Stanislav Lem - Suma Tehnologiae.pdf

KNJIŽEVNOST

I

CIVILIZACIJA

KNJI2EVNOST

CIVILIZACIJA

UREDNIK

JOVAN HRISTIĆ

R E C E N Z I J A : P E T A R V U J lC lC • N A C R T K O R I C A : D U Š A N R IS T I C • O M O T : M I O D R A G K N E Ž E V I Ć • T E H N IČ K I U R E D N I K : B O G D A N C U R C IN • K O R E K T O R : S V E T L A N A D R A M L IC • I Z D A V A Č : I Z D A V A Č K O P R E D U Z E C E N O L .IT , B E O G R A D , T E R A Z I J E 27 • Š T A M P A : Š T A M P A R I J A B I R O G R A F I K A , S U B O T IC A • T I R A 2 : 4.000 P R I M E R A K A

STANISLAV LEM

SUMMA TECHNOLOGIAE PREVEO S POLJSKOG

PETAR VUJIČIĆ

NOLIT • BEOGRAD

1977

STAN IStAW LEM

SUMMA TECHNOLOGIAE Wydanie III. Krakow, Wydawnictwo Literackie, 1974

SADRŽAJ

Predgovor III I. DILEME II.

III.

izdanju —

—

—

— — —

—

—

—

—

—

DVE EVOLUCIJE _ _ _ _ Uvod — — — — — — — Sličnosti — — — — — — Razlike — — — — — ■— — Prvi uzrok — — — — ■ — — Nekoliko naivnih pitanja — —

_ — — — — —

KOSMIČKE CIVILIZACIJE — — Formulisanje problema — — — Formulisanje metoda — — — Statistika kosmičkih civilizacija Kosmički katastrofizam — — Metateorija čuda — — — — Unikalnost čoveka — — — — Inteligencija: slučaj ili nužnost? Hipoteze — — — — — — Votum separatum — — — — Perspektive— — — — — —

— — — — — — — — — — —

IV. INTELEKTRONIKA _ _ _ Povratak na Zemlju — • — — Meg abitska bomba — — — — Velika igra — — — — — — Mitovi nauke — — — — — Pojačivač inteligencije — — — Crna kutija — — — — — O moralu homeostata — — — Opasnosti elektrokratije — —

9 35

_

_ _ _ — — — — — — — — — — — — — — —

— — — — —

44 47 53 67 72

— — — — — — — — — — —

— — — — — — — — — —

77 80 84 87 91 95 99 103 107 111

— — — — — — — —

H8 118 123 127 131 135 139 143 147

44

77

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

_ _ _ _ — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

_ — — — — — — — —

V.

Kibernetika i sociologija — — Vera i informacija — — — — Eksperimentalna metafizika — Verovanja elektromozgova — — Duh u mašini — — — — — Brige sa informacijom — — — Sumnje i antinomije — — —

— — — — — — —

— — — — — — —

— — — — — — —

— — — — — — — — — — — — — —

151 155 163 172 176

PROLEGOMENA SVEMOĆI — Pre haosa — — — — — — Haos i red — — — — — — Scila i Haribda, ili o umerenosti Konstruktorovo ćutanje — — Ludost s metodom — — — — Novi Line ili o sistematici — — Modeli i stvarnost — — — — Plagijati i kreacije — — — — Oblast imitologije — — — —

— — — — — — —■ — — —

— — — — — — — — — —

— — — — — — — — — —

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

203 203 208 213 217 221 227 229 234 237

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —• — — — — — — — — — — — —

241 241 246 254 257 263 270 274

— — — —■ — —

— — — — — — — — — — — —

289 289 291 324 340 346

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

356 356 359 367 381 383 389 393 398 410 412 415 419 423 427 451

VI. FANTOMOLOGIJA Osnovi fantomatike — — — Fantomatska mašina — — — Periferna i centralna fantomatika Granice fantomatike — — — Cerebromatika — — — — Teletaksija i fantoplikacija — — Ličnost i informacija — — — VII. STVARANJE SVETOVA Uvod — — — — — Uzgajanje informacije — Jezička inženjerija — — Inženjerija transcendencije Kosmogonijska inženjerija VIII.

— — — —

— — — — — — —

PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE — Uvod — — — — — — — — Rekonstrukcija vrste — — — — Konstrukcija života — — — — Konstrukcija smrti — — — — Konstrukcija svesti — — — — Konstrukcije zasnovane na greškama Bionika i biokibemetika — — — Očima Konstruktora — — — — Rekonstrukcija čoveka — — — — Kiborgizacija — — — — — — Autoevoluciona mašina — — — — Vančulne pojave — — — — — ZAVRŠETAK NAPOMENE ' — — — — — — — LITERATURA RAZMATRANA U TEKSTU

— — — — — —

— — — — — —

179

185

SUMMA TECHNOLOGIAE

PREDGOVOR III IZDANJU

I Pre deset godina ova knjiga bila je autorovo razme­ tanje, bez prava stalnog građanstva u bibliografijama. Sećam se da su m e knjižari pitali na k oju policu treba pravilno da je stave. Danas je ona atom futurološkog mora. Tada niko još nije bio čuo za istraživanje buduć­ nosti. Danas niko ne može da ga obuhvati. To je oznaka vremena koje m odernu temu osuđuje da upadne u potop. Lišen kom forne usamljenosti u razmišljanju, dužan sam da objasnim gde je mesto S u m m a e T e c h n o lo g ia e u futurološkoj biblioteci. Da li je bila prekursorska ili pro­ mašena? Ako je postala anahronična, zašto je obnavljati? Ako nije, po čemu se razlikuje od futurološke literature? Ali, kako m ože sadržati nešto čega se nisu dosetili svetski eksperti, m oćni već zbog same brojn osti? Odgovor na to pitanje pretpostavlja bar površno poznavanje futuroloških mapa. Sredinom veka pojavilo se bar dvadese­ tak knjiga usmerenih ka budućnosti. Nastajale su ipak svaka za sebe, udaljene uzajamnim neznanjem jedne o drugoj, sadržinom ograničene na autorovu specijalnost. O tome svedoče naslovi kao G e o g r a fija gladi, N aša o p lja č ­ k an a p la n eta , naslovi alarmantni, k oji dolaze od ekono­ mista ili prirodnjaka. Krizu tehnoloških porasta negde oko 1985. godine proricao je Džon fon Njumen u članku objavljenom u časopisu »Fortune« 1955. godine. Naučno

STANISLAV LEM

javno mnjenje primalo je takve opomene ipak ćutke. Mo­ gao bi neko pomisliti da je posledica suprotnih gledišta bi­ la ravnodušnost, samim tim što su nasuprot publikacija­ ma koje smo naveli stajale takve kao što je Čem u smera svet Frica Badea iz 1960. godine, vizija sitog sveta s privre­ dom u punom procvatu. Moglo bi se pretpostaviti da je po­ tom u svetu naišlo nešto prelomno, što je istraživanjima budućnosti dalo važnost i popularnost. A eto, ništa slično se, u stvari, nije dogodilo. Futurologija je slično rascepIjena na krajnja stanovišta kao i knjige koje su joj pret­ hodile. Ne može, takođe, da se pohvali ni velikim uspesima. Ako u nauci postoji prag podstreka, prag koji su prekoračili impulsi što stižu iz sveta, onda ne umemo ni njega ni njih da označimo. Futurologija je postala moda kad su se inicijative pojedinaca spojile u organizacione okvire. Sondaža budućnosti postala je produktivna, da­ jući stručne časopise, knjige, međunarodne kongrese, čitave biblioteke, ali ta planina je bar zasad rodila samo miša. U pakosnoj primedbi da je futurološki teren rezer­ vat porasta ni iz čega, podložnih Parkinsonovom zakonu, ima mnogo tačnosti. Majka te discipline bila je, kako čujemo, potreba, a otac — duh vremena. Kritičari sma­ traju da se dete pokazalo impotentnim, iako silovito raste. Ako je majka futurologije zaista bila potreba, ona joj onda nije garantovala šta će postići. Kao jamstvo njene saznajne pouzdanosti obično se podvlači kolektivnost nauke. Ali plodnost discipline nije funkcija broja stručnjaka. Tamo gde nema očiglednih mera, pouzdanih polaznih aksioma i metodike provera, greška može da zarazi i najveće kolektive, te je masovnost futurologije njena sumnjiva vrlina. Ništa ne deprimira tako kao čita­ nje prognoza od pre osam ili pet godina, određenih za 2.000. godinu, a koje same sebe ismejavaju već danas. Kako ipak prikazivati spisak pretpostavki koje su kao nauka precrtane ili su se pokazale kao nepouzdane? Liše­ na nesumnjivih dostignuća futurologija nema ničeg pouz­ danijeg od svoje istorije, te stoga počnimo od nje. Zrelost jedne naučne grane obrnuto je proporcio­ nalna u odnosu na s njom srasli istorizam. Zakoni kre­ tanja masa mogu se izlagati bez pozivanja na istoriju njihovih formulacija, ali opšta istorija prikazuje se bez zakona njenog kretanja. Samo zrele discipline stiču neza­

PREDGOVOR

11

visnost od okolnosti svog rođenja. Futurologija se ne da razumeti bez istorijskog koeficijenta, što znači da njene prognoze više govore o savremenom stanju duhova i dru­ štava nego o bilo kakvoj budućnosti. A ipak nemoguće je da taj trud naša epoha nazove prosto suvišnim. Posle drugog svetskog rata nauka je, zahvaljujući ulozi odigranoj u borbi, postigla društveni napredak. Tada su se pojavljivale knjige s naslovima iz kojih je zračio oduševljeni entuzijazam, na primer Nauka — horizont beskraja. To uzvišeno oduševljenje bilo je ipak već u ranom detinjstvu unakaženo sećanjem na uništenje dva japanska grada. Ubrzo ga je potpuno zamrzla aura hladnog rata. Taj period vesto je iskoristio Herman Kan, istupajući iz ugodne situacije kao analitičar nuklearne Apokalipse, jer je izmenjivao misli sa samim Pentago­ nom, aspirirajući na ulogu novog Klauzevica. Silom pri­ lika morao je, budući na tom stanovištu, da se bavi bu­ dućnošću sveta — doduše katastrofalnom. Navika je dobro došla kad je naišlo međunarodno otopljavanje. Kan je od vojnih prešao na civilne prognoze, i dotad prazni naziv futurologije (sročen još 1942. godine od strane O. Flehtmana) počeo ispunjavati sistematičnim delovanjem erudita. Takav je bio početak institucio­ nalne i bogate futurologije, povezane s vlašću, odnosno s »Establishmentom«. Kan nije njena vodeća ličnost, već samo naročito spektakularna, zbog pokretljivosti (koja ga je ne jednom činila samozvanim glasnogovornikom te škole), a i repre­ zentativna, jer je u sebi skupljala nadlične odlike epohe. Vredno je spomenuti da je futurologija iskočila iz raz­ mišljanja o strategiji, a kosmonautika je za svoje rakete imala da zahvali balističkim granatama. Kad dođe vreme, pravac delatnosti te škole zaslužiće da dobije ime futurologije status quo. Prvu fazu zatvorio je, dakle, Kan sa Entonijem Vinerom u opširnom delu 2.000. godina. Njegova kvintesencija je optimizam poreklom iz skepticizma: svaki metod predikcija je varljiv, ali njihovo umnožavanje može da aproksimuje izvesnost, shvatanu doduše skromno, naime više kao okvir anticipacije nego kao definitivno predskazivanje. Stav anticipacije označava ulogu eksperta kome

12

STANISLAV LEM

budućnost ne sprema nikakva iznenađenja, jer je stvorio »prostor mogućnosti« i samim tim uzeo u obzir ono što može da se desi. Na taj način predikcijski zadatak neprimetno pada na spekulacione pozicije, odnosno sondaža budućnosti pretvara se u katalog šansi, instruktažu ili kazuistiku. Na žalost, ni taj zadatak-minimum nije izvr­ šen. Sedam godina posle pojave 2.000. godine treba reći da se Kanovi scenariji nisu ispunili, istorijske analogije šantaju, od čitavog roja nagađanja ostala su samo opšta banalna mesta, a trendovi pak iz poraslih nacionalnih dohodaka doduše još uvek traju, ali se promenilo nešto više no njihovi parametri, jer je izokrenuta njihova ocena: već danas oni više bude nemir nego oduševljenje. Institucionalna futurologija navukla je na sebe rđav glas zbog služenja vlasti, što je, istina, iznad pozitivnih zasluga, jer je vlasti pogodovala više utešno nego efek­ tivno. Šta Pentagon ima od toga što je Kan odobravao njegove vijetnamske postupke, ako tu lojalnost nije potkrepio nikakvim korisnim konceptom. Njegovi vijetnam­ ski scenariji razmimoišli su se sa stvarnošću, što znači da je on tešitelj a ne pomoćnik vladajućih. Celo Kanovo vjeruju sadržano je u ubeđenju da tehnocentrički kostur Zapada ne može ništa razoriti, što znači da će on, ma na koji način kulturni ili subkulturni pokreti pokušali da ga izglođu, iz tih iskušenja izići čitav i ostaće i dalje uzor za svet. Ne izražavaju svi predstavnici futurologije sta­ tus quo -a tako javno svoju vezanost za aktuelno stanje stvari, ali su im pogledi ipak bliski. U proleće 1973. godine Sjedinjene Države osetno je pogodila energetska kriza. Američki ekonomisti podvla­ čili su kratkovidost vladine politike u energetici, kratkovidost koja je dovela do deficita u kumulaciji goriva. Lažna je bila unutrašnja finansijska politika, pogrešna politika u odnosu na kartel Persijskog zaliva, sopstvene rezerve gasa su upropašćene umesto da je dragocena sirovina zamenjena ugljem, a ekološka panika je do te mere izazvala alergiju u javnom mnjenju, da je sve odlu­ ke u nuklearnoj energetici bilo krajnje teško realizovati. »Kolebamo se« — pisao je P. E. Semjuelson u »Njusviku« — »između opasne nemarnosti i prazne retorike o pra­ vim standardima, koji su ili nedostižni ili će ih javno

PREDGOVOR

13

mnjenje oboriti«. Neće doći — zaključivao je taj ekono­ mist — ni do kakve čvrste politike: ni do slobodnog kre­ tanja cena, ni do njihovog zamrzavanja pri pokušaju iznalaženja novog tehnološkog rešenja nego će Sjedinjene Države i dalje »gacati kroz mutljag«. Ne zanimaju nas ovde energetske brige SAD nego odnos futurologije prema njima. A taj odnos je nulti: futurolozi nisu predvideli nikakvu krizu, te ih niko nije ni pitao za savet. Dve godine posle izdavanja 2.000. godine Kan je objavio (u kolektivnom zborniku) prognozu deka­ de 1970— 1980, u kojoj je izneo kao aksiom da svet sredi­ nom sedamdesetih godina ne samo što neće osetiti glad nego će nagomilati velike viškove hrane. Polovina sedam­ desetih godina upravo je pred nama; Svetska organizacija za ishranu objavila je da su zalihe kojima je svet raspo­ lagao potpuno iscrpljene, i da se u 1974. godini ne mogu očekivati nikakvi viškovi. To stanje stvari ističe pravu specifičnu težinu futurologije kao naučne discipline, po mišljenju njenih zastupnika ogromnu, a na areni realnih zbivanja — nikakvu. Ako je futurologija moda, ako je red brinuti se za budućnost, red je da i vlade imaju odgo­ varajuće eksperte. Javno mnjenje takođe želi jamstvo da se budućnost sveta nalazi u dobrim rukama. Ljudi Kanovog kroja zadovoljavaju takve potrebe, u čemu se ispoljava glavna crta savremenog previdizma: sociologija uslovnosti sadašnjosti tumači ga daleko tačnije no apstraktno razmatranje predikcijskih metoda. Taj zah­ vat ne odnosi se na egzaktne nauke: sociologija fizičara ne objašnjava karakter teorijske fizike, pošto fizika istra­ žuje realne pojave, a ne naše predstave o njima. Po hronološkom redu drugu futurologiju u SAD stvorio je pokret za zaštitu sredine, vezan sa antinatalističkim pokretom. Beri Komemer bio je jedan od prvih »zaštitnika«, a Paul Erlih, koga takođe spominjem samo radi primera, postao je prorok demografskog potopa. O ugroženosti biosfere i demografskoj eksploziji pisano je dobrih desetak godina, dok se pojedinačni glasovi nisu sjedinili u kasandrički hor i prekoračili granicu društve­ ne osetljivosti. Ta delatnost u propagandno uprošćenim verzijama postala je detonator javnog mnjenja, jer je ušla u prosečne američke domove, postajući deo svako­

1 ‘t

STANISLAV LEM

dnevnih razgovora. Ta »futurologija mimo volje« izokrenula je za 180 stepeni predstave o budućnosti: hladeći dotadašnji optimizam, došla je do katastrofičnog pesi­ mizma. Ta inverzija pogleda važna je nezavisno od njene predikcijske vrednosti, jer je vera u sve bolju budućnost poistovećena sa blagoslovima instrumentalnog progresa do sredine veka bila dominanta američkog „životnog pu­ ta«. Danas je budućnost podlegla prenaimenovanju u košmar prenaseljene zemlje, izjalovljenog tla, zatrovanog vazduha i mrtvih voda. Sadašnjost je vrednost koju treba braniti od opadanja, iako tu odbranu prati moralna goru­ šica koja potiče iz svesti da onaj koji koristi planetarna dobra u američkim razmerama čini to na račun drugih naroda. »Futurologija mimo volje« učinila je osetljivim mišljenje o štetama od industrijalizacije, a učinila je to do te mere da svaka tehnička inovacija — ma i podizanje rafinerije — budi strah, pa čak i društveno neprijatelj­ stvo. (O tome je pisao Semjuelson.) Stoga je ova futu­ rologija bliska ćorsokaku, pošto se ispoljava preko teh­ ničkog negativizma, ne mnogo korisnijeg od pantehničkog entuzijazma — čim ne postoje alternativne koncep­ cije. Bilans obeju spomenutih škola izgleda, dakle, ovako: futurologija status qu.o-& daje nepouzdana, ako ne i lažna obećanja, zagledana u postindustrijske perspektive Ame­ rike, dok se ekološka usredsređuje na fatalnosti stihij­ skog rasta. Prva cilja previsoko, dok druga — malčice prenisko. Futurologija treće vrste, bestselerska, deo je masov­ ne kulture. Stvara je literatura koja donosi bezbroj sen­ zacija u modernom, budućnosnom svetlu. Štetnost te proizvodnje nije funkcija najkičerskijih publikacija, već tržišne zavisnosti sviju. Uspeh kod čitalaca nema ono što je razumno nego ono što se prodaje. U stvari, taj pokret i nije nikakva futurologija, ali ga ipak spominjem, jer utiče na javno mnjenje, kumulativno izazivajući Edipov efekt — samim tim što preobražava ono što čini pred­ met futuroloških istraživanja, naime mentalnost društva. Najpre uzbuđena katastrofičkim vizijama, potom ravno­ dušna i ispunjena dosadom, publika se najradije prihvata knjiga koje obećavaju laka i neobična posvećivanja u

PREDGOVOR

15

»futurološke« tajne. Saznaje, dakle, ono za čim žudi, po maksimi »m undus vult decipi, ergo decipiatur«. U pop­ lavi koja preopterećuje tezge i police sreću se i vredna dela. Moguće ih je naći i u makulaturi bacanoj u bescenje na rasprodaju, pošto je kompjuter, nerazdvojivi savetnik trgovaca, izračunao da se rasprodaja i bacanje u preradu više isplate nego magaziniranje dela koja se sporo prodaju. Granica tog trenda je poistovećivanje bestselera sa intelektualnim otkrićem, odnosno inflacija vrednosti kao posledica dezorganizacije kontakata izme­ đu primaoca i knjiga. U pitanju je haos isti kao i onaj koji upravlja statistikom atomskih sudara u gasu. Sedište futurologije četvrte vrste — opozicione — postala je Zapadna Evropa. Ona teži politizaciji previdizma, zamerajući drugim školama na njihovom pseudoobjektivizmu, koji kamuflira ideološke sadržine i bekstvo od normativneg ustrojstvenog meliorizma. U njoj deluju levičarski intelektualci, naučnici koji poštuju neprecizirani humanizam, ekstremisti ili obnovitelji marksizma, koji se prikazuju kao jedini autentični marksisti, filozofi-eklektičari i ostali diletanti. Upetljani u sholastičke spo­ rove, oni se služe antitehnokratskom (antietablišmentovskom i prorevolucionarnom) frazeologijom. Teška hermeneutika tu je u susedstvu sa uzvišenim propovedništvom, anatemisanje kapitalizma sa utopijskim koncep­ cijama, lakoća u teoretizovanju — sa bezgraničnom poli­ tičkom naivnošću koja je, doduše, greh, ali nekako bla­ gorodan, pošto su intencije toga razjedinjenog tabora plemenite. Zajednički imenitelj pokreta iznosi ovakva mišljenja: tehnokratske krize, udari i okovi, koje čovečanstvu proriču drugi futurolozi, ili su mistifikacija koju subvencioniše vlast, ili lažljivo zastrašivanje, ili korelat imperijalističkih napetosti ili, najzad, posledica otupljenja masa, te će, prema tome, promena svesti promeniti društvene strukture, preseći veze kojima je sputano potrošačko društvo i svet će na taj način biti izlečen. To zvuči poput kvadrature kruga — \a ipak predstavlja esen­ ciju složenih i različitih elaborata. Dva njihova osnovna nedostatka jesu: prvi, oni ne kažu kako se tako globalna melioracija može izvesti izvan strpljivog papira i, drugi, oni celokupno svetsko zlo izvode iz političkih izvora, što

16

STANISLAV LEM

je preterivanje utoliko što poznajemo činioce, na primer termodinamični bilans Zemlje, veličinu civilizacione nosi­ vosti biosfere, njenu apsorpcionu sposobnost lučenja, parametarski indeterminizam još neisprobanih tehnolo­ gija s njihovim nepoznatim reperkusijama — koji se ne daju neutralizovati samim prestrukturiranjem društva. Odnos opozicionara prema tehnologiji je mutan. Oni ma­ nje bistri, koji gaje prezir prema svakom instrumentalizmu, buncaju o tehnoklaziji, te se tu pojavljuje besmrtni motiv »povratka Prirodi« posle razaranja maši­ na, ideja beznadno glupa, pošto bi dovela do katastrofe umesto do spasenja. Postoje duhovi koji misle hermetički i koje je naprosto nemoguće poučiti da primitivizacija društvenih i ekonomskih struktura mora u mnogomilijardnom svetu biti tragedija, a stvaranje, pak, bilo kakvih rustikalnih komuna je unutar takvog sveta de facto parazitizam, pa ma ga sprovodili ne znam kako časni idealisti, pošto komune, makar toga i ne bile svesne, žive na račun civilizacione tehnologije, i kad bi u njih stupilo ćelo čovečanstvo, izginulo bi od gladi i bolesti. Razumniji, oni koji shvataju da bi taj čin značio pro­ past, maglovito raspredaju o porazu tehnokratskih intri­ ga, zaboravljajući ipak na svoj marksizam, jer je još Engels podvlačio da tehnologija na svakoj istorijskoj etapi čoveku nameće određeni način rada i samim tim ga podvlašćuje sebi svojstvenoj logici delovanja. Prividnoj apolitičnosti futurologa status quo -a ova opoziciona futurologija suprotstavlja svepolitičnost zah­ vata, koja krije glavu u opštoj frazi revolucije, koja je kadra da sve reši i ispravi: radi se, dakle, o simptomatici odvajkada poznatoj kao dečja bolest levičarstva. To je utopijski meliorizam, jer od kritike društva hoće da preskoči pravo u njegovo savršeno stanje (ono bi se, na primer, sastojalo u »pluralističkom društvu«), apsolutno zanemarujući suštinu marksističke promene istorije, to jest konkretan put od jednog uređenja do drugog. Oma­ lovažavajući realno stanje društvenih snaga, opozicionisti isto toliko vatreno koliko i naivno veruju u konversionu moć svojih glasila — kao da marksizam ima nečeg zajedničkog sa idejom da novi poredak nastaje od sta­ rog zahvaljujući publikacijama koje demistifikuju ideolo­

PREDGOVOR

17

gije nepravednih režima. Stoga takvi futurolozi ne zastu­ paju marksizam nego manipulacionizam a rebours, čim po njima novi red može da nastane zahvaljujući prosvetarskom radu intelektualaca koji prerađuju svest masa. Ta već su narodovoljci koji su odlazili u narod, a ne samo podnosili referate, postupali razboritije. Mase ipak mo­ raju baš takvim referatima da poveruju naslepo, jer ih, pisane ezoterično, ne bi mogle da shvate. Ako, dakle, establišment manipuliše duhovima iz podlosti, opoziciona futurologija hoće to isto da čini iz plemenitosti — u inte­ resu masa — i to je baš ono zbog čega tu delatnost nazi­ vam obrnutim manipulacionizmom. Što se tiče konkret­ nih pitanja koja nastaju u toku društvene kritike: koji životni model treba da zameni potrošački, ako se zna da se današnjih preko tri milijarde ljudi ne može obdariti luksuzom rasipništva, što znači da će to biti dvostruko ne­ moguće u odnosu na sedam milijardi 2.000. godine; kako usmeriti odnose između nagomilavanja čistog znanja i znanja investiranog u tehnologiju; šta učiniti sa gorućom činjenicom neravnomerne distribucije rudnih dobara na planeti (vrsta ruda je uvek lutrija, jer o tome koja ih nacija u svojoj zemlji ima mnogo odlučuje slučaj a ne nacionalne zasluge, poput vrednoće, na primer); odakle uzimati sredstva za transfer tehnologije u zaostale zem­ lje; kakvim kriterijumskim ključem određivati ko ima pravo na deficitarne usluge ili dobra (postoje, recimo, tehnike lečenja čija će dostupnost, ma i zbog same nji­ hove skupoće, još dugo biti neostvarljiva) — to su pita­ nja koja niko ne postavlja, te nema na njih ni odgovora u opozicionoj futurologiji. Ne baveći se realnim proble­ mima, ti dobročinitelji posvećuju veliku pažnju nerazrešivim dilemama (negujući takozvani »Friedensforschung«), a kad se nađu priterani uza zid govore kako je njihovo da pripreme temelj za »čistu futurologiju« ili »futurologiju druge faze«. Ne zna se samo ko treba da ostvari tu čistu, drugofaznu futurologiju. Nije stoga čudo što se komunističke partije drže podalje od toga pokreta. Poslednju vrstu futurologije dostojne pomena pred­ stavlja formalno-testovska. Nije slučajno što su taj pok­ ret, čija je prethodnica bio Rimski klub, druge škole dočekale bajonetima. Nenaklonjeni su mu takođe bili

1°

STANISLAV LEM

ljudi Kanova kova — pošto se diskreditovao njihov rad, pokazujući kolika ogromna razlika deli samozvani objektivizam od objektivizma ukorenjenog u strogom metodu. Neprijateljski su se prema njemu odnosili opozicionisti, koji iz navike svuda njuše unapred smišljenu mistifikaciju, a već je prvi izveštaj Rimskog kluba proglasio »apolitičnost«, u kojoj su sumnjivci odmah vi deli reakcio­ narnu diverziju. Oponirali su mu mislioci i filozofi koji su delovali samostalno, jer su u mašinskom modelovanju globalnih događaja videli ugroženost sopstvenih, s toli­ kim trudom osvojenih pozicija — učitelja i mudraca. Svi su se, dakle, zajedno bacili u protivnapad. Svezavađenost, koja pitanje budućnosti čini razbojištem bezbrojnih futuromahija spominjem ne toliko zbog hroničarske obaveze koliko radi toga da bih poka­ zao da sam o »komfornoj usamljenosti razmišljanja« u uvodu govorio sasvim ozbiljno. Korelat žestine sporova oko pravog uzora predikcije, naime, jeste stalno rastuće skretanje publikacija i prognoza od budućnosti: sve otvo­ renije i stalno se istupa protiv oponenata, pa te publika­ cije i prognoze, upetljane u sadašnji spor, služe kao pole­ mički a ne meritorni argumenti. Neupućen čovek mora da se čudi knjigama s jednoznačno prognostičkim naslo­ vima, jer u njima često nema ni trunke bilo kakve prog­ noze: to su kritike tuđih koncepcija, njihova dokumentovana ili čisto frazeološka pobijanja, nabrajanja obave­ za koje opterećuju prognostički program, kao i bezbrojni meandri metodoloških razmetanja. Nije to ni besmisleno, ni uvek loše, samo je ipak kobno, kao pravi parkinsonizam predviđanja, jer futurologija usled tog elefantijazisa ima već toliko posla sa samom sobom da joj gotovo ponestaje snage za pogled u budućnost. Kad se eksperti tuku, predviđanjima nema mesta. Masovnost »futurologiziranja« stvara svojevrsnu sferu teže koja misao povija slično kao što gravitaciona masa povija — čak do zaokružavanja! — putanju svetlosnog zraka. Zato se žestina pri­ govora kojom je dočekan protokol modelskog testa, izvr­ šenog u MIT-u, poznatom pod nazivom The Limits to G row th — može tumačiti najpre psihosociološki. Auto­ rima te knjižice ništa nije pomogla upornost ograda ko­ jima su špikovali tekst, da to nije prognoza niti futuro-

PREDGOVOR

19

loški rad, da su kompjuterski modeli sveta tek prvi pristupi a ne verna slika civilizacione dinamike, da su u kolektivima koji će biti mnogo internacionalniji neop­ hodni tačniji naredni radovi, i tako dalje. Ništa im nije pomoglo to osiguranje, jer futurologija nije nauka nego oblast suprotnih interesa — a ne samo gledišta. Priznajmo da su kritičari Rim skog izveštaja često bili u pravu. Njegovi zaključci stekli bi veću ozbilj­ nost da su bili više metodični a manje katastrofični, odnosno da su svetsku nauku pozivali da nastavi modelska istraživanja i da »ceo svet« nisu pozivali da zakoči ekonomski rast. Takvi apeli su utopijski prosto zato što su bili neostvarljivi, a ne samo zato što su bili moralno loši kao želja da se zamrznu nejednakosti koje postoje na Zemlji. Uprkos intencijama da bude objektivan, ko­ lektiv Rimskog kluba je pogrešio zbog žurbe koja ide u krajnost i- samim tim karakter svog istupa (iako ne nje­ govu formalnu strukturu) učinio sličnim onome ratu svih protiv sviju, ratu u koji se pretvara futurologija. Uslovi žestokih sporova zaista ne pogoduju mirnoj kon­ solidaciji bazičnih zahvata i metoda, bez koje nijedna disciplina ne može pravilno da sazreva. Novoosvajano znanje stiže u zgradu nauke u porcijama hipoteza koje jedna drugu mogu da poriču, ali iznad celine sporova iz kojih se destiluje saznanje stoji kao načelna instanca — korpus direktiva zgusnutih u metodsku sigurnost. Bez takvog vrhovnog suda, koji predstavljaju saznajni me­ todi a ne autoriteti, nauka bi se morala raspasti u neusklađenu zvonjavu. Elem, tog vremena za sazrevanje sudova, njihove pravedno budne kontrole, onog intelek­ tualnog mira koji meri sva »za« i »protiv«, mira u kome kao u tečnosti ostavljenoj da se slegne mutljag pada na dno i istina se izbistri, toga raslojavanja informacije na kome stoji nauka — najviše nedostaje baš futurologiji. To je njen nedostatak, osetljiviji od svih ostalih uzetih zajedno — koji joj, uostalom, ne nedostaju. Prigovor zbog reakcionarne pristrasnosti upućen R im skom izveštaju, ovenčanom pozivom na »nulti rast« bio bi u svakoj grani prirodnih naukđ donekle nebitan, pošto o zasnovanosti teorijskih zaključaka u nauci ne presuđuje ni klasno ni nacionalno poreklo njenih tvo­

zu

STANISLAV LEM

raca, ni njihovo imovno stanje ni politička ubeđenja. To, dakle, što u R im skom klubu ima i milionara, u astrofi­ zici ili herniji bilo bi nevažno. Analogna neutralnost za futurologiju ipak ne važi, pošto u njoj dejstvuje »Edipov efekt« koji označava relativnost verifikacije i falsifikovanja hipoteza — ili relativizaciju klasične dihotomije isti­ ne i laži. Naime, ne ispunjava se obavezno ona prognoza koja je istinita, već ona koju istinitom budu smatrali moćnici što odlučuju. Stičući odlučujući uticaj na tok zemaljskih stvari lažna prognoza predodređuje o njego­ vom obliku — suprotno no u bilo kojoj oblasti prirodne znanosti. Prihvatanje pogrešne hipoteze u fizici ničim ne oštećuje saznanje. Kao teorijsko znanje to saznanje je savršeno reverzibilno, te će hipoteza privrem eno smatra­ na ispravnom pre ili kasnije biti oborena i samim tim udaljena iz riznice znanja. Međutim, prihvatanje pogreš­ ne prognoze kao direktive pokreće delatnosti čiji se efekti obično ne daju otkloniti. Kad bi se pokazalo da su aktuelne procene zaliha sirove nafte pogrešne, jer su smanje­ ne, to ipak ne bi izmenilo pod njihovim uticajem stvo­ renu atomsku energetiku, koja će promeniti norme svetske ekonomike i na tržištima potisnuti klasična goriva. U futurologiji kao i u politici, ali ne i kao u nauci, jer odlučuju izvršene činjenice, ostvarene oslanjajući se bilo na »tačne« ili »netačne« prognoze. Stoga pravilo fait accompli tu obavezuje i metodologiju. U vezi s tom poja­ vom izrečena je misao kako budućnost čovečanstva zaslu­ žuje da se stvore futurološki poligoni, kao društveni enklavi u čijem bi okviru morale da se isprobavaju ino­ vacije kako tehničkog tako i socijalnog tipa. Taj projekt, ako i ima bilo kakvo opravdanje, u sadašnjem stanju svetskih prilika je čista utopija. Znači, bez obzira na zaključak saglasan s prvim korakom Rimskog kluba tre­ ba priznati da za predviđanje nema sigurnije baze od mašinskog modelarstva, jer se ono daje realizovati stalno novim poboljšanjima i može da podleže oglednoj kon­ troli. Glavni adut istraživačke grupe iz Saseksa, postignut protiv modela MIT-a, bio je originalan modelski test: kad je moment stavljanja modela u pokret u vremenu povučen tako da on »prognozira« naše vreme, startujući

PREDGOVOR

21

početkom X X veka, dobijen je rezultat koji civilizacijski kolaps locira već na danas, oko 1970. godine. Nije teško objasniti tu protivrečnost rezultata. Model MIT-a pola­ zio je od razvitka u apsolutno zatvorenom sistemu: veli­ čine pripisane sirovinskoj, prehrambenoj, energetskoj bazi sveta bile su konstantne, što znači da su predstav­ ljale kapital koji bi morao biti sukcesivno izjedan, jer nije procentovao (a ako je, zahvaljujući rekonversijama sirovina i tehnološki zasnovanim poboljšanjima procen­ tovao, stopa prirasta bila je niža od stope eksploatacije kapitala). Pretpostavka da je zemlja zatvoren sistem izgleda pri­ ma facie neosporna, jer ni njeni obradivi areali, ni rudne naslage ni ekskrementna zapremina biosfere, atmosfere i hidrosfere nisu proizvoljno rastegljivi. Suština leži u pitanju da li je pravi model sveta vozilo sa prom enljivim parametrima kretanja, ali samo, p o s v o jo j strukturi neprom enljivo (kao automobil), ili je to možda vozilo koje je i u svojoj sopstvenoj građi podložno transforma­ cijama (kao rastući organizam koji podleže kako dina­ mičnim tako i anatomskim promenama). Ako civilizacija pre podseća na drugi nego na prvi sistem, ako je ona vo­ zilo koje se usled svog kretanja — i u njegovom toku — preobražava do neprepoznatljivosti, onda se suprotnost dva modelska testa da objasniti. Zašto je model MIT-a, koji su istraživači iz Saseksa hronološki pomerili una­ trag, propast sveta predvideo za naše godine? Zato što je taj model civilizaciji pripisivao svojstvo vozila posto­ janog u parametrima građe (»anatomski« nepromenljivog), a ne osobine »vozila koje samo sebe menja« (čija je anatomija funkcija dinamike). Zato što se ono vozilo koje je krenulo 1900. godine — suštinski razlikuje od vozila u kome se danas nalazimo. Kao da je ekipa vozila, pred kojim se naziru ivice provalije, stigla da to vozilo preradi u avion — pre no što je stiglo do ivice ponora. J zaista, kumulativni tovar inovacija uvedenih između 1900. i 1970. godine ne samo što je ojačao dinamiku civilizacionih porasta, već je i samu civilizaciju tako preobra­ zio da je izbegla opasnost. \ Ali argument iz Saseksa tiče se samo anatomije kon­ kretno isprobanog modela, a ne samog principa mode-

STANISLAV LEM

lovanja sveta. Ako njegovu budućnost ne sondiramo kompleksnim modelovanjem, ničim je nećemo isondirati. Treba, najzad, shvatiti ono što sledi. Složenost civiliza­ cije je već tolika da je njeno obuhvatanje umom za čoveka postalo nemoguće. Svaki istraživač koji se upušta u sporove o budućnosti sveta sigurno za njih nije pot­ puno pripremljen, jer je kadar da obuhvati samo deo bitnih promenljivih veličina, od kojih zavisi sudbina sve­ ta. Tamo gde kriterijum istine predstavlja saglasnost stvari i njenog kvantovanog odraza, nema mesta za ubeđenja i nagađanja, a podtekst mnogih napada na model MIT-a (npr. dijatribe Džona Medoksa u belešci uz njego­ ve Prophets o f Doorri) bilo je upravo duboko ubeđenje autora da civilizaciji X X I veka ne preti propast. U stvarni spor koji »modelari« raznih stranaka vode među sobom ne možemo se upuštati. Saglasno s onim što je rečeno, bila bi to čista sholastika: tamo gde u formal­ nom računu odluče transformacije datosti, nema mesta. za intuicijski pothranjivana ubeđenja. Možemo samo da na margini toga spora zabeležimo ovakvu napomenu. Dilema na koju je tu naišla gnoza — kao dijagnoza i prog­ noza — otada će biti neizbežna komponenta misli o sud­ bini civilizacije. Stvar ćemo izložiti tako što ćemo ponovo pribeći očiglednosti »lokomocionog« primera. Civilizaciono vo­ zilo nema pred sobom nikakav put, pa čak ni zvezdanu raskrsnicu puteva koji neskladno ulaze u budućnost. Naime, vozilo ovaj put samo za sebe stvara i predodređuje — na ne mnogo veliku distancu napred; taj put postaje tako nepromenljiv, učvršćen, kada se konsoliduje i kada, u datom razmaku istorijskog vremena, do razvojne punoće stiže grupa najuvedenijih i najraspro­ stranjenijih tehnologija. Kada u domen instrumentalne delatnosti počne da đifundira novo znanje, koje polazi od čiste nauke, nastaju nove alternative kao nove šanse delovanja, a samim tim najbliža deonica puta pred vozi­ lom postaje neobeležena, pošto njen konkretan oblik biva zavisan od onakvih odluka tehnoloških inovacija kakve budu preduzete. Civilizacijski put počinje da gubi svoju izrazitost baš tada, pošto nailazi vreme izbora između alternativa. Konkretne odluke, na primer o ma-

PREDGOVOR

23

sovnom prelazu na atomsku energetiku, ako budu ostva­ rene, nekako će likvidirati (slikovito rečeno!) onaj put na koji bi vozilo stiglo u slučaju kad izbor između tradi­ cionalne i nuklearne energetike ne bi postojao, ili kad atomska — iz bilo kojih razloga — ne bi podlegala izdva­ janju. Likvidirajući taj »neostvareni« put, takve odluke će vozilu otvoriti novi, drugačiji put, kojim će ono — tokom izvesnog vremena — ići u budućnost. Ali nije u pitanju samo ova »putna« briga — pošto nam posebna iznenađenja priprema već spominjana spo­ sobnost vozila za »samopreoblikovanje«. Ono se ne ogra­ ničava na tehnološke parametre. Oni imaju kulturološki uticaj koji nismo kadri da predvidimo. Govoreći prosto, ali jasno: možemo se pobrinuti da svi ljudi budu pred zakonom jednaki, ali niko ne poseduje tu moć da ih izjednači unutar svake tehnologije. Naime, tehnologija je instrumentalna celina koja pruža nove koristi zajedno s novim zahtevima. Ako nove zahteve nije moguće ispu­ niti, od tehnologije treba odustati. Još prostije: zaštita postulirane ljudske jednakosti od nejednakosnih tenden­ cija određene tehnologije obično je samo delimično mo­ guća. Ne mora u svakoj tehnologiji svim njenim radni­ cima biti jednako ugodno — a sem materijalnih impulsa i nada ulaganih u dobru volju zaposlenih znamo samo za prisilu kao sredstvo koje nateruje na rad za koji se nema volje. Ne može se predvideti da li će se od strane dru­ štva javiti volja za usvajanjem nove tehnologije. Ako uslovi rada ne zadovoljavaju ljude, u kulturi se rađa tendencija raspada, koja menja celokupnu karakteristiku civilizacionog vozila. Ali građenje takvih prognoza za dru­ štveno još neisprobane tehnologije samo je fantazija, jer ne umemo da kvantifikujemo motivacijske preobražaje ljudskog postupanja, a samim tim kadri smo da deli­ mično čak odredimo parametre novog oruđa, ali ne i vo­ lju koja upravlja rukom što to oruđe drži. Ako se vratimo na vozilo s točkovima, koje su put­ nici uspeli pravovrem eno da prerade u avion, čime su izbegli katastrofu, lako je shvatiti da takav uspeh ili čak serija takvih narednih uspeha ničim ne garantuje da će se, zahvaljujući istoj taktici, moći izići iz svake teškoće — u svakom vremenu. Ono što je kao prerada u pobolj-

^

STANISLAV LEM

sanju vozila pošlo za rukom jedanput, pa i deset puta, uopšte ne mora poći za rukom jedanaesti put. Iz toga što se sa hemijske energetike može preći na atomsku ne proizlazi da svaki drugi prelaz može da bude analogno ostvarljiv. Jamstvo uspeha u permanentnom toku primenljivih metamorfoza koje automobil prerađuju u avi­ on, avion, ako zatreba, u brod, brod u podmornicu i, naj­ zad, podmornicu u raketu — može da bude samo rezervni višak teorijskog znanja, koje je svojina jedne ekipe. Za civilizaciju koja ubrzano raste nailazi, ipak, ovak­ va komplementarnost: što su sigurnije prognoze buduć­ nosti to manja može da bude rezerva znanja koje nije neposredno iskorišćeno. I obrnuto: ukoliko je buduć­ nost teže prepoznatljiva utoliko brižljivije treba voditi računa o maksimilizovanju suvišnog znanja. Zaliha takvog znanja predstavlja fond za slučaj nes­ reće, fond iz koga je moguće crpsti kad prognoze počnu civilizaciji najavljivati sudare ili uska grla, kao i u slu­ čaju kad se te prognoze iznenada pokažu kao pogrešne. Onoga koji raspolaže viškom znanja ne mogu zarobiti iznenađujuće okolnosti, pošto nije osuđen na čisto defanzivan stav. Danas se rasplamsao spor oko kontraverzije: može li svaka kriza biti savladana tehnološkim sredstvi­ ma ili, pak, nastupaju takvi prelomi u kojima je svaka tehnologija bespomoćna. Taj spor rešava se uprošćenjima. U stvari, svaka kriza može se tehnološki savladati, stvar je jedino u tome što mi na svaku tehnologiju ne pristajemo. Suština je u srastanjima vrednosti i tehnika. Šta vredi što bi priraštaji stanovništva »tehnološki« mogli biti zakočeni, kada bi takva sredstva trebalo primeniti putem dalekim od ubeđivanja, jer se njihovoj upotrebi protive kulturološke norme. _ Ali kako vreme protiče, unapređene tehnologije menjaju i te norme. Na žalost, transformacija normi je spor proces, a mi nema­ mo vremena. Stvar je u tome, a ne u imanentnoj bespo­ moćnosti tehnoloških rešenja. Futurologija nije ništa drugo do nadomestak ili neodložno pripremljena proteza suvišnog znanja. Zamis­ limo da nauka već poznaje veličinu deformacija koje biosfera može podneti amortizujuće. Zahvaljujući tome ona će se ili sama vratiti u ravnotežu ili će, potpornog-

PREDGOVOR

25

nuta starateljskim tehnikama, otkloniti deformaciju. Da znamo karakteristiku »civilizacijskog potiska« planete. Da su postale poznate dinamika, sintaksa i evoluciona tempa kultura, te se orijentišemo u procesima funkcionisanja motivacionih i normativnih vrednosti. Kolikih bi se dilema, sporova, sumnji — pri takvom stanju znanja — futurologija odjednom resila! A kad bi druge nauke već imale pri ruci tačne me­ tode istraživanja dinamike veoma složenih kompleksnih pojava, futurologija bi tu paradigmu naprosto preuzela od njih u gotovom vidu, kako bi pripremila dalekosežne prognoze. Ali, ništa od toga; znanje koje futurologija može da dobije od nauke u za nju — što znači za civili­ zaciju — životnom obimu, višestrano je nedovoljno. Stoga to znanje biva na štetu prognoziranja zamenjivano intuitivnim procenama, hipotezama koje stvar samo uprošćavaju, nedovoljno zasnovanim pogledima — iz čega sledi zaključak da znanje, i to ne primenljivo, ne neko konkretno, ne ono koje se može neposredno iskoristiti, »futurološko«, već svako znanje uopšte— treba, ma šta se desilo, neprestano povećavati, s važnom ogradom da se korist od njega može ispoljiti možda tek negde posle desetak godina, što znači da svaku teorijsku informaciju ne treba odmah grozničavo prerađivati u tehnološki instrument. Drugim rečima — između rezervoara znanja o svetu i tehnološke kovačnice treba da deluje filtar sa opstrukcionom karakteristikom, i da isključivost ne treba da dobijaju oni pravci teorijskih istraživanja, koji u teh­ nološkoj primeni obećavaju hitnu ekonomsku korist. Zaključak: nauka u najmanju ruku zaslužuje onakvu autonomiju kakvom je Priroda obdarila žive organizme, isključivši unutar hromozomnog naboja uređaja recesivne gene iz neposrednog učešća u borbi za život. Baš usled toga zaliha takvih gena predstavlja mutacionu rezervu koja se u kriznim situacijama vrste spasilački aktivizuje. Još jednom se, dakle, pokazuje da je ono što smatramo dovitljivošeu kao našim pronalaskom, naime, koncept nagomilavanja informacija preko neodložnih potreba, već davno, i to doslovno, utelovljeno u život — od strane njegove evolucijske stvoriteljice. .

26

STANISLAV LEM

II Nije nov opažaj da je količina lekova usmerenih pro­ tiv konkretnog oboljenja obrnuto proporcionalna njiho­ voj efektivnosti. Ako tih lekova ima mnogo, to znači da se nijedan od njih ne odlikuje potpunom uspešnošću. Futurologiju karakteriše siromaštvo dostignuća ostvare­ nih prekobrojnim naporima. Neprobojnost budućeg vre­ mena odbija kao zid bujicu misli usmerenih na njega, i one se divergentno rasipaju. Jedne odskaču naviše — ka opštim mestima, druge padaju naniže — u razradu sitnih problema. To je difrakcija misli gurnutih u apstraktnost ili na margine. Dosta tipičan je i efekt potpunog odbija­ nja: umnožavanje tobožnjih priprema koje ništa ne preduzimaju. Jer čim praksa promašuje, ništa sem povratka na metodološka pretresanja ne može da spase od svesti o porazu. Time se objašnjavaju dve široko rasprostra­ njene pojave: literature čisto postulativne, i ideoloških stavova sa maskom objektivizma. Sve više dela razglaba o tome kako bi futurologija morala da deluje, samo što te obaveze još uvek niko ne smatra svojima. To je prvo. Drugo, tamo gde je verovatnoća budućih događaja iracio­ nalna, u prognoze se kradom uvlači subjektivizam istra­ živača, subjektivizam koga oni često nisu svesni. Ideolo­ gija se, dakle, uvlači u prognoze putem osmoze nadomestaka koji ispunjavaju prazninu. Stoga se optužbe da su u pitanju zla volja, makijavelističke namere i diverzijske težnje razmimoilaze sa suštinom problema, iako je činjenica da se subjektivna mišljenja proturaju kao teo­ rijski objektivizam. Razumnija bi bila izjava da futurolozi taktiku nauč­ nika zamenjuju taktikama hazardnih igrača. Sastavljajući kalendar budućih otkrića ili gradeći scenarije, oni pokrivaju polja svih opažljivih šansi, kao što igrač na ruletu pokriva mnogo polja odjednom. Ta­ kav igrač postupa razumno, po taktici minimaksa, jer maksimalizuje izglede dobitka, istovremeno minimalizujući rizik gubitka, a može tako da čini zato što su svi gubici i dobici srazmerni, daju se menjati za istu valutu. Međutim, ni vrednost pretpostavljanih otkrića ni politič­ kih događaja nije srazmerna, to jest ne postoji nikakva

PREDGOVOR

27

valuta kojom bi se ta vrednost mogla izraziti. Nauka, do­ duše, proizvodi mnogo hipoteza, ali ih prosejava kroz filtre eksperimenata; zato u futurologiji čitavi rojevi istovremeno proglašavanih prognoza stvaraju prognos­ tički šum, jer u futurologiji nema uspešnih filtara za pre­ čišćavanje. Najnoviji postulat za ograničavanje na krat­ koročne prognoze je, najpre, odustajanje od predikcijskih ambicija, a zatim, što je mnogo gore, on briše razlike između istine i laži prognoza, pošto oba pojma relativizuje na ostvarivane delatnosti. Jer, ukoliko se tačnije realizuje ono što je planirano utoliko ćemo veću sadržinu istine biti skloni da pripišemo prognozama koje su asis­ tirale pri startu. Ali tada se pojmovi istine i laži ne mogu primenjivati razumno, kao što se pri posmatranju šofera na raskrsnici ne može reći da je put koji je izabrao pra­ vi, za razliku od napuštenog i vice versa. Istinita ili lažna može biti samo prognoza koja obuhvata buduće šoferovo ponašanje zajedno s konfiguracijom raspuća do koga će stići. Tako je, dakle, vezivanje za kratkoročne prognoze izbegavanje koje prognostičku komponentu bez raspoz­ navanja utapa u obično planiranje. Pri takvom stanju stvari množenje prognoza nije neutralno već štetno delovanje, jer je u boljoj situaciji onaj koji ništa ne zna nego onaj koji prima bezbroj prognoza koje se uzajamno potiru. Prvi raspolaže nulom informacije i to zna; drugi, pod prividom da prima informaciju, dobija njenu naj­ goru varijantu: dobija informaciju negativnu, varljivu, jer ne zna ni da li je prognoza u sumi donekle tačna niti na koji način da je razlikuje od svih ostalih. Navedena razmišljanja (ima ih više!) guraju ka antiprognostičkom stanovištu. Radikalni izraz dao mu je na neki način Karl Poper — doduše u pretfuturološkom razdoblju. Taj filozof izložio je u P overty o f Historicism pobijanje predvidijivosti istorije. On dopušta samo laga­ nu, postepenu melioraciju društvenih stanja. Budućnost je, po njemu, nepredvidljiva, jer predstavlja promenu koja menja i dato stanje stvari i zakona koji njome upravljaju. Srž Poperovih pogleda jeste teza izložena u drugoj njegovoj knjizi, naime u Post Scriptumu uz Logic of Scientific Discovery, teza koja proglašava da »ako postoji

28

STANISLAV LEM

nešto kao što je rastuće ljudsko znanje, onda ne možemo danas anticipirati ono što ćemo saznati tek sutra«. Poper je logički dokaz nemogućnosti predskazivanja izveo po­ moću proizvoljnog prediktora sopstvenih budućih stanja. U slobodnom izlaganju stvar izgleda ovako: Budućnost je moćno uslovljena budućim naučnim tekovinama, a one se ne mogu predskazati na pouzdan način, jer kad bi prognoza budućeg otkrića bila pouzdana, samim tim bi bila i tačna, a kad bi bila tako tačna, onda se do otkrića ne bi došlo u budućnosti već ovde i sada. Otkriće je uvek utvrđivanje sprege izvesnih parametara (na primer mase, kretanja, razdaljine). Kan je tvrdio da je tobože uspeo da predskaže otkriće lasera. De facto, izvršio je neku vrstu ekstrapolacija iz već izvršenih otkrića (iz izveštaja koji su se odnosili na lasere). Nije to bila prognoza ne­ čega što čak ni u klici nije postojalo nego obično produ­ žavanje trenda koji se već bio počeo nazirati, i to čak tako izrazito da ga je bilo moguće.kvantifikovati za neve­ liku distancu unapred. Kan je jednostavno objavio u štampi ono o čemu su fizičari u razgovorima raspravljali kao o nečem mogućem. Po Poperovom mišljenju nepredvidljiv je ne samo tok istorije nego i tok prirodne evolucije. To ipak nije — podsetimo — potpuna nepredvidljivost. Mehanizam evolucije približno poznajemo. Ona igra s Prirodom, a ulog u toj igri je preživljavanje sistema, zavisno od oso­ bina naslednog koda. Priroda obavlja lutrijske poteze (stvaranjem planina, promenama klime, prodiranjem u biosferu čvrstih kosmičkih zračenja, itd.), a pošto opti­ malna protivtaktika može takođe biti samo lutrijska, to i sistemi praktikuju upravo nju, otelovljenu u mehanizam nasledne promenljivosti. Evolucija se, prema tome, kreće poput putnika u bespuću, koji postupne odluke svoga kretanja zasniva na rezultatima bacanja kocke. Prima facie čini se da je put koji će takav putnik izabrati ne­ predvidljiv, ali nije tako. Slučajni su takođe pokreti Braunovih čestica, bombardovanih molekularnim haosom tekućine u kojoj plivaju, a ipak se posle određenog vremena mogu ustaliti okviri ponašanja svake takve čes­ tice, odnosno označiti granične verovatnoće njene loka­ cije. Tu se pojavljuje zračak nade. Sasvim suprotno

PREDGOVOR

29

Braunovoj emulziji, evolucija ne luta bez određenog pravca, nego otkriva gradijent složenosti koja raste u vremenu — kako samih sistema tako i međusistemskih i međuvrsnih odnosa. Ne izaziva ga neka težnja ka kom­ plikaciji ili »tendencija ka progresu«. Poput igrača koji tokom razonode stiče sve veću veštinu i samim tim među partnerima pokreće takmičenje u okretnosti, dok oni koji nisu kadri da je ispolje moraju da ispadnu iz igre, neki sistem i moraju, u saglasnosti sa zakonom velikog broja, da poboljšavaju svoju strategiju za preživljavanje, što znači da drugi, zavisni od prvih (oni koje se njima hrane ili im služe za hranu) takođe podležu selekciji za uspešnije preživljavanje. Elem, korelat takvog nadmetanja jeste upravo rastuća složenost sistema i njihovih odnosa. (Parazitizam je donekle obrnut proces, »prelaz na lako­ ću«, i odgovara taktici varanja u igri; ali, kao što svi igrači ne mogu crpsti dobit iz uzajamnog varanja tako ni svi sistemi ne mogu parazitirati: prevara polazi od isto­ vremene lojalnosti partnera, a parazitizam — od emulacije u napretku). Da generalizujemo to što smo rekli: gde god se manifestuju sistemske zavisnosti elemenata, tamo svako zamislivo stanje nije ostvarljivo. Ono što je nemoguće jeste stanje zabranjeno, odnosno takvo na koje svet ne pris­ taje. Nauka se bavi svojstvima granice koja razdvaja ono što može da se desi od onoga što se desiti ne može, otkri­ vajući zavisnosti zvane prirodnim zakonima. Pošto se radi o granici, to jest o nekoj vrsti površine koja razdva­ ja dva prostora: mogućnosti i nemogućnosti, ona se da opisati sa dve suprotne strane: ostvarljivih ili neostvarIjivih stanja stvari. Zato svaki prirodni zakon možemo izraziti u pozitivnom ili negativnom vidu, odnosno može­ mo mu dati vid naređenja ili zabrane: oba su uzajamno istovredna. Prvi vid Poper naziva »naučnim«, a drugi — »tehnološkim«. Zakon očuvanja energije glasi da je u tehnološkoj verziji nemoguće izgraditi perpetuum m obile, a zakon entropije — da je nemoguće izgraditi mašinu sa stopostotnom energetskom efektivnošću. U takvoj ver­ ziji zakon otkriva ono što se nikad neće dogoditi, a ćuti o onome što može da se dogodi. Mogućnosti označava zakon u pozitivnom vidu, posle ujednoznačenjenja polaz­

M

STANISLAV LEM

nih i graničnih uslova konkretnog sistema. Buduća stanja civilizacije odlikuju se velikom neodređenošću, zbog čega je nemoguće da budu tačno predviđena. Iz toga što ih je nemoguće tačno predvideti ipak ne proizlazi da se o nji­ ma ne bi moglo apsolutno ništa izjavljivati. Futurologija je pogrešila zbog žurbe, prihvatajući se konstruisanja prognoza koje bi u principu bile tačne, umesto da traži više sistemske zakone koji upravljaju skupom u koji spa­ da i civilizacija. Takvi zakoni ustanovljuju šta se kao civilizacijsko stanje može, a šta ne može dogoditi. Tek od njih treba prelaziti ka precizaciji narednog postupka. Jednoznačnu tačnost sigurno nećemo postići: prognoze koje govore šta će se dogoditi na konkretnom mestu i u budućem vremenu predstavljaju i u evoluciji i u istoriji samo obezglavljene sanjarije. Naše namere moraju biti skromnije, onako kao što je postupila fizika krećući u potragu za preciznom određenošću onoga što je u mate­ riji neodređeno. Samo tako ćemo saznati gde protiče gra­ nica koja prospektivne potencije deli od utopijskih. Tvrđenje autora The Limits to Growth da se nisu ba­ vili futurologijom treba shvatiti doslovno. Oni, u stvari, nisu nameravali da načine bilo kakvu konkretnu prog­ nozu. Istraživali su civilizaciju kao dinamičan sistem u procesima simuliranog mašinskog rasta — u odnosu na monolitnost izdržljivosti. Istraživali su je fenomenološki, a ne teorijski, što znači da su postupali kao tehnolozi, a ne kao teoretičari. Teoretičar polazi od teorije koju proverava u ogledima. Tehnolog polazi od prototipske kon­ strukcije koju izlaže probama izdržljivosti. (Moguće je, doduše, smatrati da razlika između ta dva pristupa nije dihotomična, odnosno da su moguća »mešana« ili »kom­ promisna« postupanja, a da su se upravo takvog postup­ ka prihvatili ljudi Medouza i Forstera i to zato što kom­ pjuter koji modeluje neka stanja stvari — na primer sta­ nje evolucije ili civilizacije — u sebi ne sadrži ni »čistu materiju« ni »materijalni objekt«, nego nešto što leži baš na sredini između njih oboje. Istraživači su, dakle, težili da obeleže granične uslove trajanja civilizacije kao dinamičnog sistema. Na to ukazuje (možda nedovoljno podvučen u tekstu) sam nas­ lov knjige: The Limits to Growth, a ne o f Growth, dakle

PREDGOVOR

31

»ograničenja nametnuta rastu«, a ne — »granice rasta«. Radilo se o trasiranju tih granica u negativnom smislu; kao što pamtimo, iza takve granice širi se »zabranjena« sfera, koju modeli signalizuju kolapsima; sistem počinje da se ruši, jer u dotadašnjem pokretu ne može duže da traje. To ograničenje ima oblik apsolutne zabrane, jer zavisi od fundamentalnih osobina sveta, isto kao i zab­ rana kretanja brzinom većom od svetlosne brzine. Takve zabrane, odnosno zakone, možemo prepoznati, ali ih ne možemo izmeniti. Jednom rečju, mašinsko modelarstvo sondira domete dinamičnih mogućnosti Zemlje kao siste­ ma dobijenog spregom biosfere i tehnosfere, što znači da nije futurologija, jer ne daje nikakve pozitivne prognoze. Saznajemo šta se kao stanje rastuće civilizacije neće do­ goditi nikad, dok ništa, međutim, ne saznajemo o tome šta tako delimitovani prostor događaja može da sadrži. Ova knjiga pokušava da ispuni tu drugu — pozitivnu — stranu negativa. Padovima rasta testovi su rasporedili spoljni sloj prostora događaja, a ovde se radi o istraži­ vanju njegove sadržine. Ta sadržina nije ipak shvaćena kao ono što će se faktički ostvariti, već kao pramen šansi koje šantaju u graničnim mogućnostima izvršenja. Ne radi se, dakle, o prognozama kao obećanju ispunjenja, nego o prospektivnim potencijama, i opet — koje se odnose ne na oblasti kojima se bavi futurologija (rad i odmor u budućnosti, stil života, izvori energije, trans­ port, arhitektura, društveni odnosi itd.), već na izvorni prostor ekspanzivnosti delovanja, koji predstavlja nauka. No opet, nije reč o istraživanju njenih institucionalnih promena niti o njenim posebnim plodovima, nego o mo­ gućnostima promene sistema koji je rasadnik tih plo­ dova. Tempo promena (ili mutacioni), koji je konstanta bioevolucije, nije konstanta saznanja. Kumulativnost rasta znanja otežava predskazivanje istorije nauke. Pa ipak i evolucija i nauka imaju za svoje kretanje napred da zahvale metodu ogleda i grešaka. Istorija nauke je veliki bazen misli, čije se pojmovne pritoke odlikuju meandrima. Svaka krivina i zaokret znak su korekcije dotadašnjih zahvata — za račun pouzdanijih. Prognoza budućih naučnih teorija predstavlja nemogućnost, jer bi

32

STANISLAV LEM

označavala prognozu izlomljenog kretanja budućeg saz­ nanja kao srljanje u grešku i izvlačenje iz greške. Ali onaj koji je kadar da predvidi grešku samim tim je neće počiniti. Prognoziranje nauke u njenim teorijama bilo bi, dakle, identično sa davanjem našem saznanju odlika nepogrešivosti — koja je, izvan svake sumnje, nedostiž­ na. Tu Poperu treba priznati da je u pravu. Čini se da je izlaz iz ćorsokaka misao, danas utopijska, o uspostav­ ljanju veze s visokim civilizacijama iz Kosmosa. Od njih bismo svakako mogli dobiti obaveštenja o budućoj nauci. Ali i tada bi Poper bio u pravu, jer dobiti takve podatke ne znači — predskazati ih sam. Refleksija ukazuje na drugi izlaz iz ćorsokaka: ne treba juriti za neostvarljivim — za teorijskim znanjem — već nastojati na njegovoj primeni, smatrajući da su naj­ važnija samopovratna, odnosno ona znanja što umnoža­ vaju i preobražavaju informacionu vrlinu nauke. Pri tome treba da retropoliramo iz dostignuća koja je neko već obavio, umesto da ekstrapoliramo iz naših dostignuća. Domen takvih dostignuća jeste Priroda. Ljudi kao da nisu izvršili ništa što u odnosu na Prirodu ne bi bilo dru­ gorazredno. Plagijativnost naših bezbrojnih konstrukcija je opštepoznata; zna se da smo laser, termoelement, radio, reaktivne mašine, časovnik, prerađivač energije, polugu, pumpu načinili veruj ući pogrešno kako Prirodu eksploatišemo, ali je ne ponavljamo. Srljali smo u te plagijate, prepoznajući njihov karakter tek posle svršenog čina. Cak smo i tragove miliongodišnjeg funkcionisanja atom­ skog reaktora u ležištima afričke uranske rude — koji se sam prirodi tamo načinio, otkrili zato da bismo već znali šta treba tražiti. Dalji put vodi od preuzimanja koncepata-izolata do preuzimanja vlasti nad pojavama najvećih dimenzija, a ona pretpostavlja dosad nepoznat univerzalizam efikas­ nosti ukorenjene u informacijskom potencijalu Prirode. Rezervoar prerade informacije koji tehnologija još nije dotakla jeste biosfera, sa strategijama optimalnih proce­ dura igre upisanim u sisteme zato da bi se preživelo. Posle industrije eksploatacije materijalnih dobara, kako ne očekivati industrijalizovano izvlačenje informacije iz

PREDGOVOR

33

pojava koje nas okružuju? Takav korak iz osnova će pokrenuti dosadašnje oblasti filozofije kao gnoze i kao ontologije, a iz pada tih stolećima ukočenih razgraniče­ nja nastaće discipline koje danas još nemaju ni svoje ime. Znači, ne želim da proglasim putokazima u buduć­ nost dela koja smo kradom sagledali u Prirodi, već nji­ hova civilizacijska preinačenja i sprege, od »lingvistič­ kog neimarstva« do »kosmogoničke inženjerije«. U pita­ nju su, dabogme, hipoteze, a ne aksiomi. Ne zna se u kojoj će meri uspeti tako nadmeno predskazano rivalizovanje s prirodom. Ona je ipak zbir očiglednih ekspo­ nata, pa još i više, ona je riznica puna dokaza o m oguć­ nosti konstruisanja neobičnih stvari na nebu i zemlji, među koje i mi sami spadamo. Svaki takav dokaz pred­ stavlja za nas izazov kao jamstvo ostvarenja koja leže po strani. Ne može se smatrati da tamo gde postoje do­ kazi za mogućnosti konstruisanja nema ni izgleda za po­ duhvate ni putokaza za delatnost. U koeficijentima koris­ nog dejstva Prirode koji privlače naše napore i samim tim usmeravaju naše kretanje u budućnost — ja vidim argument protiv totalnog Poperovog poricanja svakog predskazivanja budućnosti. Završavam: ova knjiga nije deo futurologije u istom smislu u kome to R im ski izveštaj nije. Ona ne sređuje budućnost po uzoru na savremeni katalog stvari i ništa ne govori o onome što će se najverovatnije dogoditi (ono što je najverovatnije za dedove, biva najkomičnije za unuke: to pravilo gotovo da ne zna za izuzetke). Ova knjiga zalaže se za ubrzanje saznanja protiv ubrzanja prognoziranja, jer polazi od mišljenja da je bolje živeti sa jakom naukom bez futurologije nego s futurologijom bez jake nauke. Jer počiva na ubeđenju da najsigurniji garant budućnosti nije normativni panaceum, nije u fotelji izmišljeni plan za spasenje sveta, nije roj scena­ rija nego stalno rastuće znanje — i opet ne ono koje iz godine u godinu život čini ugodnijim i povišava životni standard nego nagomilavano nesebično, okrenuto prema svemu što postoji — znanje čisto, na izgled beskorisno. Jer svet se izgleda odlikuje time da znanja o njemu, koje bi bilo večito nekorisno — naprosto nema. Zato jedina kriza kojom se ova knjiga bavi jeste kriza porasta saz­ 3

34

STANISLAV LEM

nanja. Po tome stanovištu futurologija je nadomestak, crash program, hitna mobilizacija, provizorijum koji treba da nam zakrpi nedostatke znanja, jer prognoze su, kao što rekosmo, u odnosu na znanje komplementarne: onaj koji zna veoma mnogo može samim tim izići na kraj sa svakom budućnošću, a onome koji ništa ne zna gotovo svaka prognoza će zvučati katastrofički. Ova knjiga je zamišljena kao pogled u prostor šansi koje ra­ zum ima pravo da prisvoji. Ne smatram, dakle, da posle eksplozije futurološke literature treba u knjizi bilo šta da menjam. Zakopane, juna 1973.

I. DILEME

1 Treba da govorimo o budućnosti. No nije li rasprav­ ljanje o budućim ružama posao u najmanju ruku nepri­ kladan za čoveka izgubljenog u lako zapaljivim šumama savremenosti? A istraživanje bodlja tih ruža, razmišljanje o brigama prapraunuka, dok sa njihovom današnjom prekobrojnošću ne umemo da se snađemo, ne liči li tak­ va sholastika na podsmeh? Jer, kad bismo imali bar takvo opravdanje da tražimo sredstva za potkrepljivanje optimizma ili da delujemo iz ljubavi prema istini, jasno vidljivoj baš u budućnosti slobodnoj od bura, znači i onih doslovnih, pošto ćemo ovladati klimom. Obrazlože­ nje tih reči nije ipak ni akademska strast ni nepokoleb­ ljivi optimizam koji nameće veru da će, ma šta se desilo, kraj biti uspešan. Ovo obrazloženje je istovremeno pros­ tije, trezvenije i verovatno skromnije, jer prihvatajući se pisanja o sutrašnjici činim naprosto ono što umem, i čak nije važno koliko dobro to umem, pošto je to moje jedino umenje. A ako je tako, moj rad neće biti suvišan ni manje ni više od svakog drugog rada, jer se svaki rad oslanja baš na to da svet postoji i da će i dalje postojati. Obezbedivši se tako da namera nije nepristojna, upi­ tajmo za obim teme i metod. Biće reči o različitim aspek­ tima civilizacije koji se daju zamisliti polazeći od danas poznatih premisa, ma koliko bila mala verovatnoća da će se one ostvariti. Temelj naših hipotetičnih konstruk­ 3*

36

STANISLAV LEM

cija činiće opet tehnologije, to jest stanjem znanja i dru­ štvenom sposobnošću uslovljeni način realizovanja cilje­ va koje je zajednica sagledala, kao i takvih koje niko, pristupajući poslu, nije imao pred očima. Mehanizam pojedinih tehnologija, kako postojećih tako i mogućih, ne zanima me i ne bih njima morao da se bavim kada bi čovekova kreativna delatnost, poput božanske, bila slobodna od svih mogućih zagađenosti nesvesnošću — kad bismo sada ili ikada bili kadri da našu nameru ostvarimo u čistom stanju, izjednačujući se u metodološkoj preciznosti sa Postanjem, kad bismo, izgovarajući »neka bude svetlost«, u obliku krajnjeg pro­ izvoda dobijali baš samu svetlost, bez nepoželjnih primesa. Pa ipak, gorespomenuto razmimoilaženje ciljeva, pa čak i zamenjivanje onih koje smo želeli drugima, tako često neželjenim — jeste tipična pojava. Približne pore­ mećaje nezadovoljnici vide čak i u delu božjem, naročito otkad je pokrenut prototip razumnog bića i otkad je taj model, H o m o Sapiens, počeo masovno da se proizvodi — ali je bolje da taj deo razmišljanja prepustimo teo-tehnolozima. Dovoljno je što bilo šta da čini čovek gotovo nikad ne zna šta u stvari čini — ili to bar u potpunosti ne zna. Da odmah posegnemo za krajnošću: uništenje Života na Zemlji, danas tako moguće, nije bio cilj težnji nijednog od otkrivača atomske energije. Tako me, dakle, tehnologije zanimaju donekle iz nužde, pošto određena civilizacija obuhvata kako sve ono što je zajednica želela tako i ono što nije bila ničija namera. Nekada, čak i veoma često, tehnologiju je inicirao slučaj, kada se, na primer, tražio filozofski kamen a pro­ nalazio porculan, ali uporedo sa napretkom nauke raste i učešće namernosti, svesne cilja u sveukupnosti postu­ paka proverljivih u odnosu na tehnologiju. Doduše, time što postaju reda, iznenađenja upravo zato mogu da pos­ tižu razmere bliske apokaliptičnim. Baš kao što je to napred rečeno. Malo je tehnologija lišenih dvoseklosti, kao što po­ kazuje primer kosa pričvršćenih na točkove hititskih bor­ nih kola ili primer poslovičkih lemeša prerađenih u ma­ čeve. Svaka je tehnologija u načelu veštačko produžava­ nje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, ten-

DILEME

37

dencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sre­ dini u b orbi za opstanak. Homeostaza — kako se učenim jezikom naziva strem ljenje ka stanju ravnoteže, odnosno preživljavanja uprkos promenam a — odgajila je krečne ili hitinske kosture otporne prema sili teže, odgajila no­ ge, krila i peraja k oji daju pokretljivost, zatim očnjake, rogove i vilice k oji olakšavaju proždiranje, odnegovala sisteme za varenje, kao i oklope i kamuflažne oblike koji štite od napred spomenutih, sve dok nije, u procesu oslo­ bađanja organizama od sredine dovela do regulisanja stalne telesne toplote. Na taj način nastala su ostrvca smanjivane entropije u svetu njenog sveopšteg porasta. Biološka evolucija ne ograničava se na to, pošto od orga­ nizama, od biljnih i životinjskih tipova klasa i vrsta nas­ tavlja da gradi ne više ostrvca nego čitava ostrva homeostaze, oblikujući celu površinu i atm osferu planete. Oživ­ ljena priroda, biosfera, istovrem eno je saradnja i prož­ diranje, savez nerazlučno povezan sa borbom , što nam pokazuju sve hijerarhije k oje su ekolozi proučili: među životinjskim form am a to su naročito piramide na čijim vrhovima vladaju veliki grabljivci k oji se hrane manjim životinjama, a ove opet drugima, i tek na samom nizu, na sam om dnu životne države, deluje zeleni transforma­ tor sunčane energije u biohem ijsku, sveprisutan na kop­ nima i okeanima, transformator k oji preko biliona neuglednih stabljičica održava na sebi životne masive, prom enljive pošto su im form e prolazne, ali postojane, jer kao celina ne ginu. Homeostatska čovekova delatnost, k oja se služi teh­ nologijam a kao svojevrsnim organima, učinila ga je gos­ podarom Zemlje, snažnim, u stvari, samo u očim a apo­ logeta, a to je on sam. Pred klimatskim porem ećajim a, zemljotresima, pred retkim, ali realnim opasnostima pa­ da velikih meteora — čovek je u suštini bespom oćan, baš kao i u poslednjem glacijalu. Jeste — stvorio je tehniku ukazivanja pom oći onima k oji bivaju pogođeni ovim ili onim kataklizmama. Neke od njih — iako nedovoljno tačno — ume da predviđa. Do homeostaze u razmerama planete jo š je daleko, a šta tek da se kaže o homeostazi u zvezdanim razmerama. Nasuprot većini životinja, čovek se daleko m anje prilagođava okolini, koliko okolinu pre-

38

STANISLAV LEM

obražava prema svojim potrebama. No da li će to ikada biti moguće u odnosu na zvezde? Može li, ma i u najda­ ljoj budućnosti, nastati tehnologija koja će izdaleka moći da upravlja unutarsunčanim preobražajima na taj način da bića, nezamislivo sićušna u odnosu na sučanu masu, budu sposobna da proizvoljno upravljaju njenim milijardugodišnjim požarom? Čini mi se da je to moguće, a to govorim ne da bih veličao i bez mene dovoljno slavljeni ljudski genije nego, naprotiv, da bih stvorio mogućnost kontrasta. Čovek bar zasad nije postao ogromno velik. Ogromno velike su postale samo njegove mogućnosti da drugima čini dobro i zlo. Onaj koji bude mogao da pali i gasi zvezde biće kadar da uništava čitave nastanjene globove, prerastajući iz astrotehničara u zvezdoubicu, u zločinca kosmičkog ranga. Ako je moguće jedno, moguće je i ovo drugo, ma koliko i jedno i drugo izgledalo neverovatno i ma koliko izgledalo opterećeno neznatnom šansom da bude ostvareno. Neverovatnoća — da odmah dodam neophodno objašnjenje — ne potiče iz moje vere u krajnji trijumf Ormuzda nad Arimanom. Ne verujem ni u kakva obeća­ nja, ne verujem u ubeđivanja koja bi se zasnivala na takozvanom humanizmu. Jedini način za prevladavanje jedne tehnologije jeste druga tehnologija. Ćovek zna da­ nas o svojim opasnim sklonostima više no što je znao pre sto godina, a za sledećih sto godina njegovo će zna­ nje biti još savršenije. Tada će ga on iskoristiti. 2.

Ubrzanje tempa naučno-tehničkog razvitka postalo je već toliko izrazito, tako da nije potrebno da neko bude stručnjak pa da to primeti. Mislim da je promenljivost životnih uslova, izazvana tim ubrzanjem, jedan od fak­ tora koji su negativno uticali na formiranje običajno-normativnih homeostatskih sistema savremenog sveta. Kad celokupni način života narednog pokolenja prestane da bude ponavljanje roditeljskih života, kakva onda uputstva i pouke mladima može da ponudi iskusna sta­ rost? Doduše, taj poremećaj uzora postupanja i njego­

DILEME

39

vih ideala već je preko samog elementa neprestane promene zamaskiran drugim procesom, daleko izrazitijim i po neposrednim posledicama sigurno ozbiljnijim, naime, zamaskiran je ubrzanim oscilacijama onog samopobudnog sistema sa pozitivnom povratnom spregom i vrlo slabom negativnom komponentom, kakav danas jeste sistem Istok — Zapad, koji tokom poslednjih godina oscilira između serija svetskih kriza i popuštanja. Na šansi da se ozbiljno bavimo našom glavnom temom imamo, razume se, da zahvalimo spomenutom ubrzanju porasta znanja i nastanka novih tehnologija. Niko, naime, ne osporava da promene nastupaju brzo i silovito. Ko god bi pokušao da dvehiljaditu godinu opiše kao potpuno sličnu našim danima, ispao bi smešan. Slič­ no projiciranje (idealizovanog) aktuelnog stanja u buduć­ nost ranije za savremenike nije bio besmislen postupak, kao što to može da nam potvrdi primer Belamijeve uto­ pije1)*, u kojoj su dvehiljadite godine opisane iz perspek­ tive druge polovine X IX veka, verovatno uz svesno oma­ lovažavanje svih mogućih pronalazaka, iako oni u nje­ govo vreme nisu bili poznati. Kao pravi humanist Belami je smatrao da promene izazvane tehnoevolucijom nisu bitne ni za funkcionisanje društava ni za psihu jedinke. Danas nije potrebno čekati na unuke koji bi se smejali takvim naivnim prorokovanjima, pošto njima svako može da se pozabavi sam, stavljajući na nekoliko godina u fioku ono što sad opisuje kao vernu sliku sutrašnjice. Tako, dakle, lavinski tempo promena, postajući podstrek za razmišljanja slična ovima koja mi vodimo, isto­ vremeno redukuje izglede za sva moguća predviđanja. Čak i ne mislim na nevine popularizatore, pošto greše njihovi učitelji, naučnici. P. M. S. Blejket2), poznati engle­ ski fizičar, jedan od tvoraca operacionog računa — uvod­ nih radova matematičke strategije, dakle u neku ruku profesionalni predskazivač — predskazao je u knjizi iz 1948. budući razvoj atomskog oružja i njegove ratne konsekvencije do 1960. godine tako pogrešno kako se to samo može zamisliti. Čak je i meni bila poznata knjižica austrij­ skog fizičara Tiringa, objavljena 1946. godine, koji je *) Vid.: Literatura razmatrana u tekstu.

40

STANISLAV LEM

prvi javno opisao teoriju hidrogenske bombe. Blejketu se ipak činilo da nuklearno oružje neće izići van kilotonskog dometa, pošto megatoni (kad je pisao, taj termin, doduše, još nije postojao) ne bi imali ciljeva dostojnih razaranja. Danas već počinje da se govori o »begatonima« (bilion tona TNT, u stvari milijarda tona, jer Amerikanci »bilionom« nazivaju našu milijardu, odnosno hiljadu miliona). Nisu bolje prošli ni proroci astronautike. Ali dešavale su se i obrnute greške — negde oko 1955. godine smatralo se da će u zvezdama zapažena sinteza vodonika i helijuma dati industrijsku energiju za najbližu buduć­ nost. Sada se vodonični reaktor predviđa za 90. godine našeg stoleća, ako ne i za kasnije. Ali ne radi se o lansi­ ranju ove ili one tehnologije — nego o nepoznatim konsekvencijama od takvog lansiranja. 3. Dosad smo, evo, stalno diskreditovali predskazivanje razvoja, kao da sečemo granu na kojoj želimo da izvrši­ mo niz smelih vežbanja, a naročito— da bacimo pogled u budućnost. Pokazavši koliko beznadežan biva takav poduhvat, trebalo bi, otvoreno govoreći, da se pozabavi­ mo nečim drugim, ali nećemo ipak tako lako odustati; naprotiv, otkriveni rizik može biti dodatak za dalja raz­ mišljanja, a sem toga, načinivši niz gigantskih grešaka, naći ćemo se u odličnom društvu. Od bezbrojnog mno­ štva razloga koji predskazivanje čine nezahvalnim pos­ lom, navešću nekoliko, koji su za umetnika naročito ne­ prijatni. Pre svega, promene koje odlučuju o naglom zaokretu postojećih tehnologija, često, na čuđenje svih, sa specija­ listima na čelu, iskaču kao Atina iz Zevsove glave. X X vek je već nekoliko puta bio iznenađen od strane novootkrivenih sila, da spomenemo samo kibernetiku. Takvoga deus ex machina ne trpi umetnik koji je zaljubljen u škrtost opisa, kao i onaj koji ne bez razloga smatra da su slični štosovi jedan od glavnih grehova u umetnosti kom­ pozicije. Ali šta možemo kad se Istorija pokazuje tako neprobirlj ivom ?

DILEME

41

Dalje, uvek smo skloni da perspektive novih tehno­ logija produžavamo u pravim linijama u budućnost. Otu­ da danas u našim očima krajnje zabavan, »univerzalno balonski« svet ili svet »univerzalno parni«, kako su ga predstavljali utopisti i crtači iz X IX veka, ili ovo današ­ nje naseljavanje zvezdanih prostranstava kosmičkim »brodovima« sa hrabrom »ekipom« na palubi, sa »stražarima«, »krmanošima« i tako dalje. Ne radi se o tome da tako ne treba pisati nego o tome da je takvo pisanje baš fantastična literatura, neka vrsta »izokrenutog« istorijskog romana X IX veka, jer kao što su onda faraonima pripisivani motivi i psihičnost savremenih vladalaca tako se danas prikazuju »gusari« i »pirati« X X X veka. Moguće je i tako se zabavljati, pamteći ipak da je to upravo samo zabava. Istorija ipak nema s tim uprošćavanjima ničeg zajedničkog. Ne ukazuje nam na prave razvojne puteve nego pre na oštre krivine nelinearne evolucije, što znači da se, na žalost, treba odreći i kanona elegantnog građevinarstva. I treće, najzad, književno delo ima početak, sredinu i kraj. Ispremešavanje tokova pripovedanja, uništavanje vremena i ostali postupci čiji je zadatak bio da modernizuju prozu, tu osnovnu podelu nisu bar za sada još uniš­ tili. Mi smo uopšte skloni da svaku pojavu smestimo u okvire zatvorene sheme. Stvorimo sada sebi pred očima sliku mislioca tridesetih godina, kome predstavljamo sledeću izmišljenu situaciju: svet u 1960. godini podeljen je na dva antagonistička tabora, od kojih svaki poseduje stravično oružje kadro da uništi drugu polovinu toga sve­ ta. Kakav će biti rezultat? On bi svakako odgovorio: pot­ puno uništenje ili potpuno razoružanje (no ne bi propus­ tio da doda kako je naš koncept loš zbog svoje melodramatičnosti i neverovatnosti). Međutim, bar za sada, ništa od takvog proročanstva. Podsećam da je od nastanka »ravnoteže straha« prošlo već petnaest godina*) — tri puta više no što je trajala proizvodnja prvih atomskih bombi. Svet je u izvesnom smislu kao bolestan čovek koji misli da će ili odmah ozdraviti ili odmah umreti, i ni na pamet mu ne pada da može, kunjajući, s povremenim *) Pisano 1961. godine.

42

STANISLAV LEM

pogoršanjima i poboljšanjima doživeti poznu starost. Upoređenje ipak ima kratke noge. . . sem ako ne izmis­ limo lek koji će toga čoveka radikalno izlečiti, ali koji će ga ipak opteretiti potpuno novim brigama koje potiču otuda što će, doduše, imati veštačko srce, no smešteno u kolicima, spojeno s njim savitljivom cevčicom. To je, dabogme, glupost, ali radi se o ceni ozdravljenja: za izlaz iz nevolje (za atomsko oslobađanje čovečanstva od ogra­ ničenih zaliha nafte i uglja, na primer) uvek treba platiti, pri čemu su razmere i termini tog plaćanja, kao i načini njegovog izvršenja, po pravilu iznenađenje. Masovna primena atomske energije u mirnodopske svrhe nosi sa sobom ogroman problem radioaktivnog pepela, s kojim do danas niko ne zna šta da se učini. Razvitak nuklear­ nog oružja, pak, može odjednom da nas dovede u situa­ ciju u kojoj će se današnji predloži za razoružanje, zajed­ no sa »propozicijama uništenja«, pokazati kao anahronizam. Da li će to biti promena nagore ili nabolje, teško je oceniti. Totalna ugroženost može porasti (to znači, reci­ mo, da će domet razaranja u dubinu rasti i zahtevati skloništa oklopljena betonskim zidom debelim čitavu milju), ali će se šanse za njeno ostvarenje smanjiti, ili obrnuto. Moguće su i druge kombinacije. U svakom slu­ čaju, globalni sistem je neuravnotežen ne samo u tom značenju što se može pomeriti na stranu rata, jer to nije nikakva novost nego, pre svega, u tom značenju što će kao celina evoluirati. Zasad je tobože »strašnije« no u eposi kilotona, jer već postoje megatoni, ali i to je prelazna faza i, nasuprot prividima, ne treba smatrati da porast razorne moći raketa, brzine njihovih putanja i akcija »rakete protiv raketa« predstavljaju jedini mogući gradijent te evolucije. Penjemo se na sve više spratove vojne tehnologije, usled čega postaju zastarele ne samo konvencionalne oklopnjače i bombarderi, ne samo stra­ tegije i štabovi nego i sama suština svetskog antagoniz­ ma. U kojem će pravcu evoluirati, ne znam. Zato ću na­ vesti fragment Stejpldonovog romana, u kome se poka­ zuje »akcija« dveju milijardi godina ljudske civilizacije. Marsovci, neka vrsta virusa sposobnih da se spajaju u polupihtijaste »razumne oblake« — napali su Zemlju. Ljudi su se protiv invazije dugo borili, ne znajući da

DILEME

43

imaju posla sa inteligentnim oblikom života, a ne sa kosmičkom kataklizmom. Alternativa »pobeda ili poraz« nije se ispunila. Posle mnogih vekova borbi virusi su se toliko temeljito promenili da su ušli u sastav nasledne čovekove plazme i tako je stvorena nova varijanta H o m o Sapiens-a. Mislim da je to lep model istorijske pojave u skali koja nam je dosad bila nepoznata. Verovatnoća same po­ jave nije bitna, imam na umu njenu strukturu. Istoriji su tuđe tročlane zatvorene sheme tipa »početak, sredina i kraj«. Samo se u romanu pred rečju »kraj« sudbine ju­ naka zaustavljaju u ukočenoj figuri, koja autora napaja estetskim zadovoljstvom. Samo roman mora da ima kraj, dobar ili loš, ali u svakom slučaju takav da kraj kompozicijski zaključuje. Elem, takva definitivna zatvaranja, takve »krajnje krajeve« ljudska istorija nije upoznala i nadam se da ih neće ni upoznati.

II. DVE EVOLUCIJE

Uvod

Nestajanje drevnih tehnologija bio je proces koji nam je teško da shvatimo. Njihov upotrebni karakter i teleološka struktura ne podležu sumnji, a ipak nisu imali svoje individualne tvorce, pronalazače. Traženje izvora pratehnologija opasan je posao. Uspešne tehnologije imale su za »teorijski osnov« mit, sujeverje: tada ili je njihovoj primeni prethodio magični ritual (lekovite trave trebalo je, na primer, da svoju lekovitost zahvale formuli izgovaranoj pri njihovom branju ili pri njihovoj primeni) ili su, pak, same postajale ritual, u kome se pragmatički element neraskidivo prepliće s mističnim (ritual pravlje­ nja čamca, u kome se proizvodni recept realizuje liturgički). Što se tiče svesti o krajnjem cilju, struktura namere koju je preduzimala zajednica može danas da se približava realizaciji namere jedinke; ranije tako nije bilo, i o tehničkim planovima drevnih društava može se govoriti samo prenosno. Prelaz od paleolita na neolit, neolitska revolucija koja se u pogledu kulturotvornog ranga izjednačuje sa atomskom, nije se dogodila tako što je neki Ajnštajn ka­ menog doba »došao na ideju« da obrađuje zemlju i savremenike »ubedio« da prihvate tu novu tehniku. Bio je to neobično spor proces, koji prekoračuje vek mnogih pokolenja, puzeći prelaz od korišćenja kao hrane nekog bilja na koje su naišla, preko sve većeg zamiranja nomadskog

DVE EVOLUCIJE

45

načina života i prelaska na stvaranje naseobina. Promene koje su se javljale tokom života pojedinih pokolenja praktično su se svodile na nulu. Drugim rečima, svako pokolenje je zaticalo prividno nepromenljivu i »prirod­ nu« tehnologiju, kao što su izlasci i zalasci sunca. Taj način proisticanja tehnološke prakse nije potpuno izumro, pošto kulturotvorački uticaj svake velike tehnologije seže znatno dalje no granice života pokolenja, i zato kako u prošlost utonule konsekvencije tih uticaja ustrojstvene, običajne i etičke prirode tako i sam pravac na koji one guraju čovečanstvo ne samo što nisu predmet ničije svesne namere nego se osvešćivanju o prisustvu i određiva­ nju suštine takvog tipa uticaja uspešno izruguju. Tom strašnom rečenicom (strašnom po stilu, a ne u pogledu sadržine) otvaramo odeljak posvećen metateoriji gradijenata čovekove tehnološke evolucije. »Meta« — jer zasad imamo na umu ne samo proisticanje njenih pravaca ni odredbu suštine uzrokovanih posledica, nego opštiji, primarniji fenomen. Ko šta uzrokuje? Tehnologija nas ili mi tehnologiju? Da li to ona nas vodi kuda hoće, pa i u uništenje, ili pak mi nju možemo prisiliti da se povinuje našoj težnji? Ali šta ako ovu težnju ne određuje tehno­ loška misao? Da li se događa uvek isto ili je i sam odnos »čovečanstvo — tehnologija« istorijski promenljiv? Ako jeste, kuda smera ta velika nepoznanica? Ko će steći pre­ vagu, strategijski prostor za civilizacijski manevar, čove­ čanstvo koje proizvoljno bira iz arsenala tehnoloških sredstava koja mu stoje na raspolaganju ili tehnologija koja će automatizacijom ovenčati proces čišćenja svojih prostranstava od ljudi? Postoje li tehnologije koje se daju zamisliti, no koje su — danas i uvek — neostvarljive? Šta bi odlučivalo o takvoj nemogućnosti — struk­ tura sveta ili naša ograničenja? Da li postoji drugi mo­ gući pravac razvitka civilizacije sem tehnološkog? Da li je naš pravac tipičan za Kosmos, predstavlja li on normu — ili aberaciju? Pokušavamo da potražimo odgovor na ta pitanja — mada to traženje neće uvek dati jednosmislen odgovor. Za polaznu tačku poslužiće nam tabela klasifikacije efektora, to jest sistema sposobnih za dejstvo, tabela koju Pjer de Latil daje u svojoj knjizi Veštačko m išljenje .3)

46

STANISLAV LEM

On razlikuje tri glavne klase efektora. U prvu, klasu determinisanih efektora, spadaju prosta oruđa (kao čekić), složena (računske mašine, klasične mašine) i spregnuta (ali ne povratno spregnuta) sa okolinom — na primer, automatski detektor požara. Druga klasa, u koju spadaju organizovani efektori, obuhvata sisteme sa povratnom spregom: automate sa ugrađenim determinizmom dejstva (automatski regulatori, npr. parne mašine), automate s promenljivim ciljem dejstvovanja (programirani izva­ na, npr. elektromozgovi) i automate sa samoprogramiranjem (sistemi sposobni za samoorganizaciju). U ove poslednje spadaju životinje i čovek. Za još jedan stepen slo­ bode bogatiji su sistemi koji su kadri, radi postizanja cilja, da sami sebe menjaju (De Latil to naziva slobodom »ko«, u tome smislu što dok su čoveku organizacija i ma­ terija njegovog tela »dati«, sistemi ovoga višeg tipa mogu — ne posedujući slobodu samo u oblasti materijala, gra­ đe — da radikalno preobražavaju sopstvenu sistemsku organizaciju: kao primer može da posluži živa vrsta u stanju biološke evolucije). Hipotetični latilovski efektor još višega reda takođe ima slobodu u oblasti izbora ma­ terijala od koga »sam sebe gradi«. De Latil predlaže da se primerom takvog efektora s najvišom slobodom smat­ ra mehanizam samostvaranja kosmičke materije po Hojlovoj teoriji. Lako je zapaziti da sistem te vrste, daleko manje hipotetičan i lakši za proveru, jeste tehnološka evolucija. Ona pokazuje sve odlike sistema sa povratnom spregom, programiranog »iznutra«, tj. koji se sam organizuje, i uz to još snabdevenog kako slobodom u oblasti celokupnog preobražavanja (kao živa evoluirajuća vrsta) tako i slobodom izbora građevinskog materijala (pošto tehnologiji stoji na raspolaganju sve što sadrži Svemir). Suzio sam sistematiku sistema s povećavanom koli­ činom stepeni slobode delatnosti, koju De Latil predlaže, uklanjajući iz nje neke detalje podele koji su krajnje dis­ kutabilni. Pre no što pređemo na dalja razmatranja, mož­ da ne bi bilo suvišno dodati da ta sistematika u predstav­ ljenoj formi nije potpuna. Mogu se zamisliti sistemi obda­ reni još dopunskim stepenom slobode: zasad je izbor materijala sadržanih u Svemiru silom prilika ograničen na »katalog delova« kojima Svemir raspolaže. Može se

DVE EVOLUCIJE

47

ipak zamisliti takav sistem koji, ne zadovoljavajući se izborom onoga što je dato, stvara materijale »izvan kata­ loga«, koji u Svemiru ne postoje. Teozof bi možda bio sklon da takvim »samoorganizujućim sistemom s maksi­ malnom slobodom« smatra Boga; nama ta hipoteza ipak nije neophodna, pošto smemo, oslanjajući se čak na skromno znanje dana današnjeg, misliti da je »stvaranje vankataloških delova« (npr. nekih podatomskih čestica koje Svemir »normalno« ne sadrži) — ipak moguće. Zašto? Zato što Svemir ne realizuje sve moguće materi­ jalne strukture i, kao što je poznato, ne proizvodi npr. na zvezdama, niti igde drugde, pisaće mašine; pa ipak »potencija« takvih mašina u njemu postoji — te tako stvar stoji, slobodno je zaključivati, i sa pojavama koje obuhvataju stanja materije i energije što ih Svemir (bar u sadašnjoj fazi svog postojanja) još ne realizuje u pro­ storu i vremenu koji ih nose. Sličnosti

O prapočecima evolucije ništa nam pouzdano nije poznato. Znamo, međutim, tačno dinamiku nastajanja nove vrste, od njenog rođenja, preko kulminacije, do sumraka. Puteva evolucije bilo je gotovo isto onoliko koliko i vrsta, a svima su zajedničke mnogobrojne karak­ teristične odlike. Nova vrsta dolazi na svet neopaženo. Njen spoljni izgled uzet je od već postojećih i ta pozaj­ mica, čini se, svedoči o inertnosti Konstruktorove inven­ cije. U početku malo šta ukazuje da je onaj prevrat unu­ trašnje organizacije, kome će vrsta imati da zahvali za svoj kasniji procvat, u načelu već izvršen. Prvi primerci obično su sitni i imaju niz primitivnih crta, kao da je njihovo rođenje bilo pod zaštitom žurbe i nesigurnosti. Oni izvesno vreme poluprikriveno vegetiraju, s mukom samo izdržavajući konkurenciju s vrstama koje već odav­ no postoje i koje su optimalno prilagođene za izvršavanje zadataka koje im svet postavlja. I najzad, zahvaljujući promeni opšte ravnoteže, izazvanoj prividno ništavnim pomeranjima u okviru sredine (a sredina za vrstu nije samo geološki svet nego i sve druge vrste koje u njemu

48

STANISLAV LEM

vegetiraju), ekspanzija nove vrste kreće s mesta. Stupa­ jući u već zauzete oblasti, ona u borbi za opstanak ubedljivo pokazuje svoju prevagu nad konkurentima. Kada, pak, ulazi u prazan prostor koji niko nije zauzeo, eksplo­ dira evolucionom radijacijom koja se zrakasto rasprska­ va, dajući odjednom početak čitavoj lepezi varijanata, kod kojih je gubitak ostataka primitivizma praćen bogat­ stvom novih ustroj stvenih rešenja što sve smelije sebi podređuju spoljni izgled i nove funkcije. Tim putem vrsta ide ka vrhuncima razvitka, postaje ono po čemu će epoha uzeti svoj naziv. Period vladavine na kopnu, u moru ili u vazduhu traje dugo. Najzad opet dolazi do narušavanja homeostatske ravnoteže. Ono što nije isto što i gubitak prevlasti. Evoluciona dinamika vrste dobija nove, dotle neviđene odlike. U njenom glavnom središtu primerci se divovski razrastaju, kao da u gigantizmu tra­ že spas od ugroženosti. Istovremeno se ponavljaju evolucione radijacije, ovoga puta često pogođene belegom hiperspecij alizacij e. Bočni ogranci nastoje da prodru u sredine u kojima je konkurencija relativno slabija. Taj poslednji manevar često biva krunisan uspehom, a onda kada se izgubi svaki trag divova čijom je proizvodnjom srž vrste nastojala da se odbrani od uništenja, kad se izjalove i istovremeno preduzimane suprotne probe (jer neki evolucioni izdanci u to isto vreme teže ka ubrzanom prelasku u patuljke) — potomci onoga bočnog ogranka, našavši srećno pogodne uslove na tlu periferijskog prostora konkurencije, uporno traju u njemu gotovo nepromenjeni, kao poslednje svedočanstvo zamrle bujnosti i moći vrste. Molim za izvinjenje zbog ovog pomalo visokoparnog stila, ove primerima nepotkrepljene retorike, ali uopštenost je došla otuda što sam govorio o dvema evolucijama odjednom: o biološkoj i tehnološkoj. U samoj stvari, više pravilnosti i jedne i druge obi­ luju analogijama koje teraju na razmišljanje. Ne samo što su prvi gmizavci bili slični ribama, a sisari — malim gušterima, nego su i prvi avion, prvi automobil ili radio za svoj spoljni izgled imali da zahvale kopiranju oblika koji su im prethodili. Prve ptice bile su leteći gušteri ko­ jima je naraslo perje; prvi automobil živo je podsećao

DVE EVOLUCIJE

49

na bričku sa giljotiniranom rudom, avion je svoj izgled »maznuo« od papirnatog zmaja (ili čak od ptice . .. ), ra­ dio — od ranije nastalog telefona. I razmere prototipova takođe su, po pravilu, bile nevelike, a njihova struktura je neprijatno delovala zbog primitivizma. Sitna je bila prva ptica, praotac konja ili slona, prve parne lokomo­ tive nisu prekoračivale razmere običnih kola, a prva elek­ trična lokomotiva čak je bila manja. Novi princip bio­ loške ili tehničke konstrukcije najpre pobuđuje više samilost nego oduševljenje. Prva mehanička vozila kre­ tala su se sporije od vozila sa konjskom vučom, avion se jedva odvajao od zemlje, a slušanje radio-emisija nije predstavljalo prijatnost čak ni u poređenju s limenim zvukom prvih gramofona. Slično tome, prve kopnene životinje više nisu bile dobri plivači, a još nisu postale uzori dobrih pešaka. Perjasti gušter — archeopteryx — nije toliko leteo koliko je poletao. Tek u skladu sa usavr­ šavanjem dolazilo je do spomenutih »radijacija«. Kao što su ptice osvojile nebo, a travojedni sisari stepu, tako je vozilo s motorom na sagorevanje ovladalo putevima, dajući početak sve specijalizovanijim varijantama. U »borbi za opstanak« automobil ne samo što je potisnuo diližansu nego je »rodio« autobus, kamion, buldožer, moto-pumpu, tenk, terenska kola, cisternu i desetine drugih vozila. Ovladavajući »ekološkom nišom« vazduha, avion se verovatno razvijao još elastičnije, nekoliko puta menjajući već ustaljene oblike i forme pogona (klipni motor zamenjuje turbopotisni, turbinu, i najzad reaktivni, bezmotorac, dobija za kraće distance opasnog protivnika u helikopteru, itd.). Takođe je vredno primetiti da kao što strategija grabijive životinje utiče na strategiju njene žrtve, tako se i »klasični« avion brani od invazije helikop­ tera: stvaranjem prototipa bezmotoraca koji, zahvalju­ jući promeni pravca reakcije, mogu da startuju i ateri­ raju okomito. To je borba za maksimalni univerzalizam funkcije, dobro poznat svakom evolucionistu. Oba spomenuta transportna sredstva još nisu dos­ tigla vrhunsku razvojnu fazu, te se ne može govoriti o njihovim kasnijim formama. Drugačije se dogodilo sa balonom na kormilo, koji je, suočen sa ugroženošću od mašine teže od vazduha, ispoljio elefantijazis, tako tipi­ 4

50

STANISLAV LEM

čan za predsmrtni procvat zamirućih evolucionih ogra­ naka. Poslednje cepeline iz tridesetih godina našeg veka smelo možemo uporediti sa atlantosaurusima i brontosaurusima iz krednog perioda. Ogromne razmere dobili su, takođe, poslednji tipovi teretnih parnih lokomotiva, pre no što su ih potisnule dizel i električne lokomotive. U traženju simptoma evolucija koji padaju naniže i koji se sekundarnim radijacijama bore da se izvuku iz ugro­ ženosti, možemo se obratiti radiju i filmu. Konkurencija televizije izazvala je silovitu »radijaciju promenljivosti« radioprijemnika, njihovu pojavu u »ekološkim nišama«, i tako su nastali minijaturizovani, džepni aparati, isto­ vremeno sa drugima, podstaknutim hiperspecijalizacijom, kao »high fiđelity« sa stereouređajima, sa ugrađe­ nom aparaturom za snimke visokog kvaliteta itd. Sam pak film, boreći se protiv televizije, znatno je uvećao svoj ekran i čak pokazuje tendenciju da ekranom »okruži« gledaoca (videorama, cirkarama). Dodajmo da je moguće zamisliti dalji razvoj mehaničkog vozila koji će učiniti zastarelim kretanje na točkovima. Kada današnji auto­ mobil bude konačno potisnut od strane nekakvog »vazdušnog jastučnika«, sasvim je verovatno da će još pos­ lednji potomak »klasičnog« automobila biti, recimo, mala kosačica s motorom na sagorevanje, koja će vegetirati negde sasvim po strani, a njena konstrukcija će biti pos­ lednji odraz epohe automobilizma, poput nekih primeraka guštera sa arhipelaga Indijskog okeana, koji su pos­ lednji živi potomci velikih mezozojskih gmizavaca. Morfološke analogije dinamike, bioevolucije i tehnoevolucije koje grafički mogu biti predstavljene krivom linijom koja se postepeno penje uvis, da bi s tačke kul­ minacije ponovo sišla dole, u uništenje, takve sličnosti ne iscrpljuju sve podudarnosti između tih dveju velikih oblasti. Mogu se pronaći druge, još neobičnije podudar­ nosti. Tako, na primer, postoji ceo niz veoma osobenih crta živih organizama, čiji se nastanak i opstanak ne da objasniti njihovom prilagodljivom vrednošću. Tu se može spomenuti, sem odlično poznate petlovske kreste, divno perje mužjaka nekih ptica, npr. pauna, fazana, pa čak i neke jedrima slične kičmene izrasline pretpotopskih rep­ tila.4' Analogno, većina proizvoda određenih tehnologija

DVE EVOLUCIJE

51

ima prividno nepotrebne, afunkcionalne crte, koje se ne daju obrazložiti ni uslovima njihovog rada ni ciljevima delovanja. Tu se dešava veoma zanimljiva i u izvesnom smislu smešna sličnost invazije na područje biološkog i tehnološkog konstruktorstva — u prvom slučaju kriterijuma polnog odbira, a u drugome — mode. Ako se radi jasnoće ograničimo na razmatranje problema na primeru savremenog automobila, zapazićemo da glavne crte auto­ mobila projektantu diktira tekuće stanje tehnologije te, recimo, pri zadržavanju pogona na zadnje točkove s mo­ torom smeštenim napred, konstruktor mora tunel kar­ danskog zgloba smestiti unutar prostora za putnike. Pa ipak se između tog diktata nenarušive sheme »organske« organizacije vozila i prohteva i ukusa primaoca širi slo­ bodan prostor »invencijskog raspona«, jer se tome pri­ maocu ipak mogu ponuditi različiti oblici i boje kola, nagib i veličina prozora, dodatni ukrasi, hromovane povr­ šine itd. Ekvivalent promenljivosti proizvoda, izazvane pritiskom mode, u bioevoluciji je neobična raznolikost drugorazrednih polnih oznaka. Te oznake bile su prvo­ bitno rezultati slučajnih promena — mutacija — a usta­ lile su se u narednim pokolenjima, pošto su njihovi no­ sioci podlegali privilegovanosti kao seksualni partneri. Tako su, dakle, ekvivalent automobilskih »repova«, hromovanih ukrasa, fantastično modelovanih otvora za vazdušno hlađenje, prednjih i zadnjih svetala — svadbene boje, perjanice, ukrasne izrasline ili — last but not leasl — određeni raspored lojnog tkiva zajedno s takvim crta­ ma lica koja pobuđuju seksualnu naklonost. Dabogme, bespomoćnost »seksualne mode« je u bio­ evoluciji neuporedivo veća no u tehnologiji, pošto konstruktor-Priroda ne može iz godine u godinu da menja modele koje je proizvela. Ipak se suština pojave, to jest naročiti uticaj »nepraktičnog«, »nebitnog«, »ateleološkog« faktora na oblik i razvoj jedinki živih bića i tehno­ loških proizvoda da otkriti i dokazati na ogromnom broju proizvoljno izabranih primera. Mogle bi se naći i druge, još neupadljivije sličnosti između oba velika evoluciona stabla. Tako je, npr., u bio­ evoluciji poznata pojava mimikrije, to jest izjednačivanja po sličnosti jednih vrsta sa drugima, kada se to za »imi­ 4*

STANISLAV LEM

tatore« pokaže korisnim. Neotrovni insekti mogu do krajnosti da liče na daleke, ali opasne vrste, i čak ističu samo jedan deo tela nekog stvorenja, deo koji sa ovim insektima nema ničeg zajedničkog — mislim tu na neo­ bične »mačje oči« na krilima nekih leptirova. Analogne mimikrije mogu se otkriti i u tehnoevoluciji. Najveći deo delatnosti bravarstva i kovaštva u X IX veku protekao je u znaku imitiranja biljnih oblika (železo mostovskih konstrukcija, ograda na stepeništima, uličnih svetiljki, rešetki, čak su i »krune« na dimnjacima starih lokomo­ tiva »imitirale« biljne motive). Predmeti svakodnevne upotrebe, kao što su naliv-pera, upaljači, lampe, pisaće mašine — pred našim očima često ispoljavaju znamenja »plovnosti«, oponašajući forme uobličene u vazduhoplovnoj industriji, u tehnici velikih brzina. Doduše, toj vrsti mimikrije nedostaju duboka obrazloženja njenog biološ­ kog ekvivalenta, nego više imamo posla sa uticajem ključnih tehnologija na potčinjene, drugostepene, a uz to i moda tu sa svoje strane ima mnogo šta da kaže. Uosta­ lom, najčešće je nemoguće otkriti u kojoj meri je dati oblik predodredila konstruktorska ponuda, a u kojoj — nabavijačka potražnja. Jer tu imamo posla s kružnim procesima u kojima uzroci postaju posledice, a posledice — uzroci, gde deluju mnogobrojne pozitivne i negativ­ ne povratne sprege: živi organizmi u biologiji ili naredni industrijski proizvodi u tehničkoj civilizaciji samo su sit­ ni delići ovih viših procesa. Taj zaključak istovremeno otkriva genezu sličnosti obeju evolucija. Obe su materijalni procesi sa gotovo istom količinom stepeni slobode i približnih dinamičnih pravilnosti. Ti procesi javljaju se u sistemu koji se samoorganizuje, sistemu koji predstavlja i cela Zemljina bio­ sfera, i sveukupnost čovekovih delatnosti — a takvom sistemu kao celini svojstvene su pojave »napretka«, to jest rasta homeostatske funkcionalnosti koja stremi ka ultrastabilnoj ravnoteži kao svom neposrednom cilju« .E) Posezanje za biološkim primerima pokazaće se koris­ nim i plodnim i u našim daljim razmatranjima. Osim sličnosti, obe evolucije su ipak obeležene i dalekosežnim razlikama, čije ispitivanje može ukazati kako na ograni­ čenja i krhkosti na izgled tako savršenog Konstruktora

DVE EVOLUCIJE

53

kao što je Priroda tako i na nenadane izglede (ali i opas­ nosti) kojima je bremenit lavinski razvoj tehnologije u čovekovim rukama. Rekao sam »u čovekovim rukama«, pošto (barem za sada) ona nije bezljudna, celinu pred­ stavlja tek kad se »dopuni čovečanstvom«, i tu je možda ona najhitnija razlika: jer bioevolucija je, van svake sum­ nje, amoralan proces, što se o tehnologiji ne bi moglo reći. Razlike

1. Prva razlika između naših dveju evolucija jeste gene­ tička i tiče se pitanja o vinovničkim silama. »Vinovnik« bioevolucije jeste Priroda, a tehnološke — Čovek. Objaš­ njenje »starta« bioevolucije stvara nam do dana današ­ njeg najviše briga. Problem nastanka života zauzima u našim razmatranjima važno mesto, pošto će njegovo razrešavanje biti nešto više od utvrđivanja uzroka određe­ nog istorijskog fakta koji se odnosi na daleku Zemljinu prošlost. Ne mislimo samo na taj fakt sam po sebi, već i na njegove najaktuelnije konsekvencije za dalji razvoj tehnologije. Njen razvoj doveo je do situacije u kojoj dalji put neće biti moguć bez tačnog znanja o neobično složenim pojavama — takvima kao što je život. Stvar, takođe, nije u tome da bi trebalo da »imitiramo« živu ćeliju. Ne imitiramo mehaniku ptičjeg leta, a evo letimo. Ne želimo da oponašamo nego da shvatimo. I upravo pokušaji da se biogeneza shvati »konstruktorski«, nailaze na ogromne teškoće. Tradicionalna biologija poziva se na termodinamiku, kao na kompetentnog sudiju. Ova veli da tipičan tok po­ java ide od veće složenosti ka manjoj. Nastanak života bio je obrnut proces. Ako čak kao opšti zakon prihvati­ mo hipotezu o postojanju »praga minimalne komplika­ cije«, posle čijeg prekoračivanja materijalni sistem može, uprkos spoljnim smetnjama, ne samo da očuva aktuelnu organizaciju nego čak i da je, nepromenjenu, predaje organizmima potomaka, onda takva hipoteza uopšte ne

54

STANISLAV LEM

predstavlja genetičko objašnjenje. Jer, nekad je neki organizam morao ovaj prag prekoračiti prvi put. Elem, neobično je važno pitanje da li se to desilo zahvaljujući takozvanom slučaju ili uzročnoj nužnosti? Drugim rečima, da li je »start« života bio izuzetna pojava (kao glavni zgoditak na lutriji) ili tipična (kao gubitak na njoj)? Biolozi koji uzimaju reč u raspravi o problemu autogeneze života kažu da je to morao biti postepen proces, složen iz niza etapa, pri čemu je ostvarenje svake nared­ ne etape na putu do nastanka praćelije imalo sopstvenu, određenu verovatnoću. Nastanak aminokiselina u praokeanu pod uticajem električnih pražnjenja bio je, na primer, potpuno verovatan; nastanak iz njih peptida — nešto manje, ali opterećen ipak velikim izgledom da bude ostvaren; međutim, spontana sinteza fermenata, tih kata­ lizatora života, upravljača njegove biohemijske reakcije, predstavlja — u takvom zahvatu — krajnje neobičan slu­ čaj (iako za nastanak života neophodan). Tamo gde vlada verovatnoća imamo posla sa statističkim pravilnostima. Termodinamika reprezentuje baš takav tip zakona. S nje­ ne tačke gledišta voda u loncu, stavljenom na vatru, uzavreće, ali to nije pouzdano. Postoji mogućnost zamrza­ vanja te vode na vatri, za šta, doduše, postoji astronom­ ski mala šansa. I eto, argumentacija takvog tipa da se čak i termodinamički najneverovatnije pojave uvek deša­ vaju na kraju, samo ako se dovoljno strpljivo čeka, a evo­ lucija života je, pak, imala dovoljno »strpljenja«, pošto je trajala milijardama godina — takva argumentacija zvuči uverljivo sve dok je ne podvrgnemo matematičkom razmatranju. Jeste: termodinamika može da proguta čak i spontani nastanak belančevina u rastvorima aminokise­ lina, ali se sa autogenezom fermenata ne miri. Kada bi cela Zemlja bila belančevinski okean-rastvor, kada bi imala raspon pet puta veći nego u stvarnosti, ta masa još uvek ne bi bila dovoljna za slučajni nastanak takvih stro­ go specijalizovanih fermenata koji su neophodni za pok­ retanje života. Količina mogućih fermenata veća je od broja zvezda u ćelom Svemiru. Kada bi belančevine u praokeanu trebalo da čekaju na njihov spontani nasta­ nak, moglo bi to, bez sumnje, trajati i čitavu večnost. 1

DVE EVOLUCIJE

55

tako, dakle, za objašnjenje realizacije izvesnog tipa biogeneze valja pribeći zalaganju za krajnje neverovatnu pojavu — baš za onaj »glavni zgoditak« na kosmičkoj lutriji. Recimo sebi iskreno: kad bismo svi, zajedno s nauč­ nicima, bili razumni roboti a ne bića od krvi i kostiju, onda bismo ove naučnike, sklone da prihvate takvu probabilističku varijantu hipoteze o nastanku života mogli izbrojati na prste jedne ruke. To što ih ima više dolazi ne toliko iz opšteg ubeđenja u njenu istinitost koli­ ko iz te proste činjenice da smo mi živi, te da sami, dakle, predstavljamo ubedljiv, mada posredan dokaz u korist biogeneze. Jer, dve ili i četiri milijarde godina dovoljno je za nastanak vrsta i njihovu evoluciju, ali ne i za stva­ ranje žive ćelije — putem ponavljanih, slepih »izvlače­ nja« iz statističke vreće svemogućnosti. U takvom zahvatu pitanje je neverovatno ne samo s tačke gledišta naučne metodologije (koja se bavi tipič­ nim, a ne lutrijskim pojavama sa ukusom neuračunlji­ vosti), nego istovremeno predstavlja potpuno jednoznač­ nu presudu koja osuđuje na neuspeh sve moguće poku­ šaje »životne inženjerije«, ili bar samo »inženjerije veo­ ma složenih sistema«, čim o njihovom nastanku odlučuje krajnje redak slučaj. Sva sreća što je taj zahvat pogrešan. On potiče otuda što poznajemo samo dve vrste sistema: veoma proste, kao što su mašine koje mi sami gradimo, i neizmerno komplikovane, kao što su sva živa stvorenja. Nedostatak svih mogućih posrednih karika učinio je da smo se suviše grčevito držali termodinamičke interpretacije pojava, ko­ ja ne uzima u obzir postepeno proizlaženje sistemskih zakona u strukturama koje teže stanju ravnoteže. Ako je to stanje toliko usko kao u slučaju časovnika i istoznač­ no sa zaustavljanjem njegovog klatna, nedostaje nam materijal za ekstrapolaciju na sisteme sa mnogim dina­ mičnim mogućnostima, kao što je planeta na kojoj poči­ nje biogeneza ili laboratorija u kojoj naučnici konstruišu sisteme sa samoorganizacijom. Takvi sistemi, danas još relativno prosti, čine baš one tražene posredne karike. Njihovo nastajanje, na pri-

56

STANISLAV LEM

mer u vidu živih bića, nije nikakav »glavni zgoditak na lutriji slučaja«, već predstavlja manifestovanje neophod­ nih stanja dinamične ravnoteže u okviru sistema koji obiluje veoma velikim mnoštvom raznorodnih elemenata i tendencija. Tako se, dakle, procesi samoorganizacije odlikuju ne izuzetnošću nego tipičnošću, a nastanak života je jedva jedan od mnogih simptoma u Kosmosu sasvim običnih procesa homeostatske organizacije. Termodinamički bilans Svemira time se nimalo ne naruša­ va, pošto je to globalan bilans koji dopušta mnoštvo takvih pojava, kao što je, na primer, nastajanje teških elemenata (znači složenijih) iz lakih (znači prostijih). Tako, dakle, hipotezu tipa »Monte Karlo«, kosmičkog ruleta koji predstavlja naivan metodološki produžetak rezonovanja zasnovanog na poznavanju elementarno prostih mehanizama, zamenjuje teza o »kosmičkom panevolucionizmu«, koja nas od živih bića osuđenih na pasiv­ no iščekivanje specijalnih slučajnosti pretvara u kon­ struktore, sposobne da vrše izbor u ošamućujućem mno­ štvu mogućnosti sadržanih u zasad uopštenim direkti­ vama građenja samoorganizujućih sistema sa sve većom i većom složenošću. Posebno je pitanje kako u Kosmosu može izgledati učestalost pojavljivanja ovih postuliranih »paraboličnih evolucija« — kao i to da li se njihovom krunom može smatrati nastanak psihičnosti, onakve kako je mi na Zemlji podrazumevamo. No to je tema za posebna raz­ matranja, koja zahtevaju prikupljanje obilnog činjenič­ nog materijala iz obima astrofizičkih posmatranja. Veliki Konstruktor, Priroda, već milijardama godina vrši svoje eksperimente, izvodeći iz jednom zauvek datog materijala (no i to je takođe pitanje. . . ) sve što je mo­ guće. Čovek, sin majke Prirode i oca Slučaja, motreći sa strane na tu neumornu delatnost, vekovima postavlja pitanje o smislu te kosmičke igre, koja je smrtno opasna pošto je krajnja. Svakako — uzalud, ako bi trebalo da zanavek ostane onaj koji postavlja pitanje. Druga je stvar ako počne sam sebi da odgovara, preuzimajući od Priro­ de njene komplikovane tajne, i ako po svojoj slici i podobiju započinje Tehnološku Evoluciju.

DVE EVOLUCIJE

57

2. Druga razlika između dve razmatrane evolucije jeste metodska i tiče se pitanja »na koji način«. Biološka evo­ lucija deli se u dve faze. Prva obuhvata period od »starta«, od mrtve materije do nastanka živih ćelija, izrazito raz­ graničenih od svoje sredine. I dok opšte pravilnosti i mnogobrojne konkretne evolucione procese u njihovoj drugoj fazi, fazi nastajanja vrsta, poznajemo dosta dobro, o ovome početnom periodu ne možemo da kažemo baš ništa pouzdano. Taj period je kako u pogledu njegovog vremenskog raspona tako i u pogledu pojava koje su u njemu nastajale dugo bio zanemarivan. Danas smatra­ mo da je obuhvatao najmanje polovinu celokupnog tra­ janja evolucije, to jest oko dve milijarde godina, pa i po­ red toga neki stručnjaci se tuže na njegovu kratkoću. Stvar je u tome što je baš tada konstruisana ćelija, ele­ mentarna ciglica biološke građe, koja je po svojoj glav­ noj shemi ista kako kod tribolita od pre više milijardi godina tako i kod savremene kamilice, vodenjarke, kro­ kodila ili čoveka. Najčudnovatiji i u stvari neshvatljiv je univerzalizam te građe. Ćelija papučice, sisarovog mi­ šića, biljnog lista, žlezde sluzavog puža ili trbušnog čvora insekta ima iste osnovne rasporede kao i jedro s celokupnim njegovim, do krajnjih molekularnih mogućnosti dovedenim mehanizmom predaje nasledne informacije, kao encimski raspored mitohondrija, kao Golgijev apa­ rat, a u svakoj od ovih ćelija sadržana je potencija dina­ mične homeostaze, selektivne specijalizacije i, istovre­ meno, hijerarhijske strukture metazoa. Jedna od osnov­ nih pravilnosti bioevolucije jeste neodložnost njenog delovanja, jer svaka promena neposredno služi aktuelnim potrebama prilagođavanja; evolucija ne može da obavlja takve promene koje bi bile samo pripremni uvod za druge, koje bi nastupile posle više miliona godina, pošto ništa »ne zna« o onome što će posle kojeg miliona godi­ na biti, jer je ona slepi konstruktor koji deluje po me­ todu »proba i grešaka«. Ona takođe ne može, kao inže­ njer, da »zaustavi« neispravnu životnu mašinu, da bi se posle temeljnog proučavanja glavnog konstrukcionog ske­ leta prihvatila da ga u jednom zamahu radikalno preradi.

58

STANISLAV LEM

I upravo nas utoliko više začuđuje i zapanjuje njena »uvodna dalekovidost« koju je pokazala stvarajući u sa­ mom pristupu drame sa mnogo činova, drame koju pre­ življavaju vrste, da raspolaže građom s neuporedivom svestranošću i plastičnošću. Pošto, kako rekosmo, ne mo­ že da vrši nagle, radikalne rekonstrukcije, svi mehanizmi naslednosti, njena ultrastabilnost zajedno sa mešanjem u nju lutrijskih elemenata mutacija (bez kojih ne bi bilo promene, što znači — ni razvoja), podela polova, poten­ cije razmnožavanja, pa čak i one osobine živoga tkiva koje se naj izrazitije ispoljavaju u centralnom nervnom sistemu, sve je to nekako ugrađeno već u arheozojsku ćeliju pre više milijardi godina. I takvu dalekosežnost predviđanja ispoljio je bezlični, nemisaoni Konstruktor koji se prividno brine samo za krajnje trenutno stanje stvari, samo da preživi data, trenutna generacija praorganizama — nekih mikroskopski sićušnih sluzno-belančevinastih kapljica koje su umele samo jedno: da traju u ravnoteži fizičkohemij skih procesa i da dinamičnu struk­ turu tog trajanja prenesu na naredne generacije. O pradramama te faze, pripremne u odnosu na pravu evoluciju vrsta, ništa ne znamo, jer nije iza sebe ostavila nikakve, baš nikakve tragove. Sasvim je moguće da su tokom tih miliona godina redom nastajale i ginule forme pra-života, potpuno različite od savremenih, kao i od onih koje otkrivamo u iskopinama. Možda je dolazilo do više­ kratnog nastajanja većih »gotovo-živih« konglomerata koji su se razvijali tokom izvesnog vremena (sigur­ no opet merenog milionima godina), i tek su na daljoj etapi borbe za opstanak te tvorevine neumoljivo potis­ nute iz svojih ekoloških niša od strane veštijih, onih koje su bile univerzalnije. To bi označavalo teorijski moguću, i čak verovatnu, uvodnu raznorodnost i razgranatost puteva na koje je stupala samoorganizujuća materija, s ne­ umornom eksterminacijom kao ekvivalentom misli koja planira finalni univerzalizam. Sigurno je da količina kon­ strukcija koje su doživele uništenje hiljadama puta prevazilazi šačicu onih što su pobedile. Konstrukcioni metod tehnološke evolucije potpuno je drugačiji. Slikovito rečeno — Priroda je u biološko gradivo morala u začetku ugraditi sve potencije koje su

DVE EVOLUCIJE

59

realizovane daleko kasnije — dok je čovek svoje tehno­ logije započinjao i odbacivao ih da bi prešao na nove; time što je u izboru građevinskog materijala bio relativ­ no slobodan, imajući na raspolaganju visoke i niske tem­ perature, metale i minerale, gasovita, čvrsta j tečna tela — čovek je na izgled mogao da postigne više no Evolu­ cija koja je uvek bila osuđena na ono što joj je bilo dato: na mlake vodne rastvore, na lepljive multimolekularne supstance, na relativno ograničen broj elemenata koji su postojali u arheološkim morima i okeanima, ali je iz tako ograničenog uvodnog sastava nepogrešivo istisnula sve što god je bilo moguće. U konačnom rezultatu »tehnolo­ gija« oživljene materije i dan-danas nadvišava za celu glavu našu, ljudsku, inženjerijsku tehnologiju, potpoma­ ganu svim zalihama društveno osvojenog teorijskog znanja. Drugim rečima, univerzalnost naših tehnologija jeste minimalna. Tehnička evolucija kretala se dosad nekako kao u obrnutom pravcu u odnosu na biološku, produkujući isključivo usko specijalizovane uređaje. Model za većinu oruđa bila je ljudska ruka, no ipak svaki put samo jedan njen pokret ili gest: klešta, svrdlo, čekić imitiraju redom — prste koji se zatvaraju, jedan prst ispravljen i okretan duž duge ose zahvaljujući pokretima u zglobovima šake i lakta i, najzad, pesnicu. Takozvani univerzalni stru­ govi su, u suštini, takođe visokospecijalizovani uređaji, a čak su i fabrike-automati, koje tek nastaju, lišene plastič­ nosti ponašanja prostih živih organizama. Čini se da šan­ se univerzalnosti leže u daljem razvoju teorije sistema za samoorganizovanje, kadrih za prilagođavajuće samoprogramiranje, a njihova funkcionalna sličnost sa samim čovekom nije, dabogme, slučajna. Ali krajnji domet tog puta nije, kao što neki misle, »ponavljanje« konstrukcije čoveka ili drugih živih orga­ nizama u električnoj mašineriji brojčanih uređaja. Teh­ nologija života prestiže nas, bar za sada, za više dužina. Moramo da je stignemo ne radi toga da bismo majmun­ ski oponašali njene plodove, nego da bismo pošli dalje no što seže njeno savršenstvo, koje samo prividno ne mo­ že biti prestignuto.

60

STANISLAV LEM

3. Posebno poglavlje evolucione metodologije jeste ono koje obuhvata odnos teorije prema praksi, apstraktnog znanja prema ostvarivanim tehnologijama. Taj odnos u bioevoluciji, naravno, ne postoji, pošto priroda, razume se, »ne zna šta čini«, već samo naprosto realizuje ono što je moguće, što stihijski proističe iz datih materijalnih uslova. Čovek nije lako mogao da se pomiri s takvim sta­ njem stvari, ma i zbog toga što i on spada u »nehotičnu«, »nesvesnu« decu Majke Prirode. To, u stvari, nije poglavlje nego čitava ogromna bib­ lioteka. Pokušaj njenog sažetog izlaganja izgleda nam dosta beznadežan. Ugroženi ponorom eksplikacije mora­ mo se truditi da se izražavamo veoma lakonski. Pratehnolozi nisu imali nikakvo teorijsko znanje, između osta­ log i zato što nisu znali da je tako nešto uopšte moguće. Teorijsko znanje se kroz čitave milenijume razvijalo bez primene eksperimenta, proističući iz magijskog mišlje­ nja, koje je svojevrsna forma indukcije, samo lažno primenjivane; njegov životinjski prethodnik jeste uslovni refleks, to jest tip reagovanja sa shemom »Ako A, onda B «. Naravno, i takav refleks i magija usledili su tek posle opservacije. Nije se retko dešavalo da je ispravna tehno­ logija bila u suprotnosti s pogrešnim teorijskim znanjem svoga vremena, te je stvaran lanac pseudoobjašnjenja čiji je zadatak bio da ih međusobno izmiri (to što se voda pumpama ne može podići na visinu iznad deset metara »objašnjavalo« se strahom Prirode od praznine). Po da­ našnjem shvatanju, znanje je istraživanje pravilnosti sveta, dok je tehnologija — iskorišćavanje tih pravilnosti za zadovoljavanje čovekovih potreba, u načelu istih da­ nas kao i u Egiptu iz doba faraona. Obući nas, ishraniti, dati krov nad glavom, prenositi sa jednog mesta na dru­ go, čuvati od bolesti — to su njeni zadaci. Znanje se brine za činjenice — atomske, molekularne, zvezdane — a ne za nas, bar ne na taj način da njegov kompas bude neposredno služenje rezultatima. Treba napomenuti da je nesebičnost teorijskih istraživanja nekada bila čistija nego danas. Zahvaljujući iskustvu znamo da nema nekoristoljubivog znanja u najpragmatičnijem značenju, pošto

DVE EVOLUCIJE

61

se nikad ne zna kada će nam neka informacija o svetu dobro doći ili će se, štaviše, pokazati kao potrebna i dragocena. Jedna od »naj suvišnij ih« grana botanike, lihenologija, posvećena plesnima, pokazala se životvornom dos­ lovno od trenutka kad je otkriven penicilin. Istraživači-idiografi, neumorni skupljači činjenica, opisivači i klasifikatori, nisu u davno vreme računali na takve uspehe. A ipak se čovek, stvorenje čija se nepraktičnost ponekad izjednačuje s njegovom radoznalošću, pre zainteresovao za problem prebrojavanja zvezda i strukturu Kosmosa nego za teoriju zemljoradnje i funkcije sopstvenog tela. Iz mravljeg, često gotovo manijačkog truda skupljača i kolekcionara opservacija, polako je izrasla zgrada nomotetičkih nauka, koje činjenice svrstavaju u sistemske za­ kone pojava i stvari. Dok se teorijsko znanje vuče, daleko zaostajući za tehnološkom praksom, čovekova konstruktorska delatnost umnogome podseća na metod »proba i grešaka«, koji primenjuje Evolucija. Kao što evolucija »isprobava« primenjivačke mogućnosti životinjskih i bilj­ nih »prototipova« — mutanata, tako inženjer ispituje real­ ne mogućnosti novih pronalazaka, uređaja za letenje, vozi­ la, mašina, često pribegavajući građenju redukcionih mo­ dela. Taj način empirijske trijaže lažnih rešenja i ponav­ ljanja napora išao je naruku nastajanju pronalazaka X IX veka: sijalice sa ugljenim vlaknom, fonografa, Edisonove dinamomašine i, najzad, još — lokomotive i parobroda. To je popularizovalo koncepciju pronalazača kao čoveka kojem osim božanske iskre, zdravog razuma, istrajnosti, klešta i čekića — ništa više nije potrebno za posti­ zanje cilja. To je ipak rasipnički način, gotovo isto toliko rasipnički kao i delatnost bioevolucije, čija je praksa tokom više miliona godina gutala čitave hekatombe žrta­ va, tih njenih »lažnih rešenja« problema održanja života koji su iskrsavali u novim uslovima. Suština tehnološke »empirijske igre« bila je ne toliko u nedostatku teorij­ skih rešenja koliko u njihovoj sekundarnosti. Najpre je nastala parna mašina, a zatim njena termodinamika, naj­ pre avion, a zatim teorija leta, najpre su građeni mostovi, a potom su ljudi naučili da ih izračunavaju. Moglo bi se rizikovati pa tvrditi da se tehnološka empirija razvija dotle dok je to uopšte moguće. Edison se trudio da pro­

62

STANISLAV LEM

nađe nešto poput »atomskog motora«, ali iz toga ništa nije proizlazilo niti je moglo proizići: jer metodom proba i grešaka može se sagraditi dinamomašina, ali ne i atom­ ski reaktor. Tehnološka empirija nije, naravno, slepo bacakanje od jednog nepromišljenog eksperimenta do drugog. Pronalazač-praktičar ima nekakvu koncepciju ili, tačnije rečeno — zahvaljujući onome što je već izvršio (ili što su drugi izvršili pre njega) on zapaža mali delić puta pred sobom. Sekvencija njegovih delatnosti regulisana je nega­ tivnom povratnom spregom (krah eksperimenta svaki put objašnjava da to nije pravi put); u efektu, njegov put je izlomljen, ali on ima neki određen pravac. Sticanje teo­ rijskog znanja dopušta da se načini nagli skok napred. Nemci u prošlom ratu nisu raspolagali teorijom balistič­ kih raketa bržih od zvuka, a oblik svojih »V 2« izveli su trijažom empirijskih proba (izvršavanih na redukcijskim modelima u aerodinamičnom tunelu). Poznavanje odgo­ varajuće formule učinilo bi, svakako, da gradnja svih tih modela otpadne. Evolucija nema drugog znanja osim »empirijskog«, sadržanog u informacionom genetičkom zapisu. Pri tom je ovo »znanje« dvojako. Prvo, ono određuje i determiniše sve mogućnosti budućeg organizma (»urođeno zna­ nje« tkiva o tome kako treba da deluje da bi životni pro­ cesi tekli, kako treba da se ponašaju jedna tkiva i organi u odnosu na druge, ili još, kako organizam kao celina treba da se ponaša u odnosu na okolinu — ta informacija je jednoznačna sa »instinktima«, odbrambenim reakcija­ ma, tropizmima, itd.). Drugo, znanje je »potencijalno«; ne »vrsno« već individualno, ne determinisano nego takvo da se može naučiti tokom ličnog života, zahvaljujući to­ me što organizam poseduje nervni (moždani) sistem. Prvu vrstu znanja evolucija može do izvesnog stepena (ali sa­ mo baš do izvesnog stepena) da kumulira: jer građa savremenog sisara odslikava miliongodišnje »iskustvo« vodnih i kopnenih vodozemaca koji su mu prethodili. Istovremeno je ipak istina da evolucija na svome putu na neki način češće »gubi« odlična rešenja bioloških pro­ blema. Zato plan građe određene životinje (ili i čoveka) nipošto ne predstavlja neki zbir svih dotadašnjih opti­

DVE EVOLUCIJE

63

malnih rešenja. Naime, nedostaje nam ne samo mišićna snaga gorile nego i regeneracijska potencija gmizavaca ili riba, zvanih »nižima«, ili mehanizam stalne obnove zuba, kojim se odlikuju glodari ili, najzad, takva univer­ zalnost prilagođavanja vodnoj sredini kakvu su stekli vodozemni sisari. Te tako, znači, ne treba precenjivati »mudrost« biološke evolucije koja je već više puta odvo­ dila čitave vrste u ćorsokak razvitka, koja je ponavljala ne samo korisna rešenja nego često i greške koje su vo­ dile u propast. Znanje evolucije jeste empirijsko i neodložno, a svoju prividnu savršenost zahvaljuje ogromnim ponorima prostora i vremena koje je prevalila, no u koji­ ma je ipak, pokušamo li da svedemo bilans, bilo više po­ raza nego uspeha. Čovekovo znanje tek izranja, i to ne u svim oblastima (najsporije, valjda, u biologiji i medicini) iz empirijskog perioda, ali danas već zapažamo da je ono za šta su bile dovoljne strpljivost i upornost, obasjavane problescima intuicije, u načelu već ispunjeno. Sve ostalo, što zahteva najvišu jasnoću teorijske misli, još uvek je neostvareno111*. 4. Poslednji problem koji ćemo morati da pokrenemo tiče se moralnih aspekata tehnoevolucije. Njena plodnost je na sebe već navukla stroge kritike, jer stalno povećava jaz između dveju glavnih sfera naše delatnosti — regulisanja Prirode i regulisanja čovečanstva. Saglasno s tim gledištem, atomska energija je prerano pala u čovekove ruke. Preuranjen je i čovekov prvi korak u Kosmos, tim pre što već u zaranku astronautike zahteva ogromna ula­ ganja. Uspesi medicine prouzrokovali su, smanjenjem smrtnosti, nagli populacioni rast, koji je usled izostanka kontrole nemoguće zaustaviti. Tehnologija olakšanja života postaje oruđe njegovog osiromašenja, pošto sred­ stva masovne informacije, koja su bila umnoživač duhov­ nih dobara, prerastaju u proizvođača kulturne šmire. U kulturnom pogledu tehnologija je, u najboljem slučaju, *) Vidi: Napomene.

64

STANISLAV LEM

jalova — tako se tvrdi; u najboljem, pošto se ujedinjava­ nje čovečanstva (na kome njoj imamo da zahvalimo) obavlja na štetu duhovnog nasleđa minulih vekova i aktuelnog stvaralaštva. Progutana od strane tehnologije, umetnost počinje da podleže zakonima ekonomike i ispoIjava simptome inflacije i devalvacije, a iznad tehničke poplave masovne zabave, koja mora da bude laka, jer je sveolakšanje deviza Tehnologa, jedva vegetira tanušni sloj stvaralačkih individualnosti; njihovi napori streme ka ignorisanju ili ismejavanju stereotipova mehanizovanog života. Jednom rečju, tehnoevolucija nosi sa sobom više zla nego dobra; čovek se pokazuje kao rob onoga što je sam stvorio, pokazuje se kao biče koje, uporedo s povećanjem svog znanja, u sve manjoj meri može da odlučuje o svojoj sudbini. Mislim da sam, iako sažet, prema tom gledištu bio lojalan i da sam predstavio ceo nacrt njegove ocene, ra­ zorne u pogledu tehničkog progresa. A da li se o tom gledištu može ili treba diskutovati? Objašnjavati da tehnologija može da bude jednako dobro upotrebljavana, kao i zloupotrebljavana? Da se ni od koga, pa ni od nje, ne mogu zahtevati protivrečne stvari? Da se ne može zahtevati zaštita života — što u konsekvenciji znači i njegovog priraštaja — istovremeno sa sma­ njenjem tog priraštaja? Kultura elitna i, istovremeno, opštepristupačna? Energija kadra da pomera brda, a koja bi ipak čak i za muvu bila bezopasna? Bilo bi to verovatno nerazumno. Recimo sebi najpre da se tehnologija može razmatrati različito. U prvom približenju, tehnologija je rezultanta čovekove delatnosti i delatnosti Prirode, jer ona realizuje ono na šta materi­ jalni svet daje svoj prećutni pristanak. Tada ćemo je priznati oruđem za postizanje različitih ciljeva, čiji izbor zavisi od stepena civilizacijskog razvitka, društvenog ure­ đenja, i podleže moralnim ocenama. — Samo izbor, a ne i tehnologija. Stoga se ne radi o tome da je treba osuđi­ vati ili hvaliti nego o tome da se istraži u kojoj meri se može imati poverenja u njen razvitak i u kojoj meri se može uticati na njegov pravac. Svako drugo rezonovanje zasniva se na ćutke prihva­ ćenoj pogrešnoj premisi da tehnoevolucija tobože pred­

DVE EVOLUCIJE

65

stavlja aberaciju razvitka, njegovu usmerenost koja je isto toliko pogrešna koliko i kobna. Elem, to nije istina. U stvari: pravac razvitka ni pre Industrijske Revolucije niti posle nje niko nije utvrđi­ vao. Taj pravac, počev od Mehanike, dakle »klasičnih« mašina, sa astronomijom shvatanom mehanički kao uzo­ rom za podražavaoca-konstruktora, preko Toplo te, s nje­ nim motorima sa hemijskim gorivima, i Termodinamike, do Elektriciteta, istovremeno predstavlja prelaz u saznajnu sferu od singularnih do statističkih zakona, od krutog kauzalizma do probabilizma i — kao što tek sada razumemo — od prostote, kao »najveštačkije« u tom smislu što u Prirodi ništa nije prosto — pa do složenosti, čiji nam je rast pokazao da glavni naredni zadatak jeste Re­ gulacija. Bio je to, kao što vidimo, prelaz od prostijih do sve težih rešenja, zbog njihove složenosti. Tako, dakle, samo izdvojeno, fragmentarno zahvatani pojedini koraci na tome putu — otkrića, pronalasci — liče na posledice srećnih sticaja okolnosti. U celini, to je bio najverovatniji put i svakako — kada bi se zemaljska civilizacija mogla uporediti s hipotetičnim kosmičkim civilizacijama — tipičan. Činjenicu što takva stihijnost u kumulativnom efek­ tu posle više vekova daje pored željenih rezultata i takve čiju štetnost niko ne poriče, treba smatrati neizbežnom. I tako osudu tehnologije kao izvora zla treba da zameni ne apologija nego obično shvatanje činjenice da predregulaciona era ide ka svome završetku. Moralni ka­ noni treba da bdiju nad našim poduhvatima kao savetnici u izboru između alternativa koje pokazuje njihov proiz­ vođač, amoralna tehnologija. Ona dostavlja sredstva i oruđa; naša zasluga ili krivica jeste dobar ili loš način njihove upotrebe. To je pogled dosta proširen, svakako dobar kao prvo približenje, ali i ništa iznad toga. Takva podela ne može se održati, naročito na dužim distancama. Ne zato što tehnologiju stvaramo mi nego, pre svega, zato što ona formira nas i naše stavove, takođe i moralne. Dabogme, posredstvom društvenih uređenja, kao njihova proizvod­ na baza, ali o tome ne mislim da govorim. Ona može da

66

STANISLAV LEM

deluje i deluje takođe neposredno. Nismo navikli na to da postoje neposredne veze fizike i morala, a one ipak postoje. Bar može tako da bude. Da ne govorim u praz­ no: moralne ocene postupaka zavise, pre svega, od njiho­ ve nepovratnosti. Kad bismo mogli da vaskrsavamo mrt­ ve, ubistvo bi, ne prestajući da bude loš čin, prestalo da bude zločin, kao što nije zločin kada nekog čoveka uda­ rimo u nastupu gneva. Tehnologija je agresivnija nego što obično mislimo. Njene ingerencije u psihički život, problemi vezani za sintezu i metamorfozu ličnosti, koji­ ma ćemo posvetiti posebnu pažnju, aktuelno su samo prazna klasa pojava. Ispuniće je dalji napredak. Tada će iščeznuti mnoge moralne naredbe, danas smatrane za neprikosnovene, ali će se zato javiti novi problemi, nove etičke dileme. To bi značilo da nema nad-istorijskog morala. Razli­ čite su samo skale trajanja pojava; čak se i planinski lanci na kraju ipak ruše i pretvaraju u pesak, jer takav je svet. Čovek se kao nepostojano biće rado služi pojmom večnosti. Večita treba da su neka duhovna dobra, velika umetnička dela, moralni sistemi. Ne zavaravajmo se ipak; i oni su smrtni. To nije zamenjivanje harmonije haosom ni zamenjivanje unutrašnje neophodnosti — nemamošću. Moral se menja sporo, ali se menja, i zato je utoliko teže međusobno upoređivati dva etička kodeksa ukoliko je između njih veći vremenski raspon. Bliski su nam Sumerci, ali zato bi nas moral čoveka levaloaske kulture sigur­ no prenerazio. Postaraćemo se da pokažemo kako nema sistema vanvremenskih ocena, kao što nema ni njutnovskog, apso­ lutnog sistema gravitacije, ni apsolutne istovremenosti pojava. To ne označava zabranu izricanja takvih ocena u odnosu na bivše ili buduće pojave: čovek je uvek izricao vrednujuće sudove koji su prevazilazili njegovo stanje i realne mogućnosti. To samo označava da svako vreme ima svoje pravo, s kojim se možemo slagati ili ne slagati, ali koje najpre treba razumeti.

DVE EVOLUCIJE

67

Prvi uzrok

Živimo u fazi ubrzanja tehnoevolucije. Proizlazi li iz toga da je celokupna čovekova prošlost, od poslednjih zaleđivanja, preko paleolita i neolita, tokom antike i srednjeg veka bila u svojoj suštini priprema, nagomilavanje snaga za ovaj skok koji nas danas odnosi u nepoz­ natu budućnost? Model dinamične civilizacije nastao je na Zapadu. Začuđujuća je stvar studiranje istorije i dolaska do uverenja kako su razni narodi dolazili do blizine područja »tehnološkog starta« i kako su se zaustavljali pred nje­ govim predvorjem. Današnji livci čelika mogli bi učiti od strpljivih indijskih zanatlija koji su stvorili čuveni, nerđajući metalni stub u Kitabi, po metodu pulverizacijske metalurgije, otkrivene po drugi put tek u naše vreme. O tome da su Kinezi pronašli barut i papir danas svi znaju. Nasušno misaono oruđe nauke, matematika, svoj veliki procvat ima da zahvali arapskim naučnicima. Ipak od tih, toliko revolucionarnih otkrića, ništa nije nastalo u smislu civilizacijskog impulsa, počinjanja lavinskog progresa. Danas ceo svet prihvata od Zapada njegov raz­ vojni model. Tehnologije importuju narodi koji se mogu ponositi posedovanjem kultura starijih i složenijih od one koja je svetu dala tehnologiju. Nameće se fascinant­ no pitanje: šta bi bilo da Zapad nije izvršio tehnološki prevrat, da nije preko svojih Galileja, Njutna, Stivensona krenuo ka industrijskoj revoluciji? To je pitanje o »prvom uzroku«. Ne kriju li se nje­ govi izvori u ratnim konfliktima? Pokretačka moć rato­ va kao motora tehnoevolucije poznata je i proslavljena. Tokom vekova militarna tehnika gubi svoj, iz sveukup­ nosti znanja izdvojeni karakter, u tom smislu što postaje univerzalna. U vreme kad su opsadne mašine i ovnovi za probijanje zidina bili isključivo vojna oruđa, puščani ba­ rut je već mogao služiti industriji (na primer u rudar­ stvu), a to se u većoj meri odnosi i na transportnu teh­ nologiju, jer nema komunikacionog sredstva, od vozila na točkovima pa do rakete, koje, modifikovano, ne bi moglo služiti u mirnodopske svrhe. A atomska, kibernetička, astronautička tehnologija pokazuju gotovo potpu­ no sjedinjenje militarnih i mirnodopskih potencijala.

68

STANISLAV LEM

Pa ipak se čovekove ratničke sklonosti ne mogu prih­ vatiti kao pokretački motori tehnološke evolucije. One su, po pravilu, povećavale njen tempo i bile veliki korisnik zaliha teorijskog znanja svog doba, ali treba razlikovati ubrzavajući faktor od inicijacijskog. Sva ratna oruđa imaju za svoj nastanak da zahvale Galilejevoj i Ajnštajnovoj fizici, herniji osamnaestog i devetnaestog veka, ter­ modinamici, optici i atomistici, ali tražiti militarnu ge­ nezu takvih teorijskih oblasti bilo bi besmisleno. Razvoj jednom pokrenute tehnoevolucije moguće je, bez sumnje, ubrzavati ili kočiti. Amerikanci su oko 1969. godine rešili da investiraju 20 milijardi dolara u iskrcavanje prvih ljudi na Mesec. Da su bili spremni da taj termin pomere za dvadeset godina, realizacija projekta »Apolo« sigurno bi stajala daleko manje, pošto primitivna tehnologija zbog svoje mladosti guta nesrazmerno velika ulaganja u odnosu na ona kakva zahteva postizanje analognog cilja u fazi njene zrelosti. A da su Amerikanci ipak bili spremni da utroše ne 20 nego 200 milijardi dolara, sigurno na Mesec ne bi kro­ čili za šest meseci, slično kao što se nikakvim, pa ni bilionskim ulaganjima neće u najskorije vreme ostvariti let na zvezde. Znači, investirajući velike sume i koncentrišući napore može se stići do plafona brzine tehnoevolucije, posle čega dalja ulaganja neće dati više nikakve efekte. Taj zaključak, sa ukusom očiglednosti, podudara se sa analognim pravilnostima koje vladaju u bioevoluciji. Ona takođe poznaje maksimalni tempo evoluiranja, koji se ni u kakvim okolnostima ne da prekoračiti. Ali mi smo pitali za »prvi uzrok«, a ne za maksimalni tempo procesa koji već dejstvuje. Proučavanje praizvora tehnologije, vršeno s takvom namenom, prilično je očaj­ nički posao; to je putovanje u dubinu istorije koja beleži samo činjenice, ali ne objašnjava njihove uzroke. Zašto je to ogromno stablo tehnološke evolucije, stablo čiji koreni sežu valjda do poslednje ledene ere a krošnja mu uranja u nailazeće milenij ume, stablo koje izrasta u ra­ nim fazama civilizacije, u paleolitu i neolitu, na celoj ze­ maljskoj kugli manje-više jednako, zašto je, pitamo, svoj snažni procvat doživelo u zapadnoj sferi?

DVE EVOLUCIJE

69

Levi-Stros je pokušavao samo kvalitetno, bez mate­ matičke analize, koja je usled složenosti pojave nemogu­ ća, da odgovori na to pitanje. Razmatrao je nastanak tehnoevolucije statistički, primenjujući za njeno objaš­ njenje — teorije verovatnoće.6> Tehnologiju pare i elektriciteta, a zatim — sintetičke i atomske hernije započeo je niz istraživanja, u početku međusobno nezavisnih, koja su prevaljivala često krivudave i daleke puteve, takođe i iz Azije, da bi oplođavale duhove skoncentrisane oko basena Sredozemnog mora. Tokom nekoliko vekova došlo je do »pritajenog« porasta znanja, dok se nije ispoljio kumulativni efekt takvih do­ gađaja kao što je obaranje aristotelizma kao dogme i priznanje empirije kao direktive svih mogućih saznajnih delatnosti, kao što je uzdizanje tehničkog eksperimenta u rang pojave sa društvenom dimenzijom i kao što je proširenje mehanicističke fizike. Te procese pratio je nas­ tanak društveno potrebnih pronalazaka; ta poslednja po­ java neobično je značajna, pošto je potencijalne Ajnštajne ili Njutne imao svaki narod i svaka epoha, ali nije bilo podloge, uslova, nije bilo zajedničke rezonanse koja po­ dupire rezultate njihovih pojedinačnih poduhvata. Levi-Stros smatra da zajednicu na put ubrzanja napretka uvodi određeni niz pojava koje slede jedna za drugom. Kao da postoji neka kritična veličina, neki koeficijent »razmnožavanja« koncepcija i njihovih dru­ štvenih realizacija (građenje prvih parnih mašina, nasta­ nak ugljene energetike, pojava termodinamike, itd.), koji najzad dovodi do lavinskog porasta otkrića, uslovljenih onim prvim, isto kao što postoji izvesna kritična veličina koeficijenta »razmnožavanja« neutrona, koja u masi teš­ kog elementa, posle prekoračenja izvesnog praga, uzro­ kuje lančanu reakciju. Mi upravo doživljavamo civiliza­ cijski ekvivalent takve reakcije, a možda čak i »tehno­ lošku eksploziju« koja se nalazi u punoj ekspanziji. O tome da li će neko društvo stupiti na takav put, da li će započeti lančanu reakciju, odlučuje, po mišljenju fran­ cuskog etnologa, u stvari, slučaj. Kao što igrač koji baca kocke može računati da će izbaciti sekvence samih šesti­ ca samo ako igra dovoljno dugo, tako i svako društvo ima sa probabilističke tačke gledišta bar u načelu jedna­

IV

STANISLAV LEM

ke izglede da će stupiti na put brzog materijalnog nap­ retka. Treba primetiti da je Levi-Stros imao u vidu nešto drugo nego mi. Želeo je pokazati da su civilizacije koje se krajnje razlikuju jedna od druge, što znači i atehnološke, u stvari ravnopravne i da se ne smeju vrednovati, priznavati jedne za »više« od drugih samo zbog toga što su imale sreće u spomenutoj »igri« i što su, zahvaljujući njoj stigle do starta lančane reakcije. Po svojoj metodo­ loškoj prostoti to je lep model. On objašnjava zašto poje­ dina, čak i velika otkrića mogu, što se tiče njihovih teh­ noloških društvenih efekata, ostati da vise u praznom — kao što je bilo s pulverizatorskom metalurgijom kod Indusa ili sa barutom kod Kineza. Za počinjanje lančane reakcije ponestale su joj daljne, neophodne karike. Iz te hipoteze jasno proizlazi da je Istok naprosto bio »manje srećan« igrač nego Zapad, bar kad je reč o tehnološkom primatu, i da bi, što je logičan zaključak — da se na istorijskoj sceni nije javio Zapad — na taj isti put pre ili kasnije stupio Istok. O ispravnosti te teze pokušaćemo malo da prodiskutujemo na drugom mestu; sada ćemo se usredsrediti na probabilistički model nastajanja tehno­ loške civilizacije. Pozivajući se na naš veliki analogon, biološku evolu­ ciju, primetićemo da su pasmine, vrste i familije tokom evolucije na raznim kontinentima, koji su razdvojeni jedni od drugih, često nastajale istovremeno. Biljojedima ili grabljivcima Staroga Sveta mogu se saodrediti oblici Novoga Sveta, koji sa prvima nisu u srodstvu (bar ne u bliskom), ali koje je evolucija slično izmodelovala zato što je na njihove prapretke delovala sličnim uslovima sredine i klime. Evolucija tipova je, međutim, po pravilu bila monofiletska, takvo je, u najmanju ruku, mišljenje ozbiljne većine stručnjaka. Jednom su nastali kičmenjaci, jednom ribe, jednom na celoj Zemljinoj kugli vodozemci, gmizavci i sisari. To je zbilja čudnovato. Kao što vidimo, veliki prevrat telesne organizacije, takav »konstruktorski podvig«, uvek se u skali planete događao samo jednom. Ta se pojava takođe može tretirati kao podložna sta­ tistici: nastanak sisara ili ribe bio je toliko malo verovatan da je sličan »glavni zgoditak« koji je zahtevao

DVE EVOLUCIJE

7 1

»izuzetnu sreću«, sticaj brojnih uzroka i uslova, pred­ stavljao neizmerno redak fenomen. A što je pojava reda to je neverovatnije da će se ponoviti. Dodajmo da u obema evolucijama možemo zapaziti još jednu zajedničku crtu. U obema su nastali oblici viši i niži, jednostavniji i složeniji, koji su pretrajali do danas. S jedne strane, ribe su sigurno prethodile vodozemcima, a ovi opet gmizavci­ ma, ali danas žive predstavnici svih tih klasa. S druge strane, rodovsko-plemensko ustrojstvo prethodilo je ro­ bovskom i feudalnom, a ovo — kapitalističkom, ali ako ne do danas, a ono su do juče na Zemlji postojala, jedna pored drugih, sva ta ustrojstva, zajedno s najprimitivni­ jima, čiji se ostaci još mogu otkriti na arhipelazima juž­ nih mora. Što se, pak, tiče bioevolucije, pojavu je lako objas­ niti: promenu u njoj uvek izaziva potreba. Ako sredina to ne zahteva, ako dopušta postojanje jednoćeličnih orga­ nizama, oni će ploditi dalja pokolenja tokom sto, sto i pedeset miliona godina. Šta ipak izaziva promene društvenih uređenja? Zna­ mo da je motor promena proizvodnih oruđa, to jest teh­ nologije. Dakle, opet se vraćamo na polaznu tačku, jer je jasno da se uređenja ne menjaju ako se nepromenljivo služe tradicionalnim tehnologijama, pa ma one poticale ravno iz neolita. Problem nećemo rešiti definitivno. Pa ipak se može izjaviti da probabilistička hipoteza »lančane reakcije« ne uzima u obzir svojevrsnosti društvene strukture u kojoj do takve reakcije treba da dođe. Uređenja sa veoma slič­ nom proizvodnom bazom ispoljavaju često znatne razli­ ke u oblasti kulturne nadgradnje. Neizmerno je bogat­ stvo rafiniranih socijalnih rituala, često komplikovanih do mučnine, prihvaćenih i rigorozno nametanih normi postupanja u životu porodičnom, plemenskom i tako da­ lje; antropologa fasciniranog mirij adama tih unutarcivilizacijskih zavisnosti treba da zameni sociolog-kibernetičar, koji će, svesno omalovažavajući unutarkulturno, se­ mantičko značenje svih takvih praksi, istražiti njihovu strukturu kao sistema s povratnim spregama, sistema čiji je cilj stanje ultrastabilne ravnoteže, a dinamički za­ datak — regulacija koja teži ka ustaljenju tog stanja.

72

STANISLAV LEM

Veoma je verovatno da neke od ovih struktura, od ovih sistema međuljudskih zavisnosti, uzajamno spregnu­ tih restrikcijama nametnutim na slobodu činova i misli, mogu veoma uspešno da se suprotstave svakom naučno-tehničkom pronalazaštvu. Kao takođe i to da postoje i takve strukture koje, možda i ne pomažući to pronalaza­ štvo, otvaraju za njega bar neki, ma koliko ograničen prostor. Dabogme, osnovne crte evropskog feudalizma bile su začuđujuće bliske japanskom feudalizmu još iz X IX veka. A ipak su oba modela — azijski i evropski — toga istog uređenja takođe ispoljavali određene razlike, koje su u aktuelnoj društvenoj dinamici imale drugoraz­ redno, a možda i trećerazredno značenje, što je ipak uči­ nilo da su baš Evropljani, a ne Japanci, novom tehnolo­ gijom slomili feudalizam i na njegovim ruševinama stvo­ rili začetke industrijskog kapitalizma7). U takvom zahvatu tehnološka lančana reakcija poči­ nje ne od serije jeđnorođnih slučajeva (recimo narednih otkrića izvesnog tipa) nego naslojavanjem jednog na dru­ gi dva toka događaja, od kojih prvi (kibernetički shvaće­ na struktura nadgradnje) ima masovno-statistički karak­ ter u višem stepenu nego drugi (pojava empirijsko-tehničkih interesovanja kod jedinki). Ta dva toka moraju da se ukrste da bi nastala šansa za start tehnoevolucije. Ako do toga susreta ne dođe, onda nivo neolitske civili­ zacije može da se pokaže kao neprekoračiv plafon. I ova nabačena slika sigurno je samo grubo uprošćavanje, ali stvar će razjasniti tek budući istraživački rađovi[II].

N ekoliko naivnih pitanja

Svaki razuman čovek pravi životne planove. U odre­ đenim granicama on ima slobodu izboru u pogledu obra­ zovanja, profesije, načina života. Ako se na to odluči, mo­ že promeniti obavljani posao, pa čak, do izvesnog stepena, i sopstveno postupanje. O civilizaciji se to ne može reći. Niko je, bar do kraja X IX veka, nije planirao. Nasta­ jala je stihijski, razmahivala se u tehnološkim skokovima neolita i industrijske revolucije, zaustavljala se na čitave

DVE EVOLUCIJE

73

milenijume, jedne su kulture rasle i prolazile, a na njiho­ vim ruševinama nastajale su nove. Civilizacija »sama ne zna« kada, u kome trenutku svoje istorije, zahvaljujući seriji naučnih otkrića i njihove društvene eksploatacije, stupa na put rastućeg ubrzanja razvitka. Taj razvitak izražava se kroz uvećani obim homeostaze, kroz porast korišćenih energija, kroz sve uspešniju zaštitu jedinke i zajednice od ugroženosti svih mogućih vrsta (bolesti, ele­ mentarnih katastrofa, itd.). Taj razvitak omogućava na­ redno obuzdavanje stihijskih sila Prirode i društva, zah­ valjujući aktima regulacije, ali istovremeno ovladava i daje pravac ljudskim sudbinama. Civilizacija ne deluje kako hoće, nego kako mora. Zašto, u stvari, treba da raz­ vijamo kibernetiku? Između ostalog zato što ćemo uskoro sigurno naići na »informacionu barijeru« koja će zakočiti rast nauke ako u duhovnoj sferi ne izvršimo prevrat ka­ kav je tokom poslednja dva stoleća izvršen u fizičkoj sferi. Znači tako? Znači, nećemo raditi ono što ushtemo nego ono što od nas zahteva dosegnuta faza civilizacijske dinamike? Naučnik će reći da se baš u tome ispoljava objektivna delatnost razvojnog gradijenta. A zar civiliza­ cija, kao jedinka, ipak ne može da osvoji slobodu izbora daljeg puta? I kakvi uslovi moraju biti ispunjeni da bi takva sloboda nastala? Društvo mora da se izbori za neza­ visnost od tehnologije elementarnih problema. Osnovna pitanja svake civilizacije — ishrana, odeća, transport, ali takođe i životni start, distribucija dobara, zaštita zdrav­ lja i imovine, moraju da se razvijaju. Moraju da postanu neprimetni, kao vazduh čije je izobilje sve dosad bilo jedini suvišak koji je pratio ljudsku istoriju. To se, bez sumnje, može postići. Ali to je samo uvodni uslov, jer tek će se tada u svoj svojoj veličini izdvojiti pitanje »šta dalje?« Smisao života jedinki daje društvo. Ali ko ili šta daje smisao civilizaciji, određenoj životnom sadržinom? Ko ustaljuje hijerarhiju njenih vrednosti? Ona sama. Od nje zavisi taj smisao, ta sadržina, od trenutka stupanja na slobodan prostor. Kako možemo da zamisli­ mo tu slobodu? To je, razume se, sloboda od poraza, bede, nesreća — no da li to njihovo izostajanje, to uklanja­ nje dosadašnjih nejednakosti, nezadovoljenih gladi i žeđi, označava sreću? Kada bi tako bilo, ideal dostojan ostva­

74

STANISLAV LEM

renja predstavljala bi civilizacija koja konsumira maksi­ mum dobara kakve je kadra da proizvede. Pa ipak je sumnja u usrećujuću snagu takvog potrošačkog raja na zemlji sveopšta. Ne radi se o tome da treba svesno težiti askezi ili proglašavati neku novu verziju rusoovskog »povratka u prirodu«. To već ne bi više bila naivnost nego glupost. Potrošački »raj« sa svojom momentanošću sveopšteg ispunjenja svih mogućih želja i prohteva verovatno bi brzo doveo do duhovne stagnacije i one »dege­ neracije« kojoj fon Herner u statistici svojih kosmičkih civilizacija pripisuje ulogu »gasitelja« psihozoika. A čim taj lažni ideal odbacimo, šta nam preostaje? Civilizacija stvaralačkog rada? Pa mi sami činimo sve što je u našoj moći da svaki rad mehanizujemo, automatizujemo, osa­ mostalimo; granica tog napretka jeste odvajanje čoveka od tehnologije, njena potpuna alijenacija, po kibemetičkom shvatanju, dakle i ona koja obuhvata čak i sferu psihičke delatnosti. Kaže se da će se moći automatizovati samo nestvaralački duhovni rad. A gde su dokazi za to? Recimo jasno: nema ih i, štaviše, ne može ih ni biti. Tako neosnovano izražena »nemogućnost« ne predstavlja vrednost veću od biblijske tvrdnje da će čovek uvek zarađi­ vati hleb u znoju lica svog. Bio bi to odista neobičan na­ čin tešenja kad bi se proglašavalo da ćemo uvek imati nešto da radimo ne zato što rad smatramo vrednošću sa­ mom po sebi nego zato što nas sama suština sveta u kome živimo prisiljava i uvek će nas prisiljavati da radimo. S druge strane, kako čovek može raditi nešto što na isti način, a možda čak i bolje od njega, može da uradi mašina? Danas se ovom načinu pristupa iz nužde, jer je uređenje Zemlje krajnje nesavršeno, a ljudski rad je na mnogim kontinentima jevtiniji, ekonomski rentabilniji od mašinskog. Ali mi razmatramo perspektive budućno­ sti, i to veoma daleke. Treba li da ljudi u jednom trenut­ ku sebi kažu: »Dosta, više nećemo automatizovati takve i takve vrste poslova, iako je to moguće — zakočićemo Tehnologiju da bismo spasli čovekov rad, kako se čovek ne bi osećao suvišnim?« Bila bi to osobenjačka sloboda, čudno korišćenje njome, posle mnogih vekova borbe za njeno postizanje.

DVE EVOLUCIJE

75

Takva pitanja su, pored sve prividne ozbiljnosti, u suštini veoma naivna, pošto sloboda u nekom apsolut­ nom smislu neće moći da se osvoji nikada. Ni kao apso­ lutna sloboda izbora delatnosti ni kao sloboda od svakog delovanja (izazvana »opštom automatizacijom«). Prve vrste slobode neće biti, jer ono što je s pozicije jučeraš­ njeg dana izgledalo kao sloboda, danas to već više nije. Situacija izlaska ispod pritiska delatnosti koje treba da zadovolje elementarne potrebe omogućava određen izbor daljeg puta, ali neće biti neponovljiv istorijski događaj. Situacije izbora će se ponavljati na sukcesivno postizanim, sve višim nivoima. To će ipak uvek biti izbor izme­ đu konačnog broja puteva, te će i svaki put postizana sloboda biti relativna — jer se čini nemogućim da bi od čoveka mogla da otpadnu sva ograničenja, ostavljajući ga licem u lice sa svemoći i sveznanjem, koje je najzad postigao. Fikcija je takođe i ona druga, nepoželjna vrsta slobode — prividan rezultat potpune alijenacije Tehno­ logije koja svojom kibernetičkom moći treba da stvori sintetičku civilizaciju, što čovečanstvo istiskuje iz svih oblasti delatnosti. Strah od besposlice kao posledice automatizacije opravdan je naročito u visokorazvijenim kapitalističkim zemljama. Ne može se ipak smatrati opravdanim strah od nezaposlenosti nastale usled »prekomernog potrošač­ kog izobilja«. Vizija kibernetičke Zemlje Dembelije lažna je zato što pretpostavlja zamenjivanje ljudskog rada ra­ dom mašina, koji čoveku zatvara sve puteve, dok stvari stoje baš obrnuto. Do takvog zamenjivanja će sigurno doći, ali ono će otvoriti nove, danas jedva nejasno naslu­ ćivane puteve. Ne u onom uskom shvatanju ida će radni­ ke i tehničare zameniti programeri digitalnih računara, jer sledeća pokolenja, nove vrste ovih mašina više neće imati potrebe za programerima. To neće biti samo smenjivanje jednih, starih zanimanja novima, drugima, iako u načelu njima sličnim, nego će to biti duboki prevrat, ko zna možda i takav koji će se izjednačiti s prevratom u kome su se antropoidi pretvorili u ljude. Ćovek, naime, ne može neposredno preduzeti takmičenje s Prirodom: ona je suviše složena da bi on sam mogao s njom da iziđe

76

STANISLAV LEM

na kraj. Slikovito rečeno, čovek između sebe i Prirode mora izgraditi ceo sistem karika, od kojih će svaka na­ redna, kao pojačivač Razuma, biti moćnija od prethodne. To je, dakle, put savladavanja ne sile nego misli, put koji u perspektivi omogućava ovladavanje osobinama mate­ rijalnog sveta, naprosto nedostupnim za ljudski mozak. Svakako: te posredne karike delatnosti biće u izvesnom smislu »mudrije« od njihovog ljudskog konstruktora, ali reč »mudrije« — još ne označava »neposlušne«. Oslanja­ jući se na domišljanje, govorićemo i o onim područjima u kojima će tako potpomognuta čovekova delatnost moći da se izjednači sa delatnošću Prirode. Čak i tada će čo­ vek podlegati ograničenjima čiji materijalni karakter, uslovljen tehnologijom budućnosti, ne možemo predvideti, ali čije ćemo psihološke efekte biti kadri bar u nez­ natnoj meri da shvatimo, iako smo sami ljudi. Veza tog shvatanja prekinuće se tek onda kad se čovek, posle hi­ ljadu ili milion godina, za račun savršenije konstrukcije odrekne celokupnog svog životinjskog nasleđa, svog ne­ savršenog, netrajnog, smrtnog tela, kada se preobrazi u biće od nas toliko više da će nam već postati tuđe. Ocrtavanjem početaka te autoevolucije vrste moraće, dakle, da se završi ovo naše zagledanje u budućnost.

III. KOSMIČKE CIVILIZACIJE

Formulisanje problem a

Na koji način smo tražili pravac kojim će ići naša civilizacija? Istražujući njenu prošlost i sadašnjost. Zašto smo se, urnesto na tehnološku evoluciju, pozivali na bio­ lošku? Zato što ona predstavlja jedini nama dostupan proces usavršavanja, regulacije i homeostaze veoma slo­ ženih sistema — slobodan od ljudske ingerencije koja bi mogla izopačiti rezultate posmatranja i iz njih izvedene zaključke. Postupali smo kao neko ko, želeći da upozna sopstvenu budućnost i sopstvene mogućnosti, proučava sebe i svoju sredinu. A postoji ipak, bar u načelu, i druga mogućnost. Mladić može svoju sudbinu pročitati iz sud­ bine drugih ljudi. Posmatrajući njih, saznaće kakvi otvo­ reni putevi stoje pred njim, kakve ima mogućnosti izbora i kakva su ograničenja tog izbora. Mladi Robinzon na pustom ostrvu, posmatrajući smrtnost prirodnih stvoro­ va — mekušaca, riba, biljaka, možda bi uvideo i svoju sopstvenu ograničenost u vremenu. Ali o sopstvenim mo­ gućnostima više bi mu rekle svetlosti ili dimovi dalekih brodova ili avioni koji preleću iznad njegovog ostrva: na osnovu njih zaključio bi da postoje civilizacije koje su stvorila njemu slična bića. čovečanstvo je takav Robinzon, smešten na usam­ ljenu planetu. Svakako, uslovi su njegovu radoznalost izložili daleko težem ispitu, ali zar ga nije vredno prihva­ titi? Kad bismo zapazili kosmičku delatnost drugih civi­

78

STANISLAV LEM

lizacija, istovremeno bismo nešto saznali i o sopstvenoj sudbini. Da smo u nečem takvom uspeli, ne bismo ostali prepušteni isključivo nagađanju koje se oslanja na škrto zemaljsko iskustvo: kosmičke činjenice stvorile bi ogro­ man prostor referencija. Osim toga, odredili bismo svoje mesto na »krivulji civilizacijskog plana«. Saznali bismo da li predstavljamo pojavu prosečnu ili krajnju, da li smo u skali Kosmosa nešto obično, normalno u razvitku, ili njegovo čudovište. Od dobijanja materijala o biogenezi u skali sunča­ nog sistema dele nas, kako je slobodno suditi, jedva go­ dine — najviše koja decenija. Postojanje visokorazvije­ nih civilizacija u njemu je gotovo stopostotno nemogu­ će. Pokušaje signalizovanja našeg prisustva namenjene stanovnicima Marsa ili Venere, pokušaje tako popularne krajem X IX veka, danas više ne preduzimamo ne zato što je to nemoguće nego zato što bi bilo uzaludno. Na tim planetarna ili ne postoje ili prebivaju takvi oblici života koji nisu stvorili tehnologiju. U protivnom, već bi otkrili naše prisustvo. Ono se u planetarnim razmerama može zapaziti zahvaljujući zračenju u kanalu kratkih talasa: radio-emisija Zemlje, u obimu metarskih talasa (koji slo­ bodno prolaze kroz atmosferu), već je ravna potpunoj emisiji Sunca u tom istom obimu — zahvaljujući televi­ zijskim predajnicima. . . Tako bi, dakle, svaka civilizacija, koja bi u najma­ nju ruku bila dorasla zemaljskoj, u okviru sunčanog sis­ tema zapazila naše prisustvo i bez sumnje bi uspostavila s nama kontakt — svetlosni, materijalni ili putem radija. Ali takvih civilizacija u njemu nema. Taj problem, ma ko­ liko fascinirajući, sada nas ne zanima, pošto ne pitamo za civilizacije uopšte nego samo za takve koje su već prekoračile zemaljski stepen razvitka. Jedino bismo od njih, polazeći od njihovog postojanja, mogli izvesti zak­ ljučke koji bi odredili našu sopstvenu budućnost. Pošto bi odgovor koji bi se zasnivao na kosmičkim posmatranjima većinu naših, po prirodi stvari spekulativnih ana­ liza, učinio potpuno suvišnima, Robinzon koji može da se sporazumeva sa drugim razumnim bićima, ili bar samo da izdaleka posmatra njihovu delatnost, prestaje već da bude osuđen na nepouzdanost komplikovanih nagađanja.

KOSMICKE CIVILIZACIJE

79

Postoji, dabogme, nešto grozomorno u sličnoj situaciji. Suviše jasni, suviše jednoznačni odgovori pokazali bi nam da smo robovi razvojnog determinizma, a ne bića osuđe­ na na sve veću slobodu, koja označava potpuno neogra­ ničenu mogućnost izbora, utoliko prividniju ukoliko bi podudarniji bili putevi zajednica koje nastaju u svim Ga­ laksijama. Tako je, dakle, otvaranje posebnog, na Kosmos pro­ širenog poglavlja naših istraživanja, isto toliko privlačno koliko i opasno. Od »nižih stvorenja«, životinja, razliku­ jemo se ne samo civilizacijom nego i znanjem o sopstvenim ograničenostima, od kojih je najveća — smrtnost. Ko može znati na koliko su sumnjiviji način bogatija od nas bića, koja su od nas samih, opet, viša. Bez obzira kako stoje ta pitanja, treba podvući da nam je stalo do činjenica i njihovog interpretiranja, zasnovanih na nauci, a ne na fantaziranju. Zato uopšte nećemo uzimati u obzir sve one bezbrojne »budućnosti« koje su za Zemlju ili druga nebeska tela predskazali pisci koji se bave danas tako bujnom književnom vrstom kao što je Science-Fiction. Kao što je poznato, u običajima literature, pa čak i naučno-fantastične, nije zavedeno operisanje egzaktnim metodima, ne primenjuju se matematički i metodološki kanoni ili račun verovatnoće. Ne govorim to da bih fan­ tastiku optužio zbog greha protiv naučne istine, već jedi­ no da bih podvukao koliko nam je mnogo stalo da se otrgnemo od svake proizvoljnosti. Oslanjaćemo se na astrofizički opservacioni materijal i na metod koji oba­ vezuje naučnika, metod koji ima veoma malo zajednič­ kog sa metodom jednog umetnika. Čak i ne zato što bi ovaj drugi bio više sklon preuzimanju rizika nego prvi, već samo zato što je ideal naučnika — strogo izolovanje onoga što prikazuje od onoga što spada u svet njegovih sopstvenih doživljaja, očišćenje objektivnih činjenica i zaključaka od subjektivnih osećanja — što je umetniku taj ideal stran. Drugim rečima, čovek je u toliko većoj meri naučnik ukoliko u većem stepenu primora svoju čovečnost na ćutanje, tako da preko njega nekako dolazi do reči sama Priroda, dok je neko umetnik utoliko više ukoliko nam silnije nameće samoga sebe, svom veličinom i krhkošću svoga neponovljivog postojanja. To što tako

80

STANISLAV LEM

čiste stavove ne srećemo nikad svedoči o nemogućnosti njihovog potpunog ostvarenja, jer valjda u svakom nauč­ niku postoji nešto od umetnika, a u svakom umetniku nešto od naučnika — ali sad ipak govorimo o pravcu stremljenja, a ne o njihovoj nedostižnoj granici.

Formulisanje metoda

Naučni radovi, posvećeni temi o kojoj govorimo, u poslednjim godinama su se razmnožili, ali pošto su rasuti po stručnim časopisima većinom su teško dostupni. Tu prazninu popunjava rad ruskog astrofizičara J. Šklovskog, Svem ir — Život — Razum.S) To je, koliko mi je poznato, prva monografija posvećena problemu kosmičkih civilizacija, znači knjiga u kojoj pitanja njihovog pos­ tojanja i razvitka, mogućnosti njihovog uzajamnog kon­ takta, učestalosti njihovih istupa u našoj Galaksiji i dru­ gim zvezdanim sistemima ne predstavljaju samo margi­ ne kosmološkog ili kosmogonskog izvoda, nego su njena glavna tema. Profesor Šklovski, nasuprot drugim struč­ njacima, uz to se ovom temom bavi u najvišoj skali, pos­ većujući pitanjima biogeneze u sunčanom sistemu samo jedno poglavlje svoga rada. Knjiga je utoliko dragocenija jer izlaže poglede i rezultate izračunavanja niza astrono­ ma, uglavnom radioastronoma, koji su za dobij anje civi­ lizacijske »gustoće« u Kosmosu primenili probabilističke metode i pokušali da rezultate svojih radova usaglase sa stanjem savremenih opservacija i teorija. S obzirom na naša sadašnja interesovanja, bogati materijal koji Šklovski navodi uzećemo u obzir samo uto­ liko ukoliko se vezuje za probleme »kosmičke tehnoevo­ lucije«. Takođe ćemo pretresti neke uvodne postavke na kojima su autori (engleski, američki, nemački) zasnovali svoja izračunavanja — za šta opravdanje nalazimo jedino ako su te postavke u znatnoj meri proizvoljne i hipo­ tetične. Savremena astronomija nije kadra ni neposredno (na primer vizuelno) niti čak posredno da utvrdi prisustvo planeta oko zvezda, sem ako su to najbliže zvezde, a pla­ nete, pak, predstavljaju tela s masom daleko većom od

KOSMICKE CIVILIZACIJE

81

Jupiterove. Samo tada se postojanje takvih tela, udalje­ nih koju desetinu svetlosnih godina, može izvesti iz pore­ mećaja zvezdanih putanja. To što je u sličnoj situaciji uopšte slobodno govoriti o nekim rezultatima potrage za »drugim civilizacijama«, rezultatima koji pretenduju da budu tačni — može u najmanju ruku pobuditi čuđenje. Teško je ipak ne pristati bar na uvodne delove razmatra­ nja koje čini osnov radova te vrste. Postoje dve mogućnosti za opažanje kosmičke egzis­ tencije »drugih«. Prvo, prijem signala koje oni šalju (radiotalasnih, svetlosnih ili materijalnih, neke vrste »stra­ nih« raketnih sonda, itd.). Drugo, opažanje »čuda«. Tim terminom Šklovski određuje pojave isto toliko nemogu­ će, to jest neobjašnjive s tačke gledišta astronomije, kao što je, sa geološke tačke gledišta, nemoguća autostrada koja preseca pejzaž planete. I slično, kao što bi geolog na osnovu njenog prisustva izveo zaključak o postojanju razumnih bića koja su je izgradila tako bi i astronom, otkrivši odstupanja od očekivanja kakva mu diktira nje­ govo znanje, odstupanja koja se ne daju objasniti ni na koji »prirodan« način, morao zaključiti da se u polju vi­ đenja njegovog uređaja nalaze proizvodi svrhovite delat­ nosti. Prema tome, »čuda« ne bi bila smišljena signalizacija koja eventualne kosmičke posmatrače treba da obavesti o prisustvu života nego bi to bili sporedni proizvodi pos­ tojanja visokorazvijene civilizacije, što je prate na način na koji odblesak koji u rasponu od nekoliko milja obas­ java nebosklon, prati noću postojanje velike metropole. Prost račun dokazuje da bi takve pojave svoju opažajnost, iz distance bar nekoliko desetina, ako ne i stotina svetlosnih godina, morale da zahvale energetskim ulaga­ njima koja bi dostizala jačinu zvezda. Jednom rečju, astronomski primetni mogu biti samo simptomi »zvezdane inženjerije«. Njen nastanak u ovakvom ili onakvom obliku, u određenoj etapi razvitka, smatraju pouzdanim svi autori (Dajsn, Sagan, fon Herner, Brejsvel, kao i sam Šklovski). Ako se prihvati pretpostavka da će zemaljska energetika rasti za 1/3 procenta (procena u odnosu na savremene priraštaje skromna), onda će globalna proizvodnja ener­ 6

82

STANISLAV LEM

gije za 2.500 godina deset milijardi puta prekoračivati današnju, iznoseći 4.500. godine jednu desethiljadninu celokupne sunčane snage. Čak bi i pretvaranje okeanskog vodonika u energiju pokrilo takve potrebe jedva za neko­ liko hiljada godina. Astrofizičari vide različite mogućno­ sti. Dajsn predviđa iskorišćavanje celokupne snage Sunca pomoću izgradnje »Dajsnove sfere«, to jest prazne kugle tankih zidova sa radijusom koji se poklapa s radijusom Zemljinog kruženja oko Sunca. Građevinski materijal do­ bio bi se od velikih planeta, u prvom redu od Jupitera. Unutrašnja površina te sfere, ona koja bi bila okrenuta prema Suncu, primala bi celokupnu sunčanu emisiju (4 • IO33 erga u sekundu). Šklovski takođe vidi moguć­ nost iskorišćavanja sunčane energije na drugi način, i čak uticaja na tok Sunčevih unutrašnjih nuklearnih pre­ obražaja na način saglasan sa zahtevima astroinženjera budućnosti. Ne znamo, naravno, da li će potrošnja snage tokom nailazećih milenijuma odista rasti ovako kao da­ nas, ali već sad se može ukazati na potencijalne primaoce tako ogromne energije: jedino, danas teoretski zamislivo vozilo za zvezdana i galaktička putovanja u vremenu koje se poklapa sa dužinom ljudskog života, fotonska raketa, zahteva baš instaliranje snage spomenutog reda. To je, naravno, samo očigledan primer. Pošto je Sunce zvezda sasvim prosečna čak i u pog­ ledu svog trajanja, moramo misliti da zvezda njemu slič­ nih, po godinama starijih od njega i koje imaju plane­ tarne porodice, ima manje-više isto onoliko koliko i zvezda od Sunca mlađih. Iz čega sledi zaključak da treba da nas je u razvoju prestiglo isto onoliko kosmičkih civi­ lizacija koliko ih je i ostalo iza nas. Razmišljanje koje za osnov uzima ubeđenje o našoj prosečnosti dosad se uvek pokazalo nepogrešivim: jer i sam položaj Sunca u rasporedu Mlečnog Puta jeste »prosečan« (ni na samom njegovom kraju ni suviše blizu cen­ tra), a Mlečni Put ili naša Galaksija ista je takva tipična spiralna galaksija kao i milijarde drugih, pokazanih u ogromnom katalogu maglina. Tako, dakle, imamo ozbilj­ ne razloge da zemaljsku civilizaciju priznamo kao dosta tipičnu, običnu, iz one vrste koja se sreće najčešće.

KOSMICKE CIVILIZACIJE

83

Brejsvel i fon Hemer obavili su nezavisna statistička izračunavanja »civilizacijske gustine« u Kosmosu, pola­ zeći od postavke da u našoj Galaksiji samo jedna zvezda od njih 150 poseduje planete. Pošto Galaksija ima oko 150 milijardi zvezda, trebalo bi da planetarnih u njoj kruži oko jedna milijarda. To je procena reklo bi se, skromna. Ako je na svakoj od milijarde planeta nekad nastala životna evolucija, koja je posle izvesnog vremena dosezala »psihozoičku fazu«, iz izračunavanja proizlazi da kad bi raspon te faze (trajanje ekološke ere) zavisio samo od dužine trajanja matičnih sunaca, to znači kad bi prosečna civilizacija mogla postojati onoliko dugo koliko dugo prima za život neophodnu energiju od svoje zvezde, tada bi prosečna međusobna udaljenost dveju civilizacija iznosila manje od deset svetlosnih godina. Taj zaključak, matematički neoboriv, ne nalazi potvr­ du u činjenicama. Pri takvoj civilizacijskoj zgusnutosti morali bismo već sada primati signale iz zvezdane blizi­ ne, i to ne samo pomoću specijalne aparature kakvu je počev od 1960. godine upotrebljavala grupa radio-astronoma pod upravom Drejka u opservatorijumu Grin Benk (SAD). Ta aparatura, za koju bi danas bili dovoljni ze­ maljski otpremnici, mogla je da primi signale s maksi­ malnom preciznošću iz udaljenosti od desetak svetlosnih godina. Dabogme, američki radio-teleskop primio bi sig­ nale i iz udaljenosti čak sto puta veće, kada bi samo duž pravca u kome je »gledala« njegova antena visoka 27 metara bio upućen signal odgovarajuće jači po snazi. Ovako, pak, iz ćutanja uređaja ne samo da odmah proiz­ lazi očevidna činjenica da oko zvezda Epsilon Eridana i Tau Kita vlada »civilizacioni vakuum« nego i nepostoja­ nje jačih signala koji bi u našem pravcu bili upućeni iz dubina Kosmosa iza tih zvezda. Grupa naučnika pod Drejkovim rukovodstvom ostvarila je prvu u istoriji astronomije probu »civilizacionog zvezdanog osluškivanja«, prihvatajući ideju koju su izrekli drugi američki astronomi — Kokoni i Morison. Naučnici su primenili aparaturu izrađenu specijalno radi primanja »veštačkih« signala, koja bi omogućavala njihovo razlikovanje od »galaktičkog šuma«, pošto radio-talase generiše ceo Mlečni Put, kako njegove zvezde tako i međuzvezdana 6*

STANISLAV LEM

materija. Bio je to strog eksperiment — traženje bilo kakve regularnosti u radio-talasima što do nas stižu, regu­ larnosti koja bi označavala da je snop upućivanih talasa moduliran, odnosno da predstavlja nosioca informacije koju su poslala razumna bića. Bio je to prvi pokušaj, ali sigurno ne i poslednji, iako se očekivanja astro-fizičara nisu ispunila, a njihovi su uređaji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, beležili samo ravnomeran kosmički šum koji stvara mrtva materija.

Statistika kosmičkih civilizacija

Kao što rekosmo, pripisivanje zvezdanim civilizaci­ jama trajanja koje biva saglasno s njihovim matičnim zvezdama i koje praktično označava da jednom nastala civilizacija postoji kroz milijarde godina, neizbežno vodi do zaključka o takvoj »civilizacijskoj gustini« Kosmosa, da jedva nekoliko svetlosnih godina razdvaja dva nasta­ njena sveta jedan od drugoga. Taj zaključak je u suprot­ nosti sa celokupnim opservacijama, u koje spadaju nega­ tivni rezultati radio-prisluškivanja Svemira, odsustvo signala druge vrste (na primer »tuđih« raketnih sonda) i, najzad — potpun nedostatak »čuda«, to jest pojava izazvanih astroinženjerijskom delatnošću. Takvo stanje stvari navelo je Brejsvela i fon Hernera, a takođe i Šklovskoga, da prihvate hipotezu o kratkoći civilizacij­ skog trajanja u odnosu na zvezdano trajanje. Ako prosečno trajanje civilizacije iznosi »samo« sto miliona godi­ na, onda (usled neizbežne dispersije u vreme njihovog postojanja) statistički najverovatnija razdaljina između dveju civilizacija iznosi oko 50 svetlosnih godina. To je takođe veoma sumnjivo. Stoga su spomenuti autori sklo­ ni hipotezi koja za prosečnost trajanja jedne civilizacije priznaje nekoliko do dvadesetak hiljada godina. Tada dva visoko razvijena sveta razdvaja razdaljina niza hiljada svetlosnih godina, što fijasko prisluškivanja i posmatranja najzad čini razumljivim. Tako, dakle, što većem broju planeta u Galaksiji pri­ pisujemo izglede da imaju biogenezu, ovenčanu nastan­ kom »psihozoika«, to smo više prisiljeni da utvrdimo

KOSMICKE CIVILIZACIJE

85

krađi prosečan život pojedine civilizacije kako ne bismo došli u sukob sa posmatranjima. Danas se prihvata gle­ dište da od 150 milijardi zvezda Galaksije oko milijardu njih ima planete kadre da rode život. Pa ipak, čak ni desetostruko umanjivanje toga broja u suštini ne menja rezultate probabilističkog računa. Stvar izgleda potpuno nerazumljiva, jer čim evolucija života u njegovim pretcivilizacijskim oblicima traje milijardama godina, teško je shvatiti zašto bi »psihozoik« posle svog divnog starta morao da pretraje već posle nekoliko desetina vekova? Kad postanemo svesni da čak i milion godina predstavlja neveliki delić vremena kroz koje bi prosečna civilizacija mogla dalje da se razvija, pošto njena matična zvezda obezbeđuje postojano isporučivanje zračne sile tokom više milijardi godina, shvatićemo u svoj punoći tajanstve­ nost te pojave čije se objašnjenje zasad ruga našoj radoz­ nalosti. U svetlosti takvih razmišljanja razumski život u Kosmosu izgleda nam kao redak fenomen. Ne život uopšte, dodajmo, nego život savremen našem, jer ne radi se o tome koliko je milijardi civilizacija nastalo i ugasilo se tokom celokupnog života Galaksije (vreme iz reda 15 milijardi godina) nego o tome koliko njih egzistira isto­ vremeno s nama. Prihvatajući efemernost »psihozoika«, kao objašnji­ vu činjenicu, fon Herner nabraja četiri moguća uzroka te efemernosti: 1) potpuno uništenje života na planeti, 2) uništenje samo visokoorganizovanih bića, 3) psihička ili fizička degeneracija, 4) gubitak naučno-tehničkih interesovanja. Pripisavši svakom od tih uzroka arbitrarno izabrani koeficijent verovatnoće, fon Herner dobij a kao srednji pokazatelj postojanja civilizacija 6.500 godina, a kao raz­ daljinu između njih — hiljadu svetlosnih godina i, naj­ zad, iz njegovih izračunavanja proizlazi da bi najverovatnije trajanje civilizacije s kojom ćemo uspostaviti prvi kontakt iznosilo nekih 12.000 godina. Verovatnoća kon­ takta (prvoga) s civilizacijom u istoj fazi razvitka kao što je zemaljska, iznosi jedva 0,5°/o, što znači da je ništav­ na. Fon Herner uzima u obzir, između ostalih, eventual­

86

STANISLAV LEM

nost višekratnog nastajanja i umiranja civilizacije na jed­ noj istoj planeti. Krah američkog osluškivanja postaje, u svetlosti takvih izračunavanja, sasvim jasan. Problem razmene informacija, čak i kad bismo uspeli da primimo signale, takođe biva doveden u pitanje, samim tim što posle upu­ ćivanja pitanja na odgovor treba čekati 2.000 godina. . . Fon Herner smatra mogućim efekt »pozitivne povrat­ ne sprege«, kada bi s obzirom na statistički karakter ra­ sipnosti života u Galaksiji nastala lokalna skupina kosmičkih civilizacija. Kad vreme čekanja na odgovor pos­ taje (u takvoj lokalnoj »zgusnutosti psihozoika«) relativ­ no neveliki delić celovitosti civilizacijske egzistencije, može doći do efektivne razmene informacija između po­ jedinih civilizacija, što bi dalje moglo da produži njiho­ vo trajanje (razmena iskustava, itd.). Šklovski skreće pažnju na sličnost takvog procesa sa lavinskim razmnožavanjem organizama u pogodnoj sredini. Takav proces, kada bi na nekom mestu Galak­ sije bio započet, mogao bi, obuhvatajući sve veća pro­ stranstva, u svoju orbitu da uvuče rastući broj galaksijskih civilizacija, od kojih bi se stvorila neka vrsta »superorganizma«. Najčudnije i, istinu govoreći, potpuno ne­ shvatljivo jeste to što takva mogućnost nije dosad još realizovana. Prihvatimo za časak čak fon Hemerovu katastrofičku hipotezu kao kosmičku pravilnost. Statistički karakter te pravilnosti čini u najvećoj meri verovatnim postojanje — makar i malobrojne — šačice izuzetno dugovečnih civilizacija. Jer, dopustiti da apsolutno nijedna civilizacija ne može doživeti milion godina, bilo bi menjanje statističke pravilnosti u neki tajanstveni, fatalistički determinizam, u potpuno demonsku neizbežnost brzog uništenja. A ako je tako, onda bi čak i nekoliko od ovih izuzetno dugovečnih, miliongodišnjih civilizacija već odavno moralo savladati zvezdana prostranstva, kraj­ nje daleka od njihovih matičnih planeta. Drugim rečima, šačica tih civilizacija postala bi odlučujući činilac galaksijskog razvitka, a tada bi postulirana »pozitivna povrat­ na sprega« bila realnost. U samoj stvari, ona bi trebalo da deluje već hiljadama vekova. I zašto onda nema sig­ nala takvih civilizacija? Zašto nema simptoma njihove

KOSMICKE CIVILIZACIJE

87

gigantske, astroinženjerijske delatnosti? Zašto nema na njima proizvedenih bezbrojnih informacionih sondi koje ispunjavaju prazninu, zašto nema samoumnožavajućih automata koji prodiru čak i u najudaljenije zakutke na­ šeg zvezdanog sistema? Jednom rečju, zašto ne zapažamo »čuda«?

K osm ički katastrofizam

Mlečni Put je tipična spiralna maglina, Sunce je tipična zvezda, a Zemlja je sigurno tipična planeta. U kojoj meri, ipak, smemo da na Kosmos ekstrapoliramo civilizacijske pojave koje na njoj nastaju? Treba li odista smatrati da kad gledamo u nebo imamo nad sobom pro­ valije ispunjene svetovima koji su se, po sili samoubilač­ ke inteligencije, već pretvorili u pepeo ili se nalaze na pravom putu ka takvom završetku? Fon Herner misli baš tako, pošto hipotezi »autolikvidacije psihozoika« pri­ pisuje čak 65 šansi na stotinu mogućih. Shvatimo li da galaksija sličnih našoj ima na milijarde, prihvatimo li, s obzirom na analognost njihove atomske građe i dina­ mičkih zakona, da se planetarne i psihozoičke evolucije u svima njima razvijaju približno isto, dolazimo do slike triliona civilizacija koje se razvijaju radi toga da bi se posle vremena koje se u astronomskoj skali izjednačuje s trenutkom, uništile. Taj statistički pakao čini mi se neprihvatljivim ne zato što bi to bilo krajnje stravično nego zato što je suviše naivno. I zato fon Hernerovoj hipotezi Kosmosa kao mašine koja proizvodi rojeve atom­ skih klanica treba prebaciti ne to da je katastrofična^a na njeno odbacivanje ne treba da nas navede moralno gnušanje, jer emocionalne reakcije ne mogu da učestvuju u analizi koja pretenduje na to da bude tačna. Stvar je u tome što ta hipoteza polazi od potpuno neverovatne podudarnosti planetarnih procesa. Uopšte ne smatramo da Zemlja s njenom krvavom istorijom ratova, da čovek sa svim poročnim i mračnim osobinama svoje prirode predstavljaju neki neslavni kosmički izuzetak, i da zvezdana prostranstva nastanjuju bića koja bi od samog po­ četka svoje istorije bila savršenija od nas. Pa ipak ekstra-

oo

STANISLAV LEM

polacija istraženih procesa na neistražene, tako dragocena u kosmologiji, u astronomiji, u fizici, može pokušaj metagalaktičke sociologije lako da pretvori u sopstveni reductio ad absurdum.

Napomenimo samo radi primera da je sudbina sveta mogla da se zakotrlja sasvim drugačije, da je krvožedna politika Trećeg Raj ha iz sfere eksterminacije isključila nemačke Jevreje ili bar da je hitlerovska diktatura ranije ocenila važnost nekih fizičkih eksperimenata i moguć­ nost dobijanja od njih »čudotvornog oružja«, o kome su vladaoci Nemačke toliko sanjali. Jer, do toga je moglo doći i zahvaljujući »proročanskom snu«, poput onih kakve je Hitler imao; najzad, Ajnštajn je mogao da ne bude Jevrejin; moguće je, u svakom slučaju, odlično zamisliti situaciju u kojoj bi sredstva hitlerovske države četrdesetih godina bila uložena u atomska istraživanja. Nemački naučnici bi se svakako užasavali od davanja u fašističke ruke atomskih bombi, ali odnekud znamo da se skrupule te vrste mogu slamati (pored svih ograda u pogledu prigovora upućivanih Hajzenbergu posle rata, nemoguće je oteti se utisku, kad se te stvari podrobnije prouče, da je on ipak nastojao da izgradi prvi atomski reaktor i da je to imalo neke veze s njegovim ne samo naučnim ambicijama). Kao što znamo, dogodilo se dru­ gačije: atomsku bombu prvi su proizveli Amerikanci — rukama i mozgovima emigranata iz Trećeg Rajha. Da su ti ljudi ostali u Nemačkoj, Hitler bi možda dobio to strašno oružje o kome je sanjao. Nećemo se upuštati u neosnovano razvijanje daljih nagađanja — hteli smo samo ukazati kako je određeni sticaj okolnosti doveo do brzog poraza Nemačke i do izranjanja poslednja dva po­ tencijalna protivnika, socijalizma i kapitalizma, iznad njenih zgarišta od bombardovanja. Bez obzira na to da li bi Nemačka, zahvaljujući nuklearnoj prevlasti, uspela da osvoji svetsku vlast ili ne, atomski faktor, kao ogrom­ na sila ratne tehnologije promenio bi ravnotežu u skali planete. Možda bi došlo do cele epohe ratova iz kojih bi čovečanstvo izišlo desetkovano, ali i ujedinjeno; ta naga­ đanja, jalova i bez većeg značaja ako ih smatramo nekom vrstom »kadbilogije« obavljane u fotelji, stiču značenje pri ekstrapolaciji u Kosmos, pošto nastanak jednog veli­

KOSMIČKE CIVILIZACIJE

89

kog hegemona u istorijskom procesu ujedinjavanja ne­ kad usitnjenih zajednica može da se događa isto tako često kao i istovremeni nastanak dva antagonista, jedna­ kih po snazi. Slobodno je pretpostavljati da će izvesnu svetlost na to pitanje u bliskoj budućnosti možda baciti modelovanje socioevolucionih procesa u kompjuterima. Imam na umu naročito spomenutu pojavu planetarnog ujedinjenja zajednica čije uzajamne antagonizme ili izo­ lacionizme likvidira rastući pritisak tehnoevolucije. Pošto je savladati Prirodu lakše nego izvršiti akt globalne društvene regulacije, moguće je da prestizanje socioevolucije od strane tehnoevolucije predstavlja tipičnu dina­ mičnu odliku takvih procesa. Teško je ipak prihvatiti da bi zakašnjenje regulisanja društvenih snaga u odnosu prema regulaciji prirodnih sila uvek moralo da bude isto u kosmičkim razmerama i da bi predstavljalo neku kon­ stantnu veličinu za sve moguće civilizacije. Međutim, razmere tog zakašnjenja, ulazeći kao bitni parametar u okvir društvenih pojava na Zemlji, formirale su započeti proces planetarnog ujedinjavanja čovečanstva na takav način da je iz njega došlo do istovremenog nastanka dveju velikih antagonističkih koalicija. Čak i ne govoreći o tome da i takav tip razvitka uopšte ne vodi do totalnog uništenja kao do nužnosti, slobodno je valjda pretpostav­ ljati da će u ozbiljnom postotku »svetova« (podsećam da je reč o modelima) raspored snaga biti toliko različit od zemaljskog, da neće doći čak ni do izgleda za uništava­ jući sukob protivnika; takav sukob može takođe imati pobačajni karakter, a posle prelaznog regresa, kao nje­ gove konsekvencije, može doći do ujedinjavanja svih društava »planete«. Šta onda? Onda — odgovoriće pristalica fon Hernerove hipoteze — ima da počne dejstvo drugih činilaca koji skraćuju vreme tehnološkog trajanja. Ispoljiće se, na primer, »degeneracione« tendencije — jer hedonističko-potrošački karakter ciljeva ka kojima danas stremi znatna većina sveta, jeste neoporeciv! O mogućnostima »hedonističkog zakočivanja« razvitka još ćemo govoriti, kao i o mnogo verovatnijem, periodičnom nastajanju »tehnološkog ubrzanja«. Ali tim drugim uzrocima fon Herner pripisuje ukupno 35°/o od mogućih izgleda. Mi

STANISLAV LEM

smo ipak predočili određenu mogućnost teoretičnog, matematičko-modelskog obaranja fon Hernerove hipote­ ze o autolikvidaciji kao pravilu egzistencijalne većine kosmičkih civilizacija. Uostalom, kad bi fon Hemer imao čak više prava no što mislimo, onda bi — kao što smo već spomenuli — statistički tip »praivilnosti« koje je pos­ tavio, morao, baš zbog svoga probabilističkog karaktera, dopuštati postojanje izuzetaka. Neka 990 miliona planeta od galaktičke milijarde odista bude obeleženo kratkotrajnošću tehnološke ere. Neka od preostalih deset mili­ ona samo sto hiljada, ili jedva jedna hiljada, isklizne ispod »zakona o civilizacionoj efemernosti«. Tada će ta hiljada planeta razvijati civilizaciju kroz stotine miliona godina. I tada ćemo pred sobom imati naročiti, ovoga puta već kosmički, analogon zemaljske bioevolucije: jer baš se na takav način ispoljava njena delatnost. Količina životinjskih vrsta koja je nestala u toku evolucije neuporedivo je veća od one koja je pretrajala. Pa ipak je svaka vrsta koja se očuvala dala početak ogromnom broju no­ vih. I u pravu smo da postuliramo baš takvu »evolucionu radijaciju«, samo sad ne više biološkog nego kosmičkog i civilizacionog reda. Naša hipoteza uopšte ne sadrži na nužni način »idilične« elemente, štaviše, neka se te milijardugodišnje civilizacije u toku svoje zvezdane ekspan­ zije susreću ne radi toga da bi se međusobno borile: ali tada bismo njihove ratove morali posmatrati kao gašenje čitavih sazvežđa, kao ogromne erupcije izazvane snopo­ vima uništavajućeg zračenja, kao ovakva ili onakva »ču­ da« astroinženjerije, mirne ili rušilačke, svejedno. Tako se, dakle, opet vraćamo na pitanje postavljeno u uvodu: zašto ne prisustvujemo »čudima«? Molim da se primeti da smo u poslednjem odeljku naših razmišljanja bili čak spremni da prihvatimo u izvesnom smislu i »katastrofičniju« sliku civilizacionog razvitka no što to čini fon Herner. Jer on tvrdi ne samo i ne jedino da se kosmičke civilizacije same ubijaju nego da to čine u razvoj­ noj fazi potpuno sličnoj ovoj koju je postiglo čovečanstvo (to znači, astronomski neprimetnoj). Čini mi se da to već nije više primenjivanje probabilističkih metoda na poja­ ve sociogeneze, već naprosto prikrivanje strahova savre-

KOSMICKE CIVILIZACIJE

91

menog čoveka (a savremeni čovek je i učeni astrofizičar) maskama kosmičke sveopštosti. Astrofizika nije kadra da nam odgovori na postavlje­ no pitanje. Pokušajmo, dakle, da ga potražimo negde drugde. M etateorija čuda

Na čemu bi, u stvari, mogla počivati dosad uopšteno spominjana »čuda« kao simptomi astroinženjerije? Kao »moguća čuda te vrste« Šklovski navodi veštački izazi­ vane eksplozije Supernovih zvezda ili prisustvo spektralnih linija elementa tehnecijuma u spektrima nekih retkih zvezda. Pošto se tehnecijum ne pojavljuje u Prirodi (na Zemlji ga veštački proizvodimo) niti se može pojav­ ljivati, pošto je to element koji se brzo raspada (u roku od nekoliko hiljada godina), mogli bismo zaključiti da njegovo prisustvo u zračenju zvezde može biti izazvano . . . njegovim veštačkim »ubacivanjem« u žarište zvezde, ubacivanjem, naravno, od strane astroinženjera. Uzgred rečeno, da bi spektralna linija nekog elementa postala vidljiva u zvezdanoj emisiji, potrebne su beznačajne ko­ ličine elementa u astronomskoj skali — iz reda od neko­ liko miliona tona. Tu hipotezu, uporedo s hipotezom o »veštačkim eks­ plozijama Supernovih«, Šklovski ipak iznosi u polušaljivom tonu. Uzrok zbog koga tako postupa je i pored toga sasvim ozbiljan. Naime, jedan od fundamentalnih meto­ doloških principa nauke jeste »Okamova oštrica«, odnos­ no teza koja glasi da entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem. Gradeći hipoteze, »entitete« nije slobodno množiti bez potrebe. Ovde se pod »entitetima« podrazumeva unošenje u neku teoriju osnovnog pojma, koji je već nesvodljiv na druge. Taj princip se tako svestrano poštuje da je njegovo prisustvo u svakom naučnom istra­ živanju teško čak i primetiti. Novi pojam slobodno je unositi u teorijski model stvarnosti samo u vanrednim okolnostima: kad postaju ugrožene malobrojne teze koje predstavljaju temelj celokupnog našeg znanja. Kad je u nekim pojavama nuklearnog raspadanja postao ugrožen

STANISLAV LEM

zakon očuvanja mase (izgledalo je kao da njen deo »nes­ taje« bez traga), Pauli je, da bi taj zakon spasao, uneo pojam »neutrina«, čestice najpre čisto hipotetične, čije je postojanje tek kasnije dokazao eksperiment. »Okamova oštrica« ili, drugim rečima, princip štednje mišljenja, zahteva da naučnik nastoji da svaku pojavu objašnjava na što je moguće prostiji način, bez uvođenja »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza koje nisu neophodne. Rezultat primene toga principa jeste tendencija ka unifikaciji svih nauka: ona se ispoljava u objašnjavanju raznorodnosti pomoću njenog stalnog svođenja na elementarne pojmo­ ve, takve kakvima operiše fizika. Pojedine nauke često se protive takvoj redukciji: tako su, na primer, biolozi dugo smatrali da je za objašnjenje životnih pojava neophodan pojam »entelehije«, »vitalne snage«; takva »dopunska hipoteza« slična je natprirodnom stvaralačkom aktu, koji treba da nas oslobodi od svih briga vezanih za objašnje­ nje početaka biogeneze ili nastanka svesti. Takvi pojmovi se ipak, posle nekog vremena, pokazuju kao gresi protiv Okamovog principa i bivaju odbačeni kao suvišni. Astro­ nom koji gleda u zvezdano nebo zapaža mnogo pojava koje već ume da objasni, pozivajući se na određene teo­ rijske modele (na primer model evolucije zvezda, model njihove unutrašnje građe), kao i niz drugih pojava, još neobjašnjivih. Ogromne emanacije međuzvezdanog vodonika iz domena jezgra Galaksije ili snažne radioemisije nekih vangalaksijskih maglina, još nisu našli svoje teo­ rijsko objašnjenje. Pa ipak se naučnici uzdržavaju od izjave: »to je za nas nerazumljivo, što znači da je to ozna­ ka delatnosti razumnih bića«. Takvo postupanje bilo bi suviše opasno, jer bi zatvaralo put svim pokušajima da se te pojave objasne kao nešto »prirodno«. Ako na pustoj obali za vreme šetnje zapazimo grupe kamenih blokova koji leže u pravilnim razmacima, pri čemu nam padne u oči simetrija njihovog rasporeda, spremni smo da pret­ postavimo kako je to rezultat neke pojave čije bi istraži­ vanje moglo da bude neobično plodno za nauku: zar ne bi to bilo još nepoznato ispoljavanje delatnosti hidrodinamičnih sila plime? No ako zaključimo da je pre nas neki čovek išao tim istim putem i ovo kamenje slagao jer mu se to prohtelo, celokupno naše fizičko ili geološko

KOSMICKE CIVILIZACIJE

93

znanje neće imati čime da se pohvali. Zato je naučnik sklon da ponašanje nekih spiralnih maglina, koje čak veoma mnogo odudara od »galaksijske norme«, smatra oznakom delatnosti Prirode, a ne kao posledicu mešanja Razuma. Hipoteze o »čudima« moguće je množiti do mile volje. Tako se, na primer, čulo da kosmičko zračenje označava duž cele Galaksije rasuti efekt reaktivnog potis­ ka ogromnih »kvantnih letelica« čije se trase presecaju u svim pravcima vakuumskog prostora. Ako se prihvati da sa raznih udaljenih planeta u toku više miliona godina startuju fotonske rakete, onda se deo radio-emisije koji do nas dopire iz Galaksije može proglasiti kao trag nji­ hovog zračenja, prenesen usled dejstva Doplerovog efekta čak na radio-talase (pošto su one tobožnji izvori tih tala­ sa, ove rakete kreću se brzinama bliskim brzini svetlosti). Zvezde koje brzinom od više stotina kilometara u sekun­ du naglo »izleću« iz okvira nekih grupacija mogu tako da se kreću usled efekta »praćke«, izazvanog prirodnom eksplozijom njihovih zvezdanih drugova, ali ti drugovi mogli su takođe biti uništeni intervencijom astroinženjera. Najzad, deo eksplozije Supernovih odista bi mogao biti veštačkog porekla . . . ali nam »Okamova oštrica« neumoljivo zabranjuje da prihvatamo slične hipoteze. Uzgred rečeno, jedan od glavnih grehova naučne fantas­ tike jeste množenje »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza bez kojih se nauka savršeno snalazi. Mnoštvo dela Science-Fiction-a prihvata kao polaznu postavku da je razvi­ tak života na Zemlji (ili samo — preobražaj nižih sisara u čovečjeg pretka) posledica spoljašnje ingerencije: ne­ kad, u dalekoj prošlosti, na Zemlju se spustila raketa »drugih« koji su, zaključivši da su uslovi za »uzgajanje života« pod našim suncem dobri, zasadili na planeti nje­ gove klice. Možda su smatrali da čine dobro delo, možda je to bio eksperiment, možda samo »lapsus« jednog od zvezdanih došljaka koji je, vraćajući se na palubu rakete, ispustio epruvetu sa životnim sporama . . . Koncepti te vrste mogu se množiti do u beskraj. Stvar je u tome što su oni po Okamovom shvatanju zabranjeni kao suvišni, samim tim što se biogeneza da objasniti i bez prizivanja »teorije kosmičkih poseta«, ma koliko se i ta stvar

94

STANISLAV LEM

(Šklovski to spominje u svojoj knjizi) u principu ne da isključiti, i ko zna neće li i sam čovek jednog dana postati rasadnik života na površini drugih planeta. Već spome­ nuti američki astronom Sagan predlaže plan da se Vene­ ra osposobi za kolonizaciju na taj način što će se na njoj razmnožiti neko vodeno bilje . . . Prema tome, rezultat metodološke analize je jednoznačan. Naučnik koji istra­ žuje »astroinženjerijsku« delatnost u Kosmosu možda je odavno zapaža, samo što mu baš ona nauka kojoj služi zabranjuje da te pojave posebno okvalifikuje, da ih odvoji od prirodnih pojava i da njihovu genezu pripiše Razumu. A zar iz te dileme ipak nema izlaza? Zar su ne­ zamisliva »jednoznačna čuda« koja se ne daju objasniti na netehnološki način? Postoje, bez sumnje, i takva. Ali zajedničko im mora biti (sem očiglednog korišćenja ogromnih, dakle astro­ nomski opažajnih sila) postupanje na neki, ma i najopštiji i najudaljeniji način, sličan našem. Na koji način smo postupali tražeći »čuda«? Preko dizanja na neku po­ tenciju naših savremenih mogućnosti. Jednom rečju, pro­ gres smo shvatali kao kretanje po usponskoj liniji, a bu­ dućnost kao eru sve Većih i Moćnijih Stvari. Šta bi od zemaljske ili vanzemaljske budućnosti očekivao pećinski čovek? Svakako ogromno, divno klesano kamenje. A če­ mu bi se antički ljudi nadali da će otkriti na drugim pla­ netarna? Sigurno galijama s veslima kilometarske dužine. Možda se tu krije greška našeg mišljenja? Možda visoko­ razvijena civilizacija označava ne — najvišu energiju, ne­ go — najsavršeniju regulaciju? Da li tako nedavno otkri­ vena sličnost atomskih reaktora i bombi sa zvezdama označava da smo dobili putokaz? Da li je najviša civiliza­ cija isto što i najjača? Biće da nije. A ako nije, onda njena sociostaza ne mora biti shvatana kao rastuća ener­ getska proždrljivost. Šta je radio divlji čovek pored vatre koju je zapalio svojim rukama? Bacao je u nju sve što je zapaljivo, igrajući i vičući pored vatre, ošamućen tak­ vim ispoljavanjem sopstvene moći. Da nismo mi suviše slični njemu? Može biti. I pored svih takvih »zaključiva­ nja« ipak bi trebalo očekivati različite razvojne puteve, a među njima — i ekspanzivne, bliske našoj herojskoj kon­ cepciji večitog savladavanja sve većih oblasti materije i

KOSMIČKE CIVILIZACIJE

95

prostora. Stoga recimo sebi istinu: mi ne tražimo »sve­ kolike civilizacije« nego, pre svega, one koje su — antropomorfne. Uvodimo u Prirodu red i poredak eksperi­ menta i nakon pojava te vrste želimo da upoznamo bića slična nama. A takve pojave ipak ne uspevamo da zapa­ zimo. Da li ih nema? . . . Ima zaista nečeg duboko rastužujućeg u ćutanju zvezda kao odgovoru na to pitanje, ćutanju tako apsolutnom, koje kao da je večito. Unikalnost čoveka

Sovjetski naučnik Baumštejn u pitanju koje mi ovde razmatramo zauzima stav potpuno suprotan u odnosu na stav Šklovskoga. On smatra da je trajanje jednom nas­ tale civilizacije gotovo neograničeno u vremenu, to jest da mora iznositi milijarde godina. Zato je učestalost bio­ geneze, kako on smatra, izuzetno mala. On rezonuje na ovaj način. Verovatnoća da će od jednog zrnca ikre bakalara jednom nastati zrela riba — neobično je mala. Pa ipak je, zahvaljujući tome što te ikre ima veoma mnogo (oko tri miliona jajašaca u jednom nakotu), verovatnoća da će bar od jednog ili dva jajašca nastati ribe jednaka broju jedan. Taj primer neobično malo verovatne pojave u svakom, posebno uzetom slučaju, ali krajnje verovatne pri razmatranju zbira istih slučajeva, Baumštejn upoređuje sa procesima biogeneze i antropogeneze. U rezultatu izračunavanja koje nećemo navoditi, on dolazi do zak­ ljučka da je od milijarde planeta Galaksije jedva njih nekoliko, a možda čak samo jedna, Zemlja, proizvela »psihozoik«. Baumštejn se služi teorijom verovatnoće koja veli da je pri veoma malom izgledu ostvarenja neke pojave neophodno toliko mnogo ponavljanja uslova u odnosu na nju uvodnih, da bi se ona na kraju morala ostvariti. Tako je, na primer, veoma malo verovatno da bi jedan igrač, bacajući deset kocki, izbacio deset šestica. Pa ipak je verovatnoća, ako milijardu igrača bude bacalo kocke, da će bar jedan izbaciti deset šestica već daleko veća. Nastanak čoveka bio je uslovljen neizmerno velikim brojem činilaca. Tako je, na primer, najpre morao nas­ tati zajednički predak svih kičmenjaka, riba; hegemonija

96

STANISLAV LEM

malomoždanih reptila morala je ustuknuti pred erom sisara, dalje — među sisarima su morali da se izdvoje Vodeći, a nastanku od njih čoveka morala su na odluču­ jući način, kao što je slobodno pretpostaviti, doprineti ledena doba, koja su uvećala silnu selekciju i pred orga­ nizme postavljala ogromne zahteve u pogledu njihovih ispoljenih regulacionih sposobnosti; to je dovelo do ener­ gičnog razvoja »homeostatskog regulatora drugog tipa« — mozga9). Taj zaključak je pravilan, uz jednu, ali veoma bitnu ogradu. Autor toga zaključka je, u stvari, dokazao da su neki organizmi mogli nastati samo na planeti koja je imala veliki i samo jedan mesec (koji izaziva pojave pli­ ma i oseka, što dalje stvara svojevrsne uslove vegetacije u priobalnim sferama), da je »cefalizaciju«, rast pračovekovog mozga, verovatno ozbiljno ubrzao uticaj ledenih doba, koji je narušavao i istovremeno pojačavao selek­ tivni pritisak, a ovaj uticaj ledenih doba bio je, kako se smatra, izazvan opadanjima sunčanog zračnog emitovanja, koje nastupa svakih nekoliko stotina miliona godina. Jednom rečju, ovaj autor je zaista dokazao retkost antropogeneze, ali ju je dokazao doslovno, a to znači da je pokazao koliko bi neverovatna bila hipoteza o nastanku na planetarna najrazličitijih sunaca — čovekolikih orga­ nizama. Taj zaključak ipak nipošto ne rešava unapred prob­ lem kosmičke gustoće biogeneze i bioevolucije. Tu se probabilistički model razvitka jednog bakalara na milion zrnaca bačene ikre ne može više primenjivati. Da od tri miliona jajašaca ikre preostaje jedna jedinka, slažemo se — pa ipak je nenastajanje ribe iz jajašca istovredno sa uništenjem toga jajašca. Međutim, nenastajanje vrste H o m o Sapiens iz Primata još nipošto ne bi otklonilo mogućnost da se na Zemlji pojave razumna bića. Početak bi im mogli dati, na primer, glodari. Probabilistički mo­ del tipa kockarske igre ne može se primeniti u odnosu na sistem samoorganizacije, u koji spada evolucija. Taj model uvek uzima u obzir ili samo gubitak ili samo dobi­ tak, što znači da je to igra zasnovana na principu »sve ili ništa«, dok je evolucija sklona svim mogućim kompro­ misima; ako »gubi« na kopnu, razmnožava druge svoje

KOSMICKE CIVILIZACIJE

*'

organizme u vodi ili u vazduhu; ako čitav ogranak živo­ tinja podleže uništenju, njegovo mesto odmah zauzimaju, zahvaljujući evolucionoj radijaciji, drugi organizmi. Evo­ lucija nije igrač koji će žuriti da prizna poraz, ona nije slična protivniku koji će ili savladati prepreku ili će pasti kao tvrd projektil koji se može samo razbiti o zid ili ga probiti. Evolucija pre liči na reku koja zaobilazi prepre­ ke, menjajući pravac svoga toka. I kao što na Zemlji ne postoje dve reke s potpuno analognim tokom i oblikom korita tako sigurno ni u Kosmosu ne postoje potpuno identične evolucione reke (ili dva drveta). Tako je, dakle, spomenuti autor dokazao nešto drugo no što je nameravao. Ukazao je na neverovatnoću ponavljanja zemaljske evolucije u drugim planetnim sistemima ili bar na nemo­ gućnost podudarnog, tačnog ponavljanja u svakoj poje­ dinosti, koje je dovelo do oblikovanja čoveka onakvog kakvog poznajemo. Druga je stvar što gotovo ništa ne znamo o tome šta je u bioevoluciji slučajni oblikujući uticaj (a slučajna, po takvom shvatanju, jeste prisutnost Zemljinog Meseca), a šta neophodni rezultat dejstva zakona homeostatskog sis­ tema. Najviše nas valjda navode na razmišljanje ova »ponavljanja«, ovi »nesvesni autoplagijati« koje je evolu­ cija počinila, ponavljajući posle više miliona godina pro­ ces prilagođavanja organizama prema sredini koju su već davno napustili. Kitovi su po drugi put, bar po spoljnom izgledu, postali slični ribama; nešto slično dogodilo se s nekim kornjačama, koje su najpre imale koru, a potom je sasvim izgubile, i najzad je, posle desetak hiljada pokolenja, ponovo stekle. Kore »prvobitnih« i »ponovlje­ nih« kornjača potpuno su slične, samo što su jedne nas­ tale od unutrašnje koštane građe, a druge od kožnog tki­ va koje je postalo rožasto. Sama činjenica ipak ukazuje na to da modelujući pritisak sredine odlučno doprinosi nastanku oblika koji su u konstrukcijskom pogledu slični. Pokretači svake evolucije valjda su, prvo, promene nasledne informacije, predavane od pokolenja pokolenju i, drugo, promene u životnoj sredini. Uticaj kosmičkog činioca na predaju nasledne informacije podvlači Šklov­ ski, koji je izneo neobično originalnu hipotezu da je jači­ na kosmičkog zračenja (koje predstavlja suštinski regu­

98

.

STANISLAV LEM

lator za količinu nastajućih mutacija) bila promenljiva i da je zavisila od toga koliko je planeta na kojoj se stvara život udaljena od Supernove; jačina kosmičkog zračenja može tada »normalnu« jačinu, znači prosečnu jačinu za celu Galaksiju, da prebaci na desetine pa i stotine puta. Neobična je otpornost jedne vrste organizama prema uticaju takvog zračenja koje uništava genetičku informa­ ciju; tako, na primer, insekti mogu da podnose doze zra­ čenja koje su na stotine puta veće od onih koje su za sisare smrtne. Osim toga, takvo zračenje kod organizama koji duže žive povećava učestalost mutacija u ozbiljnijem stepenu nego kod kratkovečnih (što je čak moglo imati izvestan uticaj na »negativnu selekciju« metuzalema organskog sveta). Šklovski iznosi hipotezu da je masovno uništenje velikih gmizavaca u mezozoiku izazvalo slučaj­ no Zemljino približenje jednoj Supernovoj koja je upra­ vo eksplodirala. Samim tim, kao što vidimo, faktor život­ ne sredine postaje univerzalniji no što bismo hteli da priznamo, pošto on može da odlučuje ne samo o pri­ tisku selekcije nego i o učestalosti mutiranja genetičkih odlika. Uopšte možemo reći da je tempo evolucije mini­ malan i da se čak približava nuli, pošto uslovi životne sre­ dine praktično ostaju nepromenljivi kroz više stotina mi­ liona godina. Takve sredine su, pre svega, okeanske du­ bine u kojima su se do danas očuvale neke životinjske forme (riba), gotovo nepromenjene od razdoblja krede i jure. Prema tome, planete sa klimatskom i geološkom stabilizacijom većom od zemaljske, jednom rečju takve koje bismo bez ustezanja proglasili za »rajske«, ako je u pitanju njihova »pogodnost« za životne pojave, u stvari mogu da predstavljaju prostranstva homeostatskog zas­ toja; život, naime, evoluira ne zato što bi imao ugrađenu tendenciju ka »napretku«, nego samo kad se suoči sa apsolutnom ugroženošću. S druge strane, čini se da suviše nagla kolebanja koja se, na primer, događaju oko promenljivih ili dvojnih zvezda, ili isključuju mogućnost nastanka života ili, pak, predstavljaju za njega stalnu opasnost od iznenadnog uništenja. Evolucije se, kako mislimo, javljaju na mnogobroj­ nim nebeskim telima. Nameće se pitanje da li one moraju da kulminiraju uvek, ili bar gotovo uvek, u nastanku ra­

KOSMICKE CIVILIZACIJE

99

zuma ili, pak, i njegova pojava predstavlja slučaj u odno­ su na pravilnost dinamičnih procesa nekako spoljašnji, nešto poput slučajnog stupanja u uličicu razvoja, otvo­ renu zahvaljujući sticaju okolnosti. Kosmos, na žalost, ne može da nam pruži odgovor na to pitanje i sigurno neće brzo to učiniti; zbog toga smo, dakle, zajedno s će­ lom našom problematikom na Zemlji, osuđeni na znanje kakvo može da se crpe samo iz događaja koji se na njoj dešavaju. Inteligencija: slučaj ili nužnost?

»Neinteligentne« životinje i biljke mogu da se prilagođavaju pojavama izazvanim faktorima životne sredine — na primer godišnjim dobima. Evolucioni katalog homeostatskih rešenja toga zadatka zaista je golem. Perio­ dični gubitak lišća, preostajanje sklerocija, zimski san, metamorfoze insekata — to su samo malobrojna od mo­ gućih pitanja. Stvar je ipak u tome što regulacioni meha­ nizmi, predodređeni naslednom informacijom, mogu da savladaju samo one pojave koje su selekcionisale hilja­ de prethodnih pokolenja. Preciznost instinktivnog pona­ šanja postaje uzaludna kad iskrsne potreba za rešenjem novih zadataka, zadataka koje vrsta još nije savladala, pa samim tim nisu postali genetički učvršćeni. Biljka, bak­ terija ili insekt, kao »homeostat prvog stepena«, imaju načine reagovanja na promene ugrađene od trenutka svog nastanka: na jeziku kibernetike reći ćemo da je sistem (pojedinac) »unapred programiran« u pogledu obima mo­ gućih promena koje je dužan regulaciono da savladava radi svoga sopstvenog kontinuisanja i kontinuisanja vrste. Takve promene najčešće imaju ritmički karakter (smenjivanje dana i noći, godišnjih doba, plime i oseke) ili bar periodični (približavanje grabljivca, koje pokreće gotove odbrambene mehanizme: bekstvo ili ukočenost u »prividnoj smrti« i slično). Kad dolazi do promena koje organizam izbacuju iz njegove sredinske ravnoteže putem »programiranja« nepredviđenih instinkata, odgovor »re­ gulatora prvog stepena« pokazuje se nedovoljnim, pa po­ činje kriza. S jedne strane, naglo se povećava smrtnost 7*

100

STANISLAV LEM

neprilagođenih, a selektivni pritisak istovremeno će privilegovati neke nove forme (mutante) — što na kraju može da dovede do utelovljenja u »genetičko programi­ ranje« načina reagovanja neophodnih da bi se preživelo. S druge strane, nastaje izuzetna šansa za organizme obda­ rene »regulatorom drugoga tipa«, to jest mozgom, koji u zavisnosti od potreba može da menja »program delat­ nosti« (»samoprogramiranje zahvaljujući učenju«). Pret­ postavlja se da postoji takav tip promena, takav tempo i takva sekvencija (mogla bi se nazvati »lavirintskom«, imajući na umu lavirinte u kojima naučnici proučavaju inteligenciju životinja, na primer pacova), koju evoluciona plastičnost genetski determinisanih regulatora, instinkata, nije više kadra da savlada. To će privilegovati procese razrasta centralnog nervnog sistema kao homeostatskog uređaja »drugog stepena«, kao sistema čija delatnost počiva na stvaranju probnih situacionih m o ­ dela. Ne oslanjajući se više na gotove programe delat­ nosti, organizam se »na svoju ruku« ili prilagođava promenjenoj sredini (pacov uči da pronađe izlaz iz lavirinta) ili sredinu prilagođava sebi (čovek gradi civiliza­ ciju). Postoji, dabogme, još i treća mogućnost, moguć­ nost gubitka: kada organizam, stvorivši pogrešan model situacije, ne postiže prilagođavanje i umire. Organizmi prvog tipa »sve znaju unapred«, organiz­ mi drugog tipa moraju pravo postupanje tek da nauče. Ugodnosti prvog rešenja organizam iskupljuje njegovom uskošću, ugodnosti drugoga — rizikom. »Kanal« kroz koji biva saopštavana nasledna informacija ima ograni­ čene dimenzije, usled čega broj unapred programiranih delatnosti ne može da bude suviše veliki: to smo imali na umu govoreći o regulacionoj »uskosti«. Učenje, među­ tim, pretpostavlja uvodno razdoblje u kome je organizam posebno izložen greškama, koje lako mogu da ga staju veoma mnogo, uključujući i gubitak života. Sigurno su zbog toga do dana današnjeg u životinjskom svetu pretrajala oba ta glavna tipa regulatora: postoje sredine u kojima se stereotipno ponašanje, ali »znano od kolevke«, više isplati od svih napora skupe nauke učenja na sopstvenim greškama. Otuda, uzgred rečeno, potiče »ču­ desno savršenstvo« nagona. Sve to zvuči dosta dobro, ali

KOSMIČKE CIVILIZACIJE

101

šta iz svega toga proizlazi za opšte pravilnosti encefalogeneze? Mora li evolucija uvek na kraju da proizvede tako jake »regulatore drugog stepena« kao što su veliki mozgovi čovekolikih stvorenja ili mozgovi, ako na pla­ neti ne dolazi do »kritičnih promena«, kao nepotrebni, na njoj i ne nastaju? Odgovor na tako postavljeno pitanje nije lak. Površ­ no poznavanje evolucije obično navodi na naivnu kon­ cepciju napretka: sisari su imali »veće mozgove« nego gmizavci, što znači da su imali »veću inteligenciju« i zato su gmizavce konačno potisnuli. Pa ipak su sisari sa gmi­ zavcima koegzistirali kroz više stotina miliona godina, predstavljajući sporedne, sitne oblike u odnosu na vladajuće gmizavce. U poslednje vreme ponovo je utvrđeno koliko veliku inteligenciju, u poređenju sa drugim orga­ nizmima koji žive u okeanu, imaju delfini. No i pored toga oni nipošto nisu ovladali isključivim načinom pre­ vlasti u vodama. Skloni smo da važnost inteligencije precenjujemo kao »vrednost samu po sebi«. Ešbi za to daje niz zanimljivih primera. Pacov »tup«, koji sporo uči, nađenu hranu isprobava oprezno. Pacov »bistar«, pošto je naučio da se hrana uvek nalazi na istome mestu i u isto vreme, prividno ima veću šansu da ostane živ. No ako u toj hrani bude otrov, »tupi« pacov koji »ništa nije naučio«, upravo će zahvaljujući svome nagonskom nepoverenju nadživeti »bistrog« pacova koji će se najesti i uginuti. Prema tome, svaka sredina ne privileguje »inte­ ligenciju«. Uopšteno govoreći, eksploracija iskustva (nje­ gov »transfer«) veoma je korisna u zemaljskoj sredini. Ali moguće su ipak i takve sredine u kojima ta odlika postaje minus. Poznato je da iskusni strateg može savla­ dati manje iskusnoga, ali da može i da izgubi s najgorim fušerom, pošto su potezi ovoga poslednjeg »neinteligent­ ni«, to jest potpuno neuračunljivi. Vredno je pažnje da je evolucija, inače tako »škrta« u svakoj oblasti informacione poruke, proizvela čovekov mozak, uređaj s tolikim stepenom »prekomernosti«, da je taj mozak, koji još i danas, u X X veku, odlično izlazi na kraj s problematikom moćne civilizacije, anatomski, biološki potpuno isti kao i mozak našeg primitivnog, »varvarskog« pretka od pre sto hiljada godina. Na koji je način ta ogromna »pros-

102

STANISLAV LEM

pektivna potencija razuma«, ta »prekomernost«, koja kao da je već u samom osvitu istorije bila spremna da se prihvati izgradnje civilizacije — nastala usled delatnosti probabilističke evolucione igre dva vektora, mutacionog i selekcionog pritiska? Evolucionizam na to pitanje ne može da da pouzdan odgovor. Iskustvo pokazuje da se mozak svake životinje, u stvari, odlikuje znatnom »prekomernošću«, koja se izražava u tome što je životinja kadra da rešava zadatke kakve u normalnom životu nikad ne sreće, dok joj ih ne postavi naučnik-eksperimentator. Takođe je činjenica opšti rast moždane mase: savremeni vodozemci, gmi­ zavci, ribe, uopšte svi predstavnici životinjskog sveta, imaju mozgove veće od njihovih paleozojskih ili mezozojskih predaka. U tom smislu su tokom trajanja evolucije sve životinje postale »mudrije«, pa se čini da ova takođe opšta tendencija svedoči o tome kako će, bude li proces evolucije trajao dovoljno dugo, moždana masa najzad morati da prekorači »kritičnu veličinu«, koja će otpočeti lavinsku reakciju sociogeneze. Treba ipak da se uzdržimo da ovaj proces »težnje ka razumu« kao konstrukcijske tendencije evolucionih pro­ cesa, žurno »ekstrapoliramo na Kosmos«. Neki činioci »materijalne« ili »uvodno-građevinske« prirode mogu u samom osvitu evolucije tako da ograniče njene buduće mogućnosti i tako da odrede njen razvojni plafon da do nastanka »regulatora drugog tipa« uopšte ne dođe. Pri­ mer mogu da budu insekti, jedan od najstarijih, najživotnijih i najplodnijih životinjskih rodova; Zemlja danas broji preko 700.000 njihovih vrsta, prema 80.000 vrsta svih kičmenjaka. Insekti predstavljaju preko tri četvrti­ ne čitavog životinjskog carstva — a ipak nisu proizveli razum. Insekti su, sem toga, postojali kroz manje-više isti vremenski raspon kao i kičmenjaci, što znači da bi, s obzirom na desetostruko veću brojnost vrsta, sa statis­ tičke tačke gledišta (kad bi samo ona odlučivala) imali deset puta više izgleda za realizaciju »regulatora drugog tipa«. A to što se tako nije dogodilo ubedljivo svedoči o neprimenljivosti računa verovatnoće kao odlučujućeg kriterijuma kad su u pitanju pojave psihogeneze. Prema tome: ona jeste moguća, ali nipošto nije neizbežna poja­

KOSMICKE CIVILIZACIJE

103

va; ona predstavlja jedno od boljih rešenja, ali ne uvek i ne za sve svetove optimalna. Radi konstruisanja razuma Evolucija mora raspolagati tako raznorodnim činioci­ ma, kao što je ne suviše velika gravitacija, relativno pos­ tojanom silinom kosmičkog zračenja, ne suviše energič­ nog, promenljivošću životne sredine ne samo cikličkog karaktera i sigurno još mnogim drugim, nama još nepoz­ natim činiocima. Njihov sticaj na površinama planeta valjda ipak nije nešto izuzetno. Prema tome, možemo, i pored svega, očekivati da u Kosmosu postoji Razum, iako oblici njegove manifestacije mogu da protivreče svim našim savremenim predstavama. H ipoteze

Situacija je paradoksalna. Tražeći oslonac za naše pokušaje da zavirimo u budućnost zemaljske civilizacije, neočekivano smo dobili pomoć od astrofizike, koja sta­ tističkom analizom istražuje učestalost pojava razumnog života u Kosmosu, posle čega smo rezultate takvih poslo­ va odmah osporili. Astrofizičar bi mogao upitati kakvim pravom smo to učinili, pošto je njegova kompetencija u ključnom pitanju — diferencijaciji »prirodnih« astro­ nomskih pojava od »veštačkih« — neuporedivo veća od naše. Takav, potpuno verovatan prigovor traži odgovor. Taj odgovor je delimično već bio rasut u prethodnim odeljcima ovog ciklusa i sad nam preostaje samo da ga sistematizuj emo. Treba napomenuti da se radioastronomija tek razvi­ ja. Pokušaji kosmičkog osluškivanja nastavljaju se (izme­ đu ostalog, u SSSR-u će to činiti jedan od saradnika pro­ fesora Šklovskog). Ako se u narednim godinama otkriju astroinženjerijski ili signalizacijski fenomeni, imaće to, dabogme, veliki značaj. Pa ipak će potpun nedostatak svih pozitivnih podataka imati veći značaj, utoliko veći ukoliko takvi ogledi budu duže nastavljani i ukoliko se u tu svrhu bude koristila osetljivija aparatura. Posle izvesnog, dovoljno dugog vremena, potpuno odsustvo takvih pojava prisiliće nas na reviziju gledanja o biogenezi i psihogenezi u Kosmosu. Danas je za to još prerano.

104

STANISLAV LEM

Pa ipak se — pri izricanju hipoteza — smatramo veza­ nim sadašnjim stanjem nauke. Odsustvo »čuda« i kosmičkih signala primamo k znanju is,to kao što to čini i astrofizičar. Stoga ne osporavamo opservacioni materi­ jal, nego samo njegovu interpretaciju. Objašnjenje »psihozojskog vakuuma« nudi nam svaka od tri hipoteze koje smo izneli. I. Civilizacije nastaju u Kosmosu retko, ali su dugo­ trajne. Učestalost njihovog pojavljivanja iznosi nekoliko do nekoliko desetina na jednu Galaksiju. Tako, dakle, jedna planeta sa »psihozoikom« dolazi na milijardu zvezda. Zajedno sa astrofizičarima odbacujemo tu hipotezu, jer je ona u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pogledima na tipičnost nastanka planetarnih sistema i života u nji­ hovom domenu. Ipak se ograđujemo da ova hipoteza, koliko god neverovatna, ne mora biti i neistinita. Pošto se galaksije, kao i zvezde, međusobno razlikuju po sta­ rosti, u galaksijama starijim od naše moralo bi dolaziti do astroinženjerijskih delatnosti čiji bi simptomi, posle odgovarajućeg usavršavanja aparature, mogli da se zapa­ ze. Pri tom polazimo od postavke, slično kao i astrofizičari, da se sve, ili gotovo sve, ma koliko malobrojne civi­ lizacije, razvijaju u tehnološkom pravcu koji, posle do­ voljno dugog vremena dovodi do astroinženjerije. II. Civilizacije nastaju u Kosmosu često, ali su krat­ kotrajne. To proizlazi a) iz njihovih tendencija ka »autolikvidaciji«, b) iz njihovih tendencija ka »degeneraciji«, c) iz uzroka za nas potpuno neshvatljivih, koji počinju da dejstvuju na izvesnoj razvojnoj etapi. Upravo tim hi­ potezama najviše pažnje posvećuje u svojoj monografiji Šklovski. Za nas je najvažnije iznošenje postavki na koje se te hipoteze oslanjaju. Mogu se svesti na dve: 1) prih­ vata se da je pravac razvitka ogromne većine civilizacija ovakav kao zemaljski, to jest tehnološki; 2) da je tem po razvitka, bar u astronomskoj skali, gde odstupanje od milion godina nema značaja, sličan. Tako, dakle, polazna postavka te grupe hipoteza jeste ortoevolucioni karakter razvitka gotovo svih civilizacija. Ćutke se prihvata da je ubrzanje tehnološkog napretka, kakvo na Zemlji posmatramo tokom najmanje poslednjih dvesta godina, tra­ jan dinamični proces koji mogu zakočiti jedino destruk­

KOSMICKE CIVILIZACIJE

tivni činioci (»degeneracija«, »samoubistvo« civilizacije). Osnovna dinamična odlika svih civilizacija bio bi, dakle, eksponencijalni rast (do potencije) koji pravim putem vodi ka astroinženjerijskoj delatnosti. Obe te postavke mogu biti napadnute. Ipak, nemamo bilo kakvih datosti za donošenje suda da li je tehnološka usmerenost odista oznaka razvojnog zakona »psihozoika«. Možda i nije. No bez obzira na to, u skladu sa Okamovim principom, ne unosimo »suvišne entitete«, to jest hipoteze koje se ne oslanjaju ni na kakve činjenice. Prihvatamo da je to usme­ renost tipična zato što same sebe i našu sopstvenu istoriju smatramo prosečnom, običnom, te prema tome i tipičnom kosmičkom pojavom. Drugačije stoji stvar sa drugom postavkom. Istina, dosadašnja istorija, počev od Industrijske Revolucije, pokazuje stalan eksponencijalni rast naše civilizacije, ali bez obzira na to postoje određene i to važne činjenice koje govore u korist verovatnoće njegove promene. Kad osporimo prividnu postojanost (u astronomskoj skali) tempa tehnoevolucije, otvara se mogućnost novog rešenja. Možemo govoriti o trećoj grupi hipoteza koje se slažu sa posmatranim (ili tačnije — neposmatranim . . .) činjenicama. III. Civilizacije nastaju u Kosmosu često i dugotraj­ ne su, ali se ne razvijaju ortoevoluciono. Kratkotrajno je ne njihovo postojanje, već jedino neka njegova faza koja se odlikuje eksponencijalnim rastom. Ta ekspanziv­ na faza traje u astronomskoj skali veoma kratko: neko­ liko do nekoliko desetina hiljada godina (kao što će se kasnije pokazati, verovatno je da traje čak i kraće). Posle tog razdoblja dinamična karakteristika razvoja se menja. Ova Zemlja ipak nema ničeg zajedničkog ni sa »autolikvidacijom« ni sa »degeneracijom«. Otuda putevi različitih civilizacija mogu već ozbiljno međusobno da se razlikuju. Ta raznorodnost daljeg razvoja uslovljena je uzrocima koje ćemo posebno razmotriti. To razmatranje neće biti greh protiv zabrane jalove spekulacije, pošto činioci koji menjaju dinamiku razvoja mogu u začetnom vidu da se otkriju već u našem svetu. Oni su vansocijal­ ne, vanustrojstvene prirode i potiču naprosto iz same strukture sveta u kome živimo, iz stanja što je takav

106

STANISLAV LEM

kakav je. Zamislimo moguće pojave ponašanja kakve civilizacija otkriva posle dostignuća određene ražvojne etape. Pošto ona u izvesnim granicama ima slobodu izbo­ ra strategije daljeg postupanja, nećemo, naravno, uspeti da predvidimo šta će se s civilizacijom dogoditi. Između mnogobrojnih varijanti izabraćemo takve koje zadovo­ ljavaju činjenice, to jest one koje mnoštvo nastanjenih svetova koji postoje veoma dugo mire sa njihovom astro­ nomskom nemogućnošću da budu zapaženi. Na taj način će dobijena slika s jedne strane odgo­ varati zahtevima astrofizičara (to jest biće u slozi sa od­ sustvom »čuda« i kosmičkih signala), a s druge, pak, izbeći ćemo katastrofički fatalizam fon Hernerovih hipo­ teza. Mislim da vredi ponoviti motive koji nas navode na odbacivanje te »statističke neizbežnosti uništenja« ko­ ja proističe iz tih hipoteza. Ako su pravac i razvojni tem­ po svih civilizacija u Kosmosu približni, i ako srednja veličina trajanja civilizacija iznosi nekoliko hiljada godi­ na, onda iz toga uopšte ne proizlazi da ne bi mogle pos­ tojati miliongodišnje civilizacije koje predstavljaju kraj­ nje odstupanje od norme. Fon Hernerova statistika je slična statistici gasa. Gas na sobnoj temperaturi broji najviše čestica sa brzinom od nekoliko stotina metara u sekundi, ali u njemu postoje malobrojne čestice sa mno­ go većim brzinama. Elem, prisustvo šačice brzih čestica uopšte ne utiče na ponašanje gasa sa sobnom tempera­ turom. Međutim, prisustvo jedva nekolicine »anormalno« dugovečnih civilizacija u galaktičkom skupu uticalo bi na celu Galaksiju, pošto bi te civilizacije započele snažne, ekspanzivne radijacije u sve veća zvezdana prostranstva. Samim tim astroinženjerija bi se mogla posmatrati — što se ipak ne događa. Tako, dakle, fon Herner ćutke polazi od postavke da njegova statistika obuhvata pojave isto tako završene u vremenu i relativno kratkotrajne kao što su ljudski životi. Jer postoje, doduše, statistička odstupa­ nja od prosečne dužine života, koja iznosi oko 60 godina, ali nijedan čovek ne može živeti 200 ili 300 godina. Pa ipak opšta smrtnost ljudi posle nekoliko decenija proiz­ lazi iz osobina njihovih organizama, što se, doduše, o društvenim organizmima ne može reći. Svaka rivalizujuća civilizacija može, bez sumnje, prolaziti kroz faze »kri-

KOSMICKE CIVILIZACIJE

107

za« (vezanih, recimo, sa otkrićem atomske energije, a po­ tom s nekim drugim promenama za koje ne znamo), ali trebalo bi očekivati proporcionalnost obrnutu od one ko­ ju posmatramo u biološkoj populaciji: jer u takvoj po­ pulaciji individua može sa utoliko većom verovatnoćom da očekuje skoru smrt ukoliko je dosegnula duži život, dok dugovečna civilizacija treba da bude upravo »manje smrtna«, manje izložena poremećajima no što to biva sa kratkovečnom civilizacijom, jer sa dugovečnošću stiče sve šire znanje, a zahvaljujući njemu — i kontrolu nad sopstvenom homeostazom. Tako je, dakle, sve-smrtnost civilizacija dopunska postavka, uzeta iz vazduha. Fon Herner je uvodi u svoje matematičke žrvnjeve još pre no što se prihvati izračunavanja. Tu postavku smatramo neosnovano proizvoljnom. Tako nam, dakle, metodolo­ gija, a ne optimizam (koji u Kosmosu može da bude neumesan) naređuje da se okrenemo drugim objašnjenji­ ma »psihozojskog vakuuma« Svemira[m].

V otum separatum

Trebalo je, doduše, da se vratimo na Zemlju, ali ostaćemo još malo na nebu, jer bih hteo da iznesem svoje lično ubeđenje o razmatranom pitanju. Ta najava će možda izazvati čuđenje, a zar nisam sve vreme govorio u svoje ime, stupajući u sporove s raznim hipotezama? Evo, hitam da objasnim kako sam se ponašao kao sudija, doduše samozvani, ali koji se drži paragrafa kodeksa koje nije sam propisao. Imam na umu svoju pokornost u od­ nosu na stroge propise naučne strogosti, koja se ispoljava u presecanju, Okamovom oštricom, svih mogućih spe­ kulacija. Bilo je to valjda razumno. Pa ipak čovek pone­ kad poželi da ne bude razuman, uprkos očiglednostima. Zato ću ovde izneti svoju tačku gledišta, obećavajući da ću potom ponovo postati pokoran sluga metodologije. Dakle, kosmičke civilizacije. . . Dok su pitanja koja je Prirodi postavljala Nauka bila bliska pojavama u skali koja je bila ravnopravna s nama (imam na umu sposob­ nost koja je, zahvaljujući svakodnevnom iskustvu, izgra­ đena u nama, sposobnost da istraživane pojave izjedna-

108

STANISLAV LEM

čujemo s onima što primamo neposredno putem čula), dotle su njeni odgovori zvučali za nas razumno. Kada je ipak upitano eksperimentom: »materija je talas ili čes­ tica?« — smatrajući formulisanje strogom alternativom, odgovor nam se učinio isto toliko neočekivan koliko i teško prihvatljiv. Dakle, kad na pitanje: »kosmičke civi­ lizacije česte — ili retke?« — ili: »dugovečne ili efemer­ ne?« — padaju nerazumljivi odgovori, puni prividnih protivrečnosti, onda te protivrečnosti ne izražavaju toli­ ko stvarno stanje koliko naše neumenje da Prirodi pos­ tavljamo prava pitanja. Jer čovek Prirodi postavlja mno­ štvo pitanja, s »njene tačke gledišta« besmislenih, želeći da dobije jednoznačan odgovor koji se uz to uklapa u njemu drage sheme. Jednom rečju, ne trudimo se da otkrijemo Red uopšte, nego neki određeni red, naime štedljiv (»Okamova oštrica!«), jednoznačan (da se ne bi mogao različito tumačiti), sveopšti (da bi vladao u ćelom Kosmosu), nezavisan od nas, to jest nezavisan od toga da li ga i ko zapaža) i nepromenljiv (to jest, da se zakoni Prirode tokom vremena ne menjaju). Ali sve su to istra­ živački postulati, a ne otkrivene istine. Kosmos nije stvo­ ren za nas niti mi — za njega. Mi smo bočni proizvod zvezdanih promena i proizvoda, kakve je Svemir proiz­ vodio i proizvodi u bezbrojnim količinama. Bez sumnje, osluškivanja, posmatranja treba nastavljati, u nadi da ćemo sresti Razum, toliko sličan našem da ćemo ga po njegovim znacima prepoznati. Ali upravo je to samo na­ da — pošto Razum koji ćemo jednom otkriti može biti toliko različit od naših pojmova da nećemo poželeti da ga nazovemo Razumom. Na tome mestu se strpljivost naklonog Čitaoca iscrp­ ljuje. Može biti, veli, da nam Priroda daje nejasne odgo­ vore, ali vi niste Priroda! Umesto da jasno iznesete svoj sud o kosmičkim civilizacijama, ćelo pitanje ste iskomplikovali, govoreći o zakonima Prirode, o Uređenju i ta­ ko dalje, da biste na kraju pobegli u semantiku — kao da bi postojanje tih nekih razumnih bića u Svemiru za­ visilo od toga šta mi podrazumevamo pod rečju »razum«! To je najčistiji subjektivizam, pa čak i nešto gore! Zar ne bi bilo poštenije da izjavite kako naprosto ništa ne znate?

KOSMIĆKE CIVILIZACIJE

109

Naravno — odgovaram — da nemam pouzdanog zna­ nja, jer otkuda bih ga imao? Takođe može biti da se va­ ram i da će »sociokosmički« kontakti, koji se ostvare u narednim godinama, ismejati i mene i moje izvode. Mo­ lim ipak da mi se dozvoli objašnjenje. Mislim da kosmičko prisustvo Razuma možemo da ne primećujemo ne zato što ga nigde nema nego zato što se on ponaša drugačije no što mi očekujemo. Takvo drugačije ponašanje može se, opet, objasniti dvojako. Najpre se može prihvatiti da ne postoji samo jedan Razum nego da su mogući »razni Razumi«. Zatim, prihvativši da postoji samo jedan Ra­ zum, ovakav kao naš, može se razmisliti ne menja li se on tokom civilizacijske evolucije do te mere da najzad u svojim oznakama prestaje da bude sličan svome počet­ nom stanju? Primer situacije prvog tipa jeste zajednica ljudi koji se međusobno razlikuju po temperamentu, karakteru, i tako dalje. Primer situacije drugog tipa jeste skup sukcesivno u vremenu smenjivanih različitih stanja jednog istog čoveka, kao dojenčeta, deteta, zrele individue i, najzad, starca. Situaciju drugog tipa razmatraćemo zasebno, pošto postoje određene činjenice koje govore u korist baš tak­ ve interpretacije »kosmičkog stanja stvari«. A čim se bu­ de javilo pokriće u činjenicama, možemo se nadati da ćemo dobiti dozvolu — za to razmatranje — neophodne — Metodologije. Situacija prvog tipa nema, na žalost, nikakvog oslon­ ca koji bi se temeljio na činjenicama: ona je najobičnije spekulativno naglabanje. Otuda sve ograde kojima sam uslovio njeno razmatranje. Tako, dakle — različiti Razumi. Ne smem čak ni da kažem da se radi o različitim, što znači i netehnološkim pravcima razvitka — jer oko pojma Tehnologije može­ mo da se posvađamo isto onako kao oko pojma Razuma. U svakom slučaju, posebni Razumi ne označavaju »glup­ lje« ili »mudrije« od ljudskoga. Razumom smatramo homeostatski regulator drugog stepena, kadar da iziđe na kraj sa poremećajima sredine u kojoj postoji, zahvalju­ jući delatnostima preduzimanim uz oslonac na istorijski

110

STANISLAV LEM

stečeno znanje. Razum je čoveka doveo do Tehnološke Ere, pošto se zemaljska sredina odlikuje nizom naroči­ tih crta. Da li bi Industrijska Revolucija bila moguća da nije bilo Karbona, one geološke ere u kojoj su zalihe sunčane energije magazinirane u utopljenim, ugljenisanim šumama? Da li bi bila moguća da tokom drugih preobražaja nisu nastala ležišta sirove nafte? — Šta s tim? — čujem pitanje. — Na planetarna koje nisu imale svoj Karbon moguća je upotreba drugih vrsta energije, na primer sunčane, atomske. . . a uostalom, udaljujemo se od teme. Trebalo je da govorimo o Razumu. Pa govorimo o njemu! Stići do Atomske Ere bez Ere Ugljena i Elektriciteta, koje joj prethode, bilo bi nemo­ guće. Ili, u svakom slučaju, druga životna sredina zahtevala bi drugi redosled otkrića; to označava nešto više od običnog pomeranja kalendara Ajnštajna i Njutna dru­ gih planeta. U sredini sa veoma jakim poremećajima koji prekoračuju društvene regulacione mogućnosti, Razum može da se ispolji ne u ekspanzivnom vidu, ne kao tež­ nja ka ovladavanju sredinom nego kao težnja da mu se podredimo. Imam na umu formiranje biološke evolucije pre fizičke evolucije: bića takvoga sveta preobražavaju se da bi mogla živeti u datoj sredini, umesto da, kao lju­ di, menjaju sredinu da bi im služila. — Ali to nije razum­ na delatnost — to nije Razum! — pada replika. — Jer tako se ponaša svaka biološka vrsta tokom evolucije . . . Biološka vrsta ne zna šta čini — odgovaram. — Ne vlada sobom ona nego Evolucija vlada njome, bacajući je u hekatombama na rešeta Prirodnog Odabiranja. Imao sam na umu svesnu delatnost: planiranu i dirigovanu autoevoluciju, nešto kao »prilagođavajući povratak«. Po našem shvatanju, biološka vrsta ne podseća na razumnu delatnost, pošto je čovekova deviza herojski napad na materiju koja ga okružuje. No upravo je to ispol javanje našeg antropocentrizma. Ukoliko se više između sebe razlikuju uslovi koji vladaju na nastanjenim svetovima utoliko veća mora na njima biti raznorodnost Razuma. Ako neko misli da postoji isključivo četinarsko drveće, on će i u najgušćoj dubravi uzalud tražiti »drveta«. Što god se dobro može reći o našoj civilizaciji, jedno je sigur­ no: njen razvitak nema ničeg zajedničkog sa harmoni­

KOSMICKE CIVILIZACIJE

H l

jom. Ta civilizacija, naime, kadra da za nekoliko časova uništi celokupnu biosferu planete, pod uticajem nešto jače zime počinje da puca u šavovima! Ne govorim to da bih »kaljao gnezdo«, već naprotiv: neravnomernost raz­ vitka je sigurno kosmička norma. Ako ne postoji »jedan Razum«, već njegove bezbrojne varijante, ako je »kos­ mička intelektualna konstanta« fikcija, onda se odsustvo signala, čak i pri znatnoj gustoći civilizacija, lakše može razumeti. Mnoštvo Razuma, svakako, no samo upletenih u »sopstvene planetarne probleme«, mnoštvo koje se kre­ će različitim putevima, podeljeno načinima mišljenja, delovanja, drugačijim ciljevima. Kao što je poznato, čovek može čak i u nepreglednoj gomili da bude sam. Zar ta gomila ne postoji? I zar takva samoća proizlazi jedino iz »semantičkog nesporazuma« ?[IV]

Perspektive

O postojanju kosmičkih civilizacija u 1966.*> godini još uvek ništa konkretno ne znamo. No, bez obzira na to, pitanje postaje predmet istraživanja i planiranja. U SAD i SSSR održavane su naučne konferencije posvećene isključivo problematici »drugih« i kontakta s njima. Dabogme, pitanje da li »drugi« uopšte postoje, ostaje te­ meljni problem. Na izgled, usled nedostatka empirijskih datosti, izbor odgovora još uvek zavisi od ličnih pogleda, od naučnikova »dopadanja«. Ipak sve veći broj naučnika polako dolazi do ubeđenja da bi totalna »psihozojska praznina« Kosmosa bila u suprotnosti nemirljivom sa celokupnošću našeg prirodnjačkog znanja koje, doduše, postojanje »drugih« explicite ne zastupa, ali to ipak čini implicite, pošto rezultati prirodoslovnih istraživanja pri­ siljavaju da se pojave astrogeneze, planetogeneze i, naj­ zad, biogeneze — priznaju kao procesi normalni za Kosmos, što znači prosečni, »tipični«, i stoga bi empirijsko ukazivanje (u ovom trenutku nije važno kako i na koji način moguće) da u Metagalaksiji koju uspevamo da posmatramo — »drugih« nema, označavalo ne samo obara*) Kao i u godini 1974.

1

STANISLAV LEM

nje izvesne izolovane hipoteze (o svojevrsnoj gustini po­ javljivanja života i razuma u Kosmosu), nego bi pred­ stavljalo metodološki veoma ozbiljno ugrožavanje teme­ lja našeg prirodnjačkog znanja. Konstatovanje takve praznine, naime, izjednačivalo bi se sa tvrđenjem da ne­ prekidnost prelaženja od jednih materijalnih pojava do drugih, znači od nastajanja zvezda i nastajanja planeta, sve do onog poslednjeg — do rođenja života, njegove evo­ lucije itd., neprekidnost koja predstavlja nepokolebljiv osnov celokupne nauke, zasnovanu na u nauci opšteprihvaćenoj ekstrapolaciji svet ne dopušta, odnosno da negde u njemu postoji za nas neshvatljiva pukotina u istraži­ vanjima i najopštijim zastupanim pravilnostima, pri če­ mu bi takva konstatacija zahtevala reviziju povećeg broja teorija, danas sveopšte priznatih za pravilne. Da navedem reči J. Šklovskog iskazane 1964. godine na kon­ ferenciji u Bjurakanu: »Za mene bi najveće, pravo ,čudo’ bio dokaz da nikakvih ,kosmičkih čuda’ nema. Samo astronom-specijalist može u potpunosti shvatiti značenje (eventualne) činjenice da od IO21 zvezda koje čine onaj deo Svemira koji se da posmatrati (oko IO10 galaksija, po IO10 do oko IO11 zvezda u svakoj) nijedna nema oko sebe dovoljno razvijenu civilizaciju, iako je postotak zvezda koje imaju planetarne sisteme dovoljno visok.« Jedan od mlađih sovjetskih astrofizičara, Kardašev, u svom izlaganju na spomenutoj konferenciji delio je hipotetične civilizacije na tri tipa, ubrajajući u prvi — civilizacije slične Zemljinoj (godišnje trošenje energije oko 4 X IO19 erga), u drugi — civilizacije koje troše 4 X 1033 erga energije godišnje i u treći — »supercivilizacije«, koje su energetski ovladale svojim galaksijama (energija u skali 4 X IO44 erga godišnje). Pri tom je vre­ me neophodno za nastanak civilizacije I tipa procenjivao na nekoliko milijardi godina (povodeći se za primerom Zemlje), prelaz od I u II tip imao bi da traje jedva neko­ liko hiljada godina (procena zasnovana na tempu rasta energetske proizvodnje na Zemlji tokom poslednjih vekova), a od II do III tipa imao bi da traje nekoliko dese­ tina miliona godina. Ova poslednja procena naišla je na kritiku drugih stručnjaka, po kojima bi tobože — pri takvim »tempima psihogeneze« — praktično sve galak­

KOSMICKE CIVILIZACIJE

113

sije morale već imati svoje »supercivilizacije«, a nebo bi usled toga bilo područje veoma intenzivne delatnosti »zvezdane inženjerije« i kiptalo bi od »kosmičkih čuda«, a to se — što je valjda van svake sumnje — ne dešava. Te je tako ili nastanak (svake) civilizacije pojava veoma malo verovatna, što znači i retka, zahvaljujući čemu civi­ lizacije nastaju samo u nekim galaksijama (što znači da bismo mi u našoj galaksiji mogli biti jedini), ili pak nivo energetskog (tehnološkog) razvitka nailazi na neku poja­ vu (barijeru?) koja ga koči ili na niz pojava, za nas pot­ puno zagonetnih. Dabogme, ta zagonetka može biti objašnjena dosta trivijalno. I tako se, kao što smo već spomenuli, može desiti da se razvojni putevi kojii su do izvesne etape za­ jednički (do etape koja se, recimo, može uporediti sa sadašnjom zemaljskom etapom), kasnije razilaze u vidu nekakve radijacije razvojnih pravaca, pri čemu ekspo­ nencijalna tempa ranog razvitka može nastavljati samo sitan delić postotka svih onih što »startuju«. Takva raz­ vojna barijera koja ima probabilistički karakter jeste nešto radikalno različito od neke »tajanstvene« zabrane, snabdevene oznakom čak neke fatalističke determinisanosti. Stoga ovakav, statistički tretman vraća Kosmosu njegov karakter mesta igre i borbe za dalji rast, borbe teške i opasne, ali koju vredi poduzeti, dok bi determi­ nistička slika izgledala kao kakva tajanstvena presuda obešena iznad naših glava, presuda koju nikakav saznajni ili emocionalni napor ne može otkloniti. Takvo rešavanje problema u probabilističkom (a ne samo »utešiteljskom«) duhu danas nam izgleda najpra­ vilnije, čak i u metodološkom pogledu. Jedno uopštavanje možemo formulisati kao konsta­ taciju sa gotovo stopostotnom sigurnošću: naime — počev od planetogeneze koja je, kao što znamo, pojava na koju se može gledati kao tipičnu za kosmos, dalja podu­ darnost procesi (biogeneze, zatim psihogeneze, i, najzad, nastajanja i razvojnog pravca civilizacija) na nekom mestu toga puta počinje da se gubi, a mi ipak ne znamo nije li tu pre u pitanju neki izraziti »prag« početne divergen­ cije ili se takođe možda radi o čitavom mnoštvu etapa na kojima dolazi do sumiranja narednih pravčanih od­ 8

H 4

STANISLAV LEM

stupanja, polazeći od zemaljskog obrasca. Ćini se da je­ zik statistike govori da planetarnih sistema uopšte ima daleko više nego onih koji rađaju život, ovih poslednjih, pak, da ima više no onih koji počinju da stvaraju civili­ zaciju i tako dalje, sve do etape »krunisanja« civilizacije tehnološkim dostignućima, i to takvim koja bi u kosmičkim razmerama bila vidljiva. Ovim spomenutim hipotezama naučnici iz razumlji­ vih obzira posvećuju relativno malo pažnje, usredsređujući se više na fiziko-tehničke probleme kontakta između civilizacija. O tome predmetu vredno je napomenuti, valjda, samo ovo. Prvo, predskazivanje da će čovek svoje zvezdane letove obavljati, na primer, fotonskim brodo­ vima, danas nije ni »moderno« ni teorijski razrađeno, pošto su bilansne energetske analize (na primer fon Hernerova) pokazale da čak ni upotreba anihilacije kao po­ gonskog izvora ne rešava neverovatne energetske proble­ me takvih putovanja. Naime, količina materije koja bi morala da se anihilira za prelaz iz jedne galaksije u dru­ gu u »razumnom« vremenu (ljudskog života), znači brzi­ nom približnom brzini svetlosti, poklapala bi se maltene sa masom našeg Meseca. Te se tako na slične letove da­ nas gleda kao na nerealne čak i za nekoliko najbližih vekova. Doduše, skretana je pažnja na to da bi brod koji se kreće brzinom bliskom svetlosnoj brzini mogao bar deo svog deficita početne mase nadoknađivati kosmičkom materijom koja, i pored sve svoje razređenosti, za brod takve brzine predstavlja potencijalno gorivo koje se ne bi smelo potcenjivati. Ko zna, takođe, neće li biti otkri­ vena druga vrela za energetski pogon; u svakom slučaju teškoće na putevima astronautike imaju drugačiji karak­ ter od onih koje, na primer, čine uzaludnom izgradnju perpetuuma mobile, jer astronautiku ne zabranjuju pri­ rodni zakoni, a čak i kada se dokazuje da bi galaktički brod morao imati početnu masu približnu mesečevoj masi, ukazuje se na stravične tehničke mogućnosti, ali ne i na načelnu nemogućnost, ma i zbog toga što postoji Mesec, a kad bi se neko od budućih zemaljskih pokolenja dovoljno uprlo možda bi na odgovarajući put uputi­ lo našeg poštovanog satelita, koga nam je tako blagona­ klono pripremila planetogeneza sunčanog sistema.

KOSMICKE CIVILIZACIJE

1 13

Drugo, pitanje koje naučnike zanima više od svih drugih, to jest pitanje kontakata putem radija (eventu­ alno i lasera) sa »drugima«, zahteva za svoju realizaciju, kao što se pokazuje, ozbiljne materijalne investicije (gradnja velikog broja uređaja za »kosmičko osluškivanje«, eventualno i predajnih stanica, jer, kao što je ispravno primećeno, čak i kad bi sve civilizacije zbog štednje radile samo na osluškivanju, niko nikoga ne bi čuo). Te bi investicije čak bile veće od ulaganja koja se danas lociraju u istraživanja nuklearne energetike. Naučnici će, bez sumnje, morati tek »odgojiti« gene­ raciju vladajućih koja će biti sklona da dovoljno duboko posegne u državne riznice, i to radi ciljeva tako uznemi­ rujuće sličnih tradicionalnoj tematici naučne fantastike. Osim tog materijalnog, radio kontakt ima zanimljive informacijske aspekte. Radi se o sledećem: ukoliko se tačnije iskorišćava kapacitet informacionog kanala pri slanju poruke, odnosno ukoliko se u većem stepenu redukuje suvišnost te poruke, utoliko će ona više postati slična šumu, a primalac koji ne poznaje sistem kodiranja praktično će imati ogromne teškoće ne samo u dešifrovanju informacija koje pristižu nego čak i u njihovom prepoznavanju kao informacija, za razliku od kosmičke šumne podloge. Prema tome, nije isključeno da mi kao šum ove već danas našim radioteleskopima primamo od­ lomke »međuzvezdanih razgovora« koje vode neke »su­ percivilizacije«. Da bismo uopšte bili kadri da ih otkri­ jemo, takve civilizacije morale bi emitovati i signale pot­ puno drugačijeg karaktera, signale koji ne iskorišćavaju potpuno kapacitet emisionih kanala, to jest specijalne »pozivne signale« s relativno prostom, jasno sređenom i stalno ponavljanom strukturom. A pošto »lozinke« te vrste mogu predstavljati samo deo sveukupnih njihovih informacionih emisija, gradnja znatnog broja specijalis­ tičkih prijemnih uređaja na Zemlji još jednom se poka­ zuje kao stvar od velike važnosti (i, kao što rekosmo, velikih izdataka). I tako, kao jedina zagonetka koju dosad čak ni pri­ bližno ne umemo da shvatimo, ostaje nepostojanje »kosmičkih čuda«, a to je problem u kome se ipak, napome­ nimo to, krije neki paradoks. Jer ono što je dosad bilo

116

STANISLAV LEM

predlagano kao »model« takvog »čuda«, na primer Dajsnova sfera, po svoj verovatnoći (kao što smo izneli na drugom mestu) uopšte nigde nije realizovano. Odne­ kud se zna da podosta pojava koje se dešavaju u galak­ sijama i zvezdama tek treba da bude objašnjeno, a uz to se niko od stručnjaka ne žuri da to nepoznato nazove »kosmičkim čudom«. Jer jedno je izmišljati takve feno­ mene (poput Daj snove sfere) koji bi za nas kao posmatrače stvorili uslove pogodne za dihotomično rešenje (alternative »prirodno« — »veštačko«), a drugo je, opet, stvarati stvarne pojave koje bi manje ili više bile spore­ dan produkt pokrenutih zvezdanih, neutrinskih ili i ne­ kih sasvim »kvarkovnih« energetika[V1. Za hipotetičnu supercivilizaciju njena energetika ne predstavlja svojevrsnu aparaturu posvećenu slanju u Svemir signala o prisustvu te civilizacije i zbog toga mo­ že, nekako slučajno, da dolazi do neke vrste »kamuflaže« koja uzrokuje da ćemo mi ono što su »drugi« izazvali veštački interpretirati kao nešto što su stvorile prirodne sile, ukoliko nam samo poznate pravilnosti dopuste da damo takvu interpretaciju. Nestručnjaku je teško da shvati kako u tom pogledu uopšte mogu još da se gaje sumnje. Kad bi našao list nekoga pisma, napisanog čak i na nerazumljivom jeziku i nerazumljivim pismenima, on ne bi imao sumnji da li je pismo sastavilo razumno biće ili je, pak, ono nastalo zahvaljujući prirodnim, »ne­ nastanjenim« pojavama. Pokazuje se, međutim, da ta ista sekvenca zvezdanog »šuma« može biti smatrana kao deo »signala« ili kao zračenje mrtve materije — takva nesu­ glasica već je postojala kad su bili tumačeni spektri ne­ kih naročito udaljenih objekata koje je Kardašev, nasu­ prot većini drugih astrofizičara, pokušavao da identifikuje sa emitujućim supercivilizacijama. Verovatno su u pravu bili oni, a ne on. I, najzad, završna napomena. Za ogromnu većinu živih ljudi, zajedno s naučnicima, izuzev one još veoma male grupice zainteresovanih specijalista, ceo problem »drugih« ima izrazit ukus fantastičnog i, još više, a što je daleko važnije, gotovo potpuno je lišen emocionalnog aspekta. Ogromna većina ljudi navikla je na sliku nasta­ njene Zemlje i bezljudnog (sem u bajkama) Kosmosa,

KOSMICKE CIVILIZACIJE

117

kao na očiglednu normu koja se priznaje kao jedino mo­ guća. I upravo zbog toga koncepcije po kojima bismo u Kosmosu bili sami uopšte ne vrše na ljude utisak neke čak monstruozne revelacije, a upravo to stanovište pred­ stavljaju napred navedene reči Šklovskoga, s kojima se u potpunosti solidarizujem. Nota bene, radi lojalnosti dodajmo da će naša usamljenost pre biti monstruozna, tajanstveno-stravična za materijalista i empiričara, i pre čudovna a možda čak »umirujuća« za spiritualista. To se odnosi čak i na naučnike. U našoj svakodnevici navikli smo na isključivo postojanje ljudi u klasi »razumnih bića«, a postojanje pak drugih, sa kojima prirodoznanstvo ne samo da izražava saglasnost nego ih, kao što je rečeno, neizmernim implikacijama zastupa, za nas ima izuzetno apstraktan karakter. Taj antropocentrizam ne može lako ustupiti mesto nekakvom galaktocentrizmu, što je tim razumljivije stoga što je ljudima još uvek teško da s ljudima žive na jednoj Zemlji, i stoga u takvoj situ­ aciji postuliranje čak nekog kosmičkog univerzalizma lako dobij a ukus bajkovno-ironične ili i neodgovorne fantazije, na koju grupica nekih osobenjaka pokušava da nagovori Zemljane, tako okrutno zavađene između sebe. S tim sam potpuno načisto i ne apelujem da se u duhu predstavljenih izvoda poprave školski udžbenici. Pa ipak mi se čini da je u drugoj polovini X X veka teško biti potpun čovek, ako se bar ponekad ne pomisli na ovu, zasad nepoznatu zajednicu razumnih bića u koju, kako kažu, spadamo.

IV. INTELEKTRONIKA

Povratak na Zem lju

Treba da razmotrimo da li je razumna delatnost koja se ispoljava u tehnoevoluciji — trajan dinamični proces koji svoj ekspanzivni karakter ne menja kroz proizvoljno dugo vreme ili, pak, ona mora da se preobra­ žava, dok njena sličnost sa sopstvenim početnim stanjem nestaje. Hteo bih podvući da će se ovo razmatranje suštinski razlikovati od kosmičkog ciklusa koji mu je prethodio. Sve što smo govorili o zvezdanim civilizacijama nije bilo plod jalovih spekulacija — pa ipak su se hipoteze redom oslanjale na druge hipoteze, zbog čega je verovatnoća iznošenih zaključaka često bivala neznatna. Pojave o ko­ jima ćemo sada govoriti predstavljaju prognoze koje se oslanjaju na savršeno poznate i precizno istražene činje­ nice. Tako je, dakle, verovatnoća procesa koje ćemo pred­ staviti neuporedivo veća od one koja je karakterisala dis­ kusiju o civilizacijskoj gustoći Svemira. Razmotrićemo budućnost civilizacije — pod uglom razvojnih mogućnosti nauke. Lako je reći da će se nauka razvijati »uvek« i da će, što više budemo saznavali, sve više novih problema iskrsavati pred nama. Zar taj proces neće imati nikakvih ograničenja? Ćini se da hoće — da lavinski tempo saznanja ima svoj vrhunac i da ćemo, štaviše, ubrzo do njega stići.

INTELEKTRONIKA

119

Industrijska revolucija počela je u XVII veku. Njeni koreni — ili, tačnije rečeno, fitilji — jer je više ličila na eksploziju nego na lagano sazrevanje — sežu daleko u prošlost. Na pitanje o »prvom uzroku« nauke Ajnštajn je odgovorio na način isto toliko zabavan koliko i tačan: »Niko se ne češe, ako ga ne svrbi«. Nauku, kao pokre­ tačku snagu tehnologije, pokrenule su društvene potre­ be. Pokrenule su je, proširile, dale joj ubrzanje, ali je nisu stvorile. Prapočeci nauke sežu u vavilonsko i grčko doba. Počela je od astronomije, od istraživanja nebeske mehanike. Velike pravilnosti ove mehanike oživele su prve matematičke sisteme, neuporedivo složenije od onih začetaka računa kakve je zahtevala drevna tehnologija (merenje tla, građevina, itd.). Pri tom su Grci stvorili formalne aksiomske sisteme (Euklidova geometrija), a Vavilonci pak aritmetiku koja je bila nezavisna od geo­ metrije. Prvenstvo astronomije u porodici nauka istoričar zapaža do dana današnjeg. Druga se, posle nje, rodila eksperimentalna fizika, koja je u znatnoj meri nastala pod uticajem pitanja postavljenih od strane astronomije. Fizika je dalje oplodila herniju i istrgla je — dakako kasno — iz mitološkog sna alhemičara. Verovatno poslednja od disciplina, koja je već na prelomu našeg veka izišla iz magle neproverljivih pojmova, bila je biologija. Ukazujem ovde samo na važne, a ne na isključive uzroke nastanka, pošto je uzajamno ukrštanje rezultata pojedi­ nih nauka ubrzavalo njihov rast i nastanak njihovih no­ vih grana. Iz ovog što je rečeno jasno izlazi da su kako »matematički duh« savremene nauke tako i njeno mate­ rijalno oruđe — eksperimentalni metod — postojali, ma­ da samo u klici, još pre Industrijske Revolucije. Ova re­ volucija davala je nauci razmah, pošto je povezala teo­ rijsko znanje i proizvodnu praksu; zahvaljujući tome Tehnologija se trista godina naovamo povezuje s pozitiv­ nim povratnim sjedinjenjem s Naukom. Naučnici pre­ daju otkrića Tehnolozima, a ako se rezultati pokazuju kao plodonosni, istraživanja odmah podležu »pojačava­ nju«. Sprega je pozitivna, jer negativan stav Tehnologa prema nekom otkriću Naučnika još ne označava likvida­ ciju teorijskih istraživanja u tom pravcu. Uostalom, svesno sam uprostio karakter veza između ovih dveju oblas­

1 /u

STANISLAV LEM

ti: one su složenije no što bih mogao ovde da ih predsta­ vim. Pošto nauka znači osvajanje informacija, o tempu njenog razvitka uopšte svedoči broj izlazećih stručnih periodičnih publikacija. Taj broj eksponencijalno raste počev od XVII veka. Svakih 15 godina broj naučnih lis­ tova se udvaja. Obično je eksponencijalni rast prelazna faza i ne traje dugo. Tako je bar u Prirodi. Eksponenci­ jalno, to jest do potencije, tokom kraćeg vremena raste embrion ili kolonija bakterija na hranljivoj podlozi. Moguće je izračunati kojom brzinom bi kolonija bakte­ rija pretvorila u svoja tela masu cele Zemlje. U stvarnosti sredina brzo ograničava takav tip rasta, usled čega on prelazi u linearni ili u stagnaciju sa opada­ njem brojnog stanja. Razvoj nauke, određen porastom broja naučnih informacija, jeste jedina pojava što je poz­ najemo, koja tokom trista godina ne menja svoj začuđu­ jući tempo. Zakon eksponencijalnog rasta veli da dati zbir raste utoliko brže ukoliko je brojniji. Njegove simp­ tome u nauci izaziva to što svako otkriće rađa celu seriju novih otkrića, pri čemu je broj takvih »rađanja« u stro­ goj proporcionalnosti s razmerama »populacije otkrića« u datom vremenu. Danas izlazi preko sto hiljada naučnih periodičnih publikacija. Ako se tempo rasta ne promeni, u 2.000-toj godini izlaziće ih milion. Broj naučnika takođe raste eksponencijalno. Kao što je izračunato, kad bi svi univerziteti i fakulteti SAD od danas počeli da proizvode isključivo fizičare, ponestalo bi ljudi (ne kandidata za studente, nego uopšte ljudi, ubrajajući tu decu, starce i žene) već krajem narednog stoleća. Tako bi, dakle, pri sadašnjem tempu naučnog prirasta, za nekih 50 godina svaki Zemljin stanovnik bio naučnik. To je »apsolutni plafon« koji se, naravno, ne može prekoračiti, jer bi tada jedan čovek morao da bude nekoliko naučnika istovremeno. Prema tome, eksponencijalni rast nauke ukočiće se usled nedostatka ljudskih rezervi. Početke te pojave zapažamo već danas. Pre nekoliko desetina godina Rentgenovo otkriće je na front istraživanja X zraka povuklo znatan deo svetske fizike. Otkrića ne manje važnosti pri­ vlače danas jedva delić procenta svih fizičara, pošto se

INTELEKTRONIKA

1 21

usled nesrazmernog proširenja fronta naučnih istraživa­ nja broj ljudi koji pripadaju jednom ogranku nauke — smanjio. Pošto teorijsko znanje stalno ide ispred znanja već realizovanog u industriji, znači da bi, čak i kad bi pro­ ces prirasta teorija stao, njene nagomilane rezerve bile dovoljne za usavršavanje tehnologija za nekih stotinu na­ rednih godina. Taj »inercioni« efekt tehnološkog napret­ ka (hranjenog već nagomilanim, a još neistraženim rezul­ tatima nauke) najzad bi prestao i došlo bi do razvojne krize. Kada u skali planete dođe do »naučne zasićenosti«, broj pojava koje zahtevaju istraživanje, a koje — usled nedostatka ljudi — leže po strani, moraće da raste. Pri­ rast teorija neće prestati, nego će biti zakočen. Kako je moguće zamisliti dalju sudbinu civilizacije čija je nauka iscrpla sve rezerve, a i dalje ih zahteva? Globalna poboljšanja tehnologije iznose danas oko 6% godišnje. Pri tom potrebe ozbiljnog dela čovečanstva nisu u potpunosti zadovoljavane. Usporenje tehnološkog prirasta, kroz ograničenje tempa razvitka nauke, poka­ zalo bi se — prema održavanom prirodnom priraštaju — ne kao stagnacija nego kao početak regresa. Naučni­ ci10) iz čijih sam radova izvukao fragmente predstavljene perspektive — gledaju na budućnost ne bez zabrinutosti. Jer oni predviđaju situaciju u kojoj će morati da se do­ nese odluka — koja istraživanja će morati da budu nas­ tavljena, a koja će, po nuždi, valjati napustiti. Problem, svakako, bitan, ko o tome treba da odluči, da li sami naučnici ili političari, odlazi u drugi plan kad pomislimo da odluke, bez obzira na to ko će odlučivati, mogu da budu pogrešne. Cela istorija nauke pokazuje da veliki tehnološki napreci potiču iz otkrića stečenih u »čistom« istraživanju, koje nije pred očima imalo nikakve prak­ tične ciljeve. Obrnut proces, međutim, nastajanja nove nauke iz tehnologije koja se već primenjuje bio je toliko retka pojava da se može smatrati izuzetnom. Znači, ova nepredvidljivost iz kojih će teorijskih istraživanja nas­ tati nešto za tehnologiju dragoceno, proverena istorijski od vremena Industrijske Revolucije, nije nas napustila. Neka lutrija izdaje, recimo, milion srećaka, od kojih hi­ ljadu dobijaju nagradu. Ako sve srećke budu rasproda­

122

STANISLAV LEM

te, društvo koje ih je nabavilo sigurno će dobiti sve zgo­ ditke. No ako ovo društvo otkupi samo polovinu sreća­ ka, može se dogoditi da dobitak ne padne ni na jednu od njih. Slična »lutrija« je danas nauka. Čovečanstvo sve »srećke« »snabdeva« naučnicima. Zgodici koji slede ozna­ čavaju nova civilizacijska, tehnološki vredna otkrića. A kad u budućnosti bude valjalo arbitrarno utvrditi koje oblasti istraživanja treba da budu »snabdevene« naučni­ cima, a koje ne treba, može se pokazati da bi baš one »nesnabdevene« bile specijalno plodne rezultatima koji se zasad ne daju predvideti. Uostalom, svet već preživlja­ va početke takve »hazardne igre«. Koncentracija struč­ njaka u oblasti raketne balistike, atomistike itd. toliko je velika da zbog toga trpe druge oblasti istraživanja. Ovo što smo izneli nije predskazivanje propasti civi­ lizacije. Tako može da sudi onaj koji u Budućnosti vidi samo uvećano Sadašnje Vreme, koji ne vidi drugu mo­ gućnost napretka osim ortoevolucionog, uveren da civili­ zacija može da bude ili ovakva kao naša, koja lavinski raste već trideset godina — ili nikakva. Mesto na kome kriva rasta menja svoj okomiti let uvis u pregib »zasi­ ćenosti«, označava promenu dinamične karakteristike sistema, to jest nauke. Nauka neće nestati — nestaće samo onaj njen vid, lišen ograničenja rasta, kakav poz­ najemo. Tako, dakle, eksplozivna faza predstavlja samo prvu etapu istorije civilizacije. Da li jedini u njenoj istoriji? Kako izgleda »posteksplozivna« civilizacija? Da li svesmernost delovanja Razuma, koju smo smatrali nje­ govom trajnom osobinom, mora da ustupi mesto prame­ nu selektivnih delatnosti? Tražićemo odgovor i na to pi­ tanje, ali već ovo što smo pokazali baca naročitu svetlost na problem zvezdanih psihozoika. Eksponencijalni rast može da bude dinamični zakon civilizacije tokom više milenijuma, ali ne i tokom više miliona godina. Takav rast traje, astronomski mereno, jedan trenutak, za vre­ me kojega započeti proces saznanja dovodi do kumula­ tivne lančane reakcije. Civilizacija koja sopstvene ljudske rezerve iscrpljuje u »naučnoj eksploziji« može da bude upoređena sa zvezdom koja svoju materiju spaljuje u jednom blesku, posle čega dolazi do stanja druge ravno­ teže — ili do procesa koji su možda već mnoge kosmičke civilizacije doveli do ćutanja.

INTELEKTRONIKA

123

Megabitska bom ba

Uporedili smo ekspanzivnu civilizaciju sa zvezdom Supernovom. Kao što zvezda u eksploziji spaljuje svoje materijalne rezerve tako i civilizacija troši ljudske rezer­ ve u »lančanoj reakciji« lavinskog rasta nauke. A možda sam ipak — upitaće neki skeptik — preterao u ovom poređenju? Možda sam prekomerno preuveličao konsekvencije kočenja rasta nauke? Kad bude postignuto stanje »zasićenosti« nauka će u plafonu svojih ljudskih rezervi rasti i dalje, ali ne više do potencije nego proporcionalno prema broju svih živih. Što se, pak, tiče pojava koje leže po strani, zaobilaženih u istraživanjima, one su u istoriji nauke postojale uvek. U svakom slučaju, glavni frontovi nauke, životno važniji pravci tehnološkog juriša i dalje će, zahvaljujući racionalnom planiranju, raspolagati ar­ mijama stručnjaka. Tako, dakle, dokaz da će buduće lice civilizacije biti tobože potpuno drugačije od ovoga koje poznajemo, pošto visokorazvijeni Razum prestaje da bu­ de sličan sopstvenom početnom stanju — taj dokaz nije sproveden. A naročito je lažan »zvezdani« model civili­ zacije, pošto iscrpljenost materijalnih rezervi označava gašenje, dok »blesak« civilizacije ne umanjuje iscrplji­ vanje energetskih izvora koje eksploatiše. Jer civilizacija može preći na korišćenje drugih izvora energije. Takav zahvat nalazi se, uzgred rečeno, u osnovi po­ gleda na astroinženjerijsku budućnost svake civilizacije. Slažemo se da je zvezdani motiv bio uprošćenost: jer zvezda je samo energetska mašina, dok je civilizacija — i energetska i, istovremeno, informacijska mašina. Zato je zvezda u razvojnom pogledu daleko više determinisana nego civilizacija. No iz toga ne proizlazi da je civilizacija u svom razvitku lišena svih ograničenja. One se razlikuju samo po karakteru: civilizacija poseduje energetsku »slo­ bodu« sve dotle dok ne naiđe na »informacijsku barije­ ru«. U načelu, dostupni su nam svi energetski izvori koji­ ma raspolaže Kosmos. No da li ćemo uspeti — ili tačnije: da li ćem o stići da do njih dopremo? Prelaz od jednih energetskih izvora koji se iscrpljuju na nove — od sila vode, vetra i mišića na ugalj, naftu — a od ovih dalje na atomske sile — zahteva prethodno

124

STANISLAV LEM

osvajanje odgovarajuće informacije. Tek kada količina te informacije prekorači izvesnu »kritičnu tačku«, nova tehnologija, proizvedena oslanjajući se na nju, otvara nam nova skladišta energije i nove oblasti delovanja. Da su rezerve uglja i nafte bile iscrpljene, recimo, krajem X IX veka, veoma je sumnjivo da li bismo sredi­ nom našeg stoleća stigli do tehnologije atoma, pošto je njeno ostvarenje zahtevalo ogromne snage, instalirane najpre u laboratorij ama, a zatim u industrijskoj skali. I ovako oovečanstvo čak ni danas ipak još nije potpuno spremno da pređe na isključivu eksploataciju atomske energije. Uostalom, industrijska eksploatacija »teške« atomske energije (koja potiče iz cepanja teških nukleu­ sa) pri sadašnjem tempu rasta gutanih snaga dovela bi u toku nekoliko vekova do »spaljivanja« svih zaliha urana i njemu bliskih elemenata. Međutim, eksploatacija ener­ gije nuklearne sinteze (vodonika u helijumu) još nije realizovana. Teškoće su se pokazale većim no što je bilo predviđeno. Iz rečenoga proizlazi, prvo, da civilizacija mora da raspolaže znatnim energetskim rezervama kako bi mogla imati vremena za sticanje informacije koja će joj omogućiti otvaranje vrata nove energije i, drugo, da civilizacija mora priznati da je sticanje te vrste informa­ cija važnije od svih drugih. U protivnom slučaju ona mo­ že da iscrpe dostupne joj zalihe energije pre no što nauči da eksploatiše nove. Pri tom iskustvo prošlosti ukazuje da energetski troškovi sticanja nove informacije rastu srazmerno s prelaženjem od prethodnih energetskih izvo­ ra na sledeće. Stvaranje tehnologije uglja i nafte bilo je energetski mnogo »jevtinije« od stvaranja atomske teh­ nologije. Tako, dakle, ključ za sve energetske izvore, kao i uopšte za zalihe saznanja, jeste informacija. Nagli porast broja naučnika počev od Industrijske Revolucije izazvao je pojavu dobro poznatu kibernetičarima. Količina infor­ macije, koja se može poslati jednim određenim kanalom, ograničena je. Nauka je takav kanal koji civilizaciju spa­ ja sa spoljnim svetom (i njenim vlastitim, unutrašnjim, jer ona istražuje kako materijalnu sredinu tako i samo čovekovo društvo). Broj naučnika koji neobično raste označava stalno povećavanje propusnog kapaciteta ovog

INTELEKTRONIKA

125

kanala. Ono je bilo neophodno zato što je količina infor­ macije koju je valjalo predati eksponencijalno rasla. Veći broj naučnika uvećavao je količinu nastajuće infor­ macije, a ovo je zahtevalo »proširenje« informacionog kanala putem »uporednog dodavanja« novih kanala ili regrutaciju novih naučnika, što je opet izazivalo dalji rast informacija za predaju, itd. Bio je to proces sa po­ zitivnom povratnom vezom. Na kraju ipak mora doći do stanja u kome će se dalje povećanje predajnog kapaciteta nauke u tempu diktira­ nom porastom količine informacije pokazati nemogu­ ćim. Ponestaće kandidata za naučnike. I upravo je to situacija »megabitske bombe« ili, ako je nekom draže, »informacijske barijere«. Nauka ne može prekoračiti tu barijeru, ne može progutati informacijsku lavinu koja se na nju obrušava. Strategija nauke je probabilistička. Gotovo nikad ne znamo pouzdano kakva se istraživanja isplate, a kakva ne. Otkrića bivaju slučajna baš kao i mutacije u genotipu. I mogu isto tako da vode do radikalnih i naglih promena. Primeri penicilina, Rentgenovih zraka ili, naj­ zad, »hladnih« nuklearnih reakcija, tj. onih koje nastaju u niskim temperaturama (reakcija koje će, iako su za­ sad neostvarljive, u budućnosti možda izazvati nov pre­ vrat u energetici) potvrđuju ovu slučajnost otkrića. Ako se, dakle, »ništa unapred ne zna«, treba »istraživati što god se da«. Otuda svesmerna ekspanzija, tako karakte­ ristična za nauku. Verovatnoća otkrića je utoliko veća ukoliko je veći broj naučnika koji obavljaju istraživanja. Istraživanja čega? Svega što uopšte možemo da istražu­ jemo. Situacija u kojoj ne istražujemo nekakvo X , pošto ne znamo da li X postoji (to iks može da bude, na pri­ mer, zavisnost količine bakterija u bolesnikovom orga­ nizmu od prisustva penicilina u njegovoj krvi), potpuno je drugačija od situacije u kojoj pretpostavljamo da bi se X možda dalo otkriti kad bismo najpre ispitali niz pojava: R, S, T, V, X , Z — ali ne možemo to da učinimo, jer nemamo s kim. Tako će se, dakle, posle stizanja do plafona ljudskih rezervi, istraživanjima nepreduzimanim zato što uopšte ne znamo za njihove mogućnosti — pri­ dodati sva ona istraživanja koja leže po strani, a koja

126

STANISLAV LEM

ćemo zbog nedostatka naučnika morati svesno da zaobi­ đemo. Prva situacija je — streljački lanac koji, ulazeći u sve veće prostranstvo, ipak održava stalan razmak izme­ đu dvojice strelaca, jer im se stalno pridružuju novi ljudi. Druga situacija je — streljački lanac koji, što je više rastegnut, postaje sve redi. Pri tom treba dodati da se zapaža dopunska, neko­ risna pojava: broj postizanih otkrića nije proporciona­ lan sa brojem istraživača (ako dva puta više istraživača znači dva puta više otkrića). Stvar pre stoji ovako: broj otkrića udvaja se u toku trideset godina, dok se broj istraživača udvaja već u toku od deset godina. To je na izgled suprotno onome što smo rekli o eksponencijalnom rastu naučne informacije. Ali nije tako: broj otkrića takođe može da raste eksponencijalno, samo sporije (ma­ nje snažno) nego broj naučnika, a sva otkrića uopšte predstavljaju samo neveliku česticu informacije koju nauka osvaja. Dovoljno je u nekoj univerzitetskoj arhivi pregledati prašnjave gomile radova i disertacija rađenih radi sticanja naučnog stepena, pa da se ponekad uverimo kako nijedan od stotinu ljudi nije doveo ma i do malo vrednog rezultata. Tako, dakle, stizanje do granice informacijskog kapaciteta nauke označava suštinsko smanjenje verovatnoće dolaženja do otkrića. Staviše, koeficijent ove verovatnoće mora od sada stalno da se smanjuje, srazmerno tome kako će se kriva stvarnog po­ rasta broja naučnika opadajući udaljavati od hipotetične krive daljeg (već nemogućeg) eksponencijalnog rasta. S naučnim istraživanjima je donekle isto kao sa ge­ netičkim mutacijama: važne i prelomne čine samo mali deo skupa svih mutacija i svih istraživanja. I, slično, kao što je populacija koja ne raspolaže dovoljno velikom re­ zervom »mutacijskog pritiska« izložena opasnosti da izgubi homeostatsku ravnotežu tako i civilizacija, u ko­ joj »otkrivački pritisak« slabi, mora na sve načine težiti inverziji tog gradijenta, jer on od trajne vodi u sve koleb­ ljiviju ravnotežu. Prema tome — predohrana sredstva. Ali kakva? Da li bi u njih mogla da spada kibernetika, stvoriteljka »veštačkih istraživača« ili »veštačkih Mozgova« — Generato­

INTELEKTRONIKA

127

ra i Predajnika Informacije? Ili, možda, razvoj izvan »informacijske barijere« vodi u civilizacijsku specijaciju? Ali šta to znači? Ne mnogo — jer je sve o čemu ćemo govoriti fantazija. Nije fantazija jedino onaj žalom u obliku slova »s«, onaj pad krive eksponencijalnog rasta, udaljen od nas trideset do sedamdeset godina.

Velika igra

Šta se dešava sa civilizacijom koja stiže do »infor­ macijskog plafona«, tj. koja iscrpe predajni kapacitet nauke kao »vezivnog kanala«? Predstavićemo tri moguća izlaza iz takvog stanja. Neće to biti sve mogućnosti. Odabiramo tri, pošto odgovaraju rezultatima strateške igre u kojoj kao protivnici učestvuju Civilizacija i Priroda. Prve faze »igre« znamo: civilizacija čini takve »poteze« proizvodeći ekspanzivno rastuću nauku i tehnologiju. U drugoj fazi dolazi do informacijske krize. Civilizacija može ili da je savlada, to jest da dobije i tu fazu, ili da u njoj pretrpi poraz ili, najzad, da postigne rezultat »remi«, koji ćemo radije nazvati svojevrsnim kompromisom. Pobeda ili remi bez ostvarenja mogućnosti kakve predstavlja kibernetika — neostvarljivi su. Pobeda ozna­ čava stvaranje kanala sa proizvoljno velikim kapacite­ tom. Korišćenje kibernetike za stvaranje »armije veštačkih naučnika«, ma koliko izgledalo mnogoobećavajuće, u suštini je nastavak strategije prethodne faze; struktura nauke načelno ne podleže promeni, jedino što istraživački front potpomažu »intelektronska pojačanja«. To je, dakle, uprkos prividima, rešenje u tradicionalnom duhu. Broj »sintetičkih istraživača«, naime, ne može se pove­ ćati do u beskraj. Na taj način kriza se može odložiti, ali ne i savladati. Stvarni dobitak zahteva radikalnu rekon­ strukciju nauke kao sistema za prikupljanje i predaju informacija. Možemo da ga zamislimo ili u vidu kakav se danas nameće mnogim kibernetičarima — građenja sve moćnijih »pojačivača inteligencije« (koji ne bi bili samo »saveznici« naučnika nego koji bi naučnike brzo ostavili iza sebe, zahvaljujući svojoj »intelektronskoj« supremaciji nad ljudskim mozgom) — ili u vidu zahvata

128

STANISLAV LEM

koji se radikalno razlikuju od svih onih koje danas raz­ matramo. Bilo bi to potpuno odbacivanje tradicionalnog pris­ tupa pojavama, stvorenog od strane nauke. Koncepcija koja leži u osnovi takve »informacijske revolucije« može da se izrazi sasvim sažeto: radi se o tome da se »ekstrahuje« informacija iz Prirode bez posredstva ljudskih ili elektronskih mozgova — da se stvori nešto poput »uzga­ janja informacije« ili »informacijske evolucije«. Ta kon­ cepcija danas zvuči potpuno fantastično, a naročito u formulaciji ovako jeretičkoj u odnosu na dominirajuče poglede. No, bez obzira na to razmotrićemo je nešto kas­ nije i posebno, jer zahteva dopunska uvodna razmatra­ nja, a učinićemo to ne toliko zbog poverenja kakvo može da pobudi (ona je do krajnosti hipotetična) koliko zbog toga što bi samo ona obezbedila radikalno »probijanje informacijske barijere«, to jest — potpunu strategij­ sku pobedu u igri s Prirodom. Ovde ćemo ukazati samo na prirodni proces koji pokazuje načelnu mogućnost takvog rešenja. Njime se bavi genetika, razmatrana evo­ lucijski. To je način na koji Priroda nagomilava i pre­ obražava informaciju, izazivajući njen rast izvan bilo kakvog mozga — naime, u naslednoj supstanci živih orga­ nizama. Ali, kao što smo napomenuli, o takvoj »informa­ cijskoj molekularnoj biohemiji« porazgovaraćemo po­ sebno. Drugi mogući rezultat igre — jeste remi. Svaka civi­ lizacija stvara za sebe veštačku sredinu, preobražavajući površinu svoje planete, njenu unutrašnjost i približni deo Kosmosa. Taj proces je ne odseca radikalno od Prirode, nego je od nje samo udaljuje. Moguće ga je ipak nastav­ ljati tako da dođe do svojevrsnog »učaurenja« civiliza­ cije u odnosu na ceo Kosmos. »Učaurenje«, ostvareno zahvaljujući specifično primenjenoj kibernetici, omogu­ ćava »tamponadu« suvišnosti informacije i istovremeno stvaranje informacije potpuno novog tipa. O sudbini obične civilizacije odlučuju, pre svega, njeni regulacioni uticaji na povratne sprege s Prirodom. Sprežući među­ sobno različite prirodne pojave (oksidacija uglja, raspad atoma) moguće je doći sve do zvezdane inženjerije. Civi­ lizacija u fazi informacijske krize, ako već poseduje pris­

INTELEKTRONIKA

129

tup do takvih sprega s Prirodom, do takvih energetskih izvora da joj oni osiguravaju trajnost na milione godi­ na, iako istovremeno shvata da »iscrpljivanje informacij­ skog potencijala Prirode« nije moguće, dok nastavak dotadašnje strategije može da dovede do gubitka (jer će neprestani pohod u »dubinu Prirode« najzad dovesti do hiperspecijalistićkog rasula nauka, a time i do mogućeg gubitka kontrole nad sopstvenom homeostazom) — tak­ va civilizacija može već u svom sopstvenom krilu da konstruiše potpuno nov tip povratnih sprega. Tako stvoreno »učaurenje« označava izgrađivanje »sveta u svetu«, izgra­ đivanje autonomne civilizacijske stvarnosti nepovezane neposredno s materijalnom stvarnošću Prirode. Nastala »kibernetičko-sociotehnička« kora zatvara u sebi civiliza­ ciju koja postoji i koja se dalje razvija, ali već na način neprimetan za spoljašnjeg (i tim pre za astronomskog) opservatora. To donekle zvuči enigmatično, ali stvar se, bar u na­ čelu, daje već danas skicirati, i to u različitim varijanta­ ma. Jednu ili dve od njih razmotrićemo kasnije nešto podrobnije, podvlačeći u ovom trenutku samo to da ta­ kav kompromis nije fikcija. Nije fikcija zato što između našeg sadašnjeg znanja i znanja kakvo bi bilo neophod­ no da bi se ostvario »remi«, nedostaju zabrane Prirode. Po takvom shvatanju fikcija je, na primer, gradnja perpetuum a m obile ili let brzinama većim od brzine svetlosti. I najzad — gubitak. Šta će se desiti s civilizacijom koja ne savlada krizu? Iz one koja istražuje »sve« (kao naša sada) preobraziće se u civilizaciju koja se specijalizuje samo u malobrojnim pravcima. Pri tome bi se koli­ čina tih pravaca smanjivala stalno ali polako, srazmerno s tim kojim bi se redom u njima javljao manjak u ljud­ skim rezervama. Civilizacije bliske iscrpljenosti energet­ skih izvora bez sumnje bi svoja istraživanja koncentrisale upravo na tome frontu. Druge, sa obilnijim rezerva­ ma, mogu da se specijalizuju drugačije. Upravo to sam imao na umu kada sam prethodno govorio o »specijaciji«, to jest o nastanku vrsta, samo ne ipak bioloških nego civilizacijskih. U takvom zahvatu Kosmos naseljavaju mnoge civilizacije od kojih se samo jedan njihov deo pos­ 9

130

STANISLAV LEM

većuje astroinženjerijskim ili uopšte kosmičkim pojava­ ma (na primer, kosmonautici). Može biti da je za neke od njih vođenje astronomskih istraživanja već »luksuz« ka­ kav sebi ne mogu da dopuste — zbog nedostatka istraži­ vača. Takva mogućnost čini se, na izgled, malo verovatnom. Kao što se zna, što je veći rast nauke to svestranije veze spajaju njene pojedine grane. Nemoguće je ograni­ čavati fiziku bez štete za herniju ili medicinu — i obrnu­ to, novi problemi mogu da stižu u fiziku i izvan nje, na primer iz biologije. Jednom rečju, ograničenje razvojnog tempa istraživačke oblasti proglašene za manje važnu može negativno da se odrazi baš na one oblasti radi čijeg smo dobra i rešili da one prve žrtvujemo. Sem toga, uskost specijalizacije smanjuje obim homeostatske ravno­ teže. Civilizacije otporne prema nekim dalekim zvezdanim poremećajima, ali podložne, na primer, epidemijama ili lišene »pamćenja« (to jest takve koje odustaju od istra­ živanja sopstvene istorije) bile bi sakate tvorevine, izlo­ žene opasnostima proporcionalno s razmerama ovih specijalizovanih jednostranosti. Ti argumenti su ispravni. Pa ipak izvesna vrsta »specijacija« ne sme biti isključena iz obima mogućih razmatranja. Zar naša civilizacija, ma­ da još nije stigla do »informacijske barijere«, ne poka­ zuje izvesne hiperspecijalističke preraste, i zar njen militarni potencijal ne podseća na snažne vilice i oklope mezozojskih gmizavaca čija je prodornost u mnogim dru­ gim oblastima bila toliko neznatna da je bila presudna za njihovu sudbinu? Svakako, savremenu hiperspecijalizaciju izazvali su činioci političke, a ne informaciono-naučne prirode, a posle ujedinjenja čovečanstva taj pro­ ces bi se dao odvratiti. U čemu bi se, uzgred rečeno, ispoljila razlika između biološke i civilizacijske specijaliza­ cije: druga može da bude prva, a prva nikad nije u pot­ punosti povratna. Razvitak nauke podseća na rast drveta čiji se veliki kraci dele na grane, a ove dalje na grančice. Dok broj naučnika prestaje da raste eksponencijalno, broj novih »grančica«, međutim, broj novih disciplina i dalje raste, te mora da dođe do rascepa, do neravnomernosti infor­ macijskih dobiti, a planiranje istraživanja može taj pro­ ces samo da premešta s jedne strane na drugu. To je

INTELEKTRONIKA

131

»situacija kratkog gubera«. Posle više milenijuma mogu da se izdvoje tako uslovljena tri pravca civilizacijskih specijalizacija: društveni, biološki i kosmički. Oni, sigur­ no, nigde ne istupaju u čistom vidu. Na pravac glavnog razvitka utiču uslovi koji vladaju na planeti, zatim istorija date civilizacije, otkrivačka plodnost ili jalovost u nekim granama nauke, itd. U svakom slučaju, reverzibilnost jednom nastalih promena, koje su posledice preduzetih odluka (o zanemarivanju ili kontinuiranju određe­ nih istraživanja), tokom vremena se smanjuje, sve dok ne dođe do nesavladljivog uticaja ovih, nekadašnjih odluka na celokupan život. Smanjivanje količine stepeni civili­ zacijske slobode kao celine smanjuje, takođe, lične slo­ bode njenih članova. Mogu se kao neophodna pokazati ograničenja prirodnog priraštaja i ograničenja u oblasti izbora zanimanja. Jednom rečju, specijacija je bremenita nepredvidljivim opasnostima (jer po nužnosti treba do­ nositi odluke čije se posledice mogu ispoljiti tek posle više stotina godina). Upravo zato smo je shvatili kao gu­ bitak u strategijskoj igri s Prirodom. Dabogme, ispoljavanje poremećaja koji ne podležu odmah regulaciji još ne označava pad ili čak uništenje. Razvoj takvog društva predstavljao bi se svakako kao niz oscilacija, uzdizanja ili padova koji se protežu na stoleća. Kao što smo ipak rekli, gubitak je rezultat neprimenjivanja ili neodgovarajućeg primenjivanja onih mo­ gućnosti koje otvara univerzalizam kibernetike. Ona će, u krajnjoj instanci, odlučivati o rezultatima Velike Igre, njoj ćemo se, dakle, sada obratiti s novim pitanjima.

M itovi nauke

Kibernetika broji dvadeset godina života, ona je, dakle, mlada nauka, ali se razvija sa začuđujućom brzi­ nom. Ima svoje škole i pravce, svoje entuzijaste i skep­ tike; prvi veruju u njen univerzalizam, drugi traže gra­ nice njene primene. Njome se bave lingvisti i filozofi, fizičari i lekari, inženjeri-vezisti i sociolozi. Više nje mo­ nolitna, jer je u njoj došlo do podele na mnoge grane. Specijalizacija u njoj ide napred, kao u drugim nauka-

132

STANISLAV LEM

ma. A pošto svaka nauka stvara svoju mitologiju, ima je i kibernetika. Mitologija nauke, to zvuči kao contradictio in adiecto, kao iracionalizam empirije. No bez obzira na to, svaka, pa i najegzaktnija disciplina, razvija se ne samo zahvaljujući novim teorijama i faktima, nego i zahvaljujući takođe nagađanjima i nadama naučnika. Razvoj opravdava samo jedan njihov deo. Ostatak se pokazuje kao iluzija i po tome je sličan mitu. Imala je svoj mit klasična mehanika, oličen u Laplasovom demo­ nu koji je, znajući aktuelni tok i položaj svih atoma Kosmosa, mogao, navodno, da predvidi celokupnu njego­ vu budućnost. Svakako, nauka se čisti od takvih pogreš­ nih vera koje prate njen pohod, no ipak o tome šta je u njoj tačan domišljaj, a šta prividan problem, saznajemo tek ex post, iz istorijske perspektive. U toku takvih promena nemoguće postaje mogućim, ali, što je daleko bitnije, menjaju se sami ciljevi kojima se teži. Upitan da li je moguća transmutacija žive u zlato, taj san alhemičara — naučnik devetnaestog veka kategorički bi rekao da je nemoguća. Naučnik dvadesetog veka zna da je živine ato­ me moguće pretvoriti u atome zlata. Proizlazi li iz toga da su alhemičari bili u pravu, a naučnici nisu? Ne, jer je ono što je trebalo da bude glavni cilj, zlato koje blešti u retorti, izgubilo — u okviru atomistike — svaki značaj. Atomska energija je ne samo beskrajno dragocenija od zlata, nego je ona, pre svega, nešto potpuno novo, što ne liči čak ni na naj smelije snove alhemičara, a do njenog otkrića doveo je metod koji su primenjivali naučnici, a ne magični postupci njihovih alhemičarskih protivnika. Zašto o tome govorim? U kibernetici se danas po­ javljuje srednjovekovni mit homunculusa, veštački stvo­ renog razumnog bića. Spor o mogućnosti stvaranja veštačkog mozga koji bi ispoljavao osobine ljudske psihičnosti ne jednom je već uvlačio u svoju orbitu filozofe i kibernetičare. To je jalov spor. Je li moguće pretvarati živu u zlato? — pitamo atomista. — Jeste, odgovara, ali time se uopšte ne bavimo. Takva transmutacija za nas nije bitna i ne utiče na smer naših radova. Hoće li jednom biti moguće izgraditi elektronski mozak kao istovetnu kopiju živoga mozga? Svakako, ali niko to neće činiti.

INTELEKTRONIKA

133

Tako, dakle, treba razlučiti mogućnosti od realnih ciljeva. Mogućnosti su u nauci uvek imale svoje »nega­ tivne proroke«. Njihov broj me je često dovodio do ču­ đenja, isto kao i vatrenost kojom su dokazivali uzalud­ nost građenja letećih, atomskih ili mislećih mašina. Najrasudnija stvar koju je moguće učiniti jeste uzdržavanje od sporova s predskazivačima nemogućnosti, ne zato što treba verovati u sveispunjenje nego samo zato što ljudi, uvučeni u jalove diskusije, lako mogu da izgube iz vida realne probleme. »Antihomunkulisti« su uvereni da negi­ rajući metod sintetične psihičnosti brane čovekovu pre­ vagu nad njegovim delima koja, po njihovom mišljenju nikad ne treba da prestignu ljudski genije. Takva odbrana imala bi smisla samo utoliko ukoliko bi iko odista hteo da čoveka zameni mašinom, ne u konkretnoj radionici nego u okviru cele civilizacije. Ali to nije ničija namera. Ne radi se o tome da treba da se konstruiše sin­ tetično čovečanstvo, već jedino o tome da se otvori novo poglavlje Tehnologije — sistema s proizvoljno velikim stepenom komplikacija. Pošto sam čovek, njegovo telo i mozak, spadaju upravo u klasu takvih sistema, nova Teh­ nologija označavaće potpunu vlast čoveka nad samim sobom, nad sopstvenim organizmom, što će dalje omo­ gućiti realizaciju takvih večitih snova kao što je želja za besmrtnošću, a možda čak i — odvraćanje procesa koji se danas smatraju za nepovratne (kao što su biološki pro­ cesi, a naročito — starenje). Druga je stvar što će se ti ciljevi možda pokazati fiktivnim, kao zlato alhemičara. Ako čovek čak i može sve, a ono sigurno ne može na pro­ izvoljan način. Ako to poželi, najzad će postići svaki cilj — ali će pre toga možda shvatiti da cena koju bi trebalo platiti čini ostvarenje tog cilja apsurdnim. Mi, naime, označavamo krajnju tačku, ali put do nje označava Priroda. Možemo da letimo, ali ne pomoću šire­ nja ruku. Možemo da hodamo po vodi, ali ne onako kako to predstavlja Biblija. Možda ćemo postići dugovečnost koja se praktično izjednačuje sa besmrnošću, ali radi nje će trebati da odustanemo od ove telesne forme kakvu nam je dala priroda. Možda ćemo, zahvaljujući hibernaciji, uspeti da slobodno putujemo kroz milionc godina — ali oni koji sc probude iz ledenog sna naći će se u svetu

1

STANI SLAV LEM

za njih potpuno tuđem, jer će za vreme njihove povratne smrti preminuti onaj svet i ona kultura koji su ih formi­ rali. Tako, dakle, materijalni svet pri ispunjenju želja zahteva od nas postupke koji, kad budu ostvareni, mogu da budu nalik na pobedu isto kao i na poraz. Naša vlast nad sredinom oslanja se na spregu pri­ rodnih procesa, zahvaljujući čemu ugalj izranja iz rud­ nika, veliki tereti prevaljuju ogromna prostranstva, a bleštavi automobili silaze sa proizvodne trake: sve zah­ valjujući tome što se Priroda ponavlja u malom broju prostih zakona koje smo upoznali putem fizike, termodi­ namike ili hernije. Složeni sistemi, kao mozak, kao društvo, ne daju se opisati jezikom ovih prostih zakona. U tom smislu još je prosta teorija relativiteta i njena mehanika, ali nije pro­ sta mehanika misaonih procesa. Kibernetika usredsređuje svoju pažnju na te procese zato što teži razumevanju i ovladavanju složenostima, a mozak je najsloženiji od svih materijalnih sistema koje poznajemo. Verovatno, a u stvari sigurno, mogući su sistemi još složeniji nego mozak. Upoznaćemo ih kad naučimo da ih konstruišemo. Kibernetika je, dakle, pre svega nauka o postizanju cilje­ va koji na prost način ne mogu da se postignu. »Videli smo« — kažemo inženjeru — »shemu ure­ đaja složenog od osam biliona elemenata. Uređaj poseduje sopstvenu električnu centralu, lokomocijske siste­ me, hijerarhiju regulatora, kao i univerzalni dispečerski centar što svim upravlja, sastavljen iz petnaest milijardi delova. Taj uređaj je kadar da izvršava toliko funkcija da ih ne bismo mogli izredati za ceo život. Pa ipak se shema, koja je ne samo omogućila izgradnju toga ure­ đaja nego koja ga je sama izgradila, cela smešta u obim od osam hiljaditina kubnog milimetra«. Inženjer odgovara da je to nemoguće. Vara se, jer se radilo o glavici ljudskog spermatozoida koja, kao što je poznato, sadrži potpunu informaciju potrebnu za pro­ izvodnju primerka H om o Sapiens-a. Kibernetika se takvim »shemama« ne bavi iz »homunkulističkih« ambicija nego zato što se priprema za razrešavanje konstrukcijskih zadataka sličnog reda. Još je veoma, zaista veoma daleko od šansi takve konstruk­

INTELEKTRONIKA

135

cije. No ona postoji tek dvadeset godina. Evoluciji je za njena rešenja bilo potrebno nešto preko dve milijarde godina. Recimo da će kibernetici biti potrebno još sto ili hiljadu godina da bi je postigla: razlika vremenske skale i tako govori u našu korist. Što se tiče »homunkulista« i »antihomunkulista«, njihovi sporovi podsećaju na strasne diskusije epigenetičara i preformista u biologiji. Označavaju detinji period (ili čak period dojenčeta) nove nauke, a u daljem razvit­ ku neće od njih ostati ni traga. Neće biti veštačkih ljudi, pošto je to nepotrebno. Takođe neće biti »pobvfiie« mislećih mašina protiv čoveka. U osnovama te koncepcije počiva drugi stari mit — satanski — ali nijedan Pojačivač Inteligencije neće biti Elektronski Antihrist. Svi ti mitovi imaju zajednički, antropološki imenitelj na koji, navodno, moraju da se svedu misaoni akti mašina. Pravi rudnik nesporazuma! Dabogme: ne znamo neće li posle prekoračivanja izvesnog »praga složenosti« automati po­ četi da ispoljavaju oznake svojevrsne »individualnosti«. Ako se dogodi tako, njihova individualnost biće nešto toliko različito od ljudske, kao što se čovekovo telo raz­ likuje od atomskog reaktora. Možemo biti spremni na iznenađenja, brige i opasnosti koje danas ne umemo još ni da zamislimo — ali ne za povratak demona i maškara poreklom iz srednjeg veka, preobučenih u tehničke larve. Rekao sam da te buduće brige ne možemo da zamislimo: većinu sigurno ne možemo. Na neke ćemo ipak, u neko­ liko misaonih eksperimenata, pokušati da ukažemo.

Pojačivač inteligencije

Opšta tendencija matematizacije nauka, čak i takvih koje dosad po tradiciji nisu upotrebljavale matematička oruđa, obuhvata polako posle biologije, psihologije i me­ dicine čak i humanistiku, zasad, istina, više pod vidom usamljenih partizanskih proba kakve se mogu posmatrati, na primer, u oblasti jezikoznanstva (teorijske ling­ vistike) ili teorije literature (primena teorije informacije na izučavanje književnih tekstova, a naročito — pesničkih). Istovremeno ipak nailazimo na prve oznake

136

STANISLAV LEM

neobične i dosta neočekivane pojave, naime, na nedostatnost matematike (svekolike) za realizaciju izvesnih, tek nedavno formulisanih ciljeva na frontu istraživanja koji je među svim najnovijim najviše napredovao; reč je o zadacima koji se postavljaju pred homeostatske sisteme što se sami organizuju. Navedimo, više primera radi, nekoliko osnovnih problema u kojima su se stručnjaci prvi put sreli s ovom bespomoćnošću matematike. Biće to — izgrađivanje pojačivača inteligen­ cije, samoprogramirajućeg upravljajućeg automata za industriju; najzad — i to je najširi zadatak — univerzal­ nog homeostata sa složenošću uporedivom s našom vlas­ titom, ljudskom. Pojačivač inteligencije, prvi put postulovan kao realan konstrukcijski program valjda od strane Ašbijan), treba da u oblasti umnih delatnosti predstavlja neki ekvivalenat pojačivača fizičke snage, kakav je valjda svaka mašina kojom upravlja čovek. Pojačivač snage je auto­ mobil, bager, dizalica, strug, uopšte svaki uređaj u kome je čovek »pridodat« uz upravljajući sistem kao izvor re­ gulacije, a ne kao izvor snage. Nasuprot izgledima, odstu­ panja individualnog nivoa inteligencije od prosečne nisu veće od takvih odstupanja u oblasti fizičke sposobnosti. Prosečni količnik inteligencije (meren najčešće primenjivanim psihološkim testovima) iznosi oko 100 do 110; kod izrazito inteligentnih osoba dostiže od 140 do 150, a gor­ nja granica, ostvarivana izuzetno retko, leži negde na 180 do 190. I eto, pojačivač inteligencije sa umnožiteljem manje-više takvim kao što je prosečna veličina umnožava­ nja snage radnika pomoću mašine koju on opslužuje u industriji, ukazao bi količnik inteligencije reda 10.000. Mogućnost konstruisanja takvog pojačivača nije manje realna od mogućnosti izgradnje mašine sto puta jače od čoveka. Istina, izgledi konstrukcije zasad nisu suviše ve­ liki, u znatnoj meri zato što je u prvom planu izgradnja drugog uređaja — onog već spomenutog upravljajućeg automata za industriju (»homeostatskog mozga automat­ ske fabrike«). Zadržaću se ipak na primeru pojačivača zato što je na njemu moguće bolje predočiti osnovnu teškoću na koju konstruktor tu nailazi. Stvar je u tome što on mora da izgradi uređaj »mudriji od njega samo­

INTELEKTRONIKA

137

ga«. Jasno je da, ako bi hteo da postupa saglasno s me­ todom koji je u primenjenoj kibernetici već tradiciona­ lan, to jest da postavljeni zadatak pripreme odgovaraju­ ćeg programa delatnosti za mašinu on neće rešiti, pošto taj program već ocrtava granicu »inteligencije« kakvu građeni uređaj može da dosegne. Na izgled — ali samo na izgled — problem izgleda kao nerazrešiv paradoks poput predloga da samog sebe dignemo za kosu (i to još imajući vezan za noge teret od stotinu tona...) . Zaista, problem je nerešiv, bar prema današnjim kriterijumima, ako postuliramo neophodnost da pre izgradnje pojačivača priredimo teoriju, po sili prirode — matematičku. Postoji ipak, zasad samo kao hipotetična, mogućnost, sasvim drugačiji pristup zadatku. Podrobno znanje o unutrašnjoj konstrukciji pojačivača inteligencije nije nam dostupno. Možda je ono i sasvim suvišno. Možda je ovaj pojačivač dovoljno tretirati kao »crnu kutiju«, kao uređaj o čijem unutrašnjem planu i daljim stanjima ne­ mamo čak ni najslabiju predstavu, ali nas će zanimati isključivo krajnji rezultati delovanja. Ovaj pojačivač, kao svaki kibernetički uređaj koji sebe poštuje, poseduje »ulaz« i »izlaz«. Između njih se prostire sfera naše igno­ rancije, ali šta to smeta ako se ova mašina bude pona­ šala samo kao intelekt sa količnikom inteligencije reda

10.000?

Pošto je metod nov, i dosad nije nikad primenjivan, priznajem da to donekle zvuči pre kao koncept iz apsurd­ ne komedije nego kao proizvodni tehnološki recept. Ali evo primera koji će, možda, učiniti verovatnim njegovu primenu. Moguće je, recimo (to se radilo), u mali akva­ rijum, u kome se nalazi kolonija infuzorija, sipati malo železa u prahu. Infuzorije, zajedno s hranom, gutaju ta­ kođe sićušne delove ovog železa. Kada sad akvarijumu dodamo spolja magnetno polje, ono će na određen način uticati na pokrete infuzorija. I evo, promene jačine polja — to su promene »signala« na »ulazu« našeg »homeostata«, a stanja »izlaza«, pak, determiniše samo ponašanje infuzorija. Ne radi se o tome što zasad ne znamo za šta bi se ovaj »infuzorijsko-magnetni« homeostat mogao primeniti, kao i da on u tom vidu nema ničeg zajedničkog s hipotetičnim pojačivačem inteligencije. Suština stvari

138

STANISLAV LEM

je u tome da smo, iako uopšte ne poznajemo stvarnu slo­ ženost pojedine infuzorije, iako ne umemo čak ni da nacrtamo njenu konstrukcijsku shemu onako kako se crta shema mašine, ipak uspeli da iz ovih elemenata koji su nam u pojedinostima nepoznati, sastavimo izvesnu celinu koja podleže sistemskim zakonima, koja poseduje »ulaz« i »izlaz« signala. Umesto infuzorija moguće je uzeti, na primer, neke vrste koloida ili propustiti elek­ tričnu struju kroz mnogofazne rastvore, pri čemu neke supstance mogu tada da se izbacuju, menjajući provodnost rastvora kao celine, što dalje može da da efekt »po­ zitivne povratne veze«, to jest pojačanja signala. Priznaje­ mo odmah da, bar za sada, ovi pokusi nisu dali neke prelomne rezultate i da ima mnogo kibernetičara koji ne­ rado gledaju na to jeretičko odstupanje od tradicional­ nog operisanja elektronskim elementima, na to istraži­ vanje novih materijala, nove građe koja je u izvesnom pogledu bliska građi živih organizama (što uopšte nije slučajno!)12). Ne preuveličavajući rezultat takvih istraživanja, sad nešto bolje razumemo kako je moguće od »nerazumlji­ vih« elemenata graditi sisteme koji funkcionišu onako kako nam odgovara. Tu nastaje, u samom osnovu konstruktorske delatnosti, načelno metodsko pomeranje. Dosadašnja inženjerija pomalo se ponaša poput nekoga ko ne pokušava čak ni da preskoči preko rova, dok najpre teorijski ne utvrdi sve bitne parametre i njihove ve­ ze — dakle, dok ne izmeri lokalnu silu gravitacije, spo­ sobnost vlastitih mišića, tačnu kinematiku pokreta svog tela, karakteristike upravnih procesa koji nastaju u moz­ gu, itd., itd. Tehnolog-jeretik iz kibernetičke škole, među­ tim, naprosto namerava da preskoči preko rova i smatra, ne bez ispravnosti, da će, ako u tome uspe, problem sa­ mim tim biti rešen. On se pri tom poziva na sledeću činjenicu. Bilo koje fizičko delovanje, kao ovaj spomenuti skok, zahteva pri­ premni i realizacijski rad mozga, koji nije ništa drugo do samo neizmerno složena sekvenca matematičkih pro­ cesa (jer se na njih uopšte svodi svaki rad moždane mre­ že neurona). Pa ipak sam ovaj skakač, koji ipak »ima u glavi« celu ovu moždanu matematiku skoka, uopšte neće

INTELEKTRONIKA

139

umeti da na papiru ispiše ceo njen teorijsko-matematički ekvivalent kakav bi predstavljala odgovarajuća količina čvrstih obrazaca i transformacija. To, čini se, dolazi otu­ da što ova »biomatematika« koju praktikuju uopšte svi živi organizmi, zajedno sa infuzorijom, radi svoje mate­ matičke verbalizacije u njenom klasičnom, školskom ili univerzitetskom shvatanju, zahteva višekratni prevod impulsa koji tvore čitave sisteme, s jezika na jezik — s nemog i »automatskog« jezika biohemijskih procesa i proticanja neuronskih impulsa na simbolični jezik čijim se formalizovanjem i konstruisanjem bave sasvim drugi delovi mozga no što su ovi koji nadziru i realizuju ovu »urođenu matematiku«. Prema tome, ključ problema je baš u tome što pojačivač inteligencije ne mora da formalizuje, da konstruiše, da verbalizuje nego da deluje tako automatski i naivno«, ali istovremeno i tako preciz­ no i nepogrešivo kao neuronski procesi našeg skakača — da ne čini ništa sem transformisanja impulsa koji protiču kroz »ulaze«, da bi na svim »izlazima« dostavio go­ tova rešenja. Ni on, ovaj pojačivač, ni njegov konstruk­ tor niti bilo ko uopšte, neće znati kako on to radi — ali imaćemo ono do čega nam je isključivo stalo: rezultate.

Crna kutija

U prastaro vreme svaki čovek je znao kako funkciju tako i strukturu svojih oruđa: čekića, strele, luka. Kas­ nija podela rada redukovala je individualno znanje, dok u novovremskom industrijskom društvu protiče jasna granica između onih koji uređaje opslužuju (tehničari, radnici) ili se njima koriste (čovek u liftu, kraj televizo­ ra, koji vozi automobil) i onih koji znaju njihovu kon­ strukciju. Niko živ danas ne poznaje sve uređaje kojima raspolaže civilizacija. Pa ipak postoji neko ko takvo zna­ nje poseduje: društvo. Znanje, delimično u odnosu na jedinke, potpuno je ako se uzmu u obzir svi članovi datog društva. Proces alijenacije, otuđenja znanja o uređajima iz društvene svesti napreduje ipak dalje. Kibernetika nas­ tavlja taj proces, prenoseći ga na viši nivo — jer je, u

140

STANISLAV LEM

načelu, moguće nastajanje takvih njenih proizvoda čiju strukturu ne poznaje više niko. Kibernetički uređaj pos­ taje (termin koji stručnjaci rado upotrebljavaju) »crna kutija«. »Crna kutija« može da bude regulator uključen u određeni proces (produkcije dobara, njihove ekonom­ ske cirkulacije, koordinacije transporta, lečenja bolesti, itd.). Neophodno je da prvim stanjima »ulaza« odgova­ raju izvesna stanja »izlaza«, i na tome je kraj. Za sada se grade tako proste »crne kutije« da inženjer-kibernetičar zna karakteristične veze između parova ovih veličina. Izražava je neka matematička funkcija. Moguća je ipak i situacija u kojoj čak ni on neće znati matematički izraz te funkcije. Konstruktorov zadatak biće da izgradi »crnu kutiju« koja izvršava potrebnu regulacionu delatnost. Ali ni konstruktor niti iko drugi neće znati kako »crna kutija« tu delatnost obavlja. Neće znati matematičku funkciju koja pokazuje zavisnost stanja »ulaza« od za­ visnosti stanja »izlaza«. A neće znati ne samo zato što je to nemoguće nego, pre svega, zato što to neće biti po­ trebno. Nije najgori uvod u problematiku »crne kutije« pri­ čica o stonozi koju su upitali kako može da upamti koju nogu treba da digne posle osamdeset i devete. Stonoga se, kao što je poznato, zamislila i, pošto nije bila kadra da da odgovor, uginula je od gladi, jer više nije mogla da se pomeri s mesta. Stonoga je, u samoj stvari, »crna kutija« koja izvršava određene funkcije, iako »nema poj­ ma« kako to čini. Princip delovanja »crne kutije« neo­ bično je opšti i po pravilu prost, poput onoga »stonoge hode« ili »mačke love miševe«. »Crna kutija« ima odgo­ varajući »unutrašnji program« delovanja kome su potčinjeni njeni pojedinačni činovi. Savremeni tehnolog počinje konstruktorski rad od pripremanja odgovarajućih planova i izračunavanja. Most, lokomotivu, dom, mlažnjak ili raketu on stvara, dakle, nekako dva puta — najpre teorijski, a zatim stvar­ no, kada se simbolički jezik njegovih formula i planova ili algoritam postupnog delovanja »prevodi« na niz mate­ rijalnih postupaka. »Crnu kutiju« je nemoguće programirati algorit­ mom. Algoritam je jednom zauvek sastavljeni program

INTELEKTRONIKA

141

delatnosti, koji sve predviđa unapred. Popularno se go­ vori da je algoritam — strog, ponovljiv, reproduktivan propis koji pokazuje, korak po korak, na koji način se rešava određeni zadatak. Algoritam je svaki formalizovani dokaz matematičke teze, kao i program kompjutera koji prevodi s jednog jezika na drugi. Pojam algoritma potiče iz matematike i zato ga u primeni na inženjeriju upotrebljavam pomalo suprotno običajima. Matematičara-teoretičara algoritam nikad ne obmane: ko je jed­ nom sredio algoritam matematičkog dokaza, može biti uveren da se taj dokaz nikad neće »srušiti«. Primenjeni algoritam, koji upotrebljava inženjer, biva varljiv, pošto se samo prividno »sve predviđa unapred«. Izdržljivost mostova izračunava se u osloncu na određene algoritme — ali to ne garantuje njihovu apsolutnu trajnost. Most može da se sruši ako na njega deluju sile veće od onih koje je konstruktor uzeo u obzir. U svakom slučaju, ako imamo algoritam proizvoljnog procesa, možemo da saz­ namo — u zadatim granicama — sve naredne faze, sve etape toga procesa. A eto, u odnosu na veoma složene sisteme, takve kao što su društvo, mozak ili još nepostojeće »veoma velike crne kutije«, takvo poznavanje nije moguće. Takvi sis­ temi nemaju algoritama. Kako to treba shvatiti? Svaki sistem, naime, pa prema tome i mozak i društvo, uvek se ponaša na neki određen način. Način tog ponašanja mo­ gao bi simbolično da se izrazi u obrascu. Bez sumnje: ali od toga ne bismo ništa imali, pošto algoritam mora da bude ponovljiv, mora dozvoliti da se predviđaju buduća stanja, dok isto društvo, postavljeno dva puta u istu situaciju, uopšte ne mora da se ponaša analogno. I tako upravo stvar stoji sa svim sistemima visokog stepena slo­ ženosti. Kako izgraditi »crnu kutiju«? O tome da je to uopšte moguće, da se bez ikakvih uvodnih planova, izračunava­ nja, bez traženja algoritama da konstruisati sistem sa proizvoljnim stepenom složenosti znamo, pošto smo mi sami »crne kutije«. Naša tela su nam podređena, može­ mo da im izdajemo određena naređenja, a ipak ne zna­ mo (to jest: ne moramo da znamo; to znanje nije neop­ hodno) njihovu unutrašnju strukturu. Tu se vraća prob­

142

STANISLAV LEM

lem skakača koji ume da skače, ali sam ne zna kako to čini, to jest ne poseduje znanje o dinamici živčano-mišićnih procesa čiji rezultat je skok. Prema tome, savršen primer uređaja kojim je moguće služiti se ne znajući nje­ gov algoritam, jeste svaki čovek. Jedan od »nama najbli­ žih« »uređaja« u ćelom Kosmosu jeste naš vlastiti mo­ zak: imamo ga u glavi. Pa ipak mi do dana današnjeg ne znamo tačno kako taj mozak deluje. Istraživanje njego­ vih mehanizama introspekcijom — kako pokazuje istorija psihologije — u najvećoj meri je bezuspešno i vodi u bespuća najnepravilnijih od svih mogućih hipoteza. Mozak je izgrađen tako da — olakšavajući nam delova­ nja — istovremeno ostaje »sakriven«. To, naravno, nije rezultat perfidije delovanja našeg Konstruktora, Prirode — nego samo posledica prirodnog odabiranja: obdario nas je umenjem mišljenja, jer je mišljenje bilo evolucij­ ski korisno, i zato mislimo — iako ne znamo kako se događa to da mislimo, pošto poklanjanje ljudima takvog znanja nije bilo »u interesu« evolucije. Ništa od nas nije sakrila: samo je iz okvira svojih dela iščistila svako zna­ nje, s njene »tačke gledišta« suvišno. Ako nije suvišno — s naše tačke gledišta — moramo da ga osvojimo sami. Tako je, dakle, Priroda, i to odavno, popularizovala neobičnost rešenja predloženog od strane kibernetike, po kome je mašina potpuno izopštena iz sfere ljudskog znanja. Možda — reći će neko — ali čoveku je njegovu »crnu kutiju«, njegovo telo i mozak, koji teže optimalnom razrešavanju životnih problema, dala Priroda, konstruisavši ih u rezultatu proba i grešaka koje traju milijardama go­ dina. Treba li da težimo kopiranju njenih plodova? I ako treba — onda na koji način? Ne možemo, valjda, ozbilj­ no razmatrati ponavljanje — ovoga puta tehničko — evo­ lucije? Takva »kibernetička evolucija« progutala bi mož­ da ako ne milijarde, a ono milione, ili bar — stotine hi­ ljada godina. . . I kako uopšte razmatrati to delo? Da li problem napadati sa biološke ili sa abiološke strane? Odgovor ne znamo. Sigurno će biti potrebno ispro­ bati sve moguće puteve, a naročito one koji su za Evolu­ ciju iz raznih razloga bili zatvoreni. Ali naša namera nije da fantaziramo o mogućim, to jest takvim »crnim kutija­

INTELEKTRONIKA

143

ma« koje je moguće osmisliti, »crnih kutija« kao tvoraca Tehnologije. Hteli smo samo da formulišemo zadatak. Znamo da će samo veoma složen regulator izići na kraj s veoma složenim sistemom. Mi stoga moramo da traži­ mo takve regulatore — u biohemiji, u živim ćelijama, u molekularnoj inženjeriji postojanog tela — svuda gde je to moguće. Znamo, dakle, šta hoćemo i šta tražimo, kao što, takođe, znamo — zahvaljujući korepeticijama u Pri­ rodi — da je taj zadatak m oguće rešiti. Znamo, dakle, već toliko mnogo da je to ravno polovini uspeha.

O moralu hom eostata

Došlo je vreme da u okvir naših kibernetičkih raz­ matranja unesemo moralnu problematiku. Situacija je, u stvari, obrnuta: ne unosimo mi u probleme etike kibernetiku nego ona, razrastajući se, svojim konsekvencijama obuhvata sve što smatramo moralom, znači — sistem kriterijuma koji delovanje vrednuju sa čisto objektivne tačke gledišta, na arbitraran način. Moral je arbitraran kao matematika, jer se i moral i matematika izvode pu­ tem logičkog rezonovanja iz prihvaćenih aksioma. Mogu­ će je za jedan od geometrijskih aksioma prihvatiti da se kroz jednu tačku koja leži izvan prave da povući samo jedna linija paralelna s ovom pravom. Moguće je taj aksiom i odbaciti i tada ćemo dobiti neeuklidovsku geo­ metriju. Bitno je da budemo svesni kada postupamo na način unapred dogovoren, kao što je slučaj sa izborom geometrijskih aksioma, pošto taj dogovor zavisi od nas. Moguće je kao jedan od moralnih aksioma priznati da decu, opterećenu urođenom nakaznošću, treba ubijati. Dobićemo poznat iz istorije »tarpejski moral«, čiju je žestoku diskusiju i krajnje odbacivanje u poslednje vre­ me izazvala poznata afera s talidomidom. Često se go­ vori kako postoje nadistorijske moralne direktive. S te tačke gledišta »tarpejski moral«, čak i u najblažoj formi (koji se ispoljava, na primer, kao zalaganje za eutanaziju prema ljudima koji trpe usled neizlečivih bolesti), jeste nemoral, jeste zločin, zlo. U osnovi stvari tu se javlja ocena jednog moralnog sistema s pozicije drugog siste­

144

STANISLAV LEM

ma. Dabogme, mi se odlučujemo za ovaj drugi, »netarpejski« sistem, ali čim se složimo da je on nastao u toku čovekove društvene evolucije, a da nije otkriven, treba priznati činjenice istorijskog praktikovanja drugačijih sistema. Pitanje razilaženja proglašavanog morala sa praktikovanim moralom uvodi u problem komplikacije koje nas ipak ne zanimaju, pošto ćemo se ograničiti sa­ mo na predstavljanje realnih delatnosti, zaobilazeći nji­ hovu, nesumnjivo moguću, kamuflažu ili naprosto — dezinformaciju. Onaj koji dezinformiše primenjuje na rečima drugi moral nego u delima. Sama potreba dezin­ formacije ukazuje da određeni moralni aksiomi sveopšte vladaju u društvenoj svesti, jer u protivnom slučaju či­ njenice ne bi bilo potrebno iskrivljavati. Ali iste činjenice mogu u raznim civilizacijama da nađu dijametralno sup­ rotnu ocenu. Uporedimo moralne aspekte savremene prostitucije i prostitucije iz vavilonskog doba. Vavilonske sveštenice-prostitutke podavale su se ne radi lične dobiti, nego iz »viših pobuda«, takvo postupanje odobra­ vala je njihova religija. One su bile u potpunoj slozi s moralom, izvedenim iz njihove religije. Samim tim one u okviru svog vremena i društva nisu zasluživale osudu, na­ suprot savremenim kurtizanama, jer je po današnjim kriterijumima prostitucija moralno zla. Znači, ista delatnost nalazi u dvema različitim civilizacijama dve krajnje različite ocene. Uvođenje kibernetičke automatizacije povlači za so­ bom, i to pre neočekivano, moralne dileme. Straford Ber, jedan od američkih pionira kibernetizacije velikih kapi­ talističkih proizvodnih jedinica, zalaže se za gradnju »kompanije-homeostata« i kao njen primer podrobno raz­ jašnjava teoriju delovanja velike čeličane. Njen »mozak« treba da optimalizuje sve procese koji se uklapaju u pro­ izvodnju čelika na takav način da taj proces bude naj­ produktivniji, najprecizniji i najnezavisniji kako od smetnji ponude (radne snage, rude, uglja, itd.) i tržišne potražnje tako i od unutrašnjih sistemskih nedostataka (neravnomernost proizvodnje, nepoželjan porast vlastitih troškova, maksimalna produktivnost po jednom radni­ ku). U njegovom prikazu takva proizvodna jedinica treba da bude ultrastabilni homeostat, koji unutrašnjom reor-

INTELEKTRONIKA

145

ganizacijom odmah reaguje na svako odstupanje od sta­ nja ravnoteže i samim tim vraća to stanje. Diskutanti — stručnjaci, kojima je predstavljen ovaj teorijski model, obratili su pažnju na to da mu nedostaje »religija«. Ber je ovu čeličanu-homeostat svesno modelovao na princi­ pima delovanja živog organizma. A eto — jedini, u stvari, kriterijum »vrednosti« organizma u prirodi jeste njegova sposobnost da po svaku cenu pretraje. To znači, eventu­ alno, i po cenu jedenja drugih organizama. Shvatajući da Priroda ne zna za »sisteme moralne ocene« Prirodnjak na postupanje gladnih grabljivaca ne gleda kao na »mo­ ralno zlo«. Stoga pitanje glasi: da li »čeličana-organizam« može, to jest »ima li pravo« da u slučaju potrebe »ždere« svoje konkurente ili ne? Takvih pitanja, možda nešto manje drastičnih, ima više. Treba li takva homeostatska jedinica da teži maksimalnoj dobiti? A šta ako se posle izvesnog vremena, usled nastupajućih tehnološ­ kih promena, proizvodnja čelika pokaže suvišnom? Tre­ ba li »tendencija da se preživi«, ugrađena u »mozak« ovog proizvodnog sistema, da ga dovede do potpunog pre­ ustrojstva, tako da, na primer, sam sebe reorganizuje u proizvođača plastičnih prerađevina? Ali zašto baš plastič­ nih? Čime treba da se rukovodi u toj totalnoj reorgani­ zaciji — šansom maksimalne društvene korisnosti? Ili opet — dobiti? Ber zaobilazi odgovor na ta pitanja, izjavljujući da iznad »mozga čeličane postoji još nadzorni organ privat­ nih vlasnika, koji donose odluke opšteg karaktera, naj­ višeg reda. Mozak ih samo optimalno realizuje13). Ber samim tim odstupa od »automatsko-organskog« principa sopstvene koncepcije i sva »moralna« pitanja prenosi van strukture »crne kutije« — u okvir nadzornog odbora Ali to izbegavanje je samo prividno. »Crna kuti­ ja«, čak i tako ograničena, donosiće odluke moralnog ka­ raktera, na primer otpuštajući radnike ili snižavajući im plate čim to bude zahtevao princip optimalnog delova­ nja čeličane kao celine. Takođe je lako zamisliti da će doći do »borbe za opstanak« između Berove čeličane-homeostata i drugih čeličana koje su projektovali drugi kibernetičari koji stoje na usluzi drugih korporacija. Ili će one u svojim kompetencijama biti toliko ograničene da

10

146

STANISLAV LEM

će se neposredno obraćati za odluke ljudskom »menadže­ ru« (da li konkurenta upropastiti, jer postoji prilika, i si.) ili će se njihova delatnost, opterećena moralnim konsekvencijama, proširivati. U prvom slučaju biva narušen sam autoregulacioni princip homeostata-producenta. U drugom — homeostati počinju da utiču na ljudske sud­ bine na način veoma često nepredvidljiv od strane njiho­ vih tvoraca, pa može da dođe do narušavanja državne privrede kao celine, zato što jedan od homeostata suviše dobro obavlja zadatak koji mu je poveren — upropašćujući sve konkurente . . . Zašto u prvom slučaju biva narušen princip delovanja »crne kutije«? Zato što takva »kutija«, takav regula­ tor, nipošto nije sličan čoveku u tom smislu što bi mu se mogla postavljati pitanja na svakoj etapi odluka koje preduzima i što bi on na ta pitanja (o društvenim konsekvencijama svojih pojedinih postupaka) bio kadar da odgovori. Uzgred rečeno, čak ni čovek — »menadžer« često ne poznaje te daleke posledice svojih odluka. »Crna kutija« koja treba da »održi u životu« čeličanu reaguje na sve fluktuacije »ulaza« (cene uglja, rude, mašina, visi­ ne plata) i »izlaza« (tržišna cena čelika, potražnja poje­ dinih njegovih vrsta), i »crna kutija« koja, sem toga, uzima u obzir još i interese radnika, a možda čak i kon­ kurenata — to su dva potpuno različita uređaja. Prva će kao proizvođač biti ispravnija od druge. Unošenje u uvodni program, u »aksiomatsko jedro« postupanja, za­ konodavstva rada koje obavezuje sve proizvođače prisut­ ne na tržištu — ograničava delovanje homeostata na šte­ tu radnika, ali moguće ga je, na primer, povećati u odno­ su na konkurentske firme ili proizvođače čelika u drugim kapitalističkim državama. Najvažnije je ipak to da »crna kutija« uopšte »ne zna« kada deluje upravo na taj na­ čin, na nečiju štetu, i ne može se od nje očekivati da o takvim posledicama svojih odluka obaveštava ljude, poš­ to ex đefinitione njena unutrašnja stanja ne poznaje niko, pa čak ni njen projektant-konstruktor. Konsekvencije uvođenja homeostatskih regulatora ovog tipa imao je upravo na umu Norbert Viner, posvetivši u novom izda­ nju svoga osnovnog rada Cybernetics posebno poglavlje neuračunljivim posledicama njihovog delovanja. Moglo

INTELEKTRONIKA

147

bi se činiti da će opasnosti ove vrste u klici likvidirati pokretanje »crne kutije« višeg tipa, kao »mašine za up­ ravljanje« — ne ljudima nego njoj podređenim »crnim kutijama« individualnih producenata. Razmatranje posledica takvog koraka pokazaće se kao neobično intere­ santno. Opasnosti elektrokratije

Tako smo, znači, da bismo izbegli društveno štetne konsekvencije delovanja »crnih kutija« kao regulatora pojedinih proizvodnih jedinica, doveli na presto ekonom­ ske vlasti Crnu Kutiju — Regulator najvišeg stepena. Recimo da ona ograničava slobodu proizvodnih regula­ tora, namećući im programiranjem (istovetnim s legislacijom) da se pridržavaju propisa zakona o radu, principa lojalnosti u odnosu na konkurente, težnje za likvidira­ njem rezervne armije rada (to jest nezaposlenosti) i si. Je li to moguće? Teoretski — jeste. U praksi će takvo postupanje ipak opteretiti ogroman broj — nazovimo ih eufemistički — neugodnosti. Crna Kutija je, kao veoma složen sistem, neopisiva; njen algoritam niko ne zna i ne može ga znati; ona delu­ je probabilistički i stoga, postavljena dvaput u istu situ­ aciju, uopšte ne mora da postupi isto. Crna Kutija je, sem toga — i to je valjda najhitnije — mašina koja uči da u toku konkretno preduzimanih delatnosti ispravlja svoje greške. Iz samih osnova kibernetike proizlazi da je izgrađivanje Crne Kutije — Ekonomskog Vladaoca koji bi odmah bio sveznajući i koji bi bio kadar da predvidi sve moguće kosenkvencije preuzimanih odluka — nemo­ gućnost. Tokom vremena regulator će se približavati tome idealu. Kojom brzinom — to ne umemo da odredimo. Možda će najpre državu dovesti u niz stravičnih kriza, iz kojih će je postepeno izvesti. Možda će izjaviti da između aksioma unesenih u Program Delatnosti postoji suprot­ nost (na primer: ne može se istovremeno sprovoditi ekonomski isplativa automatizacija proizvodnih procesa i težiti likvidaciji nezaposlenosti, ako se ujedno ne bude činilo mnogo drugih stvari — na primer ako Država ili 10*

1 '+ °

STANISLAV LEM

Kapital ne budu uvodili subvencionisanu prekvalifika­ ciju onih koji usled automatizacije gube posao, itd.). Šta onda? Teško nam je da se upuštamo u podrobniju ana­ lizu tako komplikovanog pitanja? Može se reći ovo: Crna Kutija, bilo kao regulator proizvodnje u jednoj od njenih podređenih karika bilo kao univerzalni regulator u skali države, uvek deluje s pozicije delimičnog znanja. Drugačije ne može da bude. Čak i kad bi, posle mnogih proba i grešaka u čijem bi toku unesrećila milione ljudi, »crna kutija« — ekonomski vladalac postigla ogromno znanje, neuporedivo veće od znanja svih kapitalističkih ekonomista uzetih zajedno, čak ni tada ne bi bilo nikak­ ve garantije da ona ne bi počela da se suprotstavlja na­ rednoj fluktuaciji izazvanoj novim uzrocima, i to da de­ luje na način od koga bi se svima, pa čak i njenim projektantima, digla kosa na glavi. Moramo da razmotri­ mo takvu eventualnost na konkretnom primeru. Recimo da prognostički deo (»podsistem«) »crne ku­ tije« — ekonomskog regulatora zapaža opasnost za već srećno, posle mnogih oscilacija zavedeno stanje homeostatske ravnoteže. Ova opasnost potiče otuda što je pri­ rodni priraštaj veći od mogućnosti zadovoljenja onakvih ljudskih potreba kako ih predstavlja postojeće stanje civilizacije, u tom smislu što će životna stopa — pri datom priraštaju — početi da opada počev od iduće, ili za trideset godina od danas. Istovremeno se pokazuje da je kroz jedan od »ulaza« u »crnu kutiju« stigla informa­ cija o nekom otkrivenom hemijskom sredstvu potpuno neškodljivom za zdravlje, no koje uzrokuje takvo sma­ njenje tempa ovulacije kod žena da je pri stalnoj upo­ trebi tog sredstva žena sposobna da začne ne, kao što je normalno, oko sto i nekoliko desetina puta godišnje nego jedva u malobrojnim danima u godini. »Crna kutija« do­ nosi tada odluku da ovo sredstvo uvede u neophodnim, mikroskopskim količinama u pijaću vodu svih vodovod­ nih sistema u državi. Naravno, s obzirom na uspeh ak­ cije, »crna kutija« mora ovaj korak da zadrži u tajnosti, jer bi u protivnom slučaju parametar prirodnog priraš­ taja opet pokazao tendenciju porasta — pošto bi se mno­ go ljudi trudilo da pije vodu bez ovog sredstva, na pri­ mer iz reka i bunara. Tako će, znači, »crna kutija« stati

INTELEKTRONIKA

149

pred alternativu — ili da društvo informiše i da računa na njegovo protivljenje ili da ga ne informiše i samim tim da spase, radi opšteg dobra, stanje postojeće ravno­ teže. Recimo da radi odbrane društva od teženja »crne kutije« ka ovakvim formama »kriptokratije« njen pro­ gram predviđa objavljivanje svih nameravanih promena. »Crna kutija« ima, takođe, ugrađenu »kočnicu bezbednosti«, koja se pokreće svaki put pri nastajanju situacije kao što je ova, upravo opisana. Tako će, dakle, »savetodavno telo« regulatora, sastavljeno od ljudi, pokvariti plan unošenja u vodu ove supstance koja smanjuje plod­ nost. Problem ipak počiva na tome da će ovako prostih situacija verovatno biti malo, i da »savetodavno telo« u ogromnoj većini slučajeva neće znati da li treba već da vuče za »kočnicu bezbednosti«. Uostalom, njeno suviše često pokretanje može celokupnu regulacionu delatnost »kutije« da učini iluzornom i da čovečanstvo gurne u kompletan haos. Čak i ne govorim o tome da je u najve­ ćoj meri nejasno čiji će, u stvari, interes reprezentovati ovo »savetodavno telo«. Ono bi, na primer, u današnjim Sjedinjenim Državama onemogućilo uvođenje besplatne lekarske pomoći i sistema penzija (što je Kongres tamo i učinio, dok je ulogu »kutije« koja je takve promene predlagala odigrao predsednik Kenedi i bio zadržan »vu­ čenjem za kočnicu bezbednosti«), O tome ne govorim, pošto »crnu kutiju« ne treba potcenjivati. Verovatno će ona, »zakočena« u svojim delovanjima jednom, dvaput, triput — razraditi novu strategiju. Težiće, na primer, tome da se brakovi sklapaju što je moguće kasnije, kako bi posedovanje manjeg broja dece bilo ekonomski koris­ nije, a ako ni to ne bi dalo prave rezultate, postaraće se da priraštaj smanji na još zaobilazniji način. Recimo da postoji lek koji sprečava kvarenje zuba, koji u izvesnom procentu slučajeva primenjivanja izaziva takvu mutaciju gena da novi (»mutirani«) gen sam po sebi još ne sma­ njuje rasplodnost, nego to čini tek kad se sretne sa dru­ gim genom, takođe mutiranim, koji je nastao zahvalju­ jući upotrebi drugog leka, korišćenog već odavno. Ovaj drugi lek je, recimo, mušku polovinu čovečanstva oslo­ bodio od briga preranog ćelavljenja. I evo, »crna kutija« će svim sredstvima rasprostraniti upotrebu leka protiv

1 50

STANISLAV LEM

kvarenja zuba i najzad postići svoje: posle izvesnog vre­ mena broj oba (recesivna) mutirana gena toliko će u po­ pulaciji porasti da će se oni sretati često, pa će tako doći do opadanja prirodnog priraštaja. Zašto — može se pos­ taviti pitanje — »crna kutija« na vreme ne obavesti sta­ novništvo o ovom poduhvatu, jer smo rekli da ona, u saglasnosti s propisom delovanja koji je u nju ugrađen, mora da obaveštava © svim promenama koje smera da uvede? Ona neće obavestiti stanovništvo ne zato što bi se rukovodila »lukavstvom« ili »demonizmom« nego prosto zato što ni sama neće znati šta, u stvari, radi. Jer, ona nije nikakav »elektronski demon«, sveznajuće biće koje rezonuje kao čovek ili natčovek, nego je samo uređaj koji neprestano istražuje veze, statističke korelacije iz­ među pojedinih društvenih pojava kojih ima na milione i na hiljade miliona. Pošto je, kao regulator, dužna da optimalizuje ekonomske odnose, stanje visoke stope društva jeste stanje njene vlastite ravnoteže. Prirodni priraštaj ovu ravnotežu ugrožava. »Crna kutija« će jed­ nom zapaziti korelaciju između pada prirodnog priraš­ taja i primene leka protiv kvarenja zuba. Obavestiće o tome »savet«, ovaj će sprovesti ispitivanje i utvrdiće da taj lek ne izaziva smanjenje plodnosti (naučnici »saveta« vršiće oglede na životinjama, koje ne upotrebljavaju lek protiv ćelavosti). »Crna kutija« neće pred ljudima ništa sakriti, pošto sama ništa ne zna o mutacijama, o genima, a ni o uzročnoj vezi između uvođenja dve vrste lekova i opadanja priraštaja. »Crna kutija« će otkriti samo tra­ ženu korelaciju i trudiće se da je iskoristi. I ovaj je pri­ mer dosta primitivan, iako nije sasvim neverovatan (o čemu svedoči afera s talidomidom). »Crna kutija« će, u stvari, delovati još posrednije, postepeno, »ne znajući šta čini«, pošto teži stanju ultrastabilne ravnoteže, a koju sama otkriva i primenjuje radi održavanja toga stanja, korelacije pojava izraz su procesa koje ona ne istražuje, ne poznaje (to jest ne mora da poznaje) njihove uzroke — i na kraju se, posle sto godina, može pokazati da cena kojom je trebalo platiti porast životne stope i pad bes­ poslice jeste rep koji raste svakom šestom detetu ili opšte sniženje koeficijenta inteligencije u društvu (pošto

INTELEKTRONIKA

1 •>1

inteligentniji ljudi veoma ometaju mašinu u regulacionom delovanju, pa će ona težiti smanjenju njihovog bro­ ja). Kao što mislim, »aksiomatika« mašine neće uspeti da unapred uzme u obzir sve mogućnosti, od »repica« pa do opšteg zaglupljivanja. Samim tim sproveli smo reductio ad absurdum Crne Kutije kao Najvišeg Regulatora ljudskog društva.

Kibernetika i sociologija

Fijasko »crne kutije« kao regulatora društvenih pro­ cesa izazvan je nekolikim uzrocima. Prvo, nije isto regulisati unapred zadatim sistemom, to jest zahtevati takav regulator koji će podržavati homeostazu kapitalističkog društva, a nije opet isto — re­ gulisati sistem projektovan u osloncu na odgovarajuću sociološku nauku. U načelu je moguće regulisati svaki složeni sistem. Ali ni primenjeni metodi ni njihove posledice ne moraju da naiđu na priznanje od strane onoga kojim se reguliše — ako je to društvo. Ako je sistem, kao upravo kapita­ listički, sklon zapadanju u samopodsticanje oscilacije, zvane konjunkturama i krizama, onda regulator može naći da su u cilju uklanjanja oscilacija neophodni takvi ko­ raci koji će pobuditi opšte protivljenje. Lako je zamisliti reakciju vlasnika »čeličane-homeostata« Staforda Bera kada bi njen »mozak« izjavio da je radi dalje homeostaze neophodno podruštvljenje proizvodnih sredstava ili bar samo smanjenje dobiti za polovinu. Ako je dat sis­ tem, dati su i zakoni njegovog ponašanja u izvesnom ras­ ponu promenljivosti. Nikakav regulator ne može ukinuti dejstvo tih zakona, jer bi to bilo činjenje čuda. Regulator može samo da bira između stanja sistema koja je mogu­ će realizovati. Biološki regulator — evolucija — može da povećava ili razmere organizama ili njihovu pokretlji­ vost. Nemoguć je kit sa okretnošću buhe. Tako, dakle, regulator mora da traži kompromisna rešenja. Ako su neki parametri »neprikosnoveni« — kao npr. privatna svojina — onda se izbor mogućih mera smanjuje i može biti takav da jedino sredstvo održanja sistema u »ravno­

152

STANISLAV LEM

teži« bude upotreba sile. Ravnotežu smo stavili pod navodnike, jer je to ravnoteža kuće koja se ruši, podupi­ rane železnim klanfama. Onaj koji samopodsticajne osci­ lacije sistema guši upotrebom sile, napušta principe homeostaze, jer samoorganizaciju zamenjuje prevlašću. Tako su nastajali istorijski poznati oblici vlasti — tira­ nija, apsolutizam, fašizam itd. Drugo, elementi sistema treba, s tačke gledišta regu­ latora, da imaju samo takvo znanje kakvo je neophodno za njihovu delatnost. Taj princip, koji ne izaziva protiv­ ljenje u mašini ili živom organizmu, suprotan je s pos­ tulatima ljudi, jer mi, kao elementi društvenog sistema, težimo da posedujemo informaciju ne samo o onome što sami treba da radimo, nego i onu koja se odnosi na sis­ tem kao celinu. Pošto »neljudski« regulator (»crna kutija«), kada je pridodat društvu teži ovakvim ili onakvim ispoljavanjima kriptokratije, nepoželjna je svaka forma društvene homeostaze s primenom »vladajuće mašine«. Jer, ako je u pitanju drugi od primera spomenutih u uvodu — re­ gulacija sistema projektovanog u osloncu na sociološku nauku — nema ni tada garantije da stanje stečene rav­ noteže u budućnosti neće podleći ugroženosti. Naime, ciljevi kakve sebi postavlja društvo nisu u svim vreme­ nima jednaki. Homeostaza nije »trajanje samo po sebi«, nego je teleološka pojava. U početku će se, dakle za vreme projektovanja, ciljevi regulatora i društva koje mu je podređeno poklapati, ali potom mogu da nastupe an­ tagonizmi. Društvo se ne može osloboditi tereta odluči­ vanja o svojoj sudbini, oslobađajući se te slobode na ra­ čun kibernetičkog regulatora. Treće, količina stupnjeva slobode kakvu predstavlja društvo u razvoju veća je od količine tih stupnjeva u ok­ viru biološke evolucije. Društvo može da izvrši naglu promenu ustrojstva, može pojedine oblasti delatnosti da poboljša u skokovima, jer će u njih uvesti »kibernetičke upravljače«, obdarene ograničenim, ali širokim ovlašćenjem. Sve takve revolucionarne promene u bioevoluciji su nemoguće. I tako je, znači, društvo ne samo obdareno većom slobodom unutrašnjih delovanja od živog orga­ nizma, uzetog izdvojeno (s kakvim je ranije često upore-

INTELEKTRONIKA

153

đivano), nego čak i od svih zajedno uzetih organizama u evoluciji. Iz istorije su poznata razna ustrojstva; u klasifikacionom pogledu ona su neka vrsta »tipova«, više jedinice. Dinamiku unutarustrojstvenih sprega određuje ekonomi­ ka koja se sprovodi, ali je ne određuje jednoznačno. Stoga isto ustrojstvo može da realizuje različite ekonom­ ske »modele« u izvesnom rasponu parametara. Pri tom o tipu ustrojstva ne odlučuju pojedine vrednosti ovih parametara. U kapitalističkom ustrojstvu može da cveta zadrugarstvo, ali ono time ne prestaje da bude kapitalis­ tičko. Tek istovremena promena niza suštinskih parame­ tara menja ne samo ekonomski model nego i ustrojstveni tip koji je viši u odnosu na taj model, jer se tada pre­ obražava celina društvenih odnosa. I tako je regulator datog ustrojstva opet nešto drugo nego takav regulator koji može da preobrazi (ako to nađe za potrebno) dato ustrojstvo u ustrojstvo drugog tipa. Pošto ljudi teže da odlučuju o tome u kakvom će ustrojstvu živeti, kao i o tome kakav će ekonomski mo­ del realizovati i, najzad, o tome kakve ciljeve treba da realizuje društvo, jer jedno isto društvo želi radije da razvija kosmičku eksploraciju ili radije da se bavi bio­ loškom autoevolucijom i, s obzirom na sve to, primena mašinske regulacije društvenih sistema, iako je moguća — nije poželjna. Druga je stvar kako primeniti takve regulacije na rešavanje pojedinih zadataka (ekonomskih, administra­ tivnih i si.), kao i na modelovanje društvenih procesa u kompjuterima ili drugim složenim sistemima — u cilju tačnog upoznavanja njihovih dinamičkih zakona. Jer, jedna je stvar primenjivati kibernetičke metode za is­ traživanje društvenih pojava u cilju njihovog poboljša­ nja, a druga, opet, uvoditi plodove kibernetičkog konstruktorstva na presto vlasti. Potrebna je, dakle, kibernetička sociologija, a ne inženjerija gradnje vladajućih mašina. Kako treba zamisliti predmet kibernetičke sociolologije? To je tema suviše opširna da bismo je mogli ma­

154

STANISLAV LEM

kar i nabaciti. Da ovaj termin ipak ne bi ostao prazan, evo nekoliko orijentacionih napomena. Civilizacijska homeostaza je produkt društvene evo­ lucije čoveka. Velika istorijska društva od pradavnih vremena negovala su regulacionu delatnost koja je imala za cilj očuvanje ravnoteže sistema. Naravno, ljudi nisu bili svesni ovog karaktera svojih skupnih postupaka, isto kao što nisu bili načisto u pogledu činjenice da njihov ekonomsko-proizvodni život oblikuje oblik ustrojstva. U društvima koja su stajala na istom stepenu materijalnog razvitka sa analognom ekonomikom, nastajale su nejed­ nake strukture u okviru iste sveukupnosti vanproizvodnog života, sveukupnosti koju nazivamo kulturnom nad­ gradnjom. Kao što dati stepen grupne kooperacije na primitivnom stepenu izaziva nastanak artikulisanog go­ vora, raščlanjenog sistema sporazumevanja, ali ne determiniše kakav će to biti govor (jezik ugrofinske grupe ili neki drugi), analogno se može reći da i dati stepen raz­ vitka sredstava proizvodnje izaziva nastanak društvenih klasa, ali ne determiniše kakvi će tipovi međuljudskih veza u njima biti obavezujući. Vrsta jezika, isto kao i vrsta tih veza, nastaje lutrij­ ski (probabilistički). Najracionalniji — za opservatora iz različitog kulturnog kruga — tipovi društvenih veza i obaveza, naredaba i zabrana u principu su težili uvek istom cilju — smanjenju individualne spontanosti delovanja, dakle redukovanja raznorodnosti koja predstavlja potencijalno vrelo koje narušava stanje ravnoteže. An­ tropolog se, pre svega, zanima za sadržinu verovanja, socijalnu i religijsku problematiku — procese inicijacija, suštinu porodičnih odnosa koji vladaju u datom društvu, odnose među polovima, pokolenjima, itd. Sociolog-kibernetičar dužan je, apstrahujući u znatnoj meri sadr­ žinu ovakvih ili onakvih rituala, propisa, kanona pona­ šanja da traži glavne crte njihove strukture, pošto ona predstavlja sistem povratnih sprega, regulacioni sistem čija karakteristika označava obim slobode ličnosti uporedo sa obimom trajnosti sistema tretiranog kao dina­ mična celina. Od takve analize može se preći na ocenu, jer čovek, zahvaljujući plastičnosti svoje prirode, može da se pri­

INTELEKTRONIKA

155

lagodi životu u okviru najrazličitijih kulturoloških mo­ dela. No, bez obzira na to, većinu njih odbacujemo, pošto njihova regulaciona struktura izaziva naše protiv­ ljenje. Protivljenje krajnje racionalno, koje ima objek­ tivne kriterij ume vrednovanja, a ne oslanja se samo na ono što se nama, kao članovima izvesnog kulturnog kru­ ga, dopada. Sociostaza, naime, ne zahteva po svaku cenu takvo smanjenje raznovrsnosti delovanja i mišljenja, dakle lične slobode, kakvo se ranije praktikovalo i kakvo se još uvek praktikuje. Može se reći da se većina regulacionih sistema, naročito prvobitnih društava, odlikovala znatnom prekomernošću restrikcija. Preobilje takvih restrikcija u porodičnom, društvenom, običajnom, erot­ skom itd. životu jednako je nepoželjno, kao i njihova nedovoljnost. Bez sumnje, za dato društvo postoji regulacioni optimum naredaba i zabrana. To je jedna od mnogih tema za sociologa-kibernetičara, veoma lapidarno skicirana. Nauka kojom se on bavi izučava istorijska ustrojstva i predstavlja teoriju gradnje optimalnih modela sociostaze — optimalnih s obzirom na parametre primljene po izboru. Pošto je broj činilaca koji ulaze u igru ogroman, ne može se stvoriti nekakva matematička, »ultimativna forma društva«. Moguće je samo prilaziti problemu metodom narednih približenja, izučavanjem sve složenijih modela. Tako se, dakle, na kraju vraćamo »crnim kutijama«, ne kao budućim »elektronskim velevladaocima« niti, pak, ljudskim mud­ racima koji presuđuju o sudbini čovečanstva, pošto će one biti samo eksperimentalni poligon istraživača, oruđe za iznalaženje odgovora na tako komplikovana pitanja da bez njihove pomoći čovek neće uspeti do njih da do­ đe. Svaki put, ipak, krajnja odluka kao i planovi delo­ vanja moraju da budu u rukama ljudi. Vera i informacija

Filozofi se već stotinama godina trude da logično obrazlože kompetentnost indukcije, rasuđivanja koje an­ ticipira budućnost u osloncu na iskustva iz prošlosti. Nijedan u tome nije uspeo. Nije ni mogao, pošto induk­

156

STANISLAV LEM

cija, čiji začetak predstavlja uslovni refleks, jeste nasto­ janje da se nepotpuna informacija pretvori u potpunu. Samim tim ono predstavlja istup protiv zakona teorije informacije, koji kaže da u izolovanom sistemu informa­ cija može da se smanji ili da očuva stalnu veličinu, ali ne može da se poveća. Pa ipak indukciju, bilo u formi uslovnog refleksa (pas »veruje« da će posle zvonjenja dobiti da jede, jer je do tada tako bivalo, i tu »veru« izražava slineći) bilo u vidu naučne hipoteze praktikuju sva živa bića, zajedno s čovekom. Delovanje u osloncu na nepotpunu informaciju, dopunjenu »odgonetanjem« ili »domišljanjem«, jeste biološka nužnost. Znači, homeostatski sistemi ispoljavaju »veru« ne usled neke anomalije. Baš naprotiv: svaki homeostat ili regulator koji teži održanju svojih suštinskih promenljivih veličina u granicama čije prekoračivanje ugrožava njegovu egzistenciju mora da ispoljava »veru« ili delo­ vanje u osloncu na nepotpunu i nepouzdanu informaciju tako kao da je ona i pouzdana i potpuna. Svako delovanje polazi sa pozicije znanja koje sadr­ ži praznine. Usled takve nesigurnosti moguće je ili uzdr­ žati se od delovanja ili delovati s rizikom. Uzdržavanje od delovanja označavalo bi prestanak životnih procesa. »Vera« označava očekivanje da će se dogoditi ono što očekujemo, da je onako kao što mislimo, da je duhovni model istovetan sa spoljašnjom situacijom. »Veru« mogu da ispoljavaju samo složeni homeostati, pošto su oni sistemi koji aktivno reaguju na promene sredine, što ne čini nijedan mrtvi predmet. Takvi predmeti ništa ne »očekuju« niti anticipiraju; u homeostatskim sistemima Prirode takva anticipacija je mnogo ranija od misli. Biološka evolucija ne bi bila moguća kad ne bi bilo one mrvice »vere« u uspešnost reakcija, usmerenih ka budu­ ćim stanjima, vere koja je ugrađena u svaku česticu žive supstance. Mogao bi se predstavljati stalni duh »vera«, manifestovanih od strane homeostata, počev od jednoće­ lijskih pa sve do čoveka, s njegovim naučnim teorijama i metafizičkim sistemima. Mnogo puta povrđivana iskus­ tvom, vera postaje sve verovatnija i na taj način se pre­ obražava u znanje. Indukcijsko postupanje nije apsolutno sigurno, a ipak je opravdano, pošto u znatnom broju slu­

INTELEKTRONIKA

1 57

čajeva biva ovenčano uspehom. To proističe iz same suštine sveta, iz toga što on ispoljava mnogo različitih pravilnosti koje indukcija može da otkrije, ma koliko se ponekad rezultati indukcijskog zaključivanja pokazivali kao pogrešni. Stvoren od strane homeostata model je, da­ kle, tada nesaglasan sa stvarnošću, informacija je po­ grešna, te je stoga pogrešna i vera koja se na nju oslanja (vera da je nešto takvo i takvo). Sve dok podleže empirijskom proveravanju, vera je prolazno stanje. Ako postane nezavisna od eksperimenta, postaje metafizička konstrukcija. Osobenost takve vere je u tome što se realna delovanja preduzimaju radi pos­ tizanja nerealnog cilja, to znači cilja koji se uopšte ne da ostvariti ili cilja koji je ostvarljiv, ali ne pomoću preduzetih delatnosti. Postizanje realnog cilja može se proveriti empirijski, a nerealan cilj ne može se proveriti na drugi način sem zahvaljujući zaključivanju koje usaglašava spoljašnja ili unutrašnja stanja sa dogmama. Tako se, dakle, ogledom može proveriti da li izgrađena mašina deluje, ali se ne može proveriti da li će čovek biti spasen. Delovanja koja imaju za cilj postizanje spasenja jesu realna (određeni način ponašanja, postovi, činjenje do­ brih dela, itd.), dok je cilj nerealan (jer se u tom slučaju nalazi »na onom svetu«). Ponekad se taj cilj nalazi »ovde«: to biva kad se upućuju molitve za sprečavanje elementarne nesreće. Zemljotres može da prestane; cilj je, dakle, bio prividno postignut, ali veza između molita­ va i prestanka kataklizme ne proističe iz empirijski upoz­ natih veza Prirode nego je posledica zaključivanja koje usaglašava stanje molitava sa stanjem zemljine kore. Vera stoga vodi do svojevrsne zloupotrebe indukcijskog metoda, pošto su rezultati indukcije ili projicirani na »onaj svet« (što empirijski znači »u nikuda«) ili treba u okviru Prirode da ustanove takve veze kakvih u njoj nema (svakodnevno, uveče, kad počinjem da pržim kajga­ nu, pale se na nebu zvezde; zaključak da tobože postoji veza između moga pripremanja večere i pojave zvezda jeste pogrešna indukcija, koja može da postane predmet vere). Kibernetika, kao i bilo koja druga nauka, ne može da presudi postoje li transcendentna bića ili veze. Pa

1J0

STANISLAV LEM

ipak je vera u takva bića i veze sasvim ovozemaljska i realna. Vera je, naime, informacija ponekad istinita (verujem da postoji središte Sunca, iako ga nikad neću ugledati), a ponekad lažna. Prema tome, a tome smo te­ žili, lažne informacije, kao direktiva delatnosti, preduzimane u okviru neke sredine, obično vode u neuspehe. Pa ipak iste takve lažne informacije mogu u okviru homeostata da vrše mnogobrojne važne funkcije. Vera je koris­ na kako na psihološkom planu, kao sredstvo postizanja duhovne ravnoteže (u čemu se ispoljava korisnost svih metafizika) tako i u oblasti telesnih pojava. Određeni pos­ tupci koji menjaju materijalno stanje mozga (unošenje u mozak izvesnih supstanci posredstvom krvi) ili njego­ vo funkcionalno stanje (molitva, meditacijski postupci) pogoduju nastajanju subjektivnih stanja poznatih u svim vremenima i religijama. Interpretacija takvih stanja svesti predstavlja proizvoljnost, okamenjenu u okviru datog metafizičkog sistema u dogmu. Govori se, na primer, o »nadsvesnosti«, o »kosmičkoj svesti«, o sjedinjavanju ličnog »ja« sa svetom, o uništenju toga »ja« ili o stanjima milosti. Ipak su sama stanja te vrste, po shvatanju empi­ rije, potpuno realna pojava, jer su ponovljiva, jer se daju ponovo izazvati primenom određenih postupaka. Psihi­ jatrijska onomastika oduzima ovim stanjima njihov mis­ tični karakter, što, dabogme, ne menja činjenicu da emo­ cionalna sadržina takvih stanja može za onoga koji do­ življava da bude važnija od svih drugih saznanja. Nauka ne osporava ni njihovo postojanje ni njihovu vrednost za doživljavajući subjekt, jedino smatra da takva stanja, uprkos metafizičkim tezama, ne mogu da predstavljaju akt saznanja, pošto saznanje označava povećanje zaliha informacije o svetu, a takvo povećanje se u njima ne javlja. Treba primetiti da mozak, kao veoma složen sistem, može da prima stanja manje ili više verovatna. Stanja veoma malo verovatna su ona u toku čijeg kombinatoričkog rada dolazi do formulacije — u osloncu na informa­ ciju već sadržanu u njemu — tvrđenja tipa »energija je jednaka kvadratu brzine svetlosti umnoženom masom«. To tvrđenje može potom da se proveri, mogu iz njega eventualno da se izvedu različite konsekvencije koje naj­

INTELEKTRONIKA

159

zad vode do astronautike, do gradnje uređaja koji proiz­ vode veštačka gravitaciona polja, itd., itd. Stanja »nadsvesnosti« su, takođe, rezultat kombinatoričkog rada mozga, no ipak, dok njihovo doživljavanje može da daje najuzvišenija duhovna saznanja, njihov informacijski karakter je ravan nuli. Znači, saznanje je isto što i povećanje količine posedovane informacije. Re­ zultat mističnih stanja je informacijski ravan nuli, što se vidi po tome što sadržina tih stanja ne može da se preda drugome i što ni na koji način ne može da obogati naše znanje o svetu (kako bismo ga, kao u navedenom primeru, mogli iskoristiti). Navedeno suprotstavljanje ne treba da služi ciljevi­ ma trijumfujućeg ateizma; nije nam to namera. Bitno je jedino da razmatrana stanja prati osećanje doživljavanja neke krajnje istine, tako duboko i sveobuhvatno da po­ tom čovek s prezirom ili sažaljenjem gleda na empiričare koji se bedno koprcaju oko nevažnih materijalnih pita­ nja. S tim u vezi treba reći dve stvari. Prvo, razmimoilaženje »istine doživljaja« i »istine nauke« bilo bi možda nebitno kad ova prva ne bi sebi uzimala pravo na neku prevagu. A pošto je tako, napo­ menimo da lice koje doživljava ne bi uopšte postojalo da nije one naše prizemne empirije koju su u svoje vreme započeli Australopitek i pećinski čovek. Jer ta je empi­ rija, a ne stanja »višeg saznanja«, omogućila tokom ne­ koliko stotina hiljada godina izgrađivanje civilizacije, a ono je dalje učinilo čoveka vladajućom vrstom na Zemlji. U protivnom slučaju već bi pra-pračovek, pošto bi doživeo nekoliko takvih viših stanja, bio tokom biološke konkurencije potisnut od strane drugih životinjskih vrsta. Drugo, opisana stanja moguće je izazivati davanjem raznih hemijskih spojeva, npr. psilocibina (ekstrakt iz jedne vrste gljivica). Pri tom ispitivana osoba, budući sve vreme svesna amističkog načina kojim je njeno stanje izazvano, doživljava neobičnu napregnutost aure emocio­ nalnih doživljaja, u kojoj se najobičniji impulsi primaju kao potresna otkrića. Uostalom, to je i bez psilocibina moguće iskusiti, na primer u snu, kada se neko budi u dubokom ubeđenju da mu se prisnila otkrivena istina

160

STANISLAV LEM

bivstvovanja; otreznivši se, on uviđa da je to bila reče­ nica u stilu »mažđani vitosuju u terpentinu«. Tako, dakle, fiziološki normalan mozak može da sti­ že do tzv. mističnih visina tek pošto prevali mučan put postupaka propisanih određenim ritualom, ili pak, izu­ zetno i retko, u snu. Ista takva stanja, bez prethodne ve­ re u njihov naučni karakter, mogu se takođe izazvati »olakšanim« načinom (pomoću psilocibina, pejotla, meskalina). Takve olakšice za sada pruža samo farmakopeja, ali — kad budemo o tome govorili — treba smatrati da će neurokibernetika u toj oblasti takođe stvoriti potpu­ no nove mogućnosti. Podvlačim da ovde ne raspravljamo o pitanju da li stanja te vrste treba izazivati, nego samo govorim da je njihova realizacija, nevezana za nekakvu »mističnu pripremu«, potpuno moguća. Nisu manje dalekosežne od psihičkih telesne konsekvencije vere. Takozvana čudesna ozdravljenja, spaso­ nosne posledice terapije vidara, lekoviti uticaji sugestije u slučajevima proverenim do te mere da je moguće isključiti mistifikaciju, posledice su delovanja određene vere. Ne jednom za postizanje pravog efekta nisu potreb­ ni nikakvi uvodni postupci; tako je, npr., poznat postu­ pak koji se sastoji u tome što lekar, namazavši pacijentu bradavice nekim neutralnim sredstvom, izjavljuje da će bradavice odmah nestati, što se zaista često dešava. Pri tom je ključna stvar da bi lekar takav postupak uzalud primenjivao na sebi ili na nekom od kolega, jer znanje o iluzornosti takvog postupka, nedostatak vere u njego­ vu lekovitu moć čine da ne bivaju pokrenuti oni nervni mehanizmi koji kod »verujućeg« izazivaju grč krvnih su­ dova što hrane bradavicu, čime se izaziva njeno sasušivanje. U nekim slučajevima, dakle, lažna informacija se, paradoksalno, može u dejstvu pokazati kao uspešnija od istine — s jednom suštinskom ogradom. Dejstvo takve informacije završava se na granicama organizma, a van njih najočiglednije omašuje. Vera može da izleći verujućega, ali ne može da pokrene brda, uprkos onome što je o tome negde rečeno. U Ladaku, na planinskim vrhovi­ ma, lame se, specijalno tome posvećene, trude da molit­ vama dozovu kiše na tu zemlju koja pati od večnih suša. A eto, molitve nekako ne daju rezultate, iako su vernici

INTELEKTRONIKA

1 61

ubeđeni da to neki duhovni uticaj i smetaju lamama u realizovanju njihovog zadatka. To je lep model metafi­ zičkog rezonovanja. I ja mogu davati uverenja da posedujem umetnost prenošenja brda zahvaljujući jednom demonu, a samo mi uticaj drugog demona ili antidemona onemogućava da to preseljavanje brda obavljam. Nekad je za izvršenje željenih promena u okviru ne­ kog ustrojstva dovoljan sam akt vere (lečenje bradavice). Ponekad, kao kad su u pitanju mistična stanja, takve posledice zahtevaju uvodni trening. Jedan od najsavršenije kodifikovanih i najrasprostranjenijih jeste induska joga. Među svojim disciplinama ona sem joge telesnih vežbi ima i jogu vežbanja duha. Kao što se pokazuje, čovek može naučiti da vlada nad svojim organizmom u daleko većem stepenu no što se normalno dešava. Može da upravlja stepenom krvare­ nja u pojedinim delovima tela (što, uostalom, baš i leži u osnovi »nestajanja« bradavica), kao i delovanjem oživčenih organa putem autonomnog sistema (srce, creva, urogenitalni sistem), kočeći, ubrzavajući, pa čak može i da odvraća pravce fiziološkog delovanja u utrobi (odvra­ ćanje peristaltičkog pokreta creva i si.). Pa ipak i te, dosta začuđujuće penetracije volje u domen autonomnih delo­ vanja organizma, imaju svoja ograničenja. Naime mozak, kao vrhunski regulator, upravlja čak i telima koja su mu podređena samo delimično. Mozak ne može, npr., da zaustavlja procese starenja, organske bolesti (skleroze, tumora) ili da utiče na procese koji se dešavaju u gene­ rativnoj plazmi (npr. mutacije). Promenu tkiva kadar je da smanjuje, ali u relativno uskim granicama parame­ tara, tako da se, npr., priče o jogama, koji preživljavaju dugotrajnu zakopanost u zemlji, posle provere pokazuju kao preuveličane ili lažne, a nikad nema govora o takvim obustavljanjima životnih funkcija kakva se javljaju kod životinja koje hibernuju (slepi miš, medved). I tu oblast regulacije dostupna ljudskom organizmu dopušta da od strane biotehnike bude ozbiljno prošire­ na; hipotermička stanja, pa čak i bliska kliničkoj smrti, već su bila realizovana u farmakološkim postupcima i postupcima koji ih prate (hlađenje tela i si.). Samim tim, rezultati koji se danas postižu uz najveće napore i odri­ 11

162

STANISLAV LEM

canja, moći će, van svake sumnje, kroz izvestan broj go­ dina da se postižu zahvaljujući »olakšanom« biotehnič­ kom metodu, pri čemu će na taj način moći da se ostvare stanja (povratne smrti, npr.) koja su za jogu ili drugi neki vannaučni metod nedostižna. Jednom rečju, tehnologija može u obe spomenute oblasti uspešno da se takmiči s verom kao izvorom du­ hovne ravnoteže, ingerencije u normalno nedostižne pro­ store životnih funkcija organizma, pa čak i kao izazivač »nadsvesnih stanja« i »kosmičkog ushita«. Vraćajući se problemu vere i informacije sad može­ mo da sumiramo rezultate. Uticaj informacije unesene u homeostat zavisi ne samo od toga da li je ova informa­ cija objektivno lažna ili istinita nego i od dispozicije ho­ meostata da je prizna kao istinitu, s jedne, kao i od toga da li regulaciona karakteristika omogućuje homeostatu da reaguje saglasno sa unesenom informacijom, s druge strane. Da bi ona mogla da deluje neophodno je ispunje­ nje oba postulata. Vera može da me izleći, ali neće uči­ niti da počnem leteti. Jer prvo leži u regulacionoj oblasti mog organizma (iako ne uvek u oblasti moje svesne vo­ lje), a drugo — van njega. Relativna nezavisnost podsistema iz kojih se sastoji organizam može učiniti da se bolesnik od raka, koji veruje u spasonosnost terapije, i pored materijalne bezuspešnosti lečenja subjektivno oseća bolje. Ipak se ovo sub­ jektivno mišljenje, koje je rezultat antikritičkog i selek­ tivnog delovanja vere (bolesna osoba neće zapažati pouz­ dane znake pogoršanja, npr. porasta opipljive otekline ili će ih sebi nekako »razjasniti« i si.), ne može dugo održati i završiće se naglim opadanjem snage kada jaz između stvarnog i umišljenog stanja postane suviše veliki. Zanimljivo je zbog čega istinita informacija može ponekad da se pokaže manje uspešnom nego lažna. Zašto biološko znanje lekara koji poznaje verom pokrenuti mehanizam (grč krvnih sudova koji izaziva zamiranje bra­ davice) ne može da rivalizuje s lažnim pacijentovim su­ dom koji, ipak, vodi do izlečenja? Možemo samo da naga­ đamo zašto je tako. Jer jedno je nešto znati, a drugo je — doživeti to nešto. Može se posedovati znanje o tome šta je ljubav, ali iz toga ne proizlazi da ona, uz oslonac

INTELEKTRONIKA

163

na to znanje, može i da se doživi. Neuralni mehanizmi saznajnih akata drugačiji su od mehanizama »emocio­ nalnog angažovanja«. Prvi su samo relejna stanica za veru koja istovremenim aktiviranjem drugih otvara informacijski kanal koji omogućava vansvesno grčenje krvnih sudova u koži. Tačan mehanizam te pojave ne poznajemo. Suviše malo, naime, znamo još za sada o delovanju mozga. On je ne samo »gnostička mašina« nego je i »verujuća mašina«, što ni psiholozi ni lekari ni neurokibernetičari ne smeju da zaborave.

Eksperimentalna metafizika

Pod nazivom »metafizička« podrazumevaćemo onu informaciju koja ne podleže empirijskoj proveri, bilo zato što je ova provera nemoguća (empirijski se ne mo­ že proveriti postojanje čistilišta ili nirvane) bilo zato što ova definicija ex đefinitione ne podleže kriterijima koji se mogu eksperimentom proveriti (tj., rečeno svakodnev­ nim jezikom, religijske istine ne mogu se ili se ne smeju empirijski proveravati). Ako je tako, onda formulacija »eksperimentalna me­ tafizika« nosi sve oznake protivrečnosti, jer kako je mo­ guće baviti se eksperimentalno nečim što po definiciji ne podleže eksperimentu i o čemu ne može da se donese sud zasnovan na eksperimentu. To je prividna protivrečnost, jer je zadatak koji sebi postavljamo relativno skroman. Nijedna nauka ne može ništa da kaže o postojanju ili nepostojanju transcendentnih pojava. Ona jedino može da istražuje ili da stva­ ra uslove u kojima se vera u takve pojave ispoljava, i mi ćemo govoriti baš o njima. Nastanak metafizičke vere u homeostatu označava stanje u kome dalje promene njegovih ulaza, ma koliko bile suprotne s modelom egzistencijalne situacije, ne mo­ gu više da ga naruše. Molitve mogu da ne budu sasluša­ ne, reinkarnacija može da bude oborena dokazom unu­ trašnje logične suprotnosti, tekstovi religijskih dela mo­ gu da sadrže očite neistine (u empirijskom shvatanju) ali takve činjenice ničim ne narušavaju veru. Dabogme u*

164

STANISLAV LEM

teolog će reći da je onaj koji bi izgubio veru pod uticajem njihovog prihvatanja k znanju imao »malu« ili »sla­ bu« veru, jer prava vera počiva baš na tome što ništa, dakle nikakva kasnija stanja ulaza, ne bi bilo kadro da je obori. U praksi često dolazi do svojevrsne selekcije. Naime, metafizički sistem nikad nije istinski dosledan, i kroz neodoljivu želju da se potvrđuje empirijskim činje­ nicama nastaje stanje u kome ove promene ulaza, koje, čini se, potvrđuju istinitost vere, bivaju prihvatane kao njena dopunska verifikacija (neko se moli za nečije oz­ dravljenje, posle čega ova osoba ozdravi; za vreme suše prinosi se žrtva i počinje da pada kiša). Međutim, stanja ulaza suprotna veri bivaju ignorisana ili »objašnjavana« bogatim arsenalom argumenata koje je metafizički sis­ tem stvorio tokom svog istorijskog razvoja. Treba primetiti da je empirijska proverljivost jedi­ na, neophodna i dovoljna diskriminanta naučnih teza nasuprot metafizičkim diskriminantama, ali zato prisut­ nost neproverene informacije u tezi ne predodređuje ka­ rakter same teze. Tako, npr., opšta teorija polja, koju je pred kraj života stvorio Ajnštajn, ne poseduje nikakve slične konsekvencije koje bi se dale izvesti, a koje bi bilo moguće eksperimentalno ispitati. Samim tim je informa­ cija sadržana u teoriji polja neproverena ali nije meta­ fizička, pošto će njene, zasad nepoznate, konsekvencije podlegati pokušaju ogleda ako samo pođe za rukom da se ogled izvede na osnovu formule. Stoga je informacija, sadržana u Ajnštajnovoj formuli, nekako »odložena«, »latentna«, nalazi se u iščekivanju šanse da bude proverena. Samu formulu treba smatrati pokušajem izražava­ nja izvesnog opšteg zakona o materijalnim pojavama, pokušaj čija istinitost ili pogrešnost zasad nije mogla da se dokaže. Dabogme, nešto drugo je pokušaj da se izra­ žava uverenje kako se materija možda ponaša tako i ta­ ko, a potpuno je drugo — verovati da tako i tako sigurno jeste. Naučnikova teza može poticati iz bleska intuicije i njeno obrazlaganje činjenicama može, u trenutku formulisanja, da bude krajnje oskudno. Odlučuje ipak nauč­ nikova sprem nost da ovu tezu podvrgava empirijskoj proveri. Prema tome, naučnik se od metafizičara razli­

INTELEKTRONIKA

165

kuje ne količinom informacije koju poseduje, nego odno­ som, stavom prema njoj. Podelu rada, svojstvenu civilizaciji, prati pojava koja bi se mogla nazvati »podelom informacije«. Ne sa­ mo što ne činimo sve sami nego, takođe, sami neposred­ no o svemu i ne saznajemo. U školi saznajemo da postoji planeta Saturn i u to verujemo, makar sami nikad ne­ mali prilike da ga vidimo. Tvrđenja tog tipa u načelu ipak mogu eksperimentom da se provere, iako ne uvek neposredno. Moguće je videti Saturn, ali ne može se aktuelno eksperimentom dokazati postojanje Napoleona ili biološke evolucije. Ali iz naučnih teza koje se neposred­ no ne daju proveriti proizlaze logičke konsekvencije koje se empirijski već mogu dokazati (posledice istorijskog postojanja Napoleona, činjenice koje svedoče u korist evolucije života). Naučnik je dužan da zauzima empirij­ ski stav. Svaka promena ulaza (nove činjenice) suprotna s modelom (s teorijom) dužna je da utiče na ovaj model (sumnja u njegovu adekvatnost u pogledu modelovane situacije). Takav stav je više ideal nego stvarnost. Mnogi ideali, danas opšteprihvaćeni kao naučni, imaju čisto metafizički karakter. Kao, recimo, većina psihoanalitič­ kih teza. Ovde se ne možemo upuštati u razmatranje psiho­ analize, jer bi nas to skrenulo s puta, ali nekoliko reči je valjda neophodno. Podsvest nije metafizički pojam iz mnogih razloga; u pogledu pojmovnih kategorija ona je, na primer, nešto poput barijere nuklearnog potencijala. Ta barijera ne može ni da se vidi niti da se neposredno izmeri; može jedino da se utvrdi da prihvatanje njenog postojanja dopušta da se teorija usaglasi sa empirijskim činjenicama. Između ta dva pojma postoje ipak izvesne bitne razlike, koje ovde zaista ne možemo da analizujemo. Reći ćemo samo da se postojanje podsvesti može otkriti odgovarajućim empirijskim metodima; međutim to — da li se dete mnogo boji prilikom porođaja, da li njegov krik označava strah vezan za patnje doživljene na putu kroz rodnicu ili izražava oduševljenje zbog ugledanja svetla ove doline suza — zaista ne može ni na koji način da se proveri. Isto je tako proizvoljna interpreta­ cija snovnih simbola koji po frojdovskoj panseksualnoj

166

STANISLAV LEM

školi označavaju isključivo razne vrste kopulacije i orga­ na bez kojih nema načina da se uz tu školu ostane; Jungovi učenici imaju drugi »rečnik snovnih simbola« i zaista je poučno što pacijenti frojdovaca sanjaju saglasno s frojdovskim uputstvima, a pacijenti psihoanalitičara Jungove škole — sanjaju »po eksplikacionoj liniji« ovog naučnika. Ta eksplikaciona monomanija, koju predstav­ lja »analiza snova«, čini odnekud dragocene elemente psihoanalize — ostrvcima trezvenosti u moru krajnje pro­ izvoljnih izmišljaja. Kada, dakle, čak i naučnici koji su nekako po pro­ fesiji obavezni da budu verni principima empirije, često greše u odnosu na osnovu naučnog metoda, nije nikakvo čudo što većinu ljudi karakteriše »pomeranje« od empi­ rijskog stava prema metafizici. Po našoj definiciji, meta­ fizičkima se mogu smatrati sva sujeverja, zatucanosti, ustaljena ali neosnovana ubeđenja, no takva je metafizi­ ka ipak ili karakteristična za uske grupe ljudi ili je, čak, sasvim individualna. Naročiti značaj imaju metafizički sistemi, društveno prošireni kao religije. Svaka religija, naime, bez obzira da li su takve tendencije učestvovale u njenom nastanku, predstavlja društveni regulator me­ đuljudskih odnosa, neisključiv, naravno, jer dominiraju drugi regulatori (ustrojstveno-ekonomskog karaktera), ali svaka religija teži da postane takav regulator. Prob­ lem pragmatičke vrednosti religije za jedinke, njena moć stvaranja duhovne ravnoteže kao oruđa savršenog mire­ nja s egzistencijom, silazi u dalji plan u odnosu na — često ni od čije strane ne zamišljene — konsekvencije njenog skupnog delovanja. To dominiranje religije u okviru duhovne kulture društva bilo je, naročito u proteklim epohama, izuzetno snažno. Zato je pojedine kulturne krugove često moguće poistovetiti sa određenim religijama. Tako draž staro­ drevne tajne, draž metafizičkih sistema koji su učinili da su ljudi zbog njih i radi njih podigli naj veličanstvenije hramove, stvorili najtrajnija umetnička dela, prekrasne mitove i legende, sve to često deluje na istraživače koji inače misle racionalno. Tako, npr., potpuno blizak mark­ sizmu Levi-Stros smatra u svojim radovima da su, u stva­ ri, sve civilizacije manje-više međusobno jednake (ili da

INTELEKTRONIKA

167

su neuporedive, što izlazi na isto). Čini mu se da za na­ šom civilizacijom, s njenim tehnološkim ubrzanjem, u najmanju ruku ne zaostaju po vrednostima staroazijske civilizacije koje su, dok na azijski kontinent nije prodro osvajački kapitalizam, trajale gotovo u potpunom (eko­ nomskom, privrednom) zastoju. Slični sudovi po kojima je, npr., budizam vredan zbog njegovog prezira prema čisto materijalnim vredno­ stima i omalovažavanja empirije, često se mogu sresti i kod drugih zapadnih naučnika. Levi-Stros ubedljivo tvr­ di da svaki sud u toj oblasti mora da bude relativan, pošto onaj koji takav sud izriče postupa u duhu sopstvenih kulturnih tradicija, tako da je spreman da »gorim« i »boljim« smatra ono što je manje ili više slično osobina­ ma civilizacije koja je njega stvorila. Govorimo ovde o tome zato što je baš u Aziji, a na­ ročito u Indiji, religija najduže zamenjivala sve ideje naučnog ili tehničkog napretka i što je načinima mišlje­ nja, usađivanim redom u sva pokolenja, sprečavala, kako se može suditi, svaku mogućnost rađanja autonomne re­ volucije delovanja i mišljenja u toj zemlji. Nema, naime, nikakve sumnje da nauka ne bi, u slu­ čaju da nije bilo grčko-vavilonskog otkrića dedukcijskog metoda, kao i da nije bilo povratka na empiriju, naročito u vreme evropske renesanse — u današnjem obliku uopšte mogla da nastane. Međutim, i logičko mišljenje (princip isključenog sredstva, jednoznačnosti pojmova, njihove uzajamno jednoznačne koordiniranosti, itd.), kao i tehnička empirija duboko su prezreni od strane religij­ skih mističnih doktrina Istoka. Ne radi se o tome da se s takvom postavkom vode verbalni sporovi ili da treba apologizovati nauku. Radi se jedino o tome da treba uka­ zati na najrealnije društvene konsekvencije takvog sta­ nja stvari. Kakvo god da je nanela zlo, samo je nauka pokrenula znatan deo čovečanstva iz gladnog života. Sa­ mo savremena industrijska i biološka tehnologija može da savlada probleme civilizacije masa, a ravnodušnost, isto toliko uzvišena koliko i katastrofalna po posledicama, ravnodušnost prema problemima upravo masovnim, problemima stalno rastućih ljudskih skupina, temelj je religijskih doktrina azijskog modela. Dovoljno je proči­

100

STANISLAV LEM

tati nešto od onoga što danas imaju da kažu mislioci to­ ga religijskog kruga, pa sagledati svu potresnu neodgo­ vornost, ceo košmarni anahronizam njihovih učenja i preporuka. Jer uverenje da je dovoljno da jedinke praktikuju u životu najlepšu etiku koja se izvodi iz najharmoničnije religije, pa da će tada automatski doći do stvaranja idealne ravnoteže u skali društva, a možda i celog čovečanstva, isto je toliko primamljivo koliko i lažno. Društvo treba tretirati i kao ljudsku skupinu, i kao fizički sistem. Ko ga tretira samo kao skupinu jedin­ ki, greši isto kao i onaj koji hoće s njim da postupa kao sa zbirom molekula. Jer jedne su stvari dobre za čove­ ka, a druge za društvo kao celinu, i tu je potrebno kom­ promisno rešenje koje se oslanja na svestrano znanje. U protivnom slučaju, ako svako i bude činio ono što nare­ đuje duh božji, celina koja se iz toga složi lako može da se pokaže kao nešto stravično. Već je danas očevidan poraz religiozno-filantropske Vinobine akcije (u Indiji), jer je on, hodočasteći i kucajući u ljudska srca, želeo da osvoji 50 miliona akara zemlje darovane beskućnicima i gladnima u toj zemlji; njegov poraz zaklonjen je pred očima nekih ljudi samom činjenicom začuđujuće hra­ brosti i duhovne lepote toga čoveka koji je na takav na­ čin nastojao da radikalno reši goruće društvene proble­ me. Nije uopšte važno što nije isprosio tih, kako je izra­ čunao, neophodnih 50 miliona akara, nego to da bi, čak i da je postigao svoj cilj, to dalo samo kratkotrajnu po­ pravku, pošto bi prirodni priraštaj za kratko vreme uniš­ tio prolaznu popravku životnih uslova. Uverenost da civilizacija Zapada sa svojim standar­ dima masovne kulture i mehaničkog olakšavanja života na svakom koraku uništava u čoveku ono potencijalno duhovno bogatstvo čiji razvoj treba da bude sadržina eg­ zistencije, čini da se razni ljudi, često i naučnici, sa Zapa­ da, stalno okreću ka staroj Aziji, naročito ka Indiji, u na­ di da se u krugu budizma kriju panacea za bezdušnost tehnokratije. Ništa pogrešnije od toga. Na taj način mogu da se »spasu« jedinke, a oni koji traže utehu sigurno mogu da je nađu u budističkim manastirima (o tome se čuje), ali to je običan eskapizam, bekstvo, da ne kažem — intelektualno dezerterstvo. Nijedna religija ne može za

INTELEKTRONIKA

169

čovečanstvo učiniti ništa, pošto ona nije empirijska na­ uka. Ona svakako smanjuje »bol postojanja« jedinki, a uzgred, pak, povećava sumu nesreća koje muče većinu, naročito svojom bespomoćnošću i neaktivnošću pred problemima zajednice. Tako je, dakle, religiju nemoguće odbraniti čak i s pragmatičke tačke gledišta, kao koris­ no oruđe, pošto je loše ono oruđe koje je bespomoćno pred ključnim problemima sveta. Na Zapadu se religije sve više sele iz sfere društve­ nog života u privatni život jedinki. A ipak je glad za me­ tafizikom velika, pošto ona za svoj nastanak treba da zahvali ne samo društvenim pojavama. Metafizički siste­ mi, bilo da su istočnjački magloviti i aforistički mnogosmisleni bilo da operišu evropski formiranom logikom, kao skolastički, uvek su prosti, bar u poređenju sa stvar­ nom složenošću sveta. I upravo tom prostotom i istovre­ meno neopozivom krajnošću svojih objašnjenja (i izbegavanja) — oni privlače ljude. Svaki od tih sistema, nai­ me, odmah može da nam kaže (iako svaki drugačije) da je svet nastao tako i tako, da ga je stvorio taj i taj i da je oovekovo predodređenje to i to. Logičnost strukture judeo-hrišćanskog sistema impli­ cira njegov »mehanicistički determinizam«. Po njemu, svaka je duša besmrtna, svaki greh će biti kažnjen, itd. Teologija nije sklona da se metodološki modernizuje uvođenjem odnosa indeterminističkog tipa između »dva sveta«. U takvoj »probabilističkoj« metafizici to što molit­ ve ne bivaju saslušane ništa ne bi smetalo, jer bi u njoj vladale samo verovatnoće: duše bi bivale besmrtne, ali ne sve, gresi bi bivali kažnjivi, ali ne uvek. Ali u religiji između sadašnjosti i večnosti obavezuje viši tip knjigo­ vodstvenih odnosa, nego onakav kakav karakteriše Pri­ rodu. Treba, uostalom, lojalno primetiti da evropske reli­ gije, sve varijante hrišćanstva, predstavljaju uzore racio­ nalno konstruisanih i logički neprotivrečnih sistema u odnosu na budizam u raznim njegovim varijantama. Oko pravog prevoda značenja »nirvane« bore se religiolozi od vremena kad se Evropa s tim pojmom prvi put srela. Nije to ništavilo, čujemo, ali nije ni biće; upućuju nas na razne parabole, aforizme, Budine napomene i duboke

170

STANISLAV LEM

sentence sadržane u svetim knjigama. Smrt je kraj pos­ tojanja, ali i nije to, itd. Duh teologa čak i upućenog u srednjovekovnu skolastiku oseća se unutar sličnih izvoda kao na mukama. Mistična sadržina treba da se krije baš u paradoksu, u logičkoj suprotnosti. Takve karike nalaze se i u hrišćanskom sistemu, ali njihova uloga je dru­ gačija. Sada pak sa strahom vidim koliko smo se udaljili od prave teme; trebalo je da govorimo o eksperimental­ noj metafizici, a bavimo se maltene religiologijom. Da bih umirio savest reći ću, dakle, samo još to da mi nije bila namera da blatim budizam, jednu od najlepših religija koje poznajem. Prigovori potiču prosto otuda što u njemu tražim ono čega u njemu uopšte nema; to jest — odgovore na pitanja koja u tom sistemu nikad niko nije postavljao. Treba sebi samo jasno da kaže­ mo čemu težimo; ako smo prema sudbini čovečanstva savršeno ravnodušni, ako ne želimo da promenimo svet nego same sebe i to samo tako da se što bolje prilagodimo postojećem svetu, samo za kratak pe­ riod vlastite egzistencije — budizam valjda neće biti naj­ gori izbor. Ali ako iznad svega stavljamo Bentamovu tezu o »najvećoj količini dobra za najveći broj ljudi«, ni etič­ ke ni estetske vrednosti bilo koje religije ne mogu nam prikriti da ona kao oruđe za usavršavanje sveta, za ispravljanje njegovih puteva — jeste isto toliko nekoris­ no, isto toliko anahronično geslo kao što bi bilo i geslo »povratka Prirodi«. Bio bi red da kažemo šta znači bentamovsko »dobro« — ali izbeći ćemo to izjavljujući da se, pre svega, radi o tome da svaki čovek treba da može da živi, da zadovo­ ljenje potreba ne bude problem nad kojim treba da mud­ ruju vlade velesila i naučnici; zaista je najskromnije dobro takav nedostatak gladi, bede, straha i nesigurnosti — ali i tako ga je još suviše malo na našem nesavršeno uređenom svetu. Prema tome — eksperimentalna metafizika . . . Ne­ ćemo se baviti prevođenjem jezika metafizičkih metoda na kibernetičke ekvivalente jer, mada je i to moguće, malo bismo time postigli. Onome koji veruje, prevod vlastitog vjeru ju na jezik teorije informacije učiniće se

INTELEKTRONIKA

171

u najboljem slučaju glupost, a u gorem slučaju — huljenje. Moglo bi se, doduše, pokazati na koji način težnja za ravnotežom, svojstvena svakom homeostatu, podleže »kratkom spoju«, zahvaljujući kome sistem postiže čak večitu ravnotežu, iako ostvarenu zahvaljujući neproverljivoj ili lažnoj informaciji. Vera bi u takvom zahvatu bila kompenzacija svih gnostičko-egzistencijalnih krhko­ sti homeostata, koja bi omogućavala čak trijumfalno mi­ renje sa postojanjem. Tu vlada nezakonitost? »Tamo« će sve biti izjednačeno. Tu s mnogim stvarima ne možemo da se pomirimo? »Tamo« ćemo shvatiti sve, zbog čega će­ mo izraziti saglasnost sa svime. Itd. Cela ta egzegeza, ipak, nikud ne vodi, jer ukazivanje na kompenzacione geneze vera ne obara njihova tvrđenja. Makar i matematičkim aparatom teorije informacije dokazali kako dolazi do toga da homeostat stvara surogatske, metafizičke modele egzistencije, kako nastaje u njemu teogonija, taj izvod neće rešiti pitanje samog postojanja designata tih poj­ mova (znači Boga, večnog života, proviđenja). Ako je bilo moguće pronaći Ameriku tražeći Indiju ili pronaći porculan u žudnji za alhemičarskim zlatom, zašto nije moguće otkriti Boga tražeći ne objašnjenje — to daje nauka — nego opravdanje vlastite egzistencije? Šta prema tome ostaje kibernetičaru? Samo jedno: konstruisanje takvih homeostata koji će, pošto neće biti ljudi, biti kadri da spontano »proizvode« metafiziku. Jednom rečju, eksperimentalna metafizika jeste modelovanje dinamič­ kog procesa nastajanja vera u sistemima koji se samoorganizuju, nastajanja, dodajmo, ne programiranog nego spontanog, u osloncu na mogućnosti kakvima ti homeostati raspolažu, a koje ima za cilj optimalnu adaptaciju uz uslove najovozemaljskijeg života. Naime, pri celokupnoj empirijskoj nerazrešivosti postojanja designata vere, njena prilagođavajuća vrednost kao izvora univerzalne informacije ne podleže sum­ nji. Jer, kao što smo se uverili, adaptaciona vrednost in­ formacije ne zavisi od toga da li je informacija istinita ili lažna. Pretpostavljamo da će različiti homeostati proiz­ vesti razne »tipove vera«. I govorićemo jedino o takvoj, uporednoj kibernetičkoj metafizici.

172

STANISLAV LEM

V erovanje elektromozgova

Konstruisanje homeostata za koje se zalažemo kao za program budućih istraživačkih radova, homeostata sposobnih za stvaranje metafizičkih sistema ili »verujućih mašina«, nije uopšte igrarija. Ne radi se o karikaturalnoj rekonstrukciji geneze transcendentnih pojmova u okviru mašine. Taj zadatak ima za cilj otkriće opšte pra­ vilnosti nastajanja metafizičkih modela sveta. Moguće je zamisliti (zasad samo zamisliti) skup homeostata, koloidnih, elektronskih ili nekih drugih, koji u toku svoje evolucije teže ka stvaranju određenih verovanja. Ova verovanja nastaće ne zato što su ovi homeostati namerno tako programirani. Slični ogledi bili bi bez vrednosti. Ho­ meostati će biti sposobni za samoprogramiranje, tj. raspolagaće promenljivošću ciljeva ili će imati kibernetičku ekvivalentu »slobodne volje«. Slično kao što se čovek sastoji iz niza podsistema, hijerarhijski »pripojenih« mozgu, tako će i svaki od ovih homeostata posedovati različite podsisteme (ulaza, »čula«) i izvršne (izlaza, efektore, npr. lokomocijski sistem), kao i pravi »mozak«, koji ni na koji način nećemo predeterminisati niti ograniča­ vati. Nećemo u njega uneti nikakve instrukcije za delovanje (sem neophodne, no koja spontano potiče iz homeostatskog sistema — tendencije prilagođavanja sre­ dini). U početku delovanja homeostat će biti prazan, kao neispisan list. Zahvaljujući »čulima« opažaće okolinu, a zahvaljujući efektima moći će na nju da utiče. Ograniče­ nja ćemo unositi jedino u njegove efektore (izvršne podsisteme ili u njegovo »telo«, njegovu »somu«) da bismo se uverili u kojoj meri karakteristika ove »telesnosti« utiče na metafiziku koju »mozak« generiše. Ta metafizi­ ka će sigurno imati karakter koji će u odnosu na ova ograničenja biti izjednačavajući. Kako to treba shvati­ ti? Upoznavši svoja ograničenja, tj. svoju »nesavršenu prolaznost«, homeostat će sebi, pod vidom njenih smiš­ ljenih dopuna i produžetaka, nasuprot njoj sigurno stvo­ riti »vanprolaznu savršenost«, takvu koja će mu omogu­ ćiti optimalno postizanje unutrašnje ravnoteže ili, govo­ reći svakodnevnim jezikom, saglasnost sa postojećim sta­ njem stvari. Ali kompozicijski izvori ne iscrpljuju sve

INTELEKTRONIKA

173

»generatore« metafizike. Osim izjednačujućih u »egoističkom« značenju delovače takođe »gnostički« i genetički činioci. Homeostat će uvideti da njegovo znanje može da bude samo približno i nepotpuno. Prirodna težnja za pos­ tizanjem savršenog i potpunog znanja dovešće ga do tak­ vog »metafizičkog modela« koji će omogućiti uverenost da »zna već sve«, a pošto takvo znanje empirijski ne mo­ že da se osvoji, on će njegovo ostvarenje preneti van granica sopstvene, materijalne egzistencije. Jednom reč­ ju, doći će do ubeđenja da poseduje »dušu«, svakako besmrtnu. Najzad, »genetički« činioci označavaju traženje »tvor­ ca« samoga sebe i sveta koji ga okružava. Zadatak na to­ me mestu postaje naročito interesantan zato što kibernetičko modelovanje dopušta da se, osim stvaranja homeostata, uzme u obzir i »stvaranje sveta« za njih. Naj­ prostiji primer je kompjuter (ali znatno složeniji od pos­ tojećih), u kome se vode dva, na neki način međusobno nezavisna procesa. Moguće ih je nazvati »procesom« i »antiprocesom«. »Proces« je pojava samoorganizacije sistema koji posle nekog vremena postaje ekvivalent ra­ zumnog organizma. »Antiproces« je njegova »sredina«, njegov »svet«. Naravno, i »razumna bića«, kao i njihov »svet«, nisu u ovoj situaciji materijalni ekvivalenti uslova naše svakodnevnosti nego samo izvestan ogroman skup procesa (elektronskih, atomskih), koji nastaju u mašini; kako zamisliti takvo stanje stvari? Moguće ga je uporediti s »prenošenjem« stvarnosti u okvir mozga čo­ veka koji spava. Tada se svi prostori, vrtovi, palate koje posećuje nalaze u njegovoj glavi, kao što se tamo, tako­ đe, nalaze svi ljudi koje u snu susreće; njegov mozak je, prema tome, ekvivalent i približnost naše »mašine-sveta«, jer i ovde i tamo, zahvaljujući izvesnim procesima (biohemijskim, elektronskim), nastaje podela na »sredi­ nu« i »organizme« koji u njoj žive. Razlika je samo u tome što je san privatna stvar jedinke, dok ono što se dešava u mašini može da kontroliše i ispituje svaki struč­ njak. Tako dakle — proces i antiproces. Zadatak počiva na tome da se »organizmi« prilagode »sredini«. Možemo sada proizvoljno da menjamo ne samo konstrukcijska

1'q

STANISLAV LEM

načela »organizma«, nego i njegovog »sveta«. To može da bude, npr., svet strogog determinizma. Ili tačnije — statični svet. Može to najzad da bude srednji svet, onaj koji je nastao iz naslojavanja pojava oba tipa, a time bi »mašinski« svet bio naročito sličan našem. Može da bude takav svet u kome se dešavaju »čuda«, tj. pojave suprotne pravilnostima odnekud posmatranim. Može da bude lišen »čuda«. Može da bude »reduktabilan«, do kraja »matematičan«, a može da bude i »krajnje — nesaznajan«. Sem toga, ovaj svet može da manifestuje raz­ ne oblike skladnosti. To će nas specijalno zanimati, jer zaključivanje iz postojanja realnog sveta o njegovom Konstruktoru predstavlja jednu od suštinskih diskriminanata metafizike osoba koje se bave naučnim istraživa­ njima (taj tip argumentacije za račun postojanja Tvorca bio je, na primer, karakterističan za Džinsa i Edingtona). Živeći u tim svetovima homeostati bi sigurno stvorili i empirijsko znanje. Nesumnjivo je da bi neki od njih takođe postali »materijalisti«, »agnostičari«, »ateisti«. »Spiritualisti« će, ipak, proći kroz period raznih šizmi. Šizma označava promenu aksiomskog jedra postulovane transcendencije. Najhitnije je, u svakom slučaju, to da će uvođenje određenih modifikacija u podsisteme homeo­ stata, ili ograničavanje njihove materijalne mogućnosti (ali nikad — duhovne, tj. slobodu misaonih operacija), moći da dovede do nastajanja različitih metafizika. Menjajući, pak, karakteristiku »sveta«, kao i upoređujući dobij ene rezultate, biće moguće doći do uverenja da li i kakvi tipovi »svetova« preferiraju nastanak određene strukture metafizičkih verovanja. Sasvim je, kako mi se čini, očigledno da će razumni homeostat (ali već »obi­ čan«, dakle nešto poput »robota«), vaspitan ne među drugim homeostatima nego među ljudima, a uz to ljudi­ ma koji veruju, primiti njihov »metafizički model«, što bi dovelo do prilično neobičnih konflikata, pošto bi ho­ meostat tražio ravnopravnost sa pripadnicima one reli­ gije kakvu bi otada ispovedao. Pojava »preuzimanja me­ tafizičkog modela« ličnosti od društva u kome se ličnost rodila i u kome živi — toliko je tipična da gornja ekstrapolacija ima velike izglede da se ostvari. Ali takvo zahtevanje »metafizičkog izjednačenja u pravima« sa pripad­

INTELEKTRONIKA

17 5

nicima religije više će zanimati teologe (koji se prema njemu ipak moraju nekako odrediti) nego istraživače-empiričare. Istraživanje skiciranog tipa moguće je razraditi na razne načine. Tako, npr., u društvu sastavljenom iz »viših« homeostata — tj. intelektualno razvijenijih — i »nižih«, može da dovede do situacije u kojoj »metafizič­ ka solidarnost« čeone grupe neće obuhvatati »niže« homeostate, te će tako odnos ovih razumnih mašina prema njihovim manje komplikovanim drugovima tačno odgo­ varati odnosu kakav postoji između čoveka i svega osta­ log živog sveta. Često se čuje argument za račun metafi­ zike koji njenu neophodnost svodi na davanje smisla našim beskrajnim slabostima, nesrećama, patnjama, liše­ nim zemaljske naplate. Prostor te solidarnosti ne obuh­ vata nikog sem čoveka (u hrišćanstvu i njemu bliskim religijama). Za biologa, koji poznaje neizmernost ovog okeana muka kakav predstavlja povest života na Zemlji, takvo stanovište je isto toliko smešno koliko i stravično. Tako milijardugodišnja istorija vrsta biva izbačena van granica naše mitotvoračke lojalnosti i ta lojalnost ima da obuhvata jedva mikroskopski delić, nekoliko hiljada godina jedne od Načelnih grana samo zato što tu granu mi reprezentujemo. Posebna, zanimljiva mogućnost, jeste lišavanje ho­ meostata znanja o prolaznosti njihovog postojanja. Verovatnoća nastanka metafizike možda bi se time sma­ njila, ali ne bi bila dovedena do nule. Teorija homeostata razlikuje dva njihova tipa: privremeni (jedino ostvarljiv bilo od strane Prirode bilo od strane čoveka) i beskonač­ ni (takozvani »Turingov generalni automat«). Očevidno je da je beskonačni automat, tj. takav koji bi bio lišen kraja prelaženja iz jednog stanja u drugo stanje — samo apstrakcija (za tako nešto bila bi potrebna i večnost i beskonačna količina materije). Pa ipak homeostati našeg poligona mogu da budu toliko dugovečni da bi sud o vlastitoj večitosti mogao da im se učini verovatnim. Sva­ ki takav automat slobodan je od »gnostičkog uslovljavanja metafizike sopstvenom prolaznošću«, čim može da pothranjuje nadu da će sam u svojoj večitosti saznati »sve«. Pošto to ipak označava samo likvidaciju saznaj-

176

STANISLAV LEM

nih, a ne kompenzacijskih izvora metafizike, takav homeostat može svoju bezgraničnu nepostojanost da shvati kao smetnju koja brani ulaz u »bolji svet«, za koji bi — u njegovoj situaciji — vrata bila jedino samoubistvo.

Duh u mašini

»Duhom u mašini« — the ghost in the mashine — neki psiholozi nazivaju uverenje da je čovek tobože »dvo­ struko« biće, tj. takvo biće koje se sastoji iz »materije« i »duše«. Svest nije tehnološki problem, pošto konstruktora ne zanima da li mašina oseća, nego samo da li mašina radi. Tako, dakle, »tehnologija svesti« može da nastane, da tako kažemo, samo uz put, kad se pokaže da izvesna klasa kibernetičkih mašina poseduje subjektivni svet psihičkih doživljavanja. Ali na koji način je moguće saznati za postojanje svesti u mašini? Problem nema jedino apstraktno-filozofski značaj, pošto pretpostavka da neka mašina koja treba da ide u staro gvožđe jer se remont ne isplati pose­ duje svest, menja našu odluku iz akta uništenja materi­ jalnog predmeta, kao što je gramofon, u akt uništenja ličnosti, u akt svesnog uništenja. Neko bi mogao snabdeti gramofon isključivačem i pločom tako da bismo, kad bismo ga pokrenuli s mesta, začuli povike: »Ah, preklinjem te, pokloni mi život!« Kako je moguće razliko­ vati takav, bez sumnje bezdušan aparat od mašine koja misli? Jedino upuštajući se u razgovor. Engleski mate­ matičar Alen Turing, u svom radu M o že li mašina da m isli ?14), predlaže kao odlučujući kriterijum »igru imitiranja« koja se sastoji u tome što Nekom postavljamo pitanja i na osnovu odgovora treba da presudimo je li taj Neko čovek ili mašina. Ako ne uspemo da razlikuje­ mo mašinu od čoveka, treba priznati da se ta mašina ponaša kao čovek, odnosno da poseduje svest. Primetimo sa svoje strane da je igru moguće iskomplikovati. Naime, mogu se zamisliti dve vrste mašina. Prva je »obična« mašina-računar, koja je sastavljena kao ljudski mozak; s njom je moguće igrati šah, razgovarati

INTELEKTRONIKA

177

o knjigama, o svetu, na sve moguće opšte teme. Kad bismo je otvorili, ugledali bismo ogromnu količinu elek­ tričnih kola spregnutih kao što su spregnuti lanci neuro­ na u mozgu, tu su zatim njeni blokovi pamćenja, itd., itd. Druga mašina je potpuno drugačija. To je do planete (ili do kosmosa) povećani gramofon. On poseduje veoma mnogo, npr.: sto triliona snimljenih odgovora na sva mo­ guća pitanja. Tako dakle, kad pitamo, mašina uopšte ništa »ne razume«, nego samo forma pitanja, tj. postup­ nost treperenja našeg glasa pokreće predajnik koji pušta u obrtaje ploču ili traku sa snimljenim odgovorom. Nije važna tehnička strana. Razume se da je takva mašina neekonomična, da je niko neće izgraditi, jer je to, u stvari, i nemoguće i, što je glavno, ne zna se zbog čega bi se to činilo. Ali nas zanima teorijska strana. Jer, ako o tome da li mašina ima svest odlučuje ponašanje, a ne unutrašnja struktura, zar nećemo brzo doći do zaključka da »kosmički gramofon« ima svest — a samim tim ćemo izreći besmislicu? (Ili, tačnije rečeno, neistinu.) Da li je ipak moguće programirati sva moguća pita­ nja? Bez sumnje, prosečan čovek u životu ne odgovara ni na jedan njihov bilion. Mi bismo pak, za svaki slučaj, snimili mnogo puta više. Šta da radimo? Našu igru mo­ ramo voditi sa dovoljno razvijenom strategijom. Postav­ ljamo mašini (tj. Nekome, jer ne znamo s kim vodimo razgovor, npr. telefonskim putem) pitanje da li voli vice­ ve. Mašina odgovara, recimo, da voli dobre viceve. Mi joj, dakle, pričamo vic. Mašina se smeje. (Tj. smeje se glas u slušalici.) Ili je imala taj vic snimljen, te joj je to dozvo­ lilo da pokrene pravilnu reakciju, tj. smeh, ili je to odista misleća mašina (ili čovek, jer ni to ne znamo). Razgova­ ramo s mašinom neko vreme i iznenada pitamo da li se seća vica koji smo joj ispričali. Dužna je da ga pamti, ako zaista misli. I ona će reći da ga pamti. Zamolimo je da ga ponovi vlastitim rečima. I eto, to je već veoma teško isprogramirati: jer na taj način primoravamo kon­ struktora »Kosmogramofona« da snimi ne samo pojedi­ ne odgovore na moguća pitanja, nego i cele sekvence raz­ govora kakvi bi uopšte mogli ponekad da se vode. To traži, naravno, pamćenje, tj. to traži ploče ili trake koje u sebe ne može smestiti čak ni sunčev sistem. Mašina,

178

STANISLAV LEM

recimo, ne može da ponovi naš vic, mi je stoga demaski­ ramo kao gramofon. Konstruktor, uvređen u svojoj oho­ losti, prihvata se usavršavanja mašine na taj način što će dograditi takvo njeno pamćenje zahvaljujući kome će ona moći da rekapitulira ono što je rečeno. Ali na taj način on bi učinio prvi korak na putu od mašine-gramofona do mašine koja misli. Pošto bezdušna mašina ne može da primi kao istovetna pitanja s analognom sadržinom, ali formulisana čak i s najmanjim formalnim odstu­ panjima, recimo: »Da li je juče bilo lepo napolju?«, »Da li je juče vladalo lepo vreme?«, »Beše li vedar dan koji je prethodio današnjem?«, itd., itd., za bezdušnu maši­ nu su razna pitanja, dok su za mašinu koja misli to pi­ tanja istovetna. Konstruktor ponovno razobličene maši­ ne ponovo mora da je prerađuje. Najzad, posle duge serije prerada on uvodi u mašinu umenje dedukcije i indukcije, umenje asociranja, hvatanja istovetnog »vida« različito formulisanih i identičnih sadržina, dok na kraju ne dobije mašinu koja će naprosto biti »obična« misleća mašina. I tako nastaje zanimljiv problem: kada se, u stvari, u mašini pojavila njena svest? Recimo da konstruktor nije prerađivao te mašine nego da je svaku odnosio u muzej, a sledeći model gradio iz temelja. U muzeju stoji 10.000 mašina, jer bi u nizu bilo toliko modela. To je u sumi tečan prelaz od »bezdušnog aparata«, kao što je kutija koja svira, do »mašine koja misli«. Treba li da smatramo svesnom mašinu br. 7.852 ili tek br. 9.973? One se međusobno razlikuju po tome što prva nije umela da razjasni zašto se smeje zbog ispričanog vica, nego je samo govorila da je neobično smešan, a druga je umela. Ali nekad se ljudi smeju vicevima, iako ne umeju da objasne šta je, u stvari, u njima smešno, jer, kao što se zna, teorija humora je tvrd orah i ne može lako da se pregrize. Zar su takvi ljudi takođe lišeni svesti? Ali ne, oni sigurno nisu preterano bistri, nisu suviše inteligentni, njihov um nije uvežban da problemima prilazi analitički; a mi ne pitamo da li je mašina inteligentna ili je pre tupava, nego samo — ima li ona svest ili nema. Čini se da treba prihvatiti da model br. 1 ima nulu svesti, model br. 10.000 ima potpunu svest, a svi koji se

INTELEKTRONIKA

179

nalaze između njih, imaju »sve više« svesti. Ta konstata­ cija predočava koliko je beznadna misao o tome da svest može strogo da se lokalizuje. Odvajanje pojedinih eleme­ nata (»neurona«) od mašine uzrokuje samo slabe, koli­ činske promene (»slabljenje«) svesti, isto kao što to u živom mozgu čini napredovanje bolesti ili hirurgov nož. Problem nema ničeg zajedničkog ni s materijalom upo­ trebijenim za konstrukciju ni s razmerama »mislećeg« uređaja. Elektronsku misleću mašinu moguće je izgraditi iz posebnih blokova koji odgovaraju, recimo, moždanim vijugama. Sad razdvajamo te blokove i razmeštamo ih po celoj Zemlji tako da je jedan u Moskvi, drugi u Pari­ zu, treći u Melburnu, četvrti u Jokohami, itd. Odvojeni jedan od drugog ti blokovi su »psihički mrtvi«, a spo­ jeni (npr. telefonskim kablovima) postajali bi jedna, integralna »ličnost«, jedan »misleći homeostat«. Svest takve mašine neće se, naravno, naći ni u Moskvi, ni u Parizu ni u Jokohami nego, u izvesnom smislu, u svakom od tih gradova, a u izvesnom smislu — ni u jednom od njih. Jer teško je o njoj reći da se, kao Visla, proteže od Tatri do Baltika. Uostalom, sličan problem pokazuje, iako ne tako bleštavo, ljudski mozak, pošto se krvni su­ dovi, molekuli, belančevine i tkivo zajedno nalaze unu­ tar mozga, ali ne unutar svesti, no opet se ne može kazati da se svest nalazi pod samom kupolom lobanje ili da je pre negde niže, iznad ušiju, sa obeju strana glave. Svest je »rasejana« po ćelom homeostatu, po njegovoj aktiv­ noj mreži. Ništa se više ne da o toj materiji presuditi, ako želimo da povežemo razumnost sa dalekovidnošću. Brige sa informacijom

Već se bližimo kraju ovoga dela naših razmatranja, posvećenih različitim temama, prilično udaljenim od onih što predstavljaju njenu suštinu, posvećenih tema­ ma kojima se bavi kibernetika. Jednim od svojih najre­ volucionarnijih delova ona je formulisala zakone koji upravljaju promenama informacije i na taj način je, prvi put u nauci, premostila razlike između d.osad tradicio­ nalno humanističkih disciplina kao što je logika, i ter­

12*

180

STANISLAV LEM

modinamike, ogranka fizike. Već smo govorili o različi­ tim primenama teorije informacije, i to zbog žaljenja vrednog nedostatka u ovoj knjizi svih preciziranja, jer njih može da donese samo matematika. Zamislimo se sada za časak šta je, u stvari, informacija i kakvo mesto zauzima u svetu. Ona sad pravi karijeru u oblastima tako dalekim od fizike (koja ju je rodila), kao što je pesnička ili likovna umetnost. To je, recimo odmah, karijera koja prevazilazi aktuelno stanje, iako se ne zna da li prevazilazi i bu­ duće mogućnosti. Rado se govori o količini informacije, ali pre pristupanja merenjima vredno je ispitati prob­ lem koji je sigurno osnovniji: osobenosti informacije koja, iako je materijalna pojava, nije ni materija ni ener­ gija. Kad u ćelom Kosmosu ne bi bilo nijednog živog bića, zvezde i kamenje postojali bi i dalje. Da li bi tada posto­ jala informacija? Da li bi postojao H am let? U izvesnom smislu da, kao niz predmeta pokrivenih mrljama štam­ parske boje, zvanih knjigama. Da li iz tog proizlazi da ipak postoji onoliko Hamleta koliko je primeraka te knjige? Nije tako. Velika količina zvezda ostaje velika količina zvezda, bez obzira na to da li neko proverava njihovu prisutnost. O mnogim zvezdama, čak i međusob­ no idealno sličnim, ne može se reći da je to jedna te ista zvezda ponovljena mnogo puta. Milion knjiga pod naslo­ vom H am let jeste milion fizičkih predmeta koji ipak predstavljaju samo j e d n o g Hamleta, ponovljenog milion puta. Na tome počiva razlika između simbola, to jest čestice informacije i njenog materijalnog nosioca. Postojanje Hamleta kao niza fizičkih predmeta koji su nosioci informacije ne zavisi od toga da li žive bilo kakva razumna bića. Međutim, da bi H am let postojao kao infor­ macija, mora takođe da postoji neko sposoban da ga pro­ čita i razume. Iz toga proizlazi dosta šokantan zaključak da H am let nije deo materijalnog sveta ili da to nije bar kao informacija. Moglo bi se ipak primetiti da informacija postoji čak i onda kad nedostaju razumna bića. Zar oplođeno gušterovo jaje ne sadrži informaciju? U njemu ima čak i više informacija nego u Hamletu, a razlika je u tome

INTELEKTRONIKA

1 81

što knjiga pod naslovom H am let predstavlja statičnu strukturu koja podleže dinamizaciji tek za vreme čita­ nja, tj. zahvaljujući procesima koji nastaju u .čovekovom mozgu, dok je jaje dinamična struktura, pošto »ono sa­ mo sebe dešifruje«, to jest stavlja u pokret odgovarajuće procese razvoja čiji rezultat postaje zreo organizam. H am let je kao knjiga u suštini statična struktura. Ali moguće ga je »dinamizovati«. Recimo da je neki astroinženjer, putem odgovarajućeg kodnog uređaja, tekst Hamleta »pripojio« uz snažnu zvezdu, posle čega je umro ovaj inženjer i sva razumna bića u Kosmosu. Uređaj »čita« Hamleta, tj. preobražava njegov tekst, slovo po slovo, u impulse koji uzrokuju strogo određene promene zvezde. Ta zvezda, eksplodirajući u protuberancama, grčeći se i šireći, vatrenim pulsom »daje« sada Hamleta koji je time nekako postao njen »hromozomni aparat«, jer upravlja njenim preobražajima kao što hromozomi jajeta upravljaju razvitkom ploda. Da li ćemo i sad kazati da H am let nije deo materi­ jalnog sveta? Ne, on to nije. Stvorili smo snažan otprem ­ nik informacije, zvezdu i njen »predajni kanal« u koji se sad pretvorio ceo Kosmos. Pa ipak u daljem toku ne­ ma adresata, nema primaoca te informacije. Neka ti pu­ poljci zračenja koja zvezda šalje »dajući« scenu Polonijeva ubistva pobude susedne zvezde na eksplozije. Neka kao rezultat tih eksplozija nastanu oko tih zvezda pla­ nete. Kada, pak, Ham let nestane, neka u međuvremenu na tim planetarna nastanu prve klice života; otpremljene kao »tekst emitovan od strane zvezde« poslednje scene drame povećaće u vidu veoma čvrstog zračenja učestalost mutacija u plazmi onih živih bića iz kojih će posle nekog vremena nastati protomajmuni. Vrlo zanimljiv tok poja­ va, bez sumnje — ali šta on ima zajedničko sa sadržinom H am leta? Ništa. Možda se ipak tiče samo semantičke informacije? Teorija informacije se njome ne bavi. Ona meri samo količinu informacije. Neka bude i tako. Koli­ ko informacije ima u Ham letu? Njena je količina propor­ cionalna sa stepenom verovatnoće stizanja na drugi kraj otpremnog kanala, kraj koga čeka adresat. Ali ko je taj adresat? I gde se završava otpremni kanal? U maglini Andromede? Ili možda u Mesjeu? Recimo da uslovno

182

STANISLAV LEM

prihvatimo kao »adresata« neku zvezdu nedaleko od »otpremne« zvezde. Kako sad izračunati verovatnoću? Kao recipročnu veličinu entropije? Nipošto; entropija je mera informacije samo onda kad se sistem u kome je merimo nalazi u stanju termodinamične ravnoteže. A kad se ne nalazi? E, tada zavisi od zbira odnosa. Ali gde je taj zbir? Bio je u Šekspirovoj glavi, uslovljen strukturom njegovog mozga, kao i cele civilizacije koja je Šekspira vaspitala i formirala. Ali sad nema te civilizacije, niti ikoje druge, nego postoji samo pulsirajuća zvezda, »prik­ ljučena« uređajem za »prevođenje« uz knjigu pod naslo­ vom Hamlet. Zvezda je, uostalom, samo pojačivač; infor­ macija se nalazi u knjizi. Prema tome, šta sve to zajedno znači? Jezik je sistem simbola koji se odnose na vanjezičke situacije. Zato je moguće govoriti da postoji poljski jezik, kao i da postoji jezik naslednosti (»jezik hromozoma«). Ljudski jezik je veštački proizveden nosilac informacije. Hromozomni jezik — jeste informacioni kod, konstruisan od strane biološke evolucije. Oba jezika imaju svoje adresate i svoje značenje. Određeni gen gušterskog jaje­ ta označava određenu crtu organizma (on je aktuelno simbol te crte, i istovremeno — njen potencijalni gradi­ telj, u toku embriogeneze). Ako jaje »označava« (sadrži konstrukcijski opis) guštera, onako kao što odštampani papir označava (sadrži konstrukcijski opis drame za igru) Hamleta, onda za nekog upornog maglina koja se kondenzuje »označava« (sadrži opis kao zbir neophodnih konstrukcijskih uslova) zvezdu kakva će u budućnosti iz nje nastati. Tada je ipak padajuća bomba simbol eksplozije, mu­ nja je — simbol groma, a bol trbuha — simbol proliva. Takva tačka gledišta je neprihvatljiva. Simbol može da bude stvar, ali on se ne odnosi na tu stvar nego na nešto drugo. Kada nosači iznose iz skladišta slonovaču, Crnac odvaja kamičke. Ti kamičci su stvari, ali se odnose na nešto drugo, u tom slučaju oni su brojni simboli koji se odnose na slonovske kljove. Simbol u principu nije rani­ ja razvojna etapa pojave: bar u sferi ljudskih informacij­ skih tehnika nije tako. Koordiniranje simbola onome što on označava jeste arbitrarno (to ne znači da je sasvim

INTELEKTRONIKA

183

proizvoljno, nego samo da to nije stvaranje nekakve uzročne veze između simbola i njegovog designata). Geni u suštini nisu simboli, pošto baš predstavljaju takav osobeni slučaj, kada je nosilac informacije istovremeno ra­ nija etapa njegovog kasnijeg »značenja«. Dabogme, mo­ žemo se dogovoriti da su oni simboli: to je stvar defini­ cije, a ne empirije, jer nikakvo empirijsko istraživanje neće pokazati da li je gen »simbol« plavih očiju ili je sa­ mo »nosilac te informacije«. To ipak ne bi bilo pogodno, pošto bi reč gen bila simbol simbola; sem toga, po na­ šem shvatanju, simboli nisu sposobni za spontane pre­ obražaje (znaci hemijske jednačine ne reaguju međusob­ no). Zato je bolje gen nazvati informacionim znakom (sposobnim za autonomne promene). Tako je, dakle, znak opštiji pojam. Znak pretpostavlja postojanje informacije (on je čestica njenog koda), a informacija postoji samo onda kad ima adresata. Zna se ko je adresat Hamleta, kao i da maglina nema nikakvog adresata — ali ko je adresat hromozomne informacije gušterskog jajeta? Zreli orga­ nizam nije; to znači da je on samo izvestan »dalji stadijum« informacijskog saopštenja. Ovaj organizam, dalje, takođe ima adresata; gde? Na Mesecu ni u Sahari guš­ teri ne mogu da žive; mogu da žive samo u reci sa blat­ njavim obalama čija im voda pruža hranu gde, našavši partnere, mogu da se razmnožavaju. Znači, adresat gene­ tičke informacije guštera upravo je ta sredina zajedno s ćelom populacijom njegove vrste i sa drugim organizmi­ ma koje će ili on proždirati ili će oni proždirati njega; jednom rečju, primalac genetičke informacije jeste biocentrička sredina jedinke. U njoj će ona oplođavati druge guštere i na taj način će biti produženo kruženje gene­ tičke informacije, deo evolucionog procesa. Analogno, »sredina« koja omogućava postojanje Hamleta jeste ljud­ ski mozak. Ako je ipak tako, zašto onda, u stvari, nije slobodno reći da je Galaksija adresat informacije sadržane u maglini? A ako nije Galaksija, onda su to možda planete koje će zvezda, nastala iz magline, nekad oploditi? Na tim planetarna poteći će život, stići će u stadijum razuma — pa je možda taj razum »adresat« maglinske informacije?

184

STANISLAV LEM

Kao što je poznato iz termodinamike, količina infor­ macije (ili entropije) u zatvorenom sistemu ne može da poraste. Pošto smo sami postali od zvezdanih ostataka, a Kosmos, pak, predstavlja zatvoren sistem, jer »van« nje­ ga nema ničega, iz toga nedvosmisleno proizlazi da je j H am let i sve što je čovek uopšte stvorio već postojalo kao informacija u onoj prvobitnoj maglini iz koje su nas­ tale galaksije, zvezdani sistemi, planete, mi, kao i ova knjiga. Time smo srećno celu stvar doveli do apsurda. A eto, ne postoji »informacija uopšte«. Nije, takođe, dovoljan ni njen adresat. Informacija postoji samo s obzirom na izvestan zbir u okviru koga se čini izbor. Rezultat tog izbora (prirodnog odabiranja) može da bu­ de vrsta guštera ili (selekcija koja se vrši u Šekspirovom mozgu) vrsta drame. Ako policija želi da uhapsi zločinca o kome zna jedi­ no da se zove Smit i da stanuje u nekom mestu, količina informacije dobijena zahvaljujući znanju prezimena zavisiće od toga koliko Smitova ima u gradiću. Ako postoji samo jedan Smit, nema uopšte izbora i informacija je jednaka jedan. Ako svi stanovnici gradića nose to prezi­ me, u podatku da se zločinac zove Smit nalazi se za datu skupinu nula informacije. Uzgred rečeno, neki smatraju da postoji negativna informacija: u našem slučaju nega­ tivnu informaciju predstavlja prijava data policiji da se zločinac zove Braun.15) Prema tome, mere informacije su relativne i zavise od uvodno prihvaćenog zbira mogućih eventualnosti (sta­ nja). Neka pojava može da bude simbol, tj. nosilac infor­ macije, s obzirom na prihvaćeni zbir potencijalnih stanja te pojave, a može da ne bude simbol ako se taj zbir, taj raspored odnosa, promenio. Pri tom se vrlo retko deša­ va da Priroda jednoznačno ustaljuje zbir mogućih stanja. Čovek koji je u manjoj ili većoj meri svestan toga, izabira zbir odnosa s obzirom na cilj koji je sebi postavio i zato dobijena informacija nije odslikavanje stvarnog stanja stvari (sveta) nego je funkcija tog stanja, čije vrednosti zavise kako od Prirode (tj. njenog istraživač­ kog dela) tako i od zbira odnosa čiji je autor čovektvII].

INTELEKTRONIKA

185

Sum nje i antinomije

1. Smeli »program — maksimum«, koji su nabacili već tvorci kibernetike, u poslednje vreme je često pod­ legao veoma oštrim kritikama koje ga smatraju utopijom ili čak mitom, o čemu svedoči makar podnaslov knjige Mortimera Taubea The M yth o f Thinking Machines .16) »Primetimo« — piše Taube — »da divovski veštački mozak, mašine-prevodioci, mašine koje su kadre da uče, da igraju šah, da razumeju, itd., kojih ima u našoj lite­ raturi mnoštvo, »svoje postojanje« zahvaljuju ljudima koji omalovažavaju uslovni način. Tom igrom treba se igrati ovako: najpre se izjavljuje da se, ako se ne pazi na nebitne inženjerijske detalje, program za mašinu može poistovetiti sa samom mašinom. Zatim se blokovska she­ ma nepostojećeg programa poistovećuje sa samim progra­ mom. I, na kraju, izjava kako je moguće sastaviti blo­ kovsku shemu postojećeg programa za nepostojeću ma­ šinu već označava postojanje te mašine. Tačno na takav način »stvorene« su Atlijeve mašine uslovne verovatnoće, Rozenblatov »perceptron«, analizator opštih problema Sajmona, Šoa i Nevela i mnogih drugih nepostojećih mašina na čiju se literaturu pozivaju kao da one pos­ toje.« A nešto dalje, po pitanju odnosa »čovek — mašina«: » .. . evo klasičnog začaranog kruga: 1. predlaže se kon­ strukcija mašine namenjene modernizovanju mozga koji nije opisan, 2. tačan opis karakteristike mašine priznaje se analognim s karakteristikom mozga, 3. posle čega se čini »otkriće« da se mašina ponaša slično kao mozak; začaranost (2) počiva na »otkriću« onoga što je bilo postulovano.« U onoj meri u kojoj je sam konstruktorski napredak oborio neke Taubeove izvode, polemika s njegovom knji­ gom, izdatom 1961. godine, već je suvišna. Ne samo što postoji perceptron nego, takođe, deluju realni programi mašinske igre šaha, doduše samo na nivou srednjeg igra­ ča, ne zna se ipak, u stvari, zašto s priznanjem da maši­ ne koje igraju šah postoje treba čekati trenutak kada će poslednji još nepobeđeni svetski majstor dobiti mat od elektronske mašine, čim ogromna većina ljudi nije kadra

186

STANISLAV LEM

da igra čak ni na spomenutom srednjem nivou (i mada to nije argument, među njih spada, na žalost, i ovaj koji piše ove reči). U svojoj polemičnoj i mestimično čak nihilističkoj knjizi Taube je ipak izgovorio na način reprezentativan za izvestan krug istraživača objekcije koje su i dalje dos­ tojne pažnje. Pokrenuo je, naprosto, još jednom klasičnu dilemu »može li mašina da misli«, razmatrajući je u raz­ bijanju na dva člana — delatnosti opterećenih seman­ tički, i intuitivnih delatnosti. Čini se da formalno napre­ dovanje stvarno ima ograničenja kojima ga opterećuju konsekvencije Gedlovog dokaza o nepotpunosti dedukcijskih sistema i da je čisto algoritmičkim metodima ne­ moguće istinski uspešno prevoditi s jednog prirodnog jezika na drugi, pošto ne postoji odnos uzajamnog jed­ noznačnog odslikavanja između jednog i drugog jezika. Tim pitanjem pozabavićemo se nešto kasnije. Pre no što pređemo na razmatranje dosta nejasnog pojma intuicije, dodajmo još da je Taube u pravu i onda kad ukazuje ko­ liko često rezultati delovanja čoveka i mašine mogu da budu identični u rezultatima i međusobno različiti u pro­ cesima koji su ih do tih rezultata doveli. Samim tim na­ meće se opominjući zaključak da u sferi čovekovih mi­ saonih operacija nije slobodno lakomisleno ekstrapolirati mnoštvo operacija, kakvo se čini kad se istražuju uređaji programirani za rešavanje određenih zadataka. Ova komparatistika ima, uostalom, svoje dalje nijanse — pošto je verovatno da veoma različite mozgovne delatnosti kod različitih ljudi vode do istovetnih rezultata. I, najzad, da jedan isti čovek pred koga se nekoliko puta stavljaju za­ daci koji spadaju u istu klasu u algoritmičkom pogledu (radi se, dakle, o takvoj klasi zadataka za koju je algo­ ritam razrešavanja poznat) zadatke često savladava raz­ ličitim načinima; ova nemonolitnost ljudskog ponašanja otežava, nesumnjivo, život svima onima koji se bave modelovanjem mozgovnih procesa. Što se intuicije tiče, ipak pitanje njenog automatizovanja, dakle vanmozgovnog oponašanja, ne izgleda baš tako beznadno kao što Taube misli. Sprovedena su inte­ resantna istraživanja koja imaju za cilj da uporede heuristiku čoveka s heuristikom mašine — na primer igre

INTELEKTRONIKA.

187

šaha, pošto šah nije »semantički opterećen« i pošto rešavanje problema igre zavisi — bar u nekoj nezavisnosti — od pitanja svakojakih »značenja« koja celokupnu oblast psihičkih operacija toliko otežavajuće zamračuju. Dužni smo odmah da utvrdimo šta je, u stvari, heuristika? Sovjetski istraživač Tihomirov, koji vrši napred na­ vedene oglede (por. »Voprosy Filosofii«, 1966, br. 4) u njoj podrazumeva neka opšta pravila kojima se služi subjekt, težeći razrešenju postavljenog mu zadatka, kad sistematsko preispitivanje svih potencijalnih alternativa nije moguće (upravo kao u partiji šaha gde broj mogu­ ćih poteza stiže do veličine 10"). Ranije je bilo pokušaja da se analizuje ova heuristika igrača, zahtevajući od nje­ ga da tokom cele igre glasno misli. Pokazalo se ipak da većina »istraživanih« operacija (onih koje traže optima­ lan manevar) nastaju na pod-jezičkom nivou, čega igrač, uostalom, nije ni svestan. Tihomirov je stoga registrovao pokrete očiju šahovskog igrača; pokazalo se da igračeva istraživačka heuristika — odslikavana bar delimično pre­ ko pokreta — ima dosta komplikovanu strukturu. Širi­ na orijentacione sfere, što znači dela šahovske table s raspoređenim figurama, koju šahist najaktivnije opaža, signalizujući pomeranjima očne jabučice izvesne veoma brzo razrađivane, nekako »probne« serije poteza (znači, to su »interiorizovani« elementi igre, unutrašnji modeli redom razmatranih sekvencijskih operacija), dinamično se menja. Kad protivnikovi pokreti odgovaraju unutraš­ njem očekivanju, dakle predikcijama igrača, ta sfera se sužava do minimuma i, obrnuto, svaki nepredviđen pok­ ret koji predstavlja iznenađenje uzrokuje znatno prošire­ nje sfere orijentacionih istraživanja i daleko šire preispi­ tivanje alternativa nastale situacije. Naročito je, pak, za­ nimljivo to što neke vrste »inspiracija«, znači »iznenadno nailazeće« taktičke ideje, nekakav analogon »stvaralačkog nadahnuća« koje klasična anegdota propraća usklikom »heureka!« — bivaju propraćeni serijama vrlo brzih pok­ reta očiju, u vremenu u kome šahist uopšte ništa o tome ne zna, kad mu se neka ideja nekako »rađa u glavi«. Otu­ da zaključak da nekakva naglost, kao i »stizanje niotku­ da« potpuno novih ideja, pozdravljanih subjektivno osećanjem »otkrića«, »ozarenja«, jeste privid ili iluzija koja

188

STANISLAV LEM

potiče iz ograničene introspekcijske samosvesti, jer u stvarnosti svakoj takvoj ideji prethodi do maksimuma ubrzano skupljanje informacije (u ovom slučaju — sa šahovske ploče), dok je »naglost« otkrivanja ideje rezul­ tat premeštanja informacije u okvir svesti, informacije već podsvesno organizovane i bar u nacrtu razrađene, njenog prelaska iz nižih nivoa integracije u onaj najviši, gde konačno biva formulisan plan najuspešnijeg delo­ vanja. Dabogme, i dalje ništa ne znamo o tome šta se deša­ va na ovim nižim nivoima moždane dinamike; u svakom slučaju ovi ogledi potvrđuju hipotezu o mnogospratnosti informacionih obrada slatih signala koje mozak prima. Ako je uopšte moguće govoriti’ o algoritmima u odnosu na njegov rad, u razrešavanju zadataka sarađuje ih od­ jednom mnogo, uzajamno delimično spregnutih, a delimično nezavisnih. Mozak nekako kao da predstavlja ceo sistem nezavisno delujućih podskupina, pri čemu ono što zovemo »svešću« može, slikovito govoreći, da »vuče« na jednu stranu, dok je čovek istovremeno na vrlo nejasan način svestan toga da ga »nešto« odvlači od puta već svesno izabranog — ma koliko da u svesti nema još ni­ kakve svesne alternative delovanja. Moglo bi se, pomalo u metafizičkom smislu, reći da vansvesne sfere, ne mo­ gući još da svesti dostave gotove rezultate informacijske obrade, obaveštavaju svest »nekako« — »kanalima« emo­ cionalne napetosti? — o tome da se sprema »iznenađe­ nje«. No treba što brže napustiti ovakav način govora koji konstruktora, što želi da modeluje pojave intuicijske neureze, može u najbolju ruku da dovede do besa, pošto on s najrazređenijim »izveštajno-mentalnim« jezi­ kom introspekcije ništa ne može da preduzme u svojoj radionici. Mašina za igranje šaha (tj. odgovarajuće programi­ rana) praktikuje heurezu na kakvu je upućuje program (sposoban, nota bene, za učenje). Bez preterivanja se može reći da veoma mnogo zavisi od talenta programista (pošto je programiranje sigurno talenat). Mašina je kadra da u jedinici vremena razmotri neuporedivo više opera­ cija nego čovek (deluje manje-više milion puta brže od njega), a ipak je čovek tuče, pošto je sposoban za svoje­

INTELEKTRONIKA

189

ručnu dinamičnu integraciju; on svaki ponovni razmeštaj figura, ako je iskusan igrač, obuhvata kao izvesne spo­ jene sisteme, kao celine snabdevene izrazitim, i diver­ gentnim, »granajućim se« razvojnim tendencijama. Ma­ šina se služi taktikom, pa nekim potezima može da pri­ premi naredne, može da ide na gambit i si., ali mora svaki put da »kvantuje« situaciju šahovske ploče, narav­ no ne na mnogo poteza napred stavljajući predikcije, jer to ni za nju nije fizički moguće. Čovekova šahovska heuristika omogućava mu ipak da obavlja sažetosti za kakve mašina nije sposobna. Stičući nekakvu emocionalno-formalnu vrednost šahovska ploča biva posmatrana kao individualizovana celina. Samo takav nivo integracije, koji čini da šahovnice čak i sa neznatno različitim raspo­ redima figura — bivaju krajnje različite, omogućava da majstor može da igra po nekoliko desetina partija isto­ vremeno. Na utvrđivanju tako fenomenalne — naročito s »mašinske« tačke gledišta — sposobnosti — naše znanje mo­ ra sada da se zaustavi. Ljudska heuristika je — u sva­ kom slučaju — izvod »heuristike« svih živih bića, pošto su ona od samog svog nastanka uvek morala da deluju u osloncu na nepotpunu i netačnu informaciju, što je zahtevalo aproksimativno ustaljivanje invarijanata ili zadovoljavanje nepreciznim ustaljenjima. Ideal mode­ larstva bio bi, dakle — bar u uvodnoj etapi — ne takav uređaj koji deluje u osloncu na posedovane, čisto logičke premise: ili ustaljujući istinu, ili stoprocentnu laž nego takav koji deluje »manje-više«, »kako-tako«, »približno«. Jer, čim je evolucija — na celovitom nivou organizama — proizvela najpre baš takve »uređaje« — moralo je to ipak biti prostije od stvaranja sistema koji se explicite služe logikom. U neku ruku svako, čak i malo dete, služi se logikom (sadržanom u nesvesnim pravilima jezika) »nehotice«, dok formalna nauka logike zahteva ne mali duhovni napor. Pri tom činjenica da se pojedinačni neu­ ron može razmatrati kao minijaturni logički elemenat ne menja stanje stvari. Tu treba, takođe, dodati da iako je količina ovih elemenata, grublje uzev, u svim ljudskim mozgovima ista, dešavaju se među njima veoma ozbiljne razlike koje čine da je jedan čovek sjajan račundžija ali

190

STANISLAVLEM

slab matematičar, a drugi — odličan matematičar, no koji ima teškoća s aritmetičkim izračunavanjima, treći — kompozitor, sposoban da jedva shvati elementarne principe matematike, četvrti, najzad — ličnost lišena ka­ ko stvaralačkog tako i reproduktivnog dara. Malo zna­ jući o onome što je svim mozgovima u njihovom funkcionisanju zajedničko, o materijalnim uzrocima čak toli­ kog razlikovanja — ne znamo uopšte ništa. Što naš problem opet opterećuje daljim teškoćama. U svakom slučaju, kibernetičar s radošću pozdravlja pojavu apa rata koji su bar elementarno sposobni u nekoj vrsti diferencionih operacija, znači koji deluju »manje-više«, iako uopšte nema formalne teorije takve diferencijacije. Ima­ mo na umu perceptrone. To su postrojenja snabdevena »vidnim receptorom« koji predstavlja grubi analogon očne mrežnjače i snab­ devena pseudoneuronskim elementima spojenim slučaj­ nim (lutrijskim) načinom, postrojenja sposobna da ras­ poznaju slike (proste geometrijske konfiguracije, npr. cifre ili slova), zahvaljujući procesu učenja koji nastaje pod upravljanjem relativno prostog algoritma. Za sada su građeni perceptroni još uvek primitivni i ne mogu da prepoznaju, recimo, ljudska lica, ne mogu takođe, oče­ vidno, da »čitaju tekstove«, no ipak predstavljaju suš­ tinski korak napred na putu izgrađivanja mašina koje će takve tekstove čitati. To će ogromno uprostiti sve pri­ premne procedure, neophodne za uvođenje informacije sa zadatkom za rešavanja u okviru elektronskog mozga, jer danas svaki takav zadatak treba »prevoditi« na jezik mašine, i ta neautomatizovana delatnost guta mnoštvo vremena onih ljudi koji poslužuju mašinu. Konstruisanje sve složenijih i sve ispravnijih perceptrona stoga izgleda veoma mnogoobećavajuće. To ne znači da bi oni predstavljali neke kompjutere »više prave« od današnjih kompjutera (tim pre što je plan perceptrona takođe mo­ guće modelovati na kompjuteru), ali teško je, takođe, smatrati da je perceptron »sličniji« mozgu od takve ma­ šine. Svaki od tih uređaja modeluje u svom sektorskom obimu izvesne elementarne aspekte funkcionisanja moz­ ga — i to je sve. Može biti da će nas budući perceptroni dovesti bliže shvatanju »intuicije«. Treba dodati da u

INTELEKTRONIKA

191

literaturi predmeta vlada izvesna terminološka zbrka ili pojmovna nejasnost, jer neki »heurističko ponašanje« nazivaju — »nealgoritmičkim«, ali takvo ustaljivanje za­ visi od toga da li kao algoritam priznajemo instrukciju delovanja do kraja determinisanu, koja se u toku svog realizovanja ne menja ili, pak, takvu instrukciju koja se, zahvaljujući povratnim spregama koje je prestrukturiraju, »sama« u toku rada preobražava u vid drugačiji od polaznog. Tu je u izvesnim slučajevima moguće go­ voriti takođe o »samoprogramiranju«, a izvesna pomet­ nja delimično potiče i otuda što i ono može da implicira različita stanja stvari. U klasičnim elektronskim maši­ nama programiranje je izrazito odvojeno od podređenih mu radnih sistema, dok u mozgu tako izrazite podele ne­ ma svuda. S trenutkom kad funkcionisanje složenog sis­ tema postaje »plastično«, to jest kad podleže samo uslovnom, probabilističkom determinisanju i kad nije jednosmerno realizovanje ukočenih, jednom zanavek ustalje­ nih »propisa«, pojam algoritma se već ne daje primeniti u svome vidu neposredno uzetom iz dedukcijskih disci­ plina; moguće je, naime, ponašanje, istina diktirano de­ terministički, ali samo do izvesne granice (posle izvesnog broja koraka sistem biva, recimo, »obavešten« o tome da sada treba da počne »slobodno istraživanje« narednog poteza u okviru celog zbira alternativa; sistem, dakle, počinje da deluje po metodu »pokušaja i grešaka«, dok ne naiđe na »optimalnu« vrednost — npr. na minimum ili maksimum izvesne funkcije — i tu se opet uključuje za neko vreme »ukočena« instrukcija). Ali moguće je, takođe, da je ceo algoritam u izvesnom smislu »mono­ litno« probabilističan, to jest da nijedan od narednih koraka ne biva »apodiktički« propisan nego da se ustaljuju samo razdeoci ili dozvoljene okvirne oblasti u koji­ ma mogu da budu pokretani ili algoritmi druge vrste (»lokalno determinisani«), ili operacije tipa »upoređivanja« radi »istraživanja sličnosti« (tipa »raspoznavanja slika« ili »oblika« ili, pak, samo sličnosti odslikavanja). Mogu, znači, da se prepliću izvesne operacije tipa »apri­ orno utvrđenog« upravljanja, »istraživanja«, »upoređivanja« i, najzad, »indukcije«. O tome imamo li još posla sa »algoritmom« ili već s »heuristikom« zasnovanom na

192

STANISLAV LEM

»intuiciji« delimično će odlučivati arbitrarnost — slično kao što arbitrarna bivaju ustaljenja koja utvrđuju da je virus u kristalizovanom vidu »neživ«, a unesen u okvir bakterijske ćelije da je — »živ«. 2. Kako onda mogu da se postave pokušaji davanja odgovora na pitanje da li su plodovi »mašinskog mišlje­ nja« sposobni da prekorače plafon čovekovih intelektu­ alnih mogućnosti? Treba valjda nabrojati varijante odgovora, pod uslovom da ne znamo da li su to sve varijante niti, pak, koja je pravilna. a) Mašinsko mišljenje ne može da prekorači »ljud­ ski intelektualni plafon« iz nekih principijelnih razloga. Na primer zato što nijedan uređaj ne može biti »razum­ niji« od čoveka: postigli smo taj plafon sami, jedino što to još ne znamo. Ili zato što do »misaonih« sistema tipa »čovek« vodi samo jedan put prirodne evolucije, imajući za ogledni poligon planetu ili, najzad, zato što su nebelančevinski sistemi intelektualno (kao prerađivači infor­ macije) »gori« od belančevinskih, itd. Sve to zvuči veoma neverovatno, iako se zasad ne da isključiti. Govoreći tako, služim se direktivama heuristike, koje mi sugerišu da je čovek ipak razumno biće, dosta obično, čim ga je formirala selekcija na relativno malobrojnu grupu parametara pre nekih milion godina, i da mogu da postoje bića »razumnija« od njega, da je procese Prirode moguće oponašati i raznim putevima dolaziti do izvesnih stanja do kojih je Priroda došla sekvencijom drugih stanja. Budući razvitak ergodičke teo­ rije dužan je da nam u toj oblasti pitanja pruži mnogo objašnjenja. b) Mašinsko mišljenje može da prekorači ljudski »intelektualni plafon« u onom smislu u kome je učitelj matematike »pametniji« od svojih vaspitanika. Ali pošto čovek može da razume ono do čega sam ne može da dop­ re (deca razumeju euklidovsku geometriju, iako je sama ne izmišljaju), čoveku ne preti opasnost od gubljenja kontrole nad »saznajnom strategijom mašina«, pošto će uvek razumeti šta one rade, kao i zašto nešto rade. Ovo stanovište sada mi izgleda neprihvatljivim.

INTELEKTRONIKA

193

Šta znači, u stvari, to da »mašinsko mišljenje može da prekorači intelektualni plafon čoveka«? Ako može da ga prekorači onako kao što može učitelj naspram dece, onda je primer loš, pošto učitelj takođe nije geometriju izmislio. Radi se o odnosu tvoraca nauke prema drugim ljudima — on je analogon relacije »mašina — čovek«. Prema tome: mašina može da stvara teoriju, tj. da otkri­ va invarijante pojavnih klasa u većem opsegu nego čo­ vek. Pojačivač inteligencije u svojoj prvoj Ašbijevoj for­ mulaciji ne bi zamenio naučnike, pošto je to selektor informacije, dok se rad naučnika ne da svesti na selek­ ciju. Ašbijeva mašina mogla bi, doduše, da elementima izbora čini daleko veću količinu članova alternative nego što to može čovek, takav uređaj bio bi realan i koristan, ali samo u situacijama u kojima stojimo baš na raspuću i treba da izaberemo dalji put, a ne u situacijama u koji­ ma ne treba da se domislimo da nekakav put postoji (na primer »put kvantovanja procesa«). Ovaj pojačivač ne može, dakle, da predstavlja čak ni prvi problem mašine koja automatizuje stvaralački rad naučnika. Mi sad ne umemo čak ni približno da skiciramo njegovu shemu, ali znamo bar približno šta gnostička mašina mora ra­ diti: za stvaranje teorije složenih sistema mora uzimati u obzir veliku količinu parametara, takvu kakvu algo­ ritmi savremene nauke nisu kadri da savladaju. U fizici je moguće međusobno izdvajati nivoe pojava (atomska fizika, nuklearna fizika, fizika čvrstog tela, mehanika). U sociologiji to nije moguće pošto se kao vodeći, to jest kao odlučujući o dinamičnom koloseku sistema, mogu pokazivati naizmenično različiti nivoi (singularno-pojedinačni, pluralno-masovni). Glavna zagonetka leži upravo u količini promenljivih koje treba uzeti u obzir. Kada bi »gnostička mašina« bila kadra da stvori »teoriju dru­ štvenog sistema«, ta bi teorija morala da uzme u obzir veliku količinu promenljivih i time bi se razlikovala od poznatih nam fizikalnih formalizama. A eto, na izlazu »gnostičkog kreatora« dobijamo teoriju kodiranu, reci­ mo, u obliku tog sistema jednačina. Da li će s tim jednačinama ljudi moći bilo šta da preduzmu? Situaciju ćemo sebi možda bolje predočiti na primeru uzetom iz biologije. Ako je informaciona dimenzija 13

194

STANISLAV LEM

jajne ćelije po broju informacija ravna enciklopediji, onda će takvu enciklopediju, na koju će se jednom sigur­ no »prevesti« genotip, biti moguće pročitati samo zato što će čitalac znati fiziku, herniju, biohemiju, teoriju embriogeneze, teoriju samoorganizujućih sistema, itd. Jednom rečju, znače jezik i pravila njegove primene. U slučaju teorije koju će »roditi« mašina, čovek neće una­ pred znati ni njen jezik ni njegova pravila, i jedno i dru­ go moraće tek da uči. Stoga pitanje u krajnjem obliku glasi: može li da ga nauči? Ovde u naša razmatranja ulazi problem vremena, pošto je, valjda, jasno da više treba vremena da bi se dešifrovala cela informacija sadržana u bakterijskoj će­ liji i prevedena na jezik aminokiselina ili nukleotida nego što treba vremena ćeliji da bi se podelila. Za vreme jedne lektire koju vršimo »očima i mozgom«, lektire teksta »formalizovane i prekodirane bakterije«, ona će se u me­ đuvremenu podeliti na stotine puta, jer ona, nastavlja­ jući da se deli, »pročitava sebe samu« neuporedivo brže. U slučaju, pak, »teorije društva« — ili, već uopšteno, neobično složenog sistema — vreme lektire može se po­ kazati takvim da čitalac ne razume šta čita prosto zato što nije u stanju da umno operiše elementima jednače­ nja — jer prekoračuju suviše velike mogućnosti pamće­ nja koje mu izmiče iz polja pažnje; to je zaista Sizifov posao, pa problem tada glasi: da li će teorija u svome obliku, datom od strane mašine, biti svodljiva na dovolj­ no prost oblik da bi čovek mogao da ga obuhvati? Pla­ šim se da to neće biti moguće. To znači, dabogme, da je redukcija moguća, samo što će se svaki naredni vid teo­ rije koja potiče iz sledećeg redukovanja istovremeno po­ kazati još suviše prostranim za čoveka, iako će u odnosu na original već biti siromašniji za izgubljene elemente. Mašina će, znači, redukujući činiti ono što čini fizi­ čar koji širokoj publici objašnjava teoriju gravitacionih talasa pomoću oskudnog arsenala gimnazijske matema­ tike. Ili ono što čini mudrac u bajci koji je kralju glad­ nom znanja doneo redom — biblioteku natovarenu na leđa krda kamila, zatim — stotine knjiga u bisagama, i najzad — debele knjige koje je nosio rob, jer su za kralja te postepene »redukcije« stalno bile »preopširne«.

INTELEKTRONIKA

195

Iz toga se vidi da više ne moramo da razmatramo lakvu (treću) mogućnost: c) Mašina može da prekorači intelektualni plafon čoveka kako u oblasti onoga što čo­ vek još može tako i u oblasti onoga što čovek već ne može da obuhvati. Ta mogućnost je, naime, nastala kao zaključak pri obaranju druge. Tamo gde će čovek moći sam da stigne razumom, mašina mu verovatno neće biti potrebna sem možda kao rob koji bi za njega izvršavao potrebne operacije koje traže mnogo rada (računanje, dostavljanje željenih infor­ macija, dakle »pomoćno pamćenje« i »asistiranje u pos­ tupnim operacijama«). Tamo gde razumom sam ne dopre, mašina će mu dostaviti gotove modele pojava, gotovih teorija. Sledi pitanje — antinomsko — o tome »kako je moguće kontrolisati ono što je nemoguće kontrolisati« ? Možda bi trebalo stvoriti »antagonističke« ma­ šine koje bi se uzajamno kontrolisale (u rezultatima delo­ vanja)? Ali šta činiti ako one na izlazima prikažu suprotne rezultate? Pošto na kraju od nas zavisi šta ćemo uraditi s teorijama stvorenim od strane mašina, u naročito kon­ fliktnoj situaciji mogle bi da budu i bačene u peć. Druga je stvar sa upravljajućim mašinama, to jest s mašinama koje su još najverovatnije ovaploćenje Ašbijeva pojači­ vača. Roboti obdareni guasi-ljudskom individualnošću verovatno neće biti građeni, sem možda za ciljeve kakve je Fric Lajber predstavio u svom romanu The Silver Eggheads, gde postoje čak i veličanstveni lupanari sa elektronskim damama koje za vreme »onoga« orguljskim glasom pevuše Baha ili imaju rep kao Himere. Međutim, narastaće i razrastaće se mašinski centri koji upravljaju proizvodnjom, robnim prometom, distribucijom, kao i oni koji upravljaju istraživanjima (koordinacija napora naučnika, pomaganih, u ranijoj fazi, »simbiotički«, od strane pomoćnih mašina). Eto, takvi lokalni koordinatori zahtevaju više koordinatore u skali, recimo, zemlje ili kontinenta. Da li su između njih moguće konfliktne situa­ cije? I te kako su moguće. Nastajaće konflikti na planu investicionih, istraživačkih, energetskih odluka, jer će, svakako, biti potrebno odrediti primat različitih delova­ nja i koraka, s obzirom na bezbroj uzajamno povezanih činilaca. Takve konflikte trebaće rešavati. Dabogme, ka­

13

*

196

STANISLAV LEM

žemo u brzini: to će činiti ljudi. Vrlo dobro. Elem, odlu­ ke će se ticati problema ogromne složenosti i ljudi — kontrolori Koordinatora moraće, da bi se orijentisali u matematičkom moru koje će im se predstaviti, zatražiti pomoć od drugih mašina, naime onih koje će optimalizovati odluku. Nad svim tim postoji globalni aspekt eko­ nomike: treba i nju, takođe, koordinirati. Planetarni Koordinator je takođe mašina sa »telesnim savetom«, sastavljenim od ljudi koji proveravaju lokalne odluke sistema: »kontrolori-mašine« pojedinih kontinenata. Ka­ ko to čine? Imaju sopstvene mašine za optimalizovanje odluka. I eto: da li je moguće da njihove mašine, duplirajući rad kontinentalnih mašina u cilju kontrole, dadu različite rezultate? I to je potpuno moguće, pošto svaka mašina za vreme izračunavanja određene sekvencije ko­ raka iz kojih se sastoji razrešavanje zadatka (metodom, recimo, narednih približenja, jer je materijal promenlji­ vih veličina ogroman), postaje nekako »pristrasna« — u smislu termina »biased«, koji se upotrebljava u engle­ skom filozofskom žargonu. Zna se da čovek u principu ne može da uopšte ne bude pristrasan; zašto bi ipak tre­ balo da bude pristrasna mašina? Pristrasnost, naime, ne mora da predstavlja rezultat emocionalnih predilekcija — ona potiče već iz davanja važnosti članovima alterna­ tive koji se međusobno nalaze u konfliktu. Da li su mo­ guće takve »ocenc« tih članova od strane nekoliko maši­ na koje rade nezavisno i istovremeno, ocene koje bi se među sobom razlikovale? Svakako, pošto ove mašine, koje su silom prilika probabilistički sistemi, ne deluju identično. Upravljanje predstavlja u algoritmičkom zah­ vatu stablo ili, pak, sistem »odlučujućih stabala« — treba miriti međusobno suprotne potrebe, različite pobude, potražnje, interese; nemoguće je, takođe, unapred utvr­ diti »cenovnik« svih mogućih konfliktnih situacija da bi se u osloncu na njegove lozinke i propisane im »punktualne ocene«, i pored primene metoda verovatnoće, pri­ likom rednog razrešavanja istog problema upravljanja, mogli dobijati potpuno isti rezultati. Pri tom je, dabogme, stepen diferencijacije rezultata nekakva funkcija složenosti rešavanih problema. Situacija će, možda, pos­ tati izrazitija ako sebi predočimo da ju je moguće deli-

INTELEKTRONIKA

197

mično izraziti i jezikom igara. Mašina je poput igrača koji vodi igru protiv neke »koalicije« koju sačinjava ogro­ man broj različitih proizvodnih i tržišnih grupacija, za­ tim transportnih, uslužnih grupacija, itd. Njen je zada­ tak, slikovito rečeno, vođenje brige o tome da unutar koalicije bude očuvana optimalna ravnoteža, da nijedan od njenih »članova« ne bi bio ni oštećen u odnosu pre­ ma drugima ni nagrađen na račun ostalih. Jer koalicija je u tom zahvatu naprosto celina planetarne ekonomike koja je dužna da se razvija homeostatski i istovremeno »pravedno i ravnomerno«, a »igra mašine protiv koali­ cije« označava sistematsko održavanje u okviru ekono­ mike koja se dinamično razvija — stanja takve ravnoteže koja ili svima donosi korist ili, bar, ako se to ne da izbeći nanosi što manju štetu. I sada, ako sličnu »partiju« »pro­ tiv« naše »koalicije« budu igrali različiti mašinski part­ neri redom (to znači da će svaki od njih u početku imati posla sa istom situacijom unutar koalicije), u najvišem stepenu je neverovatno da bi sve ove igre imale, u pogle­ du pojedinih poteza i njihovih rezultata, identičan tok. To je gotovo isto što i postulat da bi razni ljudi koji bi igrali redom šah protiv istog šahista, igrali potpuno isto — samo zato što svi imaju istog protivnika. Prema tome — šta treba raditi sa suprotnim »ocenama« mašina koje su imale zadatak da potpomognu čoveka koji je trebalo da razreši spor lokalnih Koordinatora? Regressus ađ infinitum nije moguć — treba nešto preduzeti. Ali šta? To izgleda ovako: ili elektronski koordinatori ne umeju da izračunavaju veću količinu promenljivih veličina no što to može čovek, i tada ih uopšte ne vredi graditi, ili ume­ ju, ali tada čovek ne može sam da se »snađe« u rezulta­ tima, tj. ne ume da preduzme odluku nezavisnu od maši­ ne, oslanjajući se na »sopstveno mišljenje o situaciji«. Koordinator izlazi na kraj sa zadatkom, ali čovek-»kontrolor« ništa stvarno ne kontroliše, nego mu se samo čini da kontroliše. Zar to nije jasno? Mašina, čijoj se pomoći obraća čovek-kontrolor, je u izvesnom smislu dubler Koordinatora i čovek na tome mestu postaje kurir-trčkaralo koji informacijsku traku prenosi s mesta na mesto. Ako, pak, dve mašine daju nejednake rezultate, čovek ne može učiniti ništa drugo sem da baca novčić da bi izab­

198

STANISLAV LEM

rao: od »najvišeg nadzornika« on postaje lutrijski meha­ nizam izbora! Znači da opet, i to samo kod mašina za upravljanje, imamo situaciju kad mašine postaju »bistri­ je« od čoveka. »Zabranjuje se građenje i upotreba koordinirajučih mašina čiji potencijal prerade informacije onemogućava čoveku-kontroloru meritoran uvid u rezul­ tate njihove delatnosti.« To je ipak čista fikcija, jer kad objektivna privredna dinamika procesa za regulisanje bude zahtevala dalji razrast Koordinatora, barijera ljud­ skih mogućnosti moraće da se prekorači, i eto opet antinomije. Mogućno je upitati — nisam li izmistifikovao prob­ lem? Jer danas izlazimo na kraj bez ikakvih mašina uopšte! Jeste, ali još živimo u društvu koje je u odnosu na buduće društvo veoma prosto. Između relativno pri­ mitivne civilizacije kakva je naša i buduće visoko slože­ ne civilizacije razlika je manje-više takva kao između ma­ šine u klasičnom smislu i mašine u smislu živog organiz­ ma. Mašine u klasičnom smislu i »proste« civilizacije po­ kazuju različite vrste samopobudnih oscilacija, nekontrolisane oscilacije parametara koje na jednom mestu uzro­ kuju ekonomsku krizu, na drugom glad, a na trećem — trovanje talidomidom. Da bismo ocenili kako funkcioniše složena mašina, treba da uzmemo u obzir da se krećemo, hodamo, govorimo, jednom rečju — živimo zahvaljujući tome što u svakom deliću sekunda na bilionima mesta našeg tela čitavi odredi krvnih zrnaca jure »u guščjem nizu« sa česticama kiseonika, da u svim bilionima ćelija našeg tela nastaju dalji bilioni procesa koji drže pod kontrolom neprestane braunovske pokrete čestica koje teže ka svom arhaičnom toplotnom haosu i da takvih procesa koji moraju stalno da budu održavani u najužim granicama parametara ima bezbroj — jer bi inače počeo raspad dinamike organizma. Ukoliko je organizam slože­ niji utoliko totalnija mora da bude regulacija, utoliko u manjem stepenu mogu parametrima da se dozvole lokal­ ne oscilacije. Da li naš mozak regulaciono vlada nad telom? Neosporno vlada. Da li svako od nas vlada nad svo­ jim telom? Samo u uskom rasponu parametara — ostalo nam je »dato« od strane razborite Prirode. Ali niko ne

INTELEKTRONIKA

199

može da nam da, tj. da za nas preduzme regulaciju veo­ ma složenog društvenog sistema. Opasnost o kojo je go­ vorio Viner jeste u tome što će nas do situacija u koji­ ma ćemo morati da tražimo »intelektronsko pojačanje« razvitak dovesti postepeno, jer u trenutku kad počnemo da gubimo celokupan uvid, a time i kontrolu, civilizaciju neće biti moguće zaustaviti kao časovnik — ona mora da »ide« dalje. Ali valjda će »sama« ići kao i dosad? Nije baš pouz­ dano. To su, da tako kažemo, negativni aspekti — pro­ gresa u homeostatskom smislu. Ameba je daleko neosetljivija na trenutan gubitak priticanja kiseonika nego što je to slučaj sa mozgom. Srednjovekovni grad osećao je neophodnost samo za vodom i hranom; savremeni grad, kad mu ponestane elektriciteta, pretvara se u pakao, kao što je bilo pre neku godinu kad su se u Menhetenu zausta­ vili liftovi u neboderima i podzemne železnice. Homeostaza, naime, ima dva lika, ona je porast neosetljivosti prema spoljnoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj »prirodnim« poremećajima i, istovremeno, porast osetljivosti prema unutrašnjoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj poremećajima unutar samog sistema (organiz­ ma). Naime, ukoliko je sredina više veštačka utoliko smo u većem stepenu osuđeni na tehnologiju, na njenu preciznost — i na njenu ispravnost ako je neispravna. A može da bude neispravna. Antiperturbacijska otpornost jedinke može da se razmatra dvojako: kao izolovan elemenat — i kao elemenat društvene strukture. Celokupna »antiperturbacijska otpornost« kakvu je ispoljio Robinzon Kruso bila je rezultat informacijskog »pretprogramiranja« kakvim ga je snabdela njegova civilizacija pre no što je postao »izolovani elemenat« na pustom ostrvu. Injekcija kakvu dobija novorođenče pruža mu na sličan način izvesnu otpornost za ceo život, izaziva porast nje­ gove antiperturbacijske otpornosti čisto individualno, kao izolovanog elementa. Međutim, svuda tamo gde inter­ vencije moraju da budu ponavljane društvene sprege dužne su da funkcionišu besprekorno, što znači da boles­ nik sa srčanom manom, ako ga od smrti spasava aparat smešten pod kožom, koji protezuje nervne impulse, mo­

zuu

STANISLAV LEM

ra da dobija regularne energetske naboje (baterijice) za taj aparat. Tako, dakle, s jedne strane, civilizacija spasava čoveka od smrti, ali ga, s druge strane, čini dopunski zavisnim od svog ispravnog delovanja. Na Zemlji ljudski organizam sam reguliše odnos kreča u kostima prema kreču u krvi, ali u Kosmosu, kada u bestežinskim uslovima kreč biva ispiran iz kostiju u krv, ne više Priroda, nego mi moramo da se dopunski mešamo radi regula­ cije. U ustrojstvenim formacijama koje su nam istorijski poznate često su se ispoljavali nasilni poremećaji homeostaze, izazivani kako poremećajima spoljnog porekla (epidemije, elementarne nepogode) tako i poremećajima unutrašnjeg porekla, čiji čisto idiografski katalog čine — istorijske hronike. Ustrojstvene strukture posedovale su prema takvim poremećajima različitu otpornost, a ne­ ke od njih su, uvodeći ceo sistem van domena stabilnosti u sferu neotklonjivih prelaza, putem revolucije prouzro­ kovale promene jedne strukture u drugu. Ljudi su ipak uvek ulazili u društvene odnose sa ljudima, vladali su njima ili bili pod njihovom vlašću, eksploatisani, ali sve što se desilo bilo je konsekvencija ljudskih delatnosti. Doduše, delatnosti koje su se nadindividualno i nadgrupno objektivizovale određenim silama; u promenljivim formama delovale su slične materijalno-informacijske sprege, delovali su, takođe, periferni stubovi ustrojstvene stabilizacije — s porodicom, kao jednim od najstarijih stubova na prvom mestu. Tokom razvitka tehnologije složenost procesa za regulisanje narasta, tako da najzad za njihovo ovladavanje postaje neophodna — primena regulatora koji disponuju većom količinom raznorodno­ sti nego ljudski mozak. To je u suštini metaustrojstveni problem, pošto takvu neophodnost počinju da osećaju zemlje s različitim ustrojstvima, samo ako se nađu na dovoljno visokom stepenu tehnoevolucije. Elem, »ne­ ljudski« regulatori, tj. regulatori koji i nisu ljudi, moći će po svoj verovatnoći da savladaju zadatke bolje nego ljudi — što znači da će efekt koji meliorizuje tehnološki razvitak i u toj oblasti biti ubedljiv. No bez obzira na to, potpuno će se promeniti situacija u psihološkom smislu, pošto je drugo nešto znati da se iz odnosa u koje ljudi

INTELEKTRONIKA

201

moraju međusobno da ulaze rađaju statističko-dinamične pravilnosti koje često mogu da pogađaju interese jedin­ ki, grupa ili celih klasa, a drugo je znati da nam se naša sudbina otima iz ruku i da je na vidan način predajemo u vlast »elektronskih staratelja«. Tada nastaje specijalno stanje čiji bi biološki ekvivalent bila situacija čoveka koji zna da svim životnim procesima njegovog tela uprav­ lja ne on, ne njegov mozak, ne unutrašnje pravilnosti organizma nego neki centar izvan njega, koji svim ćeli­ jama, encimima, nervnim vlaknima, svim molekulama nje­ govog tela propisuje naj optimalnije ponašanje, i mada bi takva regulacija mogla čak da bude (recimo) savrše­ nija od one koja se prirodno realizuje »somatičkom mudrošću tela«, iako bi u perspektivi nosila sa sobom snagu, zdravlje, dugovečnost — svako će se, valjda, slo­ žiti s tim da bismo to osećali nekako kao nešto »protiv­ no prirodi« po shvatanju naše, ljudske prirode, i valjda se to isto da reći, vraćajući se tom slikom na odnos »društvo — njegovi intelektronski regulatori«. Ukoliko više bude rasla složenost unutrašnje strukture civiliza­ cije utoliko će se u većem stepenu morati (u sve brojni­ jim oblastima) dozvoljavati ovim regulatorima da vode budnu kontrolu i intervenciju — za održanje homeostaze — ali će taj proces subjektivno moći da izgleda kao ispoljavanje »nezasitosti« ovih mašina koje ovladavaju, jed­ nom za drugom, oblastima dotle čisto ljudskog bitisanja. Znači, imamo pred sobom ne »elektronskog Boga«, ne elektronskog vladaoca nego samo sisteme koji, najpre pozvani samo da paze na izdvojene i izuzetno važne ili komplikovane procese, polako — tokom svojevrsne evo­ lucije — obuhvataju nadzor nad gotovo celokupnom društvenom dinamikom. Ovi sistemi neće se truditi da »ovladavaju čovečanstvom« u bilo kakvom antropomorfnom značenju tih reci, jer oni neće ispoljavati crte nekog egoizma niti žeđ za vlašću kakva se može razumno pripi­ sivati samo »ličnostima«. Druga je stvar što će ljudi moći ove mašine da personifikuju, pripisujući im — u njima neprisutne — intencije i saznanja po zakonima nove mitologije koja će već spadati u vek intelektronike. Uopšte ne demonizujem ove bezlične regulatore, samo

202

STANISLAV LEM

predstavljam začuđujuću situaciju u kojoj, kao u Polifemovoj pećini, počinje da nas hvata niko — ali ovoga puta radi našeg dobra. Pravosnažnost krajnjih odluka može zanavek da ostane u rukama čoveka, ali šta s tim kada pokušaji korišćenja takvom slobodom pokažu da bi drugačije — kada bi takve bile — odluke mašina bile korisnije, jer su utvrđene s većom svestranošću. Posle nekoliko bolnih lekcija čovečanstvo bi moglo da se pret­ vori u poslušno dete koje uvek sluša dobre savete — Ni­ koga. U toj verziji Regulator je daleko slabiji nego u va­ rijanti Vladaoca, jer nikad ništa ne naređuje nego samo savetuje — no da li ta njegova slabost postaje naša snaga?

V. PROLEGOMENA SVEMOĆI

Pre haosa

Govorili smo već o tome koji činioci konstruktivne prirode mogu izazvati nastanak »metafizike homeostata«. Pretpostavili smo pri tom veoma uprošćenu klasifi­ kaciju izvora »metafizičkog stava«. Moglo je to izazvati utisak da tako teške i u dimenzijama istorije tako trajne probleme, kao što su pitanja o smislu bitisanja i završenosti individualnog postojanja, o mogućnosti transcendencije, želimo da razrešimo na nekoliko strana, pozvavši se na neke kibernetičke analogije. Hteo sam da se ogradim od prigovora da težim tak­ vom uprošćavanju. Ne pozivam se ni na šta, jedino što su prethodna razmatranja, kao i još drskija koja tek treba da uslede, primitivna samo kao prvi pristupi. Ako smo mi kruna stvaranja, ako nas je u život poz­ vao natprirodni čin, ako, dakle, kao razumna bića pred­ stavljamo svojevrsnu kulminaciju onoga što može da bu­ de, onda će budućnost sigurno pojačati našu vlast nad materijom, ali neće promeniti naš odnos prema navede­ nim pitanjima, na koje ume da odgovori jedino metafi­ zika. Ako, međutim, priznamo sebe za veoma ranu etapu razvitka koji je za nas kao vrstu počeo pre pola miliona godina, a kao za civilizaciju — pre dvadesetak vekova i složimo se s tim da taj razvoj može (iako ne mora) tra­ jati još milionima godina, onda naša aktuelna ignoran­

204

STANISLAV LEM

cija niukoliko ne implicira buduću ignoranciju. Ne znači to da ćemo naći odgovor na sva pitanja te vrste; smat­ ram pre da ćemo iz onih pitanja na koja nema odgovora izrasti ne zato što je on od nas skriven nego zato što su to loše postavljena pitanja. Dok mi jedva naslućujemo kako smo nastali i šta nas je oblikovalo tako da smo ono što jesmo, dok nas dejstva Prirode u svetu mrtve i žive materije ispunjavaju divljenjem, dok su ona za nas ne­ dostižni uzori, oblast rešenja koja perfekcijom i složenošću prevazilaze sve što sami umemo da stvorimo, sve dotle će količina nepoznanica biti veća od našeg znanja. I tek kad budemo mogli da sa Prirodom sarađujemo u stvaralačkom pogledu, kad naučimo da oponašamo zato da bismo otkrili sva njena ograničenja kao Konstrukto­ ra, stupićemo u prostor slobode, odnosno na teren našim ciljevima podložnog manevra stvaralačke strategije. Je­ dini način za tehnologiju — rekoh to napred — jeste druga tehnologija. Proširimo to tvrđenje. Priroda je u svojim mogućnostima neiscrpna (količina u njoj sadrža­ ne informacije, reći će kibernetičar, jednaka je besko­ načno). Ne možemo stoga katalogizirati Prirodu ma i zato što smo čak kao civilizacija ograničeni u vremenu. Možemo ipak beskrajnost Prirode nekako okrenuti protiv nje same, operišući neprebrojnim zbirovima kao Tehnolozi — na način približan onome na koji to čine matema­ tičari u teoriji skupova. Možemo uvećati razlike između »veštačkog« i »prirodnog«, što će nastupiti onda kad »veštačko« postane, najpre, takvo da se neće moći razli­ kovati od prirodnog, a zatim da ga prevaziđe. A kako shvatiti to prevazilaženje? Ono uz pomoć Prirode označa­ va realizovanje onoga što je za nju nemoguće. Ah, reći će neko, znači da su sve te fraze išle samo ka tome da daju visok rang delima ljudskim, raznim ta­ mo mašinama koje Priroda ne stvara. Sve zavisi od toga šta obuhvatimo pojmom »maši­ na«. Može on, naravno, označavati samo ono što smo dosad naučili da gradimo. No ako pod »mašinom« bude­ mo podrazumevali ono što ispoljava regularnost, situa­ cija će se promeniti. U tako širokom zahvatu nije više bitno je li »mašina« načinjena od postojeće materije, od onih sto elemenata koje je otkrila fizika, ili od prameno­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

205

va zraka ili i od gravitacionih polja. Takođe više nije važno da li i kako »mašina« koristi ili i »stvara« energiju. Dabogme, u materijalnom svetu energija se ne može stvoriti ni iz čega. Mogao bi se ipak konstruisati sistem sastavljen iz razumnih bića i njihove sredine, koji bi se ponašao tako da zakoni termodinamike koje sad pozna­ jemo — u njemu ne obavezuju. Neko će odgovoriti da je takav sistem »veštački« i da lukavo, na način koji će za bića što u njemu žive biti neprimetan, moramo da mu dostavimo energiju spolja. Ništa ipak ne znamo o tome nema li Metagalaksija energetske izvore koji su u odnosu na nju do te mere spoljašnji, kao što bi to bili izvori »priključeni« uz taj sistem. Možda ih ima; možda ona večiti pripliv energije zahvaljuje — beskrajnosti Svemi­ ra. Da li bi — kad bi tako bilo — iz tog proizlazilo da je Metagalaksija veštačka? Kao što vidimo, sve zavisi od skale razmatranih pojava. Mašina je, dakle, sistem koji pokazuje bilo kakvu regularnost ponašanja: statističku, probabilističku ili determinističku. Po takvom shvatanju mašina je atom, jabuka, zvezdani sistem ili natprirodni svet — sve što konstruišemo i što će se ponašati na dati način: što bude imalo unutrašnja stanja i neka spoljašnja stanja, pri čemu će veze koje nastaju između skupova tih stanja podlegati izvesnim pravilnostima. Pitanje gde se sad nalazi natprirodni svet jednako je s pitanjem gde se nalazila šivaća mašina pre no što je nastao čovek. Nigde — ali moguće ga je sagraditi. Lakše je, svakako, načiniti šivaću mašinu nego taj svet. Postaraćemo se ipak da pokažemo kako nema ni­ kakvih zabrana koje bi onemogućile čak i konstrukciju »van-prolaznosti«. Postoje, dodajmo oslanjajući se na Ašbija, dve vrste mašina. Prosta mašina je sistem koji se ponaša tako da njegovo unutrašnje stanje i stanje njegove sredine jedno­ značno određuju naredno stanie. Ako su promenljive postojane, ekvivalentni opis takve mašine jeste sistem običnih diferencijalnih jednačina s vremenom kao neza­ visnom promenljivom. Takve opise na simboličnom jezi­ ku matematike posvuda primenjuje fizika, na primer astronomija. U odnosu prema takvim sistemima (»maši­ na«), kao što je klatno, kao što je grumen koji pada u

206

STANISLAV LEM

polju teže ili kružeća planeta, sistem tih jednačina daje nam približnost stvarnom toku pojava do te mere tačnu da je za naše svrhe dovoljna[VIII]. Nasuprot složenoj mašini, kao što su živi organizam, ili mozak, ili društvo, slična predstava (»simbolično modelovanje«) u praksi se ne da ostvariti. Sve zavisi, dabogme, od toga koliko mnogo o sistemu želimo da znamo. Potrebu znanja označava traženi cilj kao i okolnosti. Ako je sistem obešen čovek, i mi želimo da odredimo, to jest da predvidimo njegova buduća stanja kao klatna, do­ voljno je da uzmemo u obzir dve promenljive (ugaoni otvor, ugaonu brzinu). Ako je to živ čovek, i želimo da predvidimo njegovo ponašanje, količina bitnih promen ljivih koje treba uzeti u obzir postaje ogromna, a predskazivanje će ionako biti samo oznaka budućeg stanja s verovatnoćom utoliko većom ukoliko više promenljivih uzmemo u obzir — ali ono nikad neće biti jednako jedan (praktično će ga doseći; u praksi nam je potpuno dovolj­ na verovatnoća 0,9999999). Postoji niz pronalaženja prib­ ližnih rešenja koja je stvorila matematika, rešenja kada količina promenljivih čini uzaludnom primenu običnog matematičkog metoda. Npr. takozvani metod Monte Karlo. Ali nećemo da se bavimo takvim problemima, pošto se ovde ne bavimo matematikom, a sem toga će oruđa kojima se ona služi, kako se može pretpostaviti, morati da ustupe mesta drugima. Probleme koji istupaju tamo gde se srećemo sa »slo­ ženim mašinama« danas istražuje niz novih disciplina. To su teorija informacije, operativna analiza, teorija pla­ niranja eksperimenta, teorija odluke, teorija igara, teo­ rija linearnog programiranja, dinamika grupnih proce­ sa. Cini se da će sve, kao i nekoliko nespomenutih, u sebi ujediniti opšta teorija sistema. Takođe se čini da će raz­ vitak te opšte teorije poći u dva pravca. Jer pod njom se, s jedne strane, može podrazumevati teorija fizičkih sistema, onakvih kakve predstavlja Priroda. S druge stra­ ne — pod njom se može podrazumevati teorija matema­ tičkih sistema, koja se ne bavi realnim postojanjem istraživanih veza već jedino vodi računa o tome da takvi sistemi budu slobodni od unutrašnjih protivrečnosti. To grananje još nije jasno. Usudićemo se ipak da predvidi­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

207

mo stanje u kome će se te dve grane nekako ponovo spo­ jiti, što će označavati mogućnost konstruisanja sistema s proizvoljnim osobinama, sretanim ili i nesretanim u stvarnom svetu. Ovde treba načiniti izvesne ograde. Pri svoj nezavršenosti svojih veza, Priroda je ograničena postojanjem izvesnih zabrana (da se energija ne može izvući »iz ničega«, ni prekoračiti brzina svetlosti ni isto­ vremeno meriti moment i brzina elektrona, itd.). Dok je naš svet u znatnoj meri identičan sa svetom Prirode, sa­ mo donekle »prerađen« našim snagama (zahvaljujući tehnološkoj delatnosti), kao i dok smo mi sami isključivi ili gotovo isključivi rezultat prirodnih procesa (bioevolu­ cije) dotle su ograničenja Prirode i naša ograničenja. U tom smislu mogao bi jednom, doduše, da se ponovi Napoleon, ali ne tako da, pošto bi.bio vema kopija originala, bude uz to još kadar da leti samim širenjem ruku. U na­ šem običnom svetu to je nemoguće. Da bi Napoleon mo­ gao leteti, trebalo bi povrh svega za nj stvoriti još i tak­ vo sredstvo kojim bi »letovi po zahtevu« bili mogući. Drugim rečima, trebalo bi u tu svrhu stvoriti veštački svet, izolovan od prirodnog. Što viši pri tom bude ste­ pen realizovane izolovanosti sveta koji kreiramo to će više zakoni različitiji od prirodnih moći u tom svetu da vladaju. Oponent s kojim smo se već sukobili napred reći će da je to prevara, jer bismo za ostvarenje takvih želja kao što je letenje pomoću -širenja ruku morali u naš svet vešto da »ugradimo« jedan sintetički svet, izolovan od Prirode. Pa naravno. Pošto mi Prirodu ipak smatramo konstruktorom i ničim drugim, ona je, po našem mišlje­ nju, našem oponentu izgradila kičmu, mišiće, bubrege, srce, mozak i niz drugih organa; iz toga bi proizlazilo da je on, iako je sasvim normalan čovek, ili baš zato, »pre­ vara«. Navika da se ljudski plodovi smatraju delima krhkijim od prirodnih, razumljiva je na današnjoj etapi raz­ vitka; ali moramo podvući da te navike, ako treba da govorimo o onom što može da bude u vrlo dalekoj bu­ dućnosti — moramo zaboraviti. S Prirodom ćemo rivalizovati u svakom pogledu; u pogledu nepogrešivosti i trajnosti naših proizvoda, univerzalizma, njihovog dejstva, njihovog regulacionog potencijala,, obima homeo­ staze i mnogim drugim. Tome problemu posvetićemo po­ sebnu pažnju.

208

STANISLAV LEM

Sada ćemo se ipak pozabaviti daljim nastavkom uvođenja u »pantokreatiku«, to jest u tako, uslovno, radi ugodnosti nazvanu sposobnost ostvarivanja svih mogu­ ćih, pa i u Prirodi nerealizovanih ciljeva, sposobnost koja se oslanja na opštu teoriju fizičkih i matematičkih sis­ tema.

Haos i red

Kao kandidati za tvorce moramo u početku da se pozabavimo haosom. Šta je haos? Ako za dati slučaj X u A svi mogući slučajevi mogu da se dese u B, i ako tak­ va nezavisnost vlada svud, znači da pred sobom imamo haos. Ako, međutim, l u i n a neki način ograničava ono što može da se dogodi u B, znači da između A i B pos­ toji veza. Ako X u A ograničava B jednoznačno (okrene­ mo kontakt, pali se lampa), veza između A i B je deter­ ministička. Ako X u A ograničava B na taj način da posle X u A mogu u B da se dogode slučajevi Y ili Z, pri čemu se Y događa 40 puta na 100, posle X u A, međutim Z može da se dogodi 60 puta na 100, znači da je veza izme­ đu A i B — probabilistička. Razmotrimo sada je li moguć drugi »tip« haosa, nai­ me takav da vladajuće veze budu krajnje promenljive, (znači ni determinističke ni probabilističke, jer već zna­ mo da tada imamo neki red). Recimo, da se X u A deša­ va Y puta u B, a jednom U u B, jednom opet J u V, itd. Elem, u tim okolnostima nedostatak bilo kakve pravil­ nosti ne dopušta da se otkrije postojanje veza uopšte, promenljive veze su samim tim isto što i nedostatak ve­ za, odnosno moguć je samo jedan haos. Razmotrimo da­ lje kako se može podražavati haos. Ako imamo mašinu s veoma velikim brojem dirki i lampica, pri čemu se posle udara u dirku pali neka od tih lampica onda, čak ako je sistem strogo deterministički, opservator koji sledi njegovo ponašanje može zaključiti da pred sobom ima haos. Jer ako pritisak prve dirke izaziva paljenje lampice T, drugi pritisak iste dirke — pali lampicu W, treći — D, četvrti Q, i ako je ta sekvenca v eom a duga tako da tek milioniti pritisak dirke broj 1 pali ponovo lampicu T,

PROLEGOMENA SVEMOĆI

209

posle čega se serija već precizno ponavlja — opservator koji završetak jedne serije neće dočekati, priznaće da se mašina ponaša haotično. Tako se, znači, haos može imi­ tirati predeterminisanim sistemom, ako je dužina serije u kojoj isti uzrok izaziva prividno slučajne posledice — veća od vremena opservacije. Sva sreća što Priroda nije izgrađena na taj način. To rekosmo ne zato što želimo da imitiramo haos, nego da bismo pokazali da eksperimentator, dakle nau­ ka, može da ne otkrije svaku vrstu reda, to jest prisustvo veza. Ako slučaj X u A ograničava moguće slučajeve B, kažemo da između A i B postoji veza. Pošto slučaj X u A u izvesnoj meri determiniše ono što će se dogoditi u B, veza može da se upotrebi radi davanja informacije. To istovremeno označava organizaciju: A i B predstavljaju izvestan »sistem«. U Prirodi postoji beskrajna količina veza. Ne odre­ đuju ipak sve veze u jednakom stepenu ponašanje siste­ ma ili njegovih delova. U suprotnom slučaju imali bismo posla s takvom količinom bitnih promenljivih, da bi na­ uka bila nemoguća. Nejednak karakter veza označava postojanje manje ili veće izolacije sistema od ostatka Kosmosa. U praksi zaobilazimo najviše što je moguće veza, tj. nebitnih promenljivih. Veza A 1 B, organizujući moguća stanja B , opažajna je kao izvesna restrikcija. Restrikcija čega? »Svemogućnosti«? Ne — njihova količina nije beskonačna. To je restrikcija u okviru skupa stanja mogućih za B. Ali otku­ da znamo koja su stanja moguća? U osloncu na dosadaš­ nje znanje. A šta je znanje? Znanje označava očekivanje određenog slučaja posle pojave nekih drugih slučajeva. Ko ništa ne zna može se nadati svemu. Ko nešto zna, smatra da se ne može dogoditi sve, već samo izvesne stvari, dok druge pojave smatra nemogućim. Znanje je, prema tome, ograničavanje raznorodnosti i utoliko je veće ukoliko je manja nesigurnost onoga što se očekuje. Recimo da gospodin Smit, bankarski činovnik, sta­ nuje s tetkom-puritankom koja ima podstanarku u kući na sprat sa čeonim zidom od stakla, zahvaljujući čemu naučnik-opservator s druge strane ulice može da posma14

/l u

STANISLAV LEM

tra sve što se u kući događa. Neka unutrašnjost kuće bu­ de »kosmos« koji treba da istražujemo. Količina »siste­ ma« koji se u tom kosmosu daju izdvojiti praktično je beskonačna. Moguće ju je, npr., razmatrati atomski. Imamo tada skupove molekula od kojih su načinjene stolice, stolovi i tela tri osobe. Ljudi se kreću; hoćemo da predvidimo njihova buduća stanja. Pošto se svako telo sastoji iz oko IO25 molekula, trebalo bi iscrtati tri puta po 102S putanja tih molekula, to jest njihovih staza kroz vreme i prostor. Nije to najbolji pristup, jer pre no što ustalimo samo polazna molekularna stanja Smita, gos­ pođice i tetke, proći će oko 15 biliona godina, pomenute osobe leći će u grob, a mi nećemo stići da analitički po obrascu izvedemo prvi doručak. Količina razmatranih promenljivih zavisi od toga šta, u stvari, hoćemo da pro­ učavamo. Kad tetka silazi u podrum po povrće, gospodin Smit ljubi podstanarku. Teorijski bi se dalo čak u oslon­ cu na analizu ponašanja molekula zaključiti ko je koga poljubio, ali u praksi će, kao što smo pokazali, pre ugasnuti sunce nego što to izračunamo. Bili bismo nepotreb­ no vatreni, jer dovoljno je naš Kosmos tretirati kao sis­ tem sastavljen iz tri tela. U njemu periodično istupaju konjugacije dva tela, kad treće silazi u podrum. Najpre se u našem kosmosu pojavljuje Ptolomej. On vidi da se dva tela povezuju pri udaljavanju trećega. On stoga stva­ ra teoriju čisto opisno: crta odgovarajuće cikluse i epicikluse, zahvaljujući čemu je već unapred poznato kakvu će poziciju zauzeti dva gornja tela kada se donje nađe najniže. Pošto ispada tako da se u samom centru krugo­ va koje je nacrtao nalazi kuhinjski slivnik, on mu pripi­ suje osobine veoma važnog centra Kosmosa. Sve se vrti oko slivnika. Astronomija se polako razvija dalje. Dolazi Kopernik, ruši slivničkocentričku teoriju, a posle njega Kepler iscrtava znatno prostije putanje tri tela od onih koje je obeležio Ptolomej. Zatim se pojavljuje Njutn. On izjav­ ljuje da ponašanje tela zavisi od njihove uzajamne atrak­ cije, tj. sile teže. Gospodin Smit privlači podstanarku, a ona njega. Kada je tetka blizu, oboje se okreću oko nje, jer je tetkina privlačna sila odgovarajuće veća. Sada umemo već sve odlično da predviđamo. Odjednom se ipak

PROLEGOMENA SVEMOĆI

211

pojavljuje Ajnštajn našeg Kosmosa i Njutnovu teoriju podvrgava kritici. On smatra da je postuliranje delatno­ sti bilo kakvih sila potpuno suvišno. On stvara teoriju relativiteta u kojoj ponašanje sistema određuje geome­ trija četvorodimenzionalnog prostora. »Erotsko privla­ čenje« nestaje isto kao što nestaje privlačenje u pravoj teoriji relativiteta. Zamenjuje ga zakrivljenost prostora oko gravitacionih masa (a u našem slučaju — erotskih masa). Tada spajanje putanja gospodina Smita i gospo­ đice označavaju izvesne krive, zvane erotodezijskim. Pri­ sustvo tetke izaziva takvu deformaciju erotodezijskih krivih da do spajanja gospođice sa Smitom ne dolazi. Nova teorija je prostija, jer ne postulira postojanje ni­ kakvih »sila«, sve se svodi na geometriju prostora, a na­ ročito je lepa generalna formula (da je energija ljublje­ nja jednaka proizvodu erotskih masa kroz kvadrat brzi­ ne zvuka, pošto, čim se iza tetke zalupe vrata i taj zvuk dopre do Smita i gospođice, njih dvoje padaju jedno dru­ gom u zagrljaj). Potom ipak stižu novi fizičari, među kojima i Hajzenberg. Oni utvrđuju da je Ajnštajn, istina, dobro pred­ viđao dinamična stanja sistema (stanja ljubljenja, neljubljenja itd.), ali preciznija posmatranja, pomoću og­ romnih optičkih oruđa, koja dopuštaju da se posmatraju pojedine senke ruku, nogu i glava, ukazuju na to da se tamo mogu izdvojiti takve promene koje je teorija erot­ skog relativiteta zaobišla. Oni ne osporavaju postojanje erotske gravitacije, ali posmatrajući sitne elemente iz kojih su izgrađena kosmička tela (dakle te ruke, noge, glave) zapažaju indeterminizam njihovog ponašanja. Npr. ruke gospodina Smita ne zauzimaju uvek istu poziciju za vreme stanja ljubljenja. Na taj način počinje stvara­ nje nove discipline, zvane mikromehanikom gospodina Smita, tetke i gospođice. To je teorija statistička i probabilistička. Deterministički se ponašaju veliki delovi sistema (tek što se iza tetke zatvore vrata, gospodin Smit i gospođica već, itd.), ali to je rezultat delovanja indeterminističkih pravilnosti koje se sumiraju. Tu se ipak otvaraju prave teškoće, pošto sc ne može preći od Hajzenbergove mikromehanike na Ajnštajnovu makrodinamiku. Tela se kao celine ponašaju deterministički, ali se 14*

212

STANISLAV LEM

udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne ob­ jašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementar­ nih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne mono­ litne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije j teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkri­ vaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo siste­ me sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš pri­ mer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemo­ guć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označava­ nje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednake nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lak­ še doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

213

zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograniče­ nja, matematička mehanika je toliko univerzalna da do­ zvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telji na hilja­ de i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativ­ nom. Jednom rečju — imitološka praksa.

Scila i Haribđa, ili o um erenosti

Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmat­ ranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim na­ zivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: ma­ tematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrs­ ta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje sve­ strana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju

212

STANISLAV LEM

udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne ob­ jašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementar­ nih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne mono­ litne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije i teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkri­ vaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo siste­ me sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš pri­ mer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemo­ guć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označava­ nje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednaike nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lak­ še doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

213

zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograniče­ nja, matematička mehanika je toliko univerzalna da do­ zvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telyt na hilja­ de i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativ­ nom. Jednom rečju — im itološka praksa.

Scila i Haribđa, ili o um erenosti

Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmat­ ranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim na­ zivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: ma­ tematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrs­ ta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje sve­ strana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju

STANISLA.V LEM

dve, međusobno razgraničene oblasti: onoga što je nauka jednom zauvek utvrdila i onoga što još nije do kraja razjašnjeno. To je, dakle, poseta divnoj, od prizemlja do vrha divno uređenoj kući, obilazak pojedinih apartmana u kojima ovde-onde na stolovima stoje nerešene zago­ netke. Zgradu napuštamo u uverenju da će ove zagonet­ ke biti pre ili kasnije rešene, u šta nas ubeđuje divota cele zgrade. Nama ipak ni na um ne pada da rešenje tih zagonetki može za sobom da povuče rušenje polovine zgrade. Slično stvari stoje i kad čitamo priručnike iz ma­ tematike, fizike ili teorije informacije. U prvi plan izbija impozantna konstrukcija. Nejasni problemi skriveni su od našeg oka još bolje nego u popularnom izlaganju. Jer popularizator (imam tu na umu populizatora-naučnika) uvek dobro zna kako sjajan efekt izaziva uvođenje u izla­ ganje neke velike Tajne. Autor udžbenika, međutim (uni­ verzitetskog udžbenika, na primer), vodi računa pre svega o povezanosti prezentirane konstrukcije, o njenoj mono­ litnosti i ni najmanje ne ceni sve moguće efekte, a pošto se ne oseća obaveznim da komplikovane formule prevodi na svakodnevni jezik, on lakše izbegava sporne interpre­ tacije. Onaj koji se razume u stvar svakako uviđa na ko­ liko različite načine je moguće interpretirati fizičko, ma­ terijalno značenje celokupne simbolike kvantnih jednačina, kakve se provalije sukobljenih pogleda kriju iza jedne ili druge formule. Svestan je, takođe, da bi drugi teoretičar napisao knjigu koja bi na mnogim mestima odudarala od ove koju ima pred sobom. Sve je to ipak i razumljivo i nužno, pošto nema ni popularizovanja ni širenja znanja ako se odmah upada u centar aktuelnih sporova. Čitalac popularizatorske knjige ionako neće sam učestvovati u njihovom rešavanju, a adept teorijske discipline najpre mora da upozna njeno oružje i konfiguraciju bojnog polja pre no što sa­ vladavši osnove pripreme i taktike bude mogao da učest­ vuje u strateškim savetovanjima nauke. Naš cilj ipak nije ni popularizacija onoga što je već izvršeno ni osva­ janje nauke kao stručnog znanja, nego pogled u buduć­ nost. Kad bismo na neverovatan način naduvali svoje pre­ tenzije i poželeli da se u jedan mah nađemo na najvišim

PROLEGOMENA SVEMOĆI

215

spratovima nauke, tamo gde diskutuju ne autori popu­ larizacije ili udžbenika nego sami tvorci onoga što se potom izlaže i populariše, kad bismo se usudili da uz­ memo učešće u njihovim disputima, bilo bi to nešto gore od smešnoga. Bila bi to greška. Na stranu smeh — ali šta bi, u stvari, trebalo da učinimo? Recimo da shvatamo sve što govore informacionisti, matematičari, fizičari koji se izjašnjavaju za ovaj ili onaj pogled. To su pogledi protivrečni. Koncepcija kvantovanja prostora nepomir­ ljiva je s klasičnom kvantnom mehanikom. »Skriveni pa­ rametri« elementarnih čestica postoje ili ne postoje. Pri­ hvatanje beskonačne brzine širenja procesa u mikrosvetu sukobljavaju se sa ograničenom brzinom svetlosti. »Intelektroničari« govore da je iz dvojčanih (diskretnih) elemenata moguće izgraditi model mozga. »Fungoidisti« tvrde da je to nemoguće. Na obe strane nalaze se izvrsni stručnjaci, koautori narednih naučnih prevrata. Treba li da pokušamo da pomoću elektriciteta mirimo njihove pretpostavke? Bilo bi to uzalud: napredak nauke ne ra­ đa se iz kompromisa. Treba li da prihvatimo kao isprav­ ne argumente jedne strane — protiv druge? Kako ipak naći kriterijume izbora, ako se Bor sukobljava s Ajnštajnom ili Bruver s Hilbertom? Da li možda da se radi no­ vih kriterij-uma obratimo filozofima? Ali ne samo što ima mnogo njihovih škola, nego je interpretacija osnova matematike ili fizike predmet sporova čak i u okvirima jedne škole! A pri tom sve to nisu akademski sporovi, svađe oko značenja detalja, nego oko najosnovnijih naučnih postav­ ki. Problemi beskonačnosti, mera, veze atomskih čestica sa strukturom Kosmosa, povratnosti ili nepovratnosti pojava, proticanja vremena, a da i ne spominjemo prob­ leme kosmologije ili kosmogonije. Tako, dakle, izgleda naša Scila: ponor ka čijim oba­ lama smo lakomisleno išli, imajući pred očima buduć­ nost udaljenu više hiljada godina. Da li su elementarne čestice takve da ih možemo razlikovati ili ne? Može Ii se zastupati mišljenje o postojanju »antisveta«? Postoji li plafon sistemne složenosti? Postoji li granica pohoda na­ niže, ka beskonačno malim razmerama, i u visinu, ka beskonačnim veličinama ili se one, pak, možda na nepoj­

216

STANISLAV LEM

mljiv način zatvaraju u oblik kruga? Može li se česticama pridavati proizvoljno velika energija? Šta nas se tiču ta pitanja? Šta su ona za nas? Ali jesu, i to baš sve, ako takozvana »pantokreatika« ne treba da ostane prazno naklapanje, jalovo hvalisanje dostojno glupaka ili deteta. Kad bismo u sebi nekim čudom ovaplotili znanje naj­ jačih Zemljinih stručnjaka, ne bi nam to ništa pomoglo: jer nije stvar u tome što je danas nemoguće biti univer­ zalan mudrac, nego u tome što bi takav mudrac, kada bi čak i bio moguć, morao da se odluči za pristupanje nekome od tabora. Talasna i korpuskularna priroda mate­ rije ispoljava se u zavisnosti od toga šta izučavamo. Zar je isto i sa dužinom? Je li dužina nešto kao boja — nešto što nastaje, a ne odlika pojava data na svim nivoima stvarnosti? Najveći stručnjak kome se postavi navedeno pitanje odgovoriće da ne zna odgovor koji ne bi bio sa­ mo lični pogled, zasnovan, dakako, na gigantskoj teorij­ skoj konstrukciji, koja je ipak neprihvatljiva za druge, isto tako sjajne stručnjake. Ne bih hteo da tim rečima stvorim utisak kako savremena fizika ili kibernetika predstavljaju more protivrečnosti i upitnika. Tako nije. Dostignuća su ogromna, ali njihova slava ne zaklanja njihov mrak. U istoriji na­ uke bivala su razdoblja kada se činilo da je zgrada koja se gradi maltene završena i da će buduća pokolenja imati da se bave samo usavršavanjem pojedinih njenih sitnih detalja. Takav optimizam je vladao, npr., krajem X IX veka, u vreme »nedeljivosti« atoma. Ali postoje i takva razdoblja, kao sadašnje, kad u stvari nema nenarušivih naučnih teza, znači takvih čije bi rušenje svi stručnjaci jednoglasno proglasili nemogućim. Vreme u kome šaljiva napomena istaknutog fizičara kako je nova nauka premalo luda da bi mogla biti istinita — u osnovi je ozbiljna. Vreme u kome su naučnici spremni da na oltar očekivane nove teorije polože najfundamentalnije, osveštane istine — recimo, da mikročestica postoji na odre­ đenom mestu vremena i postora, da materija nastaje ni iz čega (takvu hipotezu je izgovorio Hojl) i, najzad da u vanatomskim pojavama uopšte ne postoji tako nešto kao dužina17).

PROLEGOMENA SVEMOĆI

217

Ali ništa manja opasnost nije Haribda lakomislenog splićavanja koja žonglira svemogućnostima, vir kosmičkog brbljanja poreklom iz sajans fikšna, sredina u kojoj sve može da se kaže, jer se ni za šta ne uzima odgovor­ nost. Gde se sve tretira olako, na preskok, gde rupe i kr­ pe logičkog rasuđivanja nadvikuje pseudokibernetička retorika, gde cvetaju banalnosti o »mašinama koje pišu stihove kao Šekspir« i gluposti o kosmičkim civilizacija­ ma, s kojima se nije teže sporazumeti nego sa susedom preko plota. Zaista nije lako proterati brod između ta dva sisajuća vira. Sumnjam čak da je to uopšte moguće. Ali ako plovidba treba da se završi čak i tragično, navigare necesse est, jer ako se ne kreće, sigurno se nikuda neće ni stići. Prema tome, potrebna nam je umerenost; kakva? Konstruktorska. Pošto mi svet želimo da upoznamo sa­ mo onoliko koliko je nepohodno da bismo ga popravili. A ako nam to ne pođe za rukom, bolje je, valjda, da uto­ nemo u Scili nego u Haribdi.

K onstruktarovo ćutanje

Rekao sam da će kompas naše plovidbe između pro­ valija znanja i gluposti biti konstruktorska umerenost. Ona označava veru u mogućnost uspešnog delovanja i u neophodnost određene rezignacije. To je, pre svega, re­ zignacija od postavljanja »krajnjih« pitanja. Nije to ćutanje nekoga ko se pravi gluv nego radno ćutanje. O tome da se može delovati znamo daleko pouzdanije nego o tome na koji način se to dešava. Konstruktor nije neki skučeni pragmatičar, graditelj koji svoj dom pravi od cigala, ne pitajući se otkuda one i šta su, samo da njegov dom bude izgrađen. Konstruktor o svojim ciglama zna sve, sem kako izgledaju, jer ih niko ne gleda. Zna da su osobine odlike situacija, a ne stvari. Postoji hemijska supstanca koja je za neke ljude lišena ukusa, a za druge je gorka. Gorka je za one koji su od predaka nasledili izvestan gen. Svi ljudi ga nemaju. Pitanje da li je ta sup­ stanca »odista« gorka nema, po Konstruktorovom miš­ ljenju, nikakvog smisla. Ako neki čovek oseća gorčinu te

218

STANISLAV LEM

supstance, ona je za njega gorka. Može se istražiti po čemu se međusobno razlikuju te dve vrste ljudi. To je sve. Neki smatraju da sem osobina koje su funkcije si­ tuacija (kao gorčina ili dužina), i zbog toga su promenljive, postoje osobine nepromenljive, a nauka se bavi istraživanjem upravo takvih invarijanata, kao što je br­ zina svetlosti. To je, takođe, Konstruktorove gledište. On je potpuno ubeđen da će svet postojati i posle njega; u suprotnom slučaju ne bi radio za budućnost koju sam neće videti. Govore mu da će svet postojati takođe i posle smrti poslednjeg živog bića, ali da će to pre biti svet fi­ zike nego čulnih opažaj a. U tome svetu i dalje će posto­ jati atomi i elektroni, ali u njemu neće biti zvukova, mi­ risa ni boja. Konstruktor ipak i dalje pita kojoj će fizici odgovarati taj svet: fizici devetnaestog veka s njenim kuglicama-atomima, savremenoj sa talasno-korpuskularnim ili budućoj, koja će možda osobine atoma sjediniti sa osobinama galaksije? To pitanje ne postavlja zato što ne veruje u realnost sveta. Njega on prihvata kao polaz­ nu postavku. Vidi ipak da su osobine tela koje fizika otkriva takođe funkcije situacija, naime aktuelnog sta­ nja fizičke nauke. Može se govoriti o tome da okean po­ stoji kad nikoga nema, ali se ne može pitati kako on onda izgleda. Ako nekako izgleda, znači da na njega ne­ ko gleda. Ako konstruktor voli himeričnu ženu koja jed­ nom čini se da uzvraća njegova osećanja, a drugi put ne, on može o njoj da stvara protivrečne sudove, ali to ni u čemu ne narušava objektivno postojanje te žene. Može da proučava njeno ponašanje, da beleži njene reči, da zapisuje električne potencijale njenog mozga, može daje razmatra kao živi organizam, kao skup molekula ili ato­ ma i, najzad, kao lokalno zakrivljavanje vremenoprostora, ali iz tog ne proizlazi da tih žena ima onoliko koliko ima načina mogućeg istraživanja. Nije siguran da li će ikad te razne metode istraživanja biti moguće redukovati na jedan metod, tako da se iz sudara atoma bude mogla pročitati ljubav. No on ipak postupa tako kao da je to moguće. Samim tim on zastupa određenu filozofiju, iako se brani da ne bude uvučen u njene sporove. Smatra da postoji jedna stvarnost koju je moguće interpretirati na beskrajan broj načina. Neke od tih intrepretacija dopuš­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

219

taju da se ostvare izabrani ciljevi. Čini ih svojim oruđem. Znači, dakle, da je on ipak pragmatist i pravo za njega znači isto što i korisno? Kao odgovor Konstruktor predlaže da se onaj koji pita zajedno s njim zagleda u ljudsku delatnost. Ma šta ljudi činili, čine to s nekim ciljem. Svakako: postoje hi­ jerarhije i zamršene strukture takvih ciljeva. Neki čine Lako da njihova dela ne bi imala prividno nikakav cilj. Ali iz same strukture prethodne rečenice (čine . . . da ne bi) proizlazi da i oni idu za određenim ciljem: glumljenja besciljnosti delovanja. Neki deluju u uverenju da će svoj cilj ostvariti tek posle smrti. Mnogi objektivno streme ka drugim ciljevima no što su oni koje su sebi izabrali. Pa ipak nema besciljne delatnosti. Šta je cilj nauke? Saznanje »suštine« pojava? Ali ka­ ko je moguće saznati da je nešto »saznato«? Da je to već cela »suština«, a ne samo njen deo? Znači, objašnjenje pojava? Moguće je uporediti zemaljsku kuglu s jabukom i bioevoluciju s tehnoevolucijom, ali s čime se može upo­ rediti Šredingov talas »psi« iz jednačine elektrona? S čime »čudnovatost« čestica? Po Konstruktoru nauka je predviđanje. Mnogi filo­ zofi takođe tako misle; o tome najviše govore neopozitivisti. Oni još smatraju da je filozofija nauke u suštini stvari teorija nauke i da znaju kako nauka stvara i proverava ili ruši stalno nove teorije. Teorija je uopštavanje opservacionih tačaka. U osloncu na njih predviđa se bu­ duće stanje. Ako se predviđanja budu još dokazivala, a sem toga budu najavljivala i postojanje dotle nepoznatih pojava, teorija će biti priznata za istinitu. U načelu je tako; u stvarnosti problemi su mnogo složeniji. Spome­ nuti filozofi ponašaju se poput starije dame koja u no­ vinama vodi rubriku za zaljubljene. Nije stvar u tome što su njeni saveti besmisleni: taman posla, mogu da budu čak vrlo razumni, samo što se ne daju primeniti. Starija dama ima životno iskustvo i, oslanjajući se na »erotsku statistiku«, savetuje devojci da napusti lako­ mislenog momka. Filozof zna istoriju nauke i savetuje fizičarima da napuste svoju teoriju, pošto ih ona »vara«, ne predviđajući mnoge pojave. Takve razumne savete ni­ je teško davati. Devojka veruje da će uspeti da momka

220

STANISLAV LEM

popravi na bolje, a fizičari isto misle o svojoj teoriji. Uostalom, devojka može da ima više momaka koji joj se dopadaju: isto je i s fizičarima. Moraju da odustanu od takvih i takvih pogleda za račun takvog i takvog. Ako odustanu od smeštanja čestice, dobiće jednu mogućnost predviđanja, ali će izgubiti drugu. Ako počnu da kvantuju prostor i uvedu pojam vankonačne brzine razilaženja promena, jednim zamahom moći će da predvide posto­ janje takvih podatomskih čestica kakve odista postoje, ali će istovremeno ta odluka, preduzeta u temeljima zgrade koju čini fizika izazvati strašan potres na svim njenim spratovima. Ni u kojoj nauci nema teorije koja ne bi uzimala u obzir i predviđala »sve«. Ali u većini slu­ čajeva moguće je s takvim stanjem se pomiriti, jer je ono što se zaobilazi za predviđanja ove nauke zasad ma­ nje bitno. U fizici, međutim, vlada dramatična situacija: ne zna se šta je u stvari manje bitno i može da ide van palube. Lako je odlučivati kad se nalazimo u košu balona koji naglo pada i možemo da izbacimo ili vreću s peskom ili saputnika. Ali zamislimo situaciju u kojoj se ne zna šta je balast a šta neocenjiva vrednost! Istim kvant­ nim jednačinama kvantne mehanike može se pripisati ili značenje »balasta« ili, pak, praznine, to jest izvesnog for­ malnog zahvata, ili im se može pripisati značenje objek­ tivno, fizičko. Takva pitanja, posmatrana ex post, kada su već po­ stala deo lične istorije dvoje ljudi ili istorije nauke, do­ puštaju starijoj dami i filozofu da se učvrste u ubeđenju kako su bili u pravu. Naravno da je bolji divan zaljub­ ljen momak od lakomislenog ništavila i da je bolja teo­ rija koja bez matematičkog natezanja predviđa sve nego teorija krpljenja hitnim popravkama, ali gde pronaći tak­ vog kraljevića ili takvu teoriju? Starija dama i filozof veoma su dobronamerni posmatrači. Konstruktor se, zajedno s fizičarima, angažuje u delanju. Zato razume da korisno može da se shvata dvojako: kao što ga shvata morfinist ili kao Njutn. Zato ne dopušta da bude uvučen u sporove koje smatra jalo­ vim. Ako je mozak izgrađen iz atoma, da li to znači da atomi imaju »psihičku potenciju«? Ako talas izbaci na obalu tri pruta, može se iz njih sastaviti trougao ili se

PROLEGOMENA SVEMOĆI

221

mogu uzeti u ruku i njima nekog šibati po glavi. Da li je potencija šibanja i geometrije »svojstvo« ovih prutova? Konstruktor predlaže da se sve reši eksperimentom, a ako je eksperiment nemoguć ili će uvek biti nemoguć, stvar za njega prestaje da postoji. Pitanje »kako postoji matematika« ili »zašto postoji svet« Konstruktor ostav­ lja bez odgovora ne zato što voli ignoranciju nego zbog poznavanja posledica kakve za sobom povlači rešenje takvih pitanja. Zanima ga samo šta može da učini pomo­ ću matematike. I ništa više.

Ludost s m etodom

Zamislimo ludog krojača koji šije sva moguća odela. On ništa ne zna o ljudima, pticama i bilju. Ne zanima ga svet; on ga ne istražuje. Šije odeću. Ne zna za koga. Ne misli o tome. Neka su loptasta, bez ikakvih otvora; drugima pravi rupe koje naziva »rukavima« ili »nogavicama«. Njihova količina je proizvoljna. Odela se sastoje iz različitog broja delova. Krojač zna samo jedno: želi da bude dosledan. Njegova odela su simetrična i asimet­ rična, velika i mala, rastegljiva i nerastegljiva. Kad pri­ stupa pravljenju novog odela, polazi od određene po­ stavke. One nisu uvek iste. Ali postupa tačno po načelima jednom donesenih odluka i želi da iz njih ne proiziđe protivrečnost. Ako nogavice jednom prišije, on ih posle ne odseca; ne para ono što zašije; to uvek moraju biti odela, a ne svežnjevi naslepo sastavljenih krpa. Gotova odela nosi u ogromno skladište. Kad bismo tamo mogli ući, uverili bismo se da neka odgovaraju oktopodima, a neka drvetima ili leptirima ili, pak, ljudima. Otkrili bi­ smo odela za kentaura i jednoroga kao i za bića kakva dosad niko nije izmislio. Ogromna većina odela ne bi našla nikakvu primenu. Svako će priznati da je Sizifov posao ovoga krojača čisto ludilo. Tako kao on deluje matematika. Ona gradi struk­ ture, ali ne zna se čije. Odlične modele (tj. odlične u stro­ gom smislu), ali matematičar ne zna na šta se odnose. Ne zanima ga to. On radi što radi, pošto je takva delat­ nost ispala moguća. Matematičar svakako upotrebljava,

222

STANISLAV LEM

naročito pri utvrđivanju uvodnih postavki, reči koje zna­ mo iz svakodnevnog jezika. Govori o kuglama ili pravim linijama ili o tačkama. Ali pod tim terminima ne podrazumeva stvari koje su nama poznate. Obloga njegove kugle nema debljine, a tačka — razmera. Prostor njego­ vih konstrukcija nije naš prostor, pošto može da ima proizvoljnu količinu dimenzija. Matematičar poznaje ne samo beskonačnost i vankonačnost nego i negativne verovatnoće. Ako nešto može sigurno da se dogodi, verovatnoća je jednaka jedan. Ako uopšte ne može da se do­ godi, jednaka je nula. Pokazuje se da nešto može manje nego da se ne-desi. Matematičari odlično znaju da ne znaju šta rade. »Matematika« — kaže veoma kompetentna ličnost, Bertrand Rasel — »može da se odredi kao predmet u kome nikad ne znamo o čemu govorimo, ni da li je ono što govorimo — istina.« Matematika je, po našem shvatanju, pantokreatika, realizovana na papiru, pomoću olovke. Baš zato o njoj govorimo: jer nam se čini da će baš ona u budućnosti pokrenuti »omnipotencionalne generatore« drugih svetova. Svakako smo od toga još daleko. Verovatno je, ta­ kođe, da će deo matematike zanavek ostati »čist«, odnos­ no, ako je nekom draže da tako kaže, jalov, kao što su prazna odela u magazinu našeg krojača. Jezik je sistem simbola koji omogućava sporazumevanje, pošto su ti simboli koordinirani pojavama spoljašnjeg sveta (bura, pas) ili unutrašnjeg (tužno, slatko). Kad ne bi bilo stvarnih bura ni tuga, ne bi bilo ni tih reči. Svakodnevni jezik je neprecizan, granice značenja u njemu upotrebljavanih su razlivene, jezik suviše evo­ luira kao celina, uporedo sa nastajanjem društveno-civilizacijskih promena. Jer on je neautonomna struktura po tome što se jezičke tvorevine odnose na vanjezičke si­ tuacije. U izvesnim okolnostima može potpuno da se autonomizuje (»kadliti mirogledi, i grobni utisi«), bilo kao u navedenom primeru, zahvaljujući poetskoj tvorbi reči, bilo time što postaje jezik logičara i podleže strogoj vežbi. Njegove genetičke veze sa stvarnošću ipak se uvek mogu proslediti. Međutim, simboli matematičkog jezika ne odnose se ni na šta drugo sem na njega. Šah je nešto

PROLEGOMENA SVEMOĆI

223

slično matematičkom sistemu. On predstavlja zatvoren sistem sa sopstvenim polaznim postavkama i pravilima postupanja. O istinitosti šaha ne može se potsavljati pi­ tanje, isto kao što se ne može postavljati pitanje o istini­ tosti čiste matematike. Može se pitati jedino da li su dati matematički sistem ili data partija šaha odigrani pravil­ no, tj. u skladu s pravilima. Šah ipak nema nikakvu praktičnu primenu, dok je matematika ima. Postoji gle­ dište koje tu njenu primenljivost objašnjava vrlo prosto. Naime, sama Priroda treba da je po svojoj suštini »ma­ tematička«. Tako su smatrali i Džins i Edington, a mis­ lim da ni Ajnštajnu takav pogled nije bio potpuno tuđ. To proizlazi iz tvrđenja: »God is sophisticated, but he is not malicious.« Komplikovanost Prirode — tako sam razumeo tu rečenicu — može se odgonetnuti zahvaljujući njenom hvatanju u stupicu pravilnosti (matematičke). Kada bi ipak bila zlobna, a-matematična, samim tim bi predstavljala nekako zlobnog lažova, jer bi bila nelogič­ na, protivrečma, ili bar razmazana u događajima, nesračunljiva. Kao što je poznato, Ajnštajn se do kraja života protivio prihvatanju kvantnog indeterminizma i trudio se da njegove pojave, u neprestanim misaonim eksperi­ mentima, svede na determinističke zakone. Počev od XV veka fizičari pretresaju skladišta »praz­ nih odela« koje stvara matematika. Matrični račun bio je »prazna struktura« dok Hajzenberg nije pronašao »komadić sveta« za koji je ta struktura odgovarala. Fi­ zika je prepuna takvih primera. Procedura teorijske fizike i istovremeno primenjene matematike jeste ovakva: empirijska teorema zamenjuje se matematičkom (to jest izvesnim matematičkim sim­ bolom koordiniraju se fizička značenja, kao »masa«,»ener­ gija« i si.), dobijeni matematički izraz preobražava se saglasno s pravilima matematike (to je čisto dedukcijski, formalni deo postupka), a završni rezultat se preko po­ novnog podmetanja materijalnog značenja pretvara u em­ pirijsku teoremu. Ta nova teorema može biti predskazivanje budućeg stanja pojave ili, takođe, može izražavati izvesne opšte jednačine (da je energija jednaka proiz­ vodu mase kroz kvadrat brzine svetlosti, npr.), odnosno fizičke zakone.

224

STANISLAV LEM

Tako, dakle, fiziku prevodimo na matematiku, s ma­ tematikom postupamo matematički, rezultat ponovo pre­ vodimo na jezik fizike i dobij amo saglasnost sa stvar­ nošću (naravno, ako smo postupali u osloncu na »dobru« fiziku i matematiku). To je, dabogme, uprošćenje, pošto je savremena fizika tako već »prožeta« matematikom da je čak i osnovne teoreme sadrže u velikom mnoštvu. Čini se da empirijsko znanje — preko univerzalnosti veza Prirode — uvek može biti samo »nepotpuno, netačno i nesigurno« — bar u poređenju sa čistom matemati­ kom koja je »potpuna, tačna i pouzdana«. Prema tome, nije tačno da matematika, primenjena na objašnjenje sveta preko fizike ili hernije, govori o tom svetu premalo, da joj taj svet »curi« kroz formule, nesposobne da ga obuhvate sa dovoljnom svestranošću, nego stvari stoje baš suprotno. Matematika o svetu govori (tj. trudi se da govori) više no što je o njemu slobodno reći. Što aktuelno nauci stvara mnogo briga. Možda će jednom i matrič­ ni račun u kvantnoj mehanici takođe zameniti drugi, koji će omogućiti drugačije predviđanje. Ali tada će samo savremena kvantna mehanika biti priznata za prestarelu. Matrični račun neće zastareti. Jer empirijski sistemi gube aktuelnost, a matematički je ne gube nikada. Njihova praznina jeste njihova besmrtnost. Šta, u stvari, znači »nematematičnost« Prirode? Svet može da se tretira dvojako. Ili svaki element realnosti ima čvrst ekvivalent (matematičkog »dvojnika«) u fizič­ koj teoriji ili ga nema (tj. ne može da ga ima). Ako je za datu pojavu moguće stvaranje teorije koja predviđa ne samo izvesno završno stanje pojave nego takođe i sva posredna stanja, pri čemu na svakoj etapi matematičkih preobražaja može da se ukazuje materijalni ekvivalent matematičke formule, tada je slobodno govoriti o izomorfizmu teorije i stvarnosti. Samim tim je matematički obrazac obrazac realnosti. Takav postulat bio je svojst­ ven klasičnoj fizici i iz njega je izvedeno ubeđenje o »matematičnosti Prirode«18).

PROLEGOMENA SVEMOĆI

225

Javlja se ipak i druga mogućnost. Ako precizno pu­ camo u leteću pticu koja će pasti mrtva, dobili smo za­ vršni rezultat delatnosti do koga nam je bilo stalo. Puta­ nja metka i putanja ptice ipak uopšte nisu izomorfne. Sastaju se samo u određenoj tački koju ćemo nazvati »završnom«. Teorija slično može da predvidi završno sta­ nje pojave i pored toga što između jedne i druge nema uzajamno jednoznačne koordinacije realnih elemenata i matematičkih simbola. Naš primer je primitivan, ali mož­ da bolji od nikakvog. Danas nema mnogo fizičara uverenih u »dvojnički« odnos matematike i sveta. To nipošto ne znači, kao što sam se trudio da objasnim na primeru s lovcem, da su se smanjile šanse predviđanja. To jedino podvlači karakter matematike kao oruđa. Ona prestaje da bude verna kopija, pokretna fotografija pojave. Pre postaje slična lestvama pomoću kojih je moguće popeti se na brdo, iako sama uopšte nije slična brdu. Ostanimo za časak na tome brdu. Uz korišćenje odgovarajuće ska­ le, s fotografije je moguće pročitati njegovu visinu, nagib padine, itd. Lestve mogu štošta da nam kažu o brdu uz koje su prislonjene. Pitanje, pak, o tome šta da brda odgovara prečkama lestava — nema smisla. One služe za to da bismo se popeli na vrh. Isto se tako ne može po­ stavljati pitanje da li su lestve »prave«. Mogu biti samo bolje i gore, kao oruđe za postizanje cilja. Ali to isto se, u stvari, može reći i za fotografiju. Ona izgleda kao verna slika brda — a kad počnemo da je proveravamo sve jačim staklima pojedinosti padine brda ipak će nam se na kraju raspasti na crne mrlje zrna fo­ tografske emulzije. Ta zrna se dalje sastoje iz molekula srebrnog bromida. Da li pojedinim molekulama odgova­ ra nešto istoznačno na padini brda? Ne odgovara. Pita­ nje gde se »nalazi« dužina unutar atomskog jedra jeste pitanje gde se »nalazi« brdo kad se fotografija gleda kroz mikroskop. Fotografija je istinita kao celina, a isto tako kao celina biće istinita teorija (na primer kvantna) koja dopusti da se bolje predvidi nastajanje bariona i leptona i kaže nam kakve su još čestice moguće, a kakve nisu.

15

226

STANISLAV LEM

Reakcija na slične teze može da bude tužno tvrđenje da je Priroda nesaznajna. To je strašan nesporazum. Onaj koji je to rekao potajno se nadao da će se mezoni i neu­ troni na kraju »i pored svega« pokazati veoma slični baš veoma sićušnim kapljicama ili ping-pong lopticama. Tada bi se ponašali kao bilijarske kugle, tj. saglasno s klasič­ nom mehanikom. Priznajem da bih se nalikovanju mezona na »ping-pong« začudio više nego tome da oni nisu slični ni s čim što poznajemo iz svakodnevnog iskustva. Ako još nepostojeća teorija nukleona omogući, npr., regulisanje zvezdanih promena, mislim da će to biti bogata naplata za »tajanstvenost« ovih istih nukleona, jer ona naprosto označava da ne umemo očigledno da ih zamis­ limo. I time zatvaramo razmišljanja o matematičnosti ili nematematičnosti Prirode, da bismo se vratili pitanjima budućnosti. Cista matematika bila je dosad skladište »praznih struktura« u kome je fizičar tražio nešto što bi mu »pasovalo« za »prirodu«. Sve je drugo ležalo besko­ risno. Situacija može ipak da se preokrene. Matematika je poslušna robinja fizike, koja zaslužuje od nje prizna­ nje utoliko ukoliko je kadra da oponaša svet. Matemati­ ka može ipak da preraste u naredbodavca fizike, ne savremene nego sintetičke, u budućnosti veoma dalekoj od naše. Dok postoji samo na papiru i u mozgovima ma­ tematičara, nazivamo je praznom. A ako budemo mogli da materijalizujemo njene konstrukcije? Da proizvodimo svetove »zadate unapred«, služeći se, kao planovima gra­ dnje, matematičkim sistemima? Da li će to možda biti mašine? Ne, ako atom ne smatramo mašinom. Da, ako je atom po nama mašina. Matematika će biti fantomološki generator, stvoriteljka svetova, »jave drugačije od jave Postojanja«. Kako je to moguće zamisliti? Je li to uopšte moguće? Još smo nedovoljno pripremljeni za prikaz te, poslednje tehnološke revolucije kakva se danas može zamis­ liti. Ponovo istrčavamo pre vremena suviše daleko napred. Moramo se povući od pantokreatike na imitologiju. Ali najpre će biti neophodne dve reči o sistematici tih nepostojećih predmeta.

PROLEGOMENA SVEMOĆI

227

N ovi Line, ili o sistematici

U uvodu jedno objašnjenje. Hoćemo da zavirimo u budućnost; time smo prisiljeni da prihvatimo kako je sadašnje znanje ništavno u odnosu na ono kakvo će biti u narednim milenijumima. Takvo gledište može da se učini kao bezbrižno, čak do nonšalantnosti omalovažava­ nje nauke dvadesetog veka. Nije tako. Pošto civilizacija postoji dvadesetak hiljada godina, a mi hoćemo da raz­ mislimo, rizikujući da doživimo najveći poraz, šta će biti u vremenu najmanje toliko udaljenom od današnjeg, znači da nijedno od sadašnjih dostignuća ne smatramo vrhunskim. S visine na kakvu moramo da se popnemo kibernetička revolucija je samo za jedan korak udaljena od neolitske, a neznani anonimni pronalazač nule od Ajnštajna. Ponavljam »moramo«, »hoćemo«, da bih pod­ vukao kako drugačije, tj. iz druge perspektive ništa u tom misaonom poduhvatu ne bi moglo da se učini. Takva tačka gledišta, uzdignuta iznad prošlosti i sadašnjosti, može da se proglasi neosnovanom uzurpacijom, a onoga koji zauzme slično stanovište odlično razumem. Kada bih sam tako mislio, morao bih ipak da ćutim. Ostaje još praktična teškoća izlaganja. Moraću redom da govorim o stvarima koje bi trebalo predstaviti jed­ noznačno. Jer moja namera nije kataloško nabrajanje »budućih pronalazaka« nego ukazivanje na opšte moguć­ nosti, bez tehničkog opisivanja (koje bi tek bilo pravo pusto naklapanje). Ukazivanje na opšte, a ne uopštene, jer na određeni način determinišu sliku budućnosti. Ni­ kad nećemo reći da će biti tako i tako, već jedino da mo­ že da bude tako i tako, pošto ovo nije fantastično delo nego zbir nejednako obrazloženih hipoteza. One se sjedi­ njuju u celinu koju je ipak nemoguće odjednom opisati. S takvom teškoćom bori se fiziolog koji želi da u priruč­ nik sažme znanje o delovanju organizma. On redom pri­ kazuje funkcije disanja, krvotoka, promene materije i tako dalje. Njegova situacija utoliko je povoljna što se priručnici pišu odavno i takva podela predmeta, koliko god bila problematična, već ima svoju tradiciju. Ja ipak ne opisujem ništa ili gotovo ništa što postoji i ne mogu da se pozovem ni na očigledne modele (opet s nemnogo15'

228

STANISLAV LEM

brojnim izuzecima) ni na priručnike koji raspravljaju o budućnosti, jer ih ne poznajem. I tako sam primoran da primenjujem arbitrarnu klasifikaciju; neka pitanja i probleme zbog tih briga ponavljam po dva, pa čak i po tri puta, a ponekad govorim posebno o nečem što bi tre­ balo pretresti zajedno sa drugim problemima, ali nisam umeo to da učinim. Posle tih opravdanja izneću »sistematiku predmeta«. Ona će odsad da nam služi kao osnovna nit. Nazivi koje ću upotrebiti imaju radni karakter — predstavljaju saže­ tosti koje olakšavaju pregled razmatranih oblasti, i ništa drugo. Zato, uostalom, reč »sistematika« stavljam među navodnike. Sve što čovek ili drugo razumno biće može da učini, obuhvatićemo nazivom »pantokreatike«. To je sticanje informacije i njena upotreba u određenom cilju. Ta podela postoji u izvesnoj meri i danas, odgovara joj odvajanje nauke od tehnologije. U budućnosti će se sta­ nje toliko promeniti da će prikupljanje informacije pod­ leći automatizaciji. Sistemi prikupljanja informacije ne­ će odlučivati o pravcima delovanja; oni su kao mlin koji dostavlja brašno; šta će od toga brašna nastati, stvar je pekara (tj. tehnologa). Ali o tome kakvo žito sipati u mlinsko kamenje, odlučuje ne samo i ne toliko pekar koliko upravnik mlina: taj upravnik biće nauka. Sama meljava žita — jeste osvajanje informacije. Kako ju je moguće zamisliti reći ćemo posebno. Onaj deo pantokreatike koji se bavi iskorišćavanjem informacije, nastao iz ukrštanja opšte teorije fizičkih i matematičkih sistema, deli se na dve oblasti. Radi saže­ tosti, a i radi izvesne očiglednosti, prvu od njih nazvaćemo Imitologijom, a drugu — Fantomologijom. Obe se one delimično pokrivaju po obimima. Moglo bi se, na­ ravno, pokušati učiniti nešto na detaljnijem objašnjenju pa reći da je imitologija konstruktorstvo koje se oslanja na takve matematike i takve algoritme kakvi se mogu izdvojiti u Prirodi, dok je fantomologija ovaploćenje i objektivno oživljenje matematičkih struktura kojima u Prirodi ništa ne odgovara. Ali to već sadrži pretpostavku da je Priroda načelno matematična; nećemo da prihvatamo takve postavke. Sem toga, u tome osećamo pretpo­ stavku krajnje nepouzdanog univerzalizma algoritmiza-

PROLEGOMENA SVEMOĆI

229

cije. Zato je razumnije da naše definicije ne dovodimo do kraja. Imitologija je stadijum ranije pantokreatike koji se izvodi iz danas već praktikovanog modelovanja realnih pojava u naučnim teorijama, računarima i si. Ona obuh­ vata kako iniciranje verovatnih materijalnih procesa (zvezda, eksplozija vulkana) tako i neverovatnih (atomski reaktor, civilizacija). Odličan imitolog je neko ko je ka­ dar da ponovi proizvoljnu prirodnu pojavu bilo takvu kakvu Priroda, doduše, spontano radije ne stvara, ali njeno stvaranje čini realnom mogućnošću. Zašto čak i izgrađivanje mašine nazivam podražavalačkom delatnošću, takođe ću posebno objasniti. Između imitologije i fantomologije nema čvrste gra­ nice. Kao poznija, viša faza imitologije, ona obuhvata stvaranje sve neverovatnijih procesa, sve do potpuno ne­ mogućih, tj. takvih koji se ni u kakvim okolnostima ne mogu dogoditi, pošto su protivrečni sa zakonima Priro­ de. Čini se da je to klasa prazna, jer se ipak ne može realizovati ono što je neostvarljivo. Pa ipak ćemo se, ma­ da samo približno i vrlo primitivno, potruditi da ukažemo kako ta »nemogućnost« ne mora da bude apsolutna. Sada ćemo, pak, ukazati samo kako je moguće zamisliti prvi korak u pravcu fantomologije. Model atoma treba da služi za poznavanje originala, tj. Prirode. Izgradili smo ga u tome cilju. Ako ne odgovara Prirodi, smatramo da je bez vrednosti. Tako je danas. Strategija može ipak da se promeni. Taj model može da se upotrebi za druge svrhe: da se od modela atoma, koji je sasvim drugačiji od pravog atoma, načini građevinski materijal za »drugu materiju«, različitu od prave.

M odeli i stvarnost

Modelovanje je oponašanje Prirode, koje uzima u obzir nemnogobrojne njene osobine.i Zašto samo nemnogobrojne? Zbog naše nesposobnosti? Ne, pre svega zato što moramo da se branimo od suviška informacije. Tak­ va suvišnost može, uostalom, da označava njenu nedo­ stupnost. Slikar izrađuje slike, no iako ima usta i može­

230

STANISLAV LEM

mo s njim da razgovaramo, nećemo od njega saznati na koji način on radi. O tome šta se dešava u njegovom mozgu kad slika ni sam on ništa ne zna. Informacija o tome nalazi se u njegovoj glavi, ali je nedostupna. Kad se modeluje, treba uprošćavati: mašina koja je kadra da naslika veoma vernu sliku možda će nam više reći o ma­ terijalnim, tj. moždanim osnovama slikarstva, nego »savršeni model« umetnika kakav je njegov brat-blizanae. Modelarska praksa pretpostavlja izbor izvesnih pro­ menljivih i odustajanje od uzimanja u obzir drugih. Istovetnost modela i originala nastajala bi kad bi se oba pro­ cesa pokrivala. Do toga ne dolazi. Rezultati modelskog razvoja razlikuju se od stvarnog. U tu razliku mogu da ulaze tri faktora: ono što je uprošćenje modela u odnosu na original, ono što je osobina modela tuđa originalu i, najzad, ono što čini neodređenost samog originala. Kad imitiramo živi mozak elektromozgom, moramo osim elektronske mreže koja odslikava neuronsku mrežu uzeti u obzir takvu pojavu kao što je pamćenje. Živi mozak nema poseban rezervoar pamćenja. Pravi neuroni su uni­ verzalni — pamćenje je »rasejano« po ćelom mozgu. Na­ ša električna mreža nema takve sposobnosti. Stoga mo­ ramo uz elektromozak da priključimo posebne magazine za pamćenje (npr. feromagnetne). Sem toga, pravi mozak iskazuje izvesnu »slučajnost«, neuračunljivost delovanja, a elektronski — ne. Šta radi kibernetiear? Ugrađuje u model »generator akcidentalnosti« koji, uključujući se, šalje lutrijski izabirane signale u dubinu mreže. Takva slučajnost preparirana je unapred: taj dopunski uređaj koristi tabele slučajnih brojeva i tome slično. Dobili smo, dakle, nešto kao analogon »neuračunlji­ vosti«, »slobodne volje«. Posle tih postupaka sličnost pa­ rametara na izlazima oba sistema, nervnog i električnog — porasla je. Ali sličnost je porasla samo u odnosu na međusobno upoređivana stanja »ulaza« i »izlaza«. Slič­ nost uopšte ne raste nego se, naprotiv, smanjuje, ako se sem dinamičnog odnosa »ulaza«— »izlaza« uzme u obzir cela struktura oba sistema. (Odnosno, drugim rečima, ako uzmemo u obzir veću količinu promenljivih.) Elek­ tromozak sad ima, doduše, »volju« i »pamćenje«, ali pravi mozak nema ni generator akcidentalnosti ni pose­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

231

ban rezervoar pamćenja. Znači, što se taj model više pri­ bližava originalu u granicama izvesnih imitiranih pro­ menljivih to više se od njega udaljuje u oblasti drugih. Kad bismo još hteli da uzmemo u obzir promenljivu razdražljivost neurona, uslovljenu postojanjem njenog praga, pri čemu organizam to ostvaruje samim biohemizraom promena, morali bismo svaki priključni element (»neuristor«), odnosno ekvivalent neurona, da snabdemo posebnim električnim uređajem. I tako dalje19). Elem, promenljive modela, koje ona pojava što se modeluje ne pokazuje, smatramo nevažnima. To je naročit slučaj opšteg načina prikupljanja informacije, koji uvek pret­ postavlja polazni izbor. Npr. za običnog sagovornika pucketanja u telefonu su »šum«, a za inženjera-vezista, koji istražuje liniju, informacija može da bude upravo taj šum (to je primer preuzet od Ašbija). Kad bismo, dakle, hteli da modelujemo bilo kakvu pojavu, uzimajući u obzir sve njene promenljive (za tre­ nutak pretpostavljamo da je to moguće), morali bismo izgraditi sistem bogatiji od originala za one dopunske promenljive koje su svojstvene samom modelujućem sis­ temu, ali čiji original ne postoji. Zato se primena brojča­ nog modeliranja, dbk je broj promenljivih mali, poka­ zuje plodonosnom. Pri povećavanju njihovog broja taj metod brzo stiže do garnice primenljivosti. Zato taj način modelovanja mora da ustupi pred drugim. Teorijski je najekonomičnije modelovanje pojave preko druge iste takve pojave. No je li to moguće? Čini se da, ako želimo da modelujemo čoveka, moramo da ga sastavimo; da bismo modelovali bioevoluciju, treba da je ponovimo na planeti poput Zemlje. Najsavršeniji mo­ del jabuke jeste druga jabuka, a Kosmosa — drugi Kosmos. To počinje da liči na ređuctio ađ absurdum imitološke prakse, ali ne hitajmo sa izricanjem takvog suda. Ključno pitanje glasi; postoji li nešto što, iako nije verno (modelovano) ponavljanje pojave, sadrži više informacije od nje same? Naravno da postoji. To je na­ učna teorija. Obuhvata celu klasu pojava; govori o sva­ koj i, istovremeno, o svima. Dabogme, teorija ne uzima

232

STANISLAV LEM

u obzir promenljive date pojave, ali one, s obzirom na postavljeni cilj, nisu bitne. Tu ipak nastaje nova teškoća: upitajmo da li teorija sadrži samo onoliko informacije koliko smo u nju sami uložili (tvoreći je u osloncu na opservacione fakte i na druge teorije, npr. teoriju merenja) ili, pak, može sadr­ žati više informacije? To je nemoguće? Ali na osnovu teorije fizičkog vakuuma kvantna teorija polja predvidela je niz pojava. Pored teorije raspada beta rodili su se rezultati u teoriji natfluidnosti (tečnog helijuma), kao i teorija postojanog tela. Ako, uopšteno, teorija treba da predvidi pojavu X , a potom se pokazuje da se pojavljuju iz nje izvedene još i druge pojave o čijem postojanju pre toga ništa nismo znali, otkuda se, u stvari, izdvaja iz nje ta »dopunska« informacija? Otuda što u svetu, najopštije govoreći, vlada spojnost promena. Iz njihove sprege. »Domislili smo« jedno, a to jedno je za sobom »povuklo« drugo. To nas učvršćuje u ubeđenju, ali kako stvar stoji sa informacionim bilansom? Uložili smo u teoriju x bita informacije, a dobij amo x + n? Da li to znači da sistem, ako je dovoljno složen (kao mozak), može onda da stvara dodatnu informaciju — veću od one kakvu je imao u prethodnom trenutku, i to bez njenog priticanja spolja? Ali to bi bio pravi informacijski perpetuum mobile! Na žalost, to se ne može rešiti u osloncu na savremenu teoriju informacije. Količina informacije je utoliko veća ukoliko je manja bila verovatnoća nailaska određe­ nog signala. Iz čega proizlazi da je količina informacije, ako stigne vest da su zvezde izgrađene od ementalera, naprosto ogromna, pošto je stizanje takvog signala bilo nečuveno malo verovatno. Tu će nam stručnjak ipak ispravno prigovoriti da smo pomešali dve razne vrste informacije: selektivnu, tj. onu koja proističe iz skupa mogućih signala (zvezde iz vodonika, iz entelehije, iz mopsina, iz sira itd.) i koja nema ničeg zajedničkog sa istini­ tošću, tj. odgovornošću informacije nasuprot izvesnoj pojavi, kao i strukturnu informaciju, koja predstavlja odslikavanje situacije. Samim tim senzacionalna vest o sirenju zvezda sadrži mnoštvo selektivne i nulu struk­ turne informacije, pošto nije istina da su zvezde od sira.

PROLEGOMENA SVEMOĆI

233

Odlično. Uzmimo stoga teoriju fizičkog vakuuma. Iz nje proizlazi da raspad beta nastaje tako i tako (što je isti­ na), kao i da je naboj elektrona beskonačno veliki (što nije istina). Prvi rezultat je za fizičara ipak tako dragocen da sa gubitkom otkupljuje neistinitost drugoga. Za teoriju informacije taj fizičarov izbor je ipak nevažan, jer ona ne uzima u obzir vređnost informacije čak ni u svom strukturnom vidu. Sem toga, nikakva teorija ne postoji »sama«, nije »suverena«, ali delimično proizlazi iz drugih, a delimično se s njima sjedinjuje. Tako je, dakle, količinu u njoj sadržane informacije veoma teško izmeriti, jer npr. informacija sadržana u čuvenoj formuli E = m ■ c2 »stiže« u tu formulu iz čitavog mnoštva dru­ gih formula i teorija. Možda su ipak samo danas potrebne teorije i modeli pojava? Možda bi nam upitani mudrac sa druge planete pružio u ruku komad stare potplate što leži na zemlji, dajući nam na znanje da se cela istina Svemira može dešifrovati iz tog komadića materije? Zadržimo se časkom pri toj staroj potplati. Priča može da ima zabavnu konsekvenciju. Uzmimo jednačinu 4 + x = 7. Malo domišljat učenik ne zna kako doći do vrednosti x, iako taj rezultat već »sedi« u jednačini, jedi­ no što je sakriven od učenikovog oka i što će se »sam« pokazati posle obavljanja elementarnog premeštanja i preobražaja. Upitajmo zato kao pravi herezijarsi, nije li tako i sa Prirodom? Nema li Materija ponekad »u sebe upisane« sve svoje potencijalne preobražaje (na primer to da je moguća gradnja zvezda, kvantoleta, šivaćih maši­ na, ruža, svilenih buba i kometa)? Tada bismo, uzevši osnovni kamenčić Prirode, vodonikov atom, mogli iz nje­ ga da »izvedemo dedukcijski« sve te mogućnosti (skrom­ no polazeći od mogućnosti sinteze stotine elemenata i završavajući na mogućnosti gradnje sistema trilion puta više produhovljenih od čoveka), kao i ono što je neostvarIjivo (slatku kuhinjsku so NaCl, zvezde sa prečnikom od kvadrilion milja, itd.). U tom zahvatu materija poseduje utemeljene u sebi sve mogućnosti uporedo sa svim nemo­ gućnostima (zabranama), samo što mi ne umemo da dešifrujemo njen »kod«. Materija bi, dakle, bila u stvari isto što i matematički zadatak, jer mi, poput onog nespo­

234

STANISLAV LEM

sobnog učenika ne umemo iz nje da izvučemo »celu infor­ maciju«, iako se ona tamo već nalazi. To što rekosmo ne označava ništa drugo sem tautološke ontologije . . .

Plagijati i kreacije

Šta je značila strahota koju smo se usudili da izreknemo? Ni manje ni više do to da iz atoma može da se »pročita« njegova »kosmička potencija«, »evoluciona«, »civilizacijska« i uopšte sve moguće. To, razume se, nije rečeno ozbiljno. Svojstva koja iskazuje kuhinjska so ne umemo bar za sada da izvedemo iz atoma natrijuma i hlorida uzetih zasebno. Neke umemo; ali naša, tako uče­ no nazvana »tautološka ontologija« u najbolju ruku jeste projekt gradnje drugog sveta no što je ovaj naš, u kome se iz elementarne ciglice materije »sve« ne može izvesti. Daleko realniji izgleda nam sledeći pristup: zar se završ­ ni rezultat prirodnih procesa ne može dobiti ne putem tačnog plagiranja onoga što je već učinila Priroda nego putem »bočnog ulaza« u tok tih procesa? Tada bi se, po­ lazeći od pozicija sasvim drugih no što su one koje su pratile start Prirode, moglo posle izvesnog broja etapnih pokušaja doći do rezultata identičnog s njenim rezul­ tatom. Primitivan primer. Potreban je seizmički potres zemljine kore. Umesto da »uređujemo« vulkane i si., kao što to čini Priroda, mi potres izazivamo eksplozijom trotilovog tovara. Dobili smo potres kakav nam je bio po­ treban, pošto završni rezultati pojave (serije pojava) nisu jednoznačno određivani čitavim lancem posledica i uzro­ ka koji će dovesti do tog završnog rezultata. Primer manje primitivan. Gljivica Penicillum notatum proizvodi penicilin. Umesto gajenja gljivica, ekstrahovanja iz njih potrebnih tela, itd., uzimamo izvesne pro­ ste supstance i iz njih sintetizujemo penicilin. Primer dosta blizak realizaciji. Najveća količina energije može se dobiti prilikom procesa anihilacije, tj. povezivanja materije sa antimaterijom. Antimaterija se, kao što znamo, u našoj galaksiji ne pojavljuje. Ali veštački već umemo da stvaramo neke njene čestice. Kad

PROLEGOMENA SVEMOĆI

235

bismo tu umeli da radimo u industrijskoj skali, onda bi antimaterija, odgovarajuće čuvana u »magnetnim boca­ ma« (da ne bi došlo do trenutne anihilacione reakcije), bila najefektnije gorivo za kosmonaute. Zanimljivo je da se u tom slučaju stvara izvesna vrsta materije koja u Prirodi načelno ne istupa. Primer sada potpuno nerealan. U određenom delu glavice spermatozoida — u obimu iz reda onih triju hiljaditina milimetra nalazi se, »kodiran« jezikom hemijskih molekula, plan konstrukcije čovekovog mozga, koji bi nastao iz tog spermatozoida posle sjedinjavanja s jaje­ tom. Ovaj plan obuhvata »produkcioni recept« i »realizacione direktive«. U tome mikroskopskom prostoru srnešta se informacija o tome šta ima da bude urađeno, kako to ima da bude učinjeno i, najzad, mehanizam koji će sve obaviti. Zamislimo da smo kadri da podstaknemo sper­ matozoid — ili, u stvari, jaje (to je sa tačke gledišta ko­ ličine informacije svejedno; oplođavanje doprinosi populacionoj heterozigotičnosti i zato je evolucija izdvojila polove, ali moguće je podstaći jaje na partenogenezu, uz odgovarajuće dejstvo na njega) na embriogenezu. Počet­ no se razvija ceo plod, ali u izvesnoj fazi tog razvitka uklanjamo delove »suvišne« za naše ciljeve i vodimo ra­ čuna jedino o tome da se obrazuje mozak. Tako dobijen »neuronski preparat« prenosimo u oživljujući rastvor, gde će se srasti sa drugim »preparatima«, odnosno delovima mozga, dok u rezultatu ne nastane nešto poput »veštačkog mozga«, stvorenog od veštačkih tkiva. Dobijamo, recimo, prigovore etičke prirode. Da bis­ mo ih izbegli, ne pokrećemo razvitak ljudskog jajeta, već samo kopiramo celu informaciju, ceo nasledni zapis sadr­ žan u njemu. Danas znamo, bar u principu, kako to tre­ ba učiniti. To je donekle slično »umnožavanju« pomoću matrice ili pravljenju otiska pomoću fotografskog klišea. Ulogu klišea, odnosno papira, obavlja veštački sintetizovani (dakle koji ne potiče iz organizma) sistem ribonukleinskih kiselina; jaje dostavlja samo »instrukciju« kako te kiselinske molekule sjediniti. Znači, načinili smo »od­ liv« od jajetovih hromozoma, sličan gipsanom odlivu sa statue. I tek te naše »veštačke« hromozome činimo po­ laznim punktom razvitka. Ako se ni to nekom ne bi do­

236

STANISLAV LEM

palo, mogli bismo postupiti još okolišnijim putem. Hromozomsku informaciju jajeta ispišemo jezikom hernijskih simbola na papiru, saglasno s njom sintetizujemo hromozome i tako dobij eno »laboratorijsko jaje« poći će u embriološku »produkciju«. Kao što se vidi, naš pos­ tupak briše razlike između onoga što je »prirodno« i ono­ ga što je »veštačko«. Znači, modelovanje nam dopušta da prekoračimo granicu između plagijatskog i kreativnog delovanja, pošto nam tačno poznavanje naslednog koda dopušta, naravno, da u taj kod unosimo proizvoljne promene. Proizvoljno bi mogla da se programira ne samo boja očiju deteta nego i, u osloncu na tačno poznavanje »genskih kodova« koji u mozgu realizuju određene »ta­ lente«, da masovno proizvodimo »matrice sposobnosti« i, njihovim posredstvom, od roditeljske strane izabrane odlike (muzikalnost, dar za matematiku, itd.) »da ukomponujemo« u naslednu plazmu proizvoljnog jajeta. Vidimo da je poznavanje celokupnog evolucionog puta koji je prevalila Priroda da bi oblikovala čoveka — za nas suvišno. Nepotrebne su nam milionske informacije o pojedinim razvojnim etapama, o Sinantropu, o mustijerskim ili orinijačkim civilizacijama; proizvevši »mo­ del« spermatozoida ili jajeta »istovredan« sa originalom, dobijamo genotip savršeniji od svih originala (komasa­ cijom dragocenih genetskih crta), čime otvaramo sebi »bočni ulaz« u proces nastajanja ljudskog organizma. Posle čega, ohrabreni, redom proizvodimo sve bolje mo­ dele dok ne stignemo do hromozomne sheme bez gena koji izazivaju sklonost ka delatnosnim i organskim obo­ ljenjima, no zato odlično odmerene u svakom pogledu (telesnom i duhovnom). Najzad, izazivajući mutacije pod kontrolom (to jest menjajući kodove naslednosti date od Prirode, menjajući hemijsku građu pojedinih gena) možemo dobiti razvoj osobina, dotle u vrsti hom o pot­ puno nepoznatih (nastanak škrga koje omogućuju život pod vodom, povećanje mozga, i tako dalje). Nismo nameravali da sada posvećujemo pažnju toj čovekovoj »autoevoluciji«. Njene perspektive, kao i kri­ tiku evolucionih rešenja, predstavljamo u poslednjem delu knjige. Ovde smo hteli jedino da pokažemo na koji način može da deluje Imitologija, koja se takmiči s Pri­ rodom.

PROLEGOMENA SVEMOĆI

237

Oblast im itologije

Ćovek je većinom stvarao alternativne teorije, koje se međusobno isključuju. U biologiji su se borili preformizam i epigeneza, teorija prirodnog priraštaja i nasleđivanja stečenih osobina. U fizici — determinizam i indeterminizam. Takve teorije isključuju se na »niskom« ni­ vou, to jest ćutke polaze od toga da je jedna od njih »krajnja«. Obično se pokazuje da je jedna od tih teorija bila bliža stvarnosti, ali je predstavljala samo dalji ko­ rak na pravom putu, i ništa više. U epohi razvijenije imitologije to će biti preistorija nauke. »Bolja« teorija biće takva koja će omogućiti da uspemo u usmeravanju evolucije, da promenimo tempo i obim regenerativne potencije organizma, da orkestrira­ mo nasledne odlike plodova i to će se pokazati mogućim mnogo pre no što naučimo, na primer, da sintetički stva­ ramo hromozomski aparat nukleusa. Sve nauke konstruišu teoriju, ali odnos prema njima je u njihovim raznim granama nemonolitan. Prividna savršenost astronomskih teorija potiče otuda što je izolacija sistema koje ta oblast proučava — izuzetno velika. Kad ipak imamo nasleđe te izolacije, kao u zadatku sa nekoliko međusobno delujućih tela, rešenje postaje teško. »Omerni« karakter teo­ rije vidi se naročito dobro tamo gde je obim posmatranih pojava ništavan u odnosu na obim pojave (kosmogonija, biogeneza, planetogeneza). Međutim, u termodina­ mici na primer ili u hromozomnoj teoriji čini se da ima­ mo posla s nečim više no sa konfrontacijom naših do­ mišljanja sa Prirodom — da te teorije sadrže već gotovo »najčistiju« istinu. Ne umem da kažem da li će imitologija nivelisati takve razlike. Najzad, sadašnje stanje Kosmosa zaista je moglo naići »s raznih strana«, to jest ono što posmatramo moglo je nastati na niz različitih načina. Ali mnogo još ima onoga što treba otkrivati i ne vredi na sebe pre­ uzimati dopunski rizik i prorokovati budućnost razvoja pojedinih nauka. Kao što znamo, imitologija ne treba da bude »savr­ šeno podražavanje«, sem ako neko to od nje ne zatraži. Znamo da će broj promenljivih koje će unositi u modele

238

STANISLAV LEM

koje bude stvarala podlegati promenama zavisno od svr­ he kojoj treba da služi ta modelarska produkcija. S obzi­ rom na dati, određeni cilj, postoji izvestan optim um in­ formacije neophodne za njegovo ostvarenje, koji nipošto nije isto što i m aksim um te iste informacije. Po imitologiji — sve što čovek čini jeste modelovanje. Liči to na besmislicu. Modelovanje pojava koje nas­ taju u zvezdama ili živim organizmima — u redu, ali — »modelovanje« atomskog reaktora? Električnog rešoa? Rakete? Pokušajmo da izvršimo vrlo uprošćenu klasifikaciju »modelarstva«. 1) Modeli postojećih pojava. Hoćemo da pada kiša. Modelujemo klimatske, atmosferske pojave, i tako dalje. Proučavamo kakva je »polazna situacija« ki­ še. Kada je ostvarimo (u prirodi), pljusnuće kiša. Pone­ kad, ali veoma retko, dešava se da pada šarena kiša. Na primer, neka vulkanska erupcija izbacuje u atmosferu obojenu mineralnu prašinu koja boji vodne kapljice. Možemo stvoriti i takvu kišu tako što ćemo u »perčin« spletenih uzročnih poteza koji iniciraju padanje kiše »uplesti« sistem koji će u oblake ili vodu što se kondenzuje — uneti odgovarajuće bojenje. Na taj način povećaćemo verovatnoću neke pojave koja je prirodna, ali retka. Kiša pada dosta često; tako, dakle, naš prinos po­ većanju šanse padavina nije bio suviše veliki. Šarena kiša je već neobičnost. U tom slučaju naše delovanje kao »pojačivača malo verovatnih stanja« doseglo je dosta vi­ sok nivo. 2) Modeli »nepostojećih« pojava. Priroda ne realizuje sve moguće procese. Realizuje ih, istina, više no što se većinom sudi. Svaki inženjer ne zna da su neke mor­ ske životinje proizvele jedra, da je u njihovoj evoluciji iskorišćen sistem reaktivnosti, eholokacije, da ribe imaju »manometar« koji im govori na kojoj se dubini nalaze, i tako dalje. A već opštije, na »ideju« sprege procesa verovatnijih (rasta entropije, dezorganizacije) sa procesima neverovatnijim (nastanak živih organizama), ideju koja za sobom povlači rast organizacije i opadanje entropije, Priroda je »došla« pre više milijardi godina. Slično je proizvela dizalice, hemodinamične i hemoelektrične ma­ šine, transformatore sunčane energije na hemijsku (ske­

PROLEGOMENA SVEMOĆI

239

leti kičmenjaka, njihove ćelije, fotosintetizujuće biljke), stvorila takođe pumpe (srca), obične i osmotičke (bub­ rezi), »fotografske« aparate (organe vida), i tako dalje. U obimu bioevolucije nije dotakla atomsku energiju, jer zračenje uništava genetičku informaciju i životne proce­ se. »Primenila ju je« zato u zvezdama. Tako dakle, najopštije govoreći, Priroda međusobno spreže razne procese. Možemo u tome da je podražavamo i činimo to. Sprežemo procese svuda i uvek: pokrećući vodom mlinove, taleći rudu, lijući železo, gradeći gloda­ lice, sejući pamuk i tkajući od njega odeću. U efektu, uvek negde dolazi do rasta entropije koji će nam lokalno dati njeno smanjenje (motor, rešo, atomski reaktor, civi­ lizacija). Elektroni se u električnom polju ponašaju tako i ta­ ko; sprežemo taj proces sa drugim i nastaje televizija. Ili feromagnetno pamćenje ili procesi kvantnog pojačanja (maseri, laseri). Ipak uvek podražavamo Prirodu. Treba to samo va­ ljano razumeti. Stado jurećih slonova i žirafa moglo bi tako ugaziti glinu da od nje nastane »negativ automo­ bila«, a obližnji vulkan mogao bi da izbaci rastopljenu rudu magnetita. Ulila bi se u »kalup« i tako bi nastao »automobil« ili nešto što bi na njega podsećalo. To je, naravno, neverovatno malo verovatno. Nije to ipak nemoguće s termodinamičke tačke gledišta. Konsekvencije imitologije svode se na povećanje verovatnoće događaja na »prirodni« način neobično malo verovatnih, ali mogućih. Teorijski je moguće »spontano« nastajanje drvenog točka, činije, brave, automobila. Dodajmo da verovatnoća takve »sinteze« putem naglog spajanja ato­ ma železa, bakra, aluminijuma i tako dalje jeste neuporedivo veća od spontane kreacije živog organizma putem jednoznačnog zbliženja i »uskakanja« atoma na prava mesta da bi nastala ameba ili naš poznanik gospodin Smit. Automobil se sastoji najviše od nekoliko stotina hiljada delova. Ameba — od miliona. Pri tom položaji, momenti, kristalizacija pojedinih atoma i postojanih tela u okviru automobila ili njegovog motora nemaju značaja za njegovu funkciju. Međutim, položaj i svojstva mole­ kula iz kojih je »načinjena« ameba, imaju odlučujući

240

STANISLAV LEM

značaj za njeno postojanje. Zašto su, dakle, nastale ame­ be, a ne automobili? Zato što spontano nastati sa znat­ nom verovatnoćom može samo sistem od samog začetka obdaren osobinama samoorganizacije. I, takođe, zato što su takvi bili »polazni uslovi« na Zemlji. Sada ćemo izreći jedno opšte pravilo. Raspored konstruktorske verovatnoće Prirode potpuno je različit od rasporeda ljudskog konstruktorstva — pa ipak ovaj dru­ gi mora, očigledno, da se smešta u onome prvom. Raspo­ red (normalna kriva) verovatnoće važan za Prirodu čini u ćelom Kosmosu putem spontanih postupaka nastajanje lonaca ili računskih mašina nečim nad-super-astronomski beznačajnim. Posle pljačke svih mrtvih planeta i ishlapelih zvezdanih patuljaka možda bismo našli nekoliko »akcidentalnih kašika«, možda čak i spontano iskristalisanu olovnu kutiju, ali na to da u njoj još bude svinje­ tine ili nešto malo jestiva, čistom slučajnošću — na to bi trebalo čekati već čitavu večnost. Takve pojave nisu ipak »nemoguće« u tom smislu što bi bile ograđene zabrana­ ma prirode (odnosno zakonima, jer takav zakon, budući istovremeno naređenje da tako i tako bude, zabranjuje da može da se dogodi drugačije). Tako se, dakle, naše konstruktorstvo kao neki naročiti slučaj smešta u okvir po­ tencijalnog struktorstva Prirode, s tim bitnim dodatkom da se nalazi tamo gde se probabilističke vrednosti naglo smanjuju, postajući nečim neuporedivo mikroskopskim. Na takav način dolazimo do termodinamički vrlo neverovatnih stanja, kao što su raketa ili televizor. Pa ipak, tamo gde je Priroda u »svom elementu« kao graditelj, mi smo najslabiji: jer ne umemo (još ne umemo) da inici­ ramo procese samoorganizacije u takvoj skali i s takvom veštinom kao ona. Uostalom, kada to ne bi umela, ne bi bilo ni Čitalaca ove knjige ni njenog autora. Bar zasad, iz onog što je konstrukcijski moguće, čovek se zanimao za izvestan uzacki odsečak »proizvodnog fantoma Priro­ de«. Nismo pokušavali da konstruišemo meteore ni kome­ te ni Supernove (mada smo tu već, zahvaljujući hidro­ genskoj bombi, na najboljem putu). Ali zar ni na koji na­ čin ne može da se iskorači van granica koje je obeležila Priroda? Mogu se, naravno, izmišljati Kosmosi i Prirode drugačiji od naših. Ali kako ih realizovati? Odlažemo tu temu — za ne suviše dugo vreme.

VI. FANTOMOLOGIJA

O snovi fantomatike

Problem koji nas čeka glasi: kako stvarati stvarnosti za razumna stvorenja što u njima bitišu, stvarnosti koje se ni na koji način ne bi razlikovale od normalne stvar­ nosti, ali bi bile podložne drugačijim zakonima od njenjih? Uvod u taj zadatak jeste skromniji, i od njega ćemo početi. Možemo li — upitaćemo — stvoriti veštačku stvar­ nost, potpuno sličnu normalnoj, ali koja se ničim ne da od nje razlikovati? Prva tema jeste stvaranje svetova; druga — stvaranje iluzija. Ali savršenih iluzija. Ne znam, uostalom, da li ju je moguće nazvati samo iluzijom. Mo­ lim da se presudi. Istraživana grana zvaće se fantomatika — ona je predvorje prave stvaralačke inženjerije. Počećemo od eks­ perimenta koji, podvucimo to odmah, ne spada u fantomatiku. Neki čovek, sedeći na verandi, posmatra vrt i isto­ vremeno miriše ružu koju drži u ruci. Redom utvrđujemo (npr. zapisujemo na magnetofonsku ili neku sličnu traku) serije impulsa koji protiču kroz sve njegove živce. Treba obaviti nekoliko stotina hiljada takvih zapisa odjednom, pošto moramo utvrditi sve promene koje na­ staju u njegovim osećajnim (osećanja površinskog i du­ binskog) i moždanim nervima (tj. signale koji teku od osećajnih telašca kore i mišićnih proprioceptora kao i od organa ukusa, mirisa, sluha, vida, ravnoteže).

16

242

STANISLAV LEM

Kad smo te signale već utvrdili, smeštamo našeg čo­ veka u potpunu izolaciju, npr. u kadu mlake vode u tam­ noj sobi, stavljamo mu na očne jabučice odgovarajuće elektrode, uvodimo ih u uši, pričvršćujemo ih uz njegovu kožu, itd. Jednom rečju, spajamo sve nerve tog pojedinca s našim magnetofonom, stavljamo magnetofon u pokret i na taj način uvodimo u nerve prethodno utvrđene za­ pise. Nije to baš tako lako kao što sam predstavio. U za­ visnosti od toga kakav značaj ima topološka lokalizacija impulsa u okviru nervnog stuba, s nekim nervima je na navedeni način lakše postupati, a sa drugima teže. Naj­ veće brige zadaće nam vidni nerv. Mirisno polje kore je bar kod čoveka gotovo vandimenzionalno: ako osećamo tri mirisa odjednom, veoma je teško oceniti odakle koji dolazi. Međutim, lokalizacija u okviru vidnog polja veoma je kvalitetna; uvodno organizovanje impulsa dešava se već u mrežnjači, a vidni živac je kao mnogožilni kabel čija svaka žila sprovodi uske impulse, predviđene za izvesni deo kornog centra vida. Tako je, dakle, teškoća »lociranja« učvršćenih impulsa unutar tog nerva znatna (sam zapis takođe). Slične, ali manje teškoće, načiniće nam slušni nerv. Moguće je zamisliti nekoliko tehničkih nači­ na za savladavanje problema. Najprostije još izgleda uvo­ đenje impulsi u koru sa strane lobanje, dakle pravo u vidni centar; pošto, naravno, nema govora o hirurškom obnaživanju kore, a ona se kroz kožu i kost ne da nadraživati sa dovoljnom lokalizacionom preciznošću tre­ balo bi električne impulse pretransponovati na neke dru­ ge (npr. veze zračenja kakve stvara maser — sa ultrakratkim talasima, ne dubljim od promera jednog neuro­ na). Takvi talasi mogu, ako su dovoljno usredsređeni i slabi, da podstiču, ne oštećujući uopšte moždano tkivo. Ali to je donekle dešperatno, a i rezultati nisu potpuno pouzdani. Možda, dakle, da se načini specijalan »priključak uz očnu jabučicu«, takav da predstavlja »antioko«, sistem optički istovredan, koji se s prirodnim okom »spaja« kroz otvor ženice (ne neposredno, naravno — ispred ženice je komora oka i rožnjača, ali su obe prozirne). Oko plus »antioko« stvaraju monolitan sistem, takav da je »anti-

FANTOMOLOGIJA

243

oko« otpremnik, a oko — prijemnik. Ako sad čovek gleda (u normalnim situacijama) ne neposredno svojim očima nego kroz »antioči«, on vidi sve potpuno obično, jedino što na nosu ima nešto nalik na naočari (malo komplikovanije) — pri čemu su te »naočari« ne samo »umetak« iz­ među njegovog oka i sveta koji propušta svetlost nego su, istovremeno, aparatura koja »punktira« — ili viđenu sli­ ku razbija na onoliki broj elemenata koliko čepića i šta­ pića broji mrežnjača. Elementi vidnog polja »antioka« spojeni su (malim kabelom, npr.) sa aparatom za zapisi­ vanje. Na takav način brzo prikupljamo istu informaciju kakvu dobija mrežnjača, ne kroz uključivanje iza nje, tj. odnatrag iza sočiva u vidni živac, nego ispred njega — u »umetak koji prikuplja informaciju«. Ako potom hoćemo da obmemo reakciju, ponovo čoveku stavljamo te »naoča­ ri«, ali već u mraku, i utvrđeni zapis iz aparata šaljemo u čovekov mozak putem: aparat — »antioko« — oko — vidni živac. To rešenje nije uopšte najbolje, ali se bar može tehnički projektovati. Treba primetiti da to rešenje nema ničeg zajedničkog sa projekcijom u unutrašnjost oka filma ili nekog mikrofilma kamerom postavljenom uz ženicu. Jer film, kao i svaki drugi zapis tog tipa, ima oštrinu datu, pa čovek, dakle, ne može, npr., preneti pog­ led sa oštrog prvog plana na drugi, manje oštar. Znači, film je taj koji određuje šta treba da bude tačno, a šta manje tačno viđeno, čak i ako je to film trodimenzionalni (stereoskopski). Pa ipak snaga grča mišića koji izaziva spljoštavanje ili nabubrivanje sočiva predstavlja jednu od ličnih poruka u mozak i dopušta, između ostalog, da se oceni razdaljina, iako u manjem stepenu nego kad se gleda sa dva oka. Zato moramo — težeći ka savršenoj imitaciji — da oku damo slobodu takođe u okviru ove akomodirajuće funkcije, a da i ne govorimo o tome da filmska slika »s tačke gledišta ljudskog oka« nije optički negativna. Ta velika zagrada trebalo je da ukaže ne toliko na konkretno rešenje, jer su naše ideje krajnje primitiv­ ne, koliko da podvuče teškoće, s jedne strane, a krajnju ostvarljivost problema, s druge. Kada naš čovek, dakle, počiva u mraku, a kroz sve njegove živce u pravcu mozga teku serije impulsS potpu­ no istih kao oni što su kroz njih proticali kad je sedeo na

16*

244

STANISLAV LEM

verandi s ružom, on će se subjektivno naći u istoj situ­ aciji. Videće nebo, ružu u sopstvenoj ruci, u dubini iza verande vrt, travnjake, decu što se igraju, itd. Donekle sli­ čan ogled već je sproveden na psu. Najpre su na ukazani način zapisani impulsi što struje kroz motorične živce kada pas trči. Potom je psu odsečena kičmena moždina. Zadnje noge su na taj način onesposobljene, paralizovane. Kada je u nerve paralizovanih udova uveden električni zapis, paralizovani, zadnji deo psa je »oživeo«, obavlja­ jući pokrete kakve obavlja normalan pas kada trči. Pro­ mena tempa emitovanja promeniće brzinu pokreta. Raz­ lika između našeg zamišljenog ogleda i onoga stvarnog počiva na tome što su u psa uvedeni impulsi što idu iz centra (u motorične nerve), a mi ih uvodimo u nerve što teku prema centru (čulne). Šta bi se ipak desilo kada bi čovek na kome se obavlja ogled hteo, npr., da ustane s fotelje i iziđe u vrt? Dabogme, ne bi to mogao. Jer su im­ pulsi koje uvodimo u nerve tog čoveka ustaljeni i nepromenljivi. Kad bi pokušao da ustane došlo bi do čudne mešavine; želeći da uhvati ogradu od stepenica koja je udaljena jedan metar i koju vidi, uhvatio bi prazan vazduh. Došlo bi do razdvajanja doživljaja na ono što oseća, što opaža, i na ono što čini. To razdvajanje proisticalo bi iz razilaženja njegove tadašnje motoričke aktivnosti i prethodne, koju smo mi zapisali, osećajne. Da li se približne situacije dešavaju u životu? Dešava se da neko ko je prvi put došao u pozorište glasno dovi­ kuje glumcima, dajući im »dobre savete« (npr. da Romeo nije počinio samoubistvo), i mnoge se čudi što glumci te dobre savete ne primaju k znanju. Ne reaguju na njih, pošto je svaka umetnost uopšte — pozorište, film, knji­ ževnost — »programirana unapred«, determinisana jed­ nom zanavek, i nikakvo mešanje u radnju neće korigovati tok događaja. Umetnost je jednosmerna informaciona poruka. Mi smo samo adresati, samo primaoci filmske projekcije ili pozorišne predstave. Pasivni primaoci, a ne i učesnici radnje. Knjiga ne daje sličnu iluziju kao pozo­ rište, jer odmah može da se pogleda u epilog i proveri da li je stvar već determinisana. Dalja radnja predstave, međutim, utvrđena je samo u pamćenju glumaca (gledano bar od strane gledaoca koji nije upoznat sa štampanim

FANTOMOLOGIJA

245

tekstom drame). U Science-Fiction-u. može ponekad da se čita o razonodama u budućnosti koje treba da počivaju na delatnosti sličnoj opisanoj u našem eksperimentu. Ju­ nak stavlja na glavu odgovarajuće elektrode i zahvalju­ jući njima odjednom se nalazi u srcu Sahare ili na povr­ šini Marsa. Autori takvih dela nisu načisto s činjenicom da se ova »nova« vrsta umetnosti razlikuje od savremene jedino malo bitnom varijantom »priključivanja« uz sadr­ žaj kruto programiran unapred — i da se bez elektroda ne mora imati gora iluzija u stereoskopskoj »cirkarami«, sa eventualnim »dopunskim kanalom za miris«, sem stereozvuka. Vidno polje je isto kao u prirodi, tj. potencijal­ no 360 stepeni, sve što se vidi ima tri dimenzije, prirodne boje, aparatura mirisa istovremeno stvara »pustinjske« ili »marsijanske« zapahe — stvar, dakle, ne zahteva pro­ jekciju u 2.000 godinu, čim ju je odgovarajućim investi­ cionim ulaganjem danas, moguće realizovati. To, pak, gde sebi ko uključuje elektrode malo je važno — sem što sa­ me ove elektrode treba da unesu beleg civilizacije tride­ setog veka. Tako, dakle, dok se u »tradicionalnoj« umetnosti iz­ među sadržine poruke i primaočeva mozga nalaze njegovi čulni organi, u »novoj« umetnosti, poreklom iz SF, ovi organi su zaobiđeni, jer se informacione sadržine uvode neposredno u živce. Jednosmernost spoja je i ovde i tamo ista. Zato ni eksperiment koji smo prikazali radi očigled­ nih ciljeva ni »nova umetnost« — nisu fantomatika. Jer fantomatika označava stvaranje đvosm ernih spojeva iz­ među »veštačke stvarnosti« i njenog primaoca. Drugim rečima, fantomatika je umetnost sa povratnom spregom. Neko bi, naravno, mogao pronaći glumce, preobući ih u dvorane iz XVII veka, a sebe u ruho francuskog kralja i zajedno s preobučenima, u odgovarajućem okviru (starog iznajmljenog zamka, npr.) igrati svoju »vladavinu na prestolu Lujeva«. Takva delovanja nisu čak ni primitivna fantomatika, ma i samo zato što iz njihove sfere može da se iziđe. Fantomatika označava stvaranje situacije u kojoj ne­ ma nikakvih »izlaza« iz sveta stvorene fikcije u realni svet. Razmotrimo sada, redom, načine na koje bi mogla da se realizuje, kao i zanimljiv problem da li uopšte pos­

246

STANISLAV LEM

toj i neki način koji bi se mogao smisliti i koji bi fantomatizovanom čoveku omogućio da se uveri da su njegovi doživljaji samo varka koja ga ograđuje od privremeno izgubljene stvarnosti.

Fantomatska mašina

Šta može da doživljava čovek priključen uz fantomatski generator? Sve. Može da se penje na alpske stene, da bez skafandra i kiseoničke maske luta po Mesecu, da na čelu odane družine, u zveketavom oklopu, osvaja srednjovekovne gradove ili Južni pol. Može od masa da bude slavljen kao pobednik Maratona ili kao najveći pesnik svih vremena i da iz ruku švedskog kralja primi Nobelovu nagradu, može da vodi ljubav sa madam de Pompadur, da se u dvoboju bori s Jagom, da osveti Otela, da sam bude izboden od strane mafijinih dželata. Može, ta­ kođe, da oseća kako mu rastu ogromna orlovska krila, da leti ili, pak, da postane riba i da živi sred koralnih spru­ dova; može, štaviše, kao ogroman proždrljivac da juri otvorenih čeljusti na žrtve; može da otima ljude koji se kupaju i da ih sa uživanjem jede i vari u zatišju svoje podvodne pećine. Može da bude dvometraš Crnac ili fa­ raon Amenhotep, ili Atila ili, nekako obrnuto, svetac; može da bude prorok, i to s jamstvom da će njegova poročanstva biti potpuno ispunjena, može da umre, da vaskrsne, i to mnogo, mnogo puta. Kako je moguće realizovati takve doživljaje? To, sva­ kako, nije sasvim prosto. Mozak tog čoveka morali bismo povezati s mašinom koja u njega šalje određene skupove impulsa mirisa, ukusa, pipanja, itd. Zahvaljujući tome, on će stajati na vrhovima piramida ili ležati u zagrljaju mis sveta iz 2.500. godine ili na oštrici mača nositi smrt neprijateljima u čeličnim oklopima. Impulse koje će u odgovor na emitovane impulse proizvoditi njegov mozak mašina istovremeno mora neodložno, u deliću sekunda, slati svojim podsistemima u kojima će, zahvaljujući korekcijskoj igri povratnih vez& kao i organizovanju struja impulsa kroz odgovarajuće projektovane sisteme što se samoorganizuju, mis sveta odgovarati na njegove reči i

FANTOMOLOGIJA

247

poljupce, stabljike cvetova koje uzme u ruku gipko će se savijati, a iz grudi neprijatelja koga ushte da probode briznuće krv. Molim da mi se oprosti ovaj melodramski Ion izlaganja, ali hteo bih, ne trošeći suviše mesta i vre­ mena, da predstavim na čemu se zasniva delovanje fantomatike kao »umetnosti sa povratnom spregom«, koja nekadašnjeg primaoca čini aktivnim učesnikom, juna­ kom, sredstvom programiranih događaja. Bolje je valjda pozvati se na jezik takvih, donekle čak operskih slika, nego koristiti jezik tehničkih izraza, što bi ono što je re­ čeno učinilo ne samo tromim nego bi bilo toliko jalovo da bar zasad ni fantomatske mašine ni programa za nju ne bi bilo. Mašina ne može imati program koji sve eventualne postupke primaoca i junaka u jednom licu unapred pred­ viđa. To bi bilo nemoguće. Mašina i pored toga ne mora da predstavlja složenost ravnu zbiru svih složenosti što istupaju u viziji osoba (neprijatelji, dvorani, mis sveta, itd.). Kao što je poznato, u snu prebivamo u raznim neobičnim sredinama, srećemo mnoštvo ljudi, često osobenih, često sa ekscentričnim ponašanjem, koji nas izne­ nađuju svojim rečima, vodimo razgovore čak i s čitavom gomilom, pri čemu sve, tj. najrazličitije sredine, i naši partneri iz sna, čine proizvode delatnosti samo jednog mozga koji sanja. Tako, dakle, program fantomatske vi­ zije može da bude samo okviran, tipa »Egipat u vreme XI dinastije« ili »podvodni život u bazenu Sredozemnog mora«, a rezervoari pamćenja jnašine moraju posedovati pun tovar činjenica koje se odnose na takvu temu, činje­ nica koje će iz mrtvoustaljenih biti pokrenute i prerasti u plastičnu poruku u onom trenutku kada se za to javi potreba. Tu potrebu diktira, razume se, samo »ponaša­ nje« fantomatizovanog čoveka kad on, npr., okreće glavu u stranu da bi pogledao na onaj deo prestone faraonske dvorane koja se nalazi iza »njegovih leđa«. Impulsi u mi­ šiće vrata koje tada šalje u mozak moraju biti neodložno paralelizovani time što će se centripetalna projekcija optične slike promeniti tako da će u njegovo vidno polje odista ući »zadnji deo sale«; jer fantomatska mašina mo­ ra na svaku, čak i najmanju promenu strujanja impulsa slatih od strane ljudskog mozga reagovati smesta, adek­

248

STANISLAV LEM

vatno s tom promenom. Naravno, to su jedva prva slova azbuke. Zakoni fiziološke optike, zakoni teže, itd., itd., moraju biti verno reprodukovani (sem ako se tema iza­ brane vizije tome protivi: neko hoće da »leti pomoću ši­ renja ruku« — znači uprkos gravitaciji). Ali sem spome­ nutih čvrstih lanaca determinizma, uzroka i posledica, vizija mora istovremeno raspolagati grupama procesa s relativnom slobodom kretanja unutar nje; to znači, na­ prosto, da lica koja u njoj istupaju, junakovi fantomatski partneri, moraju da ispoljavaju ljudske osobine, što znači i (relativnu) nezavisnost govora i postupaka od pos­ tupaka i reči samog junaka; ne mogu to biti marionete — sem ako i to opet ne ushte ljubitelj fantomatizacije pre »seanse«. Naravno, složenost pokrenute aparature biće različita; lakše je imitirati mis sveta nego Ajnštajn-a; u ovom drugom slučaju mašina bi morala već raspolagati složenošću, što znači i inteligencijom koja bi bila ravna razumu genijalnog čoveka. Čitava nada je u tome da će ljubitelja pričanja s takvima mis biti neuporedivo više nego onih što će čeznuti za razgovorom s tvorcem teorije relativiteta. Dodajmo radi potpunosti da ovaj »umetak«, ove »antioči«, o kojima smo već govorili u našem uvod­ nom, očiglednom primeru, ne bi u fantomatizatoru pune snage i pune slobode iluzija mnogo koristili — jer su tu potrebna druga, savršenija rešenja. Ali princip je isti: čo­ vek putem dva informaciona kanala, centripetalnog i cen­ trifugalnog, priključen uz sredinu koju imitira fantomatska mašina. Mašina u takvoj situaciji može sve osim jed­ no: ona ne vlada neposredno primaočevim mozgovnim procesima, već jedino onim materijalom činjenica koje u mozak utiču — te se tako, npr., u fantomatici ne može zatražiti da se doživi razdvojenost ličnosti ili oštar šizofrenični napad. Ali to je napomena malo preuranjena. Jer sad govorimo samo o »perifernoj fantomatici« — pobu­ đivanoj »iz periferije« tela, jer se igra i protivigra impul­ sa vodi u nervima, ne ingerirajući neposredno u dubinu moždanih procesa. Pitanje kako je moguće poznati fiktivnost fantomatske vizije jeste prima facie analogno pitanju kakvo sebi ponekad postavlja čovek koji sanja. Elem, ima snova u kojima je osećanje realnosti onoga što se u njima dešava

FANTOMOLOGIJA

249

krajnje neodoljivo. Na ovome mestu trebalo bi ipak primetiti da se mozak čoveka koji spava nikad ne nalazi u onakvoj punoći snaga, orijentacije, razumnosti — kao na javi. U normalnim uslovima može se san uzeti za javu, ali ne i obrnuto (javu za san), sem izuzetno, a i to u izu­ zetnim stanjima (odmah posle buđenja, ili u bolesti ili u toku rastućeg duhovnog zamora). Ali baš tada uvek pred sobom imamo svest koja dopušta da bude »prevarena«, jer je pomračena. Fantomatska vizija dešava se, za razliku od snovidovne, na javi. »Druga lioa«, »druge svetove« ne stvara mozak fantomatizovanoga — proizvodi ih mašina. Fantomatizovani čovek je u pogledu količine i sadržine slate in­ formacije rob mašine: nikakvu drugu spoljašnju infor­ maciju ne prima. Pa ipak on s punom slobodom može da postupa s tom informacijom, tj. da je interpretira, anali­ zira kako mu drago, ukoliko, razume se, raspolaže pronicljivošću i bistrinom. Može li, prema tome, čovek s pot­ punom intelektualnom sposobnošću otkriti fantomatsku »obmanu« ? Moguće je dati sledeći odgovor: ako fantomatika postane nešto poput današnjeg filma, sam akt odlaska u bioskop, nabavka karte i ostale uvodne delatnosti čije pamćenje fantomatizovani čuva i za vreme predstave i, najzad, znanje o tome ko je on i šta je odista u običnom životu, sve će mu to omogućiti pravi, ne sasvim ozbiljan odnos prema onome što će doživljavati. Što bi imalo dva aspekta: s jedne strane, znajući za uslovnost doživljavane radnje čovek bi mogao sebi, kao u snu, dopustiti znatno više nego u zbilji (znači, njegova borbena, društvena ili erotska hrabrost bila bi nesaglasna s njegovim normal­ nim ponašanjem). Taj aspekt, u stvari subjektivno prija­ tan — jer oslobađa slobodu postupaka — bio bi dupliran drugim, nekako suprotnim: svešću u tome da ni izvrša­ vana dela ni lica koja se u viziji javljaju, nisu materijalni pa, prema tome, ni pravi. Glad za autentičnošću ne bi, dakle, morala biti zadovoljena čak ni najsavršenijom vi­ zijom. Tako može da bude i tako će svakako biti ako fanto­ matika odista postane vrsta razonode ili umetnosti. Di­ rekcija hipotetičnog Fantomata neće biti zainteresovana

250

STANISLAV LEM

za suviše vešto maskiranje fiktivnosti doživljaja, ako bi oni klijenta mogli dovesti, npr., do nervnog šoka. Neke, pak, želje — npr. sadističke prirode — verovatno ne bi bilo slobodno ostvarivati s obzirom na odgovarajuću za­ konitost. Nas ovde ipak ne zanima takav problem, problem upotrebno-administrativne prirode, nego potpuno druga­ čiji, gnoseološki. To da »ulaz« u viziju može odlično biti zamaskiran — ne podleže sumnji. Neko odlazi u fantomat i naručuje izlet u Stenovite planine. Izlet je veoma lep i prijatan, posle čega se ovo lice »budi«, tj. vizija se završava, funkcioner Fantomata skida klijentu elektrode i učtivo se s njim oprašta. Ispraćen do vrata čovek izlazi na ulicu i odjednom se nađe u centru užasne kataklizme: kuće se ruše, zemlja drhti, a s neba pada veliki »tanjir« pun Marsovaca. Šta se desilo? »Probuđenje«, skidanje elektroda, napuštanje Fantomata — takođe su bili delovi vizije koja je počela nevinim geografskim izletom. Ali čak i kad ne bi pravio takve »zavrzlame«, lekari-psihijatri bi u svojim čekaonicama ionako gledali razli­ čite neurotičare mučene manijama novog tipa — strahom da ono što doživljavaju uopšte nije istina, da ih je »neko« zarobio i ostavio u »fantomatskom svetu«. Govorim o to­ me zato što je to jasan dokaz kako tehnika formira ne samo normalnu svest nego se čak uvlači u red bolesti čiji nastanak inicira. Naveli smo samo jedan od mnogih mogućih načina maskiranja »fantomatskih« doživljaja. Moguće je predsta­ viti i niz drugih, ne manje uspešnih, a da i ne govorimo o tome da vizija može da ima proizvoljan broj »spratova« — onako kao što to biva u snu, kad sanjamo kako smo se već probudili, dok u stvari sanjamo sledeći san, ne­ kako predodređen prvim. »Zemljotres« naglo prestaje, tanjir nestaje, gost utvr­ đuje da još uvek sedi u fotelji sa žicama koje njegovu glavu spajaju s aparaturom. Učtivo nsamešen tehničar objašnjava da je to bio »dodatni program«, klijent izlazi, vraća se kući, leže da spava, sutradan odlazi na posao i uverava se da ustanove u kojoj je radio nema; uništila ju je eksplozija stare granate iz poslednjeg rata.

FANTOMOLOGIJA

251

Naravno — to takođe može da bude dalji tok vizije. Ali kako se u to uveriti? Postoji najpre jedan veoma prost način. Mašina — rekli smo — predstavlja jedini izvor informacije o spoIjašnjem svetu. To je istina. Ona, međutim, nije takav isključiv izvor informacije o stanju samog organizma. Ona je to samo delimično: jer zamenjuje neuralne me­ hanizme tela, koji informišu o položaju ruku, nogu, glave, o pokretima očnih jabučica, itd. Međutim, biohemijska informacija koju stvara organizam ne podleže kontroli — bar u dosad razmatranim fantomatima. Dovoljno je, dakle, načiniti otprilike stotinak čučnjeva: ako se ozno­ jimo, ako nam postane malo zagušljivo, srce počne da lupa, a mišići se umore — znači da smo na javi a ne u vi­ ziji, jer je mišićni zamor izazvao u njima nagomilavanje mlečne kiseline; mašina ne može da utiče ni na nivo še­ ćera u krvi, ni na količinu ugljendioksida u njoj niti na koncentraciju mlečne kiseline u mišićima. U fantomatskoj viziji može da se načini i hiljadu čučnjeva bez ikak­ vih pojava zamora. I za to bi se ipak našao izlaz — kada bi nekom, naravno, bilo stalo do daljeg usavršavanja fantomatike. Najpre je moguće, sasvim primitivno, omogu­ ćiti fantomatizovanom čoveku autentične pokrete — je­ dino što bi morao da bude na poseban način smešten, kako bi imao slobodu pokretanja (tj. da bi mogao da pokreće mišiće). Naravno, kad bi uzeo u ruku mač, samo bi pokret, s tačke gledišta opservatora spolja, bio pravi: njegova ruka, naime, ne bi obuhvatala dršku mača nego prazninu. Taj prosti način ipak se može zameniti savrše­ nijim. Hemijska informacija organizma saopštava se mozgu na razne načine. Ili posredstvom živaca (umorni mišić »otkazuje poslušnost« — znači, slati nervni impul­ si ga ne pokreću; ili osećamo bol mišića — to je takođe rezultat nadražaja nervnih završetaka — što, naravno, fantomatski može da se imitira — ili neposredno: suvišnost ugljendioksida u krvi draži disajni centar malog mozga, izazivajući produbljenje i ubrzanje disanja. Ali mašina može naprosto da poveća količinu ugljendioksida u vazduhu koji čovek udiše; kad se količina kiseonika odgovarajuće smanji, količinski odnos dva gasa u krvi pomeriće se kao za vreme teškog mišićnog rada. Znači,

252

STANISLAV LEM

»biohemijsko-fiziološki metod« usavršena mašina čini bespomoćnim. Ostaje još samo »intelektualna igra s mašinom«. Iz­ gled za razlikovanje vizije od jave zavisi od »fantomatskog potencijala« aparature. Recimo da smo se našli u upravo opisanoj situaciji i tražimo objašnjenje da li je ona autentična stvarnost ili nije. Recimo da poznajemo nekog slavnog filozofa ili psihologa; odlazimo k njemu i uvlačimo ga u razgovor. Može to da bude iluzija, ali ma­ šina koja imitira razumnog sagovornika znatno je slože­ nija od one koja priređuje scene kao one iz »soap opere« poput ateriranja letećeg tanjira s Marsovcima. U suštini, »izletnički« fantomat i fantomat »koji stvara ljude« jesu dva različita uređaja. Građenje drugog je neuporedivo teže nego građenje prvog. Istina, može se proveravati i drugačije. Kao i svi lju­ di i mi imamo svoje tajne. One mogu da budu i beznačaj­ ne, ali su naše. Mašina ne može »da čita misli« (to nije moguće: neuralni »kod« pamćenja je individualna svoji­ na čoveka, a »lomljenje« koda jedinke ništa ne govori o kodovima drugih ljudi). Znači, ni ona niti iko drugi ne zna da se jedna fioka našeg stola teško izvlači. Pritrčavamo stolu i proveravamo kako stoje stvari. Fioka koja se teško izvlači čini realnost sveta u kome se nalazimo vrlo verovatnom. A kako li bi morao da nas prati tvorac vi­ zije koji bi — pre našeg ulaska u fantomat — otkrio i na svojim trakama zapisao čak i takvu sitnicu kao što je ova neispravna fioka! Viziju je još najlakše razobličiti ana­ lognim detaljima. Ali mašina uvek ima mogućnost tak­ tičkog manevra. Fioka, ne zapinje pri izvlačenju. Shvatamo da smo i dalje unutar »vizije«. Pojavljuje se naša že­ na; izjavljujemo joj da je ona samo »iluzija«. Dokazuje­ mo to mašući izvučenom fiokom. Žena se samilosno smeši i objašnjava da je fioku tog jutra popravio stolar koga je ona pozvala. Znači, opet se ništa ne zna. Ili je to pravi svet, ili je mašina obavila vešt manevar, parirajući našem potezu. Bez sumnje, »strateška igra« s mašinom pretpos­ tavlja njeno tačno poznavanje našeg svakodnevnog živo­ ta. Ne može se ipak preterivati — svaka ne sasvim obična pojava izazvaće u svetu s fantomatikom sumnju da je to fiktivna vizija, a i u stvarnosti ponekad ima promašaja

FANTOMOLOGIJA

253

ili žene pozivaju stolare. Ustalićemo znači ovo: tvrđenje da se lice X nalazi u stvarnom a ne u fantomatskom sve­ tu može uvek da bude samo verovatna, ponekad veoma verovatna, ali nikada nije potpuna sigurnost. Igra s ma­ šinom je poput igre šaha: savremena elektronska mašina gubi sa odličnim igračem, a dobija s prosečnim; u bu­ dućnosti će dobijati sa svakim čovekom. Isto se može reći o fantomatima. Osnovna slabost svih napora koji teže ka otkriću pravog stanja stvari jeste u tome da lice koje sumnjiči svet u kome živi da je neautentičan, mora delovati usamljeno. Jer svako obraćanje drugim licima za pomoć u suštini je, ili može da bude, saopštavanje ma­ šini strateški važne informacije. Ako je to vizija, posve­ ćivanjem »starog prijatelja« u brige egzistencijalne nesi­ gurnosti dajemo mašini dopunsku informaciju, koju će ona iskoristiti da bi naše ubeđenje o realnosti doživljaja povećala. Znači, lice koje doživljava ne može verovati ni­ kom e sem sebi, čime se obim njegovih postupaka ozbilj­ no smanjuje. Ta osoba deluje nekako defanzivno, jer je sa svih strana opkoljena. Iz čega istovremeno proizlazi da je fantomatski svet svet potpune osamljenosti. U nje­ mu ne može istovremeno da se nalazi više no jedan čo­ vek — isto kao što je nemoguće da se dve realne osobe nalaze u istom snu. Nijedna civilizacija ne može se »potpuno fantomatizovati«. Jer, kad bi svi njeni članovi počeli u jednom tre­ nutku da doživljavaju fantomatske vizije, realni svet te civilizacije zaustavio bi se i zamro. Pošto ni najukusnija fantomatska jela ne podržavaju životne funkcije (iako osećaj sitosti može da se uvede putem odgovarajućih im­ pulsa uvođenih u živce!), čovek koji bi duže vreme bio fantomatizovan, morao bi da dobija autentičnu hranu. Moguće je, naravno, zamisliti neki natplanetarni »Superfantomat« u koji su »jednom zanavek«, tj. do kraja živo­ ta, uključeni svi stanovnici naše planete, pri čemu vege­ tativne procese njihovih tela podržavaju automatski ure­ đaji (koji, npr. unose u krv hranljiva sredstva, itd.). Takva civilizacija, naravno, liči na košmar. Slični kriterijumi ne mogu ipak odlučivati o njenoj verovatnoći. O njoj odlučuje nešto drugo. Ona bi postojala samo tokom du­ žine života jednog pokolenja — uključenog u »Superfan-

254

STANISLAV LEM

tomat«. Bila bi to, dakle, specijalna eutanazija, neka vr­ sta civilizacijskog samoubistva. Zato njeno ostvarenje smatramo nemogućim.

Periferna i centralna fantomatika

Fantomatika može da se postavi u red u koji ulaze iz istorije poznati načini više ili manje osobenog delovanja na ljudski mozak, uz korišćenje perifernih impulsa (»pe­ riferna prefantomatika«) ili koji deluju centralno (»cen­ tralna prefantomatika«). U prve spadaju formirani naročito u starim civiliza­ cijama rituali uvođenja ljudi u stanje svojevrsne ekstaze pomoću motoričnih impulsa (plesni rituali, na primer), slušnih impulsa (»razljuljavajuće« uticanje ritmičkim im­ pulsima na emocionalne procese — jer je melodičnost u odnosu na ritam evoluciono mlađa), vizuelnih impulsa, itd. Oni su omgućavali da se velike grupe ljudi uvode u stanje pomućenosti individualne svesti ili, tačnije, suža­ vanja njenog polja, kakvo uvek prati suviše jake emocije. Takva vrhunska skupna razdraženost u naše vreme aso­ cira se sa »skupnom raspojasanošću«, orgijom, ali u sta­ rim društvima to je pre bilo polumistično, poludemonično ulivanje individualnih doživljaja u stanje opšte razdraženosti, u kojoj elementi seksualnih saznanja uopšte nisu dominirali nego je, štaviše, takva praksa pre privla­ čila svojom tajanstvenošću, tako što su se u čoveku oslo­ bađale skrivene, iz svakodnevnog iskustva nepoznate sile. U druge spadaju praktikovanja upotrebe takvih supstanci kao meskalin, psilocibin, hašiš, alkohol, odvar od muhomora, itd. Uticajem na hemizam mozga, ona izazi­ vaju subjektivno uzvišene, sladostrasne doživljaje, koji nekad apeluju više na estetske, a nekad opet više na emo­ cionalne strane duha. Obe vrste takvih obreda često su i kombinovane, kako bi se postigla kulminacija doživljaja; takve postupke s fantomatikom vezuje aktivno uticanje na unošenje u mozak informacije, čiji je cilj da u njemu izazovu željeno stanje ne kroz to što je kao regulator adekvatan u odnosu na sredinu, nego kroz to što takvo stanje pruža uživanje ili potres (katharsis), znači, napro­

FANTOMOLOGIJA

255

sto, jak i dubok doživljaj. Da li su oni drevni obredi pred­ stavljali pojave skupne manifestacije sadizma ili mazo­ hizma? Ili su to bile pojave religijskog života? Ili prapočeci one »masovne umetnosti« koja ne razdvaja tvorce od primalaca nego sve čini koautorima »dela« ? Šta nas se to tiče? Stvar ima izvesnu vezu sa klasifikacijom same fantomatike. Psihoanalitičke škole sklone su da dva ljudska delo­ vanja svedu na elementarne nagonske izvore. I puritan­ ska askeza i najjača razuzdanost tada dobijaju etikete »mazohizma« ili »sadizma«, pri čemu se čak ne radi o tome da su ta tvrđenja netačna nego o tome da je ta isti­ na suviše trivijalna da bi mogla da služi nauci. Diskusije na temu panseksualizma, itd. jednako su jalove kao što bi to bili sporovi oko toga da li je seksualni akt ispoljavanje sunčane aktivnosti. U kranjoj instanci sigurno jes­ te tako: pošto život svoj nastanak zahvaljuje sunčanom zračenju, predstavljajući duge lance uzroka i posledica koji idu od naše zvezde ka Zemljinoj kori, a dalje preko razvojnih tokova evolucije, može se pokazati da energet­ ska deterioracija zračnih kvantova u biljkama, koje opet predstavljaju hranu za životinje među koje spada i čovek, dovodi na kraju krajeva na nekoj, od energetskog izvora već veoma dalekoj etapi, do polnih akata, zahvaljujući kojima ceo taj proces uopšte može da bude nastavljan (jer bez razmnožavanja svi bi organizmi izumrli). Ana­ logno se može reći da se polni nagon sublimira u umetničko delo. Ko tako govori izražava pre metaforu nego istinu — ili to u svakom slučaju nije naučna istina. Jer nije sve naučna istina: okean nebitnih promenljivih veći je od okeana gluposti, a to već nešto znači. Kad uzročno-posledični tokovi postaju dovoljno du­ gi, svaki pokušaj vezivanja međusobno dalekih etapa dobija pre karakter metafore nego naučnog tvrđenja. To se naročito odnosi na složene sisteme tipa neuronske mreže, gde je, s obzirom na mnoge unutrašnje povezanosti i čvo­ rove sprega, teško utvrditi šta je posledica a Šta uzrok. Traženje »prvih uzroka« u mreži tako složenoj kao što je ljudski mozak jeste najčistiji apriorizam. Iako se psihijatar-psionalitičar može braniti, iz njegovih tvrđenja proizlazi da se strogi vaspitač dece i Džek-Trbosek jedan

256

STANISLAV LEM

od drugog razlikuju samo kao dva automobila, od kojih jedan ima kočnice mnogo bolje od prvog i zato ne izaziva katastrofe. Tako, dakle, delatnost umetnička, magijska, religijska i zabavna pre više stotina godina nisu bile tako razdvojene kao danas. Fantomatiku nazivamo »zabavnom tehnikom« s obzirom na njene genetičke povezanosti sa takvim tehnikama današnjeg dana, što ne presuđuje o njenim budućim, možda univerzalističkim aspiracijama. U našem sistemu klasifikacije periferna fantomatika jeste posredno delovanje na mozak u tom smislu što fantomatizujući impulsi dostavljaju samo informaciju o či­ njenicama; jer analogno deluje stvarnost. Ona uvek determiniše spoljašnja, ali ne unutrašnja stanja, pošto iste čulne konstatacije (da vlada bura, da sedimo na pirami­ di), svejedno da li izazvane veštački ili prirodno, u raz­ nim ljudima izazivaju različita osećanja, uzbuđenja i reakcije. Bila bi, takođe, moguća »fautomatska centrala«, tj. neposredno nadraživanje nekih moždanih centara koje bi izazivalo prijatna osećanja ili doživljaj uživanja. Ti se centri nalaze u srednjem mozgu i u moždanom stubu. Veoma blizu njih su takođe centri besa i nemira (agresivno-odbrambenih reakcija). U već klasične spada rad Oldsa i Milnera. Životinja (pacov) nalazila se u kavezu, imala hronično (tj. stalno) implantiranu u mozak (u diencephalon) elektrodu i mogla je da električno nadražuje to mesto, pritiskujući šapom neku vrstu pedale koja je zatvarala kontakt. Neke životinje nadražavale su se ne­ prestano tokom 24 časa, sa učestalošću koja je stizala do 8.000 puta na čas, dakle gotovo dva puta u sekundu. Ako se elektroda uvede nešto dalje, one životinje koje se jed­ nom nadraže nikad više to ne čine. Može se smatrati, kako to formuliše A. Magun, da se u tom delu mozga nalaze dva protivrečna nervna mehanizma, »nagrade« i »kazne«. »Drugim rečima« — pita on — »da li su u mozgu živo­ tinje smešteni nebo i zemlja?«20) Jaspers i Jakobsen otkrili su slične odnose u čovekovom mozgu, pri čemu je posmatrani u zavisnosti od mesta draženja osećao bilo nemir ili strah, slično kao uoči epileptičnog napada, bilo prijatna osećanja. »Cen­ tralna fantomatika« koja se oslanja na te anatomsko-fi-

FANTOMOLOGIJA

257

ziološke datosti bila bi nešto poput »centralnog onanizma«, ma koliko da osećanja doživljavana pri draženju hipokampa nisu identična sa seksualnim pražnjenjem (orgazmom). Mi smo, naravno, spremni da osudimo tu vrstu »napada srede«, uzrokovanih električnim putem, ne drugačije, uostalom, no kao obično onanisanje. Uzgred rečeno, kibernetičari, kao već spomenuti Staford Bir, svesni su potrebe uvođenja u okvir složenog homeostata me­ hanizma nagrade i kazne. Prosti homeostat (kao Ašbijev, sagrađen iz četiri elementa) ne zahteva takav specijalni podsistem; takvu »algedoničnu kontrolu« zahtevaju samo veoma komplikovani sistemi sa mnogo stanja ravnoteže i mnogo mogućih samoprogramirajućih načina i ciljeva do­ življavanja. Pošto ljudi ne prestaju do danas da upotrebljavaju sredstva koja izazivaju »prijatna stanja«, uključujući tu i otrove (alkaloide, alkohole, itd.), ne može se isključiti ni nastanak buduće »centralne fantomatike« valjda samo zato što bi kao »tehnika olakšanog uživanja« budila mo­ ralnu osudu. Kao »umetnost« ta vrsta fantomatike nikako se neće moći prihvatiti, slično kao što u umetnost ne spa­ da upotreba narkotika ili alkoholnih pića. Druga je stvar periferna fantomatika koja bi u izvesnim okolnostima mogla da postane umetnost — ali takođe i polje svako­ jakih zloupotreba. Granice fantomatike

Periferna fantomatika jeste uvođenje čoveka u svet doživljaja čiju je autentičnost nemoguće otkriti. Rekli smo da se nikakva civilizacija ne može »totalno fantomatizovati«, jer bi to označavalo njeno samoubistvo. Ali sli­ čan reductio ad absurdum može se primeniti u vezi s televizijom. Civilizacija koja bi se podelila u dva dela: na one koji program daju i one koji ga pored televizora pri­ maju — takođe ne bi mogla postojati. Fantomatika je, dakle, moguća, čak i verovatna kao tehnika za stvaranje razonode, ali ne kao put na koji, ako stupi, društvo može toliko da se odvoji od realnog sveta i podlegne »učaurenju« koje smo već spominjali. 17

258

STANISLAV LEM

Čini se da fantomatika predstavlja svojevrstan vrh ka kome idu mnogobrojne moderne tehnike za stvaranje razonode. To su »veseli gradići«, »iluzioni«, »palate du­ hova« ili, najzad, jedan veliki primitivni pseudofantomat jeste ceo Diznilend. Sem takvih tehnika koje zakon doz­ voljava postoje i nelegalne (takvu delatnost prikazuje Žan Žene u drami Balkon, gde je mesto »pseudofantomatizacije« javna kuća). Fantomatika ima izvesne datosti da bi postala umetnost. Bar tako na prvi pogled izgleda. Moglo bi u njoj, dakle, da dođe do rascepa sličnog kao u filmu, ali i u drugim oblastima umetnosti (na proizvod­ nju umetnički vrednu i na bezvredni kičeraj). Opasnosti fantomatike su ipak neuporedivo veće od onih koje predstavlja degenerisani film koji ponekad čak prekoračuje granice društvenih normi (kao pornografski, na primer). Jer fantomatika, s obzirom na sve osobenosti, daje doživljaje čijoj privatnosti je ravan isključivo san. To je tehnika erzacnog ispunjenja želja koja se daje lako zloupotrebljavati u aktima suprotnim onome što je dru­ štveno dozvoljeno. Neko bi mogao tvrditi da eventualna »fantomatska raspojasanost« ne može biti društvena pretnja, ali to je upravo nešto kao »popuštanje zloj krvi«. Jer »činjenje zla bližnjem« u fantomatskim vizijama ni­ kome ne smeta. Da li se neko poziva na odgovornost čak i zbog najstrašnijih sadržaja svojih snova? Zar nije bolje da neko izbije ili čak ubije svog neprijatelja u fantomatu nego da to učini u stvarnosti? Da »poželi ženu bliž­ njega svoga«, što bi lako moglo uneti nesreću u neki mi­ ran brak? Ili, jednom rečju, zar fantomatika ne može da proguta, bez nanošenja nepravde bilo kome, sve mračne sile skrivene u čoveku? Takav stav može naići i na suprotan. Zločinačka dela u viziji — reći će antagonist — mogu samo da podstaknu njihovo ponavljanje u realnom svetu. Čoveku je, kao što znamo, najviše stalo do onoga što mu je nedostupno. Takvu »dvoličnost« srećemo na svakom koraku. Ona ne­ ma nikakvu racionalnu podlogu. Šta, u stvari, čini ljubi­ telj umetnosti, spreman da sve da za autentičnog van Goga, koga ne može razlikovati od savršene kopije sem uz pomoć armije eksperata? Traži »autentičnost«. Tako bi i neautentičnost fantomatskih doživljaja gubila svaku

FANTOMOLOGIJA

259

vrednost »brane«, pa bi oni pre bili škola, sistem vežbanja u usavršavanju društveno zabranjenih dela no što bi bili »gutači« tih dela. A to što bi fantomatske vizije bik neraspoznatljive u odnosu na stvarnost, dovelo bi do ne­ predvidljivih posledica. Bude izvršeno ubistvo, posle čega se ubica može braniti tvrđenjem kako je to u njegovom najdubljem uverenju bila »samo fantomatska vizija«. Sem toga, mnogi bi se ljudi tako upleli u neraspoznatljive is­ tine i životne fikcije, u subjektivno nerazdeljivi svet au­ tentičnosti i iluzije, da ne bi umeli naći izlaz iz takvog lavirinta. To bi tek bili moćni »generatori frustracija« i psihičkog slamanja. Tako, dakle, protiv priznanja fantomatike za svet pot­ pune — kao one iz snova — slobode postupanja, u kome bi stanja nihilističke raspojasanosti bila ograničena samo na maštu, a ne na savest — govore važni dokazi. Mogu, svakako, nastati nelegalni fantomati. To je ipak pre pro­ blem policije nego kibernetike. Od kibernetičara bi neko mogao zahtevati da u aparaturu ugrade neku vrstu »cen­ zure« (analogija sa Frojdovom »cenzurom snova«), koja bi tok vizije obustavljala u trenutku kad fantomatizovani ispolji tendencije agresivne, sadističke, itd. To je prividno samo tehnički problem. Za onoga koji ume da izgradi fantomat, uvođenje u njega takvih ogra­ ničenja ne bi valjda bilo posebno teško. Tu ipak nailazi­ mo na dve potpuno neočekivane konsekvencije postuliranih ograničenja. Evo najpre prostije. Fantomatizacija ogromne većine umetničkih dela bila bi nemoguća: mo­ rala bi se naći van granica dozvoljenog! Ako junak vizije izražava želju čak i tako pobožnu da postane Podbipjenta, nećemo izbeći zlo, jer će Podbipjenta šeći po tri Turčina odjednom, a opet kao Hamlet probošće Polonija kao pacova. A kad bi — molim da mi se oprosti zbog ovog primera — hteo da doživi mučen ištvo nekog sveca, stvar bi tako­ đe imala dosta sumnjiv ukus. Nije stvar samo u tome što dela u kojima niko nikog ne ubija i nikome ne čini zlo gotovo da i nema (računajući i bajke za decu — kako su samo krvave Grimove bajke!). Radi se o tome da obim regulacije impulsa, odnosno »cenzura« fantomatizatora uopšte ne seže do prave sfere doživljaja fantomatizovanog čoveka. Možda želi da bude bičevan iz potrebe za umrt17*

260

STANISLAV LEM

ljivanjem, a možda je samo običan flagelant-mazohist? Kontrolisati se mogu samo impulsi uvođeni u mozak, ali ne i ono što se u tome mozgu dešava, što on doživljava. Sadržaj doživljaja ostaje van kontrole (u tom slučaju reklo bi se da je to minus, ali u principu se može reći da je to ipak velika sreća). Već onaj neveliki eksperi­ mentalni materijal koji je dobijen za vreme nadraživanja raznih segmenata ljudskog mozga (za vreme operacija) pokazuje da se u svakom mozgu iste ili slične sadržine fiksiraju različito. Jezik kojim govore naši živci našim mozgovima praktično je identičan kod svih ljudi, među­ tim jezik ili, tačnije rečeno, način kodiranja sećanja i asocijativnih krugova veoma je individualan. U to se lako možemo uveriti, jer se uspomene na određen način pove­ zuju samo za pojedince. Tako, npr., bol nekome može da se asocira sa uzvišenom patnjom i kaznom zbog greha, a nekome može da učini dvoličnu radost. Samim tim smo doprli do granica fantomatike: jer ne mogu se pomoću nje determinisati stavovi, sudovi, verovanja niti osećanja. Može se oblikovati prividno materijalna sadržina doživ­ ljaja, ali ne i sudovi, misli, iskušenja i asocijacije koji ove doživljaje prate. Zato smo tu tehniku i nazvali »peri­ fernom«. Sasvim kao i u realnom životu dva čoveka iz dva identična iskustva mogu izvući potpuno drugačije, dijametralno suprotne zaključke (u emocionalnom i svetopoglednom, a ne u smislu naučnog uopštavanja). Jer, doduše, nihil est in intellectu, quod non fuerit prius in sensu (za fantomatiku pre bi se reklo in nervo), ali stanja nervnih podsticaja ne određuju jednoznačno emocionalno-intelektualne sadržaje. Kibemetičar će reći: stanja »ulaza« i »izlaza« ne determinišu na jednoznačan način stanje mreže koja se nalazi između njih. Kako ne determinišu — upitaće neko — jer rečeno je da fantomatika omogućava doživljaj »svega«, pa čak i toga, recimo, da je neko krokodil ili riba! Krokodil ili ajkula, jeste, ali »tobože«, i to dvostru­ ko. Prvo tobože, jer je to samo iluzorna vizija; to već zna­ mo. Drugo, da bi se odista bilo krokodil, treba imati kro­ kodilski, a ne ljudski mozak. Čovek, u suštini, može da bude samo ono što jeste. Treba to ipak valjano shvatiti. Ako činovnik zemaljske banke sanja o tome da postane

FANTOMOLOGIJA

261

službenik investicione banke, njegova želja se odlično mo­ že ispuniti. No ako zaželi da za dva časa bude Napoleon Bonaparta, on će to biti (za vreme vizije) samo spoljašnje: videće, ako pogleda u ogledalo, Bonapartino lice, oko sebe će imati »staru gardu« vernih maršala, itd., ali neće s njima moći da govori francuski, ako taj jezik prethodno nije znao. Takođe će, u toj »bonapartovskoj« situaciji, ispoljavati i sopstvene karakterne crte, a ne crte Napoleonove ličnosti, kakve su nam poznate iz istorije. U najbo­ ljem slučaju, trudiće se da igra Napoleona, tj. da ga bolje ili gore podražava. Isto se tiče i krokodila .. . Fantoma­ tika može učiniti da neki grafoman, kao što rekosmo, do­ bije Nobelovu nagradu, može, u viziji, ceo svet da mu baci pred noge, svi će ga slaviti zbog divnih pesama, ali on te pesme čak ni za vreme vizije neće biti kadar da stvori, sem ako ne pristane da mu budu poturene u sto .. . Reći ćemo ovako: što je ličnost u koju neko želi da se ovaploti udaljenija po strukturi individualnosti i istorijskom vremenu, udaljenija od njenog sopstvenog karak­ tera i vremena, to će uslovnije, naivnije i čak primitivni­ je oblike poprimiti njeno postupanje i cela radnja vizije. Jer da bi neko bio krunisan za kralja ili da bi primao papske izaslanike, mora da poznaje dvorski ceremonijal; lica koja stvori fantomatizator mogu se praviti da ne vide idiotsko ponašanje u hermelin obučenog činovnika zemaljske banke, te njegova satisfakcija možda i neće biti umanjena zbog tih lapsusa, ali iz toga se, takođe, vidi da je situacija postavljena trivijalnošću i majmunisanjem. Takođe je zbog toga veoma teško pretpostaviti da bi fan­ tomatika mogla postati punovredna umetnost. Prvo, ne mogu se za nju pisati scenariji nego, u najboljem slučaju, samo okvirne situacione skice; drugo, umetnost pretpo­ stavlja karaktere, tj. lica ih imaju date, dok klijent fantomata ima sopstvenu individualnost i neće umeti da za­ igra ulogu koju scenario predviđa, jer nije profesionalni glumac. Zato fantomatika može ipak da bude pre svega razonoda. Može neko da bude svojevrstan »super-Orbis «, »super-Cook« za sva moguća i nemoguća putovanja po Kosmosu, van prostranih oblasti veoma dragocenih primena, ali koje ni sa umetnošću ni sa razonodom nemaju ničeg zajedničkog.

262

STANISLAV LEM

Pomoću nje mogu se stvarati situacije za trening i školovanje, i to najkvalitetnije; mogu se, dakle, pomoću nje oblikovati sva zvanja: lekarsko: pilotsko, inženjersko, itd. Pri tom nema opasnosti od letačke nesreće, od neuspeha na operacionom stolu, od katastrofe izazvane loše izračunatom konstrukcijom. Drugo, ona dopušta da se ispituju psihološke reakcije, tu dakle može da bude veo­ ma dragocena za odbir kandidata za astronautiku, itd. Metod maskiranja fantomatske vizije dozvoliće da se stvore uslovi u kojima proučavani neće znati da li odista leti na Mesec ili je u pitanju samo varka. To maskiranie je potrebno, jer nailazi potreba upoznavanja njegovih autentičnih reakcija za slučaj pravih havarija, a ne iz­ mišljenih, kad svakome biva lako da demonstrira »ličnu hrabrost«. »Fantomatski testovi« omogućiće psiholozima da bo­ lje upoznaju ljudske reakcije u veoma širokom obimu; da upoznaju mehanizam nastajanja panike, itd. Omogu­ ćiće brzu primarnu selekciju kandidata za razne studije i razna zanimanja. Fantomatika se može pokazati nezamenljivom za sve one koje uslovi (naučno-boravljenje u arktičkim ekspedicijama, kosmički let, boravak na interplanetarnoj stanici, pa čak i rad na zvezdanim eksploracijama) prisiljavaju na dug boravak u samoći i u rela­ tivno tesnom, zatvorenom prostoru. Zahvaljujući njoj go­ dine putovanja na neku zvezdu mogu se pokazati pune onakvih normalnih bavljenja kakvima bi se članovi po­ sade posvećivali na Zemlji, mogu to, dakle, da budu go­ dine putovanja po zemaljskim kopnima i morima, pa čak i godine učenja (jer u viziji mogu da se slušaju i preda­ vanja velikih profesora). Fantomatika će biti pravi blago­ slov za slepe (sem onih koji pate od centralnog slepila, tj. koji imaju oštećen korni centar vida), kojima će otvoriti ceo ogromni svet vizuelnih doživljaja. Kao i za lica koja pate, lica bolesna, za rekonvalescente, itd., itd. Takođe za starce koji žele da po drugi put dozive mladost; jednom rečju — za milione; kao što se vidi, možda će se zabavne funkcije pokazati kao potpuno marginalne. Fantomatika će svakako izazvati i negativne reakcije. Nastaće grupe njenih okorelih protivnika, pristalica au­ tentičnosti, koji će prezirati ovo trenutačno i neodložno

FANTOMOLOGIJA

263

ispunjenje želja kakvo omogućava fantomatika. Mislim, ipak, da će doći do razumnih kompromisa, pošto je naj­ zad svaka civilizacija olakšan život, a razvoj se u znatnoj meri svodi na proširenje obima tih olakšavanja. Fanto­ matika može takođe postati i prava pretnja, društveno zlo, ali ta se mogućnost odnosi na sve tekovine tehnologi­ je, iako ne u istom stepenu. Zna se koliko su manje opas­ ne konsekvencije nepravilnog korišćenja plodova tehno­ logije pare i elektriciteta od plodova atomske tehnologije. Ali to je već problem koji se tiče društvenih uređenja i vladajućih političkih odnosa, koji s fantomatikom ili bilo kojom drugom granom tehnike nemaju ničeg zajednič­ kog. Cerebromatika

Može li se uticati na moždane procese, dakle na sta­ nja svesti, uz zaobilazak normalnih puteva dostupnosti, tj. uz zaobilazak biološki stvorenih puteva? Bez sumnje: jer farmaceutska hernija danas raspolaže velikom količi­ nom sredstava koja na razne načine ili pobuđuju ili koče moždanu aktivnost, pa čak ima i takvih koja njene tokove mogu da usmeravaju u određene kolotečine. Takvo je, re­ cimo, osobeno delovanje mnogih halucinogena: jedni vi­ še izazivaju »vizije«, drugi samo neodređena stanja ošamućenosti ili sreće. Da li bi ipak bilo moguće formiranje, oblikovanje tih moždanih procesa saglasno s našim namerama? Da li se, recimo, mozak gospodina Smita može »preraditi« tako da on, bar privremeno, bude »pravi« Napoleon Bonaparta, ili da pokazuje stvarne i fenomenalne muzičke nadarenosti ili, najzad, da postane poštovalac vatre, ubeđen u neophodnost toga kulta? Ta najpre treba sprovesti jasna razgraničenja. Prvo, spomenute »prerade« označavaju veoma različite stvari. Sve predstavljaju promene dinamične strukture moždane neuronske mreže i zato ili obuhvatamo zajedničkim na­ zivom cerebromatika. Fantomatika daje mogućnost »laž­ ne informacije«, a cerebromatika — »falšuje«, tj. »pre­ rađuje« sam ovaj mozak. Dalje, jedno je u datu ličnost utisnuti izvesnu crtu, npr. muzički talent (to će svakako

264

STANISLAV LEM

promeniti ličnost, ali može se priznati da će ona ostati ista, samo donekle preinačena), a sasvim je nešto drugo od gospodina Smita načiniti Napoleona. Krojač kroji zavisno od količine sukna. U tom smislu funkcionalno odvajanje pojedinih delova mozga (čeonih režnjeva, na primer) može zrelog čoveka učiniti infantil­ nim, po reakcijama sličnim detetu, s njegovim ograniče­ njem intelekta i emocionalnom kolebljivošću. Takođe je moguće ukinuti inhibiciono dejstvo temenih centara, što će osloboditi ličnu agresivnost? (to čini alkohol, naročito kod onih koji su skloni agresivnosti). Drugim rečima, in­ dividualno data aktivnost čitave neuronske mreže može u izvesnim granicama da se pomera ili stešnjava. Ne mo­ gu se, međutim, dodati crte kojih u psihičnosti nema: u pravom značenju. Odrasli čovek bio je dete, njegovi čeoni režnjevi imali su onda nemielinizovana vlakna, otuda u izvesnom smislu nekakva sličnost deteta sa bolesnikom sa atrofijom tih režnjeva. Odraslog je stoga moguće vra­ titi u dete, iako u potpunosti to nije moguće, jer su ostali delovi njegovog mozga »nedetinji«, uz to on ima onu koli­ činu uspomena i iskustava kakva detetu nedostaje. Mogu se »skinuti kočnice« sa ove ili one nagonske funkcije i od normalnog čoveka načiniti žderonju, erotomana, itd. Lič­ nost na taj način iz normalne uravnoteženosti može biti izbačena iz prvobitnog kursa: ali to je sve. Takvim po­ stupcima gospodin Smit neće biti pretvoren u Napole­ ona. Tu je potrebna zagrada. Elem, rekli smo, doduše, da stanja ulaza i izlaza ne predodređuju jednoznačno sta­ nja svesti, što se vidi makar i po tome što u analognoj sredini nastaju razni svetopogledni stavovi, pošto ista in­ formacija može različito da se interpretira, no iz toga ipak ne proizlazi neka nezavisnost svesti od sadržina koje se u nju unose. Ako neko (uprošćen primer) veruje »da su ljudi dobri«, a mi ćemo ga bilo fantomatskim vizijama bilo zahvaljujući odgovarajućoj inscenaciji događaja du­ že vreme neprestano sudarati s ljudskom podlošću i nitkovlukom, taj čovek može i napustiti ubeđenje o vrli­ nama naše vrste. Znači, i periferna fantomatika putem odgovarajućih postupaka može uticati na promenu sudo­ va, čak i veoma snažno ukorenjenih. Što više iskustva

FANTOMOLOGIJA

265

doživi neki čovek to teže podnosi takvu promenu. Naro­ čito je, pak, teško podrivati metafizičke sudove, s obzirom na spomenuto i njihovom prisustvu svojstveno blokira­ nje informacije suprotne s njihovom strukturom. Druga je stvar s neposrednim cerebromatičnim »obli­ kovanjem duše«, tj. uticanjem na psihičke procese uz zaobilazak pošiljnih nervnih puteva, naime putem drugačijeg modelovanja njihove neuronske podloge. Mozak nije nešto monolitno, nedeljivo. I on ima mnogobrojne »podsisteme«, međusobno povezane, pri če­ mu ti spojevi bivaju fiziološki promenljivi, a to znači da isti delovi mozga nisu uvek »ulazi« za impulse koji stižu iz drugih njegovih delova, kao i obrnuto. Upravo na tome počiva univerzalna plastičnost i modelujuća dinamika ne­ uronske mreže da je ona potencijalno sposobna da se povezuje ili razlučuje, pa iz takvih kombinacija nastaju razni podsistemi. Ko ume da vozi bicikl, poseduje odre­ đenu pripremu takvih »uhodanih« spojeva, koji automat­ ski »uskaču« u dejstvenu celinu kad ovaj sedne na točak. Naučiti nekog da vozi bicikl uz zaobilazak normalnog pu­ ta, tj. određenih vežbi, nego samo putem neposrednog unošenja u njegov mozak potrebne informacije, nije laka stvar čak ni u teoriji. Tu su moguća dva pristupa. Prvi je »genetički«: treba umenje voženja bicikla (ili poznavanja Korana, ili sko­ kova s trambuline, itd.) učiniti urođenom osobinom, tj. programirati je još u genotipu jajeta iz koga će se indi­ vidua i njen mozak razviti. Na taj način moglo bi se doći u situaciju u kojoj, u stvari, ništa više ne treba učiti, jer je svako teorijsko i praktično znanje »utisnuto« hromozomom još pre razvitka ploda, i time postaje nasledno. To bi, doduše, zahtevalo veoma ozbiljno povećanje koli­ čine genotipske informacije, komplikovanost strukture testikule, itd. Možda genotip takođe ne bi bio sposoban da smesti određenu prekobrojnost informacije iznad izvesne granice — o tome zasad ništa ne znamo. Ali i takvu mo­ gućnost treba imati u vidu. Tada bi se valjalo ograničiti na genotipsko usavršavanje takvih odlika koje bar olak­ šavaju učenje, ako već nisu kadre da ga zamene. Bilo bi to sigurno vrlo neobično kad bi se postigao uspeh da celokupno ljudsko znanje postane nasledno tako da no­

266

STANISLAV LEM

vorođenče stiže na svet već sa znanjem nekoliko desetina jezika i teorijom kvanta. To, takođe, ne bi uopšte moralo označavati da bi odmah govorilo »ljudskim« i anđeoskim jezicima« ili da bi nam iz kolevke propovedalo o kvadrupolnim spinima i momentima; isto bi se tako u njegovom mozgu tokom godina razvili, određeni pojmovi kako se bude razvijao njegov organizam, rastući, prolazeći kroz razne promene tokom sazrevanja. To opet nameće sliku sveta u kome se deca »progra­ miraju« i to tako da bi umenja i nasledno znanje ili tačnije — znanje ukomponovano i utvrđeno u hromozomima jajeta) pratila ljubav za činjenjem, onoga što ovo nasledno znanje i umenje dozvoljavaju (svet nešto sličan Hakslijevom). i tu su, dabogme, moguće razne zloupotrebe i tendencije ka »proizvodnji ljudskih tipova različitog kvaliteta«, tj. »viših« i »nižih« umova. To je moguće, ali je moguće i da se zatruje atmosfera cele Zemlje, tako da njena biosfera izgori za koji čas. Kao što se zna, ima mnogo mogućih stvari koje se, uprkos tome, ne ostvaruju. U veoma ranoj fazi novog zaokreta tehnologije, ili u fazi »naslućivanja« nailazeće promene, vladaju opšte tenden­ cije ka apsolutizovanju te novosti, prihvatanja mišljenja da će ona otada potpuno zavladati celokupnom ljudskom delatnošću. Tako je bilo u minulim vekovima, tako je ne­ davno bilo sa atomistikom (kad se smatralo da će elek­ trane i dimnjaci za koju godinu gotovo sva mesta ustu­ piti atomskim reaktorima). Ta uveličavana pravolinijnost predviđanja najčešće se ne realizuje. Tako se, znači, i programiranje naslednosti može sprovoditi na način i ra­ zuman i umeren; urođeno poznavanje više matematike sigurno nije u suprotnosti sa ljudskim dostojanstvom. Drugi pristup, cerebromatski, označava preformiranje već zrelog mozga. Napred smo govorili više o progra­ miranju naučne informacije nego o formiranju ličnosti; razume se da je genetički (hromozomski) mnogo lakše modelovati neki tip ličnosti nego neko znanje. Jer koli­ čina genotipske informacije u principu se mnogo ne menja, nezavisno od toga da li budućeg gospodina Smita »projektujemo« kao kolerika ili kao flegmatika. Što se tiče cerebromatike, promeniti zrelu ličnost u novu ili po­ stupkom na neuronskoj mreži, uvesti u mozak znanje

FANTOMOLOGIJA

267

koga u njemu nema, u oba slučaja je veoma teško. Uprkos prividima, taj pristup stvara teškoće za savladavanja veća od »genetsko-embrionalnih«. Lakše je programirati razvoj unapred nego na bitan način preoblikovati dina­ miku sistema koji je već potpuno formiran. Teškoća ima dva lica: tehničko i ontološko. Teško je u neuronsku mrežu uvesti informaciju o tome kako vo­ ziti bicikl. Vrlo je teško »doraditi« četrdesetogodišnjem gospodinu Smitu »nagli« matematički talent. Zahtevalo bi to hirurške, kibernetičke postupke, neko otvaranje neuronskih krugova (periferija) i uključivanje u njih »ume­ taka« bioloških, elektronskih ili nekakvih drugih. Zada­ tak bi bio tehnički krajnje nezahvalan. Trebalo bi rekonstruisati ako ne milijarde, a ono bar desetine miliona spojeva. I mada po Lorenteu de Nou nema više od 10.000 glavnih neuronskih (velikih) periferija kruženja impulsa u kori, treba se plašiti da izvestan značaj (kako u svoj­ stvu podloge misli tako i kao funkcionalni elemenat) ima svaka neuronska periferija kao celina. Tako, dakle, njeno otvaranje i »nakalemljivanje« umetka jeste potpuno uni­ štavanje prvobitnog značenja subjektivnog i objektivnog, a ne samo »organizaciono-informacijski dodatak«. Ali valjda je dosta tih pojedinosti, jer one silaze u drugi, pa čak i treći plan u odnosu na ontološku proble­ matiku koju ti postupci oživljavaju. Kad hoćemo da pre­ radimo dinamo-mašinu u centrifugalnu pumpu, moramo toliko mnogo njenih delova odbaciti, toliko mnogo novih dodati, tako rekonstruisati celinu da izgrađena pumpa vi­ še neće biti »bivša dinamo-mašina« nego, naprosto, pum­ pa i ništa više. Analogne »prerade« koje gospodina Smita treba da učine Napoleonom ili Njutnom mogu u efektu da nam daju potpuno novu ličnost, koja bi s ranijom bila vezana samo labavo da bi, u stvari, trebalo proglasiti da je reč o ubistvu. Jer uništili smo jednog čoveka i u nje­ govoj prethodnoj koži stvorili novog. Pri tom su razlike uvek razlivene, i jasne granice između »cerebromatike koja ubija« i »koja preobražava neke odlike kontinuirane ličnosti« nemoguće je sprovesti. Tako brutalan postupak kao isecanje čeonih režnjeva (lobotomija) izaziva znatne promene karaktera, ličnosti, nagonskog i emotivnog ži­ vota. S tim u vezi lobotomija je u mnogim zemljama pro­

268

STANISLAV LEM

glašena za nedozvoljen postupak (između ostalih i kod nas). Takvi su postupci utoliko opasniji ukoliko operisano lice subjektivno obično nije uvek svesno promena koje se dogode. Dodajmo, doduše za utehu, da se naša nauka oslanja na postupke koji isključivo unakažavaju. Da li ipak postoji mogućnost stvaranja takvog »umet­ ka« koji će, kao nosilac »muzičkog talenta«, »nakalem­ ljen« uz mozak gospodina Smita njegovu ličnost oboga­ titi, ali je neće osakatiti? Taj problem na arbitraran na­ čin i jednom zauvek nećemo resiti. Najgore je tu s kri­ terij umima delovanja: jer cerebromatičar koji obećava da će postupati »oprezno« jeste onaj koji iz stoga sena vadi nekoliko slamčica. Razlika je svaki put mikroskop­ ska, ali posle nekog vremena stog sena će prestati da postoji — i neko može upitati kada se to dogodilo! Zato je cerebromatičar, koji Smita sitnim koracima hoće da »preradi« u Betovena, opasan isto kao i onaj koji zamišlja da takvu promenu izvrši u jednom potezu. Uprostili smo tehničku stranu pitanja, pošto je ulog raznih delova mozga u kreaciju ličnosti neravnomeran. Uticaj centara sa strogom lokalizacijom (kornih analiza­ tora), kao vidno ili slušno polje, na konstituciju ličnosti ima minimalno dejstvo. I obratno, tanke nadorbitalne vi­ juge i talamusni čvorići tu pokazuju supremaciju nad drugim oblastima mozga. No to nema bitan uticaj na rezultat naših razmatranja. Etika, a ne »materijalni pro­ blemi« naređuje da odbacimo »prerade duše« u kojima bi data, ma i priglupa ličnost, trebalo da doživi promenu kojom će možda postati čak i veoma prijatna, ali druga. »Tehnologija duše«, kako u svojoj savremenoj tako i bu­ dućoj formi, dotiče se tu s problemom subjektivne neponovljivosti pojedinačnog postojanja, nipošto ne kao ta­ janstvene pojave koju je nemoguće objasniti, već samo kao dinamičnog sistemnog puta. Zaključak: kada odstu­ panje sa ovog puta treba priznati za promenu ličnosti, a kada samo za »korekciju« ličnosti koja ne narušava njen identitet, takav zaključak jeste pitanje arbitrarnog rešenja, to jest rešenja čisto uslovnog. Drugim rečima, »cerebromatika« može ljude ubijati neopaženo, jer umesto leša, koji ubedljivo svedoči o počinjenom zločinu, nastaje drugi čovek. Samo »ubistvo« može se rastaviti na proiz­

FANTOMOLOGIJA

269

voljno veliku količinu etapa, što još više otežava otkriće da bi se na vreme moglo presuditi o sličnim operacijama. Samim tim objašnjavali smo da će gospodin Smit razumno učiniti ako ne bude tražio da ga »prerade« u Kazanovu ili nekog velikog pronalazača, pošto će u rezul­ tatu svet možda dobiti neobičnog čoveka, ali će gospodin Smit izgubiti ono do čega mora najviše da drži, tj. samo­ ga sebe*). Neko može primetiti da je ljudski život, od rođenja i preko sazrevanja, stalno »umiranje« pojedinih ličnosti — dvogodišnjeg švrće, šestogodišnjeg ćudljivca, dvanaesto­ godišnjeg mališe, itd., pa sve do daleke od pomenutih — ličnosti iz zrelih godina. I ako neko poželi duhovnu pro­ menu koja bi društvo obogatila ličnošću dragocenijom od ove koju molilac u to vreme predstavlja, zašto bi mu tre­ balo onemogućiti tu želju? Svakako: nije teško zamisliti civilizaciju u kojoj su postupci cerebromatike dozvoljeni, kao što nije teško za­ misliti ni takvu civilizaciju u kojoj se, npr., prisilnoj personoklastičkoj cerebromatizaciji podvrgavaju prestupni­ ci. Ali treba jasno reći da su to procesi uništenja; »presedanje« iz jedne ličnosti u drugu jeste nemoguće i kao povratni i kao nepovratni proces, jer takve metamorfoze međusobno razdvaja pojas psihičkog uništenja, istozna­ čan sa prestankom individualnog postojanja. Tako, dakle, možemo da budemo ili oni koji jesmo ili niko — sa dvema ogradama, o kojima zasebno raspravljamo.**1

*) To da li je u datom postupku došlo do potpunog »ubistva ličnosti« iz vremena Tt i njenog zamenjivanja novom lič­ nošću iz vremena T., — ne da se empirijski utvrditi. Jer to je stalna cerebromatička »promena kursa« i zato što je nemoguće otkriti uništenje prethodne ličnosti, zabrana operacija toga ti­ pa jeste neophodna. Male »popravke« najverovatnije ne ubijaju ličnost, ali — kao u paradoksu s lisicom — ne zna se kada situa­ cija iz nevinog rctuša prelazi u situaciju zločina. **) Može se iz ranije ličnosti »progurati« celokupno njeno iskustvo i sećanje u pozniju, tj. veštački stvorenu ličnost. To na izgled garantuje neprekidnost postojanja: ali to će biti »re­ miniscencije« koje »ne pasuju« uz novu ličnost. Svestan sam, uostalom, da je kategoričnost mog stanovišta u ovom pitanju diskutabilna.

270

STANISLAV LEM

Teletaksija i fantoplikacija

Kategorično tvrđenje kojim smo zatvorili prethodni odeljak, da možemo biti ili oni koji jesmo ili niko nije u suprotnosti s potencijama fantomatike. Znamo već da gospodin Smit, koji u fantomatici »doživljava« Nelzonov život, igra, tj. samo glumi slavnog mornara. Jedino bi izuzetna naivnost mogla da ga navede u uverenje da je on odista slavna istorijska ličnost. Dabogme, kada bi u fantomatskom svetu ostao dovoljno dugo, to što se njegova naređenja kao admirala izvršavaju bez gunđanja na kraju bi stvorilo utisak na, njegovu psihičnost i mogli bismo se pobojati da bi, vrativši se u kan­ celariju, mogao bar u rasejanosti izdati naređenje da nje­ govog glavnog konkurenta obese o prečku glavnog jar­ bola. Ako bi, pak, u fantomatski svet ušao kao dete ili dečak, mogao bi u situaciju da se unese do te mere, da bi mu povratak u običnu stvarnost postao izuzetno težak. Ko zna ne bi li se čak pokazao i nemogućim. Sigurno je da novorođenče, fantom atizovano od prvih nedelja života u »pećinskoj viziji«, može postati zreo divljak, a tada ni 0 kakvom njegovom upućivanju u civilizaciju ne bi moglo da bude ni govora. To govorim ne zato da bih zabavljao paradoksima ili da bih se šalio nego da bih pokazao da ličnost nije nešto dato a fantomatika ekvivalenat običnog sanjarenja na javi, samo što bi sanjarenje još bilo lepo obojeno i oblikovano. Njene zamene fantomatizovani mo­ že da oceni isključivo putem upoređivanja sa stvarnošću. Trajna fantomatizacija takvu ocenu čini nemogućom i mora voditi do trajnih promena, kakve u stvarnom životu jedinke nikad ne bi nastale. To je, uostalom, specijalan slučaj opšteg problema prilagođavanja određenoj sredini 1 vremenu. Spomenuli smo kako pravu teškoću predstavlja to svojstvo fantomatizacije što je ona neautentična, što pred­ stavlja eskapizam realizovan biotehničkim putem. Kibernetika predlaže dva načina prevladavanja ove neauten­ tičnosti doživljaja. Nazvaćemo ih (jer ih nekako treba nazvati) teletaksijom i fantoplikacijom. Teletaksija označava ne »kratak spoj«, tj. priključi­ vanje čoveka uz mašinu što falsifikuje stvarnost, mašinu

FANTOMOLOGIJA

271

koja ga od sveta odvaja, nego priključivanje čoveka uz takvu mašinu koja je samo posredna karika između nje­ ga i stvarnog sveta. Prototip »teletaktora« jeste, npr., astronomski dogled ili televizijski aparat. To su, ipak, prototipovi krajnje nesavršeni. Teletaksija omogućava takvo »priključivanje« čoveka uz proizvoljno izabrani odsečak stvarnosti da ga on doživljava kao da se u njemu odista nalazi. Tehnički, taj problem može da se reši na razne načine. Mogu se, npr., konstruisati tačni modeli čo­ veka čiji će svi receptori (vida, sluha, mirisa, osećaja, itd.) biti odgovarajuće povezani sa njegovim osećajnim putevima, a isto se to tiče celokupnosti motornih živaca. »Priključen mozgu« takav dvojnik može, npr., boraviti u krateru vulkana, na vrhu Mont Everesta ili u vanzemaljskom kosmičkom prostoru ili voditi društveni razgovor u Londonu, dok individua koja njime upravlja sve vreme boravi u Varšavi. Doduše, ograničena brzina signala veze, u tom slučaju radio-signala, onemogućava da »alter ego« bude suviše udaljen od čoveka, koji njime upravlja. Već bi kretanje po površini Meseca izazvalo izrazit efekt za­ kašnjenja reakcije, jer je signalu potreban gotovo ceo sekund da stigne do našeg satelita, a isto toliko guta po­ vratni put. Tako, dakle, lice koje upravlja »dvojnikom« ne može u praksi boraviti na razdaljini većoj od nekoliko ili najviše nekoliko hiljada kilometara. Iluzija boravka na Mesecu ili u vulkanu biće savršena, jedino što će biti lišena potencijalnih opasnosti, pošto bi uništenje »razdaljnika«, npr. usled neke katastrofe, kao što bi bila ka­ mena lavina koja bi ga smrskala, izazvalo u priključenom čoveku samo nagli prekid vizije, ali njegovom zdravlju ne bi ničim naškodilo. Isti sistem veze sigurno će biti koristan pri eksploraciji nebeskih tela, a može se uopšte pokazati pogodnim za mnoge situacije koje nipošto neće biti zabava. Spoljašnja sličnost »razdaljnika« s ličnošću koja njime upravlja nije, naravno, neophodna i čak bi pri eksploraciji Kosmosa bila suvišna; poželjna bi bila možda jedino u slučajevima »teletaktičke turistike«, uko­ liko iluzija treba da bude apsolutno potpuna. U protiv­ nom slučaju, čovek će, doduše, videti suncem spaljene bele mesečeve stene i osećati njegovo kamenje pod no­ gama, ali kada digne ruku prema očima ugledaće, na­

27 2

STANISLAV LEM

ravno, završetke razdaljnika, a u ogledalu ne bi ugledao sebe, čoveka, nego njega — automat, mašinu, što bi mož­ da mnoge osobe šokiralo: jer na taj način bi se prividno bilo ne samo prenesenim u drugu situaciju nego bi za­ jedno s prethodnim mestom boravka prividno bilo izgub­ ljeno i sopstveno telo. Od teletaksije nije više dalek put ni do fantoplikacije koja naprosto označava priključivanje nervnih puteva jednog lica uz iste takve puteve drugog lica. U odgova­ rajuće uređenom »fantoplikatu« hiljade lica mogu, zahva­ ljujući tome postupku, odjednom da »učestvuju« u mara­ tonskoj trci, da gledaju trkačevim očima, da osećaju nje­ gove pokrete kao svoje, jednom rečju da svoje doživljaje identifikuju s njegovim, i to veoma dalekosežno. Naziv dolazi otuda što u takvoj transmisiji može odjednom da učestvuje proizvoljno velik broj lica (fanto plikacija). Taj metod je ipak prenošenje informacije, samo jednosm erno, pošto svi koji bi bili »spojeni« sa trkačem ne bi mogli da upravljaju njegovim pokretima. Princip tog prose­ dea već je poznat. Upravo na takav način odgovarajući mikropredajnici, smešteni u raznim delovima tela astro­ nauta, šalju zemaljskim naučnicima informacije o onome što se dešava u srcima astronauta, u njihovoj krvi, itd. Sličnim problemima (oponašanje delovanja nekih receptora živih organizama pomoću tehničkih sredstava, ne­ posredno priključivanje mozga ili živaca uz izvršne apa­ rate sa zaobilaženjem nekih normalnih karika, npr. ruke) bavi se nova grana nauke, bionika. Rekli smo, uz dve ograde, da je presedanje iz ličnosti u ličnost nemoguće. Naravno, ni teletaksija ni fantoplikacija se s tim ne ve­ zuju, pošto predstavljaju samo različite načine »priključi­ vanja mozga« uz određene »rezervoare informacije«. Nas, međutim, najviše zanima šansa priključivanja jednog mozga uz drugi iz eventualne konsekvencije takvih pos­ tupaka, tj. »preskakanja« svesti u svest ili, pak, «spaja­ nje« njih dvoje, ili i većeg broja ili, najzad, problem takve metamorfoze individualne svesti koja ne bi bila istoznač­ na sa uništenjem individualnog postojanja. Ako prizna­ mo da je činovnik zemaljske banke gospodin Smit, koga znamo od detinjstva, koji ispoljava takve i takve osobine (koje odgovaraju takvim i takvim odlikama neuronske

FANTOMOLOGIJA

273

mreže njegovog mozga), i osoba njemu potpuno slična, koja ima drugačije raspoloženje, druga interesovanja i talente, ali kaže da je gospodin Sroit koji je doživeo ope­ raciju »priključivanja u mozak« nekog »pojačivača« ne­ kih slabo razvijenih umnih odlika — ako priznamo da su te dve osobe dva različita čoveka, tada ceo problem pada, reinkarnacije ili »duhovna presađivanja« su nemoguća, a gospodin Smit opet tvrdi da je on nekadašnji gospodin Smit, bankarski činovnik: ali to mu se samo čini. Ako, međutim, saslušavši ga i ubedivši se da ima od­ lično pamćenje o pređašnjem životu, od detinjih godina, kao i — pamćenje o preuzetoj odluci da se podvrgne ope­ raciji i, najzad — sposobnost upoređivanja svojih neka­ dašnjih (izgubljenih) i novih psihičkih odlika — priznaćemo da je to ista osoba — i problem će se pokazati kao potpuno ostvarljiv. To je naša prva ograda: u zavisnosti od prethodno prihvaćenih kriterijuma ili ćemo priznati ili nećemo priznati identitet obojice Smitova (tj. gospodi­ na Smita od pre operacije, iz vremena T x i gospodina Smita iz vremena 7\>, posle operacije). Kibernetika, na žalost, ipak raspolaže sasvim neoče­ kivanim mogućnostima. Pojavljuje se neko lice koje pre­ poznajemo kao našeg poznanika gospodina Smita. Dugo s njim razgovaramo i uveravamo se da je to naš stari, apsolutno nepromenjeni poznanik, da odlično pamti naš i svoj život. Sasvim je isti kao nekad. Posle čega stiže neki demonski kibernetičar i izjavljuje nam da je tobožnji gospodin Smit »u stvari« potpuno drugi čovek koga je on »preradio« u gospodina Smita, priključivši na odgovara­ jući način njegovo telo i njegov mozak, obdarujući ovaj poslednji potpunom sumom sećanja gospodina Smita, koji je u toku ovih operacija (sređivanja inventara pam­ ćenja) na žalost umro. Kibernetičar je čak sklon da nam radi naučnih ciljeva ustupi telo našeg poznanika. Elem, kriminalni aspekt problema ne zanima nas u toli­ koj meri kao ontološki U prvom slučaju isto lice je »pre­ rađeno« u drugo — ali je sačuvalo pamćenje o svojoj ra­ nijoj prošlosti. U drugom slučaju sasvim novo lice u sva­ kom pogledu »imitira« gospodina Smita, »ne budući on«, jer gospodin Smit leži u grobu. 18

274

STANISLAV LEM

Ako kao kriterij um kontinuaoije prihvatimo neprekinutost ličnog postojanja, bez obzira na ove izvršavane prerade (pozivajući se, npr., na »fiziološke prerade dojen­ četa kod Ajnštajna«), onda prvi gospodin Smit (iz prvog primera) jeste pravi. Ako kao takav kriterijum prihvatimo nepromenljivost ličnosti, onda je »pravi« onaj drugi gospodin Smit. Jer prvobitni ima već »sasvim drugu ličnost«, bavi se al­ pinizmom, upisao se na konzervatorijum i predaje u Oksfordu prirodnu evoluciju, dok je drugi i dalje bankarski činovnik i »uopšte se ni u čemu nije promenio«. Jednom rečju, problem identiteta ili neidentiteta in­ dividue pokazuje se relativnim i zavisi od prihvaćenih kriterijuma diferenciranja. Kibernetički primitivna civili­ zacija srećom ne mora da se bavi takvim paradoksima. Civilizacija koja je već u potpunosti ovladala imitologijom, fantomologijom (koja, kako se sada već može reći, obuhvata perifernu i centralnu fantomatiku, fantoplikaciju, teletaksiju i cerebromatiku) i koja se živo bavi čak pantokreatikom — takva civilizacija mora da rešava pro­ bleme iz domena »teorije relativnosti ličnosti«. Rešenja ne mogu biti apsolutna, pošto apsolutnih, nepromenljivih kriterijuma nema. Tamo gde je transformacija ličnosti ostvarljiva, individualni identitet iz pojave koju treba is­ tražiti prelazi u pojavu koju treba definisati. Ličnost i informacija

Norbert Viner je verovatno prvi izrekao misao o te­ orijskoj mogućnosti »pretelegrafiranja« čoveka kao neo­ bičnog sredstva komunikacije, koji predstavlja jednu od primena kibernetičkih tehnika. U stvari, šta je drugo čo­ vek ili proizvoljni materijalni predmet ako ne zbir izvesne informacije koji je, prekodiravši ga na jezik radijskih ili telegrafskih signala, moguće poslati na proizvoljnu razdaljinu? Opravdano bi se moglo reći da je sve što pos­ toji — informacija. To je kako knjiga tako i glineni kr­ čag, slika, kao i psihičke pojave, pošto pamćenje, taj osnov neprekidnosti subjektivnog trajanja, predstavlja informacioni zapis u mozgu, tako da brisanje toga zapisa

FANTOMOLOGIJA

275

u mozgu usled traume ili bolesti može da uništi nepre­ kidnost sećanja. Imiitologija označava podražavanje poja­ va uz oslonac na neophodnu zalihu informacije. Ne tvrdi­ mo razume se, da tobože postoji isključivo informacija. Glineni krčag možemo da identifikujemo kad imamo pot­ pun protokol informacije koja se na njega odnosi (koja se odnosi na njegov hemijski sastav, njegovu topologiju, dimenzije, itd.). Taj protokol ili, ako nam je draže, »ver­ balni portret« je s krčagom identičan utoliko, što u oslon­ cu na taj zapis možemo taj krčag reprodukovati, pri če­ mu se, ako budemo raspolagali dovoljno preciznim ure­ đajem (atomskih sintetizatorom, na primer), ta »kopija« neće se moći razlikovati od originala više nikakvim istra­ živanjem. Ako analogno postupimo, npr., sa Rembrantovim platnom, onda će biti uopšte uništena na današnji način shvatana razlika između »kopije« i »originala«, po­ što se jedno neće razlikovati od drugog. Prosede takvog tipa pretpostavlja prekodiranje informacije, koju pred­ stavlja krčag, slika ili bilo koji drugi objekt, i ponovno dekodiranje u atomskom sintetizatoru. Njegov centralni član jeste onaj stadijum u kome više nema originalnog krčaga (jer se, na primer, razbio), nego postoji samo nje­ gov »atomski verbalni opis« koji, naravno, u materijal­ nom pogledu nije identičan sa originalom. Protokol mo­ že biti zapisan na papiru, može predstavljati nizove im­ pulsa fiksirane u računskoj mašini, itd., pri čemu, narav­ no, nedostaje svaka materijalna sličnost između tog sistema znakova i krčaga ili slike. No, bez obzira na to postoji uzajamno jednoznačna saglasnost svih znakova ovoga zbira sa izgledom originalnog predmeta, a upravo ona omogućava savršenu rekonstrukciju. Ako od atoma sintetizujemo Napoleona (pretpostavi­ mo da raspolažemo njegovim »atomskim verbalnim opi­ som«), Napoleon će biti živ. A ako priredimo takav ver­ balni opis bilo kojeg proizvoljnog čoveka i telegrafski ga predamo u prijemnik u kome će aparatura, u osloncu na primljenu informaciju, izgraditi telo i mozak individue, ona će iz aparata izići živa i zdrava. Problem tehničke realizacije takve namere odlazi u drugi plan u odnosu na njegove neobične konsekvencije. Sta će biti ako »atomski verbalni opis« pošaljemo ne jed­ iš*

276

STANISLAV LEM

nom nego dvaput? Iz prijemnog aparata će izići dva iden­ tična čoveka. A ako tu informaciju ne šaljemo žičanim putem samo u jednom pravcu nego je emitujemo kao radio-talas, pri čemu se prijemnici nalaze na hiljadama punktova zemljine kugle, kao i na površini raznih planeta i meseca, »emitovani« čovek će se pojaviti na svim tim mestima. Verbalni opis gospodina Smita poslali smo sa­ mo jednom, a on se, evo, izlazeći iz kabina aparata, po­ javljuje u milionskom vidu na Zemlji i na nebu, u grado­ vima, na planinskim vrhovima, u džunglama i mesečevim kraterima. To je samo čudno dok se ne upitamo gde tada, u stva­ ri, prebiva gospodin Smit? Kuda ga je zavelo telegrafski preduzeto putovanje? Pošto su lica koja izlaze iz prijem­ nih aparata ex definitione apsolutno identična i — sva jednako — sebe nazivaju gospodinom Smitom, jasno je da nam njihovo najtačnije istraživanje ili ispitivanje ništa neće razjasniti. Stoga se s logičke tačke gledišta jav­ lja samo jedna od dve mogućnosti: ili su sva ta lica od­ jednom gospodin Smit ili nijedno nije on. Kako ipak mo­ že biti da gospodin Smit postoji na sto miliona mesta istovremeno? Njegova je ličnost »umnožena«? Kako to shvatiti? Čovek može poći ovamo ili tamo, može doživeti određenu stvarnost, ali samo jednom odjednom. Ako gos­ podin Smit sedi za pisaćim stolom, ne može se istovre­ meno nalaziti u krateru Eratostena, na Veneri, na dnu okeana i pred čeljustima nilskog krokodila. Pretelegrafisana lica su obični, normalni ljudi. Stoga ih je nemoguće povezivati u nekakvu tajanstvenu psihičku vezu koja čini da ona doživljavaju sve stvari i slične spomenutim stva­ rima — odjednom. Recimo da je krokodil poždrao jednog od Smitova, onoga koji je stigao na Nil. Ko je poginuo? Smit. A ipak on istovremeno dalje živi na bezbroj mesta istovremeno! Sve Smitove ne sjedinjava ništa više sem neobične slič­ nosti, a ona uopšte ne čini nikakvu vezu u bilo kakvom fizičkom ili psihičkom shvatanju. Slični, iako duhovno međusobno različiti, jesu jednojajčani blizanci. Svaki od blizanaca jeste autonomna, integralna ličnost, i svaki do­ življava samo svoju sopstvenu, jednu jedinu sudbinu. To isto tiče se i miliona telegrafski emitovanih Smitova. To

FANTOMOLOGIJA

277

je milion raznih, međusobnih potpuno nezavisnih psihič­ kih subjekata21). Taj paradoks izgleda nerazrešiv. Ne vidimo nikakav eksperiment koji bi omogućio da resimo gde boravi kontinuacija onoga Smita koga smo telegrafski emitovali. Po­ kušajmo, ipak, da probelmu priđemo drugačije. Postoji takozvano cepanje ličnosti, pojava poznata u psihologiji. To cepanje ipak nikad nije tako potpuno kao što bi proiz­ lazilo iz njegovih literarnih prezentacija. U živom mozgu može se ipak izvesti operacija takve podele koja će uči­ niti da u jednoj lobanji istovremeno postoje dva prak­ tično nezavisna centralna nervna sistema. O tome da jed­ no telo može da ima dve glave znamo, jer i nakaze te vrste povremeno žive još neko vreme posle rođenja (dešavalo se to i s ljudima), a takvo stanje je već bivalo realizovano, veštačkim postupcima (npr. u SSSR-u na psima). Stanja podele jednog mozga na dva autonomna i po­ sebno aktivna dela bila su ostvarivana neurohirurškim zahvatima, npr. na majmunima. To se dešava posle pro­ cesa najdubljeg mogućeg presecanja svakog spoja koji po­ vezuje obe polukugle mozga. Zamislimo da je takav pos­ tupak izvršen na gospodinu Smitu. Podela moždanih polukugli nastupila je postepeno, tako polako da nije došlo do naglog poremećaja moždanih funkcija i da je svaka polukugla, postajući nezavisna od druge, imala vremena da se restituiše posle nesumnjivog šoka kakav takva in­ tervencija mora sobom da izazove. Posle nekog vremena u glavi gospodina Smita nalaze se već dva, po aktivnosti međusobno nezavisna mozga. Čini se da to vodi u para­ doks koji nam je već poznat. Majmuni na kojima su izvr­ šene slične operacije ponašaju se pri tačnom istraživanju upravo tako kao da imaju dva relativno autonomna moz­ ga, pri čemu jedan od njih stalno dominira i ovladava sebi podređenim nervnim sistemima silaznih puteva, a ti­ me i celim telom, odnosno oni se uz te puteve »priklju­ čuju« i telom upravljaju na smenu. Majmune ipak, na­ ravno, ne možemo ispitivati o njihovim subjektivnim sta­ njima. Druga je stvar sa Smitom. Uzmimo (nesaglasno sa anatomskom istinom, ali radi dobrog sporazumevanja) da su obe polukugle podeljenog mozga potpuno istovažne (u suštini, kod svakog normalnog čoveka obično domi­

278

STANISLAV LEM

nira leva polukugla). Svaka od njih sadrži isti zapis sećanja i samu strukturu ličnosti kakvu je prethodno imao ceo mozak. Pitanje koja polukugla predstavlja kontinuaciju Smita, koji je od ta dva mozga »pravi Smit« — po­ kazuje se besmislenim. Imamo pred sobom dva analogna Smita u jednom telu. Podeljen na dva kraka usled mate­ rijalnog postupka, dinamični tok svesti stvara dve neza­ visne ličnosti, od kojih svaka ima jednako pravo da sebe smatra nastavkom prvobitne ličnosti. U tom slučaju, da­ kle, umnoženje je postalo činjenica. Naravno, između ta dva sistema može da dolazi do konflikata, pošto poseduju samo jedan, zajednički organizam, jedan čulni i izvršni (mišićni) sistem. Ali ako sada novom operacijom obe te polukugle, koje već deluju kao punovredni mozgovi, pre­ nesemo u dva tela u tu svrhu pripremljena, imaćemo pred sobom dva, čak i fizički već odvojena Smita. Prema tome, kako god to zamišljali, koliko god ne bili kadri da to očigledno pokažemo, mogućnost umnožavanja ličnosti jeste realna. S tačke gledišta individue koja napušta pri­ jemni aparat, ona i samo ona jeste zakonita, normalna i najzdravija kontinuacija »pretelegrafisane« ličnosti — i nemamo osnova za osporavanje takvog tvrđenja. Prema tome, jedan čovek može se poslati u mnogo pravaca odjednom. Ne znači to da je on jedan u svim licima. Biće »ga« onoliko koliko bude načinjenih atom­ skih kopija. Umnoženi nastavak ličnosti pokazuje se kao činjenica. To je ipak samo prvi i, dodajmo, relativno najprimi­ tivniji paradoks. Jer, kako se pokazuje, dešava se veoma osoben slu­ čaj »egzistencijalne relativnosti«, donekle sličan relativ­ nosti merenja u Ajnštajnovoj teoriji, gde rezultat merenja zavisi od prihvaćenog sistema odnosa. Kao što već znamo, svaki od njih s tačke gledišta Smitova koji izlaze iz prijemnih aparata, jeste nastavak poslatog telegrama. Pa ipak Smit, s tačke gledišta Smita koji je poslat, nije više nijedno od tih lica. Kako se, u stvari, obavlja taj čin »slanja«? Gospodin Smit ulazi u kabinu aparata gde se sređuje njegov »atom­ ski opis«, recimo putem zračenja veoma trvdim zracima. Tako dobijeni »atomski plan« šaljemo telegrafski. Iz pri­

FANTOMOLOGIJA

279

jemnika će za trenutak početi da izlaze u selima i grado­ vima bezbrojni novi Smitovi. Šta je, ipak, sa »originalom«? Ako iziđe iz kabine u kojoj smo obavili »inventarizaciju« njegovih atoma, on se najočevidnije nikud nije mrdnuo nego je ostao tamo gde je dotle bio. Sem toga, ako čak milion njegovih ko­ pija počne svoje postojanje kraj prijemnih aparata, to ni u čemu ne menja situaciju originalnog Smita: ako ga o svemu ne obavestimo on će poći kući bez i najmanjeg pojma da se bilo šta desilo. Prema tome, iz ovog što je izloženo proizlazi da »original« treba uništiti, i to odmah posle obavljanja »atomske inventarizacije«. Elem, ako se­ be stavimo u situaciju gospodina Smita, lako ćemo primetiti da perspektive njegovog telegrafskog putovanja uopšte nisu ružičaste. U stvari, svi su izgledi da će u ka­ bini umreti, jednom zanavek ubijen, dok će iz prijemnika izići individue idealno slične njemu, ali ne on sam. Jer: između svakog čovekovog stanja i njegovog prethodnog stanja postoji čvrsta uzročna veza. U trenutku Tt doživ­ ljavam sladak ukus, jer mi je u trenutku T0 na jezik stav­ ljena kocka šećera. Između gospodina Smita i njegovog atomskog opisa takođe postoji uzročna veza: opis je ta­ kav i takav, pošto smo na Smitovo telo delovali tako i tako, a zahvaljujući tom dejstvu došlo je do potpunog saopštenja informacije o strukturi gospodina Smita. Na sličan način postoji informaciona i uzročna veza između atomskog opisa i »kopija koje izlaze iz prijemnika, pošto su izgrađene onako kako je određivala receptura »opisa«. Kakve ipak veze nastaju između sveukupnosti tih prame­ na (Smit kao živi organizam, Smit kao predata informa­ cija, i mnogobrojni Smitovi reprodukovani saglasno s tom informacijom) i smrti gospodina Smita koju smo izazvali odmah pošto je načinjen atomski opis? Recimo jasno: nema nikakve veze između jednog i drugog. Ako pravimo atomsku kopiju Rembranta obešenog na zidu, neko može kazati: visi na zidu, prema tome kopija je ona druga slika na štafelaju. Uništili smo origi­ nal, niko ga posle toga neće više naći. Uništili smo jedini predmet koji je dopuštao da sumnjamo u originalni ka­ rakter atomske kopije. Pa ipak kopija time nije postala original u tom smislu što bi se preobratila u onaj pred­

280

STANISLAV LEM

met od drveta i platna koji je slavni holandski slikar pre nekoliko stotina godina prekrio bojama. Kopiju je em­ pirijski nemoguće razlikovati od originala, ali ona, zahva­ ljujući posebnoj istoriji, nije original. Ako ubijemo Smita, ubeđujući ga da će on odmah otvoriti oči na milion mesta odjednom, treba odmah priz­ nati da će to biti nakazan čin: ubistvo čiji će tragovi biti »kibernetički« uklonjeni, i to s prebacivanjem plana, jer će se umesto jedne uništene individue pojaviti mnoštvo njih, istih kao prethodna. Pošto, dakle, za telegrafsko slanje čoveka nije dovolj­ no slanje njegovog atomskog opisa nego je potrebno da taj čovek po svaku cenu bude usmrćen, zločinački karak­ ter tog poduhvata čini se da je očigledan. Recimo da bi stvar postala jasnija, da šaljemo Smitov opis; kopije njegove ličnosti već se pojavljuju u vratima prijemnika, ali original još uvek živi i ništa još ne zna. Je li slobodno pretpostaviti da će on u našem društvu ostajati dotle dok se na njega ne bacimo s čekićem u ruci i u trenutku kad mu razbijemo lobanju, da će taj čovek, na nepoznat na­ čin, »postati« ili jedan od onih telegrafisanih pojedinaca ili svi oni odjednom? Šta, u stvari, treba da ga prebaci na drugi kraj telegrafske žice ako to ne uspe da učini sama transmisija signala? Udarac čekićem po potiljku? Kao što vidimo, takva pretpostavka nije paradoks nego čist ap­ surd. Smit će nestati, i to na veke vekova, i ni o kakvom telegrafskom slanju čoveka ne može biti ni govora. Taj čvor ne odnosi se samo na telegrafsko slanje in­ formacije o čoveku. Tako bi, na primer, svaki čovek mo­ gao u budućnosti imati »atomsku matricu« svog tela saču­ vanu u »banci ličnosti«. Matrica bi predstavljala idealan zapis njegove atomske strukture, zapis koji bi se toliko poklapao s njim kao arhitektonski plan sa materijalnom kućom. Ako ovaj čovek pogine, npr. u nesrećnom slučaju, porodica odlazi u banku, matrica se unosi u atomski sintetizator, a tragično poginuli na sveopšte oduševljenje na­ pušta aparat i baca se u zagrljaj ožalošćenih rođaka. Elem, to je moguće, samo što, kao što već znamo, ova ra­ dosna scena uopšte ne anulira smrt »originala«. Pošto u tom slučaju niko ipak nije počinio ubistvo nego će samo žrtvu katastrofe ili bolesti uspešno zameniti »atomski

FANTOMOLOGIJA

281

dvojnik«, nema onih moralnih otpora koji bi ovu vrstu posla učinili neprihvatljivom, bar u okviru određene ci­ vilizacije. Međutim, analogni metod ne može se primenjivati u cilju stvaranja »rezerve postojanja« za samoga sebe, tj. radi garantovanja lične kontinuacije. Jer to da li imam samo u stolu ili u banci sopstveni »atomski opis« koji će se tek posle unošenja u sintetizator pretvoriti u mog ži­ vog dvojnika (primetimo uzgred da je opis naprosto pro­ gram delatnosti) ili da još za života imam svog živog dvojnika, apsolutno nema upliva na moju vlastitu sud­ binu. Ako upadnem u provaliju ili poginem na drugi na­ čin, dvojnik će me nesumnjivo zameniti, ali ja više neću biti živ. Dokaz za to jeste vremenska koegzistencija origi­ nala i kopije. One su u međusobnoj vezi kao dva blizan­ ca, ali niko pri zdravoj pameti neće tvrditi da je jedan blizanac »rezerva kontinuacije« drugog. Stigli smo zasad dotle da sam akt telegrafskog slanja informacije ne ubija nepovratno čoveka nego da ga ubija usleđujuće uništenje tog čoveka posle telegrafskog slanja, čime treba da se stvori iluzija kako je tobože on lično odista otputovao na drugi kraj žice. Elem, čini se da nepovratnost lične smrti izaziva prekid u kontinuaciji pos­ tojanja. Tek tu ulazimo u pravi pakao paradoksa. Kao što je poznato, savremena medicina gaji mnoga obećanja, uzdajući se u stalno usavršavanje hibernacije. Ovo stanje odloženog, usporenog života, fiziološki sretano kod nekih sisara (slepi miš, medved) može, s jedne strane, da se pre­ nese na čoveka koji normalno nikad ne hibernira (događa se to zahvaljujući primeni odgovarajućih farmakoloških sredstava, rashlađivanju tela, itd.) i, s druge strane, to stanje se može produpsti tako da od zimskog sna postane sve više nalik na autentičnu smrt. To stanje povratne smrti, ne samo usporenja nego potpunog zaustavljanja svih životnih procesa, svodi se putem vrlo velikog hlađe­ nja celokupnog organizma. Zasad je ono realizovano kod nekih oglednih životinja, a jednoćelične organizme (među koje u izvesnom smislu spadaju i spermatozoidi semena, čak i ljudskog) moguće je putem zamrzavanja održavati u takvom stanju veoma, i možda čak proizvoljno dugom.

282

STANISLAV LEM

Mogućnost oplođavanja žene spermatozoidom muškarca umrlog čak pre više stotina godina postaje, dakle, već potpuno realna. Hlađenje organizama tako složenih kao što je ljudski (ili uopšte sisara) ispod tačke mržnjenja vode, nameće mnoge teškoće, pošto voda iz tkiva ima tendencije ka kri­ stalizaciji u vidu leda, a ta reakcija vodi uništenju životno važnih struktura protoplazme. Nisu to ipak nesavladive teškoće. Može se misliti da će tehnika takvog zamrzava­ nja koja daje skoro stopostotnu šansu kasnijeg vaskrsenja u proizvoljno izabranom trenutku, postati ostvarena. U nju se ulažu velike nade, između ostalog i što se tiče perspektiva dugih kosmičkih putovanja. Pa ipak, ta teh­ nika u svetlu dosad razmotrenih misaonih eksperimena­ ta, može da pobuđuje izvesne sumnje. Da li zaista imamo posla sa povratnom smrću? Nije li moguće da zamrznuti pojedinac umire zauvek, a onaj koga vaskrsavamo da je nešto poput njegove kopije? Čini se da je to isti pojedi­ nac. Jer životni procesi samo su obustavljeni, kao što se obustavlja mehanizam časovnika. Njihovo ponovno po­ kretanje istoznačno je sa oživljavanjem. Uostalom, ti pro­ cesi ne podležu apsolutnom kočenju. Zna se da stvar s tim pojavama izgleda pomalo kao onaj štit sastavljen iz sedam sektora sa duginim bojama. Dok on stoji ili se okreće polako, vidimo pojedine boje. Povećavanje obrta stvara treptanje, a posle odgovarajuće brzine boje se slivaju u monolitnu belinu. Nešto je slično i sa svešću. Pro­ cesi koji su njena podloga moraju da imaju određeni tempo ispod koga svest počinje da se pomućuje, a potom se raspada daleko ranije no što dođe do stvarnog prestan­ ka biohemijskih moždanih reakcija. Tako, dakle, svest se gasi ranije no što se zaustave procesi promene materije, i opet oni praktično prestaju, ali mogu da se odvijaju, iako ne svi, i krajnje sporo. Svakako, neposredno pri tempe­ raturi apsolutne nule njihov tok, u stvari, prestaje i or­ ganizam ne stari. Pa ipak, sve strukture živog tkiva ovako ili onako bivaju sačuvane. Prema tome, kao da smo ope­ raciju zamrzavanja oslobodili optužbe da je počinila ubistvo. Izvedimo ipak još jedan misaoni eksperiment. Reci­ mo da smo našeg Smita zamrzli do temperature bliske

FANTOMOLOGIJA

283

apsolutnoj nuli. Kao i svaki telesni organ, njegov mozak predstavlja kristalnu strukturu. Sem onih neznatnih osci­ lacija kakve atomi iskazuju čak i na najnižem energet­ skom nivou, putem elektronskog mikroskopa ne zapažamo nikakve kretnje. Zarobljeni mrazom, atomi mozga gospodina Smita ukočili su se i postali dostupniji, te sad možemo pojedinačno da ih biramo iz njegove lobanje i poslažemo u odgovarajuće posude. Atome svakog elemen­ ta slažemo, radi poretka, zasebno. Čuvamo ih tako stal­ no, radi sigurnosti, u mrazu tečnog helijuma, dok ih, najzad, kad naiđe vreme, ponovo ne sastavimo, tačno slažući svaki tamo gde treba. Sada već ceo, ali još uvek zamrznuti mozak zajedno s telom podvrgavamo uspešnim operacijama vaskrsavanja. Gospodin Smit, odmrznut, ustaje i odlazi kući. Nema nikakvih sumnji da je to bio odista on, lično. Odjednom se pokazuje da je naš laborant porazbijao sve do jedne epruvete u kojima su se, u vidu sićušnog praška, nalazili atomi ugljenika, sumpora, fosfora i svih ostalih elemenata iz kojih se sastojao mozak gospodina Smita. Mi smo te epruvete poredali u hladnja­ ku na stolu, laborant je srušio sto i, našavši se suočen s takvom katastrofom, brzo je uklonio njene tragove; ono što je ostalo od rasutih elemenata pokupio je u nove epru­ vete, a nedostatke dopunio, služeći se pri tom zapisima u laboratorijskoj knjizi, gde smo s najvećom preciznošću zabeležili šta se nalazi u kojoj epruveti. Još se nismo ohla­ dili posle te vesti, još vidimo kroz prozor kako se dvoriš­ tem udaljuje i štapom vrti gospodin Smit, kada se vrata otvaraju i ulazi drugi Smit. Šta se desilo? Epruvete su se, padajući sa stola, porazbijale, laborant je žurio i po­ kupio samo polovinu rasutog praška, ali njegov kolega, želeći da mu pomogne, kasnije je tačno pokupio ostatke prosutih elemenata, ono što je nedostajalo opet dopunio po laboratorijskoj knjizi, sam uneo atome na svoja mesta, vredno odmrznuo, pokrenuo i vaskrsao gospodina Smita broj dva. I koji je od gospode Smit pravi nastavak zamrznuto­ ga, prvi ili drugi? Svaki ima manje-više polovinu »origi­ nalnih« atoma, što je, uostalom, utoliko bitno što atomi nemaju individualnosti i što ih za vreme promene mate­ rije organizam neprestano zamenjuje. Izgleda da je došlo

284

STANISLAV LEM

do umnoženja gospodina Smita. Ali šta je s originalom? Živi u oba tela ili možda ni u jednom od njih? Ovoga pu­ ta, nasuprot eksperimentu sa presecanjem svakog spoja između dve polukugle mozga, pitanje je nerazrešivo, poš­ to nema bilo kakvih empirijskih kriterijuma na koje bis­ mo se mogli osloniti. Naravno, dilema bi se mogla rešiti arbitrarno, dogovorivši se, na primer, da su nastavak na­ šeg poznanika, koga stalno podvrgavamo tako vratolom­ nim eksperimentima, oba gospodina Smita. To je ugodno i u datoj situaciji možda neophodno, ali to rešenje mora pobuditi moralne ograde. Gospodin Smit je, gajeći poverenje u nas, ušao u hibernacionu ledenicu isto onako mir­ no kao što je ulazio u telegrafsku kabinu iz koje smo ga, posle udarca čekićem, izvukli za noge, donekle utešeni njegovim umnoženim pojavljivanjem na raznim planeta­ rna sunčanog sistema. U onom slučaju je, kao što smo utvrdili, došlo do ubistva. A u ovom? Svakako, čini se da nedostatak lešine svedoči u našu korist, ali i tada bismo ipak mogli Smita raspršiti u oblak atoma, ali nije nam toliko stalo do toga da zločin izvršimo na neprimetan i krajnje estetski način koliko do toga da ga uopšte ne izvršimo. Počinjemo da gubimo glavu. Zar postoji neka mate­ rijalna duša koja je zatvorena u strukturi mozga kao pti­ ca u kavezu i koja izleće iz telesnih okova kada šipke ka­ veza, to jest atomi strukture, bivaju polomljeni i razređeni? Samo nas očajanje gura ka tako metafizičkim hipo­ tezama. Ali ni one ništa ne spasavaju. Šta se dogodilo posle presecanja velikog spojiva mozga? Zar smo odmah uspeli da nematerijalnu dušu presečemo na dva dela? A uostalom, zar iz telegrafskih prijemnika nisu izlazili čita­ vi redovi normalno produhovljenih Smitova, iz čega ima­ mo očevidan zaključak da je onda svaki atomski sintetizator, ako duša uopšte postoji, kadar s lakoćom da je konstruiše. A uopšte se ne radi o tome da li gospodin Smit ima nematerijalnu dušu. Recimo da je ima. Radi se o tome da je svaki novi gospodin Smit u svakom pogledu bio apsolutno isti kao originalni gospodin Smit, no ipak nije bio on, jer je sem opisa, telegrafa, itd., trebalo upotrebiti još i čekić! Prema tome, to objašnjenje nam ništa ne pomaže.

FANTOMOLOGIJA

285

A možda paradoks dolazi otuda što su naši misaoni eksperimenti isto onako suprotni s mogućnostima real­ nog sveta kao, npr., mašta o putovanjima sa beskonačno velikom brzinom ili o izgradnji perpetuuma mobile? Ali i to nije istina. Zar nam u slučaju jednojajnih blizanaca Priroda ne prikazuje neizmerno tačne kopije ljudskog or­ ganizma? Takvi blizanci nisu idealno identični u pogledu atomske strukture, tu se slažemo. Ali proizlazi to i otuda što evoluciona tehnologija, što selekcija nikad nije težila za stvaranjem apsolutne sličnosti ove strukture, pošto je u biološkom pogledu to bilo krajnje nevažno, suvišno. A čim je takav stepen sličnosti sistema s jednakim stepenom složenosti dobijen nekako uzgred i slučajno (jer slu­ čajni elementi, pri prvoj podeli oplođenog jajeta igraju poveliku ulogu u nastajanju blizanaca), onda će biotehnologija budućnosti, oženjena kibernetikom, sigurno mo­ ći da se okuša u prestizanju toga uspeha koji je bio samo slučajnost Prirode. Radi potpunosti naših izvođenja dužni smo, takođe, da razmotrimo eventualnost u kojoj bi sam akt priređi­ vanja atomskog zapisa uništavao živi organizam. Takva situacija uklonila bi neke paradokse (npr. paradoks mo­ gućeg istovremenog postojanja »nastavka« i originala) i to bi moglo postati osnov trvdnje da upravo tako mora da bude, to jest da se slično istovremeno postojanje daje sa­ mo zamisliti, ali je inače neostvarljiva fikcija. Zato ćelom pitanju posvećujemo nešto veću pažnju. Zamislimo da imamo na raspolaganju dve aparature za telegrafsko sla­ nje ljudi, jednu aparaturu O i drugu aparturu N. Apara­ tura O spasava onoga koga treba telegrafski da pošalje­ mo, to jest posle prikupljanja celokupne informacije o njegovoj atomskoj strukturi čovek ostaje potpuno zdrav. Aparatura N deluje na taj način da u toku prikupljanja informacije istovremeno uništava atomsku strukturu is­ pitivanoga, a samim tim posle završetka popisa imamo ubijenog čoveka, odnosno njegove raspršene ostatke kao i celokupnu zalihu strukturne infrmacije. Dodajmo uz to da će količina dobijene informacije u oba slučaja biti ista, tj. potpuna i dovoljna da se reprodukuje isti pojedi­ nac, pošto ga otpremimo u telegrafsku prijemnu stanicu.

STANISLAV LEM

Aparatura tipa O, spasavajuća pošto je suptilnija, ta­ kođe je i komplikovanija, i sigurno će istorijski nastati kasnije kao plod tehnologije usavršenije od one koja će stvoriti uništavajuću aparaturu N. I pored toga, razmotri­ mo najpre aparaturu O. Ona deluje na principu »punktiranja«, to jest pokretnog vazduha, nešto slično kao u kineskopskoj lampi televizora. Vazduh iz aparature pro­ lazi kroz telo ispitivanoga. Svaki sudar vazduha sa ato­ mom ili elektronom biva odmah zabeležen u pamćenju aparata, zahvaljujući tome što se ovaj vazduh »spotiče« o svaku česticu materije. Atomi površinskih slojeva tela posle zapisivanja njihove lokacije postaju za ovaj vazduh nekako prozirni. Dabogme, da bi bilo tako vazduh ne mo­ že biti materijalan (korpuskalaran). Recimo da to nije ni­ kakav takav vazduh nego samo punkt aneksa elektromagnetnih polja, kojima umemo tako da upravljamo da se nadovezuju jedan na drugi. U efektu, kad nailaze samo na vakuum, strelice aparata se ne pomeraju. Zavisno od ma­ se atoma koji se nađe na putu proticanja tih polja, usled nastajućeg dejstva vrednost polja će podleći promeni i strelice će se pomeriti, što će biti registrovano u odgova­ rajućem sistemu »pamćenja«. Aparatura istovremeno registruje prostorno-vremenska mesta pročitavanja, njihov poredak, itd., a posle obavljanja IO20 pojedinačnih proči­ tavanja koja nastaju, naravno, sa brzinom od više mili­ ona u sekundu, imamo već zapisanu celu informaciju o položaju svih atoma tela, odnosno njegove materijalne konfiguracije. Aparatura je tako osetljiva da će na jonizovani atom reagovati drugačije nego na nejonizovani, na atom koji se nalazi na određenom mestu belančevinskog lanca reagovaće takođe drugačije, jer to zavisi od gustine elektronske opne molekule, itd. Ta leteća elektromagnetna polja što služe zapisu svojim dejstvom bez sumnje iza­ zivaju sićušna odmicanja atoma tela od njihovih prethod­ nih stanja, ali su ta odmicanja toliko beznačajna da će ih organizam podneti bez ikakve štete. Kad imamo već go­ tov zapis, predajemo ga žičanim putem, prijemnik koji informaciju prima — pokreće se i biva stvoren pojedinac-kopija na drugom kraju linije. To je individua ide­ alno slična originalu, ali original o tome ništa ne mora da zna, može da napusti kabinu i da se vrati kući, nema­

FANTOMOLOGIJA

287

jući pojma da je u međuvremenu negde nastala njegova kopija i čak cela legija tih kopija. Takav je bio prvi eksperiment. Sad pokrećemo drugu aparaturu. Ona deluje znatno brutalnije, pošto je pokretni vazduh materijalan, te nje­ gove ispaljivane čestice udaraju redom u atome tela, naj­ pre njegovih gornjih slojeva, zatim dubljih, itd. Posle sva­ kog emitovanja imamo sudar, karambol, a iz pomeranja izdvojene čestice, čiju brzinu znamo, dešifrujemo prvo­ bitni položaj i masu pogođene čestice (telesnog atoma). Dobijamo drugi zapis, isto onako precizan kao i prvi, sa­ mo što smo samom procedurom raspršili organizam, pret­ vorili ga posle završenog dejstva u nevidljivi oblačak. Molim da se primeti da u oba slučaja dobijamo tačno istu količinu informacije, s tom razlikom što smo drugi put, tokom dešifrovanja ipak uništili prvobitni organi­ zam. Pošto je uništenje izvršila samo brutalnost apara­ ture koja nimalo nije uvećala količinu dobij ene informa­ cije, znači da je i sam fakt uništenja u odnosu na sam čin slanja informacije sporedan i ne vezuje se ni s njim niti sa kasnije nastajućom sintezom atomske kopije na dru­ gom kraju linije. Slanje informacije, naime, i njime omogućena sinte­ za, u oba slučaja usleđuju jednako. Cim usleđuju jedna­ ko, jasno je da za ono što se dešava na drugom kraju žice sudbina originala nema nikakve važnosti. Drugim rečima, na drugoj strani, iz prijemnika, u oba slučaja na­ staje apsolutno ista jedinka. A čim smo ipak dokazali za prvi slučaj da novonastala jedinka nije mogla biti na­ stavak originala, samim tim se to mora odnositi i na drugi slučaj. Prema tome, dokazali smo da je individua stvorena u sintetizatoru uvek imitacija, kopija, a ne »žičanim putem poslati original«, a to dalje pokazuje da »uba­ civanje« u uzročno-posledične lance egzistencije organiz­ ma, ubacivanje stvoreno iz zapisa i slanja informacije, u stvari nije samo umetak, nije samo cezura između dva dela neprekinute životne linije identične individue, nego predstavlja akt reprodukovanja imitirajuće individue, ne­ ke vrste blizanca, pri čemu original ili biva očuvan u životu ili gine. Njegova sudbina nema za kopiju nikakvog značaja, jer ona nije nikad nastavak originala, dok ori­

288

STANISLAV LEM

ginal, međutim, u prvom slučaju time što ostaje u životu već samim svojim prisustvom ruši sud da je, tobože, ne­ kuda upravo »telegrafski poslat«, a u drugom pak, usled svog uništenja, stvara (pogrešan, kao što smo upravo po­ kazali) utisak da je ipak otišao na »putovanje žicom«. Predstavljamo, najzad, varijantu eksperimenta koja se obavlja kako bez priređivanja atomske matrice tako i bez atomskog sintetizatora. To još nije ostvarljivo, ali na tome putu su već postignuti znatni uspesi. Radi se o negovanju oplođenog ljudskog jajeta izvan organizma. To jaje treba prepoloviti. Jednu polutinu zamrzavamo, a dru­ goj dozvoljavamo da se normalno razvije. Recimo da iz nje nastaje čovek koji u dvadesetoj godini umire. Tada odmrzavamo drugu polovinu jajeta i posle dvadeset go­ dina imamo »drugog blizanca«, o kome se može reći da predstavlja nastavak umrloga — tačno sa istim dokazom kakav smo davali za atomsku kopiju načinjenu u sintetizatoru. To što je na nastanak »nastavka« trebalo čekati dvadeset godina ništa ne predodređuje, jer je potpuno moguće da bi se i atomski sintetizator morao dvadeset godina truditi dok ne bi načinio atomsku kopiju. Ako, dakle, ovoga »drugog blizanca« priznamo kao nastavak umrloga, a ne za dvojnika sa varljivo sličnim izgledom, isto će se ticati i problema stvaranja atomske kopije. Zna­ či da je obični blizanac čiji smo razvitak vremenski uspo­ rili hibernacijom, ipak »produžetak« svoga brata. A pošto se vreme hibernacije može proizvoljno skraćivati, značilo bi da je svaki blizanac nastavak drugog blizanca, što je valjda ipak očigledan apsurd. Blizanac, istina, nije ideal­ na molekularna kopija »originala«. No bez obzira na to, sličnost koja nastaje između dva stanja istog čoveka, u kojima on ima redom osam, a potom sedamdeset godina, sigurno je još manja nego uzajamna sličnost blizanaca. Pa i pored toga svako će priznati da su ovo dete i starac isto lice, što se o dvojici braće ne da reći. Znači, o nastav­ ku egzistencije ne odlučuje količina analognih informa­ cija nego genidentitet (tj. genetički identitet) dinamične strukture mozga, koja tokom života podleže čak i znat­ nim promenama.

VII. STVARANJE SVETOVA

Uvod

Nalazimo se valjda na zalasku epohe. Nemam na umu vreme pare i elektriciteta koje prelazi u naredno, u vreme kibernetike i kosmonautike. Već sama takva onomastika označava pokoravanje pred tehnologijama koje postaju suviše moćne da bismo se i u budućnosti mogli pomiriti s njihovom autonomijom. Ljudska civilizacija je kao brod izgrađen bez planova. Stvorila je ogromne pokretne mašine i sredila unutrašnjost svog broda, doduše neravnomerno, ali to se da nadoknaditi. Civilizaciji nedostaje zna­ nje koje bi joj omogućilo da, umesto drajfovanja kroz lutrijske struje otkrića između mnogih mogućih svesno izabere kurs. Jer otkrića koja su doprinela izgradnji još uvek su delimično rezultat slučaja. Tu činjenicu ne menja to što, ne znajući dalji put, smeramo ka obalama zvezda. Svakako: realizujemo ono što je već moguće. Nauka je upletena u igru s Prirodom i, mada iz partije u partiju postiže uspehe, do te mere dopušta da bude uvučena u konsekvencije dobitka, do te mere svaki eksploatiše, da umesto strategije primenjuje taktiku. Paradoksalno je, ali što više u budućnosti bude tih uspeha, takvih dobij enih partija, to će teža postati situacija, pošto — kao što smo već pokazali — neće uvek moći da se eksploatiše sve što osvojimo. Embarras de richesse, lavinu informacije koju na čoveka sruči njegova saznajna halapljivost, treba savladati. Moramo naučiti da regulišemo čak i napredak

19

STANISLAV LEM

znanja, jer će u suprotnom slučaju stalno rasti slučajnost narednih etapa. Dobici u igri, to jest naglo otvarani pros­ tori nove, divne delatnosti — zatvarače nas svojom ogromnošću, onemogućavajući nas time da sagledamo druge, ko zna da li u dalekosežnoj perspektivi ne daleko­ sežnije mogućnosti. Problem je u tome da civilizacija stekne slobodu stra­ tegijskog razvojnog manevrisanja kako bi mogla usmera