SRPSKI USTANAK 1875-1878.

Братислав Теиновић

СРПСКИ УСТАНАК У БОСНИ 1875 – 1878 Serbian uprising in Bosnia 1875-1878

МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ БАЊА ЛУКА 2006. 1

2

”Практичне потребе које стоје у позадини сваког историјског суда дају цјелокупној историји обиљежје савремене историје, јер, ма колико временски далеки нам се чинили овако описани догађаји, историја у ствари говори о садашњим потребама и садашњој ситуацији гдје ти догађаји још увијек трепере.” (B. Croce, History as the Story of Liberty, 1941.)

СТРИЦУ МАРКУ (1958-1994)

3

4

ПРИСТУП Прошле године навршило се 130 година од почетка српског устанка у Босни и Херцеговини 1875– 1878, који је у савременој српској историографији доживљаван и као копија Српске револуције 1804–1815. (Ekmečić 1977:64). Историографија је дала оцјену о читавом покрету, познатијем у литератури као Велика источна криза (Екмечић 1989:275) која је окончана договором великих сила Берлинским конгресом 1878. Истина је да је устанак доживио велики историјски пораз (Ekmečić 1977:50) али је од значаја за босанске Србе, будући да је окончао вишевјековну османску власт у Босни. Босански устанак 1875-1878. или Устанак у Босни 1875-1878, како га називају наши историчари академик Васо Чубриловић и академик Милорад Екмечић,1 први је већи, снажнији, самосталнији и националнији покрет српског народа за слободу и независност у Босни, који с временом прераста у националну револуцију, у правом смислу ријечи. Као и свака друга национална револуција, тако је и Револуција 1875–1878, тврди Милорад Екмечић, имала за претпоставку одређену друштвену зрелост народа који је носи (Ekmečić 1977:54), чији je циљ, прије свега, разарање османског феудализма и успостављање слободног националног друштва (Екмечић 1997:259). Свјетска историографија читаво Источно питање радије сагледава у ширем контексту руско–турских односа, при чему устанак босанских Срба представља изолован историјски догађај. Међутим, за завичајну и националну историју Устанак представља loci comunes модерне српске историографије. Устанак у Босни 1875– 1878, са становишта српске историјске науке, представља први значајнији покрет српског народа у Босни од доласка Османлија у XVI вијеку на ове просторе. Раније, у периодима стабилније османске власти, српски покрет у Босни може се посматрати кроз хајдучко дјеловање. Ратови Османлија са Млечанима у XVII вијеку мобилишу бројне српске војне елементе, на једној, делије и мартолосе и на другој страни стратиоте и ускоке. Током XVIII вијека, босански Срби учествовали су у разним војнама, како код куће тако и на страни, гдје их инострана историјска литература познаје као добре војнике Бошњаке. Приликом буђења српског националног бића војним подухватима Карађорђа и Милоша, српски устанички покрет са ове стране Дрине није показао пасивност у погледу свесрпске идеје јединствa, премда ни издалека није био снажан као у Србији. Нешто силовитије десиће се 1858, када су српски сељаци, противећи се притиску државне десетине и трећине, истина накратко, дестабилизовали читав простор босанске Крајине и Посавине. Његовање традиције српског устанка у Босни 1875–1878. започиње обиљежавањем 50 годишњице устанка, што је за Бања Луку и "Крајину Петра Мркоњића", како су је у то вријеме звали, била прворазредна културна манифестација. Глорификација династије Карађорђевић имала је плодно тло на територији западне Босне, подручју дјеловања устаничког вође Петра Мркоњића. Први споменик у Крајини посвећен краљу Петру I Карађорђевићу откривен је 08. 11. 1924. у Добрљину уз поздравни говор Манојла Хрваћанина, личног Споменик устаницима на Ћорковачи (1875-1925) 1

Васо Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1930; Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-78, Сарајево 1960.

5

Мркоњићевог пријатеља и саборца из устанка (Отаџбина 1924а:3). Припреме око подизања споменика устаницима из чете Петра Мркоњића Карађорђевића на Ћорковачи, логору ове устаничке формације, започеле су 1924. Израду споменика, висине 4 метра, финансирала је општина Крупа (на Уни) (Отаџбина 1924:2). Наредне, 1925. распродаване су значке за прославу на Ћорковачи у свим мјестима босанске Крајине, а краљ Александар дао је дозволу да млади престолонасљедник Петар буде кум жупској Соколској застави (Отаџбина 1925г:2-4). Tим поводом врбаско коло јахача "Војвода Мркоњић" 06. 09. 1925. на бањалучком пољу приредило je четири коњске утрке, изложбу коња, кобила и ждребади, као и витешку игру, на којој су учествовали официри и чланови српских и витешких друштава на коњима. Истог дана на планини Ћорковачи подигнут је споменик, уз који је развијена жупска соколска застава са ликом Петра Мркоњића у устаничкој опреми, освештана од стране Мркоњићевих сабораца. Ветерани рата 1875–1878. одржали су тада своју посљедњу смотру (Отаџбина 1925в:4). Петар Мркоњић, а касније краљ Ослободиоц, највише је слављен у Крајини. Његово име носе школе, домови, удружења разних профила. Српска национална омладина у Бањалуци такође носи име "војвода Петар Мркоњић". Ово српско омладинско удружење, као баштиник Мркоњићеве устаничке традиције освештало је 25. 01. 1925. своју заставу (Отаџбина 1925:3). Осим меморијалног парка уређеног на Ћорковачи, споменици и просвјетни домови посвећени Петру Мркоњићу Карађорђевићу подигнути су у ближој средини његовог устаничког дјеловања (Цазин, Двор на Уни, Крупа). Споменик му је подигнут 14. 12. 1924. и у Варцар Вакуфу (Отаџбина 1925а:2), а само мјесто преименовано је у Мркоњић Град. У Крупи (на Уни) је у знак захвалности септембра 1929. подигнут споменик Петру Мркоњићу Карађорђевићу, рад академског вајара Фрање Кршинића. Представници Одбора за подизање споменика из овог мјеста израдили су плакету "Петар Мркоњић распоређује четнике пред борбу, Ћорковача 1875-1929" (Бањац 1929:3-6). У Бањалуци се чак размишљало да се на мјесту планиране саборне цркве подигне споменик краљу Петру Мркоњићу Карађорђевићу (Отаџбина 1925б:4). Сјећање на устанак обиљежаван је и у Костајничком крају. Крај Пецијиног гроба одржан је 1911. први Соколски крајишки слет (Б. Чубриловић 1954:70). На Преображење 1933. калуђеру манастира Моштаница и устанику Кирилу Хаџићу откривена је спомен плоча на вратима манастира, иначе попаљеног у току устанка. Поводом стотину година од рођења устаничког војводе Петра Петровића Пеције тог дана одржана је прослава код истог манастира, а Петру Петровићу Пецији подигнут је споменик (Вујасиновић 1933:15). Подизању споменика пирамидалног облика 18. 08. 1933, грађеног од чврстог камена довученог са Козаре, поред многих угледних личности присуствовао је и Шпиро Боцарић, управник Музеја Врбаске бановине (Врбаске новине 1933).

Надгробна плоча са споменика Петра (Поповића) Петровића Пеције

6

Плакета Петар Мркоњић распоређује четнике пред борбу, Ћорковача 1875-1929.

Прикупљање историјске музејске грађе из Устанка 1875–1878. започето је оснивањем Музеја Врбаске бановине у Бањалуци 19302, а интензивно настављено током 1934. и 1935. Прва изложбена поставка посвећена овој теми реализована је 1935. Осим рукописне и меморијалне грађе3, Музеј углавном преко својих агената сакупља устаничко оружје, да се не би, како стоји у једном документу, распродало као старо гвожђе.4 На сталној поставци првог бањалучког музеја, смјештеног у Дому краља Петра I Великог Ослободиоца5, била је изложена и грађа из устанка у Босни 1875–1878, првенствено устаничко оружје и војна опрема, историјски документи који се односе на устанак, фотографије устаника, меморијална грађа устаничких вођа и војвода. Шпиро Боцарић специјално за ту прилику насликао је 23 историјскa портретa устаничких вођа и велику композицију "Петар Мркоњић међ усташама на гори Ћорковачи", које је смјестио у посебну собу.6

Петар Мркоњић међ усташама на гори Ћорковачи, Шпиро Боцарић

Постојала је и идеја да соба, чак и читав музеј, прерасте у Музеј Петра Мркоњића, што се види из Боцарићеве кореспонденције, али се од тога одустало. Одбор "Удружење четника за част и слободу отаџбине" из Бањалуке 1934. моли Шпиру Боцарићу да у Музеју Врбаске бановине дозволи постављање спомен плоче, од бијелог мермера, са списковима свих заслужних бањалучана који су положили животе за ослобођење и уједињење (18751918). На спомен плочи, по замисли овог Одбора, била би наведена и имена устаника из чете Петра Мркоњића.7 2

Одмах по формирању Музеја Врбаске бановине 26. 09. 1930, краљевска банска управа посебним расписом 03. 10. 1930. наложила је управнику бањалучке полиције, свим среским начелствима, као и старјешинама среских испостава, прикупљање старина за музеј. У препоруци коју је потписао помоћник бана инсистира се на евидентирању (фотографисањем, сликањем или цртањем) оних предмета: који се не би могли ма из ког разлога добити, међутим имају или приказују особит историјски момент. На листи приоритета била су устаничка подручја: Ћорковача код Двора на Уни, Црни Потоци на Тромеђи Лике, Далмације и Босне и Пастирево код Новог (Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, 24. 10. 1930.) 3 Тривун Николић, начелник општине Крупа (на Уни), поклонио је 1933. за Дом краља Петра једно устаничко одијело (Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 300/33, 29. 08. 1933.); Јово Стојановић из Приједора, дародавац и поштовалац устанка Срба у Босни 1875–1878. поклонио је Музеју Врбаске бановине 1933. лулу устаничког војводе Петра Петровића Пеције (Музеј Републике Српске, aрхивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 353/33, 20. 10. 1933.). У периоду од 1934. до 1936. Музеј Врбаске бановине је откупио четири устаничка јелека (Музеј Републике Српске, књига инвентара Музеја Врбаске бановине, књига бр. III, 215). 4 Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 376/33, 14. 10. 1933; Први је прикупљање грађе из устанка за писање монографије о устанку и устаницима започео свештеник Милан Карановић. У уводном дјелу књиге о Петру Мркоњићу Милан Карановић вели: ...то треба за времена да се спасе за потомство и историју. Прибирам грађу за монографију тога устанка и четовања са сликама још живих учесника, школе, гдје је била скупштина, кућа гдје је највише залазио и дуље се бавио Петар Мркоњић (Карановић 1921:6). 5 Осим бановинског музеја смјештеног на првом спрату, у Дому је радило и бановинско позориште, а од 1936. и бановинска библиотека. Године 1937. у позоришном холу постављена је спомен биста (од бронзе) краља Петра I Карађорђевића, рад загребачког умјетника Рудолфа Валдеца (Пејашиновић 2006:2-3) 6 Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 117/37, 22. 06. 1937; Ова велика ликовна композиција, по свједочењу професора Предрага Лазаревића, била је постављена у посебном удубљењу у зиду наспрам балконског прозора (Пејашиновић 2006:2). 7 Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 55/34, 11. 08. 1934.

7

Устанак у Босанској Крајини 1875-1878. Са прве поставке Музеја Врбаске бановине триедесетих година XX вијека

У току Другог свјетског рата усташка власт у Бањалуци, под руководством усташког стожерника Виктора Гутића, уклонила је са поставке изложбу, а читав музеј претворила у музеј етнографије. Након рата, комунистичка власт конципирала је нову музејску изложбену поставку, на којој, нажалост, није било мјеста за Српски устанак у Босни 1875–1878. Једина музејска институција, осим Војног музеја у Београду, која је третирала тематику Устанка, био је некадашњи Музеј Срба у Хрватској Загреб (касније ушао у састав Хрватског повијесног музеја) са изложбом Обровачки одбор и босански устанак 1875–1878, 1962. (Ćurić 1963:37–39). Идеја да се, бар у перспективи, формира меморијална историјска збирка из времена Српског устанка у Босни 1875–1878. актуелна је и данас. Не треба изгубити из вида да је избор експоната при успостављању историјског музеја и историјске збирке у музеју искључиво везан за историјску тему (Бауер 1977:183), као и да само прикупљање и сабирање музејске грађе у једном музеју прeдставља примарни и основни задатак који оправдава постојање музеја као организоване установе усмјеренe на студијски научно–истраживачки рад (Bauer 1977/78:29). Прикупљање музејског материјала за збирку, истовремено, представља и научну обраду тематике збирке. Музејска експозиција, као један од коначних продуката музеолошког рада, један је од резултата те и такве научне обраде тематике (Otašević 1976:13). Уз сакупљачки дио, било да је ријеч о одређеним историјским личностима, догађајима, процесима или институцијама, историјске меморијалне цјелине захтијевају озбиљно истраживање и прикупљање комплетне документације. Тиме музејска институција поприма улогу документационог музејског центра, који заинтересованим истраживачима пружа све постојеће податке о тој тематици. Музејска и каталошка обрада теме Српски устанак у Босни 1875–1878, у већини случајева, прошла је кроз фазе неопходне за формирање меморијалне историјске збирке, од укупнио пет развојних фаза предложених од стране музеолога Душана Оташевића. Прва фаза подразумијева да музејску експозицију треба сачинити на темељу већ постојеће документације, која се, на жалост, налази у више различитих институција, које би по правилу морале бити музејске, архивске, библиотечке, институтске. У Војном музеју у Београду налази се нож војводе Голуба Бабића, на којем су, на лијевој страни сјечива тачкастим словима урезани његови иницијали: В. Г. Б. То је једини остатак Бабићеве личне збирке која је нестала током Првог Свјетског рата, и у којој се поред остале меморабилије налазила и сабља са драгим камењем, поклон руског цара Николаја II Романова (Luković 1972:177-179). Одјело Голуба Бабића из времена устанка, чувано до Другог свјетског рата у цркви Светог Петра у Доњем Тишковцу, током Другог свјетског рата носио је четнички војвода Брана Богуновић. Одјело је прво носио војвода Павошевић у устанку 1715, а потом војвода 8

Голуб Бабић у устанку 1875-1878. (Самарџић 2005:97). У Војном музеју у Београду налази се и сабља Петра Мркоњића из устанка (Luković 1961:44). Хрватски повијесни музеју у Загребу чува оригиналну писану грађу насталу радом одбора за помагање устанка на територији Далмације (Архивска збирка Владимира Деснице) (Ćurić 1971:25). Од устаничке музејске грађе у Земаљском музеју у Сарајеву по својој важности издваја се застава Петра Мркоњића из устанка (Карановић 1939/40:41). "Животопис", рукопис устаничког вође Пере Креце похрањен је у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву (Ekmečić 1973:90). Медаље са ликом Петра Мркоњића (аверс) и натписом "Сложно на Косово 1389-1876." (реверс) чува Народни музеј у Београду (Piletić 1989:172). Већи фонд устаничке кореспонденције архивиран је у Архиву Србије у Београду, гдје се налази "Проглас уједињења Босне са Србијом" (Ekmečić 1973:213) као први међу једнакима по важности документарне грађе из устанка. Народна библиотека у Београду у свом рукописном одјељењу посједује "Дневне саписке једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876", дневник из устанка Петра Мркоњића (Живојиновић 1994:119). "Пројекат босанског устанка" Илије Гутеше је у Народној библиотеци у Сарајеву (Ekmečić 1973:97), као и "Кратки опис босанског устанка, из пера једног од вођа устанка 1875". (Ekmečić 1973:79), анонимног аутора. На неким од ових документа налазе се печатни отисци, такође од интереса за сфрагистичка и музеолошка истраживања. Печатни отисак Народног одбора за ослобођење у Босни је на документу који се чува у Архиву Србије (Ekmečić 1973:148). Голуб Бабић је, умјесто властитог потписа, на званична документа стављао грб са својим именом. Један такав документ са печатним отиском налази се у Дипломатском архиву у Дубровнику (Ekmečić 1973:186). У бечком архиву налази се оригинална скица битке на Гаштици, цртеж очевица битке аустроугарског официра Георга Манигодића (Ekmečić 1973:94). Значај теме, наравно, условио би прибављање одговарајућег оригиналног материјала који музејској експозицији даје одређену аутентичну документарност. У другој фази потребно је извршити техничко сређивање цјелокупне документације (копирање, скенирање, микрофилмовање), чиме би комплетирани и стручно вођени фондови постали база за научно истраживање одређене тематике. И, као треће, намеће се потреба за истраживањем грађе која се налази у приватном власништву, која није регистрована, а детектује се анализом потребних документационих фондова (Otašević, Kojović 1987:52). Аутор

9

10

"Босна је лагум пун барута, не треба ватре, речи би га упалиле." Застава, Нови Сад, бр. 106, 02. (14) 09. 1875.

I ПРЕДУСТАНИЧКО ВРЕЊЕ Хатихумајуном, уставним законом из 1856. само формално је изједначен положај хришћана са муслиманима у Османском царству (Екмечић 1989:249). Главним узроком устанка сматра се повећање закупа у десетини. Саферском наредбом из 1859. у Османском царству учвршћени су феудални односи, тако што су ојачани закупнички односи између читлук–сахибија и чифчија, односно зависних сељака (Ekmečić 1973:17). Милорад Екмечић каже да је то био вестернизовани тип феудализма, гдје је кмет био обавезан да господару да трећину, а држави десетину својих производа, зависећи од њега у питању смјештаја и сјемена (Екмечић 1996:102, 103). Ћамил паша 1853. је забранио употребу српског имена за православне, и латинског за католичке хришћане (Екмечић 1996:106). Затирање националног индивидуализма дошло је до изражаја нарочито по доношењу новог закона од стране Порте, који све становнике Османског царства проглашава Османлијама (Екмечић 1989:272). Муслиманско становништво је у то вријеме потпуно слободно (Ekmečić 1977:52). У другој половини XIX вијека на територији Херцеговине и Босне, најзападнијих провинција Османског царства, православни Срби чине једну половину укупног становништва. Босна је провинција са најећим бројем неписмених, при чему само 1% становника зна да пише (Ekmečić 1973:23). Званична османска власт није никада пописала становништво. Османски пописи, прилично непоуздани, односили су се само на број пореских кућа (Екмечић 1989:84). Први попис, извршен након аустроугарске окупације 1879, говори да је од од укупно 1 158 164 становника у Босни и Херцеговини живјело 496 485 православних, 448 613 муслимана и 209 391 римокатолика (Ekmečić 1977:51). Уколико се узме у обзир број од 200 000 избјеглих Срба у сусједну Аустроугарску у периоду 1875–1878, од којих се само релативно мали број њих вратио на своја огњишта, у Босни је пред почетак устанка било највише Срба, око 52% (муслимана око 33%, католика око 15%). Главно занимање српског становништва Крајине традиционално су земљорадња и сточарство. Већина хришћанске раје, за разлику од муслимана груписаних по градовима и прометним путевима, растурена је по селима (Богићевић 1949:219). Током прве половине XIX вијека трговину у крајишким градовима држали су Срби из Херцеговине, који су имали највећу колонију у Бањалуци (Микић 2004:41). Након неколико неуспјелих реформних захвата, у другој половини XIX вијека Османско царство озбиљно је запало у кризу. Социјални притисци, узроковани повећањем десетинског пореза, утицали су на јачање све већег неповјерења српског становништва у власти. Економска криза владала је цијелим Османски царством. Страни зајмови гушили су државни организам, док је погоршање цијеле ситуације додатно продубљивала међународна аграрна криза (Екмечић 1989:279, 280). Укупан државни дуг прије 1875. износио је 202 милиона фунти стерлинга, а читав годишњи приход био је око 18 милиона фунти (Ekmečić 1973:25). Влада у Цариграду напушта златну подлогу османске валуте и прелази на папирни новац (Екмечић 1989:249). У Босни глад константно траје и масовно умирање од неухрањености постоји све до 1878. (Екмечић 1989:85). Неким странцима српски кметови изгледали су као полудивља бића (Екмечић 1989:101). Шездесетих година из Босне су долазиле вијести да се хришћанска дјеца слободно продају као робови (Екмечић 1996:100). Једина жељезничка пруга на територији Херцеговине и Босне, дужине око 100 км, ишла је од Бањалуке, преко Приједора и Новог, до граничне станице Добрљин, везане за Костајницу (Богићевић 1949:221). Европа је пред својим очима доживљавала закасњели средњи вијек (Ekmečić 1977:54). Пораст десетинског пореза може се пратити од 1872. Екстремни случајеви око закупа овог пореза забиљежени су у годинама пред сам почетак устанка, 1874. и 1875. Нови порез–десетинска четвртина јавља се 1874. Управо, тих година на селу почиње да тиња процес који је на крају резултирао устанком (Ekmečić 1973:27, 28). Светозар Теодоровић, аустроугарски конзул у Сарајеву, каже за хришћанског сељака да му "систем плаћања десетине тако убија вољу, да мора да остане немаран" (Богићевић 1949:217). Притисци, осим на сељаке, вршени су и на елитни слој српског грађанства. Године 1868, Васо Пелагић, управник православне богословије у Бањој Луци прогнан је у Малу Азију. Нешто касније затворен је у Бејруту, све до 11

1871. Гавро Вучковић, представник Срба из Босне у Османском парламенту у Цариграду (Капиџић 1953:73; В. Чубриловић 1996:34). Распиривање вјерске мржње према Србима у Бањојлуци, Артур Еванс у Манчестер гардијану, приписује лидеру конзервативне беговске странке Фехимаги Ђумишићу, проглашавајући га муслиманским вјерским фанатиком (Микић 1995:203), док је други фанатик Салчин бег признат међу бањолучким муслиманима за свеца (Evans 1967:166). Фундаменталистичкој струји у Бањалуци припадали су Фехим ефендија Назифовић (В. Чубриловић 1996:36), Фехим ага Ђумишић Мујага Смаил Кадић, Хаџи Амир Хусеџиновић, Хаџи Фазли ефендија и Хаџи Дервиш ага Гушић (Капиџић 1953:124). На црквеном збору, одржаном октобра 1870. код бањалучке цркве, Асим Шибић, бањалучки трговац, чувши звук звона и глас црквених пјесама, напао је Благоја Лукића и Јошана Кодрина. Мирног Лукића пробио је ножем, док је другом одсјекао главу (Капиџић 1953:295). Један трговац из Српца сјећа се да су тих година Турци били толико "силовни", да се није смјело рећи да си Србин.1 Суровости турских власти нису били поштеђени ни мирни и добри бегови. Поштеног агу Касумовић због брањења Срба убио је Ћамил бег, писар бањалучког мутесарифа (Капиџић 1953:320). Гавро Вучковић Крајишник

Бања Лука 1875/76, Charles Yriarte 1

Житие, устанички мемоар Вида Билановића, инв. бр. 20, фасц. 8, кутија IX, стр. 3, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС ВЛ

12

Предустаничко врење започиње 1871. аферама са бањалучким и градишким трговцима. Муслимани су 1871. у Бањалуци су запалили српску четврт и покушали запалити православну цркву. Срби су отворено затражили помоћ аустријског вицеконзула Драганчића и интервенцију аустроугарске војске (В. Чубриловић 1996:36). Марта 1872. попа Јовицу, лажно оптуженог за смрт Рустама Алајбеговића из Кобаша, довели су у Бања Луку у ланцима, заједно са старим оцем, такође попом, и објесили га на крушку недалеко од града (Капиџић 1953:110). Октобра 1872. у Бањалуци запаљене су 24 српске радње и убијен угледни српски трговац Јован Наумовић. Срби су реаговали петицијом (потписала 32 српска трговца) вицеконзулу Драганчићу, као и великом везиру Мидхат паши. Негдје у исто вријеме у Градишци је притворен угледни српски трговац Јово Љубоја. Осим у Бањалуци и Градишци, и у Варцар Вакуфу похапшени су најугледнији трговци Срби због наводног убиства неке муслиманке (В. Чубриловић 1996:37, 38). Градишки трговци писали су двије тужбе против насиља султану Абдул Азиз хану: децембра 1872. (Капиџић 1953:252-254) и јануара 1876, са 114 потписа (Капиџић 1953:261-263). Почетком фебруара 1873. 126 градишких трговаца предало је тужбу босанском валији Мустафа Асим паши (Капиџић 1953:277). Након свега услиједиле су нове жалбе, али и хапшења угледних Срба трговаца. Активност српских трговаца из Градишке усмјерена је на интернационализацију проблема. Група градишких трговаца, у сарадњи са Светозаром Милетићем, изнијела је 26. 07. 1873. своје незадовољство властима, објављујући познату Споменицу у Летопису Матице Српске 1873. (В. Чубриловић 1996:40), коју је 8/20. 08. 1873. објавила и новосадска Застава (Капиџић 1953:265274). Сва горчина српског народа у Босни, изнијета у овој петицији, може се сагледати у једној реченици: Живот, слобода, имање, част, трговина и привреда хришћанска у непрекидној су опасности, које од самовољних или пристрасних власти које од разузданих турских бјесомучника и зулумћара (ЛМС 1874:152).

Споменица хришћанским гарантним великим силама о положају и страдању хришћана у Босни, Летопис Матице Српске, Нови Сад 1874, факсимил прве стране

Жалба бањалучких трговаца босанском валији Мустафа Асим паши 07. 07. 1873, факсимили прве и друге стране

Афера са бањалучким и градишким трговцима попримила је међународни значај. Градишки трговац Васо Видовић директно је преговарао са министром спољних послова Аустроугарске монархије, грофом Ђулом Андрашијем (Ekmečić 1973:39). Српски трговци Томо Радуловић и Јово Пиштељић, са још десетак угледних бањалучана, писмено су се жалили на лоше стање директно султану у јануару 1873. (Zaplata 1933:298–304). Такође, остаће непознат прави разлог новоизабраног босанског валије Мустафа Асим паше да у септембру 1873. у бањалучку тврђаву затвори десеторицу најугледнијих српских трговаца (В. 13

Чубриловић 1996:41), с обзиром да у садржају писма које су му ови упутили у јулу 18732, нема повода за такав гест. Пустио их је на слободу тек на Никољдан 1873, након њиховог исљеђивања у сарајевском затвору (Микић 1995:187). Руски Голос сву кривицу због насиља над Србима пребацује на Мустафа Асим пашу, који је:.."одријешио руке религиозном фанатизму Турака...Гоњења и бјеснило Турака против хришћана у Босни до толиког су ступња дошли, да се сваки час може очекивати устанак...(Капиџић 1953:293). Валија Мустафа Асим паша направио је у Бањалуци 30 долафа са округлим орманима, са набијеним зубцима са све три стране. Имао је обичај да ту затвара људе по сат времена, све док не изнуди криво свједочење (Капиџић 1953:310). Највећа жртва афере са трговцима био је вицеконзул Драганчић, кога је гроф Ђула Андраши, поменути министар спољних послова Аустроугарске, септембра 1873. замијенио новим вицеконзулом Александром Деполом (Микић 1995:187).

Томо Радуловић

Јово С. Билбија

Босанске муслиманске власти покушале су преко православне цркве умирити стање, али ни стање у православној цркви ни издалека није било боље. Грчки фанариоти на челу цркве имали су добре и пријатељске односе са званичним властима. Митрополити Антим и Дионисије, били су познати у народу као непријатељи српског народа и десна рука босанског валије Мустафа Асим паше. Митрополит Дионисије позивао је одбјегле српске трговце у Аустроугарску да се врате у Босну (Билбија 1936:391-393), на шта су се ови оглушили. По Шематизму, Српске православне организације у Босни из 1869. у читавој Херцеговини и Босни раде двије владике, три архимандрита и 25 других свештеника и калуђера. То су били једини писмени 2

Жалба угледних бањалучких трговаца босанском валији Мустафа Асим паши од 07. 07. 1873, инв. бр. 1/11, кут. IV, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС; У писму су потписи и печатни отисци слиједећих трговаца: Јефто Маслеша, Ђорђе Делић, Тодор Дабовић, Томо Радуловић, Миливоје Вучковац Јово Пиштељић, Симо Билбија, Јово Кнежевић, Саво Сурутка, Саво Милић, Саво Милошевић, Ђорђие Зита, Јово Милић, Саво Билбија, Ђорђе Узуновић, Ристо Спаић, Тодор Пиштељић, Саво Баслаћ, Никола Милић, Ђорђе Мишковић, Јово С. Билбија, Спасоје Бабић, Лазар Драгић, Ристо Вукић, Димитрије Вукић.

14

свештеници. Свештеничке послове обављали су отреситији сељаци за 20 дуката. У цијелој Босни и Херцеговини, заједно са Новопазарским санџаком, било је 1865. само 48 православних храмова (Екмечић 1989:98). Све до аустроугарске окупације православни калуђери и свештеници у Босни облачили су се као народ. Носили су широке чохане чакшире, копоран, ферман и салту, а за пасом двије мале пушке и дуги нож. Осим по бради, од обичног народа разликовали су се тиме што су на глави носили камилавку. Зими су носили кратки београдски гуњ или ћурак, на ногама чарапе и високе чизме, а сиромшнији опанке (Вујасиновић 1933:23). Неки турски чиновник током устанка описао је православне цркве као неуредне и установе које не могу служити као мјесто молитве (Екмечић 1989:100). Већина српског народа није познавала свештенике у манастирима, као ни обичне цркве са звонима. Све српске легалне друштвене и културне институције контролисала је османска власт (Ekmečić 1977:51). Ипак, црквено–школске општине била су једина жаришта за развијање српске националне свијести. Артур Еванс статус хришћанских попова објашњава овим ријечима: "Православни поп држи своје вјернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос" (Evans 1967:44). Срби су до аустроугарске окупације имали 112 својих школа. Османлије су ове школе сматрали државама у држави, па су 1874. забранили даљи њихов рад, означавајући их националним и политичким комитетима (Екмечић 1996:106, 107), иако је Париским мировним уговором 1856. Османско царство гарантовало постојање ових хришћанских установа (Ekmečić 1977:55). У политичком погледу српски трговци сви редом окренути су према Србији. Већина трговаца манифестује своју приврженост "Српству" тако што у својим кућама има слике и фотографије српских владара. Милорад Екмечић их назива "кријумчарима националних идеја" (Ekmečić 1973:39) Неки од њих послије 1864. улазе у покрајинске меџилисе, означене од стране Милорада Екмечића "колијевкама за легализацију српске националне политике" (Екмечић 1996:107). Трговци и национално-либерална идеологија коју су промовисали ће повести и на крају завршити устанак.

15

16

II УСТАНAK Српски устанак у Босни, раширен од Вучјак планине на истоку до Уне на западу, и од Саве на сјеверу до Пролог планине на југу, чине два самостална устаничка покрета. Први, у сјеверној Босни, распламсао се на неколико мјеста: Ћорковача, Брезовача, Козара, Лијевче, Мотајица, Вучјак. Независно од сјевера Босне, на тромеђи Босне, Лике и Далмације дјеловао је устанички покрет са средиштем у Црним Потоцима. Већина устаничких старјешина имала је хајдучку прошлост. Остоја Јањетовић Корманош познат је још као хајдук 1870. и 1871. на ширем планинском простору Козаре, Просаре и Лијевча поља. Како је у младости био корманош на лађи Јоце Михајловића прозваше га Корманош (Красић 1884:34). Трвења српских хајдучких чета са муслиманским беговима у сјеверној Босни била су предигра читавог устаничког покрета. Остоја Јањетовић Корманош током 1872. углавном атакује на богатије муслимане (Билбија 1936:390). У току 1874. запажено је појачано тјерање хајдука, нарочито окупљених око Остоје Јањетовића Корманоша, који је осим хајдучије, показивао све више политичког смисла (Екмечић 1954:273). Једно његово дјеловање уперено против локалних муслимана упалило је устаничку ватру у читавој сјеверној Босни. Он је 02. 07. 1875. убио зликовца Хаџи Алију у Милошеву Брду, што је навело велики број српских сељака да попале бројне муслиманске чардаке испод Козаре (Билбија 1936:395), а заптије да 14. 08. и 15. 08. 1875. започну хајку на угледније људе из Свињара и Милошева Брда (Екмечић 1954:296). Помоћ у збрињавању и наоружавању Корманошеве дружине долазила је од Кирила Хаџића. Овог калуђера манастира Моштаница, родом из Јанузоваца код Подградаца, у наоружавању Остоје Јањетовића Корманоша помагали су Карајзовчани поп Поповић и Рувим Бубњевић, свештеници из Подградаца, као и малди хајдук Јово Митраковић из Градишке (Б. Чубриловић 1954:48). Почетак устанак у Босни, према Милораду Екмечићу, везан је за три основна чиниоца: вијести о устанку у Херцеговини, повећање закупа једне десетине и хапшење угледнијих сељака од стране заптија (Ekmečić 1973:79). У једном свом прогласу устаници из Козаре призанају да је подстицање акције долазило са стране, прије свега из Херцеговине за устанике у Босни да се, како кажу, и оружја и рата са Турцима лате.1 Повећање закупа десетине, основни егзистенцијални мотив за отпочињање ранијих покрета, претставља снажну инспирацију и за овај устанак. Одлука турских власти о пуштању на слободу притворених и малтретираних српских кнезова и општинара 13, 14 и 15. 08. 1875. била је кобна (Екмечић 1954:287). Хапшење ових угледних сељака, као и трговаца из Бања Луке и Градишке запалило је фитиљ, који турска власт није могла угасити пуне три године, од Преображења 1875. до Преображења 1878. Калуђер Кирило Хаџић у устанку 1

Писмо босански усташа херцеговачким усташима, писано у Козари 24. Септембра 875, А БиХ, Сарајево.

17

Остоја Јањетовић Корманош, Петар Петровић Пеција и катастрофа на Гаштици Бригу око планирања и организације устанка званична историографија приписује трговцима. Иако је било примјера да неки од српских трговаца сарађују са турским властима, а неки од њих (дубички и костајнички), чак ратују са Турцима против устаника, већина трговаца Срба (елитни слој српског народа у Босни), врло брзо је постала руководећа снага устаничког покрета. Први избјегли трговци (Саво Баслаћ, Томо Радуловић, Спасоје Бабић, Ђорђе Делић, Јово Пиштељић и Тодор Дабовић), од раније познати по својим петицијама против турских власти, наставили су борбу кроз политички рад у одборима за помагање устанка. Око Васе Видовића и Косте Угринића формиран је Главни одбор Босанског устанка за ослобођење, са сједиштем у Старој Градишци, као главно руководоће тијело све до прве скупштине у Тишковцу (Ekmečić 1973:88-90). Има наговјешатаја да су српски трговци из Бањалуке, Градишке, Приједора, Бихаћа, Крупе, Петровца и из других мањих крајишких мјеста планирали устанак за Илиндан, 20. 06. 1875. (Билбија 1936:395). Застава од 03. 09. 1875. пише да је договор био да се устанак подиже на Госпојину, славу манастира Лепенице код Прњавора, одакле би се покрет гранао у три рукавца. Први би ишао од Костајнице до Козаре, други од Прњавора преко брда дуж Врбаса, а трећи од Тимара на Бања Луку (Капиџић 1954:151). Милорад Екмечић упозорава да оружани сукоби између полуорганизованих устаничких чета и турске војске избијају неколико дана прије званичног почетка устанка на Преображење, 18. 08. 1875. у срцу Кнешпоља код манастира Моштаница (Ekmečić 1973:77). Устанички план по свједочењу градишког трговца Васе Видовића, био је да се из правца манастира Моштаница иде према Козари, Просари и Мотајици, одакле би се ослобађали Градишка, Дубица, Приједор, Костајница и Нови Град. Друга офанзифа ишла би из Машића, Лепенице и Козаре, у циљу ослобођења Бањалуке (В. Чубриловић 1996:70). Борбе са Турцима забиљежене су око Приједора 13. 08. 1875. (Екмечић 1954:291), а дан касније сукоби су се пренијели код манастира Моштаница (Екмечић 1954:277). Вођа приједорских устаника био је Перо Бабић, који је дошао из Србије (В. Чубриловић 1996:73). Православни митрополит долазио је из Сарајева у Приједор да смирује српске сељаке, који су савладани тек након пет дана. Срби из крупског среза побунили су се 16. 08. 1875. (Ekmečić 1973:81). Истог дана устаници из Лијевча прекинули су телеграфску линију између Градишке и Приједора. Српска села између Дубице и Костајнице побунила су се 15. и 16. 08. 1875. (В. Чубриловић 1996:72, 73). Тих дана у близини Бањалуке устаници су убили осам земљопосједника. Руски извори тврде да је 16. 08. 1875. дошло до немира и у самој Бањалуци, одакле су након борби истиснути хришћански побуњеници (Тепић 1988:423). Први удар на Турке од стране Остоје Јањетовића Корманоша био је 17. 08. 1875. код Великог Струга, а други 18. 08. 1875. код моста на ријечици Јабланици. Дана 17/18. 08. 1875. Марко Бајалица и Марко Ђенадија опколили су Костајницу, а пошто су одбијени, Бајаличина чета се распала (В. Чубриловић 1996:73, 74). Новосадска Застава је 18. 08. 1875. писала: "У Босни букнуо устанак, од Градишке под Козаром дуж Саве и Уне поврх Костајнице. У Дубици. Приједору и Костајници устао је народ. Турске карауле и чардаци бегова горе..." (Капиџић 1954:93). Борбе око села Демировца у општини Дубица почињу 18. 08. 1875. акцијом Гавре Бјеловука, који је дошао из Београда и одмах погинуо (Екмечић 1954:295). Истог дана се у Милошевом брду окупило око 1000 сељака (из Карајзоваца, Стопара, Кукуља, Лилића и Јунузоваца). Ови су опсјели све мостове према Градишци и Житие, мемоар Вида Билановића, факсимил наслова 18

поставили засједе код Мачковца и Ламинаца. Други центар формиран је у Свињару под вођством попа Теше Петковића, гдје су се на Преображење 1875. окупили устаници из села: Ровца, Љепенице, Ситниша, Свињара, Пребјега и Ножићког. Циљ напада били су чардаци и карауле на Врбасу (Екмечић 1954:296, 297). Вођа једне лијевчанске чете био је неки поп Мићо који је ратовао против Турака у одежди са крстом (Билбија 1936:396). У Свињару (Србац) је са успјехом ратовао Вид Билановић предводећи 200 устаника из Каоча, Свињара и Ножићка (Ivić 1918:16). Устаници су 20. 08. 1875. код Свињара ударили на одред Насул бега, а истог дана било је окршаја и код Карајзоваца, и у Кобашу, гдје су устаници попалили неколико пограничних караула (В. Чубриловић 1996:74). Почетком септембра 1875. Остоји Јањетовићу Корманошу придружио се Петар Петровић Пеција, "бјегунац са вјешала", како назива Милорад Екмечић (Екмечић 1981:512). Петар Петровић Пеција (оп. а. рођен као Поповић, узео презиме Петровић по оцу Петру), рођен у Бушевићу код Крупе на Уни, у дјетињству је био пастир. Опекавши руке и ноге при печењу кукуруза и бундева, стекао је од стране дјеце надимак "печени", "испечени" и најзад Пеција (Б. Чубриловић 1954:13). Пошто су му Турци 1853. убили рођака, одметнуо се у Пастирево и Грмеч и као двадесетдвогодишњак хајдуковао заједно са Петром Гарачом. Хајдучки занат учио је од старог харамбаше Михаила Тадића из Свињухе, код Новог Града (Б. Чубриловић 1954:17). Након пропасти буне 1858, коју је народ у Кнежопољу прозвао Прва Пецијина буна, заједно са Симом Ћосићем, Петром Гарачом и Милошем Медићем Брњом скривао се у Пастиреву, Грмечу, Просари и Козари. Године 1859. аустроугарским властима издао га је Никола Маливук, јатак из Врлетине код Петриње, а ови га предају Турцима (Б. Чубриловић 1954:33-35). Утамничен у Бихаћу, затим у Петровцу, Кључу, Јајцу, Травнику и Сарајеву, на крају је завршио у ланцима цариградског затвора, гдје је осуђен на двадесет година. Петар Петровић Пеција се приликом одвођења у Босну на вјешала успио ослободити негдје код манастира Бање и побјећи у Србију. Кнез Михаило IV Обреновић поставио га је за надпандура у Крагујевцу, гдје је остао све до почетка устанка у Босни 1875. (Красић 1884:34). Чим је дошао у Козару Петар Петровић Пеција је преузео од Остоје Јањетовића Корманоша вођење устанка у сјеверној Босни (Б. Чубриловић 1954:56), а његов циљ састојао се у разбијању турских снага и освајању: Градишке, Дубице, Приједора и Новог. Друга фаза предвиђала је ослобађање Бањалуке, центра Крајине, здруженим устаничким снагама (Б. Чубриловић 1954:57). Васо Видовић договорио је у Београду транспорт оружја Савом за устанике у сјеверној Босни. Једна лађа натоварена је 06. 09. 1875. са 1500 пушака "белгинки" (оп. а. Венсенска пушка система Mini M.1849/56, белгијски штуц) и са 130 сандука муниције под Небојшином кулом (В. Чубриловић 1996:77). Истог дана придошли транспорт на обали Саве, у једној шумици преко пута Гаштице, у близини Старе Градишке, истоварили су Васо Видовић и Манојло Роксандић (Ivić 1918:23). Товар са оружјем и муницијом посакриван је по обали, како би се у повољном моменту могао пребацити на устаничку територију. Два дана касније покушај Петра Петровића Пеције да пребаци оружје и муницију у Козару и Просару пропао је. Слиједећег дана, 09. 09. 1875. дошао је са аустроугарске стране Остоја Јањетовић Корманош са 60 устаника. Истог дана напао их је турски одред од 50 војника, али су их устаници успијели одбацити. Читаву слиједећу ноћ превожено је оружје преко Саве на босанску страну. Ујутро 10. 09. 1875. пред Гаштицом изненада се појавило око 500 турских пјешака и коњаника из два правца (Градишка и Бања Лука). Петар Петровић Пеција покушао је да направи клопку и, умјесто да опколи Турке, убрзо се са читавом четом нашао у окружењу (Ekmečić 1973:94). Након петочасовне борбе (од 10 до Петар (Поповић) Петровић Пеција 19

15 сати) Петар Петровић Пеција наредио је пребацивање устаника чамцима на лијеву обалу Саве. Ликвидација устаника била је бесомучна. Након три сата беспоштедне борбе устаници су изгубили 10 људи. Убијене су и устаничке вође, Петар Петровић Пеција и Остоја Јањетовић Корманош (Ivić 1918:24, 25). Наводно је власник житне трговине из Градишке Илија Чолановић потказао Турцима Петра Петровића Пецију и Остоју Јањетовића Корманоша. Да Илија Чолановић није издао Корманоша и Пецију, присјећа се поп Илија Билбија, један од учесника и вођа устанка у Босни, поред Градишке била би ослобођена и Бањалука, у којој је у то вријеме био концентрисан само један табор од 800 аскера (Билбија 1936:396). Са овим мишљењем слаже се и Владимир Красић, први историчар устанка, који Илију Чолановића оптужује да је прије борбе ракијом понапијао устанике (Красић 1884:35). Фатална грешка, по Бранку Чубриловићу, била је што је Петар Петровић Пеција на неком скупу обавјестио окупљене устанике о скором приспјећу оружја лађом из Србије и прије него што је лађа кренула са товаром из Београда. Осим тога, Турци су код неког погинулог устаника из ранијих борби пронашли писмо са тачно наведеним датумом доласка лађе у Гаштицу (Б. Чубриловић 1954:58).

Градишка (Бербир) 1875/76, Charles Yriarte

Под велом сумње остаје и податак о присуству аустроугарског нижег официра Георга Манигодића, иначе писара сарајевског конзула Светозара Теодоровића (Билбија 1936:392), током трајања битке, коју је чак скицирао (Ekmečić 1973:94). Катастрофа је била толиких размјера да су лешеви устаника пловили Савом неколико наредних дана (Екмечић 1981:513). Аустроугарски генерал Антун Молинари је 11. 09. 1875. наредио градишкој команди да рењенике приме у оближње болнице, а команданту неком Ненадићу да погинуле покопа. Од 36 устаника рањено је 25, а мртвих, осим Остоје Јањетовића Kорманоша и Петра Петровића Пеције, било је осморо (Ivić 1918:25). На вијест о Пецијиној погибији у свим црквама у Србији служена је служба. О овој катастрофи писале су и руске Санкт–Петербургске ведомости, које главног кривца за српски пораз у Гаштици виде у пијанству и недисциплини двојице устаничких вођа (Тепић 1988:425). Склоност алкохолу била је једна од страсти Петра Петровића Пеције. Петар Мркоњић присјећа се свог јединог сусрета са Петром Петровићем Пецијом, када је овај био прилично пијан (Живојиновић 1994:122). Катастрофа на Гаштици била је једна од међашних датума у историји устанка, након чега се сјевернобосански устанички покрет никада није опоравио (Ekmečić 1973:93). Васо Видовић из Градишке и Никола Павић из Дубице, након аустроугарске окупације, преговарали су са новим властима да се тијело Петра Петровића Пеције пренесе на босанско земљиште, уз обећање да ће пренос костију бити скромно обављено и без манифестације. Аустроугарске власти одбиле су да овакав захтјев прихвате. Омладинци из Дубице Јово Субановић и Димитрије Мисаљевић, иницијативом архимандрита Кирила Хаџића, кришом су ископали остатке Петра Петровића Пеције 1885–1886. и пренијели 20

их код манастира Моштаница, гдје је сахрањен уз велику народну манифестацију. Кирило Хаџић, бивши устаник и стари архимандрит због овог "изгреда" ухапшен је, осуђен и затворен у зенички затвор. Све до подизања споменика 1933. Пецијин гроб био је обиљежен само дрвеном крстачом (Вујасиновић 1933:71; Б. Чубриловић 1954:67).

Пецијин гроб до подизања споменика 1933.

Споменик Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница

По јењавању устаничких акција на сјеверу, око Саве, активности се преносе на југозапад, око горњег тока Уне. Први симптоми немира у југозападној Босни могу се пратити од када су из петровачког краја у Аустроугарску пребјегли калуђери из манастира Рмањ: попови Илија и Давид Грубор, поп Перо Зорић и трговац Симо Чавка. У септембру 1875. прве акције односе се на почетак упада наоружаних хајдучких чета са далматинске стране у југозападни дио Босне под вођством попа Ђурађа Карановића званог Ђоко Каран. Чардаци у Беглуцима код Срба бегова Куленовића из Кулен Вакуфа били су први циљеви устаничких напада (Красић 1884:116). Поп Ђоко Каран први је хватао везу са народним свештеницима у југозападној Босни (попом Василијем Вајаном Ковачевићем, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем), који су имали ратна искуства још из сељaчке буне 1858. (Микић 1995:193). Устанку се врло брзо прикључио Вид Милановић, учитељ и богослов из Петровца, поставши један од његових вођа (Красић 1884:117). "Triplex confinium" и Војвода Голуб Бабић По наређењу министра Богићевића из Београда је у југозападну Босну послат босански емигрант Голуб Бабић, који је овдје дошао истовремено кад и Петар Петровић Пеција у сјеверну Босну (В. Чубриловић 1996:82). На Голуба Бабића, као и на Петра Петровића Пецију, рачунало се и раније. Још је Нико Јовановић Окан, агент србијанске владе у Босни, предлагао 60–тих година побуну у Босни. Интересантно, поред Голуба Бабића предвиђеног за једног од вођа у бихаћкој и приједорској нахији, за потенцијалног вођу у дубичкој и козарској нахији Нико Окан предложио је Петра Петровића Пецију (В. Војводић 1994:23). У дорађеном Пројекту устанка из 1870. Нико Окан предвидио је Голуба Бабића за "вођу пријевременог устанка" за цијелу ливањску, бихаћку и приједорску нахију (В. Војводић 1994:51). Са Голубом Бабићем заједно су дошлa и његова браћа Миленџа, Павле и Перо, а убрзо су се придружили и Ђуро Ковачевић, поп Давид Грубор и Јово Кнежевић, који су се већ борили против Турака око манстира Рмањ, спаљеног крајем 1875. од Турака. Голуб Бабић је рођен у угледној српској крајишкој породици 07. 09. 1824. у Трубару близу Тишковца. У раној младости бавио се продајом стоке. Касније се отиснуо у хајдуке и тако дочекао Револуцију 1848, у којој 21

активно учествује као Книћанинов српски добрововољац. Истакао се у борби против Мађара, у неколико бојева, водио је крајишнике у борби против владе 1851. Током јуна и јула 1858. активно је учествовао у Дољанској буни и то на подручју Крупе и Петровца. Пошто су му Турци убили брата Божу, Голуб Бабић је са многобројном породицом напустио Босну и прешао у Славонију. Из Пакраца се 1864. преселио у Стублину, недалеко од Обреновца, гдје је дочекао почетак српског устанка у Босни 1875. (Красић 1884:126). Једна интересантна анегдота на најбољи начин осликава карактер вође српских устаника у Босни. Голуб Бабић је 1865. са неколико српских хајдука, поријеклом из босанске Крајине, прешао у Ђаково, гдје га је срдачно примио Јосип Јурај Штросмајер и неко вријеме издржавао. Када му је овај једном приликом почео хвалити католички вјеру, Голуб Бабић му је одговорио, да је због очувања вјере напустио огњиште у Босни, у којој је, могао прећи на ислам и живјети слободно као бег. Спас од бегова и Јосипа Јураја Штросмајера Голуб Бабић нашао је код лозничког проте Игњатија Васића (Luković 1972:166). Устаници из југозападне Босне освајају почетком септембра 1875 Тишковац, мало мјесто на ријечици Бутишници испод Седла на тромеђи Лике, Војвода Голуб Бабић Далмације и Босне. Међутим, Турци су Тишковац врло брзо вратили у своје руке (Красић 1884:121). Читавог дана 15. 09. 1875. трајале су нове борбе за ово мјесто. Устаници су са оближњег Седла директно тукли Турке у главу. У зору 16. 09. 1875. устаници су освојили кулу и истакли српске заставе. Преживјели дио Турака бјежао је према Грахову. Неуспио покушај Турака да растјерају устанике из Тишковца био је када су, успут попаливши сва села под Уилицом, преко Стожишта и Дулера ударили на Тишковац 30. 09. 1875. Дан касније услиједила је устаничка контраофанзива, која је Турке одбацила долином Бутишнице, према Цвјетнићу (В. Чубриловић 1996:83, 84). Голуб Бабић потукао је Турке и на Стожишту на Митровдан (08. 11.), а десет дана касније борбе су вођене више Граба у Мрачају (Красић 1884:121). Дана 29. 03. 1876. опколио је и заузео Унац (Ekmečić 1973:188). Офанзива турских снага од 12 000 војника, под вођством бегова Поздерац, Хасан бег Рустанбеговића и Хасан бег Ченгића, изведена је средином априла 1876. приликом чега је устаницима отет Унац, а ови протјерани у Трубар. У исто вријеме потиснуте су чете Триве Амелице, попа Ђоке Карана, Јове Гака и Ристе Дукића из Новог и Крупе. Ове чете су преко Рисовца и Бјелаја дошли у устаничку чету Голуба Бабића (Красић 1884:137, 138). Крајем маја 1876. Голуб Бабић, Триво Амелица и Вид Милановић пале Бјелај (Красић 1884:142). Одбор из Градишке убрзо је послао на Тромеђу попа Илију Билбију (В. Чубриловић 1996:82) што је био први покушај увезивања устаничких покрета у јединствен фронт. Процјењује се да је почетком устанка на територији југозападне Босне створена слободна територија величине 2 300–2 500 km², на којој је живјело између 150 000 и 200 000 становника (Trnjaković 1977:250). Јамничка скупштина и Мирослав Црни Хубмајер Прва Скупштина устаничких вођа одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, на Банији. Присуствовало је око 80 представника из Мотајице, Пастирева, Козаре, као и разни представници одбора за помагање устанка. Од Главног одбора из Нове Градишке Скупштини су присуствовали: Јово С. Билбија, Спасоје Бабић и Васо Видовић. Присутни су били и одборски повјереници: Васо Пелагић и Симо Билбија, као и Васа Тоскић, члан Главног одбора из Београд. Скупштином, која је била 22

смјештена у једној школској учионици, предсједавао је загребачки трговац и потпредсједник загребачког одбора Илија Гутеша (В. Чубриловић 1996:128). Под псеудонимом Eduardo Albini Илија Гутеша је још 60– тих година дјеловао као агент србијанске Владе у Хрватској (В. Војводић 1994:42). Он је и 1873, дакле, пред сам устанак, био повјереник србијанске владе за Хрватску (В. Војводић 1994:86). Прије устанка Илија Гутеша је уважени трговац житом и брашном, као и посланик у Хрватском сабору до хапшења 1861. (затвори у Оломоуцу, Јозефштату и Терезијенштату), под оптужбом да побуњује српски народ у хрватској Крајини и Босни (Красић 1884:101). Осим Илије Гутеше на Скупштини су највише говорили: Васо Пелагић, Васо Видовић и Симо Билбија (Красић 1884:85).

Школа у Јамници

Петар Мркоњић, дошавши са тјелесном стражом, први пут се у устанку представио правим именом, као Петар Карађорђевић (В. Чубриловић 1996:128). Скупштински дневни ред састојао се од неколико тачака: држање према објављеним портиним реформама, наставку борбе, смиривању страначких страсти и стварању јединственог фронта. Одлучено је да се реформни фермани одбаце и да се устанак продужи током цијеле зиме. Скупштина је упутила и једну представку страним силама, као и проглас упућен "муслиманској браћи", од којих се тражи да се придруже Србима у борби против Османлија. Након жестоке свађе, која је могла да се претвори у оружани обрачун, династички спор разрјешен је тако што се већина устаничких вођа (обреновићевци) негативно одредила према учешћу Петра Мркоњића у устанку, закључивши да његово присуство смета даљим ратним операцијама (В. Чубриловић 1996:129; Ekmečić 1973:144-146). Када је постављено питање Петра Мркоњића, Илија Гутеша, предсједавајући скупштине упозорио је на сљедећи проблем: "Браћо, вама је познато да нам Србија, Црна Гора и Хрватска помаже, и да је то за нашу ствар велика помоћ, али ако господин остане међу нама то може лако бити да ћемо бити лишени све те помоћи" (Живојиновић 1994:134, 135). Наређено му је да у року од осам дана напусти устаничко подручје. Васа Тоскић у једном извјештају објашњава разлоге сукоба на Скупштини. Све су се чете биле сложиле, пише Васа Тоскић, да када Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са Србијом, са књазом Миланом IV Обреновићем на челу. Спор је настао када је Петар Мркоњић, упитан да ли ће поштовати ову одлуку, одговорио потврдно, уз услов да српска војска пређе Дрину и уђе у Босну. Настао је жамор и услиједиле су му пријетње смрћу, уколико буде радио против овог плана (В. Чубриловић 1996:132). Петар Мркоњић се ипак помирио са скупштинском одлуком ријечима: "Покоравам се закључку скупштине, али ми не можете забранити да се као Србин и обичан четник борим за ослобођење Босне. Нико није узео српство и родољубље 23

у закуп" (Бањац 1929:15). И наставио је самостално да се бори. У Ћорковачи је формирао свој штаб и у њему остао све до уласка Србије у рат. Његова чета разоружана је марта 1876. код Бојне од стране аустроугарских власти при покушају убацивања у Босну (Ekmečić 1973:181). Кад је Србија ушла у рат, пред својим логором окупљеним устаницима саопштио је 07. 06. 1876. да напушта устанак сљедећим ријечима: "Будући да је Србија сада ступила у акцију, то, дакле, постаје немогуће дуже моје бављење у Босни, јер би могло самој ствари више од штете него од ползе бити." Устаници су прихватили Мркоњићев приједлог да га у одсуству мијења Саво Ђуричић. Отпутовао је преко Сиска, Загреба и Граца за Беч (Живојиновић 1994:149). Чим је Петар Мркоњић напустио устанак, Турци су одмах напали логоре у Брезовачи и Ћорковачи. Сљедеће године добровољно је нудио војну помоћ црногорском књазу Николи I Петровићу, али га је овај одбио. У Паризу се настанио 1878. (В. Чубриловић 1996:133).

Петар Мркоњић

Мирослав Хубмајер

Најзначајнија одлука скупштине у Јамници било је образовање устаничког руководећег тијела такозване Провизорне владе. Словенац Мирослав Хубмајер звани Црни, изабран је за команданта устаничке војске. Донијета је одлука о будућем јачем српском јединству у Босни. За наредни период, поред три мања напада, предвиђено је да се изврши напад и заузимање Костајнице (В. Чубриловић 1996:129; Ekmečić 1973:144-146). Мирослав Црни Хубмајер је као 24–годишњак напустио посао типографа у Бамберговој штампарији у Љубљани 30. 07. 1875. Купио је револвер и прикључио се херцеговачким устаницима дан касније код манастира Дужи, близу Требиња (Luković 1977a:78). Хубмајерова војна концепција преузета је од херцеговачког војводе Миће Љубибратића, из чијег је штаба дошао у Брезовачку чету. За вођу устаника у Босни предложио га је Димитрије Мерћеп из Херцеговине. Опредјељен за веће фронталне бојеве, стране босанском хајдучком ратовању, Мирослав Хубмајер је предузео све мјере да се формира једна јака устаничка формација на сјеверној граници Босне. До краја јануара 1876. његова чета бројала је 500 устаника. Од тога половину су чинили: бивши Граничари са хрватске стране, бјегунци из Босне, као и добровољци из Србије. Уз себе је држао и једног њемачког официра. Због оваквог шаренила Хубмајерову чету су називали "легија странаца" (Красић 1884:87; Екмечић 1973:150). 24

Покушај Мирослава Хубмајера да 20. 01. 1876. освоји Костајницу неславно се завршио. Са 450 устаника кренуо је од Подова, уз обалу Уне, у правцу Костајнице, заобилазећи Нови, гдје су Турци били јако учвршћени. Прије почетка акције Мирослав Хубмајер договорио се са костајничким скеларима из Куљана око превоза устаника преко Уне на босанску страну, изнад саме Костајнице. На ближи Нови Град није смио ударити јер је тамо било више турске војске. Устаничка чета промрзла на великој студени и изнемогла стигла је пред зору до обале, али су их скелари издали, и што је горе, пријавили устанички план Турцима. Кад је отпочео турски напад, како каже Владимир Красић, што није могло побјећи изгинуло је или је заробљено. Основна грешка била је у томе што је напад више личио на бучну поворку са посвећеним заставама и трубачима. Устаници су носили и један мали топ од плинске цијеви, који им је послао загребачки одбор. Кад им се код Куљана испријечила аустроугарска војска, чета се врло брзо расула. Већина устаника је заробљена и интернирана. Са Мирославом Хубмајером успјело се спасити 32 устаника, најприје бјегом у хрватску Костајницу, а одатле у Бешлинац. Уз Мирослава Хубмајера остало је само 24 устаника и то као његова тјелесна стража. Ова мала група распуштена је у Бешлинцу почетком фебруара 1876. Након краћег задржавања пуштен је и Мирослав Хубмајер, који је тада дефинитивно напустио устанак, предавши сав војни материјал одборском повјеренику Сими Билбији (Красић 1884:87; В. Чубриловић 1996:82; Екмечић 1973:151). Наводно је распустивши чету 20. 02. 1876. отпутовао за Цирих (Ivić 1918:53). Умјесто њега за вођу чете у Брезовачи дошао је Симо Давидовић (Красић 1884:90). На љето 1876. Мирослав Хубмајер је већ у Љубљани, да би се 20. 06. 1876. поново укључио у српско–турски рат, али овог пута као припадник србијанског Ибарског корпуса генерала Тихомиља Николића. У рату је напредовао до команданта бабињске чете, одликујући се у више бојева (Красић 1884:89).

Костајница 1875.

25

Убрзо је из Херцеговине стигла вијест да су тамошњи устаници прихватили реформе у Царству. Један дио устаника, потписан као вође устанка (Голуб Бабића, Петар Узелац и поп Илија Билбија са југа, а Илија Шевић и Кирило Хаџића са сјевера), мимо воље Васе Видовића и Васе Пелагића, предао је априла 1876. Гаврилу Веселицком–Божидаровићу, устаничком заступнику у Паризу Меморандум (Пуномоћје око заступања на међународној сцени). Меморандум је био сличан Суторинском меморандуму и у њему се прихватао Андрашијев реформни план (Красић 1884:46–49; Ekmečić 1973:173). Почетком априла 1876. јужно од Кобаша развио се покрет са центром у Лепеници и Мотајици, у Илови и Царевој Гори. У сјеверној Босни дјеловале су чете попа Ђоке Карана, Марка Ђенадије, Јове Гака, Ристе Дукића, неког Родића и Живковића. Двије чете већег значаја (Брезовача и Ћорковача) на самој граници биле су удаљене свега неколико корака једна од друге. Током маја и јуна 1876. устаници се туку са Турцима на Вучјаку, Козари и код Моштанице, код Дервенте и Кобаша (Ekmečić 1973:178, 179). Почетком јула чете Ђоке Карана, Вида Милановића и Трива Амелице са три стране ударају на Саницу и пале сва села до Каменграда приликом чега је попаљено 18 села. Крајем истог мјесеца Турци (7 000 војника) протјерују устанике Голуба Бабића из Унца у Црне Потоке (Ekmečić 1973:201). Након Мирослава Хубмајера за лидера сјевернобосанског устаничког покрета изабран је војвођански Србин и типограф Лазар Миодраговић који је у устанак дошао као добровољац и неко вријеме био секертар Мирославу Хубмајеру. Међутим, након неуспјелог плана за стварање једне веће редовне војске, састављене од чврстих војних јединица које су оспособљене за освајање ширег простора (Ekmečić 1973:153), Лазар Миодраговић је на крају остао обични четовођа у Брезовачи све до краја 1876. (Красић 1884:89). Преговори о савезу између Србије и Црне Горе у јуну 1876. били су завршени договором, Тајном конвенцијом којом су се обје стране обавезале на рат за коначно ослобођење хришћана у европском дјелу Турског царства. Договор је предвиђао да линија србијанско-црногорског разграничења иде долином ријеке Неретве (Ekmečić 1973:211). Ратном прокламацијом кнеза Милана IV Обреновића, прочитаном на Делиграду 30. 06. 1876, Србија је ушла у рат против Турске. Босански Срби одговорили су Прогласом о уједињењу Босне са Србијом, који су прихватиле све устаничке чете (Рисовац, Козара, Мотајица и Вучјак), као и ћорковачка чета Илије Шевића, у којој се налазио Пeтар Мркоњић. За југозападну Босну то је учињено 02. 07. 1876. у Трубару на свечан начин и уз народно весеље. Читан је и кнежев Ратни проглас, а устаници су полагали заклетву вјерности српском кнезу. Спасоја Бабић је у име сјевернобосанског одбора отишао у Београд и од Јована Ристића тражио да Србија преузме контролу над "цијелијем српскобосанскијем устанком" (Ekmečić 1973:212, 213). Србијанска војска је заузела Bијељину након неколико силовитих удара генерала Ђоке Влајковића на Семберију. Протестна нота стигла је Кнезу Mилану IV Обреновићу из Беча, послије чега се србијанска војска повукла из Босне (Ekmečić 1973:235, 236). Генерал Милета Деспотовић Прогласом о уједињењу устанички покрет постао је дио јединственог српско-турског рата и под директном командом српског Министарства одбране, које је у Босну за главнокомандујућег устанка послао Милету Деспотовића. Родом из Левча у Србији, Милета Деспотовић ратовао је заједно са Стеваном Книћанином, да би 1850. прешао у Русију (Красић 1884:157). Пензионисан је као руски коњички официр 1872. у 50 години живота. Милета Деспотовић је још 18. 05. 1876. из Петрограда тражио да га приме у српску војну службу (Ekmečić 1973:219). Прије Босне провео је једно вријеме у штабу генерала Александра Черњајева, са којим се сукобио. Пред великим штабом Милета Деспотовић је јавно "скресао у очи", руском генералу и управнику Србије да ће својим незнањем и нередом одмах на почетку рата изгубити Србију (Екмечић 1978:119), након чега је послат у Босну. Са собом је донио писмо (Свим српским четама у Босни од 15. 07. 1876.) српске Владе, у којем се тражи од свих српских устаничких чета у Босни да се ставе под јединствену команду пуковника Милете Деспотовића.2 Преузео је од Голуба Бабића команду 04. 08. 1876. (Красић 1884:159). Издао је једну Прокламацију босанском народу, од којег тражи да му се придружи у борби за ослобођење, без обзира на вјеру (Капиџић 1954а:124-125; Ekmečić 1973:238). Главну управу устанка, као руководеће тијело, Милета Деспотовић је замијенио Ратним савјетом (Ekmečić 1973:244). 2

Свим српским четама у Босни, Наређење артиљеријског пуковника Тихомиља Николића 15. 07. 1876, инв. бр. 18, фасц. 7, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ

26

Генерал Милета Деспотовић, Шпиро Боцарић

Свим српским четама у Босни, наређење пуковника Тихомиља Николића 15. 07. 1876.

Још средином 1876, прије доласка Милете Деспотовића, српском устаничком покрету придружио се католички покрет ливањског фратра фра Боне Дрежњака, који је врло брзо промовисан у војводу (Ekmečić 1973:241). Доласком "кнежевог намјесника" у Црне Потоке, услиједило је неколико позива и муслиманима да се прикључе једиственој борби против стране власти. Од тог времена "тупи се" првобитна форма устанка као социјалне револуције сељаштва (Екмечић 1981:519, 520) и он лагано прераста у национални покрет за ослобођење и уједињење са матичном државом Србијом, у којој би права свих њених грађана била гарантована уставом и законом, а имовина муслиманских бегова била зајамчена. Милета Деспотовић покушава бити досљедан у спровођењу нове политике па за саборца у свом Генералштабу има хоџу. Хаџија Мустафа Шеферовић био је у штабу главни човјек за везу и коресподенцију са муслиманским првацима (Trnjaković 1977:256). Раније официр у руској царској гарди, пуковник Mилета Деспотовић био је инкарнација руске славјанофилске политике. Милорад Екмечић истиче да је овај пуковник у Босни представљао само одјек онога што је у Србији исповједао генерал Александар Черњајев (Екмечић 1989:308). Послије пораза српске војске у бици на Ђунису устанички покрет се једино могао уздати у помоћ Русије. Скупштина у Тишковцу опредјелила се за пуковника Милету Деспотовића, рачунајући на њега као "руског човјека", па га је средином априла 1877. промовисала у генерала. Од тада се на документима потписује као "неограничени генерал усташке војске Босанске". Царска Русија, да трагедија буде већа, тајном Будимпештанском конвенцијом, потисаном са Аустроугарском 15. 01. 1877, већ се била одрекла Босне и Херцеговине у корист Аустроугарске. Противуслуга којом је Русија била задовољна односила се на немјешање Аустроугарске у предстојећи рат Русије и Турске (Ćurić 1971:126; Ekmečić 1973:255). У току зиме и на прољеће 1877. независно од јужнобосанског фронта на сјеверу Босне, дјелује неколико устаничких острва. На подручју Костајнице у јануру те године устанак "у животу" одржава Остоја Микача. Крајем марта 1877. у Мотајици поп Ђоко Каран, сјединивши се са четом извјесног Михалчића, предводио је 160 устаника (Ekmečić 1973:277, 278). По потписивању примирја између Србије и Турске Јован Ристић наредио је Милети Деспотовићу да се примирје поштује и у Босни. Демаркациона линија разграничења између Турака и српских устаника протезала се на југу испод Пролошке цесте, док је на западу ишла, помало неодређено, све до Бихаћа. Требало је да Милета Деспотовић и Голуб Бабић присуствују састанку за одређивање демаркационе линије, 26. 12. 1876. у Сплиту. Међутим, преговора није било, пошто Турци нису за преговарачким столом хтјели видјети устанике (Красић 1884:175, 176). Турци нису хтјели прихватити устанике за "зараћену" страну, који су за Османско царство до краја рата остали само разбојничка банда-ешкија. 27

Устаничка територија 1875-1876, Војноисторијски институт, Београд 1952.

Потписани мир између Османског царства и Србије у марту 1877. значио је крај Деспотовићеве зависности од српског двора (Ekmečić 1973:272). Трвења међу вођама, свађе Милете Деспотовића са Тривом Амелицом и попом Ђоком Караном, углавном око диобе стоке, раздирали су, ионако слабо, јединство устаника. Триво Амелица је у једном тренутку напустио штаб, након чега су "деспотовићевци" разоружали његову чету, избатинали већину устаника, а једног чак и стријељали (Ekmečić 1973:248). Било је покушаја да се Милети Деспотовићу ограничи власт. Током јуна 1877. Александар Семјонович Јонин, брат познатијег руског конзула у Дубровнику Владимира Јонина, предлагао је Милети Деспотовићу образовање владе, што је овај категорично одбио. Уз бурну свађу, током које је Милета Деспотовић викао пуна два сата и послије које се поново вијећало, све се завршило његовим коначним избором за Главнокомандујућег устанка. Дан касније са 4 000 устаника напао је Гламоч (Тепић 1988:463, 464). Иако су Симо Давидовић и Триво Амелица одбили Јонинов приједлог за образовање владе (Тепић 1988:465) и на неки начин стали на страну Милете Деспотовића, овај није остварио замисао да се све устаничке чете повежу у једну цјелину и да га прихвате за команданта цијелог покрета. С том намјером Милета Деспотовић је безуспјешно слао Тодора Сучевића и Божу Љубоју преко Загреба у Брезовачу (Красић 1884:90). 28

Послије потписивања тајног уговора у Будимпешти Аустроугарска драстично мијења свој однос према устаницима, не дозвољавајући им, као раније, преласке на аустроугарско земљиште. Бечу је од тада стало више, него било коме другом, до пропасти устанка, како би аустроугарска војска имала алиби за интервенцију у Херцеговини и Босни. Пораз Црних Потока Првих дана априла 1877. Порта је дала задатак за ликвидацију Црних Потока. За главног заповједника читаве акције изабран је Исмет паша Узуновић. Овај искусни војник смјестио се 16. 04. 1877. у Ливно, са око 5 000 добро опремљених војника, и истог дана започео акцију уништења најјачег устаничког жаришта. Усиљени марш турске војске устаници су дочекали 30. 04. 1877. на Седлу изнад Црних Потока, послије чега су се Турци повукли. Слично је било и 21. 05. 1877, када су се послије Исмет пашиног продора до Унца устаници повукли и укопали у Седло. Турци су само прошли поред устаничке линије, и не усудивши да их нападну, продужили према Петровцу, Унцу и Кулен Вакуфу (В. Чубриловић 1996:231; Екмечић 1973:281). Како је вријеме одмицало, устаничке акције одвијале су се без веће организације и плана. Основно обиљежје свих активности у тој години испољавало се у ситнијим и изненадним борбеним акцијама појединих чета јачине највише од 20 до 30 устаника. У већини случајева акције су служиле ради прибављања средстава за живот и даљу борбу. Војни историчар Петко Луковић, истиче како је на овакав карактер ратовања утицала, у првом реду, оскудица у оружју (Luković 1971:139). Тако је 20. 05. 1877. Перо Крецо напао Средце и попалио га. Мало послије Стево Маринковић и Алекса Јакшић пале Ристичево и Благај код Купреса, а Перо Крецо у долини Пливе крај Јајца пали седам села. Око Петровца дјеловао је са малом четом Станко Бабић. Tоком јуна 1877. устаници пале села у околини Кључа. Средином јула 1877. Милета Деспотовић напада на Челебић. У тој борби погинуо је Личанин Танасије Смиљанић (В. Чубриловић 1996:231, 232). Дана 29. 07. 1877. устаници пале два села код Кључа: Алекса Јакшић и Лука Петковић Ћело пале Мајкиће, а Перо Крецо и Вид Милановић Јарице.

Лука Петковић, Шпиро Боцарић

Перо Крецо

29

Услијед појачане активности устаника, током прољећа и љета 1877. Турци као одговор мобилишу нове свјеже снаге доводећи, уз то, и војску из Новопазараског санџака. Опсадно стање проглашено је у областима гдје су устаници властима задавали највише проблема, као што су бихаћки, бањалучки и травнички округ. Једини начин да се устаницима зада смртоносни ударац био је да им се приђе с леђа. Преговори Вели паше са командантом Војне Крајине генералом Антуном Молинаријем, вођени 27. 07. 1877, пропали су пошто је овај аустроугарски генерал одбио да пристане на захтјев Вели паше да пропусти Турке на аустроугарско земљиште, за разлику од управника Далмације генерала Гаврила Родића, који је то учинио. Индикативно је то што прије турске офанзиве на Црне Потоке аустроугарски официри нису, као обично, дошли на ручак код устаника на оближње Седло (В. Чубриловић 1996:233, 234). У погледу броја турских војника прикупљених за напад на Црне Потоке, августа 1877. има великих неслагања код појединих историчара. Руски новине преносиле су вијести о чак 25 000 турских војника (Тепић 1988:470). Владимир Красић износи цифру од 18 000 (Красић 1884:185) војника што се такође може узети са великом резервом. Милорад Екмечић износи реалну процјену о неких 5 000 војника ангажованих у тој специјалној акцији (Ekmečić 1973:286). Турска војска кренула је из правца Ливна 31. 07. 1877. Из правца Бихаћа придружио им се пуковник Халил бег, са својим батаљоном редовне војске и са доста башибозука. Кад су Турци стигли пред Грахово устаници су се повукли у Црне Потоке. Почетком августа 1877. Милета Деспотовић распоредио је устаничке снаге по положајима на Седлу и то уз саму аустроугарску границу. Чете су биле распоређене скроз од далматинске границе до Стојићевог брда, док је положаје до личке границе, дакле лијево од положаја прве четири чете, посјела само један чета. Једна од чета била је скривена у Уилици са задатком да удари на задње дијелове турских трупа. Једна позадинска чета, била је у резерви и у њој, осим Милете Деспотовића, налазио се и Голуб Бабић (Пејовић 1952:146). Главнина устаничких снага повукла се на положаје у Седло, гдје су имали веома јако утврђене линије одбране. Положај за одбрану био је добар јер су чете на Седлу ископале 13 шанчева, један поред другог. На Куку, више најстрмијег обронка, устаници су привезали доста балвана који су се могли отиснути у случају турског покушаја да се попну (В. Чубриловић 1996:233, 234). Перо Крецо присјећа се како су устаници за само два дана ископали тих 13 степенастих шанчева (Крецо 1910а:11). Дотадашњи недостатак у оружју и војној опреми мање се осјетио. Јово Ерцег Скобла снабдјео је посљедњих мјесеци Деспотовићеве војнике оружјем купљеним у Бечу (Šercer 1977:234). Петко Луковић истиче да је распоред устаничких снага извршен у складу са основним захтјевима ондашње војне тактике и важећих тактичких норми (Luković 1971:132). Питање је колико је Милета Деспотовић вјеровао, како каже Владимир Красић, у борбу са турским снагама које би дошле само из правца унутрашњости Босне. Он је страховао, што ће се показати оправданим, од евентуалног турског напада са аустроугарске стране. Капетану станице у Србу од 22. 05. 1877. Милета Деспотовић обраћа се сљедећим ријечима: "Имају намјереније преко ц. к. земљишта прећи да ми зајду са леђа" (Ekmečić 1973:281). И Голуб Бабић му је предлагао да се борба на Седлу не прихвати, већ да се на том мјесту остави само једна чета, како би главнина снага тајним пролазима била пребачена у унутрашњост Босне. Главни дио војске, по Бабићевом приједлогу, извршио би нападе на турску војну силу и на тај начин осујетио било какву акцију на дуже вријеме. Милета Деспотовић је одбацио приједлог Голуба Бабића одлучивши да турску војску дочека фронтално, у свјеже ископаним рововима (Красић 1884:186). Поп Василије Вајан Ковачевић 30

Акција уништења Црних Потока започела је 01. 08. 1877. Турска војска прошла је неометано кроз Ливањско поље. Поставивши топове на Стожиште, Турци су имали "на длану" устаничке утврђене шанчеве. Гранатирање шанчева трајало је два дана и двије ноћи, да би онда наступила коњица и пјешадија (Marković 1970/71:433). У ноћи 03. на 04. 08. 1877. дио турских формација прешао је код Граба на аустроугарско земљиште, пошто су се по Родићевом наређењу аустроугарски Граничари повукли са границе. Тамо су се испели на Плављанска и Стрмничка брда, затим на Алфиревића косу (изнад десног крила устаника смјештених на Седлу), испод Уњкеше, и тако устанике потпуно заокружили. Први турски удар с леђа задат је попу Вајану Ковачевићу и попу Ђоки Карану, стационираних на Седлу. Исмет паша је слиједећег, прелијепог љетног дана, 04. 08. 1877, крећући се са стрмичких коса према Бутишници са већим дијелом војске, директно ударио на Деспотовићеву војску која је одбрану дочекала затворена у рововима. Наизглед, почетак сукоба личио је на прави фронтални рат двију великих војски. Све до 10 сати Срби су успјели да задрже линије фронта, одбијајући неколико снажних турских напада. Затим су Турци са леђа, са Алиферовића косе, ударили на десно устаничко крило које се налазило на тежишту одбране. Изненађење устаника претворило се у панику и пометњу. Устаници су тек тада схватили да се налазе у окружењу, као и да им највећа опасност пријети са "неутралне", аустроугарске стране граничног подручја. Обузети паником, устаници су већином бјежали на личку страну, губећи у великом броју људство и војну опрему. Цијелом ширином далматинске границе Турци су силазили низ поток и почели се пењати уз Седло (Красић 1884:188; Чубриловић 1996:234, 235). Перо Крецо, учесник пораза у Црним Потоцима, био је изненађен турским ударом са леђа: Не мош главе помолит из шанца од олова...домало поче пуцати с леђа на моје шанце. Ја помисли да су то нама дошли Личани у помоћ, те да су им пушке кремењаче, па да не могу даље добацит (Крецо 1910а:13). Он се ослањао на личку страну. Турци су упали у Крецине ровове, гдје се борба водила прса у прса. Перо Крецо је прешао у Лику, гдје је био осигуран слободан пролаз. Турци су покушали прећи и на личку страну, али их је у томе спријечио аустроугарски поручник Матија Шуваковић. Читава борба око Седла није била дужа од два часа. Турска побједа била је потпуна. Рачуна се да је погинуло око 150 устаника. Турци су освајњем Црних Потока заплијенили преко 1500 модерних пушака и 50 сандука муниције (В. Чубриловић 1996:235; Ekmečić 1973:316). Услиједило је иживљавање над мртвим и заробљеним. Масакрираним устаницима Турци су сјекли главе и вјешали их на колац, затим им би мокрили у уста и бацали главе у заход (Marković 1970/71:453). Преживјели устаници су након црнопоточке катастрофе потражили спас у шумама Петровца, Унца, Кључа и Динаре (Marković 1970/71:434). Они који су се успјели пробити у Лику, бацали су оружје и придруживали се интернираним породицама. Око 200 устаника похватано је од стране аустроугарске пограничне полиције и разоружано. Мањи дио Животопис Пере Креце, фасимил прве стране 31

устаника, окупљених око војводе Голуба Бабића, који је добро познавао терен, успјело је да се сакрије у личким планинама. Генерал устаничке војске Милета Деспотовић ухапшен је на путу за Обровац, код извора Зрмање. Одведен је у Грачац, одакле је пребачен у Огулин, да би на крају интерниран у Линц. Из ове краткотрајне интернације отишао је у Петроград. Голуб Бабић се са братом Станком и још око 50 устаника склонио у Ваган, на личкој страни. Нешто касније овој одбјеглој групи придружио се Вид Милановић. У личким планинама најприје су се скривали Перо Крецо, Лука Петковић, Алекса Јакшић и поп Ђоко Каран. Нешто касније Перо Крецо, Лука Петковић и Алекса Јакшић одлазе код фра Боне Дрежњака и Нике Буре на Пролог. Лука Петковић је на крају отпутовао у Црну Гору, а Алекса Јакшић у Србију (Красић 1884:189, 190; В. Чубриловић 1996:235, 236; Ekmečić 1973:316, 317). Херметичко затварање границе са Босном од стране Аустроугарске војске послије катастрофе у Црним Потоцима може се тумачити даљом сарадњом Беча и Порте око гашења устаничког покрета. У страху да ће бити ухваћени и испоручени турским властима, велики број устаничких вођа нашло је спас бијежањем у Србију. Било је и оних који су сумњали у Деспотовићеву невиност. У једног писму Петра Узелца упућеном Данилу Петрановићу, сину попа Петра Петрановића, од 29. 08. 1911. стоји да је Милета Деспотовић био шарлатан и никакав јунак, а да се сам прогласио генералом, као и да није била истина, као што се мисли, да су Турци у договору са аустроугарском војском угушили устанак (Kecmanović 1961:316). Преостаци устанка-"устаничка острва" У то вријеме устанички покрет у сјеверној Босни само вегетира. Устанак је све више личио на "рој пчела са уништеном кошницом – на све стране уједало се без великог циља и система". Августа 1877. покрет од 200 устаника на Ћорковачи води Триво Амелица, а на Брезовачи исти број људи предводи Симо Давидовић. Око Костајнице крстарио је Марко Бајалица почетком септембра 1877. (Ekmečić 1973:308). Када је Симо Давидовић 29. 08. 1877. смртно настрадао од једне аустроугарске пограничне патроле, ове двије чете се здружују у једну чету, под јединственом командом Триве Амелице (Красић 1884:90). Јединствена чета извела је у септембру 1877. неколико мањих напада: на Вељковац и Водовине, код Новог, и на Језерски. Почетком октобра 1877. ударила је и на Ораховицу, преко Уне (Ekmečić 1973:308). Мањих чета било је још у Вучјаку, Мотајици и на Козари. Средином јуна 1877. група од 60 српских устаника продрла је до села Власенице, удаљеном од Бања Луке два сата, због чега су турске власти објавиле опсадно стање у бањалучком округу. Након хапшења и интернације Триве Амелице најприје у унутрашњост Хрватске, а затим на острво Раб одакле убрзо бјежи (Ekmečić 1973:309), децембра 1877. са југа је на сјевер безуспјешно послан Божо Љубоја, са циљем да уједини ова два покрета. Ћорковачку чету преузео је вођа брезовчана Остоја Веиновић који је фебруара сљедеће године нападо Черљеницу код Отоке, а средином марта исте године и три села крај Бужима. Априла 1878. овај се логор растурио. На Козари је било више малих чета, јачине од 20 до 30 устаника. Маја 1878. Перо Крецо и Перо Бабић ударају на Петровац са око 400 устаника (Ekmečić 1973:313, 314). Почетак оживљавања новог покрета у југозападној Босни започиње након образовања Привремене народне владе на Скупштини направљеној од колиба, одржаној пред 200 учесника у Крављаку на сред Тишковца под Уилицом планином 29. 09. 1877. За предсједника Скупштине изабран је Симо Чавка. У Владу су ушли: Голуб Бабић, Јово Билбија, Александар Јонин, Вид Милановић, Јово Ерцег Скобла, поп Јово Пећанац, Перо Крецо, Триво Бундало, Нико Буро, фра Боно Дрежњак, Мато Јурета, Илија Шевић, Божо Љубоја и Илија Тривић. За предсједника је изабран Александар Семјонович Јонин, за замјеника Јово Ерцег Скобла. Истог дана Влада је издала Проглас народу Босанском (Капиџић 1954а:226-227; Красић 1884:191193). Александар Јонин познат је од раније као предсједник Бугарског Централног комитета у Букурешту, а у Јови Билбији, којег је изабрао за владиног секретара, нашао је ватреног присталицу (Ekmečić 1973:295, 296). Његов избор није прошао без зађевица међу устаницима. Перо Крецо присјећа се да су Александар Јонин и Јово Ерцег Скобла на Скупштини добили једнак број гласова. Александру Јонину су његови противници дали до знања да би га одмах изабрали да у устанак није дошао из Загреба, који устаницима "смрди". Спор је рјешен тако што се Александар Јонин повукао у корист Јове Ерцега Скобле и отпутовао за Италију (Ekmečić 1973:297). Основни задатак владе био је консолидација устаничких снага и обједињавање устаничког покрета, што због међусобица између лидера никада неће бити остварено. Вође из сјеверне Босне биле су енергично против тога да се ставе под команду Привремене владе (Ekmečić 1973:339), а као услов уласка Васо Видовић је тражио искључење Јове Bилбије. Прво је за Владу наручен печат са босанским, да 32

би касније одлучено да се изради печат са српским грбом (Ekmečić 1973:300). О печату се размишљало још у јулу 1877. Јово Билбија пише 06. 07. 1877. Велимиру Ломбардићу да је Александар Јонин тражио да се одмах изради печат за Привремену народну владу. Овај је у ту сврху дао 10 форинти. Сам Александар Јонин изражава резерве о будућности читавог покрета, прво у једном писму из 03. 07. 1877, у којем каже да је "револуција у Босни изгубила сву своју животност и да нема никакав политички значај" (Тепић 1988:463), а потом и око израде самог печата који би, како стоји у једном писму, понио са собом у Русију за "спомен кад га није Босна тужна вриједна била, а ваља ће бар за историју... " (Vego 1954:56). Другим уласком Србије у рат, у периоду између 13. 12. 1877. и 31. 01. 1878, српска војска ослободила је југоисточне дијелове. Руси су у међувремену освојили Плевну и напредовали ка Цариграду. Устанички покрет у Босни се у то вријеме налази у најгорој ситуацији од почетка устанка. Подијељен на сјеверни и јужни дио, изводећи мале нападе који су имали више контраефеката него праве користи, устанички покрет био је осуђен на коначну пропаст. Почетком 1878. устанак је уистину јењавао, а ријешење читавог Источног питања назирало се поготово након Санстефанског мира и примирја потписаног између српске и турске војске. Почетком 1878. сузбијање устанка појачано је регрутовањем свјежих домаћих снага. На тражење војне помоћи из Бањалуке послат је цијели батаљон војске почетком 1878. у бањалучку регију, а наређено је и да се тамо отпреме три ескадрона коњице из правца Бијељине. У извјештају се даље каже како више нема потребе за помоћним јединицама које треба замијенити царском војском.3 Енглески конзул Фримен у писму Дербију, од 31. 01. 1878, каже да се устанак дегенерисао у "хроничну форму разбојништва" (Ekmečić 1977:86). Од почетка те године појачана је контрола у свим областима, од села до села. На жалбу мутесарифа из Бањалуке да устаници узнемиравају околна бањалучка села, пролазећи потпуно некажњено, Вилајет из Сарајева наређује травничком мутесарифлуку, одакле устаници ускачу, да се више пажње посвети сузбијању устаника.4 Након одлука донесених у Сан Стефану, неповољних по Србију, устаници су почели озбиљно да размишљају о слању својих представника на евентуалне мировне преговоре око будућности Босне. Устаници су на два начина покушали избјећи одредбе овог мира и то: припремањем посебне изјаве за Берлински конгрес и обраћањем руском цару. Одржаној марта 1878, пред око 450 устаничких посланика на Скупштини у Тишковцу, устаничке вође су договориле три тачке: Меморандум Берлинском конгресу, Адреса руском цару и посланица Аксакову, представнику руских славјанофила (Ekmečić 1973:312). Меморандум или Босанска споменица представницима великих сила на Конгресу у Берлину имала је 18 тачака (Капиџић 1954а:269-273). За пут у Берлин прво су одређени Вид Милановић и Голуб Бабић. На инсистирање митрополита Михаила за делегата, умјесто Вида Милановића, одређен је градишки трговац Васо Видовић (Ekmečić 1973:318, 319). Голуб Бабић се у то вријеме налазио у Београду, све до краја јула 1878, због чега је одустао од пута у Берлин. Заједно са Васом Видовићем представник босанских Срба био је генерал Милета Деспотовић, који се већ налазио у Берлину. Стварног учешћа у састанцима није узео ни један од њих, јер је на конгресу у Берлину босанке Србе представљао српски министар спољних послова Јован Ристић. Након Берлинског конгреса Голуб Бабић се 18. 08. 1878, тачно на годишњицу почетка устанка, са дијелом устаника и уз звоњаву црквених звона предао аустроугарским властима и среском начелнику у Доњем Лапцу Мани Жакули. Посљедње ријечи војводе Голуба Бабића биле су: "Ја се покоравам Његову Величанству цару аустријанскому, и полажем оружје". Вође су упутиле један Меморандум и генералу Јосипу Филиповићу. Нешто касније предао се и Перо Крецо (Красић 1884:207-209; Ekmečić 1973:327). Уз Перу Крецу, само су још Васо Видовића и Васо Пелагић били за сарадњу са муслиманима против окупације (Ekmečić 1973:325). Већи дио устаника, из сјверне и југозападне Босне, мирно се вратио својим кућама до краја 1878.

3 4

Извјештај вилајета бањалучком мутесарифлуку, инв. бр. 143/78, АОИ, Сарајево. Извјештај бањалучког мутесарифа вилајету у Сарајево, инв. бр. 101/78, АОИ Сарајево.

33

34

III УСТАНИЦИ Политичке струје У устанку су била заступљена три покрета: национално-либерални, карађорђевски (лијево либерални) и социјалистички или социјалдемократски. Политичке разлике постале су први пут видљиве након српског пораза на Гаштици 10. 09. 1875. Управо ће неусклађеност и нејединство међу политичким струјама интевизирати рањивост читавог устаничког покрета. Главни представници националног либерализма били су трговци: Васо Видовић, Јово Билбији, Јово Скобла, Симо Билбија и Божо Љубојевић. Политичке идеје које промовишу српски либерали у Босни инспирисане су традиоционалном демократском српском мишљу (Ekmečić 1973:195), слиједећи у свему Јована Ристића у Србији и Светозара Милетића у Војводини (В. Чубриловић 1996:334). По повратку из Беча, гдје се вјерио са принцезом Наталијом, српски кнез примио је српског трговца из Босне Васу Видовића и том приликом му гарантовао: Не заборавите само да сте Срби, а ја ћу за вас учинити што будем могао. Из ових разлога Васо Видовић остаје одан српском кнезу до посљедњег дана устанка. О пожртвовању кнеза Милана IV Обреновића рекао је: Могу говорити о кнезу Милану што хоће, али према Босанцима се показао том приликом као човјек и као Србин. Ја му то нећу заборавити док сам жив (В. Чубриловић 1996:77). Београдски митрополит Михаило био је либерал и човјек од повјерења, код кога устаници иду, коме се повјеравају, савјетују и траже помоћ, али и тужакају један другог (В. Чубриловић 1996:328). Јово Ерцег Скобла из Книнског одбора био је главни повјереник либерала и политике Београда у Босни. Трудио се да на све начине компромитује конзервативног и проаустроугарски орјентисаног Петра Узелца, како би се овај истиснуо из устанка (Красић 1884:153, 154). У једном писму из јула 1877. Јово Ерцег Скобла наводи пет струја у покрету: добромислећу Деспотовићеву; Узелчеву, која стално задаје немире; Черњајевљеву, која све ради да нашкоди устанку због мржње према Деспотовићу; струју Градишког "банкротског" одбора, која гледа само личне интересе; и струју приврженика Миће Љубибратића (Ćurić 1971:138). Мркоњићева струја постоји до почетка српско–турског рата 1876. Петар Мркоњић представља највећу опасност за Владу у Београду. У почетку је сумњичио Петра Петровића Пецију да га по налогу српске Владе покушава убити (Живојиновић 1994:129). Послије Пецијине погибије највише је сумњао на Симу Билбију, одбијајући неколико пута да се са њим састане. Крајем априла 1876. неки Ђоко Урица, Васо Пелагић и неки Филиповић, сумњајући на попа Репца да га жели ликвидирати, предложили су му да се удаљи из устанка (Живојиновић 1994:144). Посљедњих дана бивања у устанку Петар Мркоњић је сумњао у свог замјеника Илију Шевића (Живојиновић 1994:149). Због проповједања лијево либералних принципа Петра Мркоњић је био "на оку" и аутроугарских агената. Беч је 29. 02. 1876. против њега расписао потјерницу, као и против Васе Пелагића, који је отворено испољавао двије најопасније идеје за званичну бечку политику: социјализам и Велика Србија (Ekmečić 1973:180). У својим списима о социјализму Васо Пелагић се једнако позивао на Христа, Васо Пелагић колико и на Волтера (Екмечић 1964:26). 35

Социјалистичка струја окупљена око Васе Пелагића, "социјалисте своје врсте" (В. Чубриловић 1996:335) заговарала је да се социјална и национална револуција изврше истовремено и то не само унутар српског народа, него на цијелом Балкану, како би се на социјалистичким темљима створила балканска федерација (Ekmečić 1973:132). Васо Пелагић добро је знао да су се од босанских устаника тешко могло направити комунари и социјалисти (В. Чубриловић 1996:336). Овоме би требало додати чињеницу да су и европски социјалдемократи отворено радили против устанка, из чије се борбе против руског самодржавља родила мржња према свему што је руско и словенско. Имали су од словенских народа разумијевање једино према Пољацима не и Србима (Aleksić, Pejković 1980:68). Њемачка социјалистичка и љевичарска штампа ишла је толико далеко да је српске устанике у Босни оптуживала да су плаћеници Русије (Ковачевић 1980:421). По нестанку социјалистиче струје, заједно са Васом Пелагићем, 1876. јавља се новa струја коју се представљали Јово Билбија и Александар Јонин, брат руског конзула у Дубровнику Владимира Јонина, који је дошао у устанак кад је Русија објавила рат Турској. Политика ове струје није била сасвим јасна. Могуће је да је радио сам на своју руку. Има индиција да је цијела ствар вођена са Цетиња и да са социјализмом није имало никакве везе. Књазу Николи I Петровићу наводно је сметао Милета Деспотовић, као "обреновићевац" и србијански човјек. Када је деспотовићева струја побједила, Александар Јонин одлази у Црну Гору (В. Чубриловић 1996:336-338). Устанак је трпио и од сукоба, који нису имали политичку конотацију. Неспоразуми између Голуба Бабића и Книна појавили су се већ у децембру 1875. У мају и у јуну 1876. избијају први конфликти између војвода Пере Креце и Голуба Бабића. Размирице Голуба Бабића са Илијом Билбијом започеле су када је овај крајем јуна 1876. писмено тражио од Јована Ристића да се у устанак из Србије упути вођа који би замијенио Голуба Бабића (Ekmečić 1973:190, 191). Било је у устанку и оних који су заговарали сједињење Босне са Аустроугарском. Загребачки одбор са Илијом Гутешом и Др Симом Мацуром, по Владимиру Красићу, главни је пропагатор прикључења Босне и Херцеговине Аустроугарској (Красић 1884:80). Коначни циљ устанка је за проаустроугарски орјентисаног Павла Вукановића био стварање мале планинске државе, попут Црне Горе, која би се добровољно покорила аустроугарској окупацији (Evans 1967:94). Политику Беча отворено је заступао и Милан Недимовић. Тражио је да се образује чета која би 1878. са аустроугарском војском умарширала у Босну. Петар Узелац, више од свих аустрофила, био је за то да Босна припадне Аустроугарској. У писму упућеном генералу Јосипу Филиповићу, априла 1878, он изражава наду да ће Босна припасти "нашој аустроугарској држави". И Голуб Бабић, иако није отворено заговарао овакав курс, на крају се сложио да је било какав отпор Аустроугарској бесмислен (Ekmečić 1973:326). По постављењу Голуба Бабића за команданта страже у Бихаћу 1879, Петар Узелац је на једном мјесту изјавио да ће од тада Голуб Бабић бити "најбољи Аустријанац" (Kecmanović 1961:311). Приврженик Беча и аустроугарске политике био је и Лазар Миодраговић (Ekmečić 1973:275). Војна организација У Босни за разлику од Херцеговине, била је знатно слабија војна организација. Један од разлога што Голуб Бабић, као ни послије Мирослав Хубмајер и Милета Деспотовић, никада нису могли створити од устаничких формација чвршћу јединствену војну силу, био је у чињеници што се сељаци, као основна борбена маса, врло тешко дају организовати и не желе се одвајати од родног мјеста (Екмечић 1973:155). Триво Амелица, као пријератни заптија, није имао способност вођења крупнијих акција и већих војних јединица. Способност командовања порицале су му све устаничке вође, али га је држала бесконачна лична храброст на челу чете (Ekmečić 1973:309). Устаничко ратовање, из тих разлога, по својој форми било је типично герилско ратовање. За Милорада Екмечића је то један од највећих европских герилских ратова након Наполеона, који се по својој методологији, карактеру и циљевима може поредити само са Српском револуцијом 1804-1815. Он се држао одређених упоришта (Црни Потоци, Брезовача, Ћорковача, Вучјак) и великих народних збјегова (Грмеч, Уилица, Козара). Посебно би требало истаћи да је за овакав начин ратовања присуство границе пресудно (Ekmečić 1977:88, 89). Основни принципи устаничког "герилског" ратовања могу се сагледати у слиједећем: у паралисању службе снабдјевања, сатјеривању непријатеља у градове и касабе, угрожавању расутих посада по караулама и другим мањим утврђењима, парализацији набавке средстава за живот и даљу борбу, као и у сузбијању појачања у живој сили и принуде на предају. За освајање караула и других, обично мањих, фортификацијских објеката примјењиван је принудни јуриш, односно директно наскакање на турску посаду (Luković 1977:203). На самом почетку устанка устаничка акција ограничавала се на изненадни напад 36

стражарница, с циљем да је запале, да сагори пар турских кућа, као и да "навале" на имање омраженог земљопосједника (Ivić 1918:19). Након обављене акције устаници би нестајали у планини, истом брзином којом су се и појављивали (В. Чубриловић 1996:324, 325). Борећи се у већини случајева на брдско– планинском подручју, устаници су претежно, осим коришћења природних борбених заклона (камење, дрвеће, бусије, земљишне пукотине и сл.) изграђивали и ровове (шанчеве, метеризе). Ровове су градиле готово све устаничке формације. Већина извора говори како су се устаници ушaнчени одбранили од турских напада (Luković 1977:218, 219). Први циљеви устаника односе се на освајање турских фортификацијских објеката: кула, караула, беговских чардака, паланки (Luković 1969:97). Стратегија устаника подразумјевала је освајање турске карауле и њено моментално рушење до земље и спаљивање (Luković 1969:114). Мета честих устаничких напада, осим караула, били су поштански стубови, телеграфске жице, мостови, а коначни циљ диверзантске дјелатности било је паралисање саобраћаја. На почетку устанка све телеграфске жице између Бања Луке и Новог Града, Бања Луке и Градишке, као и између Приједора и Новог, биле су покидане. Најважнији резултат ових активности био је трајни прекид жељезничког саобраћаја, од новембра 1875. до краја устанка, и то на јединој постојећој жељезничкој прузи у Босни и Херцеговини, на релацији Бања Лука– Нови Град (Luković 1969:117, 118). Београдски Исток писао је 23 06. 1876. да су од "Тромеђе" до Бихаћа све куле и чардаци порушени (Luković 1969:125). Објекти су се освајали на јуриш, уз пресудни фактор изненађења и надмоћност у бројности, због чега ће Турци, како устанак буде одмицао, повећавати број војника у посадама (Luković 1969:129). У недостатку изолучених топова и експлозива за освајање караула (Luković 1969:108), као заштитино средство у наскакањима на турске фортификацијске објекте устаници су користили кола за вучу (Luković 1969:131). Остоја Јањетовић Корманош био је на почетку устанка најприкладнија личност за вођу, како каже Милорад Екмечић, "неорганизованих и паничарским склоностима оптерећених маса сељака" (Екмечић 1954:278). Попут Остоје Јањетовића Корманоша, и Петар Петровић Пеција је имао неограничену способност да води једну хајдучку чету, али не и читав побуњени народ (В. Чубриловић 1996:71). Иако је као хајдук са великим искуством познавајући босански терен, одбацивао фронтални начин борбе, Голуб Бабић је први покушао са формирањем војне организације по савременом европском узору. У почетку су око Тишковца дјеловале само три чете као три гарде: Голуба Бабића, Миленџе Бабића и Вида Милановића (Красић 1884:125). Почетком 1876. Голуб Бабић подијелио је своју чету у стотније и водове, са стотинашима и водницима на њиховом челу, а у својој пратњи имао је и једног коњаника (Красић 1884:125; Luković 1972:168). Голуб Бабић образовао је Главну управу устанка, односно Главно управитељство јужнобосанског устанка, као неку врсту Генералштаба, који су почетком априла 1876, осим њега, чинили: Петар Узелац, поп Илија Билбија и Тодор Сучевић. У марту 1876. Голуб Бабић донио је и устанички Правилник, а заклетва, обавезна за све устанике–војнике, била је Косовска клетва (Ekmečić 1973:187). За главне заповједнике изабрао је Петра Узелца и Илију Билбију (Ivić 1918:29). Из устаничких докумената се види да се Голуб Бабић титулисао војводом, за разлику од потчињеник који су се потписивали као вође. Главни Бабићев стан био је у ДреСтари устаник 1875/76, Charles Yriarte 37

новцу, крај Тишковца, у којем су боравили и: поп Илија Билбија, Тодор Сучевић, Ацо Радосављевић, Стево Маринковић, Ђурађ Деспотовић, Танасије Смиљанић, поп Давид Грубор и С. Костић. У самим Црним Потоцима било је неколико колиба, у којима је било стационирано око 150 устаника (Красић 1884:123). Тодор Сучевић био је главни секретар Генералштаба (Красић 1884:131), а у службеним документима потписивао се као тајник и перовођа (Ćurić 1971:57). У Бабићевој чети било је доста Граничара и далматинаца, који су у у новембру 1875. прешли границу на "Тромеђи" и придружили се борби (Ekmečić 1973:159). Голуб Бабић је вршио и смотру своје војске. Почетком 1877. у Малој Чевчи чета од 200 устаника постројена са пушкама у руци и истакнутим бајонетима, поздрављала је долазак Голуба Бабића на коњу (Evans 1967:42). Артур Еванс је слично видио и у Великом Тичеву, гдје је дупло више устаника, како каже, наоружаних подесним пушкама, дочекало Голуба Бабића са почасним стројем (Evans 1967:44). У мају 1877. Артур Еванс затекао је чету Илије Билбије у Каменици како тренира и одржава војничку кондицију, играјући фудбал (са лоптом направљеном од својих капа и без голова), бацањем камена са рамена, да би се на крају све завршило "лов игром" (Evans 1967:97).

Мои доживљаи, мемоар попа Илије Билбије, факсимил прве стране

Стари босански грб, за вријеме Голуба Бабића званично обиљежје устаника, Arthur Evans 1875/76.

Умјесто својеручног потписа, обичај војводе Голуба Бабића био је да на званична документа ставља грб са својим именом. Усвојио је стари босански грб за званично устаничко обиљежје (Ekmečić 1973:186). Голуб Бабић је покушао да уведе дисциплину налик средњовјековним методама. У сукобу са Тривом Амелицом Голуб Бабић казнио је његове војнике тако што је све разоружао, већину избатинао штаповима, а неке чак и стријељао (Красић 1884:177). Сељаци су за издају устаника Турцима кажњавани уобичајеним одсјецањем ушију (Ekemčić 1973:189). Процјењује се да је под Голубом Бабићем на трериторији регија Бања Лука, Бихаћ и Травник у априлу 1876. било између 12 и 16 000 устаника (Ekmečić 1973:195). Артур Еванс, који је прошао овим крајем у фебруару 1877, каже да су устаници прилично наоружани и организовани тако добро да би без стране помоћи, ако не буду спријечени страном интервенцијом, могли образовати нову и слободну малу државу–босанску Црну Гору (Evans 1967:28). За положај и организацију на терену Артур Еванс каже: "...као кратерска рупа дејством природе издубљен је простор на коме су биле поредане колибице побуњеничке чете. Ово је заиста право орловско гнијездо. Надалеко и нашироко доминирало је гребенима и 38

планинама овог ослобођеног дијела турске Босне..." (Evans 1967:93). Црни Потоци само су формално били у вези са централом у Градишци, али у стварности били су потпуно самостални. Имали су изванредан географски положај: претежно средње планинско подручје и непроходно земљиште, са ријетким колским путевима, гдје је некада била државна граница између Османског царства, Хабсбуршке Монархије и Венеције. Приликом разграничења између Хабсбуршке Монархије и Млетачке републике 1792. на том мјесту увучен један танки "турски клин", који их је дијелио. Клин, или увала са истоименим потоком у виду троугла, при врху био је врло узак, више километара дубок, који на карти подсјећа на издужену боцу неправилног облика. На основици троугла као препрека је Столићева коса, која затвара троугао. Та територија није била насељена, нити је икада била добро чувана. Овдје се могло лако бранити од турских снага, јер се са свих страна, у случају опасности могло прелазити на аустроугарску страну. Главно устаничко руководство са Голубом Бабићем смјестило се на то скровито мјесто и одмах подигло дрвене колибе (Ekmečić, 1973:100; Trnjaković, 1977:249, 250). Опис Црних Потока најсликовитије дао је енглески археолог и путописац Артур Еванс, који је провео фебруар и март 1877. у југозападној Босни: "...Стигао сам до провалије гдје стијене образују неку врсту природне капије, као улаз у несавладиву клисуру у којој су подигнуте ниске дрвене бараке за стални побуњенички логор. Положај је сјајан... Висје је необично голо, без вегетације...али за одбрану су веома подесне. Стрмо узвишење изнад логора, и мјестимично камените чуке утврђене су каменим грудобраном..." (Evans 1967:37).

Црни Потоци

Петар Мркоњић прије устанка живио је у Француској. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско–њемачког рата и припадник XV француског корпуса, Петар "Кара", како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 09. 01. 1871. Након рата одликован је ореденом Легије части. У том рату био је чак и заробљен, али је успио побјећи (Vukićević 1922:10, 11). Петар Мркоњић је најприје дошао у Загреб код трговца Илије Гутеше, који га је одмах послао на Брезовачу (Красић 1884:83), а по доласку у устанак крио се иза неколико псеудонима, као што су: Петровић, Сенић, Зорић, Сонино (Карановић 1921:39), да би на крају одабрао Мркоњић, надимак легендарног хајдучког јунака из народне поезије. Терен је познавао од раније, јер је у те крајеве долазио код Манојла Хрваћанина, пријатеља са студија у Швајцарској (Бањац 1929:10, 11). Тадашње новине поредиле су га са Дон Карлосом, који је почетком 70–тих покушавао четовањем повратити пријесто у Шпанији (В. Чубриловић 1996:124). За главни 39

циљ одредио је освајање Бужима и Крупе, како би даље продро у Босну (Карановић 1921:19) и спојио се са осталим дијелом устаника. Пријe Јамничке скупштине Петар Мркоњић боравио је на Брезовачи, да би, након одлуке Скупштине, стационирао своју чету прво на Пролому, а у мају прешао на Ћорковачу, планински комлекс од 604 м надморске висине (Карановић 1921:21), на самој граници Аустроугарске и Турског царства. Од 350 устаника, колико је било у чети, на смотри одржаној на Ћорковачи 16. 05. 1876. остало је само 63. (Живојиновић 1994:145). Брезовача, шумовити брежуљак у облику потковице, налазила се на дну угла Баније, који, задирући дубоко у Босну, дијели бихаћку Крајину од Новог на Уни. На дну потковице је врх бријега, који се стрмо спушта према долини Уне, гдје је био смјештен устанички логор (В. Чубриловић 1996:80). Окружен муслиманским насељима, логор у Ћорковачи није имао физичку везу са устаницима јужно од Уне, тако да је борба Мркоњићевих устаника била усмјерена на пробијање линије око Врнограча и Бужима (Бањац 1929:28). За замјенике иамо је Петар Мркоњић: Ранка, Петра Голубовића Црногорца, попа Ђоку Карана и Словенца Александра Томана. Касније је преуредио чете и за заповједнике мањих чета одредио: Илију Шевића, Стојака Дробца, Николу Медића, Јову Мркшића, Јову Гогића и Јовицу Шарца (Карановић 1921:15). Као професионални војник одредио је задужења појединаца: командир страже, кувар, чувар барутане, трубач, набављач хране, патрола, коњушар, стражари (Живојиновић 1994:145). У Мркоњићевој чети, као и код Голуба Бабића било је доста Граничара (Ekmečić 1973:159). Ужем устаничком вијећу, смјештеном у Мркоњићевој колиби, присуствовали су подзаповједници, а на ширем вијећу све четовође. Едуковање четовођа била је честа пракса Петра Мркоњића. Учио их је о развијању бојне линије, као и руковођењу четама у току борби. Устаници су сваки дан вјежбали на Кецмановом брду. На знак војничке трубе чете су се постројавале, да би Петар Мркоњић ишао од једне до друге и подучавао их војној дисциплини (Карановић 1921:23). Имао је и посилног, најприје Јефту Мишковића, који је погинуо, а послије Лазара Шкрбића Равура. Строга дисциплина, научена у Француској, примјењивана је и међу устаницима. Четовођу Јовицу Шарца строго је казнио због издајства у борби код Куле. Одржао му је лекцију из историје, оптуживши га да је Бранковић и издајник, да би га заједно са тридесетак устаника отјерао из логора (Карановић 1921:27, 28). За већину устаника Петар Мркоњић није се либио рећи да су "велики јунаци на ријечима, али на дјелу да Бог сачува!" (Живојиновић 1994:146). Исковао је 1876. медаљу са својим ликом на једној Списак војника Петра Мркоњића страни и натписом Петар Карађорђевић, док је на другој писало: слобода, једнакост, братство, са заставом и текстом Сложно на Косово 1389 – 1876. Претпоставља се да је израдио око 40 000 ових медаља (Piletić 1989:168) Устанички логор на Ћорковачи, удаљен само 1 км од границе са Аустроугарском, био је подигнут у јесен 1875. на Сувој међи. Избор терена био је фантастичан. За леђима логора простиру се густе шуме Шашава, Премија и Љубина. Попут логора у Брезовачи, био је утврђен укопаним рововима који су ишли око цијелог логора. На планини Ћорковача била је специјално саграђена барутана за смјештај и чување барута од влаге. Удаљена само неколико метара од Мркоњићеве колибе-брвнаре, барутана је била "сасјечена" од клада и заљепљена земљом. 40

Наоколо је био опкоп да вода не кваси барут када пада киша. Скромна Мркоњићева колиба, удаљена око 40 метара од Суве међе, била је покривена гранама и наваљцима бујади. Спавао је, као и његови устаници по околним колибама, на простирци од бујади и лишћа, просутог по буковим жилама. У свакој колиби било је по десет устаника. Између колиба је горила заједничка ватра. Као писаћи сто служила му је једна даска, усјечена између двије букве, за којим је, сједећи на троношцу писао. Погинуле војнике покапао је одмах изван шанчева. На све стране логора биле су страже, а најудаљенија била је мртва стража. Хљеб им је долазио из Глине, а главна веза за храну био је поп Алекса Остојић, који је заједно са својим братом Самуилом из Жировца, 8 км удаљеног од логора, био од велике помоћи Петру Мркоњићу и његовој чети у Ћорковачи. Осим у храни, ова двојица родољуба помагало је устанике и у оружју који су вјешто кријумчарили до логора преобучени у сеоска одјела. Поп Самуило је оружје и муницију крио у једном амбару. Петар Мркоњић је у логору држао и једног љекара. Превијалиште рањеника налазило се у некој штали, одакле су рањени даље пребацивани у глинску болницу (Карановић 1921:22-26). Пред сам одлазак из логора, 01. 06. 1876, Петар Мркоњић је

Поп Самуило Остојић

Барутана на Ћорковачи, Шпиро Боцарић

Поп Алекса Остојић

41

утврдио читав логор минским пољем (Живојиновић 1994:146). Овај систем логоровања присутан је и код других чета. У логору на Брезовачи, гдје је током јула 1877. било стационирано око 300 устаника, сви војници имали су колибе окружене ископаним шанчевима, које су их првенствено штитиле од киша (Vego 1954:57). Зиму 1875. на 1876. провела је Пролошко–ливањска чета у "шевернатим потлеушастим" колибицама (Marković 1970/71:424). И устаници код Приједора и на Козари били су крајем септембра 1875. ушанчени (Капиџић 1954:196). Главни устанички стан (Генералштаб) био је након пораза у Црним Потоцима премјештен из Крављака под планину Уилицу. Устаници су на ширем планинском подручју ове планине саградили колибе. Проблем је представљао дим, којег је било у колибама толико, како каже Владимир Красић, да се и поред здравих очију било слијепо (Красић 1884:193). Више од свих за уређење организације, прије свега официрског кадра, урадио је Милета Деспотовић. Сам Фримен, вицеконзул Велике Британије, порицао је разне извјештаје са терена који су говорили о устаницима као обичним разбојницима, тврдећи, чак напротив, да Милета Деспотовић међу устаницима одржава најстрожу дисциплину (Evans 1967:77). Држао је доста до своје спољашности, увијек пристојно обучен и углађен. Висок и јак, носио је, у то вријеме популарне бакенбарде. Облачио је фрак и неколико бираних капута. Говорио је неколико страних језика: француски, енглески, руски и пољски (Ekmečić 1973:220). Маштао је да се налази на челу, не само српскобосанске војске, већ и цијелог српског народа у Босни. У службеним документима потписивао се као Главни командир Босанске воиске и управител Босанског Народа Пуковник М. Деспотовић.1 У једној молби обровачког одбора, упућеној генералу Тихомиљу Николићу, титулисан је као полковник Деспотовић као намјесник Босански његове свјетлости књаза Милана (Ćurić 1971:112). Укључивање устаника у регуларну српску војску подразумијевало је и спровођење реформи, старјешинских чинова по новим прописима, као и увођење свеобухватног реда (Ekmečić 1977:80). Одмах по преузимању дужности Главнокомандујућег војске пуковник Милета Деспотовић образовао је формације са четовођама, капетанима и војводама (или вођама) на челу. То су били прави официри, који су носили једнообразне униформe и официрске сабље (Ekmečić 1973:220). Католичку чету из Пролога позвао је писмено 05. 09. 1876, поручивши:"...како Босанскијем Србима Тако Католицима и Турцима Да се без Разлике вјероисповједи Ни у чије имање, Част, поштење Неће дирати кои се не буду вољи моиој и обштој користи противили..." (Marković 1970/71:430). Главни стан смјестио је на високо Стожиште (Красић 1884:185). Првог марта 1877. извршио је преустрој своје војске, формирајући једанаест нових једнообразних чета, а за четовође именовао: попа Ђоку Карана, Триву Амелицу, Вида Милановића, Мату Саврића, Симу Чавку, Перу Крецу, Триву Бундала, Фра Бону Дрежњака, браћу Петра и Павла Бабића и попа Илију Билбију (Ekmečić 1973:276). Према једном попису види се да су те чете биле састављене од два вода, од којих се сваки дијелио се у три десетине, са по десет људи. На челу десетине стајали су десетари, водова водници, а на челу чета били су капетани. Под његовом директном управом била је и једна коњичка чета од 310 коњаника (Капиџић 1956:187; Ekmečić 1973:221). У мају 1877. Милета Деспотовић имао је 150 устаника под оружјем, а у јулу око 3 000 (Ekmečić 1973:280). Овај "салонски аристократа", Свиедочанство попа Василија Вајана Ковачевића, 15. 10. 1876. 1

Свиедочанство попа Василија Ковачевића, стотинара из Грахова, 15. 10. 1876, нема инв. бр, ЗИД ИНВ 1527/1878 ОИ МРС БЛ

42

како га назива Артур Еванс, тражио је потпуну послушност у војној управи. Артур Еванс се сјећа боравка у штабу Милете Деспотовића: "...нисам се баш пријатно осјећао када сам се нашао са овим силником и накићеним човјеком глупа изгледа. Уз разметљиво звецкање мамузама, бучним гласом поздрављао ме на француском...Послије вечере, послужене на турској тепсији, слиједило је заливање пробраним врстама далматинског вина...Уз надмен гест напоменуо је: Зар не видите да ја нисам само командант босанске војске, ја сам већ и вођа босанског народа" (Evans 1967:38, 39). Корупцију, коју је сматрао једним од највећих непријатеља устанка, спречавао је на сваком кораку. Церемонијалан по свом карактеру, Mилета Деспотовић је одмах по формирању чета од свих четовођа тражио да пред устаницима читају кнежеву Ратну прокламацију. Написао је и један Закон о добровољцима за које је предвиђао, осим казне затварањем, и смртне казне, које је изрицао Ратни суд, такође формиран од стране Милете Деспотовића, и састављеном од свих старјешина и двојице млађих устаничких вођа. Од Деспотовићевог доласка у устанак све чете функционисале су у сагласности, по једном војном плану. Сваки од четовођа морао је да попише све устанике у четама, са тачним именима и презименима, као и годинама рођења (Ekmečić 1973:222). Институцију ратних заробљеника и притвора такође је увео Милета Деспотовић. Након удара на Петровац држао је у заробљеништву 13 турских војника пуних шест мјесеци (Билбија 1936:398). И поред великог труда Милета Деспотовић није успио да формира јединствену војску (Ekmečić 1973:223), која је и даље остала подјељена на сјевернобосанку и јужнобосанску устаничку армију. Покрет у сјеверној Босни само је формално признавао власт пуковника (Ekmečić 1973:242), који је у априлу 1877. унапређен у чин генерала (Ekmečić 1973:307). Вишегодошње службовање у руској царској војсци учинило је Милету Деспотовића сувише "крутим". Касарнска строгост коју је манифестовао овај увијек прописано обучен официр са ешарпом око врата, очигледно није имала "плодно тло" међу српском герилом ненавикнутом на дисциплину (Чубриловић 1996:236). Одликовања и медаље дијелио је војницима заслужним у борби (Ekmečić 1973:248).

Мирослав Хубмајер са добровољцима из Словеније

43

Војни закон имали су и устаници из Козаре, иако их то није чинило нимало другачијим од гериле. Козарчани су у јулу 1876. донијели посебан закон који је регулисао војна и стратешка питања даљег ратовања: "Закон о управи и поступање свију козарски босански чета о владању у цијелом војинству, који је по налогу босанског одбора састављен Стеви Поповићу, Остоји Спасојевићу, Марку Ђенадији и Пану Николићу на извршење предлог" (Ekemčić 1973:242). Осим добровољаца Срба и нешто Хрвата из Војне крајине, велики број њих дошао је у устанак из Слoвеније. Словенаца је било са Мирославом Хубмајером (Александар Томан, Антон Сушник, Карел Симончић, Јанко Стибил, неки Залар и Мерцел), као и у чети Петра Мркоњића (Виктор Мерлак, Јанез Мејач, Валентин Чесен, А. Ковачич, М. Заплотник и Погачник) (Luković 1977a:78). У чети Вида Милановића било је Италијана (Красић 1884:180-182). Према подацима Ђуре Добрића, учитеља из Книна, које је 1951. доставио Музеју Срба у Хрватској, у устанку је био приличан број гарибалдинаца. Током априла 1876. у устанички логор у Црне Потоке дошао је један Талијанац (Ćurić 1971:64), како су га устаници звали. Један од Италијана у устанку био је Наполеон Пизани (Ćurić 1971:64) Устаници су имали развијену и обавјештајно–безбједоносну мрежу. Стефановић, неки нижи официр, у септембру 1876. добио је обавјештење од неког пастира о напредовању турских снага ка Дулеру и о томе одмах обавијестио Милету Деспотовића (Luković 1977:210). Исхрана чета била је јако слаба. Оброк би се у већини случајева састојао у томе што би се чета "пустила на испашу", да се на њиви наједе младог кукуруза (Ekemčić 1973:244), иначе главне хране за све три године рата (Красић 1884:209). Највише се јела сува кукурузна пура (Красић 1884:193), а и двопек је представљао један од најзаступљенијих прехрамбених производа у годинама устанка. Голуб Бабић једном приликом тражио је 1 000 комада мустри (калупа) за галете (двопек) од Петра Петрановића из Плавна (Ćurić 1971:42). Артур Еванс провео је неко вријеме у устаничким логорима. Перо Крецо, како каже, почастио га је изврсном чорбом и овчетином (Evans 1878:44). Код Симе Краља на округлој дрвеној трпези послужен је великом здјелом пуном кукуруза и гомилама овчетине. Јело се прстима, док је домаћин свима редом сипао густо далматинско вино у сребрене чаше. Дјеца и жене јели су касније. Жене су за вријеме трајања вечере држале припаљено зубље од смоласте боровине. Вечера је завршена народном пјесмом, пјеваном уз гусле (Evans 1967:47). Павле Вукановић је за Артура Еванса заклао јагње, а свога човјека послао да у Унцу упеца сјајну пастрмку (Evans 1967:93). Гладовало се често. Тешка несташица хране забиљежена је 30. 05. 1876. у чети Петра Мркоњића, коју је сликовито описао у мемоару: "Права Револуција у логору због глади...многи се понапијају па забораве на глад" (Живојиновић 1994:145). Осим пуре, главног јела, понегдје се кувао и пасуљ (Красић 1884:209). Милета Деспотовић од Велимира Ломбардића тражи је да му пошаље бијели, жути или шарени пасуљ (Vego 1954:53). Кад се оскудјевало у храни, брали су се шумски плодови и гљиве по планини Цријемуши (Красић 1884:209). Званична лозинка устанка била је слобода или смрт (Ilovača 1935:138). У Застави од 22. 08. 1875. пише да је слобода или смрт устаничка лозинка (Капиџић 1954:115). Петар Узелац писао је 09. 03. 1876. Владимиру Десници да је девиза устаника слобода или смрт (Ćurić 1971:51). Тодор Сучевић, секретар Голуба Бабића, у једном писму обровачком одбору вели: Слобода или смрт! То је наша девиза (Ćurić 1971:75). Петар Петрановић на једном мјесту каже да је лозинка устанка–смрт или слобода (Ćurić 1971:84). И народни одбор у Градишци којим руководи Васо Видовић, радио је под девизом слобода или смрт (Ekmečić 1973:148). Један од највећих проблема био је и смјештај рањених бораца. Није било љекара, као ни основног медицинског прибора. У почетку су се устаници лијечили у Србу код војног доктора Николе Грзетића. Касније су пребацивани у Книн. Бригу о рањеним и болесним касније је у Книну преузео млади медицинар Петар Андрејевич, Рус по националности, за шта је био плаћен од Милете Деспотовића (Красић 1884:210, 211). Павле Вукановић 44

Наоружање и војна опрема Оскудица у наоружању осјетила се и раније, за вријеме аграрних побуна у Крајини 1858. Реформом Омер паше Латаса 1850/51. босанским Србима систематски је одузето оружје и дијељено босанским муслиманима, тако да су 1858.-у, као и 1875.-у, устаници дочекали готово ненаоружани. Оруђе за рад (сикире и коље) било је главно оружје већине устаника на почетку устанка (Luković 1977:201). Алекса Ивић истиче да је током августа 1875. тек сваки трећи устаник у сјеверној Босни имао пушку (Ivić 1918:20). Међутим, неки, попут Вида Билановића, оружје су слободно куповали на аустрoугарској страни. Овај је 17. 07. 1875. у Старој Градишци купио "нови аустријски штуц".2 Душан Митар Вучковић, студент филозофије из Бањалуке, купио је, такође, августа 1875. у Старој Градишци, како вели, "у оно вријеме најбољу пушку карабин Werndl sistem" (ап. а. Warndl M.1866/73) и прешао на босанску страну у шуму Просару, код села Гомјенице.3

Аустријске пушке Wärndl M.1866 и M.1873

Наоружање устаника у другој етапи устанка зависило је у првом реду од Одбора за помагање устанка, који су оружје и војну опрему за устанике набављали на аустријској и италијанској територији. Полазна тачка била је поморска лука у Трсту, одакле се под руководством трговца Велимира Ломбардића оружје и војна опрема довозила до Сплита или Шибеника, одатле до Одбора, а даље је кријумчарено на устаничку територију. Конспирација је била на високом нивоу. Пушке су се товариле у бродске бачве, барут је спреман у бурад, а олово у шкриње. Патрони су се такође слали у сандуцима. Дуге пушке су се умотавале у трстику, док су се кратке зашивале у крпе и печатиле. Барут и олово стављао се у вреће, које су чврсто набијене сијеном 2 3

Житие, мемоар Вида Билановића, инв. бр. 20, фасц. 8, кутија IX, 3, ЗИД ИНВ 1527/1878 ОИ МРС БЛ Животопис–Борбе са Турцима, одломак из биографије Душана Митра Вучковића, инв. бр. 24, стр. 2, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ

45

ради прикривања. Прије паковања оружје се разалаћивало, а дијелови су им се привезивали уз цијеви. Тако камуфлирано оружје могло се кријумчарити и по дану (Šercer 1977:230, 231). Приликом кријумчарења оружја свака од робе имала је конспиративно име. "Јечам" је представљало олово, "нечисто просо" био је назив за барут, док су "сиромаси" били псеудоними за устанике (Ćurić 1971:83, 84). Србија је након катастрофе на Гаштици наставила тајно да помаже устанике у наоружању. Српска влада оружје је куповала у Бечу, преко главног агента Јована Даде који је робу даље слао тајним каналима у устанак. Овим оружјем наоружаване су чете у Козари, Грмечу, Рисовцу, Брезовачи и Ћорковачи. Веза између Беча и устаничких табора били су трговци, неки Ренкл и Стево Павлица из Сиска, који су оружје предавали члану Главног одбора Јови Билбији, а овај даље устаницима. За чете у Мотајици и Вучјаку оружје се набављало у Пешти, одакле се пребацивало линијом Печуј–Осијек–Славонски брод–Одбор за помагање устанка (В. Чубриловић 1996:332). Оружје и барут слали су из Словеније, преко Загреба и Сиска, у устанак вође Словеначке либералне странке: Јосип Јурчић, Јосип Вошњак и Валентин Зарник (Luković 1966:203). Окудица у наоружању и војној опреми била је стални проблем устаника (Ekmečić 1973:186). Од укупно 3 400 пушака, колико је тражио за своје борце по доласку у Црне Потоке, Голуб Бабић је од Илије Гутеше, загребачког трговца, добио само 315 пушака и шест центи барута (Красић 1884:107). Нешто пушака Голубу Бабићу донио је у септембру 1875. Петар Узелац (Красић 1884:120). На зиму и у прољеће 1876. у Црним Потоцима је радила и једна радионица, која је производила зрна и фишеке за штуцеве. Средином марта 1876. у Црне Потоке приспјела је пошиљка од 200 пушака острагуша и за њих потребна количина муниције (Красић 1884:125). Нису све чете биле подједнако наоружане. Бабићева чета била је скромно наоружана и то углавном старијим наоружањем. О војној опреми устаника говори његово писмо упућено Милошу Кнежевићу из Обровца, у којему тражи двије пашњаче (кожне појасеве) за задјевање малих пушака и ножева (Ćurić 1971:37), а 10. 03. 1876. од Петра Петрановића моли за "кајишеве и сапоне за џанте" (кожна торбица за метке или фишеклије) (Ćurić 1971:52). Пролошко–ливањска чета готово да и нема модерне пушке острагуше у свом наоружању. Око 130 устаника ове чете било је наоружано, мањим дијелом штуцевима на каписл, и већим дијелом дугим и кратким пушкама кремењачама (Marković 1970/71:426). Чета Вида Милановића, снаге од 600 устаника, била је наоружана већином домаћим пушкама, а мање пушкама острагушама (Красић 1884:132). Чета Петра Мркоњића, захваљујући новчаним средствима којима је располагао млади принц, била је боље опремљена,

Пушка кремењача и кожна фишеклија

46

углавном модернијим наоружањем. Оружје за своје војнике Петар Мркоњић куповао је у иностранству. У фебруару 1876. ишао је у Братиславу и Беч да набави оружје за прољетну војну (В. Чубриловић 1996:130). Мркоњићева чета, сасатављена већином од ислужених аустријских Граничара, наоружана је углавном Венцловим (Wänzl M.1866) и Верндловим (Wärndl M.1866/73) пушкама, које су од миља звали "карађорђевке", као и Гасеровим пиштољима (Gasser M.1870). Неки од њих носили су и сабље аустријске производње из прве половине XIX вијека. Многи су били наоружани и тзв. штуцевима, кратким спредпунећим каписларима са ижљебљеним цијевима (Карановић 1921:62, Луковић 1966:195). Његови вој-

Пиштољ Gasser М.1870

Аустријска официрска сабља М.1861/77

ници у појединим нападима користили су динамит (Vukićević 1922:13). Од личног наоружања Петар Мркоњић носио је карабин и сабљу, са којима је ишао у напад (Карановић 1921:67). Често се дешавало да су аустроугарске власти по кућама Граничара откривале тајну производњу муниције устаника (Ekmečić 1973:160). Чету у Брезовачи од 180 људи, стационирану у двије колибе и један шатор, опремио је прољећа 1877. Симо Давидовић пушкама острагушама (Ekmečić 1973:277, 278). О наоружању устаника у Црним Потоцима сазнајемо из устаничке коресподенције. С обзиром да се купују у Бечу, пушке острагуше су несумњиво Wänzl M.1866 и Warndl M.1866/73, а штуцеви кратке пушке, познати и као карабини. Кубуре су највјероватније на кремен и каписл, док су револвери система Gasser са бубњем од шест метака (Šercer 1977:235, 236). Артур Еванс каже да је чета Милете Деспотовића била добро и модерно наоружана (Evans 1967:41). Јово Ерцег Скобла 17. 02. 1877. обавјештава Владимира Десницу да је устаницима пребацио 70 пушака, а да у Трсту има спремно 500 најбољих пушака острагуша за слање у Црне Потоке (Šercer 1977:234). Деспотовићеви устаници били су наоружана пушкама иглењачама пибодијевог система (ап. а. Peabody M.1870/73), кратким ханџарима и револверима (Капиџић 1956:187). Неколоко дана пред пораз у Црним Потоцима, посредством А. А. Наришкина, руског кнеза у Београду, добио је Милета Деспотовић пошиљку са 1 500 пушака и 500 000 патрона (Тепић 1988:465). Александар Јонин писао је о снази Деспотовићеве војске пред пораз августа 1877: да је око 5 000 војника било наоружано пушкама најновијег модела (Тепић 1988:465). Артиљеријским наоружањем устаници су били слабо 47

наоружани. Постоје индиције да је у пошиљци српске Владе устаницима, уочи катастрофе код Гаштице, у сјеверној Босни заплијењено од стране аустроугарских Граничара, осим 500 најмодернијих пушака острагуша, и шест топова (Тепић 1988:424). Први сусрет са овим непознатим оружјем било је за устанике фрапирајуће. Владимир Красић каже да су приликом турскога топничког напада на устанике у Каменици, током јула 1876, били испрепадани ударима граната, јер "до тада још никад не видеше и нечуше таквих топова" (Красић 1884:151). Петар Мркоњић је у својој чети имао један алармни топ (Карановић 1921:49). Новосадска Застава је у септембру 1875. писала да су устаници из околине Дубице имали три трешњева топа (Капиџић 1954:189). Познато је да су устаници из Црних Потока од топова, осим једног трешњевог топа, имали и два мала и застарјела спредпунећа топа, које је устаницима поклонио Цицо Мијовић, посједник из Дрниша (Красић 1884:212). Голуб Бабић је 28. 04. 1875. у нападу на Грахово са 1 000 устаника користио, највјероватније, и двофунтовне или трофунтовне спредпунеће топове, које је српска војска имала још четрдесетих година XIX вијека (Луковић 1966:191). Топџија је био Ацо Радосављевић (Красић 1884:125) током фебруара 1876. у чету Голуба Бабића пребачене су четири балоте, односно топовске кугле (Šercer 1977:233). Претпоставља се да су се, првенствено због теренских прилика, устаници служили мањим брдским топовима од три фунте. У једном устаничком писму спомињу се и мале ракете, које се бацају руком и могле су бити бојне или сигналне, ракете за ватромет или за освјетљење (Šercer 1977:235, 236). У чети Милете Деспотовића топџија је био неки далматинац Фрањо, који је погинуо тако што му је топ експлодирао током борбе (Красић 1884:188). Мирославу Хубмајеру је Илија Гутеша из Загреба послао мали топ, направљен од старе плинске цијеви (Красић 1884:87). Од војне опреме устаници су се служили још и трубама, добошима и дурбинима. Устаничке чете започињале су и звршавале своје акције звуком трубе. Након пропалог покушаја да освоје Кључ устаници су почели са повлачењем, тек пошто се огласила Милановићева труба (Крецо 1910:10). Иван Чеко и Тодор Козомора били су диплачи и свирачи (Marković 1970/71:460, 461), а Симо Томић трубач у Пролошко– ливањској чети (Marković 1970/71:464). У напад на Kостајницу 20. 01. 1876. Миросла Хубмајер је са војском водио трубача и тамбурашa, који су током марширања наизмјенично свирали (Ivić 1918:52). Када је Петар Мркоњић јуришао у једном боју (31. 05. 1876.) против Турака свирали су се труба и добоши (Vukićević 1922:13). Дурбин су имали Перо Крецо (П. Крецо 1910а:12), Милета Деспотовић (Крецо 1910б:11) и Петар Мркоњић (Карановић 1921:18). Устаничке чете имале су заставе и барјактаре, који су их носили. Општеприхваћен став свих чета, у начелу, био је да се током устанка користе српске националне заставе. Голуб Бабић је од српске Владе тражио, поред помоћи у оружју и војној опреми, да му се пашаљу српске заставе и трубачи (Ekmečić 1973:188). У чети Вида Милановића кориштена је српска кнежевска застава, коју је овој чети послао неки Марко Марковић из Србије. Кад је кнежевска застава приспјела сва се војска окупила у Тишковцу. Заставу су свечано освештали Петар Петрановић из Плавна, и попови Илија Билбија и Давид Грубор код православне цркве у Тишковцу, коју су Турци запалили. Барјактар Перо Ковачевић из Цвјетнића носио је ову заставу у бојеве (Красић 1884:125). Напад на Србац 28. 10. 1875. извели су устаници под српском тробојном заставом, са крстом по средини и натписом За крст часни и слободу златну (Luković 1969:129). У нападу на Костајницу 20. 01. 1875. Устаничку војску Мирослав Хубмајер води под барјаком црвено–плаво–бијеле боје (Ekmečić 1973:151) који се у једном извору погрешно наводи као застава црвено–жуто–бијеле боје (Ivić 1918:52). Јакшићева чета носила је у бојеве српску заставу (Крецо 1910:11). Током цијелог устанка било је покушаја из Загреба да се међу устаницима појача хрватски национални утицај, па се у Јамници једном завијорила и хрватска застава, али су је устаници брзо скинули (В. Чубриловић 1996:347). Дон Стјепан Крешић сјећа се да је Пролошка чета фра Боне Дрежњака у бојеве носила хрватску националну заставу, док су Деспотовићеви устаници носили српске заставе. Наводно, Милета Деспотовић отворено је приговарао устаницима са Пролог планине што се служе хрватским заставама (Marković 1970/71:439, 440). Устаници Петра Мркоњића носили су српске заставе у свакој прилици. Петар Мркоњић водио бој 18. 05. 1876. са барјацима на челу (Vukićević 1922:13). Манојлу Хорваћанину послао је на почетку устанка три заставе за устаничке чете (Карановић 1921:13). Када је његова чета нарасла на 1 500 устаника, онда је пред њом у логору освештана главна устаничка застава (Карановић 1921:15). Поред главне Мркоњићеве заставе у логору на Ћорковачи, уз барутану, било је прислоњено и више устаничких застава. Застава Петра Мркоњића била је од црне свиле, наоколо обрубљена позлаћеним ресама, а у средини са ликом Светог Андрије Првозваног, породичне славе, са натписом: "Свети 48

Српска кнежевска застава

Андрија Првозвани благослови српско оружје"4. Барјактари у чети Петра Мркоњића били су Ђурица Бероња и Јово Мркић (Карановић 1921:21, 22). Одлазећи из устанка Петар Мркоњић, осим лијепо везене пушке, предао је попу Самуилу Остојићу и своју личну заставу да је за спомен на устанак чува у цркви у Брезовом пољу. Застава је била изрешетана на четири мјеста пушчаним танадима, задобијеним у једном боју маја 1876, а носио ју је барјактар Никола Ћулибрк на челу чете (Карановић 1921:57, 58; Vukićević 1922:13). У чети Трива Амелице барјактар је био Лука Павић (Красић 1884:174), а неки Вучковић код попа Ђоке Карана и Вида Милановића (Красић 1884:180). Барјактари су у бојеве ишли испред цијеле чете, па је из тих разлога био чест случај рањавања и погибије носилаца заставе. Након битке за Рустово и Доњу Саницу у чети попа Ђоку Карана рањен је барјактар Вучковић (Красић 1884:180), а барјактар Бањац погинуо је у борби за Челебиће јула 1877. (Красић 1884:184). 4

На етнографској поставци Земаљског музеја у Сарајеву тридесетих година XX вијека била је изложена устаничка застава Петра Мркоњића (Милан Карановић 1939/40:41).

49

Већина устаника била је обично одјевена. Артур Еванс каже за неке Деспотовићеве војнике да су обучени као црногорски војници (Evans 1967:41). Вође су носиле народну ношњу као хајдуци. Петар Петровић Пеција носио је фермен, копоран, црвени фес са свиленим кићанкама, кошуљу од бијелог платна и џамадан плаве боје. Преко џамадана носио је сребрнасте токе и црвено гуњче, опшивено свиленим гајтаном. На појасу је имао свилени опасач са повијеним широким бенсилахом од коже за који је затицао мале пушке, ножеве и ћемере. Уз чакшире од сукна, носио је тозлуке, дуге чарапе и опанке на ногама (Иванчевић 1995:37; В. Чубриловић 1954:14, 15). У аустроугарском извјештају из Сиња о хапшењу фра Боне Дрежњака (из јуна 1877.) пише да је овај устанички католички вођа на граници ухапшен у српској народној ношњи (Ekmečić 1973:314). Устаници су носили кошуље и кабанице. Голуб Бабић жалио се Милошу Кнежевићу у Обровцу да "најгоре стоји за преоубуку" и тражи да му се пошаљу четири кошуље (Ćurić 1971:37). Кабанице за устанике набаљао је Велимир Ломбардић у Трсту (Vego 1954:50). Новосадска Застава објавила је 26. 10. 1875. потребе устаника у Крајини. Као најнужније наводи се 1 000 комада добрих сукнених граничарских гуњева и исто толико чакшира, опанака и кожних торбака за муницију (Капиџић 1954:237). Из једног аустроугарског извјештаја од 19. 09. 1877. видимо да су устаници носили шињеле и огртаче (Ekmečić 1973:248). Кошуље и гаће за устанике шиле су се у Глини (Vego 1954:51, 52). На ногама су носили опанке (Ćurić 1971:54). Током цијеле године носили су чакшире од дебелог сукна. Милета Деспотовић пише неком Андри у Трст, децембра 1876, како су му "нужне чакшире од дебелог сукна које народ и војска носе и зими и љети" (Vego 1954:54). Често је дијељење хаљина, како су устаници звали униформе, доводило до међусобица (Красић 1884:209). Триво Амелица се љутио што његовој чети нису подијељене најбоље хаљине, што је био разлог напуштања штаба Милете Деспотовића, јануара 1877. (Ćurić 1971:119). Официри Милете Деспотовића, уз једнообразну одјећу– униформе и шињеле од сукна, носили су и аустријске сабље, типове и моделе прије 1848. (Ekmečić 1973:220). Милета Деспотовић водио је рачуна о свом одјевању. Тражио је 23. 11. 1876. од Велимира Ломбардића да му се у Трсту набаве панталоне од сировог плавог сукна, које се могу носити у великим чизмама, у доњем дијелу мало уже да би се могле увући, и шајкашку капу од модре чоје са три црвена порта (Vego 1954:53), као и корбач од говеђе жиле франела, кабаницу од гумаластике, која се носи преко обичне кабанице и штити је од кише (Vego 1954:50, 51).

Устанички јелек из Варцар Вакуфа (Мркоњић Град)

50

Граничарски огртач-кабаница

Већина устаничких вођа одликована је након рата. Нико Буро, Србин из католичке Пролошко– ливањске чете одликован је медаљом за храброст и орденом од стране кнеза Милана IV Обреновића. Од црногорског књаза добио је револвер са посветом: "Од црногорског књаза Николе" (Marković 1970/71:456). Кнез Милан IV Обреновић одликовао је таковским крстом и сребрном колајном за храброст и Ђурађа Ђоку Карана Карановића (Иванчевић 1995:33). Медаљом за храброст и таковским крстом IV степена за специјалне заслуге током устанка српски кнез одликовао је Вида Милановића (Красић 1884:117), док је војводу Голуба Бабића одликовао таковским крстом за војне заслуге у српско-турском рату 1876-78. (Красић 1884:126).

Таковски крстови

Послије окупације заједно са Голубом Бабићем у аустроугарску службу примљени су Станко Бабић и Вид Милановић, док се Перо Бабић вратио у Стублине код Обреновца гдје је умро 1891. (Иванчевић 1995:35). Голуб Бабић је 1879. именован за команданта страже у Бихаћу, Станко Бабић постављен је на исто мјесто у Бањалуци (Kecmanović 1961:311). Од 1878. до 1884. Милета Деспотовић живи у Петрограду, а затим до смрти у родном Ратковцу, у Левчу (Красић 1884:157).

51

52

IV ОДБОРИ ЗА ПОМАГАЊЕ УСТАНКА Иако су Oдбори били, како каже Васо Чубриловић, "душа цијелог покрета" (В. Чубриловић 1996:330), у њима је био присутан велики број оних који су гледали личне интресе или су расправљали политичка питања. Саме одборе сматрали су уточиштем да избјегну одлазак у рат (Ivić 1918:30). Први одбори који материјално помажу устанак у Босни формирају се у Србији. Кренуло је све под покровитељством Владе, која је касније одустала од јавног помагања устаника. Већ јулa 1875. у Београду је формиран "Главни oдбор за помагање устаницима", чији је предсједник београдски митрополит Михаило, а секретар генерал Ђока Влајковић. Овај Одбор одржавао је састанке са босанским Србима, помагао их и слао у устанак (В. Чубриловић 1996:327; Ekmečić 1973:91). У августу 1875, под вођством трговаца Васе Видовића и Косте Угринића, формиран је у Старој Градишци један одбор за помагање устанка, под називом Главни одбор Босанског устанка за ослобођење. Поред ове двојице, у Одбору су још били и Јово Билбија и Спасоје Бабић, трговци из Бања Луке (Ekmečić 1973:89). Овом одбору припусује се идеја да се на Преображење, 18. 08. 1875, покрене општи устанак код манастира Моштанице и то приликом манастирске прославе. Нешто касније формиран је и одбор у Новој Градишци. Поменути одбори представљали су политичко вођство сјевернобосанских устаника (Ekmečić 1973:91). Они воде организационо-техничку политику, а повјереници су руководиоци читавог процеса (В. Чубриловић 1996:331). Београдски Главни одбор престаје да постоји по уласку Србије у рат против Турске и проглашења уједињења Босне и Србије 02. 06. 1876. од стране српских устаника. Устанак Срба у Босни постао је дио заједничког српског фронта, а надзор над устаницима преузела је Дринска дивизија. Након пораза српске војске у рату са Турском, у септембру 1876, Oдбор у Београду реактиварао је своју дјелатност, а главна брига била је помоћ избјеглицама (В. Чубриловић 1996:333). Наводно, и у Бањалуци постојао је један тајни одбор, који је набављао Милети Деспотовићу војни материјал (Капиџић 1956:187). Одбор у Славонском Броду помагао је чете у оближњем Вучјаку. Чланови овог одбора били су трговци: Тешо Црногорчевић, Јово Пиштељић, Вуко Јовановић, Петар Ђукић, Ђоко Костић и Ристан Ристовић. За мотајичку чету радио је одбор у Славонском Свињару, чији су повјереници били Божо Љубојевић и Јаков Бајић, одбјегли трговци из босанске Градишке. Бањалучки трговац Симо Пиштељић био је повјереник за Просару. О четама на Козари, Грмечу, Рисовцу и Брезовачи водио је бригу одбор у Хрватској Костајници, са многобројним чланством: Васо Пелагић, Симо Билбија, Никола Јовановић, Замфо Босанчић и Лазар Сучевић. Трговац Јово Билбија био је члан одбора у Сиску (В. Чубриловић 1996:330). Послије Градишке и у осталим градовима Хрватске формирани су одбори, и то у: Сиску, Јасеновцу, Петрињи, Костајници, Осијеку. Дакле, у свим градовима у којима су Срби били већина становништва, или су чинили бар његову половину. Формиран је и одбор у Загребу, под руководством др Симе Мацуре и трговца Илије Гутеше. Главни одбор у Далмацији био је у Задру, гдје је у новмбру 1875. основан Главни одбор за сјеверну Далмацију, под именом Средишњи припомоћни одбор. Мањи одбори образовани су негдје у исто вријеме у: Книну, Обровцу, Врлици, Бенковцу, Васо Видовић Сењу, Скрадину, Опузену, Шибенику, Сплиту, Имот53

Илија Гутеша

Петар Петрановић

54

ском, Вргорцу, Метковићу. Задарски Срби и "српски" оријентисани католици из Народне странке, окупљени око Народног листа, одмах по избијању устанка (18. 08. 1875.) реаговали су једним прогласом, под називом "Привијајмо брату ране". Формално, пред аустроугарским властима одбори су имали хуманитарне задатке, али у стварности они представљају главне снабдијеваче устаничких чета, осим у храни и одјећи, и у оружју и војној опреми. Са задарским одбором у вези су били и "гарибалдинци". У Задру је дјеловао Одбор госпођа, који се бавио само хуманитарним пословима и збрињавањем избјеглица. Један мали одбор, који је постојао у Љубљани, распустиле су аустроугарске власти у марту 1876. Одбор у Трсту био је један од најзначајнијих одбора. Предсједник овог одбора Велимир Ломбардић помагао је углавном устанике у Црним Потоцима. Његов стан у Трсту представљао је прави мали устанички конзулат. Осим у Трсту, на територији Италије дјеловало је и неколико одбора за помагање устаника у слиједећим градовима: Риму, Венецији, Милану, Болоњи (Ćurić 1977:110, 111). За чете у Црним Потоцима главну бригу водио је Кнински одбор, у саставу: Александар Катић, Владимир Десница, Јово Скобла и Петар Узелац. Главни одбор послао им је касније као испомоћ Божу Љубојевића и Илију Билбију (В. Чубриловић 1996:330). Како је устанак попримао свјетске размјере, одбори су ницали, осим на европском континенту (Лондон, Париз), и у Сјеверној и Јужној Америци, Аустралији, Новом Зеланду. Дакле, свуда гдје је било босанских Срба емиграната. У Паризу је дјеловао Међународни комитет за помагање устаника, а сличан комитет постојао је и у Русији, под именом Комитет за помагање балканским хришћанима. У Сан Франциску Срби емигранти образовали су одбор под именом Славјански одбор на корист босанскохерцеговачке нејачи која је пребјегла у Далмацију (Ćurić 1977:112). Током читавог устанка најдуже од свих наведених одбора одржао се Обровачки одбор, који је тијесно сарађивао са логором у Црним Потоцима. Обровачки одбор основан је неколико дана прије почетка устанка, 04. 08. 1875, са задатком снабдијевања оружјем и муницијом главног логора у Црним Потоцима. Предсједник одбора био је др Стефан Нонвајлер, угледни обровачки љекар, а чланови: Владимир Симић, Владимир Десница и Ђорђе Радуловић. Слао је војни материјал у Црне Потоке тајним каналима, преко Жегара и Ервеника до Плавна, гдје их је преузимао парох Петар Петрановић и лично

отпремао у Црне Потоке код војводе Голуба Бабића. Осим овог, један пут водио је и преко Бенковца, а посредник је био трговац Тодор Бабић (Ćurić 1977:113). Почетком устанка обровачки одбор се повезао са мис Аделајном Ирби и мис Џонстон, преко којих су неки енглески добротвори слали помоћ избјеглицама у храни, одјећи и новцу, као и са руским конзулатом у Дубровнику, од којег је повремено добијао помоћ за избјеглице (Ćurić 1977:115). Вриједна пажње била је иницијатива овог одбора за подизање болнице у Стрмици, која, нажалост, није подигнута. Касније се одбор трудио да се болница отвори у Србу (Ćurić 1963:38). Устанички вођа Илија Билбија присјећа се да је у Книну током устанка била подигнута једна болница за рањене устанике (Билбија 1936:398). Завођења строге Деспотовићеве дисциплине нису били поштеђени ни Кнински, као ни Обровачки одбор, које је он сумњичио да неправилно воде финансије (Ćurić 1963:38).

55

56

V ИЗБЈЕГЛИЦЕ И "ЕНГЛЕСКЕ КРАЉИЦЕ" Док се муслиманско становништво хомогенизовало углавном по градовима и мањим мјестима, српско становништво спас је нашло у бијегу преко границе и то на аустроугарско земљиште у сусједној Славонији. Бјежање у костајничком, дубичком и градишком срезу на славонску страну започело је још 17. 08. 1875. (В. Чубриловић 1996:73). Насиље заптија и закупаца пореза, по изјавама пребјеглих датим пограничним властима, био је прави разлог бјежања становништва Кнежпоља током августа и септембра 1875. (Кецмановић 1994:14). Избјеглице из сјеверне Босне бјежале су преко "суве међе": Уне и Саве у тадашњу Војну Крајину. По хрватском историчару Драгутину Павличевићу то је била највећа сеоба након оне у XVII вијеку. Таласи избјеглица кренули су чим је почео устанак, преко Уне, од Јасеновца до Двора на Уни. Дневно је прелазило од 1 500 до 2 000 људи заједно са стоком. Други талас сручио се на Саву, и то од Јасеновца до Старе Градишке (Pavličević 1977:101, 102). Од августа 1875. до јесени 1876. преко Саве и Уне пребјегло је између 150 000 и 200 000 становника (Красић 1884:90, 91). Бјегунци су праћени турским куршумима, због чега су многи рањавани или су изгинули (Ivić 1918:27). Трећи талас ишао је ка Вргин Мосту, Топуском, Глини, Жировцу, Класнићу, Гори и Петрињи. Свега мјесец дана након отпочињања устанка на подручју Војне Крајине (Срем, Далмација, Славонија) нашло се око 100 000 избјеглица (Ekmečić 1973:195).

Босански бјегунци 1875-1878, Урош Предић

57

Упуство за поступање према избјеглицама стигло је у Славонију из Беча. Ријеч је о једној одредби из 1854, којом је предвиђено да се избјеглице пропуштају без ограничења, уз напомену да се не могу силом тјерати на повратак у Босну по престанку опасности. Из овога су била изузета наоружана лица (Ekmečić 1973:156). У почетку се размишљало да се избјеглице стално настане у Војној Крајини, али је гроф Ђула Андраши одлучио да их новчано помаже. Сваки пребјег имао је право на 7 новчића и 3, 5 новчића за једно дијете. Касније је помоћ повећана на 10 новчића за одрасле и 5 за дјецу. Останак избјеглица у Хрватској забрињавао је грофа Ђулу Андрашија и то је један од највећих разлога што он жури за спровођењем реформи, које би што прије зауставиле устанак. Нови таласи услиједили су почетком 1876, по пропасти Андрашијеве реформе. Током 1876. појавиле су се и прве епидемије гриже, дифтерије и пошалине. Са почетком србијанско– турског рата отпочиње нови егзодус, а аустроугарске власти пребацују избјеглице у унутрашњост Хрватске (бјеловарска, кришка и пакрачка поджупанија), како би спријечиле позив српске владе избјеглицима да се врате и поведу рат против Турске. Почетком фебруара 1877. из бањалучког округа пребјегло је око 3 000 Срба. Наводно су руске побједе над Турцима доводиле Турке до бијеса, па су вршили велика насиља над локалним становницима (Pavličević 1977:103-107). Енглески посланик Фримен писао је лорду Дербију 04. 10. 1877. да број бјегунаца из цијеле Босне и Херцеговине износи око 170 000, што је више од 1/3 укупног становништва (Ekmečić 1973:195). Московске ведомости писале су 29. 03. 1877. да је у Босни до тада спаљено 121 село, опљачкано 19 цркава, опустошено око 300 села и убијено око 2 000 људи (Тепић 1988:460). Већ у августу 1875, након првих избјегличких таласа, иницијативом Гаврила Веселицког– Божидаревића основан је у Паризу Међународни комитет за помоћ сиротих породица и рањеника у Босни и Херцеговини. Предсједник је био београдски митрополит Михаило, а потпредсједник бискуп Јосип Јурај Штросмајер (Красић 1884:38). Овај посљедњи кореспондира са страним политичарима, а понајвише са политичким узором енглеским либералом Вилијемом Гледстоном. На једном мјесту Јосип Јурај Штросмајер износи страхоте које су задесиле обичне хришћанске сељаке, истичући случај набијања на колац трудне жене од стране турских војника (Екмечић 1989:312). Пред Цариградску конференцију о турским злочинима у Босни извјестио је западне политичаре и Милета Деспотовић својим дневником "Турске грозоте у Босни" (од 10. 10 1875. до 06. 10. 1876.), износећи имена жртава, починиоца злочина и свједока злочинстава. Интересантно је да се у овој књизи, поред зликоваца Мустафе Карахоџића из Цазина, Алије и Ибре Шабановића из Старог Мајдана, Авде Сејдића из Старог Мајдана, Ахмедаге Адилагића Поздерца из Цазина, Бећир Бега Пилиповића из Прекаја и Хусе Алагића из Санског Моста, налази и злочинац Тахир бег Куленовић из Кулен Вакуфа, мјеста прослављеног у Босни због нарочите оштрине свога мухамеданства. Звали су га "Делфи муслиманске Босне" (Evans 1967:89). Тахир бег Куленовић први је започео са прогоном Срба у том крају. Са око 200 војника већ у августу 1875. плијенио је манастирске куће по Мартин Броду (Красић 1884:118), а 21. 09. 1875. запалио је манастир Рмањ (Ćurić 1971:81). Тахир бег Куленовић је у манастир ујахао на коњу, оскрнавио га и запалио (Красић 1884:120). Опис скрнављења манастира сликовито је описао Артур Еванс: ...У сред поцрњелих рушевина хришћанског села које је прије годину дана било врло напредно, још стрши масиван и ваљкаст торањ. Тако се налази чувени православни манастир који је сада порушен... Tурци су дошли у ово мјесто септеМанастир Рмањ 58

мбра 1875. и тада су урадили све најгоре што су могли. Раскопали су патос, изломили и испревртали црквени намјештај, срушили кров и знатан дио зида и сву унутрашњост изрешетали мецима. Овдје је 15. 09. 1875. дошао Тахир бег Куленовић са хордом од 3 500 башибозука, спалио сва сусједна села Велики и Мали Цвјетнић, посјекао три старца, шест жена и четворо дјеце који нису на вријеме успјели да избјегну... (Evans 1967:50). Рмањ је постао Тахир бегово власнисштво, те кад га је посјећивао обавезно би у цркву ујахивао на коњу, профанишући. Сјахавши, зграбио би свештеникову одежду и од ње правио неку врсту седла, које би смјестио на свештеникова леђа. Узјахао би бједника да пуже четвороношке, на рукама и ногама, попут животиње, све док несрећник изнурен не падне (Evans 1967:87). За овог босанског феудалца аустроугарски вицеконзул из Бање Луке Драганчић пише, у извјештају упућеном у Сарајево генералном конзулу Светозару Теодоровићу, да је током само једног јуриша на Униште побио око 300 невиних Срба. Неке од глава ових мученика босански војници качили су касније на врата ливањске православне цркве (Екмечић 1989:312, 313). Само у том дијелу Босне спаљена је 81 православна црква (Evans 1967:56). Током рамазанског поста у фебруару 1876. босанска муслиманска војска запалила је једину српску православну цркву у Бањалуци, у насељу Ребровац.

Бања Лука, пожар православне цркве 1876.

Ово је наводно, био одговор на паљење једне џамије од стране српских устаника у неком бањалучком засеоку (Екмечић 1989:313). Кривица за паљење ребровачке цркве приписана је Ибрахиму Ћорчаушевићу и Ибрахиму бег Бојићу, сину угледног Алије Бојића, који је запалио Пелагићеву ћелију (Микић 1995:202). Сам манастир Моштаница је током устанка неколико пута паљен (В. Чубриловић 1996:68). 59

Иницијативом хуманитарке мис Аделајне Ирби образован је у Lондону један одбор за помоћ избјеглицама, који је у кратком року успио да прикупи 240 000 круна. Мис Ирбијева је својим трудом и залагањем успјела да у периоду од 01. 10. 1875. до 30. 06. 1879. осигура помоћ за избјеглице у новцу и стварима, вриједности од 3 995 566 круна у злату. На отварање и издржавање школе у Славонији и Далмацији, од те суме за шта се мис Ирбијева залагала, отишло је 879 783 круне и 58 хелера (Ćurić 1977:116). Мис Ирбијева је од раније позната као пансловенка. Седамдесетих година у Сарајеву, гдје је основала Женски педагошки завод, оптуживали су је за одржавање веза са Србијом (Žaček 1977:128). Осим у Пакрацу, "енглеске краљице", како је народ звао мис Манастир Моштаница, запаљен 1875. Аделајну Ирбијеву и мис Рисцилу Хану Џонстон (Evans 1967:30) за избјеглу српску дјецу из сјеверне Босне у пакрачкој дијецези 1876. подиглe су 18 школа за око 2 000 ученика. Најближи сарадник био јој је српски учитељ Димитрије Јосић, који је био "трун у оку" екстремним Хрватима. Наставу су водила 22 учитеља, иначе свршена богослова бањалучке богословије. Невоље за школе наступиле су када Србија улази у други рат децембра 1877. Под притиском аустроугарских власти све школе, осим у Пакрацу, биле су затворене до маја 1878. Мис Ирбијева је са 6 својих учитеља прешла у Книн и тамо отворила 4 основне школе. Радиле су све до јесени 1878. Школу у Плавном Мис Ирбијева је претворила у сиротиште за дјецу која су погинули у устанку. Мис Ирбијева је у сарадњи са Петром Петрановићем, подигла велики број колиба за пријем избјеглица у Плавном, које су у једном турском налету новембра 1877. све порушене и запаљене (Красић 1884:93-97; Ćurić 1977:116). Свог рођака Артура Еванса, заједно са учитељем Петром Мирковићем, послала да пропутује цијелом Босном и пренесе утиске енглеској јавности. И сама је често извјештавала енглеске новине о звјерствима Турака над Србима. На њен подстицај, устаници су априла 1877. упутили једну петицију енглеском народу и Парламенту (Papić 1977:132; Ćurić 1977:117). Послије устанка Мис Ирбијева отвара 4 школе 1879. у петровачком срезу, сама плаћајући учитеље и набављајући књиге. И овога пута као у Славонији, под притиском сада нових, аустроугарских власти морала је затворити и те школе. Исте године одлази у Сарајево да ради у своме заводу Мис Ирбијануму, све до смрти 15. 09. 1911. (Ćurić 1977:117, 118). Познато је да су аустроугарске власти активно ометале сакупљање добровољних прилога за избјеглице пребјеглих у Далмацију. Антон Чекада, "жандарски фирер" у Вргорцу, прогонио је током јула 1875. сваки израз симпатије према устаницима (Grabovac 1977:141). До почетка 1876. у Далмацију се смјестило преко 20 000 избјеглица, док их је у марту исте године број нарастао за још 8 500 (Grabovac 1977:145). Хрватски либерални Народни лист објављивао је чланке о избјеглицама, у којима су ови Мис Аделајна Ирби 60

описани као полуголи костури, изгладњели, који са полутупим погледом луњају улицама Книна и околних села, без снаге да вапију за било какву помоћ (Grabovac 1977:149). У спашавању бјегунаца учествовали су и устаници. Триво Амелица, Вид Милановић и Перо Крецо по наређењу Голуба Бабића превели су велики дио народа са Грмеча из окружења на слободну територију (Красић 1884:143). Босна и Херцеговина је од 1875. до 1878. изгубила око 150 000 становника, док је око 2 000 000 помјерено са својих огњишта (Екмечић 1989:331). Повратак избјеглица након рата одгођен је због зиме и кише до прољећа 1879. До љета исте године у Босну се вратило око 50 000 избјеглица (Pavličević 1977:108).

61

62

VI ТУРЦИ Режим Турци су почетком устанка организовали Одборе јавне сигурности за гушење устанка. Те одборе стварају бегови, по чему је најпознатији био цазински бег Алија Поздерац (Ekmečić 1973:113). Напади османске војске били су силовити када је почео устанак, а бројно стање војске је из дана у дан био све већи. Турци су нападали са великим бројем војника. У нападу на српска села око Дубице, у августу 1875. учествовало је чак седам барјака, а сваки барјак имао је око 180 војника. Турци кад почне устанак у побуњене области прво шаљу башибозуке (нерегуларна војска) и редифу (резервна војска) из Бањалуке, чији је основни задатак паљење, прогон и убијање локалног становништва (Ekmečić 1973:82-84). Заставин извјештач писао је 29. 08. 1875. како подивљале турске снаге убијају хришћанске жене и дјецу, гдјегод их нађу. Код Јабланца, наводно, распорили су трудницу и бацили дијете у Саву. Код Струге на обали Саве неком сељаку распорили су прса и одсјекли главу, а у Костајници набијају на колац хришћанске главе (Капиџић 1954:139). У Орахову су 16. 09. 1875. Турци посјекли двојицу Срба трговца, док су другу двојицу живе набили на колац (Капиџић 1954:186). Нарочито је образ жена био изложен турским насртајима. Турци наређују српским женама да иду на рад у поље и ту их осрамоте, пред очевима или мужевима (Капиџић 1954:191, 192). Крајем септембра 1875. на ширем устаничком подручју концетрисане су турске јединице, у снази од око 9 000 регуларних војника-аскера, 4 000 резервиста-редифе и 5 000 паравојника-башибозука (Ekmečić 1973:95). У прегледу и распореду турске војске, који је руски посланик у Цариграду генерал Н. П. Игњатијев пренио српској влади, преко руског посланика у Београду, види се да је током јуна 1876. у Босни било стационирано: 7 батаљона низама аскерије, 11 батаљона редифе, 6 ескадрона, 5 батерија (Јовановић 1988:312). До краја љета 1876. у Босни је било коцентрисано 107 000 добро наоружаних провинцијских војника (Екмечић 1989:301). Главни недостатак осјетио се у турској позадини. Недостатак хране представљао је турским војницима највећи проблем, па су многе јединице подмиривале своје потребе у храни пљачкајући по српским селима (Ekmečić 1973:142). Султан је покушао ескивирати мијешање великих сила око даље судбине Босне формирањем министарства правде 20. 09. 1875. у које би ушле све класе, као и избором за новог везира Махмуда Недим Паше. У исту сврху, султан је 02. 10. 1875. објавио Реформну ираду којом се укида десетинска четвртина, а 12. 12. 1875. и Реформни ферман за читаво Царство, чиме је одвојена извршна од судске власти, уз образовање независног суда по узору на Западне. У Босни је Реформна ирада објављена тек 08. 11. 1875. Реформни ферман прекинуо је даљу праксу прикупљања пореза у присуству заптија. Укинута је и ангарија, затим, право власти да народ позивају на јавне радове. Хришћанима (Србима-православцима и католицима) је дато право да могу вршити чиновничке функције у државној управи, а хришћани млађи од 20 и старији од 40 ослобођени су плаћања откупа војне обавезе (Ekmečić 1973:161, 162). Под притиском Андрашијеве протестне ноте, од 30. 12. 1875., султан издаје нову реформну ираду 11. 02. 1876. Уведена је потпуна вјерска слобода, укинути су закупи пореза, сиромашним сељацима уступа се државна земља, а хришћани су изједначени са муслиманима у правима својине. Основана је и посебна Комисија за Босну, на чије чело је постављен искусни дипломата Хајдар ефендија (Ekmečić 1973:163). Ферман прочитан у Бањалуци тек 08. 10. Мидхат паша, велики везир 1875. међу локалним муслиманима, подругљиво је 63

називан Ћаур–ферман, док су се они из Дервенте и Бихаћа ферману успротивили отвореном побуном (Ekmečić 1973:166). Хајдар ефендија образовао је одмах једну вишенационалну комисију од 4 члана (по један католички и православни хришћанин и два муслимана) која би надгледала спровођење реформи. Трговац Јово Билбија, иако позиван да буде члан испред Срба, одбио је то без образложења (Ekmečić 1973:171). Лидер радикалних младотурака Мидхат паша преузео је власт 10. 05. 1876. Збацивши и убивши султана Абдул Азиза у ноћи 29/30. 05. 1876. за новог султана поставиo je слабоумног Мурата V (В. Чубриловић 1996:149). Послије побједе над српском војском услиједила је и промјена на пријестолу 01. 09. 1876, када је на мјесто Мурата V изабран ратоборнији Абдул Хамид (Ekmečić 1973:250). Нова влада почетком октобра 1876. увела је Сенат и Народну скупштину, а нови устав проглашен је у јануару 1877. (Ekmečić 1973:259). У фебруару 1877. Османлије довлаче нове трупе из Румелије, услијед чега се број линијских, резервних и помоћних војника повећао са 24 000 на 55 000 (Ekmečić 1973:276). С прољећа 1877. влади у Цариграду основни циљ био је ликвидирање устанка у Црним Потоцима. Средином маја исте године Влада се није либила да јавно објани војни поход на устанике у југозападној Босни (Ekmečić 1973:280). Босански војни заповједник Вели паша рапортирао је у фебруару 1877. босанском валији слиједећим ријечима: "Све ће бити узалуд ако аустроугарске власти не затворе границу, пошто би се протерани усташи, поново опремљени од комитета, вратили натраг, само аустроугарска страна може нешто учинити". Аустроугарски конзул у Сарајеву Светозар Теодоровић понудио је марта 1877. босанском валији отворено помоћ око уништења устаника (В. Чубриловић 1996:230). На прољеће 1877. у Травнику је стациониран батаљон од 5 000 редовних војника, са десет изолучених и шест старих топова. У Ливну, Челебићу, Дувну и Гламочу било је више од једног батаљона редифе од по 600 војника и 600 коњаника. Два батаљона редифе од 600 пјешака и 160 коњаника смјештена су у Старом Мајдану, Новом Граду, Приједору и Бихаћу. Око 800 башибозука било је стационирано у касарнама у Бања Луци и Бихаћу. Једна батерија топова налазила се у Бањој Луци, а у Бихаћу три брдска топа (Ekmečić 1973:279). По савладавању отпора устаника у Црним Потоциома, Турци су појачали контролу и заокружење читавог краја поставивши посаде у Грахову, Унцу, Цвјетнићу, Стожишту и Загорју више Мартин Брода (Красић 1884:204), док су средином августа 1877. објавиле опсадно стање и у осталим устаничким жариштима око Бања Луке, Травника и Бихаћа (Ekmečić 1973:307).

Вилајетски лист Босна, 1877.

64

Отпор Аустроугарима 1878. пружили су готово сви градови у којима су живјели муслимани, па тако и Бања Лука. Бањалучки мутесарифлук тражио је савјет Вилајетa о томе шта треба учинити у случају аустроугарског напада.1 Иако је Вилајет сугерисао бањалучком мутесарифлуку да би у случају напада аустроугарске војске требало само протествовати, али не и дизати се на оружје,2 након аустроугарске интервенције бањалучки и крајишки муслимани пружили су оружани отпор. На чело бањалучких муслимана ставио се сањанин Хасан бег Чекић. Послије боја на бањалучком пољу 6 000 муслимана заузело је католички самостан на Петрићевцу. Након аустроугарског војног тријумфа овај самостан ослобођен је тек пошто су га Аустроугари запалили (Микић 1995:211). Аустроугарска војска улазила је у бањалучку Крајину као права окупациона војска. У харању муслиманске имовине нису биле поштеђене ни бањалучке трговине српских власника. (Микић 1995:211). Провинцијске оружане снаге У периоду од 1839. до 1876. у Османском царству одвија се модернизација друштва, под именом Tanzimat hayriye (Повољно преуређење), а једно од најплоднијих резултата представља стварање модерне турске војске. Реорганизација војске по моделу пруског домобранства (Landwehr) започела је 1841, када је турска војска, подијељена у пет ордија, названа Asakiri nizamiye sahane (Организована султанова војска). На челу сваке ордије стајао је мушир, који је био директно потчињен врховном команданту у Истанбулу (Ђокић 1997:79). Босна је припадала Румелијској ордији, са сједиштем у Битољу (Ђокић 1997:86). Праве војне реформе европског карактера истински су започеле 1863. (Aličić 1983:153), када је донијета одлука да се у Босни уведе обавезна регуларна војска– Башибозук 1875/76, низам аскерија. Прије почетка устанка на Charles Yriarte ширем подручју бањалучке Крајине стационирано је релативно мало војске. Овај недостатак биће компензован резервном војском-редифом и плаћеничким паравојним четама– башибозуцима (asker muavin). У Бањалучкој регији смјештени су дијелови Другог коњичког пука, Другог босанског пука и Четвртог коњичког пука, а на подручју Травника дијелови специјалног артиљеријског дивизиона Треће царске армије (Aličić 1983:157). Законом о устројству војске 22. 06. 1869. створена је војска са којом је Османско царство и ушло у рат 1875/76. Регуларни турски војник-низам аскер По овом закону сви су муслимани у цијелом царству постали војни обвезници. Војна обевеза трајaла је пуних 20 година (Ђокић 1997:80). Војним пословима у Босни руководило је Војно вијеће, које су сачињавали официри босанских батаљона. Врховни командат био је понекад намјесник покрајине или посебан заповједник у чину дивизијског генерала, или у чину маршала. У периоду 1871–1872. дошло је до реорганизације војних снага у Босни. С обзиром на величину и значај вилајета Босна, заузет је став о потреби формирања чак засебне босанске армије. Формирано је пет нових пукова, а укупан број војника износио је 13 160 (Aličić 1983:157-159). 1 2

Дешифрована депеша бањалучког мутесарифа, инв. бр. 144/1878, АОИ Сарајево. Извјештај Вилајета мутесарифлуку у Бањој Луци, инв. бр. 37/1878, АОИ Сарајево.

65

Босанска провинцијска војска наоружана је и новим оружјем. Ранији ручни ватрени системи паљења на кремен који се пуне сприједа ("спредњаче") одбачени су, а као обавезно наоружање уведене су пушке које се пуне одстрага ("острагуше"). Османско царство искористило је своје везе са западом у погледу набавке модерних ватрених система. Почетак српског устанка 1875. босанска провинцијска армија дочекала је наоружана модерним енглеским и америчким пушкама "острагушама" Snider Dixon M.1866(7), Henry Winchester M.1866 и Henri Martiny M.1871 (Теиновић 2004:137). Брзометним карабинима Henry Winchester M.1866 били су наоружани драгуни, као и први и шести буљук сваког уланског алаја у цијелом царству. Сви остали носили су од личног оружја копља. Сваки коњаник је при себи имао по један револвер Smith&Wesson М.1874 и једну османско-турску сабљу. Од војне опреме на себи су носили: опасач за ношење сабље, једну фишеклију (и то само они који су дужили пушку винчестерку), затим џемадану и једну чутурицу за пиће (Ђокић 1997:87). У Босни су ове јединице попуњаване из реда босанских муслимана, затим из реда Албанаца, Черкеза и Татара са Крима (Ђокић 1997:81). Ови су били наоружани старим "кремењачама" и перкусионим "спредњачама" различитих модела, од којих је најзаступљенији енглески Snider Enfield M.1853/66. Првобитне пушке "острагуше" (или "иглењаче") турска војска у Босну шаље 1865. и то, прије свега, модерне моделе увезене из Аустрије, Енглеске и Белгије. На прољеће 1868. Порта је у Босну послала 5 000 пушака "острагуша" типа Snider Dixon M.1866(7), ради подјеле међу домаћим муслиманима. Било је у османским трупама у Босни почетком Велике источне кризе војника наоружаних и француским пушкама Chassepot M.1867 (Tepić 1986:108).

Snider M1866(7) и Henri Winchester M1866

66

Због "слабости" муслиманских војника на зелену боју, Ахмед Џевдет паша још је шездесетих година одлучио да опреми босанску провинцијску војску униформом зелене боје (Елезовић 1951:291). У Сарајеву је 1864. прочитан царски ферман о устројству нове војске (Елезовић 1951:300). Нова застава босанске провинцијске армије била је црвене боје (Елезовић 1951:304). Официри су од хладног наоружања носили криве сабље без корпе на балчаку. Било да се ради о часницима нижег или вишег ранга, од личног наоружања обавезно су носили револвер. Премда је званични модел био Smith&Wesson М.1874, носили су и друге врсте револвера. Пјешаци су од опреме, носили по један опасач са портпејом за нож или бајонет, једну фишеклију на опасачу за 60 метака. Ранац се носио на леђима и он је, поред осталих ствари, служио за спремање резервних 40 метака. Сваки редов турске војске носио је торбицу за хљеб и чашу. Коњаници су били одјевени у краћу антерију са дугмадима за закопчавање. Хлаче су им биле сашиване по савременом европском кроју. Оба дијела униформе била су загасито плаве боје. Сваки турски војник стајаће војске био је одјевен у зуавску униформу, која је се састојала од напријед отвореног јелека, грудњака са дугмадима са стране, турских хлача са туром и црвеног појаса. Одијело је садржавало сукно загасито плаве боје са жутим гајтаном. Сваки аскер (редовни војник) на глави носи црвени фес, са које је падала кратка дебља кићанка. Редифи (резервна војска) нису увијек били једообразно обучени. Пјешадија и коњиштво носили су јапунџе од грубог сукна са капуљачом и дугмадима за закопчавање, које је пјешадија носила на ранцу, а коњаништво на теркијама. Обиљежја чинова код официра нижег ранга представљена су извјесним бројем црвених вунених трака или златним галонима, повученим једним преко другог. Мундир код официра био је од чоје загасито плаве боје и са једним редом дугмади. Хлаче су биле европског кроја, са једном широком црвеном траком по дужини. Официри нису носили еполете. Нижи официри носили су једно мало парче од црвене свиле, бимбаше од црвене и златне боје, као и ађутанти, а високи официри од златне боје. Чинови су били обиљежени на дну рукава златним и сребреним тракама. Официри су носили и шињел затворено плаве боје, са капуљачом и дугмадима на раменима. Шињел је покривао цијелу униформу. Припадници артиљерије (пољске и брдске) имали су униформе и опрему као и пјешадија. Јахаћа артиљерија је имала униформе као коњица (Ђокић 1997:87, 88). Турска артиљерија је у свом наоружању имала двије врсте топова, од 4 фунте (калибар 79 мм) и од 6 фунти (калибар 91, 5 мм), односно Крупове (оп. а. Krupp) острагане различитог модела. Турци су непосредно пред почетак рата од Крупове фабрике наручили 1 000 комада модерних позиционих топова. Крупови острагани имали су ефикасно дејство на око 3 000 м. Гранате ових топова имале су јаче перкусионо, али не и парчадно дејство. Турци су у норужању имали велики број белгијских спредпунећих топова систем Варендорф (оп. а.Warendorf), калибра 4 и 6 фунти. За разлику од Крупових челичних топова, ови су били од бронзе. Турски брдски топови претежно су челични спредпунећи топови Витвортовог (оп. а. Withworth) система. Од митраљеза османска војска има вишецјевне митраљезе типа Гетлинг (оп. а. Gatling), у већини случајева распоређене по утврђењима (Ђокић 1997:88, 89). Број тврђавских оруђа у 1867. у цијелој Босни и Херцеговини износио је око 400 комада (Tepić 1986:111). Мобилизација је била добро прихваћена код домаћег муслиманског становништва. Обухватила је сав мушки муслимански свијет од 17 до 70 Кожна фишеклија пушке острагуше 67

Турска артиљерија 1875/76, Charles Yriarte

година. Наредбом из Цариграда у априлу 1876. у Босну било је упућено четири батаљона из Новог Пазара, а из Херцеговине 22 чете редовне војске (Ekmečić 1973:188). У Сарајево је у јулу 1876. донијет плашт са гроба пророка Мухамеда, који је послужио за подизање морала код босанских муслиманских војника (Ekmečić 1973:258). Морал муслиманског становништва порастао је нарочито након краха Црних Потока августа 1877. Почетком 1878. регрутовале су се свјеже снаге из реда домаћег муслиманског становништва, без већих проблема. Мутесариф из Бањалуке је извјестио 07. 01. 1878. вилајетску владу да нема ни једног ученика који је замолио да полаже испит у сврху одгоде војне службе.3

3

Извјештај бањалучког мутесарифа Вилајету у Сарајево, инв. бр. 175/1878, АОИ Сарајево.

68

VII БОСАНСКИ КАТОЛИЦИ И УСТАНАК Насиља башибозука нису били поштеђени ни католици. Шездесет католика из околине Бихаћа почетком устанка било је посјечено на њиви приликом брања кукуруза (Капиџић 1954:247). Јози Римцу, устанику из Пролошке чете, одсјечена је глава и однијета у Ливно, гдје је набијена на колац и стављена на градске зидине оставши ту све до краја турске власти (Marković 1970/71:428). Дипломатску активност у правцу одвајања католика од устаничког покрета Беч је усмјерио одмах на његовом почетку (В. Чубриловић 1996:341). Нешто касније гроф Ђула Андраши успио је да наговори фра Гргу Мартића за потписивање протеста против уједињења Србије и Босне. Вицеконзул Валдхарт добио је задатак да обилази католичке самостане и да за исту ствар придобија католичко свештенство (Ekmečić 1973:225), чији су су интереси папског пријестола, а не словенства, били једино важни (Тепић 1988:427). Руски извори истицали су бојазан да би 140 000 католика изгубило слободу коју им даје ислам, ако би се у побуни придружили православнима (Тепић 1988:426). Католичко становништво Босне из ових је разлога од почетка до краја устанка остало дубоко подијељено. Иако је већина босанско-херцеговачких католика држала турску страну (Билбија 1936:395), било је и оних, попут дон Ивана Мусића, који су се од првог дана активно укључили у устанички покрет у Херцеговини. Патриотско и "просрпско" дјеловање ливањских фратара било је пресудно у опредјељењу католика тог краја да се придруже Србима. Током јула 1876. мали католички покрет око Ливна (Пролошко– ливањска чета) под вођством фра Боне Дрежњака, повезаће се у јединствену цјелину са српским покретом (Ekmečić 1973:101-104).

Босански католици у току устанка

69

Јосип Јурај Штросмајер

Фра Грго Мартић

70

Католичка чета, смјештена у Пролог планини, непрестано слушајући команду из Тишковца (Пелагић 1953:148), као и већина устаника Срба будућност слободне Босне није видјела без Србије (Екмечић 1973:114) све до краја устанка. Независно од ових, католици из околине Бања Луке ратују против устаника заједно са Турцима. Путописац Шарл Иријар запазио је да су католици из околине Бања Луке остали вјерни турским властима и да су их ови наоружавали (Микић 1995:195). Око 500 католика из околине Ивањске организовало је антиустаничку чету (В. Чубриловић 1996:344), да би се касније придружили Османлијама у прогону устаника код Градишке (Екмечић 1954:299). У бици против Срба, на Гаштици, заједно са муслиманима, ратовало је око 500 католичких сељака (В. Чубриловић 1996:344). Мјешовита католичко-турска чета на челу са католиком Пајом Додићем, дјеловала је у селу Мравица крај Бања Луке (Luković 1971:151). Одбијање босанских католика да се укључе у јединствену акцију против Турака Васо Пелагић је видио у загребачкој антисрпској пропаганди. "Први српски са запада сусједи", вели Васо Пелагић, "постали су српски непријатељи, како се устанак херцеговачко–босански претворио у савезну српску револуцију, која је прогласила борбу свог устанка за ослобођење и уједињење српства" (Пелагић 1953:181). Утицај католичке Хрватске пресудно је утицао на понашање католике из Босне и Херцеговине. Раније "српско опредјељење" босанских католика уступало је с временом своје мјесто "хрватству", а сви они који су се осјећали "најпрвље као Срби, пак онда Хрвати", као извјесни Радаковић, агент српске владе шездесетих година (Ekmečić 1958:101), постајали су преко ноћи чистокрвни Хрвати. Иако Јосип Јурај Штросмајер и либерална Хрватска народна странка промовишу став да је Босна земља Хрвата подијељених у три вјере (Екмечић 1981:516), то није сметало да се отворено заузимају присаједињењу Босне Србији, а Херцеговине Црној Гори (Екмечић 1989:322), супростављајући се на тај начин политици службеног Беча. У писму лидеру енглеских либерала Вилијему Гледстону (01. 10. 1876.) он истиче како би хрватска и српска улога око уједињења требало да буду попут оне коју су подијелиле Пијемонт и Тоскана око формирања јединствене Италије, при чему би Србија била Пијемонт и политички огртач, а Хрватска би, као Тоскана у Италији, одиграла улогу културне еманципаторке јужних Словена (Ekmečić 1977:69). За фра Гргу Мартића, симпатизера хабсбу-

ршког двора, Јосип Јурај Штросмајер једном приликом је рекао да заслужује вјешала (Екмечић 1989:323). И Фрањо Рачки осуђивао је антисрпско држање фра Грге Мартића, па у једном писму упућеном Јосипу Јурају Штросмајеру поводом фрањевачке политике у Босни каже: "Кукавни је то католицизам, који се против православља ослања на Куран." Хрватски комитет у Задру, са Миховилом Павлиновићем и Кажимиром Љубићем, иступао је против уједињења Босне са Србијом (Ekmečić 1977:68, 69). Симпатије за Турке и пропаст устанка заговарала је и Старчевићанска Хрватска странка права. Анте Старчевић написао је неколико књига, у којима разматра ријешење хрватског и српског питања (Име Срб; Би–ли к Славству или ка Хрватству; Пасмина славосербска по Херватској), наглашавајући расну супериорност Хрвата у односу на инфериорне Србе (Екмечић 1989:165). Католици сједињењи са осталим дијелом католичког хрватског народа, у берлинском ријешењу видјели су своју будућу националну афирмацију. Неки католици под Вучјаком још у марту 1878. тражили су оружје од генерала Јосипа Филиповића у Загребу, за наводно сузбијање пљачке у том крају, што је представљало позитиван сигнал ауУ спомен заузећа Сарајева, строугарским трупама за интервенисање (Микић плакат штампан у Загребу листопада 1878. 1995:209, 210). Дана 20. 08. 1878. славило се присаједињење Херцеговине и Босне остатку Хрватске слиједећим ријечима на хрватском плакату, штампаном у Загребу: "Četir vieka žudnjehu slobodu, hrvatski vam donose junaci... uz Hrvatsku budućnost vas čeka, sa Hrvatskom živjeti il' mrieti." На плакату је приказан велики хрватски грб, а испод њега босански са лијеве и херцеговачки са десне стране.1

1

Плакат U spomen zauzeća Sarajeva, Zagreb 20. kolovoza 1878, стари инв. бр. VI-1–46, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС

71

72

VIII СРБИЈА ПРЕМА БОСНИ И УСТАНКУ Агитаторски послови српске државне политике могу се пратити још од времена кнеза Милоша Обреновића, који је одржавао везе са Босном преко својих повјереника. Илија Гарашанин одржавао је у Босни везу са беговском породицом Филиповић и његово Начертаније само је систематизовало даљи агитаторски рад (Екмечић 1996:107). Од српских трговаца везу са Београдом одржавао је Васо Видовић, трговац из Градишке, преко Нике Окана, старог српског агента за Босну. Нико Окан, од 1860. члан Одбора српско– босанког, био је један од најповјерљивијих агитатора српске владе у Босни. Неуспио покушај српске Владе да Србе у Босни подигне на устанак под девизом: "Бог, књаз и србство" десио се 1860. (Ekmečić 1958:92). У Босну је била убачена једна чета која се пробила скроз до Посавине, али су је Турци успјели разбити код Брчког (Ekmečić 1958:76). Наредне године у босанској Крајини откривено је код сељака оружје добијено наводно од српских агената (Ekmečić 1958:104). Југозападна Босна је за српску спољну политику још од раније представљала најплодније тло за почетак и реализацију устанка. Теофил Петрановић, такође повјереник српске владе, имао је задатак да припрема устанике у Купресу, Прологу и Грахову (Ekmečić 1973:45). Касније се за судбину Босне интресовало и српско Намјесништво поново ангажујући старе агенте. По налогу Намјесништва Нико Окан је 1868. саставио план за ослобођење Босне (Пројекат Нике Окана за устанак у Босни), којим се предвиђало ослобађање Босне у двије етапе. У првој би требало побунити босанске Србе, док би у другој фази дошло до неминовне интервенције српске војске. Двије године касније Нико Окан је дорадио свој план (Ekmečić 1973:42-44). Србија је 1870. преговарала са османским властима о мирном присаједињењу Босне Србији, против чега је била аустроугарска дипломатија (Ekmečić 1973:50). Добровољно уступање Босне Србији од стране Турске дефинитивно је отпала као могућност након француско–њемачког рата. Побиједом Њемачке, Берлин је постао центар европске дипломатије и политике. Образовањем Тројецарског савеза вријеме либералног националног револуционарства уступило је мјесто империјализму и моћним блоковима, усмјереним првенствено на политичке и економске интересе, док о малим неослобођеним народима водило се рачуна само колико им одговара (В. Чубриловић 1996:164, 165). Беч је 1870. замишљао другачије ријешење, нудећи Србији диобу Босне и Херцеговине линијом Врбас у Босни и Неретвом у Херцеговини (Ekmečić 1973:60). Пет година касније, августа 1875. у Загреб су из Београд долазили Антo Орешковић и Милутин Гарашанин да преко Jосипа Jураја Штросмајера понуде хрватским политичарима сарадњу у Босни. Договор Михе Клаића, Јосипа Јураја Штросмајера са Милутином Гарашином и Антом Орешковићем о подјели Босне долином ријеке Врбас (такозвана Турска Хрватска) наводно је пропао због противљења хрватског бана Ивана Мажуранића (В. Чубриловић 1996:345). Осим агентско–агитаторских послова, Србија је радила и на просвјетном подизању босанских Срба. Српска влада је помагала српске школе, са циљем да се буди српска национала свијест (Ekmečić 1973:52). И опозициона Омладина, која се 1866. организује у Уједињену омладину српску, има превасходно просвјетно– културни задатак, односно да на основу истине и помоћу науке утврди и унаприједи српску народност у Босни (Ekmečić 1973:56). Босна је од свих српских земаља била највише "прирасла за срце" Омладине. О њој се пјевало и на њу мислило (В. Чубриловић 1996:30). Нешто револуционарнији наступ Омладине представља формирање Дружине за уједињење и ослобођење српско 13. 09. 1871. на Цетињу, чији је главни мото ослобођење Срба под Турцима (Дурковић Јакшић 1959:70). Српски омладинци, заједно са Светозаром Милетићем 1871. започели су акцију за ослобођење и стварање велике независне српске државе на Балкану, у чији би састав ушли: Црна Гора, Херцеговина, Србија и Босна. Одлучено је да устанак отпочне септембра исте године у Херцеговини и да се касније шири према Босни. Причало се да су у читаву активност омладинаца били увучени неки руски кругови и аустријски Граничари (Ekmečić 1973:57). Обје омладинске организације биле су у сукобу са српском владом, па се ни њихови планови никако не могу сматрати за званичне ставове Српске владе. Такође, не може се са сигурношћу тврдити да је и једна од њих имала своје чланове у Босни. Почетком 1872. у Београду је основано једно тајно удружење под именом Главни одбор за ослобођење Срба у Турској, на чијем су челу били Сава Грујић и Павле Шафарик. Дјеловање удружења било је разрађено Штатутом са 23 члана (Дурковић Јакшић 1959:70-72). Митрополит Михаило, покровитељ овог удружења, у једном писму руској влади Херцеговину и Босну сматра чисто српским етничким простором (Екмечић 1989:137). Устанак у Херцеговини и Босни "заговарали" су и српски социјалисти Светозара Марковића. Он је у Новом Саду 1872. организовао Централно-револуционарно–политички одбор (Ekmečić 73

1973:64). Српски социјалисти су замишљали вођење устанка у смислу чисто социјалног бунта за коначно ослобођење радника и сељака, након чега би услиједило уједињење са Србијом на равноправним основама у јединствену и федеративну државу социјалистичког типа. Мана програма Светозара Марковића је у превиђању чињенице да у Босни нема радника као што је случај са његовим босанским сљедбеником Васом Пелагићем. Светозар Марковић противставља социјални бунт националној борби за ослобођење и уједињење свих српских области (Milosavljević 1977:253). Босански социјалиста Васо Пелагић, 1874. штампа у Новом Саду "Посланицу пријатељима угњетене браће у Турској", којом од муслимана и католика тражи да заједно са Србима збаце Османску власт. Нова држава би, по Пелагићу, била уставна монархија са скупштином као најјачим законодавним органом (Ekmečić 1973:68). Васо Пелагић је "вјетропир" и њега, као и српске омладинце, прогони српска влада. Јован Мариновић годину дана пред устанак, тражи од аустроугарских власти да се Васо Пелагић протјера из Земуна, ради његовог штетног утицаја у Србији. За разлику од националистичке омладине, српски социјалисти имају своје истомишљенике у Босни. Светозар Марковић је био у честој кореспонденцији са Костом Угринићем. Пријатељ Петра Мркоњића, Манојло Хрваћанин био је такође социјалиста по убјеђењу (Ekmečić 1973:70). Светозар Марковић није размишљао о јединственој српској држави. За њега је борба, како каже, за Велику Србију, коју заговарају српски либерали, направила народ само сиромашнијим (Milosavljević 1977:253). По Светозару Марковићу, стварањем Велике Србије, босански Срби добили би јако мало, док би другом дијелу српског народа који живи у кнежевинама Србији и Црној Гори уједињењем било само горе (Lukač 1977:241). Влада конзервативне Напредне странке поднијела је оставку након изгубљених избора августа 1875. год. Народ је отворено негодовао што и Србија не притиче у помоћ својој браћи устаницима, па је кнез Милан IV Обреновић пожурио са формирањем либералног кабинета са Стевчом Михаиловићем, Јованом Ристићем и Тихомиљем Николићем (Јовановић 1988:283). Премијер Стевча Михаиловић се у својим Мемоарима присјећа састанака владе уочи устанка. Србија је требало да води акцију на Дрини и да се касније српска војска споји са устаницима у Босни (М. Војводић 1999:11). По избијању устанка кнез Милан је ишао у Беч да испита држање великих сила. Порука српском кнезу од званичних аустроугарских и руских кругова била је да се држи строге неутралности и мира (Ekmečić 1973:123). Српски либерали су у Србији важили за националисте. Матија Бан, либерални интелектуалац сачино је један приједлог за ослобођење Херцеговине и Босне под насловом Мој предлог Ристићу 1875–12авг. (Екмечић 1997:224). Он је 1868. сачинио план за отпочињање устанка у Босни, који је двије године касније преформулисан и прерађен. План је предвиђао да српска војска зада коначни ударац турској власти у Босни (Екмечић 1997:37). Оно што је српске либерале и далековидог Јована Ристића разликовало од других је што су знали да се судбина Босне не може ријешавати устанком, ма какав он ток, па и исход имао (Екмечић 1989:321). Еклектична по свом карактеру као и већина либералних странака у Европи, српска Народна либерална странка имала је лијеву и десну струју. Десна либерална влада Стевче Михаиловића почетком септембра 1875. тајно помаже устанак, због чега је на Дрину био послат генерал Ранко Алимпић, у циљу организовања и пребацивања добровољаца у Босну (В. Чубриловић 1996:167). Када ова влада познатија под именом Акционо министарство на челу са Стевчом Михаиловићем и Јованом Ристићем падне 04. 10. 1875, нову владу Каљевићевих лијевих либерала поздравиле су велике силе (В. Чубриловић 1996:172). Јован Ристић 74

Први одбори који материјално помажу устанак у Босни формирају се у Србији. Кренуло је све под покровитељством Владе. Већ у јулу 1875. у Београду је формиран Одбор, чији је предсједник митрополит Михаило, а секретар Ђока Влајковић (Ekmečić 1973:91). Устаници у Босни надали су се, осим симпатијама, и искреној помоћи са србијанско– црногорске стране1, премда у самом Београду није било пуно оних који су били истински за присједињење Босне Србији (Екмечић 1989:309). У неким београдским круговима говорило се: "Нама не требају херцеговачки кршеви, нити нам треба голо камење Босне убоге, због чије би сиротиње и Србија осиротела и пропала" (Ekmečić 1978:126). У децембру 1875. конзервативна влада са Јованом Мариновићем на челу, саставила је приједлог реформи за окончање конфликта у Босни, који су гроф Ђула Андраши и Руси олако одбацили. Реформни приједлог предвиђао је да се у Херцеговини и Босни образује општинска самоуправа са хришћанским начелницима срезова, као што је било и у Србији за вријеме књаза Милоша Обреновића. Власт либералног Акционог министарства поново је успостављена 06. 05. 1876. "Ратна струја" била је толико ојачала да јој ни Кнез Милан IV Обреновић није могао одолити (Ekmečić 1973:210). Према плану рата из 10. 05. 1876. који би требао да се води између Србије и Турске главни циљ састојао се у присаједињењу Србији простора насељеног Србима у већини (Ekmečić 1973:217). Ратни проглас кнеза Милана прочитан на Делиграду јасно је указивао на то да је главни узрок рата била Босна (В. Чубриловић 1996:181). Када је 30. 06. 1876. објавила рат Турској, Србија није била припремљена ни политички, ни дипломатски, ни финансијски, ни тактички. Платила је цијену зато што се уздала да ће у рат врло брзо ући и Русија, што се није догодило (М. Војводић 1999:10, 11). Из писма Васе Видовића, упућеном Јовану Ристићу од 04. 07. 1876, види се да су устаници из Босне вјеровали да ће српска војска уистину ослободити Семберију и Посавину и побједоносно се спојити са српским устаницима из Крајине (Ekmečić 1973:236). Међутим, Србија је у рат ушла опремљена за вођење временски ограничених операција, најдуже два мјесеца (Милосављевић 1978:156). Након војног продора српске војске у Семберију предвиђено је да се, ако се буде могло даље напредовати, продре и у Посавину, гдје би се спојиле двије српске војске, србијанска и устаничка 1

Митрополит Михаило

Кнез Милан IV Обреновић

Писмо босански усташа херцеговачким усташима, писано у Козари 24. Септембра 875, А БиХ, Сарајево, 3.

75

Прокламација кнеза Милана IV Обреновићa

76

војска босанских Срба. Све је пропало, иако су српске јединице заузеле и спалиле половину Бијељиње војска се повукла по наређењу из Београда (Ekmečić 1973:235). Након катастрофе српске војске у бици на Ђунису и проглашења примирја запечаћена је даља судбина устанка и цијелог Источног питања (Ekmečić 1977:81). Послије потписаног примирја између поражене Србије и Османског царства марта 1877, српска влада радила је на умирењу устаника, сматрајући уједињење Босне и Србије неважећим актом (Ekmečić 1973:263, 264). Док су устаници размишљали о уједињењу Босне и Србије, у српској војсци све већи број српских официра који су са симпатијама гледали на могуђе тријалистичко преуређење Аустроугарске монархије, у којој би Србија постала трећи равноправни члан државне заједнице (Ekmečić 1978:126). Након пада Црних Потока 04. 08. 1877, Симо Чавка и Вид Милановић отпутовали су у Београд код Јована Ристића и митрополита Михаила (Красић 1884:190), али српску Владу устанак у Босни више није интересовао (Ekmečić 1973:300). По уласку Србије у рат децембра 1877, аустроугарском конзулу у Београду гарантовано је да нови рат не значи у исто вријеме обнову старих веза Београда са српским устаницима у Босни (Ekmečić 1973:305). Напустивши илузију о присаједињењу Босне, Србија се окренула проширењу граница у правцу југа и југоистока, што је верификовала европска дипломатија састанком у Берлину јула 1878.

IX ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПРЕМА УСТАНКУ Пред сам почетак устанка међународни односи ни издалека нису ишли на руку отпочињању било какве оружане акције. Влада у Беогаду, као и влада на Цетињу, позивала је српско устаничко вођство у Босни и Херцеговини да се чекају боља времена (Čubrilović 1977:17). Васо Чубриловић читаву одговорност за отпочињање устаничке акције не приписује влади у Петрограду, као ни влади у Београду, већ босанском устаничком вођству (Čubrilović 1977:21). Судбоносни фактор устанка била је дипломатија (Ekmečić 1973:77). Заинтересоване европске силе, и прије него што је устанак започео, дипломатским рјешењима разрјешиле су сва спорна питања око будућности Балкана. Након одржаних састанака царева Аустроугарске и Русије у Салцбургу 1867, Берлину 1872. и Бечу 1873., подијељене су интересне сфере ове двије велике силе на Балкану. Аустроугарској је припао западни дио, са Босном и Херцеговином и могућношћу проширења на Србију, а Русији источни дио, односно Бугарска (М. Војводић 1999:12). Источно питање је за цара Франца I Јозефа спор око области коју он сматра царским прерогативом при чему је, Босна и Херцеговина компензација за изгубљене територије у Њемачкој и Италији (Блед 1998:378). Аустроугарска дипломатија већ одавно је напустила конзервативну политику одржавања Османске империје и опредјелила се властитој културној и државној пенетрацији у правцу југоистока. Политика Беча према Османском царству, практично, била је повратак два до три вијека уназад, у доба аустро–турских ратова (Čubrilović 1977:19). Франц I Јозеф једном приликом изјавио је: Има једна тачка у којој никад нећу пристати да попустим, а то је стварање независних држава (оп. а. у Босни и Херцеговини) по угледу на Србију и Црну Гору (Блед 1998:379). На почетку устанка Аустроугарска је заговарала неутралан став, а управнику Далмације генералу Гаврилу Родићу, у том смислу, дате су инструкције из Беча. Аустроугарска је заузела јасан курс своје спољне политике прве године устанка, који ће остати исти све до 1878, иако је познато да је гроф Ђула Андраши у неком моменту илегално предложио једном руском посланику заједничку војну окупацију Босне и Херцеговине и подјелу територије (Екмечић 1989:300). Под предсједавањем цара Франца Јозефа I 29. 01. 1875. одржана је сједница Крунског вијећа, на којој се разматрало о главном мотиву за уплитање у босанску кризу, о страху од стварања нове велике српске државе, сачињене од Србије увећане за Босну, и Црне Горе проширене за Херцеговину (Ekmečić 1973:116).

Гроф Ђула Андраши

Цар Франц I Јозеф

77

Спољна политика "Црно–жуте" Монархије заговарала је у почетку немјешање у унутрашње ствари турске државе (Ekmečić 1973:122), да би нешто касније гроф Ђула Андраши под неутралношћу подразумијевао забрану сваког прелаза устаника преко границе. Уредбом, од 11. 09. 1875, аустроугарске власти забрањивале су прелаз преко границе лицима која су посједовала оружје (Ekmečić 1973:98). У фебруару 1876. гроф Ђула Андраши упућује конкретна наређења заповједништву Војне Границе, у циљу дестабилизације помоћи устаничког покрета, гдје је, како се сматра, основни проблем извоз оружја, који би требало одмах забранити. Крајем истог мјесеца Беч је против Васе Пелагића и Петра Мркоњића расписао потјерницу (Ekmečić 1973:164). Отворени почетак уплитања Беча у стварима Велике Порте око питања будућности Босне представља објава грофа Ђуле Андрашија дуго припремане протестне ноте, донијете, истина, уз сагласност са осталим европским силама, којом је дато до знања да реформе у Османској Империји нису само њена унутрашња ствар. Он је 30. 12. 1875, у циљу заустављања устанка саставио пројекат реформи. Предложио је да Босна и Херцеговина добију аутономију са султановим суверенитетом и са хришћанином валијом на челу, као и са обавезним примањем хришћана у полицијску службу. Ове приједлоге прихватила је Порта (Ekmečić 1973:163). Едхем паша лично је у Градишци прочитао реформе, које су сви трговци, осим Ђорђа Зите, одбили. И круг око Голуба Бабића прихаватао је ове реформе, али не и Васо Пелагић и Васо Видовић. Од тада је Аустроугарска промјенила своју политику према устаницима (Микић 1995:201). Вијест о почетку српско–турског рата био је тежак ударац за Аустроугарску. Јуна 1876. аустроугарске власти ухапсиле су Васу Видовића заплијенивши сву документацију везану за рад одбора. Након пар дана пустили су га, условно, на слободу (Ekmečić 1973:227). Аустроугарско непријатељство према устаничком покрету интензивирано је прије самог почетка турске инвазије на Црне Потоке. По формирању Привремене владе, званични Беч је издао 24. 10. 1877. окружницу пограничним властима да се спријечава сваки прелазак преко границе (Ekmečić 1973:301). Аустроугарски агенти су радили и агитовали и међу Србима и српским избјеглицама. Неки од њих, чак су писали петиције цару Францу Јозефу I, у којима траже да Аустроугарска окупира Босну. Четири такве представке, са укупно 234 потписа, послане су у Беч за царев рођендан 15. 08. 1876. (Ekmečić 1973:226). Аустроугарске власти забиљежиле су да да је код већине Срба у Хрватској, као и на босанској страни, развијена идеја о јединственој српској држави (Екмечић 1989:138). Алфред Боић, граничарски официр из Брода, извјештава Генералну команду да већина становништва, не симпатише безусловно Кнежевину Србију, колико националну српску заједничку припадност (Екмечић 1989:274). Истина, међу Аустроугарима било је и часних официра, попут генерала Антуна Молинарија, који је 27. 07. 1877. одбио сарадњу у сузбијању устаника, понуђену од стране Вели паше (В. Чубриловић 1996:233). Русија, као и раније, бранила је своју интересну сферу договорену са Аустроугарском, у коју није улазила Босна. Руска званична политика била је политика усаглашавања њене политике и интереса са аустроугарском политиком, што је трајало читаво вријеме устанка. Гроф Александар Горчаков био је главни заговорник овог курса (Ekmečić 1977:77). Застава је још 1873, прије почетка устанка, писала да је "Русија у посљедње вријеме почела играти двоструку улогу, постала је Јанус, који једно лице указује Турцима, а друго Гроф Александар Горчаков 78

хришћанима" (Капиџић 1953:341). На директно питање кнеза Милана, да ли би Русија пружила помоћ Србији у случају да је због устанка босанских Срба окупира Аустроугарска, званични Петроград дао је негативан одговор (Ekmečić 1973:125, 126). У принципу, Русија је увијек више симпатисала мању српску државу Црну Гору, него Србију. И Беч је био "пристрасан": док је у Црној Гори видио само дјелимичног, Србија је представљала главног непријатеља (Екмечић 1981:520). Кад су у јануару 1876. Илија Билбија и Јово Пиштељић кренули у Петроград, преко Беча, тамо их је зауставио руски посланик Е. П. Новиков забранивши им одлазак у Русију, као и било какву помисао о уједињењу Босне са српском кнежевином, што је пренијето и српском кнезу у Београд (Ekmečić 1973:180, 181). Постизање компромиса потписивањем Меморандума 12. 05. 1876. у Берлину између Русије, као "покровитељице балканских хришћана", и Аустроугарске, одбио је седам дана касније енглески шеф дипломатије лорд Дерби, по чијем схватању се договор косио са Париским мировним уговором (Ekmečić 1973:205). Рајхштатски споразум судбински је одредио даљи ток устанка. Споразумом са Русијом у Рајхштату 08. 07. 1876, Аустроугарска је приволила Русију да се обавеже да неће дозволити стварање једне српске државе на јужним границама Монархије (Ekmečić 1973:233). Будимпештанским договором, постигнутим 15. 01. 1877. између Беча и Петрограда, Аустроугарска монархија дефинитивно је осигурала Босну и Херцеговину за себе (Екмечић 1973:255). Руски цар био је потпуно незаинтересован за устанак (Ekmečić 1977:75). Голуб Бабић посјетио је 1877. Петроград, гдје га је примио руски цар Александар II Романов, који је устаничком војводи једном приликом поставио саркастично питање: "И да Вам успоставим круну Душанову (Микић 1995:204)?" Углед руских Славјанофила порастао је након пораза Србије у рату са Османским царством. Милорад Екмечић терет кривње пропасти читавог устанка ставља на Славјанофилски комитет и долазак за вођу у Црне Потоке Милете Деспотовића, руског пуковника и поборника славјанофилске политике. Идеје политичког деспотизма, које су руски славјанофили уносили одозго, представљали су "слатки отров" за умртвљење српског елитног национализма (Екмечић 1989:308, 309). Руски Славјанофили имали су јак утицај на руском двору и то преко царице, престолонасљедника и царевог брата. Они су након пораза српске војске у децембру 1876. преко Московског комитета осудили српски национални покрет, који се, како су истицали са "огорчењем", умјесто борбе за свргавање османске власти и присаједињење Старе Србије и Босне, борио за ослобођење јужних Словена (Екмечић 1981:517). Гледиште појединих историчара је да су управо славјанофили, мотивишући руско јавно мишљење, увукли Русију у рат против Турака (Тепић 1988:461). Руси су након катастрофе на Ђунису натјерали Србију да уђе у рат (Екмечић 1973:250). Најјачи ударац за босанске Србе, по уласку Србије у рат, био је то што је српска војска, а посредно и устаничка, представљала дио заједничког руско–турског фронта, а знало се да Руси хоће само Велику Бугарску. Руско– турски рат почео је 24. 04. 1877. Руска војска у јуну исте године прешла је Дунав, али су се Турци након два узастопна руска удара током јула одбранили на Плевни. Руска званична политика заснивала се на чињеници да ангажовањем српске војске у рату одвоји један дио турске војске из Софије у Србију. Ушавши у рат тек након турског пораза код Плевне, у децембру 1877, српска војска се према Босни морала држати дефанзивно (Екмечић 1973:303). Руси су у то доба дошли пред сам Цариград, након чега је 31. 03. 1878. у Једрену склопљено примирје, а 03. 03. 1878. мир у Сан Стефану, чиме је створена Велика Бугарска (Ekmečić 1973:310). Показало се да су Срби ратовали за туђе, бугарске, а не властите интересе (В. Војводић 1999:13). Уочи самог почетка великог конгреса у Берлину руски представници потписали су једну важну изјаву у корист Аустроугарске, чиме се Русија обавезала да неће чинити никакве примједбе око окупације Босне и Херцеговине (Јакшић 1955:66) Десет година након Берлинског конгреса (1888.) гроф Сергеј Вите, руски дипломата, на једном мјесту објаснио је Стојану Новаковићу руску политику према устаницима и Босни слиједећим ријечима: "Став Русије према устаницима у Босни не треба узимати озбиљно јер се то питање употребљава данас да заплаши Аустрију, да би она у другим питањима попустила, али да у интересу руске политике никако није да босанско питање ријеши, него, напротив, да га непрестано нерјешено одржава, како би јој, кад то затреба, могло послужити..." (Ekmečić 1977:85). Велика Британија је од првог дана слутила да устаници не ратују ни за какаве реформе, већ за независност, па их у томе треба спријечити (Ekmečić 1973:207). Лондон није могао да прихвати чињеницу да су санстефанским миром Руси изашли на Босфор, што је Велику Британију учинило највећим протагонистом ревизије овог мира и одржавања новог састанка великих сила у Берлину. Аргументи британске политике у 79

корист аустроугарске окупације Босне и Херцеговине састоје се у спречавању инвазија српске и црногорске војске, чиме би се смањила нетрпељивост између хришћана и муслимана. Торијевци (конзервативци), који су у вријeме Источне кризе вршили власт у Великој Британији, били су "протурски" оријентисани. Вјерује се да су на Бенџамина Дизраелија утицали извјештаји амбасадора, Хенрија Елиота из Цариграда и конзула Холмса из Сарајева. За ову двојицу устанак није никаква самоникла акција, већ је инициран из Србије. Бенџамин Дизраели се највише од свега плашио да би евентуална аутономија Босне могла угрозити интересе Велике Британије у Ирској, која такође жели аутономију (Imamović 1977:346). Српски агент у Босни, неки Стево Богдановић, присјећа се у мемоарима да су: "енглески конзули досадашњег премијера министра Гледстона били непријатељи као и Турци, још и већи..." (Љушић 1997:210). Почетком јула 1876. Бенџамин Дизраели почетак српског рата Србије против Турске назвао је срамном српском инвазијом, коју треба строго казнити на примјерен начин, а побуну брзо угушити (Живојиновић 1980:72). Британска краљица Викторија, такође, отворено је била на страни Османлија. Неупућена у стварно стање ствари на самом терену, једном приликом је изјавила да су јој хришћани у кнежевинама били гори од муслимана (Живојиновић 1980:73). Конзервативац роберт Солзбери био је увјерења да би словенска раса, мислећи у првом реду на Србе, могла у перспективи наметнути своју власт другима и на тај начин створити нова жаришта за ратове (Живојиновић 1980:91). Супротно конзервативцима, либерали (виговци) и Вилијем Гледстон сматрају за бесмислено одржавање трулог османског царства у животу. Стварање малих националних државица на Балкану, једино је ријешење Источног питања у југоисточној Европи, сматрали су енглески либерали. У перспективи, овакво рјешење, по либералним виговцима, приближило би Србе и остале јужне Словене Великој Британији, а удаљило их од Русије (Aleksić Pejković 1980:67). Вилијем Гледстон сматрао је савезништво Лондона и Беча противнационалним за Босну и Херцеговину, које би требало да буду ослобођене за оне народе који их настањују (Живојиновић 1980:78) Друго издање књиге Путовање по словенским земљама Турске у Европи из 1877. од Аделајне мис Ирби и Георгине Мекензи, са предговором Вилијема Гледстона, била је оруђе борбе либералне опозиције против "проосманске" конзервативне владе Вилијем Гледстон Бенџамина Дизраелија (Žaček 1977:121).

80

X ПРОПАСТ УСТАНКА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС Санстефанским миром 1877. окончан је руско–турски рат. На штету Србије, а под покровитељством Русије, образована је Велика Бугарска. Конгрес у Берлину 1878. ревидирао је рјешења из Сан Стефана и исправио неправду према Србији и Црној Гори, тако што су овим двјема српским државама, уз признање независности, дата територијална проширења стечена у рату са Османлијама (1876-1878). Формални задатак Берлинског конгреса био је успостављање мира између Русије и њених балканских савезница са Турском (Екмечић 1997:257). Стварни смисао Конгреса био је елиминисање Русије и њених малих савезника, прије свега Србије, као претедената на запосједање Босне и Херцеговине. Прије самог окончања конгреса Јован Ристић морао је пред Ђулом Андрашијем писмено гарантовати да Србија убудуће одустаје од Босне и Херцеговине (М. Војводић 1999:17). Поред разграничења Бугарске, на Конгресу разматрано је неколико питања која се односе на: Бесарабију, Батум, независност Србије, Црне Горе и Румуније, пловидбу Дунавом и мореузима, Света мјеста, положај Јермена, као и на рјешење судбине Босне и Херцеговине. Велике силе (Велика Британија, Италија, Русија, Њемачка, Аустроугарска, Француска и Турска), под великим притиском њемачког канцелара и домаћина Конгреса Отоа фон Бизмарка, одлучиле су да Аустроугарска монархија преузме старање над Босном и Херцеговином класичном окупацијом, уз услов да ова бивша османска провинција, и даље, истина формално, признаје врховну власт султана у Цариграду. На двадесет сједница Конгреса, које је водио Ото Фон Бизмарк "као да има бич у руци", по причању Јована Ристића (В. Чубриловић 1996:257), учествовало је двадесет представника из седам земаља. Само Турци нису послали своје главне политичаре на сједнице. Представници Грчке, Румуније и Персије били су саслушани без права гласа. Иако су устаници за своје изасланике на Конгресу одредили трговца Васу Видовића и генерала Милету Деспотовића, стварни заступник босанских Срба био је српски министар спољних послова Јован Ристић. Ова двојица изасланика имало је могућност да прије једне од сједница само провире у дворану засиједања и оставе своје писане захтјеве (Екмечић 1989:324). Јован Ристић је за ову прилику Васи Видовићу купио један фрак, не би ли личио на господина (В. Чубриловић 1996:269). Чињеница да је о судбини Херцеговине и Босне и будућем положају Србије одлучивано истог дана, на Видовдан, 28. 06. 1878, не може се сматрати случајним, сматра историчар Драгољуб Живојиновић (Живојиновић 1980:92). Двадесет и петим чланом уговора у Берлину Аустроугарска је добила управу над Босном и Херцеговином (В. Чубриловић 1996:265). Ауструогарска је имала савезника у Отоу фон Бизмарку, који је још током устанка у априлу 1876. изјавио да цијела акција око устанка мора бити усмјерена на обезбјеђење аустроугарских граница, како би се ова "ослободила опасног сусједства Ото фон Бизмарк аутономних јужнословенских покрета" (Екмечић 81

Берлински конгрес 1878.

Ihan-name 31. 07. 1878, аустроугарски проглас окупационе власти становништву Босне и Херцеговине

82

1980:497, 498). Савезник Беча био је и Лондон. Британски државни секретар за спољну политику Роберт Солзбери обратио се пред сам почетак Конгреса у Берлину сер Хенрију Лијарду, енглеском амбасадору у Цариграду и компромитованом туркофилу слиједећим ријечима: "Питање Србије и Црне Горе нас уопште не интересује. Ми ћемо у договору са Конгресом подржати Аустрију..." (Живојиновић 1980:71) Босански Срби су били пасивни у погледу берлинског ријешења. Васо Пелагић и Перо Крецо су једини који су безрезевно били за сарадњу са муслиманима у пружању отпора. Муслимани су два мјесеца пружали оружани отпор. Лицемјерство руске званичне политике било је очигледно. Два њена представника на Конгресу, грофови П. А. Шувалов и Александар Горчаков признали су Јовану Ристићу, препуштање пред сам рат Херцеговине и Босне Бечу (В. Чубриловић 1996:261), да би након берлинског рјешења руски конзул у Београду генерал Фадјејев наговарао Голуба Бабића на савезништво Срба са муслиманима у пружању отпора окупацији. Насупрот томе, Јован Ристић наговарао га је на лојалност новој аустроугарској власти (Ekmečić 1973:322), што је Голуб Бабић и прихватио. Устанак је окончан не само политичким, већ и социјалним крахом. Нова аустроугарска управа зад-

ржала је дуго времена поредак, какав је био кодификован Саферском наредбом 1859. Инструкције бечког двора генералу Јосипу Филиповићу у погледу даљег вођења политике након кршења отпора босанских муслимана односе се на: приближавање католика и муслимана, и од ових изоловања православних, што ће, уосталом, бити константа аустроугарске политике у Босни све до њене коначне пропасти 1918. (Ekmečić 1977:88).

Генерал Јосип Филиповић

Сукоб аустроугарскe и турске војске августа 1878.

Један анонимни аустроугарски писац окупације Босне 1878. истиче како је Бечки конгрес 1815. оставио немогућу Европу, Париски конгрес 1856. оставио немогућу Турску, а Берлински конгрес 1878. оставио је немогући мир (Екмечић 1997:276). Добитком Босне и Херцеговине Аустроугарска је само ојачала унутрашњи иредентизам (Екмечић 1977:253), што ће убрзати њен коначни крах у рату са Србијом и Црном Гором.

83

84

ХРОНОЛОГИЈА ВАЖНИЈИХ РАТНИХ ДОГАЂАЈА 13.–18. 8. 1875. Почео устанички покрет у околини Приједора. Око 500 до 600 сељака окупило се у Порни код Приједора и тражило укидање убирања једне десетине. Негдје у исто вријеме, изоловано, почео је покрет и у Костајници под вођством Марка Ђенадије и Марка Бајалице. 16. 08. 1875. Немири су избили у околини Крупе. Бјежање српског народа око Дубице. 18. 08. 1875. На Преображење почео устанички покрет у Градишци под руководством Васе Видовића (члан Главног одбора у Старој Градишци). Прави вођа овог покрета био је хајдук Остоја Јањетовић Корманош, који се након првих судара са Турцима повлачи у околне планине. 20. 08. 1875. Бајалица води прави мали рат са Турцима на самом прилазу Турској Костајници. Почетак септембра 1875. Устаничка чета (око 300 устаника) под командом Остоје Јањетовића Корманоша и Петра Петровића Пеције води више бојева са Турцима. Истог мјесеца почео је покрет у околини Грахова. На покретању устаника у југозападној Босни раде Голуб Бабић и Петар Узелац. 10. 09. 1875. Катастрофа на Гаштици и погибија Петра Петровића Пеције и Остоје Јањетовића Корманоша. 15. 09. 1875. Голуб Бабић са малом четом (од 25 устаника) напада Турке у Дреновцу, пограничној тврђави. Нешто касније чети Голуба Бабића придружује се група устаника окупљена око попа Давида Грубора, Јове Кнежевића и Ђуре Ковачевића, који су се још раније тукли са Турцима око манастира Рмањ. Читав септембар Бабићева чета ратује са Турцима, али без већег успјеха. 17/18. 09. 1875. У Прологу, на босанско–далматинској граници организована устаничка чета састављена од босанских католика (око 80 устаника) под вођством Србина Нике Буре и католичког фратра фра Боне Дрежњака. 24. 12. 1875. Принц Петар Мркоњић на сувој граници продро је на турско тло у Босни, близу Жировца, и заузео Добро Село, али се након само десет дана држања тог мјеста повукао преко границе у Хрватску. Јануар 1876. Чета Голуба Бабића, стационирана у логору у Црним Потоцима, броји око 400 устаника; Неуспјех чете Мирослава Хумбмајера да освоји Костајницу. У околини Крупе (на Уни) органозоване су јаке устаничке чете под вођством бившег заптије Триве Амелице, попа Ђоке Карана, Јове Гака и Ристе Дукића. Март 1876. Устаничке формације у околини Крупе разбијене су, а вође Триво Амелица и Јово Гак са својим људством сјединили су се са устаничким формацијама у југозападној Босни. Чета попа Карана повукла се у планину Рисовац, док је чета Ристе Дукића потпуно разбијена. Током марта устанички покрет опстао је у планинама: Козара, Мотајица, Вучјак, Пастирево и Рисовац. Устаничка чета принца Петра Мркоњића разоружана је у Бојни од стране аустроугарске војске. 17. 03. 1876. Чета под вођством Марка Ђенадије и Марка Бајалице воде борбе са Турци у планини Баљ. 28. 03. 1876. Војвода Голуб Бабић извео жесток напад на Унац са око 100 устаника. 29. 03. 1876. Након опсаде од једног дана Унац се предао Голубу Бабићу. Сазнавши за ове успјехе, у то вријеме бине се и села око Гламоча. На тражење гламочана, Бабић је у Гламочко поље послао Перу Крецу, који је у Љесковцу врло брзо пописао око 500 устаника. Бабић у Горње Грахово шаље Мићу Тркуљу, који је организовао устаничку чету од око 600 устаника. 85

Крај марта 1876. Оружани сукоби устаника са турским снагама у Пастиреву. Почетак априла 1876. Јужно од Кобаша развио се устанак са центрима у Лепеници, Мотајици, Илови и Царевој Гори. У Мотајици чету од око 100 устаника води Стеван Михалчић. Бројна снага устаника у сјеверној Босни процјењује се од 10 до 12 000 устаника. Двије најзначајније чете у сјеверној Босни су у Брезовици (око 150 устаника) и у Ћорковачи (око 280 устаника). Бег Поздерац разбија устанике Пере Креце, па се ови повлаче у Трубар, родно село Голуба Бабића. 14. 04. 1876. Принц Петар Мркоњић, пошто се вратио из иностранства, наоружао је и распоредио своје људство на пет мјеста дуж аустроугарско–турске границе, али није успио да пређе са својом војском у Босну. Мркоњић је са великом четом од 500 људи имао намјеру прећи у Босну, близу Бојне, али га је тамо аустроугарска војска спријечила, по наређењу грофа Ђуле Андрашија. Крај априла 1876. Устанак у сјеверној Босни захатио је читав крај од Дервенте на истоку, до Бања Луке на западу. Под налетом турске војске (Анадолци), која се кретала из правца Херцеговине под командом Али паше (2400 пјешака, 1300 коњаника, 100 артиљераца и 6 топова) поново је вратила Унац у своје окриље. Разбијене устаничке формације Голуба Бабића склониле су се у Црне Потоке. 11. 05. 1876. Чета Петра Мркоњића успјела се пребацити у Босну и улогорити у Ћорковачи, која је била далеко само 1 км од турске државне границе. Недалеко од ове, у Брезовачи, у исто то вријеме налази се једна снажна и добро организована чета под командом Симе Давидовића. Средина маја 1876. У Козари је смјештена устаничка чета под командом игумана Кирила Хаџића и Марка Ђенадије, у снази од око 500 устаника. У Рисовцу и у Грмечу оперишу двије чете, у снази од око 400 устаника, на челу са Тривуном Бундалом и неким Мајкићем. 28 05. 1876. Устаници Голуба Бабића у нападу на Бјелај нанијели велике губитке турској војсци. Крај маја 1876. У Вучјак планини устаници се бију са Турцима(око 200 војника) пуних девет сати. Јуни 1876. Чета у Вучјаку, коју води пододбор у Броду, броји од 600 до 800 људи, и дјелећи се на два дијела, једну под командом Ристе Јејића (убрзо интерниран из устанка) и друга, под вођством Ђорђа Јовановића. Почетком мјесеца османска војска напада устанике на Козари, али је разбијена код манастира Моштаница, па се повлачи у Дубицу. Истог мјесеца битке су око Дервенте и Кобаша; Неуспјели покушај устаничке чете Голуба Бабића да ослободе Кулен Вакуф. Крај јуна 1876. Петар Мркоњић са 200 устаника изводи неуспјешни напад у правцу Бужима. Јули 1876. Устаничку чету у Мотајици води Симо Стефановић. 07. 07. 1876. Устаничка чета под командом Петра Мркоњића једва се спасла од потпуног слома, након једног силовитог војног налета турске војске. У тим борбама директно су чети у Ћорковачи помагали устаници Симе Давидовића из Брезоваче. Крајем јула чета младог принца смањила се на малу групицу војника, без већег значаја, којом, умјесто Петра Мркоњића, руководи Илија Шевић. 09. 07. 1876. Здружене чете попа Ђоке Карана, Вида Милановића и Триве Амелице (1300 устаника) са три стране нападају Саницу и потпуно је пустоше. Напад су извели и на Скуцани Вакуф и спалили су сва села у долини Сане до Каменграда (попаљено 18 муслиманских села). У међувремену Турци су напали грмечку чету, продуживши према Каменици. Половина јула 1876. Буне се села у околини Приједора и Дервенте. Чета у Брезовачи (300 устаника) одлази под вођством Симе Давидовића у планину Грмеч. Упоредо са почетком српско–турског рата теку и нове 86

акције устаника. Нови командант пуковник Милета Деспотовић започиње са преуређењем устаничке војске. Поп Ђоко Каран је безуспјешно извео напад (15 мртвих устаника) на Петровац. Он и Тривун Бундало са својим људима упали су у Оџак код Гламочког поља, и попалили га са још неколико села. У даљој активности заустављени су од стране османске војске из Ливна. 23. 07. 1876. Вођен вишечасовни бој на Унцу између устаника Голуба Бабића и турске војске (7000 војника), али се пред ударом устаници повлаче у Црне Потоке, при чему су се Турци задовољили спаљивањем Трубара. 01./ 02. 08. 1876. Устаници заузели и опустошили Грахово. Средина августа 1876. Уједињење устаничке чете попа Ђоке Карана, Вида Милановића и Трива Амелице ударају на Бјелај и Орашац. Почетак септембра 1876. Велика офанзива нове војске пуковника Милета Деспотовића према Челебићу. Око 3500 османских војника из Ливна зауставља ову акцију и потискује устаничку војску на сјевер. 12. 09. 1876. Поражени од ливањске турске армије, устаници се дефинитивно повлаче у Црне Потоке, стационирајући се коначно у Седлу. 16. 09. 1876. Турска војска извршила неуспјешан удар на утврђене Црне Потоке. Септембар 1876. Пропао покушај Пере Бабића, који је из југозападне Босне дошао на Козару како би увезао читав устанички покрет. Одвојено од чете на Козари, која је под командом попа Стеве Поповића, Остоје Спасојевића, и Пане Николића, мала чета под вођством Миће Шурлана и Ђукана Слијепца води борбу са Турцима код Саланчишта. У то вријеме у Пастиреву и даље дјелује чета снаге од 100 до 200 људи, а у Брезовачи под командом Симе Давидовића чета од 200 устаника. Крај септембра 1876. Неуспјела координирана акција неколико устаничких чета (поп Ђоко Каран, Вид Милановић, Триво Амелица, Перо Бабић и Павле Бабић) за освајање Кључа. Октобар 1876.–Јануар 1877. Сукоби јењавају. Пуковник Милета Деспотовић је у Црним Потоцима окупио устаничке чете попа Ђоке Карана, Трива Амелице и Тривуна Бундала. Чета Стеве Маринковића је у Мартин Броду. У Унцу је Станко Бабић, док је на Тичево у правцу Гламочког поља послан Перо Крецо. Алекса Јакшић води чету у Пеуљама (кад оде у Београд мијења га Стево Маринковић), а у Прологу је католичка чета под вођством фра Боне Дрежњака. У Грахову је зимовао Мићо Тркуља (кад умре мијења га Илија Билбија). У јануару 1877. код Костајнице формирана је чета Остоје Микаче. Фебруар 1877. Укупан број устаника је 2 000 под оружјем (Артур Еванс) Април 1877. Недалеко од Бање Луке српски сељаци запалили су турске чардаке на Илиџи (данас Лакташи). У Брезовачи дјелује устаничка чета од 180 устаника, на чијем је челу Симе Давидовић. Ова чета једина је од свих чета са сјевера била повезана са Главним штабом у Црним Потоцима. 21. 05. 1877. Генерал Исмет паша са 5000 војника (из Ливна и Петровца) покренуо војну експедицију за сламање отпора у Црним Потоцима, али девет дана касније вратио се без очекиваног судара, на почетну позицију. Одмах након овог здружене снаге Алексе Јакшића, тек пристиглог из Београда и Стеве Маринковића провалиле су дубоко до Купреса, али их задражава гламочка редифа. У јајачки срез до Пливе продро је Перо Крецо, а на Петровац су ударили Срби Станка Бабића и католици Србина Нике Буре. Међутим, сви ови напади немају дубљу стратешку основу. Једина већа и смишљенија акција је здружени покрет чета попа Ђоке Карана, Вида Милановића, попа Вајана Ковачевића и Станка Бабића, који су преко Рисовца ударили на Сану, те

87

попалили села Хрустово, Језера и Доњу Саницу. Јуни 1877. Око 60 устаника продријело на око 2 км од села Власеница, код Бањалуке, а једно друго одјељење устаника избило је у село Драгачево (сат времена удаљености од Бања Луке). Крај јуна 1877. чета Умићевића и Ситнића извела је напад са 400 људи на Агиће (код Јапре) и након пустошења повукла се у мајданска брда. Јули 1877. Вид Врањеш и Бајо Видаковић заповиједају четама од укупно 200 устаника у Вучјаку, а у Мотајици (са 400 устаника) Нико Црљени. Марко Бајалица вратио се из српских добровољачких јединица са дринског фронта, преводећи на босанску страну код Козиброда 80 својих људи. 03. 07. 1877. Турци су заузели логор у Брезовачи и спалили га. 07. 07. 1877. Турци су дефинитивно разбили брезовачку чету. 14. 07. 1877. Велики концентрични напад на Челебиће пропао је, а петнаестак дана касније устанички удар на Кључ (у "шест колона") доживио је крах (погинуло око 50 устаника). 31. 07. 1877. Започеле операције Исмет паше из правца Ливна са око 5000 војника. Крећући се према Грахову, ове јединице све редом су палиле. Генерал Милета Деспотовић одбацује приједлог војводе Голуба Бабића око повлачења, те остаје бранити Црне Потоке фронтално у три одбране: лијево крило држао је Перо Крецо, центар су заузели Лука Петковић, Вид Милановић, Триво Амелица и Симо Чавка, на десном крилу (од далматинске стране) чета попа Ђоке Карана и попа Вајана Ковачевића. У резерви стајала је чета Алексе Јакшића и Ђуре Дамуша, а у позадини турског територија послата је чета Станка Бабића. У свему је било око 3000 устаника. 02. 08. 1877. Турци су заузели Унац. 04. 08. 1877. Турски удар на Црне Потоке. Све је било у најбољем реду, док није попустило десно крило (поп Ђоко Каран и поп Вајан Ковачевић). Турци су прешли на аустријску територију и са леђа напали ову одбрану. Битка на Црним Потоцима није трајала дуже од два сата. Мање устаничке формације наставиле су своје дјеловање само у сјеверној Босни: С. Давидовић и Т. Амелица у Брезовачи и Илија Шевић у Ћорковачи. 20. 08. 1877. Граничари на аустријској страни убили су Симу Давидовића из Брезоваче, а његова чета припојила се чети Триве Амелице на Ћорковачи. 19. 09. 1877. Т. Амелица (чета од око 300 устаника) напао околину Новог. Октобар 1877. Т. Амелица ударио на Ораховицу преко Уне. Средином октобра воде се борбе у Козари и код Прњавора. 07. 12. 1877. Т. Амелица ухапшен у Сиску и интерниран у унутрашњост. На чело брезовачке чете стао је Остоја Веиновић (чета од 50 устаника) Почетак марта 1878. Фра Боно Дрежњак и Мато Ловрић нападају село Виницу. Средина марта 1878. Брезовачка чета Остоје Веиновића напала низ села око Бужима. Станко Бабић са 60 устаника удара на Кулен Вакуф. Април 1878. Распао се логор у Брезовачи. Мај 1878. Перо Крецо и Перо Бабић (са око 400 устаника) пале села око Петровца. 18. 08. 1878. Уз посредовање Манојла Жакуле, среског начелника из Доњег Лапца, војвода Г. Бабић са већином

88

ИЗВОДИ ИЗ ДОКУМЕНАТА

Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом, 20. 06. 1876. Проглас народа Босанског Кад смо разумели за берлински састанак трију сила савезница а знајући да се искупише судбе наше ради, ми представници усталога народа за ослобођење погажене и потлачене Босне, опуномоћисмо нашега пријатеља господина Божидаревића Веселицког, те је подне нашу изјаву канцеларима трију царева, у којој изложисмо умерене захтеве наше, да би за време престала крв и био крај узајамном тлачењу и пустошењу; ми тражисмо примирје не што клонусмо борећи се и од турског мача страхујући; тражисмо га цигло из очајања, гледајући обескућени народ и његове патње над патњама. Закуцасмо на вратима, да нам се подаре четири олакшице из моћнијих руку владалаца, који у својим областима бране и животињу бити и требити оваквим мукама и страхотама, као што их ми од векова подносимо; тражисмо, да се што пре ставе између нас и дивљих Турака, еда би народ што скорије главу подигао и сигуран животом и имањем заорао плугом у несрећну земљу, да исхрани измождену чељад и да га зима опет не затече гола на гариштима и по збеговима; тражисмо примирја, јер се надасмо да ће усталачко заузимање много моћних царева приклонити султана и владу његову, да нам тешки живот олакша, и да ће та тако силна и велика царства моћи пожурити порту, да те своје обавезе и испуни. Али се ето преварисмо у мислима у надама нашим. Докле силе наваљиваху, да краја буде нашим невољама, а опет порта да се обезбеди ова црна, нама до Бога пропиштала земља, дотле сами Турци показаше целом свету и јасно и грозно са чега се диже Херцеговина, Босна и Бугарска. Каква ужасна и грозна дела починише они сад, не бојећи се Бога, ни суда светскога, не стидећи се сила посредница и не марећи што у областима царства горе устанци са њихових и онако већ превршених злочинства. Извршише зверску сечу над невином нашом браћом у Приједору, посекоше безмоћне старце, жене и децу нашу, који се од силе разузданичке скрише у лузима и по гудурама. Учинише другуги покољ витлејемски, на земљи европској, исекоше пуну школу невине мушке и женске дечице у Клисури. Искасапише посланике немачког и француског сред многољуднога и заштићенога Солуна, на очиглед и војске и власти, са знањем и наредбом самога валије. Та дигоше руку и ван самога Султана и на онај га свет отправише, и то учинише учене хоџе, софте, муфтије, исповедници онога корана, на ком су силу своју засновали, и по којем и нама хришћанима суде и правду деле. И после оваквих ужасних и зверских призора, можемо ли опет ићи у куће самовољним, развратним и безаконим Турцима, која би хришћанска и образована држава хтела и смела остављати нас под дивљом и необузданом владом валија и других покварених чиновника турских, које Стамбол купи по далеком Анадолу и овамо их шаље, да нас злостављају сваком глобом и потвором, који не задрхташе дижући руке на Султана и везире његове, како ли ће они моћи бити поуздано јемство за рајине олакшице, које потражисмо за мир и поредак у далекој забаченој Босни. Узалудних нада и обмана беше изобила. Ми захваљујемо племенитом заузимању великих царева за нашу горку судбину. Али пред оваквим поквареним фанатицима не положисмо оружја, док је међу нама једне пушке, једне сабље, једне главе на раменима. Не може нам се пребацити да нисмо молили и чекали, да смо пренаглили; ми викасмо и ваписмо толико пута из нашега сужањства, и свет беше глух; ми устајасмо да бранимо главе наше нејачи, а крштени душегупци и пријатељи турски називаху нас бунтовницима; ми молисмо моћне цареве, те се заузеше за ојађени живот наш, али и њихов моћан глас оста непослушан, ма да све беше притврђено самим Султаном и високом портом његовом; ми молисмо помоћ брзу, одсудну, а нас ето сред сече и пламена теше мирољубљем и олакшицама из руке мучилачке, тражисмо милосрђа правде ради и човечанства, а ево нам је још и дан данас једини наш савезник Господ Бог. У име тога нашег великог савезника Вога, ми васколике вође устаничких чета босанских, данас једини законити представници српске земље Босне, после толиког чекања и без наде на икакву помоћ 89

решавамо: да од данас за навек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину, па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамникудржаве старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV. Живио нам наш народ Српски! Живео господар наш књаз Милан М. Обреновића IV.! Живела наша државна влада у нашој престоници Београду! У Босни 20. јуна 1876. Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић, поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић, Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.

90

Проглас устаничке владе у Тишковцу упућен народу босанском - Бошњацима 29. 09. 1877.

Проглас народу босанском Бошњаци! После петстогодишњег гоњења и робовања нашег, босанска народна скупштина прогласила је нашој слободној земљи п р и в р е м е н у н а р о д н у в л а д у. Султан није више наш владалац! Пребивање турских власти и војске у Босни јест насиље! – Од сада напред док траје рат; и док се наше босанско питање коначно не уреди, законита власт над вама, припада вашој народној влади. Чим нам је предана врховна власт од народне скупштине у руке, ми смо се решили борити до последње скрајности, и једина ће нам света дужност бити, бранити наше народне интересе и наше народно право до пољедње капи крви, а нашу рођену земљу оставићемо само онда, када се измени срећа нашег оружја и када се исцрпе сва средства за одржање устанка. Бошњаци! Онде, где се још нисте дигли на оружје, а јест вам могуће, дигните се одмах и станите под вашу народну заставу, - живот и имање принесите на жртвеник вашег ослобођења, јер без општег прегоревања не може се ништа постигнути. – Сад је већ куцнуо последњи час и дошло је време, да се сврши рачун са крвником нашим и непријатељем слободе и човечанства. Бошњаци! Ма каква судбина постигла вашу привремену владу, - ма сва наша усиљавања пропала у борби, треба да знате да крв, коју сте ви пролевали на бојном пољу, није пролита без користи, - ваша крв дала је нама право, да пред целом Европом кажемо вољу босанског народа, и ми се надамо, да ће све човечне и хришћанске државе уважити и помагати нашу праведну ствар, за коју смо дужни сви до последње капи крви борити се. Бошњаци! Сада ипак, кад цар А л е к с а н д а р води свој народ у борбу за ослобођење свију хришћана у Турској, ме не требамо, нити смемо, гунити наде, да не ћемо добити нашу потпуну слободу и права, за које смо толико векова пролевали нашу крв. Бошњаци! Похитите, дакле, сви сложно као браћа борити се за златну слободу своју, и не пожалите и највеће жртве допринети у корист ваше миле отаџбине, да не би ни на коме клетва остала. У Босанском логору у Тишковцу, на Михољ-дан 29. септембра 1877. Босанска привремена народна влада! Председник: Владимир Јонин, чланови: секретар Јово Билбија, Јово скобла, војвод: Голуб Бабић, Вид Милановић, Перо Крецо, четовође: поп Василије Ковачевић, поп Јово Пећанац, Божо Љубојевић, Дамјан Ђурица, Нико Буро, Илија Шевић, Илија Трикић, Мате Јурета (католик), Ђоко Деспотовић, Тривун Бундало, Божо Љубојевић.

91

Меморандум устаничких вођа упућен представницима великих сила на конференцији у Берлину, Тишковац, 23. 02. 1878. год. Њиховим Превасходствима представницима великих сила на конференцији у Берлину. Европа се поноси својом просветом, слободом и хуманизмом. И ми живимо у Европи, али животом мученичким и горким, који одузимље човеку његова најсветија права, ми смо робље у тој поносној Европи: Ропство наше није скорашње, оно је од 500 година. Пет стотина година Турска тлачи потиштену рају босанску и тужни уздисаји ове јадне раје не нађоше заштите у Европи, која се слободно поноси. Ми смо вазда остали саморано сироче, које не нађе браниоца својих потлачених права. Јади и невоље приморавали су нас, да окушамо својом снагом задобити човечанска права и слободу, али је слаба снага била дуговечним ропством измучене раје, и повраћајући се по ново у ропске ланце наших угњетача, осећали смо све веће болове стегнутих ланаца ропских. Када се веће ни дисати не могаше од варварске силе и притиска, тада се пре две и по године дигосмо, или да изгинемо, или да задобијемо слободу и права човеку дарована Творцем. Није чудо што и у овој борби морадосмо подлећи. Диже се петстолетни роб противу силнога свог угњетача, који је пет векова ковао му ланце и синџире и с њима окивао народ хришћански. Наша снага беше измождена дуговековним ропством. Сироче смо Европе, те нам нико у почетку устанка не притече у помоћ оружаном руком, осим једнородне и једнокрвне браће наше у кнежевинама Србији и Црној Гори. И наша удружена снага беше нејака да се отресе угњетача својих. Наш устанак клону, али као да се је коснуо облагорођених срдаца Европе, која се великодушношћу хвали. У Цариграду се састале конференција, да путем човечности, путем ситине и правде измири роба са господаром, прекрати пролевање невине крви, обустави ужасну сечу и покоље, који се из дана у дан обнављаху у Турској царевини. Европа је била сведок ужасних покоља, била је сведок, да се њен подигнути глас за обрану човечанских права не слуша на Порти; била је сведок, да турско деспотство и варваризам не може се путем благородним и достојним човека укротити. Турска је остала непослушна спрам добрих и човекољубивих савета Европе, Турска је хтела и даље држати у ланцима ропским хришћанске народе. Турска је хтела и даље држати у ланцима ропским хришћанске народе. Турска је хтела и даље цедити крв својих хришћанских поданика и покољима угасити и потоњу искру живота хришћанског народа у својој држави. Европа по својој човекољубивости и племенитости немогаше даље трпети овако жалосно и човека недостојно стање. Она остави братској нам русији да изврши племениту мисију ослободити робље хришћанско испод варварства турског, и тиме уздићи још на виши ступањ понос и достојанство Европе. Русија победилац и Ви Преузвишени заступници великих сила, стекосте се на конференцију да досудите слободу и повратите права човечанска народима. У кнежевинама српским живе једнокрвна браћа наша. Живећи у слободи од 60 и више година, они су имали прилику ослободити се мрака незнања и просветом ући у коло Европских народа. Обичаји, нарави и вера истоветни су нам. Нама је потребно поред политичког ослобођења и умно развиће, а услови за то најпре би нашли у здружењу с кнежевинама српским. С високим поштовањем Ваших Преузвишених и човекољубивих влада усуђујемо се и ми с највећом покорношћу замолити, да би нас – Босну – спојили са кнежевинама српским и тиме дали задовољена вечној правди и жељи угњетене раје. Но ако нам се и то из каквих политичких обзира неби могло дати, но само аутономија са аутономном администрацијом, онда смо слободни изјавити наше понизне жеље односно овакове управе: 1. Да будемо властни и у праву изабрати себи гувернера хришћанина, домородца или странца. Гувернера била велика народна скупштина, ког је Порта дужна признати и потврдити, кога да не може нико други, па ни Порта збацити, но то право оставити само великој народној скупштини. 2. Сви данци посредни и непосредни босанске области и у опште сви дохотци ове земље, имају утицати у народну благајницу. Од свих Порти ће се плаћати извесна свота, трибут, који конференција определи, умеривши ово плаћање Порти, тако, како ће се са осталим моћи уздржавати народна управа, 92

школе, болнице и остали благодетни заводи. А трибут, који конференција за Порту одреди, да се обустави за 10 година дана, па да се употреби на обдржавање и опораљење упропашћеног народа и опустошених покрајина; јер осим унутрашњих невољника има око 200.000 душа народа, који је исељен у пограничне државе, и остао без ичега. 3. Да се земљорадња опрости спахиског феудализма, и земљорадницима земље, које су обрађивали, уступе у сопственост. 4. Да се сваке године састаје редовна, а свакке пете године велика народна скупштина. Посланици да се бирају слободно, без ичијег притиска из свију вероисповеди. 5. Да се скупштини остави право законодавства земаљског, решавање о буџету и подигнућу индустрије, рудокопње и осталих потреба земаљских. 6. Почем становници босански свију вероисповеди говоре једним српским језиком, то да српски језик буде званичан за ову покрајину. 7. Чиновнике управне, судије из свиу струка управеземаљске, властан је постављати сам гувернер, према закону, који буде скупштина о томе издала. 8. Босанској покрајини, да се остави право држати потребан број војске, који је нуждан за поредак земље. За безбедност земље и њених права, да босанска покрајина може образовати и обучавати народну војску. Стајаћа и народна војскада се образује из становништва босанског без разлике вероисповести. Порта да не може војску из других покрајина своје царевине ни под којим начином довести у Босну, нити стране елементе у ову земљу насељавати. 9. Босанска војска, установљена за одбрану своје земље, не може портом бити употребљена, ни на ком другом месту, но само за одбрану свога огњишта и то кад велика народна скупштина реши, да то интереси земље захтевају 10. Гувернеру ће се издавати из народне благајне плаћа, коју ће велика скупштина одредити. 11. Да се ујемчи слобода вероисповеди свију становника. 12. Православна црква народна да добије самоуправљање. Поглавар православне босанске цркве, екзарх – да буде Србин. 13. Свакој општини да се остави слобода подизати цркве, школе и друга благодетна заведења, а штампарије да могу подизати и поједине личности, према закону, ког ће о томе издати народна скупштина. 14. Да се сви мухамеданци разоружају, као што су и хришћани разоружани, а о безбедности личној и имовини свију становника, да се стара управа земаљска, којој ће се нуждан број жандармерије за то придодати и о трошку народном издржавати. 15. Да се сва утврђења, која грозе варошима и селима, поруше. 16. Покрајина босанска поделиће се на округе и срезове, како то за згодно скупштина нађе, и свуда поставити администртативне, судске власти. 17. Ако је нужна нечија окупација ради увођења новог поретка, онда нека се то учини са војском кнежевина српских. Но, ако нам се ни то из неких узрока не допушта, онда да се одреди мешовита окупација. Само под оваквим условима могло би се ублажити стање становништва босаснког. Па зато се усудисмо замолити најпокорније представникевеликих сила, да по свом племенитом и високом човекољубљу изволе нам подарити бар овакова права, и тимезадужити нас вечном благодарношћу и и мена своја светлим словима забележити у историји хуманитета и цивилизације европске. Све друго мимо изложеног, што би нам се дало, не би могло задовољити наше жеље, нити нам повратити човечанска права, а тако стање не даје гарантије за дуготрајни мир. Надамо се да ће ове наше жеље наћи најчовечнијег одзива код представника великих силана конференцији. 23. Фебруара 1878. У Тишковцу.

93

Изјава устаничког вођства, при полагању оружја, предата Манојлу Жакули за генерала Јосипа Филиповића 18 (6.) 08. 1878. Његовој преузвишености господину заповедајућем генералу барону Јосифу Филиповићу, врховном војводи аустријске војске у Босни Три године ми се борисмо против неправде и насиља, против најгрознијег господара. Кроз ову страховиту борбу, угледајући се на просвештене и напредне европске народе хтели смо и желели смо, да постанемо слободни, срећни и напредни. Борили смо се за истинско ослобођење од својих зала и несрећа, а не за то, да променимо јарам за јарам. Жеље и тежње наше износили смо у народном меморандуму од 1. марта т. г. и поднели европском конгресу у Берлину. Почем Европски конгрес из политичких разлога није могао одобрити и усвојити народне жеље, да се потпуно ослободимо, ми се пртесуди конгреса и аустријској војсци, која је с мандатом као пуномћник великих европских сила пошла да уведе мир и поредак у земљи, која је унутрашњим ратом кроз последње три године упропашћена и опустошена, покоравамао, ишчекујући мирно све заповеди, које буду долазиле од стране ваше преузвишености и односиле се на културни и благодетни развитак наше пои природи богате, а по деспотизму и анархији упропашћене земље. Ради тога молимо вашу преузвишеност, да узмете у обзир нашу молбу, која се садржи у следећим тачкама. 1. Судбени и свиколики политични чиновници као и остали службеници и клир нека се бирају народном вољом само између синова наше земље, а никако страних, или оних, који не разумеју језика или обичаја овог народа и нека би се исто тако у аустријску војску примили наши војници и малди људи све дотле, док аустријска окупација траје једино с тога разлога, да се војнички изобразе. 2. Да се у судивима употреби српски језик са ћирилицом писат. 3. Да се одмах иза поседнућа у првој години сазове народна скупштина, која ће се побринути о што скоријем напретку и бољку земље. 4. Да побуњени и упропашћени народ за бајмање пет година никаква данка не плаћа; да би се тим народ од толике пропасти мало опоравио и окућио, који је од ове пропасти деспотизмом и анархијом дотеран. – 5. Оном упропашћеном народу, који је на аустријском земљишту заклона и прибежишта нашао, да му се начине кућице, у које ће своју нејач од непогоде времена склонити, да му се набави семења, живежа и жита, да му се ратарска спрема даде, чим ће земљу тежити и да ужива државну потпору до идућег годишњег плода. – 6. Спахије и спахилуци, који су највећи метеж и устанак проузроковали, да се укину ма којим законитим начином, али без народног терета. – 7. Почем је морални развитак у овој земљи апсолутно био узапћен, нека се влада постара што пре народне школе завести и просветни развитак слободом осигурати и зајамчити. – На темељу саме нам уручене прокламације, износимо ове тачке, које су у првом реду неопходно нужне, остављајући све друго народној скупштини, која ће све жеље народном вољом под праведном управом слободним гласом допунити. Надајући се, да ће ова окупација под управом ваше преузвишености бити по земљу и анрод срећна и благодетна и да ћемо уживати мирне дане слободе, готови смо нашим малим силама, усугубивши труде наше вољно и срдачно подупрети и вршити сваке заповеди, које ће се по убеђењу односити на културни и благодетни развитак наше земље. С најдубљим страхопоштовањем ваше преузвишености на послушност готови У Тишковцу дне 18. (6.) августа 1878. Војвода Голуб Бабић, вођа Вид Милановић, вођа Перо Крецо, вођа Станко Бабић, вођа Дамјан Ђурица, вођа Перо Бабић, вођа Лале Блешић, Тодор Сучевић, перовођа, Божо Љубојевић, Ђоко Деспотовић, Стево Алексић, перовођа.

94

БИБЛИОГРАФИЈА 1. ИЗВОРИ a) НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 300/33, 29. 08. 1933. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 353/33, 20. 10. 1933. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине бр. док. 376/33, 14. 10. 1933. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 55/34, 11. 08. 1934. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 117/37, 22. 06. 1937. Свим српским четама у Босни, Наређење артиљеријског пуковника Тихомиља Николића 15. 07. 1876, инв. бр. 18, фасц. 7, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ Жалба српских трговаца из Бања Луке 07. 07. 1873. босанском валији Мустафа Асим паши, инв. бр. 1, фасц. 11, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ Свиедочанство попа Василија Вајана Ковачевића, стотинара из Грахова, 15. 10. 1876, нема инв. бр, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ Житие Вида Билановића, инв. бр. 463/Т, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ U spomen zauzeća Sarajeva, Zagreb 20. kolovoza 1878, стари инв. бр. VI-1–46, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ Животопис–Борбе са Турцима, одломак из биографије Душана Митра Вучковића, инв. бр. 24, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ Писмо босански усташа херцеговачким усташима, писано у Козари 24. Септембра 875, А БиХ, Сарајево Извјештај вилајета мутесарифлуку у Бањој Луци, инв. бр. 37/78, АОИ Сарајево Извјештај бањалучког мутесарифа вилајету у Сарајево, инв. бр. 101/78, АОИ Сарајево Извјештај вилајета бањалучком мутесарифлуку, инв. бр. 143/78, АОИ Сарајево Дешифрована депеша бањалучког мутесарифа, инв. бр. 144/78, АОИ Сарајево Извјештај бањалучког мутесарифа вилајету у Сарајево, инв. бр. 175/78, АОИ Сарајево б) ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ (ЛМС 1874) Споменица хришћанским гарантним великим силама о положају и страдању хришћана у Босни, ЛМС, Нови Сад 1874. (Крецо 1910) Из Автобиографије Пере Креце, Развитак, 1. јануар 1910, Бања Лука 1910. (Крецо 1910а) Из Автобиографије Пере Креце, Развитак, 1. април 1910, Бања Лука 1910. (Отаџбина 1924) Отаџбина, бр. 37, год. III, Бања Лука 15. 11. 1924. (Отаџбина 1924а) Отаџбина, бр. 40, год. III, Бања Лука 07. 12. 1924. (Отаџбина 1925) Отаџбина, бр. 4 (46), год. III, Бања Лука 31. 01. 1925. (Отаџбина 1925а) Отаџбина, бр. 7 (69), год. III, Бања Лука 21. 02. 1925. (Отаџбина 1925б) Отаџбина, бр. 76, год. III, Бања Лука 11. 04. 1925. (Отаџбина 1925в) Отаџбина, бр. 93, год. III, Бања Лука 08. 08. 1925. (Отаџбина 1925г) Отаџбина, бр. 95, год. III, Бања Лука 29. 08. 1925. (Врбаске новине 1933) Врбаске новине, 22. 08. 1933. (Ilovača 1935) Fra Velimir Ilovača, Iz dnevnika bosanskog franjevca, Razvitak 4, Banja Luka 1935. (Билбија 1936) Мои доживљаи (дневник Илије Билбије из устанка), Развитак 12, Бања Лука 1936. (Капиџић 1953) Хамдија Капиџић "Застава" о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево 1953. (Капиџић 1954) Хамдија Капиџић "Застава" о Босни и Херцеговини 1871-1873, друга књига, Сарајево 1954. (Капиџић 1954а) Хамдија Капиџић "Застава" о Босни и Херцеговини 1874-1876, трећа књига, Сарајево 1954. (Капиџић 1956) Хамдија Капиџић "Застава" о Босни и Херцеговини 1876-1878, четврта књига, Сарајево 1956. (Vego 1954) Marko Vego, Pisma o bosansko–hercegovačkom ustanku od 1875 do 1878 god., Glasnik Zemaljskog muzeja, nova serija, istorija i etnografija, sv. IX, Sarajevo 1954. (Evans 1967) Аrtur Dž. Evans, Ilirska pisma, Sarajevo 1967. 95

(Marković 1970/71) Stipo Marković, Uspomene don Stjepana Krešića iz Bosanskog ustanka 1875-1878. god, GADA BiH X-XI, Sarajevo 1970/71. (Ćurić 1971) Hajrudin Ćurić, Arhivska zbirka Vladimira Desnice, prilozi radu Obrovačkog odbora i ustanku u Bosni 1875-1878, ANU BiH, Sarajevo 1971. (Љушић 1997) Радош Љушић, Споменица и прошеније Стеве Богдановића, ЗИ БиХ 2, Београд 1997. ИСТОРИОГРАФИЈА (Красић 1884) Владимир Красић, Устанак у Босни 1875-1878, грађа за новију српску историју рата за ослобођење, Нови Сад 1884. (Иванчевић 1995) Петар С. Иванчевић, Петар (Пеција) Поповић, српски јунак и ратоборац, Нови Сад 1892, (репринт Бања Лука 1995.) (Ivić 1918) Aleksa Ivić, Fragmenti iz istorije Bosanskog ustanka 1875 i 1876. god, Zagreb 1918. (Карановић 1921) Милан Карановић, Четовање Војводе Петра Мркоњића, краља Петра, по Босанској Крајини 1875-76, по причању његовог четника–посилног, Сарајево 1921. (Vukićević 1922) Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922. (Бањац 1929) Ђуро Бањац, Петар Мркоњић у Б. Зељковић, Ђ. Бањац, Краљ Петар у Босанској Крајини, Београд 1929. (В. Чубриловић 1996) Васо Чубриловић, Босански устанак 1875–1878, Београд 1930. (репринт Београд 1996) (Вујасиновић 1933) Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, монографија са 20 слика, Бања Лука 1933. (Zaplata 1933) Rudolf Zaplata, Pretstavka kršćana banjolučkog sandžaka sultanu 1873. godine, Развитак 10, Бања Лука 1933. (Карановић 1939/40) Милан Карановић, Вођа кроз Етнографски музеј у Сарајеву, ГЗМ, прва свеска (за хисторију и етнографију), год. LI-1939, Сарајево 1939/40. (Bogićević 1949) Vojislav Bogićević, Građa za proučavanje ekonomskih odnosa u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875. godine,GID BiH 1, Sarajevo 1949. (Елезовић 1951) Глиша Елезовић, Из посмртних рукописа Ахмед Џевдет паше, Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином II, Сарајево 1951. (Пејовић 1952) Петар Пејовић, Устанак у Босни 1875-78. у Фуад Слипчевић, Петар Пејовић, Мехмедалија Бојић, Никола Стијеповић у Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку, Београд 1952. (Пелагић 1953) Васo Пелагић, Историја босанско–херцеговачке буне, Београд 1879. (репринт, Сарајево 1953.) (Б. Чубриловић 1954) Бранко Чубриловић, Хајдук Пеција 1826-1875, Срајево 1954. (Екмечић 1954) Милорад Екмечић Почетак босанског устанка 1875. године, ГИД БиХ VI, Сарајево 1954. (Јакшић 1954) Гргур Јакшић, Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу, расправа из дипломатске историје, Београд 1955. (Екмечић 1958) Милорад Екмечић, Покушај организовања устанка у Босни 1860-1862. године, ГИД БиХ IX, Сарајево 1958. (Дурковић Јакшић 1959) Љубомир Дурковић Јакшић, Припреме 1872. год. за ослободилачку борбу, Споменица, Г СПЦ 3-4, Београд 1959. (В. Војводић 1960) Васо Војводић, Рад Србије на политичкој пропаганди у Босни и Херцеговини (1868-1873.), ИГ 3-4, Београд 1960. (Ekmečić 1973) Милорад Екмечић, Ustanak u Bosni 1875-78, Sarajevo 1960. (друго издање Sarajevo 1973.) (Kecmanović 1961) Dr I. K. (Ilija Kecmanović), Dva pisma Petra Uzelca, prilog proučavanju istorije bosanskog ustanka, GADA BiH 1, Sarajevo 1961. (Ćurić 1963) Hajrudin Ćurić, Obrovački odbor i bosanski ustanak 1875–1878, uz izložbu Muzeja Srba u Hrvatskoj, VMiK 2, god. XII, Zagreb, 1963. (Ekmečić 1964) Milorad Ekmečić, Spoljni faktori u procesu sazrijevanja balkanskih revolucija 1849-1878. godine, JIČ 3, Beograd 1964. (Luković 1966) Petko Luković, Naoružanje i organizacija snabdevanjem oružjem u Bosanskom ustanku 1875-1878, VVM 11-12, Beograd 1966. (Luković 1969) Petko Luković, Napadi ustanika na turska utvrđenja u Bosni 1875-1876, VVM 15, Beograd 1969. 96

(Luković 1971) Petko Luković, Napadi ustanika na turska utvrđenja u Bosni 1877-1878, VVM 17, Beograd 1971. (Luković 1972) Petko Luković, Nekoliko napomena o ulozi vojvode Goluba Babića u Bosanskom ustanku 18751878 i njegovom nožu koji se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu, VVM 18, Beograd 1972. (Otašević 1976) Dušan Otašević, Prikupljački rad u istorijskim muzejima, ZRMRBiH 2, Sarajevo 1976. (Бауер 1977) Антун Бауер, Музејски предмет као субјект и објект у изложбеном простору у хисторијским музејима и збиркама, ЗИМС 13–14, Београд 1977. (Čubrilović 1977) Vaso Čubrilović, Istočna kriza 1875–1878 i njen značaj za međunarodne odnose koncem 19. i početkom 20. veka u Međunarodni naučni skup povodom 100-godišnjice ustanka u Bosni i Hercegovini, drugim balkanskim zemljama i istočnoj krizi 1875-1878. godine, Sarajevo-Ilidža (1-3. 10. 1975.), ANU BIH, posebno izdanje, Sarajevo 1977. (tom I) (Ekmečić 1977) Milorad Ekmečić, Istorijski značaj ustanka u Bosni i Hercegovini 1875-1878. u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom I) (Imamović 1977) Mustafa Imamović, Bosna izmedju Osamanske i Habsburške carevine u Istočnoj krizi 1875 – 1878. godinе u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom I) (Luković 1977) Petko Luković, Nekoliko podataka o bitnijim obeležjima partizanskog ratovanja ustanika u Hercegovini i Bosni, 1875 – 1878. u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom II) (Luković 1977a) Petko Luković, Odnos Slovenaca prema ustanku u Hercegovini i Bosni, najvažnijim događajima na balkanskom poluostrvu i bosanskohercegovačkom ustanku 1875-1878, u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom II) (Trnjaković 1977) Mile Trnjaković, Značaj slobodne teritorije Crnih Potoka u Bosanskom ustanku 1875–1878 godine u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom II) (Ćurić 1977) Hajrudin Ćurić, Odbori za pomaganje ustanka u BiH 1875-1878, u Međunarodni naučni skup...,Sarajevo 1977. (tom III) (Lukač 1977) Dušan Lukač, Svetozar Marković i priprema za početak ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Milosavljević 1977) Petar Milosavljević, Stavovi srpskih socijalista prema Istočnom pitanju i ustanku u Bosni i Hercegovini 1875-1878. u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Žaček 1977) Vaclav Žaček, Pomoć engleskih panslavenki jugoslovenskim emancipatorskim naporima 60- tih i 70 – tih godina XIX stoljeća u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Papić 1977) Mitar Papić, Školovanje djece iz Bosne i Hercegovine za vrijeme ustanka 1875–1878 godine u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Šercer 1977) Marija Šercer, Prilog problemu opskrbe oružjem čete u Crnim Potocima od 1875. do sredine 1877. godine u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Grabovac 1977) Julije Grabovac, Dalmacija prema utanku hercegovačko–bosanske raje u Međunarodni naučni skup..., Sarajevo 1977. (tom III) (Pavličević 1977) Dragutin Pavličević, Bosanske izbjeglice u Banskoj Hrvatskoj u doba ustanka 1875 – 1878 godine u Međunarodni naučni..., Sarajevo 1977. (tom III) (Bauer 1977/78) Antun Bauer, Sabirači i sabiranje u muzejima, ZRMRBiH 3-4, Sarajevo 1977/78. (Милосављевић 1978) Петар Милосављевић, Припреме Србије за рат са Турском 1876. године, Balcanica IX, Београд 1978. (В. Чубриловић 1978) Васо Чубриловић, Балкански народи у Источној кризи 1875-1878, Balcanica IX, Београд 1978. (Екмечић 1978) Милорад Екмечић, Српска војска у националним ратовима од 1876 до 1878, Balcanica IX, Београд 1978. (Екмечић 1980) Милорад Екмечић, Историјски значај народних устанака у Великој Источној кризи од 1875 до 1878. у Научни скуп Србија у завршној фази Велике Источне кризе (1877–1878), Београд 1980. (Ковачевић 1980) Иван Ковачевић Односи и сарадња Леа Франкела и европских социјалиста у вези са устанком у Босни и Херцеговини крајем 70-тих година XIX вијека у Научни скуп..., Београд 1980. (Aleksić Pejković 1980) Ljiljana Aleksić Pejković, Srpsko pitanje i interesi velikih sila у Научни скуп..., Београд 1980. (Живојиновић 1980) Драгољуб Живојиновић, Политика британске владе према Србији 1878. године у Научни скуп..., Београд 1980. 97

(Екмечић 1981) Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878. у Историји српског народа, V-1, Београд 1981. (Aličić 1983) Ahmed S. Aličić, Uređenje bosanskog ejaleta od 1789. do 1878. godine, Sarajevo 1983. (Tepić 1986) Ibrahim Tepić, Osmanska vojska i policija u bosanskom vilajetu od pedesetih do sedamdesetih godina XIX vijeka, GDI BiH, Sarajevo 1986. (Јовановић 1988) Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988. (Otašević, Kojović 1987) Dušan Otašević, Dušan Kojović, Muzeji novije istorije, Sarajevo 1987. (Тепић 1988) Ибрахим Тепић, Босна и Херцеговина у руским изворима (1856-1878), Сарајево 1988. (Екмечић 1989) Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, II том, Београд 1989. (Piletić 1989) Mila Piletić, Medalja sa likom kneževića Petra A. Karađorđevića, VVM 33, Beograd 1989. (Кецмановић 1994) Илија Кецмановић, Прандједовске муке под Турцима (изјаве Срба избјеглица о разлозима њиховог бјекства из Кнежпоља у августу и септембру 1875. године), Козарска Дубица 1994. (В. Војводић 1994) Васо Војводић, Тајни рад Србије на ослобођењу Босне и Херцеговине (1868-1872) у Васо Војводић, У духу Гарашанинових идеја, Србија и неослобођено српство, Београд 1994. (В. Војводић 1994а) Васо Војводић, Школовање националних радника за рад ван Србије 1873-1877, друго одељење Богословије у Београду у Васо Војводић, У духу Гарашанинових идеја, Србија и неослобођено српство, Београд 1994. (Живојиновић 1994) Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић (1), друго издање, Београд 1994. (Микић 1995) Ђорђе Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бања Лука 1995. (Екмечић 1996) Милорад Екмечић, Босна и Херцеговина 1802-1878 у Српски народ ван граница СР Југославије, од краја XV века до 1914, Зборник радова, Историографски домети, Београд 1996. (Екмечић 1997) Милорад Екмечић, Каракетристике Берлинског конгреса 1878. године у Милорад Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX вијека, Београд 1997. (Ђокић 1997) Небојша Ђокић, Турска војска у 1876. години у Научни скуп Ибарска војска у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године, поводом обележавања 120-годишњице Јаворског рата, Народни музеј, Чачак 1997. (Блед 1998) Жан Пол Блед, Франц Јосеф, Београд 1998. (наслов оригинала: Jean–Paul Bled, Francois–Joseph, Librairie Arthéme, Fayard, 1987.) (М. Војводић 1999) Михаило Војводић, Међународни положај Србије у време ослободилачких ратова од 1876. до 1878. у Михаило Војводић, Путеви српске дипломатије, Београд 1999. (Микић 2004) Ђорђе Микић, Бања Лука, култура грађанског друштва, Бања Лука 2004. (Теиновић 2004) Братислав Теиновић, Пушке острагуше из времена Босанског устанка 1875–1878. године у Музеју Републике Српске, ГУМР РС 2, Бања Лука 2004. (Самарџић 2005) Милисав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, том III, Београд 2005. (Пејашиновић 2006) Зоран Пејашиновић, Театар под ореолом краља Петра, камичак за мозаик бањолучког позоришта, Бања Лука 2006. (необјављено, рад у рукопису)

98

СПИСАК ИЛУСТРАЦИЈА У КАТАЛОГУ 1. Споменик устаницима на Ћорковачи (стари инв. бр. P–I–239, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 2. Надгробна плоча Петра (Поповића) Петровића Пеције, код манастира Моштаница (фотографију израдио проф. Зоран Пејашиновић) 3. Плакета-Петар Мркоњић распоређује четнике пред борбу–Ћорковача 1875–1929. (преузето из Б. Зељковић, Ђ. Бањац, Краљ Петар у Босанској Крајини, Београд 1929.) 4. Петар Мркоњић међ усташама на гори Ћорковачи, Шпиро Боцарић (фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 81, ЗУС ОИУ МРС БЛ) 5. Устанак у Босанској Крајини 1875-1878, са прве поставке Музеја Врбаске бановине триедесетих година XX вијека 1. (инв. бр. P-N-I-297, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 6. Устанак у Босанској Крајини 1875-1878, са прве поставке Музеја Врбаске бановине триедесетих година XX вијека 2. (инв. бр. P-N-I-297, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 7. Гавро Вучковић Крајишник (инв. бр. ФИТ 601, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 8. Бања Лука 1875/76, Charles Yriarte (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 9. Споменица хришћанским гарантним великим силама о положају и страдању хришћана у Босни, Летопис Матице Српске, Нови Сад 1874, факсимил прве стране (преузето из Летопис Матице Српске, Нови Сад 1874.) 10. Жалба бањалучких трговаца босанском валији Мустафа Асим паши 07. 07. 1873, факсимили прве и друге стране (инв. бр. 1, фасц. 11, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 11. Томо Радуловић (нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 12. Јово С. Билбија (инв. бр. ФИТ 596, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 13. Калуђер Кирило Хаџић у устанку (инв. бр. ФИТ 558, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 14. "Житие", мемоар Вида Билановића,факсимил наслова (инв. бр. 463/Т, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 15. Петар (Поповић) Петровић Пеција (инв. бр. ФИТ 615, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 16. Градишка (Бребир) 1875/76, Charles Yriarte (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 17. Пецијин гроб до подизања споменика 1933. (инв. бр. ФИТ 958, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 18. Споменик Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница (фотографију израдио проф. Зоран Пејашиновић) 19. Војвода Голуб Бабић (инв. бр. ФИТ 623, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 20. Школа у Јамници (инв. бр. ФИТ 625, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 21. Петар Мркоњић (преузето из Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922.) 22. Мирослав Хубмајер (стари инв. бр. P-II-38, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 23. Костајница 1875. (преузето из Петко Луковић, Напади устаника на турска утврђења у Босни 1875– 1876, ВВМ 15, Београд 1969.) 24. Генерал Милета Деспотовић, Шпиро Боцарић (фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 24, ЗУС ОИУ МРС БЛ) 25. "Свим српским четама у Босни", наређење пуковника Тихомиља Николића 15. 07. 1876. (инв. бр. 18, фасц. 7, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 26. Устаничка територија 1875-1876, Војноисторијски институт, Београд 1952. (преузето из Петар Пејовић, Устанак у Босни 1875-78. у Фуад Слипичевић, Петар Пејовић, Мехмедалија Бојић, Никола Стијеповић у Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку, Београд 1952.) 27. Лука Петковић, Шпиро Боцарић (фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 53, ЗУС ОИУ МРС БЛ) 28. Перо Крецо (инв. бр. ФИТ 603, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 29. Поп Василије Вајан Ковачевић (инв. бр. ФИТ 620, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 30. Животопис Пере Креце, факсимил прве стране (А БиХ, Сарајево) 31. Васо Пелагић (инв. бр. 1476/174, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 32. Стари устаник 1875/76, Charles Yriarte (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 99

33. "Мои доживљаи", мемоар попа Илије Билбије, факсимил прве стране (инв. бр. 21, фасц. 8, кутија IX, ЗИД И1527/1878 ОИ МРС БЛ) 34. Стари босански грб, за вријеме Голуба Бабића званично обиљежје устаника, Arthur Evans 1875/76. (преузето Arthur J. Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, august and september 1875, London 1876.) 35. Црни Потоци (инв. бр. КVIII–173/14, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 36. Списак војника Петра Мркоњића (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић 1, друго издање, Београд 1994.) 37. Барутана на Ћорковачи, Шпиро Боцарић (фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 30, ЗУС ОИУ МРС БЛ) 38. Поп Самуило Остојић (нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 39. Поп Алекса Остојић (нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 40. "Свиедочанство" попа Василија Вајана Ковачевића, 15. 10. 1876. (нема инв. бр. ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 41. Мирослав Хубмајер са добровољцима из Словеније (преузето из Petko Luković, Dobrovoljci iz Slovenije u Hercegovačkom ustanku 1875-1878. godine, VVM 10, Beograd 1964.) 42. Павле Вукановић (инв. бр. ФИТ 602, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 43. Аустријскa пушкa Wärndl M.1866 (инв. бр. 80, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ); 44. Аустријскa пушкa Wärndl M.1873 (инв. бр. 324-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 45. Пушка кремењача и кожна фишеклија (пушка кремењача, инв. бр. 90/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ; кожна фишеклија, инв. бр. 211/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 46. Пиштољ Gasser М.1870 (инв. бр. 337-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 47. Аустријска официрска сабља М.1861/77 (инв. бр. N4/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 48. Српска кнежевска застава (преузето из Р. Љушић, М. Петровић, Ђ. Митровић, Династија Обреновић, из заоставштине, каталог изложбе, ИМС и МГБ, Београд 1996.) 49. Устанички јелек из Варцар Вакуфа (Мркоњић Град) (инв. бр. 2714/I, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ) 50. Граничарски огртач-кабаница (инв. бр. 1331/I, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ) 51. Таковски крстови (преузето из Душанка Маричић, Одликовања, каталог изложбе, Војни музеј Београд 1994.) 52. Васо Видовић (преузето из Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, монографија са 20 слика, Бања Лука 1933.) 53. Илија Гутеша (инв. бр. ФИТ 612, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 54. Петар Петрановић (инв. бр. ФИТ 618, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 55. Босански бјегунци 1875-1878, Урош Предић (преузето из Ларус енциклопедије, Београд 1973.) 56. Манастир Рмањ (инв. бр. ФИТ 1172, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 57. Бања Лука, пожар православне цркве 1876, (инв. бр. 264, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 58. Мaнастир Моштаница, запаљен 1875. (преузето из Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, монографија са 20 слика, Бања Лука 1933.) 59. Мис Аделајна Ирби (преузето из Племенита Аделина Паула Ирби, 1833-1911, о стогодишњици рођења, Сарајево 1933.) 60. Мидхат паша, велики везир (преузето из Dr. J. v. Pflugk Harttung, Geschichte des Orient, Berlin 1910.) 61. Вилајетски лист Босна, 1877. (инв. бр. 13, фасц. 6, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 62. Башибозук 1875/76, Charles Yriarte (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 63. Регуларни турски војник-низам аскер (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 fur volk und herr, Stuttgart) 64. Пушка Snider M.1866(7) (инв. бр. 34/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ); 65. Пушка Henri Winchester M.1866 (стари инв. бр. 1/A, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 66. Кожна фишеклија пушке острагуше (инв. бр. 224/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 67. Турска артиљерија 1875/76, Charles Yriarte (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 68. Босански каталици у току устанка (нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 69. Јосип Јурај Штросмајер (преузето из Ivan Šarić, Spomen knjiga iz Bosne, biskupu Josipu Jurju Strossmayeru, 100

u spomen Petdesetgodišnjice Njegova Biskupovanja 1850-1900, Zagreb 1901.) 70. Фра Грго Мартић (инв. бр. 30/96, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 71. Плакат "У спомен заузећу Сарајева, листопад 1878", (стари инв. бр. VI-1–46, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ) 72. Јован Ристић (преузето из Историја српског народа, V-1, СКЗ, Београд 1981.) 73. Митрополит Михаило (преузето из Историја српског народа, V-1, СКЗ, Београд 1981.) 74. Кнез Милан IV Обреновић (преузето из Станоје Станојевић, Наши владари, Београд 1927.) 75. Прокламација кнеза Милана IV Обреновића (преузето из Ослобођење, независност, уједињење Србије и Црне Горе, каталог изложбе, ИМС, Београд 1999.) 76. Гроф Ђула Андраши (преузето из из Rittmeister Alexander Spaits, Der Weg zum Berliner Kongress, historische entwicklung Bosniens und der Herzegowina bis zur okkupation 1878, Wien und Leipzig 1907.) 77. Цар Франц I Јозеф (преузето из Ivan Šarić, Spomen knjiga iz Bosne, biskupu Josipu Jurju Strossmayeru, u spomen Petdesetgodišnjice Njegova Biskupovanja 1850-1900, Zagreb 1901.) 78. Гроф Александар Горчаков (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 79. Вилијем Гледстон (преузето из J. v. Pflugk-Harttung, Welt-Geschichte, Neuezeit seit 1815, Berlin 1910.) 80. Ото фон Бизмарк (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 für volk und herr, Stuttgart) 81. Берлински конгрес 1878. (преузето из J. v. Pflugk-Harttung, Welt-Geschichte, Neuezeit seit 1815, Berlin 1910.) 82. Ihan-name 31. 07. 1878, проглас аустроугарске окупационе власти становништву БиХ (копија, ОЗ ХАЗУ, инв. бр. 200.) 83. Генерал Јосип Филиповић (преузето из J. Lukeš, Militarischer Maria Theresien-Orden, Wien 1890.) 84. Сукоб аустроугарске и турске војске, август 1878, Jernej pl. Andrejka (преузето из Jernej pl. Andrejka, Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878, Celovec 1904.)

101

102

СПИСАК ИЗЛОЖЕНИХ ЕКСПОНАТА 1) ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ И МЕMОАРИ 1. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 300/33, 29. 08. 1933. 2. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 353/33, 20. 10. 1933. 3. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине бр. док. 376/33, 14. 10. 1933. 4. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 55/34, 11. 08. 1934. 5. Музеј Републике Српске, књига инвентара Музеја Врбаске бановине, бр. III, 1934–1936. 6. Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине, бр. док. 117/37, 22. 06. 1937. 7. Одломци из Босанског устанка 1875-1878, књиге Васе Чубриловић, водич са сатре сталне поставке Музеја Врбаске бановине, инв. бр. 23 и 25, ЗИД СИ 1878/1941 ОИ МРС БЛ 8. Свим српским четама у Босни, Наређење артиљеријског пуковника Тихомиља Николића, 15. 07. 1876, инв. бр. 18, фасц. 7, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 9. Жалба српских трговаца из Бања Луке 07. 07. 1873. босанском валији Мустафа Асим паши, инв. бр. 1, фасц. 11, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 10. Свиедочанство попа Василија Вајана Ковачевића, стотинара из Грахова, 15. 10. 1876, нема инв. бр, ЗИД ИНВ 1527/1878 ОИ МРС БЛ 11. ”Житие Вида Билановића”, инв. бр. 463/Т, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 12. Плакат ”U spomen zauzeća Sarajevа”, Zagreb 20. kolovoza 1878, стари инв. бр. VI-1-46, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 13. Животопис–Борбе са Турцима, одломак из биографије Душана Митра Вучковића, инв. бр. 24, ЗИД ИНВ 1527/1878 ОИ МРС БЛ 14. Одговор Вилајета на жалбу бањалучког мутесарифа, копија, инв. бр. 101/1878, АОИ Сарајево 15. Ихан-наме, проглас аустроугарске окупационе власти становништву БиХ од 31. 07. 1878, копија, инв. бр. 200, OZ HAZU, Zagreb 16. Одговор Вилајета бањалучком мутесарифлуку, инв. бр. 37/1878, АОИ Сарајево 17. Писмо босански усташа херцеговачким усташима, писано у Козари 24. Септембра 875, копија, А БиХ, Сарајево 18. Животопис Илије Билбије (1839–1894), инв. бр. 21, фасц. 8, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 19. Дневник фра Аугустина Ченгића (1855–1878), инв. бр. 22, фасц. 8, кутија IX, ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 20. Вилајетски лист Босна (Сарајево 1877.), инв. бр. ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 21. Животопис Пере Креце, копија, А БиХ, Сарајево 22. Списак војника Петра Мркоњића (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић, 1, друго издање, Београд 1994.) 23. Изјава Петра Мркоњића 1875. (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић, 1, друго издање, Београд 1994.) 24. Прокламација кнеза Милана IV Обреновића од 18. 06. 1876. (преузето из Ослобођење, независност, уједињење Србије и Црне Горе, каталог изложбе, ИМС, Београд 1999.) 25. Одбор за подизање споменика (преузето из Б. Зељковић, Ђ. Бањац, Краљ Петар у Босанској Крајини, Београд 1929.) 2) КЊИГЕ 1. Споменица хришћанским гарантним великим силама о положају и страдању хришћана у Босни, ЛМС, Нови Сад 1874. 2. Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876. 3. Arthur J. Ewans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, august and september 1875, London 1876. 4. Владимир Красић, Устанак у Босни 1875-1878, грађа за новију српску историју рата за ослобођење, Нови Сад 1884. 5. Отаџбина, бр. 96, год. III, Бања Лука 04. 09. 1925, стари инв. бр. III/231I, ЗИД СИ1878/1941 ОИ МРС БЛ 103

3) ИСТОРИЈСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ 1. Кирило Хаџић у устаничком одјелу, инв. бр. ФИТ 559, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 2. Кирило Хаџић у калуђерском одјелу, инв. бр. ФИТ 558, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 3. Мирослав Хубмајер, стари инв. бр. P-II-38, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 4. Јово С. Билбија, инв. бр. ФИТ 596, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 5. Васо Пелагић, инв. бр. 1476/174, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 6. Гавро Вучковић Крајишник, инв. бр. ФИТ 601, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 7. Поп Алекса Остојић, нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 8. Босански католици у вријеме устанка, нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 9. Поп Самуило Остојић, нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 10. Петар Петрановић, инв. бр. ФИТ 618, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 11. Петар Петровић Пеција, инв. бр. ФИТ 615, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 12. Школа у Јамници, инв. бр. ФИТ 625, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 13. Илија Гутеша, инв. бр. ФИТ 612, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 14. Перо Крецо са сином, инв. бр. ФИТ 604, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 15. Перо Крецо у народној ношњи, инв. бр. ФИТ 605, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 16. Перо Крецо у униформи, инв. бр. ФИТ 603, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 17. Перо Крецо, инв. бр. ФИТ 598, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 18. Голуб Бабић у народној ношњи, инв. бр. ФИТ 609, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 19. Голуб Бабић, инв. бр. ФИТ 623, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 20. Голуб Бабић- разгледница, инв. бр. ФИТ 610, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 21. Голуб Бабић, инв. бр. ФИТ 619, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 22. Павле Вукановић, инв. бр. ФИТ 602, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 23. Поп Василије Вајан Ковачевић, инв. бр. ФИТ 620, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 24. Томо Радуловић, нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 25. Саво Билбија са женом, нема инв. бр, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 26. Црни Потоци, инв. бр. KVIII 173/14, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 27. Фра Грго Мартић, инв. бр. 30/96, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 28. Са старе изложбе Босански устанак 1875–1878 у Музеју Врбаске бановине 1, P-N-I-297, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 29. Са старе изложбе Босански устанак 1875–1878 у Музеју Врбаске бановине 2, P-N-I-297, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 30. Са старе изложбе Босански устанак 1875–1878 у Музеју Врбаске бановине 3, P-N-I-297, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 31. Печатни отисак Одбора за подизање споменика Краљу Петру I Ослободиоцу у Бањалуци, скенирано са док. бр. 55/34, 11. 08. 1934, Музеј Републике Српске, архивска грађа Музеја Врбаске бановине 32. Споменик устаницима на Ћорковачи из 1925, стари инв. бр. P–I–239, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 33. Са прославе на Ћорковачи 1925, 1, стари инв. бр. P–I–235, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 34. Са прославе на Ћорковачи 1925, 2, стари инв. бр. P–I–240, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 35. Пецијин гроб код манастира Моштаница прије подизања споменика 1933, инв. бр. ФИТ 958, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 36. Стари устанак из Дубице, инв. бр. ФИТ 624, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 37. Милан Плавшић, стари устаник из Стрмице код Книна, инв. бр. ФИТ 599, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 38. Устаник из католичке ”Пролошко-ливањске чете”, инв. бр. ФИТ 617, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 39. Споменик Петра Мркоњића у Крупи 1, стари бр. инв. P–I–236, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 40. Споменик Петра Мркоњића у Крупи 2, инв. бр. KVIII 292/27, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 41. Манастир Рмањ, инв. бр. ФИТ 1172, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 42. Куленовића кула, инв. бр. ФИТ 1. 184, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 43. Просвјетни дом краља Петра у Двору, стари инв. бр. КVIII 255/22, ЗИФ ИНВ1527/1878 МРС БЛ 44. Бања Лука, пожар православне цркве 1876, инв. бр. 264, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 45. Гроб Пере Креце 1, инв. бр. ФИТ 970, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 104

46. Гроб Пере Креце 2, инв. бр. ФИТ 973, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 47. Освештење споменика Петру Мркоњићу у Цазину 1929, инв. бр. ФИТ KVIII 212/17, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 48. Споменик Петра Мркоњића у Цазину 1, стари инв. бр. P-I-238, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 49. Споменик Петра Мркоњића у Цазину 2, инв. бр. KVIII 204/17, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 50. Споменик погинулим аустроугарским војницима на бањалучком пољу из 1878, стари инв. бр. P-I-357, ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 51. Петар Мркоњић међ усташама на гори Ћорковачи, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 81, ЗУС ОИУ МРС БЛ 52. Генерал Милета Деспотовић, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 24, ЗУС ОИУ МРС БЛ 53. Лука Петковић, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 53, ЗУС ОИУ МРС БЛ 54. Барутана на Ћорковачи, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 30, ЗУС ОИУ МРС БЛ 55. Мис Џонстон, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 12, ЗУС ОИУ МРС БЛ 56. Петар Петровић Пеција, фотографија умјетничке слике Шпире Боцарића, инв. бр. 8, ЗУС ОИУ МРС БЛ 57. Фра Августин Ченгић (преузето из Ivan Šarić, Spomen knjiga iz Bosne, biskupu Josipu Jurju Strossmayeru, u spomen Petdesetgodišnjice Njegova Biskupovanja 1850-1900, Zagreb 1901.) 58. Цар Франц Јозеф I (преузето из Ivan Šarić, Spomen knjiga iz Bosne, biskupu Josipu Jurju Strossmayeru, u spomen Petdesetgodišnjice Njegova Biskupovanja 1850-1900, Zagreb 1901.) 59. Јосип Јурај Штросмајер (преузето из Ivan Šarić, Spomen knjiga iz Bosne, biskupu Josipu Jurju Strossmayeru, u spomen Petdesetgodišnjice Njegova Biskupovanja 1850-1900, Zagreb 1901.) 60. Босанско–херцеговачки бјегунци, Урош Предић (преузето из Ларус енциклопедије том 3, Београд 1973.) 61. Споменци у Медној код Мркоњића Града (преузето из Монографија Мркоњић Град, Народна и универзитетска библиотека 1973.) 62. Споменик у Медној код Мркоњића Града (фотографију израдио Раде Удовчић, пријатељ Музеја Републике Српске) 63. Спомен–биста краља Петра I Ослободиоца у Народном позоришту Републике Српске, Бања Лука 1. (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 64. Спомен–биста краља Петра I Ослободиоца у Народном позоришту Републике Српске, Бања Лука 2. (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 65. Споменик Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница 1, (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 66. Споменик Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница 2, (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 67. Споменик Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница 3, (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 68. Надгробна плоча Петра (Поповића) Петровића Пеције код манастира Моштаница (фотографију израдио Зоран Пејашиновић, профосор бањалучке Гимназије и пријатељ Музеја Републике Српске) 69. Мирослав Хубмајер (преузето из Четрнаест векова борби за слободу, каталог сталне поставке, Војни музеј Београд 1961.) 70. Петар Мркоњић у устанку (преузето из Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922.) 71. Петар Мркоњић у црногорској народној ношњи (преузето из Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922.) 72. Петар Мркоњић пред устанак (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић 1, друго издање, Београд 1994.) 73. Петар Мркоњић на школовању у Сан Сиру (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић 1, друго издање, Београд 1994.) 74. Петар Мркоњић у устаничкој униформи (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић 1, друго издање, Београд 1994.) 105

75. Одлазак Петра Мркоњића из устанка у сељачком одијелу (преузето из Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић 1, друго издање, Београд 1994.) 76. Петар Мркоњић у Француској (преузето из Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922.) 77. Петар Мркоњић у Швајцарској (преузето из Milenko M. Vukićević, Kralj Petar od rodjenja do smrti, Beograd 1922.) 78. Плакета-Петар Мркоњић распоређује устанике пред борбу–Ћорковача 1875–1929, коју је депутација предала Краљу Александру (преузето из Б. Зељковић, Ђ. Бањац, Краљ Петар у Босанској Крајини, Београд 1929.) 79. Стари устаник из Мркоњићеве чете (преузето из Б. Зељковић, Ђ. Бањац, Краљ Петар у Босанској Крајини, Београд 1929.) 80. Стари устаник из Крупе, тридесете године XX вијека, (преузето из Водич Врбаске бановине, Бања Лука 1935.) 81. Перо Крецо са женом (преузето из Монографија Мркоњић Град, Народна и универзитетска библиотека 1973.) 82. Таковски крстови (преузето из Душанка Маричић, Одликовања, каталог изложбе, Војни музеј, Београд 1994.) 83. Медаља за храброст 1876. (преузето из Душанка Маричић, Одликовања, каталог изложбе, Војни музеј, Београд 1994.) 84. Орден за храброст 1876. (преузето из Душанка Маричић, Одликовања, каталог изложбе, Војни музеј, Београд 1994.) 85. Медаља са ликом Петра Мркоњића из времена устанка ”Сложно на Косово 1389-1876” (преузето из Mila Piletić, Medalja sa likom Knežević Petra A. Karađorđevića, VVM 33, Beograd 1989.) 86. Султан Мидхат паша (преузето из Dr. J. v. Pflugk Harttung, Geschichte des Orient, Berlin 1910.) 87. Турски официри (преузето из Рајко Веселиновић, Београд 1807–1862–1867, каталог изложбе, МГБ 1962.) 88. Манастир Моштаница (преузето из Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, монографија са 20 слика, Бања Лука 1933.) 89. Митрополит Михаило (преузето из Историја Српског народа, V–1., СКЗ, Београд 1981.) 90. Кнез Милан IV Обреновић (преузето из Станоје Станојевић, Наши владари, Београд 1927.) 91. Врховна команда Српске војске у рату 1876/7. (преузето из Историја Српског народа, V–1., СКЗ, Београд 1981.) 92. Јован Ристић (преузето из Историја српског народа, V-1, СКЗ, Beograd 1981.) 93. Генерал Јосип Филиповић (преузето из J. Lukeš, Militarischer Maria Theresien-Orden, Wien 1890.) 94. Застава кнежевине Србије (Р. Љушић, М. Петровић, Ђ. Митровић, Династија Обреновић, из заоставштине, каталог изложбе, ИМС и МГБ, Београд 1996.) 95. Иван Мажуранић (преузето из Ларус енциклопедијe, Београд 1973.) 96. Светозар Милетић (преузето из Историја Српског народа, V–1, СКЗ, Београд 1981.) 97. Чланови Уједињене омладине српске (преузето из Историја Српског народа, V–1, СКЗ, Београд 1981.) 98. Берлински конгрес 1878. (преузето из J. v. Pflugk-Harttung, Welt-Geschichte, Neuezeit seit 1815, Berlin 1910.) 99. Васо Видовић (преузето из Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, монографија са 20 слика, Бања Лука 1933.) 100. Мис Аделајна Ирби (преузето из Племенита Аделина Паула Ирби, 1833-1911, о стогодишњици рођења, Сарајево 1933.) 101. Споменик Мис Аделајне Ирби (преузето из Племенита Аделина Паула Ирби, 1833-1911, о стогодишњици рођења, Сарајево 1933.) 102. Бранко Богуновић (преузето из Милисав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, том III, Beograd 2005.) 4) ЦРТЕЖИ 1. Турски војници 1870-тих (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 für volk und herr, Stuttgart) 106

2. Турски војни логор (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 für volk und herr, Stuttgart) 3. Топ ”остраган” из 1870-тих (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 187071 für volk und herr, Stuttgart) 4. Петар Петровић Пеција (преузето из Четрнаест векова борби за слободу, каталог сталне поставке, Војни музеј, Београд 1961.) 5. Турски војник 1870. у зуавској униформи (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 für volk und herr, Stuttgart) 6. Продор српске војске преко Дрине у Босну (преузето из Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, од римског доба до краја XIX вијека, прва књига, Београд 1985.) 7. Турски војни конак у Босни (преузето из Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, од римског доба до краја XIX вијека, прва књига, Београд 1985.) 8. Мидхат паша са секретаром (преузето из Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, од римског доба до краја XIX вијека, прва књига, Београд 1985.) 9. Турске топџије (преузето из Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, од римског доба до краја XIX вијека, прва књига, Београд 1985.) 10. Бербир (Градишка) (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 11. Мирослав Хубмајер са добровољцима из Словеније (преузето из Petko Luković, Dobrovoljci iz Slovenije u Hercegovačkom ustanku 1875-1878. godine, VVM 10, Beograd 1964.) 12. Башибозуци на положају (преузето из Oberst Georg von Holtz, Von Brod bis Sarajevo, Wien und Leipzig 1907.) 13. Предаја турских војника (Oberst Georg von Holtz, Von Brod bis Sarajevo, Wien und Leipzig 1907.) 14. Турски војник се предаје Аустроугарима (преузето из Oberst Georg von Holtz, Von Brod bis Sarajevo, Wien und Leipzig 1907.) 15. Турски војници у повлачењу (Oberst Georg von Holtz, Von Brod bis Sarajevo, Wien und Leipzig 1907.) 16. Граничар (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 17. Бања Лука 1875. (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 18. Турска артиљерија (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 19. Турци поправљају оружје (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 20. Башибозук (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 21. Марш башибозука (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 22. Башибозуци воде заробљене Србе (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 23. Пандури (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 24. Српски сељаци (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 25. Босански kатолици 1 (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 26. Босански kатолици 2 (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 27. Православни (српски) свештеник (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 28. Нови на Уни 1 (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 107

29. Нови на Уни 2 (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 30. Костајница (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 31. Српска варош у Бањој Луци (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 32. Босанске католиткиње (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 33. Мост на Уни (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 34. Турска караула између Дубице и Костајнице (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 35. Насиље над хришћанима (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 36. Српкиња из Босне (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 37. Српски кнезови (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 38. Пароброд на Сави (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 39. Стари устаник (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 40. Турска војна фортификација на Уни (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 41. Турски граничари Уни (преузето из Charles Yriarte, Bosnie et Herzegovine souvenirs de voyage pendant l’ insurrection, Paris 1876.) 42. Костајница 1875. (преузето из Петко Луковић, Напади устаника на турска утврђења у Босни 1875– 1876, ВВМ 15, Београд 1969.) 43. Турски бег (преузето из Arthur J. Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, august and september 1875, London 1876.) 44. Граничарска кућа (преузето из Arthur J. Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, august and september 1875, London 1876.) 45. Босански грб (преузето из Arthur J. Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, august and september 1875, London 1876.) 46. Прелазак аустроугарских трупа у Босну код Градишке на Сави 28. 07. 1878. (преузето из Jernej pl. Andrejka, Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878, Celovec 1904.) 47. Сукоб аустроугарских и турских војника у Јајцу (преузето из Jernej pl. Andrejka, Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878, Celovec 1904.) 48. Сукоб турског и аустроугарског војника (преузето из Jernej pl. Andrejka, Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878., Celovec 1904.) 49. Аустроугарски војници скидају Османску заставу са тврђаве у Јајцу и стављају заставу Аустроугарске Монархије (преузето из Jernej pl. Andrejka, Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878., Celovec 1904.) 50. Гроф Ђула Андраши (преузето из из Rittmeister Alexander Spaits, Der Weg zum Berliner Kongress, historische entwicklung Bosniens und der Herzegowina bis zur okkupation 1878, Wien und Leipzig 1907.) 51. Ото фон Бизмарк (преузето из Vom Kriegsschauplatz, Illustrirte Geschichte des Krieges von 1870-71 für volk und herr, Stuttgart) 52. Кнез Милан полази у рат (преузето из Историја Српског народа, V–1, СКЗ, Београд 1981.) 53. Вилијем Гледстон (преузето из J. v. Pflugk-Harttung, Welt-Geschichte, Neuezeit seit 1815, Berlin 1910.) 54. Насиље над српским становништвом (преузето из Ослобођење, независност, уједињење Србије и Црне Горе, каталог изложбе, ИМС, Београд 1999.) 55. Гроф Александар Горчаков (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 108

56. Генерал Ранко Алимпић (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 57. Генерал Тихомиљ Николић (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 58. Анта Орешковић (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 59. Светозар Марковић (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 60. Александар Черњајев (преузето из Владимир Јовановић, Успомене, приредио Василије Крестић, Београд 1988.) 5) ИСТОРИЈСКЕ КАРТЕ 1. Карта Артура Еванса–Insurgent Camp of Czernipotuk (преузето из Artur Dž. Evans, Ilirska pisma, Sarajevo 1967.) 2. Устаничка територија 1875-1876, Војноисторијски институт, Београд 1952. (преузето из Петар Пејовић, Устанак у Босни 1875-78. у Фуад Слипичевић, Петар Пејовић, Мехмедалија Бојић, Никола Стијеповић у Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку, Војноисторијски институт, Београд 1952.) 3. Аустроугарска карта окупације Босне и Херцеговине 1878. (Skizze zur Orientirung über di Ocupattion Bosnien’s und der Hercegovina, 1:100 000 der Natur, Photolithographie und Schnellpressendruck des k. k. militär– geogr. Institues in Wien, инв. бр. 10715/XXXIII, ЗИК ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 6) ОРУЖЈЕ И ВОЈНА ОПРЕМА 1. Јатаган-црносапац, инв. бр. 494-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 2. Јатаган-црносапац, инв. бр. 328-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 3. Јатаган-црносапац, инв. бр. 210/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 4. Јатаган-бјелосапац, инв. бр. 285/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 5. Јатаган -бјелосапац, инв. бр. 367/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 6. Јатаган-бјелосапац, инв. бр. 289/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 7. Османско-турска сабља, инв. бр. 263/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 8. Османско-турска сабља, инв. бр. N6/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 9. Аустријска сабља М.1861/77, инв. бр. N4/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 10. Аустријска сабља М.1867, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 11. Пушка кремењача, стари инв. бр. 5856, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 12. Пушка кремењача, инв. бр. 23/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 13. Пиштољ кремењач, инв. бр. 90/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 14. Пиштољ кремењач, инв. бр. 64/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 15. Пушка капислара, инв. бр. 2/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 16. Пушка капислара, инв. бр. 29/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 17. Пиштољ капислар, инв. бр. 114/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 18. Пиштољ капислар, инв. бр. 122/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 19. Пушка Henry Winchester M.1866, стари инв. бр. 1/A, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 20. Пушка Snider M.1866 (7), инв. бр. 17/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 21. Пушка Snider M.1866 (7), инв. бр. 26/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 22. Пушка Snider M.1866 (7), инв. бр. 34/T, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 23. Пушка Wänzl M.1866, инв. бр. 41/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 24. Пушка Wärndl M.1866, инв. бр. 80, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 25. Пушка Wärndl M.1873, инв. бр. 324-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 26. Бајонет пушке острагуше, инв. бр. 338-4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 27. Метална фишеклија, инв. бр. 189/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 28. Арбија, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 29. Пушчана уљарница, инв. бр. 162/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 109

30. Пушчана танад, нема инв. бр. ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 31. Чахуре пушака острагуша, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 32. Карабин, стари инв. бр. 4747, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 33. Карабин, инв. бр. 63, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 34. Револвер, инв. бр. 15, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 35. Револвер, инв. бр. 68, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 36. Револвер, инв. бр. 69, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 37. Револвер, инв. бр. 337–4, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 38. Револвер, инв. бр. 14, ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ 39. Пар кубурлука, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 40. Пар кубурлука, инв. бр. 423/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 41. Бенсилах, стари инв. бр. 1511/151, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 42. Бенсилах, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 43. Кожна фишеклија, инв. бр. 462/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 44. Пар турских војних чизама, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 45. Мјех за воду, инв. бр. 422/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 46. Кожна фишеклија, инв. бр. 211/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 47. Кожна фишеклија, инв. бр. 214/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 48. Кожна фишеклија, инв. бр. 215/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 49. Кожна фишеклија, инв. бр. 217/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 50. Кожна фишеклија пушке острагуше, инв. бр 224/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 51. Пар кожних фишеклија са опасачем, инв. бр. 225/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 52. Војна торба, нема инв. бр, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 53. Пар мјехова за воду, инв. бр. 430/Т, ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ 54. Ђечерма, инв. бр. 2714/II, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 55. Ђечерма, инв. бр. 2715/II, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 56. Џамадан, инв. бр. 2695/II, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 57. Фермeн, инв. бр. 2734/II, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 58. Граничарска кабаница, инв. бр. 1331/I, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 59. Чарапе, инв. бр. 716/I, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 60. Тозлук, инв. бр. 860/I, ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 61. Опанци, инв. бр. 2531/II ЗННиТР ОЕ МРС БЛ 62. Таламбас (добош), инв. бр. 2279/II, ЗААиТП ОЕ МРС БЛ 63. Коњске бисаге, инв. бр. 3022/II, ЗААиТП ОЕ МРС БЛ

110

Bratislav Teinović, historian, curator [email protected] Museum of Republic of Srpska, Djura Daničić 1, Banja Luka Republic of Srpska, BiH

SERBIAN UPRISING IN BOSNIA 1875 - 1878 INTRODUCTION In the year 2005 we marked the 130th anniversary of the uprising of Serbs in Bosnia and Herzegovina (1875 – 1878), also seen in the modern Serbian historiography as the copy of the Serbian revolution of 1804 - 1815 (Ekmečić 1977:64). The historiography has already evaluated the whole movement, better known in the literature as the Great Eastern crisis (Ekmečić 1989:275) that ended with agreement made between the great powers at the Berlin congress in 1878. Though the uprising experienced the historical defeat (Ekmečić 1977:50), it bears great significance for the Bosnian Serbs as it marked the end of many centuries of Ottoman rule in Bosnia. Bosnian uprising of 1875-1878 or the Uprising in Bosnia of 1875-1878, as it was called by historians Vaso Čubrilović and Milorad Еkmečić,1 was the first significant, strong, independent liberation movement of national character that with time turned into a national revolution in the real sense of the word. As it is the case with any other national revolution so did the Revolution of 1875 – 1878 required that the people have reached certain social development (Ekmečić 1977:54). The goal of the rebellion was to destroy Ottoman feudalism in Bosnia and establish a free national society (Ekmečić 1997:259). The world historiography is focused more on the wide context of Russian – Turkish relations, where the uprising of Bosnian Serbs is seen only as an isolated historical event. However, for the national history this event is «loci comunes» of the modern Serbian historiography. According to the Serbian historical science, the uprising in Bosnia was the first significant movement of the Serbs in Bosnia since the arrival of Ottomans in the 16th century. During the periods of undisturbed Ottoman rule, Serbian movement in Bosnia could have been perceived through the activities of haiduks. Serbs have participated in the 17th century wars between Ottomans and Venetians as soldiers on both sides. Bosnian Serbs have been in many battles in the 18th century, both in Bosnia and abroad. Foreign historical sources mention them as the good Bosnian soldiers. Military achievements of Karadjordje and Miloš have woken up the national spirit of Serbs also on the Bosnian side of the Drina River, though the rebels there have never been as strong as those in Serbia. In 1858, Serb peasants showed more determination when, opposing the state taxes, they destabilized the whole area of Krajina and Posavina for a short period. Preserving the tradition of the Serbian uprising in Bosnia started with the celebration of the 50 years of the events. This was a first rate cultural event for Banja Luka and «Mrkonjić’s Krajina», as it has been called at the time. Glorification of the Karadjordjević dynasty was well accepted on the territory of west Bosnia where Mrkonjić was active. The first monument in Krajina dedicated to Petar Karadjordjević I was unveiled in Dobrljin on 8 November 1924. Mrkonjić’s friend and a fellow rebel Manojlo Hrvaćanin spoke at the ceremony (Otadžbina 1924a:3). Preparations for erection of the monument dedicated to Mrkonjić’s rebels from Ćorkovača Mountain started in 1924. Krupa municipality financed the creation of the four meters high monument (Otadžbina 1924:2). In 1925, sale of badges for the celebration on Ćorkovača was organized in all places in Bosnian Krajina. King Aleksandar gave permission to the young heir to the throne Petar to be the godfather of the Falcons’ society (Sokolsko društvo) flag. (Otadžbina 1925a:2-4). On that occasion, riding society «Voivod Mrkonjić» organized four horse races, horses display and chivalry games on the field near Banja Luka on 6 September 1925. Officers and members of chivalry and societies of Serbs participated in these events. O the same day on Ćorkovača Mountain, the monument has been unveiled and the flag of Falcons’ society with Mrkonjić’s image was dedicated by Mrkonjić’s fellow fighters and raised next to the monument. War veterans have kept their last inspection on that day (Otadžbina 1925в:4). 1

Vaso Čubrilović, Bosanski ustanak 1875–1878, Beograd 1930; Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-78, Sarajevo 1960.

111

Petar Mrkonjić, called also the king liberator has been celebrated the most in Krajina. His name was given to the schools, cultural institutions and various societies. Serbian national youth from Banja Luka has also been organized under the name «Voivod Petar Mrkonjić». This youth society, as the heir of Mrkonjić’s rebel tradition, dedicated their flag on 25 January 1925 (Otadžbina 1925:3). Except memorial park on Ćorkovača Mountain, many monuments and educational and cultural institutions dedicated to Petar Mrkonjić Karadjordjević have been built in the area of his rebel activities (Cazin, Dvor na Uni, Krupa). His monument was unveiled in Varcar Vakuf on 14 December 1924 (Otadžbina 1925а:2) and the town was renamed to Mrkonjić grad. In September of 1929, a monument to Petar Mrkonjić Karadjordjević, work of sculptor Franjo Kršinić was unveiled in Krupa (na Uni). Representatives of The Board for the erection of monument also had a medallion made with an image of Petar Mrkonjić deploying rebels before the battle on Ćorkovača Mountain (Banjac 1929:3-6). There have also been some ideas to erect a monument to Petar Mrkonjić on the place of the planned Orthodox cathedral (Otadžbina 1925:4). The uprising has also been remembered in Kostajnica area. The first rally of Falcons’ society of Krajina was organized at Pecija’s grave in 1911 (B. Čubrilović 1954:70). On Transfiguration day of 1933, a commemorative plaque dedicated to the monk and a rebel Kiril Hadžić was unveiled in Moštanica monastery, burned down during the uprising. On occasion of 100 years from the birth of rebel voivod Petar Petrović Pecija, a celebration has been organized on the same place. A monument has also been unveiled in Pecija’s honor (Vujasinović 1933:15). The monument in the shape of a pyramid, made of the hard stone from Kozara Mountain, has been unveiled on 18 August 1933 in the presence of many prominent persons, including Špiro Bocarić, manager of the Museum of Vrbas Banovina (Vrbaske novine 1933). Gathering of historical artifacts from the uprising started in 19302 with the establishing of the Museum of Vrbas banovina (banovina – regional unit) in Banja Luka and continued in 1934 and 1935. The first exhibition dedicated to the uprising was set up in 1935. Beside manuscripts and memorial objects3, the Museum has mostly been gathering rebel arms in order to save it from destruction.4 The permanent display in the first museum of Banja Luka, located in The King Petar I the Great Liberator5Center has also shown exhibits from the uprising. The exhibit was composed mostly of the rebel weapons and equipment, historical documents related to the uprising, photographs, memorial objects of the rebels, etc. Špiro Bocarić has painted 23 historical portraits of the rebel leaders and a big composition «Petar Mrkonjić among the rebels on Ćorkovača Mountain» and displayed them in a separate area.6 Some ideas existed to make the whole museum the Museum of Petar Mrkonjić. This is clear from Bocarić’s correspondence. However, the idea has been abandoned. In 1934, The Board «Society of fighters for the honor and freedom of the homeland» requested from Špiro Bocarić to allow the commemorative plaque to be installed in the Museum. The plaque would have been made of the white marble and listed the names of all the citizens of Banja Luka who gave their lives for liberation and unification from 1875 to 1918. The plaque would also list names of Mrkonjić’s fighters.7 During the WW 2, under the rule of ustashas in Banja Luka, the exhibition has been removed and the museum was turned into an Ethnographic museum. After the war, communist authorities made another concept of the museum exhibition. Unfortunately, there was no place for the Serbian uprising in the new concept. The only museum institution mentioning the issue of rebellion, except Military museum in Belgrade, was the former Museum of Serbs in Croatia (later made part of the Croatian historical museum) that made the exhibition Board of Obrovac and Bosnian 2 After the Museum of Vrbas banovina was established on 26 September 1930, banovina authorities ordered by a special request sent on 3 October 1930 to police and county authorities on all levels that antiquities should be collected for the museum purposes. The assistant of ban has sent instructions for this process, insisting on photographing or sketching those objects of particular historic significance that could not be obtained by any reason. Priority list included the uprising area: Čorkovača Mountain near Dvor na Uni, Crni Potoci on Lika, Dalmatia and Bosnia junction (Tromeđa) and Pastirevo near Novi. (Museum of Republika Srpska, archive material of the Museum of Vrbas banovina, 24 October 1930) 3 Trivun Nikolić, head of Krupa na Uni municipality donated a rebel robe to the King Petar’s center in 1933 (Museum of Republika Srpska, archive materials of the Museum of Vrbas banovina, 300/33, 29 August 1933); Jovo Stojanović from Prijedor donated in 1933 (Museum of Republika Srpska, archive material of the Museum of Vrbas banovina, 353/33, 20 October 1933). From 1934 to 1936, Museum of Vrbas banovina repurchased four sleeveless jackets (jelek) (Museum of Republika Srpska, inventory book of the Museum of Vrbas banovina, book III, 215). 4 Museum of Republika, archive materials of Museum of Vrbas banovina, 376/33, 14 October 1933; The priest Milan Karanović was the first to start collecting the materials from the period of uprising for the purposes of his book on these events. Karanović wrote in the introductory part: «... they should be preserved for the offspring and history. I am collecting materials for the book about the uprising with photos of the rebels still alive, the schools where the assembly took place, the house where Petar Mrkonjić was staying» (Karanović 1921:6). 5 Except the Museum of Vrbas banovina, located on the first floor, the theater and a library have been located in the same building. In 1937, a bronze bust of king Petar I, Karađorđević was placed in the hall. The author of the bust was Zagreb sculptor Rudolf Valdec (Pejašinović 2006:2-3) 6 Museum of Republika Srpska, archive materials of the Museum of Vrbas banovina, 117/37, 22 June 1937; according to Predrag Lazarević, this large art composition was placed in a special niche opposite to balcony window (Pejašinović 2006:2). 7 Museum of Republika Srpska, archive materials of the Museum of Vrbas banovina 55/34, 11 August 1934

112

uprising of 1875–1878 in 1962 (Ćurić 1963:37–39). The idea to establish a memorial collection of artifacts from the uprising exists still today. It must be noted that historical subject must be supported by exhibits of the historical museum and historical collection in the museum (Bauer 1977:183). Gathering and collecting of the museum funds must be the first and basic task justifying the existence of a museum as an organized institution conducting scientific studies and research (Bauer 1977/78:29). Gathering of museum artifacts includes at the same time scientific processing of the things collected. Museum exposition, as one of the final products of museum work, is also the product of such scientific work (Otašević 1976:13). After gathering part, memorial units require serious studies and complete documentation. Museum as and institution thus gets the role of the documentation center offering all the existing data available on some subject to the potential researchers. Museum and catalog processing of the subject Serbian uprising in Bosnia 1875-1878 has reached, in most cases, the level required for establishing of a memorial historical collection. According to museum expert Dušan Otašević, there are five development stages. In the first stage, the museum exposition should be formed out of the existing documents. Unfortunately, the documents are kept in several institutions, museums, archives, libraries etc. Military museum in Belgrade stores a knife of voivod Golub Babić, with his initials carved on the left side of the blade. This artifact is the only remaining from the Babić’s personal collection that disappeared in WW 1. One of the memorabilia missing is the sable with precious stones, a gift to Babić from the Russian Tsar Nikolay II, Romanov (Luković 1972:177-179). Golub Babić’s clothing worn in the uprising has been kept in the church of the St. Peter in Donji Tiškovac until the WW 2. During the WW 2, it was worn by a chetnik voivod Brana Bogunović. This clothing was first worn by voivod Pavošević in the rebellion of 1715 and Babić was the next to wear it (Samardžić 2005:97). Military museum in Belgrade also keeps Mrkonjić’s sable from the uprising (Luković 1961:44). Croatian history museum in Zagreb stores the original documents of the Board for support of the rebellion on Dalmatian territory (Archive collection of Vladimir Desnica) (Ćurić 1971:25). State museum in Sarajevo stores an important artifact, a flag of Petar Mrkonjić used in the uprising (Karanović 1939/40:41). A manuscript of the rebel leader Pero Kreco, titled «The Biography» is stored in the Archive of Bosnia and Herzegovina in Sarajevo (Ekmečić 1973:90). Medals with the image of Petar Mrkonjić on the front side and an inscription «Together to Kosovo 1389-1876» on the back are kept in the National museum in Belgrade (Piletić 1989:172). Substantial amount of rebels’ correspondence is preserved in the Archive of Serbia, in Belgrade. This institution also keeps the «Proclamation for unification of Bosnia and Serbia» (Ekmečić 1973:213) as perhaps the most important document from the uprising period. National library in Belgrade keeps in the Manuscripts department «A rebel’s daily notes on the rebellion in Bosnia and Herzegovina from 1875 to 1876», written by Petar Mrkonjić (Živojinović 1994:119). Ilija Guteša’s «Project of the Bosnian uprising» is kept in the National library in Sarajevo (Ekmečić 1973:97). This institution also keeps the document titled «The short description of the Bosnian Uprising, by one of the leaders of the uprising in 1875», author of which is unknown (Ekmečić 1973:79). Some of these documents have been stamped which is of interest for sfragistic and museum research. The stamp of the national Board for liberation in Bosnia can be seen on the document kept in the Archive of Serbia (Ekmečić 1973:148). Golub Babić stamped the documents with a stamp in the shape of coat of arms with his name, instead of signing them by hand. One of such documents is kept in the Diplomatic archive in Dubrovnik (Ekmečić 1973:148). The Archive in Vienna keeps the original sketch of the Gaštica battle made by the Austrian-Hungarian officer Georg Manigodić who witnessed the battle (Ekmečić 1973:94). The significance of the exposition topic requires the certain quantity of original exhibits that would give the exhibition air of authenticity. Technical activities of the second stage (copying, scanning, and copying on microfilms of the complete materials) allow for the complete and expertly managed museum holdings to make basis for future research. Finally, it is required to work on the unregistered exhibits in private collections, detected in analysis of documentary funds (Otašević, Kojović 1987:52). Author

113

I TENSIONS PRECEDING THE UPRISING The constitutional law adopted in 1856, so called Hatt-I Hümayan, has made the Christians only formally equal to Muslim citizens of the Ottoman Empire (Ekmečić 1989:249). It is thought that the major reason for the start of the uprising was the high tithe. Sefer decree issued in 1859 made feudal order in the Ottoman Empire stronger by strengthening relations between owners of the estates (čitluk-sahibija) and their tenants i.e. dependent peasants (čifčija) (Ekmečić 1973:17). Milorad Ekmečić states this was more western like type of feudalism, with peasants obliged to give one third of the products to the master and one tenth to the state, while depending on the master for the accommodation and seeds (Ekmečić 1996:102, 103). In 1853, Ćamil pasha prohibited the use of name Serb for Orthodox Christians and Latin for Catholics (Ekmečić 1996:106). Attempts of extinction of national identities became stronger after the Port adopted a new law proclaiming all inhabitants of the Ottoman Empire Ottomans (Ekmečić 1989:272). Muslim population had total freedom at that time (Ekmečić 1989:52). In the second half of 19th century, Orthodox Serbs made one half of total population on the territory of Herzegovina and Bosnia. Bosnia was the province with the greatest number of illiterate population with only 1% of people who could write (Ekmečić 1973:23). Official Ottoman authorities have never taken a census. Ottoman registers are rather unreliable and lists only households obliged to pay taxes (Ekmečić 1989:84). The first census taken after the occupation by Austria-Hungary in 1879, lists the total of 1,158,164 inhabitants of Bosnia and Herzegovina, out of which 496,485 are Orthodox, 448,613 are Muslim and 209,391 are Roman Catholics (Ekmečić 1977:51). If we take into account 200,000 Serbs who found refuge in Austria Hungary in the period from 1875 to 1878, out of which only a small number returned to Bosnia, about 52% of Serbs lived in Bosnia before the uprising, which means they were the largest nation (about 33% of Muslims and about 15% of Catholic or Croats). Serb peasants from Krajina have traditionally been farmers and cattle breeders. The Christian rayahs have lived in villages, unlike Muslims living in the towns and on the big roads (Bogićević 1949:219). Serbs from Herzegovina have been the best known merchants in the Krajina towns in the first half of the 19th century, as they had the largest colony in Banja Luka (Mikić 2004:41). The Ottoman Empire was experiencing serious crisis in the second half of 19th century in spite of the several attempts to reform, but unsuccessfully. Hard social situation and high tithe made the Serb peasants distrustful toward the authorities. Economic crisis has been evident on the whole territory of the Ottoman Empire. State organization has been suffocating in the foreign debts and the agrarian crisis in the world has made the whole situation even worse (Ekmečić 1989:279, 280). Before 1875, the total state debt was 202 million pound sterling and the total annual revenue was 18 million pounds (Ekmečić 1973:25). The Government in Constantinople decided to introduce paper money, thus giving up on the gold backing of Ottoman currency (Ekmečić 1989:249). Most of the people in Bosnia have been until 1878 (Ekmečić 1989:85). Some foreigners described Serbian peasants as the half-savage creatures (Ekmečić 1989:101). In the 60’s, there was information that Christian children are being sold as slaves in Bosnia (Ekmečić 1996:100). The only railroad in Bosnia was the one 100 km long, connecting Banja Luka and border station Dobrljin near Kostajnica, via Prijedor and Novi Grad (Bogićević 1949:221). The Europe has been witnessing the late middle ages just around the corner (Ekmečić 1977:54). The tithe has been constantly raised since 1872. Just before the start of the uprising, in 1874 and 1875, the taxes have been extremely high. New tax called the tithe quarter has been imposed in 1874. That was the time the things started to move in the villages and among peasant, the things that lead to the uprising (Ekmečić 1973:27, 28). Austrian-Hungarian consul in Sarajevo Svetozar Teodorović said that «the tithe has killed the will of peasants so much they could not care for anything» (Bogićević 1949:217). Serbs living in towns have also been under pressure. In 1868, head of Orthodox seminary in Banja Luka Vaso Pelagić was exiled to Asia Minor. Gavro Vučković, representative of Serbs in the Ottoman parliament in Constantinople was imprisoned in Beirut until 1871. (Kapidžić 1953:73; V. Čubrilović 1996:34). Arthur Evans blames in his article published in Manchester Guardian the leader of conservative bey party Fehimaga Đumišić for inflaming hatred against Serbs in Banja Luka and describes him as Muslim religious fanatic (Mikić 1995:203). Another such fanatic, bey Salčin was recognized among Banja Luka Muslims as a saint (Evans 1967:166). Supporters of fundamentalist tendencies in Banja Luka were also Fehim effendi Nazifović (V. Čubrilović 1996:36), Fehim agha Đumišić, Mujaga Smail Kadić, Hajji Amir Husedžinović, Hajji Fazli effendi and Hajji Derviš agha Gušić (Kapidžić 1953:124). At the church gathering held in October of 1870 at the church in Banja Luka, merchant Asim Šibić attacked two Serbs when he heard the bells ringing and church choir. He stabbed Blagoja Lukić with the knife and cut Jošan Kodrin’s head off (Kapidžić 1953:295). A merchant from Srbac remembers 114

that the Turks have been so violent these years that it was dangerous to even say you are Serb.8 Even those peaceful and well-intentioned beys have not been spared of oppression by Turkish authorities. An honest man, Kasumović agha, was killed by Ćamil bey for defending Serbs (Kapidžic 1953:320). The rebels began stirring up in 1871 after the affairs with the merchants of Banja Luka and Gradiška. In 1871, Muslims set fire in a Serbian quarter and tried to burn down Orthodox Church in Banja Luka. The Serbs have openly asked for help from Austrian vice consul Dragančić and required intervention from the Austrian army (V. Čubrilović 1996:36). In March of 1872, priest Jovica who was falsely accused of killing Rustam Alajbegović from Kobaš, and his father who was also a priest, were chained and taken to Banja Luka where they were hanged (Kapidžić 1953:110). In October of 1872, 24 Serb stores have been set on fire and a respectable merchant Jovan Naumović was killed. The Serbs made a petition, signed by 32 merchants, to vice consul Dragančić and great vizier Midhat pasha. In Gradiška at the same time, a respectable merchant Jovo Ljuboja was taken into custody. Except in Banja Luka and Gradiška, Serbian merchants from Varcar Vakuf have been arrested for the alleged killing of a Muslim woman (V. Čubrilović 1996:37, 38). Merchants from Gradiška sent sultan Abdul Aziez Khan complaints to violence on two occasions, in December of 1872 (Kapidžić 1953:252-254) and in January of 1876, signed by 114 people (Kapidžić 1953:261-263). In the beginning of February of 1873, 126 merchants from Gradiška made a complaint to Bosnian vali Mustafa Asim Pasha (Kapidžić 1953:277). New complaints have followed, but new arrests have also been conducted. Serbian merchants from Gradiška focused on presenting the problem to the international public. In 1873, a group of merchants from Gradiška together with Svetozar Miletić published in Letopis Matice Srpske the well known Testimonial expressing their dissatisfaction with the authorities (V. Čubrilović 1996:40). The same documents has been published by Zastava on 8/20 August 1873 (Kapidžić 1953:265-274). All the bitterness boiling in the Serbs in Bosnia, expressed in this petition, could be recognized in one sentence: Life, freedom, estates, honor, commerce and trade of Christians are in constant danger from both the unruly and one sided authorities and riotous and incontrollable Turks (LМS 1874:152). Affairs with the merchants of Banja Luka and Gradiška have become known internationally. Merchant Vaso Vidović has directly talked to Minister of foreign affairs of Austria-Hungary count Gjula Andrassy (Ekmečić 1973:39). Serb merchants Tomo Radulović and Jovo Pišteljić with ten other prominent citizens of Banja Luka made written complaint to the sultan in January of 1873 (Zaplata 1933:298–304). Newly elected Bosnian vali Mustafa Asim pasha imprisoned ten most prominent Serb merchants in the Banja Luka fort on 13 September 1873 (V. Čubrilović 1996:41). His reasons for this will remain unknown, as there are no motives for such an action in the letter the merchants sent him on 7 July 1873.9 They were freed on St Nikola’s Day of 1873 after being interrogated in Sarajevo prison (Mikić 1995:187). Russian newspaper The Voice (Голос) blamed Mustafa Asim Pasha for the violence over Serbs: «... he liberated the religious fanatics in Turks... prosecutions and oppression of Christians in Bosnia has reached the level where the insurgence could break out any time...» (Kapidžić 1953:293). Mustafa Asim pasha ordered 30 torturing devices to be made in Banja Luka. He would lock the people inside the device with sharp spikes on three sides and keep them inside for as much as an hour until he would get them to witness falsely (Kapidžić 1953:310). The greatest victim of the merchant’s affair was vice consul Dragančić, replaced by the new vice consul Aleksandar Depolo in 1873 (Mikić 1995:187). Muslim authorities in Bosnia asked of the Orthodox Church to assist in appeasing the situation but the church was in the similar state as the people. Greek fanariots on the leading positions in the church kept good and friendly relations with the authorities. Metropolitans Antim and Dionisije have been known as the enemies of the Serbs and assistants of Bosnian vali Mustafa Asim pasha. Metropolitan Dionisije has asked the Serb merchants in refuge to return to Bosnia (Bilbija 1936:391-393), which they refused to do. In 1869, Orthodox Church had 2 bishops (vladika), 3 archimandrites and 25 other priests and monks on the complete territory of Bosnia and Herzegovina. They were the only literate priests. In other cases, peasants would perform services of the priest for 20 ducats. In 1865, only 48 Orthodox churches existed in Bosnia and Herzegovina and Novi Pazar sanjak (Ekmečić 1989:98). Until the occupation by Austria-Hungary, orthodox priests and monks were dressed as the ordinary folk. They wore broad trouser made of waterproof fabric, jackets and belts with two small 8

”Žitie”, rebel’s memoires by Vid Bilanović, ZID INV 1527/1878 OI MRS, inventory # 20, file 8, box IX, 3. Complaint by the prominent merchants from Banja Luka to Bosnian vali Mustafa Asim pasha of 7 July 1873, ZID INV 1527/1878 OI MRS, inventory #. 1/11, box IV. The letter contains signatures and stamps of teh following merchants: Jefto Masleša, Đorđe Delić, Todor Dabović, Tomo Radulović, Milivooje Vučkovac, Jovo Pišteljić, Simo Bilbija, Jovo Knežević, Savo Surutka, Savo Milić, Đorđe Zita, Jovo Milić, Savo Bilbija, Đorđe Uzunović, Risto Spaić, Todor Pišteljić, Savo Baslać, Nikola Milić, Đorđe Mišković, Jovo S. Bilbija, Spasoje Babić, Lazar Dragić, Risto Vukić, Dimitrije Vukić. 9

115

rifles and a long knife. They distinguished from ordinary peasants by their long beards and tall hats. During the winter months they wore short jackets with sleeves, stockings and tall boots, but the poor ones wore only peasant’s shoes (Vujasinović 1933:23). A Turkish clerk once described Orthodox churches as untidy places unfit for a prayer purposes (Ekmečić 1989:100). Most of the Serbs did not have regular churches with bells. The Ottoman authorities controlled all legal cultural and social institutions of Serbs (Ekmečić 1977:51). Still, parishes were the only places where the Serbian national thought could have been developed. Arthur Evans described the situation with the Christian priests: «Orthodox priest holds the people’s hand, Catholic one pulls their leg» (Evans 1967:44). Until the occupation, the Serbs have had 112 schools. The Ottomans have considered these schools to be as states within a state so they banned them from work in 1874, labeling them as national and political committees (Ekmečić 1996:106, 107). This has been done in spite of the fact that by signing the Paris peace treaty of 1856 the Ottoman Empire guaranteed the existence of these institutions (Ekmečić 1977:55). In the political sense, Serb merchants have all been looking towards Serbia. Most of them kept paintings and photographs of Serbian rulers in their houses, thus expressing their loyalty. Milorad Ekmečić calls them “smugglers of national ideas” (Ekmečić 1973:39). In the years after 1864, some of them were in the province mejilises, described by Milorad Ekmečić as the cradles of efforts for legalization of the Serb national politics (Ekmečić 1996:107). Merchants and the national-liberal ideology they promoted will lead the uprising and finally end it.

II THE UPRISING The uprising of Serbs was spread from Vučjak Mountain on the east to Una River on the west and from Sava River on the north to Prolog Mountain on the south. It consisted of two autonomous rebel movements. The first one, in northern Bosnia, broke out in several places: Ćorkovača, Brezovača, Motajica, Vučjak and Kozara Mountains and Lijevče. On the junction of Bosnia, Lika and Dalmatia, an independent rebellion movement started with centre in Crni Potoci. Most rebel leaders were former haiduks. Ostoja Janjetović Kormanoš was known as a haiduk in 1870 and 1871 on the wide territory of Kozara Mountain, Prosara and Lijevče. As a young man, he was a helmsman in Joca Mihajlović’s crew so people started calling him Kormanoš (helmsman) (Krasić 1884:34). Struggles between Serbian haiduk companies and Muslim beys in northern Bosnia have been preparations for the rebellion movement. Ostoja Janjetović Kormanoš attacked mostly wealthy Muslims in 1872 (Bilbija 1936:390). During 1874, haiduks were increasingly banished, especially those gathered around Ostoja Janjetović Kormanoš. Apart from his haiduk actions, he started to show increased sense for politics (Ekmečić 1954:273). One of his actions aimed at local Muslims started the rebel fire in the whole of northern Bosnia. On 2 July 1875, he killed the evil Hajji Alija from Miloševo Brdo and inspired many Serbian peasants to put on fire Muslim houses near Kozara Mountain (Bilbija 1936:395). The Ottoman police reacted by starting a pursuit for the prominent Serbs from Svinjar and Miloševo Brdo on 14 and 15 August 1875 (Ekmečić 1954:296). Kiril Hadžić provided support in arms and shelter for Kormanoš’s group. This Moštanica monastery monk, born in Januzovci near Podgradci, was assisted by two priests from Podgradci, Popović and Ruvim Bubnjević, both from Karajzovci and a young haiduk Jovo Mitraković from Gradiška (B. Čubrilović 1954:48). According to Milorad Ekmečić, the start of the uprising in Bosnia could be connected to three main factors: the news of the uprising in Herzegovina, more taxes and arrests of prominent villagers (Ekmečić 1973:79). In their proclamation, rebels from Kozara Mountain admitted the action was instigated by others, mostly from Herzegovina, asking that the rebels in Bosnia take up arms and war with the Turk. The main existential motif of the earlier rebellions, tithe, was also the strong inspiration for this uprising. On 13 to 15 August 1875, Ottoman authorities released from custody Serbian village chiefs. This was a fateful decision (Ekmečić 1954:287). The arrests of the villagers and merchants from Banja Luka and Gradiška lighted the fuse that the Ottomans could not quench for three years, from Transfiguration day in 1875 to Transfiguration day in 1878. Ostoja Janjetović Kormanoš, Petar Petrović Pecija and the catastrophe in Gaštica village In the official historiography, merchants have been noted as those taking care of planning and organization of the uprising. However, there were examples of Serbian merchants working with the Ottoman authorities and even fighting on the same side with the Ottomans against the rebels (merchants from Dubica and Kostajnica), most of the highly 116

positioned Serbs have quickly become the governing power of the rebellion movement. The first merchants in refuge (Savo Baslać, Tomo Radulović, Spasoje Babić, Đorđe Delić, Jovo Pišteljić and Todor Dabović), who were known before by their petitions against the Ottoman rule, continued to fight through political activities in the boards supporting the rebellion. Vaso Vidović and Kosta Ugrinić were in the center of the Head Board of the Bosnian Liberation Rebellion, situated in Stara Gradiška. The Board was the main governing authority until the first assembly in Tiškovac (Ekmečić 1973:88-90). According to some data, Serbian merchants from Banja Luka, Gradiška, Prijedor, Bihać, Krupa, Petrovac and other small places in Krajina, planned the start of the uprising on 20 June 1875 (Bilbija 1936:395). Zastava of 3 September 1875 says that it was agreed the uprising would start on Nativity Day, the saint patron of Lepenica Monastery near Prnjavor and develop from there in three directions. The first direction would be from Kostajnica to Kozara Mountain. The second one would be from Prnjavor and across the hills near Vrbas River. The third would be from Timar to Banja Luka (Kapidžić 1954:151). Milorad Ekmečić reminds that the first armed clashes between half organized rebel companies and Ottoman army started several days before the official start of the uprising, on Transfiguration Day (18 August 1875), in the heart of Knešpolje near Moštanica Monastery (Ekmečić 1973:77). According to testimony of merchant from Gradiška Vaso Vidović, the plan was to go from the monastery to Kozara, Prosara and Motajica Mountains and liberate Gradiška, Dubica, Prijedor, Kostajnica and Novi grad from there. The second offensive would start from Mašići, Lepenica and Kozara Mountain to liberate Banja Luka (V. Čubrilović 1996:70). The clashes with Ottomans occurred around Prijedor on 13 August 1875 (Ekmečić 1954:291). A day later, the clashes moved to Moštanica monastery (Ekmečić 1954:277). The leader of rebels in Prijedor was Pero Babić who came from Serbia (V. Čubrilović 1996:73). Orthodox metropolitan came from Sarajevo to Prijedor to appease Serbian villagers who were defeated only after five days. Serbs from the Krupa district rebelled on 16 August 1875 (Ekmečić 1973:81). On the same day, rebels from Lijevče interrupted telegraph line between Gradiška and Prijedor. Serbian villages between Dubica and Kostajnica stirred up on 15 and 16 August 1875 (V. Čubrilović 1996:72, 73). Rebels killed eight landowners near Banja Luka during these events. Russian sources claim that on 16 August 1875, riots were recorded in Banja Luka also and Christian rebels were expelled from the town after clashes (Tepić 1988:423). The first attack on the Ottomans by Ostoja Janjetović Kormanoš happened on 17 August 1875 at Veliki Strug. The second attack happened on 18 August 1875 at the bridge over Jablanica River. On 17 and 18 August 1875, Marko Bajalica and Marko Đenadija surrounded Kostajnica. After the attack was repulsed, Bajalica’s company disbanded (V. Čubrilović 1996:73, 74). Novi Sad newspapers Zastava reports on 18 August 1875: “An uprising started in Bosnia, from Gradiška and Kozara Mountain, down Sava and Una Rivers and over Kostajnica. People rebelled in Dubica, Prijedor and Kostajnica. Ottoman watchtowers and chardaks are on fire...” (Kapidžić 1954:93). The clashes around Demirovci village near Dubica started on 18 August 1875 with campaign of Gavro Bjelovuk who came from Belgrade and got killed in the clashes (Ekmečić 1954:295). On the same day, about 1000 villagers from Karajzovci, Stupari, Kukulji, Lilići and Junuzovci gathered in Miloševo brdo. They besieged all the bridges towards Gradiška and set ambushes at Mačkovci and Laminci. The second point of movement has been formed in Svinjar under the leadership of priest Tešo Petković. Rebels from Rovci, Ljepenica, Sitniš, Svinjar, Prebjeg and Nožićko gathered there on Transfiguration day in 1875. Their targets were Ottoman houses and watchtowers on Vrbas (Ekmečić 1954:296, 297). The leader of one of the Lijevče companies was a priest named Mićo who fought against the Turks wearing priest’s garment and a cross (Bilbija 1936:396). In Svinjar near Srbac, Vid Bilanović was successfully commanding 200 rebels from Kaoč, Svinjar and Nožićko (Ivić 1918:16). On 20 August 1875, rebels attacked Nasul bey’s unit at Svinjar. There was fighting near Karajzovci on the same day as well as in Kobaš, where several border watchtowers have been burned down (V. Čubrilović 1996:74). In the beginning of September of 1875, Petar Petrović Pecija joined Ostoja Janjetović Kormanoš. Ekmečić calls Pecija a «gallows runaway» (Ekmečić 1981:512). Pecija (original last name Popović, took the name Petrović by his father Petar, author’s note), who was born in Bušević near Krupa na Uni, was a shepherd as a child. He burned his arms and legs while grilling corn and pumpkins and was nicknamed «pečeni», «ispečeni» (burned), and finally Pecija (B. Čubrilović 1954:13). After the Turks killed his relative in 1853, he fled to Pastirevo and Grmeč and as a 20-year-old was a haiduk with Petar Garača. An old haiduk leader Mihailo Tadić from Svinjuh near Novi Grad taught him the secrets of haiduk craft (B. Čubrilović 1954:17). After the crush of rebellion organized in 1858, called by people of Knešpolje the First Pecija’s rebellion, he was hiding in Pastirevo, Grmeč, Prosara and Kozara Mountains with Simo Ćosić, Petar Garača and Miloš Medić. In 1859, his jatak (person providing shelter for haiduks) Nikola Malivuk from Vrletina near Petrinja betrayed him to Austrian Hungarian authorities that delivered him to the Ottomans (B. Čubrilović 1954:33-35). Pecija was imprisoned in Bihać and later in Petrovac, Ključ, Jajce, Travnik and Sarajevo, to finally end up in the chains of the prison in Constantinople where 117

he was sentenced to 20 years. While he was being transported to Bosnia to be hanged, Pecija managed to free himself somewhere near Banje monastery and fled to Serbia. Prince Mihailo IV, Obrenović assigned him to position of nadpandur (high police officer) in Kragujevac where he stayed until the start of the Bosnian uprising in 1875 (Krasić 1884:34). As soon as he arrived to Kozara Mountain, Petar Petrović Pecija took over the command of the campaign in the northern Bosnia from Ostoja Janjetović Kormanoš. His goal was to rout the Ottoman forces and conquer Gradiška, Dubica, Prijedor and Novi. The second stage anticipated that the united rebel forces liberate the center of Krajina, Banja Luka (B. Čubrilović 1954:56, 57). Vaso Vidović set in Belgrade the transport of arms in boats sailing the Sava River for rebels in northern Bosnia. The first boat was loaded under the Nebojša’s tower on 6 September 1875, carrying 1500 Belgian schtutzs Mini M.1849/56 and 130 cases of ammunition. On the same day, Vaso Vidović and Manojlo Roksandić unloaded the boat on the bank of the river, in a wood across Gaštica near Stara Gradiška (Ivić 1918:23). They hid the cases on the bank so they could transport them to the rebels’ territory in a favorable moment. Petar Petrović Pecija attempted to transport the arms to Kozara and Prosara Mountains two days later and failed to do it. On the next day, 9 September 1875, Ostoja Janjetović Kormanoš came from the Austrian Hungarian side with 60 rebels. Ottoman unit of 50 men attacked them on the same day, but the rebels managed to repulse them. The arms have been transported over the river to Bosnian side the whole night. In the morning of 10 September 1875, about 500 Ottoman soldiers and cavalrymen arrived suddenly to Gaštica from two directions (Gradiška and Banja Luka). Petar Petrović Pecija tried to set a trap for the enemy, but instead of surrounding them, he soon found himself and his company in encirclement (Ekmečić 1973:94). After five hours of battle, Petar Petrović Pecija ordered for the rebels to cross the river in boats to the left bank. The merciless destruction of the rebels started. After three hours of fight without quarter, the rebels lost 10 men. Leaders of the rebels, Petar Petrović Pecija and Ostoja Janjetović Kormanoš were killed also (Ivić 1918:24, 25). Allegedly, an owner of a wheat store in Gradiška Ilija Čolanović has denounced the two leaders. According to Ilija Bilbija, one of the participants and leaders of the uprising in Bosnia, if Ilija Čolanović did not betray Kormanoš and Pecija, Banja Luka would also have been liberated as only one camp of 800 askers was deployed there at the time (Bilbija 1936:396). The first historian of the uprising Vladimir Krasić agrees with this opinion. He accused Čolanović of getting the men drunk before the battle (Krasić 1884:35). According to Branko Čubrilović, the fatal mistake was made when Petar Petrović Pecija informed the rebels at one gathering of the soon arrival of arms from Serbia, even before the boat departed from Belgrade. Beside these, the Ottomans have found a letter with the exact date of the arrival of arms to Gaštica on the dead body of one of the rebels killed earlier (B. Čubrilović 1954:58). Another unconfirmed information is the alleged presence in the battle of low ranked Austrian-Hungarian officer Georg Manigodić who was working as a clerk for consul in Sarajevo Svetozar Teodorović (Bilbija 1936:392) and even made sketches of the battle scene (Ekmečić 1973:94). The battle was a catastrophe so big that the dead bodies of rebels floated in Sava River days after it (Ekmečić 1981:513). On 11 September 1875, Austrian-Hungarian general Antun Molinari ordered to the headquarters in Gradiška to admit the wounded in the hospitals in the vicinity. A commander, officer named Nenadić, was ordered to bury the killed rebels. Out of 36 rebels, 25 were wounded. Beside Ostoja Janjetović Kormanoš and Petar Petrović Pecija, eight more rebels were killed (Ivić 1918:25). Upon receiving information of Pecija’s death, all the churches in Serbia performed religious service. Russian newspapers Санкт–Петербургске ведомости reported of the catastrophe and blamed two rebel leaders’ drunkenness and lack of discipline for the defeat in Gaštica (Tepić 1988:425). Tendency to drink was one of the characteristics of Petar Petrović Pecija. Petar Mrkonjić remembers that the only time he met Petar Petrović Pecija he was very drunk (Živojinović 1994:122). Catastrophe in Gaštica was one of the landmarks in the history of the uprising after which the rebel movement in northern Bosnia never recovered its strength (Ekmečić 1973:93). Upon occupation by Austria-Hungary, Vaso Vidović from Gradiška and Nikola Pavić from Dubica negotiated with the new authorities about moving Petar Petrović Pecija’s body to the Bosnian ground and promised that this would be done without any special ceremony. The authorities of Austria-Hungary refused the proposal. On initiative of archimandrite Kiril Hadžić, two young men from Dubica Jovo Subanović and Dimitrije Misaljević, secretly exhumed the remains of Petar Petrović Pecija in 1885 and 1886 and transported them near Moštanica monastery where he was buried with a big ceremony. The old archimandrite and a former rebel Kirilo Hadžić was arrested and trialed for this «incident» and sent to Zenica prison. Pecija’s grave was marked only with a wooden cross until his monument was unveiled in 1933 (Vujasinović 1933:71, B. Čubrilović 1954:67). After the rebels’ campaign in the northern part near Sava River have let up, the action moved to the southwest, near the upper course of Una River. The first signs of unrest in the southwest of Bosnia occurred when the 118

monks from Rmanj monastery fled from the Petrovac area to Austria-Hungary: priests Ilija and David Grubor, priest Pero Zorić and a merchant Simo Čavka. In September of 1875, the first actions started with intrusion of armed haiduk companies lead by priest Đurađ Karanović, called also Đoko Karan, from Dalmatian side to the southwestern part of Bosnia. The first targets of attacks were manors in Begluci near Srb, property of bey family Kulenović from Kulen Vakuf (Krasić 1884:116). Priest Đoko Karan was the first to make connections with people’s priests in southeastern Bosnia (priest Vasilije Vajan Kovačević, priest Stojanović and Mihajlo Popović) who had war experiences even from the peasant’s rebellion in 1858 (Mikić 1995:193). Vid Milanović, a teacher and theologian from Petrovac joined the uprising soon and became one of its leaders (Krasić 1884:117). «Triplex confinium» and voivode Golub Babić At the order of minister Bogićević, Bosnian immigrant Golub Babić was sent from Belgrade to southeastern Bosnia at the same time Petar Petrović Pecija arrived to northern Bosnia (V. Čubrilović 1996:82). Golub Babić and Petar Petrović Pecija have been counted on before. It was the agent of Serbian Government in Bosnia, Niko Jovanović Okan who suggested the uprising in Bosnia even in the 60’s. It is interesting to point out that, beside suggesting Golub Babić for one of the leaders in Bihać and Prijedor county Niko Okan proposed Petar Petrović Pecija for a potential leader in Dubica and Kozara county (V. Vojvodić 1994:23). In his 1879-revised Project of the uprising, Niko Okan has foreseen Golub Babić as the «leader of the early uprising» for the Livno, Bihać and Prijedor counties (V. Vojvodić 1994:51). Golub Babić arrived with his brothers Milendža, Pavle and Pero. Soon they were joined by Đuro Kovačević, priest David Grubor and Jovo Knežević, who all already fought against Turks at Rmanj monastery that was burned down by the Turks in 1875. Golub Babić was born in Trubar near Tiškovac, in a respectable Serbian family from Krajina on 7 September 1824. As a young man, he was a livestock merchant. Later he became a haiduk and participated actively in the Revolution of 1848 as Knićanin’s volunteer. He stood out in several battles against the Hungarians and led the fighters from Krajina to battle against the Government in 1851. In June and July of 1858, he was in the rebellion of Doljani on the territory of Krupa and Petrovac. After the Turks have killed his brother Božo, Golub Babić and his large family have left Bosnia and moved to Slavonia. He moved from Pakrac to Stublina near Obrenovac in 1864 and that is where the Serbian uprising in Bosnia caught him (Krasić 1884:126). An interesting anecdote describes the character of the rebel leader in the best way. In 1865, Golub Babić, accompanied by several Serb haiduks from Krajina, went to Đakovo where he was received warmly and financially supported for some time by Josip Juraj Strossmeyer. On one occasion, Strossmeyer talked to him about Catholicism in the most commendable way. Golub Babić told him that he left his home in Bosnia so he could save his religion. If opposite, he would stay, convert to Islam and live free as a bey. He found the refuge from beys and Josip Juraj Strossmayer in the home of Loznica priest Ignjatije Vasić (Luković 1972:166). Rebels from southwest Bosnia conquered Tiškovac, a small village on Butišnica River on the foothill of Sedlo Mountain, situated on the junction of Lika, Dalmatia and Bosnia, in the beginning of September 1875. However, the Turks quickly regained this territory (Krasić 19884:121). New battle to liberate the place lasted all through the day on 15 September 1875. The rebels have been directly attacking the Turks from the Sedlo Mountain. At dawn of 16 September 1875, rebels conquered the tower and raised Serbian flags. The surviving Turks fled to Grahovo. The Turks tried again and failed to get Tiškovac back on 30 September 1875, when they came from Stožište and Duler Mountains. While arriving, they burned down all the villages on the foothill of Uilica Mountain. The counter offensive followed a day later, when the Turks have been checked down the Butušnica valley towards Cvjetnić (V. Čubrilović 1996:83, 84). Golub Babić conquered the Turks on Stožište Mountain on St. Mitar’s day (8 November). Ten days later, there was fighting near Grab in Mračaj (Krasić 1884:121). On 29 March 1876, Babić surrounded and conquered Unac (Ekmečić 1973:188). After the offensive of Turkish forces numbering 12,000 soldiers lead by Pozderac beys, Hasan Bey Rustanbegović and Hasan Bey Čengić, in April of 1876, rebels have lost Unac and retreated to Trubar. At the same time, companies commanded by Trivo Amelica, priest Đoko Karan, Jovo Gak and Risto Dukić have also been checked. These companies went over Risovac and Bjelaj and joined the company of Golub Babić (Krasić 1884:137, 138). In the end of May of 1876, Golub Babić, Trivo Amelica and Vid Milanović burned down Bjelaj (Krasić 1884:142). Gradiška board sent priest Ilija Bilbija to Tromeđa (V. Čubrilović 1996:82), which was the first attempt of joining the rebel movements into one united front. It is estimated that in the beginning of the rebellion, some 2,300 to 2,500 km 2 of territory in southeastern Bosnia with 150,000 to 200,000 people was liberated (Trnjaković 1977:250). 119

The assembly in Jamnica and Miroslav Hubmayer the Black The first assembly of rebel leaders was held in 1876, on Orthodox Christmas, in a Serb school in Jamnica village near Dvor na Uni (Banija). About 80 representatives coming from Motajica, Pastirevo and Kozara Mountain participated in the work of the assembly, as well as members of boards supporting the uprising. From the Head Board in Nova Gradiška came Jovo Bilbija, Spasoje Babić and Vaso Vidović. Board commissionaires Vaso Pelagić and Simo Bilbija were also present, as well as Vasa Toskić, Belgrade member of the Head Board. The assembly was held in a classroom in one school. The chairman was merchant from Zagreb and a vice president of the Zagreb board Ilija Guteša (V. Čubrilović 1996:128). During the 1860‘s, Ilija Guteša operated as an agent of the Serbian Government in Croatia under he pseudonym Eduardo Albini (V. Vojvodić 1994:42). Guteša was still working for the Serbian Government in 1873, just before the uprising (V. Vojvodić 1994:86). He was respectable wheat and flour merchant and a deputy in the Croatian parliament before he was arrested in 1861 (and imprisoned in Olomoutz, Josephstadt and Teresienstadt) under the charge of rebelling the Serbs in Croatian Krajina and Bosnia (Krasić 1884:101). Beside Ilija Guteša, Vaso Pelagić, Vaso Vidović and Simo Bilbija have been speaking most of the time during the assembly (Krasić 1884:85). Petar Mrkonjić came with his bodyguards and introduced himself with his real name Petar Karađorđević for the first time since the start of the uprising (V. Čubrilović 1996:128). The assembly agenda had several topics: position towards the reforms announced by the Porte, continuation of the fighting, settling of party issues and establishing of one front. It was decided to reject the reform firmans and continue with rebel activities throughout winter. The assembly has also prepared a memorandum for the foreign powers and a proclamation for the «Muslim brothers», asking of them to join the Serbs in the strife against the Ottomans. After a fierce argument threatening to turn into an armed clash, the issue of dynasty had been settled in a way that most of the rebel leaders (supporting the Obrenović family) took the negative stand towards Petar Mrkonjić taking part in the uprising. They concluded that Mrkonjić’s presence harms further war operations (V. Čubrilović 1996:129; Ekmečić 1973:144-146). When the issue of Mrkonjić had been raised, Ilija Guteša warned about the problem: «Brothers, you all know that Serbia, Montenegro and Croatia are helping us and this is a great contribution to our cause. However, if that gentlemen stays with us, it could happen that we will be deprived of this support» (Živojinović 1994:134, 135). Mrkonjić was ordered to leave the rebel territory in eight days. Vasa Toskić explains the reasons for the conflicts at the assembly in one of his reports. According to Toskić, all the companies agreed that rebels would proclaim unification with Serbia with Milan IV, Obrenović as a prince, as soon as Serbia starts the war. The conflict occurred when Petar Mrkonjić, asked if he will obey to this decision, confirmed and said the condition was that Serbian army crosses Drina River and enters Bosnia. This reply caused the spirits to stir. Mrkonjić was even threatened by death if he worked against the plan (V. Čubrilović 1996:132). He reconciled with the decision of the assembly: «I obey to the conclusion of the assembly, but you cannot stop me to fight for liberation of Bosnia as a Serb and an ordinary chetnik. No one has taken the patriotism and Serbian nation under his authority» (Banjac 1929:15). He continued to fight on his own. He formed his headquarters in Ćorkovača and stayed there until Serbia joined the war. His company was disarmed by the authorities of Austria-Hungary near Bojna while attempting to infiltrate in Bosnia in March of 1876 (Ekmečić 1973:181). When Serbia joined the war, Mrkonjić told his men he would withdraw from the fight: «Since Serbia is in action now, my stay in Bosnia is no longer possible because it could harm the whole cause more than it would benefit it». Rebels accepted Mrkonjić’s suggestion to assign Savo Đuričić as his deputy. He left to Vienna, via Sisak, Zagreb and Graz (Živojinović 1994:149). As soon as Mrkonjić has left Bosnia, the Turks had attacked the camps in Brezovača and Ćorkovača. Next year, Mrkonjić voluntarily offered his military help to the Montenegro prince Nikola I, Petrović, but he refused. Mrkonjić settled in Paris in 1878 (V. Čubrilović 1996:133). The most significant decision made at the Jamnica assembly was the one concerning the Tentative government, rebellion governing body. Slovenian Miroslav Hubmayer called the Black was elected commander of the rebel army. The rebels made a decision on the stronger unity of Serbs in Bosnia in the future. Three small-scale attacks and attack and liberation of Kostajnica have been planned for the next period (V. Čubrilović 1996:129; Ekmečić 1973:144-146). Miroslav Hubmayer left his job in Bamberg print house in Ljubljana when he was 24, on 30 July 1875. He bought a revolver and joined the rebels in Herzegovina a day later, in Duži monastery near Trebinje (Luković 1977a:78). Hubmayer’s military concept was accepted from Mićo Ljubibratić, voivode from Herzegovina. Hubmayer came to Brezovača company from his headquarters. Dimitrije Merćep from Herzegovina recommended Hubmayer for leader of rebels in Bosnia. Hubmayer preferred large-scale frontal battles, somewhat unfamiliar to the haiduks in Bosnia, so he taken measures to form a strong formation on the northern border of Bosnia. By the end of 120

January of 1876, his company had 500 men. Half of them were former border guards from Croatian side, fugitives from Bosnia and volunteers from Serbia. He also had with him a German officer. Hubmayer’s company was called «foreign legion» for this composition of soldiers (Krasić 1884:87; Ekmečić 1973:150). Attempt to conquer Kostajnica on 20 January 1876 was a failure. He left from Podovi with his 450 men, down the Una River and towards Kostajnica, bypassing Novi where the Turks had a stronghold. Before the action started, Hubmayer agreed with ferry drivers from Kuljani to transport the rebels to Bosnian side, just above Kostajnica. He avoided Novi grad, though it was closer, because too many Turkish soldiers have been deployed there. Rebel troops arrived to the riverbank just before the dawn, frozen to the bone and bed ridden. Nevertheless, the ferry drivers betrayed them and informed the Turks about the rebel plan. When the attacks on rebels started, all those who could not escape got killed or captured, according to Vladimir Krasić. The main mistake was they made the attack look more like a noisy bunch of people with flags and trumpeters. The rebels had also a small cannon made of a gas pipe, sent by the Board in Zagreb. The company has quickly dispersed when Austrian troops appeared near Kuljani. Most of the rebels was imprisoned and interned. Miroslav Hubmayer and 32 of his men were saved by escape to Kostajnica in Croatia and from there to Bešlinac. Only 24 men stayed with him as his bodyguards. This small group was disbanded in Bešlinac in February of 1876. After a short staying in Bešlinac, Hubmayer definitely left the uprising and delivered all the military equipment to Board commissioner Simo Bilbija (Krasić 1884:87; V. Čubrilović 1996:82; Ekmečić 1973:151). Allegedly, Hubmayer went to Zürich on 20 February 1876 (Ivić 1918:53). Simo Davidović was appointed a company commander in Brezovača instead of him. In the summer of 1876, Hubmayer was in Ljubljana and he joined the war between Serbia and Turkey again on 20 June 1876 but this time as a member of Serbian Ibar corps lead by general Tihomilj Nikolić. He advanced to the rank of commander of Babinje company and deserved merits in several battles (Krasić 1884:89). From the rebels in Herzegovina has soon arrived the news of accepting the reforms in the Empire. Some of the rebels, including the leaders Golub Babić, Petar Uzelac and priest Ilija Bilbija, Ilija Šević and Kirilo Hadžić sent a Memorandum (authorization for representation abroad) to the rebel representative in Paris Gavrilo Veselicki-Božidarović in April of 1876, though Vaso Vidović and Vaso Pelagić disagreed with them. The memorandum was similar to the one of Sutorina, as the rebels accepted Andrassy’s plan of reforms (Krasić 1884:46–49; Ekmečić 1973:173). In the beginning of April of 1876, a movement developed in Lepenica and Motajica, Ilova and Careva Gora. Priest Đoko Karan, Marko Đenadija, Jovo Gak, Risto Dukić and ones Rodić and Živković have been commanding the companies in north Bosnia. Two most significant companies (on Brezovača and Ćorkovača mountains) deployed on the border, have been only couple of steps away from each other. In May and June of 1876, the rebels clashed with the Turks on Vučjak and Kozara Mountains, in Moštanica, near Derventa and Kobaš (Ekmečić 1973:178, 179). In the beginning of July, troops of Đoko Karan, Vid Milanović and Trivo Amelica attacked Sanica from three sides and burned down 18 villages all the way to Kamengrad. At the end of the same month, 7,000 Turkish soldiers expelled Babić’s men from Unac to Crni Potoci (Ekmečić 1973:201). The next leader of the rebellion in north Bosnia was a Serb from Voivodina, typographer by occupation, Lazar Miodragović. He was a volunteer and spent some time as a secretary for Miroslav Hubmayer, whom he succeeded in the leading position. However, after failing to establish substantial regular troops capable of taking the wider territory (Ekmečić 1973:153), Miodragović ended up as an ordinary company commander in Brezovača until 1876 (Krasić 1884:89). The negotiations on the alliance between Serbia and Montenegro held in June of 1876, ended with an agreement titled Secret convention and obliging both sides to engage in the war for the final liberation of Christians in the European part of the Turkish empire. The agreement anticipated the border down the Neretva valley (Ekmečić 1973:211). On 30 June 1876, when a War proclamation of prince Milan IV, Obrenović was read in Deligrad, Serbia started the war against Turkey. Bosnian Serbs answered in a Proclamation on unification of Bosnia and Serbia, accepted by all rebel companies (Risovac, Kozara, Motajica and Vučjak mountains), as well as Ćorkovača company of Ilija Šević, member of which was Petar Mrkonjić. On 2 July 1876, the Proclamation was celebrated publicly in Trubar, in southwestern Bosnia. The rebels read out prince’s War proclamation and took and oath of loyalty to Serbian prince. Spasoja Babić went to Belgrade on behalf of the board of northern Bosnia and asked of Jovan Ristić that Serbia take over the control of the “whole Serbian-Bosnian uprising” (Ekmečić 1973:212, 213). Serbian army conquered Bijeljina after several strong attacks of general Đoko Vlajković. Vienna sent the protest note to prince Milan IV, Obrenović and the Serbian army withdrew from Bosnia (Ekmečić 1973:235, 236). 121

General Mileta Despotović Proclamation of unification made the rebel movement part of the war between Serbia and Turkey and placed it under direct command of Serbian Ministry of defense. The ministry sent Mileta Despotović to Bosnia as the commander in chief. Despotović was born in Levče in Serbia and fought together with Stevan Knićanin. In 1850, he went to Russia (Krasić 1884:157). He was retired as the Russian cavalry officer in 1872 when he was 50 years old. On 18 May 1876, while still in St. Petersburg, Despotović requested to be admitted to the Serbian military service (Ekmečić 1973:219). Before he left to Bosnia, Despotović spent some time in the headquarters of general Alexander Chernayev with whom he came into conflict. Despotović has directly said to the Russian general and governor of Serbia that his lack of knowledge and disorder will only help lose Serbia right at the start of the war (Ekmečić 1978:119). He was sent to Bosnia after that. He brought with him a letter from the Serbian Government (To all Serbian companies in Bosnia, dated 15 July 1876), requesting from all rebel companies in Bosnia to stand under the command of colonel Mileta Despotović.10 Despotović took over the command from Golub Babić on 4 August 1876 (Krasić 1884:159). He issued a Proclamation to the people of Bosnia, asking the people to join him in the struggle for liberation regardless of the religion (Kapidžić 1954:124-125; Ekmečić 1973:238). In the middle of 1876, before Mileta Despotović appeared, catholic movement lead by friar Bono Drežnjak from Livno joined Serbian rebel movement. Friar Bono was soon promoted to voivode (Ekmečić 1973:241). After Despotović’s arrival, the Muslims have been called to join the struggle against Ottoman occupation on several occasions. Since that time, the uprising lost its initial form of the socials revolution of the peasants (Ekmečić 1981:519, 520) and slowly turned into a national movement for liberation and unification with Serbia. Mileta Despotović worked in accordance with the new policy and had khoja in his general staff. Mustafa Šeferović, pilgrim to Mecca, was the chief person for communication and correspondence with the Muslim officials (Trnjaković 1977:256). Former officer of the Russian tsarists guard, colonel Mileta Despotović was the incarnation of the Russian Slavophil policy. Milorad Ekmečić emphasizes that Despotović’s work in Bosnia was only the reflection of Chernayev’s activities in Serbia (Ekmečić 1989:308). After the defeat of Serbian army on Djunis, rebel movement could only relay on the help from Russia. At the Tiškovac assembly, Mileta Despotović was counted on as the «Russian man», so he was elected and promoted to the rank of general in the middle of April of 1877. Since the promotion, he has been signing the documents as the «unbounded general of the rebel army of Bosnia». To make the tragedy even worse, imperial Russia already renounced Bosnia Herzegovina in favor of Austria-Hungary by signing the secret Budapest Convention on 15 January 1877. In return, Austria-Hungary agreed not to meddle in the forthcoming war between Russia and Turkey (Ćurić 1971:126; Ekmečić 1973:255). During the winter and spring of 1877, several rebel islands existed independently from the northern Bosnian front. In January of 1877, Ostoja Mikača was keeping the movement alive on the territory of Kostajnica. In the end of March of 1877, priest Đoko Karan and his men united with the company lead by a man named Mihalčić, after which priest Đoko Karan was commanding 160 men in Motajica (Ekmečić 1973:277, 278). Upon the signing of the ceasefire between Serbia and Turkey, Jovan Ristić ordered to Mileta Despotović to obey the treaty in Bosnia too. Demarcation line between the Turks and Serb rebels stretched from Prološka cesta on the south to the west, all the way to Bihać and it was undefined in a way. Mileta Despotović and Golub Babić were supposed to attend the meeting in Split, on 26 December 1876, to define the line position. However, negotiations never happened as the Turks did not want to negotiate with the rebels (Krasić 1884:175, 176). The Turks refused to accept the rebels as the «belligerent side» and treated them until the end of the war as the gang of thieves (eškije). The ceasefire between the Ottoman Empire and Serbia, signed in March of 1877, meant the end of Despotović’s dependence of the Serbian court (Ekmečić 1973:272). Tensions between the leaders, arguments between Mileta Despotović on one side and Trivo Amelica and priest Đoko Karan on the other side, mostly focused on how the cattle will be distributed, torn the weak unity apart. Trivo Amelica left the rebel headquarters on one occasion and the supporters of Despotović disarmed his company, beaten up most of his men and even killed one (Ekmečić 1973:248). Some attempts have been made to limit the authority of Mileta Despotović. In June of 1877, Alexander Semyonovich Yonin, brother of the better known Russian consul in Dubrovnik Vladimir Yonin, suggested to Mileta Despotović to form administration, which he strongly refused to do. After the fiery discussion and full two hours of his shouting, Mileta Despotović was elected commander 10

Свим српским четама у Босни, Наређење артиљеријског пуковника Тихомиља Николића, ZID INV 1527/1878 OI MRS, inventory # 18, file 7, box IX.

122

in chief of the rebellion. He attacked Glamoč with his 4000 men the day later (Tepić 1988:463, 464). Though Simo Davidović and Trivo Amelica rejected Yonin’s proposal for establishing of an administration (Tepić 1988:465) thus taking side of Despotović in a way, he failed in his idea to unite all rebel companies into one army and get acknowledged as a commander of the rebellion. In order to accomplish that, Mileta Despotović sent Todor Sučević and Božo Ljuboja to Brezovača via Zagreb, but they had no success (Krasić 1884:90). Upon the signing of the secret agreement in Budapest, Austria-Hungary has drastically changed the position towards the rebels and refused to allow further border crossings of rebels to the imperial territory. From that moment, Vienna was looking forward to the failure of he movement than any other side. Disastrous end of the rebellion would provide the alibi for intervention in Bosnia Herzegovina. The defeat in Crni Potoci In the beginning of April of 1877, the Porte made the sign for the attack and destruction of the camp in Crni Potoci. The commander of the action was Ismet pasha Uzunović. This experienced soldier settled in Livno on 16 April 1877 with his 5000 well-equipped men and started the campaign for crushing of the rebel stronghold the same day. Turkish forces started with the forced march on 30 April 1877 and met with the rebels on Sedlo mountain above Crni Potoci. The Turks have withdrawn after that. The similar thing happened on 21 May 1877, when the rebels withdrawn and dug in on the Sedlo mountain after Ismet pasha and his men advanced to Unac. The Turks have passed along the line the rebels have formed and went in direction of Petrovac, Unac and Kulen Vakuf, without daring to attack them (V. Čubrilović 1996:231; Ekmečić 1973:281). As time passed by, rebel operations showed increasing lack of organization and planning. Most of the actions during the year were only a small scale, sudden attacks by companies of 20 to 30 men. In most of the cases, the attacks have been carried out with a purpose to provide means for life and further fights. Military historian Petko Luković stresses that shortage of weapons was the main reason for such way of fighting (Luković 1971:139). On 20 May 1877, Pero Kreco attacked Sredci village and burned it down. Some time after that, Stevo Marinković and Aleksa Jakšić burned down Rističevo and Blagaj near Kupres, while Pero Kreco burned down seven villages in the Pliva valley near Jajce. Stanko Babić and his small company were located in the area around Petrovac. In June of 1877, rebels were burning down the villages near Ključ. In the middle of June of 1877, Mileta Despotović attacked Čelebić. Tanasije Smiljanić was killed in that fight (V. Čubrilović 1996:231, 232). On 28 July 1877, rebels burned down two villages near Ključ: Aleksa Jakšić and Luka Petković burned down Majkići village, while Pero Kreco and Vid Milanović burned down Jarice. Intensified rebel activities in the spring and summer of 1877 made Turks enforce their units by bringing in new troops, some even from Novi Pazar sanjak. Martial law was imposed in Bihać, Banja Luka and Travnik counties, where the rebels have been giving the most troubles to the authorities. The only way to strike the final blow to the rebels was to get behind their back. On 27 July 1877, Veli Pasha negotiated with general Antun Molinari, the commander of Military Border to allow the Turkish forces to go across the territory of Austria-Hungary, but the negotiations failed. It is important to notice, however, that AustrianHungarian officers did not come to Sedlo mountain to have lunch with the rebels as they usually did before the Turkish offensive on Crni Potoci (V. Čubrilović 1996:233, 234). Historians have disagreed on the number of Turkish soldiers participating in the attack on Crni Potoci. Russian newspapers reported of as much as 25,000 troops (Tepić 1988:470). Vladimir Krasić talks of 18,000 men (Krasić 1884:185), which is also questionable. Milorad Ekmečić gave a realistic evaluation that about 5,000 soldiers have been in the attack on Crni Potoci (Ekmečić 1973:286). Turkish army advanced from the direction of Livno on 31 July 1877. Colonel Halil bey and his battalion with many bashibosuks joined them from Bihać. When Turks arrived to Grahovo the rebels withdraw to Crni Potoci. In the beginning of August of 1877, Despotović deployed rebel forces on positions on Sedlo mountain, along the border with Austria-Hungary. The troops were deployed all the way from Dalmatian border to Stojićevo brdo. Only one company held the positions next to the Lika border, on the left. One of the companies hid on the Uilica mountain with the task to strike the back of the Turkish troops. One rear company was kept as the reserve, with Mileta Despotović and Golub Babić (Pejović 1952:146). Majority of the rebels withdraw to the position on Sedlo mountain, where the defense line was strong. It was a good location for defense as the men dug out 13 trenches, one next to another. Above the steepest slope on Kuk mountain rebels tied many logs that could be let down in case the Turks tried to climb up (V. Čubrilović 1996:233, 234). Pero Kreco remembers that the rebels dug out 13 sloping trenches in just two days (Kreco 1910a:11). Shortage of weapons and equipment was felt less than before. Jovo Erceg Skobla provided the weapons from Vienna for the Despotović’s soldiers (Šercer 1977:234). 123

Petko Luković stresses that the rebel forces have been deployed in compliance with the basic demands of then military tactics and applicable tactical norms (Luković 1971:132). Vladimir Krasić says that it is a question whether Mileta Despotović actually believed the Turkish forces would be coming just from the inland. He feared they might attack from the Austrian-Hungarian side and his fear was justified. On 22 May 1877, Despotović said to the captain of the police station in Srb: «They intend to go across the Austrian land to come behind my back» (Ekmečić 1973:281). Even Golub Babić suggested to him not to start the fight on Sedlo Mountain and to leave only one company there. The main part of the troops would be sent inland through secret passages to attack Turkish forces and thus prevent any action for a long time. Mileta Despotović rejected Babić’s proposal and decided to wait for the Turkish soldiers in new trenches, in a frontal position (Krasić 1884:186). The action to destroy Crni Potoci started on 1 August 1877. The Turkish army went across the Livanjsko polje without any obstacle. They installed the cannons on Stožište, where they could shell rebel trenches easily. The shelling of the trenches lasted for two days and two nights. Chivalry and infantry came after the shelling (Marković 1970/71:433). On 3 August 1877, during the night, part of the Turkish troops crossed the border near Grab and entered Austria-Hungary, after Austrian border guards obeyed Rodić’s order to withdraw from the borderlines. The Turks have climbed up the hills of Plav and Strmnica and to Aliferovića kosa (above the right flank of the rebels on Sedlo mountain) below Unjkeša mountain, thus surrounding rebels. The Turks stroke the first blow from the rear to priests Vajan Kovačević and Đoko Karan on Sedlo mountain. On the next day, 4 August 1877, Ismet pasha and the largest part of his men advanced towards Butišnica river and struck Despotović’s army in the trenches. The beginning of the battle resembled a real frontal war of the two armies. The Serbs managed to keep the line until 10 o’clock, repulsing several strong attacks. The Turks then came from the rear, from Aliferovića kosa, and struck the right flank that was the center of the rebel defense. They surprised rebels who started to panic. Only then they realized they are surrounded and that the danger comes from the «neutral» side, Austria-Hungary. Rebels in panic fled mostly to Lika, with great losses in men and arms. The Turks have been going down the stream all along the Dalmatian border and going up the Sedlo mountain (Krasić 1884:188; V. Čubrilović 1996:234, 235). Pero Kreco was surprised with the Turkish rear attack: «You cannot get your head out of the trench for all the bullets... soon they started to fire on my trenches from the rear. I thought men came from Lika to help us with flintlocks that could not fire too far» (Kreco 1910a:13). He relied on the Lika side. The Turks have swarmed Kreco’s trenches where hand-to-hand combat started. Pero Kreco went to Lika through a secure passage. The Turks have tried to cross to the Lika side but Austrian colonel Matija Šuvaković stopped them. The battle on Sedlo did not last for more than two hours. The Turks have won. It is estimated that about 150 rebels were killed. The Turks seized over 1,500 modern guns and 50 cases of ammunition in their victory in Crni Potoci (V. Čubrilović 1996:235; Ekmečić 1973:316). What followed was torturing of the dead and captured rebels. The Turks would massacre the rebels, cut their heads off and hang them on the poles, urinate into their mouth and throw the heads to the latrine (Marković 1970/71:453). Surviving rebels found salivation in the woods around Petrovac, Unac, Ključ and Dinara Mountain (Marković 1970/71:434). Those who made it to Lika got rid of their arms and joined their displaced families. About 200 rebels have been caught by Austrian border police and disarmed. Some of the rebels that kept close to Golub Babić who knew the terrain very well managed to hide in the mountains of Lika. General Mileta Despotović has been arrested on his way to Obrovac, near the Zrmanja River spring. He was brought to Gradačac and transported to Ogulin from there to be finally deported to Linz. From Linz he went to St. Petersburg. Babić and his brother Stanko with about 50 men found shelter in Vagan in Lika. Vid Milanović has joined this group some time later. Pero Kreco, Luka Petković, Aleksa Jakšić and priest Đoko Karan have been hiding in the mountains in Lika. Pero Kreco, Luka Petković and Aleksa Jakšić went to friar Drežnjak’s on Prolog Mountain. Finally, Luka Petković has left to Montenegro and Aleksa Jakšić to Serbia (Krasić 1884:189, 190; V. Čubrilović 1996:235, 236; Ekmečić 1973:316, 317). Hermetically sealed borders between Austria-Hungary and Bosnia after the defeat in Crni Potoci could be explained as cooperation of Vienna and the Porte on crushing the uprising. Afraid of being arrested and delivered to the Turks, most of the rebel leaders fled to Serbia. Some of them suspected Despotović had something to do with the defeat. Petar Uzelac wrote to Danilo Petranović, son of the priest Petar Petranović, on 29 August 1911, that Despotović was a charlatan and a coward. He also said Despotović proclaimed himself for a general. He also wrote that it was not true that the Turks crushed the uprising working together with Austria-Hungary (Kecmanović 1961:316). 124

The remains of the movement – rebels’ islands The rebel movement in Bosnia was in the state of vegetation at the time. It resembled the swarm of bees driven out of the crushed beehive – they sting around randomly and aimlessly. In August of 1877, Trivo Amelica was leading the movement of 200 men on Ćorkovača Mountain and Simo Davidović was leading the same number of men on Brezovača Mountain. Marko Bajalica was circulating around Kostajnica in the beginning of September of 1877 (Ekmečić 1973:308). On 29 August 1877, Simo Davidović was killed by an Austrian-Hungarian border patrol. The two companies united in one under the command of Trivo Amelica (Krasić 1884:90). The united company performed several small-scale attacks in September of 1877 on Veljkovac and Vodovine near Bosanski Novi and on Jezerski. In the beginning of October of 1877, the company struck Orahovica, over Una River (Ekmečić 1973:308). Some smaller companies operated on Vučjak, Motajica and Kozara mountains. In the middle of June of 1877, a group of 60 rebels advanced to Vlasenica village, two hours away from Banja Luka. This made Turkish authorities declare martial law in the district of Banja Luka. After Trivo Amelica had been arrested and deported to Croatia, to the island of Rab, from where he soon escaped (Ekmečić 1973:309), Božo Ljuboja was sent from the south to the northern area in 1877 with a goal to unite the two movements, but without success. The leader of Brezovica rebels Ostoja Veinović took over the command of the company on Ćorkovača Mountain. Next year in February he attacked Čerljenica near Otoka and in the middle of March the same year also the three villages near Bužim. In April of 1878, the camp was disbanded. Several small companies of 20 to 30 men existed on Kozara Mountain. In May of 1878, Pero Kreco and Pero Babić with about 400 men attacked Petrovac (Ekmečić 1973:313, 314). Reviving of the rebellion in the southwestern Bosnia started after the Temporary people’s authority has been established at the Assembly held in Kravljak, in the middle of Tiškovac, on the foothill of Uilica Mountain. The assembly was held on 29 September 1877 in front of 200 participants. The chairperson of the assembly was Simo Čavka. The authority consisted of Golub Babić, Jovo Bilbija, Aleksandar Yonin, Vid Milanović, Jovo Erceg Skobla, priest Jovo Pećanac, Pero Kreco, Trivo Bundalo, Niko Buro, friar Bono Drežnjak, Mato Jureta, Ilija Šević, Božo Ljuboja and Ilija Trivić. The elected president of the authority was Alexander Semyonovich Yonin. His vice president was Jovo Erceg Skobla. On the same day, the authority issued a Proclamation to the people of Bosnia (Kapidžić 1954:226.227; Krasić 1884:191-193). Aleksandar Yonin has been known before as the president of Bulgarian Central Committee in Bucharest. He found his ardent supporter in Jovo Bilbija, whom he has chosen as the authority secretary (Ekmečić 1973:295, 296). His choice has caused quarrels among the rebels. Pero Kreco remembers that Aleksandar Yonin and Jovo Erceg Skobla got the same number of votes. The opponents of Yonin made clear to him that they would have elected him undoubtedly if he had not come from Zagreb, the city that «stinks» to the rebels. The dispute was solved when Aleksandar Yonin withdrew in favor of Jovo Erceg Skobla and left to Italy (Ekmečić 1973:297). The basic goal of the authority was to consolidate the rebel forces and unite different movements, which will never be accomplished due to the disagreements between the leaders. The leaders from northern Bosnia strongly opposed to taking over the command by the Temporary authority (Ekmečić 1973:339). Vaso Vidović made it a precondition for joining the authority that Jovo Bilbija is excluded. At first, the authority ordered a stamp with Bosnian coat of arms, but later it was decided to use Serbian coat of arms for the stamp (Ekmečić 1973:300). The stamp was considered even in July of 1877. Jovo Bilbija wrote to Velimir Lombardić on 6 July 1877 that Aleksandar Yonin requested that the stamp for the Temporary authority is made at once. He contributed ten florins for the stamp. Aleksandar Yonin expressed his concern about the future of the movement in the letter dated on 3 July 1877, saying, «the revolution in Bosnia has lost its vitality and has no political significance whatsoever» (Tepić 1988:463). He has also expressed the same concern on the second occasion, when writing about the stamp and saying he wanted to take it with him to Russia as a «memory of the time the poor Bosnia did not deserve it, so it could at least be useful to the history...» (Vego 1954:56). Serbia engaged in war for the second time between 13 December 1877 and 31 January 1878 and liberated the southeaster parts. In the mean time, Russians conquered Plevna and advanced to Constantinople. Rebellion in Bosnia was at the most negative point at the time since the start of the resistance. The movement was separated to northern and eastern part and performed only a small scale attacks without any real success, and as such it was doomed to failure. In the beginning of 1878, the rebellion was about to cease and the solution to the Eastern question was coming to sight after the Treaty of san Stefano and ceasefire between Serbian and Turkish armies. In the beginning of 1878, fresh local forces have been recruited for the crushing of the rebellion. A complete battalion was sent to Banja Luka upon request, in the beginning of 1878. It was also ordered to send three chivalry squadrons from Bi125

jeljina to Banja Luka region. The report further says that the support units are no longer needed and they should be replaced with empire army.11 English consul Freeman wrote to Lord Darby on 31 January 1878 that the rebellion degenerated into «the chronic form of banditry» (Ekmečić 1977:86). Starting from 1878, strict control was established in all regions, from one village to other. Banja Luka Mutesarif complained that the rebels are harassing the villages near Banja Luka without any consequences, so the Sarajevo Vilayet ordered to Travnik Mutesarif to concentrate more on crushing the rebellion, as the rebels were coming from that area. 12 After the decisions of San Stefano have been negative for Serbia, the rebels were seriously considering sending own representatives to potential peace negotiations for the future of Bosnia. They tried to avoid the treaty provisions in two ways, by preparing the special declaration for the Berlin congress and by turning to the Russian Tsar. At the rebel assembly in Tiškovac, held in March of 1878 and gathering about 450 rebels, movement leaders agreed on three issues: making of Memorandum for the Berlin Congress, Appeal to the Russian Tsar and Message to the Aksakov, representative of Russian Slavophils (Ekmečić 1973:312). The Memorandum or Bosnian testimony to the representative of the great powers at the congress in Berlin had 18 articles (Kapidžić 1954а:269-273). Vid Milanović and Golub Babić have been assigned to go to Berlin at first. Metropolitan Mihailo has insisted that a merchant from Gradiška Vaso Vidović travels instead of Vid Milanović (Ekmečić 1973:318, 319). Golub Babić was in Belgrade at the time, until the end f July of 1878, so he gave up an idea of traveling to Berlin. General Mileta Despotović, who was already in Berlin, represented Bosnian Serbs with Vaso Vidović. None of them has actually participated in the meetings as Bosnian Serbs were represented at the Berlin congress by foreign Minister Jovan Ristić. After the Berlin congress, Golub Babić and part of his rebels surrendered to the authorities of Austria-Hungary and head of district in Donji Lapac Mane Žakula, with the sounds of church bells, on the day the rebellion has started a year before, 18 August 1878. The last words of voivode Golub Babić were: «I obey to His Highness Emperor of Austria and lay down my arms». The leaders have also sent a Memorandum to General Josip Filipović. Pero Kreco has also surrendered some time after (Krasić 1884:207-209; Ekmečić 1973:327). Besides Pero Kreco, only Vaso Vidović and Vaso Pelagić supported the idea of cooperation with the Muslims against occupation (Ekmečić 1973:325). Most of the rebels from northern and southeastern Bosnia returned to their homes peacefully by the end 1878.

III THE REBELS Political currents Three political movements influenced the rebellion: national-liberal, social-liberal (Karađorđević dynasty) and socialists (or social-democrats). Political differences have become clear for the first time after the defeat of Serbs in Gaštica on 10 September 1875. Lack of unity and coordination between the political movements will enhance the vulnerability of the rebellion. The main representatives of the national liberals were the merchants Vaso Vidović, Jovo Bilbija, Jovo Skobla, Simo Bilbija and Božo Ljubojević. Political ideas promoted by Serbian liberals in Bosnia have been inspired by traditional democratic thoughts (Ekmečić 1973:195), on the trail of Jovan Ristić in Serbia and Svetozar Miletić in Voivodina (V. Čubrilović 1996:334). Upon his return from Vienna where he got engaged with princess Natalija, Serbian prince met with the Serbian merchant from Bosnia Vaso Vidović and told him: You just do not forget you are Serbs and I shall do for you all that is in my power. Vaso Vidović remained loyal to the Serbian prince until the last day of the rebellion. He spoke of the sacrifice made by prince Milan: They can speak of prince Milan what they like but he acted as a proper man and a good Serb towards Bosnians. I shall not forget that until I live (V. Čubrilović 1996:77). Belgrade metropolitan Mihailo was a reliable liberal, someone rebels went to for help, advice and to confide to, and to inform on each other (V. Čubrilović 1996:328). Jovo Erceg Skobla from the Knin Board was a head commissioner of liberals and a representative of Belgrade policy in Bosnia. He worked hard to compromise the conservative and pro Austrian Petar Uzelac in order to push him out of the rebellion (Krasić 1884:153, 154). In one of his letters written in July of 1877, Jovo Erceg Skobla states the five currents in the movement: proper one, headed by Despotović; the current of Uzelac, causing constant tensions; the current of Chernayev, doing all to 11 12

Report of the Vilayet to the Mutesarif of Banja Luka, AOI Sarajevo, inventory # 143/78. Report of the Vilayet to the Mutesarif of Banja Luka, AOI Sarajevo, inventory # 101/78.

126

harm the rebellion for the hate of Despotović; the current of the «bankruptcy board» from Gradiška, taking care only of own interests and the current of M. Ljubibratić’s supporters (Ćurić 1971:138). The current of Mrkonjić existed until the start of the war between Serbia and Turkey in 1876. Petar Mrkonjić was the greatest danger for the Government in Belgrade. In the beginning, Mrkonjić suspected that P. P. Pecija attempted to kill him at the order of Serbian Government (Živojinović 1994:129). After Pecija got killed, he suspected of Simo Bilbija and refused to meet him on several occasions. In the end of April of 1876, one Đoko Urica, Vaso Pelagić and one Filipović suspected that priest Repac wanted to kill Mrkonjić so they suggested him to withdraw from the rebellion (Živojinović 1994:144). In his last days in the rebellion, Mrkonjić suspected in his deputy Ilija Šević (Živojinović 1994:149). Agents of AustriaHungary also kept a close eye on Petar Mrkonjić for his left liberal stands. On 29 February 1876, authorities in Vienna sent out a wanted circular for Mrkonjić and Vaso Pelagić who openly preached the two most dangerous ideas for the Vienna: socialism and Great Serbia (Ekmečić 1973:180). In his texts on socialism, Pelagić called upon Jesus Christ as much as on Voltaire (Ekmečić 1964:26). Socialists gathered around Vaso Pelagić, «a special kind of socialist» (V. Čubrilović 1996:335), supported the simultaneous social and national revolutions in the whole Balkans in order to create Balkan federation on socialist’s grounds (Ekmečić 1973:132). Vaso Pelagić was perfectly aware that Bosnian rebels were not the good material for communards and socialists (V. Čubrilović 1996:336). It is also a fact that European social democrats openly expressed their negative opinion of the rebellion. Their struggle against Russian autocracy caused them to hate all that was Russian and Slovene. They did support the Polish, but not the Serbs (Aleksić, Pejković 1980:68). German socialistic and the left newspapers went as far as accusing Serbian rebels in Bosnia for being Russian mercenaries (Kovačević 1980:421). After socialistic idea died out and Vaso Pelagić left the rebellion, a new current appeared with Jovo Bilbija and Alexander Yonin, brother of the Russian consul in Belgrade Vladimir Yonin who joined the rebellion when Russia declared war to Turkey. Political ideas of this current were not very clear. It is possible that they worked in their own way. There are indications that the command was in Cetinje and there were no connections with the socialism. Allegedly, prince Nikola I, Petrović did not think well of general Mileta Despotović who was from Serbia and supporter of Obrenović dynasty. When Despotović’s supporters won, Alexander Yonin left to Montenegro (V. Čubrilović 1996:336-338). The conflicts that had no political grounds have also affected the uprising negatively. The misunderstandings between Golub Babić and Knin appeared in December of 1875 already. In May and June of 1876, the first clashes between Pero Kreco and Golub Babić occurred. Golub Babić and Ilija Bilbija have also confronted after Bilbija had asked of Jovan Ristić to send a replacement for Babić (Ekmečić 1973:190, 191). There were some initiatives among the rebels for unification with Austria-Hungary. Zagreb Board with Ilija Guteša and Simo Macura was the main propagator of this unification (Krasić 1884:80). Pro-Austrian Pavle Vukanović believed the goal of the uprising should be to establish a small mountain state, like Montenegro, that should voluntarily accept Austrian occupation (Evans 1967:94). Milan Nedimović has also supported Vienna. He asked that a company should be formed to enter Bosnia together with the Austrian-Hungarian army. Petar Uzelac was more in favor of occupation than other Austrophils. In his letter to general Josip Filipović in 1878, he expressed his hopes of Bosnia belonging to our Austrian-Hungarian state. Even Golub Babić agreed in the end that any kind of resistance to Austria-Hungary was meaningless, even though he never openly supported unification (Ekmečić 1973:326). Lazar Miodragović was another supporter of Vienna and Austrian-Hungarian policy (Ekmečić 1973:275). Military organization Unlike in Herzegovina, military organization in Bosnia was a weak spot. One of the reasons Golub Babić, Miroslav Hubmayer and Mileta Despotović never succeeded in creating a strong army out of the rebel troops is that the peasants were difficult to organize as they were reluctant to leave their villages (Ekmečić 1973:155). Trivo Amelica who was a police officer before the war, was not capable of conducting complex military campaigns and commanding large number of troops. All the rebel leader agreed with this but what kept him on his position was his endless courage in the battle (Ekmečić 1973:309). All the rebel actions, therefore, resembled guerrilla war. Milorad Ekmečić believes this uprising was one of the most significant European guerrillas after Napoleon, compared only with Serbian revolution of 1804-1815 by methodology, character and goals. Amelica’s tactics included having strongholds (Crni Potoci, Brezovača, Ćorkovača and Vučjak) and large groups of people moving to mountain shelters (Kozara, Uilica, Grmeč). It is important to notice that this type of war requires that the border is near (Ekmečić 1977:88, 89). Basic principles of guerrilla are the following: interrupting supply corridors, forcing the enemy to 127

group in towns, attacking lost soldiers in watchtowers and other small fortifications and preventing the enemy to get reinforcement, thus forcing it to surrender. Watchtowers and other small fortifications have been taken by direct assaults on Turkish soldiers (Luković 1977:203). In the beginning of the combats, rebels made only sudden attacks on sentry boxes with an aim to put them on fire, to burn down couple of Turkish houses or to attack the property of the hateful landowners (Ivić 1918:19). After the action, rebels would hide in the woods on the mountain, leaving as quickly as they would appear (V. Čubrilović 1996:324, 325). As the attacks were mostly on the mountain terrains they used natural resources as shelters (stones, trees, cracks in the ground, etc.) and built trenches. Almost every rebel formation dug trenches. Sources mostly say that rebels in trenches repulsed Turkish attacks (Luković 1977:218, 219). The first goals of rebel attacks were Turkish fortifications: towers, watchtowers, bey’s chardaks (Luković 1969:97). Rebel strategy was to take over Turkish watchtower, destroy it and burn it to the ground (Luković 1969:114). Other targets were telegraph poles and wires, bridges and a final goal was to paralyze the traffic. At the beginning of the uprising, all the telegraph wires between Banja Luka and Novi Grad, Banja Luka and Gradiška, Prijedor and Novi Grad have been disconnected. The main result of these activities was permanent interruption of railroad traffic from November of 1875 until the end of the uprising on the only existing railroad in BiH connecting Banja Luka and Novi Grad (Luković 1969:117, 118). Belgrade newspapers Istok reported on 23 June 1876 that all the towers and chardaks have been brought down from Tromeđa to Bihać (Luković 1969:125). The rebels storm them suddenly and with advantage in number of men, which will force the Turks to deploy more men in the field as time went by (Luković 1969:129). Lack of arms and explosives for attacks on watchtowers forced the rebels to use carriages to protect themselves (Luković 1969:131). Ostoja Janjetović Kormanoš was the most appropriate for the leader of the unorganized peasants inclined to panic, as Ekmečić described them (Ekmečić 1954:278). Petar Pecija was much like him, capable of leading one haiduk company but not the whole rebelled people (V. Čubrilović 1996:71). As an experienced haiduk familiar with the terrain in Bosnia he rejected the frontal way of combat, but Babić was also the first to attempt to organize a military organization in compliance with the modern European model. Three companies on Tiškovac existed as militias in the beginning. Their leaders were Golub Babić, Milendža Babić and Vid Milanović (Krasić 1884:125). In the beginning of 1876, Babić divided his company into units of 100 men and platoons. He also had a cavalryman in his escort (Krasić 1884:125; Luković 1972:168). Golub Babić established a Head Authority of the rebellion, or the Head authority of the rebellion in south Bosnia, as a kind of General staff. This authority was made of Petar Uzelac, priest Ilija Bilbija and Todor Sučević in April of 1876. In March of 1876, Babić made the Rebel codex. His men were obliged to take an oath. The text of the oath was of the one taken before the battle of Kosovo (Ekmečić 1973:187). Babić has appointed as the chief commanders Petar Uzelac and Ilija Bilbija (Ivić 1918:29). The rebel documents show that Babić called himself a voivode, unlike his subordinates who were leaders. Babić’s head location was in Drenovac near Tiškovac. Ilija Bilbija, Todor Sučević, Aco Radosavljević, Stevo Marinković, Đoko Despotović, R. Smiljanić, priest David Grubor and S. Kostić also stayed there. Several cabins have been built in Crni Potoci with about 150 men living there (Krasić 1884:123). Todor Sučević was the head secretary of the general staff (Krasić 1884:131) and he signed the official documents as a secretary and clerk (Ćurić 1971:57). Many border guards and Dalmatians crossed the border in November of 1875 to join Babić in the combat with and stayed with him (Ekmečić 1973:159). Golub Babić also had inspections of his troops. In the beginning of 1877, a company of 200 men lined up with guns in their hands and bayonets greeted Golub Babić who rode into Mala Čevča on his horse (Evans, 1967:42). Evans has witnessed a similar scene in Veliko Tičevo, where about 400 armed men greeted Babić in a line up (Evans 1967:44). In May of 1877, Evans saw Bilbija’s men in Kamenica while exercising and playing football (using a ball made of their hats and without goals), throwing stones off their shoulders and playing the game of hunting. Instead of signing documents by hand, Golub Babić used to stamp them using a stamp made in the shape of an old Bosnia coat-of-arms with his name engraved (Ekmečić 1973:186). Golub Babić tried to introduce a discipline using somewhat medieval methods. After his conflict with Trivo Amelica, Babić punished his men by disarming them, beating them up and even killing some of them (Krasić 1884:177). The usual punishments for the peasants betraying the rebels was cutting off their ears (Ekmečić 1973:189). It is estimated that Babić was been in charge of 12 to 16,000 men on the territory of Banja Luka, Bihać and Travnik in April of 1876 (Ekmečić 1973:195). Arthur Evans traveled these parts in February of 1877 and reported that the rebels were well armed and organized in a way that could enable them to create a free state – Bosnian Montenegro, on condition that they are not prevented by any outside intervention (Evans 1967:28). Evans describes the situation in the field: «... forces of nature made a sort of a crater where the rebels built their small cabins. This is indeed a true eagle’s nest. It dominated the mountain ranges 128

of this liberated part of Turkish Bosnia...» (Evans 1967:93). Crni Potoci kept only formal connections with the headquarters in Gradiška. This rebel position was in fact completely independent. They had an excellent geographic position: in the middle of the mountain area, impassable terrain, few roads down the former border line between the Ottoman empire, Austria and Venice. When Austria and Venice established borders in 1792, a small wedge like part of Ottoman land has been defined between them to separate the two territories. This wedge like ground was very narrow and several kilometers deep, resembling an irregular bottle shape. In the lower part of the wedge was Stolićeva kosa as an obstacle, closing the shape. This was uninhabited territory and had no real protection. It was also a good place to defend from the Turks because Austrian-Hungarian border was near and easy to escape on the other side. Rebel leaders headed by Golub Babić settled in that hidden place and built wooden cabins there (Ekmečić 1973:100; Trnjaković 1977:249, 250). Arthur Evans, who spent February and March of 1877 there, gave a vivid description of Crni Potoci: «... I reached the gorge with cliffs making a sort of a natural gate, as an entrance to the insurmountable ravine, where small wooden cabins have been built for the rebel camp. It is a fabulous position... The cliffs are bare, without anything growing on them... but they are suitable for the defense. Steep elevation above the camp and smaller stony hills are enforced by a stone rampart...» (Evans 1967:37). Petar Mrkonjić had lived in France before the uprising. He graduated from the military school and went to French-German war as a member of 15th corps of the French army. He was called Petar Kara. He has shown exceptional courage in the battles of Orleans and Villersexel and was awarded a medal of Legion of honor. Mrkonjić was even taken prisoner in the war but he managed to escape (Vukićević 1922:10, 11). Mrkonjić first came to Zagreb to merchant Ilija Guteša who sent him to Brezovača right away (Krasić 1884:83). Mrkonjić has been using several pseudonyms: Petrović, Senić, Zorić, Sonino (Karanović 1921:39). Finally he has chosen the last name Mrkonjić by the legendary haiduk hero from the folk poetry. Mrkonjić have been familiar with the terrain because he used to visit his friend Manojlo Hrvaćanin whom he knew from the college days in Switzerland (Banjac 1929:10, 11). Newspapers articles compared him to Don Carlos who tried to regain the Spanish crown using similar way of fighting (V. Čubrilović 1996:124). Mrkonjić’s main goal was conquering Bužim and Krupa in order to enter deeper in Bosnia (Karanović 1921:19) and join other rebel companies. Before the assembly in Jamnica, Mrkonjić was stationed on Brezovača Mountain. After the decisions made at the assembly, he moved to Prolom and later to Ćorkovača mountain (Karanović 1921:21), on the border between Austria-Hungary and Turkish empire. Out of 350 rebels in his company, only 63 were with him on Ćorkovača mountain in 1876 (Živojinović 1994:145). Brezovača is a wooded mountain shaped as a horseshoe and located in the lower part of Banija. This part enters deeply in Bosnia and divides Bihać Krajina and Novi na Uni. In the lower part of the horseshoe is the top of the hill with a steep side by the Una River where the rebel camp was located (V. Čubrilović 1996:80). Surrounded with Muslim settlements, Ćorkovača camp did not have physical connection with the rebels south of Una River. Therefore, Mrkonjić’s fighters were concentrated on breaking the corridor around Vrnograč and Bužim (Banjac 1929:28). Mrkonjić’s deputies have been: Ranko, Petar Golubović Crnogorac, priest Karan and Slovenian Toman. Later he rearranged his troops and assigned as company commanders Ilija Šević, Stojak Drobac, Nikola Medić, Jovo Mrkšić, Jovo Gogić and Jovica Šarac (Karanović 1921:15). As a professional soldier, Mrkonjić assigned duties to his men (Živojinović 1994:145). Mrkonjić had many border guards among his men, just as it was the case with the troops of Golub Babić (Ekmečić 1973:159). Rebel council meetings have been held in Mrkonjić’s cabin with commanders. Mrkonjić has worked a lot to educate his company commanders. He taught them to develop the battle line and command the men in the fight. The rebels have had exercises every day on Kecmanovo brdo. The troops had to lien up at the sound of the trumpet and Mrkonjić would go from one group to another and teach them military discipline (Karanović 1921:23). His servant was Jefto Mišković who got killed later and has been replaced with Lazar Škrbić Ravur. Mrkonjić applied the strict discipline he has been taught in France on his men in Bosnia. He severely punished commander Jovica Šarac for the betrayal in the battle of Kula. He kept him a history lesson, accusing him of being a traitor and a Vuk Branković and expelled him from the camp (Karanović 1921:27, 28). Mrkonjić would often say for most of the rebels that they are «brave with words, but God save us from them in the battle!» (Živojinović 1994:146). In 1876, Mrkonjić made a medallion with his image and name Petar Karađorđević on one side and inscription «Freedom, equality, brotherhood» and a flag with words «Together to Kosovo 1389 – 1876» on the other side of the medallion. It is assumed that about 40,000 of these medallions have been made (Piletić 1989:168). Rebel camp in Ćorkovača was only 1 km away from the border with Austria-Hungary. It was established in the fall of 1875 on Suva međa. The terrain was excellent. Waste woods have been behind the camp. The trenches have been dug out all around the camp. Rebels had a specially constructed powder magazine on Ćorkovača mountain 129

used to store the gunpowder and keep it from the rain. It was made of logs and covered with dirt and located only couple of meters from Mrkonjić’s cabin. Around the magazine rebels dug up the trench to collect rain. A simple Mrkonjić’s cabin was covered with boughs and fern. He slept on the bed made from the fern and leaves, just as his men did. In each cabin slept ten men. One fire was burning in the center of the camp, among the cabins. Mrkonjić used as his desk a board installed between two birch trees. He sat at his desk on a three-legged chair. Killed soldiers have been buried outside the trenches. He had men on guard on all sides of the camp, with security guard as the most distant from the camp. Rebels got their bread from Glina. Their main food supplier was priest Aleksa Ostojić, who helped rebels in many ways and worked together with his brother and priest Samuilo from Žirovac. The two of them also provided arms for the rebels, smuggling them cleverly dressed as peasants. Priest Samuilo hid the arms and ammunition in a barn. Petar Mrkonjić had a doctor in his camp. The wounded have been treated in a stable and transported from there to a hospital in Glina (Karanović 1921:22-26). Before he left the camp on 1 June 1876, Mrkonjić ordered the camp to be mined (Živojinović 1994:146). Other rebel companies have used this system of protecting the camps also. In July of 1877, about 300 rebels have settled in a camp on Brezovača mountain. They lived in cottages that kept them from the rain and were surrounded with trenches (Vego 1954:57). The company of Prolog and Livno spent the winter of 1875/76 in shanty cottages (Marković 1970/71:424). Rebels located near Prijedor and Kozara Mountain was in trenches in the end of September of 1875 (Kapidžić 1954:196). General staff has moved from Kravljak to the foothills of Uilica Mountain after the defeat in Crni Potoci. Rebels built cottages in this mountain area. These cottages have been filled with smoke from hearths that made it hard to see anything inside them (Krasić 184:193). Mileta Despotović has done more for the organization of the uprising, especially concerning the officers, than anybody else. Vice consul of Great Britain, Freeman rejected various field reports describing rebels as ordinary bandits, claiming that colonel Mileta Despotović kept the strict discipline (Evans 1967:77). Despotović cared a lot about his appearance. He was always well dressed and wore sideburns popular at the time. He wore a tailcoat and well-chosen overcoats. Despotović spoke several languages: French, English, Russia and Polish (Ekmečić 1973:220). He dreamed of leading not only the army of Bosnian Serbs but also the whole Serbian people in Bosnia. He signed the official documents as the «head commander of Bosnian army and principal of Bosnian people, colonel Mileta Despotović».13 In one request made by the Board in Obrovac, sent to general Nikolić, Despotović was mentioned as «colonel Despotović, the deputy in Bosnia of his highness prince Milan» (Ćurić 1971:112). In order to include the rebels in the regular army, it was necessary to implement reforms, assign ranks in compliance with the new regulations and establish order on all levels (Ekmečić 1977:80). Upon his taking over the duty of the head commander, colonel Despotović organized formations lead by company commanders, captains and voivodes (or leaders). They were the real officers who wore the same uniforms and officer’s swords (Ekmečić 1973:220). Despotović invited the Catholic company from Prolog in a letter written on 5 September 1876:« ...to Bosnian Serbs, as well as Catholics and Turks, no matter of their confession, whose property, honor and integrity will not be in danger as long as they obey my decisions and work for the general benefit...» (Marković 1970/71:430). His headquarters were on the high mountain of Stožište (Krasić 1884:185). On 1 March 1877, he reorganized his troops and formed 11 new companies lead by priest Đoko Karan, Trivo Amelica, Vid Milanović, Mato Savrić, Simo Čavka, Petar Kreco, Trivun Bundalo, friar Bono Drežnjak, brothers Petar and Pavle Babić and priest Ilija Bilbija (Ekmečić 1973:276). The one list shows his companies have been made of two platoons divided in three squads. Platoon leaders have led platoons, squad leaders have led squads and captains have been at the head of the companies. Under Despotović’s direct command was a cavalry company of 310 men (Kapidžić 1956:187; Ekmečić 1973:221). In May of 1877, Despotović had 150 men and in July their number went to 3,000 (Ekmečić 1973:280). This «drawing room aristocrat», as Arthur Evans called him, asked for a total obedience from his subordinates. Evans remembers his days spent in Despotović’s headquarters: «... It was not a pleasant feeling to be with this tyrant, all dressed up and looking stupid. He was rattling with his spurs as he greeted me in French in a loud voice... after dinner, served on the Turkish pan and washed down with the selected sorts of Dalmatian vines, he made a haughty gesture and said: Don’t you see, I am not only a commander of the Bosnian army, I am also a leader of Bosnian people» (Evans 1967:38, 39). Despotović believed corruption was one of the most dangerous enemies of the uprising and tried to prevent it on every occasion. As a man of ceremony, he asked of his captains to read out loud to the rebels prince’s War proclamation. He has also made a law on the volun13

Sviedočanstvo popa Vasilija Kovačevića, stotinara iz Grahova, 15 October 1876, ZID INV 1527/1878 OI MRS, no inventory #

130

teers, anticipating prison and capital punishment, pronounced by the War court established also by Despotović. The court was composed of all the officers and two younger rebel leaders. Since Despotović’s reforms of the uprising, all the companies worked in compliance with one war plan. Every captain had to make a list of his men, with exact first and last names and years of birth (Ekmečić 1973:222). Despotović has also introduced the institution of war prisoner and confinement. After the attack on Petrovac, he had imprisoned 13 Turkish soldiers for six months (Bilbija 1936:398). In spite of his efforts, Despotović failed in establishing unified army (Ekmečić 1973:223), as it remained divided in rebel army of North Bosnia and south Bosnia. Northern movement has only formally acknowledged the rule of the colonel (Ekmečić 1973:242), who became a general in April of 1877 (Ekmečić 1973:307). Many years of service in the Russian army made Despotović too rigid. The officer’s strictness of this man, always dressed properly and with a scarf around his neck, could not be understood by Serbian guerilla unaccustomed to discipline (V. Čubrilović 1996:236). He was giving medals and decorations to the men for their merits in the battle (Ekmečić 1973:248). Rebels from Kozara mountain have also had military law but that did not make them any different from guerrilla. In June of 1876, rebels from Kozara adopted a special law regulating military and strategic issues: «The Law on administration and actions in war of all Bosnian companies on Kozara, prepared at the request of Bosnian board and to be implemented by Stevo Popović, Ostoja Spasojević, Marko Đenadija and Pane Nikolić» (Ekmečić 1973:242). Beside Serb volunteers and some Croats from Military Border, many volunteers came from Slovenia. Slovenians served under Miroslav Hubmayer (Anton Sušnik, Karel Simončić, Jano Stibil, Zalar and Mercel) and Petar Mrkonjić (Viktor Merlak, Janez Mejač, Valentin Česen, A Kovačič, M. Zaplotnik and Pogačnik) (Luković 1977a:78). Several Italians served under Vid Milanović’s command (Krasić 1884:180-182). According to the data provided for the Museum of Serbs in Croatia by a teacher from Knin Đuro Dobrić in 1951, substantial number of Garibaldi supporters participated in the uprising. During April of 1876, an Italian came to the rebel camp in Crni Potoci (Ćurić 1971:64). One of the Italians in the uprising was Napoleon Pisani (Ćurić 1971:64). The rebels had a well-organized intelligence and security network. One of the low rank officers, Stefanović, received information from a shepherd that Turkish forces are advancing towards Duler and informed general Despotović about it immediately (Luković 1977:210). The food for rebels was of the poor quality. The rebels would mostly be driven out to pasture or, to eat corn in the field (Ekmečić 1973:244). The corn was the main food for the three years of war (Krasić 1884:209). Mush made of corn flour was most often on the table (Krasić 1884:193), as well as hard biscuits. Babić once asked Petranović for a thousand molds for biscuits (Ćurić 1971:42). Evans spent some time in the rebel camps. He told that Pero Kreco has once treated him with excellent broth and mutton (Evans 1878:44). He ate with Simo Kralj at the round wooden table the bowl of corn and mutton. They ate with fingers while the host poured them all thick Dalmatian vine into silver glasses. Women and children ate after the men. Women held lit torches during dinner. The meal would be finished with folk songs sang with gusle (Evans 1967:47). Pavle Vukanović prepared lamb for Evans and sent one of his men to fish some excellent trout in Unac River (Evans 1967:93). The rebels have often starved. On 30 May 1876 there was so little food in Mrkonjić’s company that he wrote in his memoirs: «There is a real revolution going on in the camp because of the hunger... many got drunk to forget about the hunger» (Živojinović 1994:145). The main meal was polenta and occasionally beans (Krasić 1884:209). Mileta Despotović asked of Velimir Lombardić to send him various kinds of beans (Vego 1954:53). When there was not enough food, the men would pick berries and mushrooms on Crijemuša Mountain (Krasić 1884:209). The official motto of the uprising was «Liberty or death» (Ilovača 1935:138). Zastava reported on 22 August 1875 that Liberty or death was the motto of the rebels (Kapidžić 1954:115). Petar Uzelac wrote to Vladan Desnica on 9 March 1876 that the motto of the uprising was liberty or death (Ćurić 1971:51). Golub Babić’s secretary Todor Sučević once wrote the Board in Obrovac: «Liberty or death! That is our motto» (Ćurić 1971:75). Petar Petranović also said once that the motto of the uprising was «death or liberty» (Ćurić 1971:84). National board in Gradiška chaired by Vaso Vidović worked under the motto «Liberty or death» (Ekmečić 1973:148). One of the hardest problems was the accommodation for the wounded rebels. There were no doctors or the fundamental medical tools. The rebels went at first to military doctor Nikola Grzetić in Srb. Later they would be transferred to Knin. A young Russian doctor Petar Andrejevič was paid by Mileta Despotović to take care of the sick and injured in Knin (Krasić 1884:210, 211). 131

Arms and military equipment Shortage of weapons was the problem also during the agrarian rebellion in Krajina in 1858. Omer Pasha Latas took all the weapons from Serbs during 1850 and 1851 and gave them to the Bosnian Muslims. Consequently, the rebels were almost without any arms in 1858 and 1875. Farming tools like hatchets and sticks have been more often seen in the hands of the rebels in the first days of the rebellion (Luković 1977:201). Aleksa Ivić stresses that in August of 1875, only one of three rebels in northern Bosnia had a rifle (Ivić 1918:20). However, some rebels like Vid Bilanović have been purchasing arms on the Austrian side without obstacles. He bought a new Austrian schtutz14 in Gradiška on 17 July 1875. A philosophy student Dušan Mitar Vučković bought in August of 1875 in Gradiška a Warndl M1866/73 carbine, which was according to his words the best kind of rifle at that time. He crossed to Bosnian side near Gomjenica village.15 Arming of the rebels during the second stage of the uprising depended on the Board for support of the uprising in the first place. The Board has been purchasing arms and military equipment on Austrian and Italian territory. Their starting point was Trieste port, from where the arms have been transported to Split or Šibenik under the supervision of merchant Velimir Lombardić. Then the arms would be sent to the Board and smuggled to the rebel territory. Security measures have been on the high level. The rifles and gunpowder have been loaded in the ship barrels, while bullets and cartridges were in the wooden boxes. They would wrap the long rifles in the reeds and the short ones in the rags, later sewn and stamped. Gunpowder and bullets would also be placed in the bags heavily stuffed with hay. The arms would be disassembled before packing and the parts would be tied to the pipes. The arms camouflaged in that way could have been smuggled even during the day (Šercer 1977:230, 231). Each kind of smuggled arms had the secret name. Barley stood for bullets, millet for gunpowder and the poor were the rebels (Ćurić 1971:83, 84). After the Gaštica catastrophe, Serbia continued to help the rebels with arms. Serbian Government bought arms in Vienna through the main agent Jovan Dado who sent the arms to the rebels through his secret channels. These arms have been sent to the companies on Kozara, Grmeč, Risovac, Brezovača and Ćorkovača mountains. The connection between the Vienna and rebel camps were merchants, one Renkl and Stevo Pavlica from Sisak, who delivered the arms to the head board member Jovo Bilbija who sent it then to rebels. Companies on Motajica and Vučjak mountains have been supplied with arms from Peszt, transported from Pecuh to the Board for support of the uprising via Osijek and Slavonski Brod (V. Čubrilović 1996:332). Leaders of the Slovenian liberal party, Josip Jurčič, Josip Bošnjak and Valentin Zarnik sent arms and gunpowder from Slovenia, via Zagreb and Sisak (Luković 1966:203). Lack of arms and military equipment was a constant problem for the rebels (Ekmečić 1973:186). Out of 3,400 guns required by Golub Babić upon his arrival to Crni Potoci, Ilija Guteša sent him only 315 guns and gunpowder (Krasić 1884:107). In September of 1875, Petar Uzelac brought small quantity f guns to Golub Babić (Krasić 1884:120). During the winter and sprig of 1876, rebels had a workshop in Crni Potoci, manufacturing bullets and cartridges for schutzs. In the middle of March of 1876, rebels in Crni Potoci received 200 breech loading rifles and adequate amount of ammunition for the guns (Krasić 1884:125). Not all companies had the same number of arms. Babić’s company had only a small number of old type arms. What was the situation with the military equipment can be seen from Babić’s letter to Miloš Knežević from Obrovac, asking from him two small leather belts (pašnjača) used for carrying small guns and knifes (Ćurić 1971:37). On 10 March 1876, Babić asked of Petar Petranović for «belts and leather bags for bullets or cartridge belts» (Ćurić 1971:52). Rebels of company of Prolog and Livno hardly had one breech-loading rifle. About 130 rebels of this company were armed mostly with long and short flintlocks and a small number of powder charged schtuzts (Marković 1970/71:426). Six hundred rebels under command of Vid Milanović have been armed mostly with locally available guns and only a small number of breech loading rifles (Krasić 1884:132). Company of Petar Mrkonjić has been armed somewhat better, with modern arms, thanks to the finances of the young prince. Mrkonjić purchased arms for his men abroad. In February of 1876, he traveled to Bratislava and Vienna to purchase arms for the new battles in spring (V. Čubrilović 1996:130). Mrkonjić’s men, mostly former Austrian border guards, have been armed with Wänzl M1866 and Wärndl M1866/73 rifles, called also «karađorđevke», and Gasser M1870 guns. Some of the rebels have also used Austrian swords made in the first half of 19th century. Many of them have been armed with schtutzs, short rifled percussion lock muskets (Karanović 1921:62; Luković 1966:195). Mrkonjić’s rebels used dynamite in some battles (Vukićević 1922:13). Mrkonjić’s personal arms were carbine and a sword he wore to attacks (Karanović 1921:67). Authorities of Austria Hungary have 14 15

«Žitie», Rebel’s memoires by Vid Bilanović, ZID INV1527/1878 OI MRS, inventory # 20, file 8, box IX, 3 Životopis-borbe s Turcima, incerpt from teh biography Dušan Mitar Vučković, ZID INV 1527/1878 OI MRS, inventory # 24, 2

132

often discovered secret workshops in the houses of the border guards, manufacturing ammunition for the rebels (Ekmečić 1973:160). In the Spring of 1877, Simo Davidović armed the company of 180 rebels, stationed in two cabins and a tent in Brezovača, with breech loading rifle rifles (Ekmečić 1973:277, 278). Rebels correspondence tells us about the arms they used in Crni Potoci. Having in mind that the arms were purchased in Vienna, breech-loading rifles are with not doubt Wänzl M1866 and Warndl M1866/73 schtutzs are short rifles known also as carbines. Kuburas are probably flint and powder charged, while the revolvers were Gasser system with six bullets (Šercer 1977:235, 236). Evans wrote about Despotović’s company as being well armed with modern type weapons (Evans 1967:41). Jovo Erceg Skobla informed Vladimir Desnica on 17 February 1877 that he has sent 70 rifles to the rebels and that he has 500 of the best breech loading rifle rifles waiting to be sent from Trieste to Crni Potoci (Šercer 1977:234). Despotović’s men have been armed with Peabody M1870/73 rifles, short dirks and revolvers (Kapidžić 1956:187). Several days juts before the defeat in Crni Potoci, Mileta Despotović got 1,500 rifles and 500,000 cartridges trough A. A. Narishkin, a Russian aristocrat in Belgrade (Tepić 1988:465). Alexander S. Yonin wrote about the power of Despotović’s forces before the defeat in August of 1877. he had about 5,000 soldiers armed with the latest types of rifles (Tepić 1988:465). The revels did not have artillery. According to some data, border guards of AustriaHungary seized 500 breech-loading rifles and 6 cannons from the transport of arms Serbian Government was sending to the rebels shortly before the Gaštica catastrophe (Tepić 1988:424). Rebels have been shocked at the first encounter with this unknown weapon. Krasić wrote about the rebels’ fear of the sound of shelling during the Turkish attack on Kamenica in July of 1876: «They have never heard nor seen such cannons» (Krasić 1884:151). Petar Mrkonjić’s company had one alarm cannon (Karanović 1921:49). Zastava from Novi Sad reported in September of 1875 that the rebels from Dubica area had three cherry wood cannons (Kapidžić 1954:189). It is known that the rebels from Crni Potoci had a cannon made of cherry wood and two old outdated cannons given to the rebels by a landowner from Drniš Cico Mijović (Krasić 1884:212). In the attack on Grahovo on 28 April 1875, Golub Babić probably used also two or three pounds cannons used by Serbian army some 30 years before this battle. His artilleryman was Aco Radosavljević (Krasić 1884:125). During the February of 1876, Golub Babić’s company received four cannon balls (Šercer 1977:233). It can be assumed that the situation in the field forced rebels to use smaller 3-pound hill cannons. In one letter, a rebel mentioned small signal flares designed to be thrown by hand and used for signaling or in the battle, for fireworks or as a light (Šercer 1977:235, 236). An artilleryman in the company of Mileta Despotović was a man from Dalmatia called Franjo who got killed when his cannon exploded in the battle (Krasić 1884:188). Ilija Guteša sent to Miroslav Hubmayer a small cannon made from an old gas pipe (Krasić 1884:87) The rebels have also been using other military equipment as trumpets, drums and field glasses. Rebels started and ended their campaigns with the sound of trumpet. After an unsuccessful attempt to conquer Ključ, the rebels started to withdraw only after they heard the trumpet played by Milanović (Kreco 1910:10). Ivan Čeko and Todor Kozomora have played double flute (Marković 1970/71:460, 461) and Simo Tomić has played a trumpet in the company of Prolog and Livno (Marković 1970/71: 464). During the attack on Kostajnica on 20 January 1876, a trumpeter and tamburitza player in Miroslav Hubamyer’s company played by turns while the men were marching (Ivić 1918:52). While Petar Mrkonjić was assaulting Turkish forces in one battle, a trumpet and a drum were playing (Vukićević 1922:13). Pero Kreco (P. Kreco 1910a:12), Mileta Despotović (Kreco 1910b:11) and Petar Mrkonjić (Karanović 1921:18) used also field glasses. Rebel companies had their flags and flag bearers. All the companies agreed to carry Serbian national flags in the rebellion. Golub Babić asked the Serbian Government to grant him Serbian flags and trumpeters, besides arms and military equipment (Ekmečić 1973:188). Company of Vid Milanović carried the flag of Serbian principality, sent to the rebels by one Marko Marković from Serbia. When this flag arrived, the army was gathered in Tiškovac. The flag has been blessed by P. Petranović from Plavno and priests Ilija Bilbija and David Grubor in an formal ceremony held at the Orthodox church in Tiškovac, burned down by the Turks. Flag bearer Pero Kovačević from Cvjetnić carried the flag in the battles (Krasić 1884:125). In the attack on Srbac, performed on 28 October 1875, the rebels carried Serbian tricolor with a cross in the middle and a title For the honorable cross and a golden freedom (Luković 1969:129). In the attack on Kostajnica on 20 January 1875, rebel company commanded by Miroslav Hubmayer carried the red-bluewhite flag (Ivić 1918:52). Jakšić’s company has carried Serbian flag in the battles. There have been some attempts from Zagreb to intensify the Croatian national influence among the rebels so a Croatian flag has been hoisted in Jamnica once, but the rebels lowered it quickly (V. Čubrilović 1996:347). Don Stjepan Krešić remembers that the company of friar Bono Drežnjak from Prolog carried Croatian flag, while Despotović’s rebels carried Serbian flags. Allegedly, Mileta Despotović has openly protested for the rebels from the Prolog mountain had been carrying Croatian flags 133

(Marković 1970/71:439, 440). Mrkonjić’s rebels carried the flags on every occasion. Petar Mrkonjić went to the battle on 18 May 1876 with flags hoisted in front (Vukićević 1922:13). He has sent three flags for rebel companies to Manojlo Hrvaćanin in the beginning of the rebellion (Karanović 1921:13). When his company had 1,500 men, dedication of the main rebel flag has been performed in the camp in front of the men (Karanović 1921:15). Main Mrkonjić’s flag as well as several other rebel flags have been placed in the camp, near gunpowder magazine. Petar Mrkonjić’s flag has been made of black silk and hemmed with golden strings. In the center of the flag was the image of St. Andrew, Mrkonjić’s family patron saint, with an inscription: “St. Andrew, bless the Serb arms”.16 Flag bearers in Mrkonjić’s company were Đurica Beronja and Jovo Mrkić (Karanović 1921:21, 22). On leaving the uprising, Petar Mrkonjić has given the priest Samuilo his decorated rifle and his personal flag to keep it as a memory of the uprising in the church in Brezovo polje. The flag has had four bullet holes from the battle in May of 1876. it has been carried by Nikola Ćulibrk (Karanović 1921:57, 58; Vukićević 1922:13). Flag bearer in Trivo Amelica’s company was Luka Pavić (Krasić 1884:174). In the companies of priest Đoko Karan and Vid Milanović, the flag was carried by a man named Vučković (Krasić 1884:180). The flag bearers have carried flags in the battle in front of other men so they have often been wounded or killed. Karan’s flag bearer Vučković has been wounded in the battle for Rustovo and Donja Sanica (Krasić 1884:180). Flag bearer Banjac was killed in the battle for Čelebići in July of 1877 (Krasić 1884:184). The rebels have mostly worn regular clothes. Arthur Evans said that some Despotović’s men have been dressed just as soldiers in Montenegro (Evans 1967:41). Commanders wore national clothes as haiduks. Petar Petrović Pecija wore sleeveless jacket, blouse, red fez with silk tufts, shirt made of white linen and a blue vest. Over the vest he wore silver plates and a red, silver-braided jacket. Pecija also wore silk belt leather holders for small rifles and knives. He wore trousers made of heavy cloth with long stockings and peasant shoes (Ivančević 1995:37; B. Čubrilović 1954:14, 15). Report of Austrian-Hungarian authorities from Sinj on the arrest of friar Bono Dežnjak in June of 1877 states that this Catholic rebel commander has been arrested wearing Serbian national clothes (Ekmečić 1973:314). Rebels also wore shirts and cloaks. Golub Babić complained to Miloš Knežević in Obrovac that «he has hard times finding clothes» so he has asked him to send four shirts (Ćurić 1971:37). Velimir Lombardić supplied cloaks for the rebels from Trieste (Vego 1954:50). Zastava newspapers from Novi Sad reported on 26 October 1875 on the needs of the rebels in Krajina. The most important necessity were 1000 pieces of quality heavy cloth jackets for border guards and the same amount of trousers, shoes and leather bags for carrying ammunition (Kapidžić 1954:237). From an Austrian report of 19 September 1877, we can learn that the rebels wore overcoats and cloaks (Ekmečić 1973:248). Shirts and trousers for the rebels have been sewn in Glina (Vego 1954:51, 52). The rebels wore peasant shoes (Ćurić 1971:54). Throughout the year they wore trousers made of heavy cloth. Mileta Despotović wrote to a man named Andra in Trieste in December of 1876, saying he is «in need of heavy cloth trousers that the folk and the army wear in summer and winter» (Vego 1954:54). Sharing of the clothes, or robes as rebels called them, has often caused conflicts (Krasić 1884:209). Trivo Amelica was cross that his company did not get the best robes, which was the reason for him to leave the headquarters of Mileta Despotović in January of 1877 (Ćurić 1971:119). Officers in service of colonel Mileta Despotović wore the same uniforms and heavy cloth cloaks, with Austrian sabers made before 1848 (Ekmečić 1973:220). Mileta Despotović took care of his clothes. On 23 November 1876, he asked of Velimir Lombardić to supply for him a trousers sewn from waterproof fabric, with tight bottoms that could be tucked into the big boots and a sailor’s cap made from blue waterproof fabric with three red bands (Vego 1954:53). He has also asked for a whip made of cow skin, an overcoat made of rubber to be worn over a regular cloak and protect it against the rain (Vego 1954:50, 51). Most of the rebel commanders received decorations after the war. A Serb from the Catholic company of Prolog and Livno, Niko Buro was awarded a medal for courage and a decoration of the prince Milan IV, Obrenović. Prince of Montenegro gave him a revolver with an inscription: from prince Nikola of Montenegro (Marković 1970/72:456). Prince Milan IV, Obrenović awarded a Cross of Takovo and a silver medal for courage to Đurađ Đoko Karan Karanović (Ivančević 1995:33). Vid Milanović was awarded a medal for courage and a Cross of Takovo of the IV degree for special merits (Krasić 1884:117). The voivode Golub Babić was awarded a Cross of Takovo for military merits in the Serbian-Turkish war of 1876 to 1878 (Krasić 1884:126). Golub Babić, Spasoje Babić and Vid Milanović have been admitted to the service of Austria-Hungary after the occupation, while Pavle Babić returned to Stubline near Obrenovac where he died in 1891 (Ivančević 1995:35). Mileta Despotović has been living in St. Petersburg from 1878 to 1884, when he retuned to his home village Ratkovac where he died (Krasić 1884:157). 16

Rebel flag of Petar Mrkonjić has been displayed in the etnographic exposition of the State Museum in Sarajevo in 1930`s (Karanović 1939/40:41).

134

IV THE BOARDS SUPPORTING THE UPRISING Though the boards have been, as Čubrilović called them, the «soul of the whole uprising» (V. Čubrilović 1996:330) many of those involved in their work saw them only as a way to avoid the army service or to deal with some political issues (Ivić 1918:30). The first boards supporting the uprising have been established in Serbia. It all started under the patronage of the Government, though later the authorities abandoned public support for the rebels. In July of 1875, the Head Board for support of the rebels was established with Belgrade metropolitan Mihailo as the chairman and Đoka Vlajković as the secretary. This board has kept meetings with the Bosnian Serbs, helped them and sent them to Bosnia (V. Čubrilović 1996:327; Ekmečić 1973:91). In August of 1875, a board for support was formed in Stara Gradiška. The main organizers were merchants Vaso Vidović and Kosta Ugrinić. The board was called the Headboard of the Bosnian liberation rebellion. Beside the two merchants, members of the board were Jovo Bilbija and Spasoje Babić, merchants from Banja Luka (Ekmečić 1973:89). It is thought that this board initiated the start of the uprising on 18 August 1875, the Transfiguration day, during the celebration in Moštanica monastery. The Board of Nova Gradiška has been formed a bit later. All these boards have made the political leadership of the rebels in north Bosnia (Ekmečić 1973:91). They took care of organizational and technical details, with commissioners managing the whole process (V. Čubrilović 1996:331). The Headboard in Belgrade ceased to exist after Serbia had entered the war against Turkey and rebels proclaimed unification of Bosnia and Serbia on 2 June 1876. Serbian uprising has become a part of the joint front. The Drina division took over the supervision of the rebels. After Serbia had lost the war with Turkey, Belgrade board started to work again with the main goal of helping the refugees (V. Čubrilović 1996:333). It is believed that a secret board existed in Banja Luka with the purpose to provide military supplies to Mileta Despotović (Kapidžić 1956:187). The board in Slavonski Brod has helped the troops in nearby Vučjak. Members of the board were merchants Tešo Crnogorčević, Jovo Pišteljić, Vuko Jovanović, Petar Đukić, Đoko Kostić and Ristan Ristanović. The board in Slavonski Svinjar has been helping the company of Motajica Mountain. Its commissioners were Božo Ljubojević and Jakov Bajić, escaped merchants from Bosnian Gradiška. Banja Luka merchant Simo Pišteljić was a commissioner for Prosara Mountain. The board in Hrvatska Kostajnica was in charge of the rebels on Kozara, Grmeč, Risovac and Brezovača Mountains. Some of the numerous members of this board were Vaso Pelagić, Simo Bilbija, Nikola Jovanović, Zamfo Bosančić and Lazar Sučević. Merchant Jovo Bilbija was a member of the board in Sisak (V. Čubrilović 1996:330). Boards have been established in other places in Croatia where Serbs made the majority or at least half of the population: Sisak, Jasenovac, Petrinja, Kostajnica and Osijek. A board has been organized in Zagreb also, under the authority of Simo Macura and Ilija Guteša. The headboard in Dalmatia was in Zadar, where the Headboard for north Dalmatia Central board for support was established in November of 1875. At the same time, smaller boards have been established in Knin, Obrovac, Vrlika, Benkovac, Senj, Skradin, Opuzen, Šibenik, Split, Imotski, Vrgorac and Metković. Serbs and pro-Serb orientated Catholics from the People’s party in Zadar, gathered in Narodni list newspapers, made a proclamation titled «Heal your brother’s wounds» immediately after the start of the uprising. Formally, the role of the boards was humanitarian, but they were actually major suppliers of arms and ammunition for the rebels beside the food and clothing. Garibaldi’s supporters have been in contact with the Board in Zadar. The Board of ladies was formed in Zadar to deal only with humanitarian issues and take care of the refugees. AustrianHungarian authorities closed a board in Ljubljana in March of 1876. The Trieste board was one of the most significant boards. The chairman of this board Velimir Lombardić has helped mostly the rebels in Crni Potoci. His apartment in Trieste was a real small rebel consulate. Except in Trieste, the boards helping the rebels existed in Rome, Venice, Milan and Bologna (Ćurić 1977:110, 111). The Board of Knin took care of the troops in Crni Potoci. Members of the Board were Aleksandar Katić, Vladimir Desnica, Jovo Skobla and Petar Uzelac. The headboard has later sent Božo Ljubojević and Ilija Bilbija to help out (V. Čubrilović 1996:330). As the news of the uprising reached the world, the boards have been organized in London, Paris, United States, South America, Australia, and New Zealand, everywhere where the Serb immigrants lived. The International Committee for support of the rebels has been established in Paris. The Russian committee was organized under the name of Committee for support of the Balkans Christians. Serbian immigrants in San Francisco organized Slavic board for the benefit of children and old people of Bosnia and Herzegovina in refuge in Dalmatia (Ćurić 1977:112). The Board of Obrovac has been working longer than any other of the Boards mentioned. The Board that has been working closely with the camp in Crni Potoci was established several days before the start of the uprising, on 4 August 1875 with an aim to provide the supply of arms and ammunition for the head camp in Crni Potoci. President 135

of the Board was a renowned doctor from Obrovac Stefan Nonvajler and its members were Vladimir Simić, Vladimir Desnica and Đorđe Radulović. The Board has been sending war supplies through secret channels, via Žegar and Ervenik to Plavno, where priest Petar Petranović would take over and personally deliver supplies to Crni Potoci. Another route was via Benkovac where the go-between was merchant Todor Babić (Ćurić 1977:113). The Obrovac Board kept connections with Miss Irby and Miss Johnston in the beginning of the uprising. The two of them organized sending of help from England to the refugees in food, clothes and money. The Board has also been in contact with the Russian consulate in Dubrovnik. The Russians have also sent occasional help for the refugees (Ćurić 1977:115). The Board initiated construction of a hospital in Strmica, but the idea never materialized. Later the Board tried to open a hospital in Srb (Ćurić 1963:38). Ilija Bilbija remembers that a hospital existed in Knin during the uprising (Bilbija 1936:398). Despotović tried to impose his strict discipline on the work of the boards, suspecting the Boards of Knin and Obrovac of irregular financial operations (Ćurić 1963:38).

V REFUGEES AND THE «ENGLISH QUEENS» While Muslim population concentrated mostly in towns and small places, Serbian population found salvation in flight over the border to the lands of Austria-Hungary in the neighboring Slavonia. People fled from the districts of Kostajnica, Dubica and Gradiška to Slavonian side beginning with August 18, 1875 (V. Čubrilović 1996:73). The real reason the people from Knešpolje fled in August and September of 1875, according to the statements given to border authorities, was violence of guards and tax collectors (Kecmanović 1994:14). Refugees from the northern Bosnia fled over the «dry border», Una and Sava Rivers to then Military Krajina. According to a Croatian historian Dragutin Pavličević, it was the largest movement of the people since the one in 17th century. Waves of refugees began over Una River, from Jasenovac to Dvor na Uni, as soon as the uprising broke out. From 1,500 to 2,000 people with the cattle crossed the river daily. The second wave came to Sava River, from Jasenovac to Stara Gradiška (Pavličević 1977:101, 102). From August 1875 to the fall of 1876, between 150,000 to 200,000 people fled over Sava and Una Rivers (Krasić 1884:90, 91). The refugees often fled under the Turkish fire so many of them got wounded or killed (Ivić 1918:27). The third wave headed to Vrginmost, Topusko, Glina, Žirovac, Klasnić, Gora and Petrinja. Only a month after the uprising started, about 100,000 refugees found shelter on the territory of Military Border (Srem, Dalmatia, Slavonia) (Ekmečić 1973:195). Vienna sent the instructions to Slavonia on how to treat the refugees. There was a directive from 1854 saying that the refugees must be let in without stopping, with a remark that they cannot be forced to go back to Bosnia after the danger stopped. Armed persons have been exempted from this (Ekmečić 1973:156). Initially, the decision was to let the refugees settle in Military Border permanently, but count Gjula Andrassy decided to help them in money. Each refugee received 7 coins and 3,5 for each child. Later they had 10 coins and 5 per child. Remaining of refugees in Croatia worried count Gjula Andrassy and that is one of the main reasons he hurried with the reforms that would stop the uprising as soon as possible. The new waves arrived in the beginning of 1876, after Andrassy’s reforms failed. In 1876 broke out the epidemic of dysentery and diphtheria. The new exodus began with the start of SerbianTurkish war, so the authorities of Austria-Hungary moved the refugees deeper in Croatia (sub districts of Bjelovar and Pakrac) in order to prevent the call of Serbian authorities to the refugees to go back and fight against Turkey. In the beginning of February of 1877, about 3,000 Serbs fled from the Banja Luka county. Allegedly, Russian battle successes over Turkey infuriated the Turks so they committed terrible violence over the local people (Pavličević 1977:103-107). English emissary Freeman wrote to Lord Darby on 4 October 1877 and told him that about 170,000 people fled from Bosnia and Herzegovina, which is over one third of the total population (Ekmečić 1973:195). Московске ведомости reported on 29 March 1877 that in Bosnia by that time 121 villages was burned down, 19 churches were robbed, about 300 villages were devastated and about 2,000 people were killed (Tepić 1988:460). In August of 1875, after the first waves of refugees had arrived, an International committee for support of the poor families and wounded in Bosnia and Herzegovina was established in Paris at the initiative of Gavrilo Veselicki – Božidarević. The chairman of the committee was Belgrade metropolitan Mihailo and the vice chairman was Josip Juraj Strossmeyer (Krasić 1884:38). The latter kept contacts with the foreign politicians, especially his political role model William Gladstone. Strossmeyer once talked about the horrors simple Christian peasants went through, especially the case of a pregnant woman being impaled by Turkish soldiers (Ekmečić 1989:312). Mileta 136

Despotović has also reported to the Western politicians about Turkish crimes in his diary Turkish atrocities in Bosnia (from 10 October 1875 to 6 October 1876) just before the Conference in Constantinople. He has written down the names of the victims, the executors and witnesses of the crimes. His book mentions by their crimes Mustafa Karahodžić from Cazin, Alija and Ibro Šabanović from Stari Majdan, Avdo Sejdić from Stari Majdan, Ahmedaga Adilagić Pozderac from Cazin, Bećir Bey Pilipović from Prekaje, Huso Alagić from Sanski Most and, what is very interesting, Tahir Bey Kulenović from Kulen Vakuf, the place well known in Bosnia as the center of fundamentalist Muslims. This town has been known as the «Delphi of the Muslim Bosnia» (Evans 1967:89). Tahir Bey Kulenović was the first to start with the oppression of Serbs in the area. In August of 1875, he plundered monastery property in Martin Brod (Krasić 1884:118). On 21 September 1875, he burned down Rmanj monastery (Ćurić 1971:81). Tahir Bey Kulenović rode on his horse into the monastery, desecrated it and put on fire (Krasić 1884:120). Arthur Evans gave a detailed description of the desecration of monastery: «...In the midst of the charred ruins of the Christian village that was very developed a year ago, sticks out a massive cylindrical tower. This was a famous Orthodox monastery that is destroyed now... the Turks came to this village in September of 1875 and did all the worst things possible. They dug up the floor, broken and tumbled church furniture, brought down the roof and a big part of the wall and drilled the interior with bullets. On 15 September 1875, Tahir Bey Kulenović and 3,500 of his bashibozuks arrived here, burned down the neighboring villages Veliki and Mali Cvjetnić and killed three old men, six women and four children who did not escape on time...» (Evans 1967:50). Rmanj became Tahir Bey’s property. When he went there to visit he would always ride into the church on a horse. He would take the priest’s garment and shape it to resemble a saddle, put it on the priests back and ride him like a horse, until the poor man on his arms and knees wouldn’t collapse on the ground (Evans 1967:87). Vice consul of Austria Hungary in Banja Luka, Draganović, wrote in his report to the general consul Svetozar Teodorović in Sarajevo that this Bosnia feudal lord killed about 300 innocent Serbs during one assault on Unište. His soldiers hung the heads of the killed Serbs over the door of the Orthodox church in Livno (Ekmečić 1989:312, 313). Only in that part of Bosnia, 81 Orthodox churches have been burned down (Evans 1967:56). During the Ramadan fast in February of 1876, Bosnian Muslim soldiers burned down the only Serbian Orthodox church in Banja Luka, in the part of town called Rebrovac. This was said to be an answer to the burning down of a mosque by the Serbian rebels in one of the small villages near Banja Luka (Ekmečić 1989:313). Ibrahim Ćorčaušević and Ibrahim Bey Bojić, son of a respectable Alija Bojić, who burned down Pelagić’s cell, have been held responsible for burning down of Rebrovac church (Mikić 1995:202). Moštanica monastery has also been burned down on several occasions (V. Čubrilović 1996:68). At the initiative of Miss Adeline Irby, a board for the support to the refugees has been established in London with a goal to collect 240,000 crowns in a short time. Thanks to Miss Irby’s efforts and hard work, she managed to provide help in money and things worth 3,995,566 crowns in the period from 1 October 1875 to 30 June 1879. she spent 879,783 crowns and 58 helers on opening and supporting the school in Slavonia and Dalmatia (Ćurić 1977:116). Miss Irby was known before as the Pan-Slavic. She founded a Teaching institute for girls in Sarajevo. In the 70’s in Sarajevo she was also accused of keeping connections with Serbia (Žaček 1977:128). Two «English queens», as people called them, Miss Adeline Irby and Priscilla Hannah Johnston (Evans 1967:30) established 18 schools in Pakrac and its district in 1876 for the Serbian children from northern Bosnia. Miss Irby’s closest coworker was Serbian teacher Dimitrije Josić who was a thorn in the side of extreme Croats. Teaching staff was composed of 22 graduate theology students from the Theological college in Banja Luka. The problems occurred when Serbia entered the second war in December of 1877. the authorities of Austria-Hungary made the pressure to close down all the schools except the one in Pakrac until May of 1878. miss Irby and six of her teachers went to Knin and opened four schools there. The schools have been working until the fall of 1878. the school in Plavno was turned into an orphanage for the children whose parents got killed in the uprising. Miss Irby and Petar Petranović built many cottages for the refugees in Plavno, but they were all burned down and destroyed in one attack of the Turks in November of 1877 (Krasić 1884:93-97; Ćurić 1977:116). Miss Irby has sent her relative Arthur Evans to travel access Bosnia with her teacher Petar Mirković and present the impressions of the travel to the English public. She has also reported about Turkish atrocities committed over Serbs on many occasions. At her initiative, the rebels sent a petition to the English people and Parliament in April of 1877 (Papić 1977:132; Ćurić 1977:117). In 1879, Miss Irby opened four schools in the Petrovac county and paid herself for the teachers’ salaries and schoolbooks. This time again, just as it was the case in Slavonia, she had to close down the schools under the pressure of the new authorities of Austria-Hungary. She went to Sarajevo the same year to work in her institute Miss Irbyianum and stayed there until her death on 15 September 1911 (Ćurić 1977:117, 118). 137

It is well known that the authorities of Austria-Hungary hindered collecting of donations for the refugees who came to Dalmatia. A gendarme Anton Čekada from Vrgorac tried to banish any kind of sympathy shown for the rebels in 1875 (Grabovac 1977:141). By 1876, over 20,000 refugees settled in Dalmatia, while another 8,500 came in the March of the same year (Grabovac 1977:145). Croatian liberal newspapers Narodni list published articles about the refugees describing them as half naked skeletons, starving and wandering the streets of Knin and surrounding villages, too weak to ask for any kind of help (Grabovac 1977:149). Rebels have also participated in saving the refugees. Trivo Amelica, Vid Milanović and Pero Kreco have taken great number of people out of the encircled territory safely to the liberated area (Krasić 1884:143). Bosnia Herzegovina has lost about 150,000 citizens from 1875 to 1878. About 200,000 have been displaced from their homes (Ekmečić 1989:331). Return of the refugees after the war has been postponed due to winter period and rain until the spring of 1879. By the summer of the same year, about 50,000 refugees returned to Bosnia (Pavličević 1977:108).

VI THE OTTOMANS The regime In the first days of the uprising, the Turks have organized the Boards of public security for the purpose of crushing the rebellion. The Boards have been established by beys, especially the Cazin bey Alija Pozderac (Ekmečić 1973:113). The Ottomans struck hard the rebel companies and gathered more men in their army day by day. In August of 1875, as much as seven units called baryaks with about 180 men in each unit attacked Serbian villages near Dubica. The Turkish practice was to send to the rebelled territories bashibazouks (irregular army forces) and redif (backup army forces) from Banja Luka, with a main goal to burn down the villages and pursue and kill the peasants (Ekmečić 1973:82-84). Zastava newspapers from Novi Sad reported on 29 September 1875 that Turkish soldiers are in rampage, killing Christian women and children. Allegedly, near Jablanac they slit a pregnant woman’s womb and thrown the child in Sava river. Near Struga on Sava River they ripped a peasant’s chests and cut his head off. In Kostajnica they stuck the heads of Christian peasant on the poles (Kapidžić 1954:139). On 16 September 1875, in Orahovo, the killed two Serbian merchants and impaled the other two (Kapidžić 1954:186). Women have particularly been exposed to the maltreatment of the Turks. They would order them to go to the fields to work and abuse them in front of their fathers and husbands (Kapidžić 1954:191, 192). In the end of September of 1875, Turkish forces have been deployed in large numbers on the wide territory of rebel attacks. The army consisted of 9,000 regular soldiers – askers, 4,000 redifs (backup soldiers) and 5,000 bashibazouks (paramilitary forces) (Ekmečić 1973:95). Russian deputy in Constantinople, general Ignatyev sent to the Serbian Government a report on the deployment and numbers of Turkish troops, showing that in June of 1876, the Turks had deployed in Bosnia seven battalions of askers, 11 battalions of redifs, six squadrons and five batteries (Jovanović 1988:312). By the end of summer of 1876, 107,000 well armed Turkish soldiers were deployed in Bosnia (Ekmečić 1989:301). Their main problem was the lack of food, so they provided what they needed by plundering Serbian villages (Ekmečić 1973:142). Sultan tried to prevent the great powers from meddling in the Bosnian affairs by establishing a Ministry of justice with all classes represented on 20 September 1875 and by appointing a new vizier Mahmud Nedim Pasha. On 2 October 1875, sultan published a Reform Irad abolishing tithe quarter and on 12 December 1875 he made the Reform Firman for the whole Empire, separating executive from court authority and establishing an independent court organized by western model. Irad reform has been announced in Bosnia only on 8 November 1875. Reform firman ended the practice of tax collecting in the presence of Turkish police officers (zaptiye). Another obligation for the people, to work for the public purposes, has also been abolished. Christians were grated right to work as clerks in the state authorities. Christian under 20 and over 40 have been released from the duty of paying for not being in the army (Ekmečić 1973:161, 162). Under the pressure made by Andrassy’s protest note of 30 December 1875, the sultan issued new irad reform on 11 February 1876. It introduced full religious liberties, abolished taxes, allowed the poor peasants to keep state land and made Christians equal to Muslims in property rights. A special Bosnia Committee has been formed, headed by experienced diplomat Hajdar effendi (Ekmečić 1973:163). Firman read out in Banja Luka 138

on 8 October 1875 was ironically called «Ćaur firman». The Muslims in Derventa and Bihać have openly opposed to the firman (Ekmečić 1973:166). Hajdar effendi has immediately formed a multinational committee of four members (one Catholic, one Orthodox and two Muslims) to supervise the implementation of reforms. Merchant Jovo Bilbija refused to be the representative of Serbs without explanation, though he was invited (Ekmečić 1973:171). Leader of radical mladoturci Midhat Pasha took over in power on 10 May 1876. He killed sultan Abdul Aziez in the night of 29 May 1876 and established as the new sultan simpleminded Murat V (V. Čubrilović 1996:149). After the victory over the Serbian army, war inclined Abdul Hamid took over the throne instead of Murat V (Ekmečić 1973:250). In the beginning of October of 1876, the new Government introduced Senate and the People’s assembly and adopted a new constitution in January of 1877 (Ekmečić 1973:259). In February of 1877, The Ottomans have brought in new troops from Rumelia so the y had 55,000 soldiers in Bosnia (Ekmečić 1973:276). In the spring of 1877, the Government in Constantinople had only one goal, to liquidate the uprising in Crni Potoci. In May of the same year the army attack on rebels in southwest Bosnia was not a secret anymore (Ekmečić 1973:280). Bosnian military commander Veli Pasha reported to Bosnian vali in February of 1877: «It will all be in vain if the Austrian-Hungarian authorities do not close the border because the rebels will come back as they have received supplies from the committee. Only Austria-Hungary can do something». Austrian-Hungarian consul in Sarajevo Svetozar Teodorović offered to Bosnian vali in 1877 help with the crushing of the rebellion (V. Čubrilović 1996:230). In the spring of 1877, a battalion of 5,000 regular troops was deployed in Travnik. The battalion had ten rifled and six old cannons. More than one battalion of redifs with 600 soldiers and 600 horsemen has been deployed in Livno, Čelebić, Duvno and Glamoč. Two battalions of redifs of 600 soldiers and 160 horsemen have been deployed in Stari Majdan, Novi Grad, Prijedor and Bihać. About 800 bashibazouks has been stationed in the barracks in Banja Luka and Bihać. One cannon battery was in Banja Luka and three hill cannons were in Bihać (Ekmečić 1973:279). After they had crushed the resistance in Crni Potoci, the Turks strengthened control over the whole area by posting small units in Grahovo, Unac, Cvjetnić, Stožište and on the hills over Martin Brod (Krasić 1884:204). In the middle of august of 1877, the Turks surrounded other rebel centers around Banja Luka, Travnik and Bihać (Ekmečić 1973:307). In 1878, all the places with Muslim population resisted to the occupation of Austria-Hungary. Banja Luka was one of those places. Banja Luka mutesarif asked of Vilayet instructions on what to do in case Austria-Hungary attacks.17 Though Vilayet suggested to the mutesarif that only protest are acceptable, not armed resistance,18 Muslims in Krajina and Banja Luka offered armed resistance. Leader of the Banja Luka Muslims was Hasan Bey Čengić. In the battle on the field of Banja Luka 6,000 Muslims seized the Catholic monastery on Petrićevac. Though the Austrian-Hungarian army has won the battle, they regained the monastery only after it has been burned to ground (Mikić 1995:211). The army of Austria-Hungary entered Banja Luka Krajina as a real occupation force. The soldiers have plundered the property of Muslims in Banja Luka, as well as the stores owned by Serb merchants (Mikić 1995:211). Armed forces in the province The Ottoman Empire has undergone the process of modernization between 1839 and 1876, called also Tanzimat hayriye (Favorable reorganization). One of the most successful projects of the reform was creation of modern Turkish army. Reorganization of army in compliance with Prussian Landwehr model started in 1841. The army has been divided in five ordis and called Asakiri nizamiye sahane (organized sultan’s army). Each ordi has been lead by mushir, directly subordinate to the commander in chief in Constantinople (Đokić 1997:79). Bosnia was under supervision of Rumeli ordi located in Bitola (Đokić 1997:86). The actual army reforms of European type started in 1863 (Aličić 1983:153), when the decision was made to organize a regular army in Bosnia – nizam askeria. Before the uprising started, relatively small number of troops has been deployed on the wide territory of Banja Luka. The lack of soldiers was overcome with redifs (background army) and paramilitaries and mercenaries bashibazouks. Parts of Second Chivalry regiment, Second Bosnian regiment and Forth Chivalry regiment have been deployed in Banja Luka region. Parts of special artillery division of the Third Imperial army have been deployed in Travnik region (Aličić 1983:157). With the Law on army organization adopted on 22 June 1869, the Ottoman Empire created the army that entered the war in 1875/76. This law required that all Muslims in the entire empire have army service obligation. Their duty was for the 20 year period (Đokić 1997:80). 17 18

Deciphered dispatch of teh Banaj Luka Mutesarif, inventory # 144/1878, AOI Sarajevo Report of teh Vilayet to mutesarif in Banja Luka, invetory # 37/1878, AOI Sarajevo

139

The Military Council made of the officers of the Bosnia b battalions was in charge of all army issues in Bosnia. Commander in chief was sometimes also the province governor, division general or marshal. From 1871 to 1872, army forces in Bosnia have been reorganized. Having in mind the area and significance of Bosnian Vilayet, the decision was made to form a separate Bosnian army. Five new regiments have been formed with 13,160 soldiers (Aličić 1983:157-159). Bosnian provincial army has been using new weapons also. The flintlocks previously used have been abandoned and breech-loading rifles have been put in use. The Ottoman Empire had good connections for supply of western arms and used them to get modern type firearms. In 1875, Turkish soldiers have bee armed with modern type English and American breech loading rifles: Snider Dixon M1866 (7), Henry Winchester M1866 and Henri Martiny M1871 (Тeinović 2004:137). Dragoons, as well as the first and sixth company (bulyuk) in chivalry regiments (oglan alay) in the entire Empire, have been armed with carbines. Other troops had spears as their personal arms. Horsemen had Smith&Wesson М1874 revolvers and one Ottoman sable. The soldiers wore cartridge belts (only those who also had Winchester rifles), leather bags and one water bottle (Đokić 1997:87). The troops in Bosnia have been made of Bosnian Muslims, Albanians, Cherkesses and Tatars from Crimea (Đokić 1997:81). They have been armed with old flintlocks and percussion rifles of various models, most often Snider Enfield M1853/66. The Turkish army sent the first breech loading rifles to Bosnia in 1865. Those were the modern new models imported from Austria, England and Belgium. In the spring of 1868, the Porte has sent to Bosnia 5,000 breech loading rifles Snider Dixon M1866 (7) to be distributed to the local Muslims. Some soldiers in the Ottoman troops in Bosnia have been armed with French Chassepot M1867 (Tepić 1986:108). Muslim soldiers have particularly appreciated green color, so Ahmed Gevdet Pasha ordered green uniforms for them (Elezović 1951:291). In 1864 in Sarajevo, Imperial Firman has defined new rules for the army (Elezović 1951:300). New flag of Bosnian provincial army was red (Elezović 1951:304). Officers wore curved sables and a revolver, regardless of the rank. The official model was Smith&Wesson М1874 but they wore other models too. The infantry had a belt to wear knife or a bayonet and cartridge belt for 60 bullets. They wore knapsacks on their back. Every private wore a small bag for bread and a glass. Horsemen wore long-sleeved robes with buttons. Their trousers have been shaped to European model. The uniform was dark blue. Regular army wore sleeveless jackets, vests with buttons, Turkish trousers and red belts. Dark blue robes had yellow braids. Each asker wore a red fez with a short thick tuft. Redifs have not always had the same uniforms. Infantry and chivalry has worn hooded coats made of rough fabric with buttons on knapsacks or saddlebags. Low rank officers wore red wooly bands, the number of which indicated their rank. Officer’s tunics have been made of dark blue waterproof fabric with one line of buttons. The trousers have been shaped to European model with one red stripe on the sides. Officers did not wear epaulets. Low rank officers and adjutants wore a small piece of red silk, red and silver tufts. High rank officers wore golden tufts. Officers have also worn blue military overcoats with hoods and buttons on their shoulders. The overcoat would cover the whole uniform. Artillery men wore the same uniforms as the infantry. Artillery men on horses wore the same uniforms as the chivalry (Đokić 1997:87, 88). Turkish artillery forces used two types of cannons, four pounds cannons (79 mm caliber) and six pounds cannons (91, 5 mm caliber) and Krupp rear loading cannons of various models. Shortly before the war, the Turks have ordered from the Krupp factory 1,000 pieces of modern type position cannons. Krupp rear loading cannons could reach 3,000 m. The Turkish troops had large number of Belgium Warendorf cannons, of four and six pounds caliber. Unlike Krupp steel cannons, Warendorf cannons have been made of bronze. Turkish cannons positioned on hills have been mostly steel Withworth system. The Turks have used Gatling machine guns positioned in fortifications (Đokić 1997:88, 89). In 1867, about 400 pieces of fortification weapons existed in whole Bosnia and Herzegovina (Tepić 1986:111). Local Muslims went to army willingly. All the Muslims from 17 to 70 years of age had the obligation of serving in the army forces. The order came from Constantinople in 1876 for the four battalions to come to Bosnia from Novi Pazar and 22 regular army companies were sent from Herzegovina (Ekmečić 1973:188). In July of 1876, robe of Prophet Muhammad has been brought to Sarajevo to boost the moral of Bosnian Muslim soldiers (Ekmečić 1973:258). After events in Crni Potoci, Muslim population regained their moral. In the beginning of 1878, local Muslim population gave fresh soldiers voluntarily. Mutesarif from Banja Luka reported to the authorities on 7 January 1878 that none of the students asked for prolongation of army service on account of school exams.19 19

Report of the Banja Luka mutesarif to the Vilayet in Sarajevo, AOI Sarajevo, inventory # 175/1878.

140

VII BOSNIAN CATHOLICS AND THE UPRISING Catholic population has not been in the mercy of bashibazouks also. In the first days of the rebellion, 60 Catholics were killed near Bihać while they were working in the field (Kapidžić 1954:247). Jozo Rimac, who was a rebel in the Prolog company, was killed, his head was cut off and brought to Livno where it was placed on a pole on the ramparts until the end of the Turkish rule (Marković 1970/71:428). At the very beginning of the resistance, Vienna made diplomatic efforts to separate Catholics from the movement (V. Čubrilović 1996:341). Some time later, count Gjula Andrassy persuaded friar Grga Martić to sign the protest against unification of Serbia and Bosnia. Vice consul Waldhart was assigned to visit Catholic monasteries and win the priest over for the same thing (Ekmečić 1973:225). The interests of the Holy See were more important than the interests of the Slaves (Tepić 1988:427). Russian sources emphasized the concern the Catholics felt for possible loss of the freedom they enjoyed if they supported the Orthodox (Tepić 1988:426). Catholics remained deeply divided until the end of the rebellion and for the reasons mentioned. Though majority of Bosnian Catholics supported the Turks (Bilbija 1936:395), some of them like don Ivan Musić participated in the movement in Herzegovina from the first day. Patriotic and pro Serb activities of the friars from Livno have been crucial point that persuaded Catholics from the area to join Serbs. In July of 1876, a small Catholic movement formed in Livno area (the company of Prolog and Livno) and lead by friar Bono Drežnjak, joined the Serbian movement (Ekmečić 1973:101-104). Company of Catholics was located on Prolog Mountain and under the command of Tiškovac headquarters (Pelagić 1953:148). Those men saw the future of Bosnia together with Serbia, just as most of the Serbs rebels did (Ekmečić 1973:114). Unlike them, Catholics from Banja Luka area fought together with Turks against the rebels. French author Charles Yriarte noticed that Catholics from Banja Luka area have remained loyal to the Turkish authorities that have been arming them (Mikić 1995:195). Around 500 Catholics from Ivanjska area formed a company that fought against the rebels (V. Čubrilović 1996:344). Later they joined the Ottomans in oppression of rebels near Gradiška (Ekmečić 1954:299). In the battle of Gaštica, about 500 Catholic peasants fought together with Muslims against the Serbs (V. Čubrilović 1996:344). A company lead by Catholic Pajo Dodić, formed of Catholics and the Turks, fought in Mravica village near Banja Luka (Luković 1971:151). Vaso Pelagić believed the reason Bosnian Catholics refused to join the fight against the Turks was anti Serbian propaganda coming from Zagreb. «The first neighbors on the west, says Pelagić, have become Serbian enemies, as the rebellion in Herzegovina and Bosnia have turned into the allied Serbian revolution declaring the fight for liberation and unification of Serbs» (Pelagić 1953:181). Catholic Croatia had the crucial influence over the Catholics in Bosnia and Herzegovina. Previously determined as of Serbian nation, Bosnian Catholics have turned to Croatian nation with time. All those who have been feeling « as Serbs in the first place and only then as Croats», like one Radaković, agent of the Serbia Government in the 60’s (Ekmečić 1958:101), have become thoroughbred Croats over night. Though Josip Juraj Strossmeyer and liberal Croatian people’s party promoted the stand that Bosnia was a country of Croats of three religions (Ekmečić 1981:516), this did not prevent them from openly supporting the aspirations for Bosnia joining Serbia and Herzegovina joining Montenegro (Ekmečić 1989:322). In that way, they opposed to the official Vienna policy. Strossmeyer wrote to the leader of English liberals William Gladstone on 1 October 1876, stressing the roles of Serbia and Croatia in the unification process should be as those of Piedmont and Toscana in united Italy. Serbia would be just as Piedmont, a sort of a political umbrella state, while Croatia would have the task of cultural emancipation of South Slaves (Ekmečić 1977:69). Josip Juraj Strossmeyer once said for friar Grga Martić, sympathizer of the Habsburg court, that he deserves to be hanged (Ekmečić 1989:323). Franjo Rački has also condemned anti Serb attitude of friar Grga Martić and once wrote to Josip Juraj Strossmeyer regarding the Franciscan policy in Bosnia: «It is a poor Catholicism that relies on Kur’an against the Orthodox.» Mihovil Pavlinović and Kažimir Ljubić from the Croatian committee in Zadar came out against Bosnia uniting Serbia (Ekmečić 1977:68, 69). Starčević’s Hrvatska stranka prava has also shown sympathies for the Ottomans and crush of the uprising. Ante Starčević wrote several books discussing the Croatian and Serbian issue (Ime Srb; Bi-li k Slavstvu ili ka Hrvatstvu; Pasmina slavoservska po Hrvatskoj) and stressing racial superiority of Croats to inferior Serbs (Ekmečić 1989:165). On 20 August 1878, celebrations took place for Herzegovina and Bosnia joined Croatia. On that occasion a poster has been printed in Zagreb with the following text: «Four centuries you have craved for the liberty, now Croatian heroes have brought it to you.... With Croatia you have the future, to live or to die for it.» The poster shows a Croatian coat of arms with the coats of arms of Bosnia on the left and Herzegovina on the right.20 20

Poster «U spomen zauzeća Sarajeva», Zagreb, 20 August 1878, ZID INV 1527/1878 OI MRS, old inventory # VI-1– 46.

141

VIII SERBIA AND THE UPRISING IN BOSNIA Serbian state policy and agitation could be traced from the period or rule of prince Miloš Obrenović who had contacts with Bosnia through his commissaries. Ilija Garašanin maintained relations with bey family Filipović in Bosnia and his Načertanije only systematized further agitation activities (Ekmečić 1996:107). Vaso Vidović, a merchant from Gradiška, was one of the Serbian merchants who were in contact with Belgrade through Niko Okan, a long time Serbian agent for Bosnia. Niko Okan was a member of the Serbian-Bosnian Board from 1860 and one of the most trusted agitators for the Serbian Government in Bosnia. In 1860, Serbian Government failed in an attempt to stir the Serbs in Bosnia to mutiny under the motto God, prince and Serbian nation (Ekmečić 1958:92). A company that has been infiltrated in Bosnia from Serbia managed to break through all the way to Posavina, but the Turks shattered it near Brčko (Ekmečić 1958:76). The next year, it was discovered that Serbian peasants possessed arms allegedly supplied by Serbian agents (Ekmečić 1958:104). Southwestern territory of Bosnia was the most fertile ground for the start and realization of the uprising. Teofil Petranović, another commissary of the Serbian Government, has been assigned to train the rebels in Kupres, Prolog and Grahovo (Ekmečić 1973:45). The Serbian Namjesništvo (Regency) took interest in Bosnia later, by activating the old agents. At the order of the Regency, Niko Okan made a plan in 1868 for liberation of Bosnia (The Project of Niko Okan for the Uprising in Bosnia), anticipating the liberation in two stages. The first stage required that Bosnian Serbs are stirred up, while in the second stage Serbian army would unavoidably react. Niko Okan finished off his plan two years later (Ekmečić 1973:42-44). In 1870, Serbia negotiated with the Ottomans the peaceful annexation of Bosnia to Serbia, which the diplomacy of Austria-Hungary opposed (Ekmečić 1973:50). After the French-German war, voluntary renouncing of Bosnia to Serbia by the Turks was definitely out of the question. German victory made Berlin the center of European diplomacy and politics. With the formation of Alliance of three empires, the time of liberal national revolutionaries was over and the time of imperialism and power blocks, aiming to political and economic interests, started. Small occupied people have been considered only if great powers saw their benefit there (V. Čubrilović 1996:164, 165). Vienna offered a different solution to Serbia in 1870, where lines of division of Bosnia and Herzegovina would be Vrbas River in Bosnia and Neretva River in Herzegovina (Ekmečić 1973:60). Five years later, in August of 1875, Anta Orešković and Milutin Garašanin came to Zagreb to offer cooperation in Bosnia to Croatian politicians through contacts with Josip Juraj Strossmeyer. The agreement made between Miha Klaić, Josip Juraj Strossmeyer, Milutin Garašanin and Anta Orešković on division of Bosnia in Vrbas River valley (so called Turkish Croatia) failed because of alleged opposition of Croatian ban Ivan Mažuranić (V. Čubrilović 1996:345). Besides agitation, Serbia has worked on education of Bosnian Serbs. Serbian Government supported Serbian schools with an aim to rise national awareness (Ekmečić 1973:52). In 1866, young people in opposition gathered in an organization called United Serbian youth to work on education and culture, with an aim to strengthen and develop Serbian nation in Bosnia based on facts and using science (Ekmečić 1973:56). The Youth held Bosnia closest to the heart out of all Serbian territories. They wrote sang and thought about it (V. Čubrilović 1996:30). The Youth started a more revolutionary approach when they established a Society for uniting and liberating Serbs on 13 September 1871 in Cetinje. The main motto of the Society was liberation of Serbs from the Turkish rule (Durković Jakšić 1959:70). Serbian youth with Svetozar Miletić started an action for liberation and forming of a great independent Serbian state in the Balkans in 1871. The parts of the state would be Montenegro, Herzegovina, Serbia and Bosnia. It was decided that the uprising should start in September of the same years in Herzegovina and spread from there to Bosnia. The story was that some Russian circles and border guards of Krajina were involved in young people’s activities (Ekmečić 1973:57). Both youth organizations were in collision with the Serbian Government so their plans could not be considered as Government’s official stand in any way. In addition, it cannot be confirmed that any of the organizations had members from Bosnia. In the beginning of 1872, a secret society was established in Belgrade under the name of Main board for liberation of Serbs in Turkey and headed by Sava Grujić and Pavle Šafarik. The society had a Štatut (Statute) with 23 articles (Durković Jakšić 1959:70-72). Metropolitan Mihailo who was the patron of the association, once mentioned Bosnia and Herzegovina as the purely Serbian ethnic territory (Ekmečić 1989:137). Serbian socialists of Svetozar Marković have also supported the rebellion in Bosnia and Herzegovina. Marković organized the Central revolutionary political board in Novi Sad in 1872 (Ekmečić 1973:64). Serbian socialists have seen the uprising as the social rebellion for the final liberation of workers and peasants, followed by unification with Serbia on equal basis, to make one federal state of socialistic type. Marković’s idea has had one flaw as he and his Bosnian follower Vaso Pelagić disregarded the fact that Bosnia had no workers. Marković opposes social rebellion to national fight for free142

dom and unification of all Serb territories (Milosavljević 1977:253). Bosnian socialist Vaso Pelagić published the Message to the friends of oppressed brothers in Turkey in Novi Sad in 1874 in this message, he asked of Muslims and Catholics to overthrow Ottoman rule together with Serbs. According to Pelagić, the new state should have been a constitutional monarchy with the parliament as the strongest legislative body (Ekmečić 1973:68). Vaso Pelagić was a «scatterbrain» prosecuted by Serbian Government. The year before the uprising, Jovan Marinović asked of Austrian-Hungarian authorities to expel Vaso Pelagić from Zemun for spreading his harmful influence in Serbia. Unlike nationalistic youth organizations, Serbian socialists have had followers in Bosnia. Marković was in correspondence with Kosta Ugrinić. Manojlo Hrvaćanin, Petar Mrkonjić’s friend was also a socialist (Ekmečić 1973:70). Svetozar Marković was not thinking of the unified Serbian state. He believed that the struggle for the Great Serbia that liberals plead for, has only made the people poorer (Milosavljević 1977:253). According to Marković, the Great Serbia would not bring much to the Serbs in Bosnia, while for the Serbs in Serbia and Montenegro unification would only make things harder (Lukač 1977:241). The Government of conservative Progressive Party (Napredna stranka) resigned after the lost elections in 1875. the people protested because Serbia did nothing to help the rebelled brothers, so prince Milan IV, Obrenović hurried to organize the liberal committee with Stevča Mihailović, Jovan Ristić and Tihomilj Nikolić (Jovanović 1988:283). The Prime Minister Stevča Mihailović remembers in his Memoirs the meetings of the Government before the uprising. Serbia was supposed to lead the military campaign on Drina River and join the rebels in Bosnia later (M. Vojvodić 1999:11). Upon the start of the uprising, Prince Milan traveled to Vienna to acquaint with the stands of the great powers. The official circles in Austria-Hungary and Russia recommended to the Serbian prince to stick to neutral position and peace (Ekmečić 1973:123). Serbian liberals have been considered as nationalists in Serbia. Liberal intellectual Matija Ban made a proposal for liberation of Herzegovina and Bosnia and titled it My Proposal to Ristić in 1875, on 12 of August (Ekmečić 1997:224). In 1868, he made a plan for the start of the uprising in Bosnia that was revised two years later. The plan anticipated that Serbian army should give a final blow to Ottoman rule in Bosnia (Ekmečić 1997:37). Serbian liberals and farsighted Jovan Ristić differed from others as they knew Bosnian issue could not be solved by rebellion, regardless of its course and result (Ekmečić 1989:321). Being of eclectic character as most of European liberal parties, Serbian Narodna liberalna stranka (People’s liberal party) had left and right fraction. The right orientated Government of liberal Stevča Mihailović was secretly helping rebels in the beginning of September of 1875. General Ranko Alimpić was sent to the border on Drina River to organize the transfer of volunteers to Bosnia (V. Čubrilović 1996:167). When the Government known as Action ministry, headed by Stevča Mihailović and Jovan Ristić, fell on 4 October 1875, great powers welcomed the new, left orientated liberal administration of Kaljić (V. Čubrilović 1996:172). The first boards providing contribution to the uprising have been formed in Serbia. It all started under the patronage of the Government. In July of 1875, a Board was established in Belgrade with metropolitan Mihailo as the chairman and Đoka Vlajković as the secretary (Ekmečić 1973:91). Apart from sympathies, Rebels in Bosnia have hoped to sincere contribution from Serbia and Montenegro, though in Belgrade only a minority supported annexation of Bosnia (Ekmečić 1989:309). In some Belgrade circles it was said: «We do not need rocky lands of Herzegovina nor bare stones of poor Bosnia, which poor people would bring poverty and ruin to Serbia» (Ekmečić 1978:126). In December 1875, conservative Napredna stranka (Progressive party) of Jovan Marinović proposed reforms to end the conflict in Bosnia, but Gjula Andrassy and the Russians quickly dismissed the proposal. The proposal was to establish municipal autonomy with Christians as heads of administrative districts in Bosnia and Herzegovina, as it was the case in Serbia during the rule of Miloš Obrenović. On 6 May 1876, liberal Ministry of action was reestablished. Pro-war forces became so strong even prince Milan IV, Obrenović could not resist (Ekmečić 1973:210). According to war plan of 10 May 1876, the main goal of the war between Serbia and Turkey was annexation of the territory with majority Serbian population to Serbia (Ekmečić 1973:217). The War Proclamation of prince Milan, read in Deligrad, has clearly shown that Bosnia is the main reason for war (V. Čubrilović 1996:181). When the war was declared on 30 June 1876, Serbia was not politically, diplomatically, financially or tactically prepared. The price was paid for believing Russia would join the fight soon, which never happened (M. Vojvodić 1999:10, 11). The letter of Vaso Vidović, written to Jovan Ristić on 4 July 1876, tells us that Serbian rebels truly believed Serbian army would liberate Semberija and Posavina and join in victory Serbian rebels in Krajina (Ekmečić 1973:236). Nevertheless, Serbia started the war prepared only for time limited operations to two months at the most (Milosavljević 1978:156). After Serbian army breached to Semberia it was decided to continue to Posavina if possible, where Serbian and rebel armies would join. However, the idea failed as the order from Belgrade came for the army to withdraw, though Serbian units took over and burned down half of Bijeljina (Ekmečić 1973:235). The fate of the 143

uprising and the Eastern question in general was sealed after he catastrophic defeat of Serbian army in Djunis and a ceasefire. The defeated Serbia signed a ceasefire with Ottomans in March 1877, and worked on appeasement of the rebels, as the act of unification of Serbia and Bosnia was now considered invalid (Ekmečić 1973:263, 264). While the rebels were thinking about unification of Serbia and Bosnia, the increasing number of Serbian officers looked with sympathies on possible trialist organization of Austria-Hungary, with Serbia as the third equal member of the state union (Ekmečić 1978:126). Upon the fall of Crni Potoci on 4 August 1877, Simo Čavka and Vid Milanović traveled to Belgrade to see Jovan Ristić and metropolitan Mihailo (Krasić 1884:190), but Serbian Government has no longer been interested in the Uprising in Bosnia (Ekmečić 1973:300). In December 1877, after Serbia declared war, consul of Austria-Hungary received guarantees that new war does not mean restoration of old relations with rebels in Bosnia (Ekmečić 1973:305). Serbia abandoned the illusions of annexation of Bosnia and turned to expansion of territory on the south and southeast, which European diplomacy verified in Berlin in 1878.

IX EUROPEAN POWERS AND THE UPRISING International situation just before the uprising has not been inclined to any kind of military campaign. Governments of both Belgrade and Cetinje called upon the rebellion leaders to wait for the better moment (Čubrilović 1977:17). Vasa Čubrilović believes the uprising was initiated by rebellion leaders in Bosnia, not the Governments in St. Petersburg and Belgrade (Čubrilović 1977:21). Diplomacy had the crucial influence over the uprising (Ekmečić 1973:77). European powers with interests in Balkans dealt with the disputable issues using diplomatic means before the rebellion even started. After the meetings betweeen the tsars of Austria – Hungaria and Russia held in Saltzburg in 1867, berlin in 1872 and Vienna in 1873, the two great powers divided their areas of interest in the Balkans. the western part, with Bosnia and Herzegovina and an option to spread the territory to Serbia, went to Austria-Hungary, while the eastern part, Bulgaria, went to Russia (M. Vojvodić 1999:12). Austrian emperor Franz Joseph I thought the Eastern question was a dispute over the area he deemed to be the imperial prerogative, with Bosnia and Herzegovina being the compensation for the territories lost in Germany and Italy (Bled 1998:378). Austria-Hungary has long given up on conservative policy of keeping Ottoman Empire alive and placed efforts in cultural and national penetration in southeastern direction. Thus, Vienna went two or three centuries back, to the time of the Austrian-Turkish wars. Franz Joseph once said: «There is one issue that I will never agree to and that is making of independent states (in Bosnia and Herzegovina, author’s note) upon the model of Serbia and Montenegro.» (Bled 1998:379). Austrian position was neutral at the beginning of the uprising and the governor of Dalmatia Gavrilo Rodić received the instructions from Vienna to act in the same direction. The foreign policy of Austria-Hungary was on the clear course in the first year of the uprising until 1878, though it is known that count Gjula Andrassy once illegally proposed to a Russian deputy joint military occupation of Bosnia and Herzegovina and division of territory (Ekmečić 1989:300). On 29 January 1875, emperor Franz Joseph I chaired the meeting of the Crown council, convened to discuss the motif for involving in the Bosnian crisis and the fear of new and great Serbian state made of Serbia and Bosnia and Montenegro and Herzegovina (Ekmečić 1973:116). «Black and yellow» Monarchy recommended the policy of not meddling with internal affairs of the Turkish state (Ekmečić 1973:122), however, count Gjula Andrassy later understood neutral as absolute ban of crossing borders for the rebels. On 11 September 1875, authorities of Austria-Hungary issued an edict forbidding armed persons to cross the border (Ekmečić 1973:98). In February 1876, count Gjula Andrassy sent direct orders to the leadership of Military Border aimed at destabilization of the support for rebellion movement, export of armament in the first place, which he thought to be the main problem that should have been banned immediately. At the end of February, Vienna issued the wanted circular for V. Pelagić and P. Mrkonjić (Ekmečić 1973:164). The long prepared protest note of count Gjula Andrassy issued with approval of other European powers and clearly pointing that reforms in the Ottoman empire are not just internal thing of the empire, marked the open start of involvement into the plans of Sublime Porte for the future of Bosnia. On 30 December 1875, count made the project of reforms for stopping the insurgence. He suggested that Bosnia and Herzegovina should get the autonomy under the authority of sultan’s sovereignty and Christian vali and to allow Christians in the police forces. The Porte accepted the suggestions (Ekmečić 1973:163). Pasha read the text of reforms personally in Gradiška, but all merchants rejected them, except Đorđe Zita. The circles 144

around Golub Babić agreed with the reforms, but Vaso Pelagić and Vaso Vidović did not. Since then, Austria-Hungary changed the policy towards the rebellions (Mikić 1995:201). The news of the start of Serb-Turkish war has been a hard blow for Austria-Hungary. In June 1876, Austrian authorities arrested Vaso Vidović and seized the documents related to the board’s activities. He was released conditionally several days later (Ekmečić 1973:227). The Austrian animosity towards the rebellion has been intensified just before the Turkish invasion on Crni Potoci. After the Temporary Government has been established, the official Vienna issued a circular for the border authorities on 24 October 1877 ordering them to stop any kind of border crossing (Ekmečić 1973:301). Austrian-Hungarian agents circulated among Serbs and Serbian refugees. Some of them even wrote petitions to the emperor Franz Joseph asking for occupation of Bosnia by Austria-Hungary. Four such requests signed by 234 persons were sent to Vienna on emperor‘s birthday on August 15, 1876 (Ekmečić 1973:226). Austrian authorities noted that most of the Serbs in Croatia and Bosnia nourished the idea of united Serbian state (Ekmečić 1989:138). Alfred Boić, border officer from Brod reported to the General command that majority of population is not unconditionally supporting Principality of Serbia as much as common national affiliation (Ekmečić 1989:274). It must be said that there were some honorable officers of Austrian Hungarian army, like general Antun Molinari who refused Veli Pasha’s offer for help in fighting rebels. As it was the case before, Russia defended its field of interest defined with Austria-Hungary and it did not include Bosnia. Russian official policy was coordinated with Austrian Hungarian policy during the whole period the rebellion lasted. Count Aleksandar Gorchakov was the biggest protector of such strategy (Ekmečić 1977:77). In 1873, before the uprising started, Zastava wrote that “Russia lately plays double game, as it turned into Janus showing one face to the Turks and the other to the Christians” (Kapidžić 1953:341). The official St. Petersburg gave negative reply to the direct question of prince Milan who asked if Russia will help Serbia in case it is occupied by Austria-Hungary on account of uprising in Bosnia (Ekmečić 1973:125, 126). In principle, Russia was always more in favor of the smaller Serb state Montenegro than Serbia. Vienna has also had biased stand here: Serbia was its major enemy, while Montenegro was the enemy only partially (Ekmečić 1981:520). In January 1876, Ilija Bilbija and Jovo Pišteljić traveled to St. Petersburg via Vienna where they met Russian deputy Novikov who forbade them to go to Russia as well as to foster the idea of unification with the principality of Serbia. The prince in Belgrade was also informed about the latter (Ekmečić 1973:180, 181). The compromise made with the Memorandum signed in Berlin on 12 May 1876 between Russia, the «patron of Christians in the Balkans» and Austria-Hungary, was rejected by the head of English diplomacy Lord Darby seven days later, who thought the agreement opposes Paris peace treaty (Ekmečić 1973:205). The Treaty of Reichstatd destined the further course of the uprising. On 8 July 1876, Austria-Hungary persuaded Russia not to allow for the creation of a state of Serbs on southern border of the Monarchy (Ekmečić 1973:233). With The Treaty of Budapest signed on 15 January 1877 between Vienna and St. Petersburg, Austria-Hungary secured Bosnia and Herzegovina (Ekmečić 1973:255). Russian Tsar had absolutely no interest in the uprising (Ekmečić 1977:75). G. Babić visited St. Petersburg in 1877 where Alexander II, Romanov, received him. The Tsar once asked the leader of the rebels sarcastically: «You want me to reestablish Dušan’s empire for you? Russian Slavophils regained their reputation after Serbia lost the war with the Ottoman Empire. Milorad Ekmečić believes Slavophil Committee and Mileta Despotović, Russian colonel and Slavophil supporter, are to blame for the ruin of the uprising. Ideas of political despotism promoted by Russian Slavophils have been the «sweet poison» that numbed Serbian elite nationalism (Ekmečić 1989:308, 309). Russian Slavophils had a strong influence over the Russian court, through the empress, heir to the throne and Tsar’s brother. After the defeat of the Serbian army in 1876, Slavophils condemned Serbian national movement for, as they bitterly stressed, fighting for the liberation of the South Slavs instead of struggling to depose the Ottoman rule and unite Serbia and Bosnia (Ekmečić 1981:517). It is the opinion of some historians that Slavophils dragged Russia in the war against the Turks by motivating Russian pubic opinion (Tepić 1988:461). After the defeat on Djunis, Russians forced Serbia to enter the war (Ekmečić 1973:250). The hardest blow for the Bosnian Serbs was that the Serbian, and indirectly the rebel, army was being made part of the Russian-Turkish war though it was known that Russia only wanted the Great Bulgaria. The was between Russia and Turkey started on 24 April 1877. Russian army crossed the Danube River in June of 1877. after the two consequent Russian attacks in July, the Turks managed to fight back on Plevna. Russian official policy was based on the notion that Serbian army in the war would mean the Turks would have to deploy part of the troops in Serbia instead in Bulgaria. Serbian army entered the war only after the Turkish defeat in Plevna in December of 1877 so their attitude towards Bosnia had to be defensive (Ekmečić 1973:303). At that time, Russians were already in front of the Constantinople. The ceasefire was signed on 31 March 1878 in Jedren. The peace accord has been signed in san Stefano and the Great Bulgaria was created (Ekmečić 1973:310). It has shown that Serbs fought for 145

Bulgarian interests, not their own (M. Vojvodić 1999:13). Before the Berlin congress, Russian representatives signed an important statement in favor of Austria-Hungary, obliging Russia not to make any remarks regarding the occupation of Bosnia and Herzegovina (Jakšić 1955:66) Ten years after the Berlin congress (1888), a Russian diplomat count Sergej Vite explained to Stojan Novaković the Russian policy towards the rebellion using the following words: «The position of Russia towards the rebels in Bosnia should not be taken seriously because it is used today only to make Austria give in to other demands. It is not in the inertest of Russia to settle the Bosnian issue, au contrary, it must be kept burning slowly al the time so it could be used again any time needed...» (Ekmečić 1977:85). Great Britain suspected from the first day that the rebellions are fighting for the independence, not the reforms, so they had to be stopped in their struggle (Ekmečić 1973:207). London could not accept the fact that the Treaty of San Stefano brought the Russians to the Bosporus so the Great Britain strongly agitated for the revision of the treaty and a new meeting of the powers in Berlin. British politicians in favor of occupation of Bosnia argued that the occupation would prevent the invasion by Serbia and Montenegro and thus reduce the tensions between Muslims and Christians. At the time of the Eastern crisis, Great Britain had the conservative Tory Government that was proTurkish orientated. It is thought that Disraeli has bee under the influence of reports by Ambassadors in Constantinople and Sarajevo, Henry Elliot and Holmes. Both the Ambassadors believed the uprising was initiated by Serbia. Disraeli’s greatest fear was that the potential autonomy of Bosnia could jeopardize British interests in Ireland, as this country was also requesting autonomy (Imamović 1977:346). Serbian agent in Bosnia, a man named Stevo Bogdanović, remembers in his memoirs that: «English consuls of the former Prime Minister Gladstone were enemies as much as the Turks were, even worse...» (Ljušić 1977:210). In the beginning of July of 1876, Benjamin Disraeli called the war of Serbia against Turkey shameful Serbian invasion that must be severely sanctioned in an appropriate way and the mutiny must be quickly crushed (Živojinović 1980:72). The queen Victoria has also openly taken the Ottomans’ side. Her lack of knowledge of the real situation made her say once that the Christians in principalities were worse than the Muslims (Živojinović 1980:73). The conservative politician Salisbury believed the Slovene race, meaning the Serbs in the first place, could impose on other peoples in the perspective and thus help breaking put of new wars (Živojinović 1980:91). Unlike the conservatives, liberal politicians and William Gladstone believed the idea of keeping alive the rotting Ottoman Empire was meaningless. They thought the only solution for the Eastern question was creation of small national states in the Balkans. According to the liberals, such solution would bring Serbs and other South Slavs closer to Great Britain and estrange them from Russia (Aleksić Pejković 1980:67). William Gladstone thought the alliance between London and Vienna is working against national interests of Bosnia and Herzegovina as the country should be liberated for the peoples living there (Živojinović 1980:78). The second edition of the book Travels in Slavic countries of Turkey in Europe by Adeline Irby and Georgina McKenzie, prefaced by William Gladstone was the tool the liberal opposition used against pro-Ottoman conservative Government of Benjamin Disraeli (Žaček 1977:121).

X FALL OF THE UPRISING AND THE BERLIN CONGRESS The peace agreement signed at the Treaty of San Stefano in 1877 ended the war between Russia and Turkey. The Great Bulgaria has been established under the patronage of Russia, to the disadvantage of Serbia. At the Berlin Congress held in 1878, the decisions made at San Stefano were revised and the injustice done to Serbia and Montenegro was corrected. This has been done by giving independence to the two states and by recognizing the territorial extensions won in the war with the Ottomans. Formal duty of the Berlin Congress was to establish peace between Russia and its Balkans allies in the war with Turkey (Ekmečić 1997:257). Te real purpose of the Congress was to prevent Russia and its small allies, Serbia in the first place, from occupying Bosnia and Herzegovina. Before the Congress was over, Jovan Ristić was required to give written guarantees to Gjula Andrassy that Serbia will give up on Bosnia and Herzegovina (M. Vojvodić 1999:17). Except from the issue of Bulgaria, several other issues have been discussed at the Congress: Besarabia, Batum, independence of Serbia, Montenegro and Romania, sail down the Danube and straits, Holy places, position of Armenians and the destiny of Bosnia and Herzegovina. The great powers (Great Britain, Italy, Russia, Germany, Austria-Hungary, France and Turkey) have decided under the huge pressure of German chancellor and host of the 146

Congress Otto von Bismarck that Austria-Hungary should take over Bosnia and Herzegovina by occupying it, under the condition that this former Ottoman province continued to recognize the sultan in Constantinople as the supreme ruler, though only formally. Otto von Bismarck has chaired 20 sessions at the Congress, according to Jovan Ristić, «as if he held a whip» (V. Čubrilović 1996:257). Twenty representatives of the seven countries participated in the work of Congress, except Turkey, as this country did not send its leading politicians to Berlin. Representatives of Greece, Romania and Persia have spoken at the Congress but they did not have the right to vote. Though the rebels sent Vaso Vidović and general Mileta Despotović to Berlin as their representatives, the real representative of Bosnian Serbs was Serbian minister of foreign affairs Jovan Ristić. The two rebels were only allowed to enter the hall before the session and leave their written demands (Ekmečić 1989:324). Jovan Ristić has bought a tailcoat for Vaso Vidović for this occasion in order to make him look more like a gentleman (V. Čubrilović 1996:269). Dragoljub Živojinović believes that the fact the destinies of Serbia and Bosnia and Herzegovina have been discussed on St. Vid’s day 28 June 1878 could not be a mere coincidence (Živojinović 1980:92). The Berlin agreement, article 25, gave AustriaHungary the authority over Bosnia and Herzegovina (V. Čubrilović 1996:265). Otto von Bismarck was the ally of Austria-Hungary. In April of 1876, he said that the uprising must have been aiming at securing the borders of Austria-Hungary, in order for the monarchy to be «relieved from the dangerous neighbors, the autonomous movements of South Slavs» (Ekmečić 1980:497, 498). London was also the ally of Vienna. Before the start of the Congress, British state secretary for foreign politics Robert Salisbury said to sir Henry Leeward, English ambassador in Constantinople and compromised Turkophile: «The issue of Serbia and Montenegro is of no interest to us. We will support Austria in accordance with the Congress...» (Živojinović 1980:71) Bosnian Serbs remained passive regarding the Berlin events. Vaos Pelagić and Pero Kreco were the only ones completely supporting cooperation with the Muslims in offering resistance. Muslims offered armed resistance for two months. Catholics, united with Catholic Croats living elsewhere, saw the opportunity for own national affirmation in the decisions of Berlin. In March of 1878, some Catholics living in the area of Vučjak Mountain asked of general Josip Filipović to grant them arms to, as explained, protect from the robbers. This was a good signal for the Austrian-Hungarian troops to intervene (Mikić 1995:209, 210). Russian political hypocrisy was an obvious thing. Russian representative as the Congress counts Shuvalov and Gorchakov admitted to Ristić that Bosnia and Herzegovina had been given up to Vienna just before the war (V. Čubrilović 1996:261). However, after Berlin Congress, Russian consul in Belgrade Fadeyev tried to talk Golub Babić into alliance with the Muslims in offering resistance to occupation. Contrary to that, Jovan Ristić tried to talk him into showing loyalty to new ruler (Ekmečić 1973:322), which Babić accepted. The failure of the uprising was both political and social. New authorities have kept for a long time the system established by Safer order of 1859. Vienna has instructed general Josip Filipović about measures to be carried out after the crushing of the resistance by Bosnian Muslims. He was to bring Catholics and Muslims closer and isolate the Orthodox population from them. This will remain to be Austrian-Hungarian policy in Bosnia until the monarchy was brought down in 1918 (Ekmečić 1977:88). An anonymous author from Austria-Hungary wrote about the occupation of Bosnia in 1878, saying «the Vienna Congress has let us with impossible Europe, Paris Congress in 1856 left us with impossible Turkey and Berlin Congress in 1878 left us with impossible peace» (Ekmečić 1997:276). Occupation of Bosnia and Herzegovina by Austria-Hungary has only strengthened monarchy’s internal tensions (Ekmečić 1977:253), which will speed up its final collapse in war with Serbia and Montenegro.

147

СКРАЋЕНИЦЕ ЗИФ ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ

Збирка историјских фотографија Историје новог вијека (1527-1878) Одсјека за историју Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗОиВО ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ

Збирка оружја и војне опреме Историје новог вијека (1527-1878) Одсјека за историју Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗОиВО СИ1941/1995 ОИ МРС БЛ

Збирка оружја и војне опреме Савремене историје (1941-1995) Одсјека за историју Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗИД ИНВ1527/1878 ОИ МРС БЛ

Збирка историјских докумената Историје новог вијека (1527-1878) Одсјека за историју Музеја Републике, Српске Бања Лука

ЗИД СИ1878/1941 ОИ МРС БЛ

Збирка историјских докумената Савремене историје (1878-1941) Одсјека за историју Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗИК ИНВ 1527/1878 ОИ МРС БЛ

Збирка историјских карата Историје новог вијека (1527-1878) Одсјека за историју Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗУС СИУ ОИУ МРС БЛ

Збирка умјетничких слика Савремене историје умјетности Одсјека за историју умјетности Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗННиТР ОЕ МРС БЛ

Збирка народних ношњи и текстилне радиности Одсјека за етнологију Музеја Републике Српске, Бања Лука

ЗААиТП ОЕ МРС БЛ

Збирка антропогеографије са архитектуром и традиционалном привредом Одсјека за етнологију Музеја Републике Српске, Бања Лука

А БиХ Сарајево

Архив Босне и Херцеговине, Сарајево

АОИ Сарајево

Архива Оријенталног института, Сарајево

OZ HAZU Zagreb

Оријентална збирка Хрватске академије знаности и умјетности, Загреб

GZM Sarajevo

Гласник Земаљског музеја, Сарајево

GADA BiH Sarajevo

Годишњак aрхива и друштва архивских радника Босне и Херцеговине, Сарајево

ANU BiH Sarajevo

Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Сарајево

ЗИБиХ Београд

Зборник за историју Босне и Херцеговине, Београд

GID BiH Sarajevo

Годишњак историјског друштва Босне и Херцеговине, Сарајево

ГСПЦ Београд

Гласник Српске православне цркве, Београд

ИГ Београд

Историјски гласник, Београд

VMKH Zagreb

Вијести музеалаца и конзерватора Хрватске, Загреб

JIČ Beograd

Југословенски историјски часопис, Београд

ВВМ Београд

Весник Војног музеја, Београд

ZRMRBiH Sarajevo

Зборник радова Музеја револуције Босне и Херцеговине, Сарајево

ЗИМС Београд

Зборник Историјског музеја Србије, Београд

GDIBiH Sarajevo

Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине, Сарајево

ГУМР РС

Гласник удружења музејских радника Републике Српске, Бања Лука

СКЗ Београд

Српска књижевна задруга, Београд

МПУ Београд

Музеј примењене уметности, Београд

ИМС Београд

Историјски музеј Србије, Београд

МГБ

Музеј града Београда

148

САДРЖАЈ

Приступ .................................................................................................................................................... 5 I Предустаничко врење ......................................................................................................................... 11 II Устанак ............................................................................................................................................... 17 III Устаници ........................................................................................................................................... 35 IV Одбори за помагање устанка .......................................................................................................... 53 V Избјеглице и "енглеске краљице" .................................................................................................... 57 VI Турци ................................................................................................................................................. 63 VII Босански католици и устанак ........................................................................................................ 69 VIII Србија према Босни и устанку ..................................................................................................... 73 IX Европске силе према устанку ......................................................................................................... 77 X Пропаст устанка и Берлински конгрес ............................................................................................ 81 Хронологија важнијих ратних догађаја .............................................................................................. 85 Изводи из докумената ........................................................................................................................... 89 Библиографија ....................................................................................................................................... 95 Списак илустрација у каталогу ............................................................................................................ 99 Списак изложених експоната ............................................................................................................. 103 Serbian uprising in Bosnia 1875-1878 .................................................................................................. 111 Скраћенице .......................................................................................................................................... 148 149

150

Братислав Теиновић

СРПСКИ УСТАНАК У БОСНИ 1875 – 1878 Serbian uprising in Bosnia 1875-1878

Изадавач Музеј Републике Српске Бања Лука За издавача Нада Пувачић Аутор изложбе и каталога Братислав Теиновић Рецензија Академик Милорад Екмечић САНУ, Београд мр Жељко Вујадиновић Филозофски факултет, Бања Лука Лектура Славица Арсенијевић Превод каталога Оливера Теиновић Ликовно рјешење изложбе Славка Миросављевић Техничко вођство изложбе Љиљана Кораћ Техничка реализација изложбе Миленко Марјановић Милан Лолић Жељко Томић Компјутерска припрема и дизајн каталога Дарко Домазет Виктор Веселиновић Штампа Арт принт, Бања Лука Тираж 300 примјерака

151

152