Srpski narod i srpska politika Slobodan Draskovic

Др.

СЛОБОДАН М. ДРАШКОВИЋ

СРПСКИ НАРОД И СРПСКА П ОЛИТИКА ДРУГО

И З Д А ЊЕ

НИКАГО 1974

Serbian Literary Association

Прво издање: Ферде, 1947 Друго издање: Чикаго, 1974

ИЗДАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА “СВЕТИ САВА” ЧИКАГО, 1974

V

ПРЕДГ ОВОР Д Р У Г О М ИЗДАЊУ

Књига “Српскн Н арод и Српска Политика” објављ ена јс 1947 године. Д огађаји који испуњ авају протеклих 27 година, неоспорно један од најреволуционарнијих периода историје, ннмећу питање да ли оно што је 1947 речено о српском питањ у, о српском народу и српској политици, посматраних у светском оквиру. има примене 1973 године. Сигурно је да строго академска излагањ а к о ја избегавају конкретне пробле.ме и ситуације, лакш е избегавају зуб времена. Текстови пак, који се тичу конкретних проблема и ситуација, много се лакше могу нападати као застарели, временом и догађајима прегажени. Књига “Српски Н арод и Српска Политика” писана је пре Свесрпског Конгреса, одржаног у Чикагу 1947 (објављ ен а је нешто д о ц н и је); пре сукоба Броз-Стаљ ин и искљ учења комунистичке Југослави је из Коминформа (ју н а 1948); пре успостављ ањ а комунистичке власти у Кини (1 9 4 8 ); пре израде прве атомске бомбе у Совјетском Савезу (1 9 4 9 ); пре побуна у Источном Берлину (1 9 5 3 ), П ознањ у (ју н а 1956) и Будимпешти (октобра 1 9 5 6 ); пре рата у Кореји (19501953) и рата у Виетнаму (1 9 6 1 -1 9 7 3 ); пре расцепа, који је Герман изазвао у Српској П равославној Цркви у слободном свету (1 9 6 3 ), — да споменемо само најупадљ ивије догађаје који су изразили или произвели пресудне промене у ситуацији у свету и у полож ају српског народа. С обзиром на све то, сигурно је да бих м ноге,.ствари данас друкчије формулисао (например: утицај и место Сједињених Америчких Држава и Енглеске у свету; природа и улога Ор-

VI

ганизације Уједињеиих Н ација; став Краља Петра II, као и других чланова Краљевског Дома у борби за ослобођењ е српског народа, и д р .). Уосталом, у међувремену имао сам прилике да нопа сазнањ а, закљ учке и погледе изложим не само у стотинама чланака (и брош ура) на српском и енглеском јези к у , него и у књигама објављеним у међувремену: т а » , М озсо^’5 Тгојап Ног&е (Т ито, Тројански Коњ Москве, 1 9 6 6 ); Којим Путем? (П орука младом српском нараш тају који Броз није успео да преваспита), 196 7 ; и А тепса бшгепдвг? (Х оће Ли Се Америка П р едати ?), 1973. Па ипак све то, по мом мишљењу, као и мишљењу и оцени низа пријатељ а, нарочито млађих, никако не чини књигу “ Српскн Н арод и Српска Политика” застарелом и друго издањ е непотрсбннм. Прво издањ е (11.000 примерака) врло брзо је разграбљ ено и годинама је постојала велика тражња за књигом. П оред најбољ е намере да се друго издање што пре изда, то није било могућно због низа других послова. Тражњ а Је донекле задовољ ена појавом књ иге “ Којим Путем” ? (1 9 6 7 ). М еђутим, интересантно је да је низ млађих људи, који су одрасли у комунистичкој Југослави ји и по изласку из ње тежили да се оријентиш у, уп озн ају се са српским питањем и сазн ају историјску и суштинску истину о комунистичкој Југославији, 'тр аж и о да се што пре изда друго нздање књиге “ Српски Народ и Српска Политика” . Главни разлог ј е био што су сматрали да је у тој књ изи суштина Југославије и југословенства најснаж није и за њих најупечатљ ивије излож ена, је р је контраст између комунистичке тезе о Југославији и југословенству и онога што им к азу је “Српски Н арод и Српска Политика” најпунији и најубедљ ивији. П остојали су, разуме се, и други раздози, као да се књига, к о ја под условима 1947 године није могла бити штампана друкчије него латиницом, штампа ћирилицом. Али, главни разлог је тај што су 1947 проблеми посматрани не у светлости пропаганде (било ч и је) или академских избегавањ а стварности, него са најдубљ им могућим улажењем у проблеме и чињенице који д огађаје стварају, без обзира и насупрот притиску послератне психозе коегзистенције и братимљења са комунизмом. Д огађаји последњих четврт века били су врло драматични. Али они су сви израж авали исту суштину ситуације, светске и српске, каква је произиш ла из Д ругог светског рата: комунистички империјализам који је добио огромног маха политичким исходом рата; западна политика угађањ а комунизму, и наметање ропства српском народу. А, као што свако зна, то је срж ситуације и 1 9 7 4 године.

VII

Нажалост, сви смо сведоци чињенице да се у штампи слободног света о свему говори, само не о томе, и светски проблеми посм атрају, изучавају и излажу као да комунизам уопш те не постоји, као да је Совјетски Савез “ нормална држава са нормалним интересима” (сенатор В. Ф у л б рајт), у ч ијој политици теорија марксизма-лењинизма има врло мало ути ц аја, је р је тобоже из области практичне политике потиснута у област догматике. О свему се говори, али се прелази преко ооновне чињенице да комунисти свих земаљ а воде глобални политички рат против слободног света, управљ ен не само против њ егове материјалне снаге (економске, војне и политичке), него изнад свега против самих начела, схватањ а и духовких вредности на којима је та снага сазда* на и на коЈима и данас почива. То је суштина к о ја се од 1947 није променила, него постала још изразитија. Либерална штампа, телеви зија, радио, филм, као и званична политика великог б роја слободних држава неуморно заси п ају свет пропагандом о о п ш т о ј ' демократизацији ( “све за народ” ) , “ експлозији обавеш тењ а” и изнош ењ у пуме и праве истине о најсложенијим проблемима пред масе широм света. У ствари, истина никад није тако дрско порицана и извртана, и то у корист комунистичког непријатељ а. (Д овољ но је указати на случај Јосипа БрозаТита. Основне лажи о њем у и његовом доласку на власт, иако су у току времена потпуно разголићене и истина изнета на видело, упорно и безочно се одрж авају и намећу: Броз као борац за слободу Југо сл ави је; Броз као тобож е једини комунист ко ји је својом сопственом снагом дош ао на власт; југословенски комунизам као нека потпуно посебна врста ком ун и зм а,од које и слободне земље могу да се поуче (такође теза сенатора Ф улбрајта.) Али, истина је истина, а неистина и обмана су неистина и обмана, па макар их заступали највеће радио и телевизионе станице света, велика штампа, моћне црквене организациј'е, универзитети и задуж бине, државници и стручњаци. Не треба се заваравати: ситуација 1974 није ружичаста. Д овољ но је »матк на уму да је политику попуш тањ а комунизму у Другом светском рату водио претседник Рузвелт, изразити “либерал” окруж ен већином крајњ им левичарима, као што је био његов “двојник” Хари Хопкинс, док је преокрет за 180 степени у односу на комунистичку Кину (и СССР) 1 971/1972 године извео конзервативни претседник Н и к со н ,ко ји је у току година у политичком ж ивоту био стекао глас одлучног антикомунисте. Пред овом чињеницом има доста Американаца и Срба који о ч ајавају и падају у дефетизам.

VIII

Сматрам да очајањ у и дефетизму нема места. Не само зато што су недостојни бораца и људи, него зато што сваки зрео и одговоран посматрач политичке ситуације мора да гледа не само површ ину и спољни изглед, него и шта је испод површине к иза фасаде. А ту је све пре него мртвило, очајањ е, апатнја и предаја. За разлику од 1947 године, где је била пустош незнањ а и само извесно инстинктивно осећањ е нелагодности, али без икакве политичке оријентације — за 27 година се стањ е знатно променило и поправило. Америка још није “ нашла своју ду ш у ” , да се послужимо изразом Винстона Черчила. Али је све већи број Американаца свесан да душа Америке није у мирењу са комунизмом, још мање у капитулацији пред комунизмом. Напротив, мирење са комунизмом неминовно води губитку и душ е и царства. Америка с в о ју душ у и свој спас може наћи само безусловном одбраном извора из којих је потекла и основа (Д екларац и ја Н езависности) на којима је саздана 1776 године. Д ефетисти и очајници виде само политику попуш тањ а комунизму ко ју води Запад. ГТред том чињеницом свакако се не см еју затварати очи. Али се јо ш мање см еју затварати очи пред чињеницом да ј'е комунизам баш у периоду о коме је реч (1 94 7 -1 9 7 3 ) очигледно доказао своју невероватну неспособност за самосталми живот као друштвени систем. Наступило је оно чега се панично б о јао Лењин још пре педесет година: народ, масе (недоучени и преучени, идеалисти и безобзирни опортунисти, наивни и “ софистицирани” , неуки и декадентни буржоаски интелектуалци, из чијег се мозга родила комунистичка и д еја) изгубили су веру у комунизам. Комунизам више није ничија нада. Он је очајањ е некадашњих верника, а присутно зло, најгоре, незапамћено, за све остале. Позната је чињеница, ко ју су студије Вернер Келера, Јуџин Л ајонса, проф есора Ворен Н атера и Антони Хатона непобитно потврдиле и илустровале, да оно ш то одрж ава комунизлм у ОССР и другим земљама, то је стална “трансф узија крви” из капиталистичког Запада, пре свега САД, економска, техничка, пропагандна, политичка. (Само Броз је од 1949 до данас добио преко 7 милијарди долара). Без тог просјачењ а и спасоносне помоћи које му д ају “ капиталистичке” земље, комунизам би се одавно срушио. Недавни америчко совјетски споразум о житу (1 9 7 3 ) представља најновији пример и потврду. Д о доласка у САД 1947 године делио с а м ,м а да са сумњама и знацима питања, владајуће гледиште да “ Американци не зн а ју ” , тј. да је пола Европе уступљ ено комунистима зато што водећи кругови САД, на челу са претседником Рузвелтом, нису познавали комунизам, и да је према томе про-

!Х блем ослобођењ а од наметнутог комунизма релативно прост: обавестити претседника Рузвелта и доцније претседнике и водеће кругове САД о правој природи комунизма, одн. непомирљивости, историјској, културној и политичкој, између САД и комунизма. По доласку у Америку и ближем упознавањ у са америчким приликама и политиком претседника Рузвелта, одн. за време његове администрације (1 9 3 2 -1 9 4 5 ). постало ми је сасвим јасно да ако је на Јалти пола Европе уступљ ено Стаљину, то нијс зато што нико у Вашингтону није познавао комунизам, него зато што је у Вашингтону био довољан број појединаца и кругова којима је интерес “ света” , “ човечанства” , а нарочнто СССР, био пречи од интереса САД. Самим тим издаја верних савезника (Д раж е М ихаиловића и пољских бораца за слободу) и предаја пола Ев:ропе Стаљину није представљ ала ни политички проблем, а некмоли проблем савести, правде и демократије. Разуме се, да је онима који су 1941 године и 1941-1945 све дали за “ иаше велике савезнике” , да би на к р ају рата били предати у руке комунизму, време дуго, и да се негодовање претвара у огорчењ е. При свем том ,ф акат је да је једној огромној и пребогатој земљи, која је све до Првог светског рчта живела усамљена и безбриж на као да се налази на другој планети, не зн ају ћ и уопш те шта је спољна опасност и смртно неприЈатељство — теш ко преконоћ, тј. за неколико година или л.еценија, променити менталитет да се сви проблеми без разлике, било с киме, могу решити споразумом и узајамним уступцима. Али процес оскеш ћења Америке се без икакве сумње врши. Сећам се да ми је 1947 године, у Њ у јо р к у , један проф есор универзитета, историчар, после дугог разговора, рекао: “ Америка иде исправним путем, она се освеш ћује и прибира. О томе нема сумње. Једино је питање да ли иде довољно брзо или су бржи непријатељ и кој ' и је руш е, споља и изнутра” . У то доба мало је људи било у стањ у да овако сагледа један од главних видова проблема САД у односу на светскп комунизам. Иако данас! још немамо одређеног одговора на ово питањ е, непобитно је да све оно ш то су учинили они којима је суштина ствари увек била јасна (први секретар одбране Џемс Ф орестал, генерал Д аглас Макартур, сенатор Роберт Тафт, конгресмен Мартин Д ајс и др.) или који.ма је постала јасна после лутањ а и конкретног искуства (први амерички амбасадор у СССР Вилијам Б јули г или државни секретар Џемс Б ер н с), као и многи други појединци и о п г а н н ;-;а ц и Ј ‘е ) — ниј'е било узалуд. То семе клија.

X упркос унутраш њ ем роварењ у да се сруше основе Америке и разарањ у снетских позиција С. А. Д ржава. Зато остаје у пуној важности основни закљ учак о светској ситуацији изложен 1947 године у првом издањ у књиге “ Српски Н арод и Српска Политика” : са оваквом политиком (попуш тањ а комунизму) Запад неминовно губи. Али, снага и могућности слободног света, иа челу са САД, су толико надмоћни, да оног тренутка кад слободни свет, пре свега Америка, престане да помаже и спасава комунизам, и почне да враћа ударце, комунизам је неопозиво осуђен на смрт. Што се тиче српске емиграције, рекох да основа увек остаје: а. комунизам је на силу наметнут српском народу, упркос њ еговој борби против комунизма, и б. политика комунистичког режима није ни социјална правда, ни остварењ е “ самоуправног” друш тва, ни дем ократија ( “демократски социјализам ” ), ни “братство и јединство југословенских 'народа” , него јасно и брутално: униш тавање српског народа. То је било тачно 1947 године, то је тачно данас. Увек полазећи од те основе, важно је сагледати крупне промене к о је су 'на српском плану наступиле за последњих 27 година. У српској емиграцији је изврш ено пречиш ћавање појмова и редова, захваљ ујући р азв о ју прилика и догађ аја, као,например, 1963 године, који је нагонио на заузимањ е става, а нарочито захваљ ујући раду и напорима Српског Културног Клуба “Св. Сава” , који ни сам никад није беж ао у неутралност и двосмислен став, нити је допуш тао да српска ем играција на одређене потезе и операције комунистд одговара условно, помирљиво и капитулантски. Са гледишта (погреш ног) да је требало очекивати да сваки Србин у емиграцији буде активан борац против комунизма, српска ем играција је несумњиво теш ко подбацила. Али, кад се примени (једи но исправно) мерило: да ли се српска емиграција, независно од броја бораца у њ о ј, *ула у слободном свету и поробљ еној Отаџбини, да ли је звонила на узбуну, ^уп ознавала стране званичне кругове и јавност са истином о југословенском комунистичком режиму, његовом противсрпском раду и неопозивом непомирљивом непријатељ ству према слободном свету, да ли је одржавала животну везу са поробљеним српским народом у комунистичкој Југославији, показујући му да није заборављ ен и да се српска емиграција сматра амбасадором поробљ еног српског народа у слободном свету, — српска емиграција је одиграла и игра велику улогу. У самој Југославији одиграо се од 1947 несумњиво огроман процес политичког освеш ћења од комунистичких обма-

XI

на, процес препорода српског осећања и свести. Н ије овде реч само о изнесном б роју оних који су 1945 мислили да комунизам неће бити баш тако страш ан, па су доживели тешко разочарењ е, није реч ни о у тицају који емигрантска штампа врши у земљи, обавеш тавајући Србе и Српкиње о ономе што не могу да сазнају из “ Б орбе” , “ ВУС” -а или “Политике” . Н ије реч о ономе што труби Брозова пропаганда: како се тобож е реакционари у иностранству, националисти и шовинмсти, пла!|ени новцем ЦИА, п овезују са сличним елементима у земљи, који су само остатци снага ко је су до 1941 владале Југославијом . Н е, најваж н ије је то што српска снага б у ја баш међу онима који су рођени пред рат, за време рата и после рага, који ништа друго нису видели и доживели сем комунизма. Код њих је Српство н ајјач е и најдубље. Српска свест у комунистичкој Југославији није у неким последњим остатцима великосрпског ш овинизма, који је тобож е владао предратном Југославијом . Српство није снага прош лосги к о ја временом н естаје, него је нова снага која се супротстављ а комунизму и спрема се да га »спрати у историјски кеповрат. То је снага ко ја наговеш тава нову српску зору. Д а у поробљ еној О таџбини д ејс т в у ју само агенти ЦИА како би их Брозова Удба брзо и лако ликвидирала! Али, главни непријатељ комунизма је исконска снага српског народа која се јављ а упркос комунизму и у толико јаче у колико комунизам јасн и је п о к азу је своје гнусно лице. Непријатељ је , дакле, не бурж о ази ја, него стихија српског народа, нешто протнв чега су немоћне сва комунистичка “ наука” , пропаганда и тајна полиција. О храбрујуће промене од 1947 до данас, не значе да су основне теш коће савладане и уклоњ ене, и да озбиљне бриге и упозорењ а из 1947 више нем ају примене. Д алеко од тога. Судбина српског народа не зависи од тога да ли се он мало подигао од најниже тачке на к о јо ј се налазио 1945 године, него да ли се толико подигао, оснажио и оспособио да би под условима последње четвртине XX века могао да опстане. Морални и духовни препород је у току. Али, наша главна слабост никад није била ту. Наша главна слабост је у недостатку националне дисциплине, у занемаривањ у гвоздених закона националног опстанка, у зам ењ ивањ у чињеница осећањем и сновима, у примени сентименталних и утопијских м ер ш а као руководних снага националне политике, уместо реалних и неумитних интереса народа и државе. У књизи “ Српски Н арод и Српска Политика” је рече.но да је наша пропаст 1941 године дош ла услед порем ећаја у о-

XII

снови: ко смо, коме народу припадамо. Јер је из тога неминовно произишла парализа и беспуће. Према томе, данас, баш зато што се приближава тренутак обрачуна, потреба разјаш њ азањ а основних питањ а, светских односа и закона међународне политике је неодлож иија него икад. Наш васкрс пресудно зависи од духовног оздрављ ењ а, исто онако као што је наша пропаст настала из застрањ ењ а у основним питањима нашег националног индетитета. Акција никад не може бити боља од мисли на ко јо ј почива и из које извире. Исто тако, политика никад не може бити боља од политичке мисли и изграђености из којих потиче. Због тога сам' 1947 нагласио суш тину: главно питање за српски народ је повратак на српску бразду. Пред сваки народ достојан тог имена увек се постављ а не само питање при лагођавана међународној ситуацији и силама које је уобличавају, него још више, и пре тога, питање сопствених самосталних одлука и опредељ ењ а у најкрупнијим питањима опстанка и вредности од којих опстанак зависи. Политика, к о ја се своди на прилагођавањ е другима, има најмањ е смисла у временнма опште пометње, кад ни велике силе, којима треба да се прилагођавамо, нем ају циљ а, правца и одређене поличике, него је своде на прилагођавањ е непријатељ у, свом и нашем. Под тим околностима, политика прилагођавањ а великима не само нема оправдањ а, него се своди на самоубиство и пропаст, без части, без трунке мудрости, бесмислено, из страха од живота. Према томе, васпостављ ањ е српске основе српске политике претстављ а императив нашег опстанка. Само на тој основи може се српскг народ одржати и могу се м ногобројна његова питања решавати. (Без тога и ван тога сви су разговори празнословије. З а т о “ Српски Народ и Српска П олитика” представљ а Не само осврт на недавну прош лост, него јо ш више поглед у будућност. Они који су упознати са осталим мојим књигама и писањем у “ Српској Борби” (и другим листовима и публикација м а ), а нису упознати са књигом “С рпски Н арод и Српска политика” , мислим да ће је читати са интересовањем. Ја не могу довољно да нагласим важ ност к о ју пречиш ћавањ е погледа има за вођењ е успешне националне политике. Кад је Лењин, после бољш евичке револуције у Р усији 1917 године, изјавио да је она резултат “ седамдесет година разговора и две године акц и је” , он је просто илустровао једн у општепознату ствар, к о ја лежи у природи човека и политике. Једна од околности ко ја је ограничила активност српске

хш емиграције, јесте распрострањ ено гледиште да је потребна “хитна и сложна” акц и ја, али без дискусије, без претресања проблема, без зам ерањ а било коме, без заузим ањ а одређеног става и одбацивања заблуда и греш ака, без духовног јединства, — дакле, акција ради акц ије и слога ради слоге. Ш то та болест није искљ учиво српска, него је болест Запада —- као што је врло убедљ иво изложио Салвадор де Мадариага у свом познатом е с е ју “ Р азарањ е П артенона” (1 9 6 1 ), — ништа не може нас да оггравда. Л удост и самоубиство других не д аје нама право, а јо ш мање нас обавезује да водимо политику не-разум а и самоубиства. У толико м ањ е'ш то смо више и теж е стрздали него други. С тојан Новаковић је у предговору књ иге “ Васкрс Д рж аве Српске” врло умесно рекао: “ Н арод је као сваки живи створ; самоодржање му Је први зако « ” . З а народ какав су Срби, то самоодржање ниЈе и никад се не може свести на питање физичког опстанкг. Јер је нација духовна творевина и је р је српска нација настала, развила се и плодове дала на светој светосавској основи. Императив самоодрж ањ а, дакле, садржи императив безусловне одбране духовних вредности и светиња нације. На кр ају само јо ш једна напомена. Толико пута од 1947 до данас, чуо сам питање које некад прелази у зам ерку: “Д о бро, у реду, у начелу се потпуно слажем, али где је програм? Нашта је одговор: ако је мисао збркана, ако се циљ не зт , ако су .мерила неодређена и нестална, ничему не служи црнити хартију и ређати тачке. Међутим, ако је мисао чиста, ц.иљ утврђе а мерила одређена, програм је стварно ту. Уосталом, ради континуитета и допуне онога што је речено 1947 године, као и доцнијој м ојој књ изи “Којим Путем” ?, овој књизи је додат текст Р езолуцчје XXII Конгреса Српског Културног Клуба ‘ Св. Сава” из 1973 године. За сваког, ко се за програм озбиљно ин терсује, то је довољно. Ово је такође ствар позната свакоме ко позн аје силе и законе политике. Један од вођа Нове Левице у САД, Џери Рубин, аутор отровне књи1"е “0 ° И”! ( “ Учини Т о” !), оштро и језиком који се не може поновити, исмејао је оне који траже програм Нове Левице. Пресудно је , каже он, рушитн постојећи поредак, а шта ће се створити кад се једном Америка сруши. то је питање к о је ће се накнадно расматрати. Исто је гледиште изразио Том Х ајден, такође један од вођа Нове Левице. На другој страни, Ш арл де Гол, који је — ма какав био крајњ и суд о њему и њ еговој политици, —• несумњиво подигао француски народ после пропасти војне и државне 1940 године, није окупио Ф ранцузе око неког програма

XIV друштвених реформи израж еног у тачкама, него их је наелектрисао лозинком “ Част и О таџбина” !, онда кад је О таџбина била пропала а част погажена. “Д уну живот српској дутии” !, схватио је Њ егош бит посла који је К арађорђе обавио. Не смемо се нипошто заваравати; пред нама су не времена “ мира за нашу ген ерацију” , него времена тешких и немилосрдних борби у којима неће бити милости и спаса за оне који не знаЈу законе светске политике и немају снаге да се бране, боре, опстану и победе. За ту се борбу треба оспособити. У том сам циљ у 1947 написао књигу “ Српски Н арод и Српска Политика” . У том се циљу садз, 1974, о б јављ у је друго издање. Слободан М. Драшковић

XV

ПРЕДГОВОР

Српски народ преживљ ава данас најсудбоносније часове своје историје. Д а би се одрж ао и васкрснуо потребна му је већа снага него икад. Н ажалост, последице југословенства још тр ају и спречавају да се сложимо, ујединимо и снагу стекнемо. Па ипак, извори српске снаге су сувише дубоки и чисти, а основа српске борбе сувиш е чврста и здрава, историја српска сувише славна, да се не би, упркос свему, јављ але и бујале снаге српског препорода и победе. Али, да би те снаге, које се ја в љ а ју свуда, како у Отаџбини, тако и свуда у иностранству, дошле до и зраж аја, потребно је да школо* вани синови српског народа буду на свом месту, да се покаж у дораслим тешкоћама и задатку. То је нужан предуслов за успех. Тој сврси служи и ова књига. У њ ој су расматрана сва основна питања к о ја сачињ авају српски национални проблем данас и обележ ен је јасн о став по њима. Д о рата г.г. Слободан Јовановић и Слободан Драш ковић су тесно сарађивали као претседник и генерални секретар Српског Културног Клуба. С арадњ а и веза прекинута ратом, нису до сада,зб о г услова под којима живимо, могле довољ* но да се обнове. Иначе преписка није била узалудна, него се из ње развила ова књига, к о јо ј је задрж ан облик писма г. Слободана Драш ковића г. С лободану Јовановићу. Она, тежећи да послужи постављ ањ у основе за српску слогу и српско окупљ ањ е, претстављ а покуш ај да се ја з између генерација, створен југословенством, преброди, да се искидане везе обнове и да се јасно одреди цил- ^оме се иде и пут којим се мора ићи.

с. н. п. с.

“ДУШАН

СИЛНИ"

3

Поштовани господине Претседниче,

Већ Вам врло дуго нисам писао. То није ни из нехата ни из било кога другог разлога сем онога који је везан за стање наше преписке од ф ебруара 1946. Д озволите да Вас потсетим да сте на м оје друго опширно писмо одговорили да излагањ е у њему садрж ано сматрате претежно критичким и да стога, пре него што бисте о њему дали своје коначно мишљење, очекујете конструктивни део излагањ а као њихову допуну. Ја додуш е нисам налазио да су м оја излагањ а само критичка, тј. да само нешто одбацују, а на место тога ништа не истичу. Сматрао сам да су м оја гледишта о томе шта треба чинити већ јасно могла да се виде и онда кад сам их изложио у виду критике извесних југословенских схватања у српским редовима. Јер, критика из к о је мерила јасно и зб и јају (као што је случај са мојим писмима), не остаје у области порицањ а и руш ењ а, него истиче позитивни циљ и одређује, насупрот погрешном путу, пут којим треба ићи. Како сте Ви ипак тражили ствари изричитије формулисане, хтео сам да Вам првом идућом приликом изложим своја схватања о Српском Питању у целини. То сам имао намеру да учиним убрзо. Међутим, неколико дана после пријема Вашег последњег писма, отпутовао сам за Немачку, где је било толико конкрет. ног свакодневног посла да нисам никако имао потребног мира и могућности за концентрацију да бих довољно саж§то и систематски, али и довољно опширно, ставио на хартију своја гледишта. Ма колико био свестан важности једн ог оваквог излагањ а за разбистравањ е појмова, за рашчиш ћавање односа и коначно утврђивањ е могућности акције (ко с ким може, у к о јо ј мери, у ком виду, са каквом организацијом и поделом рада да с а р а ђ у је ), — морао сам да дам првенство извесним другим стварима.

ПРОБПЕН Код нас је за последњих четврт века толико најосновнијих ствари упропашћено, да се најпре оне м орају васпоставити да би се ишта могло радити. Д а време не чека и да је сваки тренутак драгоцен, то је већ опште место. Али ништа не вреди стално нестрпљиво говорити о потреби хитне акције, докле год су у рушевинама основе сваке акције уопште. Ако ико, ја сам сматрао и сматрам да треба све учинити, и са својим пријатељ има чиним све што могу да се српска борба води систематски и да у њ ој учествује што већи број Срба. Била би срећа кад би сви Срби у изгнанству имали једн у заједничку основну мисао, извесна основна заједничка мерила, заједничку основну вољу. Али то данас није случај. Ми смо тренутно толико далеко духом и вољом једни о д д р у г и х , да не можемо ништа зајед* нички радити, ако се духовно не зближимо. Кад би сарадња без тога била могућна, ње би одавно било. Али ње без тога нема, и неће је бити докле год се бар извесно унутраш њ е јединство не постигне. Свако одбијањ е да се тој чињеници погледа у очи је само празно јадиковањ е над непроменљивим и непоправљивим. А тога је не доста, него и сувише . Према томе, не сме се више губити времена у ж аљ ењ у онога што се не да изменити, него се мора учинити све да се што пре учини колико је могућно. Јер, тврђењ е да је политика вештина могућног, није празна реч, него сазнањ е формулисано од оштроумних људи на о*

6 снову вековног искуства. Д анас не радити зато што се тежи неком идеалном стањ у које смо учинили немогућним четвртвековним југословенством, — недопуш тено је и скроз неполитички. Нажалост, знатан број наших интелектуалаца, кад је већ реч о српском питањ у и нашим односима са Хрватима и Словенцима, стално се налази у некој психози фиктивног посматрања ствари и закљ учивањ а као да ствари стоје онако како они зам иш љ ају, и самим тим прелазе мимо и преко извесних истина и чињеница, к о је су апсолутно пресудне. А одбијајући да ронимо у дубину и пронађемо корен злу и несрећи, која нас је снашла, одбијајући, шта више, да ма и најмањ е зачепркамо испод површине, ми стално одлажемо сваку озбиљ ну акцију и искљ учујемо сваки успех. Место тога, треба најсавесније и не жалећи нимало напора, видети како ствари залста стоје и заш то, видети шта је могућно па то радити. К рајњ е је време, дакле, да се једном коначно утврди не да ли српско јединство постоји, је р оно несумњиво не постоји , него може ли се извесно српско јединство створити. У ком обиму и између кога. То је једино важно. О вако, српског јединства нема, па нема српске снаге, нема српске акције, а самим тим не може бити никаквог српског успеха. Извођењем ствари начисто, учиниће се крај данаш њ ој лажној ситуацији где сви лицемерно запомажу да Срби треба да се сложе и уједине, а мало ко озбиљ но на томе ради, је р мало ко у то верује. Бољ е је , дакле, и много ефикасније и много пош теније према српском народу — да макар један део Срба у иностранству нешто озбиљно ради, него да се укупно узев у односу на величину задатка, скоро ништа не ради и да се српски интереси не об езбеђују. Са своје стране, и до сад сам се трудио да учиним колико могу и морам, а то ево чиним и овим писмом. По себи се разуме, начелна расматрања долазе пре конкретних и уз конкретна. Јер о конкретним питањима и решењима не може се разговарати док се ствари начелно не изведу начисто, док се мерила не уједначе, док не изведемо начисто да ли су нам побуде и циљеви заједнички. Без те начелне сагласности нема никакве конкретне конструктивне акц и је Јер, ако ми нисмо стварно једно, ничему не служи да се формално појављ ујем о као једно. Зб ог тога баш сматрао сам за нужно да изложим и саме основне поставке (изричне или прећутне) на којима, по мом мишљењу, српска политика има да почива.

7

У

чему

је

проблем?

У нашем случају, основно питање се постављ а овако: на к о ји начин, којом политиком, југословенском илн српском, можемо ми васпоставити своју слободу и своју државу, и обезбедити св о ју српску будућност. Д а би један народ одредио политику ко ју треба да води, он мора пре свега тачно да зна какво је стањ е у његовим ре* довима и пажљиво да прати све промене к оје у њему наступају . Само на тај начин, он може да уочава и одређује своје потребе и интересе, и да на основу тога о дређује какву политику треба да води да би заш титио свој живот, излечио претрпљ ена зла и несреће, остварио своје циљеве, обезбедио свој развој и напредак. То је први и основни елеменат за вођењ е националне по* литике. Али он није једини. Да би један народ могао да одреди и остварује своју националну политику, неопходно је да оцени општу међународну ситуацију, т ј. да види у каквом свету живи, шта се деш ава, куда иду догађаји, које се и как* ве снаге ја в љ а ју , шта у свету нестаје а шта настаје. И мора најзад да оцени свој полож ај у свету, тј. да види шта о њему мисле други, како су према њему расположени, ш та му ко смера и спрема. Т ек кад се питање свестрано проучи, моћи ће да се тачно и категорично одговори на питање какву политику треба да водимо: југословенску или српску. Д одуш е, присталице југословенске политике нису нимало сложни ни у схватањ у ни у образлож ењ у југословенске политике. Нису пре свега у побудама. Н>их има разних б оја и степена. Д о к једни см атрају да је југословенска политика само средство да се ш то боље обезбеде и заш тите српски интереси, трајни интереси српског опстанка и живота, други смат р а ју да смо сувише мали и слаби, да је једини излаз и реш ење наш ег српског питања да се утопимо у неш то веће, да је то нешто веће Југослави ја и југословенска нација (сачињена од Срба, Хрвата и С ловенаца) и да је југословенска политика пут који води остварењ у тога циља. Трећи пак сматрају да је Српство не само неш то физички, б ројно мало, него нешто духовно и политички сиромашно, мало и уско, шта више реакционарно и шовинистичко. Па како живимо у доба демократије и све веће и потпуније дем ократизације целог света и у свим областима, то морамо да тражимо нешто демократскије, него што је бранити интересе српског народа а то демократскије је бранити иитересе свих југословена (ко-

8

је они наравно пишу великим словом, је р идеологију идентиф икују са нацијом ), у које неки у б р аја ју , поред Срба, Хрвата и Словенаца, још и Бугаре. Присталице југословенске политике се, дакле, најпре деле по томе што једни истичу југословенску политику као нешто што најбољ е одговара српским интересима, док остали српске интересе п од ређују нечем другом, некој заједници са другим народима, и желе да служе не српским него комбинованим интересима, којима су српски интереси подређени. Дакле, већ по побудама између разних присталица југословенске политике, постоје кардиналне разлике, које југословенску политику, као јединствен појам, чине врло сумњивом. Исто тако велике разлике постоје у погледу саме садржине југословенске политике. По једнима, она има да чува спољни оквир Југославије, да стално подгрева и појачава расположење Срба према тој заједничкој држави са Хрватима и Словенцима и да, ослањ ајући се на пример Срба који имају да претходе, ствара љ убав и оданост Хрвата и Словенаца према Југославији. По другима, југословенска политика има да иде много даљ е: она има да ликвидира српски народ и да створи југословенски народ (дакле ови се не о д вајају од концепције синтетичног југословен ства). По трећима, најзад, југословенска политика нема коначан карактер. Она не претставља реш ењ е српског питања, него значи само увод у један нов светски поредак, поредак великих интернационалних федерација (или кон ф едерација). Систем националних држава је преж ивео, см атрају они, и самим тим и српска политика као политика одбране српских националних интереса. Југословенска политика као политика одбране ни српских ни хрватских ни словеначких интереса, него и српских и хрватских и словеначких, како је једном формулисао један југословен, — јесте интернационална политика будућности. У маломе, свакако, али на правом путу. Према томе, у основном исправна. Куда ће одвести, да ли Балканској Унији, или “ Славији” или Европској Конфедерацији или Сједињеним Државама Европе, одвојено је и мање важно питање. Главно је да је пут добар, а докле ће се догурати, то је конкретно питање, на које се не може унапред одговорити. Југословенска политика, дакле, онаква каквом је приказују њене присталице, није један јасно одређен појам, него покрива читав низа расположењ а, убеђењ а, душевних стања, схватања и мерила. Уосталом, то је сасвим природно. Једна мутна и магловита идеологија, проиетекла из непречишћених извора, и мора дати маха најразноврснијим тумачењима и нај произвољ ниј им комбинациј ама. Па ипак, код свих тих југословена, т ј. присталица вођењ а

9 југословенске политике, једно је , независно од побуда и фор.мула, заједничко: закљ учак да ми Срби треба да заступамо и не-српске интересе, поред српских, да српско подређујем о не-српском, да српском имену претпостављ амо југословенско. Понављам: без обзира на побуде. Јер, заиста између разних врста југословена има знатних разлика. Д ок су на јед ној страни људи који се см атрају Србима, а југословенско име узим ају као колективно име за Србе, Хрвате и Словенце, дотле има других који су престали да буду Срби. Србин је онај који се осећа Србином, не онај који је само српског порекла. Као што титовци српског порекла нису више Срби, је р у свести и души не носе Светог Саву, Косово, устанке, ослободилачке ратове, једном р еч ју Српство, него Маркса, Лењина и Стаљина и СССР, — тако нису Срби сви они који су Српство заборавили и одрекли га се, који се Србима не осећају, или који то не желе више бити и желе да постану нешто друго, па макар шта то било. Д а ли при том они увиђају значај свог опредељ ењ а и става, да ли увиђају да онај који на било који начин жели и тежи да своју народност утопи и претопи у нешто друго, је р није задовољ ан тиме да буде Срб и н ,.— да тај стварно више није Србин, то је релативно споредно. Важно је то да такви, одбацујући од себе Српство, искљ учују себе из дискусије о српском питању и српском питањ у у српском кругу. Као што је немогућно и савршено бесциљно са титовцима српског порекла разговорати ма о чему, а поготову о српским проблемима, је р су нам циљеви и сва мерила из основа различити, — тако је немогућно о југословенској или српској политици, као средству обезбеђењ а српских интереса, разговарати са онима који по народности више нису Срби. О ф ранцуској политици, као средству обезбеђењ а француских интереса, могу говорити само они који су по народности, по свести, Французи, о енглеској Енглези, о српској Срби. Ко се не осећа Србином, или се не осећа само Србином, него и Србином и југословеном , тај не може да говори о српским про* блемима као проблемима свог народа. Према томе, питањс југословенске или српеке политике има само смисла ако се постави као питање 'опортуности сретстава и путева за заш титу српских интереса никако као питање самог циља, гј. да ли треба српске интересе штитити или некакве друге. Ово не кажем зато што бих тиме хтео да силом упростим проблем или ради тога да неког увредим. Него кажем зато што ми се то чини н е о п х о д н о и важно. И баш утолико пре ш то сматрам да је данаш њ е стањ е далеко од тога да је непроменљиво. Ако неки Србин изгуби своју српску свест или

10

је она ослабила, то не значи да се она у њему не може поно* во јавити или ојачати. А нарочито мислим да код доброг де* ла, неодлучан став ( а југословенство је често баш то ) по* тиче од бескрајне збрке која се начинила око југословенства, тако да људи нису свесни колико је пресудан њ егов удео у наш ој катастрофи и колико ј е битно да га се отресемо ако хоћемо да доживимо национални васкрс. Шта је српска, а шта југословенска политика У претстави наш ег просечног интелектуалца у изгнанству, српска политика значн политику стварањ а одвојене српске државе, без икакве везе са Хрватима, ерго борбу против Југославије. Југословенска политика, пак, то је политика стварањ а Југославије, као заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. И стога колико је ово д руго паметно и “високополитички” , толико је ово прво уско-шовинистички и кратковидо. Према томе српска политика се има одбацити, а југословенска политика пригрлити. Д одуш е, све је мањи број оних који за себе тврде да су по народности југословени или да су прво југословени па онда Срби, па чак и оних који су и Срби и југословени. А све више расте број оних који се (искрено или веш тачки) притом у зб у ђ у ју и уздрхталим гласом вичу како су они Срби (презиме на вић, рођен ту и ту, отац и мати Срби, неки предак учествовао у Првом или Д ругом устанку или било ком од толиких српских устанака у деветнаестом веку широм Српства, итд.). “Нико није већи Србин од мене” , или “Не дам да је ико већи Србин од мене” , да споменемо само учтиве форме тог уверавањ а да су све своје дужности према српском народу беспрекорно и до краја извршили и-да не допуш тају апсолутно никоме (у више случајева чак то не допуш тају ни Д раж и М ихаиловићу) да је више дао за националну ствар. Па ипак, после свих тих жучних и бучних уверавањ а долази једно огромно ал и .које прогута сва та дирљива бусањ а у груди о свом беспрекорном Српству и без по муке одводи на југословенску линију. “Све је то тако, ми смо страдали, морамо да бринемо своју српску бригу, морамо да се поучимо страховитим искуством последњих шест година, итд., итд... али, знаш, тако хоће сад Енглези и Американци, али потребно је да сад водимо југословенску, не српску политику све док се кући не вратимо, кад ћемо моћи отворено да говоримо и да србујем о до миле вољ е” . То је , најкраће израж ено, шта обично Срби-југословени говоре о српској и југословенској политици. Та збрка не по* стоји само код љ уди који су пре рата заузимали безначајне

11

полож аје и од свег интелектуалног посла читали “ Политику” , него и код многих који су пре рата заузимали веома високе полож аје и који имају највиш е претензије. Зато је потребно извођењ е овога начисто. Политика је брига о колективним интересима једн е заједнице, националне, верске, научне, културне, итд. Према томе, водити српску политику значи старати се, предузимати мере и кораке у циљу заш тите интереса српског народа. А водити југословенеку политику значи водити бригу, старати се о интересима, предузимати мере и кораке ради заш тите југословенских интереса, т ј. интереса југословенског или ју гословенских народа или било какве заједнице југословенских народа. Водити р ач у н а 'о два или више народа, сачиња* вали они једн у држ аву или не, није немогуће. Само што у тим случајевима немамо посла са националном, него са државном или интернационалном политиком. Али и ту, било да се извесна политика п о јав љ у је као државна или интернационална, сваки народ се при томе руководи најпре и изнад све* га и у свему својим интересима, односно свакн политичар и државник се руководи интересима оног народа коме припада. У сваком случају о националној политици може бити речи само ако постоји нација. О југословен ској политици, као на* ционалној политици, може бити речи само ако постоји југо* словенска нација, југословенски народ. Међутим, југословенски народ никад није постојао нити постоји. Према томе, југословенска политика, у смислу заштите интереса једног, југословенског народа, никад није била реална. Д ок смо живели у бунилу о неком народном, српско-хрватском јединству, о неком јединственом југословенском народу, састављеном од три “племена” , дотле је постулат о југословен ској политици, као националној политици, био, ако не умесан оно бар логички одбранљив. Јер чим има (односно сматра се да има) нације, самим тим може и мора да има одговарајуће националне политике. Али, чим је пала ф икција (к о ја је постојала, нажалост, само код Срба, код Хрвата ниједног тренутка) о југословенском народу, аутоматски је морала пасти и ф икција о ју го словенској националној политици. А ф икција о југословенском народу је заиста пала. Не само од 1941 године, под ударцима издаје и покољ а, него јо ш много раније, за време мира, у Крал,еиини Југославији. ГЈала је усвајањ ем борбе против Видонданског Устава од стране српских политичара, споразумом у Фаркашићу и споразумом од 26 августа 1939. Д акле, не само услед хрватске лкције, него и нашим непротивљењем злу н саучествонањем у злу. Према томе, данас је неоспорна обЈективна чињеница, а нс

12

ствар личног уверењ а и схватања, да Срби, Хрвати и Словен’ ци нису један , него три народа. А самим тим је такође несумњиво да једина национална политика к о ју Срби могу да воде, ако желе да се одрже и да постоје као народ, то је српска политика, политика одбране националних, дакле српских интереса. Исто онако као ш то Хрвати воде хрватску националну политику а Словенци словеначку националну полити ку. У унитаристичким државама национална и државна политика се поклапају. У вишенационалним државама не. Пре двадесет и осам година југословенско име је (макар незванично) било национално име, од 1929 постало званично државно име. Али југословенско име у ствари никад није било национално, је р југословенски народ никад није постојао, а данас је услед објективне ситуације југословенско име сведено на државу и држављанство. Југословенска политика може, дакле, данас означавати само државну, никако националну политику. Самим тим, она у данашњим нашим приликама и у данашњем нашем полож ају постаје нешто секундарно у односу на националну политику. Национална политика је неш то апсолутно,. је р је нација нешто апсолутно, један од основних елемената политике уопш те и културе уопш те Државна политика је неш то релативно, је р је променљива према џриликама и потребама. Ми своје националне интересе морамо бранити, дакле српску политику водити, увек, до краја, без резерве. Д а ли ћемо водити југословенску државну политику, то зависи од читавог низа чињеница: каква је међународна ситуација, да ли је Југослави ја држава која најбоље обезбеђу је српске националне интересе, да ли водеће силе света см атрају Југослави ју или неку другу комбинацију најбољим решењем политичких проблема Балкана, Подунавља и Јадрана итд. Према томе, јасно је да водити српску политику уопште не значи никакав апстрактан инаџијски или импресионистички став против Југославије, него само реално уочавањ е чињеница, односа и проблема, постављ ањ е ствари на своје место, отклањ ањ е обмана и забуна и унош ењ е реда и осећањ а за стварност. Српску националну политику морамо водити у свако.м случају, под свим могућим приликама и околностима, је р постоји српски народ и је р смо ми Срби. Да ли ћемо пак водити југословенску државну политику или какву другу, то зависи од оних свих чинилаца које сам навео. Ако је потребно да буде Југославија, водићемо југословенску државну политику. Али, и у том случају, једина здрава основа за ту, као и било ко ју другу државну политику, јесте српска национална политика, тј. брига да се заш тите, у свим комбинацијама, српски интереси.

13 Није, дакле, реч о томе да меримо ко је већи а ко мањи Србин, и да ли је неко много већи а неко много мањи Србин. Још мање је потребно и дозвољ ено да се лупамо у груди и доказујем о да “нико није већи Србин од мене“ , или “ не дам ја да је ико бољи Србин од мене” , или “ сви смо ми Срби” , итд. Све то и томе слично су потпуно јалове и штетне ствари, које р а зје д а ју и р астварају и последње остатке наше здраве снаге. Место тих јалових, а често циничних и лажних разговора, постављ а се једно једино питање, конкретно, јасно и једино важно: да ли бранимо и заступамо српске интересе, интересе српског народа, да ли све меримо и у свему се опредељ ујемо према српским мерилима. Или се води рачуна, брине, мери неким и некаквим другим и друкчијим мерилима и брине о неким другим нтересима. Да ли се место српских, бране интереси југословенског или југословенских или балканских народа, или свих народа на свету. Ту је кључ свега. И ту данас нема више ни најм ањ ег места тврђењ у да се наши иационални, тј. српски интереси најбољ е или чак уопш те бране кроз југословенске или балканске или европске или светске интересе. Ако нас дооадаш ња наша судбина није научила и доказала нам без поговора и сумње: да су судбине нација дељиве, и да се према томе, судбина српског народа неће аутоматски обезбедити енглеском или америчком, илк рецимо хрватском или бугарском или мађарском политиком, него је потребно да се о њ ој неко изрично побрине — онда нам заиста спаса и лека нема. Можда ћете рећи да је све ово врло просто и сувише логички непобитно да би се морало доказивати. Међутим, сигурно је да се ту стално, намерно или ненамерно, прави велика збрка и м еш ају географ ска имена, национална обележ ја и др жавни називи. И.ма доста људи којима треба да се објаш њ ава да ако Сједињене Америчке Д рж аве им ају читав низ својих “ политика” : европску, атлантску, медитеранску, кинеску, афричку, итд., то не значи да Американци брину националну бригу, да се старају и боре за заш титу и остварењ е интереса свих народа који живе у тим просторима — него они у свим тим случајевима чине једн у исту ствар: бране америчке интересе. Разни називи не означавају разне националне политике, него једн у једи ну националну политику: америчку. А разна имена само означавају разна подручја на којима се обезбеђ у је исто: амерички интереси. Да се не упуштам у даље примере и аналогије, којих је огроман број. Ми можемо заиста водити и југословенску н балканску и средњ еевропску и подунавску и европску политику, према ситуацији и према потреби. Али, пре свега и без-

14 условно, у свим тим случајевима српску националну политику, тј. нз свим подручјима и областима водити српску бригу и руководити се српским интересима. Место тога водити југословен ску националну политику, не само да је врло штетно, не само да баца рђаву светлост на наше националне квалитете, него је немогуће и баца рђаву светлост на наше интелектуалне квалитете. Ми можемо да кажемо да Срби хоће Југославију. И то може да се образложава и то иностранство може да прими или не прими, али у сваком случају да узме као један озбиљ ан и одбранљив политички став. Али, да у име Хрвата и Словенаца тврдимо да они желе Југославију, то је иеприродно и неприхватљиво. Ми можемо да говоримо (и камо среће да говоримо) о Хрватима, али немамо ни најм ањ е право да говоримо у име Хрвата. (Енглези и Американци врло много говоре о Немцима и данас великим делом од лучују о њима, али им не пада на памет да говоре у име Н емаца.) Да сваки народ говори у своје име, то је демократски. Ми смо демократи зато ш то хоћемо да у име српског народа говоре Срби, да српске проблеме реш авају Срби, да о српској судбини од лучују Срби. Д а то одбранимо, ушли смо у рат. Да то обезбедимо, борили смо се за све време рата. Зато што нам је то ускраћено и насиље изврш ено, ми смо против Тита, зато што у име Срба говоре не-Срби, што српске проблеме решава.ју не-Срби и несрпски, што о судбини Срба одлучују не-Срби. Али, да ми говоримо у име Хрвата ( “Хрвати хоће Југослав и ју ” ! “М ачек признаје монархију и Југосл ави ју ” , итд.) шта више брижљиво угуш ујем о и не дамо да српски народ чује аутентичне гласове Хрвата у изгнанству о разним питањима (например, разне изјаве Мачека или писање и изјаве Крњевића, итд ), то је нелогично и противно српским интересима. Јер свакако да је много меродавније у погледу онога шта Хрвати хоће а шта неће, оно што они сами изјаве, него оно што о томе изјаве Срби-југословени. Ми, дакле, данас двојако идемо на уш трб основних српских интереса: и тиме што не говоримо у име српског (него југословенског) народа, и тиме што говоримо у име Хрвата, место да њима остави.мо да покажу своје право лице и праве намере. Д акле, и б ез обзира на практично искуство које смо имали са југословенском политиком, већ само одређивањ е појмова српске и југословенске политике данас, доводи до закљ учка да се вођењ е југословенске националне политике има одбацити као потпуно јал о в, недемократски и штетан посао, и да Срби м орају водити српску националну политику, која

15 представљ а једини природан, демократски и корисан пут. Наравно, на овоме се нећемо зауставити. Јер за нас то питањ е није само важно, него је толико судбоносно, да од његовог реш ењ а зависи сам опстанак српског народа, зависи ништа мање него да ли ће српски народ да постоји и напредује, или да се изгуби, и то срамно, са светске позорнице. Ми себи апсолутно више не можемо да дозволимо луксуз нове катастрофе, ни биолошке, ни културне, а поготову не националне. А то значи да себи не смемо да дозволимо луксуз погреш не националне и државне политике. У периоду од 1918 до 1941 године, ми смо упропастили дивну прилику, ваљда најлепшу, ко ју је икада један народ имао у историји, да своје вековне напоре круниш е, да заврш и еру свог крвавог страдањ а и униш тавањ а и отпочне еру свог пуног културног развоја и јачањ а, искориш ћењ а свих својих особина и огромног богатства свог тла, стварањ а непролазних националних и опш течовечанских вредности. Зато више у одређивањ у саме основе наше политике апсолутно не сме бити грешке. И зато је потребно немилосрдно видети ствари какве је с у и утврдити праве и тачне узроке наше трагедије.

Размере и природа наше катастрофе Ми смо од 1941 године до данас доживели троструку трагедију, к о јо ј равне у свету нема: биолошку, културну и националну. 1. Биолошка трагедија. — Колике су тачне размере нашег биолош ког страдањ а, теш ко је рећи са сигурнош ћу. То би било тешко тачно утврдити и кад би се послу приступило са најбољ ом вољом и расположењем. А утолико је теже што онима који данас тај посао врше (власти у Ф Н РЈ) истина не само да није главна брига, него им је изнад свега стало да се истина не сазна, већ да се ствари претставе онако како комунистички интереси налажу. Па ипак, зна се оно што је битно и пресудно, а то је да се српски губитци крећу близу милион и по душа, и да су ти губитци далеко већи него губитци Велике Британије и САД заједно. Они би дакле били поразни и у случају да имамо за собом сто година несметаног развоја у миру и благостању. И у том случају губитак од око 16% становништва значио би теж ак удар и поремећај у нашем националном животу. А наша је недавна прош лост све пре него мирна и несметана. Не знам да ли су Вам свеже у памћењу цифре наших рат-

16 них губитака у прошлом рату. Д ок су међу западно-и средњеевропским, како савезничким тако и централним силама, на челу били Ф ранцузи са 10.5% мушког становништва између 16 и 60 година, док су се изнад 'њих издвајали Турци и Руси код којих се проценат пео на 15% , дотле губитци Србије превазилазе 2 5 % , и то кад се узме у обзир цела Србија од 1914 године. Кад се пак узме у обзир предкумановска Србија, онда се губитци пењ у на 5 0 % . Овде није место да испитујем колики је баш удео тих ратних губитака у наш ој слабссти и неуспесима од 1918 до 1941 године. Свакако да је изванредно велики. Али оно што је јо ш много важније, то је да се то смртоносно крварењ е поновило двапут у току свега једне генерације, и да се тиме угрож ава не само напредак, него сам опстанак нације. Чак и да је по среди само број, зло би било тешко и претешко. А по среди није само број, него и квалитет. Контраселекционо дејство рата је довољ но позната ствар. Уз то, покољ у НДХ, ма колико био масован, није пренебрегао ни бригу о обезглављ ењ у народа ликвидирањем народних првака. Разни наши вечни “пријатељ и” и културтрегери такође нису занемарили униш тавање народне елите. На тај начин, бројни губитци су у највећој мери погорш ани квалитативним губитцима. Не мислим овде да се упуш там ни у испитивање значаја елите за живот и наиредак народа, ни у значај броја као политичког фактора. И једно и друго су, начелно говорећи, ствари сувише неоспорне, да би захтевале у оквиру ових излагањ а неко посебно задрж авањ е на њима. Оно што је важно иодвући, то је да је за опстанак нације уопш те, а на овако опасном месту на каквом ми живимо, наносе, неопходан известан минимум квалитета, известан минимум снажних духова, људи изванредних умом, карактером, нервном снагом, прибранош ћу, истрајнош ћу. Бојати се да нисмо страховитим губитцима за последњих тридесет и неколико година, отишли знатно испод тог минимума, тј. да нисмо нацију лишили оног минимума неопходних страж ара и граничара који бде над њеним животним интересима и обезбеђују их од свих непријатељ а. Уз то, прош лог рата је највећи губитак пао на саму С рбију. Овог пута губитци су најпре свом силином и тежњ ом погодили српске земље под НДХ, па онда Црну Гору и Бачку, па С рбију, где је Тито већ изгледа успео да постигне равнотеж у и поскида довољан број “ реакционарних” глава, да би проценат побијених Срба у свим српским земљама био приближно исти. Ма да на први поглед могу, у поређењ у са овим,изгледати сразмерно мање озбиљни, не треба никако заборавити оне

17 порем ећаје у здрављ у, органском и нервном, који потичу од рђаве исхране, глади, физичких мука, страха, душевних и физичких патњи и бола, к о је собом доносе рат и окупација, а утолико пре рат, окупација и грађански рат истовремено. Срби рођени између 1900 и 1912, а утолико пре они рођени између 1912 и 1919 нису се нормално развијали и сазрели. То је већ губитак за нац ију који се свакако показао и у слабијем квалитету новијих генерација у нашем јавном животу између два рата. Уз то, њихов пород је свакако био здравствено слабији од генерација ко је су уживале све благодети мира или бар биле пош теђене страхота рата и окупације. А кад се још узме у обзир да су деца припадпика тих генерациј о погођена ратом, 1941 године, највећим делом била још малолетна и да су доживела све страхоте к о је су се у овом рату сручиле на српски народ, као и кад се узму у обзир и услови под којима су се рађала и расла деца рођена после 1941 го^?ине — онда се тек у пуној мери наговеш тава озбиљност биолошке штете ко ју је српски народ претрпео у току овог рата, као и озбиљ ност последица к о је ће се услед тога осећати у српском ж ивоту ко зна јо ш колико времена. 2. Културна трагедија. — Д руга наша трагедија је културна, тј. у униш тавањ у не само великог б роја материјалних добара економске природе, него у униш тавањ у многих добара чисто културних, књига, рукописа, уметничких дела, предмета свакодневне употребе, намеш таја, предмета личне употребе наших предака, старих зграда, итд. У старим културним земљама постоје небројене приватне библиотеке у којима се књиге гом илају и ч у в ају кроз генерације. И не само књиге, него и слике и намештај и свакојаке ситнице од којих свака к азу је понеки дож ивљ ај, неку борбу, неки успех, неко културно задовољ ство и уживањ е, неку културну успомену. 0 младина у тим народима расте ослоњена на дугу и богату про шлост и из те богате и очуване прош лости црпи сигурност у судбину нације, црпи лично самопоуздањ е и дух прегалашттва, као и извесну зрелост и одмереност у одбацивањ у свега старог и примању свега новог. Из тога цела нација црпи већу стабилност и сигурност у својој борби за опстанак. А код нас? О периоду пре К арађорђа једва да се у овом смислу може и говорити. Ту су свакако манастири, који пред стављ ају културно благо и богатство првог реда. Али, то је сразмерно мало према ономе шта су Срби до пропасти српске државе дали и створили, а уз то је врло слабо неговано и врло слабо коришћено за васпитање и културно подизање народа. Ш то се пак тиче онога што смо створили и накупили од 1804 до 1914, огроман део тога је уништен у Првом светском рату. Књиге, куће, намеш тај, одећа, писма, уметничке слике, ф отограф ије и толики предметни личне употребе, чи-

18 ја је м атеријална вредност често врло мала, али чија је културна вредност изванредно велика, је р в езу ју прошлост и садаш њост, нове генерације са старима, потомке са претцима, чине једном речи драгоцени део ткањ а које чини нацију и духовну снагу и богатство нације. И тек што смо се некако смирили, обновили огњишта, поче* ли да прикупљамо и стварамо ново културно благо, тек што смо некако опет закрпили, ако не успоставили, културни континуитет у животу српског народа, наишао је Д руги светски рат, ко ји је све то јо ш много страш није избрнсао него Први. Ту нису најтеж а м атеријална разарањ а. Јер она су највећим делом накнадиве природе. Н ајтеж а су разарањ а ненакнадивих културних добара. Јер, тиме се прекида културни континуитет, без кога нација нема живота. Континуитет је суштински елеменат културе. Н ација не може да почне нов живот сваких двадесет и пет или тридесет година. Јер се тиме, нарочито у данаш ње доба, где утакмица између народа бива све ош трија, бржа и немилосрднија, страховито уназађујем о, смртоносно слабимо 1и самим тим се искљ учује из културне утакмице, а тиме и из историје човечанства. З.Н ационална трагедија. — Трећа наша трагедија, на коју се обраћа сувише мала пажња, ако јо ј се уопш те обраћа, а која је уствари најтеж а, јесте наша национална трагедија. Н ација је сачињена из мноштва разних елемената, односа, снага, чинилаца, веза најразноврсније природе. И сви ти елементи су живи, у сталном покрету, мењ ањ у, порасту или опадању, б у јањ у или нестајањ у. Н ација, дакле, није нешто непомично, што једном створено остаје и стоји, него је нешто живо, подложно законима и судбини свега живог, нешто чија су снага, напон, могућности неједнаке у разна времена н неизвесне, је р зах тевају сталну бригу и сталну негу. Из тога склопа ствари је свакако потекла органска теорија о нацијама и културама, као н Ренанова формула о нацији као сталцом плебисциту. Али, независно од свега тога, од теорија и формула, сигурно је да је нац ија пре свега и изнад свега културна творевина, творевина духа. Велику улогу у образовањ у нације играју свакако етнички моменти, сродност крви, расе, порекла, као и географ ски моменти, економски моменти и други. Али то је све, у поређењ у са духовним везама, сноредно. Сви ти моменти могу постојати, али ако духа нема, нема ни нације . Д а би једн а нација постојала, није довољно да неколико милиона љ уди им ају заједничку прошлост, заједничку етннчку основу, заједничко порекло, исти јези к, заједничке успомене. Т о су све природне одлике нац ије, али то јо ш није нација. Н ација је тек ондз кад постоје заједничка мерила о до-

19 бру и злу, о лепом и ружном, о узвиш еном и ниском, о ономе заш та вреди живети и живот положити и ономе заш та не врв' ди ни прстом макнути. Изнад свега нација је у осећањ у ве* заности на живот и смрт са свима онима са којима нас такве везе ве зу ју , у вољи да се са свим тим људима у будуће чине заједнички напори, стварају велика дела и дели њихова судбина. То је суштина нације. М атеријални моменти могу зна* чнти много за формирањ е нације, за њено одржањ е и јачање, али ако нема солидарности, нема нације. Нација је, да!сле, више него ишта друго, солидарност живота и солидарносг судбине.

У

чему

је

с н а г а

н а ц н ј е ?

Из овога проистичу извесне кардиналне конзеквенце. Со* лидарност је теш ко постићи. Али, кад се једном постигне, она убрзо и неминовно добија извесне врло конкретне облике. Ма којим путем и начином, ма којим историским процесом била створена, солидарност за собом повлачи организацију, хијерархију, поделу посла, одговорност, ред и дисциплину. Једном речи: снагу. Политичка снага једн ог народа је у томе што се зна ко је заш та одговоран, ко одлучује, ко изврш ава, што постоји једн а заједничка национална воља која се спроводи и слуша свуда, што они који су на врху стално воде рачуна о снагама и располож ењ у, тежњ ама и по требама целог народа, а народ налази своје место и оствару* је план који је на основу тога израђен, план у коме је предвиђено и шта ће се чинити и на који начин и ш та ће ко ур*~ дити, — што је , једном речи, државна власт ослоњена на цео народ и црпи снагу из целог народа, а народ у власти види себе, одн. носиоце сбих својих најинтимнијих тежњи и бра* ниоце својих најосновнијих интереса. Зато се јаком нацијом и сматра она у к о јо ј сваки поједи* нац има и зна своје место и своју дужност, своја прара и сво* ју одговорност, у к о јо ј се зна ко је заш та надлежан и одго* иоран, ко о чему одлучује, ко одлуке у дело спроводи и остварује, ко коме н аређује и ко кога слуша. Јака је нација она где у питањима, к о ја се тичу целине, сви поступају не као усамљени појединци, него као делови целине којој под р еђ у ју своје индивидуалне укусе, интересе и мишљења. Супротно томе, слаба је нација, нација без унутрашн>е снаге, она,где нико не зна своје место и своју дуж ност, своја пра* ва и сво ју одговорност, у к о јо ј се не зна ко је зашта надлежан и одговоран, ко о чему одлучује, ко одлуке спроводи н остварује, ко коме нар еђу је и ко кога слуша. Слаба је наЦија она где нема слоге и гединствл. гпе или- и «

20

јим питањима свако жели да мисли и одлучује на свој начин, да у питањима целине поступа као да је сам на свету. Слаба је нација она где појединци не о сећају општи интерес, где нису вољни, да учинени најм аш е одступгњ е од сво ји х укуса, мишљења и ћеф ова ради добра целине. Јака је држава и ја к је народ у коме су добри државници и добри грађани. Слаба је држава у ко јо ј су недорасли државници и рђави грађани. У јаким народ^Јма, национална солидарност је јача од свега и поб еђује све. У слабим народима, све је јаче од националне солидарности и све је прече од интереса националне целине. Ста њ е

у

нашим

р е д о в и м а

Ако се према овим мерилима, која, мислим, нису нимало произвољ но одређена, него објективна и непобитна, оцењује данаш ња снага српског народа, а поготову нас Срба у изгнанству, који претстављамо, под данашњим околностима, можда политички најваж нији део српског народа, — онда оцена испада веома неповољна. Јер ми не само да не испуњавамо идеалне услове националне снаге, него смо, изгледа, узор у сваком погледу, како народ не сме да изгледа и како не сме да се понаша. Д а одмах прецизирам ову констатацију. Она се пре свега односи на српску интелигенцију. Не зато што је демагош ка мода да се дрвље и камење баца на интелигенцију, а подмукло, ш еретски хвали "народ” , који је добар, наиван, неискварен, поштен, вредан, политички генијалан, паметан и способан. Не, не ни зато што бих сматрао да “ народ” није ништа крив а школовани људи све нитков до ниткова. Ово кажем баш због тога ш то,н езави сно и насупрот свим демагошким и дволичним теоријама о дивном народу и поквареној господи, сматрам да у сваком случају, највећи део одговорности за судбину народа носи народна интелигенција. Народна* маса је само социјална, културна и историска сировина, дакле неш то из чега ствари могу да настану. А шта ће да настане, какав ће бити коначан резултат и коначан израж ај свИх тих снага из којих је нација састављена, то зависи од неимара тих снага, од оних који у себи саж имају и израж авају у израђеном и до краја довршецом облику све главне особине, снаге и слабости народа коме припадају. Народи, на кр ају крајева, говоре кроз своје велике људе, кроз своја велика дела и кроз своје велике подвиге. А у свему то&е, ма колико било колективног напора и колективне снаге, у основи свега је дух, покретачка и уобличитељ ска снага елитних духова нације. И, као што за највеће успехе нације највећу заслугу им ају они, тако за неуспехе нације, највећу одговорност сносе они. Зато се, боље него ма по коме другом

21

мерилу и симптому, стварно стање једне нације може оценити по стањ у у редовима њене интелигенције. Ако је међу њима ред, јединство, слога и организација, није чак потребно нарочито ни питати како је у масама, је р можемо бити сигурни да је исто то у масама. Ако, међутим, међу њима нема слоге, ако они не зн а ју ко шта ради, ко је зашта одговоран, ако они нем ају критеријума шта се сме, шта не, шта је интерес нације, а шта је против националних интереса, ако нико ни заш та не одговара, него сваки ради без икаква морална критеријума и без икакве моралне ограде и ником не полаже рачуна, не носи никакву одговорност, —* онда без греш ке можемо знати да је тако и у масама. Јер, масе ако не поступају увек онако како им школовани људи пре п оручују, оно сигурно поступају према примеру који им школовани људи пруж ају. З ато је битно видети како је стањ е у редовима српске интелигенције. Води ли се каква озбиљ на политичка акција у иностранству код наших ратних савезника да се утиче на њихово јавно мњење. да се и скорењ ују заблуде и предрасуде, да се покаже повезаност њихових и наших интереса, да се стварају симпатије за српску ствар, да се о св ајају моралне позиције, које се једног дана, ако не одмах, могу претворити у политичке? Води ли се каква акција у односу на српски народ у зсмљ и? Да ли ко од српских политичара на њега мисли, да ли му улива наде, да ли му својим држањем, ако не изричитом поруком, д аје снаге да издржава и не попусти? Да ли, најзад, неко озбиљ но мисли на неколико десетина хиљада Срба у изгнанству, да ли је испитао располож ењ е и могућности разних сила за реш авањ е овог животног, социјалног, моралног, а и политичког питањ а ? Да ли је ко начинио неки план, неки конкретан предлог за реш ењ е њиховог питања и да ли га је поднео и образлож ио неком надлежном? П остоји ли, најзад, јед ан минимум заједничког српског националног програма и плана за њ егово остварењ е, на коме би се сложили српски политичари? П остоји ли бар извесно јединство осећањ а и расположењ а, к о је би њих међусобно везало и које би на шире масе у изгнанству зрачило? Нажалост, кад се постави то питање, истинит одговор није нимало утешан. М еђу данашњим српским интелектуалцима нити има јединства духа и схватања о најкрупнијим националним питањима, нити има опш тег духа поверењ а и солидарности, нити има редг и организације, нити има поделе рада, нити се зна ко је заш та одговоран, нити се зна ко одлучује а ко изврш ује, ко нар еђу је а ко слуша. Нема тога питања па макар оно било најосновније и најсудбоносније по живот и опстанак српског народа, где нема читав низ мишљења, од паметних и смишљених да најлуђих и најпроизвољ нијих.

22

Нема ниједно питање, макар колико било основно и просто, на коме постоји извесна слога, јединство погледа и схватања. Изнад свега, нема ниједног питања и ниједног случаја где би дејствовала српска солидарност и где би сви иступили као један човек. Нема ниједног питања, па било оно национално у најш ирем смислу речи, политичко, културно, просветно, привредно, социјално, где би Срби заузели и бранили један став, где странац, добронамеран или злонамеран, не би наишао не само на низ најразличитијих мишљења, него и на највеће и неслућене могућности сејањ а раздора, мржње, суревњивости, дакле, р азб ијањ а националне снаге и упрезањ а Срба у било ко ја и било чија не-српска и противсрпска кола. По мом мишљењу, ово је изузетно у српској историји. Ми се додуш е никад нисмо одликовали неком великом слогом, али је ипак једн о вазда било ван сваке сумњ е: национална, српска свест. Ако смо снаге рђаво каналисали, раздвајали се, свађали се и одвојено се тукли, ми бар нисмо дирали у извор, нисмо га слабили, нисмо га каљали. М еђу нама је увек постоја л о нешто толико моћно да је било неоспорно и прећутно. Ми смо могли да се не сложимо или да се збунимо, али никад у основи: да смо Срби. Сам тај факат је повлачио границе раздора и пропасти и стално обнављ ао снаге слоге и препорода. Н ација је могла теш ко да страда услед неслоге, али није могла нестати, је р је национална свест била жива и снажна. Д анас ствари стоје много трагичније. Први пут у историји српског народа, ми смо начели извор, ми смо посумњали у спону к о ја нас спаја и од нас чини нацију. Први пут у историји, ми смо почели неповратно и тотално да се удаљавамо једни од других. Први пут у историји, међу нама је почело да се губи оно што је неоспорно, прећутно и заједничко. А прећутно је само оно што је најдубљ е и најосновније. Зато без прећутног нема солидарности, нема нације. Уколико између извесних људи има више прећутног, утолико су они међусобно јач е везани. Уколико има мање прећутног, утолико је њихова скупна снага мања. Ш то данас нема једн ог израђеног става по разним политичким питањима, ш тетно је , али је схватљиво. Само што наша несрећа није у томе. Наша несрећа је што се губе основне додирне тачке међу нама, што је најосновнија реакција наша различита, што исконског српског у нама понестаје, те реагирамо као странци један другоме, не као синови истог народа. Под тим околностима, сваки рад је искључен, и сваки успех онемогућен.

23 А да је тако, теш ко се може порећи. Уосталом, сама чињеница да се ништа ефикасно не ради, недвосмислен је и пора* зан симптом. То иначе, под иоле нормалним околностима, не би било то* лико страшно. Али у овом тренутку, то је не може бити поразније. Од 1918 до 1941 могли смо да будемо све и, нажа* лост, били смо све. М акар колико то било поразно, било је ипак схватљиво да се.после веома крупних и револуционар* них догађаја у целом свету, а нарочито после наших страховитих ратних губитака, ми 1918 године збунимо и пометемо, да заборавимо у тренутку тријум ф а и остварењ а вековних идеала, све крваве животне истине и лекције, па да најпразније ф разе схватимо као праву истину. Али данас, после 1941 и свега што се десило од тада, кад су нам се све глупости откриле крваво, кад смо људским животима, пропаш ћу државе ко ју смо свега двадесеттри године раније створили као кру* ну свих наших ослободилачких напора и ратова (а да не говоримо о страховитим материјалним губитцим а), — платили своје грешке и заблуде, — сад је све јасно и мора бити јасно, сад не може више бити никакве сумње и врдања. Казна судбине и историје је толико грозна и толико јед* носмислена, да само сазнањ е да треба нешто крупно и важно предузети, не значи апсолутно ништа, ако нисмо начисто шта треба чинити. Сам ф акат пак да се таква акција не води, односно да се води б езброј паралелних, супротних, изукрштаних, еличних и потпуно различитих акција, п о к азу је да ми, посматрани као целина, јо ш нисмо л екци ју схватили, још нисм«} увидели шта се збило, јо ш нисмо одмерили ни домаш ај трагедије ни њен значај за српски народ. Делимичних р еакц ија има врло много, делимичних увиђањ а има врло много, из народа избија здрава реакција, је р је народ потпуно правилно схватио и шта се у суштини збило и заш то се збило Али, те реакције, нажалост, нема код српске интелигенције, од које зависи хоће ли бити српске акције или не. Та нас ситуација виш еструко туче. Једно тиме ш то онемогућава сваку колективну српску акцију. Д руго, што наводн наше непријатељ е на закљ учак да смо ми заиста непоправљи* ви, кад нас није уразумила ни н ајјези в и ја катастроф а какву је икад један народ у историји човечанства доживео. Трећ*, што пред ведиким силама, од којих знатним делом зависи на* ша судбина, испадамо неозбиљни. Јер они сасвим природно м орају да р езо н у ју : да је све тако црно и трагично у погле* ду српског народа, као што ви причате, прва ствар к о ју би* сте морали учинити то је да се сложите на једном минималном програму, у коме би најосновнији интереси српског народа били заш тићени и минимални захтеви истакнути, нај-

24

основније линије српске националне политике повучене. Тога, међутим, нема. Како онда можете да очекујете да ми стран ци покажемо више разум евањ а, више срца, више љубави, више готовости за борбу, за остварењ е ваших националних права, него ш то ви показујете? Наша спољна политика укочена је нашом унутрашњом политиком Наша спољна ситуација је , дакле рђава великим делом зато што је наша унутраш њ а ситуација рђава. Другим речима, наша спољна политика укочена је нашом унутраш њом политиком. А, ма колики био значај спољне политике у ж ивоту једн ог народа, основа свега њ еговог рада, борбе и успеха је његова унутраш њ а снага, израж ена у њ еговој унутраш њ ој политици. Свака земљ а, велика или мала, мора да обраћа највећ} паж њ у на спољне политичке услове свог живота. То важи, дакле, и за српски народ, утолико пре што је место на које га је судбина поставила изванредно излож ено и опасно, што се стално налази у плановима, комбинацијама и акцијама читавог низа малих и великих сила, како из наше најближе околине, тако и далеких. Д анас, пак, кад се велики део српске интелигенције налази у иностранству, кад се у изгнанству налази и релативно знатан део српског народа, кад смо упу* ћени непосредно не само на гостопримство великих сила, не* го у сво јо ј политичкој акцији зависимо више него икад од њихове политике, питање спољних услова нашег рада и политике, д обија нарочиту важност. То, међутим, никако не значи да је унутраш њ а политика сасвим другостепеног зн ачаја. Напротив. Унутраш ња политика је увек била основа за спољну. Пре свега зато што је у политици пресудан моменат снага, па према томе ко има унутраш њ е снаге, има и спољне. Ко има снаге, тај привлачи прнјатељ е и савезнике, а одбија непријатељ е. Ко снаге нема, одбија пријатељ е и савезнике, а неодољиво привлачи непријатељ е. А из самог тог проистиче друга основна ствап а то је да унутрчш ња снага д аје слободу спољне политике. Ко нема снаге, не може да води никакву спољну политику. Ко има снаге, тај има много већи распон, много веће видике, много више простора и могућности-у спољној политици. Он има много адута у рукама и самим тим може лако да врши притисак на друге и да се одупире притиску споља. Без снаге, све су могућности затворене или сведене на минимум. Наши ударци никога не погађају, наше претњ е остају празне и смешне, а туђи ударци униш тавају тековине стваране

25

вековима и сатиру све снаге на којима нација почива. Без адута у рукама, слаб народ и држава постају играчка у рукама страних сила. Једном речи, спољна политика се силом околности своди на откривањ е спољном свету болести која нас све више онеспособљ ава за ж ивот: унутраш њ е слабости. Место да служи одбрани нације, спољна политика постаје мртав апарат који само потврђује поразе нације. Д ок наци* ја има унутраш њ е снаге, спољна политика може много шта да поправи и постигне. Кад нација изгуби унутраш њ у снагу, спољна политика постаје потпуно беспредметна. Према томе, иако ми, како због своје бројне снаге, тако и због свог географ ског полож аја, тако најзад и због своје данаш ње политичке ситуације, врло много зависимо од иностранства, ми своја унутраш њ а питања, нарочито после иску ства последњих четврт века, не смемо да занемарујемо. На* против, уколико је наша спољна ситуација деликатнија, утолико нам је потребна већа унутраш њ а снага да бисмо у њој могли да се снађемо и своје интересе одбранимо. Под претпоставком иоле нормалног и повољ ног стањ а у једном народу, спољна политика постаје пресудни чинилац у његовом животу. Али кад та претпоставка није испуњ ена,онда се тежиште потпуно преноси на унутраш њ у политику. О току једне реке може се говорити само ако има реке. О правцу кретањ а може се говорити само ако има покрета. О употре* би снаге може се говорити само ако има снаге. Исто тако, о спољној политици може се говорити само ако има унутрашње снаге и ако се води унутраш њ а политика, к о ја ту снагу одржава и развија. Ако тога није, онда разговори о спољној политици постају разговори о опсенама, а не о стварном животу, о јавном послу, о политици. Из тога произилази закљ учак, да ако хоћемо да водимо неку озбиљну спољну политику, ми морамо најпре да поведемо здраву унутраш њ у политику. Д а бисмо могли нешто да остваримо у спољњем свету, ми морамо, најпре, да средимо стање у нашим сопственим редовима. Да бисмо могли водити спољну политику, која ће остварити и обезбедити основна права и интересе српског народа, ми морамо најпре створити српску унутраш њ у политику. Без тога, све је празан разговор, обмана и заблуда.

Како

створитн

српску

снагу?

Како створити српску унутраш њ у политику? Другим речи.ма, како довести до тога да сви Срби, кад су у питањ у најосновнији интереси нације, исто осећају и мисле, на исти

26

начин р еагирају и истоме теж е? Како постићи то стањ е да се зна шта ко ради и шта ко има да ради, ко одлучује, ко заш та носи одговорност, ко изврш ује? На ово основно пи* тањ е најбољ е се може одговорити ако се види како је до* шло до тога да престанемо водити српску националну поли* тику и чиме смо је заменили. И с к у с т в о

са

Ј у г о с л а в и ј о м

П осматрајући наш јавни живот у Југославији, ја сам неколико година пре рата, док јо ш нисам имао појма о Бендиној теорији и формули о “*гаћјзоп и сврха човековог живота јесте стварање виших и вечних, непролазних духовних вредности.а најм оћнији извор тога је нацијијатељство које му се отворено указу је и не жели да буде непријатељ непријатељ у (“раз с^’еппеШ15 а еаисће”!), тај МОра да пропадне. Ја нимало не превиђам снагу демократских држава, моралну и м атеријалну нарочито. Али та снага није у њиховој данаш њ ој политици. Она је у о номе што је створило услове за дем ократију, што је демократију једино учинило могућном, што претставља неопходну основу на к о јо ј демократ -ја једино може да почива. То је цео онај процес политичког, културног и привредног развијањ а и зрењ а од половине петнаестог до деветнаестог века (за западно-европске зем љ е) или доцније (за Сједињене Америчке Д рж аве), који зе изош трио снаге тих земаља, створио у њима ка-о живот ја к у националну и државну свест и дисциплину, развио њихове снаге и таленте, дао им безгранично самоуверењ е, омогућио им успехе у свим областима људске делатности, који су у њима изазвали уверењ е да су они позвани да предводе човечанство. Њ ихова снага је у тој свеж ој, радној и борбеној демократији, која је рушмла окове и стегу старог друштва, али није кидала са п р о ш л о Ј Ј ћу, није све рушила и изједначавала, него је спајала прошлост са садаш њош ћу и будућнош ћу, везивала претке и потомке на заједничком делу и заједничком напору, претстављала изванредну историјску синтезу велике државне моћи, која је ублажена, и велике личне слободе која је дошла на сигурну основу и добила одређене оквире.

67

Све то је у знатној мери (негде мање, негде више) потиснуто левичарским утицајима, који су изобличили демократију и ослабили је. Али, то није уништено и нестало. И, кад се све то узме у обзир, онда питање светске превласти остаје отворено. Онда је велико питање да ли је јачи СССР са својим фанатизмом, прецизнош ћу, неумитно нечовечном, али врло ефикасном логиком и организацијом, где никакав сентименталан или културан обзир не стаје на пут остварењу политичке идеје, са петом колоном коју има у свим земљама у комунистичким странкама, — или су јаче демократске државе којима недостаје режимска динамика и фанатизам маса, али у накнаду за то имају дубоко усађен политички и империјатни с.мисао станонништва и огромну рутину државне политике. И чини ми се да онда шансе, узев наравно у обзир и материјалну снагу једних и других, јако нагињу у корист демократија. Али само онда. Међутим, ако би ствари овако остале, одн. развијале се како се данас р азви јају , неодољ иво надирући у лево, демократије не би могле да избегну страховит пораз. Јер, ко хоће да се одржи и дп не капитулира пред комунизмом, тај не може бити левији од комуниста. Може само бити деснијм. Што је најгоре, данас је бољшевизам .истовремено и левији и деснији од демократија. Левији је зато што је опојнији, много опојнији. Д еснији је зато што је стварнији, реалнији, преиизнији. Он, дакле, туче демократије и на свом и на њиховом терену. И докле год демократије покуш авају да савремена покољ ења у своји.м земљама и широм света пјане левичарском лимунадом, док их бољшевизам пјани комунис* тичком вотко.м, оне су готове.

Демократије могу да победе само у знаку борбе Зато будућност демократије данас није у даљем слабљењу државе и појачањ у левичарске демагогије, него у јачањ у државе и реш авањ у п и тан ^, не само материјалних, него пре свега духовних и политичких. Код бољшевика је спољна и унутраш њ а политика СССР и политика Коминтерне у целом свету, и тренутна тактика у односу на разне светске проблеме, све је , политички говорећи, дакле са гледишта целисходности, у складу. Код демократија, међутим, стално је ја з између њихових соиијалних интереса и међународних позиција, и њихове политике. Да једна социјалистичка земља, настала из крваве бољшевичке револуције, проповеда руш ењ е постојећег светског пореткз то је потпуно природно. Али да се са тиме мире земље које држе четврт света у рукама, то је кеприродно и неубедљиво.

68

Демократија се мора вратити својим изворима Да један народ и држава желе да играју водећу улогу, је р сматрају да имају квалитета који другима недостају, то је потпуно разумљиво. Исто тако је разумљиво да неко жели да влада светом да би уништио постојећи поредак у њему. Али да неко желк да очува битне одлике демократског поретка а истовремено чини све концесије комунистичким рушиоцнма дем ократије — то не бива. Д емократијама се дакле, намеће судбиНски задатак да своју политику донеду у склад са својим полож ајем у свету. Ако буду имале храбрости да буду оно што су, да се ослоне на оно што их је створило и дигло и у шта јо ш једино лидери стварно верују, а у масама лежи као велика потенцијална емотивна снага, а то су њихови национализми и вредности борбене демократије, — онда ће имати снаге да очувају и учврсте позиције кој с данас држе. Иначе, своје место неће одржати. Зато је данас неминовио да се дем ократија врати својим изворима, иначе ће, у судару са комунизмом, доживети пораз.

Враћање изворима ие значи, наравно, враћање на старо. То нити је могућно нити би било здраво чинити такве покуш аје. Али, ако су облици у к о је се начела облаче, пролазни, нису сама начела. Начело слободе и начело ауторитета су вечна начела. Цела Ј'е ствар у томе да се у одређеном историјском тренутку и за одређено друш тво нађе тачна мера једног и другог. Н ије, дакле, реч о томе да се точак истори* је враћа уназад и да се повампирују установе које су одговзрале приликама и потребама пре сто педесет и више година, него да се о п т т и принципи, који су показали своју виталност, примене у данашњим прилика.ма. Н ебројени проблеми савременог човечанства, савремене државе, савременог друштва, савременог човека, траже хитно решење. Ако се не нађу и формулишу демократска решења, масе и народи 'ће их тражити у бољш евизму и фашизму. Зато демократија не сме да се своди на анти-фашизам и антикомунизам. Демократске земље м орају имати нешто више од тога. М орају имати конкретне одговоре на питања, конкретна реш ењ а за конкретне проблеме. Проблеми се не решавају прокламовањем и понављањем извесних принципа. Јер, ако су прииципи вечни, нису конкретни облици примене « конкрет

на решења, која варирају с временом, људима, народима и догађајима. Према томе, није ништа учињено прокламовањем принципа дем ократије која је против фашизма и против комунизма, него треба изићи -и дати у име демократије реш ењ а ко ја су стварно различита од фашистичких и кому-

69 нистичких. Ако се то не чин.и, питања се не реш авају, вера V демократију се губи, демократске позиције се слабе. Дакле, бесомучном марксизму треба супротставити не неку безбојну левичарску ллмунаду, к о је се само тактички али не су штински супротстављ а комунизму, него идеје и реш ењ а, која ће се на свим пољима, у свим питањима, у свим областима, сударити и борити са марксизмом.

Керенштина

или

борба

Данас, у нешто ублаж еној форми, али зато у огромно увећаној размери, имамо дилему у ко јо ј се налазила Р усија 1917 године: капитулирати пред бољшевизмом кроз керенштину, или уништити бољшевизам јачим духом, јачом вером, већом зрелош ћу и већом борбенош ћу. При мобилисању снага, највећи извори дем ократија су у њиховој историји, у традицији, у ономе што их ј е као нације изградило и издигло изнад осталих, Ш ансе демократија су не у имитирању комунизма и у покуш ајима да од њега буду левије, него у покуш ају да свету више импонују и створе већу снагу својим идејам а и циљевима, него што му комунисти им понују и ствар ају снагу свзјим. Наравно, јасно је и сигурно да ће сваки већи покуш ај демократије да се бори за свој опстанак и победу бити од ст;ране комуниста дочекан урнебесном хајком на “ фашизам” . Али, то не сме да представља никакву сметњу. О нај, ко зазире од клевета и пропаганде непријатељ а, не треба да иде У борбу.

Борбена

д емо к р а т и ј а

и

фашизам

Б о р б е н а д е м о к р а т и ј а не само да није фашизам, него је иајсигурнија предохрана против фашизма. Валтер Липман је пре две године отприлике сасвим тачно приметио да је ш вајцарска конзервативна де.мократија, која се ош тро бори против комунизма, најјача брана против фашизма. У фашизам људе гу рају незадовољство, несигурност, страх, нерешени проблеми, недостатак позитивних задатака и идеја. Ако демократија то не пружа, она неминовно гура у фашизам оне који неће комуиизам. Јер, поред оних који су задовољни и одушевљени фашизмом, ту је знатан број који нису њиме одушевљени, али га примају као мање зло. “Зло се трпи од страха горега” . Зато они који с у зб и јају комунизам, чине услугу демократији, јер васпостављ ају и учврш ћују покерење, веру да је она

70 способна за борбу и живот. Отуд нема потребе да се иде фашизму. То је закљ учак који се 'неминовно намеће, било да се основни проблеми данаш њице посм атрају у свом социјалном ил« у свом међудржавном виду, тј. као проблеми савременог масовног друштва и масовног човека или као проблеми односа водећих сила у свету.

Проблем

слободе

Проблем слободе, као проблем усклађивањ а слободе појединаца и “државног разлога” , данас није тако прост као што је био крајем XVIII века. Тада, државна стега је била сувишс велика и оквири којм је држава постављала сувише уски за друштвене снаге које су огромно биле набујале. Проблем је, дакле, био прост: ограничити свемоћ државе, проширити оквире појединачне слободе, пустити да појединци сами сврш авају, и то много боље и ефикасније, послове које је дотле држава свршавала. Данас, међутим, поЈединца не спутава држана, него друштво, масовно друш тво, самом својом масовношћу. Зато је проблем слободе бескрајно компликованији. Сгарање о слободи је вечно, и историјска је грешка фашизма и националсоцијализма што су то занемарили. Али, с друге стране, старање о друштвеном реду, о држави ( као организованој друштвеној власти) такође је вечно. И као што нема културе и не може је бити, ако се угаси слобода човека, тако исто је нема и не може бити ако држава (супротно Лењиновом учењ у) престане бити држава. Шта више, уколико су друшткене везе чешће и гушће, утолико је појединац у свему све више упућен на друге људе, утолико је држава потребнија не само ради његове заш тите у најопш тијем смислу физичке безбедности, него баш и ради његове слободе. Држава данас за поје динца најчеш ће није сметња његовој слободи, него нужан јемац његове слободе. Данас се не меша држава својом вољом у разне пробле.ме и послове, него јо ј се појединци и групе сами обраћају, моле је и нагоне да бригу и реш авање проблема прими на себе. Нашта ће се та државна интеркенција упогребити, друго је питање. Да ли на то да сасвим веже појединца и његову личност сведе на број, као у СССР, или да га одбрани од друштвене масовности, ту је цео проблем. Али се. V скаком случају, данас проблеми не могу решапати без државе. У данашњем масовном друштву, појединцу нема слободе без државе. Јер, докле год су проблеми маса нерешени, нема места за п ојед инц а.Зато је држака нотребна да масе смири, охрабри, правац им да, веру им улије, проблеме им реши. А то све не може се постићи леиичарском де-

71 мократијом, него идејама одговорности, реда, хијерархије, организације. духовног јачањ а. Ма колико изгледало парадоксално, више слободе се може постићи не кроз слабљење државе, него кроз њено јачањ е. А то значи кроз јачањ е оних снага на којима се савремена држава изградила и на којима почива, дакле са више реда и дисциплине. Левичарство је могло да има оправдања само уколико се схватало (у XIX веку) као тежња да се ограниче и с у зб и јају штетна дејства наглог индустријског развоја и да се радници заштите здравствено, социјално и економски. Међутим, данашње левичарство је нешто сасвим друго. Данаш ње левичарство је не у исправци друштвених зала, не у остварењу социјалне правде, него напротив у постављ ањ у свег друштва на нездраве и рђаве основе. Зато данаш ње левичарске идеје уносе социјални немир и растачу социјалну стабилност и узајам но поверењ е, и слабе друш тво и државе у којима се шире. Конзервативне тежњ е пак су опасне ако се заборави на значај слободе, ако се извргну у социјалну неправду, ако дегенеришу у одбрану класних позиција и интереса. Међутим, те опасности су данас много мање од оних с лева. Пре свега, пораз фашизма (одн. националсоцијализ.ма) је подвукао значај слободе као духовне и политичке вредности. Друго, постулат о социјалној правди је пустио сувише дубоке корене да би ико (сем комуниста) могао да тежи да о томе не води рачуна или да тежи да социјалне односе и друштвено уређењ е заснива на социјалној неправди и експлоатацији. Треће, свака акција, која има у виду само лично или класно добро, не може имати бораца и не може успети. Сам по; литички и друштвени развој довео је , дакле, до тога да данас конзервативне идеје уносе мир, соиијалну стабилност и узајамно поверењ е, дакле, ја ч а ју државе у који.ма узи.мају маха. Д ем ократије не болују од сувише стеге, да би требало да иду улево, него од левичарске слабости, тако да и своје унутраш њ е оздрављ ењ е и већу борбену снагу м орају да траже у реду, у одговорности, у националној и друштвеној дисциплини. Њ ихов је спас, дакле, на наш ој линији одбране традиционалних вредности западне цивилизације. А ако на то не дођу, “ наши велики савезници” ће страдати као што смо ми страдали. Само што ће њихова иесрећа доћи искључиво њихобом кривицом, док је у наш ој трагедији велики удео њихове кривице. Они себе — и нас — могу спасти само усвајањем наше линије. Ми борбу за националну ствар не можемо да добијемо левичарством,не само што нас је оно упропастило и што она по својој суштини није левичарска, већ зато што левичарство

72 тр у је и упропаш ћава и води у пропаст и западне демократије ,које треба да буду главна војничка снага нашег националног ослобођењ а. Наша борба има, дакле, да се води у знаку нације и борбене дем ократије, је р су наши савезници у свету они који у ово критично доба увиђају потребу реда, одговорности и дисциплине, је р су снаге које разум еју и помаж у наш у борбу оне к о је су учиниле великим водеће културне нације и на којима почива западна цивилизација. Самим тим, дошли смо до јо ш једног основног закљ учка у погледу наш е спољнополитичке ситуације и спољне политике, а то је да је :

Линија српске борбе је лииија англо-америчке борбе Л инија наше борбе, линија англоамеричке борбе, да су услови српског васкрса и опстанка, услоки англо-америчког опстанка, да је линија српске победе над Титом, линија англо-америчке победе над СССР. Према томе, стање у Југославији је минијатура светске ситуације али историјски гуриута унапред, — тако да показује неминонну будућност 1И другима. Титове позиције и адути у Југославији су Стаљинове позиције и адути у свету. Положај српског народа у Југославији је слика будућности полож аја Англо-Американаца у свету.

Борба српског народа није политички брањена ■Ми смо страдали на линији одбране нације и свих оних културних вредности које сачињ авају данаш њу цивилизацију која почива на духовној снази и величнни нације. Страдали смо једн о зато, што су општа ратна ситуација и односи трију великих сила натерали претставнике те цивилизације, коју смо ми бранили, да тренутно и делимично издаЈу ствар за к о ју се боре. Да би тукли једног непријатељ а, они су попусти ли другом преко мере. Д акле, по среди је ,с а гледишта наше мо ћи, виша сила, Али у томе није све. Д руги, можда у суштини много пресуднији моменат био је тај што борба, коју је срп ски народ на челу са Дражом М ихаиловићем водио, није поли тички брањ ена. Она је , и то врло млако, са једним понизним излагањем својих ж ртава и рана које треба да изазову сажаљ ењ е, донекле брањ ена морално. Политички не Почев од Конгреса у Бау, где је изврш ено једно нагло и радикално скретањ е у лево, које никог од наших непријатељ а није збунило, а нас је страховито помело и разбило, па све до данас, ми српску ствар политички уопш те не бранимо. Ми истичемо своје жртве, своја страдања, патње, апелујем о на хуманост, доброту, племенитост, правдољ убивост других, пеликих и моћних, а нигде не говоримо о српским правима и српским

73 интересима. Наша борба није, дакле, уопште више политичка борба. А није зато што српски политички г.ретставници и сами ту српску ствар не сматра.ју могућном и опортуном, што у суштипи српску ствар см атрају пропалом. Ту је кључ наше трагедије! За оружану борбу, где се тражи храброст да се гине, ту смо први. За политичку борбу, где се изнад свега тражи смелост да се брани своје, ми смо последњи. А судбина народа, у кр ајњ о ј линији, зависи од политичке борбе. Зато је апсолутно нужно поставити српско питање као политичко пи тањ е: питање не само п о в р ед е апстрактног морала и хуманосги, него питање попреде једног основног начела, скечано проглаш еног у Атлантској Повељи. Као питање повреде обавеза из уговора у Јалти, повреде толико грубе и флагрантне уопш те, да руши саму перу у начела ради којих је вођен Други светски рат, ради којих су народи улазили у рат, све залагали и крв лили, а самим тим руши саму основу данаш њег поретка у свету. Изнад свега, да тиме иду против својих интереса, је р руше једину снагу која на Балкану може да држи известан ред и стабилност, једину снагу која је увек сигурно била њихов савезник. Водећи такву политику, ми бисмо несумњиво навукли на себе много мржње, непријатељ ства, оштре критике. Али смртно угрожен народ не може да се спасе политиком пријатељства са целим светом. Ми морамо да одржавамо најбољ е односе са онима који су с нама или могу бити с нама. Али, одрж авајући коректност на највишем степену, ми не смемо попустити онима који су против нас. Са непријатељ има се носити на живот и смрт. Заблуделима не попуштати, него их стрпљиво доводити на нашу линију која је и њихова, ма колико нас, нарочито у првом тренутку, непријатности то коштало. То је једини пут борбе за српске интересе. Јер, мислим да у дилеми: или да се слепо придржавамо јед^ не линије само зато што је то линија која нам се намеће, а свесни смо да је погубна и по нас и по оне који нам је намећу, — или пак да идемо линијом коју нам налаже одбрана наших најосновнијих животних интереса, и на коју морају, идући за својим интересима, доћи и други ма колико нас тренутно због тога нападали, не може уопш те бити дноумље* ња. Свести националну политику, и то политику народа који је најтеж е страдао у оном рату и данас најтеж е страда, на послушност, је сткар неома лака. Али, то је политичка капитулација. То је абдикација на најосновније елементе политичке борбе. Ми својим југослоненством себе утаиамо у “Југослонене” и самим тим бришемо између остал-их становника Југослави* јс и себе разлике које постоје између Санезмика и Немапа,

74

као и између бољшеиика и противника бољшевизма V свету. Ми тиме одбија.мо од себе оцену и место које ирипада српском народу, који је не само први повео у Европи озбиљну герилску акцију против окупатора, него први повео борбу на живот и смрт са комунистима још после Првог светског рата и гу борбу обновио двадесет година доцније. Комунисти су, под заштитом антифашизма, били свим силама запели да збриш у српски народ. Ми смо прихватили борбу, стали на браник српског народа и српске слободе, али истовремено и на браник независности надије и слободе као вечних принципа и вечних вредности човекових. Само ц јт о то није био став осталих становника Југославије . Са изузетком Словенаца, већина “Југословена” уопште није била на бранику никаквог начела и ниједне вредности, него се понијала за опортунизмо.м. У томе није презала ни од издаје, ни од злочина колективног покоља, ни од службе Гестапоу, ни од најамничког ношења немачке униформе, нити најзад од брзог и лаког пребацивања из нацистичког у комунистички табор, чим се ситуација изменила. Д рж ањ е тих “Југослава’’ било је дакле у највећој супротности са нашим држањем, како у односу на нацисте, тако и у односу на бољшевике. Стога би данас морала између њих и нас да се чини разлика која се чини између оних који су се против фашизма и нацизма борили и оних који су му служили. И нарочито бисмо морали да данас, ради сутраш ње евиденције, јасно показујем о ко се против боллневиз.ма борио, а ко му служио. ЈутословенсIвом ми све те бриге занемарујемо. Ми смо у најкритичнијим моментима овог рата били први по свом држан.у. Што смо данас у Југославији последњи, то није никакво чудо, јер данашњи режим и види свој главни циљ у униш гењу Српства. Али оно што је несхватљиво и неопростиво, то је да ми у иностранству себе силом, противно свакој правди, логпци, здравом разу.му и најосновнијим морални.м обзири.ма, изједначапамо са свим могућим “Југословенима" и тиме бршпемо и све наше заслуге, и све њихове злочине и престуце. То су све животни проблеми на које се мора мислити, а на које ми не мислимо. Наш проблем није само а) уклонити Тита, него и б) обезбедити у поретку, који буде дошао после Тита, српске интересе. Ми свој проблем свакако не можемо потпуно сами да решавамо и решимо, је р је српско питање великим делом везано за светске политичке проблеме, конкретно за проблем а.меричке или совјетске превласти у свету. Али порел онога што не можемо да чинимо и свршимо без других, има много ствари које нико не може и неће да учини ако то ми не учинимо. Стога ми можемо да играмо ггресудну улогу у реш авањ у српског питања. Другим речима,

75

ако не можемо сами да решавамо питање Тита, ми можемо и морамо да тачно и правилно уочавамо светску ситуацију, да правилно и тачно поставимо свој проблем, да на свегско јавно мњење утичемо онако како захтева решење нашег питања. То значи да, - об јаш њ авајући, истичући, пропагирајући светском јавном мњењу и код влада великих сила српска праиа, српске заслуге, значај српског геополитичког полож аја и српске политичке квалитете који нас чине основним елементом за сређивање Балкана, можемо и морамо да задобијамо симпатије за српски народ, да будимо у светском јавном мњењу и у светској политици снаге и струје које би довеле до решења нашег националног питања.

“Главно је срушити Тита. После ћемо лако” Тита нисмо ми довели, него велике силе. Он није дошао нашом вољом, него туђом, наметнут насупрот наш ој једнодуш ној вољи. Д овео га је један неприродан спрег снага, међу собом скроз супротних, једна заплетена међународна ситуација која је произишла из развоја ратних догађаја. Однеће га расплет те ситуације, који је отпочео сломом немачке војне силе, а који се убрзава упорном и доследном совјетеком политиком светске револуције. Као што је 1939 постанљена светска дилема фашизма и анти-фашизма, тако се данас све више ствари и односи поларизују у два блока, чија међусобна супротност расте и све остало баца у засенак: комунистички и анти-комунистички. Стога је наше место V анти-комунистичком блоку одређено не само нашим ставом према Титовом режиму, који нас непосредно погађа, него развојем међународне ситуаиије која искљ учује неутралност и захтева сврставање сваког народа и сваког појединца на земљи у један или други блок. Али само ти.ме сриско питање се не решава. Не треба заборавиги да се спреге ради уништења заједничког непријатељ а стварају много лакше него спреге ради остварења једног позитивног циља, па су зато и много мање солидне. Позитивни циљеви се дуго остварујуи спрега дуго граје.Н егативни циљеви се лакше остварују и тр ају колико само уништење непријатељ а. Одмах затим спрега се распада, јер отпада једина веза на ко јо ј спрега почива ,а долазе до израж аја побуде и покретачке снаге које су разднчите. Отуда, после униш тења комунизма, неминовно мора доћи до израж аја хетерогеност антк-ко.мунистичке спреге, као што је после слома хитлеризма дошла до израж аја хетерогеност анти-хитлеровске спреге. Укиштењем комунизма, дакле, не реш авају се сва пнтања овог света и не настаје ника-

76

кав вечити мир, братство међу људима и народима. Њ име се свакако отклања једна смртна опосност за културу уопште, њиме се решава капитално политичко питањ е: питањ е доминације и вођства у свету. Али тиме се историја не заустављ а, него се међународна борба наставља, и, пош то је један изванредно крупан проблем решен, п о јављ у ју се нови. У односу на садаш њ у ситуацију, нова ситуација биће веома различита, па ће сви народи и држ аве на основу те нове ситуације да доносе нове одлуке. Према томе, за сваког озбиљ ног државника, ма коме наро* ду припадао, поставља се задатак да мисли не само на антикомунистичку борбу, него и на обезбеђењ е својих интереса, кад та борба буде заврш ена. И то заиста сви озбиљни и одговорни државници и чине. Тај се задатак поставља и пред српске политичке претставнике. У анти-комунистичком блоку су данас многе силе и снаге од којих свака има сво је посебне побуде и циљеве. Ш то је још важније, нико од њих не подређује те посебне побуде и циљеве анти-комунистичкој борби, него напротив анти-комунистичку борбу подешава према свбјим посебним интересима. Онај који се данас ограничава на анти-комунистичку бор* бу, биће у кобном заостатку кад се та борба заврши. И док се осгали буду борили ко ће своје посебне циљеве боље да оствари, он ће тек имати да мисли шта хоће, да изводи на чисто побуде и о дређује циљеве. Да ће такав народ сигурно бити побеђен, то је не само логички непобитно, него и искуством доказано. Чему то води, јасно по казује баш наш данашњи полож ај. Ми смо водили анти-хитлеровску борбу и ништа друго. И ослободили смо се хитлеризма, али нас је снашло још много веће зло, на које нисмо довољно мислили. У анти-хитлеровској спрези ми смо политички били само анти-хитлеровци. Зато смо постали жртве оних којима је анти-хитлеризам био само део једн е много веће борбе за одређене циљеве, супротне нашим основним националним интересима. Ми смо, дакле, будући само анти-хитлеровци, ишли на руку онима који су у руш ењ у хитлеризма видели не циљ, као ми, него средство да раскрче пут за остварењ е другог циља. Наша акција, начелно говорећи, ништа ниЈ'е данас друк* чија. Ако у ј е д н о ј с п р е з и разних сила, којима је анти-комунизам само заједничка додирна тачка, је р им је комунизам заЈ’е д н и ч к и непријатељ који смета остварењ у њихових посеб* них циљева, — ми једини останемо само анти-комунисти и ништа више, ми ћемо свакако допринети униш тењ у комуни-

77 зма, као што смо играли велику улогу у руш ењ у хитлеризма, али ћемо опет бити жртве неке друге силе и туђих рачуна, као што смо то сада. Наше учеш ће у анти-комунистичкој борби може бити корисно по наше наЦионалне интересе само ако ми у њој учествујемо на начин који диктирају наши српски национални интереси и наши српски национални циљеви. Ако би остало овако, онда би се оно што не зависи од нас, тј. руш ењ е Тита, свршило без нас и без обзира на српске интересе. А оно што зависи од нас, тј. обезбеђењ е српских животних интереса, то би сигурно било пропуштено. У том случају, да ли мислите да је претерано нестварно претпоставити да бисмо ми Срби, који смо стајали у првом реду и анти-хитлеровске и антикомунистичке борбе, били сматрани побеђеним народом и крваво каж њ ени? После свршетка анги-хитлеровске борбе, први херој те борбе, који је симболисао целу борбу српског нанода, убијен је као сарадник хитлероваца! Противно свакој правди, моралу, пош тењ у, демократским начелима. По чему не би, у отсуству српске политике, Срби по заврш етку борбе против комунизма, чији су они главна жртва, били третирани као главни “ колаборатери” комунизма?! Према томе, наш се проблем може решити ако се тачно зна заш то смо против Тига и шта хоћемо после Тита, тј. ако се зн а ју наше побуде и мерила и ако се зна наш циљ.

Дакле: брига о српским интересима То је прво и основно. Јер само ако се то зна, може се ићи даљ е: сложити и ујединити Србе на основном циљу и основ* ним начелима, одредити план рада, извршити поделу посла и водити борбу. А само у том случају може бити успеха и победе. Само у том случају, руш ењ е Тита неће бити за туђ рачун (као што смо рушили Хитлера з а туђ рачун) и за ново ропство, него за српску слободу и само у том случају српска судбина ће из Тнтових руку прећи у српске руке. Наше шансе за успех постоје, дакле, само у оквиру одржања основних начела и установа савремене цивилизације, као што је наш данашњи полож ај проистекао баш отуд што су Велика Британија и САД дозволиле да се те основе озбиљ но окрње. Та цивилизација није без мана, далеко од тога. Алк у односу на оно што је у СССР и у земљама које је СССР окупирао и у односу на оно што хоће да створе, то је рај. Зато смо ми, као и Енглези и Американци, у суштини конзервативци, а комунисти рушиоци. А поправка тог конзервативног светског поретка, угроженог политиком компромиса са

78

СССР, ко ју буду изводиле Америка и Велика Британија, мо* же само стварити повољне услове за нашу националну борбу. Али како ми нисмо корисник, него жртва њиховог ком* промиса са СССР, то није наше, него њихово да поредак поправљ ају, а наше је да у том поретку заш титимо своје националне. интересе. Н ароду, који је у п олож ају у коме смо ми, не служи на час! да своју борбу за опстанак зам ењ ује бригом за туђе добро. Кад некоме гори кућа, он има да је гаси, а не да сањ зри како ће да усрећи цео свет. Н арочито не, кад су пожар ве* ликим делом изазвали други. Према томе, о обезбеђењ у једног поретка идеалне среће за све, који би био могућ ако бн се изменила љ удска природа, нека воде рачуна они који су не само толико јаки да су своје интересе обезбедилк, него имају политичке снаге на претек, тако да целом свету могу да намећу нешто ново. Наше пак није да бринемо бригу свих људи и свих народа на свету, да кукамо због туђих невољ а и да запевамо на туђим гробљима, већ да бранимо животна права и бринемо бригу преосталих осам милиона Срба на овом свету. Ми смо до сад целу нашу политику заснивали на одбрани демократије, на свом ужурбаном уверавањ у како смо демократи по снаку цену. А у колико смо спомињали нацију , то је било скоро увек оперишући са једним лажним појмом, појмом ј у г о с л о в е н с к о г народа. Појмом, који је виш еструко лажан. Пре свега по томе што југословенски народ не постоји, него три на* рода, српски, хрватски и словеначки, а друго, још више због тога што нису та три народа исту улогу играла у овом рату, на истој се страни борила, исту судбину делила; него су улоге српског и хрватског народа из основа различите, њихо* во опредељ ењ е у рату потпуно супротно, њихови национални напори упућени потпуно супротним циљевима, српски по* беди Уједињених Н ација, хрватски победи сила Осовине. Уколико се, најзад, спомињао српски народ, то је скоро без изузетка у једном ропско-плачевном тону, са егзибирањем крвавих рана, са статистикама мртвих и закланих људи, жена и деце, попаљених домова и уништеног економског богат* ства, праћен и запомагањем, и удварањ ем и ласкањем беск рајн ој лоброти, праведности н милосрђу моћних овог света. Ово је све не само врло пониж авајуће, него у к рајњ ој ме* ри неефикасно. Пре свега, данас сви без разлике говоре и истичу своју велику љ убав и приврженост према демократијн, насупрот пајф лагрантнијим доказима из најскорије прошло* сти о супротном. У том заглуш ном хору учествујем о и ми. Само што за остале то учеш ће у аплаудирањ у и ласкањ у демократији је само мера опрезности, само опортунистички потез да се не би без потребе навукле никакве непријатности,

79 док истовремсно на другој страни воде озбиљ ну, упорну и систематску борбу за своје националне интересе. Ми, међу* тим, целу своју политику сводимо на то учеш ће у интерна* ционалном хору за клицање демократији. Самим тим, ми уопште никакву националну политику не водимо. Јер ако је* дан посебан народ за заш титу и обезбеђењ е својих националних, и то смртно угрожених, интереса не чини ништа посебно, мимо онога што је заједничко (и то привидно, формално, не стварно) свима народима на свету без разлике, — значи да он своје националне политике нема, да он својих националних интереса нема, је р су идентични са интересима свих народа на свету, једном речи, да као посебан народ не постоји. А самим тим смешно је и говорити о неком обезбеђењ у основних националних права и националне судбине. Јер, како могу Енглези и Американци водити рачуна о нашим интересима кад ми стално и неуморно понављамо да ми ништа друго и ништа више не желимо него срећу, благостање, мир и дем ократију за цео свет, за све народе. Уз то, тиме се пред целим светским јавним мишљењем, а нарочито у оч-има Енглеза и Американаца, показујем о у рђавој политичкој светлости. Испадамо народ слаб, а самим тим неинтересантан за било какву политичку комбинацију и озбиљну политику, је р нити можемо да користимо пријатељ има и савезницима, нити да шкодимо непријатељима. Према томе, прва ствар ко ја из овога јасно произилази, то је да наш национални циљ, циљ наше националне политике није завођењ е демократије у свету за све народе, расе, класе и континенте. То није ничији национални циљ, па не може бити ни наш.

Добро српског народа и добро човечанства Аргуменат да су мир, благостањ е и демократија недељиви, да, дакле, и наша судбина зависи од светске, да нама не може бити добро ако је у свету рђаво и да према томе ( ? ! ) , ми имамо да радимо за добро човечанства да би нама било добро, — је потпуно неумесан. И то из више разлога. Пре свега, природка и основна дужност сваког народа је да се о себи стара. И, ако један народ хоће да ради за човечанство, он то може чинити само као народ, никако као духовно и организационо разбијена гомила појединаца. Према томе, говорити о борби за човечанство, а занемаривати најосновније.дуж ности и обавезе према свом народу, је лицемерно и неубедљиво. Д руго, овај рат и период од свршетка рата су показали ди су судбине народа и то чак народа који се боре на истој страни, врло дељиве. Да су недељиве, ми не бисмо били у полож ају у коме смо. Сам наш полож ај је драстичан пример циничне дељивости судбине појединих народа у овом данашњем свету толико зближеном и толико смањеном тех-

80

ничким проналасцима, саобраћајним средствима и ратним оруђима. Треће, ако је ко директно мислио на опште интересе, а занемаривао своје, то смо ми. Па тиме нисмо стекли углед и пош товањ е због свог “ идеализма” , него оцењени као занесењ аци и политички незрели и неозбиљни. Ако ко кога треба делом да уверава о сво јо ј оданости опш тој ствар« човечанства, то свакако наши ратни партнери нас, не ми њих. Наш национални циљ јесте и мора бити, дакле, само то, да обезбедимо своје, српске националне интересе. Он гласи и само може да гласи: да српски народ на територији на к ојој живи, буде слободан, да сам одлучује о својој судбини, уре* ђујући свој живот и реш авајући сва своја питања онако како то одговара интересима њ еговог опстанка и интересима међународне заједнице засноване на политичкој правди и слободи. То је циљ. Д руго је питање како ће се он остварити. Којим путем, у каквој међународној комбинацији, у ком политичком облику.

Страдали

смо

као

Срби

Ми данас у инострантву морамо радити и бавити се оним о чему за нас као Србе апсолутно не може бити никакве сумње и дискусије, на ономе што је толико елементарно, да је изнад сваког гласањ а, а то је заш тита најосновнијих интере* са српског народа. А све оно што се може решити на разне начине, што може добити разна реш ењ а, према томе како на* род буде о томе расуђивао, то се има оставити за доцније, То ниуколнко не значи да наша досадаш њ а акција има да се сузи. Напротив, она има огромно да се прошири. Јер наш основни проблем није уставно-правни и техничко-админи* стративни, него национални. Ми нисмо страдали као држављани Југославије, него као припадници српског народа. Трагедију, издају, осакаћењ е, покољ , злочине, униш тење чита* вих крајева и делова народа није доживео ни југословенски народ ни југословенски-народи, него српски народ. И смртно је угрожен у Југославији од данаш њ ег режима, не југословенски народ или подједнако југословенски народи, него пре свега српски народ. И као што победа над фашизмом није донела реш ењ е српског питањ а аутоматски, тако га иеће доне* ти ни победа над комунизмом. Према томе, ми имамо да бринемо српску бригу, да бранимо српске интересе, да водимо српску политику.

Н а ц и ј а

и

д е м о к р а т и ј а

Ово вођењ е националне српске политике наравно не значи Лс1 ми не треба да се боримо за дем ократију, да се од н>е о-

81

грађујем о, да је осуђујем о. То свакако не. Уосталом, рекао сам у почетку, да је ради што већег успеха потребно да се пажљиво испитају све околности и услови света у коме живимо и да се о њима у акцији води рачуна. Ма колико данас дем ократија била проблем, ф акат је да је она уопш те усвојена као ознака у табору коме ми припадамо. И факат је да је начело на основу кога имамо право да тражимо да о српској судбини одлучује српски народ, а не СССР на основу конце* сија к о је су му учиниле Америка и Енглеска, проглаш ено у А тланској Повељи, дакле у основном демократском докумен* ту новије историје. Према томе, успех наше националне бор* бе је најтеш њ е везан за дем ократизацију светског поретка, т ј. уклањ ањ е комунистичке инфилтрације у светски поредак хриш ћанске цивилизације, ко ја ј е исто толико, ако не у још много већој мери, цивилизација националних држава. То је , дакле, ван спора. Али, с друге стране не сме се чи* нити ни најм ањ а збрка и забуна око тога ко се борио, ко страдао, ко жртве подносио, коме је неправда учињ ена, ко је морални и политички поверилац, ко дужник. Ту је суштина лроблем а: да ли су више демократски свет, демократске зем* ље учиниле за српски народ, или је српски народ више учи* нио за демократске земље, демократски свет? Непобитан је факат да после Д ругог светског рата демократија и даље постоји у многим земљама у којима је и раније постојалл, као и у земљама у којима је за време рата, одн. немачке окупације, била укинута. П остоји како у земљама к о је су се за њ у бориле, тако и у земљама к оје за њу прстом нису макле. Према томе, жртва Д ругог светског рата је српски народ, а дем ократија само кроз трагичну судбину српског народа. Д ем ократија није погажена уопште, него у односу на српски народ, и друге народе којима је наметнут комунизам. Према томе, није српски народ дужник демократије , него је светска демократија дужник српског народа. Ми смо својим учешћем у рату у врло великој мери допринели и омогућили да многи народи данас слободно живе. Они су нам се одужили тиме што су нам наметнули или бар ишли на руку завођењ у једне окупације страш није од оне против к о је је мобилисан цео свет у овом рату. Поверилац смо дакле ми, српски народ . А дужник су они, који захваљ ујући нама, уж ивају благодети дем ократије, тј. слободан национални жи* вот. Наш национални циљ, дакле, није супротан демократији, него потпуно демократски. Али наш национални циљ н и је да стварамо дем ократију за цео свет, него да је обезбедимо за себе. Ми смо за очувањ е светске дем ократије дали допринос какав нико није д ао: 1) бацили смо моралну атомску бомбу

82

на хитлеровску Немачку, која је разорила психозу о њеној непобедивости, а морално препородила Велику Британију, к о ја се у том тренутку према Немачкој налазила као једини противник, од чије је истрајности зависио можда исход рата; 2) одложил« напад на СССР за шест недељ а; 3 ) за време најсудбоноснијих борби Немаца у СССР, где је сваки човек био драгоцен, својом акцијом везивали тридесет немачких дивизија; 4 ) ометали долазак појачањ а Ромелу за време битке код Ел Аламеина у мери пресудној по исход битке. Ред је да нам се они, који дем ократију уж ивају, захваљ ујући добрим делом нама, бар мало одуже тиме што ће је и нама обезбедити. Ово је , чини ми се, једна од најглавнијих тачака. Ми нити смо против демократије, нити против извесне демократске терминологије, опште усвојене у међународним дискусијама. Али светска политика није сачињена само из демократије и демократске терминологије, него много, бескрајно више из борбе за обезбеђењ е својих националних, одн. државних интереса. Стога је потребно поставити сваку ствар на своје место. Као што постоје правила друш твеног опхођењ а и понаш ања, тако постоје и правила међународног опхођењ а и понашања. И као што човек, који жели да у друш тву има место које одговара његовим способностима, мора да се држи друштвених правила, тако народ, који у међународној заједници жели да добије место које му према његовим квалитетима припада, мора да се држи правила међународног опхођењ а. Али, свести своју националну политику на правила и форме међународног опхођења, било би као кад би неком цела сврха и садржина живота била да буде учтив и салонски углађен човек.

Брига за национално самоодржање Једна од најквбнијих заоставш тина нашег живота у Југославији је то што неким наказним обртом логике и морала, сматрамо да ћемо боље проћи ако се пред светом покажемо и свет стекне уверењ е да ми своје националне интересе не бранимо, него ако стекне уверењ е да их бранимо. А истина, стара као свет, је супротна. Успева само ко је јак. Водити политику не бранећи своје националне интересе је као пливати без воде или бавити се математиком без бројева. Ко хоће да га ч ују, мора да говори одлучно и јасно. Ко хоће да га пош тују, мора да буде ја к . Ко хоће да обезбеди своје националне интересе, мора да се бори за њих. Према томе, главни циљ наших напора није и не сме бити да дајемо бескрајне и отужне изјаве о својој демократично-

83

сти, да молимо све и свакога да в ер у је да нисмо шовинисти, да се не боримо за своје националне интересе, него непосредно за интересе свих људи, раса и класа. Јер, у том случају биће им јасно да смо слаби (и духом и организацијом ), па ће нас презирати. А већ о остварењ у неког националног циља, о обезбеђењ у националних интереса не може бити ни говора. Ако хоћемо нешто да постигнемо, иза наше међународне углађености и лепог понаш ањ а мора да се осети нека садр* жина, а то је брига за национално самоодржање.

85

3

СРПСКИ НАРО АИ СШ Н У погледу другог битног чиниоца за одређивањ е наше националне политике, видели смо да нас наш посебни положај, тј. мишљење к о је се има о нама, о наш ој снази, наш ој способности да користимо пре свега себи, и затим и другима, о наш ој политичкој зрелости, о нашим склоностима и располож ењ у, — наводи да потпуно одбацимо југословенску националну политику и водимо само српску националну политику. Али то није све. Ту долази јо ш један други моменат, који можда спада у трећи део ових расматрања или захвата и други и трећи. То је питање какав је наш однос и полож ај пре* ма нашим непосредним суседима. Притом, наравно, не мислим на званичне односе данаш њ е Југославије са суседним државама или наше емигрантске односе са људима који су према режиму у сво јо ј земљи у опозицији, као ми према Титовом. Мислим на нашу унутраш њ у снагу, упоређену са њиховом, наш национални напон упоређен са њиховим, нашу националну солидарност упоређену са њиховом, једном речи на саме изворе и корене наше и њихове данаш ње и будуће политичке снаге. Питање, ма колико важно, није компликовано и не оставља ^ного места двоумл>ењу. Ми смо 1918 били на врхунцу ус* пеха. Затим смо извесно време покушали да српски бранимо и одбранимо националне и државне интересе (Видовдански Устав, борба против ком унизм а), одупирали се и сузбијали бесну навалу удруж ене аустро-угарске и комунистичке мрж* ње на Српство. Онда смо почели да попуштамо, и најзад, упркос местимичним и повременим напорима мањег броја, по-

86

чели да тонемо све дубљ е и све брже. Наши суседи, међутим, било у Југославији или ван н>е, било да смо стајали у добрим односима или су нам показивали отворено непријатељ ство, доживели су супротан процес. Не могу овде да излажем по* себне случајеве. Битно је да су они сви бректали и брекћу од национализма, док је наш српски национализам, политички говорећи, спласнуо. Д ок су енергије националне мегаломаније,империјализма, асимилације, надирале преко њихових државних граница ка нама, — код нас је напон био нула. Још горе, била је депресија. Н>ихов национални жар се распалио у силне пламенове. Наша национална ватра је угаснула. Д анас, док међу Румунима има људи који заступ ају тезу о румунском карактеру целе Источне Србије до М ораве, па чак сањ ају о неком продирањ у на Јадранско Море, док Бугари сматрају Стару С рбију а и целу Источну Србију све до “ Бугар-М ораве” бугарском, док Арнаути Метохију и Косово см атрају неоспорно арнаутском територијом, док Мађари Војводину сматрају отргнутим делом мађарске историјске територије Св. Стевана, док Хрвати сматрају границе НДХ као минималне границе хрватске националне територије, к о је у најближ ој будућности има да се допуне Бачком и Санџаком, а само нешто доцније и Црном Гором, тј. “ црвеном Хрватском” — дотле Срби не само да не сањ ају д* узим ају туће, него не помиш љ ају ни да бране своје најдревннје и најрођеније. Од 1941 до 1945 видели смо како је изгледао први корак ка реализацији тих разних мегаломанских национализама наших суседа. А небројени су знаци да пад хитлеризма није код њих произвео никакво сплаш њавањ е и одрицање од снова и аспир*ција. Напротив, цео развој међународне ситуације, а нарочито односи тр и ју највећих сила међу собом и њихова политика према Н емачкој, само их у твр ђ ују у вери да ће можда у скорој будућности отпочети нова историјска лутрија за ко ју се треба што боље спремити. Они се сви (т ј. и Бугари и Румуни и М ађари и Хрвати и А рнаути)налазе у табору бивших савезника Осовине, дакле, побеђених у Другом светском рату. Али, они су, више или мање, сачували народ, тј. имали релативно мале губитке у људским животима, сачували привреду, сачували огњиш та и домове. Изнад свега имали и сачували ја к и крепак национални дух који их држи, који их везу је, који их чини солидарнлм и јаким и ко ји их тиме чини интересантним у очима свих великих сила, дакле, чини их извесним фактором у вели' -'! политици. Н асупрот њима, ми смо изгубил своју националну државу, силом угурани у једн у интернационалну држ аву где смо не само последњи, него смо обележени као елеменат који треба уииштити, изгубили милион и по људских живота, осак«-

87

ћени привредно, опустошени нам читави крајеви, са огромним културним губитцима. Изнад свега, завађени, слаба духа, ме ки, пријатељ и ц е л о м с в е т у , “апгјз ему гледали само одисај народног распсложен.а, не питајући за последице које ће изазвати, — с друге стране се не може глорификовати политика 25 марта као политика тобож њ е мудрости, насупрот политици 27 марта, као политици н е р а з л ж и Ј љ а њ а . Да иза пуча од 27 марта није стајало опште народно расположење, тај би акт био забе.гежан као акт неопростиве лакомислености једне шаке људи. Само зато што је уз 27 март било народно расположењ е, тај пуч се није свео на лакомислен експеримент на рачун и уз крваве трош кове народа. Али то не значи да је 27 март рецепт за нашу политику у будућностн. Ако бч се политика, тј. брмга о народни.м интересима тако водила, онда би се дошло до једне унутраш њ е контрадикпије, наиме да политика, место да штеди људске животе и живот народа унапређује, доводи до нестанка народа са лица земље. Проблем 27 марта, дакле, није ни нај-

93

мање прост, него треба добро видети и измерити све његове елементе и све ствари поставити на њихово место. Као став народни, као израз основних схватања народних, он је величанствен. Као државничми акт, у једн ој држави са потпуно трулом војском, са становништвом подељеним на бранмоце државе и изда.јнике државе, он је поразан. јер представља играње са највећим народним интересима и проигравање људских живота, бацањ е као од шале стотина хиљада људских живота. Једна од кардиналних тачака енглеске политаке и енглескс стратегије јесге да до максимума штеди енглеске животе. То је примена на политику једног универзалног начела економичности, наиме, да се са минимумом губитака постижу максимални резултати. Ако се 27 март посматра као акт државне политике, онда је то државна политика крајњ ег расипништва најдрагоценијег богатства једног народа: људс ш х живота. Наравно, то још никако не значи да је 25 март линија исправне националне политике. Јер, ако је 27 март имао као последицу грдне губитке у људским животима, то не значи да 25 март не би такође имао најтеж их последица у истом погледу. Ако је 27 март непосредно изазвао Хитлера да нас нападне, не значи да је 25 март отклањао немачки упад у Југославију. Да смо пустили Немце да мирно уђу у Југославију, последице би, са гледишта трајних српских интереса, биле још теже. Јер, независно од планова и побуда појединаца, факат је да је 27 март српски народ примио као свој, да је он тога дана 'имао извесну сатисфакцију за сва понижења и разочарењ а која је у Југославији доживео. Тај 27 март је донекле српском народу повратио тешко поколебано поверење у самог себе и своју судбину. Зато је отпор према освајачу могао да добије национални печат. Иначе би комунисти све узели у своје руке. Они су и овако, без обзира на доцнију енглеску и америчку политику напуш тања Д раже Михаиловића и наметања Тита, имаши извесних успеха, захваљ ујући разбијености и потпуном беспућу националних снага и нациопалног фронта у Југославији. А да није било 27 марта, поларизовањ е на националној линији било би много слабије. Нити би српска акција могла изблиза да буде оно што је била, нити би морални фонд за будућност б-ио овако гигантски велики као што ј е . Не треба н ајзад превидети да је огромна веиина Срба била најодлучније против 25 марта, као акта који је супротан његовим схватањима о националној части и поцосу. Према томе, 25 март не само да не би донео смирење са стране Немаца, •— већ окупацију,— не само да не би донео унутраш њ е смирење него сукобе и грађански рат, већ би поразно утицао

94 на Србе тимс што би онемогућио њихово окупљ ањ е на српској линији., као што је учмнио равногорски покрет. А изнутра би их толико ослабио, да би, из ината, из огрчења, из разочарењ а, из опозиције према хрватском колаборатерству са Немцима, велики број Срба оташ ао у комунисте. Хрватска акција била би обележена као колаборатерска у погледу Немаца, што се, кло што се већ и сада види, никоме не уписуј е у неки велики грех, а у погледу Совјета, као анти-комунистичка и западно-европска. Хрватима не би било теш ко да докаж у да је њих у немачке воде отерала политичка нужда с једн е стране, анти-комунистичко расположењ е с друге стране. Тиме би двоструко добили. Једно што би их оценили као политич^и зреле и озбиљне, друго што би се осигурали за будућност, да им борба против Совјета не буде рачуната као колаборатерски грех, него као анти-комунистичка заслуга. Срби, пак, били би обележени као неспособнм, је р су дозволили да дође до грађанског рата, а с друге стране као непобитно руски и комунистички опредељени, је р би теза о Хрватима као браниоцима Запада и хриш ћанства и Србима као претставницима Словенства и анти-хришћанства, добила еклатантне потврде. Једном речју , није проблем бесомучно бранити или бесомучно нападати 27 март. Проблем је у томе да се никад више не дозволи да алтернатива буде, као 1941, 25 шпи 27 март, тј. срамота и капитулација без борбе, или политика пркоса к оја не води рачуна о народном самоодржању. Политика 27 марта је политика лепог геста, па ма шта било са народом. Политика 25 марта је политика срамоте и неуспеха. Д а би прва могла да се препоручи као рецепт за будућност, требало би да је претходно испуњен један кардинални услов, а то је да је држава унутра јака. Јер би тад пријатељ и јурили око нас са понудама, а непријатељ и сто пута мерили и ко зна да л« би на нас ударили, кад, под којим околностима и са каквим резултатом. Она, другим речима, захтева да се раније, много раније, мисли на ситуације које неминовно наступају у животу једн ог народа,и да се за таква реш ењ а какво је 27 март припреми нужна политичка подлога, а то је пре свега унутраш њ а политичка снага, што ће, изнад свега, рећи духовна снага, јединство циља, свести и воље, а кроз то јака држава, ко ју пријатељ и помажу, а непријатељ и од ње зазиру. Али, да би полнтика 25 марта могла да служи као рецепт за будућност, требало би не само да се води друкчија унутраш њ а политика, к о ја не би ишла у раскорак са развојем спољне ситуације, политика ко ја би народу објаснила извесне непопуларне спољно-политичке нужности, која би га припремила за извесна реш ењ а ко ја налаже спољно-политички опортунизам, — него би било потребно изменити ^ам наци-

95 онални карактер српског народа, учинити га из основа друкчијим него што је , што значи убити га не само биолошки и политички.него још и морално. Према томе, искуство са 25 и 27 мартом не може ниједног добронамерног Србина да наведе на закљ учак да треба постати издајица и част бацити под ноге, као ни да треба чиниги гестове корисне по иностранство и по личну сујету, по крваву цену народног биолошког и политичког осакаћења Лако је одушевљавати се жртвом друпих, лако је држати пагетичне говоре на гробовима других. Треба, међутим, ући у суштину проблема и теш коћа, па довести у склад оно што народ хоће и оно што интерес државног опстанка и народног самоодржања налажу. Наше искуство може само да наведе на закљ учак да је политички императив првог реда савладати ја з који је у Југославији постојао између народа и државе, не дозволити да иду у раскорак никад, а нарочито не у најкритичнијим тренулцима, кад од одлуке зависе стотине, хиљаде и милиони људских живота и цела будућност нације. Ни политика вазалског опортунизма, ни политика лакомислености и демагопије. Него политика националних и народних интереса. Н ације каква се манифестовала кроз тринаест векова историје. Нарсдних интереса какви су посматрани у датом историјском тренутку и у будућности. Н е: политика срамног живота, нити политика часне смрти. Него полиш ка часног српског живота. Само кроз такву једн у политику, политику к оја ће бити потпуно стварна, а то значи не само у погледу хладне и трезвене оцене свагдаш ње спољне политичке ситуације, него и у погледу оцене само националног карактера, историјске ситуације и потреба једн ог народа, политике која ће, дакле, у свему да рачуна са реалностима (па биле оне материјалне или духовне, мерљиве или немерљиве природе), — само кроз такву политику моћи ће заиста да се обезбеди народна судбина. Јер, само кроз такву политику, српске народне масе, место да буду слепа, сурова и сирова снага која се руководи само тренутним импулсима « импресијама, постаће свесна политичка снага за остварењ е националних циљева, кичма једне мудре и смишљене националне политике. И само на таквим основама наша политика, место да се води без народа, мимо народа и против народа, постаће у правом и пуном смислу речи национална и народна политика. Национална, је р ће штигити велике и трајне интересе нације у даном тренутку и за будућност. Народна, је р ће је народ схватити, пратити и давати јо ј своју пуну подрш ку. Само таквом политиком моћи ће се спречити да српски народ од 9 милиона људи изгуби 1,5 милион људи у овом рату, док две највеће силе света, које укупно броје преко 600 ммлиона људи, изгубе мање од

половине тог броја, и да притом српски народ још изиђе као побеђен из овог рата. Б р и г а

да

се

не

з а м е р и м о

Н ајзад, јо ш једн а ствар. Многи п оказују врло велику бригу да не изазовемо непријатељ ство разних око себе. Кажу, треба радити полако и опрезно, увијено и прикривено, не замерити се иикоме, свакоме све одобравати, а у ствари неприметно припремати планове, хватати позиције и стварати снаге за остварењ е планова. Не треба, каж у, “ ићи у крајност” . треба “ бити умерен” , треба “мало попустити” . Кад иза нас не би стајало конкретно искуство, ове препоруке не би значиле скоро ништа, је р би се најпре имало извести начисто шта је крајност, у чему и докле треба да иду попуш тањ а, шта је умерено шта неумерено. Д анас, међутим, после свег југословенског искуства, ствар изгледа сасвим друкчије.Д одуш е, они који чине данас такве препоруке, никад не прецизирају појмове. Али, то иде само против њих. Јер препоруке које, без искуства, изгледају потпуно апстракт не и значе неку мудрост, данас, после не може бити крвавијег и ж алоснијег искуства од преко четврт века, отклањ ају сваку псмисао о мудрости и откривају најобичнију плашљивост у одбрани основних националних интереса. Наша пропаст је проузрокована нашим кукавичлуком да бранимо основни интерес н опстанак нације, као и нашим старањем да по. сваку цену учинимо непријатељ има све уступке не би ли постали пријатељ и државе. Па кад се после све те политике, ко.ја се заврш ила кагастрофалним губитком од милион и по Срба, уништењем неизмерних културних добара и пропашћу државе, — кад се поново д а ју исти савети, онда то не спада више ни у област цинизмз, него претстављ а најтеж у политичку дисквалификацију. Јер и да није толико наше кривице у наш ој несрећи, било би знак потпуног отсуства политичке зрелости и способности, замишљати да се из једне овако очајне ситуације можемо спасавати било каквом лаком и допадљивом политиком. А кад се на том гледишту стоји после свега. после сеих наших грешака и грехова, онда је то заиста “илзреакаМе”. Хајка

на

вел ико с рпс тв о

Што је притом нарочито тешко, то је да се Ј у г о с л о в е н и неминовно, хтели не хтели, знали не знали, самим склопом околности, сврставају на једну страну са отвореним непријатељимз Српства. Јер, ови су од 1 децембра 1918, и то у колико смо бивали слабији, у толико јаче викали и хајку дизали

97 на “великосрпство” . Рачун је био врло оштроуман. Јер није било никакве политичке офанзиве, тј. “великосрпске” политике, него су се сви непријатељ и бојали да Срби не бране на политичко.м пољу своја права и своје и државне интересе онако како су од 1912 до 1919 немилосрдно проливали крв за своје и њихово ослобођење. Тога су се непријатељ и наши бојали. Њ ихова криминална хајка на “ великосрпство” била је не повика на зло ко је их притискује, него је билз потпуно превентивна, ч ак -са њиховог гледиш та-офанзивна. Јер, оми су не само спречавали сваку српску политичку офанзиву, него су сјајн о маскирали своје, у најбуквалнијем смислу речи, криминалне шовинизме. Тачно по оном: “Д рж ’те лопова” , они су урлали на један национализам који је чудо од благородности у историји човечанства, и под тим заклоном развијали своје канибалске и криминалне национализме. Па када су то чинили у периоду у коме је свега било пре него великосрпства, како се може замислити да ће ћутати данас кад осакаћено Српство, после беспримерног крволиптања и духовног слабљ ења, који прете да му угасе живот, — још п оказује знаке животне снаге и жели да обезбеди своје најосновније право: слободно место под сунцем. Они су сувише дуго, четврт века, и у сувише великој мери, навикли на српску политичку слабост и капитулацију, да је јасно да сад м орају на најмањ и знак живота код политички сахрањ еног српског народа, да дижу узбуну и хајку. Оно што је било у Југославији, то нити је икад игде било, нити су они икад могли у сну сањати да ће неш то слично моћи постићи, и то тако фантастично лако, нити ће то икад више бити. Они су у држави, каква је била Југославија, били добили апсолутно главни згодитак светске историје, и то далеко највећи. Државу за ко ју је други дао најстраш није жртве, толике да је биолошки смртно угрожен. Д рж аву, против које су они 4 године ратовали прош лог рата. Д рж аву у ко јо ј су се они, упркос томе, одједном појавили као победници. Д рж аву чији је творац свега 3-4 године после њеног стварања почео да напушта животне позиције једн у за другом, док није својом ужасном слабош ћу допустио да га најпре осрамоте, па издају , па покољ у на начин на који ни приближно нико никад никога у светској историји није уништавао. Њ има мора гешко да пада да такву ситуацију испусте из руку, ма колико били свесни да се она не може поновити. Они не могу олако да дозволе да им се тај феномен од политичке краве музаре, какав је српски народ био у Југославији, освести и стресе јарам политичке клевете, лажи и злочина, који га спутава. Српска слабост у Југославији била је сувише лепа за непријатељ е Српства, да би могли да се поми-

98 ре са њеним нестанком. Зато они ниједну шансу не пропушта ју , него покуш авају и немогуће: водећи сами великохрватску политику, нас тер ају да водимо југословенску Они бесомучно бране и намећу своје безумно шовинистички и мегаломански протумачене интересе, а нас тер ају да своје, најрестриктивније схваћене, као одбрану опстанка, живота, п о стојањ а, уопш те не бранимо, него да капитулирамо. Другим речима, да одустанемо од одбране српских смртно угрожених интереса и бавимо се одбраном југословенских, дакле, и змеђу осталог и хрватских империјалистичких, тако сјајн о збринутих интереса. Ова је ситуација, са хрватског гледишта идеална: они бране хрватске ингересе, а Срби југословенске. Таква ствар се ничим не може платити. Јер докле год Срби воде југословенску политику, они тачно поступају по хрватском плану, је р играју улогу ко ју су им Хрвати наменили и к о ја претставља елемснат који се дивно уж љ ебљ ује у план целине великохрватске шовинистичке и империјалистичке акције. Југословенством Срба се најбољ е брише, одн. угуш ује истина о потпуно супротном држ ањ у Срба и Хрвата у Другом светском рату. Као што је после Првог светског рата било потребно да се. до коначног реш ењ а националног питања, не прави разлика између бораца на страни савезника и оних на страни Централних Сила, тако је данас њима потребно да се нипош то не прави разлика између оних који су се борили на странн Уједињених Н ација, и за идеале, и оних који су се борили на страни Сила Осовина да би отплатили неслућене територијалне и друге политичке поклоне, које су од њих добили. Наш је сав интерес да се бар овог пута (кад већ то нисмо учинили 1913 године и д о ц н и је), тачно повуче јасна разпика између онога што су радили Срби и онога што су радили Хрвати. Хрватски је интерес да се то заташ ка и измеша. Ми својом јЈтословенском политиком томе потпуно идемо на руку, је р делимо са Хрватима и сва њихова недела и сву своју славу. Место да се зна шта је ко чинио, испада да су 6 априла 1941 војску н држ аву издали “Југословени” , да су Независну Х{Јватску Д рж аву од Хитлера добили “Југословени” , да је на челу те државе био “Југословен” Анте Павелић, да су најгнуснији покољ у историји света извршили V тој држави “Југословенн“ над другим “Југословенима” ” , да је Јасеновац, који по бестијалности превазилази Д ахау, Белзен и Аушвиц, био “југословенски логор, у коме су “Југословени” вршили масоЕне злочине. А исто.тако испада да је 27 март дело “југослозенског” народа, да је заслугом “Југословена” немачки напад на СССР одложен за судбоносних шест недеља, да је први у Европи дигао заставу отпора против оку-

99

патора “Југословен” Д раж а Михаиловић, уз свесрдну подршку “југослоиенског” народа, да су у току јесени 1941 “Југословени” везали 30 немачких дивизија за Балкан, да су ” југословени” дали драгоцен допринос британској победи код Ала.мејна. Н ајзад, да је “Југословен” Тито данас комунистички диктатор Југославије и да угњ етава и уништава “југословенски” нарол. Све те циничне неистине, које као оловна плоча стоје на путу нашег васкрса, везане су за југословенску политику и не могу се отклонити докле год се води југословенска политика. Зато баш сви они који желе српску слабост и српску пропаст, желе по сваку цену да Срби и даље воде југословенску политику, а сви остали своју посе‘бну политику- Јер ако би Срби некако са том својом југословенском политиком успели, они би, као 1918 године, извукли и све остале. Ако пак југословенска политика пропадне, пропашће само Срби, који су се за н>у везали. Зато нам г.репоручују југословенску политику, а о су ђ у ју све оно што би указивало на наше освешћен>е и могло довести до нашег оздрављења. Са гледишта наших непријатељ а, данас, хајка на "великосрпство” је кеш то најприродније. Они х а јк а ју н а “ великосрпство” не зато што би били против некаквог тобож њ ег српског империјализма, него што су против самог живота и опстанка српског народа. Х ајкају зато да би у заметку угушили сваки покуш ај српског препорода и победе. Али баш зато што је то са гледишта наших непријатељ а сасвим природно, не треба заборавити да је природно искључ.иво са њиховог гледишта. Ма са ког другог гледишта, та хај ка је у најм ањ у руку скроз неумесна. Черчил је пролетос у једном свом говору рекао да је национализам за осуду кад се састоји из тежњ е за поробљ авањем других, за отимањем и уништаван>ем других, али да је национализам који се састоји у пош товањ у дела и тековина предака, у готовости да се заложи све за одбрану части и живота свог народа, прва врлина ко ју може иматк човек и народ. Ако има народа на свету чији је национализам узорно моралан, узорно идеалистички, — то је српски. Од њега су најм ањ е штете видели други народи, а највеће користи имали његови савезници. Према томе, недопуш тено је тврдити да ма ком добронамерном народу и човеку на свету може да смета препород једног таквог национализма, који је увек, у давној као и у новијој историји, био узорно хуманистички и легендарно морално чист. То додуш е не значи да би промена наше политике прошла без икаквих незгода у иностранству. Ми смо ствар толико упропастили, иностранство се толико навикло на нашу капиту лац и ју на свим духовним пољима, толико смо се показали

100

као јунаци да гинемо, а плашљивци да тековине политички чувамо и да пслитички бранимо српске интересе, — да један одређен и одлучан г.олитички став свакако не би прошао без реакције. Став који би српске интересе и г.рава бранио са оном реш енош ћу и упорнош ћу са којом су Срби гинули (за себе, али и за интересе великих савезника и светске демок р ати је), несумњиво би морао да изазове чуђењ е и извесно негодовање. Ми смо четврт века навикавали иностранствс на напуш тање српских позиција и жртвовање српских интереса.Јасније од свега говорило им је наше напуш тање српског имена и упорност којом смо се одрицали себе и желели да сакријемо да смо Срби и да тврдимо да смо некакви Југословени. Странци су се најпре зграњ авали да један народ, који се тако борио вековима за своја национална схватања и своје национално име, може одбацити своје име, кад је циљ остварио- Али су то најзад примили, знајући да један народ нико не може упропастити ако се он сам не упропасти и нико не може да спасе ако у њему нема здраве животне снаге. Што смо ми тако упорно радили против себе, то су они најзад примили као једку историјску појаву, жалосну и кобну, али која их непосредно не тангира и која је , на кр ају крајева, наша брига. Њ ихова брига била је да нас забележ е и место нам одреде према снази ко ју претстављамо. Јер свака озбиљна држава рачуна са свима осталима не на плану љубави и мржње, него на плану снаге и слабости- Зато жели у сваком поједином случају тачно да зна с ким има посла. Својим раздором који почива на југословенској обмани и заблуди, ми смо толико ослабили, да смо у рачунима великих сила забележ ени као политички з&немарива количина. Ликвидацијом српског имена, ми смо отпочели ликвидацију српског народа. Они су само извукли нужне конзеквенце из тога и поставили нас на своје место. Промена наше политике би нам убрзо дала велику снагу и самији тим налагала измену многих комбинација у политици великих силл, у к о јо ј смо до сада били занемарива количина. А како нико не воли да му се м ењ ају једном прорачунате и смишљене комбинације, то бисмо свакако наишли на извесно негодовањ е. Само што би то негодовањ е трајало извесно време, па би нестало. Јер ако велике силе не. воле да им се ремете једном утврђене комбинације, оне још много више воле да им се о б езбеђу ју интереси. Српско јачањ е би за њихову полигику на Балкану било толики добитак, да би нам врло радо опростили узнемиравањ е. Д акле, о неком трајном незадовољ ству, а некмоли непријатељ ству савезника према нама, услед српског јачањ а, не може бити ни говора. А најмањ е се повика на великосрпство или страх од вели-

101 косрпства може правдати или разумети са гледишта одбрпне српских интереса. Шта нам је здрави српски национализам донео, то је јасно по окоме што смо постигли не само у политичком, него и у сваком другом погледу, како у давној историји, такс и у новијој, нарочито од 1903 до 1914. Шта нам је пак домело одрицање од Српства и тежњ а да се одрицањем од свог национализма и концесијама свима и сваком другом национализму удворимо, и то је више него јасно по ономе што смо доживели до 1941 и од 1941 године. Према томе, нико, у коме су заиста српске побуде, не може данас осећати опасност с десна, од национализма, кроз који би се израж авао неки “неофаш изам” , реакционарство, и томе слично, него од оних истих отрова који су нас довде довели, и нас и свет, длкле од левичарства. Данас комунисти свуда у свету виде опасност разних фашизама и неофаш изама, и они настављпју своју “ анти-фаш истичку” борбу. Све што раде у Југославији, сви злочини који се врше над српским народом, у том су знаку. Зато они који данас у буђењ у српског национализма вице нешто назадно, реакционарно, за осуду, сврставају се на страну Тита, па били тога свесни или не. Доста је било праве, а утолико пре лажне, политичке наивности српске интелигенције. Д оста је било. Доста , и сувише. Јер је увек испољавана по леђима и на рачун српског народа Никако на рачун политичких наивчина. После искуства од 1941 до данас, нико више не може да се изговара својом политичком наивношћу, него свако мора да сноси последице спојих поступака и става. Стога сви они Срби (по р о ђењ у ) који данас примају непријатељ ску повику против “ великосрпства” као неку објективну логику и непобитну политичку истину, иду на руку непријатељима Српства. Сви они који су пуни разумевањ а и толеранције према свим национализмима и шовинизмима на свету, па и према онима чији је једини смисао био у томе да побију милиоп и по Срба, сви они који у данаш њ ој ситуацији не виде зло и разарањ е које Тито врши у Српству (физички и, још више, морално и духовно), које не вређају бестидност удружених осталих наших непријатељ а, које не буни крајњ и недостатак поноса и частољ убљ а (личног и националног) код многих који су у име српског народа говорили и зло му наносили до 1941, па желе и убудуће, сви они који олако прелазе преко питања неколико десетина хиљада тзв. Д.П. лица у разним европским земљама, — сви ти Срби којима то не смета, не буни их и не вређа, него виде само баук “великосрпства” и само им то смета, ти су у души своју судбину одвојили од судбине српског народа. Наравно, они то отворено не признају. Шта више, спољ а, они су велики роаољуби, бучни, драматични и патетични. Буне се против

102 “ монополисања” Српства, “ патентирањ а” Српства, “ присваја и .а ” Српства, итд. Али све то чине не што би веровали да неко стварно жели да “ монополише” , “ патентира” или “ присвоји” Српство, још мање што би им до Српства било стало, него из сасвим других побуда. Једни да би надвикали глас савести после сопствене капитулације, други зато што треба нечим заменити отсуство савести, трећи што см атрају да, поред југословенског, балканског, европског, демократског, антифашистичког и антикомунистичког, социјалдемократског и дем ократско-социјалног и демократско-хришћанског, и ко зна којих све још — треба имати у ватри још и српско гвожђе (злу не требало!). Зато нас “ великосрбе” та хајка на великосрпство не узбуђује. Ми бисмо се много више бринули кад се нико не би бунио, кад бисмо наилазили на ћутањ е, а понајвиш е кад бисмо наилазили на одобравањ е левичарске пучине. Нама је јасно да је једно водити допадљиву политику, бити пријатељ целог света, а друго бранити свој народ. Ми смо мзабрали ово друго, свесни да се никад ниједна велика борба није добила угађањ ем ненријатељ у, него само одбраном на живот и смрт интереса и вредности свог народа. И свесни смо да је то понајпре случај данас са српским народом, кога је рђава политика, политика удварањ а смртним непријатељ има упропастила, а кога само српска политика, недопадљива свима непријатељима, може да спасе. Између линије најмањ ег отпора и безусловног компромиса са јучераш њ г 1м и сутрашњим убицама и линије одбране интереса, права и светиња српског народа, ми смо изабрали ово друго. Ми желимо да у сваком тренутку можемо своме народу да погледамо у очи и да будемо чисти и прави пред српском историјом. Ми хоћемо да имамо “ сучим изић’ пред Милоша”, О томе колико је тај пут пун тешкоћа и опасности, немамо ни најмањих илузија. Али смо њиме пошли не само што је морално леп, него што је истовремено једини политички ефикасан. И зато смо одбацили пут незамерања и допадањ а непријатељ у, који је и сраман и погубан. Ми не нримамо да се борбом може назвати и борбом сматрати акцијп у к о јо ј је једна од главних брига не замерити се Мачеку, Крњевићу, итд. Ми сматрамо да, ако Срби треба. да победе, међу њимл мора да буде и неко ко неће да посматра иелу светску проблематику кроз наочари п р о ф еси о н а',’н>. , шчара и да као мамиио дете које учитељ у стално I жака “ неваљалог м ан гу па” , стално гужака светско.м јавком мњењу С овјетску Унију . Мора ваљда да буде неко ко неће да се задовољи тиме што ће начелно, \з а све академско поштоваи.е које се д угује

103

противнику у дискусији, да се не слаже са комунизмом и комунистима, а да у пракси не ради ништа против њмх. Тиме што ће се неко индигнирати над ком унистиш , не постиже се иишта. То је као кад би се човек стално индигнирао над чињеницом што курјак или дивљи вепар нападају човека и орло су склони да га лише живота. Н ајсигурнији знак политичке слабости јесте одбијањ е да се ствари в:иде какве јесу. Ми млађи српски политички борци, међутим, ни најмањ е не желимо да пабијамо главу у песак. Ми изнад свега неће мо ни тренутка да отклонимо највећу паж њу од чињенице да комунизал; и комунисте може да туче само већа снага. Они се неће сузбмти моралним проповедима,него само већом снаголг Ми Срби сами не можемо да се носимо са СССР. Али што можемо и морамо, то је да на наш ој територији створимо за нашу ствар жешће борце него што комунисти имају за своју. Н ајодвратнија ствар на свету, то је бити Керенски. Јер то су скутонош е Глеткинима*. Ми не само да нећемо да примимо оно што намећу комунисти, што носе Глеткини, а најмање да будемо Керенски, не само да хоћемо непомирљиво да се боримо против њих, него смо толико нескромни да сматрамо да смо за једн у велику ствар исто онако тврди борци ,и још тврђи, него они за једн у прљаву. Н ајпрљ авија ствар успева ако је ношена вером. Н ајчистија ствар пропада ако иза ње нема вере, је р се из вере јављ а снага и организација. Потребно је, дакле, да има људи који ће у Српство бар исто онако да вер у ју као комунисти у комунизам, и остали нашч пепријатељ и у своје вере. И та је стпар не само важна, него одлучујућа у нашој борби.

Не

могу

сви

у п о м о ћ н е

с л у ж б е

У свакој војсци постоје разне помоћне службе к о је су потребне и корисне, је р свака олакшава, у већој или мањој мери, вођењ е операција и постизавањ е ратног успеха. Али, ма колико биле важне, помоћне службе су помоћне, а борци су борпи. И, ма колико помоћне службе могле некад да буду одлучујуће, борци су били и остају основа војске, борбе и победе. Ништа није друкчије у политици. Као у ратовањ у, у политици постоје борачке и помоћне службе. И, као у рату, помоћне службе могу бити изванредно важне, али борачке службе одлучују. Код нас данас, међутим, у борби ко ју данас српски народ * Име суровог и немилосрдног иследника совјетске тајие полиције у познатом роману Артура Кестлера “Тама у Подне".

104 води за свој опстанак и слободу, мало ко хоће да буде борац, а грдна је навала у помоћне службе. Јесте да данас рат никог не штеди, пош то је оборио границе између војиш та и позадине. Али је ипак знатна разлика ако се ударци само поднесу или се поред тога још и непосредно учествује у борби. У сваком случају, ако сви иду у помоћне службе, ко ће онда у главну службу, у борце? Ако сви хоће канцеларијску службу, ко ће у строј и у ров, непосредно у борбу? И како ће онда да се води борба и постигне победа? Д руго, у рату су потребне и високе команде и ниже. Код нас сви хоће најмањ е да ком андују армијама. А ко ће онда дивизијама, ко пуковима, ко четама. водовмма и десетинама? А ко да буде редов? Треће, у Србе, који се убиш е д оказујући свету да су бунтовници, ударила је нека зар аза финоће и дипломатске тактике и “високе” политике. Не увиђа се или се заборавило да у борби једног народа за опстанак, мора да буде и тога, али да се борба не сме свести на то. Све то може имати некаква смисла и значаја само ако је иза тога компактна национална снага, је р тада и најлакш и ударац тешко погађа непријатељ а, а најм ањ а одбрана успешно брани нацију. Али, кад унутрашње снаге нема, онда и најж еш ћи ударци слабо кога погађају , а поготову употреба политичких свилених рукавица не туче непријатељ а, него га милује. Без бораца, нема борбе, нема победе. Помоћници могу да помажу, да Е рш е технички део посла, да скупљ ају податке, р азр а ђ у ју теме и елаборате, преносе вести, обавеш тењ а и саопш тења, одрж авају везу. Све је то лепо и красно, али то не решава борбу. Сви ти помоћници, све те помоћне службе, сви ти техничари, су махом политички неутрални и могу да служе и заиста служе, свакоме. Технички стручњаци углавном служе свакоме, помажу свакоме, корисни су свакоме, али на догађаје не утичу они, ствари и поретке не м ењ ају они, историју не стварају они . Борбу одлучују они који им ају смелости да кажу, да нападну, да приме и зад ају ударце. Тога ми данас немамо довољно. Сви хоће позадинску службу. А бораца нема, јер идеје нема. Само напон који д аје идеје ствара борце. Без тога нема ништа. Узалуд симулирање. Кад неко има унутраш њ е снагг _,н м о ж е да иде и брзо и споро, да јури или да мили, према потреби. Али к о нема унутраш њ ег напона, може само да стоји у месту или, у најбољем случају да мили, да се вуче. Не што је тако умесно и

105 потребно, него зато што нема снаге, што не може друкчије. По среди, дакле, није мудрост, него слабост. То је случај са југословенском политиком. Политичка слабост, а не политичка мудрост. То не води ничему. Ако нешто треба постићи, треба унутраш њ ег напона. То може бити само једн а велика идеја. Та идеја је , искључиво, Српство. То би углавном бил,и моји погледи на српску и југословенску политику, тј. на пут којим треба ићи да би се од садаш њег стања дошло до циљ а: да се српски народ ослободи и узме своју судбину у своје руке. Изложио гам Вам ствари тачно онако како их видим. Ако »тзгледају врло црне, то је зато што сматрам да су такве. Али то никако не значи да је наша ствар безнадежна. Напротив, сматрам да имамо пуно изгледа на успех, али је први услов да ствари видимо неулепш ане, у пуној озбиљ носта и правом виду. Можда би могло изгледати да су излагањ а сувише опширна, је р је на више места говорено о стварима које се могу сматрати неоспориим и ван дискусије. Међутим, мислим да сами моји погледи оправдавају оволику дужину. Ако се заиста тежи раш чиш ћавању питања, прецизирањ у ставова и вођењ у ефикасне акције, мислим да се саж етије нисам могао изразити. С друге стране, пак, могло би изгледати, с обзиром на број и важност покренутих питања, да су излагањ а сувише сумарна. Сматрам, међутим, да су 'и сама унутраш њ а веза проблема и гледишта, као и веза у излагањ у такве, да нема нејасности или већих празнина ни у чињеницама ни у аргументима. Н ајзад, нисам говорио о извесним важним питањ:има, као, например, пигањ у самог програма или питању конкретног плана за акцију и њ еговог остварењ а у три главна правца: веза са српским народом у Отаџбини, рад у иностранству (тј. међу самим Србима и код странаца) и збрињ авањ е тзв. Д. П.

107

ПИТАЊЕ ПРОГРДИА Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и апстрактно говорећм, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављ ају и који га остварују. Д руго, посебни партијск!и програми могу доћи у об зир само ако постоји национални програм, који обележ ава оно ш то је неоспорно, целом народу зајеш ш чко. Код нас, међутим, то је , услед југословенства, изгубљ ено, и зато сматрам да један српски поли* тички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења. Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм. који би изгледао овако: 1. Д рж ава и територија. — С обзиром на свој геополитички полож ај и на потребу једн ог стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918 године и на борбу за ослобођењ е целе територије Југославије у овом рату — Срби су вољни да о б р азу ју заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго реш ењ е, које би се показало као међународна потреба за обечбеђењ е независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе. Али, с обзиром на искуство од 1918 до данас, Срби желе пре свега да буду слободни и уједињ ени као нарпд на целој српској националној територији, чије се границе имају одрсдити на осноиу статистике становништва од 1941 године. тј. пре рата, нокол.а и две непријатељ ске окуиаиије.

108 Према томе, основна тачка српског националног програма је :

Ослобођење и уједињење целог српског народа и образовање српске националне и државне заједнице на целој српској националној територији. Тиме су истовремено обележ ене извесне основне ствари к о је нећемо, а то су : а ) било какво крњ ењ е укупне српске територије; б ) било какву повреду основног права српског народа да сам о сво јо ј судбини одлучује и ствара онако унутраш њ е уређењ е какво одговара његовим схватањима и његовим 'интересима; в ). било какав и било који српски партикуларизам, аутономизам или сепаратизам долазио спо* љ а или изнутра.

2. Облик владавине . — Устзвна и парламентарна монархија са Краљем Петром II Карађорђевићем. Краљ мора бити ослобођен брига и терета текућих политичких послова, како би могао вазда остати симбол и гарант врховних националних 'и државних интереса. 3. Унутрашњс уређење и унутрашња политика. — Унутраш њ е уређењ е и унутраш њ а политика имају се прилагодити основном задатку држ аве: да се подигне и обнови све што су ратови и окупације срушили и упропастили. Тај је задатак неизмерно велики и сложен. Д а би се могао испунити, потребне су две битне ствари: мобилисати све народне енергије и снаге за посао обнове, и створити ја к у и експедитивну државну власт к о ја ће све народне снаге и енергије повезати у један свесан и успеш ан напор, који ће донети жељене плодове. То значи, с једне стране, да народ има слободно да бира и шаље у парламенат своје претставнике. То значи, такође, да св:и који мисле о општем добру м орају имати право слободне критике и слободног израж авањ а својих уверењ а и погледа, како би се у свему дошло до најбољ их решењ а. С друге стране, пак, потребно је да се обезбеди јака, стабилна и ефикасна изврш на власт, како би се та решења заиста остварила. Стога се мора настојати да парламенат озбиљно ради, хитно проучава питања и ш то мање времена губи, пошто је број и сложеност послова, које савремена држава има да решава, огроман. П отребан ауторитет и стабилност владе најбољ е ће се обезбедити тиме што ће претседник владе бити бирцн пеиосредно од народа на четири године Економски и социјални проблеми. — Као што у политици наш полож ај захтева демократска права за народ и јак у владу, тако наше посебне привредне и социјалне прилике за-

109 хтевају с једне стране бригу за социјалну правду и безбедност, а с друге стране економску ефикасност. Стара је и опробана истина, ко ја је нарочито за последње две године добила нове и обилне л отврде у свим земљама света, да и економско благостањ е и социјална правда зависе у крајњ ој линији од промзводње. Према томе, потребно је да се, без обзира на било к оје теорије и апстракпије, што пре и што више подигне економска производњ а сгих добара која производимо и која можемо да производимо. Ради тога, држава има да се ограничи на одређивањ е главних линија економског разво ја и контролу привредног живота, да би обезбедила да економска производња заиста користи целој земљи и народу. Али мора да избегава да сувише интервенише у привредном животу и прима на себе задатке које не може да испуни. Јер, знатна производња се може постићи, а тиме и обнова земљ е осигурати, само ако се обезбеди ш ироко поље рада приватној иницијативи. Д рж ава има да се стара да се сваком Србину обезбеди рад и зарада, а способнијима остави пут за напредовањ е Нарочита иажњ а се мора обратити народном зд р ављ у: немилосрдном офанзивом против болести, ширењем хигиЈене и здравственим просвећивањем народа.

Васпитање. — Значај васпитања за живот и напредак једног народа је довољно познат. Код нас, један од важних задатака јесте сузбијањ е неписмености, која представља важну препреку за наш пуни културни развој и домет. Иначе народно васпитање мора имати свој јасан печат и дух. Има се јачати српска национална свест и неговати српска традиција. Омладина се мора учити да пош тује историју и тековине свог народа, да позн аје и цени вредности западне цивилизације, ко јо ј српски народ припада, да ставља дужност пре личних права, да се учи да носи одговорност пред нацијом и друштвом за посао који врши. Човекова личност и слобода не см еју се угуш ивати ,али се с друге стране не сме дати неограничена слобода свакоме да чини све, је р неограничена слобода лако и брзо дегенерише у хаос и анархију. Сваком поједином Србину треба омогућити пун лични развитак, али у сваком Србину треба развити свест да зависи од српског народа и да сво је личне интересе има да подреди интересима српског народа. Сваки Србин има да ради за Србију, а С рбија има да се стара о сваком Србину. Војска. — Српски народ мора увек бити војнички организован и спреман да брани своју слободу и независност. Стога мора да се створи и одржава војска модерна у наору-

110

ж ањ у и познаиањ у санременог ратовањ а, а васпитана у духу традиција српске војске. Једном речч, хоћемо да по.татика служи држави и народу, да школа стзара свесне Србе, честите љ уде и способне стручњаке, да во јска брани државу и народ, да српска земља припада српском сељ аку, да српска привреда јач а и богати српски народ, да се зн ају и п ош тују права сваког појединца, али да нарочито свако зна и врши своје дужности и одговара за свој рад, да народне и државне послове воде најбољ и. Тиме је уједно речено и шта нећемо: нећемо повратак на старо. нећемо југословенску политику која је била политика сталне српске капитулације и сталног попуш тањ а, сталног повлажћивањл свих непријатељ а српског народа; нећемо југословенска схватањ а и праксу јавног посла као личног кориш ћења и богаћењ а, а народне бриге као најниже демагогије и обмане народа; нећемо југословенску војску без националног духа, без војничких врлина, без борбености и дисциплине, без задатка и храбрости; нећемо југословенску просвету каљања свега српског и глорификовањ а скега не-српскот; нећемо југословенску привредну политику запостављ ањ а српских сељака, српских радкика, српских занатлија, српских трговаца, итд., и ф аворизовањ е не*Срба. п е ћ е м о , дакле, да влада служи л и ч н о ј користи појединаца или користи странака :и група, неНемо да се влада мимо и про т'ив о с н о в н и х схватања, воље и интереса српског народа, нећемо да војска буде у расулу и трула издајом, нећемо да школа удаљчнч школоване љ уде од народа из кога су поникли и коме свс д у гу ју , нећемо да сељак прима све већа обећан.а а тоне у све већу беду, нећемо да се радник све више т р у је левичарском пропагандом, а све ман.е об езбеђује, нећемо да најгори свуда г.редн.аче.

Једном речи, нећемо државу која нарсда, као што је била Југославија чито каква је дапашња Југослакија. онако служити српском народу како на Србија.

ће бити против српског до 1941 године, а нароХоћемо државу која ће му је служнла Краљеви-

4. Спољна политика. — У спољној политици треба најтешн.е сарат>иваги и ослаи.ати се па иароде и државе који нам буду пајвише помогли да се српски народ и земља осло-

111 боде, чији се интереси поклапају са нашим и који су вољни да пош тују наша права и националну независност. У сваком случају, пош то су духовне вредности и духовне везе много важ није него расне теорије, долазиле оне с десна или с лева, Срби м орају у св о јо ј спољној политици да траже најтеш њ у сарадњ у са народима западне цивилизаиије. Према свима који су нам зла нанели, који су нас биолошки, политички и културно уништавали, бити врло резервисан. Нарочито бити спрезан у г.огледу оних народа који своје интересе виде у нашем слабљ ењ у и униш тењ у и чија национална политика иде за тим да нас ослаби и уништи. Место привидног братства и срдачности, тежити најпре коректним и лојалним односима. У било којс међународне комбинације, заједнице, савезе и спреге, улззити сам-о као српска целина и само ако обезб еђ у ју српске животне интересе. Ако се ОУН покаже као организација дорасла својим те* шким и узвишеним задатцима, морамо јо ј дати своју свесрдну подршку. Ма колико били и остали непоколебљиви у својој одлуци да се никад не помиримо са тиранијом и насиљем, ми смо потпуно свесни чињенице да нам недостају многе ствари које им ају други, срећнији народи, који су мање ратовали а више живели у миру. Стога ми морамо да тежимо да обезбедимо мир како бисмо надокнадили све што смо пропустили док смо вековима водили борбу на живот и смрт са непријатељима нашег живота и части. И овде је истицањем онога што хођемо, речено шта нећемо. Нећемо југословенску спољну политику лажних “ вечних пријатељ става” , пактова о капитулацији, жртвовања срп ских интереса интересима било које стране силе. Једном речи: спољна политика има служити не обезбеђењу туђих интереса, него обезбеђењ у српских животних инте* реса. Што се пак тиче плана практичне акције, сматрам да је беспредметно о њему говорити док се не утврде саме претпоставке сваке практичне акције, т ј. циљ, мерила и путеви. У основи свих наших проблема је наш национални проблем. Зато док не учврстимо уздрману националну свест, док не повратимо поколебано узајам но поверењ е и солидарност, док не уклони.мо оснсвне супротности у нашем мишљењу и осећању, разговори о практичној акцији су ваиилонски разговори. Другим речима, до*к не васпоставимо и учврстимо Српство, не можемо реш авати киједно српско питање. Зато сам писао само о ономе што спада у саму основу посла, тј.

112 о најбитнијим начелним питањима и поставкама. Ако се ту сложимо, конкретна акција ће доћи сама по себи. Према томе, баш зато што је сврха свега водити конкретну акцију, потребно је претходно решити начелна питања. И то што пре. Јер пре и испред питања политичких форми и у* ређењ а, социјалних и економских програма, стоји питање самог опстанка српског народа. А њ егово реш ењ е зависи данас у врло великој, можда пресудној мери од нас Срба у изгнанству. Од оних на врховима понајпре. Зато немојте замерити ако кажем да је Ваша историјска одговорносг врло велика. Ви нисте само наш први интелектуалац, Ви нисте само научник, професор, који се носи са књигама, историјском грађом, идејама и филозофским систе* мима, разноврсним проблемима, економским, социјалним, психолошким, итд. Наравно, Ви сте то, али нисте само то. Ви сте, хтели не хтели, политичар и државник, који има да решава не само научна питања од чијег реш ењ а зависи знањ е и духовна оријентација српских интелектуалаца, него и конкретна, текућа полипичка питања од којих зависи сам живот и опстанак српског народа. Ваша би одговорцост била велика и да сте само научник. Овако, она је неизмерна. Можда ћете рећи и помислити, па ако тако мислите, заш то ви млађи, независно од нас, не радите сами тако. Ако су већ ваша схватања револуционарна, зар за борбу није довољно унутраш њ е убеђењ е, зар се бојите да будете сами? Н е! Ни најм зњ е! Ми млађи смо стално, а можете мислити у к о јо ј мери од 1941 до данас, брижљиво мерили и мотрили и наше мане и особине, наше шансе и опасности, наше могућ* ности и немогућности. И дошли смо до закљ учка, који се само појачавао са новим искуством, да ниједан народ уопште а најмањ е српски народ данас, не може да опстане, ако не брани своје интересе до краја, апсолутно, по сваку цену, ако треба против нелог света. Наравно, не по грубости и неопрезности, него по одлучности и непопустљивости пред непријатељ им а. Не незграпно и једнострано, него гипко и свестрано, употребљ авајући сав огромни регистар политичких средстава. У политици једн ог народа може и мора да буде разних. Меких, компромисних, чврстих, убеђеких, слабих, кукавица, опортуниста, идеалиста. То је све споредно. Битно је и одлуч у ју ћ е да има бораца. Т ај смо пут изабрали. Дакле, не бојимо се да останемо сами. Тачвије, не бојимо се ни терета ни опасности, нн хајке на великосрпство, реакционарство, неофашизам, итд. Не бојим о се да радимо под најтежом паљбом уједињ ених противсрпских ниткова целог света. Све л и х о ве клевете, напади, звиждуци, увреде, лажи и интриге не могу

113 ни најмањ е да изм ене,ки за длаку,наш у одлуку о циљу коме тежимо и путу којим ћемо ићи. Нити се бојимо величине и тежине задатка. Ми смо измерили не само шансе, него и све опасности (политичке, физичке, а можда изнад свега психолошке и моралне) таквог једн ог става. Али смо убеђени да тако мора да буде и никако друкчије. Ултра-очајне, безнадеж не ситуацмје, траже радикалне лекове. И не из неког личног пркоса или мегданџиске личне страсти, него зато што то осећамо као српски врховни национални императив, све то примамо. И да останемо “ сами” — ићи ћемо тим путем бескомпромисне одбране српских интереса. Јер сматрамо да овако, пропаст, и то срамна, је математички неминовна. Рекох срамна. Не, то је мало рећи. Не срамна, него нечувена, гнусна, ропска. То се по сваку цену мора избећи. Српском политиком н ајгоре што може бити, то је не избећи пропаст. Али пропаст у замаху борбе, од неупоредиво надмоћне непријатељ ске силе. Од туђе материјалне силе, не од сопствене моралне и духовне трулости и политичке наивности и кукавичлука. Пасти у борби није несрећа. Н есрећа је и катастрофа умрети од кукавичлука да се бори и умре. То треба избећи. Ако је пропаст неизбежна, срамота није! М ожете да ми вер у јете ако кажем да бисмо ми много више волели да је наша ситуација таква да можемо слобо-дно да размахнемо и слободно враћамо и делимо ударце, идући искључиво за својим унутрашњим уверењем, нападајући и удар ајући по свеку што сматрамо да треба напасти, критикујући све што треба критиковати, говорећи до краја све што треба рећи. Али, наша с т у а ц и ја није таква. З а време рата нико нема пуну слободу критике, него се потчињава потребама националне ратне дисциплине, потребама борбе и победе. Ми данас нисмо формално у рату, али смо у једном стањ у горем и тежем од рата. Ми смо у ситуацији где против нас немилосрдно р ату ју , а ми нисмо у стањ у да непријатељ у ни издалека враћамо ударце. Зато је баш неопходно да учинимо све напоре да своје снаге скупимо, да бисмо и сада непријатељ а ш то теже погађали, а нарочито да бисмо се што боље припреммли за велики обрачун и задатке после великог обрачуна.

Ми адута имамо; треба их искористити Наша основа за борбу и победу је врло велика. Ми, пре свега, имамо огроман војнички и морални капитал из прош лог и овог рата. Наш капитал, стечен српским радом и српском борбом, под српским именом, до 1918 године, још није потпуно изгубљен, ма колико га ми арчили и уништавали југословенством. Затим, наше држ ањ е у овом рату било је при-

114

мерно и, у једн ој Европи која је великим делом изгубила сво је борбене квалитете, изузетно. Ми смо одиграли улогу и сјајн у и изванредно корисну. Ми смо се оруж јем на бојном пољу показали као нико. Ствар смо упропастили политички, тиме што наша г.олитика није ишла у корак са нашом борбом, још горе што наша борба није брањ ена нашом политиком, него од ње напуштена. Али, капитал постоји. А поред тсгга, имамо и других адута у рукама. Страховита неправда која нам је нанета у Техерану, уколико постаје познатија, у толико нам ствара веће симпатије, не само платонске и необавезне, него и политичке, јер наш случај добија симболичан и претећи карактер. И сам Титов режим, у колико се више о белздањ ује, у толико боље под влачи сву озбиљ ност наше борбе против њега. О дбијањ е неколико десетина хиљада бивших ратних заробљ еника да се, после четири године робовањ а, врате породицама, у Отаџбину, такође импонује. Тим пре што је јасно да је код велике већине не страх за свој живот, него начелно противљење злу и верност идеалу. Наша земља је природно богата, а релативно неразвијена, тако да је економски привлачна, а тиме и политички Н ајзад, што је са гледишта међународне политике једна од битних ствари, м;и смо интересантни геополитички. Чак и ако се апстрахују сви наши квалитети, сам наш полож ај, само место на коме живимо и склоп у коме се налазимо, д ају нам велики значај у међународној политици. Али, само ако смо јаки. Само у том случају ми можемо да идемо својим путем, путем који налажу наши национални интереси. Иначе не. Нас то убија, што снаге немамо. Само због тога не претстављамо политички чинилац с којим се и на који рачуна. Ми смо политички неинтересантки зато и само дотле што и док немамо политичке снаге. А немамо је не што не бисмо имали из чега да је створимо, него што тај огромни морадни капитал'лежи мртав, је р се наша југословенска политика њиме не користи, а не користи се је р није уопш те политика, него једн а бојаж љ ива тактика. Политика претпоставља пре свега одређен политички циљ, који се извесном акцијом жели постићи. Ако је политика вештина могућног, онда најпре треба знати шта се жели постићи, да би се могло оценити шта је могућно остварити. Код југословенске политике, конкретног политичког циља нема, па се зато њоме ништа не може постићи. Према томе, наш морални капитал, који је сада мртав, може се искористити једном савим другом политиком, која је заиста политика, а то је српском политиком. Само тада ће тај огромни капитал постати политичка снага. Само од тог тре-

115

нутка ми можемо претстављ ати нешто озбиљно са чиме савезници, одн. велике силе могу рачунати, и о чијем ће раду и расположењ у водити рачуна.

Српска политика није чаробни штапић, али... Ми дакле имамо у резерви један велики потенцијални политички капигал, и само од нас зависи да ли ћемо га употребити или пустити да пропадне. Ми смо бројно и интелектуално велика и ја к а емиграција. Можда то у овом тренутку не изгледа тако, је р се врло мало озбиљних ствари п о јав љ у ју са наше стране, ствари које су на висини нашег политичког задатка, које могу неког да убеде или поколебају или наведу да посвети паж њ у нашем питањ у, да ревидира нека досадаш њ а гледишта и мерила. Са југословенском политиком, то је неминовно тако, је р она ником не може да пружи никакав путоказ или ослонац, нити да да садржину, него паралише сваку иницијативу, сваки полет, сва ки напор једне систематске одбране целог нашег питања или једн ег дела, једног аспекта његовог. Повлачењем јасне и одређене линије српске политике, одједном би се све те снаге мобилисале. Јер не би ту био само резултат одређивања ” гене ралне линије” правца, циља и мерила. По среди је нешто дубље. Многи пишу југословенски или полујугословенски потпу но против воље, преко срца, против убеђењ а. А многи уопште не пишу, је р им се стално убија свака иницијатива упозорењем на тајанствену и врло узвиш ену потребу (у толико узви ш енију што нико не уме да објасни у чему је ) југословенске политике. Повлачењем српске политичке линије, створио би се чаробни спој осећањ а и мишљења, народног расположењ а и политичке нужде. Тад би сви могли да ггишу шта мисле и како мисле, идући за својим најдубљим уверењем, а уједно мерећи сваку реч како би рекли не само шта :им лежи на срцу, него шта је са гледишта српског народа, потребно рећи, а прећутати оно што са тог гледишта треба прећутати. Кад би тренутно стањ е израж авало наше стварне могућности и домет, онда бисмо комотно могли да дигнемо руке од свега а уједно би било много боље и пош теније да поручимо српском народу у Отаџбини да од нас ништа не треба да очекУЈе, Ј еР У ч елој српској борби ништа не значимо. Међутим, ако се у обзио узму све неискориш ћене или погреш но искоришћене снаге, онда се добија сасвим друга слика. М огућности и снаге су ту, а чаробни штапић који треба да их покрене, није нимало чаробан, него најприроднији на свету, а то је пут заш тите националних, дакле српских интереса. Ту је, дакле, цело питањ е: пустити да наше потенцијалне могућности иструну и пропадну, или их искористити. Докле

116

год смо овакс хетерогени правцем који имају све наше мисли, осећања, вољ а,-говорити о политици је терати ш егу са озбиљним стварима од којих зависи опстанак српског народа. Да бисмо нешто учинили, морамо бити јаки, а то значи јединствени циљем, духом, вољом, солидарношћу. То постићи или не постићи је кључ наше судбине. У сваком случају, овако не може да остане. Не могу обе политике, и српска и југословенска, бити исправне. Не могу се обе истовремено водити, него је једна исправна и она се има водити, а друга искључити. Мислим да је јасно да се не сме одбацити српска и водити југословенска. Јер би то, пре свега, било г.ротивно историјској логици и извесним политичким природним законима. Зар се Вама, као историчару, не чини да је ипак природније да млађе генерације боље виде ствари, боље и правилније осећају ново време, нове потребе и нове тежњ е историјског и социјалног збивањ а, него старије? Ми југословенским путем нити можемо нити хоћемо, је р нама је јасно да је досадашња југословенска политика довде довела. Нема овде потребе да потежем питање кривице или некривице, више силе или заблуда и грешака, безобзирног спровођењ а политике великих сила или бескрајног занемаривањ а српских интереса од стране српских политичких претставника. То историја неће прог.устити да врло брижљиво испита, претресе и постави на своје месго. Историјски суд нико неће избећи. Али, кажем, овде нема потребе да се то питање расправља. Д овољ но је констатовати чињеницу да досадашњим радом животни интереси српског народа нису били и нису обезбеђени, да се данас ништа не постиже, да се за будућност ништа не ствара, да се разорни утицаји, којима је изложен драгоцени део српског народа у изгнанству, не су зб и јају , да се, једном речи, српском народу не користи. Ако је која политика у пракси, на свим могућим пољима, у свим могућим ситуацијама, у сваком могућем погледу, претрпела слом, и то бучан и жалостан, то је југословенска политика. Српска политика, међутим, донела је у прошлости славне резултате. Али, чак и ако би се апстраховала српска политика у XIX веку и до 1918 године, најгоре што се може рећи о српској политици данас, то је да треба видети како ће изгледати у пракси. А најбољ е што се може рећи о југословенској политици, то је да је до данас произвела катастрофалне резултате и да непоправљиви Срби југословенске нарадности, говоре да ће се то убудуће исправити. Али, осуђнвати и одбацивати српску политику која у наш ој нсви јој историји није вођена; која је као средство обезбеђењ а српских интереса у односу са Хрватима и Саовенци-

117 ма, и у односу са осталим народима, одавно напуштена, иако је до 1918 године показала јединствене резултате, — а истовремено препоручивати југословенску политику, која представља наше најцрњ е искуство, то је недопуш тено и неодрживо. Страховањ е да бисмо, терајући српску (или “великосрпску” ) политику, неминовно .истерали само малу Србију, је само хипотеза, и то без икакве подлоге. А оно што је факат, историјски, непобитан и непроменљив, то је да смо хтели ју гословенство, па смо истералм Титову републику Србију, мању од Хитлерове мале Србије. Српском по лити кој . створили смо 1918 године државу која је била већа од Д уш ачоког Царства. Југословенском политиком, ми смо ту Краљевину, која је , као и Д уш анова држава, имала у имену српско име на првом месту, претворили у Краљевину Југославију, па је та Југославија окрњ ена најпре Бановином Хрватском, па “Независном Државом Хрватском” , па свим могућим републикама и аутономним областима Титове Југославије. То је стварност.

Зашто нас нападају непријатељи Српства? Млађе српске генерације су из тога извукле потребне поуке и закљ учке. Зато нас мрзе и нападају сви непријатељ и Српства. Н ападају нас као “реакционаре” , “ фаш исте” (или “ неофаш исте” ” хрватож дере” , итд. Не зато што би у то веровалм, него зато што у нама о сећају без погреш ке здраву српску снагу, која може опасно да расте и нарасте. Нападају нас зато што кваримо рачуне јавним и тајним непријатељима Српства. Окима који хоће садашње стање, онмма који хоће јо ш горе стање, онима који хоће повратак на старо. Али, као што сматрамо природним, после свега што се десило од 1941 до данас, да они такав став заузим ају, тако сматрамо још приподнијим да својим путем идемо до краја. Ми се боримо за лепопуларно, тј. за оно што, у данашњим приликама и у једном периоду који је у знаку уступањ а и попуш тања С овјетској Унији, — није на тој линији, на линији данаш њег опортунизма. Борба за нешто што Ј е допуштено, а уз то неодоеђено и произвољ но,тано да га свако тумачи по свом нахођењ у — уопш те није борба. Ми се боримо за нешто што захтева озбиљ ну измену постојећег стањ а у међународним односима и у стањ у у Југославији. Зар Ви то не сматрате исправним?

Морамо се сложити на српској бразди Ако је го исправно, онда у чему би била разлика између присталица југословенске политике и нас? Да ли су они ре-

118

алисти, а ми ф антасте, који хоће главом кроз зид? Да ли је на једн ој страни искуство и мудрост, а на другој само снага младости, али иедостатак искуства? Д а ли је ствар у томе што сни воде рачуна о гголитичким реалностима, а ми1 лебдимо у некаквим атмосферама где нема тла под ногама? Да ли они воде и прим ењ ују тактику прилагођавањ а циљу, а ми гурамо као луди и, занети једном стратегијском идејом, заборављ амо на сваку тактику? Д а ли они посматрају српскохрватски проблем 1га е1 вбшЈјо, а ми стално у неком лудом бесу и гњеву ш кргућемо зубима на Хрвате и само кројимо планове за покољ Хрвата? Мислим да је довољно поставити само ова питања, па да буде јасно да ствари не стоје тако, него супротно. Не смеју се српске снаге сабијати у југословенске калупе, него сви Срби имају доћи на српску бразду. Зато Вам пишем. Не знам колико ћете се сложити са мојим излагањима. Свакако да ће бити тачака размимоилажења. Али, није ни потребно слагати^се у свакој појединости. Битно је да се сложимо у основноме и да, сходно томе поступамо. Заједничко поступањ е није само логичка последица начелног слагањ а, него и основна политичка нужда. Н ије довољно да знам шта Ви стварно мислите. Потребно је да у јавној акцији постоји слога и солидарност. Ако не може да се манифестује јавно, значи да она ипак не постоји ни фактички. Међутим, данашњи наш положај не трпи одлагања. По повратку у Отаџбину, ми ћемо имати велику унутраш њ у слободу да сваки о свему каже шта мисли, је р ћемо бмти код куће. Али, то по повратку у Отаџбину. Сада, међутим, ми смо у иностранству и морамо да радимо да до повратка дође. И то не ма како, као професионални емигранги, него да се вратимо као ослободиоци и челни борци. Ако би се пак наставило овако, неминовно би морало доћи још у иностранству, до јавног подвајањ а Срба на Србе и југословене. Наравно, то не би могло да заустави и сг.речи одређивање линије српске пол:итике и победе српске политике. Српска ствгр неминовно мора да победи. Мора зато што је права, што потиче из дубине српске историје и српског поноса, из српског националног карактера. Мора зато што одговара смислу развоја снага и проблема у свету. Мора зато што, верујући у Бога и велику правду, ми ипак нисмо скрстили руке и не чекамо од других чудо, него хоћемо светосавски да се боримо за победу ствари у ко јо ј се за нас налази све што вреди на овом свету и у овом животу. Мора, дакле, изнад свега зато што су међу нама борци који данас српску националну борбу не посматрају и не схватају као партијско-кор-

119

тешке подвале и нитковлуке, него као свету борбу за опстанак српског народа. Успех у борби завнси од бораца. Само ствари које имају животне снаге могу да имају борце и апостоле. Југословенство је унапред било осуђено на пропаст, је р није имало ни идеолога, ни апостола, ни бораца, него само корисника. У томе је и рак-рана титовштине. Има истина које су најбеш њом пропагандом не могу угушити. Код титоваца, то је истина да су на власт дошли не као борци, него као мародери, који су гнуено сарађивали са Гестапоом на ликвидацији националних бораца, а затим се кокош арски увукли у Београд иза совјетских тенкова. Њ их наравно због тога не гризе савест, је р тога немају. Али то је једна уж асно моћна снага која не допуш та да њ ихор . о насиље народу импонује, а као трулеж нагриза н.ихове сопствене редове. Титов режим нема бораца и апостола, него само корисника, који су највећим делом они исти који су били корисници Југославије. Зато ће пропасти. А српска национална ствар ће победити зато што она једина има чистих бораца, људи који су се за њу заиста везали без икаквог личног рачуна и задњ е мисли, који се боре из убеђењ а, из вере, уносећи сав свој живот у ту борбу. Све остале ствари бораца немају. Оне имају пуно корисника, људи који су, захваљ ујући целом оном реду ствари који је код нас постојао до 1941, постали нешто, ухватили позиције и још увек вуку користи на основу тога, тр у ју духозе и сеју раздор међу Србима. Али, ма колико лична корист била моћан чкнилац у делањ у људи, она у крупним историјским збивањима не може да се носи са снагама које крећу борце за идеале. 11рема томе, млађе српске генерације непоколебљиво веру-. ју у победу српске ствари. Али, притом не треба сметнути с ума да до поделе Срба на присталице српске и присталице југословенске политике мора доћи ако извесни знатнији српски политичари остану на линији југословенске политике. А то би несумњиво изазвало многе потресе, сукобе и поремећаје, брукањ е пред иностранством, разочарењ а у Отаџбини, огромно расипање наших тако проређених снага. Сматрам да ниједан добронамеран Србин, а најм ањ е они који по сили околности носе највећу одговорност, не сме то да дозволи. Ми морамо не само победити, као 1918 године, него морамо, за разлику од 1918 године, имати снаге да даље изграђујем о, дубоко оремо, дубоке ране и зла лечимо и чврсте темеље ударамо. Ми млађи, понављам, не жалимо и нећемо жалити труда и напора. Али сматрамо да старији не смеју да стоје равнодушни, а још мање да посао отеж авају. Ми, из најчистијег патриотизма, данас желимо од њих и у њима да тражимо само

120 оно чиме могу да користе општој ствари. Мислим да није сувише од њих очекивати и тражити да данас, у најтежем полож ају и најсудбоноснијем тренутку у историји српског народа — то прихвате и да сходно томе поступе. Вас лично и Титов режим и хрватски политичари сматраЈу крајњ им реакционаром и “Велико-Србином” . То Вас мора остављатк савршено равнодушним. Али Вам не може бити свеједно шта српски народ од Вас очекује и тражи и какав ће бити суд српске историје о Вама. То је бескрајно важниЈ'е него шта ће мислити данашњи Ј'угословенски политичари. Зато мислим да је нужно да на погодан начин (а начина има безброј и није их теш ко наћи) недвосмислено покажете које је Ваше стварно и потпуно мишљење о нашем националном проблему. Овако, Ј'угословени увек могу да см атрају да сте на њиховој' линији. А они то заиста и сматрају и Ваше име и ауторитет искориш ћују ради ширења зла, духовног тровањ а и разједињ авањ а Срба. То се мора онемогућити. Ваше име и ауторитет м орају у пуној мери послужити српској ствари. Ако бисте се о ту потребу оглушили, то би била препрека и сметња за српско окупљ ање, то би било зло. Ви ћете можда рећи да много не можете да учините. Ја мислим да можете учинити много више него што Вам изгледа. Али, само српском политиком.Овако, не вреди што један врло мали број људи зна Ваша интимна гледишта. Много је важ није што јавност стално види Ваш гаотпис на стварима које носе изразито југословенски печат. Тиме се зб у њ у ју борци, у б и ја нада, љуДи полизају леденом водом очајањ а. То не смете чинити. Ако је до борбене снаге, имамо је и даћемо је не жалећи. Од Вас се не тражи и не очекује неки велики радни напор. Не тражи се оно што се очекује од младости. Али се с правом очекује да сав свој утицај уложите на право место. О чекује се с пуним правом да заузмете став којим ћете јасно стаЕИти до знањ а и Србима и прк^а гељима Срба и непријатељ имг Срба да јасно и неотступно сгОЈИте на линији српске по..лтике, на линији Одбране и обезбеђењ а српског живота српских права и српске будућностк.

121

Р Е 3 0 ЛУ Ц И Ј А ХХИ КОНГРЕСЛ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА “ СВ. САВА” ОДРЖАНОГ У ДАНЕ 16, 17 И 18 ЈУНА 1973 У ДОМУ

СВЕТОГ САВП У ЧИКАГУ

После спестраног рас.матрања светске политичке ситуације, положаја српског н.чрода у комунистичкој Југославиј«, као и рада, задатака и одговорности Српског Културног Клуба “Свети Сава” , делегати на XXII Конгресу су једногласно усвојнли следећу резолуцију:

У данашњој ситуацији у свету, у поробљеној Отаџбини и у српској емиграцији, сматрамо за потребно да истакиемо да Српски Културни Клуб “ Свети Сава” сачињавају не печалбари и приватисти — него српски бории, решени да се никад не мире са ропством за српски народ, него да све силе бројно велике српске емиграције, јединог слободног дела српског народа, мобилишу да би питање ослобођења потлачених стално држалн на дневном реду светске политике н да би допринелн остварењу слободе. Самим тим, схватања и став С.К.К. “ Св. Сава” морају се разликоватн од схватања и става оних, који у слободном свету траже само материјал. но благостање, чији се став мења према ветру н чије се родољубље своди на фразе.

1 Светска ситуацијз се у току протекле године несумњиво погоршала, јер је глободни свет, на челу са САД, уместо да извуче лекције нз свега што је комунизам учинио од 1917 године надал>е, а иарочито од Другог светског рата до данас, наставио и проширио политику сарадње са комуиизмом у очекивању да ће комунисти на попуштање одговпрнти полуштањем Међутим, кад се изузму дииломатске фразе и .лумачки

122 потези, који очигледно имају за цил> да успавају западие "капиталнсте” , у ставу комуниста нема нн најмање промеие. Црвена Кина посвећује највећу пажњу изградњи свог атомског арсенала, Совјетскн Савез се наоружава до максимума а свн комуннстн наглашавају да данашњи талас коегзистенције, дипломатског осмеха и трговинских уговора, ни најмање не утичу на утврђене циљеве комунизма и суштински историјски сукоб између капиталнзма и комуннзма, који мора да се реши у корист комунизма. Вотергејт афера са огромним публицитетом у левичарској штампи Америке ч целог света пружа доказ више о политичком и психолошком рату, који се води против САД, како би се Америка изнутра поткопала, а њен углед и позиције у свету срушили.

Л Трсзвено испитивање међународне ситуације води, дакле, закључку да је зло у томе што Запад на непромењену комунистичку агресију и субверзију одговара сталним попуштањем. Шта више, изгледа очигледно да се. како каже америчка пословнца, снтуацнја не може поправити пре него што постане још гора него што је данас, Али ј ј о прсмене политике Запада према комуиизму, пре свега СССР, иеминовно мора доћи. Америчко јавио мњ*ње све јасиије увиђа праву природу комунизма и либералне политике попуштања према њему. Услед тога се све несдољивије шири осећање да битни интереси Америке нису брањени, а с тиме и решеност да, пре нлн после, безусловио морају бити брањени. Рушиоци Америке су узели миого маха. Алн оно што превиђају то је да амерички народ сигурио неће дозволнти да му комунистичке силе света кроје капу, уз помоћ домаћих рушнлаца, који издају своју Отаџбину која им је обезбедила највеће слободе И највеће благостање.

Ш Агресивност и дрскост комуиизма су лознате али у оцени изгледа и предвиђању развоја никад не треба изгубити из вида урођену слабост, неспособиост, трулеж и корупинју комуннзма, који за внше од пола века није успео ни да иахраии нн да прндобије народне масе. Револуцнонарни потенцијал против комунизма највећи је у комунистичким земљама. IV Међу комунистичким земљама, Југославија вероватно пружа слику највеће корупције н најгорег распадања. Једнни разлог што се комунистичка Југославија није одавно распала јесте обилна помоћ са Запада од стране оних нстих кругова, којн су комунисте довели на власт. Зато треба добро упамтити: снага комуннстичког режима није у комунизму, него је у страној помоћн, и зато је привремена. Немогуће је предвидети кад ће се Заоад освеститч и своју полнтику променити. Али. потлач е т нароли осећају да се не може дуго овако наставнтн и прнпремају се за обрачун. V Целокупно искуство српског народа од октобра 1944 године до данас, а нарочито за ових погледњнх неколико годнна, показало је српском иароду да све комунистичке приче о братству и јединству, социјалној правди и једнакости немају никакве везе са стварним циљевима комунизма, који се на простору југославије и Балкана своди на једно: уииштити српскн народ. Упркос свим наворима и мерама наснља н обмане, велики процес освешћења српског народа стављен је у покрет и ои се не може зауста-

123 вити. Зато јс данас потр«бно, внше иего инад у прошлости, видети суштину ствари и сагледатн оно што»претставл>а животни српски иитерес. VI Српски народ, који је провео четири века у ропству под Турцима, дигао се 1804 године на устанак н пуних 114 година водио борбу под најтежим условима за своју слободу , своју државу и своје јединство. Тај је цнљ,после ратова од 1912 до 1918 годнне који су задивилн цео свет, оетварен. Нажалост, услед сувише великих губитака у ратовима, српски народ није имао довољно снаге да се у Југославији носи са многобројним џодмуклим иепркјатељииа, којн иису желели ни правду, нн демократију, ни слободу, него безусловио рушење државе, коју је српски иарод својим огромним напорима и жртвама стаорио. Уместо да та држава утврди поЈтожај н обезбеди будућност српском народу, она је , после сламања комуиистичког непрнјатеља 1920 године, и осталих непријатеља 1921 године (Пиловдански Устав) иочела да попушта свима српским непри ја тељима. Априла 1941 године, кад је сила Хитлерове Немачке припретила опстанку државе, српски народ је био толико ослабљен политиком попуштања Хрсатима и другим кепријатељима, да Југославија није имала снаге да пружи отпор. Рат је трајао свега 12 дана. После распада југословепске лржаве и југословенске војске, српски народ је у четиичком покрету Драже Михаи.товића скочио на оружЈе да брани свој опстанак, име и слободу. Нажалост, политичарииа, који су седели у југословенским влалама у Лондону и Каиру, није главиа брига била да помогиу српском народу, него да задовоље Хрвате у влади, који су у суштини били на истој линији са Влатком Мачеком и Антом Павелићем. Краљевина Југославија је ликвидирана споразумом између Хрвата Ивана Шубашића, који је постао претседник краљевске аладе, и Хрвата Јосипа Броза Тита, који јс настављао посао усташа. Нема сумње да су претседник САД и претседкик британске владе Черчил огромно допринели устоличењу комуиизма у Југославији. Али, нипошто не треба сметнути с ума да у пресудним тренутцима Другог светског рата српски народ, услед забуне и недораслости политичара, иије имао потребне политичке снаге да своја права извојује. УП Између два ратз српски народ је разаран југословенством, које је тобоже требало да обезбеди интересе свих. После Другог светског рата уништење српског народа је настављено у име и са паролама комунизма, којк је тобоже почивао нг братству и јединству свих југословенских карола и требапо свима да донесе правду и благостање. Ако је 1944 године било доста заблуделих, обманутих и заведених, данас су се очи отвориле: зло комунизма није у неспособности поједцг наца него у самој суштини комунистнчке мисли, појмова и мерила. Отуда и данашња пропаганда о томе како треба поправљати комунизам, хуманизовати га, либерализовати, демократизовати и тобоже га претворити у ‘•демократски соција.лизам” , све је то стара песма пропапих и дегенерисаних комунистичких властодржаца. Тој најновијој и последњој обмани, српски народ не сме и неће да наседне, јер је извукао искуства из обе Југославије; прва (до 1941) научила га је да не постоји никаказ југословеиски народ коме би се имали жртвовати интереси српског народа. Друга Југославија, од 1944 до данас, научила га је да Је суштннд комуннзма не у братству и једииству југословенских народа, него у мобилисању свих осталих да се уништи српски народ.

124 VIII Основно право на живцт српског иарода не може се уопште обезбедитн под комунизмом, него само ван комуннзма и по уништењу комунизма. IX Нема никакве сумње да се овај дубоки и пресудни процес сагледања историјске истине оанграва у Југославији упркос вољи комуниста и упркос свим њиховим напорима да народно расположење угуше. Потлачени српски народ увиђа да пут спаса н будућности није у југословенском или комунистичком братству и јединству са смртним непријатељима, него је у јединству свих Срба, данас разбијених у неколико Брозових република. У слободној Србији пре Првог светског рата свима грађанима су била обезбеђена сва права и све демократске слободе. Само српско јединство, српска снага и српска држава могу обезббдити српском народу да живи и развија се у слободи.

X Слом југословеиства и слом комунизма пружили су лекциЈу српском народу да је најгоре безумље одбацити брата кога је родила мајка и тражити спаса у братству са непријатељем. Српски народ не сме више подлећи никаквом интернзционализму, који је обмана и смртно зло за српски народ. Данас, кад сви народи, велики и мали, чине све да заштите своје националне ннтересе, било би неопростиво безумље да српски народ^и после две Југославије,брине туђу бригу. XI Основно право на жнвот српског народа нико на свету неће обезбедити нити се њиме позабавити ако то не учине сами Срби. Моћни су и непогрешни знаии да је то сазнање дубоко продрло и у народну свест нај ширих маса и у редове оних од којих народ очекује вођство. Насупрот комунистима, који измишљају и силом стварају све могуће поделе и раздоре међу Србнма (по релубликама, по црквеном питању, између Срба у Југославији и српске емиграције), — истоветност претрпљене судбине, доживљеног искуства и основних схватања, све моћније спаја у једну целииу Србе широм земљине кугле, упркос свим разликама које их деле. Т о је незадржив процес, који никаква полиција иа светуТ јавна или тајна, ве може да заустави. ХП Српски Културни Клуб “Свети Сава” који је свесан своје дужности према српском народу, који се никад није дао збунити или поколебати никаквом пропагандом, убеђен Је данас више него икад, да је пресу.дан посао, од кога зависи ослобођење и будућност српског народа, изграћивање српског духа. српске политичке свести и организоване српске снаге. Српски Културни Клуб “ Свети Сава” ће и у току претстојеће године све своје снаге посветити остварењу циља ради кога је основан: Уједињено Српство у Слободној Србији.

125

С А Д Р Ж АЈ П редговор Д ругом И здањ у П редговор Поштовани господине претседниче 1. ПРОБЛЕМ У чему је проблем Ш та је српска, а шта је југословенска политика Размере и природа наше катастроф е 1. Биолоижа тр агед аја 2. Културна трагедија 3. Национална трагедија У чему је снага нације? Стање у нашим редовима Наша спољна политика укочена је нашом унутраш њ ом политиком Како створита српску снагу? Иокуство са Југославијом Л екцију још нисмо схвотили О д Илије Гарашанина до Д рагиш е Цветковића Југословенство је довело до српске пропасти Ч и њ еш ц е су проговориле Југословенство је одвојило држ аву од народа О бољ ењ е и лек На вековну српску бразду се треба вратити, српску политику водити, српске борце стварати Питање Југослави је Ш та о нама мисли иностранство Треба ли да убеђујем о свет да ннсмо “шовинисти” ? Х раброст да бракимо своје Кладе ваљ ало ал« не царујем о 2.МЕЂУНАРОДНА СИТУАЦИЈА Схватања српског народа и схватања југословенских политичара Основне чињенице Обрачун између Англо-Американаца и СССР је неминован У сваком случају морамо да поставимо и решавамо српско питање

V XV 3 5 7 10 15 15 17 18 19 20 24 25 26 33 38 40 40 41 42 44 45 48 48 51 52 53 54 57 59 59

126

127 Ко ће да победи: дем ократнје или СССР О вако, демократије губе битку Д ем ократија Д емократије могу да победе само у знаку победе Д ем ократија се мора бранити својим изворима Керенштина или борба Борбена демократија и фашизам Проблем слободе Линија српске борбе је линија англо-америчке борбе Борба српског народа није политички брањ ена “Главно је срушити Тита. После ћемо лако” Д акле: брига о српским интересима Д обро српског народа н добро човечанства Страдали смо као Срби Н ација и демократија Брига за национално самоодржање

61 62 63 67 68 69 69 70 72 72 75 77 79 80 80 82

3

85

СРПСКИ НАРОД И СУСЕДИ

Српска политика је природна политика 25 и 27 март Ерига да се не замеримо Х ајка на великосрпство Не могу сви у помоћне службе

90 92 96 96 103

4. ПИТАЊ Е ПРОГРАМА

107

1. Д рж ава н територија 2. Облик владавине 3. Унутрашње уређењ е и унутраш њ а политика Економски и социјални проблеми Васпигање В ојска 4. Спољна политика Ми адута имамо; треба да их искористимо Српска политика није чаробчи штапић.али... Заш то нас нападају непријатељ и С рпства? М орамо се сложити на српској бразда

107 108 108 108 109 109 110 113 115 117 117