Sporazum 1939 Godine Branko Miljus

ДР. БРАНKО МИЉУШ

СПОРАЗУМ 1939 године

ВИНДЗОР 19 5 7

ИЗВОД ИЗ „ГЛАСА КАНАДСКИХ СРБА”

Издање и штампа AVALA, Printing and Publishing Company Ltd., Windsor, Ont. Canada

СПОРАЗУМ 1939 ГОД. После оставке владе Др. Милана Стојадиновића, образована је, 6 фебруара 1939, влада Драгише Цветковића, са задатком да истражи начин и припреми терен за споразум са Хрватском сељачком странком. У тој влади заузимао сам положај министра без портфеља. У владиној декларацији пред Народном скупштином од 10 марта наглашене су и признате по први пут националне индивидуалности обликоване историјом, па према томе и хрватска индивидуалност. На тај начин, пут аутономистичким и федералистичким тенденцијама био је слободан, док је освештано начело народног и државног јединства преживљавало своје последње дане. То је био крај доктрине интегралног југословенства. Своје схватање новог курса изразио је др. Влатко Мачек у изјави, поводом владине декларације, за коју је рекао да у њој „нема оних баналних фраза о националном и државном јединству”. Другим речима, хрватска национална политика надала се, да ће, сада, са успехом моћи окончати борбу са Србима на принципу: два народа и две државе. Да би се ослободио обавеза према Удруженој опозицији, на чијем се челу налазио од 1935 г., др. В. Мачек је, после првог контакта са претставником извршне власти, послао у Београд, 11 априла, потпретседника своје странке инг. А. Кошутића са задатком, да се стави у везу са претставницима српске опозиције. На састанцима са претставницима четири српске опозиционе странке, инг. Кошутић је поднео од стране др. Мачека три предлога: 1. Да четири српске опозиционе странке: Народна радикална, Демократска, Земљорадничка и Југословенска национална странка, овласте Др. Мачека да у њихово име може водити преговоре са Цветковићем; 2. Да четири српске опозиционе странке пошаљу овлашћене претставнике у Загреб Др. Мачеку те да уз њега заједно преговарају са Цветковићем, претставником српске стране; 3. Да четири српске опозиционе странке одмах поведу разговоре са претставницима Хрвата (Др. Мачеком и инг. Кошутићем) по краткој

процедури, т. ј. да се не тражи образовање концентрационе владе, него да се хрватско питање решава изван владе. Први предлог Др. Мачека српске опозиционе странке нису могле примити јер је нелогично да Срби овлашћују Хрвате да они воде преговоре са српском страном, у конкретном случају с Д. Цветковићем, и то у предмету где су спорне странке Срби и Хрвати. Други предлог био је неприхватљив из истог разлога, а и зато што су српске опозиционе странке требале да приме претходно процедуру (која је била наметнута) о првенству територијалних хрватских захтева, а што је у супротности слову и смислу споразума Удружене опозиције од 8 октобра 1937. Овај споразум указивао је само на пут, којим је требало ићи при решавању хрватског питања. Он није улазио ни у територијалну поделу, ни у пренос надлежности, него је све то имало да се решава путем Уставотворне скупштине. Трећи предлог претстављао је заиста праву замку за српске опозиционе странке. Њиме се уствари тражило, да оне приме одговорност у преговорима, а да се одрекну утицаја на стварање новог стања, пошто се овим предлогом искључивала народна владавина. „Узалудно је, каже Главни одбор Народне радикалне странке поводом ових разговора, понова преговарати из опозиционог става, јер смо већ закључили и споразум у 1937 г., па нас режим огласио за издајнике. Ако закључимо и други споразум, режим ће учинити исто. А друго, ако би и ми почели разговоре с Др. Мачеком, кад их већ води с Цветковићем, то би Мачек имао од српске стране два преговарача, што би могло личити на лицитацију.” Претставници српских опозиционих странака су изјавили да овај предлог могу прихватити само под условом да се образује једно Веће од шефова српских опозиционих странака и Сељачке демократске коалиције и да се одмах приступи решавању хрватског питања, али под претседништвом Круне. После овог предлога, инг. Кошутић је изјавио да споразум закључен 8 октобра 1938 (Фаркашић), нема више важности. Тако је Др. Мачек намерно изазвао прекид са српским опозиционим странкама и пред њим је сада био слободан пут да путем Круне решава питања хрватске националне политике.

ТАЈНОСТ РАЗГОВОРА Први разговори између претседника Хрватске сељачке странке Др. Мачека и претседника владе Д. Цветковића отпочели су у Загребу 3 марта 1939. Путовање претседника владе између Београда и Загреба, наставило се све до окончања споразума. Претседништво владе практично се преселило у салонска кола. Др. Мачек за то време није никада дошао у Београд. Преговори су вођени по свим принципима тајне дипломатије. Да би ову тајност што боље очували од српске јавности, преговори су вођени у Загребу, Купинцу, Бледу итд. Претседник владе постојао је све теже видљив и за саме чланове своје владе, која се никако није састајала на седнице. Колико се сећам, свега једна једина до Споразума и то поводом албанске кризе.

ПРВИ ПРЕДЛОГ СПОРАЗУМА Према изјави Др. Мачека пред заступницима хрватског народа, 8 маја 1939, Цветковић је већ на првом састанку понудио Др. Мачеку: да се Савска и Приморска бановина са градом Дубровником споје у једну бановину, а приликом дефинитвног преуређења целе државне заједнице, та би се хрватска територија имала још да повећа. Др. Мачек је оберучке прихватио овај предлог, али су, како се он изражавао, настала погађања око ,,Турске Хрватске” (Врбаска Бановина). Међутим, 22 априла и те су тешкоће преброђене једним предлогом споразума, према коме се у „преосталим деловима Босне и Херцеговине, Далмације, Срема и Војводине има извршити плебисцит”. Што се тиче преноса надлежности са централне власти на Бановину Хрватску, која се имала да образује споразумом, централној власти су задржани само спољни послови, народна одбрана и Врховна државна управа. Овај предлог споразума Намесништво је одбило да прихвати. Др. Мехмед Спахо, шеф Југословенске муслиманске организације (у то доба министар саобраћаја), енергично се успротивио принципу плебисцита у Босни и Херцеговини и решавању односа са Хрватима на бази територијалних

концесија. Др. Антон Корошец био је такође против овог предлога споразума. Свакако су још и други чиниоци дали своје негативно мишљење. Иако је Др. Мачек био свестан да у случају плебисцита у поменутим покрајинама не може добити апсолутну већину, он је ипак из њега имао да извуче две непосредне користи: прво, плебисцитом би се потврдио принцип да су покрајине, које су у питању, српско-хрватске земље и према томе објекат српско-хрватског погађања; друго, резултат плебисцита била би подела ових покрајина између Србије и Хрватске на тај начин, што би се број палих гласова за Србију, односно Хрватску, имао поделити са километарском површином дотичних покрајина. Одбијање споразума од стране Намесништва требало је да изазове кризу владе. Министри су већ били испразнили фијоке и очекивала се сваког часа седница владе и колективна оставка. Намесништво је, међутим, Д. Цветковићу продужило мандат за преговоре са Др. Мачеком. Ни у овим часовима виртуелне кризе седница владе није била сазвана нити су њени чланови били обавештени о ситуацији.

ДРУГИ ПРЕДЛОГ СПОРАЗУМА Др. Цветковић је наставио своја путовања у Загреб и Купинец и чинио нове предлоге, док 27 априла није успео да направи други споразум. Овај се разликовао од првог тиме што је од плебисцита изузета ,,Војводина и преостали део Далмације”; принцип плебисцита задржан је за „Срем и преостале делове Босне и Херцеговине.” И овај други предлог споразума Намесништво је одбацило. Агенција „Авала” објавила је 6 маја лаконску изјаву претседника владе штампи, у којој застој у преговорима објашњава чињеницом да је предлог споразума у проучавању. У међувремену у влади је била највећа пометња. Седнице се нису никако сазивале, а од самог претседника владе нису се могла добити поуздана обавештења о хрватским захтевима као ни о ставу српског преговарача. Тако

су и сами чланови владе били упућени на индиректна обавештења. Иста узнемиреност владала је и у јавности, која, ни после претседникове изјаве, није ништа више знала о споразуму него раније. Ми из Босне, којима је оштрица споразума стално висила над главом, често смо се састајали, саветовали и међусобно обавештавали. Нашу бригу делили су скоро сви Срби-чланови владе. У нашој заједници погледа Босна је заузимала једно од првих места и брига за будућност. Приликом последњег разговора са Др. Мехмедом Спахом, чији је кабинет у том периоду био средиште босанске политичке активности, осетио сам у његовом релативном оптимизму и извесну забринутост. На њега се правио свакодневно највећи притисак. Споразумели смо се да покушам доћи до претседника владе и да проконтролишем узнемирујуће гласове, који круже у редовима владе, штампе и чаршије о подели Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске. Када сам успео да дођем до Д. Цветковића, нашао сам га у гомили географских карата, са којих се још дизао мирис свежих боја. Имао сам утисак да се налазим у Географском Институту. Бацим поглед на ту чудну документацију и опазим да је сваки срез обрађен засебно и у три боје. Није било никакве сумње да ове боје претстављају становништво трију вера. Већ сама ова слика речито је потврђивала основаност наше зебње. У току жучног објашњења, Д. Цветковићу се измакла ова тешка реченица, која је откривала његове истинске намере: „Докле ћете нам ви, Срби из Босне, ометати споразум са Хрватима ?” Овакво резоновање откривало је истовремено и један изузетни менталитет, на срећу, једне незнатне врсте политичара из Србије. За овај тип политичара простор од Дрине до Јадрана је претстављао маневарско политичко поље, а православни и муслимански живаљ на том подручју материјал за погађања. Како је Труман са Стаљином делио Кореју по паралели; Черчил Југославију на проценте; Женева Индокину по паралели, не питајући дотичне народе за њихову вољу, тако би и ови политичари секли ножем низ нашу кичму. Д. Цветковић је већ држао нож „карикаш” у руци и изабрао ребра која ће нам посећи и дати Др. Мачеку.

Били су то тренутци када је свако био стављен пред своје одговорности. Када сам сутрадан саопштио Др. Спахи да ме је Цветковић уверавао да се не ради ни о уступању неких срезова Босне и Херцеговине ни о плебисциту, он није престајао да наглашава да, упркос свега тога, морамо бити будне пажње. У даљем току разговора, др. Спахо није крио да би, хрватски национализам, ако би се пошло путем територијалних уступака, једном ојачан и територијално заокругљен, користио прву прилику да оствари своју сопствену државу. „Бојим се, рекао је Др. Спахо, да би подјела Босне и Херцеговине претстављала смртни ударац нашој држави. У томе случају слабо би прошли и ви православци, а још горе ми муслимани. Подељени на два народносна подручја, а иначе вјерска мањина, били бисмо етнички и вјерски угрожени и једног дана доведени у такав положај да бисмо се ми муслимани између себе крвили”. То је био мој последњи разговор са Др. Мехмедом Спахом.

СПАХИНА СМРТ ОМОГУЋИЛА СПОРАЗУМ Неколико дана после овог разговора, Др. Спахо отпутовао је званично у Немачку. Вратио се 23 јуна из Диселдорфа у Београд, а одмах затим отишао је у Сарајево и 29 јуна јутарњим возом вратио се у престоницу. Око 10 часова истог дана јавља ми кабинет министра саобраћаја поражавајућу вест да је Др. Спахо напрасно умро. Дошао сам одмах у везу са посланицима Југословенске муслиманске организације који су се затекли у Београду. То су били тренутци велике жалости и забринутости. Сви смо били свесни да ће преговори, који су у току, сада поћи кобним обртом за будућност Босне и Херцеговине. Ова наша слутња била је утолико више оправдана јер се знало за Спахиног сарадника, Др. Џафера Куленовића, да је хрватски националиста и да ужива пуну подршку Др. Мачека. Али, тада још није било познато да је он, чак, био члан усташке организације свога

школског друга Анте Павелића (а за време „Независне државе Хрватске” биће његов потпретседник владе), као што се није знало да је већ тада био и у немачкој обавештајној служби. Осећали смо да је смрћу Спахином срушена наша најјача брана и да је био отворен пут пустоловинама. Поводом Спахине напрасне смрти по вароши су кружиле фантастичне вести. Упорно су се проносили гласови да је отрован. Тек што је по доласку у хотел попио црну кафу, позлило му је и срушио се мртав. Био је сав плав. Посланици и прваци Југословенске муслиманске организације захтевали су да се изврши аутопсија Спахиног тела. Чекали су узнемирено одговор и тек им је сутрадан поподне саопштено да нема места аутопсији и да тело рахметлије могу пренети у Сарајево. Ово одбијање аутопсије још је више дало маха непровереним вестима и појачало још више сумњу и код самих муслиманских претставника. Ја ни данданас не разумем зашто влада није допустила да се изврши аутопсија Спахиног тела. Ако је умро природном смрћу њоме би се доказало да није отрован. Разбиле би се све сумње. А оптужбе су биле претешке јер се говорило да је Др. Спахо отрован, да би се омогућило окончање споразума Мачек-Цветковић, а тиме и деоба Босне и Херцеговине. И у самој странци, Југословенској радикалној заједници (радикали изван Главног одбора, Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација) настала је забринутост због последица које ће Спахина смрт имати на ток преговора. Ова забринутост била је тим већа што чак ни владина странка није обавештавана о току преговора. И сам Др. Корошец, први потпретседник странке, био је држан по страни. Да би се после Спахине смрти добила потребна обавештења о току преговора Мачек-Цветковић, сазвана је у месецу јулу, заузимањем Др. Корошца код њега у Бегуњу у Словеначкој, првипут од почетка разговора с Др. Мачеком, конференција Извршног одбора странке (састављен од чланова владе и претседника бановинских одбора ЈРЗ).

На ручак, који је био заказан за један сат, Д. Цветковић је дошао тек у 2.30. У име странке говорио је Димитрије Магарашевић, бив. министар просвете, који је критиковао досадањи рад на споразуму без директива и обавештавања странке. Али, и овом приликом Д. Цветковић је избегао да даде одређенија обавештења о преговорима. Тако је овај састанак, који је закључен око четири сата, остао без резултата. Учесници су се разишли без конкретних обавештења о ситуацији. Др. А. Корошец, као и ми сви остали, били смо очито незадовољни. Састанак у Бегуњу дао је повода да се још више појача борба у самој странци против Цветковићеве самовоље и Куленовићевог настојања на подели Босне. Овај састанак био је истовремено и последња седница партиског форума владине коалиције. Д. Цветковић је окренуо леђа странци, која му више није била потребна, као што је Др. Мачек био окренуо леђа Удруженој опозицији.

ОКОНЧАЊЕ СПОРАЗУМА Још се гроб Др. Спахе није ни зазеленио, када је званично објављено да је постигнут споразум са Др. Мачеком. Кнез Павле примио је 24 августа у аудијенцију на Брду, Др. Мачека и Д. Цветковића, који су му поднели предлог споразума. Пошто је Намесништво овај споразум примило, уважена је заједничка оставка владе, а Др. Цветковићу поверен је мандат за састав владе Споразума. Сутрадан, 25 августа, одржана је у Београду седница владе. Овом приликом Цветковић је прочитао текст заједничке оставке коју је дан раније (без знања осталих чланова владе) био поднео Намесништву. Пошто текст Споразума влади није био саопштен, она га је прочитала у дневној штампи. Нова влада образована је 26 августа и истог дана у 15 часова положила је заклетву на Брду, и потписала Споразум. У владу Споразума ушле су следеће политичке групе: Хрватска сељачка странка са Др. Мачеком (као потпретседник владе), Српска земљорадничка

странка, Самостална демократска странка, Др. Лаза Марковић и Божа Максимовић (обојица у своје име) и Југословенска радикална заједница. Од Срба из ЈРЗ, ушли су: Д. Цветковић, Јеврем Томић и инг. Никола Бешлић. Споразум и уредба о Бановини Хрватској донесени су на основу члана 116 Устава, који гласи: „У случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере угрожени јавни интереси Краљ може, у том изузетном случају, указом наредити да се привремено предузму све изванредне неопходно потребне мере у целој Краљевини или у једном њеном делу независно од уставних и законских прописа.” Мада се у то доба ниједан од наведених разлога у чл. 116 Устава није био стекао у нашој земљи, што би једино могло да оправда његову примену и мада ХСС није никад ни признала Устав од 1931 године, творци Споразума послужили су се овим чланом Устава да решавају тако крупна питања наше државне политике, за која је једино била надлежна само једна слободно изабрана Уставотворна скупштина. Ако је ХСС апстинирала од сарадње у Народној скупштини и влади, то се никако није могло назвати „бојкотом хрватског народа”, јер ХСС, иако најјача политичка странка у Хрватској за време прве Југославије, није свакако држала монопол хрватске националне политике. Осим ње било је странака, група и личности из Хрватске, Далмације и Славоније које су сарађивале у Скупштини и Врховној државној управи. Зар би се могло рећи за политичку ситуацију у доба Краљевине Србије или прве Југославије, да српски народ бојкотује државу или да је јавни поредак угрожен зато што Народна радикална странка, иако најјача политичка странка у српском народу, није у извесним приликама била на власти односно пгго је била у опозицији? Такво резоновање било би не само нетачно, него и недемократско. Указом од 26 августа 1939 распуштена је Народна скупштина која је била изабрана 11 децембра 1938. Указ о распуштању Скупштине назначује да ће

дан избора као и дан сазива нове Скупштине бити накнадно одређени посебним указом. Истовремено једним другим указом укинут је закон о избору народних посланика са свим његовим додацима и изменама, с овлаштењем да министарски савет може донети уредбу са законском снагом о избору народних посланика. Чл. 11 указа овлашћује министарски савет да путем уредбе са законском снагом може мењати закон о штампи, закон о удружењима, скуповима и договорима, као и остале политичке законе. Истовремено је био распуштен и Сенат, чији би се избори имали обавити на основу постојећег закона о избору сенатора, док ће дан сазива Сената бити накнадно одређен указом. У уставном и политичком животу Југославије направљена је права „табула раза”. Живот државе почивао је уствари на серији уредаба.

БАНОВИНА ХРВАТСКА На основу уредбе о Бановини Хрватској, Савска и Приморска Бановина и срезови Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница спајају се у једну бановину под именом Бановина Хрватска. Уместо плебисцита, који је Др. Мачек тражио пре смрти Др. Спахе, сада је извршена обична анексија ових срезова Хрватској. У надлежност Бановине Хрватске преносе се послови пољопривреде, трговине, индустрије, шума и руда, грађевина, социјалне политике и народног здравља, физичког васпитања, правде, просвете и унутрашњих послова. Бановина Хрватска остаје надлежна за све послове који су дотле спадали у надлежност бановине. Бановини Хрватској осигурава се потребна финансијска самосталност. Она се састоји у самосталном прикупљању одређених прихода и извршењу расхода предвиђеним буџетом бановине. Извори, облици и врста прихода,

који ће припасти у надлежност бановине, требало је да се одреди посебном уредбом. Предвиђено је да се посебним уредбама решава питање припадности и поделе државних фондова, имовине и дугова. С преносом послова из надлежности државе у надлежност Бановине преносе се и одговарајући кредити предвиђени у државном буџету за 1939-40 годину. У колико предвиђени кредити у државном буџету за 1939-40 за Бановину не буду довољни, одобриће се накнадни кредити. Законодавну власт у пословима из надлежности Бановине Хрватске врше Краљ и Сабор заједнички. Управну власт у пословима из надлежности Бановине Хрватске врши Краљ преко Бана. Судску власт врше судови. Уредба предвиђа састав Хрватског сабора и начин избора с претставништвом мањине. Она предвиђа и организацију Уставног суда који ће решавати спорове надлежности између државе и Бановине, као и оцену уставности закона. То би биле битне одредбе уредбе о образовању и надлежности Бановине Хрватске.

ОДЈЕК СПОРАЗУМА а) код Словенаца Што се тиче става Словенаца према Споразуму од 1939, познато је да је у словеначким крајевима завладало велико разочарање и огорчење због оваквог једностраног решавања нашег тада најактуелнијег унутрашњег питања. Словенци су били тим више разочарани да их се Споразумом мимоишло и игнорисало, пошто су од 1918 г. лојално сарађивали на пословима државне управе. У Словеначкој је Споразум протумачен као слом дотадање политике Др. Антона Корошца.

б) код Муслимана Муслимани су из својих посебних разлога устали против оваквог Споразума, који је Босну и Херцеговину поделио између Србије и Хрватске.

Они су, као верска мањина, одувек настојали да остану заједно, да би били што јачи, а то су могли себи обезбедити само у историским границама Босне и Херцеговине. Право је чудо како хрватски шовинисти не могу никако да схвате, да су сви животни интереси муслимана, како против делимичног тако и против потпуног укључења Босне и Херцеговине у Хрватску. Када би Босна и Херцеговина припале Хрватској, муслимани би изгубили везу с великим муслиманским Истоком. Али, то није све. Католичка Црква је агресивна, то је еклезиа милитанс, ратоборна. Видели смо како је прошла и сад Православна Црква, да не лутамо за примерима по Историји Европе. Ко зна шта би муслимане чекало у будућности кад би за хрватску Католичку Цркву наступио подесан тренутак. Она га увек искоришћује, и по цену суза и крви. У осталом за време „Независне државе Хрватске” отворено се говорило да ће после православних доћи на ред муслимани и они су своју верску угроженост још те како осећали. Пале су већ на рачун муслимана и отворене претње, које су познате муслиманске резолуције забележиле и осудиле. Муслимани такође сасвим добро знају каква би ситуација у таквој Хрватској наступила када би се 1.300.000 Срба из Босне и Херцеговине дигло на устанак и организовало ириденту, која би била потпомогнута од 7 милиона Срба из осталих делова земље. Ако би се, пак, Босна и Херцеговина поделиле између Срба и Хрвата, онда би муслиманска заједница била заувек поцепана. Не само истакнути муслимански прваци, него и муслимански широки слојеви у Босни и Херцеговини тачно су осетили и проценили значај ове чињенице, због чега су у огромној већини увек били и остали за државу Југославију. Она је за њих котва спасења. Против Југославије била је само једна шака муслиманских интелектуалаца, хрватских васпитаника, који данас, после трагичног искуства са НДХ, с језом говоре о хрватској државности. НДХ је доказала да је распадом Југославије дошло до незапамћених ужаса, сличних описима у Апокалипси: ван оквира Југославије морали би се вечито тући. Несумњиво је да би та борба била неизбежна као усуд.

Припајањем Хрватској Приморске Бановине, која је већ абсорбовала неколико босанско-херцеговачких срезова и после Споразума још пет других, отргнуто је из Босне и Херцеговине 144.000 муслимана. Према томе за толико срезова и становника била је ослабљена муслиманска етничка и верска заједница. Творци Споразума већ у самом почетку разговора били су решили да подвоје етничку и верску заједницу муслимана. Др. Мачек-Цветковић сагласили су се на заједнички постављеном начелу да „муслимани у Босни и Херцеговини уопште не постоје.” То ми је у Паризу 1946 потврдио и сам Др. Мачек када сам га питао, по коме су гледишту он и Д. Цветковић вршили поделу Босне и Херцеговине. Он ми је том приликом дословно одговорио: „Кад сам са Драгишом правио Споразум 1939 године, ми смо се споразумели, када смо дошли на Босну и на муслимане, да сматрамо да муслимани не постоје. И тако смо и радили”. Забринутост православних Срба и муслимана расла је сваког дана тим више што је штампа Хрватске сељачке странке бивала све агресивнија у погледу тражења нових територија, истичући да је у „крајевима, који још нису прикључени Бановини Хрватској, католичко свештенство у првом реду позвано да шири и јача народну свијест, те да подржава живу ватру родољубља”. (Хрватски Дневник, 1. 2.1941). У међувремену у Босни и Херцеговини почео се активно припремати терен за заједнички иступ православних и муслимана у циљу повраћања узетих територија. Скуп народних изасланика из 23 среза Врбаске Бановине, коме сам претседавао у Бањој Луци октобра 1939, био је саставни део нашег заједничког настојања да се Споразум Цветковић-Мачек поправи. Сигурно је да би Споразум био довео до тешких немира у Босни и Херцеговини да није избио рат. Ови немири захватили би и Хрватску, јер би их прихватили Срби из Хрватске, Далмације и Славоније, како би дошли до своје безбедности и слободе. А „Независна држава Хрватска” недвосмислено је потврдила једну истину, која је постала аксиом: Босна и Херцеговина у Хрватској, значи Хрватска у крви и пламену.

Никада се православни Срби и муслимани не би могли помирити са хрватском управом над Босном и Херцеговином. Они се нису помирили ни са турском и аустријском.

в) код Срба Са највећим узбуђењем и забринутошћу цео српски народ је примио овај „Споразум”, рађен без његовог знања и одобрења. Да су Срби били у праву, показали су већ наредни месеци.

ОХРАБРЕЊЕ ХРВАТСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА Споразум је имао да заврши еру апстиненције ХСС; да консолидује државу и отвори пут ка демократизацији земље. Али, већ по својој процедури, он се показао недемократски, пошто су преговорачи, у највећој тајности без знања владе и народа, делили крајеве, као своју дедовину. Становништво Босне, Херцеговине, Срема и Далмације пребачено је без питања и знања у другу покрајину и преко ноћи постало хрватски грађанин. Његов политички статус био је из основа измењен. Др. Мачек је критиковао Устав од 1931 године који је делио историске територије образујући бановине, као чисто административне јединице. А када је добио власт, он је то исто наставио мењајући статус историских територија и присаједињујући њихове делове Хрватској, која је Споразумом добила статус државноправне јединице. И у својој примени, Споразум се показао као охрабрење хрватског национализма који је резултирао оним тешким последицама и разочарао све оне који су се искрено надали, да ће он скинути с дневног реда српскохрватско трвење и значити историску прекретницу како у тим односима тако и на плану државне консолидације. Али, Др. Мачек имао је сасвим други циљ.

СТВАРНИ ЦИЉЕВИ ХСС Што су год Хрвати у току своје историје чинили, срачунато је било на то, да осигурају своје бокове према Јадранском Мору и Средњој Европи. И када се погледа географска карта Хрватске по Споразуму, одмах упада у очи да је ХСС овим Споразумом следила ту исту политику осигуравши своје бокове јаче но што је то икада Хрватска успела у својој прошлости. Али, с том разликом, што их је она пре осигуравала према Аустрији, Мађарској и Италији, а овога пута према Србији. Хрватска је дошла до Новог Сада (Сремска Каменица), у Босни до Сарајева на 15 км (Кисељак) , а на југу до самог Котора. Не само што је подвостручила своје бокове, него се постарала да осигура и своју дубину. По линији Споразума, Врбаска Бановина добила је облик Судетске Области, чији је коридор износио свега неких 50 км. Ово обрезивање Босне било је слично обрезивању Чехословачке у Минхену. Врбаска бановина претстављала је босанске Судете и била већ географски уклопљена у Бановину Хрватску. Све је било срачунато на то, да код дефинитивног преуређења државе, Хрватска себи обезбеди и Врбаску Бановину. Само би требало срезове Добој и Тешањ укључити у Хрватску, и Врбаска бановина била би отсечена од осталог дела Босне. На тај начин Хрватска би у Босни била заокругљена по линији реке Босне, а линија на северу била би исправљена припајањем Бачке Бановини Хрватској приликом дефинитивног преуређења државе. За ову анексију Др. Мачек имао је у своме досјеу привредне разлоге, као и разлоге лакшег претапања мађарских и немачких националних мањина по католичким Хрватима, него ли по православним Србима. Ови будући територијални захвати јасно су наговештени и у самом протоколу Споразума где се каже: „Дефинитивни опсег Бановине Хрватске одредит ће се приликом преуређења државе; при томе ће се водити рачуна о економским, географским и политичким околностима.”

Приликом устоличења бана Др. Ивана Шубашића, 29 августа, у Загребу, Др. Мачек је у своме говору истакао да је „остао цио низ нерјешених питања, а међу њима и дефинитивно разграничење бановине Хрватске, што је остављено за вријеме када се буде уређивала читава државна заједница.” А и сам ХРВАТСКИ ДНЕВНИК, орган ХСС, писао је у уводнику да је „Споразум тек почетак рјешавања хрватског питања, да је Бачка хрватска и да Хрватска има да обухвати све оне територије докле допире католичка вјера”. Споразум је доказао да се Хрватска сељачка странка није борила ни за истинску демократију Југославије ни за федерацију, него за повећање хрватског националног волумена. Бановина Хрватска сматрала се као прва етапа ка хрватској државности. Одмах после Споразума од 1939 добиле су све организације ХСС циркуларно строго поверљиво писмо о значењу Споразума и о држању хрватског народа према њему. У тачци 13 овога писма каже се: „Треба увијек истицати да је стање споразума само први ступањ, први корак за постигнуће даљих циљева. Зато увијек треба спомињати слободну и независну Хрватску, самосталну Хрватску итд.” А у тачци 15 може се читати ово: „Држећи се горњих упустава ми ћемо изабрати сваку коњуктуру за наше циљеве. Међународна ситуација иде нам у корист. Руши се систем Версаља и Југославија је умјетна творевина тога система. Наше ће вођство балансирати између Осовине и Демократије. Имамо људе за једно и за друто. Главно је да се руши Југославија. Код тог нас увелико помаже Католичка Црква с једне стране, а међународни комунизам с друге стране.” (до АВНОЈА у Бихаћу 26 новембра 1942, комунистичка партија стајала је на принципу распада Југославије на њене саставне делове). И у смислу ове политике балансирања и тражења коњуктура, Др. Мачек је, упоредо са преговорима које је водио са Д. Цветковићем, преко својих емисара преговарао с Италијом о отцепљењу Хрватске од Југославије и

образовању талијанско хрватске персоналне уније (види Политички Дневник грофа Ћана). Да се није борила за федерацију обелоданио је сам Др. Мачек шеснаест година доцније у својој јануарској изјави у Вашингтону: „Увјерен сам и данас, да је Споразум од 1939 био не само почетак федерације него и конфедереције Југославије.” Тако је он лично демантовао свога споразумашког партнера Д. Цветковића, који све до данас чини очајне напоре да докаже преимућство Споразума и његове путеве ка федерацији. „Споразум је, пише он, предвиђао једну државну заједницу на федеративној бази. Према томе, није било важно да ли ће неколико срезова или општина више или мање бити у склопу хрватске јединице”. А, уствари, било је још те како важно.

ЈУРИШ НА БАЧКУ И да би убрзали догађаје, не чекајући дефинитивно преуређење, које је било одложено „ад календас грекас”, ХСС је заказала у Бачкој збор у намери да доведе Буњевце на ту хрватску националну манифестацију. Говорило се да ће се на томе збору донети далекосежне одлуке и да ће министар пошта Др. Ј. Торбар, прогласити припајање Бачке Хрватској. Српски део владе био се уплашио и познато је да су организовани сви Срби да дођу на тај збор Буњаваца у Суботицу. Сигурно је да би била пала крв да влада није отказала збор. Уместо да стиша духове и помогне консолидацију државе, Споразум је постао врело највећег узнемирења и психозе неповерења. Охрабрен територијалним уступцима и двоструком влашћу, хрватски национализам дао се сада у потеру за новим територијама. Разбуктани хрватски национализам пробудио је и српски национализам, дотле успаван над својим ратним трофејима и застао на пола пута своје интеграције. Овај пламен српског национализма потпирен је био и првим

српским жртвама, које су пале на територији Бановине Хрватске. Тако су већ једна према другој стајале: српска државна идеја и хрватска државна идеја, док је идеја државе Југославије почела да губи терен. То је било дело Др. Мачека, за кога се није никада могло рећи, као за Стјепана Радића, да се озбиљно борио да у Београду постигне за хрватски народ неку историску правду. Под утицајем оних елемената из странке, који са науком браће Радића нису имали никакве везе, његова стална задња мисао била је повраћај на 1 децембар 1918 године, т. ј, уништење акта о уједињењу и заједничкој држави. И тако Споразумом, државна ситуација враћала се „виа факти” на полазну тачку, на 1918 г. Напокон је „лајбек био откопчан” и, можда, би остао откопчан све до данас, да га нису закопчали комунисти.

ПРОКАЗАНИ Западни Срби, а нарочито они у Хрватској, почели су да сада страхују за своју будућност, јер су на себи још јаче осећали Старчевићеву злочиначку доктрину: „цинцарски, влашки, цигански, балкански олош; сужањска пасмина, скот гнуснији од икојег другог; клатеж, серви, смеће сужања Европе, Азије и Африке ... међу којима има онолико разлике колико међу енглеском и туропољском свињом; највеће зло хрватског народа — накот зрео за сјекиру”. Срби у Хрватској осећали су да се Хрватска враћа у доба хрватских банова, Ивана Мажуранића и Владислава Пејачевића (1844-1873), када се српско име у Хрватском сабору није смело ни споменути, а онај који би га изговорио био је сматран издајником. Сећали су се некадањих верских прогона и насилног католичења и унијаћења, које је изводила католичка јерархија и када је тортура била највише употребљавано сретство. Сећали су се прогона које су против њих организовали старчевићанци 1902 г., пљачкајући и палећи српске радње; уништавајући српске домове и пребијајући поједине Србе; сећали су се оне страшне хајке и процеса које су против њих водили хрватски шовинисти и

клерикалци 1908-1910 г. и прогона после сарајевског атентата, када је хиљаде Срба бачено у тамнице и логоре; рушења српских цркава, уништавања и пљачкања српских трговачких радњи, и када је од стране Хрвата бојкотовано све што је српско. И да није било маџарске интервенције, на Србе у Хрватској и Босни налетели би хрватски ултранационалисти истом секиром којом су их посекли за време „Независне државе Хрватске”. Сва ова трагична и тегобна искуства из даљње и ближе прошлости изазивала су у душама српско-православног света, оглашеног као „проказана раса”, велику забринутост и сталну бојазан од режима искључиве хрватске власти, иако су се Хрвати цело време позивали на своју такозвану западну „хиљадогодишњу културу”, а „ХРВАТСКИ ДНЕВНИК” обећавао: „Хрватска ће бити земља рада, напретка и правде за све и хрватски народ ће доказати да је заслужио слободу”.

ПОЧЕТАК ПРОГОНА ЗАПАДНИХ СРБА Али, већ првих дана бановинске власти, почели су прогони Срба чиновника и разне друге шикане. Од заседа иза ћошкова загребачких улица погинуло је на десетине српских стражара и чиновника, а да се ни за једно убиство није пронашао кривац. Цео свет је знао да су пали под куршумима парамилитаризоване организације „Грађанска Заштита” (орган Хрватске сељачке странке), која је после Споразума снабдевана оружјем из државних фабрика. Она ће у трагичним априлским данима 1941 убијати, разоружавати и предавати усташама и Немцима Србе официре и војнике и најзад предати власт на територији Бановине Хрватске познатим хрватским крволоцима Анти Павелићу, Андрији Артуковићу, Еугену Кватернику — Диди, Лубурићу итд. Почела је да се практикује и привредна дискриминација (то јест прављење разлике између Срба и Хрвата) како у погледу пореског оптерећења, тако и у погледу права на рад. У духу ове „дискриминаторне политике” забрањивани су Србима састанци, скупштине и истицање српске заставе. После извршеног споразума Мачек-Цветковић, Срби у Хрватској били су заувек предани на милост и немилост искључиве хрватске власти.

На просветном и културном пољу положај Срба није био ништа бољи. Ужурбано се радило на издањима хрватских школских уџбеника у којима се губио сваки траг о Србима, њиховој историји, Православљу и Југославији. Кампања клевета против свега што је српско руковођена је из самог кабинета Бана Хрватске. Вероватно не лично од самог Бана, али од његове најближе околине. До сада није познат ниједан протест претседника владе Д. Цветковића против изгреда и злоупотреба хрватског шовинизма. Сви ови тешки и жалосни догађаји, а нарочито она масовна и дивљачка убиства у Керестинцу, која су била опомена свима Србима, а за која се у Загребу јавно говорило: „Па кај, убијају Влахе!” — откривали су јасно методе којима ће се служити хрватски национализам. То је била увертира у оне безбројне злочине којима се нешто доцније прославила широм света „Независна држава Хрватска”, а за које би и сам Шекспир поновио из своје лејди Макбет: „Сва мирисна уља Арабије не могу више опрати твоје крваве руке.”

ХРВАТСКА ХЕГЕМОНИЈА Осим ових критика, Споразум је критикован и у погледу надлежности. Он је, наиме хрватским министрима обезбеђивао двоструку надлежност: прву, која је искључива на територији Бановине Хрватске; другу, над осталим деловима Јутославије ван Бановине Хрватске. Бановина Хрватска постала је у неку руку узабрањена земља за све одлуке надлежних државних и уставних органа, уколико те одлуке нису потицале од хрватских министара. Међутим, хрватски министри располагали су неприкосновеним правом да своју власт спроводе и примењују у свима другим покрајинама Југославије. Хрватска је већ била уствари „корпус сепаратум”. У Врбаској Бановини, првој потенцијалној жртви, хрватски министри, сутрадан после Споразума, почели су да врше масовно премештање Срба чиновника, померајући их изван Бановине и доводећи на њихова места Хрвате. На том послу нарочито су се прославили министар финансија Др.

Јурај Шутеј и министар пошта Др. Јосип Торбар. Чишћен је терен од српског административног апарата с планом и са истом упорношћу као и у области Бановине Хрватске, иако је у Врбаској Бановини било свега 16.66 од сто католика. Пошто уредба о Бановини Хрватској није била одредила дефинитивни систем у правном погледу, она је садржавала извесне „динамичне елементе”, како су се изражавали професорски стручњаци за редакцију Споразума и уредбе о Бановини Хрватској. А те „динамичне елементе” т. ј. правне неодређености и аномалије, ХСС је обилато искоришћавала на сваком кораку, што ће, како ћемо доцније видети, довести до правног и државног хаоса. Ова парадоксална ситуација у Југославији после Споразума, која се не би могла наћи ни у црначкој земљи Средњеафричког Континента, требало је да престане када се образују српска и словеначка јединица, и када се на њих буду пренеле надлежности централне власти, као што су биле пренете и на Бановину Хрватску.

ДИКТАТУРА ВЛАДЕ СПОРАЗУМА Пошто су распустили Народну скупштину, а нову нису бирали, да би јој, на основу чл. 116 Устава, све предузете мере биле накнадно поднете на сагласност (па и Споразум), Цветковић-Мачек управљали су земљом у најсудбоноснијим часовима (од 26 августа 1939 до 27 марта 1941), и то без парламентарне контроле, и без одобрења тог истог Споразума. А и шта би вредело некој новој Скупштини да одбије да озакони уредбу о бановини Хрватској, када би одредбе Споразума дотле већ биле у целости спроводене у дело! Додуше, нацрт уредбе о избору народних посланика био је редигован после извесног времена и њега су Д. Цветковић и Др. Мачек извлачили из фијоке и показивали својим политичким посетиоцима, да би их уверили да они желе парламентарни живот и да ће се ићи на изборе. Али се цела „демократизација” земље свршила на показивању тога нацрта.

Исто тако, нису спроведени избори ни за Хрватски сабор а бан је, попут свога шефа, уверавао своје посетиоце да је изборни ред готов и да ће се ићи на изборе. Једино су спроведени избори за Сенат (12 новембра 1940) и постављени крунски сенатори, али верификација мандата није била извршена, нити се Сенат икада састао. Сенатори су имали толико везе са Сенатом у колико су долазили на сенатску благајну, или су чак могли и поштанском упутницом да примају дневнице. Тако је изгледала уставност и законитост за које се тобоже борила Хрватска сељачка странка, а Споразум онако бучно био истакао на својој застави. О политичким слободама биће речи мало доцније. Према томе, сва она заглушна бука од 1918 па до сада, била је само једна обична пропаганда. Сада, када је ХСС добила власт, и када је демократија зависила искључиво од њене добре воље, она је одбацила сва сретства демократије и продужила једрима диктатуре, иако је имала формална овлаштења за демократизацију земље. Скупштина је распуштена на изричити захтев Др. Мачека пошто јој је приговарао да није слободно изабрана, а уствари јер је био свестан да му та Скупштина не би одобрила његов и Цветковићев Споразум. И када је видео да се може владати без Скупштине и контроле народа, он је са својим друштвом тим путем продужио све до државног удара. Није нимало убедљиво када се преговарачи правдају да су „међународни догађаји, који су после Споразума наступили и довели до Другог светског рата, онемогућили изборе за Народну скупштину, а самим тим и даље реформе које је влада Споразума имала да изведе”. Рат је избио на Западу септембра 1939, и остао непомичан рововски до маја 1940. Пошто је и у зараћеним земљама у ово доба затишја живот текао скоро сасвим нормално и све земље гласале законе, доносиле уредбе итд., то је утолико више у Југославији, која није била у ратном стању, живот текао сасвим нормално у сваком погледу. Када је у овоме затишју на Западу, Јозефина Бекер, могла да забавља француске војнике на самом фронту

изводећи на топовима Мажиновљеве линије свој црначки плес, онда је тим пре могла влада Цветковић-Мачек да иде несметано на изборе за Народну Скупштину и Хрватски Сабор и да доврши државне реформе које је започела, а које би народ имао да санкционише. Па и када је био отворен западни фронт немачком офанзивом маја 1940 против Белгије, Луксембурга и Француске, рат је и тада био прикован на Западу, на две хиљаде километара далеко од топовске рике и домета граната и влада Цветковић-Мачек је могла у пуној слободи и безбедности да решава горућа питања југословенске унутрашње политике, чије је решење управо и захтевала ратна ситуација у Европи. Др. Мачек-Цветковић покушавају да се још и следећим аргументом изговарају што су пропустили да организују српску и словеначку јединицу: „Влада народног споразума није могла да приступи формирању српске и словеначке јединице, већ је то намеравала да препусти новој Скупштини, која је имала бити изабрана на основу једног демократског закона.” Изгледа да Д. Цветковић, који ово пише, није свестан тежине овакве тезе, која претставља флагрантну уставну и политичку дискриминацију на штету Срба и Словенаца. Док су хрватску јединицу могли радити само два-три човека, дотле је за образовање српске и словеначке јединице требало да буде препуштено једној Скупштини, која ни после две године није била изабрана.

У ЗНАКУ ДЕФЕТИЗМА И ХАОСА На критике Споразума Д. Цветковић одговара да је било потребно чинити извесне уступке хрватском национализму ради унутрашње и спољне консолидације земље, а поготову у часу када је у Европи била велика криза на помолу. Тачно је да је у међународном погледу, Споразум могао ојачати углед и консолидацију наше земље да није уродио оним поражавајућим последицама, које ни највећи песимисти нису могли да предвиде.

Приликом позива на вежбу у току 1940-1941, ни 25 од сто Хрвата није се одазивало. Хрватске касарне личиле су више на неке ноћне локале, биртије и кафане. Ту се пило, гостило и проводило. Хрватску војску захватио је дух дефетизма и побуне. Позната је побуна гарнизона у Карловцу, која је, када је избио рат, била претеча опште побуне. Уосталом, акција моралног и политичког разарања државе почела је из кабинета хрватских министара. Када су одлазили службено у иностранство, они су говорили само о Хрватској и Хрватима, а никада о Југославији. Изјаве министра трговине и индустрије, Др. Андреса, као и изјаве министра финансија, Др. Ј. Шутеја, још су свима свеже у сећању. Атмосфера у Хрватској у тој се мери била затровала и сваког часа претила експлозијом, да је сам Др Мачек у свом писму од 15 октобра 1940, упућеном свим организацијама ХСС (у коме излаже ток преноса власти са Београда на бановину Хрватску и изражава своје задовољство да је код свих фактора у Београду наишао на највеће разумевање) био приморан да се осврне и на догађаје у Хрватској. Он упозорава организације да „примјена политике Споразума, изграђивања слободне Хрватске као и учешће претставништва хрватског народа у вођењу државне заједнице није по вољи цијелог свијета и да има непријатеља, отворених или скривених, који експлоатишу сваку прилику да би постигли своје циљеве. Има их шта више и међу чиновницима. Нико нас не може спријечити, пише Др. Мачек, да остваримо наш програм, изузев ако би нестало дисциплине и слоге; ако би повјеровали лажи и обмани наших непријатеља или ако би сами помогли нашим противницима да узмогну с правом тврдити, да у Хрватској владају неред и анархија и да би шта више неко са стране требао да уведе ред и да нас ослободи. Данас је наша судбина у нашим рукама. Цио свијет треба да зна и ја то понављам: треба нам данас више но икада дисциплине и јединства.” Али, те дисциплине и јединства у хрватском народу није више било, јер је семе параноичне мржње, политичке борбе и опструкције против државе и Срба у том часу почело да рађа отровним плодом. Др. Мачеку светила се његова сопствена политика и тактика. „Мачек и његови буржоаски саветници, пише Хаџ Сетон Ватсон, нису били задовољни са већином, они су

хтели да имају цео хрватски народ. Мачек је мислио да може да јаше истовремено обадва коња и тако је намигивао крајњој десници и настојао да је очува у странци”. (Eastern Europe between the wars 1918-1941.) Деструктивне снаге сада су се ослободиле, као атомска енергија, и Др. Мачек није их више могао каналисати у својој странци и бановини Хрватској, која је губила контролу власти, откривајући истовремено отсуство државничке способности међу Хрватима. Док је један део хрватске јавности негодовао против Споразума, сматрајући да је Хрватска, у духу Старчевићеве националне мегаломаније, добила веома мало територије и да није постигнута потпуна хрватска државност по начелу хрватског историског државног права, дотле је други део, онај реалнији и трезвенији, а нарочито Далмација, назирао у Споразуму не само крај југословенске идеје за коју су се залагали најбољи хрватски мужеви од бискупа Штросмајера па даље, него због талијанске опасности и нови сумрак Хрватске сличан ономе кога је, због маџарске опасности, онако потресно окарактерисао на Гвозду 1097 последњи хрватски краљ Петар Други само са две речи: „Finis Croatiae”. Образовањем Бановине Хрватске намеравало се учинити први корак ка учвршћивању државе, али постигло се управо супротно. Нажалост, брзо се потврдило да је управо та Бановина Хрватска, дело Споразума ЦветковићМачек, била у самој ствари заметак толиких наших српских и државних несрећа од 1941 на даље. На њој је пала и партијска влада у Лондону, која је уступила место чиновничкој и пут ка авантури био широм отворен.

СРБИ О СПОРАЗУМУ Демократска странка Демократска странка заузела је одмах првих недеља негативан став према Споразуму, квалификујући га, у својој резолуцији од 16 октобра 1939, као „комбинацију партија за поделу власти између Хрватске сељачке странке и Југословенске радикалне заједнице”, истичући да је Демократска странка тражила за преговоре претходно образовање концентрационе владе.

Проф. Божа Марковић, првак Демократске странке, на своме збору у Краљеву рекао је да је Споразум угрозио Српство, тражећи „окупљање Срба да би добили своја права и своје слободе”. Милан Грол, претседник Демократске странке, на своме збору у Нишу у децембру 1939 г. подвргао је оштрој критици Споразум и нагласио да је, услед организовања бановине Хрватске, бивша организација државе расточена и да земље изван Хрватске чекају нову организацију која треба да реши судбину осталих. Он тражи да ова реорганизација буде извршена пре избора, а не да зависи од изборног резултата, јер није ни питање бановине Хрватске зависило од консултације народа. Грол је, свакако, с правом стрепио да би влада Мачек-Цветковић успела да полицијским методама доведе једну Скупштину која би извршила реорганизацију земље онако како би то Др. Мачек диктирао. Божидар Влајић, на збору у Мељаку, рекао је да је решење хрватског питања требало да буде везано за општу реорганизацију државе. Први услов требао је да буде успостављање демократског режима. Он је том приликом детаљно коментарисао резолуцију Демократске странке од 16 октобра у којој је извршена критика Споразума, констатујући да Споразум није обезбедио демократску владавину у крајевима бановине Хрватске и да је изведен без политичких претставника Срба.

Народна радикална странка Д. Цветковић у својим Документима (1952) пише о ставу Народне радикалне странке према Споразуму, следеће: „Радикална странка (крило Аце Станојевића) заузела је став посматрача, сматрајући да Споразум не треба критиковати пре него што почне да се приводи у дело и виде његове позитивне и негативне стране”. На великом збору радикала у Новом Саду 29 октобра 1939 (дакле свега два месеца после потписа Споразума), потпретседник странке, Миша Трифуновић, осудио је Споразум од 1939 и нарочито подвукао да је Народна радикална странка забринута због начина на који се Споразум извршава.

Године 1940 објавила је Народна радикална странка брошуру: Како је дошло до споразума? — Гледиште Народне радикалне странке на садашњу политичку ситуацију у земљи. У своме закључку, странка каже: „После октроисања Устава од 3 септембра 1931 г., Главни Одбор, у намери да спречи веће зло, прилагођавајући се законском стању, пријавио је 19 августа 1933 г. Народну Радикалну странку за одобрење, пошто је свој програм и статуте саобразио онда важећем закону. Али већ 25 августа објавила је влада саопштење, да странка није одобрена, јер у том режиму „интегралног југословенства” 1933 г. уписано јој је у грех што је тобож „племенска странка”. „Прошле 1939 г. 25 новембра, пријавио је шеф Радикалне странке са Главним Одбором садањој влади Цветковић-Мачек Народну радикалну странку за одобрење пошто је пријаву саобразио оном истом и данас важећем закону, који је важио и 1933 г. „Прошао је законски рок, прошла су већ 3 месеца од ове пријаве, и противно законском пропису, нема решења. И то сада у овоме режиму триализма, кад потпретседник владе г. Др. В. Мачек, шеф исто тако забрањене Хрватске сељачке странке, јавно исповеда, да му ничије одобрење не треба нити ће га тражити. И све ово под владом сада три националне индивидуалности. Дакле и под овим режимом, странка се не одобрава, свакојако опет што је српска ... „За ових 6 месеци, шестојануарски режим је наставио свој пут. Цензура штампе коси свом својом оштрином, и никаква слободна критика владиног рада није дозвољена. „Влада иде и даље. Она са својим органима у Пресбироу пише чланке, у којима се хвали њен рад и приморава независне листове, да ове чланке доносе као да их пишу уредништва тих листова. Влада на овај начин ствара лажно јавно мњење. Листови се забрањују исто као и под владом Др. М. Стојадиновића. Званични комуникеи политичких партија и шефова партија, забрањују се. А критика рада владе је сада у толико потребнија, што је ова влада присвојила и сву законодавну власт, па одлучује сама и о завођењу нових огромних намета и троши их тако сама

без икакве контроле. Још ниједна наша влада није вршила толику власт без икакве одговорности. „Управни апарат, који је у изборима децембра 1938 г. вршио безакоње и насиља, сав је на свом месту без промена ... „Свима општинским управа бираним г. 1936, под владом Др. М. Стојадиновића, истекли су мандати. Оне, које су биле опозиционе, влада је сменила а није хтела извршити општинске изборе за пуних 6 месеци и ако им је рок давно прошао. По варошима министар полиције и даље поставља отптинске управе. „Месецима влада даје обећања, да ће повратити редовно стање политичког живота а то не испуњава. Можда ће дозволити легалност политичких странака уочи избора ... „По тексту самог Споразума од 26 августа 1939 г., по званичним изјавама Хрватске сељачке странке, као и чланова владе из ове странке, тек ће ХСС тражити нове територије. Готово свакодневно истиче се по хрватским листовима, да се Бановини Хрватској има додати: час Војводина, час други део. А све ово уз прећутно одобравање чланова владе Срба. Односи Срба и Хрвата тек би се тада заоштрили. „Споразум, који су 26 аугуста 1939 г. потписали г. Д. Цветковић, претседник владе и шеф Јерезе и г. др. В. Мачек, претседник Сељачко демократске коалиције за ових 6 месеци у главном је приведен у дело. Он је створио ситуацију, која упркос међународних догађаја, приморава политичке странке које су прави претставници народа, да заузму одређен став. 1.Народна радикална странка налази да тријалистичко уређење државе у које нас води споразум Цветковић-Мачек, не само да је подложно оправданој критицу у појединостима, него има неизбежну последицу слабљење државе и њено онеспособљење, да заштити интересе целине распарчане на три дела. Овај споразум је од такве судбоносне важности, да његово решење није сме ло бити прејудицирано једним

оваквим актом. За решење тога питања има правог ауторитета само Уставотворна скупштина, изабрана у сређеним политичким приликама. 2.Народна радикална странка тежиће да се споразумно са претставницима Хрвата, измене одредбе Споразума Цветковић-Мачек којим је непотребно и неосновано ослабљен положај српског народа и снага центра државе ... 3. Народна радикална странка сматра да југословенска државна идеја, снага наше заједничке државе, не сме се ничим слабити, јер само у јакој Југославији моћи ће Срби и Хрвати и Словенци живети у безбедности.” Идеал српског народа није никад био стварање Србије са границама на Врбасу, Босни или Дрини, већ уједињење српског народа, које је, напокон, постигнуто у оквиру Југославије. Са тим уједињењем Срба извршено је и уједињење Хрвата, уједињење већине Словенаца и уједињење муслимана. Федерација на бази тријализма т.ј. трију народносних јединица и три државне свести, коју траже данас хрватски националисти са Др. Мачеком на челу, води неизбежно у конфедерацију или распад државе услед национализама који би се распламтели и борбе за територијама. Тријализам би претстављао државу на отказ и изазвао би дефинитивни губитак православних Срба и Муслимана који би остали у хрватској јединици односно држави. Опасност уређења Југославије на тријалистичкој основи истакао је и Љуба Давидовић у своме програмском писму од 1933 године, у коме каже да би такво решење „било штетно за даљи развој међуплеменских осећања у будућности и тешко изводљиво на терену толико измешаном”. Против тријализма су и Словенци. „Формула о словенској, хрватској и српској државности у оквиру федеративне Југославије, пише Фран Ерјавец у свом познатом чланку „Граница на Дрини” (РАДИКАЛ Јануар-Фебруар 1956) практично је неупотребљива и стога шупља фраза. Можемо и морамо говорити само о уређењу државноправног положаја Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије у будућој Југославији”.

Остаје као једино могуће решење унутрашње организовање Југославије на бази покрајинеких федералних јединица. Вероватно ће једног дана доћи и до образовања федералне јединице Далмације са Кварнером и Истром. Зато, као последњу и највећу жртву, коју би Срби православни могли дати на олтар Југославије, било би образовање Босне, Херцеговине и Јужне Далмације као федералне јединице. Ако ово решење прихвате Срби, у томе случају хрватски шовинисти не би смели ни пред ким у свету ни писнути ни тражити неке делове Босне за себе. Али, и када би Србија задржала целу Босну и Херцеговину, зар бисмо могли жртвовати 600.000 Срба у Хрватској, колико их је данас после усташких покоља, народа огромне биолошке снаге. Зар неко мисли да смо толико јаки, да себи можемо дозволити такву раскош!? Ако би хрватски шовинисти поставили захтев на 600.000 католика из Босне и Херцеговине, поставићемо и ми питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, чија је будућност иначе после усташких покоља, насилног католичења и сталног тражења хрватских националиста и Католичке Цркве да им се наметне званична хрватска православна црква, врло неизвесна. И тако они од Босне не могу добити ни парчета. Затим, опстанак Срба у Хрватској онемогућава образовање хрватске државе. Зато су их верски и национални хрватски фанатици стално мрзели и гонили а за време „Независне државе Хрватске” покушали биолошки искоренити и насилно покатоличити. Јасно је, ми нећемо Југославију, све да нам је неко и поклони, без сагласности Словенаца и Хрвата. А ако је они неће, онда тражимо деобу по етничкој српској линији на Западу. Ова линија била би најмање она, коју би Краљевина Србија добила 1918 да се није определила за уједињење са Хрватима и Словенцима. *** Споразум од 1939 и његови резултати показали су да је била историска заблуда веровати да су се „слобода, правда, једнакост и учвршћење државе Југославије” могли постићи с претставницима хрватског шовинизма и

носиоцима једног крајње негативног менталитета, који је у сталној побуни против позитивног и конструктивног. Споразум, који је у ствари претстављао државу на отказ, недвосмислено је посведочио колико је био у праву Сетон Ватсон кад каже да „Радић и Мачек нису имали јасан програм и да су стално тражили ствари које су биле саме по себи противречне и очито неоствариве. Мачек је н. пр. тражио у своје време дуализам између Србије и Хрватске, заборављајући фаталан преседан аустро-угарског дуализма, као и то да такав предлог пренебрегава многе елементе од животног интереса, као н. пр. оне што се тиче судбине Словеније, Босне, Далмације, Војводине, Македоније... Ни највећа људска генијалност не би могла да повуче граничну линију између Србије и Хрватске: ове две су неразмршљиво испреплетене кроз целу Далмацију, Хрватску-Славонију, Босну, Херцеговину и Војводину и сама немогућност да их се подели један је од најјачих аргумената да је јединство једино решење”. („Jugoslavia and Croatia”, Journal of Royal Institute of International Affairs, March 1929). Само новo поколење, ослобођено политичке параноје, мегаломаније и убиственог духа Анте Старчевића, моћиће да дејствује конструктивно на плану заједничке државе. Онде, где нису успела сва политичка погађања, у које спада и Споразум Д. Цветковић — Др. Мачек од 1939 г., успеће, верујемо, процес смене генерација. У овом погледу има већ до сада много позитивних знакова. Добро обавештени швајцарски лист „Neue Zurcher Zeitung” у свом чланку „Југославија и врење у источном блоку” (2 фебруара 1957) пише: „Нарочито је важна чињеница да се међу омладином почео развијати здрави и природни југословенски патриотизам”. Др. Бранко Миљуш

СТАТИСТИЧКИ ПРЕГЛЕД ТЕРИТОРИЈА У ПИТАЊУ ПРЕ И ПОСЛЕ СПОРАЗУМА ПРЕМА ПОПИСУ ОД 1931 ГОД.

БАНОВИНА

број срезова пре споразума

број срезова укључених у Бановину Хрватску

Савска

87

87

Приморска 1)

21

21

Врбаска 2)

24

2

Дринска 3)

37

3

Дунавска 4)

61

2

Зетска 5)

32

1

УКУПНО 6)

262

116

Становништво бановина пре споразума

католика

православних

муслимана

осталих

укупно

2.122.631 (78.49%) 696.486 (76.80%) 172.787 (16.66%) 169.613 (11.05%) 774.691 (32.45%) 92.156 (9.96%) 4.028.383

517.191 (19.12%) 138.375 (15.35%) 600.529 (57.89%) 992.924 (64.70%) 1.393.269 (58.36%) 516.811 (55.81%) 4.159.099

3.823 (0.1%) 69.360 (7.7%) 250.625 (24.13%) 356.469 (23.23%) 2.060 (0.1%) 315.677 (34.11%) 998.014

60.838 (2.3%) 1.429 (0.2%) 14.101 (1.3%) 15.733 (1%) 219.125 (9.1%) 1.184 (0.1%) 312.410

2.704.483 905.660 1.038.042 1.534.739 2.389.145 925.837 9.497.906

  Са тог територија укључен је у нову Бановину Хрватску следећи број становника католика

православних

муслимана

2.122.631 (78.4%) 696.486 (76.9%) 53.789 (49.4%) 79.083 (47%) 25.885 (53%)

517.191 (19.1%) 138.375 (15.3%) 40.388 (33.9%) 41.081 (24.4%) 18.559 (37.9%)

3.823 (0.1%) 69.360 (7.6%) 23.041 (21.3%) 47.542 (27.9%) 42

47.132 (93.2%) 3.025.016

2.342 (4.7%) 757.936

У срезовима Бан. Хрватске имали су апсолутну већину католика

православних

муслимана

2.705.477

73

12

—

905.660

16

2

1

118.567

1

—

—

168.505

1

1

—

49.056

—

—

—

50.535

1

—

—

3.997.800

92

15

1

осталих

укупно

—

61.832 (2.3%) 1.429 (0.1%) 1.349 (1.1%) 799 (0.5%) 4.570 (9.4%)

342 (0.7%) 144.150

719 (1.4%) 70.698

1) У Приморску бановину већ по Уставу од 1931 г. укључено је следећих осам босанско-херцег. срезова: Бугојно, Дувно, Ливно, Коњиц, Љубишки, Мостар, Прозор и Столац. 2) Из Врбаске бановине ушли су у Бановину Хрватску срезови: Дрвента и Градачац. 3) Из Дринске бановине ушли су у Бановину Хрватску срезови: Брчко, Травник и Фојница. 4) Из Дунавске бановине ушли су у Бановину Хрватску срезови: Шид и Илок. 5) Из Зетске бановине ушао је у Бановину Хрватску срез Дубровник (у овоме срезу велики део Срба је католичке вере). 6) Према томе укључено је укупно у Бановпну Хрватску 13 босанскохерцеговачких срезова са 11.403 кв. километара и 616.997 душа.