Spengler, Oswald- Propast Zapada (Tom1)

biblioteka ,,kristali" 9 urednik: dragos kalajic osvald spengler: propasl /ap:id:i I IV predgovor: i prevod: vladiinir v u j i t

I kolo biblioteka ,,kris(ali" 1. lav sestov: dobro u UCTIIJII ^rolii tolstoja i nicea 2. nikolaj berdajev: duh doslojcvskog 3. leonid sejka: grad-dubrisle-^:iin:ik I—II 4. branimir donat: fanlasliem- li^mr 5. plotin: eneade I—VI 6. julijan imperator: izabrani spisi 7. otto weininger: pol i karaklor 8. denis de rougemont: buducnosl jc nasa stvar 9. osvald spengler: propast /apuda I - I V

spengler

propast zapada I

biblioteka »kristali« Oswald Spengler / Propast Zapada

^m

I

spengler

propast zapada '

IZDAVACKA KUCA »KNJI2EVNE NOVINE« Beograd 1989.

IMP »KNJIZEVNE NOVINE« Biblioteka »Kristali« 9 Oswald Spengler: Propast Zapada Preveo: Vladimir Vujic Predgovor: Vladimir Vujic

Naslov originala: Oswald Spengler: Untergang des Abendlandes

OSVALD SPENGLER

OSVALD SPENGLER I NJEGOVO DELO Pravi zivotopis Osvalda Spenglera sadrzi se u njegovom delu Propast Zapada: zivotopis duha koji sagleda istoriska zbivanja covekova na zemlji. Inace zivotopis ovoga savremenog mislioca, koji zajedno sa Bcrgsonom pretstavlja vrhove zapadne misli, prost je i jednostavan, linija koja ne pokazuje kolebanja, uspone i padove, preokrete i obrtne kriticke tacke; zivotopis njegov pokazuje tok mirnog mislenog coveka, i"iju unutarnju duhovnu izgradnju nije remetio nikada nikakav spoljasnji udar. Roden 27 marta 1880 godine u Blankenburgu, u llarcu, krsten u evangelickoj veroispovesti, Osvald Spengler svrsio jc gimnaziju u Halu. Tu je studirao matematiku i prirodne nauke. Studije je produzio u Minsteru i u Berlinu, pa ih zavrsio, sve vise se baveci I'ilozofijom, u Halu. Tu je 1904 godine objavio svoju doktorsku disertaciju: Osnovna metafizicita misao heraitlitovsKe filozofije. On smatra da je vec u starom grckom filozofu Heraklitu nasao misao koja je jezgro i njegovog gledista na zivot i svet. Tako on veli u toj svojoj disertaciji: »Sve tvorevine kulture, drzava, druslvo, moral, nazori i pogledi -- jesu proizvodi prirode; one sve podleze istim uslovima bica kojima i ostale tvorevine, podleze strogom zakonu: da nista ne oslaje i da se sve menja. Jedno od najvecih otkrica Heraklitovih jeste u tome sto je zapazio ovu unutarnju srodnost kulture i prirode«. U svojoj dvadeset i cetvrtoj godini Spengler je povukao osnovnu liniju svojih nazora o kulturi koje ce kasnije razviti u svom /ivotnom, svom osnovnom delu: Propast Zapada.

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

Kasniji zivot tece mirno. Spengler je neko vreme profesor gimnazije u Hamburgu (predaje matematiku i fiziku). On ne dospeva do univerzitetske katedre, kao ni toliki drugi znacajni duhovi odvajkada. Jos pre rata seli se u Minhen, gde se nastanjuje kao privatni naucnik. Meseca jula 1918 godine pojavljuje se prva knjiga njegovog dela Pro past Zapada, dela koje je i koncipovano i napisano pre pocetka Svetskog rata kao rezultat trogodisnjeg rada na izradi u pojedinostima. Kako se vidi iz predgovora prvome izdaiiju, naslov dela »Propast Zapada«, koji je bio utvrden jos 1912 godine, »karakterise u najstrozem znacenju reci, a obzirom na propagt antike, svetsko-istorisku fazu od nekoliko stoleca, fazu u cijem smo pocetku danas«. Jednom izrecena i objavljena misao, onako kako je Spengler dao u toj prvoj, pa onda i u drugoj knjizi, brzo je sebi pravila puta i sticala citaoce. Vidi se to vec po prvome zamahu: do aprila 1922 od prve knjige rasprodato je 53.000 primeraka; druga knjiga se stampala tada u 50.000 primeraka. Ubrzo je na usnama zavidljivih profesionalaca skolske filozofije Spengler postao »pomodnim filozofom«, bas kao i Bergson ranije. A spenglerovska knjizevnost brzo je rasla, dok nije postigla broj koji vise i bolje no ista dokazuje da imamo posla sa misliocem cije je mesto u istoriji evropske misli obezbedeno. Malo sta ima da se kaze dalje o zivotu. Sada je delo zivelo, cvalo i bujalo po svetu. Covelf je ostao isti mirni i povuceni privatnik-filozof. Nova Nemacka ponudila mu je sada univerzitetsku cast: katedru istorije na lajpciskom univerzitetu. Spengler je odbio; a medu protivnicima, kriticarima Spenglerove slike sveta, zajedno sa protdstantima, katolicima, marksistima, liberalcima i progresistima, nalaze se i nacional-socijalisticki pisci i ideolozi. U »trecem carstvu« Spengler nije glas i *vod i ideolog: on ostaje van svakog konkretnog svakodnevickog politickog poslovanja, jer je izrazitelj misli, izgraditelj slike sveta — i jedne i druge sa daljine i visine sa kojih se i ne vidi sitni metez politicki. Oko vrhova na kojima se on bavi bije studeni dah kosmickog vetra i ne dopire zamor uzbudenih masa danasnjice. Jer on je sagledao drevni Egipat, Indiju, celu antiku, daleku, i vremenom i prostorom daleku, Kinu; struji kroz delo njegovo ono sto 10

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

je nenadmasno nazvao nas veliki pesnik Laza Kostic: »Sveti miris pamtiveka«. On je u zivotu imao samo jednu brigu i muku, posao i preekupaciju: da posmatra kako se radaju, kako zive, kako se uspinju, cvetaju, prezrevaju, stare i umiru T- kulture. Osnovne teze Spenglerova pogleda na istoriju, njegove filozofije istorije, ostro su suprotstavljene uobicajenom, skolskom i popularnom, shvatanju istorije covecanstva kao jednostavnog pravoliniskog razvitka, progresivnog, kontinuelnog procesa, duz koga covecanstvo, kao jedinstvo, napreduje u beskraj. Ono sto Spengler vidi, namesto tog kontinuuma, jeste zivot samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se na/.ivaju »kulture«. Istorija covecanstva je biografija till kultura. Spengler hoce da biide zivotopisac tih organskih jedinstava koje on nalazi u proslosti i u sadasnjosti, tih mocnih zivotnih, organskih, visih bica koja nose ime »kultura«. One su zivele, zive i sada pred nama, na organski nacin. To znaci: radale su se, zivele i zavrsavale se smrcu kao i svako organsko bice. I kao sto organizmi prolaze kroz stadije detinjstva, , mjadosti, muzevnosti i zrelosti, starenja i opadanja, lako i kulture prozivljavaju sve te organske razvojne slupnjeve. Strucno receno: kulture se uvrstavaju u bioloske kategorije i stoje pod organsko-vitalistickim aspektom. U tome smislu, svaka kultura je »pra-pojava«, wpra-fenomenw, nesto sto se sagleda kao osnovni oblik, osnovna ideja, »pralik« postajanja. Za one koji po/naju Getea, kultura je nesto kao njegova »pra-biljka«. Ideju pra-biljke Gete je video u liku svake pojeilmacne biljke, slucajno nastale ili uopste moguce, i duhovnim okom jasno je sagledao taj pra-lik. Ali, kuliura je, kao organsko vise jedinstvo, duhovni organi/am a ne mehanicki agregat. Ovaj ne bi mogao sudbinski prozivljavati mene svog zivota, bio bi mrtva, veslacka tvorevina; a kultura je duhovno telo, da se tako i/.razimo, ciji su izrazi, cije su manifestacije, cija su /ivotna dela sve same duhovne tvorevine: umetnost, nauka, filozofija, religija, politika. Zivot kulture ogleda se u tim prvenstveno duhovnim tvorevinama: ona in rada, stvara, ozivotvorava, a one, zajedno sa njome, /ive, gase se i potom nestaju. Svaka kultura je, dakle, IMa-dusevnost, jedna »dusa« u osnovi svojoj. Na jed-^

11

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

nom tlu se rada, na njemu izvrsuje i ispunjuje svoje zivljenje, donosi svoje izraze, i kako je sa njega uzrasla, tako se na njega svija i pada — i umire na njemu. Ovde valja podvuci da Spengler ne daje, i nece da daje, onaj pravi metafizicki razlog o postajanju kultura. U torn smislu on nije metafizicar. Zasto jedna kultura has ru i tu nice, cveta, donosi plodove i umire, zasto kultura uopste ima,-i u onome broju u kome ih konstatuje, sta znace ta heraklitovska nastajanja i propadanja, cemu to, u cijem je planu to na ta pitanja ne odgovara Spengler. On je u ulozi onoga koji konstatuje, u ulozi posmatraca koji gleda, sagleda oblike kako dolaze i prolaze, brizljivo nagnut nad tim morfoloskim zbivanjem cije pojave sledi i tu^ maci sa ljubavlju sagledaca: ne pravi metafiziku, ne gradi sistem, ne trazi sustinske uzroke, ne preuzima na se ulogu — Boga. On sa brizljivoscu, velikim trudom i ociglednom ljubavlju i zainteresovanoscu, gleda fiziognomicki i morfoloski crte tog zivljenja, uzivljava se u nj, posmatra ga analoski, a ne kauzalno. Intuitivac je, jer se radi o zivotu a ne o materijalnom, mehanickom agregatu. Sluzi se analogijama i zivim njihovim sagledanjem, nije sistematicar nauke, i daje nam plodove takvog svog proucavanja. I sta sleduje? Kada se kroz kulture, one koje je Spengler video i na kojima je vrsio svoja opazanja, provuku linije, naci ce se da postoje »odgovarajuce« faze koje u svakoj od tih kultura pokazuju analogne funkcije, tj. pokazuju slicne pojavne organske elemente. Da se jjosluzimo jednom slikom iz druge jedne oblasti: kao sto postoje zamisljene linije koje vezuju mesta iste temperature na globu, a koje se nazivaju strucnim izrazom »izoterme«, tako i linije koje se provlace kroz kulture, u neku ruku »izokultne« linije, ukazuju na korespondentne faze u organsko-duhovnom zivotu kultura. Pa nam se tako otvara jedan nov cudesni smisao »savremenika« i »savremenistva« u raznim kulturama. »Savremenici« su Platon i Gete, »savremenistva« su budizam, stoicizam i socijalizam; »savremenici« su Kromvel i Muhamed, »savremenistva« su muzika Zapada i plastika antike, i tome slicno. Citalac ce naici na takve primere u dovoljnom broju u delu koje je pred njim, i to izradehe, obrazlo12

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

/.iv;me, zapazane i slikane na ubedljivi nacin koji je I'iM-u Spengleru svojstven. U tim analognim fazama naici ce se i na spenglerovski pojam »civilizacije«, potpuno suprotan uobicairnom tumacenju i shyatanju te reci. »Civilizacija« je /;ivrsna faza jedne kulture: trajanje civilizacije je doba smrti, bolje umiranja, jedne kulture. Najjasniji ( . i n n e r takve faze za nas je rimski svet i njegova proi > . i ' . i , svet koji oznacava civilizaciju anticke kulture. m pogledom na istoriju ljudskog zbivan|.i rusi se shvatanje o »pravoliniskom progresu covei.mslva«; rusi se shvatanje o uobicajenoj istoriskoj : stari vek, srednji vek, novi vek, jer to nisu tri virmena iste razvojne linije, nego ono prvo pripada .miickoj kulturi, a ono drugo je zacetak nove -- za(i.iilne — kulture; rusi se pojam o civilizaciji kao o »vrhuncima«, jer ona nije vrh »nego smrt«; rusi se, n.ij/.ad, i egocentricko, toliko drago i sujetno, stanopo kome je evropski covek centar sveta, a njeistorija — istorija »sveta« uopste. Sa visina, ta-ci kosmickih, vide se mocni krugovi izivljavanja K i i l l u r a na zemlji, u kojima su se dizale, zivele i umii . i l c mnoge kulture, mnostva i ljudstva koja su se ( . . i i i l a i mucila, stvarala i nestajala, pevala svoju pesn u i Bogu i trazila izraze za zivot i svet. Medu njima, ifiliia od njih, jeste i kultura Zapada u cijoj se »civili/.aciji« nalazimo, tj. na cijem smo »pocetku kraja«. Kulture koje je u svom proucavanju uzeo u obzir r jesu: indiska, kineska, egipcanska, anticka ( k o j u zavrsava rimljanstvo), evropska (zapadnjacka) i .uahljanska« (koja obuhvata zaseban jedan svet, nov /.i istoricare, kultura koju je otkrio, opisao, pronasao .mi Spengler). Ima ih jos: one o kojima ne znamo I'olovo nista ili od kojih imamo tek tragova, medu i i i n n a meksikahska (kultura Inka ili Maja-kultura). K1111 iirolosko-morf oloska proucavanja Spengler vrsi, ilakle, na impozantnom broju oblika i na obilju poje(Imosti, fiziognomickih crta njihovih. Ogromna jedna r.loriska, uistini svetska, perspektiva razvija se pred 11.1 si m ocima kada sledujemo Spenglerovom razlagan IN, te pratimo slikanja u kojima on docarava svetove i ih kultura, tih »dusa«, koje su se izrazavale svojim pk-menima, rasama, narodima, drzavama, umetnostim;i, religijama, filozofijama, drustvenim strojevima. 13

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

Jer su sve to pojavni element! jedne duse, jedne kulture, jednog duhovnog kolektiva; sve su to izrazi, sve su to »oblikovni jezici« jedne dusevnosti koja daje svoj, samo svoj, izraz. Jer nagon, impuls, sudbina znaci neodoljivost jedne kulture da formira i iskazuje sebe: to je njen zadatak, to njeno poslanstvo, ta njena neumitna nuznost. Kroz liriku, kroz muziku, kroz arhitekturu, kroz slikarstvo i vajarstvo, kroz mislene konstrukcije, kroz nacine drustvenog stroja, kroz verovanja, kroz kult, ritual, pies, ornamentiku, kroz staleze i ljude, kroz liciiosti i domove, hramove, nosnje, gestove, kroz bitke i borbe, kroz sva moguca izrazajna sredstva — jedna dusa kulture progovara, izrazava se, otkriva se, kao kroz simbole onoga sto oseca i prozivljuje u svom svetu i svom zivotu. Kao sto svaki biljni organizam ima svoj habitus, kojim i kroz koga zivi i nosr svoju sudbinu, tako i jedna dusa kulture ima svoje simbolicke crte; svoje pecate, svoj oblikovni jezik, kojim otkriva sebe i svoju ^sustinu; to je njen habitus. Sta 'ona izrazava? To »sta« dade se naslutiti iz ob likovnog jezika njenog, iz brizljivog promatranja svih obilnih pojedinosti toga jezika, iz razabiranja koja izvlacimo iz simbolickih crta duse jedne kulture: Ovde se dodiruje ono najdublje, bit i sustina pra-fenomena kulture, i tu se samo najprisnijom intuitivnosc'u, sagledanjem a ne razumskim delovanjem, moze doci do naznacenja, samo naznacenja onoga sto sacinjava osnovni simbol, samo simbol, jedne dusevnosti u jednoj kulturi. Jer dalje — covek ne moze i ne treba da ide;, tu je poStovanje, upravo strahopostovanje pred -tajnom, pred - pra-fenomenom, pred nedostizivim i ne saznatljivim. Tu je granica, a na toj granici stoji kao medasni kamen — simbol jedne kulture. Spengler, kao i Gete, stvarni ucitelj njegov, zastaje tu pred nedokueivoscu zivota, sudbine, bozanskoga delovanja; sva njegova »filozofija« sadrzi se u Geteovim recima koje je naveo na kraju Uvoda ove knjige (vidi str. 93, napomena). U toj granicnoj duhovnoj oblasti, u kojoj se projavljuje ono »neizrecivo«, Spengler se muci izrazima za koje zna, dobro zna, da su nedovoljni. Izrazi: sudbinski, prisni, intimni, nuzni, uriutarnji, neiskazivi, dubina, »najdublja dubina«, ispomaganje slikama, slikovitostinia, uporedenjima, intonacijom, tj. podvlace14

' VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

njem i naglasavnjem reci — sve su to »muke za duh« k;ida se covek nade licem u lice sa pra-fenomenskim simbolom. Daleko je on od onoga »jasnog«, a tako ogranicenog i u sustini nejasnog, stanja duhovnog u koine se »sve zna« i u kome je »sve prosto, jasno i ocij{ledno«. Jeste »ocigledno« — ali za unutarnje oko, duhovno oko, ono o kome su mnogi veliki mislioci govorili, oko kojim se sagleda odjednom, u trenu bleska munje, a ne »oko kojim se razumeva«: Ti veliki simboli pojedinih kultura, nasluceni, dati |i-dva u recima koje ni izdaleka ne iscrpljuju sav srnis;io i svu sadrzinu, opisani su i propraceni kroz raznovrsne oblasti duhovne. Od njih potice za anticku kiilluru izraz »apoliniska kultura«, za arabljansku >'inagiska«, za zapadnjacko-evropsku »faustovska«. Ovilc se otkriva i simbol »put« za egipcansku kulturu ili i u io tesko iskazivo »putovanje po zivotu u obliku sta.'.i ogranicenog vrta« za kinesku kulturu. Da se potin mo shvate ta simbolisanja, potrebno je pratiti ih Km/, najraznovrsnije zivotne izraze jedne kulture, iinako zivo, dugo i naizmenicno, kako je to Spengler in mio u delu koje je pred nama. Visoka simbolika l medusobnom odnosu kultura, o uticajima medusob, u »zasto« tih odnosa i uticaja - - o n ne ulazi. Konstatacija koja je izvucena iz njegov; slike sveta l.r.iia je, prosta i dosledna: izolovanost i nerazumevaiijr. To ne znaci da kulture zive u faktickoj izolovano, bez spoljasnjih materijalnih dodira, sto bi bilo i v i- kulture. U drugoj knjizi, u izlaganju o Hristu i l ' i \ o i n hriscanskom svetu, govori Spengler o neuporeihvosti i jedinstvenosti, centralnosti i nedostizivosti I l i i s l a i evandelja. Ta nova kultura, ruska, u pravom smislu ruska, ne pseudomorfoza zapadnjackog marksin 1.1 danasnjice, bice hriscanska, »treca bogata moguc.1 hriscanstva« (vidi »Prusijanstvo i socijalizam«, 11 94), i to kultura hriscanstva »koje ce biti mnogo MI/I- hriscanstvu nego Rim i Vitenberg«. Ovde dodirujem odnos Spenglera prema religiji, premai hriscanstvu, prema modernoj tehnici civilizovai i i /.apadnjacke faze, samo kao zavrsno razmatranje e slike zivota kultura. U drugoj knjizi, gde usivari nalaze razradena sva ta pitanja, bice o tome VlSo govora u uvodnoj i zavrsnoj studiji o SpengleroVoj slici sveta. Kad se ovako, u glavnim potezima, uo£i delo , izgleda nam savrseno prirodno i sve ono ' " I n cvljenje kojim je primljeno, citano i sireno, kao ono protivnistvo kojim je praceno. Velika literal u i a o ovom delu Spenglerovu (o kojoj ce prevodilac I'ukiisati da pruzi mogucu pribliznu sliku na kraju 'liiic.c knjige) pokazuje nam ne samo znacaj dela u di-rnoj filozofiji, nego nam, istovremeno, odaje i live iz kojih su kritike dela proizilazile i sa kojih MI |iolazile. Nijedno veliko mesto ni mesto od ranga i i i | r se zadobijalo u modernoj filozofiji bez borbe, ko|u odaje obimna kriticka literatura. Slicno je bilo i ..i Uergsonom, sa tim, uprkos svemu, ipak duhovnim 19

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

VUJIC Osvald Spengler i njegovo delo

sa-drugom Spenglerovim. Nas filozof je usao u modernu filozofiju: to je jedna cinjenica danas. On pretstavlja jedan vid savremene misli, bio on priman ili odbacivan, usvajan ili opovrgavan. Suprotstavljanje popularnim nazorima, obrtanje »gotovo kopernikansko« pogleda i shvatanja u filozofiji istorije uobicajenoj do pojave ovoga dela, moralo je, naravno, doneti mnoga i raznovrsna protivnistva. Veliki »psiholog civilizacije« nije mogao proci bez napada onih »civilizovanih« koji su se nasli pod njegovim skoro brutalnim anatomskim nozem. Niti je izlagac, opori i ironicni, »katedarske« filozofije, »koja vise nema sta da kaze«, mogao proci bez napada pisaca tolikih i tolikih beznacajnih filozofskih dela. Niti je slikar sutona i sumraka mogao proci bez napada ljudi koji pred stanjem stvari vole da zatiskuju usi i zatvaraju oci. A sve je, opet, bilo praceno odusevljenjem onih koji su pretpostavljali ipak da im se kaze prava rec u pravo vreme i koji osluskuju svaki sveziji dah novoga izraza. Kao svakp veliko zivotno delo, i ovo pred nama imalo je svoj roman i razumevanja i nerazumevanja, svoju tragiku pogresnog izvlacenja linija i pogresnih dovodenja u veze i odnose koji se ne mogu zasnivati na njemu. Naravno, rasprayljalo se i pitanje »o prethodnicima i uticajima«. Sem prirodnog uticaja Getea i Nicea, ocigledna je vec pomenuta srodnost sa Bergsonom, a namece se, nepriznat od autora kao i Bergsonov, uticaj ruske filozofske kritike kulture i Zapada, ponaosob uticaj Danilevskog. No licnost, kada je delo stvorila, unatoc tim uticajima i prethodnistvima, dala je svojim izrazajnim zamahom, svojom sinteticnoscu i svojim ogromnim blagom rada i znanja u raznovrsnim oblastima duhovnim, svoj originalni pecat ovom delu i stavila ga pred svet savremenosti kao originalnu celinu, prepunu sugestivne uticajne snage. Stil nije sekundarna sila jednog dela: on je bas ovde »sam covek«, sama licnost, nerazdvojni deo dela, njegov prvoredni znacajni cinilac. Integralna vizija Spenglerova data je u delu na ubedljiv i snazan nacin. Tako da ima jedna zajednicka tvrdnja svih kriticara ovog dela: niko mu ne porice sjajno izlaganje, licnu vrednost izrazajnog oblika, snagu sugestije i ubedljivost vizije koju daje. A sa time i neospornu potencijalnu vrednost dela, kao polaznog stanovista za plodne, nove, aspekte 20

bilo da se Integralna vizija prima bilo da je covek Mimi;irnje mora da odbacuje. Visoki rang umetnickog . . I . l i k a izlaganja i visoki rang potencijalne snage u . u i koje mu se jednodusno priznaju - - utvrduju i i v u gigantsku istorisku citanku kao neophodno stan. I . H i l n o delo za obrazovane. Te dve snage, jedna poi M.I iz snage duhovne licndsti koja ima da iskazuje i vo neiskazivo, druga potekla iz ogromne riznice mmja najrazlicitijih duhovnih oblasti — pretstavljaju . i v o . i i u k u teskocu dela. Nije lako »dati« Spenglera. no je i umesno je receno: »Svaki dobri prevodina da nema dobrih prevoda«. AH ga nije lako ni gllali. Pisuci ukratko o ovom delu pred njegovu poI I M I na nasem jeziku, rekao sam da je ovo stil dinan m k i , culni, nasilan, koji savladuje ogromne teskoce i . ivanja, koji je stvoren pre za slusanje no za citan|f, /adihan cesto i akumulativan, auditivan pre no vl/.uclan: jednom reci, majstorski ali tezak. Kada se tome dodaju nebrojene teskoce iieizradenih nasih jei. l.ih sredstava -- onda se o trudu, ako m o cemu Vile, ove vrste prevodenja moze dobiti priblizna slika. i ..nipozicija dela, kao i preobilje pojedinos'ti u njei n i i , i to iz svih oblasti duhovnog ljudskog stvaralastva. Cine od dela ne svakidasnju laku lektiru. Ali, zato ova rl/.nica vizija, slika, cinjenica, potsticaja, neriadanih Mi.ilogjja, uporedenja, osvaja i pleni neodoljivo. Ova, |H,n:ivljam, dzinovska ifitoriska citanka daje se nasem . i n kao delo od nesumnjive duhovne koristi. Treba reci, kao uputstvo citaocima, jos i ovo. Kaspengler svoje osnovne teze provlaci kroz raznoVi'sne velike oblasti, kroz koje podvlaci i ponavlja svou vi/.iju sveta istoriskog, neprestano je pojacavajuci -.nvci, nije neophodna riuznost citati posle »Uvoda« i»>i'lavlja onim redom kojim su u delu data. Oni koji n vise upuceni u oblasti umetnosti, mogu citati naji n . Ill i IV glavu; matematicari i fizicari najpre I i v I )',lavu; istoricari i sociolozi najpre V glavu; filozofi i indafizicari najpre II i III glavu. Pridodate tablice i 11 >vremenosti« olaksavaju svima prethodni opsti |Mi|'.lcd na Spenglerovu viziju. No sve je jedna mocna , ipak jedinstvo, na koju ce se citalac uvek \ i .u ali.

i

VLADIMIR

VUJIC

21

S P E N G L E R'O V A D EL A DER UNTERGANG DBS ABENDLANDES I Band: Gestalt und Wirklichkeit II Band: Welthistorische Perspektiven DER MENSCH UND DIE TECHNIK Beitrag zu einer Philosophic des Lebens, Miinchen, 1931 DIE JAHRE DER ENTSCHEIDUNG Erster Teil: Deutschland und die weltgeschichliche Entwiokeleung Miinchen, 1933 I'OLITISCHE SCHRIFTEN, Miinchen Sadrzi neobjavljena predavanja: Das Doppelantlitz Russlands und die deutschen Ostprobleme (februar 1931); Neue Formen der Weltpolitik (april 1924); Das Verhdltniss von Wirtschafl und Steuerpolitik seit 1750 (septembar 1924); Das heulige Verhdltniss zwischen Weltwirtschaft und Weltpolitik (noveinbar 1926). Vec ranije objavljene rasprave: Preussentum und Sozialismus (jesen 1919); Politische Pflich' ten der deutschen Jugend (april 1924); Neubau des Deutschen Reiches (1924).

23

PROPAST ZAPADA

PROPAST ZAPADA »Kada u beskrajnom uvek jedno isto, Ponavljajuci se, vecno tece, Hiljade oblika zivoga sveta Snazno se u lanac vezuju; Struji slast zivotna iz svih stvari, Sa najmanje kao i sa najvece zvezde. I sve to tiskanje, sva ta borba, Vecni je mir u Gospodu Bogu«. GETE

27

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU PRVE KNJIGE Na kraju jednog rada koji obuhvata deset godina iivota, od prve kratke skice pa do konacnog oblika celokupnog dela koje je dobilo sasvim nepredvideni obim, prilici mi da se osvrnem unazad na ono sto sam hteo i postigao, kako sam to naSao i kako danas prema tome stojim. U uvodu izdanja od 1918 — koji je i spolja i iznutra fragment — bio sam rekao da je ovde, po mome ubedenju, neoborivo formulisana jedna misao koja se nece vise osporavati cim jednom bude izgovorena. Valjalo je da sam kazao: cim je ljudi budu razumeli. Jer za ovo razumevanje potrebna je, kako sve vise uvidam, ne samo u ovom slucaju vec i u istoriji misli uopste, jedna nova generacija koja ce biti rodena sa dispozicijom za jedno takvo razumevanje. Bio sam dodao da se tu radi o prvom pokusaju sa svima neminovnim greskama, nepotpunom i sigurno ne bez unutarnjih protivrecnosti. Ovu primedbu ljudi ni izdaleka nisu uzeli onako ozbiljno kako sam ja to mislio. Ko se ikada duboko zagledao u pretpostavke zive misli, znace da nama nije dat besprotivrecni uvid u poslednje osnove bica. Mislilac je covek kome je bilo dodeljeno da simbolicki pretstavi vreme sopstvenim gledanjem i razumevanjem. On nema izbora. On misli kako misliti mora. ls_ttmtoje, najzad, za njega ono Sto je sa njime rodeno kao~nJSgovu ultka Un tu sliku ne iznalazi nego je u sebi oitcnva. Ta slika je on sam, jos jednom ponovljen; ona je 29

SPENGLER Pr,edgovor drugom izdanju I njeqovo bice uohlirc/nn u ?/>.?.- Jonn je smisao njegove licnosti, smisao formiran kao ucenje; ona je nepromenljiva za ceo njegov zivot, jer je identicna so. njegovim zivotom. Jedino je ova simbolika nuzna, jedino je ona sasud i izraz ljudske 'istorije; ona^a^rjostaje^ kao filozofski naucnicki rad izlisno ie afjTamo povecaW"8ro;n(j)s£ame strucne literature. tako mogu jezgro onoga sto sam nasao oznaciti samo kao »istinito«, istinitoza mene, a, kako mislim, i za vodece duhove vreniena~K.oje dolazi; ne kao istinita »po sebi«. naime oslobodeno od uslova krvi i istorije, jer tako sto i ne postoji. All, ono sto sam napisao u bujnom naletu onih godina svakako je bilo vrlo nesavrseno saopstavanje onoga sto je jasno preda mnom stajalo, pa mi je ostao za sledece godine zadatak da svojim mislima pomocu poretka cinjenica i jezickog izraza dadnem ubedljivi oblik koji ja mogu postici. ZfLvrsiti se tai oblik ne moze nikad: sam zivot zavrsava se tek(sifircf-L)Ali. ja sam fos jednom poKuJao da i najstarije delove dignem na visinu opazajnoga pretstavljanja kojim danas raspolazem. I time se oprastam od ovoga rada sa njegovim nadama i razocaranjima, njegovim preimucstvima i greskama. je, medutim, izdrzao probu za meako ^m^mju^iti pn ohlasti .^Lwm}a. na Utoliko ostrije imam da naglasim granicu koju sam sam sebi postavio u ovoj knjizi. Neka se ne trail u njoj sve. Ona sadrzi samo jednu strami onoga sto pred sobom vidim, ona sadrzi nov pogled jedino na istoriJU, -a^ri sadrzi

filozpfijl'

tmlfrne,

,i

tCLjprVUU

SVOJOJ

^

^ vrsti. Ona je potpuno opazajna, pisana jezikom^koji p^Tkusava da culno podrazava predmete i odnose, namesto da ih zamenjuje nizovima pojmova; ona se obraca samo na one citaoce koji isto tako umeju da prozivljavaju zvuke reci i slikd. To je tesko, osobito onda kad nas strahopostovanje .pred tajnom - - Gf.tf-avn straho.pojiovanje — sprecava da pojmovna rasclanja^ao dffboke I tu se sada dize vika na pesimizam, kojom vecni juGerasnjici gone svaku misao koja je odredena samo za pronalazace puteva sutrasnjice. Medutim, ja nisam pisao za one koji srnatraju da je rnudrijasenje o bicti

30

Predgovor drugom izdanju jednoga dela samo to delo. Ko definise, taj ne poznaic_ sudbimi. Razumeti svet za mene znaci biti dorastap svetu. £ie~po\dfit\£ivo ta Ikakvom* Ko ne dopwsla da ga zavaravaju pojmovi, taj to ne oseca kao pesimizam, a do onih drugih nije nam ni stalo. Za ozbiljne koji traze pogled na zivot a ne definiciju, navi'o sam, usled i suvise zbijenog oblika teksta u primedbama, jedan broj dela koja ce moci da taj pogled na zivot provedu i kroz daleke oblasti nasega znanja. Na krajti, moram jos jednom da imenujem imetiti kojima zahvaljujem gotovo za sve: Qeteai Nj.cea. Od Getea imam metotfu, qd Nicea nacin postavljanja \ntanAa; ako treba da formulisem ~svo] odnbs prema fivom drugom, mogu kazati:> nn^nin sfljr-**^n/egovgg \msl^\yqY>\n fiitm? rjnolp/i na Syet. A Gete je celokupuim svojim nacinom misljenja, i ne znajuci za to, bio Lajbnicov ucenik. I tako ja ovo, sto je nastalo ispod moga pera na moje sopstveno iznenadenje, osecam kao ttesto sto zelim da imenujein sa ponosom kao nernacku filozofiju, uprkosoediijadu ovih godina. Decembra 1922 HLANKENBURG

NA HARCU

OSVALD SPENGLER

KNJIGA PRVA OBLIK I STVARNOST

UV OD

U ovoj knjizi cini se prvi put smeli pokusaj da se istorija predodreduje. Radi se o tome da se sudbina jedne kulture prati u onim njezinim stanjima koja Jos nisu protekla - - i to jedne jedine kulture, one koja |e_ danas na ovoj planet! u zavrsavanju, kulture Do danas, ocevidno, nije jos uocena mogucnost da se zadatak tako ogromnog domasaja resi; a kad je to i bio slucaj, sredstva da se taj zadatak obradi nisu bila poznata, ili se njima rukovalo iia nedovoljan nacin. i^neka takoreci ^.—-P^stoii li logika istoriie? Po _ _ UJtorislcQg covecanstva, s_ one Lmctafizicka struktura^ lucainojj i nesracunliivog pojedinacnili jprlna

koja je bitno nezavtsna od

n adaleko vidliivirL-iaQDularnihr duhovno-polrtickin tvoI'evma povrsine?^ Neka struktura koja, moze biti, tek i/.aziva ovu stvarnost nizeg reda? Da li se veliki momenti istorije sveta pojavljuju mozda — pred okom koje ih razumeva — uvek u obliku koji dopusta zaIcljucivanje? I ako je tako — gde su granice takvih zakljucivanja? Da li je moguce da se u samom zivotu pronadu stepeni koji moraju da se predu i to jednim redom koji je bezizuzetan jer je istorija ljudi skupni pojam za ogromne zivotne tokove za koje vec sama jezicka upotreba uvodi nehotice individue viseg reda: »antika«, »kineska kultura«, »savremena- civili35

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Uvod

zacija« — kao neka »ja« ili licnosti koje misle i rade? Da nemaju mozda oni pojmovi koji su osnovani za sve organsko, pojmovi radanja, smrti, mladosti, starosti, trajanja zivota, da nemaju ti pojmovi u ovom krugu mozda neki strogi smisao koji niko jos nije otkrio? ykrfltko receno. ne leze li u osnovi svega istoriskog opsti biogratski praoQlJn'? ^ Propast Zapada, u prvom redu jedna pojava prostorno i vremenski ogranicena, kao i njoj odgovarajuca propast antike, jeste, kao sto vidimo, filozofska tema, koja, shvacena u svoj svojoj tezini, obuhvata u sebi sva velika pitanja bica. Hocemo li da saznamo u kom se obliku ispunjuje sudbina zapadne kulture, moramo najpre saznati sta je to kultufa, u kom je ona odnosu prema vidljivoj istoriji, zivotu, dusi, prirodi, duhu, u kojim oblicima se pojavljuje i ukoliko su ti oblici simboli i, kao takvi, protumacljivi; a ti oblici su: narodi, jezici i epohe, bitke i ideje, drzave i bogovi, umetnosti i njena dela, nauke, prava, privredni oblici i gledista na svet, veliki ljudi i veliki dogadaji.

/" ^ ~~^v jeste Sredstvo za shvatanJeCmrtvih oblika) maticki zakon.) Sredstvo za rajumeranje z i v j ^ tujvu jgsstf* ir.gipr' Na taj nacin raztikuju se ^larnost^i ^pertodicn6gt>sveta. SVest o tome da je broj oblika svetsko-istoriskih pojava ograniden, da se vekovi, epohe, situacije, licnosti po tipu ponavljaju, uvek je postojala. Gotovo nikada nije se obradivala pojava Napoleona a da se ne svrne pogled na Cezara i Aleksandra; prvi pogled je — kako demo videti — morfoloski nedopustiv, a drugi tacan. Sam Napoleon pronaso je srodnost svog polozaja sa polozajem Karla Velikog. Konvent je govorio o Kartagini misleci na Englesku, a jakobinci su se nazivali Rimljanima. Sravnjivali su se, sa vrlo razlicitom opravdanoscu, Fiorenca s Atinom, Buda sa Hristom, prahriscanstvo sa modernim socijalizmom, rimske finansiske velicine iz doba Cezara sa Jenkima. Petrarka, prvi strasni arheolog (arheologiia ie i sama izraz osecanja da se istorija ponavlja) — mislio j e o sebi Kao ^-^V+^^^j^an^^^l**

36

~

'^^^^

L^rt*islO';t gfa iihr?n ^yh' u iedarijujtisak. miran i vanvreNI. uski, utisakfkoji je polarfTe^P ne periodicke struk(nri: (jer je to poslednji tslllis'ao produhovljenog obra/ovanja mitova), dok je ta ista proslost za nase oseca 11 IT sveta i nase unutrasnje oko jedan organizam puniulicki jasno rasclanjen, svrhovito upravljen, od hil l . i< la i hiljada godina. A takva pozadina tek daje osoI ' H i i boju zivotu, kako antickom tako i zapadnjackom. "'no sto je Grk nazivao kosmos, to je bila slika sveta koji ne postaie nego iesfe. Sledstveno, i GrJ^_j£_hio covek koji riije postao nik^dflgj:o^>ko4j._j euvekjy io. Zato anticki covek, iako je vrlo dobro poznavao, u hronologiju, kalendarsko racunanje, pa time i osccanje za vecnost i nistavilo, osecanje koje se ocilovalo snazno u velicanstvenom posmatranju zvezda i lacnom merenju ogromnih razmaka vremena egipatske i babilonske kulture, ny^ iimitra^njp; n ^phi, r.n... svegtpg nistamogao da usvoii. Ono sto filozofi njegovpuzgrecl spominju —^ to su oni samo culi, a^ ispitivali nisu. A ono sto su pojedinacrie sjajne glave, osobito fx~"aziskih grckih gradova, kao Hiparh i Aristarht otkrile, to je aristotelovski i stoicki pravac duha odbio i nije o torn ni vodio racuna osim u najuzoj strucnoj nauci. Ni Platon ni Aristotel nisu imali zvezdare. Za vreme FSriklovih poslednjih godina u Atjrii, donesena jo narodna~odluka kojom se teskom~optuzbom preli svakom onom koji bi sirio astronomskf tnr iri j f ' Bio je to akt nftj^lp^jq simholika.. i] icnrnp se iskazala volja antickeQjluse da izgoni daljimfo u svakom smislu, ir svoje svesti o svetur Sto se tice antickog pisanja istorije, pogledajmo na Tukidida. Majstorstvo ovoga &>veka sastoji se u pravoj antickoj snazi kojom on dozivljuje dogadaje sadasnjice razumevajuci ih iz sebe sama; a uz to pridolazi jos onaj divni pogled coveka od cinjenica, rodenoga drzavnika, koji je i sam bio vojskovoda i cinovnik. To prakticno is'kustvo, koje Ijudi nazalost mesaju sa istoriskim smislom, cini da on sa pravom izgleda kao nedostizni obrazac za ciste naucnike koji pisu istoriju. Ali je za njega potpuno zatvoren onaj 43

SPENGLER Propast Zapada perspektivisticki pogled na istoriju vekova koji, za nas, pripada pojmu istoricara kao nesto sto je samo po sebi razumljivo. Sy^_ong_Jj^je_^bjroji::§gtickom pretstavljanju istorije ograniceno je na politicku sadasnjicu autoraj)a to je u najoltrijoj sup'i'OUlosli pre^ ma nama, cija istoriska majstorska dela bez izuzetka obraduju daleku proslost, Tukidid bi propao na temi o persiskim ratovima, a da i ne govorim o nekoj opstoj grckoj ili egipatskoj istoriji. U njega, kao i u Polibija i Tacita, isto tako prakticnih politicara.^gubi se sigurnost pogleda flit" naia^ n, proslosti. cesfb sa? mo nekoliko decenija unazad, na pokretne sile koje su im u torn obliku nepoznate u njihovoj sopstvenoj praksi. golibije ne razume prvi punski raVaTacit vec ni Augusta. Potpuno neistoriski smisao Tukididov — meren na nasem perspektivistickom ispitlvanju otkriva se u necuvenom tvrdenju, odmah na prvoj strani njegove knjige, da se_jiEG_j]jegavog doba (ok 400!) -tu-avetu nije nista znacajno desilo\ (aH 1 Kasni pokuSaji Grka 'da, po obrascu Egipta, nacine nesto kao kalendar ili hronologiju, u najvecoj meri su naivni. Racunanje po olimpiladi nije era kao, recinuv-feriscansko racunanje vremeriaj sem toga ono' je kasnije samo knjizevno ispomaganje, niSta sto bi narodu bilo obicnp. Narod uopste nije imao potrebe za brojanjem kojim bi mogao utvrditi dozivljaje roditelja i dedoya, pored sveg tog sto su se neki naucnici ipak interesovali za problem kalendara. Ne radi se ovde p tome da li je iedan kalendar. dobar ili rdav, nego da li ie on u upotrgbj] i da 11 /.ivof. zaiednicg pjU^^ff P." njemu. All i lista olimplonika pre 500 isto je tako izmisljena kaoistarija anticka lista arhonataj i jrimska lista" kunsitKQ Ne postoii ni jedan jedini pTavidatum ikolorilzaclja fB. "Meyer, Gesch. d. Alt. II, 442; Peloch, Griech. Gesch. I, 2, 219): »Na neko belezenie izves^ taia p istoriskim dogadajima nikojj. Grckoj uopste nije no_misl'io pre 5 veka« (Beloch, r,"TTl25). Imamo zapis o ugoypru izmedu JElisa_L_Hereje, koji treba da viazi ^sto KOdina od'Qve eodine«. Ali^^e ne_ zria od koie. Posle izvesnog vremena, daJcle, nece "se^nr znati koliko je ugovor postojao; ociigledno, na to nije nikp ni obracao paznju. A verpvatno su to ovi ljudi sadasnjice uskoro i zaboravili.

petin1astn-i|Rffen.ri«iki

yidi se pp tome sto bi se ureflen trajanje vpyarin ie za slicnost shvacenu u vrlo v i sokom -smislu. Postoji duboki odnos izmedu stava prema istori' . K o j proslosti i shvatanja o smrti kako se ono izra.i u obliku pogreb'a. Egipcanin odrice prolaznost, iiii|icki covek pntvrtfuje je ceiOKupnim oblikovnim je/ikom svoie kultt^r,e. Egipcani su sacuvah i mumiju ''ID istorije: nronoloske podatke i brojeve. Dbk od I M c-solonskog perioda grcke istorije nije nista preda110, nijedna godina, nijedno pravo ime, nijedan shvatI j i v dogadaj (otuda preterano naglasavanje onoga osi . i i k a koji nam je poznat), znamo iz 3 t^^^f^l j j"^ ( I alic_nazad. gotovn sva imena i tacne brojeve vladav i n c mnogobrojnih egipatskih kraljeva. U novom car' '""

-

"

Nasuprot tome simbol je prvoga reda, i bespri-1 je u istoriji umetnosti, da su se Heleni, naj3urjra,f " tnikenskom tlobu, i to u zemlji prebogatoj kamenom, vral\\i'"?S^^Jcamenih gracteyina na primenu drvcta; i time so "I'j.-isnjava nodostajanje arhitektonskih ostataka iz vremen,i i/.mcclLi 1200 i 600. P_p>'p;il;sKi ^"^ *n bilikama'bia. jp orJin ' h """.": ?JJC'"tKn krmii-ni s-Hi doj^kij&biodrvenl. Kroz to I'lop.ovara duboko nepriiatelisTvoaHn^Tte"ause'' protiv tral iil* 2 Da li je ikada ijedan helenski grad izveo ijedno A novi nov ovde ove ' i QyUizpvanoga covekafTtr'j^SupT'BrfntJst suvise dubokaTsuviSe Ijudska, da bi se mogla osetiti, a kamoli savladati slabost i jednog i drugog stanovista. I rnaterijalizam postupa u o«QJ_--tacci_Wlealisticki. I on" je, ne -rfEejuci to, i ne znajuci to, ucimo svojc poglede zavisnim od svojih zelja. Ustvari, nasi najboljifduhovi, bez izuzetka, savili su se u strahopostova~ torn -jednom -jedinom - r..' . slucaju odrekli se neogranicene kritike. Ispitivaiije starog veka bivalo je stalno zamracivano u svojim rezultatima izvesnom gotovo religioznom bojazni, pa time sprecavano u svojoj slobodi i snazi. U celoj istoriji nema drugog primera za tako strastan kult jedne kulture prema uspomeni druge. Sto mi vezujemo, kao idealisti, stari i novi vek jednim »srednjim« vekom, preko citave jedne hiljadugodisnje istorije slabo ocenjene, gotovo prezrene - - samo je izraz tog obozavanja jos od Renesansa. Mir..Eyropla^i 7a p-'dri, y.rtv£!iali smo_jEStarima« cistomi samostalnost svQj£--umetnosti, jer j>rnouvek samo plasliiyobacali pogled sa strane na»uzviseni« obrazac. Mi smo uvek u svoju sliku o GrcifBa i Rimljallllna'"unosili, uosecavdli, ono sto nismo imali u sopstvenoj dusi ili cemu smo se tek nadali. Jednog dana ce nam kakav duhoviti psiholog

68

PROPAST ZAPADA Uvod i ) nasoj sudbonosnoj "obmani, pricu o u .mo mi obo/avali kao anticko od dana go!< /atlalaka koji bi bili poucniji za intimno |i /apailnjacke duse od cara Otona III, prve :. do Nicca, poslednje zrtve. , u svom putovanju po Italiji, sa odugradevinama Paladiosa, prema cijoj hladi mi danas stojimo skepticki. Potom l.i I ' l i n i p o j c i govori sa neskrivenim_ nezadovoljIRft 'i> »(;tiitition!ti) golo'tg) llUpi'ijaLiiunr utisku«. Ono t-rli u Inaiiiuiiiita'"u "PtiytUluu""! Segesti, majstori i i 1 1 . - l i m a helnske umetnosti — zbunjeno je i bezi | M " Ocigledno, on nije poznao stari vek kada je ,1 ii|c|',a izisao taj vek u purioj snazi i zivotu. Ali, i ili-savalo i svima drugima. Oni su se cuvali da iniioge stvari o'd antike i tako su spasli svoju I . I . M J U sliku. l^i]iov---*s4a^_TCkj-p~o"cev od ..... rniavise velikih ausevrrHi odlu^ivanja, kao u vrei Di-fickih pokreta i reformacije u »celom svetu«, U i "i IK' konacno nijedno selo nije nevazno — nego se

71

SPENGLER Propast Zapada -< **^ sve odlucuje u t r i i l i celiri syej sacrrz na rang rovinc's celokupno zemljiste iculmre — . dmasiacimas vTseg Ijudstva.Cgve^fci grad I vincija\— sa ovim osnovnim pojmovima svake e se jedan sasma novi problem obfika u jstoriji, koji, mi danasnji, bas prozivljujemo, i nc shvatajuci ga u svem njegovom domasaju. Namesto _svgia_g£ad, jedna tacka u koju se skuplja sav zivot dalekih zemaljC aok~~se^sve ostalo sasusuje; namesto. j-iarnrjfl "^ f orrni s,p\s,) ngjsazemljom, novi nomad, parajzit, stajuwnik vedikogj^da^isti (bez tradicijeT~coyek " cinienica, fcoji s^ prvjavnup u bezoblicno jekucoi masi, nerclie;iozan. inteligentanT neplodanTsa. ~f|jiruVjcnrii edvratnpscu prema seljasfvu (i nieSorrTfiriiaivisem' obplemstvu); ^kle Jecfan Ogiuiiilii gorak ka anor^aaskom, ka kra_iu. znaci 'to'> Francuska i 'Ehgleska su svrsile tajkorak, Nemacka ga zavrsujc. Posle Sirakuze, Atine, Aleksandrije dolazi Rim. Poslc Pariza, Madrida, Londona sleduje Berlin i Njujork. _^citavih zemalja da postanu provincijom, koje~nisu. u zraciiom ^KrugiT~iettfIo"gLod ' ~ ~ tin' veskandinavski sever1. Nekada se odigravala borba oko idealnog shvatanja epohe na tlu metafizickih, kultskih, ili dogmatski _iskovanih svetskih problema, i7jnp'1n yg^rn^jjsTfnpi; duha (plemstvo i svestenstvo) i malih., cuvenih gotskog jranog doba, Takve Behu borbe oko dioniziski.1 vere — na primer pod tiraninom Kleistenom iz Sikio na2 — i oko reformacije u nemackim carskim gradovima i u hugenotskim ratovima. AH onako kako su l i gradovi najzad savladali zemlju (cisto gradsko svetsk< osecanje nailazimo veci U Parmenida i u Dekarta), talui '

1

1 To se ne sme /prevideti u razvoju S t r m e r g a , pre svega Ibzena, koji je uvek bio samo gost u civilizov:i no] atmosferi svojih problema. Motiv Brando, i Rozmei; holma je karakteristicno mesanje urodenog provincial i/ ma i teoriski stecenog yidika svetskog grada. Nora ie pi -:i -slika provincijalke koja je izbacena iz koloseka lektiroin. 2 Koji je zabranio kult gradskpg hero) a,, A flra ^ t - 1 I javno nastupanje riomerovskih pSsSma, da bi u koivmi unistio dusu dorskog plemstva (oko 560).

12

PROPAST ZAPADA Vvod JL- i njih savladao svetski grad. To je duhovni proces svilTlcasnih ctoba, joniKe kao i baroka. I danas, kao i u vreme helenizma, na cijem pocetku stoji osnivanje jednog vestackog, dakle zemlji stranog, velikog grada, Aleksandrije, postali su kulturni gradovi: Fiorenca, Nirnberg, Salamanka, Briz, Prag -- provinciski gradovi, koji daju otpor (beznajiuLjiriutrasnji, inteiektualni) tluhu svetskih crradnva CSvets)ci pratf\znaci(Ikosmopolifi/.an^ jgmesto ^>domovine«', filadm smisao za cinjeince namesto* stranoposroTanja prema predanju i onom slo je izraslo sa tla, nauchci neverovanje Kao okarnenolinu ranije religije srca, »drustvo« namesto "jdrzave, pi irodna prava namesto stecenih. Rimljani imaju prednosti nad Grcima -- n novcn kao anorganskoj apHlcaktnoj kolicini otkinutoj od svih odnosa prema mislu plodnoga tla, prema vrednostima primarnog / i M i l n o g stava. Otmeno shvatanje sveta je, od sada, i piltmje novca. Ne pretpostavlja grcki Hrizipov stoici/.iin imanje kao osnovicu2, nego kasnorimski stoicizam K.iionov i Senekin. Njje socijal-eticko nastrojenje 18 yka stvar za milionare, nego nastrojenje 20 veka koje m unosnom agitacijom hoce da postane r l i m i . Svetskom gradu ne pripada narod nego masa. trazumevanje grada za sve sto je predanje, u koje iinc vodi borba protiv kulture (plemstva, crkve, pricgija, u umetnosti protiv konvencija, u nauci progranica mogucnosti saznanja), njegova o§tra i hladinleligencija nadmocna nad seljackom pamecu, njenaturalizam u jednom svom novom smislu, koji daleko preko Sokrata i Rusoa, u odnosu na sve . .u.ilno i socijalno, vezuje za praljudske instinkte i i, ono panem et circenses,' koje se danas iznova M . i v l j u j e u vidu borbe za nadnice i u vidu sportskog 11 is I a sve to oziiacava prema konacno zavrsenoj i l l i i i ' i , prema provinciji, jedan novi, kasni i bez bums! i, all neizbezni oblik ljudske egzistencije. To je ono sto ima da se vidi, ne ocima strancara, aloga, savremenog moralista, iz kuta ma kog »stai s l ; i « , vec sa vanvremenske visine pogledom uprav' Duboka rec koja dobija smisao cim barbar postak i i l i n r a n covek; a k&ja smisao gubi cim civilizovani i i n i mi ono »ubi bene ibi patria« (gde je dobro, tu .1

(ivina).

/alo su pripali hriscanstvu prvo Rimljani koji ni;// sebi dopustiti da budu stoici. 73

SPENGLER Propast Zapada

Ijenim na istoriski svet oblika koji se razvija kroz hiIjade godina — kada se hoce odista da shvati velika kriza sadasnjice. Vidim prvoredne simbole u tome sto je u Rimu, gde je triumvir Kras bio svemocni spekulant sa mestima za gradevine, onaj rimski narod cije je ime blistalo na svima natpisima, onaj rimski narod pred kojim su u daljini drhtali Gali, Grci, Parcani, Sirci — stanovao u ogromnoj bedi po mnogospratnim kucerinama za najam1, po rnracnim predgradima, i primao uspehe vojne ekspanzije ravnodusno sa nekom vrstorn sportskog interesa; sto su mnoge ugledne porodice pra-plemstva, potomci pobednika nad Keltima, Samnicanima i Hanibalom, jer nisu ucestvovale u besomucnoj spekulaciji, morale da napuste svoje porodicne palate i da se usele u bedne riajamne kucerine; sto su se, dok su se duz Via Appia nizali grobni spomenici finansiskih velicina Rima (spomenici kojima se jos i danas divimo)7 lesine naroda zajedno sa zivotinjarna i dubretom velikog grada bacale u stralioviti grob za mase sve dok se pod Augustom, da bi se sprecile zaraze, nije to mesto zatrpalo i na njemu Mecena podi gao svoj slavni vrt; sto je u opusteloj Atini, koja je zivela od posete bogatih stranaca i njihovih zaduzbina (na primer judejskog kralja Herodesa), putujuca rulja brzo obogacenih Rimljana blenula u dela Periklovog doba, od kojih je isto toliko malo razumela koliko i amerikanski posetioci od Sikstinske kapele Mikelandzelove, posto su prethodno iz te iste Atine sva pokretna umetnicka dela odvukli ili pokupovali po fantasticnoj pomodnoj ceni, pa postavili kolosalne i pretenciozne rimske gradevine pored dubokih i skromnih dela staroga vremena. U ovim stvarima, koje istoricar niti ima da grdi niti da pohvaljuje, nego da morfoloski procenjuje, lezi za onoga koji je naucio da gleda neposrednp jedna ideja. 1 U Rimu i Bizantu gradile su se sesto- i deseto-spratne kuce za- najam (sa sirinom ulice od najvise tri metra), koje su se dosta ceslo rusile i zatrpavale svoje stanoynike, .jer nije bilo policiskih propisa za gradenje. Vo liki cleo rimskih gradana, za koje je ono panetn et circeuses (»hleba i igara«) cinilo svu sadrzinu zivota, imao jo samo jedno skupo placeno mesto za spavanje po »ostr'vi ma«, gde je sve vrilo kao mravi. (Pohlmann, Aus Altertiun u. Gegenwart, 1911, S. 199 ff.)

74

PROPAST ZAPADA Uvod

Jer ce se pokazati da, od tog trenutka, svi veliki sukobi shvatanja sveta, politike, umetnosti, znanja, oseunija — stoje u znaku te osnovne suprotnosti. Sta je rivilizovana politika sutrasnjice nasuprot kultivisanoj jucerasnjici? U antici retorika, a na Zapadu zurnalizam, ' i to u sluzbi onog apstraktuma koji pretstavlja mod I'iviiizacije, novca. Njegov duh je taj koji. i neopaziin ice, prozima istoriske oblike narodnog bica, cesto i l i ni najmanje ne menjajuci niti razarajuci. Rimska dr/ava ostala je po svom obliku od starijeg Scipiona AIYikanca pa do Augusta u vecem stepenu stacionarn. i negoli sto se to po pravilu uzima. Ali, velike stranamo su jos privdno srediste odlucnih delanja. Mali broj nadmocnih glava, cija imena nisu, trenutno, mofila ni najpoznatija, odlucuje sve, dok velike mase politicara drugog reda, retora i tribuna, poslanika i novin;ira, sve na izbor ljudi od provincijalnog vidika, "ilr/.avaju, u pravcu na dole, obmanu narodnog samondn-denja. A umetnost? Filozofija? Ideali platonskog I kantovskog vremena vazili su za jedno vise ljudstvo in ipste, a ideal! helenizma i danasnjice nisu za svetsko oe seoskog i uopste prirodnog coveka, vec iskljuci w > /a velikogradskog coveka »od mozga«. Pre svih, tu r 'icijalizam, pa njemu unutrasnje sasvim blisko sroiliin darvinizam, sa svojim tako ne-geteovskim formuilnnui o borbi za opstanak i o odabiranju, pa njima "I" i srodni problemi braka i zene u Ibzena, Strindi i So-a, impresionisticke naklonosti anarhicne [tulnosti, ceo taj snop modernih ceznji, drazi i bolova, Hiji je izraz Bodlerova lirika i Vagnerova muzika. UkoIlko manji grad utoliko besmislenije bavljenje torn n H - i k o m i tim slikarstvorA. Kulturi pripada gimnastiI i iiirnir, agon; a civilizaciji -- sport. Time se razliU,|u helenska palestra od rimskog cirkusa1. I umetliml sama postaje sport, to znaci I'art pour I'art, za 1 1 n 1 1 visoko inteligentnu publiku poznavalaca i kupa> p. i bilo da se radi o savladlvanju apsurdnih instruenlalnih tonskih masa ili harmonickih prepreka, biilii sc radi o »uzimanju« jednog problerna boja. PoNemacka gimnastika od 1813, vrlo provincijalnih i i l l i v n i h oblika koje joj je tada dao Jan, brzo se razii »sport«. Razlika izmedu berlinskog sportskog igi.i u velike dane i rimskog cirka bila je ved 1,914 vrlo 75

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Uvod

javljuje se nova filozofija cinjenica, koja za metafizicke spekulacije ima samo prezrivo smeskanje, nova knjizevnost, potrebna za iritelekt, nerve i ukus stanovnika velikog grada, a za provincijalca nerazumljiva i omrznuta. Naroda se nista ne tice ni aleksandrinska poezija ni slikarstvo plenera. Prelaz se karakterise, onda kao i danas, jednim nizom skandala kla 1'izicareva, i prema tome se i postupalo. Od tada /acinje, tezak po posledicama i pogresan, stav: da I i i aspekt dogadanja stavljaju nacela uzrocnosti, za! k«>na, sistema, dakle struktura ukocenoga bica. Ponalalii se kao da postoji ljudska kultura isto onako kaku postoji elektricitet ili teza, sa u sustini istim mo1'in nostima analize. Imala se ambicija da se podrazav . i | n navike prirodnjaka, tako da se ponekad pitalo iii je gotika, islam, anticki polis, a ne zasto su se ninrali pojaviti ovi simboli zivotnoga bas tada i tamo, ii loin obliku i toga trajanja. Zadovoljavalo se time Ho su se prosto registrovale istoriske pojave (cim se (injavi jedna od mnogobrojnih slicnosti vremenski i prnslorno nadaleko rastavljenih istoriskih fenomena\ I lo sa nekolikim duhovitim primedbama o cudnom puklapanju, o Rodosu kao »Veneciji staroga veka« ili n Napoleonu kao o »novom Aleksandru«. Namesto da > l>as tu, gde se problem sudbine pojavljuje kao pravi problem istorije (naime kao problem vremena), ulo/i najveca ozbiljnost naucno uredene fiziognomike i i l . i so nade odgovor na pitanje: koja 'je nuznost tu na i lU'lii, sasvim drukcije formirana, potpuno strana kaus Kulnoj. Filozofski je bilo novo to: sto svaka pojava c metafizicku zagonetku time sto se javlja bas u lo i to vreme, koje nikada nije ravnodusno. Bilo je lilo/ol'ski novo i to sto se jos moralo zapitati: kakav In :.ivl spoj postoji u slici sveta pored onog anorgan>.koK koji deluje po zakoiiima prirode (slika sveta je i . n i - n j e celog coveka a ne, kao sto je Kant mislio, ',.uno coveka koji saznaje). Novo je filozofski bilo i to: Mo jedna pojava nije samo cinjenica za razum nego I i/ra/. neceg dusevnog, ne samo objekt nego i simbol, I lo pocev od najvisih umetnickih i religioznih stvaraii|,i pa sve do sicusnosti svakodnevice. Najzad sam pred sobom jasno ugledao resenje, u U(iromnim obrisima, u punoj unutrasnjoj nuznosti, h ' l n o resenje koje sve svodi na jedno jedino nacelo. N.u'i'lo koje je valjalo naci, a koje dosada nije naden , i ncsto sto me je gonilo od mladosti i privlacilo i M i u r i l o me, jer sam ga osecao da je tu, kao zadatak, ( n i l ga nisam mogao uhvatiti. I tako je iz slucajnog 93

SPENGLER Propast Zapada

povoda postala ova knjiga kao, prethodni izraz jecliu 1 nove slike sveta, sa svima greskama prvoga pokusi\j;i (to znam dobro), nepotpuna i, svakako, ne bez protiv recnosti. Par ipak, ona sadrzi, po niome uverenju, neoborivo formulisanje jedne misli koja (velim to jol jednom) nece biti osporena cim se jediiom iskaze. Uza tema je, dakle, analiza propasti zapadno-ev ropske kulture koja je danas rasirena po celoj zemaljskoj kugli. A svrha je: razvijanje jedne filozofije i njo| svojstveiie metode (koja se ovde ima proveriti), me tode uporedne morfologije svetske istorije. Rad sr, prirodno, deli na dva dela. Prvi: »Oblik i stvarnost'r;;i u svesti i sa njome: postajanje i ono sto je posta> Svakako, ako se sumnja u mogucnost da se apm pojmovnim tvorevinama priblizimo posledi i | n n razlozima Ijudskoga, ostaje vrlo jasno i odredeno "'.fi'-unje iz koga proizilazi ova fundamentalna suprotkoja dodiruje krajnje granice svesti — kao nesto najpraizvornije do cega se uopste moze doci. Iz toga sleduje nuznim nacinom da je u osnovi ...... me sto je postalo uvek jedno postajanje, a ne obrnuto.

94

95

SPENGLER Propast Zapada

Ja razlikujem dalje dve pracinjenice svesti i o/« nacavam ih recima »sopstveno« i »strano«, dve einjr nice ciji smisao je nesumnjiv, sa jednom neposresivd nom unutrasnjom izvesnoscu, a da se i ne mora odredivati kakvom definicijom, i to za svakog coveka a ne za onoga koji sanja. Prema izvornoj u njenici, obelezenoj recju culnost (s'poljni svet, osecuj- ' ni zivot), stoji element stranoga u izvesnom odnosn. Ovaj odnos pokusavali su da sve ostrije pbuhvate \v liki mislioci svojom filozofskom snagoni maste kro/. poluopazajne shematske koncepcije kao: pojava i stvai po sebi, svet kao volja i pretstava, »ja« i »ne-ja« iako ta namera sigurno prevazilazi mogucnosti egzaklnog ljudskog saznanja. Isto tako, skriva se u izvornoj cinjenici obelezenoj, kao osecanje (»unutrasnji -svet«) I element sopstvenoga na jedan nacin cije se strogo shvatanje izmice metodama apstraktnog misljenja. Dalje obelezavam recima dusa i svet onu suprolnost cije je postojanje istovetno sa cinjenicom sanit' i budne cisto ljudske svesti. Postoje stepeni jasnosti i ostrine ove suprotnosti, dakle stepeni duhovnosti biulnog bica, pocev od osecanja koje shvata i cesto osvelIjava dubine kod primitivca i deteta (ovamo spadaju trenuci religioznog i umetnickog nadahnuca, koji bivaju sve redti u kasnim vremenima), pa sve do krajnjo ostrine cisto budnog stanja. Ova druga stanja, na primer, jesu kantovska ill napoleonovska misao. Ovde je iz suprotnosti duse i sveta postala suprotnost subjekla i objekta. Ova elementarna struktura svesti jeste, dakle, cinjenica neposredne unutrasnje izvesnosti, nepristupacna daljem pojrnovnom rasclanjavanju. Isto jc tako izvesno da se ona dva momenta, razdvojiva samo jezicki i u neku ruku ves,tacki, stalno medusobno prozimaju i pojavljuju kao jedinstvo, kao jedno celo. I/.vesno je da nikako nije zasnovana na cistoj cinjenici svesti ona predrasuda teorije saznanja po kojoj kod rodenog idealista i realista — ili dusa zasniva svet kao »primarno« (oni kazu kao »uzrok«), ili svet dusu. Da li u nekom sistemu akcent pada na prvo ili na drugo shvatanje — to je samo oznaka licnosti, pa prema tome cisto biografskog znacaja. Ako se pojmovi postajanja i postalog primene na tu strukturu budnoga bitisanja kao razapetost izmedn suprotnosti, rec zivot dobija sasvim odredeni smisao

96

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

i smislu reci postajanje. Mogu se oznaciti postaIHIIJI' i postalo kao oblik u kome su cinjenica i rezuli 11 ivota dati za svest. Zivot sopstveni, napredni, koji 1.11 no ispunjava, u svakom svom trenutku istovetan H sa sopstvenom budnom svescu: ta cinjenica zove se Utidutnjost. I budna svest i zivot imaju, kao i sve sto 11-' i . i j e , tajanstvenu oznaku pravca, koju covek u svim m jezicima pokusava uzalud da protumaci i duhovH i i .avlada recju vreme i problemima koji se za nju - 1 1 |u. Otuda sleduje duboki odnos onoga sto je polo (ukoccnoga) prema smrti. AlvO se dusa nazove (i to naglasujuci potsvesno a " \csno) mogncnost, a svet stvarnost, izrazi o cijem u nikakvu sumnju ne dopusta nase unutarnje i anje, onda zivot izgleda kao oblik u kome se ost> n i i j e mogucnost. U pogledu na oznaku pravca, mo||lK;Ilost se zove buducnost, a ono sto je ostvareno U P . T/razi: trenutak, trajanje, razvoj, sadrzina zivota, [Rovcmo sadasnjost. »Dusa« je ono sto ima da se doi, a »svet« ono sto je dovrseno, »zivot« je dovrsavahjc. T/razi, trenutak, trajanje, razvoj, sadrzina zivota, .nl.ilak zivota, odredenje, obim, svrha, kraj i prazni; li:i zivota — dobijaju time jedno odredeno znacenje c sto ce sledovati, a osobito za razumevanje isto 1 1 .kih pojava. Najzad treba da se primene i reci istorija i prl11 aid, kako jc vec spomenuto, u sasvim odredenom i f liohicajenom smislu. Treba pod njima razumeti mo-' tuce nacine kojima se shvata celokupnost svesnoga, poslajanja i postalo, zivot i prozivljeno, u jednoj jeilmslvenoj prodvihovljenoj, dobro uredenoj slid sveta, i I to prema tome da li nedeljivi utisak biva savladan I i oblikovan postajanjem ili postalim, pravcem ili prom (»vreme« i »prostor«). Ovde se ne radi o ullcrnativi (ili-ili) nego o skali beskrajno mnogih i raznovrsnih mogucnosti da se spoljasnji svet dobije kao "isjaj i svedocanstvo sopstvenoga bica. Skala je to cije u krajnosti cisto organsko i cisto mehanicko shvataii 11' sveta (u bukvalnom smislu: glediste = gledanje . Pracovek (kako mi sebi pretstavljamo njegovu '.vi-st) i dete (kako se secamo) nemaju jos nijednu od l i h mogucnosti dovoljno jasno izradenu. Kao uslov te svesti svetske mora se smatrati jezik, i to ne je/ i k Ijudski uopste, nego jezik kulture. Taj za primitiv97

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

SPtilGLER Propast Zapada ca ne postoji, a za dete, iako postoji, nije pristupacan. Oboje, drugim recima, nemaju jos jasno misljenje o svetu, iiikakvo pravo znanje o prirodi i o istoriji) iako slute; a u vezi prirode i istorije uclanjeno je i njihovo sopstveno bice. Oni nemaju kulture, Time dobija ova vazna rec odrederai, u najvecoj meri znacajni, smisao koji cc s e — u svemu sto sleduje — pretpostavljati kao poznat. Razlikujem, u pogledu na malocas izabrane oznake du.se kao mogucnosti, a sveta kao stvarnosti, mogucu i stvarnu kulturu, tj. kulturu kao ideju ops teg Hi pojedinacnog bica i kulturu kao telo te ideje, kao zbir njenog izraza koji je kroz cula postao prostoran i shvatljiv: a taj izraz cine dela, namere i teznje, religija i drzava, umetnost i nauke, narodi i gradovi, privredni i drxistveni oblici, jezici, prava, obicaji, karakteri, fiziognornije i nosnje. Visa istorija je u uskoj srodnosti sa zrvotom, sa postajanjem, kao ostvarivanje moguce kulture. Mora se dodati da ova osnovna odredivanja najvecim delom nisu vise u domasaju saop stljivosti pojmom, definicijom i dokazom, i da ona moraju biti proosecana, sagledavana, prozivljavana u svom najdubljem znacenju. Ima jedna razlika (retko je udostojavaju paznje) izmedu dozivljavanja i saznavanja, izmedu neposredne izvesnosti, intuicije (prosvetljenj e, nadahnuce. umetnicko sagledanje, zivotno iskustvo, pogled poznavaoca ljudi, Geteova »egzaktna culna mzista«) i rezultata razumskog iskustva i eksperimental ne tehnike. U prvome slucaju za saopstavanje sluze: uporedenje, slika, sitnbol, a u drugome: formula, zakon, shema. Ono sto je postalo saznaje se ill, to-cemo kasnije pokazati, ono sto je »postalo« istovetno je za ljudski dub sa cinom izvrsenog saznanja. A postajanje m_oze biti sarno dozivljeno, proosecano dubokim razume\ranjem bez reci. Na tome se zasniva ono sto nazivarno »poznavanje ljudi«. A razumeti istoriju to znaci biti poznavalac ljudi u najvisoj meri. Ukoliko je cistija jedna istoriska slika, utoliko je iskljucivije pristupacna ovom pogledu koji prodire u unutrasnjost tudih dusa, a koji nema niceg zajednickog sa onim sredstvima saznanja sto ih ispituje »kritika cistoga uma«. Mehanizam cisto prirodne slike, recimo sveta Kantova ili Njutnova, saznaje se, pojmi se, rasclanjava se u z,akone i jednacine, i najzad se svodi na sistem. Organizam cisto istoriske

98

slike, kao svet Plotinov, Danteov, Brunov, sagleda se, unutrasnje se dozivljuje, shvata se kao oblik i sitnbol, i najzad se daje u pesnickim i umetnickim koncepci jama. Geteova »ziva priroda« je istoriska slika sveta1.

Biram kao primer za nacin na koji jedna dusa trazi da se u slici sveta svoje okoline ostvari (ukoliko je jedna vec postala kultura izraz i otisak ideje Ijudskog bica), biram kao taj primer broj, koji je u osnovi svake matematike kao neposredno dat element. I to zato sto, u svojoj punoj dubini najmanjem broju dostizna, matematika zauzima jedinstven rang medu svim stvaralastvima duha. Ona je nauka najstrozeg stila kao i logika, ali obuhvatnija i daleko sadrzajnija. Ona je prava umetnost pored plastike i muzike, sto se tice nuznosti inspiracije koja vodi i velikih formalnih konvencija u njenom razvicu. Ona je r najzad, metafizika najviseg ranga, sto dokazuje Platon i, pre svili, Lajbnic. Svaka filozofija do danas je izrasla u vezi sa njoj pripadajucom matematikom. Broj je simbol uzrocne nuznosti. On sadrzi, kao i pojam o Bogu, poslednji smisao sveta kao prirode. U torn smislu smemo bice brojeva nazvati misterijom; religiozno misljenje, pak, svih kultura nikada se nije torn utisku otelo. Kao sto sve postajanje nosi izvornu oznaku pravca (neobrtljivosti), tako i sve sto je postalo nosi oznaku prostiranja, i to tako da je moguce samo jedno vestacko odvajanje znacenja ovih reel. Prava tajna svega postaloga, pa dakle rasprostrtog (prostorna materija), pak, otelovljava se u tipu matematickog nasuprot hronoloskom broju. I u sustini njegovoj lezi namera jednog mehanickog stavljanja granica. Broj je slican reel u tome sto — kao i pojam, »shvatajuci«, »obelezavajuci« — isto tako ogranicava utiske sveta. Ono sto je najdublje, ovde je na svaki nacin neuhvatljivo u izraz i neizrecivo. Stvarni broj, sakojim matematicar radi, egzaktno pretpostavljen, izgovoren, napisan z.nak za broj — cifra, formula, znak, figura — sve je to, kao i rec koja je mislju ostvarena, izgovorena, iiapisana, simbol koji Je postao culan i saopstljiv, opipljivo ne1

I to sa »bioloskim horizontom«. 99

SPENGLER Propast Zapada

sto za unutarnje i spoljnje oko, u kome se pojavljuje kao, slikano, stavljanje granica. Poreklo brojeva lici na poreklo mita. Primitivni covek podizao je numina, neodredljive utiske prirode (»strano«), do bozanstva time sto ih je, dajuci im ime i ogranicavajuci ih, vezivao i oslobadao ih se. Isto tako su brojevi nesto sto ogranicava prirodne utiske i time ih vezuje. Imenima i brojevima dobija ljudsko razumevanje moc nad svetom. Jezik znakova jedne matematike i gramatike jednog jezika na kraju krajeva su iste grade. Logika je uvek jedna vrsta matematike, i obrnuto. Isto tako u svima svesnim ljudskim aktima koji stoje u vezi sa matematickim brojem — meriti, brojati, crtati, vagati, uredivati, deliti1 — lezi jezicka teznja, pretstavljena oblicima dokaza, zakljucka, tvrdnje, sistema, da ogranicava ono sto je prostorno. I samo tim, jedva svesnim, aktima postoje za budna coveka rednim brojevima jednosmisleno oznaceni predmeti, osobine, odnosi, pojedinacno, jednina, mnozina — ukratko, struktura slike sveta koju osecamo nuznom i neoborivom, struktura one slike o svetu koju covek zove »priroda« i koju, kao takvu, »saznaje«. Priroda je ono sto se maze brojati. Istorija je skup svega onoga sto nema nikakva odnosa prema matematici. Otud matematicka izvesnost prirodnih zakona, cudni uvid Galilejev da je priroda »scritta in lingua matematica«, i ona cinjenica koju je Kant istakao, da egzaktna prirodna nauka dopire tacno onoliko koliko dopire mogucnost primene matematickm metoda. U broju kao znaku zavrsenog ogranicenja jeste, prema tome, sustina svega stvarnoga, koje je, ujedno, postalo, saznano, ograniceno — kao sto je to Pitagora ili ma ko to jos bio, sa unutrasnjom izvesnoscu, shva' tio po jednoj velicanstvenoj, potpuno religioznoj, intuiciji. Medutim ne treba pomesati matematiku, ukoliko pod njom razumemo sposobnost da se misli prakticno u brojevima, sa mnogo uzom, naucnom matematikom, sa naukom o brojevima, usmeno ili pismeno razvijenom. Pisana matematika pretstavlja isto toliko malo koliko i filozofija koja se stavi u teoretska dela svu tekovinu onoga sto je u krilu jedne kulture bilo sakupljano kao matematicki i filozofski pogled i mis1

100

Ovamo pripada i »misljenie u novcu«.

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

Ijenje. Ima i sasvim drugih puteva da se pra-osecanje, koje lezi u osiiovi brojeva, ostvari culno. Na pocetku svake kulture stoji jedan arhaicki stil koga smo mogli nazvati no s«mo u rano-helenskoj umetnosti geometskim. Ima neceg zajednickog, izrazito matematickog, u ovom antickom stilu X veka, u hramovnom stilu cetvrte dinastije egipatske (sa njegovpm bezuslovnom vladavinom prave linije i pravog ugla), u staro-hriscanskom reijefu na grobnicama i u romanskom ornamentu i gradevini. Svaka linija, svaka ljudska ili zivotinjska figura, sa svojom ni najmanje imitativnom teznjom, otkriva ovde jedno misticko misljenje u brojevima u neposrednoj vezi sa tajnom smrti (onog sto je ukoceno). Gotske katedrale i dorski hramovi jesu u kamen pretvorena matematika. Zacelo, tek Pitagora je shvatio, naucno, anticki broj kao nacelo svetskog reda opipljivih stvari, kao meru ili kolicinu. Ali' je bas tada taj broj, kao lepi red cumo-telesnih jedinica, dosao do izraza strogim kanonom statue i dorskog reda stubova. Sve velike umetnosti su nacini brojnog, vrlo znacajnog, stavljanja granica. Setimo se problema prostora u slikarstvu. Velika matematicka obdarenost moze biti tehnicki produktivna i bez svake nauke, i moze, u torn obliku, postici punu samosvest. Pred mocnim smislom za brojeve, koji se mora pretpostaviti u prostornom rasporedu piramida-hramova, tehnici gradenja, navodnjavanja i upravljanja imanjem, a o egipcanskom kalendaru da i ne govorimo, i koji se razvio vec u starom carstvu, ne moze se tvrditi da nivo egipatske matematike obelezava slaba »racunica Amesova« iz Novog carstva. Urodenici Australije, ciji duh pripada sasvim stupnju pracoveka, imaju matematicki instinkt ili, sto je isto, jedno misljenje o brojevima koje nije jos postalo saopstljivo kroz reci ili kroz znake, a koje daleko premasa grcko u pogledu tumacenja ciste prostornosti. Kao oruzje, oni su pronasli »bumerang«, cije dejstvo pokazuje da su oni osecajno potpuno intimni sa vrstama brojeva koje bismo mi podredili visoj geometrijskoj analizi. Oni imaju—-a to odgovara svemu njihovom brojnom osecanju kao sto cemo kasnije objasniti — izvanredno komlikovan ceremonijal i tako fino jezikom izrazene stupnjeve srodstva kakve nigde ne mozemo zapaziti ni u visokim kulturama. To101

SPEtfGLER Propast Zapada

me odgovara ono sto Grci, u svom najzrelijem vremenu pod Periklom, u analogiji sa euklidovskom geometrijom nisu imali smisao za ceremonijal javnoga zivota niti za usamljenost, potpuno u suprotnosti prema baroku, u kome je pored analize prostora postao dvor »kralja sunca« i jedan drzavni sistem koji pociva na dinastickim srodnostima. To je stil duse- koji dolazi do izrazaja jedino u svetu brojeva, ali ne u njegovom naucnom shvatanju.

Iz toga sleduje jedna odlucujuca cinjenica, cak i matematicarima do sada skrivena. Broj po sebi ne postoji i ne maze ni postojati. Ima nekoliko svetova brojeva, jer ima nekoliko kultura. Nalazimo indiski, arabljanski, anticki, zapadnjacki tip matematickoga misljenja, a time i tip broja, svaki kao nesto iz osnova sopstveno i jedinstveno, svaki kao izraz drugog nekog osecanja sveta, svaki kao simbol naucno tacno ogranicenog vazenja, kao princip jednog redo, svega sto je postalo, reda u kome se ogleda najdublja sustina jedne jedine i nikakve druge duse, one koja je srediste bas te a ni jedne druge kulture. Prema tome, ima vise matematika. Jer, van sumnje, unutarnji sklop euklidovske geometrije sasvim je drugi no Kartezijeve, analiza Arhimedova sasvim je druga no Gausova; i to ne samo po oblikovnom jeziku, nameri i sredstvima, vec pre svega po dubini, po izvornom i bezizbornom smislu broja cije naucno razvijanje pretstavlja. Taj broj, taj dozivljaj ogranicenja, koji se u broju uoblicio i u njemu postao culnim, pa onda i celokupna priroda, rasprostrti svet, cija je slika i nastala tim svojevoljnim stavljanjem granica i koji je pristupacan obradi samo jednom jedinom vrstom matematike — sve to ne govori o opstem nego uvek o sasvim odredenom ljudstvu. Sve dakle zavisi — kada je rec o stilu matematike koja postaje — od toga u kojoj je kulturi ona ukorenjena i kakvi su ljudi koji o njoj razmisljaju. Duh moze dovesti do naucnog razvoja u njoj skrivenih formalnih mogucnosti, moze te mogucnosti imati u ruci i rukovati njima, moze dospeti do najvise zrelosti u 102

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

postupanju sa njima, ali je potpuno nemocan da ih izmeni. U najranijim oblicima antickog ornamenta i gotske arhitekture ostvarena je misao euklidovske geometrije i infinitezimalnog racuna, na stoleca pre no sto je prvi uceni matematicar tih kultura roden. Dubok unutarnji dozivljaj^ pravo jedno budenje naseg »ja«, koje od deteta cini viseg coveka, clana pripadajuce mu kulture, oznacava pocetak razumevanja brojeva, kao i jezika. Tek od tada postoje za svest predmeti kao nesto u svakom pogledu ograniceno i sto se dobro razlikuje, tek od tada postoje tacno odredljive osobine, pojmovi, uzrocna nuznost, sistem okoline, oblik sveta, zakoni sveta (ono sto se »stavlja«, »postavlja«, uvek je po prirodi svojoj ograniceno, nepomicno, podlozno brojevima). Tek tada se pojavljuje jedno iznenadno, skoro metafizicko, osecanje straha i strahopostovanja za ono sto duboko znace: merenje, brojanje, crtanje, oblici. A Kant je podelio sve ljudsko znanje po sintezama a priori (nuzno i opste) i a posteriori (poreklom iz iskustva, od slucaja do 'slucaja), pa matematicko saznanje uracunao u ono prvo. Bez sumnje, time je on odenuo u apstraktnu formulu jedno snazno unutarnje osecanje. Ali, bez obzira na to sto ne postoji ostra granica izmedu dve vrste sinteza (koja bi se morala iziskivati bezuslovno po samom poreklu principa), o cemu imamo vise no dovoljno primera u modernoj visoj matematici i mehanici, pojavljuje nam se to a priori, sigurno najgenijalnija koncepcija svake kritike saznanja, kao vrlo tezak pojam. Kant njime pretpostavlja (a i ne trudi se da pruzi dokaz, koji se uostalom ne bi mogao ni pruziti) nepromenljivost oblika svake duhovrie delatnosti, kao i njen identitet za sve ljude. Medutim, jedna okolnost, zamasna i koju ne treba potcenjivati, potpuno je previdena: i to najpre zato sto je Kant, ispitujuci svoju misao, uzeo u razmatranje samo duhovni habitus svoga vremena, da ne kazemo samo svoj sopstveni. Ta okolnost tice se kolebljivog stepena ove »opstosti«. Pored izvesnih poteza nesumnjivo zamasnijeg vazenja, i koji su, bar privdno, nezavisni od toga kojoj kulturi pripada (i u koji vek) onaj koji saznaje, svemu misljenju lezi u osnovi jos jedna sasvim druga nuznost oblika, kojoj covek podleze kao clan jedne odredene i ni jedne druge kulture i to pripadanje je 103

SPENGLER Propast Zapada

nesto sto se samo po sebi razume. A to su dve vrlo razlicite vrste apriornog sadrzaja. I pitanje je: sta je granica izmedu njih i da li je uopste ima - - pitanje na koje se nikada ne moze odgovoriti; jer lezi potpuno sa one strane svih mogucnosti saznanja. Do sada se nije usudilo da se pretpostavi: da je, vazeci do sada kao sama po sebi razumljiva, stalnost duhovnog oblika jedna iluzija, da u istoriji koja pred nama lezi ima vise stilova saznanja a ne samo jedan. Ali, potsetimo se da »pristanak svih«, u stvarima koje jos uopste nisu postale problem, moze dokazati ne samo opstu istinu nego i opstu zabludu. Tamna neka sumnja bila je doduse uvek tu; a da je ta misao tacna, moglo se zakljuciti vec iz neslaganja svih mislilaca sto ga jjokazuje svaki pogled na istoriju misljenja. Ali je otkrice u tome da ovo neslaganje ne dolazi iz nesavrsenosti ljudskog duha, iz jednog »jos ne« za konacno sazna'nje, da to nije nedostatak, nego da je sudbinska istoriska nuznost. Najdublje i poslednje ne moze se zakljuciti iz stalnosti vec jedino iz razlicitosti, i jedino iz organske logike ove razlicitosti. Uporedna morfologija oblika saznanja tadatak je koji jos stoji pred zapadnjackom misli.

Kada bi matematika bila samo nauka, kao astronomija ili mineralogija, mogao bi se njen predmet i definisati. A to se ne moze, niti se moglo. Mozemo mi, zapadnjaci, svoj sopstveni naucni pojam o broju nasilno primenjivati na ono sto je zanimalo matematicare u Atini i Bagdadu, koliko hocemo — sigurno je toliko da su tema, namera i metoda istoimene nauke tamo bile sasvim druge. Nema matemalike, ima samo matematika. Ono sto mi zovenio »istorijom matematike«, toboz progresivno ostvarivanje jednog jedinog i nepromenljivog ideala, ustvari je (cim se otstrani varIjiva slika istoriske povrsine) mnozina zatvorenih, nezavisnih procesa, ponavljano radanje novih, prisvajanje, preobrazavanje i odbacivanje stranih svetova oblika, cisto organsko cvetanje vezano za odredeno trajanje, sazrevanje, opadanje i umiranje. Ne treba se varati. Anticki duh stvorio je svoju matematiku gotovo 104

PROPAST ZAPADA O smislu broj'eva

iz »nicega«; istoriski nastrojeni duh Zapada, koji je posedovao vec naucenu anticku nauku (spoljasnje, ne unutrasnje), morao je svoju sopstvenu zadobiti prividnim menjanjem i popravljanjem, a stvarnim unistavanjem onoga sto mu je u euklidovskom bilo sustinski tude. Prvo je uradio Pitagora; ovo drugo Dekart. Oba cina su, u dubini, istovetna. Srodnost oblikovnog jezika matematike sa oblikovnim jezikom susednih velikih umetnosti', prema tome, nece podleci sumnji. Zivotno osecanje mislilaca i umetnika je vrlo razlicito, ali izrazajna sredstva njihovog budnog bica jesu, unutrasnje; istog oblika. Osedanje oblika u vajara, slikara, tonskog pesnika — bitno je matematicko. U geometriskoj analizi u projektivnoj geometriji 17 veka otkriva se isti onaj produhovljeni red beskrajnog sveta koji bi istovremena muzika htela da ozivi, "obuhvati, prozme, i to: umetnoscu harmonike, razvijene iz umetnosti general-basa, te geometrije tonskog prostora; a koji bi isto tako htelo da obuhvati i sestrinsko joj slikarstvo uljem, i to nacelom jedne samo Zapadu poznate perspektive, te proosecane geometrije u prostoru slike. Ta perspektiva je ono sto Gete naziva idejom, ciji se lik neposredno sagleda u culnome, dok cista nauka ne sagleda, vec opaza i rasclanjuje. Ali matematika prevazilazi opazanje i rasclanjivanje. U svojim najvisim trenucima, ona postupa vizionarno, a ne apstrahujuci. Od Getea potice duboka rec da je matematicar utoliko savrsen ukoliko u sebi oseca lepotu istinitoga. Tu ce se , osetiti kako je tajna u pojavi broja bliska tajni umetnickoga stvaralastva. Time se rodeni matematicar stavIja naporedo sa velikim niajstorima fuge, dleta i kicice, sa onima koji takode hoce da u simbole odenu, ostvare, saopste onaj veliki red svih stvari koje njihov obicni bliziiji u njihovoj kulturi nosi u sebi, a stvarno ih ne poseduje. Time svet brojeva postaje odraz oblika sveta, pored carstva tonova, linija i boja. Otuda rec »stvaralacki« znaci u matematickoj nauci vise no u drugim naukama. Njutn, Gaus, Riman behu umetnicke prirode. Neka.se procita kako su ih rijihove velike koncepcije iznenada »napadale«. »MatematiA isto tako i prava i novca. 105

SPENGLER Propast Zapada

car«, mislio je stari Vajerstras, »koji nije ujedno i nesto malo pesnik, nikada nece biti savrsen matematicar«. Dakle, i matematika je jedna umetnost. Ona ima svoje stilove i periode stilske. Ona nije, kao sto laik misli -- pa i filozof ukoliko o tome sudi kao laik — po svojoj supstanciji nepromenljiva, nego je, kao i svaka umetnost, podlozna neprimetnim promenarna od epohe do epohe. Nikada ne treba da se obraduje razvoj velikih umetnosti a da se uzgred, sto je nesumnjivo plodno, ne baci pogled ria matematiku doticnog vremena. Nikada nisu izucavane pojedinosti u vrlq dubokim odnosima izmedu promena muzicke teorije i analize beskrajnoga, iako bi estetika vise odatle mogla nauciti no iz »psihologije«. Jos bi plodnija po rezultatima bila istorija muzickih instrumenata, kada bi se obradila ne sa tehnickih gledista proizvodenja tonova — sto se uvek desava — nego iz poslednjih dusevnih osnova tonske boje kojoj se tezi i tonskog delovanja. Jer zelja, koja se uspela do ceznje, da se izobrazi prostorna beskrajnost zvukova proizvela je, u suprotnosti prema antickoj liri i fruli (lira, kitara; aulos, sirinks) i arabljanskoj lauti, vec u goticko doba, obe srodne familije instrumenata: orgulje (klavirske) 'i gudacke instrumente. Obe su, ma kakvo bilo njihovo tehnicko poreklo, po svojoj tonskoj dusi, bile izobrazene na keltsko-germanskom severu izmedu Irske, Vezera i Sene. Gudacki instrumenti dobili su 1480—1530 svoj konacni oblik u severnoj Italiji. Orgulje su se uglavnom u Nemackoj razvile u pojedinacni instrument koji savladuje prostor i koji je dzinovski velik, te nema premca u celokupnoj istoriji muzike. Slobodna svirka orgulja Baha i njegovog vremena potpuno je analiza ogromnog i prostranog sveta tonova. Isto tako, unutarnjem obliku zapadnjackog a ne antickog matematickog misljenja odgovara cinjenica sto se gudacki i duvacki instrumenti ne razvijaju pojedinacno, vec po ljudskim glasovnim polozajima u citavim grupama iste zvucne boje (gudacki kvartet, duvaci u drvene instrumente, hor pozauna): tako da je istorija modernog orkestra, sa svima pronalascima novih i pretvaranjima starih instrumenata, u stvarnosti istorija jedinstva zvucnog sveta, istorija koja bi se vrlo lepo mogla opisati izrazima vise analize. 106

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

Kada se u krugu pitagorejaca, oko 540, uvidelo da je sustina svih stvari broj, nije se »u razvoju matematike ucinio korak napred«, nego se rodila jedna sasvim nova matematika iz dubina anticke dusevnosti, kao samostalna teorija, posto se prethodno najavljivala odavno u metafizickim problemima i umetnickim teznjama; nova matematika — kao sto je to bila i (za uvek ostala nenapisanom) matematika egipatske kulture; kao sto je to bila i algebarsko-astronomski uoblicena matematika babilonske kulture sa svojim ekliptickim koordinatnim sistemom; obe su bile rodene samo jedanput u velikom casu istorije, a tada, oko 540, davno su vec bile ugasene. Ova u 2 veku pre Hrista zavrsena anticka matematika iscezla je iz sveta uprkos svom prividnom bitisanju (koje jos i danas traje), da bi daIje mogla ustupiti mesto arabljanskoj. Ono sto znamo o aleksandrinskoj matematici pretpostavlja veliki pokret u ovoj oblasti cije je teziste moralo biti u persisko-babilonskim velikim skolama, kao u Edesi, Dzondisaburu i Ktezifonu, a koji je presao u anticku jezicku oblast samo u pojedinostima. Matematicari u Aleksandriji, uprkos svojim grckim imenima, nesumnjivo su svi bili Aramejci, a njihovi spisi samo mali deo prevashodno sirski napisane knjizevnosti (Zenodoros koji je obradivao izoperimetriske slike; Serenos koji je radio na osobinama harmonickog pramena zrakova u prostoru; Hipsikles koji je uveo hajdejsku podelu kruga; a pre svih Diofant). Ova matematika zavrsila se arabljansko-islamskim istrazivanjima, pa se, posle dugog meduvremena, ponovo kao sasma nova tvorevina novog tla, pojavila nasa, zapadnjacka, matematika, koju mi, cudno zaslepljeni^ smatramo kao »matematiku uopste«, vrhunac i svrhu jednog razvitka od 2000 godina, a ciji su danas gotovo vec minuli vekovi isto tajbo strogo odmereni. Izreka: da broj pretstavlja sustinu svih culno opipljivih stvari — ostala je izreka najvece vrednosti anticke matematike. Njime je broj definisan kao mera. U tome lezi celokupno osecanje sveta jedne duse strasno okrenute ka »sad« i »ovde«. Meriti, u torn smislu, znaci meriti nesto blisko i telesno. Pomislimo na pravu sadrzinu antickog umetnickog dela: slobodna sta107

SPENGLER Propast Zapada

tua nagog coveka! U njoj je sve ono sto je sustinsko i znacajno u bicu, ceo njegov ritam, iscrpljen povrsinama, meraraa i culnim odnosima delova. Pitagorejski pojam harmonije brojeva, iako mozda izveden iz muzike koja nije poznavala polifoniju i harmoniju i koja je tezila, svojim instrumentima, jednom pastoznom gotovo telesnom pojedinacnom tonu, kao da j& osobeno stvoren za ideal ove plastike. Obradeni kamen je samo utoliko nesto ukoliko ima odredene granice i odmeren oblik, kao nesto sto je postalo pod dletom umetnikovim. Be'z njega, on je haos, nesto sto jos nije ostvareno, dakle jedno »nista«.'To osecanje, preneseno na veliko, kao suprotnost haosu, stvara kosmos, sredeni polozaj u spoljnjem svetu anticke duse, hafmonicki red svih jasno ogranicenih i opipljivo prisutnih pojedinacnih stvari. Zbir tih stvari je vec ceo svet. A rastojanje izmedu tih pojedinacnih stvari nije nista, ono je »TO HY) 6u« (ne bice): to je, medutim, nas svetski prostor, ispunjen punim patosom velikog simbola. Rasprostrtost znaci za antickog coveka telesnost, a za nas prostor, u kome se stvari »pojavljuju« kao njegova funkcija. Qdavde unazad gledajuci odgonetnucemo mozda najdublji pojam anticke metafizike, aneipov Anaksimandra -r nesto sto se ne moze prevesti ni na jedan jezik Zapada. To je ono sto nije »broj« u pitagore jskom smislu, nikakva odmerena kolicina i granica, dakle nista sustinsko, bitno: nesto bez mere, ne-oblik, statua ioja nije iz bloka jos dletom izradena. . To je apyyi, nesto opticki bezgranicno i bezoblicno, sto tek kroz ogranicenje, culno postavljanje u pojedinacno, postaje nesto, naime svet. To je ono sto lezi u osnovi antickog saznavnja kao oblik a priori, telesnost po sebi, ono na cije se mesto u kantovskoj slici sveta pojavljuje, tacnco odgovarajuci, apsolutni prostor, iz koga je Kant tb-boz mogao da zamisli »sve stvari kao otsutne«. Sada ce se pojmiti sta deli jednu matematiku od druge, a osobeno anticku od zapadnjacke. Zrelo anticko misljenje rnoglo je, po svom celom osecanju sveta, da u matematici gleda samo nauku o odnosima kolicina, mere, oblika zivih tela. Kada je Pitagora, iz takvoga osecanja, iskazao odlucnu formulu, bas za njega je broj bio samo opticki simbol, ne »oblik uopste«, niti apstraktni odnos, vec granicna oznaka onoga sto 108

ZAPADA O smislu brojeva

je postalo ukoliko se ono javlja u culno preglednim pojedinostima. Brojeve shvata celokupna antika, bez izuzetka, kao jedinice mere, kao kolicine, duzine, po'vrsine. Ona ne moze pretstaviti sebi drugu vrstu prostiranja. Sva anticka matematika je, u krajnjoj osnovi, stereometrija. Euklid, koji je u 3 veku zavrsio taj sistem, kad govori o trouglu, misli sa potpunom unut-' rasnjom nuznoscu na granicnu povrsinu tela, a nikada na sistem tri prave koje se seku, niti na grupu tri tacke u prostoru od tri dimensije. On oznacava liniju kao »duzinu bez sirine« f^^fcog- dn/taree;). Na nasim usnama ova definicija bila bi bedna. U antickoj matematici ona je izvrsna. Pa ni zapadnjacki broj nije, kako je Kant mislio (pa cak i Helmholc), razvijen iz »apriornog opazaja oblika vremena«, vec kao red istovrsnih jedinica, nesto specificno prostorno. Pravi broj nema, kako ce se sve jasnije pokazati, ni najmanje posla sa matematickim stvarima. Brojevi pripadaju iskljucivo u sferu prostornog. Ali, mogucnosti, pa i nuznosti, da se prostorno pretstavi kao uredeno — ima toliko koliko ima kultura. Anticki broj nije misljenje u prostornim odnosima, nego u opipljivim jedinicama, ogranicenim za culno oko. Antika zato poznaje (to sleduje nuzno) samo »prirodne« (pozitivne, cele) brojeve, koji ne igraju nikakvu narocitu ulogu u mnogim, u najvecoj meri apstraktnim, vrstama brojeva zapadnjacke matematike, u kompleksnim, hiper-kompleksnim, ne-arhimedovskim i drugim sistemima. Zato je pretstava iracionalnih brojeva (kako ih mi pisemo, dakle beskrajnih decimalnih razlomaka) za grcki duh ostala nemoguca. Euklid kaze (a valjalo ga je' bolje razumeti) da se nesamerljive duzine »ne odnose kao brojevi«. ,Ustvari, u stvorenome pojmu iracionalnoga broja jeste jedno potpuno odvajanje pojma broja od pojma kolicine. I to zato sto jedan takav broj, na primer it, nikada ne mozte biti pretstavljen ograniceno ill egzaktno jednom duzinom. A iz toga sleduje da u pretstavi, na primer, odnosa strane kvadrata prema diagonali — anticki broj, koji je bag culna granica (zavrsena kolicina i nista drugo), nailazi na jednu sasvim drugu ideju o broju, koja je antickom osecanju sveta u najdubljoj .unutrasnjosti tucta te zato i strahobna (kao da se radi'o otkrivanju opasne taj109

SPENGLER Propast Zapada

ne sopstvenog bica). To odaje jedan cudni kasno-grcki mit. Po nj emu, onaj koji je prvi u javnosti uneo, iz tajnosti, posmatranje iracionalnoga - - propao je u brodolomu, jer »neiskazivo i ono sto nema slike uvek treba da ostane skriveno«. Ko oseca onaj strah koji je u osnovi toga mita, ko pojmi to osecanje -- taj je shvatio poslednji sniisao antickoga broja, mere kao suprotnosti prema neizmerljivom, i visoki religiozni etos u torn ogranicenju. To je isti onaj strah koji je Grka najzrelijeg vremena uvek zastrasivao i odbijao od rasprostiranja njegovih sicusmh gradova-drzava u politick! organizovana zemljista, od polaganja sirokih drumova i aleja sa dalekim izgledima i proracunanim zavrsecima, od babilonske astronomije sa njenim prodiranjem u beskrajne zvezdane prOstore, od izilazenje iz Sredozemnog Mora i od plovljenja po putevima koje su davno otvorili Egipcani i Fenicani. To je dubok metafizicki strah od rastvaranja opipljivo culnog i sadanjeg, kojim se anticko bice opkolilo kao zastitnim zidom iza kojeg spava nesito strasno, nekakav ponor, praosnov ovoga u neku ruku vestacki stvorenog i odrzavanog' kosmosa! Gete, kao ispitivac prirode, to je vrlo dobro poznavao. Otuda njegova skoro uplasena pobuna protiv matematike, pobuna koja je bila upravIjena ustvari (a to niko nije jos pravo razumeo) sva protiv ne-anticke matematike, one koja je lezala u osnovi nauke o prirodi njegovog vremena, protiv infinitezimalnog racuna. Anticka religioznost sakuplja se sva, sve izrazitije, u culnorprisutnim, za mesto vezanim, kultovima, koji odgovaraju »euklidovskim« bogovima. Uvek su joj daleko bile apstraktne dogme koje lebde u prostorima misli »bez domovine«. Takav kult i papska dogma odnose se kao statue i orgulje u katedrali. Nesto »kultsko«« nesumnjivo ide uz euklidovsku matematiku. Po mislimo na tajnu nauku pitagorejaca i nauku o pravilnim poliedrima i njen znacaj za ezoteriku platonovskog kruga. Sa druge strane, tome odgovara duboka srodnost analize beskrajnoga, pocev od Dekarta, sa istovremenom dogmatikom u njenom napredovanju pocev od poslednjih odluka reformacije i protivreformacije do cistoga deizma, oslobodenog od svih culnih crta. Dekart i Paskal behu matematicari i jansenisti. Lajbnic bese matematicar i pijetista. Volter, Lagranz

110

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva i Dalamber su savremenici. Za anticku dusevnost osecanje iracionalnoga, dakle razaranje statuarnog niza celih brojeva, pretstavnika jednog u sebi savrsenog svetskog reda — osecalo se kao zlocin prema bozanstu samom. Kod Platona, u Timeju, to osecanje se jasno-vidi. Pretvaranjem prekidnog niza brojeva u jedan kontinuum, ustvari se stavlja u pitanje ne samo anticki pojam o broju, nego i pojam antickog sveta uopste. I sada je pojmljivo da u antickoj matematici nisu moguci ni negativni brojevi — koje mi sebi bez teskoce pretstavljamo — a kamoli nula kao brpj, mislena tvorevina divljenja dostojne energije u otklanjanju culnosti, nula koja za indisku dusu cini bas kljuc za smisao bica; ova dusa je i koncipovala nulu kao osnovicu poziciskog sistema cifara. Negativnih velicina nema. Izraz (—3) (—2) = 4-6 niti je opazajan niti je pretstava kolicine. Sa + 1 niz kolicina je dokrajcen. U grafickom pretstavljanju negativnih brojeva (+3, +2, +1, 0, —1, —2, —3) postaju, pocev od nule, odjednom sve duzine pozitivni simboli neceg negativnog. Oni znace nesto, a nisu nista vise. A izvrsenje ovog akta nije lezalo u pravcu antickog brojnog misljenja. Sve sto je iz antickog duha rodeno podiglo se do ranga neceg stvarnog jedino plastickom ogranicenoscu. Sto se ne moze nacrtati, nije »broj«. Platon, Arhitas i Eudoksos govore o povrsinskim i telesnim brojevima kad misle na nas drugi i treci stepen. A razume se samo po sebi da za njih nije ni postojao pojam visih stepena u celim brojevima. Cetvrti stepen bio bi besmislen, i to zbog plasticnog osnovnog 'pojma koji bi odmah supstituisao cetvorodimerjsionalnu i to materijalnu prostornost. A jos izrazi kao e-ix, koji se stalno pojavljuju u nasim formulama, pa oznaka 51/, upotrebljena vec u 14 veku od Nikole Orezma, izgledali bi im savrseno apsurdni. Euklid zove cinioce jednog proizvoda »strane« (TtXevpai). Racuna se sa razlomcima - konacnim, naravno -- ispitujuci odnos dve duzi u celim brojevima. Zato se ne moze ni pojaviti ideja o broju »nuli«, jer ona, crtacki, nema nikakva smisla. Neka se ne prime ti ovde, iz navike naseg drukce nastrojenog misljenja, da je to samo »prastupanj« u razvitku »matematike uopste«. Anticka matematika je, u, svetu koji je antika oko sebe stvorila, savrsena. Ona

111

SPENGLER Propast Zapada to nije samo za nas. Babilonska i indiska matematika su odavno ucinile bitnim sastojcima svojih svetova brojeva ono sto je bilo besmisleno za anticko osecanje broja. I poneki grcki mislilac znao je za to. »Materhatika uopste«, recimo to jos jednom, jeste iluzija. Matematicki i uopSte naucni nacin misljenja jeste tacan, uverljiv i »nuzan za misljenje« ako odgovara potpuno sopstvenom osecaju zivota. Inace je nernoguc, promasen, besmislen, ili kako mi; sa gorddscu istoriskih duhova, volimo da reknemo - - »primitivan«. Moderna matematika, majstorska stvar zapadnjackog duha — i, svakako, samo za njega »istinita« — izgledala bi Platonu kao smesno i mucno lutanje na putu prilazenja pravoj matematici, antickoj, naravno. I mi, sigurno, jedva mozemo sebi pretstaviti sta smo sve pustili da propadne od velikih koncepcija stranih kultura, zato sto nismo mogli, svojitn misljenjem i njegovim granicama, da to asimilujemo; ili, sto je isto, zato sto smo osecali to sve kao lazno, suvisno i besmisleno.

Anticka matematika, kao nauka o opazajnim kolicinama, hoce iskljucivo da tumaci cinjenice sadanjeg, prisutnog, te dakle ogranicava svoje ispitivanje, kao i svoj krug domasaja, na primere bliske i male. Nasuprot ovoj doslednosti ima neceg nelogicnog u prakticnom postupanju zapadnjacke matematike, sto se stvarno saznalo tek od otkrica neeuklidovske geometrije. Brojevi su tvorevine cistog misljenja, razumevanja odvojenog od culnih osecaja. Oni nose sami u se'bi svoje apstraktno vazenje. Njihova egzaktna primenIjivost na stvarne opazaje, dakle, jeste jedan problem za sebe, i to problem koji se uvek ponovo postavlja i ne moze biti resen nikada na zadovoljavajuci nacin. Nista nije manje »po sebi razumljivO« nego podudaranje matematickih sistema sa cinjenicama svakodnevnog iskustva. Uprkos laickoj predrasudi o neposrednoj matematickoj evidenciji opazaja (kako se to nalazi kod Sopenhauera), slaze se euklidovska geometrija (koja je povrsno identicna sa popularnom geometrijom svih vremena) samo vrlo ograniceno (»na hartiji«) sa opazajem. Kako to izgleda pri velikim daljinama, uci nas 112

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

prosta cinjenica da se paralelne na horizontu, za nase oko, dodiruju. Celokupna slikarska perspektiva pocr va na njoj. Pa ipak se Kant, koji je, na nacin neoprostiv za jednog zapadnjackog mislioca, bezao od »matematike daljina«, pozivao na sicusne figure, na kojima se, bas zbog te sicusnosti, specificno zapadnjacki, infinitezimalni, problem prostora nije mogao ni pojaviti. I Euklid je izbegavao ali sa pravom, kao an1,icki mislilac, da se za opazajnu izvesnost svojih aksioma poziva na, recimo, trougao cija bi temena bili stajaliste posmatraca i dve (fiksne) zvezde, trougao koji se ne moze nacrtati niti moze biti »opazen«. Tu je kod njega delovalo isto ono osecanje koje se strasilo iracionalnoga i koje se nije usudivalo da »nista« shvati kao broj, kao nulu. Osecanje koje je u opazanju kosmickih odnosa izbegavalo ono sto je neizmerljivo, da bi sacuvalo simbol mere. Misao Aristarha sa Samosa, koji se od 288 do 277 bavio u Aleksandriji, u krugu astronoma koji su nesumnjivo bili u vezi sa haldejsko-persiskim skolama, i koji je tu i stvorio heliocentricki sistem sveta1, bila je potpuno ravnodusno primljena od antike, pa uskoro i zaboravljena, moglo bi se reci kao namerno zaboravljena. A taj isti heliocentricki sistem sveta, pri ponovnom otkrivanju od strane Kopernika, razbudio je najdublju metafizicku strast Zapada — neka se pomisli na Dordana Bruna. Taj sistem bio je ispunjenje ogrorfmih slutnji i bio je potvrda onog faustovskog,. gotickog osecanja sveta koje je vec arhitekturom svojih katedrala prinelo zrtvu ideji o beskrajnom prostoru. Aristarhove pristalice behu neki naucnici koji su skoro bez izuzetka poreklom iz Male Azije. Njegov najpoznatiji branilac $eleukos (ako 150) bio je iz persiske Seleucije na Tigru. Ustvari, Aristarhov sistem sveta bio je za ovu kulturu bez vaznosti i vrednosti; on bi cak bio i opasan po njeno osecanje sveta. Pa ipak je on, za razliku od Kopernikovog (ta odlucna cinjenica ostajala je uvek nezapazena), bio jednim osobitim okvirom tacno prilagoden antickom osedanju sveta, Ari1 U jedinom svome sacuvanom spisu 011 zastupa uostalom geocentricko glediste, tako da bi se moglo verovati da je bio samo privremeno pridobijen jednom haldejskom naucnickom hipotezom.

113

SPENGLER Propast Zapada

starh je uzeo kao zavrsetak kosmosa jednu telesno sasvim ogranicenu suplju kuglu koja se opticki mogla savladati, a u cijem se sredistu nalazi na kopernikanski nacin zamisljen sistem planeta. Anticka astronomija smatrala je zemlju i nebesna tela kao dve razne stvari, ma kako se shvatila kretanja u pojedinostima. Misao, vec pripremljena od Nikole Kuzanskog i Lionarda, da je zemlja samo zvezda medu zvezdama1, slaze se podjednako dobro i sa ptolomejskim i sa kopernikanskim sistemom. Ali je pretpostavkom nebesne kugle Aristarh izbegao i obisao princip beskrajnoga, koji je zagrozio culno-antickom pojmu granice. Ne pojavljuje se ni pomisao o bezgranicnom svetskom prostoru, koji ovde vec izgleda neizbezan i cija je koncepcija vec odavno uspela babilonskoj misli. Naprotiv. Arhimed dokazuje, u svom cuvenom spisu O broju peska, kako vec sama rec odaje, spisu koji je pobijanje svih infinitezimalnih teznji (iako se on jos uvek smatra kao prvi korak na putu ka modernom integralnom racunu), da ovo stereometrisko> telo, jer Aristarhov kosmos i nije nista drugo, ispunjenq peskom (atomima) vodi do vrlo velikih all ne i beskrajnih rezultata. A to znaci odreci sve, bas sve ono sto za nas znaci »analiza«. Svemir nase fizike je najstroze odricanje svake materijalne ogranicenosti. To pokazuju hipotezu o materijalnom tj. posredno opazajno zamisljenom svetskom eteru, hipoteze koje se neprestano namecu duhu i neprestano, jos uvek, propadaju. Eudoksos, Apolonije i Arhimed, sigurno najfiniji i najsmeliji matematicari antike, sproveli su cisto opticku analizu onoga sto je postalo na osnovi plasticno-antic ke granicne vrednosti, uglavnom primenjujuci sestar i lenjir. Oni upotrebljavaju duboko promisljene i nama tesko pristupacne metode jednog integralnog racuna. koje imaju samo prividnu slicnost sa metodama odredenog integrala Lajbnicovog. Primenjuju geometriska mesta i koordinate koje su sasvim imenovani merni brojevi i duzi, a ne, kao kod Ferma-a, a jos pre kod Dekarta, neimenovani prostorni odnosi, vrednosti tacaka u odnosu na njihov polozaj u prostoru. Tu spa1

S. 90. 114

F. Strunz, Gesch. d. NaturwisS. im Mittelalter, 1910,

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

da, pre svega, ekshaustiona metoda Arhimedova2 u njegovom skoro otkrivenom spisu Eratostenu, gde on, na primer, osniva kvadraturu parabolina segmenta na sracunavanju upisanih pravougaonika (ne vise slicnih poligona). Ali bas duhoviti, neobicno zapleteni, nacin kojim on dolazi do rezultata, oslanjajuci se na izvesne Platonove geometriske ideje, cini osetljivom ogromnu suprotnost izmedu ove intuicije i samo povrsno slicne Paskalove. Nema ostrije suprotnosti torn radu (ostaviv na stranu Rimanov pojam o integralu) nego sto su, danas nazalost jos postojece, takozvane kvadrature, u koji ma se »povrsina« obelezava kao ogranicena jednom funkcijom, a ne moze biti ni govora o nekom crtanju. Nigde se obe matematike toliko ne priblizuju, a nigde se ne moze sigurnije osetiti nepremostivi jaz dveju dusa, ciji su one izraz. Cisti brojevi, ciju su sustinu Egipcaiii, u kubickom stilu svoje rane arhitekture, u dubokom strahu od tajne, kao skrivali, bili su i za Grke kljuc za smisao onoga sto je postalo, nepomicnoga, dakle prolaznoga. Kamena tvorevina i naucni sistem odricu zivot. Matematicki broj kao osnoyno formalno nacelo prostornoga sveta (koji postoji samo za jednu budnu Ijudsku svest i samo za nju) stoji u odnosu prema smrti, posredstvom uzrocne nuznosti, kao hronoloski broj u odnosu prema postajanju, zivotu, nuznosti sudbine. Ta veza strogo matematickog oblika sa krajem organskog bica, sa pojavom njegovog anorganskog ostatka, lesa, otkrivace se sve jasnije kao izvor svake velike umetnosti. Zapazili smo vec razvoj rane ornamentike na posudu u grobovima. Brojevi su simboli prolaznoga. Nepomicni oblici odricu zivot. Formule i zakoni sire ukocenost nad slikom prirode. Brojevi ubijaju. To su one »majke« iz Fausta, koje gordo sede na prestolu u samoci, »u slobodnim carstvima oblicja Likova stvaranje i preobrazavanje, Vecnoga smisla vecno odrzavanje, Gde lebde slike svih stvorenja«. Tl i metodu pripremip ie Eudoksos i iskoristio za izracunavanje zapremine piramide i kupe - »sredstvo Grka da obidu zabranjeni pojam beskrajnoga« (Heiberg, Naturwiss. u. Math, im klass. Alt., 1912, S. 27).

115

SPENGLER Propast Zapada

Tu'se dodiruju Gete i Platon u slutnji o jednoj poslednjoj tajni. Majke, ono sto je nepristupacno Platonove ideje — oznacavaju mogucnosti dusevnosti, njene nerodene oblike, koji su se ostvarili u vidljivom svetu, uredenom po ideji te dusevnosti sa najdubljom nuznoscu, kao tvorna i stvorena kultura, kao umetnost, misao, drzava, religija. Na torrie pociva srodnost brojnog sistema jedne kulture sa njenom misli o svetu, jedan odnos koji taj sistem izdize iznad obicnog znanja i saznanja do znacaja jednog gledista na svet, i koji cini da ima toliko matematika — svetova brojnih — koliko ima visokih kultura. Tako jedino postaje pojmljivo i nuino, sto su najveci matematicki mislioci, likovni umetnici u carstvu brojeva, dosli do pronalazenja odlucnih matematickih problema svoje kulture iz jedne duboko religiozne intuicije. Tako se ima zamisliti stvaranje antickog apolinskog broja od strane Pitagore, osnivaca jedne religije. Ovo pra-osecanje je Nikolu Kuzanskog, velikog briksenskog episkopa, vodilo kada je, oko 1450, posav od posmatranja o beskrajnosti Boga u prirodi, nasao osnove infinitezimalnog racuna. Lajbnic, koji je metode i oznake tog racuna kasnije, posle dva stqleca, konacno utvrdio, i sam je razvio misao analysis situs-a, mozda najgenijalnije tumacenje cistoga prostora, oslobodenog svega culnog, iz svojih metafizickih razmatranja o bozanskom nacelu i njegovom odnosu prema beskrajnosti prostornog. Bogate mogucnosti ovih misli tek je u 19 veku razvio Gra^man u svojoj nauci o prostornosti, a pre svega Riman, njen pravi tvorac, u svoj simbolici dvostranih povrsina koje pretstavljaju prirodu jednacina. A Kepler, kao i Njutn, oba strogo religiozne prirode, ostali su, kao i Platon, potpuno svesni da su posredstvom brojeva intuitivno shvatili bice jednog bozanskog reda stvari u svetu.

Tek je Diofant, kako uvek slusamo, oslobodio anticku aritmetiku culne vezanosti, prosirio je i dalje odveo, i algebru, kao nauku o lieodredenim kolicinama, doduse ne stvorio, ali pretstavio u krugu nama pozriate anticke matematike, sasvim iznenada, nesumnjivo 116

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

kao preradu vec postojecih misli. To nije, svakako. obogacenje negci potpuno savladivanje antickog osecanja sveta. Samo to bilo bi dovoljno da dokaze kako Diofant, unutrasnje, nije vise pripadao antickoj kulturi. U njemu deluje novo osecanje broja, ili, recimo, novo granicno osecanje prema postalome i stvarnome, a ne deluje vise ono helensko osecanje iz cijih se culno-prisutnih granicnih vrednosti razvila, pored euklidovske geometrije opipljivog tela i za njom iduci, plastika nage statue i kovani novae. Pojedinosti izobrazavanja ove nove matematike ne znamo. Diofant stoji tako potpuno usamljen x u »kasno antickoj« matematici da se pomislilo i na nekakav uticaj iz Indije. Ali bice da je to bio opet uticaj onih rano-arabljaiiskih velikih skola cije su studije, sem dogmaticnih, jos tako malo ispitane. U Diofanta izbija, pod namerom euklidovskog nacina misljenja, ono novo granicno osecanje - - zovem ga magisko — koje nije ni svesno svoje suprotnosti prema antickom shvatanju za kojim tezi. Ideja broja kao kolicine ne prosiruje se, nego se i neopazimice rastvara i gubi. Sta je neodredeni broj a, i sta je neimenovani broj 3 — oba niti kolicine, niti mere, niti duzi — to jedan Grk ne bi umeo reci. Novo granicno osecanje, otelovljeno u tim vrstama brojeva, bilo je bar u osnovi diofantskih razmatranja. Nama potpuno prirodno racunanje slovima, u cijem se ruhu danas pretstavlja algebra — jos jednom u meduvremenu potpuno pretumacena — u osetnoj ali nesvesnoj opoziciji prema renesansnom racunanju (koje ide za antikom) uveo je tek 1591 Vijeta. Diofant je ziveo oko 250 po Hristu, dakle u frecem veku arabljanske kulture, ciji je istoriski organizam do sada lezao pretrpan pod povrsinskim oblicima rimskog carskog doba i »srednjeg veka«. Toj kulturi pripada sve sto je postalo pocev od pocetka racunanja naseg vremena na zemljistu nastupajuceg islama. Bas tada je izbledela i poslednja senka aticke statuarne plastike ispred novog osecanja prostora kupolastih gradevina, mozaika i reljefa na sarkofazima staro-hriscanskog sirskog stila. Tada je opet postojala jedna arhaicka umetnost i strogo geometriski ornament. Bas tada je dovrsavao Dioklecijaij kalifat u prividno jos »rimskom« carstvu. Pet stotina godina leze izmedu Euklida i Diofanta, izmedu Platona i Plotina, izmedu 117

SPENGLER Propast Zapada

poslednjeg zakljucnog mislioca jedne zavrsene kulture - Kanta -- i prvog sholasticara jedne tek probudene kulture — Duns Skotusa. Tu sada dodirujemo, prvi put, do sada nepoznatu pojavu onih velikih individua cije postajanje, rascenje i opadanje, pod povrsinom koja zbunjuje sa hiljadu koja obrazuje pravu. srz istorije sveta. Anticka duscvnost, koja se u rimskoj inteligenciji dovrsava, cije je »telo« istoriska stvarnost anticke kulture sa njenim delima, mislima, aktima ,i rusevinama, bila je rodena oko 1100 pre Hrista na zemljistu Egejskog Mora. Na istoku, od vremena Augusta, pod pokrivacem anticke civilizacije, zacela se klica arabljanske kulture, koja se radala u krilu zemljista izmedu Jermenije i Juzne Arabije, Aleksandrije i Ktezifona. Kao izraz te nove duse imaju se posmatrati: skoro celokupna »kasno-anticka« umetnost carskog doba, sveukupiii kultovi istoka ispunjeni mladalackim zarom, mandejska i manihejska religija, hriscanstvo, novo-platonizam, carski forumi u Rimu i u njemu sagradeni Panteon, najranija od svih moseja. Sto se onda verovalp da se u Aleksandriji i Antiohiji jos »grcki pise i grcki misli« isto je toliko malo vazna cinjenica kao i cinjenica sto je nauka Zapada — sve do Kanta — pretpostavljala latinski jezik i sto je Karlo Veliki »obnovio« rimsko carstvo. U Diofanta broj vise nije mera i sustina plastickih stvctri. Na ravenatskim mozaicima covek vise nije telo. I neopazeno, grcka obelezavanja izgubila su svoju prvobitnu sadrzinu. Ostavljamo oblast aticke »kalokagaije« i stoicke »ataraksije« i »yakr)vri«. Diofant doduse jos ne poznaje nulu i negativne brojeve, ali on vise ne poznaje ni plasticne jedinice pitagorejskih brojeva. Sa druge strane, neodredenost neimenovanih arabljanskih brojeva je opet nesto sasvim drugo nego zakonska promenljivost kasnijeg zapadnjackog broja, funkcije. Magiska matematika, algebra, razvijala se, ali detalje ne znamo, preko Diofanta dalje (on je vec pretstavljao izvesni stupanj razvitka) logicki i u velikoj liniji sve do zavrsetka u doba Abasida 9 veka, kako to dokazuje stanje znanja kod Alhvarizmia i Alsidzzia. Ono sto pored euklidovske geometrije znaci aticka plastika (isti oblikovni jezik u drugom ruhu), a pored 118

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

analize prostora polifoni stil instrumentalne muzike, to isto znaci pored algbere magiska umetnost mozaika arabeske. Ova umetnost, pocev od carstva Sasanida, pa kasnije od Vizantije, sve bogatije se razvija, sa svojim culno-neculnim uplitanjem organskih motiva, i isto tako visokih reljefa konstantinovskog stila sa onom neizvesnom dubokom tamom pozadine izmedu slobodno izdubljenih likova. Kao algebra prema anjic! koj aritmetici i zapadnjackoj analizi, tako se odnosi kupolasta crkva prema dorskom hramu i gotskoj katedrali. Nije Diofant bio bas veliki matematicar. Najveci deo onoga po cemu se njegovo ime spominje i ne stoji u njegovim spisima.- A ono sto u njima stoji sigurno nije potpuno njegova svojina. Njegov slucajni znacaj lezi u tome (po nasem znanju) sto je kod njega prvi put nadeno nesumnjivo novo osecanje broja. U poredenju sa majstorima koji jednu matematiku zavrsuju, kao sto su u antici Apolonije i Arhimed, a na Zapadu Gaus, Kosi, Riman, naci cemo nesto primitivno u Diofanta, pre svega u njegovim formulama; sto je do sada rado nazivano kasno-antickom dekadencijom. Kasnije ce se shvatiti i nauciti ceniti to »primitivno«, onda kada se bude procenila vrednost tobo/nje kasno-anticke umetnosti, do sada direktno preziranc, i kad se bude uvidelo da je ona izraz rano-arabIjanskog ,osecanja sveta koji se tek budi. Isto tako arhaicki, primitivno i trazilacki deluje matematika Nikole Orezmanskog episkopa iz Lizije-a (1323 do 1382), koji je prvi put na Zapadu upotrebio Slobodan nacin koordinata pa calc i stepena sa razlomljenim izloziteIjima, sto pretpostavlja osecanje broja, jos nejasno, ali neosporno, iako potpuno ne-anticko, ali takode ne-arabljansko. Potsetimo se, pored Diofanta, na rano-hriscanske sarkofage u rimskim zbirkama, a pored Nikole Orezmanskog na gotski odevene statue po nemackim katedralama, pa cemo naci nesto srodno i u matematickim nacinima misljenja koji, u oba slucaja, pretstavljaju isti rani stepen apstraktnog razumevanja. Stereometrisko granicno osecanje u poslednjoj rafiniranosti i eleganciji jednog Arhimeda, koje pretpostavlja inteligenciju svetskoga grada, bilo je davno iscezlo. Svuda na tlu rano-arabljanske kulture svet je bio nejasan, ceznjiv, mistican, a ne vise aticki vedar i slo119

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

bodno nastrojen. Svet je bio tek roden na ranom jednom tlu, a nije bio velikogradski kao Euklid i Dalamber1. Nije se vise imalo razumevanja za duboke i slozene tvorevine antickog misljenja, nego za nove, jos nejasne, tvorevine za koje se jos nije mogao naci jasni gradsko-intelektualni okvir. To je goticko stanje svih mladih kultura, kroz koje je prosla i antika u svoje rano-dorsko doba (iz koga sem keramike dipilon-stila nije nista ostalo). Tek u Bagdadu, u 9 i 10 veku, zreli majstori, koji ne izostaju iza Platona i Gausa, sproveli su i zavrsili koncepcije Diofantovog ranog vremena.

8 Qdlucno delo Dekartovo, cija se »geometrija« pojavila 1637, nije se sastojalo u tome sto je on uveo novu metodu ili novo glediste u oblasti tradicionalne geometrije — kako se to jos uvek govori — nego u konacnoj koncepciji jedne nove ideje broja, koja se izrazila u oslobadanju geometrije od optickog rukovanja konstrukcije i uopste odmerene i merljive duzi. Time je analiza beskonacnoga postala cinjenicom. Cvrsti, takozvani kartezijanski, koordinatni sistem, idealni prestavnik merljivih kolicina u polu-euklidovskom smislu, koji ima najveci znacaj u pretbodnoj epohi (kod Orezma, na primer), nije bio Dekartom dovrsen — kada se prodre u dubinu njegovih razmatranja — nego savladan i preden. Njegov savremenik Ferma bio je poslednji klasicni, zastupnik tog sistema. Na mesto culnog elementa konkretne duzi i povrsine — specificnog izraza antickog osecanja granice — javlja se apstraktno-prostorni (te prema tome ne-anticki) element tack'e, koja se od sada karakterise kao grupa priredenih cistih brojeva. Dekart je razorio (antickim tekstovima i arabljanskom tradicijom nasledeni) pojam kolicine( pojam culne dimenzije, i zamenio ga promenljivom vrednoscu polozajnog odnosa u prostoru. Da je to uopste bilo otstranjivanje geometri1 Aleksandrija prestaje da biva svet.ski grad u 2 veku posle Hrista i postaje masa kuca, zaostala iz vremena anticke oivilizacije, u ko.i'oj stanuje narod primitivnog osecanja, dusevno sasma drukcije nastrojen.

120

je, koja od sada u brojnom svetu analize samo prividno postoji, zavijena u veo anticke uspomene - - t o se previdelo. Rec »geometrija« ima apoliniski smisao koji se ne daje otstraniti. Pocev od Dekarta, toboznja »novija geometrija« je ili sinteticki postupak koji odreduje polozaj tacaka u prostoru, ne vise nuzno trodimenzionalnom (i to brojevima), ili analiticki postupak koji odreduje brojeve polozajem tacaka. A smeniti duzi tackama, znaci shvatiti pojam prostornosti cisto prostorno, ne vise telesno. Klasican primer ovog razaranja tradicionalne nasledene opticko-konacne geometrije izgleda mi da je pretvaranje funkcija ugla (koje su u jednom za nas jedva shvatljivom smislu bile u indiskoj matematici brojevi) u ciklometriske funkcije; pa onda, dalje, njihovo rastvaranje u redove, koji su u beskrajnom domasaju brojeva algebarske analize izgubili i najmanju uspomenu na geometriske tvorevine u Euklidovom stij lu. Kruzni broj TC, kao i osnova prirodnih logaritama e, pojavljuje se u celom ovom domasaju brojeva, radaju odnose koji niste sve granice nekadanje geometrije, trigonometrije, algebre, odnose koji nisu ni arite ni geometriske prirode i kod kojih niko vise ne misli na stvarno nacrtane krugove ili na stepene koje valja sracunavati.

Dok je anticka dusa dospela kroz Pitagoru, oko 450, do otkrica svoga, apoliniskog, broja kao merljive kolicine, nasla je dusa Zapada, kroz Dekarta i njegovu generaciju (Paskal, Ferma, Desarg), u tacno odgovarajuce vreme, ideju broja koja se rodila iz strasnog faustovskog nagona za beskonacnim. Broj kao cista kolicina, vezana za telesno prisustvo pojedinacne stvari, nr.lazi svoju suprotnost u broju kao cistom odnosu1. Ako sc anticki svet, kosmos, sme definisati iz one dub«l:c potrebe za vidljivom ogranicenoscu, kao brojiva suma materijalnih stvari, onda se nase osecanje sveta ostvaruje u slici beskrajnoga prostora u kome se sve 1 To tacno odgovara odnosu kovanog novca i dvoslrukog knjigovodstva u »novcanom misljenju« obeju kultura.

121

SPENGLER Prop&st Zapada

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

vidljivo oseca, prema bezuslovnome, kao uslovljeno, gotovo kao stvarnost drugoga reda. Simbol tog naseg sveta je odlucno naznaceni pojam -funkcije, koji ne postoji ni u jednoj drugoj kulturi. Funkcija nije nista drugo do prosirenje ma kojeg postojeceg pojma broja; ona je potpuno prelazenje iznad njega i njegovo savladivanje. Ne samo euklidovska, a s time i opste Ijudska geometrija koja pociva na svakodnevnom iskustvu dece i nenaucnika, nego i arhimedovska sfera elementarnog racunanja, aritmetika, prestaje time da postoji za stvarno znacajnu matematiku Zapadne Evrope. Postoji samo jos apstraktna analiza. Za antickog coveka, geometrija i aritmetika su bile savrsene i u sebi zatvorene nauke najviseg reda, obe opazajne, obe postupajuci sa kolicinama crtacki ili racunski. Za nas su one samo jos prakticna pomocna sredstva za svakodnevni zivot. Sabiranje i mnozenje, obe anticke metode racunanja sa kolicniama i sestre crtacke kon strukcije, iscezavaju potpuno u beskrajnosti funkcionalnih procesa. Bas stepen, koji je prvobitno samo nacelni znak za jednu odredenu grupu mnozenja (za proizvode istih cinilaca) biva novim simbolom eksponenta (logaritam) i njegovom primenom potpuno razdvojen (kompleksnim, negativnim, razlomljenim oblicima) od pojma kolicine i preveden u transcendentni svet odna sa, koji bi Grcima morao ostati nepristupacan, jer su oni poznavali samo pozitivne i cele stepene kao prets'tavnike povrsina i tela. Neka se pomisli na izraze kao:

1 a Sve duboke tvorevine koje su se brzo radale pocev od Renesansa: tvorevina imaginarnih i kompleksnih brojeva koje Kardan uvodi vec 1550, beskrajnih redova koji se teoriski sigurno zasnivaju 1666 Njutnovim velikim otkricem binomialnog pravila, Ic^aritama oko 1610, diferencialne geometrije, odredenog intcrrrala izumljenog od Lajbnica, mnozine kao nove brojne jedinice (koju je jos Dekart najavio), pa novi postupci kao neodredena integracija, razvijanje funkcija u redove, cak u be^krajne redove drugih' funkcija — sve to znaci pobedu nad popularno-culnim osecanjem broja u nama koje je moralo biti savladano duhom nove

matematike, jer je ona imala da ostvari novo osecanje sveta. Nije bilo do danas nijedne kulture koja bi prema delima druge, davno ugasene, imala toliko postovanja i odavala joj toliko casti, a koja bi joj, naucno, dozvolila tako veliik uticaj, kao sto je to bila zapadnjacka-u odnosu prema antickoj. Dugo je trajalo dok smo se ohrabrili da mislimo svojom mislju. U osnovi je uvek lezala stalna zelja da cinimo isto sto i antika. Ipak je svaki korak u ovom smislu znacio stvarno udaIjavanje od ideala kome se tezilo. Qtuda je istorija zapadnjackog znanja — istorija stalnog oslobadanja od antickog misljenja, oslobadanja koje se nije htelo no moralo iz dubine nesvesnoga. Tako se razvoj nove matematike pretvorio u jednu potajnu, dugu, najzad pobednicku, borbu protiv pojrna kolicine1.

10 Predrasude, u antickom duhu i smislu, sprecavale su nas da oznacimo pravi zapadnjacki broj kao takav na jedan nov nacin. Danasnji jezik niatematike falsifikuje stanje cinjenica i njemu se, pre svega, ima pripisati da jos danas i medu matematicarima vlada uverenje da su brojevi kolicine; bar na torn uverenju pociva nas pisani nacin obelezavanja. Ali, nov broj nije u pojedinim znacima koji sluze za izraz funkcije (x, n, 5), nego je on sama ta funkcija kao jedinica, kao element, promenljivi odnos koji se vise ne moze zatvoriti u opticke granice. Za nju bi bila potrebna jedna nova simbolika, na koju, u njenoj strukturi, ne bi uticali anticki nazori. Neka se uoci razlika izmedu dve jednacine - - ni ta rec ne bi smela da sjedini tako heterogene stvari — kao: 3X + 4X = 5X i xn + yn = zn (jednacina Ferma-ovog pravila). Prva se sastoji iz vise »antickih« brojeva ^kolicina), a druga je jedan broj druge vrste; to je, medutim, skriveno istovetnim nacinom pisanja, koji se razvio pod utiskom euklidovsko-arhimedovskih pretstava. U prvome slucaju znak jednakosti je utvrdivanje nepomicne veze odredenih, opipljivih, kolicina. U drugome, on pretstavlja jedan odnos koji postoji u jednoj grupi promenljivih, tako da izvesne promene To isto vazi za rimsko pravo i za kovani novae. /

122

123

SPENGLER Propast Zapada

nuzno povlace kao posledice druge. Prva jednacina ima za svrhu odredivanje (merenje) jedne konkretne kolicine, »rezultata«, a druga nema uopste rezultata, vec je samo slika i znak jednog odnosa koji za n > 2 (to je cuveni Ferma-ov problem) verovatno iskljucuje cele brojeve. Grcki matematicar ne bi razumeo sta se upravo hoce ovim operacijama cija krajnja svrha nijc nikakvo »izracunavan j e«. Pojam nepoznatih zavodi potpuno u zabludu kada se primeni na slova u Ferma-ovoj jednacini. U prvoj, »antickoj, x je kolicina, odredena i merljiva, koja ima tek da se pronade. U drugoj za x, y,,2., n rec »odrediti« nema nikakvog smisla, sledstveno tu mi ne idemo za pronalazenjem vrednosti tih simbola, sledstveno oni nisu brojevi u plasticnom smislu, vec znaci za jednu vezu, kojoj nedostaju oznake kolicine, oblika i jednoznacnosti, znaci za jedan beskraj mogucih polozaja istog karaktera, koji pretstavljaju »broj« tek onda kada se shvate kao jedinstvo. Cela jednacina je, ovako napisana znacima, ustvari jedan jedini broj; a x, y, z su isto tako mali brojevi kao i znaci + ili =. Jer vec pojmom iracionalnih, potpuno i stvarno antihelenskih brojeva, pojam konkretnog odredenog broja bio je u najdubljoj osnovi iscezao. Od sada, ovi brojevi ne pretstavljaju vise pregledni niz rastucih, diskretnih, plasticnih kolicina, nego pre svega jednodimenzionalni kontinuum na kome svaki presek (u smislu Dedekinda) pretstavlja jedan »broj«, koji jedva jos sme da nosi to staro ime. Za anticki duh izmedu 1 i 3 ima samo jedan broj, a za zapadnjacki beskrajna mnozina brojeva. Uvodenjem imaginarnih / - 1 = i) i kompleksnih brojeva (opsteg oblika a + bi), koji prosiruju liniski kontinuum u savrseno transcendentnu tvorevinu brojnog tela, a ovo je skupni pojam mnozine jednovrsnih elemenata, u kome svaki presek pretstavlja brojnu ravan tj. beskrajnu mnozinu manje potencije, (otprilike nesto kao skupni pojam .svih stvarnih brojeva) — svaki ostatak anticko-popularne opipljivosti bio je razoren. Ove brojne ravni, koje u teoriji funkcija, pocev od Kosi-a i Gausa, igraju vaznu ulogu/jesu ciste mislene tvorevine. Cak i pozitivni iracionalni broj, kao / 2, mogao je u neku ruku biti negativno shvacen za anticko misljenje, iskljuciv ga kao broj - kao d'pprjToj" i d'loyocr; - - a iz124

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

razi kao x + yi potpuno su sa one strane svih mogucnosti antickog misljenja. Na prosirenju (aritmetickih zakona na celokupnu oblast kompleksnoga (u kojoj oblasti ti zakoni ostaju stalno primenjivi) pociva teorija funkcija, koja sad, najzad, pretstavlja zapadnjacku matematiku u punoj njenoj cistodi, obuhvatajuci u sebi, i uvlaceci ih' u sebe, sve pojedinacne oblasti. Tek time postaje ova matematika potpuno primenjiva na sliku dinamicke fizike Zapada koja se istovremeno razvija, dok je anticka matematika tacan korelat onoga sveta plasticnih pojedinacnih stvari sa kojima radi staticka fizika pocev od Leukipa do Arhimeda, i teoriski i mehanicki. Klasicni vek ove barokne matematike — kao suprotnost jonskom stilu - - jeste 18 \ek, koji vodi od odlucnih otkrica Lajbnica i Njutna, preko Ojlera, Lagranza, Laplasa, Dalambera, do Gausa. Razvoj te niocne duhovne tvorevine dogodio se kao cudo. Jedva 'se poverovalo u ono sto se videlo. Nalazile su se istine za istinama, koje su fihim duhovima skepticki nastrojenog veka izgledale nemogucne. Tu spada rec Dalamberova: »Allez en avant et la ioi vous viendra«. (To se odnosilo na teoriju diferencialnog kolicnika). Izgledalo je da se cak i logika buni i protivi, da sve pretpostavke pocivaju na greskama, pa ipak - - doslo se do svrhe. Vek uzvisenog zanosa za produhovljene, telesnom oku izmaknute, oblike — jer pored onih majstora analize stoje i Bah, Gluk, Hajdn, Mocart -- vek u kojem jedan mali krug izabranih i dubokih duhova raskosno uziva u najrafinovanijim otkricima i srnelostima (iz koga su iskljuceni Kant i Gete) - - taj vek odgovara po svojoj sadrzini tacno najzrelijem veku jonike, vekti Eudoksosa i Arhitasa (440—350) - - tu se moraju dodati i Fidija, Poliklet, Alkamenes i gradevine na Akropolju — veku u kome se rascvetao raskosno svet oblika anticke matematike i plastike u punom obilju svojih mogucnosti -- i u kome se i dovrsio. Tek sada moze se u potpunosti sagledati elementarna suprotnost anticke i zapadnjacke dusevnosti. Nema u celokupnoj slici istorije viseg Ijudstva nicega sto bi, u sustini, bilo tako tude jedno drugom kao te dve dusevnosti — izmedu kojih su postojali toliki i tako jaki istoriski odnosi. I bas zato sto se suprotnosti do125

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

SPENGLER Propast Zapada diruju, sto one ukazuju na — moze biti — nesto zajednicko u poslednjoj dubini bica - - nalazimo u zapadnjackoj, faustovskoj dusi ono ceznjivo trazenje ideala apoliniske duse. Ona je ovu volela vise od svih ostalih i zavidela joj na snazi-kojom se ova predavala cisto culnoj sadasnjici. 11

Primeceno je da u praljudstvu, kao i u detetu,nastupa jedan unutrasnji dozivljaj, jedno rodenje naseg »ja«, pomocu koga i jedno i drugo shvataju smisao broja, te time iznenada steknu jedan okolni svet koji se odnosi na »ja«. Cirn se pred zacudenim pogledom ranoga coveka izdigne u velikim crtaina, iz haosa utisaka, ovaj svet koji se rada, svet uredenoga prostranstva, svet osniisIjenog postalbga, cim duboko proosecana neopoziva suprotnost tog spoljasnjeg sveta prgma svetu sopstvene duse pruzi svesnome zivotu pravac i oblik: odmah se budi praosecanje ceznje u toj dusi, iznenada svesnoj svoje usamljenosti. To je ceznja za svrhom postajanja za ispunjavanjem i ostvarenjem' svega unutrasnje moguceg, za razvojem ideje sopstvenog bica. To'je ceznja deteta, ceznja koja ulazi u svest kao osecanje nezadrzivog pravca, sve jasnijeg i jasnijeg, a koja se kasnijc javlja pred zrelim duhom kao strahobna, zamamljiva. neresljiva zagonetka vremena. Reel »proslost i buducnost« dobile su odjedliom sudbonosno znacenje. AH ta ceznja, potekla iz obilja i blazenstva unutrasnjeg postajanja, istovremeno je u najdubljoj dubini svake duse i strah. Kao sto je i svako postajanje upravljeno na ono sto je vec postalo, sa cim ce se i zavrsiti, tako i praosecanje postajanja, ceznja, dodiruje vec i ono drugo prastanje, strah. U sadasnjosti oseca se proticanje; u proslosti lezi prolaznost. Tu je koren vecnoga straha pred neopozivim, postignutim, konacnim, pred prolaznoscu, pred svetom vec ostvarenim u kome je sa granicom rodenja u isti mah postavIjena i granica smrti; koren straha pred trenutkom u kome je moguce ostvareno, zivot unutrasnje ispunjen i zavrsen, gde je svest stigla do svrhe. To je onaj duboki strah bd sveta u dusi deteta, koji nikada ne na-

126

pusta viseg coveka, pesnika, umetnika, vernika, u njegovoj beskrajnoj usamljenosti) stijah od stranih sila, koje se, velike i pretece, zaodevene u culne pojave, pomaljaju pred svetom koji tek progleda. I pravac svega postajanja, u njegovoj neumoljivosti — neoKrtIjivosti — ljudska teznja za razumevanjem obelezava imenom kao nesto strano i neprijateljsko, da bi vezala to »vecno neshvatljivo«. Neshvatljiyo je potpuno da se buducnost pretvara u proslost; i to daje vreme' nu, nasuprot prostoru, ono protivrecno »strasno«, sumnjivo, ono sto mori, a od cega se nijedan znacajan covek ne moze potpuno odbraniti. Strah od sveta sigurno je najstvaralackije od svih praosecanja. Njemu covek ima da zahvali za najzrelije i najdublje oblike i likove ne samo svesnog unutrasnjeg zivota vec i njegovog ogledanja u bezbrojnim tvorevinama spolj-asnje kulture. Kao tajna melodija, koju ne cuje svako, strah hodi kroz oblikovni jezik svakog .pravog 'unietnickog dela, svake intimne filozofije, svakog znacajnog dela; on je i u osnovi velikih problema svake matematike, a tu ga jos ponajmanje njih oseca. Samo unutrasnje izumrli (Sovek kasnih gradova, Hamurabijevog Babilona, ptolomejske Aleksandrije, islamskog Bagdada, danasnjeg Pariza i Berlina( samo cist intelektualni sofist, senzualist i darvinist, gubi taj strah ili ga odrice stavljajuci izmedu sebe i tog stranog i strasnog -- jedno »naucno glediste« bez tajni. Dok se ceznja vezuje za ono neshvatljivo »nesto« cije se tvorevine (u hiljadu oblika, neuhvatljiyib) rec' ju »vreme« vise skrivaju no oznacavaju, praosecanje straha nalazi svoj izraz u duhovnim, shvatljivim simbolima, sposobnim da se uoblice, simbolima prostira-, nja. Tako se u budnoj svesti svake kulture, a u svakoj na drugi nacin, nalaze protiv oblici vremena i prostora, pravca i prostornosti. Oni prvi leze u osnovi ovih drugih, kao sto je i postajanje u osnovi onome sto je postalo; oni prvi oslobocteni duhovne sile, ovi drugi sluzeci joj; oni prvi mogu se samo dozivljavati, ovi drugi samo saznavati. Jer i ceznja lezi u osnovi straha, ona postaje strahom, a ne obrnuto. Hriscanski iz. raz za suprotni smisao oba ova osecanja sveta jeste: »Bojati se Boga i ljubiti Ga«. Iz duse' celokupnog praljudstva, te i najranijeg detinjstva, izdize se nagon da se element stranih sila 127

SPENGLER Propast Zapada

(koje su neumoljivo prisutne u svemu prostornom, u prostoru i kroz njega veze), da se savlada, da se sa njime pomiri - - da »se sazna«. U krajnjoj liniji to je sve isto. Boga saznati — znaci u mistici svih ranih vremena: uciniti ga sebi sklonim, u sebi ga prisvojiti sebi, preklinjati ga i zaklinjati. To se desava jednim »imenom«, jednom recju, koja se naziva numen, kojom se doziva, priziva; ili oblicima kulta kojima prisustvuje jedna tajna sila. Kauzalno, sistematsko saznanje, stavljanje granica pomocu pojmova i brojeva, najfiniji je ali i najmocniji oblik te odbrand. Covek tek tim jezikom postaje covek. U recima sazrfelo saznanje pretvara neodoljivom nuznoscu haos prvobitnih. utisaka u »prirodu«, za koju postoje zakoni kojima se ona mora pokoravalf, a »svet po sebi« u »svet za nas«'. Ono umiruje strah od sveta, ukrocujuci ono sto je strano i tajanstveno, uoblicavajuci ga u shvatliivti stvarnost, vezujuci ga kao tuc cvrstim pravilima na metnutog, intelektualnog oblikovnog jezika. To je ideja o »tabu«, koja u dusevnom zivotu svih primitivnih ljudi igra odlucnu ulogu, a cija nam je prvobitna sadrzina tako daleko da se ta rec ne moze vise preneti ni u jedan zreli kulturni jezik. Strah bespomocni, sveti zazor, duboka napustenost, seta, mrznja, mracne zelje za priblizavanjem, ujedinjenjem, udaljavanjem - - sva ta osecanja punog oblika zrelih dusa gubi se, u detinjastom stanju, u jednoj tupoj neodlucnosti. Dvostruki smisao reci »zaklinjati«, koja ujedno znaci i savladati i moliti, moze da ucini jasnijim smisao onog mistickog cina kojim za ranog coveka postaje »tabu« ono sto je strano i ono cega se on boji. Zazor, bojazljivi, od svega onoga sto je od njega nezavisno, stavljeno, zakonito, od stranih sila u svetu — to je izvor svakog elementarnog davanja oblika. U pravremenima, on se ostvaruje u ornamentu i brizljivim ceremonijama i ritusima, strogim pravilima primitivnog saobracanja. Na visini velikih kultura, ovi su oblici, ne izgubvsi u osnovi oznake svog porekla (karakter vezivanja i zaklinjanja), narasli u savrsene oblikovne svetove pojedinih umetnosti, religioznog, 1 U caroliji »imenovanja« nije se ndsta promenilo po obliku pocev od divljaka pa sve do naisayremeni)e nauke, koja sebi podvrgava stvari kujuci za njih imena, naime strucne izraze.

128

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva prirodnjackog, a pre svega matematickog misljenja. Njihovo zajcdnicko sredstvo, jedino koje poznaje dusa u ostvarivanju, jeste simboliziranje prostornosti, prostora ili stvari, pa bilo to simboliziranje u koncepcijama apsolutnog svetskog prostora Njutnove fizike ili u unutrasnjicama gotickih katedrala i mavarskih moseja, ili u atmosferskoj beskrajnosti slika Rembrantovih i njenog ponovnog dolaska u mracnim tonskim svetovima betovenovskih kvarteta, bilo ono u pravilnim poliedrima Euklidovim, bilo u partenonskim skulpturama, ili u piramidama staroegipatskim ili u nirvani Budinoj ili u distanci dvorskih obicaja pod Sezostrisom, Justinijanom I i Lujem XIV, ili u Eshilovoj, Plotinovoj, Danteovoj ideji o Bogu, ili, najzad, u danasnjoj tehnici koja obavija zemljinu kuglu svojom prostornom energijom.

12 Vratimo se matematici. Ishodna tacka, videli smo, svakog antickog davanja oblika bila je: red onoga sto je postalo, ukoliko je ono prisutno, pregledno, merIjivo, brojivo. Zapadnjacko, goticko, osecanje oblika, osecanje jedne za daljinama ceznjive duse, bez mere, sa silnom voljom, izabralo je znak cistoga, ne-opazajnoga, bezgranicnoga prostora. Ne varajmo se o uskoj uslovljenosti takvih simbola, koji nam lako izgledaju kao u sustini podjednaki, kao opste vazeci. Nas beskrajni svetski prostor, o cijem postojanju kao da ne treba ni gubiti reci, za antickog coveka ne postoji. On ga sebi ne moze ni pretstaviti. Helenski kosmos, sa druge strane pak, cija duboka otudenost za nas nacin shvatanja nije morala tako dugo da ostane nezapazena, Helenu je nesto sto se samo po sebi razume. Ustvari, apsolutni prostor nase fizike jeste oblik koji je nastao sa mnogim, izvanredno zapletenim i precutnim pretpostavkama, i to jedino i samo iz nase dusevnosti kao njena slika i njen izraz, i jedino je za nas nacin budnoga bitisanja stvaran, nuzan i prirodan. Prosti pojmovi su uvek najtezi. Njihova prostota sastoji se u tome sto beskrajno mnoge stvari, koje se ne dadu izreci, uopste i ne treba da budu recene, jer su one za Ijude ovoga kruga osecajno osigurane - - a te stvari i jesu svakako stoga za strane Ijude potpuno 129

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva f

nepristupacne. To vazi za specificno zapadnjacku sadrzinu reel »prostor«. Celokupna matematika, od Dekarta na ovamo, sluzi teoriskom tumacenju ovog velikog simbola, ispunjenog ireligioznom sadrzinom. Fizika, pocev od Galileja, hoce samo to. Anticka fizika i matematika sadrzinu te reel uopste i ne poznaju, I ovde su cinjenicno stanje zavila u veo i zamaglila ona anticka imena koja smo zadrzali iz literarnog nasleda od Grka. Geometrija se zove vestina merenja, aritmetika vestina brojanja. Zapadnjacka matematika nema nikakva posla sa oba ova nacina ogranicavanja, ali ona za sebe nije nasla novo ime. Rec »analiza« ni izdaleka ne kazuje sve. Anticki covek pocinje i zavrsava svoja razmatranja pojedinacnim telom i njegovim granicnim povrsisinama, kojima pripadaju posredno kupini preseci i krive viseg reda. Mi, u osnovi, poznajemo samo apstraktno prostorni element tacke, koji, van opazajnosti,1 bez mogucnosti merenja i imenovanja, pretstavlja samo jedno srediste za odnose. Prava je za Grka merIjiva ivica, za nas neograniceni kontinuum tacke. Lajbnic navodi kao primer za svoje infinitezimalno inacelo pravu koja je granicni slucaj kruga sa beskrajnim poluprecnikom, dok tacka pretstavlja drugi granicni slucaj. A za Grka je krug povrsina, i problem se sastojj u tome da se ona svede na merljivi oblik. Toko je kvadratura kruga bila klasicni granicni problem za duk antickih ljudi. Izgledalo im je da je najdublji od svih problema oblika sveta: da se krivom ogranicene povrsine, ne menjajuci velicinu, pretvore u pravougaonike i time ucine merljivima. Za nas je otuda postao beznacajni postupak da se broj n pretstavi algebarskim sredstvima, a da se pri tome i ne govori o geometriskim slikama. Anticki matematicar poznaje samo ono sto vidi i opipljivo shvata. Gde prestane ogranicena, ogranicljiva, ofiiglednost, ta tema njegove misli, tu se zavrsava i njegova nauka. Zapadnjacki matematicar se odmah upucuje (cim se oslobodi antickih predrasuda i , pripadne sam sebi) u potpuno apstraktnu oblast beskrajnih brojnih raznovrsnosti od n (a ne vise samo tri) dimenzija, u kojima njegova takozvana geometrija vise nema potrebe za opazajnom pomoci, a u najvecem broju slucajeva mora da ne oseca tu potrebu. Kad an-

130

ticki covek hoce da pruzi umetnicki izraz svoga osecanja oblika, on pokusava da ljudskome telu u igri i u rvanju dadne, u mermeru i bronzi, onaj stav koji dostize samo u povrsinama i u konturama svoj maksimum mere i smisla. A pravi umetnik Zapada zatvara oci i gubi se u domasaju jedne bestelesne muzike, u kojoj harmonija i polifonija vode u tvorevine savrseno 5>sa one strane«, tvorevine koje leze daleko od svih mogucnosti optickih odredbi. Neka se pomisli na to sta podrazumeva pod »figurom« jedan atinski vajar a sta jedan severnjacki, kontrapunktist, pa ce se predoceti suprotnost oba sveta, obe matematike. Grcki matematicari cak upotrebljavaju rec crapa za geometrisko telo. Sa druge strane tu istu rec upotrebljava i pravni jezik za licnost kao suprotnost stvafi (atbiiara kat npaviiara: personae et res). Zato anti5ki, cell, telesntbroj i nehotice trazi odnos prema postanku telesnog coveka (aG>[ta). Broj 1 jedva se jos oseca kao pravi broj. On je dpxrj, pra-materija niza brojeva, pra-izvor svih pravih brojeva, a time i svake kolicine, svake mere, svega sto je stvar. Znak za jedinicu bio je u krugu pitagorejaca ujedno i simbol majcinog krila, izvora zivota. A 2, prvi pravi broj, koji dvostruci jedinicu, stavljen je zato u odnos prema muskom nacelu i znak mu je bio jedno podrazavanje falusu. Sveto 3 pitagorejaca, najzad, oznacavalo je cin sjedinjavanja coveka i zene, radanje (eroticko tumacenje procesa, jedino vrednosnih za antiku, umnozavanja kolicina, radanja kolicina, sabiranja i mnozenja — lako je razumljivo), te je znak za 3 bio sjedinjenje znakova za 1 i za 2. Otuda pa'da nova svetlost na vec pomenuti mit o drskosti otkrivanja iracionalnoga. Iracionalno, u nasem nacinu izrazavanja primena beskrajnih decimalnih razlomaka, znacilo je razaranje organsko-telesnog reda koji rada i koga su bogovi postavili. Nema sumnje da je pitagorejska reforma antickoj religiji opet postavila za osnovu prastari kult Demetre. Demetra je srodna Geji, majcici-zemlji. Postoji dubok odnos izmedu njenog obozavanja i ovog uzvisenog shvatanja brojeva. Tako je antika, unutrasnjom nuznoscu, postepeno postala kulturom maloga. Apolinska dusa pokusala je da smisao svega sto je postalo savlada nacelom pregledne i sagledne granice; njen »tabu« bio je upravljen

131

SPENGLER Propast Zapada

na neposrednu sadasnjicu i bliskost onoga sto je strano i tude. Sto je bilo znatno daleko, sto nije bilo vidIjivo, nije ni postojalo. Grk, kao i Rimljanin, zrtvovao je bogovima onog predela u kome je stanovao: svi ostali iscezavali su iz njegovog vidokruga. Kao sto je Grku nedostajala rec za »prostor« (mi cemo se stalno vracati na snaznu simboliku takvih jezickih pojava), tako mu nedostaje i nase osecanje pejsaza, osecanje za vidike, izglede, daljine, oblake, pa i za pojam dom'ovine koja se nadaleko pruza i obuhvata veliku naciju. Domvina je za antickog coveka ono sto on moze da sagleda sa tvrdave svog ocinskog grada, ne vise. Ono sto je lezalo sa one strane ove opticke granice njegovog politickog atoma, bilo je strano, bilo je cak neprijateljsko. Tu vec pocinje strah antickog bitisanja i to objasnjava strasno ogorcenje kojim su se ti sicusni gradovi medusobno unistavali. Polis jc najmanji od svih mogucih oblika drzave i njegova politika je izrazita politika blizine, sasma suprotno nasoj kabinetskoj diplomatiji, politici bezgranicnosti. Anticki hram, koji se moze obuhvatiti jednim pogledom, najmanji je od svih klasicnih tipova gradevinskih. Geometrija od Arhitasa do Euklida zanima se, a to pod njenim uticajem cini i danasnja skolska geometrija, malim prirucnim likovima i telima, te joj tako i ostaju sakrivene teskoce koje se pojavljuju pri zasnivanju likova astronomskih dimenzija koji ne dopustaju vise svuda primenu euklidovske geometrije1. Inace bi fini aticki duh mozda jos tada naslutio nesto o problemu ne-euklidovskih geometrija, jer primedbe protiv poznatog aksioma o paralelnima2, ciji je sumnjivi pa ipak nepopravljivi stav jos rano izazvao negodovanje, dodirivale su izbliza takvo jedno odlucno otkrice. Kao sto je antickom smislu bilo samo po sebi razumljivo iskljucivo posmatranje bliskoga i maloga, tako je nama samo po sebi razumljivo posmatranje beskrajnoga, 1

U savremenoj astronomiji pocinie danas primena ne-euklidovskih geometrija. Pretpostavka jednog neogranicenog ali konacnog krivog proatora, koji je ispunjen zvezdanim sistemom sa precnikom otprilike 470 miliona zemljinih otstojanja, dqvela bi do pretpostavke iedne kontra-slike sunceve koja nam se pojavljuje kao zvezda srednje jasnoce. 2 Da je kroz jednu tacku moguca samo jedna paralelna prema datoj pravoj: stav koji se ne da dokazivati. 13?

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

onoga sto premasa granice cula vida. Sva matematicka gledista koja je Zapad otkrio ili pozajmio bila su, razume se samo po sebi, podvrgnuta oblikovnom jeziku infinitezimalnoga, i to davno pre no sto je otkriven pravi diferencialni racun. Arabljanska algebra, indiska trigonometrija, anticka mehanika, utelovljuju se, bez daljeg, u analizu. Bas »najocigledniji« stavovi elemntarnog racuna, recimo 2 x 2 = 4, postaju, sa analitickih tacaka gledista, problemi cije resenje uspeva tek izvodenjima iz nauke o mnozinama (a u mnogim pojedinostima jos su i neuspeli). To bi Platonu i njegovom vremenu sigurno izgledalo kao ludost i kao dokaz za potpuni nedostatak matematicke obdarenosti. U neku ruku moze se geometrija obradlvati algebarski, a algebra geometriski, sto znaci iskljuciti oko ili ga pustiti da vlada. Ono prvo smo mi ucinili, a ono drugo Grci. Arhimed, koji u svojim lepim sracunavanjima spirale dodiruje izvesne opste cinjenice koje leze i u osnovama metode odredenog integrala u Lajbnica, podreduje odmah stereonietriskim riacelima svoje u najvecoj meri savremene postupke (kad se povrsno posmatraju). Jedan Hindus bi, u slicnom slucaju, kao samo po sebi razumljivo, nasao otprilike neku trigonometrisku formulaciju1.

13 Iz osnovne suprotnosti antickih i zapadnjackih brojeva proistice jedna isto tako duboka suprotnost od nosa u kome stoje elementi svakoga od tih brojnih svetova medusobno. Odnos kolicina je srazmera, a odnos odnosaja sadrzi se u sustini funkcije. Obe reel imaju, prevalizaleci domasaj matematjke, najvece znacenje za tehniku obeju pripadajucih umetnosti, plastike i muzike. Ako se potpuno apstrahuje od smisla koji rec »proprcija« ima za podelu pojedinacne statue, bas tipicna anticka umetnicka dela: statua, reljef i fresko, dozvoljavaju uvelicavanje i umanjavanje merila; to su reci koje za muziku uopste nemaju nikakav smisao. Pomislimo na umetnost tema ciji su predmeti, u sus1 Sta je »staroindisko« u nama poznatoj indiskoj rnatematici fdakle onoj pre Bude) ne moze se danas vise utvrditi. *

133

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

tini, bili: smanjivanja motiva plastike prirodne' velicine. U teoriji funkcija pak, odlucan je pojam transformacije grupa, a muzicar ce potvrditi da slifine formacije cine bitni /leo novije nauke o kompoziciji. Potsecam samo na jedan od najfinijih instrumentalnih oblika 18 veka: tema con variazioni. Svaka proporcija pretpostavlja stalnost, svaka transformacija promenljivost elemenata. Neka se sravne stavovi o podudarnosti u Euklida, ciji dokaz pociva stvarno na odnosu 1 : 1, i moderno izvodenje tih stavova pomocu funkcija ugla.

14 Konstrukcija — koja u sirem smislu obuhvata sve metode elementarne aritmetike — jeste alfa i omega matematike: spravljanje jednog pojedinacnog i vidljivo prisutnog lika. Sestar je dleto ove druge likovne umetnosti. Nacin rada pri istrazivanjima teorije funkcija, cija svrha nije rezultat u vidu kolicine nego diskusija opstih formalnih mogucnosti, moze se oznaciti kao neka vrsta nauke o kompoziciji, blisko srodne muzikalnoj nauci o torn predmetu. Citav niz pojmova muzicke teorije dao bi se primeniti, lako i odmah, na analiticke operacije fizike (vrsta tona, fraziranje, hromatika i drugo) — i pitanje je da poneki odnosi time samo ne bi dobili u jasnoci. Svaka konstrukcija potvrduje, svaka operacija odrice ono sto je vidljivo, prva izradujuci opticki dato, a druga rastvarajuci ga. Tako se pojavljuje jos jedna suprotnost u obe vrste matematickih postupaka: anticka matematika maloga posmatra konkretni pojedinacni slucaj, sracunava odredeni zadatak, izvodi samo jedanput konstrukciju. Matematika beskonacnoga obraduje citave klase formalnih mogucnosti, grupe funkcija, operacija, jednacina, krivih, i to ne sa obzirom na njihov kakav bio rezultat, vec na njihov tok. Takt> je vec od dve stotine godina (cega su sadanji matematicari jedva svesni) nastala ideja opste morfologije matematickih operacija, koja se sme Oznaciti kao pravi smisao celokupne novije matematike. Tu se otkriva jedna obuhvatna teznja zapadnjacke duhovnosti uopste, koja ce nadalje bivati sve jasnija, jedna teznja ko134

ja je iskljueiva svojina faustovskog duha i njegove kulture i koja ni u jednoj drugoj srodne namere ne nalazi. Velika vecina pitanja koja zanimaju nasu matematiku kao njeni najsvojstveniji problemi (odgovarajuci kvadraturi kruga u Grka) f na pr. ispitivanje konvergencije beskrajnih redova (Kosi), ill pretvaranje eliptickih ill uopste algebarskih integrala u visestruke periodicke funkcije (Abel, Gaus), bila bi »starima«, koji su jednostavne odredene kolicine trazili "za rezultate, verovatno izgledala kao duhovita igranja^ malo nastrana. A za siroki popularni krug i danas je to tako. Nista nema nepopularnije od moderne matematike. I u tome je nesto od simbolike beskrajne daljine, distance. Sva velika dela Zapada, od Dantea do Parsifala, jesu nepopularna, sva anticka, od Homera do pergamonskog oltara, jesu popularna, i to u najvisem stepenu.

15 I tako se najzad okuplja sva sadrzina zapadnjackog misljenja (u brojevima) u jedan klasicni granicni problem faustovske matematike, koji sacinjava kljuc za onaj tesko pristupacni pojam beskrajnoga -- -faustovski beskrajnoga - - potpuno dalek od beskonacnosti arabljanskog i indiskog osecanja sveta. Radi se o teoriji granicne vrednosti, bilo da se broj shvati, u pojedinostima, kao beskrajni red, bilo .kao kriva, bilo kao funkcija. Ova granicna vrednost je najstroza suprotnost antickoj (do sada ne tako nazvanoj) granicnoj vrednosti, koja je u klasifinom granicnom problemu kvadrature kruga bila pod diskusijom. Sve do u 18 vek, euklidovsko-popularne predrasude zamracile su smisao diferencialnog nacela. Ma koliko se oprezno primenjivao pojam beskrajno malog, uvek uz njega^ostaje jedan laki moment anticke stalnosti, privid kolicine, iako je ni Euklid, kao takvu, ne bi priznao. Nula je konstanta, ceo broj u linearnom kontinuum-u izmedu —1 i +1, Ojleru je skodilo, i mnogima posle njega, u analitickim ispitivanjima sto je diferenciale smatrao za nule. Tek od Kosi:a konacno uvedeni pojam granicne vrednosti otstranjuje taj ostatak antickog osecanja broja i cini infinitezirrialni racun jednim neprotivrecnim sistemom. Tek korak od »beskrajrio male kolicine« do »donje granicne vrednosti svake mo-

-135

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

guce konacne kolicine« vodi koncepciji promenljivog broja, koji se krece u svakoj od nule razlicitoj konacnoj kolicini, a sam, dakle; ne nosi vise ni najmanju oznaku kolicine. Granicna vrednost u ovom konacnom obliku nije vise uopste »ono cemu se priblizava«. Ona pretpostavlja to samo priblizavanj e, taj proces, lu operaciju. Ona nije stanje, nego odnosaj. Ovde, u odlucnom problemu zapadnjacke inatematike, otkriva se iznenada da je nasa dusevnost istoriski nastrojena*.

16 , Osloboditi geometriju opazaja, algebru pojma kolicine, obe spojiti u mocnu zgradu teorije funkcija sa one strane elementarnih granica konstrukcija i racuna: to je bio veliki put zapadnjackog misljenja u brojevima. — Tako se anticki, stalni, broj rastvorio u promenljivi. Geometrija, postavsi analiticka, izgubila je ,sve konkretne oblike. Ona zamenjuje matematicko telo — na cijoj su nepomicnoj slici nalazene geometriske vrednosti — apstraktno-prostornim odnosima, koji, najzad, uonste ne mogu ni da se primene na cinjenice culno-prisutnih opazaja. Ona prvo smenjuje opticke tvorevine Euklidove geometriskim mestima u odnosu na koordinatni sistem ciji se pocetak moze proizvoljno izabrati. Ona svodi, zatim, predmetno bice geometriskog objekta na zahtev da, za vrenie operacije (koja je upucena na jednacine a ne vise na merenja), izabrani sistem ne sme da se menja. Uskoro se koordinate shvataju samo jos kao ciste vrednosti, koje ne pretstavljaju toliko polozaj tacaka kao apstraktnih prostornih elemenata, koliko ga samo reprezentuju i zamenjuju. Broj, granica onoga sto je postalo, nije vi§e simbolicki pretstavljen slikom jedne figure, nego slikom jedne jednacine. »Geometrija« izvrce svoj smisao: kordinatni sistem kao slika iscezava, a tacka je sada potpuno apstraktna brojna grupa. Arhitektura Renesansa prelazi, novacenjima Mikelandzela i Vinjole, u barok: to je tacna slika ovog unutrasnjeg preobrazaja analize. Na fasadama palata i crkava postaju culne ciste linije nestvarnima. Na mesto jasnih koordinata fio1 »Funkcija, pravo shvacena, jeste bide zamisljeno u akcrji« (Gete).

136

rentinsko-rimskih polozaj a stubova i raspodele spratova, pojavljuju se »infinitezimalni« element! izvijenih, tekucih, gradevinskih delova, voluta, kartusa. Konstrukcija iscezava u obilju dekorativnoga, matematicki receno: funkcionalnoga; stubovi i pilastri, po grupama i snopovima skupljeni, provlace se, bez odmorista za oko, kroz frontove, skupljaju se i rasturaju; povrsine zidova, tavanice, spratovi gube se u poplavi struktura i ornamenata, iscezavaju i raspadaju se pod svetlim utiscima boja. A svetlost, koja titra nad ovim oblikovnim svetom zreloga baroka (od Berninia oko 1650 do rokoko-a u Drezdi, Becu, Parizu), postala je cisto muzikalni element. Drezdenski Zwinger - - t o je jedna simfonija. Sa matematikom razvila se u 18 veku i arhitektura u svet oblika sa muzikalnim karakterom.

17 Na putu ove matelnatike morao je najzad nastupiti trenutak kada su se ne samo granice vestackih geometriskih slika nego i granice cula vida osetile uopste, sa strane teorije kao i od strane same duse (u njenom naletu za bezobzirnim izrazom svojih unutrasnjih mogucnosti), kao granice, kao smetnja, kojom je, dakle, ideal transcendentne prostornosti stao nacelno nasuprot ogranicenim mogucnostima neposrednp videnog. Anticka dusa, koja je punoni odanoscu prema platonovskoj i stoickoj »ataraksiji« pustala da vazi i da vlada ono sto je culno i koja je svoje velike simbole — kako to dokazuje eroticki skriveni smisao pitagorejskih brojeva — pre primala no sto ih je davala, nije mogla telesno »sada« i »ovde« nikada voljno da prekoraci. A dok se pitagorejski broj otkriva u bicu datih pojedinacnih stvari u prirodi, broj Dekartov, i matematicara posle njega, bio je nesto sto se morale osvajati i zadobijati, jedan gospodarski apstraktni odnos, nezavisan od svake culne datosti i u svako doba spreman da ta nezavisnost prema prirodi odrzi u vaznosti. Volja za moci (da upotrebimo Niceovu veliku formulu) lezi i u ovoj energiji zapadnjackog broja nasuprot opazaju, volja koja obelezava stav severnjacke duse prema svetu, pocev od najranije gotike Eda, katedrala, krstaskih ratova, pa i od osvajackih Vikinga i Gota. To je »dinamika«. U apoliniskoj 137

SPENGLER Propast Zapada

matematici sluzi duh oku, u fauslovskoj duh savladuje oko. Matematicki, »apsolutni«, tako potpuno ne-anticki, prostor nije bio vec od samog pdcetka — a to matematika u svome bojazljivom postovanju helenskih tradicija nije se usudivaia da primeti — neodredena prostornost dnevnih utisaka, popularnog slikarstva, ioboznjeg jednoznacnog i pouzdanog apriornog opazaja Kantovog, vec cisti apstrakttim, idealni i neispunljivi postulat duse, kojoj je sve manje bila dovoljna culnost kao izrazajno sredstvo i koja se najzad, strasno od nje odvratila. Unutrasnje oko se probudilo. Sada su tek duboki mislioci osetili da euklidovska geometrija, jedina i tacna za naivni pogled svih vremena, posmatrana sa ovog visokog stanovista, nije nista drugo do hipoteza, cije se jedino i iskljucivo vazenje prema drugim, sasvim neopazajnim, vrstama geometrija (sto pouzdano znamo od Gausa) nikada nije moglo ni dokazati. Srz ove geometrije, aksiom Euklidov o paralelnima, jeste tvrdenje koje se moze zameniti drugim (da, naime, kroz jednu tacku nema prema jednoj pravoj nijedna paralelna, da ih ima dve, ill i vise). Sva ta tvrdenja vode potpuno neprotivrecnim trodimenzionalnim geometriskim sistemima; a ovi se mogu primeniti u fizici, pa i u astronomiji; katkada, moraju se i pretpostavlti Euklidovom tvrdenju. Vec prosti zahtev neogranicenosti prostornoga protivreci pravom karakteru svakog neposrednog opazanja, koje zavisi od postojanja svetlosnih otpora, dakle od materijalnih granica. A taj zahtev, pocev od Rimana i njegbve teorije prostora koji su neograniceni ali nisu zbog svoje krivine beskrajni, ima se razlikovati od beskrajnosti. Ali se mogu zamisliti apstraktna nacela ogranicavanja, koja, u sasvim novom smislu, prekoracuju mogucnost opticke ogranicenosti. Za onoga ko dublje gleda vec u kartezijanskoj geometriji postoji teznja da se prede preko tri dimenzije dozivljenog prostora kao preko granice koja nije nuzna za simboliku brojeva. Pa iako je tek od 1800, otprilike, pretstava visedimenzionalnih prostora (bolje bi bilo da se ta rec zameni novom) postala prosirenom osnovom analitickog misljenja, ipak je prvi korak zato ucinjenu trenutku kada su stepeni (bolje logaritmi) odvojeni od svog prvobitnog odnosa prema culno ostvarlji138

P&OPAST ZAPADA O smislu brojeva. vim povrsinama i telima i — primenotn iracionalnih i kompleksnih izlozitelja uvedeni, kao odnosajne vrednosti sasma opste vrste, u oblast funkcionalnoga. Ko ovde uopste moze da prati ova razlaganja, shvatice da je korakom od a* (kao prirodnog maksirauma) na an — bezuslovnost prostora od tri dimenzije vec ukinuta. Posto je jednom prostorni element tacke izgubio onaj jos uvek opticki karakter preseka koordinata u jednom opazajnom sistemu i bio definisan kao grupa od tri nezavisna broja, nije bilo vise nikakve unutrasnje smetnjc da se broj 3 zameni opstim brojem n. Nastupa obrtanje pojma o dimenzijama: merni brojevi ne obelezavaju vise opticke osbbine jedne tacke u pogledu njenog polozaja u sistemu, vec dimenzije neogranicenog broja pretstavljaju potpuno apstraktne osobine jedne brojne grupe. Ova brojna grupa (od n nezavisno poredanih elemenata) jeste slika tacke. Ona se zove tacka. Iz toga logicki razvijena jednacina zove se ravan, jeste slika ravni. Skupni pojam svih tacaka od n dimenzija zove se n-dimenzionalni prostor1. U ovim transcendentnim prostornim svetovima, koji se ne odnose vise ni na kakve vrste culnosti, vladaju odnosi iz analize, koji se stalno poklapaju sa rezultatima eksperimentalne fizike. Ova prostornost viseg reda jeste simbol koji ostaje potpuno svojinom zapadnjackog duha. Samo taj duh poku§ao je, i umeo, da poveze sve sto je postalo i stb je prostorno u te oblike, samo on je pokusao, i urneo, da ovim nacinom prisvajanja (setimo se pojma »tabu«) ono sto je strano i tude zaklinje, primorava i savladuje i, time, »saznaje«. Tek u toj sferi misljenja u brojevima, koja je pristupacna jos samo yrlo malom broju ljudi — dobijaju karakter neceg stvarnog cak i tvorevine kao sto su sistemi hiperkompleksnih brojeva (kvaternioni iz vektorskog racuna) pa i sasvim nerazumljivi znaci kao oo n , Ima da se shvati da stvarnost nije samo culna stvarnost, i da, sta vise, dusevnost moze da ostvaruje svoju ideju i u sasvim drugim tvorevinama koje nisu opazajne. 1 Sa stanovista nauke o mnoziraama zove se uredena mnozina ta6aka, bez obzdra na broj dimenzija, telom, a mnozina od (n-1) dimenzija u odnosu. na onu pryu povrsinom. »Ogranicenje« (ivica, strana) jedne mnozine tacaka pretstavlja mnozinu tacaka 'nize potencije.

139

SPENGLER Propast Zapada 18

Iz ove velicanstvene intuicije simbolickih prostoriih svetova sleduje poslednje i zavrsno shvatanje ceokupne zapadnjacke matematike: prosirenje i produhovljenje teorije funkcija u teoriju grupa. Grupe su mnozine ili skupni pojmovi jcdnovrsnih matematickih tvorevina. Na primer: skupnost svih dierencialmh jednacina izvesnog tipa mnozine koje su sagradene i uredene slicno Dedekind'ovom brojnom telu. Radi se tu, kako osecamo, o svetovima sasma novih brojeva koji za unutrasnje oko posvecenoga ipak iisu sasvim liseni izvesne culnosti. Nuzno je sad ispii izvesne elemente ovih neverovatno apstraktnih bhkovnih sistema, elemente koji su, u odnosu na jedi jedmacnu grupu operacija -- transformacija siste- nezavisni od njihovih uticaja, tj. elemente koii su mvanantni. Opsti zadatak ove matematike dobija (po Klajnu) ovakav oblik: »Data je jedna n-dimenzioalna raznovrsnost (»prostor«) i jedna grupa transfermacija. Tvorevine koje pripadaju raznovrsnosti treba da se ispitaju u pogledu onih njihovih osobina koje se ne menjaju sa transformacijama grupe«. Na ovom najvisem vrhu zakljucuje svoj razvoi matematika Zapada - - posto je isrpla sve svoje unutrasnje mogucnosti i posto je ispunila svoje odrectenje da bude shka i najcistiji izraz ideje faustovske dusevJ istom smislu je to ucinila matematika anticke kulture u 3 veku. Obe nauke - - jedine ciju organsku strukturu mozemo vec danas istoriski prozreti — postale su iz koncepcije potpuno novog broja (Pitagora i Dekart); obe su u sjajnom uzletu, posle jedno^ ;ka, dostxgle svoju zrelost; i obe su zavrsile — posle cvetanja od tri veka — zgradu svojih ideja, bas u vreme kada je kultura kojoj su pripadale presla u svetsko-gradsku civilizaciju. Ova duboko znacajna veza bice kasnije objasnjena. Sigurno je da je za nas vreme velikih matematicara proslo. Danas je u toku isti onaj rad odrzavanja, zaokrugljivanja, rafinovanja, odabira nja, pun talenata, sit an rad na mesto velikih stvaranja, koji karakterise i aleksandrinsku matematiku kasnog helenizma. 140

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

Istoriska jedna shema razjasnice to jos bolje: ANT1KA

ZAPAD

1. KONCEPCIJA NOVOG BROJA: Oko 540 Broj kao kolicina Pitagoreici (Oko 470 pobeda plastike nad fresko-slikarstvom)

Oko 1630 Broi kao odnos Dekart, Ferma, Paskal; Njutn, Lajbnic (1670) (Oko 1670 pobeda muzike nad uljanira slikarstvom)

2. VRHUNAC SISTEMATSKOG RAZVIJANJA 450—350 Platon, Arhitas Eudoksos (Fidija, Praksitel)

1750—1800 Ojler, Lagrani Laplas (Glut. Hajdi, Mocart)

3. UNUTRASNJI ZAVRSETAK SVETA BROJEVA 300—250 Euklid, Apolonije Arhimed (Lizip, Leohares)

Posle 1800 Gaus, Kosi, Riman (Betoven)

141

GLAVA DRUGA

PROBLEM ISTORIJE SVETA

PRVI DEO

FIZIOGNOMIKA I SISTEMATIKA

1 Sad je, najzad, moguce da se ucini odlu6ni korak i da se skicira slika istorfje, slika koja ne zavisi vise od slucajnog stanovista posmatraca u nekoj -- njegovoj — j »sadasnjici« ni od njegove osobine kao zainteresovanog clana samo jedne kulture, cije ga religiske, duhovne, politicke, socijalne tezenje zavode da istoriski materijal ureduje iz vrernenski i prostorno ogranicene perspektive i da, time, namece dogadanju svojevoljni i povrsni oblik koji je u sustini tud i stran za to dogadanje. Ono sto je do sada nedostajalo — jeste distanca od predmeta. U pogledu prirode, ona je davno postignuta. Tu je svakako i bilo lakse da se ona postigne. Fizicar gradi, kao nesto sto se samo po sebi razume, mehanicko-uzrocnu sliku svoga sveta, kao da on sam i nije tu. Ali i u oblikovnom svetu istorije moguce je isto to. Mi samo do sad za to nismo znali. Ponos roodernih istoricara je da budu objektivni, ali oni time odaju kako su malo svesni svojih sopstvenih predrasuda. Otuda se mozda sme reci, a to ce se kasnije i uciniti, da do sada nije bilo pravog pisanja istorije u faustovskom stilu. A to znaci takvog koje ima dovoljno distance da u skupnoj slici svetske istorije i samu sadas143

SPENGLER Propast Zapada njost posmatra kao nesto beskrajno daleko i strano, sadasnjost koja je to sto jeste — samo u odnosu na jednu od bezbrojnih ljudskih generacija. Da posmatra i nju, tu sadasnjost, kao epohu koja nema vecu vaznost no sve ostale, da je posmatra bez falsifikatorskog merila ma kakvih ideala, bez odnosa prema sebi samome, bez zelja, brige i licnog unutarnjeg ucesca kakvo zahteva prakticki zivot. Distancu koja — da govorimo sa Niccom koji je nije ni izdaleka dovoljno imao — dozvoljava da se celdkupiia cinjenica »covek« sagleda sa ogromne daljirie; jedan pogled na sve kulture, pa i sopstvenu, kao na niz vrhova jedne planine na horizontu. Tu je valjalo jos jednom izvrsiti Kopernikovo delo, ono oslobodenje od privida u ime beskrajnog prostora, koje je zapadnjacki duh izvrsio vec odavno u pogledu prirode, kada je sa ptolomejskog sistema presao na ovaj koji danas vredi samo za njega — i, time, iskljucio slucajno stanoviste posmatraca na jednoj jedinoj planeti kao merodavno. Istorija sveta treba i moze da se oslobodi toga da posmatra dogadaje sa slucajnoga mesta doticnog »novog vremena«. Nama izgleda da nas 19 vek beskrajno bogatiji i vazniji nego recimo 19 pre Hrista, ali i mesec nam izgleda veci od Saturna i Jupitera. Fizicar se davno oslobodio predrasude relativne daljine; istoriricar jos nije. Mi dozvoljavamo sebi da kulturu Grka obelezimo kao stari vek, relativno, prema nasem novom veku. A da li je on to bio i za fine i istoriski visoko obrazovane Egipcane na dvoru velikog Tutmozisa — hiljadu godina pre Homera? Za nas, dogadaji koji su se odigrali od 1500—1800 godine na tlu Zapadne Evrope ispunjuju najvazniju trecinu svetske istorije uopste. Za kineskog istoricara koji gleda unazad na 4000 godina kineske istorije, i iz nje sudi, te nase godine su samo kratka i malo znacajna epizoda, ni izdaleka toliko vazna koliko, na primer, stoleca Han-dinastije (206 pre Hr. do 220 po Hr.), koja cine epohu u »istoriji sveta« toga kineskog istoricara. Oslobditi, dakle, istoriju od licne predrasude posmatraceve — to je namera svega sto ovde sleduje. Ta predrasuda cini, u nasem slucaju, od istorije sveta uglavnom istoriju jednog fragmenta proslosti; daje joj za cilj slucajno-sadanja zbivanja koja su utvrdena u 144

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta Zapadnoj Evropi; a kao merilo kojhn se ocenjuje zna cajnost onoga sto se postiglo i sto se jos ima postici namece joj trenutno vazece ideale i interese.

Priroda i istorija: tako stoje za svakog coveka jedna prema drugoj dve krajnje mogucnosti da se stvarnost koja ga okruzuje uredi kao slika sveta. Stvarnost je priroda ukoliko sve postajanje podreduje onome sto je postalo; ona je istorija ukoliko sve sto je postalo podreduje postajanju. Stvarnost se sagledti kriticki u svome liku »predocenom u secanju«: tako postaje svet Platona, Rembranta, Getea, Betovena; — ili se shvata u svome prisutno culnom stanju: to su svetovi Parmenida i Dekarta, Kanta i Njutna. »Saznavati« u strogom smislu te reci jeste onaj dozivljajni cin ciji se izvrseni rezultat zove »priroda«. Ono sto je saznato i prirodno identicno je. Sve sto je saznato, kao sto je dokazao simbol matematickog broja, jeste po znacenju jednako sa mehanicki ogranicenim, sa onim sto je jednom za svagda tacno, sa .stavljenim. Priroda je skupni pojam zakonito nuznoga. Ima samo zakona prirode. Nijedan fizicar koji shvata svoje odredenje nece hteti da ovu granicu prede. Njegov zadatak je da utvrdi skup, dobro uredeni sistem, zakona koji se mogu naci u slici njegove prirode, i, jos vise, zakona koji pretstavljaju sliku'n/egove prirode iscrpno i bez ostatka. Sa druge strane: sagledati — potsecam na rec Geteovu; »Sagledati treba dobro razlikovati od gledati« — jeste onaj dozivljajni akt koji, dok se izvrsuje. jeste sam sobom istorijti. Dozivljeno, to je ono sto se dogodilo, to je istorija. Svako dogadanje biva samo jednom i nikad se ne ponavlja. Ono podlezi nacelu pravca (»vremena«), nacelu neobrtljivosti. Ono sto se dogodilo, stavljeno nasuprot postajanju kao ono sto je postalo ili nasuprot zivome kao ukoceno, pripada nepozivo proslosti. Osecanje o tome jeste strah od sveta. A sve sto je sazna to jeste vanvremensko, niti je proslo niti je buduce, vec je prosto »tu«, pa je od trajnog vazenja. To pripada unutarnjoj osobini prirodno-zakonitoga. Zakon, ono 145

SPENGLER Propast Zapada

sto je stavljeno, spada u anti-islorisko. On iskljucuje slucaj. Zakoni prirode su oblici bezizuzetne, sledstveno anorganske, nuznosti. Jasno je onda zasto se matematika, kao red onoga sto je postalo, kroz broj uvek odnosi na zakone i uzrocnost, i samo i jedino na njih. Postajanje »nema broja«. Samo mrtvo — a zivo samo utoliko ukoliko sc apstrahuje od njegove zivotnosti — moze biti brojano, mereno, rasclanjavano. Cisto postajanje, zivot, jeste u torn smislu bezgranicno. Postajanje je sa one strane domasaja uzroka i posledica, zakona i mere. Nijedno duboko i pravo istorisko ispitivanje nece traziti uzroenu zakonitost; inace ne bi shvatilo svoju pravu sustinu. Medutim, posmatrana istorija iiije cisto postaja nje; ona je samo slika, jedan oblik sveta koji zraci iz svesti posmatraca, slika u kojoj postajanje gospodari onim sto je postalo. Kad se u istoriji drzi onoga sto je postalo, dakle jednog nedostatka, stvara se mogucnost da se dobije od istorije nesto »naucno«. Ukoliko se vise toga drzi, utoliko ona izgleda vise mehanicka, vise razumska, vise uzrocna. I Geteova »ziva priroda«, potpuno ne-matematicka shka sveta, imala je u sebi jos toliko mrtvog i ukocenog da je on mogao obradivati naucno bar njen prednji plan. Ako se na torn drzanju onoga sto je postalo ne insistira, onda je istorija gotovo samo cisto postajanje, onda je sagledanje postalo dozivljajem koji dozvoljava samo jos razne vrste umetnicke recepcije. Ono sto je Dante video kao svetsku sudbinu pred svojim duhovnim okom, to on ne bi mogao naucno uobliciti; ni Gete ono sto je video u_ velikim trenucima svog stvaranja Fausta; ni Plotin, ni Dordano Bruno svoje likove, koji nisu bili rezultat ispitivanja. U tome je najvazniji uzrok spora oko unutarnjeg oblika strukture istorije. Pred istim predmetorn, pred istim materijalnim cinjenicama, svaki posmatrac ima, po svojoj nastrpjenosti, drugi utisak celine, neshvatljiv i nesaopstljiv, onaj koji lezi u njegovu naucnom misljenju i daje mu licnu boju. .Stepen onoga sto je postalo uvek ce biti razlicit u gledanju dva coveka. Dovoljan razlog da se nikada ne mogu sporazumeti ni o zadatku ni o metodi. Svako okrivIjuje drugoga da bas njemu, torn drugom, nedostaje jasno misljenje, a ipak je ono »nesto«, sto je tim izrazom obelezno, nesto sto nije ni u cijoj vlasti( nesto 146

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

I

sto nije gore nego, nuznini nacinom, uvek jedno bice . sasvim druge vrste. To isto vredi i za svaku nauku 6 prirodi. Ali, valja se cvrsto drzati ovoga: hteti istoriju obraclivati naucno, u krajnjoj liniji je uvek nesto protivrecno. Prava iiauka dopire dok vaze pojmovi »tacno« i »lazno«. To vredi o matematici, pa dakle i o istoriskoj pr^dnauci koja skuplja, ureduje i pregleda materijal. A pravi istoriski pogled, koji tek otuda zapocinje, pripada oblasti znacenja u kojoj nisu merodavne reci »tacno« i »Iazno« nego »plitko« i »duboko«. Pravi fizicar nije dubok vec »ostrouman«. Tek kad napusti oblast radnih hipoteza i dodirne poSlednje stvarij on moze biti dubok — all je tada vec postao metafizicar. Prirodu treba obradlvati naucno, a o istoriji treba mastati. Vele da je stari Leopold Ranke jednom rekao kako" je Skotov roman Quentin Durward bas pravo pisanje istorije. Tako i jeste: dobro istorisko delo ima to preimucstvo sto citalac moze biti svoj sopstveni Valter Skot. Na drugoj strani, tamo gde treba da vlada carstvo brojeva i egzaktnog znanja, Gete je nazvao »zivom prirodom« bas ono sto je bilo neposredno sagledanje cistoga postajanja i samouoblicavanja, dakle ono sto je, kako smo ovde utvrdili. istorija. Njegov svet je bio najpre organizam, bice, pa se moze pojmiti da njegova istrazivaiija^ iako su nosila spoljasnje fizikalno obelezje, ne idu ni za brojevima, ni za zakonima, ni za uzrocnoscu vezanom u formulama, niti uopste za ma kakvim rasclanjavanjem, nego da su ona najpre jedna morfologija u najvisem smislu. Otuda ona izbegavaju specificno zapadnjacko (i vrlo neanticko) sredstvo svakog kauzalnog posmatranja, eksperinient koji meri; ali opet nigde ne mogu bez njega. Njegovo posnjatranje zemljine kore uvek je geologija, nikada mineralogija (koju je on nazivao naukom o ne£em sto je mrtvo). Recimo jos jednom: nema tacne granice izmedu obe vrste shvatanja sveta. Ma koliko bili suprotni postajanje i ono sto je postalo, sigurno je da u svakoj vrsti naseg razumevanja ima i jednog i drugog. Istoriju dozivljuje onaj koji i jedno i drugo sagleda kao nesto sto postaje, sto se izvrsuje; prirodu saznaje onaj koji i jedno i drugo rasclanjuje kao nesto sto je postalo, kao nesto svrseno i ispunjeno. 147

SPENGLER Propast Zapada U svakom coveku, svakoj kulturi, svakom stepoim kulture, lezi prvobitna jedna dispozicija, jedna prvo bitna naklonost i predodredenje da pretpostavlja jcdan od ova dva oblika kao ideal razumevanja sve la Covek Zapada je u velikoj meri istoriski nastrojen'; anticki covek bio je to u vrlo maloj meri. Mi prat in 10 sve dato sa obzirom na proslost i buducnost, antika jo priznavala kao bice samo prisutnost u obliku tackr Sve ostalo bilo je mit. Mi imamo pred sobom u svakom taktu nase muzike, od Palestrine do Vagnci.i, simbol postajanja; Grci u svakoj od svojih statua sim bol ciste sadasnjice. Ritam tela pociva u istovremenom odnosaju delova, a ritam fuge u vremenskom pro ticanju.

Tako izlaze pred nas nacela oblika i zakona k ; i < > dva osnovna elementa svakog formiranja sveta. Ukoliko odlucnije slika sveta nosi crte prirode, utoliko ncogranicenije vazi u njoj zakon i broj. Ukoliko cistijo svet biva sagledan kao nesto vecno postajuce, utoliko je dalje od brojeva neuhvatljivo obilje njegovog uobli cavanja. »Lik je nesto pokretljivo, nesto sto postaje, nesto sto prolazi. Nauka o likovima je nauka o pro menama. Nauka o metamorfozi je kljuc za sve znako prirode«, veli se u jednoj zabelesci iz Geteove zaostav stine. Tako se, u pogledu na metodu, razlikuje Getcova mnogo navodena »egzaktna culna masta«, na koju , nesmetano deluje ono sto je zivo1, od egzaktno;1, umrtvljujuceg postupka moderne fizike. Ostatak drugog elementa, koji ce se uvek nalaziti, pojavljuje so u strogoj nauci o prirodi pod oblikom teorije i hipoteza, koje se nikada ne mogu izbeci, ciji opazajni sa drzaj ispunjuje i nosi sve sto je broj i formula. U is1 Anti-istorisko, fcao izraz odlucno sistematickog na strojenja, valja dobro razlikovati od a-istoriskog. Ppceuik 4 knjige Sveta kao volje i pretstave (§ 53) karakteristican je za coveka koji misli anti-istoriski, tj. koji suzbija i/ teoretskih razloga ono sto u njemu kao istorisko poslo/i pa ga odbacuje. Nasuprot tome, helenska a-istoriska priroda to »istorisko« niti itna niti razume. 1 »Ima pra-pojava koje mi, u njihovoj bozanskpj jecl nostavnosti, ne treba da ometamo, niti da na njih isia uticemo (Gete).

148

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta loiiskom ispitivanju to je hronologija, tj. ona mreza i M u j i - v a koja se unutrasnje oseca kao potpuno tuda l">',iajanju (a ovde se nikad tako ne oseca), ona mreftu koja opleta i prozima istoriski oblikovni svet kao a brojeva godina ili kao statistika. Tu ne moze l u l l ni govora o matematici. Hronoloski broj oznacava ono sto je samo jedanput stvarno, a matematicki ono > je stalno moguce. Prvi opisuje likove i ocrtava f|)ohe i cinjenice za razumsko oko; on sluzi istoriji, Mnigi je sam sobom zakon, koji on i hoce da utvrdi; on jc kraj i svrha ispitivanja. Hronoloski broj je po/ . i j i n l j e n iz prave pravcate nauke, matematike, kao Mvdstvo za jednu prednauku. Ali se to njegovo svoj Mvo u upotrebi ne vidi. Valja se uneti u razliku ova dva simbola: 1 2 x 8 = 96 i 18 oktobar 1813. Tu se upolreba brojeva razlikuje potpuno kao i upotreba reri n prozi i u poeziji. Jos nesto drugo valja ovde primetiti. Posto je posl;ijanje u osnovi onoga sto je postalo, a istorija pretsl;ivlja red slike sveta u smislu postajanja, to je isi n i i j a prvobitni, a priroda u smislu izradenog mehan i / i n a sveta kasni oblik sveta, oblik koji stvaraju tek I j u d i zrelih kultura. Ustvari, tamni pra-dusevni okolni svi't najranijeg Ijudstva, o cemu nam i danas svedo« i - njegovi religiozni obicaji i mitovi, onaj svet, potpuno organski, pun proizvoljnosti, neprijateljskih demon.i i cudljivih sila, jeste jedna celina, ziva, neuhvatlji\,\. zagdnetno nesracunljiva, sva u pokretu. Neka se ua/.ove i prirodom: ali to nije nasa priroda, mrtvi ots j a j duha koji zna. Ovaj pra-svet odzvanja jos, kao ilc-o davno minulog Ijudstva, samo u decjoj dusi i u diisL velikih umetnika, usred jedne stroge »prirode izmedu naucnog (»modernog«) i ninetnickog (»neprakticnog«) gledista na svet, koju po/naje svako kasno doba. Covek od cinjenica i pesnik nikada se nece razumeti. Tu je i razlog sto svako istoi r . k o istrazivanje, koje tezi da bude nauka, a koje nvc-k mora da nosi u sebi nesto od detinjstva i od sna, ncsto geteovsko, lako pada u opasnost da postane samo fizika javnoga zivota, »materijalisticka« — kako jr sama sebe naivno nazvala. 149

'

SPENGLER Propast Zapada »Priroda« u egzaktnom smislu jeste redi, na coveka velikih gradova kasnih kultura ograniceni, mo/ da vec staracki, nacin da se stvarnost uzme u posed. A istorija je naivni i mladalacki, a i nesvesniji, nacin za to isto, nacin svojstven celom covecanstvu. Tak bar stoje jedna prema drugoj: priroda u brojevima, bez tajni, rasclanjiva i rasclanjena priroda Aristolela i Kanta, sofista i darvinista, moderne fizike i hemije, prema dozivljavanoj, bezgranicnoj, osecajnoj prirodi Homera i Eda, dorskog i gotickog coveka. Ko oyo previdi, ne razume uopste sustinu istoriskog posmalranja. Ono je pravo »prirodno«, a egzaktna mehanicki uredena priroda jeste vestacko shvatanje duse prem.i svom svetu. Pa ipak, ili has zato, modernom coveku je nauka o prirodi laka, a istorisko posmatranje tesko. I Pokreti mehanistickog misljenja o svetu, cija jo teznja uperena, potpuno i sva, na matematicko ogranicavanje, logicko razlikovanje, uzrok i posledicu, rano se pojavljuju. Nalazimo ih u prvim stolecima svili kultura, jos slabe, jos jedinacne, gde jos iscezavaju n obilju religiozne svesti o svetu. Imenujem Rodzern Bekna. Uskoro ti pokreti dobijaju strozi karakter: nedostaje im (kao i svemu sto se duhovno osvaja i sttilno biva ugrozeno od ljudske prirode) karakter gospt>darski i iskljuciv. Neopazimice carstvo prostorno-pojmovnog (jer pojmovi su u svojoj sustini brojevi, oni imaju cisto kvantitativne osobine) prozima ,sav spoIjasnji svet pojedinca, izraduje u prostim utiscima culnosti (sa njima i ispod njih) mehanicku vezu uzrocnc vrste, brojno zakonite, i najzad podjarmljuje budnii svest velikogradskog kulturnog coveka - - bilo to u egipatskoj Tebi, bilo u Babilonu, Benaresu, Aleksandriji, bilo u zapadnjackim velikim gradovima. Podvrg:i va tu budnu svest velikogradskog kulturnog coveka !;> ko trajnom pritisku prirodno-zakonskog misljenja da ona jedva moze da pobija predrasudu svake filozofijo i nauke (jer to i jeste predrasuda) koja se sastoji n ovome: to stanje u kome se taj covek nalazi treba d:i bude sam ljudski duh, a njegov pandan, mehanlcka slika sveta, treba da bude sam svet. Logicari, kao Aristotel i Kant, ucinili su da taj nazor preovlada, all > Platon i Gete pobijaju.

150

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

Veliki zadatak saznanja sveta (koje je potreba coiVeka. visih kultura), kao jedne vrste prozimanja cele n|c)'ove egzistencije), zadatak. za koji on misli da je i tin/an imati ga, zvali mi postupak tog zadatka naukom Ili lilozofijom, priznali mi ili osporavali, sa najprisniIjom izvesnoscu, njegovo srodstvo sa umetnickim stvafiilastvom i vernickom intuicijom — taj veliki zadatak |c, sigurno, u svakom slucaju isti. On je u tome da se ulilikovni jezik slike sveta pretstavi u svojoj cistoti: illike sveta koja je predodredena bicu pojedinca, i koIM on. mora smatrati za svet sam, dok god ne pocne Uporedivati. U pogledu razlike izmedu prirode i istorije, ovaj BUtlatak mora biti dvostruk. I priroda i istorija goe svojim sopstvenim, u svakom pogledu razlicitim, ulilikovnim jezikom. I u jednoj neodlucnoj slici sveta - kako to po svakodnevnom pravilu i biva -- mogii n i l , - jedna drugoj smetati i nadmetati se, ali se nikaHb ne mogu vezati u unutrasnje jedinstvo. Pravac i prostiranje jesu vladajuce oznake po koi i n i . i se razlikuje istoriski utisak sveta od prirodnog U l i s k a sveta. Covek nije nikako kadar da oba ova sve1,1 uhlikuje istovremeno. Rec »daljina« ima karakterisi dyostruki smisao. Tamo, ona znaci buducnost; n v i l i ^ ona znaci prostornu distancu. Primetice se da i i i i i j s k i materijalist, nuznim nacinom, oseca vreme [ku matematicku dimenziju. Obinuto tome, za rodeg umetnika, kao sto lirika svih naroda dokazuje, daIJine pejzaza, oblaci, vidici, sunce koje zalazi, jesu utii i koji se nesavladljivo vezuju sa osecanjem neceg i > i i i l i i c e g . Grcki pesnik odrice buducnost, sledstveno l(\i' vidi nista od nje i ne opeva nju. Zato sto pripada , on pripada sav blizini. Ispitivac priro'! , produktivni covek razuma u pravom smislu, bio on rksperimentator kao Faradi, bio teoreticar kao Galilei, [bl racundzija kao Njutn, nalazi u svom svetu samo l "licine bez pravca, koje on meri, ispituje i ureduje. '..HMO kvantitet podlezi shvatanju kroz brojeve, uzfocI H i n- odreden; pojmovno se moze uciniti pristupacnim U liili formulisan u vidu zakona. Time su sve moguc, flosli svakog pravog prirodnog saznanja iscrpene. Svi > l < > i i i s u kvantitativne veze ili, kako t o fizicar izrazai .vi fizikalni procesi proticu u prostoru. Anticki fi-

151

SPENGLER Propast Zapada zicar bi taj izraz popravio u smislu antickog osecanja sveta koje odrice prostor, ne promenivsi cinjenicu, i rekao: da se svi procesi »desavaju medu telima« Istoriskim utiscima sve kvantitativno — tude je i strano. Njihov organ je drugi. Svet kao priroda i svet kao istorija imaju svoje sopstvene nacine shvatanja. Mi ih poznajemo i upotrebljujemo svakodnevno, iako do sada nismo bili svesni njihove suprotnosti. Postoji saznanje prirode i saznanje Ijudi. Postoji. naucno iskuslvo i zivotno iskustvo. Neka se prati ova suprotnost do u poslednje dubine, pa ce se razumeti sta mislim. Svi nacini da se shati svet mogu se oznaciti, na kraju krajeva, kao morfologija. Morfologija mehanickoga i prostornoga, nauka koja otkriva i ureduje prirodne zakone i uzrocne odnose, zove se sisternatika. Morfologija organskoga, istorije i zivota, svega onoga sto u sebi nosi pravac i sudbinu, zove se -fiziognomika.

Sistematski nacin posmatranja sveta postigao je na Zapadu svoj vrhunac za vreme prethodnoga veka, pa ga je i prema§io. Fiziognomicki nacin ima jos pred sobom svoje veliko doba. Za sto godiha, sve nauke koje budu bile jos moguce na torn tlu bice odlomci jedne jedine ogromne fiziognomike svega ljudskoga. To znaci »morfologija svetske istorije«. U svakoj nauci, i po svrsi i po sadrzini, covek prica sama sebe. Naucno iskustvo je duhovno .samosaznanje. Sa toga gledista je ovde bila obradena matematika kao poglavlje fiziognomike. Nije se uzelo u obzir sta je pojedini matematicar nameravao. Iskljuceni su naucnik kao takav i njegovi rezultati kao sastavni deo jedne kolicine znanja. Matematicar kao covek .cije delovanje cini jedan deo njegove pojave, a cije znanje i misljenje cini je dan deo njegovog izraza, jeste organ kulture, i samo je tu znacajan. Kroz njega ona govori o sebi. Kao licnost, kao duh koji pronalazi, saznaje, uoblicava, on pripada njenoj fiziognomiji. Svaka matematika, koja bilo kao naucni sistem, bilo (kao u slucaju Egipta) u obliku arhitekture, ideju svoga, svome bicu urodenog, broja cini vidljivom za sve, jeste ispovest jedne duse. Ukoliko njeno nameravano delovanje pripada samo istoriskoj povrsini, utoliko i ono sto je u njoj nesvesno (broj sam i stii 152

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta njegovog razvitka sve do zgrade jednog zavrsenog sveta oblika) jeste izraz bica, krvi. M^na zivotiia istorija, njeno cvetanje i sasusivanje, njen duboki odnos prcma likovnim umetnostima, mitovima i kultovima iste kulture — sve to pripada onoj drugoj, istoriskoj, vrsti morfologije, vrsti koju su jedva drzali mogucom. Vidljiva spoljasnja strana svake istorije ima; prema tome, isto znacenje koje i spoljasnja pojava pojedinog coveka: rast, izgled, stav, hod, ne jezik nego govorenje, ne ono sto je napisano nego pismo. Za poznavaoca Ijudi — to je sve tu. Telo, sa svim svojim delovanjima, ograniceno, postalo, prolazno, jeste izraz duse. Ali, biti poznavalc Ijudi znaci poznavati i one ljudske organizme najveceg stila koje ja zovem kulturama"; znaci shvatiti njihov izraz, njihov jezik, njihove radnje, onako kako ih shvatamo u coveka pojedinca. -- Opisna, oblikovna fiziognomika je umetnost portreta, prevedena u duhovno. Don Kihot, Verter, 2ilien Sorel jesu portreti jedne epohe. Faust je portrefc citave kulture. Isptivac prirode, morfolog, kad je sistematicar, poznaje portret sveta samo kao imitativni zadatak. To je ono »verno prirodi«, »slicnost«, u slikara-zanatlije koji, u osnovi, prilazi poslu cisto matematicki. Pravi portret, u smislu Rembranta, jeste fiziognomika, tj. u jedan trenutak zbijena istorija. Niz njegovih autoportreta nije nista do jedna — prava geteovska - - autobiografija. Tako treba napisati biografiju velikih kultura. Imitativni deo, rad strucnog istoricara na datumima i brojevima, samo je sredstvo, a ne svrha. Crtama lica istorije pripada sve ono sto se do sada umelo procenjivati samo po licnim merilima, po koristi i steti, dobru i zlu, dopadanju i nedopadanju: oblik drzave kao i oblik privrede, bitke kao i umetnosti, nauke kao i bogovi, matematika kao i moral. Sve uopste sto je postalo,. sve sto se pojavljuje, simbol je, izraz je duse. Valja ga posmatrati okom pozmivaoca Ijudi, valja ga osetiti u njegovom znacenju, a ne svoditi ga na zakone. I tako se dize istrazivanje do poslednje i najvise izvesnosti: »Sve prolazno samo je uporedenje«. Za saznanje prirode covek se moze vaspitati, a saznavalac istorije se rada. On shvata i prozima ljude i cinjenice odjednom, iz jednog osecanja koje se ne uci, koje se izmice svakom namernom delovanju, a koje, u svojim najvisim momentima, dosta retko nailazi. 153

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

Rasclanjavati, definisati, uredivati, ogranicavati na uzrok i posledicu — moze se kad se hoce. To je rad, a ono drugo je stvaranje. Lik i zakon, uporedenje i pojam, simbol i formula, imaju vrlo razlicite organe. Ono sto se ovde u toj suprotnosti pojavljuje jeste odnos zivota i smrti, radanja i razaranja. Razum, sistem, pojam — ubijaju time sto »saznaju«. Oni cine saznano "ukocenim predmetom koji se moze meriti i deliti. Sagledanje, opazajnost daje dusu: utelovljava ono sto je pojedinacno u zivo, prisno osecano jedinstvo. Pesnistvo i istorisko ispitivanje slicni sujracunanje i saznanje isto tako. Ali, kako je jednom rekao Hebel: »Sistemi se ne grade snevanjem, niti se umetnicka dela sracunavaju, ili, sto je isto, izmisljavaju«. Umetnik, pravi istoricar, sagleda kako nesto biva. On postajanje dozivljuje jos jednom u crtama onoga §to posmatra. Sistematicar, bio on darvinist, bio fizicar ili logicar, ili pisao on pragmaticku istoriju, saznaje ono sto je postalo. Dusa umetnikova je, kao i dusa kulture, nesto sto bi htelo da se ostvari, nesto savrseno i potpuno, a na jeziku starije filozofije: mikrokozam. Sistematski duh odvojen od culnosti — apstraktni — jeste kasna, uza i prolazna pojava; pripada najzrelijim stadijima jedne kulture. Vezan je za gradove, u kojima se zivot sve vise i vise zbija i zgusnjava, sa njima se i pojavljuje i nestaje. Anticka nauka postoji samo pocev od Jonjana iz 6 veka pa sve do rimskog vremena. Anticki umetnici postoje dotle dok postoji antika. Jedna shema neka opet posluzi razjasnjavanju: Dusa Svet ' Mogucnost -> Usavrsavanje -» Stvarnost (iivot) Postajanje —» Postalo i Pravac Prostornost Budno bice < . Organsko Mehamcko Simbol, slika Broj, pojam

I X Slika sveta )

154

Istorija Takt, oblik Fiziognomika Cinjenice

i

Priroda Napon, zakon Sistematika Istine

Ako pokusamo da sebi objasnimo nacelo jedinstva, iz koga shvatamo svaki od oba ova sveta, nalazitno da se matematicki regulisano saznanje (utoliko odlucnije ukoliko je cistije) odnosi u svemu na nesto sto je stalno prisutno. Slika prirode, kako je fizicar posmatra, razvija se trenutno pred njegovim culima. Da je priroda ista za svako budno bice i u svima vremenima — to je vecinom precutana ali utoliko cvrsca pretpostavka svakog ispitivanja prirode. Jedan opit odlucuje »za navek«. Vreme se ne odrice, ali se ovakvim stavom od njega apstrahuje. Prava istorija, pak, pociva na jednom isto tako izvesnom unutarnjem osecanju o potpuno suprotnom. Istorija pretpostavlja kao svoj organ jednu vrstu unutrasnje culnosti koju je tesko opisati, ciji utisci proticu u beskrajnim menama, tako da ne mogu biti skupljeni u jednu vremensku tacku. (O toboznjem »vremenu« fizicara bice kasnije govora.) Slika istorije — bilo covecanstva, sveta organizama, zemlje, ili sistema nekretnica — jeste slika secanja. Ovde shvatamo secanje kao vise stanje koje nikako nije svojstveno svakom budnom bicu, a mnogima je dato samo u malom stepenu, kao jednu vrstu snage maste koja se prozivljuje svakog trenutka sub specie aeternitatis u stalnom odnosu na sve proslo i buduce. To je pretpostavka svake vrste misleiiog opazanja, samosaznanja i samoispovesti. U tome smislu anticki covek nema secanja, pa ni istorije, ni u sebi ni oko sebe. »O istoriji ne moze niko suditi do onaj koji je proziveo istoriju na sebi samome« (Gete). U antickoj svesti o svetu sve sto je proslo biva usisano u trenutnome. Neka se uporede izvanredno »istoriske« glave skulptura u naumburskoj katedrali, Direrove i Rembrantove, sa glavama helenistickih kipova, recimo sa poznatom statuom Sofokla. Prve pricaju svu isto^iju jedne duse; crte drugih strogo su ogranicene na izraz jednog trenutnog bica. Te druge cute o svemu sto je u toku zivota dovelo do toga bica — ako se o tome uopste moze govoriti kod jednog pravog antickog coveka, koji je uvek »gotov«, a nikada nije »u postajanju«. ,

A sada je moguce da se nadu poslednji element! istoriskog sveta oblika. Bezbrojni likovi pojavljuju se

155

SPENGLER Propast Zapada

u beskrajnom obilju, nestaju i ponovo se dizu da opet proteku, jedna mesavina u hiljadama boja i svetlosti preliva se prividno u najslobodnijoj slucajnosti: to je, na prvi pogled, slika svetske istorije kako se siri, kao celina, pred unutrasnjim okom. Ali, pogled koji dublje prodire u ono sto je sustastveno izdvaja i izdize iz te proizvoljnosti ciste oblike koji su, gusto obavijeni, u osnovi svega ljudskog postajanja i samo se na silu otkrivaju. Od te slike celokupnog svetskog postajnja, sa njegovim mocno nagomilanim horizontima, kako je obuhvata faustovsko oko, od postajanja zvezdanog neba, zemne kore, zivih bida, ljudi — uzmimo i posmatrajmo sada samo sasvim malo morfolosko jedinstvo »istorije sveta« u popularnom obicnom smislu, istorije viseg ljudstva (o kome je Gete malo vodio racuna), koje sada obuhvata otprilike 6000 godina, ne ulazeci u duboki problem unutrasnje istovremenosti svih tih aspekata. Ono sto daje smisao i sadrzinu svemu tome prolazecem svetu oblika, i sto je do sada bilo duboko zatrpano pod jedva shvatljivom masom opipljivih »datuma« i »cinjenica«, jeste fenomen velikih kultura. Tek kada se ovi praoblici sagledaju, osete, izdvoje u svojoj fiziognomickoj znacajnosti, moze se reci da smo mi, nasuprot sustini prirode, razumeli sustinu i unutrasnji oblik ljudske istorije. Tek sa takvog jednog izgleda i uvidanja sme ozbiljno da se govori o filozofiji istorije. Tek je tada moguce shvatiti, u njenoj simbolickoj sadrzini, svaku cinjenicu u istoriskoj slici, svaku misao, svaku umetnost, svaki rat, svaku licnost, svaku epohu. Tek tada je moguce shvatiti istoriju samu, ne kao zbir prosloga bez pravog reda i unutrasnje nuznosti, vec kao organizam najstroze grade i najsmisljenije podele, organizam u cijem razvoju slucajna sadanja prisutnost posmatraca ne oznacava nikakav otsek i gde buducnost vise ne izgleda bezoblicna i neodredljiva. Kulture su organizmi. Istorija sveta je njihov skupni zivotopis. Ogromna istorija kineske ili anticke kulture jeste morfoloski tacan pandan maloj istoriji coveka pojedinca, zivotinje, drveta ili cveta. To za faustovski pogled nije zahtev nego iskustvo. Ako se hoce da sazna svuda ponovljeni unutarnji oblik, uporedna morfologija biljaka i zivotinja odavno je pripremi156

,

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

la metodu za to1. Sadrzina cele istorije iscrpljuje se u sudbini pojedinacnih kultura, koje jedna drugoj sleduju, koje jedna pored druge rastu, koje se dodiruju, natsenjavaju, prigusuju. I kada se pusti da ispred duha produ njihovi likovi, koji su do sada lezali isuvise skriveni ispod povrsine trivialnog toka »istorije covecanstva« — mora se uspeti da se nade tip, pra-lik, kul ture uopste, Slobodan od svega beznacajnoga sto ga muti; pra-lik koji lezi u osnovi svih pojedinacnih kultura kao oblikovni ideal. Razlikujem ideju jedne kulture, njene unutrasnje . mogucnosti, od njene culne pojave u slici istorije kao izvrsenog ostvarivanja. To je odnos duse prema zivom telu, njenom izrazu u svetlosnom svetu nasih ociju. Istorija jedne kulture je progresivno ostvarivanje onoga sto je njena mogucnost. Ispunjenje znaci isto sto i kraj. Tako se odnosi apoliniska dusa, ciju ideju neki od nas mozda mogu jos da osete i ponovo prozive, prema svome razvoju u stvarnosti, prema »antici«, cije ostatke pristupacne oku i razumu ispituju arheolog, filolog, esteticar i istoricar. Kultura je prafenomen sve prosle i buduce svetske istorije. Duboka i slabo ocenjena ideja Geteova, koju je on otkrio u svojoj »zivoj prirodi* i stalno polagao kao osnovu svojim morfoloskim istrazivanjima, ovde treba da se primeni u najtacnijem njenom smislu, na sve potpuno sazrele, u cvetu uginule, polu-razvijene, u klici ugusene tvorevine ljudske istorije. To je metoda shvatanja osecanjem, a ne rasclanjavanja. »Najvise do cega covek moze dospeti jeste divljenje; i kada ga prafenomen zadivi, neka bude zadovoljan; vise mu se ne moze dati, a dalje iza toga on ne treba ni da trazi: tu je granica«. Prafenomen je ono u cemu se cisto predocava ideja postajanja. Gete je jasno video ideju pra-biljke u liku svake pojedinacne, slucajno nastale, ili uopste moguce, biljke pred svojim duhovnim okom. Posao je u svom ispitivanju meduvilicne kosti (os intermaxillare) od prafenomena tipa kicmenjaka; u drugoj jednoj oblasti posao je od geoloske slojevitosti, od lista kao praoblika svih biljnih 1 Nije to metoda zoolosko" »pragmatizma« darvinista u njihovu lovu za uzrocnim vezama, metoda koja rasclanjuje, vec Geteova, koja sagleda i pregleda.

157

SPENGLER Propast Zapada

organa, od metamorfoze biljaka kao praslike svega organskoga postajanja-. »Isti zakon moci ce se primeniti na sve ostalo zivo«, pisao je on iz Napulja Herderu, kada mu je saopstio svoje otkrice. To je bio pogled na stvari koji bi razumeo jedan Lajbnic; vek Darvinov bio mu je beskrajno udaljen. Ali ne postoji Jos uopste posmatranje istorije koje bi bilo potpuno slobodno od metoda darvinizma, tj. od sistematske prirodne nauke koja pociva na nacelu uzrocnosti. A nikada nije bilo ni govora o strogoj i jasnoj fiziognomici, potpuno svesnoj svojih sredstava i granica, cije bi se metode tek imale iznaci. Tu je veliki zadatak 20 veka: da brizljivo otkrije unutarnju gradu onih organskih jedinica kroz koje se i na kojima se vrsi istorija sveta, da izluci ono sto je morfoloski nuzno i bitno od onoga sto je slucajno, da pojmi izraz dogadaja i da pronade onaj jezik koji je u njegovoj osnovi.

Nepregledna masa ljudskih bica, reka bez obala, koja izbija iz mracne proslosti, gde nase vremensko osecanje gubi svoju delatnost uredivanja i gde nemirna masta — ili strah -- docarava u nama sliku geoloskih zemljinih perioda, da bi iza nje skrila nikada resljivu zagonetku - - reka koja se gubi u isto tako tamnu i vanvremensku buducnost — to je potka faustovske slike svetske istorije. Monotoni talasni udar bezbrojnih narastaja pokrece prostranu povrsinu. Sire se sjajne brazde —.prolazne svetlosti dolaze i igraju preko nje i mute jasno ogledalo, menjaju se, blesnu i iscezavaju. Nazvali smo ih rodovima, plemenima, narodima, rasama. Oni sakupljaju niz narastaja u ograniceni krug istoriske povrsine. Kada se stvarala£ka oblikovna snaga u njima ugasi (a ta snaga je vrlo razlicita i predodreduje vrlo razlicito trajanje i plasticnost ovih pojava), gase se i fiziognomicke, jezicke, duhovne oznake, pa se pojava rastopi ponovo u haosu narastaja. Arijevci, Mongoli, Germani, Kelti, Parcani, Franci, Kartaginci, Berberi, Bantu, imena su za potpuno raznovrsne tvorevine toga reda. — A nad ovom povrsinom povlace velike kulture svoje velicanstvene talasne krugove. Iznenada izrone, Sire se u divotnim 158

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta linijama, izravnaju se, isceznu, pa opet pociva mirno vodeno ogledalo usamljeno i u snu. Jedna kultura rada se u trenutku kada se jedna velika dusa budi iz pra-dusevnog stanja vecno-detinjskog ljudstva: odvaja se lik iz bezlicnoga, ograniceno iprolazno izbezgranicnogistalnomirnoga. Cvetana tlu tacno ogranicenog zemljista, za koje je vezana kao biljka. Jedna kultura umire kada je ta dusa ostvarila punu sumu svojih mogucnosti u obliku naroda, jezika, verskih ucenja, umetnosti, drzava, nauka, i potom se ponovo vraca u pradusevnost. A njeno zivo bivstvovanje, onaj njz velikih epoha koje obelezavaju u strogom obrisu progresivno usavrsavanje, jeste duboko prisna, strasna, borba za potvrdu ideje protiv sila haosa spoIja, protiv nesvesnog iznutra, u koje su se te sile srdito povukle. Ne bori se samo umetnik protiv otpora materije i protiv unistenja ideje u sebi. Svaka kultura je u duboko simbolickom i skoro mistickom odnosu prema materiji i prostoru; kroz koje i u kojima hoce da se ostvari. Postigne li se svrha, ispuni li ideja puiio obilje mogucnosti i ostvari ih prema spoljasnjosti, iz- nenada se kultura ukoci, izumire, krv joj otice, snage zamru — ona postaje civilizacija. To je ono sto mi osecamo i razumemo pod recima egipticizam, bizantinizam, mandarinstvo. I tako ona moze, kao gnjilo dzinovsko drvo u prasumi, jos stolecima i tisuclecima pruzati u vis suve grane. Vidimo to na Kiiii, na Indiji i na svetu islama. Tako se izdizala anti£ka civilizacija carskog vremena dzinovski u prividnoj mladalackoj snazi i obilju i oduzimala mladoj arabljanskoj kulturi Istoka vazduh i svetlost. To je smisao svih propadanja u istoriji unutrasnjeg i spoljasnjeg zavrsavanja, kraja koji pretstoji svakoj zivoj kulturi. A od tih propadanja pred nama stoji najjasnije u obrisu svom »propast antike«. A nairanije znake sopstvenog nam dogadanja, potpuno podudarnog sa antickim po toku i trajanju, dogadanja koje pripada prvim stolecima tisucleca koje nailazi, »propast Zapada«, danas vec jasno osecamo u nama i oko nas1. 1

Nije to katastrpfa seobe naroda, koja je, kao i katastrofa unistenja Maja-kulture od strane Sp-anaca, slucaj taez svake dublje nuznosti, negp je to unutrasnje razgradivanje koje pocinje od Hadriana i, tome odgovarajuci, ono u Kini pod istocnom Han-dinastijom (25—220).

159

SPENGLER Propast Zapada

Svaka kultura prolazi kroz zivotna doba pojedinog coveka. Svaka ima svoje detinjstvo, svoje mladicstvo, svoju muzevnost i svoju starost. Jedna mlada, zastrasena, puna slutnji dusa otkriva se u rano jutro ro mantike i gotike. Ona ispunjuje faustovsko zemljiste, od Provanse trubadura do hildeshajmske katedrale episkopa Bernvardsa. Tu carlija proletnji vetric. »Vidi se u delima staronemackog gradevinarstva (kaze Gete) cvetanje jednog izvanrednog stanja. Pred koga naide neposredno takvo jedno cvetanje, taj se samo moze zadiviti; a ko zagleda u tajni unutarnji zivot biljke, u kretanje snaga, i u to kako se cvetanje postepeno razvija, taj gleda stvar sasvim drugim ocima, taj zna sta vidi«. Detinjstvo zbori takode, i slicnim glasovima, i iz rane homerovske dorike, iz starohriscanske, tj. rano-arabljanske umetnosti, i iz dela Staroga carstva u Egiptu, koje pocinje 4 dinastijom. Bori se tu mitska svesnost sveta protiv tamnog i demonskog u sebi i u prirodi, kao protiv greha, da bi polagano sazrela u cisti, svetlosni, izraz najzad dobivenog i shvacenog bica. Ukoliko se jedna kultura vise blizi podnevnoj visini svoga bica, utoliko muzevniji, oporiji, savladaniji, vise zasicen, biva njen najzad osigurani jezik oblika; utoliko je sigurnija u osecanju svoje snage; utoliko su njeni potezi jasniji. U ranome vremenu sve je bilo jos tupo, zbunjeno, u trazenju, ispunjeno istovremeno i strahom i detinjskom ceznjom. Neka se posniatra ornamentika romansko-gotickih crkvenih portala u Saksonskoj i u Juznoj Francuskoj. Neka se pomisli na vaze dipilon-stila i na starohriscanske katakombe. Sada, u punoj svesnosti zrele oblikovne snage, kakva se pokazuje u doba pocetka Srednjeg carstva, Pazistratida, Justinijana I, Protivreformacije, pojavljuje se svaka pojedinost izraza kao birana, stroga, odmerena, cudesno laka i sama po sebi razumljiva. Svuda se tu nalaze momenti svetlog savrsenstva, momenti u kojima postadose glava Amenemheta III (hiksoska sfinga iz Tanisa), svod Svete Sofije, Ticijanove slike. Jos kasnije: nezni, gotovo lomljivi, kao bolna sladost poslednjih oktobarskih dana: knidiska Afrodita, dvorane sa Korama u Erehtejonu, arabeske na saracenskim potkovicastim lukovima^ »Zwinger« u Drezdi, Vato i Mocart. Najzad, u starosti civilizacije koja nailazi gasi se plamen duse. Snaga koja opada jos jednom pokusava smelo, sa pola uspeha — u klasicizmu koji je poznat 160

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

svakoj kulturi u gasenju — veliko stvaranje; dusa se seca jos jednom — u romantic! — bolno se seca svoga detinjstva. Najzad gubi, umorna, mrzovoljna i hladna, volju za bicem i cezne — kao u rimsko carsko doba — za povratkom iz hiljadugodisnje svetlosti opet u tamu pradusevne mistike, u majcino krilo, u grob. To je draz »druge religioznosti« kojom su tada delovali na kasno-anticke ljude kultovi,Mitre, Izide i Sunca, isti oni kultovi sto ih je jedna dusa koja se tek radala na Istoku stvorila, kao najranije, sanjalacke, strasljive izraze svoga usamljenog bica u ovom svetu i ispunila ih jednom novom prisnoscu.

8 Govori sc o habitusu jedne biljke i misli se time na onaj nacin spoljasnje pojave koji/je samo njoj svojstven, na karakter, hod i trajanje njene pojave u svetlosnom svetu nasih ociju kojim se svaka biljka razlikuje, u svakom svom delu i na svakom stupnju svoga bica, od prinieraka svih drugih rodova. Primenjujem ovaj, za fiziognomiku vazan, pojam na velike organizme istorije, te govorim o habitusu indiske( egipatske, anticke kulture, istorije ili duhovnosti. Jedno neodredeno osecanje o tome uvek je bilo u osnovi pojma o stilu, pa se samo radi o tome da se on sada objasni i produbi, kada se govori o religioznom, naucnjackom, politickom, socijalnom, privrednom stilu jedne kulture, uopste o stilu jedne duse. Ovaj habitus bica u prostoru, koji se kod pojedinog coveka proteze na delatnost i na misljenje, na stav i na nameru, obuhvata u bicu citavih kultura celokupni zivotni izraz viseg reda, na pr.: izbor izvesnih rodova urnetnickih (okrugla plastika i fresko u Helena, a kontrapunkt i slikarstvo uljem na Zapadu); odlucno odbijanje drugih nekih urnetnickih rodova (Arabljani protiv plastike); naklonost ezoterici (Indija), popularnosti (antika), pismu (Kina, Zapad), govornistvu (antika) — kao oblicima duhovnog saopstavanja; obuhvata tip njihove nosnje, drzavne uprave, saobracajnih sredstava, medusobnog ophodenja. Sve velike licnosti antike cine grupu za sebe, ciji se dusevni habitus strogo razlikuje od habitusa svih velikih ljudi arabljanske ili zapadnjacke grupe. Neka se uporedi Gete ili Rafael sa antickim co161

SPENGLER Propast Zapada vekom, pa se odmah svrstavaju u jednu porodicu: Heraklit, Sofokle, Platon, Alkibiad, Temistokle, Horacije, Tiberije. Svaki anticki svetski grad, od Sirakuze Hieronove do carskog Rima, kao otelovljenje i simbpl jednog i istog zivotnog osecanja, duboko se razlikuje od grupe indiskih, arabljanskih, zapadnjackih svetskih gradova — po planu, slici ulica, jeziku privatne i javne arhitekture, tipu javnih trgova, ulica, dvorista, fasada, po boji, vici, metezu, po duhu svojih noci. U osvojenoj Granadi dugo se osecala dusa arabljanskih gradova, Bagdada i Kajrosa; dok u Madridu Filipa II mogu da se nadu vec sve fiziognomidke oznake modernih gradskih slika Londona i Pariza. U svakoj razlicnosti ove vrste lezi visoka simbolika; pomislimo na za-* padnjacku naklonost za pravoliniske perspektive i spletove ulica, kao sto su mocni prosek Jelisejskih poIja od Luvra, ill trg pred Petrovom crkvom — i na njima suprotnu pojavu: gotovo namernu zapletenost i uskost u Via Sacra, rimski forum, Akropolj sa njegovim nesimetricnim i neperspektivistickim redom delova. I gradnja gradova ponavlja, po tamnom nekom nagonu kao u gotici ili svesno kao od vremena Aleksandra i Napoleona, ovde nacelo lajbnicovske matematike beskrajnog prostora, a tamo nacelo euklidovskih pojedinacnih tela. AH habitusu jedne grupe organizama pripada i odredeno trajanje zivota i odredeni tempo razvijanja. Ovi pojmovi ne smeju nedostajati u nauci o strukturi istorije. Takt antickog bica bio je drugi nego onaj egipatskog ili arabljanskog. Moze se govoriti o »andante« helensko-rimskog duha i o »allegro con brio«' faustovskog. Sa pojmom zivotnog trajanja coveka, leptira, hrasta, travke, vezuje se, sasvim nezavisno od svin slucajnosti pojedinacne sudbine, jedna odredena vrednost. Deset godina u zivotu svih ljudi pretstavljaju priblizno otsek jednakog znacenja. Metamorfoza insekata vezana je, u pojedinim slucajevima, za tacno unapred poznat broj dana. Rimljani su vezivali sa svojim pojmovima pueritia (detinjstvo), adolescentia (decastvo), iuventus (mladicstvo), virilitas (muzevnost), senectus (starastvo), jednu sasvim matematicki tacnu pretstavu. Biologija buducnosti nacinice, bez sumnje, ishodnom tackom jednog sasvim novog nacina postavljanja problema predodredeno zivotno trajanje vrsta i rodova —

162

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta nasuprot darvinizmu a iskljucivsi nacelno uzrocnu svrhovitost. Trajanje jedne generacije — svejedno kakvih bica — jeste cinjenica gotov mistickog znacaja. Ovi odnosi vaze sad, na jedan do sada nenasluceni nacin, i za sve visoke kulture. Svaka kultura, svako rano doba, uspon I propadanje, svaki od njenih unutarnje nuznih stepena i perioda, ima odredenp, uvek isto, trajanje, koje se vraca uvek snagom jednog simbola. U ovoj knjizi moramo se odreci toga da otvorimo ovaj svet najtajanstvenijih veza i sklopova; ali ce nam cinjeniee, koje ce neprestano u sledecem svetleti, odavati cega sve tu ima skrivenog. Sta znaci pedesetogodisnja perioda- u ritmu politickog, duhovnog, umetnickog postajanja, perioda koja pada u oci u svima kulturama1? A sta znace tristagodisnje periode baroka, jonike, velikih matematika, anticke plastike, mozaika, kontrapunkta, galilejevske mehanike? Sta znaci idealno zivotno trajanje jednog tisucleca za svaku kulturu uporedeno sa zivotom pojedinca, ciji »vek traje 70 godina« ? Kao sto lisce, cvetovi, grane, plodovi svojim oblikom, nosnjom, drzanjem izrazavaju bice.biljke, tako to cine religiozne, naucnjacke, politicke, privredne tvorevine u bicu jedne kulture. Ono sto je otprilike za Geteovu individualnost bio niz raznovrsnih ispoljavanja: Faust, Nauka o bojama, Reinecke Fuchs, Taso, Verier, Put u Italiju, Ljubav prema Friderici, Zapadno-istocni divan i Rimske elegije, to znace za individualnost antike persiski ratovi; anticka tragedija, polls, dionizijstvo i tiranija, jonski stub, Euklidova geometrija, rimska legija, gladiatorske borbe i »panem et circenses« carskoga vremena. U tome smislu svako, ma koje, znacajno pojedinac bice ponavlja, sa najdubljom nuznoscu, sve faze kulture kojoj pripada. U svakome od nas budi se unutrasnji zivot -— u onom odlucnom trenutku kad sazna1

UpO2»rujeni ovde samo na otstojanje trt punska rata i na niz (ko.ii se ima takode shviatiti cisto ritmicki) spanskog rata oko nasleda, ratova Fridriha Velikog, Napoleona, Bizmarka i na svetski rat. Sa tim je u vezi dusevni odnos dede prema unuku. Odatle police uverenje primitivnih naroda da se dusa dede vraca u unuka. Tome se pripisuie i opsti obicaj da se unuku da.ie ime dede koie svdjpm misticnom snagom dusu dede opet vezuje za telesni svet. 163

SPENGLER Propast Zapada mo da imamo svoje »ja« — tamo i onako kako se nekada budila dusa citave kulture. Svaki od nas, ljudi Zapada, prozivljuje kao dete svoju ,gotiku, svoje katedrale, svoje viteske zamke i skaske o junacima, ono »Dieu le veut« krstaskih ratova, i dusevnu patnju mladoga Parcifala, u budnim snovima i detinjskim igrama. Svaki mladi Grk imao je svoje homersko doba i svoj Maraton. U Geteovu Verteru, slici jednoga obrta mladosti, koju zna svaki faustovski, a ne poznaje je nijedan anticki covek, pojavljuje se ponovo rano doba Petrarke i trubadurske poezije. Kada je Gete stvarao Pra-Fausta, bio je Parcifal. Kada je zavrsio prvi deo, bio je Hamlet. Tek sa drugim delom postao je svetski covek 19 veka, koji je razumeo Bajrona. Cak i starast-* vo, ona cudljiva i neplodna stoleca najkasnijeg helenizma, »drugo detinjstvo« umorne i blazirane inteligencije, moze se studirati na mnogom velikom starcu antike. Ima u Bahama Euripidovim mnogo stosta od zivotnog osecanja, a u Platonovom Timeju od religioznog sinkretizma carskoga vremena. A Geteov drugi Faust, Vagnerov Parcifal, unapred nam odaju kakav ce oblik dobiti nasa dusevnost u najblizim, poslednjim stvaralackim, stolecima. Kao homologiju organa oznacava biologija njihovu morfoloski podjednaku vrednost, u suprotnosti prema analogiji koja se odnosi na jednaku vrednost njihove funkcije. Gete je koncipovao taj znacajni i po posledicama plodni pojam, i sledujuci njemu otkrio kod coveka os intermaxillare; njemu Owen daje strogo naucni vid. I taj pojam uvodim u istorisku metodu. Zna se da svakom delu ljudske lubanje u svakog kicmenjaka, sve do riba, tacno odgovara drugi jedan deo; da su grudne peraje riba, s jedne strane, i noge, krila, ruke suvozemnih kicmenjaka, s druge strane, homologi organi, iako su izgubili i najmanji izgled slicnosti. Homologi su: pluca suvozemaca i mehur riba. A analogi su -- u odnosu na upotrebu -- pluca i skrge1. Tq se ispoljava jedna morfoloska obdarenost, 1

Nije suvisno ovde dodati da su ovi cisti ienomeni zive prirode daleko pd syega kauzalnoga, i da je materijalizam morao pokvariti njihovu sliiku tek unosenjem svrhovitih uzroka, da bi odrzao jedan sistem za svakodnevni razum. Gete potpuno iskljuCuje nacelo uzrocnosti - - on i ,>e iz darvinizma predosetio samo onoliko koliko ce od njega i ostati za jedno 50 godina. Karakteristicno je 164

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta produbljena i strogim skolovanjem pogleda stecena, koja je potpuno strana danasnjem istoriskom ispitivanju, sa njegovim povrsnim uporedenjima Hrista i Bude, Cezara i Valenstajna, Arhimeda i Galileja, nemac kih i helenskih drzavica. Pokazace se u toku ove knjige sve jasnije kakve se ogromne perspektive otvaraju istoriskom gledanju, cim se razume i izobrazi ona stroga nietoda i u istoriskom posmatranju. Homologe tvorevine su, da samo neke od njih imenujemo, anticka plastika i zapadnjacka instrumentalna muzika, piramide 4 dinastije i goticke katedrale, indiski budizam i rimski stoicizam (budizam i hriscanstvo cak nisu m analogi), vreme »borecih se drzava« u Kini, Hiksa i punskih ratova, vreme Perikla i vreme Omaijada; epohe Rigvede, Plotina i Dantea. Homloogi su dionizska struja i Renesans', a analogi su ta struja i reformacija. Za nas — to je Nice tacno osetio — »Vagner rezimuje savremenost«. Sledstveno, mora za anticku modernost postojati nesto odgovarajuce: to je pergamenska umetnost. (Tablice koje smo naveli u pocetku daju prethodni pojam o plodnosti ovoga aspekta.) Iz homologije istoriskih pojava sleduje odmah jedan potpuno nov pojam. Ja nazivam »istovremenim« dve istoriske cinjenice koje, svaka u svojoj kulturi, nastupaju u tacno istom - - relativnom — polozaju, pa i imaju odgovarajuce znacenje. Bilo je pokazano kako tece u punoj podudarnosti razvoj anticke i zapadnjacke matematike. Tu bi se mogli oznaciti kao istovremeni Pitagora i Dekart, Arhitas i Laplas, Arhimed i Gaus. Istovremeno se vrsi postajanje jonike i baroka. Polignot i Rembrant, Poliklet i Bah su savremenici. Istovremeno se javljaju u svima kulturama: reformacija, puritanizam, a pre svega obrt u civilizaciju. U antici ova epoha nosi irnena Filipa i Aleksandra, na Zapadu nastupa istovremeni dogadaj u obliku Revolucije i Napoleona. Istovremeno se grade Aleksandrija, Bagdad i Vasington; istovremeno se pojavljuju anticki kovani novae i nase dvostruko knjigovodstvo, prva tiranija i fronda, August i Sihoangti, Hanibal i Svetski rat. po stvarni zivot, koji je bez uzroka i svrhe, da darvinisti nisu u torn zivotu ni primetili nedostajanje tog nacela. Pojam prafenomena ne dozvoljava nikakve uzrocne pretpostavke, sem ako se on prvo na mehanisticki nacin rdavo ne shvati. 165

SPENGLER Propaet Zapada

Nadam se da cu dokazati ove stvari: da bezizuzetno sve velike tvorevine i oblici religije, umetnosti, politike, drustva, privrede, nauke u svima kulturama nastaju istovremenb i isto tako se zavrsavaju i nestaju; da unutrasnjoj strukturi jedne potpuno odgovara struktura svih ostalih; da nerna nijedne pojave od dubokog fiziognomickog znacaja u istoriskoj slici jedne kulture koja ne bi mogla da se nade i u ostalima, i to u obliku koji je strogo obelezen i na sasvim odredenom mestu. Svakako je potrebno, da bi se homologija dveju cinjenica shvatila, sasvim drugo udubljivanje i sasvim druga nezavisnost od privida onog sto je na prednjem planu, no sto su to do sada obicno imali istoricari. Oni ne bi ni u snu sanjati mogli da protestantizam ima svoju odgovarajucu sliku u dioniziskom pokretu i da engleski puritanizam Zapadif odgovara islamu u arabljanskom svetu. Iz takvog gledanja proizilazi jedna mogucnost koja daleko prevazilazi ambiciju svega dosadanjeg istoriskog istrazivanja, jer se ovo, u sustini, ogranicavalo na to da uredi proslost ukoliko se -ona poznavala, i to po jednoj jednovrsnoj shemi. Ta mogucnost jeste: da se prevazide sadasnjost kao granica istrazivanja i da se predodreduju jos neprotekle faze zapadnjacke istorije po unutarnjem obliku, trajanju, tempu, smislu, rezultatu; kao i da se davno propale i nepoznate epohe, pa i citave kulture proslosti, rekonstruisu pomocu morfoloskih veza. (To je postupak ne bez slicnosti sa postupkom paleontologije, koja je danas u stanju da iz jednog jedinog pronadenog fragmenta lubanje nacini opsezne i sigurne podatke o kosturu i o pripadnosti toga komada jednoj odredenoj vrsti.) Pretpostavivsi fiziognomicki takt, potpuno je moguce da se ponovo nadu organske osnovne crte, istoriske slike citavih stoleca iz rasturenih pojedinosti ornamentike, gradevinarstva, pisma, iz pojedinih podataka politicke, privredne, religiozne prirode; iz elemenata umetnickog oblikovnog jezika, recimo, da so iscita istovremeni oblik drzave; a iz matematickih oblika karakter odgovarajucih privrednih. Pravi geteovski postupak, koji se svodi na Geteovu misao o prafenomenu, postupak koji je u ogranicenom opsegu uobicajen u uporednoj nauci o zivotinjama i biljkama, a koji se u nenaslucenom stepenu moze prosiriti na celokupnu oblast istorije. 166

DRUGI DEO

MISAO O SUDBINI I NACELO UZROCNOSTI

Ovaj tok misli otvara najzad izgled na suprotnost koja cini kljiic za jedan od najstarijih i najmocnijih problema covecanstva; problem koji postaje pristupacan tek pomocu tog toka misli i, ukoliko ta rec uop§te ima smisla, resljiv: suprotnost ideje o sudbini i nacdla uzrocnosti, suprotnost koja kao takva nik,ad do sada nije bila saznana u svojoj dubokoj stvaralafikoj nuznqsti. Ko je uopSte razume do koje mere se dusa moze oznaciti kao ideja jednog bica, taj ce naslutiti koliko je njoj srodna izvesnost sudbine i koliko se mora osetiti kao upravljen, kao neminovan u svakom potezu, kao sudbinski, i zivot sam, koji sam ja nazvao oblikom u kome se vrsi ostvarivanje moguceg. Oseca ga kao takav tupo i strasljivo pracovek, a jasno, u okviru jednog gledista na svet, £ovek visdkih ,kultura. To glediste na svet ovog poslednjeg saopstljivo je, svakako, ne dokazima i pojmovima, nego samo posredstvom umetnosti i religije. Svaki visi jezik ima izvestan broj reci koje su kao obavijene dubokim tajanstvom: sudba, sudbina, slucaj, snalazenje pred vi,sim, pozvanje. Nijedna nauka, nijedna hipoteza, ne moze nikada dodirnuti ono sto se oseca kada se utone u zvuk i smisao ovih reci. To su simboli, a ne pojmovi. I tu je teziste one slike sveta koju sam nazvao svet kao istorija za razliku od sveta kao prirode. Ideja o sudbini trazi zivotno, ne naucno iskustvo, snagu sagledanja, ne sracunavanje. dubinu, ne duh. Postoji organska logika svega bica,

167

SPENGLER Propast Zapada instinktivna i pouzdana, nasuprot logici anorganskoga, razumevanja, onog sto se razumelo. Postoji logika pravca, nasuprot logici prostornosti. Nijedan sistematicar, ni Aristotel, ni Kant, nije znao sta sa torn i takvoni. logikom da otpocne. Umeju oni da govore o sudu, culnom zapazanju, paznji, secanju; ali cute o onome sto lezi u recima: nada, sreca, ocajanje, pokajanje, predanost sudbi, prkos. Ko tu, u zivotnome, trazi razloge i posledice; ko tu veruje da duboko unutrasnja izvesnost o smislu zivota znaci isto sto i fatalizam i predestinacija: taj ne zna o cemu je rec, taj je vec pomesao dozivljaj sa saznanim i saznatljivim. Uzrocnost je razumsko, zakonsko, izrecivo, oznaka naseg celokupnog razumskog budnog bica. Sudbina je rec za jednu unutrasnju izvesnost koja se ne da opisati. Sustina uzrocnoga moze da se objasni fizikalnim sistemom ili sistemom teorije saznanja, brojevima, pojmovnom analizom. A u ideji sudbine ucestvuje se samo kao umetnik, portretom, tragedijom, muzikom. Ono prvo zahteva razlikovanje, dakle razaranje, ovo drugo je od pocetka do kraja stvaranje. U tome lezi odnos sudbine prema zivotu, odnos uzrocnosti prema smrti. U ideji o sudbini otkriva se svetska ceznja jedne duse, njena zelja za svetloscu, penjanjem, zavrsavanjem i ostvarivanjem svog odredenja. Nijednom coveku nije ona strana. Nju gubi iz vida'tek kasniji, iskorenjeni, covek velikih gradova sa svojim smislom za cinjenice i sa svojom moci meh'anizatorskog misljenja koje je nadvladalo prvobitno sagledanje. Sve dok se u jednom dubokom casu ne pojavi pred njim strahovito jasna misao o sudbini, koja mrvi uzrocnost svetske povrsine! Jer svet kao sistem .kauzalnih veza jeste kasni, retki i samo energicnom intelektu visokih kultura sigurni, u neku ruku vestacki posed. Uzrocnost se poklapa sa pojmom zakona. Postoje samo kauzalni ~zakoni. Ali, kao sto — kako je Kant utvrdio — u kauzalnom lezi nuznost misljenja budnog bica, osnovni oblik njegovog odnosa prema svetu stvari, tako oznacavaju reci »sudbina«, »pokornost«, »odred:enja« neizbefnu nuznost zivota. Prava istorija ima i nosi sudbinu, ali je slobodna od zakona. Buducnost se moze naslucivati — postoji pogled koji duboko prodire u njene tajne — ali se ona ne izracunava. Fiziognomicki takt, kojim se iscitava iz jednog lica citav jedan zivot, iz J68

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta slike jedne epohe propast citavih naroda, i to ne-voljno i bez »sistema«, taj takt je beskrajno udaljen od svih »uzroka« i »posledica«. Ko vidljivi svet svojih ociju, shvata ne fiziognomicki nego sistematski, ko taj svet duhovno usvaja pomocu kauzalnog iskustva, taj ce, najzad, nuzno poverovati da moze razumeti ,sve ono sto je zivo iz perspektive uzroka i posledice, bez unutrasnje upravljenosti, bez tajne. Ali za onoga koji kao Gete, kao gotovo svaki covek u vrlo mnogim trenucima svoga budnoga bica, dopusta da okolni svet ulazi samo u njegova cula i prima skupnost toga utiska; koji ono sto je postalo oseca kao postajanje, podize masku kauzaliteta sa lica sveta, nista ne razmisljajuci - - za toga vreme odjednom nije vise zagonetka, nije pojam, nije »oblik«, nije dimenzija, vec nesto prisno izvesno, sudbina sama. Njena upravljenost, njena neobrtljivost, njena zivotnost, pojavljuje se kao smisao istoriskog svetskog aspekta. Sudbina i uzrocnost odnose se kao vreme i prostor. Sudbina Hi kauzalitet vladaju u oba moguca oblikovanja sveta, u svetu kao istoriji i svetu kao prirodi, u fiziognomiji svega postajanja i u sistemu svega sto je postalo. Medu njima je razlika izmedu osecanja zivota i nacina saznanja. Svako od njih je polazna tacka jednog zavrsenog, u sebi zatvorenog sveta, ali ne jedinog sveta. Ali, u osnovi onoga sto je postalo jeste postajanje, u osnovi saznanja uzroka i posledice jeste unutrasnje i izvesno osecanje sudbine. Uzrocnost je, ako se sme tako izraziti, sudbina koja je postala, razor ganizovana, ukpcena u oblicima razuma. Sama sudbina (mimo koje su cutke prosli svi graditelji razumskih sistema o svetu kao Kant, jer se nisu mogli ni dotaci zivota svojim od zivota udaljenim pojmovima) stoji sa one strane i van svake prirode koja se pojmovno shvata. Ali kao ono sto je pocetno, ona tek mrtvome i krutome principu uzroka i posledice daje (istorisko-zivul mogucnost da se u okviru visoko razvijenih kultura poja^ vi u obliku i u shvatanju tiranskoga misljenja. Bice anticke duse jeste uslov za postajanje. Demokritove metode, a bice faustovske za metodu Njutnovu. Lako je zamisliti da su obe kulture ostale bez jedne nauke 169

SPENGLER Propast Zapada

o prirodi u svom sopstvenom stilu; ali se ne mogu zamisliti oba sistema bez osnovice u samih kulturama. i Ovde opet saznajemo u kom smislu postajanje i postalo, pravac i prostiranje, jedno drugo ukljucuju i podreduju, vec prema tome da li smo mi »u slici« istorije ili prirode. Ako je »istorija« onaj, nacin shvatanja sveta koji ono sto je postalo podreduje postajanju, to bi onda isto to morao biti slucaj i sa rezultafima istrazivanja prirode. I odista, za pogled istoricara posioji sa mo jedna istqrija fizike. Bila je to sudbina sto se bas tako i tada desilo otkrice kiseonika, Neptuna, gravitacije, spektralne analize. Bila je to sudbine sto su teorija flogistona, talaSna teorija svetlosti, kineticka teorija gasova, uopste postale, kao tumacenje izvesnih nalaza, naime kao najlicnije uverenje pojedinacnih duhova, iako su isto tako mogle nastati i druge teorije, »tacne« ili »lazne«. A to sto je jedan nazor nestao, a drugi nazor uputio celu sliku sveta fizike izvesnim pravcem — to je opet bila sudbina ^ rezultat utiska jedne Jake licnosti. Cak i rodeni fizicar govori o sudbini jednoga problema i o istoriji jednoga otkrica. Obrnuto: ako je »priroda« shvatanje koje zeli da, razumski, postajanje utelovi u ono sto je postalo, tj. zivi pravac u ukocenu prostornost, onda bi istorija smela, u najboljem slucaju, da se pojavi u jednom poglavIju teorije saznanja. I odista, tako bi Kant nju i shvatio, da je nije, sto je jos karakteristicnije, u svom sistemu saznanja potpuno zaboravio. Za njega, kao i za svakog rodenog sistematicara, priroda je bila svet; govoreci o vremenu, a ne opazajuci njegov pravac i neobrtljivost, otkrio je da je govorio o prirodi i ne sluteci o mogucnosti drugog jednog sveta, istoriskog, koji je za njega, mozda, stvarno bio nemoguc. AH uzrocnost nema niceg zajednickog sa vremenom. To danas deluje kao paradoks, za svet kantovaca, koji nisu ni svesni toga da su kantovci. Medutim, u svakoj formuli zapadnjacke fizike moze se sustinski razlikovati »kako« od »kad« i »koliko«. Kauzalna veza ogranifiava se, cim se prodre u dubinu, strogo na to da se nes'to desava a ne kada se desava. »Posledica« mora biti stavljena nuznim nacinom sa »uzrokom«. Njihovo otstojanje pripada drugom poretku. Ono lezi u razumevanju samome, kao. zivotnome potezu, a ne u onome sto se razumelo. U sustini prostornoga lezi 170

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

savladivanje upravljenosti. Prostor protivreci vremenu, iako vreme prethodi prostoru kao ono Sto je dubIje i lezi mu u osnovi. Isti taj prioritet zahteva za sebe i sudbina. Mi imamo najpre ideju o sudbini, pa smo tek onda -- iz protivrecnosli prema njoj, protiv recnosti koja se rodila iz straha, kao pokusaj budnog bica da odagna, da savlada neizbezivi kraj, neizbezivu smrt iz sveta cula — dosli do principa uzrocnosti, kojim zivotno osecanje pokusava da se odbrani od sudbine, osnivajuci, njoj uprkos, jedan drugi svet. Sireci nad culnom povrsinorn sveta utvaru uzroka i posledice; strah je izmastao uverljivu sliku bezvremenskog trajanja, bivstvovanje koje se zaodeva jednim patosom cistoga misljenja. Ta teznja lezi u osecanju koje je poznato svima zrelim kulturama. Znanje je mod. Misli se na moc nad sudbinom. Apstraktni naucnik, ispitivac prirode, mislilac u sistemima, cija se sva duhovna egzistencija osniva na nacelu uzrocnosti, jeste kasna pojava nesvesne mrznje prema silama sudbine, nepojmljivoga. »Cist um« odrice sve mogucnosti izvan » sebe sama. Tu strogo misljenje vodi vecni spor protiv ^velike umetnosti. Ono se buni protiv sudbe, a ova dru ga joj se predaje. Covek kao Kant uvek ce se osecati nadmocnim nad Betovenom, ali nece spreciti Betovena da kritiku cistoga lima odbije kao jedan oskudni nacin posmatranja sveta. Nesporazum teleologije, tog besmisla nad svim besmislima u cistoj nauci, ne znaci nista drugo do pokusaj da zivu sadrzinu svakog prirodnog saznanja, a sa njome i sam zivot, sebi asimiluje, mehanistickini nacelom obrnute uzrocnosti (jer saznavanju .pripada i onaj koji saznaje; pa ako je sadrzina tog misljenja »priroda«, onda je cin toga misljenja istorija). Teleologija je karikatura ideje o sudbini. Ono sto Dante oseca kao opredeljenje naucnik pretvara u svrhu zivota. To je prava i najdublja teznja darvinizma, velikogradskog intelektualnog shvatanja sveta u najapstraktnijoj od svih civilizacija, kao i teznja materijalistickog shvatanja istorije, cije je poreklo istog korena, i koje takode ubija sve organsko i sudbinsko. Zato je morfoloski element uzrocnoga jedan princip, a morfoloski element sudbine jedna ideja — koja se ne da »saznati«; opisati, definisati, nego samo osetiti i unutarnje doziveti — koju covek ili nikada nece shvatiti ili o kojoj ce biti u potpunoj izvesnosti, kao sto je rani covek, a medu kasnim ljudima 171

SPENGLER Propast Zapada samo odista znacajni pojedinci: covek vere, covek koji vdli, umetnik, pesnik. I tako se sudbina pojavljuje kao pravi nacin bitisanja prafenomena, u kome se pred onim koji sagleda siri neposredno ziva ideja postajanja. Tako ideja o sudbini vlada celokupnom istoriskom slikom sveta, dok svaki kauzalitet — koji je nacin -bitisanja predmetd i koji formira osecajni svet u jasno razlicite i ogranicene stvari, osobine, odnose — kao oblik kojim razumevamo svet prirode (alter ego osecajnog sveta), vlada tim svetom prirode i prozima ga. A pitanje o domasaju u kome vaze kauzalne veze u jednoj slici prirode ill, sto je isto, pitanje o sudbinama te slike prirode, bice jos mnogo teze kada budemo uvideli da za prvobitnog coveka i dete jos i ne postoji savrseni uzrocno uredeni okolni svet; da mi kasni ljudi, cije je budno bice pod pritiskom premocnoga, jezikom izostrenoga, misljenja, cak i u trenucima najnapetije paznje (jedinima u kojima smo odista, strogo fizikalno, »u slici«) u najboljem slucaju mozemo samo tvrditi da se taj uzrocni poredak sadrzi u stvarnosti koja nas okruzuje i onda kad nismo u tim trenucima. Mi primamo u budnome stanju tu stvarnost, »zivo ruho bozanstva«, fiziognomicki, bezvoljno, i na osnovu iskustva koje duboko doseze do izvora zivotnih. Sistematski potezi su izraz razumevanja koje se odvojilo od osecajnosti, i tim potezima mi podvrgavamo pretstavnu sliku svih vremena i ljudi trenutnoj slici prirode koju smo mi sami uredili. A vrsta ovoga poretka, koji ima istoriju kojom mi ne mozemo ni najmanje upravljati, nije posledica jednog uzroka nego je sudbina.

10 Tek iz praosecanja ceznje i njegovog jasnog pretstavljanja u ideji sudbine postaje pristupacnim sada i problem vremena, cija ce sadrzina, ukoliko dodiruje temu ove knjige, ukratko biti opisana. Recju »vreme« uvek se izaziva nesto u najvecoj meri licno, nesto sto je u pocetku uvek bilo oznaceno kao sopstveno, ukoliko ga unutarnjom jednom izvesnoscu osecamo kao suprotnost tudem, nesto sto prodire u pojedinac572

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta no bice u, sa i pod delovanjima culnog zivota. Sopstveno, vreme, sudbina, jesu reci koje mogu jedna drugu zameniti. Problem vremena su, kao i problem sudbine, svi mislioci, ograniceni na sistematiku onoga sto je postalo, obradivali sa potpunim nerazumevanjem. U cuvenoj Kantovoj teoriji nema ni reci o oznaci upravljenosti. Nije se cak ni osetio nedostatak izjava o tome. A Sta je to: vreme kao duz, vreme bez pravca? Sve zivo ima — ovo mogu samo da ponavljam - - »zivof«, pravac, nagone, htenje, pokrenutost jednu, najdublje srodnu ceznji, koja sa »kretanjem« fizicara nema niceg, ni najmanje, zajednickog. 2ivo je nedeljivo, neobrtljivo, desava se jednom, ne ponavlja se, i u svome toku ono je mehanicki potpuno neodredljivo: sve to pripada sustastveno sudbini. A »vreme« -- ono §to se odista oseca pri zvuku ove reci, ono sto muzika boIje objavljuje no re£i, poezija bolje no proza, ima organski karakter, za razliku od mrtvog prostora. Time iscezava mogucnost — u koju su verovali Kant i svi drugi — da se vreme, pored prostora, podvrgne paralelnom procenjivanju teorije saznanja. Prostor je pojam. Vreme je rec kojom se oznacuje nesto nepojmljivo( zvucni simbol koji je sasvim nemoguce razumeti kada se obraduje naucno kao pojam. Pa i rec »pravac« cak, kojd se ne da zameniti, sposobna je da zavede u zabludu svojom optickom sadrzinom. Dokaz za ovo je pojam vektora u fizici. Pracoveku rec »vreme« ne moze znaciti nista. On zivi a nema potrebe za njom kao za suprotnoscu prema necem drugom. On ima vreme, ali on ne zna nista o njemu. Mi svi, ukoliko smo budni, svesni smo samo prostora a ne vremena. Naime on haprosto »jeste« u nasem culnom svetu i sa njime, i to kao jedno samo-rasprostiranje dokle god zivotarimo sanjalacki, nagonski, posmatracki, »mudro«; a prostor u strogom smislu imamo u trenucima napete paznje. Nasuprot tome, »vreme« je otkrice koje mi cinimo tek razmisIjanjem; mi stvaramo vreme kao pretstavu ill pojam, pa tek mnogo kasnije naslutimo da smo mi sami vreme, utoliko ukoliko zivimo1. Tek razumevanje sveta visokih kultura, pod mehanizirajucim pritiskom »pri1

I culni i duhovni zivot jesu vreme; tek culni i duhovni dozivljaj, svet, imaju prostornu prirodu. 173

SPENGLER Propast Zapada rode«, iz svesti o strogo uredenom prostornom, merIjivom, pojmovnom rada prostornu sliku, fantom vremena, koji treba da zadovolji njegovu potrebu da sve shvata, meri uzrocno ureduje. I taj nagon, koji se u svakoj kulturi vrlo rano javlja, znak izgubljene nevinosti bica, stvara sa one strane pravog zivotnog osecanja nesto sto svi kulturni jezici nazivaju »vreme« i sto je za saznanje gradskog duha postalo jedna potpuno anorganska kolicina, isto toliko zabludna koliko uobicajena. Ali, ako identicne oznake prostornosti, granice i uzrocnosti znace zaklinjanje i vezivanje stranih sila sopstvenom dusevnoscu (Gete govori jednom o »nacelu razumnog reda koji mi u sebi nosimo i koji bismo hteli da iskujemo kao pecat nase moci pa svemu sto nas dodiruje«), ako je svaki zakon okov sto ga strah od sveta stavlja na culnost koja nadire, ako je on duboka odbrana zivota — onda je koncepcija svesnog vremena kao prostorne pretstave u torn oklopu kasni cin iste te odbrane, pokusaj da se snagmn pojma progoni mucna unutrasnja zagonetka, dvostruko mucna za razum koji je dospeo do vlada vine a kome ta zagonetka protivreci. Uvek ima fine mrznje u duhovnom aktu kojim se nesto/ nasilno uvodi u domasaj i oblikovni svet mere i zakona. Zivo se umrtvi uvlacenjern u prostor koji je bezzivotan i koji sve cini bezzivotnim. Sa rodenjem data je smrt, a sa ostvarivavanjem kraj. Nesto u zeni umire kad ona rada, pa otuda vecna mrznja- polova, rodena iz straha od sveta. U jednom vrlo dubokom smislu, covek unistava radajuci: telesnim radanjem u culnom, »saznanjem« u duhovnom svetu. Jos u Lutera rec »poznati« ima sporedni smisao polnog radanja. Znanjem o iivotu (koie nemaju zivotinje) naraslo je znanje o smrti do sile koja vlada celokupnim ljudskim budnim bicem. Slikom vremena stvarnost je postala prolaznoscu. Stvaranje samoga imena »vreme« bilo je jedno besprimerno oslobodenje. Nesto imenovati znaci steci nad njim mod: to je bitni deo praljudskih caroliskih vestina. Imenovanjem se savladuju zle sile. Neprijatelj se slabi ill usmrcuje — kada se sa njegovim irnenom preduzimaju izvesni magiski postupci. Nesto od tog najranijeg izraza straha od sveta odrzalo se u traznji svake sistematske filozofije da se ono sto je neshvalIjivo i za duh suvise mocno nekako odbije pojmovima, a ako nikako drukce ne ide, samim imenima. Cim nes-

174

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta to nazovemo »apsolutnim«, vec se prema njemu osecamo nadmocnim. Filozofija, ljubav prema mudrosti, jeste u najdubljem osnovu odbrana od neshvatljivog. Ono sto je imenovano, izmereno, pojmljeno, to je i savladano, ucinjeno nepomiciiim, postalo »tabu«. Jos jednom: »Znanje je moc«. Tu je najdublji koren razlike idealistickih i realistickih gledista na svet. Ona odgovara dvostrukom smislu reci (u nemackom) »scheu«. Jedna gledista na svet izviru iz plasljivog (scheu) strahopostovanja, druga iz odvratnosti (Absc' heu) pred nedostupnim. Jedna sagledaju, druga hoce da podjarme, mehanizuju, ucine neskodljivim. Platon i Gete smerno primaju tajnu, Aristotel i Kant hoce da je razgolite i uniste. Najdublji primer za ovaj skriveni smisao svakog realizma pruza problem vremena. Ono »strasno« u vremenu, sam zivot, hoce tu da se magijom pojamnosti unisti. Sve sto je u »naucnoj« filozofiji, psihologiji i fizici receno o vremenu (toboznji odgovor na pitanje koje nije valjalo ni postavljati: sta je vreme) ne tice se nikada same tajne vremena, vec samo prostorno izobrazene utvare koja ga zastupa, a u kojoj ziv.otnost pravca, njegov sudbinski potez, biva smenjen slikom duzi (ma koliko ta slika bila produhovljena), mehanickom, merljivom, deljiyom i obrtljivom slikom onoga sto se, ustvari, i ne moze naslikati: jedno vreme koje se matematicki moze dovesti na izraze kao: V t, t2, t, izraze koji bar ne iskljucuju pretpostavku vremena cija je velicina nula ill pretpostavku negativnih vremena1. Bez sumnje, tu ne dolazi u obzir domasaj zivota, sudbine, zivog istoriskog vremena. Radi se o mislenom sistemu znakova odvojenom od culriog zivota. Neka se u ma kome tekstu, filozofskom ili fizikalnom, rec »vreme« smeni recju »sudbina«, pa ce se odjednora ' osetiti kuda je zalutalo razumevanje odvojeno jezikom od osecaja i kako je nemoguca grupa »prostor i vreme«. Sto se ne prozivljuje i ne oseca, sto se samo misH — uzima na se nuznim nacinom prostorne kvalitete. 1 Teorija relativitcta, radna hipoteza koja bas sacl ru §i Njutnovu mehaniku (tj. njegovo shvatanje problema kretanja), dopusta slucajeve u kojima se oznake »ranije« i »kasnije« mogu da smenjuju; matematicko osnivanje ove teorije (Miinkovski) primenjuje, u svrhe merenja, imaginarne jedinice vremena. 175

SPENGLER Propast Zapada

Tako se objasnjava da nijedan sistematicki filozof nije znao sta da radi sa zvucnim simbolima »proslost« i »buducnost«, tajanstvenim simbolima koji vuku u daIjinu. U Kantovim izvodenjima o vremenu nema ih uopste. A i ne vidi se u kakvom bi odnosu oni stajali prema onome sto on obraduje. Time se tek omogucava da se »vreme i prostor« kao kolicine istog reda dovode u funkcionalnu zavisnost, kao sto to osobito jasno pokazuje cetvorodimenzionalna vektorska analiza2. Vec je Lagranz mehaniku nazvao (1813) pros to cetvorodimenzionalnom geometrijom; cak i Njutnov obazrivi pojam tempus absolutum sive duratio ne izvlaci se od tog za misljenje nuznog preobracanja zivota u cisto prostiranje. Jedno jedino duboko oznacavanje vremena, i sa strahopostovanjem izreceno, na-. sao sam u starijoj filozofiji. Ono je u Augustina (Conf. XI, 14); Si nemo ex, 3me quaerat, scio; si quaerenti explicare velim, nescio . Kad se sadanji filozofi Zapada — a oni to Sine svi — posluze obrtom da su stvari »u vremenu« kao »u prostoru«, i da se izvan njih nista ne moze zamisliti, oni samo izmastavaju jednu drugu prostornost pored obicne. To je isto kao kad bismo hteli dve sile, elektricitet i nadu, nazvati silama svemira. Kantu nije smelo izmaci, kada je govorio o »oba oblika« opazaja, da se mi naucno mozemo lako sporazumeti o prostoru - - iako ni njega ne mozemo objasniti u popularnom smislu, jer je to sa one strane naucno moguceg — ali da posmatranje vremena u istom torn stilu podbacuje potpuno. Citalac Kritike cistoga uma i Prolegomena primetice da Kant daje brizljivi dokaz za vezu prostora i geometrije, ali da vrlo pazljivo izbegava da to isto ucini i za vezu aritmetike i vremena. Tu se ostaje samo pri tvrdenju, a stalno ponavljana analogija pojmova samo cini da lakse kliznemo preko praznine cija bi neispunljivost otkrila neodrzivost njegove sheme. Nasuprot »gde« i »kako« — »kada« cini jedan zaseban svet, to je razlika izmedu fizike i metafizike. Prostor, predmet, broj, pojam, uzrocnost tako su tes2 Dimenzije su x, y, z, i t, koje se u transformacijama pojavljuju kao iste vrednosti. 3 »Ako me niko ne pita, znam; a ako hocu da objasnim onome koji pita, ne znam«.

176

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta no sestrinski povezani da je nemoguce -- kao sto dokazuju mnogobrojni promaseni sistemi — da se jedan od drugoga nezavisno posmatraju. Mehanika uvek preslikava odgovarajucu logiku, i obrnuto. Slika misIjenja, ciju strukturu opisuje psihologija, jeste protiv-slika prostornog sveta koji obraduje istovremena fizika. Pojmovi i stvari, razlozi i uzroci, zakljucci i procesi tako se potpuno poklapaju po svojoj pretstavi da su pretstavljanje »procesa« misljenja na neposredno graficki nacin^ tabelarno, tj. prostorno — uvek voleli bas najapstraktniji mislioci (neka se pomisli na Kantove i Aristotelove tablice kategorija). Gde nema sheme, nema filozofije — to je nepriznata predrasuda svih esnafskih sistematicara prema »opazajcima«, prema kojima se oni u dusi osecaju daleko nadmocnijim. Zato je Kant ljutito nazvao stil platonskog misljenja »vestinom recitog brbljanja« i zato svaki katedarski filozof i danas jos cuti o Geteovoj filozofiji. Svaka logicka operacija moze da se nacrta. Svaki sistem je geometriski nacin rukovanja mislima. Otuda »vreme« ili nema mesta u apstraktnom sistemu ili biva zrtvovano njegovom metodu. Time je oboreno takode i ono, posvuda rasireno, popularno nerazumevanje koje dovodi u povrsnu vezu vreme sa aritmetikorn, prostor sa geometrijom. Zabluda kojoj nije smeo podleci Kant, dok od Sopenhauerovog nerazume.vanja matematike nista drugo ne moze ni da se ocekuje. Zato sto zivi akt brojanja stoji u nekakvom odnosu prema vremenu, uvek se i neprestano mesaju vreme i broj. Ali brojanje nije broj, kao sto ni crtanje nije crtez. Brojanje i crtanje su postajanje; brojevi i crtezi su ono sto je poslalo. Kant i drugi uocavali su tamo zivi akt (brojanje), a ovde njegov rezultat (formalne odnosaje gotove figure). Ali jedno spada u domasaj zivota i vremena, drugo u domasaj prostornosti i uzrocnosti. Organskoj logici podlezi da ja racunam, a anorganskoj sta racunam. Celokupna matematika, popularno govoreci aritmetika i geometrija, odgovaraju na »kako« i »sta«, dakle na pitanje o prirodnom redu stvari. Suprotno njemu jeste pitanje o »kada«, specificno istorisko pitanje, pitanje o sudbini, o buducnosti, o proslosti. Sve to lezi u reci »racunanje vremena«, koje naivni covek savrseno tacno razume. 177

SPENGLER Propast Zapada

Ne postoji suprotnost aritmetika - - geometrija1. Svaka vrsta broja — to je prva glava dovoljno pokazala — pripada u punom svbm obimu oblasti prostornoga i onoga sto je postaloj bilo kao euklidovska kolicina, bilo kao analiticka funkcija. A u koju bi od ove dve oblasti spadalo: binomialno pravilo, ciklometriske funkcije, Rimanove povrsine, teorija grupa? Kantovu shemu vec su bili oborili Ojler i Dalamber, pre no sto ju je Kant i postavio. Samo to sto filozofi posle Kanta nisu poznavali maternatiku svog vremena (sasvim suprotno Dekartu, Paskalu i Lajbnicu, koji su matematiku svoga vremena sami i stvorili iz dubina svoje filozofije) dovelo je dotle da su se i dalje, skoro bez protivljenja, nasledivali laicki nazori o odnosu izmedu »vremena i aritmetike«. All nema nikakvog dodira matematike, ma u kojoj njenoj oblasti, sa postajanjem. Cak ni duboko osnovano Njutnovo uverenje (u NTjutnu se skrivao valjan filozof), da on u nacelu svog diferencialnog raciina (racuna fluksija) ima neposredno u rukama problem postajanja, dakle problem vremena (uostalom, u mnogo finijem shvatanju no sto je Kantovo) — nije se moglo odrzati, ma koliko ono jos i danas nalazilo pristalice. Metafizicki problem kretanja igrao je odlucnu ulogu pri postanku Njutnovog ucenja o fluksijama. Otkako je, medutim, Vajerstras dokazao da ima neprekidnih funkcija koje se samo delimicno mogu ili nikako i ne mogu diferencirati, svrseno je sa tim najdubljim pokusajem -koga su se Ijudi ikada poduhvatili: da se problemu vremena priblizi matematicki. 11 i . Vreme je protiv-pojam prpstora, onako kao sto je tek iz suprotnosti prema misljenju nastao pojam zivota a ne cinjenica zivota, i kao sto je iz suprotnosti prema smrti nastao pojam postajanja, radanja, a ne cinjenica postajanja. To je duboko zasnovano u sustini svega budnoga bica. Kao sto svaki culni utisak biva primecen tek kada se odvoji od drugog, tako je i sva1 Sem u elementarnoj matematici, pod cijim utiskom svakako vecina filozofa, pocev od Sopenhauera, pristupa ovim pitanjima.

178

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta ki naci'n razumevanja kao prava kriticka delatnost samo time moguc sto obrazujemo nov pojam kao suprotni pol pojmu koji vec postoji, ili time sto se jedan par unutarnje suprotnih pojmova ostvaruje u neku ruku razdvajanjem. Nesumnjivo je, i to se vec odavno naslucivalo, da su sve pra-reci postale po parovima, bilo da oznacavaju stvari, bilo svojstva. Ali isto tako, i kasnije, i danas, svaka nova rec dobija svoju sadrzinu kao protivotsev jedne druge reci. Razumevanje, ^Vodeno jezikom, a nesposobno da uclani unutrasnju izvesnost sudbine u svoj oblikovni svet, stvorilo je »vreme« polazeci od prostora, a kao suprotnost njemu. Inace ne bismo imali ni re£ ni njenu sadrzinu. A ovaj nacin izobrazavanja ide tako daleko da je iz antickog stila prostornosti proiziSao jedan specificno anticki pojam vremena, koje se razlikuje od indiskog, kineskog, zapadnjackog, isto onako kako je to slucaj i sa prostorom. i Iz toga razloga je pojam umetnickog oblika (isto tako »protiv-pojam«) nastao tek onda kad je covek postao svestan »sadrzine« umetniCkih, tvorevina, tj. kada je izrazajni jezik umetnosti prestao da postoji, sku* pa sa svojim dejstvima, kao neSto sasvim prirodno i samo po sebi razumljivo; to je nesumnjivo bio slucaj u vreme onih koji su gradili piramide, mikenske tvrdave i rano-goticke katedrale. Ljudi odjednom obrate paznju na postajanje dela. Tek tad se razdvoje, za oko koje razumeva, kauzalna strana i sudbinska strana svake zive umetnosti. U svakom delu koje otkriva celoga coveka, ceo smisao bica, leze naporedo strah i ceznja, ali oni ostaju ipak razdvojeni. Strahu, uzrocnome, pripada celokupna »tabu-strana« umetnosti: njeno bogatstvo u , koje se izobrazava u strogim §kolama i u dugoj zanatskoj stezi, koje se brizljivo cuva i verno dalje predaje, sve pojmovno, sve sto se daje nauciti, sto se moze brojno izraziti, sva logika u boji, liniji, tonu, gradi( redu, dakle: »materinski jezik« svakog vaIjanog majstora i svake velike epohe. A ono drugo, suprotstavljeno kao upravljenost prema prostornosti, kao razvice i sudbina umetnosti prema uzroku i po'sledici, u okviru oblikovnog jezika te umetnosti, pojavljuje se kao »genije«, naime u sasvim licnoj obli179

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

5PENGLER Propast Zapada

kovnoj snazi, stvaralackoj strasti, dubini i obilju pojedinih wmetnika, za razliku od prostog vladanja oblikom, i, jos i preko toga, u zamahu rase koji uslovljava dizanje i opadanje citavih umetnosti. Ova »totem-strana« uzrok je sto ne postoji, uprkos estetici, nikakva bezvremnska i jedina istinita umetnost, nego samo istorija umetnosti, koja nosi oznaku neobrtljivosti, kao i sve §to je zivo. Zato je arhitektura velikog stila (koja jedina izmedu svih umetnosti obraduje kamen, ono strano sto uliva strah, neposredno prostorno) rana umetnost svih kultura, i to kao nesto sto se samo po sebi razume, najmatematickija umetnost od svih, umetnost koja samo postepeno, korak po korak, ustupa svoju premoc gradskim pojedinacnim umetnostima statue, slike, kompozicije, sa njihovim vise svetskim oblikovnim sredstvima. Zbog toga se Mikelandzelo, koji je sigurno od svih velikih umetnika Zapada najvise patio pod stalnom morom straha od sveta, jedini od svih majstora Renesansa nije mogao nikada da oslobodi arhitektonskog. On je i slikao kao da su povrsine za bojenje kamen, nesto sto je postalo, ukoceno, omrznutq. Njegov nacin rada bio je ogorcena borba protiv neprijateljskih sila u kosmosu, koje su i§le protiv njega u obliku materijala, dok boje Leonarda, ceznjivoga, deluju kao svojevoljna inkarnacija dusevnosti. U svakom problemu velike arhitekture pojavljuje se neumoljiva uzrocna logika, cak matematika, bilo u antickim nizovima stubova kao euklidovski odnos nosioca i tereta, bilo u »analiticki« nastrojenim sistemima gotickih svodova kao dinamicki odnos sile i mase. Tradicija zidarstva, koja je postojala i tamo i ovde i bez koje se ne moze zamisliti ni egipatska arhitektura, sadrzi punu sumu ove logike prostornoga (zidarstvo se razvija u svakom ranom vremenu, a redovno se gubi u toku kasnijeg vremena). A simbolika pravca, sudbine, stoji sa one strane svake »tehnike« velikih umetnosti, te je formalnoj estetici jedva pristupacna. Ona lezi, na primer, u stalno slucenoj, ali nikada, ni u Lesinga ni u Hebela, jasno protumacenoj suprotnosti anticke i zapadnjacke tragike, u nizu scena staro-egipatskih reljefa, i uopste u nizovitom redu egipatskih statua, sfinga, hramovnih dvorana; ne u obradlvanju nego u izboru materijala od najtvrdeg diorita do najmekseg drveta, 180

kojima se buducnost potvrduje ili odrice; ne u oblikovnom jeziku, vec u pojavljivanju i nestajanju pojedinih umetnosti, u pobedi arabeske nad umetnoscu slikanja ranohriscanskog vremena, u uzmicanju uljenog slikarstva baroka ispred kamerne muzike; u sasvim razlicitoj nameri egipatske, kineske i anticke umetnosti statua. Sve to ne pripada umenju nego moranju, i zato velike umetnosti, kao sestre istovremene religije, a ne matematika i apstraktno misljenje, daju kljuc za problem vremena, koji se jedino na tlu istorije moze resiti.

12 Iz smisla koji je ovde bio dat kulturi kao prafenomenu i sudbini kao organskoj logici bica, sleduje da svaka kultura, nuznim nacinom, mora imati svoju sopstvenu misao o sudbini; i cak da se ovaj zakljucak nalazi vec potpuno u osecanju da svaka velika kultura i nije nista drugo do ostvarivanje i oblik jedne jedine, osobene duse. Ono sto mi zovemo opredeljenje, slucaj, providenje, sudbina, a sto anticki covek naziva nemezis, ananke, tihe, fatum, dok ga arabljanski covek zove kismet, a svi ostali opet svaki drukcije; ono sto nijedan covek ne moze potpuno osetiti u drugoga ciji je zivot izraz sopstvene ideje; ono sto se recima dalje ne da opisati: to bas pretstavlja ovu, samo jedanput datu, strukturu duse, koja se nikad u torn obliku nece ponoviti, a koje je svaki za sebe potpuno svestan. Usudujem se da anticko shvatanje.ideje o sudbini nazovem euklidovskim. Ustvari je to culno-stvarna licnost Edipa, njegovo »empiricko ja«, jos vise, 1njegovo ffw^a, koje sudbina tera i goni. 2Edip se zali da je Kreon naneo zla njegovom telu i da se prorocanstvo odnosi na njegovo telo. A Eshil govori u Heforama (704) o Agamemnonu kao o »kraljevskom telu koje vodi flotu«. To je ista ona rec aapa koju matematicari vise no jedanput upotrebljavaju za svoja tela. A sudbina kralja Lira, analiticka - - da se i ovde opo1

S. 9.

Kralj Edip 242, uporedi Rudolf Hirzel, Die Person, Edip na Kolonu 355.

181

SPENGLER Propast Zapada

menemo odgovarajuceg sveta brojeva — pociva sva u^amnim unutrasnjim odnosima: pojavljuje se misao o 'ocinstvu; dusevne niti pletu se kroz celu dramu, netelesno, sa one strane, i cudesno se osvetljavaju drugom tragedijom, kontrapunktski izradenom, u kuci Glosterovqj. Lir je najzad samo jedno ime, srediste za nesto bezgranicno. Ovo shvatanje sudbine je »infinitezimalno«, rasireno po jednoj beskrajnoj prostornosti i kroz beskrajna vremena; ono i ne dodiruje telesno, euklidovsko bice; ono pogada samo dusu. Ludi kralj izmedu budale i prosjaka u buri na pusti - - to je susta protivnost grupi Laokoona. To je faustovski nacin trpljenja, nasuprot apoliniskom nacinu. I Sofokle je napisao jednu laokoonsku dramu. Bez sumnje, u njoj nije bilo reci o cistoj dusevnoj patnji. Antigona propada kao telo, jer je sahranila telo svoga brata. Treba samo navesti imena Ajaksa i Filokteta i pored njih princa od Homburga i Geteova Tasa, pa da se oseti do u dubine umetnickog stvaranja razlika izmedu kolicine i odnosa. Time se priblizujemo jednoj drugoj vezi koja ima veliku simboliku. Dramu Zapada zovu i »dramdm karaktera«, a onda anticku valja oznaciti kao »dramu situacije«. Time se naglasava ono sto ustvari oseca covek i jedne i druge kulture kao osnovni oblik svoga. zivota i ono sto kroz tragiku postavlja kao pitanje sudbine. Ako se za pravac zivota veli neobrtljivost, i ako se utone u strasni srnisao reci »suvise kasno«, kojom je jedan prolazni deo sadasnjice pripao vecnoj proslosti, oseca se-praosnov svakog tragicnog obrta. Vreme je ono sto je tragicno, i pojedine kulture razlikuju se po tome koliko osecaju njegov smisao. Zato se tragedija velikog stila razvila samo u one dve kulture koje su najstrasnije potvrdivale ili odricale - vreme. Imamo pred sobom anticku tragediju trenutka i zapadnjacku razvitka citavih zivotnih tokova. Tako su sebe samu osecale jedna a-istoriska i jedna krajnje istoriska dusa. Na§a tragika postaja je iz osecanja neumoljive logike postajanja. Grk je osecao alogicko, slepo »otprilike« trenutka. 2ivot kralja Lira unutrasnje sazreva ka jednoj katastrofi; a kralja Edipa iznenada se sudara o jedan spoljnji polozaj. I sada se shvata zasto se istovremeno sa zapadnjackom dramom rascvetala i ugasila mocna umetnost portreta — koja 182

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

je imala svoj vrhunac u Rembrantu — vrsta istoriske i biografske umetnosti, koja je zato u klasicnoj Grc£oj u doba cvetanja antickog pozorista bila najstroze zabranjena. Setimo se zabrane ikonskih statua pri posvecenim darovima i toga kako se — pocev od Demetriosa iz Alopeke (oko 400) - - jedva usudila da pomoli jedna plasljiva vrsta idealizatorske umetnosti poprsja bas onda kad je velika tragedija bila potisnuta lakim drustvenim komadima »srednje komedije«. U osnovi sve grcke statue nose jednu stereotipnu masku, kao glumci u Dionizovom pozoristu. Sve one izrazavaju somaticke polozaje i stavove u najpreciznijem shvatanju. Fiziognomicki, one su neme, a telesno, nuznim nacinom, one su nage. Karakterne glave odrederiih pojedinacnih lica, radene po zivom uzoru, doneo je tek helenizam. I opet se opominjemo ona dva odgovarajuca sveta brojeva, gde se u jednome izracunavaju opipljivi rezultati, a u drugome se morfoloski isp^tuje karakter odnosajnih grupa funkcija, jednacina, uopste oblikovnih elemenata istoga reda, pa se taj karakter, kao takav, utvrduje u zakonskim izrazima.

13 Sposobnost da se sadanja istorija dozivljuje i nacin kako se ona dozivljuje, kako se, pre svega, sopstveno postajanje dozivljuje -- kod pojedinacnih ljudi je vrlo razlicito. Svaka kultura ima potpuno individualan nacin da svet vidi, sazna kao prirodu, ili, sto je isto, ona ima svoju sopstvenu i osobenu prirodu, koju ne moze imati nijedan covek druge vrste u tacno torn istom i takvom obliku. Ali jos u mnogo visoj meri, i svaka kultura i u njoj, sa razlikama manjeg stepena, i svaki pojedinac imaju svoju sopstvenu istoriju, u cijoj slici^ u cijem stilu, on neposredno sagleda, oseca i dozivIjava opste i licno, unutrasnje i spoljasnje, svetsko-istorisko i biografsko postajanje. Tako je autobiografski nagon zapadnjackog covecanstva, koji se pojavljuje vec u goticko doba u simbolu ispovesti na uvo, potpuno stran antickom. A prema krajnjoj svesnosti istorije Zapadne Evrope stoji nasuprot skoro potpuna nesvesnost, kao u snu, indiske. I sta je ono sto su 183

SPENGLER Propast Zapada magiski ljudi, od pra-hriscana do mislilaca islama, gledali pred sobom kad su izgovarali rec svetska istorija? Pa kad je vec izvanredno tesko u sebi stvoriti tacnu pretstavu prirode, uzrocno uredenog okolnog sveta drugih — iako je u torn svetu specificki saznanljivo ujedinjeno u jedan saopstljiv sistem - - onda je potpurio nemoguce silama sopstvene duse savrseno prozreti istoriski svetski aspekt stranih kultura, sliku koju su obrazovale sasvim drukce nastrojene duse. Uvek ce tu ostati nepristupacnim jedan ostatak, utoliko veci ukoliko je manji sopstveni istoriski instinkt, fiziognomicki takt, sopstveno ppznavanje ljudi. Pa ipak je resenje ovog zadatka pretpostavka svakog dubljeg razumevanja sveta. Istoriski okolni svet drugih jeste deo njihova bica, a nikoga mi ne mozemo razumeti ako ne poznamo njegovo osecanje vremena, njegovu misao o sudbini, stil i stepen svesnosti njegovog unutarnjeg zivota. Ono sto se ovde ne moze naci neposredno u ispovestima -- moramo dakle dobiti iz simbolike spoljasnje kulture. Tako tek postaje pristupacnim ono sto je po sebi shvatljivo, i to tek daje bezmernu vrednost istoriskom stilu jedne kulture i njemu pripadajucim velikim vremenskim simbolima. Kao jedan od tih jedva ikada shvacenih znakova pomenuli smo vec casovnik, tvorevinu visoko razvijenih kultura, koja biva sve tajanstvenija sto o njoj duze razmisljamo. Anticko covecanstvo umelo je dai bude bez casovnika - - i to ne bez namernosti; ono je odmeravalo vreme dana po duzini senke sopstvenog tela daleko jos posle Augusta1, iako su casovnici vodeni i suncani stalno bili u upotrebi u oba starija sveta babilonske i egipatske duse, u vezi sa njihovim strogim racunanjem vremena i njihovim dubokim pogledom na prosiest i buducnost2. Ali, anticko bice, euklidovsko, bezodnosajno, tackoliko; bilo je potpuno zatvoreno u momentu sadasnjice. Nista nije smelo da opominje na proslo i buduce. Arheologije nema u pravoj antici, kao ni njenog psihickog pandana astrologije. An-

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta ticka prorostva i Sibile nisu hteli da istrazuju daleku buducnost, kao ni etrursko-rimski haruspici i auguri, vec su davali uputstva za pojedinacni, neposredno pretstojeci slucaj. Isto tako nije bilo nekog racunanja vremena, kojim bi bila prozeta svest svakidasnjice; jer je racunanje po olimpijadama bilo samo literarno nuzno ispomaganje. Nije stvar u tome da li je jedan kalendar dobar ili rdav, nego za koga je on u upotrebi i da li zivot nacije protice po njemu. U antickim gradovima nista ne potseca na trajanje, na jucerasnjicu, na ono sto ce nastati, nigde, nema sa postovanjem cuvane razvaline, nigde nekog dela nanienjenog za jos nerodene generacije, nikakvog materijala bas narocito odabranoga uprkos tehnickim teskocama. Dorski Grk ostavio je mikerisku kamenu tehniku, kao da nije ni postojala, pa je gradio opet u ilovaci, i pored mikenskog i egipatskog obrasca i bez obzira na to sto je njegovo zemljiste bilo bogato najboljim kamenom. Dorski stil je stil u drvetu. Jos u vreme Pauzanijino mogao se videti na Herinu hramu u Olimpiji poslednji neizmenjeni stub od drveta. Antickoj dusi nedostaje pravi organ za istoriju, secanje, u onom smislu u kome se ono ovde uvek pretpostavlja, secanje koje predocava uvek sliku licne; a iza nje i nacionalne i svetsko-istoriske proslosti], kao i hod sopstvenog, i ne samo sopstvenog, unutrasnjeg zivota. Ne postoji »vreme«. Za posmatraca istorije izdize se iza sopstvene sadasnjice neka vrsta pozadine koja vremenski, pa dakle i unutarnje istoriski, nije vise uredena, pozadina kojoj su za Tukidida pripadali vec persiski ratovi, a za Tacita nemiri u vreme Graha. Isto to vredi i za velike porodice Rima, cija je tradicija bila samo jedan roman: setimo se Cezarovog ubice Bruta i njegovog cvrstog verovanja u svoje slavne pretke. Sto je Cezar reformisao kalendar, to smemo obeleziti gotovo kao akt oslobodenja od antickog osecanja sveta: ali Cezar je srnisIjao takode da se odrekne Rima i da pretvori drzavu gradova u dinasticko, dakle simbolu trajanja podlozno 1

1 2

Diels, Antike Technik (1920), S. 159. Uceni krugovi u Atici i Jonijd konstruisali su suricane casovnike (oko 400), ali nevesto; u doba Platona primljena je jos i jedna primitivndja klepsidra, no oba oblika pddrazavaju daleko nadmocnije obrasce starog Istoka i nisu nikako prodrli u anticko osecanje zivota. 184

Uredenu za nas hrisanskim racuiianjem vremena i shernom stari-srednji-novi vek; na to] osnovi razvijale su se, od ranih dana gotike, slike istorije umetnosti i istorije religije, u kojima zivi stalno velik broj zapadnjackih ljudi. Pretpostaviti isto to za Platona ili Fidiju sasvim je nernoguce, dok to vazi u najvecoj meii ved za renesansne umetnike i njihova procenjivanja. 185

SPENGLER Propast Zapada carstvo, sa tezistem u Aleksandriji — odakle i potice njegov kalendar. I ubistvo Cezara deluje kao posled nja pobuna zivotnog osecanja otelovljenog u »polisu«, u Urbs Roma, osecanja koje je neprijateljski raspolozeno prema trajanju. Jos tada se prozivljavao svaki dan, svaki cas za sebe. To vredi o pojedinacnom Helenu ili Rimljaninu, o gradu, o naciji, o citavoj kulturi. Svecanosti koje su kljucale od snage i krvi, orgije po palatama, borbe po cirkovima pod Neronom i Kaligulom, koje Tacit, pravi Rimljanin, jedino i opisuje, dok za tiho odmicanje u zivotu dalekih provinciskih zemalja nema ni oka ni reci, jesu poslednji divni izraz ovog euklidovskog osecanja sveta, koje obozava telo, sadasnjost. Ni Indijci, cija je nirvana izrazena takode nedostatkom ma kakvog racunanja vremena, nisu imali casovnika, dakle ni istoriju, ni uspomena zivotnih, ni brige. Ono sto mi, eminentno istoriski nastrojeni ljudi, zovemo indiskom istorijom ostvarilo se bez i najmanje samosvesti. Tisuclece indiske kulture od Veda do Bude deluje na nas kao pokreti onoga koji spava. Tu je zivot odista bio san. Nista ne stoji daije od toga indijstva no tisuclece zapadne kulture. Nikada, pa ni u »istovremenoj« Kini iz vremena Dzu sa njenim visoko razvijenim smislom za epohe, ljudi nisu bili budniji, svesniji, nikada se vreme nije osecalo tako duboko, ni prozivljavalo sa tako punom svescu pravca i sudbinske pokrenutosti. Istorija Zapadne Evrope je sudbina koja se htela, a indiska je neumitni udes. U antickom bicu godine ne igraju nikakvu ulogu, u indiskom tek desetine godina nesto; a za nas je cas, minut, pa najzad i sekund, od znacaja. Nijedan Grk, nijedan Indijac, ne bi sebi mogao pretstaviti tragicnu zapetost istoriskih kriza, gde vec jedan trenutak deluje strasnim pritiskom koji mlavi, kao u avgustovskim danima 1914 godine. Ali takve krize duboki ljudi Zapada mogu i til sebi prozivljavati, a pravi Heleni nikada. Nad nasim zemljistem danonocno odjekuju udarci zvona sa hiIjadu kula, koji stalno vezuju buducnost za proslo, te rastapaju prolazni trenut »anticke« sadasnjosti u jednu ogromnu odnosajnost. Epoha koja oznacuje rodenje ove kulture, vreme saksonskih careva, dozivela je takode pronalazak casovnika na tockice1. Zapadnjacki covek ne da se zamisliti bez najbrizljivijeg merenja

186

PROPAST ZAPADA Problem istorija sveta vremena — hronolo.gije onog Sto se desava, koja tacno odgovara nasoj ogromnoj potrebi za arheologijom, to jest odrzavanjem, iskopavanjem, skupljanjem svega prosloga. Barokno doba jos je povecalo goticki simbol casovnika na kulama do grotesfcnog simbola dzepnih casovnika koji stalno prate pojedinca1. A pored simbola casovnika postoji, i drugi jedan simbol: isto tako duboki i isto tako neshvaceni zna£ajni oblici pogreba, oni koje su sve velike kulture osvestale kultom i umetnoscu. Veliki stil Indije pocinje grobnim hramovima, anticki grobnim vazama, egipatski piramidama, starohriscanski katakombama i sarkofazima. U pra-doba mesaju se, jos haoti£no> bezbrojni moguci oblici; zavisni od obicaja plemenskih i od, spoljasnje nuznosti ili svrsishodnosti. Ali, svaka kultura uskoro podize jedan od njih do najviseg simbolickog ranga. Tu je anticki covek izabrao spaljivanje mrtvih, iz najdubljeg nesvesnog zivotnog osecanja, kao cin unistavanja kroz koji je snazno izrazio svoje euklidovsko bice, vezano za »sada« i »ovde«.' On nije hteo istoriju, ni trajanje, ni buducnost, ni brigu, ni nestajanje, i zato je razorio ono sto nema vise sadasnjosti, telo Perikla i Cezara, Sofokla i Fidije. A dusa je odlazila u bezoblicnu gomilu, za koju su postojali, vec rano napusteni, kultovi predaka i kojoj su davali zadusnice zivi clanovi jednoga roda, sto clni najjacu suprotnost prema nizu predaka, prema rodoslovnom stablu, koje je ovekoveceno sa svima znacima istoriskog poretka u porodicnim grobnicama zapadnjaka. Nijedna druga kultura ne moze se staviti u torn pogledu uz anticku2 — sem karakteristicno izuzetnog vedskog 1 Da li se mpzemo uswditi na pretpostavku da su babilonski soncani i egipatski vodeni casovnici postal! »istovremeno«, dakle na pragu 3 prehriscanskog tisucleca? Istorija casovnika ne moze se utnutrasnje odvojiti od istorije kalendara, te se stoga mora pretpostaviti vrlo rano pronalazenje i odomacivanje postupaka kojima se meri yreme i U' kineskoj i mebsikanskoj kulturi, jer su one imale 1dubok smisao za istoriju. Covek se mora preneti u osecanja kakvog -Grka koji bi se dznenada upoznao s ovim obicajem nosenja d/epndh 2 casovnika! I kiineska slu2ba precima opkolila je genealoski red strbgim ceremonijalom. Ali dok je taj ceremonijal postepeno postajao sredistem celokupne poboznosti, dotle je anticki sasvim uzmakao u pozadinu pred kultovima savremenih bogova, te je u Rimu jedva i postojao.

187

SPENGLER Propast Zapada

ranog vremena Indije. I neka se zapazi dobro: dorsko-homerovsko rano doba obavijalo je taj cin spaljivanja punim patosom jednog tek stvorenog simbola: to cini pre svega Ilijada; dok su u grobovima Mikene, Tirinsa, Orhomena bill sahranjivani skoro po egipatskom nacinu oni mrtvi cije su borbe, mozda, bas dale zamisao za llijadu. Kada se u carsko doba pojavio, pored urne sa pepelom, i sarkofag, »prozdiralac mesaa1 — kod hriscana, jevreja i neznabozaca — probudilo se novo osecanje vremena, bas kao i onda kada je dubokim mikenskim grobvima sledovala homerovska urna. I Egipcani, koji su svoju proslost cuvali tako savesno u secanju, u kamenu, u hijeroglifima, da mi i danas, posle 4000 godina, tacno mozerno da odredimo godine vladavine njihovih kraljeva, ovekovecavali su i telo tih kraljeva, tako da veliki faraoni — simbol jezovite uzvisenosti - - i danas jos leze po nasim muzejima sa licima koja se jos mogu raspoznavati jedna od drugih, dok od dorskih kraljeva nisu cak ni imena ostala. Mi znamo tacno dan rodenja i smrti gotovo svih velikih ljudi od doba Dantea. To nam izgleda samo po sebi razumljivo. A u vreme Aristotelovo, na visini anticke civilizacije, nije se znalo vise da li je uopste i postojao Leukip, osnivac atomizma i savremenik Periklov, koji je ziveo jedva pre stotinu godina. Tome bi odgovaralo: kao kad mi ne bismo bili sigurni da li je postojao Dordano Bruno, kao kad bi Renesans vec lezao potpuno u carstvu bajki. Pa i sami ti muzeji u koje smo sakupili citavu sumu culno-telesne uoblicene i sacuvane prpslosti! Zar nisu i oni simbol najviseg ranga? Zar oni nisu za to tu da sacuvaju mumificirano »telo« celog kulturnog razvitka? Zar' mi ne skupljamo kako bezbrojne podatke u milijardama stampanih knjiga, tako i sva dela svih mrtvih kultura u tih sto hiljada dvorana zapadnoevropskih gradova, u kojima u masi svega sjedinjenoga svaki pojedinacni isecak biva otrgnut od prolaznog trenutka svoje pfave svrhe — trenutka koji bi antickoj dusi bio jedina svetinja — i utopljen u i ' Jasan je odnos na »uskrsnuce mesa« (EK VcXffwv).' Duboka, danas jos jedva shvacena, promena ove reci (oko 1000) sve vise se izrazava u reci »besmrtnost«. Sa vaskrsom koji pobefluje smrt kao da dznova pocinje vreme u svetskom prostoru. Besmrtnoscu ono pobeduje prostor. 188

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

beskrajnu pokrenutost vremena? Neka se pomisli sta su Heleni zvali »muzejon« i kako duboki smisao lezi u toj promenjenoj upotrebi reci!

14 Praosecanje brige vlada fiziognomijom zapadnjacke, kao i egipatske i kineske istorije. To praosecanje jos izobrazava simboliku eroticnoga, u kome se pretstavlja proticanje beskrajnog zivota u slici smenjivanja narastaja pojedinacnog bica. Tackoliko euklidovsko bice antike i tu je osecalo samo »sada« i »ovde« odlucujucih akata: plodenja i radanja. Zato je to bice stavljalo u srediste demetriskih kultova bolove porodilje, a u anticki svet uopste simbol falusa, znak polnosti koja je iskljucivo posvecena trenutku. i koja u njemu zaboravlja i proslost i buducnost. A tome odgovara opet u indiskom svetu znak Lingama i krug kultova oko boginje Parvati. Covek se oseca i tu i tamo kao priroda, kao biljka, predana bezvoljno i bezbrizno smislu postajanja. Domaci kult Rimljanina bio je posvecen »geniju« (genius), tj. moci rasplodivanja glave porodice. Duboka i zamisljena briga zapadnjacke duse suprotstavila je torn kultu znak materinske ljubavi, koji se u antickom mitu jedva pojavljuje na horizontu, na primer u tuzbi Persefone ili u vec helenistickoj slici Demetre sa Knidosa. Majka koja na grudima dfzi dete — buducnost: kult Marije u ovom novom, faustovskom, smislu rascvetao se tek u stolecima go tike. Svoj najvisi izraz nasao je on u Rafaelovoj Sikstinskoj Madoni. To uopste nije hriscanski; jer magisko hriscanstvo, uzdiglo je Mariju kao Teotokos, onu koja je Boga rodila, do jednog sasvim drukcije proosecanog simbola. Mati koja doji - strana je starohriscanskoj vizantiskoj umetnosti isto koliko i helenskoj, iako iz sasvim drugog razloga; i svakako je Grethen u Faustu sa dubokim carom svog nesvesnog materinstva bliza gotickim madonama no sve Marije vizantiskih i ravenatskih mozaika. Intimnost ovih odnosa postaje potresna kad se vidi da Madona sa malim Isusom potpuno odgovara egipatskoj Izidi sa deckom Horom — obe su brizne majke — i kad se zna a je ovaj simbol kroz tisucleca i za vreme celokup189

StENGLER Propast Zapada

ncg trajanja anticke i arabljanske kulture (za koje nista nije mogao znaciti) bio iscezao, da bi najzad bio pcnovo probuden faustovskom dusom. Od materinske brige put vodi ka ocinskoj brizi i time drzavi, najvisem simbolu vremena koji se pojayio u krugu velikih kultura. Ono sto za majku znac?i dete, naime buducnost i dalje trajanje sopstvenog zivota (tako da se u materinskoj ljubavi ukida odvojencst dva posebna bica), to za muskarce znaci oruza na zajednica kojom oni osiguravaju dom i ognjiste, zeau i decu, pa time i ceo narod, njegovu buducnost i delovanje. Drzava je unutrasnji oblik nacije; a istorija u velikom smislu je ta drzava zamisljena ne kao pokrenuta nego kao kretanje. Zena kao mati jeste istorija, covek kao ratnik i politicar gradi istoriju. I tu istorija visokih kultura pokazuje opet tri primera drzavnih tvorevina koje su pune briga: egipatsku upravu vec u Starom carstvu od 3000 pre Hr., ranokinesku drzavu Dzua (o cijoj organizaciji Dzu-li daje takvu sliku da se, kasnije, nisu usudili verovati u izvornost knjige) i drzave Zapada, ciji oblik predvidanja odaje jednu volju za buducnoscu koja se ne moze nadmasiti. A tome nasupfot pojavljuje se dva puta slika najbezbriznije predanosti trenutku i njegovim slucajnostima: anticka i indiska drzava. Ma koliko po sebi bili razliciti stoicizam i budizam, dva staracka raspolozenja oba ova sveta, ipak se potpuno slazu u svome protivljenju prema istoriskom osecanju brige, u preziranju truda, organizatorske snage, svesti o duznosti. Zato na indiskim kraljevskim dvorovima i na forumu antickih gradova niko nije mislio na sutra: niti za sebe niti za zajednicu. »Carpe diem« apoliniskog coveka vredelo je i za anticku drzavu. Kako sa politickom stranom istoriskog bica, tako isto stoji i sa onom drugom, privrednom. Antickoj i indiskoj ljubavi, koja se zapocinje i zavrsava u uzivanju trenutka, odgovara zivot »od danas do sutra«. Postoji privredna organizacija velikog stila u Egiptu, gde ona ispunjuje celu sliku kulture i kojom jos danas govori nama kroz hiljade slika punih marljivosti i reda. Isto tako u Kini, ciji mit o bogovima i mitskim carevima, kao i kineska istorija, stalno kruzi oko svetskih zadataka zemljoradnje. Najzad, isto tako u Zapadnoj Evropi, cija je privreda pocela sa primernim ob190

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

radivanjem zemlje pojedinih kaluilerskih redova, a vrhunac postigla u svojoj sopstvenoj nauci, narodnoj ekono?niji, koja je od pocetka bila radna hipoteza i zapravo nije ucila o onome sto se dogadalo, nego o onome ' sto bi trebalo da se dogada. A u antici, o Indiji db i ne govorimo, vodila se privreda s dana na dan (iako je pred ocima bio obrazac Egipta), pa su se pljackale ne samo gotovine nego cak i rnogucnosti da bi se slucajni suvisci odmah rasuli medu narod. Neka se prouce svi Veliki drzavnici antike, Perikle i Cezar, Aleksandar i Scipion, pa cak i revolucionari kao Kleon i Tiberije Grab: nijcdan od njih nije privredno mislio na daljinu. Nijedan grad nije preduzimao odvodnjavanje ili posumljavanje kakve oblasti, uvodenje visih metoda ili uvodenje novih stocnih i biljnih vrsta. Sasvim se rdavo razume »agrarna reforma« Graha kada se tumaci zapadnjacki: oni su hteli da od svoje stranke nacine -»posednike«, a daleko je bilo od njih da od nje vaspitavaju zemljoradnike ili da podizu itajsku poljoprivredu. Pustalo se da se buducnost priblizuje, a nije se pokusavalo da se na nju utice. I zato je socijalizam (ne onaj teoretski Marksov, nego onaj prakticki pruski Fridriha Viljema I, koji je prethoddio onom prvom i koji ce ga ponovo savladati) svojim dubokim srodstvom sa egipcanstvom prava suprotnost privrednom stoicizmu antike. On deluje sasvim egipcanski svojom opseznom brigom za trajne privredne sklopove, svojim vaspitanjem pojedinca za duznost prema celini^ svojim osvestavanjemi truda kojim se potvrduju vreme i buducnost.

15 Svakodnevni covek svih kultura zapaza samo neposredno opipljivi prednji plan od fiziognomije sveg postajanja, i svog sopstvenog i postajanja zivoga sveta oko sebe. Suma njegovih dozivljaja, kako unutrasnjih tako i spoljasnjih, ispunjuje tok njegovih dana samo kao niz pojedinpsti. Tek veliki covek oseca iza popularnog sklopa istoriski pokrenute povrfine duboku logiku postajanja, koja se pojavljuje u ideji o sudbini i koja cini da se sve one povrsno, znacajem hude, dnevne tvorevine pojavljuju kao slucajnosti. 191

SPENGLER Propast Zapada Izmedu sudbine i slucaja izgleda najpre da postoji sadrzajna razlika samo po stepenu. Oseca se, recimo, kao slucaj sto je Gete dosao u Zezenhajm, a kao sudbina sto je dosao u Vajmar. Prvo nam se cini epizodom, drugo epohom. Medutim, iz toga je jasno da razlikovanje zavisi od unutrasnjeg cbvekovog ranga. Sirokoj masi i sam zivdt Geteov izgledace kao niz anegdotskih slucajnosti, a malo njih ce sa divljenjem osetiti kakva se simbolicka nuznost nalazi u torn zivotu, pa i u njegovim najneznacajnijim momentima. Ali, da nije mozda Aristarhovo otkrice heliocentrickog sistema bilo za antiku beznacajan slucaj, a toboznje ponovno Kopernikovo otkrice, nasuprot tome, sudbina za faustovsku kulturu? Da li je to bila sudbina sto Luter, nasuprot Kalvinu, nije bio orgariizator - i za koga? Za zivotno jedinstvo protestanata, Nemaca, ili zapadnjackog covecanstva uopste? Da li su Tiberije Grab i Sula bili slucajevi, a Cezar sudbina? Ovde oblast pojmovnog sporazumevanja daleko zaostaje; sta je sudbina a sta slufiaj, to spada u presudne dozivljaje kako pojedine duse tako i citavih kultura. Tu mora da umukne svako naucnjacko iskustvo, svaki naucni uvid, svaka definicija; i ko samo i pokusa da i sudbinu i slucaj shvati gnoseoloski, taj in bas ne poznaje. Mi imamo unutarnju izvesnost da nam kriticko razmisljanje nikada ne moze otkriti nista o sudbini, i bez te izvesnosti ostao bi nam zatvoren svet postajanja. Saznavati (sudenjem razlikovati) i utvrdivati kauzalne odnose medu onim sto je saznano (dobro razlikovanim stvarima, svojstvima, polozajima) — jeste jedno i isto. Ko pristupa istoriji sudeci, naci ce samo podatke. A ono sto dela u dubini, bilo to providenje ili kob, to se moze samo proziveti na sadanjem dogadanju kao pred slikom necega sto se vec dogodilo; i to sa onom potresnom, neizrecivom, izvesnoscu koju prava tragedija budi u nekriticnom, gledaocu. Sudbina i slucaj cine uvek suprotnost u koju dusa pokusava da zaodene ono sto moze biti samo osecanje, samo dozivljaj i intuicija, i ono sto j-edino objasnjava najprisnija stvaralastva religije i umetnosti onima koji su pozvani da uvide. Da bismo predocili ovo pra-osecanje zivoga bica, koje daje smisao i sadrzinu svetskoj slici istorije, ne znam niceg boljeg — svako ime je zvuk i dim — od jedne strofe Ge-

192

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta teove (one iste koja kao moto na celu ove knjige treba da obelezi njeno osnovno hastrojenje): »Kada u beskrajnome uvek jedno Isto, Ponavljajuci set vecno tece, Hiljade oblika zivoga sveta Snazno se u lanac vezuju; Struji slast zivotna iz wih stvari, Sa najmanje kao i sa najvece zvezde, I sve to tiskanje, sva ta borba, Vecni je mir u Gospodn Bogu.« - Na povrsini svetskog dogadanja vlada ono sto je nepredvideno. Ono je oznaka svakog pojedinacnog dogadaja, svake pojedine odluke, svake pojedine licnosti. Niko unapred nije znao, pri pojavi Muhameda, za juris islama, niti pri padu Robespjera za Napoleona. Da veliki ljudi dolaze, sta oni preduzimaju, da li ce im to uspeti —: sve je to neizracunljivo. Niko ne zna. da li ce se jedno razvice koje snazno zapocne zavrsiti u velikoj liniji, kao ximsko plemstvo, ili ce propasti u zloj kobi, kao Hoenstaufenovci i cela Maja-kultura. Isto tako stoji, uprkos nauci o prirodi, sa sudbinama svake pojedine zivotinjske ili biljne vrste u krugu zemIjine istorije, pa cak i preko toga, sa sudbinama same zemlje i svih suncanih sistema i mlecnih puteva. Neznatni August napravio je epohu, veliki Tiberije prosao je bez uticaja. Isto je to sa sudbinom umetnika, umetnickih dela i oblika, dogmi i kultova, teorija i pronalazaka. Nikakvim »zato« i »zbog toga« ne moze se objasniti zasto u vrtolozima postajanja jedan element samo trpi sudbinu, a drugi postaje sudbinom, i to cesto dovoljnom za citavu jednu buducnost; zasto onaj prvi element iscezava u talasanju istoriske povrsine, a ovaj drugi stvara istoriju: ne moze se sve to objasniti, a ipak je sve to jedna najintimnija nuznost. Zato i za sudbinu vrede Augustinove reci o vremenu, iskazane u jednom dubokom trenutku: Si nemo ex me quaerat, scio; si quaerenti explicare velim, nescio. Takva je ideja blagodati u zapadnjackom hriscanstvu, blagodati dobivene Isusovom zrtvom, koja izrazava slucaj i sudbinu u najvisem etickom shvatanju: smeti slobodno 'hteti. Opredeljenje (nasledni greh) i blagodat — u ovoj polarnosti, koja moze biti uvek sa193

SPENGLER Propast Zapada mo oblik osecanja, pokrenutog zivota, a nikada sadrzina ucenog iskustva, lezi bice svakog odista znacajnog coveka ove kulture. Ova polarnost je i za protestanta i za ateista, pa ma koliko bila skrivena iza pojma »razvica« (koji pravoliniski iz nje potice)1 — osnova svake ispovesti, svake autobiografije, koja je stoga, napisana ili naslikana, nemoguca u antickog coveka, cija je sudbina imala drugi oblik. Ova polarnost je poslednji smisao autoportreta Rembrantovih i muzike od Baha do Betovena; i ostaje nepristupacna misljenju, pa nazvali je mi opredeljenjem, providenjem ili unutarnjim razvicem2, i to je ono sto cini da su zivotni tokovi svih ljudi Zapada srbdni. »Slobodna volja« je unutarnja izvesnost. Ali, ma sta se htelo ili cinilo — ono sto odista sleduje posle svih odluka i iz njih, naglo, iznenadno, nepredvidljivb, to je ono sto sluzi dubljoj nuznosti i sto se podreduje jednom velikom poretku pred ocima koje razumevaju, kada se baci pogled na sliku davno prosloga. Kada se ispuni sudbina necega sto se htelo, onda se moze ono sto je neispitljivo osetiti kao blagodat. Sta su hteli Inocentije III, Luter, Lojola, Kalvin, Zansen, Ruso, Marks, a sta je od toga htenja postalo u struji zapadnjacke istorije? Je li to bila blagodat ili kob? Tu se svako racionalisticko rasclanjavanje zavrsava apsurdom. Predestinacija u Kalvina i Paskala (obojica su se osmelili da izvuku poslednje kauzalne zakljucke augustinske dijalektike iskrenije no Luter i Torna Akvinski) jeste nuzna apsurdnost kojoj odvodi razumsko istrazivanje ovih tajni. Ona dospeva iz sudbinske logike svetskog ^postajnja u kauzalnu logiku pojmova i zakona, iz neposrednog sagledanja zivota u mehanicki sistem predmeta. Strahovite 1 Put od KaMna do Darvina lako se moze pokazati u engleskoj filozofiji. 2 To spada u vecno sporne tacke zapadnjacke teorije umetnpsti. Anticka, euklidovska, a-istoriska, dusa nema »razvijanja«, zapadnjacka se u njemu sva iscrpljuje, ona je »funkcija« upravljena na zavrsetak. Prva »jeste«, druga »postaje«. Prema tome, sva anticka tragika pretpostavIja stalnost licnosti, a sva zapadnja'oka njenu promenljivost. U nasem smislu »karakter« je tek pnaj oblik bica koji se sastojii u neizmernoj pokrenutosti i beskrajnom bogatstvu odnosa. Kod Sofokla veliki gest oplemenjava bol, kod Sekspira velika namera oplemenjava delo. Nasa estetika morala je da promasi osnovni problem; jer je uzimala svoje primere iz obe kulture bez razlike.

]94

PROPAST ZAPADA. Problem islorije sveta dusevne borbe Paskalove jesu borbe jednog duboko unutarnjeg coveka, koji je bio ujedno i rodeni rnatematicar, a koji je hteo da poslednja i najozbiljnija pitanja duse podvrgne istovremeno i velikim intuicijama zarke vere i apstraktnoj tacnosti isto tako velikog matematickog nastrojenja. To je dalo ideji o sudbini, religiozno govoreci providenju Bozjem, shematski oblik uzrocnog nacela, dakle Kantov oblik razumske delatnosti, jer to znacl predestinacija, u kojoj se blagodat, ziv,a, svakako kao unutrasnja izvesnost dozivljena, slobodna od svake kauzalnosti, pojavljuje kao prirodna snaga koja je vezana za neopozive zakone i koja pretvara religioznu sliku sveta u ukoceni i mracni mehanizam. I zar nije to opet bila sudbina i za engleske puritance i za ceo svet, sto oni, ispunjeni takvim uverenjem, nisu pali u jednu pasivnu predanost, nego su imali vedru izvesnost da je njihova volja volja Bozja?

16 Obrnemo li se sada daljem objasnjavanju pojave slucaj noga, necemo vise padati u opasnost da u njoj vidimo izuzetak ili proboj uzrocnoga sklopa prirode. »Priroda« nije slika sveta u kojoj sudbina biva sustastvenom. Svuda gde se unutra okrenuti pogled oslobada onoga sto je postalo culnim i gde on, priblizui se viziji, prozima okolni -svet, svuda gde taj pogled oseca da na nj deluju na mesto samih predmeta pra-pojave: nastupa veliki istoriski aspekt, van- i nadprirodni. To je pogled Dantea i Volframa, a i pogled Getea u starosti (izrazen, pre svega, u kraju drugog dela Fausta). Boravimo li, sagledajuci, u torn svetu sudbe i slucaja, izgleda nam mozda da je slucaj sto se na ovoj maloj zvezdi medu milionima suncanih sistema odigrava. negde epizoda »svetske istorije«; slucaj, sto ljudi, ta cudna, zivotinjama slicna, organska stvorenja na kori te zvezde; daju ponekad sliku »sa-~ znavanja«, i to bas u onom obliku u kome su ga Kant, Aristotel i drugi na tako razlicite nacine pretstavili; slucaj, sto se kao suprotni pol tog saznanja pojavljuju bas ovi prirodni zakoni (»vecni i opstevaze.ci«) i sto izazivaju sliku »prirode« o kojoj svaki pojedinac misli da je ista za sve. Fizika sa pravom goni slucaj iz svo195

SPENGLER Propast Zapada

je slike sveta, all je opet slucaj to sto se ona sama uopste jednom i pojavila, negde u aluvialnoj period! zemljine kore, kao osobena vrsta duhovnog shvatanja. Svet slucaja jeste svet samo jednom ostvarenih cinjenica, prema kojima mi, kao buducima, hrlimo ceznjivo Hi sa puno straha, koje nas kao ziva sadasnjost uzdizu ili pritiskuju, i koje mi mozemo opet, sagleda njem> prozivljavati radosno ili tuzno, kao proslost. Svet uzroka i posledica jeste svet stalno mogucega, svet bezvremenskih istina, koji saznajemo rasclanjavanjem i razlikovanjem. Samo taj drugi svet moze se naucno postici, samo je on identican sa naukom. Kome je zatvoren pogled za onaj drugi svet — svet kao Divina commedia, svet kao prizor za jednog Boga — kao sto nedostaje Kantu i vecini sistematicara misljenja, taj c'e u svetu naci samo besmisleni haos slucajnosti, i to u najbanalnijem smislu reci1. Ali i esnafsko, neumetnicko, istrazivanje istorije sa svojim skupljanjem i uredivanjem golih podataka samo je jedna, ma koliko duhovita, sankcija banalno-slucajnog. Tek onaj pogled koji prodire u inetafizicko dozivljuje u istoriskim podacima simbole onoga sto se dogodilo i time izdize slucaj do sudbine. Ko je sam sobom sudbina, kao Napoleon, ne potrebuje taj pogled, jer izmedu njega kao cinjenice i ostalih cinjenica postoji saglasnost metafizickog takta, koja njegovim odlukama daje apsolutnu sigurnost. Ovaj pogled je ono jedinstveno i snazno u Sekspiru, u koine se jos nikada nije ni potrazio ni naslutio pravi tragicar slucaja. A bas tu i jeste poslednji smisao zapadnjacke tragike, koja je ujedno i otisak zapadnjacke ideje o istoriji, a time i kljuc za ono sto za nas znaci od Kanta neshvacena rec »vreme«. Slucajno je sto politicka situacija u Hamletu, kraljevo ubistvo i pitanje o prestolonasledu, pogadaju bas taj karakter. Slucajno je sto je Jago, svakodnevna hulja kakvu nalazimo na svima putevima, uzeo bas tog coveka na nisan, coveka cija je licnost imala ovu ni najmanje svakodnevnu fiziognomiju. Pa Lir! Ima li sta slucajnije (pa zato i »prirodnije«) nego udruziva1 »Plus on vieillit, plus on se persuade, que sa sacree Majeste le Hazard tait les trois quarts de la besogne de ce miserable Univers« (Fridrih Veliki Volteru). Tako, nuzno, oseca pravi racionalist.

196

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta nje tog gospodarskog dostojanstva sa tim kobnim strastima sto su ih njegove kceri nasledile? Jos ni do danas nije se- moglo razumeti kako to da Sekspir uzima anegdotu onde gde je nade, pa je bas zato ispunjuje snagom najprisnije nuznosti (nigde tako uzviseno kao u njegovim rimljanskim dramama). Zato sto se htelo razumevanje, upalo se u ocajne pokusaje da se u te drame unese moralna uzrocnost, jedno »zato^, jedna veza »zlocina« i »kazne«. A ti pokusaji nisu ni tacni ni netacni (jer »tacno« i »netacno« pripadaju svetu kao prirodi i znace kritiku kauzalnoga), vec su plitki nasuprot onom pesnikovom dubokom dozivljavanju cisto cinjenicke anegdote. Samo onaj koji to oseca moze da se divi velicanstvenoj naivnosti Lira i Magbeta. Sasvim suprotno pokazuje Hebel, koji unistava dubinu slucajnosti sistemom uzroka i posledica. Ona sto je nasilno, sto je pojmovno u njegovim koncepcijama, sto svak oseca a ne moze da protumaci,. lezalo je u tome sto logicno-uzrocna shenia njegovih dusevnih sukoba protivreci istorisko-pokrenutom osecanju sveta i njegovoj sasma drugoj logici. Ovi ljudi ne zive; oni samo dokazuju nesto svojim prisustvom. Oseca se prisustvo velikpg razuma, ali ne dubokog zivota. Na me sto slucaja dosao je »problem«. I bas ta zapadnjacka vrsta slucajnoga potpuno je strana antickom osecanju sveta, pa time i antickoj drami. Antigona nema nijednu slucajnu osobinu koja bi ma kako dolazila u obzir za njenu sudbinu. Ono sto se dogodilo kralju Edipu moglo se dogoditi i svakom drugom — sasvim suprotno sudbini Lirovoj. To je anticka sudbina, »opste ljudski« fatum, koji vazi uopste za jedno »telo« i ne zavisi nikako od slucajno licnog. Obicno pisanje istorije uvek ce zastajati pri plitfco-slucajnome, ukoliko se ne izgubi u skupljanju podataka. To je sudbina tvoraca takve istorije, koji dusevno vise manje ostaju u gomili. Pred njihovim okom slivaju se priroda i istorija u popularno jedinstvo i »slucaj«. »Sa sacree Majeste le Hazard« za coveka gomile je nesto najrazumljivije sto postoji. To je ono tajanstveno-uzrocno, jos nedokazano, ono sto coveku gomile zamenjuje potajnu logiku istorije, koju on ne oseca. Anegdotska slika prednjeg plana istorije, popriste svih naucnih lovaca uzrocnosti i svih pisaca ro197

SPENGLER Propast Zapada

mana i komada obicnog soja, odgovara potpuno tak vom shvatanju. Koliko li se ratova zacelo zato sto je nekakav ljubomorni dvorjanin hteo ukloniti nekog generala od svoje zene! Kolike li su bitke dobivene ili izgubljene smesnim slucaj mm dogadajima! Uocimo ka ko se jos -u 18 veku obraduje rimska, a jos i danas kineska istorija! Setimo se udarca lepezom alzirskog Deja i tome slicnoga, sto istorisku pozornicii ozivljava operetskim motivima. Smrt Gustava Adolfa ili Aleksandra izgledaju kao da ih je udesio neki rdav dramaticar. Hanibal je samo intermeco anticke istorije, u ciji je tok iznebuha upao »Propadanje« Napoleonovo nije bez melodramskih elemenata. Ko trazi unutarnji oblik istorije u nekom uzrocnom sledovanju njenih vidljivih pojedinacnih dogadaja, naci ce, ako je iskren, uvek komediju burleskne besmislenosti. Ja bih poverovao da je ona, tako malo zapazena, scena igre pijanih triumvira u Sekspirovom Antoniju i Kleopatri (jedna od najsnaznijih scena u torn beskrajno dubokom delu) proizisla iz ruganja prvog istoriskog tragicara svih vremena »pragmatickom« aspektu istorije. Jer je taj i suvise popularni aspekt oduvek vladao »svetom«. On -je sitnim tastim ljudima davao hrabrosti i nade da se umesaju u svet. Ruso i Marks, samo gledajuci na taj duh i na njegovu racionalisticku strukturu, mislili su da jednom teorijom mogu promeniti »tok sveta«. Pa i socijalno ili privredno tumacenje politickih razvoja jos je u obilatoj meri plitko i popularno: tumacenje u kome se danas istoriska obrada izdize do vrhunca, a koje, s obzirom na svoj bioloski karakter, uvek ostaje sumnjivo u pogledu kauzalnog zasnivanja. Napoleon je u znacajnim trenucjma imao snazno osecanje za duboku logiku svetskog postajanja.-Slutio je tada koliko je on sam bio sudbina i ukoliko je imao sudbinu. »Osecam da sam gonjen nekoj svrsi koju ne poznajem. Cim je budem postigao, cim vise ne budem nuzan, bice dovoljan jedan atom da me razmrska. A dotle sve ljudske snage ne mogu mi nista«, kaze on u pocetku pohoda na Rusiju. To se zove ne misliti pragmaticki.' U torn trenutku slutio je on kako je logici sudbine malo potrebna odredena pojedinacnost, pa bio to covek ili situacija. On sam too empiriska licnost mogao je i pasti kod Marenga. Ono sto je on znacio ostvarilo bi se tada u drugom nekom obliku. Jedna melodija u rukama velikog muzicara spo198

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta sobna je za bogate varijacije; ona moze, za obicnog slusaoca; biti izmenjena a da se u dubini — u jednom sasvim drugom smislu - - i rie izmeni. Epoha nernackog nacionalnog jedinstva sprovedena je u licnosti Bizmarka, a epoha ratova za osloboctenje u sirokim i gotovo bezimenim dogadajima. Obe »teme« mogle su biti na drugi nacin »sprovedene«, da se izrazimo jezikom muzicara. Bizmark je mogao rano biti otpusten, a bitka kod Lajpciga mogla je biti izgubljena; grupa ratova iz 1864, 1866 i 1870 mogla je biti zamenjena diplomatskim, dinastickim, revolucionarnim ili privrednim cinjenicama — »modulacijarna« — iako fiziognomicka izrazitost zapadnjacke istorije, nasuprot stilu. na primer, indiske, takoreci kontrapunktski zahteva rta odlucnom mestu snazne akcente, ratove ili velike licnosti. Sam Bizmark naznacuje u svojim Uspomenama da je u prolece 1848 moglo da se postigne ujedinjenje u sire'm opsegu no 1870 i da je ono propalo tada zbog politike pruskog kralja, tacnije receno zbog njegove licne cudi. To bi bilo, i po Bizmarkovom osecanju, mlako sprovodenje »stava« koje bi ucinilo potrebnom jednu kodu — »da capo e pot la coda«. All smisao epohe (tema) ne bi se promenio nikakvim oblikovaiijem cinjenica. Gete je mogao — mozda — umreti u ranim godinama, all njegova »ideja« ne. Faust i Taso ne bi bili napisani, ali bi .oni ipak »bili«, bez svoje poetske opipljivosti, u jednom vrlo tajanstvenom smislu. Jer bio je to slucaj sto se istorija visega ljudstva vrsi u obliku v'elikih kultura; i slucaj sto se jedna od njih probudila oko hiljadite godine u Zapadnoj Evropi. Ali je od toga trenutka ona sledovala »zakonu po kome se i pojavila«. U svakoj epohi postoji neograhiceno obilje iznenadujucih i nikad predvidljivih mogucnosti da se ona ostvari u pojedinostima; ali sama epoha je nuzna, jer je tu jedno zivotno jedinstvo. A sto je njen unutarnji oblik bas taj, to je-njeno odredenje. Novi slucajevi mogu uobliciti njeno razvice oskudno ili velicanstveno, bedno ill srecno, ali promeniti epohu ne mogu. I pojedinacni tip je isto tako neopoziva cinjenica kao i pojedinacni slucaj: u istoriji svemira tip »suncanog sistema« sa planetama koje kruze; u istoriji nase planete tip »zivih bica« sa mladostu, staroscu, zivotnim trajanjem i rasplodivanjem; u istoriji zivih bica tip Ijudskog bitisanja, a u njegovom »svet199

SPENGLER Propast Zapada sko-istoriskom« stadiju tip velike pojedinacne kulture1. A ove kulture su po svojoj sustini srodne biljkama: one su celog svog zivotnog trajanja vezane za tie na kome su ponikle. I najzad, tipican je i nacin na koji ljudi jedne kulture shvataju i prozivljuju sudbinu, ma koliko razlicito bila obojena slika za pojedinca. Ono sto se ovde nioze o tome reel nije »istinito«, vec unutrasnje nuzno za ovu kulturu i ovaj stupanj vrernena; i Ono ne ubeduje druge zato sto postoji samo jedna istina, vec zato sto ti drugi pripadaju istoj epohi. Euklidovska dusa antike, medutim, mogla je svoje bice, vezano za prisutne prednje planove, dozivljavati samo u obliku slucaj eva antickog stila. Ako se za zapadnjacku dusu »slucajno« sme protumaciti fcao sudbina manje sadrzine, onda se, obrnuto, za anticku dusu sudbina sme protumaciti kao slucaj ogromno povecan. To znace ananke, heimarmene i f'atum. Zato sto anticka duSa nije zapravo prozivljavala istoriju, ona nije imala ni pravo osecanje za logiku sudbine. Ne treba se zavaravati recima. Najpoputarnija boginja helenizma bila je Tihe, koju su jedva umeli razlikovati od »ananke«. A mi osecamo sudbinu i slucaj punom snagom kao suprotnost od koje sve zavisi u dubinama naseg bica. Nasa istorija jeste istorija velikih veza i sklopova; anticka istorija, i to ne samo njena slika u istoricara kao sto je Herodot, vec njena puna stvarnost, jeste istorija anegdota, tj. niz plasticnih pojedinosti. Anegdotican je, u punom smislu te reci, stil antickog bica uopste, kao i stil svake pojedine biografi je. Culno-opipljiva strana dogadaja zgusnjava se u demonske, apsurdne slucajeve, neprijateljske prema istoriji, koji poricu i odricu logiku dogadanja. Sve fabule antickih majstorskih tragedija iscrpljuju se u slucajevima, koji ismevaju smisao sveta; inace se znacaj reci si^apfievri u suprotnosti prema sekspirovskoj logici slucaja ne moze oznaciti. Jos jednom: ono sto se Edipu desava, sasvim spolja, iznutra nicim uslovljeno i izazvano, moglo bi se desiti svakom coveku bez izuzetka. To je oblik antickog mila. Neka se sravni sa time duboko unutrasnja nuznost, uslovljena citavim bicem- i odnosom toga bica prema vremenu, u sudbini Otela, 1 Uporedna metoda ove krijige pociva na cinjenici da irnamo pred sobom citavu grupu ovdh kultura.

200

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta Don Kihota, Vertera. Tu lezi — kao sto smo kazali — razlika izmedu tragedije situacije i tragedije karaktera. Ali i u istoriji samoj ponavlja se ova suprotnost. Svak epoha Zapada ima karakter, svaka epoha antike pretstavlja samo jednu situaciju. Zivot Geteov bio je sudbonosna logika, a Cezarov mitska slucajnost. Tu je tek Sekspir uneo logiku. Napoleon je ttfagican karakter; Alkibiad dospeva u tragicne situacije. Astrologija u onom obliku u kome je od gotike do baroka vladala osecanjem sveta, cak i osecanjem onih koji su je odricali, htela je da ovlada celim buducim zivotnim tokom Faustovski horoskop, ciji je mozda najpoznatiji primer onaj sto ga je Kepler konstruisao za Valenstajna, pretpostavlja jedinstveni i osmisljeni pravac celokupnog bica koje ima jos da se razvija. Anticko prorostvo, koje se uvek odnosi na pojedinacne slucajeve, stvarno je sasvim simbol besmislenog slucaja, trenutka; ono dopusta u svetskom toku samo tackolikosti i nepovezanosti. U onome sto se u Atini pisalo i dozivljavalo kao istorija, prorocke izreke bile su sasvim na svom mestu. Da li je ikada ijedan Grk imao, u ma kakvu svrhu, svest o istoriskom razvoju? A da li smo mi ikada, bez te svesti, mogli da pravimo istoriju, da razmisljamo o istoriji? Ako se uporede sudbine Atine i Francuske u odgovarajucim vremenima pocev od Temistokla i Luja XIV, naci ce se da su stil istoriskog osecanja i stil stvarnosti svaki put jedni isti: ovde ekstrem logike, tamo ne-logike. Sada ce se razumeti- poslednji smisao ove znacajne cinjenice. Istorija je ostvarivanje jedne duse i isti stil, vlada istorijom koju mi pravimo i istorijom koju »sagledamo«. Anticka matematika iskljucuje simbol beskrajnog prostora; anticka istorija takode. Nije Lizatud pozornica antickog bica najmanja od svih: pojedinacm polis. Nedostaju mu vidik i perspektive — uprkos epizodi Aleksandrovog pohoda — kao sto oni nedostaju i sceni antickog pozorista sa pozadnjim zaklonom koji je zatvara. Neka se uporede sa tim dejstva na daljinu zapadnjacke kabinetske diplomatije i kapitala. Kao sto su Heleni i Rimljani u svom kosmosu saznavali i kao stvarne priznavali samo prednje planove prirode, iz najdublje dubine svog bica odbijajuci haldejsku astronomiju; kao sto su oni u osnovi imali samo kucna, gradska i poljska bozanstva, a ne bozanstva vezana za 201

SPENGLER Propast Zapada

zvezde1, tako su i sllkali samo prediije planove. U Korintu, Atini, Sikionu nikada nije bio stvoren pejzaz sa planinama na vidiku, oblacima koji prolaze, dalekim gradovima. Na svima slikama po vazama nalaze se samo figure euklidovski pojedinacne, a umetnicki same sebi dovoljne. Svaka grupa na slemenu hrama sagradena je nizovito, nikada kontrapunktski. Pa su se samo prednji planovi i dozivljavali. Sudbina je bila ono sto bi se coveku iznenada dogodilo, a ne »tok zivota«; i tako je Atina, pored Polignotove freske i geometrije platnovske Akademije, stvorila jos i tragediju sudbina sasvim u ozloglasenom smislu Neveste iz Mesine. Savrseni nesmisao slepe kobi, otelovljene, na'primer, u prokletstvu Atrida, otkrivao je a-istorijskoj antickoj dusevnosti sav smisao njenog sveta.

17 Neki smeli primeri, ali koje vec mozemo dobro ra' zumeti, neka posluze kao objasnjenje. Neka se zamisli da je Kolumba potpomogla Francuska, a ne Spanija. To je neko vreme i izgledalo verovatno. Fransoa I kao gospodar Amerike stavio bi, nema sumnje, carsku krunu na mesto Spanca Karla V. Rano barokno doba od Sacco di Roma do Vestfalskog mira, sada spansko stolece po religiji, duhu, umetnosti, politici, obicajima - stolece koje je u svemu i svacemu sluzilo kao osnova i pretpostavka veku Luja XIV - - ne bi se uoblicilo iz Madrida, nego iz Pariza. Na mesto imena Filip, Alba, Servantes, Kalderon, Velaskez, danas bismo kazivali imena onih velikih Francuza koji su — ostali nerodeni tako bi se moglo to tesko shvatljivo nekako iskazati). Stil crkve, tada konacno odreden od Spanca Ignaca Lojole i od Tridentinskog koncila kojim je Lojolin duh vladao; politicki stil, tada utvrden spanskom ratnom vestinom, kabinetskom diplomatijom spanskili kardinala, dvorjanskim duhom Eskoriala sve do Beckog kongresa, pa u bitnim crtama jos i dalje od Bizmarka; arhitektura baroka, veliko slikarstvo, cercmonijal, otmeno drustvo velikih gradova: sve bi to bilo , zastupano drugim dubokim glavama u plemstvu i 1 Helios je samo pesnicki lik. Nije imao ni hrama, ni kulta. Jos manje je Selene bila boginja meseca.

202

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

svestenstvu, drugim ratovima nego sto su ratovi Filipa' II, drugim graditeljem nego sto je Vinjola, drugim nekim dvorom. Slucaj je izabrao spanski gest za zapadnjacko kasno doba. Unutrasnja logika vremena, koje je u Velikoj revoluciji ili nekom dogadaju slicne sadrzine moralo naci zavrsetak, ostala je time nedirnuta. Francuska revolucija mogla, je biti zastupljena drugim dogadajem, drugog oblika i na drugom mestu, recimo u Nemackoj ili Engleskoj. Njena »ideja« (kao sto cemo kasnije videti), prelaz iz kulture u civilizaciju, pobeda anorganskog velikog grada nad organskom zemljom — koja sada postaje u duhovnom smislu »provincija« — bila je nuzna, i to u torn trenutku. Za ovo valja da se upotrebi rec »epoha« u starom, danas vec izbrisanom, smislu (zamenjenom recju perioda). Jedan dogadaj cini epohu; to znaci: on obelezava u toku kulture nuzni sudbinski obrt. Sam slucajni dogadaj, kristalizaciona tvorevina istoriske povrsine, mogao je biti smenjen nekim drugim odgovarajucim slucajevima: epoha je nuzna i unapred predodredena. Da li jedan dogadaj, u odnosu na jednu kulturu i njen hod, zauzima rang epohe ili epizode, to je u vezi, kao sto se vidi, sa idejama sudbine i slucaja, pa dakle i sa razlikom »epohalne« zapadnjacke i »epizodicke« anticke tragike. Mogu se dalje razlikovati anonimne i licne epohe po njihovom fiziognomickom tipu u slici istorije. Slucajevima prvoga ranga pripadaju velike licnosti sa oblikovnom snagom svoje privatne sudbine, koja utelovIjuje u svoj oblik sudbinu hiljada, citavih naroda i epoha. Ali ipak ono sto razlikuje viteze na srecu i one koji su uspeli bez unutarnje velicine (kao Danton i Robespjer) od heroja istorije jeste u tome sto njihova, licna sudbina samo nosi crte opste sudbine. Uprkos zvucnim imenima, »jakobinci« su bili tip koji je vladao vremenom, i to u celini, a ne pojedince. Prvi deo one epohe — revolucija — stoga je potpuno anoniman; drugi deo — napoleonovski — u najvecem stepenu drzan je licnostima. Ogromna snaga tih pojava svrsila je za nekoliko godina ono sto je odgovarajuca anticka epoha )otprilike 386—322), zbunjeno i nepouzdano, svrsavala za citave desetine godina u podzemm razgradivanju. Sustini svih kultura zajednicko je to sto se u svakom stadiju nalazi najpre ista mogucnost da se ono sto je nuzno dogodi u obliku velike 203

SPENGLER Propast Zapada licnosti (Aleksandar, Dioklecijan, Muhamed, Luter, Napoleon), u obliku skoro bezimenog dogadanja sa znacajnim unutrasnjim oblikom (peloponeski, tridesetogodisnji, spanski rat oko nasleda) ili u obliku jednog nejasnog i nepotpunog razvoja (vreme Diadoha, Hiksa, nemacka meduvladavina). Koji je oblik verovatan, to je vec pitanje istoriskog - - p a prema tome tragickog - stila. Ono sto je tragicko u Napoleonovu zivotu — neotkriveno jos za pesnika koji bi bio dovoljno velik da taj zivot shvati i uoblici - - jeste u tome sto je on, cije se bitisanje istrosilo u borbi protiv engleske politike, najotmenije pretstavnice engleskog duha, bas torn svojom borbom izvojstio pobedu toga duha na kontinentu, koji je onda postao dovoljno mocan da Napoleona u liku »oslobodenih naroda« savlada i da ga pusti da umre na Svetoj Jeleni. Nije on bio osnivac nacela ekspanzije. To nacelo poteklo je iz puritanizma Kromvelove okoline, koja je ozivotvorila britansko kolonijalno carstvo1. A to je bila takode teznja revolucionarnih armija, koje su, posredstvom engleski skolovanih glava, kao Rusoa i Miraboa, bile gonjene napred idejama engleskih filozofa — jos od bitke na Valmi-u, k°Ju je jedino Gete pojmio, kako dokazuju njegova slavna rec uoci bitke. Nije Napoleon stvorio te ideje, one su njega stvorile: i kada se popeo na presto, morao je dalje da ih sprovodi protiv jedine sile, Engleske naime, koja je htela to isto. Njegovo carstvo je tvorevina francuske krvi, ali engleskog stila. U Londonu su izobrazili teoriju »evropske civilizacije«, zapadnjackog helenizma, Lok, Seftsberi, Klark, a p're svega Bentam; u Pariz su je preneli Bel, Volter, Ruso. U ime ove "parlamentaristicke Engleske, Engleske poslovnog morala i zurnalizma — borilo se na Valmiu, Marengu; Jeni, Smolensku i Lajpcigu; i engleski duh u svima tim bitkama pobedio je francusku kulturu Zapada2. Prvi kon1 Potsecam na Kanangovu rec k pocetka 19 veka: »Juzna Amerika slobodna — i po mogucstvu engleska«. Nikada2 nijc cistije dosao do izraza ekspanzivni instinkt. Zrela zapadnjacka kultura bila je sasvim firartcuska kultura, koja je izrasla iz spanske pocev od vremeria Luja XIV. Ali, vec pod Lujem XVI, u Parizu je engleski park pobedio francuski, asecajnost »esprit«, odelo i drustveni qblici Londona oblike Versaja, Hogart Vatoa, namestaj iz Cipendela i porcelan iz Vedzvuda one iz Bula i Sevra.

204

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta zul svakako -nije imao plan da Zapadnu Evropu utelovi u Francusku; on je najpre hteo (aleksandrovska misao na pragu svake civilizacije!) da na mesto engleskog stavi francusko kolonijalno carstvo, kojim bi postavio na jedva napadljivu osnovu politicko-vojnu premoc Francuske nad zapadnjackom kulturnom oblascu. Bilo bi to carstvo Karla V, u kome sunce nije zalazilo, uprkos Kolumba i Filipa II vodeno iz Pariza i organizovano sada ne kao vitesko-crkveiio, vec kao privredno-vojno jedinstvo. Dotle je, mozda, sudbina bila u njegovoj misiji. Ali Pariski mir od 1763 odlucio je vec pitanje protiv Francuske, i njegovi mocni planovi propadali su svaki put na sicusnim slucajnostima. Prvo, pred Sv. Jovanom od Akra, usled nekoliko blagovremeno iskrcanih engleskih topova; onda, posle Amienskog mira, kada je on posedovao celu dolinu Misisipia sve do velikih jezera i uspostavio veze sa Tipo Sahibom, koji je tada branio Istocnu Indiju protiv Engleza, usled pogresnog kretanja flote njegovog admirala, koje ga je primoralo da prekine brizljivo pri premano preduzece; najzad, kada je, u cilju novog iskrcavanja na Istoku, Jadransko More ucinio francuskim time sto je zauzeo Dalmaciju, Krf i celu Italiju, i kada je sa persiskim sahom pregovarao o akciji protiv Indije, plan je propao cudljivoscu cara Aleksandra, koji bi u drugom nekom trenutku rado potpomagao' pohod na Indiju, i tada bi pohod sigurno i uspeo. Tek kad je, posle propasti svih vanevropskih kombinacija, izabrao prisvajanje Nemacke i Spanije, kao ultima ratio u borbi protiv Engleske, prisvajanje zemalja u kojima su se sada protiv njega, posrednika englesko-revolucionarnih ideja, podigle bas te ideje, ucinio je korak koji je njega, Napoleona, napravio izlisnim1. Da li bi kolonijalni sistem koji tezi da obuhvati svet, nekada roden iz spanskog duha, sada bio preinacen u engleskom ill u francuskom duhu; da li bi »Sjedinjene Drzave Evrope«, tada pandan carstva Diadoha a sad u buducnosti rimskoga carstva, on ostvario kao romanticnu vojnicku monarhiju na demokratskoj os1 Hardenberg je Prusku reorganizovao u strogo engleskom duhu, sto mu je Fridrih August Marvic tesko zamerio. Isto tako je Sarnhorstova reforma vojske jedna vrsta »povratka prirodi« u smislu Rusoa i reyolucije, nasuprot profesionalnim vojskama iz kabinetskih ratova-u doba Fridriha Velikog.

205

SPENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta odnosa, uzrok i posledicu, na ono sto je zivo, unosile su se u culnu povrsinsku sliku dogadanja konstruktivne linije fizikalne slike prirode. I niko nije osecao posred tih kasnih gradskih duhova, naviknutih na kauzalnu mislenu stegu — duboku apsurdnost jedne nauke koja je htela, metodskim nesporazumom, da organsko postajanje shvati kao mehanizam postaloga. Ali dan nije uzrok noci, niti mladost starosti, niti cvet ploda. Sve sto duhovno shvatamo ima svoj uzrok; a sve sto unutrasnjom izvesnoscu organski prozivljavamo ima svoju proslost. Uzrokom se karakterise »slucaj«, koji je svuda moguc i ciji unutrasnji oblik cvrsto stoji bez obzira na to kada taj slucaj nastupa, koliko puta i da li uopste i nastupa; prosloscu se karakterise dogadaj, koji je bio samo jedanput, pa se nikad vise ne vraca. I po tome kako mi shvatamo nesto iz nase okoline, ili kriticki i svesno, ili fiziognomicki i nevoljno, izvlacirno zakljucak; na osnovu tehnickog ili zivotnog iskustva, o jednom bezvremenskom uzroku u prostoru ili o jednom pravcu Tcoji vodi od »juce« ka »danas« i »sutra«. Ali duh nasih velikih gradova nece tako da zakljucuje. Opkoljen masinskom tehnikom koju je sam stvorio, taj duh, posto je oslusnuo prirodinu najopasniju tajnu, zakon, hoce sada da osvoji tehnicki i istoriju, teoretski i prakticki. Celishodnost je velika rec kojom je on istoriju jiacinio sebi slicnom. U materijalistickom shvatanju istorije vladaju zakoiii kauzalne prirode, pa je otud sledovalo da su se smeli postaviti ideali korisnosti, na primer prosvecenje, humanitet, svetski mir, kao ciljevi svetske istorije koji ce se postici »procesom napretka«. Osecanje o sudbini pak bilo je izumrlo u ovim starackim planovima, izumrlo zajedno sa mladalackom hrabroscu i smeloscu, onom koja hrli u susret tamnoj odluci zaboravivsi na sebe, sva obremenjena buducnoscu. Jer samo mladost ima buducnost i jeste buducnost. Taj zagonetni zvuk ima isto znacenje kao i pravac vremena i sudbina. A sudbina je uvek mlada. Ko na mesto nje stavi lanac uzroka i posledica, taj i u onome sto se jos nije ostvarilo gleda nesto staracko i proslo. Tu nedostaje pravac. A ko zivi iduci na susret necemu i put necega u burnom zamahu, taj ne mora nista da zna ni o cilju ni o koristi. On sebe sa-

riovi; ill ce ih ostvariti u 21 veku kakav cezarovski covek od cinjenica kao privredni organizam: to sve pripada slucajnosti istoriske slike. Njegove pobede i po razi, u kojima je uvek bila skrivena pobeda Engleske, kao pobeda civilizacije nad kulturom: njegovo carstyo, njegov pad, grande nation, epizodicno oslobodenje Italije, koje je, i 1796 kao i 1859 godine, zapravo samo promenilo politicki kostim jednog naroda koji je davno postao beznacajan; razorenje nemackog carstva, jedne goticke razvaline: sve su to povrsinske tvorevine iza kojih stoji velika logika prave, nevidljive istorije. I u smislu te logike zavrsio je tada Zapad svoju kulturu, koja je dospela do zrelosti u francuskom obliku, u »ancien regime-u. i smenio je engleskom civilizacijom. Kao simboli »istovremenih« obrta vremena, osvojenje Bastilje, Valmi, Austerlic, Vaterlo i dizarije Pruske odgovaraju antickim cinjenicama bitaka kod Heroneje i Gaugamele, pohodu na Indiju i rimskoj pobedi kod Sentina. I sada mozemo shvatiti da u ratovima i politickim katastrofama, osnovnoj materiji naseg pisanja istorije, pobeda nije ono, sto je sustastveno u jednoj bitci, a mir nije svrha jednog prevrata.

18 Ko je ove misli u sebe primio, razumece kako je za dozivljavanje prave istorije moralo biti kobno nacelo uzrocnosti, koje je, u svom ukocenom obliku, svojstveno tek sasvim kasnira kulturnim stanjima, i koje tada utoliko tiranskije deluje na sliku sveta. Kant je vrlo obazrivo utvrdio kauzalitet kao nuzni oblik saznanja, i ne moze se nikad dovoljno naglasiti da je time iskljucivo mislio na ^razumsko posmatranje Ijudskog okolnog sveta. Rec »nuznost« rado se cula, ali se preculo ogranicavanje iiacela na jednu jedinu oblast saznanja, koja je bas iskljucivala sagledanje i osecanje zive istorije. Poznavnje ljudi i saznavanje prirode po svojoj sustini ne niogu se uopste uporediti. Ali, citavo 19 stolece mucilb se da izbrise granicu izmedu prirode i istorije, u korist one prVe. Ukoliko se vise istoriski htelo misli ti, utoliko se vise zaboravljao nacin na koji se nije smelo misliti. Nasilno primenjujuci ukocenu shemu prostornog i vremenu neprijateljskog

207

206

^

SPENGLER Propast Zapada

ma oseca kao smisao onoga sto ce se dogoditi. Vera u zvezdu vodilju nije napustala ni Cezara ni Napoleona niti druge velike pothvatnike; a to je ona vera sto lezi najdublje, uprkos melanholiji mladih godina, u svakom detinjstvu, u svim mladim plemenima, narodima i kulturama; to je ona vera sto se rasprostire nad celokupnom istorijom, vera u svima onima koji delaju i sagledaju, a koji- su mladi uprkos svoje sede kose, mladi no svaka naklonost, ma koliko rana, prema bezvremenskoj celishodnosti. Osecajno znacenje trenutne okoline otvara se i u prvim danima detinjstva, kada su sustastvene samo licnosti i stvari najblize okoline, pa se prosiruje cutljivim i nesvesnim iskustvom do opsezne slike, koja je opsti izraz cele kulture na tome stepenu, a ciji su tumaci samo veliki poznavaoci zivota i ispitivaci istorije. Tu se razlikuje neposredni utisak sadasnjice od slike proslosti, koja se predocava samo u duhu, dakle svet kao dogadanje od sveta kao istorija. Na onaj prvi upravlja se znalacki pogled coveka od dela, drzavnika i vojskovode, a na onaj drugi intuitivni pogled istori cara i pesnika. U onaj prvi svet uplice se covek iia praktican nacin, trpeci ili delajuci; a ovaj drugi svet pripada hronologiji kao velikom simbolu neopozive proslosti1. Mi gledamo unazad, a zivimo unapred, u susret nepredvidenome; ali u sliku neponovljivog dogadanja prodiru sad, pocev jos od tehnickog iskustva detinjskog doba, c^-te onoga sto ima da se predvidi, prodiru slike zakonske prirode; koja podlezi izracunavanju a ne fiziognomickom taktu. Mi shvatamo divIjac kao bice sa dusom, pa odmah zatim kao sredstvo 'za ishranu; gledamo u munji opasnost ili elektricno ispraznjivanje. A ova druga, kasnija, okamenotinska slika sveta nadvladuje u velikim gradovima sve vise i vise onu prvu: slika proslosti se mehanizuje, materijalizuje, i iz nje se izvlaci zbir, kauzalnih pravila za sadasnjost i buduciiost; vezuje se u istoriske zakone i u jedno razumsko iskustvo o njima. 1

Bas zato sto se izmice vremenu, hronologija moze da se sluzi materaatickim znacima. Ovi ukoceni brojevi znace za nase oko nekadanju sudbinu. Ali njihov smisao nije isti kao onaj u matematickih brojeva — proslost nije uzrok, a sudba nije formula — pa je zato onaj koji sa njima postupa matematicki, kao istoriski materijalist, prestao da proslost gleda stvarno kao takvu, tj. kao nesto sto je zivelo jednom i samo jednom. 208

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

Ali, nauka je uvek nauka o prirodi. Kauzalno znanje, tehnicko iskustvo, postoji samo o onome Sto je postalo, o prostornome, o saznanome. Kao sto zivot pripada istoriji, tako znanje pripada prirodi - - culnom svetu shvacenom kao element, posmatranom u prostoru, izobrazenom po zakonu uzroka i posledice. Postoji li, dakle, uopste nauka o istoriji? Setimo se kako se u svakoj licnoj slici sveta, koja je vise ili manje priblizna idealnoj, pojavljuje nesto od obojega: nema »prirode« bez zive saglasnosti, niti »istorije« bez kauzalne. Jer u prirodi j doduse, svi istovrsni pokusaji imaju isti zakonski rezultat, ali svaki pojedinacni je ipak istoriski dogadaj, koji se desio odredenog datuma i koji se nece vise vratiti. A u istoriji podaci o proslome — hronoloski, statisticki, imena i likovi — sacinjavaju jedno skamenjeno tkivo1. Cinjenice »stoje« i onda kad ih ne poznajemo. Sve drugo je slika, »theoria«, tamo kao i ovde, a istorija sama znaci »biti u slici«, cemu moze samo da sluzi cinjenicki materijal; u prirodi teorija sluzi tome da taj materijal dobijemo kao' pravu svrhu. Ne postoji, dakle, nauka o istoriji, nego prednauka za. nju, koja istrazuje ono sto je vec bilo. Za sarn istoriski pogled cinjenice su uvek simboli. Ali ispitivanje prirode je samo nauka. Ona zeli samo da pronalazi cinjenice, zakone kauzalne vrste, jer ona ima tehnicki izvor i cilj; a cim upravi pogled na nesto drugo, ona je vec postala metafizikom, necim' sa one strane prirode. Otuda su istoriske i prirodnjacke cinjenice dve razlicite stvari. Ove druge se stalno vracaju, a one prve nikad. Ove druge su istine, a one prve su cinjenice. Ma koliko u svakddnevnoj slici »slucajevi« i »uzroci« izgledali srodni, oni; u dubini, pripadaju razlicitim svetovima. Sigurno je istoriska slika jednog coveka — a time i covek sam -- utoliko plica ukoliko odlucnije u njoj vlada opipljivi slucaj. I sigurno je, time, i pisa nje istorije utoliko praznije ukoliko ono vise iscrpljuje svoj predmet utvrdivanjem cisto cinjenickih odnosa. Ukoliko neko dublje prozivljuje istoriju, utoliko ce rede imati »kauzalne« utiske i utoliko ce ih izvesnije 1 Ne samo sklapanje mira i dani smrti nego i renesiansni stil, polls, meksikanska kultura, jesu podaci, cinjenice koje su vec bile i postojale, iako o njima nemamo nikakve pretstave.

209

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

SPENGLER Propast Zapada osecati kao savrseno beznacajne. Ispitajte prirodnjacke spise Geteove, pa cete se zadiviti tome sto se u njima nalazi pretstavljena ziva priroda bez formula, bez zakona, gotovo bez traga kauzalnoga. Vreme za njega nije distanca, nego osecanje. Cisti naucnik, koji samo kriticki rasclanjuje i ureduje, i koji ne oseca i ne sagleda, jedva ima dara da tu dozivi najdublje i poslednje. All, istorija iziskuje taj dar. I tako s pravom postoji paradoks: da je istrazivac istorije utoliko znacaj niji, ukoliko manje pripada pravoj nauci. Jedna shema neka skupi sve receno: Ousa

Svet

2ivot, pravac Sudbinu doziveti neponovljivo, neopozivo >>Ctimjenica« Fizibgnomicki takt (instinkt)

Prostirajnje Kauzalno saztiati stalno moguce »Istina« Sistematska kritika (razum)

Budnost toja sluzi bicu: slika sveta istorije Zivotno iskustvo Slika proslosti; sagledajuci uoblicavati (istoricar, trag)icar): Pravac u buducnost; delajuci uoblicavati (politicar): biti sudbina.

Budnost koja gospodari bicern: slika sveta pnirode Naucne metode Religija, istraztivanje prirode teoretski: mit, dogma, hipoteza; praktieki: kult, tehnl'ka

19 Da li se sme neka grupa cinjenica socijalne, religiozne, fizioloske, eticke prirode staviti kao »uzrok« druge jedne takve grupe? Racionalisticko pisanje ist'jrije, a jos vise danasnja sociologija, u osnovi msta drugo i ne znaju. To za njih znaci shvatiti istoriju, produbljivati njeno saznavanje. Ali, za civilizovanog coveka u dubini lezi uvek razumska svrha. Bez nje, njegov svet bio bi besmislen. Svakako je komicna bas 210

nefizikalna sloboda 'u izboru osnovnih uzroka. Jedan bira ovu, drugi onu grupu kao prima causa (prvi -uzrok) — neiscrpno vrelo uzajamne polemike - - a svi ispunjavaju svoja dela toboznjim objasnjenjima o hodu istprije u stilu fizikalnih sklopova. Siler je dao klasican izraz ovoj metodi jednom od svojih besmrtnih banalnosti, stihom o stroju sveta koji se odrzava »gladu i ljubavlju«. Tom njegovom misljenju dao je 19 vek kanonsko vazenje iduci od racionalizma materijalizmu. Time je stavljen u prvi red kult korisnoga. Njemu je Darvin, u ime stoleca, zrtvovao Geteovo ucenje o prirodi. Organska logika cinjenica zivota bila je smenjena niehanickom logikom prerusenom fizioloski, Naslede, prilagodavanje, prirodno odabiranje jesu svrhoviti uzroci sa cisto mehanickom sadrzinom. Na mesto istoriskih udesa nastupilo je fizikalno kretanje u »prostoru«. Ali, ima li istoriskih, dusevnih, ima li uopste zivih »procesa«? Imaju li istoriski »pokreti«, recimo doba prosvecenja ili Renesansa, iceg zajednickog sa ftzikalnim pojmom kretanja? Recju »proces« odbacila se sudbina. Tajna postajanja bila je otkrivena. Nije bilo tragicke, bilo je jos samo matematicke strukture svetskog dogadanja. »Egzaktni« istoricar pretpostavlja od tada da u slici istorije imamo niz stanja mehanickog tipa, koji je pristupacan razumskoj analizi kao fizikalni opit ili hemiska reakcija, i da, prema tome, razlozi, sredstva, putevi, svrhe moraju obrazovati cvrsto tkivo koje lezi na povrsini vidljivoga. Slika je neverovatno uproscena. I mora se dozvoliti da ta pretpostavka, pri dovoljnoj plitkosti posmatraca, i jeste tacna — za njegovu licnost i njenu sliku sveta. Glad i ljubav — to su mehanicki uzroci mehanickih procesa u »zivotu naroda«. Socijalni problemi i seksualni problemi — i jedni i drugi pripadajuci fizici ili hemiji javnoga, i suvi§e jaynoga zivota — jesu na taj nacin po sebi razumljiva tema utilitaristickog posmatranja istorije, pa prema tome i njemu odgovarajuce tragedije. Jer pored materijalistickog shvatanja istorije nuzno se nalazi i socijalna drama. Pa ono sto je u Geteovim Srodnim dusama u najvisem smislu sudbina, to je u Ibzenovoj Gospodi sa mora samo seksualni problem. Ibzen i sve razumske poete nasih velikih gradova nisu pravi pesnici. Oni konstruisu, i to jedan kauzalni sklop od prvog uzroka pa do poslednje 211

SPENGLER Propast Zapada

posledice. Hebelove teske umetnicke borbe uvek su bile samo pokusaj da savlada ono sto je naprosto prozaicno u njegovom pre kriticnom no intuitivnom nastrojenju, da bude pesnik uprkos tome. Otuda njegov neodmereni, sasvim negeteovski, nagon da motivise dogadaje. Motivisati ovde znacit kod Hebela, kao i kod Ibzena, .hteti kauzalno uoblicavati ono sto je tragicno. Hebel katkada govori o potezu spirale u motivaciji jednog karaktera. On bi anegdotu toliko rasclanjivao i preinacivao, dok ne bi postala sistem, dokaz za jedan slucaj: treba samo pratiti njegovo obradivanje Ju ditine istorije. Sekspir bi anegdotu uzeo onakvu kakva je bila i naslutio svetsku tajnu u fiziognomickoj drazi jednog pravog dogadaja. Ali veku Marksa i Darvina nije vise bilo razumljivo ono sto je jednom izrekao Gete: »Nemojte nista traziti iza fenomena; oni sami su nauka«. Daleko se bilo od toga da se u fiziognomiji prosloga iscitava sudbina, kao i od htenja da se u tragediji uoblicava cista sudbina. Kult korisnoga i tamo i ovde postavio je sasvim drugu svrhu. Oblikn valo se da bi se nesto dokazalo. »Pitanja« vremena »obraduju« se, socijalni problemi celishodno se »resavaju«. Scena je, kao i samo istorisko delo, sredstvo za to. Darvinizam je, nia koliko se to i nesvesno dogodilo, nacinio biologiju politicki delatnom. Na neki nacin uslo je neko demokratsko zivo kretanje u hipoteticko prablato i borba crva za opstanak daje dobar nauk dvonoznim dosljacima. Pa ipak su se istoricari mogli nauciti obazrivosti bas od zastupnika nase najzrelije i najstroze nauke, fizike. I kad se dopusti uzrocni me tod, ipak plitkoca njegove primene jeste ono sto vreda. Tu nema duhovne discipline, dubine gledanja; a da i ne govorimo o skepsi, koja se podrazumeva u nacinu upotrebe fizikalnih hipoteza1. Jer fizicar posmatra svoje atome i elektrone, struje i polja sile, eter i masu, daleko od 1 Obrazovanje hipoteza u hemiji vec je znatno manje sumnjivo, i to zbog njenog slabijeg srodstva sa matematikom. Kuca od karata raznih pretstava, kakvu pokazuju tirenutna istrazivanja o strukturd atoma (upofedi, na primer. M. Born, Der Aufbau der Materie, 1920), bila bi nemoguca, na primer, u elektromagnetskoj teoriji svetlosti, cijim je osnivacima uvek bila jasna granica izmectu matematickog uvida i njegovog pretstavljanja slikom (ne vise!) u opazaju.

212

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

prostackog verovanja laika i monista, kao slike ciji oblikovni jezik podvrgava apstraktnim odnosima svojih diferenCialnih jednacina, u koje on zaodeva neopazajne brojeve, i to slobodno birajuci izmedu vise teorija i ne trazeci u njima druge stvarnosti sem konvencionalnih znakova2. I on zna da se na torn, nauci o pri rodi jedino mogucem, putu moze postici, sem iskustava o tehnickoj strukturi okolnoga sveta, samo simbolicko tumacenje tih iskustava i nista vise, a sigurno nikakvo »saznanje« u punonadeznom popularnom smislu. Saznati sliku prirode, tvorevinu i otisak duha, njegov alter ego u domasaju prostornoga — to znaci saznati sebe sama. Kao sto je fizika nasa najzrelija, tako je biologija, koja istrazuje sliku organskog zivota, po. sadrzini i metodi na§a najslabija nauka. Sta je odista istorisko ispitivanje, naime cista fiziognomika, ne moze se bolje objasniti no tokom Geteovih studija o prirodi. On se bavi mineralogijom; odmah mu se sva sagledanja sklapaju u sliku jedne istorije zemlje, u kojoj njegov omiIjeni granit znaci otprilike ono sto u ljudskoj istoriji ja zovem pra-ljudsko. On ispituje poznate biljke i otvara mu se prafenomen metamorfoze, pralik istorijz svega biljnog bitisanja. I on dospeva dalje do onih cudesno dubokih nazora o vertikalnoj i spiralnoj teznji vegetacije, koji jos ni danas nisu pravo shvaceni. Njegove studije kostiju, upravljene potpuno na opazaj zivoga, vode ga do odlucnog otkrica meduvilicne kosti (os intermaxillare) u coveka, i do nazora da se sklop lubanje kicmenjaka razvio iz sest kicmenih kostiju. Nigde ni govora o uzrocnosti. On je osetio nuznosr sudbine onako kako je to izrazio u svojim orfickim pra-recima: Takav moras da budes, od sebe uteci neces. Sibile vec su to rekle, proroci rekose isto; Vremena nema tog ni sile koja ce da razbije Skovani oblik koji kroz zivot inia da se razvije. Cista hemija zvezda, matematicka strana fizikalnih opazanja, prava fiziologija, zanimaju ga vrlo malo, njega, velikog istoricara prirode, jer su one sistematika, 2

Izmedu ovih slika i oznaka na jednoj ploci. za iskljucivanje struje ne postoji sustinski nikakva razlika. 213

SPENGLER Propasi Zapada

iskustvo o onorrie sto je postalo, o ukocenom, o mrtvom. To lezi u osnovi njegove polemike protiv Njutna: jedan slucaj u kome obojica imaju pravo; jedan je saznao u mrtvoj boji zakonski proces prirode; a drugi, umetnik, imao je intuitivno-culni dozivljaj. Tu se osvetljava suprotnost dva sveta; i ja sad sintetisero tu suprotnost u punoj njenoj oslrini. Istorija nosi oznaku neponovljivo cinjenickcga, priroda stalno-moguceg. Dok god posmatram sliku okolnog sveta po tome kako se 6na mora ostvariti i po kojim zakonima, bez obzira da li se to desava ili bi se moglo desavati, dakle van-vremenski, ja sam prirodnjak i bavim se pravom naukom. Za nuznost jednog prirodnog zakona - - a drugih i nema— ni najmanje nije vazno da li s"e on javlja beskrajno cesto ili se nikada ne javlja, tj. on je od sudbine nezavisan. Hiljade hemiskih jedinjenja ne pojavljuju se riikada, a nikada se nece ni spraviti, ali su ona dokazana kao moguca, pa su, dakle, tu - - za cvrsti sislem prirode, a ne za fiziognomiju kruzeceg svemira. Jedan sistem sastoji se iz istina, a istorija pociva na cinjenicama. Cinjenice sleduju jedna za drugom, a istine su jedna van druge: to je razlika izmectu »kad« i »kako«. Sevnulo je — to je pinjenica na koju se moze ukazati cutke, prstom. Kad seva, onda i grmi -- to se mora saopsti ti recenicom. Dozivljavati se moze i bez re£i; a sistematsko saznanje postoji samo u recima. Nice je rekao jednom: »Definisati se moze samo ono sto nema istorije*. A istorija je sadanje dogadanje sa smerom na buducnost i pogledom na proslost. Priroda je sa one strane vremena, sa oznakom prostiranja, ali bez pravca. U njoj je matematicka nuznos*, a u istoriji tra gicna. U stvarnosti budnog bica utkivaju se oba sveta, svet posmatranja i svet predanosti i pokornosti, kao sto izukrstane niti na brabantskom . zidnom tepihu »tkaju« sliku. Svaki zakon mora, da bi uopste postojao za razumevanje, jednom biti otkriven, tj. dozivljen u istoriji duha voljom sudbine; svaka sudbina pojavIjuje se culno zaodevena — u licima, delima, scenama, gestovima — i tu su na delu zakoni prirode. Praljudski zivot bib je pokoran demonskom jedinstvu sudbinskoga. U svesti zrelih kulturnih ljudi ne moze se nikad ucutkati suprotnost one rane i ove kasne slike sve214

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

ta; u civilizovanome coveku tragicno osecanje sveta podleze intelektu koji mehanizuje. Istorija i priroda u nama su suprostavljene kao zivot i smrt, kao vecno postajuce vreme i vecno post ali prostor. U budnoj svesti bore se o prevlast u slici -sveta postajanje i ono sta je postalo. NajviSi i najzreliji oblik oba nacina posmatranja, kakav je moguc samo velikim kulturama, pojavljuje se za anticku dusu u suprotnosti Platona i Aristotela, a za zapadnjacku u suprotnosti Getea i Kanta: cista fizipgnomika sveta, kako je sagleda dusa vecnog deteta, i cista sistematika sveta^ kako je sazna: je.razum vecnog starca.

20 I tu sada vidim poslednji veliki zadatak zapadnjacke filozofije, jedini jos preostali za stara£ku mudrost faustovske kulture, zadatak koji izgleda predodrederi vekovnim razvitkom nase dusevnosti. Nijedna kultura nije slobodna u izboru puta i stava svoga misljenja. A ovde, medutim, prvi put jedna kultura moze da predvidi koji je put sudbina njoj odabrala. Lebdi mi pred ocima jedan specificno zapadnjacki nacin ispitivanja istorije u najvisem smislu, nacin koji se jos nikada nije pojavio i koji je morao ostati stran i za anticku i za svaku drugu dusu. Jedna obuhvatna fiziognomika celokupnog bica, morfologija postajanja svega sto je ljudsko, koja na svom putu prodire do najvisih i poslednjih ideja. Zadatak da se prodre ne samo u osecanje sveta sopstvene duse, no i u osecanje sveta svih dusa u kojima su se velike mogucnosti uopste do sada pojavile, a ciji izraz u slici stvarnoga pretstavljaju pojedinacne kulture. Ovaj filozofski pogled, na koji nama, i samo nama, daje pravo analiticka matematika, kontrapunktska muzika, perspektivisticko slikarstvo, prevazilazetpi daleko dispozicije sistematicara, pretpostavlja oko umetnika, i to umetnika koji oseca kako se culni i uhvatljivi okolnt svet potpuno rastvara u duboku beskrajnost tajanstvenih odnosa. Tako je osecao Dante/ tako Gete. Tisuclece organske kulturne istorije izdignuti iznad spleta svetskog zbivanja kao jedinstvo, kao licnost, i shvatiti ga u njegovim najprisnijim dusevnim uslovima — to 215

SPENGLER Propast Zapada

je svrha. Onako kako proziremo crte jedne Rembrantove slike, jednog Cezarovog poprsja, tako sagledati i razumeti velike sudbinske crte na lieu jedne kulture kao Ijudske individualnosti najviseg reda, to pretstavIja novu umetnost. Kako izgleda u jednom proroku, jednom pesniku, jednom misliocu, jednom osvajacu - to se pokusavalo znati; ali, uopste uci u anticku, egipatsku, arabljansku dusu, da bismo je proziveli sa njenim ukupnim izrazom u tipicnim ljudima i polo zajima, u religiji i drzavi, stilu i teznji, misljenju i obicajima — to je tek nov nacin »zivotnog iskustva«, Svak epoha, svaki veliki lik, svako bozanstvo, gradovi, jezici, nacije, umetnosti, sve sto je ikada bilp i sto ce ikada biti — jeste fiziognomicka crta najvise simbolike koju ima da tumaci poznavalac ljudi u jednom sasvim novom smislu. Pesnistva i bitke, svetkovine Izide i Kibele i katolicka misa, visoke peci i gladijatorske igre, dervisi i darvinisti, zeleznice i rimski drumovi, »napredak« i nirvana, novine, mase robova, novae, masine -- sve je to, na isti nacin, znak i simbol u slici sveta proslosti koju dusa sebi predocava. »Sve prolazno je samo uporedenje«. Tu su skriveni pogledi u daIjinu i resenja o kojima se jos nije ni slutilo. RasvetIjavaju se tamna pitanja, koja leze u osnovi svih najdubljih ljudskih praosecanja; svakog straha i ceznje, pitanja koja misljenje zaodeva u probleme vremena, nuznosti,' prostora, ljubavi, smrti, prvih uzroka. Postoji jedna ogromna muzika sfera koja hoce da bude slusana, koju ce neki nasi najdublji duhovi i cuti. Fiziognomika svetskog zbivanja postaje poslednjom faustovskom filozofijom.

Oswald Spengler / Propast Zapada Biblioteka »Kristali« Urednik: Dragos Kalajic Recenzent: Dragos Kalajic Tehnicki urednik: Nikola PanicZa izdavaca: Vidak Peric, direktor Izdavac: IMP »Knjizevne novine«, Beograd, Francuska 7

Korektor: Nikola'Poposki Tira2: 3.000 Stampa: GIRO »6. oktobar« - - Pancevo

216

CIP — KaxajiorHaaijHJa y Hapoaua SuSjiHoxeKa CpSnje, Eeorpas 130.2 fflllEHrJIEP, Propast Zapada / Spengler; [preveo Vladimir Vu.jiic; predgovor Vladimir Vujic]. Beograd: Knjizevne novine, 1989. — 216 crp.; 24 CM. — (Biblioteka ,,Kristali"; 9) fflena: Untergang des Abendlandes / Oswald Spengler. — Osvald Spengler i njegovo delo crp. 9—21. -- Spenglerova dela: crp. 23. YUISBN 86-391-0186-8 929:14 lllnenrjiep O. HK:a. niiieiirjiep, OcBan« (1880—1936)