Stara Grcka - 08.Stara Atika

Xegan Marija

ATIKA U VII i VI VEKU

1.

STARA

ATIKA

1.1. Izvori O Atici najstarijeg doba pixu: — Tukidid, Herodot, Platon, koji tvrde da stanovnici Atike nisu doxljaci, ve da su starosedeoci, autohtoni. — Helanik iz Mitilene, koji je iveo u V veku p. n. e., napisao je najstariju istoriju Atike. — Eusebija iz Cezareje, koji je iveo na prelazu iz III u IV vek naxe ere, u svom delu Hronike pixe o ranom ureenju Atike. Danas Hronika nam je poznata samo u prevodima Hijeronima iz Stridona u Dalmaciji. — Aristotel Najznaqajniji izvor za Atinu VII i VI veka p. n. e. jeste Aristotelov Atinski ustav. Atinski ustav je deo vee zbirke Politije, koja je bila sastavljena iz 158 knjiga, koje su za predmet imale ustave grqkih i nekih negrqkih gradova. Ovom zbirkom se prvi put koristi sam Aristotel u svom delu Politika. 1880. u Fajumskoj oazi u jednoj grobnici pronaeni su papirusi , izmeu ostalog i dva papirusa, koja su sadrala deo Atinskog ustava. Ovi papirusi se danas nalaze u egipatskom muzeju u Berlinu. 1890. takoe u Fajumskoj oazi pronaeni su papirusi, koji sadre gotovo qitav Atinski ustav. Ovi papirusi se quvaju u Britanskom muzeju u Londonu. Ove papiruse od qetiri svitka prvi put je proqitao Englez Frederik G. Kanjon. Ustav razlikuje istorijski i sistematski deo. Istorijski deo Atinskog ustava daje popis ustava od najstarijeg doba pa do Aristotelova vremena. Saquvani deo poqinje od Suenja Alkmeonidima. U ovom delu moemo izdvojiti: prelaz od monarhije ka oligarhiji, uspon i pad tiranide, razvitak i vrhunac demokratije, oligarhijske promene ustava 411. i 404. i demokratska reakcija, rekapitulacija qitavog Atinskog ustava. Kao izvorima za ovaj deo Aristotel se koristi Herodotom, koji je bio veoma cenjen, Tukididom, iako ne navodi direktno njegovo ime, Solonovim elegijama, atidama1 atidografa Androtiona. Postoji verovatnoa da se Aristotel koristio i Atinjaninom Kritijem, poznatim kao glava tridesetorice, koji je iveo u V veku p. n. e. i koji je u delu Elegija raspravljao o ustavima u grqkim gradovima. Sistematski deo nas upoznaje sa Atinom Aristotelovog doba i kao izvore koristi neposredno iskustvo. Ustav je nastao izmeu 329 - 325. p. n. e. Vreme nastanka je zakljuqeno prouqavanjem podataka u samom delu. Kao poslednji arhont se spominje Kefisofont, koji je vrxio dunost arhonta do 329/328. p. n. e., te sledi da je delo nastalo posle navedenih godina. Meutim kako pisac ne poznaje promenu ustava usled makedonske okupacije, spis je nastao pre 322. p. n. e. Isto tako Aristotel ne poznaje lae sa pet redova vesala, koje se bile popularne u Atini oko 325. p. n. e., te sledi da je spis nastao pre ove godine. Uporeivanjem ovog spisa sa drugim Aristotelovim delima, pojedini istraivaqi smatraju da je spis autentiqan, dok jedni pak smatraju da je falsifikat. 1

hronikama o proxlosti Atine, koje su pisali atidografi

–1–

1.2. Dravno i druxtveno ureenje Istorija Atike jeste istorija Atinske drave... Na osnovu predanja i Helanikovih saquvanih fragmenata (napisao prvu istoriju Atike), qija pouzadanost danas nije utvrena, starom Atinom su najpre vladali kraljevi. Kao prvi atiqki kralj, po jednoj verziji, se pominje Kekrop, koji je vladao u XVI veku p. n. e. i koji je sagradio Akropolj. U prvo vreme zajedno sa kraljevima vlada i Vee starexina. Za vreme vladavine atinskog kralja Erehteja, Atinjani su zaratili sa Eleusinom u kojoj je vladao Eumol. Atinjanima je pomogao Jon, Apolonov sin (prema jednoj verziji; prema drugoj on je bio sin Deukaliona). U znak zahvalnosti za pruenu pomo, Atinjani su Jona izabrali za svog vladara. Legendarni kralj Jon stanovnixtvo Atine je podelio na qetiri rodovske file, svaku filu na tri fratrije, fratriju na trideset rodova, a rod na trideset porodica. Staroatiqke file dobile su naziv prema imenima njegovih sinova: Geleonta, Egikora, Argada i Hopleta (i Jonija nosi naziv u qast Jona). Ova podela nije posvedoqena samo u Atini, ve i u drugim jonskim gradovima. Plutarh smatra da su file dobile imena po nazivu zanimanja kojim se stanovnixtvo bavilo. Geleonti su bili zemljoradnici, Egikore pastiri, Argade zanatlije i Hopleti ratnici. Otuda i jedna teorija da su nazivi fila izvedeni iz kultova koji su se poxtovali, o qemu svedoqe i epiteti Zeus Geleon i Zeus Hopleti saquvani u kultovima Arkadije. Da je ova podela verodostojna, neizvesno je, jer ovako kastinsko ureenje nije posvedoqeno u preostalom delu grqkoga sveta. Druxtveno ureenje je bilo rodovsko. Naime, postojalo je dvanaest zasebnih rodovskih zajednica, koje su se svojevremeno i meusobno sukobile, o qemu svedoqe pronaeni ostaci utvrenja. Treba imati na umu da je Atika bila sastavljena od vixe nezavisnih gradova sa svojim prestonicama i vladarima koji su se konsultovali sa atinskim kraljem samo onda kada se nisu oseali sigurnim. Da je Atika bila razjedinjena svedoqi tradicija koja nas obavextava o sukobima gradova u Atici: Eleusina i Atina; legende o vladarima atiqkih gradova: Kefal iz Torika(?), Porfirion iz Pantelika, Palant iz Palene; zatim svedoqe pronaeni ostaci utvrenja, kao npr. grada Himeta. Tukidid pixe da je atinski kralj Tesej oko 1250., liqnost oko qije se verodostojnosti vode mnoge rasprave jer ga tradicija vezuje za prostor oko Maratonske ravnice, svo stanovnixtvo Atike okupio oko Atine i za sve uveo jedinstveno vee i pritanej (dravna zgrada u staroj Atini na qijem su qelu bili filobasileusi, poglavari fila). Tukidid navodi i da je Tesej za sve (!) uveo i slavljenje praznika Sinojkija (18. bromendroimona, septembar) u qast ujedinjenja. Ovo se odigralo pre trojanskog rata, jer se u Katalogu brodova (Ilijada) pominje samo Atina u qitavoj Atici. Meutim ne moemo se previxe osloniti na Ilijadu, jer pojedini istraivaqi smatraju da su stihovi o Atini u Katalogu naknadno ubaqeni, kad je Atina ve postala jaka pomorska sila. Sa druge strane, da je ostalo nezavisnih gradova u arhajskom dobu, sa izuzetkom Eleusine, Tukidid bi to sigurno napomenuo. Proces ujedinjavanja je trajao kojih dvesta ili trista godina. Teorijski, ovo ujedinjenje svih atiqkih naselja u jedinstvenu dravu, Atiqki sinojkizam, omoguavalo je da svi stanovnici Atike postanu Atinjani (graani atinskog polisa), odnosno Atina je pripadala svim stanovnicima Atike. Sinojkizam je ujedinjenje manjih u jedan vei polis sa jednim centrom. Atina je bila monarhija do vladavine mitskog kralja Kodra, Posejdonovog potomka. Kodro je rtvovao sebe radi pobede Atinjana nad narodom Peloponeza (Dorcima?). Po Kodrovoj smrti, koju tradicija datuje oko 1100. p. n. e., Atina postaje aristokratska republika. Prema jednoj verziji tradicije, sin poslednjeg atinskog kralja Kodra, izvesni Medont je svoju titulu zamenio titulom arhonta, a prema drugoj verziji, Kodra, –2–

poxto je poginuo u borbi sa Peloponeanima, niko nije mogao naslediti jer je sam Kodro, svojevremeno, bio savrxen. Aristotel tvrdi da je uvedena funkcija polemarha koja je trebala da zameni vladavinu nesposobnih kraljeva. Kako bilo aristokrati u Atini, gde se posebno istakla porodica Medontida (za koje Higmet tvrdi da su bili kraljevi), vremenom su ograniqavali vlast kralja. Medontidi su osnovali titulu arhonta, koja je praktiqno pod svojim domenom podrazumevala sve privilegije i dunosti kraljevske titule. Prvi arhont je bio ili iz roda Medontida ili izvesni Akast, koji su svoju dunost vrxili doivotno. U VIII veku p. n. e. vladavina arhonta se smanjuje na deset i najposle u VII veku p. n. e. na godinu dana, qime je ozbiljno bila ugroena vlast kralja. Kralj je postojao iako nije imao neku ozbiljniju ulogu u dravi. Pretpostavlja se da se tokom IX i VIII veka p. n. e. Atini, bilo dobrovoljno bilo pod prisilom, najpre prikljuqio priobalni deo - Paralija. Ovo je zakljuqeno na osnovu podatka da se oko VIII veka p. n. e. u Atini poxtuje kult Posejdona, koji je verovatno iz Paralije prenet na Akropolj. Uskoro se Atini pripaja i planinski deo Dijakrija, odakle je prenesen kult Teseja. Himna posveana Demetri, koja se oquvala do danas, svedoqi da je Eleusina u VII veku p. n. e., moan grad u blizini Megare, vodila rat sa Atinom kako bi oquvala svoju nezavisnost. Na kraju i ovaj prostor dolazi pod vlast Atine. Na osnovu podataka iz Atinskog ustava saznajemo da u VII veku p. n. e. u Atini vlada rodovska aristokratija, eupatridi, koji vode poreklo od ,,dobrih otaca”. Eupatridi raspolau najboljom zemljom. Diodor sa Sicilije tvrdi da je sva vlast, najpre, bila u rukama eupatrida. Vremenom izvesnu vlast dobijaju i geomori, a potom i demijurzi. Pelati i xestodeoniqari jesu zavisno stanovnixtvo, koje obrauje zemlju aristokrata. Hektemori (xestodeoniqari) su xesti deo prinosa davali eupatridima. U sluqaju da nisu bogataxima davali zakupninu, mogli su dopasti ropstva. Geomori (zemljoradnici koji su uspeli da saquvaju svoje male posede) i demiurzi (zanatlije) su bili slobodno stanovnixtvo. Ova podela se takoe pripisuje mitskom kralju Teseju od strane Plutarha i Solona. Vremenom u ovu podelu svrstavamo i meteke, nedomorodaqko stanovnixtvo. Me teci nisu imali politiqka i neka imovinska prava kojim su se koristili Atinjani, ali su ostali liqno slobodni i mahom su bili zanatlije. Demos je slobodan, starosedelaqki narod Atine, koji e uskoro povesti borbu za vea prava i protiv samovolje eupatrida. Iz redova eupatrida birano je devet arhonta, koji su imali izvrxnu, sudsku i vojnu vlast. Najstarija je qast kralja, a potom qast arhonta. Eusebije iz Cezareje dao je spisak trinaest doivotnih arhonta, poqevxi od Medonta, Akasta..., datujui njihovu vladavinu od 1068. do 753/752. (pixemo prelazne godine, jer poqetak grqke godine je kasnio pola godine za danaxnjim naqinom raqunanja). Postoji i spisak sedam desetogodixnjih arhonta, koji su vladali od 753/2. do 683/2. Najstariji spisak jednogodixnjih arhonta potiqe iz 683/682. p. n. e. Arhont - eponim je bio najstariji arhont i po njemu je godina dobijala ime. Imao je sudsku vlast, xtitio je imovinu graana i presedavao je veem areopaga. Organizovao je nove sveqanosti: u qast boga Apolona i Dionisija. Praktiqno imao je civilna ovlaxenja kralja. Arhont - polemarh je bio zabavljen vojnim poslovima. Bio je vrhovni vojskovoa atinske vojske i flote, a takoe je bio zaduen za voenje sudskog procesa strancima. Njegovo sedixte je bilo u Epilikeji (?). Arhont koji je zamenio kralja u religioznim obavezama, bio je poznat pod imenom arhont - basileus. Bio je zaduen za verske svetkovine, suenje onima koji su –3–

uqinili svetogre, presedavao je u sporovima oko religije. Zajedno sa filobasileusima presedavao je prilikom suenja za ubistvo bez predumixljaja. Njegova rezidencija je bila Stoa (?) na Agori. Preostala xestorica bila su arhonti - tesmoteti, quvari starih zakonodavnih obiqaja, koji nisu imala ulogu sudije, ve su zapisivali sudske odluke. Uloga tesmoteta je bila svojevoljno tumaqenje u korist aristokratije, xto e kasnije usloviti borbu demosa za kodifikaciju prava. Aristotel pixe da je institucija od devet arhonta uvedena posle 683/2 p. n. e. Tukidid prua podatak da devet arhonta ve postoji po Kilonovoj zaveri, posle 640. p. n. e. Mandat arhonta je trajao samo jednu godinu. Nakon navrxene godine arhonti postaju doivotni qlanovi areopaga, nazvanom po brdu na kojem se nalazio, a koje je bilo posveeno bogu rata Areju. Areopag je najpre bio Vee starexina (presuivali u svim sluqajevima ubistva), a vremenom postaje veoma poxtovan organ aristokratske vlasti. Atinska tradicija osnivanje areopaga pripisuje Solonu. Da je areopag postojao u vreme Solona potvruje Plutarh koji pixe da je Solon u fragmentu o amnestiji pomenuo areopag. To je bio vrhovni sud na qije presude nije postojalo pravo albe. Zadatak areopaga je bio da quvaju zakone i ustav, savetuju arhonte... Eklesija ili Zbor narodne skupxtine je bilo telo koje je biralo polemarhe, a qlanovi zbora su bili svi graani koji su imali pravo glasa. Zbor nije imao tako veliki uticaj kao xto e imati kasnije, npr. za vreme vladavine Perikla.

1.3. Kilonova zavera Najstariji zabeleen dogaaj u istoriji Atine jeste Kilonova zavera 640/630 p. n. e. O Kilonu saznajemo od Herodota, Tukidida, Aristotela... Herodot tvrdi da se zavera odigrala pre tiranije Pizistratida, a Aristotel pre Drakonovih reformi. Eusebije navodi da je Kilon 640. p. n. e. pobedio na Olimpijadi, te se zavera odigrala sigurno posle 640. Kilon je bio eupatrid, pobednik na olimpijskim igrama i bio je oenjen erkom megarskog tiranina Teagena. Uz pomo Megarana, Kilon je pokuxao da zavlada Atinom. Od Delfa je dobio savet da zauzme Akropolj u vreme sveqanosti posveenoj bogu Zevsu. Kilon je razumeo da se misli na vreme uoqi igara u Olimpiji, meutim kada je njegov pokuxaj propao, razjaxnjeno je da je proroqixte navodno mislilo na atinski festival u martu koji se odravao van grada. Kilon sa mladim plemiima i grupom megarskih vojnika uspeo je da zauzme Akropolj. Verovatno se Atinjanima nisu svideli Megarani, te tako, iako su bili protiv trenutne vlade, se nisu prikljuqili Kilonu. Uskoro je Kilon bio opkoljen u citadeli. Posle duge borbe, ve kada je nestalo i hrane i vode, Kilon je pobegao sa bratom, dok oni, koji su ostali u utvrenju su se morali predati. Meutim pre nego xto su se predali, utoqixte su naxli u Ateninom hramu. Tek onda kada im je obeano da e im ivoti biti poxteeni, dozvolili su da ih zarobe. Meutim, arhont Megakle iz porodice Alkmeonida prekrxio je dato obeanje (verovatno su postojali meusobni sukobi u vladi) i sve zavernike usmrtio. Ove unutraxnje trzavice u Atini su verovatno omoguili susedima da osvoje teritorije, za koje su bili zainteresovani i sami Atinjani. Tako je Megararin Teagen osvojio Salaminu, ostrvo koje je xtitilo izlaz iz Atinske luke. Grad je bio spasen tiranina, ali iznevereno je i poverenje u zaxtitu bogova, xto je bilo uvreda za bogove. Zbog ovoga grad je bio pod kletvom dok se skrnavljenje ne prekine. Tvorci kletve su bili najverovatnije Kilonovi prijatelji i oni koji su prezirali Alkmeonide. Dok su Kilonu i njegovim naslednicima bila oduzeta sva prava i dok su bili osueni na izgnanstvo (od strane suda koji je brojao 300 graana aristokratskog porekla), tada je Alkmeonidima i njihovim pristalicama sueno za svetogre, na njihova imena baqena je kletva –4–

uz konfiskaciju imovine i bili su prognani. Tela umrlih u periodu izmeu dela svetogra do same osude, su ekshumirana i baqena van granica Atike. Kilonova zavera je neuspeo pokuxaj zavoenja tiranije u Atini.

1.4. Drakonovi zakoni O Drakonovom zakonodavstvu se zna malo. Najvixe podataka nam prua Atinski ustav. Neki od nauqnika smatraju da je deo ustava koji je posveen Drakonovim reformama, u stvari, umetnut deo od strane kasnijih oligarha kako bi opravdali svoju vlast autoritetom drevnog vremena. Aristotel u Politici napominje da su Drakonovi zakoni samo popisane moralne norme, koje su se do Drakona quvale u usmenoj tradiciji. U prilog ovoj teoriji slui i qinjenica da su stari atinski pisci upotrebljavali izraz obiqaji, a ne zakoni, navodei Drakona. Demos je zahtevao zakone, kojima bi im bila obezbeena prava. Pod pritiskom demosa, eupatridi su arhontu Drakonu poverili ovaj zadatak oko 627. p. n. e., za vreme arhonta Aristehma (?), kako navodi Aristotel. Tacijan iz Sirije (II vek n. e.) pixe da je Drakon zakone doneo 624/23 p. n. e., a to tvrdi i Eusebije navodei da je Drakon svoje zakone doneo tri godine posle vladavine lidskog kralja Sagijata koji je vladao oko 627 p. n. e. Neki nauqnici su dobro primetili da godina 624. u Jermenskim rukopisima je, u stvari, odgovarala 627. po grqkom naqinu raqunanja. Prema zakonima politiqka prava su imali svi oni koji su mogli nabaviti bojnu opremu (interesantno je da je ovakav uslov postojao i za vreme oligarhijskog prevrata 411. p. n. e.). Arhonti i blagajnici su mogli biti birani samo meu onima koji imaju imetak bar od deset mina, bez duga. Nii qinovnici su birani meu onim koji mogu da nabave bojnu opremu. Stratezi i hiparsi su morali imati imetak od sto mina, bez duga i muxku decu starosti preko deset godina. Za ove poslednje bio je odgovoran prethodni strateg, odnosno hiparh. rebom je birano qetristo venika meu graanima, gde je graanin morao imati vixe od trideset godina. Jedan qovek nije smeo istu dunost vrxiti dvaput zaredom. Onaj ko bi izostao sa sednice morao je plaati kaznu. Drakon je napravio preciznu razliku izmeu vixe vidova ubistava: sa predumixljajem, bez predumixljaja ili samoodbrana. Od Drakonovih zakona jedini su posvedoqeni ovi vezani za ubistvo. Naime sa jednog fragmentarnog natpisa iz 409/408. p. n. e., Atinska skupxtina navodi uskoro obnavljanje Drakonovih zakona vezanih za ubistva. Areopag se bavio pitanjem ubistva s predumixljajem i ukoliko bi optueni bio okrivljen kazna je bila smrt. Novi kolegijum efeta bavio se pitanjem ubistva bez predumixljaja. Ovim kolegijumom su presedavali filobasileusi i arhont - basileus. Ovu instituciju je qinilo 51 sudija, koji su birani iz redova eupatrida i koji su morali imati preko pedeset godina. Zasedali su u Apolonovom hramu u Delfima, Paladij u Faleronu (atinska luka), Freato na poluostrvu Munihija (?)... Kazna je bila proterivanje, bez konfiskacije imovine. U sluqaju izmirenja sa rodbinom ubijenog, proterani je mogao da se vrati u svoj grad. Sluqaj samoodbrane nije bio kanjavan. Drakonovi zakoni su bili nepovoljni po demos, jer su xtitili interese aristokratije, izmeu ostalog ne ukidajui ropstvo zbog duga. Zakoni su bili veoma strogi, te je i za sitnu krau, kao na primer za krau glavice kupusa, bila propisana smrtna kazna. Zbog surovih zakona lako je prihvaena Demadova (atiqki govornik iz IV veka p. n. e.) tvrdnja da je Drakon zakone pisao krvlju. Ovde nije na odmet napomenuti da pojedini nauqnici smatraju da je deo o Drakonu u Atinskom ustavu, zaista Aristotelov. Aristotel je naime zapisao jedan falsifikat Drakonovog ustava koji je bio u prometu u to doba. Navodno –5–

Aristotel je bio neoprezan i nije kritiqki obradio ustav koji je dospeo u njegove ruke. Da moe biti falsifikat govore izmeu ostalih i sledee qinjenice: pojmovi novca, stratega, reba, koji se koriste tek od Klistena, znaqi krajem VI veka p. n. e. Izvori: — Herodotova Istorija, preveo sa starogrqkog Milan Arseni, Novi Sad 1980. — Aristotel, Atinski ustav, Zagreb 1948. Literatura: — O. N. Julkina, Atika u VII i VI veku p. n. e., Stara Grqka, Sarajevo 1959. — uri Milox, Istorija Helenske knjievnosti, Beograd 1951. — Dragoslav Srejovi, Aleksandrina Cermanovi-Kuzmanovi, Reqnik grqke i rimske mitologije, Beograd 19893. — Bury, A History of Greece, 1959. — Volfgang Buhvald, Reqnik grqkih i latinskih pisaca antike i srednjeg veka, Beograd 1984. Belexke: — sa predavanja S. Ferjanqi u toku letnjeg semestra 2001/2002.

2.

SOLONOVO

ZAKONODAVSTVO

2.1. Izvori O Solonu, koji je roen oko 640. p. n. e. saznajemo iz delova njegovih elegija koje su saquvane u spisima Herodota, Aristotela i Plutarha. Podaci koje nam pruaju Ciceron, Tit Livije, Seneka, Aul Gelije i drugi su ve poznati i veoma oskudni.

2.2. O Solonovom ivotu Solonov otac, kako veina pixe, bio je Eksekestid, koji je poreklo vodio od Kodra (te sledi da je bio od porodice Medontida). Solonova majka je bila u srodniqkim vezama sa Pizistratidima. Solon je prema poreklu pripadao eupatridima, meutim Solonova porodica prema imanju i ugledu pripadala je srednjem sloju graana. Eksekestid je vremenom svoju imovinu straio, kako Hermip pixe svojom dareljivoxu i dobroqinstvima, te se Solon, jox kao mladi, odao trgovini (verovatno maslinovog ulja) i dosta je putovao. Drugovao je sa Anaharsidom i Taletom iz Mileta. Atinjani su dugo i bezuspexno ratovali sa Megaranima oko prevlasti nad Salaminom, koja je bila vana zbog njenog stratexkog znaqaja. Na kraju u Atini donose zakon kojim se zabranjuje svaka priqa, bilo usmena bilo pismena, koja za predmet ima osvajanje Salamine. Solon se napravio ludim i spevao elegiju Salamina, kojom poziva Atinjane u osvajanje ostrva. Zakon je odbaqen, a Solon, uz podrxku svoga srodnika Pizistrata, budueg atinskog tiranina, i Atinjana, u borbi protiv Megarana osvaja ostrvo. Pre nego xto e postati arhont, Solon se istakao u rexavanju spora izmeu Atinjana i Megarana koji je izbio zbog prevlasti na Salamini i zatim kao posrednik izmeu Megaklovih i Kilonovih pristalica. U Atini Drakonovim zakonima nije uguxeno nezadovoljstvo naroda. Naime zakupci ili xestinari zemlje bogataxa, koju su obraivali, zbog visokih nameta zapadali su u dugovanja. Njihovo otplaivanje dugova do Solona, prvog zastupnika naroda, bila su zagarantovana njihovim telima. Qak i oni koji nisu imali zemlje, kao npr. neki trgovci, mogli su dospeti ropstva. Poredak u Atini je bio takav da je veina bila potqinjena manjini. Xestinari su bili nezadovoljni svojim poloajem, najvixe ogorqeni duniqkim rop–6–

stvom. Isto tako u Atini su bile brojne stranaqke borbe. Postojale su tri stranke: Dijakridi ili brani (teili demokratskom ureenju grada), Parali ili primorci (teili demokratsko - oligarhijskom ureenju grada) i Pedijeji (teili oligarhijskom ureenju grada). Zbog stranaqkih sukoba i jedni i drugi izabraxe Solona za posrednika. Solon nije izbaran sluqajno, naime zavaene strane u njemu su videle zastupnika svojih interesa. Aristokrati su u Solonu videli njegovo plemenito poreklo, dok je narod bio svestan da se Solon morao pomuqiti da bi stekao imanje dostojno njegovog porekla. Solonu je najpre ponueno vanredno zaduenje aisimneta, vladar koji je biran doivotno ili na jedan odreeni rok kako bi izvrxio neki zadatak (kao i aisimnet na Lezbosu, Pitak). Meutim, on nije prihvatio ovu slubu, ali postaje arhont-eponim 594/3. p. n. e.

2.3. O Solonovim zakonima Solonovi zakoni su bili ispisani na drvenim ploqama, gde su ploqe bile priqvrxene za stub nosaq. Ove drvene ploqe su se nazivale aksone, xto u prevodu znaqi osovine. Zakoni su bili quvani u pritaneju, svetom sredixtu grada, a njihovi prepisi na kamenim piramidama. Ove kamene piramide su se nalazile na kraljevom tremu (Akropolju) i bile su dostupne svim graanima. Devet arhonta su se pred ovim ploqama zaklinjali da nee pogaziti ni jedan od Solonovih zakona, u suprotnom, obavezli su se da e hramu Zevsu Agorskom darovati zlatan kip qoveka. Solon je utvrdio da njegovi zakoni traju sto godina. O Solonovim reformama najvixe podataka su ostavili Aristotel i Plutarh. Solon nije stao ni uz aristokratiju ni uz narod. Gledao je kako da na najbolji naqin izmiri ove dve strane. Jednim zakonom je ukinuo ropstvo zbog duga, xto je nazvao restereenjem, sisahteja. Plutarh je smatrao da su sisahtejom bile ukinute sve duniqke obaveze seljaxtva. Aristotel takoe pixe o potpunom ukidanju svih privatnih i javnih duniqkih obaveza. Diogen Laercije navodi fragment Solonove elegije koji peva o ukidanju institucije hektemora (xestinara). Dionisije iz Halikarnasa ograniqava tu meru samo na najsiromaxnije dunike, dok atidograf Androtion smatra da se sisahteja sastojala u snienju kamata na dugove i smanjenje vrednosti novqanih jedinica (vezano za pitanje Solonove finansijske reforme). Prema tradiciji pre nego xto je zakon stupio na snagu, Solonovi prijatelji, znajui za Solonovu nameru uvoenja novog zakona, stekoxe veliku imovinu, zaduivxi se. Kada je zakon stupio na snagu Solonove pristalice su zadrali imanja ne morajui da odgovaraju za dugovanja. Koliku je ulogu Solon imao u ovoj prevari njegovih prijatelja, neizvesno je. Moda je Solon kao iskusni politiqar eleo samo da nagradi svoje pristalice, a moda je ova priqa samo izmixljotina Solonovih neprijatelja. U prve Solonove zakone spada i epitimija, vraanje graanske qasti skoro svima, koji su kao neqasni (atimoi) bili proterani (sa izuzetkom onih koji su bili proterani zbog ubistva ili pokuxaja zavoenja tiranije). Sredstvima dravne blagajne otkupljeni su oni Atinjani, koji su ranije bili prodati u ropstvo zbog duga i vraeni su u Atinu. Na ovo je posebno bio ponosan Solon, xto i vidimo iz saquvanih fragmenata njegovih elegija. Atinjani su pre Solona prodavani van Atine, prvo zbog nedostatka hrane u samom gradu, a isto tako zbog nezadovoljstva brojnih roaka pojedinca koji je dopao ropstva. Graane je podelio, ne prema poreklu, ve prema visini prihoda (timokratska reforma) na qetiri klase: pentakosiodimne, hipeje ili konjanike, zeugite i zakupce ili tete. Moderna istoriografija, izmeu ostalih i izvesni Ethot (?), postavlja pitanje da li je ovakva podela postojala i pre Solona (na xta nas navode Aristototelovi redovi: kako su bili podeljeni i pre...) samo xto se nije zasnivala na cenzu, ve je predstavljala podelu na vojne rodove? Svrha podele prema cenzu je da sada imaju vlast, tj. dravom mogu upravljati, –7–

oni koji su dovoljno bogati. Pentakosiodimni su proizvodili ukupno pet stotina mera suvog (zrna) i tekueg (vino, maslinovo ulje), konjanici trista, zeugiti dvesta. Prihod teta je bio ispod dvesta medimna (mera od 45l ili 52l za suve stvari). Aristotel pixe da su prva tri razreda mogla obavljati dunosti arhonta, meutim zeugiti to pravo dobijaju tek od 458/7. p. n. e. Plutarh navodi podatak Demetrija iz Falerona, atinski politiqar u drugoj polovini IV veka p. n. e., da su u Aristotelovo vreme samo pripadnici pentakosiodimna imali pravo na slubu arhonta. Ovo navodi na zakljuqak da izmeu Solonovih zakona, pa do 458/7. p. n. e. hipeji nisu mogli biti arhonti. O ovome Aristotel ne daje podatke. Dunost blagajnika2 je najpre bila rezervisana samo za graane prvog razreda. Poleti3 su mogli biti graani prva tri razreda, kao i za slubu jedanaestorice4 i slubu kolakreta5 . Pentakosiodimni i hipeji su imali pravo da biraju i da budu birani, znaqi imali su puna aktivna i pasivna politiqka prava. Zeugiti su bili ograniqeni u svom pasivnom pravu, nisu mogli biti birani za arhonte. Teti su mogli da biraju, ali ne i da budu birani. Podela stanovnixtva prema prihodima omoguila je i podelu vojnih obaveza. Pentakosiodimni su bili duni da o svom troxku daju svakovrsno snabdevanje, graani drugog razreda su bili konjanici, zeugiti su bili hopliti (texko naoruana pexadija o svom troxku), teti su bili ili lako naoruana pexadija (gimneti) ili mornarica. U vreme Solona postojale su qetiri file i qetiri filobasileusa. Svaka fila je bila podeljena na tri tritije i dvanaest naukrarija. Ne zna se taqno kada su naukrarije nastale. Herodot i Aristotel izlau razliqita mixljenja. Herodot tvrdi da su naukrarije postojale pre Solonovih reformi i da su igrale vanu ulogu u guxenju Kilonove zavere. Aristotel smatra da su naukrarije nastale za vreme Solona. Do zavoenja naukrarija dolazi usled razvoja trgovine i pomorstva u Atici — qemu u prilog ide i samo ime (ναυζ — brod). Svaka od 48 naukrarija je bila obavezna da izdvoji opremu i ljudstvo za Atinsku flotu. Na qelu naukrarija su bili naukrari, koji su bili zadueni za prinose i za troxkove. Naukrar je prvo bio zapovednik broda, ali vremenom njegova administrativna funkcija e se menjati. Politiqko ureenje za vreme Solona se donekle izmenilo. I dalje je postojao Areopag, qiji se zadatak sastojao u quvanju ustava i zakona, poxtovanju i sprovoenju Solonovog zakona, kanjavanju onih koji su se o zakon ogrexili. Areopag su qinili bivxi arhonti. Arhonti u vreme Solona su birani na sledei naqin: svaka od qetiri fila je birala po deset kandidata, meu kojima e kasnije od strane prethodnih arhonta rebanjem biti izabrano devet novih. U Aristotelovo vreme i unutar samih fila se obavljao reb. Arhonti su birani samo iz redova prve dve klase. Upravna vlast je delom bila poverena Eklesiji (narodnoj skupxtini koju qine graani sa pravom glasa), a delom Veu od qetristo lica (bule). Narodno vee je bilo sastavljeno od po sto qlanova svake file, koji su birani iz prve tri klase. Hamond smatra da se uloga Vea sastojala u pripremi materijala za skupxtinska zasedanja. Sva pitanja su prvo morala biti razmatrana na veu, a tek potom predata drugim organima vlasti. Danas se vodi rasprava po pitanju da li je Solon uopxte uveo ovo vee. Oni koji smatraju da jeste pozivaju se prvo na sadraj fragmentarnog natpisa koji je nastao pre 560. p. n. e. na kojem 2

Tamije su quvari atinske riznice i ima ih deset. Dravni qinovnici, koji su prodavali i davali u zakup dravnu zemlju, npr. zemlju Atinjana koji su pobegli iz grada. 4 Jedna vrsta tamniqara i policije. 5 kolakreti su bili predstavnici dravne blagajne, koji su najpre uzimali delove rtvenih ivotinja (kao xto i samo ime kae), a kasnije uzimaju i dohotke druge vrste. 3

–8–

se pominje Bule, a isto tako na dekret sa ostrva Hios iz prve polovine VI veka p. n. e., gde se pominje Bule demosije (narodno vee). Protivnici tvrenja da Solon osniva vee ne vide kako nexto xto vai na Hiosu, mora da vai i za samu Atinu, dok natpis iz Atine datuju drugaqije. Bury smatra da je Solon osnivaq, jer tokom oligarhijskog prevrata 411. p. n. e. Atinjani se pozivaju na vee od qetristo graana kao i na Solonovo vreme. Izvrxnu vlast je imao Narodni sud, helijeja (apelacioni sud). Broj qlanova iz Solonovog doba nije poznat, samo se zna da su qlanovi mogli biti svi graani stariji od trideset godina. Izbor ,,zakletih” je verovatno vrxen rebom. Helijeja je imala pravo da raskida privatne i dravne ugovore. Ovom sudu se moglo aliti na odluke pojedinih magistrata (arhonta, filobasileusa), ali ne i na odluku Areopaga. Solon je dao nove zakone, ali je prihvatio i Drakonove zakone vezane za qovekoubistvo. Kod Drakona kazna za prestup je bila smrt, dok je Solon bio nexto blai, te su kazne bile ili novqane ili su se sastojale u oduzimanju graanskih prava. O izvrxenju ovog zakona brinuo se areopag. Svojim zakonima zabranio je izvoz ita iz Atike, dok je forsirao izvoz maslinovog ulja. Posticao je razvoj zanatstva, a to moemo videti iz specijalnog zakona kojim se sin mogao osloboditi obaveze izdravanja ostarelog oca u sluqaju da ovaj sina nije nauqio nikakvom zanatu. Radi unapreivanja privrede, teio je da Atinu oslobodi trgovniskog uticaja Egine. U tom cilju sproveo je novqanu reformu i promenio sistem mera i tegova. Atina se pre Solona, najpre sluila fidonovskim (agrivski kralj iz VII veka p. n. e.) sistemom mera i eginskim monetarnim sistemom, a potom eubejskim. Solon uvodi novu atinsku monetu, koja je bila lakxa od eginske. Tako novih sto Solonovih drahmi, teile su 70 starih. Ovom reformom Solon je ostvario povoljne uslove za dalje xirenje atinske trgovine. Pojedini istraivaqi smatraju da je deo o novcu kod Aristotela, falsifikat. Naime, postoji mixljene da se prvi novac koristi tek od Pizistrata. U Pizistratovo vreme na novqiu je sa jedne strane bila skovana sova, a sa druge strane lik boginje Atine. Kako bi unapredio privredu davao je graansko pravo metecima, koji su se doseljavali u Atinu sa porodicom, da se bave trgovinom. Specijalnim zakonom zahtevao je smanjene troxkova za sahrane: skupe sahrane i rtvovanje volova bilo je zabranjeno zakonom. Ovaj zakon se moe tumaqiti kao namera da se spreqi tendencija ka nepotrebnom luksuzu, ali moe se tumaqiti i kao udar po starom rodovskom plemstvu, koje je imalo obiqaj da svoje pokojne raskoxno sahranjuje. Uvodi se i posebna taksa na rtvene obrede, procenjujui da jedan medimn ita vredi jednu drahmu, jedna ovca takoe jednu drahmu, vo pet, itd. Pre Solonovih reformi imovina umrlog se ostavljala rodu ili fratriji kojoj je pokojni za vreme ivota pripadao. Solon je uveo pravo zavextanja imovine po slobodnom izboru, pod uslovom da je pokojni prilikom pisanja testamenta bio qiste svesti. Solonove reforme stvaraju opoziciju u redovima aristokratije. Kako su Solonovi zakoni znali da budu nejasni i kako su ljudi navaljivali na Solona da poblie objasni neke od svojih zakona, Solon oko 590. p. n. e. napuxta Atinu. Pre nego xto je napustio grad, zadovoljio se obeanjem graana da e deset godina poxtovati i sprovoditi njegove zakone. Napustivxi Atinu Solon je posetio Egipat, Kirenu i Sard, gde se upoznao sa lidskim kraljem Krezom. Za vreme njegovog odsustva u Atini dolazi do stranaqkih borbi, gde polako svu vlast na sebe preuzima Pizistrat. Grci su Solona ubrajali meu sedam mudraca starog doba i jedini je Solon dobio naziv pomiritelj, dijalaktes. Izvori: –9–

— Plutarh, Slavni likovi Antike I, Novi Sad 1978. — Aristotel, Atinski ustav, Zagreb 1948. Literatura: — O. N. Julkina, Atika u VII i VI veku p. n. e., Stara Grqka, Sarajevo 1959. — Bury, A History of Greece, 1959. — Volfgang Buhvald, Reqnik grqkih i latinskih pisaca antike i srednjeg veka, Beograd 1984. Belexke: — sa predavanja S. Ferjanqi u toku letnjeg semestra 2001/2002.

3.

PIZISTRATOVA

T I R A N I J A.

PIZISTRATIDI

3.1. Izvori Podatke o Pizistratidima nam pruaju u svojim delima Herodot, Tukidid, Plutarh, Aristotel i atidografi. Kao poseban izvor treba pomenuti Marmor Parium, ploqa od parskog mermera pronaena na ostrvu Paros. Danas su saquvana samo dva velika fragmenta koja daju hronoloxki pregled dogaaja od Kekropsa, po jednoj tradiciji prvog atinskog kralja, pa do atinskog arhonta Diogneta, koji je slubu vrxio 264/3. p. n. e. Godine na mermeru su napisane od 264/3., unazad od mlaih do starijih godina. Jedan od saquvanih fragmenta daje godine od 1581/0. do 355/4., dok drugi od 336/5. do 299/8. p. n. e. (?). Ovaj epigrafski spomenik objavljen je u delu Feliksa Jasovu-a ,,Die Fragmenter der griechischen Historiker”.

3.2. Stranaqke borbe po Solonu Solon poxto je dao zakone, napustio je Atinu na deset godina. Solonovi zakoni su donekle poxtovani, ali po njegovom odlasku mir u Atini je trajao kojih qetiri godine. Verovatno je u Atini nastala prva anarhija, koja je bila oko 590/89. p. n. e. (sporno je pitanje kako Aristotel broji godine). U Atini xest godina zbog stranaqkih borbi niko nije izvrxavao dunost arhonta. Tada nastaje i druga anarhija 586/5. p. n. e. (da su u pitanju anarhije zakljuqeno je po tome xto se za te godine ne pominje ime arhonta u izvorima). Napokon arhont postaje Damasije, Aristotel tvrdi 582/1 p. n. e (prema parskim fragmentima ova godina odgovara drugoj godini Damasijinog arhontovanja). Damasije po isteku dunosti nije eleo da preda vlast, te je slubovao dve godine i dva meseca, dok nije silom zbaqen, jer je pokuxao da zavede tiraniju. U jesen 580/79. odluqeno je da se, po Damasiji, oformi vanredna vlada koja se sastojala od deset arhonta, gde je pet bilo izabrano iz redova eupatrida, trojica iz redova geomora i dvojica iz redova demijurga. Solonovim zakonima niko nije bio posebno zadovoljan. Eupatridi su alili za nekadaxnjim svojim privilegijama. Atiqko seljaxtvo je bilo osloboeno texkih dugova, ali je qeznulo za veim poboljxanjima. Isto tako sirotinja koja je izgubila vezu sa zemljom, kao i oni koji su zavisili samo od trgovine i zanatstva nisu bili zadovoljni zakonima. Borba izmeu ovih grupacija se razvijala i po Solonu. U Atini su postojale tri stranke, koje su nazivane po krajevima u kojima su qlanovi stranke imali zemlju. Pedijeji (stanovnici Pedijona) ili ravniqani su mahom eupatridi, koje je predvodio Likurg, sin Aristoledov iz plemikog roda Eteobutada. Pedijeji su teili oligarhijskom ureenju grada. Dijakridi ili brani, sitni zemljoposednici koje je predvodio Pizistrat, sin Hipokrata iz Braurona (istoqna obala Atike, kod Himeta), teili su demokratskom ure– 10 –

enju grada. Aristotel pixe da su se ovoj stranci bili prikljuqili i oni koji su izgubili novac davxi ga na zajam, kao i oni koji su bili neqistog porekla (meteci koji su Solonovim zakonom dobili graanska prava). Plutarh pixe da su se dijakridima pridruili i najamni radnici (najverovatnije bivxi xestinari). Pizistrat je po svom poreklu pripadao eupatridima, meutim verovatno je u to vreme porodica bila osiromaxila, te Pizistrat ne pripada pedijejima. Parali ili primorci, koje je predvodio Megakle iz roda Alkmeonida, teili su demokratsko - oligarhijskom ureenju grada i za quvanje Solonovih zakona. Po Solonovom odlasku, Alkmeonidi, poxto su odlukom Vea od 300 graana aristokratskog roda bili proterani iz Atine po Kilonovoj zaveri, vratili su se u grad jer su Alkmeonidi 591. p. n. e. predvodili atinski odred koji je uqestvovao u Prvom svetom ratu. Sastav jedne stranke je bio izmexan. U modernoj istoriografiji se smatra da su dijakridi nastali naknadno, po graanskom ratu pedijeja i parala. Ovu informaciju potvruje i Herodot podatkom da su u VI veku p. n. e. postojali samo pedijeji i parali.

3.3. Pizistrat 3.3.1. Pizistratov dolazak na vlast Pizistrat se istakao u ratu sa Megaranima, 570. p. n. e. Uspeo je da osvoji Salaminu i da zauzme luqki grad Niseju6 . Sada Salamina postaje prva atinska kleruhija (?). Salamina nije kolonija, jer je u potpunoj zavisnosti Atine i sva njena zemlja postaje deo Atine. Velikoposednici u Salamini svoju zemlju nisu mogli nikom prodati, osim svojim roacima. Plaali su iste dabine koje i Atinjani, i za potrebe oruanih sukoba davali vojsku. Atinjani Pizistratu poveravaju slubu polemarha (postaje vrhovni zapovednik vojske). Poxto je sam sebe ranio, od naroda je Pizistrat zahtevao telesnu gardu, koja e ga odbraniti od tobonjih neprijatelja. Na zasedanju Narodne skupxtine izvesni Aristion je predloio da se Pizistratu daju pedeset pratioca. Skupxtina je usvojila ovaj predlog, jer su se sami aristokrati bojali Pizistrata, dok su siromaxni seljaci i oni koji su osiromaxili ukidanjem duniqkog ropstva kao i oni koji su tek dobili graanska prava, svim srcem bili uz njega. Jedino je Solon, javno bio protiv ovog predloga, odve poznavajui Pizistratov karakter. Pizistrat dobivxi gardu, digne se protiv naroda i sa svojim ,,batinaxima” (ljudi behu naoruani debelim motkama, karakteristiqno za one koji nisu mogli nabaviti skuplje oruje) osvoji Akropolj trideset i druge godine po Solonovom zakonodavstvu, za arhonta Komeja 561/0. p. n. e. (parski mermer daje istu godinu). Solon je uvideo da Pizistrat tei tiranidi, a kazna za uvoenje tiranije sastojala se u oduzimanju graanskih prava. Iako ve veoma star, Solon je pokuxao da se odupre, ali u svojoj nameri je ostao usamljen. Aristokratija se bojala Pizistrata, narod je bio uz Pizistrata, a Megakle i ostali Alkmeonidi su bili pobegli iz grada. Pizistrat, doqepavxi se vlasti, vladao je vixe kao dobar graanin nego kao tiranin. Ne utvrdivxi dobro svoju vlast, za arhonta Hegesije, oko 556/5 p. n. e., Pizistrat je proteran od strane Megaklovih i Likurgovih pristalica. Nakon dvanaest godina Megaklo, pritisnut stranaqkim borbama, odluqio je da Pizistrata ponovo dovede na vlast, pod uslovom da se ovaj oeni Megaklovom erkom. Pizistrat je vreme tokom izgnanstva verovatno provodio u Brauronu. Pizistrat se u Atinu vratio toboe predvoen boginjom Atinom (,,boginja” je bila izvesna Fija, devojka ili iz sela Peanije na istoqnoj strani gore Himeta kako tvrdi Herodot ili Traqanka iz Kolita, oblasti istoqno od Atine). 6

Kasnije u sporu izmeu Atinjana i Megarana arbitri su bili Spartanci. Prema odluci Spartanaca Salamina je pripala Atinjanima, a Megaranima je vraena Niseja.

– 11 –

Kako Pizistrat nije eleo iveti u braku sa Megaklovom erkom niti imati dece sa njom (jer je ve imao odrasle sinove, a i prokletstvo baqeno na porodicu Alkmeonida je jox bilo na snazi), a usput bojei se druge dve stranke, dobrovoljno je pobegao iz Atine, kako pixe Herodot. Aristotel smatra da Pizistrat nije svojevoljno napustio Atinu, ve je bio proteran, ponovo od udruenih snaga Megakla i Likurga i to sedme godine nakon povratak (pitanje je na koji povratak Aristotel misli). Alkmeonidi sada postaju zakleti neprijatelji tiranije. Jedno vreme je iveo u mestu Rekel na obali Termiskog zaliva. Posetio je Pangejsku goru gde je bilo dosta nalazixta srebra i zlata. Obogativxi se, najmio je vojsku i otixao u Eretriju. U savezu sa, izmeu ostalih, Tebancima, vitezovima koji su imali vlast u Eretriji i Ligdamisom Nakxaninom odluqio se na ponovno zauzimanje Atine. Poxto je pobedio kod hrama Palenske Atine, razoruao je atinski narod u Tezejevom hramu, osvojio Atinu, zatim Naks, gde je za vladara postavio Ligdamisa. Ovako makar stoji u Atinskom ustavu. Meutim, Herodot pixe da poxto je Pizistrat napustio Atinu, on odlazi u Eretriju kod svojih sinova. Na predlog Pizistratova sina Hipije, odluqeno je da se ponovo osvoji tiranska vlast i poqelo se sa sakupljanjem priloga iz gradova koji su Pizistratu bili duni. U prilozima su se naroqito isticali Tebanci. Tebi odgovara da napadnu neprijatelje Atinjane, pa makar predstavljali i podrxku Pizistratu. Iz Arga sa Peloponeza su bili poslati plaenici i to oko 1000. Ligdamis, dobrovoljac sa Naksa, sa sobom je doveo borce i doneo novac. Pizistrat je sa ovima prodro iz Eretrije (najbolji stratexki poloaj, jer se nalazila prekoputa Atine i Pizistratidi imali svoje pristalice) u Atiku, gde zauzexe Maraton (kasnije, takoe na Hipijin predlog i Darijev drugi pohod na Heladu e poqeti bitkom na Maraton polju). Kod hrama Palenidske Atine (kod Himeta) doxlo je do borbe izmeu Atinjana i Pizistrata. Pizistrat na predlog proroka Amfilita Akarnanca, izdao je nareenje za napad. Pizistratove pristalice upale su u grad, iznenadivxi nespremne Atinjane, koji su se potom dali u bekstvo. Pizistrat je za ovima poslao svoje sinove, koji su uspeli da ubede Atinjane da se bez bojazni vrate svojim kuama. Oni Atinjani koji nisu eleli prihvatiti vrhovnu vlast Pizistrata su ili pali u boju ili su pobegli sa Alkmeonidima. Sva imovina Alkmeonida je bila konfiskovana i podeljena meu Pizistratovim pristalicama i siromaxnim seljacima (ovaj podatak ne pominje u izvorima, ve pretpostavka). 3.3.2. Unutraxnja politika Pizistrat je bio umeren vladar. Siromaxnima je pozajmivao novac za njihov rad iz dva razloga: da ne naseljavaju grad i da ivei koliko toliko zadovoljno, bave se svojim poslovima i ne mexaju u politiku. Ove metode su obezbedile vee prihode, od kojih je Pizistrat uzimao desetinu. Kako ne bi dolazilo do sukoba i zanemarivanja obaveza, postavio je opxtinske sudije. Sudovi po demama (opxtinama) su odgovarali interesima lokalnog stanovnixtva, jer su ih oslobaali neophodnih odlazaka u Atinu radi sudskog pretresa. Pizistrat je znao ugoditi i aristokratiji i narodu te je vreme njegove tiranide nazvano vreme pod dobrim Kronom (mitska liqnost, Titanov otac). Tukidid pixe da se u vreme Pizistrata poxtuju zakoni koji su poxtovani i ranije u Atini. Sam Pizistrat je poxtovao Solonove zakone, tako kad je jednom prilikom bio optuen za ubistvo, izaxao je pred Areopag da se opravda, ali tuilac se nije pojavio. Pizistrat je osigurao svoju vladavinu tako xto je arhonte sam birao i to iz redova svojih pristalica (Tukidid). Sinove protivnika u Atini je kao taoce poslao na ostrvo Naks, Ligdamisu. Dobra ekonomska podrxka7 mu je omoguila 7

rudnici srebra i zlata na Pangejskoj gori, drvena graa iz xuma u dolini reke Strimon, rudnici srebra u Laurionu (jugoistok Atike), oporezivanje u vidu desetog dela

– 12 –

organizovanje najamniqke vojske. Izgleda da je Pizistrat najmio i Skite, o qemu svedoqe ratnici-strelci predstavljeni na vazama iz Pizistratova vremena. Pizistrat i njegovi naslednici u Atini grade Eneakrunos, qesmu koja se nalazila juno od Akropolja; podie se zanatska qetvrt Keramik; obnavljaju se i grade hramovi: hram Atine na Akropolju (kasnije mali hram Erekteja), hram Zevsa Olimpijskog (nalazi ispod Akropolja, a zavrxen je za vreme rimskog cara Hadrijana, 117 - 138. n. e.), hram Apolona Pitijskog, obnovljen hram Atina polijas (zaxtitnica grada); napravljen reljef od parskog mermera koji predstavlja borbu bogova i titana; sagraen ulaz na Akropolju (kasnije za vreme Perikla propileji). Znaqajne su Pizistratove mere i u oblasti religijskog kulta. Odravane su Panatenejske sveqanosti svake qetvrte godine u slavu Atine, kojoj su Atinjanke krojile posebnu haljinu peplos (?). Smatra se da je ova sveqanost uvedena neposredno pred dolazak Pizistratida na vlast. Pizistrat ih je uqinio posebno raskoxnim i naredio obavezno qitanje Homerovih pesama. Kult Dionisa postaje opxteatinski, dravni kult (vidimo Pizistratovu politiku u odnosu na seljaxtvo). Najpre u Atini je postojao kult seoskog Dionisija (Leneje), a od Pizistrata on prerasta u gradski. Nastaje drama i satira, xto e kasnije biti uslov za nastanak atiqke tragedije. Istaknut tragiqar Pizistratovog doba bio je Tespis. Pizistrat ili ve njegov sin Hiparh su naredili da se zapixu Homerove pesme: Ilijada i Odiseja. Bila je sastavljena komisija od uqenih ljudi, koji su za zadatak imali da sakupe i srede ove dve poeme. Na qelu ove komisije nalazio se i izvesni Onomakrit, koji je, moda, prepravio Ilijadu i Odiseju u interesu Atine (deo o Salamini u Katalogu brodova). 3.3.3. Spoljna politika Pizistratova spoljna politika je za cilj imala uqvrxivanje veze sa istokom. Kod Helesponta, osvojio je grad Sigej, gde je uklonio Mitilenjane i upravu poverio svom sinu Hegesistratu. U Trakiji je raspolagao rudnicima na Pangejskoj gori. U ovom periodu i Atinjan Miltijad iz roda Filaida zauzeo je poluostrvo Hersones traqki. Prema Herodotu, traqko pleme Dolonki je putovalo Heladom kako bi naxli podrxku u borbi protiv Apsiana, jer su se ovi poslednji namerili na grad Dolonka, Hersones. Prema predlogu Pitije njihov oslobodilac e biti onaj koji ih prvi ugosti, a to je bio Miltijad. Danas se smatra da je ova priqa izmixljena. Miltijad iz roda Filaida je bio Pizistratov savremenik. Verovatno je Pizistrat, bojei se bogatstva i ugleda Miltijada, ovog poslao van Atine iz dva razloga: prvo da sebi obezbedi xto sigurniju vlast u Atini, a drugo da Miltijad , rizikujui svoj ivot, osvoji Hersones u interes Atine. Atina drei Sigej na azijskoj i Hersones na evropskoj obali, kontrolixe prilaze Pontu. Iako je Miltijad osnovao sopstvenu dinastiju, on i njegovi naslednici su saraivali sa Atinom. Kasnije Miltijad mlai osvaja ostrva Imbros i Lemnos, koja otada ostaju u stalnom vlasnixtvu Atine. Pizistrat je osvojio ostrvo Naksos i poverio ga Ligdamisu, koji je kasnije na Samosu postavio Polikrata kao tiranina, 533. p. n. e. Po nagovoru proroqixta, oqistio je ostrvo Delos, iskopavxi mrtvace iz okoline Apolonovog hrama i sahranivxi ih na drugoj strani ostrva. Ovim qinom Pizistratid je teio da uqvrsti autoritet Atine na vostvo meu svim Jonjanima (Delos je bio najvanije svetilixte u Jonjana, a prema tradiciji Jonjani su vodili poreklo od Atinjana). Atina je odravala i prijateljske odnose sa Tesalijom (Tesalci su ve pomogli Pizistratu u ponovnom zadobijanju vlasti, a isto tako e kasnije pokuprihoda

– 13 –

xati da spreqe pohod spartanskog kralja Kleomena protiv Pizistratova sina Hipije. O bliskoj vezi Tesalaca sa Atinom moe svedoqiti i nadimak Hegesistrata, Tesal), dinastijom Alevada koja je vladala u Larisi, Makedonijom, Argosom (naime Pizistrat se oenio Agrivljankom Timonasom), Korintom (spojio ih zajedniqki interes protiv Egine, a atiqka keramika preko korintskog zaliva stie na prostor zapadnog sredozemlja). Nexto labavije veze su bile sa Tebancima i Lakedemoncima (upornim neprijateljima tiranije, iako su Pizistratidi sa Spartom bili vezani proksenijom, gostoljubljem). Pizistrat je umro od bolesti za vreme arhonta Filoneja, oko 528/7 p. n. e.

3.4. Vladavina Pizistratovih sinova Pizistrat je imao dva sina od zakonite ene: Hipiju i Hiparha, a od Agrivljanke Timonase, kojom se oenio ili u vreme prvog progonstva ili kada je ve imao vlast, takoe je imao dva sina: Lofonta i Hegesistrata ili Tesala. Kako su bili od zakonite ene a i po dobi stariji, Atinom su upravljali Hipija i Hiparh. Tukidid smatra da je po smrti Pizistrata, novi tiranin postao Hipija. Hipija je jedini od svoje brae imao sinove, o qemu svedoqi, kako navodi Tukidid, rtvenik nepravednosti tiranina, koji je bio podignut na atinskoj tvravi. Naime na spomeniku nisu navedeni ni Hiparhovi ni Tesalovi sinovi, dok je navedeno pet Hipijinih od ene Mirsine. Hipija je bio najstariji sin, a da nije bio tiranin ranije, ne bi mogao po Hiparhovom ubistvu lako osvojiti vlast. U Atinskom ustavu saznajemo da su Atinom istovremeno upravljali, i Hipija i Hiparh. Hipija je bio pravi dravnik dok je Hiparh bio veseljak koji je voleo zabavu i umetnost. Hiparh u Atinu poziva mnoge pesnike, izmeu ostalih, Anakreonta (liriqar koji je iveo u drugoj polovini VI veka p. n. e., a bio rodom iz Teja, grada u Joniji) i Simonida (liriqar sa ostrva Kej, a iveo od oko 556 - 466. p. n. e.). Pizistratidi su vlast vrxili besprekorno. Ubirali su jednu dvadesetinu prihoda (duplo menje nego otac), sredili su Atinu, uporno vodili ratove, poxtovali su Solonove zakone. Vodili su tzv. politiku izmirenja o qemu zakljuqujemo na osnovu podatka da je 525/4. p. n. e. arhont bio Klisten iz roda Alkmeonida, a ve 524/3. p. n. e. Miltijad iz roda Filaida. Veliku panju su obratili i na versku politiku. Hipijin sin Pizistrat, kada je vrxio slubu arhonta, postavio je na trgu rtvenik dvanaest bogova i u Pitijskom svetilixtu Apolonov rtvenik. Oko 519. p. n. e. Plateja se stavila pod zaxtitu Atine, jer su Tebanci eleli ovaj grad za sebe. Naime za pomo se Plateja najpre obratila Sparti. Spartanci odbijaju poziv uz predlog da se Plateja obrati Atini, obrazloivxi da je Plateja u susedstvu Atine. Herodot smatra da su Spartanci eleli da Atina pomogne Plateji, jer bi time Atina se zamerila Tebancima xto bi odgovaralo Sparti. Kako bilo sa Platejom Atina dobija uporixte u Beotiji. 514. p. n. e. u Atini je doxlo do prevrata, kada je Hiparh ubijen od strane Harmodija i Aristogitona. Od V veka p. n. e. tradicija obavextava da su Harmodije i Aristogiton eleli sruxiti tiraniju, te su zato ubili Hiparha. Meutim izgleda da je pravi razlog bio zloqin iz strasti. Naime Hiparhu se svideo Harmodije, koji je pak bio ljubavnik Aristogitona, graanina srednjeg stalea. Aristogiton se bojao da bi Hiparh svojim bogatstvom i ugledom mogao naterati Harmodija na ,,greh”, te je smixljao kako najbolje se suoqiti sa ovim problemom. Harmodije nije uzvraao ljubav Hiparhu, pa je ovaj ogorqen najpre pozvao Harmodijevu sestru da uqestvuje na Panatenejskoj sveqanosti da bi joj potom tu qast uskratio. Ovo je bila velika uvreda za Harmodija koji se tog trenutka odluqio na osvetu. Za dan antenta bio je odreen dan Panateneja, – 14 –

jer u sveqanoj povorci ljudi su smeli biti naoruani. Tukidid pixe da je Hipija bio u Keramiku, gde je sreivao pojedinosti oko sveqanosti, dok je Hiparh bio u gradu oqekujui povorku. Jedan od zavernika je nexto priqao sa Hipijom, a Harmodije i Aristogiton odmah pomislixe da ih ovaj odaje, te brzo kroz kapiju uoxe u grad. Hiparha su usmrtili kod Leokreje 514/3. p. n. e. (Leokreja je bio hram u Keramiku podignut u qast kerke atiqkog Leosa, koji je rtvovao svoju ker kada je Atini zapretila kuga). Harmodije je na mestu bio ubijen od strane telesne garde Hiparhove, dok je Aristogiton ubijen nexto kasnije. Aristotel tvrdi da je Tesal bio taj koji se zaljubio u Harmodija. Takoe Aristotel se ne slae sa Tukididom po pitanju Panateneja. Aristotel smatra da je naoruana povorka uvedena tek sa demokratijom. Po smrti svog brata, Hipija je zaveo surovu tiraniju. Graani su ubijani na osnovu sumnje. Hipija se okree drugim zemljama kako bi sebi obezbedio xto sigurniji poloaj u sluqaju nekog novog prevrata. Gradi tvravu na Munihiji (Pirej), gde je imao nameru da se naseli, jer je odatle lako mogao pobei brodom. Ker Arhediku udaje za Eantida, tiranina u Lampsaku, koji je imao veliki uticaj u Persiji. Hipija je posle prevrata vladao jox tri godine, a qetvrte je proteran od strane Alkmeonida i Lakedemonjana. Kada je jox Pizistrat uqvrstio svoju vlast, Alkmeonidi su pobegli u Lepsidrij na Parnasu, odakle su ih kasnije tirani oterali. Da bi obezbedili podrxku proroqixta za svoje planove, Alkmeonidi su uzeli u zakup izgradnju hrama u Delfima, koji je izgoreo u poaru 548/7. p. n. e. Ovde su se Alkmeonidi obogatili i uspeli su da potkupe Pitiju da ova nagovori Lakedemonjane da izbave Atinu tiranije. Lakedemonjani su pristali, delom zbog proroqixta, a delom zbog prijateljstva Atine sa Argosom, velikim neprijateljem Sparte (postoji verovatnoa da su se Lakedemonjani nadali da e Atinu uvui u Peloponeski savez, ako joj prue pomo). Lakedemonjani brodovima dolaze do luke Faleron, gde se iskrcavaju predvoeni Anhimolom. Pizistratidima u pomo dolazi 1000 tesalskih konjanika predvoeni Kineom. U bici kod Falerona Lakedemonjani su pretrpeli poraz. Meutim ovo nije obeshrabrilo spartanskog kralja Kleomena da povede vojsku, istina sada kopnenim putem, u borbu protiv Pizistratida. Lakedemonjani su na ulazu u Atiku pobedili Tesalce, a potom opkolili Hipiju u pelazgiqkoj tvravi (nalazi na Akropolju, a 430. p. n. e. za vreme kuge tu su se sklanjali Atinjani). Hipija se predao neprijateljima u ruke tek onda kada su mu uhvaeni sinovi, koji su pokuxali tajno pobei. Hipija je predao Akropolj za vreme arhonta Herpahtida, 511/0. p. n. e., a ovu godinu potvruje i parski mermer. Pizistratidi su osueni na gubitak graanskih prava u Atini. Hipija najpre odlazi u Sigej, koji se ve nalazio pod vlaxu Persije, pa u Lampsak, i najzad persijskom caru Dariju. Posle dvadeset godina izgnanstva, Hipija ve kao starac poxao je sa Persijancima na Maraton i uqestvovao je u boju. Izvori: — Herodotova Istorija, preveo sa starogrqkog Milan Arseni, Novi Sad 1980. — Aristotel, Atinski ustav, Zagreb 1948. — Plutarh, Slavni likovi Antike I, Novi Sad 1978. — Tukidid, Povijest peloponeskog rata, Zagreb Literatura: — O. N. Julkina, Atika u VII i VI veku p. n. e., Stara Grqka, Sarajevo 1959. — Bury, A History of Greece, 1959. — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 b.c.,Oxford 1959. — Volfgang Buhvald, Reqnik grqkih i latinskih pisaca antike i srednjeg veka, Beograd 1984. Belexke: – 15 –

— sa predavanja S. Ferjanqi u toku letnjeg semestra 2001/2002.

4.

KLISTENOVO

ZAKONODAVSTVO

4.1. Klisten Megakle iz porodice Alkmeonida se oenio Agaristom, erkom Klistena iz roda Ortagorida, tiraninom Sikiona, oko 575. p. n. e. Agarista je rodila slavnog Klistena, koji je uspostavio demokratiju u Atini po vladavini Pizistratida. Godine 525/4. p. n. e., za vreme vladavine Pizistratida, izgleda da je arhont (eponim?) bio ovaj isti Klisten. 514. p. n. e. po ubistvu Hiparha, Klisten verovatno napuxta Atinu. Uqestvovao je u obnovi Apolonovog hrama u Delfima, potkupio Pitiju i saraivao sa Lakedemonjanima prilikom ruxenja tiranide u Atini. Oko 510/9 p. n. e., spartanski kralj Kleomen, koji je pomagao Alkmeonidima u ruxenju tiranide, se povukao iz Atine. Hamond smatra da se Atina pridruila Peloponeskom savezu, a samo atinsko plemstvo se borilo radi liqne prevlasti i teilo je formiranju nove vlade. Oni koji nisu bili Atinjani ,,po krvi” bili su lixeni graanskih prava. U borbi plemstva posebno su se istakle dve liqnosti: Isagora8 , povezan sa Pizistratidima9 i prijatelj Kleomena, i Klisten iz roda Alkmeonida, koji je organizovao zaveru sa Spartancima protiv Pizistratida. Isagora je naixao na bolji prijem u politiqkim klubovima, pa je i izabran za arhonta 508. p. n. e. Ovaj podatak ne navodi Herodot, ve samo Aristotel i Dionisije iz Halikarnasa koji u svom delu Rimske starine dogaaje datuje u odnosu na aktuelne arhonte. Klisten se sada okree onima koji su bili van klanskog sistema, obeavajui im poboljxanje njihovog stanja pod novim ustavom. Ove klase, koje su posebno ojaqale politikom tirana, a usput bojei se zahteva plemstva koje je teilo poretku iz vremena pre Solona, pridruile su se Klistenu, qija je partija ve bila upotpunjena Alkmeonidima i srodnim klanovima. Sada Klisten zastupa interese paralija i bori se samo za demokratiju. Klisten nije bio za oquvanje Solonovih zakona, xto je ranije bio cilj paralija, ve je teio novim zakonima koji e prevlast u politiqkom ivotu obezbediti gradskom stanovnixtvu. Sa ovom idejom naixao je na veu podrxku demosa xto mu je omoguilo da pobedi svog protivnika Isagoru. Isagora, uvidevxi da je njegov poloaj doveden u opasnost, za pomo se obraa Kleomenu. Sparta se umexala, pravdajui se time da Atinjane mora osloboditi Alkmeonida qiji je rod bio uprljan davno izvrxenim zloqinom za vreme Kilonove zavere. Najpre su poslali ultimatum. Klisten je tajno napustio Atinu, a ubrzo je i Kleomen sa manjom qetom doxao u grad proteravxi pri tom kao ,,grexnike” sedamsto atinskih porodica, pristalica Alkmeonida. elja Kleomena je bila da raspusti vee od qetiri stotine qlanova i da Isagoru i trista njegovih prijatelja postavi za poglavare drave, sa ciljem da uspostavi oligarhiju. Ovom se najpre usprotivilo vee10 , a potom i narod. Kleomen, Isagora i njihove pristalice bili su prinueni da se zatvore na Akropolju, gde su ih Atinjani opsedali dva dana. Treeg dana se pogode, pa Kleomen i ostali u miru napuste Atinu, dok Klisten i drugi prognanici pozvani behu natrag. Pristal8

Herodot pixe kako nije u mogunosti da nas obavesti kog roda je bio Isagora, ali saznajemo da je bio iz ugledne porodice i da je bio Tisandrov sin. Kako nas u jednom delu Herodot obavextava da Isagorina porodica prinosi rtve Zevsu Karskom, kult koji je poxtovan u Beotiji i u Dijakriji, postoji verovatnoa da je Isagora sa ovih prostora 9 Aristotel pixe da je Isagora prijatelj Pizistratida. Ovaj podatak moderna istoriografija tumaqi na dva naqina: ili je Isagora bio prijatelj tirana, jer je poticao iz iste politiqke stranke, dijakridi, ili je pripadao staroj atinskoj porodici, koja nije bila prinuena da napusti Atinu sa dolaskom Pizistrata na vlast 10 danas se postavlja pitanje na koje vee su antiqki pisci mislili. Ako prihvatimo

– 16 –

ice Isagorine, koje su ostale u Atini, su ubijene. Kad je narod11 dobio vlast u ruke, njegov voa i zaxtitnik je bio Klisten. 4.2. Klistenove reforme Klistenove reforme za cilj su imale da se napokon sruxi znaqaj rodova i rodovskih grupacija i da se ojaqa uloga gradskog stanovnixtva u politiqkom ivotu. Pitanje je kada su reforme nastale. Postoje pokazatelji koji nagovextavaju da su Klistenove reforme proxle kroz Narodnu skupxtinu jox pre Isagorinog arhontovanja, ali izgleda da nisu bile prihvaene. Herodot smatra da su zakoni poxtovani pre Spartanske intervencije, dok Aristotel po intervenciji. Znamo da su Klistenovi zakoni zaista poxtovani i sprovoeni oko 501/0. p. n. e. Klisten je podelio oblast12 , koja je pripadala Atini, na tri teritorijalne celine: okolinu grada (asty), okolinu primorja (paralia) i unutraxnjost (mesogeion). U svakoj celini raspodelio je deme (opxtine koje su bile sastavljene iz vixe manjih naselja) u deset grupa, koje su nazivane tritijama, tako da je ukupno u tri celine bilo trideset tritija. Jedna tritija je nosila ime po onoj demi, koja je bila najznaqajnija, a koja je bila u okviru te tritije. Dema je bila samoupravna teritorijalana jedinica na qijem qelu je bio demarh. Dema je imala svoju teritoriju i svoju skupxtinu. Demarh je bio obavezan da vodi spiskove graana svoje deme (pod graanima podrazumevamo muxkarce starije od osamnaest godina, koji su imali puno pravo glasa). Od Klistenova vremena pri navoenju liqnog imena obavezno se navodi i ime deme (to je tzv. demotik, mesto porekla). Ovim je ukinut znaqaj porekla (ranije se uz liqno navodilo i oqevo ime), a isto tako obrisana je razlika izmeu novih i starih atinskih graana. Prema Herodotu bilo je ukupno sto dema, ali kasnije se njihov broj poveao. Nazivi dema su odgovarali imenima osnivaqa (npr. Bujada po Butu) ili su im davana imena mesta (npr. Pirej). Pripadnost demi je nasledna, tj. kad se pojedinac preseli, on ostaje zapisan u onoj demi u kojoj su upisani i njegovi preci. Stanovnixtvo vixe nije bilo podeljeno na qetiri rodo-plemenske file, ve na deset teritorijalnih fila. Sada je jedna fila sastavljena iz tri tritije, tako da ne sadri dve ili sve tri tritije jedne celine. Po Herodotu Klisten je napravio ovu podelu jer je mrzeo Jonce. O. N. Julkina ovo poslednje objaxnjavaju time da je Klisten eleo izbei bliskost stanovnixtva Dijakrije, koja je predstavljala oslonac tiraniji i bliskost stanovnixtva Pedijeje, koje je ranije teilo oligarhijskom ureenju. Zbog ovoga je jedna fila sadrala jednu tritiju iz okoline grada, jednu iz primorja i jednu iz Mesogeje. Tritije su birane rebanjem. Aristotel tvrdi da je Klisten eleo da izmexa stanovnixtvo, tako da se prekinu ranije veze izmeu pojedinih klanova. Deset novih fila je nazvano prema eponimnim herojima. File su same preporuqile sto mitskih likova, meu kojima su delfski svextenici birali deset. Heroj jedne file je imao svoje svextenike i svetilixte, a statue heroja su bile postavljene ispred zgrade vea na Agori. File su se zvale: Erheteida (po kralju Erehteju) sadri 14 dema, Egeida (po Tezejevom ocu Egeju) sadri 21 demu, Pandioida sadri 11 dema, Kotida sadri 20 dema, Akamatida 13 dema, Orneida sadri najveu demu Aharnu i jox dvanaest, Kekropida 11 dema, Hipontotida 17 dema, Ajantida 6 dema (Ajant, kralj Salamine, nije bio atiqki heroj, ali su ga prihvatili jer je bio dobar ,,sused”), Antiohida 13 dema... Ukupno 139 dema, a po ovom poretku podatak da je Solon osnovao vee od 400, onda se sigurno misli na ovo vee. Meutim moderna istoriografija sumnja da je Solon osnovao vee od 400, pa se smatra da Aristotel misli na Areopag 11 misli se na zanatlije, trgovce, siromaxnije slojeve stanovnixtva, kao i oni koji su izgubili graanska prava koja su stekla pod tiranima 12 izgleda da je ova podela postojala i pre Klistena

– 17 –

su se i menjali u veu. Ve u III veku p. n. e. ima ih 174. Tritija je bila veza izmeu deme i file. Grupa ljudi, koja je ivela u razliqitim oblastima Atike, nemajui pri tom zajedniqke lokalne interese, trebala je da u Atini deluje zajedniqki. Ovim su partije pedijeja, dijakrida i parala rasturene, jer vixe nije postojao znaqaj lokalne politiqke stranke. Deset novih fila zamenile su nekadaxnje file zasnovane na naslednom pravu 13 , dok su deme kao teritorijalne jedinice zamenile klanove. Ovaj sistem je bio sproveden u qitavoj Atici, sa izuzetkom Eleutre i Oropusa. Na osnovu novih deset fila, Klisten je reformisao vee od qetristo (zasnovano na osnovu qetiri jonska plemena) poveavxi broj qlanova na petsto, gde je svaka fila bila u obavezi da obezbedi pedeset qlanova. U skladu sa brojem punopravnih graana, jedna dema ili tritija je davala odreen broj qlanova. Dema je birala qlanove, godixnje, izmeu kandidata koji su imali preko trideset godina i koji su bili iz redova ili pentakosiodimna ili hipeja ili zeugita. Izbori su vrxeni rebanjem pri qemu nijedan graanin nije mogao da bude njegov qlan vixe od dva puta. Vee je imalo vrhovnu administrativnu mo u zemlji. Arhonti i magistrati su bili duni da se o svakoj odluci konsultuju sa veem, a isto tako i da izvrxavaju naloge samog vea. Vee je upravljalo finansijama i deset novih slubenika (iz svake file po jedan) zaduenih za finansije, apodektai, kasnije deluju po nareenjima vea. Ono nije imalo ulogu samo u javnim poslovima, ve je predstavljalo i ratno ministarstvo, primalo je strane izaslanike, imalo je zakonodavna prava. Svaki predlog pre nego xto bi dospeo pred Eklesiju, morao je biti razmatran na veu. Ovo je bila jedna od osnovnih dunosti vea. Isto tako, poslovi koji nisu mogli da qekaju na zasedanje Eklesije, prenosili su se na vee. Meutim, vee nije imalo pravo da objavi rat ili da zakljuquje ugovore. Veem nije predsedavalo svih petsto qlanova. Godina je bila podeljena na deset perioda, tako da su poslanici svake file predsedavali tokom jedne desetine godine — pritaneje, oko 36.5 dana. Kada su bili na dunosti ova pedesetorica su nazivani pritaneji. Predstavnik delegacije pritaneja koja je bila na dunosti, epistat, bio je obavezan zajedno sa jednom tritijom da za sve vreme trajanja njegove pritaneje ivi u Tolosu. To je bila kruna graevina gde su se pritaneji okupljali i veqerali o dravnom troxku. Tolos ili Skias se nalazio juno od Agore, u blizini zgrade vea. Stari Pritanej je ostao predstavnik sredixta grada i sredixte arhonta. Areopag je jox uvek imao znaqajnu mo, samo je u ovom vremenu bio donekle oslabljen, jer je bio sastavljen od onih koje su naimenovali tirani. Areopag je zadrao sudsku vlast po pitanju dela izvrxenih u oblasti texkog kriminala. Eklesija dobija deo sudske vlasti, prenesenog sa Areopaga, za rexavanje pitanja izdaje drave. Pozivala se na svakih deset dana i imala je pravo da objavi rat ili da zakljuquje ugovore. Klisten da bi spreqio pojavu nove tiranije uvodi jednu specijalnu meru, ostrakizam14 ili qasno progonstvo. Ostrakizam podrazumeva progonstvo sumnjivih lica putem tajnog glasanja. Svake xeste pritaneje, koja je bila poqetkom januara, pred Eklesiju postavljalo se pitanje da li e te godine trebati da se pribegne ostrakizmu. U sluqaju pozitivnog odgovora, osme pritaneje obavljalo se tajno glasanje kojim se rexavalo pitanje onih za koje je bilo predvieno proterivanje. Da bi glasanje bilo vaee, bilo je neophodno najmanje xest hiljada glasova. Ono qije je ime bilo ispisano na najveem broju zemljanih ploqica, ostrakona, bio je proteran na deset godina i morao je napustiti Atiku najkasnije deset dana po donesenoj odluci. Ostrakovani nije imao pravo odbrane 13

treba napomenuti da stare file, fratrije i rodovi formalno nisu bile unixtene, samo su izgubile svaki politiqki znaqaj 14 postoji sumnja da je Klisten uveo i ovu meru, jer je ostrakizam prvi put sproveden u delo tek 488. p. n. e.

– 18 –

pred sudom. Po proterivanju nije gubio svoja imovna prava niti graanska. U sluqaju da se pre predvienog roka vrati u grad, ostrakovani je mogao biti kanjen smru. Posle 480. ostrakovani je morao iveti na prostoru izmeu najsevernije i najunije taqke Saronijskog zaliva, kako ne bi doxao u dodir sa atinskim prekomorskim neprijateljima. U suprotnom gubio bi graanska prava. Podela na deset fila dovela je do reorganizacije vojske. Od svake file se zahtevalo da opremi odred hoplita i odred konjanika. Hoplitima je komandovalo deset stratega, koji su birani iz svake file. Stratezi su prvi put birani 501. p. n. e. Kasnije stratezi zajedno sa arhontom — polemarhom qine vojni kolegijum.

5.

QETVRTA

SPARTANSKA

INTERVENCIJA

506/5 p. n. e. Kleomen zajedno sa Isagorom se odluqio za novi napad na Atinu. Pored Spartanaca i njihovih saveznika, pohodu su se pridruili i Beoani, jox uvek ogorqeni na Atinu zbog gubitka Plateje, i Halkiani. Beoani su opljaqkali Enoju i Hisiju u blizini Kiterona. Istovremeno, Halkiani su poqeli pustoxiti deo Atike koji se nalazio preko puta Eubeje. Peloponeska liga je uspela da proe Istam i da okupira Eleusinu. Atinjani su rexili da se prvo suoqe sa Ligom. Kada su dve vojske trebale da se sudare u Eleusini, Korinani su se povukli. Korint kao qlan Peloponeskog saveza bio je duan da se bori na strani Lakedemonjana. Meutim Korinani odbijaju da se bore sa Atinom. Herodot smatra da su Korinani ovakav rat smatrali nepravednim jer se vodio zbog osvete, te iz ovog razloga ne ele da ratuju. Verovatno je pravi razlog taj xto je Korintu odgovarala jaka Atina, koja je za neprijatelja imala Eginu, ujedno velikog trgovaqkog konkurenta Korinana. Sa izdajom Korinana, dolazi do sukoba izmeu dva spartanska kralja, Demeratusa i Kleomena. Demeratus sa svojom vojskom se vraa u Spartu, te i Kleomen, znatno oslabljen, nema vixe xta da trai u Atici. Ovaj sukob je uslovio novi zakon u Sparti koji je zahtevao da ubudue u ratu vojsku predvodi samo jedan kralj, dok drugi ostaje kod kue. U ratu protiv Atine ostaje samo Beotija i Fokida. Atinjani su rexili da se najpre suprtostave Halkianima. Beoani saznavxi ovo, odluqili su da prue pomo Halkidi kod Euripa. Atinjani ne qekaju da se ove dve snage udrue, ve napadaju Beoane koje su i porazili. Istog dana prelaze na Eubeju, gde su pobedili Halkiane. Lelantisku ravnicu na Eubeji Atinjani su podelili meu svojim 4000 kleruha15 . Zarobljene Beoane i Halkiane su oslobodili tek uz odreenu naknadu. Izvori: — Herodotova Istorija, preveo sa starogrqkog Milan Arseni, Novi Sad 1980. — Aristotel, Atinski ustav, Zagreb 1948. Literatura: — O. N. Julkina, Atika u VII i VI veku p. n. e., Stara Grqka, Sarajevo 1959. — Bury, A History of Greece, 1959. — N. G. L. Hammond, A history of Greece to 322 b.c.,Oxford 1959. Belexke: — sa predavanja S. Ferjanqi u toku letnjeg semestra 2001/2002.

15

zadravaju atinska graanska prava i kada se presele

– 19 –