Spomenica Bratstva 1954-1974 Alija S Konjhodzic

"Б Р П Т DE ИИО.КОЗЕ В З Е Р Е БИО” Њ ЕГО Ш

СПОПЕННЦН „БРНТЕТВН" 1954-1974 9РЕПНИК:

НЛИЗН С.КОЊНОЏИК ТОРОНТп

1974

К R Н ПДН

Printed by Basilian Press — 286 Lisgar Street, Toronto 3, Ontario, Canada

Њ. В. КРАЉ ПЕТАР II. КАРАЂОРЂЕВИЋ (1923 - 1970)

ГЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ-ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ Вожд Трећег српског устанка 1941 године

ОСМАН ЂИКИЋ Идеолог и духовни вођа Срба муслиманске вероисповести

ПОСВЕТА

Ову Споменицу, која је збир национално-историске грађе, објављене у "БРАТСТВУ” за време двадесетогодиш њ ег редовног излажења (1954-1974) посвећујем Србима муслиманске вере на челу са неумрлим Османом Ђикићем, који су радили, борили се и жртвовали се за вечне српске идеале и за неотуђивост древних српских покрајина Босне и Херцеговине о д Српства, а њиховим следбеницима — познијим поколењима као пример и путоказ АЛИЈА С. КОЊХОЏИЋ Издавач и Уредник ’’БРАТСТВА”

ПРЕДГОВОР Д ва д е сет година редовног и зл аж ењ а једног историско-полити ч к о г часоп и са п ретстављ а успех чак и кад так ав часопис изл ази п о д најредсвнијим , м и рн одоп ским приликама, и к а д су му финансиски и зво р и и сталност или нормална смена сарадника обезбеђен и. Тим виш е је за п аж њ у и п охвалу к ада п о д нередовним, емигрантским п рил и кам а мож е д а се заб ел е ж и двадес е т о го д и ш њ и ц а р ед овног и з л аж ењ а српског часописа ”Братс т в о ”. Главна заслуга з а то п р и п ад а неуморном уреднику часописа г. Алији Коњ хоџићу, чију веру у праведну ствар коју зас ту п а нису могле д а сломију свестране недаће — моралне и материјалне — са који м а сваки поли ти чки и национални б о р а д у хладном изгнанству м о р а д а се носи. Ч иста новчана средства и талентована п ера сталних или повремених сарадника не нал азе се лако у емиграцији, тако д а је засл у га г. К оњ х оџ ић а јо ш већа ш то је на дугу и теш ку стазу успео д а реш и та два основна п р обл ем а ур ед н и к о во г н езахвалног посла. Оно ш то је међутим важније од д уговечн ости ’’Б р а т с т в а ” јесте њ егов карактер и мисија. Л и ни ја коју ’’Б р а т с т в о ” и његов уредник заступају има два битна обележ ја. Прво, часопис у и стори ском смислу претстављ а спону која је већ скоро стотину година п ове зи в ал а Србе православне и муслиманске вере; дру го, б о р ећ и се писаном речју пр отив ком унистичке ти ран ије Ј о с и п а Бро за-Т ита, ’’Б р а т с т в о ” је на д ослед ан и убедљ ив начин п о кази в ал о и д о к а зи в а л о до ко је је мере ком уни зам у Ју г о славији имао и има кобне п оследице no јединство — духовно, политичко, и т ери то ри јал но — в аск о ли ког српског народа. Ц и љ о в о г п р ед г о в о р а је д а осветли кроз ш и р о к у иако саж ету историску скицу та д ва битна об ел еж ја ’’Б р а т с т в а ”. & *Ф Н а јп р и кл ад ки ја п о лазн а тачка за и зл агањ а к о ја д о л а з е односи се на значај Босне и Херцеговине за српски н ар о д као целину. To, чини нам се, нико није и зр ази о у б ед љ и в и је но Ј о в а н Ц вијић, највећи српски и један о д н ајзначајнијих светских ан тр о п о гео гр аф а , у расправи ’’Анексија Босне и Херцеговине и српско п и т а њ е ”, ко ја је и заш л а из ш тампе на српском 1908 године, за време анексионе кризе, а од м ах зати м на ф ран -

9

цуском, руском, чешком, и у и зво д и м а на енглеском језику. (С ва и зд а њ а б ро ш уре била су з аб р ањ ен а у Аустро-УгарскоЈ). А н али зирајући територијалне неправде које је Берлински конгрес (1878) учинио према С рбији и Црној Гори одређујући в еш та ч к и њ и хове границе, Ц ви ји ћ каже следеће: ”...Као н еоспоран минимум п рин д ип а националности м ора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна об ласт и језгр о јед ног народа, јер то значе Б о сн а и Х ерцеговина за српски народ. Оне дакл е нису за С рбију и српски н арод оно што су Елзас и Л отр и нги ја за Ф ранцузе или Трента и Трст за И талијане или алпијске аустријске области з а Немачку, већ оно што је област М оскве за Русију и што су најчврш ћи д елови Немачке и Француске за ова два народа, они д акле д елови који су н ајбо љ и претставници немачке и ф ранцуске pace. He сјединити Босн у и Херцеговину са С рбијом и Ц рн ом Г ором или им бар не дати аутономну управу, већ их п редати АустроУ гарској, то значи створити лабилну равнотежу, паклено стање, које не да мира ни заво јев ач у ни националном претенденту и против кога су у сталној узбуни све ж иве силе јед н ога народа. Такве ком би н ац ије су највећа бесмислица; оне не само д а оси гуравају мир, већ су легло сталних немира и опасности за мир, нарочито намештено буре пуио бару та п о р ед велике ватре, која га са свих страна л и ж е .” Ове у исто време снажне и про ро чке Ц вијићеве речи воде ка огро м н о важном и врло сложеном п р облем у националног оп ред ељ ењ а муслимана Босне и Херцеговине, н арочито у односу на српско-православну већину и хрватско-католи чку мањ ину становништва. He у л азећ и у разл оге који су у своје и стори ско д о б а навели многе становнике Босне и Херцеговине д а приме Ислам и постану лојалки, често и фанатични, поданици О томанске Империје, битно је подвући да се рад и ло о најстаријем раско динарском становниш тву ових области. У свом главном, чувеном, и у пуном смислу речи монументалном. д ел у ’’Балканско П о л у о с т р в о ” (ко.је је у целини по први пут и заш л о на ф ран ц уском јези ку у П а р и зу 1918 године, д ок се њ его ва прва п оловина п ојавила на српском у Б ео г р а д у 1922, јо ш з а време п иш чевог ж и в о т а ) Ј о в а н Ц ви ји ћ каже д а ’’Д инарски мухамеданци сп адају у о п ш те у најстарије српско становн иш тво ових области (о д Саве к р оз Босну, Херцеговину, и негд аш њ и Н о в о п азар с к и санџак, до М итровице на Косову')... Ови мухамеданци су, дакле, динарски Срби, чије су особине измењ ене п о д утица.јем Kyp’ana и Ислама, п о д ути цајем менталитета д руш тв ен ог реда који је госп одари о, и п о д утицајем источњ ачке к у л туре.”

10

В екови посебне верске припадности, и зр а зи та социјална подела на поисламљ ену властелу (a re и б егов е) и мухамеданске сељаке, и виш еструки турско-и сточ њ ач ки културни ути цаји допринели су стварањ у и п осто јањ у значајних, и повремено жестоких, противуречности и сукоба између динарских мухамед ан ац а ко ји су живели, по Ц ви ји ћ еви м речима, ”у љутој српској с р е д и н и ”, и п р авосл авац а ко ји су са по носом чували своју стару веру и народност. Те подвојености, међутим, нису брисале сећањ е на заједн и чко порекло ч ак ни к о д српских мухамеданаца који су зау зи м а л и највиш е п о л о ж аје у турској војној администрацији. To је н абољ е п о к аза о случај в ели ког вези ра М ехм еда С о кол оћ и ћа који је 1557 године и здејств овао к о д султана д а се об нови П ећка п атр и јар ш и ја и п ро ш и р и њен делокруг готов о на све области које су у етничком погледу прил а д а л е српском народу. He мањ е је било значајно и симболично д а је з а п рвог п атри јар ха био и заб ран и п остављ ен Мехмедов б р ат М акари је С околовић. Д а случај бр аће С околовића, ма коли ко јединствено истори ски важан, није био усамљен п о казу је и чињ еница д а је среди н о м 15 века српски је зи к био дип л о м атски је зи к Отоманске Империје и да су многи д и п л ом атски докум енти 15, 16, и )7 века нарочито ка границама И мперије писани на српском јези к у и ћириличним писмом. О д то га д о б а надаљ е односи српских Д и н а р а ц а об е вере р а з в и ја л и су се у претходно оц ртан ом д востр уком и противујречном смислу: у сукоби м а условљеним верским, социјалним и културним ситуацијама, и увек п остојећ ој (ма коли ко временом п отиснутој) свести д а припадници обе вере п р ип ад ају истом етничком пореклу. Аустро-Угарска о к уп ац и ја Босне и Херцеговине 1878 године, односно истискивањ е отоманске власти и њено зам ењ и в ањ е новом администрацијом, туђом и верски и социјално и културно огром н ој већини становништва, д овел а је до наглог зб л и ж е њ а правславних и мухамеданаца који су се осетили подједнако (иако у извесним видовим а р азн о р о д н о ) у грож ени од стране војно-политичких, в л асто д р ж ац а и и зврш ни х органа Беча и Пеште. 'Гај заједн и чки о тп ор Срба обе вере н аји зр ази ти је се п о к аза о у устанку 1882 године, усредсређеном на чисто православне и муслиманске срезове источне Херцеговине. Уз на.јпознатијег носиоца устанка са православне стране, Стојана К овачевића, чувеног хајд ука још из турск о г времена, н алазило се низ муслиманских народних првака, међу који м а су се истицали Х ајд арб ег и И б р ахи м б ег Ченгић, О м ербег Ф и лип овић н други. Н еу пореди во бројније и бољ е опремљене аустро-угарске снаге угуш иле су устанак после четири месеца борби.

11

Н емогући војнички о т п ор зам енила је уп оредна б о р б а и православних и муслимана за верско-просветну аутономију. Наји зр ази ти ји акт те б о р б е и сарадњ е било је п о тпи си вањ е у Славонском Б р о д у 1902 године у го в о р а о начинима заједн и чког р а д а и б удућег ур еђ ењ а Босне и Херцеговине. У говор су потл и сал и А либег Фирдус и Б ак и р б ег Тузлић, Глигорије Ј е ф т а н ови ћ и В ојислав Ш ола. М еђу 25 п а р а г р а ф а у го в о р а утаначено је д а he се Срби п равославне и муслиманске вере б орити за аутон ом и ју об е покрајине п о д врховном вл аш ћу султана, с тиме ш то ћ е н а р о д слоб одн о б ирати з а гувернера наизменично јед н о г муслимана и једног п равославн ог Србина; сви духовни р е д о в и римске цркве, сем ф рањ евац а, имају се п ротерати ради сп р еч авањ а верске и н ародносне п ропаган де; ’’народни и службени је зи к је српски и писмо ћ и р и л и ц а ” ; б о р б а про тив анек,сије о д стране Аустро-Угарске в о ди ће се свим м огући м средствима. Када је анексија и п ак проглаш ена, највиђенији народни л р в а ц и об е вере и здал и су протестни п роглас у Будим-П еш ти 7 о к т о б р а 1908, истичући да п ретстављ ају четири петине босапск о-х ерц его вач ког становништва, п одв л ач ећи д а се б о ре за сл об о ду и сам ооп редељ ењ е, и закљ учујући п р о тест следећим речи м а: ”Као н ајбо љ а гаранц и ја успјеха ове наш е нове б орбе је јединствени р ад С рба п равославних и муслимана, који ничији н ап адаји неће моћи р а з б и т и .” П ротест су потписали два^ ес ет шест народних п р в о б о р а ц а на челу са А либег Ф ирдусом и Г лигори јем Јеф тан ов и ћем , после ч ији х имена су долази ли , наизменично, муслиман па православац. Б о р б а за верско-просветну аутон ом и ју зав р ш и л а се позитивним резул татим а и за п равославне и за муслимане. Д ан а ,3 јуна 1905 године к ро з п отпи си вањ е црквено-просветне уредбе, п равославне цркве и ш коле су биле обезб еђен е о д насртаја иноверне власти; четири године доцније, 1. маја 1909 године, о д о б р е н а је званично и муслиманска верска аутономија. Ти успеси су, међутим, ставили јо ш јасније у први ред п олитичку б о р б у са многим учесницима и разним теж њ ам а. Ту нарочито т р еб а подвућ и ул о гу двеју личности које су на разне начине, на челу разгран ати х апарата, радили про тив интереса Срба об е вере. Ј е д н а од тих личности био је аустро-угарски министар за Босну и Херцеговину, м аџар Бењ ам и н Калај, који је за преко д вадесет година своје управе (1882-1903) систематски сп ро во ди о анти-српску политику. Taj, по речима п озн атог истор и ч а р а В ладимира Ћ о р о в и ћ а , ’’некрунисани краљ Б о с н е ”, тсж и о је ”д а о д в о ји Србе из Босне и Х ерцеговине о д С рба из осталих српских д рж ава, стварајући в еш тачки путем ш к о ле и власти свест о посебном босанском п а т р и о т и зм у .” Калајево ”б о ш њ а ш т в о ” је н арочито било уперено да привуче мусли-

12

мане и д а их на тај начин о д в о ји о д православних С рба чије су очи биле уперене у п равцу С рбије и Црне Горе. Д р у г а личност к о ја је из п осебних п о б у д а сп ров о ди л а антисрпску полити ку паралелну са Калајевом, био је сарајевски надбискуп Ј с сип Ш тадлер, п оверен ик језуитске кон грегаци је за п ропаган ду вере на Балкану. Ш тад л ер о в а п р о зел и тск а и агресивна акција у п ер ен а про тив и православних и муслимана имала је два основна циљ а: д а ради на стварањ у Велике Хрватске кр о з приса је д и њ ењ е Босне и Херцеговине Хрватској и Д ал м ад и ји у о к в и р у Х аб зб у р ш к е монархије, и д а преведе ш то виш е инов ер н и к а у крило римске цркве. П о д Ш тадлером, обилно финансиски п о тп ом оган ом од стране окуп ац и они х власти исте вере, нагло је растао број ри м окато ли ч ки х жупа, цркава, манастиоа, свештеника, ш кола, и верника. С татистички п одатц и из 1879 и 1914 године то јасно п оказују : о д 1,158,164 становника Босне и Херцеговине 1879 године, било је п равославних 496,854 (42.88% ), муслимана 448,631 (38.72% ), р и м о ка то ли ка 209,391 (18.08% ). 1914 године оп ш те становниш тво је нарасло на 2,015,259, од чега је п равославних било 877,806 (43.55%'), муслимана 640,158 (31.76% ) и ри м о к а то л и к а 468.161 (23.23% ). П о л и тика К алаја и њ егови х наследника Б ури јан а и Билинског, верна начелу ’’зав ад и па в л а д а ј”, и енергична Ш тад л еров а акција спровсфена к р оз цркве и просветно-културни-социјални рад, доносили су своје по Српство негативне плодове. Иако Ш тадлер није био свемоћан (језу и ти и ф р ањ ев ц и су били скоро отворени непријатељи, д о к су извесни антирежимски настројени Хрвати уш ли у б о р б у против реж им а заједн о са српским н ац ион али сти м а), велико-хрватска струја и културнопросветна акци ја имали су у ти цаја и на п рохрватско распол ож ењ е и зр ази те мањине муслимана. С логу п равославних и муслимана реметило је и аграрно питање. А устро-угарске власти нису биле склоне да то п итањ е р еш аеа ју у смислу анти-феудалне реф орм е, п о ш то су огром н а већина км етова били православни; муслимански пак посланици, међу који м а су главну реч водили бегови, так ође су се п р отиви ли радикалнијим зак онодавним мерама у смислу реш ењ а аграрног проблема, тако д а су били спремни да п акти рају са аустроф ил ском ф р ак ц и јо м међу Х рватима против п равославних Срба. Тако се и десило да су у сплету сложене б осан ско-херц еговачке поли ти ке муслимани имали две групе, једну х рв атоф и л ску и опортунистичку, и другу ср б оф и л ску и о п о зи ц и о н а р ску на челу са Д ер в и ш б е гом М иралемом. У т о м истом периоду, пре и зб и ја њ а П рвог светског рата, н еопходно је истаћи личности и р а д д воји ц е С рба муслимано: Османа Ђ и к и ћ а и Ш укрије Куртовића. Ђ икић, који је као књи-

18

ж евн и к п ри п ад ао уз Алексу Ш антића, С ветозара Ћ о р о в и ћ а и Ј о в а н а Д у ч и ћ а так о зва н о ј мостарској плејади, био је по речима свога б и о г р а ф а М устафе М улалића ”и дол напредних муслимана, њ и хов учитељ, њ ихов први р е ф о р м а т о р ”. С тудирајући како у Ц а р и г р а д у так о и у Београду, Ђ и к и ћ је в рати вш и се у М остар и кр о з своју поезију, и кр о з свој јавни р а д као секретар п ро св етн о-п отпор н ог д р у ш тв а ’Т а ј р е т ”, и к р о з политички лист ’’С а м о у п р а в а ” који је п окренуо и уређи вао између 1909 и 1912 године, све чинио да р азб и стр и свест муслиманима д а нису Турци и д а су оно исто ш то су и њ и х о в а православпа б р а ћ а макар били друге вере. У б о р б и про тив р еж и м а Ђ и к и ћ се нарочито з ал а га о да се аграрно п итањ е не п остави на конф есионалну већ на националну и социјалну основу као и д а се ради калн о реш и д а не би вечно стајало као камен сп оти ц ањ а и зм еђ у православне и муслиманске браће. Смрт је 1912 године п о коси л а већ у тридесетој години о в о г в ели ког националног и културног р еф о р м ато р а, п реки д ајући њ егов конструктивни рад, не м огући у исто време д а угуш и њ егове идеје и затре семе које је он посејао. Ш то се тиче Ш укрије К уртови ћа и њ е го во г става пре Првог светског рата, поменућемо само њ егову б р о ш у р у ”0 национал и з о в а њ у м усли м ан а”, коју је још као м л ад студент п р ава објавио у Бечу на почетку 1914 године. У том спису К уртовић је п о зи в ао босан ско-херц еговачке муслимане да, по сажетим речима М устаф е Мулалића, ’’радикално прекину са свима предрасудама, и п ођу новим путем који he их п овра ти ти српском народу, о д кога су их оделили векови и и сторија, јер ако то не учине, муслиманском елементу прети опасност п р о п а д а њ а .” К уртовић је, следствено томе, устајао против ств ар ањ а у Босни и Херцеговини новог, политичког, муслиманског народа. П озив ајући се на статистичке ц и ф ре он је кри ти ков ао аустро-угарске п о ку ш аје д а преко ’’б о ш њ а ш т в а ” или ’’Ш тад л еро в ог хрватс т в а ” преиначе етнички карактер Босне и Херцеговине. При томе је К уртовић навео у зао к ругљ ен им бро јевим а основни статистички ф а к а т који и данас има свој посебан значај: с о б зи ром д а је у Босни и Херцеговини ж и вело 1,900,000 душ а, о д ч ега је п равославних Срба било 900,000, муслимана 600,000, a к ато ли ка Хрвата свега око 400,000 било је потребно д а се само око 50,000 муслимана осети С рбима па д а српска апсолутна в ећина сруш и све аустриско-Ш тадлеровске планове.*)

*) К уртовићеве заокругљ ен е ц и ф р е п ретходе званичним статистичким п одатц и м а из 1914 године које смо мало пре навели. Међутим, у зи м ајућ и у о б зи р ту минималну разлику, она

14

Ђ и к и ћ ев и К уртовићев став и р ад навели су н ајвећег српског књ и ж ев н о г критичара, Ј о в ан а Скерлића, д а их у седмој свесци свог дела ’’Писци и к њ и г е ” ока р ак те р и ш е на следећи начин: ”Р а д Османа Ђ и к и ћ а на н ационализацији, д ем о к р ати зацији, једном речи на м о д ерн и зац ији босанско-херцеговачких муслимана био је о д о со б и то г значаја и није остао без последица у средњ ој класи муслиманској, н арочито у ш колској омладини. Али н икада није п о т р еб а национализо в а њ а муслимана так о јасно, речито и уб ед љ иво д о к а за н а као у б р о ш у р и м л ад ог х ерц его в ач ко г муслимана Ш укрије К у р то ви ћ а.” Н аци он ални р а д Ђ и к и ћ а и К урто ви ћ а (п о р е д наравно д ругих које з б о г огран и ченог п р о сто р а не м о ж ем о пом ен у ти ) био је отеж ан сплетом чињ еница ко је вреди истаћи јер и м ају и историску и савремену важност. О творена српска ори јентац ија и делатност међу муслиманима б и л а је у пуној супротности са званичном п оли ти ком ау стро-угарског реж им а који је све чинио да их отежа. У поредо са српским п о стојало је и хрватско опр ед ељ ењ е и зр ази те муслиманске мањ ине ко ја је уж ивала званичну подрш ку. И зм еђу Ђ и ки ћ-К уртови ћеве о р и јентац ије и про-хрватске, налазила се маса национално неопредељ ених муслимана који су то к о м Балканских и П рво г светског рата стајали по страни са симпатијама, како из верских тако и т социјалних р азл о г а (н арочи то к о д а г а ), з а Турску. Из најниж и х слојева национално неопредељених муслимана аустриске власти су регрутовале полувојничку орган и зац ију, ’’ш у ц к о р е ” (Schutzkorps), наследнике нерегуларних војних одреда, ”баш иб о з у к а ”, из турског доба. Ш уцко ри су за време П рвог светског рата били кори ш ћ ени з а б р о јн а недела п рем а православним Србима, што је ”Ц рн а к њ и г а ”, коју је В ладимир Ћ о р о в и ћ об ја в и о 1920 године речито показала. Т еш ко ћ е у р ад у на н ац и о н ал и зо в ањ у босанско-херцеговачких муслимана н ад окн ађивало је — наравно у идеалном а не м атери јалнсж смислу речи — пијемонство Србије Краља П етра I К ар ађ о рђ ев и ћ а и јединствена духовна повезан о ст и теж њ а за ослобсф ењ ем и ујед ињ ењ ем свих Срба ма где се налазили. У вези с тим вреди навести низ личних и групних п р им ера С р б а муслимана из Босне и Херцеговине уочи и то к о м П р в о г

ни у чему не мењ а и не слаби основни К уртовићев аргуменат о п ред условим а за српску апсолутну већину у Босни и Херцеговини.

15

светског рата. По речима Ч ед о м и р а М итриновића, ”у слободној Србији, муслимани су увијек били радо виђени и они cv се V њ ој ос.јећали као на својо.ј родној гр у д и .” Тако су српску в о јн у академ ију сврш или и служили као о ф и ц и р и б р аћ а Шукрије Куртовића, Алија и Хуснија, а н екадаш њ и турски о ф и ц и р и Ј Б у б о в и ћ и К омадина ступили су у српску војску одм ах после балканских ратова. У Босни и Х ерцеговини су по аустро-угарском у л т и м а т у м у С рбији уочи и зб и ја њ а светског рата били затворен и сви истакнутији Срби, православни и муслимани, no већ давно направљ еном списку. У свим велеиздајничким процесима ко ји су у Босни и Х ерцеговини од рж ан и у току 1914, 1915 и 1916 године, муслимани су се налазили међу оптуженима. Ћ о р о в и ћ е в а ”Ц рна к њ и г а ” н аб р аја многе муслиманске прваке који су з б о г свог надион ал и сти чког става бивали cvђени и интернирани по ка зам а ти м а у Сарајеву, Б ањ а Луци, Бихаћу, Араду, Н еж ид еру и Кечкемету. По и зб и ја њ у П рвог светског рата настао је прилив муслимана у српску војску. У Танкосићевом четничком о д ред у учествовали су међу осталим Ђу„;ага Буковац, М устаф а Голубић, М ухам ед М ехм ед баш ић (истакнути претходни члан ’’М ладе Б о с н е ”), Ћ а з и м А лајбеговић, Смајил Ф еровић, и други. У о д ред у војво д е Вука били су четници И брахим Балта, Алија К азазић, М ухарем Ф ејзић и Алија К арам овић, који је погинуо на Кајмакчалану. Т оком рата, многи мобилисани муслимани б еж али су из аустриске војске, или су као руски заро б љ ен и ц и п риступали П рвој српској д о б р о в о љ а ч кој д и в и зи ји која је основана 1915 године у Одеси. У редовим а те д и в и зи је налазили су се Д р. Авдо Хасанбеговић, д у го го д и ш њ к претседник ’’Г а јр е т а ” и настављач националног и реф о р м а то рског рад а Османа Ђ и ки ћа, Ш укри ја Куртовић, и о ф и ц и р и И брахим Х аџиомеровић, Фехим М усакадић, А зиз Ш арић Хамид Кукић, Алија Ђ емиџић, Р е ш а д Куртагић и Асим Ш еремет. К уртовић се доцн и је н аш ао на челу посебне муслиманске чете при допун ском батаљ ону, ко ја је б ро ја л а 200 људи. Услед револуције сви су били пребачени на солунски фронт, настав,;>ајући б о р б у у ред о вим а српске војске. На иоли ти чк ом плану Ш у кр и ја К уртови ћ је о д р ж а в а о везу са Н и кол о м П аш и ћем преко ко га је био упутио српској влади на К рф у један оп ш и ран и прец изан меморандум о стрем љ ењ им а и будућем полож аЈу муслимана у новој д рж авн ој заједници. Стварањ ем Краљевине Срба, Хрвата и С ловенада 1918 године створени су били услови д а се п итањ е националног опред ељ ењ а муслимена реш и у смеру зам ах а и зр аж е н о г то к о м последње две деценије које су п ретход иле и зб и јањ у светског pa­ ra. Taj зам ах је чинио да је српска о ри јентац ија била снажнија и ја ч а но хрватска, и изгледи њеног п рео в л ађ и в ањ а заснивали 16

c'.’ ce на чињ еници д а је идеја Српства олич авал а беском проиисну б о р б у са А устријом у којој су и муслимани гледали соог верско-културног непријатеља. П редратни замах, међутим, уместо д а буде настављен и крунисан успехом, био је зам ењ ен — са српске стране — идејном и п о ли ти чком п о м етњ ом коју је ванредно јасно и сажето и зр ази о познати правник и проф есор б ео гр ад ск о г универзитета, Д р. М ехмед Беговић, у једној б р о ш у р и објавл-еној 1938 године, у чијем закљ учку он каже: ’’...питање националног о п р ед ељ ењ а п остављ а се јо ш и данас. Српска акци ја није онако жива, као пре ослобсф?ња. И згл ед а д а је к о д Срба наступила нека врста националног зам ора. С тварањ ем заједн и чке држ аве, С рби сматрају д а су постигли свој и деал и вековни сан и д а р азв и јањ е култа српског н ац ион али зм а није виш е потребно у новој држ ави . Они постепено н ап уш тају своју националну пропаганду и о р г ан и зо в а њ е на б ази свог посебног национализма, см атрајући да у новој д р ж ав и тр еб а националну акци ју заснивати на ш и р о к о м југословенском нац ион али зму, на идеји ко ја се п оклап а са п ојм ом државе. "Хрвати ту ствар гледају друкчије. Они су у заједн и чкој д р ж ав и наставили д а разв и јају култ свог п осебног национализма, ко ји је почео д а граничи са националним револуционизмом. Они нарочиту и смишљену п ро паган ду развијају међу муслиманима, истичући д а су Срби криви за њихово о с и р о м а ш е њ е .” О ва расм атрањ а и д и јагн о за п р о ф е с о р а Б его в и ћ а заслуж ују да се допуне и п ро ш и р е освртом на извесне политичке и историске д о г а ђ а је како пре тако и нарочито после 1938 године. Први талас о д уш ев љ ењ а по зав рш ен ом победон о сн ом рату и оствареном уједињ ењ у, д о б и о је и зр а ж а ја у гласањ у свих посланика муслимана за В идовдански устав 1921 године, односно за најпунију сар ад њ у са Србима из Србије и Беогр адом . У пркос томе, од самог п очетка нове д р ж ав е посто.јала је подвојеност на ’’ун и та р и с те” и ’’ау то н о м и сте” међу политичким ш е ф о в и м а муслимана Босне и Херцеговине. Ови други су t o ­ k o м времена однели пуну превагу, к роз опортунистичку политику Југословен ске Муслиманске О рганизације, ЈМО, oc?ioване ф еб р у ар а 1919, на челу са национално неопредељ еним Др. М ехмедом Спахо. ЈМ О је зам енила и истисла предратну Муелиманску Н ародн у О рганизацију, српски оријентисану пре 1914 и централистички р асполож ену после 1918. Завађене српске политичке странке нису могле да за д о б и ју муслиманске масе, так о да ни сам Ш укрија Куртовић, национално свесни, високо културни, и социјално напредни јавни радник није успео да к ро з своје п рип адн иш тво Д ем о к р а тск о ј странци о д и гр а воде-

2*

17

ћу улогу међу својим ужим зем љ ац им а к о ја би му иначе по личним вредностима природно припадала. Српски национални зам о р и прихватањ е ш и р о к о г југословенства, по н ап ред наведеним речима Д р. Беговића, битно су допри н ел и да је ЈМ О за у зе л а свој ’’б о ш њ а ч к и ” став, са политичким п р ограм ом на чисто верској основи, п о д р ж ав ају ћ и старе конзервативне традиције, и сп ро в одећи п оли ти ку локал н ог партизанства. Дп. Спахо је био министар у низу влада и зм еђу д ец ем б ра 1918 и 6-ог јануара 1929 године, да би маја 1936 п риступио влади М илана С то јад ин о вић а и постао један од стубова Југословен ске Р адикалне Заједнице, Ј Р З . Користећи се српско-хрватским сп ором и са ам би ц и јо м д а буде ’’јези ч а ц на в а з и ” између Бег>град а и З агреба, Др. Спахо је у исто време отворио врата своје странке, чак и у вођству, и з р ази то прохрватски м елемечтима. Ови су после слома Ј у госл ав и је 1941 године одиграли н ароч иту улогу на к о јој се вреди зауставити, да би се осветлио јо ш један в ид по Србе ко б н ог југословенства измећу д за светска рата. Хрватски ’’национални р е в о л у д и о н и за м ”, чију је потенцијално р азор н у улогу Др. Бегови ћ заслутио јо ш 1938 године, у зео је п ато л о ш к е антисрпске обли ке после п р огла ш ењ а 1 'езависне Д р ж а в е Хрватске, НДХ, априла 1941. П авелић и усташи су грозн ичаво п окуш али да п о д заш ти то м својих немачких и италијанских савезника најбруталније и за најкраће времг постигну оно чему су друкчији м средствима теж или Калај и Ш тадлер. Јед ан о д вид ова у сташ ког ген оц идн ог анти-српства било је п р окл ам ов аљ е муслимана као ’’цвијећа хрватског кар о д а ” д а би се поли ти чки и војнички бар један њ ихов део могао користити у ’’реш ењ у српског п и т а њ а ” на тери тори ји НДХ. Тако је П авелић за п о тпредседни ка своје владе узео прво Османа Куленовића, а зати м бега Џ а ф ер а Куленовића, који је по С паховој смрти 1939 године постао претседник ЈМО. (Куленовић је доцније, и зм еђу августа и о к то б р а 1943, био Павелићев министар правде.) He мање је вредно поменути да cv Немци, по нароиитој ж ељ и самог Химлера, и уз пуну Хитлерову сагласност, наставили на свој начин н екадаш њ у аустриску ш уц корску традицију, о б р азу ју ћ и о д искључиво муслиманског елемента 13-ту планинску СС д и в и зи ју звану ’’Х а н џ ар ”. Та дивизија, в еж б ан а прво у Француској, па у Ш лезији, била је пребачена крајем 1943 у Хрватску, да би на п очетку свог крврв о г против-српског посла била ’’б л а г о сл о в љ ен а” од В еликог Јерусал и м ског Муфтије, д ослед ног н ацистичког савезника. Ксмандант ’’Х а н џ ар ” д и в и зи је био је Немац. П ро-усташ тво једног дела б осан ско-херц еговачки х муслимана било је један вид уж асног р атн ог хаоса. Комунистичка

18

П артија Ј у госл ав и је КПЈ, је на свој начин, још пре рата a онда интензивно у п арти зан ској акцији, заступал а т езу д а су босанско - х ер ц еговач ки муслимани посебан етнички инди вкдуалитет, д о п ри н осећи тиме будућем ц еп ањ у С рба к ро з стварањ е нових нација — Ц рн огор ац а, М акедонаца, и М услимана (са великим М). *) Учеш ће муслимана у п артизанским р ед о вима није било масовно, ш то се м ож е видети из једне Т и то ве изјаве страним новинарима, у п ролеће 1944, по к о јо ј је у кар о д н о-осл обод и л ачк о ј војсци било свега 2,5% муслимана. Зна^ајно је такође забележ ити, као партизанску паралелу Куленовићевом усташтву, да се један д р уги о д п редратн их ш е ф о в а ЈМО, и доцн и ји сенатор Ј Р З , Н урија П оздерац, н алази о међу утем ељ ачима ти товског Авној-а. Л ав и р ањ е између усташ тва и приласка партизаним а, или најш ире распрострањ ена те ж њ а д а се некако остане изван вихо ра ма какв ог ратн ог о предељ ивањ а, нису биле једине појаве међу муслиманима Босне и Херцеговине. Усташ ки злочини према православним С рбима и зазв ал и су реакц ију највиђенијих грађана муслимана Б а њ а Луке, С арајева и Мостара, ко ји су у јесен 1941 године упутили протестне р езол уц и је загр е б а ч ким властима НДХ. Т екстове тих резолуција, са именима и фун кц ијам а потписника, об ја в и о је г. Алија К оњ х оџ ић у једној о д својих и стори ски х студија објављ еној у децембарсколг бро.ју 1965 године часописа ’’Г ласн и к”, о ргак а С рпског историско-културног д р у ш тв а ’’Њ е г о ш ”. У зим ајући у о б з и р да cv писци р езо л у ц и ја м орали д а воде рачуна како he их саставити, познавајући менталитет адресаната, значајно је навести неке с д реченица и аргумената у п отребљ ен и х у тим документима. У р езол у ц и ји муслимана Б ањ е Л уке о д 12 н овем бра 1941 године каже се д ссл ов н о: ”Ми сматрамо д а се оваква насиља не би смјела врш и ти нити над најгорим непријатељем, јер ово што се код нас ради, сумњамо д а би могли наћи п рим јера у повијести било који х народа... П р оп аган д а за ка то ли ц и зам је узела толи ко маха да п одсјећа на шпанску инквизицију... И заз*) Интересантно је навести д а је познати тео рети ч ар КПЈ, Веселин Маслеша, у једној студији објављ еној 1942 године, заступао гледиш те да муслимани у Босни и Херцеговини нису посебна етничка група или нација, јер немају ни п осеб н ог јези к а нити ж иве на јединственој територији. На супрот Маслеши, е и с о к и ф ун кц иснер КПЈ, Р о д о љ у б Ч олаковић, бранио је 1943 т одине супротну т езу о муслиманима као посебној етничкој целини, ф аб р и к у ју ћ и на тај начин, з б о г п ропаган ди сти ч ки х п отреб а партије, нову ’’н а ц и ју ” без претходно п остојећи х објективних атри б ута нације.

19

вавш и тако т еж ак сукоб између нас муслимана и Срба позвапи смо ми као војници, да тај устанак угуш имо и д а тако убијамо Србе и они нас, па да се тако међусобно сатиремо и и стребљ ујем о, не знајући к ада he то престати ни каквим he п осл ед и цам а у р о д и т и .” Р езо л у ц и ја муслимана град а Сарајевп од 12 о к т о б р а 1941, истиче са своје стране д а су извесни католички кр уго в и плански бац ал и од го во р н о ст з а своја недела над православн им а на муслимане, т еж ећи на тај начин да с т в о ре злу крв и зм еђу једних и других. Р е зо л у ц и ја даљ е истиче д а су само ”ол о ш и криминални т и п о в и ” међу муслиманима могли да чине злочи н е према православнима, д о д а ју ћ и д а чзк ни такви крим иналди ”нису то о д себе чинили д о к им није д ато оружје, ун иф орм а, овлаш ћењ е, а често пута и н а р е д б а .”1 П ротестна р езо л у ц и ја мостарских муслимана о д 22 септембра 1941, била је састављена у истом духу као и претходне; мостарц и су са своје стране захтевал и о д во.јних власти НДХ д а се при акци јам а ’’заб р ан и немуслиманима н о ш ењ е ф есова као сим бола исламске припадности, д о зи в а њ е муслиманским именима и слично, што се о п етован о и систематски чини, да би се имао ути сак као д а т о б о ж раде муслимани ова н аси љ а.” Н е го д о в ањ е и згр а ж а њ е з б о г усташ ких злочина према православнима узи м али су и сасвим посебан в и д у смислу приступањ а Срба муслиманске верои сп овести п окрету от п о р а под вођством Д р а ж е М ихаиловића. У раније наведеној студији г. К о њ х о џ и ћ а изнет је низ п о д з т а к а о личностима, војним јединицама, и о б ли ц и м а четничке б орбе међу муслиманима. Д а као значајну и и сториски симболичну чињ еницу наведемо да су међу п рвим а к с ји су приступили Д р а ж и М ихаиловићу били в ећ раније поменути Фехим М усакадић, д о б р о в о љ а ц из П рвог светског рата и витез К арађорђеве зв езд е с мачевима, затим активни п оручн и к О м ербег Ченгић, Др. Исмет П оповац, судија Мујо Пашић, и други. Многе четничке .јединице у Босни и Херцеговини имале су у својим ред о вим а муслимане, д о к су по градовим а, укљ учујући Б еоград, фун кц ион и сали илегални муслимански комитети. П редратни публициста и народни посланик М устаф а М улалић оти ш ао је на Р ав н у Г о ру и у Врховној К аманди Д р а ж е М и хаи лови ћа играо важ ну политичку и новинарску улогу. У својим необјављ еним успоменама о бор авку и п уто вањ у к роз источну и средњ у Босну у јесен 1944 године, ам ерички пуковник Р о б е р т Мек Д ау ел је подвл ач ио д а га je нарочито им п реси он ирао про-четнички став муслимана и њихових локалних всфа, укљ учујући свештенике, и слога православних и муслкмана у н еп ријатељ ству према партизанима. К омунистичка п о б е д а на крају рата и неограничено завлађ и в ањ е КПЈ, о тв о р и л и су нову и по Српство погибељн}' исто-

20

писку епоху. Једи нство ком е су генерације Срба теж ил е и коме су ж ртвован и небројени племенити ж и в о ти било је р азбијено ти товском ф е д ер а ц и јо м која је српски н ар о д р аспарчала на четири ф ед ералне републике и две аутономне области, уз званично стварањ е и ф а в о р и зи р а њ е — као што је већ раније речено — нових ’’н а ц и ја ” : црногорске, м акедонске и муслиманске. Овом последњ ем случају вред и посветити н ароч иту пажњу д а би се п о к аза л о како је на в еш тачки начин, по етапама, стварана мусл-иманска ’’н а ц и ја ”. У пркос п остојањ у посебне босан ско-херц еговачке јединице у новој Ф едеративној Н ар одн ој Р еп убл и ц и Југосл ави ји, упутства за први поратни попис становниш тва о д 15 маја 1948 године, д а л а су муслиманима и зб о р да у пописници на следећи начин о б ел еж е своју народну припадност: Србин - муслиман, Хрват - муслиман, неопредељ ен - муслиман. Попис је п о каза о следеће резултате: од укупног становниш тва Ју го сл ав и је (15.772.098) Босна и Х ерцеговина су имале 2.565.277. О д т о г а је Срба, п равославних и муслимана, било 1.136.116, односно 44,3% ; Хрвата, к а толи ка и муслимана, 614.123, односно 24%. и национално неопредељ ених муслимана 788.403, односно 30,7%. Овим оп ш ти м ц и ф р а м а тр е б а д о д а ти нека битна етничка разграничења. О д укупног б р о ја муслимана у делој Ју го сл ав и ји (1.036.124) изјаснили су се као С рби 161.036, односно 15,5%; као Хрвати 29,071, односно 2,8% ; као М акедонци (искљ учиво у реп убли ц и М акедони ји) 37.096, односно 3,6% ; као неопредел>ени 808.921, односно 78,1%. К ада се пак узм у у о б зи р само национално опредељ ени муслимани, н ап ред наведене ц и ф р е д ају следеће постотке: Срба-муслимана је било у целој Ју г о славији 70,9%, Хрвата 12,8%, М ак ед онада 16,3%. О граничавајући се на саму Босн у и Х ерцеговину 71.991 муслимана погшсани су као Срби (8 .1% ), a 25.295 (2,9 % ) као Хрвати. П ретходеће ц и ф ре и проценти намећу три закљ учка. Прво, највећи део муслимана и зр ази л и су се као национално неопредељени, што се м ож е објасн ити н и зо м историских, верских и п олитичких ф ак тор а, претстављ ајући у исто време могућн осг о п р ед ељ и в ањ а v д ругом смислу, п о д новим и д рукч и ји м упливима. Д руго, в раћ ајућ и се на раније изнете аргументе Ш укри је К уртовића јо ш из 1914 године, к ада би се релативно минималан п роценат национално неопредељ ених муслимана придружио Србима православне и муслиманске вере, Срби би са 44,3% лако преш ли 50% , односно стекли апсолутну већину v Босни и Х ердегсвини. Треће, проценти муслимана који су се изјаснили као Хрвати, и у Ј угосл ав и ји као целини, и у Босни и Херцеговини, у п о ређ ењ у са С рбима муслиманима, били су недвосмислени — на једног Хрвата д о л а зи л о је пет и по Срба

21

муслимана у Југосл ав и ји а скоро три у Босни и Херцеговини — тако д а је то већ п о кази в ал о апсурдност тезе да су муслнмани Хрвати а Босна и Х ерцеговина хрватске земље. To је уо стал ом јасно потврди о и б и о гр а ф ск и зб о р н и к ”Ко је ко v Ј у г о с л а в и ји ” из 1957 године, к ада је угледним муслиманима б и л о д о зво љ ен о да и зр азе своју националну п рипадност и кзд а се огром н а већина д еклари сала као Срби. He могући, з б о г оскудице п ростора, да улази м о у д етаљ 1'и ју анализу следећих п опи са становништва, о д 1953 и 1961 године, зауставићем о се само на неким њ и ховим обележ јима. Ма суп рот п опису о д 1948 године, попис од 1963 п р ош и ри о је могућност ранијег тр о стр у к о г личног националног опредељ ењ а муслимана (С рбин - муслиман, Хрват - муслиман, муслиманнеопредељ ен) на јо ш неколико народних група: Ш иптари, Тур'ЦИ, Ц рн огорц и, М акед онц и итд. Исто тако уз категор и ју национално неопредељ ених муслимана из 1948, била је 1953 д о д а т а једна нова: ’’Југосл о в ен -н ео п р ед ељ е н ”. To је значило д в е ствари: прво, да је званично потстакнута м огућност ш и рег националног о п р ед ељ и в ањ а муслимана на уш трб раније веће националне концентрисаности, и друго, д а 1953, у званичним статистикама, муслимани нису били п описивани као посебна етгшчка група. Прелом у том смислу учињ ен је 1961 године када је по први пут у попис био уведен о д го во р ’’М услиман” v смислу етничке а не верске. гтрипадности. Та тенденција претвар ањ а муслимана у посебну етничку групу била је све изрази тије ф а в о р и зо в а н а од стране режима, на јасан уш т р б Срба, што је попис од 31 м арта 1971 године недвосмислено п оказао. По п о пи су од 1971, Ј у госл ав и ја је имала 20.504.516 станов«ика, о д који х је на Босну и Херцеговину отп ад ал о 3.746.111. О д то га броја, по народносној припадности, највише је било Муслимана (велико М; посебна етничка група!) и то 1.482.430 или 39.6%. Срби су онда, по први пут, д о ш л и на друго место са 1.393.000 или 37,2%. Зати м су следили Хрвати са 772.491 или 29,6%. Ова три ’’н а р е д а ”, по званичном речнику пописа, тчинила су заједко 97% становниш тва Босне и Херцеговине. Када се, дакле, уп о ред е проценти из пописа од 1948 и 1971, испада д а је Срба з а читавих 7% било мање 1971 но 1948, Хрвата око 3,5% мање, а Муслимана скоро 9% више! Д ругим речима, к р оз врсту ’’б о ш њ а ш т в а ” односно ф а в о р к з о в а њ а вештачке муслиманске наци.је,*) на путу је да се п од Ј о си п о м *) Овакво ’’н а ц и о н а л и зи р а њ е ” муслимана и зазв ал о је пригов оре које је вредно забележ ити. Др. Есад Ћ имић, п р о ф есо р економ ије на з агребачк ом универзитету написао је да су ”данаш њ и муслимаки један националан хибрид... јер су зад оц ни л и

22

Б р о зо м постигне д еср б и зац и ја Босне и Херцеговине ефикасније но п о д Калајем, Ш тад лером и Анте Павелићем! А и то није све. У поредо са п р о м о ц и јо м муслиманске нације, реж им је систематски — и убрзан о последњ их година — сп ро води о кампањ у про тив ћи рили ц е у Босни и Херцеговини, уз упоредне забране водећим српским-муслиманским књ иж евни ц им а из Босне н Херцеговине да активно учествују у раду српских културних установа у другим дел овим а земље. Тако .је, на пример, М еши Селимовићу и Скендеру Куленовићу било онемогућено 1959 године да буду изаб р ан и у Управни о д б о р М атице Српске у Н овом Саду, д о к је о б о ји ц и озн ака да су ”С р б и ”, као ш то је стајало у ”Ко је ко у Ј у г о с л а в и ји ” из 1957 године, отп ал а у изд а њ у исте пу бл и кац и је из 1970 године. На крају, напади реж и м а на исп о љ авањ е ’’вел и коср п ско г н ац и о н а л и зм а ” у културно-књижевно!М ж и в о ту Босне и Херцеговине у лето 1973 го д ине, имали су за јасан ’’к а л а јев ск и ” циљ д а Србе, православн е и муслимане, и зол у ју о д д о д и р а и сарадњ е са С рбим а из других д ел ов а земље, као и д а деф и ни ти вно направе између православних и муслимана етнички јаз. Тиме се једино м огу о б јаснити ж естоки званични напади на књ иж евника П редр ага Палавестру, зато што је у својој недавној к њ изи ’’П ослератна српска к њ и ж е в н о с т ” ставио међу српске ствараоце следеће књижевнике: М еш у Селимовића, Скендера и Твртка Куленовића, М иру Алечковић, М и дхада Бегића, Ћ ам и л а Сијарића, Хусеина Тахмиџића, Сеада Ф етахагића, И б р ахи м а Хаџића, Хамза Хуму и З у л ф и к а р а Џумхура.

да би били народ, а преуранили д а би били н ац и ја.” Ћ и м и ћ ев колега, п р о ф есо р В ладимир Блаш ковић, истакао је са своје стране д а је ’’потребно д о б р о х о тн о и толерантно пош ти вати истину о п осто јањ у Хрвата и С рба муслиманске исламске B j e р о и сп о в је сти ” (часопис ’’К р и ти к а ” ), бро.ј 6, 1973). Д а је нагли пораст ’’М усл и м ан а” на уш трб и Срба и Хрвата, ма д а двоструко првих, д о ш а о као п о следи ца реж им ског притиска, могло се видети из београд ске штампе. ’’Б о р б а ” о д 19 маја 1972 навела је речи З а ге Анчић, начелника О д ељ ењ а д ем о гр аф ске статистике у С авезном заводу, по к о јо ј се пораст ’’М у сл и м ан а” о б ја ш њ а в а пре свега тиме што су се тако оп редели ли они који су се раније декл ари сал и као Срби и Хрвати. У истом смиелу НИН о д 28 м аја 1972 је писао д а "при раш тај Муслимана, разуме се, нико не приписује њ и ховом натали тету.” Ту ф ор м у л ацију п рихвати ла је у суштини и етн о л ош ки стручњак, Др. Ружа Петровић, асистент ф и л о з о ф с к о г ф акул тета у Београду.

23

З а кљ уч ујући овај ессј-предговор, чији је зад ат а к био да осветли на основу чињ еница и б р о јк и један посебан и виталан аспект српске историске б ор бе и трагеди је за п оследњ их скоро стотину година, вреди учинити јо ш две примедбе. Једна се односи на основну линију и мисију часоп и са ’’Б р а т с т в о ”, наиме на уб еђ ењ е и веру д а свест, динам ичност и свирепо искуство Срба, п равославних и муслимана, неће д о зв о л и т и да тито в ско анти-српско експериментисањ е д оведе д а Босна и Херцеговина, по Ц ви ји ћеви м речима ’’централна област и језгр о српског н а р о д а ” буду д ен ац и о н ал и зов ан е у смислу в еш тачког стварањ а муслиманске ’’н а ц и је ”. О вом е тр еб а д о д а ти у п озорење које је ’’Б р а т с т в о ” годин ам а неуморно истицало, потсећајући своје читаоце д а п ри п ајањ е ових древних српских земаља Хрватској остаје као борбени циљ разних хрватских група м у Ју го сл ав и ји и ван ње.*) Д р у г а закљ учна п ри м ед ба односи се специјално на уредника ’’Б р а т с т в а ”. Г. Алија К оњ х оџ и ћ је у ем играцији п о каза о ке само да је способан новинар и х р а б а р поли ти чки б о р ац већ и неш то ређе и виш е: он је срећан човек јер је себе и свој часопис — п о пут Ђ и к и ћ а и К уртови ћа — у зи дао у вечити Пантео н Српства, служећи као сл об одан по једи н ац у сл об одн ом свету и деји која је п о д Ти тови м р еж им о м заб р ањ ен а и прогањана. А к ада јед но г дана д о ђ е до сл об о де у Босни и Херцеговини, и к ада српска већина православних и муслимана буде, у стању не да се свети и п р о гањ а хр в атско-католи чку мањину, в ећ да про кл ам у је своја неприкосновена национална и д е м о кратска права, Алија К оњ хо џ и ћ и луча ’’Б р а т с т в а ” д о б и ћ е c b o - i ју п охвалу и сати сф акц и ју чије об ли ке и ова Споменица у о п ш тем смислу наговеш тава. Д р. Милорад М. Драш ковић *) Д а ту наведемо само један пример. Писмени, активни, и по начину писањ а смирени Д р. Анте Ц илига, који последњих' година у својим разним п у бл и кац и јам а из Р и м а заступа конф ед ерал истич ко п р еур еђ ењ е пост-титовске Ју го сл ав и је на десет јединица, истичући са м аксимумом похвале националну свест хрватских ком униста скинутих са власти 1971 године (tf посебно Савке Д аб чев и ћ -К учар) пиш е следеће у првом ф еб р у арском 1974 године, б ро ју свог часоп и са ”Н а прагу су тр аш њ и ц е ” : ’’...хрватско п р ољ еће ће у својој сутр аш њ и ц и о тв о р и ти пут к сл об одн ом и п остепеном д р ж ав н о м и нтегрирањ у ових д в и ју реп убли ка (суверене реп убли ке Босне и Херцеговине и' суверене р еп убли ке Х рватске), као и к сл об о д н ом и равноправв о м националном и нтегри рањ у Х рвата-католи ка и босанскохерц егов ач ки х муслимана.”

24

КОРЕНИ

КО Р Е Н И Утисди и за п а ж а њ а о љ удим а и д о г а ђ а ји м а из детињства и ране м ладости остају у сећању неокрњени, вечито живи, a често су и п утоказ кроз живот. П о р о д и ц а и место рођења, као и средина у ко.јој се човек род ио и растао, имају такоће пресудан утидај на ф о р м и р ањ е љ удског карактера, што ће ое из ових мо.јих кратких излагањ а, уместо б и огр аф ије, о моме ж и в о т у и н ационално-политичком раду јасно видети. П ородица — Р ођен сам у Љ у б у ш к о м , Херцеговина, 4. фебруара 1899 године, о д оц а Сулејмана и ма.јке Умије, рођеке. Махић. О тац иако самоук, у заједници са мојим ам иџом Адемагом, стекао је као тр го в ац леп углед и био веома друш твеп човек. М ајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њ е з и н у суптилну д уш у испуњ авала је свакодневна б р ига о б рату С алиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је д о ж и ве л а срећу да види Салиха као зр ел о г човека и д и п л о м и ран ог правника. М оја стрина Зе.јна, бил а је рођена у Никш ићу, о д п о ро ди ц е Биједић. Када је Никш ић, од луком Б ерл и кског конгреса од 1878 године, припао Ц рној Гори, и зб е гл а је у Мостар, где је упо знал а мог амиџу и удала се за њега. Са неком б олном сетом сатима је знала да нам прича о свом р одном крају и о обича.јима у Ц рној Гори. Њ е зин син, јединац, М устаф а био је мо.ј врш њак. У так вој п ороди ч ној средини род ио сам се и провео прве године детињства. О тац је био интимни сарадник Али-бега Фирдуса, ко.ји се преселио из Д увна у Љ у б у ш к и и одатле б о дио б о р б у за автономи.ју Босне и Херцеговине. Били смо и ком ш и је; често му је бабо, по мени, слао као хедију уловл.еног зеца. Мој блиски р о ђ а к Ђ у л ага В уковац (м ајке су н ач ро ђен е сестре) из Учитељске ш к оле у М остару пребегао је 1910 године у Србију. О њ еговом бекству много се тада говорило не само у Љ у б у ш к о м већ и целој Босни и Херцеговини. Т ад а нисам м огао у потпуности да схватим ова.ј њ егов подвиг. Тек касније, к ада сам д о ш а о у Сарајево, и почео да се друж и м са српском револуц ион арн ом омладином, било ми је јасно д а је то учинио као српски националиста и противник црнож у те ажда.је, која је једнако м рзела и у н иш тавала и православне и муслимане.

27

Љ убиш ки, место рођењ а — Љ у б у ш к и је по б роју становника на.јвећи срез у Босни и Херцеговини, Становници су скоро 95% католичке вере, д о к су у самом граду ж и вели већином муслимани и свега четири српске п о р о д и ц е: Ћ ук, Ц рногораи, М р м ак и Витковић. С тареш ину п о р о д и ц е В итковић пок. Васнлију, после гр о зк и х мучењ а и чупањ а браде убили су усташ и за време Д р у г о г светског рата. Односи између п равославних и муслимана били су виш е него пријатељски. Н еш то их је вези вало, нека п отајн а стрепњ а о д охоле и непријатељ ске католичке већине, која је к ро з уста својих ф р а т а р а кова Солде, М икулића и других из језу и тск о г гнезда са Хумца, и спољ авала најексклузивнији хрватски нац ион али зам и п р о зел и ти за м католичке цркве. У непосредној близини Љ у б у ш к о г је место Витина, чувено по б еговској кући Капетановића, к о ја је дала неколико интел екту ал ац а и била п озната не само у Љ у б у ш к о м већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито по књ иж евном раду М ехм ед-бега Капетановића. Овај оџ ако в и ћ и национално свесни Србин муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник п рикупљ ао је народно благо — песме, приче и и зр еке и то об јав и о у своме знаменитом делу ’’Н ародио б л а г о ”. Ово своје дело и здао је 1887 године и ш там п ао ћирилицом, ш то најбољ е илуструје њ егово српско осећање, и то у времену к ада је. српска свест к о д ш и ро ки х муслиманских маса била д у б о к о запретена. Све ово заједн о одго.ј у породи ц и, средина гр ад а ЈБ у б у ш ког, католи ч ка већина у овом срезу, Витина са К апетановићима, к о м ш и ја Али-бег Фирдус, национално оп редељ ен и брат С алих и Ђ у л а г а Буковац, све је имало п о зи ти в н ог у ти цаја ка моје национално оп ред ељ ењ е и ф о р м и р а њ е м ог карактера. И сто до б н о у мени је све то спонтано и зази в ал о и о тп о р против ”липе в и р е ”. Ф ратри из самостана са Хумца, н едалеко од Љ у б у ш к о г и Ш и р о к о г брега, били су н осиоци верске нетрпељ ивости. Њ и х о в а је велика о д г овор н ост д а је срез Љ у б у ш к и у о б а светска рата дао највеће усташ ке кољ аче и убице, као што су били Л убурић, А ртуковић и други. Већ тад а сам подсвесно осећао да су Хрвати, као и зм ећар и Аустро-Угарске монархије, наш и заклети непријатељи, да им је намера бил а да ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину, о д воје од слоб одн и х српских д р ж ав а Србије и Ц рне Г оре и д а их прип о је ап осто л ској монархији, а нас муслимане д а ш то виш е отуђе од наш е једнокрвне бр аће С рба православних, и коначно, д а нас п реведу на католичанство. Т аква п си хоза и н етрпељ ивост и зм еђу католи чке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љ у б у ш к о м много су утицали на моје касније национално ф орм и рањ е.

28

Ђачки живот у Сарајеву - - С ептембра 1909 уписао сам се на Велику реалку, где су односи између ђ ака православне и католи чке вере били у тол и ко ј мери заош трени, да су међу њ има туче биле на дневном реду. Већина ђ ака муслимана прид р у ж и л а се п равославн им а и л р и п а д а л и су тајним ђачки м круж оцима, из који х је и поникла ’’М лада Б о с н а ”. У то време ж и в ео је у С арајеву мој брат Салих и сарађивао у ’’М уса ва ту ”, органу Срба муслимана, који је покренуо један о д најидеалнијих С рба муслимана Смајо Ћ е м а л о в и ћ из Мостара, д о ц н и је сенатор, кога су усташ и 1941 године ж и вог спалили у Јасеновцу. Прву годину становао сам за.једно са братом Салихом у кући где је становао и Х амид Кукић, један од в о ђа Срба муслим ана и секретар Ђ а ч к о г п отп о рн ог д руш тв а ’’Г а јр е т ”. Р азговор и и зм еђу Салиха и Хамида, богата б и б л и отека српских књ ига и д р у ж ењ е са ђац им а православне вере коначно су код мене о ф орм и л и мој национални став, моје српско о п редељ ењ е и удари ли тачку на моју националну зрелост. Та моја национална свест још у мојим младим дан им а одвела ме је 1912 године, као ђ ака II р азр е д а Велике реалке па велике дем он стреци је С рба п овод о м освећењ а н овоп од игн уто г д о м а хрватског п евачког д ру ш тв а ’’Н а п р е д а к ”, који је подигнут народним новцем и у намери да још јаче подвуче т о б о ж њи хрватски карактер ових покрајина. У тучи са Ф рањиним и зм ећарим а уп о т р еб и о сам боксер и зб о г тога био истеран из свих сарајевских ш кола, у тр ајањ у од три године. Д олазак у Т узлу — Тузланска средина у б о р б и п р о ти з мрског освајача била је б орбена п опут сара.јевске. Уписао сам. се на Т рговачку школу, где је п редавао истакнути српски националиста п р о ф есо р Адем Бисо, који је, заједно са Мустаф о м Бектићем, међу првима био ухапш ен после атентата v С арајеву и цело време рата провео у злогласном Араду. Већ у првим даним а мога б о р ав к а у Тузли ступио сам у редове српске револуционарне омладине и у Српски соко, на чијем је челу био тузлански в елетрговац и сарајевски завереник М ишко Јован о ви ћ , осуђен на смрт после С арајевског атентага. У таквој б орбеној средини мој се нац ион али зам јачао. Било је подоста муслимана који су се истицали својом активн ош ћу и својим отвореним српским ставом, међу који м а н арочито Муст а ф а Бектић, учитељ и ђаци Ф ерхад Азапагић, И зет Телалбашић, Алија С елимовић и други. У то време био је у Т узли мој ужи земљак, Љ у б у ш ак , инж. Ахмет Д алип аги ћ, ож ењ ен са З о р к о м Стојановић. учитељ ицом из Б еограда, зап ослен као геом етар ко д тузланске општинс, к о д кога сам неко време становао. И он и њ егова супруга З о р к а причали су ми о Србији, о Краљу сл о б о д а р у и о љ убави

29

С рба за нас босанско - херцсговачке муслимане. Н ар очи то је З о р к а у томе била вредна и стално ми давал а на читање књиге из националне историје Србије и Црне Горе. Истог дана к ада је изврш ен атентат у С арајеву инж. Ахмет Д а л и п а т ћ ухапш ен је и као ’’српски ш п и ју н ” стрељан у Тузли. Понова у Сарајеву — По сврш етку Т рговач ке ш к оле уписао сам се 1915 године на Т рговач ку академ ију у Сарајеву (коју сам зав р ш и о тек по о сл о б о ђ ењ у 1919 годин е), одакле сам д ец ем б р а 1916 године, као ђак II разреда, иако малолетан. п ротив свих закона, заједно са осталим ђ ац и м а православне вере, као политички сумњив, м обилисан и послат на одслуж е њ е војног рока у 29 мађарску регименту у К ап ош ф ехервар. О датле бегам и у Будим П еш ти п рид ру ж у јем се једној подзем ној групи војких бегунаца Чеха, који су радили на дем оралисањ у аустроугарских војника словенског порекла. Војницима б о с а н с к о -х е р ц е г о в а ч к и х регименти делио сам кри вотворене ’’у р л а б ш а јн е ” и ’’кранк ен ш ајн е”, с који м а су о д ла зи ли својкм кућама уместо на фронт. О могућности да м огу бити ухваћен и осуђен на смрт, нисам тада ни мислио. Срећа и м оја окретност спречили су најгоре. О слоб о ђ ењ е и У једи њ ењ е васк о л и ко г С рпског н арод а затекл о ме је у Бечу, као в ојно г бегунца. У ослобођеној и слободној држави — У првим данима ослоб о ђењ а нисмо у делиријум у рад о сти ни приметили како се ствара једно нездраво стање у земљи, које је младу д р ж а в г коначно и сахранило: П олитиканство је заменуло идеали зам п редратн их српских генерација. Из миш ијих рупа измилели су п итом ци Ј о с и п а Ш тадлера и Адемаге Мешића. О холо и с прези р о м на лицу п р олази ли су покрај п реж ивелих х ероја и мученика. П олитички пехливани били су на цени. Ш то виш е сервилности то већа награда. Р ев ол у ц и о н ар и и завереници, т аоц и и већина српског жиг:љ а који су преж ивели страхоте рата и аустријских ка зам а га били су немоћни да то очигледно срљање и д р ж ав е и народч у пропаст, заусгаве. Њ и х о в о тренутно од уш евљ ењ е зб о г величанствених п обеда српског оруж ја и з б о г извојеване С лободе било је кр атког г-ека. Уместо тога настутшло је огорчење, ко.је је било теж е и од самог ропства туђину. To огор чењ е захвати ло је и мене, нарочито кад сам видео да се муслимани Босне и Херцеговине поли ти чки орган и зују на верско.ј о с н о е и , д о к се и стодобн о рад Срба муслимана са званичне стране занем арује и усп орава процес њ и хо во г надион алн ог определ^еља. Кад је Д е Ануци.јо, талијански песник, са сво.јим црним кошуљама, насилно о д узео Р и јек у 1920 године, преживели срп-

30

ски револуц ион ари и мученици из "Младе Б о с н е ” покренули су акцију за п рикупљ ањ е д о б р о в о љ а ц а да п реотм у Р ијеку од о в о г освајача, п редходн и ка Мусолинија. М еђу две хиљ аде доб р овољ ац а, м ахом из Босне и Херцеговине, био сам и ia. Скупљени у Н овом Саду кренули смо на поход, али су нас д рж авн е власти растуриле. Остајем у Н ов о м Саду, где је истодобн о за В ојводи ну основана О р ган и зац и ја Југословен ски х Н аци он алиста "Орјуна", чи.ји су оснивачи били разоч арани револуц ион ари и чланови ’’М ладе Б о с н е ” Д р Нико Стојановић, Д о б р о с л а в Јевђевић, Ј о в о Полавестра, Б о р а Јевти ћ, М устаф а Капић и други. Већ у првим даним а посто.јања ’’О р ју н е” долази д о сукоба и зм еђу комуниста и других антидрж авних елемената, а у Хрватској и Д ал м ац и ји са ф ран ковц и м а. Б о р б е су биле крваве. П адале су ж ртве са обе стране. У Осијеку — Вођство ’’О р ју н е” о д ред и л о ме је за челника акционе чете у Осијеку, где сам стигао августа месеца 1921 године и већ п р во г дана б о р ав к а учествовао у б о р б и против ф ран ковац а, чија је снага била у радницима творнице шећера. У кратко д о б и о сам место к о д Заступничке ф и р м е Р отм ан и Ц и р ер као главни књ иговођа, на коме сам месту остао до атентата на ’’Хрватски л и с т ”, органа ф ран ковац а, половином ф еб р у ар а 1922 године. Истог дана када је бачена б о м б а на ’’Хрватски л и с т ” ф р ан ков ц и су п олуп али п р о зо р е фирме, јер сам био осумњичен за учеш ће у овом атентату. Д о б р о в о љ н о сам напустио посао и п р еш ао у држ авну службу к о д Д р ж ави е речне пловидбе, са служ бом у Осијеку. У О сијеку сн о ш ћ у и о п стр у к ц ш о м Хрватске сељачке странке, ко ја уместо д а шаље своје посланике v Н ародн у Скупштину, да се боре за сво.ја начела, шаље свога г тед се д н и к а Стјепана Р а д и ћ а у M o c k b v да т р аж и п ом оћ за руш ењ е К раљевине Срба, Ховата и Словенаца. Српске странке, уместо д а увиде ову опасност no Д рж аву, воде своју ситну политику, ц еп ају се на ф р а к ц ш е и нуде се Р ад и п у ?а савезника. Тек 25 марта 1925 године, после свих перипети(а, д о л а з и у Б е о г р а д Павле Р ад и ћ синовац Стјепана Р ад и ћ а и даје и зјав у да Хрватска сељачка странка признаје Круну, Устав и Парламенат. Д в а дана кзснш е, 27 марта, пала је Влада Н аци о н ал но г блока П аш ић-П рибићевић, ко ја je ■на и зб о о и м а од 8. ф еб р у а р а 1925 године однела велику победу. О б р азо в ан а је Влада П аш ић - Радић, чији је ж и в о т био краткотрајан. Сам Р ад и ћ о б о р и о је В ладу и приш ао Д ем ократској странци, да о д ње тр аж и веће и трајније концесије за хрватски народ. Све се било устремило п ротив Д р ж а в е и Круне, а Парлпменат је п остао п о п ри ш те разуларен их политичких страсти u националне нетрпељивости. П адале су увреде за увредом, прс,п"ње за претњом, све д о к нису одјекнули пуцњ и н арод ног посланика П унише Рачића, који није могао, а нити смео, као С рбин из Црне Горе где се увек за о б р а з гинуло, да преће преко у в реда не само њему него и целом Српском н ароду о а стране Стјепана Р ад и ћ а и њ егових посланика. Сву ту нездраву атм о сф ер у б еоград ске С купштине мајсторски је, са очитом тенденцијом, пренела на улицу б ео гр ад ск а "П о л и т и к а ”, која ће после убиства К раља Александра I отворено да заи г р а на м осковску карту, да би данас, била главни телал комунистичке ненародне п ропаганде и недостиж ивих идеја сулудог Карла

32

М аркса и Енгелса, у служби највећег кр в о л о ка С рпског народа Ј о с и п а Броза-Т ита. Скоро свакодневно испитивао сам своју савест, критички п осм атрао мој л у т националисте, интегралног југословена, п што сам виш е о то м е р азм и ш љ ао све сам се виш е удаљ и вао од те идеје, која је пре јед ног века, к р оз л итературу и песму, била то ли ко привлачна д а је била освоји ла најсолидније умове српске нације, међу који м а је био и Ј о в а н Скерлић. У н овоствореној д р ж ав и приличан број Хрвата п рихватио је југословенску идеју, који ће се, к ро з читаво време тр а ја њ а Ју госл авије, н ал ази ти на б еоград ск и м јаслима, у ж и вати бенефиције' м ногих министарстава, а нарочито д и с п о зи ц и о н о г фонда, јер су б еоградским п оли ти чар и м а били д о б р о д о ш л и као д о к а з да су и Хрвати у В лади или п ри Влади, да је то за и ста д р ж ав а сва три имена јед нога народа. #&% У Загребу — З а време мог б о р ав к а у З а гр е б у о д д ец ем б р а 1931 до 26. аигуста 1939 године, гд е сам био на о дговорн и м п олож аји м а, понова сам се п овр ати о идеалу моје в л адости — Српству. To ми је утоли ко л акш е било што сам ж и вео и д ел ов ао међу Хрватима, у центру свих зав ер а против д рж ав е и Срба. С траховањ е Срба из Хрватске за саму д р ж ав у и за њихов опстанак, који су ж и вел и у м ору хрватске мегаломаније и нескривене хрватске м рж њ е на све што носи српско обележ .је, .још су ме јаче учврстили у уверењ у да је једино исправна национална и п оли ти чка мисао ко ја је у духу вековних српских идеала, у д у х у несебичне б о р б е за Српство, које је тада било у грож ено п ром ен љ и вом п оли ти ко м српских странака у односу на хрватски народ. З а време б о р ав к а у З а г р е б у пр еузео сам вођство једине ор ган и зац ије к о ја је имала о д о б р е њ е за рад, орган и зац и је борбене југословенске омладине ’’П о к р е т ”, чији ie рад заб р ањен з б о г учеш ћа д во ји ц е чланова — Ш абан а Ш ахи нови ћа и Воје К отанића у атентату на Д р М илу Б у д а к а 1933 године. В рш ећи веома о д го во рн е дуж ности и н алазећи се на пол ож аји м а — и здавач и уредник ’’Ју го сл о в ен ског Г л а с а ” о д 1931 до 1939 године, а о д 1935 до 1938 секретар Бановинског о д б о р а Југословен ске Р адикалне З аједн и ц е и уредник Т л а с н и к а ”, органа Ј Р З , за Савску бановину, што је многима у емиграц и ји познато, чинио сам све да се српске снаге повежу, да буду окупљене у једну ор ган и зац и ју и окренуте према Београду, нарочито по д о ласку на власт Д р Милана С тојадиновића, који је рад и о на томе да се Загр е б п ри д о б и је з а искрену сар ад њ у са Београдом , али се није дао у љ уш кати наивним

з

33

п р ед л о з и м а и плановима о д стране Хрвата који никада масовно нису били на страни Б еограда, нити на страни Српског народа. Д а би био што бољ е о б авеш тен о разо рн о м раду ф р ан ков ац а и комуниста у Загребу, у б ад и о сам дво.јицу мо.јих сарадника у њ ихове редове. Владо Д одиг, мој ужи земљак, Лзубушак, био је међу комунистима, а Коста Л ечић, из Сарајева, м еђу ф ранковцим а. О б о ји ц а су били рсфени кон сп и ратори и з а цело време њ ихове опасне улоге остали су неоткривени. Н а тај начин био сам бољ е о б авеш тен него многи обавеш тајнп сервиси, те сам п рем а том е уд еш авао свој национално-полити чки рад у циљу п ар ал и зо в ањ а свих зав ер а против Српског н арода, чије су се контуре већ тад а назирале, а з а мене, без самохвале, могу рећи, биле су јасне и опипљиве. Тако с;;м међу првима д о зн а о за д о л а з а к у ста ш к о г зл и ко в ц а О реба из И талије д а по н алогу М усолинија и њ е го в о г и зм ећара Анте П а ве л и ћ а и зврш и атентат на Њ . В. Краља Александра I приликом њ е го во г б о р ав к а у З а гр е б у п очетком септем бра 1933 године, где је д о ш а о д а прослави рођендан Свог Првенца престолонаследника Петра. Засл уго м Косте Л еч и ћ а спречен јс атентат на краљ а Александра, атентатори су п охап ш ен и и осуђени. П о ш то је краљ Александар био о б авеш тен о у л ози Косте Л е ч и ћ а о д о ласку и откри в ањ у атентатора, краљ га је узео за свог личног агента-пратиоца. С краљем је Л ечић био и у М арсељу. После п оги б и је в и те ш к о г краљ а и С п оразум а МачекЦ в етк ови ћ за Косту Л еч и ћа настају дрни дани, пуни болн ог искуш ења. Њ е г о в и претпоставлени, сигурно на миг Владе, a м о ж д а и самог Д р Мачека, прогања.ју га и баш на сам дан 10. септембра 1939 године, када сам био ухапш ен на изрични захтев п отпредседни ка Владе Д р Мачека, Л еч ић ie, немогавш и д а и зд р ж и ова п р огањ ањ а, и звр ш и о самоубиство. У Б еограду — Ј о ш пре п отпи са С по разу м а М ачек-Цветковић од 26. августа 1939 године, органи злогласне ор ган и зац кје Хрватске сељачке странке ’’Грађанска з а ш т и т а ”, к о ја је д о дол аск а крвника П авелића п об и л а преко 300 истакнутих Срба у З а гр е б у и у Хрватској, в ребали су зг о д у да ме нападну. Па сам дан потписа С пор азум а М ачек-Цветковић, у 9 часова изју тр а напустио сам Загреб, а истог дана увече били су члановн ’’Грађанске з а и п и т е ” у мом стану и м ојо ј жени саопш тили да се и она сели у Б е о гр а д и да мож е са собом понети само личне ствари. Д о ш а в ш и у Београд, престоницу Српства и мојих идеала мислио сам да ћу ту наћи мира и да ћу м оћи наставити са и здавањ ем ’’Ју госл ов ен ског г л а с а ”, али су се те моје наде изјаловиле. Већ првих дана б о рав ка у Б е о г р а д у био сам п од

34

присм отром политичке полиције, a 10. септембра 1939 годипе, ухапш ен сам на захтев Д р Владка Мачека, п отпредседника Владе, који је тр аж и о моје и зручењ е органима С поразум ом н овостворене д р ж ав е у д р ж ав и Бановине Хрватске да ”одговарам за злочине које сам починио према хрватском н а р о д у ”, како је дословно стајало у зах теву Д р Мачека. П о р е д захтева Д р М ачека њ егов ш еф личне безбедности злогласни М онтања поднео .је оп ту ж б у д а у друш тву са Ш аб ан ом Ш ахиновићем, бивш им атентатором на Милу Будака, спремам атентат на сам ог Д р Мачека. И страгу по овим о п ту ж б ам а водили су Б о гд ач Банковић, ш еф јавне безб ед ности У праве гр ад а Б е о г р а д а и ш еф политичке п олиције Коста Тасић. Мо.ј случај био је предмет дискуси.је на две седнице М инистарског савета, о чему сам писао својед об но у ’’Б р а т с т в у ” јо ш за ж и в о та и Ц в етк о ви ћа и Мачека, али ме нису демантовали. Б л а г о д а р е ћ и за у зи м а њ у У праве С авеза Сокола, Ч етничког у д р у ж ењ а на челу са во.јводом И л и јом Т ри ф ун ови ћем -Би рчанином, министра Б о г о љ у б а Ку.јунџића и других угледних личности из Беогр ада, ко.ји су били уп ознати са мо.јим рад ом у Загребу, спречено је моје изр учењ е и донета одлука д а се интернирам у Скопље. Т ад ањ и ш еф јавне безбедности Управе гр ад а Б е о г р а д а Богд ан Б ан кови ћ на своју о д г ово рн о ст пустио ме је 24 часа на сл об оду да сачекам моју жену из Загреба, којој су хрватске ■власти о д узел и све. Чим сам д о ч е као ж ену п о б е гао сам и све до 4. јан уара 1940 годчне налазио сам се у бекству када је пониш тена одлука о м ојо ј интернацији. ■** И зд а ја Хрвата у рату, покољ милион Срба о д стране усташа, међу којима је било и муслиманских и зрода, окуп ац и ја С рбије и њ езин пут ка н овој Голготи, страш н ијој о д Албанске, коначно су из м о ји х мисли и осећањ а и збри сал и и п оследњ и траг заб л у д а и свих застр ањ и вањ а, ко ји м а сам у младим данима био изложен, јер сам у зал у д в еровао да се очувањ ем Југосл ав и је и ш ирењ ем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски и деали и цементира само Српство. Нисам био једини греш ник у овом погледу. Били су већи и дал еко знаменитији од мене, мудрији и поли ти чки зрелији, који су, п олазећи о д својих племенитих настојањ а и далекосешности п о в е зк в а њ а не само С рба и Хрвата већ и свих Словена на Балкану, у томе видели могућност, да ћем о се у часу опасности л акш е о дупрети туђинским насртајима, који м а је кроз векове био изл ож ен Балкан.

35

To cy корени мог српског стабла, чије су ж иле п роткале све м оје мисли и сваки мој д а м а р и д ају ми снаге да у б о р б и з а сл об оду С рпског народ а будем истрајан и доследан самом себи. М оје српско осведочењ е чисто је као суза са и звора. Све је у пуној светлости сјајне српске п рош лости, у а п о тео зи херојства српских генерација, које су к р оз векове п адале за идеале Српства, д а би вечно живеле. И писаном и ж и в о м речју и сп оведам та м оја српска осећањ а, без з а з о р а и без икакве јеф т и н е пропаганде, или материјалне користи. П р о б и ја ју ћ и ге и б о р ећ и се са многим т е ш к о ћ ам а за идеале Српства јо ш о д ран е м ладости д о данас остао сам веран тим идеалима. Кроз п р и зм у тих мојих д о ж и в љ а ја и осе ћ ањ а на врелу Српства нал ази м надахнућа и смисао животу. Б о ри м се и певам Српству, и тако he бити до последњ ег д ах а м о га ж ивота. Из ових корена никло је моје српско осведочење, које ie игром судбине и и сториским разв ојем било донекле помрачено б л едуњ ав о м светлош ћу интегралног југословенства, с ко јег иута ме никаква сила од врати ти неће. Исписане странице ’’Б р а т с т в а ” за д вадесет година, о д 1954 д о 1974 године, које неке преносим у ову Споменицу, убедљ иво го в ор е не само о мојим н ап орим а већ и о н ап орим а целокупне родољ убиЕе српске ем играције која ме је разумела, изд аш н о морално и материјално п о м огл а и без чије п ом о ћи не би било ни ’’Б р а т с т в а ”, ни Споменице, д о к а з су моје неограничене оданости Српству, моје чврсте и неп о ко л еб љ и ве вере у Српски народ, коме је историја, као стож еру Балкана и косиоцу свих зд р гв и х националних снага и међунационалне и верске трп ељ и вости међу балканским н ародим а д од е ли л а мисију чувара и б ран иоц а о в о г историског тла о д свих страних освајача и утицаја. Алија С. Коњхоџић

АЈ1ИЈА С. К О Њ Х О Џ И Ћ Издавач и Уредник ” Б Р А Т С Т В А ”

АП0ТЕ03А СРПСТВА

Гравира Београда за време Д есп ота Стевана

’’ЗД Р А В О С Р Б И Ј О ” ’’Србијо, кћери Терм опила. Н ајвећи народни песник грчке ренесансе Симонидис, устаје из гроба, д а п онова ж и ви за re 66. Само з а тебе, о земљо, страш на као коб, непобедна као Б о го в и и вечна као слобода. О, земљо, натопљ ена крвљу, јаче но киш ом, уд арен а својом судбином, јаче но својим гром овима. Л егендо, урезан а у м иш ице д ед е своје, у мишице, к о је су осећале бол, али нису зад рхтал е; у м и ш и ц е руку осветничких и часних у страшним, праведним и светим ратовима. П ред твојим стиховим а силнога полета, као морски таласи, епска песма остављ а Омира. О, свети храме, освеш тан н ајузвиш ен ијом ж ртвом, белим лубањ ама, које је д о т а к л а смрт, тврдим костима, које н агри за земља. С тари векови зав и деће тв о јој слави, а нови бић е твоји свештеници! Ти си окрвављена, али ниси мртва; ти си несрећна, али не и униш тена; ти си ро б и њ а; али не понижена. Том крвљ у и ропством, као златом, сребром и д раги м камењем, везал а си, у пламену смрти, своју в ери дб у са ж и вотом , са вечнош ћу! Прол иваш сузе, али тв о ја суза сија као зв е з д а Д аница, у ноћи тв о ји х очију, и гд его д кане суза тв оја чини већа чуда о д росе, јаче о д о гњ а пали веру твоју. Знам, д а је угаш ена ватра у твоји м колибам а, и птице ти не певају, и цвеће ги је погажено, а тв оје реке теку лагано, лагано као суза низ јаг о д и ц е земље твоје. Знам, д а је ласта у зал у д тр аж и л а место за гнездо своје, п о д об ор ен им твојим крововим а. И н иш та није остало н еоборено, сем д у ш е твоје, Србијо. И ако нико не остаје у теби, сем мртвих тв оји х седих стараца, који теш е унучад своју. И ако часови сутона тону у д убину тв о ји х п о љ а и губе се у шумама тв оји х планина, умотаних црнином, као ож а л о ш ћ ен е ж ене. И п ак ће све то минути, Србијо! Р а зг о р е ћ е се в атр а у твојим колибама, п ро п е ва ће твоје птице, п р оц в етаће тв оје цвеће и в рати ће се ласта п о д твој кров. А старице he причати за б о рављене легенде унучићима својим. Ч асов и he п р о л а зи ти путем вечности и сећаће те јутром и вечером на много ш то-шта. Србијо, ни једна кап тв оје крви није изгубљена! He брини ш то су за р ђ а л и плугови у стајама т в о ји х ојађених села. He брини, ш то су ти уп арлож ен е њиве. He брини што пш енице нема. Д р у ги плугови, о д љ ућега челика, д ру ги сејачи. 41

дивни и неуморни засејали су крвљу својом земљу твоју. И нема никакве б о ж је н еп огоде која мож е униш тити тај усев. нити he бити икакве птице небеске која he га п о зо б а ти , нч р а з б о јн и к а који би га разори о. А усев је сијан свом земљом, јер си ти, Србијо, отв о р и л а вене своје, д а теку свуда као тв о је реке. И дан жетве, велике, плодне ж етве није далеко. А кзд д о ђ е тај дан, нико толико п ож њ ети неће Славе и зденути Части, као ти, Србијо! Т в о ја је судба бил а као река, ко ја је бризн ула кор и том т в о г а бола, сигурно, као нож који циљ а у срце. Таква је од у в е к т в о ја судбина, С рбијо! Б р за као бујна планинска р ека и сурова ош трина. Ј е р је од в ајкад а било суза, д а испуне корита т в о г а била и н еп ријатељ а са изо ш трен и м нож еви м а за тебе. О, потом ч е Л о в даки да, које су стари грчки б огови п рогонили и светили им се, ко ји те је Б о г назначио з а славу нове Епопеје?! А к ада се варварска најезд а спуш тала на тебе, б р ж а о д муње и страш нија од буре, ти си нам о зар ен а Правдом, С ам оп оузд а њ е м и Одуш евљ ењ ем , и згледал а силно узвиш ен а и сви смо те видели, Србијо, као што гледамо звезде на небу! И стајала си тако усправно, високо и гордо, са извађеним мачем, спуш теном косом и страшним погледом ! У звиш енија о д јед н о г народа, као симбол; у звиш ен ија од симбола, као божанство. Груди су ти, Србијо, пламтеле новим силним п олетом и кипеле см рћу и ратом. А тв оји п огледи у там у тв о ји х планина сипали су муње. Глас, ти ш и ном твојих п ољ а личио је ка оркан. И твој х о д по нестрпљивој т в о јо ј зем љ и био је зем љ отр е с !” ( " П а т р и с ” •— атински лист, о д 7. н овем бра 1916 по ослоб о ђ е њ у Битољ а. Аутор анонимни Грк). ** Ето, т а и таква С рби ја у нама и данас живи. З а њу смо спремни и ж и в оте сво.је д ати јер је читава и сто ри ја Српског н аро д а једна величанствена песма р одољ убљ а. Ово свето и благословљ ено име С РБИ ЈА тр е б а и данас да нас води, а онима, који п о к у ш а ва ју д а га замене са туђим и бескрвним именом, нека ове речи б у д у теш к а опом ена и подстрек д а српско име п онова пригрле и д а з а о сл о б ођ ењ е Мајке С рбије допри н есу свој обол. To је ап о т е о за Српству, али и АМАНЕТ многих генерација, палих за славу и величину српског рода. ("Братство” — април, 1955).

42

КАЈМАКЧАЛАН — ПЛАНИНА СЛАВЕ И СМРТИ П оводом славне педесетогодиш њ ице битке за Кајмакчалан Д ан ас к ада ж и вим о над руш евинама свега оног ш то cv створиле својом крвљу и својим ж ртво ван им ж и в о ти м а најд о стојн ије генерације Српског народа, када су туђински агенти и ам би ц и озн и поли ти чки и војни п си хопати пр етворил и у прах ч пепео и велику д р ж а в у и сл о б оду народну и витеш ку славу српску стечену на то л и ки м бојним пољима, једина нам је утеха, окрепљ ењ е и нада к ада се п о гле д о м и сећањ им а враћам о у назад, у велике дане наш е славне, а и п ак блиске п рош л ости — п ола века — д а нам те д р аге и величанствене успомене очел иће срца и д а м о ж д а о д младих н араш таја створе нове легије осветника и осл об оди о ц а. Је д н а о д тих најславнијих српских епопеја, чија педесетог о д и ш њ и ц а пада сада у септембру, је битка и о свајањ е планине Кајмакчалана, ко ја је са својим највиш им врхом, котом 25-25, постала кула светиља српског јунаштва, р о д о љ у б љ а ir славе за све векове. Ф ранцузи им ају М арну и Верден, да не идемо до Аустерлица; Енглези и м ају Траф ал гар , јер је њ и х ов а моћ била увек на мору, царски Руси П ол таву и Севастопољ, а Срби имају Р удн и к и Кајмакчалан, врхунац највеличанственијих победа, јер су их однели не над слабијим већ дал еко надмоћнијим кепријатељем, али по цену незапам ћених својих жртва, ко.је су д авал и без ж а љ е њ а и без страха. Д ан ас виш е него икада, када црвени угњ етачи целе Југославије, а С рпског н аро д а у првом реду, тер ају шегу са историјом и своја непрекидна бекства п р етварају у некакве изм и ш љене о ф анзиве, при ко ји м а су само њ и х ов а леђа гледала у непријатеље, Српски нар од треба д а пали б акљ у вечне славе свог неп оби тн ог и беспримерног витеш тва и јунаш тва — битк^ на Кајмакчалану. К ајмакчалан је светлије име у српској ратничкој историји м ож да о д свих дру гих и значајнијих победа, јер је ова однета на самој српско-грчко.ј граници, изво.јевана о д војске авета, људ и који су били за све већ и збри сани из р едова живих, али који су снагом дивовске воље и беспримерном љ уб ав љ у за своју род ну српску груду и за свој п оро бљ ен и Српски народ, п о б е д и в ш и пре свега смрт, у исти мах начинили п одв и г какав

4-3

м о ж д а п остоји само у најлепш ој античкој историји, оној о којо ј нам сведоче П лутарк и Ксенофон. Кајмакчалан је прекретница судбине С рпског народа, она прекретница која је значила прелаз ка о слобођењ у, а п ото м и уједињ ењ у. To је био прелаз и зм еђу п о р а з а п окорене и окупиране српске зем љ е и највеличанственије п о беде где је српска војска, прва о д свих савезничких војсака у Првом светском рату видела прву капи тулац и ју једне д р ж ав е непријатељ ских Централних сила, Ф ердинандове Бугарске к о ја је неславно, ударајући нож у леђа свом верном савезнику о д пре 3 године, окрвави л а и п о р о б и л а јед ан знатни део свете српске земље. Албански изгнаници, претворени поново у х ероје снагом своје воље, са поносом су гледали — две године после ове п обеде на граници — како п о р ед њ их на славним Н агоричанским висовима крај К уманова д е ф и л у ју погнуте главе пораж ене Ф ердинандове арм ије и п олаж у п ред њ ихове ноге своје оружје, пушке, митраљезе, топове, сретни д а се и р азо руж ан и в раћ ају ж и ви из победничке Србије, јер то није био случај за Србе када су Ф ердинандови војници били п о беди оц и. Бо р ц и српски са К ајмакчалана су имали јо ш један величапственији реванш. Они су д о ж и ве л и д а и сп ред њих, изгнаника и ’’м ртваца ко ји су к о р а ч а л и ” како су их звал и за време Албаиске Голготе, беже сада и силне арм ије два Ц арства: АустроУгарске Х абсбурш ке И мперије и В илхелмове Немачке. Освајач Срби.је м ар ш ал М акензен б еж ао је главом без о б з и р а и сп ред српских осветника и није постао њ ихов зар о б љ е н и к само зато ш то се склонио у М аџарску, где српским трупама, исто као ни у Бугарску, није било д озвољ ен о о д стране њ и хових савезника д а тамо уђу и д о ж и ве пун тријумф. Све те касније п о б е д е и цела та и сториски судбинска прекретница и м ају свој п очетак у септембру 1916. Т ад а су први г.ут после Р удн и ка изгнаничке српске арм ије на п рагу своје О таџбине сломиле н епријатељ а — војске д в а Ц арства и једне краљ евине — и п р оби л е челични обруч ко ји је оп аси вао заточену С рби ју као там нички ланац затегнут око тела сужња. Колики је историски а јо ш виш е морални знача.ј битке и српске п обеде на К ајмакчалану п осведочи о је један странац, Ш вајцарад, д р Рајс, п р о ф е с о р У ниверзитета у Л озани. Као ж иви сведок српског јунаш тва и ж р т в о в а њ а на Кајмакчалану, назвао ie ову планину највеличанственијим храм ом српске славе. К ада је виш е година после рата ум ро у Б еограду, који је и заб р ао себи за становање, оставио је као п оследњ у своју в ољ у д а му мртвом и зваде срце и д а га п о л о ж е у костурницу српских јун ак а палих на Кајмакчалану. Та њ е го ва п о следњ а ж е љ а је верно изврш ена. Племенито срце ш в ајц арск о г научника а великог српског пријатељ а је пренето у каменој урни на Кајмакчалан

44

11 стављено у спомен капелу, коју је В итеш ки Краљ Александ а р I наредио д а се подигне на коти 25-25. To срце о в о г странца је сведочило њ его ву огромну љ уб ав и д ивљ ењ е које је имао з а српске хероје са К ајмакчалана п очи вајући крај њ их све до п ад ањ а Ју го сл ав и је у комунистичке руке. Црвени вандали — лиш ени сваке д р у г е славе сем свог д и в љ а ш тв а — р азб и л и cv урну и бац или то племенито срце, које је куц ало не само за Ш вајцарску, већ м ож д а ч ак и виш е и за Србију. Би тку на Кајмакчалану, која је т р ајал а три крваве недеље, д о б и л е су Д рин ска и Д унавска диви зија. Јед н о време имале су са со б ом и б ригаду Тимочке дивизије, а цело време Д о б р о вољ ачки о д р е д чувеног јунака п отпук овн и ка и војвод е В ојина П оповића-В ука у коме је највиш е било Срба изван старих граница Србије, и то нарочито Босанаца и Херцеговаца, православних и муслимана, а и Срба из Лике, В ојводине и др угих српских крајева. Сем т о г а је ту био и б атаљ он С рба д о б р о в о љ аца, д о б р и м дел о м Срба из Ц рне Горе. П рви напади на Кајмакчалан су о тп очели већ 31 августа / 12 септембра 1916, али је битка д о б и л а врхунад у својој жестини и у губицима 5/18 септембра када су први пут српски јуришни таласи и зби л и на сам највиш и врх Кајмакчалана, коту 25-25, к о ја је у двонедељ ној борби, ко ја се око ње води ла са незап ам ћен ом упорнош ћу, била у правом смислу те речи покривена српским и јо ш виш е бугарским лешевима, сваки камен, свака стопа зем љ е је б ил а зали вен а д у б о к о љ удском крвљу, а све изривено и испретурано хи љ ад ам а тона челика и олова. Кота 25-25 је била од Б у гар а крш тена ’’Б о р и со в г р а д ”, јер је лично бугарски т а д а ш њ и престолонаследник (доцнији кр аљ ) Бори с ком ан довао бугарским тр уп ам а ко је су браниле Кајмакчалан. Та кота је имала јо ш већи значај за Србе, јер је баш ту п о чи њ ала тер и то р и ја п оробљ ен е и окупиране Србије. По подне 5/18 септембра, после страхови тог б о м б а р д о в а њ а које је разнело и камен и зем љ у и људе, п ојури ли су густи српски јуриш ни таласи к р оз п оки дане ж и ц е и преривене бугарске ровове и први је ступио на прву стопу ослобођене српске земл>е капетан Булатовић, Ц рн огорац , који је носио у руци, у сред смртоносне челичне буре, развијену српску заставу, већ натпољ ену српском крвљу. Је д а н страховити кон тра-напад свих б угарских резерви бацио је остатак о д преж и вели х првих српских о с л о б о д и о ц а са већ освојене коте, али одм ах су д о ш л и д руги српски јуриш ни таласи. У б о р б у су бачени сви пукоп.ч Д ринске и Д унавске д и в и зи је и као последњи, да и зврш и коначни удар, је уведен елитни 17 п еш ади ски пук, који је дотле био чуван у арм иској резерви, јер је у б о р б а м а на Горничеву и Чегану био и згуби о п оловину својих војника, п о д о ф и ц и р а и оф и ц и ра. У епском ју риш у на п очетку ноћи, скачући преко

45

раскиданих жица, разн ето г камења, гомила лешева, к ро з незапамћени ураган од ватре, идући на нож, први б атаљ он 17 пеш а д и ск о г пука д о ж и ве о је јединствену славу не само да у 21.39 часова п оно во освоји коту 25-25, већ и д а је о д р ж и упркос бугарских кон тра-јури ш а који су трајал и целу ноћ. О д о в о г тренутка б о р б е на Кајмакчалану, и ако су Срби д р ж ал и ’’Б о р и со в у т в р ђ а в у ”, нису п рестајале ни д ањ у ни нопу. Крв је текла као на кланици о ко сваког камена, око сваког ко м ад и ћ а о в о г осл о б о ђ ен о г прага Србије. Када је о в о г дана, 5/18 септембра тр еб ао да отпочне први ју риш на коту 25-25 свима п уковим а је било саопш тено наређењ е В рховног комзнданта, Регента Александра: ’’Јунаци, прсд вам а су врата Отаџбине. На вама је д а их о т в о р и т е .” И највећа ратничка слава је п рип ала 17 пеш ади ском пуку д а он отвор и врата п оробљ ен е Србије. Осам д ан а и осам ноћи понављ али су се све нови и нови бугарски јуриш и на коту 25-25, али сваки такав очајнички нпп а д је о д би јен све до ноћи 17/30 септембра 1916. Те ноћи коту 25-25 д р ж а о је 2 б атаљ он 17 п еш ади ск ог пука. Р о в о в и бугарски су негде били само 30 м етара од гом ила кам ењ а ко ји су престављ али у хаосу изривене планине српске о дбранбене по~ лож аје. Н оћ је била без зв е з д а и месеца и теш ка там а све је притискивала. У поноћ, без пуцња, скоро без ш ум а огромни људски талас Б угара сруш ио се на српске одбране, те уске крваве границе на највишем врху К ајмакчалана. И ако на опрези, војници 2 батаљ о на 17 пука нису имали времена ни метак д а испале, већ је настала очајничка б о р б а на б ајонет и удатзцима кундака. Ако је по неко још стигао да баци бом б у она је р азносила једновремено п омеш ане Србе и Бугаре. З а четврт сата све је било готово. Командант батаљ о на потпуковн и к Марковић, скоро сви о ф и ц и р и б атаљ она и највећи део п о д о ф и ц и р а и војника били су разнети б ајонетим а поноћн ог н ападача који је овде напао са снагом пет про тив једног, п ривукавш и се v ц о ку л иам а завијеним у крпе без ш ум а до самих српских браниоца. Али б орбени урлик и ретке б о м бе су начиниле узбуну и када су Бугари, опијени успехом да су преотели ’’Б ор и со в г р а д ” п ош л и и д аљ е виш е изненађење није и грало улогу. Д руга линија српске о дбране је била пламени ураган к о ш је спаљ ивао и униш тавао. Гомиле бугарских леш ева су биле виш е него камене одбране, али д р уга српска линија, она са које је 1 батаљ он 17 п еш ади ск ог пука пош ао 5/18 септембра да освоји ко ту 25-25 остала је неп око л еб љ и ва као гранитне стене које су се окол о дизале. Сви даљи, до зоре, понављ ани напади 6vгарски сломили су се и п ретворили јо ш једном Кајмакчалан у огр ом н у љ удску касапницу. Ту није више вођена б о р б а него покољ. Само у овој б о р б и пало је 60 српских о ф и ц и р а и 1200

46

војника, али су бугарски губици били бар тростр ук о већи. Све су српске резерве те ноћи уведене у б о р б у д а се Кајмакчалан одрж и , и о д р ж а о се сем коте 25-25, али ком андант III српске армије није имао више ни јед ног човека у резерви. Српска В рховна К оманда т р а ж и л а је тад а о д генерала Сараја, ком анданта савезничке Источне арм ије да п ош аљ е француске тру п е на К ајмакчалан у п о м оћ Србима. Генерал Сарај је о д б и о тај захтев и зјав и в ш и д а су француске трупе ангаж оване на д ру гим поло ж аји м а, а оне у резерви он мора д а чува за кгпредвиђени случај. Тад а је пала историска од лука Регента Александра д а српске тр уп е саме, по сваку дену, п оврате већ отво рен а врата Отаџбине. Све је бачено у напад ко ји је имао само четири дана касније д а однесе најлепш у и најзначајнију српску победу. Као у оној ратничкој песми, и мртви су устали д а се јо ш једном боре. Д ри н ск а и Д унавска д и в и зи ја и оно што је јо ш остало ж иво о д В у ковог одреда, скоро униш теног у ју р и ш у на Сиву стену на Кајмакчалану, у свему 20 батаљ о на п еш ади је са појачаном пољском, хауб и чк о м и р ововском арти л ер и јо м бачено је у ову одлучну б итку 17/30 септембра у к о јој су Срби имали £ам о д ва реш ењ а: д а п о беде или да сви изгину. У 5.45 почео je о п ш ти н ап ад на целом ф рон ту К ајм акчалана и у незапам ћеним јури ш и м а Срби су у об лац и м а експлозија, разн етог камењ а и зем љ е на б ајонет о своји ли С тарков гроб, К очоб еј и Флоку, које д отл е нису никада још имали у рукама и, међу првкм ч коту 25-25, р азви л и на њ ој опет српску заставу и зад ал и такав у д ар ац Б у гари м а д а је панично бекство однело бугарске јединице изван д о м а к а и српске артилерије. У овој коначкој битци на К ајмакчалану Б угари су претрп ели такав п о р аз и тако били дем орали сани д а је српска В рховна ком ан да тад а и м ала само две свеже дивизи.је да баци у гоњ ењ е н еп р ијатељ а који је б езглаво бежао, п р о б о ј С олунског ф р о н т а не би се в рш и о септембра 1918 већ би, најмањ е што би се десило, у о к то б р у '9 1 6 Солунски ф р о н т н алази о се бар на Бабуни и Перистеру, ако не би и д аљ е оти ш ао . Али победн и ци са К ајмакчалана били су на изди сају своје п оследњ е снаге и крвавили из свих рана. У К ајмакчаланској б ици п о б е д а је плаћена о д стране С рба са ж и в о ти м а и крвљ у 172 о ф и ц и р а и 4.300 војника и п о д о ф и ц и р а . Сем м н огоб ро јн и х зар о б љ е н и к а српске трупе су ту на Кајмакчалану запленили 40 бугарских т о п о в а и х ауб и ц а — п о р ед огромних количина д р у г о г о руж ја — и међу њ и м а чак и једну целу аустријску б атери ју са аустријском посадом. Тај п одв и г војске, ко ју су и п ријатељ и и н епријатељ и за време њене Албанске Голготе били прогласили д а виш е не постоји, био је темељ, на ком е је створено не само о сл об ођ ењ е

47

пор обљ ен е С рбије и свих С рба уопш те, већ и темељ о сл о б о ђ е њ а и свих Хрвата и Словенаца, ко ји м а је српска војска, гшб ед н и ц а Х абсбурш ке Царевине, д ал а јединствену м огућност да из п о р аж е н о г н еп р ијатељ ск ог т а б о р а часно пређу у р ед о зе победн и ка и д а без и једног губитка — д о к су Срби дали мил ио н и по ж р та в а — постану равноправни грађани Краљевине Југославије. Они јунаци ко ји су својим мртвим телима, разнетим и изрешетаним, п окри ли као о ткосом прве стопе о сл обођен е српске зем љ е и обилно зал и л и својом јуначком крвљу сваки камен ове дивље, али историске планине на самој граници Коаљевине С рбије и Грчке, били су у истини први неимари и заточници о с л о б о ђ ењ а целокуп ног С рпског нар од а и носиоци праве и истините сл о б о д е за све оне који су ж елели слоб оду и д остојан ство ч овека у подједн аки м правима, али и подједнаким дужностима. Ови јунаци са Коте 25-25, Плоча, С тарковог гроба, Сиве стене, К о чо б еја дали су н ебројене ж р тв е да би не само њ и хо в а српска браћа, већ и остали становници будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, назване п о том К раљевином Југосл ави јом , могли д а имају бесплатну слоб о ду и сва п р ава и д а се у б р о је у победнике, иако су се многи баш против те српске и савезничке п обеде о руж јем борили. С л о бо д а к о ју су јунаци са Солунског ф р о н та д онели није била злогласно ’’о с л о б о ђ е њ е ” којим су 1944 и 1945 комунисте усрећиле Jvгославију и њене народе, а нарочито Српски, п оби в ш и виш е српских р о д о љ у б а и баш јунака са С олунског ф р о н т а него што је то и сам нацистички и ф аш и сти ч ки непријатељ починио. Ни једна једина кап ни хрватске, ни словеначке, ни маџарске, ни немачке — реч је о мањ инама на југословенском про стор у — није пала када су ’’С ол унц и ” д онели на об ал е Јад р ан а, у К араванке и до К арпата на бојном пољ у и звојевану слободу, своје победе и своје ране и своје чисто срце. Нико није тр аж и о да пљ ачка туђу имовину, сељаци нису траж и л и да постану генерали и ’’р у к о в о д и о ц и ” већ су се вратили свом дом у и плугу, радн иц и ф а б р и ц и или радионици, о ф и ц и р и касарнама, и нико није д о б и о какву приви леги ју ш то је у истини пролио своју крв за о сл о б о ђ ењ е и уједињ ењ е. А ни један јунак са Кајмакчалана, ж и в или мртав, није ни једне паре, ни јед но г п о л о ж а ја д о б и о , јер су они били из оне ген ер аци је к о ја је за своју О таџби ну и за свој Српски н ар о д све, до ж и в о т а и крви, давала, а апсолутно ниш та није за себе траж ила, јер је сматрала да је ж р тв а за с л о б о д у и за свој нар од најузвиш енија и н ајдостојни ја награда. У томе и лежи највећа, вечна слава јунака и п обедн и ка из епопеје К ајм акчалана и целог С олунског фронта. ("Братство” — септембар 1966).

48

ЈОШ ЈЕДНА ВЕЛИКА ПЕДЕСЕТОГОДИШ ЊИЦА СРГТСКЕ ПОБЕДЕ Битољ први ослобођени град окупиране Србије — 19 новембра 1916 У д ру го ј п о лови ки н овем бра ове године наврш ила се јо ш једна п ед есе то го д и ш њ и ц а српске славе и јунаштва. 19 новембра 1916 године српске, француске и руске трупе — б р и гада руског генерала Д и тр и х а — о сл о б о ди л е су први г р ад окупиране Србије, Би тољ и са овим даном је отп очело велико дело ослобођењ а, које се две године касније, зав р ш и л о о сл об о ђ ењем не само окупираних Краљевина Србије и Црне Горе, већ и свих С рба на тер и то р и ји побеђене и униш тене Аустро-Угарске царевине. ’’Казнена е к с п ед и ц и ја” надувених бечких генерала, н ад војв од а и м а р ш ал а донела је крај угњ етачу свих Словена — а С рба п онајви ш е — Х абсбу рш ком е царсгву. О с ло б о д и в ш и својим беспримерним ж ртв ов ањ е м и незадрж ивим п олетом све Србе на Балкану, српске п обедн и чке армије, п р ед ко ји м а су у зм и ц ал е и п олагал е о ру ж је огром н е војске две германске империје, п о р е д пораж ене и капитулиране Бугарске, донеле су с л о б о д у и свим Х рватима и Словенцимз. Ж и в о тн и п ростори српски, хрватски и словеначки су се меш али и укр ш тал и и С рба је било не само у Војводини, Босни и Херцеговини, где су били о гром н а већина, већ и на Р и јец и и Сушаку, д у ж ц ел ог Јадран а, у Д у б р о в н и к у и Б о к и которској у Славонији и све д о Д р а в е и Барањ е. Тај први осл об ођ ен и г р ад Србије, Битољ , био је а п о тео за оне херојске б о р б е к о ја је почела 17 августа 1916 преко оних крвавих окрш аја, јуриш а, напада и кон тра-напада на б ајонет и бомбу, на Горничеву, Чеганској планини, Кајмакчалану, на чију смо се крваву славу осврнули у п о следњ а наш а д ва броја. П отом су д о ш л е Чуке, Груниш те и толики теш ком љ удском крвљ у заливени планински гребени, шуме, косе и коте на М огленској планини и у д оли н и Црне реке. Сви ти у н иш тавајући б ојеви, у који м а су увек на кр ају крајева васкрсли српски војници оста.јали победници, били су само п рип рем а и у в о д д а Би то љ постаие први ослобсфени гр ад Србије. Ч удном игром судбине Би то љ је био ов о г д р у го г пута ослобођен апсолутно истог он ог д ату м а — са четири године разм а4

49

ка — к ада је 6/19 н овем бра 1912 Прва српска арм ија Престол онаследника Александра, после т р и у м ф а на Куманову, после о с л о б о ђ ењ а Ц а р ск о г Скопља, после свог уласка у Прилеп Краљ еви ћ а М арка однела своју заврш ну п о б е д у на тлу Јуж н е Србије, колевке српске средњ евековне славе и величине, ушивши као о с л о б о д и л ац у Би тољ засип ан а цвећем о д битољ ских грађана. О вог истог дана 1916 и згладнели и измучени становници ове престонице П елагоније радосно су клицали својим о сл о б оди о ц и м а, срећни д а је крај њ и х о в о г роп ства н а јза д дошао. Али њ ихово мучеништво, које су херојски подносили, трајало је јо ш две године, јер — з б о г н едостатка резерви, које зав и дљ и в и противници генерала Сараја, гл авноком ан дујућег Источне армије, нису хтели д а п о ш аљ у в ојску на Балкан, - ф р о н т се усталио ту на неколико ки л ом етар а о д ов ог српског п р во г ослоб сф еког гр ад а и у свом немоћном бесу бугарска и кем ачка арти лери ја су заси п ал и в а р о ш својим теш ки м гранатама. Али су битољ ски становници били д осто јн и својих ослоб оди о ц а. Љ у д и , ж ене и деца су гинули на праговим а својих кућа, које нису хтели д а напусте, дел ећ и теж ину ратн ог жив о т а са својим о сл об оди оц и м а. Б и тка на српско-грчкој граници и на првим о слобођен им к и л о м етр и м а српске земље зав р ш и л а се у 1916 години 12 дец ем бра у ки ш и и д у б о к о м блату на зави ју тку Црне реке, пред Битољем, на снегом покривеним котам а 1050 и 1212, д уж Б р аздасте, Р ововске и Трнавске косе, на половини падина планине С око и д у ж свих оних п о л о ж а ја које је д р ж ал а II армија. У своме делу објављ ен ом 1920 године ”М оје ко м ан довањ е на И с т о к у ” генерал Сарај, ш еф Источне армије, пиш е о том заврш н ом делу битке у 1916 години: ’’Б о р б а се настављ ала на целом ф рон ту; али да би се искористио успех треб ал о је имати резерве. Но њ их нисам имао! Срби, Руси и Ф ранцузи били су на крају своје снаге... Битка се заврш и л а, к а д а је време п остало уж асно и зауставило операц и је у куту Ц рне реке у времену о д 9 д о 12 д ец ем б р а где папади српско-ф ранцуски нису п р ест а ја л и .” О о сл о б о ђ ењ у Б и то љ а генерал Сарај пиш е: ’’З а у зе ћ е Б и т о љ а била је несумњива п о б е д а и о д времена он ог ш то је названо б итком на Марни ни јед ан стварни успех није заб ел еж ен о д стране наших ар м и ја .” Генерал Сарај мисли овде на француске армије и савезничке војске на З а п а д н о м фронту. На сам дан о с л о б о ђ ењ а Б и то љ а генерал Сара.ј је упутио д ве своје похвалне наредбе: једну искључиво француским војницима, а другу о п ш т у за све савезничке арм ије на Солунском фронту. У тој својој ’’Генералној н аредби за савезничке арми-

50

ј е ” о д 19 новем б ра 1916 године главноком ан дујући Источне војске ставља у први ред Србе и њ има се прво о б р а ћ а и вели: ”Срби, ви сте први отвор ил и пут, ви сте први на.јзад видел и ваш е непријатељ е у бекству и ваш и продуж ени напори су д о зв о л и л и за у зе ћ е Б и то љ а...” И главнокомандујући, скромно се обраћа, на последњем месту, својим ф ранцуским војницим а и вели: ’’Французи, ја сам поносан д а се налазим на вашем челу на Истоку, и нека садаш њ и успех буде само у в о д у још много л е п ш е .” И д о и с та најлепш а и најсудбоноснија п о б е д а у П рвом светском рату је баш однета на Солунском ф рон ту јер је она непосредно д о вел а до првих капи тулац и ја целих непријатељ ских д р ж ав а: прво Б угарске и Турске, а потом самим тим д овела и д о немачког захтева д а се зат р а ж и одм ах о д савезника обустава б о р б е и примирје, јер је немачка Врховна команда, и њен ш еф м арш ал ф о н Хинденбург, закљ учила д а после слома Солунског ф р о н та нема виш е ни најмањ е наде да Централне силе м о гу да наметну мир својим противницима. Али многи ситни, зав и д љ и в и др ж ав н и ц и и војници З а п а д а нису хтели да виде судбоносни значај Бал к ан ског п олуострва и м оћног фроита на њему, па су иш ли тако д ал еко да су ц ензуром забран и ли да се об ја в и по бедн и чк а н аредба генерала Сараја, и највећу п о беду 1916 године су само заб ел е ж и л и кратким извештајимп, који су се јед ва и примећивали. Своју пресудну улогу у д о б и ја њ у п о беде у ко јој је врхунад б ор би било коначно зау зе ћ е Кајмакчалана, а плод: осл об о ђ ењ е Битољ а, српске арм ије су платиле губитком око 60% својих ефектива. По самом генералу С арају српских војника на Солунском фронту, к ада је почела велика битка у августу 1916, било је 118.000, а када се та битка зав р ш и л а осл о б о ђ ењ е м Бито љ а остало је само неш то мање о д 50.000. Овде није рачунато да је у међувремену, да би се попунили теш ки губитци, доведено јо ш бар десетак хиљ ада о ф и ц и р а и војника из Северне Африке, где су били на лечењ у јо ш када су били спаш ени из Ллбаније, као и из Француске, д аљ е д оведени х младића, и.?беглих преко Албаније, ко ји су т ад а рекрутовани већ са својом 18 годином, и н а јза д да је било на х и љ аде и х и љ ад е оф и ци ра, п о д о ф и ц и р а и војника који су рањени у првим биткама, једва ;ал еч ен и или и недолечени у б олн и ц ам а Солуна, Бизерте, на К орзиц и до во ђ ен и н а за д у ф ро н т да попуне страшне рупе у саставу српске војске, те су стварни губитци српских ар м ија у битци 1916 године иш ли до 80% ангаж ованих ефектива, што се није нигде видело у једном нападном рату у коме су сви они који су ж р тв о в ал и и исцедили п оследњ у кап своје крви,

51

триум ф овали као победиоци. Ту је највећа и вечна слава свих бораца са Солунског фронта, који су извојевали слободу земљи. Прослављ ајући у својим срцима, гордим због тих јунака од пре 50 година, друго ослобођењ е Битоља, као првог дана слободе који је запљуснуо српску земљу, запоседнуту од моћних непријатеља, ми се питамо да ли неће можда судбина својом логичнош ћу и повезанош ћу довести да у блиској будућности Битољ буде по трећи пут ослобођен, да постане опет врата кроз које ће вихор слободе одувати сав шљам црвени који већ двадесет година држ и нашу свету, слободарску земљу п од својим јарм ом? У осталом и српски народ каже: никад два без три. ("Братство” — нов.-децембар 1966).

Краљ Петар I као победник улази у ослобођени Београд, у пратњи Престолонаследника Александра и прослављених војвода Ж ивојина Мишића, Радомира Путника, Степе Стјепановића и Петра Бојовића.

52

ЈЕДНА ЗАБОРАВЉ ЕНА ЕПОПЕЈА 42 године о д повлачења кроз Албанију О в ога месеца н аврш ава се једна заб о р ав љ е н а славна г о д и ш њица. П о д б ригом свакодневног ж и вота. како ем игрантског т а [КО и он ог п о д јар м о м у земљи, само они који су били учесници сетиће се д а се сада н аврш ава 42 године о д највеће савремене епопеје српског народа, о д једне у својој врсти најславније епопеје Светске историје. П овлачењ е српске војске у зи м у 1915-1916 кр о з Црну Гору и Албанију, њено и зб и јањ е на Ј ад ран ск о море и потом њено васкрсавањ е на К рфу и на Солуну је један о д највеличанственијих д о г а ђ а ја српске историје. Српски н ар о д има б о гату и сјајну повесницу. Њ е г о в и пев ачи-гуслари су имали и зоби лн и м атери јал к ада је т р еб ал о о п ев ати велике јунаке, њ и хо во витеш тво и њ и хову правичност, њ и х ову неустраш ивост и њ ихово п ож ртвовањ е, победон оси е битке и славне подвиге. Али нема ни јед но г н арод но г б ар д а који би м огао д а оп ева Албанску Г олготу ни у њ еној у зв иш ености ни у њеној трагици. Д в е х и љ аде и четири стотине година сви исто ри чари бележ е и славе као величанствени п о д в и г тако звано ’’П о вл ач ељ е д есет х и љ а д а ”. Атински генерал, ф и л о з о ф и и сто р и ч а р Ксепофон, п ош то је у 4-ом веку пре Христа и згу б и о битку к о д Кунакса против персиског краљ а Артаксеркса II, служ ећи са својих десет х и љ ад а грчких најамника у војсци њ е г о в о г ц о б у њ е ног м лађег б рата Кира, отп очео је своје чувено п овлачењ е ка о б ал ам а мора д а би се д о ч е п а о б р о д о в а и вратио у домовину. Ш еснаест месеци је тр а ја о њ и х ов п о вр а так кр о з м алоази ску о п устош ену зем љ у и када су на.јзад угледали к о д Понт-Еуксина, пучину, р азл егао се узвик из десет х и љ ада грла: — T h a la s s a ! T h a la s s a ! (море! м оре!). , ... К сенофон у своме д ел у ’’А н аб ас а” заб ел е ж и о је т а ј .у зв и к који већ д ва д е сет и четири века п онављ ају сви ученици кла-. сичне и стори је на свету. И стор и ја је заб е л е ж и л а и повлачењ е Н а п ол еон ов о из Русије. To су два на.јпознатија отсту п ањ а вели ки х в о јсак а у светскрј повесници и о њ и хово ј д рам атичн ости писало је на хиљадеи сторичара. 5а

Али нема у историји сличнога прим ера као што је било повлачењ е српске војске и дела Српског народа кроз Албанију. К сеноф онтови најамници у природној теж њ и да спасу своје ж и в о те п р оби јал и су се к ро з м ало азиску пустош да би се дочепали б р о д о в а и вратили својим д о м о в и м а из далеке туће земље. Ту се њ к х о ва и стори ја заврш ава. Н а п ол еон о в а ’’Велика а р м и ја ” тр аж и л а је д а се п роби је к роз снегом завејану руску степу где је остала без муниције и хране, смрзавана, гоњ ена козацима, и згуби в ш и свој зимски квартир п о ж а р о м Москве. И Н апол еон и послед њ и д о б о ш а р њ егове војске имао је само један циљ и једну ж ељ у да напусти туђу, н епријатељ ску зем љ у и да стане на своје родно тло, које је треб ал о д а му донесе спасење. Српска војска у Албанији није н ап уш тала туђе већ своје тло, своје домове. Она је са свога о г њ и ш та о д л а зи л а у туђе д ал еке зем љ е д а би там о наставила рат који к о д куће није могла виш е да води. П реплављ ена о д арм ија две велике цар?вине и једне краљевине, к о ја је већ сама била већа о д ње, скоро опкољена, остављ ена својој судбини, п о д околн ости м а п о д који м а би свака војска на свету п о тр аж и л а спас у капитулацији, српска војска Краља Петра I и Регента Александра, српске арм ије в о јв о д а Степе С тепановића, Ж и в о ји н а М и ш и ћа и П етра Б о јо в и ћ а нису и зм и цале да би се дочепале свога тла, већ н ап р отив ж ртв о в ал е су све, п ола зи ле су у изгнанство д а би јед но г дана могле баш оне, а не савезници или туђини, да ослоб о ђ а в а ју њ ихову Отаџбину. Српска војска није отступала да би напустила д аљ у борбу, већ да би је п рип рем ила на д р угом терену, п о д околностим а које су могле да јој донесу п о б е д у којом he п овратити слоб о д у своме подјарм љ ен ом народу. Т еш ка се била спустила јесен над С рби јом 1915 године. Са севера се ваљ ао ун иш тавајући талас М акензенове немачке 11-ге арм ије и њени м н о го б ројн и теш ки то п о в и почевш и о д м ерзера о д 305 мм, п р а Е и л и су крваву бреш у не само у ж и в ом телу српских п укова већ и у самој српској зем љ и разносећи је експ л о з и в о м и челиком. Р у ш и ле су се вековне куле Ђ у р ђ а Смедеревца, п ад ал и су бедеми б еогр ад ск е тврђаве, д и за о се свугде дим и пламен над Србијом. Преко Саве и Д рин е наваљ ивале су м н ого б ројн е аустроугарске д и в и зи је и цели су српски пукови умирали да би за д р ж а л и ову д востр уку навалу. Д о к л е буде и сторије српске војске остаће сећањ е на 5-ти п р екоб ро јн и пук каснијег генерала Воје Н и кол ајев и ћа који је бранио Б е о г р а д о д Н емаца и А устријанаца и М аџара. Засу т као вулканском ерупцијом ватром теш ке артилерије, преплављен са свих страна јуришнил!

54

таласи м а непријатељ ских б р и гада и д и в и зи ја које су као из земље извирале, пук се топ ио и повијао, в рш ећи тако десеткован све нове контра-јуриш е. Т ад а је командант пука и здао својим војницим а ову величанствену зап о вест којо ј нема равне у и сторији: ’’Врховна К оманда и збри сал а је наш пук из спискова живих. Ви немате виш е да се бринете за своје животе. Ви имате да браните своју престоницу до п осл ед њ ег јер наши ж и в о т и вг,ше не п остоје...” И 5-ти гтрекобро.јни гтук остао је на б реш и д о к је било и једног о ф и ц и р а и војника об ел еж и в ш и својим мртвим телима бедем одбране. Само су теш ки рањ еници покупљени о д непријатељ а на б о ји ш ту остали да буду сведоди о в о г јединственог хер о и зм а и свесног ж р тво вањ а. Таква је била сва српска војска 1915 године. П оследњ и у д ар је д о ш а о нап ад ом Б у гара са истока који се зари о као нож у леђа исцрпљ еним српским армијама. Увек п о д бо р б о м , натапа.јући сво.јом и још виш е непријатељ ском крвљу сваки педаљ своје напуш тене земље, српски пукови су се као ш агринска к о ж а стезали и постајали све мањи и слободно тло српске зем љ е које су они бранили било је све уже. О бруч се око п оследњ и х српских б ран илаца са свих страна затварао. У новем бру 1915 српске армије о ступ ајући д о ш л е су до Косова. Треб ал о је одлучити д а ли да се понови и сто ри ја кнеза Л а за р а или д а се сачува ж и в а снага војске за коначни обрачун. Врховна ком анда н својој посл ед њ о ј д рам атичн ој седници у П ризрену п о м и ш љ ал а је на сва реш ењ а осим једнога за ко је се ни један једини глас није јавио: САМО Ј Е КАПИТУЛАЦИЈА БИЛА ИСКЉ УЧЕНА. Ако би се^дала на Косову битка, са н есразм ером снага, без муниције, скоро без хране, без резерви, и зх о д је био сигуран: славна погибија. Али после Л а за р е в о г ж р т в о в а њ а српски н ар о д је остао v ропству пет векова јер није било виш е ко га да га ослободи. Врховна ком ан да одлучила је д а сачува ж и ву б орбену снагу и наредила је п овлачењ е к р оз Албанију, на Ј ад р ан ск о море одакле је водио и зл аз на нова б о ји ш та за нову б о р б у за ослобођењ е сво.је п о робљ ен е Отаџбине. Славно албанско повлачењ е је отпочело. Јед н а д р ж а в а и један наро д је отступао. Краљ, Влада, Скупштина, Армије, жене п деца, омладина, рањ еници све је то п ош ло у изгнанство да избегне ропству и д а сачека нову борбу. Био је то јединствен пример да је војска која је отступала одвела са со б о м и 35.000 непријатељ ских заробљ ени ка. Та је еп оп еја српска то л и ко величанствена д а би наш а српска сведочанства м огла и згледати пристрасна, претерана. Из

55

сећањ а три случајно и забран а страна сведока, три ф ран ц уска учесника у овој српској епопеји: д и п л о м ат а и новинара, ми ћ ем о б ац и ти само неколико искри ц а које ћ е као о гр ом ан пламен об асјати ту величанствену п ро ш л ост српску. A u g u s te В орр е био је ф ранцуски посланик на српском д в о р у у П рвом светском рату и он је прати о српску владу Н иколе П а ш и ћа на делом повл ачењ у о д Н и ш а до Крфа. Већ прве речи из њ егови х сећањ а “A la suite du G ouvernem e n t S erbe de N ic h a C o rfo u ” (Следу.јући српску Владу о д Ниш а д о К р ф а), огл аш ују тај велики српски епос: ”Ми нећемо п оћ и пре него што чујемо д а то п о в и грме изнад в а р о ш и ”, понављ ао је Н и ко л а П аш и ћ страним д и п л ом атам а к ада је п о д навалом аустро-бугарско-нем ачком српска Влада п р ед ви ђ ал а м огућност д а напусти своје седиш те у Нишу. Д о к су се непријатељ ске трупе прим ицале са свих страпа од атл е из Н и ш а П аш и ћ је звао савезнике у п о м оћ : ”Ако о д данас з а десет д ан а ова п о м о ћ дође, јављ ао је он телеграм ом , С рбија м о ж е бити спаш ена; али ако п о м о ћ не дсфе или д о ђ е сувиш е касно, С рби ја he бити смрвљена и савезници he м о рати д а ш аљ у д ал еко виш е сво.јих труп а на Б ал к ан .” 25-ог о к то б р а 1915 П аш и ћ је послао П а р и зу и Л он дон у тел еграм о д тр и речи: ’’Н адам о се и ч е к а м о .” Али п о м о ћ није дош л а. П о том је п овлачењ е преко Косова, Призрена, Пећи ка Ц рној Г ори почело. И п ред м орем и збегли ц а отступа и славна про'шлост српска: пренос м ош ти ју краљ а С тефана Првовенчаног, ко је су к а лу ђ е рк д онели из Студенице до П ећке П а тр и јар ш и је а од ав де су их понели војници. Француски посланик пиш е: ’’Остављене у цркви (П ећкој П атријарш ији , н аш а примедб а ) м ош ти ’’П р в о в ен ч а н о г” биће однете о д српске војске у п о вл ачењ у и снежне стазе Ч а к о р а видеће војнике како носе на својим раменима, м ењ ајући се, теш ки ковч ег праћен о д неколико попова, идући теш ко, д р ж е ћ и у једној руци зап аљ ен у свећу, ослањ ају ћи се д ругом на д уги ш тап и п ојући туж но молитве српске православне цркве. Са својом војском, са својим наро д ом , са својим краљем, ’’П рвовен чани ” ће п р о ћ и тако путем и згнањ а који м смо ми п р ош л и неколико дана р а н и је ”. У С кадру стране д и п л ом ате које су п ро ш л е к р оз Црну Гору н аи ш л е су на В ладу ко ја је преко П ри зрен а и Љ у м Куле п рош л а најнеприступачнији и на.јдивљи.ји д ео Албаније. Б о п п пиш е за те дане: ’’П рестолонаследник није и згуби о храброст, он је и зјављ ив а о д а је готов д а се б ори до последњ е крајности за ствар

56

коју савезници бране заједно са С рбијом: он је сачувао наду д а he војници који ће д о ћ и за њим у С кадар д елити њ егову в о љ у д а све учине д а поново осво.је своје родно тло. П ред великом несрећом ова одлучност мирна и одлучна засл уж ивала ја дивљење... "Исцрпљени војници су стизали у С кадар појединачно, у малим групама, у ком пактним јединицама, п еш аци и коњ аници помеш ани; поједини одред и су сачували свој војнички изглед, али су били м н огоб ро јн и љ уди ко ји нису виш е имали оружја. Сви су и згледали на крају снаге; прави покретни лешеви, они су се п рим иц ал и лагано, мрш ави, бледи, еум орног изгледа, лица као земља, угаш ен ог погледа. Њ и х о в тужни д е ф и л е тр ајал о је данима, п од кишом, у блату. Ни једна ж а л б а није д о л а зи л а са усана ових љ уди који су толи ко претрп ели ; као д а их је зл а коб водила, они су кор ачали чутећи; п онекад м огло се да се чује само ХЛЕБА; то је била једна реч за ко ју су још имали снаге д а је изговоре. Већ неколико дана већина о д њих није ниш та јела и у л о го р и м а где су их скупљали у околини вароши без д о в о љ н о г зак л о н а д а их заш ти т и о д кише, снега и хладноће, Влада им је могла да да само м рш ави о б р о к х леба...” ’’...Страх о д у м и рањ а о д глади гушио је Владу. Четрдесет и шест леш ева војни ка мртвих о д глади нађено је у ноћи између 16-17 децембра. П аш и ћ није могао д а сакрије пр ед страним министрима сву теш ку о зб и љ н о с т ситуације...” Али српска војска ваљ ала се као лавина ка Јад р ан ск о м мору. Само су мртви остајали. Б о п п пиш е даљ е: ’’Војни изасланици и страни лекари п р и д о д ати војсци чуд и л и су се. И згл ед ал о им је д а ће са великом муком четрдесет х и љ ад а љ уди бити спаш ено о д несреће; б ро ја л и су их 60.000. 70.000, 80.000 и без престанка еф екти ви су се п овећ ав ал и на зад о в о љ ств о српских м инистара ко ји су познавал и карактер својих зем љ ака и нама го во рил и : ”Они he д о ћ и у много већем б ро ју него што се ви надате. Пре него ш то су постали војници, они су били сељаци: они зн ају теш к о ћ е на које н аилази велика група зи м и у планини: они д о л а з е у малим групама; они у зи м ају разли чи те путеве; њ има т р еб а времена д а дођу, али lie они д о ћ и .” И д о ш л и су виш е него што се ико надао. Сем виш е х иљ ада и збеглица, K o i e cv највиш е страдале, д о ш л о је на К рф: СТО П Е Д Е С Е Т Х И Љ А Д А СРПСКИХ ВОЈН И К А на зап р е п а ш ћ е њ е и н ајбољ их п о зн а ва л ац а С рба и српске војске. Те своје успомене на п овлачењ е к р оз А лбанију министап Б о п п завршу.је овом сликом величанствене трагичности и узвишености: ”Сада сви су б р о д о в и оти ш л и (из пристаниш та Сан Ђ о в ан и д и Медуа, наш а п р и м ед б а ), али на албанској о б ал и Регент ie

57

остао. један део његове војске је још у опасности: он неће да напусти своје псследње војнике који иду сувим путем ка Драчу; њихова судбина биће и његова. ”Он пролази миран између њих; његова појава ублажава патње, њихова дивља резигнација учвршћује његову храброст. Трпећи још од последида једне операције коју је морао да издржи неколико дана пре него што ће да напусти Скадар, он се тешко држи на коњу; понекад морају да га носе. Једноставно, племенито он прати своју војску на Голготи. *

”Три месеца су прошла и на дан Ускрса Регент је поздрављао на Крфу традиционалном формулом ’’Христос Васкресе!” а његова обновљена војска могла је да му одговори овим криком наде: ’’СРБИЈА Ћ Е ВАСКРСНУТИ!” Пуни жестине за борбом српски војници су се укрцавали певајући на француске транспортне бродове који су имали да их доведу ка Победи.” (Ова последња ф раза написана је од француског министра на Крфу 19 новембра 1916 године када су српске и француске трупе ослободиле први српски град Битољ). Други учесник и сведок албанског повлачења је француски новинар H enri Barby, који је као дописник париског листа “J o u rn a l” провео са српском војском три године и са њоме прешао најтежи пут повлачења. Он описује величанствену борбу Тимочке дивизије у Качанику када су се војници без артилерије и скоро без муниције бацили бајонетом на Бугаре који су надирали од Скопља и одбацили их тренутно у назад да би омогућили краљу Петру I који се ту налазио да, као и многобројне избеглице, жене и деца, могу да одступе ка Призрену и не буду заробљени од Бугара. ’’Непријатељ ме неће имати ж и в о г”, изјавио је тада Краљ Петар I. Неколико дана касније француски новинар је опет срео Краља: ”Иза нас Врховна команда је прошла -Љум Кулу и војводу Путника болесног носили су на рукама у једној носиљци коју су војници начинили од горњег дела једних кола. Један сат касније Краљ Петар I је стигао на исто место. Стари суверен је имао са собом само два ордонанс-официра. Један војник му је отсекао једну грану и без пратње, помажући се у свом несигурном ходу овим штапом он је пошао пешке, истом стазом којом смо ми ишли — стазом изгнанства.” На тој стази којом је прошао Краљ Петар и српска Врховна команда француски новинар је између Спача и Флети прошао кроз, како је ок зове ’’клисуру смрти” :

58

”Већ јуче по подне ми смо наишли на лешеве укочене од зиме и завејане снегом; али у клисури какав призор ужаса. ”На две обале лешеви, још лешева и, што је најстрашније, самртници! "Лешеви, ми смо их видели толико ових дана да је наше сажаљење отупело, али ови људи у агонији! ”Ево једнога: ноге су му промрзле у опанцима који су постали блок леда. Њ егове отечвне руке су огромне. Помирен са судбином он очеку.је свој крај... Само његове очи живе на томе лицу већ мртвом, његове очи које нас гледају док пролазимо... Мало касније ево једног сиротог старог са шаторским крилом на рамену. Показује ми своје слеђене ноге. Говори ми. Ј а га не разумем. И ако знам да је мој гест непотребан, пружам му један двопек. Не тражи он то. Њ егова рука се са великом муком диже лагано, његов савијени прст показује ми шта жели. Гледам га и разумем. Тражи од мене да га довршим револверским метком. "Пролазим брзо. Ево других мртвих, других самртника... и ево још других и других...” Пред лаганом смрћу стотина и хиљада у Скадру Вагђу пише: ”Данас, после толико протеклих векова, после толико победа и славе давне и скорашње, Скадар, колевка једне од ера највеће моћи Србије, скрива изгнанство тог народа хероја. ”Ту у Скадру дошла је да умре Србија.” ( ”Братство” — фебруар 1958).

Филип Вишњић

59

П Е Д Е С Е Т О Г О Д И Ш Њ И Ц А СРПСКЕ СЛАВЕ И ВИТЕШ ТВА Васкрсла српска војска у паклу и а п о т е о зи С олун ског ф р он та

Има равно 50 година како се у месецу августу 1916 године запалио у Европи један нови фронт, Солунски ф ронт. Али пре него што је он постао жариште у коме су сагоревали и нестајали цели пукови, бригаде и дивизије пре свега српске војске, а потом и француске, уз мање знатно учешће и активност енглеских, италијанских, грчких трупа и једне руске бригаде, против овог фронта су се жестоко борили извесни савезнички државници и војсковође, који нису могли ни да схвате какав he значај за цео исход Првог светског рата овај фронт да добије и да се ту преломи мач судбине над Централним силама и да победа превагне одједном на страну савезника. Највећи противник Солунског фронта био је француски државник Кдемансо који је бацио свирепу и неправичну крилатицу: ”Шта ли раде тих 200.000 Сарајевских повртара?” Ови ’’повртари”, почевши од августа 1916, највише су имали да копају и гаје безбројне гробове својих другова, али два пута толико оборених непријатеља. Само далекоридост неколкко правих државника, какав је био Француз Армстид Бријан, спасла је Солунски фронт. И баш та Источна армија, којом је прво командовао генерал Сарај, потом генерал Гијома и најзад генерал, а потом маршал Франше д ’Епере, армија чија су кичма и ударни мач били српска војска, разбивши у двогодишњим борбама и потом пробојом фронта ланде затегнуте од Централних сила око Балкана, имала је прва од свих савезничких војска на свим фронтовима Европе и света ту највишу привилегију и славу да види како прве две непријатељске земл>е: Бугарска и Турска под њеним мрвећим ударцима капитулирају и полажу оружје пред ноге српских и француских дивизија. Један од ватрених бранилаца Солунског фронта,францускл државник Пол Пенлеве је написао: ”Ја сам горд да сам у свакој прилиди бранио и Источну армију и њеног ш ефа који је био достојан ње. Напор често незахвалан али који је чињен непрекидно од октобра 1915 (тј. од искрвцавања првих француских трупа у Солуну, наша примедба) па до децембра 1917 омогућио је триумфални поход

60

ка Дунаву у 1918 години, подвиг који је у историји осигурао Источној армији бесмртну славу. Очајничка депеша непријатеља ”Наш Источни фронт се сруш ио” прво признање пораз^, је таква титула славе да нема потребе коментара.” У ствари коментар је дао сам начелник Врховне команде Немачке царске војске, маршал фон Хинденбург, који је 3 октобра 1918, четири дана после капитулације Бугарске, упутио захтев Канцелару Немачког царства да одмах упути ”понуду за хитан мир са нашим непријатељима”, рекавши: ”Зб ог пада фронта у Македонији и умањења резерви што је резултат за Западни фронт, ”Зб ог такође немогућности у којој се налазимо да попунимо врло високе губитке у борбама од последњих дана, не остаје више ни најмања нада, колико човек може да просуди, да можемо да нагнамо непријатеља да закључи мир.” Д ок су се овакве праве византиске препирке водиле између савезничких политичара и војсковсфа, к о ји је с в а к и бранио само свој сектор, и где се радило да ли ће Солунски фронт остати или he га зли волшебници ликвидирати још 1916, био је једзн непобитан аргуменат у рукама његових бранилаца. Солунски фронт је било једино бојиште на коме се, са загарантованим успехом, могла да употреби српска војска која као да је дошла са оног света. Још у 1914 години српска војска је задала, прва међу свим савезницима два жестока пораза два пута већим војним снагама Аустро-Угарске империје, која је презирући малу српску земљу, десет пута мању од ње, крстила свој нлпад на Краљевину Србију ’’казненом експедицијом против гнезда убица Надвојводе Франца Фердинанда.” Казнена експедиција била је сама кажњена неслућеним српским победама на Церу и Руднику, те је 15 децембра 1914 Врховна команда српске војске могла победоносно да објави: ”На територији Србије нема ни једног јединог аустриског војника, осим заробљеника.” Али је потом, девет месеци касније, у септембру 1915 војска Аустро-Угарске, појачана са 11-том армијом Немачке под командом маршала Макензена, а од октобра и во.јском Бугарске Краља Фердинанда Кобурга, имала свој реванш напавши Србију с свих страна, и са Запада и Севера и Истока, и пресекавши јој чак и везу са Солуном, те је сваки отпор постао немогућ и да би се избегао потпун слом дошла је незапамћена Албанска Голгота Србије. Они во.јници који су издржали све напоре били су скоро мртваци који су још корачали, те је у целом свету и код непријатеља и код пријатеља одзвоњено мртвачко звоно и Србији и њеној војсци. Али ни непријатељи ни пријатељи нису познавали челична срца српска која су могла дз издрже оно што ни једна војска на свету не би издржала.

61

’’М ртваци” су маршовали снагом своје воље коју ништа н и Је могло да сломије ка Јадранском мору. Када су савезнички бродови, у највећем броју француски, пренели ове ’’лешеве што још и д у” на Крф, а потом у Солун, ти мученици са Албанске Голготе претворили су се у страховиту војску од 156.000 васкрслих војника, али осветника, тако да је на међусавезничкој војној берзи вредност српске војске познала незапамћен скок. Један од спасилаца тих стотина хиљада српских војника и избеглица, који су умирали масовно не само у планинама Албаније већ и на обалама Јадранског мора, адмирал Лаказ, командант француске флоте у Јадрану и Средоземном мору, написао .је поводом овог чудесног васкрсења целе .једне армије ове редове дивљења: ”То је сама Душа српског народа која се манифестовала у вољи да не ишчезне, заслужујући тако највишу славу да баш она зада оллучни ударац источном бастиону н е п р и Ја те љ ских армија и да тиме повуче рушење целе зграде. ’’Србија се стовила међу највеће нације и за мене је највећа част у моме животу морнара да сам могао да прикупим ка обалама Јадрана ту дивну војску коју је непријатељ веровао да је уништио за увек, и да сам јој тако могао да помогнем да се реорганизује са каквом изненађујућом брзином да би је довео на Солунски фронт где је она славно допринела да се ра т заврш и.” Али да би доживела ту на.јвишу славу српска во.јска је показала такав дух жртвовања за сво.ју земљу да се ослободи, такав тежак данак у крви је платила, да је више од половине оних који су ушли у огањ борби и битака у августу 1916, почевши са првим сударима и јуришима и контра-јуришима на Горничеву, Чеганској планини, потом у апотеози Кајмакчалана и Сиве стене, крвавих Чука и свих безбројних славом осветљених положаја на старој српско-грчкој граници, нашла смрт на пољу чгсти у скоро три године непрекидне борбе до уништења или победе. Доиста су у огњу овде сагоревале чете, батаљони, пукови, гинули војници, подофицири, нижи и виши офииири да се нше знало ко је већи јунак, ко је жртвовао живот без жаљења, без оклевања бацајући се стрмоглавце v огањ и у смрт, само да Српски народ опет поврати слободу. Српска војска на Солунском фронту је била не само армнја која се издигла челичном вољом из смрти да би дала тлачитељима своје земље досто.јну освету, срушивши три царства. већ је то била армија правих ’’кам иза” која је јурнула беспоштедно у борбу са једином девизом ’’победа или смрт”. Победа је дошла, али је и смрт пре ње покосила највећи број тих

62

осветника и ослободиоца, каквих није било равних чак ни v славној српској историји од Косова. Амерички Срби и Срби Канаде, староседеоци, могу да буд у поносни што су гој најславнијој и најхрабријој савезничкој армији дали сво.је синове да и они узму у 1918 години добровољно учешћа у данку крви, али и v коначној победи која је. донела слободу и уједињење свих Срба, па и Хрвата и Словенаца, ко.ји су били само ретки изузетци међу тим добровољцима из Сједињених Држава и Канаде, али их је било и сваки од њих лично, жив или мртав, делио је славу српске армије. О најкрвавијој и најславнијој бици 1916 године, о заузећу Кајмакчалана, коте 25-25, која је доиста постала не само ”пллнина славе”, већ и ’’планина смрти”, ’’Братство” .је писало у септембарском броју на дан 50-годишњице овог незапамћеног окршаја гиганата, где ie српска војска однела своју најлепшу, али и најскупљу победу. ( ’’Б р атство” —

август

1966).

НАРЕДБА СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ ИЗ 1915 ЈЕ Д Н А СЛАВН А Г О Д И Ш Њ И Ц А ”У овим теш ким даним а н?ш спзс је у истрајности, стрп љ ењ у крајњ ем п ож р твовањ у свих н ас”

Концем новембра, током децембра 1961 и јануара следеће године навршава се четрдесет и шест година од ретко трагичних догађаја наше најновије историје, али догађаја која су најлепша слава и понос Српског народа. To .је оно чувено повлачење српске војске и дела српског народа кроз Албанију, познато под именом ’’Албанска Голгота”. Први пут од како је извојевао себи своју слободну државу Српски народ је био, преплављен од армија две царевине: Аустро-Угарске и Немачке и једне краљевине: Бугарске, изгубио слободу и делокупну своју државну територију, коју је напуштао корак по корак натапајући сваки грумен српске земље својом и непријатељском крвљу. Али је у овим црним и тешким данима, и то не по први пут, показао узвишеност свога духа, своју верност и поред тешких искушења која су га до~ водила у сумњу и пометњу, и своју коначну храброст под најтежим условима, који су знатан део учесника овог егзода одвели у најстрашнију смрт, ону од глади. Али, вођен великим својим војсковођама и државницима српски народ је одбио да

63

савије и приклони своје славне заставе и да капитулира, како су то други управљачи, први пут у српској историји, равно 25 година после ове херојске српске одисеје, починили. У 1915 години није било ки једног српског државника, ни једног српског команданта који је и једног тренутка помислио да би се могло капитулирати. За све је постојао само један једини императив: издржати и борити се до краја, до последњег човека, јер је судбина само храбрима наклоњена. Поводом ове годишњице тог добровољног изгнанства српског Владара, српске Владе, српске војске к српских гр а ђ а н а — 30.000 српских дечака од 16-18 година је поред осталих нашло смрт од глади и дављења по албанским баруштинама — ми желимо да вратимо у сећање то херојско доба Србије не кроз лична сећања већ кроз документа, која су нам изузетним околностима дошла до руку, докумената која су доста мало или чак ни мало била позната нашој јавности у нашој слободној Отаџбини, а која оцртавају и рељефно истичу сво високо достојакство, сву мушкост, сво национално визионарсвто и српских војсковођа и српских државника, какве he Српски народ пожелети, али којих на жалост у другом своме трагичном и судбоносном периоду није више имао. Први документи из овога великог доба је наређење Врховне команде од 25 новембра 1915 које је не само једна драматична војничка заповест, већ једно право Вјерују о неумрлости државе и народа, који је спреман да се бори до краја, да не малакше и да за своју слободу све жртвује. Та наредба, која је у своме завршном делу право пророчанство, а што сведочи далековидост тадашњих управљача Србије, гласи: ’’Настао је тренутак, кад се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше су војске морал и дисциплина попустили, а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање је војске уопште неповољно. Бојати се да сада, при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско приморје не наступи још већа малаксалост и физичка и духовна. Да не би до овога дошло, потребно је војницима објаснити циљ овог нашега повлачења и убедити их у његову потребу. Капитулација би била најгоре решење. Због ње би се изгубила држава, наши савезницм би нас сасвим напустили. И не би имао ко о нама да води рачуна и да нас снабдева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше интересе. Ми би били сасвим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације повлачење на Јадранско приморје. Ту he се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и

64

свима осталим потребама које нам шаљу наши савезници, те ћемо опет престављати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати. ДРЖАВА НИЈЕ ИЗГУБИЛА СВОЈЕ БИЋЕ, ОНА И Д А Љ Е ПОСТОЈИ И АКО НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ, ДОКЛЕ ГОД ЈЕ ТУ ВЛАДАЛАЦ, ВЛАДА И ВОЈСКА, ПА МА КОЛИКА Њ ЕНА ЈАЧИНА БИЛА. ГОТОВОСТ САВЕЗНИКА ДА НАС ДО КРАЈА ПОДРЖ Е И НЕИСЦРПНА ЊИХОВА СНАГА НА КРАЈУ Ћ Е СЛОМИТИ ЗАЈЕДНИЧКОГ НЕПРИЈАТЕЉА И НАША Ћ Е OTAIIБИНА БИТИ ОПЕТ СЛОБОДНА И УВЕЋАНА. УБЕДИТИ СВЕ ДА ЈЕ ОВО ПОВЛАЧЕЊЕ ДРЖАВНА ПОТРЕБА. СПАС ДРЖАВЕ И ДА ЈЕ У ОВИМ ТЕШКИМ ДАНИМА. НАШ СПАС У ИСТРАЈНОСТИ, СТРПЉЕЊУ, КРАЈЊЕМ ПОЖРТВОВАЊУ СВИЈУ НАС. С ВЕРОМ У КОНАЧНИ УСПЕХ НАШИХ САВЕЗНИКА ТРЕБА ИСТРАЈАТИ ДО КРАЈА.” Сутра дан Врховна команда, под потписом војводе Путника издала је наредбу о распореду повлачења српске војске које је било упућено ’’Свима командантима армија” у коме се саопштава да се мора извршити повлачење во.јске кроз Црну Гору и Албанију на Јадранско море и где се свакој армији посебно одређу.ју правци њеног повлачења. Како је ова наредба чисто војничка и веома опширна то је не доносимо, али из ње објављујемо само оно место где. се говори шта ће се урадити са артилеријом када се уђе у кршевите и планинске пределе без путева где постоје само пешачке стазе. Та.ј део гласи: ”Што се од пољске и тешке артилерије не може даље вућп поступити овако: ”Све топове з р к о п р т и ташо, а зртвапрче и нишанске справе понети са собом. Ова места обележити и упамтити. Сву запрегу повести са собом и њу кооистити за ношење фуражи. Где се коморска кола не могу вући, онда од њих образовати двоколице и њих вући за собом; а где се ни ово не може, онда повести волове са јармовима, а кола уништити.” To су били они дани туге када су артилерци плакали сахрањујући у дубоке исколане јаме своје топове, а кзда су на све стране пред улазима у клисуре буктале ломаче спаљиване коморе. Одмах после издавања ове наредбе од стране војводе Путника, одржан је тако звани ратни савет у Пећи на коме су узели учешћа: Командант II армије, војвода Степа Степановић, који је као најстарији претседао савету, затим командант I армије војводз Живојин Мишић, командант II армије, генерал Павле Јуришић5

65

Штурм и командант Одбране Београда, генсрал Михаило Ж из1К о в и ћ .

На овом састанку војвода Мишић једини је био протнв отступања кроз Албанију и тражио да се са свим трупама пређе у офанзиву, па ма шта се десило. Он је чак тврдио да пошто је Врховна команда напустила 26 новембра Призрен и земљу да је она тиме престала да постоји. Војвода Степа Степановић је тада изјавио: ”Не. Она постоји као законита власт и то је једина нит која нас везује за Отаџбину.” Генерал Јуришић и Живковић сложили су се потпуно са војводом Степановићем, знајући како је катастрофално стање код трупа, које су биле изнурене, голе и босе, без довољно исхране и без потребне муниције за једну офанзиву, која би се свршила коначном катастрофом по српску војску. Извештаји који су стизали од трупа били су песимистични и командант Шумадиске дивизије I позива актом О. Вр. 5256 је извештавао какво је било стање код ове елитне јединице српске војске: ’’...Трупе нису способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офанзиву, јер су бројно слабе, голе и босе и гладне. Стока је сасвим изнурена и неспособна за вучу. Арнаутски живаљ непријатељски је расположен према нашој војсци... Ако и даље останемо на садашњим положајима, предвиђам: и ово мало војске изгубићемо... С тога молим команданта дч ову моју преставку коју чиним по дужности, износећи право стање у својој команди, узме у најозбиљније разматрање и учини категоричну преставку Врховној команди да се у духу директива Врховне команде што пре повучемо са војском, д о к у возовима буде трајало ово мало хране са којом се једва може доћи до нових слагалишта. У противном неминовна је катастроф а.” Овај извештај од 30 новембра прочитан је на новој седнијЦи ратног савета истога дана. Стигли су извештаји и Моравске дивизије II позива која је нападнута јаким бугарским снагама морала да напусти Ђаковицу и да тако остави десни бок српске војске отворен и угрожен. Истога дана су непријатељске трупе, аустриске и бугарске патерале Тимочку дивизију од Косовске Митровине ка Пећи, у којој је трајас и овај трећи састанак, ратног савета. Одлучна три команданта армија са војводом Степом су гласали да се одмах, већ 1 децембра, са свим трупама предузме повлачење ,кроз Црну Гору и Албанију да би се избегло опкољавање и уништавање српске војске без сретстава да се чак и брани a камо ли да прелази у офанзиву. Војвода Мишић је сам гласао

66

против повлачења а за офанзиву, па макар се доживео и копачни слом. На дан 1 децембра српска војска је зашла у кланце Руговске клисуре одступајући од Пећи ка Подгорици и у кланце Белог Дрима одступајући за Љ ум Кулу и Скадар. Трупе које су одступале највећим делом биле су без икакве хране и у правом смислу речи су гладовале, па чак и умирале од глади. Какво је било стање хране која је стајала на расположењу српској војсци, када је већ дошла до Скадра види се из извештаја Главне интендантуре Пов. Е. П. Бр. 1916 у коме се вели: ”Услед последњих покрета српске војске базе снабдевања пренете су у Скадар и Драч. На њиховој организацији живо се ради последњих дана. Тако у Драчу има 23 вагона брашна, а у Скадру (Медови) 16 вагона. Куповањем повећаће се та количина на осамдесет један вагон. To би било довољно за сто педесет хиљада војника и време од шест дана.” Одступање српске војске кроз Црну Гору и Албанију је тра.јало двз, а за неке трупе и три месеца, те се према томе може видети какво је било стање њихове исхране, када су људи ■били срећни ако су примили шаку пројиног брашна или шаку кукурузног зрновља да га пеку на ватри као кокице, и да им то буде једина храна. На дан 11 децембра командант I армије, ко.ја је остала у заштитници упутио је Врховној команди овај извештај под О. Бр. 9947: ’’Молим вас осигурајте исхрану трупа и дотурање из позадине. На терену сем мало сена нема ничега. Становништво (албанско, наша примедба) просто глоби војнике наплаћујући један килограм проје петнаест до шестнаест динара... Ја страхујем потпуно оправдано, да не наступи потпуно расуло, да и ово мало још челичних војника и официра, не измакне из руку са последицама лако схватљивим. Сва тежина дакле и све зависи од хлеба. Од команданата дивизија стижу ми посведневно извештаји о очајном стању код трупа. Јутрос, према извештају команданта Плавског одреда, стање је тако да су му људи од глади почели умирати.” Трагедија српске војске, изложене да изумре од глади, је превазишла оне страхоте Наполеоновог повлачења из Русије 1812 године. У овим најирњијим данима када се Србија највише поуздала у Француску, више од свих других савезника, осим Pvсије која није била у могућности да материјално достави ма какву помоћ српској војсци, дошао је као гром из ведрог ие-

67

ба, на сва звања у помоћ савезника, овај акт француског во.јког изасланика код српске владе, пуковника Фурније, упуНен Регенту Алексакдру: "Господару, ”Имам част ставити до знања Вашем Краљевском Височанству да ми је генерал Ж оф р (тадашњи главнокомандујући француске војске, наша примедба) коме сам изложио ситуацију српске војске и потребу за њезином реконструкцијом а под условима који he дозволити реорганизацију и исхрану, ставио на знање да савезничке флоте немају могућности да сада осигурају преносе из Албаније. ”Он моли да претставим Вашем Краљевском Височанству што следује: ’’Српска војска моћи ће бити искупљена у зони Валоне и Санти Каранти, где би се исхрана могла лако осигурати. ’’Генерал Ж оф р тпажи хитио Ваше и Врховне комгнде мишљење о овоме. Он је у стању да пошаље једну мисију инжињеријских официра ради оправке путева v зони прикупљања која ће се изабрати ради исхране и снабдевања. ”Био бих Вам благодаран, ако ми дате могућности да генералу Ж оф ру што пре одговорим. "Изволите примити, Господару, изразе мога дубоког поштовања и оданости. Пуковник ФУРНИЈЕ.” Мишљење српске Врховне команде, које је генерал (касније маршал) Ж оф р желео да чује био је урлик очајања, а Регент Александар је крикнуо од револта. Ч?к и наши најбољи пријатељи Французи нису схватили да војска која умире од гладн и изнемоглости око Подгорице и Скадра, која је остзла и беч коња и без волова од којих је највећи део полипсго такође о д глади, није била у могућности да без хране пешачи још коју стотину километара до крајњег југа Албаније. Д а би још рељефније дали слику огромне несреће која се тада оборила на српску војску донећемо — јер нзм простор више не дозвољава — само нека најкарактеристичнија места из многобројних извештаја команданата српске војске у тим тешким данима. Тако командант Моравске дивизије I позива на дан 10 децембра 1915 упућује армији извештај О. Бр. 4537 у коме вели: ”До данас ми није дотурена храна у опште. Јуче послани товарни коњи за храну у Љеш, нису се ни вратили. ”З б о г немања хране стока липсава, а л>уди се поводе од изнемоглости.

68

"Молим да се дивизија примакне каквом слагалишту. Бојазан је да људи не почну давати последње оружје и муницију за храну.” Командант Моравске дивизије II позива шаље 9 децембра 1915 извештај Пов. Бр. Службено у коме вели: ’’Команданти пукова преставили су ми очајно стање код трупа. На њих се не може рачунати. Траже да се што пре сведу у равнину, где he се одморити и исхранити.” Командант Моравске дивизије I позива понавља 13 децембра свој извештај новим под О. Бр. 4550 у коме вели: ”3а последњих 15 дана из ЈБеша је добијено до сада свега по килограм и по брашна по човеку и по два кг. зоби или кукуруза по грлу стоке. Од осталих потреба није добијено ништа. Како сам извештен у Љ еш у и нема више ничега... ”У опште у погледу исхране стање је просто страшно. Војници изнемогли, стока испропадала толико да више не може да иде ни до Љ еш а ради доношења хране.” Командант Брегалничке дивизије, састављене од људи из Јужне Србије, која је имала најтежи задатак да буде у заштитници целог повлачења од Струге, имајући највећи притисак бугарских трупа, извештава 18 децембра 1915 под О. Бр. 1389: ’’...Оружје покварено, муниције сувише мало, коњи боси, изнурени и неспособни за наређени покрет. Војниии принуђени глађу продају одело. Стање дивизије је очајне.” ”И досада су трупе ове дивизије, нарочито после новлачења од Струге, трпеле страховиту оскудицу. Љ у д ч су од глади и напора постали сенке. Стока товарна и теглећа пропала је. Што до сада није дошло до потпуног растројства јединица има се захвалити необично великом пожртвовању извесног броја старешина и сталној нади да he нам помоћ стићи и питање о исхрани брзо моћи псправити... ”Д а би и х г л а д н е , ф и з и ч к и исцрплзене, голе и босе в о ј нике при повлачењу са положаја могао прихватити, бар исхранити и тиме морално на њих утицати, упутио сам у Елбасан начелника интендантуре ради набавке што веће количине људске и сточне хране. Ноћас 17/18 децембра добио сам извештај да се може добити само једна порција хлеба и ништа више...” Командант Комбиноване дивизије под О. Бр. 4715 од 18 децембра извештава: ”Љ уди ноћивају под ведрим небом. ЈБуди су готово боси услед дугих маршева и сталне мочвари. Болеснике немам куда да упутим...”

69

Ти болесници, заостали раљеници умирали су стотинама, хиљадама у блату крај угашених ватара као мушице. Катастрофа је била општа. Па ипак је српски војник издржао ово највеће искушење које је једна војска поднела. He треба заборавити да с}7 се у 1917 години, читаве француске дивизије побуниле на фронту не зато што нису имале хране, одела и обуће, већ што им је порција вина смањена од литре на пола литре, а српски војници у Албанији су се држали и маршовали са кило и по брашна на пола месеца, и то када га је било. II ’ П о б е д а над непријатељ ем и васкрс Велике С рбије би ћ е вама и братском С рпском н а р о д у у т еха за све ш то сте п реж и вел и ” О ве речи у п у ћ у је цар Н икола II П рестолон аследн ик у Алексаид р у у тренутку највеће тр агеди је српске војске у А лбанији.

У овако очајној ситуацији у каквој се концем дедембра 1915 године налазила српска војска на своме повлачењу кроз Албанију, једина је помоћ могла доћи од савезника, који су требали да нешто предузму да се српска војска спасе неизбежне пропасти. Најближи су били Италијани који су се већ билч искрцали у Албанији у Валони и у Драчу. Зато је Врховна команда под О. Бр. 25029 упутила овај хитан апел министру војном да он то пренесе делој српској влади: ”На случај да другог излаза из ове ситуације нема, него да морамо ићи сувим за Драч и даље за Валону, то је, обзиром на могуће надирање непријатеља из Елбасапа ка Драчу и Валони, као и на побуну албанског становништва, потребно за обезбеђење даљих покрета наших трупа да се две италијанске дивизије искрца.ју у Драчу и предузму наступање ка Тирани и Елбасану, ради задржавања даљег непријатељског надирања. ”Исто тако треба италијанске трупе из Валоне покренути преко Фијери ка Елбасану, да би задржале непријатељево даље надирање ка Драчу и Тирани. ’’Молим за дејство код исталијанске владе да се ово изврш и.” Међутим су Италијани у српској војсци на издисају видели неког противника, који је упао у Албанију да је окупира и тако отргне од италијанског утицаја и угрози италијанске интересе. Ишло се тако далеко да је командант италијанских трупа у Валони претио овим српским трупама које су вукле једва живу душу, повлачећи се под свакодневном борбом испред Бугара који су надирали, да he он употребити силу да спречи да српске трупе које се повлаче не пређу реку Шкумбу.

70

A y t o време cy Бугари свим снагама наваљивали на Елбасан, ко.ји је бранила последњим дахом Тимочка во.јска, те су је потисли из града ка Тирани и потом ка Драчу. А Бугари су били не само непријатељи српске, већ исто тако и италијанске војске. Али пред заслепљеношћу ситним интересима неразумевање је било опште. У почетку јануара 1916 ситуација за српску војску је била следећа: Врховна команда и I армија у Скадру. II и III армија, Одбрана Београда и трупе Нових области (Јужне Србије) налазили су се око Скадра, ЈЂеша и Сан Ћовани ди Медуа. Тимочка во.јска, ко.ја је одступала од Елбасана, била је око Драча. Резервне трупе биле су око Фијери. А сви су били до изнемоглости гладни, голи, болесни, без муниције и доведени до крајње ивице оча.јања. По подацима које је тада имала Врховна команда, преко 20.000 људи је већ било помрло од глади, болештина и рана, али је у том тренутку на тлу Албаније српска војска ипак бројала 143.633 официра, подофицира и војника. У ову цифру нису ушле трупе које су се са Французима и Енглезима повукле из Јужне Србије у Солун, нити рањеници који су већ били пребачени бродовима у Италију, Француску и Бизерту. Апел П рестолон аследн ик а А лександра руском Ц ару

У овим најтрагичнијим тренуцима по српску војску, а тиие и по Српски народ, чија је она била борбена елита, Престолонаследник Александар, тешко болестан у Скадру, видео је jeдино спасење у енергичној интервенцији Русије у српску корист. У очи свога рођендана, 16 децембра 1915 он је упутио овакав очајан телеграм "Сведржитељу руског народа, Њ еговом Императорском Величанству, Николају II.” ”С надом и уверењем да he се моја војска на Јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ од савезника, ја сам је превео преко албанских и дрногорских планина. He нашав ништа од обећаног овде што јој је потребно за издржавање и реорганизацију, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. У том најтежем тренутку ја се обраћам Вашем Императорском Величанству у које сам увек полагао своје последње наде с молбом за Вашу високу интервенцију да би је спасао од сигурне пропасти и да би је могао у миру припремити за нове напоре који предстоје и њој и савезничкој војсци. Да би то могло бити, потребно је да савезничке флоте

71

превезу што пре моју северну војску из Св. Јована у какво безбедно место, недалеко од границе Србије (најбоље у околини Солуна). Гладна и изнемогла војска не може сувим стићи из Скадра до Валоне, куда је савезничке врховне команде мисле да упуте. ”Ја се надам да he овај мој апел наћи одзив код Вашег Императорског Величанства, који се увек очински старао за Српски народ, и да he интервенисати код савезника да спасу српску војску од катастрофе коју није заслужила, а која јој иначе предсто.ји. ” О д го в о р Ц ара Н иколе II

Већ сутрадан, на сам свој рсфендан, као најдрагоценији поклон, Престолонаследник Александар је добио као одговоо овај телеграм од цара Николе II: ”С осећајима бола пратио сам одступање храбре српске војске кроз Албанију и Црну Гору. Изјављујем Вашем Краљевском Височанству моје искрено дивљење пред вештином којом је она под Вашим руковођством одолевала свима тешкоћама повлачења одбијајући свуда бројно н?дмоћнијег непријатеља. ’’Сагласно мојим наредбама, министар иностраних послова више пута је позивао савезнике да предузму мере за сигурност морског пута Јадранским морем. ’’Захтеви ови обновљени су и ја се надам да he славној војсци Вашег Височанства бити дата могућност да напусти Албанију. Верујем чврсто да he се Ваша војска скоро опоравити од преживелих тешкоћа и поновно узети учешћа у борбама са општим непријатељем. ’’ПОБЕДА НАД ЊИМ И ВАСКРС ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ БИЋ Е ВАМА И БРАТСКОМ СРПСКОМ НАРОДУ УТЕХА ЗА СВЕ ШТО СТЕ ПРЕЖИВЕЛИ.” Једна оштра и енергична нота руског министра спољних послова Сазонова упућена британској, француској и италијанској влади учинила је да су се савезници најзад пробудили из своје апатије и равнодушности према пропасти Србије и српске војске и прва је француска влада донела одлуку да се предузму све мере у погледу транспортовања морем те да српске трупе што пре напусте Албанију и да се пребаце бродовима у Тунис. Али ово није било остварљиво због несигурности пута кроз Средоземно море угрожено немачким подморницама. Само је 1400 људи пребачено на Св. Јована Медовског у Бизерту. Блискост базе аустриске флоте и поморског ваздухопловства у Котору чинила је ову албанску луку немогућом за

72

и ма какав већи транспорт, јер су бродови били бомбардовакн из ваздуха, или нападани торпедима подморница. У тим данима долази у Скадар шеф француске војне мпсије за снабдевање и спасавање српске војске, дивизиски генерал Пиероном де Мондезир, који у разговору са Престолонаследником Александром и председником владе Пашићем сзветује да треба српска војска да напусти Скадар и да пође за Драч да се ту укрца, износећи при томе како се Италијани плаше српског останка у Албанији и да набацују Србима империјализам, као да су Срби дошли добре воље у Албанију да је освоје. На то му .је Пашић одговорио: ’’Немамо никаквих намера према Албанији. И ми много рачунамо на свесрдну помоћ италијанску. Они су већ заузели извесне тачке на албанском приморју. Напротив ми једино тражимо да наша војска напусти Албанију и желимо да се пренесе што пре и брже на какву просторију, где he моћи да се исхрани и реорганизује у пуној сигурности. Ми схватамо своју ситуацију. Она је готово безнадежна. Ми сада управљамо очи Француској. Она је дошла, пружила нам руку и ми на то одговарамо: ”Ми смо у вашим рукама. Радите од нас шта хоћете.” И сва је срећа српске војске тада била да је доспела v француске руке, јер су, сем Руса, једино Французи имали разумевања за наш положај. Генерал де Мондезир је био упутко своје елитне официре: пуковника Душна у Валону, потпуковника Брусоа у Драч и потпуковника д ’Алозијеа у Скадар. Сви њихови извештаји су се слагали са оним које су давали српска Врховна команда и српска Влада. Француски официри су имали правих пријатељских и савезничких осећаја за Србе и доиста су чинили све што им је било могуће да их помогну. Извештај који је тада поднела Француска мисија је најбоље илустровао како су ти француски официри разумели положај Срба. У том извештају се вели: ”Може се без претеривања рећи да је српска војска у стању потпуне дезорганизације... Врховна команда и њена оделења раде, али су немоћни; њихова наређења сударају се са општом равнодушношћу... Али је дух код војника добар. Нема случајева непослушности. Во.јници просе за парче хлеба, умиру од изнемоглости по улидама, али се не чује ни једна реч протеста. ’’Војска кема материјалне спреме. Она је изгубила половину својих пушака, готово све своје топове; нема више ни муниције; никаквих превозних средстава, изузев коња који су сви претворени у товарне; нема ни хране, ни спре-

73

ме, ни одела, ни преобуке, ни обуће. Војник је у правом смислу те речи го и мора му се дати све. И ако је војска побеђена и нема ничега, ипак је сачувала вољу за реорганизацију и жељу да се туче понова. Она је свесна да ову реорганизацију не може извршити v Албанији, нити осигурати својим средствима. СРПСКА ВОЈСКА СЕ ОКРЕЋЕ ФРАНЦУСКОЈ КОЈА, ЈЕДИНА МЕЂУ САВЕЗНИЦИМА, МОЖЕ ДА ЈЕ СПАСЕ И ПРЕДАЈЕ СЕ ПОТПУНО И БЕЗ РЕЗЕРВЕ ЊОЈ... ’’Српска војска реорганизирана изгледа да је најбоље да се употреби у околини Солуна, одакле, окружена снагама француско-енглеским, — може, кад време дође, дејствовати и офанзивно у правцу Битоља или Сереза. Ако се досадања одбранбена линија, коју сада држе савезници, прошири толико да она образује једну сигурну зону, српске трупе се могу довести у близину саме вароши. Ово јс трајна жеља и српске Владе и српске војске.” Овај извештај већ показује колико су Французи разумели и положај и значај српске во.јске и велике могућности које је она могла да допринесе у коначној ф ази рата на Солунском фронту. На супрот свом француском разумевању стајало је зло расположење Италијана који су тражили неки српски империјализам у присуству једне војске која је у правом смислу умирала од глади, али се није предавала, и који су починили доста неразумљивих тешкоћа тим својим савезницима у невољи. Али су најгоре били обавештени Енглези јер је енглески војни изасланик код српске владе пуковник Филипс, био загрижен србофоб, и мрзео је Србе у истини и по његовим извештајима које ie слао енглеској Врховној команди, српска војска није више ни постојала и саветовао је да се за њу ништа не треба учинити и да треба једноставно дићи руке. Срећом доласком енглеске поморске мисије под вођством адмирала Трубриџа, који је имао више разумевања за српске невоље и страдања, то је мишљење енглеског војног изасланика остало потпуно усамљено. Н ајзад су Французи учинили један енергичан гест који је одлучио о судбини српске војске. Једне ноћи у почетку јануара 1916 француска средоземна ескадра под командом адмнрала Сошепра заузела је препадом варош и острво Крф. Изненађени Грци су уложили дипломатски протест, на коме је остало, јер су морали да се помире са свршеном чињеницом. Српска војска је тако добила најзад своје уточиште. Али је ј о ш требало тамо је пребацити из Албаније. И за t o cv је још многе невоље и тешка калварија чекале. Али овог пута се спасење указало на видику.

74

III. ”Ja н ећу напустити м о је војнике. И дем с њ има у пркос својој б о л ести ” — и зјави о је у Љ еш у П рестолон аследн ик А лександар о д б и ја ју ћ и ф ранц уск у п о н у д у д а б у д е п ревезен у Италију

Догађаји који cv се одиграли у јануару 1916 на црногорском фронту још више су погоршали положај српских трупа у Албанији, а нарочито оне највеће групе дивизија око Скадра у коме су се налазили Престолонаследник Александар, Врховна команда и краљевска Влада. Ловћен је био пао 8 јануара 1916 и Аустријанци су почели нагло да продиру у Црну Гору тако да су већ 13 јануара ушли на Цетиње и Краљ Никола се одлучио на капитулацију Црне Горе. Скадар је морао бити хитно евакуисан јер је улазак аустриских трупа у њега био само питање дана. На дан 14 јануара тешко болесни Престолонаследник Александар је прешао у Љ еш, а чланови краљевске Владе, са Пашићем на челу стигли су у Медову да се ту укрцају у брод за Италију. Какво је било стање у пристаништу Свети Јован Медовски баш тога дана када је стигла ту Влада да се укрца, види се из овог званичног документа: Извештај команде пристаништа Свети Јован Медовски. О. Бр. 48 од 15 јануара 1916 (докуменат се налази у зваиичном војном архиву Краљевине Југославије'): ”Јуче, 14 јануара, дошао је у медовско пристаниште италијански брод ”Чита ди Б а р и ”. У овај брод, према наређењу председника комисије, за укрцавање, требало је утоварити хиљаду и две стотине наших војника. На оснопу овог наређења доведено је по леденој киши и страховитом ветру тражено људство. Кад су војници већ били у прлстаништу италијански капетан Лењани саопштио је да лађом ”Чита ди Б ари ” неће путовати војници, но Њ . К. В. Престолонаследник, краљевска Влада са народним посланицима, дипломатски кор и госпође официра. На моју молбу капетан Лењани дозволи да овим бродом могу путовати и рањени официри. Капетан Лењани није могао осигурати правилан и брз утовар, јер је брод због своје тежине морао стати на један километар од пристаништа. ”С ових разлога, по незапамћено рђавом времену, морало је стајати под ведрим небом на хиљаде лица свих сталежа и узраста од подне 14 јануара до поноћи између 14 и 15. Пројектовани план превожења није извршен нн изблиза. Остала су сва министарства, њихове ствари, ствари дипломатског кора, сви народни посланици итд.

75

’’Капетан Лењани видећи народне посланпке, велики број чиновника и ствари изјави да он то неће утоварити. На моју примедбу, да од његове воље не зависи шта хоће, а шта неће да утовари одговорио ми је да је он газда од ових бродова и радиће како он жели и налази. Капетан Лењани је врло непредусретљив, набусит, грди и во.јнике и официре. Он чини све могуће отежице за путовање наших избеглица и штетан је по општу ствар. ” Овај извештај упућен Врховној команди потписао је војни командант пристаништа у Медови за српску војску (били су још енглески, италијански и црногорски команданти) генералштабни потпуковник Милан Недић. Њ егов други извештај од истог дана, О. Бр. 53 од 15 јануара 1916, био је још очајнији: ’’Преко три хиљаде избеглица, највише старада, жена и деце чека више од двадесет дана у пристаништу ради евакуације. Хране немају, склоништа никаквог. Свемогуће заразне болести косе их. Хладан ветар и страховите непогоде учиниће да и најздравији пропадну. Јуче је умрло осам лица, а данас је већ и десети леш нађен. He могу внше да гледам невоље овог нашег света. Молим за најенергичније дејство да се у Медову упуте два до три брода искључиво за избеглице, јер he у најкраћем времену све помрети.” У таквој ситуацији укрцао се у ноћи између 14 и 15 јануара Пашић са осталим министрима и дипломатским кором у брод. Све до укрдавања он је остао повучен, ћутљив и на сваку интервенцију која му је тражена и на свако питање шта да се ради одговорио је резигнирано: ”Нека буде онако како су савезници одлучили.” Влада је отишла а Престолонаследник је остао у Љ еш у тешко болестан. Шеф француске војне мисије код српске војске генерал де Мондезир, који је био отишао до Бриндизија да интервенише код савезника, вратио се 19 јануара у Албанију и дош ао у Лзеш да саопшти Престолонаследнику да је апсолутно немогуће да се српска војска укрца у Медови већ да мора да се с п у с т и сувим, кроз страховите мочвари до Драча и да he ту бити укрцана, док ће се српске трупе које су се у том тренутку налазиле око Драча морати да спусте до Валоне где he и оне бити укрцане. Један торпиљер ће доћи у Медову да превезе Престолонаследника у ИталијуИзненађен, узбуђен и чак увређен овом одлуком, Престолонаследник је узвикнуо: ”Мени су савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето преварили. Bui-

76

ска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче. хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћу с њима у п р к о с с в о ј о ј болести, ма шта ме то стало.” Ове узвишене Престолонаследникове речи забележио је помоћник генерала де Мондезира, потпуковник д ’Алозије (D’Alausier: Un drame historique, Paris) ca великим дивљењем. Али како за српске трупе није било другог избора то је Престолонаследник тешког срца наредио марш из околине Скадра за Драч. Дакле, нових осамдесет километара калварије, па којем су путу остали нови српски лешеви изцрпљених и измучених војкика. Последње трупе I армије напустиле cv Скадар 21 јануара, а већ сутра дан 22 јануара у 13 часова аустријске претходнице ушле су у њега. У зору 21 јакуара стигао је у пристаниште Медове црногорски Краљ Никола са својом пратњом и дао ту састанак своме унуку Престолонаследнику Александру. Престолонаследник Александар, изнурен болешћу, тако да се једва држао на ногама, стигао је око 6 часова изјутра. О томе сусрету Деде и Унука у пристаништу Медови, пише тадашњи командант пристаништа у Медови, тадашњи потпуковник, каснији армиски генерал Милан Недић, који је био сведок: ”Тек око 6 часова изјутра дође и блаженопочивши Краљ Александар. Сусрет Ђеда и Унука био је дирљив. Ђедо је загрлило обема рукама свог Унука и дуже Га задржао у загрљају. Зашто је тако слаб питао је Ђ ед Унука? ’’Блаженопочивши Краљ једва се држао на ногама. Онако сух и блед говорио је тихо и полако. Ход му је био несигуран. Одело на Њ ем у је готово висило. Давао је утисак тешког болесника. Сушта противност своме Ђ?ду, руменом од здравља и пуне снаге — само што не прсне. ’’Између њих се одиграла једна историска сцена која бележи границу два света. Седећи на тераси код царинарнице њих двоје су дуго разговарали. С времена на време осећало се да разговор узима живљи замах. Лице блаженопочившег Краља Александра замрачавало се на мах, кожа му се на челу набирала, бледе усне подрхтавале с времена на време... Блаженопочивши Краљ Александар дозва ме руком: — Питајте команданта торпиљара шта је нарећено у погледу мог превоза за Д рач .” ”При овим речима оба се Краља подигоше и пођоше ка барци, спремној за њихово укрцавање до торпиљара. У барци су били италијански морнари, на улазу оба команданта ’’Анимоза” и ’’Бронцете” (имена два италијан-

77

ска торлиљара упућена за превоз оба владара, наша примедба). "Анимозо” беше одређен за нашег Врховног команданта да га укрца и превезе у Бриндизи. Тако би саопштено. На ово саопштење Њ . К. В. Престолонаследник изненађен и врло срдит, отпоче викати како он није тражио торпиљар за Бриндизи већ за Драч. Додао је да Он неће ићи у Бриндизи ни по коју цену, но да ће пешке и сувим продужити за Драч. Најзад је изјавио да протествује најенергичније због оваквог поступка према Њему. Ђедо га је умиравао. Говорио му је да је боље по њега и по његово здравље да оде у Италију, да му италијански краљ ставља на расположење један од својих замкова, да ће се опоравити на миру, па доцније, кад буде потребно да се може придружити својој војсци. Унук је дуго и испитивачки посматрао свога Ђеду и изрекао речи достојне потомка бесмртног Вожда Карађорђа: ”Ђедо, хвала и Теби и италијанском краљу. Али ја се од сво.јих во.јника раставити нећу. Судбина њихова и моја је судбина.” ”Ђело је опазио да је унук љут. Загрлили су се и изљубили. Ђедо је плакао. Као да је предосећао да се никад више неће видети. ”И тако сс ргстадоше два српска владаоца, вођи Српског народа и главе двају српских крал^евина. Растадоше се на пустој обали јадранског пристаништа, у Медови. Растадоше се на албанској Голготи. Један је отишао, да се скине са историјске позорнице, а други је остао да се на ту позорницу још много више попне. Ђедо оде у свег, у туђину, у неизвесност, а Унук остаде с народом, да са њиме подели сву тежину несреће и сву свирепост једног удеса.” (Цитирано из: Армиски генерал Милан Ђ. Недић: ’’Српска војска на албанској Голготи”, Београд, 1937). Али страдања српске војске нису се свршили ни доласком у Драч. Пун неразумевања, чак и једно непријатељство које су показивали поједини итадијански високи команданти само је погоршавало општу ситуацију српске војске. Они су били опседнути идејом да су Срби дошли у Албанију да им је преотму. У таквој заслепљености и недотупавости нови италијански командант у Драчу генерал Герини упутио је команданту српске тимочке војске акт којим је дао на знање ”да је италијанска влада каредила да се употреби и сила, ако се његовим наређењима не покорава”. Тај генерал Герини је забранио концентрацију српске војске око Тиране као и прелаз јужно од реке Шкумбе. Касније су овог насилника уклонили сами Италијани и довели на његово место генерала Ферари. Али је било

78

остало наређењс да се српске трупе не могу укрцати у Драчу, па чак ни у Валони, већ да морају да иду чак у Санти Каранти на грчкој граници, још двеста километара марша. Тада је француски генерал де Мондезир упутио једну оштру протестну ноту француској Влади тражећи њену интервенцију у корист Срба и ту је рекао: ’’Понављам и поново протествујем и кажем да би такав марш био нечовечан. Ви морате непрестано тражити од италијакске Владе да се тачно придржава раније утврђеног програма о укрцавању српске војске у Драчу и Валони. Нарочито подвлачим да је само један мањи део српских трупа у стању ићи сувим ка Валони.” Лично, Престолонаследник Александар, забринут за судбину српске војске због ових италијанских шиканирања и одуговлачења да отпочну са преносом српских трупа из Албаније на Крф затражио је интервенцију Петрограда. На овај српски протест Сазанов, руски министар спољних послова, огорчен овим неувиђавним поступцима према херојском српском савезнику учинио је корак код Велике Британије и Француске да оне предузму на себе транспортовање Срба, тражећи то врло енергичном нотом, телеграфски да се одмах упуте бродови у Драч и Валону. На дан 27 јануара 1916 српски министар спољних послова упутио је Врховној команди (О. Бр. 8961 од 27 јануара 1916, ратна архива Врховне команде) саопштење у коме каже: ’’Српски војни изасланик телеграфише да је депеше генерала По-а и Алексијева са нашим, у којима се тражи да Французи узму од Италијана на себе старање о преносу наше војске, саопштио цару и да је дар јучер телеграфисао председнику републике и Ж о ф р у .” Престолонаследник се још налазио у Драчу док се је ово одлучивало и на два дана пре овог обавештења из Петрограда, генерал де Мондезир који се је непрекидно залагао за српску војску, упутио је преко француског војног изасланика овај извештај Престолонаследнику: ’’Према изричним наредбама из Рима нове и хитне мере предузете су за евакуацију српске војске. Биће стално кретање и непрекидна пловидба у једном и у другом правп.у дванаест малих транспортних бродова између Драча и Валоне. ”Пут између Валоне и Крфа вршиће седам великкх транспортнкх бродова. Према потреби велики ће транспорти бити чак и до Драча. Све he ићи добро. Само ако се при овоме остане и истраје. Нема више великих барки у Таранту слободних за укрцавање. Све су послате у Валону.

79

"He видим другог начнна но да се и коњи укрцају у Валони.” Енергични кораци руски и француски учинили су да су Италијани одједном концем јануара 1916 променили своје дотле скоро непријатељско држање према српској војсци. Приближавање аустријских трупа које су продирале у Албанију освестило их је и схватили су да док они оптужују изнурену српску војску да хоће да поседне Албанију, дотле прави непријатељ продире и доводи сигурно у питање њихов опстанак и у Драчу и Валони. Али док је тако било мишљење у Риму, то исто није било код италијанских генерала у Албанији. Многобројне су биле ноте које су италијански генерали, нарочито генерал Герини, слали српској Врховној команди правећи све нове сметње за српске трупе. Тако Врховна команда упућује, после многих других, 31 јануара 1916 године ову преставку министру војном у коме му излаже нове недаће и јаде српске војске: ”Зб ог оскудице хране и селу Чезми (на Шкумби), одобрио сам ксњици да одмаршује на реку Војушу близу догора и слагалишта и да тамо очекује решење куда да иде за укрцавање. Генерал Бертоти наредио је своме команданту у Фијери да нашој коњици не дозволи прелаз преко Семени, употребљавајући за то и силу. Наредио сам пуковнику Пешићу у Валони да издејствује пристанак генерала Бертотиа, пошто је циљ покрета коњице једино могућност исхране а никако одлазак у Валону. Молим за најхитније дејство да се једном регулише питање о Коњичкој дивизији и коњима куда he се упутити и одакле превести на Крф, јер трупе одилазе, а остављају коње са знатним бројем људства. Коњи липсавају у великом броју а код људства се јавља негодовање у озбиљној мери због оваквих поступака.” У овој атмосфери последних дана провођених у Албанији у сред неразумевања чак и непријатељства испољаваног од стране италијакских команданата, у све већем незадовољстЕу трупа против својих савезника, који су на њих заборавили, Престолонаследник Александар упутио је, да пре овог извештаја, 30 јануара 1916 своју последњу заповест војсци у Албанији, која је гласила: ’’Војници, ’’После крвавих и јуначких борби противу многобројних наших непријатеља, борби с којима задивисте свет, судбина је ипак хтела да будемо бачени на сурове и тешко пролазне албанске планине и мочварно приморје. ’’Одушевљени љубављу према Отаџбини и свесни своје војничке дужности ви упорном и несаломљивом издржљи-

80

вошћу савлађујете теренске тешкоће и иодносите оскудицу у храни и другим животним потребама. "Неодвајајући се никако од вас, јунаци, пратио сам и пратим ваше подвиге и само могу срдачно да вам заблагодарим на пожртвовању које подносите за нашу милу Отаџбину и које ћете и надаље подносити до доласка на Крф, где се имамо одморити и уредити, да поново уз наше храбре савезнике предузмемо борбу за ослобођење и уједињење. ”У неравној борби са надмоћнијим непријатељем, наши нам храбри савезници при свој својој доброј вољи и обећањима које вам је Врховна команда саопштавала, не могаху на време притећи у помоћ, јер су имали да се боре, као што се и сад боре, са силним непријатељем. ”По доласку нашем на приморје наши савезници прихватише се да нас исхране и помогну да се наша војска превезе бродовима. И ако свесрдно вољни да исхрана и превоз трупа буде и што већи и што бржи, савезници не могаху ту своју вољу да остваре потпуно. Близина непријатеља, неподесност пристаништва Медове и Драча, рђави албански путеви и мочварно приморје не дозволише да се сва наша војска укрца у бродове тамо, него ће се морати да иде даље у Валону, одакле ie укрцавање и пренос бродовима и лакши и удобнији. ’’Једипи је узрок немогућност, а никако оскудица у д оброј вољи, што нам наши савезници не помогош е досада у довољној мери. ’’Својим пријатељством према нама и готовошћу да нам помогну наши савезници заслужују наше признање и благодарност. ”При оваквом стању ствари принуђен дакле оваквим околностима и сталном бригом о својој дичној војсии, предузео сам све мере да јој излазак из овог мучног положаја олакшам и нашао сам да је најумесније да болеснн, слаби и изп.урени и стари војниии оду бродовима из Медове и Драча на Крф, а снажнији и здравији који могу пут да издрже да иду што пре сувим у Валону, да се тамо укрцају и одмах пренесу на Крф. Укрцавање све војске v Драчу трај&ло би врло дуго и војска би била изложена трајним незгодама и опасностима да је непријатељ не нападне ппе, ко што се укоиа. ’’Уверен да he мош д и ч н и официри, подофицири и војници увидети ову потребу и одважно поднети и овај напор кличем: ”Да живи моја храбра војска! АЛЕКСАНДАР с. р.” 6

81

Д а би дао својој изнуреној војсци и последњи подстрек да издржи и та нова искушења и напоре, и да би утишао револт који је растао против савезника, а нарочито Италијана, Престолонаследник је овом својом наредбом хтео да савезнике оправда пред својим војницима и да их ободри да последњу етапу албанског повлачења још издрже. To су доиста били последњи дани јер се најзад 19 фебруара 1916 и последња српска војна јединица укрцала у Валони и превезла на Крф. Једино су још коњи коњичке дивизије и људство које је остало да их чува имали да издрже последње тешке дане, тако да су коњи и друга стока српске војске са десет хиљада људи, који су их чували, напустили Албанију т р к 5 априла 1916 године. To је био крај Албанске Голготе. На дан 5 априла завршила се најтрагичнија али и највеличанственија епопеја коју је српска војска у својим ратовима створила подносећи напоре и жртве какве су у светској највећој историји дотле само поднели оних десет хиљада Грка под командом Ксенофона који су одступали кроз пустаре Мале Азије после битке са војском персиског цара Кира у петом веку пре Христа или каква су страдања претрпели Наполеонови војници у повлачењу кроз Русију. У току од 25 векова светске историје Алба.нска Голгота српске војске било је треће најтрагичније повлачење које је једна велика армија поднела. Али из овог искушења српска војска је изашла као феникс који увек устаје из пепела. По извештајима српске Врховне команде бродовима из Албаније је пребачено 158.584 српских .војника, док италијански званични извештаји наводе да су превезли 260.895 Срба, рачунајући ту и све избеглице, као и црногорске војнике и грађане који су такођер напустили своју земљу. Друге српске јединице које су 1915 биле у Јужној Србиш, повукле су се сувим право у Солун и тамо сачекале осталу српску војску, ту васкрслу војску осветника која је нешто впше од две годике касније пребила кичму свим непријатељима, директно уништила бугарску војну снагу и нагнала је на капитулацију, повлачећи тиме и капитулацију Турске, продрла, после ослобођења Србије, на тло Аустро-Угарске, када је и ова видећи бесциљност даље борбе положила оружје, те тиме непосредно изазвала и захтев немачке Врховне команде да тражи прекид непријатељства од савезника. Реванш који је српска војска дала је био такав да је превазилазио и најоптимистичкија предвиђања. Пред запрепашћеним светом Српски народ је показао снагу своје животне воље и своје бескрајпе љубави за слободом. Он he је показати опет једног дана, када сви буду веровали да је он изгубио своју челичну снагу и свој херојски дух. И тај дан неће бити тако далек. ( ’’Б р атство” — д ец . 1961, јан уар и ф еб р у а р 1962).

82

П Р Е Д А В А Њ Е О У ЈЕ Д И Њ Е Њ У СРПСТВА*)

Поштовани Госпође и Господо, У својој песми у прози или, по лепоти и дубини мисли, класичној ОДИ посвећеној СЛОБОДИ, на.јузвишенијем и највећем благу сваког човека, Петар КОЧИЋ, познати и признати српски књижевник-приповедач и ватрени патриота српске Босне поносне, каже следеће: ’’Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!.. Вијекови би потамњели, народи би подивљали, да високо не сија звијезда Твоја...” — СЛОБОДО. Као кроз ову ОДУ Петра Кочића СЛОБОДИ, тако је и кроз овај величанствени српски ЕП безименог народног песничког генија, највеће драгоцености Српског народа и најчистијег бисера српске књижевности, кроз векове струјао у души Српскога народа снажни дух СЛОБОДЕ и НЕПОБЕДИВЕ ПРАВДЕ, који нас је и вечерас окупио овде. Ми вечерас прослављамо један велики датум у српској историји, датум који је у предратној Краљевини Југославији лредат забораву и замењен ПРВИМ децембром, а тај први децембар Срби су у току Другог светског рата скупо платили. Прослављамо вечерас дан Уједињења Српства, који је из заборава повратила Српска народна одбрана у Америци, увек верна и Српству и слободарској Америци. Ми овај национални празник већ годинама прослављамо у Њујорку. Идеја ослобођења и уједињења Српства није идеја једног века или неколико српских поколења. Она је безмало стара колико и Српство. Ту иде.ју, као и државу, Срби су увек носили у крви својој и чували у срцу своме. За њу се умирало на турском коцу и аустриском конопцу. Та идеја датира још из времена првих владара Зете из династије Војислављевића. Она је преношена са поколења на поколење. Крајем 12-ог века она прелази на династију Немањића, а национално и политичко средиште преноси се у Стари Рас. *) Предавање г. Ратка Зикдовића, б. дипломате и председника Месног одбора Српске народне одбране ’’Дража Михаиловић” у Њујорку, одржгно 26. новембра 1966 године.

Српска држава развијала сс и цвстала под славном динлстијом Немањића, која је владала пуних 212 година. Под Стеваном Немањом уједињавале су се распарчане српске земље. Под његовим наследницима, а нарочито под мудрим краљем Милутином, настављено је ослобођавање српских земаља ка Југу. Српска држава достигла је свој врхунац под царем Душаном, када је постала прва сила на Балкану, који је скоро увек био главно поприште и полазна тачка свих историских збивања у свету. Међутим, после преране и изненадне смрти цара Душана, 1355, његово моћно и проширено царство почиње да се распада под владавином његовог сина Нејаког Урсша, услед свађе и супарништва међу властелом и великашима ’’проклете им д у ш е ”. Тада су Турци, у својој навали из Азије у Европу, закорачили на Балкан и почели да угрожавају и освајају српске земље. Губитком битке на Косову, 1389, и небеског опредељења честитога Кнеза, Турци постепено освајају српске земље: Србију 1459, Босиу 1463 и кршну Херцеговину 1482. Падом ових српских земаља у ропство азијатских освајача, српска државност се ипак не гаси. Она продужује свој живот онамо где га је и започела — у Зети. И тако је од моћне и проширене државе цара Душана Немањића остала, иако смањена и прикљештена 1490, Црна Гора под гордим Ловћеном, увек на мртвој стражи, да кроз вишевековну борбу очува. и одржи наставак српске државе. Ово јс после неколико векова надахнуло нашег великог песника из српске Војводине, Бранка Радичевића, да спева овај стих: ”Црна Горо, поносито стење, Српске круне, ти, драго камеље; Успомено пребелога данка, Ког се Србин сећа као санка!” Падом српских земаља у турско ропство и мучеништво, које је трајало скоро пет векова, идеја ослобођења и уједињења свих Срба није се угасила. Напротив, уколико cv зулуми тиранског освајача с Истока били већи, утолико је ослободнлачка и ујединитељска иде.ја Српског народа била све снажнија. Култ Светосавља и Косова били су уткани у свако српско срде. Кроз векове Срби су много пута губили све, али никад образ и душу. Попут Косова, вековно српско опредељење било је небеско. Без земаљског cv освајали царства зато што су небеско витешки бранили. Јер, Српство и слободољубље били су неразлучиви. Кроз многе судбинске окршаје и голготска страдања, Срби нису губили веру чак и у невероватно. Нису је губили, као што знате; у Орашцу, у Такову, на

84

Грахову и Вучјем Долу, на Куманову и Брегалници, у Принциповом Сарајеву, на Церу и Сувобору, на Мојковцу, кроз гуду,ре Албаније, на високом Кајмакчалану, на Равној Гори и кроз босанску Голготу. Увек и свуда их је одржавала ”Вјера Обил ића”. Када се проучава временски период српске историје од Првог устанка под Карађорђем до 26 новембра 1918 године, осећа се онај снажни замах националног духа, прегалаштва и стваралаштва на свим пољима националног живота и у свим српским покрајннама. To је уствари она непрекидна духовна нит ко.ја је преношена с поколења на поколење, уткана у духовно наслеђе Српског народа. Тај снажни замах националног духа, који је непрекидно повезивао оне пале хероје са живима који су настављали борбу, убризгавао је снагу српским поколењима у оним надчовечанским напорима и дивовским борбама за ”Крст часни и Слободу златну”. И пре Првог устанка било је више српских побуна, мањих и већих размера, противу Турака у многим српским покрајинама. У свим тим побунама, крвавим борбама и страдањима, Срби су били природни савезници Руси.је и Аустрије. На ово савезништво их је упућивао заједнички непријатељ, Отоманска царевина, њена сурова владавина и њен продор у Европу преко српских земал^а. У свим тим устанцима Србе је водило оно исто осећање правде и поноса, као и вера у те природне савезнике противу заједничког непријатеља. Али, нажалост, и Аустрија и Русија, увек су гледале своје рачуне и интересе. Помагале су српскс устанике уколико су могле да их искористе и док су им били потребни. Чим је та њихова потреба престајала, престајала је и њихова помоћ Србима, који су остављени на милост и немилост Турака. Карађорђев устанак у Орашцу, 1804 године, био је први весник нада и охрабрења за постепено остварење идеје српског ослобођења и уједињења. Иако је првобитни циљ устаника био ослобођење београдског пашалука испод турског јарма и дахијских зулума, огромни успеси устаника v борбама са Турцима (бој на Мишару, Иванковцу итд.) дали су потстрека првацима устанка за постепено ширење устанка и у осталим српским покрајинама под туђином. Тако је, може се рећи, крајњи циљ политике Србије још од Карађорђевог устанка постао ослобођење и уједињење свих Срба. За време устанка Карађорђе је био v стално.ј преписци с Владиком Петром I Светим. Он је одржавао везе и с другим ииђеним људима у поробљеним српским покрајинама. Јуна месеца 1804, Карађорђе пише Арсенију Гаговићу, архимандриту Пиве, обавештавајући га да је борба за независност Србије, ко.ју је отпочео, истовремено и борба за ослобођење српских

85

покрајина Босне и Херцеговине. У фебруару 1806, устаници су упутили један меморандум руском цару Александру I, у коме се истакли да је њихов циљ истоветан с циљем Срба Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације и Албаније. Исте године, Карађорђе пише Владици Петру I и моли га да му помогне да ослободи Босну. Карађорђева је жеља била да се Србија сједини с Црном Гором. У тој жељи велике офанзиве устаника, које су почеле 1809 године, развијале су се у правцу Пријепоља, Сјенице и Новог Пазара. После више победа, Карађорђе је заузео Сјеницу. И тако, први пут после Косова, у Сјеници се састају Карађорђеве устаничке чете из Србије са српским четама из Црке Горе, које је послао као помоћ устаницима из Србије Владика Петар I. Од овог историског састанка учвршћује се идеја општег српског ослобођења и уједињења. Из Сјенице Карађорђе пише Владици Петру I, обавештава га о постигнутим успесима против Турака и преноси му жељу д а се сједине. Он даље у писму каже: ”Ево, ја ћу с Божјом помоћу доћи до Tape, ако желите удрите озгора. Толико молићу Вас што прије, да не губимо вријеме срећно. Ако што мислите, сада јс срећа да не пропустимо за Б ога.” Да би помогао Карађорђу и растеретио западне границе устаничког делсвања, Владика Петар I опсађује Никшић. Међутим, све је било касно. Ратна срећа почела је да се окреће противу оба српска владара. Огромна турска војска од Ниша напала је Србију. Карађорђе је био приморан на повлачење. Он пише Владици Петру I из Тополе. Изразио му је своју благодарност што је задржао херцеговачке и скендеријске Турке. Саопштио му је да је у тешкој ситуацији, јер огромна турска војска напада Србију с југа и истока. Тако је Карађорђев устанак угушен. Букурешки мир, 1812, ко.ји закл^учу.је Русија с Турском, биоје дубоко разочарење и за Карађорђа и за Владику Петра I. Овим миром Србија и Црна Гора остављене су на милост и немилост Турске. Несрећне 1813 године Карађорђева Србија била је прегажена и претворена у крв и пламен. To је наше ДРУГО КОСОВО. Тужни епилог ове трагедије овако је описао прота Матеја ■Ненадовић: ”Три војске Куршид-паше, с истока, југа и запада, примичу се Београду. Браћа Руси, приликом склапања мира с Турцима, нису нас се ни сетили, већ на нас окренули целу турску војску. Три црна облака пропињу се све више ка небу. Саста.ју се сва три изнад нашег изгубљеног Београда, испод тог црног облака горе домови, људи, деца, старци, жене, цела Србија са свим њеним тековинама, светињама и победама.”

86

Овај трагичпи завршетак Првог устанка свакога би поколебао, убио у њему веру и угасио наду. Али, ово друго тужно Косово није убкло српску веру у непобедиву небеску правду и историску мисију Српскога народа. Напротив, ова трагеди.ја постала је ново врело надахнућа. Из ње никла нова снага и родио се нови дух, који he прихватити преживели јунаци и поново уздрмати сурово турско царство на Балкану и наиослетку га срушити, упркос себичне и бездушне дипломатске игре ондашњих великих сила које су дрмале Европом. Овај нови дух, који се родио из пораза, крви, суза и пламена, надахнуо је нашег слепог гуслара, који у својој машти, ’’претварајући сузе у стихове, а тугу у бисерје”, преноси преко струча гусала јаворових — српске епске говорнице — поздрав великог Вожда Боски поносној, а преко ње свим српским покрајинама, где каже: ’’Дрино водо, племенита српска међо Измеђ Босне и измеђ Србије Ускоро he и то време доћи Када ћу те Дрино прегазити И честиту Босну походити.” Тесна веза између Србије и Црне Горе настављена је и за време Другог устанка под Милошем Обреновићем. Милош је давао видне доказе љубави према Црногорцима. Када су Турци попалили Дробњ аке под Дурмитором, кнез Милош отвара границе своје кнежевине за усељавање Црногораца у братску Србију. Наследник Петра I, Петар II Петровић-Његош, Владика Раде, песник и филозоф, сматрао је целокупно Српство као заједнички дом, а успехе и напредак Србије као сопствено добро. Он је у сталној преписци с кнезом Милошем, али ie ипак познато да односи између њега и кнеза Милоша нису били ни много топли ни присни, јер су њих двојица били две супротности. Милош, као реалан политичар, иако мрзи Турке, удвара им се и удварајући се долази до циља. Њ егош, идеалиста, није се могао сложити с тим Милошевим погледима и тактизирањима с Турцима, иако су била неопходна и једино могућна v оним тешким дакима. Међу њима није могло бити присности ни због тога, што Њ егош није могао опростити Милошу трагедију у Радовањском Лугу, тј. учешће у убиству великог Карађорђа, Њ егош евог највећег идеала, коме пише ’’Посвету праху Оца Србије” : ”Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, Све препоне на пут бјеху — циљу доспје великоме: Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, Из мртвијех Срба дозва — дуну живот српској душ и.”

87

Иако се велики патриота и идеалнста Њ егош није слагао с ондашњом подитиком кнеза Милоша у односу на Турке, ”Велики Господар”, кнез Милош, добио је од потомства заслужено признање, и место које му припада у српској историји, за све оно чиме је задужио Српство. Њ егош је одушевљено поздравио долазак Карађорђевог сина Александра на престо Срби.је, јер је у томе осетио, како сам каже: ’’санкцију правде од стране неба". To своје одушевљење Њ егош истиче v првом писму кнезу Александру овим речима: ’’Божје су судбине неисповједиве, његова је правда кад твојом главом књажевском заблистала за срећу и славу цијелога Српства.” И заиста, кроз долазак Карађорђевића на престо Србије, Њ егош је видео Београд у другој светлости, а цело Српство изгледало му је озареније, свежије са више полета и све ближе остварењу пламеног идеала ослобођења и уједињења свих Срба. Ради тог највећег заједничког идеала, он настоји да се што више приближи кнезу Александру и одржава везе преко писама. С друге стране, кнез Александар одржава сталну везу са Цетињем преко Матије Бана, књижевника из Боке Которске. Кнез Србије шаље и новчану помоћ Црној Гори, која је за Владику била ’’драга п ом оћ’-, јер, каже Владика: ’’Србија је даје од срца, за њу ништа не тражи до братску љубав, a што је најважније, никада не понижава...” Владика је настојао, преко Бана, код 'кнеза Србије, да би овај што пре упао у суседне српске земље под туђином: Босну, Херцеговину и Албанију. И док Њ егош кроз присне везе са Србијом види будућност Српства у најлепшим перспективама, с друге стране назире трулење код Турака и предвиђа пропаст њиховог царства. Владика сматра да је време повољно за заједничку акцију Србије и Црне Горе. С тим мислима и жељама Њ егош соколи Србе на устанак, па каже: ”Еј Србине витешко кољено, ко те тлачи, мајка ти жалосна! Раш та своје силе не познајеш Рашта мишице удар не измјериш, који може врага сатријети и вериге гадне истрзати у којима те још сљепота веже!” У јеку ових присних веза, заједничких стремљења и подухвата кнеза Србије и Њ егоша, 1844 године угледало је света чувено дело Илије Гарашанина, названо Начертаније. Гарашанин је био велики државник, далековид политичар и нацио-

нални ум великог замаха. Сво.јим Начертаннјем Гарашанин је ударио темеље националној спољној политици Србије. Он је желео да створи од Србије централну привлачну тачку за Јужне Словене на Балкану. Гарашаниново Начертаније чувано је у државној архиви као идејни путоказ и смернице Србије. И национална политика кнеза Михаила развијала се добрим делом у духу Гарашаниновог Начертанија. Њ егош је био у преписци и с Гарашанином. Једном приликом послао му је неколико младића на школовање у Београд. Он посвећује целом Српству своје ’’делце” — ’’Пустињак Цетињ ски ”, овим стиховима: ’’Србин српском роду своме Ово дјелце посвећује, Њ егово ie ситно цв’јеће По ливади правој Српства И узразло и побрато И у вјенац роду д ато.” Револуционарне 1848 године избила је маџарска буна. Из Србије прелазе преко Саве и Дунава српске добровољачке чете под командом Стевана Книћанина, да помогну својој браћи у Војводини. У тим борбама Маџари су били потучени код Србобрана. Њ егош је сматрао да би било боље да је српска снага окренута за ослобођење Босне од Турака, него што је просута српска крв противу Маџара а у корист Хабзбурговаца. Њ егош је ипак захвалио Кнезу и Србији на указаној помоћи Војвођанима против Маџара. Книћанина је одликовао Обилића медаљом, коју је кратко време пре тога установио као највеће војничко одликовање. У последњем разговору који је Њ егош имао с Кнежевим изаслаником Баном, пред саму своју смрт, 1851 године, Владика је рекао Бану: "Пријатељу, душа ми убија тело. He жалим што ћу умријети него жалим што нијесам у мом животу ништа знаменитог учинио. Тако је хтјела моја зла судбина, која ми је од почетка до краја ужасна била... Србија је МАТИЦА Српства, без ње никад ништа!.. Поздрави ми Кнеза, Книћанина и Гарашанина; кажи им од моје стране да he се Српство препородити пријс дрском одважности него претјераним обзирима на дипломздију. Сјети ме се кад ме не буде и нека потомство бар дозна наше намјере, кад му дјела не могох остварити.” Наследник Владике Петра II, кнез Данило, први световни владар из династије Петровић-Његош, одржавао је срдачне везе са Србијом кнеза Милоша, али његова настојања су била да упозна Европу са српским проблемом. Велика победа на

89

.Грахову, 1858, и низ других успеха на бојном пољу помогли cv му да скрене пажњу себичне Европе да се мало више заинторесује за тежак положај Српског народа. Њ егов видан успех у том правцу било је разграничење Црне Горе и Турске од међународне комисије. Своју спољну политику почео је окретати према Француској. Смрћу кнеза Милоша, 1869 године, на престо Србије долази његов син кнез Михаило — Друга влада кнеза Михаила. Чудном игром судбине, исте године на престо Црне Горе долази кнез Никсла I Петровић - Њ егош, ко.ји наслеђује свога стрица кнеза Данила, убијеног у Котору. Доласком на престо Србије и Црне Горе ова два млада, даровита и неустрашива српска владара, очи свих поробљених Срба биле су упрте v ове две слободне српске државе, два национална жаришта. Надахнути истом идејом и захваћени истим националним заносом, ова два млада српска владара иду упоредо истом циљу, иако се служе различитим начинима и методама. Кнез Никола спроводи бунтовничку политику против Турске у Херцеговини, што доводи до устанка и буђења националне свести. С друге стране, кнез Михаило постепено чисти српске градове од турских гарнизона. Утицај ове две српске државе у српским земљама под туђином је све снажнији из дана у дан, тако да је чак и код историчара посто.јало веровање, да је у Херцеговини више значила реч црногорског Кнеза, него Султанов ферман или ћесарски декрет. Ова присна братска сарадња између двојице видовитих владара, кнеза Михаила и кнеза Николе, довела је до закључења уговора (1866) о заједничкој акцији за ослобођење и уједињење свих српских земаља. Том приликом, кнез Никола је изјавио да ће абдицирати у корист кнеза Михаила. Овим споразумом, српска национална мисионарска улога Црне Горе прелази на Србију. Међутим, изненадна смрт кнеза Михаила, догађаји у свету који су много утицали на прилике на Балкану, нови правац политике његових наследника, затим војнички успеси кнеза Николе против Турака на Вучјем Долу и другим, нова политика Аустрије у правцу словенског Југа, као и још многи други догађаји тога времена, одложили су идеју ослобођења и уједињења Срба за више од једног века од Првог устанка под Карађорђем, а пола века после кнеза Михаила и Илије Гарашанина. За Србе, ово је раздобље било дуго и тешко. У току овог дугог периода жестоки ветрови витлали су Балканом са свих страна. Србији није било лако да се одржи на овој бурној ветрометини. Идеја и мисао свеопштег српског ослобсфења и уједињења нису биле својина само једног дела Српства, две српске државе, Србије и Црне Горе. Оне су живеле у срцима свих Срба

90

у свим српским покрајинама: Србији, Црној Гори, Војводики, Досни и Херцеговини, Лици, Кордуну и Банији и Јужној Србији. Та вековна идеја водиља проговорила је снажним живим' примером Срба из Војводине. Првог видимо Доситеја Обрадовића, који је, чим је чуо за Први устанак, прешао у Карађорђеву Србију и постао првим ’’српским попечитељем народног просвештенија”. Доситеј је основао у Србији прву Велику Школу, у којој су били ђаци Вук Караџић и Карађорђев син Александар. За време књеза Милоша и владара Србије после њега, видимо велики број школованих људи, Срба из свих српских покрајина под туђином, нарочито из Војводине, Боке и Далмације, који долазе у Србију и Црну Гору и став љ а Ју своје услуге на расположење. Први митрополит Србије био је Петар Јовановић, Србин из Војводине. Димитрије Давидовић, такође Србин из Војводине, био је први српски новинар у Србији, који је основао и уређивао ’’Српске Новине”. Многи од ових Срба били су на високим положајима у Србији и Црној Гори, а често и на министарским. 1903-ћа година је важна и судбоносна не само у историји Краљевине Србије, него целокупног Српства. Те године дошло је до династичке промене на престолу Краљевине Србије. После убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, на престо Краљевине Србије долази Краљ Петар I Карађорђевић, најдемократскији владар тадашње Европе. Д олазак старог Краља Петра I на престо Србије обележава нов период и уноси нов дух у целом Српству. Уставан владар и заштитник демократских слобода, мудри Краљ Петар I умео је да краљује и да пусти народ да влада. Под његовом владавином народ је сам тражио и нашао пут својим националним стремљенима. Као народни краљ, мудар и скроман, осетио је и схватио срећу и улогу које му је судби.на доделила и умео .је да се снађе у вихору догађаја како ваља. Он је подједнако вољен како од Срба из Србије, тако и од Срба из Црне Горе и осталих Срба изван граница Србије и Црне Горе. Доласком Краља Петра I на престо Србије, Србија постаје Пијемонт Српства. Очи и наде свих Срба из свих српских покрајина окрећу се према Србији и Београду. Од Србије се очекивао спас и слобода. Идеја свесрпског ослобођења и уједињења добија нову снагу и нови полет. Под мудром владавином за Краља Петра I од свега .једне деценије, Србија се оспособила за привођење у дело ове историске мисије. To је било могућно, у првом реду услед њених унутрашњих слобода, а затим што је Србија већ престављала уједињено Српство у малом. Кроз читав један век она је била национално средиште у које су се окупљали најватренији и најжилавији Срби из свих српских покрајина. To је било могућно и зато, што је Србија

91

y t o време имала једну изузетно снажну, управо епохалну г е нерацију полнтичара, држанника н војсковођа, као што су били: Никола Пашић, Љ уб а Давидовић, Стојан Протић, Милорад Драшковић, Љ уб а Јовановић; војвода Путник, војвода Степа Степановић, војвода Живојин Мишић, војвода Петар Бојовић и многи други. Ова елитна генерација српских политичара, државника и во^сковођа, уједињена с придошлим патриотима из других српских порајина, створила је од Србије огромну моралну снагу за велика претстојећа дела, која је СрбиЈа Крзља Петра I узела на себе. Анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, 7 октобра 1908, нанет је тежак удар, па и понижење српским националним стремљењима. У самој Србији, коју је анексија погодила у најосетљивији национални живац и довела у питање. читаву њену будућност као независне националне државе, настало је опште огорчење. Зато је сва пажња српских националних снага усредсређена на то да их будући догађаји не затекну неспремне. Тако је и било. Под утисцима анексионе кризе, пламен иационалног заноса ширио се у свим српским покрајинама. Обухватио је и старо и младо, и грађанина, и сељака и чоба•нина. У Јужној Србији организују се четнички одоеди од српских патриота са задатком да штите Србе на Југу од Турака и Бугара. У српским земљама преко Саве и Дунава вођена је тајна пропаганда. Ову дужност примила је на себе Српска народна одбрана, која је основана сутрадан по објави анексите Босне и Херцеговине. Она је бранила српске интересе. Што није могла чинити званична влада Србије, радила је и спроводила СНО. Основани су многи њени пододбори у српским земљама под Аустро-Угарском и Турском. Они су вршили националну пропаганду и духовно припремали Србе за велике догађаје који су били на помолу. Ујесен, 1911, Италија објављује рат Турској због Триполиса. На дневни ред долази и питање турских области у Европи. Краљевина Србија користи ову прилику и ствара савез с Црном Гором, Бугарском и Грчком под именом ’’Балкански с.авез”, у циљу ослобођења своје браће испод турског јарма Повод за објаву рата Турској од стране четири балканске хришћанске државе дали су Младотурци, који су тада били на власти у Турској, својом неразумном политиком, тј. намером стварања ’’отоманског националитета” од хришћанских народа V саставу турског царства. Да се спречи ово расно уништење хришћанства браће под турским игом, морало се угазити у крв. Прва је Црна Гора објавила рат Турској 25 септембра 1912, а остали савезници 4 октобра исте године. После сјајних победа српске војске на Куманову и Битољу, Турска је побеђена

92

;.а непун месец дана, иако је њена војска давала жилав отпор, као и увек. Срби су ослободили целу Стару Србију и скоро целу Македонију. Победом српске војске на Куманову, освећено је Косово. Ослобођене српске земље присаједињене су Србији и Црној Гори. Као по мигу судбине, Срби су ишли из рата у рат без прсдаха. После победоносног рата с Турском, вероломна Бугарска, наговорена од Аустрије, мучки је напала Србију. Бугарска је хтела да преотме од Србије освојене територије у Вардаоској долини. Србија и Црна Гора биле су приморане да уђу v рат против Бугарске, 1913, чију су војску победоносне срлске армије до ногу потукле на Брегалници, чиме је освећена Сливнида. После Аустро-пруског рата 1866, Аустрија окреће своју политику у правцу словенског Југа. Отада су Срби били укљештени између два моћна царства, два УРАГАНА, Турске и Аустрије. Обе су тежиле да се Срби угуше. Турска због сталних устанака и ратова, а Аустрија што су Срби били главна сметња њеним освајачким плановима на Истоку. Ова тежња Аустрије и мржња према Србији, појачане су доласком на престо Србнје краља Петра I, а достигле свој врхунац за време анексионе кризе. Аустрија је хтела уништењем Србије да спречи српско ослобођење и уједињење, које је угрожавало и њене јужге области. Када није успела ни многобројним процесима да угуши српски ослободилачки дух, јако озлојеђена сја.јним победама српског оружја у ратовима против Турске и Бугарске, Аустрија, охрабрена од Немачке, чврсто је решила да нападне и уништи Србију. Тражен ie повод за ту одлуку. Метци младог Гаврила Принципа у Сарајеву, на Видовдан 1914 године, кроз које је п р о г о р о р и о српски н р г и о н р л н и дух и оживела вера у невероватно, били су повод Аустрији да нападне Србију. Пошто Србија није могла прихватити све тачке понижавајућег ултиматума Аустро-Угарске, ова последња је објавила ра т Србији 28 јула 1914 године. Црна Гора, доследно својој традицији, сматрала је да је објава рата Србији истовремело објава рата Црној Гори. Она објављује рат Аустро - Угарској 7 августа 1914. Тако је отпочео Први светски рат. Пошто је аустро-угарска војска претрпела неколико жестоких пораза у Србији, Немачка је прискочила у помоћ својој савезници Аустро-Угарској, шаљући трупе против Србије под командом чувевог војсковође и маршала Макензена. Под притиском много надмоћнијег неппш’атеља, храбре српске јединиде биле су приморане на повлаћење v поавцу Косова, дајући непријатељу жесток отпор. Тако је Српство доживело своје ТРЕЋЕ КОСОВО крајем 1915 и почетком 1916 године. Обе српске државе, Србија и Црна Гора, после крвавих борби и

витешких победа над Аустријанцима на Гласинцу, Церу, Сувобору, Колубари и Мојковцу, биле су окупиране од германских завојевача, Аустро-Угарске и Немачке и њихове савезнице Бугарске. Стари и болесни Краљ Петар I, Влада Србије и њена преостала војска, прометејски одолевајући свим недаћама, прешли су албанску Голготу и, уз помоћ Савезника, а нарочито на заузимање великог пријатеља Српског народа, руског цара Николе II, стигли су у Грчку, где је образован Солунски фронт. После освајања високог Кајмгкчглгна, 1916, пробоја Солунског фронта, 1918, и ослободилачког марша победоносних српских јединица у Отаџбину Србинову, грануло је сунце слободе свим Србима у свим српским покрајинама, које ће виш'_вековни сан о Уједињењу Српства претворити у стварност. У одушевљењу и заиосу ВАСКРСЛОГ СРПСТВА, Велика народна скупштина Црне Горе, која се састала у Подгорици, изгласала је уједињење са Србијом 26 новембра 1918 године. Заслужна српска династија Петровић-Његош, која је у току 220 година своје владавине часно чувала и испунила косовеке и покосовске аманете, свргнута је са престола Црне Горе. Ову одлуку Црногорске Велике народне скупштине прихватила је Народна скупштина у Београду, Српска влада и Регент Александар у име свога Оца Краља Петра I Ослободиода. На тај начин остварено је и запечаћено уједињење Срба, јер без претходног јединства две српске слободне државе, Српство се није могло ујединити. На неколико дана раније, Бока Которска прокламовала је присаједињење Црној Гори. Делегација Срба Војводине дошла je у Београд још 25 новембра и донела одлуку о присаједиљењу Војводине двема српским слободним краљевинама. Неколико дана доцније, Срби из осталих српских покрајина пришли су већ оствареном српском јединству. Двадесет шести новембар узет је као званични дан Уједињења Српства, јер су се тога дана ујединиле две суверене српске државе, Србија и Црна Гора. ДВАДЕСЕТ ШЕСТОГ НОВЕМБРА 1918 године остварен је вишевековни с?н, остварена је идеја свесрпског ослобођења и уједињења. Као што нас историја учи, овај велики историеки догађај није остварен за зеленим столом. Он је резултат петнековне борбе, љуте и крваве, Српскога народа. Уједињеље Српства изграђено је на рушевинама две моћне царевине, Турске и Аустрије; и на костима милиона знаних и незнаних српских витезова и мученика. Јер, по оној класичној изреци: Славу мртви искивају, а живи је дограђују. Иронијом судбине и српском наивношћу, остварени сан свкх Срба није трајао ни четврт века. Удружене мрачне силе, српски

94

душмани, они изван и они унутар граница наше Отаџбине, срушише свесрпски дом, распарчаше српске земље и раскомадаше Српство — трагичне 1941 године. Али то није био крај српске трагедије. По завршетку Другог светског рата, у коме Срби, под воћством легендарног јунака са Равне Горе, ђенерала Драже Михаиловића, опет показаше, својом витешком борбом и безбројним жртвама, да су велики народ, — ”правд а ” Техерана и Јалте, у знак ’’захвалности” свом верном савезнику, Српском народу, досуди мрак комунистичког ропствп. Б р о д слободног света све дубље плови океаном заблуда и бродоломне комунистичке пропаганде такозване ’'мирне коегзистенције” између два света: Света ропства и света слободе, између дивљаштва и цивилизације. Зато, Браћо и Сестре, не заборавимо да живимо у времену идеолошког беспућа, моралне посрнулости и материјалне похлепности; у времену издаје принципа хришћанског морал?. He заборавимо да се историја понавља. Понавља се зато, што је праве и носе људи. He заборавимо да наш Српски народ већ двадесет година живи у комунистичком ропству, да борба за његову слободу није завршена. ’’Коегзистенција” и компромиси себичног Запада са комунистичким тиранима неће донети слободу ни Српском народу ни другим поробљеним народима. He заборавимо да су непресушиви извори наших моралних и националних надахнућа: СВЕТОСАВЉЕ и СВИ ЈУНАЧКИ ПОРАЗИ и ВИТЕШКЕ ПОБЕДЕ Српског народа од Косова до Равне Горе. Надахнимо се и оснажимо на тим непресушивим изворима мучне али славне прошлости, за још незавршену борбу за што скорије ослобођење поробљене Отаџбине и за поновно уједињење свих Срба у ВЕЧНОЈ СРБИЈИ. Хвала Вам на стрпљењу и живели!

( ”Б р атство” — н ов.-дец . 1967 и јануар 1968).

•95

Јован Д уч и ћ

“ ABE СРБИА!” Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова. Још Све Све Сви Ми смо Ударац Твој ie На мач

си уз нас, света мајко, што те муче: су муње тво.је v мачева севу, у нашој крви твспе реке хуче, ветри у нашем осветничком гневу.

твоје биће и твоја судбина, твог срца v свемиру. Вечна, удес писан на челу твог сина, његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си У болу и слави да будемо Јер су два близанца што си Мученик и xepoi, кап сузе

отровала први: на свет дала и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи Колевко и гробе, у одећи сунца, Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца. Ми смо твоје трубе, победе и вали, Твог огњеног мора и сунчаних река; Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.

96

СРПСКИ НАРОД И ДИНАСТИЈА КАРАШМВИЋ

КАРАЂОРЂЕ Вожд Првог српског устанка 1804 године

КРАЉ ПЕТЛР I. КАРАЂОРЂЕВИЋ — ОСЛОБОДИЛАЦ (1844-1921)

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I. КАРАЂОРЂЕВИЋ — УЈЕДИНИТЕЉ (1889- 1934)

ДИНАСТИЈА КАРАЂОРЂЕВИЋ И СРПСКИ НАРОД ”Код Карађорђевића, као и код свих Срба, дух слободе и вољ а да се жртвује за добро сво.је земље развијени су до нај* вишег степена”. Ето у овој реченици руског писца и новинара Табурно, pa'rv :ног дописника руских листова у Балканском рату 1912-1913 лежи објашњење о нераздељивости, и тако рећи крвнрј вејш која спаја и чврсто држи заједно Српски народ и његову вародну слободарску династи.ју Карађорђевића. . Зато је историја живота сваког Карађорђевића, органскц део историје Српског народа, зато је свака радост у дому Карађорђевића, радост Српског народа, а њихов губитак и жалост, губитак и жалост сваког Србина. И зато је рођендан>Њ. В. Краља Петра II, данашњег легалног суверена Југославије и Српског народа, — јер Он увек суверено влада у сваком српском срцу и у сваком српском надању, Владара српске садашњости, ма како била она мрачна и потиштена, и Суверена српске будућности, која мора бити иламена зора српске сло.т ’б оде, зато је тај рођендан — понављамо — не један интимни и породични празник, већ је он опште славље целокупног Српског народа и с б и х оних који желе заједнички живот са Ср'бима. Ми се дубоко клањамо пред широкогрудош ћу и традидионалним демократским духом нашег младога Владара, када изјављује да Он ставља своме народу да у часу слободе одлучи ;о облику владавине у својој земљи. Изговарајући ове речи и мисли Њ . В. Краљ Петар II верно следује стопама свога чукундеде Карађорђа, који се није наметнуо Српскоме народу за његовог Вожда, већ се тек онда примио да га води у борбу з,а слободу, када су сви српски прваци окупљени у Орашју V фебруару 1804 године до последњег изјавили по трећи пут на његово питаље: ’’Хоћете ли ме за В ођу?” ’’Хоћемо, хоћемо, хоћемо; Ми ћемо за тобом и у ватрјг и. у в о д у !” И потом од д об а Карађорђа, Српски народ је познао и његове потомке и наследнике: и Кнеза Александра и Краља Петјра I, који је био право оличење слободе свога народа и Краља Александра I који је остварио сан свих српских генерација још 101

од доба Немањића; ослобођење и уједињење целог Српског народа на његовој историској територи.ји, његовом живтном простору који се пружа од Велебита до Старе Планине, од Палићског до До.јранског .језера, од Боке Которске до Карпата. И зато за Српски народ нема алтернативе, јер се она пе поставља ни у његовом срцу ни у његовом разуму. Баш иск« онако као они српски кнежеви, кметови и прваци окупљени у фебруару 1804 у Орашју, тако .је Српски народ на Куманову, на Брегалници, на Церу и Руднику, у Албанији, на Ка.јмакчалану, на Добром Пољу, Равној Гори следовао у ватру и у воду за својим народним владарима, за својим Сувереном који је увек био из Дома Карађорђевића. Већ има један и по век како је Српски народ плебисцитом бирао и изабрао, потврдио и утврдио да је његова судбина нераздељиво везана за судбину династије Карађорђевића, да је ова династија Провиђењем предодређена да буде предводник Српском народу у његовој борби за своју слободу као нације и за слободу сваког човека у њему посебно, борбе увек вођене у части и достојанству. Када се данас сваки Србин — осим оних којима је комунизам уништио душу, отровго срце и избрисао осећај народне припадности — осврне на 155 година своје најновије историје, он види високо изнад свих збивања џиновске ликове својих Вождова и Владара из Дома Карађорђевића, као што се у америчким стеновитим планинама издижу у граниту исклесани лнкови америчких великих шефова нације. Јер шта има .један народ знача.јније од његове слободс? .Благостање .је само последица слободе, оно из ње произлазч, и она га условљује. Нема благостања у ропству. Српски народ зна да му је судбина баш у на.јтежим његовим часовима послала Карађорђевиће да му буду вођи на томе тешком крвавом али славноме путу ко.јим се до слободе долази и ко.јим су га часно водили и успешно довели и Карађорђе и Кнез Александар и Краљ Петар I и Краљ Александар I. Једна светска катаклизма, незапамћена у сториш спречила је Краља Петра II, још пре него што је постао пунолетан да настави у слободи и миру дело својих предака да изграђује д обро и величину свога народа. Али и Њ егов почетак владања био је испуњен борбом за слободу под на.јтежим условима у којима се икада Српски народ имао да бори, јер је био мрвљен и од непријатеља и од при.јатеља, клан и уништаван, ■са планом да биолошки нестане, од пет туђих нација, од којих су две биле Велике силе —■ једна у то доба на.јмоћнија у Европи — и од шестог народа који је до почетка рата био саставни део његове државе. Иза Карађорђа је стајала високз

102

заш тита руског цара Александра I. Краљ Петар I и Краљ Александар I, као Регент, имали су моћну подршку опет руског дара Николе II, а Краљ Петар II имао је у своме тобожњем савезнику Стаљину џелата и свога Дома и својих права и слободе Српског народа. У име Стаљиново побијено је 575.000 Срба, скоро онолико колико у име Павелићево, а много мање него од свих других српских непријатеља заједно. У Версаљу су државкици Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске иступали као прави савезници и пријатељи Српског народа и дали му пуно признање и остварили сва његова права и све његове тежње на његов слободни живот. У Техерану и Јалти амерички и британски државници — боље да им имена не помињемо — пијући вотку са Стаљином продали су и издали, на начин незапамћен у историји, и право самоопредељења Српског народа и његову слободу и круну Краља Петра II, заборављајући на обећања, на обавезе, на дужности, на част, на све могуће повеље са китњастим речима о слободи, које данас од срама не сме нико ни да помене. Нераздељиво јединство судбине Српског народа и династије Карађорђевића у борби, у слободи, у добру и величини, у слави и части, настављено је сада у потпуности и у невољи и страдању, јер је издаја учињена према Њ ем у у исто време и издаја учињена и према Српском народу, јер је изгнанство Владара и Краљевске породице, изгнанство за стотине хиљада Срба, док је за друге ропство баш онако као оно спод дахија од којих је Србе Карађорђе ослободио. Али само су се у једноме лреварили и Стаљин и они које је он довео да заседну на грбачу Српског народа, и пријатељи који су га издали, a то је да су Српскоме народу отели слободу ”на вјеки в.јеков” и да су из његове истори.је, из његове судбине и из његовог срца ишчупали и избрисали династију Карађорђевића. Баш данас су више него икада и Краљ Петар II и Дом Карађорђевића у слободноме свету постали извор надања Српског народа на пролазност његове тешке судбине и сваки Србин верује и зна да he се једнога дана — а тај је већ догледан — баш као и Кнез Александар 1842, баш као и Краљ Петар I 1903, баш као и Краљ Александар I 1918, и Краљ Петар II вратити из туђине на свој престо да настави своје право и своју историску мисију да у слободном животу и добру Српског народа удружи судбину Своју и Свога дома са судбином српском, баш као што ју .је удружио у изгнанству, у невољи и у злу. На тридесет-шести рођендан нашега Владара Њ . В. Краља Петра II, сви ми Њ егови поданици, који никада то нису пре-

103

стали да буду, ми изгнаници јавно а Срби нод комунистичким јармом тајно, ми Њ егови поданици понављамо My да је плебисциг извршен једном за свагда за Њ ега онога дана када ie као непунолетан младић ступио на престо свога великог Оца, а за Дом Карађорђевића коначни избор је извршен на Сретење 1804 када је поробљени Српски народ одлучио да борбу за своју слободу и свој опстанак води под вођством ’’первог верховног серпског предводитеља” Карађорђа. Само потомак онога кога је Њ егош назвао ”бич тирана” може да на челу српског народа сруши јарам тираније који лежи данас на врату сваког српског човека, жене и детета. Тридесет шесли рођендан Њ . В. Краља Петра II је празник наших нада и славље нашег монархистичког, боље рећи Карађорђевићког Вјерују. ( ’’Б ратство” —

сеп тем бар

1959).

155 ГО Д И Н А И СТОРИЈЕ К А РА Ђ О РЂ Е В И Ћ А

Цео живот оснивача династије Карађорђевића, Вожда Карађорђа, био је борба за слободу свога народа, борба без престанка, без колебања, чак и онда када је несразмера снага указивала на немогућу победу, борба без страха и борба без предаха. Карађорђе .је био прави фанатични витез-крсташ Српскога народа. Али је он био још и више, изнад јунаштва, бко је у истини творац државе, нове српске државе. Највећи српски песник, владика и владар Црне Горе, Петап Петровић-Њ егош посвећује своје највеличанственије дело ”Горски венац”, ’’Праху Оца Србије” — Карађорђу, кога упоређује са највећим анткчким херојима и назива га: ’’Карађорђе, бич тирана”. Велики француски песник Алфонз де Ламартин у сво.јој ’’Историш Турске" објављеној у половини прошлога века, уиоређује Карађорђз и вели да се Карађорђево име ”као и Вашингтоново везује за ослобођење једне подјармљене pace, Срба...” Када већ помињемо Ламартина сетимо се да је он путујући кроз Србију 1832 године, написао у својој књизи ’’Путоваље по Истоку” и ове речи о Србима: ’’Слобода је исписана у физиономији и погледима С рба”. He треба заборавити да је ова опаска начињена пре 127 година у данима када је Србија, београдски пашалук, била ва-

104

зална кнежевина са турским пашама у Нишу и Београду. Али је тај дух слободе, ношен у свакоме Србину био жариште из кога је Карађорђе извукао велики пламен устанка. Безбројни су описи Карађорђевих личних јунаштва и његовог правог војничког генија када је годинама тукао и побеђивао турску војску која је увек била по неколико путл јача од српских устаника. Али је овај јунак и војсковођа, који је и од својих најближих изискивао безусловно извршење наређења, био испуњен хуманошћу и штедио је увек побеђеног противника, а нарочито његово неборачко становништво. Описујући заузеће Београда на Св. Андреју Првозваног 1806 године историчар Миленко Вукићевић вели: ’’Половина вароши заузета је таквом брзином да су V томе Срби надмашили чак и редовну војску, која би хиљадама жртава имала да се на овако одлучи... У време ове забуне и збрке Турци се нису могли сви повући у тврђаву, већ су многи нехотиде остали у вароши, особито жене и деца, који су горко плакали за својим мужевима и очевима. Карађорђе је том приликом показао милосрђе, наредивши да се жене и деда склоне у две џамије... ’’Одмах после заузећа Београда Карађорђе је издао заповест под претњом смртне казне да више нико ништа не дира, нити у што што је туђе, нити у турску имовину v граду... Двојица који су ову заповест, више пута поновљену, прекорачили, одмах су стрељани... Размештеној турској нејачи и женама по џамијама, Карађорђе је наредио да се даје храна и друго што је потребно, а и сам је делио хлеб и месо.” Француски генералштабни пуковник de Jucherau de SaintDenys, кога je Наполеон био послао y Турску да тамо постане генерални инспектор турске војне инжељерије, провео је у Цариграду цело време Карађорћевог устанка. По повратку v Француску, на две голине после погибије Карађорђеве ои је објавио 1819 г. књигу “Revolutions de Constantinople en 1807 et 1808” , y којој пише и o Карађорђевом устанку и вели за Србе: ”Њ ени становниии, већииом православни по вери, имају у себи храброст, активност и издржљивост планинских народа. Њ ихов дуги и славни отпор ових последњих i одина против Отоманске империје доказује шта они могу да учине и чему да се надају. Њ ихов Црни Ђорђе погинуо је подло уби.јен. Али њима никад неће недостајати вођа оваквог кова, да их поведе, када љубав за независношћу буде код њих поново затресла јарам који их угњетава.”

105

* * &

Једини од пет Карађорђевића који су за 155 година владали Србијом и потом Југославијом, Кнез Александар није водио ратове. Напустивши Србију као дечак приликом катастрофе 1813 године, он је живео као политички емигрант — свршио је руску војну академију у Русији и потом у Влашкој, да би 1843 постао влада.јућим Кнезом Срби.је, када су незадовољници под господаром Вучићем и Петронијевићем збацили Кнеза Милоша и потом нагнали Кнеза Михајла да отступи. Али и ако није било спољних ратова син Карађорђев је показао да је он бранилац слободе Српског народа и ван граница Србије. Када .је 1848 избила маџарска буна и када је дошло до крвавих сукоба између маџарске војске и Срба v Војводини Кнез Александар је одмах упутио многобројне добровољце под Стеваном Книћанином у помоћ војвођанским Србима. Овај српски добровољачки експедициони корпус у тешким али славним борбама против Маџара код Томашевиа, Панчева и Титела обновио је славу српског оружја и одбранио опстанак Срба у Банату и Бачкој потиснувши из њих маџарске трупе. Када се Книћанин са својим добровољцима вратио у Србију КнезАлександар подарио му је војводски чин. Када су, у сред интрига и завера аустриских, турских и русских, делегати Свето-Андрејске скупштине, изабране у децембру 1858 дошли код Кнеза Александра и затражили да абдицира и да се на српски престо врати Кнез Милош, Кнез Александар, као демократски владар, покорио се овој одлуци Скупштине и у јануару 1859 прешавши у Аустрију почео је опет свој нови изгнанички живот. * ❖

Ни једноме од Карађорђевића судбина није доделила мирну владавину, јер ie судбина Српског народа била увек испуњенл борбом за опстанак, потресима и ратовима из којих су скоро увек Срби излазкли победиоци, али су велике силе, без обзира на исход српске борбе преламали штап судбине над српским главама по своме нахођењу и интересу. Краљ Петар I провео .је 48 година свога живота у изгнанству, али ни једног дана није престао да мисли и да ради за слободу свога народа. Њ егов је животни циљ био: СЛОБОДА! Као изгнаник на Божић 1867 године у једној мало.ј соби паришког хотела у Латинском кварту Петар Карађорђевип, унук Карађорђев, исписао је сво.је Вјерују о Слободи преводећи књигу енглеског ф илозоф а Џон Стуарт Милл-а ”0 слсб о д и ”. Изгнаник Петар Карађорђевић је хтео са овим делом

106

д а упозна свој народ и превео га је на српски, и баш на сам тај Божић 1867 исписао у предговору ове редове, због којих су га његови каснији биографи називали револуционаром и ’’црвеним принцом” : ”Међу свима начелима, која излазе на видик, у животу појединих људи, народа и целог човечанства, нема ни једног које би толико важило, а камо ли важније било, од — Слободе... ”Само слободан човек властан је над самим собом, мсже развити своја својства, усавршити врлине, којима је обдарен, доћи до свести, којом he појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. ”Само слободан човек може оснажити своју вољу и заложити своју снагу да унапреди своју личност и да својом личношћу припомогне унапређењу народа, коме је по крви, језику, отаџбини, срећи и несрећи сродан. Из Слободе чланова једног народа, ниче укупна Слобода тога народа... "Слобода отвара народу очи да у п о з н а своје мане и да их лечи; Слобода му даје прилике да упозна свсје врлине, да их развија и залаже у радњу, којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство цељи, која му је Богом намењена. ”Ово потврђује повесница развитка и напретка човечанства... Све оно што је подигло човеково достојанство, окрепило снагу народа, све је то плод човекове Слободе, народне Слободе.” Краљ Петар I, коме је Њ егов народ у тренутку Њ егове смрти доделио назив Ослободиода показао је не само овим својим списом већ читавог свога живота и делима да je за Њ ега доиста највиши животни циљ: ’’Слобода за сваког човека, слобода за цео Њ егов народ који је тада још делимично био у ропству. раскинут између две велике царевине: Отоманске империје и Хабсбуршке Аустро-угарске царевине. Пошто је судбина доделила Карађорђевићима да буду не само борци за слободу свога народа, већ и војсковсфе које су имале народ да воде, то је емигрант Петар Карађорђевић, баш убрзо по своме манифесту о Слободи ступио у Сен-сирску француску војну академију и када је избио 1870 рат измећу Француске и Пруске, Он је већ био француски официр. Под именом ’’Принц К ара” он је ступио у француску Страначку легију као поручник и са њоме је учествовао у низу битака где је био и рањен. При повлачењу француске војске испред

107

пруског победника ГЈринц Кара остављен у заштитници на обали реке Л оаре био је заробљен од баварских војника. Отео им се из руку и у сред зиме у јануару 1871 бацио се у ледене воде реке, које су кључале од метака Њ егових гонилаца. Сле■ђен и исцрпљен стигао је на другу обалу Лоаре где га је чекала слобода. Пре овог подвига био је на самом бојишту ксд Вилерсексела одликован Легијом части. Када више није било рата Принц је отишао да живи у Женеви као емигрант. Ту га је затекао и устанак Срба у Босанској Крајини. Похитао је да се придружи устанку. Под именом Петра Мркоњића Он је почео да образује устаничке чете на врху босанске планине Ћорковаче. Појава једног Карађорђевића међу босанским устаницима кварила је рачуне АустроУгарске, која не само да је била против ослобођења Срба, већ је припремала своју окупацију дотадањих турских покрајина Босне и Херцеговине. Аустро-Угарске власти су припремиле убиство Петра Мркоњића и случајност је хтела да баш први српски социјалиста Васа Пелагић, који је такође дошао да се. бори у устанку, сазна за заседу коју су аустро-угарски агенти поставили Петру Мркоњићу, обавести га и тако спасе живог будућем Краљу Србије и потом Југославије. Када је касније Петар Карађорђевић постао Краљ Србије, Њ ем у је било додељено да као први српски Краљ после Косова уђе у престоницу Цара Душана — Скопље. У тренутку објаве рата за ослобођење Срба у Јужној Србији, у својој прокламацији упућеној Српскоме народу из Ниша 5 октобра 1912 Краљ Петар I је показао колико је за Њ ега ”брат мио које вере б и о ” и колико су за Њ ега Срби муслиманске вере. ”наша браћа по крви, по језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежљ ама.” У тој прокламацији Крал> Петар I вели: ”Моја he војска у Старој Србији затећи поред хришћана и Србе муслимане, ко.ји су исто тако нама драги, а са њима Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш на~ род живи згједно већ хиљаду и три стотине година, оби5-'но делећи са. њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са грађанима Србије...” У сво.јој наредби српској војсци издатој истога дана Краљ Петар I понавља речи које је Њ егов деда упутио својим војницима у тренутку освајања Београда 1806 године да се ни непријатељ, ван оних оружаних, не сме дирати: ”њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни им ањ а”. Овај човечански принцип који је увек владао код Срба да се не дира у част и имовину побеђеног непријатеља, Карађорђевићи су

108

увек истицали и спроводили. У тој својој наредби војсци Краљ Петар I такође понавља оно што је рекао народу када је објавио да Њ егова војска полази да ”нашу драгу Стару Србију 'на Косову и повратимо". ”Тамо ћете, — вели Он даље, — наћи не само Србе разне вере него и Арбанасе... Нека вам во.јници буде вођа ова велика и светла реч народна: душманину рат, пријатељу — брат. Брат је мио ко.је вере б и о.” Ове племените речи су допрле и до срца самих Турака и када је после победе на Куманову Краљ Петар I ушао у Скоттље, дотадашњи турски председник општине Решад дочекао је Краља Србије на уласку у варош и у име турског становништва поздравио Га овим речима: ”Ваше Величанство! Пре пет векова Османлије су осво.јиле ову земљу са мачем у руци. Овога пута срећа је издала оружје османлиско. Оно што је мач освојио, мач нам је и узео, ми га враћамо ономе од кога смо га и узели. Ја у име становништва Скопља срдачно поздрављам добродошлицом Ваше Величанство и изјављујем нашем Господару дубоку благодарност.” Бескрајно је славна и величанствена епопеја Витешког Краља Александра I Ујединитеља, Оца нашег данашњег Владарч. Али данас ми ћеко се задржати само на два момента — међу хиљадама других, на два документа који говоре колико је била велика љубав и код овог славног Карађорђевића према својој браћи — Србима муслиманске вере. На дан 19 септембра 1920 године Витешки Краљ Александар I упутио је ову поруку становничима Босне и Херцеговине: ’’Босанци и Херцеговци моћи he отсада на сво.јим домовима радити на подизању свога благостања и неће напустити свој\ родну груду. Наша браћа из Босне и Херцеговине умеће да са топлом усрдношћу гледају преко кубета, торњека и минарета, и то ће њихове молитве помоћи да њој искрено послуже.” Када је Хафис Ибрахим ефендија Маглајлић био устоличен 31 октобра 1930 у београдскси иамији за Реис-ул-улему, Краљ Александар је лично дошао на ову највећу муслиманску свечаност и рекао је новоме поглавару муслимана у Југославији: ’’Поручите свима муслиманима широм наше лепе Отаџбине, да у мени имају свога највећег заштитника и прнјатеља.”

Историји нашега Владара, Њ . В. Краља Петра II, кога са љубављу и радошћу дочекујемо, ми смо сви сведоци, за њу

109

није сада још потребно да се пише на хартији, јер она живи у нашим срцима и она he се писати коначно када се Краљевски стег поново победоносно залепрша над Белим Двором, сада упрљаним и загађеним од комунистичких насилника, али сутра освећеном и посвећеном. У то.ј визији, за чије се остварење стара судбина Српског народа, која га прекаљује као челик искушењима, али га коначно не напушта, ми видимо свакако не далеку најлепшу апотеозу Дома Карађорђевића и повратак вечне слободе свима Србима. (" Б ратство” — март 1959).

К РА Љ У И ЗБЕГЛИШ ТВУ

Ж ивоти крал^ева у изгнанству су привукли француског писца Алфонса Даута, да још пре 70 година, пре толиких других књижевника и новинара, напише о њима један роман. Чарли Чаплин је пре 15 година створио по тој теми један филм, да поменемо само ова два имена. Али живот стварни није ни роман, ни филм и суверени које је судбина бацила у егзил воде често непрекидну битку не само за будућност већ и за садашњост. А још чешће над њиховим животом у туђини надноси се неотклоњиво њихова прошлост у којој они налазе утехг и наде за будућност. Други светски рат је донео потресе и рушење великих друштвених и државних поредака не само код побеђених, всћ и код победилаца и судбина многих народа је свирепо измењена под новим господарима које им је црвена армија донела у својим фургонима. У тренутку када је Југославија била у табору победилаца, судбина њених народа, у првом реду српског, као и Краљевског дома, преживела је. нову катастрофу. У земљи је завладоо крволочни комунизам, народ остао да робује и страда, а Краљ се нашао, са хиљадама својих верних бораца, у изгнанству. Краљевом присилном одласку из земље претходили су веома драматични и судбоносни догађаји, у којима су главну улогу играли политичари свих странака, којима је интерес партије био пречи од државног и народног интереса. Та игра са судбином државе и народа почела је одмах после убиства Краља Александра I Ујединитеља у Марсељу и узимала све већег маха, ко.ја је коначно одвела земљу и народ у сигурну поопаст. На престо Југославије ступио је 9. октобра 1934. Како је био малолетан, Намесништво је управљало Југославијом. Владе су се мењале, догађаји наговештавали буру и ратне вихоре,

110

али се ко мало бринуо о судбини Државе и Народа, нити о судбини Династије Карађорђевића. Свему томе учинио је крај догађај од далекосешних последица, који се одиграо у Бечу 25 марта 1941 године. Тога дана Влада Цветковић-Мачек је потгтисала Тројни пакт у намери да отклони црне и претеће облаке, ко.ји су се већ били надвили над нашом несоећном земљом. Превратом од 27. марта оборена је законита Влада, а на управу земље дошао ђенерал Душан Симовић. Велики број учесника из завере од 27 марта ушао је у Симовићеву владу. Прва брига ове Владе била је да наговори Владка Мачека да уђг у Владу као потпредседник, који је до пре два дана био такође потпредседник Цветковићеве владе, која је 25 марта потписала Тројни пакт. Правдало се то тиме, да би улазак Мачеков у завереничку Владу значио јачање одлучности Соба и Хрвата да заједкички бране земљу од напада Осовине, кош је био неминован. Колико је у томе било заблуде то је историја доказала. Краљ и Влада напустили су Београд 6. априла увече и настанили се у селу Мали Зворник, преко пута Зворника у Босни. Ту је Коаљ остао до 9. априла, када је ујутро рано кренуо према Х ан-Пијеску, где је остао до 12. апоила, а одатле истог дана коенуо са Сво.јом пратњом за мангстир Острог. У Острог је стигао истог дана по подне, где је затекао Њ . Светост Патријапха Гавоила. Два дана касније, 14 априла, Краљ је напустио Острог и одлетео за Грчку, коју је напустио 18 априла преко Јерусалима и 21 јуна стигао у Енглеску. Ж ивот Краљев у избеглиштву био је пун бурних догађајп, више трагичних него ли корисних по судбину Српског народа. Свемоћни Черчил, следујући своме атавизму према Српском народу, постепеним потискивањем Краља при доношењу одлука Владе у избеглиштву, пажљиво и неуморно је радио на детронисању Краља Петра, што му је коначно и успело, када се Краљ под његовим притиском, 3 марта 1945 одрекзо вршења Краљевске власти а за своје намеснике у земљи гтим ио од Тита предложену тројицу. Они ће у Влади др Ивана Шубашића коначно постићи споразум са Брозом о детронисању Краља и 29 новембра 1945 године проглашена је Југославија за републику. После опозива Својих намесника Краљ је осудио устоличење Јосипа Броза-Тита и завођење комунистичке диктатуре у Југославији, али сви његови напори да велике силе, у првом реду Америка и Енглеска, учине што за измену стања у комунистичкој Југославији остали су без успеха. Одбачен од Савезника, често пута погрешно разумеван, и с правом осуђиван 111

од ем играната зб о г његове поруке од 12 септембра 1944 годи н е, Краљ је све више тонуо у самоћу, која га физички и психички лом ила. У својим Мемоарима, које је издала издавачка кућа Денеол у Паризу 1955 године, Краљ је отворено и без намере да са себе збаци кривицу изнео догађаје, који су Га онемогућили да спречи долазак комунистичких црвених дахија на управу Југославије. Ови Краљеви мемоари доносе за нашу најновију историју драгоцене податке, и осветљавају многе мрачне закулисне маневре, који су се одиграли на нашу штету и пропаст. Већ у првим данима избеглиштва Краљ је осетио горчину животт без Отаџбине и без Слободе, а још више себичну и хладнокрвну игру Енглеза са Његовом, народном и држзвном судбином. У почетку свсиих Мемоара, Краљ пише о доласку Краља и Владе у Јерусалим априла 1941 године. где су их Енгле.ш третирали скоро као заробљенике, а не као представнике једног x e p o i c K o r савезничког народа — Српског народа, који је питање части претпоставио питању свог опстанка и своје слободе. За свој боравак у Јерусалиму вели Краљ: ”Моја је жеља била да побегнем из ове врсте концентрационог логора у коме смо се налазили! Ја сам с т р н о в з о у Јерусалиму, док се Влада налазила у манастиру Тантура, доста далеко од вароши. Било ie врло мало контакта меоу нзма: чланови Владе су се забаљвљали тиме да се воаћају без прекида на скоре догађаје теретећи један другог прекорим а.” У марту 1944 Краљ Петар II вратио се из Каира у Енглеску. Неколико дана по повратку Краљ је био позван од Чепчила на ручзк. Енглески премшер по сваку цену је хтео да убеди југословенског суверена у ’’изд ају” Дрзжину и тражио је од њега да одбаци Михаиловића и да збаци Пурића. Краљ пише: "Черчил је сматрао да Михаиловић није био добар савезник: он је критиковао начин на који је одбио да изврши извесне нападе и акције саботаже које му је прелложила британска мисија у Југославији. Он је чак тврдио да Михаиловић чува своје снаге да би се борио п р о т и в Титових партизрна. Међутим јелина бпига Михаиловићева је била да избегне тешке и непотребне репресали;е над грађанским становништвом и да сачува оно мало оружја што га је имао за акције доиста ефикасне. Оно што је овај прави патриота имао пред очима, то је била судбина Југославије, док је Черчилов циљ био да се бори против Немаца у свакој прилици и ма по коју цену...

112

’’Черчилови аргументи били су једино то што је тврдио, са жаром убеђења који му је био својствен, да ако ја не идем путем који он жели, ја ћу радити против ратног иапора савезника...” ”27 марта посетио ме је пуковник Лукачевић, који се спремао да се врати у Југославију преко Каира. Ја сам му поверио лично писмо за Михаиловића, као и златна дугмета за манжетне, једзн револвео и један митраљет све са мојим иницијалом... Пуковник Лукачевић вратио се у Југославију преко Бариа, али пре него што је парашутиран њему су конфисковали поруку и поклоне које сам му поверио за Михаиловића. Дуго сам остао без вести о њему. Најзад сам сазнао да је био заробљен од Титових партизана и стрељен после ослобођења Ееограда.” Ж ивот у Енглеској кије био ништа лакши и доносио је. Краљу свакодневна разочарења, било од стране Енглеза било од стране српских политичара, који су се у Лондону играли смењивањем Влада и нагађајући се са потпредседником сваке избегличке Владе Др Ј у п :ем Кпњсвилем, кглико да му исплате у злату ”на име буџета Бановине Хрватске”, у којој је Павелић са својим крвожедним усташама, и уз благослов Мачека и целокупног хрватског народа истодобно убијао немилице све што је српски дисало и звало се Србином. Разочаран у Енглезе и забринут за развој догађаја, који су све више били на уштрб српских интереса Краљ одлази у Америку да заинтересује Американце да помогну херојску борбу Драгољуба-Драже Михапловића и српских четника. О путу за Америку пише Краљ: ”...Ја сам пренео своје поверење на Американце много одушевљеније и много мање уздржљиве, и надао сам се да he они моћи, благодарећи њиховом утицају, да наведу Енглезе да ме помогну, али резултати су се показали бедни. ” У пролеће 1943 године кгда се говорило о савезничком искрцавању у Југославији Краљ ie био одушевљен, али се убрзо, пред крутом стварношћу, охладио и још једном разочарао у Савезнике. О тсме Он вели: ”Ја нисам слутио тада поверење које су савезници стављали у совјетску снагу, ни пристанак Рузвелтов да препусти да Балкан постане зона руског утицаја. Ја нисам слутио да су моје руке биле вез?ни'е него икада и да :у ме само разочарење и трагедија очекивали.” Права трагелија Краља Петра II и Српског народа почелз је са коференцијама у Техерану и Јалти. Притисак на Краља 8

113

са стране Черчила и Рузвелта био је све јачи уколико је н,ихова веза са Стаљином била чвршћа. Полазећи за Каиро пише Краљ: ”У моме отсуству Енглези су упорно наставили да мисле да ја треба да изменим своју Владу да бих подржао Титл. Они су се чак надали да he моћи да утичу на мене преко Александре, и на њу је вршен притисак бес прекида...” Сви напори Краља, као и јуначко држање др Божидара Пурића као председника Владе, који је надувеном Черчилу рекао: ”Ви сте Черчил. He постоји само интерес Енглеске, постоји интерес целог света, постоји историја која he вас суд и т и ” — све то није помогло, да Енглеска, а за њом Америка измене своје ратне циљеве и да после победе над наци-фашистима обезбеде основна начела и права за све народе света, које је обухватила Атланска повеља Уједињених нација. И на крају, преносимо из Мемоара како је Краљ био прксиљен да изда кратку прокламацију народу у земљи, која је једино Краљево дело, које је изазвало оштру критику. Овој Краљевој изјави претходио је споразум Тито-Шубашић, који је 16 јула 1944 године потписан на Вису, којим је у ствари комунистима и њиховом вођи предата сва власт у Југославији, Али Енглезима ни то није било довољно. Они су хтели да Краљ лично прогласи Тита јединим борцем за ослобођење Југославије и да се коначно одрекне Државе. Краљ пише о томе: ”То је био МекЛин који је инсистирао да упутим једну прокламацију, рекавши ми да ако то не учиним, Руси који су се приближавали напашће вероватно Михаиловића као непршатеља, и доиста су ишле вести о једном споразуму Тито-Стаљин по коме he Руси и партизани уништити Михаиловића ако му савезници буду пружили помоћ. ’’Коначно било ми је немогуће да се дуже одупире1'.! гтитиску Савезника и да одржим своју искључиву помоћ Михаиловићу... ’’После три разговора са Черчилом по том питању, еве што сам могао да урадим било је то да снизим тон дела у коме се Тито претстављао као једини народни јунак, да не кажем ни једну реч против Михаиловића и да скратим оригинални текст на кратку прокламацију. Имао сам осећај да сам напустио своје најбоље пријатеље и да сам дао своју потпору покрету који је из основе био непријатељски расположен према монархији и демократским принципима.”

114

Како се види Краљева одговорност за ово дело, сведена је на најмању меру, јер је учињено под пресијом Черчила. У тој општој издаји Слободнога света предаја Југославије у руке комунистичке мањине је само једна епизода за Запад, ма како то била највећа трагедија за Српски народ. Њ . В. Краљ Петар II осветлио је у својим Мемоарима први пут потпуно смело и без страсти, већ потпуно објективно као хроничар, ту беспримерну издају почињену над Југославијом, у оквиру опште западне капитулације пред Совјетима. Са болом констатује Краљ: ”Био сак у Енгаму 8 маја када је дошла вест о примиоју. И ако сам био срећан што је борба престала, за мене то није било примирје. Моја земља је само променила окупаторе и нашла се пред комунистичким прогонима.” Историја he донети праведну одлуку о овом Краљевом акту, почињеном под притиском оних, од којих је, и поред свих разочарења, још увек очекивао помоћ да спречи долазак комунизма у Југославију. На ручку у Бекингхамској палати, у тфисуству енглеског краља и краљице, данског и грчког краља, холандске принцезе Јулијане и Бенеша, 13 маја 1945 године Черчил је рекао Краљу: ’’Ствари не иду онако добро као што смо се надали у Југославији. Али ми нажалост не можемо да учинимо t>or зна шта.” To је било погребно слово које је један од гробара Југославије својој жртви одржао и чији ехо пара наше душе болом и очајем, као што је парао и племениту и мученичку душу упокојеног Краља Петра II Карађорђевића до Њ еговог последњег даха. Краљ и муслимани Династија Карађорђевића, поникла из народа, била је најдемократскија монархија у свету. Оваплоћујући у себи све витошке, моралне и етичке особине Српског народа Династија, ^арађорђевића ни у једном историском часу није се огрешила о ове освештане особине народа, јер је и сама била део тога карода. И у добру и у злу чланови ове славне Династије служили су доследно тим принципима Слободе и Демократије, а посебно су гајили љубав према човеку, па и према своме ратном непријатељу. Има маса примера где је та дивна човечанска особина дошла до изража.ја, коју су запазили и описали страни писци и песниди. 115

Нарочиту пажњу поклањали су Карађорђевићи босанскохерцеговачким и санџачким муслиманима, јер су знали да у њима тече српска крв, па и према Албанцима. Та пажња долазила је у часовима искушења, на крвавом бојишту, после победе српског оружја, без обзира што су муслимани били у противном табору. Наводимо овде наредбу Краља Петра I, коју је упутио српској војсци уочи велике битке код Куманова, која је решила судбину отоманског царства на Балкану, v којој вели на крају: ’’Војници! У име Бога и наше праведне ствари — напред! Развијте српску тробојку и пренесите је, победоносно и поносито кроз наше тужно и осветичко Косово. Оно m e зове да на Косову изгубљену нашу драгу Стару Србију на Косову и повратимо. Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Србе разне вере, него и Албанце... Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат; пријатељу — брат. Брат је мио које вере б и о.” Краљ Александар I Ујединитељ имао је међу муслимгнима искрене пријатеље, па и санетнике, међу којима до Мехмеда Спаху и др Авду Хасанбеговића, б. министра и витеза Карађорђеве звезде. с којом је два пута био одликован на Солунском фронту као добровољац у српској војсци. Приликом устоличења Хасћиз Ибпахим ефенди'е Маглајлића за Реис-ул-улему 31 октобра 1930 године у београдској џамији овој свечаности присуствовао је и Њ . В. Краљ Александар I. Том приликом замолио је новог врховног поглавицу муслимана у Југославији да муслиманима пренесе Њ егову поруку: ’’Поручите свима муслиманима широм иаше лепе Отаџбине, да у Мени имају свога највећег заштитника и пријатељ а.” Следујући светао пример Свога Деде и Оца, који су према муслиманима увек били пријатељски расположени и штитили њихова верска права, и Краљ Петар II пошао је тим природним путем, јер ”Од оца је остало сину”. Сећао се наш Краљ Бајрама и преко ’’Братства” упућивао бајрамске поздраве својим поданицима муслиманске вере. У тим Својим честиткама Краљ је излио сву Своју љубав према муслиманима и обећавао им Слободу, у K o i o j ће слободно славити своје верске и националне празнике. У честитци, поводом Бајрама фебруара 1969 године стоји: 116

’’Поводом наступајућих благдана Курбан-Бајрама шаљем вам Моју срдачну честитку, са жељом да ове светле празнике проведете у тихој молитви Аллаху (A. С.) да вам даде снаге да издржите насиље данашњег безбожног комунистичког режима и да дочекате Слободу, да у слободној и уједињеној Отаџбики без бојазни и у пуном расположењу славите своје верске благдане и националне празнике.” ” У то име: Бајрам мубарек олсун! П е т a р II Са великим интересовањем пратио је Краљ и писање ”Братства” и редовно га читао. Кадгод My се указала прилика похвалио је наш рад и пружио нам Своју подршку да на овом српском послу истрајемо. У два маха указао је Краљ високу пажњу нашем уреднику б. Алији Коњхоџићу, а преко њега и самом ’’Братству”, и изразио Своје допадање на духу и ставу ’’Братства”, као органа Срба муслиманске вере. Приликом Своје посете Канади и Србима у Канади, марта 1959 године, Краљ је, после многобројних конференција, које ie одржао са високим представницима канадског политичког живота и јавног мнења, и после посете у Цркви Св. Саве, где је имао разговоре са представницима српског националног, политичког, културног и хуманог рада Срба у Канади, посетио у понедељак 23 марта 1959 Редакцију ’’Братства”, где се задржао скоро један час и био почашћен скромно и по народном обичају. У пратњи Краљевој били су: ”Њ . П. Епископ Господин Дионисије и генерал г. Тодор Милићевић, Краљев ађутант. Захваљујући се Њ . В. Краљу на високој посети, која је уједно и одликовање и признање за часопис и за уредника и сараднике часописа, брат Алија Коњхоџић рекао је између осталог и ово: ”У овом радосном и свечаном моменту, када потомак славне народне династије Карађорђевић, чини посету српском месечном часопису ’’Братство”, гласилу Срба муслпмана у Слободном свету, наша је радост неизмерна, a H a ­ m a стремљења да корисним радом и бескомпромисном борбом користимо Српском народу, добила су нову снагу и нова надахнућа. Посета Вашег Величанства нашој редакЦији преставља континуитет љубави, поштивања верских слобода и наше националне сродности и припадности сргтском роду; који су принципи били поштивани од Вашег блаженопочившег Деде Краља Петра I. Ослободиода и Вашег Блаженопочившег Оца Краља Александра I. Уједи117

нитеља. Ми ћемо, Ваше Величанство, знати да ценпмо оиу Вашу високу посету и када час куцне, када отпочне борба за коначно ослобођеље и обнову земље, Срби муслиманске вере часно и без предумишљаја извршиће своју српску дужност и својим делима потврдити верност и оданост Српском народу и славом овенчаној династији Каргфорђевића, чији сте Ви достојан потомак. А до тога момента, борећн се са потешкоћама и уз моралну и материјалну подршку браће Срба гтравославне вере широм Слободног света, ми ћемо наставити наш рад са још више елана и прегнућа да и у овом виду борбе за добро Српског народа дамо оно што нам је дужност и што нам наше скромне снаге допуштају, да ојачамо и проширимо међу муслиманима у Слободном свету оданост Вашем Величанству Краљу Петру Другом, јер нас на ово упућује у првом реду наша заједничка српска крв и свест и наша захвалност према династији Карађорђевића, која је увек била заштитник верских слобода и ко.ја .је босанско-херцеговачке муслимане увек сматрала браћом и Србима.” Под покровитељством српских организација и установа у Торонту (СНОдбрана у Канади, С. Б. Помоћ у Канади, С. К. Клуб Св. Сава за Канаду, Удружење бораца КЈВ ’’Дража Михаиловић” у Канади, Месни одбор Организације Српских четника (група Ђоке Марића), Месни одбор СИКД ’’Њ е г о ш ”, Управа Кола С. Сестара ’’Књегиња З о р к а ” и Српски народни Универзитет) одржана је у Торонто 23 априла 1966 г. Академија у знак признања нашем уреднику б. Алији Коњхоџићу за његов 50-годишњи национални рад, 40 година новинарског рад а и 13 година издавања и уређивања ’’Братства”. И том приликом Њ . В. Краљ благоизволео се сетити нашег рада и наше борбе и нашем уреднику у знак честитања и подршке послао писмо следеће садржине: ’’Господине Коњхоџићу, ’’Насилно исламизирање једног дела Српског народа у Босни и Херцеговини од стране Турака ни кроз векове код ових преверених Срба није могло да убије ни српску бунтовну свест, ни српски осећај, нити српску традицију. Многи Срби муслиманске вероисповести својим делима и својом борбом за слободу Српског народа доказали су да је крвно сродство јаче од сваке силе и тиме уткзли у српску физиономију ових покрајина трајну црту свога српског порекла. ”Тим путем идете и Ви, Господине Коњхоџићу, више од пола века. Увек веран и одан Српству и Династији Ка118

рађорђевића, а данас, у емиграцији, кроз месечни часопис ’’Братство”, који издајете 13 година уз велике напоре, са пуно успеха браните Српство и његове интересе у Босни и Херцеговини, водите бескомпромисну борбу противу комунизма и за ослобсфење Српског народа, и износите истину о српсксм карактеру ових древних српских покрајина, као и о српском пореклу босанско-херцеговачких муслимана. "Поводом Вашег троструког јубилеја — 50 година националног рада, 40 година новинарског и 13 година издавања и уређивања ’’Братства” — који ћете прославити 23. априла 1966 године, под покровитељством водећих српских организација у Канади, Ја Вам, Господине Коњхоџићу, овим путем одајем Моје краљевско признање на борби коју водите више од пола века за добро Српског народа, желећи Вам дуг живот и још веће успехе у борби за слободу Српског народа, за коју се са пуно идеализма живом и писаном речју непоштедно залажете.” ПЕТАР II Евоцирајући ове значајне успомене на односе не само Краља Петра II но и деле Династије Карађорђевића према муслиманима, жеља нам је била да још једном подвучемо нашу приврженост Династији Карађорђевића, која је најнароднија у свету, и да подвучемо нашу непоколебљиву веру да he једино у слободној и демократској С рбнЈИ под жезлом славних Карађорђевића свима муслиманима бити обезбеђено упражњавање свих верских о б и ч а Ј а и пуна слобода мишљења, равноправно са њиховом браћом Србима православне вере. ("Братство” — нов.-децембар 1970). МЕМОАРИ Њ. В. КРАЉА ПЕТРА II и како су комунистички извештачи одлучили Черчила да жртвује Дражу Михаиловића I У Паризу у издању велике издавачке куће Деноел изашли су Мемоари Њ . В. Краља Петра II под насловом: “La vie d’un Roi” (Ж ивот једког Краља). У овоме својем делу Краљ Петар II бележи своја сећања од раног детињства па до почетка свог избегличког жиЕота, јошто је помоћу Рузвелта, Черчила и Стаљина Тито начкнио од Краљевине Југославије комунистичку (Републику.

119

Њ , В, КРАЉИЦА МАРИЈА — МАЈКА (1900-1961)

Ови Краљеви мемоари доносе за нашу најновију историју драгоцене податке, и осветљавају многе мрачне закулисне маневре који су се одиграли на нашу штету и пропаст. Међу више докумената објављених у своме делу налази се и преписка између Краља и Черчила. Оно што је најзначајније за нас, то је да баш сада после објављивања докумената са Јалте, књига Краљева доноси и позадину оних кобних конференција у Техерану и Јалти. Што је још симптоматичније то је да је држање званичних преставника Велике Британије према Југославији било у најмању руку чудно не само када се касапским погађањима у Техерану и Јалти дефинитивно преломила кичма Српском народу и одузела слобода Југославији, већ и од самих првих да,на рата, када су се Југославија, њен Краљ, њена војска и Српски народ у правом смислу те речи жртвовали за своје западне савезнике, не обзирући се на своје сопствене интересе. Већ по извршеном пучу и војничком слому Југославије од стране Британаца предузимају се увредљиве и понижавајуће мере и према младом југословенском Владару и према избеглим официрима, који су оставили своју земљу да би се борили у редовима баш британских трупа. To су биле мере ко.је се скоро предузимају према непријатељским претставницима, у сваком случају горе него што би се могле икада предузети према члановима једне неутралне државе. Тако када су Краљ и влада дошли у Јерусалим у априлу 1941 њих су Енглези без мало третирали као заробљенике, а не као претставнике једног херојског савезничког народа који је питање части претпоставио питању свог опстанка и своје слободе. Тако за свој боравак у Јерусалиму Краљ каже: ”Моја је жеља била да побегнем из ове врсте концентрационог логора, у коме смо се налазили! Ја сам становао у Јерусалиму, док се Влада налазила у манастиру Тангура, доста далеко од вароши. Било је врло мало контакта међу нама; чланови Владе су се забављали тиме да се враћају без прекида на скоре догађаје теретећи један другог прекорима.” На сва Краљева наваљивања да му се да дозвола да оде у Енглеску и да се искористе избегли југословенски пилоти који су били као заробљеници у пустињи у Трансјорданији, енглески амбасадор Сир Вилиам Хоаре је одговарао: ”Ми треба да чекамо инструкције од “Foreign Office-a”. ”Ми смо добили у Јерусалиму, — вели Краљ — телеграм из Москве у коме се моли наш министар у СССР да напусти њихову земљу због немачког напада на нашу државу. У истини чудна последица која је дошла мало дана после потписа између две земље пакта пријатељства и међусобне помоћи. Ја

121

сам се сетио касније те перфидије када сам пмао да одредим свој став према Русији.” Али HHj'e Краљ у Јерусалиму имао само ово разочарење са Русима. Ништа није било мање ни оно са Енглезима. Ево шта вели за став Британаца према југословенским авијатичарима, који су били творци пуча који је увео Југославију у рат против Немачке: ”Било је одлучено да се све наше снаге ваздухопловства — око 700 људи од којих су 300 били извежбани пилоти — преведу у Аман у Трансјорданији и да ту чека.ју наређења. Ја сам их посетио праћен од претседника владе и министра војног. Њ и хов морал ми је изгледао низак; сви су оставили породице у Југославији и њихова једина жеља је била да се што пре врате да би узели учешћа у битци. P. А. Ф. им је конфисковао њихове апарате у Египту, и они су били принуђени да убијају време у великом логору у коме су били смештени... Ови људи су били нестрпљиви да престављају наше боје на небу и да покажу своју вредност у битци против заједничких непријатеља. Било је неразумљиво да Савезници, који су били тако сиромашни у посадама и летећем особљу, њих лишавају могућности да се боре.” Д ош го је и месец август — четири месеца како су напусткли Југославију — а југословенски авијатичари су и даље чамили у Трансјорданији. Краљ вели: ’’Нисам могао да се уздржим да не будем разгњевљен због непокоетности енглеских власти у погледу опреме и вежбања наших ваздушних снага, које су оставили да не знају шта да раде у Аману у Трансјорданији. Ови људи су постајали све више узнемирени и почели су да се питају да ли није боље било з а њих да су остали у земљи и штитили своје жене и своју децу. ’’Претседник владе Симовић није престао да излаже пројекте британским војким властима, али одговори које је добијао били су сасвим неодређени. А што се тиче предлога који сам начинио, да се наши авијатичари пребаце у Канаду или Јужну Африку да би се тамо тренирали, он је био просто и једноставно одбачен. ” Али исто тако као што се нису интересовали за избегле југословенске акијатичаре, Британци су показали и врло мало интересовања и за сам покрет отпора Драже Михаиловића, који је већ од септембра 1941 успео да успостави радио везу са Малтом, а после и са Египтом. Узалуд ,је још тада Дража тражио помоћ у оружју од Енглеза: ”9 октобра он нам је телеграф исао: ’’Баците нам оружја, муниције, новца. Пошаљите авионе да их народ види. Ови 122

авиони могу да атерирају на ослобођеној територи.ји.” Као одговор на све ово отишао је један једини авион и донео на Равну Гору 20 митраљеза, десет хиљада метака, 600 ручних бомби и 4,556 долара. To је вероватно прво разочарење које су Савезници причинили Михаиловићу и његовим људима. Друга разочарења много тежа дошла су касније.” Када је у току лета 1942 Крал^ дошао v Сједињене Државе Он је покушао да заинтересује бар Американце да помогну Михаиловића. Али ево какви су били резултати: ”Моји напори да масивно помогнем југословенски покрет отпора нису много напредовали у том времену, и обесхрабљен д а никада не добијам званичан одговор од Енглеза на моје сугестије и моје захтеве, ја сам пренео своје поверење па Американце много одушевл^еније и много мање уздржљиве, и; надао сам се да he они моћи, благодарећи њиховом утица.ју, да наведу Енглезе да ме помогну, али резултати су се показали бедни.” Почетак 1943 године је донео нова разочарења Краљу Петру и Српском народу. ’’Поново Балкан је постао предео од виталног интереса: међутим моја влада није знала ништа у мају 1943 о британској мисији капетана Дикина код Тита, као што није ништа знала у септембру исте године о сусрету бригадира МакЛипа са шефом југословенских партизана. Ми смо били званично обавештени о овим преговорима тек у новембру, када се Иден вратио из Москве.” Краљ вели да му се у пролеће 1943 био вратио оптимизам када је изгледало да ће се извршити савезничко искрцаваље у Југославији: *Ја нисам слутио тада поверење које су Савезници стављали у совјетску снагу, ни пристанак Рузвелтов да препусти да Балкан постане зона руског утицаја. Ја нисам слутио да cv моје руке биле везаније него икада и да су ме само разочарење и трагедија очекивали.” Даље Краљ вели како га је Черчил питао о Титу који је "пружао непријатељу тако сјајан о тп о р ”, према извештајима енглеског левичара капетана Дикина, кога је Черчил послао код Тита, а који је с друге стране извештавао да је ’’Дража Михаиловић начинио компромис са Немцима и ишао чак дотле да је сарађивао са њима.” Краљ је побијао сва ова тврђења прокомунистичког Черчиловог извештача наводећи потпуно супротне извештаје парашутираних енглеских и америчких официра код Михаиловића. Али Черчил се држао својих обавештења и одлучио је да помаже само Тита. Краљ вели: 123

”10 авгсута 1943 он (Михаиловић) нам је послао депешу пуну упозоравања за будућност: ”Што се тиче слања помоћи другим елементима отпора у Југославији, ја сматрам да he се она показати штетна не само за Југославију, већ за савезничку ствар у опште. Јер посматрајући њихову активност из блиска, ја са м стекао чврсто убеђење да за ове елементе уништење снага Осовине претставља споредан проблем, што им служн, благодарећи обимној и вештој пропаганди, да сакрију прави циљ, што ће рећи узимање по сваку цену власти у нашој земл-и. На сваки начин, свака помоћ која им се пошаље служиће много мање савезничкој ствари, већ he служити продужењу грађанског рата, и администрације. To he послужити да се успостави брутална диктатура једне врло мале мањине, противно тежњама целога народа, који жели само један демократски поредак...” 21 јула 1943 немачко војно заповедништво у Србији објзвило .је удену од сто хиљада златних марака за Д раж у Михаиловића и Тита. ”Али — врло симптоматична чињеница да би се разумела еволуција савезничке политике — већина англо - саксонскпх листова, па чак и Б.Б.С. задовољили су се да објаве половипу обзнане (уцене) која се тицала Тита, прелазећи чутке преко друге половине која се тицала Михаиловића.” ”Ја сам тада имао утисак да је, што се тиче политичке ситуаци.је и во.јнкчке у Југославији и што се тиче две снаге отпора које су се тамо бориле, Черчил био рђаво обавештен из извора који су били окужени пропагандом. Ја сам имао такође осећај да је слика Титова, какву је он себи претстављао, «а врло опасан начин ласкала његовом духу авантуре. ”Ја сам рекао Черчилу да су ми описали војничке операдије Титове као неефикасне, често неразумне и које су доносиле више штете него користи, чинећи многобројне жртве међу грађанским становништвом. Покушао сам да објасним да борба гериле не наличи на нормални рат: да је њен циљ да нанесе колико је могућно удараца, са што је могуће мање губитака и репресалија. Ја нисам убедио Черчила, већ спремног да се подвргне захтевима Москве, али ми је он захвалио на овим обавештењима.” Али после ове захвалности дошло је још јаче, и искључиво помагање Тита. Од тренутка када је напустио своју земљу, жртвовану на ствар Савезника, Краљ Петар II је имао само да доживљава тешка разочарења и грубу незахвалност од тих истих савезника. Али све се ово дешавало још пре конференцији у Техерану и Јалти, када је тек имала да отпочне права трагедија и 124

Краља Петра II, Српског народа и Југославије. О томе Краљ даје изванредно драгоцена сведочанства. У својим Мемоарима Њ. В. Краљ Петар II износи даље како су државници Велике Британије, на један необјашњив начин, свим силама помагали комунистичког вођу Тита, одбацујући и претставнике Краљеве и борце националистичког покрета отпора генерала Михаиловића. За Тита су били спремни све да учине, и оно што су увек одби.јали и Краљу Петру, и његовој Влади у егзилу и Дражи. Као да су највиши претставници -западних демократија потпали под једну колективну хипнозу. Тако Краљ вели: ”Ми смо тражили од Идна да ли би Енглеска могла да ззузме острво Вис. Било је довољно да се упуте два разарача и једна чета командоса. Тако, сугерирао сам ја, један део наше Владе могао је ту да се смести да би се приближио нашој земљи. Идн је приметио да би нас Немци могли ту да бомбардују и чак да покушају да нас заробе препадом падобранаца; али је он ипак пажљиво разгледао карту и сећам се његовог осмеј■ка, неколико месеци касније, када је Вис био освојен и предан Титу без икакве процедуре.” To је била само једна од безбројних услуга коју су Енглези чинили Титу. ”У моме отсуству, — вели Краљ када је пошао за Каиро, — Енглези су упорно наставили да мисле да ја треба да изменим своју Владу да бих подржао Тита. Они су се чак надали д а he моћи да утичу на мене преко Александре, и на њу је вршен притисак бес прекида... За време п у т о в а њ а (из Енглеске за Египат, наша примедба) ми смо били лишени сваких вести под изговором да рђаво време спречава да се ухвате радио информације. У истини, за то време, службе војске шириле су билтене о победама Титоб и х трупа. Ми нисмо знали чак ни то да су италијански војници добили наређење своје Владе, после капитулације, да се у Југославији )не предају ником другом но само комунистичким партизанима.” Када је Краљ требао из Каира да преко радиа упути поруку народу у земљи, Енглези су му избацили све оно где је говорио о Дражи Михаиловићу. На Краљево упорно инсистирање тај је пасус враћен и Краљ га је изговорио, али је одмах зотим избачен из летака који су енглески авиони требали да са текстом Краљевог говора баце у Југославију. У другој половини октобра 1943 у Москви је се одржала конференција три савезничка министра спољних послова: Идна. Кордел Хала и Молотова. Краљ овде пише: ”Како је Идн, одлазећи за конференцију у Москви, прошао кроз Каиро, Пурић и ја смо га видели и мој претседник Владе 125

ra je просто упитао: ”Какве cy ваше намере y погледу J y rc славије?” — Једну Југославију потпуно слободну и да њега (показао је на мене) вратимо на његов престо. — To ми је довољно, — одговорио је Пурић умирен. ”Ипак ми смо могли сада да видимо како се окрећу ствари. Идн нам је рекао да ’’пасивна резистенција” Михаиловићеиа наличи на колаборацију са непријатељем. Пурић је рекао да је исто толико право рећи за отпор Михаиловићев да је кодаборација, као кад би се за генерала Вилсона рекло да је и он колаборатер. За време овог састанка са Идном ми смо чули на врло прецизан начин о миси'и МекЛина и о двадесет и пет дивизија Титових са њених 240.000 људи. За време овог разговора Идн је без разлога подигао глас и Пурић је са своје ■стране заоштрио тон тражећи, узалудно, два пута да лично сретне МекЛина. Излазећи са овог састанка Пурић ми је рекао да сам у Москви издан. Ја сам пребацио свом претседннку Владе што је изгубио стрпл>ење пред Идном, али ми је он одговорио да је то једини качин да покажемо Енглезима да одбијзмо да уђемо у њихову игру. ” Нешто касније у Каиро је стигао Рузвелт да би ту срсо Черчила и Чан-Кај-шека: ’’Рузвелт нам је објаснио да је он већ успео да помири генерала де Гола и Жироа и да се нада да he помирити Михаиловића и Тита. Пурић му је приметио да је друго споразум пзмеђу два генерала исте војске него између шефова нациомалне војске и комунистичке револуције...” Рузвелт када је пошао за Техеран обећао је Краљу да ће подржавати његову ствар и да he се састати са њим по повратку. ”Пре конференције у Техерану Чанг-Ка.ј-шек је покушао д а дође у контакт са мојом владом и самном. Он се налазио :у ствари у положају сличном нашем и желео је да успостави дипломатске везе са нама. Али нама није било дозвољено да се видимо. "Конференција тројице Великих у Техерану обележила је, у савезничкој политици, преокретницу која се показала фатал■па за моју земљу. Прва тачка споразума у Техерану прецизирала је да је једина борачка снага против Немцима у Југославији, коју савезници признају, била Народно ослободилачка армија Титова. Тим начином партизани, подржавани од Москве, били су признати као савезничка армија, а Михаиловић је био десавуисан и остављен...” ”По своме повратку из Москве Идн је рекао да му је Молотов тражио да се пошаље .једна британска мисија код Тита: он му је одговорио да та мисија већ посто.ји. Молотов је тада 126

тражио да се осигура једна зона за искрцавање како би се Титу доставило снабдевање, што је Идн обепао. Већ у децембру, једна мисија изаслана од Тита дошла је v Каиро да расправи са савезничким шефовима питање достављања материјала југословенским комунистима...” Енглези су преговаргли са Титовом делегацијом, не обавестивши о томе ни Краља, ни Пурића. ’’Велебит је водио ову мисшу, којој је таксфе припадао п новинар Дедијер, писац књиге ”Тито говори ”. Чубриловић, који је био у сталној вези са Велебитом и са совјетским посланством у Каиру, био је таксфе њен члан. Он је чинио све могуђе да сруши Владу Пурићеву подбуњујући поједине њене чланове против мог претседника владе. Њ егова је нада била да се образује једна титистичка влада под његовом дирекцијом. Он је долазио у везу са разним личностима, тврдећи да то ради у моје име, док у ствари никаква права није имао да то ради. Што се тиче Велебитове мисије она је чинила све што је могла да путем пропаганде створи трвење међу југословепским снагама ксје су стационирале на Средњем Истоку. ”Ја сам покушао да сретнем Рузвелта по његовом повратку из Техерана, али ми је поручио да је болестан и да не прима никога. Ја сам био у толико више разочаран када сам сазнао да је примао друге личности; можда му је просто било непријатно да се нађе у лице самном после начина на кош ме је v ствари напустио на конференцији у Техерану. Ја сам исто тако био зачуђен када сам сазнао да је он становао у совјетској амбасади за време конференције. ”У међувремену Стевенсон ми је јавио да Черчил жели да ме сретне самог, 10 децембра, у британској амбасади. Нашао сам Черчила да лежи, изгледа врло уморно. Био је врло рђавл расположен и није био у својој уобичајеној форми. Није начинио никакзу алузију на конференцију, већ ми је одмах говорио о Титу. Рекао ми је да је Тито ЊЕГОВ човек и да ја треба да се вратим у Југославију. — Је ли одмах? питао сам. — He, — одговорио је Черчил. — He одмах, јер би Тито био компромитован. Чекаћете шест месеци. Ствари треба тако да се десе, ако ни због чега другог а оно да би се спречило закључење споразума Тито-Москва. ’’Черчил ми је сугерирао да бих могао да сретнем Дикина и МекЛина, два човека који су живели са Титом у југословенском макиу, што сам ја одмах примио. Исто вече Черчил је позвао Пурића коме је дао још више обесхрабрујуће вести. Нарочито је нагласио да he свака помоћ Михаиловићу бити укинута у корист Титову. Пурић је покушао да апелује на ње127

гову савест, он му је рекао да он не може тако да изда једког савезника из 1944. — Ви сте Черчил. He постоји само интерес Енглеске, иостоји интерес целог света, постоји историја која he вас судити. — Михаиловић сарађује са Немцима, — одговорио је једноставно Черчил. — Дајте доказе! — узвикнуо је Пурић. — Ја немам доказа, — одговорио је Черчил, — али саи убеђен да сарађује. ”Ја сам срео Дикина тога да.на у седишту мојих официра за везу са Британцима... Дикин је био врло непријатељски расположен према Михаиловићу кога је оптуживао за колаборацију. Он је тврдио да је видео четнике како се братиме са немачким и италијанским трупама... Ја сам приметио Дикину да моја обавештења говоре баш сасвим супротно... Дикин ми није крио моју крајњу непопуларност код Титове околине, непопуларност коју је он објашњавао подршком коју сам ја давао Михаиловићу. Он ми је саветовао да дезавуишсм свог министра војног и да дам наређење његовим трупама да се прикључе партизанима Титовим. Он је био убеђен да је то моја једина шанса да повратим поверење свога народа.” Сличан је био састанак Краљев и са МекЛином, који је такође сав био за Тита, а ту и лежи несрећа нгшег народа што је мишљење ова два фатална човека, који су први пут дошли у рату у нашу земљу у којо.ј нису видели никог сем Тита н његове људе или његове агенте, па су по таквим сугестшама требали да одлучују о расположењу нашег народа и да му они кроје судбину. У овој својој слепој љубави за комунистом Титом, Енглези су ишли толико далеко да су претили да he интернирати Пурићеву Владу, гко не преда власт титовцима. О овом скандалозном детаљу Краљ пише: ’’После побуне једног батзљона словеначких војника, Стевенсон је дошао да нађе Пурића и упитао га је шта мисли да ■ради. Пурић му је одговорио да су Енглези окупирали Каиро и да војничке побуне спадају у њихов ресор. Стевенсон му је објаенио да обавештење од Б.Б.С. и од Рад ио-Т иф л иса, ове трупе су се побуниле против ’’пасивности" Михеиловићеве и хтеле су да се боре против Немаца раме уз раме са људима Титовим. Пурић му је на то одговорио да ie њихова ситуација иста онака каква би била једног британског батаљона који б н се бунио због пасивности енглеске команде у Каиру и тражио да иде у Москву да се бори. Стевенсон није знао шта да одговори. Имао сам један други пример метода које су одлучили да употребе према мени, када су запретили интернирањем чланова моје Владе. ако је ја не заменим комитетом од три члана, 128

који he имати да избаци Михаиловића. Пурић је примио ову претњу са потсмехом и рекао да he пре тога требати да пређу преко његовог тела.” У немогућности да се више бори у Каиру, Краљ је отишао у Лондон где је имао да се одигра завршни део наше трагедије и савезничке беспримерне издаје. У марту 1944 Краљ Петар II вратио се из Каира у Енглеску. Неколико дана по повратку Краљ је био позван од Черчила на ручак. Енглески премијер по сваку цену је хтео да убеди југословенског суверена у ’’изд ају” Дражину и тражио је од њега да одбади Михаиловића и да збаци Пурића. Краљ пише: ’’Черчил је сматрао да Михаиловић није био добар савезник; он је критиковао начин на који је одбио да изврши извесне нападе и акције саботаже које му је предложила британска мисија у Југославији. Он је чак тврдио да Михаиловић чува своје снаге да би се борио против Титових партизана. Међутим једина брига Михаиловићева је била да избегне тешке и непотребне репресалије над грађанским сттановништвом и да сачува оно мало оруж.ја што га је имао за акције доиста ефикасне. Оно што је овај прави патриота имао пред очима, то је била судбина Југославије, док је Черчилов циљ био да се бори против Немаца у свакој прилици и ма по коју цену... ’’Черчилови аргументи били су једино то што је тврдио, са жаром убеђења који му је био својствен, да ако ја не идем путем који он жели, ја ћу радити против ратног напора савезника...” ”27 марта посетио ме је пуковник Лукачевић, који се спремао да се врати у Југославију преко Каира. Ја сам му поверио лично писмо за Михаиловића, као и златна дугмета за манжетне, .један револвер и један митраљет све са мојим иницијалом... Пуковник Лукачевић вратио се у Југославију преко Бариа, али пре него што је парашутиран њему су конфисковали поруку и поклоне које сам му поверио за Михаиловића. Дуго сам остао без вести о њему. Најзад сам сазнао да је био заробљен од Титових партизана и стрељан после ослобођења Београда.” Али оно што Краљ тада није сазнго то је да су британске војне власти одузеле овом Кр?д>евом личком изасланику, који је одлазио да се бори против окупатора у Срби'и не само све Краљеве поклоне за Дргжу, већ и све његове личне ствари, сав новац, па чак и лично наоружање. To је јединствени пример Да се један веран савезник и присталица опљачка и чак раззружа у тренутку када се баца падобраном у окупира? 1у земл>у. Али оно што је у овој историји најневероватни|е то је да нису партизани Титови заробили Лукачевића, већ је он био, сазнавши да су се Енглези са малим одредом искрцили и да се налазе 9

129

у Херцеговини, дошао њима, и они су га изручили, њега, њиховог физичког присталицу, комунистичким партизанима, До овакве беспримерне срамоте и издаје ишла је лудачка енглеска политика помагања Тита по сваку цену. У априлу 1944 Черчил је поново позвао Краља и поново вршио на њега највећи притисак да се изјасни за Тита а да одбаци Михаиловића и да смени Пурића. To што је Краљ стално понављао да је Тито комуниста и да он жели да заведе у Југославији комунизам, то за Черчила није било ни мало важно. ”Било је очигледно да су Енглези били одлучили да ме подвргну највећем притиску да би ме натерали да се одвојнм о д Пурићеве Владе. Он ми је такође рекао да је преко пуковника Донован-а од стране претседника Рузвелта било избачено v први ред име г.. Шубашића, хрватског првака који је живео у САД, као кандидата за претседника Владе. Черчил је подупирао тај избор, и ако се он раније био изјаснио за генерала Мирковића, главног извршиоца револуције у Београду. Међутим претседник Рузвелт је изјавио да је он потпуно уверен да ће Шубашић бити врло лојалан према мени, а да је у исто време личност коју Титови партизани примају. ’’Черчил је употребљавао најјаче аргументе да ме убеди: ”Ви и Ваша влада бићете сматрани да кочите општи ратни наиор, рекао је, и бићете сматрани одговорним због тога, ако Ви не подупрете велики покрет отп о р а ”. Он је вршио на мене притисак да отпустим Пурића и да образујем Владу од три члана, Шубашића, Константиновића и Фурланда. Он ме је обавестио да је већ уредио, и не питајући ме, повратак у Лондон првим слободним авионом,Шубашића, који је тада био у Америци. Он је ишао тако далеко да је после овог разговора објавио у Парламенту: ”Краљ Петар ме је уверио да he за неколико дана сменити Пурића и да he нова Влада бити образо®ана под претседништвом старог хрватског вође.” Ја сам био пренеражен и дубоко увређен када је ово објављено...” Неколико дана касније Краљ је одржао конференцију штампе на којој је ватрено бранио ствар Михаиловићеву. Ни једна ■једина реч од ове конференцмје није била објављена ни у једном британском листу. "24 маја Черчил је објавио да сам ја сменио Пурића са његових дужности, као и његове министре, то што сам у ствари учинио тек 1 јуна. У истини Пурић никада није дао оставку. У току ове недеље покушао сам још да створим једну репревентативну Владу, док је британски амбасадор Стевенсон вршио ,на мене притисак да позовем Шубашића...” После недељу дана узалудних преговора са српским политичарима у Локдону с једне стране, и са Британцима с друге. 130

Краљ је морао да повери 1 јуна 1944 мандат Шубашићу. Судбина Југославије била је запечаћена. Благодарећи тврдоглавој и слепој помоћи Черчила и Рузвелта комунисте су добиле битку. ”9 јуна Черчил је предложио да Шубашић и ја одемо заједно на Малту да би дошли у везу са Титом и удесили са њиме састанак на неутралној територији. По његовом мишљењу времена су била зрела да се дође до ових преговора, јер се Тито тада налазио у незгодном положају. Немци су извршили један пздобрански напад на главни стан Титов у Дррару и распрштали његове трупе које су се повукле у шуме. Гоњен од Немаца Тито је тражио да буде евакуисан авионом; РАФ-у у Бариу било је додељено да иврши то спасавање: благодарећи њиховим напорима Тито је доведен у Бари на једрој Дакоти којом су пилотирали Руси, потом је једним бритапским разарачем преведен на Вис на коме су његову безбедност осигуравали РАФ и Ројал Нејви. Черчил је сматрао да под оваквим околностима има шанси да Тито да свој пристанак на предлоге који су му учинили и да прими контролу и команду савезника...” Када су стигли на Мзлту Шубашић је одмах оставио Краља рекавши да по налогу генерала Вилсона треба да одмах оде у Касерту и да припреми састанак са Титом. Неколико дана касније, очекујући на Малти вести од Шубашића, Краљ је примио ’’један каблограм отпослат из Касерте од стране генерала Вилсона којим ме је обавештавао да је претседник Владе Шубашић са амбасадором Стевенсоном пловио на једном разарачу у правцу Виса. Све је ово било уређено и извршено ван мене.” 16 јуна Тито и Шубашић су на Вису потписали први споразум којим је у ствари комунистима и њиховом вођи предата сва власт у Југославији. У августу Шубашић је поново отишао на Вис да одатле доведе Тита на састанак са Черчилом у Касерти. Краљ је у то време срео Черчиловог сина Рандолфа .који се вратио из Југославије пун одушевљења за Титове партизане које је описивао као "једну чудесну људску снагу.” Али Британцима ни то није било довољно. Они су хтели да Краљ лично прогласи Тита јединим борцем за ослобођење Југославије и да се коначно одрекне Драже. ”То је био МакЛин који је инсистирао да упутим једну прокламацију, оекавши ми да ако то не учиним, Руси који cv се приближавали напашће вероватно Михаиловића као непријатеља, и доиста су већ ишле вести о једном споразуму ТитоОгаљин по коме he Руси и партизани уништити Михаиловића ако му савезници буду пружили помоћ. 131

"Коначно било ми је немогуће да се дуже одупирем притиску Савезника и да одржим овоју искључиву помоћ Михаиловићу...' ' ”После три разговора са Черчилом по том питању, све игго сам могао да урадим било је то да снизим тон дела у коме се Тито престављао као једини народни јунак, да не кажем ни једну реч против Михаиловића и да скратим оригинални текст на кратку прокламацију. Имао сам осећај да сам напустио своје најбоље пријатеље и да сам дао своју потпору покрету који је из основе био непријатељски расположен према монархији и демократским принципима.” 1 новембра 1944 Шубашић и Тито су потписали споразум о успостављању Намесничког савета и о прокламоваљу Демократске федеративне Југославије под Титовом управом. "Черчил је одобравао споразум у делости, ја сам био много више резервисан и када сам, касније, сазнао за његове анексе, ја сам разумео колико су моја страховања била оправдана. У њима није било никакве врсте гаранције. Што год сам ишао даље све више сам морао да се жалим на методе Савезника који су помогли Титу да постигне сво.је политичке циљеве. Велика борба у којој су се они гнгажовали била је борба за слободу, за право људи да располажу собом, за заштиту малих држава и мањина, да се сваки глас може чути, да се одрже принципи демокртије. To је био рат вођен против фашизма, против свих врста диктатуре и против апсолутне власти једне странке над масом људи. Сада је та борба изгубила своју чистоту; сувише је ствари било стављено у питање и Савезници су свршили са тим што су на извесним теренима повлађивали сличне принципе онима против којих су се борили и одрицалн .се оних за које су се борили.” ”Од закључка споразума Тито-Шубашић ја сам све више губио терен и није било више никакве наде на једно савезничко искрцавање у Југославији. Рузвелт се томе противио. Он није хтео да ангажује своје војнике у једну ’’авантуру” и да се бори за оно. што је сматрао да је енглески интерес. Стаљин исго тако, гледајући у Југослзвији зону руског утицаја, није желео савезничко искрцавање. Тито је гајио наду да после рата постане повлашћени сателит Руса и ни :е желео савезничку офанзиву. Удео који је имала да узме Црвена армија у ослобођењу Југославије била је већ утврђена поиликом Титовог путоваља у Москву... Рузвелт је нарочито био слеп за истину, делом зб о г његове идеалистичке визије обновљеног света, који би се састојао од учтивих суседа, делом пошто је замишљао да су "ујак Ј о з е ф ” и он добри пријатељи и да он зна како треба 132

д а се маневрише са Русима. Он је рекао Вилијаму Б.јулиту пре Техерана: ”Ја сам сигуран да Стаљин не жели ништа друго до безбедност своје земље. Ја мислим ако му ја дам све што му могу дати, не тражећи ништа v замену, noblesse oblige, он неће покушавати да врши анексије и радиће на подизању једног мирољубивог и демократског света.” ”Исто тако Черчил је, после Јалте, изјавио у Парламешу 27 фебруара: ”Ја доносим са Крима утисак да маршал Стаљин и совјетски управљачи желе да живе у добром пријатељству, равноправно са западним демократијама. Ја апсолутно одбијам да. се навезем овде у дискусију о доброј вољи Руса.” : А Рузвелт је неколико дана касније рекао: ”Ја сам сигуран да ће политичка Европа бити' стабилннјл него што је икада била.” Оваквом кратковидошћу, бол^е речи заслепљеношћу оних које је свет прокламовао великим државницима, и који су у свошм рукама држали не само судбину својих народа, већ и стотину милиона других људи, доведено је десет еврбпских цивилизованих држава у комунистичко ропство, створена је база за хлздни рат, из кога нико не зна како he да изађе а да не понови капитулације западних демократија у Техерану и Јалти и остварена је прва и најважнија етапа за главни комунистички циљ, онај који су и Лењин и ’’добри у јак” Стаљин стављали изнад свега: светска комунистичка револуција и загосподарење комуниста над целим светом. У тој општој издаји слободнога света предаја Југославкје у руке комунистичке мањине је само једна епизода за Запад, ма како то била највећа трагедија за нас. Њ. В. Коаљ Петар II v свошм Мемоарима осветлио је први пут потпуно, смело и без страсти, већ потпуно об.јективно као хроничар, ту беспримерну издају почињену над Југославијом, у оквиру опште западне капитулације пред Совјетима. Са једним болом Краљ констатује: ”Био сам у Енгаму 8 маја када је дошла вест о примирју. И ако сам био срећан што је борба престала, за мене то није било примирје. Моја земља је само променила окупаторе и нашла се пред комунистичким прогонима.” 13 ма.ја одржано је благодарење у српској цркви у Лондону. У ствари за слободну, демократску Југославију то је било опело. После тога на ручку приређеном у Бекингхамској палаТИ, коме су сем енглеског краља и краљице присуствовали даиСКИ и грчки краљ и принцеза холандска Јулиана као и Бенеш, Черчил је пришао Краљу и рекао му:

133

"Ствари не иду онако добро као што смо се надали у Југославији. Али ми на жалост не можемо да учинимо Бог зна шта.” To је било погребно слово које је један од гробара J y icславије сво.јој жртви одржао. ( ”Братство” — јуни, јули и август 1955).

КРАЉЕВА СМРТ Црна вест, тужна и оловна, стравична и злослутна, коначно се ушуњала у наше душе, да нам још више загорча ионако тежак живот избеглице. Месецима се она шуњала око наших душа. Играла се са нашим осећањима и са нашим надама. Мутила нам свакодневни живот и у наше душе уносила неспокојство и безнадежност. Са променом здравственог стања Краља Петра II и она се мењала. Час је била мала, неопасна, да би сутра постала упадљивија и суморнија. И у том хрвању са стварношћу и жељама, са надом и страховањем, та тужна и стравична вест загосподарила је нашим душама и нашим мислима 3. новембра 1970 године, када је после дуге и тешке болести преминуо потомак славне Династије Карађорђевића, поникле из народа и под чијим је стегом започела борба за Ослобођење и Уједињење васколиког Српског народа и извојевана највеличанственија победа у историји нашој. Умро је наследник тог богатог херојски-националног и духовно-материјалног наслеђа, праунук Вожда Првог српског устанка бесмртног Карађорђа, унук Краља Петра I Ослободиоца и син витешког Краља Александра I Ујединитеља. Умро је Човек и Краљ, који је у Својој племенитој души носио све врлине ове народне Династије, која је на путу ка своме циљу — Ослобођењу и Уједињењу Српског народа, спознала сву драж победе и сву стравичност пораза, а посебно тежину губитка Отаџбине и Слободе, та два знамења, за које су Карађорђевићи, заједно са Српским народом, нештедимице лили своју крв и одржали их до данашњих дана као залог лепше будућности српског рода и као бајрак крсташ на путу голготскоме. Док је наш Краљ био жив варљива нада распршавала је зле слутње и ни слутили нисмо коли ће нас Његова смрт ожллостити, у црно завити и са колико ћемо зебње, после Његове смрти, поћи у сусрет сутрашњици. Нашим свакодневним молитвама Свевишњему да нам Га очува, да My подари снаге и здравља да у једном налету славе и величине, како то доликује потомцима Династије Карађорђевић, из туђине уђе у слобод134

ни Б еоград и у ослобођену земљу Србинову. Д а у круну Карађорђевића угради још један алем камен, који he новим поколењима светлити и указивати пут, по којем је непобедиви Српски народ, предвођен Немањићима и Карађорђевићима, уздигнуте главе корачао и у добру и у злу, и у Слободи и у ропству, свестак своје историске мисије не само на Балкану него и за историски развој Човечанства. Али, авај, све те наше скрушене и искрене молитве, све те наше жеље и надања пресекла је вест о Њ еговој смрти. Ожалостила нас и ојадила. Уништила нам душевно спокојство и порушила све снове о једном великом дану, који је Он, заједно са нама Србима у Слободном свету и са поробљеним Српским народом, очекивао, верујући неограничено у сретну звезду Кпрађорђевића. Рођен 6. септембра 1923 године, у доба највећег триумфа Српског народа и остварења његовог петвековног сна, у држаа и за ко.ју је Српски народ, предвођен Нзеговим Дедом и Оцем, дао милионске жртве, живот Краља Петра II. Карађорђевића био је ипак тежак. Јо ш као дечко од 11 година остао је без Оца, са Српским народом, који је правилно схватио сву трагедију Марсељског злочина, 9. октобра 1934 године, колико за Њ ега наследника Престола толико исто и за цео срлски род. У Њ егову млађахну душу, пуну лепих снова и дечијих маштања, увукла се прерано туга и неспокојство. Осетио је бол, али није био свестан њега. Уз Своју Мајку, ко.ја My ја родила још два брата и која је са пуно мајчине њежности и љубави, водила бригу о Њему, та туга и то неспокојство с временом је отанчало, губило се пред сликом Њ егове блиске ovдућности као будућег Краља и пред историском одговорношћу, коју Престо носи у себи. Владао је без краљевске власти. Њ егову улогу су вршили Краљевски Намесници, именовани последњом жељом Њ еговог Оца. Држ ава почела да се тетура под ударцима Марсељске трагедије, која је у себи носила клицу распада државе и губитка Слободе. Сви напори, да се та ситуација у земљи измени на боље, да се народ ојача и духовно и национално, разбили су се о небратско држање ’’браће” Хрвата који су, у држави, противу које су се лавовски борили у редовима Фрањиним, били повлашћени и мажени. Никакви уступци од стране Срба нису могли да опамете вође Хрвата, но су они још више насртали не само ка јединство државно, већ и на образ Српског народа. Сву ту мржњу на све што је српско пратили су атентати и рушење народне и државне имовине, чији су каредбодавци Павелић и Перчец ковали планове у Бечу и Пешти, Риму и Берлину, а у тој завери противу Српства уопште није 135

изостала ни вероломна Софија. Докле је ишло то издајство Хрвата најбоље се види, да је председник Хрватске сељачке странке Владко Мачек, у својству потпредседника Краљевске владе Мачек-Цветковић, образоване после Споразума од 26. августа 1939 године, тражио од Мусолинија милионе да спроведе револуцију у земљи и да отцепи Хрватску од Југославије. И што су Хрвати све више газили у изда.ју, дотле су српски политичари, без једног државног програма који би омогућио нормално функционисање државног апарата и бар донекле обезбедио основна, национална и верска права Српског народа, ,све се више улагивали следбеницима Старчевића, који је Србе прогласио ’’влашки накот зрео за секиру” и то постала и д с ј ч водиља читавог хрватског народа, која је доласком на власт усташа 1941 године постала језива стварност, уз цену скоро милион поубијаних, закланих и живих закопаних Срба, свих доба старости и занимања, од детета у мајчиној утроби до изнемоглог старца, који са полиитком није имао никакве везе. Све је ово знао наш Краљ. Можда није могао да схвати сву тежину положаја земље и народа, али су га бриге већ почеле да море. Осећао је да се приближује катастрофа и када је побеснели Хитлер сручио товаре бомби на горди Београд и на српске градове, Краљ је тек тада схватио у какав су ћорсокак српски политичари довели земљу и народ и својим наопаким и ненародним радом гурнули је у бездан, где се и данас налази, јер је данашња комунистичка Југославија саграђсна, уз издају савезничку и совјетске тенкове, на рушевинама Краљевске и демократско-парламентарне Југославије, којом би требао да управља, и по наслеђу и по заслугама у борби противу наци-фашиста наш Краљ Петар II Карађорђевић. И кад је све прокоцкано било и шајлочки продано, када је српско знамење заменила петокрака звезда а Српски народ пао у најцрње ропство комунистичких зликоваца, Краљ се нншао у туђини, да попут својих предака, осети сву горчину живота без Отаџбине, и без Слободе. За време рата борио се за Слободу Српског народа и за поновну успоставу демократског поретка у земљи, али је био немоћан пред силницима, пред Черчилом и Рузвелтом, који су у подилажењу крволоку Стаљину били изгубили, уколико су то имали, сваки осећај моралне и државничке одговорности. Продали су Краља, а истодобно и цео Српски народ, јер је Краљ за све Србе био и остао једина алтернатива свима другим политичким комбинацијама, који је у Своме пореклу и наслеђу носио велику наду у боље. Као изгнаник Краљ је делио судбину са нама, са Србима широм света, који су остали верни идеалима и Косова и Равне Горе, који су изабрали туђину, да се једног дана, на челу са 136

својим Краљем, врате у слободну Мајку Србију. Стоички је то све подносио наш Краљ. Ништа My није могло поколебати веру у бољу и срећнију будућност Српског народа. Та Њ егова вера и нада нису почивали на жељи за Престолом, но на најискренијој тежњи да види свој Српски народ слободан. Знао ,је наш Краљ да каже и да подвуче пред целим светом, да My је то једина жеља, а Он у тој слободној Србији да буде само обичан грађанин. Колико лепоте и величине у овим речима достојног следбеника неумрлих Карађорђевића! Колико с а м о затаје и љубави према своме народу! За овакве духовне манифестације, које човека покрећу на саможртву за добро рода свога, једино су способни Карађорђевићи, синови сељачког напода, чија лоза сише животодајне сокове из утробе земље Србинове. Прожет жељом да се бори за Слободу свога народа Крал, није мировао. Путовао је, обилазио континента и Својом појавом и Својим мудрим речима уносио мир и спокојство у наше душе, грејао наду и потстрекивао, да на овом тешком путу разних искушења и недаћа не поклекнемо, да останемо верки аманетима наших славних предака, који су својом борбом и залагањем исписали историју Српског народа, тај најлепши еп, каквог нема ни један народ. Време, муке и психичке патње учинили су своје. Краљ је оболео. Лечио се не само лековима и бригом лекара, него и са нашом пзжњом, коју смо My у данима болести укззивали. А кад Га је болест потпуно обхрвала, када више није било наде да he преболети, наша пажња према болесном Краљу постала је део наших свакидашњих мисли и брига. Бринули смо за Њега, а наше смо бриге занемарили, јер смо били свесни да без Њ ега и наш лични живот не може да буде срећан. И то смо осетили када је стигла вест о Њ еговој смрти, која нас је у црно завила. To смо осетили и на светом тлу наше националне и верске тврђаве, на тлу српског манастира у Либертивилу, када смо сахрањивали Њ егове земне остатке, да ту међу нама буду вечита опомена; да је судбина Српског народа нераскидиво везана за судбину Династије Карађорђевића; да нам указује пут који води ка Слободи и ослобођењу Српског народа; да нас потсећа да нема пријатеља ни брата, ван свога рођеног брата; да је туђин, ма како био племенит и наклоњен нама, увек туђин и само туђин коме су интереси његови и његовог народа пречи од интереса Српског народа и наших; да нас упућује на слогу, помирљивост међу нама и да коначно пречистимо са самим собом: да ли смо печалбари или лучоноше борбе за слободу Српског народа. 137

На слици

(с лева)

ПОСЕТА РЕДАКЦИЈИ "БРАТСТВА” 23. марта 1959 године. ађутант ген. Тодор Милићевић, уредник Алија С. Коњхоџић, Њ. В. Краљ Петар II, и Њ. П. епископ г. Диомисије.

КРАЉЕВА

Судбина, која је била немилосрдна према целој Династији Карађорђевића, па и према Краљу Петру II, тргла се у последњем моменту и сачувала нам МРТВОГ КРАЉА, да лежи на историском тлу манастира Св. Саве и Л ибертивилу и да Њ егов гроб постане ЋАБА, где ће се Срби и Српкиње, кадгод дођу у манастир, молити Богу з а вечан покој мученичке душ е Краљ а Петра II Карађорђевића, а себе причестити и још јаче привезати за судбину Српског народа, за чију је слободу живео и борио се, до последњег даха праунук бесмртног Карађорђа, унук Краља О слободиоца и Син Ујединитеља, никад непрежаљени Краљ Петар II Карађорђевић. Нека је слава и хвала Краљу Петру II Карађорђевићу, а њетовој паћеничкој душ и нека Свемогући подари рајско наееље! ("Братство” — новембар-децембар 1970).

Гроб блаженопочивш ег Краља Петра II. Карађорђевића у манастиру Св. Сава, Либертивил, Америка.

139

Сахрана

блаженопочившег Краља Петра II Карађорђевића у српском манастиру Сава, у Либертивилу, Америка, 5. новембра 1971 године.

Св.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНД PACI1PABE И ДОКУМЕНТА

Један запис Кулина Бана из почетка XIII века

Б OCHA Чичи, бесмртнику, умјесто воштанице. Искрвављена Босна, косовски прегалачка, буди се из зимске тмине. Згаришта вире из ојађене земље. Чађаве омеђине ка Свевишњем сежу, богораде. Хумке, изникле брдом и долом, намјернику молитвено зборе: у трагању за сунцем прођоше борци Равне Горе! Наједрало прољеће раздире згуснуте магле. Вите јеле стресају игличасто рухо чедне бјелине. Сунце огњеним стријелама сметове дроби. Здраве соколи надом подмлађеном. Изнемоглим испија и последњу кап живота. Крвав вихор гаси свијеће Крсне... Биједа се зацарила: аветињски се цери. Душманлук кипти као врела у позне јесење дане. Наутољива жеђ за крвљу српском аждаје мори. Језиво гракћу врани, у помору омамљенк. Смрт се свуда са животом у коштац ухватила. Издишу четниии по врлетима и гудурама. Небом одлијеже вапај страдалника соја Немањина. Жалобна као тужбалица у црно завијене мајке, одједном, зачу се шкрипа волујских кола. И с прокисле сламе потмуо јаук самртника. Смождени болом, тифусари, авети тавне, у недоглед зуре. Као слијепци и они свјетлости у небу траже. Из очне дупље прокапа језа гроба; издисај мили усном скамењеном. Поред путељка четници жудно ватру обгрлили. Присјећају се дома гдје кандило одају трептајем зари. И с кућњег прага благослова своје поносне мајке. Спомени се пале на прохујале окршаје. Мисли слијећу на гробне плоче неопојане. Успомене се роје као пчеле у ране прољећне дане... Из мртвачке главе страва бије: пропланком црн барјак вијари! Устрепталог срца гледају га слободари. Наврла осјећања одлијећу као јато голубова поплашених... Сумор разједа груди. На свакој стопи коб зјапи као урвина уклета. Ал’ пламса вјера У васкрсан дан Србије Светосавске! На бојни клик са Дрине синови свих крајина српских похрлише. И кришом и гором вијугају нијеме колоне, мрке. Пробијаше се кроз бусије змијске и кланце, олујне, завејане. 143

Газише брзаце ледне, бродише ријеке окрвављене. Гробовима сабраће засијаше трновите путе. Уз шкргут зуба прекидаше их уздахом побратима без иједне сузе. Ноћ једри, све гушћа стере вела. Помаман вјетар о хриди се крши. Цикте пушке, уз прасак бомбе запјевају митраљези. Пламте ватре као да из земље ничу. Величанствено славље, рекао би из даљине. А ту, Народ Српски, погрбљен под Крстом од глога, попут Богочовјека на Голготи корача ка васкрсу своме. Мраз до сржи нагриза кости. У збјегу живот, неодољив, кључа. Цвиле дјеца на присахлим њедрима мајки. Ту су, у крви, и свјетлост дана угледала... Уз гусле старци се тјеше славом паћеничке давнине. Пјесмом о Старини Новаку и Принципу дружину бодре. Јецају сестре над браћом у самртничком ропцу. Видају им ране непреболне. У дим огња упредају молитве Богу и слутње црне. Роне сузе, капљу росе ђурђевданске. Жрвњи тутње, хајдуцима брашаницу мрве... Над Романијом чарном бјесомучан хук завија. Равијојла, Косовка, над гробљима бдије, рида. Стравично јече јаме безданице. Муња пламна, осветнички вапај покланих Срба, небо громовито пролама. И тог судњег часа, кликну огњена Босна, горда, сва у крви: побједни мач Србији исковаће хероји њени, у Крсту упокојени! Петар Д . Бубрешко, професор ("Братство” — април 1955).

’’БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СУ СРЦЕ СРПСКОГ НАРОДА” —

вели Јован Цвијић —

У тренутку кгда ie анексша Босне и Херцеговине унела огорчење и узрујаност у душу сваког Србина, Јован Цвијић, научник светског гласа об.јавио је у Паризу 1909 године на француском језику своје дело "Анексија Босне и српско питањ е” (“L’Annexion de la Bosnie et la question s^rbe”). У 1' едном поглављу тог дела к о ;е говори о з н з ч р ч - Босне и Херцеговине за Српски народ Цвијић осуђује неправичности Еерлинског уговора и нели: ’’Треба узети као непобитни минимум принципа наподности да се не може дати једној страној држави једна централна облгст која је као срце једног народа: јер су Босна и Херцеговина само срие Српског народа. Оне су не само за Србију и Српски иарод оно што су Алзас-Лотарингија за Французе, Трентин и 144

Трст за Италијане, или покрајина аустриских Алпи за Немце. Босна и Херцеговина имају за Србију значај који за Русију има област Москве, који имају за Немце и Французе најчистнЈИ делови Немачке и Француске, то јест они који најбоље престављају pace француску и немачку... ’’Народ српског језика достиже цифру од десет милиона људи. По броју он долази на треће место код Словена, одмах иза Руса и Пол.ака. Од немачких граница до Цариграда нема бројнијег народа од Српског народа. Он превазилази Чехе, Маџаре, Бугаре, Грке. Годишњи прираштај Српског народа достиже око 100.000 и његов процент прираштаја је раван или већи од онога који имају суседни народи, он је чак један од највиших у целој Европи. На тој великој етнографској територији Српскога народа, Босна и Херцеговина заузимају дентралан положај. ”Ова маса од 10 милиона људи говори истим језиком: језиком свугде идентичним, хомогеним каквих има мало таквих у Европи. Од обала Истре па дубоко у Македонији, сељаци могу да се разумеју међусобно. Поред тога, то је једна чињенииа коју познају слависте и лингвисте, од свих језика полуострва (Балканског), језик Српског народа је најсавршенији и поседује у највишем. ступњу књижевне квалитете. Први споменик. написан на српском језику видео је дана у Босни 1189; то је познато писмо Кулина бана. По богатству и лепоти свога фолклора територија Босне и Херцеговине заузима прво место v српском свету. Оснивач српске савремене књижевности Вук Караџић усвојио је баш херцеговачки дијалекат. Велики број људи најзначајнијих и најславнијих у Српском народу су пореклом из Босне и Херцеговине. Неколико од најбољих српских писаца чија су дела распрострањена и цењена од целе српске нације су Херцеговди и Босанци. Свака научна установа у Београду налази своје најактивније сараднике у Босни и Херцеговини... ”Али народи који заузимају ту назначену територију нису везани само заједницом језика и књижевности. Код већине од њих постоји један национални српски осећај, који је укорењен У дубоким слојевима становништва јаче него код и једног другог балканског народа, са јединим изузетком Грка. И образована и виша класа не само да је престала да се денационализује (маџаризира, италијанизира)), већ она постала у опште врло активна и начинила се вођом народним. Најзад заједничке историске традиције показују јасно да то морално јединство Српског народа није једна скорашња чињеница, није један пролазни производ наших дана. Та заједница не постоји само између живих: она пружа своје корене дубоко у далеку прошлост 10

145

и заједнички псднете патње као и наде у једну бољу будућност чине заједничко наслеђе целе pace. И поред неких неизбежних регионалних разлика, главни интелектуални и морални карактери народа су свугда идентични a то је исто и са стваралачким својствима народне душе. To се види у мотивима орнамената, у начину којим су куће грађене или алати i g n ­ ite™ ; у начииу погледа на живот и најзад у оном целом скупу осећаја, празноверица и легенди по којима један народ објашњава себи свет и живот. У томе погледу такође народ Босне и Херцеговине преставља један од најсвежијих и најснажнијих етнографских делова српске нације. Он чини један потпуно нераздвојни део са становништвом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе, који су најизразитији део pace. Када се из црногорских планина пређе у Херцеговину, не примећује се код становништва било каква разлика; то је исто када се из граничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро целокупно становништво западне Србије је пореклом из Босне, Херцеговине или Новопазарског Санџака... ’’Нигде оданост и дух пожртвовања за интересе цивилиз0.дије и просвећивања Српског народа нису тако развијени као V Босни и Херцеговини. Шта више, Босанци и Херцеговци су у великом броју узели учешћа у свим ратовима које је Србија водила у XIX веку за своју независност и ослобођење суседних покрајина... ’’Народ ове две покрајине (Босне и Херцеговине) је не еамо млад и снажан у погледу pace, већ он узима значајног учешћа на раду за морално и интелектуално јединство Српског народа. Ту је доиста, као што смо рекли, само срце српске наЦије...

”Без ових провинција не може се створити једна српска држава од већег значаја. Оне су основни елеменат за решење српско-хрватскот питања и самим тим и за решење питања јужних Словена.” ( ’’Братство” — август 1958).

Слободан ЈсвансвиН (Лондон) ЕНГЛЕСКА И БОСАНСКО ПИТАЊЕ На Берлинском конгресу Енглеска ie ишла на руку Аустрији добије привремену управу над Босном и Херцеговином. Аустријско заузимање тих покрајина улазило је у оквир једног широког плана енглеске дипломатије, који је обухватао цело

Да

147

Балканско полуострво. Енглеска се и раније одупирала надирању Русије на Балкан, и у Кримском рату (1853-56) она је заједно с Француском бранила Турску од Русије. Кад је 1877 наново избио рат између те две државе, Енглеска није оружаном руком бранила Турску, али је на дипломатском пољу на све могуће начине сметала Русији да извуче пуну корист из добивене победе. Као и у Кримском рату, тако и сада руководна мисао енглеске дипломатије била је спасавати Отоманску Царевину од пропасти и одбијати руску навалу од Балкана Чисто дипломатским средствима ти се циљеви нису могли постићи у оној мери у којој се то 1856 после једног победничког рата над Русијом било постигло; Енглеска се морала задово■љити полууспесима, али и ти полууспеси сведочили су о велчкој вештини њене дипломатије. Најтежи удар који је Енглеска задала Русији, био је тај, што је успела да се на Берлинском конгресу знатно сма;^и нова Бугарска држава, коју је пре тога Русија, у Сан Стефанском уговору наметнула Турској, била створила. Та Сан Стефанска Бугарска, која је имала бити руски сателит, обухватала је поред Бугарске још Источну Румелију и Македонију, простирући се, тако рећи, до самих Капија Цариграда. На Берлинском конгресу Источна Румелија и Македонија одвојене су од Бугарске, и гранида између ње и Турске била је повучена Балканским ланцем. Према томе, у случају новог руског напада на т урску, тај напад не би већ одмах почео код Цариграда; Русија би морала, као и у рату од 1877, да прво савлада ону сметњу К0ЈУ Је У Балкану налазила. Аустријска окупација Босне, као и право Аустрије да држи своје гарнизоне у Новопазарском Санџаку, потпуно је одговарало антируској политици Енглеске. Уласком у Санџак Аустрија је спречавала Србију и Црну Гору да добију заједнич;а Сила сталном. 148

С изузетком Немачке, Силе су протестовале противу тог актз Аустрије. Енглеска, која је на Берлинском конгресу била поборник окупације Босне, била је сада противник анексије. Ствари су се за минулих тридесет година биле измениле. Ни Турска ни Балканске државе, па ни сама Аустрија нису више имали исти изглед. У Турској, власт је дохватила у своје pyiни да доделе од слобода Србима у Херцеговини, када се они уз помоћ аустриске војске, својим снагама буду ослободили од Турака. Интересантно је да је Царски ратни савет најобазривији и најуздржљивији био у погледу привилегија које је захтевала српска православна црква, чије развијање и јачање у Херцеговини није никако ишло v складу аустриске политике ширења католичанства. IV Београдски мир онемогућио ie стварање аутономне Херцеговине у којој су на почетку 18 века Срби имали огромну већину На захтеве херцеговачких Срба у 1738 и 1739 години да им се, на случај да аустриске трупе продру у Херцеговику, додели широка аутономија верска и национална, обећавајући у том случају оружану помоћ царској војсци, бечки двор је израдио своје против предлоге. По личном наређењу царевом Дворски ратни савет израдио је следећи нацрт једне врсте устава за аутономну Херцеговину. Тај нацрт је објављен у књизи ( ’’Предлози Северне Албаније и Херцеговине да потпадну под Аустрију 1737-1739), коју је објавио у Бечу 1880 виши војни чиновник Јохан Лангер. Ти противпредлози су гласили: ’’Предлог шта се може дозволити Херцеговачком народу 1) Чим Њ егово Царско Величанство постане господао ове покрајине било уговором о миру, било оруж.јем, и ако у овом последњем случају народ буде својим снагама припомогао поседању ове провинције, онда he са највишег места бити милостиво наименовани за целу ову провинцију поглавар и шеф и он ће бити снабдевен пуномоћјима и влашћу ко.ја је потребна да се влада земљом и народом. Овај шеф биће увек именован од Њ еговог Царског Величанства и у свему he се повиновати од Њ ега издатим највишим наређењима. 2) Народ неће бити ометан да чини употребу за своје. веровање у грчким (читај православним, наша примедба' црквама и моћи ће се њима у свој слободи служити, али 171

бсз претходног најмилостивијег одобрења Царског Величанства, нећс се моћи нове цркве градити, а избор њихових владика вршиће се онако како је уобичајсно у осталим царским земљама. Ипак имаће се увид на оне које они буду предлагали и никакве друге владике не могу се постављати осим оних које су њиховог веровања и језика. Бро.ј тих владика биће као што је тражено, два из Херцеговине и два из Херсиогрот (?) и њима he се дати задовољно издржавање, али ако ко од ових оде, остаће мање. Они he именовати своје попове (Попен каже се у документу) и имаће на располагању своје манастире и слободно ће радити све што се тиче њихове религије, али у световним стварима биће подвргнути световном законодавству. Попови и њихове породице биће ослобођеки свих јавних дажбина за себе лично и за своје укућане. исто тако биће ослобођени дажбина и манастири, осим ако поседују имања која he плаћати на то уобичајене дажбине. Слобода католичког веровања мора да остаке у своме бићу и зато he се старати Њ егово Царско Величанство, као што је то и до сада чинило у ново-освојеним земљама. 3) У погледу онога што he становништво плаћати Њ еговом Царском Величанству, то неће бити више него половину од онога што је становништво до сада плаћало Турцима. У ратно доба пак неће плаћати ништа, али су зато обавезни да се буду борили код сво.је куће, издржавајући се и трошећи сами док су у својој земљи (мисли се на народну милицију, наша примедба), а ако буде потребно да буду изван своје земље, онда he им се дати све што им је потребно. Онај који у име Њ еговог Царског Величанства буде управљао земљом именоваће за надкапетане, капетане и кнезове само домаће људе који су заслужни. Ако се догоди, да ова земља дође под царску власт, тада he становници имати да покажу своје слободе, да би се о њима дискутовало и да би биле израђене v том погледу нове, у којима he се без сваке сумње показати нај.милостивија наклоност Њ егов ог Царског Величанства за домородце. Они неће бити подвргнути никаквом другом законодавству осим оног које у њиховој земљи влада и општине неће бити узнемириване од ратних команданата, ко.ји he имати своју реч само у питањима рата и војне посаде. Народ може у мирно доба да чини један део ових посада, мењајући се, да би тако добио ратну извежбаност. Њ егово Царско Величанство трудиће се да награди све за ратне заслуге и подвиге ако се добију земљишта дуж 172

граница натраг од Турака. Национални официри треба да буду ослобођени свих других обавеза осим оних које су уобичајене за све команданте који се налазе у највишој царској служби. 4) Од свих стварно употребљених добара у земљи неће се узимати никакве дажбине, али he се узимати дажбине само од оних добара ко.је се у земљу уносе. 5) Свако he моћи да слободно изјави своју последњу вољу пред својима и да, ако нема децу, остави своју заоставштину некоме по своме најбољем нахсфењу, али то се неће моћи урадити у корист једног туђина и наследство мора да остане царском поданику. 6) Дрвосеча, право купљења жира, испаша, риболов и лов као и крчмљење вина и пива остаје њима слободно и без икакве накнаде. 7) Поглавару, кога у провинниш буде именовало Царско Величанство, биће сви подвргнути како у ратним, тако и у грађанским и правним стварима, и да би он могао да добро управља и да свакоме донесе добру и брзу правду, он he зато учинити избор између способних људи из земље (да са њиме сарађују, наша примедба). 8) Удовице и сирочад иеће сносити никаве ратне терете, а ови последњи биће издржавани од богатих и место њих ићи he у рат. 9) Народ не тпеба да се плаши царских ратника и када се буду приближили мора народ да им се покорава и одмах he бити сматрани сви као царски поданици, а где су Туоци били код вас v земљи и где ви нисте ништа учинили за царску службу, ту ћете бити сматрани као непријатељска земља, али ако ви одржите што сте обећалп. онда ћете бити сматрани као верни царски подан 1Г_ти. 10) Ви можете да нодите трговину као и други ц з р с к и подрниии и код вас неће бити уведен никикав монопол. 11) Узима се на знање понуда наиије да ћете бити у ратној приправности и да ћете се сами снабдети оделоч и пушком, као и да ћете спровести потребне радове зл посаду.” Али још п о е него што ie o s a i поотив-предлог могао да дође до изражаја и да буде лично потврђен од цара, ратна c p e h a ie изменила све пллнове. П о п р з аустриске в о ;ске код Гроцке и доуги њени рани неуспеси довели су до потписивања Београдског мира којим се Аустрш'а одрекла од свих територија које је принц Евгеније Савојски био освојио на тлу Србије и Босне. После 22 године потпадања под аустриску 173

власт Србија и све околне земље поново су потпале под турско господарство и са тиме cv пропале и све наде херцеговачких Срба да добију сво.ју аугономну област под заштитом аустриског цара. Дворски ратни савет је био израдио ове напред поменуте против-предлоге за аутономију Херцеговине на дан 29 јула 1739 године, признајући тиме Србима, и то Србима нравославне вере, да су они огромна већина становништва ове подрајине и да се њена судбина могла решити само у споразуму са њима. У свиу овим преговорима католичко становништво је сматрано као неважна и неутицајна минимална мањина. Али закључење Београдског мира учинило је да се овај предлог д авањ а аутономије српској Херцеговики није могао остварити. На дан 31 октобра 1739 Дворски ратни савет (заведено у Царској архиви под Прот. Per. 2045 ддто, 31 Октобер 1739) упутио је ’’тешког срца” како то вели писац књиге Лангер, следеће писмо Вучковићу, делегату Херцеговине: ’’Понуда коју ie становништво Херцеговине учинило да устане на оружје против Турака под царском заштитом, и која је радо примљена, није могла да буде остварена услед у ствари закљученог мира. Према траженим привилегијама били су начињени сви могући обзири.” На дан 30 децембра, како је Богић Вучковић хтео да се врати у ХерцегоЕину своме дому, Дворски ратни савет у знак признања за понуде које су Срби Херцеговине учинили, предао му је аустриски пасош да би се могао када зажели увек д а врати натраг у Аустрију где му .је била обећана свака потпора и издржавање. Благодарећи баш тсше пасошу касније .је Богић Вучковић прешао са својом браћом из Херцеговине у Срем и ту је додао своме имену још и Стратимировић. Њ егов унук је биз православни митрополит Стеван Стратимировић, који је био прво владика у Маџарско.ј а потом .је прешао у Сремске Карловце. Преписка и акција изаслгника Српског народа из Херцеговине није донела ово.ј покрајини слободу, али је оставила v 'бечкој Царској архиви сведочанство како је у почетку 18 века /чак и од стране саме католичке царевине Аустрије и њеног владара, који је био заштитник католичанства и носио титулу Апостолског величанства, Херцеговина била сматрана као српска покрајина, са огромном већином српског православног становништва. Колико су Срби били одлучујући елемент у Херцеговини најбоље се види из самог против-предлога Дворског ратног савета из Беча који се задоваљава да тражи да се v 174

аутономној српској Херцеговини загарантује несметани останак и несметаност вероисповести незнатној католичкој мањини са којом Беч није сматрао ни за потребно да ма о чему преговара и своје је преговоре водио искључиво са претставницима православних Срба са којима је бечки двор рачунао каз одлучујућим и јединим меродавним фактором, или како би се то данас рекло као са јединим ’’вредећим саговорником”.

&%4 i

j

i

Го Џчп 2

m o a £ vl / * y

/4

/*-> *

/frt) / \ 4 S r 4 v

/£*зимале су те тврдње сасвим озбиљно. У оном истом тренутку кад је мислила да коначно затвара Босанско-питање, Аустрија :е отворила Српско питање. ("Братство” — април 1955).

Душ ан Петковић (Њ ујорк) БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА У ОСВАЈАЧКИМ ПЛАНОВИМА АУСТРИЈЕ

Аустрија, тучена од Пруске 1866 г. и избачена из Венеције !&70 г., унижена и поражена, сматрала је да ће се најбоље р?хабилитовати ако своје погледе окрене Босни и Херцеговини, саставним деловима ондашње турске царевине. Турска је у то ћреме, као скоро кроз цео деветнаести век, претстављала оног "болесника на Б о с ф о р у ”, ко/ји је сво.јим поробљеним народима уливао наду у брзо ослобођење, а Русији v Аустроугарској отварао све већи апетит да приграбе што замашнији део отоманског царства пред распадом. На политичку светску позорнкцу ускочила је, тада, и Пруска, код које се већ могао назрети г;лан да под својим жезлом уједини све немачке земље и да своју прошири на рачун својих суседа. Наполеон III, фран179

цуски цар, коме се овај нагли успон Пруске није нимало допадао, покушао је 1867 г. да створи моћан савез с Аустријом и да за ту идеју придобије и Русију како би се, благовремено, спречила немачка опасносг коју је он, рекло би се видовито. наслућивао. Августа месеца исте године Наполеон III се састзо с царем Францом Јо зеф ом у Салцбургу. Том приликом, загиењујући начело народности ’’политиком напојница”, широкогрудо је понудио Босну цару Фрањи! У своме одлично документованом раду: ’’Ристић, Штросмајер и Вагнерова Афера (1870)”, објављеном v виду краће брошурс, г. Др. Војислав Вучковић, од кога, углавном, црпимо ове податке, открива нам да је тадашњи претседник маџарске владе Јулијуш Андраши саопштио ову француску понуду кнезу Мнхаилу, који се, у то време, налазио на свом имању у Словачкој, уз следећи коментар: ’’Угарска лађа ie тако пуна да јој само још један терет треба па да потоне.” Видићемо касније да Маџарска није била нимало загрејана за припајање Босне и Херцеговине двојној монархи:и. Супротио н»ој, међутим, Аустрија је жарко прижељкивала ове две 1о бласти. И то не само као рекомпензацију за изгубљене терииорије у рату с Пруском и избацивањем из Венеције, већ и као важно стратегиско залеђе за далматинско приморје и, још више, као неопходан корак да се, анектирањем тих области, осујети њихово присаједињење Србији. Политика Србије тог времена, под умним кнезом Михаилом, тежила је да се, под љеним вођством, искује снажан савез балканских народа против Турске и да у даном тренутку изведе не само уједињење српских земал^а већ и једно веће, шире, уједињење Јужних Словена. Читав ланац савеза који је ство;рио кнез Михаило није могао остати непознат аустриској дипломатији, која је била одлучно противна стварању било какве иоле снажније јужноеловенске државе на Балкану, поготову Србије. Но више од свега влада v Бечу била ie просто збуњена кад је сазнала да је дошло до успостављања сарадње између кнеза Михаила и бискупа Штросмајера, који се тада гзлазио на челу Хрватске народне странке. Од интереса је истаћи да је бискуп Штросмајер тада сматрао да би присаједињење Босне и Херцеговине Србији престављало неопходну етапу у ослобођењу Хрватске и могућном стварању заједничке југословенске државе на развалинама полутруле Хабсбуршке монархије. Са своје стране, српски државници тог времена сматрали су ту сарадњу с Хрватима као битан услов за успех плана о ослобсфењу и уједињењу. 180

Д о ове сарадње, међутим, није дошло. Кнез Михаило је уклонио протагонисту ове политике, мудрог и родољубивог Илију Гарашанина. Како је и сам ускоро потом изгубио живот v Кошутњаку, то је, под Намесништвом Јована Ристића, Блазнавца и Гавриловића, главна брига намесника била да мотре ш рад Карађорђевићеваца у Маџарској неголи да наставе разговоре с бискупсм Штросмајером. Штросмајер и његови једномишљеници нису били задовољни оваквим ставом намесника, чију је политику сам Штросмајер оквалификовао као ’’слепу и себичну”. Аустрија, опет, која је са зебњом пратила овај рад на српско-хрватском зближењу искористила је овај тренутни неспоразум да понуди Хрватима заједничку акцију за одвајање Босне и Херцеговине од Турске и њихово припајање Хрватској. Ова аустриска понуда дошла је Хрватској народној страпци преко генепала Ивана фон Вагнера, који је у то време (1869 г.) био гувернер Далмације. Он се састао у Задру с адвокатом Матијом Мразовићем, утицајним чланом Хрватске. народне странке. Том приликом поднео му је један програм из кога преносимо најважније делове. Тако се, између осталог, у том програму каже: ’’Заједнички интерес Хрватске и Аустроугарске захтева припајање Босне и Херцеговине Хрватској; Штросмајер се има ставити на чело Одбора за пропаганду; на Херцеговину he се дејствовати из Далмације; Аустрија he дати финансиска средства, али сачувати тајну од Србије.” Но ма како ова аустриска понуда изгледала примамљива, и Штросмајер и Рачки, н.егова десна рука, гледали су на њу с подозрењем и страховгли да би посреди могла бити паклена игра Бе~ ча да између Хрвата и Срба посеје семе неповерења и осујети раније планове Штросмајера да помогне присаједињење тих покрајина Србији. Нигде нисам наишао доказе да је Штросмајер о овој Вагнеровој понуди известио српску владу или намеснике. Благодарећи, међу тим, српском познатом писцу Стјепану Митрову Љубиши, који је био у личној тесној вези с намесником Јованом Ристићем, потоњи је добио препис те понуде од поменутог Љубише. Чудну је улогу у свему томе играо и аустриски пуковник Антоније Орешковић, Хрват, који се од 1862 г. ставио У службу Србије. Он се састајао и с генералом Вагнером, коме је }’десио састанак с Мразовићем, и са Штросмајером, и с Ристићем и с претседником аустриске владе Бојстом, тако да су накрају и Ристић и Штросмајер посумњали у њега. Тако је, например, Ј. Ристић, обавештен о раду Орешковића у Бечу од стране Стјепана Митрова ЈБубише, одбио понуду коју му је Орешковић донео од Бојста. Према тој понуди, Бојст је обећавао немешање Аустроугарске v случају српско-турског суко181

ба, али под условом да се претходпо закључи српскохрватски споразу.м о подели Босне и Хердеговине. Касније је и Ј. Андраши, претседник маџарске владе, нудио Ристићу део Босне и Херцеговине источно од Врбаса и Неретве под условом да Србија остане неутрална за случај сукоба Аустроугарске с неком трећом силом. Ристић је и ову понуду одбио истичући да Србија жели о свом питању да разговара непосредно с Хрватима. Овакав одговор Ристића толико је одушевио Штросмајера да му је овај одмах написао писмо у коме је одобрио такав став и понудио своју потпору. Настала је жива размена писама између њих преко заједничког посредника Јосипа Тончића, новинара из Далмације. Ако из предњих историских чињеница треЗа извући некп закључак, онда би се морало рећи следеће: Хрватска је, у то доба, апсолутно била вољна да доирииесе политици присаједињења Босне и Херцеговине Србији. Аустрија је хтела те две области за себе или непосредно или преко Хрватске. Маџарска ће тек доцније пронаћи да су Босна и Херцеговина ’’источна капија” за двојну монархију. Дотле, оне је нису у великој мери интересовале. Андраши их је чак сматрао ’’теретом ” и нудио Ристићу све што је источно од Врбаса и Неретве. Србија, пак, као и Црна Гора, није престајала да мисли на њихово припајање српској целини. ("Братство” — јуни-јули 1958).

АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЊЕН ОДЈЕК У СРПСКОМ НАРОДУ

Анексија је заиста погодила најосетљивији национални живац Српског народа. Сав народ је скочио на ноге, готов и па ■очајне мере. У Београду и на Цетињу, престоницама тадашњих слободних српских држава, дошло је до невиђених и незапамћених демонстрација против Аустроугарске. О тим великим данима разбукталих родољубивих осећања г. Јован Ђоновић, бивши министар, написао је сликовит и веран приказ тих догађаја. Из његове одличне књиге ’’Уставне и политичке борбе у Црној Гори, 1905-1910”. Преносимо тај приказ. "Српски парод осетио се угрожен и понижен. Схватио је замаша.ј догађаја. Београд се пренуо као један човек. Већ 24 септембра пред спомеником кнеза Михаила одржан је први велики народни митинг. Главни говорник био је Љ уб а Давидовић. Огромној маси света између осталог рекао је: "СрпскИ народ преживљава тешке дане. У овим крајеви.ма Српски H a182

род се бездушнс гони, н из његове крви никако не може да се роди његова слобода. Њ егова крн то је једино благо његово. Пре тридесет година разлегла се труба и ратни поклич. Тада се јуначки борисмо. Борило се с надом у победу. Али та нада беше превара, а вера беше невера. На истоку од нас развијала се млада држава Бугарска, а на западу од нас наша Босна и Херцеговина стално ме;ваше господаре. Аустроугарска је тамо донела место цивилизације окове. Кад је све уништила и прогонила, она се латила и последњег и најопаснијег уништења Српског народа у Босни, латила се да анектира Босну и Херцеговину. У том моменту Бугарска се проглашава за краЛзевину. И тај корак биће смртоносан за словенску заједницу, биће судбоносан за Југославију, а за Србе најжалоснији, јер ће их стати много живота и крви, јер он долази као претеча анексије српске Босне и Херцеговине!” Егзалтиране масе траже и хитну акцију српске Владе, у чије име умни Милован Миловановић даје обећање да he влада извршити своју дужност. Масе хоће да чују и краљевску реч, Тадашњи престолонаследник Ђорђе, ”и сам понет” — како каже г. Ђоновић, даље — ’’одушевљењем народним и својом м дадош ћу” диже својим говором ’’одушевљење до екстазе”. Њ егов говор, који би чинио част свакој антологији по дубини патриотског надахнућа, гласио је: ”У име Божје, у име праведне ствари, за име народно и част његову, наћи ћете ме увек готова да са вама пођем, да се са вама борим, да са вама за.једно пролијем крв за слободу Српског народа, тог најмириснијег цвета у великом врту словенском. Нека живи онај који је вољзн да мре! А ■нека мре онај који није достојан да ж иви!” Нешто доцније, пред масом од 40.000 људи, он држи други говор и завршава га овим речима: ”Ако се не задовоље наше праведне жеље, мир ће нам бити тежи од рата, а смрт лакша од ж ивота!” (Из књиге г. Ђоновића, стр. 225). Мала али славна наша Црна Гора проговорила је преко свог владара кнеза Николе, који је у својој прокламацији народу рекао: ”Наше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвијем истргоше из српског загрљаја. Аустроугарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем .јату.” (Стр. 226). 183

Црногорска гтак Народна скупштина узвраћајући поздрав српској Народној скупштини, одлучно и мушки каже: ’’Сложно на рат, јер he то бити свети рат.” Дајемо реч опет г. министру Ђоновићу да нам каже како је на анексију реагирао Српски народ у Босни и Херцеговини: ’’Босанци и Херцеговци, провославни и муслимани, сабили су се .једни уз друге и заједнички повели акцш у у земљи и v Европи. Православни и муслимани заједнички упућују народу проглас. Протествују противу анексије и саветују да народ мирно чека решење сила, које треба да донесу одлуку. За своју акцију кажу: ’’Мисао водиља у сваком нашем раду биће тежња Ha­ mer народа за слободом и правом да о својој судбини одлучујемо, јер је та мисао освјештана народном борбом и историјом Као најбоља гарантија успјеха ове наше нове борбе је јединствен рад Срба православних и муелимана, који ничији нападаји неће моћи разбити!” Према књизи г. Ђоновића, ”сви Срби, било у Хрватској. било у Војводини протествују против анексије.” Од интереса је на крају истаћи да су се анексији радовали само несопски елементи, махом црно-жути, које је Беч повлађивао. Срби, православни и муслимани, показали су и онда, као што he то показати и сутра и свагда, да на сво.ју Босну поносну и кршну Херцеговину гледају својим српским очима, да их у својим српским срцима носе и да ће их и отсад, као и досад, сачувати за Српство од свих туђинских насртаја а поготову од пустих прижељкивања следбеника Анта Старчевића и Анта Павелића. ( ’’Братство” — септембар 1957).

СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА У БЕОГРАДУ 1908 ПРОГЛАШУЈЕ: ”Нема у Босни и Херцеговини другог живота, него ж ивота српског!”

На седници ванредног сазива Српске народне скупштине 29. септембра 1908 године њен председник Љ убом ир Јовановић, Србин из Боке Которске рекао је између осталог: ”Нема никаквог другог народа данас на свету који је у Босни ж ивео или живи осим Срба.”

”Чудновато да се данас може питати откуда у једногл народу залагање за слободу, данас кад су целом Европом 184

завладале политичке слободе, кад више данас нема ни једног кутка, а камо ли државе европске где има још политичког робља! Па зар да се једна држава не појави v одбрану браће своје, кад се са њима поступа као са робљем коме сс не признаје ни најелементарније право самоопредељења? ”Ми не можемо а да не констатујемо како Србе дубоко дира, како Србе боли, кад виде да је Европа тако рећи јуче сасвим друкчије поступала када је требало давати слободу, чувати човечанска права једном делу Балканског Полуострва, једном делу грчког народа на острву Криту... "Српски народ који на путу слободе није стекао мање заслуга и мање права него ли грчки народ... чуди се откуд тај другчији поступак према Српству. Ми зато морамо истаћи да Српска народна скупштина мора бранити национална права Српског народа. ’’Национглно је право Српског народа сада угрожено. Ко живи у Босни и колико он има тамо националног права то је, браћо, познато. НЕМА НИКАКВОГ ДРУГОГ НАРОДА ДАНАС НА СВЕТУ, КОЈИ ЈЕ У БОСНИ ИКАД ЖИВЕО ИЛИ ЖИВИ ОСИМ СРБА. Ко је тамо живео пре Срба, готово у преисториско време, тога више данас на лицу земље нема и С рби су тамо б и л н ј о ш п р е н е го што су, на пример, Маџари и дошли у своју садашњу отаџбину. Срби су тамо пре постанка државе Карла Великог и у толико више пре постанка свих оних држава које су никле из државе Карла Великог (Љ у б а Јовановић овде мисли на Аустро-Угарску, наша примедба)... ”Ми морамо тражити живот, и ако ми тај живот гледамо, какав је он кад био, као што рекох од најдавнијих времена — прост би Србин казао: од Кулина Бана; али ја кажем: много и много пре Кулина Бана — НЕМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ДРУГОГ ЖИВОТА, НЕГО ЖИВОТА СРПСКОГ. ’’Браћо, Српска народна скупштина треба да то каже свету, треба да каже претставницима других народа. Они то и не знају, али када им се каже, ја се надам да he они разумети откуда је Краљевина Србија узнемирена кад се нешто ради преко њене границе, преко валовите Дрине у њеном босанском суседству.” "Опет ће се чути глас самога Србина...”

Лзуба Јовансвић тада апелује на француски, италијански, енглески, па чак и немачки народ, а нарочито на руски нада.јући се ”да he до те велике душе руске стићи и глас брата 185

Србина и да he се оправдати старе наде нашег народа у моћнога брата. ”Али, браћо, ако би се ипак десило, да наш глас нигде одзива не нађе, опет чуће се глас самога Србина... А какав ће тај глас бити, каква је то жеља, не жеља, него каква је воља Српскога народа претстављеног у Српској народној скупштини, ви ћете изволети чути из одлуке, Koja је на јучерашњем састанку донета по предлогу посланика г. СтоЈана Рибарца.” Одмах затим Рибарац је прочитао ту одлуку Српске народне скупштине која гласи: ’’Болно потресена великом неправдом која је учињепа Србији и Српском народу самовољним кршењем једног међународног акта, без саслушања народа којега се тиче а од стране која му је била потписник и чувар; ’’Дубоко уверена о опасности која је овим догађајима обујмила цело Српско племе, стварајући претходан случај опасан за самосталност и опстанак Србије; па услед тога до дна поколебана у своју преданост интересима општега мира и правичности; ’’Чврсто решена да учини све што је потребно да се обезбеде интереси Србије и њених сународника у кризи, која је створена овим немилим догађајима, Српска народна скупштина саслушавши обавештења о мерама које Краљевска влада мисли предЈгзети у овом питању, једнодушно изјављује своје поверење Краљевској влади очекујући од ње најенергичнији рад за заштиту угрожених интереса српских. ”У томе циљу и са тим једнодушним осећањима Наролна скупштина ставља на расположење Краљевској влади и сву снагу целога и сложнога Српског народа.” Устајући на ноге цела Српска народна скупштина до последњ ег посланика је узвикнула кго своју једнодушну вољу.

— Прима се! Прима се! ’’Анексијом Босне и Херцеговине отворено је српско питање”

На дан 20 децембра 1908 године девет народних посланика, међу којима се налазе имена највећих и најпознатијих српских политичара и научника, Стојан Новаковић, Лзубомир Стојановић, Стојан Протић, Коста Стојановић, Милан В. Ђурић, Мих. Радивсјевић, Андра Ђорђевић, Мил. М. Павловић и Милован Л азаревић поднели су интерпелацију министру иностраних послова постављајући му питања шта је све Краљевска влада 186

предузела поводом анексије Босне и Херцеговине и да ли је осигурала да Србија узме учешћа на конференцији Великих сила ”те народ српски преко свога делегата може Европи казати српске захтеве, без којих он не може опстати.” Др. Милован Миловановић одговорио је на ову интерпелацију речима: ’’Проглас анексије Босне и Херцеговине повредио је Берлински уговор. Што је за нас далеко важни.је, тим су чином повређени животни интереси Српског народа... ’’Питање, господо, које је отворено прогласом анексије Босне и Херцеговине, еминентно је СРПСКО ПИТАЊЕ. У првом реду и пре свега у њему су на расправи интереси Србије и Српства. По праву Божјем и људском нико ту не би имао да пре Србије и Српства каже своју реч... ”Зато смо одмах, истога дана изјавили протест протчв анексије, и глас Србије био је први глас који се тада чуо. Улажући свој протест ми смо се у исто време постарали да утврдимо пуну заједницу, пуну солидарност измеђ^ Србије и Црне Горе. Србија и Црна Гора подједнако cv српске земље, њихови су интереси .у овом питању у свему истоветни и са свим је природно било да њихова реч буде заједничка и потпуно солидарна. ’’Хвала буди патриотизму Кнеза Црне Горе и читавог црногорског народа тај споразум се постигао и брзо и потпуно...” ’’Господо, наш српски народни програм, који је разлог бићу Србијином и чија је Србија управо рећи творевина, добро је познат свима вама... Тај српски народни програм, у овом питању које је сада истакнуто, захтева еманципацију Босне к Херцеговине, бар у толикој мери, да оне по своме нахсфењу, по својим симпатијама и интересима могу ући у политичку и економску интимну везу са Србијом и Црном Гором. ’’Самостални живот Србије и Црне Горе треба да се наслања на Босну и Херцеговину. БЕЗ СЛОБОДНЕ ПОЛИТИЧКЕ И ЕКОНОМСКЕ ВЕЗЕ СА БОСНОМ И ХЕРЦЕГОВИНОМ НИ МИ HE МОЖЕМО ИМАТИ ПОТПУНОГ ЈЕМСТВА ЗА БУДУЋНОСТ.” ’’Аусгро-Угарска намеће Србији и српству бор бу за живот или смрт!”

Др. Миловановић тражи да теш њ у заједницу економску и Србијом и Црном Гором. На државна независност Србије и

Босна и Херцеговина ”уђу у политичку са својим сестрама тај начин била би осигурана Црне Горе и била би задово187

љена народна права како Босанаца и Херцеговаца тако и свега Српства... ’’Међутим ја морам и ово искрено да кажем, да је под питањем да ли ће се овом приликом до таквог коренитог решења доћи. Данас ми имамо пре света рачунати са овом једном извесношћу да Европа неће рат. А с друге стране расположења за излажење у сусрет, за жртвовањем посебних интереса општим европским интересима не показују се још довољно одређена да би били изгледи добити такве резултате мирним дипломатским путем. ’’Заузимајући Босну и Херцеговину, одбацујући Србију од Јадранског мора и спречавајући нашу везу са Црном Гором, Аустро-Угарска намеће Србији и Српству у скоријој или даљој будућности борбу за живот или смрт.” Историчар, академик Стојан Новаковић је после овог говора министра спољних послова рекао: ’’Тражење аутономије у смислу који је обележен за Босну и Херцеговину, тражење пуног права за те делове Српског народа мора бити наш захтев ко.ји имамо да поднесемо Европи заједно са српским питањем и с тражењем свију потреба за политичко, економско и културно развијање Српског народа... Учинивши то, извршићемо своју свету народну дужност... А после, са уздањем у будућност и пријатеље, са уздањем у нашу властиту снагу да чекамо даљу будућност, па шта нам Бог д а .” ”Д а се учврсти љ убав и слога између православних и муслимана”

Велики српски научник, професор универзитета и академик Љ уб а Стојановић говори о политици коју је Аустро-Угарсча водила од 1878 у Босни и Херцеговини да би завадила стзновништво верски: ”Али овде нису успели. Добили су истина уза се католике и отуђили их од православних и муслимана, али с доуге стране учинили cv — супротно својој жељи — ДА СЕ УЧВРСТИ ЉУБАВ И СЛОГА ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И МУСЛИМАНА. Оно око чега су се они преко 30 година трудили да разједине, сада се сложило пред заједничким непошатељем и НИКО ИХ НИКАД ВИШЕ НЕЋЕ ОДВОЈИ ТИ .” Народни посланик, обичан земљорадник Јосиф Бојиновић одржао је један пламени говор који је завршио речима, које су у ствари биле у том тренутку речи целог Српског народа: 188

”Ја ћу као потомак оца и прадеде чије кости у Босни труну за ослобођење Босанаца и Херцеговаца, са своја два сина прећи преко Дрине и свима рећи: "ХАЈДЕМО БРАЋО, ЗА БРАЋУ!” ’’Верујући да ће цео Српски народ одржати сво.ј симбол: само слога Србина спасава и поћи у свети бој за Српство и Словенство.” Како дивно и савремено звуче ове из.јаве и речи преставника Српскога народа од пре 50 година и данас. Колико животних начела за Српство Босне и Херцеговине и за повезану судбину српску оне и данас прокламују. ( ’’Братство” — јуни-јули 1958).

Филип Цемовић (Лакавана) ЦРНА ГОРА И АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

За читаоце ’’Братства” биће од интереса, да се са неколико речи о 50-годишњици анексије Б. и X. осврнемо на држање краља Николе и званичне Црне Горе по том питању, у том по Српски народ бурном времену. Босна и Херцеговина cv још од давнина уско повезане са Црном Гором. Нарочито Херцеговина, која је као гранична област заједно са Црном Гором водила дуге и крваве борсе за своје ослобођење испод турског ропства. Турски напади налазили су увек здружене Црногорце и Херцеговце, било да се борба водила на територији једне или друге. Још од кра.ја 16 в. борили су се Херцеговци и црногорска племена под в ођ ством во.јводе Грдана и натапали своја огњишта јуначком крвљу у борби за слободу. Дуго би било набрајати све те заједничке борбе Црне Гсре и Хердеговине кроз векове, те ћемо се дотаћи само неких од њих. Заједничка судбина и истоветни интереси, упућивали су ове две српске покрајине на заједничку акцију. Познати су наиори владике Рада и постигнути споразуми са Али-пашом Сточевићем и Хусеин-бегом Градашчевићем, знаменитим Србима муслиманске вере о заједничкој борби противу Турака. Хватање и убиство Али-паше од стране Султану верних главешина, осујећена је не само оружана борба, већ је за дуги низ година одложена сарадња Срба православне и муслиманске вере на општем послу.

189

BiiLiie од 20 годпна водилп су борбе Црногорци и Херцеговци око Грахова и у Херцеговинн, која се била дигла на оружје под вођством легендарног харамбаше Луке Вукаловића. Устанике је актнвно помагао књаз Данило, слао им у помоћ своје Црногорце и са устаничким вођама спремао меморандуме за велике силе и захтеве Порти. Ништа се није радило без договора и споразума са књазом Данилом. To је знала и Порта, па је код књаза послала свог специјалног изасланика да га приволи да се десолидарише са херцеговачким устаницима и да их даље не помаже. Када је Портином изасланику одговорено да ”Црка Гора неће никад прехтати да помаже своју једноковну и једнородну браћу, јер ју на то обавезује завјет предака, који су јој оставили у аманет да никад не стоји скрштених руку док њена браћа лију крв за слободу” — преговори су прекинути и борба настављена. Ето, то иомагање Црне Горе херцеговачких устаника, довело је до напада Хусеин-паше, босанског везира на Црну Гору. Удружени Црногорди и Херцеговци дочекаше и до ногу потукоше турску војску. Међу хиљадама мртвих налазио се и Кудри-паша, заменик Хусеин-пашин. To је била знаменита Граховска битка. Огроман ратни плен био је доказ потпуног пораза турске војске. У знак признања победнику у овој битци војводи Мирку Петровићу дата је титула великог војводе. После смрти књаза Данила, његову акцију наставио је књаз Никола. Још од 1862 године па до 1878 г., године несрећне окупације Б. и X., настављале су се заједничке борбе Црногораца и Херцеговаца. По договору са књазом Николом планула је и ’’Невесињска пуш ка” и убрзо се устанак проширио на сву Херцеговину и Босну. И књаз Никола је договорно са вођама устанка редиговао меморандуме упућиване великим силама и Порти. To је увело у рат и Црну Гору и Србију противу Турака. Црногорска војска постиже величанствену победу на Вучјем Долу (1876). Турска је војска као никад до тада поражена. Оставила је на бојишту поред огромног ратног материјала и хиљаде мртвих, међу којима и Селим-пашу, много за.робљених са Осман-пашом на челу. Д а би Херцеговину неразлучиво везали са Црном Гором, устаници су (1876) изабрали књаза Николу за књаза Херцеговине. Гонећи непријатеља удружени Црногорци и Херцеговии дошли су до Билеће. Али на енергичан и претећи став АустроУгарске морали су се повући назад. Судбина дичне Херцег-Босне већ је била одлучена. Аустро-Угарска је имала да добије те српске земље на привре.мену управу, ”да заведе ред”. Велики

190

нису водили рачуна пи о вол>н народа ни о проливеној српској крви и датим жртвама. Без милости кидали су српско тело. Још пре устанка, Аустро-Угарска је била бацила око на ове две српске земл^е. У току устанка, пак, да би елиминисала вођство устанка, које је радило у сагласности са књазом Николом, она је формирала некакву ’’босанско-херцеговачку влад у ” са ђенералом Ђорђем Павловићем на челу. Једина активност те ’’босанско-херцеговачке владе” била је, ”да у име пар о д а ” шаље молбе Бечу, да са војском уђе у Босну и Херцеговину и ’’заведе ред ”. У слању ’’препокорких” молби нису изостали ни римокатолички фратри свих редова, који су се у истом смислу обраћали "прејасном апостолском величанству” Фрањи Јосифу. Велики су на Берлинском Конгресу дали Босну и Херцеговину Аустро-Угарској и тако су из једног ропства доспеле у друго. 7 октобра 1908 г. Аустро-Угарска је извршила анексију Босне и Херцеговине. Као непосредан повод био је долазак на ивласт Младотурака у Цариграду, који су најавили уставне реформе и грађанске слободе за све народе у Турској. АустроУгарска се побојала да би Младотурци када се «а власттг учврсте и изведу реформе, могли поставити питање повратка Босне и Херцеговине Турској, па је, да би владу у Цариграду ставила пред свршени чин, објавила анексију и присаједињење Босне и Херцеговине. Акт анексије поразио је васколики Српски народ. Њ о м се отимају две дичне српске покрајине, које су узалудно просуле море крви својих најбољих синова. У свима српским покрајинама влада огромно узбуђење. Приређују се демонстрације п прети отимачу, е у Србији и Црној Гори народ од својих влада захтева рат. На митингу у Београду појављује се престолонаследник Ђорђе и изјављује, да је спреман да их води преко Дрине да брани српске земље. А у Босни и Херцеговини? Тамо се опет налазе на заједничком послу Срби православне и муслиманске вере. Шаљу меморандуме великим силама тражећи заштиту. И 30 година раније, Срби обе те вере, опужано су се одупрли окупацији Аустро-Угарске. Но, малени Српски народ ни.је нашао заштите V одбрани својих права. Чак ни Русија није устала у одбрану српске Херцег-Босне, јер је била истрошена у рату са Јапаном и поред тога уговором у Рајсштату (1876) дала је била пристанак на анексију. Аустро-Угарска је предузела велику активност на Цетињу. По налогу своје владе њен претставник даје књазу Николи разна обећања, чак и неке територијалне уступке, само да Црна 191

Гора остане неутрална по питању анексије Босне и Херцеговине. Посета књаза Николе Бечу годину дана раније, када j_e Аустро-Угарска царинским ратом хтела да задави Србију, схваћена је од књажевих противника као скретање са традиционалне српске линије и вођење политике са наслоном на АустроУгарску. Поред тога односи између две српске владе били су врло рђави због активности црногорске омладине и бомбашке афере. Све је то чинило да се са зебњом очекивало, какав ће став по питању анексије Босне и Херцеговине заузети књаз и његова влада. Није се дуго чекало. Још првих дана док су аустро-угарски поклисари облетали око књаза и зидали куле v ваздуху, иступио је књаз Никола са прогласом у коме је између осталог рекао, да је ’’Аустро-Угарска као грабљива звијер, којој је мало што у својој утроби има много наше југословенске браће, па је посегла да их још прогута на срамоту великих сила и нашу несрећу, а уверен сам и на њену велику несрећу и погибију од јуначке руке словенских и српских витезова ’’мријет’ навикнутих”. Народна скупштина, хитно сазвана, захтевала је од књаза и владе најенергичније мере и акцију, да би се заштитили угрожени српски интереси. ’’Аустро-Угарска је анексијом Босне и Херцеговине нанијела удар интересима цјелокупног Српског н арода” — каже се у скупштинској резолуцији. Поред тога јасног и одлучног става, цетињска је влада хитно затражила од владе у Београду обнову прекинутих дипломатских односа, да би се координирала акција обе земље у том, по Србе судбоносном часу. По успостави дипломатскнх односа, радило се у пуној сагласности. Одлучан став књаза Николе по питању анексије, показао је, да он својом посетом Бечу није скренуо са српског пута. Можда је његова посета била само акт пркоса због омладинске акције, ко.ју је, како је био уверен, помагала званична Србија. Али кад су дошли у питање општи српски интереси, тада су пркос и инат уступили место разуму и осећа.ју, српском осећа.ју, који је исти и код чобанчета и код владаоца. И тај став књаза Николе није никог изненадио. Био је то став одувек и његов и његових предака кад год се радило о општим српским интересима. Европска ситуација, нарочито ситуација Русије у коју cv биле упрте очи целог Српског народа била је врло неповољна. Русија исцрпљека и неспремна није смела да загази у оружани сукоб са Аустро-Угарском и стане на страну оправданих српских интереса. Она је саветовала мир. И тако су Србија и Црна Гора остале скрштених руку, немоћне да спрече ову оти192

мачину црно-жуте немани. Чекало се згодније време, a то време је дошло 1918 г., када су српски витезови донели слободу Херцег-Босни и у исто време ослобођење свих српских земаља. Донели су и пораз и распад отимачке Аустро-Угарске монархије, чиме се испунило пророчанство књаза Николе. ("Братство” — јуни-јули 1958).

Д р. С лободан Јовановић (Лондон) ПАШИЋ И АНЕКСИОНА КРИЗА

Анексија Босне и Херцеговине, коју је Аустрија објавила v октобру 1908, објашњавана је у оно време на разне начине. Говорило се да се Аустрија бо.ји да Младотурци, у своме и сувише смелом национализму, не затраже њено повлачење из Еосне. Говорило се такође да њен министар спољних послова Ерентал жели показати свету да је Аустрија много јача него што се мисли. Најзад, говорило се и то, да Ерентал жели по.Ђуљати кредит Србије код аустријских Југославена, обелодаљујући њену немоћ да анексију спречи. У тренутку анексије наш министар спољашњих послова био •;е Милован Миловановић. Њ ега је руски министар Изволски известио да се анексија спрема. Уверавао га је да се тај акт пс да спречити, и да зато Србија не треба да изјављује протесте, него треба да тражи ’’накнаде”. У чему ће се те накнаде састојати, било је наше да кажемо. Миловановић је помишљао Л8 тражи један "коридор” који би нас кроз аустрнјско, а ако треба, и кроз турско земљиште, довео у везу с једним пристаништем на Јадрану. Тим излазом на море ми бисмо се ослободили економске зависности од Аустрије. Кад је, после објављене гнекси;е, Миловзновић поставио питање наших накнада, наша публика примила је то впло рђаво, као да би Миловановић био готов да се, за добру цену, одрече наших права на Босну. Израз ’’накнаде” за цело није био срећно изабран, али, говорећи о накнадама, Миловановић је у ствари мислио на јемства којима би се заштитила наша државна независност, угрожена аустршском анексиЈом Босче. Ако је хтео да буде саслушан од Великих Сила, Миловановић је морао босанско питање претворити у српско питање. Њ ем у се могло оспорити право да од Аустрије брани националне пнтересе српског живља у Босни, али није му се могло оспорити право да брани државне интересе Србије. Анексија је зна’тила империјалистичко надирање Аустрије на Балкан, а при 13

193

њеном даљем надирању наша независна држава била би прва сметња на коју би Аустрија наишла. Миловановић је стога био сасвим у праву да тражи јемства за нашу државну независност. Пашић није одобравао Миловановићево становиште. У први мах, у једном за њега необичном узбуђењу, говорио је да се анексији ваља одупрети чак, ако треба, и с оружјем у рупи. Тако је говорио не само у Крунском савету, него и у разговорима са страним дипломатима. Британском посланику казивао је да би, у случају рата с Аустријом, наши погранични градови брзо пали, али да би се народ у унутрашњости могао држати дуже од две године, да би тако дуг отпор изазвао комешање и међу аустриским Србима, и да би се Русија морала најзад умешати. Пашић се стишао тек кад је био послан од Владе у Русију, и ту се лично уверио да та сила не мисли због анексије рато вати. После тога и он је говорио о ’’накнадама”, али њих је схватао на сасвкм свој начин. Наиме, заступао је мисао о аутономији Бооне, и ако је аутономија стајала у потпуној супротности с анексијом, јер је спречавала коначно припојење Босне Аустрији, Пашић је био и за ’’корид ор”, али, по његовом мишљењу, ми смо о тој ствари имали да се споразумемо с Турском, а Пстра Првог Карађорђевића и Њ еговој Влади у Београду, а да све остале власти од данашњег дана престају у своје име дјеловати, него само у име Краљевске Владе Краљевине Србије, уколико она ту власт на њих пренесе. ’’Уједно изјављујемо, да стојимо на становишту да је, наш народ јединствен народ са српским, хрватским и словеначким именом, те тражимо да се тај читав народ окупи у једној јединственој држави под владом Петра Карађорђевића, у којој му се држави мора осигурати потпуна равноправност, једнакост и светост сва три имена и све три вјере нашег народа. 27 новембра 1918 год. Одбор Народног Еијећа.” Овај проглас потписан је од свих чланова Народног вијећа у појединим местима и уз нарочите свечаности прочитан је и објављен народу, у среду, 27 новембра 1918 године. Босанска Крајина, а данашња Врбаска Бановина, може са поносом да се сећа тога историског дана и да га истиче као конзеквентност своје националне свести, од које није никада отступала нити ће у будуће отступити. ’’Јединство народа и државе и љубав према славној династији Карађорђевића стално he и вечно бити у срцу свих босанских Крајишника. Др. Васо Глушац.”

Радивоје Бојић (Берн) ЈАБЛАНИ СУ НАПОРЕДО РАСЛИ

Ми носимо у себи рану без пребола: сећање на злочине хрватских усташа. Они су истребљивали сав живаљ у српским насељима и пљачкали сву имовину својих жртава. Рушили су редом све споменике и знаке српске културе и у свом нечувеном безумљу чак и чупали слова ћирилице из натписа на гробовима. Таквог дивљаштва није од каменог доба до НДХ било у Европи. Кад знамо каквим је страдањима била изложена Босна и Херцеговина под усташама, вреди испитати да ли је, и у којој мери владао верски фанатизам у тим двема српским земљама пре четири стотине година, кад је у Пећи васпостављена Српска патријаршија. Тада је у долини Врбаса и Неретве владао султан са Босфора, туђа кост, човек друге pace. Да ли је он, као Павелић, наређивао д а се без милости утре сваки траг Српства? Зачудо, 210

псториски извори кажу да је тај Турчин био много, неупоредчовечнији од крволочног "поглавника”, католика. У 16 веку људи су у целом свету били на далеко нижем ступњу цивилизације, па су и у великим државама на Западу спаљивали вештице и чинили сличне језиве бесмислице. Међутим ми имамо веродостојна сведочанства да је тада у Босни и Херцеговини међу становништвом муслиманске и православне вере владала знатна трпељивост, солидарност, а каткад и узајамно помагање. Такво стање допринело је да се у том времену, и доцније, могла развијати духовна култура код Срба обе вере. Босна је дала у 16 веку неколико чувених писаца из редова Срба муслимана. Они су стварали, већином у Цариграду, књижевна, научна и правна дела на персиском, турском и арапском језику. Истовремено, код Срба православних јачао је умни напредак. Калуђери су преносили преписе књижевних дела из једног манастира у други, а из тих верских средишта ширила се просвећеност даље, у народ. И сликарство је корачало одмереним ходом. За обнову живописа у црквама и манастирима довођени су мајстори Срби из оближњих места, или других српских покрајина, а било је и међу самим калуђерима добрих сликара, нарочито иконописаца. Нама се чини као да је између Босанаца, муслимана и Православних, постојао прећутни споразум да раде самостално на умном развитку не сметајући једни дрз^гима. Онај што је клањао на сеџади према Истоку, као и онај што се крстио пред иконом Светог Саве, припомогао је напретку Срба, сваки у оквиру своје вере, сваки како је најбоље умео. Те две просвећености: српско муслиманска и српско православ-на расле су као два јаблана ка небу, ка сунцу, ка Свевишњем. Јаблани, да Јаблани, изгледа ми да на њих највише личе наши преци, јер јаблани могу да иду врло далеко у вис, издижући поносито врхове свога вретенастог стабла. Стасити, без грбавих и рачвастих делова, они у току свог живота остављају доста простора другоме, и не сметају ником. Никад не ломе гране суседног растиња, нити му угрожавају развитак. Ко стреми ка висинама не наилази на препреке, па не загушује друге, како то чини ниско џбуње и шибље. Постоје многи докази упоредног напретка. У 16 веку поправљена су и живописана четири манастира што је зидао краљ Драгутин Немањић са својим синовима. To су манастири: Ломница код Власенице, Папраћа под планином Бороговом, близу Тузле, Тавна у Зворничком крају, на путу за Бијељину, и Моштаница на истоименој реци, притоци Уне. У том столећу поправљен је такође манастир Добрун између Вишеграда и Вардишта. Зидао га је жупан Прибило 1383 г. У њему су све до

,'б и в о

211

Павелићеве окупације Босне били сачувани ликови кнеза Лазара и кнегиње Милице. Истовремено богати муслимани су подигли много врло лепих богомоља. Међу њима се нарочито одликује Хусреф^бегова џамија у Сарајеву саграђена 1530, Карађоз-бегова мошеја v Мостару зидана 1569. Неколико месеци пре обнове Пећке патријаршије Кара-Мустафа бег Соколовић, синовац Мехмеда везира, начинио је 1556 једну лепу џамију у свом родном месту Рудом. Осим џамија муслимани су подизали медресе (верске школе), склоништа за слабомоћне, кујне за сиротињу, болнице и мусафирхане. Грађена је ”по калу калдрма” и ницале чесме као задужбине побожних људи. Леп знак тадашње културе Срба муслимана био је и мост на Миљацки, данас Принципов мост, подигнут средином 16 века по налогу великог везира из тамбола Рустем-паше Опуковића, исламизираног Србина из Босне. Мост је сазидао од тесаног камена управник Рустемпашиних задужбина у Сарајеву. Православни Срби давали су прилоге да се граде нови манастири. Тако је сазидан 1509 Тврдош на реци Требишњици, недалеко од Требиња. Ту је од обнове Пећке патријаршије до 1690 била столица херцеговачких митрополита. Овај манастир је био средиште духовног и политичког живота православних Срба у Херцеговини све док га 1694, у рату између Млећана и Турака, нису Млећани дигли у ваздух и сасвим уништили. Други нови манастир био је Завала сазидан вероватно 1514 између Мостара и Дубровника, у Попову Пољу. Њ егови калуђери одржавали су везу и са удаљеним српским манастирима, између осталих са Студеницом и Хилендаром. Године 1587 манастир је добио ферман да оправи цркву. У њему је очувано до наших дана много рукописа а из 16 и 17 века. У исто доба подигнут је манастир Добрићево у Херцеговини и Гостовић у Босни, Треба нарочито истаћи четири наша дивна споменика из 16 века, четири бисера из тога дела Српства. Први је Алаџа-Џамија у Фочи саграђена је 1549 г. To је врло значајна уметничка творевина у погледу архитектуре, са особитим фигурама. Њ еној лепоти дивили су се и муслимани и хришћани. Други споменик подигнут четрнаест година доцније, био је православни манастир Житомишлићи на Неретви, близу Мостара. Записи кажу да је ту задужбину саградио 1563 један члан из имућне породице Милорадовића, Милисав Храбрељ Нити православни, преко својих хајдука и других осветника, учинише неку пакост кад се градила Алаџа, нити муслимани правише сметње приликом зидања Житомишлића. И тада су наши јабланови расли напоредо као она два бора зелена, два брата рођена из народне песме. По природи јаки и самопоу212

здани нису били подложни нагону да ради свог напретка другог сатиру. Али кад 1941 Хитлер доведе хрватске усташке хорде у Херцеговину, манастир Житомишлићи је спаљен и уништена је драгоцена збирка рукописа из 16 и 18 века. Трећи споменик, трећи бисер нашег 16 века је манастир Озрен, под планином Озреном у долини реке Спрече, између Д обоја и Тузле. Сазидан је од побожних православних Срба 1567 за време владавине некрста, султана и калифе Селима II, а срушила га је у прошдом рату банда богомрских усташа, Четврти дивни споменик српске културе 16 века је Ферхадија у Бањој Луци. Ту џамију је подигао године 1580 као своју задужбину знаменити Ферхад-лаша Соколовић, блиски рођак Мехмедов, први беглербег Босне. Он је тада преместио пашинско седиште из Сарајева у Бању Луку, где је остало до 1640 кад је пресељено у Травник. Предање каже да је главни мајстор, грађевинар Ферхадије био православац и да се звао Раде. Изгледа да је још од тог паше уведен обичај да се у Бањој Луци одржавају чувени годишњи вашари о православним Духовима. Неколико година доцније православни су сазидали манастире: Возућу на реци Укрини под планином Љубићем, који је срушен под усташима, Рмањ на ушћу Унца у Уну, Гомионицу близу Приједора и Липље у области Бање Луке. Значајни манастир Дужи, близу Требиња, саграђен је тек после пропасти Тврдоша. Тако су пре четири столећа радили на развитку српске културе наши преци у Босни и Херцеговини. Није сметало што су једни поштовали Кур’ан, а други целивали крст и Еванђеље. Сваки је чврсто остајао у својој вери, а међусобно су се разумевали и уважавали, јер су осећали да су блиски, д а су синови једног истог народа. ( ’’Братство” — мај-јуни 1957).

Д р. Бранко Миљуш (Париз) БУДУЋНОСТ ЈЕ У НАШЕМ ЈЕДИНСТВУ

Окупација Босне и Херцеговине решена на Берлинском Коигресу дошла је као последида поделе сфера на Балкану, између Аустро-Угарске и Русије. Русија је још пре рата с Турском склопила са Аустријом тајни уговор, у коме је њену неутралкост у претстојећем рату обезбедила својим пристанком на окупацију Босне и Херцеговине. Босанска криза поставила је истовремено пред светску јавност и одговорне чиниоце и српско питање, као и питање Јуж213

них Словена настањених у Аустроугарској. Аустро-српски сукоб због Босне п Херцеговине претворен је у међународно питање, које је окончано пропашћу аустро-угарске монархије и уласком ових историјских покрајина у нашу националну државу. Први протест против намераване окупације Босне и Херцеговине дошао је у виду прогласа устаничких всфа Босанске Крајине. Овај ’’Проглас народа босанског”, који је потписао иојвода Голуб Бабић и 71 четовођа од Пролога до Вучјакпланине, а датиран 20 јуна 1876, између осталог гласи: ”У име тога нашег великог Савезника Бога, ми васколике вође устаничких чета босанских, данас једини законити претставници српске земље Босне, после толиког чекања и без наде на икакву помоћ — решавамо, да од данас за увек кидамо са нехришћанском владом Цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину, па ма каква она била — проглашавамо: да се домовина наша Босна присајузава кнежевини Србији, законитом и правом прејемнику државе старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господарем књаза српског Милана М. Обреновића IV.” Треба истаћи важну чињеницу која досада није била довољно наглашавана, наиме, да су Србима у пребацивању на слободну територију помагали и многи муслимани. Штавише, извесни устанички вођи успели су да избегну из турских гарнизона, захваљујући муслимзнима, који су их кроз највеће опасности водили кроз турске страже. To је био случај са устаничким вођом Видом Милановићем и другима. Устанички вођи, предузели су и неке мере у циљу обједињавања са муслиманима. Између осталог, они су слали писмене позиве богатијим муслиманима по варошима, да се прикључе устаницима. Када су босанске устаничке вође објавиле овај проглас о сједињавању са Србијом, писао је бискуп ђаковачки Јурај Штросмајер енглеском државнику Гледстону, да би била ’’праведна награда за српско крваво пожртвовање за свету ствар, кад би се автономија Босне поверила њиховој (Србима) енергичној и педесетогодишњим искуством опробаној руци.” Али су босанско-херцеговачки католици више волели католичког цара Аустрије, него православног кнеза Србије. Нарочито су фрањевци, који су много утицали на држање босанскохердеговачких католика, били они који су сањали о присаједињењу Босне и Херцеговине хабзбуршкој монархији у нади д а ће она једног дана ове покрајине укључити у Хрватску. На његовом путу по Далмацији, цара су близу херцеговачке границе дочекивали оци светог Фрање Асишког, доказујући му 214

да су ове земље његово наслеђе по праву стеченом од дедова и прадедова. a 1875 католички устаници против Турске су развили хрватску тробојку са бојним покличем: ’’Живео хрватски краљ Фрањо Јосип” . Када је београдска влада 1876 затражила од Порте управу над Босном и Херцеговином, крешевски манастир је у једној молби упућеној на: “Sacram entissim a Apostolica M ajestas” тражио аустријску окупацију. Мостарски бискуп је такође подигао свој глас да ове земље морају бити аустријске, ако се иолумесец угаси. Зб ог оваквог држања католици су, кад је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину. добили привилегисани положај, па су, иако бројно најслабији, стварно управљали овим покрајинама. Године 1906 било је у овим покрајинама 89 од сто чи~ новника католика, муслимана 5 од сто и Срба православних 3 од сто (Хрвата 42 од сто, Пољака 25 од сто, Чеха, Немаца, Маџара и Аустријанаца 22 од сто). Само присуство Пољака у великом броју у администрацији Босне и Херцеговине доказује јасно тенденцију Беча да вештачким путем повећа број католика у овим покрајинама. Пошто је велики број босанско-херцеговачких муслимана одмах у почетку окупације изразио своје негодовање, неки босанско-херцеговачки утицајни емигранти у Србији (Мићо Љ убибратић, Алекса Јакшић, Симо Поповић и др.) и део устаничких старешина на Босанској Крајини (Голуб Бабић, Перко Крецо и Вид Милановић) почињу енергичну акцију на зближавању Срба православне вере и муслимана. Ова сарадња ндрочито he се испољити у заједничком устанку 1881-1882 године у Херцеговини и у борби против аустро-угарског економског искоришћавања. Устанак 1882 био је други протест против аустријске окупације. Он је био непосредна реакција на мобилизацију младића по Херцеговини. У овоме устанку учествовали су православни н муслимани, а њихове всђе били су: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, Салко Форта и Ђ ока Радовић. He треба нарочито истииати да су Калајев режим и Римска курија све покушали да разбију овај заједнички фронт муслимана и православних, п о што је он угрожавао позиције Аустро-Угарске и католицизма у Босни и Херцеговини. Трећи протест долази у виду грађанског покрета 1896 за автономију српско-православне верске и школске организације. Пошто су српске школе биле врло активно средиште за национално васпитање, аустријске власти су све употребиле да им отежају и онемогуће рад, а у цркву да унесу раздор. Да би онемогућиле такав штетан рад туђинских власти у евојој цркви и школи, неке православне општине покрећу 1896 215

одлучну борбу за своју црквено-школску самоуправу. Тај покрет наилази на велики одјек у народу, из кога се доцније развија широка опозиција режиму и аустро-угарској власти уоПште. Ова опозиција претстављала је уствари национални отпор. Уз православне почели су 1899 борбу за своју верску и културну автономију и муслимани. Они су на ову акцију били потстрекнути још и насилним одвођењем и преверавањем једне њихове девојке, Фате Омановић, из Бјелопоља. На чело овог покрета муслимана ставио се мостарски муфтија Али-ефендија Џабић. Али су и он и православни сарајевски митрополит, Сава Косановић, одмах смењени. Тако је између православне и муслиманске опозиције аустриском режиму дошло до тешње сарадње и на политичком пољу. 1907 образује се у Босни и Херцеговини Српска Народна Организација, која окупља око себе све Србе. Као главни задатак имала је за циљ заједнички рад са муслиманима. Код муслимана, пак, долази до сличног покрета, прожетог осећањем националног буђења, који захвата интелигенцију и масе. У лето 1908 већ је у заједничком програму уједињење опозиције било истакнуто тражење, да Босна и Херцеговина добију и своју политичку автономију. Када је Аустро-Угарска у јесен 1908, прогласила анексију Босне и Херцеговине, сарадња Срба православних и муслимана била, је већ у тој мери јака, да су могли одмах, не губећи времена, да иступе јединственим прогласом против анексије. Ова,ј проглас, који су потписали н а ју гл е д н и ји јавни радници и привредници Срба православних и муслимана, а датиран 7 октобра 1908, гласи: ’’Прије тридесет година је аустро-угарска монархија, као мандатор европских сила, окупирала Босну и Хердеговину, да њима управља. Ви врло добро знате шта смо кроз то вријеме проживјели и колико смо разлога имали за тужбе против окупационе власти. Разумљиво је, да се стога, са окупацијом, која је дошла без нашег питања, нијесмо могли спријатељити. Израз тих осјећаја био је заједнички меморандум изабраних претставника Српске и Муслиманске народне организације које претстављају 4/5 босанско-херцеговачког становништва (поднесен поводом прокламовања уставности у Турској министру Буријану на Илиџи 7 септембра 1908), у ком смо захтијевали устав без рјешавања државно-правног положаја наше отаџбине и да се народу на тај начин даде могућност контроле и законодавства и онемогући рјешавање свих питања без његове приволе. Ту нашу акцију ви сте, браћо, листом одобрили вашим одазивима. 216

”У послу уставног покрета ми смо се кренули у Будим Пешту. На дан 7 октобра 1908 нас је изненадила вијест о анексији, која је дошла без питања и против воље ваше и наше. ’’Поводом најновијих догађаја европске велике силе, потписнице Берлинског уговора, преговарају сада о сазиву конференције. Народ мора сада чекати резултат рада свих заинтересованих фактора. Мисао која нас у сваком раду руководи, биће идеална тежња нашег народа за слободу, да сами о својој слободи одлучујемо, јер је та мисао освештана народном борбом и историјом. Као најбоља гарантија успјеха ове наше нове борбе је јединствени рад Срба православних и муслимана, који ничији нападаји неће моћи разбити.” О овоме прогласу обавештене су владе Тројног споразума, а претставници православних Срба и муслимана отпутовали су у иностранство, где су упознали јавно мнење о расположењу велике већине народа Босне и Херцеговине против анексије као и о томе да Аустро-Угарска ни по коме основу нема права на анексију ових покрајина. Пошто је политика великих сила оваквим решењем и даље оставила под туђинском влашћу народ Босне и Херцеговине, једна група босанско-херцеговачких омладинаца решила се на директну акцију с девизом, ко се не освети тај се но посвети. Акција ове омладине, као четврти протест, довешће до атентата на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914 године. Учествујући после окупације Босне и Херцеговине са Србима православним скоро у свим револуционарним акцијама босанско-херцеговачке омладине, муслиманска омладина учествовала је и у овој конспиративној акцији, која је, управо на територији Босне и Херцеговине, ископала гроб аустро-угарској монархији. Већ почетком 1914 дошао је Мухамед Мехмедбашић у Тулузу, где га је сачекао Мустафа Голубић ради договора за убиство генерала Потиорека, гувернера Босне, који је требао да изврши Мехмедбашић 26 марта 1914 приликом устоличева Реис-ел-улеме. Овоме састанку присуствовао је и Владимир Гаћиновић. Али, пошто се сазнало о доласку престолонаследника Фрање Фердинанда на маневре у Сарајево на Видовдан 1914, атентат на Потиорека је отпао. У атентату на Фрању Фердинанда поред Срба православних: Принципа, Чабриновића, Поповића, Грабежа, Васе Ћубриловића, Илића, заузео је своје место и Мухамед Мехмедбашић,

217

док су Ђулага Буковац и Мустафа Голубић били таксфе у завери. Када су год православни и муслимани у великим кризама и догађајима који су потресали Босну и Херцеговину били једимствени, они су увек успевали да савладају тешкоће и да прођу са што мање жртава. А када су их силе мрака делиле и свађале, ова би наша прадедовска земља постајала поприште великих трагедија, од којих је она претварана у огањ и непрегледна гробља, а чији је страшни и живи споменик "Независна држава Хрватска” . Да су муслимани од самог почетка могли сагледати демонску политику усташке владе и хрватске католичке јерархије, они би одмах били реагирали на безбројна насиља и злочине којима се, у оквиру свога националног и верског програма, широм света прославила влада Павелић-Артуковић. Сигурно јо да би наша заједничка трагедија била далеко мања. Али, чим је муслиманима постало јасно да се убијањем и касилним католичењем православних иде за тим да се у Босни п Херцеговини створи католичка већина и да he се они једног дана наћи очи у очи с фанатичним верским прозелитизмом, одвојени од својих једноверника на Балкану и Истоку, они су, октобра и новембра 1941, иступили у виду својих познатих протестних резолуција против злочина владе НДХ и насилног католичења над српским народом православне вере. Наше потомсво треба да се учи животној и политичкој мудрости на врелима наше бурне прошлости, из којих смо овде изнели само неколико момената. И сигурно је да му неће недостајати многобројни примери и докази о томе да су слога н јединство православних и муслимана, два најјача етничка и верска фактора у Босни и Херцеговини, — најсигурнија залога наше будућности. ("Братство” — јуни-јули 1958).

Власта Петковић (Женева) ПРАВОСЛАВНИ СРБИ И МУСЛИМАНИ Неколико мисли о једном важном проблему

У предратној Југославији муслимана је било у већем броју у Јужној Србији и Босни и Херцеговини. Први су углавном Турци и Арнаути (дакле припадници мањина) с релативно малим примесама некадашњих Срба који су примили ислам. У Босни и Херцеговини обратан случај: релативно мало правих Турака, а у огромној већини Срби, са нешто Хрвата, који су за 218

време најезде Турака примили мухамеданство. To су историске чињенице. Муслимани Турци и Арнаути нису претстављали проблем који би задавао неке особите тешкоће. Али су муслимани у Босни и Херцеговини били, па и у Југославији остали, један врло тежак и сложен проблем који се, по нашем скромном мишљењу, може скинути с дневног реда једино тако и онда када босанско-херцеговачки муслимани престану бити само муслимани већ буду оно што су стварно, Срби или Хрвати, као што ни Срби не подвлаче само своје православље, ни Хрвати и Словенци свој католицизам. Јер у оштрој политичкој борби, која је вођена у Југославији, као и у свакој младој држави којој је било потребно извесно време да би се нарави стишале и државни апарат ускладио, не мали број политичара и политичких странака трудио се да у своје уске партиске сврхе искорист?* муслиманске масе у Босни и Херцеговини. Д ок су их једни уверавали, из провидних рачуна, да нису ни Срби ни Хрвати, па чак ни Југословени, него једино муслимани и да то треба и да остану да би тако груписани бранили своја ’’угрожена” права, Хрвати су их просто све прогласили чистим Хрватима. (Зл време Павелића отишли су још даље па су Хрвате нашли чак и међу муслиманима у Санџаку). И не само то. У мржњи и борби противу Срба, и одговорни и неодговорни Хрвати тврдили су, као и данас комунисти, да су Срби, зато што су православци и што су били у ропству под Турцима, дакле муслиманима, уопште противу свих муслимана, па и противу босанско-херцеговачких. И то врло често понављају и данас без обзира да ли су у земљи или негде у слободном свету. Тај моменат, то упорно понављање једног срачунатог тврђења заслужује пажњу. По себи се разуме да је у питању најобичнија провидна политичка интрига и уска шовинистичка пропаганда. Ако су се Срби истрајно и одважно борили противу Турака, борили су се противу оних који су им били одузели слободу, а не зато што су муслимани, иако су Срби увек билн добри православци и под турском влашћу, гоњени свирепо и као православци. Онога тренутка када је у српским крајевима најпосле пало турско господарство, уколико су и остали у ослобођеним крајевима, нико их није прогонио зато што су Турци, још мање што су муслимани. У крајевима Србије ослобођеним 1878 од Турака (нишки, пиротски, врањски и топлички округ) остало је у прво време прилично Турака. Њ и х није нико гонио, ни власти ни народ, а аграрно питање је онда тако решено да није ишло на материјалну штету заосталог муслиманског живља. Ишло се и даље. По српском уставу од 1868, који је тада био на снази у Србији, поред посланика које је бирао сам народ, известан број посла-

210

ника именовао је краљ. У скупштини, која је произишла из избора од 25 јануара 1884 (Спровела их је влада Николе Христића), међу наименованкм посланицима (наименовање од 23 априла 1884; влада Пироћанћева) из ослобођених крајева било је и Јевреја и Турака, који су се тако први пут појавили у српском законодавном телу. Већ и то је довољно да јасно илуструје велику толеранцију Срба према муслиманима-Турцима дојучерашњим љутим непријатељима. Што су се Турци касније постепено ипак иселили из Србије, постојали су други разлози, а не непријатељско држање Срба према муслиманима. И у то време, нарочито у последњој четврти деветнаестог века, када је оживела акција за ослобођење свих Срба, јасно се правила разлика између правих Турака и муслимана у Босни и Хердеговини који су пореклом Срби. Они никада нису сматрани као непријатељи и кадгод су бацани погледи преко Дрине и мислило на ослобођење браће с оне стране валовите реке, појам браће обухватио је и босанско-херцеговачке муслимане. Како се на њих гледало врло речито сведочи детал> који даје Живан Живановић у својој ’’Политичкој историји Србије” (Књига IV, страна 365): ”У време око абдикадије краља Милана и за Намесништва, беше при џамији у Београду хоџа Фалаџић, човек старији врло прилагодан, те се брзо саживео са Београђанима и са властима. И први намесник Јован Ристић позивао га је на разговоре с тога, вели он писцу, да с њим разговарам. ”Е, јес му овај говор права музика!” рећи ће Ристић. To беше говор Ерцеговине, који је и Вуку био образац најлепшега језика српског. И тај свет хоће неко данас да учини национално анонимним па чак и да га похрвати!” Због таквог схватања да у Босни и Хердеговини не живе само браћа Срби православне вере већ и Срби муслимани, у Србији је болно одјекнула вест о аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Револт је био силан као и 1908 године када је Аустрија прогласила анексију тих чисто наших крајева. Године 1912, по ослобођењу Јужне Србије, на ослобођено] територији такође је било доста муслимана, правих Турака и Арнаута. Иако дојучерашњи противници, који су умели да буду свирепи у својој сили и охолости, нико им се није светио, нико их није прогонио. Ко је хтео могао је да се исели, али је велики број остао. (Они данас беже у Турску од зулума Титових комуниста, који мучки гоне и добре православце и добре муслимане. ”Нова Македонија”, која излази у Скопљу као орган Социјалистичког савеза радног народа Македоније, пуна је огласа о тим ’’исељеницима” муслиманима који одлазе у Тур220

ску). Ти муслимани, међутим, имали су после 1918 иста права као и православни. А када су у тим крајевима спроведени слободни избори, такозвани Џемијет имао је леп број посланика у Уставотворној скупштини, којих сигурно не би било да је неко гонио муслимане или да су муслимани били грађани без права. О положају муслимана у Босни и Херцеговини за време предратне Југославије не треба ни говорити посебно, јер cv били апсолутно равноправни грађани и видно учествовали у државним пословима од најситнијих до најкрупнијих. Што то није ишло у рачун онима који и данас, као и онда, клеветају Србе, друга је ствар. И да није било политичких шпекуланата, у првом реду међу муслиманима, али и међу католицима и православним, прилике у Босни и Херцеговини сигурно би се другојаче нормалније и боље развијале. Али је остао ф акат да Срби никада нису гонили муслимане чак ни као политичке противнике. Наравно, Срби нису могли да забораве нити заборављају муслимане који су, истичући баш своје муслиманство, 1914 године дали познати шуц-кор, или оне који су за време Павелића чинили Францетићеву ’’вражју дивизију”, као ни оне који су се, у борби коју комунисти воде против српског имена и Српског народа, склонили под Титове скуте учествујући и сами у прогону Срба и православља. Они су самим својим поступцима изазвали и оправдали држање Срба. Али не зато што су муслимани, већ што су обични злочинци, којих се гнушају и сами честити муслимани. Они који и данас зидају своје планове за будућност распаљујући муслиманске масе противу Срба под изговором да су Срби противници муслимана, сигурно ће се преварити у својим кратковидним рачунима. Муслмани у својој већини (али не и шачица црвених најамника и службеника Удбе), који у Босни и Херцеговини сада трпе под комунистима исто тако и толико као и православни Срби, знају већ и сада праву ситуацију и ко их је гонио и гони и зашто. А када једном престане црвена окупација наше лепе земље, а тај дан није тако далеко као што неки мисле верујемо да he у новом добу, пуном слободе и праве демократије, и муслимани у Босни и Херцеговини датн изражај свом правом осећању, које he поставити на своје место све оне који још и данас својом огавном пропагандом противу Срба копају јаз између православних и муслимана у Босни и Херцеговини. ( ’’Братство” — август 1958).

221

Коста Ст. Павлсвић (Лондон) РАЗМИШ Љ АЊ А О ХЕРЦЕГ-БОСНИ

Моји су се стари доселили из Босне у Сјеницу код Новог Пазара крајем XVIII или почетком XIX века. Рођен сам у Београд, у Господар Јевремовој, недалеко од Бајракли Џамије. Откад знам за себе, знам и за православног Србина из Требиња, Јована Дучића. Одмах после Првог светског рата, у највишим разредима гимназије, један од најмилијих другова био i.™ је Србин мухамеданац, Мухамед Хаџић. По завршеним студијама, кад сам ступио у Министарство Иностраних Послова, постављен сам у Маринковићев кабинет, на место Хрвата католика из Д оњ ег Свилаја Илије Јукића, који је премештен у Лондон. Доцније сам становао у Јадранско-Подунавској Банци, прекопута куће у којој је жизео Реис-ул-улема, Србин из Тузле, Ибрахим-ефендија Маглајлић. Још доцније, спријатељио сам се с Хрватом католиком из Травника, Ивом Андрићем. Београдска џамија, са које се већ давно није чуо глас мујезина и на чије сам минаре волео да се пењем да посматрам Београд, преживела је окупацију и доживела и ’’ослобођење". He знам да ли и данас има свог имама. У моје доба имама јо ј је био старији брат мог друга Мухамеда. Дучића сам посећивао и у Каиру, и у Риму. У Букурешту сам неколико година служио под њиме. Умро је за време овог последњег рата у Америци. Свог друга Мухамеда, кога смо кз милоште звали Мујом, доброћудног џина, коме смо се, као дечаци, сви дивили, јер је голом песницом могао да улуби сваки олук, изгубио сам из вида још п,ред крај студија. Једног дана је нестао из Београда и вратио се у Коњиц да севдалише пијући воду са извора и миришући босиљак. Илију Јукића, данас једног од угледних претставника Хрватске Сељачке Странке, виђам. И он се, као и ја, налази у изгнанству. Џамија, Дучић, Хаџић, Реис-ул-улема, Јукић, Андрић;С Срби и, међу њима, по који Хрват; муслимани, православни и католици; Београд, Требиње, Коњиц, Тузла, Д оњ и Свилај, Травник; Бајракли Џамија, Требишњица, Неретва, Јала и Лашва; све су то слике које ми се појављују пред очима кад год се помену Босна и Херцеговина; све су то особе и места који за мене оличавају те две српске покрајине. Рекох српске, јер је још Карађорђе писао 27. априла 1807 године Петру I, митрополиту и господару Црне Горе, да мора "подржати нашу браћу у Босни и Херцеговини, јер су се и они дигли против Турака и, природно, од Србије очекују помоћ н потпору. Већ сам упутио оружане одреде у Босну” . Вели.ч српске, јер су се Срби дигли на оружје 1852 и, доцније, под 222

вођством Србина Луке Вукаловића, 1857, 1861 и 1864 године; .јер је, поводом тих херцеговачких устанака, Ђура Јакш ић спевао песму: Падајте, браћо - Плин’те у крви! Остав’те села, нек гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с’ себе ропство и срам! Кажем српске јер је ради ослобсфења Босне и Херцеговине. кнез Михаило закључио 1866 године уговор о савезу с кнезом Николом. Тврдим српске, јер је Петар Мркоњић испалио невесињску пушку 1875 године; јер је Народна Скупштина, 20 септембра 1875 године, поводом Херцеговачког Устанка, поднела кнезу Милану адресу у којој је рекла да су нашу браћу ’’вековна страдања натерала да се лате оружја и да се боре за своја права. Ми не можемо, ми не смемо остати равнодушни према њиховој судбини-’. Понављам српске, јер је, после објаве рата, Народна Скупштина упутила кнезу Милану нову адресу: ”Србија води овај рат ради ослобсфења Босне. Босна и Херцеговина су две српске покрајине у којима је национална свест најразвијенија, и оне су у неколико махова подизале заставу слободе и изјављивале да желе уједињење, Босна са Србијом, a Херцеговина са Црном Гором”. И опет српске, јер је Босански Сабор прогласио у Сарајеву, 17. новембра 1918 године, уједињење Босне и Херцеговине са Србијом и молио је српску војску — која је дан пре тога била ушла у Подгорицу — да што пре уђе и у Сарајево. Најзад српске, јер право Србије на Босну и Херцеговину признају и искрени Хрвати и то кроз уста једног од највећих Хрвата XIX века, бискупа Јосипа Штросмајера, који ie, 1 октобра 1876 године, писао енглеском државнику Гладстону да су Срби државотворан елеменат. Кад велим српске земље, не оспоравам да у њима живе. измешани са Србима, Хрвати и они међу муслиманима. Хрвати се морају помирити са стварношћу да је сва савремена политичка историја Босне и Херцеговине везана за Србију. Као што Срби, због Срба који живе у Хрватској у ужем смислу (мислимо на један од трију саставних делова Троједнице), не могу и неће да оспоравају хрватство Хрватској, тако ни Хрвати, због Хрвата кога живе у Босни и Херцеговини, не смеју оспоравати Српство тим покрајинама. Кад кажем српске земље, не спорим особеност интереса Босаиаца и Херцеговаца свих трију вера, нити им оспоравам право на аутономију у оквиру своје јединице, ако је они желе. И кад се све ово буде увидело, Босна и Херцеговина престаће да буду јабука раздора и постаће оно што и треба да буду, спона између Срба и Хрвата. ("Братство” — април 1955).

223

Драган Сотировић (Француска)

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

Српске покрајине. Земље буна, ратова, сеоба и емиграције. Земље страдања где се интереси Истока и Запада сукобљавају а ратује се под заставама, на којима су Крст, Полумесец, Криж, а данас и знак мржње и страховладе: срп и чекић. To су крајеви у којима је Србину преодређено да се, од како памти, бори за голи живот. Крајем Средњег века почиње немилосрдна окупадија Турака и исламизирање Срба богумила. Епоха бега и ћитлука, епоха раје и робова. Несрећа траје до 1878 године, када — у замену за 52 милиона круна, Аустрија продужује, покатоличавањем муслимана и робовањем Срба агама и беговима. Аустријанцима се придружују Хрвати и уз помоћ Рима, настоје да ”Бог буде на небу а они господари на земљи”. Трпи српски живаљ, трпе муслимани. Трпе, али се и заједнички боре Срби и муслимани, како за време насиља Турака, такође и аустро-хрватског. Поред војводе Стојана Ковачевића, боре се и браћа Ченгићи. Боре се за исте идеале: слободе и правде. Свест, да су са истог, српског стабла, развија се све више. Јачина судбинске повезаности указује се свом снагом појавом Османа Ђикића — коју наш песник Дучић назива ’’историском” — др. Авде Хасанбеговића и гласила ’’Гајрета”. Кроз њега се шири српски дух, српска свест али и жеља за социјалну правду. У Првом светском рату, муслимани су одлични аустриски војници, несвесни да служе душманину. Победом Срба над аустроугарском империјом, почиње ново доба, доба о коме је сневао Осман Ђикић. Нестају бегови, нестају ћитлуци. Победничке српске армије су донеле поред слободе и аграрну реформу покрет унапред ка социјалној правди. Праштају се злочини, почињени према Србима. Све у уверењу да се то неће више никада поновити. Али проблем Срба није решен како га је требало решити на основи историског искуства. Долази Други светски рат. Појавом нацистичких, фашистичких хорди, појављују се хорде Хрвата и хрватских муслимана. Настаје ју р и ш на Србе, без војске, без оружја, без хране. Стотинама хиљада Срба губе живот од ’’браће”, поред борбе Фехима Мусакадића, др. Исмета Поповца, Мује Пашића, Хамдије Ченгића и протеста интелектуалаца муслиманске вере за почињена зверства над Србима. У одбрани живота, Срби устају: секирама, косама па и по којом пушком али таквом снагом дд 224

од гоњене звери изложеној биолошком уништењу, постају страх и опасност за Независну Хрватску Државу, чији је програм био ’’чишћење губе из торине” , ликвидациојм Срба, a затим муслимана. Неправилним завршетком рата, поред десетина милиона Европљана и Срби из Босне и Херцеговине, поред добивеног рата, губе победу а самим тим и слободу. Терор комуниста се продужује, Србин православац, Србин муслиман, осуђени су нз смрт, јер их се тоталитарци плаше и сматрају их снагом која може да доведе у опасност њихову страховладу. Али, карактер Србина муслимана се не мења. Турци па ни Аустријанци, нису успели да му промене ни ћуд ни народност. При првом попису, када су муслимани могли, иако под терором, рећи да ли су Срби или Хрвати, статистика се показује катастрофалном за Хрвате, јер се за њих изјаснило свега 23,000 муслимана, а за Србе 160,000. У борби против Срба, да би Хрватима омогућили што даљи н јачи продор у српске земље, и да би прикрио снагу Срба у овим српским покрајинама, усташко-комунистички режим за^онски забрањује расправљање о националиој припадности и прибегавају верској подели, измишљава ’’муслиманску нацију” ! јН но ги муслимани из страха, други из незнања или политичких амбиција, насели су овој подели комуниста и секу гране стабла од којег су потекли, и без којег не могу опстати. Пошто је народ под терором непријатеља, емиграција је дужна да ово национално деградирање прикаже светској јавности у толико пре што је свет право самоопредељења дао и полудивљачким афричким племенима. Србима муслиманима, њиховој организаии'и коју Mooaiy имати, ово би требрло бити света дужност. У тој дужности они he, као и у прошлости бити помогнути од своје једнокрвне браће Срба православаца. Заједничким снагама ми морамо припремити бољу, правичнију и сигурнију будућност Српском народу. У овом напору, а држећи се историје, водећи рачуна о сигурности Срба у Босни и Херцеговини, ми не смемо заборавити несрећу Српског народа. Ми је не можемо заборавити све дотле, док Србима у Босни и Херцеговини не осигурамо срећиију будућност. Тај наш осећај мора бити правилно схваћен и прихваћен од свих муслимана. Али, ми Срби православни, на путу којег нам је трасирао Вожд свеопштег Трећег српског устанка — ”Чича” — морамо имати пред собом одлуку његову, одлуку која је везана за суштину српске душе: ’’Невини не могу страдати — о својој судбини народ има сам и слободно одлучивати”. 15

225

Друга његова одлука је исто тако трајне важности за све његове следбенике и она гласи: ’’Српска јединица има окупити све Србе”. Имајући овакав српски план лред собом, ми долазимо до закључка познатог нашег научника Јована Цвијића који је актуелнији него икада: ”Без ових провинција (Босне и Херцеговине — пишчева примедба) не може се створити једна српска држава од већег з начај а. . Те провинције су настањене, по попису од 1971 године, у коме многи наши Срби муслимани нису смели рећи да су Срби, показује да од сто једне општине, свега четрнаест имају већину хрватског становништва, да је већина муслимана у 41 општини, д а је већина Срба у четрдесет и шест општина. У слободном свету демократски број је елеменат којим се решавају и најважнија питања за судбину једног народа. Тим елементом избегавају се многи сукоби, а нарочито закони џунгле. Ништа Србима неће сметати да траже кривце, ако буду још увек у животу. Ништа муслиманима неће сметати да признају кривице оних од којих српска младеж и српска нејач трули већ више деценија. У питању је омладина, муслиманска омладина, чији су родитељи били, као и Срби, од Хрвата осуђени на истребљење (после Срба). У питању је заједничка будућност оних којима је суђено да живе под истим кровом, да живе као Срби муслимани, у засебној српској јединици. У њој никада вера Србе иеће делити као што нас је у прошлости делила и дели дан-данас. Ово н иЈ е политичка демагогија, изборна кампања, већ глас борца који је сведок да су под гранама равногореког стабла први пут сви Срби били уједињени и да је спас Срба, без обзира на веру, живот у једној великој и сложној српској заједници, којој више никада ’’непријатељ неће постављати границе код Ристовца и на Дрини”. ( ”Братство” — јануар 1974).

226

Никола Н. Томић (Холивуд) ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЦРНЕ ГОРЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ПОСЛИЈЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

На Берлинском конгресу, 1878 г., Аустро-Угарска је добила ■овлашћење да окупира Босну и Херцеговину и њене су трупе одмах почеле улазити у те земље и запосједати их, што је изазвало револт тамошњих Срба обадвије вјере, православних и муслимана, који су, уз тајну подршку и помоћ Црне Горе, почели да окупаторима дају оружан отпор, који је 1881 и 1882 г., због аустроугарске одлуке да врши регрутацију тамошњих младића за војску, добио размјере већег устанка, око чијег је угушења Аустро-Угарска имала много муке. Црна Гора је херцеговачким устаницима пружала помоћ у оружју и муницији преко сзојих пограничних војних и цивил;них старјешина, међу којима је главну улогу играо пивски војвода Лазар Сочица. 1878 и 1879 г. иницијативу за отпор водили су муслимани, a 1881 и 1882 иницијатори су били православни. Херцеговачки мутесафио Али-Ариф-ефенди.ја Мостарац налазио се у јулу мјесецу 1878 г. у Фочи, одакле 26 истог мјесеца пише војводи Л азару Сочици и извјештава га да је ’’аустријански аскер прешао у Ерцеговину и сада је у Мостару” и да су херцеговачки муслимани и ’’кристијани” сложни ”да заједно hepaiy земаљског непријатеља”. Он војводу Л азара позива да ”на брзу руку” покупи што више ’’аскера”, па да с том војском дјејствује или одвојено или да се удружи с Мула-Алијом Звиздићем из Гацка, па да дјејствују под једном командом. Састанак војске треба да буде кроз недјељу дана на Невесињ■ском Пољу. Мутесафир на крају тражи да му војвода одговори с колико he ’’аскера” доћи и у који дан. Војвода Сочица је ступио у преписку с Мула-Алијом Звиздићем, Хајдар-бегом Ченгићем и пљеваљским муфтијом Мехмедом Нуредином. Војвода Машо Врбица депешом од 28 јула 1878 г. позива војводу Л азара да одмах дође на Горанско и одатле га телефоном обавијести ”је ли почела аустринска војска у Санџак 227

улазити и оће ли и кад одприлике". Препоручује му да његов рад ”буде у највишој тајности и скровитости; другчије био би за књаза и његову државу од велике тешкоће. Војвода Лазар је, не знамо да ли по доласку на Горанско или прије, писао Мула-Алији Звиздићу, који му одговара 5 авг. 1878 г., извјештавајући га да је примио његово ’’пријатељско писмо” и све разумио. Онда му јавља да је Ајдар-бег Ченгић "с војском у Коницу и оборио је ћуприју у Јабланици, a Али-бег Дедагин дошао је у Невесиње су двије хил^аде војника да пресијеће Бишину" и да су му од њих дошла писма да им ”на брзу ногу” иде у помоћ. ”3а Босну”, вели, ’’чујемо да се бије и брани досад добро, а поздраво не знамо”, да исто тако чује да су ”у Босни и другим мјестима” ”сви народи уједно” и да су сви ради ’’клати се” с Аустро-Угарском ”као с нашим непријатељем. Пита војводу Лазара хоће ли им дати помоћ, а ако он не може, да им јави да ли има неко други ко би им био у помоћи. Моли војводу да га обавијести о свему што дозна, а да he и он њега обавјештавати о свему што му буде било познато. На крају јавља да је чуо да су Аустријанци ушли у Травник и ударили на Требиње. Хајдар-бег Ченгић у писму од 26 авг. 1878 г. извјештава војводу Л азара да је примио његово писмо од 20 истог мјесеца и да је чуо да је у Сарајеву била велика "кавга” и да се велика ”крв пролила”, да је пало 9.000 мртвих ’’Ш ваба” и да "Ш ваба” сад по Сарајеву вјеша и сијече људе, а друге одводи у ропство, а да је Хаџи-Лоја Хафиз, вођа отпора, побјегао из Сарајева. ’’Ч ујем о”, вели се у писму, ”да се бше Муфтија таслиђански и Посављаци са њиме (Ш вабом). Из Тузланског саниака су га изћерали, па иду ћадом Сарајеву. И кажу да су Краичници исћерали Швабу из Крајине до Бање Луке, па да су и на Бању Луку ударили и Бању Луку сагорјели, па да иду ћадом к Сарајеву. . . . Сад вас питам шта се урадило од ваше стране? Мене су преварили кеки Никшићи казујући да ће бити од Црне Горе, ако пукне пушка, да ћете пристати у помоћ; па осим што нс би помоћи, сада нам казују, када би кога невоља наћерала да се поузда вашему крају са главом и фамилијом дсфе, казују нам да вам је заповијед да ватате ако ко дође и да му оружје узмете, а њега свезана вратите. To ми је зачудо било. Само вас питам је ли истина? Ако би било до невоље, да би се ко поуздао проћи Скадру преко Црне Горе, је ли му вјера глави и фамилији и оруж ју?” Хајдар-бег моли војводу да за ово упита књаза телефоном и извјештава га да се ’’прикупља војска на Гласинац”. Причу о тобожњ ој наредби да се враћају херцеговачки муслимани који пребјегну у Црну Гору свакако су пронијели 228

пријатељи Аустро-Угарске, а у ствари муслимани који су пребјегли у Црну Гору били су тамо сасвим братски и пријатељски примљени. Пљеваљски муфтија, са својим братом Назиф-агом и ”босанском господом ” налазио се у октобру 1878 г. у Пећи, одакле 26 истог мјесеца пише војводи Л азару да је примио његово писмо, које је путовало 24 дана. Вели да се томе писму обрадовао не само он него и сва ’’босанска господа” која је с њиме и да му сви захваљују. Значи да се војвода озбиљно интересовао за муслимане који су се одупрли аустро-угарској окупацији и био им пр ијатељ ски наклоњен, наргвно, по ж ељ и и инструкцијама цриогорске Еладе. Муфтија у писму на крају вели: ’’Имамо велику вољу да се с вама пријатељски видимо и да милостиво потврдимо и онога угурсуза Шваба из Босне заједно оћерамо.” 27 јан. 1879 г. војвода Л азар је примио писмо пљеваљског муфтије писано из Бијелог Поља. Муфтија јавља да је примио војводино писмо. Он много мрзи ’’Ш вабу” и опет позива војводу ”да се ћерамо с нашијем душманима”. Почетком 1879 г. пребјегао је у Црну Гору бимбаша Мустајефендија. Војвода Лазар му је послао своје људе да га предусретну, чиме је он много задовољан и у свом недатираном писму, писаном крајем јануара или почетком фебруара, захваљује се војводи Лазару и вели: ”Ја као изненадан гост дођо на земљиште свијетлог господара и књаза Николе, којему остајем бити вијерни поданик, као што сам био честитом султану. Ја, од како прекорачи границу Црне Горе, бих премного задовољан од ваше стране преко ваши посланика. У њој видио сам да су ми све вијерно о вама казали, чије ми је име и досад сасвим познато. Млого ти и премлого захваљујем, поштовани пријатељу. He дај Боже, да је тебе пало у дио што је мене, ја би био твој вјечито пријатељ у свему; зато буди и ти мој и посад у свему и свачему. Писмо лично од моје стране начинио сам Муфтиј-ефендији да се придржи још, дако учини један бој са Швабом. А писао сам му да ће бити чојек срећан и поштован у здравље књажеr o и да фамилију што прије овамо склони. А ја и сваки наш чојек смо срећни кад под закриље књажево пређемо.” Послије овога у Херцеговини је настало затишје, које је трајало до 1881 г., када су се Херцеговци одупрли војној обавези коју су аустроугарске власти над њима увеле. Црна Гора је будно пазила на те догађаје и тајно помагала отпор, али је кмала велику муку од сталног аустроугарског сумњичења и оптужби, па је морала да предузима формалне кораке у циљу отклањања сумње од себе.

229

Бранко Цвијетић, проф. ОКУПАЦИЈА И АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Бурна и динамична историја Српског народа, изражена на графички начин, претстављала би једну вибоирајућу линију, у високом и ниском зупчастом погону, која се, терана силином осећања, духовне снаге, покрета и борбе, често нагло пење, — као температура човека у грозници, да се потом, постепено или нагло, спусти на нормалан ниво, — као температура у нормалном стању. Ове године се потсећамо на два таква зенита у графикону, ка осамдесетгодишњицу и педесетгодишњицу два крупна догађаја у животу Српског народа Босне и Херцеговине. 1878 год. Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, a 30 година доцније, 1908 године, обе их прпојила, анексирала. He може се говорити о Босни и Херцеговини, а да се на лрвом месту не истакне јака српска свест, жарко српско родољубље и, нарочито, жарка жеља Српскога народа ових покрајина за уједињењем свих Срба, и слободом уопште, о којој је енглески песник Бајрон певао: ”0 , слободо, вечни даху независне душе, нигде не гориш светлије, него у тмини тамнице.” To потврђују покрети и устанци Српског народа ових покрајина, који су избијали као ерупција, проузроковани сталним кретањем, скривени испод танке коре султанове туре. Када је жеља за ослобођењем испод турског јарма оглашена и кроз Невесињску пушку 1875 год., обе ове српске покрајине имале су неколико десетина хиљада више него по статистици из 1872 год., чији је број износио 1,026,000 становника, од којих је било 490,000 Срба-православних (Професор Л. Костић: Чија је Босна?, стр. 49 и 50). Њ ихова браћа, по пореклу, језику и крви, Срби-муслимани, на броју 355,000 нису били свесни, у већини, значаја и будућности те борбе — што је сасвим схватљиво и разумљиво за ондашње прилике, — већ су били за стање какво је и до тада било; а католици, 164,000 бројно јаки, кроз римску цркву, еимпатисали су ’’ћесарско-краљевско Величанство”, Фрању Јосифа I и писали: ’’Барјак Аустрије пред нама ј е !”, упркос двојице еминентних Хрвата: Јосипа-Јурја Штросмајера, бискупа Ђаковачког и великог научника Фрање Рачког, да Босна и Херцеговина треба да припадну Србима. Обојица су осуђивали рад католичког свештенства у њима због аустрофилства, упереног против Срба. Турска насиља, безобзиран поступак према раји и оскудица хране због издале летине, убрзали су припреме за устанак, који 230

најзад плану у невесињском крају, у лето 1875 године, и обузе сву Херцеговину, a no том, кроз 6 недеља, и Босну. Устаници су били слабо организовани и са мало оружја и муниције али жеља за ослобођењем била је јача од сваке препреке, засноване на логици и стварности; то је моменат, када осећања и срце имају предност над здравим разумом; моменат, у којем тријумфује дух над опипљивом материјом. Сем тога, нада у помоћ обе српске државе, у Србију и Црну Гору, била је велика, у којима је српска омладина, обузета романтизмом, давала тон јавном мнењу и тражила да се зарати на Турску. У Црној Гори кнез Никола, познавајући добро прилике код Срба и код страних сила, нарочито намере Аустроугарске, није сасвим био за устанак у то доба и кочио га је; али када је он избио и мимо његове воље, прихватио га је и заложио се за њ свим својим бићем. Између осталог, међу устанике је упутио Пека Павловића, као саветника, а у Босну је стигао из иностранства, Петар Карађорђевић-”М ркоњић”, унук бесмртног Карађорђа. Он је успео да организује своју чету са логором на Ћорковачи. Њ егово присуство у Босни није било по вољи, из династичких разлога, кнезу Милану Обреновићу, те је радио да га из Босне уклони, у чему је најзад и успео. Устанак је имао успеха, јер су га помагале Црне Гора и Србија, из моралних обавеза и родољубивих побуда према својој једнокрвној браћи, и Аустроугарска, из чисте рачунице и унапред смишљених планова, те се је његов пламен раширио и ван Босне и Херцеговине. Др. Владимир Ћоровић, проф. Универзитета, каже, да ја устанак избио на читавом подручју од Уне до Мораче, те је ставио, неодољиво, на дневни ред српско и цело источно питање, чиме је устанак добио европски значај. Зна се, поуздано, да се на устанак дигао једним делом и Новопазарски Сакџак, и то плеваљски крај, чију су историску грађу о устанку прикупљали два професора Пљевљака: Обрад Леовац и Дејан Поповић, обојица историчари, али са њиховом погибијом у II светском рату, можда је та грађа пропала. Има индиција, да су и други крајеви Санџака били у покрету, али је то до сада остало неиспитано. Мени је у Бијелом Пољу, 1927 год., причао стари Косто Новковић-Ћефојевић, да је у току овога устанка долазио у бјелопољски крај војвода Л азар Сочица и купио добровољце, међу којима је био и он сам, Косто, и учествовао у борбама у Херцеговини. Из бунтовног сјеничког краја, после 1878 год., отселио је велики број српских породица у Србију, и населио се у Топлици, које су домородци звали ’’усташима” , како ми је при231

чао капетап Светисл-в Вуковић из Топлиие (сада у Аустралији), који потиче из једне од тих досељених породица из сјеничког краја. Именом ’’усташи” звали су се устаници у Босни и Херцеговини, па и ови у Санџаку. У састављеним меморандумима, који су упућивани великим силама и Турској, устаници су тражили аутономију, реформу управе, смањење пореза, слободу вере и др., а у даљем развоју догађаја прогласили су уједињење Босне са Србијом и изабрали за господара кнеза Милана Обреновића, а Херцеговина кнеза Николу Петровића. Да би се завео мир и ред, и задовољили устаници, Русија, Аустроугарска и Немачка дале су Турској израђен предлог реформи за Босну и Херцеговину, које је Турска, у фебруару 1876 год., и прихватила, али њихово спровођење у дело омели су догађаји. Прошла је читава година дана од ’’Невесињске пуш ке”, док су Србија и Црна Гора ушле у рат, у лето 1876 год., против Турске. У Босни су тада борбе почеле да јењавају, а у Херцеговини су оживеле свом силином. Удружени Срби из Црне Горе и Херцеговине извојевали су сјајну победу на Вучјем Долу, 18 ј у л а ’1876 год., над турском војском. Још као дете, усхићавао сам се, гледајући велику зидну слику, која је приказивала бој на Вучјем Долу, испод које су стајали ови стихови: ”Д а си откуд, царе, био, На крвавом Вучјем Долу, Ти се не би уставио — Ни у самом твом Стамболу.” ’’Црногорци к’о варнице, Искрснуше изненада, Затворише свуда кланце, — Учинише триста јада. Исјекоше војску твоју, И топове освојише, Селим пашу погубише, А Османа заробиш е.” Са овом победом и на Фундини пре ње. Црна Гора је стекла велики углед у Српству и са њом се поносио сваки родољубиви Србин. Штросмајерове речи о Српском народу, да је ”гол, бос, невољан извојевао је своју слободу; својом крвљу, својим мачем и својим мукама писао повјест своју” — могу се, на првом месту, применити на овај део Српскога народа — на Црну Гору. 232

Уз то, треба истаћи занемарену чиљеницу, да је овај, и то само сам овај део Српскога народа, први ослободио и осигурао за цео Српски народ највећи део српскога приморја на Јадранском Мору — заслуга је Црне Горе и њеног Блаженопочившег кнеза, а доцније Краља Николе I. У овом устанку за ослобођење, било је, у Херцеговини, и одреда католика, међу којима се истицао као првак Дон Иван Мусић. Д ок су на овим странама Срби имали више ратне среће и борбе са мањим одредима турске војске, дотле на Србију навали јака турска војска; у лето 1876 год., али је наишла на жилав отпор Срба, које је као главни командант водио руски ђенерал-добровољац Михаило Глигоријевић-Черњајев, и на Шуматовцу, 11 августа 1876 год., Срби су извојевали победу. У настављеној борби, Турци су успели да пробију главну одбранбену српску линију на Ђунишу, недалеко од Алексинца, 17 октобра 1876 год., те примораше Србе да затраже примирје. Уз то је дошао и руски ултиматум Турској, да прекине рат против Србије, што је Турска и учинила. Тек у поновном рату, од 1 децембра 1877, против Турске, Србија је имала више успеха, али ју је изнеиадио и разочарао развој догађаја. Велике наде које су Срби полагали од Невесињске пушке, изјаловиле су се због себичних интереса великих сила, нарочито Аустроугарске, Русије и Енглеске. Већ неколико дана по ступању Србије и Црне Горе у рат против Турске, споразумеле су се Аустроугарска и Русија, 26 Јуна 1876 год., у Рајхштату, у Ческој, а доцније допунили преговорима у Пешти и Бечу, да Аустроугарска добије Босну и Херцеговину и да се аустроугарска интересна сфера простире до Тимока и Вардара, чиме је Русија купила аустроугарску неутралност за руски рат против Турске. Званична Русија се није тада нимало показала ’’братска”, како ју је звао Српски народ, а још мање када је, после извојеване победе над Турцима, диктирала Сан Стефански мир, 19 фебруара 1878 год., створивши, ради својих интереса и циљева, велику Бугарску, великим делом на рачун класичних српских земаља на југу. Али, Сан Стефански мир није у потпуности остварен, јер су га велике силе, нарочито Енглеска и Аустроугарска, на Берлинском Конгресу, који је одржан у лето 1878 год., темељно измениле, да је од њега остала само права Бугарска, северно од Балкан Планине, док су Источна Румелија и Македонија одвојене од ње. Радом српског претставника на Берлинском Конгресу, Јована Ристића, стечена је подршка Аустроугарске, те је Србија добила проширење на југоистоку, дакле, крајеве које је српска 233

војска ослободила (нишки, пиротски, врањски и топлички округ), тако да је од 24,000 кв. километара, колико је имала 1830 год., — године 1833 и 1878 удвостручена, и износила 48,000 кв. километара. И Црна Гора је, такође, удвостручила свој државни териториј, који је сада, 1878 год., износио 9,000 кв. километара, a изласком на Јадранско Mope (Бар, и од 1880 г. Улцињ, добијен за Гусиње). Сем њих, Никшић, Колашин и Подгорица ушли су као главна места проширене српске државе. Обема српским државама призната је на Берлинском Конгресу независност. Велико разочарење доживели су Срби, нарочито Срби обе вере; православни и муслимани Босне и Херцеговине, када су сазнали, да је Аустроугарска, на предлог Енглеске, добила мандат по 25 члану Берлинског Конгреса, да привремено окупира Босну и Херцеговину и у њима заведе ред и мир. Сем тога и право Аустроугарске да у Новопазарском Санџаку држи своје гарнизоне, чије би присуство онемогућавало сједињење Србије и Црне Горе преко њега. Под видом мандата великих сила, Аустрија је остварила један део својег државног програма: ширење на Балкан у правду Солуна; то је била њена политика још од седамдесетих година 19 столећа, пошто је, раније, била истиснута из Немачке и Италије. Енглеска дипломадија није трпела јачање руског утицаја на Балкану па је, заједно с Немачком, помагала Аустроугарску, као протутежу Русији. Али сви ти укрштени интереси великих сила, углавном, ишли су преко леђа Српскога народа, чијим су земљама и животима, великодушно исплаћивали једни друге. Када се сазнало да he аустроугарске трупе ускоро да окупирају Босну и Херцеговину, муслиманско становништво ових покрајина, после првог изненађења и утучености, реши се, да се оружаном силом одупре окупатору. Поред Мухамеда Јамаковића и Хаџи Лоје из Босне, видну улогу организатора отпора играо је Вехби еф. Шемсикадић, плеваљски муфтија. Стари Дика Басекић из Бијелог Поља, који је у доба окупације имао 26 година, и добро памтио догађаје, причао ми је 1926 год., да су 1878 год. купљени муслимани добровољци по Санџаку и да је са њима отишао и известан број православних, да бране Босну од ’’Ш вабе” . У самој Босни и Херцеговини било је, у неким местима, договора и сарадње муслимана и православних против заједничког непријатеља. Вером раздвојена браћа, V невољи, почели су да се буде, проналазе заједничке интересе и увиђају заједничку опасност која им прети. 234

Аустроугарске трупе, под командом генерала Јосиф а Филиповића, наишле су на отпор на више места Босне и Херцеговине, да су тек v јесен, 1878 год., успеле да га скрше, поседну сву земљу и у њој организују војничку и полицијску управу. У обе ове покрајине поврвело је католичко чиновништво, од којих већа пола није знала српски језик. To су у народу познати "куфераши”, круте и надмене позе, који нису водили рачуна о жељама и осећањима православних и муслимана, већ, напротив, гледали да их економски и духовно ослабе и онеспособе за сваки отпор. Познато начело Аустрије: ’’подели па владај”, које је примењивала у својој мозаик држави, примењено је сада и у Босни и Херцеговини, чији су католиди, и ако мањина, ових покрајина, добили сада повлашћени положај. Многи, строго конзервативни муслимани, не могући да издрже насталу промену, почели су да се селе и насељавају, као мухаџири, појединачно или групама, по многим местима Сакџака и Поводарја, Албаније (Д рач), док су многи отишли преко мора, у Анадолију, или чак у Палестину (град Цезереа, тј. Каисарија). Треба схватити бол овог нашег света, који, при сеоби, баца последи пут поглед на своје родно село или град кривудавих улица и витких мунара, или гробље својих предака, које је, ето, туђин, — и ако нема ништа заједничког ни са земљом ни са народом, — сада све то поробио. .. To је поглед скоро сличан погледу човека који се опрашта и са овим светом и са ж и в о т о м ... На њихова места сада долазе колонисти, Швабе, и други католички елементи, који треба да буду упориште нове власти. Незадовољство, које је владало код православних и муслимана, манифестовало се у устанку 1881 год., у Боки и источној Херцеговини, због позивања младића у војску, када су се заједнички, и православни и муслимани, борили против АустриЈе неколика месеца. Али, устанак је у крви угушен. Идуће, 1882 год., постављен је за управљача Босне и Херцевине Маџар Вењамин Калај, који је, као писац ’’Историје српскога народа” величао и уздизао Србе до апотеозе, а као министар и 20-годишњи управљач Босне и Херцеговине чинио све да у њима избрише срлско обележје и створи покрајинско, босанско, а језик називао ’’бош њачки” ; ометао рад српских школа и рад на решењу аграрног питања; утирао пут да Босну и Херцеговину придобије за Маџарску; стварао неповерење између муслимана и православних, да их, као развезан сноп прутова, лакше, један по један, ломи; мешао се у верска питања православне цркве и исламске вере, а повлађивао католич235

ку; створио психозу, и код муслимана и код православних, да су грађани другога реда и без заштите. Због угрожавања православне вере, Срби су предали 5 новембра 1896 год. меморандум царској канцеларији, тражећи аутономију у верским и школским установама. To су поновили 1897 и 1901 год., јер је опозициони став Срба православних све више јачао, нарочито пристизањем младих и школованих људи. Уз православне, почињу да се организују, као опозиција окупатору, и муслимани, који посташе жртва католичког прозелитизма; прикривен циљ језуита. Поред ранијих случајева, насилно католичење малолетне муслиманке Фате Омановић из Кута код Мостара, изазва велико узбуђење код муслимана, да је одмах сазвана протестна скупштина, 5 маја 1899 год., која изабра одбор, на челу са мостарским муфтијом Али Фехимом Џабићем, научником и одличним познаваоцем арапског језика, тражећи, путем меморандума, верско-просветну аутономију муслимана. Сарадња Срба православних и муслимана била је увелико постигнута, да је један од главних саветодаваца у састављању муслиманског меморандума био њихов брат, Србин православне вере, Др. Никола Ђурђевић. Одговор окупаторских власти био је смена Џабића, 1902 год., као што су раније, због опозиционог става, сменили православног митрополита Саву Косановића. Али борба код муслимана није престала, него је настављена под Али-бегом Фирдусом, наслањајући се на православне. Када је, 1907 год., створена Српска народна организација у Босни и Херцеговини, v њеном програму био је први услов заједнички рад са муслиманима. У ово доба већ су приспеле младе генерације муслимана, које су биле пречистиле појам о вери и народности; оне су сазнале да се са вером не мора и не треба изгубити народност; да је Турчин исламске вере остао и даље Турчин а није Арабљанин, од којег је веру примио, па према томе, и Србин исламске вере, ако је од Турака примио ислам, не мора бити Турчин, већ оно што је по народности: Србин. To сазнање им буди успавану националну свест, која види у Србима православне вере своју рођену браћу, јер их са њима везује порекло, крв и језик, а са Турцима ништа од тога немају; чак се ни расом не спајају, јер су Турди Монголи. На челу ове муслиманске генерације, са пробуђеном срлском свешћу, налазио се човек дивне појаве, а млад и свеж као цвет из баште, Осман Ђикић. Њ егов допринос у буђењу српске свести код муслимана Босне и Херцеговине био је огроман. Он је и један од оснивача Т а ј р е т а ”, 1903 год., и највред236

нији сарадник политичког листа, органа муслиманске организације "Мусават" (Једнакост), који је излазио (1906-1912) у Мостару и Сарајеву, под уредништвом Смаил-аге Ћемаловића. Османа Ђикића покосила је смрт у двету младости, у 33 години живота, али су његов српски пут наставили Сулејманпашић, оба Карабеговића и толики, иза њих, следбеници муслимани. Тек после више од 9 година проведене борбе, успели су прво православни, августа 1905, а затим муслимани, априла 1909 године, да добију верско-просветну аутономију. Међутим, на овоме се није стало. У борби за своја права, и православни и муслимани , наслоњени једни на друге, тражили су потпуну аутономију Босне и Херцеговине. Сем Босне и Херцеговине, аустроугарске трупе поселе су, 1879 год., и три места у Санџаку: Плевље, Пријепоље и Прибој (напустили их 1908) али и са поседањем ова три места, а не ”до иза Митровице”, како је Берлинским конгресом добила, Аустроугарска је обележкла свој правац надирања и жељу да раздвоји Србију и Црну Гору, чијег се уједињења плашила, као центрипеталне силе за све Србе. Помогнута од наоружане Немачке, Аустроугарска је искоришћавала сваку повољну прилику и у етапама изводила свој привредно-политички план ка Солуну, као на пр. 1903 год., када је увела своје жандармериске официре у источном делу скопског вилајета, од Косовске Митровице до Кратова, под изговором да би, у том немирном и несигурном простору, завела ред; или, у јануару 1908 год., када је добила од Абдул Хамида II ираду (султанов указ) да изгради железничку пругу кроз Новопазарски Санџак до Косовске Митровице, чиме би се везала Босна и Херцеговина са Скопљем. Све је то утирало пут намери да ове земље једног дана окупира, као што је било с Босном и Херцеговином. Међутим, на почетку 20 века, политичке прилике су се увелико измениле у свету; извршена је рокада у груписању великих сила: Двојном споразуму Француске и Русије, пришла је Енглеска, 1908 године, у циљу сузбијања германске опасности и успоставе европске равнотеже — те су образовали Тројни споразум — Антанту; на супрот њему већ је постојао Тројни савез Немачке, Аустроугарске и Италије, која је у то време била несигурна и колебљива, увиђајући и сама опасност од германског надирања и по њене интересе. У таквој политичкој констелацији сила, порасле су шансе Српскога народа да he, против германског освајача имати сдвезнике — Антанту. Настали догађаји на Балкану убрзо су то потврдили. O O 'Y

Када се енглески краљ Едвард VII састао са руским царем Николом II, у мају 1908 год., у Ревалу (Естонија) и створио с њим споразум, где је било речи и о приликама у Македонији, уплашили су се Младотурци, да he се, у спровођењу реформи у њој, поступити брже и енергичније; желећи да спрече мешање великих сила у унутрашње ствари Турске — младотурски официри изврше побуну, почетком јула 1908 год., и прогласе хуријет, слободу, и завођење уставног живота у Турској. Султан Абдул Хамид II (1876-1909), познат као деспот и сладострасник, би принуђен да уведе у целој земљи Митадпашин устав, спремљен још 1876 године. Сви хришћани у Турској поздравили су хуријет, јер су веровали да he бити равноправни са муслиманима. Српски четници сишли су са планина Старе Србије и Македоније, са којих су штитили српски живаљ од Турака, Арнаута и убацивдних бугарских комита и предали се турским властима. Прогласом хуријета било је велико весеље у читавој Турској, када се певало, између осталог: ”Нови дунја (свет) пошто је: Ј а ш ас ’н хуријет, адалет, мусават, џемијет, аман. . што на српском значи: живела слобода, правда, једнакост, заједница, аман. Али, ни Младотурци нису били ништа бољи од Старотурака, када су узели власт у пролеће 1909 год., и почели са отоманизирањем хришћана. Ради тога је обновљена четничка борба у Ст. Србији и Македонији. Новостворено стање у Турској уплашило је Аустроугарску, да се сада не покрене и питање Босне и Херцеговине, јер ј'е суверенитет султанов био над њима остао, те њен министар Ерентал, 7 октобра 1908 г. (н. кал.) прогласи анексију Босне и Херцеговине у договору са Бугарском, која, два дана пре тога, прогласи себе независном. Прогласом анексије Босне и Херцеговине, Аустроугарска је повредила међународни уговор и тиме изазвала живе протесте од стране сила потписница Берлинског конгреса, сем Немачке. Аустроугарска је овлашћење великих сила изиграла у своју корист и тиме морално сеое дисквалификовала. Свак је видео да јој је за тај акт диктовао њен интерес, заснован на сили. О жељама народа Босне и Херцеговине није ни водила рачуна. Ипак, претставници Срба правослгвних и муслимана дали су у Будим Пешти изјаву, 11 октобра 1908 г. (н. кал.), да је анексија извршена без питања и против воље већине народа 238

Босне и Херцеговине. Посебна депутација отишла је у европске престонице, да им ту изјаву стави до знања. Анексија је у Србији и Црној Гори изазвала узбуђење, јер је цео народ осетио да се Аустроугарска учвршћује на Балкану, отимањем двеју српских покрајина, и да се од заклетог непријатеља никаквом добру не може нгдати. Кроз приређене велике демонстрације и митинге, народ у Србији и Црној Гори тражио је рат, јер су говорила осећања и срце, и ако је имао друкчији суд о снази и величини противника. Да би питање анексије преставили пред светом као питање између ње и Турске, Аустроугарска је склопила споразум са султаном, 26 фебруара 1909 г. (н. кал.), по коме јој је султан продао своје суверено право на Босну и Херцеговину за 52 милиона круна. Под претњом рата од стране Аустроугарске, — a no савету Русије и пријатељски наклоњених сила, — Концентрациона влада Стојана Новаковића, састављена од свих странака, најзад, морала је дати изјаву 31 марта 1909 г., да ’’ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у права Србијина” . Тиме је сукоб решен и Аустроугарска је била задовољна. Још је Др. Никола Вулић, проф. Универзитета, у својој расправи: ”Д а ли је историја наука”, истакао оно непознато, одлучујуће у историји догађаја, на коме су многе војсковође и дипломате света изгубиле битку т.ј. на непознатој, одлучујућој компоненти у резултанти збивања. .. Окупацијом и анексијом Босне и Херцеговине, када је Аустроугарска мислила да је остала победница битка није решена. Она је само одложена. Недостајала јој је одлучујућа, непозната компонента, воља Божија, која је дејствовала тек 1918 године, сломом Аустроугарске и прикључењем Босне и Херцеговине, кроз Југославију, матици Српства, Србији, која је рат и изнела на својим плећима. ( ’’Братство” — дец. 1958 и јануар 1959).

| ГТеровгн Ш ушсвић СРПСКИ НАРОД ПОСЛЕ АНЕКСИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВ1НЕ

Аустро-Угарска анексирала је српску Босну и Херцеговину 1908 године противно одлукама тадашњих великих европских сила — Берлинског конгреса 1878 године. To је био германски “D rang nach O sten” — "Продор на Исток” . Та анексија није "умртвила” Српски народ у овим српским историским земља239

ма за које јс велпки српскп научник Јован Цвијић, рекао: ”Босна и Херцеговина су језгро Српског народа и њихов проблем има се решити милом нли силом". кго ни у тадашњим слск одннм Краљевинама Србији и Црној Гори и другим српским земљама. Обратно, анексија Босне и Херцеговине је створила још јаче национално-духовно револуционарно повезивање најширих српских народних слојева у циљу збацивања двоструких ропских окова Турске и Аустро-Угарске, а извојевања општесрпске државе у којој he Србин бити домаћин и господар. Широм целог Српства пева се: стародревној српско.ј држави, Београду, Цетињу, живи се духом Обилића, праште пушке и бомбе, млади српски идеалисти и револуционари кажњавају смрћу угњетаче Српског народа. Спремало се велико српско поколење за освету Косова и обнову Немањићевог царства. Тадашња српска лозинка била је: ”Све за Српство и Отаџбину” и ’’Уједињење или смрт”. У циљу долазећег ослобођења и уједињења целог Српског народа оснивају се српске национално-патриотске организације: Млада Босна, Српска народна одбрана и многе друге, које дају национални и револуционарни печат том добу ’’славно мрети” за српску будућност, које ће се овековечити у херојском подвигу 18-годишњег Гаврила Принципа на Видовдан 1914 године убиством престолонаследника мрске црно-жуте монархије, надвојводе Фердинанда. И заиста, 1908 година је покретница у историји Српског народа и може се потврдно рећи да је њен ”ехо” национално и духовно ујединио Српски народ, а потом га повео зениту српског државног васкрса 1918 године кроз три узастопна рата 19121918 године. Ослободилачким ратовима двеју српских краљевина претходиле су и многобројне друге активности, поред револуционарних, као што су: националне, патриотске, верске, витешке, литерарне, спортске итд. Све те организације и сви Срби уопште имали су тада исти циљ: национално-државно јединство — један Српски народ и једна српска држава — Србија. Једни су радили јавно а други тајно обзиром да је тада већи део Српског народа био у ропству, а велике европске силе због својих личних интереса држале су нож под грлом Србији и Црној Гори и приморавале их да примају новостворена стања, па и када су била против интереса Српског народа као целине. Две српске краљевине, и поред притиска и диктата великих европских сила, спремају се да изађу на бојна поља српске славе и части — да се Српски народ ослободи и уједини. У српским земљама под турском и аустро-угарском влашћу ври, четничко-револуционарна борба је у току; српски државници, ројсковође, песници, књижевници, а нарочито српска омлади240

на наговештавају општесппску зо р у - - победу. Целокупни Сопски народ живи духом песме Краља Николе I Петровића: ”Онамо, ’намо” — ’’Покој души ћу наћ’, кад Србин више не буде роб” . Српске народне и верске песме — певачки хорови у том тмурном добу, поред уметничке лепоте, били су националнопатриотски расадник српског духа и борбености. У тој мисији Прво београдско певачко друштво са претседником Михаилом Цукићем, протом Николом Божићем потпретседником и парохом Саборне цркве и хоровођом Стеваном Мокрањцем, обишло је Босну и Херцеговину 1910 године и дочекано као весник и лучоноша долазеће слободе. Оно је одржало духовне академије у Сарајеву, у Мостару, и другим местима. Сарајевска "Српска ријеч” поздравила је певачко друштво са следећим речима: ’’Добро нам дошла српска пјесмо — ти нас снажиш и узвисујеш широке и далеке перспективе великих борби, препорода и искупљења нашег народа — у теби наслућујемо сјајну будућност” . Друго место у којем је одржана академија био је Мостар. У целој Босни и Херцеговини нема места које има толико својих специфичних особина као Мостар. У њему су се родили српски великани: Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Јовад Дучић, Осман Ђикић и још многи. Они су покренули први књижевни лист ”З о р а ” . Први споменик Њ егош у подигнут је у Мостару. Песник Алекса Шантић поздравио је Београдски певачки хор са следећим речима: ”Мили гости! Сва мученичка прошлост Српског народа толико је прожета пјесмом, да би скоро могли рећи, да је и Ha­ ma цијела историја само једна тужна пјесма, којој краја нема. Сва наша радост, наша срећа и надање, сви наши болови и патње, све се то од искона слијевало у лијепу мелодију, у лијепу пјесму, која нас је тако гријала и у нашој дугој ноћи свијетлила као сјајан ореол око чела цара мученика. Па кад је та пјесма тако битан дио нашег живота, кад она струји душом цијелога Српства, кад је оно управо мирис тамјана на жртвенику наших националних тежњи, мирис који нам душу диже и кријепи, — коме би данас у првом реду ишла наша хвала, него вама, мили гости, вама, који сте у Српству највише подигли стијег наше народне и у т е т н и ч к е пјесме, вама кош сте и страном свијету показали, колико је лијепа, како је мила, како је топла српска пјесма, вама који сте први међу првима. "Онога тренутка, када смо сазнали, да полазите из своје лијепе и слободне домовине нама у госте, ми својим духовним очима видјели смо једну ријетку слику. Видјели смо како се испод Авале плаве, са обала тихога Дунава, винуло једно јато славуја, да прелети преко војвсфанских плодних равница, пре16

241

ко шумовите Босне, и да се спусти у голе и стремените кршеве наше Херцеговине и да му донесе поздрав рода, поздрав брата. Ваш је долазак огријао наше прси, ваш је долазак пробудио залеђено срце ове земље. . . Зар не осјећате као да и цвијеће на врелим литицама нашим јаче мирише? Зар не чујете како Неретва заносније шуми и као да један тајанствени хор са висине тихим гласом пјева неку химну, из које разабирам само ријечи: браћа . . . браћа . . . Јест, браћа, ми смо браћа, кост једне кости, крв једне крви, и залуд нас раздвајала и Сава и Дунав и Дрина, наша су срца увијек заједно, њих је пјесма спојила и те свете узе не раскиде нико, нико! "Славуји наши, чија су топла гнијезда испод Авале, браћо наша, сестре наше, ми вам, ево, отварамо срца своја, отварамо вам душе своје и у себи осећамо празник среће и радости своје и једно златно и топло пролеће, K o i e вас истински ггоима и које вам из дна душе кличе: Д об ро нам дошли и живјели!” Тада, 1910 године, када је Прво београдско певачко друштво гостовало у Сарајеву и Мостару, српска Босна и Херцеговина биле су под солдатском чизмом црно-жуте монархије, која је прогонила Србе православне и муслиманске вере, а фаворизовала Хрвате и њихову мањинску групу, појачавала увозом тзв. ’’куфераш а”. Уредници ’’Српске ријечи” и Алекса Шантић напред иаведене речи и поздрав напиасали су и изговорили под туђинском окупацијом. Они нису марили за црножуту силу, Фрању, Фердинанда, Варешанина и њихове хрватске пртинаре. Сарајевска ’’Српска ријеч” и Алекса Шантић, сви присутни Срби, као и сви Срби обеју вера широм Босне поносне и кршне Херцеговине певали су Српству и говорили мушки и без страха. To је било велико поколење. Ни тада није било лако, као што није ни данас, али српски идеал — српска држава и слобода били су јачи од физичког живота. Данас у комунистичком ропству је теже него икада раније, јер ниједна стопа српске родне груде није слободна — газе је црвени "куф ераш и” доведени туђом политиком и силом. Велики српски војсковођа — војвода Петар Бојовић, написао је: ’’Потомци ће бити достојни наследници само ако се својим делима уздигну до својих предака, a t o h e моћи постићи ако врше своје дужности у миру и рату.’’ Угледајмо се и ослонимо на своје витешке претке, јер без рада и борбе нема државе и слободе. Оне се морају изво.јевати јуначким срцем и духом на бојном пољу. Зато спремајмо се данас за сутра — живимо, радимо и боримо се: ”Д а се српске све земље скоро уједине, сунце Правде и Слободе да нам опет сине” и зато на окуп на српском програму и под српским барјаком. Помогнимо свом српском роду да раскине ропске комунистичке ланце. To је дужност сваког Србина — браћа смо. 242

”НАШ СТАВ”

Под горњим насловои издали су анонимни ’’Српски интелектуалци и јавни радници Босне и Херцеговине” једно саопштење у којем су изнели своје погледе о ’’послекомунистичком уређењу земљ е”, тражећи за Босну и Херцеговину да буду ’’посебна федерална јединица”, која би, по њиховом мишљењу, ”уз добру вољу њених грађана могла да допринесе и снажењу Југославије”. Иако сматрамо да је овакав став ’’Српских интелектуалаца и јавних радника Босне и Херцеговине” не само штетан по српске интересе у овим древним српским покрајинама, већ и у супротности са расположењем већине њезиних становника, ми га објављујемо у целости, да претплатници и читаоци ’’Братства” виде са каквом се лакомишљеношћу и на темељу заблуда, које су Српском народу донеле милионске жртве, третира питање ових покрајина од стране анонимних аутора овог ’’Става”, на који ћемо се осврнути у следећем броју ’’Братства”. ’’ Б р а т с т в о ” ”3а сваког озбиљног посматрача прилика у Југославији данас је очигледно да се комунистички режим налази у тешкој политичкој и привредној кризи и да се тамо јављају друштвене снаге и духовна кретања опречна свима поставкама на којима тај режим може да почива и да се одржи. To би, без обзира колико he још режим задржати власт у рукама, наметало потребу трезвеног расправљања о послекомунистичком Зфеђењу земље, узимајући у обзир не само неуспехе самог режима, него и оне који су раније били забележени. ’’Корен безизлазне кризе, у коју је комунизам довео себе, народ и земљу, лежи у његовој догматској упорности да, силом власти, примени на народ и земљу један политички, социјални и економски систем, опречан основним постулатима њиховог друштвеког и привредног развоја и једну утопистичку Доктрину, противну не само карактеру и тежњама народа, него п самој људској природи. Ово инсистирање на једној доктрини, давно превазиђеној научно а обескрепљеној праксом, довело је до најпоразнијих резултата. ”У доба Коминтерне Компартија Југославије, под воћством ^осипа Броза, усвојила је и цинички је спроводила формулу Диктирану од самог Стаљина, по којој задатак Југословенске 243

комунистичке партије није да усклађује националне разлике и супротности у земљи, него да их искориштава, не бирајући средства, за диљеве комунистичке револуције. Нашавши ге стицајем ратних околности на кормилу државе, Тито је ове разлике и супротности плански све више истицао и заоштрио до пароксизма и поставио пред јавност предимензионирано "национално питањ е”. To је сада кост око које се народ отима и гложи, а комунистичку власт, ослабљену екномским и политичким тешкоћама, оставља на миру. Ова политика комунистичког режима довела је до данашњег хаотичног стања које прети животним интересима државе. Мада лично одговоран за ову сатанску игру и њезине последице, Тито се пред одговорним владавинским круговима великих демократских сила представља као једини јамац јединства и целокупности Југославије. Сад је и та фикција прсла у парампарчад и та је заблуда постала очевидна и у слободном свету. I.

"После политичких тешкоћа и грешака између два рата, Восну и Херцеговину, заједно са целом земљом, погодила је једна најтежа несрећа у њиховој историји стварањем уз нацистичко-фашистичку помоћ, једног чудовишта од државе, ”11е:зависне државе Хрватске”, прве у савременој историји света која је, као свој г л а в н и задатк и п р в у тачку свог државног програма, поставила физичко уништење целог Српског народа на територији коју је приграбила помоћу осовинских сила. ’’Пошто су зверским покољима Срба свесно продубили јаз пзмеђу Срба и Хрвата, усташки злочинци су све предузели ла заувек непријатељски закрве Србе и муслимане Босне и Херцеговине, са пакленим планом да Срби православни и муслимани у међусобном истребљењу отворе слободан пут за остварење ’’хрватске Босне до Д ри н е” и преко ње. Служећи се извесним бројем изрода из муслиманских редова, они cv, заиста, и успели да подмуклим интригама и акцијама доведу до крвавих сукоба између Муслимана и православних, нарочито у источним крајевима Босне и Херцеговине. У овоме xaocv и несрећи десили су се, на жалост, и случајеви да су Срби, обесправљени и обезумљени покољима, у својој одмазди насрнули и на своје недужне муслиманске суседе. Падале су тако жртве на обадве стране, уз највеће задовољство усташа. Уза све то, макако трагични и немили били ти сукоби они нису узели размере предвиђене у сатанском усташком плану, а камоли довели до жељеног међусобног истребљења, што је био прави циљ тих планова. Јоти мање су имали успеха политички 244

и психолошки циљеви тога плана, који су ишли за стварањем непремостивог јаза између Срба и муслимана. Великим делом треба то захвалити одлучном иступу муслиманских народних ирвака, који су историјским резолуцијама, усред усташког тсрора, храбро устали против усташких метода и недвосмислено осудили њихову злочиначку делатност, свесни да би после уништења православних дошли на ред Муслимани за физичко истребљење и насилно католичење. ”Уза све то, рат и та усташка клања оставили су трагично наслеђе у односима међу народима где су вршена усташка M a ­ lta, нарочито у Босни и Хериеговини. Али, они су, исто тако оставили и једну велику поуку с в и м а и ставили с в е пред једну дилему од судбинске важности: или he се, безу.мно. бацити у заборав једно скупо плаћено и драгоцено сазнање, које је севнуло у душама свих мислећих људи добре воље, суочегшх и застрављених овом незамишљивом трагедијом па наставити старим злосретним путем који нас све може да доведе само до нових сличних несрећа или he из тога сазнања повућн све поуке и кренути н о в и м путем сарадње — путем разбора и добре воље у животном интересу с в и ј у . Босанско-херцеговачки Срби, свесни своје одговорности и у жељи да новим поколењима уштеде несреће кроз које су они прошли и отворе им путеве срећнијег живота, одлучно су одабрали овај д р у г и пут, па у том духу поштено и искрено пружају руку сарадње својим суграђанима. II. ”Још пре рата, међу мислећим српским првацима у Босни и Херцеговини, сазревало је сазнање да је централистичко уре1уење земље промашило, да је политички погрешно а административно недорасло тешким задацима подизања земље. Ако то уверење није добило подршку, узрок је у укорењеној заблуди да је централизам једина гаранција јединства државе за коју су Срби поднели највише жртве. С друге стране, из редова оних који су устајали против таквог уређења земље, чули су се јасно и гласови оних, који су, ударајући на централизам, гађали у сам Српски народ и под ту борбу сакривали своје сепаратистичке цкљеве. "Ми сматрамо да би Српски народ био данас спреман да подржи решење по коме би Босна и Херцеговина била п о с е бн а ф е д е р а л н а ј е д и н и ц а , под условима које намеће та кбом решењу посебан положај и изузетна структура становништва ових покрајина. На такво определење Срба нимало не утиче чињеница да таква федерална јединица већ ’’ф актички” постоји у Југославији, јер се такво решење може да трајно 245

успостави само слободном вољом самог народа, а не диктатом једне тоталитаристичке власти. Срби то чине зато што сматрају да би то објективно могло бити добро решење, вредно да се у циљу његовог остварења предузму највећи поштени напори. Срби мисле да би оваква, слободном одлуком народа остварена федерална јединица, уз добру вољу њених грађана, могла д а допринесе и снажењу Југославије, у којој су се, после вековног туђинског ропства, окупили у слободи сви Срби, сви Муслимани словенског порекла, сви Хрвати и готово сви Словенци, и која је гарантија напретка и слободе свих југословеиских народа. ’’Таква јединица не би могла имати држгвно-правне атрибуте, зато што босанске државне идеје нема у традицији ни историском сећању ни Срба ни Муслимана ни Хрвата. Кад је пре рата вођа босанско-херцеговачких Муслимана др Мехмед Спахо, одбио такве атрибуте за босанску јединицу, изјављујући да ”њих Срби неће, а Муслиманима нису потребни”, — он је реалистички оценио и потребе Муслимана и расположење Срба. ”Јо ш је мање реалистичка идеја о некој босанској нацији, која никад није постојала нити постоји данас, уколико она треба да се протегне на цело становништво ових покрајина. Зло које је учинило деценијама ове две покрајине ’’јабуком р а зд о р а ” није потекло из легитимних националних осећања, него од агресивног шовинизма и верског прозелитизма, који су зачети најпре доласком аустро-угарске окупације ових покрајина, да би у усташкој ’’д р ж а ви ” дошли до зверског испољавања против Срба православних. III.

”Сви они, који стоје безусловно за одржање целине Босне и Херцеговине, морају да буду први да се, са том истом одлу”ношћу, заузму за очување и снажење Југославије. Свако колебање и неодређеност у том погледу може да код Срба побуди оправдану сумњу да се ти кругови не руководе искрено интересима ових покрајина и да их потстакну да потраже друге путеве и друга решења која he осигурати њима и њиховим потомцима сретнију будућност. Они су због тога и против идеје тријалистичког уређења земље, не само зато што и оро иде на рачун целовитости ових покрајина, него још више зато што је оно пут ка пуном расулу Југославије. ”Још су одлучнији Срби против несрећне идеје о конфедерацији, који је симптом појачане антисрпске политике и опште хаотичности створене комунистичком доктринарском полит]'ком, а којој безумно води данашњи режим у Југославији. 246

Пристати на кокфедерацију Југославије, значи починити не само најгоре издајство према својој националној целини, него и помоћи само.ј пропасти земље, за чи1у је слободу и уједињење српски народ дао крупне жртве. Са конфедерацијом Ју гославија престаје бити држава и постаје лабава уговорна заједница суверених држава. Искуство са америчком конфедерацијом и са немачком конфедерацијом од средине прошлог века, показало је да се таква форма државне заједнице не може да одржи у оно време кад је држава имала малобројне фуккције и слабу ингерендију на живот земље. Враћати се на конфедерацију данас, кад држава мора да има толико многобројне функције и кад су њене интервенције на друштво и економски живот земље и у најдемократскијим земљама предуслов не само стабилности државе, него и услов за здрав и правичан економски и социјални развој земље, значи хтети њено распадање. Ми иза наметања конфедерације не можемо назрети никакав интерес Југославије и њених народа, него само пут задовољења сепаратистичких снага или неки мрачан циљ режима на плану комунистичке политике. ”Кад је реч о конфедерацији, желимо да нарочито нагласимо да је Босна и Херцеговина и најделикатнији и најопаснији терен за сваки покушај њеног остварења. И геополитички положај и национални и верски састав становништва у ове две покрајине искључу.је сваку могућност конфедерације. А ако би се она силом, декретирањем одозго, и остварила, та би босанскохерцеговачка чланица конфедерације убрзо постала објекат отимања и својатања. Ова би покрајина поново постала жариште братоубилачког рата, који би могао да зхвати и друге делове конфедерације, можда само са изузетком Словеније. IV.

”Ми како да се у будућности оешио уставно-правни положај путем слободне воље народа Босне и Херцеговине, то неће обезбедити срећан и здрав развој ових покрајина, ако се нова поколења не буду ослободила злог наслеђа векова и, поучена крвавим искуством догађаја, чији смо били сведоци ми старији, не крену путем толеранције, сарадње и људских односа у пуној равноправности и међусобном поштовању. Стога ми поздоављзмо активност екуменског покрета на зближавању и међусобној толеранцији свих вера, која активност, ако буде вођена, искрено и предано, може помоћи да се многе ране прошлости залече. Наш народ вапи за миром, за правдом и људским односима у слободи, тај наш мученички народ и његова интелигенција, која стаса, из свег срца и душе желе да се у будућностк избегну сви сукоби и спорови, да се избегну 247

у првом реду крвава обрачунавања, која су увек била последица туђинских утицаја и заслепљених људи. ”У отсуству демократских слобода, збора, договора и удруживања, Комунистичка партија онемогућава да дсфе до слободног дијалога народа из кога једино може да произиђе решење које he, задовољавајући легитимне тежње народа, очувати и њихову заједничку државу. Стога је потребно да се такав дијалог покрене бар из слободног света и ми то чинимо овим нашим Ставом, огранич у ј у ћ и се углавком на подручје Босне и Херцеговине, које су наш ужи завичај и чије прилике и проблеме познајемо. Месеца марта, 1968 године. Српски интелектуалци и јавни радници Босне и Херцеговине. ("Братство” — октобар 1968).

НАШ ОДГОВОР НА ”НАШ СТАВ”

У броју ’’Братства” за октобар 1968, објавили смо слстав под насловом ”НАШ СТАВ”, потписан са ’’Српски интелектуалци и јзвни радници Босне и Херцеговине” и уједно рекли да ћемо се на њега осврнути, јер cv и за нас Босна и Хеопеговинд ”ужи завичај и чије прилике и проблеме познајемо”. Наш одговор гласи: Полазећи од претпоставке, да су нам познати аутори овог Става, у чије родољубље ни најмање не сумњамо, морамо се упитати, шта их је руководило да на овај свој акт нису ставили своје потписе и тиме за њега и његове евентуалне последице преузели пуну одговорност? Тим пре, што су потписници српски јавни радници и политичари, који су у животу Босне и Херцеговине играли улогу и од којих с правом очекујемо да сваки њихов потез буде не само у духу српских интереса него и у духу њихове прошлости, у којо.ј се нису огрешили о те интересе. Њ и м а је веома добро познато да су односи између Срба и Хрвата у Хердег-Босни, као и у цело.ј земљи, толико заоштрени да је непојмљиво говорити и писати о некој сношљивости између Срба и Хрвата и на њој зидати заједнички фронт одбране против насиља комунистичке руље. За сваког објективног посматрача прилика у Босни и Херцеговини, где су односи између Срба и Хрвата одувек били замршени и голико сложени, јасно је да се ни данас ти односи нису променили, него заоштрили, и да предлог, да Босна и Херцеговика буду ’’посебна федерална јединица, под условима које намеће 248

таквом решењу посебан положај и изузетна структура становништва ових покрајина”, не стоји на чврстим ногама. Предлог, да се усвоји садањи Стаутс Босне и Херцеговине, који ”фактички” постоји, с тим да се ово стање ’’трајно успостави само слободном вољом самог н арода”, тешко да одговара жељама босанско-херцеговачких Срба. Можда је то и био разлог да аутори за свој Став, непотписујући га, нису хтели да преузму пуну одговорност. Већину у Босни и Херцеговини сачињавају Срби правослс-вне вере и муслимани, тај аутохтони елеменат, док мањину претстављају Хрвати, не само данас него од њихове појаве у овим покрајинама. Како је настала та мањина, која је водила политику бечког ћесара, а не политику сношљивих односа са Србима, то нам аутори овог Става нису рекли, што је по нашем мишљењу један велики пропуст. Далеко би нас одвело, ако би навели бар један део тих акција, које је та хрватска мањина, под заштитом црно-жуте војне и цивилне силе, водила против Срба православних и муслимана. Те акције нису биле у правцу сређивања међусобних односа између Срба и Хрвата, него у правцу гажења основних историских права српске већине у овим покрајинама. Домородни и импортирани ’’Хрвати”, католици из разних покрајина Аустро-Угарске, које је народ назвао ’’куф ераш и”, били су верне слуге Кала.ја и других насилника, претставника Двојне монархије, која је била ударила и на веру и на имаље не само православних него и муслимана. Све је ово врло добро познато ауторима овог Става, па ипак нису ни покушали, да то у најблажој форми истакну н да тиме опомену Хрвате, да се са досадашњом њиховом антисрпском политиком не може доћи до сношљивих односа измеНу Срба и Хрвата, а најмање до решења проблема Босне и Херцеговине, већ да је потребна инидијатива од стране хрватских претставника, како у земљи тако исто и у Слободном свету, у правцу тражења додирне тачке са истинским претставницима Српског народа. Основа тој иницијативи треба да буде у првом реду осуда усташких злочина за време Другог светског рата и потпуно измењен антисрпски став хрватске избегличке штампе у прилог тог зближења. Тиме би Хрвати створили моралну основу да се са њима уопште може сести за један сто, а исход тог додира овисио би о даљњем држању и ставу хрватске емиграције. У Ставу се ово не тражи од хрватске емиграције, него аутири његови стављају српску емиграцију пред дилему: или ћемо се и даље међусобно таманити, или ћемо из немилих догађајз повући ”све поуке” и кренути "путем разбора и добре воље у животном интересу свију”. Другим речима, Српски народ

249

треба да пређе лреко милион невиних српских жртава, noje Хрвати ни до данас нису осудили, нити то мисле да учине. Напротив, уместо кајања за ове усташке злочине долазе на.м претње о новим покољима, а хрватска емиграција се војнички припрема за извршење тих претњи. Ове претње на адресу Српског народа не долазе од непознатих и неодговорних појединаца, већ од стране најмеродавнијих и најодговорнијих хрватских политичара, на челу са председником Хрватске сељачке странке Јурјем Крњевићем. Тврдити да Срби, ради постизања споразума са Хрватима, "испрено пружају руку сарадње својим суграђанима”, није ништа друго него покушај да се одговорност за усташке злочике сведе на најмању меру и пребаци на појединце, од којих већина нису више међу живима. У Ставу стоји да је Павелићева злочиначка хрватска држава као ”прву тачку свога државног програма, поставила физичко уништење целог српског народа на територији коју је приграбила помоћу осовинских сила”, па ипак су аутори олако прешли преко чињенице да су тај ”дожавни програм ” ревносно и садистички вршили усташе уз подршку читавог хрватског народа. Зар са таквим милетом да гтреговара Српски народ и да баци вео заборава на усташке злочине, у којима је директно или индиректно учествовао цео хрватски народ? Учинити то, значило би, оскрвнавити те свете жртве, које нас данас опомињу. Није ово пропаганда, нити излив мржње на Хрвате, већ гола истина, страшна и језива, која код сваког истинског сппског родољуба и борца мора да изазове гњев и осуду, а не магловите појмове и нереалне предлоге за решење српско-хрватских односа, који се налазе у овом Ставу српских интелектуалаца и јавних радника Босне и Херцеговине. Било је покушаја од стргне појединаца у нашој блиској прошлости, да се на терену Босне и Херцеговине створе сношљивији односи, али су ти покушаји унапред били осуђени на неуспех, јер широке хрватске масе и њихова интелигенција v Босни и Херцеговини нису хтели ни да чују за неку сарадњу са Србима, које је њихов духовни вођа Анте Старчевић прпгласио ’’влашки накот, зрео за секиру”, а Стјепан Радић, вођа Хрвата и председник Хрватске сељачке странке, на скали мржње, на све, што је српско, додао паролу ”Србе о врбе”. Хрватима је удобније било у загрљају апостолске монархије, одакле су могли несметано и некажњено да врше насиља и над православним и над муслиманима. Код ових задњих ударили су и на веру и насилно почели са католичавањем муслиманске деце. To је историја забележила и ми ово наводимо, да се в и д и , ко носи искру мржње на све што је српско и ко 250

коначно омета, да се, у било којем виду, поправе ти односи између Срба и Хрвата. Лепо је замишљати будућност, у којој би сви били задовољни, какву нам предочују у овом Ставу његови анонимни аутори. He може се доћи до тога јединства, нити до затирања агресивног шовинизма и верског прозелитизма, који су Босну и Херцеговину направили ’’јабуком р а зд о р а ”, ако се јасно и недвосмислено не истакне које је носилац тог агресивног шовинизма и тог верског прозелитизма. To је ауторима овпг Става врло добро познато, па ни то нису подвукли, ваљда да се не би замерили Хрватима, који нас данас питају, шта треба, после покланих око милион српских жртава да учине, да нам докажу да нисмо браћа и да са Србима неће заједничку државу. Позивање у помоћ екуменског покрета ”да се многе раке прошлости залече” погрешан је потез, да не кажемо неумесак. Све дотле док се код Хрвата не појави тежња да у Србину види, ако не брата, а оно бар суседа, с којим треба да живи v добрим и пријатељским односима, никакве Папине енциклике и медицине не могу да излече ране прошлости нити да утру пут зближавању и сарадњи између Срба и Хрвата, а најмање на терену Босне и Херцеговине, где су те ране неизлечиве и где је католички прозелитизам оставио крваве трагове. Једно су лепе жеље, а друго је стварност, која се нарочито испољава на терену мученичких покрајина Босне и Херцегсвине, чији синови нису никада ни помислили, акамоли, да су се борили за неко братство са свошм тлачитељима и уљезима. већ за Српство и за припојење Мајци Србији. Ко обратно тврди, вређа свете жртве пале за ову идеју, која је Босни и Хериеговини дала и физиномшу и душу. Што се тиче предлога, изнетог у Ставу ”о послекомунистичком уређењу зем љ е”, то остављамо народу, да у слободи н слободном вољом одлучи какву државу жели и с киме жели да се спаја и уједињује. Једно желимо да подвучемо, да је данашње стање у земљи, на темељу проверених података, а не пустих жеља, супротно ставу ових српских интелектуалаца и јавних радника Босне и Херцеговине. Док се Срби православни и муслимани повезују и настављају сарадњу, која је и у прошлости била јака и плодоносна, дотле Хрвати свих ф ела и боја настоје да међу њима noceiy раздор и да кроз то ослабе српску већину у овим покрајинама. Колико нам је познато у земљи нема ни једне акције, или било којег, макар и безначајног покушаја, да се српске и хрватске снаге повежу у борби против Тита. Напротив, до нас допиру гласови о прогонима Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, чији проглас објављујемо у овом броју, да српска емиграција види да ха.јка на Србе, и поред комунистичке пароле ’’братство и јединство”, 251

није престала, Еећ се из дана у дан појачава по диктату крвника Српског народа Јосипа Броза-Тита, који истодобно дозвољава пуну афирмадију хрватског агресивног национализма. Д о к се хрватска емиграција повезује са Хрватима комунистима из земље, са њима држи заједничке седнице негде у Европи и издаје заједничке резолуције, у којима се тражи "Хрватска до Д рине”, дотле нам ”српски интелектуалци и јавни радници Босне и Херцеговине” предлажу да се "предузму највећи поштени напори ” у циљу зближавања Срба и Хрвата и ради очувања Југославије, уз тешку и за Србе неприхватљиву цену да се баци вео заборава преко усташких злочина, који су, по мишљењу огромне већине српске емиграције, занавек одвојили Србе од Хрвата. Свесни свега тога категорички одбијамо све сугестије изнете у поменутом Ставу, јер не одговарају потребама и интересима Српског народа, а најмање расположењу босанско-херцеговачких Срба обе вере. ("Братство” — новембар-децембгр 1968).

Црногорски ратник

(Рад вајара Ђорђа Јовановића) 252

ГАВРИЛО ПРИЦИП У ЋЕЛИЈИ ПОСЛЕ АТЕНТАТА (Рођен 13 јула 1894 у Обљају, Босна. Умро у Терезину, Чешка 28 априла 1918 године).

253

Алија С. Коњхоџић О Ш ЕСДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ

САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА

Велика је потреба и национална дужност писати данас о једној од најславнијих српских генерација, која је сва сагорела за српске идеале. За мене је то још већа дужност, јер ме сећање на хероје и мученике преноси у доба активности босанско-херцеговачке револуционарне омладине, којој сам припадао и чија су дела изменила не само карту Европе, већ и читавог света. Та славна српска генерација није имала своје младости, није имала својих снова, већ је свесно и упорно тражила пут и начин да свој голи живот положи на олтар Српства и да допринесе што скоријем Ослобођењу и Уједињењу васколиког Српског народа. Д обро се сећам тих голобрадих младића, мојих вршњака, разбарушене косе, са уметничком црном машном и са погледом негде у даљину, у векове српске прошлости и историје, као да су у њој тражили пример за извршење своје националне мисије, ко.ју им је удес Судбине доделио. Ту и такву српску омладину ништа није могло да омете. Ни окрутна сила туђина који је себи био ставио у задатак да избрише српски карактер Босне и Херцеговине, а још мање чаршија, која је гунђала, опомињала и осуђивала револуционарну активност своје узданице против освајача и узурпатора права на судбину босанско-херцеговачких Срба. Жртвујући сами себе општем српском идеалу, они су олако прелазили преко те грубе силе и преко тих укора ташлиханске чаршије. Гладовала је та генерација, то поколење ”за пјесму створено”, али је била радосна, пуна наде и смелих видика. To је опијало њихове младе душе. У екстази свога распламсаног идеализма и родољубља, које је из дана у дан бивало све борбеније, све револуционарније, _а тежње све јасније, проводила је дане своје младости. Излазила је на улице Сарајева, Мостара, Тузле, Бање Луке, Травника, Требиња и других градова, да пркоси моћној аустријској сили, да кроз то очеличи и своје намере и своје уверење да се тиранину приближује крај. Најслађа песма њихове родољубиве душе било је сазнање да су они весници Слободе, која ће озарити целокупно Српство. Д а су они извршиоци смртне осуде, коју су негде у неком кутку полумрачне собице изрекли Аустро-Угарској монархији. 254

И све то име Г1равде,а а против насиља, у име Слободе, а против ропства. У скоро свакодневним демонстрацијама против црно-жуте аждаје и њезиних измећара припадника ”липе вкре”, носиле су се забрањене српске заставе, певале се српске песме, од оне Кнеза-песника Николе Петровића, господара јуначке и гусларске Црне Горе, ’’Онамо, ’намо, за брда о н а .. до Јакшићеве ’’Падајте браћо, плин’те у к р в и .. Нису то биле фразе једне недорасле омладине. To су биле речи омладине која је у себи носила сву прошлост Српског народа и чија је душа, разиграна песмом са гусала, осећала да ће из њихове крви нићи С.лобода златна. Са ово неколико уводних речи, уместо воштанице херојима "Младе Босне” намера ми је да у овим тмурним и судбоносним часовима бацим пламен светлости на ту славну српску генерацију, на фанатике, зреле револуционаре не по годинама старости већ по својој свести и решеношћу да се свесно жртвују на олтар српских идеала. Атентат Богдана Ж ерајића на генерала Варешанина, поглавара Босне и Херцеговине 15 јуна 1910 још је више распламтио ову бакљу Слободе и револуционарне активности. Постао је симбол свесне српске омладине. Најспремнији, који су били решени да се жртвују за добро свога народа, одлазе у Београд, да тамо у Слободи слободније мисле, дискутују и припремају се за велику жртву, за осветнички чин над крвним непријатељем. Али и ту, у Београду, ”виша политика” чини им сметње. To их ни најмање не узбуђује, нити одвраћа од већ зреле идеје, од подвига који he створити нову епоху у историји света. Родољубива београдска омладина а посебно официри, који су у четничким одредима добили прво ватрено крштење, прилазе им, помажу их, снабдевају са оружјем. Хране се по разним гостионицама, често препуштени на милост власника "Моруне” . ’’Жировног Венца” и ’’Буренцета”. У Кошутњаку су пробали прецизност гађања и снагу својих мишица, а на калимегданским клупама изрекли су смртну казну охолом Фердинанду, који је изабрао Видовдан да пркоси двема слободним српским државама Србији и Црној Гори, а да босанско-херцеговачку омладину стави пред искушење, које ће га, заједно са његовом Софијом, одвести у смрт. Чим се чула вест да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево на Видовдан 1914 године, и последњи завереник напустио је Б еоград и похитао да изврши своју историјску мисију. Завереници нису правили разлику између браће, већ их је све скупа повезала једна идеја — идеја Ослобођења и Уједињења Српског народа. Поред бесмртног Гаврила Принципа био 255

је Ђулага Буковац, поред Трифка Грабежа и Мустафа Голубић, поред Недељка Чабриновића и Мехмед Мехмедбашић, све синови једног народа — Српског народа, а верска подвојеност није их омела у борби за бољу и срећнију будућност васколиког Српског народа. Чабриновићева бомба наговестила је поход ове славне српске генерације и смрт тиранину а метак Гаврила Принципа испунио сан свих завереника, као и Српског народа, који је наслућивао да he ова бунтовна омладина одржати своју реч. Данас, шесдесет година после Сарајевског атентата сећање на ове хероје уноси у наше душе понос и подстрек, али уједно једно болно питање мути нам ту радост духа: Зар је Невесиње и Грахово опустило? Зар у њима нема никог о д соја Богдана Жерајића и Гаврила Принципа да дохака још једном тиранину, достојном ученику пострадалог тиранина у Сарајеву. За борбу против овог тиранина није доста да се појединци боре, већ и цео народ. Та спознаја прожима данас све Србе у поробљеној Отаџбини и отуда долазе радосне и значајне вести, које наговештавају, да је Српски народ коначно изишао из 'психозе мирења са судбином, да је понова спреман, и да се слрема, да узме своју судбину у своје руке. Те искре српског бунта у земљи, наговештавају нове догађаје, нове борбе, без којих се не може изборити слобода. Та пробуђена српска свест код народа у комунистичком ропству је декор ове шесдесетогодишњице Сарајевског атентата и сећања на хероје из ’’Младе Босне”, који су умрли за Слободу српског рода, да би вечито живели. Сећања на босанско-херцеговачку револуционарну омладину и на њихов подвиг, и нама у емиграцији треба да буде путоказ у борби, коју водимо против Јосипа Броза-Тита. Није довољно да се кунемо и у Жерајића и у Принципа, и остале сарајевске заверенике, ако у нама нема оне свести која је њих пленила, ако he наша рука у часу одмазде задрхтати, а материјалне бриге савлад.ати идеализам душе. Јесте да радимо, да се боримо, али нама је потребна и акција која нема препрека, ношена духом и свешћу, као што је водила и носила не само сарајевске заверенике, већ све јунаке и мученике од Косова до Равне Горе. Дух цара Лазара, сарајевских завереника, и дух ђенерала Драже, ако их искрено носимо у својој души, омогућиће нам да на путу борбе за Слободу не поклекнемо, да не изневеримо, да се свесно жртвујемо за добро долазећих генерација, којима не желимо да доживе нашу судбину. Потребно је да мање говоримо, а више радимо, јер су времена тешка и претешка и од прегалаца траже свесну жртву. И до сада нисмо спавали, радили смо, истина не сви, али већина 256

српске емиграције часно врши своју дужност. Нисмо сви створени да будемо истински револуционари, то није био случај ни у доба Принципа и М ехмедбашића, али је било појединаца попут сарајевских завереника, који су знали шта хоће, који нису презали ни од чега и били свесни да се само кроз саможртву може постићи највећи домет у служби Српства. Ове речи, које сам исписао из дна м оје душе, нису ни укор, ни опомена, већ одраз наших међусобних односа, наших разједињених акција и понегде и размимоилажењ а у схватањима и у процени данаш њ е ситуације. За нас је био и остао закон, да све оно што је корисно за Српство то је и праведно. Свака ж ртва за добро српског рода. најскупља је и најлепш а ако се искупи саможртвом. Са тим уверењем и са тим "Вјерују” пали су и сарајевски мученици, на челу са Гаврилом Принципом. Њ ихово дело уродило је плодом. Петвековни сан Српског народа остварен је био. Када ћемо ми испунити данаш њ и сан поробљ еног Српског народа —• да буде слободан? То питање треба да нам је стално на уму. ("Братство” — мај-јуни 1974).

САРАЈЕВСКИ ЗАВЕРЕНИЦИ

Мухамед М ехмедбашић и Владимир Гаћиновић, два изразита револуционара били су главни актери у припремама и извршењу Сарајевског атентата.

17

251

Мостарски

ђаци

Срби

муслимани под (1912 године)

српском

заставом

Просветне и културне прилике међу муслиманима Босне и Херцеговине биле су на најнижем степену. Узрок томе је непросвећеност широких муслиманских маса, које, поред мектеба и медреса (верске школе), нису знале за друге васпитне установе. Све се било свело на верску обуку, а о неком национално-политичком просвећивању све до почетка XIX века, не може се ништа позитивно рећи. За овакво стање међу широким муслиманским масама сносе пуну одговорност две моћне туђе државе, које су кроз векове били господари не само Босне и Херцеговине, већ и живота њихових становника. Пошто је освојила Босну и Херцеговину Турска, сем преве,равања богумила и српске феудалне властеле на Ислам, да би на тај начин дош ла до измећара међу домородцима, није ништа учинила на просвећивању маса, док јој је верска подела ишла на руку у томе погледу. Широке муслиманске масе, иако су примили Ислам, под турском влашћу биле су лишене сваког учешћа у државном и јавном животу, а нису биле ни свесне своје вредности. Отуда су лакше постали предмет израбљивања не само турске силе већ и новопечених феудалаца, потурчењака, бегова и крупних поседника, које је Турска, делењем имања и привилегија, придобила за своју политику. Имајући повлашћени положај под турском влашћу ови муслимански феудалци наметнули су се и за вође широким муслиманским масама и свесно и за свој лични рачун сузбијали сваки рад и сваку акцију на културном подизању маса и на њиховом просвећивању. Израбљујући бездушно тај свој положај, они су се преко леђа широких муслиманских маса дограбили и положаја и имања, које су експлоатисали на рачун кметова, махом сељака православне вере. И то њихово експлоатисање земљишта, које им је Турска поделила за услуге учињене турским властима у Босни и Херцеговини, родило је један тежак проблем, аграрно питање, које је Турска оставила Аустрији у ми-. раз да помоћу њега спречава сложан и заједнички рад једнокрвне браће Срба православних и муслимана.

259

Ни Аустрија није била ништа боља од Турске. Напротив, њезин терор не само према муслиманима, који су њезину војску дочекали с оружјем у руци и од Аустрије наплатили крваву цену за окупацију Босне и Херцеговине, већ и према Србима православне вере, превазишао је и турски зулум. За обе вере настало је једно несношљиво стање, које he трајати пуних 40 година, све до пропасти црно-жуте аждаје 1918 године. Па, и поред и турског и швапског терора рађала се међу широким муслиманским масама тежња за просвећеност, а преко ње и за националну еманципацију од вере, као појма националне обележености. Још за време Турака дижу угледни муслимански првади устанке против завођења разних реформи, туђих и души и обичајима босанско-херцеговачких муслимана, а приватна иницијатива у свима видовима све се више разграњује и полако и сигурно осваја терен код широких муслиманских маса. Живећи у заједници са Србима православне вере и католицима, који су и кулгурно и просветно и национално били напреднији, почела се међу малобројном муслиманском интелигенцијом рађати струја да се изађе из тог верског круга, да се појам вере одвоји од појма нације, и да се кроз просвету дође до слободе. Та приватна иницијатива, вођена фанатицима и просвећеним људима, који су били осетили свсму божанску мисију да широке муслиманске масе изведу из мрака верског фанатизма и подавања кисмету, судбини, убрзо је уродила плодом и може се рећи да је она била полазна тачка ка културном подизању и националном освештавању широких муслиманских маса. Али све то није задовољило потребе једне опсежне акције, која је у себи носила револуционарне идеје и која се самим тим сукобљавала са ненародним режимом, који је сва средетва употребљавао да то спречи, па и силу. У таквој психози и борби са самим собом широке муслиманске масе, предвођене већ опробаним и национално свесним вођама, почињу да их следе, лаћају се посла да своје потомке школски образују, како би били кадри да издрже све тешкоће, које то један народни посао изискује. И та муслимгнска интелигенција, иако у то време малобројна, прихватила је заставу националног освештавања широких муслиманских маса и без двоумљења, презирући сва настојања окупационих власти, да им онемогући ту акцију, изабрали су пут који води не само националном отрежњавању широких муслиманских маса, већ и њиховом напретку у свгком погледу. И тако, и у име тих начела, основан је у Сарајеву 20 фебруара 1903 године "Гајрет” (Помоћ), друштво за национално, културно и економско подизгње муслимана. Истодобно покре260

-нут је и часопис 'Т ајрет”, са задатком да води пропаганду за национално и културно освештавање муслимана. За кратко време ’’Гајрет” је постао средишња тачка свих збивања међу широким муслиманским масама. Прилазили су му и они, који су са подозрењем пратили његово оснивање, или спречавали исто, јер су коначно увидели да без просветног васпитања нема ни економског подизања. Поред улоге тумача националне прошлости широких муслиманских маса, њихове етничке припадности Српском народу, ’’Гајрет” је највишу бригу посветио муслиманској школској и занатлијској омладини, као и малом човеку, да их извуче из мрака заосталости и изведе на пут знања, да их што бољ е оспособи за јавни живот. Такав рад ’’Гајрета” Аустрија није могла да спречи, иако је употребила сва средства да га спречи. Упоредо са прогонима сарајевске ’’Просвјете” и свих српских удружења и установа и ’’Гајрет” је био мета свих напада, али га је та борба са туђином, још више ојачала и учинила привлачнијим широким муслиманским масама, које су коначно увиделе куда циља језуитска Аустрија са повлашћивањем и ширењем католицизма у Босни и Хердеговини. Нажалост, нема писане историје ’’Гајрета”, који је, поред сарајевске ’’Просвјете” био стуб Српства и налионалног буђења у Босни и Херцеговини. Све што се зна о деловању ”Гајрета” и његовим неоспорним успесима, који су постигнути у врло кратком временском размаку, недовољно је да обухвати цео његов рад, који је значио прекретницу у животу и раду широких муслиманских маса. Покушаћемо из сећања и врло штуре литературе да донекле прикажемо ’’Гајрет” у свеглу историских збивања, која су у време његовог оснивања, била судбоносна не само за широке муслиманске масе, већ и за цео Српски народ, да би бар то сачували од заборава за будућа српска поколења. Као што смо рекли, ’’Гајрет” је основан 20 фебруара 1903 године, а што је веома карактеристично, по узору на ’’Просвјет у ”, друштво за ’’помагање Срба ђака на средњим и високим ш колама”, која је основана 29. августа 1901 године и чија су правила одобрена тек 22. јуна 1902 године. Један од оснивача Т а ј р е т а ”, чувеки муслимански песник и племић Др Сафет-бег Башагић, узео је правила "Просвјете” и по њима саставио правила ’’Гајрета”, које је себи ставило у дужност да помаже школовање сиромашне муслиманске деце, а тако исто и помагање шегрта на разним занатима. Први иредседник ’’Гајрета” био је Сафет-бег Башагић, писац и песник, кога је 1907 године заменуо Махмуд-бег Фидил-

261

пашић, велепоседник из Сарајева. И ако је, још од првих дана оснивања ’’Гајрета” било видних знакова да му је задаћа не само помагање ђака и шегрта муслиманске вере, већ и њихово национално освештавање, рад ’’Гајрета” под управом Фадилпашића добио је национални карактер, који he се још јаче манифестовати доласком Османа Ђикића за секретара, као и његових наследника Авде Сумбула и Хамида Кукића. Д а би Т а ј р е т ” своју активност проширио и на широке муслиманске масе, покренут је 5. августа 1907 године истоимени лист ’’Гајрет”, који he одиграти значајну улогу у циљу ширења и популарисања циљева друштва. Целокупно вођство ’Т ајрет а ”, као и редакција истоименог листа, било је у рукама већ опробаних и познатих Срба муслимана Смаје Ћемаловића, Смаила Шарића, Др. Хамида Сврзе, Суљаге Салихагића, Назифа Ресуловића, Салиха Ћишића, Хамида Кукића, Авде Сумбула и многих других, који су кроз ’’Гајрет” ширили српску мисао, обрачунавали се са својим противницима, махом из редова муслиманна, тзв. ’’владиноваца”, који су за љубав положаја и привилегија настојали да успоре рад ’Т а јр е т а ”, када су већ били немоћни да спрече његово оснивање. Колико је њихово српско опредељење било чврсто, сведочи чињеница да су многи водећи чланови ’’Гајрета” за време Аустрије били оптуживани и осуђивани због ширења српске мисли међу муслиманима. Многи су у Првом светском рату били интернирани у Арад, д ок су други још пре рата, попут Ђулаге Буковца, Алије Казазића, Браће Куртовић, Мустафе Голубића, Алије Фазлиновића, пребегли у Србију и борили се у четничким одредима за време Балканских ратова и Првог светског рата. По ослобођењу ’’Гајрет” је наставио рад, али у слободној држави, за чије се остварање залагао, није нашао на потребно разумевање и помоћ широких муслиманских маса, које су, још у првим данима ослобођења пале под утицај Југословенске Муслиманске Организације, на челу са Др Мехмедом Спахом, који се као ђак пре рата определио као Србин, али је своју странку повео путем, који никако није одговарао ни традицији, ни циљевима ’’Гајрета”. Те тешкоће у раду ’’Гајрета” повећане су још оснивањем друштва ’’Народна узданица”, које су основали 20. октобра 1924 године повампирени измећари црножуте монархије Хакија Хаџић и Адемага Мешић, познати зликовац и всфа злогласних ’’Ш уцкора”, који су са време Првог светског рата клали и убијали невини српски живаљ у Босни и Херцеговини. Поред свих ових тешкоћа рад ’’Гајрета” после ослобођења био је уперен у циљу ширења српске националне мисли међу муслиманима, а на чело његово дошао је један од најистакну262

тијих Срба муслимана Др Авдо Хасанбеговић, српски добровољац у Првом светском рату и витез Карађорђеве звезде с мачевима, које је одликовање добио за храбро држање v борбама за слободу Српског народа. Поред рада на националном освештавању муслимана ’’Гајрет” је приступио и оснивању аналфабетских течајева и трезвењачких друштава, да и на тај начин допринесе просвећивању широких муслиманских маса, ширећи светлост и вишг духовне вредности. Београдски Гајрет ”Осман Ђикић”

Имајући у виду велику улогу друштва ’’Гајрет” у ширењу и јачању српске националне мисли међу широким муслиманским масама за време швапске окупације и у жељи да ’’Гајрет” настави ту своју спасоносну мисију и у новоствореној држави, покренута је акција да се у Београду оснује посебно друштво, које he, у сарадњи са Главвим одбором у Сарајеву, следити исти циљ. Тако је дошло 1921 године до оснивања Београдског Гајрета "Осман Ђ и к и ћ ”, чију су управу сачињавали најистакнутији српски јавни и политички радници, чији састав објављујемо ради историје наших дана. Чланови Управног одбора Београдског Гајрета ’’Осман Ђ и к и ћ ” били су: председник: г. Тодор Станковић; I. подпредседник: г-ђа Мара Трифковић; II. подпредседник: г. Хасан М. Ребац, начелник Министарства вера; I. секретар: г. Мустафа М. Куленовић; II. секретар: г. Влајко Лалић; I. благајник: г. Драгосав Милишић, трговац; II. благајник: г-ђа Мила Др. Симић. Чланови Управног одбора: г-ђица Милка Грујић, председница Кола српских сестара; г-ђица Симка Јовановић; г-ђица Делфа Иванић, подпредседница Кола српских сестара; г-ђа Персида Продановић, подпредседница Кола српских сестара; г-ца Савка Радилевић; Др. Влада Ћоровић, проф. Универзитета; г. Павле Стефановић, проф.; г. Мирко Поповић, директор II. Гимназије; Др. Јован Хаџи-Васиљевић, секретар Друштва Св. Саве; г. Неделко Савић; г. Абдуселам Џумхур; г. Богољуб Кујунџић; ђенерал г. Пера Лазаревић; Др. Воја Кујунџић; г. Стева Стефановић, г. Жика Радосављевић, реф. Министарства просвете; г. Јован Ђоновић и г. Д обрица Милутиновић. Чланови Надорног одбора: г-ђа Мила Др. Симић; г. Милош Ст. Бабић, подпредседник београдске општине; г. Ђ. Јосиповић, ђенерал; г. Благоје Динић, трговац и г. Захарије Поповић, члан управе друштва Св. Саве. Ж ивот студената у дому ’’Гајрета” у Београду, у коме је било и питомаца православне вере, одвијао се у духу идеја ’’Гајрета”, тј. у братској слози и љубави једнокрвне браће. У дому је био и интернат за студенткиње и ученице свију бео263

градских школа. међу којима јс било 70 православне вере, a две стотине исламске. Једна од бивших питомица београдског ’Т а јр е т а ” — лична питомица блаженопочившег Краља Александра I Др Милена Шпадијер, за време Другог светског рата четник у одредима прослављеног војводе Павла Ђуришића, а сада позната српска национална и културна радница у Јужном Чикагу, да би освежила сећања на живот студената и студенткиња у београдском ’’Гајрету”, написала је чланак ”Под једним српским кровом'’, који је објављен у ’’Братству” за септембар 1964 године, и из којег преносимо неке делове, који најбоље илуструју заједнички живот српске омладине, којима верска подељеност није сметала да се братски односе једни према другима и да заједнички србују. ”Сам ’Т а јр е т о в ” интернат ”0сман Ђ и к и ћ”, под управом Мухамеда Ћемаловића, вишег чиновника министарства просвјете, који бијаше ожењен Српкињом православне вјере по имену Зора, био је саграђен на жељу и уз помоћ Краља и Господара, д а се у њему школу.ју и друже под једним кровом браћа по крви и осјећањима, Срби православне и муслиманске вјероисповијести. Он је често долазио у овај Дом и богато га даривао. Генерал Ђорђе Јосиповић био је претсједник Дома, у којем је било око три стотине мушкараца студената и нас женских око двије стотине. Број студената вјере православне био је већи од броја студената муслиманске вјероисповијести, а свега 78 студенткиња православне вјере било је у овом Дому. Ту смо живјели, овако измијешани, као код наших кућа у братској слози и љубави, а највише у највећем поштовању једних спрам других. Међу нама, још дјецом, није било мржње, зависти, опредељености, шиканирања или вријеђања, нити смо се звали ружним именима што једни припадамо српској православној вјери, а други муслиманској. Никада нам ни на ум није пало, нама Србима и Српкињама православне вјероисповијести, да своје колеге муслиманске вјере назовемо ’’Б алијом ” или ”Турчином ”, већ смо, знајући да смо сви Срби, гледали једни друге као рођену браћу и тако се међусобно односили. ’’Веома су биле свечане прославе православног Рождества Христова, Ускрса или славе, као и муслиманског Бајрама или Рамазана, којима смо сви присуствовали, без разлике на вјеру. О Божићу наше сестре и наша браћа муслиманске вјере јели су с нама посна јела и са нама заједно дијелили нашу празничну радост, а постили су, с нама заједно, и о Ускрсу. Ишли смо заједно и на свете литургије. У спаваоницама били смо измијешани. Студенткиње православне вјероисповијести имале су над креветима повише главе објешену икону Пресвете Boro264

родице. Ни једна студенткиња муслиманске вјере не нађе за сходно да их склони, или да се томе противи. ”У Дому је била и џамија, гдје су се наша браћа и сестре муслиманске вјере молили Аллаху. Вјерска обука била је три пута недељно. Како смо били растављени једним провизорним вратима, то смо и ми имали прилику да чујемо и да се научимо нечему из Кур’ана. Још се и данас сјећам прве суре, са којом почиње Кур’ан — ’’бисмила хи...” О Рамазану, мјесечном посту, чекали смо увек до акшама, до ифтара, да сви скупа једемо и вечерамо. А о Бајраму, раздрагано и из срца, честитали смо им овај велики муслимански празник уз ’’Бајрам мубарек олсун”! ’’Управник Дома Мухамед Ћемаловић и управница Ирина Јовановић, обоје са високом наобразбом и са јако развијеном националном српском свјешћу, учинили су много да је заједнички живот вјером подијељене браће под једним кровом био пун међусобне љубави, поштивања и искреног другарства, да нас сјећање на те дане неће никада напустити. Касније, када смо поодрасли и завршили наша школовања и разишли се, по оној ”мили моји куд к о ји ”, увијек смо се једно другим јављали и честитали празнике, а врло често потсјећали једно друго на оне лијепе врагољасте дане у Дому младости, весеља, части и поноса, у Дому ’’Гајрета ’’Османа Ђ и к и ћа” у Б еограду”. ”До рата сам се дописивала с многим питомицама муслиманске вјере, међу којима сам имала одличне пријатељице попут Разије Пашић, студенткиње права из чувене породице Пашић из Фоче, чија је нена била дворска дама Краљице МаријеМајке. ’’Игром злослутне судбине многи су за време Другог светског рата, попут браће Мулабећировић из Грачанице, били жртве усташког геноцида. На путу кроз Босну са одредима војводе Павла Ђуришића срела сзм у Маглају моје бивше колеге из београдског ’’Гајрета” Др. медицине Авдију Реџеповића и професора Сафију Филиповић, који, кад су ме препознали, повикаше у један глас: ’’Милена”, ”М иш о”, како су ме у ’’Гајрету” од милоште звали. Ови свесни српски родољуби, уз опасност по сопствени живот, провели су нас између немачких и партизанских засједа. Наш растанак у том часу био је тужан и тежак, као што је била тужна и тешка судбина Српског народа, на путу за Нову Голготу.” Данас у Слободном свету, колико нам је познато, поред Др Милене Шпадијер, има само два питомца ’’Гајрета” и то проф. Назиф Гачовић и писац ових редова, који и данас раде у духу национално-просветног програма ’’Гајрета”, шире српску мисао међу избеглим муслиманима, а код оних у земљи, који се 265

и поред Брозовог терора изјаснише да су Срби по народности, својим писањем оживљавају сећања на велика и историска дела, које су Срби православне и муслиманске вероисповести Босне и Херцеговине за последњих сто година постигли против вековних непријатеља Српског народа — Турске и Аустрије, па ће, ако Бог да, дохакати и трећем и најсвирепијем џелату Српског народа Јосипу Брозу Титу и његовим измећа,рима попут Џемала Биједића и Хамдије Поздерца, који заједно са разним Микулићима, синовима злогласних ’’куф ераш а’’ из доба Штадлера и Шарића, затиру све што је српско у Босни и Херцеговини. Томе злу опиру се младе муслиманске снаге, а књижевници и песници, попут Мехмеда-Меше Селимовића и Скендера Куленовића, као и за време Турака и Швабе, чувају и негују традицију и обичаје, све оно што је заједничко и Србима православне и Србима муслиманске вероисповести. Као што је Српство вечно тако су и идеје ’’Гајрета” трајне и савремене. САРАЈЕВСКА ’’ПРОСВЈЕТА” Културно друштво Срба Босне и Херцеговине ’’Просвјета” одиграло је, заједно са Т а ј р е т о м ”, органа Срба муслимана, значајну улогу у одбрани српског карактера ових покрајина и у борбама за Ослобођење и Уједињење васколиког Српства. Д обротвор многих српских организадија, па и ”Братства”, брат Лука С. Бајић, из Милвоки, одржао је 18 фебруара 1973 године предавање, које као историски докуменат о раду сарајевске ’’Просвјете”, у целости објављујемо. Предавање гласи: ’’Сарајевска ’’ПРОСВЈЕТА”, културно друштво Срба Босне и Херцеговине основано је 18/31 гвгуста 1902 године. Са мањим прекидима за време Балканског и Првог светског рата постојало и радило све до слома Југославије 1941 г. Августа месеца прошле године извршило се равно 70 година од његовог оснивања, па смо сматрали за врло пријатну дужност, да и ми чланови клуба Херцег-Босна, заједно са нашим драгим гостима, обележимо овај велики и необичан јубилеј. Ми смо то учинили данас у нашем Светом храму, помоливши се Богу за душе оснивача, сарадника, помагача и чланова, а вечерас би желели, да у најкраћим потезима освјежимо успомену на ове велике и несебичне Србе, колико ради њих, толико, а можда и више ради нас самих. 266

"Читава једна плејада дивких ликова сагорела је на српском и националном пољу, да би и наша деца у достојанству живели. Ако их се са љубављу и захвалношћу не би сећали, ми би себе као људе унизили. ”Има још један крупан разлог зашто се данас о нашој клупској слави сећамо ових дивних људи и задивљујућих резултата, којима су они обележили своје животе. Наша је отаџбина и данас поробљена и обесправљена, теже и горе него у доб а Гаврила Принципа. Нека би несебичност, прегалаштво и пламена љубав којом су живели, послужили као пример и путоказ и нама у нашем животу и нашим настојањима, јер ако тако не будемо чинили, можемо бити сигурни да ћемо залутати и изгубити се на беспућу данашњице. У часовима сумње и посусталости, њихови примјери даће нам снаге да не малакшемо. ”Да се са неколико речи осврнемо на тешко и чемерно стање које је владало у Босни и Херцеговини пре 70 и више година, јер he нам то помоћи да лакше разумемо зашто је дошло до оснивања Сарајевске ’’ПРОСВЈЕТЕ”, и зашто је ’’ПРОСВЈЕТА ” одиграла једну од најзначајнијих улога у борби за извојевање слободе српском роду. ’’Турско ропство замењено је Аустро-Угарском 1878 године, када је према одредбама Берлинског Конгреса, Аустрија окупирала Босну и Херцеговину. Намера Аустрије била је да спречи уједињење Срба Б. и X. са Србијом и Црном Гором и да о д ових наших крајева направи своју колонију. Замисао је била да се створи такво стање које he натерати један део муслимана да се одселе у Турску а један део Срба у Русију и Србију, и на њихова огњишта да се доведу и населе Немци и Мађари. Оно што ,не буде одселило имало је да се преведе у католичку веру. ”У једном свом писму, Митрополит Саво Косановић, опис у ј у ћ и тадашње стање каже и следеће: ”Овај вековима изму-

чени, паћенички и несретни народ тек што се ослободио испод турских насиља и свирепости, и тек што је угледао поглавицу цркве из своје средине, а већ Римска пропаганда не оставља га на миру, него му задава јаде, и чини да у религиозном очајањ у проклиње и нову судбу и нову слободу. Владин саветник гроф Мјерошевски дође ми неки дан v Митрополију те ми без икаквог устезања на безочан начин понуди, да заједно са мојим народом и свештенством пристанем на унију, нудећи ми небројено благо и додајући да је једини пут и спасење за иравославни народ у Босни, да се за сваку потребу обрати ћесару преко Римског свештенства, и да само могућствени Рим може н ам овако добро учинити.” 267

”Срби су се обраћали на много страна и тражили помоћ, али помоћи није било. 1896 године отпутовала је једна делегација у Беч, и Царској Дворској канцеларији лично уручила МЕМОРАНДУМ у коме се прилике тога времена описују следећим речима, да се Српска народна Црквено-школска аутономија, а с њом и вјера, утрожавају, да владини повереници са жандармима улазе у школу и без икаквог узрока растерују општинске скупштине, да владини повереници-иноверци присуствују седницама и учествују у решавању наших унутрашњих питања, да насилно скидају светитељске иконе и историске слике, ометају верске обреде, врше промене у програму за Светосавске прославе, да избацују ћирилицу а натурају латиницу и хрваштину, сузбијају употребу српског имена и претњама намећу назив Босанског језика, да ускраћују слободан избор пароха, растурају и премешгају свештенике, глобе и гоне чланове општине, отежавају зидање српских цркава или им додељују неугледна места, не дозвољ авају оснивање певачких друштава ради украса обреда и богослужења, да намећу прописе који се противе прописима Православне цркве и који сву власт цркве и црквене општине мећу у руке полициских власти, и т. д. Као и обично ни на овај меморандум власти нису ни одговориле. ”Ово стање п о г а ђ а л о је не само Србе него и муслимане, па је било природно што су у много прилика и Срби и муслимани з аједно наступили и настојади да ово стање из.мене и поправе. Обраћало се на много страна почев од Беча преко Турске порте и Руског цара, али помоћи није било. ”3а цело ово време ређају се и устанци један за другим, међу којима је највећи и кајзначајнији такозвани БосанскоХерцеговачки, који је трајао три године а који је као и сви други угушен у крви. ’’Видећи да имају посла пе само са моћним и врло лукавим непријатељем да he борба да буде и дуга и тешка, а да су остављени сами себи, Срби долазе на мисао да своје напоре пребаце на културно-просветки терен и на стварање своје сопствене интелигенције, која ће тежње и настојања народна при.вести v дело. Тако је и дошло до стварања Сарајевске ”ПРОСВЈЕТЕ”. ’’Оснивање ’’ПРОСВЈЕТЕ” преставља један од најзначајнијих датума у историји Срба Б. и X. Непосредан повод за њено оснивање била је афера са студентима, који су били смештени у студентски дом владе у Бечу. Од питомаца овог студентског конвикта, влада је настојала да створи будуће верне послушнике свога режима. Када су се Срби ђаци побунили против тога, влада их је без милостк избадила на улицу, те су остали 268

и без хране и без крова над главом. To је подстакло њихове земљаке на дому да се једним прогласом обрате на Србе Б. и X. тражећи да се оснује ’’ПРОСВЈЕТА” која би преузела на себе бригу око школовања Срба-ђака на средњим и високим школама. Овај проглас потписало је 29 виђенијих Срба, скоро сва интелигенција Б. X. тога времена. ”Ето прилике да помогнеш и изведеш на прави пут оне, који he дисати душом твојом, осјећати невољу, хтјети и умјети вршити вољу твоју. Што учиниш једном од ових малих, учинио си себи” — биле су завршне ријечи овога чувеног апела. Из редова "ПРОСВЈЕТЕ” изашао је велики број културних и просветних радника, међу којима се нарочито истичу браћа Грђићи, Петар Кочић, Рисго Радуловић, Владимир Ђоровић, Перо Слијепчевић, Чедо Милић и читава једна генерација великих родољуба револуционара на челу са Богданом Жерајићем, Гаврилом Принципом, Владимиром Гаћиновићем и многим другим. ’’Омогућавање да се створи Српска национална интелигенција у Б. X. прва је и крупна историска заслуга Сарајевске ’’ПРОСВЈЕТЕ”. Захваљујући "ПРОСВЈЕТИ”, интелигенција Б. и X. била је ношена духом националног препорода и жртве имајући свој најпотпунији израз у ’’МЈТАДОЈ БО С Н И ” и херојском подвигу Приндипа и другова. Ови див-јунаци бшш су огледало целе једне генерације која је носила и националну мисао и имала живо осећање за социјалну правду, је била гушена како од Турске, тако — и још више од Аустро-Угарске власти. ”1912 године ’’ПРОСВЈЕТА” ie свечано прославила 10-то годишњицу свога напорног и плодног рада. У томе времену и напорима и средствима ’’ПРОСВЈЕТЕ” са успехом је завршило своје школовање 974 ђака у средњим, и 92 студената на високим школама. Само у току 10 година број факултетски образованих људи у Б. и X. утростручен ie. За ову сврху ”ПРОСВЈЕТА” је утрошила 500.000 златних круна. ’’Водећа интелиген’ш ;а Б. и X. тога времена била је схватила да се национална идеја и национална права Срба не могу бранити без привредне снаге и ослонца. Зато је ’’ПРОСВЈЕТА" у овој области посветила пуну пажњу и постигла огромне резултате. Првих година ’’ПРОСВЈЕТА” је наше дечаке упућивала преко ’’ПРИВРЕДНИКА” у Загребу на изучавање заната, а од 1908 године сама је размештала децу да уче занате и трговину. З а само неколико година преко загребачког ’’ПРИВРЕДНИКА” исшколовано је 1037 деце, а сама је v Б. и X. сместила на разне занате и школовала 107 деце. Од ових дечака васпитаних У идејама ’’ПРИВРЕДНИКА” и ’’ПРОСВЈЕТЕ” а смештених 269

првенствено код Срба занатлија и трговаца, израсли су наши пословни, честити и национално веома будни људи, који су били важан ослонац наше националне борбе и њено материјалио упориште. Да би им псшогла да што брже и чвршће стану на своје ноге ’’ПРОСВЈЕТА” је приступила оснивању Српских банки и штедионица и трговачких и занатских удружења. Ове Српске установе одиграле су крупну улогу у стварању нашег трговачког и занатског сталежа v Б. и X., за његово ослобођење од туђинског утицаја и експлоатације и за његово економс к о осамостаљење. Уочи Балканског рата било је 10 занатских удружења са 947 чланова и 3 трговачка удружења са 391 чланом. Овај наш трговачки и занатски сталеж Б. и X. живео је духом Кочића, Жерајића и Приниипа и поднео огромне жртве у остварењу циљева и планова ’’ПРОСВЈЕТЕ”. Врло брзо ’’ПРОСВЈЕТА” је проширила свој рад и на село, и тиме обухватила све народне слојеве. Носиоци рада на селу били су наши учитељи и сзештеници, који су живели у народу и са народом и знали његове потребе и невоље. И овај рад био је врло значајан и разноврсан. ’’1907 год. основана је и гтотоколисана и прва Српска земљорадничка задруга у селу Штрпцима, а већ почетком 1912 г. на територији Б. и X. било је 86 земљорадничких задруга са 1627 чланова и са имовином која је премашала 10 милиона круна. Ове задруге одигрзле су велику улогу у подизању нашега села. 1911 год. основан ie и Савез земљорадничких задруга чије је седиште било у Сарајеву у просторијама ’’ПРОСВЈЕТЕ”. ”На плану народног просвећивања централну и најважнију улогу имала је ’’СРПСКА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА” у Сарајеву, коју је основала ’’ПРОСВЈЕТА”. Она је постала матица свих библиотека при Просвјетним огранцима широм Босне и Херцеговине. ”Д а би књигу приближила народу "ПРОСВЈЕТА” je организовала и покретне библиотеке које су заједно са предавачима ишле од места до места. И ове покретне библиотеке снабдевала је централна библиотека из Сарајева и то увек практичним и родољубивим књигама. "Организовани су и течајеви за неписмене и тиме хиљаде Срба оспособљено да се користе књигом и писаном речи. У заједници са црквом ’’ПРОСВЈЕТА” је издала и буквар за аналфабетске течајеве, који је дељен бесплатно, По завршетку течаја, течајцима су као награда дељене бесплатно српске књиге. Упоредо са овим течајевима ’’ПРОСВЈЕТА” је основала и књижнице као своје културне расаднике. Ове књижнице примале су бесплатно Просветна издања, као и листове ’’Просвјет а ”, ’’Здрављ е”, и ’’Земљорадничку задругу”. Лист ’’Просјвета'* 270

добијали су бесплатно и сви чланови друштва. Исто тако и ’’З Д Р А В Љ Е ”, орган Друштва за чување народног здравља из Београда. ’’Сваке године ’’ПРОСВЈЕТА” је издавала и календаре, који су били врло популарни и читани. Тираж овог календара износио је 10.000 примерака. Члакке у календарима писала су наша најбоља пера, па није чудо да је потражња за календар била велика чак и изван граница Б. и X. Када је v време рата ”ПРОСВЈЕТА” била забрањена, а народни прваци позатварани, календар је издавао у Швајцарској као Просветни AJ1MAHAX, Др. Перо Слијепчевић, који је тамо избегао и отуда водио многе родољубиве акције. ”1909 год. основано је прво Соколско друштво на територији Б. и X., опет иницијативом и настојањима "ПРОСВЈЕТЕ”. За непуне три године у Б. и X. ’’ПРОСВЈЕТА” је основала 40 српских друштава са 927 чланова и 85 вежбаоница. Соколство је ширило свест о потреби физичког здравља, носило здраву националну свест и повезивало наше људе са другим братским словенским заједницама. ’’Упоредо са Соколством ’’ПРОСВЈЕТА” је повела врло жилаву борбу против алкохола, јер пијанство по правилу прати тешке друштвене прилике и обесправљеност. Д а би сузбила ову рђаву навику, која се огледала у расипању народног здравља и муком стечене народне имовине, ’’ПРОСВЈЕТА” је притекла у помоћ оснивањем трезвењачких друштава, тзв. ’’БРАТСТВА”, која су уз Соколство одиграла значајну улогу у васпитању народа и очувању његовог здравља. ’’Насто.јањем "ПРОСВЈЕТЕ” стварана су и женска друштва у Б. и X. To су добротворне задруге Српкиња које су се бациле на оснивање радничких и домаћинских школа као и курсеве кројења и шивења. За српску сирочад ове задруге Српкиња, оснивају ђачке домове и трпезе у којима су дјеца сиромашних родитеља имала бесплатан смештај и бесплатну храну. 1912 год. у Б. и X. било је 15 оваквих добротворних задруга са 1525 чланов. ’’Поред многих других остварења ’’ПРОСВЈЕТА” је приступила и оснивању Српских певачких друштава. О десетогодишњици ’’ПРОСВЈЕТЕ” на територији Б. и X. било је оваквих 29 певачких друштава са 2492 члана. Ова су друштва певала у славу Бога и неговала српске родољубиве песме, гостујући и приређујући концерте по разним местима Б. и X. Мостарске ’Т У С Л Е ” и Сарајевска ’’СЛОГА” спадају међу најбоља и најчувенија. ’’Резултати сарајевске ’’ПРОСВЈЕТЕ” које смо овде укратко изнели, указују на велике и несебичне трудбенике на српској 271

.народној њиви, који су били рођени за велика дела и које је Господ благослсвио нсслућеним успесима. 1912 год. они су свечано прославили десетогодишњицу свога плодног рада, а уско|ро потом дошла је анексија Б. и X., Сарајевски атентат и масовни прогони српских народних првака. Као што су били велики и достојанствени на слободи, тако су били велики и достојанствени и кад је требало погледати с.мрти у очи. ”Када је адвокат Димовић, "пише Радмило Грђић спремајући одбрану оптужених”, био v затвору т. ј. у посети код једног од сељака, овај му је рекао: ”Не губите Ви, докторе, времена са нама. Нас сељака има ко пљеве. Hero ви спасавајте ове витезове.” ’’Један други после шеснаест изречених смртних пресуда тим витезовима српским, пита да ли би он тај српски сеоски домаћин, могао да замени својом главом једног од оптужених на смрт.” ”Још један пример: ”У затворској ћелији окружног суда у Мостару, нашла су се два дивна сеоска домаћина из ’’Побратимства” Чеде Милића. И Чедо је био у истом затвору, само одвојено у самици. Када је дошао час шетње Чедине, пише Радмило, ту двојицу никакав страх од чувара није могао зауставити да се попну до уског прозора уз саму таваницу да виде Чеду. Кад су једном успели да их Чедо види и да им да знак да их је приметио, сишли су с прозора и седели неколико минута погледајући један другог, а онда he један: Обилић, кунем ти се Богом великијем, Обилић. ”Та двојица би седам пута заменили својом главом Чедину.” ’’Поклонимо се пред величанственом жртвом и безграничном љубављу, којом су живели ови наши драги земљаци и витезови, и потрудимо се да живимо тако да се не постидимо пред њиховим светлим ликовима. ’’Хвала вам и живели. Лука С. Бајић

Председник клуба ’’ХЕРЦЕГ-БОСНА” ( ’’Американски С рбобран” — 9. октобра 1973).

272

Јован Дучић

БОСН A И ови те, Светла, иду да продаду: Сви те вођи воде од трга до трга! Само на пазару твоју цену знаду, Твоју снагу мере по терету к в р г а ... О земљо створена за светле мегдане, Увек си на тезги срамних трговаца; Сви продају твоје краљеве и бане, Крв твојих синова, и завет отаца. Дрину, поред исте, и бразде и сетве, Између два плућа у истом даху — Две речи из исте молитве и клетве, Два анђелска крила у истом за м а х у ... Увек против борца. лупеж од почетка; Увек у отрову ножи искувани; И против заставе интрига и сплетка; Увек од трговаца да те херој брани! Јо ш везаног воде старца Вујадина, Пеција и Голуб сад су прах и сена. Петра Мркоњића покрила је тмина: Светла је легенда на трг изнесена. У Романији ће старина Новаче И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку, Залуд дохватити за зелене маче: Подли ће се пазар да сврши у мраку! А у твом су небу све молитве наше. О вечна предстражо и слави и плачу! Чиста Божја капљо из заветне чаше. Свето наше слово писано на мачу!

("Братство” — децембар 1960).

18

273

Мехмед-паша Соколовић

274

ЕТНИЧКА ПРИПАДНОСТ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИХ МУСЛИМАНА

Богумилски

надгробки

споменици

— Стећци

НАША НАЦИОНАЛНА И ПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ

Муслимани Југославије, словенског порекла, насељавају централне области Јужних Словена, Босну, Херцеговину, Санџак (стари Рас) и Црну Гору, помешани у већини са православним живљем, а нешто и са католичким. Њ ихова национална проблематика је, кроз векове, била а и данас остала компликована, све због примања Ислама, доласком Осмнлија на Балкан. Примивши Ислам, ови муслимани, he се национално одломити од своје браће и вера he играти, може се рећи, пресудну улогу у њиховом националном иогледу. Може се рећи од земана Султан Мехмед Фатиха до Џемала Биједића, данас, Национална свест је код њих тињала и тиња, и само код најбољих и најсвеснијих муслимана се појавила у правој иетини,. у српском пореклу, соју и племену. Од старине до данас је тако било и остало на даљем националном просвећивању широких муслиманских народних слојева. Богумили — наши преци

Национално порекло већине муслимана Босне, Херцеговине* Санџака и Црне Горе се веже за Богумиле. Владимир Ђоровић, најбољи историчар Босне и Херцеговине нам је дао историски материјал у томе. смислу. Јерес у православној цркви, Богумилство се из Бугарске раширило по целом Балкану и имало утидаја на верски и државни живот. Ова јерес се веже за бугарског попа Богумила (легендарно име) из Трнова, за време бугарског цара Петра. Најближи богумилском учењу су јерменски Павликанци и сиријски Хабибулах (у преводу ■ — Мили Богу, тј. Богумили). Павликанци су против византијског сјаја У православној дркви. Они траже просто и скромно Хришћанство, какво ie организовао апостол Павле. Трал:или су уклањање разних светаца, који се славе уз Христа и мимо Њ ега, били су против икона, јер оне веру приближавају паганству, против крштења, јер деца не разумеју тај чин. To је све и учење Богумила, који се, код Словена, зову Чисти Хришћани, као Павликанци код Јермена. Сиријци и Јерменци, колонисти у Бугарској, ширећи своје учење, дали су снагу Богумилима, да кроз скромност у цркви, а против византиског сјаја, путем 3Дравог разума тумачећи веру, постане покрет народног буђен>а, јер су и тада жене добиле пуна права (полигамијаЛје

277

била забрањена). Просто тумачење вере и приступачност масама, дају снагу Богумилима међу Словенима и међу Србима. У погледу друштвеног уређења имали су демократске и националне особине. Називи: дед, гост, стројник, старац — су се слагали са народним осећањима. Богумили се називају и Бабуни, по брејачкој држави око планине Бабуне и на доњем Вардару, која се била оцепила од Бугарске. За Немањину Рашку, Богумили су били опасност због свога простог и логичног гумачења вере, прилагођене животу и раду народа. Немања их прогони и селе се у брдске крајеве Санџака, Босне к Херцеговине, где се и данас чувају њихови бели камени, Стећци, гробови богумилски. Историјски се зна д а Сабор у Рашкој и није донео одлуку о прогонству Богумила, него лично Немања. Можда је Немања извршио то прогонство из државних и цивилних а не верских разлога, јер нису били ратници, нису ишли у војску, a — He уби! — било им је гесло у животу. Ваљда су зато много и убијани. У Босни Богумили постају носиоци власти, створили су Босанску цркву, у којој је богумилство претрпело утицај православља. Патарени, босански Богумили, су поштовали крст, славили свеце и крсно име, пили вино и знали су и за сласти живота. З а време Патарена, на целом босанском подручју је уведена ћирилица. Код Патарена није било активног монаштва, као код католика, и у борби против Мађара католика, своју Цркву називају народном, босанском, а себе добри Бошњаци. Приближавање Патарена православнима у Босни је баш због борбе против католичанства, као носиоца туђе власти. Зна се на пример, да је Сандаљ Хранић, зет кнеза Лазара, био православни колико и Патарен. Политички, према идеологу земљорадничком Александру Стамболијском, Богумилство је било чист земљораднички покрет. Прелаз на Ислам под турском влашћу

Национално порекло већине муслимана Босне, Херцеговине и Санџака веже се за Богумилство. To је историска истина. Поразом српске средњевековне во.јске на Марици (1372) године, па пораз Лазареве на Косову (1389) Османлијама је отворен пут у Европу. Босна he пасти под турску власт тек 1463, а Херцеговина 1482 године. Тај период османлијског продора према Бечу, папе ће искористити да створе бедем одбране према католичанству у само.ј Босни и Херцеговини. Богумили he б и т и проглашени као непожељан елеменат, и доћи ће Папска Енциклика о биолошком уништењу истих. (Ко не 'веру.је, нека се сети усташког истребљења Срба у Другом 278

светском рату). Падом Босне и Херцеговине, притиснути оД стране католичке цркве, већина Богумила he примити Ислам, племство да сачува положај, а народ да сачува голи живот. У освјачком ходу према Бечу Османли.је су ишле преко српских територија, и с тога се јасно види да су само православни и Богумили на Ислам прелазили. На чисто хрватску територију Османлије нису ни наступиле. И овај факат показу.је да је највећи број Богумила прешао на Ислам. Доласком Османлија у Босну, сачувало се и католичанство и православље и до дана данашњег. Богумила нема, иако је, до доласка Турске, сва Босна била у знаку богумилства. У Босни нема средњевековне уметности, као у Србији, ни старих цркава. Толико је, у Средњем веку, Богумилство било Босну освојило. Од Богумила су остали њихови бели мрамори, Стећци, и данас сачувани по брдским пределима Санџака, Босне и Херцеговине. Они нису ни имали храмове и другнх споменика. Богумилски стећци се налазе на чисто православном подручју, и то је доказ порекла муслимана, баш преко Богумила, који су одржавали више него братске односе сп Рашком. Босански краљ Твртко се крунисао за краља Босне и Рашке, у манастнру Милешеву, крај Пријепоља, на гробу Св. Саве, као и Херцег Стеван, који је постао ’’Херцег од Св. Саве”, и тако је постала Херцеговина. Према овом манастиру муслимани гаје специјални култ и поштовање. На богумилским стећцима време .је избрисало многе натписе. На једном овако пише: ’’М ухамед Бранковић умро на својој баштини” (ова реч баштина показује и старину порекла овога поко.јника). Има и још један податак да је у селу Дубочанима, једна богумилска породица прешла на Ислам тек око 1936-37 године. Муслимани, потомци Богумила, чувају разне језичке и обичајне особине можда чистије од других Словена, и од самих Срба, који су претрпели утицај мешања са Турцима. Забележимо мишљење Јована Цвијића: ”У метанастазичкој области има један део нашега народа, који је био најмање покрстив. To су муслимани Босне, Херцеговине и Новопазарског Санџака, и зато су они, кад се апстрахује од Ислама и турцизама, сачували неке наше прастаре црте, дубоке Словенске — српске особине.” Извесно јасан закључак да су босанско-херцеговачки и санџачки муслимани српског стабла. Што се то национално осећање угушило под Турцима, крива је само вера, јер код Турака вера и народност су ишли заједно. У та времена, сличан случај је и код Срба и Хрвата. Код Хрвата, главни знак наЦионалног распознавања је било католичанство. Тек Јосип Штадлер почиње да шири хрватство и друтим средствима 279

осим верских. И код Срба, од Саве Немањића, православље и српски национЕлизам су ишли за.једно. Иако ’’Турци” босан-

ско-херцеговачки муслимани су за време 500 година морали да се боре са Мађарима, хрватским господарима. И ту се појавише њихове расне црте, кроз песме Кра.јишнице опеване, где су њихови јунаци долазили чак ”до Леђена град а” (Лугано, Италија). Ту су њихови јунаци: Будалина Тале, Танковић Осман, Хрњица Хплил, Мустајбег Лички, Ђејван-Дедо, Бојичић Алија и други. Тај циклус јуначких песама ових муслимана, у борби са разним Филит Мађаронима и хрватским слугама туђину је подсвесна освета Богумила за старе прогоне. Није случајно песник Филиповић, у Косовским Божурима, окитио дивним стиховима и самог Будалина Тала. ”3на га гора крвавога вука, И све гусле што га п.јесмом хвале И зна.ју га крвави мегдани, И бекрије у пијано.ј механи, Један бјеше Будалина Тале..." Ови јунаци се нису бојали ни Султана ни бечког Ћесара. Легендарна кураж ових муслимана се огледа и у пјесми о Бојичић Алији. ’’...Бојичићу, бојиш ли се кога? He бојим се до Бога никога, Цара мало, султана нимало, А за везира к’о дората м ога.” — Ипак су ови борци, у борби против Мађара, кроз векове, десетковани, можда и више него и хајдуци и други јунаци на самом српском подруч.ју, под турском влашћу. Али зато, очеличени и десетковани у овим ратовима, муслимани Босне и Херцеговине су сачували старе црте, отпор и инат, бес и пркос, који се испољавао и против самих Османлија, када год се прилика зато указала. Чисто национални и побуњенички карактер he добити само отпор Хусејин капетана Градашчевића, Змаја од Босне, против реформама Султан Махмуда II и увођења феса, грчке капе, на главу босанско-херцеговачких муслимана. З б о г ’’црвеног ф есића” је много крви протекло. Змај од Босне подигао народ на устанак, пошло се било на Косово, ”гдје нам ђеди славу изгубиш е”, али се нађоше султанове слуге, Ченгићи и Ризванбеговић, не дозволише да се Градашчевип састане са Бушатлијом и да све плане против султана. Та.ј фес босански, усташки злочинци у Другом светском рату, he набијати на главе својих кољача католичке вере и због тога he страдати муслимани, ни криви ни дужни. 280

Ислам је у Босни дао специфичан начин живота, песму н музику, а исламска култура је окитила Босну џамијама, чесмама и шедрванима, мостовима и халама. Иако није достигла оно што је исламска култура дала Кордови и Гранади, по Ирану, Пакистану и Истамбулу, она је у Босни на висини. Рађање српске националне свести

Под Аустроугарском окупацијом, родиће се српски национализам и код муслимана. Мостар he бити центар. АустроУгарска је свим силама радила на националном одрођавању босанско - херцеговачких муслимана и одламању од Српства, у циљу смањења опозиције аустријској солдатески. Насилно ширење католичанства, и присуство српског револта ’’побудић е ” и босаиско-херцеговачке мусли!мане да се боре за слободу. Приближавање Српству, значило је борбу против АустроУгарске. Прво .је почело политичко организовање у томе смислу, кроз одбрану Дина. Џабићев покрет је плануо због прекрштавања малолетне Фате Омановић, из Кута, кра.ј Мостара, а Фирдусов покрет, за верску и вационалну ствар, he заталасати целу Босну и Херцеговину. Осман Ђикић he дати снагу овоме покрету и српска национадна свест се, преко њега пробудити, кроз рад ’’Гајрета”, у ”Лигу хиљ ада” претворити. Муслимани и православни су уједињени у борби за Ослобођење испод црно-жуте Монархије, а Хаџи Лојина револуција he бити и против Турске и против Аустро-Угарске, јер је Турска продала Босну Аустрији, а ватан је био у питању, и за православне и за муслимане, јер Берлински конгрес (1878) не даде слободу Босни. ’’Млада Босна” је извела Принципов Видовдан и свет запалила. Ту је било и муслиманске српске националне свести и у рату и после рата. Српски војник, међу којима и муслиманидобровољци, задивиће цео свет и сломити Аустро - Угарску снагу. Створиће се и Краљевина Југославија, и српска национална свест код муслимана ће се преливати у југословенство; под чију капу he бити стрпани и они који су се, против Србије, Црне Горе и Савезника борили на страни Аустро-Угарске, а политику муслимана he водити Југословенска Муслиманска Организација, на челу са Др Мехмед Спахом. Српски националисти Др Авдо Хаџиомеровић, Али.ја Казазић, Авдо Карабеговић, Шукрија Куртовић, Хасан Ребац, Др Авдо Хасанбеговић, Адем Бисо, Мустафа Бектић и безброј других интелектуалаца, неће моћи да придобију масе на чисто српском националном организовању, јер је цела државна политика била у знаку југословенства, које he. на крају, бити на штету самих Срба и Србије. 281

Други светски рат he бити фаталан и за муслимане у политичком и националном погледу. Усташтво ће, преко Џафера Куленовића, муслимане прогласити ’’Цвијећем хрватског нар о д а ”, а оне муслимане српске националне и југословенске оријентадије, једноставно ликвидирати, као и стотине хиљада Срба. Они Срби муслимани, к о ј и су избегли у Србију, могли су остати у животу. Усташки план ”Кад свршимо са Србима, на реду су Турци”, муслимани су брзо прозрели, и јавно, резолуцијама, осудили усташки геноцид над Србима уопште. У самој Србији за време Другог светског рата, Срби муслимани су настојали да се ублажи освета од стране ојађеног Српства над муслиманима, јер већина муслимана није имала никакве везе с усташтвом. У том смислу he Мустафа Мулалић, бивши народни посланик и публициста, отићи у штаб генерала Михаиловића и сарађивати са Равногорским покретом. Други светски рат, двострука револуција у њему, долазак комуниста на власт, успориће српску националну свест код муслимана, и пољуљати братске односе са Србима. Ко је зато крив, осим усташких и комунистичких налета на српски национализам уопште, не истражујемо, јер као Срби муслиманске вере, братство ширимо, боље будућности ради. Данас и сутра

Све што написасмо је поука из прошлости. Наша политичка и национална стварност данас, и какву је видимо за сутра, је важнија и ту је чвор наше проблематике, у склопу других национализама и верских претензија, а будући да се налазимо између српског и хрватског национализма. Иако је комунизам против сваког национализма, можемо слободно рећи, да он помаже хрватски национализам уопште, а код муслимана посебно, а на штету српског национализма, који расте стихијски и поред страшног насиља режима. Писали смо и остајемо при тој мисли, да је Тито Хрват и да хрватски делује. Комунизам се у Југославији толико излизао да га, стварно, Хрвати одржавају као систем управе. Да се муслимани не би масовно определили за Српство, у националном погледу, они he бити национално проглашени ’’Муслиманима”. Збрка вере и народности код комуниста је дозвољена. Кулминација те назадњачке идеје he бити председник Централне владе, у Београду, муслиман Џемал Биједић. Нико од Србакомуниста није дорастао за тај положај!? И поред свега тога, српска свест код муслимана је бар сто пута јача од хрватске. To и статистике показују. Остаће и даље национално и поллтичко преваспитавање, које је, и под комунистима, на добром путу. Д обри муслимани, добри Срби и добри људи. Такве 282

треба да створимо. Меша Селимовић је Србин тога типа. Оч рони у муслиманску прошлост и даје јој српску и националну светслост, у својим књижевним делима (роман ’’Дервиш и смрт”). И поред свега тога, наша забринутост се не смањује. Историја се и са нама некако наопако понавља. Од Калаја до Тита и од Адемаге Мешића до Џемала Биједића, једнако се гуши српска национална свест код босанско - херцеговачких муслимана и врши деградација у грађанском смислу. И у Сарајеву је комунистичко вођство хрватско, иако су Срби у већини, a иза њих долазе муслимани. Није нимало за муслимане весеље што је у Београду председник Централне владе Џемал Биједић. Та аномалија се, у историји Српског народа не може дозволити. Никада муслимани не би тражили такву власт. Тито је за своју невољу то учинио, јер нема поверења ни у једног јединог Србина за тај положај. И поред тога, што у нормалним приликама, када слободна воља буде дошла до изражаја, становништво Херцег-Босне ће се изјаснити за српску ствар, док хрватски фанатиди, у земљи и у иностранству, раде да, бар на папиру, освоје нешто од српске Херцег-Босне. Ту има разних планова, узалудних. Исто тако може се рећи да и СрпстЕо не спава. У земљи, интелектуалци леже по затворима у име одбране Српства, a у емиграцији Срби озбиљно прате рад и воде борбу против хрватских и других фанатика. Српски централни одбор, на челу са Др Миланом Гавриловићем, иако непотпун, без предаха води борбу за одбрану српских интереса. (Србе муслимане у овом одбору преставља Алија С. Коњхоџић). To чини и нови председник Српског националног одбора др Урош Сеферовић. Наша политика сутра треба да се базира на добрим односима са Српством уопште, а уређење државе на бази слободног определења народа (то је и став Српског националног одбора>. Са Херцег-Босном he се правити разне комбинације и сутра. Они he бити на пазару, али смо убеђени, да he, у слободи, Српство триумфовати и блеснути у Босни, светлије него икада V њеној дугој и тешкој историји. Муслимани су дорасли за праву демократију и социјалну правду, сити комунистичких експеримената. кроз диктатуру и злочине. И тачно знају где је, на крају крајева, и линија њихових интереса. Политика и није, рецимо, комешање кукуруза. To је озбиљна ствар, и ту, када се погреши, нема поправних испита. Муслимани неће пасти на овоме испиту. Ми у емиграцији, пуних двадесет година радимо на јачању односа између Срба обе вере. Странице ’’БРАТСТВА” су све283

д ок нашега рада. Ова СПОМЕНИЦА ’’Братства” нека буде д о куменат и подстрек сво.ј браћи, у земљи и у иностранству, да је "брат мио које вере б и о ”, и да треба да васкрсне пуна српска слога, ради што сигурнијег успеха у нашем раду на добро Српског народа и Отаџбине. За Слободу треба слога. За слогу треба.ју људи. ”Љ уд и траже Слободу, а Слобода љ уде”. Будимо и Срби и људи, сложни и уједињени и дочекаћемо Слободу за коју се годинама боримо. Народ he тако наш рад поштовати, а историја трага оставити. Проф. Н азиф Гачовић

СРПСКА СВЕСТ КОД БОСАНСКО- ХЕРЦЕГОВАЧКИХ МУСЛИМАНА Предавање Алије С. Коњхоџића, уредника ’’Братства”, на даиу Српског националног одбор а, 26. марта 1972 године у Чикагу

Један од најтежих и још увек нерешених проблема Српског карода несумњиво је проблем босанско-херцеговачких муслимана, који је рак рана на српском организму, која је кроз векове крвавила. Понекад би, у разним временима и под извесним околностима, када су једнокрвна браћа осећали потребу заједничке сарадње, престала да крвави, али никада није потпуно зарасла. Та сложеност овог проблема не лежи само у верској подвојености већ и у национално-политичком и економско - социјалном погледу. П рим ајући Ислам, који је у то време преко Султана држао Српски народ у ропству, потурчењади су а приори постали и политички противници Срба, тим пре што је у тс време политика Средњег века била у знаку верских ратова. Примајући затим од Османлија положаје, привилегије и имања, отета од власника Срба, потурчењаци су и кроз то постали економски и социјални непријатељи српској раји. To тешко стање економске неједнакости и социјалног угњетавања од стране ага и бегова оставило је дубоког трага у психологији Српског народа, што се и поред историске и етнолошке науке о српском пореклу босанско-херцеговачких муслимана и даиас осећа, не са призвуком вере него у политичким потезима, када је реч о њима. Слабљењем турске власти у Босни и Херцеговини и сукобима између представника османлијске силе и домаћих синова, махом беговата, то непријатељство међу једнокрвном браћом 284

почело је да се губи, а код потурчењ ака јаче се испољавала свест о њиховом српском пореклу, о њиховим правима на ове земљ е, као и спознаја да су још од XI века били предмет на,]грубљ е силе римских папа, који су водили крсташ ке ратове са Богумилима, које је предводио Кулин бан, да их униште. Од тих Богумила постали су у већини данашњи босанско-херцеговачки муслимани. Било је и случајева да су и многи православци примили Ислам, нарочито српска властела, да би сачували и главу и имање. Такво стање под Турцима натерало је босанско-херцеговачке муслимане да се макар и опрезно приближе својим комши-

Хусеин-бег Градашчевић — ”3мај од Б осне”

јама, Србима православне вере, који су говорили њиховим језиком, српским језиком, који су прослављали и чували народне обичаје, који су били и њихови. Кроз та сазнања и кроз то приближавање Србима православне вере почела је да се код муслимана буди српска национална свест, која је дотле била запретена верским мистицизмом и учмалости ж ивота и подавањ а фатализму. То буђење српске свести код муслимана најавили су песници муслимани у својим песмама, народни

285

прваци својим братскијим опхођењем према Србима православне вере, а муслиманска интелигенција, иако малобројна, својим све јачим и отворенијим иступањем у правцу национглне оријентације своје једноверне браће, у правцу српске мисли. Такво стање изазвало је још већи отпор према турским властима, а верска сродност са окупатором није могла да спречи тај процес националног освештавања босанско-херцеговачких муслимана. Многе побуне беговата, без обзира на мотиве, знак су тога непријатељства према Турцима, а кроз то и знак буђења српске свести и спознаје да са Османлијама немају ништа заједничког сем вере, да су Османлије и за муслимане окупаторл као и за Србе православне вере. Међу овим побунама против турске силе најпознатије су побуна Хусеин-бега Градашчевића, званог ”3мај од Босне” из 1832 године, који је пошао у сусрет османлијској сили чак до Косова. Намера му је била да ослободи Босну и Хердеговину и да их припоји Србиш. У ту сврху тражио је војничку помоћ од кнеза Милоша, али је није добио. Немачки историчар Л еополд Ранке, писац светског гласа, у својој књизи ’’Србија и Турска у XIX веку” описује ову побуну, а за војнике Хусеин-бега Градашчевића, на страни 314 каже да су певали: ”Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару нашу славу прађедовску...” Ако се без икаквих предрасуда анализирају ови стихови Градашчевићевих војника, за које Ранке каже: ’’Нешто величанствено и узвишено лежи у овом осећањ у”, a то је несумњиво Српство, долази се до истине да је кроз те стихове, макао и потсвесно код њих проговорила српска свест, која се од прелаза на Ислам па све до данашњих дана није гасила у душама потурчењака. He мења у ствари ништа што та свест није пламтела буктињом као што је пламтела у душама Срба православне вере. Њ езина је снага била у томе што је била луча у тами верског мистицизма и националног беспућа, ко.ја је муслиманима указивала на прави пут, на пут пуне и искрене братске сарадње са њиховом браћом православне вере. Друга исто тако важна побуна, која је имала национални карактер, била је побуна Али-паше Сточевића Ризванбеговића из 1849 године, који је био побратим српског великана Владике Рада, коју је побуну угушио злогласни Омер-паша Латас. Како се види још за владавине Османлија у душама потурчењака пламтелз је жижа српске свести, која их је терала да се у судбоносним часовима идентификују са Српским народом и да тиме ударе неизбрисив печат на тапију о припадништву 286

ових покрајина Српском народу. Ево неколико примера те увек будне српске свести код потурчењака. У половини XVII века Мухамед Хеваји из Тузле, инспирисан традицијом и народном поезијом пева о братству једнокрвне браће, хришћана и муслимана и пророчки указује на зло, које нас чека ако се не повежемо једним духом — српским духом: ”Отац један, једна мати, Прво би нам ваља знати, Јер ћемо се паски клати...” Чувени првак из Мостара Али-ara Дадић у првим годинама XIX века покреће борбу за аутономију Босне и Херцеговине, коју су борбу прихватили и Срби православне вере. Турци га ради тога трују 1809 године. Познати песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепча у својим стиховима напада турску силу, а за Турке каже: ’’Турчин нема амела, Кривда правду замела...” Њ ега су Турци 1821 удавили у Травнику. Ово буђење српске свести код муслимана није измакло из вида ни апостолској монархији. Чим је Аустрија ушла у ове српске покрајике она је свим дозвољеним и недозвољеним средствима покушала да ту српску искру код муслимана угуши. Служила се митом и повлашћивањем, нарочито анационалне чарши.је, ко.ја је да би сачувала свој повлашћени положај широке муслиманске масе држала далеко од науке и буђења националне свести. Аустрија је прво покушала да муслимане придобије за хрватску идеју, па када то није ишло покренула је 1910 године лист ’’Б о ш њ а к ”, да преко њега шири некакву бошњачку нацију, само да не буду Срби. Та настојањз Аустрије уродила су другим плодом који Швабо није очекивао — српска свест, продрмана још за време османлијске силе почела је све јаче да се афирмира код босанско - херцеговачких муслимана, и то не неодлучно, но отворено са спремношћу на све последице, које су биле неизбежне под туђинском силом, која је дошла да у овим српским покрајинама угуши све што је српско и што храни српску душу. Ту отворену борбу са апостолском монархијом прихватили су и предводили најугледнији представници муслимана, који су тако рекућ до јуче били противници сваког националног освештавања широких муслиманских маса, чиме је њихова 287

акција добила револуционарни карактер. Те свесне манифестације српске свести код водећих муслимана уродиле су плодом. Отворено се заступала идеја повезивања православних и муслимана да се заједнички одупру насиљу аустријске управе, која је у првим данима окупације својим делима и наређењи.ма показала каква судбина чека и православне и муслимане. Свега 4 године по окупацији долази до устанка у Херцеговини 1882 године под вођством Стојана Ковачевића и Салке Форте, који су подигли на устанак преко 150 хиљада душа, од којих су били пола православни, пола муслимани, махом тежаци. У устанку су учествовали сви народни прваци. Са православне стране поред Стојана Ковачевића Перо Тунгуз, сердар Васо Бува, Јово Самаруић, Лука Дангубић и други. Од муслимана били су чувени бези Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Бег Танковић и други. Вође устгнка затражили су војну помоћ од војводе ГТетра Вукотића, али помоћ нису добили, сем што је Лазар Сочица, уз тајно одобрење кнеза Николе, прискочио у помоћ устаницима. Овај устанак једнокрвне браће против заједничког непријатеља несумњиво је последица спознаје о крвном сродству в?ром подељене браће, о њиховим за.једничким интересима и о потреби заједничке борбе ради очувања и вере и нације. Пет година после устанка од 1882 године, који је био угушен, јавља се 1887 године Мехмедбег Капетановић-Љубушак са својим делом ’’Народно б л аг о ”, збирка пословица, анегдота и популарних песама, који је био велики пријатељ Вука Врчевића, познатог сакупљача народног блага. Д а би истакао то свој« пријатељство према православнима и своја српска осећања Капетановић је штампао своје дело ћирилицом, а своје имање код Бихаћа и С а н с к о г Моста поклонио је за подизање православних богомоља и парохијалних станова. Њ егов син, Ризабег пошао је џадом свога оца и сарађивао у ’’Босанској Вили”, где су штампани његови лирски стихови. Следе значајни историски догађаји и гомилају се, а све у потврду генеолошком науком утврђене припадности босанскохерцеговачких муслимана Српском народу, које је вечерас немогуће набројати, па ћу споменути неколико најизразитијих српских акција међу муслиманима, чија српска свест није више у повоју, ве^ их покреће на дела чији је крајњи циљ јединство са једнокрвном браћом и заједничка борба за слоболу Српског народа. У уговору између православних и муслимана о уређењу Босне и Херцеговине од 1902 године, који су потписали народне вође у име православних Глигорије Јефтановић и Воји288

с л а в Шола, а у име муслимана Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић, стоји у чланку 11 и ово: ’’Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица. He признаје се право завичајности никоме, ко је дошао са окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени.” А тај милет, који је дошао са окупацијом и коме се не признаје завнчајност са стране православних и муслимана, то cv били католици, које је црно-жута аждаја довела са собом 113 разних покрајина и указом их прогласила Хрватима, чији потомци, на челу са Брозом и Микулићима и дан-данас врше Фрањину работу, својатају ове српске покрајине, а нас муслимане прогласили су за време рата ”цвијећем хрватског народа”, а сада нас трпају у некакву ’’муслиманску” нацију, коју муслимани одбијају, што се види из кукњаве самог Микулића, председника Централног комитета Босне и Херцеговине, када се правда да комунисти нису измислили ту нову "муслиманску” нацију. После ове не само националне него и политичке манифестпције Срба обе вере у поменутом уговору о уређењу Босне и Херцеговине, долази 20 фебруара 1903 године до оснивања Т а ј р е т а ”, срлског муслиманског потпорног ђачког друштва, на челу са Мехмедбегом Фадилпашићем, велепоседником из Сарајева. Доласком Османа Ђикипа из Београда 1907 године, који постаје секретар ’’Гајрета” и уредник истоименог друштвеиог органа, ’’Гајрет” потпуно излази из оквира верске подел>ености и надионалне неосвештености и свесно развија српску заставу, под којом окупља муслиманску омладину и спрема је за судбоносне дане, када he морати да положи испит зрелости из нациоиалне тематике, бранећи Српство и изјашњавајући се Србином. Покретањем ’’Самоупргве” 1910 године, у друштву са Сма.јом Ћемаловићем, сенатором из Мостара, кога су усташе живог спалили у Јасеновцу септембра 1941 године, Осман Ђикић уводи ’’Гајрет” и своју младу гарду и у политичку борбу не само са аустријском влашћу него и са чаршијом, која је још увек држала свој привилегисани положај на штету националног опредељења широких муслиманских маса. Османове идеје, чију смо 60-годишњицу смрти обележили У ’’Братству” за месец март, пале су на плодно тло. Нема акЦије за слободу српског р о д а где нема и Срба муслимана, и то свесних бораца који су се видно истицали, мислећи ваљда Да ће кроз такво пожртвовање избрисати верску поделу међу б р а ћ о м . која је нанела зла и једнима и другима. На тако званим велеиздајничким лроцесима, које је црно-жута монархија пРиређивала уочи своје пропасти по Боснл и Херцеговини, се-

19

289

дсли су и многобројни Срби муслиманске всре, махом ђаци и питомци Т а ј р е т а ”, који су пркосно гледали судбини у очи и кроз сво.је жртве за Српство постали херо.ји и мученици српски. Међу таквим био је и Изет Телалбашић, гимназијалац из Тузле, који на суђењу у Бихаћу почетком 1916 године, на питање судије које је народности свесно одговара — српске. Судија, као да га није разумео, или се правио да га не разуми, понавља питање, а Телалбашић му свесно понова одговара Србин сам од рсфења. Ако се узме у обзир да је Телалбашић дао овакав одговор судији у време када је Србија била прегажена, а Краљ и Влада на Крфу, тада се може правилно измерити дубина српских осећања код овог изразитог сина Cpirског народа. Међу Србима муслиманима, поред интелигенц^је било је и неписмених муслимана, који су у својој души носили та српска осећања. Један такав Србин муслиман био је Ибрчхим Балта, тежак из Херцеговине, који је био четник војводе Војина-Вука Поповића, у одреду Лабских чета и погинуо 1913 године у рату са Турском. Најзначајнији допринос у борби за ослобођење и уједињење Српства дали су Срби муслимани у Сарајевском атентату, међу којима се истичу Ђулага Буковац, по историчарима један од главних завереника и Мухамед Мехмедбашић, који је требао да изврши атентат на Фердинанда, уколико промаши Чабриновић или Принцип. Тај исти Махмедбашић, столар из Стоца, на позив Мустафе Голубића дош ао је јануара 1914 године у Тулузу, Француска, где је Гаћиновић са Голубићем и Живановићем стварао план за извршење Сарајевског атентата. Када је у Тулузи видео материјалну беду завереника брзојавно је затражио из Стоца 300 франака зајма и предао то Гаћиновићу. Ех, пусте ли среће, да нам је данас бар неколико Мехмедбашића, уверен сам да крвник из Кумровца Јосип Броз-Тито давно не би био на Дедињу, нити би се шепурио широм света и држао Српски народ у ропству, које је црње и од турског и од аустријског. Са мало добре воље, има их међу нама и не би требали, попут Мехмедбашића, да узимају зајам, већ само мало да одреше добро завезану кесу. Када је избио рат сав се терор сручио и на Србе муслимакске вере, ко.јих је било у Араду и у другим логорима, где су Срби били интернирани. Мобилисани Срби муслимани пребегавали су Русима и ступали у Добруџи у српске добровољцс, међу ко.јима треба истаћи витеза Карађорђеве звезде с мачевима Д р Авду Хасанбеговића, сенатора и дугогодишњег председника ’’Гајрета” у Југославији. По ослобођењу 1918 године наставили су преживели Срби муслимани свој национални рад кроз ’’Гајрет” и учешћем у no290

лптичком животу новостворене државе, али обзиром на полнтпчке прилике које су владале у држави, та њихова активносг није дала резултате, које је требала дати. Међу њима није бкло оног одушевљења, које је владало за време робовања под Швабом, нити сног разумевања из тих дана код браће Срба православне вере за надионално и културно освештавање широких муслиманских маса. Па ни сама државна политика, ко.ја је била вођена више у интересу партија него у интересу државе и Српског народа, није пружала никакву солидну основу за један истрајан и идеалистички рад Срба муслимана. Ако се томе дода да су се у таквим приликама и саме муслиманске масе одупирале сваком националном раду кроз стегу Југословенске муслиманске организације, којој су припадали и чије је вођство наставило са радом предратне анационалне чаршије у погледу националног опредељивања муслимана, онда се није ни чудити слабом успеху. Како се види у држави, за коју су и Срби муслимани дали свој значајан допринос, није било могућности да се акција око освештавања широких муслиманских маса настави, интензивније и плански у духу српских потреба и интереса Срба обе вере. Политиканство је задало тежак ударац тим стремљењима Срба муслимана, па можемо без устезања рећи, да је донекло и допринело да је један део муслимана пришао Павелићу и да су као усташе извршили тешке злочине против своје браће православне вере и комшша. Сам шеф Југословенске муслнманске организације Др Џафер Куленовић постао је Павелићев доглавник, а злогласни вођа крволочних шуцкора за време Првог светског рата Адемага Мешић, подпредседник странке, од краљевог сенатора преко ноћи је постао такође доглавник патолошког типа Анте Павелића. У тим тешким и судбсносним часовима, када је понова Српски народ био изложен терору кгквог историја света не памти и када је усташка влада у свој програм унела и биолошко истребљење Срба на њезиној територији, јављају се опет Срби муслимани да помогну угроженог брата, да спасу драгог комшију. Пишу се многобројне Резолуције, са потнисима најугледнијих муслимана Босне и Херцеговине, у којима сс по цену властите слободе и живота жигошу усташки злочини и тражи правда за прогоњени и обесправљени Српски наРод. Појединци се истичу својом српском свешћу и храброшћу пред усташким властима попут судије Мује Пашића из Моста'Ра. Када су усташе наредиле Србима да предаду све што имају Пашић је донео у полицију свој бицикло, а када му је усташа 'Рекао да се то не односи на њега, Пашић му је одговорио:

291

”Ја нијесам човјек брзе и спскулације. Стари су ми билн Срби, српски мислили и ос.јећали и када је свањивало и смрклвало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Avстријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло." Овај свесни српски борац, заједно са витезом Карађорђеве звезде с мачевима Фехимом Мусакадићем, са хиљадама Срба муслимана, одазваће се међу првима позиву Вожда Трећег српског устанка и ступити у четничке одреде, да се под српском и Равногорском заставом бори за своје Српство. Око 5 хиљада муслимана било је v саставу невесињске и мостарске четничке бригаде, на челу са Фехимом Мусакадићем, Др Исметом Поповцем, Мујом Пашићем и другима. Батаљоном у саставу нсвесињске бригаде командовао је инж. Владимир Зечевић, сада у Чикагу, који је то јавно објавио у ’’Братству” бр. 2 за мај 1954 године, а батаљоном у мостарској бригади командовао је Владо Милутиновић, жандармеријски капетан, који је ових дана умро у Едмонтону, Канада. Данас су односи између једнокрвне браће под комунистичком окупацијом врло добри, што потврђује и чињеница, да се велики број муслимана код оба пописа становништва изјаснио да су Срби. Код пописа становништва 1960 године из.јаснило се преко 160 хиљада муслимана за Србе, a 1971 године преко триста хиљада. Нису помогле ни претље ни застрашивања, a најмање ново чудо комунистичке пропаганде, некаква ’’муслиманска” нација. Све је то пало у воду пред налетом српске свести, која се овог пута код муслимана стихијски манифестовала. Њ ихово опредељење за Српство отворило је једну нову епоху у борби васколиког Српства за слободу, у ко.јој неће бити колебања, а најмање трговања са српским осећањима и светињама, у којој he Српство бити највећи закон за сваког Србина без обзира на веру и покрајину. Ако се овим дивним манифестацијама српске свести међу босанско-херцеговачким муслиманима дода и став српске емиграције у односу на нас Србе муслимане, који је дошао до пуног изражаја у прихваћању часописа ’’Братство”, чији је циљ јачање национално-политичког јединства Срба православних и муслимана у емиграцији, онда можемо мирне душе и са више поуздања у српску будућност рећи да ни злочини муслимана усташа нису помутили наше видике, да Срби православне вере у нама муслиманима гледају своју браћу, што је у једном чланку у "Братству”, бр. 11, за месец фебруар 1955 године, рељефно оцртао четнички војвода Добросав Јевђевић, где каже: "...Два завађена брата могу да се мрзе, могу да дођу главе један другом у пламену гнева, али никад не презиру један дру292

гог. Та нота међусобног респскта, међусобног поштовања, међусобног признања јунаштва и витештва била је доминантна v нашим односима у Босни м Хсрцеговшш. Та је била увех жива и код оних муслимана, што су се сећали своје крсне славе пре него што преверише, код оних што склапаху сисана кумства са православним Србима, као и код оних што палише иконе православне и скидаше главу браћи другог закона.” Овако је мислио и писао о босанско-херцеговачким муслиманима један из плејаде ’’Младе Босне”, један од најизразитијих српских револуционара из Босне и Херцеговине и четнички војвода, који је баш са муслиманима усташама водио крваве борбе и окршаје, али злочини муслиманских изрода нису помутили његове видике, нити у његовој души убили историску истину да смо браћа и по крв.и и по језику и да се не смемо мрзити, већ слагати и л^убити ради боље и срећније будућности свих нас, у првом реду Српског народа. Оваквим језиком данас говоре Срби муслимани и у земљи под комунистичким терором и у емиграцији, а њихов глас наилази на пуно и братско разумевање код Срба православке вере из свих српских покрајина. Кује се и прекаљује понова то братство једнокрвне браће. Овога пута под тежим околностима него икада, али he зато бити трајније и неће се више поновити случај да брат брата мрзи или убија зато што је друге вере, већ ће се, повезани српском свешћу и братстком слогом приближити један другом, да буду једно као што су једно и на бази језика и обичаја и на бази историске истине, коју су светски и домаћи историчари и етнолози утврдили и овековечили, то јест Срби и само Срби. Тај час и дан на помолу је. Учинимо и ми у емиграцији нашу дужност да нам тај срећни дан што пре осване, јер он носи н слободу српском роду. (’’Братство” — април 1972).

293

БЕСМРТНИ Њ ЕГОШ О СРБИМА МУСЛИМАНСКЕ ВЕРЕ

Њ егош је своју песму ”Србин Србима на части захваљ ује” посветио гроф у Јосиф у Ивановићу, капетану Д оброте. Ови Ивановићи су се крајем 14-ог века с многим другим породицама из Босне склонили у Бајице под Ловћеном, па су се касније спустили у Котор и настанили у Д оброти, примивши католичанство. Њ егош је с пратњом — њих 34 браће му и рођака, сишао јуна 1833 у Котор на путу за Русију да се завладичи, и одсео

Владика Петар II Петровић Њ е г о ш

ко д Илије Лумбардића, свог агента. После 3 дана дође код Њ егош а конте Јо зо са своја 2 синовца, да га поздрави и замоли га да им буде гост. Њ егош им молбу услиша и лађама одведош е и Њ егош а и сву му пратњ у у Д оброту и ”црногорски” их угостише. Овим поводом је Њ егош горепоменуту песму написао и своје првенче ”Глас кам ентака”, који је собом понео да га штампа

294

у Бечу, посветио конту Јозу, и предао га Вуку Караџићу д а се побрине за штампање, али га аустриска дензура баци у кош! Кад се Њ егош , сад као епископ, вратио преко Беча у Црну Гору, штампао је он у својој штампарији коју је собом донео, као прву ствар горепоменуту песму и послао је одмах, 1834 конту Јозу. П оследњ и стихови — 67-70 ове песме, гласе: О, ви Срби, свуд ли србујете, дуж ност чојства праву испуњате! Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљ ност ђелом и врлином! Ова последња 2 вери, а разумни по Њ егош у својој огледало ст. 113-39

стиха значе: Глупи љ уди цене човека по раду и поштењу! песми ’’Синови И ванбегови” — в. Српско каже:

Глас доп аде Црнојевић Ђуру, да Станиша иде са Стамбола. да му узм е б а б о зу државу, па Ц рногорце на искупу пита: А што ћемо сада, Црногорци, о д Станише и браће остале, што су ни се, браћо, потурчили? Ево на нас иду с силном војском, да нас турче и мукама муче! А да оће с миром браћа доћи, ми бисмо их, браћо, прихватили, како своју браћу загрлили: брат је мио које вјере био када братски чини и поступа, али они братски с нама неће, већ крвнички, по турском начину! Њ егош је у својој песми: П оздрав роду из Беча 1847, штампаној у Новом Саду 12 јан. 1847, у ст. 43-5 рекао: He пита се ко се како крсти, но чија му грије крвца душ у, чије га је мл’јеко задојило! Њ егош пише Осман-паши Скопљаку, скадарском везиру, са Цетиња, 5 окт. 1847 као одговор на Пашино о д 17 септ. и каже: ”...Када је Бајазит, Илдерим названи, Босну покорио . . . онда су моји преци и још неке одабране фамилије . . . оставили своје отачество и у овим горама утекли. Помисли ђе су ми

295

■браћа, славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства! Ђ е је Црнојевић (Буш атлија), ђе Обрен Кнежевић (М ахмут,беговић), ђе Кулиновић? Ђ е је Скопљак, he Видајић, ђе Филиповић, ђе Градашчевић? Ђе ie Сточевић, ђе Љ убовић, ђе Ченгић,? Па ђе cv многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачество и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно? Онда бих ја с њима нешто велико потражио! ”Бог сами знаде када he се они своје славе с п о м е н у т и и до када ће се ова моја браћа од своје браће туђити и називати се Азијатима, и до када he за туђу корист работати не cjehajyћи се себе ни својега. ”Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са ким се ова шака горштака за опш те пош тење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом! Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. Ево наше опш те несреће! ”...Ја бих волији но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, ко.ју је једно млијеко одојило и једна колијевка одњ ихала . . . Ја бих рад да сам се мало доц није родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својих ■споменули и јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијих витезова нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем народу! ”...Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја са\г твој брат, твој пријатељ. Али када говориш као Турчин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку против«0 било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: Шта овај човјек којешта пише и снијева?, али се надам да he наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачестољубивим мислима и писму владичину, на којега се данас виче са свакоје стране како на бијелу врану!” Њ егош је у ’’Ш ћепану М алом”, IV чин, ст. 318-26 казао: Вјеровања Србе истражише! Ми смо Срби народ најнесрећни! Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом те се звати Србином не хоће! Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило! ("Братство” — јуни-јули 1961).

296

ИЗ МЕМОАРА КРАЉА НИКОЛЕ

И здавачко ш тампарско предузеће ”О б о д ” — Цетиње, издало је 1969 године "Мемоаре Краља Н иколе”, која едиција у ствари обухвата: аутобиографију, М емоаре и путописе Кнеза Николе за период од 50 година, од њ еговог раног ш коловањ а д о 1899 године. М емоари су ”Ж ива историја Црне Горе за владе и ратовањ а Кнеза Николе П етровића Њ егош а и зб ог изванредног излагањ а чистим и лаким српским језиком и ауторове изузетне личности и догађаја везаних за Њ егово име ови М емоари имају драгоцену важност ”за политичку историју Европе оног д о б а ”, а по-

Краљ Никола Петровић Његош

себно за време од 1875-1880, у ком су се десили Херцеговачки Устанак, Рат са Турском, Берлински Конгрес, који период представља рат за ослобођењ е и уједињ ење Српства, а који је био свети аманет великог краља Николе. Врло је интересантно мишљење Кнеза Николе о ондашњим муслиманима, поданицима великог турског царства и Латинима, за које последње Он и други савременици нису знали друге на.родности сем латинске. Почетком рата у Херцеговини 1875 Кнез Никола је издао проглас на Херцеговце где каже: "Херцеговци муслиманске вјере, све што рекох ваш ој браћи Христове вјере, важи потпуно и за вас. И ако сте друге вјере ви сте браћа наша. У ваш им жилама тече наша крв српска.”

297

За Латине каже мало друкчије: ’’Маџари се нијесу са учеш ћем одазвали Устанку Херцеговачком. Имали су само једног Папу у Риму. Са овим пријатељством међу Портом и Ватиканом у свези је и понашање католика у Босни. Они се не шћеше придружити устанку Босанском, а кад је настао зб о р о сједињ ењ у Босне Србији, босански католици противили су се томе и обратиш е се молбом Аустрији, да она Босну привати.” (Ови католици су данашњи грлати Хрвати). Краљ Никола ценио је јунаштво ’’грађана” како су тада називани муслимани у варошима. Написао је неколико лепих песама о њима. Једна је ’’Ж енидба Бега Љ убови ћа” из чувене племићке српске породице. А у песми ’’Луковско К оло” каже и ово: ’’Мустај Бега имала си у Илији Ђ уканову”. Илија Ђ укановић, сердар и гласовитн јунак црногорски, погину 1861 на Пресјеци. Краљ Никола ценио је јунаштво обојице. Краљ Никола је кроз целу своју дугу владавину тежио и ;радио на српском јединству и залагао свој престо за ту велику идеју. Један о д највећих црногорских главара тога до б а био је војвода Петар Вукотић, таст Краља Николе. Он је био у кумству са чувеном кућом Мушовића из Никшића, а кад је дош ло време борби, борили су се и једни и други као јунаци и то су поштовали. Пустимо Краља Николу нека нас Он проведе кроз те историјске дане, када су се једнокрвна браћа кумили, борили међусобно, али чували један другом обр аз и признавали јунаштво. Описујући пад Никшића ту је Краљ Никола био најизразитији, па за наше читаоце преносимо делимично опис б ор б е за Никшић и предају градова. Уредништво

ПАД НИКШИЋА И ПРЕДАЈА ГРАДОВА ’’...Турци никшићски увиђали су, да им је сва мука залудна и биш е се предали, е л и нијссу могли од царске војске и њенога заповиједника, миралаја Скендер бега, који на предају не помишљаше. Грађани су о томе разговарали с Ц рногорцима на шанчевима, гдје су б ез низама били. Грађани никшићски махом су стари ускоци црногорски, који су у стара времена бјежали о д крви, па се ондје временом потурчили. Али вазда, тек би бој прекинуо, имали су са Ц рногориима пријатељства и куМства. У такоме однош ају био је и војвода Петар Вукотић са Мушовићима, првом кућом у граду. To је био повод, да је војвода Петар, са одобрењ ем књажевим, послао у град

298

на руке Фета бега Мушовића ово писмо, позивајући га да се 'преда. ”Фета бегу Мушовићу, мојему куму, и дружини му: Амид аги Шајинагићу, Јусу Јосину, Ацку Ибричину, Асану Марашу, Л аш у Дервишевићу, Мула Нушку и другијема — поздрав. ”Ево готово мјесец и по дана, како је свијетли Књаз с војском у поље никшићско починуо. Куле, које су биле око поља, д а о је Бог, пале су без крви и наше и ваше. Ви, опкољени у тај град, мислили смо, да ћете се и сами ставити и виђети да је зло ,да се крв пролијева без преше и без нада. Божја ти вјера, куме, и ви сви познанкци и чувеници, што сте се досад држ али могу ви рећи, да ми се свиђа, јер да сте се одмах предали не би лијепо било за ваш глас, који имате у Црну Гору и Херцеговину, али по сада, ако мислите држати кајаћете се и најпослије рђаво he се свршити. Немојте се уздати у индат. Индата ви нема никаквога. Јуче смо разумјели почисто о д стража из Невесиња, да еу изишли били из Касабе четири табор а редифа и 300 заптија, но и то се упутило пут Вишетрада, као и оно мало војске, што је било на Загорје с Ајдар бегом Ченгићем. Хафис пашу, који је био испао у Дробњ аке, прогнали смо с погибијом његовом. Дакле, оно у чем сте се уздали, све ви је прош ло. Сад ако ви се свиђа, да се ту још мучите и да се излож ите очитој погибији, о вашој душ и и ■ваши животи и јаднијех жена и дјеце ваше, која he прва погинути и по кућама изгорјети, јер ви, ваљда, не мислите, да ће свијетли Књаз уминути тај град, око којега стоји ево већ шест недјеља. Ја нијесам ннкада никоме рекао једну за другу, а не таквијем људима, и д обр о ми вјерујте ако сјутра д о подне не дођете ви седмина д о Господара на Вир, да чујете његову ријеч и начин, који ви мисли дати, ви ћете се кајати и пропали сте сасвијем што ве је. Куме, за со и хљ еб, и ви познаници и чувеници за вашу вјеру, немојте узимати на врат наше и ваше животе на тај свијет, но дођите најдаље д о подне, јер кад се почне крвопролиће, сами Господар да би све трчао испред нас не би могао претећи зло, које ви се примакло. ”Ако смијете за ово казат Скендер бегу, кажите му, да, ако he и они оставити град, могу слободно на бож ју вјеру, тек им било воља поћи у М етохију, или Спуж или у Рисан са аскером и оружјем и са свијем што је царско у граду, осим топова, за све ћемо им бити на руку и дати му потребну комору доклен хоће. ”Што се вас тиче грађана, Господар би оставио на вољу ко жели остати у своју кућу го нека остане, коме ли буде воља маћи се из града, он he се маћи he год би штио. За вашу олакшицу, да се међусобно разговорите, наредићемо ноћас, да 299

сјутра до подне не би нико гађа с наше стране на вашу. Тако знади и да сте зд раво.” ”И грађани н заповиједник царске војске увиђали су, да сс не могу више држати. Многе су куће од топова порушене и изгорјеле, сваки дан је било мртвијех, таин је дошао на мало, а ни џебане није било толико, да су се могли ријешити, да V отпор пристају. Предвиђали су и велику погибију своју и пропаст града, дочекају ли да Црмогорци јурише. Али Скендер бег није смио спомињати о предаји, док год има могућности да град држи, а грађанима је зазор био да први о томе проговоре. Тако им је, можда, добро дошло оно писмо из стана црногорскога, које су одмах Скендер бегу саопштили. На своме састанку у граду нијсу кишта одлучили о предаји, али су међусобно одали готовост ка предају, само су још причекивали да виде, је ли оно само пријетња, или he Црногорци, збиља, кидисати Никшићу. ”На само подне, пошто из града нико не изиде, проспе дрногорска војска на град зложну и жестоку ватру топовску са свијех страна, а тада и пушчану из свијех шанчева на турске шанчеве. Мало за тијем дошао је и књаз Никола из Горњега •Поља и Вира, близу града са два батаљона. Овај жестоки напад и долазак ове војске дао је Турцима мислити, да he одмах и јуриш на град шљедовати. На двије уре по подне прекиде с града топ и пушка и на градској кули показа се бијели барјак. И Црногорци обуставише пуцњаву одмах. ”Из града изл^еже заповијених Скендер бег (поријеклом Мађар) праћен вишијем официрима. На добријем коњима јахали су право к стану књажеву. Изведени пред књаза Скендер бег изјави, да је принуђен предати град. Књаз је тражио безусловну предају, на што Скендер бег без устезања пристане. Одмах за тијем изађе из града сва посада и положи оружје пред књазом Николом. А тада књаз изненади турску војску и њезина запо:вједника са овијем ријечима: ’’Јунаштву треба одати част. Као јунацима који сте до крајности бранили царев град, поклањам вам оруж је.” Књаз је ово учинио, што је у истини уважавао јунаштво бранилаца Никшића, али по свој прилици и из рачуна, да му се и други градови лакше и прије предају, кад чују како је великодушно поступио са посадом никшићском. ’’Скендер бег са војском својом преноћи ту ноћ у Горњем пољу, окружен војском црногорском, а сјутрадан, по жељи његовој, буде испраћен пут Метохије. ”3а низамом изишли су одмах и најодличнији грађани, да се поклоне књазу. Књаз и њима дарује оружје, да га слободно носе као и Црногорци. На жалост многе породице никшићске, у првоме страху своме, пођоше за царском војском, да за вазда 300

оставе огњиште своје. Пружио се дугачки ред исел>еника џадом од Никшића, старци о штапу, жене с дјецом у наручја, а људи ћерају пред собом коње, наговарене покућством, а кроз гомиле ове блеји престрављена стока. Жалостан призор и ако ни близу грозан, као кад су Турци испод мача пуштали народ српски из заузетијех градова, па шго нијесу посјекли, оно су одводили у робље. Књаза cv забољели на срце. Он је, тек их је угледао, изјахао на пут, одвраћао их од пута, обећавајући им слободу вјере њихове и свако добро у земљи својој. Кад није могао успјети, многе је богато обдарио и наредио, да се немоћницима дадну коњи из стана управо до на Гацко. Турци су, благосиљајући га, пошли...” "...Сјутрадан ујутро заузели су Црногорци град Спуж и све куле у Вељем брду, a no подне у Малом брду, а одмах затијем град Подгорицу. Војску, која ie уљегла у Подгорицу, предводили су војвода Божо Петровић и војвода Илија Пламенац, као и у вријеме рата на овијем странама. И ова предаја извршена је сасвијем мирно и уредко. Турци подгорички нијесу одавали никаква знака незадовољства или узбуђења. Још двадесет дана прије њима је дошао абер из Скадра, по нарочитим изасланицима пашиним, да he Подгорица и сва Зета остати књазу црногорском, а да цар оставља Турцима на вољу, ко хоће да остане, а ко ће да диже. Исељенилима цар даје ново насеље близу Драча на мору. Но нико од мухамеданаца не шће. остављати своја стара огњишта, осим куће Крњића, који су се бојали остати, као главни виновници онога покоља подгоричког г. 1874. Мухамедании су изишли на сусрет војсци црногорској заједно са православнима. који су одушевљено и свечано дочекали своје избавиоце...” ”13. фебруара у уторник по подне стиже на Цетиње велика депутација мухамеданаца, да v име свијех једновјерника својијех из Зете и Подгорице поздраве свога новог господара и увјере га о својој вјерности. У изгсланству овом бјеху бегови и are, а на челу им н аттм енији оџаковић Бећир бег Османагић. ’’Сјутрадан књаз Никола примио је свечано ово изасланство у своме Двору. ’’Истога дана увече било је ово изасланство угошћено у великој гостионици цетињској. Овај објед имао је свој особити знача!. На њему cv били и неколицина Мартиновићах из Бајица. А Мартиновићи и Османагићи из Подгорице су од два брата Мартиновића. И сад, посли 1е вјекова, нађоше се браћа опет на једном огњишту, под једиијем Господарем својијем и ту се наново збратише и пољубише. У томе духу вођен је разговор и напијане здравице, од војводе Марка Драгова Мартиновића и Бећир бега Осмгнагића и осталијех са жељом, да се међу 301

православним и мухамеданским Црногорцима успостави и за вазда одржи братска слога и да не буде више разлике међу синовима једнога народа. ”Тако се извршило приједињење Зете Црној Гори, стародавне колијевке државе српске, у којој се одњихала и подигла прва мисао о државном јединству српском. Послије вјекова најтежега робовања она се опет повратила v слободу и заједницу са оном државом српском, која је за све оне вјекове хранила слободу српску и која је за те вјекове пролијевала драгоцјену крв својијех синова за ослобођење браће своје...” ( ’’Братство” — март 1972).

М. Вуковић-Бурчанин (Минхен)

ФРАНЕ СУПИЛО О СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ МУСЛИМАНА

Хрватски политичар и публициста Фране Супило, који је још за време Фридјунговог процеса био од бечке штампе огттуживан као "плаћеник Б еоград а” и ’’агент српске владе”, избегао ie из Аустро-Угарске одмах после Сарајевског атентата и преко Корушке и Тирола дошао је у Италију, где .је са др. Антом Трумбићем и Иваном Мештровићем основао ’’Хрватски О д б о р ” (који ће тек после ’’Лондонског уго во р а ” између савезника Антанте и Италије назвати се 1 маја 1915 године ”Југословенски О д б о р ”), стигао је био затим концем новембра месеца 1914 године у Бордо, где је било седиште француске владе. Супило је бко рођен 30 иовембра 1870 године у Цавтату, издавао је на Ријеии ”Нови Л ист”, учествовао је у изградњи "Ријечке револуције” 1905 године, био је посланик у хрватском и угарском Сабору и главна личност тадање Хрватско-српске коалиције, а припадао је Хрватској странди права. Нарочито је се истакао у маџарском парламенту за време борбе противу маџарске прагматике, и био је широких словенских погледз. Сматрајући Србију као Пијемонт Јужних Словена, његов је став за време Првог светског рата јасно био обележен кратким изразом: ”Само са Србијом...” Дош авш и у Еордо, уз помоћ српске дипломаци.је дошао је у додир поред француских дипломатских кругова и политпчара и са тадањим послаником Царске Русије Извољским акредитованим код француске владе. 302

Александар Петровић Извољски био је најзначајнија личност руске дипломатије. Рођен 1856 године, по завршетку Царског Лицеја ступио је у руску дипломацију, и био је на служби у разним мисијама у Ватикану, Београду, Минхену, Токи.ју. Копенхагену, и маја 1906 постао је био министар спољних послова Русије, коју је дужност отправљао до 28 септембра 1910 године када је постављен за руског посланика у Паризу. Одличан познавалац светске политике, а нарочито европских и балканских проблема, Извољски је припадао словенофилскоч интелектуалном руском кругу, ко.ји .је тежио пуном ослобођењу словенских народа од туђег ропства у првом реду аустрсугарског. У чувеном делу ’’Извољски и Светски Р а т ”, које је припремио Фридрих Стиве, у три тома и које је било издато и у Немачкој, као и у свим престоницама света ( ’’До.јче Ферлаггезелшафт фир Политик унд Гешихте — Берлин 1925) где је објав.Ђена дипломатска преписка Извољског као посланика Царске Руси.је у Паризу. У току ко.ји обухвата 1914-1918 годину налази се писмо Извољског упућено руском министру спољних послогс демонстрација против усташког насиља, којима је на челу међу осталима био и Узеирагин син Салко. Салко је осјећао велики бол за свошм добоим родитељем и вукла га је страшна освета. Једне ноћи пробудио је старог слугу Ибрахима и ре~ као му: ’’Ибрахиме, ти си моје офииирско оди^ело негде сакрио, па те молим да ми га донесеш ”. Старац је послушао и када је видио Салка у униформи артилеријског потпоручника са опасачем, упртачем, пиштољем и са четири крагу.јевачке бомбе, старац нијс могао да заустави сузе, ко>'е су га гушиле. Говорио му је кроз плач: ’’Дијете, нека ти је Аллах у пом оћи”. Салко га је замолио да пази на кућу и сестре, и дао му све-, жањ куна. Исте ноћи Салко је кренуо на пут српских освегника, у шуму, да се придружи српским борцима и већ након два сата хода од Сарајева срео је прву четничку патролу. Казао је ко је и куда иде. Послије један сат хода дошли су у штаб Сарајевског среза, чиш је командант био Стјепан Лучић са Пала. Млади потпоручник пришао је Лучићу, рекао му своју жељу да остане у четничким редовима, након чега је настало љубљење и грљење. После овако срдачног и братског пријема кренули су до Романијског корпуса, којим је командовао мајор Миша Момчиловић. Састанак је и овде био веома дирљив и након неколико дана одмора Салко је примио дужност ађутанта команданта корпуса. Учествовао је v свима бороама корпуса, а највише се је радовао када је полазио у бор351

бу против усташа. Салко је заузимао разне положаје. Добио је и чин поручника, а у љето 1943 године одликован је Карађорђевом звијездом са мачевима за показану храброст и умјесно командовање у борби против комуниста на Црном Врху испод Јахорине. Концем 1943 године у једном изненадном нападу на штаб Корпуса у Романији био је тешко рањен. Д а не би душманима пао у руке, одавијо је бомбу, легао на њу, која га је разнијела. Тако се је угасио још један млади живот освједоченог Србина муслимана са узвиком: ’’Живио Краљ и мој Чича.” Успомена на Узеирагу Хаџихасановића и сина му Салка живјеће вјечно међу нама и нека им је слава и хвала.

Јован Братић (Питсбург) СЕЋАЊ Е НА РАХМЕТЛИ МУЈА ПАШИЋА

У реду познатих Срба-муслимана, новијег времена, мученика и јунака, име рахметли Муја Пашића заузима видно место. И он је жртва усташке бестијалности, одведен глупо, на превару, уз помоћ Немаца из Невесиња, а затим жив спаљен у Јасеновцу, пред саму пропаст нацистичке главе и њеног репа,

ндх.

Судија по занимању, Мујо је одгојен у најлепшим српским традицијама угледне мостарске породице Пашића. Скроман и неразметљив, када је реч о заслугама, а поносан и неустрашив, када је иступао са истином, "судија Мујо” уживао је неподељене симпатије код Срба обе вере. Када су усташе 1941 године узеле власт у Мостару, међу првим њиховим наређењима било је наређење да сви Срби (мислећи само на православце) предају бицикла у одређени дан. Рахметли Мујо је међу првим дотерао своје бицикло. To је у лудило бацило иначе крволочне измећаре, па му један од њих добади: — Зар ти не знаш да се наше наређење тиче само Срба, а ти ниси Србин. Мујо је на то одговорио: — Ја нисам човек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осећали и када је свањавало и смркавало, како за време Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене, и ево вам бицикло. 352

Усташки ’’стожерник”, запенушен од беса, притрчао је Мују и ударио га шаком у нос. Крв је бризнула, невина српска крв, која је још више храбрости улила Мују да бестидницима каже и ово: — Бог и Српски народ неће вам остати дужни. Заборавили сте колико је коштала српска крв Турке, Швабе и Мађаре. Ничија није до зоре горила, па неће ни ваша. Овај злочиначки поступак усташа узбудио је многе угледне мостарске муслимане, чији су протести спасли Муја од сигурне смрти. Бачен је у затвор, ту је одлежао неко време, па пуштен на издржавање кућног притвора, на заузимање пријатеља. Чим се дочепао слободе, користио је прилику да заједно са два сина и браћом Поповцима нађе пут невесињским четницима. Тада сам их и упознао. Радили су неуморно на љубави и слози муслиманског и српског становништва, организовали сарадњу, која се нарочито испољила у заједничкој борби против комуниста. Мујо је ревносно и предано обилазио муслиманска села, одвраћао од усташке и комунистичке пропаганде, апеловао на најлепше односе са православцима, што је реметило планове и десних и левих туђих измећара, отрованих уверењем, да им се свиће само онда, када се Србима смркне. Из села се Мујо враћао са интересантним запажањима, ведар и пун вере у боље дане и сретнију будућност. Сећам се добро његових живих приказа згода и незгода по селима муслиманским из околине Невесиња, Мостара и Коњица. У лаковерју и непросвећености маса с правом је увиђао савезнике душмана, ма са које стране они долазили. Једног дана испричао ми је и ово: — Неки дан сам био у једном селу Коњичке Жупе. Добри домаћини и миран свет, већином сиромашан. Са православним комшијама у лепим односима. У усташе нису хтели. Чаршијски комунисти, не лези враже, почели да обигравају и око њих. Сељаци чули да комунисти не веРУЈУ У Бога, па им ништа нису веровали. Чули су да комунисти и убијају, а они неће кавге ни зле крви. Једног дана дође једна група комуниста и позову све домаћине ”на д оговор” . Домаћини рекли да они верују у Бога и не желе зла. Ha t o he један од комуниста из ”више школе” : па и ми верујемо у Бога и желимо добро свима. Криво су нас представили вама. Ми водимо и хоџу са нама, па показа на једног ’’друга” : ето, то је хоџа. Сазовите вечерас народ овде, па ћете чути како наш хоџа чита молитве. Увече у заказани час сво село је било на окупу и ”хо23

353

џа" јс извадио књигу, прописно обучен, и очитао прописне молитве. По ’’молитви” одржао и говор причајући незнаном народу како је био на хаџилуку и тамо видео муслиманске вернике и верске представнике, њих на хиљаде, како тобож ’’слободно исповедају своју веру”. Крај говора посветио је организовању партизана у селу. — Да су мало више знали шта је комунизам, не би овако насели, — продужио је Мујо, па макар им дошао лично Стаљин у пропаганду. — Ми морамо најпре сузбити неписменост. To се мора спровести обавезно, као калемљење против заразних болести. Народ треба упознати и са другим тековинама цивилизације да их примењује у свом животу. Муслимани чврсто верују у Бога, имају строг фамилијарни морал и са више просвећености неће их нико моћи дизати под барјаке лажи, обмана и злочина. Мученичка смрт Муја Пашића је једна од оних великих смрти, за народ и ради народа, која укресива искре у живе потомке, искре неписаних завета и снажи их вером у боља времена. To је смрт која долази у помоћ живим, за праве путеве, без обзира на препоне и невоље. Нека је вечна слава и хвала честитом Србину-муслиману, Мују Пашићу. ( ’’Братство” — фебруар 1956).

ХЕРОЈСКА СМРТ ФЕХИМА МУСАКАДИЋА

Поштовани Г. Коњхоџићу, Примио сам Ваше цењено писмо као и известан број прим ер а к а Вашег листа ’’Братство”. He стигох да Вам на вријеме одговорим. He замјерите. Брига и борбе за одржање у далеком свијету има на претек. Ипак уграбих прилику да Вам се јави м и п о з д р а Е и м излажење листа са молитвама Свевишњем да Вас свака срећа и успјех прате на херо.јском замаху Ваше воље, срца, духа и истинске националне свијести. Шаљем Вам претплату за годину дана и скроман прилог у фонд листа као знак сећања за рахмет, покој душе, неумрлог сина Српског народа мухамеданске вјере, рахметли ФехимаМусакадића. Скоро сам се са њиме и упознао у Фочи априла мјесеца 1943 године, у главном стану покојног Чиче, где сам као командант бригаде реферисао Чичи припрему партизана 354

за прелаз Дрине на Устиколини. Тај разговор и познанство са њиме нећу никада заборавити, јер опхођење Чиче према рахметли Мусакадићу, бејаше опхођење правог брата према брату, а не никако команданта према потчињеном. Видећи да га Чича и покојни Бранко воле и поштују из разговора са њим дознајем да је резервни официр, носилац Карађорђеве Звезде с мачевима, упррвно полициски службеник, и у рату и револуцији саветник Чичин. Борбе и страшни окрша;'и на Шћепан Пољу и Устиколипи учинише да се више никад не сретосмо. Распитивао сам се где је стари и добри Мусакадић? Судбина је хтела да и ту одговор сам нађем. Октобра мјесеиа 1943 године по наређењу Впховне команде, Калиновачка и 2 Сарајевска бригада на позив пок. Баћовића крећу у помоћ Херцеговцима са задатком чишћеља терена од парткзана и припреме дочека приликом ’’искрцавања Савезника” на Јужном Приморју. По поласку са Романије и преласку изнад Калиновика, Ручника, Обља са бригадом сам стигао у мало село изнад Неретве звано Писканица. Ту смо заноћили са намером да пред зору пређемо Неретву и сп о5! Богдановића млина, јер смо обавештени били да су партизани у висини Автовца, Горевине и Гата. Случај ie хтео да ја спавам у истој соби и код истог домаћина, где су мајор Пантић, Мусакадић, Јојић, једзн Словенац радиотелеграфиста и још један четник провели посљедње часове свога живота. Из разговорг са домаћином и укућанима сазнајем за страшно мучење ових српских хероја и бесмртника. Одводе ме у двориште и под свјетлошћу фитиљаче показују салаш од kvкуруза испод кога је била стаја за свиње. Ту су ови хероји ■са товаром новца и злата за Источну и Средњу Босну отсели да преноће да би пред зору кренули дзље. Али, ава.ј! Нешто неопрез и издаја, а нешто и самоповерење у самоодбрану одвело их је свих пет у страшну смрт. Опкољени од неког пропалице и бескућника Владе Шегрта, корпара из С. Ластве, бивају сви живи похватгни након што су испалили и последњи метак и з -свошх машинских путпака. Из салаша их уводе у ову кућу, односно собу и домаћин ми показује клупу на којо.ј су седели. Ту су их претресли и свукли потпуно голе до коже. Затим су их ударали по лицу, носу и очима и били су испљувани као од сапунице. У тим мукама и злостављању наређено им је да онако голи стану један иза другога. Први је био везан Словенац, затим Мусакадић, Пантић, Јојић и OBai пети, чијег се имена не сјећам, мислим, да се звао Станишић. Повезали су их у виду коњске запреге са рукама позади једног за другог. Кад је дош ао ред да се веже Мусакадић, један од разбојника и Ти355

тових перјаника узвикнуо је: "Сад је ред на тебе, друже Муса!” Мусакадић је одговорио: "Извините, ја нисам ваш друг, ја сам господин Мусакадић, Краљевски службеник и резервни мајор, носилац Карађорђеве Звезде за храброст!” На овакав одговор Мусакадића, разјарена руља злочинаца почела је поново да га удара по голом телу и пљује у лицг исмевајући његов чин и његово звање. Стари ратник и господин, како прича домаћин, успева да им у отимању довикно. ’’Јесте ли ви људи или марва? Јесте ли ви мо.ји ратни непријатељи или разбојници? Што ме ке убијете као борца и Краљевског официра како доликује противнику, што ме као жене пљујете овако немоћна?...” Овакав став Мусакадића учинило је да му је приликом везивања текла крв по поду, чије сам остатке својим очима видио. Тако повезане повели су испод једне камене стијене, која се окомито уздиже изнрд зелене ливаде на падинама пошумљене планине према Неретви недалеко до села Писканице. Како је била ноћ, а први везани био Словенац са слабим очним видом н наочарима, то нодећи их преко камењара и козје стазе, Словенац је гтосртао и падго повлачећи за собом и оне друге, што је приморало Мусакадића да очински замоли Словенца са речима: ’’Молим те брате пази и поштеди и себе и нас ових сувишних мука до заједничке и братске гробнице!” Језиви искази укућана о страшној и мученичкој смрти свнх Равно-горских слободара и мојих сапатника учинише ме тужним и потресоше моје срце те не заспах целе ноћи, већ у души зарезах сваку стопу пода од собе и сваки део намештаја куће, где ови мученици оставише трага покољењима, како се живи и мре кад је у пигању Краљ, Српство, част и национглки понос свога народа. У рану зору хладног октобарског јутра плотун из пушака одаде последњу почаст на месту погибије ових мученика, чи',и ехо одјекну падинама Тухоља и Зеленгоре и опомену партизане на Гату више Гацка да још има живих Пантића и Мусакадића. Ово неколико редака као прилог историји без улепшавања и новинарске вјештине, јер не зна човјек шта носи дан а шта носи ноћ. Примите г. Коњхоџићу изразе мог особитог поштовања. Срдачно Ваш Стево Ј. Всинсвић

( ’’Братство” — април 1955). 356

Јован Јоветић (Торонто) СВЕТЛИ ПРИМЕРИ

Васпитна делатност врши се помоћу добрих савета и лепих примера. To важи за омладину и одрасле, за индивидуално васпитање. Али правилно васпитање дугује много више лепим примерима него и најбољим саветима. Ствар је по себи јасна. Савет је обично хладна мудрост, апстракција, слика у огледалу. И формални пропис да се у животу требамо понашати по извесним нормама — моралним, верским, хуманитарним. A добар пример је остварена врлина на делу, у пракси, у датим животним приликама. У саветима теорија иде испред праксе; у примерима обратно: дела иду испред речи. Познато је да лоши примери делују негативно. Они драже човекову склоност ка злу, изазивају подражавање, утичу саблазно. Али, на срећу људског друштва, прогреса и васпитања, и лепи примери имају свој чар и привлачно дејство. Оно лежц у њиховој моралној лепоти. Зато се људи добрим примерима могу привући, загрејати, одушевити и преваспитати. Када не би било тако, цела васпитна делатност личила би на Сизифов посао. Потребу слоге, солидарности и братства муслимана и православних, у нашој заједничкој отаџбини, можемо бранити и доказивати мноштвом сентименталних и стварних разлога. Ту спадају: заједница крви као врховни природни закон, заједничка национална свест и традиција, заједнички језик и културно стваралаштво, сличност менталитета, судбинска повезаност и измешаност становништва. Затим долазе крупни државни разлози: У широј и јачој држави осећамо се сигурнијим, у одбрани њене самосталности ефикаснијим, а у социјалним и културним потхватима способним за већи пресперитет и снажнији замах. А шта тек да кажемо о заједничким виталним економским интересима? Они нас неодољиво упућују једне на друге. као што силе дојучерашње непријатељске народе, различне међу собом по националности и језику, вери, крви и култури, да старе обрачуне баце у заборав, у интересу ширих економских заједнида, ради задовољења животних потреба. Без сумње, све су ово јаки и убедљиви разлози за међусобно разумевање, солидарност и пуну сарадњу православних и 357

муслимана. Њ и х треба истицати, објашњавати и доказивати у свакој згодној прилици. Али не треба остати само при томс. Потребно је да те разлоге разума и срца илуструјемо живим и светлим примерима из наше прошлости и садашњости. A живот нам пружа обиље таквих при.мера, остварених v лицу најбољих претставника живља са обе стране. Из гомиле тих примера, који светле небесним сјајем, моралном величином и витештвом духа, да поменемо цигла два примера, обадва са муслиманске стране. Сматрам их толико величанственим да би могли послужити, као теме и сиже-а, генију Шекспировог формата. Први пример забележио је војвода Марко Миљанов у своме делу ’’Примјери чојства и јунаштва” . Послушајмо што пише Војвода: , ”У вријеме Хусејин Хота и Чубра Петрова ударе Кучи на Смудирогу, планину хотску; Хусејин Хотову стоку плијене, чобане посјеку и катун похарају. Зато се Кучима затворе пазари, а пошто им година не роди, л о ђ е народ до грдне м ук е од глади. Чубро, као војвода, мора је водит бригу о народу, а није се има никуд обрнут, да им поможе, па намисли да падне крзкику у руке; тако и учиње. Узе Нова Мушикина, па с њим, по ноћи, хајде преко Турске у кућу Хусејин Хотову. Хусејин, кад виђе свога крвника, зачуди се, ама не рече: ”Што си доша, крвниче? Но рече: добро дош а пријатељу!” — To је арбанашки обичај. Чубро му рече: ”Д о ш а сам да ми учиниш џеван кучкоме народу, који ће да умре од глади!” Хусејин рече: А чим му ја могу помоћи? Чубро рече: ”Да идеш код везира и дако ми могнеш учињет Кучима да се отворе пазари с Турском. Тијем ћеш учињет да ти благодарни буду!” Хусејин Хот смијући се: "Имам ја за чем благодарит Кучима! Заклали су ми два сина, и плијенили све што сам има на планину!” Чубро: ”Не могу се мртви повратит, но помози живијема! Сад је сва мука Кучка пала на Хусејин Хота, а не на Чубра!”. . . Они су неколико дана сидјели и погонили се међу собом. Па онда се опет метни у мисли што те за н а р о д .. . Но, би како би. Они пођоше на Скадар код везира и пазари се отворише кароду, те нека је народу живљење, а њима благодарност и поштење.” Други пример: Међу саучешћима, п о е о д о м смрти Владике Рада-Њ егоша, налази се и једно дирљиво писмо Аџајлије Феризовића, муслиманског првака из Никшића, који је онда био у турској држави. 358

Феризовић је био савременик Његошев, његов пријатељ, a вероватно и побратим. За Њ егош еву смрт сазнао је касно, па шаље, уз извињење што је закаснио, својим побратимима: Перу Томову (брату Владичином) и Ђорђу Петровићу (Владичином рођаку) ”и свему вашем госпоцкоме братству љубезни и драги и много жалосни поздрав”. . . ”Но вас молим, знамо какве су брацке ране и жалости теке и такијех (и обичних људи), а камоли оглашени и знавени по свијету (мисли на Владику) и свудј више но у наше несложне земље, млогога је за њим жалост нашла. Просимо (молимо) од вашега гласитога шама немојте нас заборавити: хми смо ваши од вазда и по сад бићемо . . . да је мулчим (прилика) Богами бих дошао главом тамо за моје велико добро да се исплачем и с вама видим.” На крају свога писма Феризовић додаје поздрав црногорским сенаторима и изјавлзује им саучешће ”за славнога Господара и сви смо остали за њим много сиротни.” ( ’’Братство” — ф ебруар 1957). Милорад Т. Јоксимовић, мајор ЈЕДАН НЕПРЕДВИЂЕН, АЛИ ПРШ АТАН СУСРЕТ НА ПЛАНИНИ СИЊАЈЕВИНИ

He сећам се тачно датума, али знам да је била прва половина месеца марта 1943 године, када сам добио наређење од Чиче, на предлог Павла Ђуришића, да одмах кренем са једгог.т комбинованим четничким одредом за Пиву, ради чишћења тамошњег терена од убачених комунистичких тројки. У то време на Горњој Неретви (код Коњица и Јабланице) водиле су се крваве и жестоке борбе између четничких одреда и истурених комунистичких снага. Да би олакшали свој тежак положај на фронту, комунисти су убацили у жабљачки и шавнички срез домаће комунисте са задатком да се растуре у тро.јке и да убијају виђеније националисте и ометају наше правилно снабдевање. Око десет часова пре подне кренули смо из Колашина друмом за Мојковац. Код села Дријенка скренули смо за Горње Липово и Сињајевину. Колона је споро одмицала узаним сеоским путем и око 2 часа по подне с тешком муком изашли смо уз стрмо Вратло и пред нама се указала гола, монотона и н&јсуровија планина у нашо.ј земљи — Сињајевина. Сва је била умотана у бели покривач да смо имали утисак као да идемо сл неком поларном експедииијом. Са наше десне стране испрсио 359

се горостасни вис Велики Старац. који ту вечно бди. као будни стражар вечно ћудљиве Сињајевине. Њ егов голи врх обавију први праменови магле; прве муње и громови дођу му v походе и први сунчани зраци са Истока проспу се по њему и позлате га, најављујући тада један леп и сунчан дан. Тога дана случајно је Сињајевина била мирна и без магле. После одмора с д десет минута кренули смо даље змијастом колоном по .један, врло споро одмичући, јер је снег био велики и коњи cv пропадали у снег до трбуха. На белом снежном покривачу видно се оцртавала змијаста колона нашег одреда. А тамо v даљини, испред нас — наједаред се указала нека дрна мрља и што смо ишли даље напред, ова мрља постојала је све већа и већа, да на кра.ју увидимо да је то група живих бића, која нам иду у сусрет. Из стеченог искуства и овом пркликом удовољили смо начелима предострожности и сигурности. Одмах је била послата, с чела колоне, једна десетина у сусрет овој групи да извиди ко су они и где иду. Ми смо их пратили погледима, све док се нису измешали, и на наше изненађење ми видесмо да људи из o6eiy група срдачно пружа.ју један доугом руку у знак поздрава, баш као да су стари познаници. Кад смо им пришли саснадосмо, да је то група босанских четника, међу којима се налазио и четник Фехим Мусакадић, син поносне Босне, велики родољуб и искрени присталица покрета Драже Михаиловића. Циљ њиховог пута је: планинско село Горње Липово, где се је налазио Горски Штаб горског Цара Драже Михаиловићз, пребивалиште Вожда Трећег српског устанка, који се усудио да пркоси и муке задаје двема силним и моћним државама и њиховим диктаторским вођама. To је била друга Равна Гора. Када је Мусакадић стигао у Горски Штаб Чича је био много обрадован његовим доласком. Обавешуен још од пре о његовом раду у прошлости и његовом србовању и учествовању на Солунском фронту, Чича је се дуго задржао у разговору са овим врлим сином и родољубом српске Босне и Херцеговине. Ове моје скромне редове посвећујем Фехиму Мусакадићу. сину поносне Босне, и да би обновио моје драге успомене на наш сусрет на планини Сињајевини. Јер, о родољубима, као што је био пок. Мусакадић, никада није много писати и нашл је дужност да пишемо. Он је телом и душом припадао матици — Српству, па је на.јзад и сво.ј живот свесно дао за јединствено и снажно Срлство. Нека је слава и вечна хвала четнику и јунаку Фехиму Мусакадићу! ("Братство” — јули 1954). 360

у Јован M. Контић ДЕРВИШ Ш ЕЋЕРКАДИЋ Српски национални и политички радник

Дервиш ефендију Шећеркадића, како еу га сви ословљавали, упознао сам, први пут, у лето 1942 на Биочу, близу Подгориде. To је био један кратки састанак на коме се већало како да се онемогуће будући злочини комуниста, после једног страшног народног искуства. Земља се пушила од згаришта и вреле крви, у којима су се још пушила села и засеоци. Није било дома који није био унесрећен нечим: злочинима комуниста, одмаздом окупатора, паљевином или пљачком једних и других. На територији Црне Горе, Боке и Санџака није више било комуниста. Били су протерани, уз крваве борбе, од озлојеђсног народа на територију тзв. ’’Независне државе Хрватаске” , после њиховог беспримерног махнитања од године и по. Злочинац Павелић се тада уплашио за своју наказу од државе, али не од комуниста него од националних бораца Драже Михаиловића. Умолио је Хитлера да интервенише. Објављено је, истина само у градовима, јер се ван градских блокова није даље простирала окупаторска власт, да ће, у случају прелаза четника Црне Горе на територију НДХ, доћи таква силовита интервенција Немаца и Италијана, у којој нико неће бити поштеђен. Препричавала се у народу претња окупаторског гувернера ”да he сав народ Црне Горе моћи да стане под једним ш атором” . Морало се устукнути, да би се сачувало нешто од унесрећеног народа. Комунисти, који су крајем 1941 били протерани из Србије и сви се збили у Црној Гори, крајем лета 1942 били cv растројени до сржи. Бежали су пред нашим јединицама без даха, и пред тренутком свога пуног нестанка, нашли су у овој страшној претњи свој спас. Она им је послужила да се на територији квизлинске државе Хрватске приберу, одморе, реорганизују и страшно оснаже великим бројем усташких елемената, који су већ тражили неки пут за своје спасење, јер је већ било извесно да је Осовина изгубила рат. Ту је корен свих каснијих комунистичких успеха, а вероватно и њихове пуне власти у Југославији, која се протеже све до данас. Али, то није предмет овога написа. 361

11ретпостављало cc да he доћи до реорганизовања комуниста на територијн усташке државе и њиховог повратка у српске крајеве који су били, као и данас, кичма у отпору према црвенима. Отуда је дошло до једног ширег састанка првака Црне Горе, коме је присуствовао и Дервиш Шећеркадић, из Пљеваља. Из старог дела Црне Горе: ђенерад Блажо Ђукановић, војвода Павле Ђуришић, мајор Ђорђе Лашић. пуковник Бајо Станишић н други. Мислим да је по годинама био најстарији Дервиш Шећеркадић, Врховни шеријатски судија у Скопљу до пада Југославије 1941 године. Импоновао је својом. појавом, као снег белом косом и брадом, госпоственим држањем и умним резоновањем у излагању свих проблема о којима се дискутовало. Кад се поведе разговор о српском карактеру Босне, Херцеговине и Раса, Шећеркадић са приметним узбуђен.-ем и руменилом на лицу, што је одавало једну врсту његовог душевног узбуђења, изговори, колико се сећам, ове речи: ”Ако неко хоће да ме убоде у зеницу мога ока, нека ме упита јесам ли Србин. Мени је мајка удахнула Српство у моје груди са првим капима свога млека. To је истоветан случај к са осталим муслиманима Босне, Херцеговине и Санџака. О изродима нећу да говорим, јер њих је било и биће свакад и свуда, па био он православни или муслиман. To су појединци који никад не смију бити мјерило цјелине” . Видео сам га још на једном састанку у пљеваљском крају, при крају 1942 године. Састанак је отворио, и њим руководио, претседник општине г. Мирко Терзић, који се сада налази у Америци. Поред Шећеркадића и првака онога краја, налазио се и његов блиски пријатељ, Григорије Божовић, знаменити српски књижевник. Од стране старе Црне Горе: ђенерал Блажо Ђукановић, мајори Гојшић, Лашић, Реља Пилетић и други. Од невојника по каријери моја скромност. Седи господин Шећеркадић излагао је своје мишљење о националној борби, слози и братству муслимана и православних, разумом и љубављу једног ретког патриоте. Колико је био широког схватања у подношењу жртава за слободу, толико је био кепомирљив према комунистичкој идеологији. Импоновао је својим српским патриотским ставом. Њ егова је реч значила много у целом српском Расу. Код православних и муслимана подједнако. У току свога излагања окренуо се, неколико пута, на свога блиског пријатеља Божовића, као да хоће да прочита са његовог лида шта мисли о ономе што излаже. Божовић га је пратио са умном пажњом и очигледним поштовањем. Наказа од државе Хрватске, преко својих агената и, са пуном помоћи фашистичког окупатора, настојала је да инфилтрира усташтво међу српским муслиманским живљем онога

краја. Тако је дошло до једног немилог сукоба у ономе крају, у коме је невино и обострано страдао српски муслимански и православни живаљ. По налогу окупаторског гувернера са Цетиња, Биролија, командант италијанске посаде у Пљевљима дошао је, одмах после тога, код Шећеркадића да му изјави своје ’’жаљење” . Шећеркадић му је опорим гласом одговорио: ’’Поздравите Гувернера и кажите да су Срби муслимани и православни живјели вјековима на овоме тлу и никад се тако што није догодило. Зашто је, баш сада, кад ми немамо својих власти и кад сте ви ту, дошло до сукоба? Мислим да то знд Гувернер, али треба да знате да то знамо и ми. И ми то не можемо и нећемо заборавити.” Бог је имао у виду часног и националног радника Дервиш ефендију Шећеркадића. Умро је у Пљевљима крајем 1943 године. Није доживео још једно понижење и нечовечно одузимање живота, које би му приредили комунисти као и његовом кајближем пријатељу и сараднику Григорију Божовићу. Тих дана је већ било на помолу: једно ропство пада и замењује га друго, трајније па чак и свирепије. Ж ивот Ш ећеркздића испуњен је светлом српском линијом. После ослобођења и уједињеља, 1918, био је вишегодишњи народни посланик. У почетку, и с циљем који није крио од својих блиских сарадника, као члан Клуба Џемијет. Када је утврдио да овај посланички клуб, усред Народне скупштине Југославије, поткопава темеље тешко стечеие државе, и да је експонент Косовског комитета всфеног из Албаније, јавно га је разоткрио, минирао својим јавним иступом и открићем закулисних радњи његових припадника. Клуб је престао да по стоји. Сам Шећеркадић је пришао Радикалној странди. За време кампање исељавања муслиманског света у Турску, између два рата, Шећеркадић се свом својом снагом угледа и интелекта борио против овога. Д рж ао је јавне зборове и говорио како наш српски свет иде у туђу земљу, у којој ће се до краја живота сматрати странцима. Чак и њихови потомци. ’ Све he вам онамо бити туђе: и језик и обичаји и начин живота. Одлазите из лијепе и питоме земље у азиску пустињу, за коју вас ништа не веже", горек, директор Гази Хусревбегове медресе; Хаџи Мехмед Ханџић, предсједник ”Ел Хидаје” ; Хафиз Џемалудин Хаџијахип, имам и хатиб Цареве џамије; Салих Ђино, члан Гл. одбора "Мерхамета” ; Хаџи Мујага Мерхемић, предсједник Удружења бив. велепосједника; Хаџи Хафиз Ибрахим Реџић, шеријатски судија у п.; Фаик Мусакадић, предсједник мусл. удружења ’’Братство” ; Ахмед Тузлић, суплент; Хамдија Капиџић, професор; Мустафа Дрљевић, професор; Недим Филиповић, суплент; Ахмед Касумовкћ, професор; Бесим Коркут, професор; др Бехаудин Салихагић, судија; Осман Соколовић, секретар трговачке и обртне коморе; Хафиз Мустафа Мујезиновић, наставник медресе; Абдулах Фочак, упоавитељ мектеба; др Вејсил Бичакчић, главни лијечник ОУЗР-а и претседник друштва ”Елкам ер”; Фејзулах Хаџибајрић, Мухамед Фочак, Хафиз Ибрахим Прохић, управктељ мектеба; Асим Хаџишабановић, трговац; Хамдија Зулфикарпашић, Хафиз Омер Мусић, наставник; Салем Мухаремагић, Абдулах Мулић, учитељ; инж. Асим Шеремет, Мехмед Кучукалић, трговац; Узеир Хаџихасановић, трговац и сенатор; Хаџи Хасан Назирхоџић, трговац; Мухамед Кемура, трговац; Ахмед Табаковић, трговац; Фејзулах Хаџишабановић, индустријалац; Едхем Бичакчић, бивши директор Градске штедионице; Едхем Ђулизаревић, обртник; Хасан Заулфикарпашић, трговад; др Асим Мусакадић, лијечник; Насим Реповац, судија; др Мухамед Куленовић, судија и предсједник Судбеног стола; Осман Сикирић, судија; Мехмед Фидахић, судија; Хафиз Сулејман Мулеловић, шеријатски судија; Осман Омер400

хоџић, шеријатски судија; Ахмед Селимовић, шеријатски судија, итд.” Из ових потписа види се да велики број потписника припада највишим верским установама, на челу са врховним телом Улема меџлис, чији је углед одувек у широким муслиманским масама био веома јак, и који су имали велики утицај на држање њихово за време трајања рата. РЕЗОЛУЦИЈА МУСЛИМАНА ГРАДА МОСТАРА ”Кроз цијелу повијест наше миле домовине Босне и Херцеговине не памте се овако тешки и бурни дани и овако судбоносна времена као ова што сада преживљујемо. Већ мјесецима гледамо и слушамо како горе села и вароши, како гину недужни синови ове земље, како се отима туђе добро. Све нас то натјерује да се дубоко замислимо и забринемо над садашњошћу и будућношћу ових напаћених, а нама тако милих крајева. Ношени дубоком вјером да тумачимо вољу и осећање најширих муслиманских слојева широм наше поносне Босне и Херцеговине сматрамо потребним да констатујемо и изјавимо слиједеће: ”1) Небројени злочини, неправде, безакоња и насшћа превјеравања, која су учињена и која се чине према православним Србима и другим суграђанима страна су потпуно души сваког муслимана. ’’Сваки прави муслиман, оплемењен узвишеним прописима Ислама осуђује оваква злодјела, ма са које стране долазила, јер зна да исламска вјера сматра најтежим гријехом убијање и мучење невиних, као и отимање туђег добра, те превјеравање под околностима која искључују слободну вољу. Шака оних назови муслимана, који су се о то огријешили, самим тим су се огријешили о узвишена прописе Ислама, па he их неминовно стигнути Божија казна и људска правда. ’’Осуђујући све то желимо да се заведе потпуна једнакост и равноправност, рад и законитост за све без обзира на вјерску или народну припадност, да се омогући свим грађанима повратак на њихова огњишта и да им се исправе учињене неправде. ”2 ) 'Т е ш к а времена ко.ја се преживљу.ју, а која нити смо желели нити припремали, увукла су у свој вртлог и муслимане, па .је само из нашега града платило сво.јим животима око десетак невиних, а да њихове убице, премда се за неке зна, нису ни од кога п о звани на одговорност нити 26

401

кажњени. To је требало да претставља само почетак и продор у наше муслиманске редове са циљем да се ослаби цијела муслиманска заједница. Најенергичније осуђујемо убиства и прогон муслимана под изликом српства, комунизма, гајретовштине, соколства, јенесе, јерезаштва итд. ”3) Са највећом индигнацијом одбијамо од части и иуена муслиманског све оно што нам се од неких појединаца злонамјерно подмеће са намјером, да са себе пребаце одговорност на нас и захтјевамо да се приликом вршења акција забрани немуслиманима ношење фесова као симбола исламске припадности, дозивање муслиманским именима и слично, што се опетовано и систематски чини, да би се имао утисак као да тобож раде муслимани ова насиља. ”4) Упозорујемо браћу муслимане да са свом о з б и л ношћу о прлвим и интимним жељама и намјерама многих појединаца, који су или интелектуални заточници или извршиоци злодјела над нашим суграђанима, а који не само у свошм круговима већ и скоро јавно без устезања то намјењују и нама муслиманима. ”5) Исто тако најенергичније устајемо и против свих оних, који у свом огорчењу или из пљачкашких побуда врше безразложне освете над невиним муслиманима, њиховом дјецом и женама, њиховим домовима и селима. Уколико се то настави ми им поручујемо, да ћемо им се најодлучније осветити. ”6) Браћи свим честитим муслиманима поручујемо д?. живе у слози и љубави са свима својим комшијама и суграђанима, те да су свијесни да нас у овим ванредно тешким временима може спасити само наша потпуна слога и јединство те чврстина наших редова. Међу честитим муслиманима морају се заборавити све оаније размипит 1е, па са вјером у свемоћ и праведност Свевишњег Аллаха ведра чела можемо гледати у нашу и народну будућност. ”Уз братски махсуз селам, Хафиз Омер Џабић, херцеговачки муфтија у миру; Ибрахим Рибпца, претсједник Вакуфско-меарифског повјеренства у Мостару; Хусеин Чишић, претс;едник Вркуфскомеапифског сабопа; И^пдхим Oeinh, поетсједник ”Ел Хи д а је ”; Хафиз Хусеин Пузић; Смајо Ћемаловић, сенатор; Омер Кзла.јџић, трговац; др Салих Комадина; Сулејмзн Крпо; Мехмед Гребо; Мухамед Хадровић; Деовиш Гребо; Смаил Џуџа; Салих Поповац; Ахмед Авдић, Шаћир Муратовић; Ахмед Бехлиловић, итд. У Мостару 13 рамазана 1941 (22. септембра 1941 г .) ” 402

О б јављ и вањ ем ових резолуција, а биле су јо ш П ри јед о рска и Травничка, које нам недостају, јасно је подвучен однос б осан ско-херц еговачки х муслимана за време Д р у г о г светског рата према Српском народу, које су једна карик а виш е у ланцу заједн и чки х н ап ора и заједн и чки х стремљења, д а се у овим српским покр аји нам а очува Српство и да се не о крњ и судбинска повезан ост вером подељене бр аће — С рба православних и муслимана. О б јав љ и вањ е ов о г м атери јала у "Гласнику” Српског историјско-кул турно 1 д р у ш т в а ”Њ Е Г О Ш ” послуж и ће будућим ген ерац и јам а Срба муслимана као путоказ и као д о каз, д а је сл о б о д а С рпског н ар од а недељива, а д а је њ егова будућност у заједн и чко м циљу и у братској сарадњи. Ова теж њ а к о д босанско-херцеговачких муслимана, на овај и сличне начине ман и ф естов ал а се увек к ада је Српство било у опасности, почев о д Хусеин-бега Г р ад аш ч ев и ћ а ”3 м а ја о д Б о с н е ”, па све д о Фехима М усакадића, витеза К арађорђеве зв езд е с мачевима и Д р а ж и н о г команданта. З б о г оних ретких Срба, који мисле д а је национално питање б осан ско-херц еговачки х муслимана једна тренутна коњ укт у ра и д а к о д муслимана не постоји нац ион али зам у правом смислу речи, да су све пре само не чисти Срби у националном погледу, а и ради историјске истине, допу н и ћем о ова наш а и зл аг ањ а са неколико уб ед љ и в и х чињеница. Оне оп оврга ва ју

Д раж а Михаиловић (1) са ш ефом мисије САД пуковником Мек Д ауелом (2) и групом Срба муслимана у јесен 1944 године 403

о в а и оваква накарадна мишљења појединаца о Србима муслкманске вере и тиме слабе снагу и отпорност српског народног ■бића у бор би против његових дин-душмана, а посебно против оних који су босанско - херцеговачке муслимане прогласили ’’цвијећем хрватског народа”. Чим је генерал Д рагољ уб-Д раж а Михаиловић дигао устанак на Равној Гори. Срби муслиманске вероисповести у Босни и Херцеговини одмах су приступили акцији да се придруже Д ражиним снагама. Међу првима се јавио Драж и Фехим Мусакадић, добровољ ац из Првог светског рата и витез Карађорђеве зв езд е с мачевима, затим активни поручник О мер-бег Ченгић, др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић и други истакнути Срби муслимани. У Хердеговини, у местима где је био претежно муслимански елеменат, образоване су посебне четничке муслиманске јединице, које су бројиле на хиљ аде бораца и оперисале п од вођством својих команданата Срба православне вероисповести инж. Владимира Зечевића, сада у Чикагу, капетана Владе Милутиновић, сада у Канади, пок. Косте Ковачевића и других. Ови четнички батаљони, састављени о д Срба муслимана, на чијем су челу били Фехим Мусакадић, Мујо Пашић и др Исмет Поповац, учестЕОвали су у заузимањ у м услиманско-усташ ке тврђаве Бјелемићи (срез Коњиц) и након заузећа Бјелемићл власт је лично преузео мајор Фехим Мусакадић. П од командом четничког команданта Воје Лукачевића било је неколико стотина муслимана четника, а њихове операције извођене су на великом фронту о д Сплита - М остара-К оњ ица П розора - Грачанице - Гламоча - Главатићева - Сарајева - Невесиња - Ф оче-К алиновика. У доњ ем току Неретве, око Мостара, било је п о д командом четничких војвода Јевђевића и Баћевића велики број добровољ не антикомунистичке милиције, о д којих највећи на полож ају зоне Пасичина. Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева - Б. Поље - Пријепоље, п од командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина и њ еговог одреда да комунисти нису успели да пређу Лим, иако су у току 1943-44 покушавали неколико пута. Када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљ еништва и састао се са својим борцима у Санџаку а одатле наставио пут преко Н. Вароши, П рибоја, Пријепоља, Бродарева, Б. Поља у правцу Берана, Колашина и у Црну Гору, капетаи Хусеин Ровчанин, б ез икаквих ограничења ступио је са својим снагама у четнкчке одр еде хероја и мученика војводе Павла Ђуришића. Сам је затраж ио да он са својим снагама први наступа и да пробија фронт Пека Дапчевића, који се нарочш о

404

Војска и народ слуша говор члана Централног одбор а, Србина муслиманске вере, М устафе Мулалића. З а столом ”Чича” и прота Саво Божић.

био ушанчио и утврдио на полож ајима код М ојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеии Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо. У ш табској чети среског команданта у Коњицу Јо ва Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслиманичетници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки багаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Ж упа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњ ичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На полож ају Бјелаш нице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант II сарајевске бригаде. У Виш еградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбам а око Н еретве- Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 2000 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелаш ница - Коњиц - Бијела. Код резервног поручника на полож ају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Х ерцеговачког одреда исто толико муслимана четника. Као што се из излож еног види, босанско-херцеговачки му-

405

слимани из Санџака били су на сграни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди. Почетком 1942 године образован је у Сарајеву Муслиман ски четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором. У самом окупираном Београду био је образован муслимаиски центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногсшским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима прн заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО. Писду ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслкманске вероисповести. Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Д а није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме ”Б ата” за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглиду из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт.

406

Ми смо, износећи ове непотпуне п одатке о ставу босанскохерц еговачки х муслимана за време Д р у г о г светског рата, као и о у ч еш ћ у в ел и ког б р о ја муслимана у четничким одредима, и звр ш и л и своју дужност. Н амера нам је д а овим сачувамо ову истину о д з а б о р а в а за п озни ја српска п околењ а. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу м н о го б ројних и кудикам о у б ед љ ив и јих чињеница, него што су ове, пра-

Сељак, муслиманске вере, поздрављ а америчког пуковника Мек Д ауела вилно оценити све те напоре и ж ртв е босанско-херцеговачких муслимана. Тако ћ е из свега то г а извући јо ш један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису ж а ли л и ни своје животе, кгд а је била у питањ у судбина .српског народа. И на крају сетимо се Њ е г о ш а : ”Не пита се ко се како крсти, но чија му крвц а грије прси, чије га је мљеко зад о ји ло." Алија С. Коњхоџић ( ” Гласник” СИКД ” Њ е г о ш ”, свеска XVI, дец ем б ср 1956). 407

ЈЕДАН ВЕРОДОСТОЈАН СВЕДОК У Т р еб авск ом корпусу српских четника, чији је команд ан т био чувени п р о та Саво Б ож и ћ , било је и С рба муслимана. Петар Ђ оки ћ, јед ан од п реж и вели х б о р а ц а из ов ог корп уса (с ад а ж и в и у Њ у јо р к у ) о б ја в и о је у "Равн огорском Б о р ц у ”, бр. 201, ф е б р у а р а 1966 године, чланак п о д насловом ”П р о т а Саво Б о ж и ћ ”, где и зм еђ у остал о г пиш е: " П л о до ви те слоге и снаге (С рб а п равославних и муслимана, н аш а п р и м ед б а ) и данас би не само кори сти ли том е крају. већ би се и утростручили, д а није д о ш л о д о к а т астр о ф е Ј у г о славије. У том е часу по н аго в о р у спољних душмана, о р ган и зовали се ун утраш њ и зл о т в о р и д а униш те слогу међу б р аћ о м и теко ви н е слободе, правде и напретка. То је п р оту Саву до срца за б о л е л о али не и обесхрабр и л о . Н апротив, са крстом у једној а п уш ком у д р угој руци, п р о та Саво је повео прве заш титнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у п о м о ћ не само најбољ е снаге требавс к и х светосаваца, већ и свесна муслиманска б р аћ а околн их села. Ови муслимани су заи ст а били верни б о р ц и и б ран иоц и Д и н ас ти је К арађорђеви ћа, ш то м о ж е д а им служи на част и понос. Т ом слогом б р аћ е у невољи, п р ота Саво је спречио намеру ду ш м ана С рпског народа, д а искористе заб л у д е п р о ш л о сти и т а д а ш њ е интриге, у циљу м еђусо бн ог и стреб љ ењ а С р ба п р авославн их и С рба муслиманске вере. Уместо тога, п о д његовим мудрим вођством, браћ а се о б једи н ил а и заједн и чки б р ан и л а о д лаж н и х х ри ш ћ ан а —- свирепих у сташ а и истинитих б е з б о ж н и к а — б езд уш н их партизана. То братство, т ад а заиечачено остало је тврдо д о д ан аш њ и х дана, д о к а за н о на свим Ти тови м " и з б о р и м а ”, д а су Срби православни и Срби муслимани, б р а ћ а једне крви и једног имена. З а ово нека је слава и хвала п р о ти С ави.”

Милош Обилић 408

ДРАЖ А МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ

Како је генерал Д раж а Михаиловић гледао на проблем наш? муслиманске бргће најбоље he се видети из следећег телегрсма, који је упутио 21 јануара 1945 године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Њ егово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи: ”Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром II на челу. ”Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославиј^ на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани. живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво. да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице. ”Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу. ”У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија. ”Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће мусЛимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања. ’’Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.” 409

Ова резолудија муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Д раж е Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслимансху браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама. ( ’’Братство” — март 1856).

ЦЕНТРАЛНИ НАЦИОНАЛНИ КОМИТЕТ И МУСЛИМАНИ

На састанку Централног Националног Комитета, одржаном у Српској Трапској, 14. октобра 1944 године, председник Извршног одбора Ц.Н.К. Др Стеван Мољевић рекао је следеће: ”При расматрању нашег питања према муслиманима у Југославији за нас Србе су од важности четири момента која не смемо губити из вида: ”1. ПРВО, муслимани у Југославији броје 1,880.000 душа, с којим се бројем мора озбиљно рачунати и који у случају мудре и паметне државне политике може да буде позитиван фактор у нашем унутрашњем државном животу, као што може да буде и негативан ако се не пође правим путем. ”2. ДРУГО, при узимању питања муслимана у државном уређењу и животу Југославије ваља знати да они у Југославији живе искључиво на српском подручју од Бихаћа и Ц?зина на северозападу, па све до Ђевђелије на југоистоку — у области Босне и Херцеговине, Раса, Косова и Метохије и Јужне Србије. И, ако се Југославија обнови на федеративној основи, као што мислимо и желимо, онда he сви муслимани у Југославији доћи у састав српске федералне јединице. To има и ту добру страку што ће се сва питања муслимана у тој једној јединици, на један начин и пред једним форумом моћи да pe­ ine. Има то и ту добру страну што су кроз неколико векова заједничког живота Срби православни и муслимани свикли једни на друге и што познају живот и обичаје једни других, што није случај код других. ”3. ТРЕЋЕ, што Ислам према држави има свој став за који би могли рећи да је државотворнији него друга религија. Шеријатски прописи Ислама, уколико се односе на организацију муслиманске верске заједнице, омогућују пуну самосталност те заједнице за сваку државу напосе, тако да свака држава која има муслиманског живља може за тај живаљ имати и потпуно аутокефалну исламску верску заједницу, потпуно независну и у којој другој црквеној власти изван те државе. To 410

je no Југославију врло повољан моменат да муслимани, осим оних на Косову и Метохији, немају никаквих центрифугалних тежњи. Југославија им јесте и остаје једино огњиште и једина отаџбина. "Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религир, јер обухвата све стране његовог живота — тражи од њега ред, рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њкх тражити у првом реду да буду добри муслимани. ”4. ЧЕТВРТО, муслимани у Југославији зближују нас са још двема муслиманским државама на Балкану — Албанијом и Турском, што чини још једну снажну компоненту за Балканску заједницу. Јер, Ислам који апсорбује и регулише својим прописима највећи део живота својих верника веже их више међусобно него икаква друга религија. ”То су четири момента који говоре за што теснију и срдачнију сарадњу Срба православних и муслимана у Југославији.'’ ( ’’Братство” — јули 1956).

Инж. Владимир Зечевић (Чикаго) МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узима.ју учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста; да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање се с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. ’’Независној Држави Хрватској” пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом. Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови биљи уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други Ha411

чин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују. Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната. Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у самом почетку ставили на расположеље неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољ ад у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме су поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1973 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: ’’Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!” На друго место долази, свакако, познати судија окружнсг суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих .редака. Било је то у априлу 1941 године. Хрватске усташе и v Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. ”А што сте Ви дошли са бициклом?” упитале су усташе судију Пашића. ”По вашем наређењу”, одговори им је Мујо. ”Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло”, рекоше му усташке звери. 412

”Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло”, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте ка ’’слободу”. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику ’’хрватске хиљадугодишње културе”, логору смрти, Јасеновцу. Трећа личност, д-р Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требиљској шуми, близу Требиња, 1943 год. Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942 године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усгаша. Напред наведена четири Србина-муслимзна били су муслихманско воћство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих нал а зи у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији. Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устребп. да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18 и 19 јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа са невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, д-р Поповац. Кад смо осво.јили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места. Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона »муслимана: један v саставу невесињске бригаде којом сам ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Србачетника. Њ ихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, 413

а добра je било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама. А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре проитв комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, a не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу. Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, којн дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи рахметен васиах! ( ”Братство” — мај 1954).

Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес) МУСЛИМАНИ ИЗ САНЏАКА ПРОТИВ УСТАШКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Познато је, да су Хитлер и Мусолини даровали Павелићу и Усташама поред Хрватске, Славоније и Срема, још и Босну и Херцеговину у границама бивше Аустро-угарске монархије. Познато је, да ie Мусолини предвидео и обнову Црне Горе у границама од 1915 године. Познато је, да ie Хитлер поедвиђао и нешто Србије, са неодређеним границама према Истоку и Југу, а према Старом Расу-Санџаку са граничном линијом, која је постојала између Србије и Отоманске Империје. Тако су после слома Југославије вароши: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, Тутин и Косовска Митровица остале без сталног окупатора па и Пљевље неко вријеме. Овакво стање искористили су Усташе и Косовари. Усташе су окупирали: Прибој, Пријепоље, Нову Варош и Сјениду. Покушали су да окупирају и Пљевље, али су били одбијени. Косовари су окупирали: Косовску Митровицу, Тутин и Нови Пазар. Граница између Усташа и Косовара била је Дуга Пољана. Овакво стање унело је прилично страха међу православним становништвом ових срезова, који је радије волео да му оку414

патори буду Италијани, па чак и Немци, него ли Усташе и Косовари. Но, брзо су се православни снашли; обратили су се својој браћи по крви, Мухамедове вјере, ради заштите од Усташа и Косовара. Санџаклије, Мухамедове вјере, примили су се те заштите. Препоручили су православнима да буду мирни и да не предузимају никакав отпор, ни у ком случају, док њих не упознаду и обавесте. Народни прваци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су се састали у Пљевљима и донели две одлуке. Прва је била: да се упозоре команданти усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ у Санџаку узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма ко.јој врсти прогона; и да би се муслимански народни прваци директно жалили Хитлеру и Мусолинију на команданта. Друга пак одлука била је: Д а се упуте две истоветне преставке, једна Хитлеру а друга Мусолинију, у којима he муслима.ни из Санџака молити, да се што пре повуку из Санџака и Усташе и Косовари, који немају пичега заједничког са народом у овом крају и да Санџак окупирају што пре било италијанске било немачке трупе. Обе су одлуке одмах извршене. Прва је одлука иненадила и усташку и косоварску команду. Оба су команданта изјавила, да муслиманскц прваци из ових срезова треба да убеде и увјере православне, да никаквих прогона ни насиља неће бити ни према коме. Друга је одлука изненадила и Павелићеву владу и Албанску владу, јер докази и разлози у преставци били су необориви, па ма са ксга се гледишта и становишта пошло. И Павелићева и Албанска влада, добиле су преписе преставке од Игалијанске владе. Павелић је одмах одлетео у Рим, да моли грофа Ћана, да се ништа не предузима по тој преставци. И Албанска влада била јс послала једког свог министра, да моли грофа Ћана, да се тој преставци не придаје никаква важност, и да трупе усташке и косоварске остану у Санџаку, где су. Ипак, и Хитлер и Мусолини су друкчије поступили. Именовали су нарочиту комисију од признатих стручњака са задатком: да одмах отиде у Новопазарски Санџак — Пљевље — ч на лицу.места провери потписе на преставци; продискутује са потписницима наводе у преставци; допусти дискусију чланопима Павелићеве и Албанске владе са потписницима преставке и о свему томе поднесе извештај. Павелићевој и Албанској влади стављено је до знања, да одреде по два стручна лица, која ће пред комисијом побијати наводе у преставци и прав415

дати свој став — окупацију тих крајева. У врло кратком року сви су се састали у Пљевљима. По прочитању преставке, Санџаклије, потписници исте, остали су у свему при изнетом у преставци. Ниједан странаи, који је ма када умочио перо и нешто написао о Босни и Херцеговини није остао не наведен у најкраћем изводу, па био он: Немац, Аустријанац, Маџар, Италијан, Енглез, Француз, Турчин и т. д. Детаљније су изложена мишљења о народу у Босни и Херцеговини писаца Маџара, Аустријанаца, Немаца и Италијана. Основ, темељ преставци био је: тврђење да Хрвата од Калиновика до Дрине и од Дрине до Косовске Митровице нити је када било, нити их има у том времену 1941 године, па према томе ни Усташе немају никаквог основа да тај крај окупирају. Стручњаци Павелићеве владе нису спорили наводе појединих страних писаца изнетих у преставци, да Хрвата нема от; Калиновика до Косовске Митровице. Окупацију су правдали: а) истоветним говором, којим се служе народи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Санџаку; и б) правом наслеђа. Навели су да су они преставници Независне Државе Хрватске, која је природни наследник бивше Аустро-Угарске монархије, којој је Берлински конгрес 1878 г, дао поред Боске и Херцеговине још и Новопазарски Санџак. Пошто је Хрватска постала самостална 1941 године и добила Босну и Херцеговину природно је, да треба да поседује и Новопазарски Санџак, да би се одлука Берлинског конгреса v свему извршила. Претставници муслиманског народа из Новопазарског Санпака одговорили су: ај да су Хрвати све до 1836 године говорили својим иарочитим језиком, па су на истом и пксали. Навели су, да i_y се све до 1836 године називали Хорвати; па и новине су им се звале Новине Хорватске. Од те године, почели су примати језик, којим народ у Босни и Херцеговини и Новопазарском Санџаку говори; српски језик; па су и своје име променили, и почели се звати Хрватима, пошто их тако назива и нароц Б. и X. и Ст. Расу-Санџаку. Према томе, језик, којим данас говоре Хрвати у Хрватској јесте језик народа у Б. и X. и Саниака; а не њихов хорватски. б) По питању права наслеђа преставници муслиманског парода из Санџака одговорили су, да они то право данашњој Хрватској не могу признати; јер. ?ко би то право дзнас и постојало, онда би наследници могли бити Аустрија и Маџарска, а никако новостворена Хрватска. 416

Прешло се је на део Новопазарског Санџака, који су били окупирали Косовари. Обе су странке признале, да не говоре једним језиком. Косовари су покушали да убеде Комисију, да у исповиједању вјере чине јединство. Рахметли Муфтија Дервиш Шећеркадић убедио је Комисију, да ни у верском исповедању не чине јединство. Тврдио је Комисији, да Албанци Mvхамедове вјере имају посебан верски обред, да припадају посебној секти, како у исповиједању Мухамедове вјере тако и тумачењу неких места из Кур’ана. Кад су чули албански делегати ово објашњење, извинили су се, жалећи што за ову разлику нису знали. На основи поднетих извештаја својих чланова Комисије, Хитлер и Мусолини наредили су Павелићевој и Албанској влади, да одмах из Старог Раса-Новопазарског Санџака повуку своје трупе. Наређење су извршили одмах у реду и миру. У срезове, које су били окупирали Павелићеви Усташи, ушле су италијанске трупе. У она три среза, који су били окупирани од стране Косовара уведена је нека врста посебне администрације, по споразуму народа у том крају, и Недићеве и Албанске владе. Како у погледу административном, тако и у погледу снабдевања и издржавања сачињавали су неку врсту аутономне области на простору Недићеве Србије. Овим питањем руководили су: рахметли Муниб (не сећам се више презимена), бивши претседник општине у Чајничу, родом, мислим, из околине Праче, дакле из Б. и X. и рахметли Дервиш Шећеркадић муфтија, члан Шеријатског АпелационогКасационог суд.а у Скопљу, родом из Пљевља — Новоназарски Санџак. Ето, Др. Крњевићу и Шатрићу, како се је народ у Б. и X. од Калиновика до Метаљке и у Старом Расу-Новопазарском Санџаку, од Метаљке до Косовске Митровице изјаснио, у добу највеће силе и власти Павелићеве Хрватске и то пред вашим највећим пријатељима — Немцима и Италијанима. Као што видите, ни данашња прошлост, ни јучерашња прошлост не привлачи народ из Б. и X. и Санпака да буде у једној заједници са вама Хрватима из Загреба и Загорја, већ напротив одбија га. Дакле, и без масовног-колективног покоља Срба од стране органа целокупне државне силе Павелићеве Хрватско. покоља, коме у историји човечанства нема равног, народ ових крајева није хтео никакву посебну заједницу са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Јасно је за свакога, да после оног страшног покоља Срба, у коме сте ви Хрвати из Загреба и Загорја са криминалцима из других крајева, показали своју примену — тумачење "слободе”, "правде”, ’’човјечности”, ’’вјерске трпе27

417

љ ивости”, ”народне припадности” и т. д. како то ви Ш атрићу сада у месецу мају 1956 године гудите кроз Ам. Хрватски Гласник, да ни речи не може бити ни о каквом посебном јединству ових крајева са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Но, сем овог излож еног код нас постоји и једно укорењено убеђење, које гласи: границе сваке независне и самосталне држ аве међе се људским главама, а не обичном оградом по нечијим захтевима и жељама, или пак наметањима и насртајима, као што то данас чине хрватски прваци у емиграцији, предвођени Др. Крњевићем, Ш атрићем и њима сличним. Јаваш ага хендек вар! ("Братство” — новембар 1956).

Бањалучки ђаии Срби муслимани

(у средини, скрштених руку: рах. Мухарем Л епош етовић)

418

НАШЕ ЖАЛБЕ ДРАЖ А МИХАИЛОВИЋ И ЈОСИП БРОЗ-ТИТО НА ИСТОРИЈСКИМ РАСКРСНИЦАМА И У СУДБОНОСНИМ ДОГ АЂАЈИМА

Сви спорови из дана рата и окупације, важни по судбину Југославије, везани су за две личности: генерала Драже Михаиловића, као команданта националне гериле и Јосипа Броза Тита, као секретара Комунистичке партије и вође комунистичке партизанске гериле. Ко је био Д раж а Михаиловић одају многи поуздани домаћи и савезнички извори, а међу њима и ретке похвале и одликовања највећих савезничких штабова и представника. Ове доказе допуњавају са своје стране и највећи Михаиловићеви и српски непријатељи, као што су нацистичка влада, њихове команде и њихови .обавештајци, са три тешке уцене и десетинама епитета: ’’бандит”, ’’англосаксонски агент”, ’’немачки непријатељ број један”. Личност комунистичког герилца Тита била је неодређена, пуна разних нагађања, од уличног разбојника до совјетског посланика Лебедева, све до марта 1943 године. Тек 28 фебруара 1943 “Die Neue Ordnung” , нацистички лист из Загреба, објавио је податке и слику Јосиф а Броза, кад је у Загребу, 1928, осуђен на пет година робије, и то за кривична дела, која нису била чисто политичке природе. Немачки нацистички извори додали су да се иза Броза, сада већ Тита, крије инжењер Валтер, који је са последњим од деветнаест лажних пасоша — пребачен преко Чехословачке у Југославију октобра 1939. Тај последњи Титов лажни пасош на име чешког инж. Валтера издао је Балкански Биро немачког Министарства спољних послова, и то непосредно после пакта између Хитлера и Стаљина, из августа 1939. Уз истородну протекцију и намеру, која је преко Немачке превела Лењина 1917 из Швајцарске у Русију, преведен је и Тито 1939, из Швајцарске у Југославију, преко окупиране Чехословачке. Тајне и пасоша и прелаза до Загреба одао је тадањи Хитлеров агент за Балкан, B ernard E m skotter. Њ егов опис тог подвига из 1939 објављен је маја 419

1946 у Хамбургу, a пренет y два америчка листа: “The Evening S u n ” , Њујорк, од 12 јуна 1946 и “ The Chicago T ribune” , од 6 јуна 1946. Ево што о том подвигу каже врховни нацистички обавештајац Емскоттер, и то у јуну 1946 када је Тито био на врхунцу своје моћи и Стаљинове милости, пет недеља пре мученичке смрти Драже Михаиловића: ”Тито је био наше оруђе. Зато смо га преко Балканског бироа Министарства спољних послова у Берлину превели из Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци су сматргли да треба искористити све силе против монархиста и српске династије, на чијем се челу доцније појавио М?>хаиловић. Тако је радио и Лудендорф 1917 кад је руске револудионаре искористио ради пораза царске Русије.” Своју сгаљинистичку разорну мисију у Југославији инж. Валтер, алиас Тито, обележава оживљавањем скоро изумрле Комунистичке партије. Прва мера био је сазив комунистичког конгреса у Загребу, на коме се појавило 110 делегата, престављајући 1500 чланова, по једном, а око 2000, по другом суду. Од тог кснгреса отпочела је и комунистичка акиија ча издавању подземних летака и порука, од којих најважније носе датуме од 30 новембра 1939, 3 и 27 марта 1941, и 3 априла 1941. Први ie об.јављен у комунистичком листу “Die W elt” у Штокхолму, у коме се хвали пакт између Совјетског Савеза и Немачког Рајха, заједнички обрачун са ’’француско-британским зликовачким империјализмом”, као и улаз совјетске војске у три балтичке државе. Све те Титове прогласе, укључујући и први, објавио је Stephen Clissold у књизи “W hirlwind” , која чини опис његових доживљаја с Титом, у чијем је штабу провео извесно време, као британски ’’официр за везу”. Д ок је Михаиловић у брдима Равне Горе већ почетком маја 1941 почео да организира народни отпор против окупаторз, Тито је са свима својим доглавницима мирно седео у Београду. Понеки од првих сарадника, као данашњи Титов министар спољне политике, злогласни Минић, играли су покера илл шаха с немачким официрима, све у знаку негдашње совјетсконацистичке сарадње. Тек после Хитлеровог кршења тог тоталитарног ортаклука почело је склањање комуниста из градова v села и планине. Тако се и Тито 16 септембра 1941 из Рибникареве виле кренуо ка слободном азилу западне Србије, a то значи тачно пет месеци после Михаиловића. До краја новембра 1941 био је увек у неком тактичном до-диру с Михаиловићем, па чак и у споразуму, који је три пута мењан и допуњаван. И док је Михаиловић мислио на интегри420

рање свих борбених снага, као у Француској, Тито је сиоразуме стварао да би их искористио и полако злоупотребио, и Михаиловићево поверење, и топле азиле Србије, и њене честите и наивне сељаке. Под њиховим окриљем, мењајући методе, али не намере, Тито је у граду Ужице ускоро основао своју ’’совјетску републику”, угрожавајући полако сваку даљу искре* ну сарадњу и отварајући све путеве ка фаталном грађанском рату. За време дугих и тешких борби у Србији, од 1 септембра до 15 децембра 1941, Тита и његову војску не видимо у борбеним редовима, већ само у подели плена, отетог од немачких гарнизона. Многа попришта у којима су се затекли, нарочито опсаду града Краљева, напуштају током ноћи. Сам Тито све отвореније и смелије издаје наредбе, с писменим траговима: да избегавају фронталне борбе, а чувају револуционарне снаге за будуће дане и коначне обрачуне с класним непријатељима, a то значи с целим иародом, изузимајући терористичке е су партизана ове: борба против четника у Санџаку, а затим повратак у сво.ја села, ради смиривања подручја Хрватске и Србије: враћање својих присталица у њихова села, после разо,ружања, без кажњавања водећих партизана од наше стране... Моје је мишљење да би ове могућности могли искористити, јер би од великог значаја био прекид непријатељства овнх борбених снага, које су високо цењене у очима света. Заправо, Титови партизани у њиховим масама нису комунисте нити су починили неке изванредне испаде у њиховим борбама, ни у третирању заробљеника и популације. Подсећам на моје раније извештаје, као и на разговоре са државним секретаром фон Вајсекером. Очекујемо упуства. Из разговора са Казертлном (Кассертано, италијански министар* у Загребу) и Лорковићем (хрватским министром спољних послова) закључио сам да би горе наведено развијање догађаја повољно примили.” Као што видимо. Хитлеров се министар не жали на Титове партизане, али се радује уништењу Михаиловићевих одреда, те 26 марта 1943, шаље Берлину даљи телеграм, у коме подвлачи ”да су опуномоћени Титови емисари дошли у Загреб ради преговора с немачким, италијанским и хрватским војним представницима. Један од њих је Хрват др. Петровић (а то је Велебит, Србин, који се лета 1941 покатоличио заједно са својим оцем, генералом Лзубом Велебитом). Други је Црногорац, с именом Марковића (дакле Ђилас, неимар ’’Пасјег гробљ а”, код Колашина). Они нуде обустављање борбе, ако би их у Санџаку оставили ка миру.” Анализирајући даље цео овај колаборатерски материјал Валтер Робертс, амерички дипломата у Београду током пуних ш е с т ‘година, наставља: У својим извештајима Каше је истакао ”да је уосталом за време свих преговора потврђена веродостојност Титових об ећ ањ а”. Заборавља да дода како је Тито преко својих емисара понудио и таоце у знаку сигурности својих обавеза. Даље Робертс наставља: ”С ратне тачке гледишта, Каше каже, било би корисно да се партизанима даду одрешене руке у њиховој борби против

425

четника. С друге стране истовремени напад Немаца и проткв Тита и против четника здружио би оба непријатеља у заједничком фронту против немачке окупације.” Кога од та два немачка непријатеља Немци сматра.ју опаснијим, то Каше једва дотиче, али не и амерички историчар Робертс. Д а је дошао до књиге првог Хитлеровог ратног саветника и помоћника генерала W altera W arlimonta, под насловом: ‘Inside H itler’s H e a d q u a rte rs” (У Главном Хитлеровом Ш табу), ту би на страни 469 прочитао и ово: ’’Хитлер се губио у дугс, историјске излете о опасности од Велике Срби.је, наводећи да су они (Срби) једини стварпи народ на Балкану... И када су Руси били близу да пређу Дњепар и Прут и да упадну у долине Дунава... Хитлер није хтео да чује ништа друго, сем да се Немачка мора борити против сваког плана о Великој Србији.” А Хитлеров војсковођа и друг генерал Jodi овако је резимирао Хитлерове погледе: ”Не смемо дозволити да постоји српска во.јска, .јер је мање зло извесна опасност од комунизма”. Услед таквог избора између национализма Србије и комунизма Југославије, а на основу загребачких утаначења Немци су Тита окуражили да целу своју војску, од 24.000 (како је цени Черчилов емисар Дикин), покрене против Михаиловића. Тако је дошло до Титовог напада на Михаиловићеву главну тврђаву у канонима Неретве и Tape, како би се домогао Санџака, а преко о е о г и Србије и Црне Горе. У тој борби, која је најтежа била у априлу и првој половини маја 1943, сваки пети, по једном, а сваки девети, по другом извештају од Титових ’’ослободилаца” — носио је модерно, немачко аутоматско оружје. Д а је поход преко Неретве био последица споразума између Немаца и Титових емисара из марта 1943 види се јасно из даљег Кашеовог извештаја Берлину, који репродукују отворене ратне немачке архиве у издању “G erm an Documents, Ausw aertiges Amt, Croatien, одељак Kasche-Ribbentrop” . Ty везу јасно одаје и Валтер Робертс који оживљава сва наша ранија об.јашњења о двоструко.ј трагедији на Неретви и Тари. Он каже: ’’Средином априла кад је до Загреба дошла вест о борбама између партизака и четника у Црној Гори, министар Каше је послало нови телеграм Рибентропу. У том телеграму Каше препоручује да Немци не нападају партизане, већ радије селе у позадини и пусте Тита и Михаиловића да се искрваве и међусобно униште.” Тако је скоро и било. Док су комунисти бесомучно нападали, а националисти бранили сво.ју тврђаву. Н е м ц и су се кретали око, или иза, оба завађена непријатеља и набацивали

једне на друге. Увек кад су једни или други покушали да ма.невришу, нашли су Немце за леђима. И на кра.ју баладе, две немачке елитне дивизије појавиле су се у залеђу Михаиловићеве војске, уз тешке губитке између Колашина и Матешева, али и уз тешки пораз националиста на Тари и комуниста у .Сутјеској. Титов план о уништењу Михаиловићеве војске, з г једно са загребачким издајничким пактом, искористили су Немци. Тако је све и предвиђено у познатим Хитлеровим писмима Мусолинију из 1943 г. Услед те обостране трагедије, загребачка пактирања изгубила су своје оправдање. Зато Рибентроп, по Хитлеровој заповести, јавља свом доглавнику, министру Каше: ”Није наша намера да путем веште тактике изигравамо четнике и партнзане, једне против других, већ да уништимо и једне и друге.” Ако Черчилови емисари Дикин и Меклин (Deakin and Maclean) нису у тим данима појма имали о Титовој колаборацији с Немцима, нити о залеђу, циљевима, путевима и последицама трагедије на Неретви, они су свакако знали и гледали Хитлерову тешку уцену обе главе, и Михаиловића и Тита. Та трећа уцена против Михаиловића, а прва против Тита, од по стотину хиљада златних марака за сваког, живог или мртвог, објављена је у званичном нацистичком листу “Donau Zeitung” од 21 јуна 1943. Излепљена .је са обе слике, једна поред друге по свим градовима и селима Југославиј*е. To су били дани на.јтежих напада московске и лондонске радио станице против ’’кол аб оратора” Михаиловића, с једне, и највећих ода ’’хероју” Титу, с друге стране. Д ок је такав аморал — познати закон комунистичке пропаганде, лондонска протитовска пропаганда била је дело комуниста из Средоземне савезничке команде, ранга Клугмана, и Черчиловог емисара у Титовом штабу од маја 1943 Дикина. У жељи да би уз великог ’’х ероја” постао и он већи, Дикин је Лондон обавестио о Титовој, али не и о Михаиловићевој удени. Британски делегат у Михаиловићевом штабу, пуковник Бели (Bailey) послао је и својој Команди у Лондону тачан извештај о двострукој и једнако.ј уцени оба шефа, обе завађеигериле. Извештај је дошао и до новинарских агенција Америке, као и до великог либералног листа “The New York Times” . Међутим и лондонска штампа, и лондонски радио, и “New York Times” , објавили су само онај део уцене који се односи на Тита, а злонамерно изоставили другу половину о Михаиловићу. Та.ј је други део истородне уцене “New York Times” први пут објавио тек 6 јуна 1946, када је изнад Михаиловићеве главе и судбине, по милости Винстона Черчила, витлао Титов мач, далеко крвавији и срамнији од свих Хитлерових претњи и уцена. 427

Тако је Лондон обављао своју савезничку мисију, а њујоршка либерална штампа своју новинарску дужност и етику. Ову жалосну чињеницу истичемо да би се .јасније видела улога пропаганде у бурним и судбоносним данима. Њ е Михаиловић и југословекска влада нису имали, дочим су је комунистичке агенције мајсторски искористиле. На њих нису утицала ни масна слова испод Михаиловићеве слике, ко.ја су гласила: "Стотину хиљада Рајхсмарака у злату, добиће онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михаиловића, озлоглашепог англо-саксонског агента.” Тако су лоши људи, варљиве призме, злонамерна пропаганда и неверни савезници стварали и ’’хероје” и ’’издајнике”. Черчил пола године пре конференције великих у Техерану, а Стаљин отворено тек тада намећу Тита место Михаиловића

После заједничког пораза из маја 1943, Михаиловићеви одреди, уколико нису заробљени, одступају ка Црној Гори, уз сталне борбе до јадранске обале. Михаиловић се повлачи ка срцу Србије, одакле је борбу и отпочео, а у којој су сталне саботаже железничке везе са Солуном и Цариградом текле даље од средине 1942. Тито се враћа у Босну ка истим азилима, из којих се покренуо на основу описаних пактирања у Загребу. Све његове борбе у том повлачењу састоје се у нужној одбрани. To расуло у бежању пред Немцима пратио је од краја маја 1943 и Черчилов емисар Дикин, који сваку малу чарку претвара у битку, а сваку Титову и Ђиласову фантазију у — праву победу. Сравњујући Дикинове извештаје Лондону, види се јасно да је Титове измишљене борбе и саботаже дизао до неба, како би поред Титове што пре и што лепше засијала и његова звезда. Благодарећи таквим амбицијама, које су и Черчила ошамутиле, почело је и спуштање ратног материјала на Титов терен у Босни, без иједне даље борбе с Немцима, током целе 1943, па чак и даље до маја 1944, кад су немачки падобранци истерали Тита из његовог седишта у Дарувару — Босна. To ново примирје са Немцима, а стално са хратским нацистима, омогућило му је да све савезничке пошиљке ломи о главе Михаиловићевих одреда, јер му је та унутрашња борба била далеко важнија од борбе с Немцима. A то потврђује и цела колекција његових заповести подручним командантима, као и хиљаде српских гробова и разрушених домова. У тим данима лондонских славопојки, Титови ’’војсковође” уништавали су стотине српских националиста, хватајући њихове породице као таоце и тера.јући их испред себе под запетим пушкама, дакле језива метода, од које ће њихови дру428

гови у Индокини правити све већу употребу. Да би сво.ју зверску природу до краја испољили они су скоро увек са леђа нападали Михаиловићеве одреде кад су ови били у жестоким борбама с Немцима. Та је тактика до пуног израза дошла код Вишеграда у октобру 1943, а затим код Требиња у септембру 1944, као и у многим другим сударима у Босни. Сведок такве тактике код Вишеграда био је и британски бригадир Армстронг (С. D. A rm strong) с америчким пуковником Сајцом (Albert В. Seitz) и са девет британских и америчких официра у Михаиловићевом штабу. Њ ихови протести Средоземној савезничкој команди нису много помогли, јер су се ломили о Черчилову самовољу или личну вендету, после једне Михаиловићеве критике или вапаја из села Липова од 28 фебруара 1943. Та недржавничка, већ осветничка самовоља, имала је неколико судбоносних одјека. Први је судбина италијанске војске у Југославији после капитулације из 1943. Влада маршала Бадоље (Pietro Badoglio) тражила је да се цела та во.јска преда Михаиловићу и под његовом командом настави борбу против Немаца. Међутим Черчил је, противно мишљењу својих делегата код Михаиловића, бригадира Армстронга и пуковника Белиа (S. W. Bailey), примио тезе свог бившег секретара Дикина, и наредио да се цела италијанска војска са свима ратним арсеналима преда Титу. Та војска на југословенском подручјУ, подел^ена v 14 дивизија са 308.000 војника постала би велика сила у склопу Михаиловићеве армије, а њено оружје у Михаиловићевим рукама сигурни савезнички ослонац на Балкану. Черчилова наредба и комунистичко дивљаштво уродили су том последицом, што је северни део те војске попунио немачке редове у Италији, a јужни употребљен у борбама против Михаиловића. Те су јужне дивизије или уништене у тим бесмисленим нападима на српске националисте или уморене глађу и тортурама у Титовим оковима, те је једва једна десетина доживела крај рата. Од тих дана и италијанског оружја, ко.је је стварно Черчил поклонио Титу, почињу тешки дани по Михаиловићеву војску, увек између круте немачке силе и Черчилове вендете. У тим данима Тито је одржао и свој комунистички конгрес у Јајцу, на коме је образовао своју владу и Југославију огласио за совјетску републику. Д а би и то чудо било невероватније, његов ie проглас одбила и осудила совјетска влада, али га је објавила и похвалила радио станица, заједно с британским делегатима из Титовог штаба, па и самог Черчила, уз узалудне Иднове протесте (Anthony Eden). И када је у Техерану отворена дискусија о новим ратним фронтовима, Стаљин, Молотов и Ворошилов држали су далеко више до Михаиловићевих, него до Т и тоеих 42&

снага. Знајући да Михаиловић не колаборира с окупаторима, они су том приликом тражили и британски пристанак да у Михаиловићав штаб пошаљу своју војну мисију, који су пристанак Британци ускратили. Ова несхватљива кратковидост доказује да је и Стаљин према Михаиловићу био милостивији и правичнији од Черчила, јер је знао да истину из Југославије и комплекса ’’Михаиловић - Т и то” дигне изнад своје московске и "панславистичке” пропаганде, као и њених агенција, у Лондону и Њу.јорку. Ту несхватљиву и трагичну чињеницу да Совјети хоће сарадњу с Михаиловићем, а Черчил само са Титом, одају записници конференције у Техерану од новембра 1943. Сви су они репродуковани у колекцији докумената “Foreign Relations of th e United S ta te s ” , под ознаком “T eheran Conference” . Ти noуздани извори доказују Черчилово уверавање Стаљина да Титова армија ”има 225.000 б ораца”, иако је она по оценама Черчилових обавештајаца, износила мање од 24.000. Видимо и то да је ту Титову армију Черчилов саветник и генерал Џон Кернинген попео ”на неколико стотина хиљада б о р а ц а ”, а Черчил јој приписао ”да за Балкан веже 42 непријатељске дивизије.” Овакво сензационално и неозбиљно разметање с немачким дивизијама, пресекао је Стаљин речима: ’’Премијерови бројеви о немачким снагама на Балкану нису тачни. Немци у Југославији имају само осам дивизија, а у Бугарској свега четири.” Тачност Стаљинових, а не Черчилових протитовских бројева одале су и немачке и савезничке архиве, па је на крају своје срачунате заблуде признао и осиони Черчил. А и већи део тпх осам Хитлерових дивизија налазио се у Србији, где од крајл новембра 1941, није било ни Тита ни његових партизана. Кад је на крају крајева Ст?љин у Техерану видео да Черчил просто обожава {Беговог агента Тита, и одобрава све његове одлуке из Јајца, онда је Тито постао заједнички идол и Москве и Лондона. Тако је у Техерану, иза зеленог дипломатског стола, преломљен мач преко Михаиловићеве глгве, југословенске демократије и српских савезника. Пала је заједничка одлука да се убо.јно оружје шаље ”само Титу и његовим патриотима”. Черчил је у Титов штаб послао и свог сина. А тамо где је био Рандолф Черчил, по његовим надама и изјави Сулцбергеру ’’будући премијер Велике Британије”, биле су и све Черчилове жеље и сви савезнички арсенали. На Черчила нису утицали ни меморандуми америчког државног секретара Хала (Cordell Hull), ни Иднове опомене да ће се то оружје употребити против српских надионалиста и југословенске демократске опозиције. 430

Черчилов први сарадник Идн пише v својим мемоарима: ’’Премијер ie заиста упорно помагао Тита, против свих наших опомена” (стр. 546-547). Те опомене наводи и британски ратни историчар професор Вудвард (Sir Llewellin W oodward: “B r it­ ish Foreign Policy”, стр. 375). Ty лежи и један од главних разлога због којих чувени амерички генерал Марк Кларк каже: ’’Сумњам да у целој историји света има човека, који је криз за више грешних потеза од Винстона Черчила”. Благодарећи Черчиловој политици или вендети, Немци су у свим борбама с обе југословенске гериле, д о д а ј у ћ и и Грчку, изгубили око 5000 војника, а Срби око пола милиона живота, не узимајући у обзир око осам стотина хиљада, покланих у погромској Хрватској. Око 200.000 тих српских гробова, укључујући и стрељање таоца, дело је Хитлерове солдатеске. Међутим око 300.000 невиних жртава дело су Титове комунистичке ■рачунице, Черчилове протекције и савезничког оружја у Титовим рукама. На крају трагедије Тито је устоличен у Београду, Совјети су доведени до падина Алпа, Черчилов се син вратио из Југославије без венаца Лоренца од Арабије, а Черчил признао: да је помагање Тита његова највећа грешка у овом рату. Британско оправдањ е филокомунистичке политике у Југославији

На питање: шта је највише утицало на Черчила, заборављајући вендету због протеста из Липова и слање свог сика у Титов ш таб) да место Михаиловића изабере Тита, одговоре дају и Черчил и најпознатији британски ратни историчар лорд Вудвард. Черчил је своје разлоге овако објаснио у свом парламенту 24 маја 1944: ’’Разлог зашто смо престали да снабдевамо Михаиловића оружјем и осталим прост је. Он се не бори против непријатеља и шта више неки су од његових потчињених правили акомодације са непријатељем!” Што се акомодација тиче, њих је дглеко више било на Титовој, него на Михаиловићевој страни. Оружје од Италијана куповале су обе гериле, јер Дучеови јунаци нису лака срца гинули под њим. Ова размена добара цветала је нарочито уз јадранску обалу, где су италијански гарнизони били скоро увек опсађени, или од стране Михаиловићевих четника, или Титових партизана. Изнад свих тих локалних акомодација диже се нешто стоашни;е од њих, a то ,је комунистичко пактирање и с Немцима, и с Италијанима, и с хрватским усташима у Загребу, од августа 1942 до маја 1943.

431

Најкраћи одговор на Черчилове жалбе о акомодацијама даје нам Робертс на страни 111 и 112 наведеног дела и то овим речима: ’’Остаје неоспорена чињеница да су партизани, који оптужују Михаиловића и четнике за њихове акомодадије с непријатељем, послали код немачког генерала у Загреб двојицу офидира, највећих no свом рангу. Њ ихов је циљ био споразум о обустављању непријатељстава, изјављујући да су њихови главни непријатељи четници а не окупаторске силе Осовине. Никакво чудо зашто толика велика осетљивост југословенских комуниста кад се дотакне и ово поглавље историје. Ниједан званични југословенски докуменат не помиње Велебитов и Ђиласов пут до Загреба, дочим сваки могући четничко-осовински састанак је брижљиво заведен.” Ово пактирање, а не само локалну акомодацију, дотакао је и Ђилас у књизи “ Conversation w ith Stalin” услед чега је и осуђен за тешко кривично дело издавања државних тајни. Акомодацију комуниста с непријатељем, и то првог ратног команданта Коче Поповића, а не само локалних лица, дотиче, па чак и хвали Черчилов и Титов сарадник Дикин, на страни 239 и 241 његове криптокомунистичке историје или, боље, митологије. Поред објављених комунистичких ’’Дневника”, помсћу окупаторских исправа и акомодација, Титов сарадник и генерал Светозар Вукмановић Темпо се мирно шетао по Босни и Македонији, као што признаје у својој историји. Мирно се шетао од Титовог штаба до погромског Загреба и Титов дипломата и идеолог Лола Рибар, носећи Титова упуства о хватању несигурних савезничких падобранаца и емисара, као и о уништењу свих демократских громобрана. Такве Титове акомодационе заповести одаје и Титов блиски сарадник Стефан Клизолд на страни 86 до 87 књиге “W hirlwind”. Черчилов приговор о Михаиловићевој неактивности поричу и пет делегата британске владе у Михаиловићевом штабу, који у свом ратном извештају наводе и Михаиловићеве борбе с Немцима, у ко.јима су и они учествовали. To исто чине и стотине Американаца који су као падобранци спашени од Михаиловићевих одреда, и с њима заједно наставили борбе и саботаже против Немаца, чекајући дан своје евакуације. Истинољубивог Черчила у тој вези неактивности тешко негирају и сви амерички делегати у Михаиловићевом штабу током 1943 и 1944 године, од пуковника Сајца и Мансфилда, до капетана Мусулина и Лалића. Најтежа десавуисања и Титових ’’подвига” и Черчилових славопојки дају амерички официри за везу, аташирани у Титовом, не у Михаиловићевом штабу. Међу њима је и мајор, затим пуковник Фариш (Linn. М. F arish) чији је први извеш432

тај изазвао праву сензацију у Техерану, јер је био допуњен и извитоперен диктатима Титових пријатеља Меклина и Дикина. У свом другом извештају, који је приступачан само изузетним историчарима, какав је нажалост Сулцбергер, Фариш мења рлнија обавештења из новембра 1943, подвлачећи све више ”Титову неактивност против непријатеља, а сталну борбу са савезничким оружјем — против Михаиловића.” У том извештају Фариш апелује да Америка поведе више рачуна о Југославији ”јер Америку народ сравњује са самим Б о го м ”. Оцењујући обе гериле каже и то: ”Овде се мање пажње посвећује борби против непријатеља, него припремању ?а политички обрачун, који би дошао после рата”. А у том политичком послератном обрачуну свакако he бити јачи Тито са Черчиловим и Стаљиновим арсеналима, него Михаиловић, који је од својих савезника током целог рата примио наоруж ањ е за свега 800 војника, како то признаје и Титов и Черчилов Меклин. У свом трећем и поеледњем извештају из Југославије Фариш просто вапије гледајући на терену, у Србиш, страховите савезничке неправде и Черчилове трагове. Изнећемо само jeдан делић, који ie поверен Сулцбергеру (С. L. Sulzberger: A Long Row of Candles стр. 244-245), a који гласи: ”Није лако гледати оружје које спуштају наши ваздухопловци да би билп окренуто против људи који су спасавали и штитили своју браћу у оруж ју”. Речи се односе на товаре оружја послате Титу, да би их разбијао о главе Михаиловићевих људи, којн гину да би од Немаца спасавали америчке падобпанце, после лома изнад румунских извора нафте у Плоешти-у. Даље Фариш из Михашговићевић села, под копитама Титових "ослободил а ц а ”, иза Копаоника наставља: ”Није пријатна слика гледати наше рањенике како леже један уз другога поред људи који су их спасли и који их хране и чувају. Јо ш теже погађа истина да су ране по телима спасилаца могле доћи од америчких куршума, испаљених из америчких пушака, спуштених од стране америчких авиона, који лете под управом америчких пилота.” На крају овог извештаја кош је још тајна чак и за америчке писце и дипломате кова Валтера Робертса, Фариш пророчански закључује месец дана пре његове погибше у Грчкој: ’’Ствари које се одигравају у Југославији, одиграће се и у многим другим деловима света. Је ли ово слика догађаја који долазе? Да ли се сви ми жртвујемо да овај рат довршимо како би креснуле десетине мањих ратова, а ови се слили v џиновски конфликт, у којему ће учествовати цело човечапс тв о ? ” 28

433

Мајору Фаришу био је придодат и капетан Ели Поповић који заједно с Фаришем даје извештаје из Титовог штаба о махинацијама Черчилових делегата Меклина и Рандолфа Черчила, као и о њиховом тоталном незнаљу језика, и папагајском репродуковању онога, што им преведу Титови комесари и Олга Нинчић. Поповић наводи и случајеве тешких фалсификата, монтирања фотографија, крилатица и ’’докумената” на штету четника. Оба америчка делегата често су чули и у извештјима из 1944 потврдили вапаје Срба, који питају: ’’Зашто ви, амерички савезници, помажете комунисте да нас тероришу и даве. Зар не видите да су то и ваши најгори непријатељи?” Поред Фариша и Поповића, као чланова ОСС (U. S. Office of Strategic Services) y Титовом главном штабу био је мајор Temple Fielding, као посматрач Бироа за ратне информације из Вашингтона (OW I). Он у свом извештају из 1945 наводи ”да је сведок највећих превара и подвала за време Другог светског рата, које су се по совјетским моделима одигравале против генерала Михаиловића и његове војске”. Филдинг опнсује и најјаче комунистичко оружје: пропаганду о свом хероизм у и Михаиловићевој издаји, све из штампарије, и нл папиру који су амерички поклони. Подвлачи да ’’монтирања против Михаиловића нису ништа ново у марксистичкој торби трикова. To је њихова надалеко и дубоко испробана пропагандна техника” коју је осетио и после рата у Америци, кад су комунисти кривотворили и његове говоре на скуповима и његове потписе редакци 1' ама. ’’Комунистичка клеветничка кампања не зна за људске о б зи р е ”, завршава мајор Филдинг, опи■сујући и ’’уништење десетина хиљада Михаиловићевих присталица, највише С рба”. Пошто Филдинг н и;е могао издржати злонамерну цензуоу из тих дана, t o ie пуни текст свог извештаја об.јгвио тек 13 маја 1946 у “C hristian Science Monitor” из Бостона. Тек тада. 1946 могао ie бити објављен и извештај Џемс Мјулена (Jam es M ulane: Indianopolis News, од 12 дец. 1946) који је као амерички стручњак надзиравао употребу експлозива, спуштаног у Титове редове. Наводи да им партизани нису дозволили ни присуство ни надзор на терену. Известили су га да је железничка пруга између Загреба и Београда пресечена на 250 спојева. Међутим воз ie сутрадан рано испред њихових погледа пројурио без икаквих задржавања. Кад су Американци питали Титове варалице шта то значи, они су одговорили: ”Немци брзо раде, па су преко ноћи све оправили”. По извештају Мјуленове екипе партизани су ’’нешто експлозива запалили подаље од пруге, без излагања свакој опасности, како бисмо чули експлозије”. А шта се десило с осталим товаром? Американци одговарају: "Остали део експлозива сакрили су за 434

своје терористичке сврхве, а не за рагну саботаж у”. А терористичке сврхе били су Михаиловићеве хиљаде, предате на милост и немилост најстрашнијим варалицама и крволоцима света. Поред ових извора све Черчилове оптужбе против Михаиловића негирају и немачке архиве, које су свакако далеко поузданије од комунистичке пропагандне машине и Черчиловпг сина, који се у Титовом штабу ретко трезнио, а још ређе из њега излазио, потписујући извештаје које је састављала Титова секретарица Олга Нинчић. У Канарисовој архиви (Адми,рал Wilhelm Canaris, тадањи шеф Хитлерове обавештајне службе) налази се извештај пуковника Хајнца (Friedrich W. Heinz) о неуспелом покушају да дсфе у везу с Михаиловићем. У архиви процеса из Нирнберга налази се и извештај Хитлеровог генерала Јодла у ком су значајне две ствари. Прва .је навод ”да је генерал Михаиловић у герилским борбама против немачке војске, сваког дана, током 1942 и 1943 губио просечно по 15 до 30 војника”. Друга је опис ’’сталних хапшења у Београду, као и непрекидних стрељања талаца, услед Михаиловићевих напада и препада на немачку ратну силу”. Упамтимо: Михаиловићевих, а не Титових напада, јер је Тито тада пландовао у западној Босни, без иједног свог партизана у делој Србији. У архиви немачког министарства. спољних послова (Auswaertiges Amt, од 30 октобра 1943) налази се и извештај о Србима и Михаиловићу, који је потписао генерал Гален, а диктирао сам Хитлер свом помоћнику генералу Милеру. У том документу читамо: ”Нема успеха ни у Србији, ни у целој пред:ратној Југославији пре него што потпуно уништимо и Михаиловића и његов покрет.” И тада join једном упамтимо: овај докуменат и Хиглерова уцена потичу из дана кад је Чер«ил с Титовим агентима ширио на.јтеже вести о ’’Михаиловићевој колаборацији”, припремајући и своју судбоносну пре•суду у Техерану. Немци, на жалост поштенији од свих Черчилових обавештајаца, оповргавају и све сумње у Михаиловићеве везе с окупатором. Њ ихов главни обавештајац за Југославију је Герхард Емскоттер, који је у Југославију 1939 убацио и Тита, алиас Валтера. У изјави из Хамбурга од 12 јуна 1946, Емскоттер каже да су Нехмци више пута покушали да с Михниловићем дођу у везу и сарадњу, али "Михаиловић никад није хтео да прими ни разговоре камоли — колаборацију”. To у својој књизи подвлачи и Валтер Робертс, који није нарочито наклоњен ни Михаиловићу, ни његовом покрету. Правди за вољу, ни Черчил лично, за разлику од сво.јих агентура, не оптужује Михаиловића •за сарадњу с непријатељем, већ оптужује неке негове комап435

данте, који су се на жалост налазили између три троглаве аждаје: окупаторске, комунистичке и погромске (усташко-Хрватске). Друго допуно оправдање британске фаталне политике у Jvгославији даје професор Вудвард, а донекле и кратковида британска дипломација. Вудвард (Sir Llewellyn Woodward) пише V свом делу “B ritish Foreign Policy”, стр. 336 (у издању ’’H e r M ajesty Stationary Office” ) следеће: ”Да смо изабрали Михаиловића место Титових партизана, ми бисмо себе обавезалн на Михаиловићеве пансрпске погледе о будућности Југославије. На тај начин рискирали бисмо губитак југословенске подршке изван Србије, за случај операција у Хрватској и иа далматинској обали.” Значи према овој историјској и дипломатској звезди Британије, већу опасност значе Срби и Србијп, која је проломила солунску капију Кајзерове империје у 191S, као што је могла проломити и Хитлерову 1944, него Тито и његови стаљинисте који су опустошили целу Југославију и Стаљина довели до Трста. Затим, ни у Хрватској, ни у Далмадији није дошло до појаве савезничке војске, јер то није дозволио Черчилов изабраник Тито. Као што је обећао Нсмдима у Загребу марта 1943, да he Енглезе бацити у море, ако покушају искрдавање, тако је и савезничкој Средоземној команди одрекао сваки пристанак о појави савезника у Југославији, обезбеђујући Балкан за своје и Стаљинове ’’ослободиоц е ”. Једини изузетак десио се код Дубровника новембра 1944. Ту се појавио један британски одред с лаком артиљеријом, којему су Михаиловићеви војници из Херцеговине отворили врата, да би их после десет дана затворио Тито својим изазчвачким ултиматумом, без обзира на све Черчилове проценте из Москве. Даљи докази о свима савезничким покушајима и Титовом вету налазе се у свесци VI Черчилове књиге, стр. 126, у “ Grand S tra te g y ”, св. VI, стр. 50 од Џона Ермана (John E h rm a n ) и архиви британског Форин Офиса, као и у архиви Средоземне команде генерала Вилсона и Александра из новембра и децембра 1944. Место помоћи савезницима о којима су сањали и Черчил и Вудвард, Тито је без знања савезничке команде, чак ни Чсрчилових емисара, британским авионом и са совјетским пилотом, долетео у Москву 21 септембра 1944, да би у Југославију довео хорде Стаљиновог генерала Толбукина. На том путу био је већ добро наоружан мандатима новог врховног команданта Југославије, кога је краљу Петру Черчил наметнуо и тим ружно прокоцкао све међународне законе, обзире, повеље и поверења. 436

Таквим су плодом уродиле Черчилове шајлочко-магбетске интервенције и британска ’’далековидост”, упропашћавајући истовремено и Југославију, и све источно-европске земље, које леже између западних граница Совјета и Југославије. Д а би трагедија и Југославије и Европе биле веће, Черчилово устоличење Тита изразило се и у бомбордовању Београда, 12 априла 1944, када је Михаиловић иза себе имао 100.000 ратника, и то по суду 250 присутних Американаца, а Тито око 50.000, великим делом пљачкашког башибозука и бивших Павелићевић усташа и такозваних ’’домобранаца”. Б омбардовањ е Б еограда и највећих српских градова, по тражењ у ребела Тита и благослову премијера Черчила, у зкаку уцена и Титовог устоличења

Бомбардовањ а српских градова, тежа и немилосрднија од Хитлеровог бомбардовања, чине једну од најтужнијих епизода у Другом светском рату, заједнички злочин Стаљиновог Тита и Черчилових генерала Тедера и Елиота. Почела су на највећи срлски празник Васкрс, 16 априла 1944, a то је дан када су почеле и Черчилове уцене југословенског неискусног Краља да десавуише Михаиловића и његове националисте, а ноБу владу преда у руке људи ”с којима Тито може да сарађује.” Дана 17 априла, a то је сутрадан после рушења делова Београда, радио Лондон је саопштио свету ”да се бомбардовања врше по тражењу ’’маршала Т ита”. Командант савезничке ваздушне флоте у Врховном штабу генерала Ајзенхауера био је Тедер (Sir A r th u r Tedder, A ir Chief M arshal), a командант Балканског ваздухопловства в и ц е -м а р ш а л William Elliot, ca главним штабом y Бариу, Италија. У Бари-у је била и тајна Мекмиланова југословенска влада, у којој су седели Черчилови, Мекмиланови и Титови повереници. О тој тајној и нечувеној влади британски главни фактор у Средоземљу Харолд Мекмилан (Harold МасмШап), доцнији британски премијер, на страни 437 књиге “The Blast of W a r ” пише дословно: ’’Званично смо признавали југословенску Baafly у Лондону, код које смо имали и свог акредитованог амбасадора. Међутим стварни рад био је обављан у Бари-у, преко мисије којој је на челу био Фицрој Меклин, уз помоћ Била Дикина и Рандолфа Черчила (Н. R. F itzroy Maclean, F. W. Deakin, Randolph Churchill). У тим данима ’’Черчилове пресије на Краља” како нам одаје британски магнат, Филип Б род (Philip Broad) је био саветник Ралфа Стивенсена (Ralph Stevenson), британског амбасадора код легалне југословенске владе у Лондону. Пошто је Мекми437

лан, no Черчилсвом пристанку, судбину Југославије везао за тај тајни биро, управо праву југословенску владу у Бари, то је ’’издејствовао да се саветник Брод, "нначе познати левичар", премести и додели Мекмилановом штабу који оперише у Бари-у”. Тако је Брод постао веза између Мекмилана и тајне про-Титове владе у Бари-у. Што су Титови сарадници Меклин, Дикин и Черчилов син, кували заједно са Титом и његовим делегатима у Бари, то је Б р о д преносио Мекмилану, ради обавештења Черчила и што скоријег устоличења Тита. Све Титове жеље, о освајању Југославије разрађиване су у том тајном делу, а нарочито Титове предлоге у бомбардовању Михаиловићевих тврђава и већих српских градова. Дикин, члан те та.јне владе на страни 213 своје познате књиге каже да је Тито већ 1943 ’’тражио да се бомбардују градови Беране, Андријевица, Бијело Поље, Плевље, Мостар, Подгорица, Никшић и Книн”, дакле све Михаиловићеве тврђаве из дана Титовог напада преко Неретве и Tape, у вези загребачких пактирања с Немцима. Исти Дикин, Титов химнопевац од маја 1943, узео је бригу д а по Мекмилаковом одобрењу спроводи у дело све што би Тито предложио, а Черчил искористио у својим пресијама на Краља Петра и легалну владу. Тако је Дикин, по свом признању на страни 265 исте књиге (The E m battled Mountains) навео да је обављао дужност ’’саветодавца” Балканског ваздухопловства у Бариу. Као веза између Титовог штаба, с једне, Мекмилана, главног Черчиловог сарадника у Средоземљу, с друге, и овог Балканског ваздухопловства с треће, а свих са тајном владом у Бари, с четврте стране, Дикин је стварно у своје руке узео судбину Југославије. Што је он са својим клубом, овом тајном владом и својим залеђем припремио, то је в и ц е -м а р ш а л Елиот достављао маршалу Тедеру, а овај наређивао команди XV америчког ваздухопловног корпуса у Foggi и Бари-у, с ратким аеродромима за балканско поприште. У штабу вице-маршала Елиота, а уз садејство тајне владе, нарочито њеног најактивнијег члана и заједничког повереника и Черчила и Ткта, саветника Дикина, израђиване су скице за бомбардовање с ознакама градова и објеката. Те су скице преношене на танке свилене марамице од по три квадратне стопе. Од преживелих сведока, поред америчких ваздухопло,ваца, марамице с таким отисцима гледали су и Др. Радоје Вукчевић, капетан Звонко Вучковић, капетан Милан Стојановић, сви у Америци, као и Георге Мусулин, амерички делегат у Михаиловићевом штабу, сада у Вашингтону. На тим марамицама за бомбардовање Београда железничкз сганица са Саве била је пренета између Пашиног брда и Професорске колоније, а главни немачки арсенали на Неимару и 438

око чиновничке колоније. Њ и х ту није никада било, ни арсенала, ни Немаца. Али су ипак та наша мирна насеља, настањена породицама средњег сталежа, до земље разорена и то путем тешких бомби, спојених ланцима. Три моста преко Саве и Дунава, неимарима овог пакленог плана нису била важна, a још мање хиљаде тешких бомби, нагомилане у дугим редовима испод старог града, уз саму дунавску обалу. У породилишту из Крунске улице погинуло је и 58 новорођенчади заједно с мајкама. У палати Албанија страдало је 123 особе, сви мирни грађани, већином деца, жене и старци, изузевши једног јединог Немца и то из Југославије, а не Немачке. Међу жртвама бомбардовања у Београду које прелазе десетину хиљада, било је свега 24 Немца, јер су рушени чисто грађански делови и јер су моторизовани Немци напуштали град чим сирене објаве ваздушну опасност. Што се одиграло у Београду то се истовремено одигравало и у другима градовима, нарочито у Нишу, Лесковцу, Подгорици и Никшићу. Немачки гарнизони били су изван ових градова, а од рушења страдали центри и насеља. Подгорица је бомбардована 58 пута, и то увек нсви део града, где непријатеља није никада било, али ни Титових присталица, бар у тим данима. Градић Книн, српски национални и антикомунистички центар срушен је до земље, али ниједна бомба није пала на Дрниш, усташки центар и тврђава, иако оба места леже у непосредној близини. Хрватска је била пуна немачке војске, наро^ито Загреб, иначе главни саобрачајни центар државе, седиште погромске владе и немачке команде. У тим данима очекивало се савезничко искрцавање у Далмациш, коме се Тито никад није радовао. Зато је цео Загреб, пун Немаца, био у истој грозници у којој је био и 10 априла 1941, кад је очекивао Хитлерове ’’ослободиоце”. Али ипак Тито је хтео и спровео да ниједна једина бомба не падне на подручје где је Немаца било и сувише; спремних за бацање Енглеза у море, али није било Михаиловића и српских националиста. У целој овој трагедији најжалосније поглавље чини несумњива временска веза између ових ваздушних злочина и Черчиловог притиска на краља Петра — да владу повери људима од Титовог избора. Прве трагове те везе одају необична Черчилова писма Титу, од 8 јануара, 5 и 25 фебруара 1944, која премијер с поносом наводи на страни 470-475 своје књиге “Closing th e R ing” . И Идн с једне и генерал Вилсон, с друге стране, утичу на Черчила да умери тон свог необјашњивог одушевљења за Тита и безграничне мржње према Михаиловићу. Ту чињеницу наводе и Идн у својим Мемоарима и проф. Вудворд у свом наведеном делу, страна 343. 439

У свом парламенту дана 22 фебруара, док је Тито био само комунистички реоел, а не савезничка држава, Черчил га представља ”као изванредног всфу “glorious in the fight for free­ dom”. Поново ургира код Идна да од краља Петра тражи промену владе, искључујући Михаиловића, који је све мање вољан д а се помири с улогом послушног колонијалног официра. У том писму, неговештавајући неко ново зло, Черчил подвлачи: “I do not know what has been gained by all the spinning out that has gone on", алудирајући на недавно обављену Краљеву женидбу, а вероватно и утицајну улогу принцезе Aspazie Manos, нове звезде на нашем мутном небу. Черчилове жеље које овај уноси и на страну 476 пете свеске мемоара, Идн излаже Краљу 6 априла 1944. Према тадањем југословенском уставу, државу представља Краљ са владом, кад нема парламента. Пошто се Краљ брани да такве ултиматуме, нарочито о Михаиловићевом искључењу, ,влада не прима лако, Черчил у писму од 1 априла саветује стање без сваке владе за неколико недеља, док би створио послушну владу. У том маневрисању долази до нове Черчилове пресије на Краља од 13 априла 1944. Њ у наводе и амерички изрори на страни 1360, свеске 1944 “Foreign Relations of the United states.” Taj нови Черчилов подвиг, допуњен новим обећањима и дретњама, био је исте природе као и ранији из месеца марта, зкада се краљ Петар отворено жалио: ’’Черчил од мене тражи д а престо Југославије предам Титу”. To подвлачи и амерички дипломата Робертс на страни 207 цитиране књиге. Пошто се Краљ и том приликом позивао и на устав и на интересе државе, дошло је до првог савезничког бомбардовања Београда од 16 априла, са оба већа града у Црној Гори. Страховито бомбардовање српске и југословенске престонице, без икаквог ратног оправдања или немачке штете, није изменило ни Краљев ни владин упорни став. Д ок Краљ помоћ очекује и од свог кума британског Краља, и од председника Рузвелта, долази до другог још страшнијег бомбардовања БеоГрада, Ниша, Лесковца, Подгорице, Никшића и Книна, од 6 и 16 маја 1944. А већ следећег дана Черчил пише Титу ”д а је Краљ отпустио владу заједно с Михаиловићем . . . који ће задржати локалну позицију врховног команданта”. To писмо од 17 маја Черчил допуњава новим писмом Титу од 24 маја 19^-4, ;оба репродукована на стр. 477-478 исте пете свеске. У овом писму Титу, Черчил подвлачи да he нова влада ла мирује за неко време док догађаји узму свој т о к . . . ” што је у складу са Вашом идејом из првог телеграма”. Значи, да Чермил дословно иде Титовом линијом у обарању владе и Михаиловића, па чак и извесног вакума без владе, док је пре440

узму Титови људи, на челу с баном Шубашићем. Али пре него је Шубашић добио мандат са целом владом усредсређеном у себи, Тито бежи из земље испред Скорценијевих падобранаца, прелази у Бари и задржава се на острву Вису, под заштитом британске флоте и својих сарадника у Мекмилановој тајној влади. Под највећом Черчиловом заштитом, у својој раскошној и сигурној престоници на Вису, далеко од сваког бојног поља, Тито .је с "новом владом ” оличеном у самом Ш убашићу потписао фамозни уговор Тито-Шубашић, легализујући све што је хтео: терористичку власт и државни континуитет. Али то му није било довољно, па чак ни сигурно, све док је Михаиловић врховни командант у Србији, а Србија листом уз њега. Зато су настављене даље уцене, помпезне Титове посете Средоземном команданту Вилсону, сусрет с Черчилом и Мекмиланом, све у циљу да се Михаиловић искључи и из Врховне Команде, коју је делио с Краљем, као што је искључен из сваке владе. Примање тог новог диктата није био лак посао, јер се тим путем комунистички терор проширује и на Србију и Црну Гору. С тих је разлога уцењивачка машина из Бариа, преко ”ваздухопловног саветника” Дикина наставила свој посао бомбардовања српских градова. Трећи талас бомбардера сручио је даље товаре екстразита на Б е о г р а д ’и све раније бомбардоване српске градове, дана 6 септембра 1944. Тако је 12 септембра 1944 дошло до свестране Краљеве капитулације преносећи сву власт на вероломног Черчиловог ’’ослободиоц а”, а стављајући стварно ван закона и Михаиловића и цео његов покрет. Тада су престала даља систематека бомбардовања по упуствима Мекмиланове владе и Дикиновог посредништва. Злоупотреба америчких бомбардера у рушењу мањих градова и Михаиловићевих упоришта после капитулације од 12 септембра 1944, развијала се по другом плану и логици, али не више као израз политичког притиска и уцена, које су Тита стварно устоличиле. Све скиде о градовима и об.јектама, са свим упуствима о бомбардовању српских градова налазе се и у архивама Балканског ваздухопловства из Бариа, у коме је ведрио и облачио ’’стручњак” Дикин, и командант XV америчког ваздухопловног корпуса, који је несвесно спроводио Титове и Дикинове планове, усклађене с Черчиловим покровитељством и Тедеровој команди. На жалост и истине и историје, те архиве још не издају сличне тајне, које за сада дотичемо и расветљавамо путем логике, повезивања догађаја сазнањем сведока путем помену441

тим скица. Од тих скица очуване су као ’’успомена” код многих од 600 америчких падобраиаца, спашених од стране Михаиловићевих војника и сељака. Масакрирање последњ их остатака Михаиловићеве војске, пор ед погажених британских гаранција

После злонамерног бомбардовања српских градова са хиљада.ма жртава и милијардама штете, најжалосније поглавље, везано за британске савезнике, чини масакрирање последњих остатака Михаиловићеве во.јске, ко.ји су код савезника тражили азиле. У питању су око 18.000 српских и око 8.000 словеначких надионалиста, који су се на веру предали британским одредима у Аустрији, уз све британске гаранције за њихове слободе и животе. Између 10 маја и 10 јуна 1945, дакле после рата, британске власти у Аустрији изручиле су Титовим комесарима све пре~ дате српске и словеначке хиљаде, а ови их после бестијалних тортура повезали у ланде и стрељали, без милости и сваког суда, на самој граници, између Југославије и Аустрије. Из тог пакла спасло се бекством и чудом неколико десетина, већином рањених, који су се кроз густе шуме домогли Аустрије. Кад су половином јуна 1945 вести о тим докољима на веру допрле до савезничког генерала Александра и америчких власти, наређена је истрага о том злочину и саслушање десетина спашених жртава. Сва њихова саслушања налазе се у архиви Александрове команде, а искази су годинама доцније објављени у часопису Гласник, који излази у Америци. Неколико стотина саслушања жртава из Словеније и делом Далмације, налазе се у архиви Ватикана из 1945 и 1946 године. Међу британским официрима, који су ’’гаранције” давали и истог их дана изиграли били су познати бригадир Меклип и мајор Вилиам Џонсон (William J o h n s o n ). Први је као стари, ратни Титов савезник и сарадник на име признања за његове ’’ослободилачке услуге” добио на поклон луксузну вилу уз обалу Јадрана, а други богате поклоне са скупоценим прстењем на руци његове жене. И један и други поклон долазе из пљачке туђе имовине, а бисерно и дијамантско прстење вероватно и с руку неке особе, или жртве тог зликовачког ортаклук?, између британских официра и Титових комесара. Кад је пре две године пао предлог у британском парламепту да се тражи расветљавање злочина у Катину, са 14.000 стрељаних пољских официра, Српско историско-културно друштво ’’Њ е г о ш ” из Чикага апеловало је да се захтева и објашњење ове трагедије на југословенско-аустријској граници из 1945. 442

Апел је утолико био оправданији, што су у злочинима везаним за срлске и словеначке Катине, умешани и британски официри, a то у Пољској ни;је био случај. Апели нису помогли са разлога, што их могу дати само чланови британског парламента, као што је то урађено у пољском случају. Али и у том случају са 200 потписа из парламента одзива није било, јер се ради о кривицама и срамотама органа других суверених држава, а у овим случајевима, Совјетске Русије и комунистичке Југославије. Истрага није поведена ни ради расветљавања учешћа британских органа у овим дотакнутим злочинима, извршених у сарадњи с Титовим комесарима. Злочин и кајање, лудост и кратксвидост са стргшним последицама и по Србе и по Југсславију и по саму демократију

Из Черчиловог и Стаљиновог наручја јавило се ново чудовиште, у коме су уједињене све најгоре стране и полудивљпх султана и осионих цезара и мрачних фараона. Сва начела из Атланске повеље и све одлуке из Јалте избрисао је крвљу и сузама 98 процената својих сународника, мада му је према совјетској тези из 1948 и порекло несигурно. Черчилово несхватљиво наметање Тита и његове терористичке мањине, дпсловно ће имитирати Стаљин у случају Пољске, намећући јој такозвану лублинску владу, састављену из својих агената и држављана. На конференцији Великих у Потсдаму, јула и звгуста 1945 Черчил се, заједно с Труманом, одриче права надзора избора, предвиђених у Јалти, препуштајући Стаљину и његовим скутоношама и слободу избора и судбину сателитских државл. Тако су избори у Југославији од 11 новембра 1945 обављеии по Стаљиновом рецепту, искључиво с комунистичким кандидатима или ’’тркама са. свега једним коњ ем ”, како их је окарактерисао тадањи британски преми;ер Атли. Титову владу, пониклу из страха, терора и таквих избора признају западне силе, без обзира на све повреде међународних обавеза, па и одлуку у Потсдаму о стварању Савета Министара четири велике силе, као и о Уједињеним нацијама, којима су се премного заносили, као што произлази из Потсдамског записника (стр. 394, 646 и 1500, свеске V америчких докумената). Америчко признање Титове владе од 25 децембра 1945 по својој суштини и није потпуно признање. Ту се признаје само фактично стање, али не и правни темељи, с разлога што Тнтова власт почива на полицијским насиљима и гажењу свих људских права, израза и слобода. Критикујући такво признање амерички дипломата и дугогодишњи носилац спољне no443

литике, Самер Велс (Sum m er Welles) на страни 152-156 своје књиге “Where are we Heading” наводи: ’’Стварна влада Југославије пада у руке седморице чланова Извршног комитета Комунистичке партије, који све наредбе примају директно из М оскве”. Све ове судбоносне догађаје, са њиховим залеђима, одају све дипломатске савезничке архиве, па знатним делом и комунисти, хвалећи се каквим су каналима освојили власт у земљи и наметнули сво.ју диктатуру. Међу њима су и Черчилоз Меклин и негдашњи Стаљинов Ђилас. Овај у својој књизи ’’Разговори са Стаљином” (стр. 11 и 219) каже да се Москва тек после Черчилових ода Титу и Титових диктата у Јајцу, заједно с техеранским одлукама ’’помирила са стварношћу" и под своје крило примила и Тита и његов проблематични нокрет. Суд о Стаљину дали су његови најближи сарадници и наследници. Суд о њему дао је и Ђилас, и то два пута. Први из дана Техерана, Јалте и Потсдама гласио је: ”Без Стаљина сунце би тмурно сијало... Стаљин је епоха... Стаљин је човечанство... највећи неимар људске племенитости... неимар судбине човечанства... у чију he славу људи певати и цвеће цветати.” Тако дословно унето на стр. 32 и 174 његове колекције ”Чланц и ” из 1946, а тако су све до краја јуна 1948 учинили и ближњима наметали и Тито и Кардељ. Други је Ђиласов суд из дана раскола, после Стаљиновс смрти и К р у ш ч е в љ е в е п р е с у д е . On гласи: ”У историји света нема деспота бруталнијег од Стаљина, потпуни криминалац, спреман да сахрани девет десетина, како би усрећио једну десетину... монстер, чудовиште, које познаје само силу, физичко и духовно истребљење.” Тако је дословно записано у Ђиласовој књизи о Стаљину (стр. 190-191 “ Conversation w ith S ta ­ lin” ). Такав је после свађе био и Титов суд, али без признан>а д а су Стаљину равна и његова духовна деца, Тито и Ђилас, сахрањујући огњем и мачем девет десетина, да би усрећили своју комунистичку и лудачку — десетину, чак и мање, свега 3% народа. Суд о Черчилу историја даје тек сада, пратећи његово дело и његову вапијућу ’’видовитост”. На страни 356 књиге ”На Страшном Суду” искристалисано је десет Черчилових злочина и издаја према Србима, Југославији и нашој демократији. Њ и х је на крају трагедије света признао и сам Черчил 6 октобра 1945 у граду Брислу, дакле два пуна месеца после пада с власти, услед поразних избора. Признање гласи: ”3а време рата веровао сам да Тито неће изиграти моје поверење... Сада ми је већ јасно да сам тич починио једну од својих најфаталнијих и највећих грешака 444

у овом рату.” Д а би слика оваквог славног државника, чије грешке плаћају недужни милиони, била потпунија, оживљећемо и меродавно мишљење на.јближих Черчилових сарадника и лријатеља. У другој вези навели смо суд генерала Кларка, Ајзекхауеровог првог помоћника и наследника у Европи, који гласи да нема човека у историји света који је крив за више грешних потеза од Винстона Черчила. Тај суд допуњава и врховни Черчилов генерал, лорд Аленбрук (Viscount Alenbrook) на стр. 159 књиге “T rium ph in the W est” , речима: ”Нити је био паметан, нити војник, а најмање геније”. У свом негативном суду о Черчилу, апострофирајући и његове грехове према Михаиловићу и Југославији, иде још даље генерал Ведемајер у књизи “ Gene­ ral Albert W edem eyer’s R eports” из 1959, стр. 92, 230, 242. Черчилове грешне потезе према Србима подвлачи и његов први политички сарадник и наследник Антони Идн, и то ка више места, нарочито на стр. 545, 546 и 547 својих ратних успомена (Earl of A von: “The Reckoning” ). Најближи Черчилов лични пријатељ и лекар, лорд Моран, v свом “ Diaries of W. Chyrchill” (репродуковано y Life, стр. 101 до 110 од 22 и 29 априла 1966) оживљава Рузвелтове речи свом секретару Перкинсу о Черчилу, које гласе: ’’Винстон има стотине идеја за само један дан. Али од свих њих само су четири ваљале.” Тада је и Черчил дао свој суд о Рузвелту: ”То је безобразулук. нарочито онда кад долази од човека, који у својој глави немл ни .једне једине иде.је”. Ако се из ових дана и перспектива осврнемо на Техеран и Јалту, са свима фаталним траговима и последицама, онда се мирне душе може речи — да су обсјица били у праву. С Черчилом је дуго сарађивао и Клемент Атли (Clement R. Attly), потпредседник његове владе за време рата и његов први наследник за време мира. У Моргановом Дневнику (стр. 86) као и у часопису “The Listener” од 22 јануара 1959 унете ~у Атлијеве речи: ’’Педесет процената Винстона Черчила значе геније, а других педесет процената крвожедни лудак... (50% a Bloody Ful).” Многе сличне оцене о Черчилу чине дуги низ, почињући с петим разредом гимназије и с титулом “drop out”, а завршавајући са трагедијом источне Европе и самог британског цзрства. Наша поробљена нација и прокоцкана отаџбина не спадају сигурно у ред оне ’’четири ваљане идеје”, које Рузвелт наводи међу стотином грешних и фаталних. Затим, судбина Срба, Југославије и обесправљених милиона Европе и света, нису сигурно рефлекс ових ’’генијалних педесет процената”, већ налажалост — лудачких које Атли подводи под појам — 445

”a Bloody Ful”. Последице те бескрајне лудости нису само прокоцкане европске државе, већ и Черчилова империја, мир у свету и вечити страх од комунистичке немани и атомске парализе. ( ’’Братство” — март, април, мај-јуни, јули и август-септембар 1974).

АНДРА ЛОНЧАРИЋ Рођен 1. октобра 1911 године у Обреновцу, за време рата легендарни падобранац и Дражин курир, кога су Удбини агенти, по налогу Јосипа Броза-Тита, мучки убили 6. марта 1969 године у Паризу, Француска

446

Р А З Г 0 В 0 Р И СА ЈЕДВОКРВНОМ БРАЂОМ СРБИМА МУСЛИМАНСКЕ ВЕРЕ

САВО М. ЧУБРИЛОВИЋ Расни син Босне псносне и бескомпромисан борац против комунизма и титоизма, сарадкик "Српске Борбе”, кога је Удбин агент Милан Ш оп-Ђ окић, по налогу Јосипа БрозаТита, мучки убио 16. децембра у месту Неше, Шведска

443

’’РАЗГОВОР СА МУСЛИМАНИМА”

Српски национални одбор у Слободном свету, у чијем се саставу налазе и представници Срба муслимана, проф. Назиф Гачовић и уредник ’’Братства” Алија С. Коњхоџић, издао је уочи Хаџи-Бајрама 1969 године посебан свој Билтен, број 22, посвећен браћи по крви и осећањима — муслиманима Босне, Херцеговине и Санџака. У Билтену су, поред бајрамске честитке Њ . В. Краља Петра II, чланци: Др. Милана Гавриловића, претседника Српског националног одбора; Др. Уроша Сеферовића, претседника Српске народне одбране у Америци; г. Милутина Бајчетића, претседника Српске народне одбране у Канади и уредника ’’Братства” Алије Коњхоџића, које, ради њихове историске важности, објављујемо и у Споменици као трајан докуменат заједничких напора Срба обе вере у борби за слободу поробљеног и етнички раскомаданог Српског народа. Чланак Др. Милана Гаврилоића ’’Разговор са муслиманима” гласи: Од кобних ратних дана прошло је 25 година. He у лечењу тешких рана, које и данас крваре, већ у још већем распиривању мржње и неслоге између Срба православне вере и муслимана. Ненародни комунистички режим не бира средства у томе. Нарочито се окомио на вас муслимане. Забрањује вам да се слободно национално определите, да се изјасните, да ли сте Срби или Хрвати. Стрпали су вас у једну колону, коју су назвали ’’неопредељени” . A то је морални шамар вама, босанскохерцеговачким муслиманима, који сте у прошлости храбро пружали отпор и турској и аустријској сили, да би сачували своју посебност, не бошњачку, коју је Калај хтео силом да натури свима становницима Босне и Херцеговине, већ ону етничку. Та ваша етничка лоза позната је и вама. Она је Српска, јер сте, пре прелаза на Ислам, половином 15 века, припадали и по вери и по осећањима Српском народу. Примивши Ислам ви се нисте потурчили, нити сте одбацили свој језик и своје писмо и љубоморно сте чували своје народне обичаје. А тај ваш језик био је и остао до данашњег дана српски. To ваше писмо била је српска ћирилица, с којом су се служили нају29

449

гледнији муслимани, писци и песници, па и на двору силних Султана била је ћирилица званично писмо. А ти ваши обичаји народни,, које и данас негујете и чувате, су српски обичаји, подједнако православни колико и муслимански. У потврду овога могао би вам навести масу примера из историје Босне и Херцеговине. Навеш ћу само неке моменте из наше недавне прошлости, да видите, да су тако мислили и радили муслимани Босне и Херцеговине кроз читаву своју богату историју. Први покрет за отцепљењем Херцеговине од Стамбола, повео је на почетку друге половине 18 века, чувени Али-ага Дадић, из Мостара. Он је волео Србе православне вере, с њима

Др. Милан Гавриловић, Почасни председник Српског националног одбора се договарао за борбу против турске силе и сматрао их за браћу. Султан је слао војску против њега, али му ништа није могао учинити, јер је уживао пуну подрш ку својих једноверника. Коначно су га, 1809 године, отровали. За време владавине Аустрије овај отпор против туђе силе, био је још јачи. Још 1882 године букнуо је устанак у Херцеговини против Аустрије. Вође су били Стојан Ковачевић и Петар Тунгуз, Салко Форта и браћа Х ајдарбег и И брахимбег Ченгић, а међу устаницима било је ”пола православних пола муслимана”, према наводима Др. Ристе Јеремића. Од тада, па све до данас, видимо заједничке борбе православних и муслимана противу њ ихових угњетача. Нижу се догађаји од историског значаја, који јасно говоре, да су босанско-херцеговачки мус430

слимани српског порекла и да су им народни интереси заједнички са интересима Срба православне вере у овим двема српским покрајинама. Међу те знамените догађаје спада и ’’Уговор између муслимана и православних о уређењу Босне и Херцеговине”, од 1902 године. Уговор су потписали Али-бег Фирдус и Бакир-бег Тузлић у име муслимана, а Глигорије Јефтановић и Војислав Шола у име православних, у Славонском Броду. У чл. 11-15 овог Уговора стоји ово: ’’Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица. He признаје се право завичајности никоме, ко је дош ао са окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни р о ђ ен и .. Затим је дош ла отмица и насилно католичење Фате Омановић из Кута, крај Мостара, априла 1899 године, која је изазвала побуну и код муслимана и код православних. На чело побуне ставио се тадањи мостарски муфтија Али Фехми ефендија Џабић. И борба за верско-просветну аутономију вођена је истодобно, и заједничким напорима постигнут је успех. Фрањо Јосип потписао је 13. августа 1905 године ’’Уредбу црквено-просветне управе српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини”, a 1. маја 1909 године проглашен је ’’Штатут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Босни и Хердеговини” . После ове победе муслиманске масе‘ почеле су да се јаче национално и политички опредељују. На челу покрета за национално и политичко просвећивање широких муслиманских маса стали су најугледнији босанскохерцеговачки муслимани, који су себе отворено називали Србима. To су били потомци чувених беговских кућа и оџаковићи Бушатлије, Миралеми, Бишћевићи, Церићи, Тузлићи, Ар«аутовићи, Џинићи, Сулејманпашићи, Бичакчићи, Куленовићи, Фирдуси, Фадилпашићи и други. Ови изразити Срби муслиманске вере оснивају 20. фебруара 1903 године ’’Српско муслиманско потпорко ђачко друштво ’’Гајрет” .” Р а д овог друштва Аустрија је свим средствима покушала да онемогући и међу његовим вођама сејала раздор. Тек 1907 године, када је за претседника дошао Мухамедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева, ’’Гајрет” је кренуо пуном паром ка своме циљу — националном, политичком и културном просвећивању муслиманских маса у првом реду омладине по средњим школама и на занатима. Доласком Османа Ђикића, песника и револуционара за главног секретара "Гајрета” и за уредника истоименог друштвеног органа, та српска струјања међу муслиманском инте451

лигенцијом све су изразитија. Широке масе такође су прихватиле и помогле рад ’’Гајрета”, што је најбољи доказ, да су идеје овог српског друштва одговарале расположењу муслиманских маса. Јавили су међу муслиманском интелигенцијом и песници. који су певали Српству и својим радом утирали пут ка јединству једнокрвне браће. Омер-бег Сулејманпашић, Ћазим Ћатић, Авдо Кара'беговић Хасанбегов и његов брат, Сулејман Пашић, Осман Ђикић, јасно и недвосмислено су у својим делима подвукли етничко порекло својих истоверника и проповедали српску оријентацију широких муслиманских маса. Такав рад дао је драгоцене резултате, а међу борцима за ослобођење и уједињење васколиког Српског народа све је већи број Срба муслимана. Они су у првим редовима резолуционара Босне и Херцеговине. Многи пребегавају у Србију или Црну Гору и ступају у четничке одреде. У припремању атентата на Фрању Фердинанда, Ђулага Буковац, Мустафа Голубић и Мухамед Мехмедбашић играју веома важну улогу. Мехмедбашићу је било поверено да изврши атентат на Фердинанда, уколико не успе Чабриновић или Принцип. На оптуженичким клупама многих велеиздајничких процеса седе и Срби муслиманске вере, а многи су у мемљивим зидинама Арада и других аустријских казамата дочекали остварење свога животног сна — Ослобођење и Уједињење Српског народа. У Другом светском рату велики број Срба муслимана био је у четничким одредима под вођством Фехима Мусакадића, Др. Исмета Поповца, Мује Пашића и других муслиманских првака. У познатим резолуцијама Мостара, Сарајева, Травника, Бања Луке, Приједора и других места, најелитнији претставници босанско-херцеговачких муслимана јавно су осудили усташке злочине против незаштићеног српског живља и солидарисали се са претешком судбином Српског народа. Многи су овај свој витешки и српски став платили својим животом. Четнички покрет под вођством генерала Драгољуба-Драже Михаиловића настојао је сваком приликом да онемогући сваку одмазду над невиним становништвом. Објавио је и свој званичан став у односу на босанско-херцеговачке муслимане. На састанку Централног националног комитета, у коме су били заступљени и Срби муслиманске вере, одржаном 14 октобра 1944 године, по овом питању говорио је Др. Стеван Мољевип, чији је говор усвојен као програм. У говору је између осталог стајало: "Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религија, јер обухвата све стране његовог живота — тражи од њега ред, 452

рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њи.х тражити у првом реду да буду добри муслимани.. Као што се види Д раж а и цео његов покрет строго су водили рачуна о верском расположењу босанско-херцеговачких муслимана и вашу верску припадност Исламу нису сматрали штетним по српске интересе. Могу вам рећи да и српски национални одбор усваја ово гледиште Централног националног комитета и по њему се у овоме раду равна. Ми Срби православне вере не желимо да вам натурамо силом српску мисао. To је ствар осећања сваког појединца и његово неоспорно право да се определи на коју he страну. Ми се не поводимо за Хрватима. He проглашујемо вас ’’цвијећем”, да би вам, у даном моменту, доказали делом да је то била једна обична подвала. Д а то ’’цвијеће” мирише и траје све дотле док сте неотпорни према хрватском шовинизму. Чим се усудите, да се супротставите таквој хрватској политици и пропаганди, ви више нисте њихово ’’цвијеће” . Над вама се, у том случају, врши геноцид, злочини најгоре врсте, као што је то био случај са Касимом Гујићем, новинаром из Љубуш ког. Иако је читав живот радио за хрватску ствар, њега су јула 1943 године, усред Загреба на Марковом тргу, изрешетали куршумима, јер се усудио да протествује лично код Павелића против насиља које се спроводило према Србима православне вере. Да наведем још и овај усташки злочин који he становници Босне и Херцеговине памтити док је света и века. Један од најкрволочнијих усташких зликоваца Макс Лубурић, звани ’’Дрињанин”, напуштајући Сарајево 1944 године, обесио је усред Сарајева код фабрике дувана неколико десетина најугледнијих муслиманских првака. To најбоље доказује колико је перфидна хрватска пропаганда, која вас муслимане, када јој затреба, назива "цвијећем хрватског народа”, а после вам забада нож у леђа. To је стари реакционарни и прозелитеки дух хрватских политичара, који је међу њима владао и за време црно-жуте Монархије, од чега су имали велике штете и неприлика босанско-херцеговачки муслимани. He, то није политика Српског народа према вама муслиманима. Свесни, да је ваш етнички корен срастао са нашим, да смо етнички једно, ми имамо и стрпљења и разумевања и мирко чекамо да се ви сами, спонтано, без ичијег притиска, изјасните, да ли сте Срби или Хрвати. Муслиманство није етнички појам, већ верски. Утешна је чињеница, да се под комунизмом преко 160,000 муслимана определило као Срби. Па и међу комунистима му45&

слиманима огромна већина се определила као Срби. Све нам то даје наде да he тешкоће, у којима се данас налазите заједно са Србима православне вере, убрзати тај процес вашег националног опредељења. Колико гсд би то било корисно по Српски народ као целину, још he више користити вама муслиманима, јер нећете претстављати једну мањину, верски обележену, већ саставни део српске заједнице. Припадништво тој српској заједници донеће вам једнака права и једнаке дужности, као и Србима православне вере. Само на овај качин отклониће се све запреке на путу вашег националног опредељења и амалгамисања у српску етничку целину. Српски национални одбор ради на томе и ради тога упућујем вам ове моје братске речи, иза којих стоји цео Српски национални одбор. Будите разумни. Слушајте своје истинске прваке, који нису у служби ни комунизма, ни усташко-фратарске спреге, већ с вама деле тешку судбину свога народа. He руководите се страстима. Прелистајте странице историје Босне и Херцеговине. Ту ћете наћи убедљиве доказе да вам је било добро и да је међу вама владао мир и благостање када сте били у добрим односима са својом браћом и својим комшијама Србима православне вере. Нека вас ти динни примери и заједничке борбе против з а ј е д н и ч к и х непријатеља у прошлости, руководе и данас у борби противу комунистичког насиља, које гази људска и Божија права. Само сложним радом и напорима свих нас скупа, и православних и муслимана, можете створити солидну основу за коначни обарчун са Титом и његовим противнародним и безбожним режимом, и извојевати себи слободу. У тим настојањима помоћ целокупне српске емиградије неће вам изостати, а још мање Српског националног одбора. У то име нека су срећни мубарек дани Хаџи-Бајрама, уз Бајрам Мубарек Олсун! Д р. Милан Гавриловић

Претседник Српског националног одбора Вашингтон — Америка Уо ч и Хаџи-Бајрама 1969 године.

("Братство” — јануар 1969).

454

’’ПОРУКА МУСЛИМАНИМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ” С обзиром на чињеницу да се данас у Југославији, под комунистичким режимом не сме писати о српској националној историји, у којој има безбројних д с каза о српском пореклу вас муслимана и да би старије потсетили на ту прошлост, a млађима да укажемо на те дивне примере братске слоге и сарадње између једнокрвне браће Срба православних и муслимана, као претседници Српске народне одбране у Америци и Канади, упућујемо вам ове братске речи, са жељом да вам служи као путоказ у вашим верским и националним стремљењима и уједно као доказ наше братске љубави према вама. Еи се ни под турском влашћу нисте осећали Турцима, нити сте свој матерњи српски језик заменили турским. Ни односи између вас и турске управе нису били нимало срдачни. Напротив, муслиманско плекство борило се против кабадахилука турских паша и везира и дизали побуне против Султана. Међу тим побуњенима најпознатије су побуна Али-паше Сточегића-Ризванбеговића, из 1849 године, личног побратима великог српског генија и песника владике Рада Петровића-Његоша. Ову побуну угушио је злогласни Омер-паша Латас. Затим устанак из 1831 године, који је подигао чувени Хусеин-бег Градашчевић, звани ”3мај од Босне”. Он је са својом војском изашао у сусрет силној турској војсци чак до Косова поља, а ње* гови војници певали су: ”Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару нашу славу прађедовску.. Ови стихови војника Хусеин-бега Градашчевића јасно говоре да је реч о изгубљеној српској слави, јер су Срби, под вођством Цара Лазара, изгубили битку на Косову, а не Турци. Под аустријском силом било је још теже. Није била угрожена само слобода, већ и сама вера и имовина босанско-херцеговачких муслимана. Од великог зулума народ је напуштао свој родни крај и одлазио у Турску, а на њихова напуштена огњишта Аустрија је насељавала припаднике ”липе вире”, католике из Пољске, Чешке и других покрајина. Свим средствима помагала је рад злогласног Исусовца патера Антона Пунтигама, који је руководио насилним покрштавањем муслиман455

ске деце. Мејгефи и медресе били су затворени. Сваки отпор у одорани вере кажњавао се строго. Какав je зулум владао у Босни и Херцеговини за време владавине Калаја, најбоље се види из претставке, коју су 19 децембра 1900 године, поднели најугледнији муслимански претставници овом великом угњетачу народних слобода, где између осталог стоји и ово: ’’После двадесетогодишњице окупационе управе видио је исламски народ око себе порушене џамије, разрована и разграбљена исламска гробља, уништене задужбине побожних муслимана, џамије прерушене у католичке цркве, на исламским гробљима подигнути католички самостани, шеталишта и марвинска сајмишта, а са исламским надгробним каменима калдрмисане друмове. ’’Омладина је лишена исламске верске подуке, лишена исламске верске свести и поноса, пусти плен католичке пропаган д е... Родитељима се отимају деда, мужевима жене, насилно се руше темељни основи породичног и брачног ж и в о т а .. Како видите био је то велики зулум и злочин, каквог је ретко наћи у аналима историје. Ваши прваци, на челу са мостарским муфтијом Џабићем и Али-бегом Фирдусом и другима, борили су се витешки против овог безакоња аустријске силе. У тој неравној борби са црно-жутом аждајом, босанскохерцеговачки муслимани наилазили су на свесрдну помоћ своје браће Срба православних, према којима је Аустрија била још окрутнија. Из тих заједничких патњи, додира и заједничког отпора против заједничког непријатеља, у душама босанско-херцеговачких муслимана, пробудила. се, дотле прилично успавана, српска национална свест. Њ езини протагонисти били су песници, а ’Т а јр е т ” је највише допринео да се та српска свест потпуно афирмира међу школованом муслиманском омладином. Познати песник Сафет-бег Башагић, кога Хрвати данас проглашују Хрватом, шаље 1899 године своју прву песму уредништву ’’Босанске Виле”, и у пропратном писму пише: ”Чуо сам да радо примате и пјесме од Србина Мухамедовца. Стога ево и мене као таквога, да први звуци мојих јаворгусала одјекну у нашој ’’Босанској Вили”. Потомак старих оџаковића и велепоседник из Сарајева Омер-бег Сулејманпашић исте године штампа своју песму, посвећену Српству, коме пева: ”Из мог срца, из млађаних груди, Из уздаха, из душе, из снова — Теби, Српство, моја срећо драга, Лети, ево, лака пјесма ова!” 456

11есник и национални револуционар Осман Ђикић, у с в о ј о ј пеми ’’Српска вила” пророчански је гледао у нашу заједничку будућност: ’’Разбраћена браћа, грле се и љубе И у братско коло загрљена стижу, To је српско коло, коло братске с л о г е .. Ове речи Османове постале су стварност, још под швапском окупацијом. Где год се водила битка за српске идеале и за слободу видимо и Србе муслиманске вере. Њ ихов број је велик, а њихова дела и жртве за Српство говоре убедљиво, како су мислили. осећали и радили Срби муслимани. Да споменемо само два национална револуционарца: Ђулагу Буковца из ЈБубушког и Мухамеда Мехмедбашића из Стоца. Они су активно учествовали у припремама и извршењу Сарајевског атентата, д био је велики број борбених муслимана и у четничким и добровољачким одредима у Србији. Имајући у виду ова национална стремљења босанско-херцеговачких муслимана, која нису ни изнуђена ни измишљена, Српски народ сматрао вас је својом браћом и синовима својим. Од краља до чобанина, негована је историска истина о вашем српском пореклу и народности, коју су српски научници и историчари подвукли у својим делима. Ту историску истину пркзнавали су и страни научници и историчари, који су се бавили историјом Босне и Херцеговине. • Никола I, Књаз Црне Горе, у своме чувеном ’’Прогласу народу херцеговачком” обраћа се и муслиманима и каже: ”Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашијем тече српска к р в .. А блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ, присуствујући устоличењу Реис-ул-улеме Хафиз Ибрахим ефендије Маглајлића, 31. октобра 1930 године у Београдској џамији, моли га да пренесе његову поруку вама: ’’Поручите свима муслиманима широм наше лепе Отаџбине, да у мени имају свога највећег заштитника и пријатеља” . И Српска народна одбрана, која је основана сутрадан после проглашења Анексије Босне и Херцеговине, 8 октобра 1908 године, на челу са прослављеним војсковођом ђенералом Божом Јанковићем, следила је ову традиционалну линију Српског народа у односу на вас муслимане. У њезиним редовима било је бораца и Срба муслиманске вере, који су заједно са својохМ браћом Србима православне вере водили борбу против заједиичког дин-душмана, за Ослобођење и Уједињење васколиког Српског народа. Њ и х је историја овековечила. Па, и данас, на овом континенту, где влада безгранична Слобода, У Америци и Канади, као и у другим деловима Сло457

бодног света, где постоје одбори Српске народне одбране, у њеним редовима има чланова муслимана, који су се истакли својим радом у борби против комунистичког касиља и режима аустријског цуксфирера Јосипа Броза. Заједно са нама Србима православне вере утиру пут ка лепшој и срећнијој будућности истокрвне браће Срба православне и муслиманске вере. Брат Милутин Бајчетић, претседник Српске народне одбране у Канади и ја, као претседник Српске народне одбране у

Г. Милутин Бајчетић

Д р Урош Сеферовић

Америци, гледамо у вама браћу по крви и осећањима, па вам као таквима упућујемо ове наше братске речи. Осудите злочине муслимана усташа и муслимана комуниста. Клоните их се, јер су они мрља на лицу босанско-херцеговачких муслимана, који су се увек витешки борили за своју веру и за своја права. Приближујте се још више својој браћи православне вере, јер су вам вере и национална егзистенција угрожене од Хрвата Јосипа Броза-Тита, који је недавно дозволио слободан повратак у земљу злогласном попу и усташи Крунославу Драгановићу, заклетом непријатељу и нас православних и вас муслимана. За овог зликовца садањи претседник Хрватске сељачке странке Др. Јурај Крњевић каже да је у Риму, док је био шеф Завода ”Св. Јероним”, присиљавао муслимане из-> беглице да пређу на католичку веру. У своме чланку ”Овако се даље не смије”, објављеном у "Хрватском Гласу”, бр. 29 од 26 августа 1954 године, Крњевић између осталог каже: 458

’’Неколико хрватских католичких свећеника у својој вјерској загријаности и жељи за освајањем обраћеника систематски врше притисак на душевно слабије чланове муслиманске вјерске заједнице, настојећи их од ње отргнути и привести у крило католичанства. . У истом чланку Крњевић наводи имена покрштених муслимана уз имена попова који су их покрстили: ’’Елмаса Грађанина покрстио је Др. Врдољак, Фехима Велагића Др. Човић, а Кемала Мујагића Др. Д р а га н о ви ћ .. Како се види, нестало је Фрање Јосиф а и његове силе, али је остао швапски дух у душама Хрвата. Тај исти дух руководи данас Јосипа Броза-Тита, да одобрава повезивање хрватског народа са хрватском емиграцијом у циљу ограничења верске и националне слободе Србима православне вере и отимања српских земаља у корист хрватских мегаломанских планова, што се никада неће остварити ако међу Србима православне вере и муслиманима буде владала слога и заједничка жеља да се одупру тој неправди и насиљу. Српска народна одбрана у Слободном свету води данас бескомпромисну борбу противу тога насиља, повезује све конструктивне српске националне и демократске снаге и припрема их за коначни обрачун са џелатом и крвником Српског народа Јосипом Брозом-Титом и његовом белосветском комунистичком жгадијом. У тој борби имамо пуну подршку и сарадњу и избеглих Срба муслимана. Вама, муслиманима у земљи, поручујемо, да се окупљате и да се братски повезујете са својом браћом православне вере, да вас догађаји, који су на помолу, не затекну неспремне и неодлучне у борби за своју веру, своју слободу и своју слободну демократску државу заједно са браћом Србима православне вере. У то име нека су вам срећни наступајући празници ХаџиБајрама, уз Бајрам М убарек Олсун! Д р. Урош Л. Сеферовић

Претседник Српске народне одбране у Америци Милутин Бајчетић

Претседник Српске народне одбране у Канади

459

"ИМПЕРАТИВ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИХ МУСЛИМАНА” Борба за превласт у врховима комунистичке олигархије, бујање национализма као једине алтернативе интернационалном комунизму и очајно привредно и економско стање земље довели су комунистичку Југославију на руб пропасти. Ово хаотично стање, које у себи носи клицу једне националне револуције, најтеже погађа нас босанско-херцеговачке муслимане, јер смо и у националном и у културном погледу заостали иза наших суграђана Срба и Хрвата. Још увек тапкамо у мраку верског мистицизма и китимо се магловитим појмом ’’бошњаштва”, као расне и нацисналне посебности. Заборављамо при томе да је ову националну биљку донела са собом црно-жута Аустрија у Босну и Херцеговину и да је, поред свих средстава и материјалних жртава, није могла одржати. Ово калајисање Босне и Херцеговине од стране злогласног Калаја није помогло "куферашима” да у овим српским покрајинама створе ”хрватску” већину и да тиме јаче истакну своју мегаломанску тежњу за припојењем Босне и Херцеговине Хрватској. Д о к СрОи и х р а в а т и све јаче и свесније истичу своју националну о&ОЈеност, д отле велика већина босанско-херцегсвачких муслимана зОила се у Један ћ о ш а к и по д и к тату Тита, a не по диктату интереса ш и роки х муслиманских маса, прогласила себе за "неопредељ ени”. И стодобн о и комунистички реж и м ради с в о ј и х властитих интереса, настоји д а ову пометњ у меТју муслиманима О Ј а ч а и да их на тај начин удаљ и о д Срба православне вере. За ову н еодређену масу Тито је п ронаш ао нови серум ’’б осан ско-херц еговачка н ац и ја” и да му то послужи као квасац т о ј " н а ц и Ј и ” , ко ја никада није п остојала. У том е иду му на руку они комунисти, који су само по вери муслимани, који са интересима својих једноверника немају ниш та заЈедничког. За муслимане комунисте не постоји никакав национализам, па ни "Оосакски”, па према том е Авдо Хумо, Паш ага Манџић, звани "М урат” и Фадил Јахић, звани ’’Шпанац” ни по с в о ј и м моралним к в ал и ф и кац и ја м а ни по својој п рош лости не могу да претстављаЈу муслимане. He м ож е ни д ан аш њ и Реис-ул-улема ^ у л ејм а н Кемура, нити њ егов ш еф каби н ета Абдурахм ан Хукић, д а гов о ре у име босанско-херцеговачких муслимана, jep су обОЈица и зврш ил и гнусан злочи н и зд а је према ор ганизациЈи 'М лади М услимани", да би д о ш л и на ова од го ворна места. (Јво натурањ е " б о ш њ а ш т в а ” као националног п ојм а од стране ком унистичког реж им а уперено је у првом реду п р о т и в националног оп ред ељ ењ а ш и р оки х муслиманских маса у правцу српског н ац ион али зм а и д а тиме д о ве д е у п итањ е и исто-

460

р и с к а п р а в а Српског нар од а н а ове две с р п с к е покрајине. Л ог и ч н а п о следи ца ове ком}-нистичке политике била би п одвоЈеност и з м е ђ у православних и муслимана, а л и Тито у том е ни-

када неће успети. Својим з д р а в и м инстинктом ш и р о к е муслиманске масе увек су нашле прави пут у одсудним часовима, a таЈ их je пут одвео у заЈеднички ф рон т са својом једнокрвном браћом, па то и данас ч и н е и з а Ј е д н и ч к и се о д у п и р у насиљу комунистичке руље. Хрвати, к оји никада нису могли да пр одру у ш и р о к е муслиманске масе са хрватском идеЈом, радуЈу се овој политици комунистичке клике, јер су свесни да је српска национална мисао ј о ш за време 1урака и Ш ваба ухватила д у б о к о г корена у ш и роки м муслиманским масама, којо ј су предано служили ц искрено je исп оведали најугледнији претставници муслимана bocHe и Херцеговине, те д а je та слога православних и муслимана бедем о к оји су се разб и л и сви њ ихови насртаји на Босну и Херцеговину д а je присвоЈе и дад у јој, макар и силом, хрватски карактер. Када све ово имамо на уму сваки муслиман, који ж ели себи и с в о ј о ј б раћ и д о б р о , м о р а да нађе п рави пут у б о р б и за своја верска и национална права. Гим пре што се налазимо у једној и верски и национално сложеиој средини, између српског национ ал и зм а и верске трпел^ивости српске православне цркве с Једне стране и хрватског клерикалног ш ови ни зм а с друге стране. Сами ниш та не претстављ амо, нити смо у стању д а се бранимо и о д бран и м о од комунистичке силе и хрватских марифетлука. И мперативно нам се намеће дуж ност д а се придружимо Србима или Хрватима. Ко паж љ и во п рати расп о л о ж е њ е муслиманских маса, Koje н икад а нису имале п о верењ а у Хрвате и о д њих зази рали , jacuo му je, да је овде у п и тањ у јединство Lpba православних и муслимана, које се и п о р е д те р о р а и сада п о д комунизмом, све видније манифестује. Оно се намеће и Једним а и другима, jep у д ослуху са хрватским комунистима и са хрватском ем игр аци јом Гито спрема план да при силаску са власти теслими bocHy и Хердеговину Хрватима. U томе плану, к о ј и би подЈеднако п о го д и о и православне и муслимане, хрватска ш там п а у ем играцији отворено пише, д о к је вођство хрватске е м и г р а ц и Је у сталној вези са вођством Комунистичке партиЈе Хрватске. По т о ј л и н и ј и р азб и ја њ а српских народних редова и слабљ ењ а српске већине у ћосн и и Херцеговини, вратио се недавно у зем љ у и усташ ки злочинац ф р ата р Крунослав Д раган овић, који се у ем играцији п рочуо п о кр ш тавањ ем муслимана у избеглиш тву. Дакле, пред овом д в о стр уком агресијом, когиунистичком и хрватском, највиталнији интереси и православних и муслимана

461

и алаж у им да т ђ у з а Ј е д н и ч к у п л а тф о р м у у б о р б и за своја погаж ена национално-верска и и сториска права. Није то први пут да се православним и муслиманима наметала ова потреб а п овезивањ а, нити je то први пут д а су се б р аћ а по крви и осећањ им а нашли у Једном фронту, српском фронту. И за време 1урака и за време Ш вабе било je заЈедничких наступа у одбрани своЈе вере и нациЈе. Надале су ж ртве са об е стране у оо р о и са у з у р п а т о р и м а и у љ е з и м а за п о б е д у праведне српске ствари. Д уж н о ст je муслиманске интелигенције, која се није однародила, да своју б раћ у п оведе овим путем, путем потпуне сарадњ е са срО има православне вере. коју је заг о в ар а о и рахметли др. М ехмед Спахо, ш еф Југословен ске муслиманске организациЈе у Краљевини Југослави ји. Упитан, на коју страну треОа да п оведе муслиманске масе, он је д ао овај одго во р, који и д а н а с важ и за све О о с а н с к о -х е р ц е г о в а ч к е муслимане: "Ако имам да Оирам између Б ео г р а д а и З а г р е б а ја идем са 5еоградом с р о и у С лободн ом свету, без о б з и р а на политичка разм им оилаж ењ а, стојс на становиш ту д а смо б р аћ а и д а су нам заЈеднички интереси да се што Јаче п овеж ем о у једну ф алангу б о р ац а за своја права, Српски надионални о д б о р у С лобод н ом свету, који претставља огромну већину орган и зоване српске емиграције, у своји м ред овим а има и претставнике Срба муслиманске вере, с к оЈ им а Оратски capapyje у б о рби за сло б оду С рпског народа. п р е м а том е у т о ј заједн и чкој б о р б и са б раћ о м С рбим а правослевне вере за своја верска и и стори ска п р ава и м аћете пуну п о д р ш ку целокупне српске емиграције. М ој вам je савет, б раћ о муслимани, да следите ову историску л и н и ју сарадњ е са Ораћом С рбим а православне вере, јер Једино тако м оћи ћете спремни д а сачекате п а д ком уни зм а и д а у српскоЈ д р ж ав и и зб о р и те себи достојн о место, где ће вам Оити загаран тована и о&езбеђена верска и п оли ти чка права. l o je императив Оосанско-херцеговачких муслимана и ко ради против тога неприЈатељ je и Д и н а и национално-културног п о д и за њ а муслиманских маса. La овим мислима и саветом честитам вам п разн ике КурбанbajpaMa, Koje комунистички реж им ж ели д а искорени. bajpaM М уб арек (Јлсун! Алија С. Коњхоџић И зд авач и уредн ик "Б р атств а” и члан С рпског националног о д б о р а у С лобод н о м свету

462

’’БАЈРАМСКА ПОРУКА МУСЛИМАНИМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ”

Д рага наша једнокрвна браћо, О в о г о д и ш њ и му&арек дани Х аџи -Бајрам а пали су у дане велике мерународне напетости и ратних сукоба, у дане испуњене злослутном неизвеснош ћу за судбину не само појединих народа но и ц елог човечанства. Свесни те н езд раве и оловно теш ке м еђународне ситуације у свету, а посебно стања у коме се данас налазите п о д комунистичким Оезђож ничким режимом, као браћ а по вери и по народноЈ традициЈи, упућуЈемо вам ове братске речи у уверењу да ћете их правилно схватити и разумети. ИсториЈа босанско-херцеговачких муслимана стара је неколико векова. (Јна je уједно и историЈа наш ег зав и ч а ја Босне и Херцеговине, ч и ј и с м о аутохтони елеменат. (Јудбина нам није била наклоњ ена и к р о з неколико в еков а били смо, нарочито после прелаза на Ислам, између наковањ а и чекића. З а наш зав и ч а Ј б ориле су се две д ом и ни р ајућ е вере — като ли ч ка и православна, а османлиЈска власт настојала да затр е и једну и другу. у том верском х рвањ у и верским ратовима, н ар оч ито у Средњем веку, били смо на штету наших интереса, као д ом ородаца, на страни и см а н л и ја и теш ко смо се огреш ил и о прописе Кур’ана, к о ш нам тумачи да ’’И мањ е и ж и в о т нека нам буду свети и неприкосновени као што је з а нас све узвиш ен и оваЈ месец, д ан аш њ и дан и место на ксше се налазимо. Човек je дело 1зожЈе и нека je п р оклет онај који то р у ш и . . 11оистоветуЈући веру са н ацијом и служећи ропски ОсманлиЈама ми смо се с в о ј и м злочиним а п рем а становницима Босне и Херцеговине, и а р о ч и т о према С рбима православне вере, тешко о греш и л и о прописе Кур’ана, ш т о нам је д онело теш ке последице, Koje и данас осећамо.

Но и поред те наше послушности Османлијама ни ми нисмо Оили поште^ени грубе силе освајача, који се такође огрешио о Кур’ан заборављајући да ”у вери не сме силе б ити'\ 1реОало нам je дуго времена да то осетимо и да пред крај турске владавине у Јзосни и Херцеговини устанемо у одбрану наших освештаних права као домородаца и да освајачу откажемо нашу послужност. устанак из 1831 под вођством Хусеинбега Градашчевића - Змаја од Босне и устанак из 1849 под вођством Али-паше Сточевића Ризванбеговића против кабада463

хилука турских паша и везира, речито говоре да je v тим часовима у нама проговорила наша свест о нашој народној припадности и да примањем Ислама нисмо постали Турци, нити да смо се однародили. Наш положај под језуитском и апостолском Аустро-Угарском монархијом, којој су нас продали Турци за 52 милиона круна, био je ј о ш тежи, али борба против новог освајача добила je други вид, народносни вид, јер у тој свакодневној борби против насиља црно-жуте аждаје нисмо били сами. Уз нас су били и наша Једиокрвна браћа Срби православне вере, који су такође били предмет најтежих прогона од стране режима, коме су у борби против Српства били најбољи измећари наше комш иЈе католичке вере, (Јво несносно стање довело je да заЈедничког устанка 1882 године у Херцеговини, када су Срби православне вере под вођством Стојана Ковачевића и Петра 1 унгуза и муслимани под вођством Салке Форте и браfie АаЈдар- b era и ИОрахим-бега Ченгића, устали да се заједнички одупру насиљу ћеча и 11еште. Устанак је угушен у крви, али je и Србима православним и нама муслиманима трасирао пут за Ј е д н и ч к е сарадње у будућности, а код нас муслимана пробудио национална осећања, Koja су дотле била запретана верским фанатизмом и ропским служењем туђину. Политика Беча и Неште била је очигледна да од Босне и Лерцеговине учини своју колонију и да српски карактер ових покраЈина измени у корист Хрвата, ко ји су одувек били мањина у bocHH и Херцеговини. Д а би њихов број повећала, АустриЈа je п риступила усељ авањ у католика из других покрајина свога царства, KOje je народ прозвао "куферашима”. Уз ове католике Пољаке, Чехе, Словаке, који he се преко ноћи прогласити ’’Хрватима”, дошао је и злогласни језуита патер Антон Пунтигам да у Босни и Херцеговини милом, а ако буде потребно, и силом шири католицизам, нарочито међу нама муслиманима. Када су учестали случајеви насилног католичења малодобне муслиманске деце, попут Фате Омановић, кз Кута, краЈ Мостара, мостарски муфтија Али Фехњч ефендиЈа Џабић 189У године подигао је устанак против овог насиља на нашу верску слободу. Пошто је било случајева да су и правоелавна деца била насилно превођена на католичку веру, то су се Џабићевом покрету придружили и браћа Срби православне вере. (Јд тог историског догађаЈа односи између православних и муслимана улазе у нову фазу, у фазу отворене борбе против заЈедничког неприЈатеља ради одбране својих освештаних права и своје вере. 464

Против ових нечувених насиља прозелитске католичке мобосанско-херцеговачки муслимани подносе поглавару bocne и Лерцеговине Вењамину Калају, 19 децембра 1900 године, претставку, у к о ј о ј се између осталог каже: ' После двадесетогодишњице окупационе управе видио је нсламски народ око себе порушене џамиЈе, разрована и разграбљена исламска гробља, уништене задужбине побожних муслимана, џамиЈе прерушене у католичке цркве, на исламским гроОљима подигнуте католичке самостане, шеталишта и марвинска саЈмишта, а са исламским надгробним каменицама каЛдрмисане д рум ов е.. д в е године после тога као резултат заједничке борбе једнокрвне Ораће против насиља Аустрије и уљеза, потписан је 19U2 године и "Уговор између муелимана и православних о уређењу bocHe и Лерцегсвине", к о ј и су потписали у име пра-‘ вославних Глигорије Јефтановић и Војислав Шола, а у име муслимана Али-Оег Фирдус и baK np-бег 'Гузлић. Нрема Чл. l l - l b тог Уговора: "Народни и службени језик je српски а писмо ћирилица. He признаје се право завичајности никоме, ко је дошао са окупациЈом или после ње, па ни њ иховим потомцима, макар да су и у bocHH рођени.” Ubo je први случај у нашој историји да смо овако недвосмислено и категорички, пред силом, која је тада свим средствима радила да затре Српство у Босни и Херцеговини, изјавили да je Ј е з и к нас муслимана српски, а писмо ћирилица, што je н а Ј б о љ и доказ да смо коначно’ рашчистили збрку појма вере нархиЈе

и нациЈе.

Ускоро, 20 фебруара 1903 године, оснива се д р у ш т в о ”Гајрет", Koje je у животу нас босанско-херцеговачких муслимана одиграло значаЈну улогу у националном отрежњавању широких муслиманских маса. Аустрија је свим средствима покушала да у зачетку угуши акциЈу "ГаЈрета”, који је под вођством Мух а м е д - б е г а Фадилпашића, а д о ц н и Је Османа Ђикића, н е д в о смислено п о д в у к а о свој циљ и своје национално обележје: bop6a против прозелитизма католичке вере у Босни и Херцеговини, што чвршће идеЈно п о в е з и в а њ е са Србима православне вере, национално и културно-социјално подизање широких муслиманских маса, у првом реду школске и занатлијске омладине. Какав је био положа.ј нас босанско-херцеговачких муслимана у Краљевини (_рба, Хрвата и Словенаца, доцније Југослае и 1и, није потребно да о томе опширно пишемо, јер смо многи савременици тих догађаЈа и политичког развоја новостворене државе, к о ју je створила победоносна српска војска на рушезо

465

винама труле и зулумћарске монархиЈе. Када je преко штампе покренута акциЈа на челу са Др. Ником Чокорилом, уз подршку Lpba муслимана, да се вође "Шуцкора” изведу пред суд за почињене злочине према Србима за време рата, сам Пашић моручио је Стјепи Кобасици, уреднику ”Српске Ријечи”, да се та кампања обустави. Чокорило je ућуткан, а вођа ’’ш уцкора” Адемага Мешић остао да и даље сеје семе мржње између једнокрвне Ораће, из ког су семена никли усташе муслимани у Другом светском рату на челу са Адемагом Мешићем, Др. Џафером Куленовићем, А л и ј о м Шуљком и другим муслиманским изродима. Злочини муслимана усташа су велика хипотека на наше односе са браћом Србима православне вере. Д а нас ништа друго не веже са Српским народом, чији смо огранак, због ових тешких злочина усташа муслиманске вере требали би данас у знак каЈа њ а , да нашој браћи Србима православне вере пружимо братску руку сарадње, као што су то и наши преии радили.

Вредно je подвући, да смо од првих дана живота младе заЈедничке државе, били третирани као равноправни грађани са пуним верским и националним слободама. О нашем се ставу водило рачуна, и у многим крупним државним догађајима реч претставника босанско-херцеговачких муслимана била је пресудна. Данашњи положаЈ нас муслимана под комунизмом, који кам негира нашу етничку припадност Српском народу, је неподношљив. Режим je одузео све слободе, а у последње време озаконио и некакву "Муслиманску” нацију, која никада није постоЈала и Koja се неће одржати и поред свих напора Реисул-улеме Кемуре и комунистичких сатрапа Авде Хума, Хамдије Поздерца и Нашаге Манџића, званог ’’Ш пањолца” . Д рага наша једноверна браћо, С ових неколико чињеница, које су историски документоване, изнели смо вам положај нас муслимана од доласка Турака па до устоличења Јосипа Броза на власт у Југославији. Учинили смо то у наЈбољој намери да из ових штурих излагања извучеге поуку за ваш став и рад под комунизмом, који је завео црње и теже ропство и од турског и од швапског. Наш вам je савет држите се са браћом Србима, који нису изневерили свој народ и постали измећари комунизма. To је утабани пут нас муслимана од наше појаве у Босни и Херцеговини. Идући тим путем жњали смо плодове, а скретање са њега одводило нас је на стрампутицу, у братоубилачке ратове. Ако желите себи и својим потомцима лепшу будућност она се Једино може обезбедити у заједници са Србима православне 466

вере, који су аутохтони елеменат у Босни и Херцеговини као и ми. Сваки други пут води нашој пуној пропасти. Са овим братским речима, пуним бриге за ваш у судбину. и као Срби муслиманске вере, окупљени око месечног часописа ћратства", к о ј и тумачи ова наша осећањ а према вама, изузимаЈући муслиманске изроде-усташ е и комунисте, честитамо вам ове светле празнике Хаџи-Бајрама, уз: 5аЈрам М убарек (Јлсун! О Хаџи-Бајраму 1973 године. Алија С. Коњхоџић Уредник ”Братства” Проф. Назиф Гачовић Сарадник ”Братства”

Њ. В. Принц АндриЈ'а Карађорђевић у разговору са уредннком ”Братства” Алијом С. Коњхоџићем у српском манастиру Либертивил, Америка

467

и

■

«

^ 5

С, х и ш О °в а 5о . а(У •— . о « и “ о» з 02 ге >> К У и = 5?т**> «м о. СЈ >> =х-( С а> 03 СЈ а % с а> оа 5 у »&

2?

Ш

^ 65 и С ва 3О Ј- _ гег-< >5 ге X Е ■§ « Сп х3 О ге 3 *. 5« 5

§Д • а © ~Ј I § б 'ге * 0° , 0О I X * о -Јса

ТТ" ч>

оа сс 0> ге ^ о>

и* о& 0»

иоа 5=( в м 'ГГ X еа -< 4 » о5 5 и и ._

>> ©

->

М

5ПЈ 1 • 2 >> 5 с( п . О 5 " о X © ^>> чи

*

О

о х са = *5 сч о ге «2 &. ^ н = ге а а >> о о. с

и ге х ° * ге Т о 3 а

г-

О аI

с

н о с

ге

2

К ° ° ^4» 3з х ге аа

>> _

& -— Л ч ге I * © I> о . е(

б ТГ о

и

°х

ге о ге а у м

EPRTCT

F R A T E R N IT Y

ИСТОРИЈАТ

ГО СПО Ђ А ЛЕО П О ЛД И Н А КО Њ ХО Џ И Ћ Кроз 36 година заједничког брачног живота, пуног љубави и међусобног разумевања, моја жена Леополдина, коју ја заједно са нашим многобројним пријатељима из милоште називамо ” Б А К И Л Е ” , за ових 20 година излажења ” БРА Т С Т ВА ” своју дужност администратора часописа вршила је и врши са пуно преданости, делећи самном и добро и зло у послу, који изискује не само напор већ и свест да је то у интересу Српства. С тога ова страница СП О М ЕН И Ц Е посвећена је мојој љубљеној "Бакиле” у знак захвалности и наше љубави. АЛ ИЈ А

ИСТОРИЈАТ "БРАТСТВА”

Чим сам стигго у Канаду пажљиво сам пратио српску штампу која је савесно и са пуно успеха вршила своју одговориу дужност, како у односу на поробљени Српски народ, тако исто и у односу на Савезнике, који су нас издали и све до данас, нису нашли за сходно и политички мудро да тај свој став исправе, не само у нашу корист већ и у њихову. Недостајала je, по моме мишљењу, једна смишљена акција, у којој би учествовала целокупна српска емиграција не само у борби са комунистичким узурпаторима у поробљенсн Отаџбини већ и према хрватској емиграцији, која и поред пропасти злогласне Независне Државе Хрватске, дише духом усташких кољача и спроводи политику присвајања српских покрајина, у првом реду Босне и Херцеговине. Поред овог недостатка постојао је, и још данас постојн, проблем учешћа једног дела муслимана у устзшким одпелима, чији су злочини у односе православних и муслимана унели једну нездраву психозу, која je у првом реду штетна по вигалне српске интересе. У емиграцији било је веома мало познатих Срба муслимана који би могли да се супротставе хрватској пропаганди о тобожњој припад 1 ;ости нас муслимана хрватском народу. сем Омера Кајмаковића, новинара и бившег народног посланика, Бећира, Ђонлагића бившег народног посланика, проф. Назифа ■Гачовића и мене. Сви смо се придружили борби српске емиграције, бранили историску истину о етничком пореклу босанско-херцеговачких муслимана, и без резерве осудили учешће извесног дела муслимана у устгшкнм злочинима. Потребно ie ■напоменути да је крволок Павелић извео из земље, после пропасти његове злочиначке држгве, комплетну екипу муслиманаусташа, на челу са његовим ’’доглавником” Др Џафером Kvленовићем, који су нашли заштите код неких арапских држава, којима није било познато њихово учешће у убијању невиних и незаштићених Срба и Српкиња, што је у супротности и са лрописима Кур’ана. Све ово руководило ме је да приступим издавању једног месечног часописа,. као часописа Соба муслимана v еми пдпији, који би без резерве требао да стане уз бок своје једнокрвне браће Срба православних, да заједнички, као и у прошлости, 471

бранимо српске интересе и да се боримо за ослобођсље Српског народа испод комунизма. Имајући у виду у првом реду моје веома слаоо матеркјално стање, затим и стање у српско.ј емиграцији, која је баш тада почела да се дели на групе и фракције, упутио сам једно циркуларно писмо истакнутим Србима у емиграцији, који гу у Краљевини Југославији били на одговорним местима и који су ме лично познавали, да ми саветују, да ли да приступим овом подухвату или не. To циркуларно писмо гласило је: Ослобсфење и У.једињење Српског народа, за чије је оствзрење пало толико драгоцених жртава најбољих синова и муслимангке вере, донело је следбеницима истих једно горко разочарење. ’’Случајни Б еоград ”, како то у наступу праведног огорчења рече наш национални бард Јован Дучић, није сматрао за потребно да преостале Србе муслиманске вере, прекзљене борце и дивне идеалисте, упрегне у рад око обнове и подизања земље. Иако је пок. Патиић истакао начело да наша унутрашња политика треба да се заснива на братству са муслимнима, одговорни фактори, нодећи више рачуна о партиским него државним интересима, фаворизирали су елементе, отворене непријатеље Српства, ко.ји су 1914-1918 клали и убијали српску нејач и старце и пљачкали српску имовину, да би њихов вођ, злотласни Адемага Мешић, на срамоту тог ’’случајног Б еоград а” био одликован лентом Св. Саве. Резултат овакве наопаке и по српске интересе штетне политике Београда у односу према муслиманима, јесте учешће извесног дела муслимана у незапамћеним усташким злочинима. Како се види Хрвати су били корисници овакве политике и у истој нашли довољно аргумената, иако оборивих, за своју тезу о босанско-херхеговачким муслиманима. И данас у емиграцији Хрвати се служе свим недопуштеним средствима да обману што више муслимана и да погрешно облвесте страни свет о својим тобожњим правима на Босну и Херцеговину, уз подршку муслимана-усташа. А шта ми, Срби, чинимо да би сузбили те лажи, да 5и створили сношљивију психозу односа између Срба, православне и муслиманске вере, у емиграцији? Иако имамо огромно историско градиво, које би све ове хрватске лажи и измишљотине обесправило, ми се ограничавамо на чланке и изјаве неколицине Срба муслиманске вере у емиграцији, чиш се став по питању Босне и Херцеговине поклапа или приближава српском гледишту. Па ни ови немају пуну подршку свих Срба у емиграцији, јер су Срби подвојени и по овом питању. 472

Српски народ у Босни и Херцеговини, заједно са 176.000 муслимана, ко.ји се упркос Титовој страховлади изјаснише за СРБЕ, вапије за нашим сложним и смишљеним радом, а данашња ситуација у свету императивно нам намеће потребу за истоветним погледима свих нас, за образовање једног православно-муслиманског форума у емиграцији, чији би рад онемогућио све махинације Хрвата у погледу Босне и Херцеговине, а код нас разбио све заблуде, чији су корени у нашој трагичној прошлости. По моме скромном мишљењу први корак у томе правцу био би, да се покрене један месечни часопис, који би се звао ’’БРАТСТВО” и чији би циљ био: 1) ширење и јачање што тешњих веза између Срба православне и муслиманске вере; 2) усклађивање национално-политичког става по свима питањима опш тег карактера, а нарочито у погледу будућ ег Статуса Босне и Херцеговине; 3) објављивање историског материјала о заједничким акиијама Срба православне и муслиманске вере у Босни и Херцеговини за последњ их 80 година; 4)истицањ е учеш ћа Срба муслимакске вере у револуционарним акцијама босанско-херцегсвачке омладине; 5) рад ’Т ајр ета” и његова улога у правцу националног и културног васпитања широких муслиманских маса; 6) учеш ће муслимана у покрету отпора Д раж е Михаиловића; 7) спречавање сваке сепаратне акције, било са православне било са муслиманске стране, по питању Босне и Херцеговине; 8) сузбијањ е сваке хрватске тезе у одн осу на муслимане и на Босну и Херцеговину; 9) успостављање евентуалне везе са муслиманским покретима отпора у земљи, чија акција одговара српским правима на ове две покрајине; и 10) окупљање муслимзна у емиграцији и њихово евентуално организовањ е на овом програму.

Са свих страка стизали су одговори, више охрабрујући H e ­ ro песимистички. Међу првим одговорима стигла су писма наших најистакнутијих водећих српских првака и научника, који су ме још више подстакли да приступим извођењу мо.је замисли о покретању часописа, које овде, ради историје наших дана и наших заједничких напора у емиграцији, у делости објављујем. 473

ПИСМО Г. КОНСТАНТИНА ФОТИЋА Драги Алија, ’’Примио сам са задовољством Ваше обавештење да 20 априла покрећете часопис ’’БРАТСТВО”, који he бити п о с б р ћен јачању тешнијих веза између Срба православне и муслиманске вере. ”У име Српског Централног народног одбора искрено поздрављам Ваш подухват, уверен, да he ’’БРАТСТВО” допринети јачању политичко-националног јединства Срба православних и муслимана, а у исто време снажно сузбијати шовинистичку хрватску пропаганду о националном ставу и припад■ности муслимана Босне и Херцеговине, која наставља са политиком злочиначке Павелићеве Независне Хрватске Државе. ’’Надам се да ћете имати подршку свих свесних муслимана у емиграцији и свих Срба, којима лежи на срцу добробит Ваше уже отаџбине Босне и Херцеговине. Понавајући тешкоће и жртве које Ваш подухват захтева ја у толико више дени.м Ваше напоре и уверен сам да ћете на томе послу наићи на заслужену помоћ и сарадњу Срба и њихових патриотских организација. ’’Желећи Вам сваки успех, искрено Вас поздрављ а” Ваш Константин Фотић

ИЗЈАВА Г. СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

’’Стварање тешњих веза између Срба православне и муслиманске вере, на коме се и раније радило, може бити корисно нарочито данас, када се треба бранити од комунизма, који прогањ а све вере без разлике...” Слободан Јовановић

ПИСМО Г. ЈОВАНА ЂОНОВИЋА

Драги Г. Коњхоџићу, ’’Д обио сам Ваше писмо о покретању часописа, ко.ји би у име муслимана Босне и Херцеговине говорио о нашој ужој отаџбини. Мени се чини, да је било крајње време да се чује 474

глас Ваших земљака, поготову кад су претензије на Босну расле у колико је Српски народ био више потиснут. "Изгледа ми, као да су једва дочекали извесни народићи, да држава ко.ју су Срби створили падне, па да наслоњени на српске непријатеље и на једну моћну међународну организацију, покушају да повећају свој бро.ј и сво.је територије Босном и Херцеговином. Такви, углавном, рачунају на помоћ од стране муслимана Босне и Херцеговине. Отуда и мислим, да је време да Ви створите један часопис, који би израдио гледиште Ваших земљака и недвосмислено рекао с ким сте и с кич мислите да се борите за заједничку државу. ”Овом приликом, ја бих, у првој речи у Вашем часопису, желео да нагласкм, да су Турци Босну освојили од Срба; да је она у средњем веку била српска држава и у неку руку, после пада Србије, постала наследница немањићке Србије, све дотле, док ,је и она пала. Део Срба притиснут турском владавином потурчио се. Ви сте данашњи муслимани потомци о в и \ преверених Срба. ”Тако мислимо ми Срби. Зато смо увек, од стварања слободних српских држава, тежили подједнако да ослободимо Босну као и себе саме. Нзше снаге нису биле моћне да ослободе Босну и уједине босанске Србе са Србима из Србије или из Црне Горе, све до пада аустријске царевине. Тада смо се ујединили и окупили сви, и Босанци и Херцеговци и браћа из Србије и Црне Горе, и сви други Срби из свих области некадашње Турске и Аустрије. ”У данашњици, кад нашом земљом управл^ају комунисш, који негирају национализам и углавном теже да разбијањем српске националне групе на разне ’’автономне” области и фсдерисане јединице ову ослабе, а с друге стране окупљају уједно све друге етничке групе да би их ојачали, — сматрам да ви босански муслимани имате право и дужност да кажете чему тежите и с ким мислите убудуће да будете у заједници. Надам се да ћете то кроз Ваш часопис смети и умети недвосмислено рећи. С тога се раду.јем његовом покретању. ’’Међународни положај Срба није лак од оног у земљи. На нас наваљују са свих страна. Оптужују нас за шовинизам, за империјализам, за реакционарство, итд. Оптужују нас чак и они, који не би имали права, због злочина које су починиди у прошлом рату, да говоре ни о слободи, ни о демократији, ни о шовинизму, поготову српском. У таквом српском положају, од интереса је да се чује глас наше браће муслимана из Босне и Херцеговине. Ви ћете требати да се гласно и јасно определите или за данас потлачену српску браћу, или за от:е који су под окриљем Хитлеровим и Мусолинијевим низали ђер475

дане од ископаних српских очију, и пунили јаме и пећине i.n Западним српским земљама лешевима удављених и искасааљених Срба и српске нејачи. ”Са симпати.јом и са пажњом сви Срби h e пратити Ваше ’’БРАТСТВО”, па и ја са њима, верујући, да he послужити ие само рашчишћавању наше унутрашње ситуације у земљи, He­ ro и расветљавању наших српских проблема у иностранству. Зато, нек Вам је срећан почетак!” Ваш Јован Ђоновић

ПИСМО Д Р СЛОБОДАНА ДРАШ КОВИЋА

Драги Господине Коњхоџићу, ’’Примио сам Ваше писмо за.једно са програмом часописа, с којим се потпуно слажем. Могу само да поздравим Вашу иницијативу која има тако племенит циљ. ’’Националној несрећи коју смо доживели у II светском рату и тешкој судбини Српског народа данас допринели су многи узроци и чиниоци. Поред осталих, наша немарност и схватање да се национална политика може водити само на махове, без сталног бдења и вечите страже. Зато смо допустили да многе наше тешке борбе и велике успехе попадне историјска прашина и потону у историјски мрак. Сматрали смо да је пропаганда нешто недосто.јно или непотребно и да ће истина сама собом победити. Насупрот нама била је акција оних који су сматрали да је дрска и упорна пропаганда јача од истине. Тако, док је из подземља мобилисана и стално против нас дејствовала пропаганда безумне мржње оних који немају историје, ми, после неупоредивих подвига у рату, били смо као ратник коме силно оруж.је и муниција стоје неупотребљенн, Резултат је био да смо државу изгубили и да су српске позидије у свету пале. Привремено су триумфовали усташки, па комунистички злочинци. ’’Једна од поука које бисмо из тог искуства морали извући јесте да свака праведна ствар успева само ако се за истину кеко бори, и то не само на бојном пољу, него у миру, непрекидно, под свим околностима, на свим пољима. Само на овај начин могу се сузбити силе зла и пропаганде лажи. Да смо ми активно бранили сво.је српске националне интересе, најстрожије се држећи само чињеница и историјске истине, никад не :бисмо доживели пропаст државе, покољ и комунистичко ропство. Изношење истине о националним проблемима није дакле нешто незгодно и зазорно, него је национална дужност. 476

”У то.ј борби за победу истине једно од главних места пpu­ na да изношењу истине о Србима муслиманима, њиховим проблемима, њиховим односима, сарадњи и за.једничкој борби против заједничких непријатеља са Србима православне вере. Ни православни ни муслимани нису се борили ни за Аустро-Угарску ни за Независну Државу Хрватску, него за српску слободу и српско уједињење. Кобно југословенство између два рата нанело је неизмерне штете Српству, па је унело зле крви и у односе Срба прсвославних и Срба муслимана у Босни и Хер■деговини. ”3а време рата велика већина Срба одмах је нашла своје природно место у редовима бораца Драже Михаиловића, али је нажалост било и оних који су се повели за туђом пропагандом и пролили крв која није смела пасти. На нама је данас да из свег трагичног искуства извучемо потребне закључке. Независна Држава Хрватска, то чудовиште историје, никад није била држава ниједног Србина. Њ у никада нису желели Срби муслимани, који су учествовали у свим великим српским акцијама и обрачунима новије историје. Они су дали четнике војводи Вуку, они су и пре анексије а нарочито после знексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, водили зајсдничку борбу и били у најприснијо.ј сарадњи са православнима, они су нашли ceoie место у четничкој акцији на челу са неумрлим Д раж ом Михаиловићем. ”Зато данас, водећи неодступну бопбу за ослобођење од комунизма, који тлачи и православне и муслимане, не смемо губити из вида уљезе и туђине у Босни и Херцеговини који су нанели највећа зла свим Србима у Независној Држави Хрватској и који могу да опстану само на завади православних и муслимана. ’’Најплеменитије тежње и стремљења Срба муслимана могу бити остварени само у нераздвошо.ј за>едници са Србима православне вере, с којима их везују и дубоке историјске везе и заједничка борба и заједничко страдање данас под комунизмом и трајњи заједнички интереси. ’’Дубоко уверен да је борбено и истрајно изношење истине о Србима муслиманима и њиховим проблемима и интересима моћно оружје у борби против комунизма и за налажење најбољих решења у будућности, ја Вам искрено желим пуног успеха у раду. ’’Срдачно Вас српски поздравља Ваш Слободан М. Драш ковић

477

ПОЗДРАВ Г. МИЛУТИНА БАЈЧЕТИЋА Драги Алија, ’’Примио сам Твоје писмо у којем ме извјештаваш да си већ припремио све за издавање часописа ’’БРАТСТВО”, с вје,ром да кроз исти и тим путем појачаш своју национално-српску борбу за одбрану крвљу стечених српских права српске Босне и Херцеговине у оквиру опште српске народне заједниде. ”Мени је то више него драго, јер ћеш Ти, као син кршне Херцеговине, која је и моја родна груда, без сумње умјети и знати да браниш она српска права, за која су се вјековимд борили и Срби православни и Срби муслимани. Историјски је познато да су муслимани настали најездом заједничких непријатеља, преверених из православља на Ислам. Али, то није измијенило њихов крвни осјећај сродности са браћом православнима и њихов национални ociehai, да су Срби и да желе да живе у вјечној заједници са својом једнокрвном браћом, ма да су наши заједнички непријатељи кроз дуге периоде покушавали да унесу раздор међу једнокрвном браћом. ”Наши заједнички непријатељи, уз оружану помоћ посљелних окупатора, то су нарочито покушали да учине, ели, и поред извјесних по.јава одрођавања, матица муслимана остала је углавном компактна v мржњи према тим заједничким непријатељима, као и у осуди њихових злочина над незаштићеним српским живљем. Криваца има и они ће искусити од свога народа заслужену казну, којој неће избјећи. ’’Избјегли Срби муслиманске вјере донијели су већ свој суд у томе правцу, а несумњиво је да he то учинити и народ у нашој отаџбини кад му се, по збацивању комунистичког ропствг, за то укаже прилика. ”На нама .је, Србима без разлике на вјеру и покрајину, a нарочито на синовима Босне и Херцеговине, да ту братску заједницу ојачамо и да се боримо против наших заједничких непријатеља, како би једног дгна ускоро жив.јели сложно и братски у за.једници са свима Србима, под окриљем славсш овјенчане Династије Карађорђевића. ”У то име ја Те поздрављам и желим Ти пун успех, а моја сарадња у том правцу неће изостати. Твој Милутин Бајчетић

478

Чим сам добио ова знача;на писма одмах сам се дзо нр. остварење моје замисли и 20. априла 1954 године изашао је први број "БРАТСТВА”, ’’Месечног часописа за јачање национално-политичког јединства Срба православних и муслимана у емиграцији”, са чланцима: Адам Прибићевић ( ”Моји

додири с муслиманима”), проф. Назиф Гачовић ( ’’Браћа смо”), A. Т. Драгачевац (Анте Томовић) ("Национална оријентацша Босне и Херцеговине”), П. А. Табија ( ’’Српство Боске и Херцеговине”), Др. А. Перишић ( ’’Политика М аленкова”), Гвозден Бррдовић ( ”Нека је сретно”) и писма, која сам напред објавио. У првом броју ’’БРАТСТВА” у уводном чланку ”НАШ ПУТ” трасирали смо наш пут и изнели наше погледе и наш програм, коме смо и до данас остали доследни. Чланак је гласио:

”НАШ ПУТ”

”По питању Босне и Херцеговине, кзо и у односу на нас муслимрне и Срби и Хрвати заузели cv сво.ј став. Ма да сопски став базиоа на прошлости, на етничким и расним особинама босанско-херцеговачког становништва, без разлике на веру, тај став ни'е јединствен, као што је то случај код Хрвата. ’’Ослањајући се на истописка и напионална пn?в^. Koia су истакли не само домаћи већ и страни историчари, Срби се no питању Босне и Херцеговине битно не разлик\му, стснећи нз становишту да су Босна и Херцеговина српске земље. Разлика је у томе, што један мањи део Срба у емиграии:и допушта шире политичке могућности за решење овог много сложеног питања, не у његовој битности већ по извесним по.јавама које су продукт односа између Срба и Хрвата. ”И у одиосу на н?.с муслимане превлађу!е мишљење код огромне већине Срба у еки грац и ;и да су босанско-херцеговачки муслимрни српског пореклз, да са православнима имају заједничке етничке гранипе, обичаје и ргсне одлике, те да верска подво;еност, за коју се зна како је настала, ни;е могла отуђити босанско - херцеговачке муслимане од националних стремљења целокупног Српског народа. Уколико код Срба у емиграциш по овом питању и постоји извесно ниансирање, више .је политичке, а донекле и психолошке природе. Учешће једног незнатног дела муслимзна, већином градског олоша, у усташким злочикима чини то ниансирање упадљивијим. 479

"Хрвати, напротив, иако лишени свих историских права на ове две најчистије српске покрајине, присвајају исте у једној форми и са одлучношћу, која унапред онемогућује сваки споразум између Срба и Хрвата око будупег уређење државе, сем ако се не поновк издаја српских животних интереса, као што је то учињено Споразумом Мачек-Цветковић од 26. августа 1939. Ма да Хрвати и муслимани у прошлости нису имали никаквих додира, а најмање је било националне оријентације муслимана у правцу Загреба, већ напротив борба истих да од тог Загреба и прозелитизма католичке вере очува.ју и веру и образ, Хрватима то ништа не смета да нас називају ’’цвијећем хрватског н арода”, да нас. својатају и да нам се намећу за ivтора. Помоћу неколико избеглих усташких злочинаца муслиманске вере користе сваку прилику да обману страни свет о националном пореклу босанско-херцеговачких муслимана, настојећи да изазову осећај код истих, да су им Срби непријатељи, кољачи њиховог невиног света и да им је судбина у заједници са православнима запечаћена. ”На овакав став Хрвата у односу на Босну и Херцеговину, као и на нас муслимане, Срби обеју вера одлучно су устали у одбрану српског карактера Босне и Херцеговине и истакли историску повезаност православних и муслимана, који су заједничким борбама бранили Босну и Херцеговину од туђина и њихових слугу ’’куф ераш а”. ’’Српска штампа у емиграцији била је веран тумач тих национзлних осећаја Срба православних и муслимана, достоЈан бранич српске прошлости и крвљу искупљених српских права, а исто тако и тумач крвног братства Срба обеју вера. ’’Налазећи се између ова два става, једног историски и национално исправног, српског, којег је прихватила већина муслимана и за који су се жртвовали најбољи синови Срба муслиманске вере, и другог, хрватског, заснованог на мегаломанству и нажрућем шовинизму, подржаваним прозелитизмом католичке цркве, муслимани Босне и Хериеговине у емиграцији дужни су да мушки и отворено кажу шта осећају, с ким мисле да живе у заједниик и да тај свој став бране, као што су то њихови претходници чинили и под Султаном и под Ћесаром. ”Да би овај наш став јасније обележили, да би указали на историске изворе о националним српским осећајима муслимана и о жртвама, које смо вековима давали за одбрану тих заједничких расних и еткичких особина Срба православне и муслиманске вере, приступили смо издавању месечног часописа "БРАТСТВА”, у циљу јачања национално - политичког једипства Срба п ра в о с л а Е н и х и муслимана у емиграцији. 480

”Наш пут је јасан и недвосмислен. Срби православне и муслиманске вере браћа су и по крви и по традицији, по етничким особинама, народној песми, предањима и по заједничким жртвама, које су вековима давали за одбрану заједничких идеала и у доказ, не само своје српске оријентације, већ и српског карактера Босне и Херцеговине. Заједничке жртве, заједничке тежње које су нас прожимале под туђином, како поц Султаном тако исто и под Ћесаром, сковали су нераскидиво национално јединство вером подељене браће и исконски повезаних крвним братством. ”Не водећи рачуна о евентуалним политичким перспективима у односу на Хрвате и ни од кога зависни часопис ’’БРАТСТВО” he одлучно и бескомпромисно исповедати то братство Срба обеју вера, неустрашиво бранити наша заједничка историска права и истицати нашу судбинску повезаност, која је дошла до изражаја не само у заједничким борбама, већ се испољила и у нзродној песми, обичајима и предањима. ”У борби за ову свету српску ствар, ми ћемо неустрашиво и доследно спроводити наш програм, којег објављујемо на другом месту. Ко тражи Босну и Хердеговину тај је наш непријатељ. Ко тражи или предлаже њезино цепање тај је и непријатељ и издајник. Ко покушава да баци семе раздора изме 1)у православних и муслимана тај је наш дин-душманин, с којим ћемо се мушки ухватити у коштац. ”У овом залагању за нашу бољу будућност, за наша права и за што тешњу сарадњу са једнокрвном браћом у одбрани српског карактера Босне и Херцеговине ми не треба да лутамо, да тражимо пут. ”Наш пут обележен је жртвама најбољих синова босанскохерцеговачких муслимана. Од Хаџи Лоје, преко Али-паше Сточевића, побратима Владике Раде, мостарског муфтије Џабића, Али-бега Фирдуса, Дервиш-бега Бишчевића, Рифат-бега Сулејманпашића, Бега Џанића, Османа Ђикића, Авде Сумбула, Хамдије Сврза, Смаје Ћемаловића, др Авде Хасанбеговића, Ђулаге Буковца н Мухамеда Мехмедбашића, учесника у сарајевском атентату. п р г^е до Фе^имр Mvc-крдића и дп Исмета Поповца и многих других знаних и незнаних, који су својим радом и својим жртвама дали посебан колорит физиономији Босне и Херцеговине, потврђен је тај пут и нико нас с тога пута неће скренути. ”Наш удео v ослобођењу земље испод крвавог комунистичког режима и у обнови исте није и неће бити мали, свесни, да ћемо у обновљено.ј држави, под жезлом славом овенчане Династије Карађорђевића имати загарантована сва своја верска 31

481

права и несметане могућности да се културно, економски и приЕредно развијамо у општој српској државној заједници. "Свесни смо потешкоћа ко.]е су неминовне код покретања листа, али дубоко верујемо да he Срби у слободном свету поздравити по.јаву ’’БРАТСТВА”, да he га братски прихватити и својом сарадњом и материјалним доприносима, у виду претплате и добровољних прилога, омогућити да се лист, не само 'одржи већ и прсшири, да буде тумач с е и х Срба у односу на Босну и Херцеговину и на нгс муслимане, дајући тиме једа.ч допринос борби Српског народа за његова освештана права. ”Са вером у Бога и у националну свест Срба у слободном свету излазимо пред српску јавност, решени да све подредимо нашем диљу — јачању национално- политичког јединства Срба православне и муслиманске вере и бескомпромисној борби зз српску Босну и Херцеговину.” УРЕДНИШТВО

Од првог броја ’’Бпатства” па до данзс стизали су и стижу чланци наших еминентних српских писаца, новинара, држзвника и политичара, к о ;и су третирали однос једнокрвне браће, износили историске податке о за.једничким борбама Срба православних и муслимзна и под Ћесаром и под Фоањом, као и дензс под Брозом. Поред члгнака стиззли су и материјални прилози у виду претплзте и добровољних прилога, што је све допринело да је "БРАТСТВО” стало у прве борбене редове српске емиграии1‘е и постало моћно оружје у борби против свих душмзна Српског нзрода. Српска штампа у емиграпи:и једнодушно је поздравила појаву ’’БРАТСТВА” и препоручила Србима у емиграииш да с? претплате на исти. Чланке из ’’С л ободе”, органа Српске народне одбране v Америци, ’’Српске Б ор б е”, оргзна С. К. Клуб а ”Св. Сава”, ’’Сопског Јединства”, оргзна С.П.С. ’’Јединство” и "Канадског С обобрзна, оргзна Сппске нзродне добрзне v Канади, због њихове актуелности објављујемо у целости:

482

саодода = L IB E R T Y ОРГАН СРПСКЕ ИА Р О ДН Е ОДБРАН Е У А М Е Р И Ц И (19 мај 1954).

”ЖИВА СВЕСТ О ЗНАЧАЈУ СРБА МУСЛИМАНА” ”У Торонту изашао је за април први број месечног часописа ”за јачање национално-политичког јединства Срба православних и муслимана у емиграиији ’’БРАТСТВО”. Уредник је г. Алија Коњхоџић, сарадник ’’Слободе”, познати новинар и јавни радник, који је још пре рата им?о угледно место Mebv Србима муслиманске вере. Потреба за једним часописом који б и се бавио питањима Срба муслимана, као и свим питањима њиховог места и улоге у Босни и Херцеговини и уопште v 'Српству, одавно се осећа. На.јгрлатији, на.јгласнији и најагресив1нији су до сада били Хрвати, који на Босну и Херцеговину полажу права по истом основу по коме желе обнову Павелићеве Независне Државе Хрватске. У српској јавности се није довољно пажње посвећивало овом питању, не што би га ико потцењивао, него баш зато што међу Србима нема два мишљења о томе ко су Срби мудлимани и чије су Босна и Херцеговин?. Ипак, национална борба и национални успеси не могу се замислити без националне пропаганде и сталног обавештавања како стране,, тако и националне јавности. ”Зато је заслуга г. Коњхоџића што је покренуо часопис ’’БРАТСТВО”. Већ првим бројем он ie показао да је међу Србима и православне и муслиманске вере свест о значају Срба муслимана и о правом карактеру Босне и Херцеговине потпуно жива и правилно поставл3ена. Од стране уредништва дат је један начелни уводник ’’HALU ПУТ”, чија се суштина огледа у следећим речима: ”И у односу на нас муслимане превлађује мишљење код огромне већине Срба у емиграцији да су босанско-херцеговачки муслимани српског порекла, да са православнима имају заједничке етничке особине, обичаје и расне одлике, те да верска подвојеност, за коју се зна како је настала, -није могла отуђити босгнско-херцеговачке муслимане од националних стремљења Српског народа... Са вером у Бога и у националну свест Срба у слободном свету излазимо пред српску јавност, решени да све подредимо нашем циљу — јачању иационално-политичког јединства Срба православне и мусли483

манске вере и бескомпромисној борби за српску Босну и Херцеговину. ” ”У првом броју се налазе чланци: гг. Назифа Гачовића: "Браћа смо”. Адама Прибићевића, проф. A. Т. Драгачевца и П. А. Табије, ко.ји доноси дивну песму чика ЈБубе Ненадовића ”Нови Ускок”. Излажење часописа ’’БРАТСТВО” поздравили су гг. Константив Фотић, Слободан Јовановић, Јован Ђоновић, Др. Слободан Драшковић, као и претседник С. Н. Одбране v Канади г. Милутин Бајчетић. Г. Коњхоџић је такође примио ■срдачне поздраве његовој акцији од Срба муслимана из Турске, на челу са г. Мустафом Скалоњом и од г. Асима Мушовића. Разноврсну садржину часописа допуњују чланци о Адему Биси и Осману Ђикићу, ’’препородитељу и духовном воћи Соба муслимана”, писани са пуним познавањем ствари. Врло је поучан и јавности слабо познат докуменат из 1882 о заједничкој борби православних и муслимана за сво.ја српска права. ”Из Аустралкје часопис је поздравио г. Гвозден Браловић. Оно што пада у очи и што треба подвући, то је да личности из српског јавног живота, који припада.ју разним организзцијама са разним тендениијама, изражавају у својим члзнпима и поздравима иста схватања и расположења у погледу Босне и Херцеговине и Срба муслимана. ’’Мислимо да је први бро.ј часописа ’’БРАТСТВО” испунио свој задатак. Г. Коњхоџић је брижљиво и са л^убављу прикупио и припремио материјал, дао часопису један борбен дух и лист испунио садржином која мора интересовати сваког Орбина. ”У часопису г. Коњхоџић је об.јавио и Смернице часописл, који сачињавају замашан. ?ли лепо порезан и логич?:Н п^огпам. У тачци 6 истиче се "учешће муслимана у покрету Д раж е Михаиловића. У тачци 7 ’’спречавање св^ке сепаратне ак^ије, било са православне било са муслиманске стране, по питању Босне и Херцеговине”, а у тачии 8: ”сузби 1' рње сваке хпватске тезе у односу на муслимане и на Босну и Херцеговину”. ’’Желимо г. Коњхоџићу пуног успеха у његовом раду.”

484

ррпска I ворва 'w m m rn

српстјо i cjibbbahu cpihjh

(29 априла 1954). ’’БРАТСТВО” — НОВИ ЧАСОПИС СРБА МУСЛИМАНА”

”Ових дана изашао је у Торонту у Канади први број ”БРА7СТВА”, месечног часописа за јачање национално-политичког јединства Срба православних и муслимана у емиграцији, који издаје и уређује угледни српски борац муслиманске вере г. Алија Коњхоцић...” ’’Сигурно је да се покретање часописа ’’БРАТСТВО”, са гоко корисним и племенитим програмом и циљем, само може поздравити. А већ његов први број пружа пуно наде да he "БРАТСТВО” ова.ј програм и циљ остварити, што му ми v интересу целокупног и недељивог Српства од срца желимо.”

“ СРПСК0 ЈЕДИНСТВО" (29 април 1954). ”С HAMA НА СРПСКОМ ПУТУ”

’’Дош ао нам је до руку први број месечног часописа ’’БРАТСТВО””, ко.јега уређује г. Алиа и лажн, настављамо одбрану слободног сзета од свих облика комунизма и повампиреног нацифашизма, следећи савет француске пословице: ’’Према људима који лажу, треба се односити као према блату, које виси о ивицама наше обуће”.

Бора П. Петровић (Лос Анђелес)

ПУТЕМ СЛОБОДАРСКОГ РАВНОГОРСТВА

Пут Равногорске идеје националног препорода и одбрапе освештаних права Српског народа на Слободу, сав у духу наше славне традиције слободољубља и праве демократије, колико је био дуг толико је и тежак био. Носећи у себи славу п мучеништво Вожда Трећег српског устанка ђснерала Драже. чије је велико дело наше највеће богатство данас, даје нам снаге да у борби за Слободу Српског народа и до његовог ослобсфења истрајемо до краја. Овај наш пут никада није био посут ружама. To из искуства знамо и били смо увек свесни тога. Он је био тежак н лретежак дуг и велики како по својој обимности, тако исто a по великом носиоцу ореола брбе за Слободу ђенерала Драже Михаиловића, који је у данима, када је цела Европа стењала под Хитлеровом и Мусолинијевом чизмом, у име Српског народа повео борбу за Слободу и на Равној Гори развио славну српску заставу, под којом су његови следбеници, српски четници, гинули за вечите идеале Српства. Тај пут трасиран јс стотинама хиљада наших најбољих бораца, који су дали свету пример несаломљиве воље Српског народа, који никада није хтео да се покори, нити је дозволио да буде побеђен. Свесни оне лепе мисли, да је ”крст ратника тежи од крста мученика” кроз Д раж у и борбу његових храбрих четника постали смо најпознатији и по херојству и по отмености духа у Европи, и у свету уопште. И када је наш народни геније постао инкарнација једне светске легенде у давању отпора против наии-фашизма, а за бољу будућност Човечанства, не смемо да заборавимо ово крвљу стечено наследство. На њему треба да градимо и наше наде и нашу отпорност према свима искушењима, да би остали верни следбеници нашег ”Чиче” . Неумрли наш ”Ч и ч а” својим историским делом осетио је већу дужност према Отаџбини него према самоме себи. За ibera је дата обавеза према Савезницима и према Српском народу била ЗАКОН. Фалсификати никада нису биле чињенице, 585

нити преваранти и пробисвети државници. Српски народ је против своје воље потпао у срамно комунистичко ропство, које је ругло и за епоху из средњег века. Данас, у доба атомске енергије, када Слободан свет брани мир и демократију против свих тиранија, не може се ни замислити да ће наша борба, наше жртве, наша страдања, поднета за време борбе против наци-фашизма, остати узалудна у блиској будућности. Отуда подигнимо нашу српску заставу опет високо, попут наших предака који су под њом својим жртвама и подвизима овековечили Српство. Сврстајмо се као крвна браћа у редове несебичних српских бораца. Збијмо се сви као прави синови Српског народа у светски антикомунистички фронт, јер нам је свима ту место у одбрани српске части и достојанства наше понижене Отаџбине. Ово је зов целог Српског народа. Ту је место сваком честитом Србину и патриоти, било да се за време рата налазио у четничким одредима ђен. Михаиловића, било у наци-фашистичким заробљеничким логорима, јер смо се сви борили противу гнусног наци-фашизма и за исте српске идеале, али нас је зла судбина само привремено поделила. Сви смо били и остали борци за иста права Српског народа, сви смо се борили против наци-комунистичких тлачитеља Слободе. Иста права, иста застава, исти идеал. То је истина, коју нико до данас међу нама није могао, никаквом пропагандом, п најмање фалсификатима, д а умањи, нити да нас од ње одврати. Према томе ништа нас не раздваја нити спречава да као једно тело, једна душа, један организам, будемо сви окупљени под истом заставом носиоца заједничких идеала, коју је Дража развио на Равној Гори, јер је она увек била и остала у нама прави симбол Слободе и једне срећније будућности — слободне и демократске Србије, која од нас очекује да дамо свој допринос њезином ослобођењу. ("Братство” — септембар 1970).

Д раж а мгђу муслимгнима 586

Прича Споменице

КЊ АЗ НИКОЛА И ШОБОТА АБДИЈИЋ

Кад оно Црногорци и Херцеговци, под командом Књаза Николе, онако страшно потукоше и крдисаше многобројнију и боље наоружану турску војску у чувеној битци на Вучјем Долу, 29 јула 1876 године, и гдје у оном муњевитом и снажном судару, прса у прса, погибе од црногорске сабље и сами дивизијар Селим-паша, а Осман-паша би заробљен крај својих топова, — тога дана, као и кроз наредних више од недељу дана, пред Књаза су довођене мање и веће групе заробљених Турака, међу којима се у једном часу — 9 августа те године — нађе и стари Ш обота Абдијић из села Плане, крај Билеће. Он не хтједе, прије тога, да искористи прилику: да са главнокомандујућим турске војске, рањеним Мухтар-пашом, бјежи и тражи спаса у утврђењима града Билеће, него радије одлучи да се добровољно преда Црногорском Књазу. По једном поузданом и вјеродостојном доказу из оних дана, на који ћемо мало касније и наићи кроз ову причу, Шобота је тада имао деведесет и шест година. Али он је изгледао много млађи. A no својој бистрини и оштроумности, здравом расуђивању и досјетљивости, он је и одавно прије тога био надалеко познат човјек. Уз то, њега је Бог био обдарио и добрим здрављем, као и нарочитом свежином разума кроз цијели његов живот. Ш обота није знао ни читати ни писати, те своје знање и мудрост није црпио нити сабирао из било каквих ’’књига староставних”, него једино — из Богом датог му извора. Аллах сами је њему био даровао, мимо многе друге људе, једну нарочиту памет и бистрину, тако да су за њега знали чак и везири који су се за вријеме његових зрелијих година и старости смјењивали и Босном и Херцеговином у име Султана владали. И многе name, као и други великодостојници ондашњег Турског царства, знали су за Шоботу. А многи од њих су га и лично познавали и с њим разговарали. Стога, лако је могуће да су за њега, преко тих високих личности, знали чак и сами цареви у Стамболу, — султани: Махмуд Други, Абдул Меџид, Абдул Азиз и Абдул Хамид Други. Или бар неки од њих. Јер су сви четворица тих султана, један иза другога, владали Тур587

ском царовино.м у мсфувремену од Шоботиних тридесетих година па до краја његовог живота. А вјсроватно је да је за њега чуо у своје вријемс и наш вслики Владика Раде, писац ”Горског вијснца", као и доцније његов снновац и насљедник на пријестолу Црне Горе, Књаз Данило Први Петровић-Његош. Шоботу је познавао и с њим разговарао и Дервиш-паша, који је и прије боја на Вучјем Долу оним крајем пролазио и на Црну Гору војштио, као што су га познавали и тројица од последњих паша из његовог земана: Мухтар, Селим и Ос.лган. А већ и да не помињемо да га је и познавао и злогласни Смаилага Ченгић, из Липника, крај Гацка, као и Смаил-агин син Дедага Ченгић. И Омер-паша, Мехмед-паша и Али-паша Сточевић Ризванбеговић знали су тога нашег народног мудраца и филозофа. И сва Хсрцеговина, као и добар дио Црне Горе и Босне, знали су за Шоботу Абдијића. Зато, кад је требало нечију мудрост и нарочито истаћи и похвалити, обичавало се рећи: ”Тај као да је учио школу код Шоботе Абдијића” . Војвода и сенатор Гавро Вуковић, учесник у Вучедолској битци, — а касније министар Спољних послова Кнежевине Црне Горе — , који се оних дана понајвише кретао поред Књаза, водио је свој дневник, кроз који је сликовито описао и ток саме битке, а за Шоботу каже углавном ово и овим ријечима: "To је старац од 96 година, али паметан и сачуваног разума. Он бјеше необично рјечит и досјетљив. Књаз се је радо с њим разговарао, јер одавно памти. Ш обота је познат Турчин херцеговачки. С њим се сваки паша радо разговарао. Одају му всљс поштовање. С њим дође његов зет. Они су се предали Књазу, али синови Шоботини нијесу још . . . To је признатнији Турчин који се је предао Књазу” . Књаз Никола, знајући и сам од раније доста о Шоботи, био је нарочито обрадован његовим добровољним доласком и предајом, па му зато посвети пажњу једним подужим разговором са њим. Но, да би га још и више одобровољио, Књаз је у тај разговор уносио и помало лијепе шале. А пред само пуштање на слободу, он му — по причи која је остала — постави питање: — Шта је, Шобо, хришћанину православне вјере најмилије појести на Васкрс? — Јаје му је најмилије појести на тај велики празник, Господару — , одговори Ш обота без размишљања. *%* Пуну година дана послије битке на Вучјем Долу, на једном састанку угледнијих Црногораца и Херцеговаца, код Књаза на 588

Цетињу, био је и Шобота Абдијић. И, наравно, овог пута у кудикамо бољем и завиднијем положају од онога годину данл паније. Сад се Ш обота осјећао као раван међу равнима. По дану и по лијепом времену такви састанци су одржавани и разговори вођени понајчешће у сјенци великог и чувеног "Бријеста", крај самог Књажевог двора, а увече и по ружном времену v пространој и такође познатој "Оџаклији”, v призем,Б_у двора. Књаз Никола је, кад год су му то дозвољавале државне бриге и послови, радо присуствовао тим састанцима и учествовао у разговорима. Ту се, уколико и сами учесници нијесу били заузети у рјешавању државних и народних послова, понајвише причало о чојству и јунаштву. Али више и радије о чојству него ли и о јунаштву. Уз то, кроз те разговоре, а нарочито кроз одговоре на често пута тешка Књажева питања, долазили су до изражаја како оштроумност и памћење тако и досјетљивост и рјечитост тих бистрих брђана и горштака, што је Књаз и нарочито волио и цијенио, па оне најбоље одговоре и посебно похваљивао и истицао. А краћи прекиди и одмори у тим разговорима обично су попуњавани и зачињавани дивним звуцима јаворових гусала и јуначком пјесмом кога од бољих гуслара међу њима. У том духу, и отприлике са таквим програмом, водио се и овај најновији р а л о в о р . И, у једном часу, кад је дош ао ред да Књаз поразговара са Шоботом, и кад им се погледи сусретоше, Књаз се на њега осмјехну и упути му ово наизглед чудно, нејасно и непотпуно питање: — А са чиме, Ш обо? — Сви присутни, изузев Шоботе, међусобно се погледаше. И наста тајац за неколико тренутака. Али оштроумни Шобота, кога је, упркос дубоке старости, памћење још увијек одлично служило, врати се за часак у мислима на онај лањски разговор са Књазом, сјети се и оног питања пред сами растанак са њим, па весело одговори: — Са сољу, Господару. — Тако је, мој Шобо — , потврди му Књаз, па затим објаспи осталима оно своје питање и Шоботин одговор. И сви се задивише таквом памћењу и досјетљивости тога старог Хер-. цеговца. А видећи га веселога и орнога и за даљи сличан разговор, Књаз Никола му упути и друто питање. И опет тешко питање: — Које је поље најдуже, Ш обо? — Најдуже је оно поље, Господару. које се поостиое измеј)у човјека и нечовјека — , одговори Ш обота и овог пута без много размишљања. И Књаз и сви остали сложише се и са тим пдговором, па дсфе и треће Књажево питање: А ко не ваља, Ш обо? 589

— Нс ваља онај, Господару, коме нико не ваља ко не радн и не мисли све као и он. — Бога ми, слажемо се и ту са тобом. А сад још једно питање, Шобо. — Заповиједај, Господару. — Ко највише лаже, Ш обо? — Хм. Дина ми и турске вјере, највише лаже онај коме се то најмање смије рећи. Задовол^ни и овим Шоботиним одговором, весело се насмијаше и Књаз и остали. И сви му честиташе. А Књаз Никола, који је био и нарочито одушевљен мудрошћу Шоботином, рече му: — Е, сад Шобо, хајде са мном да видиш ђе ја и моји Црногорци држимо и чувамо народне паре — , па му, и у присуству осталих, показа државну касу Црне Горе. А посебно му даде да види и оно нешто сребра и злата, што се ту чувало за ”злу не требало”. па рече: — Сад узми, Шобо, одатле колико хоћеш и метни у своје џепове. Након што управи један кратак и брз поглед на Књаза, мудри Ш оба се маши руком у свој џеп, извади кесу и стави један златник у касу. Књаз, који је све то пажл^иво посматрао. упита га: — Шта то радиш, Ш обо? — Е, Господару, да се овђе није давало бар онолико колико се одавле узимало, ти мени не би имао шта данас показати. Ова каса би била празна — , одговори му Шобота. Одавно већ нема међу живима никога од некадашњих учесника у Вучедолској битци. Одав?ш нема ни оног бријеста крај Књажевог двора на Цетињу, јер је неке људе подсјећао на једну заслужну и славну српску династију, па су га посјекли. Одавно нема ни Књаза, а каснијег Краља Николе. Тако исто, одавно нема међу живима ни мудрога Ш оботе Абдијића. Али остала је горња прича, кроз коју и дал^е живе у моме завичају и у оном граничном крају српских покрајина Црне Горе и Херцеговине. И међу браћом обадвије зјере. Василије Ксмненић (Кливланд)

590

ОТВОРЕНО ПИСМО МИРОСЛАВУ КРЛЕЖИ Мирослав Крлежа, аустријски фелдвебел, књижевник и познати србомрзац објавио је у листу "Република” од априла 1954 године своје ’’Записе из 1919, 1920, 1921 и 1933”. У заглављу под Т о д и н а 1919” излио је сав бес своје' патолошке мржње и својих сународника Хрвата на Српски народ и бацио се блатом на његове највеће светиње. Комунистички режим у Титославији, који силом натура паролу ’’братство и јединство” , није нашао за сходно, да у име те пароле забрани овај чланак зликовда Крлеже, који је био и остао десна рука Јосипа Броза-Тита, такође Хрвата. Али је за то ухапсио Антонија Тодоровића, школског надзорника у пензији, јунака из Првог светског рата и бившег народног иосланика у Привременом народном претставништву 1919 - 1920 године, што је и као Србин и као борац за Српство одговорио Крлежи. Ова његова храброст донела му је три године тамнице, док се данас за његову судбину не зна. Али се зна за судбину једног Крлеже. Он и данас преде конопац ”за багру за вјеш ала” и то уз благослов Тита и целокупног хрватског народа. Одговор српског хероја Антонија Тодоровића, писан 1954 године, није застарео, он је савремен и биће савремен све дотле док не буде ни једног Србина који би могао и помислити да су i\iy Хрвати браћа. Ради тога овај одговор Крлежи од Антонија Тодоровића, који је проговорио у име увређеног Српског народа, а себи обезбедио бесмртност, објављујемо у целости: Т осп од и н е Крлежа, ”У четвртом броју "Републике”, часописа за књижевност и уметност за месец април 1954, Ви сте штампали Ваше записе из година: 1919, 1920, 1921 и 1933. У заглављу ’’Година 1919”, а под насловом ’’Сцена на јесеничкој станици”, на страни 277, кажете: ”Беч гладује. Аустрије нема, руља је завладала свијетом. рат су добили ови балкански цигани, какве ли срамоте!” На истој страни кажете: ”Сер Шварце игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта. Ко би то могао да поверује? Греј, Л ојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон — све су то београдски асови. А тко је нас побједио? 591

Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жвачу лук и пљуцкају по апсанама; ова неписмена багра за вјсшала.” Пошто се ове речи, господине Крлежа, односе на Ср пс кн карод, јер је он једини од балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да кажете јавности: 1. Д а ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што he рећи Српском народу, или тадање средине у којој сте Ви били и чинили је? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не стависте као туђе мисли, под знаком навода, или зашто се бар једном реченицом не оградисте од њих? 3. Када питате ”Тко нас је побједио”, чим употребљавате личну заменицу ”нас” — види се да и себе убрајате у побеђене; само није јасно кога са Вама сматрате нобеђеним: да ли све аустријске поданике или само Хрвате; или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе не штампасте пре овог рата, него тек после 35 година? A то сте могли, бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било, господине Крлежа, када би један српскп књижевник написао данас истину о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима овога рата и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Сматрате ли, господине Крлежа, да својим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унука оних хероја из Првог светског рата, које Ви називате ’’Ушл^ивим циганима и багром за вјешала” ? А сада, господине Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно по Вашем мишљењу контрадикторно мишљење целог тадашњег културног света — и то не само савезника Србије, већ и противника: а) Цар Виљем, који је био персонификација тадашњег империјализма и противник Србије, рекао је: ’’Штета што тај мали народ није мој савезник!” б) "Нова бечка слободна штампа”, најдушманскији лист против Србије и Српског народа, 1918 године пише: ’’Остаће загонетка како су остаци српске војске, који су се спасли испред Макензена, могли доцније да се оспособе за борбу. Тиме је дат доказ, да српски војник спада у најжилавије ратнике, које је видео светски пожар.” в) ’’Келнске новине” из 1918 пишу: ”Мало војника тукло се онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.” Исти лист, пре тога, 1917, писао је: ’’Војска малене Краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала и у културном 592

погледу назадна држава створила на војничком пољу. Одлично организована, сјајно и најмодерније наоружана, озбиљно и темељно обучена, са великим ратним искуством, једноставна и одушевљена за народну идеју Велике Србије, са пожртвовањем и поуздањем у победу — таква је убојна српска сила ушла \ рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању она се китила славом своје заставе. Српски војник био је наш достојан противник и српска се војска у повољним приликама показала као надмоћна. Правичност, чак и према иначе мрском непријатељу, захтева да се то утврди и јавно призна.” г) Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противној страни Србије, када је 1919 године примио отправника нашег посланства, поч. Трајана Живковића, рекао му је: ’’Срећан сам што примам претставника најхрабријег народа на свету — Срба, који потамни славу старе Спарте.” д) Велики син грчког народа Венизелос, када је на улици Атине спазио српског војника, пришао му је, потапшао га по рамену, а Грцима око њега рекао је: ”Овај је војник достигао славу наших прадедова Спартанаца. Угледајмо се на њега ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака.” ђ ) Француски државник, поч. Луј Барту, 1916 г., на прослави Св. Саве на Сорбони, казао је: ’’Крилатица Француске републике: једнакост, братство, слобода — није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целог света. Пример за то пружа нам Српски народ, који је у борби за Слободу бацио на жртву и животе и имовину. Француска неће да закључи мир док не осигура егзистенцију и врати слободу Српском народу, који је још у средњем веку играо међу народима света културну улогу it кмао свог великог културног мисионара Светог Саву, још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо.” е) Можчиков, руски научник, том истом приликом на Светог Саву, између осталог, рекао је: ’’Мајка Русија неће да стзви мач у корице док не врати Слободу најмлађем детету, али и најмилијем словенске породице — Србији!” ж) Шеф мисије јапанског Црвеног крста, професор Медицинског факултета, тада је казао: ”До овог рата, ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратним духом. Овога рата, морамо признати, да нам је српски војник то првенство ратника одузео. He замерите, господо Срби, што смо због тогл по мало љубоморни.” з ) А онај случај са те прославе Светог Саве на Сорбони ваљда he и Вас, господине Крлежа, да узбуди. Случај када је белгијски амбасадор започео свој говор овим речима: ”Срби593

јо, сестро n o судбини.. Тада је у великој сали настао јецај. . . и) Још ово, господине Крлежа. . . Када смо 1915 били на албанској обали и када су Савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: ”Кад би само један једини Србин апеловао на Француску да га спасе, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спасе га. А овде није случај да је један једини, већ више од стотине хиљада хероја тога на броју малога, али по духу великог народа српског.” “Vive la Serbie!” — заорило се у француском парламенту и тако је једногласно донета одлука о нашем спасавању. А сада, господине Крлежа, да Вас подсетим на Ваше речи: ’’Неписмена багра за вјешала” . Зар Ви као књижевник и хрватски академик не знате за највеће благо Српског народа — српску народну поезију? Зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа научили српски језик да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабета! Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је дао свом народу најсавршенију азбуку и дао основу књижевном језику. — Зар Вам такође није позната генијална фигура мислиоца и песника Њ егош а? — Питам Вас, јесу ли и они ’’неписмена багра за вје~ шала и ушљиви цигани” ? Потребно је, г. Крлежа, да знате и ово: Једном приликом поч. Трумбић испричао је: "Бејасмо једном код Клемансоа ја и италијански делегат Сонино. Разговор се водио по питању Лондонског уговора, по коме уговору цела Далмација до реке Цетине требала је да припадне Италији. Сонино рече да Савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то му Клемансо одговори: ’’Лондонски уговор поцепао је Српски народ — војник који је пре стигао из Солуна у Сплит и Љ убљ ану од вашег војника, иако вам је то било на домаку."’ Е, господине Крлежа, тај српски војник, који је убрзаним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љ убљ ане и допринео да се Далмација припоји Југославији — не тражи хвала — али се није надао да he га један син хрватског народа — и то књижевник и академик! — назвати ’’багром за вјешала и ушљивим циганима” . Сем тога, да ли сте се упитали, господине Крлежа, откудз то да за време наци-фашистичке окупације Хитлер наплаћиЕаше контрибуцију само од Србије? Да се и Хитлер случајно није сложио са Вама да је Српски народ ’’ушљиви циганин” и да га треба истребити! Да завршим ово своје Отворено писмо овим речима: 594

Не заборавите, господине Крлежа, да Вам Српски народ неће да заборави ову увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантинцима) — а сада пљујете милион гробова палих хероја Српског н а р о д а ... Хероја Првог светског рата, чији су гробови расејани на три континента. Не може Српски народ све то да заборави: ни Вама ни Павелићу •— ни онима који су поубијали преко милион С р б а ... Антоније Тодоровић

школски надзорник у пензији и бивши народни посланик. ("Братство” — октобар 1968).

МУСЛИМАНКЕ НА КУЛТУРНОМ И ХУМАНОМ ПОЉУ

О дбор муслиманки просветног друштва ”Књегиња Зорка” у Сарајеву, са председницом госпођом Шемсом Ченгић (у средини). Име патрона друштва најбољ е говори о српским осећајима ових културних муслиманки.

595

Алија С. Коњхоџић

П Р И Ч А 0 РОДУ Као да ја никад нисам овде био. Све је пусто, немо, непознато хмени. И ја видох, само, где пролазе сени Без речи и даха, газећ’ земљу ти’о. А свуд око мене видим гробља нова Посејана, свесно, без бола и туге, Д а не буду наша деца туђе слуге, И да у слободи славе дела ова. Гледајућ’ са поштом засађене њиве Са духом слободе и нашег херојства, У визији видех свирепа разбојства, Што с њима хтедоше да нас пређу живе. А из једног гроба израсла је јела И развила своје витке, танке гране. И чух где ми прича за минуле дане, Спомињући борбе и бесмртна дела. ”...Кроз цео свој живот гледах ја врлине Српскога народа, што слободу воли, И слушах молитве како Бога моли, Да му роду даде добре особине. Разљутих се само кад су деца мала, He питајући ме везала ми грање И уз песму милу почели играње, Све док од тежине грана није пала... И прсфе недеља, месец, па и више — Ј а не видех децу. Већ крај стиже свему. Слушах само како кроз тишину нему Плаче грање и са лишћем сузе брише. Д о к још нисам знала, шта се с њима збило, Олуја је дошла, не знам с које стране, Поломи ми грање и отвори ране. ...Седи. Скини капу и чуј шта је било. 596

Умукла су звона и глас птица ноћни И чуо се јаук прегаженог Рода. Крв се многа проли, као да је вода, Ал’ свуд се видео наш Геније моћни. Једног јутра, зором, кад дсфоше људи Конопцем свезаше ону грану, тамо. Помислих на часак: деца иду амо И за њиха праве да с играју туди. Иронијо клета! Место деце младе Обесише старца и то само с тога, Што је Србин био и што зваше Бога Да га спасе мука и даде му наде. А ја се застидех околине сво.је Што им грана моја за злочин послужи, И погледах кришом да ли друга тужи И да ли су редом све судбине моје. И видех: како се бкћа људска ти’о Без иједног крика о гранама нишу, И покретом својим историју пишу, Једнога народа, који је роб био. И на овом месту, где су пале жртве, Остала сам овде као спомен славе, И јоште ме крви мога Рода плаве И још гледам Србе о гранама мртве...” После ове приче било ми је јасно... И кроз цело време крај суморног гроба Ја сам слуш’о химну некадашњег роба Што пева слободи, изграђеној часно. Нови Сад, 1924 год.

П римедба аутора песме: Ова песма објављена је у ”Српском Косову”, Скопље, број 24 од 15 децембра 1924 године, 2 страна. Уредник "Српског Косова” био је Станојло ДимитриЈевић, познати национални и просветни радник Јужне Србије.

597

В И 3 И J A *) (Г. Алији С. Коњхоџићу) Прича што Вам некад каза стара јела, О ужасној судбини мученичког рода; О незнаном гробљу, смрти без опела, Она мени рече да крв није вода. У визији Вашој све су српске горе, Што им крв и балчак поставише међе; Безбројне су јеле што с тугом говоре, Д а гробове крију потомака и пређе. Нараштај је сваки на гранама јела, Подигао тела својих бесмртника; А визија Ваша опустелих села, Постала је ехо очајничког крика. А та иста јела што Вам каза причу, О стравичној судби бесмртних хероја, Недавно ми рече: ”Још мајке наричу Над хумкама деце испод мојих хвоја. Док широким друмом, у подножју доле, Пролазе трговци робова и злата; Продани се ено пред Мамоном моле, А хероји мотре иза казамата. На тамноме небу изнад моје круне, Из облака мутних израњају зраци; To у гњеву Л азар Бранковиће куне, Пред клетвом се страшном размичу облаци. Обилић ће нови отуд да се јави, Ту he Бошко крсташ да подигне пали; А двоглави оро у победној слави, Слетеће на Петров Престо на Авали. Тад ће са мог врха да објави вила, Сва незнана гробља где спавају диви Што мреше с узвиком: Отаџбино Мила, Ми мремо да Српство и С л обода живи. Свештеник Милован П. Кораћ

*) Ову песму спевао је православни свештеник о. Кораћ као одговор на моју песму ’’Прича о р о д у ”, која га је одушевила и инспирисала. 598

БЕЈ1ЕШКА О ПИСЦУ ПРЕДГОВОРА Д р. Милорад М. Драшковић је најмлађи, посмртни син, Мило р ад а Т. Д р аш к о в и ћ а, угледног српског п о л и т и ч а р а и држ авника, који је као министар у н утраш њ их д ел а Краљевине Срба, Х рвата и Словенаца, донсо " О б зн а н у ” против Комунистичке партије Југослави је, и пао као ж ртв а комунистичког атентатора јула месеца 1921 године. Д р. Д р а ш к о в и ћ је завршио гимназију у Б ео г р а д у 1939 године, и као студент прве године права д о б и о је К раљевску н аграду з а светосавски тем ат из области дип л о м атске историје ( ”Срб ија и Е г з а р х и ја ” ). Д о б р о в о љ ац у тренутку рата, Др. Д р а ш к о в и ћ је по окуп ац и ји ступио у редове р авн огорски х б о р а ц а п о д ко м ан дом ђенерала Д р а ж е М ихаиловића. Био је зам ен ик ком анданта го рског Омлад ин ског ш та б а 501, и једно време претставник Р авно гор ске омладине у Врховној Команди Д р а ж е М ихаиловића. И зб ега вш и из зем љ е у тренутку уласка Црвене армије, Д р. Д р а ш к о в и ћ је илегално п р еш ао у Ш вајцарску јо ш з а време т р ајањ а рата. У Ж еневи је, по зав р ш е т к у рата, наставио унив ерзитетске студије као стипендиста Српске Н ародн е О дбран е из С једињ ених Америчких Д рж ав а. Д о к т о р и р а о је из области п олитичких наука 1953 године, после чега је студирао у Европском колеџ у у Брижу, Белгија, где је д о б и о Д и п л о м у виш их европских студија. И зм еђу 1956 и ’58 био је Д и р е к т о р студија Е в р о п с ко г колеџа. У Ш вајцарској је о б ја в и о две књ иге на ф ран ц уском језику, посвећене п робл ем им а евро п ског социјал изм а и марксизма. Д р. Д р а ш к о в и ћ је д о ш а о као имигрант у САД 1958 године и ту наставио научно-истраж ивачку каријеру. П редавао је политичке науке на К али ф орни ском У ниверзитету у Б ерклиу и на С тан ф о д р ском У ниверзитету у К алифорнији. Б и о је члан Х арвардског руског центра. О д 1961 године до данас, Д р. Д р аш кови ћ је виш и члан (РеИоху) Хуверове Институције за проучавањ е рата, револуц ије и м и ра при С тан ф о рд ском Универзитету, а о д пре кр а тко г времена постављен је за ш е ф а архива 599

исте Институције. У Америци је написао или приредио, сам или у сарадњи са Др. Бранком Лазићем, низ књига и чланака посвећених проблемима светског и југословенског комунизма. Исто тако, Др. Драш ковић је вршио важне функције у вођству америчке Републиканске партије, будући једно време саветник при америчком Министарству народне одбране.

Сматрамо за своју дужност да уз ове скромне податке, које нам је ставио на расположење писац Предговора Др Милорад М. Драшковић, и на овом месту подвучемо нашу захвалност на огромној услузи, коју нам је овај научењак светског гласа и примеран српски родсљуб учинио одазивајући се нашој молби да напише Предговор Споменици. Сам предговор, писан с љубављу и дубоким познавањем овог најсложенијег српског проблема — проблема етничке припадности босанско - херцеговачких муслимана, без фанфара и са научним критеријумом, доказује од колике је важности сама Споменица, која he за познија српска поколеља бити један важан историски докуменат, а за научнике и етнологе један извор за проучавање овог проблема, који је настао прелазом Богумила и једног дела српске властеле на Ислам. Наша захвалност утолико је већа што је писац Предговор? Д р Милорад М. Драшковић, и поред своје огромне делатности на научном и истраживачком пољу светских политичких и социјалних проблема и поред ангажованости око предавања не само на овом континенту, већ и у слободним европским државама, нашао довољно времена да напише Предговор, дајући јој тиме свој печат, у чему она добија велику вредност и са кационалног и са научног гледишта. Још једном хвала писцу Предговора родољубу и научнику светског гласа Др Милораду М. Драшковићу!

600

Б И О Г Р Д Ф И JE С А Р А Д Ш А “ БРАТСТВА”

BJ1AJK0 А Н Д Р И Ћ

Рођен је у Калиновику, где је био виђен и по своме националном раду и свом положају, увек спреман да се заложи за добро Српског народа. Када је покренута акција 1935 године да се у Калиновику подигне спомсник Краљу Александру I, бива биран за претседника одбора. За свој родољубиви рад одликован је Југословенском ,круном 4 степена. Резервни артилери■ско-технички поручник . После одржаног парастоса косовским херојима на Видовдан 1941 у Ка~ линовику, одлази са свештеником и великим бројем Срба у слободне српске планине да брани Српски народ од усташких зулума и оснива Калиновачки четнички одред коме је био на челу до конца 1942 године. Декретом Врховне команде, са потписом ђенерала Драже, премештен је у Фочу јуна 1942 г. где је формирана Команда Источне Босне и Херцеговине на челу са војводом Петром Баћевићем. Када је формијЈ&на jy i ословенска Војска у Отаџбини постављен је за команданта Бригаде 225 и уједно за команданта места у Калиновику, одакле није било ни једног Србина партизана. За време рата 1942 одликован Југословенском круном петог степена и 6 септембра исте године Белим орлом са мачевима. Истицао се као приврженик слоге међу једнокрвном браћом и његова је заслуга да у Калиновику и околини није било братоубилачке борбе као у другим крајевима Босне и Херцеговине. Сада живи у Хамилтону као истакнути српски борац за слободу поробљеног Српског народа.

602

Р А Д И В О Ј Е Б О ЈИ Ћ

Рођен 1900 у Београду, основну школу и четири разреда гимназије са малом матуром свршио у Београду 1914 године, за време повлачења 1915 прешао уз избеглице и војску пешке преко Албаније. Са српским ђацима доспелим до морске обале код Медове отишао у Француску. Тамо је свршио вишу гимназију у Колежу у Тонону, Горња Савоја, и у Српској гимназији у Болију код Нице где је положио велику матуру. На правном факултету у Београду дипломирао је у јуну 1922 г. Почео је да ради на књижевности и новинарству јуна 1919 г. Ступио је у дипломатску струку у мају 1923, државни дипломатски испит у Министарству иностраних послова положио 1926, у струци напредовао по закону, а Други светски рат затекао га на положају саветника посланства. Поред многих радова штампаних у часописима и листовима, у Београду је објавио књиге: — приповетке Ујаков виноград 1923; Сјајан проналазак 1930; Покојни сокаци 1934, романе Љубавни излет 1935, Змије на асфалту 1937. У емиграцији је од књига објавио: Улога Српске карловачке митрополије (Награда Српског народног универзитета у Чикагу 1957); Улога и значај задужбина у Српском народу (Награда Српског народног универзитета у Чикагу 1960); Милутин Бојић, песник Србије (Награда фонда Слободана Јовановића у Лондону 1968 год.)

603

ЈОВАН БРАТИЋ

Рођен 1912 године у Фојници, срез Невесиње, Херцеговина. По основном и средњешколском школовању, завршио Богословију и Богословски факултет у Отаџбини, а затим био наставник Четврте мушке гимназије у Београду, где га је и рат затекао. За време Другог светског рата провео је углавном у Херцеговини, као припадник Покрета отпора ђенерала Драгољ уба Михаиловића, користећи кратке предахе за обилазак српских насеља и обавештења о циљевима Покрета отпора, потреби јединства и препорода Српског народа. Заједно са пок. војводом Петром Самарџићем био је изабран за делегата Невесињског среза за Конгрес у селу Ба, Србија. У групи са другим делегатима дела Црне Горе, Херцеговине и Боке, учествовао накнадно на састанку са ђенералом Михаиловићем и члановима Централног одбора Покрета отпора и вратио се у Херцеговину. Крајем рата повукао се преко Босне, Хрватске и Словеније са осталим четничким јединидама и нашао се у Италији, логор Еболи, где је радио у Просветном савету. По скринингу у Минстер лагеру, Немачка, добио стипендију Светског савета цркава за продужење студија на Старокатоличком факултету у Берну, Швајцарска (1948 г.), а крајем 1950 године дошао у Сједињене Државе Америке као ’’расељено лице” . Кратко време по доласку у Америку радио је у Американском Србобрану као помоћни уредник, а затим завршио Библиотекарску школу у Кливеланду, Охајо. Као библиотекар провео је 2 године у Народној библиотеци, Милвоки, Висконсин. Затим је уређивао црквени лист ’Т ласник”, а од 1969 године до данас уређује Американски Србобран, званични орган Српског народног савеза у Питсбургу, Пенсилванија. Ј. Братић је сарађивао и у другим српским публикацијама у Америци: "Братству”, ’’Слободи”, Гласнику историјског друштва ’’Њ е г о ш ”, прилозима из разних области знања, 604

JOBAH A. БРКИЋ

Рођен y Пећи. Г1о свршеној основној и средњој школи матурирао 1930 у Призрену, а Правни факултет завршио 1936 у Београду. Ступа у дипломатску службу. За чиновника министарства спољних послова постављен је 1936, 1937 премештен у посланство у Паризу и 1939 понова се враћа у Београд у министар:тво. Као резервни официр учествује у рату ф оти в Немачке и 17 априла 1941 бива зак>бљен у Косовској Митровици. Помоћу ле