Stanislaw Ignacy Witkiewics - Ludak i Opatica

Stanislaw Ignacy Witkiewics

Ludak i opatica ili

Nema zla što ne bi još na gore izišlo Kratak komad u tri čina i četiri scene. Preveo Petar Vujičić Posvećeno svim ludacima sveta (u compris druge planete našeg sistema kao i planete drugih sunaca Mlečnog Puta i drugih sazvežđa) i Janu Mječislavskom.

STANISLAW IGNACY WITKIEWICZ (Stanislav Ignaci Vitkjevič, 1885-1939) poljski knjiţevnik, slikar, teoretičar umetnosti i filozof. Jedan od predhodnika modernog shvatanja umetnosti i tvoraca poljskog umetničkoknjiţevnog pravca ''formizma". Njegovo osnovno teoretsko delo iz te oblasti je slavna rasprava Hoee forme u slikarstvu i nesporazumi koji otuda proizlaze. U vreme svojih formističkih interesovanja Vitkjevič je napisao i većinu svojih dramskih dela. Bilo ih je oko trideset. Samo jedan deo tih tekstova bio je objavljen i izvoĎen za autorova ţivota. Rukopisi su izgubljeni u ratom opustošenoj Varšavi. Preostale 22 drame objavljene su u vrlo briţljivom izdanju u redakciji Konstantina Puzine. Najznačajnije su mu drame: Tumor Mozgovin, Oni, U malom dvoru, Ludak i opatica, Majka, Obućari...

LICA MJEČISLAV VALPURG - 28 godina. Smeđ, vrlo lep i savršeno građen. Brada i brkovi u neredu. Duga kosa. Obučen u bolničko odelo. Ludačka košulja. Ludak. Pesnik. SESTRA ANA - 22 godine. Vrlo svetla plavuša, vrlo lepa i „relativno" dosta produhovljena. Fantastična kaluđerička odeća. Na grudima veliki krst na lancu. SESTRA BARBARA - nastojnica. Odelo kao u Sestre Ane. 60 godina. Matrona kao na slikama Matejka. Dr JAN BURDIGJEL - 35 godina. Normalan psihijatar. Tamnoplav, sa bradicom. Beli lekarski mantil. Dr EFRAIM GRIN - 32 godine. Psihoanalitičar Frojdove škole. Crn heruvim semitskog tipa. Beli mantil. Prof. ERNEST VALDORF - stari žovijalni tip, 55-60 godina. Duga seda kosa. Potpuno obrijan. Zlatni binokl. Engleska mornarička uniforma. Dva bolničara - divlje bradate bestije. ALFRED - crna brada, ćelav. PAFNUCI - riđa brada, ima kosu. Obučeni u bolnička odela. Stvar se događa u ćeliji za teške ludake, u ludnici „Kod crknutog zeca".

ČIN PRVI (Scena predstavlja ćeliju za teške ludake. Levo u uglu kauč. Nad njim natnis: ''DEMENTIA PRAECOX", br. 20. U dnu prozor sa dvadeset i pet malih debelih okana, ispresecanih debelim ramovima. Ispod prozora sto. Jedna stolica. Vrata desno sa škripavim zasunima. Na kauču, vezan u ludačku košulju, Mječislav Valpurg. Pri tavanici gori prigašena sijalica. Dr Burdigjel uvodi Sestru Anu.) BURDIGJEL: Evo našeg pacijenta. Sad spava nakon veće doze hlorala i morfijuma. Lagano trovanje neizlečivih je naš tajni princip. Moguće je ipak da je Grin u pravu. Ja nisam jedna od onih zadrtih psihijatarskih glava koje nisu u stanju da prime ništa novo. Pristajem na eksperimenat, tim pre što sam ne samo ja nego je i profesor Valdorf iscrpao već sva sredstva. Dementia rgaesoh. Ako mu vi, sestro - u šta veoma sumnjam - razrešite njegov - kako psihoanalitičari nazivaju - „kompleks", ako pomoću svoje ţenske intuicije doprete do one tamne tačke njegove duše, do mesta zaboravljene takozvane psihičke traume, samo ću se radovati zbog Grinovog trijumfa. Što se psihoanalize tiče, priznajem njene metode ispitivanja, ali ne verujem u njenu terapeutsku vrednost. To je dobro za ljude koji ceo ţivot mogu da posvete lečenju. Izvolite stolicu. (Dodaje joj stolicu.) SESTRA ANA: Dobro, gospodine doktore, ali šta ja, u stvari, treba da radim? Kako toga da se primim? Zaboravila sam da upitam upravo o onom što je najvaţnije. BURDIGJEL: Ne trudite se da činite ništa specijalno. Po nahoĎenju svoje sopstvene intuicije postupajte potpuno slobodno, kako vam bude nalagao glas savesti. Samo, ni u kom pogledu ne ispunjavati njegove ţelje. Razumete? SESTRA ANA: Gospodine doktore, skrećem vam paţnju da razgovarate sa osobom duhovnom. BURDIGJEL: Nemojte da se vreĎate, sestro. Formalnost. Dakle, do viĎenja. Još jedno: upamtite da je najvaţnija stvar izvlačenje iz njega ,,kompleksa" zaboravljenog slučaja, koji je prouzrokovao celu tu pustoš. (Sestra Ana klima glavom. Burdigjel izlazi i riglom zatvara vrata. Sestra Ana seda i moli se. Pauza. Valpurg se budi i pridiže se na kauču. Sestra Ana se strese. Ustaje i stoji nepomično.) VALPURG (sedeći): Kakva je to halucinacija? To još nikad nisam imao. Koji Ďavo? Oglasi se. SESTRA ANA: Nisam priviĎenje. Poslana sam da se brinem za vas. VALPURG (ustajući): Aha. Nova ideja mojih plemenitih dţelata. Paklene pomisli Za čula i misli. A duša je skrita, Za nju se ne pita. Kako vam je ime? Dve godine nisam video ţenu. SESTRA ANA (zadrhti): Moje duhovno ime je Ana. VALPURG (požudno): Sestro, daj mi sestrinski poljubac. Poljubi me. Ah! Kakve muke? (Prilazi joj.) SESTRA ANA (povlačeći se, govori hladnim i dalekim glasom): Ja sam tu da bih umirila vašu umornu dušu. Sama sam van ţivota. Zar ne vidite moje odelo? VALPURG (savlađuje se): Ah - dakle, tako ne moţe? Savladajmo se. (Drugim tonom.) Ja sam ţivi leš, sestro Ana. Nije mi potrebna nega, nego smrt. SESTRA ANA: Ja sam više mrtva nego vi. Vi ćete ozdraviti i ceo ţivot biće još pred vama. (Valpurg se zagleda u nju veoma pronicljivo.) VALPURG: Zašto ste vi monahinja? Tako mlada, tako divna. SESTRA ANA: Ne govorimo o tome. VALPURG: Moram. Slični ste onoj koja je nekad bila za mene sve. A moţda mi se samo čini. Ne ţivi više. SESTRA ANA (zadrhti): Ne ţivi?

VALPURG: Vi ste takoĎe imali nešto slično u ţivotu. Osetim. On takoĎe više nije ţiv? Je li tako? SESTRA ANA: Ah, za ime boga, ne govorimo o tome. Ja sam već na drugom svetu. VALPURG: Ali ja nisam. Kako vam zavidim na drugom svetu, koji ste izabrali da u njemu ţivite. Ja moram da ţivim ovde, u ovom uţasnom zatvoru, u svetu koji su mi nametnuli moji dţelati, u svetu koji mrzim. A moj suštinski svet je ovaj sat, koji mi u glavi radi bez prekida - čak i kad spavam. Hiljadu puta više bih voleo smrt. Ali ja ne mogu da umrem. Takav je zakon za nas lude, koji patimo bez krivice. Muče nas kao najgore zločince. A ne smemo da umremo, jer je društvo dobro, vrlo dobro, i vodi računa da ne prestanemo da se mučimo pre vremena. Ha! Skinite mi ovu prokletu ludačku košulju! Gušim se! Ruke mi izlaze iz zglavaka! SESTRA ANA: Ne mogu. Lekar mi je zabranio. VALPURG (hladno): Vi ste, dakle, pomoćnica mog dţelata? Dobro. Izvolite, sedite. Da porazgovaramo. Imamo vremena. O! Ja imam masu vremena. Samo ne znam čime da ga ispunim. A svoje misli već ne podnosim - ne podnosim... (Savlađuje jecaj.) A moram da mislim stalno ukrug, kao mašina. U glavi mi ide paklena mašina. I ne znam na koji sat kojeg dana je navijena. Ne znam kad će se raspasti. I čekam, stalno čekam, bez kraja. Ponekad mislim da duţe već ne moţe potrajati ta muka. Ali ne - prolazi dan, noć, opet dan, zatim hloral, morfijum, san pun košmara i ono strašno buĎenje sa osećanjem da sve počinje od početka. I tako stalno, stalno... SESTRA ANA: Ne govorite tako. Molim vas, molim vas: umirite se. Ako ne budem mogla da vam pomognem, zamoliću doktora da me oslobodi od te obaveze. VALPURG (divlje): O ne! Odavde nećete izaći! (Savlađuje se, Ana se uplašeno povlači.) Izvinite, sestro, ja sam potpuno priseban. Govorimo dalje. Odmah ću se umiriti. Shvatite jednom da već dve godine nisam video ţenu... O čemu smo ono govorili? Aha, vi ste nekog izgubili. Ja takoĎe. Ispričajte. Dozvolite da vam se predstavim. (Klanja se.) Valpurg. Mječislav Valpurg. SESTRA ANA (koleba se): Valpurg? To smo vaše pesme zajedno čitali moj verenik i ja? Ah, to je strašno! Hvala vam. Koliko divnih trenutaka vama imam da zahvalim! I sve se svršilo tako uţasno. VALPURG: Moţda baš zato što ste čitali moje pesme. A uostalom, nije se sve svršilo. Svet i dalje traje kao da ničeg nije bilo. Ali treći tom nije loš. Znam to. Posle trećeg toma došao sam ovamo na stan. Alkohol, morfijum, kokain - kraj. I uz to nesreća. SESTRA ANA: Zašto ste to radili posedujući takav talenat! Već je to sreća, biti takav umetnik kao vi. VALPURG: Sreća! Mučilište! Hteo sam da se ispišem do dna i da umrem. Ali ne. Društvo je dobro. Spasli su me da bih morao taj ţivot da završim u mukama. Ah, ta prokleta lekarska etika! Pobio bih celo to dţelatsko pleme. (Drugim tonom.) Znate, kad sam bio u školi, učio sam biografiju Hajnriha fon Klajsta. ''Er fuhrte ein Leben voll Irrtum." Ranije to nisam mogao da razumem. Sad razumem potpuno... SESTRA ANA: Zašto ste se trovali narkoticima? Odgovorite. Ja to ne mogu da shvatim. Takav umetnik. VALPURG: Zašto? Zar ne razumete? ''Meine Körperschale könnte nicht meine Geistglut aushalten." Ko je to rekao? Ţar moga duha spalio je moju zemaljsku navlaku. Sad razumete? Moje ganglije nisu mogle da zadovolje ono prokleto nešto, što me je teralo da pišem. Morao sam se trovati. Morao sam da postiţem silu. Ja nisam hteo, ali sam morao. A kad jednom cela mašina, stara slaba mašina uĎe u tako lud pokret, mora da ide dalje; ili se još stvara, ili ne. Mozak se iscrpljuje, a mašina ide dalje. Zato umetnici moraju da čine ludosti. Šta da se radi sa besmisleno zahuktalim motorom, koji niko nije u stanju da kontroliše? Zamislite halu mašina tvornice bez mašiniste. Svi satovi su davno prešli crvenu strelicu, a sve juri dalje kao besno. SESTRA ANA (kršeći ruke): Ali zašto se sada, u naše vreme, sve tako završava? Ranije je bilo drugačije. VALPURG: Ranije nije bilo ''nezasićenosti formom", nije bilo perverzije u umetnosti. A ţivot nije bio besciljno kretanje bezdušnih automata. Društvo kao mašina nije postojalo. Bila je muljava masa napaćenih ţivotinja, na kojoj su izrastali divni cvetovi poţude, snage, stvaranja i okrutnosti. Ali ne upuštajmo se u te razgovore. Razgovarajmo o ţivotu - našem ţivotu. Imam za vas isto toliko smilovanja, koliko i vi za mene.

SESTRA ANA: Boţe, boţe, boţe .. . VALPURG: No, dosta. Jedno je samo pouzdano, da je veličina u umetnosti danas jedino u perverziji i ludilu - naravno, govorim o formi. Ali za one što stvaraju, a ne za šakale, njihova forma vezana je s njihovim ţivotom. Govorite sad o sebi. Ko je on bio? SESTRA ANA (strese se, govorn automatski): Bio je inţenjer. VALPURG: Ha, ha, ha, ha! No, i šta dalje? SESTRA ANA (uvređena): Što se smejete? VALPURG: Ja se uopšte nisam smejao. Samo mu zavidim. Bio je jedan od točkića u mašini, a ne zalutali kamičak usred zubatih čeličnih točkova. Dalje! SESTRA ANA: Voleo je samo mene, ali nije mogao da prekine s jednom... damom. I najzad je morao da završi. Ispalio je metak u slepoočnicu. Ja sam tada otišla u manastir. VALPURG: Srećnik! Nemojte da ga ţalite. Dakle, čak i inţenjeri mogu danas da imaju takve probleme? I vi zato... Ah, kakav uţas. Zašto vas ja nisam ranije sreo? SESTRA ANA: I šta bi bilo? Umorili biste mene kao i onu... VALPURG: Otkud znate? Govori smesta otkud znaš! To niko ne zna. Ko vam je to rekao, gospoĎo? SESTRA ANA: Nisam gospoĎa, nego sestra. VALPURG: Otkuda to znate? Zanimljivo. Ja sam potpuno miran. SESTRA ANA (brutalno): Pa razgovaram s vama, znam vaše pesme. Znam ko ste sada. VALPURG: Ah, tako: ludak u ludačkoj košulji. To je tako prosto. Ali nije prosto nekog tako umoriti kao što sam ja nju. Ne znam ko je koga ubio. Ona se ţrtvovala. Najzad, nisam kriv. Umrla je od zapaljenja mozga. I ne znam da li sam to ja ubio nju, ili ona mene ubija sada - s torturama, svakodnevno, sistematski. Posle njene smrti pročitao sam njen dnevnik i tada sam razumeo kako sam je strašno pakleno mučio. Ali sama je to htela. Ubila se na taj način, a sad ubija mene. Ah!!! (Otima se u ludačkoj košulji.) SESTRA ANA: Gospodine, zašto ste stigli ovamo? VALPURG: Previše slab sistem. Kokain. Sat u glavi. Ono večito pitanje ko je koga ubio. U jednoj stotinki sekunde imam dve misli suprotne jedna drugoj, kao bog i Ďavo. A uostalom: malo pesama. Sigurno su već izašle. Moja sestra će na tom zaraditi. Imam sestru koju mrzim. Malo furije. No - i stigao sam ovamo. A ovde se ne moţe ozdraviti. Sami vidite. U stvari, ja sam potpuno priseban, samo imam u glavi malu mašinu. Ko jednom ovamo uĎe, gotov je. Jer njihovo lečenje zahteva samo ludilo, a svaki napor da ih čovek obmane, staje toliko da se posle opet načini nekakva glupost, mali pogrešan korak, i sedi se dalje bez kraja. SESTRA ANA: Tako malo izgleda mi sad ono što sam ja preţivela. Verovala sam u veličinu, u jedinu isključivost onoga što je bilo sa mnom. Sad nema ničeg, samo strašna beznadeţna pustoš. Njegov duh otišao je od mene zauvek. VALPURG (zadovoljan): Otišao, ali od stida. Ne moći zbog vas da napusti nekakvu majmunicu, nekakvu demonsku staru olupinu, nekakvu gadost! Šta? Znam sigurno. U tome nema nikakve veličine. Njegova smrt bila je odvratna slabost. I to za vas ne moći tako nešto učiniti!!! A ja? (Pada pred njom na kolena.) Dotaknite moju glavu. Moţda će ovaj sat bar za trenutak prestati da radi. Ja sada takoĎe komponujem stihove. Ali mislim da su gori. Ne mogu da pišem. Olovkom se čovek moţe i ubiti. Ne mogu da popravljam, a nove stvari stalno naviru. Pridrţite moju glavu u rukama. Ah, kad bih mogao da odšrafim glavu i da je stavim u orman da malo otpočine. I ja bih tada malo predahnuo. SESTRA ANA: Odmorite se. Makar malo. Evo, ovako. Izvolite. (Uzima njegovu glavu u ruke i seda na stolicu. On stavlja glavu u njeno krilo.) VALPURG: Odrešite mi ruke. Ja sam potpuno priseban. SESTRA ANA: Ne mogu. Ne molite me za to. Doktor bi me...

VALPURG (ne ustajući s kolena diže glavu i divlje gleda u nju): Doktor? Hoćete li da dobijem napad besa? Ovde je uvek tako. Vi ste s njim u dogovoru. Dovode do besa, a zatim drţe u ludačkoj košulji. I tako bez kraja i konca. (Poslednje reči izgovara sa strašnim očajanjem.) SESTRA ANA (ustajući): Odmah, odmah .. . Ja znam . .. Sve je ništa. Za vas ću učiniti sve. (Diže ga, okpeće ga leđima prema sebi i razvezuje ludačku košulju. Valpurg se okreće prema njoj i tegli se, zabacujući rukave košulje do iznad lakata. Izgleda kao boksač koji se sprema za borbu.) VALPURG: No - sad sam slobodan. SESTRA ANA (sa strahom): Gospodine, ali dajte mi reč da ničeg više neće biti. VALPURG: Ničeg, samo da budemo bar jedan trenutak srećni. Vi ste jedina ţena na svetu. Ne zato što ste slučajno baš vi prva koju vidim nakon dve godine, nego zaista. Kad sam s vama, za mene ne postoji ništa: čitava prošlost, ovaj zatvor, torture - sve je nestalo. Osećam da ću napisati još nešto. Sve je još preda mnom. (Prilazi joj sasvim blizu.) SESTRA ANA (ne mičući se s mesta): Ja se bojim. Sve je to tako strašno. Ne prilazite. VALPURG: Zar misliš da ću ti uraditi nešto zlo? Zar misliš da ću se ja poniziti do te mere da te silom poljubim? Moţeš mi verovati. Ja sam potpuno priseban. (Uzima je za ruku. Sestra Ana strese se kao od dodira užarenog železa.) Ti si jedina. Ovaj trenutak takoĎe je jedini. Neće se vratiti nikad, kao sve. Jednom se samo ţivi i mora se ispuniti sve što je imalo da se ispuni na ovoj zemlji. Inače je to zločin, koji svojim otrovom truje beskrajni niz pokolenja. Poljubi me. Kako se zoveš? SESTRA ANA (bezvoljno): Alina. VALPURG (primičući lice k njenom licu): Alinka, voliš me. Nemoj misliti da sam ja uvek ovako ruţan. Ranije nisam imao bradu i brkove. Ali jednom sam hteo da se nataknem na britvu, i prestali su da me briju. SESTRA ANA: Ah, ne govorite tako. Ja vas volim. Na svetu nema ničeg sem vas. Čak i večne muke... VALPURG (uzimajući joj glavu u ruke i gledajući joj u oči): Nema nikakvih večnih muka, postoji samo kratkoć trajna kazna i nagrada. Poljubi me. Ja ne smem... SESTRA ANA (otimajući se): Samo to ne, to ne! Ja se bojim... VALPURG (kida njen kaluđerički kornet s glave i grli je divlje i strasno): Moraš, moraš. Ovaj trenutak je jedini... (Ljubi je u usta, previjajući je unatrag. Sestra Ana bespomoćno se podaje.)

ČIN DRUGI (Isti dekor. Jutro sledećeg dana. Postaje vidnije, ali oblačno. Nailazi bura. Gromovi, munje se pojačavaju.) SESTRA ANA (stavljajući kaluđerički kornet na glavu): Sad te moram opet vezati. Baš je to uţasno! Ali imaš ovo. Dajem ti kao talisman. (Otkopčava s lančića i daje mu železni krst, koji je imala na grudima.) Nemam više prava to da nosim. Nosila sam ga sa specijalnom dozvolom sestre nastojnice. Taj krst dobila sam od svoje majke. VALPURG: Hvala ti, Alinka. Hvala za sve. (Uzima krst i stavlja ga u pukotinu između dasaka u kauču.) Trebalo je tamo da budu olovka i papir, ali nikad nisam mogao da ih dobijem. (Vraćaa se k njoj i ljubi je u ruku.) A znaš da sam tek sada razumeo veličinu svoje nesreće - sada, kad me voliš. Juče mi je izgledalo kao nadljudska sreća poljubiti tvoju kosu. Danas, kad si moja, sve je postalo ništa. Hoću da iziĎem, da pišem, da radim, da obrijem bradu i brkove, da opet budem dobro obučen. Ţelim ţivot, sasvim običan ţivot. Ja moram odavde da iziĎem. Videćeš. Ti si mi dala snagu da savladam sve. Izići ćemo odavde oboje. SESTRA ANA (ljubeći ga): Ja osećam sasvim to isto. Ja takoĎe nisam više opatica. Ţelim običan miran ţivot. Toliko sam se napatila. VALPURG (mračno): Da - ti ćeš izići. Ti nisi u zatvoru. (S nemirom.) Alinka, ne izdaj me. Doktor Burdigjel je moj najstrašniji neprijatelj. Više volim Grina, mada je odvratna stoka. Nećeš me izdati? Bojim se da sam raspalio u tebi čula, i kad me nekoliko dana ne vidiš, da će neko drugi početi da ti se dopada.

SESTRA ANA (zabaci mu ruke oko vrata): Volim te. Tebe jedinog za ceo ţivot. Sama bih tu ostala samo da ti odavde iziĎeš. Ja te volim za tebe. Ti moraš ispuniti svoje predodreĎenje. VALPURG (ljubeći je): Jadno dete. Ja se za tebe bojim. U meni ima nekakva sila, kojom ne vladam. Sve mora da bude - obavezno mora. Ja nemam volje u običnom smislu reči. Nada mnom ili u meni ima nekakva viša sila, koja čini sa mnom šta hoće. SESTRA ANA: To je stvaralaštvo. Ili je moţda bog? On će nam oprostiti. I moja majka takoĎe će mi oprostiti, mada je bila sveta. VALPURG: Čekaj, ja ti nisam rekao sve. Meni se čini da sam je ja ubio. Ali ne znaš... SESTRA ANA (otima mu se): Ne govori, ne govori ništa. Oblači se brzo. (Navlači mu ludačku košulju.) Oni mogu svaki čas da naiĎu. (On stoji leđima okrenut prema njoj, ona mu vezuje rukave ludačke košulje.) VALPURG: Ali ništa se nije promenilo? Tako čudno govoriš kao da si odjednom prestala da me voliš. SESTRA ANA (završavajući vezivanje): Ali ne. Samo se bojim. Bojim se za našu sreću. (Okrene ga k sebi, brzo ga ljubi.) A sad lezi i pravi se da spavaš. Brzo. (Gura ga prema kauču.) VALPURG (ležući): Upamti, nemoj da me izdaš. Na svetu ima toliko ljudi dobro obučenih - toliko hulja. SESTRA ANA: Gluposti pleteš. Mir. Izgleda da idu. (Valpurg legne. Sestra Ana seda na stolicu i moli se. Pauza. Vrata se odrigljuju i ulazi Burdigjel. Za njim Sestra Barbara i Grin.) GRIN (u vratima, nekom što stoji napolju): Moţete ostati. BURDIGJEL (govori tiho): No, šta je? Kako je bilo? (Sestra Barbara ljubi je u čelo, a ona nju u ruku.) SESTRA ANA: Ništa. Sve u redu. BURDIGJEL: Sve vreme je spavao? (Grin sluša šta govore.) SESTRA ANA: Ne. Jednom se probudio. Razgovarao je sasvim prisebno. Govorio mi je o svom ţivotu. Nisam znala da je on onaj slavni Valpurg. Potom je mirno zaspao. Više se nije budio. GRIN: No, šta sam govorio! Počinje oslobaĎanje od kompleksa. Sam je po drugi put zaspao bez hlorala. Je li vam se to kadgod desilo, kolega? BURDIGJEL: Meni uopšte nikad. Nikad nisam uzimao hloral. Ali ta činjenica je čudna - tim pre u periodu razbesnelosti. Slušajte, Grine: ja nemam nikakvih predrasuda. Ako hoćete i dalje da sprovodite svoje metode - molim lepo. Ja se slaţem. Čak - reći ću otvoreno - počinjem da stičem poverenje u psihoanalizu. Predajem vam tog pacijenta. U vašim teorijama ima malo previše erotike. To je jedina stvar koja me odbija. GRIN: Ali erotizam je najvaţniji. Svi kompleksi potiču iz te sfere. Dozvolite da probudim pacijenta. BURDIGJEL: Dobro, napred. (Prilazi k Sestri Ani. Sestra Barbara posmatra scenu.) GRIN (budeći Valpurga): Halo! Valpurţe! Čujte, to sam ja - Grin. (Valpurg se pravi da se budi. Proteže se na kauču i seda. Pauza.) VALPURG: A, to ste vi, doktore. Davno vas nisam video. Volim te razgovore s vama. Zašto ne dolazite? Sigurno vam je Burdigjel zabranio. GRIN: Ali ne. Predao mi vas je sasvim u vladanje. Izlečiću vas sigurno. Kako vam je činio razgovor sa Sestrom Anom? To je bila moja ideja. VALPURG: Izvrsno. Nikad se nisam tako sjajno osećao, čak ni u najbolje vreme. Hteo bih da pišem. GRIN: Odlično. Danas ćete dobiti papir i olovku. Knjige takoĎe. Kakve hoćete? VALPURG: Sva dela Tadeuša Mićinjskog i drugi tom Logische Untersuchungen Huserla. Moţe da bude i Moreas. I moja vlastita treća zbirka. Divno se osećam. Moţda ćete me predstaviti toj velikoj dami u habitu. Kneginja Zavratinjska, kako mi se čini, ako se ne varam. (Ustaje.) SESTRA BARBARA: Gospodine Valpurg, ja sam Sestra Barbara, nastojnica reda dobrotvornih mučenica. Molim vas da to ne zaboravljate.

GRIN: Nema potrebe da vas predstavljam, kad se već poznajete... VALPURG: Grin, a moţda biste mi skinuli ovu ludačku košulju? Potpuno sam ukočen, a pri tom potpuno priseban. O furiji nema govora. Dajem vam časnu reč. Naspavao sam se kao četrdeset sisančadi. BURDIGJEL (prekida razgovor sa Sestrom Anom): A, to ne! Šta znači čast ludaka? To niko ne zna. A uzdrţavani bes ponekad izbija sa udvojenom snagom. Ne slaţem se. (Valpurg savlađuje napad mržnje.) VALPURG: Ali, gospodine doktore, Grin odgovara za moju glavu. Zar ne, gospodine Grin? GRIN: Jeste. Slušajte: ili - ili, ili je to moj pacijent, ili nije. Polovične metode ni do čeg ne dovode. BURDIGJEL: No, dobro, napred. Ali šta će reći profesor? GRIN: Pred ovakvim rezultatima profesora takoĎe uzimam na sebe. Valpurţe, skidam vam ludačku košulju i od danas vas smatram za rekonvalescenta. Okrenite se. (Valpurg se okreće. Trin mu dreši rukave.) SESTRA BARBARA: Da nije malo prerano, gospodine Grin? GRIN: Sestro Barbara, ne mešajte se u tuĎe stvari. Kad bih vas izanalizirao, odmah biste napustili manastir. Imate kompleks pokore za grehe muţa. A za ţivota mučili ste ga kao najgora dţelatkinja. Ja znam sve. SESTRA BARBARA: Gospodine Grin, ne zaboravljajte se. Ne ponavljajte mi spletke iz niţih sfera. GRIN: To nisu spletke. To je činjenica koju sam ja otkrio. Slobodni ste, Valpurţe. A za pola godine izići ćemo odavde svi zajedno u grad. Samo manje otpora, slušajte. Steknite jednom poverenje prema meni. VALPURG (pruža mu ruku): Hvala vam. (Sestri Barbari.) Najzad se našao čovek koji me je priznao kao ludaka. Kao pesnik imao sam dosta priznanja. (Pruža ruku Sestri Barbari, koja se nerado rukuje s njim.) Grine, dajte olovku i komadić papira. Moram da zapišem prvu strofu pesme. Probudio sam se s tim u glavi. Izvući ću iz toga čudesnu stvar. (Grin mu daje blok i olovku. Valpurg počinje da beleži, stojeći.) GRIN (Sestri Barbari): Vidite, sestro, kako treba postupati sa bolesnicima. Naše bolnice gore su od srednjovekovnih zatvora. Samo psihoanaliza oslobodiće čovečanstvo od uţasnog košmara bolnica za umobolne. Šta govorim, zatvori će postati prazni ako se svi podvrgnu obaveznom očišćenju od komplekasa od samog detinjstva. Jamčim da ovaj (Pokazuje na Valpurga.) ima kompleks sestre bliznakinje iz vremena kad je još bio embrion. Zato ne moţe stvarno da se zaljubi. Podsvesno voli sestru, mada u normalnoj svesti oseća prema njoj pravu mrţnju. Valpurg, prva asocijacija uz „sestra". VALPURG (prelazeći polako udesno): Oštra - pećina - dvoje siročadi na pustom ostrvu - roman Blue Lagoon de Vere Stackpoola. GRIN: Vidite? Pećina je majčino krilo. Pusto ostrvo isto. Razvezao sam kompleks. Taj roman - znate ga? to je drugi sloj - ušao već u produbljen psihički leţaj. Valpurţe, za dve nedelje bićete zdravi kao bik. VALPURG (ne obrakajući pažnju na Grina, govori Burdigjelu): Gospodine doktore, meni se čini da se ne moţe dugo tako flertovati sa opaticom. SESTRA ANA (užurbano): Mi smo govorili samo o vama. VALPURG: Moja poveravanja su samo za vas, Sestro Ana. GRIN (Sestri Barbari): Vidite, sestro, kako on prisebno govori? Probudio se u njemu zdravi instinkt ţivota. Ljubomoran je, moţe da se zaljubi. BURDIGJEL: Ne, ponekad moram da se smejem zbog te psihoanalitičarske baliverije. Ha, ha, ha! (Valpurg ga hvata za kosu i zadaje mu udarac olovkom u levu slepoočnicu. Burdigjel se bez glasa sruši.) VALPURG (mirno): Evo ti za tvoje flertovanje sa duhovnim osobama. (Udara Burdigjela nogom.) Umri, ţivoderu! Ţalim što nisam mogao da ga mučim. To je zdravi instinkt ţivota. Grine, molim vas, dajte mi noţić. Slomila mi se olovka. Tvrdu lobanju imao je ovaj kreten, ali bar više nemate konkurenta. SESTRA ANA (koja se ukočila od užasa): Šta ste učinili? Sad je sve propalo. (Onesvešćuje se.) GRIN (pritrčava): Valpurţe, jeste li poludeli? Ja imam slabo srce. O, boţe! Jadni Burdigjel. (Pipa puls Burdigjelu.) Mrtav - pogodili ste ga u slepoočnicu.

VALPURG: Sad sam potpuno zdrav. Poistovetio sam ga sa sestrom i ubio sam ih oboje jednim udarcem. UbeĎen sam da je ona umrla u ovom trenutku. Ha, ha! Kompleks razrešen. Ukoliko je psihoanaliza nešto vredna, trebalo bi odmah da me puste na slobodu. Sad sam već kompletno bezopasan. GRIN: Slušajte, Valpurţe, da se vi moţda meni ne podsmevate? VALPURG: Ne, govorim ozbiljno: zdrav sam. Ovaj udarac po ovoj lobanji izlečio me je. Zato ne odgovaram za to ubistvo, ali odgovaram za svaki trenutak koji nastupa. Sestro nastojnice, probudite se iz te zapanjenosti: branio sam čast duhovne osobe od napasti običnog donţuana u doktorskom mantilu. Je li istina ili nije? Siguran sam da je taj psihoznalac imao i romana na ţenskom odeljenju. SESTRA BARBARA: Neumesne šale. Vi ste ludak. A ako ne, onda ste ubica. (Prilazi Sestri Ani i budi je.) GRIN: Nečuveno! Zaista se osećate dobro? VALPURG (nestrpljivo): Pa rekao sam vam. I svako ko bude sa mnom govorio kao s ludakom, jeste moj lični neprijatelj. Molim doručak - gladan sam. I molim vas: pozabavite se Sestrom Anom. Zar ne vidite da joj je zlo? Kneginja ne moţe da je probudi. GRIN: Ne mogu da verujem. Sam sebi razvezao kompleks kao cipelu. Neverovatno! (Ide prema vratima.) SESTRA ANA (budeći se): Ah! Šta će sad biti? SESTRA BARBARA (gnevno): Isto što je i bilo. Bog zna šta radi. Gde je tvoj krst? SESTRA ANA: To se sve desilo zato što sam ga ostavila u ćeliji. Majčin talisman branio me je od svega. GRIN (viče kroz vrata): Alfrede! Pafnuci! Doručak za broj dvadeset. (Pojavljuju se bolničari.) SESTRA BARBARA (Sestri Ani): Stidi se što veruješ u takve predrasude. Idi odmah na ispovest. (Ulaze bolničari i zapanje se videći mrtvog Burdigjela.) SESTRA ANA: Moţda sutra. Nisam dostojna posle svega ovog. Moram da načinim račun savesti. SESTRA BARBARA (gurajući je prema vratima): Odmah da si išla! Čuješ? VALPURG (Sestri Ani): Dobro se ispavajte, sestro, i doĎite opet doveče. Te ispovesti dobro mi čine. Ne mogu valjda govoriti o sebi sa ovakvim idiotom kao što je Grin. SESTRA BARBARA (okreće se): Ne, s tim je svršeno. Ja nemam svojih sestara da budu ţrtve ubica. VALPURG: Grin, noţić. GRIN (dajući mu mahinalno): Ali, Sestro Barbara, on će biti vezan u ludačku košulju. Radi svake sigurnosti, jer mogu da garantujem da drugog zločina neće biti. (Bolničarima.) Šta ste izbuljili oči? Brzo doručak. (Bolničari izlaze.) On je gotovo potpuno zdrav. Jung opisuje sličan slučaj. Njegov pacijent postao je uzoran muţ i sjajan arhitekta nakon što je usmrtio tetku koja je došla da ga poseti. Imao je kompleks tetke i razrešio ga. A do toga ga je dovela samo psihoanaliza. SESTRA ANA (neprirodno): Ako treba čak i ţivot posvetiti, ja sam spremna. Sestro Barbara, molim vas, ne odričite mi pokoru za moje velike grehe. SESTRA BARBARA: Dobro - slaţem se. Moţda bog to hoće. Moţda u svemu tome postoji neki viši smisao, nepojmljiv za nas - uboge duhom. Idi na spavanje, Sestro Ana, i ne idi danas na ispovest. A doveče u deset doĎi na deţurstvo. (Izlaze mimoilazeći se sa bolničarima. Valpurg je zarezao olovku i piše.) GRIN: Jedite, Valpurţe. Sleduje vam čestita ţderancija posle svega ovoga. Kao psihoanalitičar razumem i praštam vam za sve. Nema zločina bez kompleksa, a kompleks je bolest. VALPURG: Odmah - ne smetajte. Poslednji stih... Mora da bude drugi padeţ mnoţine od... (Piše.) GRIN (bolničarima): Šta stojite, lenčuge? Iznosite leš gospodina doktora u paviljon broj sedam. (Bolničari uzimaju leš Burdigjela i izlaze.) VALPURG: Završio sam. Sad sam zbrisao poslednji trag ludila iz svog mozga. Sat je prestao da radi. Nemam nikakve griţe savesti. (Seda za dorunak. Sve jača bura. Dosta velik mrak sa mrkim senkama, prosecan zelenim munjama. Kiša udara u okno.)

GRIN: Divna pouka za psihijatrijsku školu. Napisaću monografiju o vama. Biću slavan na celom svetu. VALPURG (Sedi i jede s apetitom.): Najbolju pouku dobila je psihijatrija u ličnosti gospodina Burdigjela. Nikad nisam voleo tu budalu ni njegove manire u prema ţenama. Znam ga odavno. On je njušio u meni ţrtvu već pet godina. Ali kad mi se poistovetio sa sestrom, postalo je već neizdrţljivo. Ha, ha, ha! GRIN (Baca se na njega i grli ga.): Vi ste najgenijalniji na svetu! Zajedno stvorićemo nešto divno! VALPURG (Ustane i oštro odgurne Grina.): A sada dosta familijarnosti! Bez zamlaćivanja! Idiot! Upustio se sa mnom u familijarnost kao s najobičnijim psihijatrijskim egzemplarom. Odstojanje! Razumeš!? GRIN (odskačući): Vraćaj noţić! Vraćaj noţić! VALPURG (Baca mu nožić na zemlju, Grin ga diže.): Na, kukavice! Jedno ubistvo dnevno sasvim mi je dovoljno. Nemam običaj da gazim bubašvabe. Napolje! GRIN (povlačeći se otvara nožić): Pafnuci! Alfrede! (Upadaju bolničari.) Broj 20 u ludačku košulju! Brţe! (Bolničari munjevito nasrću na Valpurga, navlače mu ludačku košulju. Valpurg se uopšte ne opire.) VALPURG: Ha, ha, ha!! Igra mimikrije. Ludaci su najduhovitiji ljudi. Čak i ţivotinje su gluplje od njih u svojim najdivnijim instinktima. GRIN (zatvarajući nožić): Smejte se, Valpurţe. Smejte se. Nije vaţno, vi ćete ozdraviti. Nije mi stalo do vas ni do vaših glupih stihova. Vaţno je jedino to da je takozvana Dementia rgaesoh izlečiva putem osloboĎenja od kompleksa. Idemo odavde. (Ide k vratima, za njim bolničari.)

ČIN TREĆI SCENA I (Isti dekor. Noć. Gori lampa pri tavanici. Sestra Ana dreši Valpurgu ludačku košulju.) SESTRA ANA: Mnogo si se namučio, jadniče moj najdraţi? VALPURG: Baš ni malo. Ceo dan sam spavao kao zaklan. Ispavao sam se za petnaest godina nesanice. Sjajno se osećam. (Sestra Ana skida mu košulju. On se okreće licem prema njoj.) I čak da znaš, posle svega ovoga, ova ćelija izgleda mi kao jedino mesto dostojno da se u njemu stanuje. Čak nemam volje da idem odavde. Pročitaj pesmu. Imam tremu - ne mogu sam da je pročitam. SESTRA ANA (čita): Ah, to je divno: Čitam bibliju pod drvetom, a vreme beţi, I vrebaju droge u ţbunju osutom suncem rosom i cvećem, U ranom jutarnjem dašku, Mleka mi dajte - mleka prosto od krave, I jaja - prosto od kokoši; Hoću da budem zdrav, momak i po, hoću da drţim glavu visoko. Uto malo pitanje: ''našto? je li vredno?" I usta otvorenih Udahnuo sam sve otrove odjednom I kao marama, kao papir, kao čaršav bled Bacih se u vir nepoznate bitke s nepoznatim vragom Moţda je satana, a moţda i bog. To nije nikakva bitka. To je samo: ''Skrati uzde! Puške na gotovs! Marš!!" To je samo nadev mojih mozgova nabijen u tuĎe lobanje. Divno! Ali kad budeš sa mnom, sve će biti drugačije. Zar ne? Nikakvih otrova. Ja ću zameniti sve. VALPURG: Moţda će tako biti. Pre svega ipak, i pored svega, treba što pre umaći odavde. Samo nemoj previše da se oduševljavaš mojim delima. To je početak sasvim novih stvari, ali samo po sebi to nije ništa.

SESTRA ANA (sedajući uz njega): Znaš - imam griţu savesti što sam tako srećna. Ah - kad bih mogla bar malo da patim. Mene se takoĎe ništa ne tiče ţivot van ove ćelije. Kad bi nas ostavili ovde večito, ne bih ţelela ništa više. Tako mi je strašno dobro s tobom. Sve je dobilo veći značaj. A zamisli koliko sam ţivela u potpunom besmislu. Moram ti priznati da mi je to što si ubio Burdigjela raspalilo čula prosto do ludila. Tako mi se strašno dopadaš! To je uţasno. VALPURG (Grli je s naglom požudom.): Moja dvolična devojka! (Drugim tonom.) Kad bih još mogao pisati i kad ostajem sam! Moram se potpuno savladati da onaj kreten ne bi nareĎivao da mi oblače ludačku košulju. Juče nisam mogao da se savladam: morao sam ubiti onu ţivotinju. SESTRA ANA: Ne govorimo više o tome. Odmori se. Nasloni se na mene i zaboravimo na sve. Htela bih da te nagradim za te dve godine muka. Ionako se ne zna šta nas čeka. VALPURG: Sve će još biti dobro. Otputovaćemo nekud daleko u tropske krajeve. Tamo sam bio s njom. Na Cejlonu. Ali sad nam njena senka neće smetati. Ono je bilo ludost, ista kao i tvoja ljubav prema onom tvom idiotu. Mi smo stvoreni jedno za drugo. Mi smo idealan par, koji se morao sresti u svemiru. Ah - zašto se to ranije nije desilo! SESTRA ANA: A moţda je ovako bolje? Inače, ne bismo umeli uzajamno da se cenimo. VALPURG: Daj usta. Volim te. Ti jedna spajaš se u meni sa svim onim što imam da napišem. Za tebe mogu da stvorim stvari koje bi bez tvoje ljubavi zauvek ostale neizrečene. SESTRA ANA: Moj jedini... (Ljube se dugo, sve strasnije. Nagli tresak odriglovanih vrata i upadaju: Grin, dva bolničara i Sestra Barbara. Njih dvoje skoče.) VALPURG: Prekasno! (Staje s rukama prekrštenim na prsima. Sestra Ana sedi ukočena od stida i straha.) GRIN: Ha, ha! Pre će biti prerano! Znači, tako, sestrice! Na tome se zasniva spasilačko delovanje na moga pacijenta. (Stoje svi tako da je Grin bliže njima dvoma, dalje desno Sestra Barbara, a još dalje bolničari. Tvore niz uporedan sa rampom.) Ipak je bio u pravu pokojni Burdigjel. (Sestra Ana baca se k njemu, ali se onesvesti i pada.) Ali psihoanaliza ume i s tim da izaĎe na kraj. SESTRA BARBARA: Strašno! Zločinac i bludnica u habitu! Ja to neću preţiveti! (Pokriva oči rukama.) GRIN (bolničarima): Vezujte ga u ludačku košulju! On je sakrio od mene nepoznati kompleks. A glumio je da ima kompleks sestre. Ali u laţi mora biti sakriven i delić istine. To je principijelno Frojdovo tvrĎenje. (Bolničari se bacaju na Valpurga.) VALPURG (strašnim glasom): Stojte svi na mestu!! Ni koraka!!! (Svi se zaustavljaju u izvesnim pozicijama, iznenađenn tim krikom, i ''tako ostaju". Valpurg s ludačkom brzinom vadi krst iz kreveta i viče.) Sad ću vam pokazati nešto, vi, psihičke ubice!! (Svi kao hipnotisani ukočili su se u pritajenim pokretima.) Ološ!!! (Skače na sto, izbija krstom dva okna u prozoru i za šipku između njih vezuje jedan rukav košulje. Drugi vezuje sebi oko vrata i ostaje na stolu okrenut prema gledalištu s raširenim rukama, nagput napred, u pozi kao da će se baciti dole.) A sad gledajte šta će biti, i neka taj zločin padne na vas! (Baci se.)

SCENA II (Za vreme dok je zavesa spuštena glumac se odvezuje i brzo izlazi u garderobu, a pozorišni funkcioneri vezuju na rukav košulje maneken potpuno nalik na Valpurga, ali u stanju obešenosti i beže što brže sa scene. Kad se zavesa digne, svi na sceni moraju stajati u istim pozicijama kao i u prvoj sceni. Traje to za trenutak.) GRIN (bacajući se ka Valpurgovom lešu): Skidajte ga! (Bolničari skidaju Valpurgov leš s rukava od ludačke košulje. Grin ga pregleda. Sestra Ana skoči.) SESTRA ANA: Šta se desilo? SESTRA BARBARA: Obesio se tvoj ljubavnik, ti, bestidnice! To se desilo! Neka ti bog oprosti... Ja ne mogu. Zatvoriću te na ceo ţivot. Istrulićeš u podrumu... Ti... (Guši se od besa i uvređenosti.) SESTRA ANA (posmatra leš): Ah! Ah! Ah! (S naglim besom.) Vi ste ga ubili - ubice!!! (Baca se na leš.)

GRIN (ustaje): Mrtav. Kičma slomljena. Epistofeus mu ušao u produţenu moţdinu. Primerak propao. Sad je pitanje: da li je umro kao bolestan, ili je baš to bilo poslednji čin bolesnika, putem kojeg je mogao da se izleči? Ili se moţda obesio već kao zdrav? To bi bilo strašno! SESTRA ANA (pored leša): Spasavajte ga umesto što pričate gluposti! On je još topao. GRIN: Rekao sam da je mrtav. Uopšte ne znate anatomiju, sestro. Tu čak ni psihoanaliza ne pomaţe. Ali šta on to ima u rukama? Čime je izbio okna? Kompletno sam zaboravio na tu pojedinost. (Prilazi mrtvacu.) SESTRA ANA (Otima krst iz stisnute mrtvačeve ruke.): To je moje! Ne dam! Dala sam mu to kao talisman! GRIN: Daj to odmah, razumeš! (Otima joj krst.) Krst. Onaj koji je uvek nosila na grudima. SESTRA BARBARA: Odvratno skrnavljenje. Quelque chose d'enorme! To je krst njene majke koji sam joj dozvolila da nosi na putu milostinje, za besprekorno ponašanje. (Sestra Ana ustaje i ljuljajući se kao pijana.) SESTRA ANA: Milost! Oprostite mi! Umreću od očajanja. Sad ništa više nemam: čak ni mogućnost pokore. (Pada pred Sestrom Barbarom na kolena.) SESTRA BARBARA: Tvoje je mesto na ulici! Drolja! Oh, quelle salope! Dalje od mene! (Sestra Ana klečeći naginje lice do zemlje i ukoči se. Njene ruke grčevito stežu kornet na glavi. Sestra Barbara se moli.) GRIN: No - Alfrede! Pafnuci! Uzimajte mrtvaca broj dvadeset i nosite ga u prosekturu. Onaj kreten, profesor Valdorf, hteće sigurno da seče mozak, da istraţuje anatomske promene. Ha, ha! Neka traţi! (Bolničari međutim uzimaju mrtvog Valpurga i počinju ga nositi k vratima. Sestri Ani.) No - Sestro Ana, dosta sad te ukočenosti i izlazimo najzad odavde. (Vrata se otvaraju i ulazi Valpurg. Potpuno je obrijan. Kosa podšišana. Obučen je u odlično skrojeni žaket. Ima žuti cvet u reveru. Za njim ulazi Burdigjel obučen u crni ''anglez". Na ruci nosi žensku haljinu u crnim, plavim i ljubičastim tonovima i ženski šešir. Za njima se pojavljuje profesor Valdorf.) VALPURG: Alinka! Ustaj! To sam ja, Mjećo. (Svi se zapanje. Sestra Barbara skače, npekida klečanje. Grin zine i zagleda se u Valpurga, ne mogući da udahne vazduh; Bolničari ispuštaju iz ruku Valpurgov leš, koji u tišini s treskom pada na zemlju. Sestra Ana skoči na noge i onemelo gleda na Valpurga.) SESTRA ANA (bacajući se Valpurgu u zagrljaj): Mjeću! Zaista si ti? A ovo? (Pokazuje na mrtvaca.) Ah svejedno, ja ću valjda poludeti od sreće! Baš si divan! Moj jedini! (Pada mu u zagrljaj. Ljube se.) BURDIGJEL: Idemo u grad. Evo - ovo je haljina za vas, gospoĎice Alina, i šešir. Izabrali smo to na brzinu Mječislav i ja. Onako odoka. Morate se presvući. Za prvi mah moći će da proĎe. VALPURG: Idemo. Sad sam zaista potpuno zdrav i srećan. Napisaću čudesne stvari. (Izvodi Alinu.) BURDIGJEL: U zdravlju, Grine. I posle svega ovoga temeljno se izanalizirajte. (Izlazi.) VALDORF: No, i šta kaţete, gospodo moja? Hi, hi, hi!!! GRIN (pobelelim ustima): Profesore... Ja... Ja ne znam... (Odjednom viče strašnim glasom.) Ja ne znam šta je to, do Ďavola!!! (Polako prilazi vratima držeći glavu rukama. Sestra Barbara gleda izbezumljeno grozovito. Bolničari posmatraju čas leš, čas Valdorfa.) VALDORF: Ta ništa. Završio sam s psihijatrijom. Vraćam se hirurgiji. Operacije mozga učinile su me nekada slavnim. A Burdigjela uzimam za asisten... GRIN (bacajući se na njega): Aaaaaa!!! To je ucena!!! VALDORF: O, ne! (Odgurne ga.) Op! Cup! (Zatvara vrata. Grin bespomoćno i divlje gleda.) GRIN: Sada - evo - u ovom trenutku stvorio mi se novi kompleks. Ali kakav (Viče.) Ja ne znam šta je to sve! (Bolničari naglo odskoče od Valpurgova leša i s rikom divljeg straha bacaju se k vratima i grozničavo pokušavaju da ih otvore.) SESTRA BARBARA (sa divljim očajanjem): Eto vam vaše psihijatrije! (Kroz plač.) Ja u starim godinama više ne znam ko je lud - ja ili vi, ili oni. O, boţe, boţe! Smiluj mi se. Ja sam valjda već poludela.

ALFRED: To smo mi sad ludaci. Zatvorili nas. A ovaj leţi, a tamo izišao taj isti broj dvadeset bez brade. PAFNUCI (pokazujući na Grina): Ovaj je najveći ludak. Udri ga, Frede! Davaj! Iz sve snage! GRIN: Stojte! Ja ću vam objasniti. Moţda ću pri tom i samom sebi objasniti. PAFNUCI: A objašnjavaj to sebi, kad si tako mudar. Evo ti! (Udara ga. Za njim se baca Alfred i obojica počnu da mlate Grina. Sestra Barbara baca se u pomoć i meša se među ove što se biju. Nastaje takozvana ''obščaja rukopašnaja shvatka à la manière russe", koja podceća na tzv. samossoude. Sve četvoro valjaju se po zemlji, bijući se uzajamno kako stignu. U tu gomilu što se valja umešan je leš Valpurgov, koji se kotrlja bespomoćno između njih. Zaslepljujuće plava svetlost, puštena odgore iz reflektora osvetljava tu scenu. Lampa odozgo se gasi, i u oštrom eliptičnom svetlosnom krugu vidi se samo uskomešana masa tela. Za to vreme zavesa polako pada.) 7. januara 1923.