj put drugačiji. Slabiji. Crkni što pre, misli Taj, i ova misao - njena hladna pribranost - veoma podseća na Džudi. Crkni što pre, starče, da ne moram ja. "Ovaj je moj", kaže starac... ali zvuči kao da je bez daha, i ne više sasvim siguran u sebe. "Pola ću da ispečem, a ostatak da ispržim. Sa slaninom." "Ne verujem da ćete moći mnogo da pojedete", kaže Taj, iznenađen smirenošću svoga glasa. "Izgleda da vam je neko dobro provetrio trb..." Čuje se pucketanje, praćeno strašnim, drhtavim osećajem pečenja u njegovom levom ramenu. Taj vrišti i posrće prema zidu preko puta vrata ćelije, pokušavajući da se prihvati za ranjeno mesto, trudeći se da ne zaplače, nastojeći da se prihvati za bar malo od onog divnog sna o gledanju utakmice u društvu Džordža Redbana i 22

taser – tejzer, džepno oružje za ličnu odbranu koje napadača odbija električnim udarom

380

ostalih pobednika na konkursu za navijače Pivara. Zna da je ove godine zaista zaboravio da učestvuje, ali takve stvari u snovima nisu važne. To je ono što je najlepše u njima. O, to stvarno opasno boli. Uprkos svim naporima - i nasleđu Džudi Maršal u njemu - suze počinju da teku. "'Oš još jedan?" stenje starac. Zvuči bolesno i histerično, a čak i klinac kao Taj zna da je to opasna kombinacija. "'Oš još jedan, tek da te ne bije baksuz?" "Ne", dahće Taj. "Nemojte više, molim vas." "Onda polazi! I nemoj više da si laj'o!" Taj počinje da hoda. Negde se čuje kako kaplje voda. Negde, jedva čujno, čuje kreštanje gavrana koje liči na smeh - verovatno onog istog koji ga je namamio, i pomišlja kako bi bilo dobro da pozajmi Ebijevu dvadesetdvojku i da mu raznese ono opako crno perje. Ali Džordž Redban mu je rekao da je pomoć na putu, a stvari koje čuješ u snu ponekad umeju da se ostvare. To mu je jednom prilikom rekla njegova majka, mnogo pre nego što je počela da brka lončiće. Stižu do stepeništa koje beskrajno kruži naniže. Iz dubine dopiru miris sumpora i jara. Čuje nešto što liči na krike i jauke. Klopotanje mašinerije je glasnije. Čuju se i zlokobni krckavi zvuci koji bi mogli da budu od kaiša i lanaca. Taj zastaje, uveren da će ga starac ponovo opržiti samo ako bude morao. Zato što bi Taj mogao da padne niz ovo dugačko spiralno stepenište. Mogao bi da udari ono mesto na glavi koje mu je starac već načeo kamenom, ili da slomi vrat, ili da se sunovrati preko ivice. A starac ga, bar za sada, želi živog. Taj ne zna zašto, ali zna da ga osećaj ne vara. "Kuda idemo, gospodine?" "Saznaćeš", kaže Berni svojim stegnutim, zadihanim glasom. "I ako misliš da ne smem da te šoknem dok si na stepenicama, prijatelju moj mali, grdno se varaš. Polazi sada." Tajler Maršal polazi niz stepenice, i spušta se pokraj ogromnih galerija i balkona, u krug i naniže. Vazduh nekad zasmrdi na truo kupus. Nekad na dogorele sveće. Nekad na vlažnu trulež. Izbrojivši stotinu i pedeset stepenika, prestaje da broji. Butine mu sevaju. Iza njega, starac sopće, a dvaput se i spotiče, psujući i pridržavajući se za prastaru ogradu. Padni, starče, navija Taj u glavi. Padni i crkni, padni i crkni. Ali na kraju ipak stižu do dna. Stižu u kružnu odaju sa tavanicom od prljavog stakla. Iznad njih visi sivo nebo kao nekakva prljava vreća. Iz razbijenih posuda razlivaju se puzavice, pipajući gladnim pipcima preko poda od slomljenih narandžastih cigala. Ispred njih nalaze se otvorena dvokrilna vrata - Taj misli da ih takva vrata zovu francuska. Iza njih je trošni trem okružen drevnim stablima. Neka od njhi su palme. Druga - sa visećim, užastim lijanama - mogla bi da budu banjani. Ostala ne prepoznaje. Jedna stvar je sigurna: više nisu u Viskonsinu. Na tremu stoji predmet koji vrlo dobro poznaje. Nešto što pripada njegovom svetu. Oči Tajlera Maršala ponovo se pune suzama na taj prizor, kao da je u nekoj potpunoj tuđini ugledao poznato lice.

381

"Stoj, majmunče." Starac zvuči kao da se guši. "Okreni se." Poslušavši ga, raduje ga što vidi da se mrlja na starčevoj košulji još više proširila. Potočići krvi sada mu se pružaju sve do ramena, a pojas šljampavih starih farmerki postao je blatnjavo crn. Ali ruka koja drži tejzer i dalje je čvrsta kao kamen. Bog te ubio, razmišlja Tajler. Bog te ubio i đavo te odneo. Starac je spustio vreću na stočić. Na trenutak samo stoji, hvatajući vazduh. Zatim počinje da pretura po vreći (unutra muklo zvecka nešto metalno) i vadi meku smeđu kapu. Od one vrste koju momci poput Šona Konerija ponekad nose u filmovima. Starac mu je pruža. "Stavi je. I ako probaš da me uhvatiš za ruku, šoknuću te." Tajler stavlja kapu. Njegove prste, koji očekuju teksturu antilopa, iznenađuje nešto metalasto, gotovo kao aluminijumska folija. Oseća neprijatno zujanje u ruci, nešto kao blažu verziju strujnog udara iz tejzera. Molećivo gleda u starca. "Moram li?" Berni diže tejzer i otkriva zube u nemom kezu. Taj sa oklevanjem navlači kapu. Zujanje mu sada ispunjava glavu. Na trenutak ne može da misli... a onda osećaj prolazi, ostavivši sa neobičnom slabošću u mišićima i sevanjem u slepoočnicama. "Posebnim dečacima trebaju posebne igračke", kaže Berni, i to zvuči kao bozebne dedžage, bozebne igradžge. Kao i uvek, apsurdni akcent gospodina Manšana ostavio je traga, odebljao prizvuk južnog Čikaga koji je Henri prepoznao na snimku poziva na 911. "E, sada možemo napolje." Zato što sa kapom nisam opasan, razmišlja Taj, ali se ta pomisao razbija i otplovljava dalje gotovo odmah čim se pojavila. Pokušava da se seti očevog imena, i ne uspeva. Pokušava da se seti imena onog đavolskog gavrana i ni to ne uspeva - zar nije bilo nešto kao Korgi? Ne, to je vrsta psa. Kapa ga ometa, shvata, što joj i jeste svrha. Sada prolaze kroz otvorena vrata na trem. Vazduh je zasićen mirisima drveća i žbunja koje opkoljava zadnji deo Crne kuće, teškim i zagušljivim. Nekako mesnatim. Sivo nebo se čini dovoljno nisko da može da se dodirne. Taj oseća sumpor i nešto gorko i električno i sočno. Zvuk mašinerije je ovde napolju mnogo glasniji. Stvar koju je Taj prepoznao i koja stoji na slomljenim ciglama jeste E-Z-Go, terensko vozilo za golf. Model 'Tajger Vuds'. "Moj tata ih prodaje", kaže Taj. "Kod Golca, gde radi." "A odakle misliš da je ovo, seronjo? Upadaj. Za volan." Taj ga zapanjeno gleda. Njegove plave oči, verovatno zahvaljujući dejstvu kape, postale su zakrvavljene i poprilično zbunjene. "Premlad sam da vozim." "O, snaći ćeš se. Beba bi mogla da vozi ovu bebicu. Sedaj za volan." Taj postupa kao što mu je rečeno. U stvari, upravo je ovakva vozio na parkingu kod Golca, sa ocem koji je budno sedeo pored njega. Sada se ovaj grozni starac smešta na to isto mesto, stenjući i držeći se za probušeni trbuh. U drugoj ruci drži tejzer, sa čeličnim vrhom uperenim u Taja.

382

Ključ je u starteru. Taj ga okreće. Baterija ispod se sa škljocajem uključuje. Svetlo sa natpisom CHARGE na komandnoj ploči svetli, jarko zeleno. Sada treba samo da pritiska pedalu gasa. I da upravlja, naravno. "Do sad je dobro", kaže starac. Sklanja desnu ruku sa stomaka i pokazuje okrvavljenim prstom. Taj vidi stazu od svetlijeg šljunka - nekada, pre nego što je zarasla u drveće i čestar, verovatno je bila prilazni put - koja se udaljava od kuće. "Kreći sad. Al' polako. Ubrzaš li, pržim te. Pokušaš li da nas sudariš sa nečim, slomiću ti ruku, pa ćeš da voziš jednom." Taj daje gas. Vozilo sa trzajem kreće napred. Starac biva bačen napred, psuje i preteći maše tejzerom. "Bilo bi lakše kada ne bih imao kapu", kaže Taj. "Molim vas, siguran sam, ako biste mi dopustili da..." "Ne! Kapa ostaje! Teraj!" Taj pažljivije pritiska pedalu. E-Z-Go prelazi preko trema, krckajući novim gumama krhotine cigala. Odskaču spuštajući se sa niskog stepenika i nastavljaju stazom. Teško lišće - vlažno je kao da je znojavo - češe se o Tajlerove mišice. Sa trzajem se izmiče. Vozilo se zanosi. Berni mu gura tejzer u rebra, režeći. "Sledeći put ćeš da popiješ struju! Obećavam ti!" Preko zaraslog šljunka puzi zmija, vijugajući, i Taj ispušta uplašen jauk kroz stisnute zube. Ne voli zmije, nije smeo da dodirne bezopasnu malu beloušku koju je gospođa Loučer donela u školu, a ova stvar je velika kao piton, sa rubinskim očima i očnjacima koji joj čeljusti drže večito iskežena. "Samo vozi!" Tejzer mu se njiše pred licem. Od kape mu zuji u ušima. U glavi. Staza skreće levo. Zalaze ispod nekakvog nadnesenog stabla sa krošnjom koja kao da se sastoji od pipaka. Vrhovi pipaka golicaju Tajeva ramena i naježeni, nakostrešeni potiljak. Našššš dečkooo... Čuje ovo u glavi uprkos kapi. Tiho, iz daljine, ali čuje. Našššš deč-kooo...jessssteee... našššš... Berni se kezi. "Čuješ ih, zar ne? Sviđaš im se. Kao i meni. Ovde smo svi prijatelji, znaš?" Kez se pretvara u grimasu. Ponovo se hvata za krvavi trbuh. "Prokleta slepa budala!" stenje. Tada, odjednom, drveća više nema. Vozilo izbija na sumornu, suvu ledinu. Žbunje se proređuje i Taj vidi da napred potpuno ustupa mesto kamenjaru: pod neveselim sivim nebom dižu se i spuštaju brda. Gore lenjo kruži nekoliko ogromnih ptica. Čupavo stvorenje oborenih ramena teturavo prelazi preko uske staze i nestaje sa vidika pre nego što Taj uspeva da vidi šta je... mada nije naročito želeo ni da sazna. Bruj i tutnjava mašinerije postaju glasniji, potresajući tlo. Gruvanje maljeva za nabijanje; škrgutanje prastarih zupčanika; cvilež točkova. Tajler oseća kako mu volan podrhtava u rukama. Staza se ispred njih uliva u široki put od nabijene zemlje. Duž njegove suprotne strane pruža se zid od oblog belog kamenja. "To što čuješ je elektrana Grimiznog Kralja", kaže Berni. Govori sa ponosom, ali ispod njega ima i poprilično straha. "Velika Kombinacija. Na njenim prenosnim

383

kajišima umrlo je milion dece, a bezbroj njih ima tek da dođe, koliko ja znam. Ali to nije predviđeno za tebe, Tajlere. Ti ćeš možda još da imaš budućnost. Naravno, pošto ja uzmem svoj deo. O, da." Njegova krvlju umrljana ruka poseže i miluje gornji deo Tajlerove stražnjice. "Dobar agent ima pravo na deset odsto provizije. Čak i ovaj matori lešinar to zna." Ruka se povlači. Dobro je. Taj je osećao da će da počne da vrišti, i zadržavao je taj zvuk samo tako što je zamišljao da sedi na Miler Parku, sa starim dobrim Džordžem Redbanom. Da sam se zaista prijavio na konkurs, razmišlja, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Ali ne veruje zaista u to. Neke stvari su jednostavno pisane da se dogode. Pisane. Nada se samo da ono što ovo užasno matoro stvorenje želi nije jedna od njih. "Skreni levo", stenje Berni, i zavaljuje se u sedište. "Još tri milje. Otprilike." Okrenuvši volan u levo, Tajler shvata da trake izmaglice koje se dižu iz zemlje uopšte nisu magla, već trake dima. "Šeol", kaže Berni, kao da mu čita misli. "A ovo je jedini put kroz njega - Jeguljin Put. Siđeš li s njega, naići ćeš na stvari koje će da te raskomadaju samo zato da čuju kako vrištiš. Prijatelj mi je rek'o 'de da te vodim, al' bi moglo da dođe do baledzge promene plana." Njegovo od bola iskrivljeno lice dobija naduren izraz. Taj smatra da tako izgleda naročito glupo. "Povredio me je. Čup'o mi creva. Ne verujem mu." I nastavlja jezivim detinjim pevuckanjem: "Karl Birston ne veruje gospodinu Manšanu! Ne više! Ne više!" Taj ništa ne govori. Usredsređuje se na to da održava vozilo na sredini Jeguljinog Puta. Rizikuje da se osvrnem ali je kuća, u svojem efemernom obilju tropskog rastinja, već zaklonjena prvim erodiranim brdom. "Dobiće svoje, al' prvo ću ja da uzmem ono što je moje. Čuješ li me, mali?" Pošto Taj ne odgovara, Berni preti tejzerom. "Čuješ li me, seronjo majmunski?" "Da", kaže Taj. "Da, naravno." Što već jednom ne crkneš? Bože, ako te ima, što mu ne staviš prst na pokvareno srce i zaustaviš ga? Berni ponovo progovara, ovaj put lukavim glasom. "Gled'o si onaj zid tamo preko, al' nisi dovoljno dobro gled'o. Bolje ždrakni još jednom." Tajler gleda preko starca koji se srozao na sedištu. Na trenutak ne shvata... a onda mu postaje jasno. Krupno belo kamenje koje se pruža u beskraj duž Jeguljinog Puta uopšte nije kamenje. To su lobanje. Kakvo je ovo mesto? Gospode, koliko mu nedostaje majka! Kako bi se vratio kući! Ponovo rasplakan, sa glavom u kojoj je mutno i zuji ispod kape koja liči na štof ali nije, Taj vozi terensko vozilo za golf sve dublje i dublje u zemlje u peći. U Šeol. Spas - ili pomoć bilo kakve vrste - se čini dalje nego ikada. 27.

384

U trenutku kada Džek i Dejl stupaju u klimatizovanu hladovinu, u Send Baru je samo troje ljudi. Nosonja i Dok sede za šankom, sa bezalkoholnim pićima ispred sebe - najpouzdaniji mogući znak da se sprema propast sveta, razmišlja Džek. Duboko pozadi u senkama (još malo dalje i našao bi se u primitivnoj kuhinji lokala), muva se Smrdljivi Sir. Dvojica motordžija šalju opasne vibracije, i Smrdljivi se drži na bezbednom odstojanju. Pod jedan, ovo je prvi put da vidi Nosonju i Doka bez Miša, Sonija o Kajzera Bila. Pod dva... o Bože, evo i onog detektiva iz Kalifornije i jebenog šefa policije. Džuboks je u mraku i tih, ali je televizor uključen i Džek nije iznenađen što vidi da se u današnjem Filmskom matineu daje nešto u čemu igraju njegova majka i Vudi Strod. Pokušava da se seti imena filma, i trenutak kasnije mu dolazi: Dželatski ekspres. "Bolje da se ne mešaš, Bea", govori Vudi - Lili u ovom filmu igra bostonsku naslednicu Beatris Lodž, koja dolazi na zapad i postaje odmetnica, uglavnom iz inata prema uskogrudom ocu. "Ovo bi moglo da bude bandino poslednje jahanje." "Fino", kaže Lili. Glas joj je tvrd, oči još tvrđe. Film je bezvredan, ali je ona, kao i uvek, savršeno odigrala lik. Džek ne može da se malo ne osmehne. "Šta je smešno?" pita ga Dejl. "To što je čitav svet poludeo?" Na TV-u, Vudi Strod kaže: "Šta je tu fino? Čitav svet je poludeo." Džek Sojer veoma tiho kaže: "Bar ćemo skupo da prodamo kožu. Neka nas dobro zapamte." Na ekranu, Lila istim rečima odgovara Vudiju. Njih dvoje se spremaju da se ukrcaju na dželatski ekspres, i uskoro će da se kotrljaju glave - dobrih, rđavih i ružnih. Dejl zapanjeno zuri u prijatelja. "Znam većinu njenih replika", kaže Džek, gotovo kao da se izvinjava. "To je ipak bila moja majka." Pre nego što Dejl uspeva da odgovori (pod pretpostavkom da ima šta da odgovori), Džek se pridružuje Nosonji i Doku za šankom. Gleda u sat na sat sa reklamom za Kingslendsko Svetlo pored televizora: 11:40. Uskoro će podne - ovakve stvari se ionako uvek dešavaju tačno u podne, zar ne? "Džek", kaže Nosonja, i klima mu glavom. "Kako je, ortak?" "I nije tako loše. Jeste li se opremili?" Dok zadiže prsluk, i otkriva dršku revolvera. "Kolt, devetka. Noske ima isti ovakav. Valjana stvar, sa dozvolom i svim što treba." Gleda u Dejla. "Ideš i ti?" "Ovo je moj grad", kaže Dejl, "a Ribar mi je upravo ubio ujaka. Nisam razumeo mnogo od toga što mi je Džek ispričao, ali ovo bar znam. A ako on kaže da postoje izgledi da spasimo Džudinog malog, valjalo bi da pokušamo." Baca pogledom prema Džeku. "Doneo sam ti službeni revolver. Jedan od onih 'ruger' automatika. Napolju je u kolima." Džek odsutno klima glavom. Ne pozdaje se previše u pištolje, jer će se tamo preko gotovo sigurno pretvoriti u nešto drugo. U koplja, možda, ili džilite. Možda čak u praćke. Biće to Dželatski ekspres - poslednje jahanje Sojerove bande - ali ne

385

veruje da će mnogo ličiti na ono iz ovog starog filma iz šezdesetih. Što ne znači da neće uzeti 'ruger'. Možda bude posla za njega na ovoj strani. Nikad se ne zna, zar ne? "Uzjahujemo?" Nosonja pita Džeka. Oči su mu duboko utonule u duplje, pogled posednut. Džek pretpostavlja da se Noske nije naspavao. Gleda u sat na zidu i zaključuje - makar bilo iz čistog sujeverja - da ipak ne želi još da krene u Crnu kuću. Napustiće Send Bar kada se kazaljke na 'kingslendskom' satu poklope na dvanaest, ni pre ni posle. U veštičji sat Garija Kupera. "Uskoro", odgovara. "Imaš li mapu, Nosonjo?" "Imam, ali mi se čini da ti nije zaista potrebna, zar ne?" "Može biti", priznaje Džek, "ali hoću potpuno da se osiguram." Nosonja klima glavom. "Tu se slažemo. Posl'o sam žensku kod mame u Ajdaho. Posle onoga što se dogodilo sirotom Mišku, nisam morao mnogo da je nagovaram. Nikad je pre nisam slao od kuće, čoveče. Čak ni onomad kad smo se dokačili sa Paganima. Al' od ovog me 'vata gadna prpa." Načas okleva, pa otvara dušu. "Osećam da niko od nas neće da se vrati živ odande." Džek spušta šaku na Nosonjinu mesnatu podlakticu. "Nije kasno da se povučeš. Neću ti zameriti zbog toga." Nosonja razmišlja o ovome, pa odmahuje glavom. "Ejmi mi ponekad dolazi u snove, i pričamo. Kako da je pogledam u oči ako ne budem bio tamo zarad nje? Ne, čoveče, ostajem." Džeka gleda u Doka. "Ja sam uz Nosketa", kaže Dok. "Nekad jednostavno moraš da staneš na belegu. A posle onoga što se dogodilo Mišu..." Sleže ramenima. "Sam Bog zna da li smo zakačili istu stvar od njega. Ili dok smo se jebavali tamo oko kuće. Budućnost lako može da bude kratka, ovako ili onako." "Kako se završilo ono sa Mišem?" pita Džek. Dok se kratko smeje. "Baš kao što je rekao. Oko tri ujutru, starog Miška smo jednostavno isprali u slivnik. Bila je ostala samo pena i kosa." Mršti se kao da mu se buni želudac, i brže-bolje isprija kolu iz čaše. "Ako ćemo nešto da radimo", otima se Dejlu, "hajde već jednom da počnemo." Džek gleda u sat. Jedanaest i pedeset. "Još malo." "Ne plašim se da umrem", iznenada se javlja Nosonja. "Ne plašim se čak ni onog đavolskog psa. Dokazali smo da ga je moguće povrediti ako ga dovoljno nafiluješ olovom. Plašim se samog jebenog mesta. Vazduh postane nekako gust. Boli te glava, a mišići onemoćaju." I dodaje, sa savršeno dobrim britanskim akcentom: "A to nipošto nije mamurluk, momče staro." "Meni je najgori onaj osećaj u utrobi", kaže Dok. "To, i...." Ne dovršava. Nikada ne pominje Dejzi Temperli, devojku koju je ubio sa par pogrešnih poteza mastilom na receptu, ali je sada vidi jednako jasno kao one kobojagi-kauboje na ekranu televizora. Bila je plavokosa. Smeđih očiju. Ponekad bi je nasmejao (čak i kada je bila u bolovima), pevajući joj onu pesmu Vana Morisona, o devojci smeđih očiju. "Idem zbog Miša", kaže. "Moram. Ali to mesto... potpuno je bolesno. Ti to ne znaš, čoveče. Možda misliš da razumeš, ali nije tako."

386

"Razumem više nego što misliš", kaže Džek. Njegov je red da zastane, da promisli razloge. Da li se Nosonja i Dok sećaju reči koju je Miš izgovorio pre nego što je umro? Sećaju li se d'yambe? Trebalo bi, bili su tamo, videli su kako knjige klize sa police i lebde u vazduhu kada je izgovorio reč... ali je gotovo siguran, ako bi ih sada pitao, da bi ga upitno, ili čak bez razumevanja pogledali. Delom zato što se d'yamba teško pamti, isto kao tačan položaj staze koja vodi sa normalnog puta broj 35 u iskliznuće, do Crne kuće. Najviše, ipak, zato što je reč namenjena njemu, Džeku Sojeru, Filovom i Lilinom sinu. A on je vođa Sojerove bande zato što je drugačiji. Zato što je putovao, a putovanje širi vidike. Koliko od ovoga treba da im kaže? Verovatno ništa. Ali potrebno je da veruju, a da bi se to dogodilo mora da izgovori Miševu reč. Zna, u srcu, da treba da bude oprezan kada je koristi - d'yamba je kao pištolj; možeš iz nje da pucaš samo dotle dok ne škljocne, prazna - i ne želi da je upotrebi ovde i sada, daleko od Crne kuće, ali će to ipak da učini. Zato što oni moraju da poveruju. Ako ne budu verovali, njihov hrabri pohod da izbave Taja verovatno će se završiti tako što će klečati u dvorištu ispred Crne kuće, krvareći iz nosa i očiju, povraćajući i pljujući zube u otrovni vazduh. Džek može da im kaže da najveći deo otrova potiče iz njihovih umova, ali reči su jeftine. Potrebno je da veruju. Osim toga, tek je jedanaest i pedeset tri. "Lesteru", zove. Barmen je dotle stajao, zaboravljen, kod vrata kuhinje. Ne zato da bi prisluškivao - predaleko je za to - već zato što se trudio da ostane neprimećen. Sada mu se čini da se to ipak dogodilo. "Imaš li meda?" pita Džek. "M-meda?" "Jeste, meda, koji prave pčele, Lesteru. Ledomati prave led, a pčele prave med." U Lesterovim očima pojavljuje se nešto nalik razumevanju. "A, to. Ima meda. Koristim ga kad pripremam 'kentakijska bekstva'. Takođe..." "Donesi ga na šank", kaže mu Džek. Dejl se nestrpljivo meškolji. "Ako je vreme tako dragoceno kao što tvrdiš, Džek..." "Ovo je važno." Posmatra Lestera Muna kako spušta plastičnu bočicu na istiskivanje sa medom na šank i hvata sebe kako misli na Henrija. Kako bi Henri uživao u džepnom čudu koje se sprema da izvede! Ali za Henrija, naravno, ne bi ni bilo potrebno da izvodi takav trik. Ne bi bilo potrebno da troši dragocenu energiju magične reči. Zato što bi Henri odmah poverovao, isto kao što je verovao da je u stanju da odveze automobil od Trempeloa do Frenč Lendinga - ma do jebenog meseca, ako treba - samo ako bi neko smeo da mu pruži priliku i ključeve kola. "Ja ću vam ga doneti", kaže Lester odvažno. "Ne bojim se." "Samo ga odloži na kraj šanka", kaže mu Džek. "To će biti dovoljno." Lester postupa kako mu je rečeno. Boca je u obliku medveda. Stoji tamo u u zraku svetlosti još malo pa podnevnog sunca. Na ekranu televizora je počela pucnjava. Džek je ignoriše. Ignoriše sve, usredsredivši um jednako usko i blistavo

387

kao što je tačka svetlosti propuštene kroz uveličavajuće staklo. Na trenutak pušta da ta tesna žiža ostane prazna, a onda je ispunjava jednom jedinom reči: (D'YAMBA) Istog trenutka čuje duboko zujanje. Ovo se pojačava u brujanje. Nosonja, Dok i Dejl gledaju oko sebe. Na trenutak se ništa ne događa, a onda se sunčani dovratak osvetljava. Efekat je gotovo isti kao da je u Send Bar uplovio veoma mali kišni oblak Smrdljivi Sir kratko i pridavljeno ciči i uzmiče mašući rukama. "Ose!" viče. "To su ose! Spasavajte se!" Ali to nisu ose. Dok i Lester Mun to možda ne uviđaju, ali su i Nosonja i Dejl Gilbertson momci sa sela. Prepoznaju pčele kada ih vide. Džek za to vreme gleda samo u roj. Po čelu mu je izbio znoj. Iz sve snage se koncentriše na ono što pčele treba da urade. Roje se oko bočice meda, tako gusto da ova gotovo nestaje. Njihov bruj se pojačava, i bočica počinje da se diže, zibajući se kao minijaturni projektil sa sjebanim sistemom za navođenje. Onda, polako, počinje da se njiše na putanji prema Sojerovoj bandi. Bočica lebdi na jastuku pčela dvadesetak centimetara iznad bara. Džek pruža šaku i otvara je. Bočica stiže do nje i spušta mu se na dlan. Džek sklapa prste. Pristajanje obavljeno. Pčele mu se na trenutak roje oko glave, nastojeći zujanjem da nadjačaju Lili, koja viče: "Onog visokog ostavite meni! To je taj što je silovao Stelu!" Roj se rasteže prema vratima, i nestaje. Sat Kingslendskog Svetlog pokazuje 11:57. "Sveta Marijo, majko Božja", šapuće Nosonja. Oči su mu ogromne, skoro iskaču iz duplji. "Reklo bi se da si do sada krio svoju svetlost pod buretom", kaže Dejl. Glas mu podrhtava. Sa kraja šanka dopire meki tresak. Lester 'Smrdljivi Sir' Mon se, po prvi put u životu, onesvestio. "Sada možemo da pođemo", kaže Džek. "Nosonjo, ti i Dok ćete da vodite. Mi ćemo vas pratiti u Dejlovim kolima. Kada stignete do staze i znaka ZABRANJEN PROLAZ, ne skrećite na nju. Samo parkirajte mašine. Ostatak puta ćemo da pređemo kolima, ali ćemo prvo da nanesemo malo ovoga ispod nosa." Džek pokazuje bočicu na istiskivanje. To je plastična verzija Vinija Pua, malo zaprljana oko sredine, gde je Lester prihvata i steže. "Možda čak da uguramo malo i u nozdrve. Malo je lepljivo, ali je bolje od eksplozivnog povraćanja." U Dejlovim očima pojavljuje se razumevanje i odobravanje. "Kao kad naneseš 'viks' ispod nosa na mestu ubistva", kaže. Ovo nema nikakve sličnosti sa tim, ali Džek klima glavom. Zato što se radi o verovanju. "Hoće li pomoći?" sumnjičavo pita Dok.

388

"Da", odgovara Džek. "I dalje ćete osećati neugodnost, u to nema sumnje, ali će biti blaga. Potom ćemo da pređemo u... pa, na drugo mesto. Posle toga ništa više neće biti izvesno." "Mislio sam da je klinac u kući", kaže Nosonja. "Mislim da su ga premestili. A kuća... je zapravo neka vrsta crvotočine. Koja vodi u drugi..." Reč koja mu je na jeziku glasi svet, ali nekako ne veruje da se radi o svetu, ne u istom smislu kao Teritorije. "Drugde." Na TV-u, Lili je upravo pogodio prvi od pet ili šest metaka. U ovom filmu gine, i Džek je kao dete mrzeo što se tako završava, ali je bar pala uzvraćajući vatru. Povlači nekoliko gadova sa sobom, uključujući onog visokog koji je silovao njenu prijateljicu, i to je dobro. Džek se nada da će imati priliku da učini isto. Najviše se, međutim, nada da će uspeti da vrati Tajlera Maršala majci i ocu. Pored televizora, brojke na satu se menjaju sa 11:59 na 12:00. "Hajdemo, momci", kaže Džek Sojer. "Sedlajte i uzjahujte." www.bosnaunited.net Nosonja i Dok uzjahuju svoje gvozdene konje. Džek i Dejl polako idu prema kolima šefa policije, ali staju jer na parking Send Bara doleće 'ford eksplorer', klizajući se po šljunku i jureći prema njima, dižući petlov rep prašine u letnji vazduh. "Oh Bože", mrmlja Dejl. Džek na osnovu premale kape za bezbol koja smešno čuči na vozačevoj glavi prepoznaje Freda Maršala. Ali ako Tajev otac veruje da će se priključiti spasilačkoj misiji, bolje da ponovo razmisli. "Hvala Bogu da sam vas zatekao!" viče Fred dok maltene pada na glavu iz kamioneta. "Hvala Bogu!" "Ko je sledeći?" pita Dejl blago. "Vendel Grin? Tom Kruz? Džordž Dabl-ju Buš, ruku pod ruku sa mis jebenog sveta?" Džek ga jedva čuje. Fred s mukom diže dugačak zavežljaj sa poda kamioneta, i Džek smesta postaje radoznao. Stvar u tom zavežljaju mogla bi da bude puška, ali zbog nečega da veruje da je to. Najednom se oseća kao bočica meda koju nose pčele, više kao objekt nego kao subjekt. Polazi napred. "'Ej, brate, 'ajdemo!" viče Nosonja. Ispod njega, 'harli' počinje da grmi. "'Ajde da..." Nosonja tada ispušta jauk. Kao i Dok, koji se trza tako silovito da gotovo odbacuje motor, koji mu brunda između butina. Njih dvojica na trenutak izgledaju kao da igraju sa dugačkim umotanim predmetom koga im je Fred doneo, ili da se otimaju oko njega. Samo Dejl Gilbertson - koji nije bio na Teritorijama, niti u blizini Crne kuće, i koji nije Tajev otac - ostaje pošteđen. Ali i on oseća kako mu se nešto diže u glavi, nešto kao unutrašnji poklič. Svet podrhtava. Odjednom se čini da se sastoji od više boja, više dimenzija. "Šta je to bilo?" viče. "Dobro ili loše? Dobro ili loše? Šta se bre ovde događa?" Na trenutak niko od njih ne odgovara. Suviše su ošamućeni da bi mogli. www.bosnaunited.net Dok roj pčela nosi bočicu sa medom iznad šanka u drugom svetu, Berni naređuje Taju Maršalu da se okrene prema zidu, bogamu, neka se samo okrene prema zidu.

389

Nalaze se u prljavoj šupi. Treskanje mašinerije sada je mnogo bliže. Taj takođe čuje krike i promuklu viku i nešto što može da bude samo praskanje bičeva. Sasvim su se približili Velikoj Kombinaciji. Taj ju je video, džinovsku izukrštanu skalameriju od metala koja se diže u oblake iz zadimljene jame oko pola milje dalje na istok. Liči na ludačku predstavu o neboderu, goldbergovsku zbirku čunkova i kablova i pokretnih traka i platformi kojoj pogon daju teturave dece što pokreću trake i vuku velike poluge. Iz nje izbija crvenkasti, smrdljivi dim. Dok je vozilo još išlo zemljanim putem, sa Tajem za volanom i Bernijem koji je iskrivljeno ležao na putničkom sedištu sa uperenim tejzerom, pokraj njih su dvaput prošle čete nakaznih zelenih ljudi. Crte lica bile su im izbrisane, koža oklopljena i krljuštava. Nosili su primitivne kožne tunike sa kojih su mestimično još visili pramenovi krzna. Većina je nosila koplja; nekoliko ih je imalo bičeve. Nadzornici, rekao je Berni. Staraju se da se točkovi napretka okreću. Počeo je da se smeje, ali se smeh pretvorio u ječanje, a ječanje u oštar i pridavljen vrisak bola. Samo tako, pomislio je Taj hladno. A onda je po prvi put upotrebio omiljenu psovku Ebija Vekslera: Crkni što pre, mamu ti jebem. Otprilike dve milje od zadnjeg dvorišta Crne kuće, stigli su do ogromne drvene platforme koja se dizala levo od njih. Iz nje se dizalo nešto nalik na skelu. Od vrha te stvari pružala se, skoro do puta, dugačka prečka. Sa nje je visilo više iskrzanih konopaca, ljuljajući se na vrelom i sumpornom povetarcu. Ispod platforme, na mrtvom tlu koje nikada nije osetilo sunce, dizale su se gomile kostiju i vekovne bele prašine. Na jednom mestu bila je velika gomila cipela. Zašto bi zadržavali odeću, a ostavljali cipele bilo je pitanje na koje Taj verovatno ne bi uspeo da odgovori čak i da nije nosio kapu (bozebne igradžge za bozebne dedžage), ali mu je na pamet pala ni sa čim povezana fraza: lokalni običaj. Čini mu se da ga je njegov otac povremeno koristio, ali nije sasvim siguran. Više ne može jasno da prizove čak ni očevo lice. Vešala su bila okružena vranama. Gurale su se i okretale da isprate zujavo napredovanje E-Z-Goa. Među njima nije bilo onog posebnog gavrana, onog sa imenom koje Taj više nije pamtio, ali je zato znao zašto su se okupile tu. Čekale su sveže meso koje će moći da kljucaju, eto zašto. Čekale su sveže mrtve oči da ih iskopaju i progutaju. Da ne pominjemo gole nožne prstiće mrtvaca bez obuće. Iza gomile odbačene, istrulele obuće, isprekidana staza vodila je na sever, preko zadimljenog brda. "Stanični Put", rekao je Berni. Činilo se da u tom trenutku govori više za sebe nego Taju, da se možda bliži delirijumu. Ali tejzer je i dalje bio uperen u Tajev vrat, i ni za trenutak se nije kolebao. "Tamo bi trebalo da odvedem posebnog dečaka." Odvedeb bozebnog dedžaga. "'De idu svi posebni. Gospodin Manšan je otiš'o da doveze jednošinac. Jednošinac do Krajnjeg Sveta. Nekada je bilo još dva. Patriša... i Blejn. Više ih nema. Poludeli. Izvršili samoubistvo." Taj je vozio i ćutao, ali je bio ubeđen da je stari Bern-Bern taj koji je zapravo poludeo (još više, podsetio se). Znao je za vozove jednošince, pa se čak jednim i vozio u Diznijevom Svetu u Orlandu, ali da postoje jednošinci koji se zovu Blejn i Patriša? Blesavo.

390

Stanični Put je ostao iza njih. Ispred njih je rasla zarđalo crvena i siva Velika Kombinacija. Taj je video mrave kako mile na njenim okrutno nagnutim pokretnim trakama. Deca. Neka su sa drugih svetova, verovatno - svetova koji se graniče sa ovim - ali su mnoga sa njegovog. Deca čija su se lica neko vreme pojavljivala na poleđini tetrapaka sa mlekom, a onda zauvek nestajala. Još su se zadržavala u srcima svojih roditelja, naravno, ali su na kraju i tamo postajala prašnjava, pretvarajući se iz živih sećanja u stare fotografije. Deca za koju se veruje da su mrtva, da su ih sahranili u nekoj plitkoj jami perverznjaci koji su ih iskoristili i potom uklonili. A zapravo su ovde. Bar deo njih. Puno njih. Mučeći se da vuku poluge i okreću točkove i pokreću kaiše dok žutooki nadzornici zelene kože prašte bičevima. Dok je gledao tamo, jedna od mravolikih tačkica stmoglavila se sa iskrivljene, parom omotane građevine. Učinilo mu se da čuje prigušeni krik. Ili je to bio uzvik olakšanja? "Divan dan", rekao je Berni omamljeno. "Još više ću uživati u njemu kad budem nešto pojeo. Dobar zalogaj me uvek... uvek me obraduje." Njegove prastare oči proučavale su Taja, skupljajući se u uglovima od iznenadne topline. "Najbolje su bebeće guze, al' ni tvoja neće biti loša. Ajok, neće uopšte da bude loša. Rek'o je da te dovedem na stanicu, al' nisam siguran da će da mi dâ moj deo. Moju... proviziju. Možda jeste pošten... možda mi je još prijatelj... al' mislim da ću svoj deo za svaki slučaj ipak da uzmem unapred. Većina agenata odma' skine svojih deset odsto s vrha." Pružio je ruku i munuo Taja odmah ispod pojasa. Čak i kroz farmerke, dečak je osetio tvrdu, tupu ivicu starčevog nokta. "Mislim da ću ja svoj da skinem odozdo." Začuo se šištav, bolni smeh, i Taju nije bilo naročito krivo što vidi svetli mehur krvi kako se pojavljuje između starčevih ispucalih usana. "Odozdo, kapiraš?" Nokat je ponovo ubo Taja sa strane u bok. "Kapiram", odgovorio je. "To neće da ti smeta da rušiš", rekao je Berni. "Samo ćeš, kad god budeš 'teo da prdneš, morati da napneš jedan obraz!" Još šištavog smeha. Da, zvučao je delirično – delirično ili veoma slično tome – ali je vrh Tejzera i dalje bio miran. "Samo vozi, mali. Još milju Jeguljinim Putem. Videćeš šupu sa limenim krovom, dole u jaruzi. Sa desne strane. To je specijalno mesto. Moje mesto. Tamo ćeš da skreneš." Taj nije imao drugog izbora nego da posluša. I sada... www.bosnaunited.net "Slušaj šta ti se govori! Okreni se prema jebenom zidu! Digni ruke i provuci ih kroz te alke!" Taj ne bi umeo da definiše reč ufemizam ni za opkladu, ali zna da je čisto proseravanje nazvati te metalne grivne alkama. Stvari koje vise sa zadnjeg zida straćare jesu okovi. Umom mu poput jata vrabaca leprša panika, preteći da mu pomrači misli. Bori se da ostane pribran – bori se sa smrknutom odlučnošću. Ako podlegne panici, ako počne da zapomaže i vrišti, gotov je. Ili će ga starac ubiti prilikom tranžiranja, ili će ga starčev prijatelj odvesti na to grozno mesto koje je Berni nazvao Din-tahom. Ovako ili onako, više nikada neće videti roditelje. Ni Frenč Lending. Ali ako sačuva prisebnost... sačeka priliku...

391

Ali to nije lako. Kapa koju nosi zapravo mu u tome donekle pomaže – ima otupljujuće dejstvo koje ublažava paniku – ali je svejedno teško. Zato što nije prvo dete koje je starac doveo ovamo, kao što nije bio prvo koje je provelo dugačke, spore sate u onoj ćeliji u starčevoj kući. U levom uglu šupe, ispod limom obloženog otvora za dim, postavljen je čađav, mašću zamazan roštilj. Roštilj je povezan za par boca sa gasom sa natpisom LA RIVIJER PROPAN. Na zidu vise azbestne rukavice, spatule, mašice, peruške za podmazivanje pečenja i viljuške za meso. Tu su i makaze i tučkovi za omekšavanje i bar četiri oštra noža za tranžiranje. Jedan od noževa izgleda gotovo jednako dugačak kao ceremonijalni mač. Pored ovoga visi kecelja sa natpisom MOŽETE DA POLJUBITE KUVARICU. Miris u vazduhu podseća Taja na Folksvagenov piknik na koji su ga mama i tata poveli prošlog Prvog maja. Piknik je bio nazvan Maui Vaui, jer je trebalo da se učesnici osećaju kao da provode dan na Havajima. U središtu La Folet Parka pored reke bila je iskopana velika jama za ražnjeve, pored koje su radile žene u suknjama od trave i muškarci u košuljama sa pticama i tropskim rastinjem drečećih boja. Iznad žara u jami vrteli su se prasići na ražnjevima, i miris je bilo sličan kao u ovoj šupi. S tim što je miris ovde ustajao... i star... i... I ne miriše baš na prasetinu, razmišlja Taj. Već na... "Treba ceo dan da stojim ovde i gnjavim se sa tobom, vaško?" Tejzer šalje pucketavu munju. Kroz Tajev vrat razliva se trepereći, izluđujući bol. Bešika mu popušta i upišava se u pantalone. Ne može to nikako da spreči. U stvari, jedva je svestan toga. Negde drugde(u dalekoj, dalekoj galaksiji), drhtava ali i dalje užasno jaka ruka gura Taja prema zadnjem zidu i okovima zavarenim za čelične ploče nešto niže od dva metra od zemlje. "Eto!" grakće Berni, i prska u umoran, histeričan smeh. "Znao sam da ćeš na kraju da popiješ jednu za sreću! Pravimo se pametni, je l' da? Mali vajzenhajmer! Sad stavljaj ruke kroz alke i da se viši nisi glupirao!" Taj je bio ispružio ruke ispred sebe da ne bi naleteo na zid šupe. Oči su mu manje od stope od drveta, i ima jako dobar pogled na slojeve skorene krvi kojima je obloženo. Kojima je oklopljeno. Krv ima bajat, metalni miris. Tlo ispod njegovih stopala nekako je sunđerasto. Želatinozno. Ljigavo. Ovo bi u fizičkom smislu mogla da bude iluzija, ali Taj zna da je ono što oseća inače sasvim stvarno. Ovo je grobljanska zemlja. Starac možda ne priprema svaki put svoje strašne obroke na ovom mestu – možda mu se ne pruža takva privilegija – ali jeste njegovo omiljeno mesto. Njegovo specijalno mesto, kako ga je nazvao. Ako mu dopustim da mi zaključa obe ruke u te okove, razmišlja Taj, ugasio sam ga. Iskasapiće me. Kada jednom počne da seče, možda neće moći da se zaustavi – ni za onog gospodina Mančinga, niti za bilo koga drugog. Zato bolje budi spreman. Ovo poslednje kao da nije bila njegova misao. Kao da je čuo majčin glas u glavi. Majčin, ili neki koji liči na njen. Taj se smiruje. Jato ptica paničarki odjednom je nestalo, i u glavi mu je bistro onoliko koliko to kapa dopušta. Zna šta mora da uradi. Ili da pokuša da uradi.

392

Oseća vrh tejzera kako mu se zavlači između nogu i zamišlja onu zmiju što je vijugala preko zaraslog puta, sa onim oštrim očnjacima. "Odma' da si provuk'o ruke, da ti ne bi' spržio jajca k'o ostrige." Zvuči kao ozdrige. "U redu", kaže Taj. Govori piskavim, cvilećim glasom. Nada se da zvuči izbezumljeno od straha. Bog zna da mu uopšte nije teško da tako zvuči. "U redu, u redu, samo nemojte da me povredite, evo stavljam ih, vidite? Vidite?" Provlači šake kroz alke. Debele su i široke. "Više!" Režeći glas mu je i dalje u uhu, ali mu barem tejzer više nije među nogama. "Gurni ih što dublje možeš!" Taj radi kao što mu je rečeno. Okovi mu klize do tačke odmah iza zglobova. Ruke su mu kao morska zvezda u pomrčini. Iza sebe ponovo čuje ono tiho zveckanje dok Berni pretura po vreći. Odjednom shvata. Kapa mu možda donekle ometa misli, ali je ovo suviše očigledno. Staro đubre tamo ima lisice. Lisice koje su bile upotrebljene mnogo, mnogo puta. Vezaće mu ruke iznad okova, i ostaviće ga tako da stoji – ili visi, ako se bude onesvestio – dok ga bude tranžirao. "A sad slušaj", kaže Berni. Zvuči zadihano, ali istovremeno zvuči osnaženo. Obećanje obroka ga je osvežilo, vratilo mu izvesnu dozu pređašnje vitalnosti. "Jednom rukom te držim na nišanu ove peckalice. Drugom ću da ti stavim lisice na zglob leve ruke. Ako se pomeriš... ako se samo mrdneš, mali... popićeš struju. Jasno?" Taj klima glavom prema okrvavljenom zidu. "Neću se pomerati", cvili. "Majke mi." "Prvo jednu ruku, pa drugu. Tako ja to radim." U glasu mu je odvratno samozadovoljstvo. Tejzer se bolno zariva u Tajeva leđa između lopatica. Stenjući od napora, starac se naginje preko Tajevog levog ramena. Taj oseća zadah znoja, krvi i godina. Isto kao u 'Ivici i Marici', razmišlja, s tim što nema peći u koju bi gurnuo svojeg mučitelja. Znaš šta treba da uradiš, hladno mu govori Džudi. Možda ti neće pružiti priliku, i ako je ne pruži, šta se može. Ali ako je pruži... Lisice mu se sklapaju oko zgloba leve šake. Berni tiho, gadno stenje u Tajevo uvo. Starac poseže rukom... tejzer se pomera... ali se ne odmiče dovoljno. Taj je miran dok Berni zatvara narukvicu lisica i zateže je. Tajeva leva ruka sada je vezana za zid šupe. Sa zgloba visi, na čeličnom lancu, narukvica koju Berni namerava da mu stavi na desni zglob. I dalje napregnuto stenjući, starac prelazi na desnu stranu. Poseže ispred Taja da dohvati narukvicu koja visi. Tejzer ponovo bode Taja u leđa. Ako starac uspe da dohvati lisice, Taj je verovatno pečen (na više načina). Gotovo mu uspeva, ali mu narukvica beži iz zahvata, i umesto da čeka da se zaljulja nazad i da je uhvati, Berni se još više naginje napred. Koščata strana njegovog lica pritisnuta je uz Tajevo desno rame. I u trenutku kada se naginje da dohvati narukvicu koja se ljulja, Taj oseća kako pritisak tejzera prvo popušta, a zatim i potpuno nestaje. Sad! vrišti Džudi u Tajevoj glavi. Ona, ili Sofi. Ili obe zajedno. Sad, Taje! Evo ti prilike, druge neće biti!

393

Taj spušta desnu ruku, izvukavši je iz okova. Ne vredi da pokušava da odgurne Bernija od sebe - stari monstrum je najmanje petnaest kila teži od njega. Umesto toga se isteže u levo, izloživši rame i zglob leve ruke, zaključan u lisice, gotovo neizdrživom pritisku. "Šta..." počinje Berni, ali Tajeva desna ruka tada pronalazi ono što traži: otegnutu kesu starčevih jaja. I steže svom preostalom snagom. Oseća kako se testisi matorog čudovišta gnječe jedan o drugog; oseća kako jedan od njih prska i spljoštava. Taj viče, i u tom zvuku pomešani su konfuzija, užas i divlje likovanje. Potpuno zatečen, Berni urla. Pokušava da se izmakne, ali ga je Taj ščepao kao harpija. Njegova šaka - tako mala, tako nesposobna (tako bi se bar pomislilo) za svaku iole ozbiljniju odbranu - pretvorila se u kandžu. Ako je ikada bio trenutak da se upotrebi tejzer, to je ovaj... ali u svojoj iznenađenosti, Berni je otvorio šaku. Tejzer leži na drevnoj, krvlju natopljenoj zemlji poda šupe. "Puštaj me! To BOLI! To bo..." Pre nego što uspeva da dovrši, Taj vuče sunđerastu i izduvanu kesu u starim pamučnim pantalonama prema sebi; vuče je silinom koju mu daje panika, i tamo unutra se nešto kida. Bernijeve reči se rastapaju u urlik agonije. Ovakav bol nije mogao ni da zamisli... naročito ne u vezi sa sobom. Ali to nije dovoljno. Džudin glas kaže da nije, a Taj to i sam pretpostavlja. Uspeo je da povredi starca - da mu napravi ono što bi Ebi Veksler bez sumnje nazvao 'jebenim izlivom' - ali to nije dovoljno. Otvara šaku i okreće se na levo na obešenoj ruci. Vidi starca kako se ljulja u senkama pred njim. Iza njega, u vratima se vidi terensko vozilo, ocrtano naspram neba prekrivenog oblacima i ognjenim dimom. Oči matorog čudovišta su iskolačene i pune neverice, otekle od suza. Blene u dečaka koji mu je to uradio. Uskoro će shvatiti. Kada se to dogodi, verovatno će uzeti jedan od noževa sa zida - ili jednu od viljuški za meso - i izbosti svojeg okovanog zarobljenika do smrti, vrišteći psovke i uvrede, nazivajući ga majmunom, kopiletom, jebenim seronjom. Svaka pomisao na Tajev veliki dar će ispariti. Sa njom i strah od onoga što bi njemu samom moglo da se dogodi ako gospodin Manšan - i abalah - budu lišeni svojeg dragocenog plena. Berni zapravo nije ništa drugo nego psihotična životinja, i za koji trenutak će njegova istinska prilika da se oslobodi i istrese na vezanom detetu. Tajler Maršal, sin Freda i zadivljujuće Džudi, ne daje Berni priliku za to. Tokom poslednje deonice vožnje, neprestano je razmišljao o onome što je starac rekao o gospodinu Manšanu - povredio me je, čup'o mi creva - i nadao se da će mu se ukazati prilika da i sam malo čupa. Sada je čas. Viseći sa lisica na okrutno istegnutoj levo ruci, izbacuje desnu napred. Kroz rupu koju je Henri napravio nožem. Prsti mu napipavaju nešto duguljasto i vlažno. Hvata to i kroz prorez na košulji izvlači kolut Bernsajdovih creva. Bernijeva glava se podiže prema tavanici šupe. Vilica mu grčevito škljoca, žile na smežuranom vratu se zatežu, i oglašava se gromoglasnim, bolnim zavijanjem. Pokušava da se otrgne, što je najgora stvar koju čovek može da pokuša kada ga drže za iznutrice. Plavosivi valjak creva, debeo kao kobasica i verovatno još u naporu da svari Bernijev poslednji obrok u domskoj menzi, ispada sa praskom zapušača koji izleće iz boce sa šampanjcem.

394

Poslednje reči Čarlsa 'Cakanog' Bernsajda: "PUŠTAJ, SVINJO MALA!" Tajler, međutim, ne pušta. Umesto toga trese namotaj creva kao terijer pacova u čeljustima. Iz rupe u Bernijevom trbuhu prskaju krv i žućkasta tečnost. "Crkni!" Tajler čuje sebe kako vrišti. "Crkni, govno matoro, CRKNI VEĆ JEDNOM!" Berni pravi još jedan teturav korak unazad. Usta mu se otvaraju, i deo gornje proteze ispada u prašinu. Zuri u namotaje sopstvenih creva, razvučene poput lastiša od razjapljenih crveno-crnih grudi košulje do desne šake groznog deteta. Istovremeno vidi još strašniju stvar: dečaka okružuje nekakav beli sjaj. Napaja ga snagom koju inače ne poseduje. Napaja ga snagom da Berniju naživo počupa creva iz stomaka i kako to boli, kako to samo boli, gago do booooo "Crkni!" vrišti dečak, piskavim i napuklim glasom. "ŠTO VEĆ JEDNOM NE UMREŠ?" I najzad - činilo se da nikad neće - Berni pada na kolena. Zamućeni pogled spušta se na tejzer, i pruža drhtavu ruku prema njemu. Pre nego što mu se približila, Bernijeve oči napušta svest. Nije pretrpeo dovoljno bola da nadomesti ni stoti deo patnji koje je naneo, ali njegovo staro telo ne može više da izdrži. Pravi krkljav zvuk duboko u grlu i pretura se unazad, pri čemu mu se iz trbuha prosipa još creva. On, međutim, nije svestan toga, niti ičega drugog. Karl Birston, poznat i kao Čarls Bernsajd, poznat isto tako kao 'Cakani' Bernsajd, umire. Više od trideset sekundi ništa se ne pomera. Tajler Maršal je živ, ali isprva samo visi na osovini okovane leve ruke, i dalje stežući omču Bernijevih creva u desnoj ruci. Stežući je u mrtvačkom stisku. Tada lice počinje da mu pokazuje znake svesti. Podvlači noge pod sebe i uspravlja se, olakšavajući gotovo nepodnošljivo naprezanje zgloba levog ramena. Iznenada postaje svestan da mu je desna ruka isprskana sve do bicepsa, i da drži punu šaku mrtvačevih creva. Ispušta ih i baca se prema vratima, ne setivši se da je i dalje okovan za zid sve dok ga lanac nije povukao nazad, ponovo mu prostrelivši zglob levog ramena razdirućim bolom. Dobro si uradio, šapuće glas Džudi-Sofi. Ali moraš da odeš odatle, i to što pre. Niz Tajevo prljavo, bledo lice ponovo počinju da teku suze, i on počinje iz sveg glasa da zapomaže. "Pomozite mi! Neka mi neko pomogne! Ovde sam, u šupi! U ŠUPI!" www.bosnaunited.net Ispred Send Bara, Dok stoji u mestu, sa motorom koji mu brunda između nogu, ali Nosonja isključuje svoj, đonom čizme spušta papučicu, oslanja motor i prilazi Džeku, Dejlu i Fredu. Džek je preuzeo umotani predmet koji im je doneo Tajev otac. Fred je, u međuvremenu, dograbio Džeka za košulju. Dejl pokušava da ga obuzda, ali za Freda Maršala u ovom trenutku na svetu postoje samo dve osobe: on i Holivud Džek Sojer. "To je bio on, zar ne? To je bio Taj. To je bio moj dečko, čuo sam ga!" "Da", kaže Džek. "Jeste bio on, i jesi ga čuo." Nosonja primećuje da je jako pobledeo, ali da je inače miran. Nimalo ga ne potresa to što mu je otac nestalog dečaka gotovo izvukao košulju iz pantalona. Ne, Džekova pažnja potpuno je usredsređena na paket.

395

"Šta se, za ime Božje, ovde događa?" pita Dejl molećivo. Okreće se Nosonji. "Znaš li ti?" "Dečko je u nekoj šupi", kaže Nosonja. "Jesam li u pravu?" "Da", kaže Džek. Fred naglo pušta Džekovu košulju i tetura se unazad, jecajući. Džek ne obraća pažnju na njega, i uopšte ne pokušava da uvuče zgužvane krajeve košulje u pantalone. I dalje stoji i zuri u paket. Napola očekuje da ugleda marke sa kesica sa šećerom, ali ne, ovo je stara dobra redovna pošta. Šta god da je unutra, adresirano je preporučeno na gospodina Tajlera Maršala, Put Robina Huda 16, Frenč Lending. Povratna adresa je odštampana crvenom bojom: gospodin Džordž Redban, KDCU, Peninsula Drajv 5, Frenč Lending. Ispod ovoga, štampano krupnim crnim slovima, stoji: ČAK I SLEPAC MOŽE DA VIDI DA OBLAST KULI OBOŽAVA KONKURS PIVARA! "Henri, ti baš ne odustaješ, zar ne?" mrmlja Džek. Oči ga peku od suza. Pomisao na život bez svojeg starog prijatelja ponovo ga pogađa, i ostavlja da se oseća bespomoćno i glupo i ranjeno. "Šta je sa ujka Henrijem?" pita Dejl. "Džek, ujka Henri je mrtav." Džek odjednom nije više sasvim siguran u to. "Hajde da krenemo", kaže Nosonja. "Moramo da izbavimo tog dečka. Živ je, ali je još u opasnosti. To sam sasvim jasno osetio. Hajde da to uradimo. Ostalo možemo da razjašnjavamo kasnije." Ali Džek - koji ne samo što je čuo Tajlerovo zapomaganje već je, na trenutak, i gledao Tajevim očima - gotovo da nema šta da razjašnjava. U stvari, razjašnjavanje se sada svodi samo na jednu stvar. Ne obraćajući pažnju na Nosonju i Dejla, stupa prema Tajevom rasplakanom ocu. "Frede." Fred nastavlja da jeca. "Frede, ako želiš ponovo da vidiš sina, moraš odmah da se sabereš i da me saslušaš." Fred diže pogled, crvenih i vlažnih očiju. Na glavi mu čuči smešno mala kapa za bezbol. "Šta je u paketu, Frede?" "Mora biti da je nagrada u onoj igri koju Džordž Redban svake godine organizuje - Konkursu Pivara. Ali ne znam kako je Taj mogao bilo šta da osvoji. Pre nekoliko nedelja kukao je kako je zaboravio da se prijavi. Čak je pitao da ga nisam kojim slučajem ja prijavio, a ja sam... ovaj, malo sam se obrecnuo na njega." Na ovo sećanje niz Fredove neobrijane obraze počinju da se slivaju nove suze. "Bilo je to otprilike u vreme kada je Džudi počela da... se ponaša čudno... i pošto sam bio zabrinut zbog nje... istresao sam se na njega. Razumete?" Grudi mu se trzaju. Ispušta voden, zagrcnut zvuk i Adamova jabučica mu poskakuje. Prelazi rukom preko očiju. "A

396

Taj... samo je rekao 'Dobro, tata'. Nije se naljutio na mene, durio ili tako nešto. Zato što je bio takav dečak. Zato što jeste takav." "Kako si znao da treba to da mi doneseš?" "Pozvao me je tvoj prijatelj", kaže Fred. "Rekao mi je da je poštar doneo nešto što treba odmah da ti donesem ovamo. Pre nego što odeš. Nazvao te je..." "Nazvao me je Putujućim Džekom." Fred Maršal ga začuđeno gleda. "Tako je." "Dobro." Džek govori blago, gotovo odsutno. "Sada ćemo da odemo po tvojeg dečaka." "Idem i ja, u kamionu mi je lovačka puška..." "Gde će i da ostane. Idi kući. Sredi je za njega. Sredi je za svoju ženu. I pusti nas da uradimo ono što se mora." Džek gleda prvo u Dejla, pa u Nosonju. "Hajde", kaže. "Polazimo." www.bosnaunited.net Pet minuta kasnije, automobil šefa FLPD-a brza putem broj 35 na zapad. Ispred njih, poput počasne straže, voze jedan do drugoga Nosonja i Dok, a sa hromiranih delova njihovih motora blešti sunce. Sa obe strane puta nadnose se krošnje u punoj raskoši leta. Džek oseća kako mu se u glavi javlja zujanje koje je vesnik blizine Crne kuće. Otkrio je da može da se ogradi od te buke ako želi, da je spreči da se proširi i potpuno mu blokira misaoni proces statičkim šumom, ali je i dalje vraški neprijatna. Dejli mu je dao jedan od onih 'rugera' kalibra 357 koji su službeno oružje policijske službe; sada mu je zataknut za pojas farmerki. Bio je iznenađen koliko mu prija da oseti njegovu težinu u ruci; osećaj je bio gotovo kao povratak kući. U svetu iza Crne kuće oružje možda neće biti od bog zna kakve koristi, ali prvo treba da stignu tamo, zar ne? A pristup, ako je verovati Nosonji i Doku, nije baš nebranjen. "Dejle, imaš li perorez?" "U kaseti", kaže Dejl. Baca pogled u dugački paket u Džekovom krilu. "Pretpostavljam da ćeš to da otvoriš." "Pravilno pretpostavljaš." "Da li bi usput mogao da bi objasniš nekoliko stvari? Recimo to da li, kada se jednom nađemo u Crnu kuću, možemo da očekujemo da Čarls Bernsajd iskoči sa sekirom iz nekog tajnog prolaza i počne da..." "Dani prepadanja sveta Cakanog Bernsajda zauvek su prošli", kaže Džek. "Mrtav je. Taj Maršal ga je ubio. To je ono što smo osetili ispred Send Bara." Automobil šefa policije počinje tako ekstravagantno da krivuda - sve do leve ivice puta - da se Nosonja na trenutak osvrće da pogleda, iznenađen onim što je video u retrovizoru. Džek mu kratko i oštro odmahuje - Vozi dalje, i ne brini za nas - i Noske se ponovo okreće napred. "Šta?" izgovara Dejl bez daha. "Matori kopilan je bio ranjen, ali imam utisak da se Taj uprkos tome vraški hrabro poneo. Hrabro i vešto." Džek razmišlja o tome da je Henri načeo Bernsajda, a Taj ga dokrajčio. Ono što bi Džordž Redban bez sumnje nazvao timskom igrom.

397

"Kako..." "Prosuo mu creva. Golim rukama. Rukom. Prilično sam siguran da mu je druga nekako vezana." Dejl na trenutak ćuti, posmatrajući motocikliste kako se naginju u krivini, sa kosom koja vijori ispod onoga što imaju na glavama u ime poštovanja zakona o nošenju zaštitnih kaciga koji je na snazi u Viskonsinu. Džek u međuvremenu otvara smeđu hartiju za pakovanje i otkriva dugačku belu kartonsku kutiju. Unutra se nešto valja tamo-amo. "Hoćeš da kažeš da je desetogodišnji dečak prosuo creva serijskom ubici? Serijskom ljudožderu. Da to nekako znaš?" "Da." "Prosto ne mogu da poverujem u to." "Kad mu vidim oca, otprilike razumem zašto tako misliš. Fred je..." Reč koja mu je na pameti je slabić, ali to nije ni pošteno ni istinito. "Fred je nežna duša", kaže Džek. "Džudi, međutim..." "Ima petlju", kaže Dejl. "Tako sam čuo za nju." Džek upućuje prijatelju suv kez. Ograničio je zujanje na mali deo mozga, ali taj mali deo vrišti kao protivpožarni alarm. Blizu su. "U to možeš da budeš siguran", kaže Dejlu. "Isto važi za dečaka. On je... hrabar." Umalo da kaže On je princ. "I živ je." "Da." "Okovan u nekakvoj šupi." "Tako je." "Iza Bernsajdove kuće." "Aha." "Ako nisam omanuo u geografiji, to znači da je negde u šumi blizu Šuberta i Gejla." Džek se osmehuje i ništa ne odgovara. "U redu", polako izgovara Dejl. "Šta je to što nisam shvatio?" "Nije važno. Što je dobro, zato što je nemoguće objasniti." Džek se samo nada da je Dejlov um dobro usidren, pošto će u sledećih sat i nešto vremena imati da izdrži teške udarce. Raseca noktom traku kojoj je kutija zatvorena. Otvara je. Unutra je najlonska kesa sa mehurićima vazduha. Džek je izvlači, baca je u prostor za noge, i osmatra nagradu koju je Tajler Maršal osvojio na konkursu Pivara - nagradu koju je osvojio iako navodno nije ni učestvovao u igri. Džek ispušta tih uzdah divljenja. U njemu još ima dovoljno dečačkog da bi reagovao na predmet koji vidi, iako nije igrao bezbol još otkako je prestario za Malu Ligu. Zato što u palici za bezbol ima nekakve posebne magije, zar ne? Nečega što se obraća našim primitivnim verovanjima u čistoću borbe i snagu našeg tima. Domaćeg tima. U pravedno i u belo. Bernard Malamad je to itekako znao; Džek je bar desetak puta čitao Rođen za to, svaki put se nadajući drugačijem završetku (a kada mu ga je

398

film ponudio, nije mu se svideo), uživajući u tome što je Roj Hobs svoju udaraljku nazvao Čudesni dečak. Koga briga za kritičare i njihove visokoparne priče o legendi o Arturu i falusnim simbolima; cigara je nekad samo tutun a palica samo palica. Batina. Nešto čime se raspaljuje po lopti. "Bog te maz'o", kaže Dejl, videvši o čemu se radi. On takođe izgleda mlađe. Dečački. Razrogačenih očiju. Džek, znači, nije jedini. "Čija je?" Džek pažljivo podiže palicu iz kutije. Na njoj je crnim 'medžik markerom' ispisana ova poruka: Tajleru Maršalu Samo udri dalje! Tvoj drugar, Riči Sekson "Ričija Seksona", kaže Džek. "Ko je Riči Sekson?" "Poznati udarač koji igra za Pivare", kaže Dejl. "Je li dobar kao Roj Hobs?" "Roj..." Dejl razvlači usta u kez. "A, u onom filmu! Robert Redford, zar ne? Ne, mislim da... Hej, šta to radiš?" Ne puštajući palicu (u stvari malo nedostaje da zakači Dejla po desnom obrazu), Džek pruža ruku i pritiska sirenu. "Zaustavi", kaže. "To je to. Ovi smetenjaci su juče bili ovde, a sada 'oće da prođu kao da nije tu." Dejl skreće, sa trzajem zaustavlja patrolna kola, i izbacuje iz brzine. Okreće se prema Džeku, i lice mu je jako bledo. "Čoveče, Džek - ne osećam se najbolje. Možda od nečega što sam doručkovao. Gospode, nadam se da neću da se ispovraćam." "A zujanje u glavi, je l' i ono od doručka?" interesuje se Džek. Dejl širi oči. "Kako..." "Tako što ga i sam čujem. I osećam, u želucu. To nije od doručka. To je Crna kuća." Džek pruža bočicu sa medom. "Hajde, nanesi malo ovoga oko nozdrva. Možeš malo i unutra. Osećaćeš se bolje." Projektuje apsolutno samopouzdanje. Zato što se ne radi o tajnom oružju ili tajnim formulama, a pogotovo ne o medu. Već o veri. Napustili su domen razuma, i zašli u domen iskliznuća. Džek to pouzdano oseća istog trenutka kada je otvorio vrata kola. Ispred njega, motori su zaokrenuli i pošli nazad. Sa nestrpljivim izrazom na licu, Nosonja odmahuje glavom: Ne, ne, nije tu. Dejl se pridružuje Džeku ispred haube kola. Lice mu je i dalje bledo, ali koža oko i ispod nosa sija od meda, i čini se da je stabilan na nogama. "Hvala, Džek. Ovako je mnogo bolje. Ne znam kako mi med oko nosa pomaže kod ušiju, ali i zujanje manje smeta. Sada se jedva čuje." "Pogrešno mesto!" dere se Nosonja zaustavivši 'harli' ispred patrolnih kola. "E, nije", kaže Džek mirno, gledajući u monolitni zid šume. Sunce na lišću u kontrastu sa ludim crnim prepletom senki. Sve podrhtava i nestalno je, igra se sa

399

perspektivom. "Ovo je to. Skrovište gospodina Manšana i bande Crne kuće, kao što Vojvoda nikada nije rekao." Buku sada pojačava i Dokov motor koji se zaustavlja pored Nosonjinog. "Noske je u pravu! Juče smo bili ovde, budalo nedokazana! Zar ne misliš da znamo o čemu govorimo?" "Sa obe strane je samo šuma", pridružuje se i Dejl. Pokazuje na drugu stranu puta gde, pedesetak metara od njih, žuta policijska traka leprša sa nekoliko stabala. "Tamo je puteljak do Edovog lokala. Mesto koje tražimo verovatno je posle njega..." Uprkos tome što znaš da je ovde, razmišlja Džek. Čudi se, zapravo. Zašto si se onda umusavio medom kao Vini Pu kome se posrećilo? Skreće pogled na Nosonju i Doka, koji takođe izgledaju bolesno. Džek otvara usta da im se obrati... ali primećuje kako nešto leprša na gornjoj ivici vidokruga. Obuzdava prirodni poriv da pogleda uvis i odredi izvor pokreta. Nešto u njemu verovatno ono što je ostalo od Putujućeg Džeka - smatra da bi bila veoma loša ideja da to uradi. Nešto ih već posmatra. U tom slučaju bolje da ne zna da je primećeno. Spušta palicu Ričija Seksona i naslanja se na vrata kola koja rade u mestu. Uzima med od Dejla i pruža ga Nosonji. "Evo", kaže, "nasapunaj se." "Zašto kad nema razloga, magarče tvrdoglavi!" uzvikuje Nosonja u očajanju. "Ovo... nije... to... mesto!" "Krvariš iz nosa", kaže Džek blago. "Malo, ali krvariš. I ti, Dok." Dok prevlači prstom ispod nosa i zagleda se u crvenu mrlju, iznenađen. Počinje: "Ali siguran sam da ovo nije..." Ponovo ono lepršanje, na gornjoj ivici Džekovog vidokruga. Ignoriše ga, i pokazuje pravo napred. Nosonja, Dok i Dejl gledaju tamo, i Dejl je prvi koji vidi. "Neka sam proklet", kaže tiho. Znak ZABRANJEN PROLAZ. Je l' i maločas bio tu?" "Aha", kaže Džek. "Tu je već trideset i više godina, pretpostavljam." "Jebi ga", kaže Nosonja, i počinje da se maže medom oko nosa. Gura izdašne količine u nozdrve; smolaste kapi svetlucaju u njegovoj vikinškoj bradi. "A mi bismo samo tako prošli dalje, Doktore. I nastavili sve do varoši. Ma šta, možda i sve do Repid Sitija, u Južnoj Dakoti." Dodaje med Doku, i pravi grimasu za Džeka. "Izvini, čoveče. Trebalo je da znamo. Nema opravdanja." "Gde je odvajanje?" pita Dejl, a onda: "O. Eno ga. A zakleo bih se..." "Da tamo nije bilo ničega. Znam", kaže Džek. Smeši se. Gleda u prijatelje. U Sojerovu bandu. I nipošto ne gleda u crne krpe koje nemirno lepršaju u gornjem uglu njegovog vidokruga, niti dole u pojas, gde njegova ruka polako izvlači 'ruger'. Oduvek je bio jedan od najboljih u tome. Kada se gađalo u običnom stojećem stavu samo je par puta osvajao značke, ali kada se nadmetalo u potezanju, tu je bio pravi. Obično među pet najboljih. Nema pojma koliko se od ovog umeća očuvalo, ali veruje da će ubrzo da sazna. Osmehujući im se, posmatrajući Doka kako oblaže njonju medom, progovara razgovornim tonom: "Nešto nas posmatra. Ne gledajte uvis. Pokušaću da ga pogodim."

400

"Šta je to?" pita Dejl, i sam se osmehujući. Ne diže pogled, već gleda pravo ispred sebe. Sada već prilično jasno razaznaje senovitu stazu koja mora da vodi do Bernsajdove kuće. Do maločas nije bila tamo, može da se zakune da nije, ali sada jeste. "Glavobolja", kaže Džek, i odjednom poteže 'ruger' uvis, hvatajući ga obema rukama. Puca i pre nego što je video u šta gađa, i hvata krupnog crnog gavrana koji čuči na nadnetoj grani potpuno nespremnog. Ovaj ispušta glasno, prestrašeno "GAAAAK!" - a onda se razleće tu gde se zatekao. Naspram izbeledelo plavog neba prska krv. Okolo počinje da pada perje, crno kao ponoćne senke. I telo. Teško treska na zemlju ispred ušća staze. Jedno tamno, zastakljeno oko zuri u Džeka, iznenađeno. "Jesi li ispalio pet ili šes'?" pita Nosonja sa najdubljim strahopoštovanjem. "Bilo je toliko brzo da nisam mog'o da odredim." "Svih šest", kaže Džek. Zaključuje da ipak još nije tako loš u potezanju i gađanju. "Bio je to jebeno krupan gavran", kaže Dok. "To nije tek neki gavran", kaže mu Džek. "To je Gorg." Prilazi raznesenom telu u prašini. "Pa, kako smo, drugar? Jesmo li dobro?" Pljuje na Gorga, časti ga sočnom, gustom šlajmarom. "Ovo ti je za to što si mamio decu", objašnjava. Onda, odjednom, šutira gavranove ostatke u grmlje. Strvina odleće u mlitavom luku, krila obmotanih oko tela poput mrtvačkog pokrova. "A ovo je za to što si izludeo Irminu majku." Gledaju ga, sva trojica, sa istovetnim izrazom zapanjenog strahopoštovanja. Gotovo straha. Radi se od pogledu koji čini da se Džek oseća umorno, iako pretpostavlja da mora da ga prihvati. Seća se svojeg starog prijatelja Ričarda Slouta koji ga je posmatrao na isti način, pošto je shvatio da 'sibruška posla' nisu ograničena na ostrvo Sibruk. "Hajde", kaže. "Svi u kola. Da svršimo s tim." Jeste, a pritom moraju da požure, jer će izvesni jednooki gospodin uskoro i sam potražiti Taja. Gospodin Manšan. Kraljevo oko, razmišlja Džek. Abalahovo oko. Na to je Džudi mislila - na gospodina Manšana. Ko god ili šta god on zapravo jeste. "Ne sviđa mi se što ostavljamo motore ovde pored puta, čoveče", kaže Nosonja. "Gde svako ko naiđe može..." "Niko ih neće videti", kaže mu Džek. "Otkako smo stali prošla su tri ili četiri vozila, i niko nije ni pogledao na našu stranu. A znate i zašto." "Već smo počeli sa prelaskom, zar ne?" pita Dok. "Ovde je početak toga. Granica." "Opopanaks", kaže Džek. Reč mu jednostavno izleće. "A?" Džek uzima Tajevu palicu sa potpisom Ričija Seksona i seda u patrolna kola, na sedište do vozača. "To znači pokret", kaže. "Obavimo to." I Sojerova banda poslednji put jaše - otrovnom šumskom stazom koja vodi do Crne kuće. Jarka svetlost popodneva ubrzo prelazi u tmurni sjaj oblačne novembarske predvečeri. Među zbijenim stablima sa obe strane staze, vijugaju, puze i ponekad lete tamna obličja. Ali Džek sluti da nisu naročito važna; to su samo fantomi.

401

"Nameravaš ponovo da napuniš 'rugalator'?" pita Nosonja sa zadnjeg sedišta. "Jok", kaže Džek, nezainteresovano osmotrivši 'ruger'. "Mislim da je odradio posao." "Na šta treba da budemo spremni?" tanušnim glasom pita Dejl. "Na sve", kaže Džek. Upućuje Dejlu suv osmejak. Tamo ispred njih leži kuća koja ne zadržava oblik, već se prestrojava i talasa na krajnje uznemiravajući način. Nekad se ne čini veća od skromne rančerske kuće; trepnete li, učiniće vam se kao monolit koji zaklanja čitavo nebo; trepnete li ponovo, ugledaćete nisko, neravno zadnje koje kao da se zavlači miljama duboko pod strehu šume. Odašilje duboko brujanje koje zvuči kao glasovi. "Budite spremni na sve." 28. Ali isprva nema ničega. Njih četvorica izlaze i staju ispred Dejlovog automobila, za sav svet slični ljudima koji poziraju za grupnu fotografiju koja će možda da završi na zidu nečije dnevne sobe. S tim što bi fotograf morao da stoji na tremu Crne kuće - prema kojoj su okrenuti - a tamo je samo drugi znak ZABRANJEN PROLAZ, naslonjen na središnji nosač sa koga se ljušti boja. Neko je 'medžik markerom' ili mastiljavom olovkom na njemu nacrtao lobanju. Berni? Neki neustrašivi tinejdžer koji je iz opklade prišao do same kuće? Dejl je sa sedamnaest godina izvodio svakojake ludosti, i više puta je rizikovao život sa limenkom spreja, ali u ovo mu je teško da poveruje. Vazduh je mračan i težak kao pred oluju. Uz to i zaudara, ali se čini da med otklanja veći deo toga. U šumi se nešto oglašava, dubokim zvukom kakav Dejl nikada pre nije čuo. Gru-uuuu. "Šta je to?" pita Džeka. "Ne znam", odgovara ovaj. Dok kaže: "Čuo sam zov mužjaka aligatora. Ovako zvuče kada su napaljeni." "Ovo nije Everglejd", kaže Dejl. Dok mu uzvraća tankim osmejkom. "Nije ni Viskonsin, Toto. Ili možda nisi primetio." Dejl je itekako primetio, mnogo toga. Na primer, to kako kuća menja oblik - pa je nekad ogromna, kao da se sastoji od više kuća odjednom. Grad veliki otprilike kao London smešten pod jednim jedinim suludim krovom. Pa ono drveće. Ima starih hrastova i borova, vrba nalik na mršave duhove, crvenih javora - sve vrste karakteristične za oblast - ali vidi i iskrivljeno, korenasto rastinje koje liči na mutirana stabla banjana. Koje se uz to još i kreće? Od sveg srca se nada da nije tako. Ali bez obzira na to da li se kreće ili ne, sigurno je da šapuće. Gotovo je sasvim siguran u to. Čuje reči kako se provlače kroz zujanje u glavi, i to reči koje nisu ama baš nimalo ohrabrujuće. Ubićemote... poješćemote... mrzimote...

402

"A gde je pseto?" pita Nosonja. U jednoj ruci drži svoju devetku. "Dođi, kuco! Evo nečeg ukusnog za tebe! Navali dok ima!" Ono režanje duboko iz grudi ponovo se valja iz šume, ovaj put bliže: GRUUUUUU. A drveće šapuće. Dejl gleda napred prema kući, posmatra kako najednom slaže spratove do neba koje je postalo belo i hladno, i glavu mu poput talasa toplog mašinskog ulja zapljuskuje vrtoglavica. Maglovito oseća da ga je Džek uhvatio za lakat da ga pridrži. Ovo donekle pomaže, ali ne dovoljno: šef policije Frenč Lendinga okreće se na levu stranu i počinje da povraća. "Dobro je", kaže Džek. "Izbaci to iz sebe. Očisti se. Kako si ti, Dok? Nosonjo?" Gromovita Dvojica mu saopštavaju da su dobro. Za sad je tako, ali Nosonja ne zna koliko će još ravnoteža da traje. U želucu mu kuva, tiho i sporo. Pa šta ako ovde bacim peglu? razmišlja. Džek kaže da je Bernsajd mrtav, što znači da neće zameriti. Džek ih predvodi uz stepenice trema, zastavši da preturi zarđali znak ZABRANJEN PROLAZ sa grafitom mrtvačke glave u žbun korova koji se odmah zatvara za njim, kao pohlepna šaka. Dejl se priseća kako je Džek pljunuo na gavrana. Prijatelj mu se sada čini nekako drugačiji, mlađi i snažniji. "Ali mi 'oćemo da prođemo. I ima da prođemo, k'o bele lale." Isprva se, međutim, čini da neće. Ulazna vrata Crne kuće nisu samo zaključana. Između ivice vrata i dovratka ne postoji zazor. U stvari, ovako izbliza, vrata izgledaju kao da su naslikana, trompe l'oeil. Iza njih, u šumi, nešto vrišti. Dejl se trza. Vrisak se uzdiže u nepodnošljivo visoku notu, prelazi u manijački smeh i odjednom prestaje. "Domaći su jebeno nervozni", primećuje Dok. "Da probamo sa prozorom?" Nosonja pita Džeka. "Jok. Ulazimo na glavni ulaz." Dok je ovo govorio, Džek je dizao palicu Ričija Seksona. Sada je spušta, sa začuđenim izrazom na licu. Iza njega se čuje zujanje, koje se ubrzano pojačava. A svetlost dana, već slaba na ovoj neobičnoj šumskoj čistini, kao da postaje još slabija. "Šta je sad?" pita Nosonja, okrenuvši se prema stazi i parkiranom policijskom automobilu. Devetku drži podignutu pored desnog uva. "Koji moj..." I zavezuje. Pištolj pada napred i naniže. Istovremeno mu pada i vilica. "Svetog mu sranja", tiho se javlja Dok. A Dejl, još tiše, pita: "Da li ti to radiš, Džek? Ako sam u pravu, onda si stvarno skrivao adute." Svetlost se pomračila zato što je čistina ispred Crne kuće dobila nadstrešnicu od pčela. Još pristižu sa staze, kao smeđe-zlatni rep komete. Prati ih lenjo, dobroćudno zujanje koje potpuno poništava oštro, vatrogasno pištanje kuće. Promukla aligatorska stvar u šumi je utihnula, a treperava obličja među stablima nestala su. Džekov um je odjednom ispunjen mislima i slikama njegove majke: Lili kako pleše, Lili kako se šeta iza jedne od kamera pre važne scene, sa cigaretom zaglavljenom među zubima, Lili kako sedi pored prozora dnevne sobe i gleda napolje dok Petsi Klajn peva 'Te ruke lude'.

403

U drugom svetu, naravno, bila je nešto poput kraljice, a šta je kraljica bez kraljevske svite? Džek Sojer posmatra ogromni oblak pčela - ima ih na milione, možda i milijarde; sve košnice Srednjeg Zapada mora da su opustele ovog popodneva - i osmehuje se. Ovo mu menja oblik očiju, i suze koje su se tamo skupljale počinju da teku niz obraze. Zdravo, razmišlja. Zdravo da ste, deco. Meko, prijatno zujanje pčela se neznatno menja, kao da odgovara. Možda to samo njemu radi mašta. "Šta će one ovde, Džek?" pita Nosonja. Glas mu treperi od strahopoštovanja. "Ne znam tačno", kaže Džek. Okreće se prema vratima, diže palicu i kuca njom, jednom, oštro, po drvetu. "Otvori se!" uzvikuje. "Naređujem ti, u ime Kraljice Lore DeLesijan! U ime moje majke!" Čuje se praštavo pucanje, tako glasno i prodorno da Dejl i Nosonja uzmiču, mršteći se. Nosonja pokriva uši. Na vrhu vrata pojavljuje se pukotina, i proširuje se levo i desno. U gornjem desnom uglu pukotina se ustremljuje pravo naniže, vukući liniju kroz koju duva prašnjava promaja. Džek oseća miris nečeg istovremeno uskislog i poznatog: miris smrti koji su prvo zatekli u Edovom lokalu. Džek poseže za kvakom i oprobava je. Ova mu se bez otpora okreće u ruci. Otvara ulaz u Crnu kuću. Ali pre nego što uspeva da pozove ostale unutra, Dok Emberson počinje da vrišti. www.bosnaunited.net Neko - možda Ebi, možda Ti Džej, možda budalasti Roni Mecger - vuče Taja za mišicu. To boli kao sam đavo, ali nije najgora stvar. Cimač takođe stvara onu čudnu pevušeću buku koja kao da mu vibrira duboko u glavi. Čuje se i metalno treskanje (Velika Kombinacija, to je Velika Kombinacija) ali to pevušenje...! Čoveče, to pevušenje boli. "Prestani", mrmlja Taj. "Prestani, Ebi, ili ću..." Kroz taj električni bruj provlače se daleki krici, i Taj Maršal otvara oči. Nema onog milosrdnog trenutka u kome bi bio nesiguran gde je i šta mu se dogodilo. Sve se vraća sa žestinom nekakve užasne slike - saobraćajne nesreće sa mrtvima koji leže okolo, recimo - koju ti podmetnu pre nego što uspeš da skreneš pogled. Držao se dok starac nije konačno umro; poslušao je majčin glas i sačuvao prisebnost. Ali onog trenutka kada je počeo da zove u pomoć, panika se vratila i progutala ga. Ili je to bio šok. Ili oboje. U svakom slučaju, onesvestio se dok je još vrištao, preklinjući za pomoć. Koliko dugo je visio na okovanoj levoj ruci, obeznanjen? Svetlost koja se sliva kroz vrata šupe ne pomaže mu da to odredi; čini mu se neizmenjena. Isto važi za raznovrsno klopotanje i stenjanje džinovske mašine, i Taj shvata da ono nikada i ne prestaje, kao ni krici dece i pucanje bičeva dok se strašni stražari staraju da rad ne prestane. Velika Kombinacija se nikada ne zaustavlja. Hrani se krvlju i užasom i nikada ne uzima slobodan dan. Ali ono zujanje - ono napadno električno zujanje, nalik na najveći električni brijač na svetu - šta bi to, dođavola, moglo da bude?

404

Gospodin Manšan je otišao po jednošinac. Čuje Bernijev glas u glavi. Opak šapat. Jednošinac Krajnjeg Sveta. U Tajevo srce uvlači se teška zebnja. Nimalo ne sumnja da je ono što čuje taj isti jednošinac, koji se upravo zaustavlja pod nadstrešnicom Staničnog Puta. Gospodin Manšan će uskoro doći po svojeg dečaka, zvojeg bozebnog dedžaga, i ako ga ne zatekne (kao ni Bern-Berna), neće li poći da ga potraži? "Naravno da hoće", škripi Taj. "O, čoveče. Posisao sam vilenjaku." Diže pogled da osmotri levu šaku. Ne bi trebalo da bude teško istrgnuti je kroz preširoku alku, ako ne i kroz narukvicu lisica. Nekoliko puta cima naniže, ali narukvica samo udara u alku. Druga narukvica, ona za kojom je Berni posegnuo kada ga je Taj zgrabio za jaja, ljulja se i poskakuje, navodeći dečaka da pomisli na vešala na bližem kraju Staničnog Puta. Ono zujanje od koga suze oči i podrhtavaju zubi odjednom prestaje. Isključio ga je. Sada me traži po stanici, proverava da li sam tamo. Kada se uveri da nisam, šta će biti? Zna li za ovo mesto? Naravno da zna. Tajeva zebnja pojačava se u ledeni užas. Berni to ne bi priznao. Berni bi rekao da je šupa u ovoj suvoj vododerini njegova tajna, njegovo specijalno mesto. U svojoj ludačkoj uobraženosti nikada ne bi pomislio koliko bi dobro ova zabluda mogla da posluži planovima njegovog navodnog prijatelja. Taj ponovo čuje majku, i ovaj put je prilično siguran da je to zaista ona. Ne smeš da računaš na druge. Možda će stići na vreme, a možda i neće. Moraš da pretpostaviš da neće. Iz ovoga moraš sam da se izbaviš. Ali kako? Taj spušta pogled na starčevo iskrivljeno telo u krvavoj prašini, sa glavom gotovo na vratima. U glavu pokušava da mu se prikrade pomisao na gospodina Manšana, Bernijevog prijatelja, kako žuri niz Stanični Put (ili čak vozi njegov E-ZGo), da ga pokupi i odvede abalahu. Taj odbacuje ovu sliku. Samo će ga ponovo gurnuti u paniku, a to sebi više nema kada da priušti. Vreme je isteklo. "Ne mogu da ga dohvatim", kaže. "Ako mu je ključ u džepu, gotov sam. Slučaj završen, kraj utakmice, zakopčaj..." Pogled mu se zaustavlja na nečemu što leži na podu. To je starčeva ranac. Ona u kojoj je bila kapa. I lisice. Ako su lisice bile u njoj, možda je i ključ. Taj pruža levu nogu napred, istegnuvši je koliko god može. Nije dovoljno. Ne uspeva da dosegne vreću. Nedostaje desetak centimetara. Desetak centimetara, a gospodin Manšan dolazi. Taj gotovo može da ga nanjuši. www.bosnaunited.net Dok vrišti i vrišti, maglovito svestan da drugi viču na njega da prestane, da je sve u redu, da nema čega da se plaši, maglovito svestan da ozleđuje grlo, možda i do krvi. Ove stvari nisu važne. Važno je to da je Holivud, otvorivši vrata Crne kuće, otkrio osobu za doček.

405

A osoba za doček je Dejzi Temperli, Dokova devojka smeđih očiju. Na sebi ima lepu ružičastu haljinu. Koža joj je bleda poput hartije, izuzev na desnoj strani čela, gde komad kože visi, zacepljen, i ispod se vidi crvena lobanja. "Uđi, Dok", govori Dejzi. "Možemo da popričamo o tome kako si me ubio. A posle možeš da pevaš. Da pevaš za mene." Osmehuje se. Osmeh postaje kez. Kez otkriva usta puna isturenih vampirskih zuba. "Da pevaš zauvek." Dok slepo uzmiče, okreće se da pobegne, i Džek ga u tom trenutku hvata za mišice i počinje da trese. Dok Emberson je krupan momak - sto dvadeset pet kila kad izađe ispod tuša, i desetak više u punoj opremi drumskog ratnika koja je sada na njemu - ali ga Džek sa lakoćom trese, tako da mu se glava ljulja napred-nazad. Dugačka kosa mu leprša oko glava. "To su sve pričine", kaže Džek. "Projekcije smišljene da oteraju neželjene goste kao što smo mi. Ne znam šta si video, Dok, ali to nije tamo." Dok oprezno viri preko Džekovog ramena. Vidi ružičasto, zamućeno komešanje - kao dolazak paklenog psa, ali obrnut - koje sledećeg trenutka iščezava. Skreće pogled prema Džeku. Niz suncem opaljeno lice polako mu klize suze. "Nisam hteo da je ubijem", kaže. "Voleo sam je. Ali te noći sam bio umoran. Jako umora. Znaš li šta znači biti umoran, Holivude?" "Da", kaže Džek. "I ako se izvučemo iz ovoga, nameravam da prespavam nedelju dana. Ali za sada..." Baca pogled prema Nosonji. Zatim prema Dejlu. "Videćemo još stvari. Kuća će upotrebiti vaša najgora sećanja protiv vas: greške koje ste napravili, ljude koje ste povredili. Ali nije tako strašno kao što sam očekivao. Mislim da je dosta otrova isteklo iz ovog mesta kada je Berni umro. Potrebno je samo da nađemo put do druge strane." "Džek", javlja se Dejl. Stoji u dovratku, na istom mestu gde je Dejzi dočekala svojeg lekara. Oči su mu širom otvorene. "Šta je?" "To nalaženje puta... može da se pokaže prilično zaguljeno." Okupljaju se oko njega. Iza vrata se širi gigantsko kružno predvorje, mesto toliko prostrano da Džek načas pomišlja na baziliku Svetog Petra. Pod je prekriven jutrom otrovno zelenog tepiha, izvezenog scenama mučenja i svetogrđa. Iz ove prostorije na sve strane se otvaraju vrata. Džek pored ovoga uspeva da izbroji četiri izukrštana stepeništa. Treptaj kasnije već ih ima šest. Sledeći treptaj čini da ih bude desetak, zbunjujućih za oko poput Ešerovog crteža. Čuje onaj idiotski bruj koji je glas Crne kuće. I još nešto: smeh. Uđite, poručuje Crna kuća. Uđite, i zauvek lutajte ovim odajama. Džek trepće i vidi hiljadu stepeništa, od kojih se neka pokreću, isturaju i uvlače. Vrata vode do galerija sa slikama, galerija sa skulpturama, vrtoglavih kovitlaca, ništavila. "Šta sada?" pita Dejl šuplje. "Šta sada, dođavola?" www.bosnaunited.net Taj nikada nije video Bernijevog prijatelja, ali dok visi, okovan, otkriva da lako može da ga zamisli. U ovom svetu, gospodin Manšan je stvarno biće... ali ne i ljudsko. Taj vidi užurbanu figuru u crnom odelu sa širokom crvenom kravatom kako

406

odmiče Staničnim Putem. Stvorenje ima ogromno belo lice sa crvenim ustima i samo jednim, mutnim okom. Abalahov izaslanik i glavni zamenik izgleda, u Tajevoj viziji, kao izopačena verzija Hamtija Damtija23. Nosi prsluk zakopčan kostima. Moram da se izvučem odavde. Da dohvatim tu vreću... ali kako? Ponovo se okreće Berniju. Jezivom klupku Bernijevih prosutih creva. Odjednom mu pada na pamet šta treba da radi. Ponovo isteže nogu, ali ovaj put ne prema vreći. Zavlači vrh patike ispod prašinom ulepljenog koluta Bernijevih iznutrica. Diže ga, balansira, a onda ga lagano odbacuje. Namotaj creva poleće sa vrha patike. I pada preko kožne vreće. Za sad je dobro. Sad još samo da je privuče dovoljno blizu da stane na nju. Nastojeći da ne misli na zdepastu, užurbanu figuru sa groteskno dugačkim licem, Taj ponovo lovi nogom. Zavlači je ispod prljavog remena creva i počinje da vuče, polako i beskrajno pažljivo. www.bosnaunited.net "Nemoguće", ravnim glasom kaže Nosonja. "Ništa ne može da bude toliko veliko. Znaš to, zar ne?" Džek duboko udiše, ispušta vazduh, ponovo udiše, i tihim, čvrstim glasom izgovara reč. "De-jamber?" sumnjičavo pita Nosonja. "Šta ti je, bre, taj de-jamber?" Džek se ne udostojava da odgovori. Iz velikog, mračnog oblaka pčela koji lebdi, brujeći, iznad čistine (Dejlov automobil je sada samo čupava crno-zlatna silueta ispred trema), izdvaja se jedna pčela. Ona - jer to je sasvim sigurno matica - proleće između Dejla i Doka, načas se zaustavlja ispred Nosonje kao da želi da ga odmeri (njega ili med kojim se obilno namazao), pa nastavlja i ostaje da lebdi ispred Džeka. Sva je okrugla i nimalo aerodinamična i smešna i nekako potpuno divna. Džek diže prst kao profesor koji se sprema da nešto naglasi ili vođa orkestra koji najavljuje tuš. Pčela se spušta na sam vrh. "Ona te šalje?" Džek postavlja ovo pitanje tihim glasom - pretihim da bi ga čuli ostali, pa čak i Nosonja, koji stoji odmah pored njega. Nije sasvim siguran na koga misli. Na svoju majku? Loru DeLesijan? Džudi? Sofi? Ili postoji još neka Ona, sila koja je u protivteži Grimiznom Kralju? Ovo mu se zbog nečega čini verovatno, ali pretpostavlja da to nikada neće pouzdano znati. Bilo kako bilo, pčela ga samo posmatra širokim crnim očima, zamućenih krila, i njemu postaje jasno da postoje pitanja koja ne traže odgovor. Jeste, bio je spavalica, ali sada je budan, i na nogama. Ova kuća je ogromna i duboka, mesto krcato zlom i bremenito tajnama, ali zašto bi ga to plašilo? Tu je Tajeva trofejna palica, tu su mu prijatelji, tu je Matica svih pčela. To je dovoljno. Spreman je da pođe dalje. I što je još bolje - možda i najbolje od svega - jedva čeka da pođe dalje. Džek diže vrh prsta do usta i nežno oduvava pčelu u predvorje Crne kuće. Ova na trenutak besciljno kruži, a onda poleće levo, kroz vrata neobično naduvenog, mesnatog izgleda. "Dođite", kaže Džek. "Počelo je." 23

Humpty Dumpty - nizak, zdepast lik iz dečje pesmice, personifikacija jajeta, koji je pao sa zida i razlupao

se

407

Ostala trojica nespokojno se zgledaju pa polaze za njim, prema onome što im je očito bilo odvajkada pisano. www.bosnaunited.net Nemoguće je odrediti koliko je vremena Sojerova banda provela u Crnoj kući, toj rupi koja je Frenč Lending i okolna mesta zalila klizavom tvari. Podjednako je teško tačno opisati ono što tamo vide. Obilazak Crne kuće najviše liči na šetnju kroz um poremećenog bezumnika, i u takvom mentalnom okruženju ne možemo da očekujemo da ćemo pronaći bilo kakav plan za budućnost ili sećanje na prošlost. U umu bezumnika postoji samo zapenjena stvarnost, sa neprekidnom bukom potreba, paranoidnim zaključcima i grandioznim zabludama. Zbog svega toga nije nikakvo čudo što će stvari koje vide u Crnoj kući da im ispare iz glava čim se uklone sa vidika, i da ostave samo nejasni šapat nespokojstva koji bi mogao da bude daleki zov opopanaksa. Ova amnezija je blagoslov. Matica ih predvodi, a ostale pčele slede u roju koji pomračuje vazduh i treperi kroz sobe u kojima je vekovima vladao muk (jer sada bi već trebalo da nam je jasno zahvaljujući intuiciji ako ne logici - da je Crna kuća postojala mnogo pre nego što je Berni sagradio ovo njeno krilo u Frenč Lendingu.) U jednom trenutku četvorka silazi niz stepenište od zelenog stakla. Usput vide kako u ponoru ispod stepeništa kruže ptice slične lešinarima, sa belim, vrištećim licima izgubljenih beba. U sobi dugačkoj i uskoj kao Pulmanov vagon, živi crteži - dva zeca, lisica i žaba drogiranog lika sa belim rukavicama - sede za stolom, loveći i trpajući u usta nešto što liči na buve. To su likovi iz crtaća, crno-belih crtaća iz četrdesetih godina prošlog veka, i Džeka bole oči kada ih gleda jer su ujedno stvarni. U trenutku kada Sojerova banda prolazi pored njega zec mu zaverenički namiguje, a u oku koje ostaje otvoreno Džek prepoznaje izraz bezumnog nasilja. Nešto kasnije ulaze u pust salon, ispunjen glasovima koji viču na nekom nepoznatom jeziku koji podseća na francuski, ali nije. Jedna od sledećih odaja zarasla je u džunglu boje žuči i osvetljena vrelim tropskim sunce. Sa jedne od grana visi ogromna čaura sa nečim što liči na bebu zmaja, još umotanu u sopstvena krila. "To ne može biti zmaj", kaže Dok Emberson uvrnuto mirnim, podučavajućim glasom. "Oni se izležu iz jaja ili iz zuba drugih zmajeva. Ili oboje." Idu kroz dugački hodnik koji se polako odmotava, postaje tunel a onda ih spušta niz dugačku i klizavu ravan dok iz nevidljivih zvučnika tuku ludačke udaraljke. Džeka taj solo podseća na Kozija Kola, ili možda Džina Krupu. Zidovi se obaraju, i na trenutak klize preko ambisa koji doslovno nema dna. "Upravljajte šakama i stopalima", dovikuje Nosonja. "Ako nećete da padnete preko ivice, UPRAVLJAJTE!" Na kraju spusta bivaju izbačeni u sobu koju Dejl odmah krsti kao Sobu Smrada. Veru se preko ogromnih gomila smrdljive zemlje ispod zarđale limene tavanice, prošarane golim sijalicama. Po tlu trčkaraju čete sićušnih zelenkasto-belih paukova. Konačno stižu na drugu stranu, bez daha, blatnjavi i prljavi. Iz odaje vodi troje vrata. Njihov vodič zuji i izvodi 'imelman' premete ispred onih u sredini. "Nema šanse", kaže Dejl. "'Oću prvo da znam šta je iza zavese." Džek mu saopštava da je rođen za komičara, pa otvara vrata koja im je pčela pokazala. Iza leži ogroman automatizovani vešeraj, koji Nosonja spremno naziva Sobom Čistoće. Zbijeni u gomilu, prate pčelu sparnim prolazom između zapenjenih mašina za pranje i brujavih, uzdrhtalih sušilica. Vazduh miriše na hleb koji se peče. Mašine za pranje - svaka sa po jednim okruglim, buljavim okom - naslagane su

408

petnaest i više metara u visinu. Iznad njih, u okeanu prašnjavog vazduha, lete jata golubova. Svako malo prolaze pored gomilica kostiju ili nekog drugog traga da su ovuda prošla (ili bila provedena) ljudska bića. U prolazu nailaze na moped, obrastao paučinom. Nešto dalje, par ženskih klizaljki, debelo obloženih prašinom. U ogromnoj biblioteci, na stolu od mahagonija ljudskim kostima je ispisano SMEJ SE. U bogato nameštenom (i očigledno zapuštenom) salonu za prijeme kroz koji ih pčela vodi u strogo pravoj liniji, Dejl i Dok primećuju da jedan od zidova ukrašavaju ljudska lica, zguljena, preparirana i razapeta na drvene ploče. U praznim dupljama naslikane su krupne, izbezumljene oči. Dejl misli da prepoznaje bar jedno od lica: Miltona Vonderlija, učitelja koji je nestao tri ili četiri godine ranije. Svi su bili uvereni da je mlađi brat Dona Vonderlija jednostavno otišao iz varoši. Pa, razmišlja Dejl, i jeste otišao. Na polovini kamenom popločanog hodnika sa nizom ćelija, pčela uleće u prljavi sobičak i kruži oko ofucane strunjače. Isprva niko od njih ne progovara. Nema potrebe. Taj je nedavno bio ovde. Gotovo da mogu da mu osete miris - miris njegovog straha. Nosonja se okreće prema Džeku. Plave oči iznad raskošne riđkaste brade stisnute su od gneva. "Matoro kopile ga je nečim opržilo. Ili ošinulo strujom." Džek klima glavom. I sam to oseća, iako ne zna, niti mari, da li oseća nosom ili umom. "Bernsajd više nikoga neće da prži", kaže. Matica zviždi oko njih i nestrpljivo kruži po hodniku. Sa leve strane, u pravcu iz koga sa došli, hodnik se crni od pčela. Oni nastavljaju desno, i pčela ih uskoro vodi niz druge, naizgled beskonačne stepenice. U jednom trenutku prolaze kroz kratku, kapavu kišu - negde unutar nezamislive utrobe Crne kuće, verovatno je pukla neka cev. Pet ili šest nogostupa su mokri, i na njima se vide tragovi. Suviše su razmazani da bi forenzičarima bili od bog zna kakve koristi (ova misao dolazi i Džeku i Dejlu), ali je Sojerova banda ohrabrena: očigledno je da se radi o tragovima velikih i malih stopala, i da su oba relativno sveža. Konačno je jasno da ne lutaju bez cilja, hvala Bogu! Ubrzavaju korak, a iza njih se, kao neka pošast iz Starog Zaveta, u ogromnom zujavom oblaku spuštaju pčele. www.bosnaunited.net Za Sojerovu bandu je vreme možda stalo, ali je za Taja Maršala postalo neizdrživa muka. Ne zna da li je osećaj da se gospodin Manšan približava plod uobrazilje ili predosećaj, ali se užasno plaši da je ovo drugo. Mora što pre da izađe iz šupe, što pre, ali mu prokleta vreća uvek iznova beži iz dohvata. Uspeo je da je uz pomoć koluta creva dovuče do sebe, ali je ironija u tome što je to bio lakši deo posla. Teži deo je da podigne prokletinju nadohvat ruke. Nikako ne uspeva da je dosegne; bez obzira koliko se isteže i koliko nemilosrdno iskušava levo rame i okovano zglob šake, i dalje je oko pola metra kratak. Niz obraze mu teku suze bola. Ovaj gubitak vlage brzo nadomešta jedak znoj koji mu se sliva u oči sa masnog čela. "Odigni je nogom", govori. "Kao u fudbalu." Gleda u rasporeno obličje na vratima - u svojeg doskorašnjeg mučitelja. "Baš kao u fudbalu, zar ne, Bern-Bern?" Pritiska vreću ivicom stopala, gura je da zida i počinje da je vuče uz okrvavljeno drvo. U isto vreme poseže naniže... još četrdeset centimetara... sada još samo trideset... još samo...

409

... i kožna vreća sledećeg trenutka spada sa vrha njegove patike u prašinu. Plop. "Motriš na njega, je l' da, Berni?" stenje Taj. "Moraš, znaš, pošto sam ja okrenut leđima. Ti si moj izviđač, zar ne? Ti si - jebi ga!" Vreća mu ovaj put spada pre nego što je počeo da je pridiže. Taj treska slobodnom rukom po zidu. Zašto to radiš? čuje hladan glas kako ga pita. Onaj što zvuči kao njegova majka ali nije ona. Hoće li ti to pomoći? "Ne", kaže Taj prkosno, "ali prija." Više će ti prijati da se oslobodiš. Pokušaj ponovo. Taj još jednom pritiska vreću uz zid. Pritiska je nogom, pokušavajući da oseti šta je u njoj - ključ, na primer - ali ne može da odredi. Smeta mu patika. Počinje da sulja vreću uz zid. Polako... ne prebrzo... kao kad vodiš loptu prema golu... "Ne puštaj ga unutra, Berni, važi?" stenjući govori mrtvacu iza sebe. "Duguješ mi to. Neću u jednošinac. Neću u Krajnji Svet. Neću da budem Rušitelj. Neću, šta god to bilo. Želim da budem istraživač... možda podvodni, kao Žak Kusto... ili pilot u Vazduhoplovnim snagama... ili možda... JEBI GA!" Reakcija na to što mu je vreća spala sa vrha patike nije uzrujanost, već bes i strah koji se bliži panici. Gospodin Manšan, žuri i juri. I sve je bliže. Dolazi da ga odvede. U Din-tah. Abalah-dunu. Za veki vekov. "Prokleti ključ verovatno ionako nije unutra." Glas mu podrhtava, na ivici plača. "Zar ne, Berni?" 'Cakani' Bernsajd se ne izjašnjava. "Kladim sa da unutra nema ničega. Osim, možda... ne znam... pakovanja 'tamsa'. Ljudsko meso mora da je teško za varenje." Uprkos svemu, Taj ponovo pritiska vreću nogom, i ponovo započinje pipavi zadatak suljanja uz zid do visine dovoljne da je dosegne ispruženim prstima. www.bosnaunited.net Dejl Gilbertson je proveo ceo život u oblasti Kuli, i navikao je na zelenilo. Drveće i travnjaci i polja koja se prostiru sve do obzorja za njega su sasvim normalna stvar. Možda je to razlog što sa takvim negodovanjem i zgražanjem reaguje na prizor ugljenisanog i zadimljenog zemljišta koje okružuje Jeguljin Put. "Kakvo je ovo mesto?" pita Džeka. Zvuči zaduvano. Sojerova banda nema terensko vozilo za golf i mora da putuje pešice. U stvari, Džek je zadao tempo koji je nešto brži nego što je Taj vozio E-Z-Go. "Nisam siguran", kaže Džek. "Nekada davno video sam slično mesto. Zvalo se Spaljene Zemlje. Bilo je..." Iza rasute grupe stena na njih iznenada skače zelenkasti čovek oklopljene kože. U jednoj ruci drži kratak bič - za koji Džek veruje da se zove kvirt. "Bahhrrr!" njače prikaza, apsurdno slično Ričardu Sloutu kada se smeje. Džek diže Tajevu palicu i upitno se zagleda u prikazu - Da ne bi malo od ovoga? Prikaza, reklo bi se, ipak ne bi. Na trenutak stoji gde se zatekla, a onda se okreće i beži. Pre nego što će ponovo nestati u lavirintu stenja, Džek opaža da joj povrh obe Ahilove tetive u nepravilnoj liniji raste iskrivljeno trnje.

410

"Ne sviđa im se Čudesni", kaže Nosonja, sa poštovanjem gledajući u palicu. Koja je i dalje palica, isto kao što su devetka i 'rugeri' i dalje pištolji, a oni su i dalje oni: Džek, Dejl, Nosonja i Dok. Džek otkriva da nije naročito iznenađen. Parkus mu je rekao da se ne radi o Parnjacima, rekao mu je to dok su vodili besedu blizu bolničkog šatora. Ovo mesto se možda graniči sa Teritorijama, ali nisu Teritorije. Zaboravio je tu činjenicu. U redu, jesam - ali nije da nisam imao drugih stvari na umu. "Ne znam da li ste osmotrili zid sa druge strane ovog ljupkog seoskog putića", kaže Dok, "al' ono krupno belo kamenje mnogo liči na lobanje." Nosonja baca kratak pogled na zid od lobanja, pa se ponovo zagleda napred. "Više me brine ono tamo", kaže. Iznad krnjavih zuba obzorja diže se komplikovano ustrojstvo od čelika, stakla i mašinerije. Diže se i gubi među oblacima. Vide sićušne prilike kako trčkaraju i naprežu se na njemu, čuju praskanje bičeva. Sa ove razdaljine podseća na pucnje iz malokalibarskih pušaka. "Šta je to, Džek?" Džek isprva misli da vidi Rušitelje Grimiznog Kralja, ali to nisu oni - ima ih previše. Ta građevina je nekakva fabrika ili elektrana, koju pokreće rad robova. U srcu mu raste beskrajni gnev. Kao da to oseća, zujanje pčela iza njega se pojačava. Spidijev glas mu šapuće u glavi: Prištedi gnev, Džek - sada je najvažniji onaj mališa. A vreme samo što nije isteklo. "O, Gospode", javlja se Dejl, i pokazuje prstom. "Je li to ono što mislim da jeste?" Vešala vise kao skelet iznad nagnutog puta. Dok kaže: "Ako misliš na vešala, verujem da si osvojio komplet posuđa od rostfraja, i prolaziš u naredni krug." "Vidi kol'ko cipela", kaže Dejl. "Što li su ih nabacali tamo?" "Bog će ga znati", kaže Nosonja. "Lokalni običaj, pretpostavljam. Koliko smo blizu, Džek? Imaš li bar neku predstavu?" Džek gleda prvo u put pred njima, pa u onaj što se odvaja levo, onaj sa drevnim vešalima na ušću. "Blizu", kaže. "Mislim da smo..." Tada negde ispred njih počinje vrištanje. To su vapaji deteta koje je gurnuto na sam rub ludila. Ili možda preko njega. www.bosnaunited.net Taj Maršal čuje zujanje pčela koje se približava ali veruje da ono postoji samo u njegovoj glavi, da nije ništa drugo do zvuk njegove sve veće strepnje. Ne zna više koliko je puta pokušao da podigne Bernijevu kožnu vreću uz zid šupe; izgubio je račun. Ne pada mu na pamet da bi bez one čudne kape - one što liči na štof, a pod prstima je kao metal - verovatno imao bolju koordinaciju. Potpuno je zaboravio na nju. Zna samo da je umoran i znojav i da se trese, verovatno od šoka, i da će, ako ovaj put ne uspe da dohvati vreću, verovatno odustati. Verujem da bih pošao sa gospodinom Manšanom za čašu vode, razmišlja. Ali u njemu ipak ima Džudine čvrstine, kao i ponešto od Sofine kraljevske nepokolebljivosti. Zato zaboravlja na bol u bedru i počinje ponovo da sulja vreću uz zid, istovremeno posegnuvši desnom rukom naniže. Trideset centimetara... dvadeset i pet... to je najbliže do sad...

411

Vreća kliza na levu stranu. Spašće. Ponovo. "Ne", tiho moli Taj. "Ne opet." Čvršće pritiska patiku uz drvo, i nastavlja da diže. Petnaest centimetara... deset... pet i vreća još više klizi u levo, sada će stvarno da spadne... "Ne!" viče Taj, i naginje se napred u napregnutom luku. Leđa mu krckaju. Isto čini i izmučeno levo rame. Ali prsti dodiruju vreću... a onda je grabe. Privlači je sebi i pritom malo nedostaje da je ipak ispusti! "Nema šanse, Berni", dahće, prvo žonglirajući vrećom a zatim je pritisnuvši na grudi. "Ne možeš da me pređeš na tu bajatu foru, nema teorije da me pređeš na nju." Zariva zube u rub vreće. Smrad je odvratan, truo - eau de Bernsajd. Ignoriše ga i otvara vreću. Isprva mu se čini da je prazna, i ispušta prigušen, jecav uzvik. Onda primećuje srebrni sjaj. Plačući kroz stisnute zube, poseže u vreću koja mu visi iz usta i vadi ključ. Ne smem da ga ispustim, razmišlja. Ako ga ispustim, poludeću, stvarno hoću. Ne ispušta ga. Diže ga iznad glave, gura u rupicu sa strane narukvice na levom zglobu, i okreće. Narukvica se otvara. Polako, sasvim polako, Taj izvlači ruku. Lisice padaju na zemljani pod šupe. Dok tako stoji, dolazi mu neobično ubedljiva pomisao: zapravo je i dalje u Crnoj kući, spava na ofucanoj strunjači, u ćeliji sa kofom u jednom uglu i posudom odmrznutog 'dinti mur' goveđeg gulaša u drugom. Ovo je samo pričin kojim iscrpljeni um želi da mu da malo nade. Poslednji predah pre nego što sam završi u loncu. Spolja dopiru treskanje Velike Kombinacije i krici dece koja marširaju, marširaju, marširaju na krvavim nožicama, pokrećući je. Tamo negde je i gospodin Manšan, koji želi da ga odvede na neko mesto koje je još gore od ovoga. I to nije san. Taj ne zna kuda da pođe odavde i da li će se ikada vratiti u svoj svet, ali prvi korak vodi napolje iz šupe i njene neposredne okoline. Pokrećući drhtave noge, kao žrtva saobraćajne nesreće koja po prvi put posle dužeg vremena ustaje iz postelje, Taj Maršal stupa preko Bernijevog ispruženog tela i izlazi iz šupe. Nebo je oblačno, krajolik sterilan, a onaj skrpljeni oblakoder muka i bola i ovde dominira vidikom, ali Taj ipak oseća neizmerno zadovoljstvo što je ponovo na svetlu. Što je slobodan. Tek pošto je okrenuo leđa šupi shvata koliko je bio siguran da će umreti u njoj. Na trenutak sklapa oči i okreće lice prema sivom nebu. To ga sprečava da primeti priliku koja je stajala pored zida šupe, strpljivo čekajući da se uveri da Taj i dalje nosi kapu kada bude izašao. Uverivši se da je tako - lord Malšan - ovo je najbliže njegovom pravom imenu što možemo da ga nazovemo - stupa napred. Njegovo groteskno lice neprirodno se nadima. Crvene usne se keze. Osetivši ruku koja mu se ovila oko struka, Taj počinje da vrišti - ne samo od straha i prepasti, već i ozlojeđenosti. Posle tolikih muka koje je pretrpeo da se oslobodi, tolikih strašnih muka... "Pssst", šapuće lord Malšan, i pošto Taj nastavlja izbezumljeno da vrišti (na višim spratovima Velike Kombinacije, nekoliko mališana okreće se i gleda u pravcu ovih vapaja, ali ih zverski nadzornici bičevima teraju da nastave da rade), abalahov lord ponovo progovara, jednu jedinu reč na Mračnom Govoru. "Pnang."

412

Taj obamire. Da ga lord Malšan nije grlio otpozadi, srušio bi se. Iz dečakovih zabalavljenih, omlitavelih usta nastavlja da dopire grleno ječanje protesta, ali je vrištanje prestalo. Lord Malšan naginje dugačko, kašikasto lice prema Velikoj Kombinaciji i razvlači usta u kez. Život je tako dobar! Onda baca pogled u šupu samo na kratko, ali sa velikim zanimanjem. "Zapržio mu čorbu", kaže lord Malšan. "I to sa kapom na glavi. Čudo od dečaka! Kralj želi lično da te upozna pre nego što odeš u Din-tah, znaš. Možda čak dobiješ kolače i kafu. Zamisli, mladi Tajleru! Kolači i kafa sa abalahom! Kolači i kafa sa Kraljem!" "... neću idem... oću kući... mojoj maaaa..." Reči se cede kao krv iz smrtonosne rane. Lord Malšan vuče prstom preko Tajevih usana, i ove se spajaju za njegovim dodirom. "Ćut'", kaže abalahov lovac na talente. "U životu je malo toga gore od bučnog saputnika. A još je dug put pred nama. Putovaćeš daleko od kuće i prijatelja i porodice... ah, ali ne plači." Malšan je opazio suze koje su potekle iz uglova očiju onemoćalog dečaka i klize mu niz obraze. "Ne plači, mali Taje. Steći ćeš nove drugare. Glavnog Rušitelja, na primer. I druge dečake kao što je on. Zove se gospodin Bratigan. Možda će ti pričati priče o svim svojim bekstvima. Kako su smešne! Da umreš! A sad moramo da krenemo! Kolači i kafa sa Kraljem! Misli na to!" Lord Malšan je zdepast i izrazito krivonog (noge su mu zapravo znatno kraće od groteskno dugačkog lica), ali je snažan. Diže Taja i smešta ga ispod mišice kao da ovaj nije teži od dva ili tri složena čaršava. Osvrće da poslednji put pogleda Bernija, ali bez naročitog žaljenja - gore u Njujorku postoji momak koji mnogo obećava, a Berni je ionako bio prilično istrošen. Lord Malšan naginje glavu u stranu i oglašava se svojim gotovo bezvučnim, šištavim smehom. Polazi na put, ali ne propušta da snažno cimne dečakovu kapu naniže. Dečak ne samo da je Rušitelj, već je možda najmoćniji koji se ikada pojavio. Sva je sreća što još nije svestan svojih moći. Verovatno se ništa ne bi dogodilo kada bi kapa spala, ali je bolje ništa ne prepuštati slučaju. Poletno koračajući - a pritom čak i malo pevušeći za sebe - lord Malšan stiže do kraja vododerine, skreće levo na Jeguljin Put i staje kao ukopan. Na putu mu stoje četvorica iz sveta kome u glavi pripisuje naziv Ter-tah. Pojam je ulični, i nije nimalo laskav. U Knjizi dobrog farmerstva, Ter je period Pune Zemlje u kome se obnavlja stočni fond. Lord Malšan svet sa one strane glavnog ulaza Crne kuće vidi kao svojevrsni caldo largo, kazan žive supe koji je tu da u njega umače kutlaču - uvek u ime abalaha, naravno! - kad god mu se ushte. Četvorica iz Tera? Malšun prezrivo izvija gornju usnu i time pokreće poremećaje čitavom dužinom lica. Šta traže ovde? Šta misle da postignu? Osmeh počinje da bledi, jer je opazio palicu koju nosi jedan od njih. Palica gori svetlošću koja se preliva i višebojna je ali se nekako uvek čini bela u svojem jezgru. I zaslepljujuća. Lord Malšan zna samo jednu stvar koja je gorela takvom svetlošću, Kuglu Večnosti, koju je jedan mali, lutajući dečak poznavao kao Talisman. Taj dečak ju je jednom dodirnuo, a kao što mu je Lora DeLesijan možda rekla - kao što Džek sada i sam zna - dodir Talismana uvek u nekoj meri ostaje.

413

Osmeh lorda Malšana potpuno iščezava, pošto je shvatio da čovek sa palicom jeste bio taj dečak. Sada se vratio da im pravi glavobolje, ali ako misli da će mu oduzeti plen, grdno se vara. To je, na kraju krajeva, ipak samo palica, a ne sama Kugla; u tom čoveku možda i dalje živi nešto od njene moći, ali toga svakako nije ostalo mnogo. Posle toliko godina teško da je ostalo nešto više od prašine. Ali ni moj život neće biti vredniji od prašine ako im dozvolim da mi otmu dečaka, razmišlja lord Malšan. Moram da... Pogled njegovog kiklopskog oka skreće na crni olujni oblak koji lebdi iza ljudi iz Tera. Iz njega dopire duboko, lenjo zujanje. Pčele? Pčele sa žaokama? Pčele sa žaokama između njega i Staničnog Puta? Pa, i za njih će da se postara. U svoje vreme. Pošto se obračuna sa ovim gnjavatorima. "Dobar dan, gospodo", kaže lord Malšan svojim naljubaznijim glasom. Lažni nemački akcent je nestao; sada zvuči kao lažni engleski aristokrata u pozorišnoj komediji iz pedesetih godina sa Vest Enda. Ili kao nacistički propagandista iz Drugog svetskog rata, lord Ho-ho. "Očaran sam što ste svratili da nas posetite, apsolutno sam očaran, i to na ovako truo dan. Ali bojim se da je većina dana ovde trula, Krajnji Svet je naprosto stvoren kao patetična obmana, znate, a ja - đavo njegov ga odneo - ne mogu više da vam pravim društvo. Ovo ovde vam je, bojim se, kvarljiva roba." Lord Malšan diže Taja i trese ga. Iako su mu oči otvorene i svestan je, Tajeve ruke i noge klate se kao da je krpena ruka. "Spusti ga, Manšane", kaže onaj sa palicom, i lord Malšan sa rastućim nespokojstvom spoznaje da bi sa ovim mogao da ima muke. Stvarno bi mogao. Ali osmeh mu svejedno postaje širi, i otkriva pun, zverski polukrug zuba. Oštri su i zakošeni prema unutra. Ono što oni zagrizu iskidalo bi se na rezance pokušavajući da se oslobodi iz te koštane klopke. "Manšan? Manšan? Ovde nema nikoga ko se tako zove. Niti gospodina Mandeja, kad smo već kod toga. Nijedan od njih više nije tu, otišli pa-pa, doviđence i srećan put. A što se tiče spuštanja malca, bojim se da to ne mogu, momče staro, jednostavno ne mogu. Osim toga, društvo, trebalo bi da se smatrate srećnicima. Vladavina straha u vašem kraju je okončana! U-raaa! Ribar je mrtav - sredio ga je upravo ovaj ovde dečkić, ovo apsolutno čudo od dečkića." Još jednom protresa Taja, pazeći da mu glava ostane uspravna. Ne bismo hteli da mu ta kapa spade, to nikako ne. Brinu ga one pčele. Ko je poslao pčele? "Dečakova majka je u ludnici", kaže čovek sa palicom. Lord Malšan sa strahom primećuje da palica sve jače svetli. Sada se oseća veoma uplašeno, a sa strahom dolazi i bes. Mogu li ipak da mu pokvare posao? Da oduzmu dečaka? "U ludnici je, i želi svog sina natrag." Ako je tako, sve što će dobiti biće njegov leš. Uprkos strahu, kez lorda Malšana još se više širi. (Dejlu se odjednom javlja košmarna vizija: Vilijem. F. Bakli Mlađi, sa jednim okom i metar i po dugačkim

414

licem.) Diže Tajevo mlitavo telo bliže ustima i rafalno škljoca zubima na par centimetara od izloženog vrata. "Neka joj muži turi miška i napravi drugog, druže stari - siguran sam da je u stanju. Ionako žive u Ter-tahu. U Ter-tahu žene ostaju trudne čim prošetaju ulicom." Jedan od bradonja kaže: "Njoj treba taj tu." "Al' i meni, mladiću moj dragi, i meni." Lord Malšan ovaj put zaista načinje Tajevu kožu i pušta krv, kao iz posekotine prilikom brijanja. Iza njih, Velika Kombinacija melje dalje, ali su krici utihnuli, kao da su deca koja je pokreću shvatila da se nešto promenilo ili bi moglo da se promeni, da je svet stigao do prekretnice. Čovek sa blistavom palicom stupa napred. Lord Malšan i protiv svoje volje uzmiče. Pogrešno je pokazati slabost i strah, zna da jeste, ali ne može drugačije. To je zato što ovo nije obični tah. Ovo je neko poput onih starih revolveraša, Visokih Ratnika. "Napraviš li još jedan korak, otvoriću mu grlo, dečko dragi. Teško bi mi palo da to uradim, vraški bi mi teško palo, ali nemoj da misliš da ne bih." "Dve sekunde posle toga i sam bi bio mrtav", kaže čovek sa palicom. Izgleda kao da se uopšte ne boji, ni za sebe ni za Taja. "Da li to hoćeš?" U stvari, kada bi morao da bira između umiranja i vraćanja Grimiznom Kralju praznih ruku, lord Malšan bi svakako izabrao smrt. Ali možda neće ni doći do toga. Utišavajuća reč delovala je na dečaka, i delovaće makar na trojicu ostalih - trojicu običnih. Kada oni budu ležali otvorenih očiju i umrtvljeni, Lord Malšan će se lako obračunati sa četvrtim. Koji je, naravno, Sojer. To mu je ime. Što se pčela tiče, siguran je da zna dovoljno odbrambenih reči da bezbedno stigne Staničnim Putem do jednošinca. Šta mari ako ga neka i ubode? "Da li to hoćeš?" Sojer ponavlja pitanje. Lord Malšan se osmehuje. "Pnang!" uzvikuje, i iza Džeka Sojera, Dejl, Nosonja i Dok staju kao ukopani. Osmeh lorda Malšana se širi. "Šta ćemo sada, moj nedokazani prijatelju? Šta ćemo sada kada nam prijatelji nisu tu da nam čuvaju..." Arman 'Nosonja' Sen Pjer stupa napred. Prvi korak mu predstavlja napor, ali je posle lako. Hladan osmeh mu otkriva zube skrivene u bradi. "Odgovoran si za smrt moje male", kaže. "Možda to nisi lično uradio, ali si nahuškao Bernsajda na to. Jesam li u pravu? Ja sam joj otac, šupčino. Misliš da možeš da me zaustaviš običnom reči?" Dok ukočeno prilazi i staje pored prijatelja. "Sjebao si moj grad", reži Dejl Gilbertson. I sam pristupa ostalima. Lord Malšan sa nevericom zuri u njih. Mračni Govor ih nije zaustavio. Nijednog od njih. I dalje mu stoje na putu! Drznuli su se da mu stanu na put! "Ubiću ga!" reži na Džeka. "Ubiću ga. Šta kažeš na to, sunašce? Šta ćemo da radimo?" www.bosnaunited.net I eto ga, naposletku, obračuna. Ne možemo da ga posmatramo odozgo, nažalost, jer je vrana koju smo toliko puta koristili da se provozamo (uvek bez Gorgovog

415

znanja, naravno) mrtva, ali čak i odavde sa strane prepoznajemo ovu arhetipsku scenu iz deset hiljada filmova - i bar desetak sa Lili Kavano. Džek podiže palicu, onu koju je Nosonja prepoznao kao Čudesnog Dečaka. Drži je tako da je kraj drške uprt u unutrašnju stranu njegove podlaktice, a vrh uperen pravo u glavu lorda Malšana. "Spusti ga", kaže. "Poslednja prilika, prijatelju." Lord Malšan podiže dečaka još više. "Hajde!" viče. "Gađaj me energetskim zrakom iz te stvari! Znam da možeš! Ali ćeš pogoditi i dečaka! Pogodićeš dečaka..." Iz vrh palice Ričija Seksona pruža se linija čiste bele vatre, tanka kao grafit u olovci. Pogađa lorda Malšana u oko i spaljuje ga u duplji. Stvor vrišti - nije očekivao da će Džek pročitati njegov blef, ne od jednog bića sa tera, bez obzira koliko je privremeno prosvetljeno - i trza se napred, otvarajući vilice da ugrize, iako je već mrtvo. Pre nego što uspeva u tome, još jedan zrak bele svetlosti, ovaj put iz vereničkog prstena od kovanog srebra na levoj ruci Armana Sen Pjera, pogađa abalahovog izaslanika pravo u usta. Crveni pliš usana lorda Malšana zahvata plamen... ali on i dalje posrće po putu, sa kosturnim oblakoderom Velike Kombinacije u pozadini, pokušavajući da ujede, da okonča život nadarenog sina Džudi Maršal. Dejl priskače, obuhvata dečaka oko struka i ramena i preotima ga, zateturavši se prema ivici puta. Njegovo pošteno lice bledo je i ozbiljno. "Dovrši ga, Džek!" viče. "Dokrajči kučkinog sina!" Džek prilazi mestu gde se oslepljena, zavijajuća, oprljena stvar ljulja naprednazad na Jeguljinom Putu, dok mu se kostima prikopčan prsluk dimi, a dugačke bele ruke grabe okolo. Džek oslanja palicu na desno rame i pomera zahvat do samog kraja drške. Danas nema uzdržavanja; danas u rukama ima palicu koja blešti belim plamenom, i bio bi budala da ne lansira jednu preko ograde. "Čuvaj, dušo", kaže, i zamahuje na način dostojan i samog Ričija Seksona. Ili Big Meka. Čuje se sočan, mesnat zvuk kada se palica, još na sredini putanje, bočno susreće sa ogromnom glavom Lord Maršala. Ova se urušava kao kora trule lubenice, i iz nje prska grimizni mlaz. Trenutak kasnije glava doslovno eksplodira i sve ih zaliva sadržajem. "Izgleda da će Kralj morati da pronađe novog potrčka", tiho kaže Nosonja. Briše lice, gleda krv i tkivo koje se naočigled raspada na dlanu, i spokojno ga otire o izbledele farmerke. "Čist pogodak, Džek. I slepac bi to video." A Dejl, sa Tajlerom u naručju, dodaje: "Kraj utakmice, slučaj rešen, zakopčaj šlic." www.bosnaunited.net Šef policije Frenč Lendinga pažljivo spušta Taja na noge. Dečak se zagleda prvo u njega, pa u Džeka. U očima mu se pojavljuje tračak svetlosti. To može biti olakšanje, a možda i svest o tome šta se dogodilo. "Palica", kaže. Glas mu je promukao, i jedva ga razumeju. Pročišćava grlo i pokušava ponovo. "Palica. Sanjao sam je." "Stvarno?" Džek se spušta na koleno ispred dečaka i pruža mu palicu. Taj ne pokazuje nikakvu želju da uzme u ruke čarobnu palicu Ričija Seksona, već je dodiruje prstima. Prelazi njima preko umrljane površine. Ne skida pogled sa Džeka.

416

Čini se da nastoji da ga dokuči. Činjenicu njegovog prisustva. Da shvati da je, na kraju krajeva, zaista izbavljen. "Džordž", kaže. "Džordž. Redban. Slep je." "Jeste", kaže Džek. "Ali slepilo ponekad ne znači da čovek ne vidi. Znaš li to, Tajlere?" Dečak klima glavom. Džek nikada u životu nije video nekoga ko je toliko fundamentalno iscrpljen, toliko potresen i izgubljen, toliko potpuno izmožden. "Molim", kaže dečak. Oblizuje usne i ponovo pročišćava grlo. "Molim... vode. Vode. Majka. Da vidim majku." "Dobar plan, rekao bih", kaže Dok. Baca nespokojan pogled na razasute ostatke stvorenja o kome i dalje razmišlja kao o gospodinu Manšanu. "'Ajde da odvedemo ovog momka nazad u Viskonsin pre nego što se pojavi neki od prijatelja starog Jednookog." "Tako je", kaže Nosonja. "Moj plan takođe obuhvata spaljivanje Crne kuće do temelja. Lično ću da bacim prvu šibicu. Ili, ako budem mogao, ponovo da pošaljem zrak iz prstena. To bih baš voleo. Al' pre svega da 'vatamo maglu odavde." "Potpuno se slažem", kaže Dejl. "Ne verujem da će Taj moći da hoda ni dugo ni brzo, ali možemo na smenu da ga nosimo na kr..." "Ne", kaže Džek. Gledaju ga sa različitim dozama čuđenja i prepasti. "Džek", kaže Nosonja. Govori sa neobičnom blagošću. "Nije pametno da iskušavamo sreću, čoveče." "Nismo završili", odgovara Džek. Onda odmahuje glavom i popravlja se. "Taj još nije završio." www.bosnaunited.net Džek kleči na Jeguljinom Putu, razmišljajući: Nisam bio mnogo stariji od ovog klinca kada sam pošao na put preko Amerike - i Teritorija - da spasim majčin život. Zna da je ovo istina ali mu se u isto vreme ne da da poveruje u to. Ne seća se kakav je to bio osećaj imati dvanaest godina i ništa više, biti mali i preplašen, beznačajan za svet i tek za korak ispred njegovih senki. Trebalo bi da je gotovo; Taj je prošao kroz devet krugova pakla, i zaslužuje da se vrati kući. Da, ali posao, nažalost, nije završen. Potrebno je uraditi još jednu stvar. "Taje." "Oću. Kući." Ako je maločas u dečakovim očima bilo svetlosti, više je nema. Ima od šoka otupelo lice izbeglica na graničnim prelazima i kapijama logora smrti. To je izraz nekoga ko je predugo boravio u klizavom opopanaškom krajoliku iskliznuća. Osim toga, to je dete, bogamu, obično dete. Zaslužuje nešto bolje od onoga što se Džek Sojer sprema da mu priredi. Ali i Džek Sojer je zasluživao bolje od onoga što ga je snašlo, pa je ipak preživeo da o tome priča. Ovo nije nikakvo opravdanje, naravno, ali mu daje snagu da bude gad. "Taje." Hvata dečaka za rame. "Vode. Majku. Kući."

417

"Ne", kaže Džek. "Ne još." Okreće dečaka. Kapi krvi lorda Malšana na njegovom licu veoma su upadljive. Džek oseća kako ljudi sa kojima je došao - ljudi koji su stavili život i razum na kocku za njega - počinju da se mršte. Nije važno. Ima svoj zadatak. Kopicajac je, a ovde je i dalje u toku zločin. "Taje." Ništa. Dečak mlitavo stoji. Pokušava da se pretvori u meso koje ne radi ništa drugo osim što diše. Džek pokazuje prema ružnoj skalameriji od greda i kaiša i podupirača i dimnjaka iz kojih se dimi. Pokazuje prema mravima koji mile po njoj. Velika Kombinacija se gubi u oblacima i zaranja u mrtvo tlo. Koliko visoko i duboko? Milju? Dve? Ima li dece i iznad oblaka, drhte li pod maskama sa kiseonikom dok pokreću trake i vuku poluge i okreću točkove? Ima li dece dole, koja se peku u vrelini podzemih lomača? Dole u lisičjim jazbinama i pacovskim rupama gde nikada nije zasjalo sunce? "Šta je to?" pita ga Džek. "Kako zoveš tu stvar? Šta je Berni rekao za nju?" Taj ne odgovara. Džek ga trese. Nimalo nežno. "Kako je zoveš?" "'Ej, čoveče", kaže Dok. Glas mu je pun prekora. "Nema potrebe za tim." "Umukni", kaže Džek, i ne pogledavši ga. Gleda u Taja. Pokušava da u tim plavim očima prepozna još nešto osim praznine. Želi da Taj vidi gigantsku, ječeću mašinu u pozadini. Da je zaista vidi. Jer kako će da je omrzne ako je ne vidi? "Šta je to?" Posle dugog ćutanja, Taj kaže: "Velika. Velika. Velika Kombinacija." Reči se nižu sporo i sanjivo, kao da govori u snu. "Tako je, Velika Kombinacija", kaže Džek. "A sad je zaustavi." Nosonja otvara usta od čuda. Dejl kaže: "Džek, preterao si..." ali ne dovršava. "Ja. Ne mogu." Taj ga ranjeno gleda, kao da želi da kaže da bi Džek trebalo to da zna. "Možeš", kaže Džek. "Možeš, i hoćeš. Šta si mislio, Taje? Da ćemo samo da okrenemo leđa i odvedemo te majci, da ti spremi 'ovaltin' i ušuška te u krevet, i da svi zauvek žive u sreći i veselju?" Glas mu se pojačava, ali ne pokušava da ga utiša iako vidi da Taj plače. Ponovo trese dečaka. Taj se grči, ali ne pokušava da se odmakne. "Misliš da će iko da živi u sreći i veselju sve dok ona deca budu nastavila da se muče dok se ne sruše i na njihovo mesto dođu druga? Videćeš im lica u snu, Tajlere. Videćeš njihova lica i prljave ručice i krvave nožice u jebenim snovima." "Prestani!" oštro se javlja Nosonja. "Smesta prestani, ili ću da te razbijem." Džek se okreće, i Nosonja uzmiče pred divljim sjajem u njegovim očima. Gledati u Džeka Sojera u ovom trenutku isto je kao gledati u sam din-tah. "Tajlere." Tajleru drhte usta. Niz musave, krvave obraze teku suze. "Prestanite. 'Oću da idem kući!" "Čim zaustaviš Veliku Kombinaciju. Tek tada ćeš kući. Ne pre."

418

"Ne mogu!" "Da, Tajlere. Možeš!" Tajler gleda u Veliku Kombinaciju, i Džek oseća kako dečak pravi slabačak, oklevajući napor. Ništa se ne događa. Kaiši nastavljaju da se kreću; bičevi i dalje praskaju; povremeno se vrišteća tačkica ruši (ili skače) sa zarđale južne strane konstrukcije. Tajler se ponovo okreće prema njemu, i Džeku je muka od tupog, praznog izraza u detetovim očima, prezire ga. "Ne mooguu", cvili Tajler, i Džek se pita kako je takav slabić uopšte uspeo da preživi ovde. Da li je potrošio svu svoju moć u jednom mahnitom, impulsivnom naporu da pobegne? Da li je tako bilo? Ne prihvata to. U njemu se rasplamsava gnev i šamara Tajlera. Oštro. Dejl stenje. Tajeva glava odleće u stranu, a oči mu se iznenađeno šire. I pritom mu kapa spada s glave. Džek je dotle klečao ispred dečaka. Sada je odbačen unazad, i sedi na stražnjici nasred Jeguljinog Puta. Dečak je... šta? Odgurnuo me. Odgurnuo me je svojim umom. Tako je. Džek je odjednom svestan nove, blistave sile na ovom tmurnom mestu, zaslepljujućeg grumena svetlosti ravne onom koja je osvetljavala palicu Ričija Seksona. "Sunce ti, šta se to dogodilo?" viče Dok. I pčele to osećaju, možda više nego ljudi. Njihovo pospano zujanje pretvara se u oštri pisak, i oblak postaje mračniji pošto se sada roje bliže jedna drugoj. Sada liči na gigantsku tamnu pesnicu ispod teških, olovnih oblaka. "Zašto ste me udarili?" viče Taj na Džeka, i Džek je odjednom svestan da bi dečak mogao da ga ubije kao muvu, samo ako bi hteo. U Viskonsinu je ova moć bila skrivena (osim za izvežbane oči). Ovde, međutim... ovde... "Da bih te probudio!" uzvraća Džek vikom. Ustaje. "Je l' to bilo zbog ovoga?" pokazuje na kapu. Taj spušta pogled na nju, pa klima glavom. Jeste. Zbog kape. Ali to nisi znao, nisi mogao da znaš koliko ti kapa oduzima dok je ne skineš. Ili dok ti je neko ne smakne sa te zaboravne glave. Ponovo gleda u Džeka. Oči su mu širom otvorene i trezne. U njima više nema šoka, niti tuposti. Nije da baš doslovno sija, već je ozaren unutrašnjom svetlošću koju svi osećaju – silom u poređenju sa kojom lord Malšan izgleda kao patuljak. "Šta želite da uradim?" pita. Tajler Maršal: lavičino mladunče. Džek još jednom pokazuje prema Velikoj Kombinaciji. "Sve se zapravo vrtelo oko tebe, Taje. Zato što si Rušitelj." Duboko udiše, i šapuće u ružičastu školjku dečakovog uva. "Sruši je." Tajler Maršal okreće glavu i zagleda se duboko u Džekove oči. Ponavlja: "Da je srušim?" Džek klima glavom, i Tajler se ponovo okreće Velikoj Kombinaciji.

419

"Važi", kaže, više za sebe nego Džeku. Trepće, čvršće ukopava stopala i sklapa ruke ispred pojasa. Među obrvama mu se pojavljuje sićušna bora, a uglovi usana se podižu u nagoveštaju osmeha. "Važi", šapuće. Na trenutak se ne događa ništa. A onda iz utrobe Velike Kombinacije dopire tutnjava. Njeni viši delovi poigravaju kao na pripeci. Stražari zastaju, a vazduh cepa vrištanje napregnutog metala. Vidno pometena, izmučena deca se osvrću oko sebe. Mehaničko vrištanje se pojačava, a zatim se delu u stotnu različitih verzija muka. Točkovi počinju da se okreću u suprotnom smeru. Zupčanici se zaglavljuju, dimeći se; zupčanici ubrzavaju i ostaju bez zuba. Čitava Velika Kombinacija podrhtava i ljulja se. Duboko u zemlji eksplodiraju kotlovi i dižu se stubovi plamena i pare, usput povremeno kidajući trake koje se hiljadama godina nisu zaustavljale, pokretane milijardama krvavih nožica. Efekat je kao da je ogromni metalni krčag počeo istovremeno da propušta na stotinu mesta. Džek posmatra kako deca skaču sa nižih nivoa i spuštaju se spoljnom stranom konstrukcije u dugačkim, neprekidnim linijama. Deca se slivaju sa uzdrhtale građevine u desetinama postojanih potoka. Pre nego što zelenokoži bičevaoci uspevaju da naprave organizovan pokušaj da zaustave bekstvo svojih sužanja, pčele počinju da se roje oko velike kovačnice. U trenutku kada čuvari kreću na decu, pčele se obrušavaju na njih u pomamnoj bujici plima i žaoka. Nešto od Tajeve sile prešlo je i na njih, i ubodi su im smrtonosni. Čuvari padaju sa zaustavljenih traka i uzdrhtalih ograda. Drugi se, izbezumljeni, okreću protiv svojih, bičujući i primajući udarce bičem dok na kraju ne polete kroz pomračeni vazduh. Sojerova banda se ne zadržava da vidi kraj pokolja. Matica izleće iz uskomešanog haosa i leti prema njima, na trenutak zastaje iznad njihovih uvis okrenutih glava a onda poleće ispred njih nazad prema Crnoj kući. U svetovima poređanim jedan do drugog u mnogobrojnim dimenzijama koje se nižu u beskraj, zlo vene i rastače se: despoti se dave pilećim kostima; tirani padaju od metaka atentatora, od otrovane hrane koju im služe izdajničke ljubavnice; maskirani mučitelji ruše se u samrtnom ropcu na krvave kamene podove tamnica. Tajevo delo odjekuje kroz nebrojene vaseljene, na svom putu kažnjavajući zlo. Tri sveta dalje od našeg, u velikom gradu poznatom kao Londinorum, Tarner Tophem, dve decenije cenjeni član Parlamenta a tri sadistički pedofil, iznenada počinje da gori dok šeta prometnom avenijom Pikaderi. Dva sveta dalje, simpatični mladi varilac po imenu Fredi Garver sa ostrva Ajerz, manje prekaljeni pripadnik Tophemovog klana, okreće acetilensku baklju prema svojoj levoj ruci i sagoreva svaku česticu mesa na kostima. Visoko u svojoj nedostupnoj tamnici, Grimizni Kralj oseća oštar bol duboko u utrobi i ruši se na stolicu, iskrivljenog lica. Svestan je da se u njegovom jednoličnom feudu dogodila neka suštinska promena. Prateći maticu, Tajler Maršal, blistavih očiju i lica oslobođenog straha, jaše na Džekovim ramenima kao mlađani kralj. Iza Džeka i njegovih prijatelja, stotine i stotine dece koja beže od raspadajuće strukture Velike Kombinacije slivaju se na Jeguljin Put i pusta polja oko njega. Neka od ove dece su sa našeg sveta; mnoga nisu.

420

Deca se roje preko mračnih, pustih polja u odrpanim bataljonima, krećući se prema prolazima u svetove iz kojih su dovedena. Šepave povorke dece teturaju se kao kolone pijanih mrava. Deca koja slede Sojerovu bandu nisu ništa manje odrpana od druge dece. Polovina njih je naga, ili gotovo naga. Ova deca imaju lica koja smo viđali na tetrapaku mleka i lecima sa naslovom NESTAO i na sajtovima posvećenim traženju nestalih, lica iz snova ojađenih majki i zgromljenih očeva. Neka od njih se smeju, neka plaču a neka rade i jedno i drugo. Jača deca pomažu slabijoj u hodu. Ne znaju kuda idu i ne mare za to. Dovoljno im je to što idu. Sve što znaju jeste da su slobodna. Velika mašina koja im je ukrala snagu i radost i nadu ostala je iza njih, a nad njima je svilena, zaštitnička nadstrešnica od pčela, i sada su slobodna. www.bosnaunited.net Tačno u četiri i šesnaest minuta posle ponoći, Sojerova banda izlazi iz Crne kuće. Tajler sada jaše na Nosonjinim mesnatim ramenima. Silaze niz stepenice i zastaju ispred patrolnih kola Dejla Gilbertsona ( poklopac motora i u ležišta brisača prekriveni su mrtvim pčelama). "Pogledaj kuću, Holivude", mrmlja Dok. Džek se okreće. To je sada samo kuća - dvospratno zdanje koje je nekada moglo da bude dom uglednog rančera ali je tokom godina postalo zapušteno. Da bi stvar bila gora, neko ju je od temelja do krova i od pročelja do začelja obojio u crno - čak su i prozori zamazani bojom. Ukupni efekat je tužan i ekscentričan, ali nije ni malo zlokoban. Nepostojani oblik kuće se umirio, i bez abalahovog sjaja, ono što je preostalo jeste napušteni dom jednog prilično ludog i izuzetno opasnog starca. Starca koji bi mogao da stane uz rame takvim monstrumima kao što su bili Damer, Harman i Albert Fiš. Iskeženo, razuzdano zlo koje je stanovalo u ovoj zgradi se razišlo, razvejalo se, i ono što je preostalo prozaično je koliko i starac koji mumla sebi u bradu u ćeliji osuđenika na smrt. Ostala je jedna stvar koju Džek mora da uradi sa ovim čemernim mestom - nešto što ga je umirući Miš naterao da obeća da će učiniti. "Dok", kaže Nosonja. "Gle' tamo." Krupan pas - veliki ali ne i čudovišan - polako se tetura stazom koja vodi prema putu broj 35. Liči na mešanca boksera i danske doge. Jedna strana glave i zadnja šapa su mu razneseni. "To je tvoj pakleni pas", kaže Nosonja. Dok zija od prepasti. "Šta, to?" "To", potvrđuje Nosonja. Izvlači svoju devetku, sa namerom da toj stvari prekrati muke, ali se ova sama svaljuje na bok, još jednom duboko i drhtavo uvlači vazduh i ostaje nepomično da leži. Nosonja se okreće Džeku i Dejlu. "Izgleda znatno manji sad kada je mašina isključena, zar ne?" "Hoću da vidim moju mamu", tiho se javlja Taj. "Mogu li, molim vas?" "Možeš", kaže Džek. "Kako bi bilo da svratimo do vaše kuće i pokupimo tvojeg oca? Mislim da bi i on voleo da pođe." Tajler širi usta u umoran osmeh. "Da", kaže. "Hajde da to uradimo." "Dogovoreno", kaže mu Džek.

421

Dejl pažljivo okreće kola u dvorištu i stiže do početka staze kada Taj uzvikuje: "Gledajte! Gledajte, ljudi! Evo ih!" Dejl koči, gleda u retrovizor i šapuće: "O, Džek. Sveta majko Božja." Izbacuje menjač iz brzine i izlazi. Svi izlaze i okreću se prema Crnoj kući. Oblik joj je i dalje običan, ali se čini da ipak nije potpuno ostala bez magije. Negde su neka vrata možda u podrumu ili spavaćoj sobi ili prljavoj i zapuštenoj ali inače sasvim normalnoj kuhinji - ostala otvorena. Sa ove strane vrata je oblast Kuli, a sa druge Jeguljin Put, zadimljena i tek zaustavljena grdosija Velike Kombinacije, i Din-tah. Na tremu Crne kuće pojavljuju se pčele. Pčele, i deca koju predvode. Naviru u beskrajnoj reci, smejući se i plačući i držeći se za ruke. Džeku se javlja kratkotrajna, blistava vizija životinja koje napuštaju Nojevu barku posle potopa. "Sveta Marijo, majko Božja", šapuće Dejl ponovo. Dvorište se puni decom koja se smeju, jecaju, žagore. Džek prilazi Nosonji, koji se okreće prema njemu sa blistavim osmehom. "Kada sva deca prođu, moramo da zatvorimo vrata", kaže Džek. "Zauvek." "Znam da moramo", kaže Nosonja. "Imaš neku genijalnu ideju?" "Pa", kaže Nosonja, "reći ću ti samo ovo: ako mi obećaš, zaista obećaš, da nećeš postavljati nezgodna pitanja i da ovo posle nećeš pominjati, svi su izgledi da još pre ponoći mogu da nabavim priličnu količinu nečeg vraški delotvornog." "Čega? Dinamita?" "Molim te", kaže Nosonja. "Zar nisam rekao delotvornog?" "Misliš na...?" Nosonja se osmehuje, i oči mu se pretvaraju u proreze. "Drago mi je što si na mojoj strani", kaže Džek. "Znači da se pre ponoći se ponovo vidimo na putu. Moraćemo da se ušunjamo, ali ne verujem da ćemo imati problema." "U povratku sigurno nećemo", kaže Nosonja. Dok pljeska Dejla po ramenu. "Nadam se da znaš neke organizacije za brigu o deci u ovom delu sveta, šefe. Ima utisak da će ti zatrebati." "Svetog mu..." Dejl se zabrinuto okreće Džeku. "Šta da radim?" Džek se kezi. "Mislim da bi bilo najbolje da pozoveš... kako ih Sara zove? Kolor Patrolu?" U očima Dejla Gilbertsona pojavljuje se tračak nade, ili začetak likovanja. Džon P. Reding iz FBI-a, detektivi Peri Braun i Džefri Blek iz državne policije Viskonsina. Zamišlja ovu trojku dupeglavaca suočenu sa srednjevekovnim dečjim krstaškim pohodom u zapadnom Viskonsinu. Zamišlja dikensovske gomile hartije koje će ovakav nečuveni događaj neizostavno da generiše. Godinama neće moći da dignu glavu od posla. Možda ih to čak dovede do sloma živaca. U svakom slučaju, nateraće ih da misle na druge stvari umesto na šefa Dejla Gilbertsona iz Frenč Lendinga. "Džek", progovara. "Šta zapravo predlažeš?"

422

"Ukratko rečeno", kaže Džek, "predlažem da im uvališ sav posao i pobereš sve zasluge. Kako ti to zvuči?" Dejl razmišlja o ovome. "Pošteno", kaže. "Šta kažeš na to da sad odvezemo ovog mališu njegovom tati, a zatim obojicu do Ardena, da vidi mamu?" "Dobro zvuči", kaže Džek. "Voleo bih samo da je i Henri ovde." "Isto mislimo", kaže Dejl, i ponovo seda za volan. Trenutak kasnije već se voze stazom. "Šta će biti sa svom onom decom?" pita Taj, gledajući kroz zadnji prozor. "Nećemo valjda samo tako da ih ostavimo?" "Čim se nađemo na putu pozvaću VDP", kaže Dejl. "Mislim da bi trebalo odmah time da se pozabave, zar ne, momci? Kao i oni iz Savezne, naravno." "Tako je", kaže Nosonja. "Jebeno tačno", kaže Dok. "Izvrstan administrativni potez", kaže Džek, i smešta Tajlera sebi u krilo. "U međuvremenu će im biti dobro", kaže dečaku na uvo. "Videli su mnogo gore stvari od Viskonsina." www.bosnaunited.net Hajde sada da se provučemo kroz prozor sa vozačeve strane kao promaja što i jesmo i ispratimo ih pogledom - četvoricu hrabrih ljudi i jedno hrabro dete koje više nikada neće biti mlado (ili nevino) kao pre ovoga. Iza njih, sada bezopasno i magije lišeno dvorište Crne kuće vrvi od dece, prljavih lica i očiju razrogačenih od čuda. Engleski je ovde manjinski jezik, i neki od jezika koji se čuju zbunjivaće u narednim godinama najbolje lingviste sveta. Ovo je početak svetske senzacije (naslovna priča u sledećem broju Tajmsa imaće naslov 'Deca koja su se stvorila niotkuda'), i kao što je Dejl već predvideo, košmara za birokrate. Ali najvažnije je da su bezbedna. Kao i naši prijatelji. Svi su se vratili u jednom komadu sa druge strane, što svakako nismo očekivali; pohodi ovakve vrste obično uzimaju bar jednu žrtvu (relativno sporedan lik kao što je Dok, na primer). Ali sve je dobro što se dobro svrši. A ovo može da bude kraj, ako tako želite; nijedno od piskarala koja su vas dovela dovde ne bi vam to uskratilo. Ali ako odlučite da čitate dalje, ne žalite se posle da niste bili upozoreni: ono što sledi neće vam se svideti. XXXXX PAKLENE MUKE NADLEŽNIH XXXXX ŠP FRENČ LENDINGA ODBIJA DA ODLOŽI KONFERENCIJU ZA ŠTAMPU, NAVODI PODRŠKU GRADSKIH ČELNIKA; IZVORI POTVRĐUJU UČEŠĆE POZNATOG POLIC. DETEKTIVA IZ L.A.; FBI, DP VISK. IZRAŽAVAJU SNAŽNO PROTIVLJENJE **Ekskluzivno** Jedno od dece, Tajler Maršal, potiče iz Frenč Lendinda. Džozela Rejkin je iz Batinga, mestašceta na jugu Engleske. Jedno od dece je iz Bagdada. Sve u svemu,

423

nedelju dana pošto su otkrivena kako idu u koloni ivicom lokalnog puta (broj 35) u zapadnom Viskonsinu, identifikovano je sedamnaestoro od takozvane Nebeske Dece. Ali ovo sedamnaestoro su samo vrh ledenog brega. Izvori bliski združenoj istrazi FBI-a i VDP-a (sada i CIA-e?) tvrde da je dece najmanje 750, daleko više nego što je objavljeno u zvaničnim izvorima. Ko su ta deca? Ko ih je oteo, i kuda ih je odveo? Kako su se našla na teritoriji Frenč Lendinga, varošice koju je poslednji nedelja opsedao serijski ubica (za koga se tvrdi da je mrtav)? Kakvu je ulogu u svemu tome imao Džek Sojer, detektiv iz Los Anđelesa koji se munjevito proslavio da bi u trideset prvoj godini otišao u penziju? I ko je odgovoran za snažnu eksploziju koja je uništila tajanstvenu kuću u šumi, za koju se priča da je bila u središtu slučaja Ribara? Na neka od ovih pitanja možda će biti odgovoreno sutra, u parku La Folet u Frenč Lendingu, gde Š.P. Dejl Gilbertson treba da održi konferenciju za štampu. Njegov dugogodišnji prijatelj Džek Sojer - za koga se priča da je sam rešio slučaj Ribara - stajaće pored njega kada bude izašao na govornicu. Očekuje se da će biti prisutna i dva civilna pomoćnika, Arman Sen Pjer i Redžinald Emberson, koji su učestvovali u prošlonedeljnoj spasilačkoj misiji. Konferencija za štampu će biti održana uprkos snažnom - gotovo histeričnom protivljenju združenog FBI/VDP tima na čijem su čelu agent FBI-a Džon P. Reding i detektiv Državne policije Viskonsina Džefri Blek. "Oni (vođe tima) veruju da ovo nije ništa drugo do Gilbertsonov poslednji pokušaj da sačuva položaj", kaže izvor. "Ništa nije uradio kako treba, ali na sreću ima prijatelja koji dosta zna o odnosima sa javnošću." Gradski čelnici Frenč Lendinga pevaju drugu pesmu. "Ovo leto je bilo noćna mora za žitelje Frenč Lendinga", kaže opštinski sekretar Bet Voren. "Šef Gilbertson želi da uveri ljude da joj je došao kraj. Ako pritom bude mogao da nam saopšti nešto više o deci, utoliko bolje." U središtu pažnje je Džek 'Holivud' Sojer, koji je upoznao šefa Gilbertsona i Frenč Lending za vreme rada na slučaju Tornberga Kinderlinga, takozvanog Ubice Prostitutki. Sojer je uzeo aktivno učešće u slučaju Ribara na molbu Gilbertsona, i čini se da je odigrao važnu ulogu u događajima koji su usledili. A šta se uistinu događalo? To je ono što svet očekuje da sazna. Prve odgovore mogao bi da dobije sutra, u parku La Folet, na obali moćnog Misisipija. Nastavak sledi... 29.

424

"Jeste li spremni?" pita Dejl. "Joj, čoveče, nisam siguran", kaže Dok. Nije ni peti, ali ni petnaesti put kako ovo govori. Bled je i preznojava se. Njih četvorica sede u 'vinebagu' - nekoj vrsti pokretne konferencijske sale - na obodu parka La Folet. U blizini je podijum na kome će stajati (ako Doka uopšte budu držale noge) i davati unapred i detaljno razrađene odgovore. Na padini koja vodi do široke reke sakupilo se barem četiri stotine predstavnika medija, ne računajući ekipe snimatelja šest američkih televizijskih mreža i sam Bog zna koliko stranih. Gospoda novinari nisu u najboljem raspoloženju, pošto je prostor ispred same govornice rezervirsan za (izvlačenjem) odabrane predstavnike zajednice Frenč Lendinga. Ovo je bio Dejlov neopozivi zahtev uoči konferencije za štampu. Ideja o konferenciji za štampu potekla je od Džeka Sojera. "O'ladi, Dok", kaže Nosonja. Izgleda krupniji nego ikad u svojim sivim lanenim pantalonama i beloj košulji sa otkopčanim okovratnikom - gotovo kao medved u fraku. Pokušao je čak da očešlja onu silnu kosurinu. "Ako stvarno misliš da ćeš da uradiš jedan od tri samoglasnika - da se upišaš, ispovraćaš ili onesvestiš - bolje da ostaneš ovde." "Nah", kaže Dok ojađeno. "Kad sam već uz'o da jedem govna, ješću ih do kraja. Ako smo već rešili da to uradimo, hajde da to uradimo." Dejl, sav gizdav u svečanoj uniformi, gleda u Džeka. Ovaj izgleda u najmanju ruku još blistavije u sivom letnjem odelu i sa tamnoplavom svilenom kravatom. Iz džepa na grudima sakoa viri ista takva maramica. "Siguran si da je to prava stvar?" Dejl je potpuno siguran. Ne radi se tome da se Kolor Patroli Sare Gilbertson uskrati prilika da preuzme svu slavu, već o tome da se postara da njegov stari prijatelj bude obezbeđen od napada. Ovo može da postigne tako što će ispričati vrlo jednostavnu priču, koju će ostala trojica da podrže. Ubeđen je da će Taj učiniti isto. Priča je sledeća: Džekov drugi stari prijatelj, pokojni Henri Lejden, otkrio je Ribarev identitet sa snimka poziva na 911. Traku je dobio od svojeg sestrića Dejla. Ribar je ubio Henrija, ali tek pošto ga je herojski gospodin Lejden smrtno ranio i saopštio njegovo ime policiji. (Drugi razlog što Džek želi konferenciju za štampu, uz Dejlovo potpuno razumevanje i slaganje, jeste taj da se postara da Henriju bude odato zasluženo priznanje.) Provera vlasničkih knjiga Frenč Lendinga otkrila je činjenicu da je Čarls Bernsajd posedovao kuću na putu broj 35, nedaleko od varoši. Dejl je regrutovao kao pomoćnike Džeka i još dvojicu krupajlija koji su se zatekli u blizini (ovo se odnosi na gospodu Embersona i Sen Pjera), i sa njima otišao tamo. "U pogledu toga šta je dalje bilo", Džek je ovo u danima uoči konferencije više puta ponavljao prijateljima, "važno je da zapamtite tri slatke reči koje na suđenjima za zločine najčešće vode do oslobođenja krivice. Koje su to reči?" "'Ne sećam se'", rekao je Dejl. Džek je klimnuo glavom. "Tako je. Ako ne budete imali čega da se setite, kopilad neće moći da vas uhvati u laži. U vazduhu na tom mestu bilo je nečega..." "Ma šta mi reče", zabrundao je Nosonja, i iskrivio lice. "... od čega nam se sve smešalo u glavi. Ono čega se sećamo jeste ovo: Taj Maršal je bio u dvorištu iza kuće, vezan lisicama za stub konopca za veš." Pre nego što su se

425

Nosonja Sen Pjer i Džek Sojer provukli kroz policijske barikade i dematerijalizovali Crnu kuću plastičnim eksplozivom, jedan reporter je uspeo da stigne tamo i snimi veliki broj fotografija. Znamo, naravno, ko je bio taj reporter: Vendel Grin je konačno ostvario svoje snove o slavi i bogatstvu. "A Bernsajd je ležao mrtav kraj njegovih nogu", rekao je Nosonja. "Tako je. Sa ključem lisica u džepu. Koji si ti pronašao, Dejle, i oslobodio dečaka. U dvorištu je bilo još nekoliko dece, ali koliko ih je tačno bilo..." "Ne sećamo se", kaže Dok. "Što se tiče kog su bila pola..." "Bilo je i dečaka i devojčica", kaže Dejl. "Ne sećamo se tačno koliko kojeg." "A što se tiče Taja, kako je otet, šta mu se dogodilo..." "Rekao je da se ne seća", rekao je Dejl, smešeći se. "Potom smo otišli. Čini nam se da smo pozvali drugu decu..." "Ali se ne sećamo tačno", dodao je Nosonja. "Tako je, ali nam se u svakom slučaju činilo da su privremeno dovoljno bezbedna tu gde jesu. Videli smo ih kako izlaze iz kuće u trenutku kada smo smeštali Taja u kola." "I odmah smo pozvali državnu policiju", rekao je Dejl. "Toga se sećam." "Naravno da se sećaš", dobroćudno je rekao Džek. "Ali nemamo pojma kako je prokleto mesto otišlo u majčinu, niti ko je to učinio." "Ima dosta onih", kaže Džek, "koje svrbe prsti da uzmu pravdu u svoje ruke." "Sva sreća što nisu i sami odleteli u vazduh", rekao je Dejl. "U redu", kaže im Džek sada. Stoje na vratima. Dok je odnekud izvadio džoint, i četiri brza, duboka udisaja vidno su ga smirila. "Ne zaboravite zašto ovo radimo. Poruka je da smo prvi stigli tamo, pronašli Taja, videli samo nekoliko dece, i zaključili da je situacija dovoljno bezbedna s obzirom na to da je Čarls Bernsajd, takođe poznat kao Karl Birsajd, Monstrum sa Južne strane, i kao Ribar, bio mrtav. Poruka je da je Dejl postupio ispravno - kao i svi mi - i da je potom predao istragu FBI-u i VDP-u, koji sada ljuljaju bebu. U ovom slučaju bebe. Poruka je da je Frenč Lending ponovo bezbedan. A poslednja, ali ne i najmanje važna poruka glasi da je u svemu ovome prava zvezda bio Henri Lejden. Herojski slepac koji je identifikovao Čarlsa Bernsajda i rešio slučaj Ribara, smrtno ranio monstruma i pritom izgubio život." "Amin", kaže Dejl. "Dragi stari ujka Henri." Sa one strane vrata 'vinebaga' čuje talasima sličan žagor stotina ljudi. Možda čak i hiljada. Razmišlja: Ovako se osećaju rok grupe pre nego što izađu na pozornicu. U grlu mu se iznenada diže knedla, i napreže se da je ponovo proguta. Računa da će se, ako prestane da misli na ujka-Henrija, osećati bolje. "Za sve drugo", kaže Džek, "ako pitanja postanu suviše određena..." "Ne sećamo se", kaže Nosonja. "Zato što je vazduh bio zatrovan", slaže se Dok. "Mirisao je na hloroform, ili tako nešto."

426

Džek ih odmerava, klima glavom, osmehuje se. Ovo će, sve u svemu, biti radostan događaj, razmišlja. Svečanost. Ne pada mu na pamet da bi za nekoliko minuta mogao da umre. "Dobro", kaže, "idemo da to obavimo. Ovog popodneva smo političari, političari koji drže konferenciju za štampu, a znamo da političari prvi saznaju ko je izabran." Otvara vrata vozila. Huka svetine se sa iščekivanjem pojačava. www.bosnaunited.net Prelaze do stepenaste platforme u sledećem poretku: Nosonja, Dejl, Džek i dobri Doktor. Kreću se kroz zaslepljujuće sevanje bliceva i sjaj moćnih televizijskih reflektora. Džek nema predstavu zašto su im potrebne te stvari - dan je topao i blistav, tipičan šarmer oblasti Kuli - ali zbog nečga izgleda da jesu. Da uvek jesu. Glasovi sa raznih strana dovikuju "Ovamo!". Dobacuju im i pitanja, na koja ne obraćaju pažnju. Učiniće to kada dođe vreme za odgovaranje na pitanja - što budu mogli bolje - ali su trenutno ošamućeni čitavom halabukom. A ovu započinje otprilike dve stotine građana Frenč Lendinga koji sede na izletničkim stolicama u ograđenom prostoru ispred podijuma. Skaču na noge, neki tapšući, neki mašući stisnutim pesnicama iznad glave kao bokseri koji su dobili meč. Novinari to preuzimaju od njih, i dok se naši prijatelji penju na podijum, rika se pretvara u grmljavinu. Sa njima smo, gore na podijumu sa njima, i Bože, koliko poznatih lica gleda odozdo u nas! Tu je Moris Rozen, koji je našeg prvog dana u varoši uvalio Henriju CD Štrokosperme. Iza njega je grupa stanara sada zatvorenog Makstonovog staračkog doma: oko slatke AliseVeders sede Elmer Džesperson, Ejda Mejerhof (u invalidskim kolicima), Flora Flostad i braća Bočer, Hermi i Tom Tom. Tanzi Freno, naizgled pomalo u oblacima ali ne više potpuno izgubljena, stoji pored Lestera Muna, koji ju je obgrlio rukom. Arnold 'Baterijski' Hrabovski, Tom Lund, Bobi Dilak i ostale Dejlove kolege su na nogama, igraju i oduševljeno kliču. Gle' tamo - eno Inid Pervis, susetke koja je pozvala Freda na posao onog dana kada je Džudi konačno odlepila. Tu je i Rebeka Vilas, koja izgleda gotovo kao opatica u haljini sa visokim okovratnikom (ali ne plači za njom, Argentino; Beki je, hvala na pažnji, na vreme sklonila lepu svotu za sebe). Kraj nje je Bač Jergza. U pozadini, postiđeno se krijući ali nemoćni da ne uzmu učešća u trijumfu svojih prijatelja, stoje Vilijem Strasner i Hjubert Kantinaro, poznatiji kao Kajzer Bil i Soni. Pogledajte tamo! Herb Roper, kod koga se Džek šiša, stoji pored Baka Ivica, poštara. Tu je još toliko ljudi koje poznajemo, i sa kojima moramo da se oprostimo pod manje srećnim okolnostima. U prvom redu, Vendel Grin skače kao kokoška na rešetki roštilja (samo Bog zna kako je dospeo u ograđeni deo, budući da je iz La Rivijera, ali je tamo), škljocajući fotoaparatom. Pritom je već dva puta munuo Elvina Morton, Henrijevu kućepaziteljicu. Treći put pošteno dobija od nje po glavi, ali to jedva primećuje. Glava mu je dok još slučaj nije bio rešen izdržala mnogo jače pogotke. Sasvim po strani vidimo nekoga koga možda poznajemo, a možda i ne. Sredovečnog gospodina tamne puti sa naočarima za sunce. Pomalo liči na nekog starog pevača bluza. Takođe pomalo podseća na filmskog glumca po imenu Vudi Strod. Aplauz nastavlja da grmi. Ljudi kliču. Šeširi lete u vazduh i jedre na letnjem povetarcu. Njihova dobrodošlica postaje čudo za sebe, potvrda, možda čak i znak prihvatanja dece, za koju se veruje da su bila držana u nekakom bizarnom seksualnom ropstvu povezanom sa Internetom. (Zar nije sve što je uvrnuto na neki

427

način povezano sa Internetom?) Pozdravljaju, naravno, i to što je noćna mora završena. Bauk je umro u sopstvenom dvorištu, ispod prozaičnog, sada raznesenog, aluminijumskog stuba konopca za veš, i ponovo su bezbedni. O kako ovo klicanje odjekuje u Džekovim poslednjim trenucima na planeti Zemlji! Toliko da plaši ptice sa obala reke, tera ih da uzlete u nebo i potraže tiše susedstvo. Na samoj reci, teretni brod odgovara na klicanje - a možda mu se i pridružuje - trubeći sirenom. Ostala plovila slede primer i daju prilog kakofoniji. Ne razmišljajući o tome šta radi, Džek levom rukom hvata Doka za desnu a desnom Dejla za levu. Dejla hvata za ruku Nosonju, i Sojerova banda zajedno diže ruke, okrenuta prema publici. Koja, naravno, šizi. Ako ne zbog onoga što će se sledeće dogoditi, biće to slika decenije, a možda i veka. Stoje tamo u trijumfu, živi simboli pobede sa rukama spojenim u vazduhu, publika kliče, videokamere snimaju, 'nikoni' sevaju, i to je trenutak kada žena u trećem redu stupa u akciju. Nju takođe poznajemo, ali nam treba sekunda ili dve da je prepoznamo, jer nije imala nikakve veze sa slučajem koji smo pratili. Samo je... bila tu. Dve stotine sedišta u prvim redovima bilo je dodeljeno nasumičnim izvlačenjem iz glasačkih kutija u Frenč Lendingu, a srećne dobitnike su obavestili Debi Anderson, Pem Stivens i Dit Džesperson. Ova žena bila je dobitnik broj 199. Nekoliko ljudi se odmiče od nje dok prolazi, iako u radosnoj pomami jedva da su svesni toga; ova bleda žena sa pramenovima kose boje slame zalepljenim za obraze miriše na znoj, nesanicu i votku. U ruci nosi tašnicu. Tašnica je otvorena. Poseže u nju, i mi koji smo proživeli drugu polovinu dvadesetog veka i zahvaljujući čudu televizije bili svedoci desetak uspelih i zamalo uspelih atentata, tačno znamo za čime poseže. Želimo da vrisnemo upozorenje četvorici muškaraca koji stoje držeći se za ruke podignute prema nebu, ali možemo samo da posmatramo. Samo još crni gospodin sa naočarima za sunce vidi šta se događa. Okreće se i polazi, svestan da ga je verovatno preduhitrila, da je verovatno zakasnio. Ne, razmišlja Spidi Parker. Nije pošteno da se ovako završi, nije. "Lezi, Džek!" dovikuje, ali ga niko ne čuje od pljeskanja, zviždanja, divljeg klicanja. Svetina kao da mu namerno ometa prolazak, talasajući se ispred njega bez obzira kojim putem pokuša da prođe. Vendel Grin, i dalje poskakujući kao da ga trese epilepcija, u jednom trenutku preprečuje ženi put. Ova ga odbacuje u stranu snagom ludakinje. Zašto ne? Ona i jeste ludakinja. www.bosnaunited.net "Narode..." Dejl je praktično priljubio usta uz mikrofon, i trube javnog ozvučenja postavljene na okolno drveće ječe od distorzije. I dalje drži Džekovu ruku sa leve i Nosonjinu sa desne strane. Na licu mu je ošamućen osmejak. "Ljudi, hvala vam, cenimo vašu podršku, ali kada biste se samo malo stišali..." Džek tada primećuje ženu. Prošlo je dosta vremena, čitave godine, ali je smesta prepoznaje. Trebalo bi; onog dana kada je izašao iz sudnice u Los Anđelesu pljunula mu je u lice. Pljunula ga je i nazvala lažljivim kopiletom. Smršala je bar dvadesetpet kila, razmišlja Džek. Možda i više. Onda opaža ruku u tašnici, i pre nego što će se pojaviti odatle zna šta se događa. Najgore je što ne može ništa da preduzme u vezi toga. Dok i Dejl mu drže ruke u čeličnom stisku. Duboko uvlači vazduh i viče kao što su ga učili da radi u ovakvim

428

situacijama - "Pazi, oružje!" - i Dejl Gilbertson na to klima glavom kao da hoće da kaže: Jeste, ludo je. Iza nje, u kroz gomili koja tapše i kliče, vidi Spidija Parkera, ali ako Spidi nema neki dobar mađioničarski trik u rukavu... Izgleda da nema. Spidi Parker, u Teritorijama poznat kao Parkus, tek uspeva da se probije do prolaza u trenutku kada žena ispod platforme vadi pištolj. To je ružna stvarčica, zdepasta tridesetdvojka sa drškom omotanom crnom lepljivom trakom, ali Džek ima jedva pola sekunde da pomisli da bi mogla da joj eksplodira u ruci. "Oružje!" viče ponovo, i Dok Emberson je taj koji ga ovaj put čuje i vidi iskeženu ženu neposredno ispod njih. "Ejebiga", kaže. "Vonda, nemoj!" viče Džek. Dok mu je oslobodio levu ruku (Dejl mu i dalje drži levu podignutu u topli letnji vazduh) i Džek je ispruža ispred sebe kao saobraćajac. Vondin prvi metak prolazi mu kroz dlan, biva donekle zadržan i skrenut, i pogađa ga u udubljenje levog ramena. Vonda mu se obraća. Previše je bučno da bi je čuo, ali zna šta mu govori: Evo ti, lažljivi kučkin sine - pozdrav od Tornija. I ispaljuje preostalih pet metaka u grudi i grlo Džeka Sojera. www.bosnaunited.net U gromoglasnom pljeskanju i klicanju niko ne čuje nejako praskanje Vondinog buldoga kalibra 32, ali Vendel Grin drži podignut fotoaparat, i u trenutku kada se detektiv trza unazad, naš omiljeni reporter refleksno pritiska okidač 'nikona'. Aparat snima osam snimaka. Treći je ta slika, slika koja će jednom postati poznata kao snimak marinaca koji pobijaju zastavu na Ivo Džimi, ili Harvija Osvalda kako se drži za stomak u garaži policijske stanice u Dalasu. Na Vendelovoj fotografiji, Džek Sojer mirno gleda naniže u ubicu (koja je samo mrlja u dnu kadra). Izraz na njegovom licu mogao bi se protumačiti kao praštanje. Kroz rupu na dlanu njegove ispružene ruke jasno se vidi svetlost dana. Kapljice krvi, crvene kao rubini, lebde zamrznute u vazduhu oko njegovog grla, koje je iskidano. Klicanje i pljeskanje prestaje kao amputirano. Nastaje trenutak strašne, neshvatanjem ispunjene tišine. Pogođen dvaput u pluća i jednom u srce osim u ruku i u grlo, Džek Sojer stoji gde se zatekao, zagledan u rupu ispod raširenih prstiju i iznad zgloba šake. Vonda Kinderling zuri u njega iskeženih pocrnelih zuba. Spidi Parker gleda u Džeka sa izrazom čistog užasa koji njegove široke naočari za sunce ne mogu da sakriju. Levo od njega, na jednoj od četiri televizijske skele oko platforme, mladi kamerman gubi svest i pada na zemlju. Onda, odjednom, oko zamrznutog kadra koga je Vendel i ne znajući uhvatio prska led i sve je ponovo u pokretu. Vonda Kinderling vrišti: "Vidimo se u paklu, Holivude" – ovo će kasnije potvrditi nekoliko ljudi – i prislanja cev tridesetdvojke na slepoočnicu. Izraz zlobnog zadovoljstva na njenom licu ustupa mesto tipičnijem izrazu ošamućenog neshvatanja kada je grč prsta proizveo samo suv škljocaj. Buldog je prazan. Trenutak kasnije praktično je zbrisana – slomljen vrat, slomljeno levo rame, četiri slomljena rebra – jer se Dok baca sa podijuma na nju i obara je na zemlju. Njena

429

leva cipela pogađa glavu Vendela Grina, ali Vendel ovaj prolazi samo sa krvavim uvom. Pa, bilo je i vreme da ga posluži sreća, zar ne? Gore na platformi, Džek Sojer sa nevericom gleda u Dejla, pokušava da progovori, ali ne može. Posrće, još trenutak ostaje da na nogama, a onda se ruši. Razdragani zanos na Dejlovom licu prešao je u otkucaju srca u najdublju pometnju i užas. Grabi mikrofon i vrišti: "POGOĐEN JE! TREBA NAM LEKAR!" Razglas ponovo cvili od fidbeka. Nema lekara. Mnoge u publici hvata panika i počinju da beže. Panika se širi. Nosonja kleči na kolenu i prevrće Džeka na leđa. Džek ga gleda odozdo, i dalje pokušavajući da govori. Iz uglova usta navire mu krv. "Ah, jebi ga, ne valja, Dejle, ništa ne valja", ječi Nosonja, a onda neko i njega baca na podijum. Niko ne bi rekao da mršavi stari crnac koji se prebacio na platformu može da obori ljudinu kao što je Nosonja, ali ovo nije običan stari crnac. Što nam je dobro poznato. Okružuje ga tanka, ali savršeno vidljiva korona svetlosti. Nosonja to primećuje. Oči mu se šire od čuda. Svetina, u međuvremenu, beži na sve četiri strane sveta. Panika zahvata i deo dama i gospode izveštača. Ali ne i Vendela Grina; ovaj herojski drži položaj, škljocajući aparatom sve dok 'nikon' ne ostaje prazan kao revolver Vonde Kinderling. Slika crnca dok stoji sa Džekom Sojerom na rukama; Dejla Gilbertsona kako spušta ruku na crnčevo rame; crnca kako se okreće i nešto govori Dejlu. Kada Vendel kasnije pita šefa policije Frenč Lendinga šta mu je stari rekao, Dejl odgovara da se ne seća – u onom haosu, razume se, teško da je i mogao išta da razabere. Čisto foliranje, naravno, ali da je Džek Sojer mogao da čuje Dejlov odgovor, sigurni smo da bi bio ponosan. Kad god si u nedoumici, reci im da se ne sećaš. Vendelov poslednji snimak prikazuje Dejla i Nosonju kako sa istovetnim ošamućenim izrazom posmatraju starog kako se penje u 'vinebago' sa Džekom Sojerom u naručju. Vendel ne shvata kako tako star čovek može da nosi tako krupnog čoveka – Sojer ima preko stodevedeset i najmanje devedeset kilograma – ali prtpostavlja da je to isti slučaj kao kad izbezumljena majka podigne automobil ili kamion pod kojim leži njeno dete. Uostalom, nije ni važno. Sve je to sića u odnosu na ono što sledi. Naime, kada grupa ljudi koje predvode Dejl, Noske i Dok utrčava u 'vinebago' (Vendel je na začelju ove grupe), ne zatiče ništa osim prevrnute stolice i nekoliko barica Sojerove krvi u kuhinjici u kojoj je Džek svojoj malj bandi davao poslednja uputstva. Trag krvi vodi prema zadnjem delu, gde se nalaze krevet na sklapanje i kabina toaleta. Tu barice i kapi jednostavno prestaju. Džek i starac koji ga je nosio su nestali. www.bosnaunited.net Dok i Nosonja nešto govore, gotovo u histeriji. Skaču od pitanja kuda je Džek mogao da nestane do smušenog prisećanja na poslednjih nekoliko trenutaka na platformi pre nego što je počela pucnjava. Čini se da nikako ne mogu da ih izbiju iz glave, a Dejlu se čini da ni sam to dugo neće moći. Tek sada počinje da shvata da je Džek video ženu kako prilazi, da je pokušao da oslobodi ruku da bi mogao da reaguje. Dejl razmišlja da je možda ipak vreme da napusti mesto šefa policije, i potraži neko drugo zanimanje. Ali ne odmah. Sada mora da skloni Nosonju i Doka od Kolor

430

Patrole, da ih natera da se smire. Ima nešto da im saopšti što bi moglo da pomogne u tome. Pridružuju mu se Tom Lund i Bobi Dilak, i njih trojica zajedno odvode Nosonju i Doka od 'vinebaga', gde specijalni agent Reding i detektiv VDP Blek već ograđuju PMZ (perimetar mesta zločina). Kada su se našli iza platforme, Dejl se zagleda u ošamućena lica dva stasita motordžije. "Slušajte me", kaže. "Trebalo je da se postavim ispred njega", govori Dok. "Vid'o sam je kako prilazi, i zašto nisam stao ispred..." "Umukni i slušaj!" Dok prestaje da govori. Tom i Bobi takođe slušaju, širom otvorenih očiju. "Onaj crnac mi je nešto rekao." "Šta?" pita Nosonja. "Rekao je: 'Pusti da ga odnesem – možda još ima nade.'" Dok, koji je već imao prilike da vida rane nanesene vatrenim oružjem, oglašava se neveselim kikotom. "I ti si mu poverovao?" "U tom trenutku nisam", kaže Dok. "Ali kad smo ušli tamo i videli da nema nikoga..." "Iako nije postojao sporedni izlaz", dodaje Nosonja. Dokov skepticizam malo popušta. "Stvarno misliš...?" "Da", kaže Dejl Gilbertson, i briše oči. "Moram da se nadam. A vi momci morate da mi pomognete u tome." "U redu", kaže Nosonja. "Ako je tako, 'oćemo." A nama se čini da je ovo trenutak kada treba da ih napustimo, dok stoje pod plavim nebom leta u blizini Oca svih voda, pored platforme sa krvi na daskama. Život će ih uskoro dostići i povući nazad u svoju pomamnu struju, ali će sledećih nekoliko trenutaka ostati zajedno, udruženi u nadi za zajedničkog prijatelja. Ostavimo ih tako, važi? Ostavimo ih u nadi. NEKADA DAVNO NA TERITORIJAMA... Nekada davno (kako su počinjale najbolje stare priče dok smo još svi živeli u šumi i niko nije živeo nigde drugo), ožiljcima obeleženi kapetan Spoljne straže po imenu Faren proveo je preplašenog dečačića po imenu Džek Sojer kroz kraljičin šator. Taj dečačić, međutim, nije video kraljičin dvor. Ne, bio je proveden kroz lavirint sporednih hodnika, tajnih i retko posećenih mesta gde su u najvišim uglovima pauci pleli mreže a tople promaje bile zasićene mirisima iz kuhinje. Faren je tada poduhvatio dečaka ispod mišica i podigao ga. Ispred tebe je pločica, šapnuo je – sećaš li se. Mislim da si bio tamo. Mislim da smo obojica bili tamo, iako smo bili mlađi, zar ne? Pomeri je u levo.

431

Džek je učinio kao što mu je rečeno, i našao se kako viri u kraljičine odaje; bila je to soba u kojoj su gotovi svi očekivali da će umreti... baš kao što je Džek očekivao da će njegova majka da umre u sobi u Alhambra Svratištu i Vrtovima u Nju Hemširu. Bila je to svetla, provetrena soba puna užurbanih bolničarki koje su se ponašale zaposleno i važno zato što nisu znale kako stvarno da pomognu svojoj pacijentkinji. Dečak je gledao kroz špijunku, gledao u ženu za koju je isprva pomislio da je njegova majka, na neki magičan način prebačena na ovo mesto, a mi smo gledali sa njim, i niko od nas nije slutio da će godinama kasnije, kao odrastao čovek, Džek Sojer ležati u istoj postelji u kojoj smo prvo videli Parnjakinju njegove majke. Parkus, koji ga je preneo iz Frenč Lendinga u Unutrašnje Baronije, sada stoji pored istog prozorčića kroz koga je Džek, dok ga je kapetan Faren držao podignutog, gledao u sobu. Pored njega je Sofi od Kane, sada širom Teritorija poznata kao Mlada Kraljica i Sofi Dobrodušna. U spavaćoj sobi danas nema bolničarki; Džek tiho leži ispod ventilatora koji se sporo okreće. Tamo gde nije umotan u zavoje, koža mu je bleda. Zatvoreni očni kapci imaju finu ljubičastu senku modrice. Podizanje i spuštanje finog lanenog čaršava navučenog do brade jedva je primetno... ali postoji. On diše. Bar za sada je, dakle, živ. Sofija progovara, tihim glasom: "Da onda nije dodirnuo Talisman..." "Da onda nije dodirnuo Talisman, zapravo ga držao u rukama, bio bi mrtav tamo na platformi, pre nego što bih stigao do njega", kaže Parkus. "Ali, naravno, da nije bilo Talismana, ne bi ni bio tamo." "Kakvi su mu izgledi?" Gleda u njega. Negde, u nekom drugom svetu, Džudi Maršal je već počela da se vraća u svakodnevni život u provinciji. Za njenu Parnjakinju, međutim, neće biti takvog života – u ovaj deo vaseljene stigla su teška vremena – i oči joj sjaje kraljevskim autoritetom. "Recite mi istinu, ser; neću trpeti laž." "Od mene je ne biste ni dobili, moja gospo", kaže joj on. "Verujem da će se, zahvaljujući tragovima Talismanove zaštite, oporaviti. Jednog jutra ili večeri, dok budete sedeli pored njega, oči će mu se otvoriti. Ne danas, i verovatno ne ove nedelje, ali uskoro." "A što se tiče povratka u njegov svet? Svet njegovih prijatelja?" Parkus ju je doveo ovamo jer ovde još luta duh dečaka Džeka, tanan i detinje sladak. Bio je ovde pre nego što se pred njim otvorio put iskušenja i na neki način ga otvrdnuo. Bio je ovde sa svom svojom nevinošću. Ono što da je iznenadilo kod odraslog Džeka – i dirnulo na način na koji Parkus nije očekivao da će ikada više biti dirnut – jeste to koliko se te nevinosti očuvalo u čoveku u koga je dečak izrastao. Ali i to je Talismanovo delo, naravno. "Parkuse? Misli su ti odlutale." "Ne daleko, moja gospo, ne daleko. Pitaš me da li će moći da se vrati u svoj svet pošto je zadobio tri, možda četiri smrtne rane – u stvari, pošto mu je bilo prostreljeno srce. Doneo sam ga ovamo zato što je ona magija koja je dodirnula i izmenila njegov život ovde i dalje jača; u dobru i u zlu, Teritorije su još od detinjstva bile Džekov

432

izvor snage. Doneo sam ga, i uspelo je. Živ je. Ali će se probuditi drugačiji. Biće kao..." Parkus prestaje da govori, duboko zamišljen. Sofi bez reči čeka pored njega. U daljini, iz kuhinje, dopire vika kuvarice koja grdi jednog od pomoćnika. "Postoje životinje koje žive u moru, i dišu na škrge", konačno progovara Parkus. "Tokom vremena, kod nekih su se razvila pluća. Takve životinje mogu da žive i pod vodom i na suvom. Je li tako?" "Tako su me učili kad sam bila mala", Sofi strpljivo potvrđuje. "Ali neka od ovih stvorenja kasnije su izgubila škrge i sada žive samo na kopnu. Mislim da je Džek Sojer sada jedno od takvih stvorenja. Ti i ja možemo da zaronimo u vodu i neko vreme plivamo ispod površine, a on će možda moći da odlazi i na kratko vreme posećuje svoj svet... posle nekog vremena, naravno. Ali ako bismo ti ili ja pokušali da živimo ispod vode..." "Udavili bismo se." "Tako je. A kada bi Džek pokušao da ponovo živi u svojem svetu, da se vrati u svoju kućicu u Norveškoj dolini, na primer, u toku nekoliko dana ili nedelja rane bi mu se ponovo pojavile. Možda u drugačijim oblicima – u smrtovnici bi možda bio naveden prestanak rada srca, recimo – ali bi metak Vonde Kinderling svejedno bio to što ga je ubilo. Metak Vonde Kinderling koji ga je pogodio u srce." Parkus kezi zube. "Mrska žena! Verujem da abalah nije bio svesniji njenog postojanja nego ja, a vidi koliko je zla nanela!" Sofi ga ne sluša. Zagledana je u čoveka koji tiho spava u drugoj sobi. "Osuđen da živi na tako prijatnom mestu kao što je ovo..." Okreće se prema njemu. "Ovo jeste prijatno mesto, zar ne, gospodine? Još je prijatno umesto, uprkos svemu?" Parkus se osmehuje i klanja. Na tankom zlatnom lancu oko vrata ljulja se ajkulin zub. "O, jeste." Ona žustro klima glavom. "Znači da život ovde ne mora da bude tako strašan." On ćuti. Trenutak ili dva kasnije, polet je napušta, i ramena joj se opuštaju. "Teško bi mi palo", kaže tiho. "Da budem odvojena od svojeg sveta, osim povremenih kratkih poseta... odsustava... da moram da ga napustim čim se nakašljem ili me nešto žacne u grudima... ne, teško bi mi palo." Parkus sleže ramenima. "Moraće da prihvati ono što jeste. Dopadalo mu se to ili ne, nema više škrge. Sada je stvorenje Teritorija. A sam Bog Drvodelja zna da za njega ovde ima posla. Posao sa Kulom približava se konačnoj odluci. Verujem da bi Džek Sojer mogao da ima ulogu u tome, iako nisam siguran da li će zaista biti tako. U svakom slučaju, kada se zaleči, neće mu nedostajati posla. On je kopicajac, a za takve uvek ima posla." Ona gleda kroz prorez u zidu, i lepo lice joj je zabrinuto. "Moraćeš da mu pomogneš, dušo", kaže Parkus. "Volim ga", kaže ona, jedva čujno. "I on voli tebe. Ali predstoje teške stvari."

433

"Zašto mora tako da bude, Parkuse? Zašto život uvek toliko traži a tako malo daje za uzvrat?" On je uzima u naručje i ona to prihvata, i pritiska lice na njegove grudi. U tami iza sobe u kojoj spava Džek Sojer, Parkus odgovara na njenom pitanje jednom rečju: Ka.

434

EPILOG

U prvoj noći Meseca Pune Zemlje, deset dana posle razgovora sa Parkusom u tajnom prolazu, ona sedi pored njegove postelje. Čuje kako ispred šatora deca pevaju 'Mlad kukuruz sva-ki dan'. Na krilu joj leži vez. Još je leto, i vazduh je sladak od njegove tajne. U sobi lepršavih zidova, gde je jednom ležala Parnjakinja njegove majke, Džek Sojer konačno otvara oči. Sofi odlaže vez u stranu, naginje se napred, i blago pritiska usne uz školjku njegovog uva. "Dobro došao", kaže. "Srce moje, živote moj, ljubavi moja: dobro mi došao." 14. aprila 2001. O autorima STIVEN KING je autor više od trideset knjiga, trideset svetskih bestselera. Živi u Bangoru u državi Mejn, sa suprugom, književnicom Tabitom King. PITER STRAUB je napisao četrnaest romana, prevedenih na više od dvadeset jezika. Živi u Njujorku, sa svojom suprugom Suzan, direktorkom projekta 'Čitaj mi'.

Pismo urednika U novembru 1999., naš izdavač, En Godof, pozvala me je u svoju kancelariju i pružila mi list hartije. Rekla je: "Licitiramo za ovu knjigu. Sutra ćemo saznati da li smo je dobili." Knjiga je bila nastavak Talismana, bestselera iz 1984. Stivena Kinga i Pitera Strauba. "Ako je dobijemo", nastavila je En, "ti ćeš biti urednik." Tada sam već četvrtu godinu radio za Rendom Haus, u početku kao pomoćnik urednika i, ne treba ni reći, većina projekata na kojima sam radio nije podrazumevala brojke koje sam video na tom listu hartije. Mislim da sam samo klimnuo glavom, vratio se u svoju kancelariju i seo da razmislim o neverovatnoj sreći koja me je zadesila. Rendom Haus je, naravno, dobio knjigu, i od tada su me više desetina puta pitali "Kako izgleda raditi sa tim momcima?" Odgovor glasi: uživancija. Radeći na Crnoj kući, osećao sam da radim najbolji urednički posao koji se može zamisliti. Bio sam urednik značajne knjige, i imao sam obavezu da ostavim autore na

435

miru i omogućim im da rade ono što najbolje umeju. Tu i tamo sam čitao elektronsku prepisku između njih dvojice dok su razvijali ideje za knjigu, i kreativna razmena je bila veoma plodna – glavni likovi, epizodni likovi, porodične istorije, jezivi detalji, čudne podudardnosti, napete situacije i tušta i tma drugih stvari, dovoljno za tri nastavka. U jednom trenutku, kada je Piter Straub planirao da poseti Stivena Kinga da bi utvrdili neke pojedinosti, King je napisao: "Zaista jedva čekam da radimo zajedno sledeće nedelje, Pitere. Ako su ikada postojala dva momka koji je trebalo da prestanu da gomilaju beleške i ideje, to smo mi." Kada su jednom odlučili šta da rade sa Džekom Sojerom, glavnim junakom romana – šta da mu rade - počeli su da pišu. Malo bi pisali, a onda bi napisano poslali elektronskom poštom onom drugom, kao kad trkač preda štafetu članu svoje ekipe. Načinili su glavni siže za Crnu kuću, kao što su uradili i za Talisman, ali u rukama ove dvojice pisaca sve ostaje otvoreno, postojao siže ili ne. Ako smem da ponovo upotrebim svoje sportske metafore, bilo je to kao da gledate dva fantastična tenisera u najžešćoj razmeni udaraca u njihovoj karijeri. Jedan od njih bi opisao Crnu kuću, na primer, a onda bi drugi imao zadatak da, recimo, opiše kako je Džek prešao na Teritorije – drugi svet u knjizi – po prvi put. Jedan od njih bi nam omogućio pogled od kojeg se prevrće želudac na opakog Bernija, a drugi bi dočarao zlog gavrana Gorga kako mami sledeću Ribarevu žrtvu u živicu, ostavivši na pločniku samo patiku. Da li im je bio potreban urednik da ih gura dalje, vodi i ohrabruje? Jok, ovoj dvojici nije. Bilo im je dovoljno uzbuđenja iščekivanja da preuzmu štafetu i potrče sa njom dalje. Mislim da se to uzbuđenja oseća na svako stranici knjige. U trenutku kada smo potpisali ugovor za Crnu kuću, već sam nekoliko godina radio sa Piterom na nekim njegovim knjigama. Bili smo veterani nekoliko ručkova, mnogobrojnih kasnih noćnih elektronskih poruka (imao sam utisak da Piter veći deo posla obavlja između dva noću i zore), kućnih sastanaka sa publicistima i ljudima iz marketinga, večera sa klubovima čitalaca, pa čak i jedne neljudski rane vožnje vozom do Baltimora, na sajam knjiga gde smo gostovali kao govornici. Dok se Crna kuća uobličavala od ideje preko sižea do knjige, tu i tamo sam se viđao sa Piterom da se obavestim kako ide. Lak posao. Rekao bi mi da sve ide kako treba a onda bismo još malo ćaskali o ovome i onome i na kraju bismo jedan drugom rekli sajonara do sledećeg meseca. U jednom trenutku, međutim, trebalo je nešto da pitam Stivena Kinga. Nikada se nisam sreo sa njim i samo sam mu jednom poslao e-mail, kratak, da izjavim koliko sam oduševljen što smo kupili knjigu. Moja nedoumica bila je sledeća: kako da mu se obratim? Evo kako sam to na kraju rešio: "Dragi Stive (mogu li da vas zovem Stiv? Inače vas obično pominjem kao 'stivenakinga', jer ne bih mogao da zamislim da budem tako umišljen da izgovorim 'I tako mi je Stiv pre neki dan rekao', ali imam utisak da vas većina onih koji vas poznaju zovu Stiv, a ne izgledate mi kao neko ko bi insistirao da mu se obraćaju kao gospodinu Kingu, ali verujem da ćete me ispraviti ako uzmem sebi previše slobode):" ... a onda sam ga pitao ono što je trebalo da ga pitam. Odgovorio mi je nešto u stilu "S obzirom na sve što Rendom Haus čini za ovu knjigu, možete da me zovete i Mali Stevica ako hoćete." Kao što već rekoh, Zadovoljstvo je raditi sa ovim momcima.

436

Počeli su da mi šalju delove teksta kada napisali otprilike tri stotine strana. Prvu turu su mi poslali FedEksom na Dan zahvalnosti. Drugu turu su mi poslali kući za Božić. Izluđivalo me je da čitam Crnu kuću u nastavcima, kao da iznova čitam Zelenu milju, pošto je pripovedanje veoma zarazno – jedva čekate da vidite šta je dalje bilo – i zato što je priča bila zaista zastrašujuća. Upecali su me od prvog pasusa, pogleda iz ptičje (u ovom slučaju vranine) perspektive na idiličnu varošicu u Viskonsinu, sa onom zlom promajom koja je strujala iz otvorenih vrata Crne kuće. Do trenutka kada smo se sreli sa povučenim, neodlučnim, penzionisanim Džekom Sojerom i kada je slatki mali Tajler Maršal bio uvučen u onu živicu, umirao sam da pročitam još. A kada je glavnu ulogu preuzeo Berni? Dok sam tog dana sedeo u kancelariji, čitajući rukopis, mora da sam bar četiri puta pogledao preko ramena, savršeno siguran da se mi se neko prikrada iza leđa. Toliko sam se uplašio da sam morao da posedim sa nekoliko kolega dok me ne prođe jeza. Rukopis su završili u aprilu, i za mene je to bio majstorski obavljen posao. Ne znam za vas, ali meni se čini da Putujući Džek ima još da putuje. Još sedim, isto kao za vreme nastajanja Crne kuće, na ivici stolice, u iščekivanju da stigne sledeća pošiljka od Pitera... i Stiva. Li Bodro, 4. jula 2001.

437

Nekoliko reči sa Piterom Straubom 1. Šta vas je ponovo odvelo u svetove Talismana, i vratilo liku Džeka Sojera? Stiv je zapamtio nešto što sam mu rekao pre nekoliko godina, i zatekao sebe kako razmišlja da li se to može pretočiti u roman. Izjava je imala neke veze sa tim da li jedna kuća može, sama po sebi, da bude istinski pokvarena, zla, ili tako nešto. Ako može, u kojoj meri može da bude loša? Na kraju me je pozvao i upitao da li bih hteo da istražimo ovo pitanje u nastavku Talismana. Zvučalo mi je kao dobra zamisao. 2. Ima li naslov nove knjige, Crna kuća, veze sa nečim konkretnim? Sa dve stvari: Dikensovim romanom Čemerna kuća, koga Džek Sojer naglas čita drugom liku u knjizi, i samom građevinom po imenu Crna kuća, smeštenoj u mračnoj šumi podalje od puta koja je vrlo opasno i opako mesto. Kao što bi rekla Širli Džekson, Crna kuća je nezdravo mesto. 3. Jeste li bili uzbuđeni što ćete raditi nastavak? Imao sam samo uobičajenu tremu pred nastup i nespokojstvo zbog toga što puštam drugog kuvara u kuhinju: hoće li mu se dopasti da koristi moje šerpe i lonce? Da li mu je pećnica dovoljno prostrana? Znate, kuvari umeju da budu ćudljivi. 4. Zašto je Džek tako privlačan lik? Ah, šarm Džeka Sojera je svakako u tome što poseduje neke ključne osobine svoja dva tatice, kao što su veliko bogatstvo, izuzetna lepota, opušten, samoironičan smisao za humor, sjajan književni, muzički i likovni ukus, velika osećajnost i dobro izbrušeni društveni maniri. Osim toga, u Džeku postoji nekakva zagonetna melanholija, nesvojstvena obojici njegovih okorelih, debelokožih tvoraca. Osim toga, verovatno je i pametniji od nas dvojice. 5. Jeste li iznenađeni kultnim statusom Talismana? Pa, znate kako to ide: trudite se da što bolje odgojite decu, da im obezbedite zdravu ishranu i zdrave vrednosti, činite sve da im glave ne budu nakrivo nasađene, a onda ih pošaljete u svet i čekate da vidite šta će da urade sa sobom. Kao dete, Talisman je bio živo i okretno momče, ali je imao i trenutke introspekcije, čitave dane kada se maltene nije pomerao sa svoje stoličice, toliko obuzet mislima da mu je pogled bio potpuno odsutan, i bio sklon ćudljivosti i mistifikaciji. Uvek je dobro jeo, i uvek je delio ono što ima sa drugom, manje imućnom decom. Ovo u šta se

438

prometnuo čini se otprilike u redu, iako takve stvari nikada ne smete da uzimate zdravo za gotovo. 6. Kako ste se vas dvojica uopšte upoznali, i kako ste rešili da zajedno pišete knjigu? U drugoj polovini sedamdesetih nije bilo toliko pisaca horora kao danas, i malo njih mlađih od šezdeset godina. Zbog toga smo King i ja odmah zapazili dela onog drugog, i shvatili da imamo neke zajedničke ambicije i stavove prema bizarnoj oblasti kojom se bavimo. Pošto mi je napisao dve sjajne pohvale za korice knjiga, pročitao sam njegovu drugu knjigu, Salemovo, koja je tek bila objavljena u Londonu, gde sam tada živeo, i bio sam toliko oduševljen, dirnut i očaran da sam mu napisao pismo. Nekoliko meseci kasnije pojavio se u Londonu, i dogovorili smo se da se nađemo u baru Braunovog Hotela. Uživali smo u razgovoru. Kasnije, kada su se Kingovi privremeno preselili u Englesku, još smo se nekoliko puta videli. U jednoj od tih prilika, kasno uveče kada su nam žene otišle na spavanje i kada je čajni stočić bio prekriven praznim bocama od piva, Stiv je rekao: "Kako bi bilo da se malo zezamo, da zajedno napišemo knjigu?" Jesam li bio zainteresovan, jesam li bio prijemčiv? Ahem. 7. Da li je zajednički rad ovaj put bio drugačiji? U odnosu na prvi put svakako jeste. Obojica smo petnaest godina stariji, i manje skloni romantičnim promenama klime. Ova knjiga kao da je jedrila nošena sopstvenim unutrašnjim vazdušnim strujama. 8. Kakve konkretne izazove donosi saradnja na pisanju romana? Šta je, po vašem mišljenju, omogućilo da je uspešno okončate? Svi romanopisci su ćudljivi, arogantni prinčevići, uglavnom strašno zadovoljni sobom kada koriste prirodno pravo da se ponašaju kako im se ćefne i rade šta god im padne na pamet, koliko god da je to nezrelo. Rušenje sela, premeštanje planina, menjanje tokova reka i klanje čitavih populacija su hleb i voda za ove momke, te možete zamisliti da im saradnja ne pada lako. Neophodna je poprilična doza uzajamnog poštovanja, jer tolika količina poštovanja garantuje manje ili više jednaku količinu poverenja. Bez poverenja ste od samog početka izgubljeni i osuđeni na gorčinu. Izgleda da Stiv King i ja gajimo ogromno uzajamno poštovanje, i sada već nema nikakve sumnje da je poverenje koje imamo jedan prema drugom gotovo bezrezervno. Što se mene tiče, skočio bih sa vrha solitera kada bi mi on rekao da će biti dole da me uhvati. 9. Objasnite nam taj proces. Pišete li poglavlja naizmenično? Ko je počeo, a ko završio?

439

Naizmenično smo pisali blokove od isprva pedeset, a kasnije i stotinu strana, i slali ih jedan drugom kao priloge e-mailu. Ko je započeo knjigu? Više nisam siguran... ali svakako ili on ili ja. A onaj koji nije pisao početak napisao je kraj, ako isti jadničak nije napisao i jedno i drugo. 10. U Crnoj kući se pominje istinita ličnost, grozni serijski ubica po imenu Albert Fiš. Kako ste se upoznali sa njegovim zločinima i zašto ste odlučili da ga pomenete u romanu? Taj očaravajući Robert Fiš, mršavi, sivi psihopata bezbojnih očiju čija se omiljena hrana sastoji od ragua i burginjona pripremljenih od ostataka njegovih brojnih maloletnih žrtava, dugo je bio omiljeni lik među delatnicima horora. Karl Edvard Vagner, moj stari prijatelj i sjajan pisac jednom je upotrebio ime 'Albert Fiš' na povratnoj adresi pisma koje poslao Dejvidu Dž. Šou, drugom mojem starom prijatelju i jednako divnom piscu. Dejvid je tada verovao da je to urnebesno smešno, a meni se i danas čini takvo. Neposredno pre nego što smo King i ja počeli da pišemo Crnu kuću, pročitao sam knjigu Harolda Šektera o Fišu pod naslovom Poremećen, tako da sam bio potpuno spreman kada mi je Stiv e-mailom poslao predlog da u središte knjige ugradimo lik po uzoru na Fiša. 11. Ali u romanu je glavni zlikovac izvesni Čarls Bernsajd, čovek koji pati od Alchajmerove bolesti i nesvesni domaćin veoma zloćudne sile iz drugog sveta. Odakle on potiče? Stari Berni? Jedna od lepota naše velike zemlje jesto to da svako ko je makar na kratko bio dete, najčešće pre svoje osme godine, doživi bliski susret sa kiselim, nadrndanim, zlonamernim, smrdljivim, grozno odevenim matorim šišmišem koji njega ili nju mrzi kao dušmanima, i to onako, iz principa. Bež' sa mog travnjaka! Ne galami! Odakle ti ta jabuka? Tužiću te majci, nevaljalče mali! Berni je duševna mešavina ovih pohvalnih komšijskih likova. 12. Konkretna crna kuća u Crnoj kući u alternativnom svetu je Mračna Kula. Treba li ovo kod čitalaca da prizove asocijaciju na Kingove romane o Mračnoj Kuli? Kakve veze ima Crna kuća sa tim romanima? Crna kuća je, pretpostavljam, neka vrsta dodatka knjigama o Mračnoj Kuli, i svetovima o kojima govore. Talisman je to takođe bio, ali to u to vreme niko nije znao, pa ni autori, budući da – bar koliko ja znam – prvi od romana o Mračnoj Kuli još nije bio napisan. 13. Jeste li završili sa Džekom Sojerom, ili će biti još njegovih pustolovina?

440

S obzirom na tendenciju romana epske fantastike da izlaze u trilogijama, bilo bi sasvim razumno pretpostaviti da serijal o Talismanu dobije treći deo. Uostalom, radnja prve knjige smeštena je manje ili više ravnomerno u ovaj svet i Teritorije, radnja ove knjiga odvija se uglavnom u ovom svetu, dok bi treća mogla ponajviše da se bavi Teritorijama. Takva struktura ima nekakvu lepu ravnotežu. A Džek Sojer će, kao što smo videli na kraju Crne kuće, provoditi dosta vremena daleko od kuće. 14. Obojica imate sjajne sajtove. Osećate li da ste zahvaljujući Internetu postali bliži obožavaocima? Mogu da govorim samo u svoje ime, ali se svakako nadam da je tako. Stivov sajt, koga je postavila i održava kuća Sajmon i Šuster, divan je i raskošan i čudesno informativan – obožavaoci mogu mnogo toga da saznaju. Moj je, opet, postavio i osmislio moj brat Džon, i sadrži dosta stvari koje sam napisao više iz zabave, u šali, nego kao tačnu informaciju. U stvari, ako zalutate na moj sajt i ono što tamo pročitate prihvatite zdravo za gotovo, bićete potpuno zbunjeni. 15. Da li lutate po Internetu u potrazi za onim što obožavaoci misle o vašim delima? Ako to radite, da li vas ponekad iznenade? Znam da Stiv to ne radi, ali ja radim, i to besramno. Jeste, bilo je iznenađenja. Hm. Hajde da ne zalazimo dublje u to. Ipak, neka od mojih dela, moglo bi se reći, nisu baš naišla na sveopšte odobravanje. Ovo povremeno neodobravanje – pa čak, osećam da moram da dodam, nedopadanje – mom starom prijatelji iz vremena ljuljaški i igranja u pesku, profesoru Patniju Tajsonu Ridžu čini se sasvim opravdano, ali je povremeno zahtevalo usluge čitavih vodova psihijatara dvadeset četiri sata dnevno, da ne pominjem veštine nekoliko vrhunskih miksologa, da bi povratili moj duševni mir pošto bih naišao na neku naročito grubu kritiku. U redu, priznajem, istina je da me je Stiven King, pošto je Talisman bio napisan, zamolio da još jednom prođem kroz rukopis i ubacim dosadne delove, ali to je trebalo da ostane tajna. (Smatrao je da imam poseban dar, da sam čak možda i genije za dosadne delove.) 16. Kada uveče polazite na počinak, možete li da ostavite svoje priče i svoje likove za sobom ili su uvek sa vama dok pišete knjigu? Siguran sam da znate kako to ide – deca i mačke ponašaju se na isti način. Pokušate da pošaljete te šećerke na spavanje u njihove krevece, ušuškate ih, mrmljate im uspavljajuće besmislice dok im ne padnu kapci, a onda otapkate na prstima do sopstvene postelje i pokušate da ukradete malo preko potrebnog odmora. I šta se dogodi, u četiri od sedam noći? Upadnu vam u sobu mašući rukama kao vetrenjače, vrišteći kao da ih deru; skoče vam na grudi i zariju vam nokte u kožu. Gladni su, žedni su, ružno su sanjali, uplašili su se da ste ih zaboravili, da ih više ne volite, da im pripremate pogrešnu sudbinu. Povrh svega toga su ljuti. Nikada

441

niste shvatali koliko su brilijantni, koliko su duhoviti, nikada niste imali razumevanja za njihov bol, potpuno ste ih pogrešno ukapirali, glupane! Najsmešnije od svega je to što ujutru, kada ih postrojite i izdate im naređenja, više od polovine njih odluta svojim putem, ne zarezujući vas. 17. Koji su pisci uticali na vas? Moj saradnik bi vam dao potpuno drugačiji spisak, ali evo nekih pisaca koji su uticali na mene: Čarls Dikens, Vilki Kolins, Henri Džejms, Rejmond Čendler, Ajris Mardok, Vladimir Nabokov, Džon Bart, Džon Kroli, Donald Harington, Ros Mekdonald, Džon Apdajk, Džon Ešberi. Stiven King je takođe uticao na mene, na potpuno pozitivan način. Džek se vratio: Razmišljanja o nastavku Kako je došlo do toga da Piter i ja napišemo ne jednu, već dve knjige o Džeku Sojeru i njegovim putovanjima u drugi svet, po imenu Teritorije? I kako se odvijala naša saradnja? Pretpostavljam da se početak saradnje dogodio zato što se Piteru i meni dopadalo ono što je onaj drugi radio, i što smo jedan drugom bili simpatični (prvi put smo se našli u delu Londona koji se zove Krauč End, gde su Piter i Suzi živeli krajem sedamdesetih). Obojica smo bili proglašeni za pisce horora i uglavnom ignorisani od tipova iz književnih krugova, koji su u to vreme bili opčinjeni piscima kao što su Džon Gardner, E. L. Doktorov i Filip Rot (stalno taj Filip Rot). To što smo na takav način bili strpani u geto nije vređalo Piterova osećanja niti moja, što ne znači da smo se mirili sa takvom klaisifikacijom. Mi smo samo pisali knjige, i trudili se koliko smo mogli da stvorimo likove koji se realno ponašaju u ponekad fantastičnim okolnostima. Piter me je impresionirao svojim sjajnim uvidom u to kako se ljudi ponašaju. Pored toga je imao smisao za humor i umeo je da ispriča priču. Sećam se da smo počeli da razgovaramo o saradnji prilikom tog prvog sastanka u Londonu. Priča je postala ozbiljna pošto su se Piter i Suzi početkom osamdesetih vratili u Države (tačnije u Konektikat, malo dalje niz put od Mejna, gde smo Tabi i ja živeli sa naše troje dece). Ishod je bio Talisman. Iako je objavljen 1984., radnja Talismana bila je smeštena u 1981. godinu. U trenutku kada stiče prve nagoveštaje o postojanju sveta zvanog Teritorije (15. septembra, na predloženi dan objavljivanja Crne kuće), Džek ima dvanaest godina. Njegovi tvorci imaju po trideset i nešto. A onda... pa... kako da se izrazim? 'Čudo kako vreme brzo prolazi' kaže se u jednoj staroj pesmi, i to je jednako dobro objašnjenje onoga što se dogodilo kao i bilo koje drugo. Džekove pustolovine imale su sasvim dobru prođu na lista bestselera, prvo sa tvrdim a zatim i sa mekim koricama; Talisman se potom povukao u miran i dobrostojeći život na listi dela koja se polako ali i dalje uredno prodaju. (Činjenica koja raduje ali ne čudi – dobri romani fentezija imaju dug život.) Piter se latio da piše serijal romana o Vijetnamu; ja sam

442

uzeo da pišem ono o čemu razmišljam kao o Damskoj Trilogiji (Dolores Klejborn, Džeraldova igra, Rouz Meder). U jednom trenutku, Piter i ja počeli smo da razgovaramo o tome gde bi Džek Sojer mogao da se nalazi na pragu dvadeset prvog veka. Shvatili smo da je dečak postao čovek, i da bi bio uspešan čovek – čovek zdravog razuma – morao je pronađe način da uklopi svoje neverovatne dečačke pustolovine u život odrasle osobe. A njegov prijatelj Ričard, šta je bilo sa njim? Šta on sada radi? (Dok smo se pripremali za Crnu kuću, koja je tokom začeća i stvaranja uglavnom imala naslov T2, Piter je u jednom trenutku napisao četiri spektakularne strane gustog teksta o apsurdnom, uspešnom i nesrećnom životu Ričarda Slouta. Malo od toga je našlo mesto u dovršenom romanu, ali postoji ako i kada zatreba.) A Džekova majka? Je li živa ili nije? Šta se događa na Teritorijama? Ali najviše nas je zanimao Džek Sojer. Bio je, u izvesnom smislu, drug iz detinjstva kome se izgubio trag. Želeli smo da saznamo šta se dogodilo sa njim. Ovo je bilo moguće izvesti... ali za momke kao što smo mi, saznavanje stvari znači da se one zapišu. Momke kao što smo mi mašta može da odvede bilo kuda, ali ju je potrebno prvo pokrenuti, a to se postiže pisanjem. Odlučili smo da je uključimo. Koliko se sećam, ova odluka pala je na jednom ručku početkom aprila 1999. godine. Plan je bio da započnemo tog leta. Dogodilo se, međutim, da sam dva meseca kasnije doživeo tešku saobraćajnu nesreću, koju sam čistom srećom preživeo (udario me je kombi dok sam bio u popodnevnoj šetnji), tako da smo počeli da radimo tek u zimu 2000. godine. Ono što sa najviše zadovoljstva pamtim jeste kako je brzo Džek Sojer za obojicu postao stvaran. U obe naše početne rasprave (Njujork) i kasnijim, ozbiljnijim (Longbout Ki, Florida), razgovarali smo o Džeku Sojeru kao o stvarnoj, živoj osobi. Piter bi rekao: "Džek mora da je otišao u čuvare zakona", a ja bih odgovorio: "Pa, mogao je da postane i advokat." Piter, saosećajno odmahujući glavom: "A ne, naš drugar ne bi. Ričard Slout bi još mogao da postane advokat, ali Džek nikada." Malo po malo, razvijali smo pozadinu priče – dopadljivi istorijat Džeka Sojera, Nedostajuće Godine. Dok smo pisali Talisman, Piter je pomenuo – što u šali, što ozbiljno – da će, ako ikada budemo želeli da ponovo pišemo o Džeku Sojeru, to morati da bude priča o ukletoj kući. Ali knjige su vrdave stvari; iako je to sa ukletom kućom svakako bio plan kada smo započeli rad na Crnoj kući, ubrzo je postalo sporedno u odnosu na monstruma koji je sagradio ukletu kuću. Ali to je u redu. Ako knjiga oživi, sama će ti reći šta želi... a Crna kuća je bila itekako živa, iako je bila samo slovo i brojka – T2. Čega se još sećam iz stvaranja? Sećam se Piterove primedbe kako bi starog monstruma bilo teško uloviti. "Na stare monstrume niko ne obraća pažnju", rekao je. Od tog trenutka počeli smo da razgovaramo o staračkim domovima, penzionerskim zajednicama, Alchajmerovoj bolesti. Mislim da sam ja bio taj koji je rekao da bi Alchajmerova bolest bila savršen paravan za starog monstruma. To smo i primenili, čini mi se. To vam je kao da počnete da igrate tenis bez loptice, mreža, reketa, terena, a onda polako u mislima stvarate sve te stvari. Talisman smo, bar na početku, smestili u Novu Englesku, teritoriju Stivena Kinga. Piter je želeo da u T2 ponovo poseti Viskonsin iz svojih ranih dela, i ja nisam imao ništa protiv. Konačni detalj koji je sve doveo u žižu? Moja žena i ja imali smo letnjikovac na jezeru u zapadnom Mejnu (to je zapravo kuća u kojoj smo Piter i ja dovršili pisanje Talismana u leto 1982.) Moja radna soba nalazi se na spratu i gleda na dnevni boravak. Jedne večeri sam sedeo u

443

sobi, zanimajući se nečim (mislim da se radilo o nekim ispravkama na Zamci za snove), a Tabi je gledala TV u dnevnom boravku. Bio je to Istorijski program, i govorili su o serijskom ubici po imenu Albert Fiš. "Koji bi normalan čovek posumnjao u tako dostojanstvenog starca?" upitao je narator, a onda je moja žena promenila program. Pritrčao sam do ograde galerije iznad dnevne sobe i dreknuo: "Vrati to!" Moja supuga je divna žena koja razume moja ludila. Bez pitanja je ponovo prebacila na dokumentarac o Fišu. (Ali ipak sa jednom primedbom: "Stive, ovo je tako grozno." "Znam," srećno sam odgovorio.) Kasnije te večeri, poslao sam Piteru Straubu e-mail sa predlogom da Fiš bude osnova za našeg zlikovca, zlikovca koji će na kraju postati poznat kao Ribar. Ima još takvih stvari – nastajanje Crne kuće odvijalo se u više slojeva – ali mislim da ste stekli predstavu o tome. Stvarno smišljanje priče bilo je gotovo savršena saradnja. Pošlo bi napred... zastalo... ponovo pošlo... ponovo zastalo. I neprestano smo u središtu imali Džeka Sojera. Bio je osovina oko koje se okretalo sve drugo. Pre nego što smo išta stavili na hartiju, postojala je silna, združujuća radoznalost: kako je dete postalo čovek, naročito ako je to dete prošlo kroz niz fantastičnih pustolovina u drugom svetu? Kako takva osoba da postigne zrelost i racionalnost odraslih? Kako da ih sačuva ako otkrije da svet Teritorija nije bio samo san? I šta ako sazna da je potrebno da se tamo vrati? Bila su to pitanja koja su nas ispunjavala energijom i vodila našu maštu dok smo sa razgovora prelazili na postavku i konačno na samu knjigu. Odgovoriti na njih nije uvek bilo lako, ali je čin saradnje imao neke jedinstvene pogodnosti. Jedna od njih je mogućnost, ako shvatiš da si apsolutno i nepopravljivo zaglavio, možeš da ćušneš loptu do saigrača! Samo pisanje Crne kuće imalo je isti princip kao pisanje Talismana: na smenu. Prvo bi neko vreme pisao Piter, a onda bi knjigu poslao meni. Nastavio bih neko vreme da pišem, pa bih je opet poslao njemu. Ovaj put smo se više dogovarali (što telefonom, što preko e-maila), zbog toga što se Crna kuća po strukturi veoma razlikuje od Talismana. T1 je bio roman o pohodu, uglavnom nastanjen mladm ljudima. T2/Crna kuća imao je širi spektar likova, i u svojem jezgru ima tu uzbudljivo složenu misteriju, kao i neke zanimljive veze sa romanima o Mračnoj Kuli (a to je, Verni Čitaoče, bila Piterova ideja). Ali bez obzira da li je zaplet zaista bio toliko složen ili ne, pisanje je napredovalo prilično glatko. Sve u svemu, želeli smo da napišemo uzbudljiv detektivski roman koji će se svideti čitaocima. Da bismo to postigli, bilo je potrebno da sami budemo zadovoljni. Trebalo bi da bude dovoljno da kažem da u ovom slučaju jesmo. Bilo je istinsko zadovoljstvo ponovo se sresti sa Džekom Sojerom i još jednom posetiti Teritorije. Stiv King 3. jula 2001.

444