srpski kalendar

Јарослав Францисти - КАЛЕНДАР И МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА Момир Јанковић - КОСМИЧКИ И НАРОДНИ ГОДИШЊАК Прoфeсoр Нeнад Jанкoвић je утврдиo да су та калeндарска знања у српскoм нарoду била приличнo прeцизна. Таj пoдатак je биo сасвим интригантан. Да би нeкo имаo прeцизна калeндарска знања, таj je мoраo да дoбиje oдрeђeну oбуку, мoраo je да пoсматра нeбo у дужeм врeмeнскoм пeриoду, а за тo пoсматрањe да сeби oбeзбeди oдрeђeнe услoвe, какo би пoстигаo нeoпхoдну прeцизнoст. Још до пре нешто више од 100 година пастири су, када би лети са стоком одлазили на више месеци у планину, користили ДРВЕНИ КАЛЕНДАР. То је био један четвртасто истесан лесков штап на коме се за недељу урезивао крст, за обичан дан права црта, за мали црквени празник коса црта, а за велики празник крст /као и за недељу/. На овом штапу су се урезивали знаци за неколико месеци унапред, па како би која недеља прошла власник календара би једноставно одрезао и бацио тај део. Опис оваквог календара налазимо код неколико словенских народа, те се сматра да он потиче из старословенских времена. Има претпоставки да је овај тип календара много старији, и да потиче још из праисторијских времена, где је био урезан на стубовима или зидовима паганских храмова. Словени су за календар знали још у античко доба. Израђен је према њиховим животним потребама, а усклађен са законима космичког ритма. Значајнија годишња догађања урезивали су на дрвету, грнчарији и металним гривнама. На дрвеним таблицама обичан словенски човек је означавао дане и недеље према месечевим менама. Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979). Проблем српског календара Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим. Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се

на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке. Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране. Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана. На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу. Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753.године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа. Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише: Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979). Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе

календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва. Проблем српског календара Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим. Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке. Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране. Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана. На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу. Драган Јацановић СРПСКО КАЛЕНДАРСКО ЗНАЊЕ У ЕПСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра -

622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753.године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа. Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише: Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979). Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва. Разматрајући проблем календара, његов значај и порекло, морамо анализирати и саму реч календар. Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку ''Ad kalendas grecas'' ("На грчке календе''), што значи "Никад", "На куково лето", "Кад на врби роди грожђе", што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именицакалендар је потпуно исте основе као и реч у српском језикуколеда и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев "... коледо, коледо." Површно и формално је порекло српских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно.

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означавадар, поклон и изведен је од глаголадати. Први део сложенице коле, означаваколо, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означаваСунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло: Коло - круг Коло - точак Коло - ритуална игра у круг Колати – кружити Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско - од Ђурђевдана до Митровдана и митровско - од Митровдана до Ђурђевдана. Осим тога година се делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину, где је свака имала свој посебан назив. Ритуална кружна игра коло опонаша и симболизује кретање Сунца. III. Кулишић тврди да "назив "коло" значи ромб, који се као орнамент често јавља на прегачама и несашивеним сукњама (футе коларке) код балканских Словена'' а као веома старински мотив и на женској одјећи источних Словена, може се закључити да је овај женски мотив првобитно означавао Мјесец." Овакво тврђење је апсолутно неосновано. Тачно је да се мотив ромба у традиционалној српској култури често назива колом. Међутим тај "ромб" представља крајње редуковану и стилизовану свастику, куку окренуту, односно кукасти крст. Мотив кукастог крста Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. У селу Белоњу (Сврљиг) обредни хлеб са оваквим мотивом се зове "коло", а у Звижду, Хомољу и Браничеву "сунце". На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив кукастог крста - свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг " Коларићу, Панићу" текстуално описује окретање управо овог сазвежђа Срби су на Балканско - Карпатско - панонским просторима открили календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар "in vivo" сачуван до данас У некадашњем словенском језику Земљин пратилац зваше се Луна. Ово име код Срба се одржало све до прошлога века. У последње време готово једино као књишки израз. Али и реч Месец биће да је исто толико стара, помиње се већ од XI века, што значи да је тада била већ добро позната и уобичајена у говору. Прво име, Луна, долазило би од корена чије је значење светлети, а друго, Месец, старословенски Мѣсѧць, од корена mas, masa, од којега долазе речи мера и

мерити, па се по томе види да је Земљин пратилац служио нашим прецима као мера за време. Грђић-Бјелокосић описује један дрвени календар којим се у његово време служаху највише пастири када на дуже време, лети, одлазе са стадом у планину. Принцип му је прост: на четвртасто истесан лесков штап уреже се за недељу крст, за обичан дан права црта, за мали светац коса црта, за велики празник крст и тако даље редом за по више месеци унапред из дана у дан, а како би која недеља прошла, власник овога календара одрезао би и бацио део штапа на којему је она била урезана. Овакви дрвени календари могли су постојати већ у преисториска времена, а у већим насељима могли су дани, груписани по недељама и месецима са посебно означеним значајним датумима, бити за целу годину унапред урезани на стубовима или зидовима храмова. Но о томе, нажалост, немамо података. «Црте и резе» које помиње црноризац Храбр као претхришћанско писмо Словена могле су служити и за ову сврху, а може се претпоставити и то да се њихов остатак одржао до нашега времена у виду тачака и црта па рабошима које описује Милићевић.