Sport i kult

Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail: [email protected]

СПОРТ И КУЛТ Култ такмичења

Спорт је капиталистичко такмичење. Није сваки историјски облик такмичења спорт, већ онај који који је отелотвор отелотворење ење социјалн социјално-дар о-дарвини винистич стичког ког принципа принципа bellum bellum omnium omnium contra omnes и апсолутизованог принципа увећавања квантитативно мерљивог учинка који је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius - који одговара тржишној економији и апсолутизованом принципу профита. Као што се капитализам суштински  разликује од хеленског робовласничког и феудалног поретка, тако се спорт суштински  разликује од античког agon-a и витешких турнира. Олимпијске игре биле су аутентична игра аристократске Хеладе; витешки турнири били су аутентичнa игра феудализма; спорт је аутентичнa игра капитализма. Спортска теорија своди спорт на надисторијску појаву чија се бит добија из “непроменљиве “непроменљиве људске природе”, при чему је човек сведен на “звер”, а људско друштво на “цивилизовани” зверињак. Међутим, индивидуално такмичење (достигнуће), (достигнуће), које се заснива на принципу “једнакост на старту”, историјски   је произв производ од и одгов одговара ара изворн изворном ом духу духу капита капитализ лизма ма (либер (либерали ализму зму)) који који атоми атомизуј зујее друштво по принципу homo homini lupus . Уклањање “противника” победом која се оств оствар аруј ујее пост постиз изањ ањем ем веће већегг резу резулт лтат атаа (рек (рекор орда да)) пост постај ајее капи капита тали лист стич ички ки обли обликк (“цивилизоване”) (“цивилизоване”) природне селекције. “Примитивни народи” не познају индивидуално такмич такмичење ење ни индиви индивиду дуалн алноо достиг достигнућ нуће, е, као ни принци принципп рекорд рекорда. а. Исто Исто је са хеленским друштвом: човек је припадник  polis-а и “божја играчка” (Платон). Смисао такмичења није постизање рекорда, већ победа коју постиже олимпијски agonista као “изабраник богова” којом стиче могућност да се нађе на Олимпу међу бесмртном олимпијском олигархијом. Историја спорта је историја капитализма. У изворном смислу израз “спорт” (од 1828. године, пре тога desport , desportare) не означава такмичење у коме доминира култ победе и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које су играњ играњее аристо аристокр кратс атско когг начин начинаа живота живота путем путем симбол симболике ике и облик обликаа понаша понашања ња који који проистичу из аристократског света, и који су отелотворење аристократског вредносног система израженог у принципу “поредак и мера” ( ordre et mesure). “Спорт” је био привил привилег егија ија аристо аристокр крати атије је којим којим се потврђ потврђује ује њен екскл ексклузи узивни вни владај владајући ући класни класни статус, што значи да није био начин интегрисања радних “маса” у духовну орбиту владајуће класе, као што ће то постати у буржоаском друштву. У њему не доминира борб борбаа за побе победу ду елим елимин инис исањ ањем ем прот против ивни ника ка ни идеј идејаа прог прогре реса са,, већ већ така такавв начи начинн понашања (“џентлменски манири”) који одваја припадника аристократије од “нижих класа”. Исто тако, изворни појам “спорта”, као забаве, не изводи се у односу према  раду и “свету бриге”, већ означава начин живота аристократије као паразитске класе.

Тек Тек у разв развиј ијен еном ом капи капита тали лист стич ичко ком м друш друштв твуу изра изразз “спо “спорт рт”” поста остаје је озна ознака ка за “осамостаљени” дух капитализма који је отелотворење принципа bellum omnium contra omnes и citius, altius, fortius и појављује се као сфера “слободе” у односу према раду. Што Што се тиче тиче прин принци ципа па “вит “витеш ештв тва” а”,, који који идео идеоло лози зи спор спорта та кори корист стее да би спор спорту ту прибав прибавили или “култу “културн рну” у” легити легитимно мност, ст, он у изворн изворном ом смисл смислуу одгова одговара ра статич статичном ном аристократском поретку у коме се владајући друштвени статус не стиче беспоштедном борбом за опстанак, као што је то у капитализму, већ рођењем. Спорт је уобличен као институција у другој половини XIX века и представља обрачун с идејам идејама-в а-води одиљам љамаа Францу Француске ске грађа грађанск нскее револу револуциј ције, е, критич критичким ким рацио рационал нализм измом ом,, еманципа еманципаторск торским им могућнос могућностима тима новоствор новостворених ених демократ демократских ских институц институција, ија, као и с филант филантроп ропски ским м и плесн плесним им покрет покретом. ом. Он није није покре покретт напред напредног ног грађан грађанств стваа које, које, инспирисано духом просветитељства и идеалима Француске грађанске револуције, тежи да створи ново друштво, већ империјалистичких кругова који настоје да се обрачунају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва XIX века и да покоре свет. Модерне олимпијске игре израз су “мондијалистичког” “мондијалистичког” духа империјализма и као такве су обрачун с културним бићем античких олимпијских олимпијских игара, као и с олимпијским идеј идејам амаа и покр покрет етим имаа који који су наст настал алии у мо моде дерн рном ом добу добу - који који се засн заснив ивај ајуу на хеленистичком духовном наслеђу, народним културама и на еманципаторском наслеђу грађанског друштва (Гуц Муц, Шартан, Брукс, Лесепс, Грусе, Запас...) У изворном облику спорт се не ослања на телесни активизам који треба да поспеши  развој радних или уметничких способности, већ на “витешке традиције” које имају белициозни карактер. Спортска такмичења су рат у коме се борба не води оружјем, него телима “противника” и као таква су обрачун с пацифистичком пацифистичком свешћу и припрема за оружани сукоб. Отуда беспоштедно “ривалство”, које подразумева способност и спре спремн мнос остт на убис убиств твоо “про “проти тивн вник ика” а”,, пред предст став авља ља глав главну ну особ особен енос остт спор спортс тско когг “дружења”. Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којима нема елиминисања називају се “пријатељским”, што значи да су они сусрети у којима   је победа победа импера императив тив - неприј непријате атељск љски. и. Будућ Будућии да је природ природна на селек селекциј цијаа носила носилацц “прогреса”, који је судбинска сила којој је човек безнадежно подређен, разумљиво је због чега грађански теоретичари са таквим одушевљењем говоре о рату: они у њему виде виде највиш највишии и најнеп најнепоср осредн еднији ији облик облик делова деловања ња закон законаа приро природн днее селекц селекције ије.. Из Кубертенове олимпијске доктрине недвосмислено следи да спорт спада у сферу рата и војне обуке и да је главно средство за обрачун с пацифистичком свешћу. Став Карла Дима Дима,, вер верног ног тума тумачча Куб Куберте ертеннове ове доктр ктрине и јед једног ног од вод водећих ећих идеол еолог огаа великонемачког експанзионизма: “Спорт је рат!” (“ Sport ist Krieg!”), на најадекватнији начин изражава суштину спорта. Не треба сметнути с ума да је Кубертен покренуо олим ол импи пијс јску ку камп кампањ ањуу с неск нескри риве вени ним м циље циљем м да изаз изазов овее пром промен енее у фран францу цуск ском ом школск школском ом систем систему, у, да би од францу француске ске буржоа буржоаск скее мл младе адежи жи створи створиоо колон колонија ијалн лнее фаланге. Колонијални поход “без добре спортске припреме” представља, по Кубертену, “опасну непромишљеност”. Није случајно што је Енглеска као водећа колонијална сила, где има места само за “јаке личности”, била главно извориште Кубертеновог олимпијског надахнућа. Исто тако, није случајно да је Кубертен у крвавим борбама на античком олимпијском борилишту и у средњовековним турнирима обесних великаша

пронашао извориште “витешког духа” коме буржуј треба да тежи. Рат на спортском пољу требало је да очува милитаристичке традиције ратничке аристократије и да их “превазиђе” белициозним и прогресистичким духом монополистичког капитализма. Бити у стању “гледати смрти у очи”, која се појављује у облику човека сведеног на “противника”, једна је од најважнијих особености Кубертеновог “новог човека”, а способност и спремност човека да убије човека представља највиши изазов за његову “утилитарну педагогију”. Пишући, након Првог светског рата, о највишим вредносним изазов изазовима има енглес енглески кихх владај владајући ућихх круго кругова, ва, Бертр Бертранд анд Расел, Расел, један један од најзна најзначај чајни нијих јих британских филозофа XX века, закључује: “У обичној енглеској породици из више класе убијање птица се сматра врло часним а убијање људи у рату - најплеменитијим занимањем.”(1) “Потреба” аристократа за убијањем није израз људске природе, већ је израз израз патоло патологи гије је аристо аристокр кратс атско когг поретк пореткаа који који је дегене дегенерис рисао ао човека човека и за који који је убијање људи највиша врлина. Исто је с грамзивошћу: она није аутентична људска потреба, већ израз патологије капитализма која се приписује човеку да би се „доказало“ да је капитализам утемељен у људској природи и да је стога вечан. Слично је с понашањем “хулигана”: оно не указује на природу младих људи, већ на природу владајућег поретка и на положај младих у друштву. У спорту је “осамостаљен” белициозни дух капитализма који, путем „спортског такмичења“, настоји да васкрсне дух античке робовласничке аристократије, као и “витеш “витешки ки дух” дух” крвоже крвожедне дне средњо средњовек вековн овнее власт властеле еле.. Милита Милитари ризов зовање ање тела, тела, духа, духа, међуљудских односа и односа између нација и раса највиши је “културни” облик у коме се појављује владајући белициозни дух. У антици у форми борбе појединаца за стицање места на Олимпу одвијала се борба владајуће класе за очување привилегија; у модерном друштву под привидом спортског такмичења одвија се борба паразитских клас класаа прот против ив еман еманци ципа пато торс рско когг насл наслеђ еђаа чо чове веча чанс нств тваа и чо чове века ка као као унив универ ерза залн лног ог стваралачког бића слободе. Спортско такмичење постаје обрачун с такмичењем које не подразумева елиминацију и доминацију човека над човеком, поготову с такмичењем које које подр подраз азум умев еваа разв развој ој унив универ ерза залн лних их ства ствара рала лачк чких их мо моћи ћи чо чове века ка и које које отва отвара ра могу мо гућн ћнос остт за прев преваз азил илаж ажењ ењее пост постој ојећ ећег ег и ства ствара рање ње ново новогг свет света. а. У спор спорту ту нема нема нади надигр грав авањ ања, а, већ већ се такм такмич ичењ ењее свод сводии на борб борбуу за опст опстан анак ак и доми домина наци цију ју која која у потпуности одговара владајућем духу капитализма: јачи иду даље, слабији отпадају. Смисао спорта није развој игре, већ очување владајућег поретка. Интересантно је да грађанским теоретичарима, по којима су гладијаторске борбе, витешки турнири, двобоји, самоубилачки ритуали самураја и рат - “такмичење”, не пада на памет да класну борбу, борбу за еманципацију женa, борбу за ослобађање од колонијалног јарма, поготову револуцију - назову “такмичењем”. Исто тако, упркос томе што у први план истичу борбу, њима не пада на памет да у појам игре укључе и борбу између старог и новог која подразумева проширење хоризонта слободе - без чега нема истинске игре. У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, него пражњење “негативне енергије” да би се спречило да се она не усмери на политичку борбу која тежи искорењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисање критичко-мењалачке свести. Ни код Расела такмичење не подразумева борбу против владајућег неправедног и деструктивног поретка, што значи за слободу и опстанак;

борбу између старог и новог; између добра и зла; развој уметничке (еротске) природе чове чо века ка - већ већ се оно оно ус усме мера рава ва на борб борбуу прот против ив прир природ оде, е, што што знач значии на стиц стицањ ањее техничких знања ради успостављања контроле над природом ради њене експлоатације. Спорт је аутентична идеологија либерализма: култ победе и рекорда био је облик у коме се појављуј појављујее мит о капитализ капитализму му као поретку поретку у коме “Свако “Свако има своју шансу!” и који који је у стањ стањуу да обез обезбе беди ди стаб стабил илни ни прог прогре ресс који који неми немино новн вноо доно доноси си бољи бољита такк грађа рађаннима има у свак ваком дом омеену њихо њихово вогг живота вота,, што је изра израж жено ено у мак максими ими „Конкуренција рађа квалитет!“. У монополистичком капитализму, који се заснива на принципу “Уништи конкуренцију!” и “Велика риба прождире мању рибу!”, спорт је постао анахронизам којим се одржава привид “такмичарског друштва” и као такав је осуђен на дегенерисање. Уместо “личне иницијативе” и “индивидуалног достигнућа”, такм такмич ичењ ењее спор спорти тист стаа пост постај ајее обли обликк у коме коме се одви одвија ја борб борбаа изме између ђу најм најмоћ оћни нији јихх капита капиталис листич тички кихх гру групац пација ија за домин доминаци ацију ју - коришћ коришћење ењем м дехума дехуманиз низова оване не науке, науке, медиц медицине ине,, техник технике.. е.... Принци Принципп такмич такмичења ења постао постао је принци принципп домин доминаци ације, је, а овај овај принцип деструкције. У “потрошачком друштву” изворни спортски дух потпуно је извитоперен и спорт је постао банална циркуска представа у којој владају правила  show-business-a. Кубертен је, у својим изворним олимпијским списима, указао куда води води профес професио ионал нализа изам м и комер комерциј цијали ализов зовање ање спорта спорта.. По њему, њему, “новац “новац је највећ највећии непријатељ спорта” који претвара спорт у “вашар”, а (професионалне) спортисте у “цирку “циркуске ске глади гладијат јаторе оре”. ”. Сличне Сличне ставов ставовее износе износе и његови његови следбе следбени ници ци из МОК-а. МОК-а. Савременим теоретичарима спорта (олимпизма) не пада на памет да, када говоре о „извор „изворном ном““ олимпи олимпизму зму,, наведу наведу ове Куберт Кубертено енове ве ставов ставове, е, јер то разотк разоткрив риваа праву праву природу спорта, а самим тим и праву природу њихове „теоријске“ делатности. Култ рекорда

Тежња за постизањем рекорда условљава специфичну (конкретну историјску) природу спортског такмичења. Победа над противницима безвредна је уколико се не постигне  рекорд. Он постаје универзална и од човека отуђена мера за одређивање успешности (вредности), што значи својеврсна “виша сила” којој је човек подређен. Рекорд је тржишна вредност спортског резултата, а логика која доминира у спорту одговара проц процес есуу репр репрод одук укци ције је капи капита тала ла:: апсо апсолу лути тизо зова вани ни принц ринцип ип реко рекорд рдаа одго одгова вара ра апсолутизованом принципу профита. Све већа доминација апсолутизованог принципа учинк учинкаа у спорту спорту довела довела је до постеп постепено еногг уклањ уклањања ања борил борилачк ачког ог индиви индивидуа дуализ лизма, ма, камена-темељца идеологије либерализма. Више се не ради о борби између људи за побе победу ду,, већ већ о такм такмич ичењ ењуу без без такм такмич ичар араа у коме коме се чо чове векк бори бори са “фан “фанто томс мски ким” м”   рек рекор орди дима ма који који су отел отелот отво воре рени ни у мерн мерним им инст инстру руме мент нтим имаа који који симб симбол олиз изуј ујуу дехума дехумани низов зовани ани и денату денатурал рализо изован вании “ход” “ход” капита капиталис листич тичко когг времен времена. а. Истори Историја ја античких олимпијских игара је след победника; историја спорта своди се на линеарно увећ увећаавањ вање број бројеева који ојима су прид ридодат одатаа имена ена обез обезли личе чени нихх “р “реекор орддера” ера”.. Апсолутиз Апсолутизован овании учинак учинак (рекорд) (рекорд) добија добија митску митску димензиј димензију: у: спортска спортска “достигн “достигнућа” ућа” пост постај ајуу мера мера “про “прогр грес еса” а” и “у “уса савр врша шава вања ња”” чо чове веча чанс нств тваа и као као такв таквии исто истори ријс јски ки гран гр анич ични ници ци.. Исто Истовр врем емен ено, о, кван кванти тита тати тивн вноо срав сравњи њива вање ње пост постај ајее “о “обј бјек екти тивн вни” и” критеријум по коме се врши расподела места на друштвеној лествици моћи, која се појављ појављује ује у облик обликуу Арнолд Арнолдове ове елитис елитистич тичке ке “теори “теорије је пирами пирамиде” де”,, коју коју ће преуз преузети ети

Кубе Куберт ртен ен:: потр потреб ебно но је да се стот стотин инуу љу људи ди посв посвет етии теле телесн сној ој култ култур урии да би се педесеторо бавило спортом; потребно је да се педесеторо бави спортом да би се двадесеторо специјализовало; специјализовало; потребно је да се двадесеторо специјализује да би петоро били способно за “задивљујућа јунаштва” (  prousses étonnantes).(2) Пирамида успеха указује на хијерархијско устројство “природне селекције” у спорту и на меха механи ници цист стич ичку ку ло логи гику ку “так “такми миче чења ња”” која која одго одгова вара ра тржи тржишн шној ој “у “ута такм кмиц ици” и” и “инд “индус устр триј ијск ском ом друш друштв тву” у”.. Кван Кванти тита тати тивн вноо срав сравњи њива вање ње пост постај ајее обли обликк у коме коме се испољава доминација “прогреса” над човеком и потврђује његова неприкосновеност и вечност. Оно није историјски производ, већ је “чињеница” која ни на који начин не може да се доведе у питање и као таква је средство за васпитање потчињених да прихвате неједнакост у друштву као неминовност. неминовност. Истовремено, рекорд није битан као људско људско достиг достигнућ нуће, е, већ као као начин начин докази доказивањ вањаа “прогр “прогреси есивне вне”” природ природее владај владајуће ућегг поретка, а тиме нарастајуће снаге “господарске расе”. Будући да нема било каквих здравствених или моралних ограда прогресистичком принципу citius, citius, altius, altius, fortius fortius,  јасно је да “усавршавање” човека води његовом (само)уништењу. Спорт је обрачун с модерном (хуманистичком) идејом прогреса која подразумева квалитативне скокове у   развоју друштва, афирмацију човека као слободарског бића и стварање novum-a. У њему њему су могући могући само само (беск (бескрај рајни) ни) кванти квантитат тативн ивнии помац помаци, и, напред напредова овање ње у задато задатојј просторној и временској димензији, што значи напредовање без напретка. У спор спорту ту дола долази зи до изра израза за поде подела ла на ум умни ни и теле телесн снии рад, рад, као као и (све (све рани ранија ја)) специјализација. Сваки спорт има специфичну технику тренинга, што значи да сваки спор спортт на спец специифичн фичнии начи начинн мент ментал ално но и теле телесн сноо сака сакати ти људе уде и ства ствара ра од њих њих специ специјал јализо изован ванее спорти спортисте сте-ре -рекор кордер дере. е. Једнос Једностра трана на спортс спортска ка активн активност ост доводи доводи до хипе хиперт ртро рофи фије је једн једних их,, и до атро атрофи фије је друг других их екст екстре реми мите тета та,, ор орга гана на,, теле телесн сних их и менталних функција. Спортиста постаје специфична радна снага (само-деструктивни карактер), оруђе за рад (високо-специјализована машина) и предмет обраде (тело као сировина) - за производњу специфичног рекорда. Што је већи јаз између биолошких могућности човека и рекорда који се мора постићи, спортски тренинг све је више начин отуђења човека од себе као људског бића и уништавање његових индивидуалних индивидуалних склоности и способности. На темељу апсолутизованог принципа учинка у спорту је од здравог телесног напрезања дошло до таквог напора који уништава човека као живо биће. Спортиста постаје робот и као такав роба на тржишту спортског  show-business-a, а "спортска техника" технички облик уништавања природног и културног бића човека. У спорту се примењују методи и средства који се користе у индустријској производњи и у савременој науци: спорт је погон за производњу рекордера (рекорда). Максима “Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу “врхунског спорта” који  је, као што му име говори, највиши изазов за спорт у целини. Иза техничких израза и научних формулација крије се индустрија смрти: “врхунски спорт” постао је врхунски облик уништавања човека. Спорт је средство којим се човек као биолошко и хумано бића преображава у механичку ствар. Истовремено, њиме се производи екоцидна свест и екоцидни однос човека према своме телу. “Такмичарска свест” постаје облик у коме се појављ појављују ују ираци ирациона онални лни процес процесии капита капиталис листич тичке ке репрод репродукц укције ије који који су путем путем “спо “спорт ртск ског ог духа духа”” унет унетии у чо чове века ка.. “Агр “Агрес есив ивну ну жи живо воти тињс њску ку прир природ оду” у” заме замењу њује је самодеструктивни самодеструктивни фанатизам.

Култ тела

У спорту доминира култ тела и мишићне снаге који је уобличен у Кубертеновој максими „у мишићавом телу борбени дух“ ( mens fervida in corpore lacertoso ). Док у античком телесном agon-у постоји спонтани однос човека према телу, који проистиче из доживљавања тела као саставног дела космоса и као изворишта животне енергије човека, у спорту доминира инструментални однос човека према своме телу. Све је подређено моделирању које се заснива на капиталистички (зло)употребљеној техници и науц науци: и: као као што што је у анти антици ци теле телесн снии изгл изглед ед треб требал алоо да буде буде у једи јединс нств твуу са (геометријски устројеним) космосом, тако у савременом свету телесни изглед треба да буде буде у једи јединс нств твуу са соци соција јалн лноо- дарв дарвин инис исти тичк чким им и прог прогре реси сист стич ички ким м духо духом м капи капита тали лизм зма. а. Исто Исто тако тако,, у спор спорту ту култ култ тела тела нема нема везе везе са ширим ирим рели религи гиоз озни ним м контекстом, као што је то било у антици, већ је средство за стварање позитивног карактера и позитивне свести, као и средство за демонстрирање експанзионистичке моћи мо ћи капи капита тали лизм зма. а. У спор спорту ту нема нема антр антроп опом омор орфн фних их симб симбол олаа који који пред предст став авља љају ју владајућу моћ поретка, као што су то богови у антици. Ту улогу преузимају спортисти, с тим што је њихово тело и изглед у потпуности подређено природи владајућег поретка. Уместо античког холистичког приступа телу, инсистира се на експанзивној мишићној снази и механизовању тела. У спорту човек се уклапа у капиталистички космос космос путем путем тела тела и телесн телесног ог става става који који одгова одговара ра динам динамичк ичкој ој и прогре прогресис систич тичкој кој прир природ одии капи капита тали лизм зма. а. “Спо “Спорт ртск скии дух” дух” је поја појавн внии обли обликк експ експан анзи зион онис исти тичк чког ог и прогр прогреси есисти стичко чкогг духа духа владај владајуће ућегг поретк поретка, а, а “спорт “спортско ско тело” тело” је најаут најаутент ентичн ичнији ији капиталистички облик дегенерисања тела и као такво је “наткласни” и “надрасни” модел тела. Ради се о идеолошком телу које је израз тоталитарне и екоцидне природе владајућег поретка. Дехуманизованом и денатурализованом свету, који се темељи на капиталистичкој деструкцији, одговара дехуманизовано и денатурализовано тело и деструктивни покрет. Спорт је област где је технизовање амбијента, човека и међуљудских односа достигло врху врхуна нац. ц. Oн је једн једноо од најв најваж ажни нији јихх сред средст став аваа капи капита тали лизм змаа за униш уништа тава вање ње хума ху мани нист стич ичке ке и за ства ствара рање ње “тех “техни ничк чкее циви цивили лиза заци ције је”. ”. “Спо “Спорт ртив ивиз изац ациј ија” а” свет светаа најрад најрадика икалн лнији ији је облик облик денату денатурал рализо изовањ вањаа и декулт декултиви ивисањ сањаа човек човекаа и средст средство во за његово увлачење у животну и духовну орбиту “техничке цивилизације ”. Наука настоји да створи такво биће (машину), које ће бити лишено свих оних људских особености које представљају препреку за обарање рекорда и произвођење све крвавијег спортског спек спекта такл кла. а. Спор Спортт се осла ослања ња на меха механи ници цист стич ичку ку фило филозо зофи фију ју тела тела и прон пронал алаз азии миметичке импулсе у индустријском и милитаристичком покрету. Уместо природног покрета и природног тела, доминира механика покрета, тело постаје кавез техничке   рационал рационалности ности,, а “такмичар “такмичарски ски карактер карактер”” отелотвор отелотворење ење владајућег владајућег деструкти деструктивног вног духа духа.. Трен Тренер ерии пост постај ајуу техн технич ичар арии тела тела и гони гоничи чи ро робо бова ва који који треб требаа да ом омог огућ ућее постизање задатих резултата (рекорда) по цену уништења човека. Истовремено, сакати се дух дух чо чове века ка и ства ствара ра култ култ техн техниз изов ован аног ог тела тела и на тај тај начи начинн култ култ “тех “техни ничк чкее цивилизације”. Ради се о таквом начину мишљења које апсолутизује квантитативно мерљиви учинак који се постиже по цену уништења природног бића човека (принцип

“већег напора”). Спортом се ствара капиталистичка идеолошка сфера и одговарајуће “јавно мнење” тако што се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва које пружа могућност за ослобађање човека од екоцидне капиталистичке тираније. "Дисциплиновање" тела у грађанској телесној култури и спорту одговара настојању да се природа стави под контролу владајућег поретка: "кроћење" тела одговара "кроћењу" природе. Спортом се не оплемењује природно биће човека, већ се "дисциплинује" технократски заснованим дрилом у коме доминира механика телесног, при чему тело постаје машина. За разлику од средњег века, где се ради о обрачуну с телом које постаје обрачун с "лажним" земаљским светом, у грађанској педагогији ради се о поти потиск скив ивањ ањуу и униш уништа тава вању њу свег свегаа оног оногаа у чо чове веку ку што што не одго одгова вара ра потр потреб ебам амаа капиталистичког поретка и што може да га угрози, и о развијању свега онога што доприноси очувању поретка. Отуда Кубертен инсистира на "утилитарној педагогији": "добро" је оно што је корисно за владајући поредак. Агресивни борилачки ("здрави") егоизам, незајажљива "потреба" за стицањем и владањем (тлачењем) - то су "праве" одлик одликее "узорн "узорног” ог” буржуј буржуја. а. Куберт Кубертено еновв принц принцип ип "већег "већег напора напора", ", који који условљ условљава ава беспоштедни однос човека према своме телу и коме у психолошкој сфери одговара принцип “грамзивости”, одговара колонијално-пљачкашком односу према природи. “Развој спорта” заснива се на екоцидној логици: телесни дрил уништава тело, које је непо непоср сред една на прир природ одаа за чо чове века ка,, и на тај тај начи начинн кида кида везу везу чо чове века ка са прир природ одом ом и онем онемог огуућав ћава живот ивот у приро риродди. Тех Техниз низова овани услов словии живот ивота, а, што значи начи на капиталистички начин дегенерисана природа, постају животна средина човека којој он „спонтано“ тежи и у којој може да преживи. На примеру спорта може се јасно видети да капиталистички начин производње не преображава природу у корисне ствари, већ да је дегенерише и уништава: однос према телу одговара односу капитализма према природи. У спорту је до краја реализована капиталистичка експлоатација природе која се заснива на принципу постићи што већи учинак (профит) у што краћем времену. На томе се заснива и принцип ране селекције којим се сакати тело, уништава еротска природа човека, ум, духовност, ствара садо-мазохистички карактер - с тим што је у савр саврем емен еном ом свет светуу („по („потр трош ошач ачко ко друш друштв тво“ о“)) спор спортс тско ко тело тело пост постал алоо сред средст ство во за произвођење спортског спектакла, што значи духовне дроге, и покретни рекламни пано. Спор Спортс тски ки теле телесн снии дрил дрил подр подраз азум умев еваа мо моде дели лира рање ње тела тела по прог прогре реси сист стич ички ким м (квантита (квантитативни тивним) м) критериј критеријумим умимаа који доводе доводе до (само)уни (само)уништења штења човека. човека. Највиши Највиши изазов постаје досезање задатог "модела" тела који је пројекција резултата (рекорда) који се настоји постићи. Уместо уметности и природности, у спорту доминира техника која подразумева инструментализовано тело које је сведено на техничку направу и технизовану вештину која је условљена природом спорта и "нивоом" који је у њему постигнут. Човек је сведен на оруђе за производњу рекорда, а његово тело на сировину коју, путем телесног дрила и научних третмана, треба "преобразити" у "спортско тело". У спорту владајући модел тела не одговара одређеном културном обрасцу, већ је непосредно отелотворење владајућих односа и вредности: спортиста је антрополошки појавни облик владајућег поретка. Попут антике, и грађанин модерног друштва треба да се у потпуности укалупи у успостављени (капиталистички) космос, да буде у

духовном, телесном и делатном (активистичком) јединству са њим. Спортска естетика не проистиче из културе, већ се заснива на природи спорта као рата телима, на настојању да се постигне рекорд и на природи спектакла - који је рекламно паковање спор спортс тскке робе. обе. Одбач дбачен ен је холист листиички чки прист риступ уп тел телу (про (пропо порц рцио иона налн лнос ост, т, хармоничност), мекоћа покрета и телесног израза, пулсирање еротског, емотивног, духовног, покрет човека ка човеку, као и античка kalokagathia која инсистира на   јед једин инст ству ву лепо лепогг и добр доброг ог.. Миме Мимети тичк чкии импу импулс лсии не прон пронал алаз азее се у прир природ одии или или културној сфери, већ у техничким процесима: техничко "савршенство" представља највиши изазов за спортску естетику. Њему одговара тело сведено на висок високосп оспеци ецијал јализо изован вануу машину машину,, механи механика ка покрет покрета, а, техниз технизова овани ни (екоци (екоцидни дни)) ум, поти потисн снут утии и осак осакаћ аћен ении Ерос Ерос,, као као и осак осакаћ аћен еноо емот емотив ивно но и духо духовн вноо биће биће чо чове века ка.. Унакажена тела савремених гладијатора постају највиши домет “лепог”. Тело није облик постојања човека као самосвојне личности, његова властитост, већ је инструмент за постизање политичких и економских циљева. У том контексту, однос човека према своме телу посредован је владајућом идеологијом. Отуђење тела од човека постаје отуђење човека од самога себе. “Дисциплиновање тела”, максима mens   sa sana in cor corpor pore sano sano и me mens ns ferv fervid ida a in corp corpor oree lace lacert rtos oso o, citius-altius-fortius представљају облике успостављања институционализоване репресије над човеком која не подраз подразуме умева ва само само дестру деструкти ктивно вно инстру инструмен ментал тализо изовањ вањее тела, тела, већ и уништ уништење ење личности. Уместо поштовања индивидуалне специфичности човека и његове људске комплекс комплексност ности, и, на прво место ставља ставља се дехумани дехуманизова зовани ни (деструк (деструктивн тивни) и) принцип принцип учинка и њему одговарајући модел човека. Једнострана репресивна телесна активност ствара телесно једностраног и духовно осакаћеног човека. За разлику од софиста, који под под чо чове веко ково вом м прир природ одом ом подр подраз азум умев евај ајуу “јед “једин инст ство во тела тела и душе душе,, али али пре пре свег свегаа унутрашње унутрашње настројење настројење човека, човека, његову његову духовну духовну природу” природу”,,(3) у спорту је, као и у хришћанству, успостављен дуализам тела и духа. Уместо „божанског духа”, у спорту влада дух капитализма који је отелотворен у мишићавом телу спортисте које је у борилачком напону, с тим што уместо душе, карактер (садо-мазохистички, убилачкодеструктивни) постаје стециште и упориште владајућег духа у човеку. У спорту човек   је сведен сведен на деперс деперсона онализ лизова овани ни модел модел “спорт “спортист исте”, е”, што значи значи да је осакаћ осакаћен ен за елементарну људскост постајући део “тима” капиталистичких капиталистичких гладијатора, каскадера и циркузанера. Он у другом спортисти не види човека, већ “противника” кога треба уклонити с пута. Наношење телесних повреда и убиство постаје легални и легитимни облик “односа” према “противнику”. Исто важи и за однос човека према своме телу. Мучење тела и његово уништавање основни је начин “победе над телом (болом)”, чиме се стиче (садо)мазохистички карактер и “победничка воља”. Човек се своди на тело, а снага, брзина, издржљивост, убилачка и деструктивна моћ (вештина) постају основни начин његовог самовредновања. Спортисти од живих постају роботизована бића која се руково руководе де (само) (само)дес дестру трукти ктивни вним м фанати фанатизмо змом.. м.... Истовр Истовреме емено но,, у спорту спорту човек човек се подр подређ еђуј ујее ау ауто тори рита тарн рном ом поре поретк ткуу и нави навика кава ва се да “р “реа еагу гује је на пишт пиштаљ аљку ку”” - без без  разумног расуђивања. Златно правило сваког тренера је да “играчи не размишљају, већ  раде оно што се од њих захтева”. Спортски тренинг не оплемењује човека, већ сакати људскост. Он се своди на техничку дресуру која је наближа милитаристичком дрилу, с тим што у њему не влада принцип оптималног, већ принцип “већег (деструктивног)

напора”. У спорту човек је лишен еротске природе. Мушкарац и жена нису полна (природна, афек афекти тивн вна, а, људск удска) а) бића, ића, већ већ су сиро сирови винна и ору руђе ђе за пости остиззање ање рекор екорда да.. “Специфичност” женског тела је да је оно “слабије” од мушког тела, што значи да постиж постижее “слаби “слабије” је” резулт резултате ате.. Уколи Уколико ко је жи живот вотвор ворнос ностт основн основнии егзист егзистенц енција ијални лни принцип, онда је жена управо као телесно биће супериорна у односу према мушкарцу  јер поседује животворно (родно) тело. Прихватањем владајућег вредносног модела као основа основа сопств сопствено еногг вредн вреднова овања, ња, жена жена се одриче одриче онога онога што је чини чини специ специфич фичним ним људским бићем и своди себе на “инфериорно биће”, на сурогат, или лошу копију мушкарца сведеног на роботизованог гладијатора. гладијатора. Спортска педагогија обрачунава се с Еросом који усмерава човека да развија своју афективну природу и блискост с другим људима, и његову енергију претвара у покретачку снагу “прогреса”: мишићаво мушко тело у борилачком напону, као симболични појавни облик владајућег духа, највиши је еротски изазов. Љубав разара фанатичну усресређеност спортисте на постизање победе (рекорда), а самим тим мења и његов однос према телу вољене особе, као и према своме телу. Оно престаје бити машина и постаје еротски изазов - извор задовољства, што доводи у питање тренинг којим се немилосрдно уништава организам, допингтретмане којима се сакати сексуална потенција, као и (само) деструктивну “такмичарску мотивацију”. На прим пример еруу теле телесн сног ог напр напрез езањ ањаа мо може же се, се, тако такође ђе,, виде видети ти коли колико ко је Плес Плесне неро рова ва,, Хабермасова и Ригауерова теза да је спорт “удвајање света рада” проблематична. У  раду доминира принцип оптималног напора, који проистиче из принципа ефикасности, док док у спор спорту ту доми домини нира ра принц ринцип ип ”већ ”већег ег напо напорa рa”” (Куб (Кубер ерте тен) н) који који се свод сводии на беспоштедно уништавање организма - на темељу апсолутизованог принципа учинка. Ритам и интензитет спортског напора уништавају биолошки ритам рада организма. У спор спорту ту је укин укинут утаа разл разлик икаа изме између ђу замо замора ра и прем премор ораа - који који је пато патоло лошк шкоо стањ стањее организма. “Набијање кондиције” подразумева трпљење и блокирање бола који је природ природна на одбран одбранбен бенаа реакц реакција ија орг органи анизма зма на преко прекомер мерни ни (дестр (деструкт уктивн ивни) и) напор. напор. Уништавају се ћелије, мишићи, кичмени стуб, срце, зглобови, јетра, успоставља се фун функциона ионалн лнаа и конст онстиитуц туционал оналнна дисха схарм рмоонија нија ор орггана ана и тела тела,, дол олаази до хипертрофије једних и атрофије других екстремитета, органа и функција организма… Спорт је на капиталистички начин произвођење телесно и ментално болесних људи. Фран Францу цуск скии лека лекарр Фили Филипп Тиси Тисије је је, је, поче почетк тком ом XX века века,, на осно основу ву анал анализ изее рада рада организма дугопругаша, дошао до закључка да прекомерни телесни напор доводи до дегенерисања ћелија, и да је спортиста хронично болестан човек. Спортски лекари не боре се за здравог човека, већ за стварање "спортског тела" и за његово "сервисирање". Оно што је патолошко стање за “обичне људе”, за спортисте је “нормално стање”. Ство Створе рени ни су изра изрази зи као као што што је "спо "спорт ртск скоо срце срце"" који којима ма се хр хрон онич ично но боле болесн сним им спортистима прибавља слика “супермена”. “супермена”. Наравно, тако је само док се доносе медаље. Лекари су саучесници у телесном и менталном уништавању људи у спорту. Типичан прим пример ер је лека лекарс рски ки изве извешт штај ај о запа западн дноо-не нема мачк чкој ој седм седмоб обој ојки ки Бирг Биргит ит Др Дрес есел ел.. “Стопроцентно здрава” Дреселова умрла је од “токсичног распада крви” у највећим мукама. Имала је 27 година. Нико није одговарао. Тако свакодневно завршава живот

спортиста широм света… Тренери масовно уништавају децу у претпубертетском и пуберт пубертетс етском ком узраст узрасту. у. Најочи Најочигле гледн днији ији приме примерр је гимна гимнасти стика ка у којој којој се девојч девојчице ице дегенеришу до монструозности. Што се тиче повреда у спорту, само у рагбију у САД годишње тешко се повреди преко 650 000 људи. На хиљаде спортиста сваке године заврши у инвалидским колицима. Процењује се да већина ортопеда на Западу живи од “санирања” последица повреда које су настале у спорту. Допинг тела само је једно од средстава која се користе да би организам спортисте пост постиг игао ао уч учин инак ак који који прев преваз азил илаз азии њего његове ве биол биолош ошке ке мо могу гућн ћнос ости ти.. Анаб Анабол олиц иции и стереоиди стереоиди,, “купање” “купање” у кисеоник кисеонику, у, крвни крвни допинг, допинг, допинг-т допинг-трудн рудноћа, оћа, вирилизо вирилизовање вање,, “тер “терап апиј ија” а” хо хорм рмон оном ом раст раста, а, ерит еритро ропо поие иети тин, н, комп компју јуте терс рска ка “о “обр брад ада” а” миши мишића ћа и електрошокови (као код “тренинга” коња), генетски инжињеринг - све су то средства и “методи рада” без којих не може да се замисли “развој спорта”. Оно што спортска индустрија смрти чини спортистима блиско је експериментима на живим људима који су вршени у нацистичким лабораторијама лабораторијама смрти. Допингу тела претходи фанатизовање спортисте, које (само условно) може бити названо ментални допинг, чиме се блокира моћћ расу мо расуђи ђива вања ња и прои произв звод одии воља воља за само самоун униш иште тење њем. м. Потр Потреб ебаа за бекс бекств твом ом из сиротињског гета и анонимности, анонимности, сан о “великим парама”, владајући вредносни модел, достигнути ниво резултата, наметнути шаблон понашања у спорту који подразумева произвођење све крвавијих и деструктивнијих представа - све то ствара подлогу за фаталистичко препуштање спортској “судбини” и за развој самодеструктивне свести. Максима mens sana in corpore sano, поготову Кубертенова максима mens fervida in corpore lacertoso јасно указују на то да се у спорту не рачуна с развојем ума, већ с   развојем развојем борилачк борилачког ог (убилачк (убилачко-де о-деструк структивно тивног) г) карактер карактераа и инструмен инструментализ тализован ованим им телом. Теоретичари спорта, попут Матвејева, у поваћевању телесне снаге и брзине, и сходно томе “резултатима” које постижу данашњи спортисти у односу према античким “спортистима”, виде главне показатеље “развоја човечанства”. Потпуно је занемарена играчка вештина, развој културног бића човека и међуљудских односа, као и “моралне квалификације” квалификације” на којима је инсистирао Кубертен говорећи о религиозном духу (religio athletae) који је владао на античким олимпијским играма. Истовремено, истицање тих особености као критеријума на основу којих се одређује развој човечанства обезвређује у данашњем времену оне, који немају телесне особености које одговарају “највишим достигнућима” отелотвореним у спортистима и њиховим  рекордима. Поред тога, антички атлетичари остварили су резултате које не могу да постигну многи данашњи људи. Да ли то значи да су они дегенерици? Морис Мерло-Понти: тело као “бивање-у-свету”

Код Мерло-Понтија доминира настојање да се тело схвати на нови начин и успостави нови однос према телу. Мерло-Понти: “Оно збиљско је чврсто ткиво, оно не чека на наше наше су судо дове ве како како би прис присво воји јило ло најч најчуд удни није је поја појаве ве,, ни како како би одба одбаци цило ло наше наше највјеројатније имагинације. Перцепција (опажај) није знаност свијета, то није чак ни

акт, неко хотимично заузимање става, она је основа на којој се сви акти оцртавају и њихова је претпоставка. Свијет није објект чији закон конституирања посједујем у себи, он је природна средина и поље свих мојих мисли и свих мојих јасних перцепција. Истина не “пребива” само у “унутрашњем човјеку”, или радије, нема унутрашњег човјека, човјек је у свијету, он се спознаје у свијету. Када се враћам себи полазећи од догматизма здравог разума или од догматизма знаности, не наилазим на жариште унутра унутрашње шње истине истине,, већ на субјек субјектт предан предан свијет свијету.” у.”(4) Оптере Оптерећен ћен потреб потребом ом да се супродстави догматизму, Мерло-Понти се нашао на терену грађанске филозофије чији  је главни задатак да створи лавиринте у којима ће се изгубити критичко-мењалачки ум и идеја будућности. Прави проблем је уништење човека и његовог тела. Можемо се сложити са Мерло-Понтијевом тврдњом да је доживљавање света телом изворни и основни начин “бивања-у-свету” и односа човека према свету. Међутим, код Мерл Мерлоо-По Понт нтиј ијаа “бив “бивањ ањее-уу-св свет ету” у” има има обје објект ктив ивис исти тичк чки, и, што што знач значии апст апстра ракт ктни ни кара каракт ктер ер.. Он пола полази зи од тела тела као као дато датост стии и прев превииђа да “бив “бивањ ањее-уу-св свет ету” у” није није самосвојни процес, што значи да човек не доживљава своје тело непосредно, већ посред посредств ством ом конкр конкретн етног ог тотали тоталитат татаа епохе епохе у којој којој живи живи и владај владајуће ућегг идеол идеолошк ошког ог “модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће. Људско тело није природна датост и као такво појава  sui generis, већ је историјски производ. Не само да дана данасс пост постој ојии битн битноо друг другач ачиј ијии одно односс прем премаа телу телу у одно односу су прем премаа анти античк чкој ој и хришћанској цивилизацији, већ се ради о битно другачијем телу. Свака цивилизација ствара специфично тело и специфични однос према телу - и на тај начин специфичног човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено прои произв звођ ођењ ењее одре одређе ђено ногг типа типа чо чове века ка (гос (госпо пода дарс рске ке расе расе и ро роба ба). ). Клас Класна на и расн раснаа физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Специфичност капитализма  је у томе што он не дегенерише тело тако што га лишава животности (одумирање теле телесн сних их функ функци ција ја)) путе путем м меди медита тати тивн вног ог акти активи визм змаа (аск (аскез еза) а),, као као што што је то у хриш хр ишћа ћанс нств тву, у, већ већ тако тако што што га, га, путе путем м инст инстру руме мент нтал ализ изов ован аног ог (тех (техни низо зова вано ног) г) деструктивног продуктивистичког (профитерског) активизма, преображава у машину. Спор Спортс тско ко тело тело је типи типича чанн прои произв звод од “тех “техни ничк чкее циви цивили лиза заци ције је”, ”, што што знач значии на капита капиталис листич тички ки начин начин дегене дегенерис рисано ано тело тело човека човека.. Истовр Истовреме емено, но, “бивањ “бивање-у е-у-св -свету ету”” модерног човека значи имати (критички) однос према постојећем свету, полазећи од тога да је човек увек “више” од онога нашта је сведен у постојећем свету. И животиња  је тело, али она доживљава свет око себе на битно другачији начин него човек. Човек је слоб слобод одар арск скоо-ст ства вара рала лачк чкоо биће биће које које дожи доживљ вљав аваа свет свет поср посред едст ство вом м оч очов овеч ечен ених их (соц (социј ијал ализ изов ован аних их)) чу чула ла,, што што знач значии на љу људс дски ки начи начинн као као цело целови вито то љу људс дско ко биће биће  руководећи се визијом света који може да створи: животиња је оно што јесте; човек је оно што може да буде. Мерло-Понти тврди да је тело “начин присвајања свијета”, али је тело данашњег човека већ присвојено од стране капитализма и одговара капиталистичком присвајању природ природе: е: оно има инстр инструме умента нталн лнии и дестру деструкти ктивн внии (дена (денатур турали ализуј зујући ући)) каракт карактер. ер. Телесни однос према свету однос је капиталистички дегенерисаног дегенерисаног тела (човека) према капита капиталис листич тички ки дегене дегенерис рисано аном м свету. свету. Нерефл Нерефлек ектов товани ани “наивн “наивнии додир додир са светом светом””

(Мерло-Понти) одређен је још пре рођења - и није “наиван”. Самим актом зачећа, који  је све чешће само техничка оплодња све болесније жене путем све болеснијег семеног материјала, ствара се биће које је док је још у мајци изложено погубном утицају средине. Човек није “бачен у свет” (Хајдегер), већ се рађа и настаје у на смрт болесном свету и неминовно добија особености тог света. Човек већ као дегенерисано биће “улази” у дегенерисани свет: порађање детета од стране жене само је појавни облик у коме свет порађа човека. Субјективност је битно одређена пре него што је човек постао свестан себе као личности, што значи пре самосвесне субјективности. субјективности. Управо на нивоу телесн телесност остии или нерефл нерефлект ектова оване не перцеп перцепциј цијее дете дете несвес несвесно но усваја усваја начин начин живота живота и вредносне моделе који одређују његово будуће понашање: тело је резервоар несвесног. Однос према телу у детињству битно условљава развој личности, афективне природе, ума, ума, понаш понашања ања... ... “Ембри “Ембриоло ологи гија ја људско људскогг духа” духа” (Пијаж (Пијаже) е) условљ условљена ена је телесн телесним им   развојем и животним условима у којима се он одвија. Начин рађања детета, први контакт са светом, са мајком, светлост, средина у којој расте, покрети које савладава, ствари које додирује, звукови, мириси, исхрана и ритам исхране, телесни контакт, амби амбије јент нт,, обла облаче чење ње,, вазд ваздух ух,, пеле пелене не,, вода вода,, покр покрет етии око око њега њега,, пост постељ ељин ина, а, боје боје,, телевизор, намештај, дизање на ноге, ограничени животни простор, играчке, однос  родитеља, напетост, агресивност средине - читаво животно окружење има специфични карактер и предодређује однос човека према свету. У одрастању детета нема спонтаног понаша понашања, ња, које које предст представљ ављаа пулсир пулсирање ање изворн изворног ог животн животног ог ритма ритма природ природног ног бића бића човека, већ доминира репресивни ритам живота који “усисава” човека у постојећи свет тако што потискују и дегенеришу изворну природу човека и ствара од њега патолошку личн личнос ост. т. Још Још у најр најран аниј ијем ем дети детињс њств твуу у чо чове века ка је унет унетоо “сем “семее зла” зла” и пита питање ње је друштвених околности, конкретног живота и природе личности како ће се оно развити и испо испољи љити ти.. Тзв. Тзв. “агр “агрес есив ивно ност ст”, ”, која која непо непоср сред едно но утич утичее на теле телесн снии разв развој ој,, није није утемељена у “животињској природи човека”, већ је патолошка (психичка и телесна)   реа реакц кциј ијаа на репр репрес есиј ијуу којо којојј је чо чове векк од најр најран аниј ијег ег дети детињс њств тваа изло изложе жен. н. Када Када је “спонтана”, она је компензационо понашање које не уклања узроке незадовољства, већ доприноси њиховом развоју. У модерном друштву однос према телу посредован је капиталистичким космосом (инд (индус устр триј ијск скии миме мимези зис, с, прин принци ципп раци рацион онал ално ност стии и ефик ефикас асно ност сти, и, дест дестру рукт ктив ивни ни инструментализам…) који се појављује у облику од човека отуђене и над човеком доминирајуће техничке сфере која је непосредно животно окружење, и која намеће логику живљења. Путем ње капитал влада човеком и природом. Као што је у антици посредством сфере олимпијских богова човек био роб владајућег поретка, тако је у капит апитаализм лизмуу поста остаоо ро робб влад владај ајуућег ћег поре поретк ткаа посре осреддств ством нау аукке и техн техник икее. Инструментализовање тела заснива се на капиталистички заснованој подели рада, што значи на специјализацији и на тој основи сакаћењу човека. Маркс говори о претварању човека у наказу у индустријском процесу производње, што је на маестралан начин Модерна времена” времена”. Капиталистички облик приказао Чарли Чаплин у свом филму “ Модерна отуђеног рада прерађује тело тако што од њега ствара техничко (радно) оруђе, а ум своди своди на операц операцион ионали ализов зовани ани интел интелект ект.. Капита Капитали листи стички чки дегене дегенерис рисано ано тело тело има дегене дегенерис рисана ана чул чулаа и мотори моторику. ку. До Домин минира ира телесн телеснаа механи механика, ка, преци прецизно зност ст покрет покрета, а, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција,

обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron metron ariston ariston доминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег напо напора ра”; ”; доми домини нира ра (сам (само) о)де дест стру рукт ктив ивни ни кара каракт ктер ер и покр покрет ет чија чија је дина динами мика ка прилаг прилагође ођена на капита капиталис листич тичком ком ритму ритму репрод репродуко уковањ вањаа и тсл. тсл. Не ради ради се, дакле, дакле, о култив култивиса исању њу (хуман (хуманизо изовањ вању), у), већ о техниз технизова овању њу тела тела (прир (природе оде). ). Капита Капиталис листич тички ки начин индустријске производње створио је од човека роботизовану наказу. То се најбоље најбоље види у спорту спорту у коме важи принцип принцип “Рекорде “Рекордери ри се рађају рађају у епруветам епруветама!” а!” и у коме је роботизовано тело највиши естетски изазов. Уколико тело није ни природно ни људско, онда човек не може путем тела не само “бити-у-свету”, већ више не може ни бити - јер више није човек. Телесност као “перцептивност с властитом просторношћу и временошћу” (МерлоПонт Понти) и) је прив привид ид:: капи капита тали лиза зам м прис присва ваја ја чо чове века ка капи капита тали лист стич ички ки прис присво воје јени ним м (дегенерисаним (дегенерисаним природним) простором, што значи тако што га уништава као природно и људско биће. “Властитост” тела није јаство човека, већ владајућег поретка - будући да се ради о отуђеном човеку, а то значи од човека отуђеном и на капиталистички начин начин инструмен инструментализ тализован ованом ом (дегенер (дегенерисан исаном) ом) телу. Инструмен Инструментални тални однос однос према према природи, која је сведена на објект експлоатације и деструкције, условљава и однос према телу које је за човека непосредна природа. Постојећи свет је неприродни и нељудски свет и човек опстаје у њему преко сурогата тела. Људи живе у градовима који су капиталистичка гета у којима је капиталистичко дегенерисање природе, живота и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који   разара везу човека са природом и његово природно биће… Што се тиче времена, капи капита тали лиза зам м инст инстру руме мент нтал ализ изуј ујее чо чове века ка тако тако што што му наме намеће ће рита ритам м жи живо вота та који који одговара брзини капиталистичке репродукције и који има технички и деструктивни карактер. То је тотализујуће време које пре свега условљава ритам и начин кретања тела, и које представља обрачун с биолошким ритмом рада организма. организма. Будући да је човек путем свог тела “непосредно у свету”, најпогубнији и неизбежни облик дејства капитализма као поретка деструкције деструкције на човека је преко тела: криза света истовремено је криза тела. Отуда је основни облик отуђења човека од себе - отуђење од свог тела. Човек доживљава себе као другост у односу према постојећем свету путем муке која проистиче не само из његових незадовољених примарних примарних потреба, већ и због њиховог сакаћења. Он бежи из света тако што бежи из свог тела, или тако што бежи у своје тело (нарцизам). Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију због одбацивања сопственог тела као безвредног, зато што не одговара владајућем (потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га маскира (“мода”), или преобрази насилним телесним вежбама, “третманима”, операцијама... Капиталистички дегенерисани човек има инструментални однос према своме телу који се заснива на профитерском принципу. Телесни изглед и здравље нису циљ, већ средство за остваривање друштвеног престижа и егзистенције. Настоји се досећи модел тела који одговара владајућем вредносном моделу који диктирају владајући модни конц концер ерни ни.. Све Све че чешћ шћаа пром промен енаа мо модн дних их мо моде дела ла наво наводи ди људе уде на све све уч учес еста тали лије је

инте интерв рвен енци ције је,, што што знач значии на све све бесп беспош оште тедн дниј ијии одно односс прем премаа телу телу.. Ство Створе рена на је индуст индустриј ријаа која која произ производ водии мо модел делее изглед изгледа. а.  Image пост постај ајее ро роба ба попу попутт одев одевни нихх предмета. Индустрија забаве нуди све разноврсније облике телесног дегенерисања. Пластичне операције, body-building  и  fitness-центри, дијете итд - служе да прилагоде човека доминирајућем моделу “лепог” - који се заснива на стандардима рекламне индустрије, као што је модел “Барбике” који је “најлепши” облик обезвређивања човека. Што се тиче “Рокија”, “Рамбоа”, “терминатора” и других холивудских наказа, они су слика савременог капиталистичког “натчовека” коме је “обрисана” културна свест и који се у “свом” понашању руководи деструктивним идиотизмом. идиотизмом. Природа “спонтаног” покрета условљена је амбијентом, условима и начином живота. “Спонтани” покрет у граду има битно другачију природу од спонтаног покрета у прир природ оди. и. Кара Каракт ктер ер покр покрет етаа ус усло ловљ вљав аваа прир природ одуу тела тела (сен (сензо зо-м -мот отор орик ике) е),, разв развој ој интелекта, међуљудске односе... Технизовани покрети, који проистичу из техничког света и који имају деструктивно-конзумерски карактер, представљају доминирајући облик репресије над човеком. Истовремено, телесни покрет има симболични значај: пијење “кока-коле” није само задовољавање жеђи и телесни акт, већ и симболични однос човека према постојећем свету, према будућности, према себи и другим људима. Исто Исто тако, тако, телесн телесноо присус присуство тво у “МекДо “МекДонал налдсо дсовим вим”” рестор ресторани анима ма и конзум конзумира ирање ње сурогат-хране у њима представља симболични облик бивања-у-свету и произвођење владајућег поретка, као што је то и боксерски ударац, технизоване телесне вежбе, одлазак на стадион... “Тражења одговора” у дечијој “спонтаности” и у културама у којима није дошло до еманциповања човека као индивидуе, а посредством средстава и облика који су производ капиталистичке цивилизације, је странпутица у борби човека за еманципацију. Не може се “лоша” рационалност заменити мистиком, што значи враћањем на примитивне облике свести. Грађанској теорији није више основни циљ да афирмише капиталистичку цивилизацију, већ да уништи идеју будућности и сам ум. “Ослушкивање ирационалног” постаје одбацивање културног наслеђа и бекство из живота. Гласови ирационалног су вапај потиснутих и дегенерисаних људских потреба, потиснуте потиснуте личности личности.. “Слушати “Слушати тело”, тело”, које је најнепос најнепосредн реднији ији производ производ постојеће постојећегг света, значи подредити се владајућем поретку. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју духо духовн вну, у, већ већ и жи живо вотн тнуу сфер сферуу и радн раднее слој слојев еве. е. Капи Капита тали лист стич ички ки начи начинн жи живо вота та (“потрошачко друштво”) постаје тотализујући принцип живота који никога не штеди и од кога се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји јер оно у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у мо монс нстр труо уозн зној ој макс максим имии “Пар “Парее не смрд смрде! е!”” - у којо којојј је изра израже жена на бит бит екоц екоцид идно ногг капиталистичког тероризма. По диктату апсолутизованог принципа профита долази до тотализовања света “техничком цивилизацијом” - којом се уништава могућност за стварање хуманистичке цивилизације - као и природе, тела и телесног покрета, што непосредно условљава „развој“ чула и менталних способности човека. Доминирајући облик телесног активизма постаје конзумерски активизам. Комерцијализовање тела “највиши” је облик капиталистичког дегенерисања тела (човека). Тело човека није само

део део капи капита тали лист стич ички ки деге дегене нери риса сано ногг свет света, а, већ већ пост постај ајее сред средст ство во за униш уништа тава вање ње прир природ одно ногг и људск удског ог и као као такв таквоо непр неприј ијат атељ ељ чо чове века ка.. Непо Непоср сред едни ни прои произв звод од “потрошачког друштва” је човек-потрошач коме одговара потрошачко тело у коме треба да нестану сурогати “потрошачке цивилизације” и средство за уништавање света. Капи Капита тали лиза зам м униш уништа тава ва тело тело тако тако што што га прет претва вара ра у дест дестру рукт ктив ивни ни меха механи низа зам м изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој потрошачког друштва, и атрофију оних функција организма које немају профитабилан карактер. карактер. Доминира Доминира ритам капиталис капиталистичк тичкее репродук репродукције ције који уништава уништава биолошки биолошки  ритам живота - без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличавање и стварање хронично болесног човека који може да преживи једино уколико конзумира све веће количине медикамената и медицинских интервенција. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају инва инвали лида да.. Тело Тело је изгу изгуби било ло прир природ одне не потр потреб ебе: е: оно оно не мо може же више више да прер прерађ ађуј ујее природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот чове чо века ка је под под “тре “третм тман аним има” а” који који,, у крај крајње њем, м, треб требаа да ом омог огућ ућее да опст опстан анее у функционалном складу са владајућим поретком. Материјално богатство не омогућава здра здравв жи живо вот, т, већ већ дово доводи ди до спец специф ифич ично ногг мент ментал ално ногг и теле телесн сног ог деге дегене нери риса сања ња плутократије. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког стандрада” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање,   ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух, вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека, ноћни живот, ритам и начин исхране - готово сви облици живота постају начин дегене дегенерис рисања ања човека човека.. Холест Холестеро ерол, л, целули целулит, т, шећерн шећернаа болест болест,, рак, рак, срчана срчана оболењ оболења, а, неурас неурастен тенија ија,, депрес депресивн ивност ост,, СИДА СИДА итд. итд. - нису нису “болес “болести ти саврем савремено еногг света” света”,, већ капи капита тали лист стич ички ки обли обликк теле телесн сног ог и мент ментал ално ногг деге дегене нери риса сања ња чо чове века ка.. Ради Ради се о капиталистичкој мутацији човека која се изводи тако што се човек лишава природне и људске животворности и дегенерише у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све већи већи број број боле болест стии који којима ма је чо чове векк изло изложе женн нису нису прир природ одно но ус усло ловљ вљен енее и нема немају ју природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од човека човека ствара ствара профи профитаб табилн илнии пације пацијент, нт, што значи значи хронич хронични ни болесн болесник. ик. “Телес “Телесне не потреб потребе” е” данашњ данашњег ег човека човека одређу одређује је пропаг пропаганд андна на машин машинери ерија ја и његов његов друштв друштвени ени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским телесним активизмом попут аerobic-a, body-building -a -a и сл. Капитализам од последица униш уништа тава вања ња прир природ одее и чо чове века ка ства ствара ра изво изворе ре проф профит итаа и разв развиј ијаа све све стра страви вичн чниј ијее механизме механизме деструкци деструкције. је. Људско Људско тело постаје постаје универза универзална лна деструкти деструктивна вна машина машина и унив универ ерза залн лнаа кант кантаа за отпа отпадд у којо којојј треб требаа да нест нестан ануу све све отро отровн вниј ијии су суро рога гати ти капитали капиталистичк стичкее цивилиза цивилизације ције.. Истовреме Истовремено, но, егзистен егзистенцијал цијална на стрепња, стрепња, понижава понижавања ња

која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе које ствара деструктивно капиталистичко ништавило - ментално изобличава човека, што непосредно условљава дегенерисање тела. Суштина појаве може се на прави начин схватити само уколико се схвати тенденција њеног развоја, а то значи тенденција развоја света у коме она настаје и развија се. Шта  је тело може се схватити само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. капитализма. У методолошкој равни феноменологија пружа могућност да се, у виду “интенционалности” и “феноменологије генезе”, појаве схвате у контексту њихове промен променее (пост (постаја ајања) ња).. Није Није “чињен “чињенич ичнос ностт света” света” (Мерло (Мерло-По -Понти нти)) оно што по себи себи “твори Wеltlichkeit der Welt” (световност света), већ је то владајућа (деструктивна) тенденција његовог развоја. Она непосредно утиче на телесни и ментални развој човека и условљава његов однос према свету.

Култ постојећег света

Спор Спортт је култ култ капи капита тали лизм зма. а. Кубе Куберт ртен ен у свој својим им ол олим импи пијс јски ким м спис списиима пише пише о олимпизму као “култу постојећег света” који се појављује под идеолошким велом “култа “култа хумано хуманости сти”. ”. Није Није хумани хуманизам зам,, већ су соција социјални лни дарвин дарвиниза изам м и позити позитивиз визам ам теор теориј ијск скоо пола полази зишт штее за утем утемељ ељењ ењее спор спорта та као као култ култаа пост постој ојећ ећег ег свет света. а. Спор Спортт је   реа реакц кциј ијаа бурж буржоа оази зије је на идеј идејее-во води диље ље Фран Францу цуск скее гр грађ ађан анск скее рево револу луци ције је,, на еманци еманципат паторс орско ко наслеђ наслеђее грађан грађанско скогг друштв друштваа и на идеју идеју будућн будућност остии која која постај постајее оријентир политичког покрета која тежи превазилажењу капитализма. Он је облик у коме је буржоазија, која је на власт дошла на валу грађанских револуција, извршила духо духовн внуу конт контра раре рево волу луци цију ју.. Умес Уместо то “сло “слобо боде де,, једн једнак акос ости ти,, брат братст ства ва”, ”, прин принци ципп “прогреса”, који се своди на “развој” и “усавршавање” капитализма, постаје врховно политичко начело; уместо борбе за реализовање основних људских и грађанских права, намеће се сукоб између нација и раса и колонијална експанзија; уместо поштовања културног наслеђа, спортом се настоји уништити духовно наслеђе народа и на тај начин њихово слободарско достојанство... Спорт постаје најважнија “мондијалистичка” “мондијалистичка” идеологија, а стадион најважније култно место савременог света. За разл разлик икуу од рели религи гиоз озни нихх култ култов оваа који који се засн заснив ивај ајуу на тран трансц сцен енде дент нтал ални ним м вредностима, спорт је позитивистички култ који се своди на обоготворење постојећег света. Симболика која доминира на стадионима изражава владајући дух постојећег света и представља средство за интеграцију људи у владајући поредак. Не рат, већ живот који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму представља извориште спорта. спорта. Уместо Уместо традицио традиционалн налних их религија религија,, олимпиз олимпизам ам постаје постаје највиша највиша (позитивн (позитивна) а)  религија која одговара духу савременог света: дух олимпизма је дух капитализма. За  разлику од традиционалних религија, спорт није покушај давања смисла животу, већ је шок-терапија којом треба ублажити све већу људску патњу коју изазива свакодневни бесмислени и све крвавији живот. Он је обрачун с критичко-визионарским умом,

идеј идејом ом буду будућн ћнос ости ти и с чо чове веко ком м као као жи живи вим м (био (биоло лошк шким им)) биће бићем. м. “Ств “Ствар арањ ањее буду будућн ћнос ости ти”” у спор спорту ту засн заснив иваа се на пози позити тиви вист стич ичко којј макс максим имии “зна “знати ти да би се предвидело, предвидети да би се деловало” ( savoir pour prevoir, prevoir pour agir ). ). Могућа је борба између људи, по правилима која су отелотворење владајућег духа, али не и за промену успостављеног поретка. У њему нема борбе између добра и зла, што знач значии да је из спор спорта та изба избаче ченн осно основн внии ху хума мани нист стич ички ки прин принци ципп без без кога кога нема нема цивилизације. цивилизације. Спорт је најаутентичнија антиципација антиципација капиталистичке “будућности”. Спорт представља еротизовани култ постојећег света. Дееротизовање човека и односа између људи (полова) праћено је еротизовањем односа према спорту и спортистима као као симб симбол олич ично ном м отел отелот отво воре рењу њу влад владај ајућ ућег ег духа духа.. Олим Олимпи пијс јски ки спек спекта такл кл,, свој својом ом агреси агресивно вном м корео кореогра графиј фијом, ом, предст представљ ављаа својев својеврсн рснуу љубавн љубавнуу преди предигру гру у којој којој се надражују чула и човек држи у стању еротске напетости. Модерне олимпијске игре пост постај ајуу врху врхунс нски ки риту ритуал ал пода подава вања ња чо чове века ка влад владај ајућ ућем ем духу духу,, попу попутт анти античк чких их олимпијских игара на којима се човек подавао олимпијским боговима, с тим што је на њима њима прису присутно тно деерот дееротиз изова овање ње антич античке ке телесн телеснее култу културе ре путем путем прогр прогреси есизма зма који који подразумева квантификовање квантификовање и индустријски мимезис. Будући да је најважнији задатак спортске педагогије потпуно уклапање човека у постојећи свет, и у њој доминира захтев за хармонијом која је “сестра поретка” (Кубертен). Истовремено, ритам добија изуз изузет етан ан знач значај ај буду будући ћи да “про “прогр грес ес”” има има дина динами мичк чкии кара каракт ктер ер.. Он симб симбол олиз изуј ујее откуцавање животног била капитализма и вечно обнављање његове животне снаге која се појављује као судбинска моћ. Спорт је постао најважније политичко оруђе класне доминације којим буржоазија униш уништа тава ва клас класну ну свес свестт радн радниш иштв тва, а, крит критич ички ки ум ум,, слоб слобод одар арск скоо дост достој ојан анст ство во,, деполитизује потлачене, постиже “националну интеграцију”... За разлику од ранијих игара ара, у којим јима се изра зража жава ва дух дух влад владај ајуућег ћег пор орет еткка, које оје су имале мале клас ласну ексклузивност, спорт је “наткласна” игра која је израз прогресистичког капиталистичког универзализма којом буржоазија увлачи у своју духовну орбиту како   раднике, тако и жене и припаднике “нижих раса”. Њиме се “превазилази” класни антагонизам (“спорт нема везе са политиком”), постиже “класно помирење” и на тај начин “друштвени мир”. За владајућу класу спорт је “идеолошка полицијска тољага” (Хоч) која уништава критички ум и мењалачку енергију радника. Он је вентил којим се избацује избацује незадово незадовољств љствоо потлачени потлаченихх и спречава спречава да створе створе организо организовани вани политичк политичкии покр покрет ет који који мо може же да уг угро рози зи влад владај ајућ ућии поре пореда дак. к. Клас Класни ни су суко кобб из поли полити тичк чког ог (друштвеног) простора преноси се на стадионе, с тим што се у спорту води рат који је отелотворење капиталистичког начина живота. Кад човек празни своје незадовољство на стадиону, он то чини на начин који не доводи у питање постојећи поредак, већ га  репродукује. Спорт је капиталистичка идеологија која “нивелише” класне разлике на теме темељу љу влад владај ајућ ућих их прин принци ципа па капи капита тали лизм зма. а. Побе Победи дити ти!! - то је егзи егзист стен енци ција јалн лнии императив како за оне који су на дну, тако и за оне који седе у “плавим ложама”. Капитализам никога не оставља на миру. Егзистенцијална неизвесност је Дамоклов мач који виси над главом свакога. Бекство са дна и борба да се не дође на дно - то је оно што "зближава" сиромашне и богате. "Уживање" у богатству је иживљавање страха од сиромаштва. Спорт увек изнова производи свест о неминовности света који се заснива

на социјално-дарвинистичком социјално-дарвинистичком принципу “Јачи побеђују, слабији бивају елиминисани!” елиминисани!” (Кубертен). Путем спорта намеће се сукоб између људи (нација, раса и полова) којим се произв производи оди посто постојећ јећии свет свет неправ неправде. де. Спорт Спорт служи служи да се потла потлачен ченима има подмес подместе те “противници” у виду “противничког тима” и “противничких навијача” да би на њима искалили незадовољство због понижавајућег друштвеног положаја у коме се налазе. Он је упијач за све веће незадовољство потлачених радних слојева и њихове деце којима је уништена будућност. Капитализам производи несрећног и осакаћеног човека, и истовремено ствара све крвавије компензационе механизме и потребу за њима - која се приписује “злој” људској природи. У спорту се на очигледан начин показује истина да је поли полити тика ка вешт вештин инаа ус усме мера рава вања ња неза незадо дово вољс љств тваа потл потлач ачен ених их на оств оствар арив ивањ ањее нељудских циљева. Зато је у спорту све дозвољено: убиство, тешке телесне повреде, најгоре погрде... “Победа” на спортском пољу представља пораз људског. Спортски спектакли постали су главна и најјефтинија духовна храна за обесправљене. Утеривање потлачених у стадионе и хале постао је прворазредни политички задатак владајућих режима. Отуда се све чини да се обезбеди њихово редовно одвијање. Они који доносе законе у којима су прописане вишегодишње затворске казне за децу која утрче у терен за време трајања утакмице, главни су пропагатори спорта који је институционализовано институционализовано насиље које добија спектакуларну димензију; они који "укидају" "укидају" смртну казну казну као "нецивил "нецивилизов изовану ану меру" главни су организа организатори тори све крвавијих спортских представа у којима је легализовано убиство с предумишљајем и из нехата, као и наношење тешких телесних повреда; европско законодавство ни на који начин не настоји да спречи монструозну злоупотребу деце све нижег узраста и њихово претварање у спортско робље; нема ограничења времена одвијања и интензитета тренинга; легализована је продаја играча од стране клубова; институционализована је сегрегација по полу; употреба допинга дигнута је на ниво државне политике - иза које се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова; из школа је избачена „телесна култура“ и уведено “спортско васпитање” у коме уместо културне свести и толеранције доминира телесна снага и дух беспоштедног   ривалитета; обесправљени млади људи добијају статус “хулигана” и на тај начин друштвених отпадника; уместо педагошких мера за спречавање насилничког насилничког понашања младих и стварања услова за промену њиховог све тежег друштвеног положаја, инсистира се на све бруталнијој полицијској полицијској репресији... Све оно што је израз егзистенцијалног духа капитализма - убиство, телесне повреде, деструкција људског добија на спортским теренима спектакуларну димензију. Принцип “Победа по сваку цену!”, цену!”, која одговара одговара принципу принципу “Профит по сваку цену!” цену!” - постаје постаје врховно и неприкосновено неприкосновено начело спорта. Спорт званично “нема везе са политиком”, политиком”, у ствари је универзално политичко средство влад владар араа свет светаа за оч очув увањ ањее капи капита тали лизм зма. а. “Спо “Спорт ртив ивиз изац ациј ија” а” је пост постал алаа најв најваж ажни нији ји идеолошки облик капиталистичког капиталистичког тотализовања света, а стадион најважније култно место савременог света - где се владајућем духу приносе на жртву мењалачка енергија и критичко критичко-мењ -мењалач алачки ки ум. Спорт, Спорт, као главна главна „мондија „мондијалисти листичка” чка” религија религија,, постаје постаје средство за уништавање традиционалних традиционалних религија, културног наслеђа народа и политичких идеја и покрета који се супродстављају „новом светском поретку”, што

значи деструктивном (екоцидном) капиталистичком тоталитаризму. Кубертен не крије да је главни задатак МОК-а да путем спорта створи глобално позитивно једноумље. Успостављање тоталне и неприкосновене доминације једног (капиталистичког) погледа на свет - постао је владајући политички принцип. принцип. У свету се свакодневно одржавају на десетине хиљада спортских манифестација; извештаји са спортских терена спадају у ударне вести и покривају највећи део простора у јавним медијима; “спорт “спортски ски”” ТВ канал каналии 24 сата сата емиту емитују ју спортс спортски ки програ програм; м; спорт спорт постај постајее главн главнии   рекламни пано у све беспоштеднијем економском рату и најважнија политичка трибина; спортски паганизам постаје средство хришћанских цркава (и других водећих верских верских заједница заједница)) за додворав додворавање ање “масама”; “масама”; владајући владајући “естетски “естетски модел” модел” постаје постаје спортско спортско тело; тело; свакодне свакодневни вни језик језик преузима преузима спортску спортску терминолог терминологију, ију, поготову поготову политички језик и језик бизниса; политичари и капиталисти на прво место стављају своје спортске биографије, сликају се док се баве спортом и са спортистима, настоје да имају “спортски изглед” којим демонстрирају “победнички дух”; спорт постаје главно средство средство за “прање “прање пара”, пара”, што значи значи прворазр прворазредни едни мафијашки мафијашки бизнис; бизнис; тренери тренери добијају статус врхунских менаџера капитализма, спортисти постају његови покретни кипови кипови,, а стадио стадиони, ни, спортс спортске ке хале хале и спортс спортске ке клади кладиони онице це постај постајуу храмов храмовии капитализма. Улог Улогаа нови новина нара ра је да све све су суро рови вијо јојј спор спортс тско којј ства стварн рнос ости ти дају дају „спе „спект ктак акул улар арну ну““ димензију. Више не постоји критичка дистанца с аспекта морала, друштвеног интереса или било било којих којих норми норми које које преваз превазила илазе зе спорт. спорт. Спортс Спортски ки извешт извештачи ачи глори глорифик фикују ују насиље и деструкцију, на перфидан начин подстичу сукобе између потлачених, који се појављују у облику навијачких група, између нација, полова и раса. Они настоје да успоставе непосредну везу између спортских представа и подсвести: спортски спектакл треб требаа да “изв “извуч уче” е” неза незадо дово вољс љств твоо из потл потлач ачен ених их и ус усме мери ри га ка “про “проти тивн вник ику” у”.. Спортски извештаји имају све примитивнији карактер: они одговарају спорту којим се униишта ун штава мо моћћ расу асуђив ђивања ања и ствар твараа мас масовн овни идиоти иотиззам. ам. Све агр агреси есивни внији сензационализам сензационализам представља рекламни облик појављивања све бесмисленијих бесмисленијих текстова којима се маргиналним појавама даје „судбинска“ димензија, да би питања од којих зави зависи си су судб дбин инаа чо чове веча чанс нств тваа доби добила ла марг маргин инал алну ну диме дименз нзиј ију. у. Пишу Пишући ћи о прир природ одии саврем савремено еногг капита капитализ лизма ма Маркуз Маркузее закључ закључује ује:: “Изост “Изостаја ајање ње дјелов дјеловања ања телеви телевизиј зијее и срод сродни нихх сред средст став аваа тако тако би мо могл глоо поче почети ти оств оствар арив иват атии нешт нештоо што што нису нису пост постиг игле ле унутарње протурјечности капитализма-дезинтеграцију капитализма-дезинтеграцију система. Креирање репресивних потреба је већ одавно постало дио друштвено научног рада - нужног у том смислу да се без без њега њега не би мо мога гаоо одрж одржат атии пост постој ојећ ећии начи начинн прои произв звод одње ње.. Не ради ради се ни о проблемима психологије психологије ни естетике, већ о материјалној бази доминације.” доминације.” (5) Капи Капита таллизам зам ства ствара ра не само амо репре епрессивн ивне, већ већ (сам (самоо)дес )дестр трук укти тивн внее потреб требе. е. Самоубилачки “подвизи” постају највиши “испит храбрости” и као такви су облик одвалачења људи са поља (политичке) борбе за остваривање њихових људских права и за опстанак опстанак света. Исто је са боксом боксом и другим другим крвавим спектаклим спектаклима. а. Уместо на укидање света несреће, незадовољство људи усмерава се на крвави обрачун с другим људима. Спорт је најважније средство капитализма за дегенерисање човека. Њиме се не уништава уништава само тело, већ пре свега критичко критичко-мењ -мењалач алачка ка (визиона (визионарска рска)) свест и прои произв звод одии (сам (самод одес естр трук укти тивн вни) и) фана фанати тиза зам. м. Пу Путе тем м спор спорта та чо чове векк се држи држи у ванван-

историјском простору где су конзервиране владајуће вредности - што је суштина става да је спорт појава   sui generis generis и да “нема везе са политиком“. Уместо да се мења владајући поредак који ствара све веће зло, поредак мења човека тако што уништава у њему све оно што га чини човеком и што може да постане основ за развој критичког ума и мењалачке праксе. Одбачено је еманципаторско наслеђе грађанског друштва и успоставља се “нови” фашизам који који је отелотворење екоцидног екоцидног духа савременог савременог капитализма. Постајањем поретком деструкције у чистом смислу (“потрошачко друштво”) друштво”) капитализам капитализам је збацио збацио са себе “хуманис “хуманистичк тичку” у” и “прогрес “прогресивну” ивну” маску. Спортом се више не настоји очувати вера у “непролазне вредности капитализма”, већ се настоји уништити критичко-мењалачки ум, а то пре свега значи вера да је могуће створити слободни и праведни свет. Манипулација се из идеолошке сели у психолошку сферу: стадион постаје психотерапеутска установа. Уместо култа победе и рекорда, доминира култ спектакла који постаје главна духовна дрога којом владајућа олигархија држи “масе” под контролом контролом;; уместо уместо “такмичар “такмичара” а” и “рекордер “рекордера”, а”, спортисти спортисти постају циркузанери, гладијатори и каскадери. Као што права слика рата нису војне параде, већ побијени и осакаћени људи, очајне мајке, мајке, спаљене спаљене куће куће и поља, поља, изглад изгладнел нелаа деца деца која која умиру умиру у блату блату - тако тако права права слика спорта нису насмејана лица спортиста на церемонији отварања олимпијских игара, већ њихов иховаа деген егенер ерис исан анаа тела тела,, осак осакаћ аћен еноо здрав дрављ ље, уништ ништеена мл млад адос ост, т, живот вот без будућности... Обезвређени, злоупотребљени, злоупотребљени, поражени, уништени човек права је слика како рата, тако и спорта.

xxx Фусноте

(1) Bertrand Rasel,О obrazovanju

i vaspitanju,91.с.Klub NT,Beograd,1996.

(2) У:“Historia”,Numero У:“Historia”,Numero 595,53.с. (3) Jeger Verner,Paideia,159.с. Književna zajednica Novog

Sada,1991.

(4) Maurice Merleau-Ponty,Fenomenologija Merleau-Ponty,Fenomenologija percepcije,9.с.V.Masleša,Sarajevo,199 percepcije,9.с.V.Masleša,Sarajevo,1990. 0. (5) Herbert Маrcuse,Čovjek jedne

xxx

dimenzije,227.с.V. dimenzije,227.с.V. Masleša,Sarajevo,1968. Masleša,Sarajevo,1968.