Stara Grcka - Struve Kalistov

Υ.Υ. STRUVE D.P. KALISTOV

STARA GRČKA

EGEJSKI SVET U III-II MILENIJUMU PRE Ν. E. Pre 70-tih godina XIX veka obično se smatralo da istorija stare Grčke počinje od tzv. homerskog perioda, tj. od perioda koji je svoj odraz našao u „Ilijadi" i „Odiseji". Tada se smatralo da ove dve poeme daju potpunu sliku grčkog društva XI-VIII veka pre n. e. Međutim, već kod samih starih Grka sačuvale su se uspomene na mnogo raniji period istorije njihove zemlje. To su bile uspornene zabeležene u nizu predanja i mitova koje nalazimo u literarnoj zaostavštini antičkih pisaca kasnijeg doba. Neki od spomenika iz najstarijeg doba kakve susrećemo u balkanskoj Grčkoj i na ostrvima ruševine i ostaci starih građevina pravljenih od grubo klesanog kamena takođe su podsećali na prošlost. Ο tom „kiklopskom" građevinarstvu ništa određeno nisu mogli da kažu ni sami stari Grci; prema predanju graditelji tih drevnih objekata bili su

mitološki jednooki džinovi kiklopi. Preko tih oskudnih podataka tradicije buržoaska nauka XIX veka prelazila je ne poklanjajuci im nimalo pažnje, što se u znatnoj meri objašnjava (hiperkritičkim) pravcem koji je u to doba vladao među stručnjacima. Njegove pristalice uzimale su sebi u zadatak da prave strogo, često sasvim neopravdano razgraničenje između materijala „istorijskog" i „neistorijskog", tj. legendarnog. Oni nisu išli za analizom mitološkog materijala sa ciljem da u njemu pronađu odraze istorijske stvamosti. Rezultat toga bilo je skoro potpuno ignorisanje predstava starih Grka ο davnoj prošlosti njihove zemlje. Do preloma u tom pogledu došlo je tek 70-90-tih godina prošlog veka kad se u direktnoj vezi s velikim arheološkim nalazima ispostaviio da su „homerovskom" periodu grčke istorije u bazenu Egejskog mora prethodili mnogi vekovi razvijene kulture čiji su glavni centri bili Krit, Helada i grad Troja. Istraživanja obavljena tokom XX veka pokazala su da su u Π milenijumu pre n. e. tamo cvetale civilizacije razvijene skoro do istog stepena do kog su u to doba bile razvijene egipatska, vavilonska i hetska civilizacija. Proučavanje istorije naroda koji su tu kulturu stvarali stavilo je pred savremenu nauku čitav niz principijelno važnih problema: problem periodizacije; problem etničke pripadnosti egejskih plemena koji je usko povezan s problemom kritskog i mikenskog jezika i pisma; problem socijalno-ekonomskog karaktera starog Krita i starih gradova na Peloponezu; problem osvajanja ahejskih kraljevstava od strane Dorana i drugi. U rešavanju svih tih problema tek je u najnovije vreme postignut znatan napredak. Taj napredak je bio uslovljen kako značajnim prikupljanjem materijala iz arheoloških nalaza, tako i neumornim radom čitavog niza naučnika na dešifrovanju kritsko-mikenskih slova. Kad su dva engleska naučnika, M. Ventris i D. Čedvik, 1953. g. objavili svoja otkrića ο novoni načinu dešifrovanja mikenskih natpisa njihov rad je urodio plodom. Iako su ta njihova otkrića još daleko od toga da se mogu smatrati konačnim, jer još predstoji savlađivanje velikih teškoća na putu daljeg proučavanja mikenskih natpisa, ipak načini za dešifrovanje koje su predložili M. Ventris i D. Čedvik stiču sve veće priznanje među naučnicima u svetu. U svetlu dosad pročitanih natpisa ukazuju se potpimo nove i izuzetno široke perspektive za proučavanje najstarijeg perioda grčke istorije ο kome se naše znanje do nedavno zasnivalo skoro isključivo na spomenicima raaterijalne kulture. ***

Plemena nastanjena na Balkanskom poluostrvu, po ostrvima egejskog arMpelaga i duž obala Male Azije još od najstarijih vremena održavala su iesan međusobni kontakt; tome je doprinosila činjenica što su sve ove zenflje bile povezane morem," Zahvaljujući tim vezama ne samo da su nastala zajednička obeležja u razvoju tamošnjeg stanovništva, nego je došlo i do toga da su zemlje egejskog bazena več relativno rano formirale poseban kulturni centar koji je živeo paralelno s dragim najstarijim žarištima civilizacije starim Vavilonom, Egiptom, Indijom, Kinom. Do šireg naseljavanja zemalja egejskog bazena, prema postojećim naučnim podacima, došlo je početkom epohe neolita, tj. otprilike u VIIVI milenijumu pre n. e. Tokom iskopavanja na Balkanskom poluostrvu, u Maloj Aziji, na ostrvima egejskog arhipelaga i, između ostalih, na Kritu pronađeni su ostaci rnnogobrojnih naseobina i grobova iz epohe neolita koji na teritoriji mediteranskih zemalja stižu do prelaza između IV i ΙΠ milenijuma pre n. e. Proučavanje spomenika pokazuje da je u to doba privrednu osnovu rodovskih zajednica predstavljala motička zemljoradnja i stocarstvo. Proučavanje arheoloških spomenika Bakanskog poluostrva na teritoriji južno od Dunava pokazuje da je cela ta teritorija bila nastanjena plemenima koja su bila na približno jednakom stepenu

razvitka. Kultura neolitskih naseobina buduće Trakije, Makedonije, Tesalije i Grčke bila je bliska kulturi naseobina na ostrvima Egejskog mora. Mnogobrojni ostaci neolitske epohe na Kritu omogućavaju da se stvori izvesna predstava ο životu stanovništva tog ostrva. Prema arheološkim nalazima, rodovske naseobine toga doba sastojale su se od koliba koje su pravljene neobrađenim kamenim krečnjakom; kolibe su bile kvadratnog oblika. Za kritsku keramiku iz tog vremena karakteristične su posude koje svojim oblikom podsećaju na lađe i koje su imale urezane ili utisnute ukrase. Primitivna umetnost je takođe zastupljena malim grubo izrađenim figurama ptica, životinja i Ijudi. Ove statuete najvecirn delom predstavljaju žensku figuru koja je svojstvena umetnosti svili naroda u doba matrijarhata. Početkom ΠΙ milenijuma pre n. e. egejska plemena su upoznala upotrebu nietala, najpre bakra, a žatirii bronze. To je /.natiio doprmelo razvoju proizvodnih snaga stanovništva egejskog bazena. Pojavu metala buržoaska nauka vezuje za dolazak novih plemena iz Anadolije (Male Azije) u egejski'bazen. Ovakvo svoje shvatanje ona zasniva na postavci ο „vodećim, nadarenim narodima" koji tobože čine pokretačku snagu istorije; takva postavka tipična je za mnoge predstavnike buržoaske nauke. Ne negirajući značaj seobe plemena, moramo primetiti da uvođenje metala u upotrebu nije moralo biti rezultaf migracije. Istraživanja obavljena tokom poslednjih decenija pokazuju da se upotreba metala javljala skoro istovremeno u raznim mestima egejskog bazena na Kipru, na obalama Male Azije i u Makedoniji, tj. svuda gde su se nalazila ležišta bakra. Zahvaljujući nivou proizvodnje koji su dostigla egejska plemena i vezama koje su odavno postojale među njima, veština spravljanja metalnog oruđa širila se među stanovništvom okolnih teritorija relativno brzo. Najstariji proizvodi od bakra vode poreklo otprilike s kraja IV do početka i prve polovine ΙΠ milenijuma pre n. e. Jedinstvo kulture plemena koja su stanovala u bazenu Egejskog mora u bronzano doba omogućuje da je podvedemo pod opšti naziv egejska. Hronološka klasifikacija egejske kulture razrađena je prilično iscrpno. A, Evans je razradio hronologiju Kdta. Ugledavši se na tu hronologiju dragi naučnici su i/radili hronologijn Grčke bronzanog doba: najstarija kultura Grčke podeljena je na tri heladska perioda (stari od 2600. do 2000. g., srednji od 2000. do 1600. g., kasni od 1600. do 1100. g. pre n. e., kao i kultura Kikladskih ostrva (starokikladski od 3000. do 2200, sređnjokikladski od 2200. do 1600. g. i poznokikladski period od 1600. do 1200. g. pre n. e.). Takav sistem periodizacije u znatnoj meri ima formalistički karakter, jer se ne zasniva na promenama u privrednom životu egejskih plemena; ova peiiodizacija uglavnom se zasniva samo na razvoju keramike. Pa ipak, ta periodizacija može da ima pomocni značaj. 1. KONTINENTALNA GRČKA U XXV-XVII VEKU PRE. Ν. E. U prvoj polovini ΙΏ milenijuma pre n. e. stanovništvo Balkanskog polupstrva počinje da se služi predmetiraa od bakia. Teritorija Grčke relativno je siromašna ruđama bakra. Iako su nam sada poznata neka nalazišta ruda koja su bila eksploatisana već krajem ΠΙ niilenijuma pre n. e., ipak ■

izgleda da je bakar u početku dopreman morskim putem sa Kipra i sa Kikladskih ostrva (Siros, Psira). U širenju proizvoda od bakra po raznim teritorijama opaža se izvesna sukcesivnost. One se najpre javljaju u južnim delovi Grčke na Peloponezu i postepeno prodiru u seveme oblasti zemlje. Upoznavanje tog metala izgleda da se postepeno širilo od ostrvljana ili od stanovnika sa obala Male Azije u dubinu kopna.

U rano bronzano doba nastala su ninogobrojna naselja u dotle nenastanjenim delovima Peloponeza i srednje Grčke. Upravo u to doba javljaju se prva naselja u kasnije poznatim mestima kao što su Tirint, Mikena, Orhomenos, Delfi. U isto vreme niču manja naselja kraj današnjih Zigurije, Korakua, Asine, Hagija-Marine, na ostrvu Itaki itd. Karakterističnu osobinu tili ranih naseobina predstavlja njihov srneštaj na brežuljcima čime se obezbeđivala odbrambena sposobnost. Arhitektura stambenih zgrada u tim naseljima različita je. U Orhomenosu (Beotija) pronađene su, na primer, nepokrivene kuće kražne osnove sa terrieljima od karaena i zidovima od ćerpiča. Međutim, poznati su i drugi tipovi građevina sa ovaliiim ili pravouglim osnovama, čija je jedna strana zaobljena. Svaka kuća je imala dve prostorije spojene vratima, a nasred velike prostorije nalazilo se ognjište. Uz zidove prostorija stajale su velike zemljane posude u kojima su čuvane razne rezerve hrane. U drugu polovinu ΙΠ milenijuma pre n. e. spada podizanje većih građevina koje su se mnogo razlikovale od stambenih zgrada običmh članova zajednice. Takva jedna građevina okruglog oblika sa prečnikom od 28 metara otkrivena je na akropolju Tirinta. Njeni zidovi od ćerpiča stajali su na temelju od kamena, a bila je pokrivena crepom. Opkoljena sa dva reda jakih bedema koji su je opasivali kao dva obniča, ta zgrada je predstavljala jaku tvrđavu. Po svemu sudeći to je bilo sedište najstarijih vladara Tirinta. U drugora starom naselju, u Lerni (Argolida), bila je u istom periodu podignuta zgrada čiji se „dvorski" karakter ističe još više. Ta građevina otkrivena je 1954. g. Jedan njen deo predstavlja prostoriju pravougle osnove, dugu preko 25 metara. Jaki zidovi od čerpiča (debeli oko 90 cm) bili su podignuti na temelju od kamena i oblepljeni sa dva sloja glinenog maltera. U toj građevini iz prizemlja je vodilo na sprat nekoliko stepeništa. U'prizemlju je otkopano više od deset prostorija razne namene prostrane sobe i male ostave. Stanovnici Helade u ΠΙ milenijumu pre n. e. uglavnom su se bavili stočarstvom i zemljoradnjom. Na primer, stanovnici Zigurije gajili su velik broj stoke: krave, svinje, koze i ovce. Grnčarstvo još nije bilo prekoračilo stadijum domaće radinosti posuđe je pravljeno rukom. Oblici posuđa su vrlo izveštačeni. Teško je odrediti namenu mnogih od tih posuda. Iako je posuđe pravljeno bez upotrebe grnčarskog točka, kvalitet grnčarskih proizvoda bio je srazmerno visok. Treba primetiti da je vec u to doba u Grčkoj izrađivan crep kojim su pokrivane ne samo zgrade bogataša (Tirint, Lerna) vec i stambene zgrade srednjih slojeva stanovništva (Asina). Po-

sle XX veka pre n. e. veština pravljenja crepa je iščezla a obnovljena je tek u VII veku pre n. e. Do kraja HI milenijuma metaiurgija je bila slabo razvijena. Bakar je upotrebljavan samo za pfe®"eta noževi, igle, itd. Zanimljivo je da se već u toj ranoj epohi javljaju pečatiirazniotisci na posuđu. Crteži na tim pečatima donekle su slični crtežima na pečatima sa ostrva Krita iz istog vremenskog perioda. Plemena koja su u ΙΠ milenijumu pre n.e. sačinjavala stanovništvo Helade stalno su održavala veze sa stanovništvom susednih zemalja Makedonije, Trakije, Male Azije. Njihovi odnosi nisu se ograničavali na jednostavnu _ razmenu proizvoda, već je pri tome dolazilo i do uzajamnog kulturnog uticaja koji se najočitije ispoljava u proizvodnji keramike. Naročito su bile razvijene veze sa stanovništvom ostrva u Egejskom moru, na prvom raestu Kikladskih. Stanovnici Helade dobijali su otuda opsidijan, keramičko posuđe, figurice od mermera. Naselja na Peloponezu održavala su najintenzivnije veze sa Kritom koji je od kopna bio udaljen samo 150-160 kilometara i odakle su dolazili kameni pečati i posude, privesci amajlije od steatita i keramike. Kontakt između Helade i Egipta nesumnjivo je u to doba ostvarivan posredstvom Krićana. Pitanje socijalne istorije tog perioda veoma je složeno. Početak tog perioda pada u doba u kome su unutar rodovskih zajednica vladali matrijarhalni odnosi koji su kasnije zamenjeni patrijarhalnim. Procvat uređenja prvobitnog društva u Heladi već krajem ΙΠ milenijuma pre n.e. karakteriše pojava imovinskog raslojavanja unutar zajednica. Još u to doba zapaža se bogaćenje pojedinaca, na primer, plemenskih prvaka u Tirintu i Lerni, što svedoči ο stvaranju uslova za kasniju klasnu

podelu društva. Oko 2000. g. pre n.e. u Heladi su se odigrali važni događaji. Jošje Tukidid pominjao velike seobe stanovništva u staroj Heladi. Ti podaci antičke istoriografije nalaze potvrdu u rialazima najnovijih iskopavanja. Izgleda da su se krajem ΠΙ i početkom Π milenijuma pre n.e. digla plemena koja su naseljavala severne delove Helade i krenula na jug u Beotiju i na Peloponez. Prema grčkoj tradiciji, ta novodošla plemena bili su Ahajci._ Neki buržoaski naučnici, na primer, Gloc i Bledžen, smatraju da je dolaskom Ahajaca Helada raskinula sa svojom prošlošću, a pojava snažne, razumne rase, sposobne za asimilaciju izazvala je procvat kulture na poluostrvu. Bledžen govori ο Ahajcima kao ο „novom rasnom elementu". Ali ni jedna od ovih karakteristika ne daje pravu sliku etničkih pomeranja do kakvih je u Heladi došlo krajem ΙΠ niilenijuma pre n.e. Ahajci koji su se doselili u srednju i južnu Grčku verovatno su predstavljali plemena srodna onima koja su u to doba naseljavala Heladu. Poznato je da se u kulturi plemena na Balkanskom poluostrvu u drugoj polovini ΙΠ railenijuma pre n. e. opažaju zajedničke crte koje se tumače ne samo jednakim nivoom njihovog socijalno-ekonomskog razvoja već i etničkora srodnošću tih plemena. Seoba plemena tokom razdoblja koje predstavlja granicu između ΠΙ i Π milenijuma pre n.e. može se tumačiti onim promenama koje su nastajale u prvobitnim društvenim zajednicama zbog porasta broja stanovništva i pomanjkanja teritorija uz opštu nisku produktivnost rada i koje su dovodile do međuplemenskih borbi i potiskivanja jedriih plemena od strane dmgih. Dolazak plemena iz Tesalije ili Makedonije (njihovo prvobitno prebivalište još nije poznato) u Heladu predstavljao je jednu od epozoda međuplemenskih borbi. Njihova je najezda naišla na vrlo jak otpor domaćeg stanovništva. Zbog dugotrajnosti borbe zemlja je bila jako opustošena. Niz naselja i gradova kao što su, na primer, Zigurija, Tirint, Koraku, Asina, naselja na Hagios-Kozmi, nedaleko od sela Vafilo u Lakoniji i druga bila su razorena. Neka od ovih naselja, kao, na primer, Zigurija, sasvim su napuštena a druga su obnavljana, ali u manjim razmerama. Ahajci su se postepeno asimilari s domaćim stanovništvom. Ipak, kultura Helade u narednom periodu XX-XVII veka pre n.e. nije bila jednoobrazna. U oblasti arhitekture, na primer, i dalje se održavala, čak je dobila i veliku rasprostranjenost apsidalna osnova kuc'e, ali se isto tako često nailazi na pravougaone kuće megaronskog tipa: pravougaona građevina sa središnjom prostorijom i unutrašnjim dvorištem. U isto vreme javljaju se i utvrđenja oko izvesnih nastanjenih mesta, kakva su, na prinier, Tirint, Malti (Mesenija) i druga mesta. Društvena proizvodnja postaje sve složenija. Pored stočarstva razvija se zemljoradnja: stanovnici kontinentalne Grčke već su u to doba gajili pšenicu, ječam, grašak, bob. Razvijalo se i zanatstvo. Veštinu u proizvodnji bronze predstavljala je veliko dostignuće tadašnje metalurgije. Način izrade bronze brzo je prihvaćen na širem području. Naročito velik broj proizvbđa od bronze nalazimo iz doba XVffiXVirveka pre n.e. 0 to vreme, zahvaljujuci gmčarskom točku, i grnčarstvo postaje samostalan zanat. Društveni odnosi te epohe doživeli su znatne promene. Razvojem stočarstva i zemljoradnje dolazi do značajne koncentracije sredstava, bogaćenja pojedinih porodica i do daljeg izdvajanja i jačanja privatne svojine kao protivteže rodovskoj svojini. Opravdano je pomišljati na to da se imovinsko raslojavanje unutar rodovskih zajednica još više komplikovalo neravnopravnošću između domaćeg stanovištva i osvajača Ahajaca. Među pojedinim plemenima dolazilo je do sukoba vojnog karaktera, čime se takođe razvijala neravnopravnost između rodova unutar njih

samih kao i izdvajanje vođe i njegove dražine u posebnu grupu rodovske aristokratije. Tokom prve trećine Π milenijuma produžilo se širenje spoljnih veza plemena koja su nastanjivala Heladu. Postoje nepobitna svedočanstva ο direktnim vezama balkanske Grčke s Trojom. Veze sa Kritom razvijale su s& neravnomerno. Po dolasku Ahajaca one su, izgleda, osetno oslabile i obnovljene su tek posle 100-200 godina. Ο tome, na primer, svedoče sudovi đomaće proizvodnje iz Korakua i Tirinta izrađeni prema obrascima kritske keramike XVH[-XVI veka pre n. e., reljef s bikom iz Mikene rađen po uzoru na kritske reljefe tog doba, i dragi proizvodi. Pojačan je kontakt s Kikladskim ostrvima čije je stanovništvo bilo pod istovremenim uticajem kulture s kopna i sa Krita. Pitanje veza sa severnim oblastima Balkanskog poluostrva još je nedovoljno istraženo, Cinjenica da su u Makedoniji pronađeni primerci tzv. minojske keramike koja je bila poznata u celoj Grčkoj dopušta pretpostavku ο stalnom kontaktu stanovništva obe zemlje. Ahajsko društvo dostiglo je vrhunac svog razvoja u XVIXII veku pre n. e., a osnovnu karakteristiku daje mu uspon Mikene, Pilosa i drugih centara Peloponeza. 2. OSTRVA EGEJSKOG MORA V ΠΙ I POČETKU Π MILENUUMA PRE Ν. E. Istorijski razvoj severne grupe ostrva Egejskog mora Lezbosa, Lemnosa, Imbrosa, Tasosa donekle se razlikovao od razvoja južnih ostrva Kiklada. Mala udaljenost Lezbosa, Lemnosa i dmgih ostrva od obale Male Azije gde se sredinom ΓΠ milenijuma opažao snažan napredak kulture doprinela da njihov razvitak bude brži. Međutim, današnje poznavanja te oblasti ne dozvoljava nam da darno iscrpniju sliku razvoja severne grupe ostrva. Južna ostrva Andos, Tenos, Paros, Keos, Sifnos, Melos i druga, koja čine grupu Kikladskih ostrva, mnogo su bolje istražena i proučena. I ovde je u to doba vladalo rodovsko uređenje u kojem su, kako izgle-

da, ostaci matrijarhata sačuvali izvestan značaj. U najstarijem periodu stanovnici Kikladskih ostrva živeli su u rodovskim naseljima koja su predstavljala grape kućica tesno zbijenih jedna uz drugu. Raspored i planovi ovih naselja govore ο tome da su osnovna sredstva proizvodnje predstavljala svojinu čitave rodovske zajednice. Odvajanju pojedinih porodica iz roda odgovara postanak izolovane stambene zgrade megaronskog tipa. Naselja tog tipa nađena su na rnnogim ostrvima. Najstarije se nalazilo na ostrvu Melosu, pored današnjeg Filakopija. Tu je pronađeno nekoliko takvih naselja koja su se redom smenjivala. Nalazi u slojevima iz ΠΙ milenijuma pre n. e. pokazuju da je stanovnicima Filakopija bilo poznato olovo; posuđe su premazivali bojom sjajnom poput laka, ukrašavali ga spiralnim ornamentima, itd. Filakopi su u to doba nesumnjivo predstavljali veliki kulturni centar koji je svoj značaj sačuvao i u kasnijim periodima. Krajem ΠΤ milenijuma stanovnici Kikladskih ostrva su počeli da grade utvrđenja kojima su opasivali svoja naselja zbog ratova vođenih između rodovskih zajednica. Prirodni uslovi Kikladskih ostrva koja su planinskog karaktera nisu mogli potencijalno uticati na razvijanje zemljoradnje i stočarstva kao što

Kikladski idol od mermera. Bronzuno doba. 3400-2800. g. pre n.e.

je, na primer, slučaj u Tesaliji. Ali zato je početkom ΙΠ milenijuma na Kikladima već bio poznat bakar. Pored upotrebe bakra bila je i vanredno razvijena obrada kamena: na ostrvima su pronađene ogromne rezerve mermera, opsidijana i drugih vrsta tvrdog kamena. Najstariji stanovnici Kikladskih ostrva svojim opsidijanom i dmgim vrstama tvrdog kamena snabdevali su sve obližnje zemlje, a ljudske statuete koje su izrađivali od

Svirač ιια liri. Mermerna statua sa Kikladskih ostrva. 2400 -2200 g. pre n.e

mermera i drugih minerala dopirale su u sve lcrajeve egejskog bazena (pronađene su u Grčkoj, Makedoniji, na Kritu i u drugim mestirna). Bez obzira na još veoma primitivna tehnička sredstva kikladskih raajstora, te grubo izrađene statuete iinaju vrednost. Svojim umetničkira kvalitetima naročito se ističu male mermeme glave sa ostrva Amorgosa. Ceo kompleks arheoloških spomenika svedoči ο tome da je kikladsko stanovništvo na granici ΓΙΓ-Π milenijuma pre n. e., u poređenju sa stanovništvom kopnene Grčke, dostiglo znatno viši nivo. U životu ostrvljana značajno mesto zauzimali su ribolov i moreplovstvo. More im je davalo hranu i vezalo ih s dmgira narodima. Već u prvoj polovim ΙΠ milenijuma pre n, e. stanovnici Kikladskih ostrva izrađivali su modele čamaca od olova, a slikama čamaca i riba ukrašavali su svoje posuđe. Trgovina sa susednim zemljama naročito je doprinela napretku moreplovstva, a zajedno s tim, kako na primer piše Tukidid, i razvijanju piraterije. U XVHI-XVn veku Kikladi su se nalazili pod vlašću Krita i, po rečima Tukidida, na njima su bile osnovane kolonije Kricana. Istorija Kiklada je od tog vremena usko povezana sa sudbinom Krita. 3. KRIT U ΧΧΧ-ΧΠ VEKU PRE Ν. E. Procvat rane kritske države u Π milenijumu pre n. e. ostavio je duboke tragove u sećanju kasnijih pokolenja. Stara predanja ο kralju Mmoju koji je od Krita napravio moćnu pomorsku državu, zabeležena su u delima Herodota i Tukidida. U niitovima se Krit prikazuje kao kulturni centar odakle su u Grčku preneti mnogi tehnički pronalasci i izvesni kultovi. Vrlo su važne i kratke napomene ο Krićanima koje nalazimo u egipatskim izvo-

km.5Q U> 3020 W 0

50 km.

Krit u ΧΧΙ-ΧΥΙΙ veku pre n.e.

rima. Međutim, ovim izvoriraa dugo vremena nije pridavan značaj koji oni zaslužuju. Istorija ranog Krita postala je poznata tek posle iskopavanja koja je u vremenu od 1893-1931. g. obavio Artur Evans (1851-1941). Ovaj istraživač je predložio i periodizaciju najstarije istorije Krita pre dolaska Grka. Evans ju je podelio na tri perioda i nazvao ih prema imenu mitološkog kralja Minoja minojskira periodima. Hronološke granice tih perioda Evans je odredio prema predmetima iz Mesopotamije i Egipta koji su nađem na Kritu i čije je datovanje tačno utvrđeno. S kasnijim ispravkaraa Evansova hronološka shema izgleda ovako: Ranominojski period I 3000-2800. g. pre n.e. Π 2800-2500. g. pre n.e. ΠΙ 2500-2200. g. pre n.e. Srednjominojski period I 2200-1750. g. pre n.e. (Za celo ostrvo; u Knososu i Festosu on se završava oko 2000. g.). Π 2000-1750. g. pre n.e. (samo za Knosos i Festos) ΠΙ 1750-1600. g. pre n.e. Kasnominojski period I 1600-1400. g. pre n.e. (Početak mu se poklapa s početkom Novog carstva u Egiptu.) II 1450-1400. g. pre n.e. (samo u Knososu) ΠΙ 1400-oko 1250. g. pre n.e.

Nedavno izvršene izmene u hronologiji starog Egipta izazvale su pomeranje apsolutnih granica nadole, tako da se kao početak ranominojskog perioda danas računa otprilike sa 2600. godinom pre n.e. Krit u III mileKritsko društvo u III milenijumu pre n.e. nalazilo nijumu pre n.e. se na višem nivou razvitka nego što je bilo društvo kopnerie Grčke i ostrva Egejskog mora. To se mora tumačiti onim izuzetno povoljnim okolnostima koje su vladale na ostrvu Kritu i podsticale razvoj njegovih proizvodnih snaga. Već od najstarijih vremena Krit je bio čuven po plodnosti svoje zemlje i bogatstvu. Zahvaljujući bogatim šumama, njegovo je zemljište zadržavalo vlažnost što je povećavalo plodnost tla. Kritske visoravni, opkoljene planinama, predstavljale su idealne terene za napredak zemljoradnje i stočarstva. Stanovnici Krita koristili su se i preimućstvima koja im je pružalo more bavili su se ribolovom i vodili živu trgovinu s drugim zemljama. Kritsko društvo ΙΠ milenijuma karakterišu znaci razvijenog rodovskog uređenja. Pri vladavini patrijarhaliiih odnosa tamo su još postojali izvesni ostaci matrijarhata. Izdvajanje privatne svojine pojedinaca izazvalo je socijalno-imovinsko raslojavaiije. Već sredinom ΠΙ milenijuma na Kritu su postojale bogate porodice koje su posedovale ne samo sredstva za proizvodnju vec i izvesne predmete koji su predstavljali luksuz, na primer, zlatne ukrase. Ti najbogatiji rodovi živeli su u istočnom delu Krita. Eko^ nomski razvitak stanovništva istočnog dela ostrva verovatno je bio brži nego u zapadnom delu. Stanovništvo Krita bilo je dosta brojno. Najgušće je bila nastanjena plodna ravnica oko današnje Mesare, na južnoj obali. Tamo su vekovima postojala rodovska naselja. Oko njih su se nalazile mnogobrojne rodovske kostumice kružne osnove, pokrivene kupastim krovom od drveta i slame. U tim okruglim grobnicama sahranjivani su tokom vremena članovi pojedinih rodova. Broj sahranjenih u pojedinini grobovima rodovskih kosturnica iznosio je i po nekoliko stotina.

Materijalna kultura kritskog društva tog doba svedoči ο znatnom razvitku proizvodnih snaga. U svakodnevnom životii Krićana široku primenu imala su orađa od bakra noževi, testere itd. Grnčarstvo je takođe bilo veoma razvijeno. Primećuje se da je sredinom III milenijuma naročito cvetala izrada posuđa od kamena. Za izradu minijatura upotrebljavane su lokalne vrste kamena koji je ponekad bio jako tvrd, a oblik posuda uziman je po uzom na keramičko posuđe. Krajem perioda ušli su u upotrebu mnogobrojni žigovi (pečati) koji su izrađivani od slonovače ili steatita u boji. Cinjenica da je njihova upotreba najpre bila razvijena na jugu ostrva dopušta pretpostavku ο tome da su pozajmljeni od Egipćana; sama upotreba pečata ukazuje na razvijenost privatno-vlasničkih odnosa u kritskom društvu. U dragoj polovini ΠΙ milenijuma Krit je iraao dosta žive odnose sa spoljnim svetom: na Kritu su nađeni predmeti poreklom iz Egipta, sa Kikladskih ostrva i, verovatno, iz Sirije. Stanovništvo Kiita imalo je velike koristi od upotrebe bronze u zemljama koje nisu iraale sopstvenu bakarnu rudu. Krit je postao posrednik u trgovini Kipra bakrom i bronzom sa ostrvima i kopnenom Grčkom. Nije isključeno da je već u to doba kritska flota učestvovala u dopremanju kalaja iz Male Azije i, kako misle neki naučnici, iz Španije. Krajem ΙΠ milenijuma na Kritu je došlo do izvesnog pomeranja stanovništva iz naselja koja su se nalazila na istoku ostrva (Mohlos, Psira, Palaikastro) u njegove centralne delove gde su se sada naročito razvili Knosos, Malija, Festos, HagijaTrijada i drugi gradovi. Postanak i razvitak Već početkom II milenijuma pre n.e. na Kritu su države na Kritu procesi raspadanja prvobitae zajednice i obrazovanja klasa dostigli značajan razvoj. Ο rastućoj socijalnoj diferencijaciji kritskog društva jasno svedoče kraljevske palate koje su tada izgrađene u Knososu, Festosu, Maliji i u dragim gradovima. Razlika između života i raskoši vlasnika palata u Knososu i Festosu i uslova pod kojima su živeli stanovnici drugih naselja na Kritu, pokazuje da se oko ΧΧΙ-ΧΧ veka pre n.e. već završio proces obrazovanja nasledne kraljevske vlasti. Imovinska nejednakost stanovništva ostrva jasno se ispoljava i u pogrebnim obredima. Tokom Π niilenijuma pre n.e. Krićani su sahranjivali svoje pokojnike u manjim grobovima raznolikog oblika koji siFbffi namenjeni pojediiiim porodicama.1 Inventar naden u grobovima svedoči ο tome da je kritsko plemstvo raspolagalo ogrorrmim bogatstvom, dok su široke mase stanovništva živele skromno. S istom jasnoćom ističu se socijalni kontrasti pri poređenju stambenih zgrada raznih slojeva kritskog stanovništva. Na fajans pločicaraa koje potiču iz XVIII veka pre n.e. očuvane su slike velikih zgrada od dva do tri sprata. Ove zgrade su zidane velikim kamenim blokovima. Nasred ravuih krovova dizale su se omanje kule. Celokupan izgled ovih kuća ukazuje na to da su njihovi stanovnici bili bogati. Proste kuće siromašnog stanovništva bile su rnale. Nasuprot kućama bogatih vlasnika, koje su bile udaljene jedna od druge, sirotinjske kuće su stajale tesno zbijene jedna uz drugu, formirajući na taj način potpuno zazidane građevinske četvrti. Plan manjeg naselja Gurnije pokazuje skučenost koja je vladala u siromašnim kvartovima. U XX-XVni veku pre n.e. Krit još nije predstavljao jedinstvenu državu. Na teritoriji ostrva bilo je nekoliko samostalnih oblasti koje su se, kako izgleda, nalazile pod upravom pojedinih vladara. Položaj tih vladara, naročito na početku ovog 1 Najčešće se nalaze komorni grobovi - četvorougli i usečeni u stene, ili okrugle grobnice u koje su pokojnike stavljali u zgrčenom stavu. Mnogi pokojnici iz tog perioda nađeni su u pitosima ili u kovčezima od pečene zemlje takođe okruglog oblika,

perioda, verovatno je bio sličan položaju Homerovih vasileusa. Ο bogatstvu kritskih vladara tog doba svedoči raskošno oražje iz Malije. To su rnač i nož od bronze ukrašeni zlatom, slonovačom i kristalom koji su po svemu sudeći pripadali vasileusu kralju vojskovođi. Ratovi koje su međusobno vodili vladari pojedinih oblasti zahtevali su podizanje odbrambenih utvrđenja. Mnoga kritska naselja bila su u to doba okružena masivnim zidovima. Na prelazu između ΓΓΙ u Π milenijuma pre n. e. najmoćniji su bili kritski vladari Knososa i Festosa, dok su vladari Malije i drugih gradova bili manje značajni. U XVni veku na Kritu je došlo do nekih događaja koji su prouzrokovali razaranje kraljevskih palata i niza naselja. Prema mišljenju nekih naučnika (D. Pendlberi i A. Evans), to su učinili zemljotresi koji su na Kritu česti; prema mišljenju drugih (E. Majer), dvorci su propali zbog spoljnopoMčkih događaja: najezda azijskih Hiksa. Odsustvo tragova požara u ruševinama građevina tog doba govori protiv Majerove pretpostavke; protiv nje govori i to što je dvorac u Festosu, koji se nalazio na južnoj obali, bio razoren znatno manje od dvorca u Knososu, dok bi najezdom Hiksa iz Egipta upravo južna obala morala da strada mnogo više. Veliki radovi obnove koji su na Kritu započeli sredinom XVHI veka pre n. e. izvođeni su prema starim planovima. Ta činjenica pokazuje da je stanovništvo ostrva sačuvalo svoje kulturne i socijalne forme i posle katastrofe, a takođe međusobnim ratovima na Kritu i postepenim jačanjem knososkog kraljevstva na račun drugih oblasti pobija teoriju ο najezdi Hiksa. Po svemu sudeći, početkom XVI veka pre n. e. knososkoj dinastiji je pošlo za rukom da pod svojom vlašću ujedini ceo Krit. Potpuna obnova svih naselja na Kritu pada otprilike u XVI vek pre n. e. kad započinje period drugog procvata Krita koji je trajao dva veka. To je bilo doba najvece moći Krita kako u unutrašnjem tako i u spoljn'opolitičkom pogledu. Možemo pretpostaviti da je baš taj period našao odraza u predanjima Grka i u Homerovim epovima. Već početkom Π milenijuma pre n. e. kritsko društvo je dostiglo znatan stepen ekonomskog i socijalnog razvoja: porast proizvodnih šnaga izazvao je odvajanje zanata od poljoprivrede, doprineo unapređenju razmene dobara i znatnom proširenju pomorske trgovine. Promene u proizvodnji pracene su važnim promenama u socijalnoj strukturi društva: izdvajanje realtivno malobrojne aristokratije koja je eksploatisala široke mase slobodnog zemljoradničkog i zanatskog stanovništva. Došlo je do podele društva na klase. Bilo je to mlado klasno draštvo u kome su još postojale ranoge karakteristike prvobitne zajednice. Može se pretpostaviti da se socijalna diferencijacija u smislu jačanja neravnopravnosti odvijala intenzivnije među stanovništvom istočnog dela ostrva gde su tada nastali mnogi gradovi i naselja gradskog tipa. Produbljavanje diferencijacije među slobodnim Ijudima praćeno je daljim razvijanjem ropstva. Ropski rad sredinom Π milenijuma nesumnjivo je mnogo više primenjivan nego ranije, ali obim njegove primene ne dozvoljava da se govori ο njegovoj prevlasti u proizvodnji tog doba. Nažalost, izuzetna oskudica izvora ne dozvoljava da se utvrde konkretne osobenosti robovlasničkih odnosa na Kritu. Izgleda da su robovi Krićana uglavnom bili ljudi zarobljeni u borbama ili izručeni kao oblik dažbine u ljudstvu. Na to ukazuju neke napomene sačuvane u grčkim legendama iz doba kritske moći. Danas poznati pisani izvori koji su ostali iza Krićana upucuju na primenu ropskog rada u dvorcima krupnih i sitnih vladara. Jedino u knososkoj palati za rad na velikim kraljevim dobrima upotrebljavano je mnoštvo robova. Radovi kao što su, na primer, spremanje, čuvanje i briga ο ogromnim količinama namirnica i zanatskilf proizvoda

po dvorskim ostavama i riznicama tražili su stalnu primenii veKkog broja ruku. Te radove su bez sumnje obavljali robovi. Moguće je da se robovski rad u izvesnoj meri koristio uporedo sa radom slobodnih ljudi i na velikim državnim gradnjama na podizanju dvoraca, izgradnji puteva itd. Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da je robovski rad na Kritu potisnuo rad slobodnih proizvođača. Finoća proizvoda sa Krita koji potiču iz tog doba svedoči ο tome da je u kritskom zanatstvu preovladao rad slobodnih zanatlija, a ne robova. Specifične osobine poljoprivrede Krita odsustvo irigacionih sistema za čije podizanje se uveliko upotrebljavala robovska radna snaga, relativno male površine oranica dovele su verovatno do toga da je preovladao rad sitnih, slobodnih zemljoradnika. Po svemu sudeći robovski rad u poljoprivredi primenjivan je u manjem obimu, i ίο verovatno ne u svim oblastiina Krita. U zaostalijirn oblastiraa ostrva odnosi zajednice još su imali veliku snagu, a ropstvo je u tom periodu irnao patrijarhalni karakter. Prema tome, na Kritu sredinom Π milenijuma pre n. e. rad sitnih slobodnih proizvođača zanatlija i zamljoradnika vezanih za zajednicu nije gubio svoj značaj u društvenoj proizvodnji, mada se razvijalo i ropstvo. Promene u socijalnoj strukturi kritskog društva dovele su do učvršćenja državnosti, jačanja centralne vlasti. U XVI-XV veku pre n. e. celo ostrvo je sačinjavalo jedinstvenu monarhiju. Takvo objedinjenje postigli su vladari Knososa. Herodotovo saopštenje (I, 173) ο borbi za kraljevsku vlast na Kritu koja se vodila izraeđu dvojice sinova Zusa i Evrope Minoja i Sarpedona predstavlja posredan odraz dugotrajnog spora oko prvenstva između vladara Knososa i Festosa. Obrazovanje jedinstvene države sa naslednom kraljevskom vlašću stavilo je Krit u isti red sa takvim ranoklasnim državama kakve su egipatska, hetska i vavilonska. Treba ukazati i na to da je definisanje kiitskog dmštva kao klasnog, koje se po svom tipu približava ranorobovlasničkim društvima Istoka, istaknuto od strane sovjetske istorijske nauke. Evans, prenoseći norme kapitalističkog društva u Π milenijum pre n. e., gleda u kritskoj državi snažnu pomorsku monarhiju koja je kolonizovala i podredila svojoj hegemoniji obale Sredozemnog mora sve do Španije. Poklanjajući svu svoju pažnju ostacima rodovsko-plemenskog uređenja na Kritu, B, L. Bogajevski je definisao kritsko društvo kao predklasno, prvobitno. Takvo gledište odlučno je odbačeno od strane vecine sovjetskih istoričara. Dešifrovanje kritskih dokumenata iz sredine XV veka pre n. e. koje je nedavno izvršeno potvrdilo je tačnost date karakteristike da je Krit ranoklasna država. Tokom XVH-XV veka pre n. e. država na Kritu učvršćivala se i dalje razvijala. Kraljevska dvorska svita, sudeći prema njenoj veličini u knososkom dvorcu, bila je veoma brojna, sastojala se od ličnih kraljevskih sluga i državnih činovnika. Kraljevski pisari vodili su detaljne zapisnike. U konsoskom dvorcu i u drugim mestima nađene su mnogobrojne beleške na glinenim pločama koje predstavljaju spiskove inventara i Ijudstva. Moguće je da je zbog potreba državne uprave došlo do zapisivanja nepisanih običaja i zakona koji su postojali kod Krićana. Legendarni kritski kralj Minoj javlja se u grčkim predanjima kao mudar zakonodavac. U starim grčkim mitovima priča se kako Minoj u podzemnom carstvu sudi umrlira, držeći zlatni skiptar u ruci. Kritska država širila se i na račun prekomorskih teritorija. Kritski kraIjevi osvojili su Kikladska ostrva i preselili su na njih jedan dio Krićana; moguće je da im je pošlo za rukom i osvajanje Atike, ali, sudeći po legendama, pokušaj Krićana da se učvrste u Megaridi nije bio krunisan uspehom. Antička tradicija očuvala je vesti ο bezuspešnim ratovima Kričana na Siciliji.

Širenje kritske države ostavilo je vidljiv trag u kasnijoj grčkoj tradiciji i Herodot i Tukidid prikazuju kralja iMinoja kao gospodara mora kome se pokoravaju ostrva u Egejskom mora. Grci su nesumnjivo imali razloga kad su kritsku državu nazvali talasokratijom, tj. vladavinora morima. Proces formkanja kritske države očigledno je trajao nekoliko vekova. Teško bi se moglo reci kako je kritska država postupala s pokorenim narodima. Grčka predanja govore ο tome da je kritski kralj vodio borbu protiv gusarenja. Na taj način je sigurno nastojao da obezbedi nesmetane veze s podređenim oblastima, slobodnu plovidbu vlastitih trgovačkih brodova i sticanje prihoda. Tukidid smatra da je ovo poslednje predstavljalo glavni razlog za borbu protiv gusara. Kraljevski prihodi verovatno su se sastojali i od dažbina koje su podanici placali u naturi. Dopremljeno blago čuvano je u ogroranini knososkim riznicama. Dažbine su placane i u Ijudstvu: neka plemena, na primer, Karijci ili Lelegi, snabdevali su kralja brodskom posadora, a dosta siromašna Atika placala je danak u Ijudima (prema legendi, to su bili mladiči i devojke) koji su, izgleda, postajali roblje kritskog kralja. Mnogobrojni su tragovi boravka Krićana na ostrvima Egejskog mora. Osirn predmeta kritskog porekla, nađeni su i spomenici kritskog pisma (na primer, na ostrvima Melosu i Teri). Teško je doći do zaključaka ο unutrašnjoj organizaciji kritske države sredinom Π milenijuma pre n. e. Tukididovo svedočanstvo ο tome da je Minoj imenovao svoje sinove za upravljače pojedinih ostrva dopušta pretpostavku da su članovi kraljevske porodice igrali vodecu ulogu u upravljanju državom, naročito u osvojenim oblastima. Moguće je da je legendarni Androgej, sin Minoja, bio jedan od kritskih upravljača koji su vladali Atikom sredinom Π milenijuma pre n. e. Posedovanje jake flote omogućilo je Kritu da uspostavi svoju dominaciju na rnoru. Treba napomenuti da su Krićani bili prvi narod od svih naroda Sredozemlja koji je stvorio moćnu flotu. Ovu flotu su, kako pokazuju slike na posuđu, pečatima itd., sačinjavali jedrenjaci i brodovi na vesla. Glavnu vojnu snagu na samom ostrvu predstavljala je pešadija naoružana dugim kopljima, lukovima, noževima i mačevima. Njihova odbrambena oprema sastojala se od šlemova i velikih štitova. Veliku ulogu u kritskoj vojsci igrala su borna kola u kojima su se za vreme borbe vozili kraljevi i vojne starešine. U riznicama knososkog dvorca čuvana su ratna kola koja su, kako izgleda, predstavljala znatan deo kraljevske imovine. U vojnim jedinicama Krita nalazili su se ponekad i doseljenici iz udaljenih zemalja: na jednoj od kritskih fresaka prikazan je odred crnaca. Osnovu kritske ekonomije činila je poljoprivreda. Zemljoradnici Krita „plodnoga", kako ga u svojim epovima naziva Homer, počeli su vrlo rano, još početkom Π milenijuma pre n. e., da se služe plugom, što je uveliko doprinosilo plodnosti tla. Gajili su pšenicu, ječam, bob, sočivo, a poznate su im bile i takve kulture kao što su lan, šafran itd. Baštenske kulture kao što su masline, grožđe, smokve i urme gajene su na širokim područjima. Stočarstvo je takođe bilo razvijeno. Gajili su krupnu i sitnu rogatu stoku, svinje i razne vrste živine patke, guske itd. Pojedinci su, kako izgleda, posedovali brojna stada. U slikama na vazama s početka II milenijuma pre n. e. nalaze se predstave čitavili stada. Svakako je od najvećeg značaja bilo gajenje krupne rogate stoke, jer ona nije davala samo mlečne i mesne proizvode već je služila i za rad orali su bikovima. Veliku ulogu na Kritu imao je ribolov. Ο tome svedoče mnogobrojne predstave riba i morskih životinja na kritskim umetničkim proizvodima. Ribolov, veoma usko vezan za moreplovstvo, od davnina je predstavljao zanimanje znatnog dela

stanovništva primorskih oblasti Krita. Sredinom Π milenijuma pre n. e. nastala su mnogobrojna obalska naselja čije se sta~ novništvo bavilo pretežno ribolovom. U to doba je na Kritu zanatstvo dostiglo visok stepen razvoja. Odvajanje zanatstva od poljoprivrede primećuje se tii još krajem ΠΙ milenijuma pre n. e. U Π milenijumu pre n. e. vec su postojali brojni zanati. Kritski proizvodi iz tog doba, naročito od kamena, bronze, slonovače, gline, fajansa i drveta, zadivljuju svojora finocom. Na Kritu su dostigli savršenstvo zanati za obradu metala. U razvijenom bronzanom dobu (od XX do ΧΠ veka pre n. e.) kritski majstori pravili su od bronze oružje: oštrice mačeva, noževe, porube za štitove, vrhove kopalja i strela, itd., razne predmete za kućne potrebe i alat za potrebe zanatlija: sekire, tesarske alatke, testere, klešta, čekić itd. Naročito su fino izrađivane bronzane posude (veliki kotlovi, pehari, čaše, svetiljke i drago) u čijim se oblicima često zapaža podražavanje keramičkih predmeta. Izrada svih tih predmeta zahtevala je mnogo veštine i znanja u tehničkim procesiraa livenja, kovanja, graviranja. Luksuzni predmeti za potrebe kraljeva i plemića, a takođe i kultni predmeti, rađeni su od zlata i srebra. Tako se među votivnim sekiricama sa dva sečiva iz svetilišta pećine Arkalohori nalazi nekoliko primeraka zlatnih i srebrnih sekira raskošno omamentisanih (XVI-XV vek pre n. e.). Procvat metalurgije na Kritu bio je olakšan i time što su se tu, nedaleko od Gurnije, nalazili rudnici bakra. Grnčarsko zanatstvo na Kritu zauzimalo je važno mesto u proizvodnji. Ono se naročito razvilo uvođenjem grnčarskog točka krajem ΠΙ milenijuma. Kvalitet glinenog testa i veština gmčara osobito su došli do izražaja u tzv. ljuskama od jaja malim šoljicama veoma tankih zidova koje su mnogo izrađivane tokom prve četvrtine Π milenijuma kao i u izradi vaza stila „kamares". Oblici kritskog posuđa vrlo su raznoliki. Pored velikih pitosa, ćupova za čuvanje tečnosti i zrnaste hrane, visokih do 2,5 metra, nalazi se mnoštvo posuda tipa pehara, „vaza za voće", posuda u obliku figura, kljunastih vaza, eaša itd. Obrada drveta bila je takođe veoma razvijena. Drvo je uveliko korišćeno u brodogradnji, za građevinski materijal, u proizvodnji nameštaja i drugih predmeta za kućne potrebe. Kricani su verovatno drvo izvoziHi u drage zemlje, jer je ostrvo obilovalo čempresom i drugim vrednim vrstaii)a drveta. " ""Kafnehorezački zanat dostigao je na Kritu svoj procvat sredinom H milenijuma kad su mnogo korišcene kamene ploče i stubovi. Među kritskim zanatima poznat je i tkački zanat. Tkanine su bojene raznim bojama ο čemu svedoče šarena ženska odeća naslikana na freskama. Široka primena slika na zidovima u pericx!u drugog procvata Krita zahtevala je upotrebu naročito živih i sočnih boja. Kricani su ih dobijali od biljaka i morskih školjki. Radovi kritskih juvelira bili su neobično fini. Tu spadaju razni zlatni privesci, ogrlice i amajlije od amestista, karneola i dragih vrsta kamena, zlatni povezi, pečati, prstenovi. Za juvelirski zanat vezana je veština rezbarenja u kamenu i izrada minijatura od slonove kosti. Kritski rezbari su ukrašavali pečate dekoracijama vrlo visokog umetničkog kvaliteta koje su interesantne ne samo kao umetnički rad već i po tome što se mogu koristiti kao ilustrativni materijal za proučavanje kritskog zanatstva, poljoprivrede, raoreplovstva, religije itd. Pravo divljenje izazivaju hriselet'antinske i obične elefantinske skulpture Krićana, tj. skulptura od slonovače i zlata ili samo od slonovače. Za razvoj zaiiata i trgovirie velik značaj imao je suvozemni i pomorski transport Krićana. Još početkom Π milenijuma na Kritu je sagrađen put od Knososa do Festosa kojim su bile povezane severna i južna obala. Osim toga puta izgrađeni su

rnnogi putevi u srednjem i istočnom delu ostrva. Krićani su se služili kolima sa četiri točka, a početkom XVII veka pre n. e. pojavile su se lake dvokolice za konjsku zapregu. Međutim, ne može biti sumnje u to da u kritskoj državi glavna uloga nije pripadala suvozemnom, već pomorskom transportu, ukoliko se možemo osloniti na mnogobrojne slike brodova. Prednji deo brodova, naročito ratnih, građen je tako da je bilo omogućeno kormilarenje. Kormilarenje brodovima Krićani su najpre ostvarivali učvršćenim kormilom, kasnije su prešli na sistem dva kormilarska vesla. Na palubi su često građene kabine, što ukazuje na dugotrajan boravak brodova na putu. Izgradnja pomorskog broda i flote predstavlja jednu od manifestacija stvaralačkog duha Krićana u oblasti kulture i tehnike. Moguce je da je egejska brodogradnja poslužila kao osnova za feničansku i grčku brodogradnju. Razvitak kritskog moreplovstva usko je povezan s trgovinom i gusarenjem. Kao što smo vec5 pomenuli, kritska trgovina vuče svoje poreklo iz davnih vremena. U početku je radijus razmene bio mali i nije prelazio teritoriju Kiklada. Kritska trgovina stiče veci značaj uspostavljanjem knososke talasokratije. Krit je bio veoma rano povezan s Balkanskim poluostrvom. Proizvodi kritskih zanatlija nađeni su čak u Tesaliji i u severnim oblastima Balkanskog poluostrva. Plemenske vođe služile su se ninogim vrstaraa skupocene robeoKricana: umetničkim oružjem, posuđem, proizvodima zlatara. Moguće je da je kultura Krita u prvoj četvrtini Π mileriijuma pre n. e. već iriiala velik uticaj na kulturu Helade. Taj uticaj se na prvom mestu odražava na život aristokratije; u mnogo manjoj meri na život stanovništva manjih zemljoradničkih centara, kakvi su Koraku, Zigurija i drugi. Evans i Pendlberi su smatrali da je jak uticaj kritske kulture na aliajsku u XVII-XV veku pre n. e. bio posledica političke prevlasti Krita nad Heladom. Oni su ahajske vladare smatrali vazalima kritskog kralja ili su ili smatrali kritskim upraviteljima koji su živeli u utvrđenim dvorcima na teritoriji pokorenih piemena Helade. Međutim, pretpostavku ο prevlasti Krita nad Peloponezom opovrgava čitav niz izvora, a na prvom mestu nedavno dešifrovani mikenski natpisi od kojili ni jedan ne pruža osnovu za mogućnost da je i Peloponez bio u zavisnosti od Krita. Pažljivim proučavanjem kulture peloponeskih Ahajaca u poslednje vreme sve se jasnije uočava razlika između te kulture i kritske, bez obzira na pojedine momente koji govore ο pozajmicama ι uzajamnim uticajima (tehnika fresaka, kroj ženske odeće itd.). Podaci antičke tradicije kasnijeg doba takođe ne daju nikakve osnove za pretpostavku ο prevlasti Krićana nad celom Heladom. I Herodot i Tukidid govore samo ο prevlasti Krita nad Kikladiina i Atikom. Poslednje dve decenije u buržoaskoj nauci sve više dolazi do izražaja drago gledište. Ues i drugi naučnici negiraju političku zavisnost kontinentalne Grčke od Krita u ΧνΠ-ΧΠΙ veku pre n. e. Oni ukazuju na značajne razlike između mikenske i kritske kulture i prate velik uticaj same Helade na Krit tokom te epohe. Kao jedan od dokaza ističu sada vec utvrđenu činjenicu ο potiskivanju kritske robe od strane niikenske iz onih zemalja koje su ranije živo trgovale s Kritom. Buržoaski naučnici su napravili još smelije zaključke iz činjenice da su spomenici grčke pismenosti koji datiraju iz sredine Π milenijuma pre n. e. (dokumenti pisani tzv. „linearnim pismom B") pronađeni na Kritu samo u Knososu u slojevima koji se odnose približno na vreme 1450-1400. g. pre aeju činjenicu da dokumenti, pisani „linearnim pismom B", nisu pronađeni u ostalim gradovima i naseljima Krita ovi naučnici objašnjavaju isključivo potčinjenošću Knososa mikenskim vladarima i

samo što ne pretvaraju Knosos u koloniju ahajskog Peloponeza. Prema našem raišljenju, takvo shvatanje ne može biti opravdano. Okolnost da su dokumenti pisani „linearnim pismom B" nađeni samo u Knososu može se objasniti koncentracijom svih trgovačkih veza s Peloponezom u rukama knososkih kraljeva, koncentracijom koja je trajala

nekoliko decenija. Ako se uzme u obzir koliko je bila jaka centralizacija Krita pod vlašću Knososa u XVI-XV veku pre n. e., onda se može shvatiti takav monopolistički položaj knososkog dvorca u odnosima sa Ahajcima na kopnu. Pretpostavljati potčinjenost Knososa Ahajcima sredinom XV veka pre n. e. bilo bi teško vec i zato što arheološki izvori ne pružaju nikakve dokaze ο osvajanju dvorca u to doba. Ahajski period u istoriji Krita, kako je s pravom primetio akademik V. V. Struve, počinje tek krajem XV veka pre n. e., kad su bili razoreni dvorci Knososa i Festosa. Intenzivne trgovačke veze između zemalja ne smeju se smatrati dokazom političke dominacije i uticaja jedne kulture nad drugom. Veze Krita s kontinentalnom Grčkom nisu se ograničavale samo na izvoz luksuzne robe. Kritske zanatlije bile su zainteresovane za pojedine vrste sirovina iz Grčke. Na primer, Krićani su iz Lakonije uvozili prvoklasni bazalt koji su zatim obrađivali u knososkim kamenorezačkim radionicama. Kritski trgovci nisu trgovali samo svojom robom, već su se bavili i posredničkom trgovinom. Njihovim brodovima verovatno su prenošeni mnogi predmeti iz Egipta i Sirije u Grčku. U trgovini Helade s jugoistočnim Sredozemljem Kiićani su igrali veliku ulogu sanio do XV veka pre n. e. kada su počeli da ih potiskuju Ahajci. Ο postojanju trgovačkih veza Krita sa zemljama zapadnog Sredozeralja postoje svedočanstva za nešto kasniji period već sredinom Π milenijuma pre n. e. Kritski trgovci su verovatno stizali do Španije, bogate srebrom i kalajem. Iskopavanja vršena u Maloj Aziji i Siriji svedoče ο dugotrajnim vezama stanovništva tih zemalja s Egejskim bazenom s Kritom, a kasnije i s Peloponezom. Intenzivni odnosi između Krita i Kipra potvrđuju se velikim brojem kritskih i mikenskih proizvoda koji su nađeni na Kipru. Takođe je vođena trgovina sa Malom Azijom s Trojom, državom Heta i sa drugim oblastima. Najintenzivniji su bili odnosi tokom prve polovine Π milenijuma pre n. e. Veoma su zanimljivi podaci ο vezama Krita sa carstvom Ugarit, koje je postojalo na obali severne Sirije krajem ΙΠ i do sredine Π milenijuma pre n. e. U zemlji Ugarit nađeni su mnogobrojni predmeti izrađeni rukama kritskih raajstora. Uz to analiza dela ugaritskih umetnika iz Π milenijuma pre n. e. jasno govori ο tome da su oni kao uzore uzimali motive kritske umetnosti na zidnom slikarstvu, na posuđu itd. Cak se u sepulkralnoj arhitekturi XVIII-XVII veka pre n. e. primećuju tragovi kritskog uticaja. Tako dubok uticaj kritske kulture ne može se objašnjavati samo trgovačkim vezama. U Siriji, a prema mišljenju nekih i u Egiptu, verovatno su postojala naselja kritskih zanatlija i majstora koja su nikla u periodu najvećeg procvata trgovine Krita. Proizvodi kritskih majstora dopremani su duboko u unutrašnjost zemlje i doprle su čak do srednjeg Eufrata ο čemu svedoči motiv spiralnog ornamenta na zidovima dvorca u Mari. Na samom Kritu nađeni su va24 J

vilonski cilindri epohe cara Hamurabija (XVIII vek pre n. e.). Sve to predstavlja nesumnjiv rezultat dugotrajnih veza Krita sa zemljama prednje Azije. Međutim, u periodu opadanja moći Krita u XVIII veku do prve polovine XVI veka pre n. e. prestaju njegove trgovinske veze sa Sirijom. U spoljnoj politici Krita tokom Π milenijuma pre n. e. mora da je vrlo važnu ulogu imao njegov mocni sused na jugu Egipat. Ekonomske i kulturne veze između ove dve države utvrđene su na osnovu mnogobrojnih izvora: nalazima predmeta egipatskog porekla na Kritu i kritskih proizvoda u Egiptu. Ti uzajamni odnosi bili su naročito značajni počevši od epohe vladavine XII dinastije (oko 2000-1740. godine pre n. e.). Za vreme faraona te dinastije Egipćani su uvozili velike količine kritske robe umetnički izrađeno posuđe stila „kamares" nađeno je u slojevima iz tog doba u Fajumskoj oazi (Srednji Egipat), a za vrijeme Amenemheta ΠΙ (18491801. godine pre n. e.) u Gornjem Egiptu, nedaleko od Luksora, bio je zakopan depo koji se sastojao od skupocenih kritskih predmeta među kojima su se nalazile 1 zlatna i 150 komada srebrnih posuda itd. (depo iz Toda). Jačanje kritske moći sredinom II milenijuma pre n. e. našlo je svoj odraz i u odnosima Krita s Egiptom. Za vreme faraona Tumtosa ΠΙ (15031491. godine pre n. e.) Egipćani su se naročito ponosili svojim mirnim odnosima s kneževima u zemlji Kefti (tako se zvao Krit kod Egipćana). Dolazak izaslanika Krita zabeležen je na freskama koje su ukrašavale grobnicu Rehmira, jednog visokog činovnika za vreme Tutmosa ΙΠ, a sam Tutmos ΙΠ u jednoj pobedničkoj himni ο milosti boga Amona prema njemu kaže: „Kefti i Kipar su u strahu". Kritski kraljevi izgleda nisu bili uvek dobro raspoloženi prema Egiptu i uspostavljanje što mirnijih odnosa smatrano je u Egiptu značajnom pobedom egipatske diplomatije. Treba obratiti pažnju na to da se Tutmos ΙΠ ne usuđuje da govori ο pokomosti zemlje Kefti. On samo kaže da su oni ,,u strahu". Neki buržoaski naučnici na osnovu ovih tekstova po grobnicama tvrde da je početkom XV veka pre n. e. Krit bio politički potčinjen Egiptu. Ali za takvu tvrdnju nisu dovoljni ovi podaci. Upoređenje egipatskih vojnih snaga sa snagama kritske pomorske države čini ovu pretpostavku još manje verovatnom: Egipat nije raspolagao značajnom pomorskom flotom. Dugotrajne ekonomske i političke veze Krita s Egiptom dovele su do uzajamnih kulturnih uticaja. U kritskoj umetnosti pojavio se čitav niz novih načina rada pozajmljenih iz egipatske umetnosti. Kritski uticaj u dolini Nila naročito se jasno ispoljava na nekim umetničkim spomenicima nađenim u nekadašnjoj rezidenciji faraona Ehnatona (1424-1388. godine pre n. e.) koja se nalazila na mestu današnje Tel-Amarne. Svi ti odnosi bili su, besumnje, uslovljeni obostranom ekonomskom zainteresovnošću Krita i Egipta za živu trgovinsku razmenu. Krićani su donosili svoje zanatske proizvode, a u zamenu za njih iz Egipta su uzimali poljoprivredne proizvode i razne vrste sirovina, slonovaču, nojeva pera, jaja itd. Kritski irgovci prevozili su iz Sirije u Egipat libanski kedar i, verovatno, drugu iobu. Krajem XV veka pre n. e. trgovina Krita s Egiptom znatno je opala. Kao zamena za kritske proizvode u Egipat su doprernane velike količine robe iz kopnene Helade, dok se na samora Kritu ta roba ne nalazi. Trgoviiiske veze te epohe izgleda da nisu obuhvatale Krit. Takva je opšta slika kritskih trgovinskih veza u prvoj polovini ΠΙ milenijuma pre n. e. Razvijene veze Krita sa spoljnim svetom i značajna trgovinska razmena doveli su do stvaranja sistema mera za težinu, a kasnije i novčanih jedinica. Najveću jedinicu mere za težinu u kritskom sistemu predstavljao je teg od 29 kilograma. Tegovi su

pravljeni od kamena i bakra i bili su pljosnatog ili piramidalnog oblika. Na površini kamenih tegova često su u reljefima prikazane figure hobotnica čiji se krakovi pružaju celom površinom tega. To je predstavljalo izvesnu meru protiv svakog oštećenja tega koji bi se odmah mogao primetiti. Sitnije jedinice mere rađene su u obliku debljih kamenih diskova sa zaobljenim rubovima ili u vidu minijaturne buradi. Nađen je i teg od bronze u obliku glave bika, koji je bio ispunjen olovom. Težina tegova ukazuje na bliskost kritskog sistema mera za težine egipatskom i mesopotamskom sistemu. Egipatski „laki" talent takođe je bio težak 29 kilograma, a približno ista bila je i težina vavilonskog talenta. Sitna kritska jedinica mere za težinu iznosila je 6-6,5 g i odgovarala je polovini egipatske zlatne jedinice od 13 g. Ostali sitni tegovi od oko 3,5 g potpuno su odgovarali jedinicama vavilonskog sistema. Jednakost mera težine na Kritu, u Egiptu i Vavilonu predstavljala je normalan rezultat intenzivnih trgovinskih veza među tim zemljama. Iskopavanja kritskih gradova pružaju veoma važne podatke za proučavanje istorije klasnog draštva Krita. Proučavanje naselja rninojske epohe zasad se ograničava na iskopavanja većih i srednjih gradova. Ο manjim naseljima za sada je poznato relativno malo. Zanimljivo je napomenuti da su se svi veći kritski gradovi nalazili ne na samoj obali mora već na izvesnoj udaljenosti od obale. Takav položaj gradova bio je uslovljen veoma raširenom pojavom piraterije. Glavni grad Krita u Π milenijumu pre n. e. bio je Knosos. U početku, pre ΧΧΙΧΧ veka pre n. e., stambene zgrade stanovnika Knososa tesno su se naslanjale uz zidove ranog dvorca. Sredinom XVI veka prestonica Minoja ponovno je sagrađena, tako da su kuće najsiromašnijeg stanovništva pomerene ka perifemim delovima Knososa. U centru grada, u neposrednoj blizini dvorca, pa čak i na jednom delu njegovog ranijeg areala, sagrađene su stambene kuće plemića i dvorskih činovnika. Nedavno su u Knososu otkopani mnogi ostaci kuća podignutih tokom prve polovine Π milenijuma pre n. e. Njihovo proučavanje pokazuje da je knososko plemstvo gradilo kuće sa nekoliko spratova, ponekad i sa podrumskim prostorijama. Neke zgrade su imale svetlarnike. Prozori se obično ugrađivani na gornjim spratovima, a na donjim veoma retko. Kuće su bile od krupnog ili sitnog kamena koji je vezan rastvorom gline. Unutrašnji zidovi oblagani su malterom u bojama; nađeni su lepi primerci takvog maltera u crvenoj boji. Kuće siromašnih stanovnika bile su raale, prizemne, jednostavne po konstrukciji i planu. Dragi kritski gradovi Tilis, Gumija, Festos imaju zajedničke crte sa Knososom. I u njima su bogataške stambene kuće građene prema sličnom planu: ulaz kroz svetlosni otvor, u prizemlju sobe za primanje i kućno svetilište, na gomjim spratovima stambene prostorije. Gradske ulice su kaldrmisane kamenom; ulice nižih i viših delova grada često su vezivane stepenicama. Kao u Knososu, tako i u centrima drugih kritskih gradova podizane su visoke zgrade koje su dominirale nad ostalima i u kojima su, verovatno, bile smeštene rezidencije gradskih starešina: uz njih se nalazila platforma pravougaone osnove do koje se išlo stepeništem. Postojala su i manja naselja koja su bila naročito mnogobrojna u XVI i XV veku. Sredinom Π milenijumaj>re n. e. sanitarne prilike u kritskim gradovima bile su vrlo dobre. Sistem odvodnih kanala obezbeđivao je čistoću gradova. Voda iz rezervoara, bunara ili izvora dovođena je direktno u stanove kroz zemljane cevi. Vanredan sporaenik kritske kulture predstavlja dvorac u Knososu koji su Grci zvali „Lavirint". Generalni plan kritskih dvoraca veoma-podseca na hetske dvorce Bogazkeje koji spadaju u prvu polovinu Π milenijuma pre n. e. Dvorci hetskih kraljeva kao i kritskih zauzimali su veliku površinu i služili su istoj svrsi: u njima su se, kao i na Kritu,

nalazila skladišta hrane i zanatskih proizvoda, carska riznica i arhive u kojima su čuvane glinene tablice. Knososki dvorac sagrađen je i proširen zahvaljujuci građevinskoj delatnosti Krićana tokom više vekova. Nastanak dvorca datira se otprilike u XXI vek pre n. e. Tokom svoje duge istorije više puta je razaran i obnavljan. Posle razaranja do koga je došlo na prelazu iz XV u XIV vek dvorac više nikad nije obnovljen u potpunosti; bili su nastanjeni samo neki njegovi delovi. Od največeg dela dvorca danas je čitavo samo prizemlje. U vezi s tim treba ukazati na relativnost i konvencionalnost svih vrsta smelih rekonstrukcija arhitekture i zidnog slikarstva knososkog dvorca: oni se ni izdaleka ne bi mogli smatrati tačnim obnavljanjem porušenih spomenika. Knososki dvorac sastojao se od prostorija za svečanosti, stambenih soba, ekonomata i radionica. Planiranje prostorija knososkog dvorca kao i dvoraca otkopanih na Kritu odlikuje se neverovatnom jednostavnošcu uz obilje odeljenja. Na primer: 18 ostava u zapadnom delu knososkog dvorca smešteno je duž jednog hodnika. Tirae je omogućeno da se na jednom mestu čuvaju ogrorane rezerve zanatskih i poljoprivrednih proizvoda. Čitav ogrorani kopleks dvorca zauzimao je teritoriju od blizu 16.000 m2. Centar knososkog dvorca predstavljalo je glavno dvorište; pravouga-

Prestona dvorana u Knososu.

one osnove, ono je zauzimalo skoro polovinu arhitektonskog kompleksa po dužini i trećinu po širini. Tim dvorištem vezivane su u jednu celinu velike i male dvorske prostorije, a istovxemeno za sve njih dvorište je služilo kao svetlarnik. Ista uloga bila je namenjena i drugim dvorištima. U knososkom dvorcu preovlađuje pravougla osnova prostorija, što je inače karakteristično za sve kritske građevinske objekte. U salama kritskih dvoraca naveliko je primenjivan sistem podupirača u obliku stubova koji se sužavaju nadole i na kojima su ležale tavanice i stubišne platforme.

Knososki dvorac imao je dva, a prema mišljenju nekih naučnika čak i tri sprata. U prizemlju su se nalazile radionice i velika skladišta hrane, namenjena za potrošnju, a možda i za prodaju. Ο količini dvorskih rezervi može se zaključiti na osnovu ogromnih zemljanih ćupova (pitosi) koji su u velikom broju pronađeni u dvorskim podrumskim prostorijama, a svojom veličinom premašuju prosečan ljudski rast. Samo u skladištima zapadnog dela dvorca moglo se čuvati oko 78.000 litara masnoće ili vina. Pored skladišta hrane nalazili su se magacini za čuvanje oružja, ratnih kola i kraljevske riznice. Posebno su bile izdvojene prostorije namenjene dvorskoj posluzi i radnicima u dvorskim radionicama, kao i prostorije za vršenje ritualnih obreda.

Palata u Knososu: kraljičin megaron.

Svečane dvorske sale najčešće su se nalazile na gornjim spratovima koji su s donjim bili vezani čitavim sistemom stepeništa. Iz omanje prestone sale u prizemlju išlo se širokim stepeništem u velike sale ο čijoj Ιερού govore fragmenti zidnog slikarstva i keramičkih pločica sa reljefnim ukrasima kojima su oblagani zidovi. Od svih očuvanih prostorija najveća je tzv. sala dvojne sekire, koja se nalazi u istočnom delu dvorca. To je, verovatno, bila velika prestona sala namenjena ceremonijama državnog i religioznog karaktera. Pored sale dvojne sekire verovatno su se nalazile kraljičine odaje, jer je ona imala svoje posebne apartmane salon za prijeme, riznicu itd. U dvorcu je postojala, kao i u svim ostalim vecim kritskim dvorcima, posebna prostorija za kupanje u kojoj se nalazila kada. Za oticanje kišnice i svih nečistoca bio je uređen kanalizacioni sistem. U kade, kupatila i bazene za kupanje voda je sistemom zemljanih vodovodnih cevi dovođena iz izvora koji su se nalazili van palate. U dvorac se ulazilo na više ulaza i kraj svakog su se nalazile prostorije za dvorsku stražu. U doba talasokratije dvorac nije bio zaštićen utvrđenjima. Moć kritskih kraljeva bila je tako velika da im tvrđave i bedemi nisu bili potrebni. Palata u Knososu nalazila se u vrlo lepom predelu. Iz nje se pružao živopisan pogled na reku, okolne voćnjake, polja, njive i vrtove, a u daljini su se videli vrhovi planina Ide i Juktasa.

Nedaleko od glavne, velike paiate otkrivene su još dve građevine koje su spadale u dvorski kompleks i koje su dobile nazive raala palata i kraljevska vila. Te su zgrade bile vezane za veliku palatu vrlo lepim i širokim popločanim ulicama. Glavna sala kraljevske vile, koja je bila podeljena na tri dela, imala je tavanicu na stubovima. Tehnička konstrakcija palate je drukčija nego što je konstrukcija kuća običnih građana. Početkom Π milenijuma dvorski zidovi su građeni od Ιερό otesanih kamenih blokova. Kasnije, u XVI-XV veku, zidovi su pravljeni od lomljenog kamena vezanog glinom i oblagani kamenim pločicama ili malterom. Zidovi na gornjim spratovima rađeni su od ćerpiča. Osim knososke, na ostrvu su pronađene i druge palate: u Festosu, Maliji, HagijaTriadi; prve dve su uglavnom planirane po principu knososke palate. U Vatipetru, 15 km od Knososa, započeti su 1949. g. radovi na otkopavanju još jedne palate koja je, po svemu sudeći, podignuta oko 1600. godine pre n.e. i koja je postojala samo oko sto godina. Otkopavanje ove palate u kojoj je vec otkriven niz prostorija (među njima sala s tragovima stubova, velika ostava sa 16 pitosa, 1953. g. otkriveni su temelji dvorskog svetilišta i dr.) još nije završeno Krit u XIV-XIII Razvitak kritske države pod vlašću kraljeva iz veku pre n.e. mitološke dinastije Minoja (moguća je pretpostavka da je ime Minoj na Kritu bilo tradicionalno poput imena Ramzes u Egiptu ΧΠΙ-ΧΙ veku pre n. e.) bio je oko 1400. g. iznenada prekinut. Uzrok tome ranije je pripisivan katastrofalnom zemljotresu. Međutim, otkopavanjima u Rnososu, Festosu, Hagija-Trijadi, Gurniji, Maliji, Zakrosu i u Mohlosu pokazalo se da su palate i naselja bili porušeni i spaljeni. To svedoči ο nekom neprijateljskom napadu spolja. Pitanje ko je srušio kritsku državu dosad nije razjašnjeno. Pristalice teorije ο usponu Mikene polaze od postavke ο potčmjenosti Krita Mikeni u periodu 14501400. g. pre n.e. i misle da je katastrofa došla kao rezultat ustanka mesnog kritskog stanovništva protiv inostranih mikenskih vlastodržaca. Takvo tumačenje pri postojećem stanju izvora teško bi se moglo prihvatiti kao dovoljno ubedljivo. Nešto je verovatnija druga rekonstrukcija događaja na Kritu prema kojoj su kritsku moć krajem XV veka pre n.e. slomili Ahajci koji su se preselili na Krit sa Peloponeza. Po svemu sudeći, cilj njihovog glavnog udara bili su glavni gradovi Krita. Cela akcija nije se ograničila samo na pljačku materijalnih dobara, već je, verovatno, i deo stanovništva ostrva bio odveden u ropstvo. U mnogim mestima život je potpuno zamro (Palaikastro, Niru-Hani, Plati, Tilis). Nije isključeno da se u mitu ο boravku Argonauta na Kritu u kome se priča kako je Medeja uništila diva koji je branio ostrvo sačuvala uspomena na pohode Ahajaca protiv Krita. Posle razaranja kritskih gradova preživelo stanovništvo je pokušalo da obnovi svoje stanove i postradale zgrade. U XIV veku palata u Knososu je bila delimično raščišćena i nastanjena. Tada se javlja izvesno pomeranje stanovništva ostrva na njegov zapadni deo. Verovatno je u isto doba došlo i do migracije stanovništva sa kontinenta, jer se na nekim mestima javljaju kuće građene u megaronskom tipu kakve su karakteristične za kontinentalnu Grčku Π milenijuma pre n.e. U HagijaTeodori otkrivena je grobnica tipična za kontinent tzv. tolos. Od sredine ΧΠ veka pre n.e. Krit očito gubi svoju samostalnost i ulazi u uticajnu sferu kontinentalne Grčke. U to doba njegovo stanovništvo nije bilo mnogobrojno i može se smatrati da Homerovo kazivanje ο 80 kritskih lađa koje su učestvovale u opsadi Troje predstavlja samo uspomenu na nekadašnju moć Krita. Ahajsku vlast na Kritu svakako su srušili Dorani. U kasnije doba na Kritu je preovladalo dorsko

stanovništvo. Međutim, i u istorijsko doba, prema Herodotovom svedočanstvu, na Kritu su živeli Eteokrićani („iskonski Krićani") koji nisu znali grčki jezik. Kritsko pismo U mnogim kritskim gradovima nađeni su pisani spomenici. Njihovo obilje omogućava da se prati sukcesivni razvoj pismenosti na Kritu. Krićani su već oko ΧΧΠ veka pre n.e. poznavali piktografsko pismo, tj. pojedine pojmove (reči) izražavali su slikama, poput Egipcana koji su to isto činili pomocu hijeroglifa. Razne piktograme (ljudske figure, drvo, strelu, duplu sekiru, alatke itd.) Krićani su urezivali na svojim pečatima ili su ih zaparali na posuđu. Čitali su sleva udesno; ponekad su se služili krstićima radi odvajanja grapa znakova. Oko XVHI veka pre n.e. Krićani su stvorili novo pismo-sistem tzv. linearnog pisma u kojem je svaki znak označavao slog.2 Spomenici prastarog linearnog pisma nisu naročito brojni. To su uglavnom natpisi na pečatima, na raznim predmetima, plombama, itd. Linearno pismo poznato celom Kritu imalo je 137 znakova. Trećina tih znakova potiče iz najstarijeg piktografskog pisma, ostali znaci uvedeni su po prvi put. To ranije slogovno pismo današnja nauka konvencionalno označava slovom „A"· Pitanje jezika kojim su pisani tekstovi linearnog pisma ,,A" zasad se ne može smatrati rešenim. Na samom početku našeg veka u Knososu, a kasnije, prilikom iskopavanja vršenih 1939. i 1952. g., u Pilosu otkrivene su arhive glinenih pločica sa linearnim pismom tipa ,,B" koje su, prema čitanju koje su predložili A. Ventri i D. Cedvik, napisane jednom arhaičkom vrstom grčkog jezika, dosta bliskom dijalektu Homera. Osim kritskih spomenika sa piktografskim i lineamim pismom u Festosu je nađen disk od pečene gline u koji su se s jedne i s druge strane utišnuti slovni znaci. Znaci na tom disku drukčiji su nego znaci već' pomenutih sistema kritskog pisma. Redovi teksta idu spiralno od ivica prema centru. Taj čuveni „festoski disk" nije đo sada dešifrovan. Jedini zaključak do koga su došli naučnici jeste da je to dokument stranog porekla i da je na Krit dospeo iz neke maloazijske oblasti. Pored pisma, Krićani su imali dobro razrađen brojčani sistem. Računanje na'Kritu zasnivalo se na dekadnom sistemu. Kricani ne samo da su poznavali sve četiri aritmetičke radnje (sabiranje, oduzimanje, množenje i delenje) već i razlomke. Brojeve su pisali ovako: jedinice -1, desetice stotine Ο i hiljade X; razlomke su označavali znakom L. Važno je pomenuti da su se pri označavanju brojeva Krićani uvek pridržavali strogog reda u rasporedu znakova. Na primer, broj 7 pisali su ovako a nikadj'|'|!|, 5 samo 'j' j' itd. Isto tako i desetice su označavali prema određenoj šemi, na primer, 40 ==, 70 itd. Umetnost

Epoha postanka i procvata kritske države praćena je izuzetnim napretkom iimetnosti, koja se pokazuje u mnogobrojnim delima građevinarstva i dekorativne umetnosti. Kritska umetnost bila je samosvojna i originalna; ona se razlikovala od umetnosti drugih naroda starog sveta. Krićani nisu gradili velike hramove i piramide, kao što su to činili Egipćani. Glavne tvorevine njihovog neimarstva bile su palate i stambene kuće, što potvrđuje da je celokupna kritska kutura imala više svetovnr karakter. Krićani nisu podizali kolosalne statue mnogobrojnih bogova i vladara

2 Pitanje karaktera kritskog piktografskog ili hijeroglifskog pisma još nije konačno rešeno. Neki naučnici misle da je hijeroglifsko pismo na Kritu u stvari slogovno pismo, a da li- nearno pismo predstavlja kasniji kurzivni oblik tog slogovnog pisma.

podignutih na stepen božanstva. Njihova likovna umetnost uglavnom je služila ulepšavanju stanova i raznih, često vrlo raskošnih predmeta za kućne potrebe. To je nesumnjivo moralo da se odrazi u najpovoljnijem smislu na ražvoj celokupne umetnosti. Kriiska umetnost u nmogo manjoj meri stavljala se u službu kulta nego što je to bio slučaj, recimo, sa umetnošću Vavilona i Egipta. Kritski umetnik bio je u mnogo manjoj meri zavisan od krutih kanona koji su držali na uzdi emocije njegovog egipatskog kolege; njegova stvaralačka fantazija mogla je da se izrazi sa većom slobodom. On je lakše i neposrednije prenosio svoje utiske ο stvarnosti u kojoj je živeo. U kritskoj kulturi uopšte se ne opaža onakav uticaj svešteničke kaste kakav je bio u Egiptu. Umetnici prve polovine Π milenijuma pre n.e. stvarali su ne samo lepe dekorativne uzore već i predstave scena iz domaćeg života i religioznih eeremonija koje su se odlikovale svojora realnošću, oštrinom zapažanja i za to doba izvanrednom tehiiičkora virtiidžnofču. U kritskoj umetnosti XVI-XV veka, tj. u poslednjim vekovima kritske države, mogu se zapaziti izvesne crte koje se izgleda javljaju kao odraz daleko odmaklog raslojavanja kritskog društva. Tu imamo u vidu pojavu naročite tzv. dvorske kulture. Njenu karakteristku predstavlja prefinjena stilizacija, prenošenje ornamentainih rnanira u obradu žive prirode. U doba procvata svoje umetnosti Kricani su veliku pažnju poklanjali izradi zidova. U XIX-XVIil veku dvorski zidovi i zidovi u kućama bogatih Krićana ukrašavani su fajans pločicama sa reljefnim predstavama i bojenim reljefima u štukaturi. Kao primer ovog posljednjeg može poslužiti poznati reljef „kraljsveštenik" iz Knososa. On predstavlja vitkog raladića tankog struka i lepo razvijene muskulature, koji nosi ukrašenu pregaču, a na glavi ima neku vrstu ukrasne kape s perjanicom živih boja čije se peniške spuštaju niz leđa. Q4_XVII veka pre n.e. zidno slikarstvo potiskuje reljefe. Sižei fresaka, kako ritualriog tako i svetovnog karaktera, veoma su raznoliki. Velika veština kritskih umetnika naročito se ispoljava u prikazivanju žive prirode. Međutim, tokom vremena kod njih je oslabila oštrina zapažanja u posmatranju spoljašnjeg sveta, pojavio se umetnički šablon i prikazi šu dobili apstraktniji dekorativni karakter. Taj prelaz od realnog ka konvencionalnora najvise se oseča u Knososu. Kao obrazac freske epohe „dvorske" umetnosti, tzv. „freske stolica na sklapanje" javljaju se dekoracije ne zidovima u knososkim svetilištiraa. Freske se sastoje od

dva pojasa dekoracija izrađenih u plavim, žutim i cigla-crvenim tonovima. Figure su naslikane prema određenom stilizovanom šablonu: mladići i devojke u parovima sede na stolicama na sklapanje i jedni drugima dodaju posude. Taj čin je verovatno imao ritualno značenje. Deo ove kompozicije predstavlja popularna slika devojke (,,Pa-

rižanka") sa vrlo vešto očešljanom kosom, koja je obučena u haljinu plave i tamno crvene boje s otvorenim okovratnikom. Tokora poslednjeg stoleca pred propast Knososa po zidovima njegovih palata izrađen je veliki broj novih dekoracija koje su vrio često piikazivale igre s bikovima. Kritski umetnici zabeležili su mnogo raznih momenata iz tih igara koje su iziskivale veliku spretnost i smelost. „Dvorski" stil XV veka uglavnom se ispoljio u Knososu. Inače u drugim gradovima Krita u umetnosti prikazivanja života prirode sačuvale su se stare tradicije. Zanimljivo je to što zidno slikarstvo kritskih centara drugostepene važnosti predstavlja samo slike životinja; ljudskih figura u njiraa ne nalazimo. Kao primer za to mogu da posluže poznate freske iz palate u Hagija-Trijadi. Monumentalna skulptura, kako izgleda, nije igrala veću ulogu u kritskoj umetnosti. Veći značaj imala je sitna skulptura. U epohu prevrata kritske države spadaju statuete od fajansa koje predstavljaju boginje sa zmijama u rukama, obučene u raskošne dekoltovane haljine. Od fajansa su takođe pravljene reljefne predstave koje su prikazivale žive scene, na primer, kravu s teletom ili kozu s jaretom. U kritskoj primenjenoj umetnosti naročito mesto pripada dekorisanju keramike. U ΠΙ milenijumu pre n.e. dekoracije na vazama ograničavale su se na bogate geometrijske ornamente, u Π milenijumu ti ornamenti postaju mnogo raznovrsniji. Oni se izvode krivim i talasastim linijama, sočnim i raznobojnim motivima (spirale, lišće, rozete, itd.); sa ovakvim omamentima često su se preplitali motivi iz biljnog i životinjskog carstva, prvenstveno morske životinje (hobotnice, alge, ribe). Keramičko slikarstvo perioda razvijeBoginja sa zmijama. XVIII-XVI vek. Fajans. Knosos. nog „dvorskog" stila nosi

tragove prefinjene stilizacije. Oko 1600-1400. g. pre n.e. na Kritu se upadljivo razvija umetničko rezbarstvo u kamenu ο čemu svedoče mnogobrojni pečati, a takođe i kameno posuđe s reljefnim predstavama scena iz seoskog života, lova, dvorskog života, itd. Iako se porodični život plemstva veoma razlikovao od života prostog naroda, može se pomišljati da su kritski majstori u svim svojim radovima sledili narodne tradicije kritske umetnosti. Rezultat toga bio je visok stepen razvoja kritskih umetničkih zanata. Posle propasti kritske države i znatnog dela njenog stanovništva umetničke forme izgrađene tokom prethodnih vekova deliniično su nastale odmah, a delimično su se postepeno menjale i gubile svoj prvobitni sadržaj. Religiozna shvatanja Krićana tokom ovog perioda doživljavala su znatne promene. U ΠΙ milenijumu pre n.e. religiozne predstave stanovnika Krita još su bile veoma primitivne. Totemizam (obožavanje životinja i bilja) i kult ženskog božanstva koji je poticao od kulta rodovskih starešina ženskog pola iz prethodne epohe' materijarhata predstavljali su osnovu njihove religije. I tokom Π milenijuma pre n.e. kult ženskog božanstva Krićana ostao je na prvom mestu. Velika boginja (dok ne budu konačno pročitani kritski pisani spomenici, njeno ime ostace nepoznato) uživala je poštovanje Krićana javljajući se u raznim oblicima. Najčešće je to bila boginja prirode kojoj su bila posvećena mnogobrojna svetilišta u planinskim pećinama (na planinama Juktas, Ida i drugim). Neke pećine (na primer, pećina Psihto) služile su kao mesta verskih obreda tokom čitavog ΙΠ, Π i I milenijuma pre n.e. Sveta stabla ili pojedine grane predstavljale su atribute boginje. Izgleda da su se u selima mnoga mesta za verske obrede sastojala od žrtvenika i grupe svetih stabala. U spomenicima kritske umetnosti sačuvani su prikazi zalivanja i sađenja tih stabala. Za kult boginje prirode vezane su ptice, najčešće golubovi. Adoracija te boginje izražavala se ritualnim plesovima i pevanjem sa plesom, što je sve imalo orgijastički karakter. U dvorskim i domaćim svetilištima često se susreću predstave ženskog božanstva čiji su glavni atribut bile zmije. Slobodno se može izraziti pretpostavka da je kult te boginje (tzv. boginje zmija) u poslednjem veku postojanja kritske države bio naročito raširen u krugovima kritskog plemstva. Vrlo lepe minijaturne figure boginje zmija od fajansa ili slonovače sa zlatnim ukrasinia, koje su nađene u palatama veoma se razlikuju od grubih zvonolikih figura izrađenih od gline u vidu minijatura koje se nalaze u svetilištima sirotinjskih kuća. Velika boginje poštovana je kao gospodarica zveri. Ona je često prikazivana u vidu vitke i lepo odevene žene razgolićenih gmdi. Kraj njenih nogu nalazila su se dva lava sa pogledom uperenim u svoju gospodaricu. Na knososkim gemama ona nastupa kao boginja lova koja ubija vepra i tako predstavlja neki prvobitan lik grčke Artemide. Velika boginja koja je poštovana kao boginja prirode i zemlje izgleda da je bila i boginja podzemnog sveta. Pored nje u kritskom panteonu postojalo je i rauško božanstvo koje je takođe poštovano kao oličenje prirodnih sila. Prika/.e labrisa (sekire sa dve oštrice) simbola tog boga nebesa, boga gromovnika nalazimo na Kritu veoma često. Njih susrećemo u dekoracijama na posuđu, urezivali su ih i na stubovima palata. U kucama i palataraa na Kritu nađeni su mnogobrojni labrisi od metala i kamena. Čak su i uz pokojnika u grob stavljani labrisi. Izgleda da je sredinorn Π milenijuma pre n.e. na Kritu izvestan značaj dobilo i obožavanje božanstva u obliku čoveka-bika. Kasnije su ga Grci nazvali Minotaurom. Verovatno je da pojavom pluga u zemljoradnji drevni totemni kult poprima nov Religija Krićana

značaj i vezuje se za muško božanstvo. U kult boga-bika ulazile su igre s bikovima čiji su prikazi u kritskoj umetnosti takođe veoma česti. Manje značajna, dmgostepena božanstva Kricani su poštovali kao pokrovitelje raznih grana zanatske proizvodnje. B. L. Bogajevski je pokazao kako se verske predstave kritskih grnčara vezuju sa njihovom profesijom: niču kultovi posebnili bogova, pokrovitelja grnčarskog zanata. Kod Krićana božanstvo uvek nastupa kao antropomorfno biće; na Kritu se skoro nikako ne nalaze polubogovi, poluživotinje, kao što je to slučaj u Egiptu ili u Prednjoj Aziji. Zooraorfni su na Kritu samo demoni koji u poređenju s bogovima imaju niži rang i kojima pripada drugostepena uloga u kritskoj religiji II milenijuma pre n.e. Predstave Krićana ο zagrobnom svetu bile su vezane za ideju ο zagrobnom životu. Pokojnike su snabdevali oružjem, posuđem i podizali su sepulkralna zdanja. Radi sticanja milosti bogova klali su stoku bikove i koze; pored pokojnika stavljali su male figure bikova. Pogrebni ritual Krićana veoma iscrpno je prikazan na zemljanom sarkofagu iz Hagija-Trijade koji potiče iz XIV Πι ΧΙΠ veka pre n.e. Scene koje su na njemu prikazane predstavljaju sahranu, prinošenje žrtava i obavljanje libacije u slavu bogova, ispraćaj pokojnika u grob. Taj spomenik kao i arhitektura nekih grobnica na Kritu (grob sveštenika-kralja u Kamou, kraljevska grobnica u Isopati) ukazuju na izvesnu sličnost posmitnog kulta kod Krićana i Egipćana. Religiozne ceremonije Krićana, sudeci po sačuvanim prikazima, odlikovale su se velikom raznolikošću. Može se pretpostaviti da su se sastojale od plesova, pevanja prigodnih pesama, svečanih povorki, sličnih povorci sakupljača maslina koju predstavlja vaza od steatita iz HagijaTrijade, prinošenja žrtava u javnim i privatnim svetilištima. Sudeći po natpisima iz Knososa, za vreme nekih praznika žrtvovalo se po nekoliko desetina životinja. U religioznim obredima Krićana karakteristična je vodeća uloga žena koje su bile glavni izvođači svih obreda; slike muškaraca retko se javljaju u scenama kulta, i to samo u veoma kasno doba. Već smo govorili ο odsustvu monumentalnih hramova na Kritu. Jedino je u Gurniji otkopan jedan omanji hram. Kritska svetilišta obično su se nalazila u malim prostorijama sračunatim na obavljanje obreda jednog ili dva lica. U Knososu pored skladišta, radionica i stambenih prostorija, niz soba bio je namenjen ritualnim obredima. U kućama stanovništva iz srednjeg sloja, sudeci po iskopinama, bilo je domaćih svetilišta u kojima su se nalazile male figure boginje, mali žrtvenici, sveto posuđe, sakralni rogovi, labrisi itd. Miriojsku religiju obeležava izvesna sličnost s religijom Heta, Mesopotamije i Egipta, što se tumači kako sličnošću razvoja tih naroda, tako i kulturnim vezama koje su odavno postojale među njima. ***

Kritska kultura i religiozne predstave nesumnjivo su delovale na kulturu kasnijih stanovnika Grčke. Sećanja na epohu procvata Krita našla su odraz u mnogim grčkim mitovima, u Homerovim epovima i u grčkoj istorijskoj tradiciji. U kulturi Grka I milenijuma pre n.e. nalazimo niz elemenata nasleđenih iz bogate minojske civilizacije. Na samom Kritu sve do zimskog perioda poštovane su pećine koje su služile kao kultna mesta minojskih božanstava. U religiji Helena bili su u upotrebi sakralni predmeti koji su imali značaj i u kritskim kultovima prethodnog doba, na primer, sakralni rogovi, sekire. Takođe se

opaža sličnost između minojskih zemljoradničkih obreda i eleusinskih misterija u Atici tokom klasične epohe. Veza između helenskih i minojskih kultova odrazila se u nizu legendi i mitova u kojima se priča da se na Kritu rodio Zevs (Diktejska pećina) i da je na Kritu i umro (pećina Jukta); na istom ostrvu proveli su svoje detinjstvo Apolon, Dionis, Herakle. ~ —-——— Međutim, ove pojave izvesnog nasleđa ne daju osnove za to da grčku mitologiju izvodimo isključivo iz kritskih izvora. Takođe se ne sme preuveličavati rasprostranjenost kritskih religioznih shvatanja, kao što je to činio A. Evans koji je svetilište u Niru-Hani smatrao religioznim centrom odakle su kultovi minojskih božanstava prodirali u udaljene krajeve Mediterana sve do Španije. Mnogi elementi sličnosti mogu se objasniti ne samo čuvanjem minojskih tradicija nego i sličnošću predstava ο prirodnim silama i njihovom delovanju na život čoveka u kritskom i ranogrčkom društvu. 4. TROJA U ΠΙ i Π milenijumu pre n.e. važno žarište kulture predstavljala je Troja. Grad Troja nalazio se na severozapadnoj obali Male Azije, 25-30 kilometara daleko od tračkog Bosfora. Breg (današnji Hisarlik) na kome se nalazila Troja (Πϊοη) dominirao je ravnicom oko reke Skamander koja je opkoljena planinama s juga i istoka. Istorija Troje tesno je povezana sa istoiijom susednih maloazijskih naroda. Približno u ΧΠ veku pre n.e. veoma napredno naselje Trojanaca bilo je razoreno; grcka tradicija pripisivala je njegovo razaranje Ahajcima: basileusi Mikene i drugih grčkih centara tog doba fingiraju u starogrčkim predanjima ο trojanskom pohodu kao starešine vojske koja je opsedala Troju. Podaci ο tom događaju sačuvani su u homerskim epovima „Ilijadi" i „Odiseji". Sredinom XIX veka predstavnici tzv. kritičkog pravca u izučavanju homerskih epova izražavali su sumnju čak i u sarno postojanje Troje. Tek arheološka iskopavanja arheologa-diletanta Henriha Šlimana izvršena u Troji dokazala su njeno postojanje. Koristeci se podacima horaerskih epova, Šlirnan je otpočeo iskopavanje brda Hisarlika i tako je otkrio mesto gde se nalazila Troja. Istina, Šliman se prevario u određivanju sloja korae pripada homerska Troja, jer je kopao ne pridržavajući se osnovnih zahteva arheološke metode. Zbog toga je predmete iz ranijih epoha svrstao u doba ο kojem se govori u Homerovim epovima, pa je tako pomešan materijal naselja iz raznog doba, a zidine homerske Troje bile su čak zbrisane. Kasnijim iskopavanjem utvrđeno je prisustvo rnnogih slojeva grada, najmanje njih devet, koji se odnose na period počevši od ΠΙ milenijuma pre n.e. pa sve do prvih vekova naše ere. Najstarije naselje Najstarije naselje na brdu Hisarliku datira od na mestu Troje početka ΙΠ milenijuma pre n.e. Njegovi stanovnici još su se nalazili u stadijumu rodovskog uređenja. Bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom čemu je naročito doprinosila plodnost okolnih teritorija. Omđa za rad pravili su od kamena i dobro su ih glačali. Za upotrebu bakra mogu se samo izražavati pretpostavke. Oko 2800. g. pre n.e. tu se javlja posuđe koje je dopremano sa Kikladskih ostrva. U dnigoj polovini ΠΙ milenijuma na raševinama tog prvog naselja koje je, kako izgleda, stradalo od požara, niklo je novo, bogatije naselje zaštićeno jakim zidovima Troja Π. Staiiovnici ovog grada služili su se bronzom i plemenitim metalinia srebrom i zlatom. To je bila epoha raspada poretka prvobitne zajednice. Bogatstva plemića dostigla su značajne razraere. Kao dokaz za to može poslužiti čuveni depo nađen u Troji koji je Sliman neopravdano nazvao Prijamovim blagom. To blago se sastoji od livenog srebra, bakarnog, srebrnog i zlatnog posuđa, bronzanog i

karaenog oružja, od vanredno finog zlatnog nakita (dijademe, narukvice, minđuše, itd.), zdela itd. Broj sitnih predmeta od zlata preraašio je osam hiljada. Naročito padaju u oči velike uglačane sekire od jaspisa i nefrita, koje su vrlo lepog oblika i imaju neobično fine ukrase.

Zlatna dijadema iz depoa. Troja.

I u drugim depoima ove epohe ima ninogo predmeta od zlata, srebra i bronze koji predstavljaju proizvode visoke umetničke vrednpsti. Obilje ovih nalaza svedoči ο tome da su zanati vezani za obradu metala već bili izdvojeni kao samostalna proizvodna grana. Brzi razvoj metalurgije postignut je zahvaljujući bogatstvu ruda kojima je obilovala Mala Azija (od najstarijih vremena tamo se dobijao bakar, olovo, srebro i zlato). Razvijena proizvodnja stvarala je uslove za živu razmenu. Sudeći prema postojećim podacima, trgovalo se ne samo s najbližim susedima, vec i sa stanovništvom istočnog dela Egejskog bazena. Pojedinačni nalazi trojanskih predmeta na Kipru i u Egiptu dozvoljavaju pretpostavku da su vec u to doba postojale veze između Troje i ovih zemalja. Iskopavanja posljednjih decenija u Trakiji, Makedoniji i kontinentalnoj Grčkoj (u Argolidi) pokazuju da su veze stanovništva Troade sa tim oblastima bile već prilično intenzivne. Veze nisu bile samo trgovinske već i kulturne sličnost se ogleda i u keramicf i u nekim ritualnim obredima (na priraer, u pogrebnim). Materijali koji se odnose na spoljašnje veze Troje u dmgoj polovini III milenijuma pre n.e. najodlučnije pobijaju teoriju E. Majera ο tome da je krajem ΙΠ milenijuma Troja predstavljala centar jedinstvene „bronzane kulture" rasprostranjene na teritoriji cele Male Azije. Može biti reči samo ο bliskim i srodnim kulturama plemena koja su bila tu nastanjena i koja su se nalazila na sličnim stupnjevima društvenog razvoja. Brojni depoi nađeni u Troji takođe svedoče ο opasnostima kojima je Troja bila izložena u drugoj polovini ΙΠ milenijuma. Imovinsko raslojavanje i koncentracija bogatstava predstavljali su glavni uzrok izbijanja žestokih ratova među plemenima. Za narode koji se nalaze u stadijumu raspadanja rodovskih uređenja sticanje bogatstva, kako kaže Engels, već predstavlja jedan od najvažnijih životnih ciljeva. Pljačkanje tuđeg bogatstva njima izgleda lakše i časnije od napornog rada. U to doba Troja je bila opasana debelim bedemima koji su bili visoki i do 3 metra i imali nekoliko kula i kapija. Cela ta tvrđava čije je prostranstvo bilo relativno malo,

(od 175 do 190 metara u prečniku) predstavljala je, kako izgleda, rezidenciju basileusa i raesnih plemića. Kako potvrđuju iskopavanja, najvrednije stvari čuvane su upravo u tom, vrlo dobro zaštićenom i utvrđenom delu Troade. Naselje koje smo ovde opisali stradalo je i nestalo u plamenu požara koji je izbio krajem ΠΙ milenijuma pre n.e. Interesantno je napomenuti da se vreme propasti tog bogatog centra poklapa sa vremenom jačanja moći Heta koji su živeli u centralnom delu Male Azije. U razdoblju između XXI i XVIII veka pre n.e. na ruševinama tvrđave smenila su se tri naselja koja su nicala jedno iza drugog i koja su, kako izgleda, razarana od strane neprijatelja. Najstarije među njima (Troja ΠΙ) imalo je jake bedeme čija je širina dostizala 12 metara. Četvrto naselje propalo je u požaru. Kultura stanovnika tih naselja bila je slabija od kulture stanovnika Troje Π. Međutim, ekonomske veze sa susedima, posebno sa stanovnicima ostrva u Egejskom moru, postepeno su se i dalje razvijale. „Homerska" Od XVDI veka opaža se nov napredak Troje. U Troja to doba na brdu niče naselje koje je bilo mnogo veće od svih prethodnih (Troja VI). Ovo naselje je postojalo sve do sredine XIV veka kad je razoreno zemljotresom. Ponovo obnovljeno naselje (Troja Vn A) bilo je nešto siromašnije. Kultura oba ova naselja skoro je ista. Stanovnici Troje VII Α koristili su odbranibena utvrđenja i druge građevine iz prethodne epohe. Može se pretpostaviti da su oba ova naselja predstavljala onu staru Troju koja zauzima tako istaknuto mesto u grčkim predanjima. Razvitak proizvodnih snaga i porast ekonomskih rezervi omogućili su Trojancima podizanje moćne tvrđave kojom su opasali svoj grad otprilike u XVH veku pre n.e. Neophodnost podizanja takvih visokih bedema s kulama, kako izgleda, bila je izazvana neprekidnim ratovima. Prilikom podizanja bedema gradska teritorija je bila proširena izgradnjom veštačkih terasa podignutih oko brda. Vrlo lepa izgradnja bedema i stambenih zgrada od klesanog kamena, obilje zanatskih proizvoda od metala, gline itd. sve to svedoči ο visokom razvoju privrede trojanskog društva sredinom Π milenijuma pre n.e. Spomenici materijalne kulture govore ο znatnom imovinskom raslojavanju stanovništva Troje u ovo doba. Oni se potpuno slažu sa slikom trojanskog društva koju daje „Ilijada": narodom koji je još živeo u zajednicama upravljali su basileusi vlasnici ogromnih stada stoke. Ropstvo je imalo patrijarhalan karakter i predstavljalo je dopunski izvor bogatstva basileusa u šta je spadalo razno skupoceno posuđe, oružje, drago kamenje, itd. Stanovništvo Troje ΧνΠ-ΧΠ veka pre n.e. održavalo je veoma žive veze s narodima egejskog sveta. U sloju koji arheolozi nazivaju Troja VI nađeni su predmeti sa Peloponeza i sa ostrva Egejskog mora. Posuđe kakvim su se služili Trojanci, tzv. minojsko, često se nalazilo u oblastima kojima se prostirala mikenska kultura. Veze Troje sa severom Balkanskog poluostrva dopirale su veoma daleko. Borodinski depo nađen u Moldaviji sadržavao je trojanske proizvode iz epohe šestog grada. Pored tog kompleksa, na jugu nekadašnjeg SSSR-a nađeno je nekoliko artefakata koji potiču iz Troje VI. Zemljotres koji datira iz sredine XTV veka pre n.e. razorio je Troju VI i, kako izgleda, zadao ogromne gubitke njenom stanovništvu. Stanovništvo obnovljenog grada (Troja VIIA) moralo je da vodi računa ο snazi hetske države. Možda su trojanske vojskovođe priznavale vrhovnu vlast hetskog cara (Trojanci su učestvovali u pohodu Heta protiv Egipta koji se završio porazom Egipćana kod Kadeša u Siriji

1288. g. pre n.e.). Krajem ΧΠΙ ili početkom ΧΠ veka pre n.e. Troja je izgorela. Do požara i razaranja izgleda da je došlo usled nekog neprijateljskog napada kojima je inače obilovala istorija ovog grada. Kako je već ranije rečeno, antička tradicija ovo razaranje pripisuje Ahajcima. Da li su to zaista bili Ahajci ili neki drugi neprijatelji, teško se može utvrditi pri današnjem stanju izvora. Može se pretpostaviti da su izvor grčkih predanja ο ratovima Trojanaca sa Ahajcima stvarni događaji. Pohod Peleja protiv trojanskog kralja Laomedonta i posle toga rat između sinova oba ova vladara Ahila i Prijama mogli su da posluže kao uspomena na višekratne napade Ahajaca protiv trojanskog kraljevstva. U naše vreme pojavila su se nova svedočanstva ο prodiranju Ahajaca na obale Male Azije koje je počelo od XV veka pre n.e. Anadolsko naselje na mestu kasnijeg Mileta pokazuje tragove mikenske kulture. Po svoj prilici Ahajci su nastojali da nasele i druga mesta na obalama Male Azije. Hetski dokumenti govore ο napadu Ahajaca na Kariju, ο njihovom pustošenju Kipra u drugoj polovini Χ3Π veka pre n.e. Možda je Troja bila razorena od strane Ahajaca za vreme njihovih pohoda na severozapadne obale Male Azije. U periodu ΧΙ-Χ veka pre n.e. Troadu je zapljusnuo nov talas doseljenika iz Trakije; ο tome svedoče predmeti tračkog porekla nađeiii na teritoriji tadašnje Troje. Ο preseljavanju Misijaca s Balkanskog poluostrva u Malu Aziju jasno govore geografski nazivi (Misija u Maloj Aziji i Mezija na Balkanu). Sećanje na te seobe tračkih plemena sačuvao je Herodot (VII, 20), iako su prema njegovoj verziji Misijci i Teukri iz Male Azije prešli Bosfor trački i pokorili Tračane. 5. MIKENA Jedan od najvećih centara visoke kuiture koja se rasprostirala teritorijom kontinentalne Grčke u razdoblju ΧνΠ-ΧΠΙ veka pre n.e. bila je Mikena. Grčko predanje govori ο bogatstvu i moći Mikene. Homer je zove „zlatoobilnom". Mikena se nalazila na Peloponezu, u Argolidi. Nije slučajno to što se ta oblast u „Ilijadi" naziva „vrlo suvi Argos". Planinski krš oko te oblasti na nekoliko mesta preseca brežuljkastu ravnicu koja se danas smatra najbezvodnijom i najneplodnijom oblašću na Peloponezu koji je inače siromašan vodom. Glavna reka te oblasti Inah čiji se izvor nalazi u planinama koje seku Argolidu sa zapada na istok hraiii se uglavnom kišama koje padaju po planinama; leti obično sasvim presuši. Drage reke ovog kraja još su siromašnije vodom. U takvim okolnostima u Argolidi, ako se ne uzmu u obzir pojedini predeli relativno plodne zemlje koji su rastureni po zemlji, samo je u jednoj oblasti moguća nešto uspešnija zemljoradnja. To je ravnica u jugoistočnom delu zemlje koja se prostire do obala Argolidskog zaliva koji se duboko useca u Peloponez. Τμ su se nalazili najstariji gradovi Argolide: Argos, Tirint i Mikena udaljena od morske obale 18 km. Zemljište na kome se prostirao grad nalazilo se na bregu (278 m nadmorske visine) koji se smestio između dva brda. Sa dve strane breg je bio okružen dubokim jarugama koje su se zatvarale oštrim stenama. U jednoj od tih jaruga nalazio se izvor iz koga su se stari stanovnici grada snabdevali vodom. U vojno-strateškom pogledu položaj Mikene bio je izuzetno povoljan, jer je breg sa gradom na svom vrhu dominirao čitavim okolnim područjem, a pored toga bio je odlično zaštićen od neprijateljskih napada samom prirodom terena. Položaj Mikene bio je veoma povoljan još i zato što su upravo tu prolazili putevi koji su južnu obalu Argolide vezivali sa njenim severnim delom i sa Istmom.

I pre otkopavanja Mikene ovde su se rtalazili tragovi starog grada kojl su se očuvali na površini zemlje. Još od starina Ijudi su se čudili „kiklopskoj" monumentalnosti zidina koje su nekad opasivale mikenski akropolj. Na svom mestu stajala su i tzv. Lavlja vrata: dva kolosalna kamena pokrivena odozgo debelom pločom nad kojom je stub koji se pri vrhu malo širi; sa obe strane stuba nalaze se dva lava koji stoje u heraldičnim pozama. Takođe je pre otkopavanja bila poznata zgrada u obliku kupole, tzv. „riznica kralja Atreja". Otkopavanje Mikene prvi je započeo Šliman 1874. god. Kao rezultat tih otkopavanja i kasnijih dugogodišnjih arheoloških istraživanja na grčkom kopnu, prilikom kojib je pronađen niz spomenika iste epohe i istog tipa kome pripadaju i mikenski, cela ta kultura dobila je sasvim određen naziv „mikenska".

Lavlja vrata. Mikena.

Mikenske grobnice

Naselje na mikenskom bregu izgleda da je nastalo početkom Π milenijuma pre n.e.: tu nikad nije nađena keramika iz ranijeg perioda. Teško se može reći šta je predstavljalo to prvobitno naselje i da li je 0110 imalo odbrambene zidove

tokom prvih vekova svog postojanja. Mikenska tvrđava tzv. dvorac i drugi najstariji spomenici mikenskog neimarstva potiču iz vremena koje obeležava prelaz od XV u XIV vek pre n.e. Na zapadnoj padini mikenskog brega, na prostoru kasnijih mikenskih utvrđenja, ali, svakako, iza granica najstarijeg naselja i njegovih zidina, ako ih je uopšte bilo, Šliman je otkrio šest grobnica s kraja XVII prve polovine XVI veka pre n.e., tzv. „krug grobova". To su rake pravouglog oblika usečene u stenu. „Krug grobova" dugo je smatran za najstariji objekat mikenske epohe. Međutim, 1951-1955. godine u Mikeni su na jednom platou opasanom debelim zidom kiklopske gradnje (prečnik kruga je 28 m) nađene i otkopane još 24 grobnice poreklom iz XVH-XVI veka pre n.e. Po svom tipu te su grobnice veoma bliske grobnicama koje je otkrio Šliman. Svaka od njih predstavlja raku pravouglog oblika duboko iskopanu u stenovitom tlu. Odozgo je svaka od tih grobnica bila pokrivena pričvršćenom karaenom pločom, i zatim su bile zasute zemljom. Prilikom svake nove sahrane grobnica je otkopavana, otvarana i odozgo se u nju spuštao pokojnik. Ostaci ranije sahranjenog pokojnika pomerani su u stranu da se napravi mesto za novog pokojnika. Po završenom obredu grobnica je ponovo zasipana. U nadgrobnim nasipima nađene su glatke stele koje su ukrašene spiralnim ornamentima i reljefima i koje se brojem i položajem slažu s brojem i mestom izvršenih sahrana. U nekim od tih grobnica nalazi se samo po jedan kostur, u drugima do četiri. Stele na muškim grobovima na sredini ravnog prostora oivičenog ornamentom nose predstavu samih pokojnika s njihovim oružjem i dvokolicama. Na žalost, te su stele većinom vrlo oštećene, tako da su u stvari sačuvani samo fragmenti. Na jednoj čitavoj steli otkopanoj 1952. g. prikazan je lov na bikove, na drugoj razbijenoj u nekoliko komada u okviru spiralnih ornamenata prikazana je scena dvoboja, sa strana su dva lava koji se propinju na zadnje šape, tj. motiv blizak reljefu sa Lavljih vrata. Inventar većine grobova iz „kruga grobova" odlikuje se relativnom skromnošću. Ali zato se drugi grobovi, po broju skupocenih predmeta nađenih u njima, ne mogu uporediti ni sa jednom grobnicom na teritoriji antičke Grčke. Kao primer može da se pomene jedan od grobova koje je otkrio još Šliman (treći) sa blizu 870 predmeta, vecinom zlatnih, među kojima se nalaze dijademe, lančići, zlatni i srebrni pehari bogato ukrašeni reljefima, debeli raskošno ornamentisani poklopci za škrinje, mačevi i noževi savršene izrade, prstenje, predmeti od slonovače, stakla, fajansa, gorskog kristala, jedna vaza od alabastera, mnogobrojni privesci i zlatne pločice u obliku lišća, cveća, leptirova, sfinga i morskih životinja, dragog kamenja i drugo. U tim nalazima brojno je zastupljena i raznovrsna keramika, često su to posude u kojlma se nalazila hrana za pokojnike što svedoči ο razvijenosti sepulkralnog kulta.

Srebrni riton iz četvrtog groba u „krugu grobnica". Mikena

Po svom stilu i tehnici najveći broj nađenih predmeta veoma je blizak kritskim. Uticaj Krita na mikensku kulturu u ovom slučaju je nesumnjiv. Za mnoge primerke nakita i posude od metala ne može se sa sigurnošcu tvrditi da li su rađeni u Argolidi ili su uvezeni sa Krita, tolika je njihova sličnost s kritskim proizvodima, Takav je, na primer, riton (pehar) ifotP liku glave bika sa zlatnim rogovima, izrađen u najlepšem maniru i u stilu kritskih majstora iz epohe procvata kritske umetnosti. Nema surnnje da su neki od tih predmeta uvezeni. Tu pre svega spadaju predrneti od materijala koga nema u Argolidi: proizvodi od slonovače, drago kamenje doneto sa severa, nojeva jaja i slično. Tu spadaju i predmeti na kojima se nalaze gravirana imena egipatskih faraona Novog Carstva. Među mnogim predmetima koji su po svemu sudeći izrađeni u mikenskim naseljima mesto izrade večinora se može odrediti na osnovu sižea. Za razliku od Krita tu preovlađuju ratni motivi i motivi iz lova koji se nalaze čak i na ženskim ukrasnim predmetima. Takva su, na primer, dva zlatna prstena iz četvrte grobnice koju je otkopao Šliman. Na jedriom je prikazan ratnik koji se bori sa dvojicom

neprijatelja, na drugom je scena iz lova: lovac stoji u bojnim kolima i zateže luk, gađajući jelena. Odelo i oružje prikazano na ovim predmetima nije ni po čemu kritsko, iako je u tehničkom pogledu graviranje izvedeno po maniru najboljih kritskih dela. Još je karakterističnija u tom pogledu scena juriša na tvrđavu predstavljena na srebrnoj vazi iz iste grobnice. Kritu uopšte nisu poznate tvrđave onog tipa kakav je dat na ovoj vazi. Taj siže pre svega mogao bi da bude prikaz pohoda mikenskog kralja na obalu Male Azije, iako je tehnika rada na vazi kritska. U drugim slučajevinm imitacija kritske tehnike i stila raarije je uspela ili predstavlja svesno izbegavanje kritskih uzora. Ο tome svedoče sitni zlatni ukrasi u obliku malih figura životinja koje nisu izrađene u kritskom maniru, i prikazi borbe životinja dati na poklopcima škrinja. Tako se mikenska samobitnost ne povlači pred moćnim prodorom kritske kulture. Ona se ispoljava ne samo isticanjem sižea rata i lova na prvo mesto, već se manifestuje i odsustvom scena iz kulta i dvorskog života koje su toliko omiljene na Kritu. Veoma je originalno oružje koje je obilno zastupljeno u nalazima i ima vrlo lepu izradu sa bogatim ornamentima. Tehnika rada takođe je bliska kritskoj, ali su oblici mikenskih mačeva i noževa drukčiji, a i sami predmeti su veci. Konjići niskog rasta upregnuti u mikenska bojna kola ne liče na konje sa kritskih spomenika kasnijeg doba. Na nekim predmetima lokalnog stila i tehnike naročito se upadljivo ispoljava individualnost rane mikenske kulture. Među ove pre svega spada šest maski sa elementima portreta koje su nađene u muškim grobnicama; lica pokojnika su od zlata i elektruma. Slična maska od elektruma, samo nešto grublje izrade, nađena je u Mikeni 1952. g. prilikom iskopavanja tzv. grobnice ,,G". Ovi nalazi moraju se smatrati jedinstvenim, pošto se ni na Kritu niti uopšte u ma kom mestii egejskog podračja dosad nije našlo ništa slično. Tehnika izrade ovih maski takođe je potpuno samostalna. Istim karakteristikama odlikuju se i velike reljefne predstave naoružanih ratnika na stelama. Poređenje s Kritom ovde je nemoguće, pošto do danas tamo nije otkriven ni jedan monumentalni plastični rad u kamenu. Od lokalnih keramičkih nalaza postoji samo jedna zemljana posuda, rađena u kritskom stilu. Ostalo posuđe predstavlja manje uspelu imitaciju kritskih uzora, ili je to posuđe lokalnog stila čime je jasno potvrđeno da se ovde stara srednjoheladska tradicija oduprla svim stranim uticajima i produžila svoj razvitak. Iz svega rečenog proizlazi da uticaj kritske kulture na Mikenu, iako je on bio vrlo značajan u prvoj polovini XVI veka, nije uništio njenu mesnu samobitnost. Arheološki materijal tako obilno i potpuno zastupljen u inventaru iz „kruga grobova" u celiiii čuva nesumnjivu karakterističnost. Zato se ne možemo složiti s Evansovom pretpostavkom ο osvajanju Argolide od strane kritskih kraljeva i ο punoj prevlasti nad mesnim stanovništvom. Mišljenja protivnika Evansovog shvatanja mnogo su ubedljivija. Oni pretpostavljaju da razaranja kritskih palata u XVI veku, ο kojima govori Evans, kao i depoi u grobnicama „kruga grobova" predstavljaju rezultate uspelih napada mikenskih grupa na slabo zaštićene primorske oblasti Krita. Teško bi se moglo pronaći jedno drugo tumačenje tako velike koncentracije bogatstva u mkama mikenskih kraijeva koji su sahranjeni u grobnicama „kruga grobova". Među zarobljemcima iz tih pohoda mogli su da se nađu ljudi kojima su bile poznate veštine kritskih majstora i koji su kasnije stvorili svoju školu u Mikeni. Ovu pretpostavku potvrđuje i ratnički karakter celokupnog inventara u grobnicama. Veliki teški mačevi, noževi, koplja i drugi brojni primerci oražja, razume se, korišćeni su za života njihovih vlasnika. Svakako, ne može biti slučajna ni njihova sklonost ka ratničkim sižeima u primenjenoj umetnosti. U svojim najezdama mikenske grupe su izgleda dopirale i do obala Male Azije. Na takvu pretpostavku posebno upućuje prikaz opsade jedne tvrđave za koju je jasno da nije kritska; ta scena je predstavljena

na srebrnoj vazi iz četvrte grobnice. Dalje proučavanje mikenskih i kritskih pisanih znakova treba da unese više jasnoće u ovo pitanje. Ratničkim pohodima raože se objasniti samo kvantitativna strana blaga skupljenog na jednom mestu, ali nipošto kvalitativan napredak u razvoju mesne kulture ο kome jasno i nepobitno svedoče raaterijali nađeiii u mikenskim grobnicama „kruga grobova". Karakteristično kombinovanje brojnih i to veoma dobrih imitacija kritskog stila i tehnike sa lokalnim sižeima u likovnoj umetnosti i čuvanje čiste mikenske originalnosti u drugim granama materijalne kulture svedoče ο aktivnoj preradi stranog uticaja. I stvarno, kad nova tehnika i stil ne bi imponovali potrebama i ukusu izvesnog dela mikenskog društva, umetnost kritskih majstora ne bi mogla da naiđe na tako širok odziv u mesnom zanatstvu. Sve to dokazuje da je ondašnje društvo već bilo dostiglo značajan stepen svog razvitka i da je slobodno usvajalo kulturu sa Krita koja je bila na višem nivou. Pod takvim uslovima bilo je omogućeno mirno opštenje Mikenjana sa susedima. Konkretnije rečeno, predmeti s imenima egipatskih faraona, kao i drago kamenje, sigumo nisu dospeli u grobnice samo kao plen stečen borbora. Isto se može reći i za predraete od slonovače koji su se mogli dobiti samo iz Egipta i Sirije, gde je u to doba još bilo slonova. Kao indirektan dokaz za to da'su u Mikeni. postojali uslovi za trgovinske veze mogu da posluže dve privatne kuce bogataša čije je iskopavanje obavljeno

Zlatna posmrtna maska iz Mikene, XVI vek pre n.e.

1950-1952. g. One su dobile imena: „kuća trgovca masnoćom" i „kuća trgovca vinom". Na prvom mestu, što je već samo po sebi značajno, obe ove kuće stajale su izvan mikenskih odbrambenih zidova. U prvoj su uz zidove nađeni pitosi, 30 velikih posuda sa glinenim čepovima i među dragim nalazima 39 pločica sa znacima „lineamog pisma B" (to je prvi slučaj da se pisaiie pločice liađu u jednoj građanskoj kući, a ne u palati). U „kući trgovca vinom" takođe su nađeni veliki pitosi, ljudske visine i blizu 50 velikih što čitavih što razbijenih posuda u kojima se, očigledno, čuvalo vino. Teško bi se moglo pomišljati na to da se tolike rezerve masnoće i vina

čuvaju samo za potrebe stanovnika tih kuca, a ne za trgovinu. Međutim, obe ove kuće potiču iz kasnijeg perioda Χΐν-ΧΙΠ veka pre n. e. Prema tome, mikenske grobnice iz „kruga grobova" zasad ostaju kao jedini spomenici iz 1650-1550. g. pre n.e. koji tako jasno i upadljivo prikazuju početni period u uzajamnim odnosima kontinenta sa Kritom i drugim zemjama. Na njima se potpuno zasnivaju naše predstave ο ranoj mikenskoj kulturi, jer nara ništa nije poznato ο nekim drugim grobnicama iz toga doba iz koga potiče „krug grobova", kao ni ο ma kojim spomenicima građevinarstva, bili oni foitifikacijske ili obične namene. Sledeca gmpa mikenskih spomenika već se odnosi na drugu polovinu XVI veka i na XV vek pre n.e. To su takođe pretežno grobnice, samo drukčije konstrukcije. U njima grobna komora ima pravouglu, ovalnu ili okruglu fomiu i obično je usečena u mekšoj steni, ali je s površinom zemlje več vezana naročitim dugim i uskim hodnikom, tzv. dromosom. Dromos je mnogo olakšavao ponovno iskorišćavanje grobnice. Za spuštanje novog pokojnika bilo je dovoljno da se podigne ili pomeri stena koja je služila kao poklopac kojim se zatvarao dromos, dok se kod grobnica „kruga grobova" prilikom svake ponovljene sahrane morala raskopavati humka i rasturati tavanica da bi se odozgo spustio novi pokojnlk. Novi način sahranjivanja rartvaca očuvan je tokom svih docnijih vekova mikenske kulture, u više-manje neizmenjenom vidu. U stvari, između ranijih i kasnijih grobnih komora razlika je samo u dužini dromosa. U grobnicama iz XVI-XV veka njegova dužina obično ne prelazi 3-4 metra, dok ona kasnije iznosi 14, pa čak i 16 metara. Najstarija među poznatim grobnicama ovog tipa nađena je kod Mikene, a takode i u blizini Argosa. Obe su iz sredine XVI veka tj. vreraenski su bliske „krugu grobova". Većina drugih poznatih grobnih komora na koje se nailazi po celom grčkom kopnu i ostrvima, znatno je mlađa od onih iz „kniga grobova". U slučajevima kad je tle u kome se iskopavala grobna komora bilo isuviše meko, tada su ga oblagali kamenom. To je poslužilo kao uzor za novi tip grobova, tzv. kupolaste grobnice (tolosi) koje su građene uporedo s grobnicama-komorama. Karakteristična osobina ovog tipa grobova nastaje onda kada zid od kamena prelazi u tavanicu kupolasta oblika koja je učvršćena nešto isturenim karnenim blokovima. To sve liči na iskopan temelj obložen karaenom i izrađen u obliku košnice s dodatkom dromosa. Neraa nikakvih posebnih vrata između komora i dromosa i posle svake sahrane otvor u zidu kroz koji je unošen novi pokojnik ponovo je zatvaraii i zazidan kamenjem. Najstarije od ovih grobnica, na primer, dve omanje nedaleko od Mikene i nekoliko analognih grobova u drugirn mestima južne, srednje i severne Grčke, sudeći po pojedinim nalazima, potiču iz vremena bliskog epohi ,Jkmga grobova". Tokom vrernena konstrukcija i estetsko doterivanje kupolastih grobnica stalno se usavršavaju. Zidovi komora ne oblažu se više sitnim komadima neobrađenog krečnjaka, već tesanim kamenim pločama (ponegde čak od farskog mermera). Pojavljuju se i vrata, s naročitim zatvaračima od velikih poprečriih greda koja služe kao veza izraeđu same komore i dromosa, takođe obloženog kamenom. Zidovi i kupolasta tavanica ukrašavaju se reljefima. Osim toga povećava se površina i zapremina celog prostora što u pojedinim grobnicama relativno kasnijeg perioda iznosi 14,5 m u prečniku i 13,4 m u visinu. Konačno je bočna komora grobnica izneta na površinu zemlje i njeni spoljni

zidovi sa soklora i krovom građeni su od velikih kamenih blokova a sve je ukrašavano reljetima. Tako je postepeno rasla i razvijala se nova arhitektonska forma koja se širila po teritoriji čitavog grčkog kopna i ostrva. Kupolaste grobnice, osim Mikene gde ih je dosad otkriveno devet, pronađene su još oko Argosa, u Tirintu, u Vafiju, Pilosu, u Atici blizu Atine, u Tesaliji i u drugim mestima. Inventar svih tih grobnica već je davno opljačkan. Srecaii izuzetak u tom pogledu predstavlja samo kupolasta grobnica u Vafiju na teritoriji Lakonije, blizu nekadašnje Amikle i grobnica u Mideji (Dendra) u centralnom delu Argolide, Grobnica u Vafiju koja spada u XV vek pre n.e. predstavlja grob uglednog mikenskog ratnika. U njoj s"e sačtivao bogat pogrebrii inventar; veliki broj ratnih ukrasa, toaietni pribor, bogato iskićeno oružje i omamentisana posuda, uglavnom namenjena za vino. Od svih tih predmeta posebnu pažnju zaslužuje gvozdeni prsten. To je prvi nalaz gvožda iz kritsko-mikenske epohe.3 Prisustvo prstena, nađenog na prstu kostura pored druga dva prstena od zlata i bronze pokazuje da je gvožđe iek počelo da ulazi u upotrebu i da je cenjeno kao zlato. Od drugih predmeta koji su tii nađeni ističu se zlatni pehari sa reljefima na kojima su predstavljeni blkovi, dvostruki lanac kao nakit za vrat sa 80 ametista i narukvice sastavljene od gema. Skoro svi ovi predmeti, naročito ukrasi i toaletni pribor, izrađeni su u čisto kritskorn stilu i tehnici. Količina omžja u opštem broju nadenih predmeta relativno je riiala, naročito ako se uporedi s inventarom grobnica iz „kruga grobova". Grobnica u Mideji (Dendra) sačuvana je u mnogo lošijem stanju, jer su je, kako izgleda, još u davna vremena posetili pljačkaši. Ipak je na podu nađeno nekoliko sitnijih predmeta. Ispitivanje prostorije ove grobnice omogućilo je da se utvrde tragovi dve jame. Na dnu tih jama nađeni su netaknuti grobovi dve žene i dvojice muškaraca. Inventar tih grobnica takođe se sastoji od ukrasa i skupocenih posuda. Na jednom od zlatnih pehara prikazano je more, na drugim srebrnim lov na jelene i bikove koji skaču. Stilizovane glave pet bikova ukrašavaju i srebrni pehar obložen zlatom koji je stajao pored ženskog skeleta. Među ukrasima nađene su velike geme, četiri prstena od gvožđa, bakra, olova i srebra, zlatan lanac napravljen od 36 rozeta i mnogo sitnijih ukrasnih predmeta od slonovače, bronze, fajansa, stakla, pa čak i ljuske od nojevih jaja. Nađeno je i oružje: četiri mača, noževi i vrhovi od kopalja. Mačevi su znatno manji i lakši od onili iz grobnica „kruga grobova". Taj novi tip oružja mnogo je bliži kritsldm obrascima nego što je bilo oružje iz XVI veka. Svi nađeiii predmeti potiču iz druge polovine, pa čak raožda i s kraja XV veka. Na svim posudama i metalnom nakitu takođe se zapaža jak uticaj kritskog stila i tehnike. Kulturni uticaj Krita odražava se i u likovnoj umetnosti tog doba. Ratnički i lovački sižei tako karakteristični za prvu polovinu XVI veka, sada

3 Nalazi gvozdenih predmeta kasnije se češće javljaju. Između ostalog, 1952. g. su nađeni u Farsalu (Tesalija) u grobnici mikenskog doba gvozdeni zasun i ekseri.

Zlatni pehar sa scenom hvatanja bikova. XV vek pre n.e. Potiče iz Vafija.

Zlatni pehar sa prizorom bikova na paši. XV vek pre n.e. Potiče iz Vafija.

ustupaju raesto scenama religioznih obreda, scenama igara s bikovima, prikazima igre u kolu i drugim dobro poznatim sižeima s kritskih spomenika.

Za razliku od ranomikenskog perioda ove karakteristične osobine umetnosti sada mogu da se zapaze u celoj kontinentalnoj i ostrvskoj Grf

čkoj, sudeći prema onome što pruža postojeći arheološki materijal. Stvara se utisak određenog stilskog jedinstva koji je potpuno razumljiv u uslovima širenja kulturnog uticaja iz centara zajedničkih za celu tu teritoriju. Pojava mnogobrojnih imitacija kritskog posuđa „dvorskog" stila pokazuje da i mikenska keramika nije izbegla uticaj kritske kulture, iako se taj uticaj na njoj oseća u znatno manjoj meri. U oblicima lokalnog posuđa, karakteru njegove izrade i ornamenlike čuva se mesni kolorit. I još više, činjenica da se na Kritu pojavljuju mikenski pehari već svedoči ο obratnom uticaju mikenskog stila na kritsku keramiku. Taj proces ne opaža se samo na keramici. Freske iz Knososa koje potiču iz druge polovine XV veka u mnogo čemu su sličnije freskama iz Mikene i Tirinta, nego freskama iz Festosa i Hagija-Trijade. Isto se može reći i ο knososkom dvorcu čije su prestone prostorije po svom planu i veličini donekle slične palatama kontinentalne Grčke. Što se tiče pisma, ο njemu će biti reči kasnije. Građevinarstvo predstavlja jedino područje koje je potpuno očuvalo mesne karakteristike u doba koje ovde analiziramo. Ni megaron koji među mikenskim građevinama zauzima centralno mesto, ni grobne komore s dromosom, ni kupolaste grobnice nemaju nikakve analogije s Kritom. Ukoliko su se na Kritu u XVI-X1II veku i pojavljivale grobnice takvog tipa, njihovo poređenje s grobnicama Helade jasno pokazuje imitaciju. Preraa tome, čak i u drugoj polovini XVI-XV veka pre n.e. tj. u vreme kulminacije uticaja Krita, njegovi odnosi s kontinentalnom Grčkom imaju u izvesnoj meri karakter obostranog procesa. Kasnije, u vezi s katastrofom koja je prouzrokovala konačnu propast kritskih palata krajem XV veka i propadanje kritske kulture, taj proces slabi. Pa ipak, kritska kultura nastavlja sa svojim uticajem na kontinent. Interesantno je to da se u doba kad je umetnost Krita već bila zašla u period propadanja na kontinentu još dugo čuvaju njene mlađe i zdravije forme, dok konačno tzv. „dvorski" stil poslednje delo kritske kulture (XIV, ΧΙΠ i ΧΠ vek) nije i ovde preovladao u punoj meri. Istina, ovo se odnosi samo na proizvode od metala, slonovače, fajansa, na rezano kamenje i delimično na keramiku. Građevinska uraetnost na balkanskom kopnu razvija se dalje svojim vlastitim putem. U XIV veku izgradnja kupolastih grobnica dostiže svoj najveći procvat. Tzv. Atrejeva grobnica predstavlja monumentalnu građevinu savršene tehnike. Unutrašnje strane njenih zidova i dromosi obloženi su glatkim pločama pravilnog oblika i vrlo lepe izrade. Nadvratnik unutrašnjih vrata pokriven je reljefima i ukrasima od bronze. Ako se uporede ovi i njima slični grobovi XTV-XH[ veka sa njihovim prototipom iz XVI veka koji je sličan, onda postaje jasno kako je ta specifično mikenska arhitektonska forrna doživela velike promene u svom razvoju. Fortifikacijska U XIV i ΧΠΙ vek spadaju i svi spomenici mii dvorska kenske fortifikacijske i dvorske arhitekture koji

arhitektura su nam poznati. Najzammljivije građevine ovog tipa jesu mikenska tvrđava i dvorac. Mikenska tvrđava potiče iz onog doba u kome je sagrađena i kupolasta Atrejeva grobnica koja se inače nalazi nedaleko od nje. Moguće da je taj isti mikenski basileus koji je izgradio za sebe raskošnu grobnicu podigao i grandiozne mikenske bedeme i kule. Debljina tih bedema na nekim mestima iznosi 6 metara, a u njih su uzidani kameni blokovi ogromne veličine. Prvobitna visina bedema ne može se utvrditi, jer je sačuvan samo njihov donji deo, ali se može pretpostaviti da je ona bila sačuvana proporcionalno delovima kiklopskih zidina. Severna kapija tvrđave dobila je naziv Lavlja. Ona predstavlja jedan od najčuvenijih heraldičkih spomenika svih vremena; čisto minojski po svojoj tehnici, on niukoliko nije minojski po svojoj monumentalnosti. Giave oba lava su odlomljene. Izgleda da su oni imali strašan pogled uperen na one koji ulaze u tvrđavu. Ispod lavova i poprečne ploče nalazila se velika dvokrilna kapija. Sačuvani tragovi navode na pretpostavku da su tu u razna vremena postojale najmanje dve vrste brava. Kroz Lavlja vrata put vodi na trg koji je sa svih strana okružen ruševinama pojedinih odvojenih zgrada. To su mikenski dvorac sa svim njegovim ekonomskim i stambenim prostorijama. Do centra tog građevinskog kompleksa vode veoma loše očuvane stepenice koje izlaze na terasu usečenu u steni. Glavnu prostoriju predstavlja sala sa četiri stuba i ognjištem u sredini megaron. Uz nju se nalaze susedne prostorije i dvorište ispod koga su ostali sačuvani uređaji za odvođenje vode. Arheološkim istraživanjima nađen je i vodovod za sprovođenje vode iz izvora koji se nalazio nešto iznad tvrđave. Voda se slivala u dobro skriven tajni bazen pored samih zidova tvrđave. Od bazena je voda išla u unutrašnji deo tvrđave takođe dobro pokrivenim kanalima. Takve mere opreza poduzimane su nesumnjivo za slučaj opsade. Sa unutrašnje strane zidova na nekoliko mesta su očuvani fragmenti fresaka. Tehnika njihove izrade slična je kritskoj, ili, kako je već rečeno, kritske freske tog perioda podsećaju na mikenske. U sižeima fresko slikarstva kao i pre sto pedeset godina preovlađuju mesni motivi. Na njima su na prvom mestu scene iz ratničkog života: ratna uzbuna, logorski život, uprezanje konja u bojna kola, bitka između ratnika u kolima koji jurišaju jedni na druge, napad na grad sa predstavom ratnika koji jurišaju i padaju sa zidina, a sa strane predstava grupe žena koje prate tok bitke i slika višespratnog dvorca sa čijih prozora takođe gledaju žene. Severno od tih građevina nalazi se grupa prostorija sa naročito jakim zidovima. Smatra se da su to bile kasarne, skladišta hrane iii prostorije namenjene nekim drugim ekonomskim potrebama. Nedaleko od njih pruža se severni zid u kome se nalazi druga kapija, po konstrukciji slična pr-

'"

ο

. -jja ϋ C»d χ nje i be2 ikakviH ukrasa. Petnaest ldlometara dalj le ™Lrav^e^ ssasvim blizu mo^e obale>u Tirintu'nalazi se vKao

što se čoveka dva zbog razdela gložiti stanu, mere u rukama držeć', na ortačkoj oračoj zemlji, na maloiri prostom oni za jednak se prepiru deo." („Ilijada", ΧΠ, 421423, prev. Miloš N. Điuič)

Istovremeno se pojavljuju ljudi koji su uspeli da dobiju odjednom više parcela, a s drage strane ljudi koji su lišeni dodeljenih parcela ακληρος). Kad je kraljevska vlast postala nasledna, basileusi su nastojali da parcele koje su im dodeljene temenosi dobiju u privatnu svojinu kako bi njima slobodno raspolagali. Odatle može da se izvede ovaj zaključak: ako u homerskom društvu još nije bila konačno izgrađena institucija privatne svojine na zemlju, onda su u svakom slučaju postojali razni oblici odnosa prema zemlji i neravnopravnost u njenoj raspodeli, a pri kraju tog perioda, izgleda da bi se moglo govoriti ο privatnoj svojini na zemlju. U tom smislu zanimljiv je opis scene koja je izrađena na Ahilovom štitu gde se upoređuju zajednička oranica i temenos. U prvom slučaju: ,,...a mnogo je bilo orača koji okretahu jarme i gonjahu tamo i amo. Kad bi okrenuli vec i na kraj omici stigli, svakom bi čovek pristup'o i u ruke dav'o mu peliar" („Ilijada", XVm, 542-546, prev. Miloš N. Đurić)

U drugom slučaju daje se opis žetve. Žanju najamnici a „među njima ćuteć' na brazdi staj'o je kralj sa žezlom u ruci radosna srca" („Ilijada", ΧνΐΠ, 556-557, prev. MiJoš Ν. Đurić). Slobodni ljudi koji su zbog nepovoljiiih prilika izgubili zemlju i zato bili prisiljeni da traže zaradu na tuđem imanju poznati su u epovima pod nazivima „erit" (εριθος) i ,,tet" (θής). Poslednji termin, koji ima šire značenje, primenjuje se ne samo za najamnika već uopšte na čoveka koji je lišen svoje zemlje. Uslovi piaćanja za rad takvih najamnika vide se iz sledećeg mesta u „Odiseji"; Odisej po povratku kući prerušen u prosjaka razgovora s jednim od Penelopinih prosaca: ,,Bi li nadničit' hteo, ο stranče, da prihvatim tebe na polje vrlo daleko, a dovoljnu daću ti platu, da mi sabiraš trnje i visoko drvece sadiš? Tu bih ti hrane ja za celu godinu dav'o, i još se tebi za raho i obuću za noge star'o." („Odiseja", XVIII, 357-361, prev. Miloš N. Đurić)

Tako vidimo da je na velikim posedima već bio primenjivan najamnički rad. Rad se nagrađivao isplatom u naturi koja se pre svega sastojala od hrane, obuće i odece. Položaj najamnika nije bio lak. Napustivši svoju otadžbinu u potrazi za poslom, on je ostajao bez ičije zaštite, što je poslodavac mogao naveliko da koristi. Evo jednog karakterističriog mesta iz „Ilijade" gde se u sporu između Posejdona i Apolona opisuje samovolja gospodara koji je prisvojio zaradu svog najamnika i zatim ga oterao: „...Jer Div nas na zemlju posla oholom Laomedontu da služimo godinu dana Za platu uglavljenu, a onaj nam je poslove dav'o.

Ali kad plaćanju vreme donesu veselinke Hore, tada celu platu siloviti kralj Laomedont dvojici nama zadrži i s pretnjom nas od sebe pusti, te nam zapreti da će okovat' nam noge i ruke te nas na prodaju potom na daleka ostrva poslat' i još reče nam uši obojici odseću među." (Jlijada", XXI, 443-455; 450-455; prev. Miloš N. Đurić)

7

Stvarni uslovi života i rada stavljali su najamnika u položaj potpuno nezaštićenog čoveka, koji se ponekad rnalo razlikovao od položaja roba. Kao što se vidi iz navedenog primera, gospodar je mogao bez ikakve odgovornosti da okuje čoveka vezujući mu rake i noge i da mu prodajorn u ropstvo zauvek oduzme slobodu. Na jednom mestu u „Odiseji" (TV, 642) priča se kako se robovi i teti zajedno suprotstavljaju slobodnim ljudima. Međutim, tako suprotstavljanje svedoči ne samo ο podređenom položaju teta već i ο odsustvu strogog razgraničenja između robova i slobodnih koje je tako karakteristično za kasniji period. viei LoTi Ropstvo Ropstvo u homerskom periodu bitno se razlikuje od ropstva kasnijeg perioda. U tom smislu veoma su značajni termini koji služe za pnjam"foha 11 ppnvima rnbovi se obično zovu δμώες, često ,,οίκής" (ukućani) i vrio retko „δούλοι" dok se u epohi razvijenog ropstvridnsičnog perioda termin ,,δοΰλοι" upotrebljava najčešće.* Naziv ,,οίκής" nije slučajan, jer u homersko doba robovi su stvarno ulazili u sastav porodice svoga gospodara i zajedno s ostalim članovima porodice učestvovali u zajedničkom privređivanju. Drugim rečima, ropstvo je još imalo patrijarhalni karakter. Istina, takva karakteristika bila bi jednostrana, ako se ne bi uzeo u obzir i potpuno drukčiji odnos prema robovima, kakvi se slučajevi pominju u homerskom epu. U „Odiseji" se, na primer, daje detaljan opis obračuna s robinjama koje su bile okrivljene zbog grehova počinjenih s proscima Penelope: sve su bile obešene ο jedan brodski konopac. Ništa blaže nije bio kažnjen ni čuvar koza Malantej kome „... i nos i uši njemu odseku nemilom među, pa mu izrežu siiagu i bace je sirovu psima. Ruke i noge mu još u gnevu izrežu svome." („Odiseja", ΧΧΠ, 475-477. prev. Miloš N. Đurić)

U „Odiseji" ima još interesantnih mesta u kojima se daje opšta ocena rada robova: ,A sluge, kad gospodar više ne upravlja kućom, izgube volju da ono izvršuju što im je dužnost. Jer širokovidi Dive polovinu uzme vriine čoveku onom koga daii robovanja zadese dani!" („Odiseja", XVII, 320-324, prev. Miloš N. Đurić)

Tu se već oseća sasvim drugi ton koji nema ništa sa patrijarhalnom idilom i koji najavljuje dolazak doba kad ce nemilosrdna eksploatacija rada neslobodnih ljudi postati temelj čitavog sistema antičke privrede. Na taj način podaci koje nalazimo u homerskim epovima ο položaju robova razotkrivaju iste karakteristike dvojnosti, i to dvojnosti prelazne epohe. Horaerski vek mora se u celini smatrati sarno početnom etapom onog

složenog procesa koji u konačnoj liniji uvodi antičku Grčku u razvijeni sistem eksploatacije ropskog rada. Glavni izvor ropstva u vreme Homera nije predstavljala unutrašnja diferencijacija društva, već rat i ratni plen. U tom pogledu veoma je karakterističan vec5 pomenuti termin ,,δμώς" koji potiče od glagola „δαμάζω" što znači „pokoriti" „ukoriti". Šatori Agamemriona, Ahila i drugih ahej*) Pored termina ,,δοΰλος" u klasično doba upotrebljavani su i termini ,,άνδραποδον i οίκεύς". Ο tome se govori u istraživanjima J. A. Lencmana, VDI, 1951, br. 2,47 id.; 1952, br. 2, 38, id.

skih vođa smešteni duž trojanskih zidina bili su prepuni svakojakog plena, a najviše zarobljenica koje su im pale u ruke tokora ratnih operacija. To da se oni neprijatelji koji su ostaii u životu tretiraju kao robovi, izgleda da je smatrano pravilom bez izuzetaka. Andromaha, oplakujući Hektora, tužno nariče: „...pre će se ovaj srušiti grad, jer nesta braniča mu tebe, a ti ga, branjaše, čestite žene spasavaše i ludu decu! One će brzo odavde u prostranim lađaina otić' i ja s njima, a ti ćeš, ο drago mi dete, mene pratiti, onde da radiš nedostojne poslove nekom svirepom gospodaru k'o robinja; il' će te koji za ruku zgrabit' Ahejac i s kule te u jadnu propast baciti, srdit..." („Ilijada", XXIV, 728-736, prev. Miloš N. Đurić)

Prema tome, izgleda da je dobijanje zarobljenika predstavljalo jedan od glavnih ciljeva rata. Zato su i preduzimani naročiti prepadi s mora na stanovnike predela uz obale, kao što je, na primer, bio slučaj s Odisejem kad se on sa svojim saputnicima našao na egipatskoj obali i ,Λΐ' njih obest zavede, i požuda savlada njina, odmah Egipcanima lepa plenjaliu polja, njine vođahu žene i ludu grabljahu decu, * a njih ubijahu." („Odiseja", XIV, 262-265, prev. Miloš N. Đurić)

Pavši u ruke pobednika, rob je postajao njegovo vlasništvo. Roba je vlasnik mogao da pokloni kome hoće, da ga menja za nešto drugo ili da njime nagradi nekog pobednika na igrama. Prema podacima ovih epova eksploatacija robova bila je pre svega vezana za njihovo iskorišćavanje u kućama bogatih ljudi. Na primer, kod Alkinoja: „Tada u dvoru tome pedeset je sluškinja bilo; jedne su sluškiiije mlele na žrvnjima pšenicu žutu, drage na razboju tkale i rukama sukale pređu Sedeć' u redovima k'o lišće..." („Odiseja", VII, 103-106, prev. Miloš N. Đurić)

Toliko je robinja radilo i u Odisejevoj kući. Jedne su ralele žito, druge donosile vodu sa izvora i bile zaposlene na drugim kućnim poslovima. Za vr™e gozbi robovi su služili svoje gospodare i njihove goste. Bilo je uobičajeno da se robinje stavljaju gostu na raspolaganje da mu pomažu pri kupanju posle napornog putovanja i za masiranje njegovog tela raznim mirisnim mastima. Istina, takav posao ni slobodne žene nisu smatrale ponižavajućim. U epovima se na više mesta spominju i šlučajevi kad su ro binje iskorišcavane u svojstvu naložnica. Sinovi takvih robinja mogli su se smatrati slobodnim „... a mene kupljena rodi žena, inoča, al' me k'o zakonsku poštov'o decu" govori sam ο sebi Odisej u izmišljenoj priči („Odiseja", XIV, 202-203, prev. Miloš N. Đuric). Ropski rad primjenjivan je i u zemljoradnji i stočarstvu. U „Odiseji" nalazimo pomena ο pastirima, ο čuvarima svinja i mnogo ređe ο robovima koji su radili u poljima i po vrtovima. U privredi je, ipak, glavna uloga još pripadala slobodnim ljudima. Nastojanje da se utvrdi uloga rada neslobodnih u draštvenoj proizvodnji i da se ustanovi brojno stanje robova u pojedinim domacinstvima nailazi na nepremostive teškoće. U epovima se ο tome ne govori ništa određeno; kad se u njima i naiđe na broj robova, onda je to uvek i bez izuzetka broj 50, uz to on se redovno odnosi na robove koji su radili u samoj kući. I u, Jlijadi", i u „Odiseji" ο robovima se govori relativno

retko. Na osnovu toga možemo pomišljati na to da u homerskoj Grčkoj ropstvo još nije bilo dostiglo viši razvojni stepen. To se potvrđuje i celokupnom organizacijom privrednog života koji ima jasno izražen naturalni karakter. Svako domaćinstvo zadovoljavalo se skoro isključivo sopstvenom radnom snagom ne osecajući potrebu za sistematskom razmenom sa drugim domaćinstvima. U homersko doba rad svakog pojedinog zemljoradnika još nije bio usmeren u pravcu proizvodnje robe, već je imao mnogo skromnije ciljeve omogućiti vlastitu lshranu i ishranu svoje porodice. I u velikim gazdinstvima basileusa koji se koristio radom robova i najamnika rod sa njegovih njiva takođe se prvenstveno upotrebljavao za podmirenje vlastitih potreba, kao i za njegove brojne goste, ukućane, radnike i poslugu. U Homerovo doba radili su svi društveni slojevi, čak i oni najviši, jer se u to doba rad nije smatrao udesom robova i sluga što je bio slučaj kasnije. Ahil i Patroklo su sami spravljali jelo i piće za svoje goste („Ilijada", IX, 205 idd.), iako su u drugim slučajevima taj posao obavljale robinje i robovi. Mlada braća Nausikaje „besmrtnim bozima nalik", isprežu mazge iz njenih kola; pre toga robovi su upregli mazge u njih („Odiseja", VH, 5-6; VI, 71-73). Sama Nausikaja „besmrtnoj boginji nalik" pere rublje zajedno sa svojim robinjama, zatim se s njima kupa i igra lopte. U bogataškim kućama robinje su prele, ali na istom poslu vidimo i suprugu kralja Odiseja, Penelopu. Taj posao dobro poznaje i Hektorova žena Andromaha. Gospodar raskošnog doma Laert radi sa svojim robovima u vrtu i voćnjaku, a Odisej lično drži plug prilikom oranja. Odisej dobro poznaje i druge vrste rada. On sam sebi pravi postelju i pokazuje neobičnu veštinu u pravljenju lađe („Odiseja", V, 243 idd.). Sudelujući u zajedničkim poslovima zajedno sa slobodnim ljudima, rob homerskog doba svakako nije mogao biti biće „razumno samo toliko da može shvatiti ono što je razumno, ali ne toliko da i samo vlada razumom", kao što je kazao Aristotel. Ο takvora odnosu prema robovima, karakterističnim za Aristotelovo doba, u homerskom epu nema ni pomena. Čak i obratno, u liku roba svinjara Eumeja u epu se prikazuje mudar Odisejev savetnik i prijatelj. On uživa neograničeno poverenje svoga gospodara; njemu je poverena stoka i imovina kojom u priličnoj meri samostalno raspolaže. Na priinjer: „Sam ga je (tj. obor) krmcima svinjar sagradio... da ne zna ni gospa ni starac Laerte...!" („Odiseja", XIV, 8-9, prev. Miloš N. Đurić); on gradi kuću i bez dogovora sa svojim gospodarima kupuje roba za sebe. Α kad Eumeju dolazi Odisej kao običan putnik, on se nimalo ne ustručava, i za svog gosta kolje najbolju svinju iz gospodarevog krda i sladi se svinjetinom zajedno sa svojim gostom („Odiseja", XTV, 414 idd). Pri susretu sa svojim gospodarem Eumej ga ljubi u čelo. To isto čine i drugi robovi dočekujući Odiseja na pragu njegove kuće. Uloga razmene Proizvodnja produkata namenjenih isključivo za prodaju u homerskom društvu bila je vrlo slabo razvijena. Istina, u epovima se spominju pojedini sliičajevi razmene, na primer, priča se ο tome kako su se za zarobljenike razmenom dobijali volovi, oružje ili vino. Za razmenu se obično upotrebljavao ratni plen. Pod tim uslovima prirodno je što je razmena imia epizodan karakter, U vezi s tim vrlo je karakteristično što u homerskom društvu nema novca kao sredstva stalne razmene. Spoljna trgovina je takođe bila još vrlo slabo razvijena. To je potvrđeno i podacima iz arheoloških istraživanja na osnovu kojih se može konstatovati skoro potpuno odsustvo uvoznih predmeta na teritoriji Grčke sve do Vm veka pre n.e. Ako su se neki predmeti i uvozili, to su uglavnojn bili luksuzni predmeti namenjeni potrebama uskog kruga plemstva. U „Odiseji" se na jednom mestu opisuje dolazak prekomorskih trgovaca s robom: „Onde prevanii dođu Feničani, slavni momari, u craoj noseći lađi silesiju sitnurija starih." („Odiseja", XV, 415-416, prev. Miloš N. Durić)

Među tim „sitnurijama" bio je, na primer, „zlatan đerdan isprenizan mnogim jantarom" („Odiseja", XV, 460). U .Jlijadi" se kao uvozni predmeti pominju bogato

izvezene svešteničke odore, rad sidonskih žena. „Umetan srebrni krčag... veštaka sidonskih delo", koje Feničani „dopremiše plavetnim morem" („Ilijada", ΧΧΠΙ, 743). Pošto Krit u to doba nije više imao ulogu trgovačkog posrednika, to su glavni uvoznici bili feničanski trgovci. Ovi nisu stvarali stalne trgovačke faktorije i ograničavali su se samo na istovar robe ili na njenu rasprodaju direktno s broda. Feničanski trgovci nisu se duže zadržavali na mestima rasgrodaje robe. U slučaju koji se pominje u „Odiseji" (XV, 455-456), boravak feničanskih trgovaca trajao je oko godinu dana u toku koje „mnogo kupljeno blago u prostranu zgrtahu lađu". Dešavalo se i to da napuštajući mesto svog boravka feničanski trgovci opljačkaju mesno stanovništvo i da sa sobom odvedu žene i decu radi prodaje u ropstvo. Uopšte, trgovina je u to doba bila još usko povezana s pljačkora i ratom, i feničanski trgovci nisu uživali simpatije stanovništva Egipta. U tom smislu u „Odiseji" je karakteristično ovo mesto: „Tada mi pristupi neki Feničanin, prevejan lažac, lupež, koji je zla učinio Ijudima mnoga. On me svojirn kovarstvom navuče te otidem s njime ja u fenički narod, gde imaše dvore s imanjem." („Odiseja", XIV, 288-291, prev. Miloš N. Đurič)

Žrtva prepredenog Feničanina u ovom slučaju bio je Grk koji je nasledio neznatan komad zemlje i zato je naumio da okuša sreću u trgovini. Hrci Homerovog doba uopšte su se veoma malo bavili trgovinom; to zanimanje nije bilo popularno. Tako se jedan predstavnik feničanskih velikaša Eurijal ovako obraća Odiseju u želji da ga uvredi „poragom ovom": ,,Ti se, stranče, meni ne činiš podoban onom koji je igraina vičan u Ijudi kakvih je iruiogo, nego si podoban onom što u mnogovesloj lađi plovi, vođa mornara, a oni sve trgovci sami, samo na tovaie misliš i robu imaš na umu, lakom na dobit, a borcu u igrama podoban nisi." („Odiseja", VIII, 158-163, prev. Miloš N. Đurić)

Zanatstvo Prevlast naturalne privrede i relativno mali udeo razmene u sistemu ekonomskih odnosa homerske Grčke uticali su i na stanje zanatstva. U uslovima kad se svako domacinstvo zadovoljavalo vlastitim sredstvima zanatstvo nije moglo imati povoljne mogućnosti za svoj razyoj. Za razliku od mikenske epohe, homerska Grčka poznavala je vrlo mali broj vidova zanatstva. U epovima se pominju samo grnčari, drvodelje, kožari, kovači oružari. Podela rada unutar pojedinih zanatskih grana skoro uopšte ne postoji. Kovači su, na primer, izrađivali i neke predmete od zlata i srebra, a drvodelje su obavljale sve poslove počevši od seče drveta i završavajući izgradnjom kuće ili proizvodnjom nameštaja i drugih predmeta. Odsustvo svake specijalizacije javlja se i kod kožara. U epu se nalaze mesta gde se spominju neke radionice, ali je to samo izuzetak, na primer, govori se ο kovačnici boga Hefesta, zaštitnika zanatstva koji je iskovao oružje za Ahila. Po pravilu, zanatlije su išle od kuće do kuce i pravili su predmete od materijala svojih naručilaca. Pri tome su u društvenom pogledu bili izjednačeni s gatarima, vračevima i pevačima: ,JCo bi išao stranca iz zemlje tuđinske zvati dragoga kakva sem onog što može da radi za naiod: Vrača ili lekara u nevolji ili zidara ili božanskog pevača što pevanjem zabavlja ljude?" („Odiseja", XVII, 382-385, prev. Miloš N. Đurić)

Izrađujući predmete od materijala naručilaca, zanatlije su se služile sopstvenim aiatom. U „Odiseji" se za zlatara koji je došao Nestoru kaže da je sav alat za rad doneo sa sobom („Odiseja", ΙΠ, 432-435). Pojedini vešti majstori uživali su u homerskoj Grčkoj veliku popularnost. U ,Jttijadi" se, na primer, priča ο beotskom majstoru Tihiju. Kad je trebalo da se izradi štit za salaminskog vladara Ajaksa, on ga je naručio kod tog čuvenog raajstora („Ilijada", VH, 220 idd.). Uopšte uzevši, posao zanatlija u Grčkoj homerske epohe smatran je maiije vrednim od posla zemljoradnika, pa su se i same

zanatlije koje su uglavnom poticale iz redova teta i metanasta nalazile na nižim stepenicama društvene lestvice. 2. POLITIČKA STRUKTURA HOMERSKOG DRUŠTVA Kraljevi Socijalno-ekonomski razvitak grčkog društva hobasileusi merskog perioda koje je niklo na ruševinama ranoklasnog mikenskog društva još nije bio dostigao stepen državnosti. Međutim, u svakoj od mnogobrojnih zajednica ο kojima je reč u epovima već se ističu elementi društvenog uredenja koje svoje poreklo vuče iz duboke starosti, ali pored toga predstavlja i začetke državnih organa. U svakoj zajednici postoji kralj „basileus", veće starešina (geronata) i narodna skupština. Kraljevi homerske epohe bili su vođe pojedinih plemena, vojskovođe svojih saplemenika u ratu. Največu vlast kralj je imao tokom ratnih operacija. Organizacija vojske u to vreme već je dostigla izvesnu visinu. Plemićki ratnici bili su naoružani mačevima i kopljima i od udaraca neprijatelja zaštićeni šlemovima, oklopima, dokolenicama i štitovima. U borbu su polazili na dvokolicama u koje su bili upregnuti dobri rasni konji. Naprotiv, vojnici mobilisani iz naroda bili su slabo naoružani: samo kopljima za bacanje i praćkama. U prvoj bici pod Trojom opisanoj u , Jlijadi" (ΠΙ, 1 iđđ.) obe neprijateljske vojske jure jedna protiv druge: Trojanci vičući, a Ahejci ćutke, pazeći da ne poremete redove stroja. Kasnije Ahejci postavljaju svoj logor u ravnici između mora i opkoljenog grada. Logor obezbeđuju time što su oko njega iskopali rovove, podigli nasipe i kule. Za prolaz vojske i borbenih dvokolica grade kapiju. Za sve to bila je potrebna izvesna organizacija, čime se i opravdavala koncentracija vlasti u rukama predvodnika pojedinih vojnih odeljenja, predstavnika bogatog rodovskog plemstva. Ovi su od običnih vojnika mogli zahtevati bezuslovnu pokornost preteći surovim kaznama onima koji su bili nedisciplinovani. Autoritetu kraljeva doprinosile su i osobenosti borbene taktike tog doba. Bitka je obično započinjala dvobojem vođa basileusa koji su jurili jedan na drugog u svojim dvokolicama. Za njima su u boj polazili njihovi prijatelji, a zatim obični vojnici pešaci. Tada je započinjala bitka prsa u prsa uz upotrebu kopalja, mačeva, teškog kamenja. S ubijenih neprijateljskih ratnika odmah su svlačili opremu koja je predstavljala pobednički trofej. Često su vođene borbe za tela poginulih. Svaka od zaraćenih strana htela je da odvuče tela svojih mrtvaca: jedna zato da ih sahrani, druga da ih podvrgne ruglu i eventualno dobije za njih otkupninu. Kraljevima je bila dužnost da svojim ličnim piimerom deluju na družinu i obične borce. Međutim, jasno je da je umešnost mkovanja skupim oružjem, a naročito bojnim konjima, inače nedostupna običnim vojnicima, predstavljala dužnost ne samo kraljeva vec i ostalih predstavnika bogatog rodovskog plemstva koji su u borbama igrali veoma značajnu ulogu. Homerski kraljevi bili su tesno povezani sa tim plemstvom u njihovoj sredini oni su biii samo prvi među jednakima. U tom pogledu veoma je zanimljivo da su pojedine od pomenutih teritorija u nizu slučajeva imale ρο nekoliko kraljeva. Na primer, na ostrvu Sheriji osira Alkinoja pominje se još dvanaest basileusa, u Argosu tri, u Elidi četiri. Cak i u ratovima neka plemena nastupaju pod vođstvom nekoliko kraljeva. Tako je teimin basileus imao široku primenu. U nekim slučajevima d basileusi stvarno su imali vlast plemenskih vođa, dok su u drugim izgleda imali samo ulogu kraljevih savetnika ili članova njegove družine. Vec samo to pokazuje da čak ni vojna vlast kralja nije bila neograničena. U tom smislu veoma je karakterističan opis jednog vojnog većanja koji nalazimo u „Dijadi" (Π, 50-399). Na tom većanju neki Tersit, po svim izgledima običan redov, „derući se glasno" napada kralja Agamemnona prebacujući mu da je na Ahejce navukao bezbrojne nevolje. Istina, većina drugostepenih basileusa brani Agamemnona „vođu i vladara naroda"; Odisej „obuzdava" Tersita grdnjama, pretnjama i udarcima. Ipak sama činjenica da je moglo doći do takve scene dokazuje da homerski kraljevi nipošto nisu uvek uživali neoboriv autoritet. U takvim okolnostima Odisejeve reči ο štetama koju donosi vlast mnogih osoba i ο potrebi njenog koncentrisanja u rukama jednog jedinog

nosioca skiptra zvuče kao želja, daleka od realne stvarnosti, ili možda kao reminiscencija mikenske epohe. „Jedan nek bude kralj, kome Krona lukavog sinak žezlo i zakone dade, da po njima vlada nad ljudima." („Ilijada", Π, 205-206, prev. Miloša N. Đurića). Prirodno je da su u doba mira kraljeva ovlašćenja bda još skromnija. Njegova glavna funkcija svodila se na učešče u sudu. U homerskom eposu pravosuđu se daje velik značaj: „Bogobojažljivo vlada, nad ljudima jakim i mnogim, budno štiteći pravdu, te zemlja nosi mu crna pšenice, rađa mu ječma, a voćnjaci puni su roda, stoka mu svagda se množi, a more daje mu ribe..." („Odiseja", XIX, 110-113, prev. Miloš N. Đurić)

Samo se po sebi razume da u vreme koje razmatramo još nisu mogle da postoje koliko-toliko razvijene pravne norme. Na primer, zločin kao što je ubistvo razmatran je samo sa stanovišta štete koju je ubica naneo određenom licu i grupi njegovih srodnika. Na osnovu takvih shvatanja suđenje je poprimilo smisao neke vrste posredničke nagodbe između parničara. Na Ahilovom štitu prikazana je ovakva parnica: ,,...oko krvarine dva čoveka se prela Za ubijenog jednog... Oba su želeli raspru pred pravednim prekinut' sudom, i obojici narod pomagaše grajanjem svojim. Tu su glasnici stišavali narod, a svaki je starac onde na kamenu glatkom u svetome sedeo krugu držeć' u rukama skeptre glasnika jasnoga gria. S njima se dizali jedni pa drugi te zborili pravdu." („Ilijada", XVIII, 498-507, prev. Miloš N. Đurić)

Kao što se vidi iz ovog opisa, u homersko doba sudilo se u prisustvu naroda i sudsku odluku donosile sii starešine. Kraj njih su stajala dva taTenta zlata. Τό je bio ulog koji su na početku sudskog procesa polagali i tužilac i tuženi kao jemstvo. Neshvatljiva je vrlo velika vrednost tog jemstva. Izgleda da u ovom slučaju imamo pred sobom uobičajenu epsku hiperbolu, jer se teško može pretpostaviti da bi se tako velike svote stvarno polagale kao jemstvo u ono doba. Ko je dobijao parnicu nosio je oba zaloga, u protivnom je gubio. Uloga kralja za vreme suđenja bila je izgleda toliko beznačajna da se u opisanoj sceni koja se nalazi na Ahilovom štitu kralj uopšte ne nalazi. Na osnovu drugih podataka iz oba epa može se zaključiti da je kralj u većini slučajeva svoje sudske funkcije delio sa savetom starešina. Osim sudskih i vojnih funkcija kralj je vršio i svešteničku dužnost, dužnost posrednika između plemena i bogova; nije isključeno da je i te funkcije delio sa večem rodovskih starešina. Pitanje nasleđa kraljeve vlasti, prema podacima epa nije jasno. Izgleda da je vlast posle kraljeve smrti ili u slučaju njegove nesposobnosti ža dalje vršenje dužnosti ponekad prelazila na njegovog sina ili nekog drugog od rodbine, ali je mogla da pređe i na neko lice iz sasvim drugog roda. Pri tome su značajnu ulogu igrali i lični kvaliteti kandidata. Karakteristično je to što za vreme dugog odsustva Odiseja iz Itake ni njegov sin Telemah, ni otac Odisejev Laert nisu sraatrani kraljevima i Itaka je živela bez kralja, a prosci, nastojeći da pridobiju Penelopu za ženu, očigledno su računali da se tim putem dočepaju iie samo Odisejeve imovine već i kraljevske vlasti. Kad se postavilo pitanje kralja, sin odsutnog Odiseja, Telemah, kaže proscima: „I drugih ahejskili ima dabome jošte boljara mnogo, mladih i straih, na itačkom ostrvu ovom. Svaki bi kraljev'o od njih kad nesta Odiseja divnog." („Odiseja", I, 394-396, prev. Miloš N. Đurić)

Odatle bi se moglo zaključiti da u homcrskoj Grčkoj još nije bila konačno utvrđena naslednost kraljevske vlasti. Jednu od najvažnijih kraljevih privilegija predstavljalo je iskorišćavanje temenosa, tj. najboljeg dela zemlje izdvojenog iz društvenog fonda.

Eksploatisanjem te zemlje pokrivani su kraljevi Iični rashodi i troškovi koje je on snosio, čašćavajući i gosteći članove veća za svojom trpezom. Dopunski prihodi basileusa sastojali su se od poklona koje je primao od naroda i od lavovskog dela ratnog plena.

Veće starešina Vece starešina u homersko doba stvamo više nije predstavljalo organ sastavljen od najstarijih i najpoštovanijih Ijudi iz plemena. U to veće na prvom mestu dolaze ljudi iz najuglednijih i najimućnijih rodova, bez obzira na njihovu starost. Kao što je rečeno, nisu bili retki slučajevi da se i članovi veća nazivaju basileusima, ali su se obično zvali gerontima. Ο svim važnijim pitanjima kralj se dogovara sa većem i, kako izgleda, bez toga ne donosi ni jednu važniju odluku, Savetovanja su obično održavana za vreme gozbe u kući basileusa ili pod otvorenini nebom u prisustvu naroda. Teško da bi se mogao detaljnije razjasniti karakter uzajamnih odnosa između kralja i veća starešina. Narodna Narodna skupština je u homersko doba predskupština stavljala zbor svili slobodnih članova zajednice. Sazivao ju je obično kralj zbog raznih pitanja, na primer, u „Odiseji" u vezi sa Telemahovom tužbom na samovolju prosaca u njegovoj kuci, u , Jlijadi" zbog odlučivanja ο nastavljanju rata i ο uzrocima neizlečive bolesti koja je napala vojsku kod Troje. U narodnoj skupštini pretresani su razni predlozi ,,za narodnu korist". („Odiseja", Π, 32). Na zasedanje skupštine ljudi su pozivani putem glasnika, a održavalo se za vreme mira obično u blizini kraljeve kuće, na nekom trgu ili na drugom zgodnom mestu. Ipak, u homersko doba već ne postoji ravnopravnost svih njegovih učesnika: stvarno donošenje odluka vrši veće starešina i kralj. Čak i u onom slučaju kad se Telemah obratio narodnoj skupštini za pomoć, tražeći zaštitu od samovolje prosaca, okupljeni narod nije mogao da donese neku određenu odluku i razišao se zaplašen pretnjama prosaca. Skupština Ahejaca koja je bila sazvana kod Troje takođe nije bila u stanju da spreči svađu koja je nastala među vođama. Na skupštini su glavnu reč vodili predstavnici plemstva namećući narodu svoje odluke. Svoj odnos prema mišljenju geronta i kralja narod je izražavao samo povicima, odobravajući ih ili ne odobravajući. U epovima se rie spominje ništa nalik na glasanje u narodnoj skupštini. Na Itaki, zbog odsustva Odiseja, zasedanja narodne skupštine nisu sazivana tokom više godina. Sve to ukazuje na opadanje značaja narodne skupštine na račun proširenja kompetencije veća starešina. Istina, pitanje uzajamnih odnosa sva tri organa društvene uprave, pri odsustvu pisanih zakona i više-manje utvrđenih pravnih normi, stvarno je rešavano prema realnom odnosu snaga u svakom konkretnom slučaju. Sigurno je jedno: i narodna skupština i veće starešina i kralj u homerskom periodu ostaju još vrlo tesno međusobno povezani. Kralj ne može da zaobiđe savet geronata, a geronti ο svim važnim pitanjima donose odluke u prisustvu naroda. Tako narodna skupština, i pored jačanja moći plemstva, još nije izgubila svoj stari autoritet; s njim još uvek računaju i kralj i geronti. Porodica Porodični odnosi u homersko doba još se karakterišu postojanjem patrijarhalne porodice. Brojno stanje članova takvih porodiea ponekad je bilo dosta veliko; porodica kralja Prijama je, na primer, brojala 50 sinova sa njihovim ženama i 12 kćeri sa njihovim muževima. U drugim slučajevima koji se pominju u epovima porodice su bile znatno manje. Prelaz porodične vlasti na muža i oca još nije uspio da izvrši porobljavanje žene. Njen uticaj na život porodice produžava se i ona i dalje uživa poštovanje draštva. Sferu u kojoj se primenjuje rad žene predstavlja kućno domaćinstvo, u okviru koga žena kao domaćica uživa samostalnost. Engels U svom delu „Poreklo porodice, privatne svojine i ο društvenom države", Engels daje sledeću vrlo značajnu defrniuređenju homerciju socijalno-ekonomske strukture homerskog ske Grčke društva: ,,U grčkom uređenju herojskog doba nalazimo, dakle, staru gentilnu organizaciju još kao živu snagu, ali već i početak njenog potkopavanja: patrijarhat s prenošenjem imanja u nasledstvo na decu, čime se ide na ruku nagomilavanju bogatstva u porodici, te porodica postaje sila

nasuprot gensu; povratno dejstvo imovinske nejednakosti na uređenje obrazovanjem prvih začetaka naslednog plemstva i kraljevstva; ropstvo, najpre samo ratnih zarobljenika, ali otvarajući već perspektivu porobljavanja sopstvenih plemenskih, pa čak i gentilnih drugova; stari rat plemena vec se izvrgava u sistematsko razbojništvo na kopnu i na moru radi osvajanja stoke, robova, blaga, i pretvara se u redovan izvor prihoda; ukratko, bogatstvo se slavi i poštuje kao najviše dobro, a stara gentilna uređenja zloupotrebljavaju se da bi se opravdalo nasilno otimanje bogatstva. Nedostajalo je još samo jedno: ustanova koja bi obezbeđivala novostečena bogatstva pojedinaca ne samo protiv komunističkih tradicija gentilnog uređenja, koja ne samo što bi proglasila za svetu ranije tako malo cenjenu privatnu svojinu, i koja bi ovo posvecenje istakla kao najviši cilj svake Ijudske zajednice, već koja bi udarila žig opšteg društvenog priznanja i na nove oblike sticanja svojine, koji se razvijaju jedan za drugim, dakle, na sve ubrzanije povećanje bogatstva; ustanova koje bi ovekovečila ne samo sve veće cepanje društva na klase, vec i pravo imućne klase na eksploataciju siromašne klase i vladavinu prve nad drugom. I ustanova se pojavila. Pronađena je „država". Citavo socijalno-ekonomsko uređenje homerske Grčke, prema tome, karakterišu crte kakve su tipične za prelazno doba. Tokom daljeg razvoja proizvodnih snaga stari odnosi, čiji počeci potiču još iz poretka prvobitne zajednice, u homerskom društvu postepeno se zamenjuje novim tipom društvenih odnosa. Konačna pobeda i učvršćenje tih novih odnosa vezani su za nastupajući period u istorijskom životu stare Grčke. SPARTA, KRIT, TESALIJA IBEOTIJA U VREMENU OD IX DO POČETKA V VEKA PRE N.E.

1. SPARTA Izvori koji se odnose na nastanak spartanske države veoma su oskudni i potpuno nesigurni. Istoriju Sparte tendenciozno prikazuju već starogrčld pisci, ideolozi oligarhije, koji su u Sparti gledali oličenje svojih socijalno-političkih ideala. Društveno uređenje Sparte u đelima tih pisaca nesumnjivo je veoma idealizovano. U društvenoj i filozofskoj literaturi stare Grčke stvoren je čitav pravac koji je još u staro doba dobio naziv „lakonofilski". Taj lakonofilski pravac našao je odraz u radovima Ksenofonta, Platona i u nekirn Aristotelovim radovima. Dela drugih predstavnika tog pravca ili uopšte nisu mogla da se očuvaju do našeg doba ili, ukoliko su se sačuvala, predstavljaju samo kratke odlomke, redovno škrtog sadržaja. Međutim.jnL raspolažemo i nešto objektivnijim podacima ο staroj Sparti. Oni se naiaze u delima Herodota i Tukidida. Ova dva najznačajnija starogrčka istoričara nisu spadala u lakonofile i zato podaci ο Sparti koje nalazimo kod njih zaslužuju više poverenja. Vredna pažnje su i kazivanja pesnika liričara VII-VI veka pre n.e. kojfsu u svojim pesmama, delimično sačuvanim i do našeg doba, prikazivali socijalno-političku stvarnost. Takvi su odlomci dela Tirteja i Alkamana. Vrio ozbiljni podaci nalaze se i u Pausanijevom delu „Opis Helade" (II vek pre n.e.)· Najzad, sačuvano je nekoliko starih spartanskih natpisa.

Geografski Teritorija na kojoj je nikla spartanska država nalauslovi Sparte zila se u dolini reke Eurota koja je dobila naziv Lakonija ili Lakedemon. Sa zapada iznad te doline sav u strmim terasama diže se planinski lanac Tajget, koji dostiže visinii od 3000 metara, sa istočne strane niža i manje strma planina Parnon. Oba ova planinska venca završavaja se sa dva izdužena i uska poluostrva koja uokviruju Lakonski zaliv; Tajget se naglo spušta u more rtom Tenar, a Parnon rtom Maleja. Planinski greben Parnon svojim istočnim padinama spušta se dosta blago ka moru, tako da na nekim mestima obrazuje dobre luke i ostavlja širok obalski pojas prilično pogodan za naseljavanje. Zapadne padine Tajgeta strmo se spuštaju u prostranu i vrlo plodnu Mesensku niziju koja na zapadu i severozapadu prelazi u blagu primorsku visiju, a sa juga je zapljuskuje Mesenski zaliv. Sa severoistoka Mesensku niziju zatvaraju visoke planine Arkadije.

Prema tome, spartanska država je, dobivši svoje konačno formirane granice u drugoj polovini VII veka pre n.e., zauzimala južni deo Peloponeza uz obalu zaliva; kopnena je bila samo severna granica koja je delila Lakoniju od Elide na severozapadu, Arkadije na severu i Argolide na severoistoku. Kopnene granice spartanske teritorije prolazile su nepristupačnim planinskim predelima. Primorska obala Sparte takođe nije pružala povoljne uslove za pomorske veze. Samo na jugoistoku i na jugu, uz obale Lakonskog i Mesenskog zaliva, nalazila su se mesta pogodna za pristajanje lađa. Geografska izolovanost Lakonije delimično je doprinosila onoj usporenosti, pa čak i stagnaciji društveno-političkog razvoja koje je karakteristična za istoriju Sparte. Lakonska dolina, kao i Mesenska, bogata je vodenim tokovima i zato je veoma plodna. Ali je površina plodnog zemljišta Lakonije ograničena to je dosta uzan pojas koji se pruža duž srednjeg toka Eurota, čija najviša širina ne prelazi 10 km. I upravo na tom prostoru je i nastao vojno-politički centar spartanske države Sparta.

Lakonija i MeArheološka istraživanja u Lakonskoj dolini dala senija tokoin su nauci ostatke građevinskih objekata iz najstainikenske i rijeg perioda. Tu treba ubrojati tzv. Menelajon homerske epohe (XIV-XI vek pre n.e.); ovaj objekat predstavlja ostatke dosta masivne zgrade od klesanog kamena, koja se sastojala od 4-5 posebnih prostorija s hodnikom; površina čitavog iskopanog prostora iznosi oko 300 m2. Menelajon se nalazio nedaleko od teritorije kasnije Sparte, na padinama doline i nije bio utvrđen. U isti period spada i drugi centar preddorske Lakonije koji je nađen na mestu kasnijeg spartanskog naselja Amikle. Amikla mikenskog perioda bila je, kako izgleda, kultni centar. Druga naselja mikenskog perioda u Lakonskoj dolini skoro da nisu sačuvana. Mesenija teritorija starog Pilosa bila je u mikensko doba, sudeci po arheološkim podacima, mnogo gušće naseljena nego Lakonija. Krajem ΧΙΠ i u ΧΠ veku Pilos, Mikena i draga mikenska naselja u Lakoniji i Meseniji bila su razorena i zauvek napuštena. Mikenska epoha se time završava. Nastupa nova homerska epoha već neposredno vezana za kasniju istoriju Helade. Početak hornerske epohe poklapa se sa posljednjim velikim seobama plemenskih grupacija na Balkanskom poluostrvu. Sećanje na te seobe sačuvano je u kasnijoj grčkoj literaturi u obliku predanja ο borbi junaka Herakla za prisvajanje Peloponeza i ο osvajanju poluostrva od strane Heraklovih potomaka, Heraklida, koji su se, kao što je ranije rečeno, našli na čelu grupe grčkih plemena poznatih pod imenom Dorani. U torajpredanju prvi put se pominje podela starogrčkog naroda na jezičke i plemenske grupacije Dorana, Jonjana, Eoljana i dr. na koje su se stari Grci i kasnije delili. ~ Ali oToJTcasnijoj podeli helenskih plemena u Homerovim epovima skoro se i ne govori kao što se ne spominje ni dorsko prodiranje na Peloponez. Sami nazivi Sparta i Lakedemon nalaze se i u .Jlijadi'' i u ^Odisejiii, ali se tu pod tim nazivima ne podrazumevaju gradovi iii oblasti. vec jedino bajni dvorac kralja Menelaja koji je opisan u četvrtoni pevanju „Odiseje". U tom opisu nema ni reči ο naseljima u okolini dvorca, iako su u opisima drugih rezidencija basileusa (na primer, Pilosa, Itake, Alkinojevog dvorca na Sheriji) te rezidencije prikazane kao centri ove ili one oblasti. Prema torae, podaci ο Sparti koje nalazimo u „Odiseji" nisu realni. Taj utisak raste ako obratimo pažnju na opis Telemahovog puta iz Pilosa u Spartu; taj opis je takođe sasvira nerealan: putnici stižu u Spartu ravnim i pravim putem; nema ni reči ο tajgetskom strmom kršu i njegovim predgorjima koja su delila „peskoviti" Pilos od Sparte; pored toga ni po čemu se ne vidi da bi Telemah zaobilazio planinu idući obalom mora; čak i da je putovao obalom, teško se može pretpostaviti da vanredni planinski pejzaži i tegobe putovanja rie bi skrenuli na sebe pažnju pesnika. Prema tome, Sparta se u Homerovim epovima ne prikazuje realno i uopšte nimalo ne liči na kasniju Spartu, kakvu nam je prikazuju Herodot i drugi starogrčki istoričari. Da li to znači da u homerskom periodu Sparte nije ni bilo? Iskopavanjima vršenim na mestu kasnije Sparte utvrđeno je da je tu

niklo naselje u IX veka pre n.e.; nađeni su predmeti keraniičke proizvodnje (uglavnom fragmenti), ukrasni predmeti (naročito male figure od sloriove kosti) koji su karakteristični za homersku epohu i u drugim oblastima Helade. Osobito je interesantna velika sličnost tzv. geometrijske keramike Sparte s posuđem nađenim prilikom iskopavanja u Delfima, najstarijem religioznom centru cele Grčke koji je igrao kmpnu ulogu u verskom i političkom životu Grčke. Skreće na sebe pažnju einjenica da su Delfi bili naročito usko povezani sa istorijski poznatom Spaitom kasnijeg doba. Međutim, iskopavanja nisu otkrila nikakve tragove velikih građevina dvorskog tipa. Na taj način, zasad još vrlp nepotpuni arheološki podaci omogućuju pretpostavku da je sam centar spartanske države nikao tokom kasnohomerske epohe i nije imao ništa zajedničko sa Spartom koju Homer prikazuje u epovima. Đorska najezda Postanak spartanske države, kao što je već rečeno, i nastanak iisko je vezan za seobu dorskili plemena. Podaci ο spartanske države razvoju grčkog jezika pokazuju da su Ahejci predstavljali najstarije grčko pleme, koje je zauzimalo široko teritorijalno prostranstvo. Na Peloponezu, naročito na teritoriji kasnije spartanske države, sve do njenog postanka govori se ahejskim jezikom koji je bio srodan jonskoni. Dorska plemena, zauzevši Peloponez, delimično su uništila mesno ahejsko stanovništvo, delomično su ga podjarmila, a delomično se asimilirala s njim. Podaci ο postanku spartanske države kojim raspolažemo kod antičkih autora, kao što je već rečeno, izuzetno su oskudni i nepotpuni. Najvrednije podatke nalazimo kod Herodota. On navodi dug poimeničan spisak spartanskih kraljeva, počevši od njihovog mitološkog pretka - poluboga Herakla i njegova sina Hila, pa sve do svojih dana (V vek pre n.e ). Ima osnova za mišljenje da se deo ovog popisa spartanskih kraljeva od V do νίΠ-ΧΙ veka pre n.e. zasnivao na manje-više tačnom istorijskom predanju. Taj popis pruža izvesnu mogućnost da ustanovimo dosledan tok pojedinih događaja spartanske istorije. Pri tom treba koiistiti podatke drugih kasnijih grčkih istoričara, ukoliko su oni mogli da objasne istorijska predanja koja Herodot nije uneo u svoje delo. Tako, na primer, istoričar iz druge polovine IV veka pre n.e. Efor, koji je u svojoj „Opštoj istoriji" dao prvi povezani, ali, razume se, legendarno-istorijski prikaz stare Sparte, kaže da su se Dorani najpre učvrstili u gornjem delu doline Eurota, na teritoriji koja je kasnije dobila naziv Aigitis. Na osnovu ovog podatka može se stvoriti opšta predstava ο pravcu kretanja Dorana u njihovom prodiranju u Lakoniju; očigledno je da je njihovo kretanje vršeno sa severa na jug. Krećući se u velikim masama, Dorani su postepeno zauzirnali dolinu Eurota Lakoniju i teritorije koje su se s njom graničile na istoku, Sudeći prema pođacima koji su rastureni u antičkoj literaturi, to njihovo napredovanje bilo je praceno opštim i bezuslovnim porobljavanjem domaćeg stanovništva. Ο tome svedoči i činjenica da je sam politički centar Sparta nastao tek u IX veku, što je potvrđeno arheološkim materijalima, dok je dorska najezda na Peloponez otpočela najranije u VIII veku. Herodot i Tukidid, dajuci najverodostojnije podatke ο Sparti, pišu ο dugotrajnom periodu unutrašnjih i spoljnjih borbi kojima je praćeno osvajanje Lakonije od strane Dorana. Prema Tukididu, od upada Dorana na Peloponez do obrazovanja stabilnog državnog uređenja u Sparti prošlo je najmanje sto godina. I upravo tokom te dugotrajne borbe u Lakoniji je izvršen prelaz ka klasnom društvu i formiran aparat vladajuće klase spartanska država. U IX veku pre n.e. dorski osvajači koji su u to vreme već kontrolisali čitavu teritoriju Lakonije koncentrisali su se u strateški pogodnom mestu doline Eurota i tu se smestili u pet naselja. Ta naselja, koja su se zvala „sela", obrazovala su glavni centar pod imenom Sparta. U takvom formiranju političkog centra tipičnom za Heladu jasno se ispoljava stabilnost patrijarhalno-rodovskih osnova u društveno-političkom životu dorskih osvajača. Ustalivši se u Sparti, Dorani koji su se dotle delili na tri rodovske file - Pamfili, Hilejf i Dimani, podelili su se naknadno u pet grupa koje su doblle topografske nazive: Pitani, Mesoji, Dimni, Kinosure i Limni. U tesnoj vezi s tom

podelom nalazila se i podela Lakonije na okruge (obe); broj tih oba i njihova organizacija nepoznati su. Ta nova podela već se nije zasnivala na rodovskim odnosima, nego su je uslovljavale potrebe vojno-političke organizacije, ugnjetavanje ahejskog zemljoradničkog stanoviiišta i formiranje države. Najezda Doraiia izazvala je naglo zaoštravanje daljeg procesa socijalne diferencijacije unutar ahejskog društva. Veoma je verovatno da je ahejsko plemstvo delimično ušlo u sastav novoobrazovane vladajuće klase dorskih osvajača. Na osnovu odličnog poznavanja istorijskih predanja Herodot priča kako je spartanski kralj Kleoman I na pitanje, ko je on, odgovorio sveštenici boginje Atene da je Ahejac, a ne Doranin. Prema torae, za Herodota je jedna od dve dinastije spartanskih kraljeva bila ahejskog porekla. Na drugom mestu Herodot (IV, 145-150) detaljno prepričava predanje ο Mlnijima koji su se preselili s ostrva Lemnosa u Lakoniju i ušli u sastav spartanskih građana. Kasnije je taj događaj izazvao u Sparti socijalno-poliličku borbu koja se završila seobom pobeđenih na ostrvo Tera. Upoređujući Herodotovo pričanje s podacima koje pruža Pausanija, može se doći do zaključka da su se događaji ο kojima je reč odigrali osam generacija pre Prvog mesenskog rata, tj. krajem XI veka pre n.e. Može se dopustiti mišljenje da se predanjem ο Minijima obeležava najstariji period borbe Dorana za osvajanje Lakonije. Mešovito poreklo spartanske vladajuće klase, prematome, osečalo se još u doba Herodota. Istorijsku verodostojnost ovog Herodotovog kazivanja potvrđuju u izvesnoj meri pomenuti Pausanijini podaci (ΙΠ, 15) a takođe i dva ahejska natpisa sa ostrva Tere (IG, ΧΠ, 584, 1440). Nije ništa manje važno ni pitanje, kad je, pod kakvim okolnostima i u kom obliku vršeno podjarmljivanje širokih slojeva stanovništva Lakonije od strane vladajuće klase. Poseban položaj helota zanimao je starogrčke istoričare. Prema njihovim podacima, posebno prema podaciraa Efora, heloti prvobitno nisu bili pokoreni. Početak njihovog porobljavanja pripisuje se kralju Agisu, koji je pripadao drugom kolenu računajući od dolaska Dorana u Lakomju. Prema podacima drugih istoričara, heloti su pokoreni za vreme vladavine trećeg kolena kraljeva. Istorijska predanja vezuju porobljavanje helota za period izuzetnog zaoštravanja socijalne borbe koja je trajala tokom pet pokolenja. Odatle je jasno da je porobljavanje zemljoradničke mase stanovništa zalitevalo maksimalno naprezanje porobljivačkih snaga. Opravdano je mišljenje da je upravo u tim okolnostima i došlo do zbližavanja ahejskog plemstva s Doranima. Deo ahejskih plemića, koji se još bio sačuvao, izgleda da je bio uključen u sastavUorskih fila: pobeđnici su se na taj način ujedinili sa jednim delom vladajućeg sloja pobeđenih u jedinstvenu vojno-političku organizaciju. Prema podacima najnovijih arheoloških istraživanja, Sparta se pre tzv. Drugog mesenskog rata malo čime razlikovaht od zajednica tog doba. Specifične osobine po kojima se razlikovala od zajednica, koje su se nalazile neposredno oko nje, javljaju se kasnije. Izgleda da je ta formacija tek kasnije dobila naziv „zajednica jednakih" ili zajednica Spartijata. I upravo je taj kolektiv, organizovan na vojnoj bazi, podelio zemljište doline Eurbta pojedinim porodicama, dodelivši svakoj kompleks iste veličine klere za nasledno korišćenje svake porodice. Međutim, pravo vrhovnog vlasnika te zemlje ostalo je zajednici Spartanaca koja je vršila stalnu i stvarnu kontrolu nad korisnicima parcela. Zemljoradničko stanovništvo, porobljeno od strane Spartanaca, koje je dobilo naziv heloti, bilo je vezano za klerove na čijoj je teritoriji moralo da obavlja sve poslove gazdinstva, pod kontrolom lica koja su za to dobijala specijalna ovlašcenja. Saniim Spartancima bio je zabranjem duži boravak na MerovinTa. Ο prvobitnom položaju helota znamo veoma malo. Izgleda da se tek u sledećem, VII veku, položaj porobljenih helota približio položaju robova. Međutim, u odnosima prema helotima i robovima zapažaju se bitne razlike. Heloti ne samo da nisu predstavljali privatnu svojinu Spartijata vec nisu bili ni neposredno eksploatisarti, zato što Spartijati nisu smeli da stanuju na svojiin klerovima, pa prema tome nisu mogli da neposredno vode svoja gazdinstva; heloti su na taj način samostalno vodili gazdinstva klerova i samo su morali da predaju Spartijatima određen deo roda, kao neku vrstu državnog nameta. Vlast nad životom ili smrću helota imala je samo država. To se izražavlo

postojanjem državnog običaja kriptije (o tome kasnije), a takođe i u tome što su efori, primajući dužnost, vršili obred „objavljivanja rata" helotima. Heloti se ne mogu nazvati ni državnim robovima, u punom smislu te reči, jer država stvamo nije imala raogućnost da ih prodaje. Pored helota, u Sparti je bilo robova u punom smislu te reči. Grčki pisac kasnijeg perioda Poluks, autor neke vrste rečnika s tumačenjem pojedinih pojmova, ovako tumači naziv helot: „Središnji položaj između robova i slobodnih ljudi zauzimali su heloti, tesalski penesti i kritski klaroti i mnoiti". Treći sastavni element u fomiiranju spartanske države bile su autonomne zajednicefperijek^ koji su živeli u velikim naseljima, često trgovinsko-zanatskog karaktera, duž morske obale i po zapadnim padinama Parnona, a takođe i u oblasti Skiritis u severnom delu Lakonske doline. Zemljište perijeka bilo je strogo odvojeno od zemljišta koje su prisvojili Spartijati i na kome su nastanili helote. Grčki istoričar Etor, koga smo vec pominjali, piše da su perijeci u početku bili potpuno ravnopravni sa Spartijatima i da ih je tek kralj Agis učinio dažbinskim obveznicima Sparte i lišio političkih prava. Efor dalje priča da u perijeke nisu bili pretvoreni nekadašnji Ahejci koji nisu bili ravnopravni sa Spartijatima, vec su to bili stranci nastanjeni u naseljima koja su ostala iza Ahejaca kad su ih ovi napustili (FGH I, 237; Strabon, Vm, 5, 4). Oslanjajući se na ove podatke, možemo pomišljati da perijeci nisu odmah uključeni u spartansku državu, već da su njihove zajednice, naročito primorske, u početku bile u položaju saveznika spartanske vojne zajednice koja ih je kasnije podredila svojoj vlasti. Docniji grčki geografi i istoričari saopštavaju da se u Sparti nalaziΙο 100 periječkih naselja od kojih su mnoga bila veoma stara. Prema tome, oblast koju su nastanjivali perijeci bila je nastanjena gusto ϊ igrala je značajnu ulogu u daljem razvitku spartanske države. Spartanska država ΙΧ-VIII veka pre n.e. predstavljala je, kao što je već rečeno, prvenstveno vojnu organizaciju. Na čelu te organizacije nalazila su se dva kralja basileusa iz dinastije Agijada i dinastije Euripontida. Dva kralja nalazila su se na čelu spartijatske zajednice u svojstvu vrhovnih vojskovođa. Međutini, njihova vlast bila je realna samo u doba vojnih pohoda protiv neprijatelja spolja. U unutrašnjem životu države imali su beznačajnu ulogu. Oba basileusa ulazila su u sastav gerusije-saveta starešina (geronti). Istovremeno oni su bili i sveštenici dva različita Zevsova kulta. U dužnosti basileusa spadala je kontrola nad pravednom raspodelom zemljišnih poseda u spartijatskom kolektivu. Ovu funkciju, prirodno, nametnuo je sam položaj basileusa koji su se nalazili 11a čelu tog vojnički organizovanog kolektiva. Kasnije, kako kaže Herodot, spartanski basileusi su odlučivali i kod udaje devojaka koje su postale naslednice rodovskih klerova. Kao što smo već rekli, vlast basileusa tesno je vezana za gerusiju koja se sastojala od 28 staraca iznad 60 godina starosti; u nama poznato istorijsko doba ti starci bili su izborna lica. Zajedno sa basileusima koji su ulazili u njen sastav, gerusija je vodila sve poslove spartanske zajednice. Ona je vršila ulogu vrhovnog suda i ratnog saveta. U ovoj poslednjoj ulozi gerusija je predstavljala organ sa jedino savetodavnim funkcijama. Prema shvatanjima kasnih grčkih istoričara, gerusija je bila neodvojivi sastavni deo spartanskog uređenja koje je stvorio legendarni zakonodavac Likurg, što ukazuje na njeno staro poreklo. Vrhovni organ spartanske države bila je narodna skupština apela koja se sastojala od svih punopravnih i punoletnih Spartijata. Stvarna uloga apele u političkorn životu Sparte nije bila velika, jer ona nije raspolagala zakonodavnom inicijativom. U toj skupštini su kao govornici nastupali samo basileusi i lica koja su zauzimala više službene položaje. Ostali su na govore reagovali povicima. Većina se priznavala onoj strani koja bi se pokazala grlatijom. Cak i Aristotel, koji je bio veliki simpatizer državnog uređenja Sparte, takav način rada narodne skupštine naziva ,,dečjim". Moramo pomišljati da apela u IX-VIII veku pre n.e. nije predstavljala neki savršeniji i razvijeniji politički organ nego što je bila u Aristotelovo doba. Međutim, postoji velika verovatnoća da je u periodu formiranja spartanske države apela igrala mnogo vecu političku ulogu od one koju je imala kasnije.

Osobenost spartanskog državnog uređenja predstavljao je kolegijum petorice efora. Kasniji grčki istoričari najviše su se kolebali u procenjivanju uloge tog organa i u pitanju vremena u kome je nastao. Jedni su ga shvatili kao temelj, kao stub čitavog spartanskog uređenja, drugi su, nasuprot tome, smatrali da je zavođenje kolegijuma efora došlo kasnije i da je on služio kao dodatni organ ranije formiranoj državnoj organizaciji. Pri tom, prema mišljenju nekih autora, kolegijum efora predstavlja organ spasonosan za državu, dok su ga drugi smatrali štetnora ustanovom koja ne odgovara osnovnim principima spartanskog uređenja. Ta diskusija u antičkoj istoriografskoj i političkoj literaturi ni izdaleka nije nosila akademski karakter, vec je nikla kao rezultat oštre borbe između pristalica oligarhije i demokratije u Grčkoj IV-ΙΠ veka pre n.e. Vec samo taj i takav odnos prema eforatu upućuje nas na mišljenje da je 011 igrao vrlo značajnu ulogu u političkom životu Sparte. Međutim, izgleda da eforat nije brzo stekao uticaj u spartanskoj državi. U najstarijim spartanskim istorijskim predanjima u prvom planu ne nastupaju efori, već basileusi. Eforat je, po svim izgledima, nikao kao organ predstavraka pet „sela", naselja, od kojih se sastojala Sparta. U toku svog daljeg života kolegijum efora bio je u znatnoj meri nezavisan i od gerusije i od basileusa. Cak i više od toga, efori su formalno bili suprotstavljeni tim vlastima: primajući svoju dužnost oni su zaključivali neku vrstu ugovora s basileusima, garantujući im vlast, ako se ovi budu pridržavali zakona. Na tu osobenost spartanske državne organizacije, koja joj je dala osobine izvesne dvojnosti, skrenuo je pažnju još Aristotel. U svojoj „Politici" (V, 9, 1) on piše: „... tu je kraljevska vlast bila podeljena između dva lica... Teopomp je, sa svoje strane suzio prerogative kraljevske vlasti putem raznih mera i, između ostalog, uvođenjem eforata". Prema tome, kolegijum efora predstavlja jedan od osnovnih organa spartanske države. Pored funkcija kontrolnog karaktera, glavni zadatak eforata sastojao se u tome da održi dominaciju spartanske zajednice nad masora helota nad kojima je ona imala vlast, a takođe i nad nepunopravnim perijecima. U tom cilju u Sparti su preduzimane takve mere kao što je redovno objavljivanje kriptija za vrerae kojih su spartanski ratnici odlazili u razna seoska naselja i vršili noćne prepade na naselja helota, gde su, po rečima jednog od starih pisaca, „ubijali najjače među njima". Tako nečovečnim metodama spartanska država je nastojala da spreči mogućnost helotskih ustanaka. No i pored toga ustanci su izbijali stalno, narastajući ponekad do te mere da spartanska zajednica bez pomoći dragih peloponeskih gradova, svojih saveznika, nije bila u stanju da ih uguši. Mala zajednica Spartijata rešavala je zadatak održavanja svoje prevlasti nad ogrornnom većinom lakonskog stanovništva (nad bespravnim helotima i nepunopravnim perijecima) pomocu stalne vojne napregnutosti, stalne ratne spremnosti građana. Ta okolnost udarila je svoj pečat na celokupan život spartanske zajednice čija se osobenost izražavala u jasno izraženom vojnom karakteru. Vojni karakter spartanske vlasti doprinosio je čuvanju ostataka pretklasiiih odnosa u spartijatskoj sredini. Jedan od tih ostataka predstavljalo je podruštvljavanje života Spartijata vezano za njihovu potpunu odvojenost od privredne delatnosti i za njihovo potpuno pretvaranje u vojnu vladajuću klasu. Na taj način, oko VIII veka pre n.e. na osnovi veoma primitivnih oblika eksploatacije podjarmljenog zemljoradničkog stanovništva formirala se spartanska robovlasnička država. Političko uređenje ove države u mnogo čemu je, kao što vidimo, bilo dosta primitivno. Ono se, s jedne strane, u cilju klasne prevlasti zasnivalo na nizu institucija koje su nikle još u doba raspadanja poretka prvobitne zajednice. Organi koji su nastali kasnije, na primer, eforat, već su predstavljali plod novih uslova i nisu bili u vezi sa rodovskim uređenjem. Za svoje doba, za doba rađanja starogrčkih država, državno uređenje Sparte predstavljalo je nesumnjiv korak napred, jer je to bio oblik državne organizacije vladajućeg kolektiva. Glavno mesto u toj organizaciji iraalo je vojno-političko vaspitanje građana. Ta osobina spartanskog uređenja skrenula je na sebe veliku pažnju ideologa robovlasničkog plemstva. Život svakog Spartijate od samog njegovog rođenja nalazio se pod budnom pažnjom države. Dečaci su živeli u porodici do svoje osme

godine. Kasnije su od njih forrairane grupe agele (bukvalno „stada") koje su se razvijale pod rukovodstvom veoma odgovornih i poverljivih službenih lica jDaiclonoma državnih vaspitača koji su nastojali da surovom disciplinom odtilTđecaka naprave prvoklasne vojnike. Osim vojno-gimnastičkog treninga, dečaci su izlagani raznim lišavanjima (gladovanju, hladnoći) i povlađivani su njihovi pokušaji da po svaku cenu dođu do hrane, bez formalnog narušavanja discipline. Sa navršenom dvanaestom godinom surovost vaspitanja se još više pojačavala; razvijalo se znanje da se misli izlažu u što kraćem obliku (stvaran je „lakonski" govor, pojam koji je i kasnije zadržao svoje značenje); dečaci su mučeni na razne načine kako bi se navikli da podnose fizičke napore i bol. Sa osamnaestom godinom završavano je vaspitanje Spartijata. Sa navršenom dvadeset prvom godinom mladić je postajao vojnik-Spartijat i sam je morao da uzme učešća u treniranju mlađeg naraštaja. Ogšte obrazovanje u tom vaspitnom sistemu zauzimalo je potpuno beznačajno mesto; Spartijati ne samo da se nisu upoznavali sa tekovinama starogrčke kulture, već su bili polupismeni. U tome se slažu svi starogrčki pisci. Ali, prema ubeđenju lakonofila, zbog toga su vojnički kvaliteti Spartijata i spartanske vojske bili na vecoj visini. Opisanu organizaciju spartanske države, prema protivrečnim predanjima, stvorio je veliki zakonodavac i mudrac Likurg. Likurg je, kako proističe iz predanja, umirio Spartu koju su razdirale unutrašnje borbe, uvodeći,.idealan" državni poredak koji se očuvao sve vreme dok je postojala Sparta. Da li je i koliko verodostojno ovo predanje ο Likurgu? Plutarh je napisao veliku Likurgovu biografiju, ali i on sam priznaje, bez obzira na svoju sklonost prema kritičkoj istoriji, da je tradicija ο Likurgu veoma zamršena. Za savreraenu nauku nesumnjivo je jasno da je Likurgov lik legendaran, lišen svake istorijske realnosti. Pa i pored toga nije isključeno da su takve mere kao što su podela tedtorije koju su osvojili Spartijati na klerove, reorganizacija starog saveta starešina kojom je osnovana gerusija, organizaeija eforata istovreraeno sprovođene. Svi ti osnovni zakoni spartanske države mogli su nastati kao rezultat rada velikog organizatora čije je ime kasnije podignuto na stepen božanstva: u Sparti je zaveden poseban kult Likurga kao boga svetlosti. U domačem životu Spartanaca sačuvali su se mnogi običaji koji potiču iz davnina, na primer, udruživanje u grupe prerna godinama starosti. Te su grupe po svemu sudeci predstavljale družine naročite vrste koje su imale određena mesta za redovne sastanke (leshi) sa zajedničkim gozbama, organizovanim zabavama na kojima su omladinci i stariji ratnici provodili veci deo vremena ne samo danju nego i noću. Ženama je bio zabranjen pristup u te organizacije, ali su one bile punovlasne gospodarice u životu porodice koji je, nasuprot životu muškaraca uređenom prema načelima zajednice, bio vrlo zatvoren. Ο ostacima pretklasnih odnosasvedoče i mnogi običaji iz porodičnog života Spartijata; spartanski obred sklapanja brakova sastojao se u krađi devojke-neveste; porodica je bila monogamna, ali su i pored toga bili đozvoljeni slobodni vanbračni odnosi kako muškarcu, tako i ženi (Ksenofont, „Država lakedemonska", I, 7). Kao što je ranije rečeno, u najstarije vreme, tokom procesa uporne borbe za osvojenu teritoriju, formirala se spartanska vojna organizacija. Svi Spartijati od svoje 20. do navršene 60. godine bili su vojnici. Vojska se delila u pet osnovnih borbenih formacija -Jčhosj, po jedan iz svakog od pet „sela" na koja se delio centar spartanske države. Lohos su sačinjavale „zakletvom povezane družine" Ρ enomotije jSiji su članovi i u doba mira živeli zajedničkim životom, čineći tako neku vrstu „bratstva onih koji zajedno obeduju", tzv| sisitije| Ovo vojno uređenje bilo je još daleko od one konačne sređenosti ο kojoj piše Tukidid krajem V veka. Ostaci rodovsko-plemenskih odnosa, ο kojima smo ranije govorili, odrazili su se na karakteru spartanske vojne organizacije. Enomotije su mogle u ratnim prilikania da se previše osamostale što bi ugrozilo jedinstvo discipline. Sličan slučaj spominje još Herodot u opisu bitke kod Plateje 479. g. Zato je u borbi sa svojim susedima Sparta u tom periodu, tj. tokom IX-VII veka pre n.e., često doživljavala neuspehe. Oslanjajući se na primitivnu socijalno-ekonomsku bazu, trpeći zbog stalnih unutrašnjih sukoba, spartanska država je vec u ranom periodu morala da se prihvati

kolonizacije. U predanju koje izlaže Herodot, a koje se odnosi na Minije i spartansku kolonizaciju ostrva Tere, jasno su prikazane prilike u kojima su se ti događaji odigravali. Herodotovi podaci danas su potvrđeni arheološkim i epigrafskira nalazima. Tukidid saopštava da je spartanska kolonizacija ostrva Kitere takođe praćena oštrim sukobima Sparte s drugim gradovima. U tom pogledu veoma je zanimljivo Herodotovo kazivanje ο dugotrajnom i bezuspešnom ratu Sparte s Tegejom jednim od gradova Arkadije. Drugi, još opasniji neprijatelj Sparte bio je grad Argos, glavni politički centar Argolide koji je najbolje očuvao kultumo nasleđe mikenske epohe. Najveći napredak Argos je postigao za vreme vladavine tiranina Fidona koji je, prema predanju, nametnuo svoj uticaj i vlast celom severoistočnom Peloponezu. Treći i najozbiljniji neprijatelj Sparte bila je Mesenija. U doba mikenske epohe u primorskom pojasu Mesenije, naročito na njenoj zapadnoj obali, kako je utvrđeno skorašnjim arheološkim otkrićima, nalazili su se mnogi centri tesno povezani s Kritom. Ravničarske oblasti Mesenije koje su se nalazile unutar zemlje bile su u tom pogledu mnogo nerazvijenije. Prema istorijskim predanjima kojima se grčka literatura uveliko koristila, u Meseniju, kao i u Lakoniju, upadali su Dorani: direktni potomak Herakla i krvni srodnik spartanskih kraljeva Kresfont osnovao je u Meseniji dinastiju kraljeva koja je dobila ime po njegovora sinu Epitu Epitidi. Ako se u tumačenju tih predanja poslužimo arheološkim materijalom, kao i podacima iz istorije i dijalektologije grčkog jezika, možemo doći do zakjučka da je dorskom najezdom bila zahvaćena i Mesenija. I u njoj su porušeni i razoreni veliki centri mikenske kulture, ali ahejsko stanovništvo izgleda nije bilo pokoreno i potlačeno. Po svemu sudeći, i na mesenskoj teritoriji koja se odlikovala velikom plodnošću vršeno je delimično razgraničenje i stapanje Ahejaca i Dorana. U homerskim epovima pominje se Mesenija kao politički ujedinjena teritorija. Isto se kaže ο Meseniji i u istorijskim predanjima koja je u preređenom obliku koristio Pausanija. Popis pobednika na olimpijskim igrama, očuvan u fragmentima Hipije iz Elide, sadrži imena Mesenjana sve do sredine VHI veka što svedoči ne samo ο političkoj nezavisnosti Mesenije već i ο relativno visokom nivou do kojeg se razvila njena kultura. I, konačno, Euripid u svojoj tragediji „Kresfont" koja se sačuvala samo u fragmentima takođe piše ο Meseniji kao slobodnoj i nezavisnoj zemlji. Pa ipak u njoj nije došlo do obrazovanja ahejskih ili dorskih državnih formacija koje bi bile sposobne da brane dalju samostalnost Mesenije. Vojna snaga Mesenije bila je ispod snage Sparte. Uostalom, to je slučaj i kod drugih oblasti Peloponeza. U drugoj polovini VIII veka pre n.e. Sparta je pristupila osvajanju Mesenije. Podrobne, ali legendarne podatke ο tom ratu daje Pausanija (IV, 4, id.). Mnogo verodostojniji materijal uspomene na oštre borbe tokom dvadesetogcdišnjeg rata nalazimo u pesmama (sačuvanim u odlomcima) grčkog pesnika VII veka Tirteja koji je živeo dva pokolenja posle rata. Kako se vidi iz jednog drugog izvora, pri kraju rata s Mesenijom u Sparti je došlo do ustanka tzv.partenija vanbračno rođenih mladića koji su ubrajani u stanovništvo bez građanskih prava. Ustanak je bio ugušen. Ustanici su prisiljeni da napuste Spartu i da se presele na obale južne Itagdje su osnovali koloniju Tarent.

ν Posle niza poraza otpor Mesenjana koncentrisao se u planinskoj oblasti koja se graniči sa Arkadijom; tu su oni bili potučeni, i Mesenijaje morala da se pokori Sparti uz obavezu da će plaćati danak u visini polovine svog celokupnog roda. Izgleda da su se Mesenjani tada našli u istom položaju u kakvom su se već nalazili heloti u Lakoniji. Međutim, pobedom nad Mesenijom položaj Sparte nije se bitno popravio. Spartanci su morali da drže brojne snage kako bi prisilili Meseniju na pokornost. U isto vreme odnosi Sparte s Argosom, gde se u vremekoje razmatramo učvrstila tiranija Fidona, naglo su se pogoršali. Zapretila je opasnost novog ozbiljnog ratnog sukoba s Tegejom i drugim peloponeskim gradovima.

U takvim uslovima konačno je izgrađeno spartansko društveno-političko uređenje. Izgleda da je upravo u to vreme izvršena reforma kojom je zagarantovana imovinska jednakost Spartijata. Stoga je spartanskajdržava morala da se po mogućnosti ogradi od uticaja trgovinsko-novčanih odnosa koji su se brzo razvijali i da u tom cilju uvede niz mera: zabranu čuvanja skupocenih metala, zabranu za strance da se pojavljuju na teritoriji grada Sparte, a možda i cele spartanske države. Moguće je da je vec lada bio donet zakon ο isključivoj upotrebi arhajskog gvozdenog novca u vezi s čime Plutarh u svojoj čuvenoj biografiji ο Likurgu navodi jednu anegdotu. Zanimljivo je napomenuti i to da Sparta nije primila sistem mera i utega Fidona iz Argosa koji su bili prihvaćeni na celom Peloponezu. Sprovedeno je strogo razgraničenje između periječkih poseda konačno uključenih u sastav spartanske države i državne zeralje koja je u vidu klerova bila raspoređena među Spartijatima. Cilj tih mera bio je da se zaustavi dalji napredak proizvodnje ο čijem stanju svedoče hiljade arheoloških nalaza na području najstarijeg svetilišta u Sparti hrama Artemide Ortije i u drugim delovima grada. Spartanska država je ubrzo morala da izdrži još jedan težak rat sa Mesenijom koja se u drugoj polovini VII veka digla na ustanak. Ustanak je počeo u severnom delu mesenske ravnice u rejonu Andanije. Ustanici, na čijem se čelu nalazio kralj Aristomen iz roda Epitida, bili su u savezu sa Arkadijom, Elidom i Argosom. Tokom prvih ratnih godina Spartanci su trpeli poraze. U pesmama spartanskog pesnika Tirteja, učesnika tog rata, govori se ο natčovečanskim naporima Sparte. Rat se odrazio i u narodnom stvaralaštvu Mesenije. Upravo u to vreme tamo su pevane junačke pesme koje su kasnije podržavali razni autori sledbenici Homera. Mesenjani su se držali junački, ali su ih izneverili saveznici među kojinia je arkadski kralj Aristokrat bio prvi. Tako su Spartanci stekli prednost. U odlučnoj bici kod „Velikog rova", koja se održala devete godine rata, Mesenjani su bili potučeni. Međutim, otpor je nastavljen; Mesenjani su se ukopali na brdu Ejra koje se graničilo sa Arkadijom i tu su se držali jedanaest godina. Predali su se pod uslovom da se mogu slobodno povući u Arkadiju i druge oblasti Helade. Oni Mesenjani koji su ostali u zemlji pretvoreni su u helote i zajedno sa svojim parcelama zemlje raspoređeni među Spartijate. Na taj način krajem VII veka uglavnom se već formirao sistem eksploatacije helota. Očigledno je upravo u to vreme uveden nehuman običaj kriptije ο kome smo ranije govorili. Prema Tukididu, sva pažnja spartanskih vlasti bila je tada usmerena na tlačenje helota. Ustanci helota ponekad su imali takvu snagu da spartanska država nije bila u stanju da ih uguši sama. U takvim slučajevima ona se obraćala susednim zajednicama na Peloponezu i tražila od njih pomoć. Na takvoj osnovi kod Spartanaca se razvila težnja za uspostavljanjem prisnijih veza sa nizom peloponeskih gradova. Ti su gradovi sa svoje strane takođe bili zainteresovani za zbližavanje sa Spartoni, jer je do tog doba ona već stekla vrio sigurnu reputaciju u vojnom pogledu najjače države u Grčkoj. Kao rezultat tih težnji sredinom VI veka pre n.e. na Peloponezu se sklapa savez koji je ušao u istoriju pod imenom Peloponeski savez. Iako se na čelu tog saveza nalazila Sparta, njegovi članovi i dalje su ostali nezavisni. Sparta se malo uplitala u njihove unutrašnje poslove. 2. KRIT Legenda kaže da je Likurg, navodno pre proglašenja zakona vezanih za njegovo irae, tokom svojih putovanja koja je preduzimao u cilju proučavanja ustava drugih zemalja, među ostalim zemljama, posetio i Krit. Ova legenda nesumnjivo se zasniva na istorijski tačnoj činjenici da se između državnih organizacija Sparte i Krita opaža mnogostruka sličnost. Istorijski ova sličnost se objašnjava time što su i u Sparti i na Kritu u I

milenijumu pre n.e. dominantnu etničku grupu predstavljali Dorani, gospodari nad pokorenini stanovništvom koje se sastojalo od Ahejaca, Eteokiićana GiskonskUiKricana") i drugih. Međutim, stvarna sličnost između Šparte i Krita više se opaža u njihovim društvenoobičajnim nego u društvenim ustanovama. Za poznavanje ovih i dragih ustanova, osim nešto malo literarnih izvora, naročito je važan veliki natpis nađen u gradujGortini na južnoj obali Krita, gradu koji je uporedo sa Knososom igrao vrlo značajnu ulogu u istoriji ostrva. Iako je taj natpis, koji se naziva i ,|Gortinski zakon'J, bio uklesan na zidu jedne veli'ke javne zgrade sredinom V veka pre n.e , on ipak predstavlja kodifikaciju kritskog zakonodavstva koje se odnosi na ranogo raniji period. Pomenuti izvori omogucuju nam da stvorimo izvesnu predstavu ο socijalnoj organizaciji kritskog draštva. Celokupno stanovništvo Krita delilo se na dve osnovne grupe slobodni i neslobodni. U slobodne su spadali: punopravni građani dorskog plemena; tzv. „podanici", tj. oni koji su bili u položaju sličnom položaju perijeka, dakle ljudi koji su uživali ličnu slobodu, ali su bili lišeni građanskih prava; oslobođeni koje po zakonu niko nije mogao lišiti slobode, i stranci koji su živeli na teritoriji Krita. Građani su se udruživali u heterije (društva). Osim toga, pored tri file u koje je spadalo dorsko stanovništvo u nekim kritskim gradovima s mešovitim stanovništvom bilo je i drugih fila (na primer, Ajtaleji). Svaka od tih fila pređstavljala je proširenu rodovsku zajednicu. Sličnih fila bilo je i kod „podanika". Heterije su se sastojale od udraženja omladinaca (agele) koji su bili pripadnici vladajućeg staleža (prema tome u heteriju nisu imaJTpristupa „podanici", oslobođeni i stranci svi oni smatrani su za ,,one koji su van heterija"). Na čelu heterija nalazio se arhont. Sporove između lica ,,koja su van heterija" (afeteri) i članova heterija rešavale su posebne sudije. Pošto su črafTovi plemenitih rodova kod rasporeda po heterijama nastojali da očuvaju rodovske veze, heterije su se često podudarale sa filama. File su se delile na klarose. Iz file se izdvajao vojni klaros koji je obavljao specijalne zadatke; izmeW članova ovog klarosa birani su kozmi (stratezi) kojima je pripadala viša vojna vlast u državi. „Podanici" su sačinjavali seoske opštine takođe podeljene na file. Pored zemljoradnje, bili su razvijeni zanati i trgovina. Za oslobođenike u svakom od kritskih gradova bio je određen poseban kvart. I, najzad, nadzor i uprava nad strancima koji su živeli na Kritu poveravana je posebnom službenom licu. Slično spartanskini sisitijama na Kritu su postojale društvene trpeze koje su se zvale „trpeze muškaraca" (andrije). Prema nekim izveštajima te su trpeze izdržavane ulozima klarota. Prema drugima država je sama određivala deo državnih prihoda za organizovanje društvenih trpeza (Aristotel, „Politika", Π, 7,4). Svaka trpeza nalazila se pod nadzorom tzv. pedonoma. U trpezama su učestvovali dečaci koji su dobijali polovinu porcije određenog jela. Kad bi ti dečaci navršili 17 godina, upisivani su u agele i morali su da pohađaju gimnazije gde se glavna pažnja poklanjala fizičkom treningu, dok je obrazovanje zapostavljano; važno mesto zauzimalo je učenje napamet zakona koji su bili sastavljeni u stihovima. Po završenom školovanju u ageli, gde su, kako izgleda, ostajali do deset godina, mladići su prelazili u heterije. Svi mladići koji bi zajedno završili školu morali su da se žene u isto vreme, ali žena bi ulazila u muževljevu kuću tek onda kad je bila u stanju da rukovodi domaćinstvom. Brak je smatran svetim i njegovo narušavanje strogo je kažnjavano. Neslobodno stanovništvo Krita delilo se na zemljoradnike (mnoite) koji su bili opterećeni teškim nametima, a živeli su na državnoj zemlji. Moguće je da su to bili potomci starosedelaca minoskog Krita. Dalje na Kritu su živeli robovi koji su predstavljali svojinu privatnih lica. Te robove možemo podeliti u dve kategorije. Jedni, čiji je pravni položaj odgovarao položaju spartanskih helota, obrađivali su posede (klerove) svojih gospodara i morali su da im predaju izvestan deo roda. Takvi robovi vezani za klerove zvali su se afamiotima ili klarotima. Klaroti su mogli da organizuju svoje porodice i ponekad su čak dobijali pravo da stupaju u brak sa slobodnim ženama; posedovali su vlastitu domaću stoku i mogli

/) O P f >')t Sznatog umetnika, razume se, bilo je vrlo rentabilno za radionicu i možda se zato imena poznatih slikara (kao što su bili Epiktet, Duris) nalaZe na vazama izrađenini samo u nekoliko radionica. Izgleda da su ti umetnici za njih radili naizmenično. Keramički predmeti imali su odličnu prođu u okolnira mestima. Ta proizvodna grana igrala je u privredi Atine vrlo veliku ulogu. Pored proizvoda koji su se odlikovali visokim umetničkim kvalitetima i finoćom izrade, u Atinise proizvodila i grubo rađena keramika za masovnu upotrebu; to su bili proizvodi bez ikakvih doterivanja i ukrasa kojima su zadovoljavane potrebe mesne sirotinje, crep'za pokrivanje krovova i posuđe koje je služilo kao ambalaža. Proizvodnja Za razliku od keramičke i metaloprerađivačke protekstila izvodnje, koje su, tako reči, od samog postanka predstavljale samostalne privredne grane, predenje i tkanje je i u V veku uglavnom predstavljalo granu kućne radinosti. U toj proizvodnji uvek je preovladavao ženski rad, ali nije bio isključiv. Tkanjem i predenjem bavile su se kako žene iz siromašnih porodica, koje su radile za to da bi komad tkanine ili čak klupko prediva iznele na tržište, tako i bogate domaćice koje su bile okružene kćerkama i robinjama. Prema Platonovim recima žena je gospodar čunka i preslice. Preslica je gesto stavljana u grob pored mrtve žene isto onako kao što su mač i strela _stavljani .u grob.vojnllca. Ta domaća grana proizvodnje na prvom mestu je bila namenjena zadovoliavanju potreba porodice, a na tržište se iznosio samo višak produkcije. Citav proces tekstilne proizvodnje prolazio je kroz ruke žena tkalja i prelja počevši od striže ovaca do šivenja haljine; jedino je bojenje tkanine predstavljalo proces na kome su obično bili zaposleni muškarci. Od sirovina u toi grani fcod Griea je naiveći značaj imala vuna. Lanemh tkanina bilo je mnogo manje, bar u tom ranom pericxlu. Međutim, početkom VI veka u Atici se pored ranijih nošnji od vunenih tkanina upotrebljavaju i ženske lanene tunike. Svila se pojavljuje samo kasnije, i njena upotreha je ograničena. Sa razvojem gradova i povećanjem razmene pokazalo se da kućna radinost nije dovoljna. Osim sitnih slobodnih zanatlija koji su radili za tržište, prema rečima jednog antičkog pesnika, „zato da ne pomru od gladi", javlja se veliki broj specijalizovanih testilnih radionica u kojiraa su radili robovi i robinje. Atinski natpisi sadrže znatan broj imena oslobođenika zaposlenih u tkačnicama i predionicama. Ponekad su i slobodni građani dobijali sredstva za život baveći se tkanjern. Takvo je bilo domaćinstvo nekog Aristarha; prema Sokratovom savetu, on je iskoristio siromašne rođake koji su mu došli iz Pireja, ponudivši im da se bave tkanjem i predenjem. U drugim grčkim polisima nalazimo robove i robinje stručnjake za izradu skupocenih šarenih tkanina koji su radili isključivo za tržište. Radionice u kojima je primenjivan rad robova proizvodile su ogrtače kakve su nosili muškarci čitave Grčke. Osim

radionica u kojima se obavljalo predenje i tkanje, u Atini su postojale i valjaonice u kojima su radili pretežno muškarci. Megara, Korint i Egina bili su poznati po izradi odevnih predmeta za sirotinju i robove; Milet, Kipar i Hios po skupocenim tkaninama, odorama i ćilimima; Sirakuza po raznobojnim tkaninafiia od sicilijanske vune. —■ Građevinski Podizanje hramova, javnih zgrada i odbrambenih radovi postrojenja u Atini obavljalo se na osnovi dekreta narodne skupštine koja je za svaku priliku određivala naročitu komisiju sastavljenu od službenih lica za nadzor nad izvođenjem ovih ili onih radova, U okvir zadataka tih komisija (epistata) ulazilo je sastavljanje i zaključivanje ugovora s preduzimačima. Na osnovu odluke narodne skupštine, arhitekta je sastavljao plan radova uz koji je pored crteža verovatno dolazio i detaljan opis predviđenih radova. Treba praviti razliku između izgradnje objekata javnog karaktera s jedne strane, i izgradnje privatnih kuća koje su podizane iz sredstava njihovih vlasnika kao i privatnih hramova koji su pripadali verskim bratstvima, s drage strane. Glavni građevinski materijal bio je kamen, krečnjak i mermer. Država je nabavljala građevinski materijal posredstvom epistata, a u nekim sluča-

jevima nabavku građevinskog materijala davala je pod zakup. Kamen potreban za te radove dopreman je iz kamenoloma nekad državnih, nekad privatnih. Na građevinskim radovima bio je angažovan veliki broj kako slobodnih građana tako i meteka i robova. Procvat građevinarstva u Atini spada u Periklovu epohu, kad se u Atini razvila velika građevinska delatnost kako na izgradnji odbranibenih utvrđenja, tako i na opremanju i daljoj izgradnji Pireja kao i na podizanju kultnih zgrada. Ovakvu vrstu javnih radova država je obavljala na taj način što je sania neposredno rukovodila izgradnjom ili ih je davala na izvođenje. U ovom poslednjem slučaju odgovornost za radove je u potpunosti padala na zakupce. Pri tom su radovi obično poveravani nekoiicini zakupaca; izvođenje radova na istoj osnovi su uzimali i građani i meteci. Brodogradnja U direktnoj vezi s porastom vojno-političke snage Atine brodogradnja je dobila vrlo velik značaj. Početkom Peloponeskog rata Atina je imala 300 trijera, ne računajućf savezničku flotu Lezbosa i Hiosa. Građnja trijera bila je skupa. Brod je prosečno koštao oko 1 atički talenat. Građa za ržra3Ti brodova""dopremana je u Atinu iz Makedonije, Halkidika, južne Italije, iz Male Azije i Ponta. Velikim građevinskim radovima i izgradnjom vojne flote rukovodila je đržava. Na brodogradilištiiTia su radiJi državni i privatni robovi, ali je rukovođenje poslovima brodogradnje i izvođenje najodgovornijih operacija poveravano brodograditeljima specijalistima iz redova punopravnili građana i meteka. < U izgradnji brodova narodna skupština igra istu ulogu kao i u drugim radovima od državnog značaja. Svaki put ona je birala specijalnu komisiju za rukovođenje poslovima brodogradnje u koju su ulazili blagajnik i nadzornik. Narodna skupština je određivala i broj trijera i tetrera (brodova sa tri i četiri reda veslača), koji treba da se sagradi tokom određene godine. Izrada brodskog trupa redovno je poveravana zakupcima putem javne licitacije, ali je opremanje brodova država vršila sama. Luke i brodogradilišta, koja su se ranije nalazila van granica same Atine, izgradnjom Dugih bedema u V veku pre n.e. uključena

Prikaz jedrenjaka na atičkoj posudi iz V veka pre n.e. Slika predstavlja epizodu iz „Odiseje": Odisej sluša pesmu sirena

su u teritoriju grada. Pirej je tada bio organski povezan sa ostatkom grada, ta-čnije sa njegovim oblaskim delom. Pirejski zaliv, dubok i prostran, postaje tad glavno pristanište kako za ratne tako i za trgovačke"brodbve Atine. Dve dru-ge atinske luke Zeja i Munihij korišćene su išključivo za ratne brodove. U obema lukama bili su izgrađeni dokovi za pristajanje brodova. U IV veku nedaleko od Zeje sagrađeno je skladište za čuvanje brodske opreme i inventara. Tehnika izgradnje luka, pristaništa, brodogradilišta i gradnje novih brodova razvijaia se uporedo s porastom ekonomske i političke moći Atine. Stalno se povećavao broj dokova, a tipovi ratnih i teretnih brodova postajali su sve raznovrsniji. Ratiii brodovi delili su se sada na dve vrste; u prvu su spadali isključivo pravi bojni brodovi koji su imali strogo normiranu posadu; drugu vrstu brodova sačinjavali su transportni brodovi za prevoz desantnih vojnih jedinica, konja, hrane i druge opreme. Ratni brodovi snabdeveni jedrima mogli su da se pokreću pomocu vesala, dok su vojno-transportni i trgovački brodovi uglavnom bili jedrenjaci i imali su manju posadu. 5. RAZVOJ ROBNE PROIZVODNJE I ROBNOG PROMETA U V VEKU PRE N.E. U Grčkoj V veka pre n.e. nesumnjivo je postignut značajan razvitak robne proizvodnje i robnog prometa. Kao i svuda tako su i u Grčkoj razvitak robne proizvodnje i robnog prometa bili organski vezani s takvim nivoom proizvodnih snaga i odgovarajućim karakterom produkcionih odnosa koji već pretpostavlja pojavu privatne svojine, porast društvene podele rada, odvajanje poljoprivrednog rada od zanatskog, razvoj ropstva. Međutim, poslije grčko-persijskih ratova razvoj robne proizvodnje i robnog prometa u piivrednom životu celokupnog grčkog društva u poređenju sa prethodnom epohom, pravi vrio značajan korak napred, i obim trgovinskog prometa neizmerno raste. U balkanskoj Grčkoj niču novi ekonomski centri, čiji trgovinski promet dostiže dotad neviđene razmere. I upravo sada se Atina pretvara u takav krapan centar za čitav helenski svet. Sredinom V veka Pirej postaje najveća trgovačka luka na Egejskom moru, a u doba Perikla pretvara se u centar mediteranske trgovine uopšte. Molovi istočnog, trgovačkog dela Pireja bili su pretrpani izgrađerdm skladištima; pored ostalih, skladište za žitarice nalazilo se na prostoru između vojnog i trgovačkog dela luke. Nešto dalje nalazio se trg Pireja s prodavnicama, bankarskim kontoarima i menjačkim stolovima. Uz Pirej je ležao emporijum mesto gde je istovarivana roba koji je bio odvojen od grada graničnim oznakama. Sve što bi se istovarilo van granica emporijuma, smatrano je švercom. Iza emporijuma počinjao je sam grad. ϋ centru grada u V-IV veku stanovali su brodovlasnici, trgovci, veliki lihvari, preduzimači, itd., a na periferiji: veslači, nosači, lučki radnici i dragi čija je delatnost bila povezana sa morem. Preko Pireja se odvijao izvoz maslinovog ulja, vina, meda, mermera, olova, srebra iz laurijskih rudnika, vune, proizvoda od metala, keramike, itd. U V veku u Pireju su se okupljali brodovi iz skoro celog Mediterana. Tu je istovarivano: žito iz Egipta, Sicilije i Bosfora, zatim crnomorska riba, stoka, kože, miletska vuna, persijski i kartaginski ćilimi, mirišljava ulja iz Arabije, bronza i obuća

iz Etrurije, lanene tkanine za odeču i jedra, papirus iz Egipta, bakar sa Eubeje i Kipra, smola, konoplja, građa za izradu brodova iz Makedonije i Trakije, vosak i građevinsko drvo sa Kavkaza i iz Hirije, olovna ruda (minijum) sa ostrva Keosa i drugo. U Pirej su dopremani i robovi. Veliki deo ove robe nije bio namenjen atinskom potrošaču, i ta je roba preprodavana na istom mestu, odmah pretovarivana u druge lađe i otpremana dalje u druge gradove i zemlje. Celokupan promet Pireja pred početak Peloponeskog rata oporezivan je sa oko 37-48 talenata godišnjeg poreza, što je za ono vreme predstavljaio ogromnu svotu. Severni pomorski putevi iz Pireja vodili su na Halkidik, u Trakiju, Propontidu i Pont; istočni na Hios, Lezbos i u luke Male Azije; južni preko Delosa i na Samos ili preko Parosa i Naksosa na Rodos, a odatle na Kipar, u Fenikiju, Egipat i Kirenaiku; zapadni u Italiju, Siciliju i dalje na zapad. Tražeći uporište za trgovinu, Atinjani su nastojali da svuda osnuju svoje faktorije. Tako su uspeii da se učvrste na obalama Halkidika, u Potideji, Olintu, u Amfipolju koji su sami osnovali. Za osvajanje rudnika Pangeje Atinjani su se borili sve do vladavine Filipa Π Makedonskog. Sama Makedonija je za njih predstavljala veliku sirovinsku bazu odakle su dobavljali i građu za izradu brodova i tračko roblje. I veoma ranom periodu Atina jc usmerila svoju kolonizaciju prema Pontu. Ona je osnovala kleruhije na tračkom Hersonesu i na iužrioi obali Ponta, u Sinopi i Amisu. Pod atinskim uticajem riaŠli su se i grčki gradovi na zapadnim i severnim obalama Cmog mora. Na inicijativu Atinjana, kako je ranije rečeno, na zapadu je osnovan Tur. Istovremeno Atinjani su sklopili savez sa Segestom, Leontinom i Regijem. Prema planovima Atinjana, trebalo je da svi ti gradovi postanu uporišta za dalji razvoj njihove trgovinske delatnosti na grčkom zapadu. Međutim, mora se naglasiti da je upravo na zapadu Atina naišla na najjačeg i po nju najopasnijeg suparnika Korint. Borba s Korintom predstavljala je, kao što je poznato, jedan od važnijih uzroka onog strahovitog sukoba koji je ušao u istoriju pod imenom Peloponeski rat. J

qš,u

" ""'"* .

..... ............................ .

m ........... .

Unutrašnja Trgovina unutar zemlje u V veku uglavnom se odtrgovina vijala kopnenim putevima. Svako putovanje brodom, zbog malih teritorija koje su zauzimali grčki polisi, predstavljalo je izlazak van granica zemlje. Kopnena trgovina najčešće se ograničavala na okvire jedne države. Planinski karakter zemlje, stalni međusobni ratovi grčkih polisa, nerazvijenost kopnenih puteva i sledstveno iome skupoća kopnenog transporta robe, skoro potpuno odsustvo plovnih reka pored dobrih pomorskih veza, sve su to bili uslovi koji su onemogućavali kolikotoliko značajniji razvoj unutrašnje trgovine. I, konačno, robovlasničko društvo kao takvo moglo je da se razvije i živi sarno pod uslovom postojanja široke razgranate mreže gradova-kolonija koji su se graničili s lokalnim plemenima odakle su nabavljani glavni proizvođači robovi. Centralna Grčka, takođe, nikad nije imala dovoljno žita, i zato joj je bio neophodno potreban dovoz iz Sicilije, Egipta i sa Ponta. Sve je to stimulisalo razvoj spoljne trgovine. Za razvoj unutrašnje trgovine bila je pre svega potrebna mreža kolskih puteva. Briga ο razvoju puteva pojavila se samo u tako razvijenim državama kao što je bila Atina. Atinski putevi služili su istovremeno i za trgovinske i za vojne potrebe. Dva

takva puta vezivala su Pirej i Atinu; jedan je išao duž Dugih bedema, sa njiliove unutrašnje strane; drugi, oivičen maslinovim stablima, vodio je do atinske kapije. Sagrađene su još tri kopnene magistrale koje su se završavale na granici Beotije. Jedna je vodila iz Eleusine u Plateju, druga iz Atine u Tebu, treća iz Atine u pogranični grad Orop. Mala dužina tih puteva svedoči ο slaboj razvijenosti kopnene trgovine. Uopšte, puteva nije bilo mnogo, a uz to bili su nepodesni i slabo su održavani. Kola na čeiiri točka, koja su služila kao transportno sredstvo, nisu mogla da prođu na svim mestima; osim toga, nedostatak volova u Atici (njih su morali da kupuju u Beotiji) otežavao je upotrebu tih vozila. Zbog toga su za transport robe obično upotrebljavani veliki karavani tovarnih mazgi ili magaraca koje su pratili goniči. Suvozemni prevoz bio je vrlo skup; ponekad su troškovi suvozemnog prevoza robe bili jednaki svoti koja je odgovarala polovini vrednosti celokupne robe u transportu; pomorski transport bio je, razume'se, znatno jeftimji. Unutrašnjom trgovinom uglavnom su se bavili sitni prekupci i razno sači. Oni su obično išli peške pored svog natovarenog magarca ili su svoj tovar nosili na ramenima. Uglavnom su trgovali životnim namirnicama, divljači, sitnim domaćim potrepštinama, odevnim predmetima, cvećem, itd. Osim raznosača bilo je i trgovaca koji su držali male prodavnice po pijacama. Uz neke od ovih prodavnica nalazile su se i male radionice. Vlasnici takvih preduzeća prodavali su robu izrađenu u vlastitoj radionicikao i onu koju su nabavljali kod drugih zanatlija-trgovaca. Na pijacama su prodavani poljoprivredni proizvodi žito, hleb, povrće, voće, riba, razni proizvodi atinski i uvozni, kao i stokaTroblje. Svaka vrsta robe imala je određeno mesto. Roba je izlagana ili pod otvorenim nebom ili pod provizorno izrađenim šatorima. U gradovima sa velikim trgovinskim prometom izgleda da je država iz svojih sredstava podizala pokrivene galerije u koje su se smeštale trgovine. Na predlog Perikla, u Pireju je izgrađena specijalna galerija za trgovine brašnom. Na tržište su sa svojom robom dolazili i robovi koji su „živeli odvojeno" da bi tu unovčili svoje proizvode, i slobodne zanatlije individualni majstori koji su prodavali posuđe, oružje, vunu, i seljaci koji su prodavali povrce i žito. Tu se takođe prodavala roba izrađena u malim i velikim robovlasničkim radionicama. Na pijacama velikih trgovačkih gradova okupljali su se ne samo građani i seljaci iz mesta i okoline već i stranci iz drugih oblasti. Osim pijaca koje su radile iz dana u dan, održavani su pored velikih hramova ili za vreme svečanosti posebni sajmovi na kojima su se sticali prodavci i kupci iz mnogih grčkih gradova. Neprikosnovenost grčkih hramova i običaj da se sklapa primirje za vreme trajanja opštegrčkilfsvečanosti predstavljali su garanciju za bezbednost putovanja svih trgovaca. Među tim sajmovima veliku populamost uživao je sajam u Delfima. Opšti nadzor nad celokupnom pijačnom trgovinom poveravan je u grčkirn gradovima naročitim službenicima „agoranomima". Oni su skupljaK pijačninu, vodili su računa ο redu, posredovali u svim sporovima koji su izbijali prilikom pogodbi, itd. Agoranomi su, takođe, bili ovlašćeni da kažnjavaju one koji su varali na vagi ilimeri, protiirali falsifikate ili pokvarenu robu, itd. Trgovina žitom obavljana je u Atini pod kontrolom posebnih službenika „sitofilaka" (čuvara žita); rijih je bilo 5 u Atini i 5 u Pireju. U drugim gradovima gde

se pitanje snabdevanja žitom nije postavljalo tako oštro kao u Atini ovu dužnost obavljali su agoranomi. ' Ο tačnosti i ispravnosti mera i vaga vodila su računa posebna službena lica, tzv. metronomi koje je biraia narodna skupština. Razvoj

Na svakoj pijaci kao neophodno potrebno lice nazelenaškog lazio se trapezit (menjač). Raznovrsnost moneta, kapitala raznolikost valuta i odstupanja u kovanju novca doveli su do neophodnosti da se vrši zamena rao· / neta. Za svoje usluge menjači su naplacivali izvesnu svotu, ponekad dosta veliku. Prodaja i preprodaja strane monete i njena zamena za lokalnu u početku su predstavljali glavne operacije trapezita. Zamena moneta raznih gradova morala je da dobije naročito važan značaj širenjem spoljne trgovine. Svaka nova oblast, uključivši se u sistem opšte trgovine, ubacivala je na tržište i svoju monetu. Tako se posao trapezita komplikovao. Od njih se zahtevalo da bude dobro upoznati sa svim monetarnim sistemima, da znaju da razlikuju vrednost moneta i da imaju jasnu predstavu ο međusobnom odnosu raznih monetarnih sistema. U takvim prilikama isplata i primanje novca predstavljali su vrio složenu operaciju. Tako se trapeziti postepeno od običnih menjača pretvaraju u posrednike prilikom raznih trgovinskih operacija i postaju svojevrsni „bankari" koji primaju novac i isplaćuju ga u drugoj moneti. Pojavljuje se obračun bez isplate u gotovom novcu. Duga pogađanja kraj menjačkog stola zamenjena su usmenom i ličnom naredbom ulagača ο prevođenju novca sa njegovog računa na nečiji dragi ili naredbom da se nekome izvrši isplata u gotovini. Tako su trapeziti bili primorani da vode posebne računske liste za svakog svog ulagača. Te operacije se pojavljuju u V veku, ali do njihovog razvoja dolazi uglavnom tek u IV veku.

Likovi Atine i njene sove. Dva novčića od deset drahmi, iskovana u Atini Oko 486. godine pre n.e.

Osim trapezita, u finansijskim operacijama takvu ulogu, ako ne i veću, igrali su krupni centri sa hramovima kojima su upravljale amfiktionije. Hramovi su u obliku darova i poklona dobijali ogromna sredstva. Bogatstvo hramova povećavalo se i putem iznajmljivanja zemlje koja je pripadala hramovima, naplatom novčanih kazni, kreditnim operacijama pri kojima su kamate hramovima ponekad donosile ogromna sredstva. Neprikosnoveriost hramova dovela je do toga da su im na čuvanje poveravali

svoj novac ne samo pojedina privatna lica već i države. Tako se u situaciji njihovih dužnika našao niz polisa, a neki veliki politički uticajni robovlasnici postali su njihovi ulagači. Spoljna Kao što smo vec naglasili, razvoj trgovine potrgovina morskim putevima predstavljao je za Grčku i njenu kolonijalnu periferiju pitanje života. Uporedo s pomorskom trgovinom, napredovala je i tehnika moreplovstva. Iako se plovidba tokom celog V veka i u većem delu IV veka po pravilu odvijala samo duž obala, ipak su se moreplovci u slučajevima preke potrebe i u to vreme usuđivali da preplove relativno velika prostranstva na morima. Isto to moglo bi se reci i ο dužini navigacionog perioda. Plovidba trgovačkih brodova kao po pravilu obavljala se uglavnom samo tokora letnih meseci, od aprila do septembra, ali su poznati pojedini slučajevi plovidbe i u zimskim mesecima. R/Ai/fcLt^! , E/iPORi Među trgovcima koji su obavljali svoje poslove u dragim zemljama posebnu kategoriju su sacinjavali oni koji su imali svoje vlastite brodove i kao kapetani upravljali njima; od njih su se razlikovali trgovci koji su svoju robu transportovali tuđim brodoviraa. Prvi su se zvali naukleri, a 1 ·' · . W .liift ι' ι ■ ■ J> ι4Γ£ι ιλ\ Kod Arginuskih ostrva (blizu Lezbosa) Atinjani su se sukobili sa 120 brodova Kalikratida i odneli sjajnu pobedu, uništivši 70 peloponeskih brodova. Bitkom kod Arginusa ponovo je uspostavljena hegeraonija Atine na moru. To je bila pobeda ne samo nad Peloponežanima već i nad grupom Alkibijadovih pristalica. Stratezi demokrati odneli su pobedu veću od najsjajnijih uspeha Alkibijada. Sparta se ponovo obratila Atini s ponudom za zaključenje mira, ali bez uspeha. Ali i pored ogromnog značaja bitka kod Arginusa imala je veoma teške posledice za atinsku demokratiju. Za vreme bure koja se podigla posle bitke potonulo je 25 atinskih trijera zajedno s posadama. Osim toga, bura je omela atinske stratege da sahrane atinske mornare i vojnike koji su pali u toj bici. Te okolnosti poslužile su kao podloga za burne događaje u Atini.75 Saznavši da su vojnici koji su poginuli ostali nesahranjeni, njihova rodbina u Atini postavila je zahtev da se stratezi komandanti flote u arginuskoj bici pozovu na sudsku odgovomost zbog nemarnosti i neizvršenja rituala sahrane koji je u očima Grka imao ogroman značaj. Tako su stratezi-pobednici bili izvedeni pred sud svojih sugrađana. Pitanje krivice stratega još više je potencirano time što je ono bilo u tesnoj vezi sa političkom borbom u Atini. Većina stratega pripadala je demokratima. Oni su, tobože, naredili učesnicima prevrata 411. g. umerenim oligarsima Teramena i drugima da posle bitke pokupe Atinjane koji su tonuli.

74 Robovi-učesnici u bici kod Arginusa bili su pravno izjednačeni s Platejcima. Aristofan u svojoj komediji „Žabe" (692-694) s negodovanjem se izražavao tome: „Kažem još: niko se ne može kazniti oduzimanjem časti građana. Stid i sram! Robove, što su se jednom u borbi tukli, vi ste kao Platejce blagorodne podigli do gospode". 75 Iscrpan opis tih događaja vidi kod Ksenofonta, I, 7, 1-35.

Strepeći za svoj život Teramen i njegovi saborci nastupili su pred skupštinom s protivoptužbom protiv stratega i zahtevali da ovi budu pogubIjeni. Teramenovu grupu podržale su pristalice Alkibijada. Pošto je kod Arginusa izgubio svoje rođake veoma veliki broj atinskih porodica, protivnici demokratije uspeli su da pridobiju za sebe velik broj građana. Odlukom eklesije bio je ukinut uobičajeni način sudskog pretresa i skupština je večinom glasova osudila svih osam stratega na smrt. Od 8 stratega dvojica su blagovremeno pobegla, čime su znatno pogoršali situaciju ostalih. Među kažnjenim nalazio se i Perikle, sin Perikla i Aspasije. Odgovornost za osudu stratega-pobednika, očigledno, treba pripisati Teramenovoj grupi koja je uspela da privremeno pridobije za sebe većinu eklesije. Ubrzo po izvršenju kazne eklesija je donela odluku prema kojoj su neposredni tužioci stratega bili proglašeni za zaverenike protiv bezbednosti države i pohapšeni. Čak je i zakleti neprijatelj demokratskog poretka Ksenofont bio prisiljen da napiše: „Malo je vremena prošlo i Atinjani su se pokajali. Prihvaćen je predlog da oni koji su obmanuli narod moraju biti pozvani na odgovornost i izaći pred narodnu skupštinu... Uspeli su da pobegnu iz Atine još pre suđenja... Kaliksen (jedan od glavnih krivaca za osudu stratega) kasnije je dobio mogućnost da se vrati u Atinu..., ali je umro od gladi prezren od svih" (I, 7, 35). Bitka kod Posle bitke kod Arginusa dominacija na moru poEgospotama novo je prešla u ruke Atinjana. Istina peloponeska flota je još uvek imala oko 100 brodova, ali bez rukovodstva. Preraa Aristotelu („Atinski ustav", 34, 1), Spartanci su ovog puta ponudili Atinjanima ,,mir na bazi očuvanja tadašnjih poseda za obe protivničke strane", međutim, na uporno nastojanje Kleofonta taj predlog je odbačen. Tada su „Hiošani i ostali saveznici..., odlučili da upute u Lakedemon izaslanike koji bi... molili da se za upravljanje flotom pošalje Lisandar" (Ksenofont, Π, 1, 6). Slične instrukcije dao je svojim izaslanicima i Kir. Radi formalnog očuvanja običaja efori su imenovali Lisandra ne za nauarha već za pomoćnika nauarha (epistoleja) i poslali ga u Malu Aziju. Došavši u Efes, Lisandar je od Kira koji je otišao u Suzu dobio njegovu blagajnu i tekuće prihode njegovih satrapija. Isplativši veslače, Lisandar se uputio ka moreuzima u pravcu Lampsaka koji je zauzeo na juriš opljaekavši ga. Moćna atinska flota koja se sastojala od 180 trijera pođe za njim i zaustavi se na suprotnoj obali Bosfora tračkog kod Egospotama. Posle pet dana čekanja Lisandar iskoristi slabljenje discipline u atinskoj floti: ugrabio je trenutak kad su Atinjani sišli s brodova na obalu i svom svojom flotom udario na neprijatelja. Spasila se samo mala Kononova eskadra (9 trijera). Lisandru pade u ruke 170 brodova i sva posada. Tako je uništena cela atinska flota. Lisandar naredi da se pogubi 3000 zarobljenih Atinjana i sam pođe u lagani obilazak moreuza, zauzimajući gradove, likviđirajući svuda atinske kleruhije i oslobađajuci atinske garnizone pod uslovom da pođu u Atinu osuđenu na smrt od gladi. Računica mu je bila

tačna: ukoliko se u gradu i Pireju sakupi više ljudi, utoliko će brže nestati hrane kod opsednutih, utoliko će brže nastupiti glad. Sam se takođe uputi u Atinu iz Helesponta preko Lezbosa, zavodeći svuda oligarMjsku upravu. Jedino je na Samosu «to doba bio sproveden „pokolj plerastva i gradom je ovladala narodna partija" (Ksenofont, Π, 2, 6). Za tu odanost Atinjani su, istina s velikim zakašnjenjem, poklonili Samošanima atinsko gradanstvo, uz očuvanje njihovog građanstva na Samosu i uz njegovu autonomiju (IG, !2, 126; Π2, i). Međutim, Lisandar je ,,u svim gradovima bez izuzetka uništio zakoniti državni poredak, postavio vlade od deset Ijudi i u svakom gradu pobio mnoge građane, a mnoge riaterao u bekstvo" (Plutarh, „Lisaiidar", 14). U to u Pirej noću stiže državna trijera „Paralija" i obavesti Atinjane ο nesreci koja ih je pogodila. Uzasna vest se prenese od usta do usta i očajni jauk odjeknu preko Dugih bedema iz Pireja. ,,Te noći niko nije zaspao; Ijudi su oplakivali ne samo izginule već i same sebe" (Ksenofont, Π, 2, 3). Na zasedanju skupštine koja je odmah sazvana odlučeno je da se brane do kraja. Atinu je s mora opseo Lisandar, a istovremeno s kopna oba spartariska kralja: Agis i Pausanija. Bez obzira na gubitak nade u spas i na očajnu glad koja je harala u opsednutom gradu, atinski demokrati hrabro su se borili. Cak je na jednom zasedanju skupštine doneta odluka kojom se pod pretnjom smrću zabranjuju ma kakvi predlozi ο kapitulaciji. Druga odluka koju citira Andokid u besedi ,,0 misterijama" (77-79), psefizma Patroklida predviđala je amnestiju za sve građane kojima su bila oduzeta politička prava i obustavljanje postupka po predmetima dužnika državi. Ovim merama trebalo je da se obezbedi mobilizacija svih snaga u gradu za odbranu nezavisnosti. Međutim, bez obzira na ove napore. sve je već bilo kasno. Položaj opsednutih je još teži zbog toga što su se aristokrati i imućni građani kojima je Teramen bio vođa sve više priklanjali bezuslovnoj kapitulaciji. Najzad, posle nekoliko meseci opsade, bile su potpuno potrošene sve rezerve hrane. Atinska delegacija upućena najpre Agisu a zatim u Spartu, dobila je kao prethodni uslov za dalje pregovore zahtev da se poraše Dugi bedemi u dužini od 10 stadija (oko 2 km). Taj zahtev značio je isto što i zahtev za bezuslovnom kapitulacijom Atine i eklesija je odbila da ga prihvati. Tada, pošto i pored nedostatka hrane većina atinskog demosa nije htela da se preda, Teramen odluči da glađu prisili sirotinju na kapitulaciju; izjavio je da će od Lisandra dobiti povoljnije uslove za mir. „Uživajući poštovanje i udostojen visokim odlikovanjima, on se sam nametnuo kao spasilac otadžbine i sam je upropastio; tvrdio je kako je učinio veliko, dragoceno otkriće pomoću koga će postići mir ne dajući taoce, ne razarajući bedeme, ne predajući flotu" (Lisija, ΧΠ, 68). Upućen Spartancima kao izaslanik, Teramen je ostao kod Lisandra puna tri meseca ne radeći ništa i konačno buđe vracen s odgovorom da su za mir s Atinom ovlašćeni samo efori. U to vreme pristalice oligarhije izveli su pred sud vođu radikala Kleofonta koga je sud osudio na srart. „Kao osnova za

takvu presudu poslužilo je to što se nije javio u redove hoplita, želeći da se odmori, a stvarni razlog ležao je u tome što se on radi vašeg dobra izjasnio protiv mšenja bedema" (Lisija, ΧΠΙ, 12). Tako je nestao poslednji veliki vođa atinske radikalne demokratije. I tek tada je atinska delegacija s Teramenom na čelu stigla u Selasiju i bila pozvana da prisustvuje savezničkoj skupštini Peloponeskog saveza. Korinćani i Tebanci76 su zahtevali potpuno razaranje Atine. Međutim, s time se nije slagala Sparta koja se pribojavala da bi Korint mogao previše da ojača na moru, a Beotija na kopnu. Konačno su izdiktirani sledeći uslovi mira: 1) likvidira se arhe; 2) moraju se porušiti Dugi bedemi i bedemi Pireja; 3) predaje se celokupna flota s izuzetkom 12 stražarskih brodova; 4) Atina stupa u red lakedemonskih saveznika uz potpuno pokoravanje njihovoj hegemoniji i obavezuje se da će kao i oni imati iste saveznike i neprijaielje; 5) vraćaju se svi izgnanici. Uslovi su bili prihvaćeni i u aprilu 404. g. Lisandar uđe u Pirej. Izgnanici aristokrati bili su vraćeni, a Dugi bedemi temelj atinske nezavisnosti porušeni. Tako je posle 27 godina uporne borbe zgažena atinska robovlasnička demokratija i uništena arhe. U celoj Heladi slavila je pobedu reakcionarna oligarhija. Reakcija Još pre početka opsade Atine Lisandar je, obilazeći u Grčkoj s peloponeskom flotom ostrva Egejskog bazena, u svakom polisu ostavljao lakedemonske harmoste (namesnike). Pod neposrednim rukovodstvom harmosta nalazile su se dekarhi je reakcionarne vlade koje su se sastojale od deset predstavnika heterije. Članove dekarhija imenovao je lično Lisandar iz redova onih zaverenika koji su s njim već odavno bili u vezi. Masovne smrtne kazne i progoni zalivatili su sva mesta kao talasi plime. Lisandar, „lično prisustvujući izvršenju mnogih smrtnih kazni, proterujučrneprijatelje svojih prijatelja pokazao je Helenima primer lakedemonske vladavine; sudeći po tom primeru, od Sparte se nije moglo očekivati ništa dobro... Ne zna se broj pobijenih demokrata po gradovima: Lisandar je kažnjavao ne samo za lične krivice već je to činio svuda po volji svojih prijatelja pomažući im u obračunavanju s mnogobrojnim neprijateljima i podilazeći njihovom nezajažljivom častoljublju... surova Lisandrova priroda činila je njegovu vlast teškom i strašnom" (Plutarh, „Lisandar", 13 i 19). Veoma je karakteristično Lisandrovo ponašanje u Miletu, gde su vođe narodne partije dobili od Lisandra časnu reč da neće biti bezakonja. Međutim, čim su demokrati izašli iz svojih skloništa, samo u jednom polisu pohvatano je njih 800 i predato oligarsima radi kažnjavanja smrću.77

76 Prema Plutarhu („Lisandar", 15), Tebanci su predložili ,,da se grad poruši i ostavi mesto za ispašu ovaca". 77 Plutarh, „Lisandar", 19. Upor. Ksenofont, II, 3, 6. Karakteristično je da lakonofilski raspoloženi Ksenofont po svom običaju prećutkuje sve događaje koji Sparti nanose

Obračunavanje s demokratskim elementima dobilo je još masovniji karakter posle kapitulacije Atine. Stvar je došla dotle da je Sparta bila prisiljena da nešto kasnije ukine neke od najsurovijih Lisandrovih naredbi; jedna od tih odnosila se na Sest koji je zajedno sa zemljom i svom pokretnom imovinom bio predat u vlasništvo kmianošima i nadzornicima veslača peloponeske flote. Karakteristično je to da se izvesna sumnja u celishodnost Lisandrovog ponašanja pojavila u Sparti tek posle specijalnog pisma koje je eforima uputio persijski satrap Farnabaz uznemiren i uvređen razbojništvima i pljačkom koje je Lisandar sprovodio u njegovoj satrapiji. Tek posle toga Lisandar je bio opozvan u Spartu. Međutim, režimi koje je on zaveo ostali su i dalje bez ikakve promene. Prema tome, helenska „sloboda" kojuje proklamovala Sparta, syela se pre svega na uvođenje reakcionarnih oligarhijskih vlada; te vlade nasto: jale su da masovnim terorom izbrišu sećanje na demokratski poredak. U vezi s time komičar Teopomp upoređivao je Lakedemonjane s krčmarima: „Dok su Heleni probali najslađe piće slobode, oni su u njega usuli sirće; pice je odmah postalo neukusno i gorko". Najžalosniju sudbinu doživeli su maloazijski Heleni. Oni su potpali neposredno pod vlast satrapa, i atinski jaram bio je zamenjen persijskim. Vladavina Posle poraza u Atini se među pojedinim grupacijaTridesetorice rna robovlasnika naglo zaoštrila borba za vlast. S tirana i obnova obzirom na Lisandrovu praksu u saveznim polisidemokratije rna sa sigurnošću se moglo očekivati da Sparta neće trpeti demokratski ustav ni u Atini. Odmah posle pobede Lisandar se sa svojom flotom uputio na Samos da bi likvidirao tamošnju demokratiju kao poslednje uporište demokratije u Heladi. Međutim, smatrao je da mora da svrati u Atinu na dan saziva narodne skupštine i tu je, prema rečiiTia. Lisije (ΧΠ, 71 idd.), podržao Teramenov predlog ,,da se uprava grada poveri tridesetorici upravljaca", preteći pri tome da će odbijanje tog predloga „postavifi ne pitanje državnog ustrojstva, već života i slobode" Atinjana. Novu vladu podržavale su iste oligarhijske grupacije koje su izvele prevrat 411. g. To su bili ekstremni oligarsi koji su se oslanjali na heterije i izgnanike povratnike iz Sparte, a takođe i na umerene oligarhe pod rakovodstvom Teramena. U grupi „Tridesetorice" većina je pripadala ekstremnim oligarsima, na čijem čelu je stajaaKritija.78 Široki slojevi demosaosećajući nemogućnost

sramo- tu. Jedini primer koji on saopštava, a odnosi se na Lisandrovo obračunavanje s demokra- tima, Ksenofont objašnjava kao dokaz Lisandrove „pravednosti". 78 Biografija Kritije bila je tipična za oligarhe njegove generacije. Po poreklu je pripadao kraljevskom rodu Kodrida; zajedno s Alkibijadom bio je okrivljen za skrnavljenje herma; učio je kod Sokrata. Inicijativom Kritije odstranjen je Frinih sa

otpora klonili su se politlke.jina|istaknutiji privrženici demokratije emigiirali su u susedne polise, između ostalog u Tebu (Trasibulova grupa). Aristotel ovako karakteriše odnos snaga među političkim grupacijama u Atini: „Mir s Atinom bio je zaključen pod uslovora da će se u njoj upravljati prema zavetu očeva. I zato su demokrati nastojali da očuvaju demokratiju, a od plemstva je jedan deo ljudi koji su pripadali heterijama i neki od izgnanika koji su se vratili u otadžbinu posle potpisivanja mira želeo oligarhiju. Drugi deo ljudi koji nisu bili uključeni ni u jednu heteriju..., maštao je ο uspostavljanju poretka njihovih očeva („Atinski ustav", 34, 3). Vođa ove umereno oligarhijske grupe, kako je već rečeno, bio je Teramen. Komitet „Tridesetorice" sačinjavalo je deset građana koje je kandidovao Teramen, zatim deset drugih koje su istakle ekstremne oligarhijske heterije i, konačno, deset izabranih pod pritiskom Lisandra koji je prisustvovao zasedanju skupštine. Ogromna većina komiteta sastojala se od pristalica ekstremne oligarhije. Zadatak „Tridesetorice" bilo je „sastavljanje zbirke zakona u patrijarhalnom duhu" (Ksenofont, Π, 3, 2). U stvari oni su predstavljali atinsku vladu. ,,Na čelu izvršenog prevrata" kaže Platon, „stajao je 51 čovek upravljač: jedanaest u gradu, deset u Pireju svaki od tih kolegijuma upravljao je agorom i svim čime je trebalo da se upravlja (u oba grada) dok su tridesetorica kao samodršci upravljali svim". „Desetorica" u Pireju nesumnjivo su predstavljali uobičajenu oligarhijsku dekarhiju, prema uzoru na oligarhijske vlade kakve je organizovao Lisandar. „Jedanaestorica" u Atini, predstavljali su komisiju koja je prema Periklovom ustavu vodila brigu ο izdržavanju zatvorenika, ο izvršenju kazni nad osuđenima i ο predaji konfiskovane imovine (Aristotel, „Atinski ustav", 52, 1). Za vreme tiranije „Tridesetorice" u znatno proširen delokrug ovog komiteta žbbg masovnog terora pored ostalog ulazila je i obaveza da vodi nadzor nad trgom središtem društvenog života polisa. Osim toga, Aristotel priča ο 300 batinaša koji su predstavljali izvršni aparat tirana. Prisećajući se žalosnih rezultata kratkotrajne vlade oligarha 411. g., , Jridesetorica" su u početku pokušavali da stvore sebi neki masovniji oslonac. Oni su imenovali 500 lica kao članove Veća i još toliko na razne druge državne dužnosti. Osim toga, 2000 građana sudelovalo je u sudstvu. Prema planu Kritije, ovih 3000 građana morali su da uživaju sva poMCka prava. Međutim, spisak tih 3000 građana nije bio objavljen, a narodna skupština, čak ni u

dužnosti stratega i vraćen je Alkibijad. Na predlog Kleofonta, Kritija je bio prognan i otada je postao najnepomir- ljiviji od svih oligarha. Teramen je na samrti (Ksenofont, II, 3, 36) okrivio Kritiju, po svemu sudeći bez razloga - za pripremanje ustanka u Tesaliji i za naoružavanje penesta radi borbe protiv njihovih gospodara.

ograničenom sastavu, nijednom nije hila sazvana za sve vreme vladavine „Tridesetoiice". Pa ipak izvesna pojednostavljenja u zakonodavstvu, naročito u pogleđu imovinskih pitanja, i široko popularisani pohod protiv dostavljača sikofanata trebalo je da privuku bogate građane na stranu „Tridesetorice". Međutim, osnovni metod upravljanja ostao je masovni teror nad demokratima. Za osam meseci svoje vladavine „Tridesetorica" su pogubila najmanje 1500 Ijudi. Postepeno je teror počeo da se primenjuje i na imućne Atinjane, jer su tirani računali s prisvajanjem konfiskovane imovine. Izdat je zakon da svaki od „Tridesetorice" može, prema svom nahođenju, da uhapsi po jednog meteka i njegovu imovinu prisvoji za sebe. Poznati atinski orator, metek Lisija, u svom govom „Protiv Eratostena", jednog od 30 tirana, daje iscrpan opis iz koga se vidi kako su tirani nemilosrdno pljačkali meteke, otimajući njihovu imovinu, Kao žrtve tirana padali su i atinski građani. Uhapšen je bogataš Nikerat, sin stratega Nikije, i Antifont koji je dva puta bio trijerarh. Konačno na inicijativu Kritije donet je zakon ο oduzimanju sudskih garancija svim građanima osim „Tri hiljade". Prostom odlukom „Tridesetorice" svaki građanin mogao je da bude ubijen bez suda. Pošto je raslo negodovanje masa demosa (izuzev „Tri hiljade"), svima je bilo oduzeto oružje, a osim toga u Atinu je pozvan ganiizon koji se sastojao od 700 Spartanaca, placenika „Tridesetorice". Pa ipak ni sve ove mere nisu mogle da zadrže proces raspadania tiranije. U jesen 404. g. umereni oligarh Teramen, plašeći se ustanka građana, prešao je u opoziciju Kritiji. Tražio je da se izradi nov ustav po uzoru na vladavinu „Pet hiljada" 411. g., nadajući se da bi vlast iz raku ekstremnih oligarha mogla da pređe u ruke njegovih pristalica, ako bi došlo do redovnog saziva narodne skupštine sastavljene od hoplita. Opozicioni stav Teramena donose mu smrt. U ime čuvanja „zakonitosti" Teramen je pre pogubljenja odlukom „Tridesetorice" brisan iz spiska „Tri hiljade". Tada se teror proširi ne samo na demokrate već i na umerene oligarhe. Vlast „Tridesetorice" počivala je jedino na snazi oružja spartanskog garnizona. Kritija je zatim zabranio ulazak u Atinu svima onima koji se nisu nalazili na spisku „Tri hiljade". Zemljišni posedi onih koji su pripadali opoziciji otimani su i deljeni među oligarsima. Tada je bivši strateg Trasibul, koji se nalazio u emigraciji u Tebi, sakupio odred od 70 izgnanika i osvojio Filu, utvrđeno mesto u blizini Dekeleje. Ta akcija je veoma uznemirila tirane i oni krenu protiv Trasibula sa svih svojih 3000 hoplita. Odbijeni od File, vratiše svoju vojsku u Atinu, a protiv ustanika upute ceo spartanski garnizon. Međutim, Trasibulοv odred je već bio narastao na 700 ljudi. Iznenadnim napadom na Spartance Trasibul im nanese velike gubitke (poginulo je oko 120 hoplita) i krenu na Pirej. Uz put je Trasibulov odred još porastao i sad je već imao 1000 ljudi. Brzo napredovanje ustanika i masovan prelaz običnih građana na njihovu stranu jasno su pokazivali svu političku nestabilnost i kratkotrajnost tiranije. U vezi s tim oligarsi su odlučili da se pobrinu za svoje sklonište dok još mje kasrio; n tom cilju popisali su

celokupno stanovništvo Eleusine, pohapse ga i sve do jednog pobiju, kako bi u slučaju daljih komplikacija mogli da se sklone i utvrde u Eleusini. "u međuvremenu Trasibul sa svojira odredom stiže u Pirej gde mu se priključilo mnogo lokalnih stanovnika, među kojima je bilo raeteka pa čak i robova. Kad su tirani izveli u borbu sve svoje oružane snage 3000 hoplita, lakonsB garnizon i konjanike pokazalo se da imaju pet puta više hoplita nego što je imao Trasibul. Ali su zato ustanici iza hoplita vbdili „postrojene kopljanike i bacače strela, a iza njih odred bacača kamenja. Ovih poslednjih bilo je mnogo, jer im se svuda priključivalo lokalno stanovništvo" (Ksenofont, Π, 4, 12). Simpatije običnih građana očigledno su bile na strani ustanika. U presudnoj bici kod Munihija 5>Τπ hiljade" su ponovo bile potučene. U toj bici pade vođa tirana Kritija. Ekstremni oligarsi su posle toga pobegli u Eleusinu, umereni izaberu novo rukovodstvo od deset ljudi, a demokrati se učvrste u Pireju. Pirejska grupa koja se borila za potpuno uspostavljanje demokratije pokazala se kao najjača. Njoj je prišao velik broj meteka koje je privlačilo obećanje da će u pravima biti izjednačeni sa atinskim građanima. I atinski i eleusinski oligarsi zatražili su pomoć od Sparte. Lisandar ponovo krenu na Pirej i opkoli ga s kopna i mora. Međutim, efori i kralj Pausanija plašili su se preteranog jačanja Lisandra i zato u Atiku krenu i §am Pausanija. U to vrerae ,,na stranu građana koji su držali Pirej i Munihiju pređe sav narod, i ova partija je počela da pobeđuje u ratu" (Aristotel, „Atinski ustav", 38, 3); u samoj Atini dođe do novog prevrata i na vlasti se nađoše umereni koji su bili za sporazum s pirejskim demokratima. Pošto ni jedria strana nije ispoljavala neprijateljstvo prema Lakedemonjanima, Pausanija predloži primirje sa sledecim uslovima: 1) obe partije prestaju s ratnirn operacijama; 2) svima se vraća imovina (izuzetak je učinjen samo za 30 tirana, dekarhe Pireja i Jedanaestoricu); 3) oligarsi ostaju na vlasti u Eleusini, a ko želi može da se odseli njima; 4) za sve političke prestupe učinjene ranije proglašena je amnestija. Odmah posle potpisivanja ovog ugovora Pirej i Atina su se ujedinili u jedinstvenu zajednicu. Eleusinski oligarsi ipak su se spremali za borbu i zato su pozivali najamnike. Međutim, 401. g. pobijeni su stratezi Eleusinjana, a obični oligarsi vratiše se u Atinu gde je još ranije bio potpuno uspostavljen demokratski ustav. ***

Na kraju je neophodno da se zadržimo na pitanju: zašto je nazadna Sparta pobedila naprednu Atinu? Glavni uzrok je unutrašnja slaboštrobovlasničke demokratije. Atinska poniorska država predstavljala je diktaturu relativno malog broja punopravnih atinskih građana ne samo nad hiljadania robova već i nad ogromnim brojem saveznika koji su čekali prvu zgodnu priliku za svoje oslobođenje. Pri svakom pa i najmanjem komplikovanju unutrašnje situacije jačala su centrifugalna stremljenja u Atinskoj pomorskoj državi. Međutim, atinska roboviasnička demokratija, zbog svoje ograničenosti koja je proizlazila iz same prirode antičkog polisa, nije mogla da pođe putem davanja građanskih prava saveznicima.

Drugo, treba da imamo u vidu da Atina protiv sebe nije imala samo peloponeski savez već i brojne polise u Siciliji, a iia'kraju i Persiju koja je raspolagala ogromnim rezervama novca i ljudstva čitave Prednje Azije. Sparta nije uspela da u dvoboju s njima izvojuje pob.edu nad Atinjanima i tek je obilna pomoć persijskog cara donela nadmoćnost Sparti. Skupo plaćena pobeda Sparte i poraz Atine bacili su Grčku u pogledu njenog međunarodnog značaja više od sto godina unazad. Sramni Antalkidin niir koji je predstavljao logičnu posledicu poraza Atiue u Peloponeskom ratu sveo je na nulu sve tekovine grčko-persijskih ratova. Još katastrofalnije su bile posledice Peloponeskog rata u političkom životu Grčke. Atinska arhe koja se zasnivala na nemilosrdnoj eksploataciji ne samo robova već i saveznika pokazala se preslabom za to da ujedini celu Heladu. Sparta je zbog svoje ekonomske zaostalosti bila nesposobna da postigne dugotrajnije političko ujedinjenje Grčke. Tako-je Peloponeski rat predodredio privrenienu pobedu poliskog partikularizma, a dalji tok dogadaja logično je povukao za sobom međusobne ratove IV veka i konačno doveo do uspostavljanja makedonske vlasti i gubitka nezavisnosti Helade.

Lav^c

Me u c ' i m ?OO-

JUŽNO, ZAPADNOI SEVERNO PRIMORJE CRNOG MORA OD V-IV VEKA PRE N.E. Istorijski razvoj grčkih polisa koji su se nalazili na južnoj, zapadnoj i severnoj obali Ponta euksinskog (Cmog mora) tesno je povezan ne samo sa istorijom vodećih država stare Grčke Atine i Sparte već i sa istorijom domaceg stanovništva Male Azije, Trakije i sevemog Cmomorskog primorja. Na žalost istorija južnog i zapadnog Crnomorskog primorja do sredine V veka pre n.e. poznata nam je samo u opštim crtama.

1. JUŽNO I ZAPADNO PRIMORJE CRNOG MORA Teritorije duž južne.obale Crnog mora u doba KiraI(558-529. god. pre n.e.) predstavljale su sastavni deo poseda persijske monarhije; tek posle Kaiijinog mira, 449. g. pre n.e., grčki gradovi dobili su autonomiju. Pretpostavlja se da je plemstvo južnopontskih gradova, kao i plemstvo jonskih gradova, vodilo persofilsku politiku u cilju lakšeg eksploatisanja lokalnog stanovništva i prirodnih bogatstava u susednim oblastima. Odnosi Grka s lokalnim stanovništvom formirali su se na razne načine. Još od prastarih vremena plemena sa istočnih obala Crnog mora Halibi, Mosinejani, Tibareni i druga bila su čuvena po svom znanju ο dobijanju i obradi metala, a između ostalog i

čelika. Za Grke je bilo veoma rentabilno održavanje veza s njima, posebno za stanovnike Sinope koji su tu kupovali gvožđe. Ο ovim vezama svedoči mnoštvo malih gradova koje je Sinopa osnovala na teritoriji tih plemena. Polazed od nešto kasnijih Ksenofontovih podataka, možemo pretpostaviti da je lokalno stanovništvo pružilo otpor pokušajima Grka da im nametnu svoju dominaciju, tako da su ovi morali računati na nezavisnost svojih suseda starosedelaca južnog Ponta. U zapadnom delu primorja nalazio se samo jedan veliki helenski grad Herakleja koji je ležao na ušću reke Likc. Lokalna zemljoradnička plemena Marijandina nisu mogla da odbrane svoju slobodu i konačno su ih podjarmili stanovnici Herakleje Možemo pretpostaviti da je period istorije Herakleje koji sada razmatramo bio ispunjen borbom Heraklejana s Marijandinima, i baš u to vreme nastali su posebni oblici zavisnosti Marijandina, na koje su kasnije ukazivali stari piscLNateravši lokalno stanovništvo da radi za njihov račun, Heraklejani su zahvaljujucitome lmali razvijenu poljoprivredu koja im je davaia velike količine proizvoda. Herakleja je porecl toga izvozila drvo, stoku, grnčariju i drugu robu. Poznato je takođe da su Heraklejani oko 520. g. pre n.e. osnovali koloriiju na zapadnoj obali Ponta grad Kalatis. Iseljavanje jednog dela građana može da svedoči ο zaoštravanju socijalne nejednakosti unutar stanovništva grada Herakleje, koja je izazvala žestoku borbu među raznim socijainim grapama i preseljavanje pobeđenih u druga mesta. U pisanim izvorima ne nalazimo nikakve podaike ο ekonomskoj istoriji gradova južnog Cmomorskog primorja u to doba. MeđutimJ_činjenica da se u ovim krajevima rano pojavila vlastita moneta (Sinopa je, na primer, počela da kuje svoj srebrni novac u periodu izrneđu 570-520. g.) ukazuje natodaje novčani promerbio prilično razvijen vec sredinorn VI veka pren.e. Nešto više ziiamo o životu polisa u zapadnom Cmomorskom priraorju. Ppdaci ο trgovini gradova u ovom delu Cmomorskog primorja pokazuju da su između Grka i domaćeg stanovništva Tračana u to doba postojale trgovinske veze. Grci su izvozili proizvode mediteransldh centara zanatstva, menjajući ih za tako vrednu robu kao što su žito, drvo, riba, skupoceni metali, čime je Trakija obilovaia. 514. g. pre n.e. Darije je na pohodu protiv Skita ušao u zemlje koje su se nalazile duž zapadne obale Cmog mora. Tom prilikom Persijanci su, slomivši otpor pojedinih tračkih plemena, podjarmili istočnu obalu Trakije zajedno s grčkim gradovima. Međutim, persijska vlast nije ostavila dubljeg traga u istoriji zapadnog Crnomorskog primorja, jer su se već 494. g. pre n.e. u Trakiji nalazili Skiti koji su pokušavali da se probiju u Malu Aziju. U .prvoj pplovini V veka pre n.e. kod najrazvijenijih tračkih plemena, koja su živela u jugoistočnom delu Trakije, razvitak zemljoradnje, stočarstva i rudarstva dostigao je visok nivo. Raspadanje prvobitnih zajednica koje je kod njih već bilo daleko odmaklo vodilo je formiranju klasa i klasnog društva: prenia Hertxiotu, kod Tračana je

sredinom V veka pre n.e. postojalo ropstvo. Arheološki izvori takođe potvrđuju opšte imovinske razlike koje su postojale kod južnotračkih plemena. Olprilike oko 480. g. plgmena Odrisa koja su živela na jugoistoku Trakije nametnula su svoju vlast mnogim plemenima u zemlji i sve do obala Istra. U prvoj polovini V veka pre n.e. konačno je fonnirana odiiska država. Prvi nama poznati odriski kralj Teres, koji je vladao u dmgoj četvrtini V veka pre n.e., sklopio je rodbinske veze sa skitsklm kraljem Ariapejtom udavši za njega svoju kćer. Izgleda da kraljevi Odrisa nisu mogli u potpunosti da pokore grčke gradove. Ali ekonomske veze bogatih građana sa tračkim plemstvom doprinele su bogaćenju jednih i drugih na račuii ugnjetavanja širokih slojeva slobodnog stanovništva i robova. Indirektno svedočanstvo za to predstavlja teritorijalno širenje gradova zapadnog Crnomorskog primorja (na primer Apolonije) i sve izrazitije imovinsko raslojavanje gradskog stanovništva. Ovo raslojavanje našlo je odraza u žestokoj socijalnoj borbi koja se u tim gradovima odvijala tokom V veka pre n.e. Tradicija je sačuvala podatke samo ο Istriji i Apoloniji u kojima su ustanci građana doveli do obaranja aristokratije i uvođenja demokratije. Uporedo sa razvojem zemljoradnje i stočarstva na teritoriji koja je pripadala zapadnopontskim gradovima, u tim gradovima st ορα'-ί. i širenje zanatske pToizvodnje, kao i trgovine vezane za tu proizvodnju; već u V veku pre n.e. tu sejavlja potreba za kovanjem vlastitog novca. Apolonija počinje da kuje svoju monetu u periodu izrneđu 520-480. g., Mesembrija sredinom V veka pre n.e. Prema tome, napredak gradova na Pontu praćen je razvojem trgovinskih veza s grčkim polisima, uglavnom s Atinom. Počevši od drage četvrtine V veka pre n.e. u zapadnopontskim gradovima primećuje se jačanje atičkog uvoza. ^astojajije,_A%e da iskoristi sve pogodnosti trgovine s bogatiro.pripQlMsWin zen:ljan»d nianifestnje se ne saino u trgovini već i u vpjnim pohodima u oblasi Cmog mora. Izgleda da prvi pohodi padaju u vreme oko 470. g., jer antička tradicija kaže da je Aristid iz Atine umro za vreme pohoda na Pont. Po svojim posledicama najvea ^ je Periklov pohod u oblast Cmog mora koji je obeležio novu etapu u istoriji niza gradova južnog i zapadnog Ponta. Datum tog pohoda nije tačno utvrđen; jedni ga vezuju za 444. g., drugi za 437. g. pre n.e. Nastojanje Perikla da.„kraljevima ijladarima" pripontskih plemena prikaže atinsku pomorsku rnoc navodi nas na pretpostavku da su se mnogi od njih neprijateljski odnosili prema Atini. Poznaro je, na primer, da je protiv Atinjana bio rnoćni kralj Odrisa Sitalk7sinTereša7 IJ odnosima s grčkim pripontskim gradovima Perikle je vodio prijateljsku politiku, pomažuci u njima proatinske grupacije. Međutim, u cilju sticanja prevlasti, Perikle se niie ustručavao ni od primene sile. Koristeći, na primer, nezadovoljstvo stanovnika Sinope vJadavinom njihovog firanina Timesilaja Perikle je uputio flotu od 13 tiijera pod zapovedmštvom Lamaha i vojsku lcoja je u Sinopi oborila tiraniju. I/gleda da masama slobodne sinopske sirotinje ovom promenom nije bio naročito olakšan žlvot, jer su zemlju i ktiče tirana i njegovih pristalica piisvojai atinsM Merasi koje je Perikle poslao u Sinopu. Ti

klerusi kojih je došlo 600 predstavljali su potpuno siguran oslonac atinske vlasti u Sinopi. Isto nasilje izvršeno je i u gradu Amisu u koji su Atinjani uputili vojskii pod komanđom Ateno: kla. Atinjani su Amis lišili čak i njegovog imena i dali mu ime Pirej. Na monetama iz IV veka pre n.e. još se nalazilo to novo ime i reljef atinske sove, koji je predstavljao grb grada. Osvajanje Sinope i Amisa bilo je omogućeno Atinjanima ne samo zbog slabljenja tih gradova u unutrašnjim socijalnim borbama već, kako izgleda, još i zbog toga što je Grcima izostala ozbiljnija pomoć od strane lokalnih plemena. Po svemu sudeći, Atina je u isto vreme uspela da u okvir svog uticaja uključi i Herakleju Pontšku, jer se u sačuvanim spiskovima obveznika za uplatu forosa iz 425. g. spominju i Heraklejani. Nije isključeno da su ovde, kao i u Sinopi, Atinjani iskoristili proHvrečnosti između lokalne aristokratije i demokratskih slojeva slobodnog stanovništva. Ο međusobnirn odnosima gradova zapadnog Crnomorskog primorja s Atinskim pomorskim savezom znamo veoma malo. U istom natpisu u kojem se nalazi spisak savezničkih uplata iz 425. g. pre n.e. mogu se sa dosta sigurnosti ustanoviti imena Apolonije i Kalatisa. Može se pretpostaviti da svi pripontski gradovi nisu u istoj meri osećali težinu jarma atinske vlasti. Najteže je bilo stanovništvu onih polisa u koje su došli atinski klerusi. Prirodno, u tini gradovima postojale su jake antiatinske tendencije koje su nailazile na podršku persijskog cara. Početkom Peloponeskog rata u pripontskim gradovima aktivirali su se elementi neprijateljski raspoloženi prema Atini. Već 424. g. heraklejski oligarsi pomoću persijskog cara Darija Π zbaciše vlast demokratske partije koju je podržavala Atina i odmah proglasiše nezavisnost grada od Atine. Otcepljenje Herakleje predstavljalo je velik gubitak za interese Atine na Pontu. Radi gušenja ustanka Atinjani su uputili kaznenu ekspeciiciju sa strafegom Lamahom na čelu koji je u svoje vreme oborio tirahiju u Sinopi. Ne raspolažuci, verovatno, sa dovoljno snaga da odmah zauzme grad, Lamah se iskrca u predelu koji je pripadao oblasti Herakleje na ušcu reke Kaleta. Tu su Atinjani opustošili polja Heraklejana; od toga su pre svega stradali Marijandini koji su živeli u selima. Međutim, Lamah nije uspeo da pokori Heraklejane, jer je od kiša jako nadošla reka odnela njegove brodove u more i razbila ih ο litice. Lamah je bio prisiljen da zatraži pregovore s Heraklejom; rezultat tih pregovora sastojao se u pristanku Heraklejana da kroz svoju oblast propuste Atinjarie na njihovom povratku kući i da ih snabdeju hranom za put. Tako se neslavno završio pokušaj Atine da povrati Herakleju u društvo svojih podanika. U samoj Herakleji i dalje je trajala borba između oligarhijskih i demokratskih grapacija. Oslobođenjem od zavisnosti prema Atini učvršćen je položaj oligarha. Političke promene u Herakleji, kako se to često dešavalo u grčkim gradovima, dovodile su do emigracije pobeđenih. Demokrati koji su se iselili iz Herakleje izgleda da su zauzeli jedno manje naselje u južnom delu

Krima to naselje su u svoje vreme osnovali jonski Grci i tu su organizovali svoju koloniju Hersones Tauridski. Osnivanje Hersonesa odgovaralo je interesima ne samo demokrata već i oligarha iz Herakleje. Emigriranjem jednog dela demokrata bila je olakšana napeta politička situacija u gradu, a pojava nove kolonije na severnom primorju Crnog mora, koja je obilovala prirodnim bogatstvima, pogodovala je ekonomskim odnosima Herakleje. Štav zapadnopontskih Grka prema Atini krajem Peloponeskog rata nije nam poznat. Treba pretpostaviti da je istupanje iz saveza, koje su izvršili 411. g. pre n.e. Vizant, Kizik, Selimbrija, Kalhedon i gradovi na Helespontu moralo uticati na njihovu politiku. Izvori u kojima se detaljno opisuju operacije Alkibijada vođene 409. g. pre n.e. protiv Vizanta i na Helespontu uopšte ne spominju pontske gradove. Na osnovu toga se može zaključiti da se ti gradovi nisu dizali protiv Atine ili, što je verovatnije, da je Alkibijad sebi stavio u zadatak samo vraćanje moreuza; za borbu s pontskim gradovima Atina u to vreme više nije imala snage. Posle konačnog uništenja atinske flote kod Egospotama 405. g. pre n.e. atinski uticaj na gradove Ponta sveden je na nulu. U ekonomskom životu zapadnopontskih gradova u to vreme ne primećuju se neke veće promene. Nema sumnje da se u drugoj polovini V veka pre n.e. ovde i dalje razvijala mesna proizvodnja i trgovina. Robovlasničko plemstvo po gradovima koje je posedovalo zemlju, radionice, brodove izvlačilo je iz svega toga velike prihode. Značajni izvor prihoda za njih predstavljala je trgovina sa oblastima unutar zemlje. Mnogobrojni nalazi grčkih predmeta u unutrašnjim oblastima Trakije dokazuju da su veze Grka-primoraca s lokalnim plemenima bile vrlo intenzivne. Tračka aristokratija iz najudaljenijih oblasti u unutrašnjosti naveliko je koristila proizvode najboljih atinskih majstora V veka pre n.e. Ujedinjavanje Trakije pod vlašću Odrisa moralo je da doprinese unapređenju tračkih veza s Grčkom. U drugoj polovini V veka pre n.e. Odrisi su predstavljali tako znacajnu snagu da je Atina u početku Peloponeskog rata tražila savez s njiraa. Trački kraljevi Sitalk i njegov brat Seut bili su prijateljski raspoloženi prema Helenima (iako je Sitalk ranije bio neprijatelj Atine): pomažući grčku trgovinu u Trakiji, oni su i sami izvlačili iz nje znatoe koristi. Poseban izvor prihoda predstavljao je porez koji su grčki gradovi svake godine plaćali odriskom kralju. Taj porez i prihodi od zavisnih teritorija omogućili su tračkim kraljevima da u svojim rukama koncentrišu znatna sredstva. Qsi^yatvarskih" vladara, koji su bili susedi Grka, oni su bili najbogatiji. Isplata nameta tračkim kraljevima izgleda da nije naročito teško padala imućnom stanovništvu zapadnopontskih gradova. Bogatstvo koncentrisano u njihovim rukama omogućavalo im je da troše velika sredstva na podizanje javnih objekata, kako to potvrđuju arheološki nalazi iz Apolonije i Istrije. Južnopontski polisi krajem V veka pre n.e. izrasli su u prvorazredne proizvođačke i trgovačke centre.

Sinopa je izvozila brodsku građu i drvo uopšte, ribu i maslinovo ulje. Sinopski trgovci su iz Pafligonije dobavljali robove i stoku. Olovna ruda (minijum) koju su vadili nedaleko od Sinope smatrana je za najbolju u čitavom istočnom bazenu Sredozemnog mora. Za greradu_gvozdenih, bakarnih isrebmilijaidaSinopaje osnovala kplomju Kotioru. JedanUeo metala koji se dobijao u Kotiori obrađivan je u mestu, ostalo je odlazilo u sinopske radionice. U to doba je bio čuven sinopski čelik. Trgovina maslinovim uljem i vinom zahtevala je veliku količinu zemljane amhalaže. To je dovelo do znatnog razvoja gmčarskog zanatstva. Razvitku trgovine doprinosilo je i to što su Sinopi i Herakleja raspolagali dosta velikom trgovačkom i ratnom flotom. Ekonomska moć Sinope doprinosilaJa njenom političkom jačanju: ujedinjenju znatnog dela stanovništva južnopontskog primorja pod njenom vlašću. Sve kolonije Sinope nalazile su se na različitom stepenirzavisnosti od nje. Veliki grad Trapezuni plačao je Sinopi danak, ali je sačuvao unutrašnju autonomiju. Nešto manje kolonije, kao što je Kotiora, nalazile su se pod neposrednom upravotn harmosta specijalmh namesnika upućenih iz Šinope. Teritorije tih kolonija smatrane su vlasništvoni Sinope. Komplikovane odnose između Sinope, njenifi kolonija i lokalnih plemena opisuje Ksenofont. Neka plemena, na primer Tibareni i deo Kolha, nalazili su se u tesnim uzajamnim vezama s primorskim Helenima. Drugi su, stupajući u prijateljske odnose s pojedinim Helenima, nastojali da održe nezavisnost u odnosu na grčke gradove (Mosinejani). Treći (Drili) stalno su ratovali s primorskim Grcima. Međutim, nepiijateljstvo pojedinih plemena nije za njih predstavljalo takvr. opasnost kakvu je predstavljala težnja značajnijih lokalnih vladara da pod svoju vlasti stave primorske gradove. Od svih događaja u istoriji južnog primorja Crnog mora iz tog doba dobro nam je poznat samo jedan, i to reiativno nevažan: tamošnji boravak bivših Kirovih najamnika koji je opisao Ksenofont u „Anabazi". U proleće 400. g. pre n.e. armija od 10 hiljada vojnika sa komorom, ženamaTrobovima spustila se s planina na more, u Trape/.unt. Ksenofont vrlo slikovito opisuje zabrinutost južnopontskih Helena: došljaci su mogli ne samo da poruše grčke gradove i naselja susednih lokalnih plemena već i da poremete sistem međusobnih odnosa s lokalnim stanoviiištvom koji je tu bio formiran i koji je robovlasničkom plemstvu grčkili gradova omogučavao da u savezu s rodovskim plemstvom eksploatiše široke slojeve lokalnog stanovništva. Odnoseći se s izvesnim simpatijama prema „deset hiljada", južnopontski Heleni su ipak želeli da što pre isprate iz južnog Crnomorskog primorja svoje saplemenike. Sinopljani su se naročito plašili mogucnosti da se tih „deset hiljada" sprijatelje s paflagonskim kraljem Korilom koji je sanjao ο tome da zavlada primorskim gradovima. Međutim, došlo je do nemilog događaja u malom gradiću Kerasuntu, kad je jedan odred vojske od „deset hiljada" napao na jedno lokalno naselje i bio potnčen; posle toga u Kerasunt su stigle starešine tog naselja da se požale na najamnike, ali su ih najamnici pobili kamenjem, iza čega je usledilo osvajanje gradića Kotiore od strane najamnika; sve to primoralo je Sinopljane na

energične akcije. IzSinope je u Kotioru stigla delegacija i nagovotila vojnike da se ukrcaju na brodove ι upute pravo u Herakjeju. Najamnici su otplovili brodovima koji su im bili stavljeni na raspolaganje; uz put su sezadržali samo ΰ sinopskoj luci u grad ih, izgleda, nisu pustili, ali su im poslali potrebnu hranu. Stigavši u Herakleju, vojnici su osećajući blizinu svoje otadžbine zatražili da ira grad isplati kontribuciju u visini od 10 hiljada zlatnih statera. Međutim, Heraklejani su odmah proglasili opsadno stanje. Pošto su shvatili da s Heraklejanima neće lako izaći na kraj, došljaci su krenuli dalje. Ksenofontovo kazivanie ο boravku ,,deset hiljada" u južnoni primorju Cmog mora važno je zato što olakšava razumevanje dalje Istorije ove oblasti Početkom IV veka pre n.e. Sinopa je preživljavala dalje uzdizanje ο čemu svedoče mnogobrojni primerci srebmog novca sa gradskim grbom morskim orlom na delfinu i ispisanim imenima izvesnih službenih lica. Bogaistva Sinope izazivala su želju susednih maloazijskih vladara da cMadaju gradom. Sedamdesetih godina IV veka pre n.e. Sinopa je morala da se bori za svoju nezavisnost s Datamom, satrapom Kapadokije. Datafn, čijl su se posedi dotle ograničavali na unutrašnju visoravan, odlučio je da prigrabl za sebe teritoriju duž morske obale. Ušavši u Paflagoniju, on je pokorio znatan deo i grad Amis Pirej. Amis nije bio u staiiju da rau se odupre, jer ni on sani, ni njemu potčinjena naselja Temiscira i Sidonija nisu imali neka značajnija utvrđenja. Posle toga Datam je opkolio Sinopu. Ο opsadi Sinope sačuvao je kazivanje Poliena, iština, ulepšano raznim izmišliotinama. Sinopljani su u početku hrabro odbijali napade neprijatelja, dopremajući morskim putem hranul~voinu opremu. Istovremeno je Sinopa uputila caru Artakserksu Mnemonu tužbu na postupak Datama. Nešto kasnije Sinopljani su osetili nedostatak vojnika. Prema onome šta kaže Polien, Sinopljani su oblačili žene u vojničko ruho i da bi obmanuli neprijatelja izvodili ih na gradske bedeme. Datam je konačno osvojio Sinopu, Potčinjavanje Sinope kapadokijskom satrapu kasnije se u rnnogome odrazilo na istoriju celog istočnog dela južnog Ponta. Od nezavisnog polisa koji je pod svojom vlašću držao nekoliko manjih gradova, Sinopa je postao zavisan i potčinjen grad. Ne isključuje se mogućnost da je autonomija Šinope bila stalno narušavana uplitanjem upravljača Kapadokije i da su ovi čak preuzeli vlast u gradu, jer se na sinopskim monetama umesto imena grada sada javljaju imena satrapa. Izgleda da su gubitak nezavisnosti i potčinjavanje neprijatelju najjače pogodili siromašne slojeve slobodnog stanovništva. Robovlasničko plemstvo Sinope postaralo se za uspostavljanje kontakta sa zavojevačkim upravljačem i njegovim pomagačima persijskim plemstvom. Nesumnjivo su satrapi Kapadokije naslojali da i dalje održe trgovinu i zanatstvo Sinope, jer su se time povećavali prihodi od nameta koje je plaćao grad. Ο značajnom razvoju proizvodnje u Sinopi tog vremena svedoči i to što je baš u IV veku pre η. e. ovaj grad izgradio moćnu flotu koja je zauzimala prvo mesto na Pontu. Nema sumnje đa je i keramička proizvodnja u to doba bifa jako razvijena što

potvrđuju žigovi na amforama i opekama već od 320. g. pre n.e. Napredovali su i drugi zanati. Pripajanje Sinope Kapadokiji odrazilo se i na etničkoj strukturi grada: tu se sada pojavio velik broj Persijanaca i predstavnika lokalnih plemena. Posle Datama u Kapadokiji je vladalo nekoliko satrapa, njegovih naslednika čija imena su nam poznata iz legendi na sinopskim monetama. Tek 323/22. g. pre n.e., kad je Perdika pogubio Ariarata koji je u to vreme upravljao Kapadokijom, Sinopa je povratila svoju nezavisnost. Politiekaistoiija HeraklsjfiJiJ^L^elOJLBm.ne. razlikuje^se odistorije Sinope. Posle odvajanja od Atinskog saveza, u Herakleji je uvedena vlast oligarha koji su vladali bez ikakve kontrole i neodgovorno, jer se vecina demokrata iselila u Hersones Tauridski. Potreba da raspolaže oružanim snagama radi suzbijanja demokratske opozicije, a najviše radi održavanja Marijandina u pokornosti, primorala je vladajuće krugove Herakleje da se brinu ο jačanju vojnih snaga grada. Istovremeno Herakleja je nastojala da održava tesne veze s drugim pripontskini polisima. Sredinom 380-tih godina pre n.e. ona je, na primer, poslala pomoć Teodosiji koju je riapao bosforski kralj Satir. Cilj Herakieje bio je jasan: ona je htela da spreči ekspanziju Bosfora u zapadne delove Krima, jer, kad bi zavladali Teodosijom, bosforski kraljevi bi mogli da krenu dalje i napadnu heraklejsku koloniju Hersones, Pomoc Heraklejana Teodosiji bila je veoma efikasna: oni su joj poslali 40 brodova natovarenih žitom, mašću, vinom i dragim namindcai^]9erdd^J|ini..su u Teodosiju upućivali i ratne brodove koji su više puta pomogli opsednutom gradu. Na čelu vojne eskadre nalazili su se heraklejski nauarh TiniH i dmgi poznati nauarh Memnom sa Rodosa. Ali bez obzira na pomoc Herakleje, ovaj rat se posle nekoliko godina zavrsio kapitulacijom Teodosije. Ogromni troškovi i završetak rata koji je bio nesrećan za Herakleju doveli su do zaoštravanja klasnih protivrečnosti u gradu. Tokom rata porasla su zaduženja širokih masa gradskog stanovništva. Zemljišni posedi srednjih i sitnih zemljoposednika prešli su u ruke bogataša. Osiromašenje širokih masa predstavljalo je podlogu za razvoj demokratskog pokreta kome je bio cilj svrgavanje vladajuće oligarhijske grupe. ............................ Zahtevi za ukidanjem dugova i ponovnu raspodelu zemlje bili su tako uporni da je veće 600 lica, koje je u Herakleji predstavljalo vrhovni organ ylasti, bilo prisiljeno da pravi ustupke; ono je dozvolilo povratak Klearha, vođe demokratske partije, koji je ranije bio proteran iz grada. Klearh je poticao ck! aristOkrabiku^ heraklejskog rcxia i bio je svestrano obrazovan čovek. U mladosti je učio u Atini gde je slušao Platona i Isokrata. Kasnije je usvojio radikalne ideje. Vrativši se u Herakleju, Klearh je uz pomoc siromašnih građaiia i najamnika osvojio vlast i proglasio se tiraninom. Oligarhija je bila razbijena: 60 članova veća 600 bilo je pogubljeno, dragi su pohapšeni, a mnogi prognani. Poništene su dužničke obaveze, imovina plemstva konfiskovana i podeljena siromašnim građanima. Mnogim robovima

Klearh je poklonio sloboda i nastojao je da utvrdi njihova građanska prava. Jednu od njegovih mera u tom pravcu predstavljala je prisilna udaja heraklejskih plemicki za robove. Međutim, privlači pažnju činjenica da đajući pravo građanstva mnogim robovima, Klearh nije ništa učinio za oslobođenje podjarmljenih Marijandina. Poznata je Klearhova delatnost u oblasti kulture. On je u Herakleji osnovao biblioteku koja ga je proslavila. Klearhova delatnost, naravno, izazvala je žestok otpor prognanih ili u gradu pntajerah reakcitinarnih pligarha . Oni su više puta pokušavali da prigrabe vlast i da izvrše atentat na samog Klearha. 352. g. pre n.e. u dvanaestoj godini upravljanja Klearh je ubijen od strane zaverenika. Ο spoljnoj politici Klearha znamo vrlo malo; postoje dokazi da je on težio ka uspostavljanju mirnih odnosa sa susednim persijskim satrapom. Klearha je nasledio njegov brat Satir koji je vladao od 352. do 345. g. pre n.e. Zatim je vlast prešla u ruke Klearhovih sinova Timoteja i Dionisija (345-337. g. pre n.e.). Posle Timotejeve smrti u Herakleji je vladao sam Dionisije (do 305. godine pre n.e.). Tokom celog tog perioda Herakleja je kovala srebrnu monetu s imenima svojih vladara. PolifiZkb uređenje Herakleje posle Klearhove smrti sve više je gubilo demokratičnost. Izgleda da su tirani radi očuvanja svoje vlasti pravili ustupke aristokratima. To se naročito jasno osetilo za vreme Timotejeve vladavine koji je izneverio politiku svog oca i pustio iz zatvora mnoge aristokrate, bez obzira na to da li su bili pod teškim optužbama. Tiranija Herakleje postepeno je prelazila u monarhiju. Istoriia drugih gradova južnog Cmomorskog primorja tokom IV veka p_rejn,_e. je gotovo potpuno nepoznata. Ο razvoju robne proizvodnje i njihovoj trgovinskoj delatnosti svedoči to što su mnogi od tih gradova koji ranije nisu imali svoje monete sad počeli da je kuju: Amis Pirej, Trapezunt, Kromna, Sezam. Nijedan od zapadnopontskih gradova, ni tokom klasične, ni tokom hclenske epohe, nije imao takav položaj na Pontu kakav su imale Sinopa i Herakleja. Neki od njih ipak su se pretvorili u relativno velike centre zanatstva i trgovine. Prema nalazima atičkih proizvoda u Apoloniji, Odesu, Kalatisu, Mesembriji, svi ti gradovi održavali su intenzivne trgovinske veze s Atinom i drugim gradoviraa Grčke Korintom, Rodosom, Tasosom. Naročito je bila važna veza s Kizikom: pre nego što se pojavilo makedonsko zlato, kizički stateri su predstavljali opštepriznatu vaiutu u celom zapadnom i severozapadnom Pontu, dok je u južnom Pontu ta uloga pripadala persijskim daricima. Istovremeno u IV veku pojačavale su se veze zapadnopontskih gradova s dragim grčkim gradovima na Pontu. Šta se događalo u unutrašnjoj istoriji zapadnopontskih gradova tokom

IV veka pre n.e., nije u potpunosti poznato. Izgleda da je u svim tim gradovima vladala robovlasnička demokratija. Spoljnopolitička istorija zapadnog Ponta tokom IV veka pre n.e. tesno se prepliće s najvećim političkim događajima na Cmom moru. U prvoj polovini IV veka pre n.e. teritoriju od ušća Dunava do planinskog lanca Hem zauzeli su Skiti koji su došli sa severa. Oni su delimično potisnuli, delimično podjarmili Tračane koji su tu živeli. Izvesnu ulogu u tome odigraloje i slabljenje kraljevstva Odrisa kojeje bilo prisiljeno da u isto vreme vodi borbu s Makedonijom. Sredinom IV veka pre n.e. teritorija današnje Dobrudže ušla je u sastav velike zajednice (lige) skitskih plemena pod vlašću kralja Ateja. Nemamo podataka ο tome kako je došlo do formiranja te zajednice. Međutim, postoji svedočanstvo ο tome da je kralj Atej ratovao s Vizantom. Granicu njegovog kraljevstva izgleda da je predstavljao planinski lanac Hem. Ο odnosima zapadnopontskih gradova s Atejom nemamo podataka. Vladavina Ateja u zapadnom Crnomorskom primorju u vreme kad je vodio ratove s Tribalima, „Istrijancima" i Makedoncima, nije bila dugovečna. Filip Makedonski je pedesetih godina IV veka pre n.e. otpočeo osvajanje Trakije. Na teritoriji ove zemlje sukobile su se dve velike političke snage tog doba Skiti i Makedonci. 342. g. pre n.e. Apolonija i Mesembrija morale su da priznaju vrhovnu vlast Makedonije koja je dotle već potčinila kraljevstvo Odrisa. Dalja makedonska ekspanzija na zapadnoj obaliu početku je doživelaneuspeh. Filip je opkolio Odes, alije bioprisiljen da obustavi opsadu i da zaldjuči savez s tim gradom. Uzrok za takav obrt situacije verovatno je bila pomoč koju su Odesu pružili Skiti. Tri godine kasnije 339. g. pre n.e. FiJip je preduzeo odlučnu ofanzivu protiv kralja Ateja. U velikoj bici Skiti su pretrpeli poraz, a u borbi je poginuo i njihov 90-godišnji kralj. Posle toga zapadnopontski gradovi morali su da priznaju vrhovnu vlast Makedoiiije, On.i sn bili među prvim grčkim gradovima koji su ušli u sastav buduće makedonske države. Tokom više od pola stoljeća zapadno Cifnomorško pnmorje bilo je lišeno nezavisnosti. 2. SEVERNO CRNOMORS KO PRIMORJE Ο cUv^ cl^L Olbija

Na osnovu Herodotovog kazivanja koji je, po svemu sudeći, lično posetio Olbiju (IV, 17, 78, idd.) može se zaključiti da je to već u njegovo doba bio veliki grad, opasan bedemima i kulama i da je vodio živu trgovinu s lokalnim plemenima koja su živela u okolini. Još 1904. g. B.V. Farmakovski je, istražujući teritoriju nekadašnje 01bije, otkrio u njenom zapadnom delu ostatke jakih odbrambenih utvrđenja._ Proučavanje tih utvrđenja obavljeno 1948. g. nesumnjivo je đokazalo da ona predstavljaju divan obrazac grčke građevinske umetnosti u V veku pre n.e. Arheološka istraživanja u neposrednoj okolini Olbije takođe su otkrila trag0ve čimvo^mza"grčko-skff na obeifta obalarna delte i donjeg toka reke Bug. Mnoga od njih su, po svemu sudeći, postojala već u VI i V veku pre n.e. Prilikom istraživanja tih naseija kao i prilikom iskopavanja ostataka skitskih naseobina i groblja daleko od Olbije, redovno su pored lokainih skitskih keramičkih

proizvoda pronalaženi i mnogobrojni predmeti grčke provenijencije. Stvari grčkog porekla delom su uvezene, a delom izrađene u Olbiji. Prema tome, Herodotovi podaci ο trgovinskim vezama Olbije s velikom teritorijom koju su naseljavala lokalna zemljoradnička plemena nalaze punu potvrdu u arheološkom materijalu.

Zlatni balčak mača. Kelermenski kurgan. VI vek pre n.e.

Dugogodišnji sistematski radovi na iskopavanju same Olbije otkrili su mnogobrojne tragove vlastite zanatske proizvodnje koja je postojala već u IV veku pre n.e., a takođe dosta jasne tragove široke trgovinske delatnosti. y kulturnim slojevima olbijskog grada nađene su keramički proizvodi jonskog, rodoskog, samoskog, korintskog, halkidskog, atičkog i naukratskog porekla kao i predmeti iz grčkih gradova kolonija Cmomorskog primorja. Svi ti nalazi potvrđuju da je Olbija imala veze s mnogobrpjnim helenskim centrima. Iz svih ovih mesta u Olbiju su redovno uvožena vina, maslinovo ulje, umetnički predmeti, tkanine i drugi proizvodi grčkog zanatstva. Jedan deo uvezene robe trošen je u samom gradu, a veći deo je preprodavan lokalnom stanovništvu. Sa svoje strane Olbija je revnosno izvozila žito koje je prikupljala kod lokalnih plemena i druge vrste lokalnih sirovina, a, svakako, i robove. Naročito bliske ekpnomske i političke veze Olbija je održavala sa svojom metropolom Miletom. Razvoj trgovine rano je izazvao potrebu za kovanjem vlastite monete u Olbiji. N^jstarije emisije olbiiske monete datiraju iz VI-V veka pre n.e. U tom pogledu Olbija je kao i Pantikapej bila daleko ispređ mnogih ^lflf Jedni su izginuli u svojoj ,

f Μ zemlji od nasilja, drugi se

> " , sa svojim porodicama ski' taju u tudini; mnogi plalf šeći se smrti od gladi pri# ΐφ siljeni su da liju svoju krv " " " ^jf Um\i za interese naših neprijateψ. lja i da idu protiv svoje Μ > i*' braće Grka". Istovremeno u severnoj Grčkoj iznenada se pojavio novi protivnik

Iskorat. Rimska kopija originala iz

IV veka pre n.e.

Sparte moćni Halkidički savez s Olintom na čelu. U sastav tog saveza ušla je većina gradova Halkidika. Savezu su se počeli priključivati i gradovi sa makedonske teritori-' je (Pela i drugi), jer je makedonski kralj Aminta bio potisnut sa znatriog dela svoje teritorije pred prodorom Hira. Tako je, zahvaljujući tom objedinjavanju severnih gradova, stvorena vrlo solidna politička sila, mnogo jača od Beotskog saveza koga su likvidirali Spartanci. Ta sila je raspolagala mnogobrojnim lukama i tržištima, pangejskim ruđnicima zlata, velikim novčanim sredstvima, koja su poticala od raznih trgovinskih carina, od eksploatacije bogatih šuma, a pored toga mogla je da formira velike odrede najamnika iz redova susednih ratničkih tračkih plemena, ako je želela da ima dopunu mnogobrojne građanske vojske (prema Ksenofontovim navodima, samo je konjica imala više od hiljadu ljudi, a ona je obično iznosila deseti deo vojske). Poznavajući odnos Spartanaca prema sličnim savezima, vlada Halkidičkog saveza već je započela diplomatske pregovore s Atinom i Tebom ο zajedničkom otporu (Ksenofont, „Grčka istorija", V, 2, 12-17). U Grčkoj se na taj način stvarala situacija slična onoj kakva je bila pred Korintski rat samo što je umesto Korinta i Argosa koji su sasvim pali na kolena pred Spartom sada pretio da dođe mnogo jači Olint sa svojim saveznicima. 382. g. Sparta odluči da raščisti s tom

pretnjom. Pozivajući se na apele makedonskog kralja Aminte i tužbe velikih gradova u susedstvu Olinta Akanta i Apolonije koji su bili Olintovi suparnici, Peloponeski savez objavi rat Halkidičkoj ligi. Ovom pohodu pripisivan je vrlo velik značaj. Sazvan je vanredni kongres lakedemonskih saveznika na kome je odlučeno da se za to formira arniija od 10 hiljada ljudi, kojoj je Aminta obećao pomoć sa svojom vojskom i snagama makedonskih vladajućih aristokrata koji su mu se pokoravali. Izvidnički odredi te vojske odmah su upućeni na Halkidičko poluostrvo: jedan od njih pod komandom Eudamida zauzeo je Potideju i pretvorio je u glavno uporište i ratnu bazu za predstojeće operacije, a drugi odredi su odmah po formiranju upućivani da se priključe prvom. Međutim, sasvim je jasno da se Sparta spremala za nešto mnogo važnije nego što je pohod protiv halkidičkih gradova, jer upravo u to vreme pada (upor. Ksenofont, „Grčka istorija", V, 2, 21-22) početak reorganizacije čitave spartanske vojne države, pri čemu se vršio njen prelaz sa glomazne naturalne baze na elastičniju novčano-privrednu bazu. Prema Ksenofontovim rečima, na savezničkom kongresu 382. g. „odlučeno je da savezničke države, prema svom nahođenju, mogu zameniti opreraanje vojnih kontigenata novčanora uplatom, računajuci za svakog vojnika po tri eginska obola dnevno; ako je neko od saveznika dužan da pošalje u savezničku vojsku konjanike, to se smatralo da je plata koja je davana konjaniku ravna vrednosti četvorice hoplita opremljenih u vojsku; a ako neka država uopšte izbegava svoju vojnu obavezu, Lakedemonjani u tom slučaju imaju pravo da od nje naplate kaznu u visini jednog statera (2 drahme) dnevno za svakog čovjeka." (Ksenofont, „Grčka istorija", V, 2, 21-22). U vezi s tim obrazovano je 10 vojnih okruga: prvi je sačinjavala teritorija same Sparte, od drugog do sedraog razne oblasti Peloponeza (Arkadija, Elida, Ahaja, Argolida, Korint s Megarom, Sikion i Flijunt), osrai Akarnanija, deveti Fokida i Lokrida, deseti Beotija. Pošto su „saveznici" rado placali otkup, naročito kad se radilo ο dalekim pohodima (Ksenofont, „Grčka istorija", V, 2, 16), to su se Sparti pružale široke mogućnosti za vrlo proizvoljno sprovođenje svoje vojne politike, a i više od toga, za pretvaranje svoje simahije u pravu arhe. U leto 382. g. desio se jedan događaj koji je otkrio te planove spartanske vlade, posebno njenog najagresivnijeg člana kralja Agesilaja. Ti planovi su izazvali negodovanje svih Grka (Diodor, XV, 20, 2; Plutarh, „Agesilaj", 23). Prema tajnom nalogu iz Sparte, jedan od drugorazrednih spartanskih vojskovođa, neki Febid, koji je sa spartanskim odredom prolazio pored Tebe, na putu za Halkidičko poluostrvo, iznenada je upao u Tebu, ugušio je na brzinu organizovan otpor tebanskih građana i zauzeo tebanski akropolj Kadmeju, smestivši u njega spartanski garnizon. Sve je to učinjeno u neposrednoj saradnji s tebanskim aristokratskim heterijama (udruženjima „bogatih" ljudi oligarhijskog načina mišljenja i neobuzdanog kraktera" Plutarh, „Pelopida", 5), koje su još od ranije, verovatno

grčkora narodu na sveti pohod protiv Persije, pod vođstvom Sparte i Atine koje su zbog toga bile dužne da učine kraj starom supamištvu i bratoubila.....................čkim Cela zem-

svađama.

BBIHl

k ,!

BBBMMP> > ^p^ ' m$m! hja je opustela, Sicilija ^ 4 ^ ^tgjζ& vratku iz Suze arkadski delegat Antioh, podnoseći izveštaj ο kongresu pred skupom od deset hiljada u MegalopoIjiCdirektno je ismejao pretenzije Persije da diktira svoju volju Grčkoj. „Istina" govorio je on ,,car ima veoma veliki broj pekara, kuvara, konobara i vratara, ali, i pored sveg nastojanja, on nije mogao da vidi ljude koji bi raogli da se bore protiv Grka". Dodao je i to ,,da on razne priče ο carskom bogatstvu smatra praznim hvalisanjem: čak i onaj proslavljeni zlatni platan toliko je velik da se u njegovu senku ne bi mogao skloniti od sunca ni običan skakavac" (Ksenofont, „Grčka istorija", VII, 1, 38). Arkadija otkaza svoju dalju pomoć Beotiji i približi se takođe uvređenim Atinjanima: ona je pristala da obustavi svoje napade na teritoriju Sparte pod uslovora da Atina garantuje obustavljanje ratnih operacija sa spartanske strane. Tako u Peloponezu dođe do privremenog zatišja, ali se zato zaoštriše odnosi između Beotije i Atine. Kalistratovoj partiji sa njenom polTtikom kompromisa izmicalo je tle ispod nogu, a nasuprot tome, rastao je značaj pristalica aktivnih spoljno-političkih delovanja. Kad je Beotiji pošlo za rukom da okupira i uključi u svoj savez grad Orop, koji se nalazio na granici Atike i koji je neko vreme bio u sastavu atinske države, Kalistrat je čak izveden pred sud, kao krivac za taj gubitak (366. g.). U Atinu se u to vreme vratio Timotei koji je dotle bio u nemilosti: on je ponovo izabran za stratega i postao je duša partije aktivne vojne politike. Sa prilično velikom flotom od 30 brodova on se pojavi kraj obala Male Azije i, preteći da će se umešati u razmirice među maloazijskim satrapima, isposlovao je od persijskog cara dozvolu za atinske pomorske operacije. On je čak zaposeo ostrvo Samos, jedino vece ostrvo koje je bno"varTAtinskog saveza, i grad Sest na Hersonesu Tračkom, ključno uporište na Helespontu. Bez obzira na očigledno nezadovoljstvo saveznika, Atina je ponovo prišla sistemu kleruhija: na Samos je dovedeno dve hiljade najsiromašnijih atinskih građana koji su tu naseljeni kao klerusi (365. g.). Nešto kasnije klerusi su upućeni i u Sest. Kao neposredan zadatak postavljeno je uspostavljanje vlasti Atine i nad Amfipoljom. U stvari, Atina je obnavljala svoje_velikodržavničke tendencije iz V veka. Vlada Beotije je u svojim planovima ο stvaranju savezničke formacije na načelima autonomije demokratskih država Grčke morala da računa sa sve realnijom opasnošću koja joj je pretila od njenog ranijeg saveznika. Ali Teba očito nije htela da dođe do potpunog raskida i otvorenog rata: čak se i dalje potpis „Tebanci" nalazio među članovima Atinskog saveza i nije bio izbrisan sa pioče na kojoj je bio uklesan njegov konstitucioni dokument. Raspolažuči vlastitom uglednom armijom, vojnim kontigentima cele srednje Grčke i dobrim delom Tesalije, nalazeči se u savezu s Makedonijom, i uopšte raspolažući nesumnjivora premoći u kopnenim vojnim snagama, Beotija ipak nije preduziniala ništa za napad na susednu Atiku, iako joj ]e takav napad morao izgledati vrlo primamjjjv. Teško bi se, stoga, moglo poverovati primedbi nekog šaljivčine prema kojoj se težnje Beotije svode na to ,,da se u Tebu prenesu Propileji sa Akropolja i da se njima ukrasi Kadnieja"; ta primedba je sačuvana u jednoj Eshinovoj bese-

Epidaur. Pogled sa gornjih redova pozorišta

di („O poslanstvu", 105) koji je inače bio neprijateljski raspoložen prema Tebi. Teba je nastupila samo kao lider atinskih saveznika, nezadovoljnih novim političkim stavom Atine: pošto Atinjane nije bilo moguće primorati ,,da izvuku svoje brodove na kopno". Tebanci odluče da im uzvrate time što su pustili u more svoje brodove. Zahvaljujući intenzivnom radu tokom 365. g., beotska flota je znatno povećanai sadaje imala 100 trijera. U prolece 364. g. Epaminonda je poveo flotu u crnomorske moreuze koji su za Atinu bili od vanredne važnosti. Atinske pomorske snage, pošto su bile mnogo slabije, nisu smele da se suprotstave i beotska flota je ušla α Bosfor, što je konačno dovelo do raspada Atinskog pomorskog saveza. Iz njega je izašao i stupio u savez s Beotijem Vizant, a njegov primer sledila su ostrva Hios i Rodos glavni članovi-osnivači Atinske simahije 378. godine. Karakteristično je da Beočani nisu težili za potpunom pobedom na moru, a prema tome, ni ža tlm da svojom dominacijom zamene Atinsku pomorsku državu koja se ponovo podizala; za to ih obično mnogi okrivljuju: bez obzira na svoju vojnu prenioc Epaminuuda je. izhf.gavao_syaki sukob s atinskom flotom i u jesen 364. g. povukao je svoje brodove u novu pomorsku luku Beotije na obali Lokride u Larimnu, Tebanci više nisu obnavljali svoje pomorske demonstracije i čak su dozvolili Atini da povrati saveznike koji su je napustili što takođe pokazuje da Teba nije imala osvajačke planove; pa ipak značaj njenih pomorskih demonstracija bič je dosta jak tako da su se, bar za neko vreme, ohladile velikodržavničke težnje Atinjana. Međutim, veliki demokratski pokret i pokret sa ujedinjenjem u Grčkoj 360tih godina nailazio je na teškoće unutrašnje prirode koje su konačno i bile uzrok njegovog neuspeha. Taj pokret je na prvom mestu zahvatio teritoriju čisto zemljoradničkih država gde nije bilo razvijenih trgovačkih i zanatskih centara od kojih su neke, na primer Arkadija, bile sasvim odvojene od mora. Velike ratne opercije sa njihovim ogromnim materijalnim izdacima, kao što su, na primer izgradnja flote u Beotiji, angažovanje velikog broja najamnika u Arkadiji, kapitalni građevinski radovi na podizanju javnih zgrada i bedema u novoosnovanim gradovima (Megalopolj i Mesena) ili gradovima koji su obnavljani (Mantineja) sve to predstavljalo je težak teret za budžet tih zemalja i, prirodno, nailazilo je na nezadovoljstvo stanovništva koje je snosilo velike naniete. Zato je potpuno shvatljiva težnja najaktivnijih i najradikalnijiTTvlacIaira se dožepaju bogatih novčamh rezervi koje su se nalazile u čuvenim verskim centrima blizu njihovih teritorija. Tako je Beotija uložila mnogo napora da bi stekla dominaciju u Delfijskoj amfiktioniji i da bi se pomoču nje domogla riznica Delfijskog hrama; razume se, usled foga je moralo da dođe do svađe sa ranijim gospodarinia hrama Fokiđanima koji su inače bili

saveznici Beoćana. Njihovi odnosi postali su toliko zategnuti da su Fokiđani počeli da otkazuju upućivanje svojih vojnih kontigenata u savezmčku armiju koju je_predvodila Beotija i da ispoljavaju otvorene simpatije prema Atini. Na Peloponezu su se takve težnje ispoljavale još oštrije. Pogranični sukobi između Arkadije i Elide (zbog Trifilije) prerasli su u žestoki tzv. Elidski rat koji se vodio za vlast nad Olimpijoni i njenim vrlo bogatim hramovima. Do bitaka je dolazilo čak i na teritoriji samog „svetog gaja" ("Αλτις) u jeku olimpijskih svečanosti i pred očirnia predstavnika čitave Helade. Sveto brdo Kronion bilo je išarano rovovima i palisadama od pobodenog kolja, na trgu između zgrade veča,~R'rania HesfijeT pozorišta odigravale su se žestoke borbe, pri čemu je i sam čuveni Zevsov hram bio pretvoren u tvrđavu i sa njegovog krova odapinjane su strele u gomile boraca. Pobedili su Arkađani: blagajne hramova u Olimpiji došle ^u u juke arkadske vlade; iznjih je ona sada plaćala svoje najamnike eparite (Ksenofont, „Grčka istorija", ΥΠ, 4, 28-33). JElidski rat je potresao celu Grčku i bioje propraćen ponovnim razbuktavanjem borbi između demokratskih i oligarhijskih grupacija. U samom Arkadskom savezu došlo je na toj osnovi do rascepa koji je i/.azvao građanski rat. Na skupštini „Deset hiljada" u Megalopolju poslanici Mantineje i seveme Arkadije, gde su još uvek bili vrlo uticajni konzeravtivni eiementi boljeg iraovinskog stanja, pod izgovorom gnušanja nad „svetogrđem koje je počinjeno pljačkanjem svetinja", oStro su osudili akcije stratega-demokrata i političku liniju opštearkadske vlade. Njihovo nezadovoljstvo svakako je poticalo od toga što su se bogatstva hramova koristila za učvršcenje demokratskog poretka i za pmžanje pomoći najsiromašnijirn slojevima stanovništva kojima je bilo omogućeno da služe u odredima eparita. „Ljudi koji su želeli dobro Peloponezu", kako Ksenofont naZiva ftfaristokratsku partiju Arkadije („Grčka istorija", VII, 4, 35 i 5, 1), nastojali su da demokratsku vladu Arkadskog saveza liše tog za njih opasnog oslonca kakav su predstavljale naoružane demokratske mase: „Oni ljudi koji su mogli da žive bez plate, takniičeći se međusobno, postajali su epariti zato da ne zavise od svojih protivnika, već obratno da bi ovi zavisili od njih" neskriveno razotkriva Ksenofont njihove oligarhijske namere („Grčka istorija", VII, 4, 34). Oslanjajući se na podršku radikalno raspoložene južne Arkadije i Tegeje, gde se nedavno dernokratski pokret odlučno obračunao sa reakcionarnim elementima^ikniokratski deo arkadske vlade obraiio s£ Tehi s molbom za pomoč i, iskoristivši odred od 300 hoplita koji je poslala Teba, pokušao je da pohapsi u Tegeji okupljene predstavnike reakcije koja je več bila podigla glavu. Međutim, to je izazvalo samo otvoreni i konačni rascep građanstva Arkadije na dva neprijateljska tabora. Mantinejani i „ljudi koji su želeli dobro Peloponezu" iz niza arkadskih gradova proglasili su se borcima protiv planova Tebanaca da „podjarme Peloponez", zaključili savez sa oligarfiijskim vladama Elide i Ahaje i uputili delegaciju s molbom za pomoć u Atinu, pa ćak i u Spartu. Nasuprot tome, demokratski Argos. nedavno oslobođena Mesenija i Sikidon u kome je posle duge međusobne borbe i vladavine tiranina Eufrona demokratska partija odnela pobedu, odlučno su stali na stranu Megalopolja gde se zadržavao demokratski 3eo opštesavezne arkadske vlade. Tako je 362. g., u vezi sa Elidskim ratom i rascepom u Arkadiji, celokupan novi poredak na Peloponezu, koji je uspostavljen posle bitke kod Leuktre, gonovo doveden u pitanje i zahtevao je novu vojnu intervenciju Beotije koja nikako nije mogla da dozvoli uskrsnuće Sparte i restauraciju vladavine lakonofilskih aristokratskih elemenata na Peloponezu. S_tim ciljem -obnoviti premoć demokratskih organizacija Peloponeza 362. g. pre n.e. beotska vojska, pod vođstvom Epaniinonde, ponovo preduzima velik pohod na Peloponez.

Već su Ksenofont i njegovi saveznici pravilno ocenili ogroman značaj događaja koji su sazreli. ,,Ovde, u Arkadiji, okupila se skoro čitava Grčka i s oružjem u ruci počela je da se međusobno obračunava; svi su se nadali da ce ako dođe do bitke, oni koji pobede dobiti vlast u Grčkoj a pobeđeni da će im se pokoriti" („Grčka istorija", VII, 5, 26). JJEpaminonda je potpuno jasno uočio karakter tog sukoba starih i novih snaga koncentrisanih na Peloponezu. Zato je, čak i prema priznanju neprijatelja, „delovao s izuzetnom promišljenošću i smelošću" (Ksenofont, „Grčka istorija", VII, 5, 8). On je zauzeo čvrstu poziciju u demokratskoj Tegeji, pruživši neprijateljima moguc'nost da se bez ikakvih smetnji koncentrišu na svojim komunikacijama u severnoj Arkadiji, blizu Maniteje, koja je postala centar svih antidemokratskih snaga Grčke; tako je hteo da ih skrši jednim udarcem. —————^ Epaminonda je pri tom sasvim opravdano računao na brojnu nadmoc i borbeni kvalitet svoje armije. Ona se sastojala od zajedničke beotske građanske vojske, Eubejaca, Argivljana, Mesenjana, Tegejana, Megalopoljana i velikog broja tesalskih konjanika. U nju je bilo uključeno, ukupno uzevši, oko 30.000 pešaka i 3000 konjanika, što je za jednu trećinu premašivalo brojno stanje neprijatelja Mantinejana, Ahejaca, Eliđana, Spartanaca i Atinjana. Njen brobeni kvalitet tako procenjuje direktni neprijatelj Epaminonde Ksenofont koji obično revnosno prećutkuje i umanjuje njegovu ulogu: „Mene čudi kako je Epaminonda uspeo da tako vaspita svoju vojsku da se ona nije umarala ni od kakvih poslova ni dnevnih, ni noćnili, da nije izbegavala opasnosti, da se uvek rado pokoravala naređenjima, čak i onda kad je trpela od krajnje oskudice hrane." („Grčka istorija", Vn, 5, 19). Prema veoma pristrasnom opisu razvoja te kampanje koji daje Ksenofont, inače naš glavni izvor, veoma je teško sebi stvoriti jasnu i pravilnu predstavu. Sigurnoje samo to da se za sve vreme inicijativa nalazila u rukama Epaminonde i da ju je on znao odlično iskoristiti. Tako je, na primer, koristeći se time što je spartanska armija već krenula prema Mantineji gde je trebalo da se pridruži saveznicima, Epaminonda svoju vojsku iznenada noću poveo na Spartu, računajući da je osvoji ,,kao bespomocno gnezdo, jer je ona bila bez ikakve odbrane" (Ksenofont, „Grčka istorija", VII, 5, 10). Međutim, Agesilaj je uspeo da brzo vrati deo svoje armije u grad i da za odbranu naoruža celokupno stanovništvo, uključujući i decu i starce. „Podelivši svoju vojsku na mnogo manjih jedinica, Epaminonda izvrši istovremeni napad na raznim mestima... on se redom borio sa svim odredima i prihvatao borbu prsa u prsa, podnoseći poraz zbog nepogodnih pozicija za svoje operacije" tako Diodor opisuje taj drugi juriš na Spartu (XV, 83, 2-4). Ali Ksenofonj, savremenik, a moguce i očevidac tih događaja, u ranogo čemu se ne slaže s izvorom kojim se koristio Diodor. On smatra da je Sparta spasena samo čudom, intervencijom božanstva. „Epaminondi je pošlo za rukom da zauzme položaje koje je smatrao najzgodnijim (na uzvišicama); odatle se spustio, ali ipak nije uspeo da osvoji tvrđavu... Arhidam (sin kralja Agesilaja 1) D^veo je protiv Tebanaca odred manji od sto ljudi... i tu se dogodilo to da pobednici Lakedemonjana, nadmašujući svog neprijatelja brojem i već zauzevši dominantne položaje, nisu mogli da izdrže navalu Arhdamovog odreda i dali su se u bekstvo". „Može se smatrati da se tu umešalo božanstvo, ali se takođe može reći i to da se nikakva sila ne može održati pred ljudima dovedenini do očajanja". „Kad su Spartanci, gordi na svoju pobedu, počeli da gone neprijatelja dalje od određene linije, oni su takođe pali: izgleda da je božanstvo tačno odredilo granicu do koje im može biti poklonjena pobeda." („Grčka istorija", VII, 5, 11-13). Teško je verovati da armija od 30 hiljada Beoćana i njihovih saveznika pri ovakvim uslovima ne bi bila u stanju da zauzme tako slabo zaštićen grad bez odbrambenih utvrđenja (bedema), ako bi to Epaminonda zaista nameravao i planirao. AIlji svakom slučaju ta diverzija na Spartu (što je po svemu sudeći i bio

njen glavni cilj) odvukla je deo neprijateljskih snaga određenih za odbranu Lakonije, ο čemu takođe govori Ksenofont saopštavajući da je „Epaminonda mislio da će Arkađani doci u pomoć Lakedemonu" i da ,,οη nije želeo da se istovremeno bori s njima i sa svim Lakedemonjanima." („Grčka istorija", VII, 5, 14). Stvamo, Spartini saveznici već su bili krenuli u pohod iz svog utvrđenog logora nedaleko od Mantineje, tako da konjica Epaminonde koja je upućena napred kao izvidnica, a iza koje je sam Eparainonda sa svom svojom armijom sada pošao prema ovom glavnom zbornom mestu neprijatelja, zamalo nije zauzela taj, takođe nezašticen grad: IVIantineju je spasao samo slučajni dolazak jednog odrecia atinskih konjanika. Nanianiivši tako neprijatelje da napuste svoje utvrđene položaje, i pošto ih je razvukao i izraorio usiljenim marševima, Epaminonda se odluči za generalnu bitku (362. g.). Postrojivši svoje jedinice po brežuljcima oko Mantineje, opet u kosom poretku kao kod Leuktre, izabrao je zgodan čas kad se neprijatelj najmanje nadao da će biti napadnut; on je opet, kao i kod Leuktre, „pokrenuo svoju vojsku klinom napred, kao ratni brod" da bi probio liniju neprijateljskog poretka. U isto vreme njegova konjica, pojačana pokretnim odredima lako naoružane pešadije, obuhvatiia je neprijateljska krila. ,,Tako je Epaminonda organizovao ovu bitku i, stvarno, nije se prevario u svom računu" piše Ksenofont „održavši pobedu tamo gde se zabio u neprijateljske redove, on je naterao u bekstvo svu neprijateljsku vojsku." („Grčka istorija", VII, 5, 25). Pa ipak ova bitka kod Mantineje od čijeg je ishoda zavisila sudbina cele Grčke nije se završila pobedom udruženih armija grčkih demokratskih država, nego je iniala neodređen ishod. U času kad je pobeda bila na domaku, Epaminonda, koji se borio u prvim redovima svojih udarnih jedinica, bio je smrtno ranjen i ne nađe se niko ko bi mogao da ga zameni na položaju komandanta. Epaminondina smrt stvorila je "zabunu u redovima Beoćana. „Pošto je Epaminonda pao u borbi" pnča Ksenofont ~,oni koji su preostali u životu nisu znali da iskoriste njegovu pobedu. Bez obzira na to što je neprijateljska vojska bežala, hopliti nisu nikoga ubili, čak se nisu ni pomerili sa onog mesta gde se bitka odigrala;bezxibzira na to što je i neprijateljska konjica naterana u bekstvo, ni pobednički konjanici koji su gonili neprijatelja nisu ubili oikoga, ni od hoplita, ni od konjanika, več sn se bojažljivo vratili iia svoja mesta, kao da su sami bili pobeđeni, probijajući se kroz redove neprijatelja koji je bežao." („Grčka istorija", VII, 5, 25). Tako je rezultat ove borbe bio toliko neodređen da su obe strane mogle da pripišu pobedu sebi; zato je svaka od njih i podigla pobednički trofej. Ubrzo posle Epaniinondine smrti zaraćene strane su stupile u pregovore i zaključile mir pod uslovom priznavanja monientalnog stanja. Arkadija je ostala podeljena u dva dela, od kojih je južni s Megalopoljem na čelu nastavio da održava veze s Beotijom, dok je severni s Mantinejom na čeln zaključio odbrambeni savez s Atinom. Sparta je odbila svoje učešće u mirovnom ugovoru, jer je Mesenija zadržala svoju samostalnost i nastavila s njom dugotrajan pogranični rat: za vece poduhvate Sparta više nije bila sposobna. Ujedinjenje Grčke na temelju principa slobode i autonomnosti njenih oblasti ostalo je i dalje kao neostvaren problem. Ipak, savremenici su smatrali da je kratki period hegeraonije Beotije i aktivnosti Epaminonde predstavljao jedan od najsvetlijih momenata u istoriji Grčke u kome je bilo likvidirano nasilje spartanske oligarhije i Mesenija i Tegeja oslobođene vekovnog ugnjetavanja. Ideje političke slobode, političke jednakosti i međusobne saradnje našle su u celoj Grčkoj svoje najpotpunije i najšire ostvarenje. Prema rečima Pausanije, na statui Epaminonde, podignutoj u Tebi, nalazio se sledeci natpis: „Spartina slava bi posečena prema našim pkuiovima, Vratiše se opet u svoju zemlju deca Mesene svete;

Bedeme diže Megalopolj snagom oružja Tebanaca Prava i sloboda jednaki su danas za sve u Heladi". (Pausanija, IX, 15, 6)

Neuspeh Beotije koja od bitke kod Mantineje nije više pokazivala političke aktivnosti nije doneo korist ni Atinjanima. Tamo se 360-tih godina odigravala vanredno napeta socijalna borba ο kojoj zbog nedosfatka drugih svedočanstava možeiiio stvarati zaključke samo na osnovu stalnih " sudskih procesa licima koja su bila bliska vladi. 362. g. okrivljen je za izdaju i pogubljen strateg Kalisten;„on je s niakedonskim kraljem Perdikom sklopio sporazum koji je atinska narodna skupština ocenila kao suprotan interesima Atine (Eshin, Poslanstvo, 30). U isto vreme su zbog neuspelih akcija u oblasti Helesponta (362-361. g.) razrešeni dužnosti i izvedeni pred sud stratezi Ergofil, Autokle i Menon. 360. g. dobrovoljno su otišli u izgnanstvo stratezi Timomah i Teotim zbog njihovog pozivanja na sudsku odgovornost po optužbi za neaktivnost i zloupotrebe. 359. g. sudeno je strategu Kefisodotu koji je poražen u ratu s Odrisima (Tračanima); od osude na smrt bio je spasen sa tri glasa većine i kažnjen je globom od 5 talenata. 361. g. optužen je za izdaju i osuđen na smrt dugogodišnji vođa atinske politike Kalistrat: uspeo je da pobegne, ali kad je 355. g. pokušao da se vrati u Atinu nad njim je izvršena ranije izrečena smrtna osuda. 356. g. na sudsku odgovornost konačno su pezvane čak i takve proslavljene vojskovođe kao šti su bili Timotej i Ifikrat; Timotej je bio kažnjen ogroninom globom od 100 talenafaT Svl ti procesi pokaznju oštrinu borbe partija koja se odvijala u atinskoj narodnoj skupštini i koja nije mimoišla ni narodne sudove. LJ krajnjoj liniji oštrina te borbe izazvana je sve većim protestom ι ozlojeđenošču malerijalno upropašcenih i izgladnelih narodnih masa protiv imucnih i bogatih slojeva atinskog društva koji su u svojim rukama držali vlast. To osiromašenje stanovništva stavljalo je svoj pečat i na spoljnu politiku Atine koja je od druge polovine 360-tih godina zadobijala sve agresivniji karakter, bez obzira na veoma skromne finansijske i vojno-poniorske snage atinske države. Malo je koja godina prošla bez pomorske ekspedicije. Atina je, ne obzirući se na niz neuspeha, upomo pokušavala da se učvrsti na Halkidičkom poluostrvu i da zauzme Amftpolj zbog čega je morala da započne rat s makedonskim kraljem Perdikom; u isto vreme njeni uporni pokušaji da osvoji potpunu, nepodeljenu vlast na Hersonesu Tračkom i Helespontu naterali su je da otpučne rat sa kraljem Odrisa Kotisom i njegovim naslednicima i sve su vise produbljivali jaz između nje i njenih saveznika Vizanta, Kalhedona i Ki/ika. Ove tri države sklopile su 362. g. međusobni sporazum i počele da plene atinske trgovačke brodove koji su s Ponta dovozili tovare žita; zbog toga su Atinjani bili primorani da u moreuzima drže čitavu eskadru radi zaštite tih brodova. Oko 357. g. u vezi s tim brojno stanje atinske flote poraslo je do 287 trijera (IG, II2, 1611). Svaka pomorska kampanja stajala je stotine talenata (Demosten, Poslanstvo, 83; upor. Diodor, XVI, 37, 3), ali je u isto vreme učesnicima pružala i znatnu niogucnost zarade: svaki vojnik-pešak i mornar na brodu dobijao je 2 obola dnevno, a svaki konjaiiik 1 drahmu (Demosten, ,,Filip", I, 28); komandni sastav imao je u ratu obilne prihode kako legalne tako i ilegalne (upor. Eshin, Protiv Timarha, 107). Zajedno s tini, brzo je rastao i broj kleruhija koje su stvarali Atinjani: posle prve partije kleruha od 2000 ljudi upucenih na ostrvo Samos 364. g., otpremljena je druea partija 361. g.; osim toga, 364. g. dedukovana je kleruhija u Sestu, a 361. g. u Potideju. Ukupno uzevši, zemlju je dobilo nekoliko hiljada sir0mašiiih Atinjana. Atinski demos nije mogao da bude nezadovoljan takvom politikom vojne partije koja je u to doba vodila računa ο njegovom životu i težila ka obnavljanju nekadašnje atinske države; ta partija je i putem strogih sudskih procesa protiv stratega koji su doživeli poraze stimulisala druge stratege na energičnije i uspešnije vojne operacije. Uporedo s tim, kao rezultat takve politike, siie_su_se_višepogoršavali odnosi između Atine i njenih saveznika. Atinska eklesija sve češce je ignorisala prava savezničkog sinedriona, dekretirajući objavu rata i zaključenje mira'bez njegove

saglasnosti i stavljajući ga tako pred svršen čin. Zbog porasta vojnih rashoda koje nije bilo moguće pokriti ni direktnim nametom (eisfora), ni „dobrovoljnim" prilozima (epidosis) bogatih ljudi, atinska vlada je morala svini sredstvima da teži povećanju poreza (sintaksis) od svojih saveznika i naplaćivala ga je uz pomoć atinskih vojnih odeda čijrsu komandanti i komandiri dozvoljavali mnoga bezakonja. Došlo je i do slučajeva kršenja savezničke autonomije. 363. g. prema ostrvu Keos primenjene su čak i surove represalije zbog njegovog pokušaja da izađe iz Atinskog saveza: atinski stratezi Aristofan i Habrija slomili su otpor, proterali građane koji su bili protiv Atinjana i naterali stanovništvo ostrva na plaćanje kontribucije i sklapanje ugovora s Atinom pod mnogo težim uslovima. Svi procesi, građanski i krivični, u kojima je kazna prelazila iznos od 100 drahmi, bili su preneti u nadležnost atinskih sudova, kao što je bilo u Atinskom savezu u V veku. Tada je i niz sudskih dela Naksosa predat Atini. Zbog svega toga proces raspadanja Drugog atinskog saveza, koji je započeo 360-tih godina, doveo je 357. g. do ustanka većeg dela saveznika protiv Atine i do žestokog međusobnog „savezničkog rata." Povod za taj rat bilo je odbijanje Hiosa da plati Atini porez kojim je trebalo poraoći njen rat protiv Makedonije. Tada je obrazovan samostalan savez u koji su ušli: Hios, Rodos, Kos, Vizant, Kalhedon i Selimbrija. Udružena flota tog saveza koja je raspolagala značajnim brojem trijera (preko 100) počela je da pustoši teritorije Atinjanima vernih ostrva Imbrosa, Lezbosa i Samosa, gde su se čvrsto držale atinske kleruhije. Vizant je prekinuo veze Atine s Pontom. Pokušaj atinskog stratega Haresa, kome su kao poraoć dodeljene najbolje atinske vojskovođe Timotej i Ifikrat sa jakim odredima, da okonča ustanak odučnom pomorskom bitkom kod Embatona (u moreuzu između ostrva Hiosa i Eritre) doživeo je neuspeh; na tužbu Haresa Ifikrat i Timotej izvedeni su tada pred sud (356. g.). Uz sve to pogoršali su se odnosi i s Persijom pošto je Atina u isto vreme morala da se umeša u sukobe između maloazijskih satrapa i da pruža podršku butnovniku Artabazu koji se digao protiv satrapa Tifrasta inače neprijatelja Atine; to je odvlačilo njenu pažnju i trošilo njene snage. Rat koji je trajao više od dve godine progutao je preko 1000 talenata, atinska blagajna opet se potpuno ispraznila, a samim Atinjanima zapretila je glad, jer su bili izgubljeni crnomorski moreuzi. 355. g. Atina je morala da poklekne pod pritiskom svih tih nepovoljnih okolnosti, da se pomiri s Persijom i da prizna potpunu autonomiju saveznicima koji su se digli protiv nje. Drugi atinski savez prestao je da postoji, a u tesnini odnosima s Atinjanima ostali su samo Eubeja, Kikladi, ostrva duž tračke obale, nekoliko gradova Hersonesa Tračkog i kleruhije na Lemnosu, Imbrosu, Skirosu i Samosu. Tako se Grčka polovinom IV veka pre n.e. našla još rascepkanija nego ranije. Svi pokušaji njenog ujedinjavanje završili su se neuspehom. Ali su ostale težnje za ujedinjenjem. Sredinom 350-tih godina Isokrat je objavio svoju besedu „O miru"; pojavio se takođe i traktat nepoznatog autora „0 prihodima". U oba ova dela došle su do jasnog izražaja ideje ο obustavIjanju medusobnih ratova, ο sporazumevanju i opštem ujedinjenju. Obojica publicista obraćaju se Atinjaninia s apelom da se odreknu težnje ka vojnoj hegemoniji i preporučuju im da se bore za prvo mesto u razvoju svoje ekonomske delatnosti i podizanju moralnog prioriteta. Nema sumnje da bi taj proces ujedinjavanja koji se tako bolno i teško odvijao u Grčkoj u okolnostima žestoke socijalne borbe unutar pojedinih njenih država morao da se nastavi i dalje, i to ne više u vidu hegemonije jedne od država, vec na federativnoj osnovi koja je nalazila sve više opravdanja u celokupnom toku događaja prve polovine IV veka u Korintskom ratu, u početnoj fazi organizovanja Drugog atinskog saveza, u borbi sa Spartom 370-tih godina, u organizatorskoj delatnosti Epaminonde i Pelopide. Međutim, razvoj federativnih tendencija u Heladi bio je prekinut invazijom strane sile Makedonije, koja je sudbinu Grčke skrenula na sasvim drugi put.

MLAĐA TIRANIJA U GRČKOJ I MALOJ AZIJI IV vek je bio period ne samo pojave tiranije u Siciliji već i njene obnove u istočnom Sredozemlju. Ta tiranija IV veka, za razliku od tiranije VII-VI veka, naziva se „nilađom". Uzroke njenog postanka treba tražiti u onim dubokim socijalnim i političkim potresima koji su zahvatili čitav grčki svet; u potresima, izazvanim masovnim zaoštravanjem protivrečnosti, koji su svojstveni robovlasmčkom uređenju i koji su zbog toga vodili progresivnom raspadanju tradicionalne društvene i državne organizacije. Polis, kao državni aparat vladajuce klase, zbog sve vece socijalno-ekonomske Uzroci pojave diferencijacije i krajnjeg zaoštravanja političke borbe ,inlađe tiranije". prestao je da odgovara svojoj osnovnoj nameni. Razlika izineđu nje U tome je svoju ulogu odigralo i najamništvo koje se i „starije tiranije" uveliko razvijalo. Predstavnici „mlađe tiranije" najčešće su biii ljudi iz vojnih redova. Oslanjajući se na svoje najamnike, oni su ih koristili za osvajanje vlasti. Čak i u onim retkim slučajevima kad su vođe ove ili one partije uspevali da osvoje visoku vlast u državi, oni to nisu postizali bez pomoci najamnika ili bez podrške ove ili one strane države, na primer, Persije ili Makedonije. Odnos raznih grupa slobodnog stanovništva preraa tiraniji bio je uslovljen raznolikim motivima. U takvoj situaciji demokratski krugovi su se nadali da će u predstavnicima „mlađe tiranije" naći takve vladare koji ce izići u susret željama narodnih masa i zadovoljiti njihove ekonomske i socijalne potrebe. Imućne klase, pružajući tiranima podršku, nadale su se da će ovi savladati pokrete sirotinje i da će na taj način njima samim obezbediti spokojno raspologanje imovinom koju su posedovali. U svojoj „Politici" Aristotel duhovito primećuje da je u njegovo vreme ,,u grčkim polisima uopšte vladao takav običaj: oni ne žele jednakost (za sve građane), ali nastoje da dođu na vlast, a ako moraju da žive u pokornosti, strpljivo je podnose". „Starija" i „mlađa" tiranija međusobno se bitno razlikuju. Prva je nastala u komplikovanoj situaciji koja je pratila proces formiranja klasa i obrazovanja polisa; ona je slomila otpor odumiruce rodovske aristokratije koja je kočiia formiranje robovlasničke države. Druga se javlja u uslovima krize sistema polisa i u situaciji izuzetnog zaoštravanja socijalne i političke borbe koju su izazvale protivrečnosti već sazrelog robovlasničkog društva. Za obe tiranije zajedničko je sanio to što su i „stariji" i ,,mla-

đi" tirani osvajali vlast ponekad i putem prikrivenog obaranja državnog uređenja koje je vladalo pre njih, rukovodeći se pri tome u svojoj politici i liČriim interesima. Posle ovih uvodnih napomena pomenućemo najvažnija žarišta tiranije u IV veku u evropskoj i maloazijskoj Grčkoj. Tiranija

Tesalijaje ii V veku predstay]jala. veoma zah-

u Tesaliji

valno tle za učvršcenje tiranije. U periodu izme-

du 480. i 431. g. tarno je, kako izgleda, prestala da postoji kraljevska vlast. Predstavniei kraljevskog roda Heraklida ili, kako su sami sebe nazivali, Alveda, ne želeći da dođu pod vlast nekog od predstavnika tog roda, svrgli su monahriju. U pojedinim gradovima Tesalije počele su da niču oligarhijske vlade. Aristotel kaže da je u Tesaliji postojao naročiti oblik oligarhije (δυναστεία), u kome nije vladao zakon već pojedine ličnosti na položaju i u kome je upravljanje državom prelazilo sa oca na sina. Bar tako je bilo u Farsalu i Larisi, a verovatno i u drugim gradovima. Za vreme rata, ako je to bilo potrebno, ujedinjavali su se svi tesalski polisi. Alevadi su nastojali da u svojim rukama drže vlast nad čitavom Tesalijom i u doba mira. U tom cilju bilo je stvoreno naročito zvanje tagosa koji je imao neograničenu vlast. Krajem V veka u svim tim gradovima vodila se žestoka borba između vladajućih oligarhijskih grupa i ostalog stanovništva. U isto vreme vodila se borba između krupnih zemljoposednika i zavisnih zemljoradnika (penesta). Iskoristivši tu zategnutu situaciju, neki Likofron je uspeo da prigrabi za sebe tiransku vlast u gradu Feri. Častoljubivi tiranin nastojao je da svoju vlast tagosa proširi na celu Tesaliju. 404. g. Likofron je uspeo da potuče vojsku Larise i drugih gradova Tesalije koji su bili protiv njega, ali nije mu pošlo za rukom da zavlada celom Tesalijom. To je ostvario njegov naslednik, tiranin grada Fere Jason, koji se 374. g. proglasio doživotnim tiraninom cele Tesalije. Kad je Jason 370. g. ubijen nasledili su ga, u zvanju tagosa, Polidor i Polifron; Polifron je zatim ubio Polidora, ali je i njega ubio Aleksandar koji je posle toga postao tagos. ~Dok je vlast Jasona bila relativno blaga, dotle antička tradicija njegove naslednike prikazuje kao surove nasilnike. Alevadi, koje je Aleksandar proterao iz Larise, zatražili su pomoć od makedonskog kralja Aleksandra Π. Ovaj je zauzeo Larisu i držao ju je sve dotle dok ga otuda nisu isterali Tebanci koji su pod komandom Pelopide došli na poziv Tesalaca. Isteravši makedonskog kralja iz Larise, Tebanci su nastojali da Tesaliju uključe u Beotski savez. Međurim, u Tesaliji su se nastavljali nemiri i uskoro je vlast nad čitavom Tesalijom ponovo prigrabio Aleksandar Ferski. Tek posle smrti Pelopide 364. g. Tebanci su uspeh da ograniče njegovu vlast na samu Feru. Kad je 359. g. Aleksandar bio ubijen, njegovi naslednici su ponovo počeli da rade na proširenjujsvoje vlasti nad čitavom Tesalijom i uspeli su da postignu taj cilj uz pomoć Filipa Makedonskog. Tiranija u U prvoj polovini IV veka do tiranskih prevrata doSikionu i Korintu lazilo je i na Eubeji, u Fokidi i Lokridi; na Peloponezu u Korintu i Sikionu. 367. g. Eufron je, uz pomoć argivske i arkadske vojske, u Sikionu gde je vladala oligarhija zaveo demokratsko uređenje, a zatim je postigao to da je sam sa još petoricom svojih pristalica izabran za stratega. Radi učvršcenja svog položaja, Eufron se koristio odredom najamnika koji je postojao i za vrerae ranije oligarhijske uprave. Povećavši broj najamnika na 2000 ljudi i oslanjajući

se na tu snagu, on je likvidirao neke stratege, druge je prognao i počeo je neograničeno da vlada Sikionom. Novac za izdržavanje najamnika i za podmićivanje Eufron je uzimao iz državne blagajne i iz blagajni hramova, a pribavljao ga je i putem konfiskacije imovine plemica i bogatih građana koje je proterivao zbog njihovog lakonofilstva. Eufron je davao prava građanstva mnogim robovima koje je puštao na slobodu. Sve to nateralo je Arkađane da se umešaju u poslove Sikiona, i Eufron je morao da se spasava bekstvom. Posle toga u Sikionu je započela nova borba između oligarha i demokrata. Eufron se s najamnicima, koje je pokupio u Atini, vratio u Sikion i uz pomoc đemokrata zauzeo čitav grad osim akropolja u kome su se smestili Tebanci. Tad se on uputi u Tebu, nadajući se da če podniicivanjem učvrstiti svoju vlast u Sikionu, ali ga u Tebi dočekaju i ubiju Sikionjani koje je on ranije proterao. Eufronovo telo preneto je u Sikion i svečano sahranjeno na gradskom trgu. Sikionski građani su mu kasnije odavali počast kao heroju. .U Korintu je teren za tiranski prevrat takođe bio pripremljen veoma žestokom socijalnom borbom koja se odvijala u gradu. Sredinom 60-tih godina IV veka jedan od uglednih korintskih građana Timofan, inače komandant korintskog najamničkog odreda, pokušao je da se dočepa vlasti u Korintu, oslanjajući se na tamošnju sirotinju, ali je pao kao žrtva zavere koju je protiv njega organizovao njegov rođeni brat Timoleon. I u Sikionu i u Korintu, kako vidimo, najamnički odredi su predstavljali glavni oslonac oligarhije u državnim prevratima. Strepeći od demosa, oligarhijske vlade su obično vrbovale najamnike za čisto vojne zadatke, ali su u krajnjoj liniji predvodnici najamnika pomocu tih istih najamnika izvodili političke prevrate i proglašavali se tiranima. Događalo se i to da su sami građani, pocepani na međusobno neprijateljske grupacije, ne verujući jedni drugima čak ni u doba mira, predavali ovom ili onom uglednom političaru tvrđavu i njen garnizon. I takvi političari i vođe često su postajali tirani. Tiranija Istovremeno sa pojavom tiranija u Grčkoj pojavile u Maloj Aziji su se tiranije na obalama Helesponta i u Maloj Azi-

ji· 403. g. došlo je do tiranskog prevrata u Vizantu gde je žestoka unutrašnja borba bila komplikovana napadom tračkih plemena. U vezi s tim Spartanci su u Vizant uputili vrlo iskusnog vojskovođu Klearha koji je sakupio odred najamnika^ pobio sva odgovorna lica i uglednije građane, konfiskovao svu njihovu imovinu i počeo da upravlja gradom kao tiranin. TacpTsu Spartanci protiv njega uputili vojsku koja ga je pobedila i zarobila. Međutim, njemu je pošlo za rukom da se spase bekstvom i da nađe sklonište kod Kira Mlađeg. Mnogo duže je trajala tiranija (u 364. g.) drugog Klearha (Platonovog i Isokratovog učenika) u HeraJdeji Pontskoj. Pre tiranije u Herakleji je vladalo oligarhijsko veće od 600 lica. Međutim, tu se postepeno umesto oligarhije krupnih zemljoposednika učvršćivala umerena demokratija. Ali narodne mase nisu bile zadovoljne samo time što su stekle politička prava, vecfsu žahtevale ukidanje dugova i ponovnu podelu zemlje. U takvoj instituciji oligarhija je zatražila pomoć pomenutog Klearha koji se tada nalazio u izgnanstvu i stajao u službi persijskog satrapa Mitridata. Ovaj je odavno želeo da ovlada Heraklejom, pa se lako sporazumeo s IĆlearhom i dozvolio mu da prigrabi vlast i da upravlja gradom u ime Mitridata. Klearh se pojavio u Herakleji s velikim odredom najamničke vojske. Tu je on najpre zarobio samog Mitridata sa njegovom pratnjom, i za njihovo oslobođenje zatražio veliku otkupninu. Sporazumevši se s demokratskom strankom, Klearh je od nje priniio vrhovnu vlast. Zarobljeni su svi članovi heraklejskog veća koji nisu uspeli da pobegnu, sva imovina begunaca i zarobljenika bila je zaplenjena i konfiskovana, a njihovi robovi pušteni na slobodu. Potukavši vojsku izgnanika koji su pokušavali da se vrate u Herakleju, Klearh je ostao pobednik i počeo je da učvršćuje svoju vlast putem surovogTštrebljenja svih koji su mu izgledali sumnjivi. Posle 12 godina vladavine u Herakleji, Klearh je pao kao žrtva zavere. Vlast je prešla u ruke njegovog brata Satira, čiju vladavinu antička istoriografija karakteriše kao izuzetno surovu. Kad je poodrastao stariji od Klearhovih sinova Timotej, Satir mu je predao vlast. Timotej je uspeo da je zadrži u svojim rukama, ali nije uopšte pribegavao surovim merama i čak je postao popularan među svojim građanima. Posle Timotejeve smrti njegovu politiku nastavio je mlađi brat Dionisije. Dinastija Klearha oborena je tek 289. godine. Nasuprot vrlo jakoj tiraniji u Herakleji, vlast tirana u drugim gradavima Male Azije bila je više-manje kratkotrajna. Uz to treba da napomenemo da su neke od maloazijskih tiranija nikle pomoću persijskih satrapa. Ako su tiranije predstavljale odstupanje od uobičajene i opšte rasprostranjene strukture ldasičnog grčkog polisa, to su od njega bile još udaljenije grčko„varvarske" monarhije koje su se tokom IV veka javljale u perifernim oblastima grčkog sveta.

491

I

Kipar i Karija Posebno treba da razmotrimo istorijsku sudbinu Kipra i Karije u IV veku. To je značajno zbog toga što je reč ο dva isturena položaja helenstva na Istoku. Posle kiparskog pohoda Kimona, Kipar je bio prepušten sam sebi, i kao rezultat toga došlo je do snažnog pokreta lokalnih feničansklh elemenata protiv Grka koji su živeli na Kipru.

U najvećem od kiparskih gradova Salamini zbačena je stara grčka dinastija i vrhovna vlast prešla je u ruke jednog feničanskog roda. Tako je trajalo preko 30 godina dok feničansku dinastiju nije zbacio vladar grada Kjtija koji se nalazio u blizini Salamine. Kasnije je tu situaeiju iskoristio potomak starog grčkog roda, Euagora, koji je 410. g. preuzeo vlast u Salamini. Pod Euagorom ponovo je učvršćen helenski uticaj u Salamini; obnovljene su njene trgovačke veze sa helenskim svetom, a naročito s Atinom. Postepeno Euagora je širio svoju vlast i na druge kiparske gradove i konačno se proglasio monarhom celog Kipra. Vladao je do 374. g. kad je po ginuo od ruke jednog evnuha. Euagoru je nasledio njegov sin Nikokle koji je nastavio politiku svoga oca: štitio je Helene koji su živeli na Kipru i vodio je borbu s Feničanima i Persijancima. Zbog svoje helonofilske politike oba ova vladara stekla su pohvale atinskog besednika Isokrata koji je i jednom i drugom posvetio pohvalne besede. Helenizacija Karija i Likija, prema Herodotovim rečima, sma Karije trane su „varvarskim" oblastima. Zbog svoje poli-

tičke razdrobljenosti one nisu bile u stanju da odbrane svoju nezavisnost. Prvo su pale pod vlast Lidije. a zatim Persije. Stvaranje grčkih naselja na obali Karije pokazalo je tokom vremena da postoji mogućnost za prodiranje grčke kulture i u unutrašnjost te oblasti. U IV veku Karija je uglavnorri več bila helenizirana zemlja. U njenim glavnim gradovima Tralesu i Milasi preovladavao je grčki jezik. U isto vreme počela je da se zapaža i težnja pojedinih gradova za ujedinjavanjem. Do ujedinjenja je došlo početkom IV veka pod vlašću milaskog vladara Hekatomnosa. Persijski car je Hekatomnosu poklonio titulu satrapa koja je posle njegove smrti (oko 377. g.) prešla na njegovog starijeg sina Mauzola. I Hekatomnos i Mauzol nastojali su pre svega da zaposednu grčke primorske gradove. Mauzol je već zavladao Halikarnasom i Knidom i svoju vlast je proširio na Likiju koja se na istoku graničila s Karijom. Tako se prema pojmovima tog doba Karija s pravom mogla ubrajati u velike države. Mauzol je, istina, nailazio na velike teškoće kako unutar svoje države tako i van nje. Stvar je bila u tome što je u samoj Kariji postojao snažan demokratski pokret koji je bio spreman da iskoristi svaki povod za zbacivanje vlada-

juce dinastije i za učvršcen]e_ demokralskog uređenja. Pa ipak, ta opozicija predstavljala je manju opasnost nego 5to je bila zavisnost Mauzola od persijskog cara. Međutim, Mauzol je bio vešt diplomata i uspevao je da reguliše svoje odnose s Persijom: Persiji je redovno plaćao danak i u slučaju potrebe stavljao jp) na raspolaganje svoju flotji, a " ostalom vodio je potpuno saniostalnu politiku i konačno je uzeo učešča u pokretu protiv persijskog cara za vreme velikog ustanka satrapa zapadnih oblasti. Mauzolje kao i Hekatomnos pre njega poJdaoja(ivrlo veliku pažnju stvaranju jake flote. Svoju prestonicu prenio je iz Milase, koja se nalazila u kontinentalnom delu zemlje, u primorski Halikamas koji je izgradio i utvrdio. Pošto je u Halikarnas preselio stanovništvo šest susednih gradova, ovaj grad je postao velik centar.

Mermerna statua Mauzola

Ali Mauzolu je i to bilo malo. On je težio da proširi svoj uticaj i na ostrva koja sti se rialazila uz obale Karije, prvenstveno na Rodps i Ko§. Gradovi Rodosa još 408. g. ujedimli su se putem sinoikizma u jedinštvenu državu, sa Rodosom kao glavnim gradom. Državna formacija te vrste nikla je 366. g. i na ostrvu Kosu. Centar te formacije postao je grad Kos. Mauzol je sklopio savez s Rodosom i Kosom, vodeći računa ο tome da se na čelu njihovih vlada nalaze njemu odana lica. Krajem Mauzolove vladavine (353. g.), njegovo kraljevstvo postalo je potpuno nezavisno od Persije.

U svojoj unutrašnjoj politici Mauzol se držao pravila: svi njemu potčinjeni ili saveznički gradovi treba da uživaju široku samoupravu. U tom pogledu Mauzol se javlja kao preteča helenističkih monarha. Mauzola je nasledila njegova sestra i žena Artemisija. Artemisija je do'vrsila lzgradnju i ukrašavanje čuvenog mauzoleja u Halikarnasu Mauzolove grobnice, poverivši radove na tom objektu grčkim umetnicima.

USPON MAKEDONIJE I PROPAST NEZAVISNOSTI GRČKE 1. IZVORI

Sredinom IV veka pre n.e., u doba vladavine Filipa (359-336. g. pre n. e.), došlo je do sukoba između Grčke i Makedonije, Istorija Makedonije prethodnog perioda malo je poznata, i naše sigurne vesti ο njoj, ako se izuzme arheološki materijal, strogo govoreci svode se samo na kratak Tukididov osvrt u njegovoj .Jstoriji" (Π, 99 idd.). Međutim, za epohu Filipa raspolažemo izvorima vrlo raznovrsnog karaktera. Istina, glavni niedu njima „Istorija Filipa" od Teopompa stigao je do nas samo u oskudnim odlomcima. ali je prema njemu dao svoje saopštenje Diodor sa Sicilije u XVI knjizi „Istorijske biblioteke". To saopštenje, kao i inače celo Diodorovo delo, puno je netačnosti, materijalnih grešaka, naročito hronoloških; ono uglavnom sadrži pregled spoljno-političkih događaja, a skoro da se i ne dotiče unutrašnje istorije. Pa i pored toga Diodorovo saopštenje je za nas vrlo dragoceno, jer je u njemu izložena kontinuirana istorija vladavine Filipa, mada je pri tom došao do izražaja panegiričan ton prema samom Filipu kojim je bila prožeta Teopompova istorija. To treba imati na umu prilikom korišćenja Didorove istorije. Teopomp je poslužio kao izvor i učenom gramatičaru I veka pre n.e. Didimu za njegova tumačenja nekih Demostenovih govora; odlomci Didimovog dela sačuvali su se u papirusima iz Egipta. Teopompovo delo iskoristio je i Plutarh za svoju biografiju Demostena, a i rimski pisac I veka pre n.e. Pompej Trog, kada je pisao istoriju Filipa koju poznajemo samo po vrlo kratkom izlaganju Justina (ΠΙ vek pre n.e.). Teopompov savremenik Efor takođe je opisao istorijske događaje vezane za doba u kome je vladao Filip, ali taj rad nije sačuvan. I tim radom delimično se poslužio Diodor koji je, u stvari, jedini antički pisac čija je povezano izložena istorija Makedonije i Grčke u doba Filipa došla do nas. Druge važne i sačuvane izvore za istoriju tog vremena predstavljaju govori besednika Eshina, Demostena i besednika-publiciste Isokrata. Eshin (390-323. g. pre n.e.) je pripadao srednjem sloju građanskog staleza. Služio je vojsku i učestvovao u nekoliko bitaka, kasnije je zauzimao neke manje položaje u državi, radio je kao glumac i tek docrrije nastupio je kao politički radnik. U početku je bio pristalica Eubula, tj. stranke mira. Još 348. g. posle pada Olinta, putovao je po grčkim polisima, pozivajućiGrke da se ujedine za borbu protiv FiUpa^jMiJcasn^feje^postao jedan od lidera promakedonske stranke u Atini. Često se diskutovalo ο tome da li je Eshin bio podmićen od strane makedonskog kralja. Marks je pisao ο „grčkim besednicima iz doba Deraostenovih filipika s makedonskim bikovima na jezicima", podrazumevajući verovatno pod tim potkupljenim besednicima Eshina i druge pristalice Makedonije. Eshin je izražvao nadu dosta velikog broja stanovništva Atine. To su bili imucni slojevi, nezainteresovani za aktivnu spoljnu politiku Atine. Gubitak kolonija u Trakiji nije pogađao njihovo imovinsko stanje tako porazno kao što ga je pogađala politika obnove izgubljenih spoljno-političkih pozicija, pošto je sav teret rashoda za izgradnju flote, izdržavanje armije itd. padao na leđa imućnijih građana. Oni su na svojim leđima nosHTI teret raznih davanja i ishrane širokih slojeva slobodnog stanovništva. Osiroraašenje slobodnog građanstva zaoštravalo je antagonizam između sirotinje i imućnog dela stanovništva. U postojećoj situaciji bogati građani su shvatili potčinjenost Makedoniji kao obezbeđenje od stalne opasnosti od ustanka sirotinje. Eshin je bio nesumnjivo talentovan besednik, iako njegova sva tri dela, koliko je stiglo do nas, nisu jednake vrednosti po svojoj ubedljivosti i

besedničkoj veštini. Međutim, on je bio daleko iza svog talentovanog protivnika Demostena. Promakedonske pozicije zauzimao je u to doba i stari atinski besednik Isokrat (436-388. g. pre n.e.). Još mnogo pre uspona Makedonije za vreme Filipa, on je propovedao idejiTujedinjenja Grka protiv njihovog zajedničkog neprijatelja Persije. Isokrat je bio protivnik postojećeg demokratskog sistema. Govorio je da u tom sistemu vlada razuzdanost, protivzakonitost, bezočnost, da taj sisteni ne pruža nikakva obezbeđenja imućnim građanima, jer demagozi nastoje da izjednače imućne sa sirotinjom i da na tome izgrade svoju vlast. Slično mnogim predstavnicima imucnih slojeva tog doba, Jsokrat je u uspostavljanju monarhijskog načina vladavine vidio spas od svih nesreća koje u sebi sadrži socijalna borba. U jednoj od svojih poslanica Isokrat opisuje prednost monarhije nad oligarhijom i demokratijom. Isokrat je od Makedonije očekivao ujedinjenje svih Grka čime bi se obustavile unutrašnje borbe i sve snage usmerile na borbu protiv zajedničkog spoljnjeg neprijatelja persijskog cara. Stojeći po strani od aktivne borbe između makedonske i antimakedonske stranke, Isokrat je delima visoke umetničke vrednosti pripremao ideološku osnovu za pobedu monarhije nad sistemom polisa. Naročito zanimljiv izvor za izučavanje perioda borbe Grčke uređene po sistemu polisa protiv makedonskog kraljevstva predstavljaju govori čuvenog atinskog besednika Demostena. Njegove mnogobrojne besede omogućuju stvaranje jasne predstave od toj epohi. Ali, kako je tačno ukazao ruski istoričar Buzeskul, Demostenove besede predstavljaju jedan od akata borbe Atine protiv Filipa i zato treba biti veoma oprezan pri njiho-

νοπι korišćenju. Već su mnogi stari pisci, na primer Polibije, u Demostenovim besedama nalazili mnogo toga netačnog, preuveličanog, recenog u polemičkom zanosu. Ta primedba odnosi se pre svega na karakteristike ο Demostenovim protivnicirtta koje sadrže njegove besedeTNa primer, Demosten Filipu pripisuje "sve moguce negativne osobine, naglašavajući naročito to da υπ nije Helen već varvarin itd. Međutim, istorijske činjenice snažno potkopavaju takve Demostenove tvrdiije I ocene. ' Dembstenova^Hografija nesumnjivo je vrlo zaniniljiva za karakteristiku onog sloja građanstva u Atini IV veka kome je on pripadao. Sin vrlo bogatog majstora proizvođača oružja, Demosten je rano ostao siroče. Koristeci rnaloletnosmasledmka, njihovi tutori su prisvojili za sebe veliku imovinu Demostenovog oca. Do svog punoletstva Demosten je izučio oratorsku veštini i nastupivši s uspehom pred sudom, postigao je to da mu je vracen deo njegove imovine. Kasnije se Demosten proslavio svojom besedničkom veštinom. 354. g., kad je po prvi put nastiipio sa Demosten. Rimska kopija političkom besedom, Demosten je već uživao glas Polieuktove statue. velikog govornika. Visoki oratorski talenat davao je Demostenovim besedama naročitu snagu. Tokom đugog perioda on je nastupao upomo i principijelno sa aHtlmakedonskih pozicija. Demostenova politika bila je usmerena na očtrvanjeTiezavisnosti atinske države u obliku robovlosničke demokratije, onakve kakva je bila u V veku pre i;.e. Dernosten je izražavao interese značajne grupe krupiiih atinskih trgovaca i zanatlija tog doba čije se blagostanje zasnivalo na velikodržavničkoj politici Atine koja joj je obezbeđivala dominaciju u trgovini s Pontom, tj. zastupaoje interese tzv. „partiJeTTreja" vezane za pomorskulrgovinu Atine, a posebno za trgovinu sa severnim obalama Cmog mora. Demosten je više puta nastupao pred narodnom skupštinom s predlogom da se kraljevi Bosfora nagrade visokini počastima za njihovu blagonaklonost prema Atini i atinskom narodu. Poznato je da je on sam od bosforskog kralja dobio n'a poklon znatne količine žita (do 40 tona). Bosfor je bio zainteresovan za podršku antimakedonskoj partiji, jer mu pojava Makedonije na moreuzima nije išla u račun. Ulazak Makedonije u Trakiju i izbijanje na Crno more gde je kralj Filip zaposeo bogate atinske kolonije predstavljali su težak udarac za „partiju Pireja", jer su time bili pogođeni njeni životni interesi. Značajnu podršku toj partiji pružili su široki slojevi slobodnog atinskog građanstva koji su živeli od raznovrsnog davanja i pomoći i stoga bili životno zainteresovani za očuvanje robovlasničke demokratije. Uzrok neuspeha Demostenove politike ležao je u tome što se on suviše kasno pojavio kao zas-

tupnik sistema polisa, onda kada je postojanje sitnih gradova-država vec kočilo razvoj robovlasničkog društva. Neophodnost da se na neki način učini kraj rascepkanosti na polise diktirana je celokupnim tokom istorijskog razvoja Grčke u IV veku pre n.e. Ocena Demostenove delatnosti kolebala se u tokn mnogih stoleća od krajnje idealizacije do nepoštedne kritike. Dugo je vladalo mišljenje da je Demosten bio jedan od poslednjih branilaca helenske slobode, ideal građanina i državnog poslenika. Već u Demostenovom portretu, koji je oko 280. g. pre n.e. izradio vajar Polieukt, jasno se ističe idealizacija besednika. Ta idealizacija očuvala se u istoriografiji sve do Francuske revolucije i naročito se jasno odražava u delima Nibura i Grota, istoričara iz prve polovine XIX veka. Borba Atine protiv Makedonije predstavljala je za obojicu borbu istinske demokratije i slobodoljubivosti protiv tiranije i despotizma. Takvo stanovište buržoaskih istoričara bilo je potpuno logično u epohi borbe za vlast između buržoazije i plemstva. XI drugoj polovini XIX veka pojavilo se suprotno mišljenje kojini se idealizovala Makedonija i sve pošledice koje je Grcima donelo niakedonsko osvajanje. Predstavmci ove struje bili su Pelrhafi, liolm i drugi. Odnoseci se negativno prema demokratskom uređenju Atine, ovi istoricari su prikazivali Demostena kao reakcionarnog političara i tendenciozno su ocenjivali njegovu borbu protiv FiJipa. Na nešto umerenijim pozicijama prenia atinskom besedniku stajao je Beloh i kasniji autori velikih dela iz istorije Grčke. Nasuprot tome, autori monografskih studija ο Demostenu često su nastavljali sa idealizovanjem njegove delatnosti. Kao primer za to može poslužiti rad V. Jegera koji je izašao iz štanipe 1939. g. i u kome se Demostenova delatnost ocenjuje kao herojska, mada nesrecna borba. Sovjetska nauka u Demostenu vidi izrazitog predstavnika ideologije robovlasničke demokratije koji je branio interese svoje klase. Priznajući ogroman Demostenov talenat, nužno je da imamo na umu to da je njegova borba protiv makedonskog kralja predstavljala borbu za već preživelu formu robovlasničke države. Besede govornika Hiperida i Dinarha, savremenika događaja koje opisujemo, i nešto kasnije biografije Fokiona i Demostena koje je napisao Plutarh takođe predstavljaju izvore za istoriju ovog vremena. Naročito važne podatke nalazimo u dosta brojnim epigrafskim dokuniefitima koji u riizu slučajeva direktno potvrđuju saopštenja starih autora. U natpisima su sačuvani tekstovi nekoliko atinskih ugovora s kraljevifria i polisima koji svedoče ο napregnutoj borbi atinske diplomatije s Filipora Makedonskim. 2. MAKEDONUA PRE FILIPOVOG DOLASKA NA VLAST

Makedonija je zauzimala severni deo Ralkanskog poluostrva, severno od Tesalije. Sa istoka se graničila sa Trakijom, sa zapada Ilirijom. Stanovništvo je imalo veoma povoljne uslove za razvoj zeniljoradnje po plodnim ravnicama u dolinama reka Haliakmona, Aksija i Strimona (poslednja je predstavljala istočnu granicu zemlje). Stočarstvo, a naročito konjogojstvo, bilo je u Makedoniji veoma razvijeno, čemu je doprinosilo obilje planinskihpašnjaka. Od drugih zanimanja ovde se relativno rano razvilo rudarstvo. Izvoz drvne građe, proizvodnja katrana i smole takođe su predstavljali vrste zanimanja stanovništva. Pitanje etničke pripadnosti Makedonaca dugo je stajalo nerešeno, jer se postavljalo altemativno: jesu li Makedonci Grci ili nisu? Stari Grci smatrali su svoje seveme susede varvarima, što je naročito naglašavao Demosten. Ali

Herodot i Tukidid, nazivajući Makedonce uopšte varvarima, ukazivali su na grčko poreklo kraljevskog roda Makedonije. U savremenoj nauci preovladava mišljenje ο etničkoj raznolikosti stanovništva Makedonije. U njegovom sastavu nalazila su se neka grčka plemena, kako pokazuje jezik Makedonaca grčke vlastite imenice i geografski nazivi meseca u makedonskom kalendaru. Predanje ο helenskom poreklu makedonskih kraljeva koje su Grci u V veku pre n.e. smatrali neospornom istinom, svedoči ο položaju Helena u Makedoniji. U uslovima plemenskog uređenja postoji razlika između jačih i slabijih rodova i plemena. Nije isključeno da je neko od helenskih plemena koja su se doselila u Makedoniju zauzelo dominantan položaj, zahvaljujući svojoj snazi i moći. Ostala su se stopila s lokalnim plemenima tračkog i ilirskog porekla. Velik broj reči ilirskog i tračkog porekla u makedonskom jeziku ne predstavljaju jedine sveđoke tog procesa. Možemo pomišljati da su sva kultura i način života Makedonaca bili po svom karakteru bliži kulturi Trakije. Time moramo objašnjavati veliku razliku koju su postavljali Grci u V-IV veku između sebe i Makedonaca. Makedonski Heleni odavno su nastojali da se uključe u opštegrčku kulturu, što se pokazalo kao preduslov za brzu helenizaciju Makedonaca u doba Filipa i Aleksandra. U društvenom poretku Makedonije VII-VI veka pre n.e. postoje mnoge odlike koje podsećaju na'socijalno uređenje homerskog društva. Međutim, još veča sličnost zapaža se pri poređenju Makedonije tog doba sa Trakijom VIWeka pre n.e. I Tračani i Makedonci prošli su stadijum raspadanja prvobitnih zajednica i formiranja klasnog dništva. U VI veku pre iie. Makedonija je predstavljala zemlju čijim su pojedinim oblastima upravljali plemenske vođe koje su bile nezavisne jedni od drugih. Stanovništvo Makedonije tada je, uglavnom sačinjavalo slobodno seljaštvo koje je posedovaTo mahje dodeljene parcele. Nasuprot tome, u posedu plemstva nalazili su se veliki kompleksi zemlje. Vrlo vidan ostatak

rodovsko-plemenskog uređenja predstavljale su narodne skupštine koje su se sastojale od Makedonaca sposobnih da nose oružje.

Novčić sa likom Aleksandra koji je prikazaii sa ovnujskim rogom kao ukrasom u kosi

Iz sredine vladajućih rodova postepeno se istakao rod Argeada koji je dobio prevlast nad velikim delom Makedonije. Tokom vremena, Argeadi su stvoiili monarhiju, iako nije bilo pravog nasleđa čak ni početkom IV veka pre n.e. U doba grčko-persijskih ratova za vreme kralja Aminte I Makedonija je jedno vreme priznavala zavisnost od Persijanaca, ali je ubrzo zbacila persijski jaram. Kao prvi istaknutiji kralj iz kuće Argeada može da se smatra Amintin sin Aleksandar (498-454. g. pre n.e.). On je očuvao veze s Persijom, ali je, prema pričanju Herodota, sarao do 480. g. pre n.e. nastupao u ulozi kralja koji je bio prijateljski naklonjen prema Persijancima. Aleksandar je radio na učvršcenju kraljevske vlasti i proširenju svojih poseda. On je sebi potčinio oblast Bisalta na zapadnoj obali reke Strimona, čiji su vladari kovali čak i svoju vlastitu monetu. Osim ove oblasti pokorio je još i neke druge, dotie nezavisne oblasti. Aleksandar je aktivno učestvovao u životu Grka. Upravo njega su Heleni priznali za svog saplemenika i zato su mu dozvofilida učestvuje u opštegrčkim svečanostima u Olimpiji. Za vreme Aleksandra Makedonija je po prvi put počela da kuje svoju monetu. Veliki broj emisija srebrnog novca svedoči ο znatnoj razvijenoslT robno-novčanih odnosa u Makedoniji prve polovine V veka pre n.e. Porasla je i spoljna trgovina Makedonije. Aleksandrovi naslednici nasta-

vili su njegovu politiku borbe protiv separatizma pojedinih oblasti, a za proširenje poseda Makedoiiije. U antičkoj tradićiji bTRfje'najznačajnija figura kralja Arhelaja I (419399. g. pre n.e.) koji je sproveo niz reformi u cilju jačanja centralne vlasti i korisolidacije cele zemlje. Arhelaj je učvrstio svoju vlast ubistvom svojih rođaka koji su mu osporavali pravo na presto. Prema Tukididovim rečima (II, 100, 2), „Arhelaj je, pošto je postao kralj, sagradio današnja utvrđenja u Makedoniji, prosekao je prave puteve, sve je doveo u red, a naročito vojsku, poboljšavši konjicu, naoružanje i ostale vojne potrebe. On je učinio više nego svih osarn laaljeva koliko ih je bilo pre njega". Za vreme Arhelaja preneta je prestoiiica Iz grada Ege, koji se nalazio na vrhu jednog brda, u Pelu, koja je ležala u ravnici. Arhelaj je uspeo da na svoj dvor doveđe iz Grčke tako poznate ljude kao što je bio slikar Zeuksis, pisac tragedija Euripid. Sa Atinora je Arhelaj I održavao prijateljske odnose i pomoću naoružanog odreda upucerTog iz Atine ugušio ustanak koji je protiv njega planuo u nekoliko makedonskih gradova. Na primer 410. g. pre n. e., kad je Arhelaj držao opsadu Pidne, njemu su neko vreme pomagali atinski brodovi pod komandom Teramena. Prijateljstvo s Makedonijom bilo je vrlo korisno i za Atinjane. Makedonija je Atinjaninia isporučivala građevinski materijal za izgradnju BrodovaTspecIJalno drvo za izradu vesala, a osim toga hranom je snabdevala Trasibulovu mornaricu. Atinjani su iz zahvalnosti prema Arhelaju odlukom od 407. g. pre n.e. poklonili njemu i njegovoj deci titulu proksena i dobrotvora. Arhelaj je morao da se bori protiv neprijateljskog delovanja nekih uglediiih vlastelina koji su nm bili podređeni, ali on je odlučno nastupio protiv njih. Poslednjih godina vladavine Arhelaj je osvojio grad Larisu u Tesaliji. 399. g. bio je ubijen Arhelaj I. Tokom kratkog vremenskog razdoblja 399. do 390. g. u Makedoniji su se smenila tri kralja: Arhelaj II, Aminta II i Pausanija. ' Tek je'Aminti ΙΠ, koji je vladao s prekidima od 390. do 369. g. pre n. e., pošlo za rukom da za izvesno vreme suzbije unutrašnje nerede. U samom početku svoje vladavine Aminta ΠΙ bio je prisiljen da vodi rat sa Ilirima koji su okupirali makedonsku oblast Linkestidu. Hiri su čak proterali Amintu iz Makedonije. Ali Aminta je, mobilisavši u kratkom roku pomoc grčkih gradova na Halkidičkom poluostrvu i pomoć Teslaca, brzo povratio svoju vlast. Sa gradovima Halkidičkog poluostrva Aniinta je sklopio vojni savez na 50 godina. U ugovor su bile unete i stavke ο trgovini između Makedonije i Halkidičke lige. Međutim, ti prijateljski odnosi nisu bili dugovečni. Olinćani, koji su bili na čelu Halkidičkog saveza, hteli su da u njega uključe i grčke gradove sa makedonskog primorja. Taj plan je izazvao najodlučniji otpor Aminte. Makedonski kralj je zaključio savez sa tada najjačim grčkim polisom Spartom, koja je uputila vojsku protiv Olinta. Olintski rat (382-379. g. pre n.e.) završen je pobedom Sparte: Olint i mnogi drugi halkidički gradovi bili su uključeni u red saveznika Sparte. Uspesi Sparte izgleda da su uplašili makedonskog kralja, pa se ć»n obfgttp Atini; sredinoni 370-tih godina između Aminte i Atinjaria zaključen je ugovor. Slabo očuvan tekst natpisa ipak nam omogućuje da zaključimo da je to bio vojni savez. Spoljna politika Aminte ΠΙ svedoči ο tesnim vezama Makedonije i helenskih polisa vec u prvoj četvrtini IV veka pre n.e. Posle smrti Aminte ΙΠ tokom nekoliko godina u Makedoniji se vodila borba između pretendenata na kraljevski presto. Stariji Amintin sin Aleksandar Π ubijen je 368. g. Tek 365. g., stupanjem na presto dragog Amintinog sina Perdike ΙΠ, stišali su se neredi u zemlji. Važno je ukazati da ni tih godlna Makedonija nije napuštala pokušaje proširenja svog spoljnopolitičkog uticaja. Aleksandar II ušao je 369. g. s vojskom u Tesaliju i zauzeo gradove Larisu i Kranon pod izgovorom da otuda želi da istera surovog vladara Aleksandra Ferskog. Tesalski gradovi zatražili su pomoc Tebe, i tebanska vojska pod

komandom Pelopide prognala je Makedonce iz Tesalije. Upravo u to vreme između Tebe i Makedonije bio je zaključen savez u čije je uslove ulazila i obaveza da če mlađi brat makedonskog kralja Filipa boraviti u Tebi kao talac. Pardika ΙΠ (365-360. g. pre n.e.) bio je dalekovid i sposoban diplomata. U početku borbe između Atine i Halkidičkoig saveza gradova makedonski kralj je Atini pružio podršku, jer bi slabljenje Olinta i njegovih saveznika, koji su Makedoniji oteli niz primorskih gradova, bilo vrio korisno Perdiki. Ali, kad je. Arina 365. g. pokušala da ponovo osvoji Amfipolj najvažniji grad na obali Makedonije Perdika je prema njoj javno ispoljio neprijateljski stav. Možda je s Amfipoljanima zaključio savez, na osnovu kojeg im je pružio vojnu pomoc. Konflikt između Makedonije i Atine zbog Amfipolja bio je rešen tek posle smrti Perdike, koji je poginuo 360. g. u borbi sa Ilirima. 3. FILIP DRUGIIFORMIRANJE MAKEDONSKE DRŽAVE

Čitava prethodna istorija Makedonije pokazuje kako su rasli, mada sporo, njen značaj i njen uticaj na opštegrčke poslove. Unutrašnji razvoj Antički autori, opisujući uspehe Filipa Π van Makedonijc srenjegove zemlje, kao i uspehe njegovih prethoddinoin IV veka nika, uopšte se ne zadržavaju na onim procesima socijalnog i ekonomskog razvoja koji su poslužili kao osnova za uspon Makedonije.

Do sredine IV veka pre n.e. u Makedoniji su značajnu ulogu igrali ostaci plemenskog uređenja. To se manifestovalo u velikom uticaju lokalne zemljoposedničke aristokratije, a takode i u stremljenju vladara velikih oblasti ka samostalnosti (još u V veku neki dinasti vladari Bizalta, Edona, Derona kovali su svoju vlastitu nionetu). Makedonska monarhija predstavlja manje razvijenu forrau robovlasničke države nego grčki polis, što je odgovaralo socijalnoj sfruktiiri niakedonskog društva. Ekonomski razvoj oblasti gomje Makedonije koje su bile udaljene od obale mora odvijao se sporije nego što je to bio slučaj sa oblastima donje Makedonije. Moguće je da tamo korišćenje robova iiije imalo vece razmere. Značajna uloga slobodnih zemljoradnika u Filipovoj armiji dopušta nam zaključak da su oni sačinjavali većinu stanovništva Makedonije. U primorsRim oblastima, narocito taino gde su se nalazili grčki gradovi, verovatno je preovladavao robovski rad. U orgaiiizaciji rada u rudarstvu nemamo nikakvih podataka. Dalji razvoj proizvodnih snaga društva, robne proizvodnje i trgovine vodio je jačanju socijalne nejednakosti među slobodnim stanovništvom Makedonije, forniiranju robovlasničkog uređenja, a s tim i učvršćenju državne vlasti. Spoljna situacija borba s Ilirima i drugim susedima, neophodnost da se spreči proširenje Halkidičke lige takođe je uporno zahtevala unutrašnju konsolidaciju Makedonije. Zadaci sređivanja unutrašnjih prilika u zemlji i proširenja njene teritorije bili su uspešno rešeni tokom vladavine Filipa Π (359-336. godine pre n.e.). Prve godine U jednom od odlomaka Teopompove „Istorije Filipove Filipa", koji nam se sačuvao, stoji da „Evropa vladavine

još nikad nije poznavala čoveka kakav je bio

Filip, sin Aminte". Možda je takva ocena Filipa koju daje njegov panegiričar unekoliko i preuveličana, ali teško bi se moglo sumnjati u to da je makedonski kralj EilipJLJbio zaista istaknuta ličnost. On je posedovao retku darovitost i za vojna znanja, i za diplomatsku veštinu i za upravljanje državom. U očima potomstva Filipovoj slavimnogojenaškodionjegovogorceruneprijatelj Demostenkojije svoj sud ο Filipu donosio isključivo kao atinski patriota, i nikako nije mogao da oprosti „varvarinu" Filipu to što je ponizio Atinu i pogazio slobodu grčkih polisa. Filip je nastojao da makedonsku državu učini najjačom državom na Balkanskom poluostrvu. U sastav te države, u ovoj ili onoj fornii, morala je da bude uključena i evropska Grčka. Već prvih godina svoje vladavine Filip je uspeo da se oslobodi svojih neprijatelja na Balkanskom poluostrvu. Putem podmic'ivanja uspeo je da ostvari primirje s Tračanima. Da bi sebi omogućio nesmetan pohod pro tiv flira, on je sklopio savez s Neoptolemom kraljem Molosa, koji su živeli u severnoni Epiru i oženio se kćerkom tog kralja Olimpijadom. U isto vreme Filip je stupio u odnose s Atinom i, kako kaže Diodor (XVI, 3), povukao je iz Amfipolja svoju vojsku, dajuci autonomiju gradu. Time je Filip izazvao promenu atinske politike: ranije je Atina pružafa podršku njggovom suparniku Argeju^ računajući da c'e od Argeja dobiti Amfipolj. Sada, povlaceci se iz Amfipolja, makedonski kralj je od Atinjana dobio grad Pidnu. Uporedo sa diplomatskom aktivnošću Filip je preduzimao i vojne operacije. Vec prvih godina po dolasku na vlast on se okrenuo protiv fiira i 358. g. iin zadao težak poraz. Filip je svoju vlast proširio na deo zemalja koje su se graničile s Makedonijom (sve do oblasti Lihnitide) i tada je sklopio mir s Ilirima. Iste godine Filip je potukao Peonce plemena koja su živela severoistiČno od Makedonije. Obezbedivši severne granice svoje države, on jg.započeo opsadu Amfipolja. Opsednuti Amfipoljani poslali su u Atinu svoju delegaciju s molbom za pomoc, obećavajući Atini da ce se staviti pod njenu vlast. Ali, kako je kasnije govorio Demosten, Atinjani su više verovali Filipu koji je obečao da ce im posle osvajanja prepustiti Amfipolj, nego rečima samih Amfipoljana. Gradu nije bila pružena nikakva pomoč, i ajega je zauzeo makedonski kralj. Preraa osvojenom gradu Filip je postupio relativno blago: neprijatelji kralja bili su proterani*, prema ostalim građanima postupio je, kako kažu antički autori, „čovjekoljubivo". Posedovanje Amfipolja, strateškog uporišta u primorju sa vrlo bogatom teritorijom koja mu je pripadala, znatno je ojačalo več poraslu moc Makedonije. Posle osvajanja Amfipolja, Filip je sklopio mir s Olintom, posluživši se istim lukavstvom koje mu je koristilo i u slučaju Atine; obećao je Olincanima grad Potideju za koji su bili jako zainteresovani. On je stvarnojzauzeo Potideju, sve njene stanovnike prodao u ropstvo, i tada predao grad Olintu. Atinske kleruhe Filip je proterao iz Potideje. U prvoj polovini 356. g. Filip je izvršio upad na teritoriju Trakije i učvrstio se u gradu Krenidi. Krenida je bila kolonija Tasošana (u njenom osnivanju učestvovao je atinski besednik Kalistrat koji je prognan 361. g.) i, pošto se nije mogla odupreti napadima odriskog kralja Kersoplepta, obratila se za pomoćFilipu. Filip je shvatio velik značaj tog gradića: akropolj Krenide predstavljao je nepristupačnu tvrđavu u neposrednoj blizini zlatonosne planine Pangeja koja se strmo dizala iznad ravnice. To uporište obezbeđivalo je ne .sanio osvajanje pangejskih rudnika vec i vlast nad okolnim oblastima Trakije. Filipova

* U XIX veku na teritoriji starog Amfipolja nađena je ploča sa uklesanim tekstom koji govori ο odluci narodne skupštine Amfipoljana iz 357. g. pre n.e. Narod je odlučio da se zauvek progna Stratoklo, koji je predvodio delegaciju upućenu u Atinu, i neki Filon, a takođe i njihova deca. Imovina im je bila konfiskovana.

pomoć gradiču bila je brza i raciikalna. On je u Krenidi naselio makedonske koloniste i učvrstio akropolj tvrdim bedemima. Davši Krenidi novo inie Filipi, kralj je ostavio gradu sve privilegije u pogledu unutrašnje uprave. Naročito veliku pažnju Filip je posvetio rudnicima zlata. Proširivši i preuredivši organizaciju rada na dobijanju zlata, Filip je dobijao više od 1000 talenata čistog zlata godišnje. To mu je omogućilo da otpočne sa ko vanjem zlatnih moneta statera u razmerania koje su u ono vreme bile značajne. Ekonomskl značaj uvođenja zlatne makedonske monete ne mo2e se preceniti. Grčki polisi uglavnom sy kovali srebrnu monetu, a samo mali broj njih (na primer Kizik) imao je zlatnu monetu koja je bi'la u opticaju na vrlo velikojTentoriji. Zlatne monete koje su cirkulisale tržištima istočnog Sredozemlja bile su većinom persijskog porekla. Međutim, ukupna količina danka iiije bila dovoljna da zadovolji potrebe prometa, jer su se velike količine zlata nalazile u riznicama perijskih careva i nisu ulazile u promet. Obilje makedonskih zlatiiika vrlo brzo je učinilo da oni postanu opštepriznata jediniea razmene. Filipovi stateri dospevali su u najudaljenija i najzabačenija mesta istočnog Sredozeinlja. Uvođenje velikih količina zlata u promet dovelo je do izmene odnosa između zlata i srebra. Umesto nekadašnjeg odnosa 1 : 12 došao je novi 1 : 10. Za obimne Filipove planove korišćenje takve količine valute bilo je neophodno. On je mogao da izdaje ogromna sredstva za izgradnju brodova, vrbovanje najamnika, podmićivanje, itd. Diodor sa žaljenjem primećuje da su ninogi Heleni postali izdajnici svoje otadžbine polakomivši se na Filipovo zlato. Filipovi uspesi u Trakiji uznemirili su Atinu. Međutim, zabavljena ratom protiv svojih saveznika koji su se otcepili od nje 357. g., Atina nije mogla da se sama odupre Makedoniji. Zato se ona priključi vojnom savezu Filipovih protivnika čiji su članovi bili trački kralj Ketriporis sa svojoni bracom, kralj Peonaca Linej i ilirski kralj Grabos. Diodor (XVI, 22) kaže da su svi ti kraljevi, inače susedi Makedonije, sa strahom posmatrali njen uspon, a nisu bili u stanju da joj se suprotstave pojedinačno. Udruživši se, oni odluče da i Atinu pridobiju na svoju stranu pa su zato tamo uputili svoje predstavnike. Sačuvana odluka atinske skupštine od 26. jula 356. g. pokazuje da je Atina rado prihvatila predlog Tračana, Ponaca i Ilira. Ipak, sklapanjem tog saveza nisu postignuti neki značajniji uspesi. Međutim, Filip je postigao velike diplomatske uspehe u samoj Grčkoj. Tekst ugovora Filipa Π sa halkiđickim gradovima iz 356. g. pre n.eT, koji je pronađen nedavno, svedoči ο tome da je Makedonija pridobila za sebe Delfijsko proročište koje je u opštehelenskim poslovima igralo vrlo značajnu ulogu. Promakedonska politika Delfa bila je u velikoj meri predodređena zategnutim odnosima Delfijske amfiktionije s Atinom. Koristeći se razmiricama između polisa i ne štedeći na podmićivanju, Filip je jačao makedonski udcaj u Grčkoj. Filipova unu Boreći se protiv separatizma, protiv težnji za trašnja politika nezavisnošću predstavnika starih aristokratskih rodova koji su upravljali velikim oblastima, Filip je približio svom dvoru lokalno makedonsko plemstvo. Mnoge građanske i vojne dužnosti poverio je uglednim Makedoncima, ~a~njThove

sinove je uključio u svoju svitu. Ta mera obe/.bedila mu je stalan nadzor nad lokalnom aristokratijom koja je sada bila prisiljena da živi u njegovom dvoru. Odvojeni od svojih zemalja, upravljači pojedinih oblasti gubili su na taj način vezu sa zemljoradničkim stanovništvom koje se nalazilo pod njihovom vlašću i pretvarali su se u dvorsku aristokratiju. Izjsdpva lokalne makedonske aristokratije istakli su se Antipatar, Parmenion, Perdika, koji su kasnije postali Aleksandrove vojskovođe.

Po uzoru na svoje prethodnike, Filip je angažovao u svoju službu mnoge Grke istaknute naučnike, vojskovođe koristeći se tako najvažnijim tekovinama helenske kulture. Pela prestonica makedonskog kraljevstva dobila je sada oblik tipičnog antičkog grada; nikli su gradovi i u drugim krajevima Makedonije. Filip u njifi preseljava čitava plemena bez obzira na teškoće skopčane s takvom vrstom seobe. I u tome je Filip kopirao helenski raetod osvajanja teritorija putem podizanja mnogih gradova na njima. Istina, makedonske kolonije imale su vojno-strateški značaj, po čemu su se bitno razlikavale odLgrčkih polisa. To se naročito jasno pokazuje poređenjem gradova Makedonije s kolonijama Grka: kolonije su se nalazile na obalama mora, gradovi u unutrašnjosti zemlje. Za upravltelje pograničnih gradova koji su bili važni u strateškom pogledu Filip je postavljao svoje najbliže saradnike, dodeljujuci im tamo zemljišne posede. Ali najveću pažnju Filip je poklanjao reorganizaciji makedonske armije. Makedonija je i pre Filipa imala odličnu konjicu koju su sačinjavali plemici, jer je naoružanje konjanika bilo preskupo za zemljoradničko stanovništvo Makedonije. Naoružani mačevima i kopljima, makedonski konjanici su predstavljali korpus tzv. hetaira (tj. drugova) kralja. Podeljena u taktičke jedinice ile konjica hetaira u mnogo čemu je nadmašivala grčku konjicu. Osim hetaira u Filipovoj vojsci nalazio se i drugi rod konjice sarisofori (Jcopljanici") koji su izgleda bili naomžani težini oružjem. Duginrkopljiraa sarisima bila je naoružana i makedonska pešadija koja je u to doba reorganizovana. Noj je dat počasni naziv „pešadijska pratnja" kralja. Istovremeno je uvedeno postrojavanje pešadije po pojedinim borbenim jedinicama falangama, slično grčkoj vojsci, samo što je makedonska falanga bila mnogo zbijenija. To je učinilo da je makedonska pešadija bila manje mobilna u taktičkom pogledu, ali je takav odred u isto vreme sačuvao otpornost protiv neprijateljskih napada. Poseban deo pešadije, tzv. hipastiti („štitonoše"), bio je naoružan znatno lakše od falangista, i zahvaljujući tome bio je mnogo pokretljiviji. U borbi je taj deo služio lcao karika između falange, koja se kretala sporo, i konjice. Bacači strela, kopalja i peltasti (lako naoružana pešadija) takođe su se nalazili u sastavu makedonske vojske. Filip je u sastav svoje armije uključio i velik broj grčkih najaninika koji su rado stupali u njegovu službu za platu u skupocenim zlatnim staterima. Međutim, glavna novina u toj vojsci bilo je uvođenje potpuno nove taktike. Na osnovii široke primene grčke taktike u prvoj polovini IV veka izrađen je potpuno nov sistem borbe. Najvažnije u toj taktici bilo je koordiniranje delatnosti raznih rodova oružja. Konjica je dobila isti značaj kao i pešadija, a ponekad je ona vodila glavni napad i sania rešavala ishod borbe. Tako je prvi put u istoriji ratne veštine u Makedoniji bila primenjena taktika zasnovana na saradnji svih rodova oružja, dok je kod Grka glavnu ulogu imala pešadija. Da bi takva taktika imala uspefia'vojska je morala đa prode surovu šk«fe» neophodnih vežbi, marševa itd.; vežbe su obavljane kakao leti tako i zinii. U tim manevrima aktivo učešće užirnao je i sam Filip, i tako je sebi stvorio veliku populamost u vojsci. Konačno, kao novinu u makedonskoj vojsci, treba pomenuti to da je Filip, ugledavši se na sirakuškog tiranina Dionisija I, počeo da koristi specijalne naprave kojima se služio kod opsada gradova. Što se tiče flote, u njoj su se kao novina pojavili ratni brodovi sa četiri i pet redova veslača (tetrere i pentere) umesto ranijih trijera. Tako su makedonske vojne snage u toku dve godine bile reorganizovane, i njihova borbena sposobnost viSestruko je povećana.

Sve te reforme imale su ogroman značaj za podizanje moći Makedonije. Za relativno kratko vreme obavljen je ogroman posao na reorganizaciji državne uprave i arniije bez čega se ne bi mogla ostvariti velika osvajanja koja je izvršio Aleksandar. Takvo mišljenje verovatno je vladalo još u antičko doba, jer Diodor kaže da je AJeksandar od svog oca dobio takvu vojsku da mu saveznici nisu bili potrebni. U vreme Filipa koji je nastavio tradiciju svojih prethodnika Makedonija je uveliko kročila napred, ostavljajući daleko iza sebe Tračane, Ilire i Peonce protiv kojih se ranije borila za svoj stamostalni opstanak. Možemo pretpostaviti da se monarliija u Makedoniji konačno forniirala baš za vladavine Filipa kad su bili likvidirani ninogi ostaci rodovsko-plemenskog načina života. Uvlačenjem značajnog dela novog plemstva na službu u armiji oslabljene su pozicije stare rodovske aristokratije i učvršćen položaj centralne vlasti. Makedonija je sad mogla da započne borbu za vodeći položaj u helenskom svetu. Filip i Atina Nastojanje Makedonije da dobije izlaz na Egejsko more i da proširi svoju teritoriju na račun Halkidičkog poluostrva i Trakije moralo je na prvom mestu da se sukobi s interesima Atine. Ekspanzija Makedonije lišavala je Atinu bogatih kolonija u Trakiji i pričinjavala ozbiljnu pretnju trgovini s Pontom, koja je bila od najvećeg značaja za mnoge atinske trgovce. Ta grupa Atinjana, kako smo već izneli, gledala je na Makedoniju sa velikim neprijateljstvom. Nju su predvodili Demosten, Hiperid i niz drugih lica koja su bila jako uznemirena uspesima Filipa. Ta stranka je zahtevala odlučan otpor

širenju makedonskog uticaja, pretpostavljajuči da je Atina sposobna da se odupre novom neprijatelju. Pristalica mirne politike takođe je bilo dosta; oni su se podelili u više struja. Osim već pomenute promakedonske stranke pod vođstvom Eshina, čija je delatnost bila najjača 40-tih godina IV veka, treba da navedemo i grupu Eubula koja je imala rukovodeći položaj u prethodnoj deceniji. Za Eubula i njegove pristalice očuvanje mira predstavljalo je glavni zadafak, jcr im je bilo jasno da atinska država ne može da vodi neku uspešnu vojnu politiku na severu. Saveznički rat (357-355. g. pre n.e.), voden u isto vreme kad je došlo do prvih Filipovih osvajanja, završio se veoma neuspešno po Atinu koja je izgubila svoje najvažnije i najbogatije saveznike. Osim toga raspad drugog Atinskog pomorskog saveza lišio je Atinu svake nade na pomoc spolja, i ona je sada mogla da računa samo na vlastite snage. Atinu je jako uznemirio i zabrinuo poraz njenih saveznika kraljeva Peonije i Ilirije koje je Filip potukao 356. g., ali ona nije bila u stanju da nešto preduzme, jer su u to vrenie nastupili važni događaji u srednjoj Grčkoj. „Sveti rat" Posle bitke kod Mantineje srušen je dominirajući položaj Tebe. Njeni saveznici, najpre Tesalci, a zatim gradovi Eubeje, ušli su u uticajnu sferu Atine. Fokida, koja je imala važari strateški značaj, takođe je nastojala da se oslobodi vlasti Tebanaca. Pokušavajuči da oslabi fokidsku aristokratiju, koja se prema njoj odnosila neprijateljski, Teba je, zadobivši većinu u delfijskoj amfiktioniji, rešila da iskoristi taj opštegrčki organ za svoje interese. Protiv Fokiđana bili su i Tesalci: Pausanija (X, 2) kaže da je veće amfiktiona izreklo kaznu Fokiđanima ba§ po nagovoru Tesalaca. Prema Diodorovom podatku, Fokiđani su bili okrivljeni za svetogrđe, jer su uzorali zemlju koja je pripadala delfijskom hramu. Na zasedanju amfiktiona Teba je Fokiđanima postavila zahtev da oslobode zemlju koju su bespravno zauzeli i da Delfima nadoknade pričinjenu štetu. U slučaju da Fokiđani ne budu platili određenu globu, glasila je odluka Delfijske amfiktionije, njihova zemlja mora da se preda hramu Apolona. Amfiktioni su takođe zaključili da se na isti način mora postupiti i sa ostalim polisima koji su osuđeni da plate svetu globu, među kojima su se nalazili i Lakedemonjani (Diodor, XVI, 23). Amfiktionija je Lakedemonjane osudila na placanje velike novčane kazne zbog zauzimanja tebanskog akropolja Kadmeje. Na taj način odluka uperena protiv Fokiđana istovremeno je pogađala i Spartu. Staro beotskospartansko neprijateljstvo oživelo je u novom obliku. Globa na koju su bili osuđeni Fokiđani pretila je da u potpunosti uništi aristokratiju Fokide. Bogati Fokiđanin Filomel nagovorio je svoje sugrađane da se ne pokore odluci, pozivajuci se na to da su Delfi od davnina pripadali Fokiđanima. U toj svojoj

507

ι

akciji Filorael se oslanjao na tajnu podršku Sparte kojoj je obećao da će Fokiđani oprostiti dug Spartanaca Delfima. U maju mesecu 355. g. Filomel je zauzeo Delfe i zaplenio svu irnovinu Apolonovog hrama (preko 10 hiljada talenata u zlatu i srebru). Ta ogromna sredstva omogućila su mu da skupi armiju najamnika koja je brojala oko 20 hiljada vojnika. Zatim je Filomel iz Delfa prognao pristalice Tebe i primorao veće amfiktiona da objavi rat Tebi. U isto vreme Filomel se obrafto glavnim polisima Grčke s predlogom da Fokiđanima priznaju pravo na Delfe i da zaključe savez. Uspeo je da obezbedi podršku Sparte i Atine kojima je bilo od koristi dalje slabljenje Beotije. Teba nije mogla da se pomiri sa ovakvom povredom njenog autoriteta. U jesen 355. g., zaključivši savez s Lokriđanima i dragim polisima i uputivši Tesaliji molbu za pomoć, ona je Fokidi objavila tzv. „sveti rat". Tako se lokalni konflikt između Fokiiiđana i Delfa pretvorio u opštegrčki rat kojim su Heleni bili jako oslabljeni upravo u vreme neposredno pred sukob s Makedonijom. „Sveti rat" koji je trajao deset godina podelio je Grčku na dva tabora. Taj rat pripremio je Filipu teren za uplitanje u grčke poslove. Ο toku samog rata naš jedini izvor Diodor ne daje jasne i određene podatke; on govori samo ο mnoštvu dobijenih i izgubljenih bitaka između zaracenih strana tokom celog rata. U jednoj od tih bitaka, još u saniorn početku rata, poginuo je Filomel i na njegovo mesto došao je iskusniji vojskovođa Onomarh. On je zauzeo Termopile čime je stvorena velika opasnost za severnu Grčku. U Tesaliji su u to doba vladali unutrašnji neredi. Jedna od zaraćenih partija, ona koja je podržavala tiranina grada Fere, obratila se za pomoč svom savezniku Onomarhu, druga, koja je delovala u Larisi, obratila se Makedoniji. To je poslužilo makedonskom kralju kao zgodan izgovor da se umeša^u poslove koji se tiču sarne Grčke. Nešto pre toga, 354. g., Filip je osvojio grad Metonu, poslednji atinski posed u Trakiji. Kampanja 353. g. nije bila uspešna za Filipa: Onomarh mu je zadao težak poraz i makedonska vojska je bila primorana da se povuče iz Tesalije. Pred pohod 352. g. Filip načini sjajan diplomatski potez: on najavi svoj pohod na „pljačkaša hramova" Onomarha kao pohod za odbranu povređene helenske svetinje. Time je Filip uvrstio Makedoniju u isti red sa ostalim helenskim polisima koji su štitili Apolona. U leto 352. g. makedonska vojska je do nogu potukla Fokiđane. Atinska flota koja je stigla u pomoć Onomarhu nije mogla da uzme učešća u bici. Filip je naredio da se zarobljeni Fokiđani pobacaju u niore kao ljudi koji su oskrnavili svetinju, a telo poginulog Onomarha izložio je poruzi raspećem na krstu. Ta pobeda doprinela je porastu značaja mešanja Makedonije u opštehelenske poslove. Ona je omogućila Makedoncima da se dobro učvrste u severnoj Heladi. Sad se Tesalija našla pod vlašću Filipa; on je dobio vrhovnu komandu nad tesalskom savezničkom vojskom, a u tešalškini gradovima postavio je makedonske garnizone. Svi Filipovi planovi bili su koncentrisani na Fokidu koju je naumio da osvoji. Filip se uputio υ pravcu Termopila, ali su Atinjani bili brži od njega, i pruživši ranije pomoč Onomarhu, sad su poslali vojsku u Termopile radi pomoći Failu, Onomarhovom bratu. Filip je bio primoran da se povuče iz Terniopila (august 352. g.). U međuvremenu se Fokiđani pozabave obnavljanjeni svoje armije. Filip nastavi rat u Trakiji i na obalama Propontide gde je uspeo da zaključi savez s nekim grčkim gradovima. Atinjani mu uzvrate tinie što su zauzeli Sest (na istočnoj obali Hersonesa Tračkog).

Nosilac atinske politike Eubul nastojao je svom snagom da dođe do rnira. Ali Demosten i njegovi sledbenici takođe su svim silama nastojali da pokažu narodu kakva mu opasnost preti i da ga ubede pre svega u neophodnost pružanja podrške Megalopolju kome je tada zapretila opasnost od strane Sparte. Tako je Atina bila prinuđena da nastupi u ulozi branioca nezavisnosti grčkih polfsa od osvajačkih spartanskih pretenzija koje su ugrožavale tu nezavisnost. U svojim besedama iz toga doba Demosten je neumorno hvalio demokratsko uređenje, zahtevao reorganizaciju atinske armije i upozoravao na opasnost koja joj je pretila od strane Makedonije. U 351, gspada prva Demostenova „Filipika" koju je održao uskoro posle Filipovog pohoda na Termopile. U njoj je zahtevao da bar 1/4 atinske armije ne bude sastavljena od najamnika nego od atinskih građana; na poziv Demostena oko Atine je trebalo da se ujedine svi neprijatelji Filipa. Događaji

Makedonija je odavno nastojala da proširi svoju

na Halkidiku vlast na grčke gradove koji su se nalazili na Halkidičkom poluostrvu. Naročito je bila zainteresovana za Olint koji se nalazio na čelu tih gradovaT Olinćani koji su ranije bili Filipovi saveznici, znali su za njegove namere da potčini njihov grad, i zato su zaključili savez s Atinom još 358. g. To je dovelo do zaoštravanja odnosa između Olinta i Filipa koji je stalno uveravao Olinćane u svoja prijateljska osećanja, čak i onda kad je 349. g. upao u nihovu oblast i u njoj zaposeo nekoliko utvrđenih uporišta. Atinjani su dva puta slali Olintu pomoc koja se sastojala samo od najaniničkih odreda. Uzalud je Demosten u svojim prvim dvema olintskim besedama ubeđivao Atinjane da je neophodno energičnije učešće u akcijama protiv Filipa. Svoju treću olintsku besedu Demosten je održavao 348. g. kad je na stranu Filipa prešlo nekoliko gradova u okolini Olinta, vecinom zbog izdaje njihovih vlastodržaca i kad se sani Olint našao u teškom položaju, bez obzira na to što su mu Atinjani uputili pomoć od 17 brodova, 300 konjanika i 4000 hoplita. Međutini, ta pomoć je zakasnila. Kod Olinćana se nađoše dvojica izdajnika Eutikrat i Lasten koji su bili izabrani za komandante olintske konjice; njih dvojica su tako udesili da u ruke Filipa padne odred od 500 konjanika. Taj gubitak toliko je oslabio branioce grada da ga je Filip ubrzo osvojio (348. g.). Olint je bio porušen, stanovništvo odvedeno u ropstvo ili pobijeno, ratni plen podeljen među Filipove vojskovođe. Pustošenje Olinta bilo je tako strašno, da on više nije mogao biti obnovljen. U daljem periodu Halkidik je uopšte izgubio svoju nekadašnju ulogu. Zbog toga je breg koji je nastao od ruševina Olinta dugo vremena ostao nenastanjen, što je omogućilo vrlo dobru sačuvanost tog spomenika. Kad je 1928. g. započelo iskopavanje Olinta pred očima istraživača otkrila se slika života klasičnog grčkog grada. Olint je bio sagrađen prema tzv. hipodamovskom sistemu koji je karakterističan po svom pravouglom rasporedu ulica. Kuće jednog bloka bile su tesno zbijene jedna uz drugu svojim bočnim zidoviraa. Veličina i uređenje kuca prema svojim razlikama pokazuju socijalnu nejednakost stanovništva Olinta tog doba. Susreću se velike kuće na sprat u kojima se samo u prizemlju nalazilo po 14 soba. Luksuz stanibenih prostorija tih kuća govori ο tome da je olintsko plemstvo trošilo velike svote na njihovo ulepšavanje. Mnoge kuce imale su kupatila sa kadaraa od terakota. Neke od tih kuća imale su čak i po dva kupatila. Na osnovu divnih gradskih izvora bazena, u koje je voda dolazila cevima od terakote, komunalnom uređenju grada poklanjala se velika pažnja.

Zidovi soba obojeni su živim bojama crvenom, plavom, belom, žutom itd. Naročito su zanimljivi mozaici kojima su bili ukrašeni podovi svečanih prostorija. Složeni od raznobojnih kockica mozaici su bili čisto ornamentalni ili figuralni sa predstavama složenih mitoloških sižea. Tako, na primer, jedan mozaik iz kuće sa natpisora 'Αγαθήτΰχη prikazuje Dionisa na dvokolicama u pratnji satira i osamnaest menada koje igraju. Na drugom je predstavljen Ahilej kome njegova majka boginja Tetida, u pratnji dve Nereide, pruža oružje. Visok umetnički nivo tih mozaika iz perioda s kraja V prve polovine IV veka pre n.e. tesno je povezan sa razvojem raznih zanata u Olintu. Pored divnih proizvoda olintskih grnčara, visokim umetničkim kvalitetom odlikuju se i proizvodi od

bronze, gvožđa i drugog materijala, na primer, vrio fine ručke na vratima bronzani prstenovi u lavljim ustima i drugo. Luksuzni predmeti kojima se služilo olintsko plemstvo bili su ne samo lokalne proizvodnje vec i uvezeni. Prema arheološkim nalazima, vidi se da je trgovina Olinta bila veoma razvijena. U iskopinama su nađene monete raznih gradova. Pre svega treba spomenuti monete dvadeset halkidičkih gradova. S Makedonijom Olint je imao davnašnje trgovinske veze, počevši od vremena kralja Aleksandra I i trajale su sve do doba Filipa; slične veze postojale su i sa tračkim kraljevstvom Odrisa. Teško je pobrojati sve gradove i ostrva Grčke čije su monete nađene u Olintu; Atina, Abdera, Hersones, Kipsela, Maroneja, Tasos, Teba, Korint, Kizik, Lampsak, Prokones, Samos, Hios, Efes i drugi. Tako se po nalazima moneta razotkriva slika širokih trgovinskih veza Olinta. Može se utvrditi da je preko 50 grčkih gradova imalo trgovinske veze s Olintom. Zanimljivo je to da su prilikom iskopavanja nađene olovne kugle i vrhovi strela sa izgrebanim imenom Filipa. Osvojivši bogati i gusto naseljeni Halkidik, Filip je zavladao znatnim delom Egejskog mora. Time su bile stvorene velike mogućnosti za razvoj makedonske flote. Filokratov mir Još u samom početku Filipove olintske kampanje Atinu je zadesila velika nesreca: izgubila je susedno ostrvo Eubeju koje je od ranije bilo s njom u savezu. U gradovima Eubeje vodila se borba: jedan deo stanovništva bio je na strani Filipa, drugi protiv njega. Pomoć koju je Eubeji poslala Atina pokazala se nedovoljna da bi pristalice Atine mogle zadržati ostrvo u svojim rukama. Makedonski uticaj konačno je preovladao.

U međuvremenu, svršivši posao na Halkidičkom poluostrvu, Filip je pokušavao da se sporazume s Atinorn i da je privoli da mu prizna pravo na sve osvojene teritorije, jer ipak nije mogao da se ne obazire na Atinu koja je još uvek predstavljala značajnu silu, naročito na moru: njena flota imala je tada 350 trijera, pa je bila mnogo jača od Filipove. Atinjani su bili skloni da se sporazumeju s Makedonijom; čak i Demosten, očigledno imajući na umu njenu snagu, nije se protivio sporazumu. U Pelu je upucena delegacija od jedanaest ljudi među kojima i dva lidera stranaka koje su se tada konačno formirale u Atini: antimakedonske i makedonske stranke Demosten i Eshin (svoju prvu besedu Eshin je održao 348. g.). Delegaciju je predvodio sekretar narodne skupštine Filokrat. Mir zaključen 346. g. dobio je svoje ime prema imenu tog Filokrata i imao je komplikovanu istoriju koja nam je dosta dobro poznata zahvaljujući Demostenovoj besedi „0 nepošteno izvršenom poslanstvu" i Eshinovom odgovoru; obe besede održane su 343. g. Dok su se vodili pregovori ο miru, Filip nije gubio vreme i širio je svoje posede u Trakiji, gde je već dopro do Propontide. Mir je konačno sklopljen na osnovu priznanja status quo-&, što je za Atinu značilo konačan gubitak Amfipolja i Potideje i što je dovelo do zaključenja odbrambenog saveza između Atine i Makedonije sa važnošću i posle Filipove smrti. Tim savezom Atina je priznavala Filipu sve osvojene teritorije na Halkidiku i na tračkoj obali gde je Atini ostao samo Hersones Trački. Prvobitni uslovi Filokratovog mira nisu se ticali Fokide; Filip je pristao na to, očigledno imajuci u vidu da Fokida nije ulazila u sastav Atinskog pomorskog saveza, a Atina je s Filipom zaključila ugovor u ime tog saveza. Ali kad je Filip na poziv Tebanaca da im pruži pomoć upao u Grčku, i počeo da pustoši Fokidu, ona se našla potpuno izolovana; novi vođa fokidske vojske Falek kapitulirao je i predao Filipu sva uporišta Fokide, međiikojima i Termopilski klanac. Sada, kad se Fokida našla pod vlašću Filipa, on je odlučio da njenu sudbinu prepusti rešenju Delfijske amfiktionije koja je donela sledeću odluku: 1) oduzeti

Fokiđanima dva glasa u amfiktioniji i predati ih Filipu; 2) razoriti svih 22 grada Fokide, a stanovnike raseliti u sela; 3) oduzeti Fokiđanima njihovo naoružanje i konje; 4) naterati Fokiđane da vrate sav novac koji su uzeli iz Delfijskog hrama.* Amfiktioni su Filipu ukazali veliku počast: na narednim Pitijskim svečanostima predjedavali su predstavnici Makedonije koje je poslao Filip. Dalja borba Do 345. g. Filip je postigao ogromne uspehe: prizu Atini nato mu je pravo na sve osvojene teritorije; Termo-

pilski klanac koji je otvarao put u srednju Grčku nalazio se u njegovim rukama; bio je gospodar Delfijske amfiktionije i izabran za rukovodioca (arhonta) Tesalskog saveza. Nije teško zamisliti kako je sve to odjeknulo u Atini. Odraz tog "rašpoloženja nalazimo u Iskoratovorn pamfletu „Filip", koji je objavljen one godine kad je sklopljen Filokratov mir, a sastavljen je u obliku poslanice makedonskom kralju. U njemu Isokrat, veran svojoj panhelenističkoj ideji, savetuje Filipu da umiri grčke polise i da preuzme na sebe rukovodeću ulogu u predstojecem ratu s Persijom; prema Isokratovom mišljenju, došlo je vreme da se svrši sa persijskim carstvom ili, u najmanju ruku, da se Mala Azija oslobodi persijske vlasti, da se u njoj osnuju novi gradovi i u njih preseli sirotinja, jer ona predstavlja stalnu pretnju za miraii život grčkih polisa. Samo se po sebi razume da je oslobođenje maloazijskih grčkih gradova (xl vlasti Persijanaca trebalo da izvrši Filip. Stav Demostena prema Filipu bio je drukčiji; on je kao i ranije gledao u njemu smrtnog neprijatelja koji nastoji da uništi Atinu kao jedinstveni politički organizam. Antimakedonskoj partiji pripadali su i istaknuti besednik Hiperid i poznati upravnih atinskih finansija Likurg. Na čelu makedonske partije koja je bila za savez Atine s Makedonijom i smatrala da se pomoću tog saveza mogu najbolje obezbediti atinski interesi nalazili su se ranije pomenuti Filokrat, Eshin i Fokion, stručnjak za vojna pitanja. Partijsku borbu započeo je Demosten koji je istupio protiv Eshina okrivljujući ga da je, kao član atinske delegacije koja je sklopila Filokratov rair, bio potkupljen od strane Filipa. Podnoseci tužbu protiv Eshina, Demosten je napravio grešku, jer je nagovorio nekog Timarha da se potpiše na tužbi. Eshin protiv Timarha uloži prigovor okrivivši ga za nemoral, zbog čega je Timarh bio lišen građanskih prava. Tako je prvi Demostenov udarac uperen protiv Eshina promašio cilj. Međutim, Filip je ne samo nastavio sa svojim napredovanjem u Trakiji i Tesaliji, već mu je pošlo za rukom da se umeša i u peloponeske poslove, pridobivši za sebe Argos, Arkadiju i Meseniju. Demosten se zbog toga uputi u Peloponez gđe je počeo da agituje protiv Filipa. U svojoj drugoj „Filipici" Demosten nastoji da obrazloži svoju akciju i vec otvoreno naziva Filipa liepomirljivim neprijateljem Atine. Borba u Atini protiv Filokratovog mira nastavljaia se dalje, i Hiperid izhese protiv Filokrata optužbu koja je bila podignuta i protiv Eshina, optužujuci ga naročito za podmitljivost. Sada je antimakedonski pokret u Atini bio toliko jak da je Filokrat, uveren u neizbežnost kazne, odlučio da se spase bekstvom. Tada Filip sa svoje strane uputi u Atinu delegaciju, moleći Atinjane da mu podnesu svoje uslove i obećavajuči da će ih zadovoljiti. Atinjani istaknu dva zahteva: prvi, da im Filip vrati ostrvo Halones (u severnom delu Egejskog raora, južno od Lemnosa) i drugo, da pristane na izmenu u mirovnom ugovoru s Atinom u tom smislu da svaka od ugovornih * Diodorovo (XVI, 60) svedočanstvo ο tome da su Fokiđani bili osuđeni na 60 talenata godišnje uplate, našlo je svoju potvrdu. U Delfima su pronađeni odlomci mermernog zida na kome su upisivani ulozi Fokiđana. Prema njima se može utvrditi da su do 338. g. Fokiđani plaćali po 60 talenata. Zatim, verovatno na inicijativu Filipa, ta ogromna svota bila je zamenjena uplatom od 10 talenata godišnje. Fokiđani su plaćali kaznu do 322. godine pre η e.

strana vlada onim teritorijama koje joj pripadaju po pravu. Filip je odbio zahtev za ove ispravke. U isto vreme (343. g.) završi se proces Eshinu na kome je on bio oslobođen optužbe; Fokion i Eubul, pozvani na sud kao svedoci, dali su iskaze u njegovu korist. Novi uspesi Dok se u Atini vodila borba između partija, maMakedonije kedonski kralj je uspešno širio svoj uticaj. U Epiru je doveo na kraljevski presto svog šuraka Aleksandra, ugrozio je Akarnaniju, sklopio savez s Etolijom, u svakoj od četiri oblasti Tesalije postavio svoje ljude u svojstvu namesnika i njenu vojsku priključio svojim vojnim snagama. Na Eubeji na strani Filipa nalazili su se gradovi Eretrija i Orej, ali je Halkida i dalje ostala na strani Atine. Spremajući se za novi pohod u Trakiju, Filip je još jednoni pokušao da se sporazume s Atinom (343. g.). On joj je obećao povratak ostrva Halones, a predložio je da se pitanja ο spomim punktovima u Trakiji rešavaju pred sudom arbitraže; u zamenu za sve te ustupke Filip je molio Atinu da mu dozvoli da zajedno s atinskom flotom uzme učešća u odbrani Egejskog mora od pirata, drugim rečima, tražio je da tamo drži makedonsku flotu. Atinjani su odbili Filipove zahteve, što je svedočilo ο porastu uticaja antimakedonske partije koja je još uvek smatrala da će moc'i da obuzda Filipa. 342. g. Filip je ponovno preduzeo pohod na Trakiju, ostavivši u zemlji svog petnaestogodišnjeg sina Aleksandra da ga zamenjuje za vreme odsustva. Prema Diodorovim rečiraa (XVI, 71), makedonski kralj je nastupio u ulozi oslobodioca grčkih gradova koji su se graničili s Trakijom i trpeli od napada kralja Kersoplepta. Rat s Kersopleptoni trajao je dugo i Filip je zauzimao u Trakiji. Posle mnogih bitaka Filip je potukao Tračane. Nametnuvši pokorenim plemenima velik danak, on je na nekoliko mesta u Trakiji osnovao gradove nastanivši ih makedonskim vojnim kolonisfima. Sa grčkim gradovima zaključioje savez. Mali polisi nisu iraali drugog izlaza sudbina Olinta i halkidičkih gradova još im je bila sveža u sećanju veliki gradovi, Vizant i Perint, verovatno su se nadali da će iskoristiti Filipa samo za borbu protiv Tračana. Međutim, Atinjani upute u Hersones novu partiju kleruha i počnu da naplaćuju, kao i ranije, carine od trgovačkih brodova za prolaz kroz moreuz; zametnu i neki spor sa slobodnim gradom Kardijom koji se nalazio pod zaštitom Filipa i konačno počnu da pljačkaju tračke gradove koji su pripadali Makedoniji. Na to Filip uloži protest u Atini, koji je, međutim, ostao bez odgovora. 341. g. Demosten je održao svoju treću „Filipiku" u kojoj je okrivio Filipa za sve nesreće koje su se sručile na Atinjane i sarkastično se izražavao ο vojnim akcijama kralja. Demosten je istovremeno preduzeo put po Trakiji, Hiriji, Tesaliji i Peloponezu da tamo pobuni stanovništvo protiv Filipa i da Vizant, ostrva Hios i Rodos, koji su ranije bili u savezu s Atinom, ponovo vrati Atinjanima. Kod tadašnjeg persijskog cara Artakserksa ΠΙ Oha Demosten je pokušavao da isposluje novčana sredstva, ali car se ograničio samo na neke poklone pojedinim Atinjanima, iznieđu ostalih i samom Demostenu, kome je, kako se pričalo, poklonio 3000 darika (zlatni darik je u proseku težio 8,5 grama). U isto vreme atinski vojskovođa Fokion uspeo je da potuče tirane Filistada i Klitarha koje je Filip postavio u gradovima Eretriji i Oreju na Eubeji. To je bio velik uspeh Atinjana sada je celo ostrvo ušlo u antimakedonski savez. Međutim, potukavši Tračane, Filip odluči da pokori gradove Propontide. On je uspostavio prijateljske odnose sa skitskim kraljem Atejem koji se tih godina borio na prostoru između Dunava i planine Hema i čak je računao na njegovii podršku. 340. g. Filip opkoli Perint. Sagradio je kulu visoku 80 lakata koja se dizala iznad bedema Perinta i, gađajući sa nje branioce grada, razbijao je zidine Perinta teško okovanim i zašiljenim gredama. Perinćani su izdržavali prve napade Filipove vojske, a zatim su se obratili Vizantu i Atini za pomoc.

Vizantijci su im poslali opsadne mašine, svoje najbolje zapovednike i vojnike. Veliku pomoc pružili su Perinćanima satrapi persijskog cara koji se plašio jačanja Filipa, i zato je naredio da se Grci snabdeju svim što je potrebno. Tako je iz persijskih poseda u Perint upučena najamnička vojska, ratne mašine i sprave, velike količine novca i žita. Hrabri otpor opsednutih natera Filipa da promeni svoje planove: ostavivši deo vojske za dalju opsadu Perinta, on sa ostalom vojskom započe opsadu najvećeg grada u moreuzima Vizanta. Opsada Vizanta izazva energičan protest Atine. Filipove akcije bile su proglašene kao akcije kojima se narušava mir; u pomoć Vizantijcima upućene su dve eskadre, u početku pod komandom Hareta, zatim s Fokionom na čelu. Niz grčkih polisa Hios, Kos, Rodos takođe pošalje brodove. Flota okupljena u Vizantu predstavljala je veliku snagu. U pomorskoj bici saveznici potuku makedonsku flotu i time sebi obezbede prevlast na moru. Opsada grada s kopna kpju je vršio Filip nije imala efekta, jer je Vizant morskim putem dobijao sve što mu je bilo potrebno. Jaki bedemi branili su opsednute od žestokih juriša Makedonaca. Filip je dugo držao opsadu Perinta i Vizanta, ali je 339. g. morao da napusti dalje opsedanje oba grada. Ni silom ni lukavstvoni (Filip je oklevetao vizantskog zapovednika pred njegovim sugrađanima) kralj nije uspio da osvoji te gradove. Poraz pod Perintom i Vizantom nije zaustavio Filipa u njegovim zavojevačkim akcijama. Možemo pretpostaviti čak i to da je „skitski pohod" koji je on preduzeo iste 339. g. bio zaniišljen radi podizanja poljuljanog prestiža makedonskog oružja. Filip je krenuo na sever, u dubinu teritorije plemena Odrisa koje je bilo pod njegovom vlašču. Grčki gradovi na crnomorskoj obali Trakije prihvatili su pojavu makedonskog kralja na razne načine. Apolonija, tesno povezana sa kraljevstvom Odrisa, verovatno je još 341. g. sklopila s Filipom ugovor ο prijateljstvu. Zato mu je Odes, koji se nalazio severno od Apolonije, pružio otpor dobivši, izgleda, pomoć od tračkog plemena Geta. Makedonska vojska bila je prisiljena na povlačenje od Odesa, i Filip sklopi s njim sporazum. Sledeći Filipov poduhvat bio je rat sa skitskim carem Atejem; kao izgovor za taj rat poslužilo je to što se Atej nije odazvao zahtevu makedonskog kralja da mu pošalje pomoč prilikom opsade Vizanta. U odlučnoj bici Skiti su bili potučeni, kralj Atej je poginuo na bojnom polju, a Filipu je pripao ogroman ratni plen u kome je bilo 20 hiljada konja. Međutim, posle tog uspeha došao je velik poraz: ratoborni Tračani Tribali napali su makedonsku vojsku, raspršili je i oteli sav skitski plen. Sam Filip bio je teško ranjen. Uz velike napore Makedonci su se vratili kuc'i, ne dovršivši osvajanje Trakije (339. g. pre n.e.). Drugi

Neuspesi makedonskog kralja 340-339. g. oja-

„sveti rat"

čali su antimakedonska raspoloženja u Grčkoj.

U Atini su se Demosten i njegova partija aktivno spremali za rat, izgrađujući vojnu moc države. Inicijativom Demostena koji je bio naimenovan za epistata flote, narodna skupština izvrši reformu u trijerarhiji: sada je svaki član simorije (tj. klasa građana koji su bili obavezni da opreme po jedan brod), a ne samo imućni ljudi, morao da da doprinos za jačanje flote, srazmerno svom imovinskom stanju. Sav prihod od priredbi uzet je za vojne potrebe. Za 340. g. Atina je kao pilagore (predstavnici) u skupštini amfiktiona odredila Demostenovog neprijatelja Midiju i Eshina. Na zasedanju je Eshin predložio da se objavi „sveti rat" gradu Amfisi (u Lokridi, severozapadno od Delfa) pod izgovorom da su stanovnici Amfise preorali Krisejsku ravan koja im ne pripada. Skupština je primila Eshinov predlog, ali on nije mogao da se ostvari; zato je na idućem (jesenjem) zasedanju bilo odlučeno da se pozove u pomoć Filip koji se dotle već bio vratio sa svog pohoda na sever. Njemu se

poveravala vrhovna komanda nad savezničkini vojskama. Filip brzo krenu na jug i zauze grad Elateju u Fokidi, čime je stvorena opasnost za Tebu koja je bila u prijateljskim odnosima s Amfisom, a takođe i za one grčke polise, među kojima je bila i Atina, koji se nišiTšragali sa odlukom amfiktiona. U Demostenovoj besedi „O vencu" (169) sačuvan je po svojoj ekspresivnosti vanredan opis raspoloženja koje je u Atini izazvala vest ο zauzimanju Elateje. „Beše veče kad neko stiže pritanima (članovima veča petsto lica) s vešću da je zauzeta Elateja. Neki od njih digoše drvene dućane (da bi dali signal za uzbunu stanovnicima obližnjih naselja), a dmgi poslaše po stratege i pozvaše trubača. U osvit drugog dana pritani sazovu veće u zgradi gde su se održavala zasedanja, a vi (članovi helijeje) uputiste se u narodnu skupštinu. Pre no što je veće pristupilo razmatranju i donošenju odluke, sav narod (tj. članovi narodne skupštine) poseda na visokom Pniksu (brežuljak na kome su se održavala zasedanja narodne skupštine). Zatim, kad uđe veće, pritani objaviše vest koja je stigla i dovedoše glasnika koji tu ispriča sve. Pozivar poče da pita: ko bi hteo da govori? Niko nije hteo. Iako pozivar pozva više puta, niko se ne diže s mesta, mada svi stratezi behu tu i svi državni funkcioneri takođe". Digao se samo Demosten koji prikaza nastalu situaciju. Zauzimanje Elateje, rekao je on, predstavlja pretnju za Atinu koja vodi rat sa Filipom, a za Tebu još više. Atinjani se moraju uputiti na beotsku granicu, s oružjem u rukama, treba da se upute izaslanici u Tebu i da od nje mole pomoc. Taj Demostenov predlog bio je priraljen, i on se sa još deset delegata uputi u Tebu gde se nađe s makedonskiin delegatima. Ovi su došli Tebancima sa zahtevom da propuste makedonsku vojsku, mameči ih velikim plenom koji će dobiti u slučaju pada Atine. Teba je vec' odavno vodila izdajničku politiku prema Atini i sad je bila saglasna sa savezom koji joj je nudila Atina, ali je za to tražila visoku cenu. Atina se morala obavezati Tebancima da preuzima na sebe 2/3 vojnih rashoda, da priznaje vlast Tebe na moru sa istim pravima kakva uživa Atina, da se na kopnu stavlja pod vrhovnu komandu Tebe i da joj prepušta prevlast nad Beotijom. Pa ipak, savezom Atine s Tebom stvorena je jaka koalicija protiv Filipa. Ali velike grčke države (Sparta, Mesenija, Elida, Arkadija, Argos) držale su se po strani. Samo su Eubeja, Megara, Korint, Ahaja, Akarnanija, Korkira i Leukada poslale svoje oružane odrede. Heronejska bitka U početku su se grčki poslovi razvijali više-manje dobro, iako su snage Grka bile razdrobljene zbog toga što je u pomoć Amfisi upućeno 10 hiljada najamnika. Na proleće 338. g. atinska narodna skupština je Demostenu za njegovo zalaganje đarovala zlatni venac. To dokazuje da Atinjani tada još nisu smatrali svoj položaj dosta ozbiljnim. Međutim, tok događaja je pokazao da su se žestoko varali. Filip je zauzeo klanac koji vodi u Amfisu, potukao je Hareta i svojio Amfisu (april 338. g.) i Naupakt. Filip je učinio još jedan pokušaj da privoli Tebu i Atinu na sklapanje mira; međutim, Demosten je u oba grada vodio agitaciju za nastavak rata. Bitka kod Heroneje (augustseptembar 338. g.) bila je odlučujuca. Makedonska arniija sastojala se od 30.000 pešaka i 2000 konjanika. Broj savezničke vojske bio je nešto veći. Ali Makedonija je imala prednost u tome što je njena vojska bila prekaljena u bitkama i što ju je predvodio čovek koji je posedovao veliko znanje u vojnini pitanjima i iraao energične vojskovođe. Armija saveznika takođe je pokazala hrabrost, naročito Tebanci koji su u sastavu svoje vojske imali tzv. svetu četu od tri stotine ljudi rešenih da pobede ili poginu kao heroji. Ratna sreća u početku se osmehivala Atinjanima koji su se nalazili na levom krilu protiv odreda Makedonaca pod komandom Filipa. Na desnom krilu nalaziii su se Tebanci protiv odreda kojim je komandovao Filipov sin Aleksandar. Tebanski vojskovođa poginuo je u borbi, sveta četa je unistena. Započelo je opšte bekstvn. Od atinske vojske ubijeno je 1000 vojnika, 2000 je zarobljeno, ostali su se razbežali; među ovim poslednjim nalazio se i Demosten koji se borio u redovima hoplita. Na polju bitke kasnije je na humkama izginulih Tebanaca i njihovih saveznika podignut nadgrobni mermemi spomenik koji prikazuje lava; ostaci tog spomenika sačuvani su do danas.

Posledice

Posle ove pobede Filip je zaveo sledeći poredak

Heronejske bitke u Grčkoj: svi gradovi Beotije, l/.uzev Oropa, proglašeni su autonomnim, u Tebi je smešten makedonski gamizon; u gradovima na ostrvu Eubeji, υ Ahaji, u Korintu na upravu su postavljene pristalice Makedomje; Atini, koja je mobilisala sve građane do 60 godina starosti, obećala građanska prava metecima i slobodu robovima učesnicima Heronejske bitke, Filip ponudi mir. Koristeći se odsustvom Demostena, koji je otišao n neutralne grčke države kako bi ih pridobio za aktivno istupanje protiv Makedonije, Filip uputi u Atinu besednika Demada koga je zarobio kod Heroneje. Demadu je pošlo za rukom da izradi uslove mirovnog ugovora između Filipa i Atine. Ti uslovi sastojali su se u sledećem: svi Atinjani zarobljeni kod Heroneje puštaju se na slobodu bez otkupa; Atina i nadalje ostaje nezavisna, zadržava teritoriju koja joj pripada i flotu, kao i ostrva Salaminu, Lemnos, Samos, Imbros i upravu nad Delosom; Atini se vraća grad Orop koji se nalazi na granici između Atike i Beotije. S druge strane, Atina se odriče Hersonesa Tračkog i gradova na Halkidičkom poluostrvu, a takođe raspušta drugi Atinski pomorski savez. Korinlski kongres

Posle pobede kod Heroneje pred Filipom je stajacTneposredan zadatak učvrščenje makedon-

ske hegemonije nad Grčkom. 337. g. pre n.e. on je pozvao u Korint delegate svih grčkih polisa na „zajedničku skupštinu" συνέδριον. Jedino su se Spartanci usudili da se ne odazovu na taj poziv. Kongres je proklamovao „opšti mir" kojim je trcbalo da se učini kraj Filipovoj vojni s Grcima. Istovremeno objavljen je rat Persiji. Tom prilikom utvrđeni su principi buduće grčke federacije. Helenski savez polisa, formalno slobodan i suveren, Filip je ujedinio u jedinstvenu uniju s Makedonijom, čiji je kralj kao „voda" (ήγεμών) imao da rukovodi celokupnom spoljnom politikom. Na kongresu je bila proglašena neprikosnovenost privatne svojine i najstrožija zabrana ponovne podele obradive zemlje, kasacija dugova, i, kao najglavnije, puštanje robova na slobodu u cilju njihovog korišćenja u političkim prevratima. Pod hegemonijom Makedonije Helenski savez sačuvao je u pravnom smislu izvesnu samostalnost. Mogao je da saziva skupštine, da daje svoje predloge. Ne smemo ispustiti iz vida da je odluku ο predstojecem pohodu na Persiju zvanično doneo kongres na predlog koji je podneo Filip. Kongresu je bilo dovoljno da koristeci moć koja se nalazila u njegovini rukama utiče na odluke saveznog saveta. Poslednje godine Kad je Filip završio sa potčinjavanjem Grčke, poFilipove vladavine čeo je da se sprema na pohod protiv Persije. Pošto i njegova smrt je Persija odbila njegov zahtev da mu se predaju grčki gradovi u Maloj Aziji, Filip je u proleće 336. g. prebacio preko Helesponta u Malu Aziju vojsku od 10 hiljada ljudi pod vođstvom Permeniona i Atala. Grčki gradovi Kizik i ostrvo Hios dočekali su makedonsku vojsku kao svoje oslobodioce. Međutim, samom Filipu nije bilo suđeno da učestvuje u tom pohodu. U to doba došlo je do razmirica u Filipovoj porodici. 337. g. on se oženio Kleopatrom koja je bila poreklom iz plemičke makedonske porodice, a njegova prva žena Olimpijada prešla je svom bratu u Epir. Aleksandar, sin Filipa i Olimpijade, budući makedonski kralj, otišao je u Hiriju. Uskoro posle toga, u leto 336. g., kad je Filip u Egi slavio svadbu svoje kćeri, ubio ga je Pausanija, jedan od pripadnika njegove telesne garde. Ostalo je nerazjašnjeno šta je podstaklo Pausaniju na ubistvo Filipa. Filip je živeo 47 godina, od kojih je vladao 24 godine. Bio je to veoma istaknut vojskovođa i državnik, obdaren trezvenim umom, koji je imao određene ciljeve i koji je nezadrživo stremeo njihovom ostvarenju. Svoj osnovni zadatak

video je u tome da radi na podizanju značaja makedonske države i da joj izbori dominirajući položaj na Balkanskom poluostrvu. Da bi ostvario hegemoniju u Heladi, Filip je najpre morao da je ujedini. Sami Grci nisu mogli da postignu to ujedinjenje zbog partikularizma koji je vladao među grčkim polisima. Filipova dalekovidost uputila ga je na misao da taj cilj ne može biti ostvaren putem neposrednog pokoravanja Helena, već putem njihovog ujedinjenja s Makedonijom u formi saveza. Tim savezom trebalo je zadovoljiti gornji sloj stanovništva grčkili gradova, jer je on bio stvoren s ciljem da se persijskom carstvu kao davnašnjem neprijatelju Grka zada konačni udar; pri tome su i Grci i Filip bili svesni da se takav zadatak može postići jedino zajedničkim naporima. Prerana i nasilna smrt omela je Filipa u ostvarenju tog zadatka. Njegovo sprovođenje palo je 11 deo dostojnom Filipovom nasledniku, njegovom sinu Aleksandm Makedonskom. Aleksandrovim stupanjem na presto istorija Grčke ulazi u predvorje novog perioda perioda helenizma. S te tačke gledišta bitka kod Heroneje predstavljala je završetak dugotrajne Filipove borbe s Grčkom poliskog uređenja. Organizacija Helenskog saveza bila je srećno izabran oblik za ujedinjenje cele Grčke pod vlašću Makedonije. Prethodna epoha bila je ispunjena oštrom socijalnom borbom. U istorijskoj situaciji kakva se formirala pokazale su se sve mane polisa kao aparata klasne vlasti robovlasnika, i njegova nesposobnost za izvršenje osnovnih funkcija. Ta forma države karakteristična za antičku Grčku rodila se u onom periodu života starih Grka kad se na istorijskoj pozornici pojavila nova sila koja se suprotstavila rodovskoj zemljoposedničkoj aristokratiji robovlasnička demokratija. Pobeda te nove sile nad uređenjem socijalnih odnosa koji su bili vezani za ostatke rodovskog uređenja imala je progresivan značaj. Dalji razvoj proizvodnih snaga i njima odgovarajučih produkcionih odnosa robovlasničkog društva bio je vezan ne samo za žestoku borbu između osnovnih klasa robova i robovlasnika već i za oštre sukobe između klase krupnih zemljoposednika i klase sitnih neposrednih proizvođača. Ta borba izražena u formi stalnih sukoba izraeđu oligarhijskih i demokratskih grupacija u grčkira gradovima, praćena istovremenom borbom između grupacija grčkih država, konačno je odvela čitav helenski svet u duboku političku i socijalnu krizu u čijoj osnovi su ležale nepomirijive protivrečnosti robovlasničkog uređenja. U istorijskoj situaciji kakva se formirala grčki polisi nisu bili u stanju da vrše svoju funkciju robovlasničkog državnog aparata. Vodeća uloga konaćno je prešla 11a države drukčijeg tipa koji je karakterističan već za helenističku epohu.

UMETNOST STARE GRCKE 1. IZVORI ZA UMETNOST STARE GRČKE

Literarni izvori Za pitanja koja se tiču umetnosti, ljudi u Grčkoj zainteresovali su se dosta rano. Neki od velikih umetnika VI i V veka izložili su u svojim delima rezuitate svog praktičnog iskustva i svoja teoretska shvatanja ο umetnosti, želeći da ih predaju svojim savremenicima i potomstvu. Ali interesovanje za istoriju grčke umetnosti pojavljuje se tek krajem IV i u ΙΠ veku pre n.e. U to doba započelo je sastavljanje spiskova starih majstora u koje su unošeni datumi iz njihovog života i nabrajana njihova dela. Tako se pojavljuju dela biografskog karaktera posvećena životu i radu pojedinih umetnika, istorijsko-umetničke monografije u kojima se izlaže postepeni razvoj umetnosti, pojedine etape tog razvoja i opisi dela starih majstora. Ali sva ta dela su tokom vremena nestala skoro bez traga, tako da se sada, izučavajući literarne izvore ο umetnosti stare Grčke, moramo obraćati piscima iz epohe rimske imperije. Plinije Stariji (23-79. g.) u svojoj velikoj „Prirodnoj istoriji", u delu koje predstavlja neku vrstu enciklopedije, dao je mesta i istoriji umetnosti. Ali u tim pitanjima on nije imao ni vlastito mišljenje niti je dublje poznavao stvari. Svojim izvorima Plinije se koristio nekritički, vadeci pojedine pasuse iz dela različitih

kako po svom karakteru, tako i po kvalitetu. Zbog toga Plinijevo delo izgleda kao da je skrpljeno, sašiveno od raznovrsnih komada: pored veoma vrednih podataka ο pojedinim majstorima i njihovim delima u njemu nalazimo i potpuno bezvredne priče, očigledno izmišljene anegdote, prazne fraze, netačnosti i grube kontradikcije. Plinije se u svom delu uopšte ne dotiče arhitekture. Tu prazninu nadoknađuje Vitruvijevo delo „0 arhitekturi", rimskog arhitekte iz epohe Cezara i Avgusta. Vitruvije je u njemu dao celinu svoga iskustva arhitektepraktičara i svog teoretskog znanja koje je crpeo iz bogate stručne grčke literature. Vrednost Vitruvijevog dela za istoriju antičkog građevinarstva vrlo je velika, ali je nejednaka u pojedinim delovima. Tamo gde je Vitravije izlagao načine koji su primenjivani u građevinarstvu njegovog doba i opisivao njeniu poznate arhitektonske spomenike, on se oslanjao na vlastite praktične navike i zapažanja, i na tini mestima njegovo delo predstavlja u punom smislu reči originahio, izvorno delo. U njima Vitruvije svoja izlaganja zasniva na teoretskim delima grčkih arhitekata koja nisu sačuvana. Ti arhitekti su nastojali da opišu arhitektonske tipove izgrađene u građevinskoj praksi Grčke i da ih povežu u jedan strog, teoretski obrazložen sistem. Kao što je pokazalo proučavanje ostataka grčkih građevina, teorija je ovde bila u raskoraku s praksom, i ta poglavlja Vitruvijevog dela treba razmatrati više kao zbir osnovnih postavki teoretske misli starog doba u oblasti građevinske umetnosti, nego kao istoriju arhitekture, pisanu na osnovu proučavanja konkretnih spomenika. Od vrlo velikog značaja je delo grčkog učenog putopisca (periegeta) iz Π veka Pausanije „Opis Helade". Pausanija je posetio ako ne sva, a ono većinu mesta evropskog dela Grčke koja opisuje: njegovo delo predstavlja plod ličnih utisaka i zapažanja koja su kasnije popunjena obaveštenjima pozajmljenim iz raznih literarnih izvora. Pausanija, kao i svaki očevidac, nije u potpunosti oslobođen grešaka, ali n njegovim opisima spomenika greške se susrecu relativno retko. Treba da žalimo to što je sam izbor umetničkih dela koja je on opisao subjektivan. Pausanija se zadržava samo na onom što se njemu lično čini dostojnim pomena, i zato mnoge vrio važne spomenike ili uopšte ne opisuje ili ih opisuje sumamo. Što se tiče tumačenja ο spomenicima, ona ponekad poprimaju formu opširnih ekskursa, a često se u njima opaža nedovoljno kritičan odnos autora prema izvorima usled čega u njegovim opisima nisu retke nejasnoće i besmislice. U svakom slučaju veliki arheološki nalazi poslednjih decenija potvrdili su ne samo savesnost Pausanije u njegovom radu nego i vanrednu tačnost u svemu što se tiče faktičkih podataka ο spomenicima koje je on lično video. Osini pomenutih dela Plinija, Vitruvija i Pausanije mnogo podataka ο uraetničkim spomenicima može da se nađe i u drugim literamim radovima iz antičkog doba. Natpisi. Spoinenici Među pisanim izvorima važno mesto pripada materijalne prirode natpisima. Od najveće vrednosti su tzv. građevinski natpisi, inventari hramova i riznica i natpisi na umetničkim predmetima. Građevinski natpisi predstavljaju ili ugovore između građevinskih komisija i izvođača radova, ili račune i računske izveštaje građevinskih komisija. Oni su često vrlo precizni i to pruža mogućnost da se stvori predstava čak i ο sitnim detaljima građevine. Inventari sadrže popise dragocenih predmeta koji su bili smešteni u hramovima i riznicama. Od natpisa na umetničkim predmetima najveći značaj imaju natpisi sa imenima umetnika autora. Poreko tih natpisa objašnjava se široko rasprostranjenim običajem u antičko doba prema kojem je majstor potpisivao svoj rad i često uz svoje ime stavljao mesto svog rođenja, ime oca, a ponekad i ime učitelja. Broj ovakvih natpisa na raznim umetničkim delima vrio je velik.

Ali za istoriju antičke umetnosti od največeg su značaja, razume se, spomenici materijalne prirode. Danas je njihov broj vrio velik, ali su neke kategorije spomenika zastupljene dobro, druge nedovoljno, dok trećih uopšte nema. To uglavnom zavisi od materijala od koga su ti spomenici izrađeni. Vrlo je primetno skoro potpuno uništenje dela grčkog slikarstva. Mnogo bolje stoji stvar sa skulpturom, ali i ovde treba konstatovati gubitak ogromnog broja radova grčkih majstora. Prosti i primitivni ljudi često su od mermernih spomenika pekli kreč, a bronzane statue pretapali u druge i praktično potrebnije predmete. Mnogobrojne statue koje se danas nalaze po raznim muzejima predstavljaju, uz relativno retke izuzetke, kasnije antičke kopije koje često svoj obrazac predaju u iskvarenom vidu. Zato se pri ocenjivanju umetničkog stvaralaštva grčkih majstora na njih možemo osloniti samo s najvećom opreznošću. Sudbinu mermernih statua delili su i mnogi spomenici arhitekture. Proces njihovog razvlačenja i iskorišćavanja antičkog građevinarskog kamenja kao materijala za podizanje savremenih građevina nastavlja se još i dan-danas. Od ostalih predmeta antičke umetnosti i umetničkih zanata najbolje se sačuvala keramika i izrezbareno kamenje koliko zato što su ti predmeti relativno otporni na delovanju vremenskih promena, toliko i zato što oni ne predstavljaju veći interes za pljačkaše. Ako se ovome doda da antička keramika već sama po sebi ima velik samostalan umetnički značaj i da je proučena bolje od svih drugih kategorija umetničkih spomenika iz antičkih vremena, onda je razumljivo zašto baš ona zauzima tako istaknuto mesto u istoriji antičke umetnosti. 2. UMETNOST ARHAJSKE EPOHE UMETNOST XI-vm VEKA PRE N.E. Umetnost vremena koje opisujemo deli se na dva perioda. Prvi obuhvata decenije koje slede neposredno posle epohe kritsko-mikenske kulture; drugi period traje od X do sredine VIII veka i može se nazvati periodom geometrijskog stila. Koreni tog stila nisu sasvim jasni i danas se još ne bi moglo odgovoriti na pitanje ο njegovoj genetskoj vezi s umetnošću prethodnih epoha. Razvoj geoinetrijskog

Iz prvog perioda sačuvana je skoro isključivo samo keraniika koja se obično naziva protogeometrijstila skom. Umesto raznolikosti i prefinjenosti oblika

kritske i mikenske keraniike sa njenom bogatom dekoracijom, ovde nalazimo samo garniture običnog posuđa manjih dimenzija i prostog oblika sa vrlo prostom omamentikom. Zidovi posuđa, osim jednog ili nekoliko uskih pojaseva, obično su premazani smeđom bojom, a na čistim pojasevima u istoj boji izvučeni su prosti linearni ornamenti koji se ponavljaju nekoliko puta jedan za drugim: krugovi, tačke, izlomljene linije itd. Pored sve svoje neuglednosti protogeometrijska keramika ne može se nazvati prvobitnom keramikom. Ona se od ove razlikuje visokom grnčarskom tehnikom, nasleđenom iz kritsko-mikenskog perioda (grnčarski točak, svetla fimis boja), a takođe i usklađenošcu ukrasa na vazi sa njenom formom. Taj princip leži u osnovi sve grčke keramike sa dekoracijama. U X veku protogeometrijsku keramiku zamenjuje keramika geometrijskog stila. U isto vreme pojavljuju se i umetnički predmeti izrađeni od drugog materijala, prvenstveno od bronze. Ali keramika ipak ostaje naš glavni izvor za proučavanje umetničkog stila X-VIII veka. Vec u X veku počinju se isticati pojedini centri grnčarske proizvodnje čiji se proizvodi međusobno razlikuju prema više ili manje važnim detaljima, iako principi stila svuda ostaju isti. Svoj najveći domet geometrijski stil postiže u

Atici. Oblici posuda sada postaju raznovrsniji i izrada pojedinih njihovih delova i cele posude postaju ukusniji i skladniji. Uporedo sa posuđem za svakodnevnu upotrebu javljaju se sasvim raali vrčevi za mirise i ogromne posude koje su postavljene na grobove. Tehniku gmčarske proizvodnje karakteriše bolje ispiranje gline, vešdje oblikovanje posuđa i ravnomernije pečenje. Krugovi i prave linije omamenta izvode se pomocu šestara i lenjira. Zajedno s tim obogaćuje se i dekoracija vaza: proširuje se fond ornamentalnih modva, i na osnovu toga stvara se ceo sistem geometrijske dekoracije na posudama. Elemente tog sistema kao i ranije predstavljaju lineami ornamenti koji se često približavaju oblicima prostih geometrijskih figra: prave i cik-cak linije, tačke, trouglovi, rombovi, kvadrati, šahovska polja, krstovi raznih oblika, meandri, koncentrični krugovi i raznovrsne kombinacije sastavljene od ovih prostih likova i linija. Izabravši jedan omamentalni motiv, majstor-grnčar ponavlja ga mnogo puta i na taj način dobija horizontalne pojaseve s beskonačnim nizom jednog istog ornamenta. Pri tome se pojasevi raspoređuju tako da se pojedini redovi omamenta smenjuju izvesnim redom, a sami pojasevi odvajaju se jedan od drugog jednostavnim ivicania. Taj sistem dekoracije omogućavao je majstoru da kombinuje ornamentalne pojaseve koje je izabrao i da ih istovremeno usklađuje među sobom več prema tome kako je zahtevao opšti plan dekorisanja posuda. Ovaj sistem, u početku dosta jednostavan, kasnije se komplikovao. Horizontalni pojasevi presecani su kvadratnim poljima na kojima su izvođeni pojedini samostalni motivi rozete, ptice, razne životinje. I konačno, na najvišem stupnju razvoja geometrijskog stila (kraj IX i prva polovina VIH veka) pojavljuje se predstava čoveka. Prve vaze sa figuralnim scenama nađene su na Dipilonskom groblju u Atini, i zato stil vaza te vrste nosi naziv dipilonski. To su amfore ogromne veličine (preko 1,5 m visine) koje su stajale kao nadgrobni spomenici. Grlo, trup i podnožje tih vaza, sve je pokriveno pojasevima omamenata, ali se nasred trupa u visini njenih ručki ostavljalo široko, nešto izduženo polje na kome se obično nalaze scene plača za pokoj-

Pogrebna amfora sa Dipilonu. Vlll vek pre n.e. Visina 155 cm

nikom. U centru scene je katafalk sa telom pokojnika. Naokolo stoje i sede žene, muškarci i deca koji oplakuju pokojnika, izražavajući to rukama podignutim prema glavi. Susrecu se takođe i slike raskošnih pogrebnih kola, sa dva upregnuta konja i mnogobrojnom pratnjom, ili slike velikih brodova sa mnoštvom veslača, ili kopnenih i pomorskih bitaka, horova itd. Pojedine figure kao i čitave kompozicije scena, uopšte uzevši odlikuju se krajnjom naivnošću. To slikarstvo je u stvari silueta. Ljudska figura sastoji se od dvije ogromne noge, koje su uvek date u profilu, od kratkog uspravno predstavljenog trupa u obliku trougla sa vrhom na dole, od ruku sličnih korbačima, od vrata obeleženog uspravnom linijom i od okrugle ili ovalne glave s nosem koji štrči iz nje. Takva figura ostaje neizmenjena, data tačno po jednora šablonu, bez obzira na to da li se prikazuje čovek u stojećem stavu, ili pokojnik na katafalku, ili poginuli vojnik na dnu raora. Delovanje se obično izražava samo pokretom ruku i većim ili manjira razmakom nogu. Veličine figura na jednoj istoj slici ni izdaleka nisu jednake. Dekorišući posudu u geometrijskom stilu, u kome su figure čoveka tretirane kao deo opšteg ornamenta, umetnik je nastojao da izbegne prazan prostor, pa je tamo gde je bilo više mesta uveličavao stature figura ne vodeči uopšte računa ο

njihovoj srazmeri sa susednim predstavama. Ako je i pored toga ostajalo praznih prostora pozadine, njih su ispunjavali omamentora koji je služio za tu svrhu. Pravila perspektive zaobilažena su vrlo jednostavno: predmeti koji su se nalazili u drugom planu i koji se nisu mogli videti stavljani su pored ili iznad predmeta iz prednjeg plana. Figuralni stil dipilonskih vaza smatra se ideografskim stilora. To znači da majstori koji su dekorisali te vaze još nisu poznavali slikanje po prirodi. Majstor je slikao figuru onako kako je radio ornament, tj. po sećanju, po predstavi koja se sačuvala u njegovoj svesti. Ali pošto su takve predstave ο složenim predmetima obično rasplinute i nejasne, to je majstor stvarao slike od pojedinih detalja koji su se jasnije sačuvali u njegovom sećanju i prenosio na vazu ne svoj vizuelni utisak ο predmetu, več apstraktnu predstavu ο njemu. On je vodio računa ο tome da svi bitni delovi predmeta u celosti nađu svoje mesto u slici, jer drukčije, prema njegovom mišljenju, slika ne bi odgovarala stvarnosti i gledalac ne bi mogao da shvati umetnika. Odatie potiče težnja da se svi predmeti predstave u otvorenom vidu; odatle potiče i ignorisanje perspektive. Tokom kasnijeg razvoja grčko slikarstvo postepeno napušta apstraktnu punoću predstave u korist verne reprodukcije realnog vizuelnog utiska. Na vazama geometrijskog stila iz druge polovine VIII veka već se primjećuju stidljivi koraci u tom pravcu. Neke grčke vaze ukrašene su plastičnim figuricama životinja od gline koje se obično nalaze na poklopcu ili ručki posuda. Na isti način ukrašavane su i bronzane posude geometrijskog stila. Te male ukrasne statuete nisu livene, već su kovane od jednog ili više bronzanih listova. Po svojim

umetničkim formama i proporcijama, one potpuno odgovaraju slikama sa tadašnjih vaza. Sačuvane su takođe bronzane i zemljane ljudske figurice istog stila od kojih su ponekad sastavljane grupe. Teško bi bilo zamisliti dva principijelno različitija stila, nego što je stil umetnosti kritsko-mikenske epohe i stil umetnosti X-V1II veka. Prvi se zasniva na živom usvajanju prirodnih pojava i reprodukovanju prolaznih vizuelnih utisaka u svoj njihovoj raznolikosti i neprekidnoj smeni. Odatle potiče neobično bogatstvo temarike te umetnosti koja obuhvata kako carstvo prirode tako i fizički i duhovni život čoveka; odatle životnost i pokret koji prožimaju tu umetnost; odatle i ornaraent koji takođe uzima sižee iz prirode. U geometrijskom stilu utisci realnog života kao da su potisnuti u pozadinu apstraktnim i spekulativnini konstrukcijama. Kritsko-mikenski majstori, obuzeti bujicom novih utisaka, ne pomišljaju na to da te utiske svedu u sistem. Keramičar epohe geometrijskog stila koji operiše sa malim brojem prostih apstraktnih figura jasno oseca neophodnost njihovog međusobnog podređivanja. Na toj osnovi raste i jača njegovo osećanje skladnosti, sposobnosti da pravilno shvata međusobni odnos detalja u opštim okvirima zamišljenog dela. Tokom mnogih vekova razvoja grčke umetnosti grčki umetnici nisu nikada izgubili to osećanje skladnosti formi koje su izgradili majstori geometrijske epohe, i zato je svako njihovo delo, bio to hram, slika, statua ili dekorisana vaza, uvek predstavljalo harmoničnu celinu. Kontrast između dva stila kritsko-mikenskog i geometrijskog odavno privlači pažnju naučnika koji su mnogo puta pokušavali da nađu objašnjenje te pojave. Po pitanju porekla geometrijskog stila postoje dva dijametralno suprotna mišljenja. Neki naučnici odlučno negiraju bilo kakvu naslednu vezu između kritskomikenske umetnosti i umetnosti geometrijskog stila, i pojavu poslednjeg tumače dolaskom novih grčkih plemena koja su sa sobom donela već formiran, potpuno izgrađen geometrijski stil. Drugi istraživači opet misle da seoba Dorana nije uticala na rađanje novog umetničkog stila u Grčkoj i da se on formirao na osnovi lokalne, grube keramike koja je u to doba postojala u svim oblastima Grčke, paralelno sa umetničkom kritsko-mikenskom keramikom. Danas je nauka sklona prihvatanju srednjeg puta i shvatanja da je geometrijski stil proistekao kao rezultat ukrštanja nasleđa umetničke keramike iz Π milenijuma, grube keraniike iz iste epohe i onih elemenata koje su u Grčku doneli Dorani. Osnovna greška u pokušajima da se ustanovi poreklo geometrijskog stila leži izgleda u tome što se ovde cvolucija umetničkih stilova tumači bez osvrta na socijalno-ekonomske uslove u kojima su oni nastali. Teorija ο donošenju geometrijskog stila u Grčku spolja pretpostavlja totalno uništenje stare kulture, što je u suprotnosti s činjenicama. Zanatska grnčarska tradicija Π milenijuma preživela je najezdu Dorana i usvojena je od strane gmčara geometrijske epohe. S druge strane, geometrijski stil doživeo je 1

526

svoj najveći napredak u Atici, tj. u oblasti koja nije bila izložena dorskoj najezdi. I konačno, na Kritu, u glavnom žarištu razvoja umetnosti Π milenijuma, kritsko-mikenska keramika postepeno i logično prelazi u protogeometrijsku i zatim u geometrijsku keramiku. Prema tome, priznajući činjenicu da su krajem Π milenijuma vršeni pokreti grčkih plemena, poznati pod imenom dorske seobe, ipak tome ne smemo pripisivati odlučujući značaj u pitanju postanka geometrijskog stila. Protogeometrijska keramika jasno svedoči ο tome da je grčko društvo XI-X veka materijalno osiromašilo, da je ekonomski život pojedinih plemena bio zatvoren u njihovim geografskim granicama i da se umetničko stvaralaštvo srozalo na nivo prostog zanatstva. Time se i objašnjava prelaz kritsko-mikenskog stila u geometrijski. Običnom grnčaru koji je izrađivao posude protogeometrijskog stila nije bila potrebna nikakva obuka da bi izradio vaze sa običnim geometrijskim ornamentom koji je mogao da prenese sa kasnijih kritskomikenskih proizvoda koji su postojali još u njegovo doba ili sa domaćih tkanina koje su mu stalno bile pred očima. Reprodukcija geometrijskog ornamenta nije zahtevala dugotrajniju umetničku obuku i bila je pristupačna svakom. Time se i tumači njegova ukorenjenost u umetnost tog doba kad je zanatstvo bilo slabo razvijeno, a umetnost se nije ničim razlikovala od zanatstva. Kasnije, s porastom materijalnog blagostanja plemena, rasli su i zahtevi koji su se postavljali pred umetničko zanatstvo. Grnčari su počeli da usavršavaju svoju veštinu, ali je grnčarija i dalje ostala svim sponama čvrsto vezana za zanatstvo od koga se nije odvajala. Podstrek za dalje usavršavanje umetnosti dao je razvitak proizvodnje i trgovine i široko opštenje sa zemljama Istoka koje je nastalo na toj osnovi. U drugoj polovini VIII veka u vodećim grčkim oblastima georaetrijski stil je počeo da propada i ubrzo je sasvim iščezao. Ali u nekim zaostalim oblastima, na primer u Beotiji, gde su proces prelaza rodovskog društva u robovlasničko i odgovarajući razvoj privrede išli sporije, geometrijski stil se zadržao do VI veka. Pored toga, nesumnjivo je i to da je slikarstvo na dipilonskim vazama odražavalo ukus aristokratije koja je u to vreme uspostavila svoju vlast u Atici i drugim oblastima Grčke. Ο tome svedoče, kako se može suditi po predstavama, pogrebni ležaji sa raskošno ukrašenim ćilimima, prekrasna mrtvačka kola, jasne crte života u četama (na primer muškarci se uvek prikazuju s kratkim mačevima ο pojasu), ljubav prema jahanju, pomorskim i kopnenim vojno-razbojničkim pohodima i, konačno, raskoš grobnica, čiji su glavni ukras predstavljale dipilonske vaze. UMETNOST Vm-Vn VEKA Period orijentaliKrajem VHI veka grčki robovlasnički polisi su zirajućeg stila krenuli putem snažnog razvitka proizvodnih (750-600. g.) snaga i burne socijalne borbe. Umetnost poče-

L

527

Korintska posuda. VI vek pre n.e.

tnog perioda tog procesa (otprilike od 750. do 600. godine) nosi naziv period orijentalizirajućeg stila i karakteriše se podražavanjem proizvoda uvezenih s Istoka, a istovremeno i započinjanjem vlastitog, grčkog umetničkog stila. Pojedini umetnički proizvodi Istoka dolazili su u Grčku još u periodu raspadanja odnosa prvobitne zajednice; krajem VHI i u VII veku taj uvoz dobio je masovan karakter, naročito u istočnom delu grčkog sveta. U grčku sredinu dolazili su raznovrsni proizvodi orijentalnog uraetničkog zanatstva kojima su se Grci morali diviti zbog njihovog viskog umetničkog i tehničkog savršenstva. U Vin i VII veku istočnjačke zemlje vec su odavno ostavile za sobom onaj stepen na kome se još nalazila grčka unietnost tog doba stepen prostog omamentisanja predmeta za svakodnevnu upotrebu. Istok je imao svoju ariiitekturu, skulpturu, slikarstvo i već je bio izgradio niz umetničkih uzora u kojima su se odražavali pogiedi na svet i politički ideali društva koje ih je stvorilo. Grci Vm veka raspolagali su, istina, veoma bogatom riznicom narodnih legendi i visokim obrascinia poezije, ali njihova likovna umetnost još nije imala adekvatnih načina izražavanja za oblikovanje likova koje je stvarala narodna mašta. I tako su grčki majstori krenuli putem pozajmljivanja gotovih dpova i oblika od svojih suseda. Umetnički motivi, sižei i kompozicije Istoka preplavili su u to doba kao jaka plima helensko tle i pretili su da zbrišu sveže, još neojačale mladice originalnog umetničkog stvaralaštva Helena. U traženju novih izražajnih sredstava grčki majstori se obraćaju ne samo na Istok, već i u daleku prošlost svoje zenilje i obnavljaju forme proizvoda kritsko-mikenske unietnosti koje su još živele u grčkoj sredini. U isto vreme oni nisu bili u stanju da naglo prekinu s tradicijama geometrijske epohe i, preuzimajući tuđe, mešaju ga sa svojim iskonskim nasleđem. Skladnost geometrijskog ornamentalnog sistema zamenjuje se haosom raznovrsnih elemenata. Neki majstori prelaze na čisto kopiranje orijentalnih uzora, prilagođavajući ih samo spoljašnjim izgledom shvatanjima svojih potrošača. Ali taj period delomičnog napuštanja samostalnosti ne traje dugo. U procesu osvajanja novih formi grčki majstori ne samo da su u potpunosti postigli cilj već su pronašli i one puteve koji su grčkoj umetnosti obezbedili mogućnost daljeg razvoja. Proces asimilacije istočnjačkih motiva i formi uglavnom se završava već sredinom VII veka. Krajem VII veka iz osvojenih i na grčki način prerađenih umetničkih elemenata rađa se po formi i sadržaju grčki arhajski stil, a u VII vekii umetnost Grčke več je počela da vrši obratan uticaj na umetnost Istoka; taj uticaj neprekidno je jačao sve do epohe helenizma kad je postigao svoj vrhunac. Grčka umetnost ne samo da je preovladala krizu koja joj je pretila već je iz nje izašla ojačana i obogaćena.

Ona je predstavljala stvarni odraz ekonomskog procvata grčkog društva i kao takva pokazala se sposobnom za život. Iz perioda orijentalizirajućeg stila do nas su stigli raznovrsniji umetnički spomenici od onih koje imarao iz prethodne epohe grčke umetnosti. I upravo u početak ekonomskog procvata i napona stvaralačkih snaga Grčke pada nastanak grčkog hrama, monumentalne plastike, a verovatno, i fresaka. Početni stadijum razvoja orijentalizirajućeg stila stadijuni direktnog kopiranja orijentalnih uzora najbolje je zastupljen primercima proizvoda od metala nađenim na ostrvu Kritu koji je pored velikih gradova Male Azije, kako izgleda, bio jedan od vodećih umetničkih centara tog doba. Na Kiitu, pre svega u pećini na planini Idi, gde se, prema predanju, Zevs još kao dete spasao od progona svoga oca Kronosa, a kasnije i na drugim raestima nađeao je nekoliko votivnih štitova od kovane bronze. Ti štitovi dugo vremena su smatrani predmetima koji su uvezeni na Krit s Istoka, jer se po svojoj tematici i stilu riisu slagaii s našom predstavom ο grčkoj umetnosti. Na jednom od njih prikazana je grapa koju sačinjavaju heroj iz vavilonskog epa Gilgameša, pobednik lava i bika, i dva krilata genija koja prisustvuju podvigu heroja. Citava je grupa kopirana sa dela istočnjačke umetnosti. Ali grčki majstor je želeo da tu prikaže likove iz narodne mitologije. Krilati geniji ovde predstavljaju koribante sluge koje je Rea, Zevsova majka, dala svome sinu zato da bi oni svojom drekom zaglušili detinji plač i tako omogučili njegovo spasenje. Prema torae, umetnik je upotrebio istočnjački uzor za prikazivanje Zevsovih sluga, a samog Zevsa predstavljao je u vidu Gilgameša. Grci su tako prikazivali svoje bogove još krajem VIII veka. Na istom stepenu skoro ropskog podržavanja orijentalnih uzora nalaze se i mnogobrojni proizvodi od slonove kosti, statuete od gline, alabastera i bronze koje su pronađeni u raznim oblastima Grčke. Grčko poreklo u njima primećuje se samo u jedva vidljivim detaljima, i u ninogim slučajevima prosto je nemoguće odgonetnuii da li su to uvezeni ili lokalni proizvodi. Nešto drukčije okolnosti pratile su razvoj orijentalizirajućeg stila u dekorisanoj keramici. Kao što smo već kazali, Grčka je početkom VHI veka imala visoko razvijenu grnčarsku proizvodnju i do tog vremena izgradila je strogo logičan sistem dekorisanja vaza. Razvoj trgovine u VII veku doveo je do velikog izvoza keramičkih proizvoda iz Grčke, a to se, sa svoje strane, odrazilo pre svega na proizvodnju tih proizvoda koja je primila karakter robne proizvodnje. Među ninogobrojnini grnčarskim radionicama ističu se radionice krupnih proizvođačkih i trgovačkih centara koji su počeli da rade za izvoz i koji su svojom produkcijom snabdeli ceo bazen Sredozemnog mora. U to vreme osobito velik značaj stekli su Korint i Milet. Korint je u početku izvozio tzv. protokorintske vaze minijaturne posude sa sitnom, vrlo tankom dekoracijom koje su izrađivane u nekom nama nepoznatom centm

sevemog Peloponeza (možda u Sikionu), a zatim i svoje vlastite, nešto grublje, ali vrlo efektne proizvode. Milet je trgovao istočnjačko-grčkom keramikom tzv. miletsko-rodskog stila koja je izrađivana kako u Miletu tako i u drugim gradovima Male Azije i obližnjih ostrva. Područje koje je zahvatao izvoz proizvoda iz Korinta i Mileta biJo je vrlo veliko; ono je zauzimalo čitavo Crnomorsko primorje i skoro sve obale i ostrva Sredozemnog mora, a neki predmeti su počeli da prodiru čak daleko u unutrašnjost zemalja, na primer, u Skitiju i u oblasti duž srednjeg toka Rone. Razvoj robne proizvodnje, borba za ovladavanje spoljnim tržištima i, u vezi s tim, zahtevi za poboljšanje kvaliteta dekoracija na posuđu, doveli su do nove organizacije rada u grnčarskim radionicama. Novi stil dekoracije s njegovim biljnim ornamentima i figuralnira kompozicijama zalitevao je od majstora drukčiji stepen umetničke spreme nego što je bio stepen koji se tražio za prosto geometrijsko ornamentisanje. Tako se pojavila neizbežna podele rada sa specijalizacijom majstora za oblikovanje posuđa, za njegovo pečenje i za njegovo ukrašavanje. U vreme koje sada razmatramo neki umetnici-keramičari uspeli su da izgrade svoj individualni stil i, kako izgleda, uživali su izvesnu popularnost. Oni su počeli da potpisuju svoje dekoracije na vazama, što je u očima potrošača podizalo vrednost njihovog dela. Visok nivo na kome se nalazila grnčarska proizvodnja Grčke u doba kad je započeo period podražavanja umetničkih proizvoda Istoka doveo je do toga da su se umetnici-keramičari našli u nešto drukčijoj situaciji od one u kojoj su bili majstori drugih grana umetničkog zanatstva. Oiii nisu dobijali umetničke predmete dostojne direktnog kopiiPTij^., i zato, iduci za modom, morali su da preuzimaju samo pojedine istočnjačke motive i prilagođavaju ih svojim ciljevima. Tako je započela borba za osvajanje novog stila u keramici, borba koja se odvijala raznim putevima u pojedinim centrima proizvodnje, iz cega je nastala raznolikost vrsta grčke keramike Vn veka. Uporedo s borbom stilova odvija se i borba tehničkih načina izrade. Čista silueta koja više nije mogla da zadovolji povećane umetničke zahteve iščezava i umesto nje dolazi ili dekoracija kontura koja omogučava da se bojom označe i unutrašnji detalji slike, ili tehnika cmih figura, tj. silueta čiji se unutrašnji detalji izražavaju urezanini linijama koje se izvode pomoću oštrog metalnog instrumenta. Obe ove tehnike žive uporedo i po · nekad su primenjene na jednom istom predmetu, ali, govoreći uopšte, tehnika crnih figura tipičnija je za zapadne oblasti Grčke, a tehnika kontura za istočne; krajeni VII veka tehnika cmih figura odnosi pobedu. U isto vreme dekoracija postaje polihromna. Pojavljuju se dopunske boje za obeležavanje detalja bela i crvena, a takođe i smeđa u raznim tonovima. Na slikama sa konturama ženske figure često su obojene belom bojom, a muške crvenom ili smeđom.

Na proizvodima nekih radionica čitava površina posude premazivana je belom bojom, pa su po njoj izvođene dekoracije. Istoriju razvoja orijentalizirajućeg stila u keramici možemo podeliti u tri etape. Prva etapa je karakteristična po mešavini novih motiva iz biljnog i životinjskog carstva sa starim geometrijskim ornamentima; ponekad je ta mešavina vrlo haotična. Kopirajući istočnjačke motive, majstori još iiisu bili u stanju da ih osvoje, a u isto vreme još nisu mogli da napuste stare navike; oni su mehanički sjedinjavali staro i novo, a nisu znali da ih stope u harmoničnu celinu. U drugoj etapi razvoja orijentalizirajučeg stila raznorodni elementi dekora vec se povezuju u određeiiiji sistem. Pobeđuje stari sistem horizontalnih pojaseva koji se ispunjavaju životinjama, a biljni i geometrijski omament nalazi mesto uglavnom na drugostepenim delovima posuda na podnožju, ručkama i grlićima, a takođe služe za ramove oko glavnih pojaseva i za popunjavanje praznih prostora na osi između figura. U to vreme stabilizuje se klasični grčki ornamenat stilizovane palmete, pupoljci i cveće lotosa, grančice bršljana, pletenice i ornament štapića. Ova etapa u razvoju orijentalizirajućeg stila zastupljena je, s jedne strane korintskim, a s druge tzv. miletsko-rodskim vazania. Prve su rađene u tehnici crnih figura, druge prvenstveno u tehnici kontura. Kako u jednom tako i u drugora slučaju pojasevi se popunjavaju redovima životinja koji se bitno razlikuju od takvih redova geometrijske epohe kako izborom slika tako i njihovim crtežom i rasporedom. Na miletsko-rodskim vazama najčešće nalazimo divokoze, jelene, pantere i ptice, ali se susreću i fantastične životinje sfinge i grifoni. One ili idu jedna za drugom u beskrajnom jednoobraznom redu ili se mešaju i idu jedna drugoj u susret. Crtež se često odlikuje svojom prefinjenošću i živošću i dokazuje da su majstori poznavali prirodu. Crteži korintskih vaza mnogo su grublji, ali zato tu nalazimo više raznih vrsta životinja. U poslednjoj, trećoj etapi razvoja orijentalizirajućeg stila u slikama na vazama javljaju se ljudi. Od tog momenta dekoracija vaza gubi svoj čisto ornamentalni karakter i prelazi u slikarstvo sižea pripovedačko slikarstvo na vazama. Zidovi posuda služe sada kao osnova na kojoj se izvode potpune figuralne kompozicije mitološkog sadržaja koje su bile samostalne i povezane. Međutim, majstor ne zaboravlja na to da je on na prvom mestu umetnik-keramičar i da mu je dužnost da ne samo zanimljivo prepriča određenu epizodu iz narodnog predanja već i da umetnički izradi vazu u celini. Ali zbog prenošenja težišta rada na likovni prikaz majstor sada iz temelja menja ceo sistem ornamentisanja. Umesto ranije sitne podele vaze na horizontalne pojaseve i nastojanja da se svi elementi dekoracije podvrgnu jednoj zajedničkoj meri, umesto jednoobraznog ređanja jednakih motiva, sada dolazi oštra podela na glavne likovne kompozicije i drugorazredne ornament. Za prve se rezerviše slobodno mesto koje im je nužno, što zavisi i

od oblika suda, a drugi služe samo kao okvir za glavnu kompoziciju i predstavljaju dopunski ukras vaze. Na taj način u novim uslovinia pronađeno je novo rešenje problema harmoničnog odnosa između dekora vaze i njene forme. Novi sistem ostao je na snazi tokom čitavog daljeg razvoja grčke dekorisane keramike. Pred nama se nalazi slika fragmenta atičke vaze iz sredine VII veka. Dekoracija ove vaze još se pridržava sistema horizontalnih pojaseva s tradicionalnim redovima jednakih figura i s ornamentom za popunu praznina. Ali, umetnik se time više ne zadovoljava. Na naivan način on svom prikazu daje izvestan mitološki sadržaj: pored jednog lika on zapisuje ime Menelaja, i zahvaljujući tome apstraktna dekorativna kolona ratnika pretvara se u povorku junaka Trojanskog pohoda koju predvodi spartanski kralj Menelaj. Ljudske figure na vazama s kraja VII veka, pored sve njihove konvencionalnosti, ni po čemu ne podsećaju na nekadašnje ornamentalne figure sa vaza geometrijskog stila. To više nisu uglaste senke koje samo liče na čoveka, već slike ljudi od mesa i krvi s jasno izraženom konstrukcijom osnovnih delova tela, sa muskulaturom ruku i nogu, to su ljudi koji znaju da se kreću, da deluju i da izražavaju osećanja straha i radosti. Kopirajući istočnjačke likove, grčki majstori su se naučili da grafički ocrtavaju oblike organske prirode i ovladali su njima u tolikoj meri da su ih mogli ispuniti novim sadržajem, nastojeći da predaju likove iz svojih mitova. Α pošto se ovi likovi bitno razlikuju od istočnjačkih umetničkih likova, to su oni morali da stvaraju nove tipove i figure putem neposrednog posmatranja prirode. Istina, pokred figura na vazama tog stila još su ukočeni i ograničavaju se na nekoliko tipiziranih gestova, njihove poze su konvencionalne, poznavanje anatomije ne ide dalje od najelementarnijih pojmova, a ο nekoj karakteristici lica u njihovoj delatnosti još nema ni govora, zbog čega umetnik mora da dopisuje imena svojih junaka kako bi gledalac znao koga je on htio da predstavi. Pa ipak u svim kompozicijama tog doba, koliko možemo suditi na osnovi keramike, oseća se ona radost umetničkog stvaralaštva koju su doživljavali umetnici što su prvi put posle dugotrajnih lutanja i traženja osetili čvrsto tle pod svojim nogama i ovladali svojom umetnošću u tolikoj meri da sada sav realni vidljivi svet kao i sav fantastični svet bajki, svet helenskih mitova, postaje pristupačan njihovim kičicama. PERIOD RANOG (600-525. G.) I RAZVIJENOG (525-480. G.) ARHAIKA

Arhitektura Istorija grčke ariiitekture arhajske epohe svodi se skoro isključivo na istoriju razvoja arhitekture hrama. U podizanju tog tipa zgrade formirala su se dva osnovna sistema grčkih arhitektonskih oblika, dorski i

jonski, koji su izvršili ogroman uticaj na neimarstvo ne samo kasnijih vekova antičkog sveta već i epohe renesanse kao i novog doba. Nije nipošto slučajno to što su glavni napori arhitekata VII i VI veka

bili usmereni u pravcu razrade arhitekture hramova. Socijalna nejednakost između pojedinih slojeva društva u to doba još nije našla svoju spoljnn mardfestaciju u velikim razlikama u načina života: kraljevi, tirani, agrama i trgovačka aristokratija živeli so otprilike onako jednostavno kako je živelo i slobodno gradsko stanovništvo koje nije bilo bogato kao oni, i zato se nije osečala potreba za izgradnjom raskošnih dvoraca i reprezentativnih javnih zgrada. Pošto je religijski kult igrao krupnu ulogu u društvenom i privatnom životu Grka, to je, prirodno, hram postao vodeći tip grčke arhitekture čim s« polisi sakupili dovoljno materijalnili sredstava za podizanje mčnumentalnih zdanja i iz redova svog stanovništva izdvojili stručnjake za građevinski posao arhitekte i vešte građevinske radnike.

Posejdonov hram u Pestumu.

Istorija grčkog hrama pokazuje da kako je Grk stvorio bogove prema svom liku i obliku, tako su i hramovi za te bogove građeni prema slici i prilici uobičajenih kuca za stanovanje. Najstariji grčki hramovi građeni su od drveta i ćerpiča na kamenom temelju, tj. od istog materijala od koga su ljudi podizali i svoje stambene kuće. Po svom planu i oblicima oni su takođe pripadali raznim tipovima stambenih zgrada pravouglim kućama sa dodacima ili bez njih, ovalnim i poluovalnim kučama. Kasnije su ti tipovi bili ili sasvim napušteni ili su produžili sa postojanjem samo kao retki izuzeci. Već krajem VII veka njih je potisnuo dorski hram koji se razvio iz složenog tipa pravougle kuće. Dorski

Istorija dorskog hrama počinje sa tri objekta koji su

arhitcktonski stil podignuti, otprilike, sredinom VII veka; to je hram Here u Tirintu, drugi hrani Artemide u Sparti i hram u Orhomenosu. Sve tri zgrade u svom planu imaju oblik izduženog j

pravougaonika čiji je manji prednji deo odvojen od glavne prostorije (naosa, cele) poprečnini zidom i predstavlja predvorje hrama (pronaos). Izbor takvog plana za hram verovatno je izvršen pod uticajem mikenskog megarona kome je on vdo blizak po formi i rasporedu delova. To se naročito odnosi na hram Here u Tirintu, jer je on stvarno bio podignut na mestu porušenog megarona tirintskog dvorca i uglavnom je sačuvao njegove oblike. Izduženi pravougli oblik cele sa predvorjem zadržan je kao osnovni deo dorskog hrama, ali je bio podvrgnut izvesnoj daljoj preradi. Dmgi po vremenu hram Here u Olimpiji bio je okružen kolonadom, a Ιτέα hram Here, podignut krajem VII veka na mestu drugog, već je imao potpuno razvijen plan dorskog hrama: izduženu celu sa pronaosom dograđenim spreda i opistodomom pozadi koji je odgovarao pronaosu. Dva reda unutrašnjih stubova delila su eelu na tri odeljenja: široki u sredini i dva uska sa strana. Sa sve četiri strane hrani je bio okružen kolonadom. Na taj način razvijeni tip dorskog hrama odražavao je osnovnu predstavu Grka ο hramu kao kući gde stanuje božanstvo: jezgro čitave građevine predstavljala je cela zatvorena prostorija u kojoj je stanovalo božanstvo i gde se nalazi njegov lik statua. Cela nije imala nikakvih uređenja utilitarne namene, a kolonada kojom je bila okružena sa svih strana izolovala ju je od spoljašnjeg sveta. Celu i kolonadu vezivao je u jedinstvenu celinu zajednički krov koji je celu zgradu pokrivao poput šatora. Visoki stepenasti postament hrama služio mu je kao neka vrsta pijedestala, a veliki oltar na otvorenom prostoru ispred njegove prednje fasade bio je namenjen obavljanju kulta. Normalni dorski hram uzdiže se na kamenoj osnovi postolja od tri stepenice (krepida). Iz gomje stepenice krepide (stilobata) izrastaju stubovi čija stabla nemaju baza; stabla stubova imaju isklesane vertikalne brazde (kanelure), segmentarne u poprečnom preseku; njihov broj varira od 16 do 20. Stablo stuba sužava se prema gore, ali to sužavanje nije ravnomerno, jer na sredini stabla kolone postoji proširenje (entazis). Stub se završava kapitelom; prelaz između stubova i kapitela obeležen je kružnim trakama i zarezima. Kapitel se sastoji od jastuka (ehinus) i četvrtaste ploče (plintus, abakus). Na plinti počiva glavni venac kao prelaz izmeđ potponiih delova zgrade stubova i krova koji kruniše čitavu zgradu i koji istovremeno predstavlja spoljašnji oblik plafonskog pokrova nad celom i kolonadom. U skladu sa tom namenom glavni venac ima veoma složenu konstrukciju i povezuje kako horizontalne tako i vertikalne linije zgrade. On se sastoji od tri dela: arhitrava (epistll), friza i venca (gejson). Ariiitrav je složen od glatkih četvrtastih kamenih greda koje su prebačene sa stuba na stub; njihovi krajevi dopiru do osovina stubova. Gomji deo arhitrava ima izgled ploče koja ispada ispred zidne ravni. Pod njom se iznad osovine stubova i iznad srednje tačke prostora između stubova nalazi po jedna kratka pločica s kapljicama. Friz se

sastoji od reda kvadratnih i užih pravougaonih polja koja se smenjuju (metope i triglifi) i koja su raspoređena u strogoj saglasnosti prema pomenutim kratkim pločicama: iznad svake pločice s kapljicama nalazi se triglif akrašen vertikalnirn kanelurama i četvrtastim stupcima koji predstavljaju rudiment ukrasa na čelima poprečnih greda tavanske konstrukcije. Metope su obično ispunjene reljefima. Iznad friza nalazi se venac koji ispada daleko napred i štiti friz od kiše; venac je odozdo ukrašen pločicama s kapljicama (mutuli). Čitava konstrukcija završava se krovom sa dva nagiba koji nad fasadama obrazuju trougaona polja (frontoni), dok su bočne strane krova porubljene visokim obodom od terakote (sima). Krov je pokrivan ravnim i izvijenim crepovima od gline, a kasnije od mermera. Kišnica se slivala s krova u sime odakle je oticala kroz otvore koji su obično pravljeni u obliku lavljih glava sa otvorenim ustima. Vrh i uglovi frontona ukrašavani su figuralnim predstavama (akroterije). Najstariji hramovi su građeni od drveta, ali je već početkom VI veka počela njihova izgradnja samo od kamena, najpre od krečnjaka, a zatim delimično ili isključivo od mermera. Drvo se tada upotrebljavalo samo za unutrašnju konstrukciju tavanice i krova. Do nas je stigao velik broj još i sada vrlo impozantnih, mada porušenih i razorenih, ostataka arhajskih dorskih hramova u samoj Grčkoj. Među njima se najčešće sreće tip tzv. peripter, tj. hram čija je cela sa svih strana opkoljena jednim redom stubova. Cela je u njemu obično sa dva reda stubova podeljena na tri odeljenja, ali se kod starijih hramova nalazi i podela na dva odeljenja pomoću jednog reda kolona koji ide sredinom cele. Pronaosu se najčešće daje oblik portika sa dva stuba i dva polupilastra. Opistodom je otvoren poput portika ili je zatvoren. Opistodoma često uopšte nema. Broj stubova kako po dužini tako i po širini građevine kao i proporcije pojedinih njenih delova variraju. Dorski hramovi prosto nas frapiraju strogom logičnošću, jednostavnošću i skladnošču svoje konstrukcije. Teoretska misao kasne antike pokušavala je da obrazloži taj sistem međusobnim cifarskim odnosima, pretpostavljajući da su dorski hramovi podizani po određenim kanonskim proporcijama. Ali ostaci arhajskih hraniova pokazali su da nisu postojala neka utvrđena pravila u pogledu proporcija hramova i detalja njihove konstrukcije. Svaki arhitekta rešavao je postavljeni zadatak rukovodeći se ukusom, konkretnim uslovima materijala i terena koji je bio određen za podizanje hrama, a pridržavao se samo osnovnih principa dorskog arhitektonskog sistema. Pitanje kako se rešavalo osvetljavanje cele u hraniu do sada nije objašnjeno. Najverovatnije da je svetlo u celu ulazilo samo kroz vrata, ali je moguće da su u nekim slučajevima postojali i svedosni otvori na krovu. Prozori se sreću samo kao retki izuzeci. Prema tome, u hramu je vladao polumrak koji je predstavljao kontrast jarkom spoljašnjem svetlu. Zidovi cele složeiii od kamenih kvadara sa donjim redom od visokih ploča i sa ornamentisanim vencima, kameni arhitrav i kameni stubovi koji su bili

monolitni ili od pojedinih bubnjeva, obično su obojeni živim bojama. To je kao utvrđeno pravilo važilo za sve zgrade sagrađene od krečnjaka i obložene mermernom štukaturom na koju se nanosila boja. Etolski i jonski Dok se u evropskoj Grčkoj razvijao dorski stil, u arhitektonski stil velikim trgovačkim gradovima Male Azije formirala su se druga dva arhitektonska stila eolski i jonski. Prvi od njih nije bio toliko rasprostranjen i izgleda da je iščezao još u VI veku. Nasuprot njemu, jonski stil je dostigao svoj pun razvoj i u istoriji arhitekture odirgao isto tako krupnu ulogu kao i dorski. Jonski stil se, verovatno, formirao krajem VII ili u prvoj polovini VI veka. Osnovne crte koje karakterišu stil jonskog hrarna iste su kao i kod dorskog hrama, ali je sistera arhitektonskih oblika nešto drukčiji. Jonski stub je viši i vitkiji od dorskog; on nema entasisa i ravnomemo se sužava u pravcu kapitela. Njegovo stablo pokriveno je velikim brojem uskih kanelura (obično 24, ali se ponekad njihov broj penje i do 48). Kao osnova stuba služi obična četvrtasta ploča i složena okrugla baza čiju donju polovinu sačinjavaju kružni, a gornju izdubljeni protili. Kapitel jonskog stuba sastoji se iz kružnog jastuka (kimatija) koji je ukrašen pojasom nadole savijenih širokih jajolikih ova i listova sa oštrim vrhom. Prelaz između stabla stuba i kimatije ukrašen je nizom bisera (astragali). Na kimatiju je odozgo stavljena druga izdužena ploča koja se na dve strane povija u zavojnice (volute). Između kapitela i arhitrava nalazi se ravna pravougaona ploča (abaka). lonski glavni venac sastavljen je od istih delova od koji se sastoji i dorski, ali njegov arhitrav ima tri pojasa, friz mu je sasvim gladak, bez podele na metope i triglife, a venac je izveden u obliku zubaca. Sastavni delovi glavnog venca obično su jedan od drugog odvojeni pojasevima ova i astragala. lonski hram sa njegovom sklonošću ka reljefnom ornamentu, sa odsustvom triglifa i metopa koji se međusobno smenjuju u strogom redu i sa vitkijim proporcijama stvara utisak veće lakoće i kićenosti nego što je to slučaj kod jednostavnog i strogog dorskog hrama. Zbog toga jonski hram omogućuje više raznolikosti u razradi plana i spoljašnjoj obradi građevine. U loniji nalazimo kako male hramove tako i hramove kolosalnih razmera koji su u celini ili delimično izrađeni od mermera i opasani čitavom šumom stubova. Mermerni hram Artemide u Efesu, koji su oko 550. g. sagradili arhitekti Hersifron i Metagen, zauzimao je površinu od 100 χ 55 m i imao je dva reda stubova (takav hram se naziva dipter). Ovaj hram imao je 140 stubova, a stabla nekih od njih bila su ukrašena figuralnim reljefima. U drugoj polovini VI veka na Samosu je takođe podignut velik hram Here Samoske koji je bio od krečnjaka i merniera. Za vreme Pizistratovih sinova u Atini je započela izgradnja ogromnog jonskog hrama Zevsa Olimpijskog. Sve te impozantne zgrade nisu bile završene delom zbog grandioznosti objekta, delom zbog političkih događaja do kojih je došlo u to doba. Kad je Joniji zapretila opasnost od strane Persijanaca,

Kapitel jonskog stila

građevinska delatnost u Maloj Aziji i na ostrvima u njenoj blizini skoro je sasvim zamrla, ali jonski stil je u to vreme počeo da osvaja popularnost u evropskoj Grčkoj koja je doživljavala ekonomski procvat. Jonski arhitekti su radili u Lakoniji, Atini i Delfima, i njihov uticaj se osetio na formama i materijalu dorskih hramova kasnog arhaika. Većina dorskih hramova podignutih u to vreme odlikuje se vitkošću stubova, što nije svojstveno dorskom stilu, i odgovarajućom lakoćom proporcija. Neki od njih (na primer, hram Apolona u Delfima koji su podigli Alkmeonidi) građeni su, po uzoru na jonske hraniove, ne u grubom krečnjaku, vec' u mnogo vrednijem i lepšem materijalu u mermeru. Slikarstvo

Naše poznavanje antičke umetnosti pati od iz-

vesne jednostranosti. Dok se skulptura može proučavati na originalima i više ili manje dobrim kopijania, dotle su primerci slikarstva skoro potpuno izgubljeni, tako da ο njemu raožemo suditi samo na osnovu indirektnih podataka na osnovu zamršene i nejasne literarne tradicije i iskvarenih kopija i prerada. Ta praznina u našim znanjima vrlo je izrazita zbog toga što je upravo slikarstvo bilo jako naklonjeno novim idejama i uvodilo ih u život brže nego skulptura, predstavIjajući na taj način vodeću granu umetnosti. Ο slikarstvu arhajske epohe, istina, možemo da stvorimo dosta jasnu predstavu zato što se slikarstvo na vazama VI i početka V veka malo razlikovalo od monumentalnog slikarstva koje se u to vreme nalazilo u začetku. Sačuvalo se nekoliko zemljanih metopa sa hrama Apolona u Termi (oko 600. g.) koje su ukrašene slikama. Po svojoj kompoziciji, stilu i tehnici slike tih metopa najviše podsecaju na korintske vaze iz tog vremena, i vrlo je verovatno da su ih radili isti umjetnici-keramičari. Tokom arhajskog perioda proizvodnja dekorisane keramike dostiže najviši stepen svog razvoja, što se može objasnid pre svega napretkom ekonomskog i političkog života Atine. Već početkom VI veka atinske keramičke radionice počele su da izvoze svoje proizvode na svetsko tržište i da konkurišu radionicama Korinta, Halkide, Sparte, Samosa i gradova u Maloj Aziji. Borba za tržište koja je trajala tokora pola veka završila se potpunom pobedom Atine i učvršcenjem atinskog monopola na umetničku keramiku. Od sredine VI veka pa sve do druge polovine V veka drugi proizvođači i trgovinski centri Grčke gube značaj kao izvoznici keramičkih proizvoda, dok se atinske vaze u ogromnim količinama izvoze kako na zapad tako i na istok i dopiru u sve

delove antičkog sveta, zajedno sa glavnim produktima Atike maslinovim uljem i vinom kojima su vaze delimično služile kao ambalaža. Izvesna predstava ο tome kako je u Atini bila organizovana grnčarska proizvodnja može se stvoriti na osnovi običaja, široko primenjivanog u atičkim radionicama, da se na izrađene predmete stavljaju imena slikara, grnčara i vlasnika radionica. Radionice keramike bile su koncentrisane u atinskom kvartu koji se zvao „Kerameikos" (od riječi κεραμίς glina). Pretpostavljamo da su to bila mala preduzeća u kojima je radilo samo nekoliko radnika, ali sa već strogo sprovedenom podelom rada. Na ninogim vazama iz tog doba nalazimo potpise slikara i grnčara, a prema keramičkim radionicania koje su predstavljene na vazama vidimo da se u tim radionicama pored rada kvalifikovanih radnika primenjivao i rad pomoćnog osoblja: za prenošenje izrađenih predmeta od grnčarskog kola do

ι

peci, za raspirivanje vatre pomoću mehova itd. Socijalni sastav majstora, sudeći po njihovim potpisima na vazama, bio je mešovit. Pored atinskih građana nalazimo meteke a, izgleda, čak i robove. Dekoracije na vazama često su izrađivali visokokvalifikovani stručnjaci koji su prošli ozbiljnu školu i postali pravi umetnici u svom poslu. Stil crnih figura Stil cmih figura koji je, kako smo ranije videli, u keramičkoin nastao u VII veku, skoro sasvim je potisnuo teslikarstvu hniku kontura. Tehničku novinu koja je uvedena u VI veku predstavljalo je veštačko bojenje gline u cilju dobijanja jačeg kontrasta boja na pozadini i na slici. U Korintu je površina posude pokrivena narandžastom bojom, a u Atini su sirovoj glini dodavali materiju koja je površini posude davala crvenkasti ton. Time se znatno pojačavao dekorativni efekat vaza. Znato je bio poboljšan i kvalitet laka koji sada postaje gust i poprima metalni odsjaj. Nastavlja se upotreba dopunskih boja za isticanje detalja, a belom bojom ponekad se premazuju čitave figure, prvenstveno ženske. Usečene linije slike ponekad se odlikuju vanrednom finoćom. Razvoj opšteg sistema dekorisanja ide putevima koji su obeleženi još krajem VII veka. Ostaci ranijeg vremena pojasevi ornamenta i predstave životinja gube svoju samostalnu ulogu, ustupajući mesto figuralnim scenama. Postepeno iščezava i stari sistem rasporeda figura u paralelnim horizontalnim pojasevima. Crne siluete slobodno se razmeštaju po zidovinia posuđa, pri čemu je sve usaglašeno sa njihovom formom i veličinom; one se jasno ističu na ravnoj, svetloj pozadini koja je oslobođena ornamenta za popunjavanje. Stil slikanja, vezan konvencionalnom tehiiikom silueta, razvija se spo ro. Figure se, po pravilu, kao i ranije slikaju s telom okrenutim pravo, potpuno u profilu ili u profdu; anatomski detalji svedeni su na minimum; odelo se predstavlja kao glatka površina koju ponekad oživljavaju sitni konvencionalni nabori; tom površinom obavezno se pokrivaju telesni oblici. Pri svemu tome, poze figura, početkom VI veka još uvek su ograničene na mali broj stereotipnih shema od kojih se komponuju scene vrlo raznolikog sadržaja; postepeno, zahvaljujući posmatranju prirode, stiču više raznovrsnosti i živosti. Majstori vaza sa crnim figurama u potpunosti su ovladali riznicom grčkih narodnih priča i znali su ne samo da ih prepričaju živo i uz dodavanje interesantnih detalja nego i da uporno rade na stvaranju umetničkih likova bogova i heroja. Ali ni to nije sve; obrativši se realnom životu i crpeći iz njega nove likove, umetnici su naučili da diferenciraju ljude prema godinama starosti, polu, etničkom tipu i socijalnom položaju. S vanrednom tačnošću prikazuju se tipovi cmaca i predstavnika severnih plemena, pojavljuju se slike staraca i dece, radnika, pastira, zemljoradnika, gospode, sluga itd. Α mitološki sižei koji i dalje predstavljaju glavnu temu

keramičkog slikarstva obrađuju se tako neposredno i jednostavno kao da su se prikazani događaji odigrali pred očima samog umetnika. U tom približavanju sveta bajki stvarnom svetu kao i u dekorativnoj efikasnosti slike krije se tajna draži koju pruža keramika sa crnim figurama. Tokom prve polovine VI veka pored Adke keramiku proizvode i izvoze i mnogi drugi proizvođački centri Grčke od kojih su najznačajniji Korint, Sparta, Halkida na Eubeji, Samos, Klazomena i drugi gradovi Jonije. Lokalne karakteristike stilova izgrađenih još ranije nastavljaju svoj život i razvijaju se dalje, ali ranije razlike u tehnlci nestaju. Tehniku crnih figura usvajaju sve radionice, a kontumi crtež gubi svoju vidnu ulogu. Prelaz od šematizma ka slobodnoj kompoziciji može da se ilustruje primerima dve vaze korintske i halkidske. Na obe su prikazane bitke. Na korintskoj vazi ona je predstavljena kao niz odvojenih, nevezanih dvoboja kofnponovanih simetrično, prema shemi poznatoj još u VII veku. Halkidska vaza daje celovitu monografsku kompoziciju, punu života i raznovrsnih motiva. Majstori iz Halkide bili su Jonjani. Njima svojstvena živost i pripovedačka sposobnost karakteristične su i za ostale jonske majstore. Lakonska keramika je najkonzervativnija u smislu očuvanja starih umetničkih tradicija. Ali zato ona češće daje sižee iz realnog života; na jednom vrču, na primer, prikazan je Arkesilaj, kralj Kirene, kako nadgleda pakovanje mesnih proizvoda. Atičko keramičko slikarstvo stila crnih figura nešto je uzdržanije i prefinjenije od jonskog, ali nije ništa siromašnije u idejama i sižeima. Čuvena „Fransoa vaza", koja je dobila ime po imenu čoveka koji ju je našao, pruža nam čitavu galeriju mitoloških scena. I pored shematizma koji delimično još preovlađuje, njen autor, majstor Klitija, radeći na dekorisanju „Fransoa vaze" naslikao je sve scene živo i s obiljem originalnih detalja i motiva uzetih iz života. Visok stepen u razvoju stila crnih figura u Atici postigao je majstor Eksekija. Njegove kompozicije slobodno su razmeštene na prostoru koji im je namenjen; poze su pune života, a silueta postiže maksimalnu jasnocu i ekspresivnost. Stil crvenih figura Pažljivim posmatranjem realnih pojava u životu u keramičkom slikari-keramičari stalno su sticali nove mogućnoslikarstvu sti. Međutim, stil silueta crnih figura vezivao ih je svojom konvencionalnošću i nije im dozvoljavao da svoja otkrića primene u praksi. Bio je neizbežan prekid sa tradiconalnom tehnikom crnih figura, koja je živela oko sto godina, i prelaz na drugi savremeniji način izražavanja umetničkih ideja. To se zbilo oko 530. g. kad je tehniku crnih figura zamenila nova tehnika crvenih figura. Pri tom je ostao isd dekorativni efekat umetničkih vaza: on se zasnivao na kontrastu dva tona crnog i crvenog, ali se njihov međusobni odnos promenio: umesto crnih figura na crvenoj podlozi, sad se javljaju crvene figure na crnoj podlozi. Proces dekorativnog bojenja na posudama započinjao je, kao i kod tehnike crnih figura, skiciranjem na čistoj površini, s tom razlikom što su konture figure obeležavane bojoni, a ne urezanim linijaraa. Zatim su lakom

premazivane ne samo flgure, već i prostori posude na kojima nije bilo crteža, tako da su se figure na toj pozadini isticale kao svetle siluete. Pomoću linija koje su pravljene istim gustim ili nešto razređenim lakom svetle siluete raogle su da budu podvrgnute daljoj obradi, čime su se pred umetnicima otvarale nove mogućnosti u pogledu konstrukcije figura i razvitka crteža. Istorija keramičkog slikarstva u periodu između 530. i 480. g. predstavlja jedno od najzanimljivijih poglavlja u istoriji antičke umetnosti. U njoj se razotkriva slika borbe starih giafičkih načina s novim načelima u shvatanju i umetničkom oblikovanju stvamosti, načelima koja su dotad bila nepoznata ne samo Grcima već i drugim narodima starog doba. Korak po korak osvajaju se nove pozicije; pojedini majstori se uče i usavršavaju, izgrađuju svoju umetničku individualnost i deluju na savrememke. Takmičenje među pojedinim umetnicima pomaže u pronalaženju novih principa koji krajem pomenutog perioda postaju opštepriznate tekovine grafičke umetnosti. Prve godine posle osvajanja stila crvenih flgura prošJe su u savladavanju nove tehnike. Niz majstora koji su već bili poznati kao umetnici stila crnih figura prihvata novu tehniku, vrši eksperimente i korisli se novom tehnikom uporedo sa starom. Njihov stil ne sadrži u sebi neke bitno nove elemente. Kao smena majstorima prelazne epohe tokom poslednje dve decenije dolazi pokoljenje mladih majstora koje predvode dvojica visoko talentovanih slikara Eutimid i Eufroriije. Prvoni pripada scena naoružavanja Hektora u prisustvu Prijama i Hekube. Kompozicija se sastoji od tri figure koje se više ne kreću po ravnoj površini, kao što je to bilo u sličnim scenama stila crnih figura, već se kreću u prostoru. Hektor je licem okrenut gledaocu i njegova leva noga već je izvedena u rakursu. ZahvaIjujući tome, figura Hektora stiče reljefnost, pozadina dobija karakter otvorenog prostora, i čitava scena pokazuje vezu sa stvarnim životom. Na toj vazi nalazi se vdo duhovit natpis: „Izradio Eutimid, sin Polije, kako nikad neće izraditi Eufronije". Eutimidov suparnik Eufronije to je čovek velike umetničke individualnosti, majstor snažnog pokreta koji je izučio anatomiju ljudskog tela i koji je bio vrio talentovan slikar. Njegova „Borba Herakla s Antejem" sa smelom trouglastom konstrukcijom centralne grupe i majstorskim izražavanjem anatomije čoveka predstavlja visok obrazac slikarske umetnosti. Ali u slikanju nabora na odelu Eufronije se još nije oslobodio arhajske konvencionalnosti. Krajem arhajskog perioda tekovine pojedinih majstora iz prethodnih decenija slivaju se u jedinstvenu celinu i obrazuju novi slobodni grafički stil. Radovi Durisa, dobrog slikara, ali umetnika konzervativnog shvatanja, pokazuju potpuno slobodno i sigumo vladanje rakursima; oni ne ističu anatomiju čoveka, kao što je to slučaj kod Eufronija, već pravilno izražavaju i anatomiju i prirodnost u rasporedu nabora na odeći. Skulptura, Monumentalna skulptura, koja se pojavljuje u njeni tipovi, VII veku, dobija u VI veku široku primenu u cepravci i škole loj Heladi; ona je doživela procvat kako u vidu dekorativne skulpture (frontoni, metope i frizovi hramova, nadgrobni i posvetni reljefi), tako i u formi pojedinih statua. Što se

tiče statua one su prikazivale ili božanstva i kao kultne statue nalazile su se po hramovima, ili su predstavljale obične smrtnike i u tom slučaju služile kao nadgrobni spomenici ili kao počasne posvete nekim ličnostima. Prema grčkom običaju, ako je neki čovek posdgao neki uspeh u životu, on je bio obavezan da se zahvali božanstvu koje mu je ukazalo svoju blagonaklonost i da mu posveti neki skupoceni poklon, često i svoju vlastitu statuu. Grčki hramovi bili su pretrpani raznim poklonima slične vrste koje su posvecivali kako države tako i pojedinci. U arhajskoj epohi postojalo je nekoliko vajarskih škola od kojih je najznačajnija u VII veku bila kritska, a kasnije škole severnog Peloponeza, Atike, Kikladskih ostrva (uglavnom Naksosa i Parosa) i istočne Jonije (Hios, Samos i, verovatno, Milet). Svaka od tih škola imala je svoju tradiciju i svoj umetnički pravac. Za peloponeske škole karakteristična je preciznost i produbljenost u obradi skuJpturalnih formi i stroga tektonika statua, za Joniju rasplinutost i mekoća formi i nežna, ljupka obrada površine, itd. Ali, izgrađujući svoj umetnički manir, pojedine škole bile su u tesnim odnosima sa drugim školama, jer su skulptori često radili u tuđoj zemlji i umetnička dela pojedinih škola stajala su u opštehelenskim hramovima, gde su bila pristupačna svačijem pogledu. Prema tome, tekovine pojedinih vajarskih centara brzo su postajale svojina svih Helena, i u tom smislu može se govoriti ο opštoj liniji razvitka skulpture arhajske epohe i ο zajediničkim zadacima koji su stajali pred njom. Pojavu skulpture u kamenu treba datirati u 30-te godine VII veka; po svemu sudeći, ona se najpre pojavila na Kritu. Literarna tradicija vezuje taj događaj za ime polulegendarnog umetnika Dedala. Najstariji spomenici grčke plastike nađeni na Kritu, statue i reljefi, izvajani su od mekog krečnjaka, koji se lako obrađuje. Oni se lako raspoznaju po svom stilu čije su osnovne karakteristike spljošteno, ovalno lice, ravna lobanja i originalan način češljanja kose koji podseća na egipatski. Počevši od prve polovine VI veka za izradu statua više se ne upotrebljava krečnjak, već mermer; za vreme vladavine dranina Polikrata na Samosu je po prvi put uvedeno izlivanje statua u bronzi. U prvoj polovini VI veka bronza postaje najomiljeniji materijal za cele statue, naročito u radionicama severnog Peloponeza. U isto vreme i rad u mermeru postiže savršenstvo, sudeći po značajnoj seriji ženskih posvetnih statua koje su nađene na atinskom Akropolju po zgradama porušenim najezdom Persi-

ι

janaca. Opšti razvoj plastike u arhajskoj epohi bio je usraeren ka rešavanju istih zadataka. Savlađujući otpor konzervativnih elemenata, progresivni majstori teže ka osvajanju novih tekovina, ka produbljenom shvatanju pojava realnog sveta i ka veštini da te pojave reprodukuju u svojim radovima. Pri tom oni svu svoju pažnju koncentrišu na mali broj tipova statua. Naga figura mladiča u stojećem stavu, kao tip mladog ljudskog organizma punog snage, i figura devojke uvijene u odeču, takođe u stojećem stavu, to su dva najobičnija tipa statua koje su Grci VI veka shvatali kao oličenje ideala junaštva i lepote; oni predstavljaju vodeće tipove umetnosti, i njihova razrada privlači stvaralačke snage mnogih umetničkih generacija. Do nas u stigle desetine statua mladića (kurosi) i devojaka (kore). Među njima se nalaze i zdepaste figure i figure neprirodno izdužene, glomazne i vitke, kolosi koji trostruko nadmašuju normalni ljudski rast i male statuete nasmejanih lepotica kovrdžave kose i kičene odore, stroge matrone, adete s razvijenom muskulaturom, nežni dečaci i devojčice i svi oni predstavljeni su uvek α istoj, rekli bismo zaleđenoj, nepokretnoj pozi. Kao opčinjeni gledaju preda se u jednu tačku i kao da se plaše bilo kakvog pokreta da ne bi izgubili ravnotežu. Najverovatnije je da te statue predstavljaju smrtnike, ali se i kultne statue te epohe razlikuju od njih samo po spoljašnjim obeležjima. Kao obrazac ženske statue iz perioda zrelog arhaika može da posluži kora koju je izradio vajar Antenor. Obrada odeče i kose izvedena je fino i dekorativno: hiton i ogrtač razvijaju se u sitiiim naborima koji se završavaju uobičajenim stepenastim bordurama, kosa je uvijena u tanke kovrdže i pletenice i tako predstavlja složenu frizuru, na rukama i u ušima nalazi se bogat nakit, a usne pokazuju konvencionalan osmeh. Pored sve svoje konvencionalnosti i spoljašnje dekorativnosti, akropoljske kore ipak predstavljaju velik korak napred u poređenju s analognini statuama s početka VI veka. Odeća više nije futrola za telo, kako je to bilo u ranom arhaiku; ona se sada usklađuje s pokretima i pozom figure i naglašava konstrukciju tela. Leva noga pomerena je napred, leva ruka pridržava skut zbog čega je donji deo hitona zategnut i ističe oblike nogu i bedara. Kao obrazac statue kurosa može da posluži kolosalni kuros nađen na rtu Sunionu koji datira u početak VI veka. Kompozicija figure rađena je u tri dimenzije. Razrađeni su svi pogledi kako s lica tako i iz profila, a takođe i s leđa samo su razni aspekti sjedinjeni mehanički, bez blagih prelaza, i deluju kao strane četvorostranog stuba. Kuros iz Teneje koji je izrađen sredinom VI veka ne liči na statuu mladića iz Suniona; dok su kod ovog svi delovi tela teški i grubi i međusobno slabo povezani, dotle figura kurosa iz Teneje predstavlja atletu jakih mišića i tankih zglobova. Tom opštem utisku ne smetaju pojedine anatomske greške. Majstor još nije bio shvatio ljudsko telo u celini, ali je poz-

Kuros iz Anavisa

Glava kore sa atinskog Akropolja

navao njegove pojedine detalje i izrazio ih je preteranim naglašavanjem, mišici kao da su napeti i spremni za akciju, što nije u skladu sa opštim nepokretnim stavom figure. U periodu kasnog arhaika vajari su već u potpunosti ovladali poznavanjem anatomije ljudskog tela. Sad je još trebalo telo nadahnuti životom. Ali taj odlučujuci korak u istoriji plastike bio je izvršen već u periodu strogog stila. Tema kurosa i kore bila je glavna, ali ne i jedina tema arhajske prave skulpture. Broj tipova postepeno je rastao. Razrađivane su varijante statua kurosa, tipovi odevenog muškarca u stojećem stavu, figure 11 sedećem stavu, figure u hodu i u letu, predstave životinja, mitoloških bića (sfinge) i, u periodu kasnog arhaika jahača. Karakteristično je da se javlja to da se stvoreni dp razrađuje u istom pravcu kao i statue kurosa i kora, upravo u pravcu jasne konstrukcije figure, detaljnog izražavanja anatomije i odeće, ali uz ponavljanje jedne te iste poze. Krug dpova statua u arhaiku bio je ograničen zato jer je glavna pažnja skulptora usmerena ne u pravcu pronalaženja novih kompozicija, već u pravcu osvajanja i usavršavanja starih. Istina, to se ne može reći za sve vajarske škole. Vajari sa ostrva i iz Jonije imali su najviše pronalazačkog duha. Na ostrvu Delosu nađen je kip boginje pobede Nike u letećem stavu. Tip letece figure u vazduhu bio je poznat u grčkom slikarstvu još u VII veku. Predstavljanje takve figure na površini bilo je dosta lako trebalo je samo da joj se da poza figure koja trči, da se snabde krilima i da se prikaže tako da noge ne dodiruju ze-mlju. Međutim, postići takav efekat u pravoj skulpturi bilo je mnogo teže, jer je statui potreban oslonac i ona ne može visiti u vazduhu kako to može biti na površini. Nepoznati umetnik (statuii su pogrešno pripisivali Arhermu) koji je stvorio Niku Delsku našao je naivan, ali oštrouman izlaz iz te teške situacije. On je izradio Niku u arhajskoj pozi kako trči savijenih kolena, dodao joj je dva ogrorrma krila i istovremeno pustio da joj haljina visi između nogu sve do

ispod nivoa stopala. Ti nabori tkanine koji kao da su slučajno opušteni vežu figuru za postament, stvaraju joj oslonac, a istovremeno joj daju iluziju leta, jer se noge boginje nalaze u vazduhu. Reljef

Kao umetnička fomia reljef je odavno bio poz-

nat u zemljama Istoka, ali je na helenskom tlu postigao posebari razvoj i dobio posebnu prinienu. Reljef, kao predstava na površini, srodan je slikarstvu, i ta sličnost u načinima izražavanja manifestovala se u grčkoj umetnosti time što je reljef u razvoju umetničkih fornii sledio razvoj slikarstva. Ali za pravikio razumevanje istorije antičkog reljefa neophodno je da imarno u vidu još jednu okolnost. Grci su shvatili da reljef zauzima središnji položaj između slikarstva i skulpture i da on, posedujuči mogućnosti za prikazivanje složenih kompozicija sa više figura kao i slikarstvo, istovremeno može tim figurama dati izvesnu prostornost. To ga je činilo vdo pogodnim sredstvom za ukrašavanje zgrada, jer je omogućavao da se na arhitektonskim objektima izvedu kompozicije sa temama ο bogovima i herojinia koje ce se videti sa velikog rastojanja. Α u samoj konstrukciji grčkog hrama postojali su delovi koji su bili neobično pogodni za takve dekore: metope, frizovi i frontoni koji nisu iniali direktne konstruktivne funkcije, pa su se mogli slobodno koristiti za

Delfi. Ostaci Apolonovog hrama

Delfi. Sveti put i nznica Atinjana

razne figuralne ukrase a da se time ne narušava jasna tektonika hrama. Tu se otvaralo široko polje za primenu reljefa, ali zajedno s tom primenom on je postao dekorativan, tj. bio je vezan strogo ograničenim prostorom koji je određen za njega i kome je morao da se prilagodi; osim toga, umetnik je bio dužan da računa i na celokupan arhitektonski izgled hrama. Dekorativni reljef morao je, prema tome, da se razvija u pravcu stvaranja jedinstvenih krupnih kompozicija koje su se prilagođavaie datom obliku površine i u smislu spoljašnjeg uriska bile u skladu sa arhitektonskim formama samog hrama. Taj težak zadatak nije bio rešen odmah. Arhajska epoha dala je određene rezultate samo u pogledu frontona. Zahtevi koji su se postavljali dekorativnom reljefu delovali su u Grčkoj pre svega na stvaranje visokog reljefa (oreljefa). Plitki reljef (bareljef) koji je blago uzdignut na svojoj podlozi nije mogao da stvara jači vizuelni utisak, pošto se nalazio u sredini moćnih arhitektonskih delova dorskog hrama i na znatnoj visini na kojoj su stajale rnetope i frontoni. To je uslovilo razvoj visokog reljefa koji je zatim u frontonima prerastao u pravu skulpturu. Razvoj frontonskih kompozicija odvijao se na ovaj način. Fronton po svom obliku predstavlja trougao, sa dve strane oivičen je krovom, a sa treče gejsonom (vencem) glavnog venca. Umetniku se postavljao zadatak da stvori kompoziciju koja bi bila jedinstvena, koja ne bi narušavala proporcionalnost pojedinih figura i koja bi istovremeno popunjavala ceo prostor frontona sve do njegovih oštrih uglova.

Najstarija poznata frontonska kompozicija koja je ukrašavala hram na ostrvu Krfu (stara Korkira) početkom VI veka još je bila vrio daleko od zadovoljavajućeg rešenja ovog problema. Umesto jedinstvene kompozicije sa više figura majstor je tu dao niz nevezanih scena i figura. Na sredini se nalazi ogrorana figura visoka koliko čitav fronton koja predstavlja Meduzu u bekstvu i pored nje njenu decu heroja Hrisaora i krilatog konja Pegaza. U uglovima frontona smeštene su prema srazmernoj veličini učesnika minijaturne scene borbe: desno Zevs sa gigantom, levo jedna slična kompozicija koja još nije protumačena. Kako bi ublažio kontrast između ogromne Meduze i grupa malih figura u uglovima, umetnik je i desno i levo od Meduze stavio po jednog velikog pantera koji su tretirani čisto ornamentalno. Kompozicija kompaktna po svom sižeu nalazi se na malom reljefnom frontonu jedne od riznica atinskog Akropolja iz prve polovine VI veka. Umetniku je ovde pošlo za nikom da prikaže jedno od Heraklovih junačkih dela borbu s hidrom i da uspešno ispuni uglove frontona trupom zmaja čudovišta i jednim ogromnim rakom koji je po Herinoj naredbi došao na mesto borbe. Međutim, proporcije figura ove kompozicije nisu do kraja dosledne: da bi na fronton smestio konje upregnute u Heraklova kola, umetnik je morao da im opusti glave, pa zato oni njuše raka. Na atinskom Akorpolju nađeno je još nekoliko frontonskih kompozicija iz VI veka. Na piimeru tili spomenika može se videti da se vajarski ukrasi frontona u drugoj polovini VI veka više ne sastoje od reljefa vec od figura koje su delimično ili potpuno odvojene od svoje pozadine. Zahvaljujući tome, frontonske kompozicije postale su mnogo dostupnije pogledu sa zemlje. Prvo potpuno zadovoljavajuće rešenje problema frontonske kompozicije nalazimo u skulpturama hrama Afaje, na ostrvu Egini. Oba frontona tog hrama zapadni i istočni liče jedan na drugog kako po sižeu tako i po kompoziciji, ali je stil skulptura istočnog frontona razvijeniji. Kao vreme kad je izrađeno ovo delo smatraju se 80-te godine V veka, dok je zapadni fronton izvajan verovatno nekoliko godina ranije. Ovde se pred nama ne nalazi reljef, već statue potpuno odvojerie od podloge. Lica ove kompozicije prikazana su u raznovrsnim smelim pozama. Njihovu stabilnost obezbeđuju mermerni podupirači koji su postavljeni tako da ih gledaoci ne vide odozdo, jer su pomoću njih figure bile pričvršćene za pozadinu, tj. za zid frontona. Obe skulpture predstavljaju scene iz mitova ο zauzimanju Troje uz učešće helenskih heroja, s početka pod vodstvom Herakla, a drugi put za vrijeme Agamemnona. Centralno mesto u obe kompozicije zauzima Atina koja pomaže Grcima u njihovoj borbi i koja je ovde prikazana cela u stojećem stavu. Levo i desno od nje nalaze se grupe boraca. Heroji koji su bliže sredini frontona prikazani su u stojecem stavu, iza njih se nalaze ranjeni vojnici koji padaju i naoružani vojnici koji ih prihvataju, još dalje su strelci u klečećem stavu i sasvim u uglovima na zemlji leže samrtnici.

Tako je bez narušavanja zakona proporcionalnosti majstorima pošlo za rukom da postignu cilj putem jednostavnog rasporeda figura koje se nalaze u raznim položajima. Zadatak ukrašavanje metopa je bio ništa manje komplikovan. Pred umetnicima se nalazio niz pravouglih, skoro kvadratnih polja koja su opasivala zgradu sa svih strana i bila međusobno odeljena takvim redom triglifa. Trebalo ih je popunid kompozicijama od kojih je svaka morala da čini celinu za sebe, a u isto vreme da predstavlja kariku jedinstvenog kompleksa pripovetke. Metope na zgradama u početku VI veka nisu međusobno bile vezane jedinstvenim sižeom. Ali na atinskoj riznici u Delfima koja je podignuta krajem VI veka označen je pravilan put za rešenje problenia. Umetnik je ovde kao temu izabrao dva ciklusa Heraklova junačka dela i Tezejeve junačka dela. Svako delo je dobilo mesto na jednoj metopi, a sve metope zajedno daju jedinstven povezan sadržaj. Zadatak dekorisanja frizova bio je sasvim suprotan zadacima kompozicije metopa. Dok je kod metopa umetnik pred sobom imao malo kvadratno polje, dotle je kod ukrašavanja frizova on morao da misli na kompoziciju koja je mogla da se prostire dužinom čitavog pojasa koji je išao oko eele zgrade. Tu je od najvećeg značaja bio izbor teme. Junačka dela heroja nisu odgovarala ovom zadatku, jer su ona u većini slučajeva predstavljala dvoboje sa malim brojem figura. Za ovu svrhu najpogodnije su bile masovne bitke i povorke. Najčešče se nastojalo da na svakoj od četiri strane friza bude prikazana po jedna scena, kako bi gledalac uvek pred sobom imao neku određenu sliku. Friz riznice Sifnjana u Delfima podeljen je na pojedine scene. Najuspelija je kompozicija severne strane friza gde je prikazana borba bogova s gigantima. Scena je vrio živa i raznovrsna, figure su ovde raspoređene u nekoliko planova. Pored velikih zgrada reljefom su ukrašavani i manji arhitektonski objekti, i to pre svega nadgrobne stele. Na jednoj steli iz kasnog arhaika nalazimo čitavu žanr-scenu. Čovek umotan u ogrtač stoji u slobodnoj pozi. On se oslanja na štap i naginje se napred prema svom omiljenom psu, dražeći ga desnom rukom. U izvođenju ovog reljefa postoje mnogi nedostaci, ali je majstor bio zadovoljan svojira delom i na njega je stavio potpis: „Izradio Alksenor sa Naksosa; uživajte". ***

Umetnost arhaika često smatraju sputanom, konvencionalnom i shematskom i suprotstavljaju je realističkoj umetnosd V veka. Teško bi se mogla opovrči tvrdnja da su kurosi i kore, a takođe i druga dela arhajske skulpture rađena prema apstraktnoj shenii i da su im forme stilizovane i konvencionalne. Pa ipak u tom smislu upoređivad umetnost arhaika sa umetnošću V veka istorijski je sasvim nepravilno, jer se na taj način stvara predstava ο smenjivanju umetničkih pravaca, dok se stvarno radi samo ο fazama u procesu razvoja grčke umetnosti kao realizmu, procesu koji se istina

nije uvek razvijao ravnomemo i koji je ponekad praćen privremenim zastojima, ali je u celini bio usmeren ka poznavanju prirode. To je bio dug i težak put. Odražavajući unutrašnje protivrečnosti između raznih slojeva grčkog društva, agrarne i trgovačke aristokratije i običnih ljudi, umetnost je u neprekidnoj borbi između starog i novog, odumirućeg i naprednog sebi krčila put ka realizmu. Na tora putu bilo je perioda kad je izgledalo da su pobedile konzervativne tendencije. Takvo usporavanje postepenog napretka umetnosti primećeno je, na primer, poslednjih godina Pizistratove vladavine. Umetnici tog doba u svojim delima ispoljavaju skJonost ka zadovoljavanju onini što su postigli i težnju ka istančanosti i spoljašnjoj efektnosti. Ali taj zastoj nije trajao dugo. Iza njega je došao nov burni polet koji je grčku umetnost arhajskog perioda doveo na granicu prelaza u novi kvalitet. Taj skok svetsko-istorijskog značaja mora se razmatrati kao izraz nadgradnje, koji je nastao u uslovima formiranja atinske demokratske republike i koji je, slično samoj republici, predstavljao rezultat dugotrajnog istorijskog razvoja. 3. UMETNOST KLASIČNE EPOHE

Uobičajeno je da se umetnost V veka deli na dve epohe: epohu strogog stila i epohu Fidije koja obeležava najvec'i procvat antičke umetnosti, kad su novi umetnički principi zajedno sa unutrašnjim napretkom grčkog robovlasničkog društva, dostigli svoj puni razvoj. Epoha strogog stila predstavlja pripremni period koji se, s jedne strane, karakteriše raskidom sa arhaikom i isticanjem novih zadataka i ciijeva, a s drage strane neumešnošću umetnika da konačno raskrste sa zastarelim formama. Svoj preobražaj skulptura, a delomično i slikarstvo, doživeli su vec u epohi strogog stila. Razvoj arhitekture bio je nešto sporiji; zato čemo arhitekturu u celini razmotriti u poglavlju posvećenom epohi Fidije. EPOHA STROGOG STILA (480-450. G. PRE N.E.)

Slikarstvo. Nova stremljenja epohe naročito su jasno izraPolignot žena υ delima umetnika Polignota, kome je potomstvo dalo palmovu granu prvenstva među svim slikarima Helade, bez obzira na to što su umetnici kasnijeg perioda uveliko nadmašili primitivnu tehniku ovog majstora. Polignot, po svom porekki Jonjanin, rođen je na ostrvu Tasosu 60-tih ili 50-tih godina V veka. Radio je u Atini gde je zajedno sa slikarima Mikonom, Panenom i drugirna ukrasio freskarna tzv. „Sareni portik" i niz drugih zgrada podignutih u doba Kimona. Verovatno su poslednje i najzrelije delo Polignota bile freske u leshi mestu zborovanja Kniđana u Delfima. Svi Polignotovi radovi su propali, ali je Pausanija vrlo iscrpno opisao delfijske freske. Lesha Kniđana predstavljala je zgradu pravougaonog oblika sa manjim unutrašnjim dvorišteni koje je bilo otkri veno. Na zidovima galerije širile su se dve Polignotove freske na kojima su bile prikazane masovne scene: „Razaranje Diona" i „Odisej u podzemnom carstvu". Svaka

od ovih kompozicija imala je otprilike 80 figura predstavljenih u prirodnoj veličini. Prema opisu Pausanije, slika „Razaranje Iliona" predstavljala je Troju ujutro posle sudbonosne noći. Gledalac je najpre video logor Ahejaca koji se živo i veselo sprema na dugo očekivani povratak u domovinu. Među pobednicima nalazi se grupa zarobljenih Trojanki, sirotih majki, žena i sirotih kćeri branilaca Iliona, koje je očekivala sudbina robinja u tuđoj zemlji. S njima je Jelena vinovnica svih nesreca. Nju nije dirnula opšta nesreća. Kao žena Menelaja, ona sedi u štabu pobednika, okružena počastima i poštovanjem. Nedaleko od nje nalazila se u sedećem stavu na zemlji i u pozi očajanja jedna usamljena figura. To je Prijamov sin, izdajnik Jelene. U želji da osvoji simpatije Jelene, on je poučio Ahejce kako da zauzmu Troju i sada, napušten od svih, gleda plodove svog postupka. Iza logora se nalazi zid oko Troje koji su Ahejci već skoro sravnili sa zemljom. Svuda se vide tragovi nedavne bitke: razbacano oružje, izbezumljena deca, tela izginulih. Neukrotivi Neoptolem još nastavlja da tuče neprijatelja, a vođe Ahejaca okupljene pred svetinjom ovog grada drvenom statuom Atine sude svom drugu Ajantu koji je u zanosu borbe izvršio svetogrđe. Prikazan je momenat kad je Ajant u želji da se opravda polagao lažnu zakletvu i dme navukao gnev božanstva na sve Ahejce. Pobednici neće dočekati radostan povratak u otadžbinu, već će ih uskoro snaći užasna propast. Slika se završava prikazom kuće Antenora jedine kuće koja je od čitave Troje ostala čitava. Antenor i njegova porodica sprernaju se na daleki put u potrazi za novom domovinom. Druga Polignotova slika „Odisej u podzemnom carstvu" otkrivala je sudbinu heroja grčke rnitologije na onom svetu. Ona je u stvari predstavljala grandiozan pogovor epskim poemama Grka. Polignotov umetnički stil, kako vidimo, u principu se malo raziikovao od stila njegovih prethodnika. Polignotu još nije bila poznata perspektiva, i on je vršio raspored svojih figura u nekoliko planova, stavljajući ih jednu iznad druge bez oštre podele planova na pojaseve. Upotrebio je samo četiri tradicionalne boje i skoro se uopšte nije služio modeliranjem figura pomoću svetlih i tamnih tonova. Ali crtež mu je bio slobodan i siguran. Umeo je da prikaže svaku pozu i pokret i da da karakteristiku svakog lica.

On je bio prvi slikar koji je licima dao izraz, a odeći providnost. Izražajnost i sloboda crteža, a takođe i kompozicija sračunata do najmanje sitnice, izgleda da su predstavljale glavna sredstva pomoću kojih je Polignot postizao umetnički efekt. Slika „Razaranje Iliona" nije predstavljala jedinstvenu kompoziciju. Ona se sastojala od pojedinih scena, grupa i figura, koje je povezivao jedinstven siže i zajednička misao. Gledalac se sa njima postepeno upoznavao, iduc'i od jedne do druge. Vešto odabranim seenania koje su karakterisale sad suprotna, sad slična duševna osečanja lica na ovoj kompoziciji, smenjivanjem dramatičnih epizoda sa slikama iz domaćeg, svakodnevnog života i, konačno, međusobnim podređivanjem pojedinih delova opštem planu, Polignot je postigao to da je gledalac posmatrao njegovo delo sa sve većim interesom i pred njini se konačno razotkrivala osnovna ideja slike, izražena u središnjoj sceni cele kompozicije Ajantovoj zakletvi. Za Polignota je veoma karakteristično to što on na svojoj slici nije prikazao bitke i podvige heroja za vreme zauzimanja Troje, kako su to uvek činili umetnici epohe arhajske umetnosti, vec momenat zatišja po završetku bitke. Troja je vec doživela svoju sudibnu i umetnik pokazuje kako se taj događaj odrazio na pobednike i pobeđene. Sudbina pobeđenih je poznata, ali šta očekuje pobednike? Za centralnu scenu kompozicije Kočijaš iz Deifa

Polignot je izabrao oštar

psihološki moment kad se rešavala sudbina čitavog pokolenja heroja, momenat najveće napetosti svih psihičkih snaga, ali uz odsustvo spoljašnjeg izraza u delovanju. Pobedila je gordost ahejskih vođa, i samim tim bila je predodređena skora propast pobednika Troje. Borbu osecanja i karaktera, složenost psihičkih doživljaja umetnik je istakao na prvo mesto, dok su spoljašnji događaji tretirani samo kao neizbežne posledice tog glavnog uzroka. Takvo stanovište u prikazivanju čoveka predstavlja ono osnovno čime se Polignot razlikuje od umetnika arhajske epohe i čini ga srodnim sa velikim predstavnicima savremene antičke drame Eshilom i Sofoklom. Kod gledalaca njegove slike morale su izazvati duboka osećanja i pobuditi snažna reagovanja na duševne konflikte koje je umetnik izrazio. Izbor sižea za sliku „Razaranje lliona" bio je u tom pogledu naročito uspešan, jer se u njemu Polignot obratio još svežim uspomenama na persijsku najezdu tokom koje 1 su Grci doNesiot: Harmodije iz grupe «■ ,.

,

.,

Tiranoubice

življavali uspehe, poraze 1, konačno, pobedu. Polignotov uticaj na slikarstvo i skulpturu bio je veoma velik i osecao se tokom čitavog V veka. On se vrio jako odrazio i na keramičkom slikarstvu strogog stila. Bez obzira na to što se u prvoj polovini V veka pojavio niz istaknutih, sjajnih talenata, bez obzira na proširenje tematike u smislu uključivanja u nju raznih scena iz svakodnevnog života, dela umetnikakeramičara iz te epohe u celini su zadobila nešto drukčiji i manje samostalan karakter nego ranije. Imajući pred očima vanredne obrasce monumentalnog slikarstva, keraniičari su nastojali da ih imitiraju i pri tom su često zaboravljali na svoja relativno skromna sredstva i mogućnosti. Grandiozne zamisli monumentalnog slikarstva prevedene na jezik keramičkog slikarstva gubile su svoju snagu i često narušavale onu harmoni-

Ahil ubija Pentasileju. Slika na posudi velikog grčkog slikara Polignota

ju između dekoracije posude i njenog oblika koja je predstavljala osnovu draž arhajske keramike. Otuda postepeno opadanje umetničkog nivoa dekorisanih vaza, što se jasno osetilo već sredinom veka da bi se dalje razvijalo prilično brzo. Međutim, to što je keramika strogog stila težila ka podražavanju predstavlja značajan interes za nas, jer zahvaljujuci nastojanju slikarakeramičara da koriste dela monumentalnog slikarstva kao

uzore za slike na vazarna te epohe možemo dosta jasno pratiti uticaj stila velikih majstora. Tako, na primer, na vazi sa slikom pogibije Pentesileje, kompozicija je nesumnjivo pozajmljena iz monumentalnog slikarstva i umetnik-keramičar tek je s teškom niukom uspeo da je utisne u okrugli prostor na dnu posude. On je čak pokušao da doslovno prenese i boje svog originala i, za razliku od uobičajenih načina kod keramičara, delimično je obojio figure zagastim bojama. Bez obzira na strog crtež, još uvek blizak arhaiku, obrada mitološkog sižea potpuno se usklađuje sa novim duhom vremena. Ahil tek što je zario Amazonki raač u grudi tog časa sreli su se pogledi heroja i Pentesileje, a u srcu Ahila planula je ljubav prema devojci koju je ubio. Novi principi Arhajske sheme u skulpturi koje su u njoj vladau skulpturi le do V veka nisu ni u kojoj meri mogle da zadovolje stremljenja vajara strogog stila ka produbljednoj karakteristici čoveka. Zato se prvi zadatak koji je stajao pred njima sastojao u korenitom prelomu sa zastarelim ređanjem figura po principu frontalnosti uz ravnomernu podelu težine tela na obe noge, i u naglašavanju novih principa komponovanja statua sa premeštanjem centra težine figure ustranu od središnje vertikalne ose. Prelaz na novi princip postrojavaiija ljudske figure, koji je predstavljao podizanje plastike na novi stepen, viši ne samo u poređenju sa arhajskom grčkom umetnošću već i s umetnošću naroda starog Istoka, izgleda da je bio ostvaren u procesu rada na tipu kurosa. Kurosi kasnog arhaika vajani su s punim poznavanjem anatomske strukture ljudskog tela. Međutim, složeni ljudski organizam još ostaje ukočen i njegovi pokreti to su pokreti automata. Vajari epohe strogog stila upoznali su zakon međusobne povezanosti delova tela, na osnovu koga pokret jednog dela neminovno povlači za sobom promenu u položaju drugih delova, a često i čitavog tela. Od tog časa statua je oživela, a zajedno s tim neizmerno su porasle mogućnosti vajarskog oblikovanja složenih likova i predstava. Vidimo da se grčka skulptura, pošto je jednom zakoračila na nov put, iz osnove menja, i to ne samo s formalne strane: ona se obogaćuje kako u pogledu tematike tako i u pogledu svog unutrašnjeg sadržaja. Umesto malog broja univerzalnih tipova arhaika pojavljuju se živi, osećajni i delotvorni heroji, obični smrtnici i bogovi. Prvi put dolazi do izražaja diferencijacija u prikazima bogova i ljudi, vajari nalaze sredstva da u ljudskom liku izraze natčovečanska svojstva bogova. Pri tome, dajući likove ljudi i bogova, umetnik se ne interesuje za slučajne osobine svake individue, već uzima samo njihove karakteristične crte i na osnovu dubokog razumevanja prirode i njenih zakona preobražava ih u likove sa opštim osobinama koji u sebi nose suštinu datog tipa. U svom stremljenju ka novim, neizmerno složenijim ciljevima vajar odbacuje svu spoljašnju raskošnost arhajskih statua i obraća se jednostavnim i strogim linijama i formaraa. Dela njegovog dleta su jasna, jednostavna, a često čak

L

ι

i suvoparna; na taj način ona predstavljaju direktan kontrast doteranosti i uglađenosti statua kasnog arhaika. Iz epohe strogog stila sačuvala se do naših dana, na primer, statua tzv. kočijaša iz Delfa, deo gmpe rađene u bronzi; ta grupa bila je posvecena hramu Apolona u čast pobede Gelona, tiranina grada Gele na ostrvu Siciliji, koju je on odneo u delfskom takmičenju. Grupa je predstavljala kola sa četiri upregnuta konja, dečaka koji pridržava konje, i Gelona i njegovog kočijaša kako stoje u kolima. Od cele grupe sačuvala se samo figura kočijaša. Ovenčan pobedničkom trakom koja mu je stavljena na glavu, odeven u duge kočijaške haljine, mladić stoji mirno i uspravno na svom određenom mestu, dok kola lagano obilaze počasni krug ispred redova gledalaca koji pozdravljaju pobednika. Kočijaš u rukama još drži uzde, i samo blagi zaokret tela i glave pokazuje da mu pažnja nije koncentrisana na konje. Izraz lica govori da on sa dubokom unutrašnjom potresenošću proživljava pobedu koju mu je darovalo božanstvo. Autor ovog dela nije poznat, sporna je čak i njegova pripadnost ovoj ili onoj vajarskoj školi. Iz dosta velikog spiska skulptora strogog stila samo vrlo mali broj imena za nas više ne predstavlja apstraktan pojam. Od njih ćemo pomenuti imena dvojice majstora koji su bili tesno povezani svojim radom Kntije i Nesiota, kao i Mirona. Kritija i Nesiot Vreme delatnosti Kritije i Nesiota pada u 80-te i 70-te godine V veka. Atinski građani poverili su im izradu grupe „tiranoubica"; ova grupa trebalo je da zameni istu grupu majstora Antenora koju su Persijanci odvukli po zauzimanju Atine. Dela Kritije i Nesiota izrađena u bronzi sačuvana su u mermernim kopijama statua i u reprodukcijama na predmetima primenjene umetnosti. Kombinacijom svih tih podataka, pruža nam se mogućnost da dosta tačno rekonstruišemo original. Harmodije i Aristogiton naglim pokretom ustremljuju se na Hiparha. Njihove figure se ne dodiruju, ali zajednički cilj i pravac pokreta daju kompoziciji povezanost i celovitost, iako je svaki od ove dvojice junaka vatreni Harmodije i nešto oprezniji Aristogiton koji ga štiti različito okarakterisan. Miron

Miron, rođen u gradu Eleuteri na granici između

Atike i Beodje, bio je po godinama najstariji od trojice najslavnijih vajara V veka (Miron, Fidija, Poliklet). Procvat njegove delatnosti spada u drugu četvrtinu veka. Radio je prvenstveno u bronzi, ali isto tako i u mermeru i drvetu, a osim toga bio je toreutik. Njemu pripadaju pojedine statue i grupe bogova, heroja, pobednika na igrama, a takođe u staro doba čuvene statue životinja. Od svih njegovih dela do nas su u kopijama stigla samo dva statua diskobola i grupa Atine i Marsije koja je stajala na atinskom Akropolju. Miron se proslavio svojim znanjem u izradi figura živog stava i brzog pokreta. U statui diskobo-

la (bacač diska) vajar je uhvatio jedan od momenata komplikovanog stava atlete pri bacanju diska i ovekovečio je pozu u kojoj se čovek može naci u jednom trenutku. Gledalac sani dočarava prethodne i naknadne pokrete atlete. Koncentrišući u povijenoj i napregnutoj figuri svu napetost trenutka, kao u fokusu, Miron je svoju statuu ispunio ogromnom potencijalnom energijom, dajuci joj pri tome skoro geometrijsku jasnocu. Drugi Mironov rad prikazuje ga kao majstora istančanog karakterisanja. To je grupa Atine i Marsije koja je sačuvana u mermernim kopijama. Siže grupe je ovaj:

Miron: Diskobol

Atina je pronašla nov muzički instrument flautu, ali uverivši se u to da sviranje na flaud stvara ružnu grimasu lica, ona se odrekla tog instrumenta i s prezirom ga odbacila od sebe. U tom raomentu privučen čarobnim zvucima dotrčao je do Atine satir Marsija, razuzdani šumski deraon, želeći da uzme flautu. Ali Atina se zapovednički strogim izrazom lica okrenula silenu, i ovaj je naglo ustuknuo od predmeta koji je hteo da uzme. Grupa je izrađena na kontrastu dve potpuno različite prirode: hladan prezir i svest ο vlastitom dostojanstvu više sile s jedne strane, a velika zbunjenost, strah i nagonska čežnja nekulturnog divljeg bica s druge strane. Možda Mironu, smelom novatoru sa jasno izraženim tendencijama ka realizmu, pripada i statua pijane starice koja grli sud sa vinom; ova statua sačuvana je u helenističkoj obradi.

Hram Zevsa Godine 456. završena je izgradnja grandioznog u Olimpiji dorskog hrama Zevsa u Olimpiji. Njegovi skulpturalni detalji predstavljaju najpotpuniji i svestran izraz umetnosti strogog stila. Po svojoj arhitekturi Zevsov hram se ni po čemu ne razlikuje od arhajskog periptera i bio je potpuno vezan sa starom arhitektonskom tradicijom. Izgrađen je od krečnjaka, ali su skulpturalni ukrasi metopa i frontona, kao i crep na krovu, bili od raermera. Dvanaest metopa ukrašavalo je dve uže strane hrama, a na frontonima su se nalazile dve kompozicije sa velikim brojem figura. Sižei metopa posvećeni su mitovima ο Heraklu. Njegovih dvanaest junačkih kanonskih dela ovde su po prvi put sistematizovani i razbijeni u dvanaest pojedinačnih scena. Mitovi, odvojeni i odeljeni do tog doba, pretvorili su se u poemu ο životu heroja s njegovom borbom, pobedama i teškim časovima sumnje. Na početku serije dolazila je scena ubistva nemejskog lava koja je mnogo puta obrađivana u arhajskoj umetnosti. U arhajskom periodu umetnici su borbn heroja prikazivali scenom kako golim rukama davi lava; majstor olimpijske metope pretvorio je ovaj mit u duboku psihološku dramu. Telo čudovišta leži mrtvo, a Herakle, gazeći ga nogom, predstavljen je kao pravi mladic koji umesto osećanja radosti zbog pobede proživljava dubok umor tela i duha. On kao da je tek sada shvatio svu težinu puta koji rau predstoji, i samo je ljubazno nagovaranje Atine u stanju da ga pokrene na nove podvige. U drugim metopama Olimpijskog hrama vajar se više pridržava umetničke tradicije i prikazuje samu radnju. Takva je scena Heraklove borbe s kritskim bikom komponovana po dijagonaii u obliku dve mase i sile koje stoje u ravnoteži i deluju u raznim pravcima, tako da se ovde napregnutost borbe ističe s naročitom snagom. Majstorska veština autora metopa u kompoziciji i u izražavanju kako napetosti borbe tako i u scenama koje su po spoljašnjem izrazu mirne, ali su pune dubokog duševnog proživljavanja ispoljava se svom svojom snagom u skulpturama frontona. Istočni front nosi kompoziciju koja predstavlja borbu Pelopsa i Enomaja. Enomaj se ponosio konjima koje mu je poklonio Ares. On je proscima svoje kceri Hipodameje predložio takmičenje pod uslovom da prosac u svojim kolima vozi nevestu, a Enomaj ce juriti za njim u svojim kolima i, ako ga stigne, ubiće ga. Tako je Enomaj pogubio mnoge slavne heroje, dok se nije pojavio Pelops koji je imao

Partenon. Metopa: Borba Kentaura i Lapita

Posejdonove konje. U ovom takmičenju Enomaj pogine. Pelops uzme Hipodameju za ženu, a Zevs gromovima poruši sara kraljevski dvor. Na istočnom frontonu prikazana je scena priprema za takmičenje koja je puna unutrašnje napetosti. U sredini je Zevs među herojima, ali je nevidljiv za njih; okrecući se na stranu Pelopsa, on kao da mu najavljuje pobedu. Levo od Zevsa stoji gordi i saniosvesni Enomaj sa svojom ženom Steropom, desno Pelops i Hipodameja duboko zamišljeni i zabrinuti za sudbinu koja ih čeka. Dalje se nižu kola spremna za trku, okružena ženskom poslugom i konjušarima. Među njima je starac prorok iz kuće Enomaja. Od svih prisutnih jedini je on, zahvaljujuči vidovitosti kojom je nadaren, znao kakva strašna sudbina očekuje kralja. On zamišljeno i tužno gleda na svog gospodara, predosecajući brz i grozan kraj celog njegovog roda i njegove kuće. U uglovima frontona nalaze se mladići u ležećem stavu koji simbolišu dve reke koje protiču kroz Olimpiju Alfej i Kladej. Mladići posmatraju s velikom radoznalošcu sve što se događa. Pred gledaocem stoji čitava serija figura koje su različite po svom karakteru i položaju i koje uzimaju raznoliko učešće u samoj drami. Centralni položaj u kompoziciji zauziniaju glavna lica drame, dalje od njih njeni drugostepeni učesnici i konačno figure koje simbolišu mesto. Radnja još riije počela, ali je njen kraj već izvestan. To je čisto polignotovska koncepcija izražena u skulpturalnom oblikovanju.

Partenon. Fragment friz koji teće duž čitavog spoljnjeg zida cele

Drukčiji je karakter kompozicije na zapadnom frontonu. Ona ne prikazuje psihičku koneentrisanost pred događaj, već samu radnju: žestoku borbu koja se rasplamsala svom snagom. Kralj Lapita Piritoj pozvao je na svadbu svoje rođake, divlje Kentaure. Na gozbi se Kentauri napiju i napadnu mladu i njene drugarice. Otpoče borba između Lapita, sa Piritojem i njegovim drugom Tezejem na čelu i Kentaura koji su povredili sveti običaj gostoprimstva. Borba se odvija na sve načine. Lapiti se bore oružjem, Kentauri zubima i noktima. Borba se odvija po grupama koje su prepune neobuzdanog pokreta. Po uglovima frontona i ovde leže figure posmatrača. Među njima dve starice, verovatno majke Kentaura, s užasom posmatraju borbu u kojoj im ginu sinovi. Ali u borbu je stupio Apolon, bog koji nemilosrdno progoni svako bezakonje. On zapovednički pruža svoju ruku prema kentaurskom vođi i kori ga. Učesnici borbe ga ne vide, ali je njegovo naređenje neopozivo kao i sama sudbina. Na osnovi podataka koje daje Pausanija, kao autori opisanih umetničkih skulptura na Zevsovom hramu u Olimpiji dugo su smatrani vajari Alkamen i Peonije koji je bio rodom iz tračke Mende. Današnja kritika s puno razloga sumnja u tačnost njegovih podataka. I više od toga: danas su naučnici skloni da skulpture ovih frontona ne pripisuju dvojici umetnika, Apolon ι borba Kentaura ι Lapita sa zapadnog tnnpanona Zevsovog hrama u Olimpiji

već samo jednom, što je verovatno, pošto i metope i oba frontona, bez obzira na prividnu razliku u njihovoj koncepciji, odišu istom snagom originalnosti i slobodnog, visokog majstorstva. EPOHA FIDIJE (450-400. G. PRE N.E.)

Arhitektura Procvat atinske demokratije u V veku i vodeći položaj Adne jasno se odrazio na njenoj građevinskoj delatnosti. Prestonica helenskog

sveta bila je ukrašena nizom predivnih zgrada; ove zgrade su služile kao uzori arhitektama koji su radili u drugim grčkim polisima, i u tom smislu Atina je vršila snažan uticaj na opšti razvoj helenske arhitekture. Arhitektonski ansambl atinskog Akropolja ostao je u očima potomstva kao nenadmašiv obrazac antičke građevinske umetnosti. Po povlačenju Persijanaca Atina je ostala u gomili ruševina i ponovna izgradnja grada predstavljala je nasušnu potrebu. Još za vreme Kimona u gradu je podignut niz novih zgrada, ali tek posle uzdizanja Perikla i posle prenošenja blagajne Atinskog pomorskog saveza u Atinu država je u punoj meri razvila delatnost na rekonstrukciji prestonice. Tokom 30 godina Periklove vlasti planiran je i delimično ostvaren ogroman program izgradnje. Taj program sastojao se iz tri dela.

Prvi veliki građevinski poduhvat Perikla bilo je podizanje tzv. Dugih bederaa koji su Atinu vezivali s Pirejem i predstavljali završnu izgradnju odbrambenog sistema prestonice i njene luke protiv spoljnih neprijateljskih napada. Zatim je, verovatno oko 450. g., izvršena potpuna rekonstrukcija Pireja, prema projektu koji je razradio arhitekta Hipodam iz Mileta prvi, koliko je poznato, propagator ideje planske izgradnje gradova. Početkom 40-tih godina pristupilo se potpunom preuređenju Akropolja na eemu je radilo nekoliko arhitekata pod opštim rukovodstvom Fidije. Stena na kojoj je podignut Akropolj predstavlja prirodnu uzvišicu (oko 150 ni iznad morske površine). Ona se nalazi usred atičke doline i ima nepravilan, izdužen oblik. Njene padine su strme i nepristupačne sa svih strana, osim sa zapadne. Još 11 mikensko doba Akropolj je predstavljao centar grada i njegovu tvrđavu. U njemu su takođe bili skoncentrisani i najstariji kultovi grada. Pošto je završena izgradnja odbrambenog sistema grada, Akropolj je izgubio značaj vojnog objekta i pojavila se misao ο njegovom pretvaranju u „stenu Atine" kultni i reprezentativni deo grada. Rekonstrukcija Akropolja zamišljena je prema jedinstvenom planu ο kome možemo samo da nagađamo, jer je njegovo potpuno ostvarenje bilo sprečeno Peloponeskim ratom. Istina, i ono što danas postoji sasvini je dovoljno za to da adnski Akropolj uvrstimo u najlepše arhitektonske ansamble koje je čovek uopšte stvorio. 448. g. započeta je i 432. g. dovršena izgradnja Partenona, glavnog hrama Atine Device. 438. g. počela je izgradnja Propileja svečanog portika Akropolja. Otprilike 420. g. sagrađen je mali hram Atine Nike, a između 420. i 406. g. na sevemoj padini Akropolja podignut je Erehtejon. Propileji, kroz koje je prolazio put za svečane procesije, orijentisani su prema velikom trgu između Partenona i Erehtejona; na tom trgu pred Partenonom uzdizala se ogromna statua Adne Promahos (Predvodnica u bici), rad Fidije. Ta statua koja je u izvesnoj meri predstavljala kompozicioni centar celokupnog kompleksa Akropolja, bila je tako velika, da se blesak njenog koplja i šlema video daleko van grada. Pored statue Atine prolazio je put za procesije oivičen statuama i stelama; taj put je išao između Partenona i Erehtejona tako da je ceo Akropolj delio na dva dela: severni i južni. Po rubovima stene nalazili su se manji hraniovi, opasani zidovima, i drugi objekd kao okvir čitave panorame. Nad celim kompleksom krupnih i malih objekata Akropolja dominirao je Partenon. Sagrađen na najvišem delu brega, blizu njegove južne padine, Partenon se video sa svih strana, i izgledao je kao da izrasta iz stene i kao da predstavlja njen prirodan završetak. U tom vanredno srećnom izboru mesta za glavni hram, u usklađenoj formi Partenona sa njegovim podnožjera akorpoljskom stenom i s karakterom čitave panorame adčke ravnice, i, konačno, u svesnom potčinjavanju ostalih objekata Akropolja glavnoj zgradi u svemu tome oseća se genijalna zamisao umetnika. J

Umetnik je uspeo da svom zadatku priđe sa mnogo širine i da ostvari misli i želje celog naroda koje su pronosili ninogi naraštaji. Akropolj je predstavljao centar Atine još u mikensko doba. Partenon je bio sav od penteličkog merniera, uključujući čak i crep za krov. Radovi na njegovom podizanju trajali su 16 godina, a svojom lepotom prevazilazio je sve druge hramove Helade. Prema antičkoj tradiciji, gradili su ga arhitekti Iktinos i Kalikrates, ali je opšte rukovodstvo radovima i tu, kao i u ostalim gradevinskim poduhvatima za vreme Perikla, pripadalo Fidiji.

Plan Partenona

Partenon je dorski peristilni hram, podignut na stilobatu od tri stepenice. Od uobičajenog plana dorskog hrama odstupa u dva pravca. Prvo, zadivljuje značajna širina cele u poređenju s njenom dužinoni i u skladu s tim povećaiije broja stubova na fasadania hrama; ovde ih je osam umesto uobičajenih šest. Drugo, skreće na sebe pažnju niz joxiizama koji su našli mesta u tom dorskom hramu; jonski stubovi u zapadnom delu cele i jonski friz oko cele, tj. mešavina dva stila u istoj zgradi dorskog i jonskog. Cela Partenona podeljena je zidonx na dva nejednaka dela istočni i zapadni; ispred svakog od tih delova nalazi se spoljni portik sa antania i šest stubova. Svaki portik vezan je s delom cele koji rau pripada velikim vratima. Zapadna polovina cele nije imala kultnu namenu i uglavnoni je služila kao riznica. Međutim, u istočxioj polovini cele nalazila se kultna statua Atine Device. Ova statua je sa tii strane bila opasana kolonadom. Statua je bila neobična kako po svom materijalu (zlato i slonova kost) tako i po svojoj veličini: njena visina iznosila je otprilike 12 metara, a širina njenog mermernog postolja ugrađenog u pod preko 8 metara. Da bi tako velika statua mogla da se smesti u celu, bilo je nužno proširenje cele, što je sa svoje strane dovelo do povećanja broja stubova na fasadama zgrade i uticalo na njene proporcije uopšte. Preraa tome, plan čitavog Partenona ima polaznu tačku statuu Atine i u tom smislu predstavlja, po svojoj strogoj logičnosti, izuzetno jedinstvenu celinu. Statua Atine bila je ne samo formalni nego i idejni centar čitave kompozicije hrama, što se veoma jasno isdcalo u njegovom skulpturalnom oblikovanju metopama, dvema kompozicijama na frontonima i skulputralnom frizu. Tematski zadatak svih tih skulpturalnih ukrasa sastojao se u proslavljanju boginje Atine i naroda čija je zaštitnica bila. Ali dorski hram ne poznaje friz kao neprekinutu skulpturalnu celinu. Da bi friz doveli u vezu s metopama i

frontonima, arhitekd graditelji Partenona obradili su glavni venac portika cele kao jonski glavni venac i ukrasili ga skulpturalnim frizom koji se produžavao i duž bočnih strana cele tako da je obuhvatao celu kao jedna celovita traka. Graditeljima Partenona savršeno je pošlo za rukom da izvedu teško kombinovanje dva stila na jednom arhitektonskom delu; oni su našli način da jednostavnost i veličanstvenost svojstvene dorskom stilu harmonično sjedine s lakoćom i kitnjastim sjajem unutrašnje izrade, što je svojstveno jonskom stilu. Običaj da se ulaz u hram ili dvorac ukrasi svečanim portikom postojao je u Grčkoj još u mikensko doba. Propileji, koje je izradio arhitekta Mnesikle, zameiiili su pređašnje zdanje istog tipa, ali su zastarele, jednostavne forme VI veka bile razvijene u divan arhitektonski ansambl. Propileji, koji su u celini od penteličkog mermera, uzdižu se na zapadnoj padini Akropolja; ta strana je jedina pristupačna, a Propileji su se nalaziH na onom mestu gde je bio odbrambeiii zid Akropolja. Zidovi Akropolja ovde ne idu ivicom gornjeg platoa brega, vec nešto niže, tako da su Propdeji morali da se izgrade na padini. Mnesikle je taj zadatak rešio na sledeći način. Srednji deo Propdeja predstavlja širok zid kroz koji ide pet prolaza i koji zatvara pristup na Akropolj; ispred tog zida, i iza njega, nalaze se dve terase s porticima, spoljna i unutrašnja, koje leže na raznim nivoima (oko 2 m razlike) i međusobno su vezane stepenicama. Fasade oba portika bile su identične i sastojale su se od šest dorskih stubova i frontona kojima su bile krunisane. Stubovi spoljašnjeg portika naslanjali su se na stilobat od tri stepenice, a između srednjih stubova prolazio je širok put koji je ravnomernim usponom išao pravo kroz Propileje, i neposredno vezivao Akropolj sa gradom. Unutrašnja izrada portika bila je veoma lepa. Plafon spoljnjeg portika stajao je na jonskim stubovima i sastojao se od mermemih greda i kesona ukrašenih zlatnim zvezdama. Mnesikle je projektovao i zgrade uz Propileje spolja, ali potpuno je bila ostvarena samo severozapadna zgrada koja se konstruktivno vezala za spoljni portik; ta zgrada je verovatno služila za galeriju slika. S južne strane trebalo je da joj odgovara identična zgrada, i ona je podignuta ali u znatno umanjenom vidu. Velike sale koje je trebalo izgraditi uz Propileje, severoistočno i jugoistočno od njih, ostale su samo u projektu. Još pre početka radova na podizanju Propileja poverena je arhitekti Kalistratu izgradnja hrama Atine Nike, na izbočiiii akropoljske stene, odmah do Propileja s južne strane. Podizanje hrama na tom platou bilo je nespojivo s ostvarenjem čitavog projekta Propileja, i Mnesikle, kao autor zdanja civilnog karaktera, morao je da se povuče pred interesima religioznog karaktera i da svoj prvobitni plan smanji. Mali i vrlo elegantan hram Nike, izrađen u atičkojonskom stilu i sav od mermera, prosto se prilepio na veštački učvršćenom platou iznad same strraine akropoljskog zida. Četvrta zgrada arhitektonskog ansambla Erehtejon manji hram bio je takođe izrađen u atičko-jonskom stilu i nalazio se kraj severnog zida Akropolja. To mesto je veoma nepodesno za podizanje zgrade, jer je zemljište neravno i ima oštru strminu s istoka na zapad i sa severa na jug. Razlog zbog čega je upravo ovo mesto izabrano za podizanje hrama leži u tome što su ovde bili koncentrisani najstariji kultovi Atine, i Erehtejonu je određena namena da u jednoj zgradi obedini te kultove. Odatle njegova svojevrsnost i složenost.

Glavni deo zgrade ima oblik pravougaonika sa uskim stranama okrenutim na zapad i na istok. S istočne, seveme i južne strane uz njega su dograđeni portici, a ispred zapadne fasade nalazilo se malo dvorište. Citava zgrada je jednim zidom podeljena na dva nejednaka dela koji su se nalazili na različitom nivou terena. Istočni deo bio je posvećen kultu Atine Polias („Zaštitnica polisa") i u njemu se nalazila drvena statua boginje (Paladion) koja je, prema predanju, pala s neba. Zapadna polovina hrama takođe je podeljena niskim zidom na dva dela. Deo koji se nalazio neposredno uz hrarn Atine Polias bio je posvecen Erehteju legendarnom kralju Atine koji je kasnije izjednačen sa Posejdonom. Ispod poda cele Erehtejona nalazila se podzemna prostorija u kojoj je bilo tzv. Erehtejevo more izvor slane vode; prema predanju, njega je otkrio Posejdon za vreme svog spora s Atinom oko vlasti nad Atikom. U tom podzemlju živeo je ogroman zmaj, oličenje Erihtonija, sina Zeralje, mitskog kralja Adne, osnivača kulta Atene Polias koji je smatran dobrim genijem atinskog naroda. Dvorište je predstavljalo svetilište Kekropa, sina Zemlje, prvog mitskog kralja Atine, i jedne od njegovih kceri Pandrose boginje plodnosti. Tu su posetiocima pokazivali Kekropov grob, kao i svetu rnaslinu koju je posadila Atina za vreme svog spora s Posejdonom. Spoljašnje arhitektonsko oblikovanje celog hrama bilo je skopčano s velikim teškoćama zbog nejednakog nivoa zapadnog i istočnog dela zgrade. Erehtejon je tretiran kao cela hrarna sa dve fasade na njenim užim stranama. Na istočnoj strani nalazio se otvoren portik sa antama i šest stubova. Sa zapadne strane su se takođe nalazile ante i četiri stuba ugrađena u zid; međutim, oni nisu stajali na stilobatu, vec na terasi zida čija je visina odgovarala razlici nivoa oba dela zgrade. Pri takvom rešenju, razlika u visini stubova istočne i zapadne fasade bila je manje uočljiva, a čitava zgrada mogla je da dobije zajednički krov i jedinstven friz koji ju je opasivao sa svih strana. Zadivljuje lepota izrade Erehtejona spolja. Vrata njegovog severnog portika i prozori istočne fasade imaju okvire od mermera što je prvi slučaj u antičkoj arhitekturi; ornamenti tih okvira izrađeni su vanredno fino i precizno. To se može reči i ο bazama i kapitelima stubova. Južni portik ima veoma originalnu konstrukciju. Ulogu stubova ovde vrše figure devojaka koje na svojim glavama nose čitav glavni venac portika. To je tzv. portik karijatida. Za razliku od starijih analognih figura, karijaride Erehtejona ne stoje na mestu pritisnute težinom svog tereta, već se čoveku čini da ga nose bez velikog napora i da koračaju u taktu kao kanefori u svečanim povorkama. Građevinska delatnost Periklove epohe nije se ograničila na rekonstrukciju Akropolja, već je zahvatila i donji deo grada Atine, kao i drage gradove Atike. Uticaj novih arhitektonskih fornii, koje su razradili atički arhitekti, širio se daleko van granica Adke. U mermemim dorskim hramovima te epohe zapaža se težnja ka velikoj vitkosti i lakoći proporcija, kao i sklonost ka uvođenju jonizma u dorski stil. U Apolonovom hramu u Figaliji (Arkadija) koji je izgradio Iktinos, graditelj Partenona, po prvi put se javljaju stubovi sa korintskim kapitelima gde osnoviii ornament predstavlja akantusovo lišče. U jonskim hramovirna dominira izmenjen jonski stil, tzv. atičko-jonski stil koji se od čisto jonskog razlikuje nešto drukčijim oblikom baza, kenelura i kapitela stubova.

U Periklovo doba podizane su i velike zgrade namenjene javnim skupovima; to su prve zgrade te vrste koje su sačuvane do naših dana. Pod istočnom padinom Akropolja još početkom Periklove vladavine sagrađena je velika koncertna sala (Odeon). Iktinos je u Eleusini projektovao divari memiemi telesterijum (sala za skupove posvećenih u misterije). Skulptura

Epoha najvećeg procvata grčke umetnosd to

je epoha Fidije. Ona s punim pravom nosi ime velikog umetnika koji se nalazio na čelu atičke škole u vreme kad je Atina predstavljala umetnički centar cele Helade. Fidija, sin Harmida, poreklom Atinjanin, bio je učenik peloponeskih majstora. Za vreme Kimona Fidija je vec radio u Plateji i u Delfima na statuama koje su podizane u čast pobede Grka nad Persijancima. Prema tome, Fidijina mladost podudara se s procvatom strogog stila. Početkom 40-tih godina Fidiju je, u to doba već zrelog umetnika, angažovao Perikle za radove na rekonstrukciji Atine. Fidija je rukovodio tim radovima sve do 432. g., kad je bio umešan u politički proces protiv Perikla i optužen za utaju jednog dela zlata namenjenog za izradu statue Atine Device, preraa tome, za svetogrđe, zbog čega je bio zatvoren. Kad je oslobođen na osnovu garancije i kaucije koju su za njega uplatili stanovnici Elide, Fidija se preselio u Olimpiju i tu je izradio svoje najčuvenije delo statuu Zevsa Olimpijskog. Od dosta brojnili Fidijinih radova ο kojima govore antički pisci nije sačuvan nijedan; pa ipak, njegov umetnički lik ocrtava se prilično jasno,

delom zahvaljujući antičkim opisima njegovih dela, delom zahvaljujući kopijama i reprodukcijama njegovih radova među kojima značajno mesto zauzimaju spomenici nađeni u grčkim kolonijama na obalama sevemog Crnomorskog primorja, a najviše na osnovu ostataka skulpturalnih ukrasa sa Partenona koji, iako nisu izrađeni lično rukom samog Fidije, bar su rađeni pod njegovim nadzorom i prema njegovim nacrtima i maketama. Od dva najčuvenija Fidijina rada kultne statue u Partenonu i u hramu Zevsa u Olimpiji, prvi je poznatiji. To je bio pravi kolos, visok 12 metara (računajući i postolje), rađen prema tzv. hriselefantinskoj tehničkoj metodi koja se sastojala u tome da je drvena statua oblagana tankim listićima zlata i slonove kosti. Atinina statua stajala je u dubini cele Partenona okrenuta licem prema ula-

Atma partenos Kopija Fidij]ne sta(ue

zu u hram. Boginja je imala običan peplos, podvezan u struku, a preko njega na grudima egidu s kopčom u obliku Meduzine glave. Desna ruka joj je počivala na stubiću i na dlanu te ruke držala je malu statuu Pobede, takođe hriselefantinsku. Levom rukom je dodirivala štit koji se nalazio pored nje; koplje je bilo naslonjeno na rame boginje. Iz unutrašnje, udubljene površine šrita izvlačio se ogroman zmaj, Erihtonije, dobri genije Akropolja. Mali stub i štit predstavljali su okvir monumentalne statue i povezivali ga s celokupnom arliitekturom cele. Jednostavne, vertikalne linije peplosa postepeno su prelazile u složenu

igru linije na egidi koja je bila izrađena u obliku krljušti i kojoj su male zmije činile okvir; nad egidom se izdizao lik boginje u sjaju divnog zlatnog šlema. Izrada statue zadivljuje svojim bogatstvom. Slem je bio prekriven kovanim biljnini figuralnim ornanientima. Na izbočenoj površini štita nalazio se reljef koji je prikazivao bitku s Amazonkama, a na njegovoj unutrašnjoj strani scene sa bitkama bogova protiv giganata izrađene u bojama; na obodu sandala reljefni prikazi kontrauromahije sve mitološki događaji u kojima se proslavljala pobeda bogova nad stihijskim silama prirode. Na prednjoj strani postamenta nalazio se reljef od zlata i slonove kosti koji je prikazivao mit ο rođenju Pandore; novorođenče okruženo bogovima koji ga darivaju najskupocenijim poklonima namenjenim celom ljudskom rodu. Fidijina Atina stajala je pred svojim naro dom kao oličenje svetlog načela mudrosti i lepote, kao moćna Zevsova kći koja je Atinjanima darovala pobedu i blagostanje. Statua Zevsa Olimpijskog nadmašivala je statuu Atine Device ne samo po veličini (14 metara visine) i raskošnoj izradi ukrasnih detalja već i po dubini umetničkog tretmana. Na žalost, nisu sačuvane reprodukcije ovog dela velikog umetnika, ako se izuzmu njegovi niinijaturni prikazi na monetama iz II veka n.e.; jedino opisi očevidaca daju izvesnu predstavu ο njemu. Zevs je bio prikazan kako sedi na prestolu koje je izrađeno od crnog drveta, slonove kosti i zlata i ukrašeno dragim kamenjem; presto se nalazio na postamentu sa balustradom od belog mermera. Postament, presto i klupica ispod Zevsovih nogu, sve je bilo ukrašeno mnogobrojnim zlatnim reljefima i pravim skulpturama. U tako raskošnom okviru nalazila se veličanstvena ali jednostavna figura vrhovnog boga. Njegovo lice, obnaženo poprsje i noge bili su od slonovače, sandale i kosu krasio je lovorov venac od zlata. U desnoj ruci Zevs je držao hriselefantinsku statuu Nike, a u levoj skiptar sa oriom. U antičko doba ljudi su se naročito divili izrazu lica ove statue. Fidijin Zevs nije bio strogi bog koji kažnjava gromovnik, već, prema rečima jednog andčkog pisca, ,,oličenje najviše blagosti, darodavac života, otac, spasitelj i hranitelj ljudskog roda". Lik Zevsa koji je dao Fidija ostao je kao kanon tokom čitave antike. Vajarsko oblikovanje Partenona sastojalo se od 92 metope, dve kompozicije na frontonima i friza koji je bio dug 160 m i sadržavao više od 550 figura. Grandioznost tog dekorativnog ansambla, izrađenog u toku jedne decenije, govori ο tome da ga nije mogao završiti samo jedan čovek. Već i sam mernier koji je korišćen za izgradnju Partenona pokazuje da su ga obrađivali majstori raznih pravaca koji ni izdaleka nisu bili jednakih sposobnosti. Pa ipak, skulpture Partenona s pravom možemo smatrati Fidijinim delom u širem smislu te reči. Očigledna je celovitost u opštoj zamisli tih ukrasa, stil skulptura, i pored izvesnih razlika, u suštini je monolitan i mogla ga je stvorid samo kreativna fantazija jednog velikog umetnika kakav je bio Fidija, rukovodilac izgradnje hrama. Divni ukrasi nisu sačuvani u celini. Mnogo toga je propalo, što vremenom, što preradom Partenona najpre u hrišćansku crkvu, a zatim u džamiju. 1687. g. Partenon, koji je u to doba služio kao skladište baruta, pretrpeo je strahovitu eksploziju. Tom prilikom velik broj skulptura bio je uništen i razbijen. Od metopa, ostalo je samo 18 ploča s južne strane hrama. Prema sačuvanim ostacima drugih metopa, kao i prema crtežima izrađenim po metopama u doba dok još nisu bile toliko upropašćene, pošlo je za rukom da se sa većom ili manjom verovatnoćom rekonstruišu sižei pojedinih mitskih legendi koje su bile prikazane na

raetopama. Na istočnoj fasadi bila je predstavljena bitka bogova s gigantima, na zapadnoj bitka s Amazonkama. Južne metope su, izgleda, u celini bile posvečene mitu ο bici s kentaurima, dok se na severnom delu metopa koji je inače najviše stradao mogu naslutiti scene vezane za priče ο razaranju Troje i za najstarije mitove koji se odnose na Atinu. Prema svojoj idejnoj sadržini, metope su delimično ponavljale sižee reljefa koji su ukrašavali Atininu statuu i koji su simbolizovali pobedu Grka i njihovih bogova nad mračnim snagama svemira pobedu kulture nad divljaštvom. Teme kompozicija na frontonima Partenona pozajmljene su iz mitova neposredno vezanih za Atinu i, prema tome, direktno su se odnosile na uspon i razvoj Atike. Na istočnom frontonu bilo je prikazano čudotvorno rađanje Atine iz glave Zevsa, na zapadnom njen spor s Posejdonom oko vlasti nad Atikom: na Akropolju su se sastale sudije kralj Atine i njegova porodica pred kojima su bogovi demonstrirali svoju moc. Posejdon je trozupcem udario ο stenu i iz nje je potekla morska voda; Atina je udarcem koplja ο zemlju stvorila prvu maslinu; sudije su rešile spor u korist Atine, i otada je boginja zavladala na Akropolju. Od kompozicije koja sa svojim mnogobrojnim figurama predstavlja taj mit sačuvane su sarao tri oštećene statue i niz velikih i malih odlomaka drugih. Međutim, zahvaljujući sumarnom crtežu cele kompozicije koji je izrađen pre eksplozije 1687. g., kao i rekonstrukcijama pojedinih grupa sa frontona na raznim spomenicima primenjene umetnosti, naročito na reljefu dekorisane vaze koja je nađena u Kerču, moguće je da se u opštim konturama rekonstruiše položaj figura. Nasred frontona nalazile su se dve ogromne figure božanstava koja se spore, obe prikazane u momentu kad vrše čuda. Posejdon koji tek što je udario svojim trozupcem ο stenu, začuđen je iznenadnom pojavom maslinovog drveta koje je u tren oka izraslo između njega i Atine; jako uzbuđen, on je ustuknuo nazad, u pravcu kola koja ga očekuju. Atina, ponosna i srećna zbog svoje pobede u sporu, hita na suprotnu stranu svojim konjima koje s mukom zadržava Nika. Iza kola bogova nalaze se grupe svedoka i sudija kraljeva i heroja Atike s njihovim porodicama, a u uglovima su figure mladića i devojaka, kao oličenja reka i izvora Atike. Kompoziciju sa istočnog frontona teže je rekonstruisati zbog toga što je njen centralni deo propao davno pre eksplozije 1687. g. Ali zato su dosta dobro očuvane figure koje su zauzimale bočne delove frontona. Mesto gde se odigrava scena sa ovog frontona je Olimp. Deo uništene kompozicije bio je verovatno ispunjen figurama stanovnika Olimpa koje su se grupisale s obe strane prestola na kome je sedeo Zevs; pored Zevsa nalazila se Adna koja se prvi put javlja pred njim u monientu kad je ovenčava Nika. Vest ο sudu još iiije stigla do bogova koji se nalaze nešto dalje od centralne grupe. U levom uglu frontona sede dve zagrljene boginje -

Predstava Zevsove statue na moneti iz Elide

verovatno Demetra i Kora. Ka njima hita glasonoša bogova Irida s dobrom vešću. Demetra vec sluša njene reči, dok Kora još nema pojma ο onome što se dogodilo. Iza Kore je figura mladog Dionisa. Njegove misli odlutale su daleko od događaja koji se odigrava na Olimpu. U pozi blaženog mira on je prilegao na zenilju i pozdravlja rađanje sunca Heliosa; njegovi konji čije glave proviruju iza uglova t'rontona kao da se dižu iz talasa Okeana. Na desnom krilu frontona ovim figurama odgovaraju grupe triju boginja, može biti, boginja sudbine Mojra, i kola Selene (Meseca). Samo jedna cxl Mojra se upola okrenula ka Zevsu; ostale, od kojih se jedna naslonila na kolena druge, usredsredile su svoju pažnju na Selenu koja zajedno sa svojim konjima ponire u Okean. Samo četvrtina veka odvaja frontone Partenona od frontona na hramu Zevsa u Olimpiji, a kako je ogromna razlika među njihovim kompozicijama! Stroga, surova tektonika olimpijskih frontona ustupa mesto slobodi, raznolikosti i bogatstvu motiva. Iščezava oštro naglašavanje srednje, vertikalne osi frontona, stroga gradacija figura na stojeće, povijene i ležeće i njihov raspored paralelno sa površinom pozadine. Saglasnost oba krila frontona u Partenonu postignuta je opštom ravnotežom masa među kojima vlada neograničena sloboda. Figure su raspoređene ukoso prema pozadini i prednjem planu, i zahvaljujući tome izgleda da se one nalaze na otvorenom prostoru. Trougli okvir frontona ne sputava maštu umetnika. I više od toga, u sceni rađanja Atine umetnik je uspeo da stvori iluziju potpunog oslobađanja od arhitektonskog okvira i da time konačno savlada osnovnu teškoću u stvaranju kompozicija na frontonima. Helios i Selena, dva nebeska svetla koja se međusobno smenjuju, pružaju okvir sceni sastanka bogova na Olimpu. Dok se Helios pomalja iznad površine večite reke Okeana, koja svojom vodom zapljuskuje celi svet, i dok prvi zraci Heliosa obasjavaju vasionu, Selena za sobom odvodi noćne sene u Okean. Olimp s njegovim bogovima prenosi se u kosmički beskraj. Stvarajući friz Partenona, Fidija je imao toiiko hrabrosti da je za ukras hrama izabrao siže ne iz mitologije, vec iz realnog života svečanu povorku koja se priređivala u Adni za vreme praznika Velikih Panateneja. Panatenejska povorka uvek je predstavljala centralni deo praznika. Cela atička država, u licu svojih predstavnika, svrstana u povorku polazila je na Akropolj da bi boginji predala

nov peplos i zlatni venac i izvršila svečano prinošenje žrtve hekatombu, u čast svih olimpskih bogova. Fidija je tu svečanost ovekovečio u svom frizu i samim time kao da je heroizovao atinski narod, stavivši njegovu predstavu uz predstavu bogova i heroja. On je sjajno savladao teškoc'u da se povorka rasporedi na sve čedri strane zgrade. Kao polaznu tačku Fidija je uzeo jugozapadni ugao hrama i odade je usmerio povorku u dva pravca. Obe kolone se sastaju na istoku, a pošto gledalac ima pred očiraa uvek samo jednu stranu friza, on je kompoziciju primao kao nešto celovito i jedinstveno. Na zapadnom frizu prikazano je okupljanje povorke. Pojedini konjanici jure za povorkom koja je već zamakla za ugao zgrade. Sad se povorka u neprekinutom, vezanom lancu upućuje pravo ka ulazu u hram. Najpre vidimo ponos Atine njenu konjicu koja se sastoji od mladića iz bogadh i uglednih porodica, zatim kola koja su učestvovala u Panatenejskim takmičenjima; za njima idu pešaci: starci u mladići koji nose sve što je potrebno za obavljanje kultnih obreda grančice maslinovog drveta, vrčeve, poslužavnike, muzičke instrumente; tu su i pratioci žrtvenih životinja. Celim putem raspoređeni su redari koji vode računa ο tome da sve bude kako treba. Što je povorka bliže ulazu u hram, sve je urednija i svečanija. Čelo povorke več je zašlo za severoistočni ugao Partenona. U svečanoj dšini nastupaju devojke, dve po dve, sa svetim posuđem, i devojke koje su istkale peplos. Završetak cele ceremonije bio je postavljen u sredini istočnog friza iznad samog ulaza u Partenon. Sveštenik je primio sveti peplos i uz pomoć sluge pažljivo ga slaže. Njemu i sveštenici koja se nalazi pored njega približavaju se dve devojke sa stolicama. Sedeći na njima, sveštenik i sveštenica ce prisustvovati hekatombi. Ali hekatomba nije namenjana samoj Atini, već svim stanovnicima Olimpa. Atina je tim povodom pozvala bogove na Akropolj, i oni su zauzeli svoja mesta tu usred atinskog naroda, ali su za njega nevidljivi. Zevs i Hera, Ares i Demetra, Dionis i Hermes, Adna i Hefest, Posejdon i Apolon, Artemida i Afrodita, svi oni sede, dvoje po dvoje, i međusobno razgovaraju u očekivanju obreda žrtvovanja. Bogovi su Atinini gosti i osećaju se kao kod svoje kuće; odeca i ukrasi na njima jednostavni su, a poze neusiljene: Dionis se naslonio na Hermesova leđa, Ares se ljulja na stolici, a Eros, koji prad Afroditu, otvorio je suncobran da je zaštiti od vrelih sunčanih zraka. Atinski narod i njegovi bogovi zajedno prisustvuju svečanostima u čast Atine, i u tom njihovora jedinstvu leži najveća čast Atinjaiia i zaloga njihove srec'e i moci. Fidija je u svojim delima izrazio religiozno-društvene ideale atinske države u periodu njenog ekonomskog procvata i političke moci, u periodu kad je Atina predstavljala centar Helade i težila ka hegemoniji u celom helenskom svetu. Fidijina ostvarenja zadivljuju čoveka pre svega svojim sveobuhvatnim karakterom i širinom zamaha. I ne govoreći ο tome da je Fidija, poput mnogih drugih umetnika antičkog doba, ovladao svim vidovima umetnosti i svirn tehničkim sredstvima umetničkog rada on je, takođe, upio u sebe i sve tekovine prethodnih epoha, objedinio ih u svojoj ličnosti i snagom svog talenta podigao grčku umetnost na nov, viši stepen. On nije bio novator u običnom smislu te reči, on nije proklamovao nove puteve u umetnosti, nije istakao nove formalne probleme, ali je zato sva iskonska stremljenja grčkih umetnika doveo do njihovog logičnog završetka. Priroda, za čijim je upoznavanjem težila grčka umetnost, razotkrila je svoje tajne pred Fidijom, i on je tim tajnama ovladao u tolikoj meri da njegova dela ne deluju kao imitacija prirode, vec' kao njena ostvarenja koja su prošla kroz prizmu umetriikove mašte. Tako predivno ljudsko telo kao što je telo Dionisa koje je izvajao Fidija ne postoji u realnom

svetu, a pored toga teško bi se u svetskoj umetnosti mogla naći neka druga predstava ljudskog tela koja bi bila tako ubedljiva kako u pogledu anatomske obrade tako i u pogledu realnosti i neusiljenosti pokreta. Odeća i nabori u radovima strogog stila ne slivaju se s oblicima tela već postoje nezavisno od njih. Kod Fidije odelo ističe linije tela i leži u ravnim površinama ili se skuplja u zamršenim naborima, što zavisi od težine materijala i pokreta tela. Nije ostalo ni traga od uglastih i ukočenih poza statua strogog stila. Fidijine figure žive i kreču se u prostoru lako i graciozno. Umetnik je pobedio težinu materijala i oslobodio statuu svih konvencionalnosti koje su izazvane tehničkim teškocama vajanja. U smislu potpunog ovladavanja formama i zakonima prirode Fidiju treba smatrati najvećim realistom, s tom ogradom da se koristio svojim majstorstvom kako bi stvorio čitav svet likova koji su, mada uzeti iz realnog života, ipak oslobođeni od svih slučajnosd kakve se sreću u konkretnoj prirodi. Fidijini bogovi su očovečeni, a ljudi heroizovani i približeni bogovima. I jedni i drugi žive u idealnoj sferi „bezgraničnog mira", kako to kaže Marks, karakterišući plastične bogove Grčke. U njima vlada puna harmonija fizičkih i duševnih snaga kojoj su kao uzvišenom idealu težili grčki pesnici i mislioci. Teško bi se mogao procenid značaj Fidije i njegove atičke škole za istoriju grčke umetnosti. Ma gde bacili pogled, na Peloponez, u Siciliju i južnu Italiju, na ostrva Egejskog mora, u Malu Aziju ili čak na periferiju grčkog sveta u Kirenu svuda vidimo istu pojavu: umetnost se preobražavala pod uticajem tekovina atinske škole i krece novim putem koji je ona pokrčila. Ne samo skulptura već i svi vidovi primenjene umetnosd ulaze u to doba u period svog najvećeg procvata i daju obrasce vanrednih umetničkih ostvarenja. To ne znači da su konačno zbrisane sve osobitosti pojedinih umetničkih škola i da su se sve umetničke škole u Grčkoj ujedinile pod hegemonijom atinske škole. Peloponez, Jonija i dragi stari centri umetnosti i proizvodnje umetničkih rukotvorina ne gube njima svojstveni karakter, ali ipak, hteli to ili ne, podležu uticaju Atine. U toni pogledu veoma su karakteristični radovi dvojice najvećih i najsamostalnijih vajara svoje epohe, Poiikleta sa Peloponeza i Peonija iz Jonije. Poliklet, rodom iz Argosa ili Sikiona, delovao je u Atini i u drugim grčkim gradovima između 460. i 420. g. i izradio niz statua bogova (hriselefantinska statua Here u njenom hramu u Argosu, Hermes i druge), ali se naročito proslavio bronzanim statuama atleta. Poliklet je mnogo radio na teoretskini i formalnim problemima. On je ustanovio sistem proporcija ljudskog tela i svoje naučne probleme izložio je u posebnom traktatu od koga su nam sačuvani samo beznačajni odlomci. Ali statua Doriforosa (kopljanika) u kojoj je Poliklet izrazio svoj sistem, svoj „kanon", sačuvana je u više kopija, i zahvaljujući tome nisu nam nepoznate teoretske koncepcije ovog majstora. Prema Polikletovoj zamisli, Doriforos je trebalo da predstavlja obrazac ljudske figure čiji bi svi delovi bili u određenom međusobnom odnosu, izraženom ciframa. Za jedinicu mere on ne uzima neku apstraktnu veličinu, već dužinu trupa figure iz koje se, prema proporcijama koje je on odredio, izvodila dužina ostalih delova tela. Polikletov kanon nije se ukorenio u grčkoj umetnosd i ostao je karakterističan jedino za samog Polikleta i njegove najbliže sledbenike, ali su opšta konstrukcija Doriforosa, jasna i izražajna forma klasičnog rešenja iskonskog problema u grčkoj plastici koje je ovaploćeno ovom statuom predstava punog spokojstva i snage obnažene muške figure ostale stolećima obrazac vajarima.

Za razliku od statua strogog stila, kad se majstori još nisu usuđivali da oštro diferenciraju stav obe noge, slobodna (leva) noga Doriforosa povučena je daleko unazad, jako je povijena u kolenu i ne stoji celim stopalom na zemlji, već je dotiče samo prstima. Zbog toga je noga koja nosi na sebi težinu tela mnogo više napregnuta. Tako se razlika između funkcija nogu i između delova tela koji su opterečeni i koji se odmaraju ističe mnogo oštrije i jasnije. Istovremeno u ritani cele figure unosi se nov složen elemenat delovanje ruku koje je suprotno delovanju nogu: opterećenju desne noge odgovara napregnuta leva ruka, a levoj nozi koja se odraara slobodna desna ruka. Na taj način napor tela koncentriše se ne na jednoj strani figure, kako je to bilo u strogom stilu, več naizmenično pre-

lazi na obe njene polovine. Stvara se ritam po obrascu krsta. Glava statue povijena je ka desnoj strani trupa. Takva konstrukcija statue jasnije ističe sve delove tela u njihovom fankcionalnom značenju i obogaćuje forme i liniju kontura. Poliklet. Doritoros

Statna Doriforosa verovatno spada u srednji period delatnosti Polikleta. Posle stvaranja sheme po kojoj je bio izrađen Doriforos Poliklet joj ostaje veran u tolikoj meri da je od strane antičkih poznavalaca umetnosti bio ukoren zbog jednoobraznosti. I stvarno, osnovni modv Doriforosa potpuno se ponavlja u dve druge statue tog majstora: u statui ranjene Amazonke, izrađenoj 30-tih godina V veka, koja je prevazišla analogne statue Fidije, KreSdaja i Fradmona, i u statui Dijadumenosa mladic'a koji vezuje oko glave traku pobednika u igrama. Ta statua, koja inače spada u kasniji period umetnikovog stvaralaštva, zanimljiva je po tome što je u njoj PolikJet, pod uticajem atičke umetnosti, odstupio od glomaznih proporcija i formi Doriforosa i figuri dao više vitkosti i mekoće u obradi površine. Polikletovi sledbenici još više su odmakli u tom pravcu i, čuvajući polikletovski princip stava figura, izradili niz statua mladića i dečaka koje se odlikuju naročitom tananošcu oblika i lakoćom linija. Vajara Peonija poznajemo kao autora statue leteće Nike koju su u

Olimpiji 424. g. pre n.e. postavili stanovnici Mesenije u čast pobede kod Sfakterije. Taj spomenik predstavlja smeo i uspešan pokušaj da se u mermernoj statui izrazi iluzija leta zadatak koji su, kako smo več videli, sebi postavljali već junski raajston ariiaika. Nika silazi s neba na zemlju. Raširivši svoja krila, ona njima seče vazduh i naglo se spušta. Iza leđa joj je ogrtac naduven poput jedra, a hiton se zbog otpora vazduha tesno priljubio uz telo. Njen let preseca orao, i Nika u jednom trenutku nogama dotiče njegova krila. Iako je Peonijeva ideja veoma originalna, ipak se mora primetiti da se jonski majstor u obradi Nikine odeće, sa njenim kontrastom između tanke tkanine tesno pripijene uz telo i teške mase nabora zbijenih u gomilu i lepršavih delova ogrtača na vetru, pridržavao puta koji je obeležio Fidija u statuama partenonskih frontona. Peloponežanin Poliklet radio je u Atini i ni izdaleka nije bio jedini čovek iz vanatičkih oblasti Grčke koji je sa strane došao u centar umetničkog života Helade. Među učenicima i saborcinia Fidije izgleda da su samo neki bili rođeni Atinjani, a ostali su se u Atinu stekli iz svih krajeva Helade. Zajednički rad na krupnim zadacima, između ostalih na skulpturama Partenona, prevaspitao ih je u Fidijinom duhu i načinio od njih nosioce atičkog umetničkog stila. Tako je Kresilaj, poreklom Krićanin, izradio portret Perikla prvi portret poznate istorijske ličnosti koji se sačuvao do naših dana. Perikle je na tom portretu predstavljen kao opšti idealizovaii dp atinskog građanina i jedino ga šlem karakteriše kao stratega. Mnogobrojni nadgrobni i posvetni reljefi i reljefi kojima su tokora poslednje četvrtine V veka ukrašavani zvanični dekreti pokazuju da su i majstori epohe i obični skulptori zanatiije od kojih je većina, verovatno, takođe učestvovala u radovima Perikla, usvojila stil Partenona i nastavila sa produbljivanjem i razradom pojedinih njegovih motiva. Dela monumentalne adčke skulpture poslednje četvrtine V veka, na ovaj ili onaj način, vode svoje poreklo od skulptora Partenona i pokazuju obeležje naslednosti, a ono novo što ta dela unose u umetnost ne svedoči uvek ο njenom kretanju napred. Pokolenje vajara koji su radili tokom perioda Peloponeskog rata nije moglo da se održi na visini Fidijine umetničke koncepcije. Njihova umetnost često je formalna ili pada u preteranost. Slikarstvo

I u istoriji antičkog slikarstva Periklova epoha

ima isto tako velik značaj kao i u istoriji drugih vidova umetnosti. Međutim, spomenici slikarstva propali su i sarno oskudni stvarni podaci i nepouzdana literarna svedočanstva govore ο životu i radu slikara iz druge polovine V veka. Po ovom pitanju čak ni slikarstvo na vazama nije u stanju da pruži bitnu pomoč, jer se u njemu još uvek zadržava jednobojna ili polihromna slika, dok monumentalno slikarstvo u to doba prelazi na metod svetlotamnog izraza, na igru senke i svetlosti. Taj prelaz predstavlja vrlo važan događaj u istoriji ne samo antičke već i svetske umetnosti, jer je njime obeležen početak pravog iluzionističkog slikarstva na čijoj osnovi se razvilo slikarstvo novog doba. Monumentalna slika u arhaiku i strogom stilu predstavljala je samo obojen crtež, dragim rečima, ona je prikazivala predmete linijama i bojila ih tzv. lokalnim tonovima, tj. bojama koje su im svojstvene u prirodi. Međutim, naše oko stvarno nikad ne prima boju samu po sebi, nezavisno od svedosti i senke.

Osvetljenje ne samo što omogućava da vidimo predmete vec neposredno deluje i na utisak koji stvaraju boje. Svaki predmet osvetljen zracima sunca ili nekog drugog svetlosnog izvora ne izgleda kao da je prosto obojen svojom prirodnom bojom već kao da je sastavljen iz niza mrlja raznih tonova i polutonova čiji raspored i boja zavise od oblika i boje predmeta i jačine osvedjenja. Promenom jačine osvetljenja menja se i raspored i boja tih mrija. Zato je izražavanje realnih vizuelnih utisaka u bojama nedeljivo od izražavanja senčenjem. Jedino pod ovim uslovom slika može stvoriti iluzije stvarnosti, dok ce obojeni crtež uvek označavati izvesno odstupanje od stvarnosti, izvesnu konvencionalnost. Slikari starog Istoka i grčki majstori ranog perioda nisu se bili uzdigli do saznanja ο ogromnom značaju igre svetlosti i senke i tek u doba Perikla bio je u tom pogledu učinjen odlučujući korak napred.

Halikarnas. Grobnica Mauzola (mauzolej). Rekonstrukcija

Tokoni tri poslednje decenije V veka naročito su se proslavila četvorica slikara: Apolodor iz Atine, Zeuksis iz južnoitalske Herakleje, Agatarh iz Samosa i Parasije iz Efesa. Apolodor je dobio naziv „slikar senki" i vrlo je verovatno da je on bio osnivač iluzionističkog slikarstva. Slikari vaza sve do početka Peloponeskog rata su još na istom nivou s celokupnim razvojera umetnosti, i u svojini delima odražavaju stil Partenona, ali sa 20-tim godinama V veka nastupa period katastrofalnog srozavanja kvaliteta proizvoda koje su davale atičke radionice. One polako gube svoj monopolistički položaj u proizvodnji umetničke keramike. U južnoj Italiji i u drugim oblastima antičkog sveta niču veliki centri sa vlastitom produkcijom koja uspešno konkuriše atičkim proizvodima. UMETNOST IV VEKA

Opšta slika razvoja umetnosti u IV veku mnogo je složenija nego u prethodno doba. Slikarstvo doživljava period svog procvata i razvija se u pravcu koji su obeležili prvi majstori svetlosti i senke. U arhitekturi, uporedo sa prvim znacima odumiranja dorskog sdla, zapaža se vracanje formama arhaika, tj. traženje ideala u onom što je prošlo, ali arhitekti u isto vreme uspešno rešavaju nove zadatake koji se javljaju kao posledica zahteva sada razvijenijeg gradskog života. Dok se umetnost arhaika i uraetnost V veka borila za ovladavanje formama i tehnikom, vajari IV veka primili su od svojih prethodnika gotovo nasleđe i mogli su slobodno da rešavaju zadatke koje je pred njih postavljala

umetnička individualnost. Zato se u skulpturi IV veka zapaža niz više ili manje jasno izraženih umetiiičkih pravaca, često međusobno protivrečnih, kao što su bila protivrečna i raspoloženja društvenih slojeva koji su te pravce stvarali, pa se, uporedo s energičnim nastojanjima za osvajanjem novih najviših dometa umetnosti, primećuje tapkanje u mestu i neodlučno podražavanje velikih majstora prošlih vremena. Arhitektura Slom ekonomske i političke moci Atine posle Peloponeskog rata uticao je u najvecoj meri na građevinsku delatnost ranije „prestonice Helade" koja je sada izgubiia stalan izvor prihoda u vidu godišnjih savezničkih uplata. 0 podizanju kolosalnih zgrada kakve su građene za vreme Perikla, Atinjani sad nisu mogli ni da sanjaju, i zato su silom prilika morali da prepuste drugim oblastima Grčke vodeću ulogu u arhitekturi: gradovima Peloponeza i maloazijske Jonije. Istina, ninogi među vodecim arhitektania IV veka nastavljaju da razvijaju ideje koje su istakli neimari Periklove epohe, ali se primećuje i jaka struja koja nastoji da se obračuna s atinskim tradicijama, što bi trebalo da predstavlja svestan protest protiv hegemonije Atike u oblasti arhitekture. Pored premeštanja centra građevinske delatnosti iz Atine u druge oblasti Grčke, arhitekturu IV veka karakteriše i postepeni porast građanskog neimarstva. Okvir delatnosti arhitekata proširuje se, ali se u izgradnji hramova, na kojoj je izrasla i ojačala grčka arhitektura, javljaju prvi znaci dekadencije koja je pre svega pogodila dorski hrani. Tokom IV veka dorski stil se, doduše, još ponekad primenjivao prilikom izgradnje hramova, ali nije više uživao nekadašnju populamost. Sredinom veka pojavio se sa svojim teoretskim traktatom maloazijski adiitekta Piteja. U tom radu on je izložio prednosti jonskog stila nad dorskini, zasnivajući svoja obrazloženja uglavnom na tome što dorski stil ne dozvoljava ostvarenje potpune harmonije svih delova zgrade, harmonije pod kojom je Piteja shvatao matematički pravilan odnos među pojedinim elementima građevine. Dorski hram iz IV veka svedoči ο evoluciji ukusa u pravcu jonskih formi. Kako po svojim proporcijama, tako i po spoljašnjoj izradi ove forme nastoje da se približe lakoc'i i eleganciji jonskog stila. U vezi s novim tendencijama u obradi dorskih hramova raste i razvija se nov arhitektonski stil korintski. Još u V veku Iktinos je u hramu Apolona u Figaliji (Arkadija) primenio unutrašnje polustubove s kapitelima koji su bili ukrašeni lišćem akantusa. Korintski kapitel tokom IV veka postepeno se razvija i stiče pravo građanstva u grčkoj arhitekturi, ali se njegova primena za sada ograničava samo na ornamentalne delove zgrada. Zbog svoje dekorativnosd korintski kapitel naročito je odgovarao podizanju i obradi okruglih hramova koji su u IV veku veoma rasprostranjeni. Oblik malog okruglog hrama ima i Lisikratov spomenik u Atini koji je podignut u čast horegijske pobede. Tu po prvi put nailazimo na primenu korintskog stila u cilju spoljašnjeg ukrašavanja građevine, zasad, isdna, još u formi manjih poluostrva ugrađenih u zid. IV vek nije odmakao dalje od toga, a potpun razvoj formi korintskog stuba ostvaren je vec u helenističkoj epohi.

Posle Antalkidinog mira 387. g. u Joniji je nastao period ekonomskog i kulturnog procvata koji je takođe bio obeležen obnavljanjem intenzivne građevinske delatnosti. Za antiatinska raspoloženja jonskih oblasti karakteristična je opozicija protiv tzv. atičko-jonskog stila koji je ponikao u Adni i u V veku prodro u Malu Aziju. Jonski adiitekti svesno izbegavaju atičkojonske forrne i obnavljaju čisto jonski stil Male Azije iz arhajske epohe. Na primer, arhitekta koji je sagradio kolosalni hram Artemide u Efesu, čija je izgradnja započela 50-tih godina IV veka na mestu izgorelog hrama iz VI veka, tačno je kopirao stari hram Artemide kako u pogledu svoga plana tako i u pogledu razmera i arhitekonskih formi. Vraćanje jonskom adiaiku primećuje se i na hramu Atine-Polijas u Prijeni. Njegov konstruktor bio je već pomenuti Piteja koji je gradeći taj hram pokušao da u praksi dokaže pravilnost svojih teoretskih postavki. Piteja je ostao veran principima stroge proporcionalnosri i u izgradnji (sredinom IV veka) objekta potpuno novog tipa grobnice Mauzola, satrapa Karije, onog halikarnaškog mauzoleja čiji je naziv usvojen kao zajednički za sve raskošno sagrađene grobnice. U IV vek spadaju i prve do danas sačuvane pozorišne zgrade od kamena. Najstarije od tih pozorišta koje je sagradio Poliklet mlađi u drugoj polovini IV veka jeste pozorište u Epidauru. U antičko doba ova građevina je smatrana obrascem zbog stroge usklađenosti svojih delova. Skulptura U 449. g. posle dvostruke pobede na moru i na kopnu nad Persijancima kod Salamine na Kipru, Atinjani su u centru Akropolja podigli statuu Atene Predvodnice u bitkama. Godine 371., postigavši povoljan mirovni ugovor sa Spartom i zaključenje Drugog pomorskog saveza, atinska država je ustanovila kult boginje mira i kod vajara Kefisodota naručila kultnu statuu. Sredinom V veka Atinjani slave boginju koja ih je vodila u pobede, a 80 godina kasnije, posle dugog perioda neprekidnih ratova i unutrašnjih potresa, težnja ka hegemoniji gubi svoju privlačnost i umesto nje javlja se težnja ka miru i materijalnom blagostanju. Kefisodotova statua predstavljala je boginju mira Ejrenu koja u rukania drži malog Plutosa (bogatstvo). Teški nabori odeće i stav figure Ejrene daju statui monumentalnost koja podseća na velike obrasce božanstva iz V veka, ali raspoloženje kojim je prožeta grupa već je karakteristično za svest ljudi nove epohe. Spuštanje bogova iz sfera nadprirodnog života u sfere života i osećanja čoveka karakteristično je za svu plastiku IV veka, naročito za Praksitela, najvećeg atičkog skulptora IV veka, koji je bio učenik i verovatno sin Kefisodotov. Antička literarna tradicija prikazuje ga kao umetnika okruženog bučnom slavom, kao bogatog i blistavog miljenika sudbine, kao predstavnika onog sloja atinskog društva koji je svoj položaj i materijalna sredstva koristio za uživanje svih naslada života. Tokom svog umetničkog delovanja, koje pada u 60-40 godina IV veka, Praksitel je radio kako za Atinu tako i za ranoge druge gradove Grčke. Pisani izvori pominju oko 40 njegovih radova, i več samo taj broj karakteriše Praksitela u određenom pravcu. Među statuama bogova preovlađuju statue Afrodite, Erosa, božanstva i demona iz kruga Dionisa; ο statuama heroja i atleta nema pomena, a od portretnih statua pominje se samo portret Frine čuvene hetere i Praksitelove ljubavnice. 70-tih godina XIX veka u hramu Here u Olimpiji nađeno je jedno od dela atinskog majstora grupa Hermesa s mladim Dionisom. U antičko doba grupa nije spadala u najpoznatija

Praksitelova dela, ali za nas je ona pravo otkrovenje.84 To je jedina više-manje očuvana originalna statua velikog majstora IV veka koja je stigla do nas, i samo na osnovu nje možemo u punoj meri da osetimo svu čar plasdčnih likova zrele grčke umetnosti ο čemu nam kasnije kopije daju tek slabu i iskrivljenu predstavu. Hermes, glasonoša bogova, dobio je od Zevsa naređenje da malog Dionisa odnese Nimfama. Za vreme kratkog odmora na putu Hermes se naslonio na stablo jednog drveta i igra se s dečakom, zadirkujući ga grozdom. Sam siže nije uzbudljiv, ali zadivljuje svojom gracioznošću, i sve majstorstvo umetnika usmereno je u tom cilju da pruži gledaocu čisto estetsko uživanje. Motiv grupe nije nov stav Hermesove figure drži se Polikletovog kanona, čak se i primena spoljne tačke oslonca susreće još u V veku. Ali sve te pozajmice umetnik je iskoristio zaista majstorski.

84 Pretpostavku koja je izneta otprilike pre trideset godina ο tom e da statua Hermesa iz Olimpije predstavlja kopiju rimskog vremena većina stručnjaka odbacuje.

Naročito uspešno data je poza Hennesa oslonjenog na lakat, a to je raotiv koji je pomogao Praksitelu da se i u drugim svojim delima oslobodi stroge arhitcktonike Polikletovih statua i da svojim figurama da više elastičnosti i lakoće u blagim, mekim konturama i zaobljenim, nežnim formama. IJ Hermesovom telu nema oštro razgraničenih površina i naglašenih linija. Forme u kojima jasno razlikujemo kožu, muskulaturu i tanki sloj tkiva vešto su modelirane igrom svetlosti i senke, slivaju se jedna s drugom i stvaraju udsak živog tela. Jedan antički pisac je s pravom pisao da se pri dodiru Praksitelovih statua čoveku čini da beživotiii materijal reaguje na pritisak prsta, onako kako reaguje živo telo. Živopisan način koriščenja svetlosti i senke Praksitel je primenjivao i u obradi površine kose i odece, a kod Herraesa čak i u prikazu pogleda. Sanjalački „vlažan" pogled Praksitelovih statua bio je čuven i u antičko doba. Umetnik ga je postizao pomoću delimičnog spajanja donjeg očnog kapka sa očnom jabučicom. Za potpun utisak nedostaju samo boje. Od njih sn sačuvani tek neki slabi tragovi, ali nema sumnje da su boje igrale veliku ulogu u delima atinskog majstora. Njemu se pripisuje jedna Praksitel. Hermes sa malim Dionisom izreka prema kojoj je on davao prednost onim svojim statuama koje je obojio Nikija, istaknuti atinski slikar njegovog doba. Druga Praksitelova dela koja su do danas sačuvana u kopijama takođe mogu da se okarakterišu kao mirne male žanr scene prilagođene mitološkim temama, u kojima se život bogova prikazuje blagira, idiličnim tonovima; to su divni mladići i divne mlade žene u cvetu života koji se od običnih smrtnika razlikuju samo idealnom lepotom. Praksitel je Apolona predstavljao kao dečaka koji se zaneo inače popularnom igrom grčkih dečaka lovom na guštere (Apolon Sauroktonos). Strogu Artemidu je prikazao u vidu mlade devojke koja zakopčava svoj ogrtač pred odlazak u lov. Razuzdani šumski demoni, satiri, kod Praksitela su pretvoreni u ne-

žne mladiće čiju divlju prirodu izražavaju jedino zaoštrene životinjske uši i gusta razbarušena kosa. Praksitelov satir koji se odmara umoran je od plesa na bahanalijama, pa se zato naslonio na drvo. On je još sav pun nežnosd od preživljenog uzbuđenja: usne su mu malo razmaknute, pogled je zamagljen i utopljen u slatko sanjalačko maštanje. Žensku lepotu Praksitel je najčešće predstavljao u liku Afrodite. U statui Afrodite Knidske koja je u antičko doba uživala veliku popularnost Praksitel je po prvi put u istoriji grčke plastike prikazao boginju potpuno nagu. Afrodita se sprema za kupanje. Vec'je skinula odeću i stavila je preko velike posude. Lak povetarac mihije njeno obnaženo telo i ona se predaje slatkoj klonulosti, oklevajući da uđe u prohladnu vodu. Praksitelovo stvaralaštvo s njegovom jasno izraženom težnjom ka čistom estetizmu naišlo je na širok odziv višeg sloja grčkog robovlasničkog društva koje je bilo umorno od spoljnih i unutrašnjih potresa i razočarano u društvenom životu. Mnoštvo statua iz IV veka u kojima je primetna bliska sličnost s Praksitelovim stilom pripisuje se ili lično njemu, ili umetnicima iz njegovog kruga. Pasivnost koja je zahvatila onaj sloj grčkog društva kome je pripadao Praksitel, razume se, nije bila karakteristična za celo društvo. Kriza antičkog polisa uvlačila je u vrtlog borbe ogroman broj ljudi čije je raspoloženje bilo daleko od duševnog spokojstva. Taj deo društva takođe je našao svog ideologa u licu Skopasa čiji je umetnički pravac bio suprotan Praksitelovom.

Praksitel. Apolon Sauroktonos

Skopas, rodom s ostrva Parosa, po svemu sudeći, bio je stariji Praksitelov savremenik. Iz njegove biografije znamo samo to da je rukovodio izgradnjom hrama Atine Aleje u Tegeji (u Arkadiji), da je oko 350. g. radio na skulpturama mauzoleja i da je, osim toga, izvajao niz pretežno mermernih statua u mnogim gradovima Grčke i Male Azije. U antičko doba za Skopasa su govorili da je „oživeo mernier": ove reči treba shvatiti u tom smislu da je Skopas bio prvi vajar koji se usudio da u vajarskoni delu prikaže slobodan, nesputan pokret i Skopas. Glava ratnika iz Tegeje

nje, tj. onu napregnutost duševnih i fizičkih snaga koju su Grci označavali rečju „patos", za razliku od „etosa" stalne, neizmenjive osnove karaktera, što je prvenstveno privlačilo na sebe pažnju umetnika V veka. Sačuvana Skopasova dela u celosti potvrđuju niišljenje antičkih ljudi ο njihovom autoru i prikazuju umetnika kao smelog novatora. Od dela koja se pripisuju Skopasu naročito su interesantni fragmenti frontonskih kompozicija na hramu Atine u Tegeji, jer oni potiču od statua koje je radio sam majstor. Glave statua su loptaste i jako se razlikuju od ovalnog oblika Praksitelovih glava, i to ne samo svojom forniom već i naglim, smelim pokretima. Glava mladića zabačena je unazad i istovremeno je okrenuta u stranu. Jakom pokretu glave odgovara duševna napetost izražena u crtama lica i najviše u očima. Obrve su skupljene i nešto podignute. Gornji očni kapci pali su na očnu jabučicu i delimično prikrivaju njen spoljašnji ugao, dajući pogledu intenzivnu koncentrisanost. Usta su malo otvorena i vide Se gornji zubi. Tako je Skopas narušio nepokretnost lica koja je bila tradicionalna u grčkoj plastici. Opisani načini prikazivanja jake unutrašnje napregnutosti predstavljaju osnovne odlike Skopasovog stila. Na osnovi tih odlika pošlo je za rukom da se sa mnogo verovatnoc'e ovom majstoru pripiše niz statua i glava

jako psihičko uzbuđe-

koje su nam se sačuvale u kopijama. Među njima se nalaze figure kako one koje stoje mirno i kod kojih se duševno uzbuđenje uglavnom izražava pogledom očiju tako i one koje su u pokretu. U mermernoj statueti, kopiji poznate Skopasove statue Menada koja ubija jare patos bahantske ekstaze doveden je do najviše tačke. Figura je komponovana tako kao da se vrti oko svoje ose: torzo je povijen unazad, glava je zabačena, a lice se nalazi skoro u horizontalnom položaju. U svetom zanosu i jarosd Menada je zaboravila na sve što se nalazi oko nje: kosa joj je u neredu prosuta po leđima, hiton se srozao na jednu stranu, obnaživši levu polovinu tela; u spuštenoj desnoj ruci Menada je držala nož, u podignutoj levoj zaklano jare. Slične „poeme ekstaze" pre Skopasa bile su dostupne samo slikarstvu. On je prvi izrazio u mermeru bahantsko orgijanje. Ime Skopasa vezano je za skulpture koje ukrašavaju mauzolej u Halikarnasu. Prema najsigurnijoj andčkoj tradiciji na njegovim skulpturama radila Leohares. Apolon Belvederski su četiri istaknuta majstora IV veka: Skopas, Leohares, Briaksis i Timotej. Svaki od njih primio je na sebe izradu statua i reljefa na jednoj strani tog monumentalnog spomenika. Mauzolej je imao tri pojasa frizova i niz pravih skulptura (potrebne statue Mauzola i Artemisije i druge). Stilistička analiza nesumnjivo dokazuje da je na frizovima radilo nekoliko majstora, ali su se svi pokušaji pripisivanja pojedinih delova sukobljavali sa našim oskudnim poznavanjem individualnih stilova pojedinih umetnika i ni do danas nisu doveli do sigurnih zaključaka. Dva suprotna pravca grčke plastike IV veka idilični pravac Praksitela i Skopasov patetični pravac ni izdaleka ne iscrpljuju sadržaj umetničke

grane koja se u to doba delila na više pravaca. Jasno se, na primer, ističe retrospektivni pravac koji se obraća prošlom i koji svesno ignoriše savremeno. U statue koje su izradile pristalice tog pravca spada čuvena statua Apolona Belvederskog rad vajara Leoharesa. Danas je prilično potamnela slava koju je to delo uživalo. Njegova spoljašnja efektnost ne može da prikrije hladnocu i teatralnost koje su rau svojstvene. Za IV vek karakteristtčno je i ukrštanje raznih manira. Ali to su bile efememe pojave. Značaj usmeravanja u daljoj evoluciji skulpture imali su samo Praksitel i, naročito, Skopas. Ovaj poslednji s pravom se sniatra pretečom Lisipa koji je završio fornialni razvoj klasične plastike i postao rodonačelnik helenističke plasdke i koji je stvorio nov sistem umetničkog pogleda na svet, u skladu s epohom. Lisip je bio rodom iz Sikiona drevnog centra bronzane plastike. Koliko je moguće suditi po nagoveštajima njegovih biografa, Lisip je svoju karijeru otpočeo kao običan zanatlija radio je stvari od bronze. Nije pohađao školu sikionskih skulptora. Prema rečima koje niu se pripisuju, učitelji su mu bili priroda i Poliketov Doriforos. Iz tog perioda svog života Lisip je nasledio naklonost prema bronzi, kao materijalu za izradu statua i, koliko je poznato, u mermeru nije liikad radio. Kasnije Lisipa vidinio kao već čuvenog majstora na dvoru Aleksandra Makedonskog gde je bio ormljen skulptor i kraljev prijatelj. Saglasno predanju, Aleksandar je dopuštao portretisanje svoje ličnosti jedino Lisipu i slikaru Apelesu. Lisip je izgleda nadživeo Aleksandra i uniro je u poslednjoj deceniji IV veka. Tokom dugog života on je stvorio ogroman broj skulptura (ako se može verovati antičkoj tradiciji, broj njegovih radova iznosio je 1500) raznovrsnog karaktera. Među njima su se nalazili bogovi, heroji i atlete, portred Aleksandra i nekih njegovih naslednika, a takođe i sedmorice mudraca, filozofa i pesnika, statue alegoričnog karaktera, predstave životinja, grupe sa mnogo figura, kolosi od 20 metara visine i statuete za kućno ukrašavanje. Ali od tolikih dela ni jedno nije očuvano u originalu. Jedino mermerne kopije dve Lisipove statue pa i nianja grupa radova koji su bliski njegovim ostvarenjima mogu poslužiti kao obrasci njegovog stila. U kopiji je sačuvano jedno od istaknutijih Lisipovih dela statua Apoksiomenosa, mladića-atlete koji se strigilom čisti od peska i ulja prilepljenih na telo. Apoksiomenos predstavlja novo i konačno rešenje vekovnog problema grčke plastike prikazivanje nage muške figure u stojećem stavu kao poslednju kariku u drugom nizu kurosa i atleta klasične umetnosti. Svojim Apoksiomenosom Lisip je oborio Polikletov kanon, istakavši umesto njega nov sistem proporcija i nov princip stava figure i postao je uzor za buduća pokolenja. Ako se ο Doriforosu može reći da je to prikaz mirovanja u pokretu, onda Apoksiomenos predstavlja oličenje pokreta i nervne napetosti u prividnom niirovanju. Težina tela je preneta na levu nogu, ali se ni desna noga ne odmara i svakog časa je spremna da primi težinu tela na sebe. Mladic kao da vuče nogu za nogom; njegovi

pokreti su trenutni i kratki, kao kod čoveka čiji je nervni sistem naelektrisan. U figuri Apoksiomenosa nema ravnih, mirnih površina. Mišići donjeg dela tela su napeti, grudi i ramena sudeluju u pokredma ruku, glava je malo povijena u stranu, pogled koncentrisan, čak mu ni kosa ne miruje, vec se kovržda i podiže uvis. Pred nama se javlja nova koncepcija čoveka. Unutrašnje nespokojstvo, napetost i mobilizacija svih fizičkih i psihičkih snaga smeiiili su hamioniju i mirnu sigurnost likova V veka. Apoksiomenos je nov ideal čoveka, ideal izrastao iz nemira i neprekidne borbe koja je zaokupila grčko društvo i zahtevala stalnu napregnutost i izraze neumorne energije. Ostvarenje novog ide-

-------- ------------- — --------------------------Lisi

P· Apoksiomenes

ala primoralo je Lisipa da potraži nova sredstva umetničkog izraza. On je teške široke proporcije Doriforosa zamenio lakšim i izduženim proporcijama, takvim koje figuri daju elastičnost i gipkost, i prekinuo s tradicionalnom podelom prave klasične skulpture na površine. Statue V veka, po pravilu, kreću se u ravnom prostoru koji je određen prednjom i zadnjom površinom trupa. Praksitel je u pokret uneo više raznolikosti pomoću povijanja figura prema njihovom spoljnjem osloncu ali se i njegove statue saginju samo levo i desno, ne po radijusima kruga. Nastojeci da svojim figurama da maksimalnu pokretljivost, Lisip je narušio te konvencionalne okvire. Njegove skulpture su trodimenzionalne i komponovane tako da se slobodno kreću u prostoru koji ih okružuje, povijajuci se u svim pravcima i pružajuci svoje udove napred i nazad, sekući prednji i zadnji plan trupa. Niz statua bogova i heroja, koji se sa mnogo verovatnoće pripisuju Lisipu, dopunjuje umetničku karakteristiku ovog majstora. Po njemu se, između ostalog, vidi da je Lisip, bez obzira na svoju progresivnost, slo-

bodno crpeo motive iz umetničke zaostavštine prethodnih pokolenja. Grupa Silena s mladim Dionisom inspirisana je kompozicijama Kefisodota i Praksitela. Motivi statua Hermesa koji se odmara i Hermesa koji vezuje sandalu, kao i Aresa koji sedi, pozajmljeni su sa friza Partenona, ali trodimenzionalna kompozicija figura sa presecanjem liriija i površina i bogatstvom drugostepenih motiva, individualna oštra karakteristika, trenutačnost poze sve su to tekovine čisto lisipovskog stila. Omiljeni rnitski Lisipov heroj bio je heroj-radnik i mučenik Herakle, a omiljeni savremenikheroj bio mu je Aleksandar Makedonski. Statua Herakla Fameze prikazuje heroja za vreme odmora. Umoran od teških radova, Herakle se trorao oslanja na štap. Loša, neukusna kopija s preterano naglašenom muskulaturom i tupim izrazom lica ostavlja utisak čisto muskulozne fizičke snage heroja, ali zato druga kopija, bliža tipu Farneze, Heraklova glava (čuva se u Britanskom muzeju) pokazuje da je Lisip svog heroja shvatio dublje i osećao tragiku njegove sudbine. U prikazima Aleksandra Makedonskog Lisip nam se predstavlja kao portretista. Portretna

Istorija grčkog portreta ima svoj početak još u

skulptura

doba kasnog ariiaika. U V veku paralelno su se

razvijali idealizovan, tipiziran portret u kome je umetnik nastojao da izrazi individualan lik poitretisanog lica. Ali pristalice oba pravca više su se brinule ο formalnoj, nego ο psihološkoj karakteristici. Krajem V veka umetnost portretisanja dobija majstora u licu Dimitrija iz Alopeke koji se pretežno interesovao za osobine fizionomije svojih modela, ali bez dubljeg poniranja u njihov psihički sklop. U IV veku, u vezi s opštom tendencijom ka individualizmu i s probuđenim interesovanjem za ličnost kao takvu, brzo se razvija portret kao samostalna grana skulpture, i pojavljuju se majstori koji rade ako ne isključivo, a ono pretežno u toj oblasti. Rađeni su portreti ne samo živih lica vec i davno umriih lica: fUozofa, pesnika, političara. Tako su 30-tih godina IV veka u Dionisovom pozorištu u Atini postavljene statue velikih tragičara. Vajari nisu radili po modelima i uglavnom su nastojali da stvore lik koji odgovara opštoj predstavi ο datoj ličnosti sa njenim tipičnim psihološkim osobinama. U portretnoj plastici IV veka postojalo je nekoliko pravaca. U doba Lisipa preovladao je pravac koji je težio za produbljivanjem psihe portretisanih lica i za njihovom oštrom individualnom karakteristikora, ne napuštajući pri tome klasične principe formalnog stava glave. Ta svojstva našla su svoj odraz u portretu Aleksandra koji je nađen u Pergamu i koji po svemu sudeći vuče poreklo od jednog originalnog Lisipovog rada. Aleksandar je tu predstavljen ne u vidu heroja drevne mitologije, ili u ravnodušnom, objektivnom maniru, kako su ga ponekad prikazivali drugi majstori. Lisip je dao lik čoveka-heroja svog doba koji se bori, koji strada i koga razdiru unutrašnje protivrečnosti.

586 J

Slikarstvo Po mišljenju poznavalaca antičkih umetnosti, slikari IV veka postigli su takvo savršenstvo da su dela starih slikara, u poređenju s njihovim slikama, izgledala naivna i zastarela. Današnji istoričari umetnosti primorani su da jednostavno poveruju u reči antičkih pisaca koji govore ο blistavom procvatu slikarstva u IV veku. Nema razloga za sumnju u njihove tvrdnje, jer je prelaz na iluzionističko slikarstvo svakako predstavljao najveći događaj u istoriji tog vida umetnosti, a onaj mali broj spomenika koji oinogućuju da se bar delimično podigne zavesa koja od naših očiju krije tekovine majstora IV veka u celini potvrđuje navedenu ocenu. Slikari IV veka, kako kaže Plinije, „ušli su na vrata umetnosti koja je otvorio Apolodor" i razradili problenie perspektive, svetlosti i senke, pa su u tom pogledu daleko prevazišli slikare V veka. UIV veku postojale su dve velike slikarske škole: atinska i sikionska. Najistaknutiji predstavnici prve bili su Aristid i Eufranor, druge Pamfil i Apeles, dvorski slikar Aleksandra Makedonskog. Da bismo stvorili predstavu ο izgubljenim originalima slikara IV veka, moramo se u većini slučajeva koristiti njihovim kasnijim kopijama. U πεδίο sigurnije kopije ubrajamo male mernieme ploče sa slikama, koje su nađene u iskopinama Herakulanuma. Na jednoj od njih prikazana je svađa devojaka za vreme igre bacanja kockica od kosd scena iz svakidašnjeg života koja u sebi nosi mitološki sadržaj, jer se dve zavađene drugarice zovu Latona i Nioba. Original te kopije bio je po svemu sudeći slika umetnika s kraja V veka. Ovde je crtež još čisto linearan. Iako su figure raspoređene u dva plana, ne postoji perspektiva i radnja se odigrava u prostoru koji ničim nije okarakterisan. Na neutralnoj pozadini kreću se i figure druge slike u mermeru koja predstavlja kopiju originala iz sredine IV veka. Ali na ovoj slici crtež već ima drukčiji karakter. Trup kentaura modeliran je pomocu senčenja, i na tlu je obeležena senka koju baca njegovo telo. Pri komponovanju slike počinje da se uzima u obzir osvetijavanje, i figure se vežu za realnu sredinu u kojoj se nalaze. Od boja na tim pločicama sačuvani su samo neznatni tragovi. Poznata po mnogobrojnim slikarskim i drugim reprodukcijama, kompozicija na temu Persej oslobađa Andromedu, verovatno potiče iz kičice slikara Nikije, Praksitelovog savremenika. U ovom slučaju, kako pokazuje prilična podudarnost kopija, kopisti su sa originala preneli ne samo figure već i ambijent. Figure se nalaze u prirodi, ali je razrada ovog motiva vrlo umerena. Umetnik je ovladao perspektivom, ali se njome koristi s velikim ograničenjem, ne razvijajući je u samostalan element kompozicije. Najpotpuniju predstavu ο dostignućima slikarstva IV veka pruža vanredan mozaik iz Pompeje koji reprodukuje sliku „Bitke kod Ise", rad Filoksena iz Eritreje mlađeg Apelesovog savremenika. Tu je prikazan kridčan momenat bitke, kad Aleksandar Makedonski, razgoneci sve što mu se isprečilo na putu, juri na Darijeve kočije. Persijski car mogao bi da se

Filoksen iz Eritreje. Bitka kod Isu

spase još samo brzim bekstvom i njegovi odanl drugovi žrtvuju svoje živote da bi mu stvorili tu mogućnost. Jedaii od Persijanaca ustupa Dariju svog konja, drugi se baca da preseče Aleksandru put i m gine proboden njegovim kopljem. Filoksenov umetnički način stvaranja može da posluži kao merilo uspeha gičkog slikarstva u IV veku. Slika pejzaža ograiiičava se na prikaz zemlje po kojoj je razbacano oružje i na jedno drvo u pozadini, tj. stvamo se svodi samo na naslučivanje pejzaža. Veština komponovanja prosto zadivljuje. Grupa nema više od 15 figura, ali se kod gledaoca stvara utisak da su prisutne ogromne vojske. To je postignuto ukrštanjem figura, njihovim perspektivnim skraćivanjem, obiljem raznovrsnih motiva i zaklanjanjem horizonta. Gusta šuma kopalja u pozadini stvara iluziju dubine u kojoj je postrojena vojska. Skala Filoksenovih boja vrlo je oskudna i zasniva se na četiri tradicioinalna tona grčkog slikarstva belora, crnom, crvenora i žutom, ali zato Filoksen suvereno vlada igrom svedosti i senke, pa čak daje svede pege i odraze na glatkoj površini štitova. Međutim, bez obzira na kolosalan porast sredstava umetničkog izražavanja, Filoksen ostaje veran osnovnom pravcu grčke umetnosti u pogledu poznavanja čoveka. Složena kompozicija u stvari predstavlja samo okvir za prikazivanje dva glavna učesnika mladog Aleksandra, oličenja slave i pobede i starca Darija, čija figura, dominirajući scenom pokolja, oličava tragiku poraza. „Zahvaljujući rukopisima sačuvanim prilikom propasd Vizantije i statuama nađenim u razvalinama Rima, pred zadivljeni Zapad iskrsnuo je nov svet grčka starina: pred njenim svetlim likovima nestalo je priviđenja srednjeg veka" pisao je Engels u svom uvodu u „Dijalektiku pri-

Persej oslobađa Andromedu. Zidna slika iz Pompeje

rode". Ovim rečima data je duboka ocena svetsko-istorijskog značaja grčke umetnosti koja i danas nastavlja sa svojim blagotvornim uticajem na umetničko stvaralaštvo.

IZVORI ι zahteva jasnu predstavu ο konkretnom čiIstorija kao nauka pre svegvu koga se posle svestrane i kritičke ocene njeničnom materijalu na osno\ vet> Uopšte, i istoriju stare Grčke klasičnog gradi istorijsko delo. Antički s\ nas dug niz vekova tokom kojih je zbog perioda, posebno, razdvaja od, značajan deo izvora. Zato svi periodi istonajraznovrsmjih uzroka prcpac)svetij eni onako iscrpno kako bismo to žerije stare Grčke ne mogu biti q su sačuvani moraju da se koriste s posebleli; osim toga, i oni izvori koj Velik značaj dobija poznavanje izvora kao nom brižljivošcu. U vezi s tim;jstemati/aciji j izučavanju izvora. Izvori za posebna disciplina posvećena bdeliti na sledeće osnovne kategorije: 1) pfistoriju stare Grčke mogu se pq terarnih i epigrafskih spomenika, 2) matesani izvori koji se sastoje od h,[ arheološki spomenici među kojima i nurijalni izvori u koje spadaju s\ mizmatički.

'ISANI IZVORI 1.1 ERARNIIZVORI LIT]

itegoriju literarnih izvora spadaju ne samo Karakteristike U k£grčjQh j rimskih istoričara već i uopšte svi antičke dela^ spomenici antičkog sveta, ukoliko oni u istoriografije pisai jjj onoj merj odražavaju švoju savremenu ovoJ ti upotrebljeni za proširenje naših znanja ο epohu i, prema tome, mogu biiče dela čisto istorijskog sadržaja, ona, raistoriji antičke Grčke. Sto se ^edstavljaju neuporedivo veću vrednost od zume se, za istorijsku nauku f3ri 0 antičkoj epohi. Međutim, pri oceni tih svih ostalih: to su osnovni izvSramo j mati u vidu ceo niz karakternih osodela kao istorijskih izvora, mc;anih za njeno poreklo i razvoj. bina antičke istoriografije, ve2oVedanje ο prošlosti ponikla je u uslovima Istorija kao specijalno prip} rčke. Ona se razvila na osnovu epske poerobovlasničkog društva stare q mitovi i usmeno predanje. Legende starih zije čiji su sadržaj predstavljakroji ma i događajima iz davne prošlosti stiGrka ο njihovim bogovima, hfeiima grčkih pisaca kasnijeg doba i ovapgle su do našeg vremena u d vajara i slikara. Savremena nauka dopušta loćene su u radovima grčkih redanjima mogla da nađe svoj odraz realna mišljenje da je u niitovima i ρ istorijska stvarnost, ali ta činjenica ne samo da ne isključuje, već, naprotiv, pretpostavlja osobito strog kritički odnos prema materijalu legendarnog karaktera. To je jedini put koji nam omogućuje da iz njega izvučemo zrno istorijske istine. Stav antičkih istoričara prema tom materijalu bio je drukčiji: oni su redovno s punim poverenjem primali legendame podatke, mešajuci ih u svojira delima sa stvarnim činjeničnim podacima. Iz reda ostalih vidova literarnog stvaralaštva istorija se relativno rano izdvojila kao posebna grana naučnih znanja. No i pored toga pripovedački načini koje je izgradila antička literatura i dalje su korišćeni od strane antičkih istoričara, i to je njihovim delima davalo poseban, svojevrstan ton. Ako je antički istoričar hteo da postigne uspeh kod čitalačke publike, za njega je bilo važno da svom delu da umetničku formu, vec preraa tome kako se ona shvatala u ovom ili onom periodu razvoja literature. Zato se na antičkoj istoriografiji odražavaju sve specifične crte svojstvene raznim periodima istorije antičke literature. Kao ilustraciju dovoljno je da navedemo jedan primer. Kad je grčka literatura, počevši od kraja V veka pre n.e., pala pod jak uticaj retorike, to se odrazilo i na grčku istoriografiju. Taj retorski pravac kasnije je usvojila i rimska istoriografija. Shvatajući svoj rad u istoj raeri i naučnim i književnim proizvodom, antički istoričar je redovno nastojao da ga učini zanimljivim za čitaoce, i za to se koristio raznovrsnim sredstvima. U svom sukcesivnom izlaganju istorijskih događaja istoričar je pravio raznovrsne ekskurzije koje su sa osnovnim izlaganjem imale samo sporedni dodir, navodio je reči lica koja su učestvovala u kazivanju kao da su ih oni izrekli, a u stvari ih je koncipirao sam autor ponekad u vezi s datom situacijom, a ponekad prosto radi ulepšavanja priče itd. Samo mali broj antičkih istoričara nastojao je da podvrgne kritičkom proveravanju navedene podatke. Vecina je zanemarivala taj osnovni zahtev istorijske kritike i nailazeći u svojim izvorima na prodvrečna svedočanstva

prihvatala je ono što je izgledalo ili najverodostojnije, ili najzanimljivije. Samo najugledniji istoričari antičkog doba služili su se istorijskom kritikom svojih izvora. Još je Herodot pisao da on nije obavezan da veruje svemu šta su mu pričali. Stroži odnos prema svojim izvorima ijmao je Tukidid koji je nastojao da proveri svaku činjenicu, vodeći računa ο tendencioznosti i netačnosti u pričama očevidaca. Upravo Tukidid predstavlja rodonačelnika istorijske kritike. Antički istoričari obično daju statističke podatke u zaokruženim ciframa, s time što su ih po svojoj volji preuveličavali ili smanjivali. Uopšte uzevši, statistika koja u savremenoj istoriografiji ima tako važnu ulogu za antičku istoriografiju, uz veoma retke izuzetke, bila je potpuno strana. Kao po pravilu antički istoričar se veoma retko pozivao na svoje prethodnike. Ako bi tokom izlaganja bio primoran da navede neki citat iz njihovih dela, nije se smatrao obaveznim da to učini s apsolutnom tačnošću. Koristeći se podacima nekoliko autora zadovoljavao se time što bi ih objedinio u jedno lice, pri čemu nije imenovao nekog određenog autora, več se ograničavao na opšte ukazivanje: „pričaju", „većina kaže" itd. Čak i više od toga, koristeći se delima svojih prethodnika, antički istoričar je u nekim slučajevima smatrao da ima pravo da u citate koje navodi umece svoje reči ako su one, prema njegovom misljenju, doprinosile jasno'ci ι mterešahtnosti izlaganja. Navedeni načini rada, razume se, nisu ni izdaleka isti kod svih antičkih istoričara. Koristeći se njihovim delima, neophodno je potrebno da vodimo računa ο individualnim osobinama svakog od njih, da ο svakom sudimo prema shvatanjiraa i predstavama onog doba u kojem je istoričar živeo i prema socijalnoj sredini kojoj je pripadao. Pri tom je neophodno imati na umu to da su se antički istoričari uglavnom orijentisali prema gornjim slojevima vladajuće klase; to je opredelilo ideološku usmerenost antičke istorije u celini. Istoričare starog sveta iiije interesovao život robova klase osnovnih proizvođača u antičkom društvu. Istorija privrede, kao po pravilu, takođe je zaneraarivana i podaci ο ekonomskoj istoriji koje uzimamo iz dela pojedinih autora u suštini su kod većine bili samo uzgredni, a nisu predstavljali rezultat sistematskog izučavanja. Istoriju unutrašnjeg života istoričari su izlagali s određenih političkih pozicija što je njihovom pripovedanju davalo tendenciozan karakter. U grčkoj istoriografiji našla je svoj odraz ona oštra borba između aristokratskih, oligarliijskih i derhokrafšEh grupacija koja je karakteristična za istoriju Grčke klasičnog perioda. Priključujući se ovoj ili onoj strani grupacija koje su se međusobno borile, antički istoričar je nastojao da svoj materijal iskoristi za opravdanje političkih pozicija svoje stranke i za podrivanje pozicija svojih protivnika. Usled toga je često prećutkivao jedne činjenice i davao preterane ocene dragih, tj. iskrivljavao je istorijsku stvarnost. Kod antičkih istoričara uvek je u prvom planu stajala politička istorija, a pokretačkim snagama te istorije oni su redovno smatrali istaknute ličnosti. Od idealističke predstave ο tome da istoriju čine jake ličnosti koje se rukovode ličnim motivima antička istoriografija nije mogla da se oslobodi. Zato korišćenje svedočanstava antičke tradicije zahteva njihovo svestrano kritičko proveravanje. Koreni i izvori Sad cemo izned kratku karakteristiku onih pisagrčke ca čiji radovi predstavljaju osnovne izvore za istoriografije istoriju Grčke u periodima koje smo razmatrali na stranicama prethodnih poglavlja. Ranije smo pomenuli da kao izvor grčke

istoriografije služi epska poezija Grka iz ranog stadijuma njenog razvoja. Ovde imamo u vidu poeme vezane za ime Homera „Ilijadu" i „Odiseju", kao najranije izvore grčke isForije koji su stigli do nas. Ove poeme, od kojih jedna priča ο događajima Trojanskog rata, a druga ο doživljajima jednog od njegovih ucesnika Odiseja koji se posle rata vrača u svoju otadžbinu, predstavljaju naš glavni izvor za karakteristiku Grčke tzv. homerskog perioda. Ο „Dijadi" i „Odiseji" kao najvažnijim izvorima iz tzv. homerskog perioda već smo govorili na odgovarajucem mestu. Dovoljno je da ovde još jednom naglasimo da materijal koji sadrže te poeme predstavlja proizvod razvoja tokom mnogih vekova. U njemu ima momenata koji odražavaju kritsko-mikensku epohu, ali pored toga u njemu je sačuvan ne mali broj elemenata, koji su karakterisrični za grčki rod u stadijumu njegovog raspadanja. Neophodno je prilikom korišćenja homerskih poema kao istorijskih izvora razlikovati ta neslaganja. Od podataka koji se nalaze u poemama najmanje su sporni podaci koji se o'đnose na borbu Grka za OtTaTe'Male Azije i za ostrvaTčoja su li njihovoj blizini, mada su i tu istorijski događaji zamraceni mitskim kazivanjima, a ponekad i izmišljenim dodacima koji predstavljaju piod slobodnog poetskog stvaralaštva. Homerske poeme su poslužile kao podsticaj svoje vrste za stvaranje mnogih drugih pesničkih dela od kojih su do nas stigli samo fragmenti. Potpuno su nam sačuvane samo dve poeme beotskog pesnika Hesioda koji je živeo krajem VIII i početkom VII veka: „Teogonija" („Poreklo bogova") i „Dela i dani". Po svom poreklu Hesiod je pripadao srednje imućnim slobodnim zemljoradnicima. U poemi „Dela i dani" nalaze se izvesni podaci iz biograflje autora: pesnik priča ο nezgodaraa koje su ga pogo3ne*rč)"rnučnom, malo produktivnom seljačkom poslu, ο dugotrajnom pamičenju s bratom zbog očeve zaostavštine. Poema „Dela i dani" predstavlja didakiičko delo u kome autor pruža pouke seljacima kako da na najbolji način vode gazdinstvo. U poenii ima mnogo dragocenih podataka za istoričara; to su podaci ο ekonoraskom razvoju Grčke i socijalnom raslojavanju grčkog društva VIII i VII veka pre n.e. Hesiod istovremeno daje sliku istorijskog razvoja ljudskog društva koju on zamišlja kao smenu pet vekova: zlatnog, srebrnog, bronzanog, veka heroja Trojanskog i Tebanskog rata i, konačno, veka gvožđa. Ova Hesiodova periodizacija zasniva se na opšte rasprostranjenom ubeđenju starih Grka da su Ijudi stvarno bili srećni samo u najstarije doba. Svaki novi, naredni vek donosio im je nove nesreče i život je postajao sve teži i teži. Peti po redu vek vek gvožđa u kome je živeo i sam Hesiod ςχηχο mu se najtežim. Odsustvo ideje progresa predstavlja karakterističnu osobinu ideologije robovlasničke epohe. U „Teogoniji", čija se pripadnost Hesiodu, istina, ponekad osporava, autor je pokušavao da svede u organizovan sistem panteon grčkih bogova. U vezi s istorijom porekla bogova ovde su izložene i kosmogoničke predstave Grka koje su nastale delimično pod uticajeni istočnjačkih učenja čiji se koren povlači iz duboke prošlosti. Lirska poezija Lirska poezija VII-VI veka čiji su se obrasci sačuVII-VI veka p.n.e vali do našili dana sanio xx odlocixna predstavlja jedan od vanredno važnih istorijskih izvora. Naročito je značajna politička lirika tog doba. Teognidove elegije omogucuju predstavu ο ideologiji grčke aristokratije u doba formiranja grčkih polisa. Solonove elegije predstavljaju važan izvor za istoriju stare Atine i zakonodavnu delatnost njihovog autora.

Logografi

Prva dela grčke istorijske proze pojavila su se

tamo gde su nastale i homerski epovi: u gradovima Male Azije, prvenstveno u jonskim, najrazvijenijim ekonomskim i kulturnim centrima helenskog sveta koji su bili u vezi sa starim istočnjačkim centrima. Karakterisdčno je da su prvi grčki istoričari dobili naziv logografa (doslovno prevedeno proznih pisaca; „logos" pisano kazivanje, nasuprot „eposu" usmenom kazivanju). Logografl su sižee svojih pričanja uzimali iz daieke prošlosti; ne znajući još da u svakoj prilici razlikuju realne događaje od mitova, oni su se uglavnom bavili legendarnom istorijom. Na osnovu predanja i mitova pokušavali su da rekonstruišu istoriju grčkih plemena, gradova, genealogiju pojedinih aristokratskih rodova. Njihovo interesovanje se ograničavalo samo na grčki svet, podaci koje oni daju odnose se na istoriju „varvarskih" zemalja u susedstvu Grka. U delima logografa razrađivani su ne samo istorijsko-mitološki sižei, već su unošeni i geografski i etnografski podaci. Mlađe pokolenje logografa, uporedo s epom i predanjem, počelo je da se okrece dokumentarnom materijalu, hronikama pojedinih gradova itd. Od dela tih istoričara sačuvani su samo odlomci. Najpoznatiji među logografima bio je Hekatej Mdetski (kraj VI početak V veka pre n.e.). U svora delu pod naslovom „Genealogija" Hekatej je iznosio, prema njegovim rečima, iz legendarne prošlosti sarao ono „što je smatrao potrebnim" i pokušao je da na taj materijal gleda s izvesnom kritikom. Međutim, kritika nije išla dalje od subjektivnog racionalizma koji je Hekatej unosio u tumačenje mitova, nastojeći da iz nekoliko kontradiktornih priča i legendi odabere ono što je bilo manje neverovatno. U svom drugom delu „Opis zernlje" Hekatej je naveo podatke koji se odnose na Evropu, Prednju Aziju i Afriku (tačnije rečeno, Libiju). To delo je u znatnoj meri izrađeno na ličnim utiscima autora koji je mnogo putovao. Možda je uz delo Hekateja bila priložena i karta (to bi već bila druga karta koju su izradili Grci; prvu je izradio jonski filozof Anaksimandar). Prema tome, Hekatej se s pravom može smatrati rodonačelnikom grČke geografije. Hekatej je predstavnik logografa starijeg pokolenja. Mlađem pokolenju treba da pribrojimo Helanika, rodom iz grada Mitilene na ostrvu Ležbosu, koji je živeo u V veku pre n.e. Kao i drugi logografi, on je takođe mnogo putovao i bavio se sastavljanjem genealogija grčkih heroja, ali pored toga prvi je dao letopis događaja u atinskoj državi od najstarijih vremena do njegovog doba tzv. „Atidu"; prema obrascu Helanikove „Atide", spisi ove vrste stvarani su i u IV veku, ali se svi oni ne mogu uvrstid u istorijske radove u strogom smislu te reči. Herodot „Ocem istorije" u antićko doba smatran je Herodot i taj naziv niu s pravom pripada. Herodot je (oko 485-425. g.) bio rodoni iz grada Halikamasa (južni deo maloazijske obale), dorske kolonije koja se u doba Herodotovog dednjstva nalazila pod vlašču vladara Karije koji je bio pokoran persijskom caru. Be.z obzira na dorsko poreklo, Herodot se kao svojim maternjim jezikom služio jonskim narečjem, verovatno zato što je u njegovoj otadžbini /ivelo mnogo Jonjana, ili zato što je u Herodotovo vreme jonsko narečje predstavljalo jezik

grčke inteligencije i na tom narečju su pisali svi logografi, prethodnici, a deliniično i savremenici Herodota. U mladim godinama Herodot je sudelovao u političkom životu svog rodnog grada i u onoj borbi koja se vodila u Halikarnasu prodv tiraiiina koji je tamo vladao. Neuspeh te borbe izgleda da je naterao Herodota da napusti otadžbinu i da krene na putovanja po tuđim zemljama. To nesumnjivo svedoči ο Herodotovoj dobroj materijalnoj situaciji; on je pripadao uglednom halikarnaškom rodu. Nije nam poznato da li je Herodot svoja dugotrajna putovanja obavljao bez prekida ili s prekidima; takođe nije poznat ni redosled tih putovanja. Iz Herodotovog dela može se samo zaključiti da je on putovao po Prednjoj Aziji, Egiptu, Libiji, da je živeo na ostrvu Samosu, bio na Siciliji i u južnoj Italiji; dugo je boravio na teritoriji albanske Grčke; delimično je poznavao i obale Crnog mora. Za nas je od naročite važnosd i interesa to što je Herodot bio prvi nania poznati grčki putnik koji je posetio našu zemlju85, jer teško da bi se moglo sumnjati u njegov boravak u grčkoj koloniji Olbiji (nedaleko od današnjeg Očakova) i u predelima koji su se graničili s njom i u kojima su stanovali Skiti. Posle dugotrajnih putovanja, a možda i pre njihovog završetka, Herodot je živeo u Atini, gde se priključio Perikolovom kružoku; na inicijativu Perikla 444. g. on je učestvovao u osnivanju „panhelenske" kolonije u Turiju (u južnoj Italiji). Nije poznato koliko je tamo živeo. Herodot je umro ubrzo posle Periklove smrti (429. g.) u Turiju ili u Adni gde je, izgleda izvršio konačnu redakciju svog istorijskog dela. Po svojim političkim simpatijama Herodot je bio izrazit pristalica atinske demokratije Periklovog doba. Herodotov ideal bilo je takvo političko uređenje čiji je osnovni princip jednakost svih građana pred zakonom, i njihovo pravo da učestvuju u državnim poslovima. Takav poli'tički sistem Herodot suprotstavlja tiraniji, prema kojoj se odnosi veoma negativno. Njegova raspoloženja bila su prožeta helenskim patriotizmom. Herodotov pogled na svet ne može se razmatrati kao nešto jedinstveno i celovito. Bez obzira na njegovu pokomost sudbini, veru u božansko proviđenje, u svakovrsna čuda i sl., u Herodotovim stavovima jasno je izražen racionalizam koji ponekad prelazi i u skepticizam. Herodotovo delo „Istorija grčko-persijskih ratova" rađeno je pod dvo-

85 Odnosi se na nekadašnji SSSR.

strukim uticajem. Od svojih jonskih prethodnika istoričar ]ie nasledio interesovanje za prošlost, forme i načirie izTaganJa proteklih događaja i neke elgniente racionalističkog odnosa prema niitu; taj racionalizam nafocTto se jako ispoljio u Atini, u učenjima novog pravca u grčkoj filozofiji koji je vezan za delatnost sofista. Tim dvostrukini uticajem u znatnoj meri se tumače protivrečnosti u delu Herodota: u „Istoriji", delu koje se svojom forraom približava deliina epskog žanra, istovremeno se opažaju pokušaji realisdčkog tumačenja činjenica. Herodot ne samo da priča ο događajima već i razmišlja ο njima, pokušavajuc'i da ih shvati i Herodot. Rimska kopija

objasni.

S adržaj Herodotovog dela koje se u helenističko doba delilo na devet knjiga (ovde knjigu treba shvadti u antičkom smislu tog termina, što prema našim shvatanjima odgovara otprilike jednom velikom poglavlju) značajno je širi od pojma istorije u našem smislu, jer se u njemu, pored izlaganja materijala istorijskog karaktera, nalaze podaci iz geografije, etnografije, svakidašnjeg života pojedinih plemena itd., koje je Herodot prikupio tokom svojih putovanja i uzimao iz radova logografa, naročito Hekateja. Ovo se prvenstveno odnosi na prve četiri knjige od kojih je prva posvečena Lidiji i Persiji do dolaska Kambiza na carski presto, druga Egiptu, treća predstavlja nastavak prve i sadrži istoriju Persije do dolaska Darija na presto, četvrta, u kojoj se priča ο pohodu Darija u Skitiju, daje detaljan opis ove zenilje i služi kao glavni izvor za staru istoriju naše zemlje.86 Drugi deo Herodotovog dela u kome se kontinuirano i povezano iznosi tok grčko-persijskih ratova predstavlja glavni izvor za grčku istoriju odjOOJo i polaznu tačku za mnoge antičke pisce narednih epoha koji su pisali ο događajima tog vremena. Bez obzira na šarenilo sadržaja Herodotovog dela, na mnoštvo epizoda koje često nemaju direktne veze sa samom materijom i više su po svom karakteru posebne priče, Herodotovo delo ipak predstavlja prvi pokušaj

86Misli se na nekadašnji SSSR.

da se objedini raznovrstan materijal prikupljen gledanjem, slušanjem i čitanjem dela prethodnika i da se taj materijal poveže sa osnovnom temom dela koju je Herodot sebi postavio u samom početku izlaganja. Α ta tema to je borba između Grka i „varvara" počevši od najstarijih, mitskih vremena do epohe grčkoperijskih ratova zaključno. Imajući ovu temu stalno na umu, Herodot ne izbegava to da u njenu razradu uvrsri sve što mu izgleda interesantno i poučno. Herodot priča neobično zanimljivo. U tom pogledu on bi se mogao nazvati „Homerom" svoje vrste u grčkoj proznoj literaturi. I stil Herodota predstavlja neku vrstu epskog stila u prozi. U staro doba su ga zvali piscem koji „niže". Njegov sdl to je stil slobodnog pripovedača, stil narodnih bajki, legendi, novela. Sve to đozvoljava da se ο Herodotu govori kao istoričaru koji se, mada još nije bio lišen uticaja svojih prethodnika logografa, ipak uzdigao iznad njih opštom koncepcijom svog dela i postavio sebi zadatak da izradi ne mitsku, več realnu istoriju, istoriju borbe Grka s perijskom monarhijom. U doba Herodota još su bila rasprostranjena usmena predanja koja je Herodot mogao da sluša tokom svojih putovanja. Međutim, prilikom svojih poseta Egiptu i Persiji on je zbog nepoznavanja egipatskog i persijskog jezika bio prisiljen da se koristi uslugama tumača i raznih sabesednika koji su bili upučeni u istoriju i često je prihvatao zdravo za gotovo ono što su mu pričali. Herodotu su bila strana čak i elementarna pravila istorijske kiitike. Ponekad navodi kontradiktome izjave i nevešt da se u njima snađe smatra da je sve tačno. Kod njega uopšte ne postoje više-manje tačni hronološki podaci. Ο tome da Herodotu nije svojstveno čak ni najelementarnije razumevanje zakonomemosti istorijskog procesa, uzročnih veza među događajima, ne treba ni da govorimo. Pa ipak Herodot je nastojao da ne bude samo običan pripovedač. U mnoga zamršena predanja on unosi izvestan red; govoreći ο nekim ličnostima, nastoji da sprovede svoje lično mišljenje. "Na primer, on izražava jasne simpatije prema Atinjanima i neraspoloženje prema Spartancima. Za epohu grčkopersijskih ratova Herodot u velikoj meri ostaje jedini i veoma dragocen izvor, iako je potreban oprezan i kritički odnos prema ijjemu. Verodostojnost Herodotovog kazivanja često je uslovljena osobenostima i kvalitetom kojima je on raspolagao, a koji mogu da se svrstaju u dve osnovne grupe: usmena tradicija i pisana tradicija. Kad je Herodot pisao svoju istoriju, 11 Atini a i u drugim gradovima Grčke još je bilo živih savremenika grčkopersijskih ratova, još su postojali i materijalni spomenici koji su na njih podsecali: Herodot je, na primer, mogao da vidi natpis na spomeniku borcima koji su pali kod Terniopila, delfski spomenik podignut u znak uspomene na platejsku pobedu, itd. Što se dče pisane tradicije, i ona je morala da postoji u obliku raznih zbornika proročanstava, možda i letopisa, memoara, dokumenata atinskog arhiva itd., a da i ne govorimo da su Herodotu stajala na raspolaganju sva dela njegovih prethodnika, logografa. Pošto nemarno drugihjzvora iz vremena koje Herodot opisuje, teško nanTje đa proveravamo njegova kazivanjaTAli.'iiko je on u nekim slučajevima padao u greške, činio je to zato što su sama sredstva za otkrivanje istine još bila nesavršena, načini istorijske kritike nisu bdi izgrađeni, izvori nisu bili uvek sigurni.

Očuvano je malo izvora koji govore ο dobu Perikla, ali na osnovu svedočanstava kasnijih autora s pravom možemo da kažemo da je pitanjima društvenih odnosa i političkog života epohe bila posvecena značajna literatura. Vladajuča ideološka struja bila je sofistička čiji su predstavnici pored svih razlika u shvatanjima ispoljavali interesovanje za izučavanje društvenih odnosa. Bez obzira na uspehe robovlasničke demokratije, aristokratske grupacije nisu napuštale borbu za svoju prevlast u državi. Napadi na demos i njegovog vođu Perikla dobijali su oštru formu, ali ο literarnim radovima u kojima se odražavala ta borba znamo samo iz napomena nekih autora kasnijeg doba. Tukidid

Pglopone&ki rat ieJbio_događaj_od_opStegi2kpg

7na(-fija;-nn je u ovoj ili onoj meri pogodio sve grčke države i duboko uzbudio savremenikc. Iatonju Peloponeskog-tata napisao je atinski političar Tukidid, ΟΙογου j>in_(460-395. g. pre n.e.).

Tukidid je pripadao uglednoj atinskoj porodici tračkog porejda. U jeku Peloponeskog rata 424. g. Tukidid je izabran za stratega Tnačelueskadre brodova bio je upucen na obale Trakije radi njihove odbrane od napada Spartanaca. Kad je napadnut grad Amfipolj, Tukidid nije mogao da mu pruži blagovremenu pomoč; zbog toga je okrivljen za izdaju i proteran iz Atine. Tukidid je u izgnanstvu proveo 20 godina i vrado se u otadžbinu tek po završetku rata. Naumivši da napiše delo ο istoriji Peloponeskog rata, on je mnogo godina posvetio prikupljanju materijala. Snirt ga je omela da svoj plan privede kraju; njegovo delo preklnuto je kod izlaganja događaja iz 411. g. (dvadesete godine rata). .Tukididova „Istori[a" predstavlja najbolje delQjindčk£Jstyriografije u vreme njenog procvata. Već na prvim stranama svog dela Tukidid poziva čitaoca da primi njegovo izlaganje u onom vidu u kojem ga je on dao na osnovu sačuvanih svedočanstava; prema njegovim rečinia, on nije davao prednost „ni poetama, ni prozaicima koji su svoje priče gradili starajući se ne toliko ο njihovoj istinitosti koliko ougodnosti za uho". „Neka se zna" kaže on dalje ,,da sam događaje (davne prošlosd) rekonstruisao pomoću najverodostojnijih svedočanstava sa iscrpnošču kakvu dozvoljava njihova starost" (I, 21, 1). Α ο događajima čiji je savremenik bio sam Tukidid kaže: „... ja ne smatram da bi bilo u skladu s mojim zadatkom kad bih zapisivao sve ono što sam čuo od bilo koga ili to što bih sam mogao pretpostaviti, ali sam zapisivao događaje čiji sam bio očevidac, kao i ono što sam čuo od drugih, posle što je raoguče savesnijeg proveravanja svake činjenice, uzimajući ih svaku za sebe pojedinačno" (I, 22, 2). Iz ovih Tukididovih izjava vidi se koliki je značaj pridavao zadatku istoričara, i zato nije nikakvo čudo da je već odavno_pnznat kao prvi predstavnik istoriografije koji je nastojao da joj da stvamo naučni karakter. Peloponeski rat ο kome priča, Tukidid je lično preživeo i učestvovao u njemu; tokom niza godina, nalazio se u centru istorijskih zbivanja, a po svom izgnanstvu susretao se s ljudima koji su bili dobro obavešteni ο događajima. Svoj zadatak Tukidid je obavljao vrio marljivo. On je proučio sve ratne događaje, konstio se dokumentima, tekstovima ugovora, natpisima, sakupu> je materijal od očevidaća i obaveštenih lica, posetio je mesta najvažnijih bitaka.

On garantuje za istinitost onog što je doživeo i lično video. Ali veliku teškoću predstavljalo je to da se ustanovi istina na osnovu svedoka, jer su oni bili čas kontradiktorni, čas pristrasni. U ovim slučajevima bio je potreban kritički odnos, i tu se s posebnim sjajem i ispoljio Tukididov talenat. Tukidid se služio istorijskom kritikom ne sanio prilikom opisivanja događaja čiji je bio savremenik već i prilikom izlaganja događaja iz prošlosti čiji očevidac nije mogao da bude, na primjer, Pizistratove tiranije i podviga tiranoubica, sudbine spartanskog kralja Pausanije i Temistokla, Kilonove zavere; Još sjajnije se ispoljio Tukididov kritički talent u njegovo j „Arheologiji" pregledu koji daje opštu sli'ku istorijskog razvoja grčkog naroda u najsfarije đoba njegovog života, a takođe u iscrpnom ^Uvodii" gfle on objasnjava prave uzroke ι preduslove Peloponeskoj* laia koji vode u epohu tzv. pentekontaetije perioda koji obuhvata vreme od poraza Kserksa u £rčko-persij ski m ratovima do početka Peloponeskog rata. Tukidid iiije običan pripovedač Herodotovog sila. On istražuje političke motive koji su doveli do rata, obrazlaže diplomatske pregovore, zadržava se na socijalnim pokretima koji su našli mesta u toku rata, govori ο državnim prevratima koji su, prema njegovom shvatanju, igrali veoma važnu ulogu. Negirajući uticaj natprirodnog na tok istorijskog procesa, Tukidid vidi pokretačke snage tog procesa u preplitanju prirodnih uzroka koji se moraju tumačiti sami po sebi, u njihovom zakonomernom razvoju, u vezi s opštim uslovima političkog života i onim principima kojima se predodređuje način delovanja pojedinih činilaca. Sve to Tukidid izlaže u besedama koje on stavlja u usta političkih i vojnih činilaca tog perioda. Pri tom Tukidid objašnjava svojim čitaocima da te besede ne reprodukuju doslovno sve što je rečeno, več da su sastavljene tako „kako bi ο stvarnoj situaciji, prema mišljenju istoričara, najpre mogao da govori svaki besednik, prilagođavajući se uvek pribkama datog momenta" (1, 22, 1). Tukidid je pribegavao besedama i u onim slučajevima kad je hteo da objasni čitaocu stavove i planove raziiih političkih stranaka, da prikaže unutraSiljii političku situaciju itd. 1 dok pripovedački deo Tukididove istorije daje jasan prikaz spoljašnjeg toka događaja, dotle se u besedama nalazi ključ za razumevanje unutrašnje istorije vremena koje opisuje Tukidid. Konačno u besedama se najjasnije odražava lični istoričarev pogled na svet, njegove simpatije i antipatije. Po svom rođenju i položaju, Tukidid je pre izgnanstva pripadao najimućnijem sloju atinskili građana. Iako ο Periklu piše s izrazitom simpatijom, po svojini poTidčkirii shvatanjima on je više naginjau umereno-oligariiijskoj stmji. To se savršeno jasno pokazuje u čitavoni nizu ocena i karakteristika, posebno u njegovora oštro negativnom stavu prema takvim ličpostima IfaVav jp hin Kleon koga on naziv^najbezočrujim od svih gradana"|, obratno, u veoma pozitivnom odnosu prema programu i delatnosti Teraniena. Pri oceni Tukididovih političkih pogleda, razurae se, treba da imamo u vidu i njegovu ličnu sudbjriiT izgnanstvo iz Atine. Tulađidovalstorija podeljena je u 8 knjiga. Prva knjiga predstavlja nej ku vrstu uveda u dalje izlaganje. UTijoj'Tukiđid 'sprovodi oštru razliku između povoda za Peloponeski rat i uzroka, koji su doveli do rijega. Frema

Tukididovim rečima, isdnski uzrok rata bio je u tome ,,što su Atinjani svojim jačanjem počeli da izazivaju bojazan kod Lakedemonjana" (I, 23, 5). Kakobi pokazao kako je došlo do tog neprijateljstva, Tukidid daje kratku ali sadržajnu istoriju razvoja moc5i Atine u epohi pentekontaetije i time popunjava prazninu na našim obaveštenjima iz istorije perioda između kraja grčko-persijskih ratova i početka Peloponeskog rata, tzv. Arhidemovog rata koji se završio Nikijinim mirom. Peta knjiga koja govori ο događajima 421-415. g. može se smatrati kao svojevrstan prolog za dve naredne knjige, šestu i sedmu, u kojima se opisuje sicilijanska ekspedicija; sedma knjiga po prefinjenosd zapažanja, tačnosti i dubini karakteristike predstavlja jedan od najboljih obrazaca antičkog izlaganja istorijske materije. I, konačno, osma knjiga opisuje prve godine Dekelejskog rata i sadrži iscrpan prikaz oligarhijskog prevrata u Atini 411. g. s kojim je, kako je već receno, Tukidid saosećao. Kod Tukidida je u prvom planu istorija rata koju on izlaže hronološkim redom, prema zimskim i letnim kampanjama. Pohode, stanje vojski, tok ratnih operacija, on opisuje sa odličnim poznavanjem stručnjaka, a ponegde i s iscrpnom punocom. Pitanja istorije unutrašnjeg stanja zemlje, kao i pitanja istorije diplomatije Tukidid razmatra samo toliko koliko mu je neophodno za opis vojnih operacija. Valja spomenud da je i Tukididu svojstvena mana koja je karakterisdcna za svu antičku istoriografiju. Njega malo interesuje ekonomski ži: vot i događaji socijalne istorije ostaju kod njega u senci; on ih pominje samo u ve/.i s vojnom i političkom istoiijom. Tukididu je svojstvena predstava ο zakonomernosti istorijskih pojava, ubeđenost u to da isti uzroci uvek izazivaju iste posledice. Ali u objašnjenjima istorijskih pojava kod Tukidida veliku ulogu igraju psihološki motivi. U slučajevima kad iščezavaju načela koja vrše ulogu održavanja, tvrdi on, prevlast strasti narušava osnove društvenog poretka. AkP Tujddidžyjporedinio_ sa njfigaviia. starijim savreraenikora Herodotom, lako ćerpo upaziii koliki jeiskorak učinie Tukidid kod koga nema ni traga od naivnih rasuđivanja Herodota, od njegove vere u čuda i proročanstva. Strogi realizam, trezvena kritika, odsustvo svesne tendenciozriosti to su osnovna svojstva Tukididove istorije. Tukididov stil je u skladu s opštim karakterom njegovog dela. Kod njega je svaka reč, svaka rečenica promišljena i sadržajna. Njegovo delo ne može da se čita tako lako i jednostavno kao što se čita Herodotovo možda zato što je Tukidiipisaojie na jonskom jeziku, kako su to činili njegovi prethodnici, vec na atičkom narečju koje je u to doba tek bilo osposobljeno za grčku prozu. Interesovanje za prošlost u doba Tukidida i u periodu koji je sledio iza njega steklo je naročitu političku aktuelnost. Borba između oligarhije i demokratije poprimila je izuzetno oštre oblike. Čak i u Atini gde je robovlasnička demokratija imala više uspeha nego u drugim državama, vlast je dva puta u 411. i 404. g. pre n.e. prelazila u ruke oligarha. Kao ideološko opravdanje aristokrata koji su nastojali da osvoje vlast bio je povratak na „ustav predaka" (πάτριος πολιτεία). U vezi s tim prošlost ne samo da je

izučavana vec i falsifikovana. Na primer u četvrtom poglavlju Aristotelovog „Atinskog ustava" oligarhijske ustanove pripisuju se zakonodavstvu Drakona, iako su one nesumnjivo nastale kasnije, ali ih je trebalo osveštati autoritetom starine. „Pseudo-KsenoUnutrašnje borbe u Adni bile su naročito zaoštrene fontov ustav" posle Periklove smrti u toku Pelponeskog rata. ZattUnljiv spomenik ali ne istorijske već publicističke literature tog perioda predstavlja tzv. „Pseudo-Ksenofontov atinski ustgv^ Taj naziv ovaj spis je dobio po tome što je sačuvan među delima Ksenofonta pisca IV veka. Međutim, ni po svom sadržaju, ni po stilu, ni po shvatanjima izraženim u torii traktatu, ovaj spis ne Hči na ostala Ksenofontova dela i zato se ne može smatrati njegovim radom. Tp je anonimno delo koje je najverovatnije pisano početkom Peloponeskog rata. Jijegov autor bio je Atinjanin, protivnik demokratije i pristalica oligarhijskog poretka. Vec prvim rečima definiže svnj odnos prema atinskoj demokratiji, ukazujuci na to da on ne odobrava atinsko političko uređenje, jer je fo poredak koji ne štiti interese aristokratije. Autor smatra da je atinski demos, sa svoje tačke gledišta, dosledan, i daje iscrpnu karakteristiku političkog života Atine s pozicija nepomirljivog aristokrate.JMjegove simpatije su u celini na strani Sparte. Nezadovoljstvo aristokrata ^ robovlasruka poretkom koji je vladao u Atini naročito je jasno izraženo sledećim rečima autora: ,,U Atinl vlada prevelika raspuštenost robova i meteka, ovde čovek ne sme da istuče svog roba, i on nece da ti se skloni s puta". Drukčije stoji stvar u Sparti: ,,U Lakedemonu" kaže autor ,,moj rob bi imao strah od tebe". Međutim, bez obzira na svoju tendencioznost, za izučavanje socijalnog i političkog života V veka ovaj izvor daje vrlo mnogo. To je jedno od malobrojnih dela antičke publicistike u kome se jasno odražava situacija zasicena dubokim protivrečnostima i oštrom borbom. Atička drama U Grčkoj je bilo uobičajeno korišćenje istoriji koinedija skog materijala u publicističkim i fdozofskim V vcka pre n.e. delima i njegova interpretacija u skladu sa shvatanjima autora. Pri takvim uslovima ta dela dobijaju značaj dosta važnih izvora za epohu u kojoj su živeli njihovi autori. matičara, posebno najistaknutijeg predstavnika atinske komedije V veka Aristofana. Mnoge Aristofanove komedije obrađuju političke i socijalne temekoje se tiču pitanja rata i mira, „demagoga", borbe bogatih i siromašnih itd. U njima nalazimo mnogo aluzija na istorijske činioce i na ove ili one istorijske događaje i činjenice. Na osnovu tih aluzija upoznajemo se sa unutrašnjim stanjem u Atini za vreme Peloponeskog rata. U tom smislu Aristofanove komedije sjajno dopunjuju Tukidida. Medutim, služeći se Aristofanovim komedijama moranio imati u vidu političku ideologiju njihovog autora: on je odražavao pogleda imućnog seljaštva, neprijateljski raspoloženog prema gradskoj demokratiji. Takode moramo imad u vidu i to da se glavni cilj atičke komedije sastojao u tome da

razveseli gledaoce i čitaoce. Zato su autori komedija često karikirali stvarnost samo radi šale.Na taj način, prema podacima komedija možemo lepo da osetfmo opštu atmosferu, opšte raspoloženje koje je u to vreme vladalo u društvu ili u nekom njegovom delu, ali bi bilo nesmotreno ako bismo svako svedočanstvo komedija primili kao istinito. U nekim od atičkih tragedija V veka takođe je našla svoj odraz savremena istorijska epoha. Na primer, Eshil je u_SYQjoj tragedi]i .J'ersijanci" opisao salaniinsku bitku i taj opis predstavlja naš najbolji izvor, jer je Ešhil sam učestvovao u njoj. U Eshilovoj tragediji „Eumenide" nalazimo aluzije na političke događaje tog doba (na primer, na borbu za reformu areopaga). Euripid u svojim tragedijama uvek reaguje na aktuelna pitanja savremene istorijske stvarnosti. Ksenofont

Od dela koja nastavljaju Tukididovo ogisivanje

Peloponeskog rata do nas se sačuvala TCšenofontova „Grčka istorija". Ksenofont je bio Atinjanin (430-350. g. pre n. e.), poreklom iz bogate porodice. U mladosti je prišao Sokratovom kružoku i bio je žestok neprijatelj atinske demokratije. Napustivši Atinu, on ]e~?Otrgrstupio u službu perijskog careviča Kira Mlađeg i učestvovao u pohodu protiv njegovog brata persijskog cara ArtakserksaTT. Kad je Kir poginuo, a grčke vojskovođe koje su komandovale najaniničkohi armijom bile izdajmčki pobijene, Ksenofont je učestvovao u čuvenom povlačenju gičke vojske preko Male Azije do južnih obala Crnog mora. Zarim, omogucivši svom odredu da se spoji sa spartanskom vpjslčom koja je krenula protiv persijskog satrapa Tisaferna, sam je sa spartanskim kraljem Agesilajem pošao u Grčku gde je uskoro na strani Spartanaca učestvovao u bici kod Koroneje. Tako je on s oružjem u ruci ustao protiv svog rođenog grada. Pošto je u Atinl bio osuđen kao izdajnik, Ksenofont je otišao na Peloponez i tamo je, baveci se književnim radom, neko vreme živeo na imanju koje su mu poklonili Spartanci. Kad je otpočeo rat izmedu Tebe i Sparte^ Ksenofont je stupio u vezu s Adnjanima koji su se tada ujedinili sa Spartancima u fatu protiv Tebe. Odluka ο njegovom izgnanstvu bila je povučena; uskoro posle toga Ksenofont je umro. Vidimo, dakle, da je Ksenofontov život bio raznolik. Takvu raznolikost pokazuje i njegova literarna delatnost. Ksenofont je bio plodan pisac, i sačuvana su sva njegova dela. Pisao je jasnim i pravilnim jezikom. Zahvaljujući torae, Ksenofontova dela su stekla široku popularnost u antičko doba. Za istoričara je najinteresantnija njegova „Grčka istorija". U prve dve knjige autor nastavlja Tukididovo delo i izlaganje događaja vodi do 403. g. kad je u Atini, posle svrgavanja vlasti Tridesetorice, bila obnovljena demokratija. Ne isključuje se mogućnost da se Ksenofont koristio materijalom koji je ostao posle Tukidida. U pomenudm knjigama Ksenofont daje istorijski prikaz poslednjih osam godina Peloponeskog rata, pri čemu naročito detaljno i slikovito opisuje Kridju i Teramena dvojicu glavnih ličnosti iz kolegijuma Tridesetorice, a takođe i istoriju obnove atinske demokratije. Drugi deo „Grčke istorije" (knjige ΙΠ-VII), gde su izloženi događaji od bitke kocfMantineje 362. g., veoma se razlikuje od prve dve knjige. U tom delu autor ne krije svoje simpatije za Spartu. Ovde je kod KsenofontaIstorijska perspektiva iskrivljena, u izlaganju ima bitnih praznina i svesnih prećutkivanja. ICsenofont preuveličava i precenjuje ulogu svog starešine i pokrovitel^a Agesilaja. On, nesumnjivo, svesno ispušta niz

momenata; u nekim slučajevima je nepotrebno kratak, na primer, ne govori ο osnivanju drugog Atinskog pomorskog saveza (378. g.), a važnu bitku kod Knida (394. g.), koja se završila porazom Spartanaca, pominje samo uzgred; ulogu rukovodilaca Beotskog saveza, Pelopide i Epaminonde, koji su istupili protiv Sparte, Ksenofont očigledno prečutkuje i uopšte ne skriva svoj neprijateljski stav prema Tebi. Tendencizonost njegovog izlaganja ovde je očigledna. U drugim svojim delima Ksenofont nastupa ne toliko kao istoričar, koliko kao pisac memoara. Memoare predstavljaju „Uspomene' („Memorabilije") Ksenofonta ο Sokratu koje su veoma zanimljive kao karakteristika saraog filozofa i svih odnosa vezanih za život i rad Sokrata, ali daju vrio bledu predstavu ο njegovom pogledu na svet. Karakter memoara ima i najoriginalnije i najdarovitije Ksenofontovo delo „Anabasis" („Pohod deset hiljada Grka") koje predstavlja izvor"oti prvostepene važnosti za događaje tog vremena. Ali zato „Kirupedija" („Kirovo vaspitanje")7ii kome je Kšenofont opisao kako se vaspitavao persijski car Kir Stariji, predstavlja nešto slično istorijsko-političkom tendencioznom romanu gde su činjenice do krajnjih granica iskrivljene, a ličnost glavnog junaka preterano idealizovana. Svoje lakonofdske simparije Ksenofont je naročito upadljivo ispoljio u traktatima „Agesilaj" i „Država lakedemonska". U svom radu „0 ekonomiji" (οΐκονομικος λόγοσ) Ksenofont raspravlja ο najboljem načinu vođenja kućnog seoskog gazdinstva, a u traktatu „0 prihodima" ο tome na koji bi se način mogle popraviti atinske finansije. Doduše, prilično je neizvesno da li ovaj traktat pripada Ksenofontu. Vrlo tendenciozan pisac i uz to veonia neprijateljski raspoložen prema demokratskim principima, Ksenofont se kao istoričar ne raože upoređivati ne samo sa Tukididom nego ni sa Herodotom. Prema Ksenofontovim svedočanstvima, kao svedočanstvima istoričara, naročito prema drugom_delu njegove „Grčke istorije", moranio se odnositi sa največom opreznošcu. Neosporna vrlina Ksenofonta sastoji se u tome što je vfTd slabcTžahvacen retorskim pravcem u grčkoj istoriografiji koji se razvija u IV veku. Platon

Ksenofontov savremenik bio je drugi Sokratov

učenik Platon (427-347. g. pre n.e.), tvorac idealističkog filozofskog sistema. Platonova dela nisu značajna samo za istoriju filozofije već i za socijalno-političku istoriju. Svoje poglede na društvo Platon je izložio u nizu dijaloga. U jednom od njih čiji je naslov ,,Država" Platon je izradio projekat, prema njegovom mišljenju, idealne države u kojoj bi kao osnovni princip morala da vlada pravednost. Nasuprot tom idealnom državnom uređenju, Platon smatra da su fornie država koje su postojale u njegovo doba „pogrešne"; on iscrpno analizira te forme, uglavnom oligarhiju i demokratiju. Te delove dijaloga Platon je izradio na osnovu konkretnih podataka među kojima se nalazi velik broj vrednih istorijskih obaveštenja. U svom drugom dijalogu, u „Zakonima", Platon polazi sa realnijih pozicija. Tu on ima u vidu ne toliko stvaranje idealne države, koliko prilagođavanje istorijski formiranoj državi na taj način što bi se u nju uvela ova ili ona relativna poboljšanja. U „Zakonima", uporedo s teoretskim razmatranjima, ima još više

konkretnih podataka koje Platon crpi iz stvarnosti oko sebe. Platon je ubeđeni protivnik robovlasničke demokratije, njegovi pogledi na svet su do krajnosti reakcionami; zato njegova dela pružaju ne samo jasnu vec i tendencionu sliku političkog života u vreme kada je on živeo. Živeci u Atini u periodu oštre klasne borbe, Platon smatra da demokratija vodi državu u propast; njegov politički ideal, sav njegov utopizam prožet je aristokratskim duhom. Retori i oratori Velik broj raznovrsnih podataka koji se odnose na IV veka pre n.c. istorijske dogadaje, državne institucije, zakone i običaje Grka nalazimo rasturene po raznim delima grčkih oratora. Bogat niaterijal sadrže besede atinskih oratora IV veka pre n.e. Lisijine besede predstavljaju jedan od glavnih izvora za istoriju Atiiie krajem V i početkom IV veka. Mnoge među besedama Isokrata, tog pubficiste stare Grčke, upoznaju nas s društveniui raspoloženjima, političkim idealima i programima one oligarhijske grupacije u Atini koja je priželjkivala međusobno izmirenje grčkih država, makar i pod tuđinskom vlašću. Demostenove, Ashinove, Hiperidove besede predstavljaju glavni izvor za epohu Filipa Makedonskog i za istoriju borbe koju su Grci vodili s njime. Međutim, koristeći se podaciraa oratora, moramo stalno imati na umu da su oni često navodili činjenice u netačnom svetlu, a ponekad i u iskrivljenom vidu. Retori i oratori Sklonost prema retorici pokazala je velik uticaj i na IV veka pre n.c. razvoj istoriograllje. Poseban značaj za razvoj retorskog pravca imao je ranije pomenuti Isokrat, retor i publicista IV veka. U svojim delima on se često služio istorijskim primerima čija je namena bila da ožive njegovo izlaganje, da pruže poučan materijal, da posluže kao argumentacija za ovu ili onu misao. Pitanje istinitosti i verodostojnosti istorijskog materijala za Isokrata je inialo drugorazredni značaj. Kao glavni predstavnici retorskog pravca među istoričarima u drugoj polovini IV veka bili su Efor i Teopomp. Od radova jednog i drugog sačuvani su samo odlomci. Eforova „Opšta istorija" obrađivala je istoriju Grčke od najstarijeg doba do 340. g. pre n.e. Specifičnu osobinu Eforovog dela predstavlja to što ono nije posvećeno istoriji nekog određenog grčkog polisa ili nekoj određenoj epohi, već obuhvata istoriju čitavog ondašnjeg grčkog sveta, kako sarne Helade tako i najznačajnijih grčkih kolonija u istočnom i zapadnom delu Sredozemnog mora. U tom pogledu Efor predstavlja Polibijevog prethodnika. Sastavljajući svoje delo, Efor se koristio ne samo delima svojih prethodnika već i dokumentarnim, posebno epigrafskim raaterijalima. Izgleda da je Efor već pravio razliku između legendarnih i istorijskih perioda. Za potpuno odbacivanje mitova nije imao odvažnosti, ali je nastojao da im cia racionalističko tumačenje. Efor je sasvim ispravno primetio da kod izlaganja savremenih događaja najiscrpmje kazivanje predstavlja i najverodostojnije kazivanje, i obratno, kod izlaganja pojedinačnih događaja podrobno kazivanje je najnepouzdanije. Međutim, Efor izgleda nije bio u stanju da dosledno primenjuje u praksi svoja teoretska shvatanja. Smetao mu je nedostatak vojnog i političkog obrazovanja; 011 je bio kabinetski naučnik u pravom smislu te reči.

U savremenoj istoriografiji izneto je mišljenje da Eforu pripada odlomak sačuvan na jednom od papirusa koji su nađeni u egipatskom naselju Oksirinhu. Nepoznati autor tog istorijskog teksta dobio je naziv oksirinški istoričar. Odlomak se odnosi na međusobne odnose Atine i Sparte početkom IV veka pre n.e., na prevrat na ostrvu Rodosu i, naročito, na organizaciju Beotskog saveza, ο kojem se u njemu nalazi niz novih podataka. Istina, sporno je da li je Efor stvarno autor tog odlomka, i vecina naučnika koji su se bavili tim pitanjem poriču njegovo autorstvo. Bilo kako bilo, Efor je iza sebe ostavio vidan trag u antičkoj istoriografiji. Njegova „Istorija" poslužila je kao jeđan ođ važnih izvora Polibiju i Strabonu i, kako ćemo dalje videti, na njoj su se zasnivala odgovarajuća poglavija u delu Diodora sa Sicilije. Teopomp je izložio istoriju Grčke od 411. do 394. g. pre n.e., a takođe i istoriju Filipa Makedonskog. Prema mišljenju autora anričkog doba, Teopomp je kao istoričar pristrasan i sklon zajedljivosti. Za Teopompa je karakteristična servilnost u odnosu na jake ličnosti koje su, prema njegovim shvatanjima, tvorci istorije. Istorijske ličnosti razmatra prvenstveno u vezi sa njihovim moralnim kvalitetima. Dela Filista i Timeja, istoričara IV veka pre n.e., od kojih su se sačuvali samo neznatni odlomci bila su posvečena specijalno istoriji Sicilije. Filista su antički kritičari cenili zbog sažetosti njegovog izlaganja i obilja podataka koji su se odnosili na vojne i državne poslove. Timejeva dela su kasniji istoričari veoma koristili, naročito oni koji su se specijalno bavili pitanjima Sicilije, a takođe Diodor, Plutarii, Trog Pompej i drugi. Radeći na svom delu, Timej se služio opširiiim i bogatim materijalom, između ostalog i natpisima. Naročita zasluga pripada mu za to što je sastavio hronološki sistem kome je za osnovu uzeo spiskove pobednika na Olimpijskim igrania, i tako uveo računanje godina po olimpijadama. Taj hronološki sistem kasnije je postao opštepriznat. „Atide"

Dosad smo govorili ο takvim istoriografskim

delima koja su bila posvećena više-manje velikim odsecima istorije Grčke do helenističke epohe. Ali kod Grka se istovremeno razvijala i lokalna istoriografija pojedinih grčkih država. Početak tih dela nalazi se još u Vm-VII veku u lokalnim hronikama koje su davale spiskove službenih lica i kratke primedbe ο najznačajnijim događajima. U IV veku pojavljuje se čitav niz tzv. „Atida" hronika posvećenih specijalno istoriji Atine. Dobra strana „Adda" sastojala se u tome što su se one odlikovale tačnošću i što su davale izvode iz zvaničnih dokumenata. Nijedna od „Atida" nije sačuvana u celosd, ali podacima iz njih služili su se mnogi autori među kojima je i Aristotel u svom „Atinskom ustavu". Aristotelov Aristotelov traktat „Atinski ustav" nađen je po„Atinski ustav" četkom 90-tih godina XIX veka među egipatskim papirusima. Bez ikakvog preterivanja može se reći da je taj nalaz bio epohalan u izučavanju

istorije atinskog državnog uređenja od najstarijeg doba do uspostavljanja atinske demokratije posle obaranja tiranije Tridesetorice. Uz istorijski deo traktata stoji deo u kome se daje sistematsko izlaganje ο adnskom ustavu IV veka. Početak traktata nije sačuvan. Sadržaj njegovog prvog dela zasniva se strogo na činjenicama i delimično podseća na hroniku. Sve faze razvoja atinskog ustava nisu izložene ravnomerno. ΙΝ^βοφnije se govori ο reformama Solona i ο oligarhijskom prevratu 411. g.; ο reformama Efijalta i Perikla kazano je vrlo malo. Istorijska perspektiva u traktatu nije sačuvana, neki događaji nisu stavljeni na svoje mesto, ima i netačnosti. Ali i pored svega toga, traktat sadrži pouzdan materijal. Kao izvore za istorijski deo traktata, Aristotel je uglavnom upotrebio pomenute „Atide", kao i neka publicistička dela i u izvesnoj meri dokumentarni materijal. Sistematski deo traktata Aristotel je sastavljao, imajući u vidu državno uređenje Atine njegova doba. Značaj tog traktata, pored toga što nam je bitno proširio naše znanje iz istorije Adne, najvećim delom se sastoji u tome što on daje sistematski pregled istorije razvoja atinske demokratije od VII do IV veka. Mnogi momenti tog razvoja pojavili su se pred nama u drukčijem svetlu nego ranije. „Adnski ustav" je predstavljao deo ogromnog zbornika koji je Aristotel posvetio razmatranju konstituisanja kako grčkih tako i nekih negrčkih država. Od tog zbornika koji je imao 158 „državnih ustanova" i u čijoj izradi su osim samog Aristotela učestvovali i njegovi učenici do nas su stigli samo odlomci u vidu citata i pojedinih osvrta u delima kasnijih autora. „Državni ustavi" su za Aristotela predstavljali faktički materijal pri sastavljanju njegovog velikog traktata, poznatog pod imenom „Politika". U „Politici" Aristotel pretresa čitav niz teoretskih i prakdčnih pitanja koja se odnose na državu uopšte, njen postanak, razvoj, organizaciju. U tom traktatu, osim teoretskih razmatranja, ima mnogo činjeničnog materijala. Tim materijalom naročito obiluje peta knjiga u kojoj se govori ο državnim prevratima. Međutim, koristeći se Aristotelovom „Politikom" kao istorijskim izvorom potrebno je da imamo u vidu političku tendencioznost dela i opštu filozfsku koncepciju autora. Nužno je takođe imati na umu da je tu materijal odabran sa stanovišta određenih pozicija. Aristotel je živeo u epohi žestoke političke borbe i bio je protivnik demokratije. Njegov ideal bilo je takvo državno uređenje u kome sva polidčka prava pripadaju srednje imucnim slojevima slobodnog stanovništva. U celini Aristotelova politička shvatanja, kao i njegovi filozofski pogledi, jasno odražavaju krizu grčkog polisa koja se izrodila u nepomirljivim protivrečnostima robovlasničkog poretka. Polibije.

Razmotrili smo izvore grčke istorije predhele-

Diodor sa Sicilije nističke epohe koji su više-manje savremeni sa događajima opisanim u njima.

Istoriju Grčke Ijudi su proučavali i tokom narednih perioda antičke epohe: u epohi helenizma i u rimskoj epohi. Na primer, niz podataka iz istorije klasične Grčke može da se nađe kod Polibija. Polibiju pripada ideja ο izradi istorije sveta, čiji je cilj bio sinhronizovan pregled događaja širora Grčke, 11 helćnlšBčkim zemljama i u Rimu. Ali PćEbijevo delο ('„OpšfaTstorija") bilo je ograničeno određenim hronološkim okviriraa; njegovo izlaganje je počinjalo tek sa istorijskim događajima ΙΠ veka pre n.e. Istoričar druge polovine I veka pre n.e. Diodor sa Sicilije prvi je pokušao da napiše potpunu istoriju starog doba. Njegovo delo „Istorijska biblioteka" obiman rad (40 knjiga, u antičkom smislu reči) obuhvata največim delom u paralelnom sinhronističkom izlaganju istoriju Istoka, Grčke i Rima, počevši od legendarnih vremena pa otprilike do sredine I veka pre n.e. Od čitave „Biblioteke" neoštećene su se sačuvale samo knjige I-V i ΧΙ-ΧΧ; od ostalih knjiga do nas su stigli samo izvodi i odlomci. Grčka istorija klasične epohe u sačuvanom delu Diodorovog rada počinje izlaganjem od 480. g. do 362. g. pre n.e. Osim toga, do nas je stigla njegova istorija Filipa Makedonskog. Zadatak koji je sebi postavio Diodor zaslužuje najveću pažnju, iako autoru nije uspelo da ga obavi kako treba. Diodorov rad to je velika kompilacija sastavljena na osnovu dela njegovih prethodnika; za grčku istoriju glavni među njima, iako ne jedini, bio je Efor. Prema svojim izvorima Diodor se odnosio bez potrebne kritike, ponekad i nemarno. Pa ipak, njegovo delo ima velik značaj uglavnom zato što se Diodor koristio izvorima koji se nisu sačuvali do našeg doba. Od posebne važnosti su ona poglavlja „BMioteke" koja se dču istorije Sicilije i istorije Grčke IV veka pre n.e. Diodor se bavio i istorijom drugih zemalja, između ostalih, u glavama 22-26 knjige XX istorijom bosforskog kraljevstva. Trog Poinpej Drugi pregled događaja u istoriji Grčke dao je (Justin). Polien (na latinskom jeziku) savremenik imperatora Avgusta, Trog Pompej, autor ,Jstorije sveta". I on je kao i Diodor bio kompilator i naveliko se koristio radovima Efora i Teopompa. Delo Troga Pompeja stiglo je do nas u vidu izvoda koji je izradio Justin u Π-ΠΙ veku n.e.; to delo uglavnom ima značaj za istoriju Filipa Makedonskog i helenističke epohe posle njega. Bogat i opširan istorijski materijal, ali materijal koji zahteva marljivo kritičko proveravanje, takođe sadrže i razni zbornici koji vode poreklo od Aristotelove peripatetičke škole. Aristotelu je, između ostalog, pripisan i manji traktat „0 ekonomiji" koji sadrži niz zanimljivih stvarnih podataka iz oblasti finansijskog života Grčke, naročito u IV veku. Slično je sastavljen i zbornik Poliena (Π vek n.e.) „Strategeme" u kojem ima oko 900 primera ratnih lukavstava. U ovu vrstu treba da ubrojimo i neka od dela koja se pripisuju Plutarhu, na primer, „Ženske vrline", „Izreke kraljeva i vojskovođa" i druga. U svim tim i njima sličnim delinia ponekad se nailazi na podatke kojima se može poslužiti istoričar, ali svi oni zahtevaju najstroži kritički postupak.

Plutarh Plutarh (I vek n.e.), rođen u beotskom gradu Heroneji izradio je opštu istoriju Grčke i Rima u vidu biografija pojedinih istorijskih ličnosti. Biografska literatura, naročito počevši od heleiiističke epohe, bila je veoma bogata, ali je u celini propala. Plutarh je tu biografsku literaturu delimično iskoristio za svoje „Paraleine biografije" koje su ovakav naziv dobile zato što iza svake biografije grčke ličnosti dolazi biografija rimske ličnosti koja se upoređuje s prvom. Za istoriju Grčke važne su biografije sledec'ih ličnosti: Tezeja, Likurga (spartanskog), Solona, Teraistokla, Arisdda, Kimona, Perikla, Nikije, Alkibijada, Lisandra, Agesilaja, Fokiona, Demostena, Diona, Timoleonta. Osim ovog dela Plutarhu pripada veliki zbornik traktata ο raznim temania pod naslovom „Moralne rasprave" u kojem se nalazi dosta istorijskog materijala. Uopšte uzev, Plutarhova dela predstavljaju jedan od najobilnijih izvora za grčku i rinisku istoriju. Ali Plutarh se ne može uvrstiti u istoričare u strogom smislu te reči. To je vrlo načitan, široko obrazovan literata, filozofmoralista. U njegovim „Biograiljama" ima mnogo misli i razmatranja ο raoralnim temania. Sastavljajući svoje biografije, Plutarii nije preuzeo zadatak rekonstrukcije događaja ove Lli one epohe. Plutarha je interesovala istorijska ličnost, njen moralni lik. Junake_svojih dela i njihove postupke Plutarh ocenjuje pre svega sa gledišta njihovih moralnih kvalifikacija. Ispuštajući ponekad važne činjenice iz života lica koja prikazuje ili osvrcući se na njih samo uzgred, Plutarh često navodi razne beznačajne postupke, reči ili šale svojih junaka ako to ide u prilog rasvjetljavanju njihovog karaktera. I više od toga, moralizatorske tendencije Plutarha nagone ga ponekad da izneveri istorijsku istinu. Ne vladajuci pravim osećanjeni i taktom kridke, Plutarh nije u stanju da u slučajevima kad ima posla sa kontradiktornim svedočanstvima svojih izvora takva svedočanstva uskladi ili da objasni njihovo neslaganje. Na svira Plutarhovim delima stoji pečat njegove duboke religioznosti: božja volja, sudbinska predodređenost često se javljaju kao uzrok postupaka njegovih heroja i svih istorijskih događaja. Po svojim političkim simpatijama on pripada aristokratskim knigovima grčkog društva i nepovoljno se izražava ο demokratskim pokredma! — Sva ova Plutarhova svojstva govore ο tome da se prema njegovim svedočanstvima moramo u svakom pojedinom slučaju odnositi oprezno. Stepen tačnosti i vrednosti Plutarhovih svedočanstava u potpunosti zavisi od izvora kojima se koristio, ali se to ni izdaleka ne može uvek ustanoviti zbog toga što su izvori većinom izgubljeni. Strabon. Pausanija. Eusebije

To isto moramo da kažemo i ο delima dvojice pisaca koji, mada nisu istoričari, ipak pružaju obilan istorijski materijal.

Strabon savreraenik imperatora Avgusta u svojoj „Geografiji" osim geografskih podataka (u toj oblasti Strabon je bio i ostaje naš glavni izvor), daje niz istorijskih podataka koje crpe iz raznih danas izgubljenih izvora. Autor iz II veka n.e. Pausanija u svom „Opisu Helade" daje takođe ne samo velik broj raznih obaveštenja Γζ istorije Grčke vec' ponekad navodi skoro doslovne odlomke iz istorijskih dela koja nisu sačuvana. Grčki autori bavili su se ponekad i pitanjima hronologije klasične epohe. U epohi helenizma započeti su pripremni radovi na sastavljanju hronoloških priručnika. Od njih, na žalost, ništa nije sačuvano. U potpunosti je sačuvana samo Eusebijeva hronika pisana tek u doba kasne rimske imperije (prva polovina IV veka n.e.)· Eusebijeva hronika sastoji se iz dva dela; prvi sadrži kratak istorijski pregled koji je sastavljen od raznih odlomaka, a drugi daje hronološku tabelu najvažnijih događaja gde su usklađene različite ere prema kojima se u andčko doba vršilo računanje vremena. Tekst ove tabele stigao je do nas ali ne u grčkom originalu, već u jermenskom prevody, u sirijskoj verziji i u latinskoj preradi koju je izvršio Hijeronim (druga polovina IV veka n.e.)· ***

Istorijski život severnih obala Cmomorskog primorja tokom antičke epohe našao je odraz kod mnogih antičkih pisaca. Najdragocenije podatke daju Herodot, Strabon, Diodor sa Sicilije i autori tzv. periplusa i periegesa koji su nam ostavili relativno iscrpne opise severnog Crnomorskog primorja i skitskih, sarmatskih, meotskih i taurskih pleraena koja su tamo živela, kao i grčkih gradova-kolonija i bosforskog kraljevstva. Svedočanstva antičkih pisaca ο oblastima severnog Crnomorskog primorja sakupio je V.V. Latišev u svom fundamentalnom zborniku ,,Scythica et Caucasica" („Svedočanstva antičkih pisaca, grčkih i latinskih, ο Skitiji i Kavkazu", knjiga I II, SPb., 1893-1906. god.). Tako izgledaju najvažniji literarni izvori za izučavanje istorije Grčke i severnog Crnomorskog primorja u vreme koje obrađuje ovo delo. Iz našeg pregleda vidi se da povezana tradicija postoji^a vreme od 500. do 352. g; pre n.e. u delima Herodota, Tukidida i Ksenofonta. Zato nam je pomenuto vremensko razdoblje najbolje poznato. Sve što mu je prethodilo moramo da 'rekonstnusemo na osnovu više-nVanje razbacanih svedočanstva koja ni izdaleka nisu istog kvaliteta i koja su rasturena po skoro svim literarnini spomenicima, kako grčkim tako i delimično rimskim. Zbog toga izlaganje pojedinih perioda grčke istorije ne može biti jednako: tamo gde raspolažemo sa mnogo izvora ono je više-manje iscrpno, a gde je izvora malo, ono trpi od kratkoće. Ο mnogim pojedinačnim događajima koji su se odigravali tokom vekova nemamo nikakvih obaveštenja. Tome treba dodati da nam je najpoznadja istorija Adne. Čak su nepotpuna i znanja koja se odnose na istoriju Sparte, a što se tiče drugih oblasti, ο njima znamo još manje; ο mnogim važnim događajima iz života grčkih gradova znamo samo na osnovu slučajnih napomena. ^O»-'"

***

Dela antičkih pisaca sačuvala su se do naših dana u srednjovekovnim spisiraa i samo mali broj originalnih grčkih tekstova došao je do nas neposredno. To su rukopisi pisani na papirusu. Najveći broj danas poznatih papirusa nađen je na teritoriji Egipta. Uopšte uzevši, t'0*sTi dokurrienti vrlo različiti po svom službenom i neslužbenom, a ponekad i literarnom karakteru i spadaju u kasnije epohe helenističku i rimsku. Ali raeđu papirusima tog doba ima tekstova koji se direktno tiču i ranijeg doba. U takve spadaju pesme pesnikinje Safo, odlomci iz „Ilijade", Euripidove tragedije, Menandrove komedije. Zanimljiv je nalaz papirusa koji sadrži skoro polovinu teksta „Persijanaca" od Timoteja iz Mileta. Tekstovi istorijskog sadržaja nađeni su u znatno manjem broju, ali među njima ima takvih znanienitosti kao što su Aristotelov „Atinski ustav", Oksirinhijski papirus, hronike događaja iz druge polovine V i IV veka pre n.e. i drugi dokumenti. Međutim, u većini slučajeva na papirusima su pisani tekstovi drukčije sadržine: pisma, računi, privredne zabeleške i drugo. EPIGRAFSKI IZVORl

Natpisi predstavljaju veorna važan deo pisanih izvora, jer su po svom karakteru bliski literarnim izvorima, a istovremeno su kao dokumenti gotovo uvek savremeni sa događajima ο kojima govore. Korišćenje natpisa kao istorijskih izvora mora biti povezano s njihovom prethodnom obradom. Antički natpisi često su u lošem stanju i samo pomoču marljivog izučavanja može se odrediti njihov sadržaj i vreme (s tačnošču od jedne godine do dva-tri stoleća). Izučavanje natpisa preraslo je u posebnu disciplinu pod imenom epigrafika, od grčke reči επιγραφή „natpis". Natpisi se mogu podeliti u nekoliko grupa: monumentalni natpisi, uklesani u mermeru i kamenu, natpisi na keramičkim proizvodima i drugim kućnim predmetima, natpisi na metalnim pločicama. Brojčano je najviše poznato natpisa na keraniici, nešto manje natpisanalazimo u kamenu i mermeru, dok ih na ostalim materijalima inia najmanje; od natpisa na drvenim daskama ništa nije sačuvano, a njih je u Grčkoj bilo veoma mnogo. Monumentalni Monumentalne natpise po njihovom sadržju deepigrafski izvori limo na četiri kategorije: državni, natpisi hfamova, društveni i privatni. Poslednji, rađeni na inicijativu privatnih lica, redovno pružaju sitne pudatke koji su vezani za sudbinu pojedinaca ili manjih grupa ljudi. U tim dokumentima nadgrobnim spomenicima, posvetnim natpisima, natpisima u čast pojedinih lica itd., nalazimo podatke ο sastavu stanovništva grčkih država, ο istoriji kulture i kultova, a ponekad i neka dragocena znanja ο ekonomskoj i političkoj istoriji. Raznovrsniji su podaci iz natpisa raznih saveza i udruženja građana (verskih, sportskih, školskih i, naročito, profesionalnih i trgovačkih). Samo zahvaljujući njima, poznati su nam mnogi važni podaci iz privrede, organizacije proizvodnje i kulture antičke Grčke. To se s pravom može reći i ο natpisima hramova koji se odnose na verske organizacije i imovinu hramova. Ali, najpuniji i najraznovrsniji su epigrafski dokumenti izrađeni po nalogu države. Sadržaj tih natpisa je veoma raznolik. U mnogim slučajevima oni popunjavaju praznine u istoriji antičkih grčkih država i ispravljaju pogrešna obaveštenja nekih autora. Ti natpisi pružaju veoma bogat materijal ο

ekonomskom životu, državnom i socijalnom poretku, spoljnoj i unutrašnjoj politici, ο istoriji socijalne borbe, ο istoriji kulture, ο kultovima i drugim vrio važnim stranama života robovlasničkih polisa Grčke. Kao po pravilu, događaji u natpisima nisu uvek tačno navedeni jer su njihovi sastavljači, iz ovih ili onih razloga, značaj opisanih činjenica često preuveličavali, ili su ga potcenjivali. Ali se čak i izvesna tendencioznost epigrafskog spomenika može iskoristiti kao izvor za razumevanje raspoloženja društva u kome je on nastao. Drugu karakteristiku epigrafskih izvora predstavlja to što natpisi obično ne daju širu istorijsku sliku već odražavaju samo pojedine događaje. Na žalost, broj epigrafskih spomenika koji danas stoje na raspolaganju istorijskoj nauci još je nedovoljan. Veoma je mali broj natpisa iz drugostepenih grčkih država čije su teritorije arheološki slabo istražene. I u hronološkom pogledu epigrafski tekstovi (njihov ukupan broj dostiže do 100 hiljada) raspoređeni su veoma neravnomerno: dok se do danas sačuvalo samo nekoliko desetina natpisa iz VIII-VII veka pre n.e. (čija je istorija veoma malo poznata), dotle nam je vec poznato nekoliko hiljada natpisa iz V-IV veka; još veći broj epigrafskih spomenika nastao je u kasnijim vekovima. Tokom čitave istorije stare Grčke izrada i podizanje kamenih ploča sa isklesanim odlukama država ili saveza građana vršeni su samo na osnovu specijalnih odluka, a za nadzor nad izradom natpisa često su zaduživana službena lica. Tekst natpisa najpre je ispisivan na drvenim daščicama premazanim voskom, na koži, na olovnini pločicama ili na papirusu (naročito od IV veka pre n.e.), i sa tog originala klesar je prenosio tekst na kamen ili raermer. Originali natpisa čuvani su u državnim arhivima. U naročito važnim slučajevima natpisi su klesani u dva-tri primerka i tada su kopiju slali u onaj grad na koji se odluka odnosila. Državni dekreti, isklesani na kamenim ili mermernim pločama (stele), postavljani su ,,na najvidnijem mestu", kako je obično glasila odluka ο postavljanju natpisa. Tekstovi dekreta često su urezivani na zidove hramova, portika i drugih javnih zgrada koje su se nalazile na najprometnijim mestima. Korišćenje natpisa kao istorijskih izvora počelo je još u antičko doba Herodot, Tukidid, Ksenofont, Diodor i dmgi autori služili su se tim dokumentima pri izradi svojih dela. Među nađenim epigrafskim spomenicima ima nekoliko dokumenata koji u punoj meri potvrduju podatke antičkih istoričara. Naročito tačno i savesno natpisima se koristio Tukidid: tekst ugovora iz 420. g. pre n.e. sklopljen između Atine i Argosa, Mantineje i Elide koji navodi Tukidid gotovo potpuno je istovetan sa tekstom ugovora koji je na ploči u Atini. U doba ranog_srednjeg veka, kad se na velikom delu teritorije bivše Rimske imperije ugasio interes prema antičkoj kulturi, antički natpisi bili su potpuno zanemareni. Tek u doba renesanse na njih je ponovo skrenuta pažnja. Međutim. epigrafika kao nauka fomiira se tek početkom XIX veka. Korišćenje epigrafskih dokumenata, kao i literarne tradicije, otada postaje nerazdvojan deo istorijskog istraživanja. Preci cemo na kratak pregled najinteresantnijih natpisa iz perioda koji proučavamo.

Spomenici grčke epigrafije poznati su još od XI veka pre n.e. na koje vreme se odnosi najstariji grčki natpis posveta Nereidama, kćeriraa Posejdona; ovaj natpis jc izrađen na posudi iz naselja Asine na Peloponezu. U najstarije epigrafske spomenike spadaju i natpisi sa ostrva Tere uklesani u stene koje se datiraju u VII] vek pre n.e. U VII i VI vek pre n.e. spada vec ceo niz natpisa. U to doba je u mnogim gradovima bilo uobičajeno da se radi opšteg obaveštavanja tekstovi ustava urezuju u trostrane stubove zašiljene pri vrhu. Jedan od takvih kodeksa — Hioski zakoni koji je pronađen 1900. g. omogućuje nam da jasiiije uočimo izvesne crte državnog uređenja Hiosa u vreme oko 600. g. pre n.e. Krajem VII početkom VI veka pre n.e. u Grčkoj je pismenost doživela široku rasprostranjenost. Od epigrafskih tekstova tog doba veoma je zanimljiv natpis iz Nubije (oko 594-589. g. pre n.e.) na levoj nozi kolosalne statue Ramzesa Π. U toni tekstu grčki najamnici koji su se nalazili u službi egipatskog faraona Psametiha Π saopštavaju da su oni s tim carem izvršili pohod do druge katarakte Nila i navode svoja imena. Tako su se, zahvaljujući želji nekoliko ratnika da ovekoveče svoja imena, za istoriju sačuvala obaveštenja ο tom pohodu. Moguće je da su mnogi dokumenti u VI veka pre n.e. pisani na metalnim pločicama. Na primer, do nas se sačuvao na takvoj tablici tekst ugovora lžriieđu zajednice Eliđana i Herejana (Arkadija), koji je zaključen u VI veku pre n.e. sa rokom od sto godina: po tom ugovoru obe strane su se obavezale da sarađuju u svim poslovima, a naročito u ratu. Bronzana pločica sa tim tekstom nađena je u Olimpiji. Veoma je značajno to što su se širenjem grčkog pisma čak i kraljevi naroda koji su bili u susedstvu Grka koristili tim natpisom za izradu svojih natpisa. Čuveni kralj Krez koji je vladao u Lidiji (560-645. g. pre n.e.) napisao je grčkim pismom posvetu na stubovima koje je poklonio hramu Artemide u Efesn. Izgleda da je to Krez učinio ugledajući se na grčke običaje; mnogi grčki vladari tog doba, posvećujući bogovima statue, delove hramova ili manje građevine, ispisivali su svoja imena. Do nas su stigli tekstovi posveta Pizistrata, unuka atinskog tiranina Pizistrata, koji je bio arhont u Atini u periodu izmedu 527-510. g. pre n.e. i Histije koji je vladao u Miletu 524-504. g. pre n.e. i drugih. Nabrojeni sporaenici grčkog pisma pokazuju da sačuvani natpisi ranog perioda najvećim delom predstavljaju religijske posvete. Po svom sadržaju mnogo su raznovrsniji grčki natpisi iz V veka pre n.e. Iz epohe grčko-persijskih ratova sačuvan je dosta velik broj natpisa koji potvrđuju navode andčkih autora ο dogadajima tog doba. U čast pobede kod Maratona Atinjani su bogato darivali hrani Apolona ο čemu govori riatpis na zidu atinske riznice u Delfima. Na ostrvu Salamini nađena je memierna ploča s epitafom korintskim ratnicima koji su pali u bici 480. g. Veoma važan izvor predstavlja drugi natpis iz doba grčko-persijskih ratova ugraviran na spiralnom stubu od bronze koji su Spartanci posvetili Apolonu iz Delfa u čast pobede nad Persijancima izvojevane kod Plateje. U njemu se pominju skoro svi grčki gradovi koji su učestvovali u oslobodilačkoj borbi protiv Persijanaca. Mnogi natpisi posveceni pobedi Grka u tom ratu izbrisani su tokom vremena i kasnija pokoljenja su zaboravila na njih. Ali poznavaoci starina ponekad su

obnavljali antičke tekstove, dodajući im poneku reč. Tako je u IV ili V veku neki Eladija rekonstruisao epitaf na grobu Megarana koji su pali 480-479. g. pre n.e. i dodao da grad svake godine odaje čast palim herojinia prinoseći im vola kao žrtvu. Podacima koje crpimo iz natpisa u znatnoj meri popunjavamo i obaveštenja antičkih autora ο unutrašnjem uređenju i međusobnim odnosima grčkih polisa u periodu između 479-431. g. pre n.e. Broj nađenih natpisa iz tog vremena nekoliko puta premašuje broj starijih natpisa. Iz njih saznajemo ο mnogim događajima. Na natpisima nađenim u Teosu koji su urezani oko 470. g., na primer, proklinju se oni koji narušavaju društveni poredak: trovači, lica koja su ometala dovoz žita u Teos, lica koja nisu izvršavala naredbe državnih vlasti, krivci za razbojništva, za izdaju interesa polisa i za druge zločine, a takođe i lica kojima bi palo na um da pokvare tekst te odluke. 460-466. g. u Halikarnasu je na mermemom zidu uklesan zakon ο vođenju sudskih pretresa koji se odnose na sporove u vezi sa nepokretnom imovinom. Izgleda da su žestoku socijalnu borbu koja je besnila u gradu pratile česte konfiskacije imovine, što je svaki put dovodilo do sudskog procesa. Značajan spomenik ranog grčkog prava predstavlja čuveni Gortinski natpis. On je bio uklesan na zidu neke državne zgrade u gradu Gortini na Kritu oko 450. g. pre n.e. Tekst natpisa koji ima blizu 17 hiljada slova predstavlja zbornik zakonia. koji su tada važili u Gortini. Izgleda da ova varijanta građanskog kodeksa nije bila prva u Gortini, jer su pronađene kamene ploče sa ostacima teksta ranijih zakona. U gortinskim zakonima našle su odraza gotovo sve strane života ove zajednice. Veoma detaljno izložena su pravila ο deobi i nasleđivanju imovine, pri čemu se pravi stroga razlika između imovine oca i majke. Deo zakona u kome se govori ο pravima i dužnostima kceri-naslednica očevine najduži je u čitavom kodeksu. Odredbe tog dela zakona jasno pokazuju da je u Gortini sredinom V veku pre n.e. još postojala predstava ο rodovskoj svojini. Naročito su zanimljvi stavovi u kojima se govori ο odnosima između slobodnih i robova. Odražavajući reladvno rani stepen razvoja robovlasničkog društva, zakoni u nekim slučajevima štite roba. Na primer, niko ne može odvesti sebi roba ili slobodnog čoveka pre specijalne sudske odluke; u protivnom, to se smatralo narušavanjem zakona. U gortinskim zakonima osim robova pominju se razne grupe drugog zavisnog stanovništva i navode se zakonodavne norme koje vode poreklo iz duboke starine. U ninogim grčkim gradovima takođe su pronađeni epigrafski spomenici zakonodavnog karaktera. Zanimljiv primer stroge reglementacije života građana predstavlja natpis iz V veka pre n.e. sa ostrva Keosa u kome se govori ο pogrebnim obredima. Prema tom zakonu, pokojnika su zamotavali u tri hiinationa koji po svojoj vrednosti nisu smeli bid skuplji od 100 drahmi. Količina vina i ulja koja se upotrebljavala za obred libacije nije smela da pređe

tri hoja (mera za tečnost) vina i jedan hoj ulja. Pored finansijskih ograničenja država je zahtevala ispunjenje niza drugih pravila, izraeđu ostalog i higijenskih pranje lica koja su sudelovala u sahranama i druga. Veoma je brojna grupa natpisa u kojima se govori ο istorijskim događajima. U tom pogledu neobično su karakteristični natpisi V veka pre n.e. sa ostrva Krita koji govore ο sukobima između kritskih gradova ili sadrže tekst niirovnih ugovora posle takvih sukoba. Najinteresantnije dokumente za istoriju političkog života Grčke u VIV veku pružaju ostaci „kamene arhive" u Atini. Na mnogobrojnim pločama sačuvani su najraznovrsniji tekstovi: odluke narodne skupštine, posvetni i građevinski natpisi, blagajnički obračuni, spiskovi savezničkih gradova koji su placali foros, popisi službenih lica. pobednika na takmičenjima, izginulih vojnika, svečani natpisi efeba, pogranični kamenovi, kupoprodajni ugovori, ugovori ο zalaganju zemlje, dekreti verskih zajednica, nadgrobiii spomenici. Broj atinskih natpisa naglo je porastao posle 460. g. pre n.e. kad je α Atini bio konačno fomiran sistera demokratske robovlasničke države. Prema ustaljenom običaju u Atini, državna blagajna dodeljivala je specijalna sredstva za postavljanje natpisa. Cena jednog natpisa zavisila je ne samo od broja redova i slova već i od materijala ploče, od kvaliteta rada na izradi samog natpisa, veličine slova itd. Tako se u Adni za jedan natpis na mermernoj ploči koji se sastojao od 100 redova po 3-32 slova u svakom redu početkom IV veka pre n.e. plačalo 60 drahmi. Vešdna klesara u kamenu u to doba dotigla je visok nivo. Odluke atinske narodne skupštine pisane su po ustaljenoj formi.· Najpre su urezivane reči: „Odlukom veča i naroda". Zatim se govorilo ο torae koja je komisija (pritanija) zasedala u Veću 500 lica i ko je bio sekretar veca; potom su upisivali ime predsednika narodne skupštine i ime arhonta-eponinia, tj. funkcionera po čijem imenu je dotična godina dobijalaime (treba naponienuti da se arhont-eponim ne pominje uvek u dekretu). Iza pobrojanih službenih lica dolazilo je ime lica koje predlaže odluku ο datom pitanjn i tekst same odluke. Zahvaljujuci strogoj doslednosti u ispunjavanju ove forme, pošlo nam je za rukom da utvrdimo tačan datum mnogih dekreta, jer su sačuvani spiskovi atinskih službenih lica sa podacima u kojoj godini koje olimpijade su ta lica vršila svoju dužnost. Najpotpuniji su spiskovi atinskih arhonata posle 480. g. pre n.e. Od dve stotine arhonata prethodnog perioda zasad nam je poznato samo 65 imena, pri čemu za većinu još nije utvrđeno vreme njihovog upravljanja. Za period 480-302. g. pre n.e. skoro potpun spisak arhonata sačuvan je kod Diodora; imena koja je on izostavio popunjena su na osnovu podataka epigrafskih nalaza. Spisak arhonata koji su svoju dužnost obavljali u periodu od 301. do 101. g. pre n.e. rekonstruisan je na temelju natpisa. Na taj način, nauka sada raspolaže spiskom atinskih arhonata od arhajskog do rimskog perioda istorije Atine. Epigrafski spomenici u velikoj meri dopunjavaju svedočanstva antičkih autora ο usponu Atine u V veku pre n.e. i ο proširenju atinske dominacije na druge polise.

Do nas su stigle odluke atinske narodne skupštine ο uspostavljanju demokratske uprave u maloazijskim gradovima Eritri, Kolofonu i Miletu. Naročito je zanimljiva odluka koja se odnosi na Eritru; ona je doneta između 470. i 450. g. pre n.e. i pruža vrlo detaljnu razradu sistema vlasd u Eritri. Poznati su i natpisi sa podacima ο svotama forosa koje su Atinjaiii primali od saveznika. Spiskovi te vrste vođeni su u Atini od 454/3. i 425./4. g. pre n.e. Tokom prvih 15 godina Atinjani su upisivali prihode na velikom bloku od penteličkog mermera (visine oko 3,60, širine 1,10, debljine 0,38 m) koji je bio postavljen na Akropolju. Tekst je bio uklesan na sve četiri strane. Prihodi od saveznika tokom sledećih 8 godina upisivani su na nešto manjoj mermernoj ploči, a spiskovi forosa, počevši od 431./30. g. urezivani su svake godine na posebnoj ploči. U početku je nabrajanje saveznika išlo bez određenog sistema, kasnije su nazivi gradova grupisani prema geografskom principu. Spiskovi onih koji su uplaćivali foros predstavljaju prvorazredne istorijske izvore i, bez obzira na to što su relativno slabo očuvani, oni omogućavaju da stvorimo niz važnih istorijskih zaključaka. Stvar je u tome što ni jedan antički istoričar nije nabrojao polise koji su ulazili u sastav Atin.skog saveza. Jedino zahvaljujući natpisima saznali smo imena blizu 265 gradova koji su placali foros. Isti natpisi omogućuju nam da ustanovimo promene u sastavu Atinskog saveza tokom raznih godina njegovog postojanja, naročito u periodu Peloponeskog rata. Iz njih, na primer, saznajemo da su u godinama rata neki gradovi plaćali foros atinskim vojskovođama koji su bili stacionirani na njihovoj teritoriji, kao i to da su neki gradovi bili skoro potpuno oslobođeni od plaćanja forosa. U natpisima su našli odraza i ustanci saveznika. U tom smislu veoma važan dokument predstavlja atinski natpis iz 446/45. g. u kome se govori ο položaju grada Halkide posle gušenja antiatinskog ustanka na Eubeji. Taj dekret, između ostalog, određuje da Halkiđani mogu da uživaju sve unutrašnje slobode (neprikosnovenost ličnosti, imovine itd.) pod uslovom pokornosd atinskom narodu. Svi punoletni muškarci iz Halkide morali su da polože zakletvu da se neće odmetnuti od atinskog naroda, da će plaćati određeni foros i da ce se pokoravati Atinjanima. Oni koji nisu hteli da se zakunu gubili su građanska prava, a imovina im je bila konfiskovana. Između raznih drugih uslova navodi se odluka ο tome da halkidski sudovi imaju pravo pretresanja svih dela, osim najtežih (o beguncima, ο ubistviraa i oduzimanju građanskih prava) koji su predati u nadležnost suda u Atini. Isto tako jasne tragove u dokumentamom materijalu ostavio je i saveznički ustanak od 441-439. g. pre n.e. Atinska ekspanzionistička politika na zapad odrazila se u natpisima koji sadrže tekstove ugovora između Atine, Korkire, sicilijanskog grada Leontine i južnoitalskog Regija. Intenzivna građevinska delatnost atinske demokratije postala nam je jasna zahvaljujući pronalaženju finansijskih dekreta narodne skupštine u kojima se nabrajaju rashodi atinske blagajne za podizanje pojedinih objekata. Događaji poslednje trecine V veka pre n.e. vrlo su iscrpno izloženi kod Tukidida. Zbog toga većina natpisa tog vremena nema za istoričara tako vefikog značaja kakav imaju tekstovi iz prethodnih ili kasnijih perioda. Više od toga, tačnost činjenica koje navodi Tukidid omogućava nam da rekonstruišemo neke loše očuvane natpise. Na primer, u velikom tekstu ugovora ο savezu na

100 godina koji je bio zaključen 420. g. pre n.e. između Atine, Argosa, Mantineje i Elide neki redovi su bili rekonstruisani prema Tukididovom izlaganju ο tom dokumentu (V, 47). Pa ipak, niz natpisa ima izuzetan značaj za razumevanje događaja tog doba. Velik broj mermernih stela na kojima su navedene svote izdate u raznim godinania iz blagajne boginje Atine pokazuje koliko je Atinu koštao taj rat. Spiskovi savezničkih uplata forosa svedoče ο jačanju finansijskog pritiska koji je vršila Atina. Istovremeno Adna je nastojala da potčini ekonomiku savezničkih gradova. Tukidid je tu politiku prećutao, ali je aluzija na nju sačuvana u Aristofanovim „Osama". Međutim, atinski dekret koji je donet oko 423. g. pre n.e. pokazuje da je atinska skupština najmanje dva puta izglasavala odluku kojom se saveznicima zabranjivalo da kuju svoju srebmu monetu i da se služe neatinskim monetama i merama za težinu i dužinu. Veoma zanimljive podatke koji se odnose na unutrašnji položaj same Atine tokom rata nalazimo u sačuvanim opisinia rasprodate imovine osuđenih u procesu hermakopida (415-414. g. pre n.e.). Obično se inventar imovine koja se rasprodaje beležio na drvenim daščicama, ali u ovom slučaju, zbog težine prestupa i da bi se ovekovečila uspomena na kaznu, popisi su napravljeni na mermernim pločama. U jednom od tih inventara nalazi se spisak robova; tu su navedene i cene: Karijac-miadić, 174 drahme, Tračanin 170, Skit 144, Hir 121 itd. Ovo su dragoceni i veoma važni podaci ne sarao za istoriju Atine vec i za izučavanje andčkog robovlasništva. Neuspesi Atine u ratu doveli su do toga da su se od nje odvojili svi saveznici osim Samošana. Stanovnici Samosa ne sarno da nisu izneverili Atinu već su joj i sami predložili nastavak rata. Odgovor Atinjana uklesan je na mermemoj ploči koja je bila ukrašena reljefom sa predstavom boginja zaštitnica obe države: Atina i Hera prikazane su kako se rukuju. Isto tako jasan je i tekst dekreta: Samošanima se daje atinsko državljanstvo i pravo da sami sebi izaberu oblik državne uprave kakav hoće itd. Spartanski natpisi poznati su u mnogo manjem broju. Zbog toga ostaju nerazjašnjena mnoga pitanja iz istorije te države. Može se ukazati samo na jedan interesantan natpis iz perioda Peloponeskog rata koji svedoči ο tome da su Spartanci 427. g. pre n.e. organizovali sakupljanje priloga za vođenje rata. Kako se vidi iz teksta tog natpisa, priloge u novcu, žitu i suvom grožđu davala su ne samo privatna lica već i države. U vezi s tim zanimljivo je da se u popisu darodavaca nalaze Efes, Hios i Melos koji su se zvanično smatrali saveznicima Atine. Po završteku rata Spartanci su organizovali niz antiatinskih prevrata u gradovima koji su dotle bili pod vlašću Atine. Na Delosu je nađen komad mermerne ploče kao fragment spartanskog dekreta koji je donet između 403. i 398. g. pre n.e. Prema tom dekretu, stanovnici Delosa dobili su autonomiju i pravo na samostalno upravljanje hramom i njegovom blagajnom. Ako se sada pozabavimo natpisima iz prve polovine IV veka pre n.e., videćemo da velika vecina tih natpisa pripada Atini.

Tekstovi atinskih natpisa iz prve decenije IV veka pre n.e. odražavaju pokušaje Atine da povrati raniji položaj putem privlačenja što je moguće većeg broja grčkih država na svoju stranu. Tri odluke narodne skupštine u kojima se nalaze tekstovi ugovora s Beotijom (395. g.), s Lokridom (395. g.), s Eretrijom (394. g.) pokazuju da su to bili vojni savezi sa obavezama ο uzajamnoj pomoci. Ο aktivnom učešcu Atinjana u Korintskom ratu svedoče nadgrobne ploče s imenima palih ratnika kod Korinta i Koroneje. Pravu umetničku vrednost predstavlja nadgrobni spomenik Deksieleja, mladića iz atinske konjice, koji je poginuo kod Korinta; ο njegovoj smrti govori i Ksenofont u svojoj „Grčkoj istoriji". Važan diplomatski dokument predstavlja i odluka koju je donelo atinsko vece 393. g. u čast sirakuskog tiranina Dionisija i njegove brace. Drugi dekret iz 386. g. pre n.e. pokazuje da su Atinjani imali mnogo uspeha u Trakiji. Tih godina Atinjani su sklopili savez s Olintom i Halkidičkom ligom ο čemu svedoči odlomak ploče sa tekstom ugovora. Velik broj epigrafskih dokumenata baca jasno svetlo na istoriju organizacije drugog Atinskog pomorskog saveza. Saćuvao se niz ugovora koje je Atina zaključila sa gradovima koji su prišli savezu. Među njima su vredni pomena izveštaji atinskih amfiktiona na Delosu za 377-373. g. koji pokazuju da je Atina, i pored svih obećanja ο poštovanju ravnopravnosti saveznika, ipak težila za obnovom svoje hegemonije. Na žalost, sačuvano je malo dokumenata koji se odnose na uspon Tebe 7060-tih godina IV veka, ali su neki od njih veoma interesantni. Takav je, na primer, natpis Ksenokrita, Teopompa i Mnesilaja uklesan na podnožju spomenika koji su oni podigli u čast pobede nad Spartancima 371. g. pre n.e. Do nas je stigao niz natpisa koji osvetljavaju delatnost grčkih gradova i saveza u IV veku. Među njima se nalazi odluka atinske narodne skupštine iz 367. g. pre n.e. koja je pronađena 1937. g. i u kojoj se govori ο ulaganju protesta kod Etolskog saveza zbog hapšenja atinskih verskih izaslanika. Iz tog teksta vidi se da je 367. g. pre n.e. Etolski savez već postojao, dok se pre nalaza tog natpisa smatralo da je Etolska liga formirana tek 314. g. Zahvaljujući epigrafskim dokumentima, upoznali smo se s čitavim nizom detalja iz političkog života tog doba. Vanredno važne i zanimljive podatke pruža i tekst natpisa iz epohe uspona Makedonije. Natpisi na posuđu Još od najstarijih vremena Grci su pravili natpise na zemljanom posuđu; slova su urezivali oštrim predmetima ili su ih označavali bojom. Namena i sadržina tih natpisa bila je veoma različita. Mnogi od njih su imali posvetni karakter i u njima se govori ο tome ko je i kojem božanstvu posvetio datu posudu. Na primer, u hramu Kabira u Tebi naden je veliki broj posuda s natpisima. „Taj i taj posvećuje Kabirima". Posude sa sličnim posvetama nađene su i u mnogim drugim velikim hramovima Grčke. Drugu, nešto manju grupu natpisa na posudama čine kletve ili bajalice što svedoči ο tome da su kod Grka bile žive izvesne predstave čije se poreklo povlačilo još od prvobitne magije. Vrio karakterističan primer takvog teksta predstavlja bajalica ispisana na vrču iz Olbije koja datira iz sredine IV veka pre n.e. „Vezujem jezik

mojih parničara i svedoka na suda, Telesikrata i Telesikratovih sinova Agrona, Hiponika, Artemidora, Ahilodora i svih ostalih koji su s njima". Autor bajalice ponekad se nije zadovoljavao željom da „zaveže" jezik svog prodvnika, već je nastojao da na njega navuče i druge nesreće. Od keramičkih natpisa bde su veoma popularne oznake često i imena vlasnika posuda. Te oznake ponekad su veoma rečite. Neka Tataja piše u ime svoje posude: ,,Ja sam Tatajin lekit, ko me ukrade oslepece". Na skupocene posude grnčari koji su ih izradili i slikari koji su ih ukrasili često su stavljali svoja iniena. Zahvaljujući tome, uspeli smo da utvrdimo mesta gde su se nalazili glavni centri proizvodnje umetničke keraniike, kao ϊ da stvorimo predstavu ο saniim majstorima, njihovom etničkom poreklu i, ponekad, ο socijalnoj pripadnosti. Osim toga, umetnik je često, ukrašavajući posudu na slici sa više figura kraj svake prikazane ličnosti bojom ispisivao njeno irne (između ostalog i imena konja i pasa); ponekad su ispisivali i reči koje ova ili ona osoba izgovara. Tako je na jednoj posudi naslikana hetera kako svojoj drugarici pruža čašu vina i kaže: „Pij i ti!"; na drugoj je predstavljena grupa ljudi koji sede, a iznad njih lete laste i jedan od ljudi uzvikuje: „Vidi, lasta! Ona je! Herakla nii, vec je proleće!" Blagodareći tim natpisima, postale su nam jasne mnoge istorijske, mitološke i religiozne scene prikazane na grčkim posudama. U političkom životu Atine veliku ulogu je imao ostrakizam glasanje pomocu glinenih pločica. Pri tome bi se na crepiću (na grčkom jeziku crep je ostrakon) urezalo ime lica koje je glasač smatrao opasnim za državu. Mnogi od tih crepića sačuvani su do naših dana. Našarani natpisi pokazuju kako je bio šarolik sastav atinske narodne skupštine. Tu ima lepo i uredno ispisanih slova, nalaze se takođe ukrivo i ukoso naškrabane reči sa gramatičkim greškama i ispuštenim slovima. Neki građani ispisivali su samo inie i očevo inie svog političkog prorivnika, drugi su navodili i iz koje je on adčke deme. Retko su ispisivali samo ime. Vecina imena koja nalazimo našarana na ostrakonima poznata su nam iz podataka antičkih istoričara. To su: Kimon, Miltijadov sin, Tukidid, Melesijin sin, Kalisten, Teniistokle, Aristid i mnogi drugi. Nađena su i dva crepic'a sa imenom Perikla; na jednom je zaparano, na drugom ispisano bojom. Iz natpisa na ostrakonima saznali smo i imena nekih atinskih političara čije su izgnanstvo istoričari prećutali. Za proučavanje ekonomske istorije stare Grčke ogroman značaj imaju žigovi koji su utiskivani u zemljanu ambalažu, kao i u crepove; oni su od posebnog značaja za objašnjenje pitanja proizvodnje i trgovine. Žigove nalazimo na amforama toj univerzalnoj ambalaži starog doba u kojoj su prenošene i čuvarie tečnosti i brašnaste materije; manje ih je na pitosima i sitnim posudama. Na amforama V veka pre n.e. nalazimo žigove sa jednim ili dva slova, koji su bili utisnuti u svežu glinu pre pečenja posuda. Od sredine IV veka pre n.e. žigosanje amfora se sve više primenjuje i dostiže najširu popularnost u helenističko doba. Tada su veliki proizvođački centri Tasos, Rodos i drugi imali svoje posebne žigove.

Ovaj kratak osvrt nema pretenzija na iscrpnost izlaganja, jer mu je cilj da pokaže čitaocu da za istoriju stare Grčke pored literarne tradicije postoje i drugi raznovrsni pisani izvori. 2. MATERIJALNI IZVORI Podaci pisanih izvora se u velikoj meri dopunjavaju mnogobrojnim materijalnim spomenicima koji su do naših dana sačuvani iz svih perioda istorije stare Grčke. Pronalaženje materijalnih spomenika putem ekskavacija, njihovo čuvanje, restauracija i proučavanje to je predmet arheologije. Proučavanje arheoloških spomenika pruža istoričarima brojna znanja ο istoriji zanata, umetnosti, trgovinskih i političkih veza, ο istoriji svakidašnjeg života i religije. To su podaci koje obično ne nalazimo u pisanim izvorima. ARHEOLOŠKI SPOMENICI

Arheološki spomenici to su ostaci drevnih kultura koje nalazimo u iskopinama. Ovarno spadaju razvaline starih gradova i naselja, oruđa za rad i predmeti za svakodnevnu upotrebu koji se nalaze u iskopinama, kao i stari grobovi u koje su osim tela pokojnika stavljani i razni predmeti. Arheološka istraživanja pokazala su nam da se stari grčki grad najčešće sastojao od akropolja sa hramovima i javnim zgradama i od donjeg grada kome je pored stambenih zgrada i zanatskih kvartova pripadao i glavni trg (agora) koji je služio kao mesto za narodnu skupštinu i kao pijaca. Iskopavanja stambenih četvrti grčkih gradova pružila su nam zanimljive podatke ο socijalnom i ekonomskom položaju njihovih stanovnika. Naročito značajne rezultate dala su istraživanja agora u mnogini građovima: na tim trgovima Grci su obično postavljali statue zaslužnih građana i stele sa tekstovima zakona i odluka. Pri iskopavanjima otkriven je velik broj ostataka tih stela i statua. Od naročitog su interesa oruđa za rad kojima su se služili stari Grci, a koja se nalaze u iskopinama gradova i naselja; ta oruđa obično su dosta primitivna, što je bilo uslovljeno primenom robovskog rada. Arheološka istraživanja upoznala su nas sa razvojem pojedinih zanata kod Grka. Sada su nani jasni mnogi detalji nekadašnje metalurgije kopanje rude, topljenje metala, izrada predmeta od metala kovanjem i livenjem. Isto tako podrobno smo upoznati i sa keramičkom proizvodnjom ο čemu smo saznali zahvaljujuci iskopavaiiju mnogobrojnih velikih i malih keraniičkih peci i nalazima ogromnog broja raznih grnčarskih proizvoda: posuda, crepova, vodovodnih cevi, statueta od terakote i drugih proizvoda od gline. Crteži na skupocenom posuđu i na glinenim pločicama upoznaju nas i s drugim grčkim zanatima (tkačkim, kožarskim itd.), kao i sa radom grčkih seljaka. Neke slike na vazama svedoče ο teškom položaju robova u grčkom društvu. Olovni tegovi koji su se sačuvali do naših dana i slike vaga na vazania obogaćuju naše predstave ο grčkoj trgovini ο čijem značajnom razvoju govore mnogobrojni nalazi zanatskih proizvoda i moneta u raznim oblastima starog sveta. Istorija mnogih ratova koji su vođeni u antičko doba živo je opisana u delima antičkih autora. Arheolozi su pronašli oružje grčkih hoplita šlemove,

oklope, štitove, dokolenice, ostatke mačeva i kopalja. Sve to omogiicava današnjem čitaocu da stvori jasnu predstavu ο događajima koji su' se odigrali. Naročito su raznovrsni spomenici umetnosti, skulputre i arhitekture, koji svedoče ο dosta visokom kulturnom nivou andčkog društva. Veliki broj arheoloških spomenika nađen je prilikom iskopavanja starih nekropoIaTPošto šu s'tafi Grci verovaii u zagrobm život7To su uz pokojnike stavljali u grobove potrebne stvari: detetu njegove igračke, ratniku oružje, ženi njene ukrase. Naročito su zanimljivi nadgrobni spomenici na kojima su često bili izrađeni reljefni portred pokojnika i uklesana imena umrlih, ponekad sa epitafima α stihu. Karakteristika arheoloških spomenika sastoji se u tome što oni predstavljaju nema svedočanstva, stvari, a ne priče. Arheolog se zbog toga nalazi u delikatnijem položaju nego istoričar koji radi na tekstovima antičkih autora ili se bavi natpisima. Ali arheološki izvori istovremeno imaju i veliku prednost: oni su objektivni svedoci andčkog života, dok svako kazivanje antičkog istoričara uvek nosi, u većoj ili manjoj meri, pečat subjektivnih ocena, tendencioznosti, klasne ograničenosti. Kako je ranije rečeno, antički autori skoro nikako ne daju obaveštenja ο privredi antičkog društva. Zato arheološki spomenici predstavljaju najdragoceniji izvor za ekonomsku istoriju antičkog robovlasničkog društva. U vezi s ogromnim značajem materijalnih spomenika, bez čijeg poznavanja nije moguće pravdno razumevanje grčke istorije, smatramo da je neophodno da se naši čitaoci upoznaju sa rezultatima iskopavanja najvažnijih grčkih centara, kao i antičkih gradova na severnim obalama Crnomorskog primorja. Iskopavanja Istraživanja drevnog grada Tere koji se nalazio na na ostrvu Teri istoimenom najjužnijem ostrvu Kiklada obavljena su 18951901. g. Iskopavanja su otkrila ostatke naselja iz ranog perioda, IX-VII veka pre n.e. i helenističkog i rimskog perioda. Građevine starog doba sačuvane su u vrio malom broju. To su temelji hrama Apolona Karneja, ostaci zidova kuća za stanovanje i vrlo dobro ozidani potporni zidovi koji su služili kao podupirači za platforme na kojima su podizane građevine. Ali stara Tera nije bila čuvena po svojini arhitektonskim spomenicima već po spomenicima najstarije grčke pismenosti. Njeni natpisi uklesani na stenama to su najraniji poznati grčki natpisi. Njihov sadržaj veoma je raznolik. Pored niša u koje su stavljani darovi bogovima pročitani su natpisi sa posvetama bogovima: Melihiju, Kuretu, boginji zaštitnici rođenja Artemidi Lohaji, boginjama Erinijama. Osobito velik broj natpisa posvećen je Apolonu Karneju; u njima se govori i ο gozbama u čast tog boga. Neki natpisi predstavljaju slavopojke mladićima igračima borbenih plesova u čast bogova.

Zanimljiva su bila iskopavanja nekropola starih Terana. Pogrebni obred bio je ovakav: leš umrlog spaljivan je na lomači, a preostale kosti i pgpeo sipani su u urnu. Urne su bile vrlo raznolike siromašni slojevi stanovništva uzimali su za urne najobičnije zemljane lonce, bogataši su upotrebljavali posude sa lepim ornamentima. Urne su zatini zakopavali u zemlju ili su ih stavljali u grobne komore koje su bile usečene u stenama. Sa urnaraa su stavljane razne posude, statuete od terakote, za decu razne igračke. Iznad mnogih grobova stajali su mali stolovi od kamena sa urezanim imenima pokojnika. Na te stočiće stavljali su ponude pokojniku. Iz epohe helenizma na Teri se sačuvalo mnogo zgrada i natpisa u kojima se iscrpno opisuje život stanovništva tog doba. Iskopavanja Grad i nekropola ovog važnog centra stare Grčke u Sparti arheološki ni izdaleka nisu istraženi kako bi to trebalo (iskopavanja su vršena samo 1906-1910. g. i 1924-1927. g.). Intenzivna građevinska delatnost na teritoriji stare Sparte u vizantijsko doba mnogo je otežala proučavanje ostataka ranijih epoha. Od najstarijih spomenika poznat je hram Artemide Ortije (,,Uspravne") koji datira u IX-VI vek pre n.e. To je jedan od najstarijih grčkih hramova. Od njega su sačuvani samo delovi južnog i zapadnog zida. Zato je danas nemoguće izvršiti rekonstrukciju spoljašnjeg izgleda tog hrama. Međutim, siromaštvo arhitektonskih ostataka u ovom slučaju nadoknađuju izuzetno značajni nalazi raznih predmeta. U tom pogledu iskopine Artemide Ortije pružile su nauci više materijala nego iskopine ma kog drugog hrama stare Grčke. Nađeni predmeti su uglavnom zavetni darovi boginji: statuete i pločice sa reljefima od slonove kosti, olova, bronze. obiene kosti, koji predstavljaju boginju Aitemidu ili razne životinje. Pretežna većina pločica izrađena je od slonove kosti. Kako se vidi po nađenim pločicama sa nedovršenim prikazima, njihova konačna obrada i ornamentisanje vršeni su u samoj Sparti. Ogroman broj tih stvari (na primer u slojevima iz VII-VI veka pre n.e. nađeno je oko 58 hiljada statueta, pločica i drugih sitnih predmeta) pokazuje da je primenjena umetnost u Sparti VIII-VI veka pre n.e. dostigla visok stepen razvoja. Naročito je zanimljiva okolnost što stil predstava na njima svedoči ο tome da su se u spartanskoj umetnosti i religiji tog doba sačuvale tradicije mikenske epohe. Mnoge skulpture od slonove kosti prikazuju lik boginje vladarke životinja koja je bila poštovana na Kritu u II milenijumu pre n.e. Na stilu drugih proizvoda iz VIII veka opaža se uticaj maloazijske umetnosti. Prave unikate predstavljaju maske od terakote koje su nađene u hramu i podču s kraja VII i s početka VI veka pre n.e. Na nekim maskama sačuvani su tragovi boje. Keramički nalazi iz hrama Ortije daju jasnu predstavu ο značajnom razvoju lakonske keramike u najstarijem periodu. Još ranijem vremenskom periodu (X-VIII vek) piipada materijal iz drugog svetilišta hrama Atine Halkiojkije („Koja stanuje u bronzanom hraniu"); hram se nalazio na akropolju Sparte. Blizu tog hrama otkriveno je drugo malo svedlište Atine koje je postojalo još u VII-V veku pre n.e. Istraživanje ovog dela akropolja dalo je mnogo nalaza, uglavnom raznih posvetnih predmeta terakota,

proizvoda od bronze itd. Naročito je zanimljiv nalaz mermeme glave, nadene 1925. g., koja je dobro očuvana i, kako izgleda, predstavlja portretnu skulpturu jednog od spartanskih heroja iz epohe grčko-persijskih ratova, moguće i čuvenog kralja Leonide. Severno od grada, na putu za Megalopolj, otkriveno je malo svetilište iz VIIV veka koje je postojalo i u kasnije doba. Građevinskom aktivnošću u nmsko doba nanesena je velika šteta najstarijim slojevima na prostoru spartanske nekropole; u mnogim slučajevima ona ih je skoro potpuno uništila. Iako su iskopine u Sparti po svojim razmerama veoma skromne u poređenju sa iskopinama u drugini centrima Grčke, one su ipak pružile nauci veliku količinu dragocenih podataka iz najstarije istorije Helena. Iskopavanja Istraživanje ostataka starog Efesa otežano je tiu Efesu što se njegova teritorija nalazi u dolini reke

me

koja je danas močvarna i plavna. Od građevinskih objekata najstarijeg doba dosad su otkrivene samo ruševine hrama Artemide Efeske (iskopavanje hrama obavljano je 1868-1873. g. i 19041906. g.). Grci su taj objekat ubrajali u sedani svetskih čuda. Hram je prvi put sagrađen oko 700. g. pre n.e., ali je od njega sačuvan samo postament glavne statue boginje i oltara. Ispod njih, naročito na mestu gde je stajala statua Artemide, nađeno je preko tri hiljade skupocenih predmeta ukrasa i sitnih proizvoda od zlata, elektruma, slonove kosti, kristala, bronze, moneta od elektruma, pseudo-egipatskih skarabeja. Izgleda da su to bili specijalni darovi boginji prilikom podizanja hrama. U VI veku pre n.e. podignuta je nova zgrada hrama sa dva reda mermemih stubova. Na osnovu iskopina utvrđen je plan svetilišta; pri tome su pronađeni mnogi delovi zgrade. Naročito su interesantni stubovi sa natpisima: „Kralj Krez je posvetio", čime se potvrđuje antička tradicija ο učešću lidijskog kralja" Kreza u izgiadnji Artemidinog hrama. Nađeno je vrio malo ostataka starog hrama, jer je on bio ponovo sagrađen posle požara 365. g. pre n.e., kad je stari hram zapalio Herostrat. Gradske četvrti Efesa koje su otkopavane 1896-1907. g. spadaju u helenističko i rimsko doba. Tu su otkrivena raskošna zdanja biblioteka, tržnica, portici i mnogobrojne stambene zgrade. Iskopavanja Ruševine starog lučkog grada danas se nalaze dau Milctu leko od morske obale; znatan deo zaliva zatrpan je peščanim nanosima reke Meandra. Peskom je zasut i velik deo grada čime je uveliko otežan zadatak arheologa. Veliki radovi na iskopavanju Mileta obavljani su 1899-1914. g. Tada su otkriveni mnogobrojni objekti i drugi spomenici helenističke i rimske epohe, ali veoma malo ostataka arhajskog Mileta: to se nesumnjivo objašnjava i razaranjem grada koje su izvršili Persijanci 494. g. pre n.e. Jedino se sa sigurnošću moglo ustaiioviti da je u VII-VI veku pre n.e. grad zauzimao mnogo veću površinu nego u helenističko doba kad je njegova

površina iznosila 90 hektara. Iskopavanja stambenih zgrada dala su velik broj nalaza raznih domaćih predmeta iz VIII-VI veka. Centi abio mesto u iskopavanju Mileta zauzeli su objekti ranohelenističkog doba. Izgradnja grada započela je 479. g., ali su najlepše zgrade podignute u IV-II veku pre n.e. U to doba Milecani su opasali svoj grad jakim bedemima koje su utvrdili kulama. U sistem bedema bile su uključene i obale glavne gradske luke Lavljeg zatona. Kej popločan mermernim pločama, predivna zgrada miletskog veća (buleuterija), stadion i gimnazija, mnogobrojni tržni objekti sve su to primerci helenističke arhitekture otkriveni prilikom iskopavanja. Naročito interesantno je svetilište Apolona Delfinija koje je služilo kao državni arhiv grada Mileta. Natpisi nađeni u njemu uglavnom se odnose na ΙΠ-Ι vek pre n.e., ali su sačuvani i neki natpisi iz VI veka pre n.e. (na primer, kalendar žrtvenih dana koji datira otprilike u vreme oko 500. g.). Tragovi arhajskog doba bolje su očuvani u čuvenom miletskom svetilištu hramu Apolona u Didinii. Sveti put (dug 18 km, a širok 4,8 m) koji je od Mileta vodila u naselje Didimu bio je u najstarije vreme ukrašen figurama lavova i kolosalnim statuama ljudi koje su stajale s obe strane puta. Natpisi na tim spomenicima govore da su oni posvećeni bogu Apolonu icao zavetni darovi. Duž svetog puta protezao se i niz lepo izrađenih kamenih gro'oova. Od najstarijeg hrania arheolozi su uspeli da otkriju samo jedan deo cele i niz arhitektonskih detalja komade kolosalnih figura, odlomke kapitela itd., i sve to svedoci ο vanrednoj lepoti svetilišta. Otkriven je i arhajski oltar i terasa posvecenja pored istočne fasade hrama. Ti monumentalni objekti jasno potvrđuju da je Milet u VII-VI veku pre n.e. dostigao značajan stepen ekonomskog razvitka. Ο daljoj istoriji svetilišta u Didimi govore mnogobrojni građevinski natpisi godišnji bilansi ο gradenju hrama koje je počelo 333. g. pre n.e. Ti dokumenti svedoče ο tome koliko je truda i materijala bilo uloženo na podizanju ogronme zgrade (109,40 χ 51,13 metara). Hram su opasivala dva reda mermemih stubova; bilo je 210 stubova visokih 20 metara. Tri stuba i danas stoje na svojim mestima. Izgradnja hrama trajala je vrlo dugo i nije bila dovedena do kraja; radovi su se produžili još u II veku n.e. Posvetni natpisi pokazuju da su svetiliste i proroeište Apolona uživali opšte poštovanje, a u njegovu blagajnu stizali su mnogobrojni pokloni koji se nabrajaju u popisima priloga. Iskopavanja Istraživanja ostataka n " ν~"

Mikenjani, 51, 64, 67, 68 Mikon, 526 Milasa, 467,468 Milecani, 125,126,135,312,354, 377, 595 Milet, 46, 64, 75, 112, 120, 124-128, 134, 135, 165, 169, 170, 172, 174, 178, 179, 182, 183, 218, 249, 262, 334, 345, 358, 374, 377, 504, 517, 536, 587, 594, 595, 610, 611 Miltijad, (Miltijad stariji), 155 Miltijad, (Miltijad inlađi), 156, 183, 187-189, 201, 220 Mindar, 345, 346 Miniji, 98,99, 104, 112 Minos, 19, 23, 24, 30, 34, 61, 63, 611 Minotaur, 40 Mirmekion, 607 Miron. 530, 531, 532 Mironid, 200, 236, 237 Misija, 46, 75 Mitilena, 145, 218, 297, 299, 300, 312, 334, 396, 425, 437, 567, 610, 612 Mitilenjani, 299, 300, 306, 307 Mitridat Eupator, 393 Mitridat, persijski satrap, 466 Mnasip, 442, 443 Mnesikle, 237, 538 Mnesilaj, 589 Mohlos, 21, 34 Mojre, 232, 543 Moldavija, 45 Mološaiii (Molosi), 478 Mosinejani (Mosiiioiki), 363, 368 Motija, 122 Mramorno more, 387 Muniliij, 157, 264, 361 Nabis, 325 Naksos, 122 Naksos, kolonija, 122, 197, 199, 329, 440 Naksos, ostrvo, 156, 172, 179, 186, 211, 212, 214, 238, 266, 325, 328, 429, 441, 461. 517, 525, 601, 603 Naksošani, 156, 211 Naukratis, 135, 605 Naupakt, 73, 239, 308, 309, 311, 312, 313,491 Nausikaja, 88 Nausitoje, 84 Navarinski zaliv (Pilos), 58. 59 Neleidi, 61 Nelej, 58, 61 Nemeja, 420 Neokle, 183 Neoptolem, 478 Nereide, 485, 584 Neron, 601 Nesiot, 529, 530, 531 Nestor, 58, 59, 61, 77, 79, 112 Neiiri, 131 Nika (Pobeda), 421, 540, 541, 542,

543, 548, 596, 602 Nika Apteros, 600 Nikerat, 304 Nikija, strateg, 279, 297, 304, 305, 307, 308, 310-313, 315-318, 322324, 326, 329, 330, 331, 333, 360, 406, 580 Nikija, umetnik, 554, 561 Nikijin mir, 278, 293, 306, 309, 316, 317-321, 327, 572 Nikofein, 406 Nikole, 467 Nikoloh, 441 Nikomed, 236, 237 Nikopolj, 132 Nil, 75, 135, 175, 238, 584, 605 Nimfe, 553 Nimfej, 128, 387, 388, 607 Nioba, 75, 560 Niseja, 152, 235, 288, 310, 317, 319 Nubija, 584 Odeon. 234, 540, 598 Očakov. 568 Odisej, 78, 80, 82, 84, 87-89, 91-93, 266, 527, 565. 601 „Odiseja", 42, 58, 72, 74, 75, 77, 79, 80, 82, 84-93, 97, 121, 266, 565 Odrisi, 287, 295, 364, 365, 367, 371, 372, 460, 484, 490 Ofis, 428 Okean, 543, 544 Oksil, 244

Oksirinh,418, 577 OksirinJiiski papirus, 582 Oksirinliiski traktat. 116,418.419,428 Olbija, 128, 130, 372, 373, 374-378, 380, 381, 385,568, 590, 606 Olimp, 72, 110. 543-545 Olimpija. 299, 322,405,443,456,475, 508, 532, 533. 534, 540. 543, 548. 553, 584. 595, 596, 597, 611, 612 Olimpijada, 478,492,493 Olimpijske igre, 322, 578 Olinćani, 476, 478, 485 Olint, 124, 266, 314. 431, 432, 433, 437, 469, 476-479, 485, 486, 488, 589 Olintski rat, 476 Olor, 570 Onomarh, 484 Orej, 488 Orest, 224 Orhomenos, 112, 115,419,436 Orop, 115, 116, 267, 295, 332, 343. 454, 492 Osa, 72, 110 Osci, 122 Otan, 178 Paflagonci, 176 Paflagonija, 251, 368. 369 Paga, 235, 288, 310 Pagasa, 110, 445 Pagasejski zaliv, 110, 196 Paliet, 300 Palaikastro, 21, 34 Palena, 124, 287, 288, 315 Palestina, 69, 75, 76 Pamfil, 560 Pamfili, dorsko pleme, 71, 98 Pamfilija, 63,64, 134 Pamfilijci, 176, 177 Panakt, 319 Panatenejske svečanosti, 155, 157, 274,544 Pandora, 541 Paiidrosa, 539 Panen, 526 Pangeja, 154, 155, 257, 479 Paniza, 126 Paiiorm, 122 Paralija, 138, 140 Parasije, 550 Parmenlon, 481.492 Parnas, 188 Pamon. 95, 100, 448 Paros. 17, 124, 127, 172, 190, 199, 266,441.517, 554,604 Partenon, 231234,405,536,537,539, 540-545, 548-550. 559, 597. 598, Partija, 174 Pasion, 259.406 Patras, 323 Patroklo, 88 Patroklid, 356 Pausaiiija, spartanski vojskovođa, 200203. 206, 207, 209. 219, 220 Pausanija, spartanski kralj, 289, 361, 420.571 Pausanija, ubica Filipa II, 493 Pausanija, pisac, 59,73,74, 95,98,99, 104, 105, 118, 408, 414, 423, 429, 446, +4-9, 450, 459, 483,

600

496, 527, 535, 581, 596, 597, 599, 600, 601, 604 Pausanija, makedonski kralj, 476 Pedion, 139, 141 Pegaz, 523, 611 Pela, 431,475.481.486 Pelaigik, 296 Pelazgi, 72, 74, 75 Pelazgiotida, 112 Pelej, 46 Pelena, 282,452 Pelenjani, 323, 449 Pelion, 110 Pelopida, 407,433-436,448,449,452, 462,464,476, 575 Peloponez, 15, 16, 27, 28, 34, 45, 46, 58, 61, 63, 64, 65, 70, 71, 73, 74, 95-98, 104-106, 122, 123, 162, 170, 171, 197, 200, 205, 206, 207, 218, 219, 222, 235, 237, 238, 239, 245, 248, 276, 280, 282, 288, 292, 293, 295, 298. 299, 300, 306, 308, 309, 314, 320, 323, 324, 326, 329, 330, 331. 335, 352. 412, 415, 421, 422, 423, 425, 428, 429, 432, 434, 435, 441. 442, 444, 447, 448, 450. 451, 452, 454, 456, 457, 464, 489, 504, 517, 519, 546, 551, 575, 610, 611 Peloponeski rat, 120, 203, 208, 216, 226, 234, 247, 251, 264, 266, 267, 271, 274, 276-280, 283, 285, 29o, 291, 305, 318, 325, 326, 331, 333, 338, 346, 349, 350, 354, 362, 366, 367, 403, 405, 411, 412, 415, 419, 422, 439. 536, 549, 550, 551, 570575, 587, 588, 600 Peloponeski savez, 161,184, 194, 195, 214, 215, 235, 240, 277, 280, 282, 285, 286-290, 298-300, 309. 318, 320, 322, 332, 357, 403, 424, 432, 447 Peloponežani, 162, 179, 199, 200, 281, 282. 285, 287-290, 292, 293, 295, 297. 298, 300, 301, 304, 308, 309, 313, 314, 316. 317, 332-336, 340. 341, 343, 345-348, 350, 351, 354, 421, 426, 443, 446, 449, 450, 453, 548 Pelops, 75, 534 Penej, 110 Penelopa, 85, 88, 92 Peniza, 126 Pentelikon, 188 Peonci, 478, 480, 482 Peonija, 483 Peonije, 535, 546,548, 596 Peparetos, 429,439 Perahora, 604 Perdika, 370, 481 Perdika, makedonski kralj, 287. 314,

315, 323 Perdika ΠΙ, 460.475,476, 477 Pergam, 417, 560 Perijandar, 171 Perikle, 203, 213, 216, 217, 224-230, 233-235, 237, 239, 240-243, 247, 250, 257, 264, 265, 268. 274, 276, 278-285. 289, 290, 292, 294, 295, 296, 298, 302-304, 306, 307, 321, 322, 335, 352, 365, 366, 387, 403, 536, 539, 540, 548-551, 568, 570, 572, 578, 580, 590. 598, 599 Perikle. siii Perikla, 355 Perint, 124, 182, 347, 439, 488, 489 Perisad I, 389, 391, 392, 398,402 Perisad, sin Leukona, 369 Persefona, 405 Persej, 71, 561, 562 Persepolj, 175 Persija, 157, 161, 162, 174, 175, 177, 180, 183, 184, 186, 191, 192, 194, 197, 199, 205, 223, 276, 296, 335, 339, 350, 351, 361, 403, 415-417, 421, 422, 424-426, 430, 431, 438, 444, 446, 452, 454, 461, 463, 467, 468.470,475, 487,492, 596, 612 Persijanci, 112, 117, 124, 128, 162, 175183, 185-191, 193-209, 218220, 223, 238, 248, 283, 334, 339, 346, 347, 364, 370, 387, 415-418, 422, 430, 452, 467, 475, 487, 512, 519, 530. 535, 540. 552, 561, 595, 594. 598,612 Persijska monahrija, 174, 182. 569 Persijsko carstvo, 494 Perso, 113 Pidna, 476, 478 Pil, 280, 285, 305, 308-311, 314-315, 317-319, 322, 325, 330, 394 Pilos, grad u Meseniji, 35, 52, 57-63, 65, 66, 68, 96, 97, 311 Pilos, grad u Trifiliji, 58, 59 Piloska država, 66 Pind, 72, 110 Pindar, 72 Pira, 299 Pirandar, 440 Pirej, atinska luka, 140, 144, 152, 15 194. 203, 234, 244, 250, '62. 264268, 270, 271, 274, 281. \S7. 296, 298, 310, 323, 330, 333. 343. 356. 357, 359, 360, 361, 366. 121, 42:> 426, 435, 472. 536, 600 Piritoj, 534 Pisandar, 337, 340-342, 344 Pisandar, nauaih, 417, 421 Pitani, 98 Piteja, 551, 552 Pitija, 157 Pitija, vođa proatinske stranke na ostrvu Korkiri, 300 Pitijske svečanosti, 448,487 Piton, 611 Pizistrat, tiranin u Atini. 152-158, 163, 246, 249, 387, 512, 526, 571, 598, 599

Pizistrat, unuk Pisistrata, 585 Pizistratidi, porodica u Atini, 152 Pizistratidi, potomci Pizistrata, 156, 158, 183, 190, 193 Plateja, grad u Beotiji. 103, 115, 117, 156, 161. 187, 195, 200, 201, 202, 204, 206, 220, 267, 280, 285, 290. 297, 298, 317, 319, 404, 429, 434, 436, 441, 442, 540, 570, 585 Plateja, ostrvo u južnom delu Egejskog mora, 135 Platejci, 188, 281, 290, 297, 298, 354 Plati, 34 Platon, 95, 136, 137, 161, 221, 261, 359, 370, 407, 408, 409, 410, 412, 465, 576 Pleistrah, 206 Pleistoanakt, 316 Plinije Stariji, 118, 381,495,496, 560 Plutarh, 103, 105, 139, 145-147, 158, 210, 203-204, 213, 220, 222, 247, 279, 282, 284, 289, 303-305, 307, 312, 317, 318, 321, 322, 324, 327, 328-331, 345, 346, 348-350, 352, 356-358, 414, 417, 427, 434, 445, 448, 469, 473, 577, 580, 581 Plutos, 410, 411, 552 Pniks, 230, 233, 234, 341, 409, 411, 490,600 Poliant, 418 Polibijad, 433 Polibije, 73, 440, 471, 577,579 Polid, 439,440 Polidor, 464 Polien, 329, 369, 390,417,418, 580 Polieukat, 471,472 Polifron, 464 Polignot, 526, 527, 528, 601 Polija, 517 Poliklet, 532, 546, 547, 548, 553, 557, 558 Poliklet Mlađi. 552 Polikrat, 165, 251, 518 Poluks, 100 Pompeji, 561 Pont euksinski, 121, 124, 125, 127, 129, 134,, 156, 175-177, 179, 215, 239, 264, 266, 267, 271, 281, 287, 299, 345, 347, 348, 365-367, 369, 371, 402, 403, 406, 416, 426, 427, 430. 460, 461, 472, 482. 568, 606. 610. 611 Pont, istočna obala, 363 Pont, južna obala, 124, 128, 266, 363, 369, 371 Pont, sevema obala, 363 Pont, zapadna obala, 363, 364, 365, 371 Posejdon, 58, 68, 85, 114, 138, 194, 233, 261, 539, 542, 545, 584, 603 Potideja, 120, 121, 124,266, 274, 278289, 295, 296, 302, 314, 315, 404, 432,460,478,479,486, 600 Potnija, 418 Praksitel, 552-559, 561, 596 Prasija, 295 Prijam, 43,46, 94, 518 Prijena, 552 Pritan, 399, 400 Pritanej, 599 Prodik, 404 Prokones, 125,486 Proksen, 416

Propileji, 234, 237,455, 536, 538, 600 Propontida (Mramorao more), 121, 124, 125, 127, 134, 182, 204, 205, 212, 266, 281, 287, 417, 424, 427, 484, 486, 489, 610 Protagora. 224 Psametih, 135, 227 Psametili II, 584 Psesi, 391, 392 Pseudo-Ksenofont, 203,252,279,293, 294, 333, 573 Psihto, 40 Psira, 21 Psitalija, 198 Ptolemej, 452 Ramzes, 34 Ramzes Π, 584 Ramzes IV, 75 Rea, 503 Rehmir, 29 Rek, 164 Rij, 73 Rim, 119, 247, 251, 253, 393, 562, 579, 580 Rimljani, 123, 597 Rimska imperija, 58 Rodos, 72, 73, 74, 127, 134, 170, 186, 212, 246, 266, 271, 281, 335, 346, 371, 382, 418, 421, 423-425, 430, 437, 455, 461, 468, 489, 577, 591, 604, 612

Sibaris, 123, 124, 170, 240, 596 Sibotska ostrva, 286, 300 Sicilija, 24, 67, 118, 121-124, 135, 170, 191, 240, 248, 249, 266, 267, 270, 277, 281, 282, 285-289, 292, 300. 305, 308, 309, 361, 388, 403, 405, 406, 427, 431, 463, 546, 568, 577,579,609-611 Sicilijanci, 292 Sicilijska ekspedicija, 273, 274, 291, 309. 318, 319, 325, 331, 335, 346, 348,572 Sidonci, 89 Sidonija, 369 Sifa, 313 Sifhjani, 525 Sifiios, 17, 164, 172, 257, 600 Sigej, 155, 156, 162 Sikani, 122 Sikion, 74, 164, 245, 282, 323, 420, 422, 425, 432, 447, 452, 457, 464, 465. 504, 546, 557, 596, 600 Sikionjani, 112, 323,465 Sikuli, 122, 329 Silen, 75, 559 Simonid, 196 Simferopolj, 379 Sindi, 391, 392, 397, 607 Sindika, 388-390 Sinopa, 124, 125, 127, 130, 134, 214, 266. 266, 363, 364, 366, 368, 369371, Salamina, 121, 142, 145, 146, 152, 162, 382, 387 Sinopljani, 127, 369 Sinopska 197, 198, 199, 200, 238, 427, 492, 552, luka, 369 574, 585 Sarnija, 415 Sirakuza, 122, 123, 170,191,195,249, Samos, 112, 127, 135. 164, 165, 178, 262, 269, 282, 309. 325-330, 332, 179, 182, 202, 205, 208, 212, 214, 218, 334, 338, 596.600,611,613 Sirakužani, 238, 248, 251, 266, 274, 336344, 346, 251, 326, 328-331 Sirija, 28-30, 51, 67, 347, 354, 356, 430, 454, 460, 461, 486, 251, 265, 415, 492, 512-514, 517, 518, 550, 568, 588, 604,611 604, 610, 612 Samotraka, 425,441 Sapfa Siris, 123 (Safo), 582 Sarapis, 603 Sirisk, 383 Sard, 125, 161, 162, 171, 176, 180, Sitalk, kralj Odrisa, 367 Sitalk, trački 181, 185,281,417,424, 427 Sardska kralj, 295, 365 Sitonija. 124, 315 Skafa, satrapija, 334 Saronski (Saronijski) zaliv, 418 Skamander, 42 Skijatos, 429,439 73, 171, Skil, 376. 606 Skimno sa Hiosa, 118 235, 248, 287, 288 Skiona, 315 Sarpedon, 23 Satir, 389 Skiros, 208. 209, 221, 424, 427, 430. Satir I, bosforski kralj, 370, 390, 424, 439,461 430 Skiti, 130-134, 178, 254, 260, 329, 364, Satir, sin Perisada I, 398-401 Satir, 371. 372, 375, 376, 379, 380, 381, 392, tiranin u Herakleji Pontijskoj, 393, 397, 399, 408, 490, 568, 588 Skitija, 371,466 Saveznički rat, 504, 569 Skitski pohod Darija I, 179 482 Segesta, 266, 326, 327, Skol, 418 329 Selasija, 357, 448, 452 Skopadi, 111,407,445 Selena, 543, 544 Selimbrani, Skopas, 554-557, 601 348 Sofokle, 528 Selimbrija, 124, 182, 347, 348, 367 Sokrat, 262, 321, 322, 359, 445, 574, Selinuiit, 122, 288, 326, 327, 328, 350 575, 576 Soligeja, 73, 312 Solij, 295, Senaherib, 134 Seneka, 145 Serifos, 172 308, 309, 317 Soloha, 133, 376, 377 Sest, 124, 204, 205, 358,454,460,484 Solon, 139, 144-152, 154, 158, 160, 161. Seut, 367 Sevastopolj, 129 Sezam, 125, 163, 169, 217, 225, 226, 244, 246, 249, 371 251, 256, 337, 342, 566, 578, 580, 610 Sfakterija, 309, 310, 311, 319, 320, Solunt. 122 Sopej, 390 335, 548 Sparta, grad. 70, 74,95,96,97,98,99, 104, Sfer, 377 184, 200, 211, 247, 249, 283, 289, 309, 329, 356, 408. 410, 411, 444, Sfodrija, 435 446. 448, 449, 458, 476, 508. 513. Sherija, 91, 97

514, 593, 594, 604 Sparta (Lakedemon), država, 70, 74, 95-97, 99-103, 105, 106, 117, 122, 126, 156159, 161, 162, 174, 180, 184-187, 192, 194, 195, 200, 201, 204-208, 211, 214, 215, 218-222, 235-240, 243, 244. 247. 249, 276. 277. 280, 282. 283, 285, 286-291, 294, 296, 297, 299, 301, 303-306. 310-315, 317-324, 326. 332-335, 338, 339. 341, 343, 344, 349, 350, 351. 354, 355, 357, 358, 361, 363, 403, 405, 407, 408, 412, 414-425, 427-431, 432-435, 437, 438. 440, 441. 442, 444-448. 449-452. 454. 457. 462. 476. 483. 484, 491. 552, 573, 575, 577, 582 Spartanci, 58. 73. 74, 99, 103, 105, 106, 123, 156, 187, 194, 195-197, 199, 200, 201, 205, 206, 211, 219, 220-223, 235, 236, 238, 239, 278, 280, 281-283, 285, 287, 289, 290, 292, 297, 298, 299. 301. 303, 308, 309-320, 322, 323, 325, 329, 332, 333. 334. 339. 341, 343, 344, 345, 347. 349, 351, 352, 355, 357, 358, 360, 361, 404, 406, 414, 425, 427431, 432, 433-436, 438, 439, 442, 444, 448, 449, 450, 457, 458, 465, 483. 492, 570, 574, 575, 585, 588, 589,612 Spartanski savez, 433 Sparti, 113 Spaitijati, 99-103. 105, 106, 219, 244. 309-311, 313, 315, 317, 321, 322, 407. 408. 411,417, 433, 446. 450 Spartok, 385, 389, 391 Spartok II, 389 Spartok, sin Leukona, 396 Spartokidi, 385, 387, 389-395, 396, 398 Spai tol, 317 Sperhej, 110 Srednja Azija, 174 Sredozemlje, 28, 67, 165, 327, 463, 480,605 Sredozemni bazen, 504 Sredozemno more23, 121, 134, 136, 174, 178, 271,368, 577 Stagira, 314, 317 Stefan, 406 Steniklar, 74 Steropa, 534 Stol, 317 Strabon, 58, 100, 118, 125, 128, 389, 392, 395, 396,430, 577, 581 Stratokle, 478 Strimon (Struma). 154. 178, 208, 473. 475 Strombihid, 345 Simion, 190, 274, 335, 519. 520 Suza, 181, 351, 355, 426, 452, 453,

454 Svardeni, 75 Šliman H., 42,43,47,48, 49 Švarc J„ 241 Tajget, 95 Talejd, 260 Tairtansko poluostrvo, 128, 392 Tamansko primorje, 386 Tanagra, 237,429 Tanais, 129, 382, 385 Tantal, 75 Taps, 288 Taras, 611 Tarent, 105, 123, 170,611 Tarentski zaliv, 123 Tartes, 135 Tasos, 17, 124, 164, 185, 211, 212, 221, 222, 238, 246, 257. 315, 343, 347. 371, 382, 396, 425, 441, 486, 526, 591,605 Tat, 399 Tataja, 590 Tateji, 392, 399 Tauri, 130, 132, 378, 379, 381 Taurida, 385 Teagen, 141, 142 Teba, 112, 113, 115-117, 156, 180, 202, 218, 237, 238, 249, 267, 269, 298, 319, 359, 360, 403, 407, 408, 412, 414, 418, 419, 421, 328, 429436, 439, 447, 448, 452-457, 459, 465, 476, 477, 448, 452-457, 459, 465, 476, 477, 483, 486, 491, 492, 575, 589, 590, 600, 604 Tebanci, 114, 154, 156, 162, 200, 202, 237, 280, 290, 297, 317, 319, 322, 357, 418421, 427, 433, 434-436, 439, 441, 444, 445, 446, 449, 454, 455. 457459, 464, 465, 483, 487, 491 Tebanski rat, 566 Tegeja, 104, 105, 447. 448, 457. 459, 554 Tegejci (Tegejani), 73,457 Tel-Amama, 29 Telar S., 114, 277, 280, 306, 310 Telef, 63, 64, 75 Telemah, 58,92, 93, 97 Telepiii, 64, 75 Telesikrat, 590 Teleutije, 423,425,433 Temenij, 74 Temistokle, 183, 193, 195-199, 203, 206, 208, 218-221, 225, 227, 234, 249.403, 571, 580, 590, 598 Tempejski klaiiac, 195 Tenar, 95, 289 Tenedos, 182, 425,441 Teneja, 519,520 Tenos, 17 Teodor, 385 Teodor, samoski majstor, 164, 259 Teodosija. 128, 370, 390. 391, 395. 607 Teodota, 408 Teognid, 566 Teopomp, istoričar, 101, 279, 469, 473, 577, 580 Teopomp, Tebauac, 434, 589 Teos, 124, 125, 334, 585, 612 Teotim, 460

Tera. 24, 79, 98, 99, 104, 135, 281, 460,461 Tiinotej, vajar, 556 584, 592, 593, 604 Teramen, 278, Timotej Miletski (Milećanin), 582 304, 341-344, 346-348, Tinih, 370 355-360, 476, 572, 575 Tirensko more, 123, 124 Terani, 593 Teres, 364, 365 Tirgatao, 390 Tiribaz, Terina, 611 424, 426, 427 Tiriktaka, Tenna, 195, 196, 295, 513 Termodont, 386, 607 125 Tirint, 14-16, 47, 52, 54, 56, 58, 59, 508 Termopili, 73, 112, 196, 197, 308,484. Tirtej, 95, 105, 106, 450 487, 570 Tisafern, 334, 335, 338-341, 343-347, Tesal, 328, 329 350-352,416-418,574,611 Tesalci, 70, 110, 111, 112, 15, 156, 195. Tisandar, 158 Tit Livije, 145 200, 416, 446, 449, 464, 476 Tlepolem, 72 Tod, 29 Tolrnid, Tesalija, 17, 27, 71, 73, 74, 95, 110, 111, 238 Tomi, 126 Toreti. 391, 392 112, 156, 184, 186, 191, 195, 196, Torona. 124.315,316,433 199, 201, 223, 235, 237, 243, 245- Toronjani, 316 Trahinija, 308, 247, 251, 281, 308, 313, 314, 359, 414 403, 405, 407, 410, 412, 414, 420, Tračani, 46, 124, 126, 176, 181, 329, 441, 445, 446, 451, 452, 454, 464, 364, 371, 417, 474. 478, 480, 482, 488473, 476, 483, 484, 488, 489, 601 490, 588 Tračko primorje, 178, 185 Tesaliotida, 112 Trakija, 43.46, 72, 124. 154,155,157, Tesalski savez, 487 164, 178, 180, 181, 185, 192, 195, 201, Tespija, 116, 196. 429, 434. 435, 436. 204, 208, 221, 251, 265, 266, 281, 287, 441,442 308, 314, 316, 317, 353, 363, 364, 365, Tespis, 155 367, 372, 389, 420. 430, 439, 470, 472Tespijska 474, 479, 480, 482, 484, 486, 488-490, oblast, 446 570, 589, 610 Trales, 467 Tetida, 485 Trapezunt, 125, 368, 371,416 Trasibul, Teukri, 46 343-347, 350, 359, 360, 420, Tezej, 138, 140, 209. 525, 534, 535, 580 425, 426, 476 Trasidej, 414 Trasil. Tezejon, 252, 509 343, 344-347 Trezen, 74, 197, 238, 239, Tibareni (Tabireni), 363, 368 295, 310, Tibron. 417 312,452 Tribali, 372, Tifraust, 418,461 490 Trifilija, 58, 452,454, Tigar, 182, 192 456 Trija, 435 Tilis, 31, 34 Trijaska ravnica, 293, 297 Timagora, 453 Tripoja, 316 Triton, 598 Timarh, 487, 488 Troada, 43,44, 46, 64, 209,417 Trog Timej, 70, 118,250, 577 Pompej, 469, 577, 580 Troja (Ilion), 16, Timesilaj, 366 28, 35,42-46,64, 69, 70, 71, 79, 90, 93, Timofan, 465 111, 417, 524, 527, 528, 542, 601 Timokrat, 418 Trojanci, 45,46, 72, 76,90, 527 Trojaiiski Timolaj, 418,420 rat, 126, 506, 565, 566 Trotil, 288 Timoleon, 465 Tiikidid, istoričar, 24, 27, 70, 71, 73, 95, Timoleont, 580 98, 103, 104, 106, 112-114, 118, 119, Timomah, 460 137-139, 142, 144, 158, Timotej, sin Klearha, 371, 466 Timotej, sin Konona, 440-443, 454, 203, 204, 207, 216, 217, 223, 227, Vitmvije. 495,496 238, 239, 248, 274, 277-282, 284Vizant, 124, 127, 182, 204, 206, 207, 290, 292, 294, 297, 298, 301-306, 209, 210, 251, 288, 343, 345, 347, 309, 311, 312, 314-318, 322, 324348. 367, 372, 415, 424, 425, 426, 328, 330-334, 337339, 342, 346, 430, 437, 455, 460, 461, 465, 475, 347, 403, 404, 469, 473, 475, 564, 488, 489,490, 596, 610, 612 570-576, 581, 584, 588 Vizantija, 562 Tukidid, vođa atinske aristokratije, Vizantijci, 128,489

234. 304, 590 Turci, 597, 600 Turij, 240,266, 568 Tutmos III, 29 Ugarit, 28 Ulski kurgan, 132 Umbri, 122 Vafio, 15, 52, 53 Vasiliko, 60 Vatipetro, 34 Vavilon, 30, 37, 125, 191,415 Vavilonija, 176,611 Vavilonsko carstvo, 174 Venecija, 597

Voroneški kurganil32, 133, 396 Zakavkazje, 388 Zakinćani, 308 Zakiiit, 281, 292, 295,429,442 Zakros, 34 Zankle (Mesana), 122, 611 Zeja, 264 Zemlja, 601 Zeuksis, 476. 550 Zevs, 42,68, 73, 78, 85, 100, 142, 155, 201, 261, 318, 377, 383, 384, 405, 443, 456. 503, 523, 532, 534, 535. 540. 541-543, 545, 553, 595, 596, 599, 540, 541-543, 545, 553, 595, 596, 599,611,612

L

SADRŽAJ

Egejski svet u ΙΠ-ΙΙ milenijuniu pre n.e ................................................................. 5 Grčka naselja ranog perioda na Balkanskom poluostrvu i u Maloj Aziji .......... 69 Homerska Grčka ................................................................................................ Sparta, Krit, Tesalija i Beotija u vremenu

78

od IX do početka V veka pre n.e.......................................................................

99

Grčka kolonizacija Vm-VI veka pre n.e ........................................................... 122 Atika u VII i VI veku ........................................................................................ 143 Ekonomski razvitak Grčke u VII-VI veku pre n.e ........................................... 173 Grčko-persijski ratovi ....................................................................................... 181 Atinski pomorski savez ..................................................................................... 213 Učvršćenje poretka robovlasničke demokratije u Atini Perikle.....................

228

Ο pitanju ekonomskog života Grčke klasičnog perioda ................................

255

Peloponeski rat .................................................................................................. 291 Južno, zapadno i severno primorje Cmog mora u V-IV veku pre n.e............................................................................................ 385 Grčka u prvoj polovini IV veka pre n.e ............................................................ 423 Mlađa tiranija u Grčkoj i Maloj Aziji .............................................................

488

Uspon Makedonije i propast nezavisnosti Grčke ...........................................

494

Umetaost stare Grčke ........................................................................................ 520 Izvori .................................................................................................................

590

Registar imena ..................................................................................................... 645