Stefan Lazic, Zivot i Delo Jovana Kantakuzina 1295-1383

Универзитет у Приштини Филозофски факултет у Косовској Митровици Катедра за историју

Семинарски рад:

Живот и дело Јована Кантакузина (1295/6-1383)

професор: Проф. др Радивој Радић Косовска Митровица, фебруар 2011

студент: Стефан Лазић

Скраћенице навођених дела и извора ИЗВОРИ ВИИНЈ, VI . . . . . . . . . . . . . .

Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд, 1986.

ЛИТЕРАТУРА Každan, Vizantija . . . . . . . . . . . Aleksandar Každan i Žil Konstabl, Vizantija – ljudi i moć: uvod u savremene vizantijske studije, Beograd, 2009. Ферјанчић и Ћирковић, Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић, Стефан Душан, краљ и Стефан Душан . . . . . . . . . . . цар: 1331-1355, Београд, 2005. Острогорски, Историја . . . . Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1959 (репринт 1998). Острогорски, Серска област . Георгије Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд, 1965. Шене, Флизен, Византија . . . Жан-Клод Шене, Бернар Флизен, Византија: историја и цивилизација, Београд, 2010. Динић, Из српске историје . . Михаило Ј. Динић, Из српске историје средњега века, Београд, 2003. Спремић, Ђурађ Бранковић . Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић: 1427-1456, Београд, 2006. Радић, Византија и Србија . . Радивој Радић, Византија и Србија: пламен и одсјаји, Београд, 2010. Радић, Из Цариграда . . . . . . . Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље: студије из византијске и српске историје, Београд, 2003. Радић, Јован V . . . . . . . . . . . . Радивој Радић, Јован V Палеолог, византијски цар: (13411391), Београд, 2008. Радић, Страх . . . . . . . . . . . . . . Радивој Радић, Страх у позној Византији, 1180-1453, I-II, Београд, 2000. Рансиман, Пад . . . . . . . . . . . . Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд, 2009. ODB . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, I-III, New York - Oxford, 1991. Inaldžik, Osmansko carstvo . . . Halil Inaldžik, Osmansko carstvo: Klasično doba 1300-1600, Beograd, 2003.

На насловној страни: Јован Кантакузин, цар и монах, минијатура, 1370-1375. 2

1. Рођење, младост, породица Породица Кантакузин је припадала војној аристократији и њен први познати члан је био генерал василевса Алексија I Комнина (1081-1118). Презиме рода (Καντακουζηνός) потиче од топонима Κουζηνάς, наиме тако се називало брдо близу града Смирне, које се налазило у малоазијској теми Тракесион.1 Један припадник породице, севаст Јован погинуо је у бици код Мириокефалона (1176. год.) а век касније Ирина Кантакузин се удала за Константина, млађег брата цара Михаила VIII Палеолога и тиме је породица Кантакузин постала родбински повезана са владајућом династијом, што је било од не малог значаја за хијерархијско напредовање њених чланова.2 У браку Михаила3 и Теодоре Кантакузин родио се Јован Кантакузин (Ίωάννης Καντακουζηνός) 1295/6. године,4 највероватније у Цариграду (Κωνσταντινουπόλεως). Око Михаила Кантакузина, Јовановог оца, доста тога је неразјашњено, због оскудних података о њему. Поред самог имена, спорне су и године његовог управљања Пелопонезом и година смрти. Једна група историчара сматра да је Морејом управљао од 1308. до своје смрти 1316. године,5 а друга да су године боравка на Пелопонезу 1286-1294, где је и умро не дочекавши рођење сина јединца.6 Занимљиво је да је у оба случаја период Михаилове управе над Пелопонезом трајао осам година. Теодора Кантакузина је припадала веома угледном роду, у изворима се назива тетком (θεία) цара Андроника III Палеолога. Била је веома енергична жена: 1335. је помогла царици Ани Савојској да угуши заверу групе младих људи на двору против ње и њеног супруга Андроника III Палеолога.7 Сама Теодора је поседовала бројна имања у Серу и околини. Нека од њих (два врта у граду, пекару, три радионице...) је, по Кутлумушким актима, даровала манастиру Христа Пантократора (Παντοκράτωρ – Сведржитељ) у Цариграду,8 а нека је наследио њен јединац, Јован Кантакузин. Била је дугог века, умрла је 6. јануара 1342. године, у „оку васељене“, где је била лишена слободе од стране великог дукса Алексија Апокавка.9 Велики стратопедарх Сенахерим Анђео, кога Нићифор Григора назива најбољим царским војсковођом,10 је био ујак Јована Кантакузина и заједно је подучавао ратној вештини своје сестриће, Јована Кантакузина и Сиргијана Палеолога Филантропина (били су вршњаци).11 Њих двојица су заједно доживели и ватрено крштење. У младости је добио одлично образовање, што му је уз аристократско порекло омогућило да буде у пратњи и на двору Михаила IX Палеолога. Као веома млада особа (гледано с' тачке данашњег поимања живота), још пре 1320, оженио се са Ирином, ћерком Андроника, унуком трновског цара Јована III Асена и Ирине Палеолог, најстарије ћерке Михаила VIII Палеолога. Ова брачна веза је била добар политички потез, јер је дошао у сродство са владајућом династијом, која је вукла корене од династије Анђела (брак Алексија Палеолога и Ирине Анђео).12 Из овог, рекло би се успешног, брака рођено је шесторо деце: синови Матија, Манојло и Андроник, као и ћерке: Марија, Теодора и Јелена.13 Марија се удала за Нићифора II Епирског, Јелена за Јована V Палеолога а Теодора је доживела ту судбину, да се почетком лета 1346. године у Селимврији уда за, у поодмакле го1

ВИИНЈ VI, 297; ODB, II, 1103. ODB, II, 1103. 3 Треба истаћи да се у Острогорски, Историја, 464, наводи име оца Јована Кантакузина, али не и у ВИИНЈ VI, 297, где аутори (С. Ћирковић и Б. Ферјанчић) истичу да је име Кантакузиновог оца историјској науци остало непознато. 4 ВИИНЈ VI, 297; ODB, II, 1050. 5 Острогорски, Историја, 464. 6 ВИИНЈ VI, 297. 7 Ibidem, 221-222. 8 Острогорски, Серска област, 56. 9 ВИИНЈ VI, 297. 10 Ibidem, 184. 11 Ibidem, 192 и 612. 12 Острогорски, Историја, 534-535; ВИИНЈ, VI, 298. 13 Ibidem. 2

3

дине зашлим, султаном Орханом, и одрекавши се православља а примивши ислам, настави да живи у његовом харему у Бруси. 14 Матија Кантакузин рођен је око 1325. године а Манојло приближно годину дана касније (око 1326.). 15 Обојица су имала значајно место у очевим политичким плановима, с' тим што је предност имао прворођени син тј. Матија (правило примогенитуре). Матија се оженио са ћерком16 деспота Димитрија Палеолога, сина Андроника II (из брака са Ирином Монфератском), несуђеног краља Србије (τού Κράλη Σερβίας).17 Најмлађи Кантакузинов син, Андроник је као тринаестогодишњак подлегао „Црној смрти“ односно пандемији куге или пестиса 1347. године.18 Матија је по свој прилици имао сина Теодора, који је био отац Ирине (Јерине) Кантаку19 зин, друге жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у традицији српског народа остала запамћена као Проклета Јерина.

2. Сарадник и пријатељ Андроника III Палеолога После смрти Михаила IX Палеолога (12. октобра 1320. године), Јован Кантакузин се приближио његовом сину Андронику III Палеологу, који је још у детињству проглашен за цара савладара и био други, односно први престолонаследник после смрти свог оца. Био је миљеник свога деде, Андроника II, али због вођења лакомисленог живота, стари цар је одлучио да за савладара узме свога сина деспота Константина, да би наследник престола постао Константинов син Михаило, особа доста мањих способности од талентованог Андроника. 20 Међутим, млади порфирогенит није хтео да се одрекне права на ношење кампагија 21 и калиптре (καλύπτρα) „украшене драгим камењем и бисерима“22, па је уз помоћ пријатеља, младих аристократа, Јована Кантакузина, Теодора Синадина и Алексија Апокавка створио јаку опозицију.

2.1. Грађански ратови 20-тих година XIV века Увидевши шта се спрема, Андроник је одлучио да главне унукове саветодавце, разбаца на разне дужности по провинцијама. Али већ је било касно, наиме присталице Андроника III, у првом реду Јован Кантакузин, су откупили извесне округе у Тракији и искористили их као базу за организацију борбе,23 па се сада само чекао погодан тренутак за отворен раскид деде и унука и до њега је дошло на начин који ћемо сада описати. У понедељак, 13. априла 1321, Јован Кантакузин који је тада имао титулу великог па24 пије, је на управу добио Тесалију и на упорно захтевање василевса, за датум поласка одредио 17. април, а на тај дан те године је падао Велики петак. Тај дан је требао у своју епархију (Прилепску) да оде и Теодор Синадин али су они заједно са Андроником III напустили „царицу градова“ у ноћи између 19. и 20. априла, чиме је дошло до већ поменутог раскида.25 Завереници су се запутили у Адријанопољ, где их је већина становника подржавала а у 14

Острогорски, Историја, 484; ВИИНЈ, VI, 487; Радић, Из Цариграда, 51,52; Радић, Јован V, 48; Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 180; Inaldžik Osmansko carstvo, 14. 15 ВИИНЈ, VI, 369; ODB, II, 1292 и 1316. 16 ВИИНЈ, VI, 222. 17 Ibidem, 178, 179; Острогорски, Историја, 448. 18 Радић, Страх, I, 130. 19 Спремић, Ђурађ Бранковић, 38. Треба истаћи да се са овим подацима не слаже генеалогија Кантакузина у ODВ, II, 1103. Наиме, по ODВ, II, 1103, Матија је имао сина Димитрија а овај можда сина или ћерку, чије је дете била Јерина. 20 ВИИНЈ, VI, 307. 21 Ципеле или чизме (пурпурне (порфирне) боје), које су имали право да носе само цареви Ромеја. 22 ВИИНJ VI, 177. Мисли се на царску капу, која је можда имала свој посебан назив. 23 Острогорски, Историја, 446. 24 Велики папија (μέγας παπιας) почасна титула за истакнуте племиће. За детаљније податке види ODB, III, 1580. 25 ВИИНJ, VI, 311 и 312.

4

његовој близини чекао их је и Сиргијан Палеолог Филантропин са војском. 26 На саветовању у Једрену није прихваћен Кантакузинов предлог да не треба одмах ићи на Цариград али је прихваћено да се са великим опрезом треба гледати на савезнике: српског краља и бугарског цара. Међутим краљ Милутин се није умешао иако је преко посланства монаха Калиника шу-ровао са завереницима27 а архонт Миза је послао 300 коњаника који су са неповерењем при-мљени, па су се убрзо вратили у своју земљу. Када је војска под Сиргијановим вођством кре-нула пут „огњишта целе васељене“ Андроник Старији посла посланство тражећи мир а Андроник Млађи затражи поделу територија, тако „...да мени треба да припадну градови и области од Селимврије до Христопоља са војском у њима и приходима од пореза, а теби, царе, ...“ 28 сва преостала територија и односи са спољним светом тј. дипломатија. 29 Пошто је стари цар ове услове прихватио, окончао се први чин ове несрећне драме. Али духови побуне нису били мирни о чему јасно сведочи вест Нићифора Григоре да је краљица Симонида (Σιμωνίς ή Κράλαινα) обавестила свога оца о томе шта се шушкало у окружењу мајке младога цара, Марије (Рита-Ксенија). 30 Ускоро је поново избио рат а због великог супарништва између Сиргијана и Кантакузина, први је променио страну и преузео вођство у борби против свог доскорашњег сизерена. 31 Борбе су убрзо прекинуте, јер је договором у трачкој тврђави Епивати, јула 1322, успостављен мир под ранијим условима. Током следећих неколико година у царству Ромеја је било мирно. Андроник Млађи је дошао у Визант и ту је 2. фебруара 1325. крунисан за цара. 32 Недуго потом као награду за верну службу, Јован Кантакузин је авансовао у чин великог доместика (μέγας δομέστικος),33 чин који је тада заузимао четврто место на ранг-листи титула а који је доносио врховну команду над војском, наравно после цара.34 Ускоро су се духови авети, зване грађански рат деде и унука, поново узбуркали. У трећем, задњем чину можемо разликовати три фазе. У првој су тајно и једна и друга страна тражиле савезнике међу суседима, у другој фази, фази показивања нетрпељивости, млади цар је сакупљао војску а деда је спремао судски процес унуку или његовој десној руци Јовану Кантакузину. Трећа фаза, фаза оружаних борби одиграла се у периоду децембар 1327-мај 1328. Пук тј. народ (δήμοις) је све више прелазио на страну младога цара, делом због његових обећања да ће народ који је грцао под теретом превеликих пореских дажбина ослободити плаћања истих,35 а делом и што му је дојадила дуга влада старога цара. Пошто је протостратора Теодора Синадина са делом војске оставио у Тракији, млади цар са великим доместиком Јованом Кантакузином и преосталом војском крену у Македонију где је на челу присталица старог цара био деспот Димитрије Палеолог а којима је у помоћ притекло 12 српских одреда (τάγμα) са неустрашивим војводом Хрељом на челу.36 Јануара 1328. Андроник III је ушао у Солун, други град Царства, што је оставило неизбрисиве последице на даљи ток рата. По Кантакузиновом савету, млади цар се затим упутио у Воден (Едеса) који му се предао а онда у тврди Костур, којим је командовао Јован Анђео, рођак Кантакузинов, који је са радошћу дочекао новог господара и предао му град.37 Да се добро добрим враћа, Јован Кантакузин се уверио у Охриду. Један човек, коме је он некада учинио доброчинство, обавестио га је да зна где је сакривено благо протовестијара Андроника Палеолога, ујака младог а присталице старога цара. Велики доместик је тако дошао у посед 12.000 златника и ствари у вредности од 40.000 златника. О свему је обавестио 26

Ibidem, 307; Острогорски, Историја, 446. Детаљно о Калиниковом посланству види у Ibidem, 307-309. 28 Ibidem, 314. 29 Ibidem; Острогорски, Историја, 466 и 467. 30 ВИИНЈ, VI, 194. 31 Острогорски, Историја, 467. 32 Ibidem; ВИИНЈ, VI, 195. 33 Детаљније о овој титули види у: ODB, II, 1329. 34 ВИИНЈ, VI, 298. 35 Ibidem, 203 и 204. 36 Ibidem, 320 и 321. 37 Ibidem, 324-328. 27

5

свога господара и пријатеља, Андроника Млађег и није хтео да узме ништа од тога блага, ни на име накнаде штете коју је претрпео у рату, већ напротив цару је предлагао да новац подели војсци.38 Овакав поступак великог доместика без сумње заслужује свако дивљење. 24. маја 1328. године Андроник III је продро у Цариград и тиме је окончан грађански рат деде и унука. Свргнути цар је остао да живи на двору.39

2.2. Период царевања Андроника III На власт је сада дошла нова генерација, чији је стварни вођа био велики доместик Јован Кантакузин а не нови автократор (αύτοκράτωρ) Андроник III Палеолог. То потврђује немаран однос цара ка државној управи, коју је у своје руке узео његов најбољи пријатељ и сарадник, препустивши цару уживање у лову и вођење војске у рат. Пошто се ситуација у Малој Азији одвијала лоше по Ромеје, лоше да горе није могла, владајући врх се одлучио на крајње смео али ризичан потез, потез типичан за људе у очајању који иду на све или ништа. Тако је византијски цар кренуо у први непосредни судар са једним османским владарем, а у овом случају био је то емир Орхан (1326-1362). Међутим, недалеко од Пелеканона, 10. јуна 1328, Андроник III је рањен, па је хитно морао бити пребачен у Цариград. Команду над војском, коју је одмах захватила паника и расуло, је преузео Кантакузин, али ни он није могао да консолидује редове, па су Турци (Περσών) сутрадан, 11. јуна, близу Филокрене, града на источној обали Мраморног мора (Προποντίς), лако нанели тежак пораз Ромејима. Сам Кантакузин је са тешком муком сачувао сопствену главу.40 Недуго пошто се опоравио од рањавања, Андроник III је јануара 1330. године, у Дидимотици (Διδυμότειχον), поново пао у постељу. Колико је болест узела маха сведочи чињеница, да је цар када би долазио свести, тражио да у случају смрти Кантакузин буде регент још нерођеном детету. Међутим, цар је оздравио а царица је родила девојчицу.41 Сиргијан је после договора у Епиватима, имао ту „част“ да осети удобност чувеног цариградског затвора Анема,42 односно осуђен је на доживотну робију, али је 1328/1329. ослобођен на интервенцију великог доместика Кантакузина. У данима цареве тешке болести, Сиргијан је, опет захваљујући Кантакузину, постављен за намесника у Солуну. Ту се он зближио са царицом-мајком, која је гајила мржњу према великом доместику, па га је усинила и обећала му Солун. Када је остао без њене заштите, пошто је умрла у августу 1333, Кантакузин га је оптужио за заверу, па је овај побегао на Евбеју (Εϋβοια) а потом српском краљу.43 На лето 1334. године, Стефан Душан и Сиргијан провалише у Царство и освојише неколико градова а међу њима и велики град Костур (Καστορίαν). Тада цар крену са војском ка Солуну и у Дидимотици, саветујући се са Кантакузином, дође до идеје да Сиргијану убаци „тројанског коња“ односно Сфранциса Палеолога. 44 На путу за Солун, цар је сазнао да се 60 турских лађа искрцало близу Атоса (Άθως), па је послао великог доместика са војском, који је успео да победи Турке. Пошто је 23. августа Сиргијан убијен, склопљен је мир између српског краља и ромејског цара. После анексије плодне и простране Тесалије, водећи двојац царства Ромеја, Андроник Палеолог и Јован Кантакузин, обрели су се у Солуну (1336.), где их је нашао гласник краља Душана са предлогом за састанак. Састанак је одржан у Радовишту ('Ραδοβόσδιον), месту које је припадало војводи Хрељи. Седам дана трајао је састанак два владара и њихових најмоћнијих великаша, Јована Кантакузина и Јована Оливера, који су се тада упознали и склопили пријатељство, које ће доцније бити од велике важности главном актеру овог рада.45 38

Ibidem, 328 и 329. Острогорски, Историја, 468. 40 Радић, Страх, II, 197. 41 Радић, Страх, I, 119 и 120 и II, 179. 42 Детаљније о византијским затворима види у ODB, III, 1723. 43 ВИИНЈ, VI, 216 (са напоменом 126); Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 52 и 53. 44 Више о овој особи види у Радић, Из Цариграда, 11-22. 45 ВИИНЈ, VI, 350-353; Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 78. 39

6

Близу градића Регион (('Ρήγιον) око дан хода од Цариграда) 1337. године, Византинци су постигли једну од ретких победа над Турцима. Приликом пљачке околине Региона, изненадио их је Јован Кантакузин са својим катафрактима (тешко оклопљени коњаници) и тада је око хиљаду нападача-пљачкаша променило светом. Славу победе умањује околност да су Ту-рци били пешаци, па је борба била неравноправна.46 После успешног похода против Албанаца, Андроник III је потчинио Епир својој власти а договором са деспотицом Аном Палеолог, требало је да Нићифор II Анђео, њен малолетни син, у Солуну постане зет Кантакузину. Међутим, у Епиру је избио устанак али је у јесен 1340. године угушен, за намесника у Епиру је постављен Јован Анђео (командант Костура из 1328.) а Нићифор II је морао да се задовољи часним прогонством у град Св. Димитрија (чију је управу добио Теодор Синадин) и руком своје првобитне заручнице Марије Кантакузин. 47 Успеси Андроника III на Егејском архипелагу постигнути су захваљујући јачању византијске флоте. Пошто је државна тј. царева ризница имала проблема са ликвидношћу (прецизније у њој осим промаје, већ дуго није било ничега!), Јован Кантакузин и остали богати људи Византије су личним средствима помагали изградњу бродова.48 У XIV столећу, Византију је погодила жестока верска распра, због које је сазивано више црквених сабора. Први од њих је отворен 10. јуна 1341. и на њему је превагу однео главни идеолог исихазма Григорије Палама.49 На Кантакузинов савет а да би избегао црквену казну, монах Варлаам се писмено одриче својих схватања. Али, ово је био тек почетак спора, пошто је „Трасимах из Калабрије“, како су га противници подсмешљиво звали, стекао присталице и следбенике. Андроник III Палеолог је пуних двадесет година боловао од маларије. Стање му се стално погоршавало и на крају је пао у кому. Умро је у праскозорје 15. јуна 1341. године, не одредивши регента своме деветогодишњем сину.50

3. Цар Било је сасвим природно очекивати да ће регенство припасти особи која је имала искуство у вођењу државе и која је одавно доказала оданост династији. Та особа је био велики доместик Јован Кантакузин. Али одсуство било каквог завештања је створило празан простор који је искористио својеврсни „тријумвират“: василиса Ана Савојска, која је од свекрве наследила мржњу према Кантакузину; патријарх Јован XIV Калекас, заклети антиисихаста и велики дукс Алексије Апокавк, „дођош“ из Битиније, који је до свог положаја дошао управо захваљујући Кантакузину. Током лета 1341. године две стране су се надмудривале. Тако је Јован Кантакузин намеравао да објави urbi et orbi да се повлачи из јавног живота, знајући да ће га противници одвраћати од тог чина, јер им је у том тренутку био преко потребан. Разговарајући с' њим, Ана Савојска је наводно пустила и сузе и тако је успела да га одговори од његове „намере“. Нешто касније, у септембру исте године, Кантакузин је предложио царици да се престолонаследник крунише и ожени његовом ћерком. Од ових предлога тада није било ништа.51 На спољнополитичком плану за Византију су ствари кренуле набоље. Са Пелопонеза је стигло посланство, које су сачињавали земљопоседник Јован Сидерос и епископ Корона, који су нудили признање византијског суверенитета. Понесен одушевљењем, Кантакузин је запретио околним варварима да ће им вратити мило за драго за сва понижења и насиља, која Царство већ дуго времена трпи од њих.52 46

Радић, Страх, II, 221. Острогорски, Историја, 473 и 474; Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 76 и 77. 48 Острогорски, Историја, 470. 49 Више о овом духовном усмерењу види у ODB, II, 923. 50 Ibidem, 30 и 31; Радић, Византија и Србија, 56 и 71-73; Радић, Страх, II, 178 и 179. 51 Радић, Јован V, 39 и 40. 52 ВИИНЈ, VI, 225 и 360. 47

7

Током лета те 1341. године, у Цариграду је одржан још један црквени сабор, којим је председавао Кантакузин. Исихасти су поново победили а нови вођ антиисихаста монах Григорије Акиндин, иронично назван „Глаукофан“, је осуђен.53 Када је Јован Кантакузин, вођен државним пословима, 28. септембра отишао у Дидимотику, у Цариграду је извршен државни удар. Том приликом имовина му је опљачкана а присталице су доживеле погром.54

3.1. Доба борбе за власт (1341-1347) Јован Кантакузин је прихватио овај изазов и за цара се прогласио 26. октобра 1341. године у Дидимотици. Тако је започео грађански рат који ће жестоко уздрмати живот сваког Ромеја и који ће неповратно бацити одавно нестабилно Царство Ромеја на колена. Да би народу показао да он није обичан узурпатор, наредио је да се приликом служби у црквама прво спомињу имена Ане Савојске и Јована V а потом његово и његове жене.55 Поред политичке овај рат је имао и социјалну и верску димензију и он је просто разједао ткиво византијског друштва као гангрена (γάγγραινα), што је одлично приметио још Манојло II Палеолог, човек велике ерудиције. Уз Кантакузина су били племство и исихасти а уз регенство нижи слојеви друштва и антиисихасти.56 Градови по Тракији и Македонији су листом прелазили на страну цариградског регенства, па је Кантакузину остала само Дидимотика у којој је окружен највернијим присталицама, провео дугу и хладну зиму 1341/2. године, притиснут оскудицом хране. Тада је упутио писма архонтима Трибала и Миза, тражећи у њима савезнике, али ова писма нису стигла на своја крајња одредишта, јер су их Византинци запленили.57 Када је грануло пролеће 1342. године, Јован Кантакузин је напустио Дидимотику. У граду је оставио супругу Ирину са одређеним бројем највернијих присталица. Кренуо је ка Солуну а на путу му се прикључио великаш Хреља (Χρέλης), који је још раније напустио српског краља. Пошто није могао ући у Солун, јер је тамо избио устанак зилота (Ζηλωται), радикалне антиаристократске странке,58 Кантакузин се склонио у Гинекокастрон, недавно подигнуту тврђаву близу Солуна, где је окупљеним присталицама дао да бирају којој ће страни прићи; тада је уз њега остало 2000 људи. Апокавк, који је тада боравио у Солуну, је у то време кренуо ка Гинекокастрону, али ниједна страна није имала одлучности да ступи у бој, па до обрачуна није дошло.59 Немајући другог избора, Кантакузин је сада одлучио да крене стопама Котаница Торника, паниперсеваста Јована Палеолога и Сиргијана, па је краљу Душану послао поклисаре, протосеваста Константина Палеолога и великог папију Арсенија Цамплакона. Али у селу Давидово, у околини Просека њих је заробио српски (влашки?) пастир Цимпан (Τζιμπάνος) и предао Алексију Апокавку. Видећи да од поклисара нема ни трага ни гласа, јула 1342. године, Кантакузин је ушао у Србију. Прво је наишао на Михаила, заповедника тврђаве Просек, који је препознавши цара, одмах приступио и целивао му ногу. Идући даље, уз Вардар, срео је свога пријатеља Јована Оливера, који га је на својим поседима, у близини Велеса, три дана го-стио и потом га упутио у Скопље (Σκοπίων) а сам Оливер је похитао да стигне краља, који се запутио у посету своме шураку, бугарском цару Јовану Александру. Из Скопља Кантакузин је отишао у прелепо место Пауни (недалеко од данашњег Урошевца) где се састао са владарским паром.60 После подоста дана, који су били испуњени гозбама и здравицама, домаћин је запитао 53

Радић, Јован V, 40 и 41. Ibidem, 41 и 42; Радић, Страх, I, 185; Острогорски, Историја, 475 и 476. 55 Радић, Јован V, 43; Острогорски, Историја, 476. 56 Радић, Јован V, 49; Радић, Страх, I, 173. 57 ВИИНЈ, VI, 226 и 227; Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 104. 58 Више о овом покрету види у ODB, III, 2221 и 2222. 59 ВИИНЈ, VI, 227-230, 364-375; Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан 104-106. 60 ВИИНЈ, VI, 376-377 и 378-386. 54

8

угледног госта за разлог изненадне посете. Тако су отпочели преговори о савезу, који су одмах доспели у ћорсокак, јер Кантакузин није хтео да се обавеже на територијалне уступке. Али захваљујући иницијативи краљице Јелене и Јована Оливера, краљ Душан је смекшао па је закључен савез, којим је Кантакузин добио војну помоћ а Срби признање поседовања раније освојених ромејских градова. Пошто је уговор потписан и заклетве пред архиепископом Јоаникијем положене, одиграо се обрт са Хрељом, наиме он је са свим својим поседима, поново ступио у службу српског краља, што је накнадно унето у уговоре на велико незадовољство Кантакузиново.61 Одлуком Стефана Душана, чак двадесет (од њих двадесет четири) великаша са својим одредима су морала да крену са Кантакузином према Дидимотици. Али пре поласка, управо на захтев ових велможа, као таоц је морао остати Манојло Кантакузин, млађи син Јованов. Та-да је уговорен и брак између Манојла и Оливерове кћерке Данице.62 Почетком септембра 1342. године, Кантакузин се са српском војском упути ка Серу. Под самим градским зидинама српску војску закачи епидемија колере или тифуса. Умрло је преко хиљаду пет стотина војника а разболеле су се и најугледније војводе, Вратко и Оливер. Ово је условило повлачење у Србију а уз Кантакузина је тада остало само око 500 присталица, јер остали пребегоше Апокавку у Христопољ.63 У касну јесен 1342. на Душанов двор стиже посланство царице Ане Савојске, које су чинили Георгије Лука и митрополит Макарије. Они су предлагали да им се Кантакузин изручи у ланцима у замену за одређене територијалне добитке. Српски краљ је овај а и следећи предлог (исти посланици, још већи добици) одбио. Отприлике у исто време, касну јесен 1342, знатно су ојачале Кантакузинове позиције, јер га је, као прва византијска област, за цара признала Тесалија тј. њени великаши. За свог намесника је одлучио да им пошаље свога већ помињаног нећака, пинкерна Јована Анђела.64 Крајем 1342. или почетком 1343. године, Кантакузин је први пут, после дуже времена, ступио у везу са Дидимотиком, наиме из тога града стигло је посланство од његове супруге. Пошто су добили потребна обавештења они су се успешно вратили. У рано пролеће 1343. године, Кантакузин и Душан су се поново обрели под тврдим Сером. Пошто нису могли да освоје град, утучени Кантакузин се вратио у Србију.65 Радећи иза Душанових леђа, Кантакузин је успео да ојача. Њему су пришли житељи Верије и околних тврђава (Сервија, Платамон, Петра, Соск и Старидол). Тада, априла 1343. године, цар потукач кришом напушта српски табор и одлази у Верију. Овај корак је наговестио раскид савеза.66 Док је боравио у Верији, Јован Кантакузин је добијао писма од својих присталица из Солуна, који су могли да му отворе градске капије. Зато се он, са тесалијском коњицом, убрзо нашао надомак Солуна, али преварио се у рачуну, јер је намесник града, велики контоставл Михаило Мономах организовао отпор. Док је Кантакузин логоровао на реци Галик, Солуну су се убрзано приближавале српска и ромејска војска, па је он пожурио да се што пре склони у Верију. При преласку набујалог Вардара, помогао му је становник оближњег села Гаврова, који му је указао на скривени брод односно газ. Тако је цар успео да се извуче из „маказица“ у које је стицајем околности упао.67 Као искусан државник, Кантакузин је правилно проценио да му треба нови савезник. Одлучио се за свог давнашњег пријатеља емира Смирне, Умура, 68 који се спремно одазвао па су већ у јесен 1343. заједнички напали Солун али безуспешно. Сада је Јован Кантакузин одлучио да рат пренесе у Тракију, па се тамо запутио са 6.000 Селџука. У даљем наставку рата, ла61

Ibidem, 391-406. Ibidem, 407-410. 63 Ibidem 240-242 и 410-414. 64 Ibidem, 238-240 и 416-419. 65 Ibidem, 242 и 420. 66 Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 118-120. 67 Ibidem, 124-126; ВИИНЈ, VI, 249-251 и 442-445. 68 Колико је било велико пријатељство Кантакузина и Умура, сведочи нам Нићифор Григора, који их упоређује са Орестом и Пиладом, античким прототипом најбољих пријатеља. Радић, Византија и Србија, 49-51. 62

9

гано али сигурно, Кантакузин потчињава себи градове у Тракији, уз обилату турску помоћ. Сви ови успеси су плаћени дивљачким пљачкањем Тракије од стране Турака, па је ова провинција на крају рата личила на скитску пустињу (σκυθική έρημία).69 У пролеће 1344. године, угрожени су Умурови поседи, па је он морао да се врати назад у Малу Азију. Кантакузин је тада закључио савез са Момчилом, који је био обласни господар у јужним Родопима. Али већ у јуну, Момчило мења страну и напада свог дојучерашњег савезника, на путу између Мосинопоља и Кумуцине (Ђумулџине). У борби која је следила, Кантакузинов коњ је убијен и он сам умало није заробљен али га је један пратилац по имену Лазарет спасао, тако што му је уступио свога коња.70 У наредним месецима, Кантакузин неуспешно преговара са цариградском владом и успешно са житељима Сера, којима за заповедника шаље, свог човека од поверења, Јована Хрисоверга. Наредне, 1345. године, Умур са 20.000 коњаника долази у помоћ Кантакузину. Они крећу на Момчила, који је под бедемима Перитеориона (Περιθεώριον), 7. јуна, изгубио и главу и битку.71 Само четири дана касније, 11. јуна, у Цариграду је убијен Алексије Апокавк. Његовим нестанком Кантакузин је много добио. Док је Умур био одсутан, Кантакузин је ступио у савез са Орханом, најмоћнијим малоазијским емиром. Временом је та веза све више и више јачала, па му је дао и ћерку за жену,72 што је до тада било незамисливо а само је показивало на колико су ниске гране пали Ромеји. На Ускрс, односно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Стефан Душан се крунисао за цара. Ова вест је Кантакузину била јако непријатна, па је одлучио да се и он крунише. Свечана церемонија је обављена у Једрену, 21. маја а чинодејствовао је јерусалимски патријарх Лазар. У то време, у Једрену је једна група епископа, осудила и екскомуницирала васељенског патријарха Јована XIV Калекаса. Ово је сигурно била последица његових дела, односно екскомуницирања Григорија Паламе, главног идеолога исихаста и обећања награде ономе ко тровањем или проклињањем (егзорцизмом) усмрти његовог имењака, Јована Кантакузина. 73 Како су месеци пролазили, Кантакузин се све више примицао Цариграду и било је јасно да су дани регенства одбројани. Захваљујући помоћи изнутра, Кантакузин је у ноћи између 2. и 3. фебруара 1347. године ушао у престоницу. У том тренутку се народ сјатио на улице да види свог новог василевса.74

3.2. Доба царевања (1347-1354) Споразумом склопљеним 8. фебруара 1347, оба цара, Јован V и Јован VI су требали да владају заједно али у наредној деценији, дакле до 1357, Кантакузин би имао првенство у одлучивању. Пет дана касније на Кантакузинов захтев, присталице оба цара, су положиле заклетву обојици василевса. Јован VI се није светио супротној страни иако је у протеклом рату претрпео велике губитке.75 Знајући да његово крунисање, од пре скоро годину дана, није било легално, Јован VI је одлучио да се поново крунише. 13. маја (по Григори) или 21. маја (по Кантакузину) 1347. године, нови патријарх Исидор је крунисао Кантакузина али не у храму Свете божије мудрости (Света Софија) већ у цркви Богоридице у Влахерни. Приликом церемоније је примећено да су драгуљи у дијадемама цара и царице заправо од стакла а званице су пред собом имале глинено

69

Радић, Страх, I, 140; Радић, Византија и Србија, 28. ВИИНЈ, VI, 256-258 и 460-466. 71 Ibidem, 259-262 и 473-477; Радић, Страх, I, 65 и 66. 72 Више о овом браку види на 4-ој страници. 73 Радић, Јован V, 56; Радић, Страх, I, 114. 74 Радић, Јован V, 56; Радић, Страх, I, 191. 75 Само материјални губици Кантакузина су у првој етапи грађанског рата износили: 70.000 оваца, 50.000 свиња, 5.000 говеда, 1.500 коња, 1.000 воловских запреги, 500 магараца, 300 мазги и 200 камила. Сасвим је могуће да су ове бројке претеране. Радић, Из Цариграда, 176; ВИИНЈ, VI, 434 напомена 236; Každan, Vizantija, 69. 70

10

посуђе.76 Три дана касније, у четвртак 24. маја, склопљен је брак Јована V Палеолога и Јелене Кантакузин. Најстарији Кантакузинов син, Матија, је био веома незадовољан што није и он крунисан за цара. Да би га умирио отац му на управу даје Волерон, прецизније област од Дидимотике на истоку до Христопоља на западу, од обале Егеја на југу до нешто изнад града Ксанти на северу, са задатком да буде брана нападима Трибала (Срба).77 Спор око вечите видљивости божанске светлости на Таворској Гори и даље се наставио. Двадесетак антиисихаста је у јулу 1347. године одржало сабор на коме су осуђени Палама и патријарх Исидор. На одговор нису дуго чекали, јер је већ следећег месеца нови сабор, горе поменута лица разрешио њихових епископских функција. Тада је вођство над антиисихастима преузео Нићифор Григора, иначе велики пријатељ и присталица Јована VI.78 У касно пролеће 1348. године, Кантакузин је са шеснаестогодишњим зетом и савладарем, кренуо у поход на побуњеног бољара Добротицу, оставивши Манојла Кантакузина да чува престоницу. Пошто је поход успешно завршен, избио је рат са Галатом, 16. августа 1348. Незадовољан чињеницом да 87% царинских прихода на Босфору иде Галати тј. Ђеновљанима, Јован VI Кантакузин је одлучио да комеркион ((κομμέρκιον) такса на робу од 10%) смањи на два процента, чиме је привукао већи број бродова, па су се Ђеновљани латили оружја. Зато се у Цариград вратио Јован V, док је Јован VI био принуђен да борави у Дидимотици јер га је снашао напад камена у бубрегу, и тек се октобра месеца, још недовољно опорављен појавио у престоници. Рат се завршио у марту 1349. године, победом Ђенове и уништењем с тешком муком саграђене ромејске флоте.79 У јесен 1349. године, Јован VI је повукао један, испоставиће се одличан потез. Послао је свог млађег сина Манојла на Пелопонез, који је учинио аутономном деспотовином. Манојло Кантакузин је тамо владао све до своје смрти 1380. године и овај византијски посед је, током своје дуге владе, видно унапредио. У Солуну коме „...се није допадало да се било коме потчини, ни Кантакузину, ни владару Трибала...“ 80 и даље су владали зилоти. Кантакузин је скројио план да га потчини и учини базом за даље ратне операције односно кампању ослобађања Тесалије, Епира и Македоније. Лета 1350. године, Матија Кантакузин је са 20.000 османлијских коњаника кренуо ка Солуну, али када су стигли до Христопоља, Турци се изненада вратише. Проценивши да не може сам, Матија се враћа на почетне позиције, што је јако наљутило старог цара. Јован VI, пред крај лета исте године, креће поморским путем до Солуна (Θεσσαλονίκη). Успут је покушао да Анакторопољ, који је био у рукама гусара Алексија из Битиније, потчини својој власти али није успео. Наставивши даље одлучио је да се усидри близу Хрисопоља и ту му је пришао Брајан, српски намесник града иначе Кантакузинов пријатељ. Он му је поверио да се близу ушћа Струме налазе турски бродови и њих је Јован VI искористио за покрет ка Солуну.81 У међувремену, у Солуну је пала власт зилота, па су житељи града одушевљено дочекали цара. После спроведених чистки, Кантакузин је оставио зета у Солуну а он се са војском запутио у освајање тврђава. Анатема патријарха Калиста (устоличен 10. јуна 1350.) је требала да подржи ову византијску акцију. Тренутак је био повољан јер је цар Душан у то време био у Босни. Прво је за веома кратко време освојена Верија (Бер) а затим се Јован VI упутио ка Едеси (Воден), чији су му се браниоци ругали са бедема али он је ипак на јуриш освојио град и у њему за заповедника поставио Георгија Лизика. Сада су Кантакузину без борбе прилазили мањи градови. Пошто је одморио војску, кренуо је ка Сервији, којом је командовао велможа Прељуб. Он је пружио жесток отпор па се цар-писац повукао. Тако је заустављен продор Византинаца у Тесалију. У то време, Кантакузину долазе посланици из Скопља, позивајући га да

76

1343. год. царски накит је заложен и заувек је остао у трезору Млетака. Рансиман, Пад, 18; Радић, Јован V, 61. Острогорски, Серска област, 25 и 26; Радић, Страх, I, 269; ВИИНЈ, VI, 273-275. 78 Радић, Јован V, 66. 79 Ibidem, 67 и 68; Острогорски, Историја, 490 и 491; Шене, Флизен, Византија, 152 глоса; ODB, II, 1141 и 1142. 80 ВИИНЈ, VI, 273. 81 Ibidem, 494-496; Острогорски, Серска област, 29. 77

11

дође да би му предали град, али он је проценио да су његове снаге слабе за такав подухват.82 Крајем 1350. године српски цар се нашао под бедемима Солуна и на његов предлог одржан је састанак три цара, највероватније у Гинекокастрону (око дан хода од Солуна). Ови преговори нису уродили плодом али на њима је цар Душан на посредан начин ставио до знања Јовану V, који је на овим надмудривањима играо улогу „присутног грађанина“, да је вољан да стане на његову страну. Оставивши зета у Солуну, Јован VI је одлучио да се врати у Цариград. Пред полазак је младићу предочио све трагичне последице његовог приближавања српском цару.83 По доласку у Цариград Кантакузин је започео дипломатску преписку са бугарским царем Јованом Александром. Покушао је да га приволи да финансијски помогне византијску флоту која би спречавала прелазак Османлија преко Хелеспонта и њихове пљачкашке упаде у земље Миза и Ромеја. Трновски цар је обећао новчану подршку али то обећање није испунио. Сналазећи се некако, стари цар је успео да опреми бродове али је искрсао нов проблем, наиме због недостатка хлеба и свињског меса, није могао да прехрани морнаре, па је опет упутио изасланике у Трново. Али Бугари су их дочекали осионо и испратили уз псовање жена и мајки Византинцима. Расрђени Јован VI је сада послао емисаре српском цару али и Срби су ромејске посланике исмејали, „почастили“ их сочним псовкама и послали назад празних руку. Ромејски василевс је испратио нове посланике у Бугарску и Србију са пророчком поруком: „Нисте желели да нам помогнете и због тога ћете се касније кајати!“ 84 Нови рат између Ђенове и Млечана избио је 1350. године. У њега се потпуно непотребно уплео Кантакузин, ставши на страну Републике св. Марка и тиме је себи закомпликовао живот, јер је био присиљен да непрестано борави у Цариграду док је у Солуну Јован V шуровао са српским царем. Највероватније у овом периоду Јован VI Кантакузин је да би заштитио четврт Влахерна, која је штрчала изван главне линије бедема, кроз муљ направио опкоп који је ишао непосредно испред бедема.85 Крајем маја 1351. године у Цариграду је отворен још један црквени сабор којим је председавао Кантакузин. Антиисихасте је представљао Нићифор Григора, који је као сваки прави Византинац уживао у апстрактном расправљању а супротну страну је заступао, Григорије Палама, „прва виолина“ исихаста, који је доживео још један тријумф. У јулу исте године одржан је још један сабор, на коме су осуђени сви антиисихасти а исихазам је проглашен за званично признато учење васељенске цркве. Саборски Томос су 15. августа потписали Јован VI, патријарх Калист и остали великодостојници. Тек следеће године, фебруара или марта 1352, под присилом таста, Јован V је потписао Томос.86 Јован V није остао сам у Солуну, његов таст је оставио свог таста, старог Андроника Асена, да га надзире. Али изданак лозе Палеолога, осетивши да Асен нема чврсту руку, почео је да очијука са царем Душаном. Кад су крајем пролећа 1351. постигли споразум, затечени Асен је хитно отпловио у Цариград и пренео ову, свакако нелагодну вест свом зету. Када је Кантакузин то сазнао „...његове је мисли обузео страх гори од смрти...“ 87 и сигурно се горко покајао што својевремено није послушао султана Орхана и пустио џелата Мерцијана да обави свој посао.88 Пошто из раније наведених разлога није могао да напусти Цариград, Јован VI се обратио Ани Савојској. Уз заклетве он се обавезао да ће Јовану V оставити читаво Царство ако он раскине савез са Стефаном Душаном. Пошто је успео да убеди василису, она је кренула пут Солуна и успешно је обавила своју мисију. Сада је млади цар тражио да на управу добије Волерон. Кантакузин му је дао ту област а да би изгладио неспоразум Јована V и Матије, Јовановој апанажи је придодао и Дидимотику, док је Матија добио област око Једрена.89 82

Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 248-254; Динић, Из српске историје, 217. Радић, Јован V, 73 и 74. 84 Радић, Из Цариграда, 53-58. 85 Острогорски, Историја, 491; Рансиман, Пад, 123. 86 Радић, Јован V, 77; Радић, Из Цариграда, 83. 87 ВИИНЈ, VI, 282 88 Радић, Јован V, 63 и 78-82. 89 Ibidem, 82-86. 83

12

Током маја и јуна 1352. године, Јован V Палеолог је са помоћним турским одредима напао свог шурака, Матију Кантакузина, против кога је устало и локално становништво. Он се повукао у акропољ Адријанопоља и ту је сачекао свога оца који је дошао са масом Турака и Каталанаца. Проценивши да је слабији, Палеолог се повукао и обратио за помоћ српском и бугарском цару. Трупе које су му они упутили Турци су поразили средином октобра 1352. Становништво Тракије али и Цариграда је све више прелазило на страну младог василевса, па је Кантакузин житељима престонице припретио да ће, у случају да град препусте Јовану V, на њих упутити Турке. Ове речи, вероватно изречене у афекту, додатно су срозале ионако низак углед Јована VI Кантакузина.90 Сазнавши да је Кантакузин отишао у Једрене, Јован V је повукао један одважан корак. Он се са малом флотом, 17. марта 1353, искрцао близу Галате и напао Цариград, али после три дана борбе је схватио да не може да га освоји, па се повукао. Сада је Јован VI скинуо маску легитимности, на коју је још од '41 играо и у априлу 1353. године за цара је прогласио свог сина Матију. Патријарх Калист је на посредне начине али сасвим јасно ставио на знање Кантакузину да не дозвољава Матијино крунисање. Због овако тврдог става, Калист је 14. августа уклоњен а на патријаршијски престо је засео Филотеј Кокин, митрополит трачке Хераклеје, који је у фебруару 1354. године свечано крунисао Матију Кантакузина. 91 После победе код Дидимотике над Србима и Бугарима, Јован VI Кантакузин је један турски одред са женама и децом населио у тврђаву Цимпе код Галипоља, са намером да их користи у борбама које ће уследити. У ноћи између 1. и 2. марта 1354. страховити земљотрес је разорио Галипоље, па су престрашени житељи овог града напустили своја огњишта, што су вешто искористиле Османлије, које су заузеле ову тврђаву, иначе најјачу тврђаву на Хелеспонту. Узалуд је Кантакузин протестовао, Османлије нису ни помишљале да напусте тако лако стечену а тако важну стратегијску тачку. Јавно мњење Цариграда сада је било потпуно на страни Јована V и било је сасвим јасно да су Кантакузинови владарски дани одбројани. Он је сада покушао да се нагоди са младим царем, али је овај, имајући исправан увид у догађаје, био незаинтересован за било какве нагодбе. У суботу 22. новембра 1354. године Јован V Палеолог је ушао у Цариград. После краћих уличних борби, у среду 10. децембра 1354. Јован VI Кантакузин је абдицирао.92

4. Монах Када је сишао са власти Јован Кантакузин је одлучио да свој даљи живот проведе у манастирској тишини односно постао је монах, малосхимник (σχήμα – чин). Чин пострижења је обављен у манастиру Светог Георгија Манганског и том приликом Јован је одлучио да испоштује традицију тј. духовно име му је почињало на исто слово као и световно – Јоасаф. Тако се обистинило пророчанство јуродивог Максима Кавсокаливита, који се Кантакузину, током његове посете Светој Гори у другој половини 1350. године, обратио речима „Гле, игуман у манастиру!“; исти калуђер је нешто касније послао Кантакузину монашку храну: двопек, главицу белог и главицу црног лука и тако још једном опоменуо цара на своје пророчанство. 93 Једнога дана у јесен 1357, док је Јоасаф тиховао у престоничком манастиру Харсијанита, стигао му је позив од василевса Јована V Палеолога, који је желео да његов таст посредује у спору између њега и његовог шурака Матије Кантакузина, који је „окићен“ оковима боравио на Тенедосу. Састанак је у децембру исте године одржан у Епиватима. Пошто је монах Јоа-саф успео да убеди сина да абдицира, Матија је пуштен на слободу и после три године боравка у престоници са породицом и оцем преселио се у Мореју.94 90

Ibidem, 89-95; ВИИНЈ, VI, 286-289 и 552-556. Ibidem, 96-99; Радић, Из Цариграда, 159. упореди са ВИИНЈ, VI, 291 напомена 181 где се изричито каже да је промена на катедри васељенског патријарха извршена новембра 1353. године. 92 Радић, Јован V, 100-102; ВИИНЈ, VI, 291; Радић, Страх, II, 38 и 39. 93 ВИИНЈ, VI, 301; Радић, Јован V, 102-105; Радић, Из Цариграда, 42 и 43; Радић, Страх, II, 91 и 92. 94 ВИИНЈ, VI, 572 и 573; Радић, Јован V, 114-117. 91

13

Звезда црнорисца Јоасафа поново је заблистала 1367. године. Те године су у Цариграду вођени преговори о унији а главни преговарачи су били са једне стране, латински патријарх и папски легат Павле а са друге стране благоглагољиви Јоасаф, који је своме супарнику између осталог поручио да царским декретом не може постићи унију јер је то „у нашој цркви немогуће, пошто наша вера не може бити изнуђена.“ На упорно инсистирање Јоасафово дошло је до договора да се у року од две године у Цариграду одржи један васељенски сабор, али од овога није било ништа, јер је још Гибон, велики мајстор духовитог формулисања, запазио да: „Грци су истрајавали на три основна питања – помоћ, сабор и поновно уједињење, док су Латини избегавали друго, а прво обећавали као логичну последицу трећег“.95 У оквиру припрема за предстојећи васељенски сабор, у Цариграду је, априла 1368. године, одржан још један, последњи исихастички сабор. Поново је подвижник Јоасаф био „алфа и омега“ ове дискусије, списи његовог противника, лидера антисихаста Прохора Кидона су осуђени, он је екскомунициран, доктрина исихазма је још једном потврђена за праву веру а Григорије Палама, који се упокојио 1359, је канонизован.96 Не знамо тачно када али убрзо после победе на сабору а пре лета 1369, када је Јован V одлучио да отпутује у Италију, Јоасаф је боравио у Мистри, на Пелопонезу, на коме је живот бујао захваљујући мудрој влади Манојла Кантакузина али и чињеници да Мореја тада није била изложена разорним турским нападима. Није нам познат ни датум повратка калуђера Јоасафа у Цариград.97 Превратом из августа 1376. године на царски престо у Цариграду попео се Андроник IV Палеолог, најстарији син Јована V, који је у октобру исте године у затвор стрпао свога оца и браћу. Јоасаф је у овим догађајима стао на страну свог зета а не унука, на кога није имао никакав утицај. Када је почетком лета 1379. године побегао у Галату, код својих пријатеља Ђеновљана, Андроник IV је као таоце повео мајку Јелену, тетке Марију и Теодору и деду Јоасафа, који је тада увелико прешао осамдесету годину живота. Они су готово две године провели у заточеништву, у нељудским условима. Ослобођени су по склапању споразума између Јована V и Андроника IV. Само што се докопао слободе, Јоасаф је морао хитно да оде на Пелопонез, наиме, у априлу 1380, преминуо је Манојло а власт је преузео Матија Кантакузин, према коме је Јован V с правом гајио неповерење, па је Јосаф требао да надгледа владање свог најстаријег сина. Вршећи ту дужност, у дубокој старости 15. јуна 1383. године, на исти дан када и његов велики пријатељ Андроник III Палеолог, умро је монах Јоасаф.98

5. Писана заоставштвина Јован Кантакузин је добио најбоље могуће образовање у Цариграду, то је значило да је он био свестрано образован, да је одлично познавао ратну вештину, да је био велики љубитељ књиге и наравно да је поседовао више него солидна теолошка знања. Током свог узбудљивог живота он је водио неку врсту веома детаљног дневника, који му је послужио као основа за писање историјског списа у виду мемоара. Историјско-мемоарско дело Јована Кантакузина је једино те врсте из читавог средњег века. Писано је вероватно после повлачења са власти 10. децембра 1354, а завршено је пре 8. децембра 1369, када се текст овог списа појавио на белешци једног фирентинског кодекса. Дело обухвата период од 1320. до 1354. године и подељено је на четири књиге: прва обухвата грађански рат деде и унука, друга владу Андроника III Палеолога, трећа грађански рат 40-тих година XIV века а четврта доба царевања самог писца. Кантакузиново дело је незаобилазно у проучавању историје Византије али и историје српске средњевековне државе у првој половини XIV века. За историчаре је изузетно драгоцено што Кантакузинове податке можемо упоре95

Радић, Јован V, 156-162; Радић, Из Цариграда, 79 и 80; Радић, Страх, I, 45 и 46; Острогорски, Серска област, 132 и 133. 96 Радић, Јован V, 172 и 173; Радић, Из Цариграда, 84. 97 Радић, Јован V, 179, 193. 98 Ibidem, 231, 250 и 251; Радић, Страх, I, 246.

14

дити и проверавати са подацима које нам даје његов савременик, великан византијске историографије, чувени свезналац Нићифор Григора. Поред већ поменутог иначе најстаријег рукописа у оквиру фирентинског кодекса, Кантакузинови мемоари су сачувани у још пет рукописа који потичу из XV и XVI века. Значај овог дела нам потврђује и чињеница да је 1645. године као први том Париског корпуса, колосалне колекције византијских наративних извора, изашла управо, случајно или не, историја Јована Кантакузина. 99 Поред већ описаног дела монах Јоасаф је написао и девет теолошких трактата (расправа) а неки од њих су: происихастички спис против Варлаама и Григорија Акиндина; „Апологија против ислама“ у којој разобличава заблуде муслиманских учења и спис против Прохора Кидона. Захваљујући Кантакузиновој предузимљивости ови трактати су масовно преписивани и пласирани и у најудаљеније крајеве, као што су били Египат и Палестина. 100

6. Закључак Особа за коју се без сваке сумње може рећи да је највећа личност византијског XIV века је Јован Кантакузин, или у монашкој ризи познат као Јоасаф, који је оставио дубок, неизбрисив траг у историји Царства Ромеја и њему суседних држава. Као млади аристократа постао је други човек Царства, сасвим заслужено јер је био добар војсковођа али је поседовао и несвакидашњи дар за преговарање, надмудривање и убеђивање, тако да је, по мишљењу аутора овог текста, био много бољи дипломата. Угледни ретори су му упућивали беседе, тзв. „обраћања“ (προσφώνημα),101 у којима су хвалили његове свестране способности, свесно их преувеличавајући али и жалећи што цар нема десеторицу таквих као што је он. Касније су га називали гробаром Ромејског Царства, пребацујући му тако одговорност за продирање Турака на Балканско полуострво, али истине ради, треба нагласити да би Турци пре или касније, са или без њега, прешли Хелеспонт. Од ове љаге бачене на његово име Кантакузин је покушао да се опере, правдајући се у својим мемоарима. Као ватрени присталица ортодоксије активно је учествовао на саборима а свој огроман утицај и углед је задржао и по повлачењу у манастир. Нико није тако језгровито описао судбину Јована Кантакузина као његов савременик Нићифор Григора: „Само да је живео у срећније време, могао је да буде цар кадар да води Царство према невероватном благостању.“102

Садржај Скраћенице навођених дела и извора.................................................................................................2 99

ВИИНЈ, VI, 302-306; Každan, Vizantija, 232 и 233; Острогорски, Историја, 23. ВИИНЈ, VI, 302; Радић, Јован V, 175 и 176; Радић, Страх, II, 216. 101 Једна посебна врста енкомиона односно похвалне беседе. 102 Радић, Византија и Србија, 121. 100

15

1. Рођење, младост, породица.............................................................................................................3 2. Сарадник и пријатељ Андроника III Палеолога............................................................................4 2.1. Грађански ратови 20-тих година XIV века.................................................................................4 2.2 Период царевања Андроника III...................................................................................................6 3. Цар.....................................................................................................................................................7 3.1. Доба борбе за власт (1341-1347)..................................................................................................8 3.2. Доба царевања (1347-1354)........................................................................................................10 4. Монах...............................................................................................................................................13 5. Писана заоставштвина...................................................................................................................14 6. Закључак..........................................................................................................................................15

16