Srce Tame Evropa i Afrika Kao Antipodi...

SRCE TAME – EVROPA I AFRIKA KAO ANTIPODI Britanski kolonijalizam i kultura Viktorijanski

period

u

britanskoj

istoriji

označava

uspon

britanskog

imperijalizma. Iako je politika kolonojalnog proširenja počela ranije, Britanija je tokom 19.veka ne samo konsolidovala svoje carstvo, već i proširila svoje kolonijalne posede kao ni jedna zemlja do tada. Ovaj proces, započet posle pobune u Indiji 1857, kada je Indija stavljena direktno pod nadzor Britanske krune, trajao je do kasnog 19.veka, kada je Britanija nazvana „kraljevstvom u kome Sunca nikada ne zalazi“. Veliki uspon imperijalizma i kolinijalizma u 19. veku imao je, iako se odvijao daleko od obala samog kraljevstva, značajan uticaj na britansku kuluturu,. Celokupna književnost ovog perioda je neizbežno protkana imperijalističkim projektom. Viktorijanska književnost je, u celini posmatrano, nastala na imperijalističkoj i kolonijalističkoj ideologiji i obraća se kolektivo-nesvesnom britanske javnosti, bez obzira da li pojedinačna dela imaju apologetski, ili kritički stav prema osvajanjima. Najočigjedniji uticaj kolonijalizma se ogleda u delima H.Ridera Hagarda, Radjarda Kiplinga i Džozefa Konrada. Radnja njihovih dela je uglavnom smeštena u daleke britanske kolonije i ima za zadatak da upozna ostrvsko stanovništvo sa egzotikom i neobičnošću ovih udaljenih zemalja. Kolonijalna stvarnost daje podlogu neophodnu za kreiranje avanture i romanse. Spoj kolonijalizma i avanturističkih i romantičnih elemenata, takođe se ogleda u dečjim romanima tog perioda, koji uključuju radove R.L.Stivensona i R.M. Balantajna. Premeštanjem radnji romana u kolonijalne oblasti, ovi i ovakvi pisci, bili sami svesni toga, ili ne, postaju propagatori i kreatori kolonijalne ideologije i daju opravdanje kolonijalizmu. Stoga kolonijalizam u ovim romanima ne predstavlja samo pozadnu zbivanja, već daje ideološki okvir tekućim događajima. Ipak, uticaj kolonijalizma se ne oseća samo u takozvanim kolonijanim romanima. Celokupnim stvaralaštvom 19.veka dominira ova ideja, makar samo u informativnom

1

obliku. Iako se romani Džejn Ostin, Šarlote Bronte, Čarlsa Dikensa, Džordž Eliot fokusiraju na domaću britansku stvarnost, britanski prekomorski posedi često u njima igraju bitnu ulogu, pa se tako imanje ser Tomasa Bertrama, Mensfild park održava zahvaljujući posedima u Antigvi, dok gospodin Micawber u romanu „Dejvid Koperfild“ postiže uspeh u Australiji, a Džon Rivers, lik iz romana Džejn Ostin odlazi u Indiju da ispuni svoje misionarske ambicije. Na ovaj način kolonijalizam proširuje sliku stvarnosti i u romanima čija se radnja odvija na samom britanskom ostrvu i pokazuje neraskidivu vezu izmedju britanskog ostrva i dalekih kolonija. Oni istovremeno obiluju idejama o divljaštvu urođenika i „teretu belog čoveka“ da ih civilizuje, tj. idejama rasizma i kolonijalne ideologije, što podržava konceptualni okvir kolonijalizma. Kritičari su tek u drugoj polovini 20.veka, takozvanom „postkolonijanom periodu“, obratili pažnju na preovlađujući uticaj kolonijalizma na celokupnu kulturu i uopšte britansko društvo devetnaestog veka. „Orijentalizam“ Edvarda Saida, objavljen 1978, je u ovom pogledu kolosalno delo koje daje temeljnu analizu zapadnjačke konstrukcije Orijenta kao svog „drugog JA“. Ovakva konstrukcija, tvrdi Said, nema za cilj verno predstavljanje kolonizovanih kultura i naroda već, zapravo, funkcioniše kao oblik kontrole ideologije, omogućavajući Zapadu da stvori seriju manihejskih kontrasta između kolonizatora i kolonizovanih, tvrdeći da su kolonizovani narodi „niža rasa“ i da se njima mora upravljati, jer to sami ne umeju. Na taj način se (putem književnosti) daje moralno opravdanje kolonijalizmu. „Orijent je bezmalo bio evropski izum“ , kaže Said. „Dok su Evropljani popunjavali „bela“ mesta na kartama, za tamošnje stanovnike ona su živela svim mogućim bojama. To što ih Evropljani nisu poznavali ne znači da ih zaista nije bilo. Za evropskog posetioca kolonija, najvažnija je bila evropska slika Orijenta i njena aktuelna sudbina“.1 Said takođe implicira da je Orijent i sam pomogao da se Evropa (ili Zapad) definiše kao njegova kontrastna slika. Orijent, kako ga Evropljanin doživljava, isključivo iz svoje perspektive, nije samo imaginacija, već sastavni deo evropske materijanle civilizacije i kulture. Orijentalizam se shvata kao zapadni stil dominacije, restruktuisanja i posedovanja vlasti nad Orijentom. Naime, evropska kultura je ojačala sopstvenu snagu i identitet profilišući se spram Orijenta kao svog surogata ili čak svog skrivenog JA. Smisao Orijentalizma leži upravo u zapadnim tehnikama 1

SAID, Edvard, „Orijentalizam“, 2008, Biblioteka XX vek, Beograd, str. 9

2

predstavljanja Orijenta i činjenici da ga je na taj način učinio vidljivim i prisutnim u evropskoj stvarnosti i to upravo zato što se (uprkos mnogim nedostacima) te tehnike zasnivaju na evropskom ključu razumevanja, a ne na nekom udaljenom i amorfnom Orijentu. Sistem odnosa moći između Evrope i Orijenta je odlično odslikan u prikazu Floberovog susreta sa egipatskom kurtizanom – on je stranac i srazmerno bogat muškarac, što predstavlja tipsku činjenicu dominacije. Naime, on ne samo da je fizički poseduje, veći govori u njeno ime i objašnjava svojim čitaocima na koji je ona način, „tipično orijentalna“. Ovaj i ovakav sistem odnosa se, opet, zasniva na pretpostavci da Orijent ne može sam da se predstavlja, a pošto to ne može, predstavljanje obavlja Zapad. Kao i Floberova Kučuk Hanem, koja nikada ne govori o sebi, ne predstavlja svoje emocije, prisustvo, niti istoriju, tako se ni Orijent ne oglašava u svoje ime. Na razne načine se stalno provlači ideja o evropskoj superiornosti nad orijentalnom zaostalošću i u celom tom spletu odnosa Zapadnjaci nikada ne gube relativnu nadmoć. Tako i Konrad, kada u svom delu „Srce tame“ izlaže kritici ideju i tekovine kolonjalizma, opservacije zasniva na

svoje

pomenutim manihejskim kontrastima. I kad kritikiuje

kolonojalizam, ne stiče se utisak da Konrad kao nezavistan mislilac ima drugačije shvatanje. Urođenici ne predstavljaju mnogo više od pozorišnih rekvizita na pozornici drame „Velikog Belog Čoveka“, koji će se prema njima odnositi pažljivo, ili surovo, nemarno, ili zanteresovano, ali neizostavno prema svojoj volji. Ustanovljeni odnosi moći se kod Konrada, ni u jeku kritike kolonijalizma, ne dovode u pitanje; uvek se tačno zna ko smo „mi“, a ko su „oni“. No, Konrad je, kao što smo već rekli, kada smo govorili o odnosu bića i svesti, bio samo čovek svoje epohe i jedne, baš te kulture. Biti Evropljanin, naročito Englez (podanik engleske Krune), u tom trenutku značilo je biti svestan, makar i neodređeno, da čovek pripada sili koja ima jasno definisane interese na Orijentu. Naravno da su sve studije o Orijentu pre svega uslovljene samom ličnošću autora (istorijskom i kulturnom pozadinom), ličnošću pripadnika evropske kulture. Bilo da ga mi posmatramo sa ove, ili one strane ogledala (kao sopstveni antipod ili naše drugo „JA“) . Orijent uvek ima manje veze sa Orijentom nego sa našim svetom, uvek će ostati samo naša slika Orijenta ograničena nama samima. Ali da bi se druge kulture i narodi

3

mogli „proučavati iz libertarijanske, ili ne-represivne i ne-manipulativne perspektive“, kako navodi Said, „morao bi se nanovo promisliti čitav složeni problem znanja i moći“.2 Ali nije samo Koradovo „Srce tame“ izazvalo niz nedoumica u smislu ozbiljnosti kritike kolonojalizma; tu su, kao što smo već pomenuli, drugi pisci 19. veka, bez obzira da li su pisali o britanskim ostrvima, ili udaljenim kolonijalnim posedima. Kada se govori o kolonijalizmu i njegovoj kritici, neizbežno je pomenuti i Radjarda Kiplinga i njegovu pesmu „White Man’s Burden“. Rođen je u Bombaju, u Indiji, i odgajan od strane služinčadi različitih rasa i kultura, te bi bilo teško naći nekog kompetentnijeg da govori o životu u kolonijama. Kao i Konradova kritika imperijalizma, i Kiplingova je ograničena njegovim kulturnim nasleđem. Do trenutka njegovog rodjenja većina domorodačkih naroda je već bila pokorena i da se rodio ranije možda bi i imalo smisla da piše pesmu protiv kolonijalizma i imperijalizma. Ovako, nije potpuno sigurno koliko je ova pesma ironična, mada je ironija prilično izražena na nekim mestima (5. strofa na primer , gde govori o krvici, mržnji i plaču koji dolaze od naroda koje beli čovek polako vodi u svetlost). U skladu sa opštim verovanjima onog vremena, Kipling smatra da ljudi evropskog nasleđa imaju bolje uslove za obrazovanje, generalno bolje uslove života, kao i da pošto već poznaju Hrišćanstvo, treba da šire njegovu poruku. Njemu je na prvi pogled bilo jasno da „the tawdry rule of kings“ 3, sistem u kome se domoroci potčinjavaju i porobljavaju ne funkcioniše. Domoroci su se stalno bunili i u javnosti je stvorena slika o njima kao „ half devil and half child“ 4. Ipak, ostaje činjenica da su Evropljani mislili da je njihov sistem vrednosti i način života bolji i da ga treba nametnuti neprosvećenim narodima. Samo zauvek ostaje nerazjašnjeno pitanje kriterijuma, to jest: po kojim kriterijumima se boljitak meri? I sam Kipling je bio svestan da su kolonizatori napravili užasan haos i da im je sada dužnost da to i poprave, jer samim tim što su nadmoćni imaju i veću odgovornost. Kao i Konrad, Kipling je prosto bio čovek svog vremena i stoga nije mogao izaći iz izvesnih društveno-nametnutih okvira. Verovanje o anglo-američkog korpusa u sopstvenu, bogom danu nadmoć, ni do dan danas se nije mnogo promenilo, samo je terminologija koja se upotrebljava dobila politički korektan izraz. Tu pomaže i ogromna medijska mašinerija, koja kreira sliku sveta „kakav bi trebalo da bude“. 2

IBID, str 39 KIPLING , Rudyard, „Collected Poems of Rudyard Kipling“, Wordsword Editions Limited, 1994, str 234 4 IBID, str 234 3

4

(Kritika se retko, ili nikada ne dotiče kolonijalizma sui generis, već samo kolonijalne prakse. Izvesni lord Aterton, koji je u poslednjoj deceniji 18. veka stajao na čelu Admiraliteta, proslavio se čuvenom izrekom da se „živeti ne mora, ali se ploviti mora“. Kolonijalizam i imperjalizam nikada nisu imali trezveniju, pragmatičniju, niti sažetiju definiciju, od ove. Sva kritika, koja se na njih obrušila, nikada se nije ticala toga da li se „ploviti mora“, već samo toga šta činiti kada se već doplovi. Nikada, dakle, „Šta mi uopšte ( eventualno: the Devil) radimo ovde?“, već samo „kako da to što radimo, radimo pravednije, bolje, ili moralnije?“. Time kritika dobija sasvim apstraktan i, sa stanovišta praktične upotrebljivosti, efemeran i nedelatan tok). U 19. veku nije bilo današnjih medijskih sredstava, te su ona, u elikoj meri, bila supstituisana pripovedačkom prozom. Po rečima jednog kritičara „nacije jesu naracije, pripovesti. Moć da se pripoveda, odnosno moć da se spreči nastanak i pojava drugih pripovesti, veoma je važna za kulturu i imperijalizam; ona konstituiše jednu od najvažnijih spona između kulture i imperijalizma.“5 Vrlo je teško povezati sa jedne strane strahote kolonijalizma, dugogodišnjeg rasnog ugnjetavanja i ropstva i, sa druge strane, poeziju, prozu i filozofiju društava u kojima takve svireposti postoje. Uzmimo, na primer, impozantno Dikensovo delo „Velika očekivanja“, koji je prevashodno roman o samoobmani i Pipovim težnjama da postane gospodin, bez ikakve realne osnove za to. On pomaže osuđeniku Avelju Magviču, koji mu se kasnije odužuje velikom sumom novca. Pošto se Avelj ilegalno pojavljuje u Londonu, Pip mu ne priređuje ni dobrodočlicu, ali se konačno miri sa njim i ipak ga ne odbacuje, iako je Magvič neprihvatljiv jer dolazi Australije, kaznene kolonije stvorene za rehabilitaciju, a ne repatrijaciju engleskih kriminalaca. Jer britanski osuđenici poslati u Austaliju, iako mogu uspeti, ne mogu se vratiti u pravom smislu te reči, oni se mogu iskupiti samo ako tamo ostanu. I taman što je rešio problem sa Australijom, Dikens svom Pipu daje novu ulogu kolonijalnog biznismena, koji vredno posluje na Istoku, kao uostalom i gotovo svi Dikensovi biznismeni, svojeglavi rođaci i opasni autsajderi. I tako se metropola iznova ideološki povezuje sa svojim udaljenim posedima. Tu je postojao ceo jedan svet, prikazan kao „otvoren za intervencije tolikih Robinzona Krusoa“6. 5 6

SAID, Edvard, „Kultura i imperijalizam“, Beogradski krug, Beograd 2002, str. 11 IBID, str 17

5

Kad smo kod „Robinzona Krusoa“, to je još jedno delo koje savršeno predstavlja anglo-američku sliku sveta. Dovoljno je da se beli čovek, makar slučajno, nađe na pustom ostrvu, u potpuno nepoznatoj sredini, pa da njegova mudrost i domišljatost prevladaju tešku situaciju i postave ga iznad domoroca, koji je u takvoj sredini živeo oduvek. Šta nam to poručuje? Jasno je da ti ljudi prosto ne znaju šta da rade sa svojim posedima i zemljama (kasnije se ispostavlja i sa svojom slobodom i životima), pa im je potreban neko jači i pametniji od njih da brine o njima. Mada je pitanje da li bi jedan Robinzon Kruso (ili bio koji Evropljanin, stanovnik metropole), uspeo da se održi u takvim uslovima i ko bi preživeo u eventualnom sukobu Petka i Robinzona. Iako su Konradova, i shvatanja znamenitiih ljudi 19. veka uopšte, izložena kritici danas kao rasistička i puna predrasuda, ostaje da se njegovo predskazanje u vezi sa dominacijom atlantskog Zapada iz njegovog drugog velikog romana „Nostromo“ uglavnom ispunilo. Holford, veliki finansijer iz San Franciska upozorava svog štićenika da se ne smeju uplitati ni u kakvu veliku gužvu, ali ipak: „Sedi i čekaj. Razume se, jednog dana ćemo se umešati. Moramo. Ali polako. I samo vreme čekaće na najveću zemlju u celoj božjoj Vaseljeni. Naša reč čuće se svugde – u industriji, trgovini, zakonu, novinarstvu, umetnosti, politici, religiji, od Kejp Horna sve do Smitovog moreuza, pa i šire ako se išta pojavi na Severnom polu što bi vredelo uzeti. A onda ćemo uzeti daleka ostrva i kontinente. Vodićemo svetske poslove, svidelo se to svetu ili ne. Jer, svet tu ništa ne može, a mislim ni mi.“7 Konradu je, iz sopstvene perspektive, bilo potpuno jasno kako će izgledati slika novog svetskog poretka, dok smo mi odbijali da čujemo prećutna upozorenja u likovima Holrojda i Gulda, jer „u kolonjalnom okruženju retorika moći vrlo lako proizvodi iluziju dobročinstva“.8 U ovom konkretnom slučaju, na primeru Konrada i njegovih savremenika možemo videti da se ni jedna studija, niti analiza ne može izvesti u potpunosti precizno i čisto, a bez raznih ograničavajućih faktora, ma koliko misao bila duboka i jasna. Tako nije ni malo čudno što se može zaključiti da je Konrad u isto vreme i imperijalista, i antiimperijalista; u isto vreme on (Konrad) predstavlja sve strahote i uzaludnost korumpirane prekomorske dominacije, ali i odbija da prizna da ti potčinjeni narodi imaju 7 8

CONRAD, Joseph, „Nostromo“, Doubleday, Garden City, 1925, str 77 SAID, Edvard, „Kultura i imperijalizam“, Beogradski krug, Beograd 2002, str. 19

6

svoju istoriju i kulturu koju su kolonizatori nasilno narušili. U svom delu „Srce tame“ on stalno na razne načine suprotstavlja Evropu i Afriku, do kraja ostavljajući nerazjašnjeno odakle potiče sva ta tama. Kritika imperijalizma se već dugo zadržava samo u domenu pisane reči, jer čak i da obacimo postojeći poredak i krenemo ispočetka, i dalje ne znamo kakav bi bio ishod ovakvog eksperimenta, možda bismo završili tačno tamo gde smo i sada. I pošto je ta kategorizacija „mi“ i „oni“ neminovna, prosto se moramo odrediti u odnosu na nešto, zašto onda ne upotrebiti moć i u tom poređenju nametnuti sopstvene standarde koji pretpostavljaju da smo „mi“ nužno dobri, a „oni“ nužno zli? Tako možemo posmatrati Evropu i Afriku kao antipode, ili je možda u svim strahotama kolonijalne dominacije Evropa dobila samo sopstveni odraz u ogledalu?

Konradovo afričko iskustvo Pošto smo se smestili Konrada i njegovo „Srce tame“ u istorijski kontekst, za bolje razumevanje se moramo pozabaviti umetnikom i njegovim životom, još jednim od bitnih činilaca svakog stvaralačkog dela. Konradovo „Srce tame“ je na prvi pogled tanušna, gotovo neuzbudljva priča o živitnom promašaju, koja se polako pretvara u dramatičnu priču nabijenu univerzalnim značenjima i prožetu osobenom atmosferom. Dugo se smatralo da je „Srce tame“ verna reprodukcija Konradovog doživljaja u Kongu. Konrad je često uzimao građu iz stvarnog života i uobličavao je u umetničko delo, tako da na kraju malo liči na originalno iskustvo. I sam je u „Autorovim napomenenama“ naveo da je doživljaj gurnut malo dalje od stvarnih činjenica toga slučaja. „Lord Džim“ je još jedan primer kako je Konrad iskorostio dve istinite priče, dodao im i oduzeo tačno onoliko koliko je bio potrebno da postanu gotovo neprepoznatljive, te od njih napravio još jednu sagu o velikom padu. Konrad je na svojim putovanjima zaista upoznao Džima Lingarda, kome je nadimak bio Tuan Džim i Lord Džim. Samo, njegova sudbina nije ni blizu bila dramatična poput one koju je Konrad odredio svome junaku. Postojao je i incident sa brodom, nalik onome koji Konrad opisuje, samo se brod zvao Jeddah, a razlog za

7

napustanje je bila prevara sa osiguranjem, a jedini od posade koji je ostao na brodu je postao slučajni heroj, a ne tragični junak. Onaj momenat u kome Konrad u svojim delima napušta činjenice i daje im potpuno drugačiju dimenziju, je momenat kada svanjegova genijalnost dolazi do izražaja. Značaj njegovog iskustva u Kongu je neosporan, jer je mnogo dogadjaja dovelo do prekretnice ka kojoj se sve vreme kretao. Konard je, po smrti roditelja 1874, napustio Poljsku, uprkos protivljenju rođaka, prijatelja i zemljaka. Mlad i impulsivan sedamnaestogodišnjak je put u nepoznato video kao početak ostvarenja snova. Boravak u Marseju od 1874. do 1878, je očigledno doneo razočarenje i srušio nade u brz i lak uspeh u stvarnom životu, što je rezultiralo pokušajem samoubistva pred kraj marsejskog perioda. Prelazak u Englesku 1878, gde je započeo krstarenja po raznim dalekim morima probudio je nove nade i očekivanja. Međutim, Konrad je nalazio da je monotonija pomorskog života slična onoj na kopnu, te su nove nade splasnule i donele sazrevanje i nešto trezveniji pogled na život. Kao i svaki izgnanik, trudio se da postigne nešto veliko i važno, nešto vredno napuštanja domovine. Godine 1886. postaje kapetan britanske trgovačke mornarice. Mereno aršinima realnosti postigao je veliki uspeh, ali sa stanovišta izgnanika ostaje opterećen osećanjima neuspeha, jer je izdao otadžbinu. Putovanja ga teraju sve dalje i dalje, u potrazi za nečim izuzetnim,

što će oslabiti neprijateljski stav koji je stara

otadžbina imala prema njemu. Kako se zlatna prilika nije ukazivala, Konradova razočaranost je rasla, a vizija života mu je postajala sve mračnija. Nada u njemu i dalje živi, romantika i ideali se ne gase, ali postaju teško dostižni poput Stejnovog retkog leptira u „Lordu Džimu“. U leto 1889. se ponovo obreo u Engleskoj i tada počinje da piše „Olmajerovu ludost“. Konradov biograf Mejer je potpuno u pravu kada u tom činu vidi beg od usamljenosti i monotonije u „svet mašte koji vrvi od ljudi i ključa od akcije“, svet koji mu je omogućavao „oslobođenje osećaja i demaskiranja sopstvene ličnosti koji su mu retko kad bili dopušteni u stvarnom životu“.9 U umetničkoj evokaciji svog doživljaja u Africi Konrad objašnjava ovaj svoj korak kao ostvarenje davnašsnje želje da, poput slavnih istraživača, prodre u neispitane krajeve zemljine kugle, „bela“ mesta na geografskim kartama. Verovatno zbog toga uvodi brodove slavnih istraživača na početku svoje priče. Istina,

kadgod su se ti slavni

9

MILJKOVIĆ, Branko, „Umetnost autobiografije Džozefa Konrada:Srce tame, Letopis matice srpske, Novi Sad, 1976, str 738

8

istraživači otisnuli sa obala Evrope da odgonetnu i popune „bela“ mesta na karti, to se završilo samo pljačkom i uniženjem lokalnog stanovništva. Sav taj istraživački entuzijazam se ispostavlja kao jako slab izgovor za kolonijalne užase koji slede. I šta je to što ljude tera da stalno idu dalje i dalje u potrazi za himerom koja stalno izmiče? Danas smo napredovali od popunjavanja neistraženih prostora kugle zemaljske do ponovnog izazivanja Velikog praska, ali ono što tražimo nam, slučajno ili ne, stalno izmiče bilo da objašnjenja tražimo u sferi nauke ili religije. I, kako su bogovi Konradovog detinjstva bili veliki istraživači Afrike, poput Mango Parka, Livingstona i Bertona, to je bio dovoljan razlog da se Konrad odmetne u srce džungle. Prava Konradova inspiracija za putaovanje u Afriku bio je Henri Morton Stenli, u to vreme najslvniji istraživač Afrike. Stenlijevo ime je bilo na naslovnim stranama svih svetskih novina. Godine 1871. je našao doktora Livingstona, za koga se verovalo da je nestao u divljini. Nekoliko godina kasnije je ispitao tok reke Kongo i bio prvi belac koji se spustio njime do Atlantskog okeana. Nešto kasnije, 1887. je uspeo da pronađe Emin Pašu, guvernera jedne egipatkse provincije u Sudanu. Tokom 1889. Stenli je slao izveštaje Kraljevskom geografskom društvu u Londonu u kojima je opisao svoju ekspediciju. Konrad se sa svojih putavanja vratio u Evropu kada je Stenlijeva slava bila na vrhuncu. Fasciniran njegovim poduhvatioma i sam pokušava da izdejstvuje posao u Kongu, kao službenik kompanije koja je imala monopol na eksploataciju ove „nezavisne“ države, zapravo belgijske kolonije. Posle izvesnog vremena uspeo je u svojim nastojanjima i angažovan je kao zapovednik rečnog parobroda koji je saobraćao rekom Kongo. Prvi deo puta od Bordoa do Bome, koji je trajao mesec dana je, izgleda, prošao monotono. Boma je bila administrativni centar Konga, i po svoj prilici u datim okolnostima dosta uređeno naselje. Konrad je u Bomi prenoćio, ali joj nije posvetio ni malo pažnje u pripovesti, što je neobično, s obzirom da je to bio njegov prvi susret sa Kongom. Možda baš zbog činjenice da se ovakva vrsta organizovane naseobine nije ukalpala u njegovu koncepciju. On je u svojoj pripovesti želeo da opiše sve užase kolonijalizma i haos koji on sobom nosi, pa jednoj uređenoj strukturi tu prosto nije bilo mesto.

9

Iz Bome je Konrad (kao i Marlo) krenuo uzvodno do sledeće stanice Maladija. Iako ni ovaj deo puta nije obeležen ničim vrednim pažnje, Konradova avantura je otpočela, detinja želja je počela da se ostvaruje. Međutim, u Maladiju počinju zbivanja i doživljaji za Marloa. Sam Maladi je u to vreme bio živa naseobina, u kojoj je boravilo oko 170 Evropljana. Gradilo se i radilo na sve strane. Radna snaga su, naravno, bili surovo eksploatisani domoroci. Konrad je pojedine opise naglasio i nadogradio, kako bi nas polako uveo u poduemni svet tame. U njegovom „Dnevniku iz Konga“ opis Maladija ne korespondira ovom u „Srcu tame“, u tom smislu što nema šokantnih scena, niti pritiskajuće atmosfere. Konrad je do sledeće stanice putovao kopnom nekih 230 milja tokom narednih mesec dana. Sledeća stanica mu je bila Kinšasa. Put je vodio kroz uglavnom naseljene predele. Usput su sretali druge karavane, prolazili kroz domorodačke i belačka naselja. Međutim Konrad je sve ove susrete i naselja „zabeleo“ na Marloovoj mapi putovanja kroz Afriku i ostavio ga da se usamljen probija tamnim kontinentom. U Kinšasi je bila Centralna stanica Kompanije i tu Konrad počinje da se sve više udaljava od činjenica u svojoj pripovesti. Za razliku od Marloa, Konrad je u Centralnoj stanici proveo samo jednu noć i već narednog dana započeo svoje putovanje u srce tame. Tu upoznajemo i prvi lik iz Konradove pripovesti. Konrad se ovde sreo sa upravnikom stanice Delkominom. Njihov odnos niti je dobro započeo, niti se docnije razvio. Konrad mu se osvetio tako što ga je prikazao kao egoistu. Sledeća stanica na Konradovom putovanju uz reku bila su Senlijevi vodopadi. Ovaj deo njegovog dnevnika je ispunejna samo faktografskim podacima vezanim za navigaciju, što verovatno ukazuje na odsustvo značajnih događaja. Šeri je uspeo da rekonstruiše ovajdeo puta i u svojim istraživanjima zaključio da se zaista i nije dogodilo ništa dramatično. Putovanje je teklo po planu bez zastoja. Ukupno 11 brodova Kompanije je u tom trenutku plovilo istom rutom. Obale su bila dosta gusto naseljene i u to vreme je tu boravilo mnogo Francuza, Holanđana, Belgijanaca. Posadu broda jesu činili domorci ljudožderi, no ta činjenica nije nikoga uznemiravala. Situacija je u toj oblasti bila dosta mirna, tako da napada domorodaca nije bilo. U Konradovom iskustvu izostaju svi dramatični elementi koje je ugradio u Marloov put, kako bi ga produbio i podigao na viši nivo.

10

Konradova poslednja stanica je bila kod Stenlijevih vodopada, poslednja tačka do koje se moglo ploviti uz reku. Za Marloa je ovo takođe bila „najdalja tačka plovidbe i ključni doživljaj u mom životu“.10 U Konradovoj pripovesti ova stanica je poslednji krug pakla, kojim, kao centralna figura, dominira agent Kerc, nekadašnji idealista, koji se odmetnuo od svega što predstavlja život u svetu kakav je poznavao i koji je zaronio u najmračnije kutke iskonske divljine i sopstvene duše. Šeri pobija svu dramatičnost događaja vezanih za ovu stanicu. U stvarnosti je to bio dobro izgrađen i organizovan punkt za trgovinu slonovačom, koja je, u to vreme, bukvalno cvetala. Prema tome, agent Klajn, za koga se dugo smatralo da je poslužio kao prototip za Kerca (Konrad je u rukopisu čak na par mesta zamenio ime Kerc Klajnovim imenom; ova zabluda verovatno odatle potiče), nije mogao nikako da bude stvarni uzorom možda što se tu zatekao i upoznao sa Konradom. Klajn je tada imao samo dvadesetsedam godina i nije bio ni izdaleka tako iskusan i prekaljen da bi mogao biti nalik Luciferu u središtu Pakla. Klajn je na povratku umro, ali je, za razliku od Kerca, propisno sahranjen. Šeri je, meutim, u svojim istraživanjima naišao na izvesnog agenta Odistera, koji je svojim podvizima i osobinama pre mogao poslužiti kao inspiracija za lik Kerca. Konrad ga nikada nije lično upoznao, ali je Odister bio nadaleko čuven po svojoj sposobnosti, odvažnosti, elokventnosti i poslovnim uspesima, cenjen kako u Kongu, tako u i Evropi. Svojim poduhvatima je izazivao istovremeno i divljenje i zavist i bio je glavni konkurent braći Delkomin. Na kraju je 1892. tragično skončao tokom pobune Arapa. Između njega i Kerca psotoji mnogo više sličnosti, nego između Kerca i Klajna. Na Stenlijevim vodopadima je Konrad dostigao poslednju tačku svog putovanja, ali izgleda da je i njegova rezignaciaj dostigla svoj vrhunac. „Našao se namestu svojih snova i osetio veoma usamljen i razočaran. Kakav kraj idealizovanih realnosti sanjarenja jednog dečaka“.11 Svoj debakl rezimira u eseju „Geografija i neki istraživači“. Kao i većina njegovih saputnika Konrad poboljeva, ali kako je zapovednik broda bio bolesniji od njega, Konrad zauzima njegovo mesto, što mi je možda donel nekakvu satisfakciju. Brod je stigao u Kinšasu krajem septembra 1890. i Konrad se nadao da će se tu pridružiti istraživačkoj ekspediciji Ddelkominovog broda „Aleksandra“ ali, kada mu je i taj brod 10

KONRAD, Džozef, „Srce tame“, Nolit, Beograd 1999, str 14 MILJKOVIĆ, Branko, „Umetnost autobiografije Džozefa Konrada:Srce tame, Letopis matice srpske, Novi Sad, 1976, str 742 11

11

potonuo, rešava da se vrati u Evropu. Tako da je umesto ovenčan slavom koja će odjeknuti do granica stare otadžbine, Konrad u alondon doputovao teško bolestan. Oporavak će m biti dogotrajan i mučan, posledice bolesti će ga pratiti do kraja života. Mračna i opresivna atmosfera, koja preovladava u „Srcu tame“, verovatno odražava Konradova osećanja i raspoloženja tih dana. Konrad u tim trenucima razloge svog poraza ne traži u sebi i svojim velikim očekivanjima, već fatalistički, u zadatosti ljudske sudbine. I tako se on u čitavom svom opusu pravdao, svetio potencijalnim krivcima za sopstveni debakl i „Srce tame“ zaista, uslovno rečeno, obojio svim tamnim nijansama. Ovaj proces se verovatno dovijao krajnje nesvesno, naporedo sa estetskim zamislima. Marloovo afričko iskustvo u svetlu odnosa Evrope i Afrike – „mi“ i „oni“ Konrad u početnoj sceni odmah uvodi temu. Anonimni narator nam predstavlja slušaoce i prenosi atmosferu odmah ističući Marloa. Zatim pisac uvodi prvi motiv svoje pripovesti – politički. Ceo prvi deo pripovesti se više bavi ovim političkim motivima, dok se uvodi lični, dok se na kraju ne uzdigne na univrzalni plan. Uvodna scena se odigrava na Temzi, na povećoj joli, Neli. Anonimni pripovedač se osvrće na daleku prošlost reke odakle su slavni ljudi i brodovi kretali u nepoznato da obeleže „bela“ mesta na mapama. Konrad ovde London naziva „najvećim i najmoćnijim gradom na svetu“ 12, što je verovatno u to vreme i bio, jer kao što smo već napomenuli u Britanskom kraljevstvu u tom trenutku sunce nije nikada zalazilo. To već predstavlja kontrast u odnosu na sve nasobine sa kojima ćemose sresto tokom Marloovog puta kroz Afriku, tamo prosto nema mesta koje bi pariralo metropoli. Za razliku od Kongoa koji ni jednog trenutak neće zasijati nijednom jasnom nijansom, Temza „je miroljubivo sjala; nebo, bez ijednog oblačka, predstavljalo je dobroćudno prostranstovo nepomućene svetlosti; čak je i magla u Eseksu posećala na kakvu magličastu i bleštavu tkaninu koja, okačena o šumovite brežuljke na kopnu, prozračnim naborima resi niske obale“.13 Ovo je još jedan opis koji je u potpunosti kontrastiran afričkoj džungli u kojoj nema svetlosti, niti bilo čega dobroćudnog. Konrad je opise prirode i predela kroz koje je prolazio verovtano mračio u skaldu sa razvojem sopstvene ličnosti, a i šta će sunčevi zraci u srcu tame? Ono na šta je pisac želeo da 12 13

KONRAD, Džozef, „Srce tame“, Nolit, Beograd 1999, str 7 IBID, str 8

12

skrene pažnju da se dešava u džunglama Afrike ne može biti izloženo jarkoj svetlosti koja ohrabruje i razotkriva. Marlo zatim radnju odvodi u još dalju prošlost, u vreme kada su Rimljani kao osvajači u britanskom ostrvu videli mračnu divljinu u kojoj vrebaju mnoge opsanosti. Konrad, tj. Marlo za njih kaže da to „behu ljudi kadri da se suoče sa tamom“. 14 Možda ovo proističe iz njihovog utilitarizma, jer Marlo ih opisuje kao osvajače i pljačkaše. Oni se nisu zanosili plemenitim idejama o prosvećenju porobljenih naroda, čime Konrad pokušava da opravda kolonijalnu i teritorijalnu ekspanziju. Tako su već na početku uvedena dva motiva koji će se preplitati tokom cele pripovesti – idealistizam i utilitarizam. Konradova večita podvojenost – donekle neodređena kritika i odbrana kolonijalizma, utilitarizam naspram idealizma, stalne igre svetlosti i tame možda počivaju na sopstvenoj neutemeljenosti – on kao izganink nije još uvek pronašao sebe, a na staro nije mogao da se vrati. U tim stalnim treptajima svetlostii tame stvari uglavnom ostaju sive, on ne izražava jasan stav ni o čemu, koliko god majstorski i precizno upućivao čitaočevu pažnju na ono što u tom trenutku smatra bitnim. Marloovo priča počinje na Starom kontinentu. Njegovi motivi za ovoputovanje su čisti – da ispuni dečački san da upozna Veliku reku i da istraži neobeležena mesta na mapi. Međutim, da bi ovaj san ostvario, mora da se priključi Kompaniji o čijim ciljevima ni čitaoci,ni Marlo od samog početka nemaju nikakve iluzije. Ti takozvani misionari i istraživači entuzijasti su u rukama uglavnom imali mač,a ne buktinju, „iskru svetog plamena“. Marlo je znao da ga priključivnje ovakvoj instituciji neće lišiti moralne odgovornosti, iako je sam čist u pogledu motiva, tako da je na početku svoje priče zaokupljen moralnim pitanjima i obzirima. Marlo je nameštenje dobio zahvaljujući tragičnoj pogibiji svog prethodnika Freslevena, miroljubivog i pitomog čoveka, koji je poginuo i svađi oko nekoliko kokošaka. Potom se nižu slike koje nagoveštavaju nesreću i unose nemir i nespokojstvo pojačavajući napetost u vezi sa predstojećim putovanjem. Konrad često dočarava atmosferu grobnice, i napuštenog groblja. U predvorju Kompanije ga dočekuju dve žene koje predu crnu vunu, kao glasnici nesreće, suđaje koje čuvaju ulaz u pozemni svet. Službenik koji vodi Marloa kod lekara je pun hvale za poslovanje Kompanije, ali mu samom ne pada na pamet da ode u centar zbivanja. Tu je i lekar sa čudnim zahtevom da izmeri lobanje svima koji na taj put odlaze, jer se odande ili ne vrate 14

IBID, str 12

13

ili se vrate strašno izmenjeni. U samoj Kompaniji Marlo opisuje atmosferu zavere, „nešto što baš i nije kako treba“15, što ukazuje na užase kolinijalizma sa kojima će se tamo sresti, koji se odvijaju pod okriljem najboljih namera i misionarstva. Iako je još na Starom kontintu, osećamo kako sigurnost nestaje i Marlou se polako izmiče tlo pod nogma. Odlazi u nepoznato, u Afričke džungle koje skrivaju mnoge užase. Ali poslednja evropska stanica na tom putu bio je salon njeove tetke, koja mu je i izdejstvovoala nameštenje u Kongu. Taj salon je poslednje utočište mira na evropskom tlu, mira koji je svojstven samo ženama, jer po Konradu one nisu sposobne za spoznaju i radije biraju da žive u spokojnom svetu samoobmane. Salon ove dame je poslednje od civilizacije u evropskom smislu što će videti pred odlazak u Afirku i koji se snažno suprotstavljen slikama divljine, ne samo jer obiluje komadima nameštaja i svim pogodnostima salonskog života, već i zato jer tu ostaju sve zablude vezane za kolonijalizam i imperijalizam. Njegova tetka je toliko uvrena da je misionarki posao nužan i da je to upravo ono što se tamo odvija da se Marlo jedva usudio da „nagovesti da Kompanija posluje radi zarade“. 16 Sve sa čim se bude sreo u Africi će biti sušta suprotnost evropskim salonima u kojima večina živi u blaženom neznanju, biće živo i surovo istinito. Marlo zatim za trenutak okleva, suočava se sa moralnom dilemom – opšti epski momenat, još od Getsemanskog vrta – junak koji se sprema za nadljudski podvig obično pre pustolovine doživi trenutak malodušnosti, ali kako je Marloa Velika reka opčinila „kao što bi zmija opčinila pticu“17, on bezuslovno odlazi u susret novoj pustolovini. Njegov prvi opis džungle koju je video sa palube francuskog parobroda kojim je putovao je krajnje živopisan „ona je tu pred vama osmehnuta, mrgodna primamljiva, veličanstvena, jadna, bezbojna, ili divlja, i večito nema, a kao da šapuće – dođi i otkrij.“ 18 – gotovo se stiče utisak da govori o živom biću, za razliku od opisa bele grobnice i uopšte grobne atmosfere koja je preovladavala u opisima Brisela. I ovde konačno boje nestaju, ostaju nijanse svetlosti i tame. Uske ulice i hodnike zamenjuju naselja „ništa većaod glave čiode“, „u predelima nalik na divljinu od koje je i Bog digao ruke“ 19. I ovde se već oseća Marloova izdvojenost i usamljenost u odnosu na sve što ga okružuje. U opštoj 15

IBID, str 19 IBID, str 22 17 IBID, str 15 18 IBID, str 23 19 IBID, str 23 16

14

atmosferi narastajuće tenzije Marloov pogled pada na brod kojim veslaju crnci, konačno smisao u besmislu, neko kome nije trebao izgovor da bude tamo, momenat koji nudi kratak predah i čitaocu i Marlou. Zatim nailazi na francuski ratni brod koji je „bio tu, besmislen, i vatrom zasipao jedan kontinent“20 koji je tek nagoveštaj poptunog besmisla i neuspešnost evropske misije u Africi. Konrad ovde kritikuje francuski i belgijski imperijalizam i implicitno sve njegove oblike, ali složićete se da ovde nešto nedostaje. Koje je to kraljevstvo koje u kolonijama drži 2/3 zemaljske kugle, u kome sunce nikada ne zalazi? Opšti utisak je da Konradovo mišljenje o zapadnoj kulturi i kolonijalnoj ekspanziji i nije baš visoko, ali se nije usudio da direktno imenuje svoju novu domovinu. Francuzi napadaju i eksploatišu domoroce i pri tome ih nazivaju neprijateljima, za svaki postupak vezan za taj kontinent i evropsko prisustvo u njemu su potrebna opravdanja i izgovori, a oni prosto uvek izostaju. Francuski vojnici na brodu i sami umiru po trojica na dan, kolonijalizam se okreće i protiv svojih vojnika, ali posao se morao nastaviti. Mada sudeći po Marloovom opisu, upkos poznatoj britanskoj preduzimljivosti, posao baš nije išao najbolje. Marlo usput nailazi na mnoge „mrtve mašine“ i crnce povezane tako su da ih lanci činili krajnje neeefikasnim. Ovu povorku crnaca pratio je takođe crnac, jedan od „popravljenih“. U ovoj reči se krije toliko pitanja da ih je teško i formulisati. Počinje da ga grize savest i priseća se da je i „sam deo uzvišenog i pravednog cilja“. 21 Ovde svuda oko sebe nailazi na besmisao. Dok se kolonijalizam demaskira pred njegovim očima, sve vreme ga muče moralne dileme, što se vidi iz ironije kojom konstantno tretira svoje i evropsko prisustvo i Africi. Naime, pošto naiđe na rupu čiji smisao nikako ne može da dokuči zaključuje da je „možda imala neke veze s čovečnom željom da se zločinci nečim zaposle“.22 Očigledno da, iako je verovao da tačno zna sa čime će se suočiti na svom putovanju i da se upkos čistoti sopstvenih motiva pomirio sa nemoralnim poslovanjem Kompanije, nije bio spreman za ono što će tamo videti. Tražeći hlad da se odmori, Marlo nailazi na prizor koji očigledno prevazilazi svo njegovo dosadašenj iskusto, prizor koji poredi sa „mračnim krugom nekakvog pakla“.23 Mesto gde su se domoroci, za čiju se dobrobit odigrava cela ova drama, povukli da umru kao životinje, prepušteni sudbini i očaju, dok se posao i dalje nastavljao. Prvi deo priče o njegovom putovanju Kongom je 20

IBID, str 24 IBID, str 28 22 IBID, str 28 23 IBID, str 29 21

15

posvećen onome što je evropski kolonijalizam doneo domorocima. U trenutku kada uvodi Kerca u priču, fokus se pomera na povratni udar. Konrad stalno priča o slabima koji su podlegli najnižim strastima i instiktima van kontole urbanog sveta metropole, ali od njih se to negde i očekivalo. Ali Kerc je primer šta kolonijalizam može da učini nekome ko je sa velikim idealima krenuo put Afrike, a završio u najdubljim ponorima pakla u sočenju sa sopstvenim korenima, sa primordijanim u sopstvenom biću. Evropa naspram Afrike naizgled stoji kao temelj civilizacije, ali paradoksalno iz nje dolazi svo nehumano i necivilizovano ponašanje osvajača prema potlačenim narodima Afirke. Posle svega što se tamo zbivalo moramo se pitati šta je to što nas čini civilizovanim? I u kojim uslovima prestaje da deluje? Zagušljiva atmosfera zavere se pojavačava i kako marlo nastavlja svoje putovanje sve se više udaljava od realnosti i neposredne istine. Činjenice ustupaju mesto iskrivljenim odrazima u vašarskim ogledalima nalik na košmare. Ali za trennutak zanemariomo idealizam i vratimo se stvarnosti sveta u kome je Konrad živeo i čiji je sve ovo bilo sastavni deo. Činjenica da nije Englez je možda uticala na to da Marloova etika stalno odoleva spoljšnjim uticajima, on stalno stoji sa strane i meri svet svojim aršinima potpuno neopterećen osećajem krivice. Mnogi nisu idražali da stoje u centru zbivanja – zemljak kapetana broda se ubio na sred puta jer „nije više mogao da podnese sunce, ili možda ovu zemlju“.24 Kapetan broda komentariše gramzivost i beskrupuloznost belaca u Kongu i pita se šta sa njima biva kad zađu u unutrašnjost zemlje. Zapravo je pitanje šta je naličje i šta su osnove evropskog bogatstva, kulture i civilizavije, ne samo engleske, zapadne, evropske, već i svake druge velike imperije. Mnogo unesrećenih i pobijenih pripadnika drugih rasa i naroda i sa druge strane potpun moralni sunovrat osvajača. Nijedna ideja ne može ovo da opravda, ljudska priroda ne može da odoli da se ispolji u svom pravom obliku u datim okolnostima, a to su u ovom slučaju bile afričke kolonije. U ovom smislu Evropa u Africi nije našla svoj antipod, već dno sopsvenog morlanog sunovrata. Ipak je suviše tanak i fin sloj koji naše iskonske nagone i potrebe obmotava u plašt civilizovanosti, lako se pokida. Marlo, tj. Konrad nam to pokazuje na svakom koraku svog puta kroz Afriku. Svaki lik koga Marlo uvodi u priču je u funkciji tog odnosa Evrope i Afrike, pa tako i glavni knjigovođa Kompanije, koji u prvom trenutku u belom odelu i savršeno sabran i uredan izgleda kao nagoveštaj bilo kakve strukture u 24

IBID, str 26

16

opštem haosu. Marlo ga čak opisuje sa poštovanjem smatrajući da njegova urednost odslikava snagu njegovog karaktera. Njegova pojava nam ponovo donosi kratak predah posle Marloovog šumarka. Slika i prilika Evropljanina koji donosi svetlost u tamu afričke džungle. Ali se Marloovo mišljenje o njemu polako menja. Kada ga vidi kako uredno zavodi stavke dok se u istoj prostoriji muči jedan bolesnik pri tom se žaleći na bolesnikovo ječanje, ovaj nosilac svetlosti se pretvara u običan šraf jedne nehumane mašinerije, čija celokupna pojava odslikava samo otupelu neosetljivost. Rad bez etike je čista efikasnost, a efikasnost, preduzimljivost i surovi realizam je upravo ono po čemu su Englezi poznati kao nacija. Postaje nam jasno da ovo nije zaista bio predah i da ga više neće ni biti. Opisi i radnja se intenziviraju, ali i Marloova čula postaju izoštrenija, stiče sve više iskustva i sve ređe preispituje prve utiske. Oko mu se podešava na afričku stvarnost. Značaj knjigovođeje i u tome štoprvi put u priču uvodi Kerca, onako uzgredno. Kerc je još uvek samo statista i čeka da postupno preuzme glavnu ulogu. Marlo ubrzo napušta tu ispostavu i kreće na dve stotine milja dugo pešačenje do sledećeg odrediša. Ono što opisuje usput je opšta pustoš i usamljenost. I tu se prvi puta zapita šta bi bilo da je situacija obrnuta „ako bi mnoštvo tajanstvenih crnaca naoružanih svakojakim strašnim oružjem iznenada krenulo da putuje između Dila i Grejsvenda, hvatajeći na sve strane seljake da za njih nose teške terete, verujem da bi svak farma i koliba u blizini vrlo brzo bila ispražnjena.“25, prizor teško zamisliv, ali u datim okolnostima potpuno verodostojan. Za trenutak se Konrad usudio da pogleda na narod koji u Africi živi i njihovu tradiciju, za trenutak se zamislio nad zvukom bubnjeva i onim što oni znače domorocima, da oni za njih mogu biti isto što i zvona neke hrišćanske crkve. Samo niko na to nije zaista obraćao pažnju, u cilju opšteg napretka i poboljšanja uslova. U Centralnoj postaji Marlo sređuje i onsooliduje svoje dotašnje utiske i iskusktva. Sa političkog plana sve više se fokusira na psihološki. Pred ogoljenim elementarnim nagonima, pred sirovom gramzivošću Marlo sve više biva uveren da čovekom pre svega vlada biologija. U uslovima neuređenog društva, izgleda da ona postaje jedina egzistencijalna vrednost. U Centralnoj postaji Marlo upoznaje i Upravnika, lika koji je poslužio da se Konrad osveti drektoru Delkominu, ali i da još jednom pokaže svu neuspešnost evropske uprave u Africi. Prvi pogled na postaju nagoveštavao je da njome 25

IBID, str 33

17

upravlja „neki nestposobni đavo“26. Marlo dalje upotpunjava svoj opis - „on nije imao dara za organizovanje, ili inicijativu, ili makar za red. To se jasno videlo u detaljima kao što je jadno stanje u kome se nalazila ispostava. Nije bio učen, niti pametan. Položaj koji je imao bio mu je dodeljen - zašto? Možda stoga što nikad nije obolevao...“ 27 – i tako širom Afrike, dolaze nesposobni stranci sa dobrim vezama na Starom kontinentu da dovedu u red i civilizuju divljake. Samo, bez uređenog sistema koji drži sve na okupu, nastupa biologija u svom naajčistijem obliku. Posledica ovoga su slike narastajućeg nereda i haosa - tu jepožar skladišta koji jedan od radnika pokušava da gasi iz bušnog vedra, tu je i mladi aristokrata zadužen zaizradu cigala, od kojih ni jedna nikadanije izrađena tokom njegovog jednogodišnjeg nameštenja, tu je i atmosfera učmalosti i klevetanja i spletkarenje zaludnih hodočasnika – sve nestvarno – „kao i privid čovekoljublja u čitavom poduhvatu“28. A nasuprot svemu ovome - „tiha divljina kojom je bio okružen ovaj rasčišćeni deo tla, izgledala mi je kao nešto veliko i nesavladivo, kao zlo ili istina, nešto što strpljivo čeka da ovaj pohod mine“. 29 Privid nasuprot stvarnosti, jedino što je na svom mestu i tu i ostaje, za razliku od osvajača čije je povlačenje Konrad dobro predvideo. Ali negde se i miri sa trenutnim poretkom u svetu „koji jednom čoveku dopušta da ukrade konja dok drugi ne sme ni da pogleda ular“. U situaciji kada Marloov svet pošinje sve više da se mrači, kada sve gubi smisao, indirektno ponovo na scenu stupa Kerc, kome mladi aristokrata predviđa blistavu bubućnost. Marlo počinje da se sve više interesuje za ovog emisara svetlosti koji u svom programskom manfestu ističe da bi svaka stanica treba da bude izvor civilizacije. Ono što iz priče saznaje i Kercu i njegovim motivima mu jedino liči na ideju iz priče o Rimljanima, ideju koja odvaja utilitirazim od idealizma, ideja, plemeniti ideal u koji se fanatično veruje ikoja kolonijalnim osvajanjima daju smisao. Marlo će ovaj smisao nadalje tražiti u Kercu, i slediti njegov trag do potpuno otržnjenja. Njega fascinira ovaj habri stranac koji mesecima živi potpuno sam u prašumi držeći se samo svojih ideala i vere u ispravnost svoje misije. Osim Kerca, Marloa u stvarnost uvek vraća šuma, čija tišina, stvarnost njenog skrivenog života prodiru u samo srce čovekovo – prizor toliko oprečan svemu sa čime se sreo u Evropi, u sedištu Kompanije, ništa što je tamo video nije ga moglo pripremiti za ovaj put. Iz svakog reda 26

IBID, str 35 IBID, str 37 28 IBID, str 41 29 IBID, str 39 27

18

Konradovog štiva izbija besmisao cele stvari, nesposobnost i ironija sa kojom se odnosi prema „humanosti“ evropske misije u Africi. I nasuprot tome strpljivo stoji džungla kao nepokolebljiva sila prirode „pomamna najezda nemog života, uzburkani talas biljaka, zgomilanih, uzdignutih, spremnih da se strmoglave preko potoka, da svkog od nas ljudi izbrišu iz vlastitog malog života“.30 Tu je i posao sa zakivcima koji posle brojnih porudžbina nikako ne stižu, ali stalno pristižu novi karavani, novi belci i roba potrebna za trgovinu sa domorocima. Naravno, to nije trgovina u onom smislu u kome je mi poznajemo – Afrika i ovde uvodi svoja pravila, ili bolje da kažem briše postojeća, i sve te stvari, potrepštine belaca su u sred tog haosa izgledale kao „nerazmrsivo zamešateljstvo stvari koje same po sebi jesu čestite ali su zbog ljudske gluposti izgledale kao plen iz kakve krađe“.31 Konrad se ovde u susretu sa naučnom ekspedicijom Eldorado, ne izjašnjava najpovoljnije ni o njihovim moralnim načelima, kao da svaki podhvat, tamo u srcu džungle gubi svoj origanlni smisao i pretvara se u nešto krajnje izobličeno i naopako. I zato se Marlo pita da li će Kerc, čovek sa izvsnim moralnim načelima popeti na vrh i kako će se vladati kad tamo dospe. U međuvremenu svi prizori besmisla, surovosti i smrti na koje Malo nailazi putujući do Centralne postaje su samo uvod. Taman kada i Malou i čitaocima čula otupe na opštu atmosferu haosa, Marlo kreće u svoju najveću avanturu, put uz Veliku reku ka Kercu na kome će istražiti dubine ljudske duše, moralna i filozofska načela našeg sveta i sukobiti ih sa iskonskim u nama. U ovom delu svoje pripovesti Konrad napušta političke motive i prepliće psihološke i epsko – mitske motive. Ovo podizanje na jedan viši nivo oduzima snagu kritici imperijalizma, ali povećava umetničku vrednost dela. Mnogo kritičara je primetilo alegoričnost Marloovog putovanja i celokupnog iskustva, odvijanje priče na epskom nivou silaska u Had. Posle mnogo nagoveštaja, epizoda kada Marlo ulazi u hlad da se odmori, gde zatiče crnce kako umiru polako, se može uzeti kao momenat odvajanja. Prema nekim kritičarima Marloov put u srce tame najviče podseća na šesto pevanje Vergilijeve „Eneide“, kada Eneja silazi u pakao da nauči o tragičnosti života, to je cena koju mora da plati kao osnivač Rima – tamo će saznati o krvoproliću i okrutnosti koja će opteretiti savest njegovog naroda, što je cena rimske imperijalne moći. Očigledna je sličnost Marloovog putovanja i spuštanja epskog junaka u tamu pakla kako bi pronašao prosvetljenje. Ponovo Afrika ovde 30 31

IBID, str 50 IBID, str 51

19

predstavlja tu tamu, ili samo Konradovu ličnu perceprciju pakla – Vikinzi su verovali da je pakao zaleđena zemlja na Severu gde i kamen puca od hladnoće. A šta je moglo biti sličnije ideji pakla jednom Evropljaninu iz uređenosti sopstveog sveta, nego crni kontinent gde vladaju haos i bezvlašće propraćeni ekvatorskim vrućinama? Marloova poseta sedištu Kompanije predstavlja neophodan ritual za uvod u predstjeće putovanje. Konrad ovde stvara mračnu atmosferu sveta u koji će Marlo uskoro ući – žene koje predu crnu vunu simbolišu suđaje koje čuvaju ulaz u podzemni svet, stalno naglašavajući elemenat nepoznatog – Afrika – svet mrtvih u kome se tumače i ocenjuju dela živih. Domoroci u Marloovom hladu, gde je potražio predah, izgledaju kao utvare iz pakla, on im u izvesnom smislu oduzima ljudsku dimenziju i tako ih na ovom nivou lišava i snage ljudske patnje. Kada prvi put uđe u Had, Vergilije poredi podzemni svet sa šumom, što može biti i Marloova šuma koja živi za sebe i prodire u dubine ljudse duše. Zatim Eneja putuje rekom Stiks, a usput mu se ređaju slike mraka i grozota. Motivi tame postaju sve više zastupljeni, pa se u jednom trenutku i sam Marlo i njegovi saputnici pretvaraju u fantome, a zemlja se čini nestvarna. Džungla oživljava i postaje jedan od likova u ovoj priči. Ovakav put se ne može ni zamisliti negde u dobro istraženoj, oranizovanoj i uređenoj Evropi, gde prosto nema dovoljno mračnog mesta na kome bi se odvijalo ovo mitološko ptovanje. Samo u porobljenoj Africi se tužni krici porobljenih domorodaca mogu uporediti sa zvuciam koji dolaze iz senki pakla. Samo se u srcu nepristupačne džungle ostatak sveta može činiti zauvek izgubljenim, tako dalekim da se naša dela više ne mere njegovim aršinima „na toj reci se čovek mogao izgubiti kao u pustinji, tako da po čitav dan naleće na plićake, u nastojanju da pronađe kanal, sve dok ne pomisli da je začaran i zanavek odsečen od svega što je nekada poznavao – negde – daleko – možda u drugom životu“.32 I Eneja i Marlo nadomak cilja gube kormilara. U konačnom suočenju sa Kercom Konrad često upotrebljava slike pakla, tako Kerc postaje predstavnik zlih sila, ali istovremeno mora zadržati i svoju ljudsku prirodu, on je imao prethodni život, život na drugoj strani, pre Arike. On više nije ono što je bio – gospodin Kerc, on je samo ono što je od njega ostalo po silasku u tamu. Kroz ovo putovanje Marlo spoznaje sebe(čoveka), svoje dužnosti i istinu o životu koji često pred nas stavlja samo nepovoljne izbore. A čovek je ono što čini. Kercovo delo je pakao u džungli, koji ga je na kraju progutao. Slike 32

IBID, str 56

20

klasičnog podzemnog sveta i povlačenje paralele sa Vergilijevom „Eneidom“ ne predstavlja samo sponu između starog i novog sveta, ne smeštaju samo priču u jedan venvremenski okvir, već izlažu kritici moral savremenog društva. U Kongu, iako sve ozgleda kao privid, kao nerealan svet pun senki i utvara, nema natprirodnih bića, sve je verodostojno i realistično. Simboličke slike pakla odslikavaju strašne muke i patnje sa kojima Kerc, koji se odmetnuo sa svetlosti u tamu mora da se suoči. Marloov koncept pakla se razlikuje od svih do sada pomenutih. On je stvorio troslojni pakao – u prvom krugu, u limbu, je knjigovođa Kompanije, koji je osuđen, ali ne pati. Sledeći nivo zauzimaju trgovci slonovačom, koji nisu sposobni da se predaju svojim porivima do kraja, već se trude da održe privid pristojnosti, a ne smeju da priznaju istinsko zlo u sebi. I konačno, u samom centru stoji Kerc, oličenje svih grehova koje je počinio, gravura u samom središtu pakla. Mada se ova izjava može učiniti unekoliko preteranom, jer pošto se konačno otelotvorio u pripovesti, malo priča i brzo umire, pošto je poslužio Marlou da spozna granice svog bića. I tako se Konradova priča, kao i njegov pakao, raslojava na tri nivoa: tu je priča o avanturi jednog čoveka, zatim njegova spoznaja izvesnih političkih i društvenih nepravdi, i treći psihološki nivo, na kome čovek zaviruje u tajne sopstvenog uma. U ovoj etapi Marloovog putovanja, Konrad sugeriše mitske motive, ali mnogo je očigledniji aspekt istraživanja ljudske duše i uma, ne tako duboko skrivenih atavističkih nagona, kao što bismo želeli da verujemo da jesu. Pre nego se zaputi uz reku ka Kercovoj ispostavi, Marlo ima priliku da se još jednom indirektno sretne sa njim kroz razgovor upravnika i njegovog strica (predvodnika istraživačke ekspedicije Eldorado). U ovom razgovoru, za koji su mislili da je potpuno tajan,upravnik svom stricu izražava strah da će mu Kerc oduzeti položaj. Stric mu na ovo predlaže da ga proglase za odmetnika i obese zza primer, „sve, sve, sve se može u ovoj zemlji“.33 Problem je kako bi svoje postupke opravdali u Evropi, mada uz povlačenje pravih veza, izgleda da se i tamo sve može. Nagoveštaj da je Evropa sve ono što je trulo u samoj njenoj postavci putem delegirane uprave prenela i u Afriku. Sada jedini cilj Marloovog puta jesteda upozna Kerca i od samog početka mu taj put uz reku deluje kao „povratak prapočecima sveta, dobu kada je rastinje divljalo zemljom, a veliko drveće vladalo.34 Već ne samom početku ovog putovanja Marlo primećuje da „nije bilo radosti u 33 34

IBID, str 54 IBID, str 56

21

sunčevom sjaju“35, njegov sav prethodni život mu se činio nestvaran, kao san, i sam se preobražavao, više nije ono što je bio, ono što je video i što će tekvideti u džungli predstavlja osvešćenje. Konrad se skro u potpunosti usresredio na Marloove unutrašnje transformacije i tek nas povremeno podseti na svoje saputnike i ostale korumpirane misionare svetlosti, naseljene na tim obalama, na čijim je usnama neko vreme titrala reč slonovača, dok ponovo ne bi potonuli u potpunu tišinu. Topot bubljeva koji se sve češće čuje usput, je u Marlou budio nedoumice, jer nikako nije simbole ovog sveta uspeo da tumači u evropskom ključu. Za domoroce je to moglo značiti rat, mir ili molitvu, a dodala bih i nešto nama potpuno neznano. Marlo sada svoju ekspediciju zamišlja kaoprveljude koji su pošli po ukleto nasledstvo po cenu „neizmernog jada i silnih napora“ 36, ali muje bilo jasno da su u potpunoj nemogućnosti da shvate svoje okruženje. Sve dobija novu dimenziju, ono što jeste prestaje da postoji u svojoj dosadašnjoj formi, postaje svoj kontrapunkt. Zemlja postaje nezemaljska, ali Marloa muči misao da ljudi nisu bili neljudski. Sumnja u njihovu neljudsku prirodu podriva ceo evropskipoduhvat boravka na njihovom tlu, ta sumnja znači pogledati u sebe i suočiti se sa sopstvenim padom, pa jelakše držati se i dalje koncepta „mi“ i „oni“, jer uzbudljiva je pomisao da „oni“ mogu biti naši dalji rođaci , ali ništa više od toga jer mi volimo da mislimo da smo daleko odmakli uodnosu na tu „divlju i strasnu pomamu“. 37 Ali ako ste čovek dovoljno da se zagledate u sebe, shvatićete da nešto u vama reaguje odzvanjanje bubnjeva u noći. Budale blenu i ježe se, dok je pravi čovek u stanju da u to gleda netremice. Konrad je ovde tekovine civilizacije, našu želju za sticanjem sveo na „privlane krpe – krpe koje otpadnu pri prvom jačem protresanju“, „ali mora da bude čovek bar isto onoliko koliko i oni na obali“38, tj. mora da bude spreman da se odrekne sve što zna da bi zaista naučio nešto o sebi i svetu u kome živi. Posle ovih uzvišenih misli, već u sledećem trenutku Konrad nam opisuje ložača divljaka. Ko zna šta bi on u svom svetu, kome pripada moga dapostigne, a kod nas je kao dresirani pas na vašaru. Ovo pokazuje koliko se oni ne uklapaju u naš svet, koliko ni mi u njihov, bar ne u okviru ovakvog ustrojstva. Samo i mmi smo jednom bili takvi, samo želimo i silno se trudimo da zaboravimo, da ne bacamo pogled u mračnu prošlost ljudskog postojanja, već u svetlu budućnost ovenčanu sjajem 35

IBID, str 56 IBID, str 59 37 IBID, str 59 38 IBID, str 60 36

22

novog tehnološkog napretka, čije bi elektrišnim sjajem osvetljene ulice i domovi da nas odvoje od tame koja u svima nama spava. Kerc je možda pravilo, a možda i izuzetak u kojoj meri je to izvodljivo. Marlo je sada već toliko izmešten iz svoje stvarnosti da pomorski priručnik u napuštenoj postaji smatra simbolom morala, sisitema koji je neko pokušavao da održi u ovom svetu u kome je sve ustaljene vrednosti postaju irelevantne. Za njega ova knjiga postaje most sa starim svetom, dokaz da je on negde ipak postojao, nije samo plod mašte ili san. Činjenica da ste Englez je u toj džungli je očigledno mnogo značila, jer Marloov zaključak da je taj nesrćni trgovac verovatno Englez, je od upravnika samo izmamilo opasku da mu ni to neće mnogo pomoći, ali je u izvesnim situacijama, izgleda imalo svoju težinu. Usresređen na Kerca i svoj susret sa njim, Marlo stalno razmišlja o njihovom predstojećem razgovoru i kako će on teći, međutim u jednom trenutku shvata da njegov govor, ćutanje ili krajnja uzdržanost neće ništa promeniti da on o događajima može samo sa strane da sudi, da je „suština svega ovoga ležala duboko ispod površine, izvan mog domašaja, i izvan mojih moći da to promenim“. 39 Ushićenje zbog novostečenih saznanja i otkrića jedne potpuno nove dimenzije postojanja može da bude pomućeno samo spoznajom da se tu ništa ne može učiniti, da u svetu od kako postoji jedni kradu konje, a drugi ne smeju ni ular da pogledaju i da se možemo smatrati pravim srećnicima, ako do ove spoznaje uopšte i dođemo da ne tumaramo ovim svetom poput gomile budala koje se ježe i blenu u sopstveni odraz u ogledalu. Da bi razimeo Kerca, Marlo i sam mora da prođe kroz neke od nivoa pakla koji su ga oblikovali. Marlo se sve više menja pred našim očima. U prvi mah mu se sve što je zatekao u Africi učinilo nestvarnim i nemogućim u odnosu na uređen svet iz koga potiče. Možda bi se u tom smislu svi njegovi sabrani utisci sa prvog dela putovanja koji obiluju epizodama haosa i bezvlašća mogli sumirati u jednoj jedinoj reči – neverica. On je verovao da tačno zna šta se u džungli dešava i da to baš nije lepo, samo što je stvarnost prevazišla sva njegova očekivanja. Kolikogod skeptičan i ironičan u pogledu na život, misleći da je nezavistan mislilac koga humane parole ne mogu da prevare, on na osnovu svega što je do tada iskusio, na osnovu svog celokupnog evropskog života nije znao, a nikako nije ni mogao znati da jedan sistem može da se izrodi u jedan takav haos. Vremenom sve upućuje na to da je Afrika, sa svime što su sebi krije, zapravo istina, temelj na kome smo mi sazidali 39

IBID, str 64

23

svoju kulu od karata. I misleći da nas ono štiti postajemo sve ranjiviji i podložniji i najmanjim i najslabijim uticajima, potpuno nesposobni da se nosimo sa onim što u nama spava, sa onim što je u nama dovoljno ljudsko da nas izjednači sa pomahnitalim domorocima na obali Konga. Marlo radom na brodu i oko njega pokušava da se održi u sferi realnosti koju je smatrao da čini osnovu života. Ali već je zaražen „unutrašnja istina“ odzvanja u njemu u ritmu bubnjeva koji dopiru iz dubine džungle – u tim nastojanjima da se drži starog i sam sebi izgleda poput majmuna. Belci koje sreću usput, kao da su tu zarobljeni nekom čarolijom, kao i Kerc koga je potpuno opila divljina. Svi su oni distancirani od svog sveta u pravcu prostor – vreme i stoga potpuno dezorjentisani, izgubljeni u ovom novom svetu koji su došli da osvoje i prosvetle, a koji ih svakodnevno pobeđuje i čija ih tama guta jednog po jednog. Kao o kod mitskog putovanja u Had, slilazak u svet senki je mnogo lakši, ali je pravi podvig ponovo izbiti na površinu. Sve više bledi stvarnost pojmovnog sveta, Marloov novi doživljaj prevazilazi njegovo sveukupno iskustvo. Ponašanje ljudi oko njega je zbunjujuće, potpuno suprotno od očekivanog – njegovi beli saputnici ispoljavaju svako odsustvo kontrole koja ih čini onim što jesu u svom civilizovanom svetu. Sa druge strane tu su ljudožderi, članovi posade, koji su dugo gladni, prema kojima se postupa krajnje bezobzirno. Davali su im po tri parčeta mesingane žice da time usput kupe sebi hranu, a usput nisu stajali u te svrhe. Zalihe mesa nilskog konja su bacili, morali su jer je strašno zaudaralo. Mesingane žice subile potpuno beskorisne, ali su stizale redovno, „kako i dolikuje velikoj trgovačkoj kompaniji“40. U tim nemogućim uslovima, brojno nadmoćni i snažni, oni ispoljavaju fantastičnu kontrolu u obuzdavanju demona gladi. U svetlu ovih kontradiktornosti i zamišljen nad količinom slonovače koju Kerc doprema, Marlo počinje da podozreva da se iza Kercovog idealizma i stoicizma u borbi sa izazovima džungle krije nešto sasvim drugo. Da bi nam Kercovu ličnost učinio reprezentativnijom, a njegov pad strmoglavijim, Konrad nas upoznaje sa prednostima Kercovog, obrazovanja i vaspitanja, naime „čitava Evropa imala je svog udela u stvaranju Kerca“.41 Dakle Kerc je izabran za predstavnika Evrope i nosioca njenih vrednosti u srce tame. Tu se ostvaruje i Kercov lik kao odraz odnosa Evrope i Afrike. U svom izveštaju koji je sastavljao za „Drušvo za suzbijanje divljih običaja“ Kerc u prvom trenutku ispoljava krajnju humanost i visoka moralna 40 41

IBID, str 68 IBID, str 81

24

načela i pogledu engleskih prekomorskih poseda i njihovih stanovnika, Marlo kaže da ga je to „navelo na pomisao o egzotičnom Beskraju kojim upravlja dostojanstvena Dobronamernost“42. Njegova fantastična elokventnost je jedno, dok su dela nešto sasvim drugo, kao što su i Evropljani došli u Afriku, puni lepih reči koje su im služile samo kao izgovor da rade strašne stvari. Međutim, uz novostečeno iskustvo u spoznavanju lica i naličja stvari,

Marlo podozreva da se iza Kercove izvanredne elokventnosti i

nadahnutosti kriju krajnje opasne namere. Kercov Post skriptum ih i potvrđuje – „istrebiti sve te beštije!“43 - nagoveštavajući noćne rituale i obrede koje je Kerc predvodio, a na kojima su mu kao kakvom božanstvu ili demonu prinosili žrtve. Tokom napada na brod Marloovi saputnici se ponovo potpuno kontradiktorno ponašaju – domoroci ne prezaju od otvorenog sukoba, čak kao da ih cela situacija uzbuđuje, dok su belci uspaničeni, gube samokontrolu jer se dobro osećaju samo kada su znatno nadmoćni. Od moćnih gospodara koji imaju odgovornost za svoju sabraću niže rase, se pretvaraju u razularenu gomilu. Prilikom tog napada je Marlo izgubio kormilara. Pri pomsli da Kerc nije mogao preživeti ovako nešto ga obuzima „osećaj krajnjeg razočaranja“ 44. U tom trenutka nas Konrad ponovo vraća u sigurnost Evrope, na jolu Neli, usidrenu na Tenmzi, da nam pojasni u kojoj meri Marloovi slušaoci trgovci iz svoje pozicije „svaki ukotvljen s dve valjane adrese, kao brod sa dva sidra, iza jednog ugla mesar, iza drugog policajac, odličan apetit i normalna tempertaura – čujete – normalna preko cele godine“ 45 ne mogu da shvate njegov položaj tamo i celu stvar smatraju prosto apsurdnom. Kerc je za Marloa bio glas u tami, ideja sa početka knjige koju je tražio da da smisao svemu što je video i doživeo tamo. A sada je podozrevao da je divljina progutala Kerca „pomilovala ga je, i gle! – on je sevnuo; ona ga je uzela, volela, zagrlila, ušla u njegove vene, pojela njegovo meso i zapečatila za sebe njegovu dušu kroz nedokučive ceremonije nekakve đavolske inicijacije.“46, i da više neće moći da razgovara sa njim čemu se jedino radovao. Iz relativno udobne pozicije svojih ušuškanih života Marloovi saputnici ne mogu da shvate njegovo afričko iskustvo niti Kercov pad i on to zna, jer je i sam takav bio i u prvi mah mu je sve što je zatekao u Africi delovalo potpuno apsurdno, kao i njima sada cela priča. 42

IBID, str 83 IBID, str 82 44 IBID, str 77 45 IBID, str 78 46 IBID, str 79 43

25

Dok mu nije svanulo da je upravo to konstanta, da se tu demaskira svekoliko ljudsko postojanje, samo da se to ne vidi uvek, čovek mora malo da se izmakne da bi sagledao stvarnost, i da bude spreman da se suoči sa onim što će videti. Njegovi slušaoci su i dalje u poziciji iz koje sve to čak ni ne nazire. Kao što čovek mora biti kadar da sagleda istinu i vrednuje je na pravi način, tako treba da bude kadar i da se preda đavolu, kao Kerc. Treba živeti ispravno znajući sve to, život u nezananju je lak, svodi se na prosto postojanje „Zemlja je za nas mesto gde živimo, gde moramo da se nosimo sa prizorima, sa zvucima, s mrisima, takođe, Jupitera, mu! . da udišemo zadah mrtvog nilskog konja, da tako kažem, a da se ne zarazimo“.47 Marlo stanovnike Afrike opisuje vrlo jasno i sa malo reči tu su proste duše domorodaca i duše kolonizatora ukaljane samoživošću. Ono što on smatra da ljudi neće razumeti je njegovo žaljenje za divljakom, za kormilarom koga je izgubio. Ali ponovo, jedna je stvar posmatrati te ljude i zamišljati u okvirima zadatih sterotipa i deliti sa njima zajedničko iskustvo, živeti i raditi na ostvarivanju istih ciljeva. Marlo se oseća odgovornim za svog kormilara, ponovo se javlja teza da velika moć sa sobom nosi i veliku odgovornost „oni“ su uvek podeređeni i o njima se treba starati, zapravo smo ih „mi“ poverili samima sebi na staranje. I sada kada smo u njihv svet doneli haos i destrukciju, treba da se pobrinemo da se to ispravi. Konrad Kerca izjednačava sa domorocima u iskonskom uticaju prirode - oni su „poput drveća koje se njiše na vetru“. Marlo je poginulog kormilara bacio preko palube, što se u prvo trenutku može učiniti bezdušno, sada se iza krivog postupka, krije potpuno ispravna namera, on ja zapravo hteo da ga zaštiti od ljudožderskog dela posade. Konačnom Marloovom suočavanju sa Kercom prethodi još jedna epizoda koja će dalje rasvetliti događaje. Na obali Marlo uopznaje Rusa, koji mu u prvom trenutku zbog svoje neobične odeće i držanja zaliči na arlekina. On ga zapravo i vidi kao lakrdijaša u uzaludnoj pustoši njegovih lutanja, mladi Rus je usamljen, pametan, ali lako podložan uticajima, slučajan i neutemeljen, zato ga i oblači u klovnovsko odelo, Marlo ga ne doživljavakao ozbiljnog čoveka. Kerc i divlje strasti su ga previše lako savladali. Ali on nije samoživi oportunisata, kao trgovci slonovačom. On u funkciji odnosa Evrope i Afrike stoji izvan tog kruga. On se pokorio silama zla, ali ne surovosti kao sredstvu pohlepe,već surovosti u sklopu obrednih rituala u kojma je našao čvrsto tle posle svih 47

IBID, str 81

26

svojih lutanja. Misionarstvo ni pohlepa nemaju veze sa njegovim boravkom u Africi, već činjenica da je našao uporište u jedinoj konstanti svekolikog ljudskog posotjanja – njegovim primitivnim nagonima zakopanim ne toliko duboko, koliko bismo mi želeli da verujemo da jesu. To je nešto na šta svako od nas može da se osloni, i mnogo ih je lakše probuditi i predati im se, nego ih savladati i ne dozvoliti da ovladaju našim željama i htenjima i njihovim spoljnim manifestacijama. Opasno je time se igrati i zato Marlo misli da je odanost mladoga Rusa Kercu „u svakom pogledu najopsnije od svega sa čime se do tada sretao“.48 Mladi hazarder nema šta da izubi i nepromišljeno se upušta u istraživanje tamne strane sopstvenog bića. Uvođenje mladog Rusa nam još jednom potrvđuje da je fokus sada izmešten iz sfere politike, na istraživanje dubina i mogućnosti ljudske duše. Ništa u njegovom odnosu sa domorocima, niti svrha njegovog ostanka u Africi ne upućuje na društveno-političke odnose već na potragu za samim sobom. Kerc i mladi Rus su se neizbežno zbližili „kao dva broda usidrena jedan kraj drugog, i konačno su ležali bok uz bok“49, jer otrgnut od svega što je do tada predstavljao i svih oblika svog ustaljenog života, u atmosferi opšte usamljenosti i izolacije, čovek nema mnogo izbora. Primoran je da nalazi srodne duše u ostalim stanovnicima džungle, kolikogod njihovi susreti i samo postojanje na tom mestu u to vreme bili slučajni. Drugi izbor je da se suoče sa samim sobom. Susret sa Rusom je ono što će u Marlou potvriditi Marloove sumnje u čestitost Kercovih namera i delanja u Africi. Kada shvati da ideja u koju se fanatično veruje i jednako brani zapravo ne postoji, da nema toga što bi ceo poduhvat „Evrope u Africi“ i sve što je on tamo video i doživeo opravdalo, njegova percepcija džungle postaje još jednom za nijansu tamnija “Ja se osvrnuh unaokolo, i ne znam zašto, ali uveravam vas da nikada, nikada ranije ova zemlja, ova reka, ova džungla, sam luk ovog blistavog neba, nisu izgledali tak beznadno i tako tamno,tako neprobojno za ljudsku misao, tako nemilosrdno prema ljudskoj slabosti.“50 Možemo biti možemo biti uvereni da će se naša slabost uvek i najlakše okrenuti protiv nas, samo je pitanje uslova kako će se naš poraz manifestovati – Evropa ili Afrika je ovde samo pitanje forme, sadržaj ostaje isti. Postepeno se otkriva i Kercov način rada (ovde bih naglasila da ga je Evropa na poluzvaničan način učinila svojim prestavnikom učestvujući u njegovom stvaranju), 48

IBID, str 91 IBID, str 91 50 IBID, str 91 49

27

njegove namere i prava svrha njegovog boravka u Africi. U razgovoru sa mladim Rusom, Marlo saznaje da je Kerc išao sam u „istraživačke“ pohode u dubine džungle, naravno u potrazi za slonovačom. Marlo primećuje da on tada uveliko nije imao robe kojom bi trgovao, na šta mladi Rus odgovara: „Ali i sada ima još dosta municije“, što vodi logičnom Marloovom zaključku – „Jednostavno rečeno, on je ovde pljačkao“51. I tu je konačno prosto izrečena istina o svemu što se tamo zbiva. Možda je ovo trenutak da još jednom odmerimo snage u sukobu idealizam – utilitarizam, koji je Konrad započeo još na početku pripovsti. Prateći Marloa od samog početka na njegovom putovanju, Konrad nas ni za trenutak nije ostavio u neizvesnosti u pogledu konačnog ishoda ovog sukoba, ali do samog razotkrivanja, čitalac se potajno nada da će Marlo naći svoj Sveti gral, koji bi celokupnu ljudsku rasu izdigao na lestvici postojanja. Marlo jeste pronašao svoju istinu, samo nešto drugačiju nego što se nadao, njegove ideje nema – svaki imperijalistički pohod se svodi na čist utilitarizam – postoje samo pljačka inspirisana željom za sticanjem sa velikim žrtvama na obe strane. Ta velika ideja o kojoj Marlo govori svakako postoji u svom izvornom teorijskom obliku i kao takva je savršena, daje smisao našem postojanju i poretku u svetu, ali očigledno je da na putu njenog sprovođenja u delo stoji previše prepreka. U ovom trenutku Kerc napušta svoje prethodno, ovozemaljsko postojanje i postaje demonska figura u srcu pakla. Kercova dela od ovog

momenta prelaze u sferu

nedokučivog, u sferu večite borbe dobra i zla, u sferu koju običan čovek ne može da pojmi, pa mu ostaje samo da veruje – ili ne. Ali nije li đavolov najveći trik što je uverio ljude da ne postoji? Kerc sada stoji u centru demonskih rituala domorodaca koji ga obožavaju i prinose mu žrtve. I zaista je teško poverovati da neko kome je Evropa pružila vrhunsko obrazovanje i vaspitanje, ista Evropa koja je iznedrila tolike umetnike, naučnike i filozofe i stala i sam centar kulture i civilizacije, uprkos svemu što je iskustvom stečeno znanje, uspeo toliko duboko da potone u tamu. Odnos Evrope i Afrike u ovom slučaju može se pomatrati u svetlu još jednog nerazjašnjenog odnosa – šta u stvari vlada čovekom – biologija ili iskustvom stečeno znanje? I dalje se u liku Kerca razvija odnos Evropa – Afrika, kolonizator i kolonizovani. Reakcija domorodaca na Kerca nije bila neobična „on im je došao s munjama i gromovima, znate – a oni nikada 51

IBID, str 92

28

nisu videli ništa slično – i bio je veoma strašan. Umeo je da bude strašan.“ 52 Poređenje je već jednom napravljeno – da su se kojim slučajem strašni crnci sa strašnim oružjem iskrcali na obale Engleske, reakcija lokalnog stanovništva bi bila identična. Dalje je Kerc opisan kao predstavnik sile kojim je ovladala biologija. Kada je Kerc zapretio ruskom mladiću da će ga ubiti ako mu ne preda izvesnu slonovaču, on je to i uradio, jer je Kerc mogao da ga ubije „i voleo je to da radi i ništa na svetu nije ga moglo sprečiti da ubije koga god poželi“53. Kerca je novostečena moć potpuno opila, i sada, i kada je raznišljo o povratku na staro, više nije nalazio put. U svetlu svega onoga čemu ga je Evropa naučila, mrzeo je sve to, znao je da je pogrešno, ali prosto nije mogao nazad. Temelji na kojima su strpljivo zidane tekovine civilizavije su se nepopravljivo urušili i povukli sve za sobom. Kao dokaz ovome, na stubovima, poput ukrasa ispred Kercove kuće, stoje glave „pobunjenika“, koje Marloa i ne šokiraju više u onoj meri u kojoj je očekivao. Te glave su samo dokaz Kercovih neobuzdanih strasti, koje nisu mogle da se nazru iz njegove rečitosti. Marlo je sada dobro pripremljen za susret sa Kercom, tako će se Kerc, jedini i najvažnijij razlog njegovog putovanja uskoro i otelotvoriti pred njim. Njegovo pojavljivanje još jednom potvrđuje da reči daju životu mnogo viši oblik, jer njegova pojava ni najmanje ne odgovara reputaciji koja mu prethodi, a i kako bi? Kao što sam već pomenula, iscrpljen bolešću i savladan divljim strastima, on gubi ljudsko obličje i postaje utvara. Nasuprot njemu stoji upravnik koji pritvorno nesrećan zbog Kercove bolesti jedva čeka da ga se reši i uništi mu reputaciju da bi sačuvao svoj položaj. Između Kercovog zla, koje se manifestuje u svom čistom obliku, jer Kerc je u džunglu otišao sa dobrim namerama, izložio se uticaju tame, borio se sa sobom i izgubio, i upravnikovog licemerja, Marlo se odlučuje da stane uz Kerca, da proba da odbrani njegovu reputaciju i uspomenu na ono što je od njega ostalo. Ali ono što Marloa ljuti je što Kerc ne želi da bude izbavljen, „čarolija divljine kao da ga je vukla na svoje nemilosrdne grudi buđenjem zaboravljenih i zverskih nagona“54, i činilo se da su svi pokušaji uzaludni, ljutilo ga je i što mora sam sa tim da se nosi, teret saznanja je bio dovoljno težak, borio se da sačuva ono što se moglo sačuvati iz života čoveka koji je u paramparčad rasturio celu njegovu sliku sveta i tom prilikom postao „nestvaran kao para kou ispušta zemlja“. 55 Ovde 52

IBID, str 92 IBID, str 93 54 IBID, str 108 55 IBID, str 107 53

29

upoznajemo i Kercovu ljubavnicu, još jednu od Konradivh žena koja boravi u svom fiktivnom svetu, ali je njena ženska ambicija izraženija, jer je primitivna. Ona ostaje na obali velike reke pružajući ruke za Kecrom sa ostalim domorocima, u stanju potpunog šoka i neverice. Marlo u povratku pokušava da odbrani domoroce od „nedotupavne gomile“ hodočasnika koji se zabavljuju ubijajući ih, još jedan vid kontradiktornog ponašanja, koji bi stoji u potpunom kontrastu Kiplingovoj ideji o „teretu belog čoveka“. Ko ovde najbolje odslikava odnos Evrope i Afrike, čije ponašanje se može uzeti kao reper, je teško objasniti. Konrad je verovatno ovde ponovo istakao lični plan, jer sve zavisi od pojedinca i njegove ličnosti kako će se suočiti sa tamom. Kerc u ovom smislu ostaje čist, bar u pogledu motiva sa kojima se tamo zaputio, on je prosto podlegao svojim strastima. Zato mu Marlo i ostaje privržen. Imao je snage da se zagleda u sebe i suoči sa tamom ljudske duše i konačno je prizna kao ispunjenje svog života. U tom smislu mu Marlo zavidi što je našao svrhu i cilj svog života. Njegove poslednje reči, koje su bile predmet mnogih polemisanja o tome i svedoče. Većina se u samrtnom ropcu ne bi setila te jedne jedine reči potrebne da opiše čitavo svoje postojanje, makar te reči ukazivale i na strahote vlastitih dela, a i potencijalnu mogućnost da se sa njima suoči na nekom drugom mestu. Konrad smatra da je priznanje poraza zapravo pobeda. Marlo se na kraju pripovesti vraća tamo odakle je sve i počelo, u zagrobni grad, Brisel. Ovoga puta je ljut i rezigniran. Posle svega što je proživeo i potpuno razočaran „baš je taj život šaljiv – to tajnovito delovanje nemilosrdne logike zarad ništavnog cilja. Najviše čemu se čovek može nadaati je neka spoznaja o njemu samom – do koje se dolazi prekasno – žetva neizbrisivih kajanja.“ , ostaje još usamljeniji. Dok se on hvatao u koštac sa smrću, većina populacije je i dalje „žurilo ulicama da bi jedni drugima oteli nešto para, da bi gutali svoju ogavnu hranu, gutali svoje nezdravo pivo, sanjali svoje beznačajne i glupe snove.“, „to su bili uljezi čije je znanje u životu bilo drsko pretvaranje“. 56 Marlo sada celu svoju prethodnu egzistenciju dođivljava kao mehur od sapunice koji je zauvek raspršen, taj vid života uopšte ne postoji, temelji se samo na ljudskom uverenju u sopstvenu ispravnost, koju pri tome nikada nisu ni probali da dovedu u iskušenje. U ovom duševnom stanju, nestabilnog fizičkog zdravlja, Marlou je ostalo još jedno iskušenje u ovoj pustolovini - susret sa Kercovom verenicom. Iskušenje jer će moraati da 56

IBID, str 116

30

slaže da bi sačuvao Kercovu reputaciju, još jednom će morati da uroni u tamu koja ga prati do vereničinog salona, čije slike ga sve jače pritiskaju. Kercova verenica je još jedna od žena u Konradovom svetu koja živi u blaženom neznanju, potpuno neopterećena. Ona živi u tami, ali tami neznanja. I Marlo odlučuje da se opre zovu divljine, da bi sačuvao njenu dušu, koja je samo u tom neznanju sigurna. „Iluzija postaje vrednost onome ko je izgubi i Marlo potvrđuje neophodnost samoobmane, gotovo je afirmiše kao značajan egzisencijalni princip“.57 Marloova relatiavna vera u ljude je uništena, ali on ipak rešava da učestvuje u laži i održi privid idealizma. Moramo se zapitati zašto najbolji od nas u pristaju na ovo. Epizoda sa Kercovom verenicom razjašnjava ovo pitanje – on neće da i njena duša potone u tamu, želi da je sačuva, uvideo je da većina nema snage da se sa tamom suoči i da izdrži na način na koji je on izdržao. Konrad nas na kraju ponovo vraća na Temzu i reč daje anonimnom pripovedaču. Zaključna slika „najvećeg i najmoćnojeg grada na svetu“ i reke na kojoj leži je nešto drugačija od one uvodne. Sjaj svetlosti koja je sa ušća polazila u nepoznat svet i slava ljudi na koje je nacija ponosna su prilično potamneli - „Pučinu je zaklanjao crni bedem oblaka, a mirni vodeni put koji je vodio do najdaljih krajeva zemlje sumorno je tekla pod smrknutim nebom – i činilo se da vodi u srce beskrajne tame“.

58

Posle svega što smo

čuli, uvodne slike deluju naivno i idealistički, čak ironično, a Evropa i Afrika ne više tako daleko i drugačije. Orijent – omiljena evrpska predstava o „drugom“ Ali nije li celokupno naše saznanje o Orijentu samo naša predstava o njemu, a ne njegova objektivna slika? Jer mi samo „posedujemo „slike o drugima“, skup uverenja o tipičnim osobinama i načinu ponašanja druge grupe, čak i ako nikada nismo boravili u stranim zemljama i nikada nismo bili u prilici da sami upoznamo i procenjujemo koliko su određeni tipovi reprezentativni za određene narode.“ 59, tako stvaramo slike o svetu koji nas okružuje, nekada više kroz štampu i literaturu, a danas – pa teško je nabrojati sve mogućnosti, ali vizuelno u njima igra glavnu ulogu. Slike koje usvajamo su često toliko iskrivljene da je Rušdi tvrdio da „u popularnim medijskim predstavama o Indiji on više 57

MILJKOVIĆ, Branko, „Umetnost autobiografije Džozefa Konrada:Srce tame, Letopis matice srpske, Novi Sad, 1976, str 756 58 KONRAD, Džozef, „Srce tame“, Nolit, Beograd 1999, str 126 59 Vladimir Gvozden, „Činovi prisvajanja“ – od teorije ka pragmatici teksta, Novi Sad, svetovi , 2005, str 24

31

nije u stanju da prepozna istinu vlastitog iskustva.“ 60 Često se ti tekstovi koji se odnose na nacionalne karakteristike, ne oslanjaju na lična iskustva i zapažanja, već na čitav niz ustaljenih konvencija, druge autore, koji su takođe možda nasledili svoja „iskustva“ od drugih. Što je pomalo neodgovorno, jer „iako su verovanja u mnoge od tih slika manje ili više iracionalna, posledice tih verovanja mogu biti i te kako stvarne“,

61

setimo se samo

svih vrsta verske, nacionalne i rasne netrpeljivosti zasnovanih na opštenametnutim predstavama. Tako svi poznajemo „uštogljenog“ Engleza, „praktičnog“ Nemca, „vatrenog“ Španca, „brbljivog“ Italijana, „divljeg“ domoroca, a da nikada nismo imali lični kontakt ni sa jednim od predstavnika ovih grupa, ili u najboljem slučaju sa vrlo malim brojem. A za domoroca, ne znamo čak ni odakle tačno dolazi, ali znamo da je druge rase verovatno i religije i da je beskrajno lenj i divalj, da kako Edvard Said kaže „Orijentalac živi na Orijentu, on živi životom orijentalne ležernosti, u stanju orijentlnog despotizma i senzualnosti, natopljen osećanjem orijentalnog fatalizma“ 62 – i ta slika se nikada ne menja i cela ideja imperijalizma počiva upravo na nepromenljivosti ove slike, jer „oni“ su duhovno mrtvi, previše su stari narodi i zato im je potrebno vođstvo. Stepen otpornosti ove slike, ili trud koji se ulaže da se ona održi je potpuno neverovatan. Ovu sliku Orijenta ekspolatišu političari, kojima pomažu polupismene tehnokrate i i te kako pismeni orijentalisti, verovatno regrutovani iz redova stipendista studenata zemalja trećeg sveta. Edvard Said je u svojoj knjizi „Orijentalizam“ odlično primetio da „Legendarni arabisti u Stejt Dipartmentu upozoravaju na arapske planove da se osvoji svet. Perfidni Kinezi, polugoli Indusi i pasivni muslimani opisani su kao lešinari „naše“ velikodušnosti i propali kad „ih mi prepustimo“ komunizmu ili pokvarenom orijentalnom instinktu: razlika jedva da postoji“.

63

Ova slika o divljim i nesposobnim narodima preplavljuje

zapadnu štampu i ostale medije i kako Zapadna civilizacija sve dublje tone u krizu, širi se na sve veći deo sveta, ne bi li se indirektim kolinijalizmom (zapravo nametanjem sopsvtvenih standarada, korupcijom lokalnog stanovništva, i čistom pljačkom istog) nadomestilo ono što je potrebno da građani razvijenih zemalja održe postojeći standard života i sliku o sopstvenoj razvijenosti. „uvek negde vreba pretpostavka da zapadni potrošač, mada spada u numeričku manjinu, ima pravo bilo da poseduje, bilo da troši (ili i 60

SAID, Edvard, „Kultura i imperijalizam“, Beogradski krug, Beograd 2002, str. 80 IBID, pg 28 62 SAID, Edvard, „Orijentalizam“, 2008, Biblioteka XX vek, Beograd, str 139 63 IBID, str 147 61

32

jedno i drugo) većinu svetskih resursa.“64 U izvesnom smislu ove slike su sekundarni jezik kojim govorim „ja“ kako bi se iskazao „drugi“ i samo je pitanje konteksta i funkcije, narvno i moći, ko će ih nametnuti i u koje svrhe. Slika o „drugom“ obično postoji u formi stereotipa, koji sa minimalno informacija, donosi maksimalnu komunikaciju. I iako ove slike često predstavljau samo kliše i niz otrcanih ideja, celokupan svetski poredak se uspešno zasniva na njima. Ali ono što se često zaboravlja je da je u sliku o „drugome“, uvek utakano i „ja“, u ovom slučaju čist interes, tj. prerogativ bele srednje klase Zapada da gospodari ne-belim i sve više i belim stanovništvom koje proglašava za divlje i nerazvijeno i da ga poseduje jer smatra da po definiciji „ono“ nije sasvim ljudski kao što smo to „mi“. Slike o tom ne-evropskom svetu obiluju spekulacijama o džinovima, divljacima, urođenicima, Patagoncima i raznoraznim čudovištima i neverovatnim bićima, za koje se pretpostavalja da žive na velikoj udaljenosti istočno, zapadno, severno ili južno od Evrope, koja ima privilegovano mesto mesto u središtu tih sve širih horizonata, kao glavni posmatrač i koordinator. I tako udaljena u svakom pogledu od tog fantastičnog sveta koji poseduje, iz njega je u svoju stvarnost uvodila samo onoliko koliko je bilo potrebno da se predstavi krajnja besmislenost njegovog postojanja bez odgovarajućeg vođstva i uprave. I onda je u doba romantizma počela da se javlja mesijanska evropska nauka o ostatku sveta čije su pobede uključivale „propale revolucije, ratove, represiju i nepoučljivi apetit za neposrednu donkihotsku primenu grandioznih, knjiških ideja u praksi“ 65, koju je Flober izvrgao ruglu u svojom delu „Buvar i Pekiše“. U nizu neuspešnih pokušaja da pronađu smisao svog života, u jednom trenutku Buvar i Pekiše se okreću nauci, i u tom trenutku se pretpostavlja da nauka prosto postoji, da je realnost ono što naučnici kažu da jeste, a da se ništa ne dovodi u pitanje, nije važno da li je taj naučnik budala ili vizionar. Ne dovodi se u pitanje pretpostavka da Orijent želi da regenieriše Evropu ili da Evropa bezuslovno želi da se demokratski spoji sa onim delom stanovništva kojim uspešno vlada. On u toj nauci u koju veruje i koju zastupa ne prepoznaje egoističnu volju za moć, koja korumpira njegove ambicije. Sa ovim idejama, koje posle svega izgledaju u najmanju ruku naivno, je Kerc krenuo u svoj pohod na Afriku i njeno stanovnišvto, da ih popravi, oblikuje po svom modelu i pruži im bolji i udobniji život. Svi znamo kako se taj poduhvat završio. 64 65

IBID, str 147 IBID, str 156

33

Konrad je odlično ocenio neizvodljivost čitavog projekta, uvideo njegove posledice u sadašnjosti, kao i nastavak anglo-američke dominacije u budućnosti. Odveo nas je na putovanje po crnom kontinentu i otkrio nam njegove tajne i tajne ljudske duše koja se ogoljena vraća svojim korenima. Mada nam na samom početku ove avanture nagoveštava da ljudska rasas i nije toliko daleko odmakla koliko se čini. Kada priča o rimskim osvajačima Konrad, da bi opisao obale Engleske koje su nekad „bile jedno od mračnih mesta na zemlji“66 koristi glagolski oblik „has been“, što pretpostavlja da to još uvek i jesu. Kod Konrada Afrika ne stoji kao antipod evropskoj razvijenosti i civilizovanosti, već kao predstava samoobmane koju je usvojila celokupna zapadna civilizacija i na kojoj počiva trenutni svetski poredak. Koliko je samoobmana kao egzistencijalni princip opasna, pokazuju svi eksperimenti koji su se u ime humanosti vršili, a vrše se i dalje u ostatku nezapadnog sveta, i u tom smislu je upotreba glagolskog oblika „has been“ potpuno opravdana. Uvek će neki predeli biti posmatrani kao srce tame, a to uglavnom neposredno prethodi oduzimanju zemlje i osnovnih sloboda njihovim stanovnicima, i to je cela istina o ljudskoj rasi i njenom napretku, to je ono što je Konrad video i prikazao nam u svojoj pripovesti.

66

KONRAD, Džozef, „Srce tame“, Nolit, Beograd 1999, str 10

34