Srpskoslovenski jezik prirucnik

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ – БЕОГРАД

ЗОРАН РАНКОВИЋ

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ПРИРУЧНИК ЗА СТУДЕНТЕ

САДРЖАЈ НАСТАВЕ ИЗГОВОР И ГЛАСОВИ ОБЛИЦИ ХРЕСТОМАТИЈА

БЕОГРАД 2010.

1

Садржај наставе: Уводне напомене: предмет, задаци, програмски садржаји курса, литература. Методологија и методика рада. Славистика: предмет, структура, задаци. Словенска филологија. Палеославистика: предмет, задаци, методологија, кратак историјски преглед. Релевантни теоријски извори и лексикографски приручници. Словени данас: лингвистички аспект, етнички аспект, конфесионални аспект, антрополошки аспект. Словени од етничког формирања до раног средњег века. Најстарији историографски извори о Словенима. Словени у светлу археолошких истраживања. Словени у светлу лингвистичких истраживања. Словенски језици у индоевропској језичкој породици. Балто-словенске језичке везе. Прасловенски језик. Језички контакти и позајмице у прасловенском језику. Словенски етноними. Проблем прапостојбине Словена. Сеобе Словена. Духовна култура Словена у претхришћанском периоду. Развој словенске писмености. Евангелизација Словена и почеци словенске писмености. Мисија св. Кирила и Методија и њен значај за културну историју Словена. Судбина КирилоМетодијевске традиције после смрти Солунске браће. Значај делатности св. Кирила и Методија и њихових ученика из перспективе мисиологије. Формирање и развој словенских књижевних језика и словенских књижевности (општи поглед). Језик и култура: интеракција у оквирима Pax Slavia Orthodoxa у ономастици, лексици реалија, фразеологији, паремиологији и др. (системско-структурни и функционални приступ). Језик у богослужењу Цркве. Појам и обележја богослужбеног језика. Богослужбени језици у Словена. Старословенски као богослужбени језик. Диглосија. Богослужбени језици у Срба: српскословенски, рускословенски српске редакције, српски стандардни језик (историјски осврт). Старословенски језик: племенско-територијална припадност (македонска и панонска теорија), називи. Извори о настанку старословенске писмености (словенски, грчки, латински). Периодизација. Старословенске азбуке. Почеци писмености код Словена (пре настанка глагољице и ћирилице). Порекло глагољице. Порекло ћирилице. Разлике и сличности између глагољице и ћирилице. Питање првенства. Старословенски канонски споменици: општи поглед, класификације, обележја. Канонски глагољски споменици. Канонски ћирилски споменици (рукописи, натписи). Обележја старословенске ћирилске графије. Старословенска ћирилица (графички изглед слова, редослед, гласовна и бројна вредност слова). Надредни знаци. Велика и мала слова. Иницијали. Континуирано писмо. Интерпункција. Прибор за писање. Опрема књиге. Фонетско-фонолошки систем старословенског језика. Фонеме и њихова диференцијална обележја. Дескрипција и класификација гласова (по акустичким и артикулацијским обележјима). Вокалски систем. Полугласници (редуковани вокали). Консонантски систем. Африкате. Дистрибуција фонема и фонемских скупина. Алтернације. Морфолошки систем старословенског језика. Врсте речи (класификација; прелазне појаве у области врста речи). Именице: општеграматичко значење и парцијалнограматичке категорије, лексичкограматичке скупине, облици (парадигматски типови). Придеви: општеграматичко значење и парцијалнограматичке категорије, лексичко-граматичке скупине, облици (парадигматски типови, компарација). Бројеви: општеграматичко значење и парцијалнограматичке категорије, значење, састав, облици бројева. Заменице: лексичко-граматичка обележја, класификација, облици (парадигматски типови) заменица. Глаголи: општеграматичко значење и парцијалнограматичке категорије.

2

Глаголске основе и наставци. Подела глагола по морфолошким врстама. Глаголска времена, начини и стања (грађење и употреба). Хибридни глаголски облици. Прилози: општеграматичко значење и парцијалнограматичке категорије. Порекло прилога. Поређење прилога. Предлози: граматичко значење, функција, класификација. Везници: граматичко значење, функција, класификација. Речце: граматичко значење, функција, класификација. Узвици: граматичко значење, функције, класификација. Творба речи у старословенском језику. Морфемска анализа: морф и морфема, типови морфема по значењу. Коренске морфеме. Афиксалне морфеме. Флексије. Творбена анализа: творбена база, творбени низ. Етимолошка анализа. Творбени начини. Синтакса старословенског језика. Синтагма и реченица као основне јединице синтаксе. Граматичко устројство синтагме. Граматичко устројство реченице. Лексика старословенског језика. Односи унутарлексичке системности. Састав лексике старословенског језика према критеријумима генезе и функционисања. Улога старословенизама у формирању лексичког фонда савремених словенских књижевних језика. Развој старословенског језика након канонског периода. Средњецрквенословенски период (формирање националних редакција). Основна обележја редакција. Српскословенска редакција: територија и време формирања, трајање, функционалне карактеристике, однос према народном језику (диглосија). Жанровска подела и језичке карактеристике споменика. Културни поларизам и српскословенска лексика. Најранији споменици српскословенске редакције. Књига у средњевековној српској култури. Писари, скрипторији, штампарије, култура читања. Прибор и материјал за писање, опрема књиге. Орнаментика српскословенских рукописа: византијски, народнофантастични, оријентални, неовизантијски, балкански, касно-готички, високоренесансни стил. Ортографске школе српскословенске редакције (зетскохумска, рашка, ресавска, босанска редакција - општи поглед, споменици). Обележја фонетско-фонолошког и графијско-ортографског система српскословенске редакције. Транскрипција српскословенских текстова. Еволуција ћирилске палеографије српскословенских рукописа. Српскословенски устав, полуустав, брзопис, курзив, канцеларијски брзопис. Босанчица као специфична варијанта српског брзописа. Средишта српскословенске писмености. Новоцрквенословенски језик: настанак, трајање, функционалне карактеристике. Обележја српске редакције. Рускословенски језик код Срба у XVIII и првој половини XIX века. Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика новијег периода. Богослужбени језици СПЦ у XIX и ХХ веку: социолингвистички аспекти. Актуелни проблеми језичког планирања и језичке политике Цркве. ЛИТЕРАТУРА : а. ОСНОВНА : С. Николић, Старословенски језик. Правопис. Гласови. Облици. Примери са речником. Београд, Бања Лука 2005. П. Ђорђић, Старословенски језик. Нови Сад, 1979. П. Пипер, Увод у славистику, књ. I. Београд, 1998. А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика. Београд, 2004.

3

З. Ранковић, О српској редакцији старословенског језика.Годишњак, V, Фоча 2006, бр. 5, стр. 93-103. P. Đorñić, Književni jezik. (U:) Enciklopedija Jugoslavije, 4, Zagreb 1960, str. 511-514. А. Младеновић, Елементи историје српскохрватског језика. (У:) Општа енциклопедија Larousse, т. 1, Београд 1971, стр. 419426.

Лексикон српског средњег века. Београд, 1999; стр. : 43-47, 56-59, 112-114, 138-139, 220-222, 257-258, 277-278, 301302, 408-411, 472-473, 491, 505-507, 527-529, 581.582, 687693, 751-754, 767-768, 825-827. Б. СЕКУНДАРНА : Ф. Дворник, Словени у европској историји и цивилизацији. Београд, 2001. Климент Охридски, Константин Преславски и др., Ћирило и Методије: житије, службе, канони и похвале. Београд, 1964.

Ђ. Трифуновић, Примери из старе српске књижевности. Београд, 1975. Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњевековних књижевних појмова. Београд, 1990. Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености. Београд, 2001. П. Ђорђић. Историја српске ћирилице. Београд, 1990. П. Ивић, Преглед историје српског језика. Сремски Карловци – Нови Сад, 1998. Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба. Београд – Нови Сад, 1995. Пет векова српског штампарства 1494-1994. Приредили М. Пешикан, К. Мано-Зиси, М. Ковачевић, Београд 1994. С. Пападопулос, Теологија и језик. Србиње – Београд – Ваљево – Минхен, 1998. К. Кончаревић, Језик и православна духовност. Студије из лингвистике и теологије језика. Крагујевац, 2006. Д. Фуруновић, Енциклопедија српске књиге, I-IV. Београд, 2004.

Д. Фуруновић, Историја и естетика књиге, I-IV, Београд 1999. Приватни живот у српским земљама средњег века. Приредиле С. Марјановић-Душанић и Д. Поповић, Београд 2004.

4

Славистика: предмет, структура, задаци. Словенска филологија. Палеославистика: предмет, задаци, методологија, кратак историјски преглед. Релевантни теоријски извори и лексикографски приручници. Иако се реч славистика налази у насловима многих научних радова и називима многих научних и наставних установа, обим значења тог термина, мењајући се од случаја до случаја, показује велику разноврсност његове употребе. У најширем и најпотпунијем значењу славистика је комплекс наука о словенским језицима и књижевностима, о историји материјалне и духовне културе Словена, као и о њиховој политичкој и економској историји. Уколико се термин славистика употребљава у неком ужем значењу, његов обим своди се на оне компоненте које су у датом случају битне (лингвистичке, историјске, антрополошке и др.). Најчешће се славистика односи на проучавање словенских језика и књижевности. У најужем значењу славистика је наука о словенским језицима и култури створеној на тим језицима. У том значењу појам славистике врло је близак нешто старијем појму словенска филологија. Славистика се донекле условно назива науком јер она заправо представља комплекс наука и научних дисциплина: лингвистика, наука о књижевности (литературологија), наука о превођењу (транслатологија), историја, фолклористика, етнографија и етнологија, право, економија и др. Свака од њих би могла да има и посебан назив, дајући атрибут речи славистика, али то је пре изузетак него правило. Тако, на пример, постоји термин лингвистичка славистика (иако није у широкој употреби), али није уобичајена употреба терминолошких израза историјска или археолошка славистика и сл. Обично се дате научне области именују описно: историја Словена, историја словенских књижевности, словенска археологија, словенски фолклор итд. Иако су те науке и научне дисциплине међусобно комплементарне, оне су истовремено у великој мери и аутономне, а посматране понаособ и веома сложене: на пример, лингвистичка славистика је наука о словенским језицима и дијалектима, узетим у целини и понаособ, о њиховим реализацијама у конкретним говорним ситуацијама и текстовима, као и наука о методима и историји проучавања словенских језика. Као што структуру лингвистике, поред опште лингвистике (која има за предмет језичке појаве заједничке свим природним језицима или већини језика), чини већи број посебних лингвистика, тако и структуру лингвистичке славистике чини више посебних научних грана. С обзиром на то да ли се издвајају према предмету или према неким екстерним својствима, посебне лингвистике најприродније се деле на две групе. а) У прву групу спадају лингвистике које за предмет имају или проучавање језика у ужем смислу речи, мање-више независно од различитих спољашњих фактора његовог функционисања (унутрашња лингвистика микролингвистика), или проучавање језика у вези са различитим ванјезичким феноменима битним за његово функционисање (спољашња лингвистика - макролингвистика). Граница између ова два типа лингвистика обично у пракси није оштра. Истраживања првог типа даље се деле с обзиром на то да ли имају за предмет један језик (нпр.

5

србистика) или два, односно више језика (нпр. лингвистичка славистика), док лингвистике другог типа, такође присутне у истраживању словенских језика, најбоље представљају социолингвистика, психолингвистика, неуролингвистика.Наука о старословенском језику понекад се назива палеославистика. б) У другу групу спадају лингвистике за чију је природу релевантан или метод или циљ истраживања. Постоји више метода који се примењују у лингвистици (поређење, математизација, експеримент и др.) и на основу којих добијају називе поједине посебне лингвистике, као што су компаративна лингвистика, контрастивна и/или конфронтативна лингвистика, математичка лингвистика, експериментална фонетика и др. Разуме се, оне су присутне и у лингвистичкој славистици. Најдужу традицију има упоредно-историјско проучавање словенских језика, а затим и њихова типологија и контрастивни описи савремених словенских књижевних језика. Разноврсност и сложеност предмета славистике одредиле су њену структуру, укупност односа сличности и специфичности између наука и научних дисциплина које су славистиком обухваћене, а затим и њене задатке усмеравање научне и стручне славистичке делатности на одређене појаве и предмете у оквиру појединих славистичких наука и у оквиру културноисторијске улоге славистике у савременом друштву. Најопштији научни задаци славистике, као и код других хуманистичких наука, проистичу из потребе за што дубљим, потпунијим и свестранијим сазнањима о њеном предмету у његовој историјској димензији и у релевантним синхронијским пресецима, у његовој инваријантној суштини и у склопу свих спољашњих околности којима је тај предмет током читавог свог постојања одређен и на које је и сам више или мање утицао (контакти и прожимања словенских са несловенским језицима, књижевностима и културама, историјски, геополитички, демографски и други чиниоци итд.). У вези с тим је и врло важан цивилизацијски задатак очувања најбољег што су словенске културе стекле и пронеле кроз векове, и свих словенских специфичности без којих би духовна и материјална култура човечанства била сиромашнија. На такав задатак природно се наслања задатак афирмације словенских култура у словенским, али и у несловенским земљама јер брига о очувању словенских култура (када има искључиво облик описа и проучавања) није сама по себи довољна ако се огледа само у делатности релативно уског круга људи, научника и других славистичких стручњака, на пример професора словенских језика и књижевности, и ако то није брига друштва у целини, а посебно оног његовог дела који води културну политику. Такав задатак - афирмација словенских култура подразумева и један ужи задатак без којег се први не може успешно остварити, а то је неговање свести о вековној коегзистенцији општег и посебног међу словенским народима, језицима и културама, о сапостојању многих заједничких словенских особина, а уз њих и осећања духовне, етничке и културне узајамне словенске

6

блискости, и особина које су локалне, регионалне, односно историјски условљене, које укупну слику само обогаћују, ако се не пренаглашавају до степена који би водио затирању културне самосвести и дезоријентисаности као прелазној фази ка укључивању у неки други етнокултурни круг. То је, дакле, задатак неговања разумно еластичног односа према опозицији "словенске културе / несловенске културе", односа који је изван крутог пуризма, ксенофобије и одсуства осећања за динамику културних прожимања и обогаћивања, али и изван осећања инфериорности према неким агресивнијим несловенским културама и, најзад, односа који се заснива на јасној свести о врло богатој историјској вертикали словенских култура. Филологија је комплексна хуманистичка научна дисциплина усмерена на откривање, тумачење и описивање (најчешће старих) текстова. Корени филологије сежу у најдаљу прошлост људске цивилизације јер је настанак филологије везан за постојање писмености и текстова, као и за потребу за њиховим тумачењем и описивањем. Филологија је изразито интегративна дисциплина. Она обједињује знања из више наука и научних дисциплина: из лингвистике, литературологије, фолклористике, текстологије, палеографије и архивистике, али та знања у филологији не постоје аутономно, него су међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст. Објекат сваког филолошког истраживања је текст, али предмет истраживања текста као филолошког објекта може бити различит (нпр. књижевноисторијски, правни, теолошки итд.) у зависности од тога са ког се становишта тај објекат проучава и шта је циљ истраживања. Термин филологија састоји се од два корена грчког порекла, од којих први филозначава љубав, а други -лог- реч, науку, знање. Али за разлику од других термина са кореном -лог-, на пример, биологија, геологија, технологија и сл., где је предмет науке именован у првом делу сложенице (биологија је наука о животу итд.), са филологијом то није случај јер би је онда требало схватити као науку о љубави, иако тај термин треба да сугерише нешто друго - љубав према речи (упор. и философија - љубав према мудрости). Филологија има, поред поменутог старијег и још живог значења, и једно новије, шире значење, у оквиру којег се филологијом назива комплекс хуманистичких наука које имају за предмет одређени језик и културу на том језику. Тако схваћена словенска филологија обухватала би лингвистичку славистику и науку о словенским књижевностима и другим језички фиксираним облицима словенских култура, што чини заправо главни део славистике, али неке друге њене аспекте ипак не би обухватала, на пример археолошки, антрополошки, музиколошки итд. Словени данас. Словени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија етничка скупина (око 35%). Словени су у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су него, на пример, разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости,

7

која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности, у веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд. Насупрот поменутом поређењу стоји чињеница да се немачко језичко и културно подручје већим делом налази у границама једне државе, док су словенски језици и културе у том погледу изразито подељени. Узроци таквом стању су бројни и разноврсни; једним делом се налазе изван словенског света. Најраспрострањеније писмо у словенском језичком свету јесте ћирилица. Ћирилица је изворно словенско писмо; настала је на словенском тлу и представља, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика - старословенског језика. Од 38 слова старословенске ћирилице 24 је настало према грчком уставном писму. Ћирилица је једно од карактеристичних обележја словенске културе, иако није писмо свих Словена. Ћирилица је писмо руског, украјинског, белоруског, српског (чије је писмо и латиница), бугарског, македонског и русинског језика. Други словенски језици имају латиничка писма. У двадесетом веку ћирилица је постала писмо и многих несловенских језика Совјетског Савеза, а и писмо монголског језика. Најстарије словенско писмо - глагољица - није живо писмо. У Белорусији и на словенском југу регионално и у секундарној употреби било је и арапско писмо. Савремена ћириличка писма настала су од руске ћирилице установљене 1708. године. До те године у употреби је била само црквенословенска ћирилица, а 1708. године, одлуком Петра I (оствареном од 1710) та ћирилица је замењена новијом ћирилицом, тзв. грађанским писмом. На тај начин ћирилица се графемском варијантношћу (велика и мала слова, штампана и писана слова) и обликом неких слова донекле приближила латиници. Од руског грађанског писма настала су сва савремена ћириличка писма, како словенских, тако и несловенских језика који имају ћириличко писмо прилагођено својим гласовним системима. Свој данашњи инвентар графема руска ћирилица добила је после реформе 1917. године када гу нека слова укинута (нпр. Ђ, I, У и др.). Словенске латинице настале су од писма латинског језика, чији је словни инвентар готово у потпуности преузет у словенским латиничким писмима, с тим што се неки гласови, који су мање или више карактеристични за словенске језике (већином фрикативни гласови и африкате, палатали или резултати палатализација), бележе додавањем дијакритичких знакова словима основног фонда (уп. српско ć, č), употребом диграма (уп. српско lj, nj), варирањем основног словног облика (уп. српско ћ, пољско ą, ę) итд. Иако ниједан словенски народ не припада у целини једној вероисповести, верујући Словени су највећим делом православни (Руси, Белоруси, Украјинци, Срби, Македонци и Бугари), а релативно мањим делом припадници римокатоличке, протестантске, исламске или неке друге вероисповести. Поузданијих статистичких података о верској опредељености Словена за сада нема. Број протестаната у

8

прошлости је био већи него данас (на пример, међу Пољацима, Чесима, Словацима, Лужичким Србима, Словенцима) да би затим, после контрареформације, негде мање негде више опао, обично онолико колико се повећао број представника римокатоличке конфесије. У време потчињености Украјине католичким земљама (Пољској и Аустроугарској) део Украјинаца прихватио је унијатство (за које је, пре свега, карактеристично признавање папинске врховне црквене власти, уз очување православних црквених обреда). Део Јужних Словена је у време петовековне потчињености турској власти био принуђен да пређе у ислам. У антрополошком погледу Словени се деле на четири основне групе: балтичку, црноморску, динарску и средњоволшку. Важнији антрополошки показатељи су: висина, индекс главе (однос највећег дијаметра ширине и дужине лобање у попречном пресеку), растојање између јагодичних костију, висина лица, профил лица и носа, положај врха носа, профил горње усне, боја косе и очију, косматост (примарна и секундарна) и др. Словенски језици припадају индоевропској језичкој породици, тј. налазе се у односу ближе или даље сродности са другим језицима те породице. Израз језичка сродност (као и језичка породица и сл.) представља прозрачну терминолошку метафору, јер у правом смислу речи у односу сродности могу бити само појавни облици света живе природе. Сроднима се називају језици који су настали дивергентним развојем извесног старијег језика и/или мешањем језика (тада је нови језик у односу сродности према језицима од којих је настао и према другим језицима који су се из њих евентуално развили). Сродни језици имају мање или више заједничких особина које су последица њиховог заједничког порекла. На тој чињеници заснива се генеалошка класификација језика (класификација према сродности, односно према језичким породицама и сродним групама). Али језици могу имати заједничких особина и када нису у односу сродности. На тој чињеници заснива се типолошка класификација језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у флективне језике јер граматичка значења великим делом исказују системом наставака, тј. флексијом, али се у њима понекад срећу и особине неких других језичких типова. Сличности између два или више језика могу бити последица дуготрајних језичких контаката сродних или несродних језика, у којима су језици утицали једни на друге и изградили известан број заједничких обележја. На тој чињеници заснива се ареална класификација језика, односно груписање језика у језичке савезе или језичке лиге. Један од познатијих језичких савеза је балкански језички савез, у који улазе грчки, бугарски, македонски, румунски, албански, а према неким особинама и српски посебно његови торлачки дијалекти (балканизми су, на пример, конструкција да + ирезенш уместо инфинитива, образовање футура помоћу глагола са значењем „хтети", заменички посесивни датив, нпр. мајка нам је добро, префиксални компаратив и суперлатив, нпр. у бугарском језику, хубав, похубав, нај-хубав итд.). Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине:

9

- индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.; - иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.; - германска група, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, исландски, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс, јидиш); - италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др.; - келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.; - словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др.; - балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски; - грчка група, која обухвата старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки; - анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др.; - тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б; - јерменски језик; - албански језик; - трачки (мртав језик); - фригијски (мртав језик); - илирски (мртав језик) и - венетски (мртав језик). За упоредну граматику индоевропских језика посебно су значајни они језици који имају старе писане споменике. Најстарији историографски извори о Словенима. О Словенима као посебном народу знало се у европској књижевности одавно. Када грчки историчар Херодот у својој историји говори о ратарским Скитима и о Неурима и Будинима који су се настанили западно и северно од њих и са њима заједно настањивали широки појас између доњег Дунава и Дона и дубоко у унутрашњост данашњих руских земаља преко Дњестра, Дњепра и Сејма. Многи слависти су склони да у тим Скитима, Неурима и Будинима виде претече старих Словена (тзв. Прасловена). Ипак, за њих се још не претпоставља да су говорили словенским језиком али се мисли да су допринели општој интеграцији етничких елемената која се у резултату - негде пре три хиљаде година - сажела у посебну нову заједницу из које ће временом произаћи различити словенски језици. То су већ били Словени, иако их историчари још увек тако не зову. Неколико векова после тога, код Плинија Старијег (у I веку наше ере) они станују у поречју Висле и зову се Венеди, а грчки географ Птолемеј им (у II веку) под истим именом проширује седиште дуж Висле све до њеног ушћа у море (до Венетског) и на југ до Карпата (до Венетских планина).

10

Нешто исцрпније, али више са освртом на народ и на његове обичаје него са освртом на географски положај и на распрострањеност, пише о ВенетимаВенедима-Словенима римски историчар Тацит (у делу De situ, moribus et populis Germaniae у последњем поглављу где их приказује у не тако позитивном светлу). Ни он, као ни много млађи Прокопије (у VI веку н.е.) који Словене повезује са Антима, нису у својим поставкама довољно одређени, а Јорданес (око 551. године) уједињује и Словене и Анте под заједничким именом Венета. По њему Словени су заузимали пространо подручје од Драве и Висле (a laco Mursiano usque ad Donastrum et Viscla ознака за подручје на југоисток од ушћа реке Драве у Дунав), где су им за заштиту уместо утврђених градова биле шуме и мочваре (paludes silvasque pro civitatibis habent), док су најјачима међу њима, Антима (qui eorum fortissimi) седиште требало да буде између Дњестра и Дњепра (a Donastro usque ad Donaprum). Овако су код старих историчара изгледале и биле оскудне информације о Словенима и о њиховој прадомовини све до краја великих сеоба у VI и у VII веку, када су Словени одједном у великим гомилама заједно са Аварима појавили у средишту европских догађаја. Тек тада за њих и за њихова племена почиње право историјско време, када се о њима исцрпније пише у делима европских (а касније и других нпр. арапских) путописаца и летописаца. Тих племена је било много, и она су се из различитих – економских, политичких и географских – разлога већ тада окупљала у веће заједнице у којима је на крају обично преовладавало једно (истакнутије, јаче) племе које је целој заједници давало или наметало своје име. Тако је рецимо у југоистоном делу Срб, Србин име потиснуло и истиснуло давне називе за Неретљане, Захумљане, Травуњане, Дукљане, Морављане и друга словенска имена. Код Пољака је име Пољанин, Пољак потиснуло називе за Шлезане, Вишљане, Мазуре, Кујаве од којих до данас остају називи само за покрајине и географске делове. Иста је ситуација била и код Чеха и то на рачун Лемуза, Дудлеба, Пшована и један део на рачун Лужичана. Полапски Словени су временом нестали – подлегли су експанзији и сталној вековној пенетрацији суседних Германа. На исти начин су почетком прошлог века нестали и Словинци на обалама Балтијског мора којих је 1903 било око 200, а Кабуши су се одржали јер су се приљубили суседним Пољацима, па се кашупски језик данас сматра као нешто даље наречје и дијалект пољског језика. Руска племена Древљани, Сјеверјани, Словјени, Пољани, Уљичи, Кривичи, Вјатичи и други су почели да се окупљају око средишњих дијалеката под страним несловенским именом РУС (тим именом Константин Порфирогенит зове и норманске Вјагаре). На крајњем југу и југоистоку словенска племена су или стари назив СЛОВЕНИ или нешто источније се узима назив турскотатарских освајача (Бугара) који су у VII веку под вођством кана (кагана) Аспаруха провалили на Балканско полуострво и покорили словенска племена која су се налазила на пордучју између Црног мора, Пиринских и Рилских гора. Понегде су преовладала давна општа имена изведена од основе СЛОВЕН па сходно томе данас имамо – Словенци у данашњпј Словенији, Словаци који свој језик зову словјенским(у данашњој Словачкој), затим Словинци којих је почетком прошлог века било око Лепског језера код Балтичког мора, а познато је да су се Дубровчани на источној обали Јадранског мора до XX века називали Словинцима, а језик словинским. Оно шта је карактеристично да и данас Финци зову Русе именом Венаја , а то долази од

11

старог имена Венети, Венеди. Немци Лужичке Србе зову Wenden, а Словенце Winden. Балто-словенске језичке везе. Проблем балто-словенских језичких односа још увек није добио општеприхваћено решење у индоевропеистици и славистици, али се често и с разлогом истиче да балто-словенске језичке сличности и подударности, поред тога што могу бити генетске или ареалне природе (последица старијих или новијих балто-словенских језичких контаката), могу бити и последица независног паралелног развоја неких структурно сличних појава v балтичкој и словенској групи језика. Иако се начелно у том погледу мишљења углавном слажу, разлике настају онда када се појединим од наведених фактора даје приоритет (јер сви нису од истог значаја за питање балто-словенских језичких односа). Према новијим истраживањима овога проблема, протословенски језички савез (који је био у контакту са неким протобалтичким дијалектима, а вероватно одређен и неким балканским, на пример илирским и трачким, затим германским и другим елементима) прерастао је у прасловенски језик, док се дијалекатска издиференцираност протословенског донекле сачувала на балтичкој периферији, да би се после приближавања прасловенског скитском (западноиранском језику) средином I миленијума пре Христа прасловенски језик сасвим одвојио од старих балтичких дијалеката. Међутим, контакти Словена са Балтима, судећи по резултатима археолошких истраживања, нису били прекинути. Нека словенска племена стварала су са Балтима племенске савезе. Према подацима хидронимије (лингвистичка дисциплина о називима вода), носиоци те културе (мошчинске археолошке културе) говорили су западнобалтичким језиком. Од друге половине I миленијума наше ере, када се Источни Словени државно организују и јачају, почиње интензивна словенизација становништва које је говорило балтичким језицима, што је најзад у знатној мери и довело до изумирања западнобалтичких језика. Прасловенски језик. Најстарији словенски језик, од којег су се, непосредно или посредно, развили сви словенски језици, назива се прасловенским језиком. Лингвоним прасловенски је услован, јер се не зна како су тај језик називали људи који су њиме говорили. Прасловенски је језик без споменика писмености и све што се данас зна о том језику резултат је његове лингвистичке реконструкције, првенствено упоредно-историјским проучавањем словенских и индоевропских језика. Оне језичке црте које су заједничке словенским и неким несловенским индоевропским језицима вероватно су у прасловенском језику наслеђене из праиндоевропског, а оне језичке црте које су заједничке словенским језицима, а немају паралеле у другим индоевропским језицима највероватније су у тим језицима наслеђене из прасловенског, у којем су настале. Време у којем је постојао прасловенски језик одређује се различито. Према једним мишљењима (нпр. С. Б. Бернштејн) почеци прасловенског језика падају на крај III миленијума п. н. е., према другим (нпр. Т. Лер-Сплавињски) на средину II миленијума п. н. е., а више савремених лингвиста (нпр. Г. А. Хабургајев, А. Е.

12

Супрун, Р. Вечерка и др.) полази од извесније чињенице да се у I миленијуму пре Христа несумњиво може говорити о прасловенском као посебном индоевропском језику. Овакве велике разлике у погледима на то питање проистичу из недостатка довољног броја поузданих чињеница о почецима прасловенског језика. У сваком случају треба имати на уму да је формирање појединих језика по правилу дуг процес и да је неопходно разликовати време почетне или неке касније фазе формирања прасловенског језика од времена његовог постојања као посебног језика. Извесне прасловенске језичке црте могле су бити инициране још у периоду дијалекатске издиференцираности праиндоевропског језика, друге у периоду балтословенске заједнице, или у периоду интензивних контаката протословенског са пробалтичким, а треће као иновација у већ формираном прасловенском језику. И крај прасловенског језика треба схватити процесуално а постојећа дијалекатска издиференцираност (која се само делимично поклапа са данашњом, у лингвистичком погледу донекле условном поделом словенских језика на источне, западне и јужне) била је један од његових узрока. Са великим словенским сеобама почетком првог миленијума н. е. тај процес је несумњиво био започет. У VI и VII веку он је већ био интензиван, али због чињенице да је и у Х и XI веку постојала несумњива језичка блискост и међусобно удаљених словенских племена (нпр. јужних и западних, или јужних и источних) неки научници сматрају да је прасловенски језик постојао све до тог времена. Са највише извесности може се, ипак, говорити о прасловенском језику од средине (или прве половине) I миленијума пре Христа до почетка I миленијума н. е. Ни о узроцима распада прасловенског језика не постоје општеприхваћена мишљења, али се ипак обично као важније издвајају две групе узрока: (а) лингвистички (престанак закона затвореног слога, односно појава закона отвореног слога према којем се сваки слог мора завршавати на вокал; монофтонгизација дифтонга; умекшавање тврдих консонаната пред вокалима предњег реда и др.); (б) ванлингвистички (величина територије на којој се говорило прасловенским језиком, слабљење веза између појединих племена, све веће разлике у степену развоја између појединих племена, контакти са суседним несловенским племенима, сеобе и др.). Прасловенски језик је имао три рода, три броја, седам падежа, није имао бројеве као посебну врсту речи, већ су они у граматичком погледу припадали именицама или придевима; придеви су у старој фази прасловенског језика имали именичку промену (нпр.: *новъ, *нова, *ново), а затим су спајањем придевске основе са постпозитивном заменицом добили заменичку промену (нпр.: *новъјь, *новаја, *новоје). У области глаголске морфологије прасловенски језик није познавао морфолошки начин исказивања будућег времена и није имао глаголске прилоге; имао је императив и потенцијал, а поред инфинитива (нпр.: *brati) имао је и супин (нпр.: *bratъ). Прасловенски глагол имао је две основе (инфинитивну и основну садашњег времена), а од глаголских времена имао је презент, два проста прошла времена: аорист (неколико типова) и имперфект, и два сложена прошла времена: перфект и плусквамперфект. Поред тога, у прасловенском језику су постојали

13

радни и трпни глаголски придеви (партиципи), и категорија вида као једна од млађих глаголских категорија. Најстарији слој прасловенске лексике био је наслеђен из праиндоевропског, али је лексика знатним делом иновирана, било грађењем нових речи (нпр. због табуирања постојећих), било позајмицама из сродних или несродних језика (балтичких, келтских, германских, иранских, угрофинских, туркијских и др.). У савременим словенским језицима утврђено је око 2.000 лексема елементарног типа које су општесловенске и наслеђене из прасловенског лексичког фонда. Упоредити неколико словенских лексичких (и фонетских) паралела: Један од основних задатака упоредне граматике словенских језика јесте реконструкција прасловенског језика. Пошто је прасловенски језик без писма, у славистици је разрађена транскрипција на латиничкој основи којом се бележе они гласови и облици за које се сматра да су постојали у прасловенском језику. Астериск (звездица) испред слова или речи означава да је у питању реконструкција, а не слово или запис облика неког млађег словенског језика, на пример *synъ, milъ, *plakati итд. У проучавању питања словенске етногенезе и глотогенезе један од извора података о контактима прасловенског са другим језицима јесу позајмице из других језика у прасловенском језику и позајмице из прасловенског језика у другим језицима. Проучавање позајмица може да помогне да се добије што потпунија слика о суседима Словена из времена о којем нема писаних сведочанстава, али је скопчано са низом тешкоћа, као што су, на пример, одређивање времена када је дошло до одређене језичке позајмице, утврђивање да ли је позајмица ушла у језик непосредно из језика у којем је постојала као изворна јединица или је ушла посредством неког трећег језика у којем такође представља позајмицу, да ли је у питању позајмица или паралелан развој неког облика који су и словенски и неки несловенски језици наследили од праиндоевропског итд. Зато је у овој области славистичких истраживања много спорних и отворених питања. Проблем прапостојбине Словена. У покушајима реконструкције прасловенског језика и реконструкције словенске културе до великих сеоба једно од централних места има питање локализације прапостојбине Словена. Реч "прапостојбина" у славистичкој литератури се уобичајила за означавање простора који су насељавали Словени до сеоба, односно много векова пре него што су о њима забележена прва подробнија историографска сведочанства. Сасвим је јасно да тај простор треба схватати динамички јер је мало вероватно да су у периоду од најмање једног миленијума, ако не и дужем, Словени стално насељавали исти простор. У бројним хипотезама и теоријама о прапостојбини Словена, чији се преглед неће излагати, разликују се оне које су оријентисане на апсолутну локализацију те територије (помоћу мора, река, планина, насељених места као главних оријентира) и оне теорије које су оријентисане на релативну локализацију (тј. приближну локализацију Словена у односу на неке друге народе, нпр. Германе, Келте), иако ни

14

о простору који су ти народи насељавали често нема сасвим поузданих и прецизних сазнања. Проблем прапостојбине Словена умногоме је одређен решењем проблема прапостојбине Индоевропљана. Према једним мишљењима прапостојбина Индоевропљана је у V и IV миленијуму пре Христа обухватала широки простор од Рајне до западне Украјине, према другим још шири - од Рајне до горње Волге, а према трећим она се локализује северно од Црног мора и дуж Волге, са каснијим ширењем у балканско-подунавско подручје и даље у централну Европу, затим у Закавказје, Иран, Малу Азију и источни Медитеран (концепција америчког археолога литавског порекла Марије Гимбутас). Грузински лингвиста Томас В. Гамкрелидзе и руски лингвиста Вјачеслав В. Иванов аутори су једне од најновијих концепција о прапостојбини Индоевропљана, према којој се углавном на основу лингвистичких истраживања, она локализује у источној Анадолији (Мала Азија), на јужном Кавказу и у северној Месопотамији. У савременој индоевропеистици највише пажње привлаче последња два гледишта будући да су новија и боље аргументована од претходних. У XIX веку предложено је више теорија о прапостојбини Словена, које су се често темељиле на једностраним и недовољно поузданим изворима, на пример само на летописима, хроникама и сл., тако да немају научну вредност. У њима се Словени, у потпуности или делимично, убрајају у Келте, Готе, Гете, Сармате, Трачане, Дачане, Илире или неке друге народе. Од бројних научних хипотеза о прапостојбини Словена данас су у славистици најприсутније три: висланско-одранска, средњодњепарска и дунавско-панонска. Висланско-одранска хипотеза настала је још крајем XVIII века, али је најпотпунију научну аргументацију добила тек у радовима пољског лингвисте Тадеуша ЛераСплавињског (1946), а њеној разради допринели су и многи лингвисти потоњих деценија. Према тој хипотези, као што се из самог назива може видети, територија прапостојбине Словена захвата простор између Одре и Висле, с тим што поједини лингвисти који тако гледају на дато питање допуштају да је прапостојбина временом мање или више излазила из тих граница. Средњодњепарску хипотезу заступали су Лубор Нидерле, Казимјеж Мошињски, Макс Фасмер и други слависти, а у другој половини XX века највише присталица имала је у Совјетском Савезу. У њиховим радовима (посебно у радовима Федота П. Филина) истиче се да се прасловенски речнички фонд односи на реалије својствене шумском и степско-шумском појасу који данас углавном одговара јужној Белорусији и северној Украјини. Српски еквиваленти тих прасловенских речи биле би речи језеро, блато, дубрава, борик и др., затим називи дрвећа: бреза, јасика, орах, липа, врба..., називи дивљих животиња, птица и речних риба: медвед, лисица, вук, рис, јелен..., гуска, лабуд, врана..., сом, штука, лосос... и др.

15

У новијој славистици оживљава интересовање за једну од најстаријих хипотеза о прапостојбини Словена дунавско-панонску (балканску) хипотезу, која се почетком прошлог века заснивала искључиво на летописном податку из XII века (Повест о минулим годинама) о томе да су Словени у давна времена насељавали простор Угарске и Бугарске пре него што су се одатле поједина словенска племена (Моравци, Чеси, Бели Хрвати, Срби, Хобутани, Лахови, Љутићи и др.) доселила на нове територије, на којима су нека трајно остала. Пошто тај податак није имао јачу потврду из неког другог извора, хипотеза која се на њему заснивала временом је маргинализована као неаргументована и без научне веродостојности. Ако се о прапостојбини Словена говори са становишта времена које је непосредно претходило сеобама, онда се већина савремених слависта слаже у томе да је средином првог миленијума нове ере она обухватала територију приближно између 50. и 55. степена северне географске ширине, између Дњепра на истоку и Одре на западу. Сеобе Словена. Историја Словена обухвата два глобална периода: први је претходио великим сеобама, чији је интензитет био на врхунцу у VI и VII веку наше ере, а други је тим сеобама започео и траје до наших дана. О првоме готово ни нема историографских података. У том периоду, који је трајао бар миленијум, а вероватно и више, Словени су говорили језиком који се назива прасловенски, а живели на територији чије границе нису сасвим тачно утврђене. Оне свакако нису биле вековима исте. Око V века н. е. границе територије на којој су живели Словени приближно су биле одређене Одром на западу, Дњепром на истоку, 50. паралелом на југу и 55. паралелом на северу. С обзиром на то посебно је важно питање које је и иначе неизбежно када је реч о великим сеобама народа: шта је покренуло Словене на миграције из прапостојбине (како се обично назива територија на којој су живели пре сеоба), односно шта је узроковало сеобе Словена? Као ни многе друге историјске чињенице ни сеобе Словена нису имале само један узрок. У тим сеобама важну улогу имали су, поред других фактора: (1) велика померања других народа, (2) густина насељености Словена на простору прапостојбине и начин привређивања који је тражио померања на нове територије, (3) развој материјалне културе, а у вези с тим вероватно и извесне промене у друштвеној структури, (4) ослабљеност Византијског царства. Ти чиниоци, издвојени као важнији, али не и једини, нису деловали издвојено него у узајамној вези у којој су поједини од њих у одређеним историјским ситуацијама имали већи значај, а у неким другим - мањи значај. До првог значајнијег етничког померања у суседству Словена дошло је у П веку н. е. када су западногерманска племена, пре свега Западни Готи кренули са западне стране Висле и са Одре на југ - прво уз Одру и Вислу, а затим према рекама црноморског слива и према истоку. Још је већи значај за сеобе Словена имао

16

продор Хуна из Азије у Европу кроз Врата народа 375. године. Он је по силовитости и огромним разарањима имао карактер катаклизме. С друге стране, по продору Хуна у Европу на доњем Дунаву и на територији северно од Црног мора остао је готово ненасељен простор који су Словени, спуштајући се према југу, почели насељавати, долазећи тако и на границу Византијског царства, одакле ће кретати најинтензивнији таласи словенског насељавања на Балканско полуострво. Појавом Авара у Европи сеобе Словена су добиле посебан замах, нарочито у облику принудних сеоба. Словени су се и раније, пред Готима и Хунима принудно селили, али Авари су, потчинивши словенска племена која су им се нашла на путу на доњем и средњем Дунаву, често немилосрдно користили Словене као подређене савезнике у походима према југу, и то не само као веште дрводеље, тесаре и градитеље чамаца неопходних за пребацивање војске преко река него и као живи зид који је у борбама истуран да прими најжешће ударе противника. Ипак, Словени су, према сведочењу византијских историјских извора, за кратко време тако добро савладали војне вештине да је пред њима узмицала и добро обучена византијска војска, а после неуспеле опсаде Константинопоља 626. године од стране Авара и Словена као њихових савезника - Словени се све чешће и успешније супротстављају и Аварима, чију ће судбину коначно запечатити 791. године Карло Велики. Слабљење аварске моћи од средине VII века представљало је један од последњих већих подстицаја за сеобе Словена, посебно за њихово ширење на Балканском полуострву и оснивање првих словенских држава. Најзад, словенском насељавању Балканског полуострва ишла је на руку и чињеница да је у време словенских сеоба државна и војна моћ Византијског царства већ била ослабљена и из других разлога, тако да су продори Гота, Алана, Херула, Сармата и других племена, а затим Словена и Авара на раније неприступачну територију царевине само додатно подстакли процес постепеног разлагања велике државе, који је иначе био већ започет. Имена донета из прапостојбине сачувала су само највећа племена (касније словенски народи). Друга племена добила су називе према затеченим топонимима, хидронимима, према другим племенима која су асимиловали итд. Многа племена, поготову мања, била су асимилована од стране већих словенских племена, или од стране затеченог несловенског становништва (нпр. на територији данашње Грчке и Румуније). У Панонској низији Словени су постепено били великим делом асимиловани од стране народа који се ту појавио неколико векова касније (крајем IX века), од Мађара. Духовна култура Словена у претхришћанском периоду. За разлику од материјалне културе Словена у временима која су претходила великим сеобама, а затим примању хришћанства и почецима словенске писмености, о којој сведоче и археолошке чињенице (станишта, оруђе, оружје, накит, грнчарија итд.), поред језичких, ретких историографских и других, од духовне културе Словена тих времена остало је веома мало материјалних чињеница: углавном ретки култни предмети и археолошки налази у вези са сахрањивањем. То је и разумљиво када се има у виду да је духовна култура Словена претхришћанског периода била култура

17

усменог типа. Пошто је то била култура у којој, дакле, по свему судећи, није било писма, она није могла бити материјализована у текстовима и на тај начин бар делимично сачувана од заборава. Ипак, духовна култура Словена претхришћанског периода није нам сасвим непозната, јер су многи њени важни аспекти научно реконструисани. Два најважнија облика духовне културе Словена претхришћанског периода, веома тесно повезани и испреплетени, били су систем веровања и обичаја и усмено народно стваралаштво. Разуме се, и сам језик којим су Словени тада говорили био је спонтани одраз њихове духовне културе, али и њено најјаче средство и основни израз. Словенска претхришћанска веровања и обичаји оставили су трага и у словенским језицима и у усменом народном стваралаштву, а примањем хришћанства морали су бити одбачени, потиснути на периферију духовне културе или трансформисани у складу са хришћанском религијом. Веровања и обичаји Словена пре примања хришћанства, као део њихове духовне културе, приближно се реконструишу на основу (1) историографских извора из периода од VI до XII века, (2) археолошких чињеница (нпр. сачувани културни и обредни предмети), (3) етнографских и етнолошких истраживања сачуваних обичаја који воде порекло из далеке прошлости, (4) лингвистичких чињеница (лексика и фразеологија словенских језика које одражавају свет словенске претхришћанске духовне културе). Евангелизација Словена и почеци хришћанске писмености. Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе. Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси 845. године, Хрвати између 800. и 847. године, Бугари 865. године, Срби пре 870. године, Пољаци 966. године, Источни Словени 988. године, Поморани тек 1168. године. Разуме се, наведене године треба узети донекле условно јер нису сви представници одређеног словенског народа примили хришћанство искључиво одређене године. Међутим, за словенске културе примање хришћанства имало је и једну посебну далекосежну последицу: поделу хришћанске културе између два хришћанска цивилизацијска круга - источног и западног. Та подела је почела улажењем појединих словенских племена у сферу Западног римског царства (срушено 476. године наше ере) или источног, Византијског царства (које је трајало још готово хиљаду година - до 1453. године), а дефинитивно је продубљена стварањем западне, римокатоличке цркве 1054. године, односно поделом хришћанске цркве на два њена главна дела православни и римокатолички. За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а међу њима је од посебног значаја била писменост. Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Дошавши у додир са грчким и латинским писмом, Словени су их несумњиво несистематски користили за кратке записе словенских речи када је то било потребно (нпр. лична имена,

18

молитве и друго). Примањем хришћанства и писмености, а упоредо са тим је ишло стварање и учвршћивање првих словенских држава, Словени су остварили огроман цивилизацијски напредак. То им је омогућило живу и непосредну везу са медитеранским цивилизацијским наслеђем. Велику улогу у томе имало је и стварање словенских књижевних језика, као и преводне и оригиналне књижевности на тим језицима. НАСТАНАК, РАЗВОЈ И СУДБИНА СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМЕНОСТИ. Именом С Т А Р О С Л О В Е Н С К И назива се онај словенски језик на којем су, у другој половини IX века, написане прве књиге код Словена. Старословенски је, дакле, први и најстарији писани или књижевни језик словенски. Те прве књиге написане словенским тј. старословенским језиком били су преводи (углавном са грчког језика) хришћанских верских текстова (делови Светог Писма - апракосно Јеванђеље, апракосни Апостол, Псалтир, Паримејник - , црквене проповеди, животи светитеља и још неке обредне књиге), чији је настанак нераздвојно везан са именима Солунске браће Константина-Ћирила и Методија и њиховим мисионарским радом међу моравско-панонским Словенима. Преводи Св. Браће имају изванредан значај за културну историју словенских народа. Ти рукописи били су темељ на коме ће се базирати улазак великог дела Словена у актуелни културни контекст Европе и њихово приопштавање највишим вредностима хришћанске културе. У овом погледу Словени иду далеко испред многих европских народа, који тек у доба Реформације отпочињу да стичу аналогна права за своје националне језике. Оригинални рукописи тих првих старословенских текстова из времена непосредне преводилачке делатности Браће и њихових најближих ученика нису се очували до наших дана. Најстарији споменици старословенског језика којима данас располажемо представљају касније преписе – са краја X и из XI века – и то написане двема различитим азбукама: једни тзв. Г Л А Г О Љ И Ц О М, а други тзв. Ћ И Р И Л И Ц О М. Наведеној општој дефиницији старословенског језика потребан је детаљнији коментар и подробније објашњење неколико кључних питања која чине историјско – лингвистичку проблематику овог првог књижевног језика и најстарије писмености код Словена; то су, пре свега: -

питање настанка старословенског језика и писмености, њиховог даљег развитка и њихове коначне судбине питање генезе старословенског језика, његове племенско-територијалне припадности питање двеју старословенских азбука, њиховог узајамног односа и њихове реципрочне старине терминолошко питање, тј. питање самог назива овог првог и најстаријег словенског књижевног језика

Kao ИЗВОРИ података служе нам овде различити списи – историјски документи и легенде – на словенском, грчком и латинском језику.

19

Од словенских извора - најважнија су два списа: Житије Ћирилово и Житије Методијево. На грчком језику: Житије Светог Климента, једног од ученика Ћирила и Методија (подаци о раду ученика Браће). На латинском језику: писма римских папа Јована VIII (872-882) и Стефана V (885-891) баварским црквеним великодостојницима и моравском кнезу Сватоплуку; сведочанства Анастасија, папског библиотекара и секретара (лично познавао Константина-Ћирила и дивио се његовој учености); писмо салцбуршког архиепископа Теотмара и баварских епископа папи Јовану IX (900); полемички спис Conversio Bagoariorum et Carantanorum (Обраћање Бавараца и Корушчана ): свештенство салцбуршке архиепископије правда, историјски, своје претензије на Панонију; Римска легенда (Legenda Italica или Vita cum translatione s. Clementi). Значајни књижевни споменици су и: Житије св. Наума Охридског – непознати аутор написао средином 10. века; Проглас јеванђеља – стихови – и Азбучна молитва – садржи акростих по поретку глагољице – од Константина Преславског, Климентовог наследника на архиепископској столици. МОРАВСКО – ПАНОНСКА МИСИЈА. Према казивању Житија Ћириловог – а то је могло бити 862. или 863. године – великоморавски кнез Растислав (842-871) упутио је посланство византијском цару Михаилу (842-867) са следећом поруком: „Наши су се људи одрекли паганства и придржавају се хришћанског закона, али ми немамо таквог учитеља који би на нашем језику праву хришћанску веру објаснио да би друге земље видећи то нас следиле. Зато нам пошаљи, господару, таквог епископа и учитеља“ (гл. XIV). Слично читамо и у Житију Методијевом: „Божијом милошћу здрави смо, и к нама су дошли многи учитељи – хришћани од Влаха и од Грка и од Немаца, учећи нас различито. А ми Словени смо прост пук и немамо никога који би нас упутио на истину и разумно објаснио. Зато, добри господару, пошаљи таква мужа који би нас уредио у свакој правди“ (гл. V) Нема сумње да су кнеза Растислава на овај корак нагнали неодложни државнополитички разлози: самосталност и слобода његове кнежевине били су угрожени не само војном и политичком силом (стални ратови са немачким царем Лудвиком) него исто тако и културним и црквеним притиском немачког свештенства. Јер – у то време – политичка се самосталност није могла замислити без црквене самосталности, без властитог свештенства, вишег и нижег. А у Моравској су још од раније ширили хришћанство баварски мисионари и у погледу црквене јурисдикције Моравска је потпадала под Посавску бискупију, односно Салцбуршку надбискупију, центар ширења западног хришћанства. У тој светлости је сасвим разумљиво какве је велике планове имао на уму кнез Растислав када је од византијског цара затражио да му пошаље таквог „епископа и учитеља“ који би моравском народу објашњавао хришћанску веру на разумљивом, словенском језику: ослободити се црквене зависности од Немачке, што је било могуће само ако се непоћудно немачко свештенство замени својим, домаћим свештенством.

20

У Цариграду је понуда кнеза Растислава добро примљена и још боље схваћена: у Моравску није упућен „епископ“ – како се моли у поруци – него је одлучено да се пошаље једна верско-културна мисија нарочитог типа и метода рада, на чије су чело постављена браћа Константин Филозоф и игуман Методије, учени и угледни људи, већ искусни у пословима ове врсте. Према Житију Методијевом – цар Михајло је овај избор образложио следећим речима: „Чујеш ли, Филозофе, ове речи? Други овога учинити не може осим тебе. Дакле, ево ти много дарова и узми брата свога игумана методија, те иди! Јер обојица сте Солуњани, а Солуњани чисто говоре словенски“ (гл. V). Браћа Константин (у монаштву назван Ћирило) и Методије били су родом из Солуна, другог по важности града Византијске империје, у којем је у то време живело много Словена, а нарочито је ближа и даља околина Солуна била густо насељена словенским (македонским) живљем. Зато се и сматра да су Браћа – иако по народности Грци – већ у детињству научили словенски језик. Старији брат Методије (рођен око 815г.) најпре је био високи државни чиновник, управник „словенске кнежевине“ (области настањене Словенима у долини Сруме), али се касније повукао у манастир и закалуђерио, поставши игуман. Млаћи брат Константин (роћен 826.или 827. г.) још је у Солуну показао изузетну даровитост за науку, па га је царица Теодора довела у Цариград, где је заједно са будућим царем Михаилом студирао код најбољих професора и научника онога времена. По завршетку студија – најпре је постављен за хартофилакса (библиотекара и архивара) Цариградске патријаршије, али је убрзо – пошто се краће време повукао у манастир – позван да на Великој школи у Цариграду предаје философију (отуда му надимак „Философ“). Пре Моравске – Константин је учествовао у двема мисијама: арапској мисији – у Малој Азији код Сарацена (Агарјана), где је у Самари успешно водио верске диспуте са мухамеданцима, и заједно са Методијем у хазарској мисији (где су дошле до изражаја Константинове многостране способности: на путу Хазарима држава се налазила између Црног и Каспијског мора, мисија се задржала у граду Херсону, па је ту Константин проучио самаријски дијалект и писмо; нашао је ту јеванђеље и псалтир на готском („руским писмом писано“) и научио тај језик; најзад – ту је пронашао мошти Светог Климента, римског папе из I века, које ће одатле носити са собом све до доласка у Рим). Пре поласка мисије на пут у Моравску – Константин је заједно са Методијем и другим сарадницима саставио азбуку за словенски језик и превео богослужбено јеванђеље. У Житију Ћириловом читамо о томе: „Философ онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима... И тада састави слова и поче писати јеванђељску беседу: “ У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, И Бог беше Реч“ и остало“ (гл. XIV) А у Житију Методијевом : „...пoслушавши високу реч, предадоше се молитви заједно са другима који су били истога дуга као и они. И ту откри Бог Филозофу словенске књиге, и онда

21

створивши слова и саставивши беседу, крене на пут у Моравску узевши Методија“ (гл. V) Истичући важност наведеног саопштења – А.М. Сељишчев у вези са тим закључује: „Може се претпостављати да се Константин није тек сада, у вези са моравском мисијом, прву пут позабавио проблемом састављања словенске азбуке. У тако кратком периоду времена које је стајало на располагању до поласка у Моравску – тешко се могла саставити једна тако монолитна и тако адекватна словенском гласовном систему азбука каква је Константинова. Значајан припремни рад изискивао је и превођење, тј. прилагођавање словенског језика и његових елемената новој функцији: књижњвног језика литургијских текстова. Зато се може претпоставити да се Константин већ раније интересовао питањем стварања словенске писмености за Словене у Византији и за суседну Бугарску, као и да је у том погледу већ постојао известан припремни рад. Из ко зна каквих је разлога успорено увођење писмености за те Словене. Моравска је мисија подстакла Константина да настави рад на стварању књижевног језика за Словене. Он није мењао ранију језичку основу тог језика – основу оног језика који је он знао, језика солунских Словена: у непосредном контакту са члановима моравског посланства он се уверио да је језик солунских Словена у потпуности доступан и разумљив Морављанима.“ Опремљени тако словенском азбуком и преведеним најнужнијим књигама на словенски језик, Браћа су на челу мисије стигла у Моравску 863. или најкасније 864. године. Додељени су им одабрани ученици да их науче словенској писмености и припреме за свештенике. Поред тога, радили су на увођењу словенског богослужења и организовању националне цркве, а такође наставили с превођењем библијских и других црквених књига. Већ од првих дана овај и овакав рад Браће наишао је на отворено непријатељство латинско-немачког свештенства, које их је формално оптужило за јерес (јер је у то време, нарочито у западној цркви, владало мишљење да су писмености допуштена само три језика: јеврејски, грчки и латински, а уствари су у том раду видели непосредну опасност по своје господство. После четрдесет месеци боравка и рада у Моравској – вероватно ради посвећења ученика за свештенике и, такође, да од папе издејствују санкционисање употребе словенског језика у црквеном култу – Браћа су заједно са својим ученицима кренула на пут у Рим. Према казивању Житија Ћириловог: „На том путу га прими Коцељ, кнез панонски, и веома заволи словенско писмо и изучи га и даде до педесет ученика да се науче томе...“ (гл. XV) Леп пријем Браће и њихових ученика у Риму описује нам Житије Ћирилово следећим речима: „...сам апостолски намесник Хадријан изађе у сусрет са свим грађанима носећи свеће...“ Папа, пошто је примио књиге словенске осветио их и... певаше над њима свету литургију. Затим папа нареди двојици епископа Формозу и Гондриху да посвете словенске ученике. И приликом посвећивања певали су литургију... на

22

словенском језику..., а затим опет... певали су свеноћно бдење славећи Бога на словенском... (гл. XVII) Ту се – у Риму – Константин изненада разболео, ступио у грчки манастир под монашким именом Ћирило и умро 14. фебруара 869. године. После Ћирилове смрти – Методије се није одмах вратио у Моравску: на позив кнеза Коцеља, он исте године одлази у Панонију, пошто је претходно од папе добио „посланицу“, у којој – према Житију Методијевом – читамо: „Хадријан, епископ и раб Божији, Растиславу и Сватоплуку и Коцељу! Ми... наумисмо након испитивања послати Методија, посветивши њега са ученицима... да вас учи као што сте молили проповедајући књиге на вешем језику... као што је одпочео Константин Филозоф... Само овај и једини обичај чувајте да се на миси најпре читају Апостол и Јеванђеље на римском а онда на словеском... (гл. VIII) Поред тога – идуће, 870 године – Методије је постављен за панонскоморавског архиепископа. Међутим, ово наименовање је наишло на жесток отпор немачких бискупа (салцбуршког, посавског), који су те територије сматрали својим подручјем настојали да спрече Методију преузимање дужности. Чак су га на превару извели пред свој суд и скоро пуне три године држали у тамници у Баварској. Тек на директну интервенцију папе Јована VIII Методије је ослобођен тамнице. Тако се, најзад – 874. године – враћа у Моравску где је у међувремену дошло до великих политичких промена: уз помоћ Немаца Растислава је свргао са престола синовац му Сватоплук, који је био противник словенске писмености. И однос Рима према употреби словенског језика у црквеном ритуалу често се мењао па је Методије принуђен да поново путује у Рим. Такође је једном путовао и у Цариград. О Методијевом раду на превођењу црквених књига на словенски језик – у Житију Методијевом читамо: „...од својих ученика одабере два попа, најбоља брзописца, и посади их да преведу што брже цело Свето Писмо осим Макавеја, са грчког језика на словенски... јер је пре тога био само Псалтир и Јеванђњље са Апостолом и одабраним црквеним службама заједно са Филозофом превео. Тада је номоканон, тј. правило закона, и књиге отаца превео.“ (гл. XV) Методије је умро 6.априла 885. Пред смрт су га упитали – читамо у Житију Методијевом – и рекли: „Кога сматраш, оче и учитељу часни, међу ученицима твојим да би ти био наследник у учењу твојему? А он има показа једног од истакнитух ученика својих, званог Горазда...“ (гл. XVII)

СУДБИНА СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМЕНОСТИ ПОСЛЕ МЕТОДИЈЕВЕ СМРТИ. После Методијеве смрти у Моравској су настали тешки дани за словенско богослужење и словенску писменост: папа Стефан V не потврђује Горазда за Методијевог наследника, већ на место моравскопанонског архиепископа именује немачког бискупа Вихинга, Методијевог најљућег непријатеља, уз то још папа забрањује словенско богослужење.

23

Вихинг и немачка партија у сагласност Сватоплукову сада се немилосрдно и безобзирно разрачунавају са ученицима Ћирила и Методија: затварају их у тамнице, дивљачки злостављају, протерују из земље, а неке чак продају у робље. Али – велико и праведно дело солунске Браће просветитеља Ћирила и Методија није могла уништити брутална физичка сила: прогнани из Моравске, њихови многи ученици, знани и незнани, пренели су и даље, развили идеју и праксу словенске писмености у другим крајевима и земљама словенског света. Најјаче жариште старословенске писмености распламсало се у Македонији, на обалама Охридског језера, где је нашао уточиште и деловао велики број прогнаних ученика на челу са Климентом и Наумом. Ту је основан читав низ манастира и школа у којима је настављена и верно чувана Ћирило-Методијевска традиција како у погледу језика тако и писма: већина глагољских споменика који сачињавају старословенски канон управо је настала овде у Охридској или Македонској писарској школи. Из Македоније се старословенски језик и писменост шире по читавој бугарској држави у чији је састав Македонија тада улазила. За владавине цара Симеона (893-927) развија се снажан центар старословенске писмености на његовом двору у Преславу, у Источној Бугарској. Али – ту већ долази до одступања од Ћирило-Методијевске језичке норме у много већој мери него у Македонији. И још више ту је, највероватније, дошло до напуштања ЋирилоМетодијевске традиције: глагољица је замењена ћирилицом. „А на овом новом прекрасном писму – истиче М. Вајнгард – црквенословенска писменост се из Бугарске ширила са једне стране, на север – у Русију (Кијевског кнеза Владимира покрстили су Византијци у Херсону 988-9) , и, с друге стране, на запад – Србима.“ Врло јак центар глагољске писмености развио се кох Хрвата у Приморским крајевима. Глагољица се ту – поред цркве – употребљавала и за световне сврхе у званичним документима, а делимично и у књижевности. „Ни када је и одакле је словенско богослужење са глагољским писмом дошло к Хрватима – констатује Ј. Хам (Старословенска граматика, 47) – не зна се тачно. Зна се само, да је у хрватској већ у првој четврти X вијека било врло раширено да је тада - ... – имало и некакав сведржавни значај, и да се одонда кроз све буре и невоље једнога целога миленија одржало до данас.“ „Што се тиче Чешке – констатује М. Малецки – најновија испитивања су показала да се словенско богослужење морало ту извесно време доста живо развијати. Из друге половине XII века сачувани су Прашки одломци који стоје у вези са манастиром „глагољаша“ у Сазави, чија је активност била доста жива у XII веку. Према Житију Методијевом словенско богослужење је допрло такође и до Пољске али се нису сачували никакви реални трагови.“

ПЛЕМЕНСКО – ТЕРИТОРИЈАЛНА ПРИПАДНОСТ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА. Словенски се језици – традиционално и географски – деле на три групе: западну, источну и јужну. У ЗАПАДНОСЛОВЕНСКУ ГРУПУ иду: пољки језик с два своја спољашња дијалекта, кошупским и словињским; полапски (изумро у XVIII веку); горњолужички и доњолужички језик; чешки језик и словачки језик.

24

У ИСТОЧНОСЛОВЕНСКУ ГРУПУ иду: руски, украјински и белоруски. У ЈУЖНОСЛОВЕНСКУ ГРУПУ иду: словеначки, српски, хрватски, македонски и бугарски језик. Старословенски језик – по овој подели – спада у групу јужнословенских језика. У јужнословенску припадност старословенског језика није било сумњи. Али – дуго времена је било спорно питање о племенској припадности старословенског језика тј. питање на који су јужнословенски дијалекат IX века Браћа Ћирило и Методије превели прве књиге, одн. који су живи јужнословенски говор IX века узели за основицу овог књижевног језика? То се питање - по речима С. Куљбакина (Стсл. грам. 3) – „сада може сматрати дефинитивно решено, и то у смислу тзв. македонске теорије, према којој језик Ћирила и Методија представља књижевну обраду једног говора из околине Солуна који су Браћа добро познавали од детињства.“ Наведеној општој констатацији – А.М. Сељишчев (Старословенски језик I, 1533) додаје: „Језичке особине превода Ћирила и Методија упућују ... на територију која се налазила у грчкој. Везе са грчким становништвом условиле су појаву грчких речи у језику Словена на тој територији. Гласовни облик појединих речи грчког порекла указује да оне нису ушле у словенски језик из грчког књижевног језика, него из народног, а не грчко-књижевног. Први словенски преводиоци унели су у језик словенских превода извесне грчке речи у оном гласовном облику како су се изговарале у живом говору словенске средине... И неке друге особине речника старословенских споменика указују да је словенски језик првих преводилаца припадао оној словенској средини у којој се употребљавало доста грчких термина. У старословенским споменицима налазимо читав низ непреведених грчких речи... 1. имена звања, званичних лица и предмета специфичног значења... 2.апстрактне речи... 3. речи чији би превод свакодневним обичним словенским речима умањио њихов стилски значај... преводиоци су сматрали да увођење извесних грчких речи неће сметати разумевању текста у словенској средини коју су они познавали – у средини блиској Грцима – на југоистоку Балканског полуострва.“ Пошто је констатовао да се битне гласовне особине старословенског језика – нарочито y - налазе у говорима на исток до Солунске области, А. М. Сељишчев закључује:“Језик старословенских превода не може се идентификовати у сваком погледу са живим народним говором словенског становништва Солунске области. За основицу језика писмености били су узети елементи језика градског и приградског словенског становништва, са којим су Грци града Солуна били у додиру. Говор тих словена разликовао се од говора широких народних маса углавном у погледу лексике. У градским слојевима словенског становништва било је више грчких позајмица него међу сеоским становништвом... Лица из словенске градске средине нису припадала врховима грчког града: она су била у додиру с Грцима који су се служили грчким народним говором, о чему сведоче извесне грчке позајмице... У језику првих словенских превода налазимо и такве елементе којих није било ни у језику градског ни у језику сеоског словенског становништва. То је био К Њ И Ж Е В Н И језик, са много речи које нису постојале у свакидашњем говору. Преводи

25

с грчког изискивали су грађење много нових словенских речи. Њихово је грађење често било по грчком узорку... Поред лексике- језик првих словенских превода разликовао се од свакодневног словенског говора у С И Н Т А К С И: у преводу на словенски одражава се покаткад синтакса грчког оригинала. У старословенском као књижевном језику одржавали су се елементи грчког језика не само у лексици и синтакси него и у Ф О Н Е Т И Ц И. Тако је уведен и самогласник V (
) за грчко υ, сугласник f и међузбирни спирант T, који је одговарао грчком θ: egVpqtq, filipq, anaTema... Према томе, старословенски језик – то је језик словенских превода које су извршили Константин (Ћирило) и Методије и њихову ученици. За основицу тог језика узети су елементи становништва Солуна и његове околине... За разлику од обичног, свакидашњег говора – у старословенском језику налазимо књижне елементе: у лексици, у синтакси и у гласовима.“ (Старословенски језик 23-28). Старословенски језик је дакле имао функцију општесловенског књижевног језика. Значај старословенског језика за проучавање свих словенских језика проистиче пре свега из његове архаичности. Наиме, у многим случајевима фонетско-фонолошки и граматички систем старословенског језика репрезентује стање блиско прасловенском језику. У другој половини 9. века словенска наречја, слабо издиференцирана међу собом, имала су идентичне црте на плану гласова, облика, лексике. Зато старословенски има огроман значај за историјско (дијахронијско) проучавање свих словенских језика. Касније редакције пружају материјал и за проучавање историје појединачно узетих словенских језика.

ИМЕ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА. У најстаријим писаним изворима IX и X века – словенским, грчким и латинским – старословенски се језик назива просто: С Л О В Е Н С К И. Од словенских извора – у Житијима налазимо само општу одредбу:

slovynqsk slovynqskx ynqskx: ~zXkx slovy slovynqskXi, kxnig kxnigX nigX slovynqskQ~ slovynqskQ~, rostislavx rostislavx kx kxnAZ nAZq slovynqskx. slovynqskx. У грчком Житију Светог Климента налазимо: TA CΘЛОBENIKA ГРАММАТА У латинским изворима: LINGUA SCLAVINICA, SCLAVINISCA, SCLAVINA. У науци тај назив није прихваћен од самог почетка – из два разлога: а) што је потпуно неодређен: може означавати сваки словенски језик и све словенске језике заједно; б) што се тим именом називају два засебна словенска језика, а то су словеначки и словачки. Напоредо са различитим схватањима о пореклу и обиму старословенског језика мењало му се и име: 1) или да се укаже на племенску и територијалну припадност старословенског језика; 2) или да се укаже на карактер и функцију старословенског језика. На бази првога – никао је термин ALTBULGARISCHE SPRACHE (старо-бугарски језик), који су створили немачки лингвисти Шлајхер и Лескин, и који данас употребљавају још само бугарски лингвисти.

26

Слабе стране овога назива су: - старобугарски језик може изазвати представу о језику старих туранских или турских Бугара, који се још нису били претопили у Словене у IX веку; - не обележава македонски карактер старословенског језика, те према томе не даје праву представу о племенској припадности старословенског језика; - даје криву представу да је новобугарски даљи развитак старобугарског језика; - не може обухватити све старословенске текстове; - не даје представу о старословенском као писаном језику и старословенском као црквеном језику. На бази прве линије никао је и други назив: ALTSLOVENISCHE SPRACHE (старословенски језик); lingua palaeslovenica. Тај назив је употребљавао Миклошич до краја живота. Данас је потпуно напуштен, јер даје криву представу о пореклу старословенског језика. На бази друге линије: назив СТАРОЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ увео је Вондрак да се њиме обележи језик старословенских споменика X и XI века, језик споменика који чине такозвани старословенски канон. Тај термин се прилично одомаћио у науци (код Немаца, Пољака...) Термин СТАРОСЛОВЕНСКИ увео је Фортунатов и руска лингвистичка школа. То је лингвистички термин: да се обухвати најстарије стање словенских језика. Он обухвата све старословенске текстове, свих боја и дијалеката и има широку употребу. ДРУГИ ИЗВОРИ. Црноризац Храбар. Од словенских списа у којима се говори о азбуци и о почецима књижевности код Словена, један од најважнијих списа јесте тзв. трактат О ПИСМЕНЕХ црнорисца Храбра (састављен негде у источној Бугарској највероватније пред крај IX или почетком X века). Он почиње своје дело поменом о томе како „пре тога Словени не имађаху књига (писма) већ цртама и зарезима читаху и гатаху сходно томе да беху пагани. А покрстивши се настојаху да грчким и латинским словима (писменима) којекако пишу своју реч без реда. Но и како да могу добро да напишу грчким писменима речи Бог, живот, црква, чекање, ширина, јело, отров, младост, језик и друге које су налик на њих? И тако беше кроз многа љета. А тада им човекољубац Бог, који све управља и који не оставља људски род без спознаје него све води к спознаји и к спасењу, смиловавши се словенском племену посла светог Константина Философа, који се прозвао Ћирилом, човека праведна и истинољубива. И он им састави тридесет и осам (38) писмена, једна према облику грчких слова, а друга према словенској речи.“ Даље се у делу упорећују словенска писмена са грчким: као што она почињу са alfa тако ова почињу са azq, azq говори се како су се Грци код састављања писма угледали на Семите, тако су се Словени угледали на Грке. Двадесет и четири (24) слова узета су према грчком писму, а четрнаест (14) их је састављено према словенском изговору. Онима који су говорили, чему су словенска писмена, када их нису створили ни Бог ни анђели, нити су од искона, као што су хебрејска и латинска и грчка, црноризац кратко и јасно одговара и каже како су се развијала грчка слова све до система у којем су била у његово време. Он тако и за превод Светога Писма каже да су Грцима требала седамдесеторица да учине оно што је за Словене учинио сам Константим-Ћирило који им „и слова састави, и књиге преведе у мало година, а они многи то урадише

27

за много година: седморица им слова саставише, а седамдесеторица превод, и по томе су словенска слова и светија и часнија, јер их састави свети човек, а грчка Грци пагани (безбожници). И ако ко каже да их није добро саставио, јер се још увек поправљају, њима ћемо одговорити: да су и грчка по више пута поправљали и Акила и Симах, а и после њих многи други. Јер је лакше нешто поправити него изпрва створити. А ако запиташ грчке књигознанце говорећи: ко вам је слова саставио или књиге превео и у које време, мало их је међу њима који то знају. А ако упиташ словенске књигознанце говорећи: ко вам је слова саставио, или књиге превео, то сви знају и одговоривши рећи ће: свети Константин Философ, звани Ћирил, тај нам и слова састави и књиге преведе, и Методије брат његов; и још су живи неки који су их видели. А ако запиташ у које време, и то знају и рећи ће да је то било у време Михалја цара грчкога, и Бориса кнеза бугарскога, и Растислава кнеза моравског, и Коцеља кнеза блатанскога године од постанка света 6360 године. Према томе по цариградском рачунању времена (5508) то би значило да се Константин састављањем словенске азбуке и превода бавио 855. године, дакле још пре него што је Михајло сео на царски трон. По александријском рачунању (5500) добија се година 863. (која се и с обзиром на Михајла и с обзиром на старост Константина и на то да је имао иза себе већ две мисије и то Сараценима и Хазарима) може узети као приближно тачна. Слично је и професор Златарски на основу једног млађег бугарског рукописа дошао до 862. године. Иако би се Храбров трактат могао односити и на ћирилицу, у њему је важно то што се Константин помиње као стваралац словенске азбуке и што казује време када се то догодило и најзад то да су се писмена још у Храброво време употпуњавала и да су у то време били још живи они који су познавали или видели Браћу (или бар старијег од њих). Најстарији текст Храбровог трактата није старији од XIII века, али по свему судећи трактат је састављен на почетку X века. О Ћирилу као састављачу словенске азбуке говоре и други извори и не само словенски (папска писма). Има један стари словенски спис који се нарочито бави питањем постанка словенске писмености. То је позната расправа О ПИСМЕНИМА Црнорисца Храбра, тако касније названога ученог састављача краткога и једнога од најстаријих словенских списа световнога карактера. Сачувано је 29 преписа. Иако су сви ти преписи писани само ћирилицом, то не значи да је и протограф писан ћирилицом, али је сигурно да је врло рано постојао и ћирилски текст. Преписивачи су тај текст мање или више дотеривали према особинама ћирилице својега времена. Зато се ни данас не да одредити ни словни састав прве словенске азбуке. И не само то. Из Храброва списа се не може одредити ни број слова у првобитној азбуци, иако у свим преписима стоји да их је било 38. Храбар је тај број узео из грчких извора о пореклу и постанку грчкога писма. Храброви земљаци су замерали словенској азбуци што има велики број слова, већи него у грчкој азбуци. Сам храбар прича како су Словени дуго после покрштавања писали латинским или грчким словима, и зато су многи у Храбровом завичају били против новог, словенског писма. То се могло односити како на глагољицу тако и на ћирилицу, која је и поред истоветних, заједничких слова као у грчком писму, имала више од трећине и посебних словенских слова.

28

Било је, даље, и таквих који су устајали против словенског превода Светога Писма. Храбар је бранећи словенски језик у Светом Писму узимао тиме у одбрану и словенску азбуку. Храбар уопште не спомиње противнике из туђих народа него само домаће, своје писмене сународнике, који су се тада звали само Словени. При томе најзначајнија чињеница коју је Храбар тачно учио јесте непосредна веза између словенског и грчког писма, јер је Ћирило већи број слова за словенску азбуку начинио „по чину“ грчких слова, тј. по реду тих слова. Међутим, зависност словенске азбуке од грчке није само у грчком азбучном реду него и у облику појединих слова и њиховој гласовној вредности. Летопис попа Дукљанина. У ЉЕТОПИСУ ПОПА ДУКЉАНИНА који је по Шишићу коначно обликован измећу 1160 и 1180, а по почецима иде још у доба великих сеоба, налази се у 8. и 9. глави доста површан податак који се надовезује на Житије Константиново и у којем се (у Калетићевом рукопису) могу наћи и ове речи:“И тако свети муж Констанц нареди попове и књигу хрватску и истумачи из грчкога како Новога закона, и учини књиге с папиним допушћењем, и нареди мису и утврди земљу у виру Исукрстову“. Данас нити најговорљивији поштоваоци солунске браће не приписују Константину Ћирилу оволики преводилачки рад. Ипак и Панонске легенде и Јован VIII, и Храбар и са њим Дукљанин слажу се да је Константин Ћирил саставио словенску азбуку и да је био зачетник словенске књижевности. Ипак нико од њих не каже која је то била азбука, али како се мисли да је најстарија књижевност и најстарије писмо глагољица, тиме би Константин Ћирил био аутор Глагољског писма и глагољске књижевности. Ипак, било је и других мишљења. Народна основа првог словенског кљижевног језика. Са проучавањем старословенског језика иде напоредо и развитак и јачање нове хуманистичке науке – СЛАВИСТИКЕ – или словенске филологије. То је наука која се бави словенским језицима и оним што се тим језицима изражава (фолклор, митологија, књижевност). Оснивач славистике је чешки научник Јосиф Добровски (1753-1829). Дао је прву научну граматику старословенског језика (1822 на латинском језику). Ученик и сарадник Добровскога, Словенац Јернеј Копитар (1780-1844) био је против својега учитеља у његовом схватању о пореклу старословенског језика. Сматрао је да Ћирило и Методије, иако су дошли са Балкана, књиге нису писали на језику балканских словена него на језику словена панонских, тј. предака данашњих Словенаца (Панонијом се називала широка област између Алпа и реке Тисе. У њој су живеле различите етничке групе, а на западу су један део заузимала словеначка племена). Уз Копитара је био и његов земљак Фрањо Миклошић (1813-1891). Он је био први професор славистике на универзитету, и то у Бечу, и највећи слависта XIX века. Миклошић је на свој начин разрадио Копитареву панонску теорију. По њему народни језик којим су писане прве словенске књиге није био ограничен само на Коцељеву државу, него се налазио преко Дунава, у Моравској и Словачкој. И та се теорија није могла одржати. Најзнатнији противник Миклошићеве теорије био је немачки славист Аугуст Лескин (1840-1916). Он је старословеснки језик звао старобугарски и староцрквенословенски. Треба истакнути да Лескин свој назив „бугарски“ није

29

ограничио само на Бугарску него га је проширио на Македонију, коју је сматрао колевком старословенскога језика. Македонско порекло првог књижевног језика коначно је утврдио Миклошићев наследник на универзитету Ватрослав Јагић, (1838-1923), највећи слависта својега времена и највећи познавалац старословенскога језика. Будући да рукописи Ћирила и Методија, па чак ни њихових непосредних ученика, нису сачувани, закључци о језику заснивају се у првом реду на преписима који су настали крајем X и у XI веку. Ћирило је морао ако је и писао језиком са Балкана, дошавши у другу словенску средину, у Моравску, да га донекле усклади са локалним језичким особинама. Књижевни језик добија тако известан моравскословачки карактер. Изгнани из Моравске ученици Ћирила и Методија настављају рад на словенској књизи, али ван Солуна и његове околине, у средини са друкчијим језицима и дијалектима. У књижевни језик продиру нови локални елементи. И управо зато томе језику најбоље одговара конвенционални и неутрални назив старословенски. Као такав, тај језик се не може данас локализовати. Сигурно је толико да је у свом првобитном облику био један од јужнословенских дијалеката на простору од Солуна на запад ка Костуру и на исток ка Цариграду.

ДВА СЛОВЕНСКА ПИСМА. ПИТАЊЕ ПРВЕНСТВА. У словенској филологији од њених почетака расправља се о првом словенском писму: да ли је то била ћирилица или глагољица. Прво је питање: која је од двеју словенских абука старија. Најстарији словенски извори, као што су Великоморавска житија и Храбров полемички спис, не пружају сигурних доказа о већој старини једнога или другога писма. Затим, најстарији сачувани старословенски споменици писани су једном или другом азбуком. Сви ти споменици настали су међутим бар сто година после постанка словенске писмености. Даље, сам традиционални назив „ћирилица“, тј. Ћирилова азбука, првобитно се односио и на глагољицу. Међутим, ако је неки познији препис извршен са глагољице, то не мора значити да је глагољица постала пре ћирилице. У историји нема никаква помена о ранијој појави ћирилице и то онакве какву знамо из најстаријих сачуваних споменика. Азбука је била глагољица и из Моравске прешла у Чешку. Ту су настала два сачувана старословенска споменика (тзв. Кијевкса мисал и Прашки одломци) и оба су писана глагољицом. Исто тако је и из Моравске и Паноније глагољица пренесена на Јадранско проморје и ту се одржала вековима. Тамо где је био источни обред и где је завладала ћирилица још дуго се знала и глагољица и чувале се глагољске рукописне књиге. Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици) него у споменицима писаним ћирилицом. Нарочито треба споменути чешке гласовне особине, тзв. бохемизме који се срећу у глагољским споменицима писаним на словенском југу. Наведени подаци историјски и језички, довољно показују да је глагољица настала пре ћирилице. Исто тако, на основу података које нам пружају сачувани извори и животу и раду првих словенских просветитеља, можемо закључити да је прву словенску азбуку саставио Ћирило Солунски. Али та се азбука није могла

30

свуда одржати. Заменила ју је друга словенска азбука, коју данас зовемо ћирилицом. Назив је тако остао исти, изменила се само садржина.

О ГРЧКОМ ПИСМУ. Словени, живећи на Балкану више од два века пре Ћирила, свакако су се служили неким писмом, као што је то тачно изнео у својој одбрани словенског писма Црноризац Храбар. У његовом ужем и ширем завичају Словени су се служили грчким писмом тога времена, бар за најважније потребе. Зато ћемо прво размотрити развитак грчког писма и поготову оне особине његове које су од значаја за објашњење како је Ћирило саставио прву словенску азбуку. Биле су две варијанте грчког писма: МАЈУСКУЛА која је по типу одговарала нашим великим штампаним словима и МИНУСКУЛА која би се могла упоредити са нашим малим штампаним, и донекле и писаним словима. Мајускула је имала два облика: старији, или антички капитални, највише у натписима, и млађи, или хришћански унцијални. Разликујемо две врсте грчке унцијале: старију, којом су писани рукописи почевши од IV века и млађу почев од VI века која је у основи старословенске ћирилице. Почетком IX века појавила се и минускула која се по облику готово свих својих слова толико разликује од унцијалне да се може узети за посебно писмо. Минускула је на звестан начин утицала на формирање глагољице. Гласовна вредност појединих грчких слова може бити двојака. Друго по реду слово грчке азбуке зове се ВНТА (написано је античком капиталом). То се на старогрчком језику изговарало бета , ау византијском грчком вита. Од тога имамо и називе алфабет и алфавит у руском језику. Римљани, када су примили писмо од Грка грчко В читали су као б. Када се стварало словенско писмо грчко В већ је вредело као в, а Н као и. Такав се грчки изговор зове витацизам, а старији бетацизам.

СТАРОСЛОВЕНСКИ „КАНОНСКИ“ СПОМЕНИЦИ Као што је већ истакнуто у општој дефиницији – оригинални рукописи старословенских текстова из времена непосредне преводилачке делатности Браће и њихових најближих ученика нису се очували до наших дана: најстарији споменици старословенског језика којима данас располажемо представљају касније преписе - с краја X и из XI века – које од тренутка настајања оригинала раздваја дуг период од око 100 – 200 година, при чему су ти преписи и настајали већ на другом терену и писани од стране људи који су говорили другим језиком. Отуда је разумљиво што језик у тим преписима није у потпуности исти као у време Ћирила и Методија: приликом преписивања уношене су у текст – у мањој или већој мери – извесне промене својствене језику преписивача одн. терена на којем је текст преписиван. Ипак – сви ти најстарији преписи чувају много више заједничких црта и особина, на основу којих се и доста лако и доста поуздано може реконструисати првобитно стање и према којима се увршћују у тзв. КАНОН одн. старословенске споменике у ужем смислу речи. Поред осталих – то су пре свега: доследно чување и правилна употреба носних самогласника и полугласника; затим, некадашњег самогласника Y, сугласничких група [t, /d и др.

31

Према материјалу – разликују се две врсте старословенских споменика: РУКОПИСИ (писани на пергаменту) и НАТПИСИ (исклесани у камену). Ниједан старословенски канонски рукопис није датиран тј. нема у њима никаквих записа о времену писања, а такође нема ни помена о месту где су писани. У недостатку спољашњих ознака – време и место настанка појединих споменика може се тек приближно установити на основу унутрашњих критерија: палеографских и језичких, што је често спорно. Обично се старословенски канонски споменици најпре деле – према азбуци којом су писани – на две групе: ГЛАГОЉСКЕ и ЋИРИЛСКЕ, унутар којих се – према садржини – издвајају: (а) библијски текстови (јеванђеља – четворојеванђеље и зборно јеванћеље и псалтир. (б) литургички (еухологиј, мисал) (в) патристички (проповеди и житија). Глагољицом су писани: ЗОГРАФСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Зо) – пронађено у манастиру Зографу у Светој Гори; 303 пергаментска листа; четворојеванђеље, али непотпуно: недостају почетак (до Матеј 3,11) и поједини листови у средини док је 17 листова попуњено другом руком и каснијом глагољицом (Зо.2). Издао га је ћирилицом V. Jagic: QUATTUOR EVANGELIORUM CODEX GLAGOLITICUS OLIM ZOGRAP HENSIS NUNC PETROPOLITANUS. Berolini 1879. МАРИЈИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Мар.) – Пронађено у манастиру Св. Богородице Марије у Светој Гори; 174 пергамска листа од којих се два чувају у народној библиотеци у Бечу, а остали део рукописа у Лењиновој библиотеци у Москви; четворојеванђеље, али непотпуно: недостаје почетак – Матеј 1-5,23. издао га је ћирилицом V. Jagic: QUATTOUR EVANGELIORUM VERSIONIS PALEOSLOVENICAE CODEX MARIANUS GLAGOLITICUS Berolini 1883. АСЕМАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Ас.) – 158 пергаментских листова; изборно јеванђеље (апракос, јеванђелистар), али непотпуно: недостаје крај рукописа, назван по Асеманију, а данас се чува у Ватиканској библиотеци у Риму. Најновије издање ћирилицом, Josef Kurz EVANGELIARIUM ASSEMANI tomus II Pragae 1955. ОХРИДСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Охр.) – Два пергамска листа; одломак јеванђелистара; пронађено у Охриду, а чува се у Одеси ( у Рукописном фонду Одеског универзитета). Најбоље издање ПАМЯТНИКИ СТАРОСЛАВЯНСКОГО ЯЗЫКА , 3,2, 1915 СИНАЈСКИ ПСАЛТИР – 177 пергаментских листова; садржи првих 137 псалама (недостаје крај рукописа); пронађен у манастиру Свете Катарине на Синају, где се и данас чува. Друго и одлично издање, у ћириличкој транслитерацији, приредио с: Северъянов: СИНАИСКАЯ ПСАЛТЫРЪ. Петроград 1922 (фототипски у Грацу 1954). СИНАЈСКИ ЕУХОЛОГИЈ (Еух.) – 109 пергаментских листова; збирка молитава одн. црквених текстова којих се читају приликом различитих обреда; остатак од некада много већег рукописа; чува се у манастиру Св. Катарине на Синају (само се три листа налазе у Јавној библиотеци у Лењинграду). Треће и најбоље издање приредио је R. Nahtigal: EUCHOLOGIUM SINAITICUM II Ljubljana 1942, ћириличка транскрипција.

32

КЛОЧЕВ ЗБОРНИК (Кл.) – свега 14 пергаменткох листова; одломак некада великог зборника проповеди; раније својина Париса Клоца, по којем је добио име, а дана се 12 листова чувају у Градском музеју у Триденту (Италија) и два листа у Фердинандовом музеју у Инзбруку (Аустрија). Треће и најбоље издање проредио Antonin Dostal: CLOZIANUS. Pragae 1959. МАКЕДОНСКИ ГЛАГОЉСКИ ОДЛОМЦИ (Мак. Глаг.) или Рилски одломци – 8 листова; поуке и молитве; нађен је у Рилском манастиру у Бугарској. Потпуно издање приредио И. Гошев: РИЛСКИ ГЛАГОЛИЧЕСКИ ЛИСТОВЕ. София 1956. КИЈЕВСКИ МИСАЛ (Мис.) – 7 листова, прва страна првога листа писана је доцније, другом руком и глагољицом млађега типа; одломак текста мисе, тј. службе по западном обреду; превод са латинског; нађен у Јерусалиму, а данас се чува у библиотеци у Кијеву (отуда му и име). Најбоље, критичко издање приредио C. Mohlberg: IL MESSALE GLAGOLITICO DI KIEW. Roma 1928. Ћирилицом су писани: САВИНА КЊИГА (Сав.) – 129 пергаментских листова, изборно јеванђеље, али непотпуно (одломак од око 200 листова, колико их је првобтно било); препис са старијег глагољског оригинала који је изврршио у XI веку у Бугарској неки поп Сава (према два кратка записа на маргинама); откривена и данас се чува у Москви у Главном архиву. Друго и критичко издање приредио В. Щепкин: САВВИНА КНИГА. Петроград 1903. СУПРАСАЉСКИ ЗБОРНИК (Супр.) – 285 листова; 24 житија, 23 пороповеди и 1 молитва; непотпун: нема почетка и краја,, ни појединих листова у средини; неђен у Супрасљу код Бјалистока у Пољској (отуда му и име); данас се 118 листова чувају у Универзитетској библиотеци у Љубљани, 16 листова у Народној библиотеци у Лељинграду, а 151 лист се налази у библиотеци Замојских у Варшави, одакле су овај део рукописа однели Немци за време последњег рата. (Мисли се на Други светски рат 1941-1945, прим. издавача.) Новије и боље издање приредио С. Северьянов: СУПРАСЛЬСКАЯ РУКОПИСЬ. Петроград 1904 (фототипски поново издано у Грацу 1956). ОДЛОМЦИ УНДОЉСКОГ (Унд.) – 2 листа; одломак изборног јеванђеља; некада су били својина руског филолога В. М. Ундољског (отуда им и име); данас се налазе у Лењиновој библиотеци у Москви. Издао их је Е. Карский: ЛИСТКИ УНДОЛЬСКОГО. Памятники I.3. Петроград 1904. ХИЛАНДАРСКИ ОДЛОМЦИ (Хил.) – 2 јако оштећена листа; одломак учења Кирила Јерусалимског; пронаћени у манастиру Хиландару на Светој Гори; чувају се у Универзитетској библиотеци у Одеси. Најбоље издање приредио С. М. Кульбакин: ХИЛАНДАРСКИЕ ЛИСТКИ. Памятники I,1. Петроград 1900. ЗОГРАФСКИ ОДЛОМЦИ (Зо. одл.) – 2 листа; правила Василија Великога; нађени у Зографском манастиру у Светој Гори (отуда им име). Најновије издање приредили P. A. Lavrov – A. Vaillant: RES LEGRES DE SAINT – BASILE EN VIEUX – SLAVE: LES FEUILLETS DU ZOGRAPH. “Revue” X,1-35. Paris 1930. МАКЕДОНСКИ ЋИРИЛСКИ ОДЛОМАК (Мак. Ћир.) свега 1 лист; јако оштећен; нађен у Македонији; данас се чува у Библиотеци Академије наука у

33

Лењинграду; можда оригиналан словенски текст, а не превод. Издао га Г. А. Ильинский: МАКЕДОНСКИЙ ЛИСТОК. Памятники I,5. Санктпетербург 1906.

НАТПИСИ Од значаја су само ови натписи: 1. САМУИЛОВ НАТПИС. То је надгробна плоча са натписом од 11 редова који је оштећен али се може цео текст реконструисати. Назван је по Самуилу, цару македонских словена (980-1014), који је подигао споменик својим родитељима и брату Давиду. Наћен је 1898. у цркви у селу Свети Ђерман крај Малог Преспанског језера на грчкој територији, а доцније однесен у Народни музеј у Софју. Натпис је издат први пут у Петрограду 1899. године. Тај споменик је датиран. Година је обележена овако: Zf! Zfa! тј. 6501. према томе, то није по данашњем рачунању. Тако су се рачунале године у Византији тј. па и код нас до XVIII века, од када означавамо године по тзв. новој или нашој ери. Византијци су рачунали време од „стварања света“, од којега је до „Христова рођења“ протекло 5508 година. Да бисмо прерачунали савремен начин датирања морамо од броја 6501 одбити 5508 и добићемо годину 993; то је по новој ери. Међутим, година је у Византији почињала првог септембра па према томе за временски одсек од 1.IX до 31.XIIтреба одузети 5509, а то је 992. г. 2. БИТОЉСКИ НАТПИС ЦАРА ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА (1015 до 1018) о подизању града. Текст је доста оштећен. Чува се у Народном мизеју у Битољу. Снимак у књизи Словенски споменици, Охрид 1966 (В. Мошин). Ново издање приредио је Јордан Заимов, Софија, 1970. 3. МОСТИЧЕВ НАТПИС. То је надгробна плоча ископана 1952. у развалинама једне цркве у некадашњој престоници Преслави у Бугарској. На натпису стоји да је Мостич био неки функционер „Чргубиља“, за владавине бугарских царева Симеона и Петра (893-927,927-969). Плоча са натписом постављена је касније. Натпис је издан у Софији 1955. 4. ТЕМНИЋКИ НАТПИС. Нађен је у Темнићу, у селу Доњи Катун код Варварина крајем прошлог века. Текст садржи 10 имена од 40 мученика Севастијских. Натпис није датиран, али није млађи од XI века. Чува се у Народном музеју у Београду. Издао га је Љубомим Стојановић у I књизи Јужнословенскога филолога, Београд 1913. 5. ДОБРУЏАНСКИ НАТПИС. Наћен је у месту Мирча – Вода у Добруџи, у Румунији 1950. када је и први пут објављен. На натпису, који је иначе слабо очуван, означена је година по византијском рачинању 6451, као што неки читају, а то би била 942-943; Према томе би тај датум био старији од датума на Самуилову натпису. Мећутим, правописне особине не слажу се са тако старим датумом. Вероватно је датум 6651, тј. 1142-1143 године, јер слово које означава стотину није очувано читаво. Реконстукција натписа у књизи Словенска писменост, Охрид 1966 г. (Мошин). 6. ПРЕСЛАВСКИ НАТПИС Павла хартофилакса у Округлој цркви у Преслави, Byzantinoslavica 3, Praha, 1931, 382.

ГРАМАТИЧКА СТРУКТУРА СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА 34

Проучавање језика може бити двојако синхроно и дијахроно. Синхроно је са аспекта савремености, а дијахроно је са историсјког аспекта, то је повезивање језичке прошлости и садашњости. То је метод историјске граматике, а у описној граматици се излаже савремено стање овога или онога језика. Граматика старословенског језика може бити уствари само историјска јер језичка грађа коју нам дају сачувани споменици није јединствена ни по својој старини ни по месту постанка. Задатак је старословенске граматике да на основу сачуване грађе утврди особине првог словенског књижевног језика, што значи да је њен задатак да реконструише и старије стање језика него што нам дају сами споменици. Језичка реконструкција иде даље у прошлост када је још постојало етничко и језичко јединство свих Словена, а тадашњи заједнички језик њихов називамо прасловенски. Тај језик није писмено документован али се његове особине могу реконструисати на основу упоредог проучавања свих словенских језика, у првом реду старословенског језика, који је први писмено фиксирани словенски језик. Према томе, сви словенски језици се изводе из прасловенскога, а не из старословенскога језика. Сви словенски језици преко прасловенског језика воде порекло од праиндоевропског језика, који је такође резултат научне реконструкције. Не може се тачно одредити време када се прасловенски језик издвојио из индоевропске заједнице. У сваком случају прасловенска заједница трајала је доста дуго, најмање две хиљаде година и завршила се у првим вековима нове ере, када су се Словени почели расељавати. Тада су они већ били подељени по дијалектима од којих су се непосредно развили данашњи словенски језици. Питање је само да ли је прасловенски период трајао дотле док је била и географска и етничка заједница. На основу извесних једнаких језичких промена које су се вршиле код свих Словена и после сеобе, можемо узети да је језичко јединство допирало дубоко до у девети век када се може говорити о посебним словенским језицима, а до тада су били дијалекти још прасловенскога језика. Према томе би се прасловенски период завршио са појавом словенске писмености са формиеањем старословенског или староцрквенословенског језика. Јасно је да је за реконструкцију прасловенског језика од највеће важности и у првом реду језичка грађа коју нам пружају сачувани старословенски споменици. Како је међутим број тих споменика доста ограничен, то је разумљиво да се реконструкција не може ограничити само на такву грађу него се, по потреби, узимају у обзир и чењенице из свих осталих словенских језика, у њиховој прошлости и садашњости. Узмимо један пример. Сви словени знају за три инсекта муву, буву и ваш. У текстовима који су писани старословенским језиком до краја XI века, без обзира из којега времена потичу сачувани рукописи, налази се само прва реч – mouha. mouha И у нашим архаичнијим дијалектима чува се облик муха и тако је углавном и у другим словенским језицима. Према томе, не узимајући у обзир акценат та би реч тако гласила и у прасловенском језику (наводи из прасловенског језика обично се пису латиницом и означавају се још звездицом с леве горње предње стране навода). Дакле: *muha (неки пишу: *mucha или

35

*muxa). Узмимо сада речи: бува и ваш, или буха и уш. На основу поређења са осталим словенским језицима (македонски болва и бошка, руски блоха и вошъ, чешки blecha i ves...). закључујемо да је у прасловенском било *blъha *vъsъ. Тако је морало бити и у старословенском – тј. blqha и vq[ vq[q. То су два конкретна примера за реконструкцију лексичке и уопште, граматичке структуре старословенског језика. Граматика старослоцвенског језика по исцрпности мора се разликовати од граматике живога нпр. савременог српског језика. Грађа коју пружају малобројни споменици веома је ограничена. Па ипак је у уџбеницима старословенког језика дата његова граматичка структура у целини. То се нарочито односи на морфологију: реконстуисане су читаве парадигме и то путем аналогије. Међутим и овакав метод не може се применити у свим случајевима. И у старословенском, као и у нашем језику, могло је бити тзв. крњих парадигми, исп. на пимер наш облик презента велим за који нема инфинитива „велети“. Има узмогнем, а нема „узмоћи“, а има: помогнем и помоћи.

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК. КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК НА ОСНОВИ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА У српској књижевности до Доситеја. Писменост је и Србима дошла са хришћанством, и то прво латинска са Запада и византијска, са грчким писмом и језиком, са Истока. Поред првих двеју, крајем 9. века, јавља се и врло брзо преовлађује писменост на старословенском језику који ниеј народни, али није ни сасвим Србима туђ. Нови обредни и црквени и уопште књижевни језик, епохално дело словенских просветитеља Ћирила и Методија, већ у прва два века своје употребе у јужнословенској писмености на широком простору од Истре до Црнога мора, језички већ диференцираном није могао остати потпуно уједначен. Са развитком јужнословенсих језика он се удаљавао од своје првобитне, јегејскомакедонске основице, а поготово, као орган књижевности, и црквене и световне, он се одвојио од свакидашњег разговорног језика. Већ у Симеоновој Бугарској старословенски језик се разликовао од простонародног језика и по својој гласовној и морфолошкој и нарочито по лексичкој страни. Класични језик Солунске Браће тек пошто је прошао кроз источнобугарски и вардарскомакедонски филтар, а пре тога још и кроз краткотрајни моравски период, добро је очуван једино у најстаријим сачуваним јужнословенским споменицима, углавном из 11. века који, и поред појединих разлика у њихову језику чине одређену групу и носе назив старословенски споменици. Они су по садржини црквеног карактера, писани су двема азбукама глагољицом и ћирилицом. Карактеристичне и наслеђене прасловенске или општесловенске особине старословенског гласовног система који је изражен у азбукама јесу ове: 1. разликовање двају тзв. ъ и ь – сънь, дънь 2. разликовање двају самогласника \ и A 3. посебни самогласници ы и y рыба, рyка 4. самогласници р и л који су могли бити, као и полугласници, тврди и меки што се огледало у писању ръ,лъ и рь,ль 5. сложени сугласник s (dz). И азбуке, као и сам језик, имају поједине особине које се разлукују према споменицима. На основу разлика у језику, писму и правопису одређује се и

36

порекло појединих старословенских споменика. Два таква споменика, писана глагољицом, настала су у српскохрватској језичкој области. То су Клоцов зборник (сачувано свега 14 листова) и Маријино или Богородчко јеванђеље (174 листа). Најважнија језичка особина која открива етничко порекло обају писара тих споменика јесте спорадична замена носнога самогласника \ самогласником и, и обрнуто. На пример у ћирилској транслитерацији: иди оумыи сA коупyли (Мар. Јев. Јован 9,7). Правилно старословенски је: к\пyли. И језичке особине и, нарочито, историјат Клоцова зборника везују тај споменик за чакавско хрватско подручје. Међутим Маријино јеванђеље по једној својој типично штокавској особини (прелаз сугласника в са полугласником у самогласник у на почетку речи: iзиде повелyние оть кесарy авьгоуста написати вьс\ оуселен\| Лука 2, и по својој намени и судбини припада српској културној историји. Оно је приређено за службу по источном обреду и било је у употреби још у 14. веку када је један нестали лист допуњен текстом писаним ћирилицом и језиом какав је био у српској цркви у то време. Такви су и многи маргинални подаци у том јеванђељу. Најстарији, вероватно из 11. века ћирилски споменик са српског подручја јесте Темнички натпис ( свега 15 речи од којих су 10 туђа светачка имена). Иако је мали по садржају тај епиграфски споненик пружа довољно података о језику, писму и правопису на основу којих се може закључити две ствари: 1. облик акузатива једнине Бога у завршетку назива (молит(е) Б(ог)а за ны) нова је особина старословенскога књижевнога језика која се усталила и у осталим старословенским споменицима и народним говорима, док је првобитно у Ћирилово време, акузатив био једнак номинативу; у поморављу је већ у 11. веку била у употреби ћирилица са особинама које се у западним и југозападним крајевима нису уопштиле ни до 12. века. То је употреба тзв. јотованих самогласничких слова E која се налазе готова у свима старословенским ћирилским споменицима док у глагољским споменицима односно у глагољској аљбуци није било адекватних знакова: у њој су се место њих употребљавала самогласничка слова y, e (остале јотоване самогласнике имала је и глагољица). Ћирилски правопис без споменутих двају јотованих самогласника дуго се држао код Срба и под утицајем глагољице. Таквим правописом, и то ћирилицом, а не и глагољицом, почело се врло рано, иако ограничено, писати и на народном језику у световним списима, углавном у повељама и писмима. У њима, у складу са гласовним особинама народног језика, нема јусова (\ \ A) A и има само једно јер (ь) што видимо и у најстаријем сачуваном датираном тексту, писаном ћирилицом, 27.11.1186. то су потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава на латински писаном уговору о миру са Дубровником. На напоредну употребу двеју азбука у српској писмености указују и два глагољска споменика из 12 века. То су остаци апостола по источном обреду, названи Гршковићеви (4 листа) и Михановићеви (2 листа) одломци. Први од тих одломака има ћирилске маргиналије из 14. века а у самом глагољском писму другог споменика налазе се и ћирилска слова. Језик тих глагољских одломака разликује се од језика старословенских споменика. Српске језичке особине, које су одлика и старословенскога Маријина јеванђеља и које су квалитативно и квантитативно још врло ограничене, повећавају се у 12. веку тако и толико да се већ тада јасно издвајају – под несумњивим утицајем и писмености на народном језику – посебна

37

варијанта старословенскога језика позната под страријим, још средњовековним називом „српски извод“, која се данас у науцу ибично зове српска рецензија или српскословенски језик. Такав језик се налази и у два знаменита и добро очувана ћирилска црквена споменика из тога периода: Мирослављеву и Вуканову јеванђељу. Утицај народне стихије на књижевни језик није изведен до краја. Томе је стајала на путу сама основна, литургијска функција старословенскога језика који је управо као језик култа у суштини био неприкосновен. Поједине, углавном гласовне измене, које су се у њему спонтано вршиле, нису нарушавале његову особену граматичку тј. морфолочку и синтаксичку структуру која се кроз векове доста чврсто држала у свима националним рецензијама. Узмимо нпр. језик Михановићева глагољскога апостола: не боудyте безоумьни нь разоумyеюще чьто есть вола божиy не оупиваите се виномь в немьже есть бьлоудь. То би у старословенском нормализованом глагољском правопису било овако: не б\дyте безоумьни нь разоумy|ште чьто есть волy божиy, не оупиваите сA виномь вь немьже есть бл\дь. Периодизација старословенског језика. Академик А. Х. Востоков дели црквенословенски на 3 периода: стари (9-13. век), средњи (15-16. век) и нови (17. век и наовамо). У данашњој литератури подела је на 4 периода: нулти период или тзв. прасловенски језик – језик који се није очувао; староцквенословенски (старословенски) – период 9-11. века, где улази „канон“ старословенских списа; средњоцрквенословенски – период националних редакција, од 12. века па код Срба до 30-их година 18. века, а код Руса до 17. века; новоцрквенословенски језик – новија руска редакција, формирана до средине 17. века, која код нас бива прихваћена 30-их година 18. века. Националне редакције старословенског језика. Након канонског периода ми говоримо о периоду националних редакција. Како су се те редакције формирале? Ми кажемо да одређени споменик припада одређној редакцији на основу језичких црта које се налазе у једном споменику. На пример, старословенска реч васељена читала се као всељенонјон. Знамо да је у српском почетно в- давало у-. У једном српском рукопису, Маријанском јеванђељу, имамо оуселен\| уместо вьселен\|. Прелазак в у у је карактеристика српског говорног подручја. Од 12. века имамо више споменика где преовлађују карактеристике одређених језика и зато ми говоримо да од 12. века почиње период средњоцрквенословенског језика. У питању су обично фонетска одступања и под редакцијом треба разумети прилагођавање старословенског језика живом говору пишчевог краја.. То не значи да се у 12. веку формирала одређена редакција - Маријанско јеванђеље је настало крајем 10. века и почетком 11. века. Било је мало сачуваних језичких карактеристика у сачуваним споменицима, а претпоставља се да је потребно око двеста година за формирање једне редакције. Тако, када кажемо да је у 10. веку постојала српска редакција, онда већ у 7-8. веку почиње формирање неке редакције коју можемо окарактерисати као српску редакцију. Значи, од 12. века можемо говорити о редакцијама старословенског језика, којих имамо више: 1. чешко-моравска-у овој групи су споменици који садрже у много већем обиму примесе из чешког језика или моравизма (како се називају у

38

приручницима, као што су србизми карактеристике српског језика у одређеним старословенским споменицима) са споменицима: Кијевски листићи и Прашки листићи; 2. панонско-словенска редакција са спомеником Фризински листићи. Садрже исповедне молитве и исповедна тумачења која је 972 -1039. забележио непознати немачки свештеник. Они су важни јер представљају једини латиницом писани старословенски споменик и јер су једини представник ове редакције; 3. руска редакција: најстарији споменик руске редакције је Остромирово јеванђеље из 1056-1057.г. а то је уједно и најстарији датирани споменик ћирилске писмености. Од осталих треба поменути: Туровско, Архангелско; Јурјевско, Халичко и Добрилово јеванђеље, Бичковљев, Евгенијев и Чудовски псалтир, Халички апостол и Свјатослављев зборник; 4. бугарски-македонска редакција: за споменике ове редакције карактеристично је да  иза ,  прелази у , а  иза палаталних , , прелази у . Од старијих споменика могу се споменути: Бојанско, Јованово, Дечанско, Добрејшино јеванђеље, Охридски, Слепченски, Вранешнички апостол, Погодинов и Болоњски псалтир; 5. српско-хрватска редакција; 6. румунско (влашко)-молдавска (обично се назива молдавска). У Румунији је до половине 19. века црквенословенаки језик, углавном бугарске редакције, био у употреби у цркви и у администрацији. У њему су долазили до изражаја и неки домаћи елементи. Румуни су се до 17. века и у јавном животу служили ћирилицом. После тога су прешли на латиницу. Како настају старословенске редакције? Онај ко је читао старословенски текст читао је елементе из свог народног језика, а онда је нехотично уносио елементе свог изговора, па је писао на начин како је изговарао. Ишло се за фонетским писањем. Термин библиотека означава поред збирке књига и просторију или зграду у којој се таква збирка чува. Овај термин је код нас у употреби тек од XIX века. У средњем веку Срби су за збирку књига, сређену и смештену на одређеном месту, употребљавали два термина: књигохранилиште и књигохранилица. За библиотекара је у употреби био термин књигохранитељ. Писменост, књиге и библиотеке пренети су из Византије и резултат су рецепције византтијске хришћанске цивилизације. Српска средњевековна библиотека није систематски проучавана. Постоје малобројни чланци о појединим библиотекама, али и они, углавном, представљају само делимичан опис рукописних збирки и скрипторијума. Извори за проучавање српских средњевековних библиотека су пре свега записи на самим књигама, манастирски типици (Карејски, 1199-1200, Хиландарски, почетак, или прве деценије XIII века и Студенички који је сачуван у Аверкијевом препису из 1619. године, али са предлошка врло блиског оригиналу), стари српски животописи и повеље. У повељама се књиге помињу као ктиторски поклони оснивача манастира. Највише књига поклонио је краљ Милутин. Извори не пружају податке о збиркама књига, већ о појединачним примерцима, поклонима,

БИБЛИОТЕКЕ.

39

куповини, преписивању, читању и њиховој заштити. Спискови књига ретко се срећу у записима пре XVII века. Збирке књига помињу се у изворима почев од XVII века. Поред записа, спискови збирки књига појављују се у проскомидијама и тефтерима – манастирским рачунским књигама. У средњевековној Србији постојале су две врсте библиотека: манастирскецрквене и дворске-властеоске. Прве су делимично сачуване, а друге нису. О њима сазнајемо само из расположивих извора и на основу сачуваних појединачних примерака књига. Фондове средњевековних библиотека чиниле су рукописне књиге све до појаве прве српскословенске штампане књиге 1494. године. Током целог XVI века штампана књига је постепено продирала у библиотеке. Манастирске-црквене библиотеке. Књижни фондови – Сваки манастир и црква морали су морали су имати обавезну приручну збирку богослужбених књига без којих није могла да се обавља служба Божја, као ни друге свештене радње везане за свакодневни живот хришћана као што су: крштење, венчање, опело и сл. Тај неопходни фонд сваке хришћанске богомоље је увек и њен првобитни фонд настао ктиторским поклонима, а настајао је и користио се често и пре дефинитивног завршавања градње и осликавања храма. Њега су чиниле следеће књиге: Јеванђеље, Апостол, Псалтир, комплет од дванаест Минеја – Месечника, са службама за сваки календарски дан према византијској години која траје од септембра до августа, Празнични минеј, Саборник, Служабник, Требник, Часослов, Триод посни, Паримејник, Синаксар. Већи манастири, који су имали и своје преписивачке радионице поседовали су и по неколико примерака исте књиге ради сравњивања текста како би се добио што исправнији текст. Таквим преписима од добра извода... не имуштаго ничтоже порока сматрани су ресавски преписи из манастира Манасије Стефана Лазаревића и наравно бројни хиландарски преписи из чијих записа сазнајемо о редакторским интервенцијама коришћењем више примерака исте књиге, нпр. Аверкијеви преписи из прве половине XVII века. Такви су и многи преписи из манастира Дечана, Пећке патријаршије, и др. Отуда се може сматрати да је број књига у манастирима који су имали и скрипторијум био неколико пута већи од оног који је остао сачуван. Свака од ових књига имала је често и више текстолошких верзија значајних за црквену и културну историју. Смештај – Књиге у манастирским – црквеним библиотекама чуване су на више места: у ризници, олтару, проскомидији, параклису, звонику, кули – пиргу, скиту и ћелији. Не знамо како су биле сређене. Затечени поредак у сачуваним манастирским библиотекама, резултат је рада истраживача XIX – XX века који су углавном прегледали и делимично сређивали најзначајнији рукописни део књижног фонда, ређе српске инкунабуле и старе српске штампане књиге XVI века. Књиге свете садржине, посебно јеванђеља, имале су велику вредност поготову ако су биле оковане сребром, позлаћене, богато украшене, а и само преписивање је било веома скупо. Отуда су овакве књиге чуване увек у ризници. Заштита – Књига је била заштићена од отуђења, краће и непажљивог руковања библиотекара и корисника. У Карејском типику на самом крају испред датума и Савиног потписа, проклиње се онај ко отуђи књигу, икону или друге црквене предмете. У Хиландарском и Студеничком типику, у XXI глави, изричито се забрањује изношење свих покретних предмета (књига, икона, завеса и сл.) осим

40

у изванредним приликама као што су земљотрес, ватра и слично. Одлуку о измештању књига не може донети само игуман, већ сабор стараца. Ова, XXI глава, идентична у оба наведена типика, може се с правом сматрати почетком правне заштите покретних материјалних добара код Срба. Другом врстом заштите против отуђења могу се сматрати страшне клетве за такав посупак у записима на самим књигама. Иако је клетва опште место – топос, тим пре има улогу санкције за учињени грех, јер је књига сматрана светим предметом, а предвиђена казна проклетством чинила се побожним хришћанима реалном. У Студитском уставу (руска Новгородска крмчија, 1282 год.) постоји пропис о небрижљивом библиотекару који гласи: Ако књигохранитељ достојно се не стара, не радећи ни отресајући ни чистећи од праха, свагда сухо да једе. У Српској цркви до Светог Саве и кроз цео XIII век био је у употреби Студитски устав. Ако у српским преписима постоји тај пропис онда би то била „нека врста библиотечких правила“ (Ђорђе Сп. Радојичић). Обрада – Података о пописивању и описивању књига у средњем веку нема. Тек путописци и истраживачи XIX века правили су делимичне пописе и описе оних књига које су по њиховом мишљењу биле значајне за историјску и филолошку науку, преписујући из њих историјске, књижевно – историјске текстове и записе. У овим пописима подаци о књигама су скромни. Инвентари, каталошки и научни описи првенствено рукописних збирки и делимично српских инкунабула и старих штампаних књига у манастирским библиотекама јављају се тек у XX веку. За већину значајних манастирских – црквених библиотека данас постоје инвентари и каталози за поменуте рукописе и старе штампане књиге. На томе су радили: В. Ћоровић, С. Петковић, Д. Вуксан, Л. Мирковић, В. Мошин, Д. Богдановић, Ђ. Трифуновић, М. Шакота. У овиру пројекта опис јужнословенских ћирилских рукописа, у археографском одељењу Народне библиотеке Србије израћују се научни описи рукописа и манастирских библиотека. Најстарија и најзначајнија српска средњевековна манастирска библиотека је Библиотека манастира Хиландара. Била је књижевни и преписивачки центар, а самим тим духовно средиште српског народа од свог постанка до данас. Данас се њени фондови састоје од неколико збирки. Најзначајнија је збирка од 815 ћирилских рукописа од краја XII до XIX века. Најбројнији рукописи су српскословенске редакције, али има рукописа бугарске, влашке, молдавске, македонске, руске и црквенословенске редакције. Друга значајна збирка је збирка српских инкунабула и старих штампаних књига XVI века. Затим постоје збирка музичких – неумских рукописа, грчких књига, српских, руских и украјинских књига XVII до XX века, као и велика збирка савремених књига и часописа, посебно емигрантских. Друге веће сачуване библиотеке су Библиотека манастира Дечана, Пећке патријаршије, Цетињског манастира, Свете Тројице пљеваљске, Никољца, манастира Крке, Грачанице и Савине. Боблиотеке су имали и манстири Студеница и Жича. И други манастири су имали библиотеке нпр. Милешева, али о њима имамо мало података. На основу сачуваних студеничких књига (54) у разним библиотекама и музејима урађена је делимична реконструкција студеничких фондова за период од XII до XIX века (Н. Р. Синдик). У жичи је основана главна црквена библиотека у којој су биле архиепископље књиге, на основу којих је рађена Савина редакција Крмчије (Законоправила). Жички преписи морали су да буду

41

исправни, због тога су упоређивани двашти и тришти са грчким оригиналима да не би изостали ни једно слово ни строка. Оргинале је Сава донео из Солуна из манастира Филокала, где преписа многе законске књиге и о исправљању вере, које требоваше његова саборна црква. Данас студеничка библиотека има само једно четворојеванђеље из XVI века. Жичка библиотека била је смештена ва црквеној ризници, где је био чуван Никодимов препис Карејског типика, са Савиног оригинала са другим јего светими устави. Крајем XVI века пренета је у Пећку патријаршију. Многе манастирске библиотеке уништене су у ратним вихорима или расељене на друга места. Такав је случај са библиотекама нпр. фрушкогорских манастира, од који се неке данас налазе у Библиотеци Српске патријаршије и Музеју СПЦ. Књиге су разносили путописци и истраживачи, највише у XIX и XX веку. Дворске – властеоске библиотеке. Не зна се да ли је постојала стална дворска библиотека, али се зна да су поједини владари имали своје збирке књига. Према изворима, осивач српске феудалне државе Стефан Немања морао је имати библиотеку. Два његова сина Стефан Првовенчани и монах Сава били су књижевници. Доментијан и Теодосије истичу Савину велику љубав према књизи. По Доментијану, Саву су светим књигама научили његови родитељи, а Теодосије још додаје да их је чешће прочитавао. Према Д. Богдановићу из његових дела може се реконстуисати и њихова лектира. Библиотеке су имали: краљ Радослав, Краљ Владислав, Владисављев син жупан Деса у чијој је Дубровачкој оставштини забележено тридесет књига. Краљ Урош I је такође имао библиотеку, с обзиром да је његова жена краљица Јелена била књигољубац и да су се по њеној наредби књиге састављале и изредно писале. Дубровачки историчар Саро Цријевић помиње намеру цара Душана, после његове посете Дубровнику, да у овом граду створи своју библиотеку. Он је, „за скупе новце“ послао у Дубровник многе латинске и грчке зборнике. Прва српска књижевница, монахиња Јефимија, вероватно је имала библиотеку. То се исто може рећи и за другу српску књижевницу, Јелену, ћерку кнеза Лазара. Библиотеку је свакако имао деспот Стефан Лазаревић и сам књижевник. Он је у своју престоницу Београд довео Константина Философа који је морао имати много књига ради израде новог правописа. Деспот се и сам старао о преписивању књига које је с усрђем и љубављу читао... веома љубљаше ове као нико други у царству и слави световној. У записима је упоређиван са Птоломејем, оснивачем Александријске библиотеке. О постојању деспотове библиотеке сведоче сачувани лични промерци и бројне књиге из чијих се записа види да су писане по његовој заповести. Деспот Ђурађ Бранковић имао је своју библиотеку на двору у Смедереву. Чувени Минхенски псалтир, најлепша илустрвана српска књига XIV века, била је деспотова. Патријарх Пајсије забележио је да је његова и Служба јеванђелисте Луке. Деспотова библиотека је делимично страдала у првом паду Смедерева 1439, а сасвим пропала приликом пада Смедерева и Деспотовине 1459. Мали број књига из ове библиотеке нашао се код његове деце, која су била образована, и која су сакупљала и наручивала да се за њих преписују књиге. Синови Гргур и Стефан, које су Турци ослепили, најмлаћи син Лазар, ћерке султанија Мара и цељска грофица Катарина Кантакузина понели су љубав према књизи из родитељске куће. Стефанова супруга деспотица Ангелина имала је своју библиотеку. Сремски деспот Вук (Змај Огњени Вук) и Ђорђе (архиепископ

42

Максим) поседовали су књиге. Деспотица Ангелина имала је књиге из библиотеке свога свекра Ђурђа, а архиепископ Максим књиге својих родитеља и стрица деспота Лазара. Чланови династија и властела наручивали су књиге али за све нема директних података да су имали и библиотеке (Немањин брат Мирослав, син Вукан, тепчија Обрад, Бранко Младеновић, господин Радован, Димитрије Кантакузин, деспотовица Јевдокија, ћерка Ђурђа Балшића и др.). канцелар српских деспота которанин Никола де Архилупис, имао је у својој библиотеци дела римских класика и ренесансних писаца нпр. Петрарке. Књижевни фондови дворских – властеоских библиотека. Како није сачувана ниједна од ових библиотека то о профилу њихових фондова можемо само претпостављати на основу сачуваних појединачних примерака за које поуздано знамо да потичу из библиотека владара и властеле. Са доста сигурности се може претпоставити да су се поред хришћанске литературе, у фондовима тих библиотека налазили и средњевековни романи и приповетке (Александрида, Роман о Троји, Варлаам и Јоасаф, Стефанит и Ихнилат, Царица Теофана и др.), апокрифи, историјски, правни, моралистички и дидактички списи. Витешки романи били су обавезна лектира сваког владара и племића у којима су налазили узоре за свој свакодневни живот.

БОСАНЧИЦА. Назив за варијанту брзописне ћирилице која се употребљавала у Босни од XIII века, а затим и у Хуму, Дубровнику и Далмацији ( у Макарском приморју и Пољицама), тј. у западним крајевима српско-хрватског језичког подручја. У науци постоје различити називи за ову варијанту ћирилског писма: босанчица (Ћ. Трухелка, Хам), босаница (Ћ. Трухелка), босанска азбука (И. Берчић), босанско брзописно писмо (Карски), босанска ћирилица (Карски, Тентор), босанско-далматинска ћирилица (В. Јагић), западна ћирилица (М. Решетар), западна варијанта ћирилског брзописа (П. Ђорђић), западна (босанска) ћирилица (С. Ившић...). Први назив, који је у науци остао до данас, настао је у време аустро-угарске владавине у Босни. Употребио га је Ћ. Трухелка, јер је сматрао да се ради о једном типичном босанском писму. Такав став је изазвао научну полемику којом је доведен у питање и сам назив писма, као и његове карактеристике. Крајњи резултат ове полемике је: да Трухелкина теза о босанчици као засебном ћирилском писму није научно заснована већ има политичке конотације, усклађене са тенденцијама тадашње аустроугарске политике – да се језик и писмо Босне оног времена оцепи од целине српско-хрватског језичког подручја. Иако у лингвистичком смислу сам термин није најсрећније одабран, у науци се и даље употребљава, али не да означи засебно ћириличко писмо већ, варијанту српског ћириличког брзописа. Поред наведених назива који су више одређивали територијалну распрострањеност писма, употребљавали су се термини који су истицали националну компоненту: хрвацко писмо (Д. Папалић); рваско писмо; сарпско писмо (М. Дивковић), или у време анексије Босне и Херцеговине - босанско – хрватска ћирилица, хрватска ћирилица (часописи Љубљански звон и Босанска вила). Избор последњих термина био је усвојен несређеним политичким приликама у којима се заборавило да се овим писмом служило и православно, и католичко, и муслиманско становништво у Босни, у подједнакој мери. У Босни, још 50 – тих година XIX века, у приватној

43

преписци, егзистирају називи за босанчицу: стара – србија, старо српска азбука, беговско или старосрпско писмо, босанчица, шћепаново писмо (В. Богићевић). Исламизирано становништво у време аустоугарске окупације Босне и Херцеговине служило се ћирилским брзописом као тајним писањем (КРИПТОГРАФИЈА). Палеографска научна исттраживања утемељена на студиозним анализама ћириличкох рукописа са ширег српско – хрватског подручја (посебно повеља средњовековних владара, записа, приватне и јавне преписке), надгробних натписа показале су да босанчица није засебно писмо у палеографском смислу, већ да представља варијанту ћириличког брзописа, познатог и у другим крајевима широм Балкана. О томе најтемељније говоре студије: Г. Чремошника, Б. М. Недељковића, А. Младеновића и П. Ђорђића утвређено је да су се поједини облици слова, првобитно издвајани као специфичност инвентара босанчице, употребљавали не само у Босни (и Далмацији) „већ и много шире: на целокупном подручју ћирилице код нас и ван овог подручја“ (А. Младеновић). Иако сви палеографи нису издвајали иста слова као специфичан инвентар босанчице, свима је заједничко скретање пажње на обликовање следећих графија: б, в, к, т (ч, ж, з, г, д, е). Ове графије реализују се: б – као тзв. положено б ; в – као тзв. квадратно в ; к – напушта усек на десној половини тако да су оба потеза вертикална (//), а понекад паралелно накошена ( )) ); т – реализује као тзв. троного т. Сви наведени облици слова присутни су у познатој Врхлабској повељи (1302), насталој у канцеларији краља Милутина, која се узима као пример дефинитивног развоја српске дипломатске минускуле (Г. Чремошник). Најстарији сачувани споменици српске ћириличке писмености: Повеља Кулина бана (1189), потписи кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање на латинском писаном говору (1186), потпис кнеза Мирослава (1190), Мирослављево и Вуканово јеванђеље (XII в.) – иако дела различитих писара, показују сличне тенденције у обликовању слова. Натписи на стећцима из каснијег периода у порећењу са ћириличким натписима са осталих подручја и ван области нашег језика (Македонија, Бугарска) такође, иако у невеликом броју, показују присуство на исти начин обликованих наведених графија. Чињеница да су се облици српске дипломатске минускуле (Г. Чермошник) најдуже задржали у Босни, иако је било евидентних прекида у њеној употреби за време владавине појединих владара. Наиме, 1376. год. на позив краља Твртка из Србије у Босну долази логотет Владоје. Сматра се да је управо овај писар увео српску дипломатску минускулу у босанску државну канцеларију. Таквих прекида било је и у самој Србији, нарочито за време деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У периоду доласка Турака није се прекидало са употребом босанчице. Она се употребљавала у канцеларијама босанских и херцеговачких санџак – бегова, а и на дворовима бивших великаша, турских феудалаца, који су држали хришћанске писаре у својој служби, па и на дворовима самих турских султана. Била је у употреби у католичким самостанима. Њоме је не само написано већ и штампано на десетине књига босанских фрањеваца, нарочито у XII и првој половини XIII века (М. Дивкови, П. Папић, П. Посиловић, С. Маргитић и други). Поред палеографских архаичних црта, босанчица је у односу на остала наша ћириличка подручја задржала и нека ортографска решења, која одликују најстарију фазу развоја српског ћириличног правописа, познатог у науци као зетско-хумски правопис (А. Белић), односно босанско – хумски (П. Ивић). Зетско –

44

хумски правопис је, по узору на глагољски правипис, развио следећу употребу графема: словом јат (y) означава се фонема јат и гласовна секвенца „ја“; словом е означавакла се фонема /е/ и гласовна секвенца „је“; употребљавана је посебна графема ђерв (H) за означавање фонема /ћ/ /ђ/ (где је рашки правопис, следећи старословенску ћириличку традицију, имао к за ћ и г за ђ). Исту употребу графема јат и е налазимо у Рашкој у XII веку, где се поред е у функцији гласовне секвенце је употребљава прејотовано е (E), а за означавање гласовне секвенце ја прејотовано а (A), и за ју на оба подручја прејотовани вокал (ю). Од XIII века у Рашкој је преовладавао правопис са прејотованим вокалима, јер се сматра да је на том подручју од самих почетака писмености био јачи утицај старословенске ћириличке традиције. Непосредан доказ за то је и најстарији сачувани ћирилички натпис у камену, Темнићки натпис XI век. Већ на овом натпису очита је употреба прејотованих вокала. Заслуга за такво урећење правописа у рашкој средини дуго се у науци приписивала Растку Немањићу – Св. Сави, који се, боравећи на Светој Гори, упознао са руским писарима у чијим књигама се неговао правопис са прејотованим вокалима. Мађутим, постоје и другачија тумачења ширења старословенског ћириличког правописа. У новије време у науци се истиче да су ти прејотовани вокали могли бити унети и другиим путем у српску средину, а не само директим утицејем са Свете Горе (В. Мошин, В. Јерковић). Заслуга за такво уређење правописа приписује се Растку Немањићу – Св. Сави. Старословенска ћирилица није имала посебних слова за обележавање сугласника љ и њ, али је тај недостатак у српској писмености могао бити решен комбиновањем слова л и н и прејотованих вокала: = “ља“ lE= “ље“ = „ња“ nE= “ње“ lю= “љу“ nю= „њу“. Међутим, када су се иза тих сугласника налазили вокали о и и, није било могучности за њихово обележавање помоћу прејотованих вокала пошто нису постојали прејотовани вокали о и и. Писање без прејотованих вокала одржало се дуго у Босни и у другим западним крајевима у којима се писало ћирилицом. Управо на том подручју у каснијем периоду постало је актуелно питање како да се обележе фонеме љ и њ. У почетку су графеме л и н имале додатну функцију да, осим фонема /л/ и /н/, означе и фонеме /љ/ и /њ/. Од XV века под утицајем латиничке ортографије, ти су се гласови у Босни почели обележавати тако што се испред л и н додавао ђерв (HlHl-љ Hn-њ). Некада се ови гласови бележе по узору на италијанску латиницу комбинацијом три слова Hli=љ Hni=њ. То је једна од најважнијих ортографских особина о којој се ћирилица у Босни и Далмацији разликује од оне у нашим крајевима. Током употребе изменио се и број графема. Из графемског система сасвим су елиминисани q, E, u, ь. Неке графеме Z, J, K, T имале су само бројну вредност, док су друге {, w, q, y, ю биле неједнако проширене, ограничене само на нека подручја. Слово y нпр у Далмацији употребљавало да означи глас ј, што су касније призели и фрањевачки писци који су се служили ћирилицом. Ћирилица у овој етапи развоја XVII и XVIII век, од фрањевачких писаца, иако тежи тражењу једноставнијих решења, још увек је оптерећена двофункционалним графемама: { – означава и гласовну секвенцу „шт“ и гласовну секвенцу „шћ“; V – означава и глас ч и глас џ; ђерв у комбинацији са н и л означава - Hl = љ, Hn = њ; јат (y) означава глас ј, а такође и графема i означава глас и и глас ј. У овој фази босанчица се усмерила ка латинској и италијанској

45

правописној традицији, одвојила се од црквенословенске ћириличке традиције. Том чувању архаичних ортографских црта старијег српског зетско хумског правописа и његовом каснијем усмеравању ка латиничним и италијанским правописним узусима свакако су погодовале културно – историјске прилике у Босни, Дубровнику и Далмацији XV века. Босанске и хумске средњовековне повеље, натписи на стећцима, фрањевачка књижевност, преписка на дворовима босанских и турских великаша, све до приватних писама из XX века са овог подручја, само су део сачуване културне баштине писане босанчицом.

ГЛАГОЉИЦА. Оригинално писмо 38 слова, које се сматра првим словенским писмом. Првобитно је било названо куриловица по имену творца Константина – Ћирила (запис руског попа Упира Лихог из 1047). Писмо су назвали глагољицом слависти XIX века, али се то име изведено од старословенског глагол (што значи реч) и глаголати (говорити), морало јавити рано – од онога времена када је ћирилица, око три деценије млађе словенско писмо истог имена, почела да потискује старо, одузимајући му првобитно име и животни простор. О настанку глагољице говоре хагиографско историјски списи Великоморавска житија и расправа О писменех Црнорисца Храбра. Глагољицу је створио учени Солуњанин Константин у монаштву назван Ћирил, око 861-863. Потреба за стварањем новог фонетског писма, прилагођеног словенским гласовима, указала се када се кнез Растислав, владар Велике Моравске, упутио посланство у Цариград тражећи увођење богослужења на словенском језику. Византијски цар Михаило III за ту мисију изабрао је Константина, који је имао високо образовање и дипломатско искуство, и његовог брата монаха Методија. Упутили су се у Моравску 863. године. Од друге половине IX века до краја XII века солунска браћа и њихови прогањани ученици и настављачи расејали су глагољицу са подручја Велике Моравске, преко Паноније, Чешке, Пољске до Трансилваније, Молдавије и Русије и Бугарске, Македоније и Србије до Босне и Захумља и Хрватске. Убрзо је на истоку потиснута новим словенским писмом, ћирилицом, а на западу латиницом, али се у Хрватској задржала до XIX века. У формирању јединствених облика слова глагољског писма чије су графемске основе остале неразјашњене, доследно је спроведен фонетски принцип – да сваки глас има свој знак и свако слово има своју бројну вредност. Палеографски, постоје две фазе развоја: обла глагољица, којом су писани најранији глагољски споменици и угласта глагољица која се појављије од XII века. Срби су рано дошли у додир са глагољицом. Путеви продирања глагољских утицаја били су директни, са севера, из Моравске и Панонје, приморских крајева из секундарних књижевних и црквених жаришта из Македоније. Папа Јован VIII 872882, који је поставио Методија за панонско-сремског архиепископа, већ 873. године позвао је српског кнеза Мутимира да потчини земљу тој дијецези. Мада је Србија била природно подручје трансмисије и посрбљављавања глагољске писмености са југоистока ка западу, из приморских земаља ка унутрашњости, споменика писаних глагољицом готово да нема. Сматра се да писар Маријиног четворојеванђеља био Србин, јер рукопис има одлике српске редакције и штокавског говора. Настао је у X – XI веку у граничним областима јужне Србије и Македоније, а садржи велики број познијих, ћирилицом писаних додатака који су српског обележја.

46

Глагољски натписи на археолошком материјалу, на уломцима посуда и опекама, иако малобројни и скромног садржаја, важно су сведочанство о постојању формиране глагољске писмености на тлу Србије. За разлику од рукописа, чије се порекло изводи посредно, археолошки споменици са глагољским натписима тачно су одређени местом и временом налаза. У једном средњевековном гробу у античком утврђењу на ушћу речице Песаче у Дунав пронађена је античка опека са накнадно урезаним натписом Федор (од X - XI век). Из словенског слоја у Гамзиграду у рановизантијском градском насељу, које је расељено 1072. године, потиче крчаг са две дршке са накнадно урезаним глагољским натписом, од којег се сачувао крај сопе, изведен угластим потезима. На брду Чечан, вишеслојном налазишту југозападно од Вучитрна, пронађен је фрагмент керамичког крчага са глагољским натписом Шест. Урезан је пре печења посуде, облим словима, која су била блиска глагољици Прашког осломка В, из прве половине XI века, што указује на непосредне моравске утицаје. Мада кратки и малобројни, ови глагољски натписи сведоче да је глагољица била одомаћена на простору целе Србије у свакодневном животу, на кухињском посуђу као и у погребном обреду. Три периода словенске писмености, о којима говори у трактату О словима црноризац Храбар, потврђују налази натписа и угребаних натписа из Бугарске и Македоније, у мањем броју и са територије Србије. Први период чрта и реза којима су се служили некрштени Словени познат је са широког словенског простора. На подручју где су живели Срби, тој групи припада непротумачени натпис из манастира Шудикова код Берана, угребани знаци на фрагментима керамичких судова са подручја тврђаве Рас, на Подграђу и на Градини у Постењу. Други период тегобног писања словенских речи латинским или грчким писменима представљају, иако у слабим траговима, урезана грчка слова на дршкама крчага, са београдског града (датовано фолисом Василија II у 976 – 1030), и са Постења у Расу. Трећем периоду описмењавања Словена, који почиње када је Константин – Ћирил створио ново писмо – глагољицу, припадају глагољски натписи са Чечана, Гамзиграда и са Песаче. Заобљеност слова и сличност са словима Прашког одломка В, као и типологија посуде на којој се јавља, одређују Ччечански натпис у периоду од краја IX до прве половине X века. Нешто су каснији натписи са Гамзиграда и са Песаче. Поред тога што имају одлике угласте глагољице у некрополи са Песаче појављује се на опекама и ћирилица, обележавајући тиме онај период словенске писмености када су се упоредо користиле и глагољица и ћирилица, до коначног преовлађивања ћирилице, на подручју Србије, Македоније и Бугарске. После дугог и сложеног процеса азбучног двојства, у српским земљама ћирилица је постала национално писмо, али се и глагољица дуго одржала. Средином XII века у западном српском подручју, Хуму или Дукљи, преписивани су глагољицом одломци апостола тзв. Михановићеви и Гршковићеви, у којима има ћириличких слова. Један век касније изгубили су првобитни значај и богослужбену намену – листови Михановићевих одломака употребљени су за корице преписа Иловичке крмчије из 1262. године. У појединим рукописима, писаним ћирилицом, наилази се на глагољска слова, понекад и на целе речи исписане глагољицом. У рукопису апостола српске редакције који је настао око 1366-67 г. (Архив САНУ, бр. 55) тумачења по ивици листа или изнад редова исписује се на српском језику мешавином глагољских или грчких слова. Два босанска рукописа, Чајничко

47

јеванђеље, са краја XIV века, и Зборник крстјана Радосава, из средине XV века, имају глагољске записе. У Хиландарском зборнику (Chil. 463) из XV- XVI века, који садржи више књижевних састава, глагољска слова појављују се у препису расправе црнорисца Храбра. Од XV века када је постао сужен круг оних који су знали да пишу и читају глагољска слова, има примера да се глагољица користи као врста криптографског писма – тајнопис. У рукопису манастира Крушедола из XV века (бр. 8) поп Давид из Београда потписао се глагољицом. Под Цером на реци Радовашници 1551. године, Ратко дијак преписао је минеј српске редакције, у коме, међу другим криптографским записима, има и глагољских.

ДАТИРАЊЕ. Наше средњовековне земље под утицајем западне дипломатике употребљавале су датирање повеља од Христовог рођења с почетком године, углавном првог јануара, изузев Дубровника, где је у неким случајевима узиман 25. децембар за почетак године док се у земљама које су у том погледу биле под византијским утицајем примењивали византијски начин датирања од стварања света (5508 пре Христовог рођења), са првим септембром као почетком године. Од када су почеле да се бележе године су у рашким повељама по правилу биле бележене од стварања света – рачунајући од 1. јануара до 31. августа 5508, а од првог септембра до 31. децембра 5509 г. Рашке повеље биле су датиране у почетку месецом и даном а потом само годином, и најзад годином и месецом и то најчешће бројном вредношћу слова. Упоредо са овим основним хронолошким елементима (дан, месец, година), у датирању рашких, у почетку световних а потом и манастирских повеља, јавља се и индикт као контролни елемент времена. У неким повељама црквеног карактера, осим године и индикта, бележени су и круг сунца и месеца, а у то каткад и византијски цар, светогорски прот и хиландарски игуман, док се у другим повељама световне провенијенције, помињу и неки празници, попут Крстовдана, Спасовдана, Благовести. И, најзад, у њима се врло рано почело наводити и место где је повеља рађена или издавана – бележено обично на крају повеље иза датирања. Основно правило по којем су акта у рашким повељама углавном датирана од стварања света побија неколико повеља (повеље Стефана Дечанског, и краља Душана из 1326 и 1342 и повеље књегиње Милице, деспотице Јелене и царице Маре Бранковић) које су датиране по години од Христовог рођења. И у которској српској канцеларији године су рачунате по Христовом рођењу и по старијим дубровачким формуларима, стављане на почетку повеље, одмах иза инвокације, с тим што су у датирању навођени каткад индикт и недељни дан. У босанским, хумским и дубровачким канцеларијама, са друге стране, повеље су готово редовно датиране по години Христовог рођења по чему је као почетак нове године узиман 1. јануар изузев неких случајева у Дубровнику када је година почињала 25. децембера. Осим године и датума као главних елемената датације бележен је и цифрама и речима у актима ових канцеларија понекад се помињу и недељни дани (понедељак, уторак на покладе, велики четвртак, недеља пред Ускрс...), а доста често, ако не и редовно и празник када је повеља писан (Ивандан, Петровдан, Благовести...). У босанској канцеларији су релативно ретко

48

назначивани догађаји а каткад и владалачке године. Датум у датираним повељама бележен је прво на почетку повеље, обично иза инвокације, а после веома разнолико: измећу апрекације и имена писара, између диспозиције и писара (најчешће), између короборације и писара (врло често), између сведока и короборације и на крају, између санкције и писара, између сведока и писара, између диспозиције и короборације и између короборацоје и писара. У босанским, хумским и дубровачким повељама у почетку није помињано место где је повеља писана или издана, што је касније постало редовна појава: од средине XIV века у босанским актима оно је уношено без реда, испред или иза датума, а у хумским и дубровачким повељама од краја итог века непосредно иза датума. Колико је данас познато само је једна босанска владарска повеља – повеља краља Стефана Томаша из 1458. српском властелину и то баш логотету Стефану Ратковићу – датирана од стварања света што би се могло довести у везу с пореклом и занимањем њеног дестинатора који ју је, вероватно, сам писао или саставио, по рашком формулару и датирао по византијском односно српском обичају датирања. Напокон, и писари у српској канцеларији Дубровника су године од стварања света, које су навођене у повељама рашких канцеларија, углавном добро и тачно претварали у године од рођења Христовог, али је било и случајева када су у томе грешили.

ЗАСТАВИЦА (ЗАСТАВА). У рукописној књизи орнаментално поље на почетку текста поглавља или важније текстуалне целине. Изведена је у ширини читаве стране или једног ступца. Заједно са минијатурим и иницијалом чини илуминацију рукописа. Њоме се украшавају дела теолошке садржине посебно богослужбене књиге, али и списи световног карактера. Израз заставица у значењу књижног украса је врло стар. У Мирослављевом јеванђељу (80 – те године XII века) употребљава се глагол заставити у смислу илиминирати, украсити. Током дугог временског периода омеђеног XIII и XVIII столоћем заставице рукописа су најчешће образоване од симетрично преплетених трака или врежа. Већина таквих украса решена је сасвим једноставно – у виду ужета или простих линеарних мотива. Орнаментална поља богатије илуминарних кодекса изведена су од сложенијих преплета. У већини случајева чине их кругови, једноструки или концентрични, каткад испресецани дијагоналима или луковима, са чворовима у средини, а распоређени у једном или више редова. Заставице могу да буду испуњене и траком која обликује мање или више сложене композиције сачињене од ромбова, дијагонала, лукова, чворова и плетеница. Ови преплети су организовани у правоугаона, квадратна, степенаста или потковичаста поља, понекад са празним простором за наслов, или су замишљени у виду схематизоване архитектонске композиције или као фронтисписи који запремају читаву страну рукописа. Цртеж орнамената је израђен црним тушем, цинобером или сепијом. Преплетене траке и вреже су у већини случајева необојене, док су међупростори покривени плавом, жутом, зеленом, црвеном, љубичастом, мрком или црном бојом. Поједини детаљи су понекад наглашени златом.

49

У XIII веку спорадично се изводе и заглавља испуњена тератолошким мотивима: симетрично распоређеним фантастичним животоњама и птицама обухваћени преплетним тракама. Геометријско-биљна орнаментика са краја XIII и почетка наредног столећа чини прелаз ка раскошно украшеним заставицам из средине друге половине XIV века. Тада украсни мотиви добијају облике јасније организације те се образују два основна типа заглавља. За први, формиран под јаким утицајем оновремене и старије византијске рукописне орнаментике, карактеристичне су велике квадратне заставице рашчлањене врежама лозе на симетричне сегменте украшене стилизованим биљним мотивима. Орнаменти су сликани на златној основи густим бојама емаљног сјаја са белим рефлексима који истичу пластицитет облика. У средишта ових заглавља гдекад су уписани кружни, квадратни или четворолисни медаљони унутар којих је златом исписан наслов или насликан портрет аутора текста. Други тип има специфичне геометријске облике особене за рукописну традицију Балкана, а посебно Србије. Унутар чврсто организованих поља правоугаоних поља компоновани си у разноликим комбинацијама низови једнаких геометријских преплета – чворова, концентричних кругова или украшених ромбова. Споља на угловима су флорални украси, а на средини горње стране је расцветани крст. Колорит ових заставица је заснован на злату, кобалт – плавој и зеленој боји, а каткад се на основи јављају и беле тачкице које су биле присутне и у рукописној орнаментици наредних столећа. У кодексима XV века преовлађују заставице у облику правоугаоника, квадрата или пилона, образоване од чврсто организованих геометријских облика прецизног цртежа изведеног помоћу шестара и лењира, а потом колорисаног чистим бојама. Највише домете овако замишљена илуминација досегла је у раскошним заставицама рукописа Владисслава Граматика. Њихове површине, омеђене наглашеним оквиром, покривају сплетови врежа, који зракасто се ширећи из средишта, образују сложене схеме са розетом, крстом, ромбом или дијагоналама у основи. Угловима преплет ствара чворове или срцолике сегменте са биљним мотивима. Углови заставица споља су истакнути флоралним орнаментима, над средишњим делом њихових горњих ивица је цвет или преплет у облику крста, док је уз бочну страну, дуж десне маргине, изведена стилизована биљка. Током турске владавине није у илуминацији српских рукописа створен посебан стил. Привржени традицији илуминатори књига XVI и XVII века изводе заставице у духу геометријско – биљног стила старијих рукописа. Преовлађују преплети кругова, ромбова, лукова и дијагонала, чворови и плетенице, као и биљни мотиви – таласаста гранчица у чијим су волутама цветови и листови или врежа која се грана из вазе или стилизоване људске главе приказане у средишту орнаменталног поља. Заставице су сведене на цртеже, или су колорисане бојама познатим из претходног периода. За ово раздобље карактеристична су и правоугаона заглавља испуњена флоралним орнаментима са средишњим четворолисним бадемастим или кружним медаљоном унутар којег су престављени светитељи. Овакав тип заставице, чији је родоначелник био знаменити писар и илуминатор XVI века поп Јован из Кратова, обједињује елементе тадашњег уметничког стваралаштва, тековине византијског

50

минијатурног сликарства и утицаје исламске уметности, посебно испољене у биљном украсу. Оранемнтика рукописних књига је утицала на уметничку опрему издања старих српских штампарија, али су и штампане књиге XVI и XVII века имале утицаја на заставице и иницијале рукописа, који су каткад опонашали графички поступак и украс. Током XVIII столећа упоредо са штампаном књигом трајала је спора и скромна огрубела орнаментика рукописних кодекса, која се по својим мотивима и колориту све више утапала у фолклорни израз.

ИНИЦИЈАЛ. Уметничкој обради књиге посебно рукописне, истакнуто и икрашено слово на почетку текста, поглавља или важније текстуалне целине. Иако неразлучиво везан за садржај текста иницијал је и декоративни елемент који са минијатуром и заставицом чини илуминацију рукописа. Попут заставице, за коју се везује стилски и техником обраде, иницијал припада подручју орнаментике. У најстаријим рукописима рашког круга, насталим на размеђи XII и XIII века, иницијали су образовани од преплетених двочланих или трочланих трака, са стилизованим биљним завршецима и каткада, са уплетеним животињским и другим фигурама. Мада засновани на византијској традицији, поједини њихови елементи потичу из западноевропске уметности. У том погледу су посебно значајни иницијали-минијатуре Мирослављевог јеванђеља (крај XII века) настали под утицајем јужноиталијанске романике. Цртани пером, позлаћени и обојени црвеном, зеленом и жутом бојом, ови иницијали, испуњени врежом у којој се преплићу фигуре људи, животиња и птица, често у призорима борбе или лова, гдекад напуштају облик слова и претварају се у самосталне композиције које у неким случајевима тумаче текст. Овај ток наставио је да живи у огрубелим облицима босанских рукописима XIII и XIV столећа. У српској средини се током XIII века јављају иницијали тзв. тератолошког (зверињег стила) познатог у старијој илуминацији Византије и североисточне Европе. Сложени сплет трака, грана и фантастичних животиња на овим иницијалима, исцртан коноваром и сепијом и испуњен плошним намазима црвене, зелене и жуте боје, образује мешовите орнаменталне целине које често губе везу са графичком схемом слова. Поједини елементи зверињег стила живеће у провинцијским скрипторијима не само током наредног периода, већ и касније, све до XVII века. Почевши од краја XIII столећа, када је у време владавине краља Милутина дошло до снажног продора византијских утицаја у српску културу, тератолошки и зооморфни елементи постепено исчезавају, уступајући место геометријско-биљним мотивима строго саображеним форми слова. У иницијалима XIV века издвајају се три основна типа. Први чине велики издужени циноберни иницијали, познати од XIII века, чији се једноставни украс састоји од кружних и троугаоних додатака дуж стабла слова и биљних орнамената унутар петљи. Средином столећа јављају се знатно раскошнији преплетени иницијали са са извијеним лиснатим завршецима, особени за тзв. неовизантијски стил. Сачињени су од прецизно цртаних преплетних трака, чворова, гранчица и палмета обојених цинобером, загаситозеленом и жутом које су често оплемењене кобалт плавом и златном. Каткад су им додати и зооморфни мотиви потчињени

51

контури и начелима симетрије. Трећем типу припадају мањи циноберни иницијали, заобљених контура и украшени танким висећим завијуцима на доњем крају. Од друге половине XIV века ови стилизовани биљни украси су већи и гранају се, доцније постају све китњастији, да би се у XVII столећу претворили у сложене орнаменталне композиције. Иницијали XV века следе тековине претходног столећа; њихов колорит је устаљен, а цртеж наглашенији. Тада се унутар флоралног преплета слова изводи и људска глава, мотив који ће посебно бити омиљен у XVII столећу. У периоду турске владавине није у орнаментици ћирилске књиге образован посебан стил. Понављају се и разрађују већ позната решења: циноберни иницијали једноставних облика или украшени флоралном витицом која полази од стабла слова, преплетни иницијали са биљним, зооморфним и, ређе, прастарим тератолошким мотивима, као и иницијали у облику младе или брадате главе са високим шлемом чије уплетене траке граде петљу слова или се развијају у завијутке и гранчице. Почев од треће четвртине XIV века јављају се у илуминацији појединих српских рукописа биљни и животињски мотиви чија реалистичка обрада открива известан утицај касноготичке уметности. Елементи овог стила присутни су и у неколиким кодексима XVI и XVII столећа где, попут готичких књига, од преплетних иницијала полази таласаста врежа у чијим су завијуцима дуж доње маргине живописни звонолики цветови и птице раширених крила. Најзад, на иницијале рукописа из периода турке владавине нису остали без утицаја ни орнаменти првих српских штампаних књига из оновремених млетачких издања. Уопште, украшавање се назива орнаментирање, а украси се називају орнаменти. Имамо три врсте орнамената: 1. минијатуре-када имамо ликове (некада могу бити преко читаве стране) 2. заставице или вињете-обично обухватају око једне трећине до максимално једне половине стране. Заставица ћирилиске палеографије назива се орнамент који стоји у ширини целе странице или у ширини целог стубца испред почетка рукописа или његовог дела. 3. иницијали-почетна слова која су испреплетена или украшена, она могу бити дугачка три или четири дела. Постоје разни цветови као мали оквири, нацртане руке које указују на важност текста или на литургичку напомену. Међутим, сва орнаментика, није јединствена, него је подељена у више стилова: византијски, народно-фантастични, оријентални, неовизантијски, касно-готски, балкански, грчки . 1.Византијски. Он је најстарији. Типичан је за грчке рукописе. Преноси се и код нас. За њега је карактеристично да је познат под називом геометријско-биљни стил, под којима се мисли на преплете разне са сличицама животиња, биљака...Овај стил се налази и на корицама књига. 2.Народно-фантастични стил. Код овог стила присутне су разне представе животиња. Срећу се тзв. грифони. 3.Романски стил. Њега карактерише прецизност, извијеност лукова и њега доноси тератолошки стил. Романски стил је карактеристичан за Мирослављево јеванђеље.

52

Ликови у овом делу су издужени. Када погледамо готске и романске катедрале приметићемо да лукови теже да се спајају, теже висини. Тератолошки стил још више развија сликање фантастичних животиња. Поред тога још више више него претходно наведени стилови тежи украшавању. У Србији он је егзистирао у 13. веку, да би се већ крајем истог века губио и уступао место другим стиловима, док се развој таратолошког стила може пратити у Русији и у 14. веку. 4. Неовизантијски стил. Он замењује тератолошки стил. Он обогаћује геометријски-биљни орнамент свежим бојама и придружује му злато. Код њега је приметно да су иницијали мањи, јер је познато да како се писмо развијало, његов развој су пратили орнаменти. У 14. веку имамо развој полуустава, где је писмо мање, па се иницијали смањују, да не би била несразмера. 5. Балкански стил. Након смрти цара цара Душана 1355. године, тешко политичко стање одразило се и нашу културу. Међутим, писменост није замрла. Она се ширила на подручју моравске Србије. Карактеристично за нашу државу је да како су се шириле њене границе, тако се ширила и њена писменост. После цара Душана долази до наглог јачања обласних господара, који у својим крајевима имају широк степен аутономије и они у својим крајевима слободно развијају писменост. Шири се држава на север и тако се оснива манстир на Гопупцу, на Дунаву, манастир Данша. У овом манастиру је живео и делао познати инок и сликар, који је осликао чувено Радослављево јеванђеље, од кога нам је сачувано свега 18. листова који се чувају у Русији и који се одликују прелепим орнаментима. Због тешког стања српске државе прелази се на неки скромнији, балкански стил. То не значи да је овај стил био лошији од других. Он је био само китњастији у код њега се појављују оне ствари и они орнаменти који су били у другим стиловима у другим рукописима. 6. Оријентални. Касније имамо утицај ислама, који освајајући наше територије са собом донесе вековне културне тековине. Из тог мешања настао је тзв. оријентални стил. Важна напомена овом приликом је да овај оријентални стил који се јавља током средњег века да није настао само под утицајем ислама. Везама наших владара са Јерусалимом и Синајом настају утицаји који су присутни у оријенталном стилу. Дакле, овај источњачки стил настаје двоструким утицајем: 1. утицајем исламске уметности на нашим просторима 2. утицајем исламске уметности на грчку уметност на Синају и у Светој Земљи. 7. Ренесансни и готски стил. Он се јавља углавном у босанским рукописима. Има га и код нас, мада у мањој мери. Његова карактеристика је лепа сликарска техника која нам приказује фантастично однос сенке и светлости. На нашим просторима овај стил је посведочен у 16. веку. Други израз за сликање ових орнамената је илуминација. Илуминација је вештина (техника) исликавања орнамената у рукописима и онај који исликава назива се илуминатор или минијатуриста. Реч минијатуриста потиче од назива минијатура, која је у основи латинска реч, минијатура, што значи црвена боја, која је била боја за све оно што се исписивало ван основног текста. Који су утицаји преовлађивали код нас за процес илуминације? Зависно од политичког и културног контекста, одакле су утицаји долазили, имали смо и промену стила. Када су Турци на овим просторима завладали, селе се и средишта писмености преко Саве и Дунава у фрушкогорске манастире. Тадашњи српски уметници срећу се са достигнућима која су постојала на подручју Аустрије и то

53

преносе на терен илуминације на српске књиге. Већ од 15. века до 18. века можемо говорити о одумирању илуминације, да би је током 18. века заменила графичка уметност и познати бакрорези, по којима је познат Захарија Орфелин. Приметићемо, да они рукописи који су настали на подручју северно од Саве и Дунава, крајем 17. и почетком 18. века још увек садрже лепоту илуминације и орнаментике коју су поседовали српски рукописи 14. века, посебно у време краља Милутина. За то су заслужни монаси Рачани (Јеротеј, Кипријан, Андрија Раичевићон је веома битан за српску писменост тога доба, он је осликао један Времеплов), који су сеобом дошли на тло Војводине. Посебно је ово важно нагласити, јер у овом периоду био је велики рад Римокатоличке цркве на унијаћењу српског народа. Половином 17. века основана је у Венецији штампарија која је штампала књиге ћирлицом, али са измењеним садржајем, са оним књигама које су одговарале римским претензијама. Са том намером је потекао рад Рачана, да би се показало која су начела и мерила Православне цркве. Најстарији илуминатор био је Григорије дијак, илуминатор Мирослављевог јеванђеља, 12. век. Најмлађи и последњи илуминатор био би Хаџи-Рувим, игуман манастира Папраће, један од учесника Првог српског устанка. Приликом илуминације текста имали смо писара који је писао основни текст. Он је остављао места за додатке разне врсте, који је писао други писар. Трећи писар је вршио илуминацију. Редак је био случај да један писар врши читав посао. На основу чега ми знамо да је било више писара? На основу тога што је први писар, који је писоа текст, остављао место да се осликају иницијали. Други писар би некада прескочио неко празно место. Којим мастилом је рађено? Обично је оквир рађен тамном бојом, а потом су боје комбиноване. Позадина је обично била бела (у каснијим рукописима) или плава (која представља небо), златна...Коришћено је и сребро уместо злата. Чувени Минхенски рукопис (псалтир) јесте рукопис који има највише орнамената, око 150. орнамената. Рукописи 16. и 17. века прате узоре који су били пре њих, док код ових почетних имамо угледање на грчке рукописе. Имамо утицаје и са Запада, из предела Свете земље, Синаја. Треба рећи да је украшавање рукописа зетског подручја у 12. веку присутан утицај Јужне Италије (Мирослављево јеванђеље), док у Вукановом јеванђељу имамо утицаје из Македоније.

КАНЦЕЛАРИЈА. Лице које је издавало повеље имало је обично канцеларију, у којој су оне састављане и писане. Владари варварских држава у раном средњем веку наследили су зналачки организоване римске канцеларије SCRINIA из IV и V века. Чак се и канцеларија римског папе наслањала на античке традиције. У делокруг послова средњовековне дворске канцеларије улазило је припремање пергамената, мастила, пера и свилене врпце и састављање повеља и стављање печата на њих, те примање страних повеља и писама и њихово архивирање. Иако су прве српске владарске исправе сачуване још од XII века, оне су, вероватно, као и оне са почетка XIII века, састављане у Дубровнику и по Дуброначким формуларима, за разлику од Босне, у којој је, од Кулина бана па до пропасти државне самосталности (1463) средиште државне администрације било на владарском двору. Посебна српска канцеларија основана је у Зети после распада

54

Душановог царства, док је у Дубровнику образована у XIII веку, тачније након 1283, од када је не само званична него и приватна коресподенција вођена на српском језику. Још је краљица Јелена имала свог канцелара а вероватно и посебну канцеларију, у којој је касније, у доба краља Милутина, створено особито писмо – канцеларијска минускула која је заменила мање практичан »књижни устав«. Од времена Стефана Дечанског, под византијским утицајем, уместо дотадашњег дијака (у почетку црквеног служитеља у томе звању) уведена је служба логотета, а од Душановог крунисања за цара 1346. рад канцеларије организован је потпуно по византијском обрасцу. О овом последњем сведоче писари за документа на грчком језику, подела српских аката на званичне хрисовуље и обичајне простагме или повеленија, уношење датума и одређених термина из византијских формулара, потписи владаревом руком и црвеним мастилом и оверавање исправа златним печатом. И писари босанске канцеларије називали су се кроз читав средњи век дијаци, много ређе граматици, надворни дијаци, надворни писари, велики дијаци, а од Твртковог крунисања 1377. логотети. Иако није познат број особља запосленог у српској канцеларији Дубровника, зна се да су у почетку XIV века постојала посебна одељења за српску преписку, чији се број, вероватно, повећавао после одвајања српског одељења и латинске канцеларије. Овоме треба додати и то да су у XIV веку постојала посебна одељења за српску преписку у месним канцеларијама Стона, Дријева, Млина и Конавала. Судећи по именима – ПРИБОЈЕ, ДРАЖЕСЛАВ, ПРИБИСЛАВ, РАДОЈЕ и сл. – писари су били углавном домаћи људи који су стручно образовање стицали у манастирским школама. Било је наравно и људи са стране који су, вршећу службу канцелара, уносили у посао драгоцено искуство и већу дипломатску активност, какав је нпр. чувени српски писар Владоје кога је довео Твртко I, након проглашења за краља, и поставио за шефа дворске канцеларије. Упоредо са осамостаљењем и јачањем утицаја српске и босанске властеле, и на њиховим дворовима почињу да се, по узорима на владарске, отварају властелинске канцеларије. У канцеларијама српске властеле старешина је био логотет али је напуштен формулар царске канцеларије, пошто су им као узор служиле краљевске канцеларије и акта црквених великодостојника, док се за канцеларије босанског племства зна да се у њима писало чешће брзописом неголи уставом. У канцеларијама српских и босанских владара исправе су углавном писане на народном језику и ћирилицом, а много ређе на латинском (претежно у Босни). За исписивање појединих речи у тексту, а нарочито владаревог потписа испод текста, употребљавало се црвено мастило. Надаље, у погледу унутрашњих обележја повеља које су настале у дворској канцеларији примећује се, уз извесне специфичности, византијски утицај у Србији, те млетачки, дубровачки и српски утицају у Босни. Тек су постављањем печата на њих канцеларијске исправе постајале веродостојне. Тако нпр. Твртковим крунисањем за краља уведен у употребу велики двострани печат који по лепоти представља право ремек-дело босанске сфрагистике.

55

У царском периоду српске историје владарска канцеларија се строго држала византијског формулара приликом стилизације аката. Тако је у Душановом законику била прописана награда од 30 перпера за логотета, а 6 перпера за дијака од хрисовуље о додели поседа. Тамо је још у XIII веку, а можда и раније, на дворовима било и грчких писара за преписку са српским земљама, а почетком XIV века Саси рудари су имали у Руднику своју канцеларију и свога немачког писара, док је у XV веку (за време Деспотовине) у Србији постојала и латинска канцеларија која је деловала под утицајем угарских образаца, иако су писари понекад бивали грађани из Приморја, као на пример Никола Архипулис из Котора. Премда су се при изради повеља босански писари углавном служили формуларима, ипак се у њиховом раду осећају елементи индивидуалности. У дворској канцеларији средњовековне Босне владао је обичај преузет са Запада да сваки писар у свакој повељи коју пише наводи и своје име којим је, заједно са печатом, јамчио за њену аутентичност. Поред српске, босанске и дубровачке, на српском језику и лепим брзописним типом ћирилице писало се и у турској канцеларији одмах после доласка Турака, те обичним канцеларијским рукописом у арбанашкој канцеларији од средине XIVдо половине XV века и мађарској дворској канцеларији од средине 60-тих година XV до половине XVI века. Све то говори о постојању српске канцеларије на владарским дворовима ових земаља.

КЊИГА. I У кодиколошком смислу, најчешћи облик у коме се писана реч појављије у срењем веку. Термин који се и данас користи за означавање руком писане књиге у средњем веку јесте кодекс,а долази од латинског језика. У старом веку уобичајени облик књиге био је свитак папируса или кожна (пергаментна) трака на којој се са једне, и то унутрашње стране, исписивао текст. Такав облик књиге био је распрострањен у целом Медитерану. Облик књиге какав данас познајемо, води порекло из старог Рима. Наиме, тамо су у свакодневној употреби биле повоштене таблице а то су танке дрвене плочице на чије је ивице био причвршћен испупчени рам, у удубљење које је тако формирано наливао се у танком слоју восак, по коме се писало металном зашиљеном писаљком. Ове плочице су се могле повезивати у веће целине, па су тако настајали диптиси (састављени од две плочице), триптиси (три плочице) и полиптиси (више плочица). Тако је настао основни облик који ће већ у раном средњем веку прерасти у књигу какву данас познајемо. Такве плочице су се користиле за описмењавање током целог средњег века. До промене начина обликовања дошло је са увођењем новог материјала за писање (пергамента, и касније – хартије), као и због другачијег начина писања. Наиме, у средњем веку било је уобичајено да се пише на већем столу, док се раније писало на малим дрвеним плочама које су се, најчешће, држале на колену. У средњовњковној Србији хартија почиње да се користи од XIII века; најстарија данас позната српска књига писана на хартији је рукопис број 387 хиландарске збирке (поуке Теодора Студита). Значајна хронолошка индикација папира јесте водени знак (филигран) који има важну улогу у приближном одређивању настанка једне рукописне књиге.

56

Књига се састојала од више свешчица (тетрада). Сваку свешчицу су чинила по четири листа, који су се пресавијали преко средине, па се тако добијало 8 полулистова, тј. 16 страна. Текст се исписивао на самосталним свешчицама, а затим су се оне повезивале у књигу. У старим рукописима није било пагинације као у данашњим књигама него су се бројевима обележавале свешчице. Нумерација се бележила на првом и последњем листу сваке тетраде. Постојале су и свешчице са већим и мањим бројем листова, али их је најчешће било 8. Писар је уз помоћ одрећених алатки, припремао сваки лист за исписивање текста. Прво је ножем секао пергамент на постребну величину, а касније када је пегамент био замењен хартијом, користиле су се маказе. Затим је помоћу лењира, шестара, хараксала и шилца шпартао лист, тј. одрећивао маргине, извлачио линије на оном делу листа који је предвиђен за исписивње текста. Средњовековни писари су писали трском или птичијим пером. И трска и перо припремали су се, тј. препарирали да би били што чвршћи и трајнији. За зарезивање се користио посебан ножић, који је служио и за стругање погрешно написаних места. У ту сврху користио се и сунђер. Касније су се пера правила и од метала. Мастило којим се писало имало је различит хемијски састав; производило се или од чађи, или од биљних материја, или од метала (најчешће од гвоздених руда, цинка или олова). Мастила су, у зависности од свог хемијског састава, имала различите боје – од светло смеђе, преко тамно мрке, све до црне; постојала су и плава, зелена и жућкаста мастила, а она су најчешће била биљног порекла. Димензије књиге зависиле су, у великој мери, од карактера текста који се исписивао. Тако су јеванђеља исписивана на листовима великог формата; за зборнике разнородног садржаја узимани су листови мањег формата. Веома важан елемент у обликовању сваке књиге представља и њен ликовни украс (минијатуре, иницијали) као и повез. II Књига је један у низу термина коришћених за обележавање различитих врста јавних и приватних докумената. Најчешће се употребљава у значењу писма. Осим тога, њиме се означавају разна акта, признанице, мећународни уговори, пресуде, одобрења, нагодбе, привилчегије, уверења, потврде, дарови. Због општости појма атрибутима се може одредити порекло (књига царева, књига судијина) – оне, опет, могу бити разнородне по садржају, или имати уже значење (књига опростна – carta libertatis; књига слободна, књига клетовна – привилегије; књига милостна – садржи доказ о царевој милости, дар, уступак, потврду). Како изгледа термин књига не односи се толико на садржину колико на сам примерак документа (формални оквир написаног). То се најбоље види када се у једном истом документу садржина назива писанијем, а акт као материја књигом. Овакво нијансирање значења може, ипак, сведочити о извесној терминолошкој прецизности у наизглед потпуно произвољној употреби бројних назива за документарну грађу.

МИНИЈАТУРЕ. У најширем смислу обухватају елементе илуминације рукописа као што су нарочито украшени или обликовани иницијали, заставе, заставице и посебне представе (сцене или појединачне фигуре) сликане или цртане на маргинама, у оквиру колоне текста или на читавој страници рукописне или штампане књиге. Ове последње се најчешће и одређују као минијатуре у ужем смислу речи. Будући да иницијали, заставе и заставице често садрже такве

57

фигуралне представе, разматрање минијатура као посебних сцена или фигуралних представа не може се увек разлучити од разматрања осталих елемената књижног украса. Следећи начела и традицију књижне илуминације формулисану још у позној антици, минијатурама се у средњем веку украшавају књиге различите садржине. Тако се у Византији и земљама западне Европе, и у Србији средњег века илуминирају пре свега богослужбене књиге и различити текстови религиозне садржине али и црквено-православни списи, повеље, законици као и природословни списи и средњовековни романи. Најраскошније су украшене богослужбене књиге, нарочито јеванђеља и псалтири. Илуминација јеванђеља (јеванђелистара и четворојеванђеља) најчешће укључује ауторске портрете јеванђелиста. Такви портрети цртани су или сликани у оквиру заставе или заставице која претходи тексту, или у виду целостраничних слика. Илуминација јеванђеља може да садржи и појединачне фигуре и сцене на маргинама и у оквиру иницијала или, сасвим изузетно, у виду целостраничних минијатура које, међутим, ретко директно илуструју текст уз који стоје. Изузетак у том смислу представља већи број сцена на маргинама Призренског јеванђеља (XIII век) које непосредно илуструју текст или представљају теолошки коментар истог. Најсложенији и најтешњи однос слике и текста налази се, међутим, у илуминацији Минхенског српског псалтира (XIV век). У овом псалтиру са последовањем једна или више слика прате сваки псалм или песму, понекад чак и сваки стих. Такве минијатуре, често и целостраничне па и двостраничне, илуструју или пак коментарушу текст, изражавају сликом идеје оновременог византијског богословља. Коначно, у делу који садржи Акатист Богородице, на самом крају књиге, слика потпуно доминира над текстом. Ипак, украс већине богослужбених и других књига и зборника религиозне и еклисиолошке садржине најчешће је усресређен ускључиво на различито стилизовене заставе, заставице и иницијале (који се могу наћи и у раскошније илустованим књигама, уз гореспоменуте минијатуре). У ретким случајевима у оквиру заставица и иницијала, или као целостраничне минијатуре, сликани су ауторски портрети јеванђелиста или црквених отаца, затим апостоли и Христос. Стога је сасвим изузетан садржај и однос према тексту минијатура које садрже симболе јеванђелиста, ауторске и портрете апостола, као и представе инспирисане старозаветним и новозаветним текстовима у зборницама религиозних текстова с краја XIV и XV века (Млетачки и Хвалов зборник). Средњевековни романи подробно су илустровани великим бројем целостраничних па и двостраничних минијатура и сликама уклопљеним у текст које се на њега директно односе и преносе сваку епизоду ових повести. У илиминацији сачуваних српских средњовековних рукописа изузетно су ретки историјски портрети. Јединствен је и усамљен пример ктиторског портрета серског митрополита Јакова који своје четворојеванђеље (XIV век) приноси Христу молитвено му се обраћајући, или портрети чланова куће Бранковића у повељи коју је деспот Ђурађ издао светогорском манастиру Есфигмену 1429. године, као и групни портрет аутора Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића сачуван у каснијем препису овог законика из XVI века. Од самих почетака у украсу средњовековних књига приметан је спој византијских и западноевропских елемената. У најстаријој сачуваној српској

58

књизи, јеванђељу хумског кнеза Мирослава (крај XII века), уз основна решења византијске иконографије изразито је присуство западњачких утицаја и у иконографији и у стилу, најближе споју оствареном у скрипторијима јужне Италије, што представља раскид са дотадашњом архаичном традицијом украшавања словенских ћирилских и глагољских рукописа. Сав украс исцртан је пером, црвеним или мрким мастилом, док су боје – црвена, жута, окер, зелена – нанете четкицом, а целокупна декорација употпуњена још и златним листићима. Као преломно дело у историји српске минијатуре Мирослављево јеванђеље је током читавог XIII па и XIV века на различите начине утицало на украшавање српских књига, због чега му припада место од изузетног значаја у српској уметности, једнако оном које има Богородичина црква у Студеници. У исто време, међутим, и практично за исти круг ктитора, настају и књиге чије су малобројне минијатуре засноване на традицији византијске иконографије и стила док иницијали припадају тзв. тератолошком стилу сачињеном од линеарног преплета, фантастичног звериња, људске фигуре и стилизованог биља (Вуканово јеванђеље, првобитно писано за великог жупана Стефана, крај XII - почетак XIII века). У српској средини те током XIII века овај стил био нарочито омиљен у скрипторију манастира Хиландара где је настао, и сачувао се до данас, читав низ књига са тератолошким украсом – иницијалима и заставицама исцртаним у киновару и сепији, испуњеним плошно нанетом жутом, зеленом и црвеном бојом. Тератолошком стилу припада и украс још неких српских књига из XIII века које нису непосредно везане за Хиландар као што је Ватикански српски јеванђелистар и Београдски паримејник. Иницијале ове последње књиге, уз фантастично звериње и преплет, одликује и украс одегованог цртежа који се ослања на стил оновременог монументалног сликарства византијске традиције. Истовремено у српској минијатури XIII века присутан је и сасвим јединствен стил илуминације Призренског јеванђеља – спој источнохришћанских, исламских и западњачких елемената стила и иконографије, што указује на Синај и Палестину као могуће место настанка самог рукописа или протографа по коме је рађен, а одакле је, захваљујући блиским везама Срба са Светом земљом још од времена Светога Саве, овај у српску средину лако могао доспети. Крајем XIII и на самом почетку XIV века, у време ступања на власт краља Милутина и таласа византинизације који је у то доба захватио српску државу и културу, постепено нестаје тератолошки стил из украса српских књига а замењују га, испрва упоредо са фантастиком и преплетом, иницијали и заставице тзв. Неовизантијског стила, компоновани по строгим геометријским начелима, на којима се јављају и нежнији тонови плаве и бледољубичасте боје. Ипак, у монашким радионицама, у Хиландару, Пећи, Дечанима и Леснову, током читавог XIV века и даље се производе књиге старинског украса, са заставицама и иницијалима преплетног и тератолошког стила. С друге стране, украс раскошних књига писаних и илуминираних за највише званичнике српске државе и цркве сасвим је у складу са начелима класицизма најбољих сликарских радионица византијских метрополоа. Ослањајући се на традицију цариградских рукописа XI и XII века, златом и префињеним бојама, плавом и зеленом, попут емајла, сликају се заставице испуњене стилизованим цветовима и врежама (Јеванђеље великог војводе Николе Стањевића, Четворојеванђеље серског митрополита Јакова) које могу да садрже и портрете јеванђелиста

59

(Четворојеванђеље патријарха Саве IV). Сами јеванђелисти, сада често и у виду целостраничних минијатура (тзв. Куманичко четворојеванђеље), са оновременим монументалним сликарством деле наклоност ка угледању на хеленистичку уметност и учене цитате из раније византијске и античке уметности. Смештени су под аркаде, у позадини је сликана архитектура, пред њима сталак и прибор за писање, уз њих и персонификација Божанске Премудрости која их, попут музе, инспирише. У корпусу тако украшених богослужбених књига, ипак су сасвим јединствене минијатуре Минхенског псалтира, теолошки учене и сложене иконографије која прати токове монументалног сликарства са којим дели и одређене стилске одлике. У исто време у скрипторијима Босне и Хума настаје низ рукописа чије се минијатуре углавном ослањају на традицију српске књижне илуминације XIII века – њихов архаични украс садржи елементе тератолошког стила, преплет, наглашен цртеж и блискост са популарном уметношћу (Јеванђеље Дабижива, Никољско јеванђеље). У неким, веома богато илустрованим књигама XIV и раног XV века, такве одлике спојене су са иконографским и стилским елементима готике (Хвелов зборник, Млетачки зборник). Традиције иконографије и стила претходног столећа настављају се у илуминацији српских књига XV века. Минуциозно сликани портрети јеванђелиста и црквених отаца, дело сликара Радослава и Теодора, сасвим су у духу рафиниране културе наручилаца који, попут Стефана Доместика, припадају дворским круговима Деспотовине (Радослављево јеванђеље, Метафраст Стефана Доместика). Иако невешто цртане, минијатуре средњовековних романа о Троји и Алексанрду Великом свакако су значајне за употпуњавање слике о дворској култури у Србији у време Деспотовине. Након пада српских земаља под турску власт, па све до обнове Пећке патријаршије, знатно је смањен опсег преписивања књига а њихов украс углавном сведен на ретке и поједностављене заставице и иницијале сачињене од линеарног преплета. Сасвим је други случај са украсом у првим српским штампаним књигама које настају на Цетињу у последњој деценији XV века, у венецијанској штампарији Божидара Вуковића у првој половини XVI столећа. Из јеванђеоске сцене и представе старозаветних пророка и опште хришћанских светитеља, он обухвата и представе најпоштованијих српских светитеља – Симеона и Саве – најчешће у виду заставица а ређе као целостраничне илустрације. Украс цетињских књига (Октоих петогласник) открива спој православне иконографије и готичко-ренесансног стила, док се илустрације богато опремљених књига штампаних у Млецима (Празнични минеј Божидара Вуковића) заснивају на традицијама српске средњовековне уметности и критског иконописа уз преузимање потпуно западњачких решења код мањих сцена на маргинама. Преписивање и украшавање рукописних књига поново оживљава у повољнијим условима након обнове Пећке птаријаршије. Књижна илуминација друге половине XVI и XVII века најчешће се састоји од иницијала и заставица сачињених од геометријског преплета и стилизованих флоралних мотива, ређе са ауторским портретом – јеванђелисте или неког од црквених отаца – које за узор имају традицију књижне илуминације XIV и XV века. Стога се у корпусу српских књига позног средњег века посебно издваја копија Минхенског српског псалтира,

60

рађена 1628. године по налогу патријарха Пајсија као и рукопис из 1649. године који садржи Шестоднев Јована Егзарха и Хришћанску топографију Козме Индикоплова са минијатурама Андрије Раичевића, јединственим у српској уметности, која представља спој елемената критског али и исламског, па и барокног порекла.

ОРНАМЕНТИ. I Основни елементи украшавања у ликовним уметностима. Поред превасходно декоративне намене, која се постиже ритмичким низањем истог мотива, са истакнутим доминантама, организованог по начелима симетрије, а обогаћеног често рафинованим и ефектним колористилким решењима, орнаменти могу да имају и симболичку или хералдичку функцију. Каткад се налазе на прелазу од декоративне композиције ка иконографској теми (нпр. евхаристичне представе птица на извору живота). Мада се поједини њихови мотиви јављају у више варијанти, бројним међусобним комбинацијама и у различитим степенима стилизације сви орнаменти се могу најуопштеније поделити на геометријске, биљне и животињске. Због недовољне застуљености писаних података, главни извори за проучавање орнаменталних мотива у средњовековној Србији су дела ликовних уметнности. У широком временском распону, омеђеном раним средњим веком и XVIII столећем орнаменти се у Србији јављају у облику сликаног, клесаног, резбареног, гравираног, ликовног, тканог, веженог или неком другом техником изведеног украса у свим областима уметничког стваралаштва: архитектури, скулптури, монументалном сликарству, књижном украсу и остварењима примењених уметности (керамика, керамопластични украс, стакло, тканине, обрада метала, дрвета, кости и др.). поједини од њих, врло распрострањени, представљали су и најчешћу спону између појединих уметничких грана. Орнаментални елементи су преузимани из античког наслеђа, византијске, романичке, готичке или уметности Блиског истока, а извесни детаљи су инспирисани домаћом традицијом и фолклорним изразом. Почевши од XIV века, а посебно у периоду од XVI – XVIII столећа, прихватани су и орнаменти исламског карактера. Неретко су мотиви најразноврснијег порекла оргиналном синтезом стопљени у сасвим нова решења и целине. Геометријски орнаменти се најчешће јављају у виду паралелних и преплетених трака, цик-цак, степенастих или таласастих линија, меандра, спирале, звезде, чворова, шаховског поља, »јајастог штапа«, стилизованог куфског писма, троугаоних полумесечастих и срцоликих сегмената и различитих комбинација кругова, ромбова или крстова. Некад их сачињавају једино зарези и тачкице, претежно груписане по три или распоређене око круга. Посебно је богат репертоар флоралних орнамената.Чине га разне брсте розета (четворолисне или са више латица), палмета (стилизоване у облику љиљана, тролиста, са више кракова, или сличне лотосу), престилизованих цветова, листова (бршљана, акантуса, храста, у виду срца или тролиста), биљне лозице (посебно винове са гроздовима, евхаристичке симболике) и вреже. Ови декоративни елементи су редовно у мањој или већој мери стилизопвани, а често су комбиновани са геометријским или зооморфним украсима. У периоду турске владавине јављају се, под утицајем исламске уметности, реалистички приказани цветови, лале, дивље

61

руже, каранфила, зумбула, наутова врежа, »руми« орнаментика и детаљи оријенталне архитектуре. Животињски орнаменти су нешто мање заступљени. Неретко су им присаједињени и геометријски и биљни мотиви. Највише се предствавају птице (голуби, гаврани, пауни и др.) укомпоноване у лозице, потом хералдичка стилизација двоглавог орла раширених крила, изведена унутар медаљона, лавови, змије и, посебно у монументалној архитектонској пластици и књижној илуминацији тератолошког стила, фантастична бића (василиск, грифон, сирин, кентаур и др.). Надахнуте текстовима Физиолога, Светога Писма и других списа или народним предањима, поједине представе реалних и фантастичних животиња су имале и симболичко значење. II Мотиви животиња представљају једну од омиљених тема средњовековне уметности заступљену у свим доменима уметничког стваралаштва – монументалном зидном сликарству, књижној илуминацији, скулптури, примењеним уметностима. У оквиру средњовековног погледа на свет где свака реч или појава у природи уз основно, симболично значење као код у језику божанственог стварања и историји спасења, представе реалних и фантастичних животиња инспирисане Физиологом и библијским текстовима али и народним веровањима и предањима представљају алегорије хришћанских врлина, симболе или атрибуте светитеља, чуваре црквених улаза али и оличење злих сила и ћавола. Уз то поједини мотиви животиња имају и хералдичко значење и као такви јављају се на владарским грбовима, одећи, прстењу, печатима и новцу. У српској средњовековној уметности мотиви животиња нарочито су бројни у скулптури поготово у монументалној архитекстонској пластици (нарочито Студеница, Дечани) и на каменим надгробним споменицима (стећци). У књижној илуминацији иницијали и заставице тератолошког стила базирани су углавном на фантастичним мотивима животиња комбинованим са преплетом и стилизованим биљним мотивима.

ПАПИР. Најмлађа врста материјала на коме се писало у средњем веку и који је потиснуо из употребе пергамент. Првенство проналаска папира 105. г.н.е. припада Кинезима, а његова јефтина производња и лако транспортовање омогућивали су му да се појави у медитеранским земљама као такмац папирусу и пергаменту. Производња папира је вековима била чувана тајна Кинеза, све док је кинески заробљеници нису 751. г. одали Арабљанима да би се ослободили у Самарканду. Али столеће и по раније Корејци су преко свештеника упознали у Кини производњу папира и пренели је у Кореју и Јапан. Схвативши велико преимућство папира над папирусом и пергаментом (практична вредност и јефтиноћа производње), Арабљани су успели да његову производњу усаврше и после освајања Шпаније, папир пренесу у Африку и Европу. Сасвим је извесно да је папир био у употреби у Шпанији ваћ у IX веку, али још увек увожен из државних фабрика ван европског континента. Иако је прва фабрика папира на европском тлу била основана средином XII века (у Јатви) он се на западу ваљано упознао и проширио тек у време крсташких ратова када су наступиле живе размене материјалних и културних добара Истока и Запада. Арапски назив за папир били су kaghad или kaghid, а затим warak. Међутим, ти се

62

називи нису раширили на Западу мада су папиром највише трговали сами арапски трговци. Европљани су и за ту врсту писаћег материјала задржали стари назив папируса, па отуда и у средњовековној латинској терминологији називи: charta papyri, charta damascena, charta bambycina, xylina. Најстарији европски докуменат написан на папиру је повеља сицилијанске грофице Аделаиде, жене Рогерија I из 1109. године, док је још у XII веку папир био добро познат и на подручју Француске, где се већ почетком XIV столећа отварају млинови за папир, а први његови проналазачи у граду Троа дају га 1355. године за потребе Париског универзитета. На просторима јужнословенских земаља, најстарији до сада написан рукопис на папиру је један Evangeliarium настао у Трогиру 1259. док се за потребе Дубровника набављао неки папир (bombacium) у Палестини 1280. год. у градским радњама дозвољавала продаја „папира, пера и каламуса“ (cartam, penam et calamarium) 1335, а влада Дубровника примила од Мркше Живковића једно писмо писано на папиру (scripta in papiro) 1398. године. У изворима, писаним на српском језику, помиње се хартија (папир) у XIII веку: Сава је, према Доментијану, позивао Немању посланием на писание хартије, а према Теодосију, на хартију написав, док Сетефанов биограф Константин Филозоф за султана Мусу каже да је 1413. преписа којејжде васи име на хартијицах. У средњем веку се и пергамент називао хартијом: расрђен због рђавог пергамента писар је у XIII веку љутито узвикнуо: Прокљата хартија, а у пергаментном рукопису, писаном почетком XIV века стоји забележено: Попива хартија чрнило. Од XIII века на пипиру се јављају водени знаци (wasserzeichen) – звани филиграни – у облику слова или цртежа животињских и биљних мотива као ознаке, или, у неку руку, заштитне марке појединих фабрика које могу бити од извесне помоћи и при датирању неких недатираних рукописа.

ПЕРГАМЕНТ. Уз тврде материјале (камен, метал) основни писачки материјал у време настајања словенске писмености и књижевности. Отуда су најстарији словенски, па и српски рукописи исписани на овој врсти материјала. Пергамент је у употреби у првим српским канцеларијама да би га од XIII века потиснуо папир који је бивао све приступачнији. На кожама су записиване мање белешке још у Египту, као и у другим деловима Истока код Јевреја, што потврђују бројне литерарне вести и нешто ређи материјални остаци. Назив пергамента могао би се довести у неку везу са предњоазијским градом Пергамом, средиштем производње ове врсте писаћег материјала. У средњовековном латинском преовлађују општи термини pergamentum, pergamena и charta док се у зависности од сировине за њихову производњу употребљавају конкретни називи charta ovina (овчија), carpina (козија) и vitulina (телећа) кожа. Данас се сматра да је пергаментни лист Еурипидовог рукописа из II века н.е. најстарији очувани промерак пергаментног кодекса, а уз њега се у исто време или нешто касније може ставити и један пергамнентни лист из чувеног Демостеновог говора. И поред тога што је био далеко јефтинији, папирусов свитак је у IV веку све више замењиван пергаментним кодексом – књигом – таквог облика који ће 63

надживети антички свет и средњи век и предати га у културну баштину из скрипторија у канцеларију све до наших дана. Бројне предности пергамента над папирусом: еластичност, практичност за руковање и слагање у кватернионе, отпорност према влази, могућност писања са обе стране и друге, омогућили су му да од VIII до XIII века у Европи – у књижевности и у јавном и приватно-правном животу – постане доминантан материјал када га је из употребе дефинитивно потиснуо папир. Спремање животињске коже за писање није било свуда једнако. Могу се разликовати два начина спремања: италијански, код кога је преовлађивала меканије јагњећа и немачки начин, код кога се употребљавала грубља, тврђа и дебља телећа кожа- већ у средњем веку позната као charta Teutonica. Слично је било и на територији бивших југословенских области: севернији крајеви су чешће употребљавали тврђи, а јужнији, особито Далмација меканији финији пергамент. Из времена после насељавања Словена настали су крајем VIII века рукописи Evangeriarium Spalatense и Sacramentarium Spalatense на финој танкој пергамени, а рукопис чувеног Мирослављевог јеванђеља (крај XII века) на пергаменту који показује изразито јужни карактер. Пергамент је, за разлику од папируса, имао две нарочите особине: бојење пергамента најчешће пурпуром, те скидање првобитног и исписивање новог текста на њему. У тесној вези са овим последњим стоји и појава палимпсеста код којег се хемијским путем извлачио стари текст на површину пергамента и на тај начин поново реконструисао.

ПОВЕЗ КЊИГЕ. Чине корице које штите листове исписинаног текста од оштећења. То је била првобитна намена повеза. Касније, повез треба да украси књигу, да истакне имовно стање и друштвени положај власника или донатора. Како су књиге биле неопходне свим манастирима (неки су имали и богате библиотеке) њихово повезивање и преповезивање није било везано само за преписивачке радионице. У сваком манастиру се могао наћи наопходан алат: канап, даска и кожа. Повезивање, као и преписивање књига било је углавном везано за монашки ред иако су се овим послом бавили и свештеници, црквени великодостојници. Један од таквих био је патријарх Пајсије. Повезивање се сматрало неком врстом донаторства и многи су се тиме бавили или су плаћали да се књига повеже: ... за спас душе своје и својих родитеља , што захтева опрез приликом тумачења записа на рукописима. Ту је често забележено: ... трудом раба Божијег..., а то може да буде аутор текста, па и донатор који је платио да се књига повеже. За повезивање се користило више термина: повезивати, увезати, повити, оденути. Проучавање повеза почиње од утврђивања начина на који је књига прошивена и како је причвршћена за даску корице. То су први показатељи за класификацију повеза и утврђивање утицаја под којим је повез рађен. Начин прошивања најранијих српских рукописа углавном је преузет од Византије. Свешчице које чине пресавијени табаци од којих је књига састављена, биле су различитог формата: једанпут пресавијен табак даје фолио формат, два пута кварт (четвртину), три пута пресавијен табак даје октав или осмину, а четири пута шеснаестину. У српским рукописима најчешћи формати су четвртина и 64

осмина. Изузетно велики формат (фолио) коришћен је за четворојеванђеља намењена да стоје у олтару на Часној Трпези. Од тих великих јеванђеља најпознатије је јеванђеље хумског кнеза Мирослава из XII века које се чува у Народном музеју у Београду. Свешчице настале пресавијањем табака од којих се састоји блок књиге, назване су тетрадама. Реч је стара и појавила се у XII или XIII веку. Припремљене тетраде, претходно исписиване и осликане, слагане су једна преко друге, поравнате и чврсто притегнуте, особито са оне стране са које ће бити прошиване. То су леђа књиге или хрбат. Књиговесци су длетом или ножем изводили два коса или један полукружни зарез на местима где треба да прође канап којим се шије. Овај поступак књиговесци називају грекажом. У зависности од формата и дебљине књиге, отвори за прошивање праве се на три до пет места. Канап којим се књига прошива обично је био кудељни и бивао натрљан воском да би био још јачи. Преко леђа прошивене књиге лепљено је тање кудељино или ланено платно. На повезима до XV века често се приликом прошивања остављају лабаве омче на горњим и доњем делу хрбата (глава и нога књиге) и онда се кроз њих провлачи тањи кожни ремен, па се преко њега причвршћивао овај ремен за платно. Ови рубови на глави и нози књиге су оплитани канапом, вуном или концем, често у боји, и називани су заглавком или капиталом. У XIV веку се код нас често користи један западњачки начин прошивања књиге. Ту се преко кожних ремена на леђима књиге врши прошивање: канап се пребацује преко овог кожног ремена и враћа се поново у отвор на тетрадама. То је обично на три маста на хрпту. Када је овај посао завршен, крајеви кожних ремена (по правилу дугачких) причвршћују се за даску. Крајњи ремени се продужавају преко руба корице и користе се за закопчавање (притезање) књиге. Ова три кожна ремена остављају са спољне стране леђа књиге видљива ребра. Код повеза насталих у XV веку, јавља се тзв. уздигнути хрбат. То је овално продужење хрпта са горње и доње стране; због овога књига није могла да стоји усправно, него је лежала на полици или пулту. Већ у XVI веку уздигнути хрбат се губи и књига опет добија правоугаои облик. Обрезивање књижног блока вршено је најпре маказама. У боље опремљеним радионицама, обрезивање је вршено округлим или шиљатим ножем (хобел). Ивице листа су некад позлаћиване, а сам рез књижног блока је украшаван утиснутим орнаментом. Пре XV века нема ниједног очуваног примерка украшеног реза. У српској држави увек је коришћена даска за корице књиге. Дрво је било буково, јасеново или липово. У старим записима се ове даске спомињу као штичије књигам. По традицији примљеној од Византије, скоро до XV века, даска не прелази руб књиге. Код најстаријих књига по рубу даске тече жлеб кроз све три слободне стране корице. Већ у XIII веку овај жлеб се прекида на угловима и завршава се у облику слова V. После XV века корица мало прелази књижни блок, чиме се боље штите листови књиге. Код причвршћивања књижног блока за корице, даска се ставља на сам руб леђа књиге. Ту се потом, на местима где је књига прошивена, праве канали у дасци и помоћу канапа којим је књига прошивана чврсто везују за даску. Када је прошивена књига причвршћена за даску, онда се преко ње ставља кожа (овчија, говеђа или козија, штављена и бојена у манастиру). Даска се претходно премаже неким лепком или ретким тестом, како би кожа боље прионула

65

за њу и служила као подлога за утискување рељефа којим се корица украшава. Рубови коже се са унутрашње стране поврну и залепе за даску. Тада се равним линијама оцртавају контуре будуће композиције повеза. По рубу корица теку по неколико паралелних линија. У средини се некад, опет равним линијама, оцртава правоугаоник или се централно поље испуњава укрштеним или хоризонталним линијама. Када је ово завршено, онда се простор између линија испуњава округлим или четвртастим печатима или орнаменталним тракама. То су најчешће розете, палмете, тролисти, лотосов пупољак, животиње и птице. Обично су то двоглави орлови, голубови или грифони. Композиција горње и доње корице није увек била иста. Посебне варијанте повеза имају у централном пољу крст; то су најчешће јеванђеља. Најстарији српски повези су настали под утицајем Византије. Средином XV века јавља се нови начин компоновања повеза, који много подсећају на оријенталне тепихе. Задржавајући уобичајене оквире, повезивачи стављају у централно поље дугуљасте медаљоне са арабеском, а у углове мале троугаоне композиције. Ова врста композиције је у наше крајеве дошла преко Венеције. То је у суштини оријентални утицај, који се преко Византије раширио на велики део средње Европе, Русију и Балкан. Када је завршено укршавање повеза (топлим калупима) онда се кожа сушила на ваздуху. Том приликом је долазило до мањих деформација орнаменталних облика због сакупања коже. У међувремену се припремају копче за копчање књиге. Само добро закопчана и притегнута књига се могла добро сачувати. Копче се монтирају на раван или плетени кожни ремен који је био причвршћен за доњу корицу. Да другом крају овог ремена се монтирају копче – од метала, костију и седефа. Копче су обично у средини имале отвор. На горњој корици је био прикуцан ексер на чију главицу се закачињала копча. Тако је ремен био добро птитегнут и причвршћен. Колика се пажња поклањала затезању књиге види се из једног записа: ... ако неки поп или ђакон не затегне добро књигу, нека је проклет. Формат књиге је диктирао број копчи; било их је две или четири. Због честе употребе и крхкости материјала, сачувано је врло мало копчи. Закопчавањем књиге завршено је повезивање. ПРИБОР ЗА ПИСАЊЕ. Може се реконструисати, пошто немамо сачуваног материјала, на основу ликовних представа и старих српских записа. При том, писари су били знани живописцима и минијатуристима, а има случајева када су они једна иста личност, те не би било чудно да су у портрете јеванђелиста слободно уносили алат којим су се они лично служили. Српски средњовековни писари писали су на пергаменту и хартији. Пергамент је био у употреби до средине XIV столећа, ретко и нешто касније, а хартија се среће од краја XIII века. Од пергамента су прављени тетради и свици. Тетрад се обично састојао од осам листова (шеснаест страница) или тачније од четири листа пресавијена на пола. Зато се тако у српским записима и звао. Да би се добили листови за тетрад, пергамент се прво морао премерити, а потом и расећи. Сечење се обављало помоћу оштрог ножа и маказа које су биле сличне данашњим. Када је тетрад био готов, приступало се шпартању, односно извлачењу линија за маргине и редове. У овом послу коришћен је разноврстан прибор: шестар, лењир, хараксало, шилце. Шестар је служио да измери једнака растојања између редова. Помоћу лењира повезиване су тачке одређене шестаром, и онда су за све листове тетрада повлачене линије путем посебног сечива – хараксала. У једном српском запису из

66

средине XIV века преписивач помиње ковача Рајка који му је сковао хараксало. Оно је, дакле, било метално, а могло је бити и од кости, и састоји се из два дела – сечива и дршке, која је била кратка и нешто дебља. Постоје и две врсте сечива: сечиво крушкастог облика и сечиво у облику точкића. Тетради нису морали бити ишпартани и у том случају је за границе маргине употребљаван ланчић са штипаљкама, који је уједно држећи листове тетрада при писању, олакшавао рад. Као писаљку преписивачи су користили трску (calamus) и птичије перо. Док се у српским записима уопшено помиње перо, руски преписивачи тачно разликују – писан трском и писан pavqnmq peromq. eromq Каламус је рађен од трске која се сушила и препарирала да би била чвршћа. Потом се укосо на врху зарезивала посебним писарским ножем, равног сечива са благо повијеним врхом, краће или дуже дршке. У записима XIV века преписивачи помињу коваче који су им сковали no/ no/icq да би њиме „перо правили“. Српски преписивачи су користили неколико врста мастила: црно или смеђе за писање текста, црвено или плаво за наслове и иницијале. Рецепти за мастило сачували су се у већем броју у нас од XV-XVI столећа. Мастило се правило у већој количини и чувало се у стакленим боцама (ампулама). Пре самог писања писар би у мастионицу сипао онолико мастила колико му је за писање било потребно јер би оно изветрило. Постоје две главне врсте мастионица: мастионице од дрвета и метала за две или три врсте мастила и мастионице – ћасе. Нарочито је занимљива прва врста; она је из три дела – у средини је подужи отвор где се држала трска, а на крајевима су два простора за црно и црвено (киновар) мастило. Судећи по ликовној грађи било је мастионица за три врсте мастила, некада са поклопцем. Коначно, да би се написано брзо осучило, коришћен је пепео од дрвета и ситан речни песак, који су држани у посудама налик данашњим сланицима. Преписивачима се често дешавало да при писању погреше. Брисало се или сунђером или ножем. Сунђер је свакако био употребљаван у Византији а није искљичено и код Срба. Нож је, поред поменутог сечења пергамента и оштрења пера, служио за стругање погрешно исписаних слова и „радирање“. Састојао се из дршке, која је исте величине као и оштрица или нешто краћа и сечива. Сечиво је било на врху благо повијено, да би се њиме без оштећења пергамента могло стругати. Исписани тетради су се шивењем спајали у књигу, које је затим опремана корицама. Ликовних престава за те послове нема. Међутим, после коричења, књига се обрезивала и то тако што је стављана у неку врсту стеге, а обрезивана је српастим ножем са две дршке. Поред описаног прибора за писање књиге, употребљаван је и дивит. Он се састојао из два дела: тоболца, у коме су држана пера, и мање округле посуде за мастило, која се причвршћивала на тоболац помоћу кожних трака и то тако да отвор мастионице и тоболца буду на истој страни. И тоболац и мастионица су имали поклопце. Као покретни писарски прибор, ако је коришћен то сведочи ликовна грађа, дивит се држао под пазухом, и то са леве стране да би се лакше умакао у мастионицу. Један леп примерак за сто из XVII века од сребра, чува се у Музеју примењених уметности у Београду. У истом веку Арсеније Чарнојевић (1683) бележи његову цену 40 гроша.

67

назив за рукописне и штампане књиге српске редакције старословенског језика односно српскословенскиг језика и ћириличног писма које су код срба у употреби од почетка писмености до прве половине XVIII века, када их смењују књиге на црквенословенском језику. Србуље су у највећиј мери црквене књиге, и то искључиво источнохришћанског павославног теолошког програма. Термин србуља први је употребио Вук Ст. Караџић 1818. године у Српском рјечнику и у том значењу одржао се до данас. Рукописане србуље представљају практично, целокупно српско рукописно књижно и књижевно наслеђе од почетка писмености, од најстаријег сачуваног споменика, Мирослављевог јеванђеља закључно до последњих књига писаних српском редакцијом и током XVIII века. Писане су на пергаменту до треће четвртине XIV века, премда је већ од почетка XIV века у употреби и хартија, која има предност од половине XIV века све до престанска рукописне праксе умножавања књига. У највећем броју су то литургичке књиге намењене богослужењу октоиси, минеји, служабници, псалтири, јеванђеља, триоди, молитвеници... потом разнородни састави теолошке литературе средњег века: филозофско-теолошка дела, догматско-полемичке расправе, монашко-аскетски списи, хагиографски састави, оргинални књижевни састави (житија и службе српским светитељима), историјски списи, родослови, летописи, државни и црквени правни акти, док је у мањем броју била заступљена световна литература (романи и др.). II Штампане србуље су најстарије књиге штампане српскословенским језиком у времену од XV до XVII века односно од 1494 до 1597 и једним издањем из 1638, са којим замире старо српско штампарство. Умножавање књига покретним ливеним словима (техничким изумом Јоханеса Гутенберга, прва штампана књига је Библија 1455. у Мајнцу) започето је у држави Ђурђа Црнојевића на Цетињу, где се од 1494 до 1496 штампају четири књиге (прва књига Октоих првогласник 1494.). Током XVI века књиге се штампају у Венецији (издавач Б. Вуковић) и његови настављачи од 1519. до 1597. а итовремено у скромнијим размерама и у српским манастирима Горажду (1519-1523), Рујну (1537), Грачаници (1539), Милешеви (1544-1546, 1557), Мркшиној цркви (1562, 1566) и Београду (1552). Књиге су теолошке садржине намењене црквеној употреби. Писмо штампане ћирилице уобличено је по угледу на рукописно уставно писмо, а ликовна опрема, илустрације и орнаментика, у духу источно – православне традиције у коју су продрли елементи венецијанске графике.

СРБУЉЕ. I

О српској редакцији старословенског језика: настанак, трајање, улога, диглосија, правописне школе, писмо. Са примањем словенског богослужења у духу византијског православља, које се остваривало на старословенском језику, Срби су истовремено примили и словенску писменост. То се вероватно десило у току 10. или почетком 11. века, у време бугарског цара Самуила, када су се Рашка и други српски крајеви нашли у оквиру његове државе. С тим примањем почела је да настаје – и настала је – српска редакција старословенског језика или српскословенски језик, какав је назив уобичајен у српској филолошкој науци. Наиме, на фонолошком плану постојале су тада разлике између српског народног језика, с једне, и старословенског језика на коме су Срби примили словенско

68

богослужење, с друге стране. Како се из богослужбених књига гласно читало или појало, старословенски језик код Срба се мењао тако тако што су у језику богослужбених текстова почеле да се устаљују одговарајуће фонеме из српског језика, које нису биле заступљене у ранијем језику ових текстова. Тако се овај црквени, а касније и књижевни језик, у српској језичкој средини почео изговарати на српски начин. Осим тога, до измена фонолошког система старословенског језика долазило је и интервенцијом преписивача рукописа у духу његовог матерњег израза, и то под утицајем тзв. унутрашњег диктата, тј. читања „у себи“ при преписивању. Тако је почело стварање српске редакције старословенског језика. А редакција представља прилагођавање старословенског језика живом говору пишчевог или преписивачевог краја. У процесу прилагођавања старословенског језика српском изговору, упрошћен је фонолошки систем старословенског. Пошто у народном говору није било носних самогласника, дошло је до штокавских замена: on > у а en > е. Полугласници су се у изговору изједначили, а у графији је преовладало танко јер, док ће у 14. веку у већини српских дијалеката полугласник прећи у пуни вокал а. Јат је од краја 13. века контролисан штокавским језичким осећањем. Јери је већ у 12. веку добио гласовну вредност и. Старословенско r и l са полугласником у положају између два сугласника и на почетку речи добило је самогласничку вредност, али се и даље писало с полугласником. У 14. веку слоготворни сонант l једначи се, углавном, са у. Старословенски палатални r и s су отврдли, меким k, g алтернатива су ћ, ђ, уместо графије dzelo писало се и читало з. У досадашњим проучавањима није постојало јединствено гледиште по питању времена и простора настајања српске редакције старословенског језика. Ђура Даничић је истицао постојање српске језичке традиције пре првих сачуваних споменика с краја 12. века: „Што Срби у најстаријим за сада познатим књигама својим имају стална правила за језик којим су писали, и тих се правила постојано држаше, - то нам је још једно сведочанство да је књижевност у српског народа много старија него што су најстарији споменици који су нам остали. Јер правилност она није могла постати од један пут, него је дуго времена морало бити колебања, док се дошло до онаке правилности...“. Формирање српске редакције, у основним цртама , окончало се, дакле, пре првих српских сачуваних споменика. На ком простору и када? На основу посредне филолошке грађе и културноисторијских чињеница дошло се до закључка да српска редакција није потекла са српских терена у нашем савременом схватању, него са јужнијих, граничних српско-македонских терена, северно од Скопља, а почев у време владавине српског великаша Часлава Клонимировића (927-око 950.), или непосредно након њега, тако да се с правом претпоставља „да се крај X или почетак XI може узети као време настанка српске редакције старословенског језика“. Српска редакција би, дакле, била тековина савремена Охридској и Преславској школи. Овако и на овим просторима настала редакција после се учврстила и раширила по свим српским земљама. Појава, крајем 12. века, споменика српске редакције може се објашњавати само ранијим формирањем једне организоване писмености код Срба. Стога се може прихватити закључак који износи Ђ. Трифуновић: „Образовање српске редакције завршило се током XII века. После тога, већ од XII столећа, сређује се правопис,

69

који кроз разне епохе преживљава разне промене (зетско-хумски, рашки старији, рашки млађи, рашко-ресавски, ресавски). Унутрашњи, пак, развој правописа прати споља његов неразлучиви чинилац – писмо“. Тај век, 12. век, узима се, дакле, као почетак српске редакције старословенског језика. Старословенски језик био је богослужбени језик, језик култа, али и први књижевни језик Словена. Исту улогу имао је и српскословенски језик. Створивши своју редакцију, српски књижевни посленици на тај језик најпре су преводили богослужбене књиге. Тако су највећа дела византијске духовности рано зазвучала на српскословенском и поставила основе заједничке духовне песничке баштине. За потребе духовног поучавања највише су превођена житија, а потом и дела световне књижевности. Преко византијске књижевности дошла су, осим приповедака и романа, и дела из осталих области уметности и живота (законици, повеље, побожне приче). Српскословенским језиком су, дакле, писана дела богослужбене и црквене намене, али и уопште књижевне намене. Употреба старог српског књижевног језика – српскословенског – далеко је прелазила етничке границе српских земаља. Српска редакција старословенског језика обухвата од 14. века Македонију и употребљава се тамо до 18. века. Утицај српске редакције појављује се врло рано, од 13. века, и у Бугарској, и шири се не само у западној Бугарској, него и даље на исток све до Црног мора. Српскословенским језиком служила су се и два несловенска народа: Румуни и Арбанаси. Оволика распрострањеност српске редакције објашњава се не само високим ступњем развитка српске књижевности и културе, него и снажним политичким утицајем српске државе, а касније, у доба турске владавине, утицајем обновљене Пећке патријаршије. Тим угледом старе српске државе и српске културе објашњава се и чињеница што се српскословенски језик употребљавао од 15. до 18. века као дипломатски језик југоисточне Европе, у односима између Турске и суседних европских држава. Почетак краја веома дуге епохе српскословенског језика у оквирима српске државе започео је Великом сеобом Срба 1690. године, као и прихватање рускословенског језика у српској говорној средини. Тако је српскословенски језик, почев од 12. века, вршио функцију књижевног језика све до 30-их година 18. века, када је уступио место рускословенском, а од половине 18. века рускословенски језик је постао како званични језик Српске православне цркве тако и основни језик српске писмености уопште. Северно од Саве и Дунава српскословенски језик је оставио траг у мемоарима грофа Ђорђа Бранковића, делима монаха манастира Раче (Рачани – Кипријан, Јеротеј, Христифор). Сматра се да је Гаврил Стефановић Венцловић последњи представник српскословенске писмености. Основна карактеристика српскословенског језика јесте диглосија. Диглосија означава „употребу двају језичких типова у истој друштвеној заједници, уз функционалну диференцијацију тих типова. Функцију „вишег стила“ обављао је српскословенски језик, док је народни језик функционисао као „нижи стил“, прикладан за писање о стварима из свакодневног живота. То што су се оба система изражавања тако лако комбиновала и мешала, често суседујући у истом тексту, понекад и у границама исте реченице, знак је да се они нису осећали као два различита језика, него као два начина изражавања у оквиру истог језика“.

70

Диглосија је израз дубљег раслојавања или поларитета културе. Она је резултат двеју тенденција: једне, која је имала за циљ да обезбеди сакралност духовне тајне, природу и положај „вишег“ знања, и друге, која је тај виши духовни садржај имала да преточи у свест народа и оплемени га идеалима богооткривене вере. Виши члан овог поларитета оспособљен је за виши израз и пренос целокупног културног наслеђа. О световним темама писало се народним језиком, „нижим“ стилом. Он је засведочен у световним повељама, законицима, трговачкој и личној преписци, уговорима, администрацији, белетристици, апокрифним и сличним списима. Већ у најстаријим сачуваним споменицима има примера диглосије. Тако нпр. у повељама уводи – аренге – писани су књижевним језиком, док је правни садржај углавном с цртама народног језика. У преводе житија пак ретко је продирао народни језик, ту се може срести понеки народни назив уколико га нема у књижевном језику. У богослужбеним књигама примери диглосије се могу наћи у маргиналним записима – у Братковом минеју у таквом запису наилазимо на израз из народног језика: (piùi greùna) r$ ice -, али и приликом превођења директно са оригинала : у једном минеју из 14. века (НБС 5) у литургичким упутствима налази се упрошћавање групе чт у духу народног говора у шт: o (što), nio (ništo). После продирања фонема српског народног језика у текстове богослужбених списа, наступио један процес стабилизације одговарајућег српског изговора старословенског језика. Истовремено је дошло до тражења и изналажења решења на графијском и правописном плану. Тај графијски и правописни систем временом је еволуирао.Као резултат те еволуције настале су правописне школе: зетскохумска, рашка, ресавска. Правописне школе добијају имена по локацијама на којима су се налазиле. Зетско-хумска правописна школа. Правопис ове школе карактеристичан је за најстарије сачуване текстове, с краја 12. и из 13. века. Назива се зетско-хумска или зетско-босанска, иако нема доказа да је она икада имала упориште у Зети. Околност да се у време опадања моћи Византије у 11. веку Зета издвојила као самостална српска државна формација навела је на мишљење да се ту формирала ова најстарија српска редакција. Пошто је Босна једина област у којој се у 12. и 13. веку доследно употребљавао зетско-хумски правопис, често се назива и зетскобосанска правописна школа. Као најстарија, надовезује се на старословенске текстове те у многочему наставља глагољску правописну традицију. Писари ове правописне школе употребљавали су за означавање гласовних група ја и је слова и е, за ’а и ’е било је често писање a и е и, ретко. (за ’а ), среће се често и ђерв за означавање гласа ђ,док се глас ћ обележава словом k, што је у складу с глагољичком праксом. Срећу се још увек оба назала (иако им је употреба несигурна) и тежи се за тим да се полувокали изостављају када нису у јаком положају. Слабост овог правописа, са гледишта функционалности графичког система, лежи у томе што су се истим знацима обележавали секвенца ја и вокал јат, секвенца је и вокал е. Најранија српскословенска правописна традиција засведочена је у Мирослављевом јеванђељу (12. век), повељи Бана Кулина из 1189. године и донекле у Вукановом јеванђељу - спада међу најстарије споменике српске редакције. Писао га је монах Симеон „у граду Расу“ за зетског жупана Вукана,

71

најстаријег сина Стефана Немање 1202. Донето је у Хиландар у првој деценији по оснивању манастира. Било је у Испосници Светог Саве у Кареји, као једна од главних обредних књига. Јеванђеље има 189 пергаментних листова са многобројним карактеристичним тератолошким иницијалима. Рашка правописна школа. Почетком 13. века реформисан је правопис у Србији, тако да је више одговарао изговору у српскословенском језику. Овај правопис, рашки, карактерише српске рукописе 13. и 14. века. Порекло графике и, у извесној мери, правописне традиције, за разлику од зетско-хумске, није везано за глагољску базу, већ за ћирилску традицију источно-балканског подручја и руски утицај који се јавио као последица копирања руских рукописа. Рашки правопис се огледа у доследној деназализацији (тј. назали се графички одстрањују, што ће остати трајни разликовни знак српске редакције према другима), одустајању од ђерва и његовом замењивању са g, k, према етимологији, увођењу и систематској употреби лигатура, све већој употреби слова јери, све ређој употреби грчких слова, губљењу разликовања слова z и § (dzelo је задржано само у бројној вредности). У оквиру ове правописне школе треба разликовати две фазе: старију и млађу. У тзв. старијем рашком правопису, у време делатности Светога Саве, слова &a и &е употребљавају се само у гласовној вредности гласовних група ја и је, док се ’а и ’е означавају са a и е. Углавном у другој половини 13. века срећемо се с млађом верзијом рашког правописа (тзв. нормирани или „сређени“ рашки правопис) у којој се лигатуре &a и &е почињу употребљавати и у вредности ’а и ’е, чега у „светосавском“ правопису није било. Образац за ову новину могла је дати употреба &o у двојној вредности: ју и ’у. Означавањем група љу,њу употребом прејотованог &o чува се дистинкција према групама лу и ну. Карактеристика овог правописа је и писање удвојеног јера (танког јера) у Г множине. Уведено је писање надредних знакова (али великим делом формално и манирско), губи се разликовање и е тј. уводи се екавски рефлекс јата. У морфологији, која је у основи остала старословенска, запажају се нове тенденције. То су: губљење именске промене -u- основа, појава наставка -omou у Д јд м. и ср. р. сложене придевске промене, 2. и 3. л. двојине има наставак -ta (стсл. – t ), код атематских глагола у 1. л. јд презента јавља се наставак -m (стсл. -¢), нестанак супина (замењије га инфинитив), губљење асигматског аориста, кондиционал с помоћним глаголом bx (стсл. bim), лексичке иновације. Правописна традиција ове школе засведочена је у великом броју сачуваних рукописа: Хиландарска повеља из 1199. године (Немањина оснивачка повеља), Хиландарска повеља Стефана Првовенчаног (1200-1202.), Вуканово јеванђеље (1197-1199.), Карејски типик (1199.), Хиландарски типик (1199.), Студенички типик (1208., сачуван у рукопису из 17. века), Иловичка крмчија (из 1262. године, најстарији препис Крмчије или Номоканона Светог Саве), Шестоднев Теодора Граматика (1263.), Братков минеј (најстарији сачувани српски минеј, прва два дела писана у трећој деценији 13. века а трећи и четври део у другој четвртини 14. века). Ресавска правописна школа. Ова правописна школа свој настанак не везује за настанак манастира Ресаве (Манасија), у коме је за време деспота Стефана Лазаревића постојао снажан писарски, преписивачки и преводилачки центар и по коме је ова школа и добила своје име, него за ранији период, за 14. век, када је дошло до снажног утицаја грчког правописа на српску писменост. Везана је за рад

72

Константина Философа који је у Србију дошао из Бугарске, где је крајем 14. века настојањем трновског патријарха Јефтимија вршена ревизија црквених књига пре свега на основу њиховог поређења са грчким оригиналима. Тиме је и правопис у многоме саображен грчком начину писања, а Константин је настојао да уреди и нормира овакво писање. У овом правопису тежило се враћању на старо стање, а узори су му били јужнословенски правописи у оквиру светогорског културног круга, где је ова ревизија и реформа књига и започета. Као „ресавизми“ карактеристични су следећи: стављање разних надредних знакова и то махом механички писаних по угледу на грчки правопис, употребљавање -од средине 14. века- запете, јављање грчких слова и с тим у вези и начин писања грчких речи, уместо &a и &е после самогласника, нарочито после и, пише се само a и e (у таквим случајевима редовно се пише ® а не i), враћање  и d у положајима где се у световном писму рашке школе усталило писање k и g, доследно разликовање употребе  и o, враћање dzela у спорадичну употребу. Обнавља се писање ¢, које се пише за одређену вокалску вредност: у префиксима, предлозима и у другим позицијама где је имало гласовну вредност а, а  као слово без икакве гласовне вредности (нпр. иза сугласника на крају речи), које је често и изостављано, нарочито ако иза тога стоји енклитика. То је тзв. „двојеров“ ресавски правопис. Уношење акценатских знакова и спирита, грчких слова, два јера и разликовање слова zemlja и dzelo учинило је српски правопис компликованијим и мање практичним. Па ипак, са успостављањем Пећке патријаршије у току друге половине 16. века, једно мешовито рашко-ресавско писање обухватило је све њене области. Рукописи из овог времена писани су већином на папиру. Поменућу само неколико: Похвала кнезу Лазару коју је на покрову за кнежев ћивот у Раваници извезла 1402. године монахиња Јефимија, Слово љубве од деспота Стефана Лазаревића (1404-1409.), Сказаније о писменех Константина Костенечког (14231426.), Житије деспота Стефана од Константина Костенечког (1433-1439.). Све ово о чему је досад било речи потпуно је предодредило језик старих српских штампаних књига. Оне нису пошле ни на какву ревизију или реформу језика, него су верно и доследно наставиле традицију рукописних књига из доба пре пада под Турке. У вишевековном периоду српскословенске писмености мењао се тип писма. Мада терминолошки проблеми још увек нису у целини разрешени, углавном се разликују три типа ћирилског писма: устав, полуустав и брзопис. Уставно писмо или само устав је тип писма у словенској ћирилској рукописној традицији.Основне карактеристике устава су: дволинијност, геометријска правилност, симетричност на вертикалном и у хоризонталном плану, упадљива смена дебелих исписиваних стубова слова и танких попречних црта и петљица, усправан положај слова и једнак размак између њих, оскудност у скраћеницама и надредним знацима, свечаност. Прелазак писања с пергамента на хартију, као основни материјал за писање, утицао је и на појаву полуустава као универзалног писма. То је писмо с богатом варијантношћу у нацрту слова. Карактеристике полуустава су: четворолинијност у графијском систему, нарушавање словне симетрије и геометријских принципа, велики број лигатура и скраћеница, појава система надредних знакова. У време

73

појаве полуустава долази и до измена у српском правопису, тј. долази до тзв. предресавских и ресавских измена правописних норми. Брзопис је ћирилични тип писма у коме су допуштене индивидуалне промене у нацрту слова, без пажње на строга калиграфска правила и с максималним бројем скраћеница. Карактеришу га живост потеза и неустаљен облик слова, слова су ситнија и тања и мало положена удесно. Из брзописа се касније развио курзив, а одликује га повезано писање слова, непрекинутим потезима пера. Од 13. века усталио се у званичним актима и преписци (канцеларијски брзопис). Варијанта српског брзописног писма која се употребљавала у Босни, од 13. века, а затим и у Хуму, Дубровнику и Далмацији, тј. у западним крајевима српског језичког подручја, позната је под називом босанчица. Српске језичке особине, које су у Маријином јеванђељу и Клочевом зборнику ограничене, повећавају се у 12. веку тако и толико да се већ тада јасно издваја посебна српска редакција старословенског језика. Тај, 12. век, узима се као почетак српске редакције или српскословенског језика. Српскословенски језик био је у употреби до 30-их година 18. века, када га је заменио рускословенски. Језик Срба вуче далеке корене из заједничког словенског језика којим се говорило у прадомовини, северно од Карпата. Из тог давног периода не постоје никакви писани трагови, па су наша знања о структури заједничког словенског језика резултат лингвистичке реконструкције засноване на поређењу каснијих живих словенских језика. Овај хипотетички језички идиом у науци се обично назива прасловенски језик. Након распада прасловенске народне заједнице, распао се и њен језик и то на три групе: источну, западну и јужну. Јасно уочљиве језичке специфичности унутар јужне групе упућују на постојање јужнословенског прајезика. Овај језички идиом се, каснијим миграцијама словенског становништва ка југу, поделио на западнојужнословенски и источно- јужнословенски прајезик. Своје ближе корене српски језик вуче из западне сфере јужнословенског прајезика. За историју појединачних словенских језика изузетан значај имало је стварање словенског писма у седмој деценији IX века. Наиме, од распада прасловенске језичке заједнице па до стварања азбуке није прошло, у релативном смислу, много времена, тако да у најстаријим сачуваним словенским преводима богослужбених књига (X – XI век) налазимо језичку структуру блиску правсловенском језику, и то у његовој позној фази развоја. У тим књигама налазимо, заправо, први словенски књижевни језик познат најчешће под именом – старословенски. Он је имао функцију књижевног језика у целом словенском свету, што значи да је словенски језички простор на располагању имао два језичка идиома са подељеним улогама: једним (старословенским) се писало, преписивало, проповедало, појало а другим (народним) се водила свакодневна комуникација. Онај први, сагласно својој функцији, углавном се није мењао, док је овај други доживљавао спонтан развој. Праћење развоја српског народног језика отежано је због одсуства писане форме: најстарији сачувани писани документи српског језика су с краја XII века. У том, за српски језик доисторијском периоду (од распада прајезика до краја XII века), за праћење језичког развоја велики значај имају побочни извори – писани текстови на старословенском, грчком и латинском језику, али нису без значаја ни

СРПСКИ ЈЕЗИК.

74

позајмљенице, топоними и савремени дијалекти. Сакупљени подаци из таквих извора помажу нам у расветљавању доисторијског периода развоја српског језика. Појавом писаних трагова на српском народном језику крајем XII века омогућено је свестраније и тачније проучавање историје српског језика. Од тог времена могуће је пратити два паралелна тока српске писмености: један на књижевном (црквенословенском), други на народном српском језику; на почетку првог тока стоји Мирослављево јеванђеље, а на почетку другог – потписи Стефана Немање и кнеза Мирослава из 1186. и повеља бана Кулина из 1189. године. Оба тока каракрерише ћириличко писмо. Фонетска и граматичка структура прасрпског језика представља, у великој мери, наслеђе прасловенског језика и то његове позне фазе. I Прасрпски вокални систем био је оптерећен великим бројем јединица: a, o, u, j, i, q, y, A, \ rq, lq. lq. Овај систем, овде представљен словима старословенске ћирилице, може се поделити у две групе: у првој пет класичних вокала – а, о, у, и, е, а у другој су вокали непознати савременом српском језику. Словима A, \ обележени су вокали са носним изговором (нпр. у речима mAso и r\ka); словима q, ь обележени су редуковани, веома кратки вокали, тзв. полугласи-полугласници, а разликовали су се међусобно по палаталности (нпр, у речи sqnq били су „тврди“, а у речи sqnq „меки“); вокал Q (јери) имао је изговор сличан данашњем руском Q (као у речима mQsliti, dQmq); иза знака y (јат) крије се вокал чији је тачан изговор тешко одредити ( налазио се у речима као myra, lypota, byda). По својој функцији овом систему припадали су и слоготворни сонати r и l, у тврдој (rq, lq) и мекој верзији (rq и lq). Овај сложени вокалски систем (садржавао је практично 15 јединица) тежио је упрошћавању. Процес упрошћавања одвијао се, у принципу, тако што су се вокали друге групе једначили са неким од вокала прве групе. Тиме је стари преоптерећени систем сведен на далекоједноставнији – петочлани. Овај процес, започет у X и XI веку, довршен је до краја XV века на највећем делу српске језичке територије. Најпре су носни вокали изгубили носни део артикулације и тако се изједначили са оралним вокалима е и у, као што показују примери месо(-mAso) и рука (-r\ka). полугласници q и q настајали су из језика у тзв. „слабом“ положају (на крају речи и испред слога са другим вокалом), а у тзв. „јаком“ положају (испред слога са „слабим“ полугласником и под акцентом) су се међусобно једначили, па од тада српски језик има само један полуглас. У речима sqnq и dqnq ће се, почевши од X и XI века изговарати само један полуглас и то у средини где је био „јак“, док је на крају речи нестао јер је у тој позицији био „слаб“; на тај начин су од двосложних, добијене једносложне речи (dnq, snq). У српским најстаријим текстовима овај „изједначени“ полуглас бележен је знаком q (танко јер), а по писарској традицији и на месту „слабог“ (несталог) полугласа писао се, без стварне гласовне подлоге, исти знак, дакле – sqnq, dqnq. Слоготворни сонати такође су се врло рано још у доисторијском периоду, међусобно изједначили и то у корист тврдих варијанти, тј. р’ л'> р,л. У српским средњовековним текстовима слоготворни сонати бележе се словном комбинацојим р,л + q , prqvo, prqvo, trqna trqna, vlqkoE, vlqkoE, plqti. plqti. У XII веку глас Q се изједначио са вокалом и, тако да је sQnq, bQti 75

Крајем XIII века y се изједначило са е или и (dyte), а нешто касније и-је (дијете и дјеца). У XIV веку у главнни српских дијалеката полуглас q ће прећи у пун вокал а: dqn, sqn – дан, сан. У истом веку слоготворни сонант л једначи се, најчешће, са у : slqnce – сунце. Овим процесима вршеним у средњем веку успостављен је српски петочлани вокалски систем (а, о, у, е, и), а сонант р могао је у одређеним положајима да буде носилац слога. У консонантизму није било таквих далекосежних промена као у вокализму. Прасрпски консонантски систем имао је следеће јединице: в, ј, м, н, њ, л, љ, р'; к, г, п, б, т, д, т', д', ц, ч; х, (ф), с, з, ш, ж. Из овог система рано је уклоњено р' једначењем са р (мор'!е- мор), чиме је смањен број сонаната, а алвеопалатални сугласници т', д' прешли су у африкате ћ,ђ, чиме је увећан број африката (поред ц, ч, сад и ћ,ђ). Гласа ф није било у словенским речима (осим у ономатопејама као фију, фр-ктати- и сл.) приликом преузимања туђих речи, на Балкану, словени су га замењивали сродним гласом п,в (stypanq, stypanq, styvanq). Доцније ће, са све већим приливом страних речи са ф у свом саставу, овај глас постати члан српског консонантског система. У средњем веку српски језик је поседовао двоакцентски систем у коме су разликовну улогу имали квантитет и место акцента сестре, глава, језик, народ, клечи. Овај систем се очувао до XIV века, када су у главнини српских дијалеката наступили иновациони процеси који су довели до стварања четвороакцентског система. Дошло је, наиме, до тзв. новоштокавског преношења акцента на непосредно претходни слог сестра, сестре, глава, језик, народ, клечи. II Морфолошка структура прасловенског језика била је веома сложена: деклинација и конјугација одликовале су се великим бројем врста и облика. Поред једнине и множине, постојао је и трећи граматички број – двојина. У деклинацији именица сваки граматички род имао је по неколико типова промена са различитим наставцима. Тако су, нпр, именице мушког рода, имале пет типова промена, у локативу једнине имале четири тазличита натавка: grady, grady, m\/i, sQnou, sQnou, gosti, gosti, kamjnj. Током времена број деклинационих типова се мењао, док се није добила једна врста промена именица мушког рода. Основни узроци упрошћавања различитих врста промена леже у томе што су неки падежи ипак имали исте наставке и што су гласовне промене допринеле да се број падежа са истим наставцима повећа. (разлике у номинативу једнине између gradq и gostq нестало је губљењем полугласа на крају речи, што је могло утицати да се једначење прошири и на остале падеже, у којима су наставци били различити). У својеврсној борбиу наставака победу су углавном, односили наставци оног деклинационог типа коме је припадали највише именица, а такве су биле именице gradq. Изузетак од овога, када су именице мушког рода у питању, представља локати једнине у коме је победу однео наставак – у код именица мушког рода типа sQnq, којих је у језику били осам. Процес упрошћавања одвијао се кроз цели средњи век и довео је до тога да српски језик има свега три врсте промена именица, од којих једној припадају именице мушког и средњег рода, а другим двема именице женског рода. У српском језику све до XIV века постојала је двојина (дуал), посебна бројна категорија која слижила за означавање двају појмова: речи су имале посебне 76

облике уколико су стајале уз број два (оба) и када су означавале парне појмове (ноге, руке). Двојина је имала само три раззличита наставка: један за номинатив, акузатив и вокатив (/jny), други за генитив и локатив (жену) и трећа за датив и инструментал (жанама). Од половове XIV века у српском језику губи се значење двојине, али облици нестале двојине почињу да значе множину. Тако су од тог времена неки падежи могли имати најмање две врсте наставака у множини – старим множинским облицима придружили су се одговорајући двојински: у дативу, поред женам (стара множина) и женама (двојинска форма у значењу множине), а тако и у инструменталу поред женами и женама. Стара двојина имала је дакле, датив једнак инструменталу, што је након губљења двојине као категорије и укључивања њених наставака у множину, довело до тога да се у оба ова падежа јаве чак три различите форме: женам, женами, женама. У српском језику ће ови првобитно двојински облици (карактеристични по финалном – ма) имати значајан утицај на развитак множине код сва три рода. На највећем простору српског језика облици са завршетком – ма, истиснуће старе множинске форме те ће се добити карактеристични синксретизам множинских падежа: датив је једнак инструменталу који је једнак локативу. Остаци двојине у множини уочавају се у наставку – у – ију у генитиву (руку, ногу, очију, ушију), у бројним конструкцијама два- три – четири човека (према пет људи). Лична заменица 1. лица једнине гласила је некада azq, од чега је гласовним путем добијена форма ја: полуглас је био у слабом положају и отпао, на почетку речи развило се протетско ј (јаз), а крајњи сугласник се изгубио, најпре у везама типа јаз знам и сл., а затим и изван оваквих веза. Личне заменице првог и другог лица имале су у дативу и акузативу једнине и множине, а лична заменица сваког лица у једнини, дуже и краће форме, али су само дативске јединске форме ми, ти, си одувек биле енклитике (без самосталног акцента). Аналошким путем споменутим енклитикама придружиће се му, јој а онда и у акузативу ме, те, се, га, ју, (је), па и у генитиву ме, те, се, га, је. За лични заменицу 3. лица карактеристично је да зависни падежи потичу од једне (анафорске), а номинатив од сасвим друге (првобитно показне) заменице он. Зависни падежи некада су почињали са ј-(јему), али су касније замењени са њ(њему). Именичке заменице ко, што-шта гласиле су првобитно kqto, kqto, ;qto ;qto. Нестанком полугласа у слабом положају створене су сугласничке групе- кт и, чт- које су се даље свака на свој начин мењале. У облику кто дошло је до метатезе у тко (данашњи изглед ове заменице релативно је нов) а у облику что деловали су дисимилационо процеси у (африката ч већ садржи праскави елемент т који је у суседству са другим т отпао, дакле тшто – што); облик шта продро је у номинатив из генитива. Из прасловенског је наслеђено неколико показних заменица ть, та, то, онь, она, оно, овь, ова, ово, сь, си, се. Ова последња заменица нестала је из језика пре XVI века, а њене остатке налазимо на крају прилога типа данас, летос, ноћас (у значењу овог дана, овог лета, ове ноћи). Заменица ть иамла је полуглас под акцентом, што је том полугласу омогућило опстанак на крају речи, а у склади са

77

тим и вокализацију од XIV века. Међутим, овим заменицама додавана је свим падежима партикула и (јь) што, рецимо, значи да је номинатив једнине сва три рода могао да гласи: тај, тај, тој. Партикула ће нестати у свим падежима, осим у номинативу једнине мушког рода, чиме је обезбеђена диференцијација између мушког и женског рода у номинативу једнине (тај: та). Идентичан процес доживеле су и следеће две заменице (онь, овь – онај, овај), с тим што је њихов лик створен аналошки, према заменици тај (њихов полуглас на крају био је у слабом положају и отпао би да није било аналогије). Првобитни облик показане заменице онь добио је значење личне заменице трећег лица. Заменица сав, сва, све гласила је у старом језику vqsq, vqsq, vqsa, vqsa, vqsj. Данашњи њени ликови у номинативу женског и средњег рода као и у зависним падежима, резултат су метатезе до које је дошло након губљења полугласа у слабом положају (vqsa, vqse-vsa, vsj 1 sva, sve). Мушки род у номинативу имао је јак полуглас који је, по очекивању, давао а од XIV века, па та заменица, у складу са тим треба да гласи вас. Мећутим, деловањем аналогије и овај падеж је добио облик усклађен са друга два рода, односно са већином зависних падежа. Остаци од очекиваног облика налазе се у речима као ваздан, васцели и сл. Упитна заменица који, која, које гласила је првобитно kQi, kaA, koE, што је фонетским путем дало ки, ка, које. Аналогијим према облику средњег рода (које) као и према зависним падежима (генитив којега, датив којему и сл.) добијени су облици који, која. Придеви су имали једну краћу (именичку) и дужу (сложену придевску) промену. Тако је генитив једнине мушког рода у првом случају гласио богата (као града) а у другом bogataEgo (на краћи облик додавана је одговарајућа форма анафорске заменице). У српском језику још у доисторијском периоду долазило је, фонетским путем, до скраћивања ових дужих форми (испадањем интервокалног ј, вокалском асимилацијом и сажимањем): богатајого – богатаего – богатааго – богатаго. Завршетак – аго трпео је утицај заменичких форми (того, кого) па је добијено – ого, а финално – о замењено је код придевских речи са – а под утицајем именица мушког рода. Оваквим процесима у многим падежима је избрисана разлика између краће и дуже форме. У старом српском језику бројеви од један до четири били су променљиви, а од пет даље непроменљиви, па је, под утицајем ових других, непроменљивост захватила и оне прве, тако да је променљивост остала једино код бројева један (старо Edqnq, Edqnq, Edqna, Edqno). Бројеви од 11 до 19 били су заправо, синтагме типа Edqna na djsjtj (забележене и у српском старим споменицима до XVI века). Временом ће у структури оваквих синтагматских форми због гласовних редукција доћи до промене. Најпре је редуковано е (три на десет), а онда и оно е што му је претходили (три на десет) да би затим дисимилацијом двају зубних сугласника и срастањем био добијен облик тринаест. (у писаним споменицима могу се срести различити гласовни ликови бројева од 11 до 19). Бројеви 20, 30, 40 гласисли су у старом српском језику два (три, четири) десети, а 50, 60... 90 – пет десет (педесет), шест десет (шездесет) ... девет десет (деведесет). У XIV и XV веку налазе се потврде у писаним споменицима за облик двадесет, где је финално и редуковано под утицејим бројева типа пед десет (педесет). Број сто (sqto) био је некада именица средњег рода и имао је именичку промену да би временом постао 78

сасвим непроменљив. О некадашњој деклинабилности сведоче облици као триста. Број 1000 гласио је већ у првим споменицима тисућа и мењао се као именица женског рода. У српском језику сасвим ће је истиснути, почев од XV века грчка позајмљеница хиљада. Редни бројеви су имали у српском (и имају) облике одређеног придевског вида. И међу наслеђеним глаголским категоријама долазило је до извесних промена и редукција. Презент је имао две врсте наставака: једни су били карактеристични за тзв. атематске глаголе (без основинског вокала, а други за тзв. тематске глаголе са основинским вокалом е или и). Само је пет глагола припадало овој групи. Они су у 1. лицу једнине имали наставак mq, Esmq, damq, imamq, док су сви други имали наставак \. У српском језику наставак –м проширио се, од XIII века готово на све остале глаголе. Некад најобичнији наставак ou очувао се до данас, у стандардном језику, у хоћу и могу. Двојство наставака било је и у другом лицу једнине: наставак –ш (шь) освојио је све глаголе још од XIII и XIV века осим у јеси, где се очувао стари наставак атематских глагола. У 3.л.ј. и множине отпало је крајње –т, тако да већ у текстовима из XII века ти облици гласе буде (будет), буду (будут), мине (минет). 1. лице множине има од најстаријих времена у српском наставак –мо. У 2.л.м. задржао се до данас стари прасловенски наставак –те. Имперфекат је некада имао наставке - хь, -ше, -ше, -хомо, -шете, -ху (могах, могаше, могаше, могахомо, могашете, могаху). У 1.л.м. наставак –хомо трансформисан је у –хмо, а затим у –смо, а у 2.л. –шете у сте, под утицајем аористних наставака. У старом српском језику аорист је имао следеће наставке –х-ох-хомо-хмосмо-охомо-охмо-осмо-сте-осте-ше-оше. У 1.л.м. наставк –смо (-осмо) временом ће истиснути остале и преовладати у већини дијалеката. Перфекат се од најстаријих времена у српском језику гради од презента глагола јесам (јесьм-јесмь) и радног глаголсгог придева. Формирањем глаголских енклитика сам, си, је.... створени су услови да се помоћу њих истисну формације са пуним (акцентованим) формама (осим у случајевима када се помоћни глагол јавља на почетку реченице). Плусквамперфекат се од најстаријих времена градио помућу имперфекта глагола бити и радног глаголског придева: [to byhu bjsydili (грађење плусквамперфекта помоћу перфекта помоћног глагола бити новија је особина српског језика). У прасловенском језику није било посебне форме за футур. Ово глаголско време се у српском језику, још од најстаријих времена, градило на специфичан начин: од енклитичких форми презента глагола хтети и инфинитива: ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће,+ инфинитив. Императив у српском карактерише уклањање двојства наставака ite 1 yte у множини и то у корист – ите, тако да се од две форме molitj 1 bjryte српски определио за молите, берите. У функцији одричног императива врло рано се почела употребљавати конструкција немој+инфинитив (где је немој добијено од не мози). Потенцијал се од најранијих времена градио помоћу аористних форми помоћног глагола бити (бих, би, би, бисмо, бисте, бише) и радног глаголског придева. И у 3. лицу множине врло рано је уопштена форма са би = koi bi hotyli. Некадашњи партиципи били су категорија везана истовремено и за именицу и за глагол. Било их је пет, а својом променом у свему су се поклапали са придевима. 79

У српском, као и у другим словенским језицима, овај сложени партиципски систем доживео је значајне промене. Један од њих (пасивни партицип презента) сасвим је нестао из језика. Активни партицип садашњи сведен је рано на прилог са завршецима –е, -ући и –ећи (ови завршеци су некада били наставци): хвале, хвалеће, хвалећи, знајући. Током средњег века прилошке форме на –е истиснуте су сасвим из језика овима на –ћи. Активни партицип прошли I такође је изгубио своје партиципско значење и постао прилог, задржавши две форме, са завршетком –в (некадашњи наставак за мушки и средњи род) и –вши (некадашњи наставак женског рода). Активни партицип прошли II постао је глаголски придев радни са препознатљивим наставцима –о, -ла, ло, (ль, ла, ло). Од најстаријих времена налази се у саставу сложених глаголских облика. Пасивни партицип прошли постао је глаголски придев трпни. Сачувао је придевско значење и придевску промену, а служи за грађење пасивних облика. Препознатљив је по завршецима –н, -на, -но, и –т, -та, -то. Везници су доживели крупне промене. Многи прасловенски везници нестали су из српског (же, бо, аће, јако, идеже, јегда...), а значајну особину српског језика представља ширење употреба везника да. Основни речнички фонд српског језика наслеђен је из прасловенског. Доласком на Балкан тај фонд је попуњаван речима преузетим од староседелаца, али и од других народа, пре свега Грка. III Други ток писмености код Срба у средњем веку, одвијао се на црквенословенском језику. То је варијетет старословенског језика формиран у појединим словенским земљама. У складу са локалним језичким приликама. Разлика између ,,класичног“ старословенског и црквенословенског своди се углавном на разлику у изговору. Неки старословенски гласови, којих у дотичној средини није било, замењени су другим. На тај су начин настале редакције, рецензије старословенског језика. Скупни назив за све редакције старословенског (руску, бугарску, српску, чешку и др.) је црквенословенски језик. У српској средини црквенословенски ће имати штокавско фонетско рухо. Носни вокали A \ замењени су оралним вокалима е, у, уместо два полугласа остао је само један који се бележио танким јером q и сл. Овако формиран књижевни језик употребљаваће се код Срба у књижевности, цркви и култури до XVIII века. У стручној литератури познат је под именом српскословенски језик. У том периоду њиме је писана црквена литература, оригинална српска средњовековна књижевност (житија – биографије) и превод на књижевност (витешки романи, хагиографије и сл.). Одређене варијације унутар српскословенског потицале су од различитих функционалних стилова. Могло би се казати да је типичан српскословенски био присутан у житијиној књижевности. Онај у литургијској (црквеној) књижевности био је веома близак старословенском, док је језик у преводној књижевности имао нешто више црта народног језика. У том дугом српскословенском раздобљу уочљива је графијска еволуција. У најстаријим текстовима ћирилица се у одређеним решењима ослањала на глагољицу, што се огледало у непожељној двофункционалности неких слова (y, j, Y). Почетком XIII века ове мане ће бити исправљене реформом која је, вероватно, спроведена под будним оком св. Саве. Крајем XIV века српскословенска ћирилица добиће конзервативније карактеристике (увођењем слова q).

80

Једно од два словенска писма. Историјски извори казују да је творац словенске азбуке био свети Константин, назван Кирил. Писменост, као уређени систем, појавила се код Словена заједно са прихватањем хришћанства. Претпоставља се, а о томе има спомена и у изворима да су словени у прво време користили грчко писмо или латиницу да понешто забележе. О томе говори и загонетни Црноризац Храбар у своме трактату О писменех (О словима); текст је написан крајем X или почетком XI века. На самом почетку свога списа Храбар каже да су Словени, док су још били пагани, писали и гатали уз помоћ црта и реза; када су се покрстили почели су да користе грчка и римска слова без устројенија. Међутим, како и сам храбар констатује то није био погодан начин да се обележе неки од специфичних словенских гласова. Затим је, каже Храбар, Бог помиловао род словенски па им је послао светога Константина Филозофа, названог Кирил, који им је по узору на грчки алфабет начинио азбуку од 38 слова. С обзиром на то да су Словени у почетку користили два писма, глагољицу и ћирилицу, није сасвим јасно на које се од њих односи Храброг трактат. После дугогодишњих спорења и одмеравања чињеница које би ишле у прилог или противречиле томе ставу, преовладало је мишљење да је Константин саставио глагољицу и да управо о њој Храбар и говори. Изгледа да је термин ,,Ћирилица“ (Кирилово писмо) првобитно служио за означавање глагољице, о чему недвосмислено говори запис попа Упира у једном руском рукопису, где се каже да је књигу преписивао из куриловице под којом је очито подразумева глагољица, а то потврђују и трагови глагољског предлошка. Данас је у науци општеприхваћено мишљење да је ћирилица настала од грчког унцијалног писма и то у источним бугарским земљама, у Преславу у време владавине цара Симеона (893/927). Један број истраживача сматра да је одлука о томе да се глагољица замени ћирилицом, то јест писмом које у највећој могућој мери подсећа на свечано грчко унцијално писмо, донета на државном сабору у Плиски (Преславу). Стара средњовековна ћирилска азбука састојала се 24 слова директно преузета из грчког унцијалног писма (a, v, g, d, z, j, i, T, J, k, l, m, n, K, o, p, r, s, t, u, f, h, P, w) и 12 посебних графема направљених у складу са фонетским потребама словенског језика (b, /, {, c, ;, [, q, y, }, A, \). Свако слово има одређену бројну вредност и то је једини начин писања бројева код Словена који користе Ћирилицу у средњем веку. Током X и XI века у употреби су равноправна била оба писма – глагољица и ћирилица.Почетком XII века, међутим, ћирилца је код православних Словена на Балкану потиснула глагољицу и остала у употреби све до данас. Све до средине XIX века ћирилица је била и службено писмо у Влашкој и Молдавији. Најстарија сведочанства употребе ћирилице су малобројни рукописи X – XI века и, такође малобројна и фрагментарно сачувана, али изузетно важна епиграфска грађа. Најстарији данас познати рукописи писани ћирилицом углавном садрже текстове литургијског карактера: Савина књига (непотпуни јеванђелистар) и Супрасаљски зборник – чти – минеј за месец март. Овом фонду може се додати и већи број фрагмената писаних ћитилицом: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског, Зографски листићи, Листићи Иљинског.

ЋИРИЛИЦА.

81

Епиграфски споменици представљају најстарији тачно датирани ћирилички материјал. Најранији међу њима је Самуилов натпис из 993 године. Плоча са записом пронађена је 1888. године приликом копања темеља за нову цркву у селу Герман на Преспанском језеру. Варошки натпис носи на себи датум 17. фебруар 996. године, а понађен је 1861. у селу Варош код Прилепа. У Преславу је пронађен надгробни натпис чргубила Мостича (976 - 1001). У Битољу је 1956. године откривено да је као праг у Чауш џамији служила мермерна плоча са записом из 1017. године. У селу Темнићу (код Варварина) пронађен је крајем прошлог века недатирани натпис који садржи имена десеторице од четрдесет севастијских мученика; сматра се да није млађи од 17. века. Из друге половине, тачније из последње четвртине XII века сачувано је неколико значајних епиграфских споменика у којима се ћирилица показује као јасно дефинисано, развијено и одомаћено писмо, прилагођено фонетским приликама подручија на коме се користи. Надгробни натпис требињског жупана Грда датира се доста широко (1173 – 1189) а пронађен је у порушној цркви у Полицама код Требиња. Поваљски наптис (1184) уклесан је у надвратник бенедиктинског манастира Св. Ивана у Повљима на Брачу. Следеће, 1185. године настао је ктиторски натпис бана Кулина; натпис је пронађен код села Мухашиновића код Високог. У селу Бодбрежју пронађен је 1964. године ктиторски натпис судије Градеше (1180 – 1204). Између 1170. и 1190. године настао је ктиторски натпис Немањиног брата, кнеза Мирослава, на његовој задужбини – цркви Светога Петра у Бијелом Пољу. Од XIII века нагло расте број сачуваних епиграфских споменика на целом јужнословенском подручју. Материјал на коме се остављају ови записи условио је и облике појединих слова. Пошто је камен тврд, клесарима није увек полазило за руком да сачувају облине и извијене потезе код појединих слова, па су зато слова клесана у тврдом материјалу донекле различита, са више углова и оштрих, преломљених потеза, од оних која су писана на меком материјалу (пергаменту и хартији). Из XI века сачувано је неколико тачно датираних рукописа преписаних у руским земљама. Ђакон Григорије довршио је 12. маја 1057. године писање јеванђеља за Остромира, великокнежевског намесника у Новгороду (Остромирово мало јеванђеље). За кијевског великог кнеза Свјатослава преписан је 1073. године један зборник са изабраним делима светих отаца (Свјатослављев зборник). Свега три године касније 1076. преписан је још један зборник са саставима поучног карактера. У запису у Архангелском јеванђељу забележена је 1092. година, мада није сасвим сигурно да је цео рукпопис преписан управо те године. У последњој деценији XI века (1095, 1096, 1097) преписана су у Новгороду три минеја (за септембар, октобар и новембар). Ови најстарији датирани књишки споменици ћирилске писмености пружају важан материјал за реконструкцију свеукупног развоја ћирилице. Најстарији сачувани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље са краја XII века (око 1185. године). Калиграфски исписана слова овог рукописа обликовали су дијак Глигорије и други условно назван Варсамелон. Вештина и сигурност са којом су ова двојица писара обавила свој посао само су потрврда о дуготрајној употреби ћирилице у српској средини. Вуканово Јеванђеље преписано је око 1200 године за

82

најстаријег Немањиног сина. Писало је више писара, а старац Симеон који је исписао већи део рукописа, оставио је и запис. У ова два јеванђеља појављују се спорадично и јусови, али они више не означавају назалне вокале. Најчешће означавају одговарајуће прејотоване вокале без назалног призвука. Да се ради само о утицају предлошка са кога се текст преписује сведочи и потпуно одсуство графема за обележавање назалних вокала у дипломатичкој грађи тог времена, што значи да говорни језик којим су ова документа писана те гласове не познаје. Првобитна ћирилица, онаква какву познајемо из најстаријих сачуваних рукописа, доживела је у српској средини нека прилагођавања, у складу са фонетским променама које су се догодиле током периода раслојавања првобитног књижевног језика какав је фиксиран у споменицима које називамо канонским (у језичком смислу). Тако су се у српској редакцији старословенског језика изгубили назални вокали па тако и графеме којима су се они бележили (A, \); губљење ових вокала, као и појава прејотованих вокала (], E) представљају једно од најважнијих обележја тзв. рашке ортографије. У ћирилици која је била у употреби на босанском подручју постојало је и слово ђерв (H). Ово слово појављује се спорадично и у неким најстаријим споменицима српске писмености, и његова појава одраз је потребе да се један специфичан глас који постоји у језику и писмено бележи. Слово је преузето из глагољице, па је то још један доказ о упоредној употреби оба писма у зетско–хумској области. Приликом палеографске анализе појединих писаних споменика неопходно је узети у обзир садржај и карактер текста. Писарски приступ литургијским текстовима а нарочито библијским, конзервативан је; приступа послу са великим поштовањем и труди се да у највећој могућој мери поштује предложак са кога преписује. Слова су обично приближне величине, строго се води рачуна о општем изгледу текстовног блока на страни. С друге стране, документи правног карактера пишу се далеко слободније, не води се толико рачуна о естетском изгледу поједних слова. Брзину писања условио је садржај и карактер грађе која се исписује. Мада терминолошки проблеми још увек нису у целину разрешени, јасно је да се може говорити о неколико типова (или морфолочких варијаната) ћирилице. Три основна типа била би: књишка ћирилица, канцеларијска (или дипломатичка) и епиграфска (натписна). Специфичан развој ћирилице условио је и појави терминологије која се разликује од оне која се примењује код изучавања латинског или грчког писма. Устав је назив за писмо у књигама; слова се у највећој могућој мери придржавају дволинијског система, мада, наравно, постоје и слова која због својих саставних елемената излазе из тих оквира. Устав може бити и калиграфски – ту писари нарочито воде рачуна о обликовању слова. Пример калиграфског устава је Београдски паримејник, рукопис настао у првој четвртини XIII века, у коме је упадљива смена дебелих (можда чак четкицом) исписаних стабала слова и малих петљица писаних танким пером. На формирање писма овог споменика утицале су византијска и руска калиграфија. Монументални изглед писма и строге ортографксе норме говоре о развијеној писарској традицији у српској средини тога времена. Сразмерно мали број сачуваних српских рукописа из XIII века, као и недовољно познавање продукције наших скрипторија тога времена не пружа могућност за стицање целовите слике о развоју ћирилице у српским земљама. Најстарији тачно датирани српски рукописи потичу тек из друге половине XIII

83

века (Иловичка крмчија – 1262, Хиландарски Шестоднев – 1263, Теодоров апостол – 1277). Са потискивањем пергамента и продором папира долази и до постепене еволуције појединих словних облика. Владимир Мошин сматра да до појаве Полуустава долази под утицајем који је пословно (канцеларијско) писмо извршило на устав. Овај процес одиграо се почетком XIV века, управо у време владавине краља Милутина. У време појаве полуустава долази до измена у српском правопису; долази до појаве тзв. Предресавских и ресавских измена рашких ортографских норми, а то се догађа под утицајем великих словенских светогорских центара, у првом реду Хиландара. За ово време карактеристично је и то да један писар може да исписује текстове веома различитог садржаја и карактера (богослужбене књиге, повеље) што се свакако одражава на утицај канцеларијског писма на књишко. Интересантна је и појава књига писаних чистим канцеларијским брзописом: Лесновски одломак Теодосијевог Житија светог Саве из 1360. године (Београд, Универзитетска библиотека, рукопис бр. 6/1), Минеј Стефана Доместика из око 1450. године (Београд, Музеј СПЦ, 50). Посебну улогу, још увек недовољно проучену, у дефинисању високих захтева везаних за рад преписивача имао је српски светогорски манастир Хиландар. На основу досадашњих истраживања може се трудити да је управо овај скрипториј играо важну улогу у развоју и обликовању српске ћирилице током више векова. Посебан сегмент српске писмености представља српска диполоматичка грађа. Нажалост, нема довољно података и сачуване грађе на основу које би се могао реконструисати рад једне дворске канцеларије, нпр. документи који се чувају у Дубровачком архиву су или преписи настали у самом Дубровнику, или представљају спорадично сачувана акта која су писали поједини дијаци. Повеља бана Кулина из 1089. године сачувана је у три савремена примерка у Дубровачком архиву. Потпис кнеза Мирослава сачуван је на латинској повељи од 17. јуна 1190 године. Најстарија повеља везана за Немањиће настала је око 1200. године, јесте Немањина Хиландарска повеља.Из 13. века сачувано је око четрдесет аката, и сва она потичу из канцеларија Немањића. Нарочито је велика била продукција ове врсте писаних споменика од времена краља Милутина.

ВИЗАНТИЈСКИ СКРИПТОРИЈУМИ. После пропасти Западног римског царства и Велике сеобе народа римска и хришћанска култура селе се на Исток. Византија је сачувала традиционалну римску и изградила нову културу. После оснивања Консантинопоља (у првој половини 4.в) у престоници новог царства почео је са радом скрипторијум са великим бројем преписивача. Основао га је цар Константин Порфирогенит (син Консантина Великог) 365. Цар Константин је основао Академију, па су за њене потребе преписиване књиге у царском скрипторијуму. Осим у скрипторијуму царске библиотеке књиге су у Византији преписиване у Библиотеци цариградског патријарха и у манастиру Студиону. Први манастир основан на простору Византије јесте манастир Студион.Основан је у Константинопољу – Цариграду 462. Заједно са манастиром основана је библиотрека и скриптијум који је зачео умножавање богослужбених

84

књига. Само неколико деценија касније преписивање књига постало је обавеза свакодневног манастирског живота прописано манастирским типиком. Ово правило ће касније прихватити сви већи хришћански манастири. Правило је завео игуман Теодор (759-826) године. Студион је у његово време имао око хиљаду монаха од којих су многи имали послушање да раде у манастирској библиотеци која у то време представља најавећу црквену библиотеку. У манастирском скрипторијуму радило је на стотине писара, илуминатора и књиговезаца. У то време скрипторијум манастира Студиона је осим манастирских потреба за књигом, задовољавао потребе других манастира и приватних библиотека. Манастир Студион је извршио велики утицај на остале хрицћанске манастире, а посебно на манастире на св. Гори. Светогорски манастири су у својим скрипоријумима започели уможавање књига. Посебно је значајна активност светогорских писара на преписивању књига античких писаца. Античке књиге настале на овим просторима биле су велика преокупација италијанских ренесансних штампара и књижара који су их сакупљали и објављивали. Овој изузетној културној и просветитељској активности у манастирима погодовао је помирљив и толерантан став цркве према античкој књижевности и књизи уопште. Црква и држава у Византији нису прогањале писце нити су спаљивали њихове књиге. Половином 9 века у Византији започиње раздобље великог културног преображаја. Обнавља се рад Царског универзитета у Цариграду 863. године. Предводник овог преображаја је цариградски партијарх Фотије, и сам писац и оснивач велике партијаршијске библиотеке. Свети Ћирило је био библиотекар патријаршијске библиотеке у Царигрду. Патријарх Фотије је писац најпознатијег енциклопедијског дела у 9 веку – Myriobiblion – својеврсне енциклопедије, која садржи исцрпан библиографски опис садржаја 280 књига – хришћанских и нехришћанских (паганских) писаца, као и књиге из области историје. После његове смрти (у 10. и 11. веку) долази до стагнације културе и преписивања књига у Византији. Преписивање књига ће доживети ренесансу тек у 13. и 14. веку са писарима светогорских манастирских скипторијума. Захваљујући активности светогорских манастира, међу којима је врло значајна улога Хиландарског и Карејског скриптаријума св. Саве, до данас је сачувано преко 11000 рукописаних књига насталих у овим скрипторијумима.

ПИСАРИ И ПИСАРСКЕ РАДИОНИЦЕ. Хришћанство је донело нове захтеве везане за књигу. Уређивање црквеног живота који се темељи на писмености, није било могуће без богослужбених књига. За књигу у хришћанској култури најзаслужније су монашке заједнице у манастирима и самостанима. Манастири су организовали производњу књиге и њено чување у манастирским библиотекама. Умножавање књига манастири су организовали у преписивачким радионицама – скрипторијумима. У писарским радионицама које су биле опремљене за истовремени рад више писара, преписивало се и по диктату. Често су писари и сами радили у својим ћелијама.

85

Скрипторијуми су имали потребну опрему: сталке за преписивање, сталке за књигу која се преписује (предложак) и други потребни пибор за писање и исцртавање линија. Постојале су две врсте писара: antiquarii – искусни калиграфи и scriptores – писари који су преписивали једноставније текстове. Писари су могли да буду само они монаси који су имали довољно знања, савладали писарску вештину и били посвећени том мукотрпном духовном посту. Писари су уживали велики углед, а неретко су имали привилегије за свој рад. У неким земљама уживали су и посебну правну заштиту, тако је у Ирској, која је имала чувене писаре и илуминаторе рукописних кодекса, била предвиђена најстрожа казна за убиство писара. Свој допринос и расположење према том одговорном послу писари су понекад изражавали у записима на крају рукописа. У њима су остављали аутентичне записе о преданости писарском послу, записе за спас душе молећи за опроштај грехова, очекујући награду за тај подвиг на оном свету. Било је свакако и оних који су у записима остављали аутентична животна сведочења о тешким тренуцима приликом рада и о олакшању што је коначно подвиг завршен. За византијске писаре карактеристично је да су себе, из велике скромности често називали, грешни монах, недостојним да се назове монахом. Код српских писара додавано је испред имена: ,,грешни“, ,,недостојни“, ,,таха монах“, ,,богат грехом“... Најпознатије писарске радионице основане су у првим манастирима у Јужној Италији – Виваријум и Монте Касино. Манастир Виваријум основао је римски сенатор Касидор (Flavius Magnus Aurelius Senator Cassiodorus 485 – 580). Он је покушао да у Риму отвори хришћанску академију која би окупљала умне људе по угледу на александријску академију – Museion. Пошто није успео, Касидор је на свом имању основао манастир Виваријум, који је требао да замени духовну академију. Прописао је правила монашког живота, која су предвиђала, поред осталог, обавезу монаха да преписују књиге хришћанских писаца, али и најзначајнија дела античких писаца. Тиме је спашен велики део писане културне баштине класичне Грчке и Рима. Скрипторијум у манастиру Монте Касино настао је из сасвим других разлога. Његов оснивач, свети Бенедикт (480 – 543) одбацивао је античку културу као непотребну и сувишну. По оснивању манастира 529. године св. Бенедикт саставио је правила монашког живота (Regula manachorum) у којима се, за разлику од Касидорових, не тражи да монаси преписују књиге. Тек након два века манастир оснива преписивачку радионицу и којој се преписује велики број књига. У 11. веку манастир Монте Касино због ове своје делатности и велике библиотеке постаје најзначајније хришћанско културно средиште. Оживљавање писмености у Ирској је својеврсна културна заслуга ирских хришћанских мисионара. Оснивање манастира ирски монаси су основали у њима и скрипторијуме за преписивање богослужбених књига. Монаси са острва су од 6. века марљиво преписивали књиге које су добијали из Рима и других центара. Међу ретким сачуваним рукописима из тог периода је богато илустровано и фантастично илуминарно Јеванђеље из 800. године, светски познато као Book of Kells које је сачувано у манастиру Келс.

86

У 13. веку манастири не успевају да обезбеде довољно књига за своје потребе, ал често унајмљују професионалне писаре за рад у манастирским скрипторијумима (scriptares conductic). Пред крај 12. и у 13. веку у Европи се оснивају прве школе и универзитети изван окриља цркве. Нове институције нису могле да се ослоне на, већ ослабљену, продукцију умножавања књига у манастирским радионицама и ретке професионалне писаре, већ су, због потребе за књигом, оснивале сопствене радионице за преписивање школских књига. Истовремено, у оквиру већих универзитета, отпочела је, трговина књигама. Појављују се први књижари (stationarii) који су обезбеђивали уџбенике. Књиге су преписиване према одобрењима посебних комисија. Комисије су одређивале најподесније предлошке за преписивање и број примерака који ће бити преписан. Поред универзитетских књижара у градовима почињу да раде и приватни књижари и скриптори који су се бавили преписивањем и повезивањем књига.

ФИЛИГРАН. Водени знак, водени жиг на папиру, прозиран отисак (транспарент) неке фигуре или слова израђене од танке жице (отуда филигран) причвршћене на сито приликом израде папира. Филигран се најпре појавио у Италији, први пут изгледа 1271. године а поуздано 1282. год. као знак појединих произвођача хартије и јемство квалитета. Водени знак рус.(водяной знак) ; чеш. Vodoznacka; пољ. Znakiwodne; нем. wasserzeichen, papierzeichen; енг. Watermark) добио је име по томе што је био сличан мрљи од воде на папиру. Назив филигран узет је из француског, док су шпанци користили израз marcastransparentes, италијани: marche, segni, у латинским изворима:signum. Фигуре које су коришћене као водени знаци биле су веома разноврсне, као нпр: боца, брод, бројке, три брда, врч, грифон, котва, крст, лук, мач, полумесец, птица, риба, стуб, угао, цвет, штит....., и то сваки у великом броју варијанти. Статистичке анализе су показале да је највећи број знакова коришћен од један до пет година (неки и до 20). Зато је водени знак добио велики значај у историјској науци, јер често може да послужи као необорив аргумент за датирање рукописа, а такође и приликом утврђивања аутентичности појединих докумената. Наука која проучава водене знаке зове се финигранологија. Она посебно проучава појаву, врсте и учесталост појединих филиграна. У Југославији овом науком се највише бавио Владимир Мошин. Његове заслуге далеко превазилазе границе наших земаља. Мошин је почев од 1950. организовао сакупљање података о филигранима и њихово копирање широм СФР Југославије, па су тако настале веома значајне збирке водених знакова, најпре у Загребу у Архиву Јазу, а затим у Београду у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије. У Београду се данас налази најзначајнија колекција водених знакова на Балкану (40 000). Филигранологија је посебно напредовала у нашем веку па захваљујући томе у свету постоје велики албуми водених знакова. Када је у Мајнцу средином XV века Гутенберг својим изумом означио епоху у историји културе, Србија је била пред губитком самосталности и друштвених и културних снага способних да прихвате иновацију и њене плодове. Није протекло дуго време до примене нове технике на умножавање српских ћириличких књига, одприлике 40 година, колико је у XIX

ШТАМПАРСТВО.

87

веку било потребно да железница доспе у Србију. Али то је било веома неповољно време, после прелома чији је формални израз у губитку државне самосталности, а суштински у нестанку просперитета заснованог на рударстви и трговини, исчезавању друштвене и културне елите, деградирању Цркве до таквог положаја да није могла остварити дотадању културну мисију. У то критично доба за Балкан, венеција је постала један од највећих центара европског штампарства. Ту је на самомн крају XV века радило преко 150 штампарских преса. Поред великог броја књига штампаних латиницом ту је штампарска вештина примењена на грчко и на јеврејско писмо, па је било природно да се одатле прошири и на јужно подручје словенских писама (у Кракову је ћириличка штампарија почела са радом 1491. год). Улога Венеције као велике и предузимљиве штампарске радионице наменила је пионирску улогу оном делу балканских словена који су са њом били најтешње повезани. Приморске области, знатним делом под влашћу Млетачке републике, имале су и довољно јаких веза и довољно слобооде и материјалних услова да се заинтересују за Гутенбергов изум. Отуда неће бити пука случајност да су са територије Црне Горе потекли рани посленици у штампарству на три писма: Андрија Палташић, Которанин, који је био сам штампар и предузетник у Венецији 1477-1493; војвода Ђурађ Црнојевић, који је посредовао и организовао рад ћириличке штампарије монаха Макарија на Цетињу, и Дамјан из Спича, трговац у Венецији који је 1522. год прихватио и продужио рад штампарије која је објављивала грчке књиге: Пентикостар, Минеј, Часловац. Дуги и плодан Палташићев рад са преко 40 штампаних књига ни тематиком тих књига, ни очекованом политичком публиком није био окренут српској средини, а споменути Дамјан из Спича постао је штампар случајно, тиме што је наследио активну радионицу свога зета. Он је књиге производио као трговац за грчке купце мада по сопственом тврђењу није знао грчки. У сваком случају, и његов рад је мимоилазо српску средину. За развој српске књиге неупоредив је значај Црнојевића штампарије, које је дуго после престанска рада остала узор каснијим штампаријама. О Цетињској штампарији се веома мало зна само оно што је речено у њеним издањима у пропратним текстовима, који су заменили записе преписивача рукописа, и оно што се може закључити проучавањем њиховог слога и илустарција. Иницијатор и финансијер је био Ђурађ Црнојевић, господар зетски; смештена је била на Цетињу уз Богородичин манастир који су Црнојевићи подигли 1485., а са радом је почела 1493.г. Побуду је војвода Ђурађ нашао у чињеници да су цркве остале без књига услед пустошења од стране чеда агарјанских. У штампарији је радило осам људу (то је у европском штампарству тога доба особље потребно за две пресе), на челу им је био монах Макарије от Чрније Гори, који је своју улогу наглашавао у издањима: аз Христу раб свештеноинок Макарије рукоделисах сије, у Октоиху првогласнику, односно: с писах сије книги у Псалтиру. Црнојевића штампарија је радила до пред крај 1496. године када је војвода Ђурађ морао да напусти земљу. За сразмерно кратко време штампала је Октоих првогласник (1493-1494), Октоих петогласник (вероватно 1494), Псалтир (1495), Молитвеник (1495-96) и Јеванђеље од којега није сачуван ниједан примерак.

88

Кратког века Црнојевића штампарија представља пример радионице са угледним и снажним патроном који је био у стању да набави прибор (пресе, слова, пунице и др.) и да уложи новац у веома скупу хартију. Није познато да ли су књиге продаване, ни да ли се патрону вратио део уложеног капитала. У промени штампарске вештине на производњу српске књиге сусрећу се и дуруге радионице, пре свега оне установљене код цркава и манастира као што је била штампарија у Горажду, коју су одржавали браћа Ђурађ и Теодор, синови Божидара Љубавића, изданци трговачке породице из Горажда. Из њиховог поговора у Служабнику (1519) види се да су књиге продавали; ту један брат апелује на другог да остави неки део цене нашега рукоделија, да снизи цену књига, да би како не заборавили нас свештеници Бога Вишњаго в светих молитвах. Њихове књиге су се, дакле, продавале и у цени је била садржана извесна резерва, које су се штампари могли одрећи душе ради. Вероватно је тако било и код других манастирских штампарија (Рујно, Грачаница, Милешева, Мркшина црква). Трећи тип штампарије заступа на српском подручју Божидар Вуковић Подгоричанин, војвода и несуђени деспот српски, који је штампарску делатност повезивао са трговином и наступао као издавач и књижар. У једном од бројних издања, говорећи о свом доласку у Венецију Божидар Вуковић саопштава своје побуде: видејх с стављајуштих Божствна писанија на типарех Фруги же и Крки и иније језики. Желанијем в жделех и наша србска же и благарска токожде на новотипарех с ставити.... Као мајстора је имао монаха Пахомија от остров диоклитијскаго језера. Његова радионица је била у Венецији, где је било и средиште трговачке фиме Божидареве. Као и други наши штампари и Божидар је у основу свога издавачког програма ставио богослужбене књиге потребне свештеницима, али је из тога оквира изашао штампајући зборнике мешовитог садржаја у којима су добили места општеобразовни састави, житија српских светитеља па и апокриф. Он је почео да обраћа пажњу на потребе читалаца, штампао је писанија црковна велицеми словески, а друге књиге мањим словима да буду погодније онима који иду на пут. Нешто бројнији извори о Божидару Вуковићу (сачувани су и његови тестаменти) омогућили су делимичан увид у економску страну штампе и показали да је на ћирилском подручју штампарска вештина пружила могућност појефтињења и масовног ширења књиге. Та могућност, међутим, није искоришћена. Штампарска техника је мајсторски примењена на ћирилско писмо, домаћи штампари су калупе за слова набављали у Венецији, али су их, како очувани примерци показују, допуњавали и замењивали у току рада. Веома су зналачку илистровали поједине књиге. Проблеми нису били у техници, већ у општем сиромашењу и одсуству купаца, тако да су велика средстав улагана у књиге остала заробљена, а није било нових којима би се рад наставио. Већ су савременици запажали да су хришћани под турском влашћу тако сиромашни да се мало књига могло продати. После сјајног почетка струја српског штампарства сасвим је утањила, нестајала на једном месту да би се, попут понорнице, појавила на другом, док није сасвим пресахла крајем XVI века. Као и други балкански Словени који су се служили ћирилицом, Срби су морали у XVIII и XIX веку поново освајати штампарску вештину и ставити је у службу свог културног успона.

89

ПОВЕЗ РУКОПИСНЕ КЊИГЕ. У 13. веку у Србију књиге стижу из Византије и са Блиског истока. Свети Сава је почетком 13. века довео своје ученике да преведу књиге, које је он донео из Солуна. Ова околност ће много утицати и на повез српске књиге, књиговесци су почели повезивати рукописну књигу по узору на византијски повез. На повез штамапане српске књиге значајни је утицала околност да су наши мајстори учили штампарску вештину, тј. књиговезачки занат у венецијанским и касније бечким и пештанским радионицама. У Европи се појављују уметничке радионице – књиговезнице већ у 15. веку као грађански занати, док се код Срба повез књиге, обавља искључиво у манастирским скрипторијумима и радионицама све до 18. века. После замирања рада првих српских штампарија, које су следиле венецијанску штампарску традицију, књиге за Србе су у 18. и почетком 19. века штампане опет у Венецији, затим у Бечу, Пешти, Лајпцигу, Темишвару, Новом Саду и другим местима, све до 1832., када је прорадила Књажевска књигопечатња у Београду. Повезивање табака започињало је прошивањем на начин који је углавном преузет од византијских мајстора. За коричење је коришћена танка дрвена плоча. За њу је причвршћивана прошивена књига, а преко плоче је најчешће лепљена кожа. За повез је коришћено буково, јасеново или липово дрво. По врсти дрвета, од кога је направљена плоча за повез, могало се утврдити порекло повеза, пошто су монаси најчешће користили дрво које су могли да нађу у шумама око манастира. За пресвлачење корица се користила овчија, козија или говеђа кожа. Кожа је штављена и бојена у самом манастиру. У погледу лепка, у нашим крајевима се поред скробног лепка користило и туткало од живтотињске кости и лепак који се добијао из рибљег мехура. Кожни повез је украшаван утискивањем рељефа (слепи отисак) помоћу печата, калупа и других алатки. Калупи су израђивани од метала, а некада од камена или тврдог дрвета. Украшавање корица калупима и печатима обављано је док је кожа била влажна, а подлога од лепка још мека. На тај начин би се постизало да рељеф буде јаснијих облика. На печатима су урезивани различити, тератолошки и флорални орнаменти, хералдички знаци, монограми и др. Посебну групу чие повези са утиснитим иницијалима, монограмима и текстовима. Слова и текстови су утискивани на средину корице или на њеном рубу. Један од најстаријих печата са монограмом примењен је на повезу Мирослављевог јеванђеља. Мајстора књиговесца је било у манастирским скрипторијумима и по старим српским штампаријама у Милешеви и Београду. Милешевски књиговесци су, поред својих и горажданских књига, повезивали књиге Божидара Вуковића, венецијанског штампара, који је у манастиру имао складиште својих књига. Манастир Хиландар је већ у 13. веку имао писарску радионицу у којој су рукописне књиге и повезиване. Светогорски калуђери су преносили знање о повезивању књига у многе српске, бугарске и руске манастире. Под њиховим утицајем, књиговезачке радионице су радиле и у манастирима средњовековне Србије у Дечанима, Манасији, Ресави. Поред манастирских поуздане су

90

претпоставке да је књиговезачка радионица била и надвору деспота Стефана у Београду, као и на двору деспота Ђурђа у Смедереву.

СРПСКО ШТАМПАРСТВО. Штампарство је доспело у Венецију почетком 1469. која је у то време знатно утицала на економски и духовни живот српских земаља Зете, Деспотовине и Херцеговине. На почетку је и наше штампарство било упућено на Венецију. У Венецији су се наши штампари обучавали новој вештини и набављали штампарску опрему, папир и боју. 40 година после Гутенберговог проналаска штампе, српске штампарије започињу да умножавају богослужбене књиге. Најпопуларније старозаветне и новозаветне књиге умножаване су у готово свим српским средњовековним штампаријама, од Црнојевића штампарије из 1493 – 6, преко штампарије Божидара Вуковића у Венецији 1519., Божидара Љубавића Горажданина 1519., Рујанске штампарије 1536., Грачаничке штампарије 1539, Милешевске штампарије 1544. и 1557., Београдске штампарије 1552., до штампарије у Мркшиној цркви из 1552. и Скадарске штампарије 1560-61. Штампарија Божидара Љубавића Горажданина је по завршетку свог рада у Горажду пресељена у Трговиште у Румунској покрајини Влашкој, где је наставила штампање ћириличких богослужбених књига за православне Румуне и друге хришћане који су употребљавали црквенословенске књиге од 1547 до 1580. године. Штампарије су код Срба под турском управом радиле од 1520 до 1566. Штампарије су замениле скрипторијуме за умножавање књига и штампарским послом су се углавном бавили монаси. Онај мањи део штампара које су ангажовали имућнији трговци такође је потицао из црквених кругова, без чијег теолошког знања не би могле настати ове богослужбене књиге. Штампари нису морали да знају текстологију, граматику и правопис. Рукописе су за штампу припремали или писци или приређивачи. Процес штампања су започињали слагачи, настављали су коректори, метери, а завршавали радници на преси. После сушења одштампаних табака, књиговесци су пресавијали, слагали, сакупљали табаке у будућу књигу. Књиговесци, који су често били продавци књиге, сав су посао обављали самостално у посебним радионицама. Старе српске књиге штампане су црквеном или грађанском ћирилицом од краја 15. до половине 18. века у више страних штампарија.

ШТАМПАРИЈА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА. У наше крајеве први је штампарску пресу пренео господар Зете Ђурђе Црнојевић. На цетињу се штампају прве књиге ћириличким писмом на српскословенском језику (1493-1496). Са Октоихом првоглсаником, започиње српско ћириличко штампарство. Не дуго потом почињу да раде прве штампарије под Отоманском влашћу у Херцеговини у Горажду 1519. и другим српским местимаи манастирима. Прва српскословенска и прва ћириличка штампарија на Балкану радила је од 1493 до 1496. године . Штампарију је основао Ђурађ Цтнојевић неколико година пре него што ће пасти под Турке и Зета, као последњи остатак српске средњовековне државе. Црнојевићка штампарија објединила је у свом раду најбоље традиције српске и уопште православне словенске рукописне књиге и достигнућа

91

млетачког штампарства, у време када је Венеција била водеће место европског штампарстав. Најпре је отштампан Октоих или Осмогласник. Октоих је завршен 4. јануара 1494. Друга књига Октоих петогласник отшампана је вероватно исте године, а Псалтир је довршен 22. септембра 1495. После овога штампан је Молитвеник и вероватно Четворојеванђеље црнојевићко. Штампарија је радила до пред крај 1496., када је Ђурађ избегао у Млетке. Црнојевићка штампарија значајна је не само као прва ћириличка штампарија код нас, него и по високом квалитету штампе. Књиге црнојевићке штампарије су постале надалеко познате и служиле су као узор каснијим српским и румунским штампаријама.

ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ВУКОВИЋА. Штампарија Божидара Вуковића Подгорочанина и, после његове смрти, штампарија његовог сина Вићенца, радила је у Венецији од 1519 до седамдесетих година 16. века. Штампарија је имала две фазе за живота Божидара Вуковића, прву 1519-21. и другу 1536-39. После Божидареве смрти штампарију је наследио син Вићенцо, који је издавао књиге у периоду 1546. до 1561. године. После Вићенца, наредних петнаес година други штампари су радили у штампарији и штампали књиге на српскословенском језику намењене не само црквама и свештеницима, већ и другим писменим верницима. У првој фази Божидар Вуковић је штампао две књиге, Служабник (Литургију) и Псалтир. Служабник је завршен 7. јула 1519. Крајем 1521. завршена је у штампарији Божидара Вуковића и трећа књига зборник за путнике. Књига је штампана ситним слогом у малом формату, како би путницима била удобна за ношење. Књига, очигледно није била намењена само свештеницима већ и другим верницима. Код Божидара Вуковића на прирећивању и коректури књига радио је калуђер Пахомије „от Чарнија Гори“. Божидар Вуковић се вратио штампарству 1536. и поново штампао Зборник за путике и након тога, из помоћ калуђера Мојсија Дечанца, Теодосија и Ђенадија, штампао Октоих петогласник. Почетком 1538. из штампарије излази најобимнија и репрезентативна књига нашег средњовњковног штампарства, Минеј празнични. Божидар Вуковић је наш први штампар који је успешно решио технички прилично компликовано штампање на пергаменту. После Божидарове смрти 1539. поново долази до прекида рада штампарије. Вићенцо Вуковић обновио је рад очеве штампарије по добијању 25-годишње штампарске привилегије и објављује прву књигу Псалтир са последовањем. Вићенцо је заправо понављао очева издања: Псалтир са последовањем 1546., а Зборник за путнике 1547. је најлепше опремљена и штампана српска књига у Венецији у 16. веку (палеотип). Потом је штампан Служабник 1554, Зборник за путнике 1560. и Псалтир 1561. године. У последњој деценији Вићенцове монополске привилегије, по којој српске књиге није могао штампати нико други коме не допусти њен власник (почев од 1561) појављују се и други издавачи под Вићенцовим амблемом а то су: - Стефан од Скадра штампао је почетком 1561. Триод посни;

92

- Јаков од Камене Реке који је 1566. штампа Зборник за путнике и Јаков Крајков, најпре као штампар у Загуровићевој штампарији, а сам штампа Зборник различније потреби од 1572. -Јеролим Загуровић, которски племић, углавном је прештампавао већ објављена дела штампарије Божидара Вуковића уз незнатне измене. Штампарија је после Јеролимове смрти престала да буде власништво породице. Штампарију је 1597. преузео Ђовани Антонио Рампацето, венециајнски штампар, који је исте године објавио Зборник мали Стефана Паштровића. Почетком 17. века Загуровићева штампарија прелази у руке млетачког штампара Марка Ђинамија. Његов син Бартол 1638. штампа Псалтир с последовањем и Часловцем.

ШТАМПАРИЈА МАНАСТИРА РУЈНО. То је штампарија у којој је самоуки монах Теодосије 1536-7, штампао, као једну књигу Четворојеванђеље рујанско. Упркос скромним штампарским достигнућима Рујанска штампарија остаје изванредно важно сведочанство у подвижничким напорима да се и после слома српске државе и пада у трајно робовање очува духовно наслеђе и уведе у ту средину штампарство као тековина цивилизације.

ГРАЧАНИЧКА ШТАМПАРИЈА. У манастиру Грачаници је 1539. одшампан Октоих петогласник. Митрополит новобрдски Никанор и његов штампар Димитрије покренули су скромну штампарију и уписали Грачаницу у штампарску мапу 16. века. Једина илустрација грачаничке књиге штампана је на њеном почетку (полеђина првог листа) и има двојаку симболику: с једне стране, у њу је укомпонован симбол саме књиге – тројице мелода, а с друге стране, илустрација је гравира манастира.

БЕОГРАДСКА ШТАМПАРИЈА. Штампала је само једну књигу. То је Четворојеванђеље Тројана Гундулића из 1552. год. рад на овој књизи започет је на иницијативу кнеза Радише Дмитровића. После његове смрти, бригу о штампарији је преузео Дубровчанин Тројан Гундулић. Књигу је штампао јеромонах Мардарије из манастира Мркшине цркве.

ШТАМПАРИЈА У МРКШИНОЈ ЦРКВИ. Основао је јеромонах Мардарије 1562. родом „од реке зване Дрина“, који је раније био штампар у Београдској штампарији. Већ онде се у поговору представио да је „из манастира“ званог Мркшина црква близу Црне Горе. (Не зна се поуздано где је био манастир. Вероватно је да се налазио у северозападној Србији.). Он је 1562. одштампао ново издање Јеванђеља. Друга књига ове штампарије је Триод цветни из 1566. год. СКАДАРСКА ШТАМПАРИЈА. Штампарија Стефана Мариновића „от града Скадра“ је штампала такође две књиге: Триод посни штампан у Млецима 1561. и Триод цветни 1563. у Скадру. Прву књигу је Стефан Мариновић штампао у Млецима као закупац штампарије Вићенца Вуковића.

93

Рад старих ћириличких штампарија је трајао од 1494. до седамдесетих година 16. века. Након тога је штампање српских књига замрло и Срби су били принуђени да поново преписују књиге.

ШТАМПАРИЈЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У 16. ВЕКУ. У 16. веку у Херцеговини раде две значајне штампарије које су оставиле трајан печат српској али и православној култури 16. века. Штампарија Божидара Љубавића Горажданина у Доњој Сопотници на Дрини од 1519. до 1523. и штампарију у манастиру Милешеви прва из 1544. а друга из 1557. оствариле су тај подвиг. Манастир Милешева је као почивалиште моштију Светог Саве, однеговала његов култ, који је био посебно јак у првој половини 16. века. Због тога је било сасвим природно да управо из Милешеве потекне идеја о оснивању штампарије. После пропасти Пећке патријаршије 1527. Милешева је била духовно средиште Српске цркве. Поред тога Милешева има богату историјску и духовну традицију. У Милешеви је Твртко I Котроманић проглашен за краља, поред моштију Светог Саве 1377. прихватајући, притом, немањићку традицију. Стефан Вукчић Косача имао је под влашћу Милешеву у прогласио се 1444. „Херцегом од Св. Саве“. Милешева је у свему била значајни духовни и културни центар српства. Већина штампаних србуља била је на неки начин везана за Милешеву. Крупна је и незаобилазна улога овог духовног седишта у историји српске књиге. Венецијански штампар Божидар Вуловић, који је започео своју штампарску делатност 1519. када и браћа Љубавићи, гајио је посебне везе са овим српским духовним средиштем у Херцеговини. У манастиру Милешеви је држао складиште својих књига, па је био својеврстан центар за дистрибуцију српских књига по балканском простору. Према Ђорђу Сп. Радојичичу то је била прва српска књижара. О томе сведочи и сам Божидар Вуковић Подгоричанин у тестаменту из 1539. Обе херцеговачке штампарије, и Горажданска и Милешевска, потекле су из Венеције, тада највећег центера штампарства у европи. Штампарија Божидара Горажданина је, наставила своју мисију у Трговишту у Влашкој (Румунија). ГОРАЖДАНСКА ШТАМПАРИЈА. Штампарију је основао Божидар Љубавић Горажданин који је крајем друге деценије 16. века боравио у Милешеви. Он је почетком 1519. а могуће и 1518. послао у Венецију своје синове Теодора јеромонаха из Милешеве и брата му презвитера Ђура (Ђурђа) да изуче штампарски наук. Из предговора Литургији (Служабнику) која је завршена 1519. знамо само толико да су браћа Љубавићи у Венецију отишли по налогу старца Божидара где су изучавали штампарску вештину. О Божидару се зна да је из угледне горажданске трговачке куће Љубавића и да је обезбедио новац за овај, у оно време врло скуп подухват. Ћуро (Ђурађ) Љубавић умро је у току штампања Литургије у Венецији 2. марта 1519, а започети посао морао је да заврши јеромонах Теодор. У име братово Теодор је сачинио поговорно Мољеније. Мољеније Теодора Љубавића је по Ђурђу Трифуновићу прво српско штампано књижевно дело које је вратило живот српској средњовековној књижевности. Чињеница да је у току штампања умро Ђуро 2. марта 1519. проморала је јеромонаха да Теодора да потражи сигурност и пође 94

својима у Горажде где је при храму Св. Ђорђа штампарија наставила започети посао. Јеромонах Теодор није сам могао да обави велики посао у штампарији, па је за сигурно имао у томе помоћнике, међутим, о томе нема сачуваних доказа. Извесно је једино да се као штампар уз Теодора Љубавића помиње ђаком Радоје, и то у последњој књизи ове штампарије Молитвенику горажданском. Штампарија је имала само једну штампарску пресу. По мишљењу Дејана Медаковића књиге из штампарије у Горажду спадају међу најбоља остварења наше старе штампе. Слова Горажданске штампарије показују добро мајторско умеће. Она је имала сопствене калупе за ливење слова који су и касније коришћени. Тираж горажданских књига се кретао између 150 и 200 примерака. Литургија (Служабник) из 1519. садржи службе: вечерње, јутања и литургије Јована Златоуста и Василија Великог. Књига је штампана у деветнаест редова и има 101 штампани лист. Графички су занимљиви иницијали, са витком и елегантном фугуром слова. Сигнирани су само табаци на првој и последњој страници свешчице, ћириличним грчким бројевима. Књига данас постоји у 8 библиотечких збирки у свега 15 некомплетних примерака. Псалтир с последовањем из 1521. Књига има 352 листа. Сигнатура табака је иста као у Литургји. Јеромонах Теодор није завршиио књигу уобичајеним поговором него је пре закључне белешке о времену и месту штампања у колофон Псалтира додао и три записа. Најзанимљивији је трећи запис, у којем речито и сликовито сведочи о турском освајању Београда и похари Срема 1521. Књига је карактеристична по разноликости иницијала. Псалтир је завршен 25. октобра 1521. год. Налази се у 7 библиотека, али није сачуван ниједан потпун примерак књиге. Молитвеник (Требник) из 1523. год. штампао је јеромонах Теодор Љубавић. У штампању му је помогао ђакон Радоје. То је последња књига штампарије у Горажду. У предговору Молитвеника наведено је да су форме, односно слова, прибављена из Венеције и да је ова књига одштампана при храму Светог Великомученика Георгија у месту Горажде, на реци Дрини. Наведена је и година штампања књиге. Молитвеник је ретка књига. Једини потпунији примерак налази се у Библиотеци светог Синода Румунске православне цркве у Букурешту.

МИЛЕШЕВСКА ШТАМПАРИЈА. Манастир Милешева је основао своју штампарију доста касније од почетка рада других српских штампарија, мада је још почетком 16. века имао добре материјалне услове и био водеће духовно и културно средиште српске цркве. У манастиру су постојале две штампарије, прва 1544-45 и друга 1557. Прва милешевска штампарија појавила се у тренутку када није радила ниједна српска штампарија (ни у земљи ни у Венецији). Наиме, у Венецији је, после смрти Божидара Вуковића Подгоричанина 1539, прекинуто штампање српских књига, све док његов син Вићенцо није поново покренуо очеву штампарију крајем 1546. Према поговору Псалтира игуман Данило је послао у Венецију своје монахе Никанора и Саву, заједно са игуманом манастира Бање (код Прибоја) јеромонахом Мардаријем, да из млетака донесу све што је неопходно за покретање штампарије. Потом су саставили калупе и одштампали Псалтир са синаксаром и Часловцем.

95

Штампање је започето 1. јануара, а завршено 3. октобра 1544. у Милешеви. У време када је игуман Данило упутио своје калуђере у Венецију, они су се тада могли једино обратити Вићенцу Вуковићу, сину Божидара Вуковића, наследнику очеве типографске радионице и том приликом су договорили пресељење штампарије у Милешеву. Сасвим је разумљиво што је узор за први милешевски Псалтир било издање Псалтира с последовањем Божидара Вуковића из 1519-20, када је у потпуности поновљен предложак. Милешевска штампарија је највероватније позајмљена штампарија Божидара Вуковића, која је од његове смрти мировала у Венецији. О томе су милешевски штампари оставили сведочанство у поговору Псалтира: „ И посласмо у Господу браћу нашу Никанора јеромонаха и Саву јеромонаха у стране италске, са игуманом бањским Мардаријем јеромонахом, у гласовити у свету град Венецију. И све потребно отуда донесоше, и састависмо ове калупе колико узмогосмо постигнути и наштампасмо души корисне књиге ове Псалтире.“ После паузе од око годину дана у Милешевској штампарији се припремала нова књига, Молитвеник. Књига је завршена 20. септембра 1546. Игуман Данило је покретач друге милешевске штампарије. Ова штампарија се у потпуности разликује од штампарије из 1544. како по резу слова тако и по редакцији и техници штампе. Једина књига нове милешевске штампарије била је још један Псалтир с последовањем. Као предложак овој књизи коришћен је Псалтир Црнојевићке штампарије из 1495. У кратком поговору осим имена игумана Данила, не помињу се имена штампара, нити других учесника у штампању књиге. Поновно покретање штампарије у Милешеви 1557. је дошло у време обнове Пећке патријаршије. О томе сведочи запис на крају књиге: „Милошћу Оца, помоћу Сина и испуњењем Светога Духа, почете су ове свете и божанске књиге зване Псалтир, заповешћу игумана господина Данила, и завршене су од постанка године 7066, а од Христова рођења 1557, круг Сунца 10, а Месеца 17, златни број 19, темелија 29, јепахта 4, месеца новембра 4.дан, у манастиру Милешеви за време игумана Данила. Тада пак обнови придржавше престо Светога Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, преосвештени архиепископ све српске земље и поморских и северних крајева и других, господин Макарије, а у царству цара измаиљског великога Емира султана Сулејман-бега“. Милешевски штампари. Милешевски штампари, јеромонаси Мардарије и Теодор су прву милешевски књигу Псалтир с последовањем директно копирали од Божидара Вуковића. При том су морали да савладају штампарску вештину и да примене све процедуре Божидара Вуковића у погледу припреме за штампу. Доношењем штампарије у Милешеву пре 1. јануара 1544. пракрично је на кратко, обновљен рад штампарије Божидара вуковића Подгоричанина ван Венеције. Другу милешевску књигу Молитвеник су „истим калупима“ за штампу приредили дијаци Дамјан и Милан из Обна. Штампати су били искусни и знали су да припреме књигу за штампу и уреде текст. Штампари су за предложак користили Молитвеник гораждански из 1523. Ово је врло разумљиво будући да је гораждански штампар јеромонах Теодор радио на Молитвенику горажданском и његова штампарска вештине је била позната и цењена у Милешеви. Оба

96

молитвеника и гораждански и милешевски, сачували су све карактеристичне особине српске рукописне традиције. Прву штампарију код Румуна основао је Србин, јеромонах Макарије 1508. Јеромонах Макарије је штампао књиге у Цетињској штампарији од 1493. до 1496. Штампарија у Румунији је штампала два Апостола. Другу штампарију за Румуне основао је 1545. такође Србин, Димитрије Љубавић, унук Божидара Љубавића Горажданина. Наиме Горажданска штампарија пренета је из Горажда у Трговиште у Влашкој (Румунија). Ту је Димитрије Љубавић штампао Молитвеник (Требник) 1545. Како је дошло до пресељења штампарије поуздано се не зна. Постоји више претпоставки о томе. Према једној то се догодило после пораза покрета смедеревског митрополита Петра за обнову Пећке патријаршије када су наступиле тешке прилике за Српску цркву па је и штампарија морала да се сели у Влашку. У Влашкој су Срби још од Косовске битке тражили и налазили уточиште. Други претпостављају да је Димитрије Љубавић стигао у Трговиште на позив влашког војводе Петрушка 1544. седам месеци пре изласка из штампе Молитвеника. Према наводима из предговора књиге Молитвеник (Требник) је завршен 10. јануара 1545. Молитвеник је имао 289 листова са заштитним листом и листом са предговором. У Трговишту је штампана и друга књига Апостол, у две верзије, једној за Румуне и другој за Молдавце. У Румунији је у Трговишту, радио на штампањњу Цветног триода 1649. Јован, родом из Каменграда у Босни, пострижник манастира Гомионице и, како сам каже, калуђер у Хиландару. Јелена Влашка, супруга војводе Матеје Бесарабе, тражила је да Триод буде штампан у српској традицији.

РАД ШТАМПАРИЈЕ У РУМУНИЈИ.

Значај штампарија је у томе што показују да се прати културни напредак који је постојао у Европи, што се показало да се културна достигнућа преносе на просторе које насељава српски народ. Друго, дају се протографи или матрице за друго преписивање или штампање књига. За основ ових штампаних издања узимане су најбоље књиге до којих се могло доћи у то време, тј. узимане су анјтачније, најпрецизније. Све што се преписивало из тих књига одисало је прецизношћу и тачношћу богослужбеног језика. Тако да касније поједине делове узимају и буквално умећу из ових књига и буквално умећу у рукописне књиге. На пример, један требник у Патријаршијској библиотеци из 17. века поседује више убачених листова из неке штампане књиге. У Аустроугарској није постојала посебна српска штампарија, него је отворена у Бечу и била је намењена за штампање српских књига. Ту је штампао Вук Караџић, Његош своје чувено дело „Горски вијенац”, 1847. године, иако је имао штампарију на Цетињу. Бригу о штампању књига водио је један монашки ред. Дозволу за штампање књига издао је царски двор. Беч је радио на процесу унијаћења и Српска црква се борила против таквих покушаја тако што је преписивала књиге. У томе су заслужни Рачани, затим је вршено преписивање у Мађарској, Румунији, Араду. Те преписиване књиге су имале изванредно урађену илуминацију (заставице, мешавина златне и зелене боје, ликови Исуса и Богородице). Илуминација је вршена са циљем да би се дочарала лепота средњовековних књига који су били 97

узори. Рачански скрипторијуми и писари су дали велики допринос очувању српске културе после преласка Срба преко Саве и Дунава под Арсенијем Чарнојевићем, јер су на тлу Мађарске имали отворену преписивачку школу, где је вршено поред преписивања и илуминација књига по узорима који су били најрепрезентативнији за српско културно поднебље. И данас је тај период у фази истраживања, јер се још увек налазе књиге из тог периода. Те књиге су сачуване или у Мађарској, у Будимпештанској националној библиотеци или у фрушкогорским манастирима. У време Другог светског рата све те књиге су или однете у Хрватску или су пре тога пренешене у Патријаршијску библиотеку у Београду. Само мали број истраживача има пун приступ књигама, па многе још нису постале предмет тих истраживача. Део књига који се налазио по фрушкогорским манастирима налази се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду и оне су истражене. Када истражујемо рукописе прво гледамо водене жигове, затим палеографију, па сам текст који је садржан, затим илуминацију и на основу ова четири параметра се може донети закључак ком скрипторијуму припада поједини рукопис. Већ је Петковић Сава урадио рукописе из Крушедола, али је то разбацано, па се не знају каталошки бројеви. Патријаршијска библиотека је једини рукописни фонд који није пописан на подручју некадашње Југославије. Треба рећи да постоји много књига, које се налазе по разним домаћинствима, посебно на Косову, али народ сматра те књиге за светињу и не дозвољава да се те књиге попишу. Рускословенски језик код Срба и његова улога. После велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и доласком у нове крајеве, српски народ, изложен верском и језичком притиску католичке Аустроугарске, духовно се окреће Русији и обраћа јој се за помоћ. Наиме, увидевши да црква са својим кадром који је материјално, образовно и културно био на ниском ступњу, не може успешно обављати своју пастирско-националну службу, Мојсије Петровић –митрополит београдски и карловачки – обраћа се Русији и цару Петру Великом за помоћ. Резултат те српско-руске културне оријентације јесте отварање славенске школе у Сремским Карловцима 1726. године. Прву славенску школу водио је Максим Суворов, често уз помоћ свога брата Петра, до 1731. године. Уместо Суворовљеве славенске, 1733. године почела је рад славенско-латинска школа у којој је предавала група руских учитеља из Кијева на челу с Емануилом Козачинским, а која је трајала до 1737. године. На тај начин русификовање српских школа, започето за време митрополита Мојсија, настављено је и у време митрополита Вићентија Јовановића. Његовим настојањем, крајем 30-их година 18. века цркве и манастири београдско-карловачке митрополије били су снабдевени руским богослужбеним књигама. Тако је рускословенски језик, као каснија руска редакција старословенског, тада почео да постаје – и до данас остао – богослужбени језик Српске православне цркве. У новој језичкој средини, српској, рускословенски се у извесној мери прилагодио српском језику. Такво србизирање одразило се, пре свега, у србизирању изговора: „У том смислу штампани рускословенски текстови читају се и поју, углавном, према правилима фонетике стандардног српског језика. Српски изговор тих текстова донекле је учвршћен према моделима српскословенског, који је као

98

српска редакција старословенског био веома сличан рускословенском (на нивоу морфологије, синтаксе и лексике) и који је и после треће деценије XVIII века имао одређени утицај на језик цркве и књижевности“. Различита гласовна вредност појединих слова заједничких рускословенској и српскословенској азбуци јесу елементи које су Срби морали учењем савлађивати у сусрету с рускословенским богослужбеним књигама. Од половине 18. века почиње утицај мешања руског језика са српским, рускословенског са српскословенским језиком, и настаје један хибридни језик, познат у науци под именом славеносрпски језик. Који је узрок настанка овог језика? Под утицајем руског и рускословенског настају нека дела писана тим језиком (на пример, Максим Суворов написао је драму Петар Велики, писци се труде да дела која преписују новим језиком, који није био разумљив Србима као српскословенски језик). Да би се народу приближио нови језик настаје нови језик, славеносрпски, која је мешавина четири језика, два говорна и два књижевна језика. Говорни су српски и руски језик, а књижевни су српскословенски и рускословенски. Захарије Орфелин је први увео тај језик у употребу 1768. године, када је покренуо један Славеносербски магазин, у којима се писани текстови тим језиком. Овај језик није имао услова да дуго опстане и траје један век, од половине 18. до половине 19. века, до реформе Вука Караџића. Зашто? Био је веома хаотичан, јер је био хибридан, тј. био је састављен од 4 језика и нико није могао да састави нека правила за тај језик, већ је свако држао правила како је желео. О томе да је свако имао своја правила писао је Вук Караџић, као један од разлога који су га покренули на реформу језика. Правила у овом периоду су била препуштена субјективности аутора. Таквом језику недостаје интелектуална прецизност и естетска префињеност. Многе речи нису биле разумљиве, уводи се нова лексика која је била неразумљива, а са друге стране руски језик се учио само по школама, па велики број људи није имао прилике да се са њиме сусреће и да га тиме научи. Дакле, није била основа за укорењивање тога језика, јер смо га имали само у цркви и изучавао се у школама. Аустроугарски државни апарат је покушавао да забрани употребу књига, тако да је он постајао нека врсте баласти за књижевност. Доситеј Обрадовић у другој половини 18. века излази са новим језичким програмом и залаже се за нови језик, који би био безусловно разумљив читаоцу, тако да се он залагао за употребу народног језика у књижевности. На тај начин, почетком 19. века постоје само 2 израза у нашој књижевности: славеносрпски, који је био мешавина и правац који је прокламовао Доситеј Обрадовић, а то је употреба српског језика. Да ли је добар покушај што је уведен народни језик? На примеру партиципа видимо да једну реч морамо да преведемо једном читавом реченицом. Језик је врло економичан, са што мање речи више исказати. Постоји пракса да се обично за књижевни језик узима језик културног центра, а то је центар државе. Караџић је као основицу узео језик периферије. Поставља се питање да ли је Београд у то време, половином 19. века био културни центар државе? Можемо рећи да Београд у то време није имао статус културног центра, али је поуздано да је Војводина била културни центар са највећим представницима-Видаковић, Јован Стерија Поповић, Ђура Јакшић, Бранко Радичевић. Значи језик Београда или Војводине по напред наведеној логици ствари требали би да буду књижевни језици.

99

Од 1900. године имамо појаву београдског стила. То је био језик књижевности београдског круга, тј. оних који су стварали у Београду и то је пример лепоте књижевног језика (Илић и други стварају правила за тај језик који се развијао на овим просторима). Трагика Вукове реформе је што није узео за основицу језик културног центра, јер када узме народни разумеју га сви. Богатство језика се рачуна на основу дела која се код нас објављена, на нашем језику. Речник је лексика нашег језика и богатство дела показује речник. Вук Караџић је 1814. године саставио једну граматику, а са граматиком из 1818. године ударио је темеље новом језику. Караџић је настојао да одреди став према црквенословенском језику. Он када је преводио Свето писмо покушавао је да за црквенословенски израз нађе еквивалент у српском језику, чак и када црквенословенски израз је ве био одомаћен, он је покушавао да га преведе на један одређени начин. Тако имамо родослов Господа Исуса Христа, који је он преводио тако да није било ученог човека који му је пребацивао због таквог начина превођења. Црква је имала један отпор према реформи Вука Караџића. Обично се мисли да је такав став проистекао из вековног конзерватизма. Можда је Црква била конзервативна, али то треба да се схвати на начин да Црква не прихвата одмах све што каже неко да је добро. Црква није прихватила реформу Вука Караџића, јер је то значило да се прихвата језик који је искварен, као да пишемо неким сељачким језиком, што је непомирњиво са лепотом језика светописамске књижевности. Израз сељачки језик не треба схватити у пежоративном смислу (сам његов творац називао је овај језик језиком говедара). То је осиромашени језик, док је српскословенски језик био богат лексиком и стално је био отворен за ново богаћење изразима. Први речник, који је угледао светлост дана 1818. године, имао је 28000 речи. Доживео је још три издања до половине 19. века, када је био проширен и када је имао 50000 речи. Ђура Даничић је 1864. године издао речник српскословенски у три тома. У томе се најбоље види богатство и разлика оба језика. Шта је покретач оваквој реформи Вука Караџића? Идеја романтизма, да сваки народ има свој језик. Поред отпора према језуку, јавља се и отпор према правопису, за принцип за један глас - један знак. Пример за то је дело Јована Хаџића „Утук на утук”, па азбука Саве Мркаља из 1810. године је била претеча азбуке Вука Караџића. У Русији је 1708. године, одлуком Петра I (која је почела да се примењује од 1710), црквенословенска ћирилица реформисана, и та њена модернија варијанта, која је названа грађанском азбуком – гражданицом – (за разлику од црквене), послужила је као основа за стварање свих савремених ћирилица: белоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, српске и више ћириличких писама несловенских народа некадашњег Совјетског Савеза. Новине београдског читалишта, излазиле од 1847-1849. године, имале су извештаје из Србије и Европе и у њима се види правопис. Оне нису имале љ, њ, али је постојало ћ и било је дебело јер. Сава Мркаљ је први реформисао ту азбуку и прилагодио је скоро оном правилу, мада не потпуно, један глас-један знак, а Вук је довршио то правило. Године победе Вукове реформе је 1847. јер је тада штампано Свето писмо Старог и Новог завјета, Горски вијенац и песме Бранка Радичевића. Сва набројана дела су штампана у Бечу. Подсећања ради, Књажеско - српска канцеларија је 1832. објавила забрану штампања књига Вуковом азбуком. У Србији је забрана употребе Вукове азбуке укинута 1859 / 60., 1865. она је прихваћена на

100

Великој школи, а тек 1868. уклоњено је последње ограничење за њену употребу. Нова азбука врло брзо ушла у употребу у црквеној администрацији. Важно је да постоји један језик и једна ортографија на читавом простору где се употребљавао српски језик. Имали смо три варијанте: екавски, ијекавски и икавски, а као књижевни се јављају екавски и ијекавски и они се тако именују на основу рефлекса гласа јат. Прихватање јекавског говора као темеља хрватског књижевног језика у 19. веку створило је повољне услове за уједињење хрватског књижевног и српског књижевног језика. Дакле, ијекавска верзија Караџићевог књижевног језика учврстила се и код Хрвата. У садашњој Босни и Херцеговини та верзија се учврстила код муслимана, а екавска верзија у Србији долази од 1918. године, по завршетку Првог светског рата. Модерни књижевни језик на том прелазу из 19. у 20. век настаје као београдски књижевни стил и полако у оквиру овог стила формира се једна школа српског језика из које Александар Белић формира и описује граматичка, правописна правила. Важан је Бечки договор из 1850. године када је дошло да Хрвати прихватују јекавску варијанту свог књижевног језика, а имамо Новосадски договор из 1954. године, када је одлучено име новог језикасрпскохрватски језик. Тада се формирају правила за прављење речника за српскохрватски језик. 1880. излази прва свеска хрватског књижевног језика коју је започео Ђура Даничић, 1960. године изашла је прва свеска речника српскохрватског језика. Тај јединствени језик је прекинут овим ратовима почетком последње деценије 20. века, када свака држава има свој језик.

101