Stara Grcka - 10.Pentekontaetija

Xegan Marija

PENTEKONTAETIJA Uvodna napomena O temi koja e ovde biti razmatrana posebno se pozabavila koleginica Danijela Panteli u svojim belexkama Stara Grqka sa nexto drugaqijim rasporedom naslova. Za sastavljanje svog teksta koleginica Panteli se koristila: — Tukidid, Peloponeski rat, prevela Duxanka Obradovi, Beograd 1999. — Plutarh, Aristid, iz odabranih izvora M. uria — V. V. Struve, D. P. Kalistov, Stara Grqka, Sarajevo 1959. — Belexke sa predavanja S. Duxania xkolske 2001/ 2002. U tekstu koji sledi prevashodno su korixene pomenute belexke. Dodatna literatura bie posebno navedena.

Izvori Pentekontaetija obuhvata period od 479. do 431. godine p. n. e., od kraja Grqko-persijskih ratova do poqetka Peloponeskog. Jedan od najznaqajnijih izvora za rekonstrukciju ovog perioda jeste Tukididova Istorija Peloponeskog rata. Sam Tukidid pentekontaetiju vidi kao pedeset najsjajnijih godina helenske istorije. Herodot svoje delo zavrxava godinom 479. Mada je Tukidid tekst posvetio velikom ratu izmeu Atine i Sparte, on se nadovezuje na Herodotovo delo i daje kratak pregled dogaaja od 479. do poqetka Peloponeskog rata. Tukidid u svakom trenutku eli pokazati da pre Peloponeskog rata nije bilo tako znaqajnog dogaaja u proxlosti Helena. Znaqajni izvori za prouqavanje ovog perioda su i Istorijska biblioteka Diodora sa Sicilije, ivotopisi Temistokla, Aristida, Kimona i Perikla, koje je sastavio Plutarh, Aristotelov Atinski ustav. Potom postoje dokumentarna svedoqanstva: spiskovi atinskih palih boraca i spiskovi forosa, koji su qlanice Atiqko-delskog saveza bile dune da daju Atini. Pomo prua i numizmatiqki materijal, kao i razna arheoloxka otkria.

–1–

SPARTA NAPUXTA SVEHELENSKI SAVEZ Jox u jesen 481. godine predstavnici gradova, koji su bili spremni da prue otpor Persiji, sastali su se u Sparti na mestu kasnije nazvanom Helenijum. Tom prilikom osnovan je Svehelenski savez, a vostvo nad celokupnom vojskom povereno je Sparti. Tokom akcija 480. i 479. godine Spartanci nisu izneverili oqekivanja. Posle odluqnih pobeda Helena u bitkama 480. i 479. godine, rat sa Persijancima jox nije bio zavrxen. Rat je trajao do polovine V veka, taqnije, do sklapanja Kalijinog mira 449. godine. Po pobedi Svehelenskog saveza u bici kod Plateje 479. godine, varvari napuxtaju prostor Helade i karakter rata se menja. Ratne operacije se prebacuju na more. Stav helenskih gradova prema nastavku rata bio je razliqit. Oni gradovi koji su se bavili pomorskom trgovinom i zanatstvom, gradovi na obalama Male Azije, Helesponta i Trakije, bili su radi nastaviti rat sa Persijancima. Ti gradovi eleli su osloboditi se persijskog jarma i samostalno razvijati trgovinu. Meutim, pojedini gradovi, a meu njima i Sparta, bili su zainteresovani za rat samo dok je pretila neposredna opasnost od neprijatelja. Sama Sparta nije raspolagala solidnom flotom niti je poznavala vextinu pomorskog ratovanja. Stoga se gradovi, zainteresovani za ratovanje, okupljaju oko Atine, koja ne samo da je imala monu flotu, ve je bila voljna ratovati. Do prvog znaqajnog razmimoilaenja izmeu Atine i Sparte dolazi neposredno po bici kod rta Mikale 479. godine. Poxto su izvojevali pobedu, Heleni su se stali pitati xta da qine sa Jonjanima, koje su upravo oslobodili persijske vlasti, ali koje nee moi do veka braniti. Peloponeani predlau da se oni gradovi kontinentalne Helade koji su bili naklonjeni neprijatelju rasele i ponovo nasele Jonjanima. Atinjani se protive predlogu, jer im se nije svidelo da se Peloponeani mexaju u politiku njihovih kolonija. Peloponeani tada odustaju od svog predloga, a ostrva Samos, Hios i Lezbos pristupaju Svehelenskom savezu. Po ovome flota je otplovila na Helespont s ciljem da sruxi mostove, koje je svojevremeno Kserks dao da se sagrade. Meutim, otkrivxi da su mostovi poruxeni, Peloponeani, predvoeni spartanskim kraljem Leotihidom, otplove na Peloponez, a Atinjani stadoxe opsedati grad Sest, koji su i osvojili. Za to vreme Atinjani, vrativxi se u opustoxeni grad, stadoxe ga obnavljati i utvrivati. Ovo se nikako nije svidelo Spartancima, koji su stali oseati svu veu mo Atinjana. Stoga xalju izaslanstvo u Atinu s porukom da Atinjani obustave utvrivanje grada, jer u sluqaju kakvog novog neprijateljskog napada i zauzimanja Atike, neprijatelj e navodno imati dobru bazu za dalje delovanje. Sparta qak poziva Atinu da zajedno poruxe okolne zidove i onih gradova izvan Peloponeza. Tada Temistokle, kao predstavnik Atine, odlazi u Spartu. Drugi atinski poslanici imali su odugovlaqiti svoj odlazak na Peloponez dok atinski graani ne zavrxe odbrambeni bedem. Temistokle bez drugih poslanika Spartancima nije mogao predoqiti volju Atinjana. Ovim je kupovao vreme. Predloio je Spartancima da poxalju u Atinu ljude od poverenja koji bi ispitali pravo stanje stvari u Atici. Istovremeno Temistokle je tajno poslao glasnika svojima s porukom da zadre peloponeske izaslanike kao taoce, xto su ovi i uqinili. Naime, bojao se da kada Sparta otkrije pravu svrhu atinskog plana, nee mu dozvoliti povratak u rodni kraj. Onda kada su Atinjani utvrdili grad i onda kada se oseao dovoljno sigurnim, Temistokle je otvoreno spartanskoj vladi predoqio namere Atinjana. Mada nisu bili oduxevljeni, Spartanci su se sloili da je Atina dovoljno sposobna da vodi politiku oko sopstvenog utvrivanja. Odnos izmeu dva helenska polisa bivao je sve vixe zategnut. Prolea/leta 478. godine organizovane su dve pomorske ekspedicije Svehelenskog saveza. Prva, koju je predvodio spartanski kralj Leotihida, imala je zadatak da kazni one gradove Helade koji su se opredelili za Persijance. Pohod je prvenstveno bio uperen protiv tesalske porodice Aleuada. Meutim, saveznici –2–

nisu imali uspeha da naxkode ovoj porodici, koja se utvrdila u Larisi. Po ovom neuspehu, Leotihida se vratio u Spartu, gde je optuen za korupciju. Okrivljen je i proteran iz grada. Drugu ekspediciju predvodio je Pausanije, namesnik maloletnog spartanskog kralja Polihistra i istaknuti predvodnik vojske u bici kod Plateje. Helenska flota uspela je osvojiti Kipar, kao i Vizant. Meutim, i pored vojnih uspeha, nezadovoljstvo ostalih qlanica saveza prema Pausaniji je raslo. Izvori svedoqe da je ovaj Spartanac strogo kanjavao helenske zapovednike i da je prisvajao za sebe veliki deo ratnog plena. Postoji svedoqanstvo, qija je verodostojnost danas sporna, da je Pausanija prilikom osvajanja kakvog grada, na slobodu puxtao persofilske elemente, da je u redove svoje vojske primao Persijance, napokon, da se stao oblaqiti kao Persijanac i ponaxati u skladu sa varvarskim obiqajima. Onog trenutka kada se u jednoj zaveri pokuxao smaknuti Pausanije, Spartanci su uvideli da je njihov poloaj glavnokomandujuih u Svehelenskom savezu ozbiljno ugroen. Smenjivanje Pausanija s drugim spartanskim kraljem Dorkidom, nije urodilo plodom. Qlanice Svehelenskog saveza nisu elele ratovati pod vostvom Sparte. Stoga je 478. godine Sparta sa svojim peloponeskim saveznicima odluqila da povuqe svoje qlanstvo iz saveza. Izvori: — Herodotova Istorija II, preveo sa starogrqkog Milan Arseni, Novi Sad 1980. Literatura: — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 B. C., Oxford 1959.

–3–

OBRAZOVANjE ATIQKO-DELSKOG POMORSKOG SAVEZA Poxto su Peloponeani napustili redove Svehelenskog saveza, godine 477. predstavnici gradova, zainteresovani za nastavak borbi protiv Persijanaca, sastali su se na ostrvu Delos. Tom prilikom je Atina unutar Svehelenskog saveza obrazovala nov savez, danas poznat pod nazivom Atiqko-delski. Atina se mogla staviti na qelo novog saveza jer je imala podrxku ostrva kao xto su Samos, Hios i Lezbos i jer je raspolagala najveom flotom. Hamond tvrdi da su osnovu saveza qinili Atinjani i Jonjani. Dok su Atinjani qinili jedan dom saveza, drugi su qinile saveznice, u glavnom, Jonjani. Qlanice saveza su se zaklele da e imati iste prijatelje, odnosno neprijatelje, xto su potvrdile bacanjem usijanog grumena gvoa u more, pod parolom da dok gvoe ne ispliva na povrxinu vode njihov dogovor nee biti naruxen. Tukidid pripoveda da je cilj Atiqko-delskog saveza bio osveta za varvarsko pustoxenje Helade, kao i oslobaanje onih gradova koji su se jox uvek nalazili pod persijskim jarmom. Hamond smatra da savez nije bio obrazovan samo radi zajedniqke borbe protiv Persijanaca, ve i radi borbe protiv svakog neprijatelja saveza. U poqetku sve qlanice saveza su bile samostalne, a njihovu nezavisnost garantovala je Atina. Vrhovni organ saveza trebalo je da bude zajedniqko vee. Svaki grad, bilo da ga predstavlja jedan ili vixe delegata, imao je jedan glas na veu. Odluka veine obavezivala je sve qlanice saveza. Funkcija vea bila je vezana za razmatranje svih politiqkih pitanja saveza, npr. pitanje rata, mira, primanja novih qlanova. Vee bi se sastajalo u Apolonovom i Artemidinom hramu na ostrvu Delos, starom verskom centru svih Jonjana. Blagajna saveza nalazila se pod zaxtitom pomenutih boanstava. Atina nije imala pravo glasa na veu. Meutim, povremeno je prisustvovala sastancima. Dva doma, Atina i saveznici, bili su jednaki u moi. Jedan predlog mogao je biti usvojen samo uz saglasnost oba doma1 . Obaveza svakog grada prema savezu sastojala se ili u davanju forosa, priloga u novcu za pokrivanje zajedniqkih troxkova, ili u opremanju zajedniqke flote davanjem odreenog broja ratnih brodova. Atina je bila ta koja je odluqivala koji su gradovi duni da daju brodove, a koji foros. Plutarh svedoqi da su predstavnici gradova pozvali Atinjanina Aristida, koji je bio poznat po svojoj pravednosti, da na osnovu imovinskog bogatstva grada kao i na osnovu ,,savezniqke podrxke”, odredi koliko forosa bi jedan grad bio duan da preda. Tom prilikom Aristid je procenio da su qlanice Atiqko-delskog saveza u mogunosti da daju iznos od 460 forosa. Kalistov smatra da je taj novac bio dovoljan da se 200 trijera od po 200 qlanova posade izdravaju sedam do osam meseci. Ostaje neizvesno da li su qlanice saveza zaista ulagale pomenutu sumu u blagajnu ili su samo bile u mogunosti toliko da daju. O prvim vojnim operacijama Atiqko-delskog saveza danas znamo veoma malo. Pretpostavlja se, na osnovu Tukididova izlaganja, da je u godinama pre 469. savez, nakon opsade, osvojio Ejon na Strimonu, koji su drali Persijanci, i ostrvo Skiros, koje su naseljavali Dolopi. Atinjani su naselili Ejon i Skiros poxto je dotadaxnje stanovnixtvo bilo prodato u ropstvo. Pohod na Skiros je organizovan pod izgovorom da je na tom ostrvu ubijen legendarni atinski kralj Tezej, a u stvari jer se ostrvo nalazilo na povoljnom stratexkom poloaju i stoga xto su gusari sa ovog ostrva ometali pomorsku trgovinu. Poxto su, navodno, na Skirosu otkrivene kosti Tezeja, koje su potom prenete u Atinu, Atina je potvrdila svoje vostvo nad ostalim Jonjanima, kao xto je svojevremeno Sparta svoje vostvo nad Peloponeanima potvrdila sticanjem relikvija Oresta. Hamond smatra da su Ejon i Skiros osvojeni 476/475. godine, u vreme kada savez zauzima i Vizant, koji je posle Pausanijevog osvajanja ponovo pot1

(?) Ako bi se vee saveznika sloilo po nekom pitanju, gde je onda Atina izraavala svoj stav o tom pitanju, ako nije imala pravo glasa na veu (?)

–4–

pao pod vlast varvara. Jedno vreme savez je ratovao i sa Karistom, gradom na Eubeji, kao i Naksosom, koji se odmetnuo od saveza. Naksos je na kraju bio primoran da ostane u savezu i da plaa foros i daje brodove, xto do tada nije morao. Tukidid navodi zauzea Ejona, Skirosa, Karista i Naksosa ne da bi posvedoqio uspeh Atiqko-delskog saveza, ve da bi pokazao porast moi same Atine. Kao posebnu znaqajnu akciju Atiqko-delskog saveza treba pomenuti bitku kod Eurimedonta 466. godine. Naime, s namerom da prodru na prostor Egeja, Persijanci su flotu od kojih 350 laa ukotvili pri obalama Pamfilije. Tadaxnji zapovednik flote Atiqko-delskog saveza bio je Kimon 2 , sin Miltijada Mlaeg. Kimon je raspolagao sa oko 300 laa, od kojih je 200 trijera dala Atina. Treba imati na umu da se od Temistoklova vremena sa defanzivne pomorske politike prexlo na ofanzivnu, te su lae bile nexto vee. Kimon je iz Knida, pratei obalu, stao prisvajati okolne gradove bilo diplomatijom bilo silom. Kimonova baza za predstojeu bitku sa Persijancima bila je u Fazelidi. Poxto su qekali na osamdeset feniqkih brodova sa Kipra, Persijanci su odluqili da ne prime bitku na moru i povukli su se u basen Eurimedonta. Kimon ih je pratio. Gotovo istovremeno, i na kopnu i na moru, Heleni predvoeni Kimonom naneli su katastrofalan poraz Persijancima. Ubrzo posle tog novog poraza u dvorskoj zaveri ubijeni su persijski car Kserks i njegov najstariji sin Darije. Novi persijski car postao je Kserksov mlai sin Artakserks. Ratne operacije sada su bile koncentrisane na maloazijskoj obali kod Helesponta. Gradovi Troade i Eolije postepeno su bivali oduzimani od Persijanaca. Novoosloboeni gradovi ukljuqivani su u sastav Atiqko-delskog saveza. Literatura: — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 B. C., Oxford 1959. — http://www.fordham.edu/halsall/ancient/asbook.html * 11th Brittanica: Delian League

2

Poxto je Temistokle, pod sumnjom da sarauje sa Persijancima, ostrakovan 471. godine i poxto je Aristid preminuo, vodea liqnost u Atini postaje sin Miltijada Mlaeg, Kimon.

–5–

ATINSKA POMORSKA DRAVA Napomena: Danijela Panteli je pojedine podatke, koji se ne nalaze u njenim belexkama Stara Grqka, 7. Pretvaranje delskog saveza..., naknadno dala putem telefonskog razgovora. Nekoliko qinilaca koji su uticali na pretvaranje Atiqko-delskog saveza u pomorsku dravu Atinjana: — Vremenom Jonjani, poxto su osloboeni persijskog jarma i poxto je Egej bio oqixen pirata, nisu bili voljni liqno nastaviti sa ratom, te mesto brodova Atini radije daju foros. Samim ovim status saveznica u savezu postao je inferiorniji u odnosu na Atinu, koja je sada raspolagala i sa veom flotom i sa vixe novca. Atina je postajala sve monija. — Savezniqke gradove razdvajalo je more, na kome je vladala atinska flota, pa im je bilo texko da se ujedine u zajedniqku borbu protiv Atine. — Atinjani su kanjavali sve one koji su pokuxali da istupe iz saveza. U pobunjene gradove ostavljali su svoje garnizone, oduzimali su zemlju lokalnom stanovnixtvu i naseljavali je atinskim graanima. Veliku ulogu u uqvrxivanju atinske vlasti nad saveznicima igrale su upravo kleruhije. — Godine 454/3. blagajna saveza premextena je sa Delosa u Atinu, pod izgovorom da je na ostrvu izloena opasnosti. Na taj naqin Atinjani su mogli da koriste novac za sopstvene potrebe, na primer izgradnju Akropolja, a da pri tom ne trae saglasnost saveznika. — Vremenom, pored politiqke i vojne kontrole, Atinjani ostvaruju i ekonomsku kontrolu nad svojim saveznicima. Godine 434. atinska Narodna skupxtina donela je odluku kojom se savezniqkim gradovima zabranjuje da samostalno kuju svoj srebrni novac. Dalje, Atinjani su zaveli redovnu kontrolu nad tovarima ita i ostale hrane koja je preko Helesponta dolazila iz crnomorskih oblasti. Nastojanje Atine da nametne svoju vlast nad saveznicima i njena spoljnopolitiqka ekspanzija, qiji je cilj bio proxirenje granica saveza, nije mogla a da ne izazove neprijateljstvo kako samih saveznika, tako i Sparte i Peloponeskog saveza, koji su se plaxili porasta atinske moi. Meutim, nastojanje atinske imperije je na dui rok obeavalo ozbiljan napredak u politiqkom, privrednom i kulturnom pogledu. Grqki svet je do tada patio od razjedinjenosti, rascepkanosti na meusobno suprostavljene polise, koja nije dozvoljavala takav napredak. elja Atine da ujedini sav grqki svet bila je preseqena ratom koji je voen protiv Peloponeskog saveza.

–6–

RAT ATINE SA PERSIJOM I SPARTOM Uvodna napomena O temi koja e ovde biti razmatrana posebno se pozabavila koleginica Danijela Panteli u svojim belexkama Stara Grqka sa nexto drugaqijim rasporedom naslova. Za sastavljanje svog teksta koleginica Panteli se koristila: — Tukidid, Peloponeski rat, prevela Duxanka Obradovi, Beograd 1999. — Aristotel, Atinski ustav — Plutarh, Temistokle, Slavni likovi Antike II, prevod Milox N. uri, Novi Sad 1978. — Plutarh, Perikle, Slavni likovi Antike II, prevod Milox N. uri, Novi Sad 1978. — V. V. Struve, D. P. Kalistov, Stara Grqka, Sarajevo 1959. — Belexke sa predavanja S. Duxania xkolske 2001/ 2002. U tekstu koji sledi prevashodno su korixene pomenute belexke. Dodatna literatura bie posebno navedena.

Politiqke prilike u Atini u periodu od 478. do 466. Atina je iz sukoba sa Persijancima 480. i 479. izaxla sa dodatnim samopouzdanjem u svoje institucije. Za uspeh u ratu jednako su bile zaslune sve klase. Hopliti su se istakli u bitkama na Maratonu i Plateji, dok teti kao mornari u bitkama kod Artemizija, Salamine i rta Mikale. Posle odluqnih pobeda 480. i 479., zajedniqkim snagama obnavljali su grad, podsticali ostvarenje atinske pomorske drave, izvojevali veliku pobedu kod Eurimedonta. Meutim, seme razdora unutar same drave dalo se opaziti jox u ovom periodu. Prva dva razreda, u glavnom, su posedovala zemljixta na prostoru Atike. Stoga je za njih veza sa Spartom i Peloponeskim savezom bila je jednako vana kao svojevremeno rat sa Persijom. S druge strane, nii razredi nisu posedovali zemlju. Jedini izvor prihoda za njih je predstavljala flota. Njihova budunost zavisila je od pomorske ekspanzije. Tokom deset meseci 480/479., kada je prostor Atike bio evakuisan i kada su Atinjani bili pod orujem, Areopag, koji je i organizovao evakuaciju, postaje najmoniji organ drave. Godine 479., poxto se narod vratio u Atinu, bilo je podsticaja da se obezbede neke privilegije siromaxnijim razredima stanovnixtva. Aristid je, na primer, smatrajui da narod eli punu demokratiju, predloio da svaki graanin uqestvuje u dravnoj upravi i da se arhonti biraju izmeu svih Atinjana. Temistokle, zalaui se za razvoj pomorske trgovine, predloio je da se stranci oslobode plaanja poreza. Ovim je eleo privui zanatlije da nasele prostor Pireja, qime bi obrazovao ekonomsku bazu za stvaranje vee pomorske drave. Meutim, nijedan od pomenutih predloga nije bio usvojen. Temistokle, elei da ostvari jaku atinsku dravu, bio je spreman da raskrsti sa Spartom. Plutarh pripoveda da kad su na amfiktionskoj skupxtini Lakedemonjani predlagali da se one drave koje se nisu sa njima borile protiv Persijanaca iskljuqe iz uqexa u amifktioniji, Temistokle se usprotivio. Smatrao je da ako se iz skupxtine izbace Tesalci, Agrivci i Tebanci onda e Lakedemonci sve druge nadglasati i stvari e se odvijati po njihovoj volji. Meutim, Temistoklova politika suprostavljanja Sparti, s jedne, i rata sa Persijancima, s druge strane, nije bila prihvaena od strane Atinjana. Zajedniqkim naporima Sparte i atinske oligarhije, Temistokle je, pod sumnjom da sarauje sa Persijancima, 471. ostrakovan3 . Naselio se u demokratskom Ar3

Liqnosti kao xto su Miltijad, Temistokle, Aristid, Ksantip i Kimon igrali su vanu ulogu u politiqkom ivotu Atine upravo zahvaljujui svojim vojnim talentima; u ovom pogledu predstavljaju prethodnike Perikla i Alkibijada. Meutim, xto je njihova mo

–7–

gosu, odakle je poseivao druge demokratske gradove na Peloponezu podstiqui demokratski prevrat u njima. U to vreme sprijateljio se sa Pausanijom, pobednikom kod Plateje 480., koji je planirao da uz pomo helota organizuje ustanak u samoj Sparti. Naime, u doba koje razmatramo, u Sparti je voena oxtra borba izmeu eforata i kraljeva. Spartanska vlada, pobojavxi se Pausanijevih namera, optuila ga je i okrivila za saradnju sa Persijom. Pausanije je utoqixte naxao u hramu Atine. Poxto ga nisu mogli ubiti u hramu, jer je takav qin smatran svetogrem, efori su zazidali ulaz u hram i ostavili ga da skonqa od gladi. Pausanijina smrt snano se odrazila na sudbinu Temistokla. Spartanci su obavestili Atinjane da je Temistokle navodno saraivao sa Pausanijom i Persijancima. Poxto je optuen za izdaju i poxto mu se spremalo suenje, Temistokle se sklonio na Korkiru, a odatle u Epir. Utoqixte je prvo naxao kod Admeta, kralja Moloxana, a potom kod Aleksandra, makedonskog kralja. Ve u to vreme Atinjani su ga osudili na smrt i konfiskovali mu imovinu. Temistokle se laom uputio na Istok. Desilo se da je oluja njegov brod izbacila na obale Naksosa bax u vreme kada je atinska flota opsedala grad. Temistokle je zapovedniku flote otkrio svoj identitet i predloio mu da ga ovaj prebaci u Aziju, za xta e biti nagraen; u sluqaju da ga izda, Temistokle je bio spreman da posvedoqi kako ga je svojevremeno potkupio za svoju stvar. U nimalo zavidnom poloaju, zapovednik je izabrao nagradu, a Temistokle je napokon stigao na dvor Kserksova naslednika Artakserksa godine 465. Cara je dobro sluio i na upravu su mu bila data tri grada: Magnezija, Lampsak i Mijunt. Da je boravio u Magneziji svedoqi i pronaen novac koji je Temistokle kovao uz dozvolu cara. Mada Plutarh tvrdi da je Temistokle izvrxio samoubistvo kada je na strani cara trebao ratovati protiv Atinjana u Egiptu, po svoj prilici on je umro prirodnom smru. Njegove kosti su odnesene u Atiku i tajno sahranjene. Po proterivanju Temistokla 471. godine i po smrti Aristida, vlast u Atini potpuno prelazi u ruke oligarhije. Na njenom qelu nalazio se Kimon, sin Miltijada Mlaeg. Poxto je platio kaznu od 50 talenata, koju je njegov otac dugovao Atini, Kimon je svoj poloaj u dravi uqvrstio time xto je ruku svoje sestre dao Kalijasu4 , predstavniku bogatog klana Ceryces i time xto se sam oenio devojkom iz roda Alkmeonida. Meutim, do visokog poloaja u zemlji doxao je samo zahvaljujui svojim vojnim talentima. Kada se narod ustruqavao da napusti Atinu i pree na Salaminu, Kimon ih je predvodio, poxto je posvetio konjske uzde Atini i uzeo xtit iz hrama. Qvrsto se zalagao za rat protiv Persije i za prijateljstvo sa Spartom. Koliko je bio naklonjen Sparti svedoqi i qinjenica da je svom sinu dao ime Lakedemonije. Kimon se posebno istakao u bici kod Eurimedonta 466. godine p. n. e. Literatura: — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 B. C., Oxford 1959.

Demokratske reforme u Atini i raskid sa Spartom Posle 477. godine Atina kao voa Atiqko-delskog saveza znatno je uveala svoju mo. Kada je opasnost od persijskog napada minula interesi Atine i saveznika razmimoilazili su se. Atinjani, posebno teti, bili su zainteresovani za oquvanje saveza koji im je donosio dobit kako u moi tako i u novcu. Meutim, saveznici, poxto su osloboeni persijskog jarma i poxto je more bilo oqixeno pirata, nisu bili radi i dalje davati brodove ili foros, sluiti vojsku, podmirivati troxkove odravanja. Godine 465., poxto je Atina elela za sebe prisvojiti deo prihoda tasoskih rudnika u Trakiji, Taxani su odluqili povui svoje qlanstvo iz Atiqko-delskog bivala vea, stroija je bila i njihova kontrola od strane Narodne skupxtine. Narodna skupxtina iskoristila je ostrakizam da se obraquna sa gotovo svim vodeim liqnostima Atine: Temistoklom, Aristidom, Ksantipom i Kimonom. 4

Callias –8–

saveza. Atina takav qin nije elela odobriti, te dolazi do velike pomorske bitke. Atinsku flotu predvodio je Kimon, koji je uspeo Taxanima naneti poraz. Potom je svoje trupe iskrcao na ostrvo. U meuvremenu 10 000 Atinjana i saveznika naselilo je grad Devet putova, kasnije nazvan Amfipolj, koji se nalazio na uxu reke Strimon. Sa ovog prostora Atinjani su eleli prodreti u unutraxnjost zemlje, koja nije bila poznata samo po rudnicima srebra, ve i po drvenoj grai. Meutim, na tom putu su ih zaustavili Traqani, nanevxi im teak poraz kod Drabeska. Za to vreme Tasos, budui posednut, u pomo poziva Spartu. Sparta, bojei se porasti moi Atine, tajno je obavestila Taxane da e organizovati jedan pohod na Atiku. Meutim, u tome ju je spreqio katastrofalan zemljotres, koji se se odigrao 464. godine i kada je poginulo oko 20 000 ljudi. Poxto je poginuo i veliki broj Spartijata, tu okolonost su iskoristili heloti iz doline reke Eurotas i organizovali pobunu protiv svojih gospodara. Spartanski kralj Arhidam je u pravom trenutku naloio svom trubaqu da pozove ljude na oruje i odbije napad. Meutim, i heloti iz Mesenije su se digli na ustanak, a za svoju stvar su pridobili i dve grupe perijeka. Ovi su se pridruili ustanicima koji su drali poloaj na brdu Itomi jox od 469. Ovaj dogaaj je u istoriji poznat kao Trei mesenski rat. Opasnost po Spartu bejaxe ozbiljna. Spartanci su bili primorani da u pomo pozovu Atinjane. Kimon se, naravno, odmah odazvao. Ali, da bi poveo vojsku morao je dobiti odobrenje Narodne skupxtine, koju su, u glavnom qinile pristalice demokratije. Sedamdesetih godina V veka presti Areopaga je ve stao sahnuti. Godine 466. opoziciju, koju su ranije predvodili Temistokle i Aristid, predvodili su Efijalt i Perikle. U poqetku ova dvojica napadala su posebno qlanove Areopaga, optuujui ih za korupciju ili zloupotrebu poloaja. Qesto njihove optube bile su realne. U periodu izmeu 465. i 463. i Efijalt i Perikle bili su makar po jedamput izabrani za stratege. Ovo samo svedoqi o porastu moi njihovih pristalica. Kada je Kimon pred Narodnom skupxtinom zahtevao da se pomogne Sparti, Efijalt i njegovi istomixljenici ustadoxe protiv Kimonova predloga. Efijalt je Spartu drao za suparnicu Atini i postoji verovatnoa da je bio upoznat da je Sparta svojevremeno elela pomoi ustanak na Tasosu. Meutim, Kimon, upozoravajui da e Atina bez Sparte ,,ostati hroma”, uspeo je dobiti podrxku skupxtine i sa 4000 hoplita odlazi na Peloponez. Pored Atine u pomo Sparti priskoqile su Egina, Mantineja i Plateja, koja je poslala 1/3 svoje vojske. Zahvaljujui ovoj podrxci, Sparta je onemoguila prodor pobunjenika na njenu teritoriju i ve 463. prelazi na ofanzivnu politiku. Neprijatelja opkoljava na brdu Itomi. Kako se stvar odvijala povoljno na Peloponezu Kimon odlazi svojima da pomogne oko opsade Tasosa. Taxani su nakon qetiri godine opsade kapitulirali. Morali su se odrei svojih poseda i rudnika u Trakiji, plaati foros i obezbeivati ratne brodove. Posle uspeha na Tasosu, Kimon se vratio u Atinu. Leta 462. Efijalt i Perikle optuili su ga za primanje mita od Aleksandra, kralja Makedonije, te i da je to bio glavni razlog zbog koga se ustruqavao od napada na Makedoniju. Meutim, optube su odbaqene, jer je sam Kimon bio poznat po svojoj nepotkupljivosti. U jesen 462. godine Sparta, poxto nije mogla nauditi neprijatelju koji se utvrdio na Itomi, po drugi put u pomo zove Atinu. Naime, Atinjani su bili poznati po svojoj vextini osvajanja zidina na jurix. Narodna skupxtina je odgovorila slanjem vojske na qelu sa Kimonom. Njegovo odsustvo iskoristio je Efijalt da se obraquna sa Areopagom. Narodna skupxtina donela je zakon kojim se Areopagu oduzimaju sve dotadaxnje funkcije, te postaje obiqan sudski organ u qiju nadlenost je spadalo rexavanje verskih sporova. Ovim korakom Eklesija (ili Narodna skupxtina) i Helijeja osloboene su nadzora koji je obezbeivao Klistenovu isonomiu ili jednakost prava. Put je bio otvoren za punu demokratiju, vladavinu naroda. Nekadaxnja nadlenost Areopaga bila je podeljena izmeu Vea od 500, koji postaje glavno organ izvrxne vlasti, s jedne, –9–

i Eklesije i Helijeje, s druge strane. U meuvremenu na Peloponezu atinski vojnici, verovatno pod uticajem demokratskog javnog mnjenja, nisu se naroqito trudili da pomognu Spartancima. Zbog takvog ponaxanja, Sparta je odluqila da jedino njih od svih saveznika opozove. Takva odluka je xtetno uticala na Kimonov odve ugroen poloaj i ugled. Atinski graani su negodovali. Tukidid pripoveda da su Atinjani odmah po povratku odreda sa Peloponeza raskinuli savez zakljuqen sa Lakedemonjanima i sklopili savez sa Agrivcima, veqitim neprijateljima Sparte, a potom i sa Tesalijom. Godine 461. Kimon je ostrakovan. Atina u potpunosti menja politiqku orijentaciju. Literatura: — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 B. C., Oxford 1959. — http://www.columbia.edu/rcc20/greece0.html * Zsuzsanna Varhelyi, Chronology of Greek History from the Persian Wars to the End of Greek Independence

Atinska ofanziva na dva fronta (Prvi Peloponeski rat) Sukob izmeu Atine i Sparte koji je trajao od 461. do 446. godine p. n. e. naziva se Prvi Peloponeski rat. Po Kimonovom neuspehu na Peloponezu, Atina je raskinula savez sa Spartom i sklopila sporazum sa Argosom i Tesalijom. Pobunjenici na brdu Itomi su posle qetiri godine opsade kapitulirali. Pogodili su se sa Spartom da se uz sigurnu pratnju isele sa Peloponeza. U skladu sa svojom novom politikom, Atina je izbeglicama ponudila sklonixte. Uskoro se Atina mexa u politiku qlanica Peloponeskog saveza. Naime, Megara, pritisnuta Korintom, napuxta Peloponeski savez i priklanja se Atini. Atinjani su u ovaj grad i u njegovu luku Pagu, koja se nalazila na obali Korintskog zaliva, smestili svoje garnizone. Takoe su sagradili zid koji je spajao Megaru sa lukom Nisej. Korint, Epidaurus i Egina naxle su se okruene Argosom, s jedne, i Atiqkodelskog saveza, sa druge strane. Isto tako Atinjani, uqvrstivxi se na Istmu, zagradili su put Sparti u Srednju Grqku. Sama Sparta bila je iscrpena da bi u ovom trenutku mogla odgovoriti Atini. Godine 460. Atiqko-delski savez organizuje pomorsku ekspediciju na Kipar, koja je imala zadatak da onesposobi feniqansku flotu, koja se tamo ukotvila. U to vreme kralj Libijaca Inar, sin Psametiha, podbunio je vei deo Egipta protiv persijskog cara Artakserksa i u pomo pozvao Atinu. Atiqka flota dobila je nareenje da obustavi operacije na Kipru i pomogne ustanicima u Egiptu. Zajedniqkim snagama saveznici su uspeli osvojiti dva dela Memfisa. Mada je persijski zapovednik i Darijev sin Ahemen u borbama poginuo, pobeda saveznika nije bila odluqujua. Naime, u treem delu Memfisa, tzv. Belom zidu, utvrdili su se persofilski elementi. Rat u Egiptu se oduio. Trajao je xest godina i ekonomski je iscrpeo Atiqko-delski savez. Godine 458. Atina se pozabavila operacijama u Saronijskom zalivu. Vodila je borbe promenjivih ishoda sa Korintom i Epidaurom. U ovo vreme izbija i rat Atine i Egine. Atinjani su potukli Eginjane u jednoj pomorskoj bici, iskrcali se na njihovo ostrvo i opkolili im grad. Tukidid pripoveda da su Korinani, iskoristivxi zauzetost Atine na dva poloaja, u Egiptu i na Egini, pokuxali osvojiti Megaru. Meutim, svo preostalo muxko stanovnixtvo u Atini — mladii i starci — opremilo se za boj i pod vostvom Mironidovim izaxli na megdan Korinanima. Posle niza sukoba, Atinjani su trijumfovali. Uspesi Atinjana naterali su Spartu da se umexa. Godine 457. odred Peloponeana, koji je brojao 1 500 Lakedemonjana i 10 000 saveznika, pod vostvom Nikomeda, namesnika spartanskog kralja Plistoanakta, poslat je u Srednju Grqku. Po svoj prilici u ovo vreme Sparta i Atina jox uvek nisu bile u ratu. Na svom putu ka severu Spartanci su izbegavali svaki sukob – 10 –

sa Atinjanima, nadajui se da e prisustvo ogromne vojske blizu Atike nagnati Atinjane na mirno rexavanje problema. Peloponeani su preko Megaride prodrli na prostor Beotije, koja je bila neutralna. Podstakli su sukob izmeu Doride i Fokide, u kome su podrxku pruili Doridi. U meuvremenu, dok su Spartanci bili u Beotiji, Atinjani su poslali pedeset brodova oko Peloponeza ka luci Pagu. Ti brodovi imali su zadatak da napadnu transportne lae i tako onemogue Peloponeanima povlaqenje morem. Pored garnizona koje su imali u Megari i luci Pagu, Atinjani su zaposeli i staze preko planine Geranija, koje su predstavljale kopneni put ka Istmu. Ovim je povlaqenje Peloponeana kopnom takoe bilo riziqno. U Beotiji Nikomed je uspeo da pridobije ne samo Tebu, ve i druge gradove, neprijateljski raspoloenih prema Atini. Preko Tebe odravao je i vezu sa onim Atinjanima koji su teili ruxenju demokratske vlade i prekidanju gradnje zida ka Pireju i Faleronu, koji je ve bio u svojoj zavrxnoj fazi. Kada je postalo jasno da Atinjani nemaju nameru da pregovaraju, Nikomed se stao pripremati za borbu. Atinskim hoplitima pridruilo se 1 000 Agrivljana, nekoliko kontigenata saveznika, kao i tesalska konjica. Do velike bitke izmeu Sparte i Atine doxlo je kod Tanagre. U samom jeku bitke Tesalci su prexli na stranu Peloponeana i Atina je pretrpela poraz. Meutim, poxto je i sam pretrpeo texke gubitke, Nikomed se nije usudio da napadne Atiku, ve se vratio na Peloponez. Nakon poraza kod Tanagre Atina se naxla u texkoj situaciji, te je na predlog Perikla iz progonstva vraen Kimon koji je uzeo uqexa u pregovorima sa Spartom o primirju. Primirje je zakljuqeno samo na qetiri meseca. Ali, Atinjani su uspeli da iskoriste taj rok da poprave svoj poloaj u Beotiji. Leta 457. Mironid je sa vojskom prodro na prostor Beotije i naneo poraz Beoanima u bici kod Enofite. Raspustio je beotsku ligu, na qijem qelu sa nalazila oligarhijska Teba, a koju je svojevremeno obrazovao Nikomed. U gradovima je zavedena demokratija. Gradovi Beotije, osim Tebe, prikljuqeni su Atiqko-delskom savezu. Qak su i gradovi Fokide i Lokride Opuntske bile prinuene na savez sa Atinom. Mironid je iz ovih gradova kao taoce uzeo predstavnike aristokratije, tako da su na scenu mogli stupiti demokratski elementi. Po svoj prilici u ovom periodu pada i zauzimanje Naupakta, koji je pripadao Lokranima Ozolskim. Krajem godine pala je i Egina, koja je morala da poruxi svoje zidove, preda svoju flotu i plaa Atini danak. Srednja Grqka sada se nalazila pod kontrolom Atine. Godine 456. Atinjani su obnovili ratne operacije protiv Sparte. Atinska flota pod komandom Tolmida, oplovila je Peloponez, uxla u spartansku luku Gitij i zapalila brodogradilixte. Zaobixavxi Peloponez, Tolmid izvrxi napad na Metonu i postigne jox niz uspeha na obali Etolije. Verovatno u ovom trenutku Atinjani su izbeglice iz Mesenije naselili u Naupaktu. Plovei od Naupakta ka istoku, Tolmid je osvojio Sikion. Zimu je po svoj prilici proveo u lukama Naupakt i Pagu. Godine 455. Periklu je poverena komanda nad zapadnom flotom. On je opustoxio severnu obalu Peloponeza i osvojio gotovo sve gradove Akarnanije, izuzev Enijade, koja je kontrolisala ulaz u Korintski zaliv. Ovim je prevlast Atinjana u grqkim vodama bila potvrena. Tokom navedenih godina Atiqko-delski savez drao je znaqajne snage na prostoru Egipta. Persijanci su 459. pokuxali da Spartu privole za svoj plan, simuliran pohod na Atiku u cilju da Atina povuqe svoje snage iz Egipta, ali Spartanci nisu eleli uqestvovati u ovome. Prolea 455. persijski car Artakserks oprema veliku vojsku i xalje u Egipat. Na egipatskom frontu persijske snage pod vostvom Megabiza porazile su saveznike u Memfisu. Atinjani su se povukli na ostrvo Prosopitis, koje se nalazilo izmeu kanala i dva rukavca reke Nil. Poxto su se Egipani nagodili sa Persijancima i poxto je provijant do ostrva mogao stii jedino putem Nila, poloaj saveznika na ostrvu nije bio nimalo povoljan. Persijancima je poxlo za rukom da isuxe kanal i kopnenim putem prodru do neprijatelja. Samo se mali broj Helena spasao pro– 11 –

bivxi se preko pustinje do Kirene; 6 000 se predalo, a ostali su pali u boju. Nesvesni opasnosti, 50 brodova, kojima su zapovedali tek naimenovani stratezi, a koji su imali zadatak da pomognu opkoljenima na Prosopitisu, pristali su uz obalu Nila. Njih je presrela persijska vojska i feniqka flota. Veina helenskih brodova je unixtena. Takav je bio kraj velike ekspedicije Atiqko-delskog saveza u Egiptu. U meuvremenu na prostoru kontinentalne Helade Atinjani, ojaqani kontigentima iz Beotije i Fokide, prodrli su na prostor Tesalije i zahtevali ponovno postavljanje atinskih pristalica, koje su svrgnute sa vlasti posle bitke kod Tanagre. Farsale je odbio da se povinuje ovom zahtevu. Pokuxaj Atinjana da na jurix osvoje grad onemoguila je tesalska konjica. Ubrzo po svom povratku, Perikle je sa 1 000 marinaca otpremljen u luku Pagu, gde je imao da preuzme komandu nad zapadnom flotom od 100 trijera. Plovei Korintskim zalivom, Perikle je opustoxio Sikion i Enijade. Zime 454/3. Atinjani su preduzeli odluqujui korak u svom odnosu prema saveznicima. Blagajnu Atiqko-delskog saveza prebacili su sa ostrva Delos na Akropolj u Atini. Blagajna dolazi pod zaxtitu boginje Atine i pod kontrolu Eklesije. Posle katastrofe u Egiptu Atini je bio potreban novac do povrati incijativu. Tri godine Peloponeani i Atinjani nisu ratovali i 451. sklopili su mirovni ugovor na pet godina. U isto vreme Argos je sklopio tridesetogodixnji mir sa Spartom i time izaxao iz Atiqko-delskog saveza. Atinjani su, potom, svoju panju usmerili na rat protiv Kipra, koji su u meuvremenu zauzeli Persijanci, s ciljem da uspostave talasokratiju na istoqnom Mediteranu. Vojsku saveza predvodio je Kimon, qovek koji je zasluan za sklapanje mira sa Spartom. Poxto su ga Persijanci potisli u moqvarne krajeve Delte, Amirtej, naslednik Inara, u pomo zove saveznike. Deo savezniqke flote otplovi u Egipat, a deo je stao opsedati Kitij, feniqku bazu na Kipru. Kada je tokom zime Kimon, usled bolesti, preminuo i kada je nastala glad, saveznici se odluqe na povlaqenje. Prilikom povlaqenja, godine 449., kod kiparske Salamine dolazi do poslednje velike bitke u Grqko-persijskom ratu. Gotovo istovremeno, i na kopnu, gde su se saveznici borili protiv Kiprana i Kiliqana, i na moru, gde su se saveznici borili protiv feniqke flote, Heleni su izvojevali pobedu. Izmeu Persijanaca i saveznika sklopljen je tzv. Kalijin mir. Kalijin mir nazvan je po Kaliji, atinskom ambasadoru, koji je u Suzi pregovarao sa Persijancima oko mirovnog ugovora. Verovatno su mu pomagali poslanici iz Argosa, koji su to vreme obnavljali ugovor prijateljstva sa persijskim carem Artakserksom. Mir je zakljuqen izmeu Persije i Atiqko-delskog saveza. Ovim ugovorom Grqko-persijski rat je napokon doveden kraju. Podrazumevao je autonomiju helenskih gradova u Aziji, prevlast Atinjana na moru od Pamfilije do Bosfora, neprikosnovenu vlast Persije nad Kiprom i Egiptom, slobodnu trgovinu. Ostaje pitanje da li je pomenuti ugovor zaista postojao poxto ga Tukidid ne spominje. Jedno je sigurno — posle ovog dogaaja nije poznat nijedan vei sukob sa Persijancima. Godine 447/6. Lakedemonjani poduzmu tzv. Sveti rat i svetilixte u Delfima, koje su okupirali Fokiani, vrate Delfljanima. Poxto su delali kao zaxtitnici verske i politiqke slobode, Spartanci navodno svojim prodorom na prostor Srednje Grqke nisi naruxili ugovor sa Atinom. Ipak, Atinjani, nakon njihovog odlaska, osvoje Delfe i predaju ga Fokianima. Prodor Spartanaca na prostor Srednje Grqke podstakao je pobunu gradova u Fokidi, Lokridi, Beotiji i Eubeji. Tada Atinjani, da bi umirili gradove, jednu ekspediciju, pod vostvom Tolmida, xalju u Beotiju, a drugu, pod vostvom Perikla, na Eubeju. Tolmid osvoji Orhomen, Heroneju i neke druge gradove Beotije. Meutim, na povratku u zaviqaj kod Koroneje napadnu ga beotski begunci iz Orhomena, Lokrani i eubejski begunci. Atinjani, pretrpevxi poraz i izgubivxi u bici Tolmida, bili su prinueni da priznaju samostalnost beotskih gradova. Dok je Perikle guxio pobunu na Eubeji, odmetnula se Megara, prizvavxi u pomo Korinane, – 12 –

Sikionjane i Epidaurane. U isto vreme Peloponeani, pod vostvom spartanskog kralja Plistoanakta, prodru na prostor Eleuzine i Trije. Mada je Perikle uguxio ustanak na Eubeji, Atina, kako je u ratovima ve izgubila veliki broj graana, bila je prinuena da 446/5. sa Spartom sklopi nepovoljni 30-ogodixnji mir. Atina se odrekla svih poseda steqenih na Peloponezu — Ahaje, Trezena, Megare. Ostali su joj samo Egina i Naupakt. Obe ugovorene strane odluqile su da razgraniqe svoje uticajne sfere. Svaka od njih obavezla se da nee u svoj savez primiti one koji pripadaju tuem, a takoe da u gradovima tueg saveza nee pruati podrxku svojim pristalicama. Ovim sporazumom mo i ugled Atine su znatno poljuljane. Literatura: — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 B. C., Oxford 1959. — http://www.columbia.edu/rcc20/greece0.html * Zsuzsanna Varhelyi, Chronology of Greek History from the Persian Wars to the End of Greek Independence

– 13 –

PERIKLE Najznaqajniji izvor za prouqavanje Periklova ivota i delatnosti jeste Tukididovo delo Peloponeski rat. Tukidid, pored ostalog, navodi brojne Periklove govore, prilikom qijeg izuqavanja moramo biti krajnje oprezni. Mada sam Tukidid u pojedinim delovima pokazuje simpatije prema Periklu, Bjuri istiqe da on ni u jednom trenutku nije bio slepi oboavalac. Svakako znaqajan izvor je Aristotelov Atinski ustav, koji svedoqi o Periklovoj zakonodavnoj delatnosti. Treba pomenuti jox ivotopis Perikla koji je sastavio Plutarh, koristei se Aristofanom, Kratinom, Platonom, Aristotelom, Eforom... Perikle (495 - 429) je poreklo vodio iz ugledne i bogate porodice. Njegov otac je bio Ksantip, pobednik kod rta Mikale, a majka Agarista iz roda Almeonida, neakinja quvenog atinskog dravnika Klistena. Za svoje doba Perikle je dobio odliqno obrazovanje. Damon ga je poduqavao muzici, Zenon iz Eleje dijalektici, a Anaksagora iz Klazomene ga je oslobodio mnogih predrasuda. Perikle, odrastajui u vreme kada su se dani Svehelenskog saveza bliili kraju i kada je rasla mo Atiqko-delskog saveza, odluqio je da se bori protiv Areopaga i uticaja Sparte; odluqio je da se bori za punu demokratiju. Plutarh pripoveda da Perikle po svojoj prirodnoj sklonosti nije bio demokrata. Meutim, poxto se bojao da se ne posumnja kako tei tiranidi i poxto je video da je Kimonu aristokratija posebno naklonjena, odluqio je da se pridrui narodu. Kada je rexio da stane uz narod, Perikle je promenio naqin ivota. Odrekao se svih privilegija koje je, kao ugledan i dobro situiran graanin, imao. Svojim ponaxanjem i svojim govorima, brzo je stekao veliki broj pristalica meu narodom. Perikle se sprijateljio sa Efijaltom, koji je po izgnanstvu Temistokla predstavljao demos. Veze izmeu Perikla i Efijalta izgleda da su bile tako tesne da je zbog izvesne nejasnoe izvora ponekad texko razluqiti poduhvate jednog od poduhvata drugog. Prvo vanije svedoqanstvo o Periklu pada 463. godine. Posle opsade Tasosa, Perikle je uqestvovao u dizanju optunice protiv Kimona, koji se teretio za primanje mita. Po svoj prilici Perikle u ovome nije igrao neku vanu ulogu. Mada mu se qesto pripisuje napad na Areopag 462. ili 461., to je iskljuqivo zasluga Efijalta. Po svoj prilici Efijalt je odgovoran i za konaqan raskid sa Spartom i sklapanje saveza sa Argosom i Tesalijom (461). Onda kada su neprijatelji demokratije ubile Efijalta, Perikle nesumnjivo stiqe vodei poloaj u dravi. Izdejstvovao je da Kimon bude ostrakovan. Novi predstavnik aristokratije i dostojan protivnik Periklu postaje Tukidid iz Alopeke. Tukidid Periklovu vladavinu vidi kao neku vrstu aristokratije: ona je samo po imenu demokratija, a u stvari je vlast bila u rukama najuglednijega graanina 5 . Politiqku biografiju Perikla pratimo od 463. do 429. godine p. n. e. Ovom prilikom pozabaviemo se samo dogaajima do poqetka velikog rata izmeu Atine i Sparte. Pojedinim temama nee se posvetiti posebna panja, jer su ve razmatrane u prethodnim poglavljima. a. unutraxnja politika Xezdesetih godina V veka Perikle je sproveo zakon da zaklete porotne sudije dobijaju platu. Ova mera omoguila je da svaki graanin, bilo siromaxan bilo bogat, bude sudija. Potom, na predlog Perikla, dravna blagajna je poqela da siromaxnim graanima isplauje teorikon — pozorixni novac. Zatim je bila uvedena isplata dnevnica qlanovima Vea od 500, plate arhontima, plate graanima koji su se nalazili u redovima atinske vojske i na brodovima atinske flote. Da pokrije sve ove izdatke, Atina se koristila prihodom Atiqko-delskog saveza, posebno kada je blagajna saveza prebaqena u Atinu. 5

Plutarh, Perikle, Slavni likovi Antike II, prevod Milox N. uri, Novi Sad 1978, 58.

– 14 –

Do Periklova vremena atinskim graaninom smatran je onaj kome je otac bio atinski graanin koji je morao da prizna novoroenqe, da nad njim izvrxi odreene obrede i da ga uvede u spisak graana svoje deme. Majka novoroenqeta pri tom nije morala da bude atinska graanka. Poxto je porast broja atinskih graana ugroavao njihove privilegije — finansijske mogunosti atinske drave nisu bile neograniqene — Perikle je u interesu svojih sugraana 451. ili 450. doneo zakon prema kome prava atinskog graanina dobija samo onaj qiji su otac i majka po svom roenju spadali meu prave Atinjane. Perikle je dao da se osnuju mnoge kleruhije. Ovim je grad oslobaao elemenata koji su u svakom trenutku bili, poxto nisu imali posla, spremni na bunu. Time je tegobu naroda olakxavao i u isti mah saveznicima postavljao strau. Mada su ga protivnici najvixe zbog toga napadali, Perikle je posebnu panju posvetio graditeljskoj delatnosti. Narod je stao uz Perikla, jer je gradnja i obnova zahtevala ljude razliqitih zanimanja, koji su za svoj rad dobijali novac. Nadzor nad svim poslovima Perikle je poverio arhitekti i skulptoru Fidiji. U Periklovo vreme sagraeni su i obnovljeni: Partenon — hram boginje Atine, koji se gradio od 447. do 432., Erehtejon, Demetrin hram, Odeon, Propileji, a obnova Akropolja je trajala deset godina. b. spoljna politika Godine 457. Perikle se istakao u bici kod Tanagre. Po porazu Atinjana, na njegov predlog, iz progonstva je vraen Kimon, koji je sa Spartom sklopio mir u trajanju od qetiri meseca. Godine 455/454. Perikle je osvojio Sikion i organizovao pohod na Enijadu. Godine 453. na Herzonu traqkom osnovao je kleruhiju. Posle uspeha Atiqko-delskog saveza kod kiparske Salamine 449., Perikle je predloio da svi helenski gradovi u Atinu poxalju poslanike koji e se dogovarati: o podizanju helenskih hramova, koje su Persijanci spalili, zatim o rtvama, koje bogovima duguju kao zavet za Heladu kad su se borili protiv Persijanaca; i najzad o morima, kako bi svi mogli bezbedno ploviti i drati se utvrenog mira.6 Meutim, poxto je Sparta odbila, ceo projekat je propao. Godine 447. Perikle je Delfe vratio Fokianima. Godine 446. dobio je zadatak da uguxi pobunu na Eubeji. Meutim, u to vreme Spartanci su organizovali jedan pohod prema Atici i Perikle je bio prinuen da se prebaci na kopno. Poxto je naveo, verovatno potkupljivanjem, spartanske glavnokomandujue da odustanu od pohoda, Perikle se obraqunao sa pobunjenicima na ostrvu. Godine 444/443. Perikle je dao da se osnuje grad Turij na jugu Italije. Osnivanje ovog grada poverio je Herodotu, Protagori (zakonodavac), Empedoklu (filozof prirode i lekar) i Hipodamomu (arhitekta) . Naime, oko 510. godine p. n. e. na prostoru kasnijeg Turija, najpre je postojao bogat grad Sibaridu koji je u jednoj invaziji razoren od strane Krotonjana. Kako Sibariani nisu uspeli da sami obnove grad, trae pomo od Atinjana. Perikle je predloio panhelensku naseobinu i to, najverovatnije, iz qisto ekonomskih motiva. Naime, Atini je bila neophodna drvena graa za sklapanje brodova, a sam Turij se nalazio u blizini Silejskih xuma u Brutiji (juna Italija). Oko 407. godine p. n. e. u atiqkim poslovnim knjigama se i pominje turijska drvena graa. Godine 443. Perikle je izdejstvovao da Tukidid bude ostrakovan. Godine 440. doxlo je do pobune na Samosu. Naime, Samos je vodio rat sa Miletom oko zadobijanja grada Prijene. Atina je naredila obustavu rata, ali Samos nije eleo da se povinuje njenom zahtevu. Sam Perikle je otplovio sa flotom prema ostrvu. Poxlo mu je za rukom da obori oligarhijsku vlast i uzme 50 najuglednijih graana i isto toliko dece za taoce, koje je poslao na ostrvo Lemnos. Meutim, poxto su uspeli da pobegnu, Samnjani su stali organizovati borbu 6

Plutarh, Perikle, Slavni likovi Antike II, prevod Milox N. uri, Novi Sad 1978, 72.

– 15 –

protiv Atinjana. Doxlo je do velike pomorske bitke u kojoj je Perikle izvojevao pobedu. Meutim, u vreme opsade Sama, Perikle je sa delom vojske morao otploviti u susret feniqanima, koji su dolazili u pomo Samljanima. Samski strateg Melis iskoristio je odsustvo Perikla da udari na preostale atinske brodove, koji su imali zadatak nastaviti opsedati ostrvo. Melis je izvojevao pobedu. Perikle quvxi za neuspeh svojih pourio im je u pomo. Nakon devet meseci opsade Samnjani su kapitulirali. Sada jedino Hios i Lezbos zadravaju pravo dranja vojske i flote. Literatura: — http://www.fordham.edu/halsall/ancient/eb11-pericles.html * Ancient History Sourcebook: 11th Brittanica: Pericles

– 16 –

DRAVNO UREENjE ATINE U V VEKU Izvori Znaqajni izvori za prouqavanje date teme su: — Aristotelov Atinski ustav — atinski besednici V i IV veka, posebno Demosten — odluke atinske narodne skupxtine. Eklesija Pravo uqexa u Eklesiji uivali su svi punopravni muxkarci, bez obzira na bogatstvo i obrazovanje, koji su navrxili dvadeset godina ivota. Dakle ene, stranci, robovi nisu imali prava uqexa. Do Periklova vremena atinskim graaninom smatran je onaj kome je otac bio atinski graanin, koji je pak morao da prizna novoroenqe, da nad njim izvrxi odreene obrede i da ga uvede u spisak graana svoje deme. Majka novoroenqeta pri tom nije morala da bude atinska graanka. Poxto je porast broja atinskih graana ugroavao njihove privilegije — finansijske mogunosti atinske drave nisu bile neograniqene — Perikle je u interesu svojih sugraana 451. ili 450. doneo zakon prema kome prava atinskog graanina dobija samo onaj qiji su otac i majka po svom roenju spadali meu prave Atinjane. Svakom uqesniku skupxtine bila je zagarantovana sloboda govora i zakonodavna incijativa. Dakle, svako je mogao da istupi s bilo kakvim predlogom. Narodna skupxtina sastajala se jednom u deset dana. Najqexe je zasedala na Pniksu, ali je i menjala mesta. U V veku je poqinjala rtvom bogu. U praksi narodne skupxtine od najveeg su znaqaja bili: izbor stratega, objava rata, zakljuqivanje mira, dodeljivanje prava graanstva, donoxenje zakona. Sva pitanja rexavana su javnim glasanjem, dizanjem ruku — hirotonia. Tajna glasanja primenjivana su samo u izuzetnim sluqajevima, na primer, prilikom izricanja kazne ostrakizma. Odluke skupxtine unoxene su u zapisnike. Ostali organi atinske drave smatrani su organima podreenim i odgovornim Eklesiji. U vreme Perikla uqexe u skupxtini nije bilo plaano. Oni koji su morali da rade nisu bili u mogunosti da dou na svakih deset dana i po vixe sati provedu na Pniksu. Stoga se smatra da broj uqesnika u Narodnoj skupxtini nije prelazio 2 000 do 3 000 od ukupnog broja stanovnika, koji je iznosio 30 000/35 000. Odluke skupxtine imale su zakonsku snagu nezavisno od broja graana koji su ih doneli. Bule Vee od petsto je bilo sastavljeno od po 50 qlanova iz svake file. Naime, U skladu sa brojem punopravnih graana, jedna dema ili tritija je davala odreen broj qlanova. Dema je birala qlanove, godixnje, izmeu kandidata koji su imali preko 30 godina i koji su bili iz redova ili pentakosiodimna ili hipeja ili zeugita ((?) obavezno proveriti). Izbori su vrxeni rebanjem pri qemu nijedan graanin nije mogao da bude njegov qlan vixe od dva puta. Veem nije presedavalo svih petsto qlanova. Godina je bila podeljena na deset perioda, tako da su poslanici svake file presedavali tokom jedne desetine godine — pritaneje, oko 36.5 dana. Kada su bili na dunosti ova pedesetorica su nazivani pritaneji. Predstavnik delegacije pritaneja koja je bila na dunosti, epistat, bio je obavezan zajedno sa jednom tritijom da za sve vreme trajanja njegove pritaneje ivi u Tolosu. To je bila kruna graevina gde su se pritaneji okupljali i veqerali o dravnom troxku. Tolos ili Skias se nalazio juno od Agore, u blizini zgrade vea. Stari Pritanej je ostao predstavnik – 17 –

sredixta grada i sredixte arhonta. Funkcija vea sastojala se u pripremanju predmeta za Eklesiju i rexavanju nekih pitanja drugorazrednog znaqaja u vremenu izmeu dva zasedanja skupxtine. Ni jedno pitanje nije moglo da se pretresa u Narodnoj skupxtini, dok prethodno ne proe kroz vee. Naime, skupxtina zbog svoje glomaznosti nije bila u stanju da pretresa pitanja sa potrebnom panjom i ozbiljnoxu ako ona nisu bila unapred obraena. Helijeja Atinski sud porotnika brojao je 6 000 porotnika. Oni su bili podeljeni u 10 grupa (dikasterija) od po 500 ljudi, s tim da je 100 ljudi u svakoj grupi smatrano rezervom. Qlanovi su mogli biti graani stariji od trideset godina, a izbor ,,zakletih” je vrxen rebom. Xezdesetih godina V veka Perikle je sproveo zakon da zaklete porotne sudije dobijaju platu. Ova mera omoguila je da svaki graanin, bilo siromaxan bilo bogat, bude sudija. Da bi se spreqilo podmiivanje, sudski predmeti su deljeni kockom. Porotnici bi najpre sasluxali i podnosioca tube i tuenog i svedoke, dozvoljavali su im da se svaaju, a zatim bi pristupili glasanju. Optubu u bilo kom predmetu, qak i u sluqajevima kada se radilo o interesima drave, podnosio je i branio svako ko je hteo. Smatralo se da su dravni interesi i bezbednost pitanja savesti svakog graanina i da je, prema tome, svaki graanin duan da istupi u njihovu odbranu na sudu. Profesionalni branioci nisu nastupali pred sudom i svaki je graanin morao da se brani sam. Ako nije bio u stanju da se brani, mogao je da se obrati struqnjaku koji bi mu napisao odbranu, a ovaj bi je nauqio napamet. Kolegijum desetorice stratega Od slubenih funkcionera koji su svoja ovlaxenja dobijali putem izbora u skupxtini najvei znaqaj imao je kolegijum desetorice stratega. U V veku stratezi nisu primali platu, ali su u njihovim rukama bile najvanije funkcije administrativne, izvrxne i vojne vlasti. Stratezi su komandovali atinskom flotom i vojskom, obavljali sve poslove spoljne politike atinske drave i predstavljali je u diplomatskim pregovorima. Bili su pod stalnom kontrolom Narodne skupxtine, koja ih je mogla razrexiti dunosti i pre isteka roka od predvienih godinu dana. Mere koje xtite ustavni poredak U Atini su postojale posebne ustanove koje su atinskom ustavu garantovale izvesnu trajnost. — grafe paranonom Podrazumeva proceduru kada se sudi svakom ko je predloio zakon protiv ustava. Graanin koji je eleo da koristi svoje pravo grafe paranonom morao je o tome obavestiti Eklesiju, a potom poloiti zakletvu da svoje pravo nee koristiti na xtetu atinskog naroda. Tek po navedenom mogao je da iznese svoj prigovor na neki predlog ili qak zakon. Prigovor je automatski obustavljao vrednost predloga, a cela stvar je ustupana Helijeji. Sudije bi sasluxale obe strane, i onog ko je predloio i onog ko se predlogu protivi, pa bi zatim donele odluku. U sluqaju da se utvrdi krivica predlagaqa, on se poziva na odgovornost i sud ga je mogao osuditi na veu novqanu kaznu, progonstvo ili smrtnu kaznu. Dakle, mada je svaki graanin uivao punu slobodu zakonodavne incijative, na njega je padala i odgovornost. Za svaki svoj predlog odgovarao je svojom imovinom i ivotom. S druge strane, za neosnovane pritube takoe je mogla biti izreqena stroga kazna. – 18 –

— nomoje i psefizami Drugu garanciju postojeeg poretka predstavljala je naroqita procedura za sprovoenje zakona. U dravnom pravu Atinjana razlikujemo nomoje ili zakone i psefizame ili obiqne odluke. Za donoxenje obiqnih odluka nije trebala neka posebna procedura; nasuprot tome, sprovoenje zakona se namerno odugovlaqilo kako bi se Narodna skupxtina saquvala od opasnosti da na brzinu i nepromixljeno primi neko rexenje. Svake godine na prvom sazivu skupxtine, sredinom jula, postavljalo se pitanje revizije starih zakona. U sluqaju pozitivnog odgovora, pojedini uqesnici skupxtine istupali su sa svojim zakonskim projektima. Svaki primnjeni projekat davao se veu na pretres i redigovanje, pa bi zatim bio vraen u skupxtinu na glasanje. Tekst predloga je istovremeno ispisivan na tabli radi opxteg uvida. Samo pod uslovom obavljanja qitave procedure, mogao je da se donese novi zakon.

– 19 –