Sotirovic Saradnja Brozovih Partizana i Pavelicevih Ustasa, Novi Sad, 2014. g.

Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад (Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad)

SERBIAN STUDIES RESEARCH Год. 5 / Vol. 5 Бр. 1 / No. 1 2014

Нови Сад, 2014

SERBIAN STUDIES RESEARCH Vol. 5, No. 1, 2014 Publisher Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad Editorial Address Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia tel.: +381 65 641 3628; fax: +381 21 6396 488 email: [email protected] Editorial Board Boris Bulatović (editor-in-chief), University of Novi Sad (Serbia) Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA) Goran Maksimović, University of Niš (Serbia) Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia) Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia) Persida Lazarević Di Giacomo, Gabriele d’Anunzio University of Chieti-Pescara (Italy) Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia) Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine) Miroljub Joković, University of East Sarajevo (Bosnia and Herzegovina) Tatjana Tapavički Duronjić, University of Banja Luka (Bosnia and Hercegovina) Peter Deutschmann, Karl Franzens University of Graz (Austria) Motoki Nomachi, Hokkaido University, Sapporo (Japan) Cover Design Nenad Svilar Print MALA KNJIGA, Novi Sad Journal Description Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and literature, international relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, geography, demography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they relate to the human condition. Annual Membership Institutional: 35 usd (including subscription) Individual: 15 usd (including subscription) Peer Review Policy and Frequency All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial editor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies Research is published annually. Indexing and Abstracting Information EBSCO Publishing (full-text database)

SERBIAN STUDIES RESEARCH Год. 5, бр. 1, 2014 Издавач Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад Адреса Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад тел.: +381 65 641 3628; факс: +381 21 6396 488 email: [email protected] Уредништво Борис Булатовић (главни уредник), Универзитет у Новом Саду (Србија) Томислав Лонгиновић, Универзитет у Висконсину, Медисон (САД) Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија) Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија) Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија) Персида Лазаревић Ди Ђакомо, Универзитет „Габријеле д’Анунцио ” у Пескари (Италија) Слободанка Владив-Гловер, Монаш универзитет, Мелбурн (Аустралија) Ала Татаренко, Национални универзитет „Иван Франко” у Лавову (Украјина) Мирољуб Јоковић, Универзитет у Источном Сарајеву (Босна и Херцеговина) Татјана Тапавички Дуроњић, Универзитет у Бањој Луци (Босна и Херцеговина) Петер Дојчман, Универзитет „Карл Франценс” у Грацу (Аустрија) Мотоки Номаћи, Хокаидо Универзитет, Сапоро (Јапан) Лектура и коректура Уредништво Корице Ненад Свилар Штампа МАЛА КЊИГА, Нови Сад УДК 008/009+3+8 Тираж 300 примерака Индексирање часописа у базама података EBSCO Publishing (база пуног текста) Serbian Studies Research излази једном годишње.

САДРЖАЈ / CONTENTS НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES

Др Бошко И. Бојовић Универзитет друштвених наука – Париз (Француска) • Српска академија наука и уметности (Србија)

БАЛКАНСКИ ПРОСТОР: ПОКАЗАТЕЉ И АНТИЦИПАЦИЈА ЕВРОАТЛАНТСКИХ ПРОТИВРЕЧНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Dr Sava Anđelković Université Paris IV – Sorbonne (France)

LA TOUTE-PUISSANCE DE L’AMOUR: TIRENA DE MARIN DRŽIĆ OU LES ENTRELACEMENTS DU MONDE DE LA RÉALITÉ  ET DU MONDE IMAGINAIRE . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Mr Anđa Srdić Srebro Université Bordeaux Montaigne (France)

LE CORPS SACRÉ: LES RELIQUES DES SAINTS DANS L’ORTHODOXIE ET LA RELIGION POPULAIRE SERBES . . . . . . . . 57 Dr Oksana Mykytenko National Academy of Sciences of Ukraine (Ukraine)

TOPOS BLACK/DARK SEA IN THE FORMULA OF INEXPRESSIBILITY IN SERBIAN FOLK POETRY . . . . . . . . . . . . . . 79 Dr Lilianna Miodońska-Rączka Akademia Techniczno-Humanistyczna w Bielsku-Białej (Polska)

PRZEJAWY ŻYCIA KULTURALNEGO WŚRÓD JEŃCÓW KRÓLEWSKIEJ ARMII JUGOSŁOWIAŃSKIEJ W NIEMIECKICH OBOZACH JENIECKICH (W OPARCIU O PRASĘ OBOZOWĄ) . . . . 91 Dr Vladislav B. Sotirović Univerzitet Mikolasa Romerisa – Viljnus (Litvanija)

SARADNJA BROZOVIH PARTIZANA I PAVELIĆEVIH USTAŠA U DRUGOM SVETSKOM RATU NA TERITORIJI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119

Dr Miłosz Bukwalt Uniwersytet Wrocławski (Polska)

PSYCHOLOGICZNY PORTRET KATA I JEGO OFIARY W OPOWIADANIU „BAR TITANIC” IVO ANDRICIA . . . . . . . . . . 145 Др Стојан М. Ђорђић Универзитет у Нишу (Србија)

ФЕНОМЕНОЛОШКИ ПРИСТУП ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ ИВЕ АНДРИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Dr Andrew Baruch Wachtel American University of Central Asia – Bishkek (Kyrgyzstan)

DEATH AND THE DERVISH AND THE LOGIC OF SACRIFICE . . . 185 Мр Борис Булатовић Универзитет у Новом Саду (Србија)

ИДЕОЛОШКИ АСПЕКТИ У КРИТИЧКОМ ВРЕДНОВАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КРАЈЕМ 20. И ПОЧЕТКОМ 21. ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 Dr Milivoj Srebro Université Montaigne Bordeaux (France)

TEMPS ET TEMPÊTES DE DOBRICA ĆOSIĆ. . . . . . . . . . . . . . . . 225 Др Бојан Белић Вашингтонски универзитет – Сијетл (САД)

УНИКАТНА КОНТРОЛА У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ: ИНФИНИТИВ И ПРЕЗЕНТ СА СВЕЗИЦОМ ДА . . . . . . . . . . . . 253 Dr Abdul Azim Akhtar Glocal University – Saharanpur (India)

THE REVOLT OF 1857 IN BRITISH INDIA: CASE OF SOME LOYAL ROYALS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295

CONTENTS ARTICLES

Boško I. Bojović, PhD School for Advanced Studies in the Social Sciences – Paris (France) • Serbian Academy of Arts and Sciences (Serbia)

THE BALKANS: INDICATOR AND ANTICIPATION OF EURO-ATLANTIC CONTRADICTIONS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Sava Anđelković, PhD Paris IV – Sorbonne University (France)

THE POWER OF LOVE: TIRENA BY MARIN DRŽIĆ, OR THE INTERTWINING OF THE REAL WORLD AND THE FANTASTICAL WORLD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Anđa Srdić Srebro, PhD candidate Michel de Montaigne Bordeaux University (France)

THE SACRED BODY: ON THE RELICS IN ORTHODOX CHRISTIANITY AND FOLK RELIGION IN SERBIA . . . . . . . . . . . . 57 Oksana Mykytenko, PhD National Academy of Sciences of Ukraine (Ukraine)

TOPOS BLACK/DARK SEA IN THE FORMULA OF INEXPRESSIBILITY IN SERBIAN FOLK POETRY . . . . . . . . . . . . . . 79 Lilianna Miodońska-Rączka, PhD University of Bielsko-Biała (Poland)

MANIFESTATIONS OF CULTURAL LIFE AMONG THE ROYAL YUGOSLAV ARMY PRISONERS OF WAR IN GERMAN POW CAMPS (BASED ON THE CAMPS’ PRESS) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Vladislav B. Sotirović, PhD Mykolas Romeris University – Vilnius (Lithuania)

COLLABORATION BETWEEN BROZ’S PARTISANS AND PAVELIĆ’S USTASHI ON THE TERRITORY OF THE INDEPENDENT STATE OF CROATIA DURING THE WORLD WAR II . . . . . . . . . . . . . . . 119

Miłosz Bukwalt, PhD University of Wrocław (Poland)

PSYCHOLOGICAL PORTRAIT OF PERSECUTOR AND VICTIM IN SHORT STORY “BUFFET TITANIC” BY IVO ANDRIĆ. . . . . . . . 145 Stojan M. Đorđić, PhD University of Niš (Serbia)

PHENOMENOLOGICAL APPROACH TO IVO ANDRIĆ’ S NOVEL THE DAMNED YARD. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Andrew Baruch Wachtel, PhD American University of Central Asia – Bishkek (Kyrgyzstan)

DEATH AND THE DERVISH AND THE LOGIC OF SACRIFICE . . . 185 Boris Bulatović, PhD candidate University of Novi Sad (Serbia) IDEOLOGICAL ASPECTS OF THE OF LATE 20TH AND EARLY 21ST CENTURY CRITICAL ASSESSMENT OF SERBIAN LITERATURE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 Milivoj Srebro, PhD Michel de Montaigne Bordeaux University (France)

A TIME OF STORMS FOR DOBRICA ĆOSIĆ . . . . . . . . . . . . . . . . 225 Bojan Belić, PhD University of Washington – Seattle (USA)

UNIQUE CONTROL IN PRESENT-DAY SERBIAN: INFINITIVE AND DA+PRESENT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253 Abdul Azim Akhtar, PhD Glocal University – Saharanpur (India)

THE REVOLT OF 1857 IN BRITISH INDIA: CASE OF SOME LOYAL ROYALS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295

САДРЖАЈ НАУЧНИ ЧЛАНЦИ

Др Бошко И. Бојовић Универзитет друштвених наука – Париз (Француска) • Српска академија наука и уметности (Србија)

БАЛКАНСКИ ПРОСТОР: ПОКАЗАТЕЉ И АНТИЦИПАЦИЈА ЕВРОАТЛАНТСКИХ ПРОТИВРЕЧНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Др Сава Анђелковић Универзитет Париз IV – Сорбона (Француска)

СВЕМОЋ ЉУБАВИ: ДРЖИЋЕВА ТИРЕНА ИЛИ ПРЕПЛИТАЊЕ СВЕТА РЕАЛНОСТИ И ИМАГИНАРНОГ СВЕТА . . . . . . . . . . . . 31 Мр Анђа Срдић Сребро Универзитет „Монтењ" у Бордоу (Француска)

СВЕТО ТЕЛО: О СТАТУСУ СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ И НАРОДНОЈ РЕЛИГИЈИ СРБА . . . . . . . . . . . . 57 Др Оксана Микитенко Национална академија наука Украјине (Украјина)

ТОПОС СИЊЕГ МОРА У ФОРМУЛИ НЕИЗМЕРНОСТИ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Др Лилиана Миодонска-Рончка Универзитет у Бјелско-Бјали (Пољска)

МАНИФЕСТАЦИЈЕ КУЛТУРНОГ ЖИВОТА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У НЕМАЧКИМ ЛОГОРИМА (НА ОСНОВУ ЛОГОРСКЕ ШТАМПЕ). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Др Владислав Б. Сотировић Универзитет Миколаса Ромериса – Виљнус (Литванија)

САРАДЊА БРОЗОВИХ ПАРТИЗАНА И ПАВЕЛИЋЕВИХ УСТАША У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ НА ТЕРИТОРИЈИ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119

Др Милош Буквалт Универзитет у Вроцлаву (Пољска)

ПСИХОЛОШКИ ПОРТРЕТ КРВНИКА И ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ У ПРИПОВЕЦИ „БИФЕ ТИТАНИК” ИВЕ АНДРИЋА . . . . . . . . . 145 Др Стојан М. Ђорђић Универзитет у Нишу (Србија)

ФЕНОМЕНОЛОШКИ ПРИСТУП ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ ИВЕ АНДРИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Др Ендру Барух Вахтел Амерички универзитет Централне Азије – Бишкек (Киргистан)

ДЕРВИШ И СМРТ И ЛОГИКА ЖРТВОВАЊА . . . . . . . . . . . . . . 185 Мр Борис Булатовић Универзитет у Новом Саду (Србија)

ИДЕОЛОШКИ АСПЕКТИ У КРИТИЧКОМ ВРЕДНОВАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КРАЈЕМ 20. И ПОЧЕТКОМ 21. ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 Др Миливој Сребро Универзитет „Монтењ" у Бордоу (Француска)

ВРЕМЕ И НЕВРЕМЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА. . . . . . . . . . . . . . . . . 225 Др Бојан Белић Вашингтонски универзитет – Сијетл (САД)

УНИКАТНА КОНТРОЛА У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ: ИНФИНИТИВ И ПРЕЗЕНТ СА СВЕЗИЦОМ ДА . . . . . . . . . . . . 253 Др Абдул Азим Актар Глокал универзитет – Сахаранпур (Индија) ПОБУНА У БРИТАНСКОЈ ИНДИЈИ ИЗ 1857. ГОДИНЕ: ПРИМЕРИ ЛОЈАЛНОСТИ ИНДИЈСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ КОЛОНИЈАЛНОЈ БРИТАНСКОЈ УПРАВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 269 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 11-29.

11 UDC 327(497) Оригинални научни рад

Др Бошко И. Бојовић1 Универзитет друштвених наука (EHESS) – Париз • Српска академија наука и уметности Француска Балканолошки институт Србија

БАЛКАНСКИ ПРОСТОР: ПОКАЗАТЕЉ И АНТИЦИПАЦИЈА ЕВРОАТЛАНТСКИХ ПРОТИВРЕЧНОСТИ Апстракт: На тромеђи Западне, Источне Европе и Мале Азије, Балкан и (или) Југоисточна Европа јесте поприште утицаја, надметања и сукоба између великих сила и регионалних моћника. Као рецидив у цикличном понављању односа између глобалних и локалних хегемона ово правило може се понајбоље уочити ако се изврши анамнеза у размери од сто и више година европске прошлости. Периоди релативне стабилности се смењују са временима све веђих тензија које могу довести до несагледивих последица. Као показатељ глобалних односа снага и предсказивач њихових импликација, познавање балканског простора заслужује мање пристрасности а више аналитичне рационалности. Стереотипи и једностраности као инструмент наметања субјективистичког волунтаризма нису само последица опортунистичке линије мањег отпора, него пре свега показатељ постојећих геополитичких процеса. „Ми не желимо ни јаку ни слабу ЕУ, него само ону која не функционише”, недавна незванична изјава високог функционера САД, само је могућа илустрација наведених процеса у Свету све бржих промена. Кључне речи: Југоисточна Европа, ЕУ, Русија, Турска, САД, Западни Балкан, Источна криза, НАТО, Немачка, дужничка криза, глобализација, балканизација, етницизација, узрочност, одговорност, стигматизација, идеологизација, ингеренција, интеграција

1

[email protected] (Boško I. Bojović, School for Advanced Studies in the Social Sciences – EHESS, Paris, France • Serbian Academy of Arts and Sciences, Institute for Balkan Studies, Serbia)

12 | Бошко И. Бојовић

„Југославија је лабораторија будућих европских тешкоћа”, Roland Dumas (1991) „Са суфицитом на северу и дефицитарним југом, Еврозона данас одјекује међусобним оптужбама, као покојна мултиетничка Југославија пре 25 година. Европски властодршци би требало да то имају у виду”, O. Tempelman, „Југословенски синдром кружи Европом”, De Volkskrant, Amsterdam, 15. 10. 20122.

У време када Сједињене Америчке Државе све више губе интересовање за Европску регију, као и за Евроатлантски савез, окрећу се ка Пацифичком басену и Далеком истоку са другом светском силом Кином као ривалом, али и економским и финансијским партнером, ЕУ постаје све упућенија ка њеним источним и јужним суседима. У прилог томе говори и чињеница да се у америчкој предизборној кампањи ЕУ готово није помињала, осим у контексту непожељног примера који по сваку цену треба избећи. Иако је прошло време њене неспорне хегемоније из 90-тих година, САД још увек остају водећа светска сила. Стабилност, више него двовековни континуитет, као и транспарентност њених институција, чине да њена валута остаје и даље практично једина монета планетарних финансија, привредне размене и инвестиција. Суочена са чињеницом да више није стратешки приоритет САД, ЕУ постаје свесна потребе за преузимање дипломатске иницијативе у правцу истока и југа, као и за самосталним јачањем сопствене безбедности. На југоистоку Европе где се састају та два суседна простора као најважније зоне контакта, остаје под знаком питања будућност једне од нај осетљивијих регија за стабилност Европе и Медитерана. Бављење балканском проблематиком је тешко одвојити од истраживања глобалних противречности. Највише стога што је европски југоисток пречесто био показатељ, али и пројектовани даљински окидач глобалних турбуленција. Професор Кидо са Универзитета Нагоја није олако говорио да његова мотивација за разумевање друштвених и историјских процеса на Балкану долази из потребе да схвати шта се може очекивати и у самом Јапану. „Међународна зајед-

2

Истог дана франкофонски канал француске државне телевизије La 5, у веома гледаној емисији C’est dans l’air приказује тему, „Да ли је трајан мир у Европи”, у којој се добрим делом бави трагичним преседаном распада Југославије, контрадикцијама ЕУ, поред осталог и случајем Косова и опструкција за улазак Србије у ЕУ.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 13 евроатлантских противречности

ница је у процепу између балканизације и глобализације”, тврди са своје стране француски економиста и аналитичар Жак Атали3. Као и толико пута до сада, одговорност водећих светских чинилаца је сразмерна последицама чији се расплети зачињу у балканским заплетима. Глобална рецесија и криза поверења, чије је импликације још увек тешко сагледати, као да одају утисак већ виђеног на тим најспорнијим просторима Европе. Деструктурација путем етницизације и посткомунистичког трибализма, штедро подржаног од стране либералних демократија, последњих година добија нову димензију – не само на балканском простору. Ако је Немачкој три пута репрограмиран дуг у XX веку (1924, 1929. и 1953)4, како је могуће да јужни и други делови Европе прихвате да буду све више условљавани постдемократским дисциплинским карканом. Дужничка омча је била покретачка полуга деструктурације на западном делу Балкана, узрочно-последична веза која се све више потврђује у ширем регионалном и континенталном контексту. Дугорочном подршком комунитаризму и деструктурацији једне од балканских друштвених заједница западни савезници као да пројектују карикатуру европске будућности.

Стереотип и стигматизација као аутомистификаторска полуга доминације „Заборав је ђавоља превара”, анонимни монах, XIII век

Када се уместо узрочности тражи одговорност, потребно је указати на нечију кривицу. Обично се примећује како Срби једини сматрају међународну заједницу виновником распада Југославије. Насупрот томе, остали бивши Југословени држе Србе за једине кривце трагичног распада некад заједничке државе. Заједничко им је то што је одговорност увек на туђој страни. „Шта се може про-

3

Ј. Attali, Une brève histoire de l’avenir, Fayard, Paris 2006; Id., Demain, qui gouvernera le monde ?, Fayard, Paris 2011. 4

Џорџ Сорош саветује Немачкој да отпише дугове земљама јужног дела Европе или да напусти еврозону и ЕУ (“‘Lead or leave Euro’, Soros tells Germany”, Financial Times, 10. 09. 2012); G. Soros, “The Tragedy of the European Union and How to Resolve It”, cf. The New York Review of Books, 07.09.2012. Е. Todd, “Annulons la dette du Vieux Monde !”, Le Point n° 2046 (1/12/2011).

14 | Бошко И. Бојовић

мијенити ако је увек неко други крив за наше глупости”, каже хрватски писац Миљенко Јерговић. Стереотипија као заједнички именитељ, инструментар стварања друштвене кохезије, нити је нова, још мање појава својствена само Балканцима или негдашњим Југословенима. Као да је могуће издвојити једну појаву из њеног међународног и геополитичког контекста, стереотип Балкана и балканизације општа је појава постхладноратовског света. Погубна последица те врсте стереотипија је самообмана која спречава спознају сопствених слабости и укида могућност исправке кардиналних заблуда и грешака. Стигматизација Балкана као регије и Срба као народа, проширена је током актуалне кризе на цео европски и медитерански југ. Неукусна скраћеница PIGS (Portugal, Italy, Grece, Spain), примењује се на оне који пивопијама смрде на бели лук. Најпоразније последице настају свођењем једностране одговорности на коју се усредсређује готово сва тежина инкриминације. То је начин да се екстериоризује свака потиснута кривица. Начин да се сопствена јавност и колективна свест сингуларизује као алтеритет насиљу и свему ономе што се сматра антицивилизацијским синдромом и негацијом система вредности којим се препознаје ексклузивни цивилизацијски круг постмодерног друштва. Препознавањем варварског и стигматизацијом његове персонализације дају се притом најшира овлашћења за кажњавање и легитимизацију насиља у заштиту заједничких вредности, догме и методе њихове заштите које се не доводе у питање. Тако се промовише идеологизација која као свака идеологија служи самооправдању успешних путем инкриминације лоших ђака који не признају или се не препознавају као удеоници прокламованог цивилизацијског модела. Аутомистификација којом се ствара и одржава мит легитимног насиља у име модела више вредности, у кризним временима више него иначе води ка понављању својих и туђих грешака из прошлости. Анахронизам и заостајање у динамици развоја препознаје се као алтеритет недостојан припадања моделу више вредности. Његова достигнућа се примењују као условљавајући образац, док је све што је ван његовог система вредности могуће или пожељно негирати. Стварајући систем сингуларизације и стигматизације разлика, клуб затворен у динамику своје еволуције губи критичну дистанцу према сопственом моделу. У време захукталог успона пратеће појаве те врсте субјективизације мање су видљиве и њихове последице не увек непосредне. У време застоја и кризе оне постају поразне и готово несагледиве. Подсећају на самодовољност и ароганцију која је Европљане не тако давно водила ка највећим катаклизмама њихове прошлости.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 15 евроатлантских противречности

Екстериоризацијом демона заједничке прошлости све затворенији клуб губи из вида сопствене слабости, одржава опасну илузију супериорности, тоне у регресију и рецидив потиснутих и неиживљених ирационалности. Извештај ЕУ комисије од 10. октобра о кандидатурама балканских земаља, Турске и Исланда подржава напредовање у кључним областима, као што истиче потребу даљег напредовања у развоју демократских институција, борбе против корупције и организованог криминала, нарочито у одвајању извршне, судске и законодавне власти. Имајући у виду начелно једнообразни приступ у пријему балканских земаља, као и чињеницу да пријем Хрватске, који је предвиђен јула 2013, долази после 12 година преговора, постаје све извесније да интеграција осталих земаља Западног Балкана није приоритет ЕУ, да може бити само врло спора и селективна, те да се не може очекивати у блиској будућности. Србија ће следствено томе наставити своје приближавање Русији, као што крајем октобра потписује уговор за South Stream за који радови треба да почну у децембру. У раскораку с ЕУ стандардима независности државних банки у односу на извршну власт, закон о Народној банци Србије, указује на то да недоследности у области међународног права и непомирљивости по питању КиМ, нису једине препреке на путу ка њеном члансту у ЕУ5. У контексту финансијске кризе еврозоне, економске и институционалне кризе ЕУ, балкански простор постаје полигон надметања између руског и евроатланског утицаја6. Овај рецидив прошлости, као биланс неуспеха и слабости, западни савез настоји да компензује све значајнијим повратком утицаја Турске на просторе некадашњег османлијског царства са којих је коначно протерана пре тачно сто година.

Колабирање финансијске небулозе – Европа дужника и Европа кредитора Растућа криза финансијске економије, чије се тежишта са једне све више преноси са западне на источну страну Северног Атлантика, дотле да угрожава и

5

Док према најновијем истраживању јавног мнења Србије, 48% њеног становништва и даље одобрава улазак у ЕУ, 33% је против, 70% очекује даље постављање нових услова од стране ЕУ, што сведочи о резигнацији и скептицизму у односу на процес ЕУ интеграције. 6

Arta Seiti, “Serbie et région balkanique: une alternative à l’intégration européenne ?”, Revue Défense N@tionale - Tribune n° 280, 26.10.2012, http://www.defnat.com/site_fr/tribune/fs-article.php?ctribune=336

16 | Бошко И. Бојовић

економију САД, као и глобалну економску равнотежу7, чини све сложенијим и мање извесним догледно проширење евроатланских интеграција на простор Западног Балкана. Дужничка драма с Грчким епицентром8 може ескалирати у колапс и фрагментацију евро-зоне којим би и кохезија ЕУ могла бити доведена у питање. Као и у време Источне кризе крајем XIX века, противуречности и недоследности ЕУ испољавају узрочно-последичну реакцију на њеној најосетљивијој маргини. Питање компатибилности земаља иног цивилизацијског круга указују на досегнутост границе ширења западног друштвеног модела на правцу истока и југа9. Својеврсна конвергенција две Европе се одражава у томе што Балкан још увек добрим делом припада антемодерном и протодемократском, док ЕУ већим делом живи у не само у знаку постмодерне10 или трансмодерне, него и постдемократског доба.

7 Сматра се да је криза супрајма 2009. године зачета десетак година раније (1998-2000), за председништва Била Клинтон, у зениту америчке хегемоније, када је претерана либерализација берзанских шпекулација преовладала до пароксизма авантуристичког капитализма. Саучесништвом америчке владе и Вол Стрита, приватизацијом енормних профита и социјализацијом губитака, започиње доба глобалне плутократије. Питање колико ће још дуго стихија тржишта, на којој сурфују жреци Вол Стрита, моћи да одржи иницијативу на рачун остатка човечанства све више се намеће. J. Sapir, Inflation monétaire ou inflation structurelle ? Un modèle hétérodoxe bi-sectoriel, FMSH-WP-2012-14, juin 2012. Чак и дојучерашњи апостол економског либерализма, нобеловац Џозеф Штиглиц, неочекивано постаје оштри критичар тржишне глобализације и неконтролисане финансијске шпекулације којима приписује глобалну рецесију и растућу неједнакост у расподели дохотка (Ј. Stiglitz, The price of inequality, Norton, 2012). Још једна потврда како се владајући систем дерегулације претворио у неконтролисану стихију којој је све теже наћи противдејства, N. Baverez, F. Caron, J. Cornette, J. Marseille, O. Wieviorka…, Les crises du capitalisme. Du crach de la tulipe à la récession mondiale, Perrin, Paris 2009, str. 191–192; J. K. Galbraith, The Predator State, New York, Free Press, 2008; J. Habermas, „Zur Verfassung Europas”, Der Spiegel, 05.12.2011. 8

Њујоршка банка Голдман-Сакс (Goldman & Sachs) 2001, за хонорар од 500 милиона $, помаже Влади Грчке у фалсификовању државног биланса, чиме омогућавају њен улазак у евро зону, дил који је Грчку веома скупо коштао и коштаће је још много више. Постајући председник Европске централне банке, Марио Драги, енергично негира да је радио у Голдман-Сакс у то време. На водеће положаје најугроженијих земаља, ЕУ доводи оне банкаре који су међу најодговорнијима за настанак финансијске кризе (Мариа Монтија, Мариа Драгог и Луку Пападимоса – сва тројица припадају „влади у сенци G&S”, како је називају у САД). Ниједна влада у свету, почев од најмоћнијих, не усуђује да се супротстави банкарима који владају планетом (W. Cohan, Money and Power. How Goldman Sachs Came to Rule the World, 2011, 658 стр.). Као један од највећих профитера финансијске кризе, Голдман-Сакс банка објављује 14. априла удвостручавање својих профита, а само у трећем тромесечју 2012. године профит банке G&S износи 1,458 милијади $ (готово хиљаду и по милијарди долара). 9

У том погледу је индикативно писање холандског економисте који препоручује ослобађање Грчке од њених елита (≈ привилегијалног система) као једини излаз из актуелног зачараног круга, R. Tilburg, “Bevrijd Griekenland uit de elite”, De Volkskrant, Amsterdam, 4 oktober 2011. 10

T. Kuljić, „Postmoderna i istorija”, Sociologija br. 4 (2003), str. 289-302.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 17 евроатлантских противречности

Као важан и осетљив део свог простора за који ЕУ има све мањe мотивације и могућности да интегрише, Западни Балкан постаје полигон укрштања супротстављених утицаја који се све теже могу помирити, слика која постаје све сличнија оној из времена Берлинског конгреса. Грчка, Румунија и Бугарска су чланице НАТО пакта, као што су у време Берлинског конгреса биле под владавином монарха доведених из западних, германских земаља. Србија и Црна Гора једине нису сасвим интегрисане у систем западних управних структура, док су БиХ и КиМ под управом западних протектората11. Водећи двојац ЕУ, Немачка и Француска12, очевидно су потцениле значај грчког дефицита у који као у бездани вир све више тоне евро зона. Сагласност између ове две земље је све више доведена у питање, док ду дисонанце 17 чланица Евро зоне све веће. Пре или касније овај ускоро већ трогодишњи бродолом једне од најмањих еконимија ЕУ зоне ставља на дневни ред круцијално питање њене ефикасности и сврсхисходности. Ако се потврди да ЕУ није у стању да заштити од рецесије и банкрота једну од најмањих чланица, шта очекивати од далеко већих кандидата за сличну или још већу ерозију, као што су у првом реду Шпанија, прва на удару даље финансијске деградације, потом и Италија. Када водеће економије света нису у стању да санирају колапс једне тако мале земље као што је Грчка, шта очекивати од ланчане реакције коју она неминовно доноси ? Као показатељ и каписла нагомилаваних противуречности, мала балканска 11

Агенција за финансијску контролу ЕУ (Europеan Court of Auditors) је објавила извештај о поразним резултатима Еулекса на Косову, које представља највећи издадатак per capita и најмасовнију интервенцију њеног soft power, како се назива утицај ЕУ у блиским зонама утицаја. Са 116 евра по глави становника, према 33 за БиХ и 28 за Србију, констатовано је да та цивилна интервенција није успела за 3 године да постигне осетније помаке у области правног вакума, организације безбедности, судства и царина и поред улагања 1,7 милијарди евра за 4 године. Оцењује се да је сасвим недовољан напредак постигнут у борби против организованог криминала и корупције, која и даље остаје општа појава у бројним областима. Суочени са опструкцијом владе Косова која на све начине тежи избегавању ЕУ покровитељства, 1.400 правника, полицајаца и жандара нису оправдали уложена средства и очекивања, чиме се отвара питање циљева ангажовања ЕУ на Косову у будућности, као и питање стратегије изласка (повлачења) из незавидне ситуације, ”European Union Assistance to Kosovo related to the rule of law together with the Commission’s and European External Action Service’s replies”, cf. Special Report N° 18/2012 (pursuant to Article 287(4), second subparagraph, TFEU); Frankfurter Allgemeine Zeitung; Le Figaro, 30/10/2012. 12

У време одржавања ЕУ самита 18-19. октобра 2012. године у Бриселу, разумевање и сарадња су током последњих месеци уступили место вербалним чаркама и полемикама које показују све веће разлике и непопустљивости. Док Немачка у предизборном периоду све више условљава своју улогу кредитора, Француска све теже прихвата то условљавање регулације дугова на рачун суверенитета. Између захтева за „удруживање” дуга и солидарност са задуженима, насупрот федерализму, централизацији и одрицању од дела суверенитета, тон се повисује а компромис изгледа све даљи.

18 | Бошко И. Бојовић

земља и после три деценије ЕУ чланства указује на наличје доскорашње западне самоуверености13.

Од разлика ка регресији Земље које су имале континуитет у динамици развоја друштвених односа, домет који је добио облик друштвеног договора и одређене равнотеже друштвених слојева и група у односу на државне институције, нису у могућности да одрже своју динамику из сопствених ресурса. Одржавање њихове развојне динамике захтева експанзију тржишта и коришћења природних и људских ресурса које се економским и тржишним средствима све теже могу остварити. Презадуженошћу земаља у развоју ствара се зависност која се лако може претворити у политички диктат и условљавање у функцији интереса геостратешких предатора14. Све већа потражња за природним ресурсима, у првом реду енергентима, ствара потребу за појачаном контролом њихових изворишта15. „Државе немају принципе него само интересе”, цинично примећује добро упућени милијардер, модел берзанске шпекулације разорних профита Џорџ Сорош. Што јаче државе, мултинационале и банке, тим већи интереси и обрнуто, правило је великог профита који са хијерархијом вредности и правилима хуманости нема додирних тачака. Тим више се принципијални императиви намећу малим и неразвијеним земљама у првом реду, као што им се на тај начин стеже омча уцена и условљавања. Моћни и развијени немају правог интереса да се убрза развој оних који за њима заостају, тим пре што знају да се тиме појачава конкуренција њиховим посусталим економијама. Земље које су стигле да развију унутрашњу регулативу имају ефикасне пореске, тржишне, социјалне и остале норме које прецизно одређују права у 13

D. Graeber, Debt: Тhe First Five Thousand Years, Melville House, 2001; G. W. Gardiner, “The Primacy of Trade Debts in the Development of Money”, in Randall Wray (ed.), Credit and State Theories of Money: The Contributions of A. Mitchell Innes, Cheltenham: Elgar, 2004. 14

О новом ”изузећу” америчког лидершипа писано је из више углова, мање од стране оних који су највише искусили његове ефекте. Није без користи стога упознати мање или више критичну самосвест тог својеврсног геостратешког месијанизма, cf. S. Hoffmann, Le Dilemme américain, suprématie ou ordre mondial, Economica, Paris 2001; Id., L’Amérique vraiment impériale, Audibert Loius, Paris 2005; Id., Une morale pour les monstres froids. Pour une éthique des relations internationales, Boréal Express, Montréal 1982; Id., La nouvelle Guerre froide, 1983; Id., “La nouvelle version de l’exceptionalisme américain”, Esprit n° 292 (2003), str. 6-20. 15

Кина је на прагу да оствари безбедност свог снабдевања петроенергентима. На путу да откупи ТНК-БП, руски Росњефт би могао постати водећи петролејски гигант на светским берзама.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 19 евроатлантских противречности

дужности друштвених чинилаца. Регулативу која не оставља онолико слободног простора за стицање великих профита као што то омогућава лабаво законодавство и његова још произвољнија примена у мање развијеним земљама. Земљама у којима друштвени корпус није стигао да развије нормативне механизме заштите од злоупотребе државних и неформалних полуга моћи. Стога су земље с неразвијеном регулативом природна зона експанзије тржишних и политичких предатора из најразвијених земаља. Контрола медија, хуманитарна и цивилизаторска реторика која инструментализује право на ингеренцију ствара коктел у коме је све теже раздвојити завођење регулативе од злоупотребе свеколике интервенције. Ингеренције које све чешће доводе до војних интервенција после којих инвеститори, грађевинци и петролејске мултинационале јуришају на профите са рушевина с којих се још није слегао дим и прашина. Земље у развоју још више заостају у представничким установама, подели власти егзекутива и другим цивилним институцијама. Јаз између егзекутива и друштвеног корпуса могуће је премостити само континуираним процесом демократизације који тешко да је могуће спровести за неколико година16. За то време остаје не мали слободан простор, како за злоупотребу егзекутива, тако и за широк избор повода за даље арбитраже и манипулције. Све оно што на Блиском и Средњем Истоку ствара драматичне заокрете у правцу настанка демократских процеса, на Балкану постоји на далеко мањем простору и у још већем преплитању противуречности. Ако и дође до убрзања интеграционих процеса нагомилане противуречности се неће самим тим разрешити. Тим пре што се оне појачвају у самој ЕУ, посебно у њеној евро зони. Жигосање лоших ђака из последње клупе: Грчке, Ирске и Португала, Италије, Шпаније, тешко да може задуго да одложи расплет још већих дебаланса и хипотека од којих нема имуних ни међу најуспешнијим економијама ЕУ. Чворишта заплета савремених неизвесности настају неких сто десет година после Берлинског конгреса (1878), након слома комунистичке утопије и пада Берлинског зида (1989). Та16

Пошто је пре 20 година апсолвирао крај историје, професор Станфордског универзитета Франсис Фукојама се враћа на интегралну историју све од њених прапочетака (F. Fukuyama, The Origins of Political Order. From Prehuman Times to the French Revolution). Бивши неоконзервативац из једне од Реганових влада, сада све ближи Обами, Фукојаму највише интересују услови под којима се остали делови човечанства могу придружити западном моделу који подразумева јаку државу, правни систем и одговорност у поштовању интереса друштвеног корпуса, будући да је коинциденцију та три чиниоца, која настаје у XVIII веку, тешко наћи ван западног цивилизацијског круга (F. Fukuyama, “The Future of History. Can Liberal Democracy Survive the Decline of the Middle Class?”, Foreign Affairs, January/February 2012; Id., Le début de l’histoire, Paris 2012). Питање ширења или затварања у себе тог круга постаје све пресудније како се динамика савремене кризе претвара у хроничну стагнацију и деструктурацију западног модела под ударима тржишне стихије.

20 | Бошко И. Бојовић

да настаје регулатива којом се у Мастрихту, Дејтону, Лисабону и на другим конференцијама установљава такозвани Нови светски поредак17. Водећа улога Немачке у привидном балансу с француским партнером заснована је на заједничкој монети чије покриће не би било могуће без јаке економске и монетарне основе германских земаља. Снага те до даљњег стабилне основе није била довољна да стабилизује хетерогене економије и несразмерним кредитима и шпекулацијама до пуцања напумпаних балона финансијских профита. ЕУ интеграција Западног Балкана све мање зависи од тог запуштеног и уназађеног европског џепа, али све више од судбине европске тржишне и монетарне уније18. У одсуству динамике развоја коју је и даље тешко замислити мимо процеса ЕУ интеграција, стабилност и безбедност на Балкану ће бити све теже одржати19. На простору величине Француске неких 11 држава и државица од којих већина имају мање или веће граничне, мањинске и друге неразрешене спорове, тешко се могу одржати без подршке и надзора који се у продуженим кризним приликама може изродити у неконтролисане турбуленције. Са неких 7 новонасталих државица на половини тог простора уместо некадашње економске комплементарности и какве такве административне и културне кохезије, преостају ресентимани, фрустрације и тензије региона на коме мафије успешно сарађују, док државне номенклатуре више одржавају тензије него што обнављају размене и олакшавају комуникације. Мултинационале развијених земаља користе стање правног и нормативног вакума да се на тако испарцелисаном и запуштеном простору користе предностима институционалне ентропије. Својинска и људска права, заштита човекове околине, сведена су на најмању меру. Приватизацији се даје предност над реституцијом у чему налазе зеједнички интерес посткомунистичке номенклатуре и профитабилне тржишне инвеституре. Злоупотребе и девастације које се тешко могу замислити у уређеним друштвним срединама, могу се некажњено спроводити у балканским корумпираним, криминогеним, приватизованим државицама. Време долазећег новог колонијализма какав је некад био могућ можда једино у деловима Африке, знатно више је могуће него у пре једног века европеизованим бившим турским вилајетима и пашалуцима.

17

T. Todorov, Le nouveau Désordre mondial. Réflexions d’un Européen, 2005, 160 pp.

18

J. Sapir, Pour l’Euro, l’heure du bilan a sonné: Quinze leçons et six conclusions, FMSH-WP-2012-12, juin 2012; Id., Inflation monétaire ou inflation structurelle ? Un modèle hétérodoxe bi-sectoriel, FMSH-WP-2012-14, juin 2012. 19

B. Bojović, “Les Balkans à l’aune de la crise européenne”, Bulletin des sciences sociales n° 8, L’Harmattan (2011), str. 43-62.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 21 евроатлантских противречности

Испарцелисан и антагонизован, балкански простор лишен динамике развоја неминовно прераста у обновљено Источно питање20, недезамортизовано буре барута које европску кризу може на опредељујући начин искомпликовати. Испреплетани сукоби интереса плодан су терен као и пре једног века за вишеструке спољње утицаје, њихова надметања и даље заплете. Тако трвења на Кавказу и у Средњој Азији, или још више на Блиском, чак и Средњем Истоку, могу имати још далекосежније одразе на брдовитом трусном балканском подручју. Када би се велике силе поред својих интереса руководиле и принципима уместо да их само прокламују, међународни споразуми и конвенције, регулативе конгреса и конференција имали би свакако дужи рок трајања. Уместо тога дуговечност њиховог трајања зависи исључиво од принуде којом се они намећу и одржавају. Моћ и сила нема у виду синтагму Џона Лока: „Мир се никако не може одржати принудом него само правдом”21.

Рецидив једностране арбитраже и еволуција односа снага У време Берлинског конгреса Бизмаркова Немачка има одлучујућу улогу у западној арбитражи која има за циљ разрешење Источног питања на Балкану. Европеизација такозване Европске Турске тако добија облик поделе интересних сфера западних сила. Двадесетак година после те споља наметнуте ”равнотеже”, балканске земље у ратовима 1912. и 1913. самостално довршавају тај процес европеизације. Неуобичајена дискреција у обележавању те значајне годишњице симптоматична је за стање на том делу Европе на истеку једновековног искуства. Поставши једна од водећих економских светских сила са највећом стопом раста после Кине, Турска најављује промену односа снага и то не само у односу на њено балканско залеђе, него временом и на целокупни европски континент22. 20

B. Bojović, “La Russie, la Question d’Orient et les Serbes”, paper presented at the The image of Russia in the Balkans: International Conference, under the patronage of the rectrix magnifica of the University of Warsaw, Paris-Varsovie-Bucarest, nov. 2011; Id. ” Источно питање - од расплета до новог заплета (18782011)”, Зборник радова Међународног научног скупа: Русија и Балкан – Россия и Балканы, Москва–Подгорица 2012 (у штампи). 21 22

J. Locke, Deux traités du gouvernement, Paris 1997.

H. Bozarslan, Sociologie politique du Moyen-Orient, La Découverte, Paris 2011; ”La situation en Syrie peutelle entraîner la Turquie dans un conflit ?”, Le Monde, 18/10/2012, http://www.lemonde.fr/europe/article/2012/10/18/la-situation-en-syrie-peut-elle-entrainer-la-turquie-dans-un-conflit_1775987_3214.html.

22 | Бошко И. Бојовић

Немачка после уједињења добија битно другачију улогу у ЕУ23, равнотежа са Француском постаје привид у виду смоквиног листа њене стварне доминације. Са неких 20% становништва ЕУ и несразмерно већом економском премоћи, она је све више партнер водећих светских сила него њених европских партнера24. Залеђе ЕУ је њена заштићена тржишна зона за чију судбину има одлучујућу улогу. Динамика привредног раста ЕУ и Немачке у долазећим деценијама тешко да може да одржи доскорашњи ритам. За разлику од САД које показују прве знаке раста за који се може разумно очекивати стабилизовање на неких 3 до 4% годишње, у најбољем случају ЕУ тешко да може очекивати више од 1-2% привредног раста у наредном периоду25. Разлика у демографској стопи раста је један од одлучујућих фактора те динамике. Док се за САД очекује да ће за 30 година имати и до 100 милиона становника више, за ЕУ се у том периоду предвиђа око 40 милиона становника мање26. Турска ће имати више становника него Немачка, као и привредни раст који ће у односу на стопу развоја ЕУ бити већи него разлика динамике између Кине и САД. ЕУ ни приближно нема инструменте моћи којим би попут САД могла компензовати свој све већи заостанак у односу на свог све моћнијег југоисточног суседа. Балканске земље налазе се у средишту простора на коме се мора одразити тај преокрет односа снага. Раздробљавањем тог простора у коме је Немачка имала водећу улогу и по свему судећи видела симболичну компензацију пораза и понижења из светских ратова, ствара услове за све веће надметање између спољњих ингеренција. Турска има прилику да покаже 23

T. Beichelt, La nouvelle politique européenne de l’Allemagne: L’émergence de modèles de légitimité en concurrence ?, FMSH-PP-2012-03, mars 2012. 24

Неуспех фузије EAND-BEA наводи енглеске и француске партнере да се питају о улози Немачке у ЕУ, да оптужују Немачку за саботирање стварања европског гиганта који би једини могао да надјача Боингову америчку супремацију. Француска, Шпанија и Италија захтевају од Немачке да испоштује преузете финансијске обавезе. Немачка се држи одговорном за нагли пораст цене струје у ЕУ због унилатералног напуштања атомских централа. Криза поверења шири се у концентричним круговима око немачког лидершипа. 25

Док предвиђања за привредни раст у Француској према ОЕЦД оптимостичкој верзији износе 0.3% (http://www.hbmanagement.fr/actus/locde-revise-les-previsions-de-croissance-en-2012-a-0.3), најновија предвиђања стопе раста за 2013 се смањују у односу за ранија очекивања, тако да се крећу око нулте стопе раста. У Немачој се за 2012 очекује стопа раста од 0,8%, за 2013 се очекује 1% раста. 26

Седмоминутни документарац који је узнемирио заседање преко 300 кардинала и бискупа у Ватикану, уз помоћ цифара демографских стопа и њихових пројекција, указује на неминовност маргинализације хришћанске Европе у корист експанзивног Ислама. Алармистички и милитантни приступ филма, који је показао један афрички кардинал, саблазнио је и револтирао многе умерене прелате у Ватикану, J.-M. Guénas, ”Islam: une vidéo suscite la polémique au Vatican”, Le Figaro, Paris, le 16 okt. 2012. (http:// www.youtube.com/watch?v=0ZNfgABcXU8&feature=player_embedded).

Балкански простор: показатељ и антиципација | 23 евроатлантских противречности

већи реализам и непристрасност него је то случај са западном арбитражом. Она на тај начин може само да допринесе веродостојности своје европске вокације. Повратак Турске27 на простор где живи преко 80% немуслиманског становништва и све мање могућности ЕУ да настави интеграцију тог простора, отвара нове могућности за традиционалну улогу Русије која је пре стотинак година била доживаљавана на Балкану као најпоузданији ослонац хришћанског живља у конкуренцији надметања великих хегемона. Стратегија САД у постхладноратовском периоду своди се на јачање и одржавање обруча око Русије, као и на контроли путева снабдевања петроенергентима. У оба случаја Балкан је једна од најслабијих карика тог пасеистичког диспозитива. Читави регион, у првом реду његов западни део, доживео је беспримерну регресију у протеклом периоду. Последице западне арбитраже у том периоду споро ће се ублажавати у временима рецесије и опште кризе поверења. Док све приметније конвулзије ЕУ попримају облике већ виђеног на Балкану, узроке своје регресије Балканци све више траже у западној арбитражи него ли у сопственој одговорности. Упориште таквих пројекција може се сагледати уз помоћ савремене социологије „субјективизације/десубјективизације” која се упушта у намерну и свесну негацију другога, као предуслов насиља ради насиља. Појава анти-субјекта је схваћена као антипод права својственог људском бићу да буде признат и прихваћен као субјект. Довођење у положај „анти-субјекта подразумева дехуманизацију и натурализацију, анимализацију, све до објективизације другога”28, што се не односи само на појединачни или индивидуални, него још више на друштвени, културни ентитет и његову посебност. На тај начин настаје такозвани „лавирајући субјект”, sujet flottant, којим се постиже десубјективизација, олакшава деструктурација. „Субјективизација доводи до „субјекта”, као код Турена или Јоаса29, способног да се доживљава као актер који је спреман да нађе начин де-

27

Командант америчких снага у саставу Кфора, пуковник Џефри Лајтен, изјавио је да се амерички војници неће повући са Косова ове године, упркос чињеници да у војном буџету САД више нема средстава за одржавање и обнављање објеката у бази Бондстил. Албански лобисти у САД су апеловали на Вашингтон да после повлачења америчких војника, базу Бондстил и улогу САД у Кфору преузму турски војници, наводећи да је Анкара “поуздан савезник Косова”.

28

M. Wieviorka, Du concept de sujet à celui de subjectivation/dé-subjectivation, FMSH-WP-2012-16, juillet 2012, 5/14; Id, La Violence, Paris, 2005. 29

H. Joas, La Créativité de l’agir, Paris, Cerf, 1999 [2008]; A. Touraine, Pourrons-nous vivre ensembles? Égaux et differents, Fayard, Paris 1997; A. Touraine, F. Khosrokhavar, La recherche de soi – Dialogue sur le Sujet, Fayard, Paris 2000, pp. 369- 406.

24 | Бошко И. Бојовић

ловања, десубјективизација води напротив ка раслојавању и изопачењу субјекта, ка анти-субјекту или не-субјекту, као и, следствено томе, понашањима у правцу деструктурације и аутодеструкције”30. Стигматизација само једног од бројних чинилаца у крвавој драми каква може бити само грађански рат који је пратио распад Југославије, не мора бити само пристрасност учесника у сукобу, она на ширем плану има функцију скретања пажње са вишеструког саучествовања у том трагичном колапсу посебног пута у социјализам. Продужавање те врсте једностраности и после дводеценијског периода одржава континуитет тензија које се све теже могу смањивати у условима нове европске кризе и њених све ширих размера. Као и пре стотинак година, у зениту своје хегемоније, западни савезници су показали ароганцију каква је убрзала долазак најмрачнијег периода њихове прошлости. Подржавајући етницизацију на најосетљивијем подручју Европе као пратећу појаву и колатералну штету европских и евроатланских интеграција, издвајањем и жигосањем једног од тих народа у намери да се конструкцијом алибија одврати пажња од спољашњег подстрекачког деловања, стабилност регије је сведена на најмању меру. У прогресивној тржишној дерегулацији, правном вакуму, слабљењу државних институција у стихији тржишног дарвинизма31, Балкан је изгледа предодређен да има задату улогу ентропијске авангарде. Он је нешто попут кристалне кугле у којој ЕУ најпре може видети своју перспективу. Допринос регресији и немоћ у интеграцији тог осетљивог простора потврђује да је одговорност за опредељујуће догађаје сразмерна стварном утицају локалних и глобалних чиниоца. Опредељујући показатељ и окидач у продуженој руци великог посредника, Балкан остаје као и пре сто година простор на коме Европа може видети ако жели холограм своје будућности. Две деценије после своје неславне једностране арбитраже у „раздруживању” једне, тада још најразвијеније балканске земље, ЕУ се повија под теретом сопствених противуречности које све више подсећају на оне које је жигосала цинично осуђујући Југославију на нестанак на начин како се пресуђује предузећима у стечајном поступку. Заслужан за укидање смртне казне у Француској, Роберт Бадентер председава комисијом која за непуна два месеца пресуђује 30

M. Wieviorka, Du concept de sujet à celui de subjectivation/dé-subjectivation, FMSH-WP-2012-16, juillet 2012, 6/14. 31

Као део глобализације, процес раслојавања и декомпозиције националних држава средњерочно не може заобићи ни највеће светске силе, J. Attali, Demain, qui gouvernera le monde ?, Fayard, Paris 2011, str. 279-280.

Балкански простор: показатељ и антиципација | 25 евроатлантских противречности

о судбини мултиетничеке југословенске федерације. Тада је француски министар спољњих послова, Ролан Дима, назвао Југославију „лабораторијом будућих европских тешкоћа”. Више није спорно да је највећи неуспех ЕУ управо њена улога у тој врсти стечајног поступка. Као што је све извесније беспуће на коме се и сама ЕУ налази у новом облику рецесије и банкрота који је у још већој мери сама изазвала32. У процепу између тржишта и легалитета, технократије и демократских институција, принцип супсидијарности као једно од темељних начела ЕУ је постао бесадржајна и готово напуштена флоскула. Пресудне одлуке се доносе не више у оквиру легалних демократских установа, већ иза затворених врата од стране органа опскурних скраћеница: FESF, MES, BCE, ABE, FMI, као што небројене агенције саме себе оправдавају ширећи бескорисне мреже преплаћене технократске бирократије. Над Србијом се спроводи уцена да призна независност насилним путем одвојеног дела њене територије, као услов пријема у ЕУ – чланице ЕУ су пред алтернативом између напуштања суверенитета или напуштања евро зоне и саме ЕУ. Народи ЕУ су суочени са одузимањем права да утичу на одлуке њихових институција, немоћни пред дезиндустријализацијом, рецесијом, незапосленошћу, са све већим социјалним тензијама33. Као пратеће појаве губљења утицаја на своју судбину, попут већ виђеног на Балкану, окрећу се економском национализму, етницизацији: Фландрија, Шкотска, Каталонија, Ломбардија…, захтевају попут некад Словеније и Хрватске да саме располажу сопственим буџетом. ЕУ која се профилише на основама актуелне кризе има све изгледе да буде дијаметрална супротност њеном иницијалном пројекту равноправности и кон-

32

Криза еврозоне има веома блиску паралелу с дужничком кризом 1982. коју је Међународни монетарни фонд каналисао допуштајући задуженим земљама да избегну стечај али по цену дуготрајне рецесије. Латинска Америка је платила високу цену тог „спасавања”, у Европи је то била Југославија. Данас у ЕУ Немачка има улогу ММФ-а из 1982, она је 2009. преузела ту одговорност када је канцеларка Меркел дисоцирала дужничке и кредиторске земље у еврозони. Сав терет дефицита и рецесије пренесен је на задужене међу којима су и неке од водећих европских економија, избегавајући притом сваку одговорност кредитора. Она је притом флагрантна, почев од споразума у Мастрихту као зачетника евра, до погрешног реаговања на финансијску кризу од 2007-2008, потцењивања размера кризе и недовољних мера за њено превазилажење. У свом страху од инфлације Немачка превиђа много опаснију претњу дефлације која прети светској економији и против које неке од водећих земаља света предузимају одговарајуће мере. Дужничка криза погодује немачкој економији и она себично и кратковидо намеће буџетску дисциплину која води у рецесију. Капитал задужених земаља се прелива у Немачку изношењем и плаћањем све већих камата, наметањем драстичних рестриктивних мера и спречавањем неопходних финансијских мера које захтевају остале чланице ЕУ, како време протиче расте одговорност Немачке за политику коју упорно намеће еврозони и ЕУ. 33

H. M. Enzensberger, „Die politische Enteignung der Europäer”, Der Hauptstadtbrief, Berlin, 06. 09. 2012.

26 | Бошко И. Бојовић

цензуса. То неће бити отворено друштво већ хијерархиски систем заснован на односу снага између кредитора и дужника под доминацијом немачког хегемона. Економске разлике ће се повећавати у корист јаких на све већу штету слабијих. САД су своју „благонаклону” хегемонију некад засновале на Маршаловом плану који је Европу подигао из рушевина светског рата. Немачка данас губи историјску прилику да постане благонаклони, и постаје све више себични и окрутни доминатор земаља које оставља у некој врсти дужничког ропства34. Уз помоћ подробне анализе као и табеле дефицита великих европских и светских економија35, Џорџ Сорош врло убедљиво показује бројне предности које би имао излазак Немачке из еврозоне и ЕУ, како по остатак ЕУ, тако и по саму Немачку економију. Било би веома корисно кад би се направила студија о будућем уласку Западног Балкана, затим Украјине, Белорусије и кавкаских земаља у ЕУ, касније можда и Русије, што би могло дати неслућене могућности евроазијској економији. Тако би излазак Немачке могао бити вишеструко надокнађен у економском, политичком, културном и социјалном погледу. Док су двадесетак милиона становника такозваног Западног Балкана гетоизирани у процепу између посткомунистичке плутократије и постдемократске технократије, Европа се налази на размеђу између понављања ненаучених лекција на Балкану и отрежњења од самодовољне и нарцисоидне самообмане наметнуте политичким и квазиинтелектуалним конформизмом стерилних елита, контролисаних медија36, еродираних и компромитованих институција. Уместо да се јужни делови Европе излажу уцени рестрикција, док се Србија и Западни Балкан уцењују наметањем једностраног политичког диктата37, у егоцентричној умишљености губи се из вида да је економска моћ северних добрим делом заснована на неразумно подстицаној потрошњи јужних делова ЕУ, да је Србија, без које нема интеграције Балкана, у најмању руку исто толико потребна ЕУ колико и ЕУ Србији. Кад прође време арогантне еуфорије и деперсоналозаци34

G. Soros, “The Tragedy of the European Union and How to Resolve It”, The New York Review of Books, 07.09.2012. 35

Дефицит јавне управе у постотцима Бруто националног дохотка (БНД): еврозона без Немачке 5,3; Велика Британија 8,7; Јапан 10,1; САД 9,6; еврозона са Немачком 4.2. Јавни дефицит у БНД: еврозона без Немачке 91; Велика Британија 82; Јапан 230; САД 103; еврозона са Немачком 88; G. Soros, “The Tragedy of the European Union and How to Resolve It”, The New York Review of Books, 07.09.2012. 36

V. Barović, ”Odnos bezbednosno-obaveštajnih službi i medijskih sistema s aspekta novinarske etike”, Zbornik Matice srpske za društvene nauke 134 (2011), стр. 81-93. 37

Arta Seiti, “Serbie: une gouvernance placée sous le signe de l’incertitude”, Tribune n° 274 – Revue Défense N@tionale, 19.10.2012, http://www.defnat.com/site_fr/tribune/fs-article.php?ctribune=330

Балкански простор: показатељ и антиципација | 27 евроатлантских противречности

је кажњаване и стигматизоване различитости, постаће могућ истински дијалог, равнотежа разума и сарадње. Остаје питање да ли ће бити плаћена висока цена какву је Европи већ наметала слична врста надмоћне и безумне бахатости, или ће се народи Европе изборити за право располагања сопственом судбином, као јединим начином да стихија безумља буде побеђена снагом разума и демократских установа, истинским вредностима хуманизма и толеранције.

LITERATURA: Attali, Jacques. Demain, qui gouvernera le monde ?. Paris: Fayard, 2011. Barović, Vladimir. „Odnos bezbednosno-obaveštajnih službi i medijskih sistema s aspekta novinarske etike”. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 134 (2011): 81-93. Beichelt, Timm. “La nouvelle politique européenne de l’Allemagne: L’émergence de modèles de légitimité en concurrence ?”, Position paper FMSH-PP-2012-03, mars 2012. Bojović, Boško. “Les Balkans à l’aune de la crise européenne”. Bulletin des sciences sociales, no. 8 (2011): 43-62. Bojović, Boško. “La Russie, la Question d’Orient et les Serbes”, paper presented at the The image of Russia in the Balkans: International Conference, under the patronage of the rectrix magnifica of the University of Warsaw, Paris-Varsovie-Bucarest, nov. 2011. Bozarslan, Hamit. Sociologie politique du Moyen-Orient. Paris: La Découverte, 2011. Bozarslan, Hamit. “La situation en Syrie peut-elle entraîner la Turquie dans un conflit ?” Le Monde, 18 oct. 2012. Cohan, William D. Money and Power, How Goldman Sachs Came to Rule the World. New York: Anchor, 2011. Enzensberger, Hans M. „Die politische Enteignung der Europäer”. Der Hauptstadtbrief 110, Ausgabe 9-11, 6 September 2012. Fukuyama, Francis. Le début de l’histoire. Paris: Saint-Simon, 2012. Fukuyama, Francis. “The Future of History. Can Liberal Democracy Survive the Decline of the Middle Class?”, Foreign Affairs, January/February 2012. Galbraith, James K. The Predator State. New York: Free Press, 2008. Gardiner, Geoffrey W. “The Primacy of Trade Debts in the Development of Money”. In Credit and State Theories of Money: The Contributions of A. Mitchell Innes, ed. Randall Wray. Cheltenham: Elgar, 2004. Graeber, David. Debt: Тhe First Five Thousand Years. New York: Melville House, 2001. Guénois, Jean-Marie. “Islam: une vidéo suscite la polémique au Vatican”. Le Figaro, 16. okt 2012. Habermas, Jürgen. „Zur Verfassung Europas”. Der Spiegel, 05.12.2011. Hoffmann, Stanley. Une morale pour les monstres froids. Pour une éthique des relations internationales. Montréal: Boréal Express, 1982.

28 | Бошко И. Бојовић

Hoffmann, Stanley. La nouvelle Guerre froide. Paris: Berger-Levrault, 1983. Hoffmann, Stanley. Le Dilemme américain, suprématie ou ordre mondial. Paris: Economica, 2001. Hoffmann, Stanley. “La nouvelle version de l’exceptionalisme américain”. Esprit 292 (2003): 6-20. Hoffmann, Stanley. L’Amérique vraiment impériale. Paris: Audibert Loius, 2005. Joas, Hans. La Créativité de l’agir. Paris: Cerf, 1999. Kuljić, Todor. „Postmoderna i istorija”. Sociologija 55, br. 4 (2003): 289-302. Locke, John. Deux traités du gouvernement. Paris: Vrin, 1997. Sapir, Jacques. “Pour l’Euro, l’heure du bilan a sonné: Quinze leçons et six conclusions”. Working paper FMSH-WP-2012-12, juin 2012. Sapir, Jacques. “Inflation monétaire ou inflation structurelle ? Un modèle hétérodoxe bi-sectoriel”. Working paper FMSH-WP-2012-14, juin 2012. Seiti, Arta. “Serbie: une gouvernance placée sous le signe de l’incertitude”. Revue Défense N@tionale – Tribune, 19.10.2012. Seiti, Arta. “Serbie et région balkanique: une alternative à l’intégration européenne ?”. Revue Défense N@tionale – Tribune, 26.10.2012. Soros, George. “The Tragedy of the European Union and How to Resolve It”. The New York Review of Books, 7 September 2012. Soros, George. “‘Lead or leave Euro’, Soros tells Germany”. Financial Times, 10 September 2012. Stiglitz, Joseph E. The price of inequality. New York: Norton, 2012. Tilburg, Rens van. “Bevrijd Griekenland uit de elite”. De Volkskrant, 4.10.2011. Todd, Emmanuel. “Annulons la dette du Vieux Monde !” Le Point, 01.12.2011. Todorov, Tzvetan. Le nouveau Désordre mondial. Réflexions d’un Européen. Paris: Le Livre de Poche, 2005. Wieviorka, Michel. “Du concept de sujet à celui de subjectivation/dé-subjectivation”. Working paper WP-2012-16, juillet 2012.

Boško I. Bojović

THE BALKANS: INDICATOR AND ANTICIPATION OF EURO-ATLANTIC CONTRADICTIONS Abstract: On the boundaries of Western and Eastern Europe and Asia Minor, the Balkans and (or) the Southeast Europe represent the site of major forces’ and regional countries’

Балкански простор: показатељ и антиципација | 29 евроатлантских противречности impact, competition and conflicts. As a relapse in a cyclic repetition of relations between global and local hegemons, this rule may be best spotted if the analysis of last one hundred years or so of European history is conducted. Intervals of relative stability alternate with times of rising tensions that could lead to unforeseeable consequences. Understanding the Balkans, as an indicator of a global balance of power and its implications predictor, deserves less partiality and more rational analysis. Stereotypes and sidedness, as instruments of imposing the subjectivist voluntarism, do not present only the opportunistic path of least resistance, but moreover the indicator the current geopolitical processes. Keywords: Southeast Europe, European Union, Russia, Turkey, USA, the Western Balkans, Eastern crisis, NATO, Germany, debt crisis, globalization, balkanization, ethnicization, causality, responsibility, stigmatization, ideologization, competency, integration

Received 10.01.2014 / Accepted 15.03.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 31-55.

31 UDC 821.163.41.09-2 Držić M. Оригинални научни рад

Dr Sava Anđelković1 Université Paris IV – Sorbonne UFR d’Études Slaves France

LA TOUTE-PUISSANCE DE L’AMOUR: TIRENA DE MARIN DRŽIĆ OU LES ENTRELACEMENTS DU MONDE DE LA RÉALITÉ  ET DU MONDE IMAGINAIRE Résumé: L’article a pour but d’attirer l’attention sur le contexte dans lequel va apparaître la pastorale Tirena, non seulement sur le plan de l’histoire littéraire, mais encore sur celui du fait théâtral. Marin Držić a réussi à créer, par la force de son talent, une œuvre profondément originale tout en respectant les conventions du genre de la pastorale, en la transformant mais aussi en s’appuyant sur les traditions des littératures italienne et ragusaine. Nous montrereons comment ont eu lieu les deux représentations mises en scène par Držić lui-même, puis nous étudierons le prologue, où il réussit à relier habilement la fiction même et le monde en-dehors de cette fiction, par le biais d’une authenticité qui insère le non-fictif dans la fiction. Ensuite est analysé le personnage de Tirena - symbole de l’affirmation de la toute-puissance de l’amour. L’étude permet enfin de dégager la structure et la poétique de la pièce. Mots-cles: renaissance, littérature ragusaine, pastorale, prologue, premières représentations

СВЕМОЋ ЉУБАВИ: ДРЖИЋЕВА ТИРЕНА ИЛИ ПРЕПЛИТАЊЕ СВЕТА РЕАЛНОСТИ И ИМАГИНАРНОГ СВЕТА Резиме: Чланак тежи да скрене пажњу на контекст у којем се појављује пасторала Тирена као књижевно дело и као позоришно остварење. Захваљујући свом таленту, Марин Држић је успео да створи сасвим оригинално дело, поштујући конвенције жанра па1

[email protected] (Sava Anđelković, Paris IV – Sorbonne University, Faculty of Slavic Studies, France)

32 | Sava Anđelković

сторале, али трансформишући је уз ослон на италијанску и дубровачку традицију. Пажња је затим усмерена на прве две представе у режији самог Држића, потом следи детаљно испитивање пролога Тирене у коме се најбоље огледа веза фикције и света изван ње, преко веродостојности нефиктивног уметнутог у фикцију. После анализе лика Тирене, симбола афирмације свемоћи љубави, ова студија указује на структуру и поетику комада. Кључне речи: ренесанса, дубровачка књижевност, пасторала, пролог, прва извођења

De toutes les œuvres littéraires de la période de la Renaissance à Dubrovnik, les plus significatives sont incontestablement celles relevant de la forme dramatique, l’auteur le plus important étant certainement Marin Držić. Ses pièces ont valeur de classique dans la littérature de tous les pays slaves du Sud, et elles continuent encore aujourd’hui à être jouées dans les théâtres. Nous avons décidé de nous intéresser dans ce travail à la pastorale, parce que les motifs de la littérature bucolique existaient dans la littérature ragusaine avant Marin Držić, que des pastorales avaient déjà été jouées avant lui dans cette ville-Etat possédant à elle seule une histoire de la littérature en miniature, et qu’il est possible de déterminer ainsi les innovations qu’y a introduites Držić. C’est Tirena que nous avons choisie car elle „représente une date dans l’histoire de notre drame de la Renaissance et, semble-t-il, du théâtre en général“2 [FRANIČEVIĆ 1974: 127], et aussi parce que c’est le premier texte dramatique de Marin Držić qui ait été conservé et l’un des seuls qui nous soient parvenus dans leur totalité. Le texte que nous utilisons est emprunté à l’édition des œuvres de Marin Držić réalisée par Frano Čale,3 l’un des plus éminents spécialistes de Marin Držić.

1. L’univers de la pastorale ragusaine Le topos de la pastorale de Dubrovnik est la forêt (dubrava, mot d’où vient du reste le nom de Dubrovnik); toutefois, comme l’a remarqué le critique Rafo Bogišić, „le mot ‘dubrava’ chez les poètes ragusains symbolise dès le début leur ville, et aussitôt après l’attitude des poètes envers leur ville. C’est une ville qu’ils aiment, c’est un endroit où, à la différence des autres pays, règnent la liberté, la paix et l’abondance.

2 3

„Tirena znači datum u povijesti naše renesansne drame, a, čini se, i kazališta uopće.“

nous désignerons désormais cet ouvrage simplement par la lettre D. suivie du numéro de la ou des pages auxquelles nous nous référerons.

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 33 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

Les Ragusains ont identifié les notions de leur ville, leur forêt et leur Etat“4 [BOGIŠIĆ 1987: 159]. L’univers de la pastorale ragusaine est un espace fait de principes doubles, basé sur des oppositions telles que: homme – nature, corps – âme, amour platonique – amour hédoniste, fiction – réalité, poésie – banal, monde mythologique – monde d’êtres réels. Dans le cadre du monde mythologique on trouve le conflit entre Eros et Thanatos, tandis que dans le monde réel sont confrontés l’univers pastoral conventionnel et celui, réel, des paysans. Le genre de la pastorale était très populaire à l’époque de Držić, dépassant même, semble-t-il, le succès de la comédie. Držić en a lui-même témoigné dans le prologue de L’avare, où il fait dire au personnage du satyre dans le prologue que les spectateurs se plaignent de l’absence sur scène des héros des pastorales: „Où sont les nymphes des montagnes ? Où sont les satyres des vertes forêts ? Où sont les couronnes, les roses, les sources et Copidon avec son arc et ses flèches ?“5

2. Les deux premières représentations de Tirena Il semble que Tirena ait été représentée pour la première fois en 1549, dans les derniers jours du carnaval, sur la place devant le palais des Recteurs. Petar Kolendić [1958: 96] a établi que le carnaval avait duré cette année-là entre le 6 janvier et le 5 mars. Par suite de conditions climatiques défavorables, la représentation dut être interrompue. On en trouve un témoignage dans le second prologue, écrit pour la nouvelle représentation de Tirena, deux ans plus tard, lors du banquet de mariage de Vlaho Držić, parent éloigné de Držić. Ce second prologue fut imprimé par Marin Držić dans son recueil de poèmes6, alors que le premier prologue (écrit pour la première représentation) y figure comme faisant partie intégrante de Tirena. Le souvenir de la première représentation apparaît notamment dans les vers 144-146 du second prologue: „Le vent soufflait de là-bas avec une telle violence 4

„Riječ ‘Dubrava’ u dubrovačkih pjesnika od početka simbolizira njihov grad, a zatim odmah i odnos pjesnika prema tom svom gradu. To je grad koji oni vole, to je mjesto gdje za razliku od ostalih krajeva vlada sloboda, mir i obilje. Pojam svoga grada, dubrave i svoje države Dubrovčani su poistovjetili.“ 5

„Gdje su vile od planina? Gdje su satiri od gora zelenijeh? Gdje su vijenci, ruže, hladenci i Kupido s lukom i strjelami?“ (D., p. 539).

6

Il y figure sous le numéro 27, cf. D. p. 205-212.

34 | Sava Anđelković

que les cœurs se fendaient à cause du froid et du gel, et que les gens fuyaient cette défaite mortelle.“7

De fait, la tempête qui soufflait de la colline de Srdj, qui domine Dubrovnik, était si forte que les spectateurs ne parvenaient pas à entendre les vers dits devant le Palais des Recteurs, et le froid finit par les contraindre à retourner chez eux. A l’époque de cette première représentation de Tirena, Držić n’était pas encore un auteur dramatique affirmé. Il n’avait derrière lui qu’une seule représentation, Pomet, dont on peut aujourd’hui juger à travers les maigres informations que donnent les deux prologues de la comédie Dundo Maroje (créée en 1551). Les paroles du nécromancien dans le premier prologue („Moi, il y a trois ans, si vous vous en souvenez [...]”8 et “Vous savez que lorsque je vous quittai il y a trois ans [...]“9) montrent qu’il était l’un des personnages de la représentation de 1548; le texte du second prologue indique que Dundo Maroje est la suite d’une autre comédie et qu’on va y retrouver des personnages de cette première pièce: „On y trouvera une chose dont je pense qu’elle vous sera chère, car elle sera nouvelle et ancienne,- nouvelle car elle suit la première comédie sur Pomet, si bien que l’une et l’autre forment le tout d’une comédie, ce que nous avons décidé de notre propre chef,- ancienne car vous y verrez les mêmes acteurs, à savoir: Dundo Maroje, Pavo de Novo Brdo, Pomet et d’autres encore.“10 Le prologue précise qu’on retrouvera dans Dundo Maroje des éléments de l’action de Pomet: „Si vous n’avez pas oublié comment lui avaient été volés ses ducats, puis rendus sous condition que tout reviendrait à son fils après sa mort [...]“11 Par ailleurs certains passages du prologue du nécromancien sont très révélateurs des critiques que Držić adressait dans sa première œuvre dramatique Pomet à certaines gens et certains phénomènes de Dubrovnik.

7

„Sjever odtud dmaše usiono tolikoj, da srca pucahu od studeni i mraza, ter ljudi bježahu smrtnoga poraza.“ (D. p. 212)

8

„Ja što jesu tri godine, ako se spomenujete [...]“ (D. p. 341)

9

“Znate er kad se, jes tri godine, od vas odijelih [...]“ (D. p. 342)

10

„U njoj će bit jedna stvar koja scijenim da vam će draga bit, er će bit nova i stara,- nova, er slijedi onu prvu komediju od Pometa, kako da je ona i ova sve jedna komedija, i u tu smo svojevolju oto mi sami upali, – stara, er ćete vidjet u njoj one iste prve prikazaoce, a to jes: Dundo Maroje, Pavo Novobrđanin, Pomet i ostali.“ (D. p. 348-349)

11

„Ako nijeste zaboravili kako mu biše ukradeni dukati i vraćeni s patom da se sinu spodesta od svega po smrti [...]“ (D. p. 349)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 35 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire „[...] et vous m’avez remercié, et j’ai eu mes honoraires pour avoir cadenassé certaines méchantes langues qui considèrent comme mauvais ce qui est fait pour leur bien.“12 „[...] ce pourquoi la dernière fois j’avais cadenassé à trois reprises les bouches de ces sages, maintenant je leur enlève ces cadenas, qu’ils parlent, qu’à travers leur discours plein d’envie ils se montrent et se découvrent comme des hommes de quatre sous, des hommes de rien et des hommes qui n’ont d’hommes que l’apparence.“13

Cette évocation de la comédie perdue Pomet, qui avait précédé la première représentation de Tirena, nous était nécessaire pour nous rendre compte de la façon dont fut accueillie la pastorale. „Mais ceux qui avaient été critiqués n’étaient pas contents de la comédie, et c’est pourquoi des voix se firent aussitôt entendre dans leurs cercles contre l’auteur de la comédie Pomet. Ainsi se créa une situation où la majorité des Ragusains était du côté de Marin Držić, tandis qu’une minorité était contre lui“14 [RATKOVIĆ 1968: 52]. Si nous acceptons une telle possibilité, une autre s’impose: que ces mêmes personnes aient répandu le bruit que Tirena était un plagiat. Il était bien plus facile d’appliquer l’étiquette de plagiat à un texte comme on en avait déjà vu à Dubrovnik, dans le cadre d’un genre précis, qu’au texte Pomet, qui; à en juger d’après Dundo Maroje (formant, comme le dit Držić lui-même, un tout avec Pomet), était certainement une comédie écrite sans référence à aucun modèle déjà joué à Dubrovnik. Le bruit se répandit donc à Dubrovnik que Držić avait pillé Mavro Vetrano15 vić . Or la défense du jeune Držić, encore peu renommé, va être prise par Vetranović lui-même, ce qui est certainement un cas fort rare d’engagement et de soutien sincère d’un écrivain connu pour un collègue qui est attaqué. Cette défense est com12

„[...] i zahvaliste mi, i platu imah, što katance stavih na njeke zle jezike koji za zlo imaju ono što im se za dobro čini.“ (D. p. 342) 13

„[...] i zašto u pređnu votu triš mudrijem stavih katance na usta, sada im katance dvižem, neka govore, neka se govorenjem punijem nenavidosti ukažu i odkriju ljudi od trimjed, ljudi od ništa i ljudi nahvao.” (D. p. 346) 14

„Ali, s komedijom nisu bili zadovoljni oni kriticizirani, i zato se u njihovim krugovima odmah javljaju glasovi protiv autora komedije Pomet. Stvorena je, eto, situacija u kojoj je većina Dubrovčana bila na strani Marinovoj, dok je manji deo bio protiv njega.“

15

Mavro Vetranović (1482-1576) est un des plus célèbres poètes de la Renaissance ragusaine. Bénédictin ayant fait ses études en Italie, il est l’auteur de nombreuses poésies à thématique religieuse, philosophique, morale, mais aussi satirique. Sur le plan dramatique, il avait écrit dans sa jeunesse des églogues pour la scène, se tournant par la suite vers les drames religieux.

36 | Sava Anđelković

posée sous forme d’épître, genre très en vogue à l’époque (et dont certaines constituent des documents importants sur les conditions de l’activité littéraire de plusieurs écrivains), au titre tout à fait explicite: Vers composés pour venir en aide à Marin Držić (Pjesanci Marinu Držiću u pomoć). Vetranović y implore les „nobles Ragusains“ de ne pas juger faussement Držić. „Qui chante ces divins vers devant le palais des nobles ………………………… et n’a pillé personne mais en se torturant l’esprit a composé de beaux poèmes en veillant sans avoir de sommeil paisible.“16

Cette épître représente en même temps le premier grand hommage envers l’œuvre de Držić. On ignore si les bruits et les calomnies cessèrent, car Držić écrivit en 1549 une épître à Sabo Nikolinov Gundulić, noble ragusain renommé et respecté, avec toujours l’obsession de ce même problème. Le ton polémique de l’épître passe de la sphère littéraire à la sphère sociale et présente des traits esthétiques et philosophiques. Elle n’en doit pas moins être interprétée comme une défense contre les calomnies, comme le montrent bien les vers suivants: „On fait encore de moi un voleur devant toi, comme ceux qui considèrent et jugent tous d’après eux-mêmes.“17

Les allusions à ses accusateurs sont visibles dans la dédicace de Tirena „au noble illustre et éminent Maro Makulja Pušić“18: „[...] que le gel venant des méchantes langues ne lui [à Tirena] fasse pas prendre froid, que le vent de l’envie ne la renverse

16

„Ki pjesance rajske poje prid palačom od gospode ………………………… a nikoga ne potkrada razmi svoju svijes lomeći te gizdave pjesni sklada bez pokojna sanka bdeći.“

17

„Lupežom i mene još čine prid tobom, kako oni ki sciene i sude svih sobom.” (D. p. 200)

18

“Svitlomu i uzvišenomu vlastelinu Maru Makulji Pušiću“ (D. p. 216)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 37 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

pas, que le brouillard de l’ignorance ne l’enveloppe pas.“19 Cette même dédicace témoigne de la popularité de Tirena et de l’opinion de Držić sur le sort de ses œuvres non imprimées ou recopiées, ainsi que du dessein de l’auteur de montrer à l’opinion publique le texte frappé de suspicion. La seconde représentation de Tirena eut lieu, on l’a dit plus haut, au banquet du mariage de Vlaho Držić et de Marija, fille du riche noble Stijepo Sinčević Alegreti. Vlaho Držić avait auparavant été fiancé à la sœur aînée de Maria, mais à la mort de la jeune fille, „[...] tout comme son propre père, qui avait vécu un tel désagrément dans ses jeunes années, il décida, car il s’agissait d’une fortune s’élevant à quelque cinquante mille ducats, d’épouser la sœur un peu plus jeune de sa précédente fiancée, maintenant fille unique dans cette riche maison, Marija [...]“20 [KOLENDIĆ 1969: 94]. Les noces durèrent fort longtemps, des banquets furent organisés dans la maison de la fiancée pendant un mois. Petar Kolendić estime que la date de la représentation de Tirena se situe entre le 6 et le 11 janvier, plus probablement le dimanche 11 janvier 1551 (cette année-là le carnaval durait du 6 janvier, jour de l’Epiphanie, au 10 février). Les autorités de Dubrovnik avaient promulgué en 1503 et 1515 des lois contre le luxe qui limitaient les dépenses pour les festivités de mariage, mais les riches Ragusains n’en continuaient pas moins à festoyer et à se divertir pendant de longues périodes aux banquets de noces, comme l’était celui où fut représentée Tirena.

3. Tirena: le prologue21 La fonction du prologue dans la littérature dramatique de la Renaissance est d’établir le contact avec le public. Le prologue avait un peu en son temps le rôle que jouent aujourd’hui les programmes de théâtre. Il était dit par un acteur qui ne participait pas à l’action de la pièce et servait souvent à exprimer les positions de 19

„[...] da ju slana od zlijeh jezika ne oznobi, da ju vitar od nenavidnosti ne povali, da ju magla od neumjeteostva ne obujmi.“ (D. p. 217)

20

„[...] tačno kao i njegov otac, koji je u mlađim godinama doživeo istu takvu neprijatnost, rešio je, ta ticalo se imovine od nekih pedeset hiljada dukata, da uzme nešto malo mlađu sestru svoje ranije verenice, sad jedinicu u toj bogatoj kući, Mariju [...]“

21

C’est principalement le premier prologue, écrit en 1549 pour la première représentation de Tirena devant le Palais des Recteurs, que nous étudierons ici; lorsque nous nous intéresserons au second prologue, publié à part du texte de Tirena, nous le mentionnerons explicitement pour éviter toute confusion.

38 | Sava Anđelković

l’auteur. Le prologue exposait les grandes lignes de l’action, sans en donner le dénouement (mais en laissant parfois pressentir une fin heureuse), pour attirer l’attention des spectateurs en veillant à ne rien leur enlever de l’intérêt pour l’intrigue. Or, dans le premier prologue de Tirena, non seulement les deux personnages interviendront ensuite dans la pièce elle-même, mais encore l’argument est développé au point d’exposer tout le déroulement des principaux événements de la pièce (le second prologue est, au contraire, totalement dépourvu de tout exposé du contenu de l’action). Ainsi, alors que le prologue devait en principe préparer, introduire l’univers d’une fiction à laquelle il ne participait pas, Držić a contrevenu dans Tirena aux règles de la poétique de son époque. Il a utilisé la forme du prologue pour créer, en tant qu’élément du monde réel, le jeu de deux bergers qui, dans la tradition du mime antique, se querellent de façon comique avant de dépasser cette dispute, comme si elle n’avait pas eu lieu, pour que l’un puisse expliquer à l’autre l’espace où ils se trouvent et les événements du monde fictif où eux-mêmes vont aussi évoluer. De cette façon Držić réussit à relier habilement la fiction même et le monde en-dehors de cette fiction, par le biais d’une authenticité qui insère le non-fictif dans la fiction. On a ainsi un jeu avec l’illusion, tel qu’on en trouvera, sous une forme certes plus habile mais beaucoup plus tardivement, chez Corneille (L’illusion comique) ou chez Pirandello. Držić n’a pas emprunté une voie consistant à détruire l’illusion du bonheur, car le genre de la pastorale ne le lui permettait pas, exigeant au contraire le maintien de cette illusion. Devant s’en tenir, au moins jusau’à un certain point, aux conventions de son temps, Držić est toutefois parvenu par la force de son talent à transformer ces conventions. Outre les points cités, Držić a changé un autre canon du prologue: alors que celui-ci devait être un monologue, Držić en fait un dialogue. Cette forme de prologue dialogué est très rare dans la littérature dramatique (sauf dans le théâtre shakespearien en Angleterre). L’espace, conventionnel, reste dans le cadre qui lui est imposé par le genre: une forêt et une fontaine comme lieu du bonheur, un débat ou une querelle comme situation dramatique de base, le thème de l’amour et de sa réalisation. Dans les limites des codes rigides d’un thème fixé par un genre à la mode, d’un stéréotype, il ne reste que fort peu de place à l’auteur pour faire preuve d’originalité. Il ne peut changer que certains éléments, comme l’a fait Držić dans le prologue et ensuite dans la pièce ellemême, en permettant à la nymphe d’éprouver de l’amour, ce qui change sa position et l’éloigne du standard mythique où elle est l’incarnation de la pureté absolue (enfreindre cette loi de la pureté pouvait entraîner pour la nymphe un châtiment qui la faisait se métamorphoser en arbre ou en plante).

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 39 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

Considérons encore plusieurs parties particulièrement intéressantes du premier prologue. Ce sont surtout les vers où Dubrovnik est glorifié en termes très flatteurs. Le texte est la réponse d’Obrad à Vučeta, qui lui demandait comment il trouvait cette ville où il se trouvait pour la première fois. „Tu es beau, il est vrai, ô glorieux Dubrovnik, même ainsi droit à la vue de tous. Ton être s’enorgueillit de tous les dons du ciel comme le printemps des fleurs les plus diverses; je te vois te dresser sereinement dans la félicité, et t’engraisser bellement comme un coq en pâte.“22

La glorification de Dubrovnik est du reste un lieu commun dans la pastorale de la littérature dalmate23, tandis qu’en Italie les louanges sont réservées aux puissants et aux mécènes. Dans le premier prologue de Tirena, Marin Držić évoque son rôle, mais sans se nommer explicitement, donc avec une certaine modestie.24 Il cherche à s’inclure dans la tradition de sa famille et celle des poètes ragusains, qu’il glorifie dans des louanges qui unissent la ville de Dubrovnik et sa littérature, évoquée à travers plusieurs de ses représentants: Džore Držić25, oncle de Marin Držić, Šiško Vlahović Menčetić et Mavro Vetranović. „Et ses anciens ont bu ici l’eau depuis qu’existe cette ville, et ils ont fréquenté les nymphes; partout on glorifie le nom illustre de Džore Držić, de ce jeune homme paré de tous les dons de Dieu. 22

„Gizdav si naime, Dubrovniče slavni, danu si ti svime na vidjenje spravni. Diči se tve bitje nebeskim dari svim kakono prolitje cvijetjem razlicim; viđu te u goju pokojno gdi stojiš, i jak bubreg u loju gdi se liepo toviš.“ (v. 15-20, D. p. 220)

23

sur toute la côte est de l’Adriatique, et pas seulement à Dubrovnik; par exemple, à la fin du drame en vers Robinja (La femme esclave) de Hanibal Lucić (1485-1553), l’un des écrivains les plus importants de l’île de Hvar. 24

Remarquons que dans le second prologue Držić, déjà auteur affirmé et voulant se défendre contre ses adversaires, parle de lui-même explicitement et sans souci de modestie: „Držića svi znamo pobolje nego ti!” („Nous connaissons tous Držić mieux que toi! “ – 2ème prologue –, (v. 123, D. p. 211) 25

Džore Držić (1461-1501), est l’auteur du premeier drame profane de la Renaissance chez les Slaves du Sud, Radmio et Ljubmir. Il s’agit d’une églogue de 316 vers, écrite en vers, qui se présente comme un dialogue entre deux bergers.

40 | Sava Anđelković

………………………………. Pleines sont les montagnes, pleines sont les forêts, les champs, les plaines et la vaste mer, pleines du nom de Šiško Vlahović qui est le digne honneur des jeunes gens illustres. ……………………………… Ils sont nombreux, Obrad! Il est entre autres un saint ermite, présentement sur un îlot donné par le Seigneur, que ces très pures nymphes des eaux froides ont aimé plus que tous les autres jeunes gens.“26

Ces derniers vers font allusion à Mavro Vetranović, qui s’était effectivement retiré quelque temps sur un îlot pour mener une vie d’ermite. Držić souligne explicitement par ces vers la tradition littéraire à laquelle il se rattache, ainsi que ses prédécesseurs. La gloire de Dubrovnik se transforme ici en gloire de la République des lettres, motif qui n’apparaît pas souvent dans la littérature ragusaine, à la différence de celui du patriotisme, devenu un lieu commun. On voit ainsi que Držić réussit, en utilisant une convention tout d’abord de façon habituelle puis en l’élargissant, à lui conférer une tout autre valeur: la glorification de la République des lettres. C’est un chantre de la grandeur de Dubrovnik et de la noblesse ragusaine qui apparaît dans les vers suivants: „Laisse ces discours! Où est la paix, là est Dieu; et la vie est vraie là où sont la justice et la raison. Ici, frère, le voyageur est en paix, il ne craint pas qu’un mauvais homme lui prenne ses biens. 26

„I stari njegovi vodu su tuj pili odkle je grad ovi i s vilam općili; svud Džore Držića slove svitlo ime, uresna mladića božjim dari svime. (v. 133-136, D. p. 225) ……………………………………….. Pune su planine, pune su i gore, polja i ravnine i široko more imena puno je Šiško Vlahovića vridna čas koji je izbranih mladića. (v. 143-146, D. p. 225) ………………………………………….. Mnozi su, Obrade! Među ine jes jedan remeta svet sade na školju bogom dan, pričiste tej vile od voda studenih koga su obljubile vrh mladac svih inih.“ (v. 153-156, D. p. 226)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 41 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire ……………………………………… Vois-tu cette ville et ces nobles? Dans le monde entier leur nom de bien est maintenant glorifié. Les seigneurs de l’orient, par la grâce de Dieu, du fruit ottoman les cajolent pleinement; et là-bas les puissants seigneurs de l’occident les aiment tous présentement - Dieu leur donne sa grâce; ils n’ont de discordes avec personne au monde, leurs navires voguent par tous les vents.“27

Ces vers peuvent nous sembler en contradiction avec les lettres dans lesquelles Držić conspirait contre la République de Dubrovnik. En effet il y évoque la paix, la tranquillité, la justice et la raison fleurissant dans ce Dubrovnik que courtisent les puissants de l’Est comme de l’Ouest. De tels sentiments patriotiques ont été exprimés, avec du reste beaucoup plus de force, par d’autres poètes de Dubrovnik (Šiško Menčetić, Mavro Vetranović, plus tard Antun Sasin, Ivan Gundulić et bien d’autres), si bien que les vers de Tirena que nous venons de citer ne marqueraient aucun écart par rapport à la poétique de la poésie ragusaine de l’époque, s’ils n’étaient pas en contradiction avec les lettres de conjuré qu’écrira Marin Držić. Plusieurs exégètes de l’œuvre de Držić ont tenté d’expliquer l’antinomie entre la glorification des nobles et de la République et l’attitude hostile de Držić à leur égard une dizaine d’années plus tard, par une évolution de l’écrivain, par sa maturation. Ainsi Slobodan Prosperov Novak considère-t-il que le théâtre à l’œuvre dans Tirena, en dépit de la présence du simple peuple (du moins en ce qui concerne la première représentation) est „le théâtre d’un seul grand œil qui connaît et possède en même temps la raison du monde entier“28 [PROSPEROV NOVAK, LISAC 1984: 203] 27

„Besjede ostavi! Gdi je mir, tu je Bog; a život je pravi gdi je pravda i razlog. Ovdi, brate, putnik ima mirno stanje, ne sumnji zao človik da mu uzme imanje. (v. 21-26, D. p. 220) ……………………………………………….. Vidiš li ovi grad i vlastele ove? Po svemu svitu sad dobro ime njih slove. Istočna gospoda po božjoj milosti otmanskoga ploda miluju ih dosti; i tamo od zapada uzmnožna gospoda ljube ih sva sada,- milos im tuj Bog da; razmirja ne imaju na svitu s nikime, korablje plivaju njih vitrom svakime.“ (v. 39-46, D. p. 221)

28

„[...] teatar samo jednog velikog oka koje u isto vrijeme pozna i posjeduje razlog svega svijeta.“

42 | Sava Anđelković

et qu’„y sont visibles aussi toutes les répercussions de la tentative d’alors de Držić pour ne pas se brouiller avec les autorités à ses débuts au théâtre. [...] Il a accepté cela, mis sur lui le masque d’un courtisan, d’un employé. Il a reconnu, à contre-cœur, qu’il existait un autre maître de la scène“29 [PROSPEROV NOVAK 1984: 39-42]. La meilleure explication, cependant, nous semble fournie par Frano Čale, lorsqu’il affirme que Držić, avant même d’entamer sa période de création littéraire, avait déjà une personnalité formée, et qu’il n’y a pas eu de changements radicaux dans ses points de vue, donc qu’il faut accepter la contradiction, l’antinomie comme une attitude caractéristique de cet auteur: „Dans l’œuvre de Držić, depuis la première pièce qui nous soit connue jusqu’à son départ, il n’y a pas de démarcation temporelle entre les jeux pastoraux et mythologiques et les scènes réalistes, les variations platoniciennes et les tendances machiavéliques, le pétrarquisme et l’antipétrarquisme, le monde de l’imagination et celui de la réalité: en accord avec l’orientation maniériste de l’art de son temps, Držić ne fut conséquent que dans ce jeu d’opposition sur lequel se sont précisément fondés l’ambiguïté de son discours, ses allusions et son message civique“30 [ČALE 1979: 93]. Examinons maintenant les indications de Držić quant au décor et leurs significations. De quelle façon le lecteur de Tirena découvre-t-il le cadre? Son expérience est bien sûr tout autre de celle qu’avait le spectateur en arrivant dans l’espace devant le Palais des Recteurs ou dans la salle du festin de noces de Vlaho Držić, tout comme un même texte dit par un acteur ou parcouru par un lecteur ne saurait avoir la même signification. La première notation sur le décor est aux vers 53-54 du prologue: „Quelle est cette forêt? Mais il y a aussi des montagnes? Comment cette belle forêt s’est-elle introduite parmi les palais?“31

29

„[...] u njoj su vidljive i sve reperkusije Držićevog tadašnjeg pokušaja da se na svom kazališnom početku ne zavadi s vlastima. [...] Pristao je na to, stavio je na se masku dvoranina, službenika. Priznao je, nerado, da postoji jedan drugi vlasnik pozornice.“ 30

„U Držićevu opusu, od prvog poznatog nam nastupa do odlaska, nema vremenskog razgraničenja između pastirsko-mitoloških gluma i realističkih prizora, platonističkih varijacija i ‘makijavelističkih’ tendencija, petrarkizma i antipetrarkizma, svijeta mašte i svijeta realnosti: u skladu s manirističkom orijentacijom umjetnosti njegova doba, Držić je bio dosljedan samo u toj igri suprotnosti, na kojoj se i jesu temeljili ambigvitet njegova govora, aluzivnosti i kritička poruka.“ 31

„Ko je ovoj dubrava? Ali su i ovdi gore? Ko li se gizdava uvrže meu dvore?“ (v. 53-54, D. p. 222)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 43 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

La forêt “parmi les palais” et l’étonnement d’Obrad de voir le monde de la fiction dans le monde réel est en même temps une marque précise de l’endroit du jeu, une donnée scénographique. Les deux répliques d’Obrad avec l’indication spatiale rappellent celle de Radmio dans Radmio et Ljubmir de Džore Držić: „Mon cher Ljubmir, toi ici parmi les princes? Alors que tes moutons sont mis en pièces par les loups dans les montagnes...“32

Mais alors que Džore Držić réunit ici les deux mondes de la réalité et de la fiction, Marin Držić cherche, lui, à détruire l’illusion scénique plus qu’à préciser le lieu. Après les vers où la louange solennelle de Dubrovnik évolue en une glorification de ce Parnasse des lettres qu’est la Rivière de Dubrovnik, puis de Dubrovnik tout entier, Držić termine le premier prologue par le distique suivant: (Vučeta) Arrêtons-nous ici quelque part, ainsi verrons-nous tout. (Obrad) Eh bien ici, près de l’eau. (Vučeta) Non, c’est là qu’ils vont venir.33

Ces vers expriment l’atmosphère du bord de l’eau, mais cette indication du lieu et la façon de créer l’illusion scénique est brisée dès la première réplique, portant précisément sur le décor, par l’étonnement qu’une forêt puisse venir „s’introduire au milieu des palais”. Le dialogue cité marque la fin du prologue et le passage à l’action de la pièce. C’est à l’illusion qu’est donc enfin ouvert le monde de Tirena de Držić.

4. Le personnage de Tirena Tirena devrait être, selon le dessein de Držić, l’incarnation de l’amour, sa personnification sous les traits d’une belle nymphe à qui ne peuvent résister ni jeunes ni vieux, ni citadins ni villageois, ni personnages du monde réel ni créatures mythiques. Il est clair que Tirena, dans le topos arcadien de Marin Držić, demeure dans le monde des eaux:

32

„Moj dragi Ljubmire, što tuj meu knezovi? A ovce tve tire po gorah vukovi...“

33

(Vučeta) Stan’mo ovdi gdigodi, te ćemo sve vidit. (Obrad) Makar tuj pri vodi. (Vučeta) Ne, tudi će oni it. (v. 171-172, D. p. 227)

44 | Sava Anđelković

„Une source, ô berger, est ma froide demeure,

où j’habite nuit et jour en paix avec les nymphes.“34 Ainsi pouvons-nous définir Tirena comme une déesse des eaux, et la rattacher à des créatures de la mythologie slave, mais aussi bien sûr de la mythologie gréco-latine, vu la présence de Cupidon et des satyres, ainsi que les accessoires qu’elle porte (un arc et des flèches). Mais Držić voit aussi dans Tirena une muse, ce qui ressort de sa vision de la rivière de Dubrovnik – sur les bords de laquelle l’église administrée par Držić possédait des domaines, et plusieurs riches Ragusains avaient leur demeure – comme un paysage idyllique habité par les muses, et où de ce fait l’inspiration poétique vient de tout temps aux écrivains. „Nombreux encore furent ceux qui ainsi près de ces eaux connurent la société des nymphes en cet ancien temps.“35

Par le nom vila, qui est dans la pièce le terme désignant le personnage de Tirena, Marin Držić, comme du reste bien des poètes pétrarquisants de Dubrovnik, désigne aussi une créature bien réelle, à savoir une belle jeune fille, ainsi par exemple dans le dixième poème de son recueil qui commence par le vers suivant: „Une belle jeune fille à la parure divine“36

Le critique Frano Švalec ajoute cependant à ce sujet: „Mais vila peut désigner aussi un personnage réel, une prostituée par exemple. Souvenons-nous de Pavica, l’’abbesse’ de Dživo37, ‘qui farde les visages’, de cette soi-disant reine des vile qui doivent rajeunir le vieux Stanac. Les vile peuvent donc symboliser des jeunes filles abstraites, idéales, mais aussi des prostituées que courtisaient les jeunes gens de Dubrovnik en délaissant leurs tâches et leurs devoirs réguliers: l’étude, le commerce ou le service de l’Etat“38 [ŠVALEC 1968: 59]. 34

„Hladenac, pastiru, studeni je moj stan, s vilami u miru gdi trajem nož i dan.“ (v. 455-456, D. p. 238)

35

„Mnozi su još bili pri vodah ki takoj s vilam su općili u vrime staro toj.“ (v. 139-140, D. p. 225)

36

„Gizdava nika vil rajskoga uresa“ (vil, variante de vila, est ici souligné par nous; D. p. 187)

37

Dživo Pešica, personnage de la pièce de Držić Novela od Stanca.

38

“Ali vila može označavati i realno lice, prostitutku na primjer. Sjetimo se Dživine ‘batese’ Pavice, ‘koja penga lica’, tobožnje glavarice vila što su imale podmladiti staroga Stanca. Vile dakle mogu simbolizirati idealne, apstraktne djevojke ali i prostitutke za kojima su se povlačili dubrovački mladići zanemarujući svoje redovne poslove i dužnosti: učenje, trgovanje ili službovanje.“

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 45 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

Le personnage de Tirena s’écarte chez Držić du standard. Elle est de ces vile différentes „[...] des nymphes que le drame pastoral italien avait repris directement à la tradition littéraire classique [...] Plus proches de la dimension humaine, participant à la vie quotidienne des gens, et en même temps pourvues de vastes possibilités et portées à une activité efficace, elles apparaissent cependant en accord avec les conceptions et la croyance populaire slave“39 [B. MERIGGI 1969: 12]. Il est intéressant de noter que le personnage de Tirena exprime un registre très diversifié de ses caractéristiques propres, en fonction de l’acteur de la pastorale avec qui elle dialogue. C’est à la manière pétrarquisante des soupirs amoureux qu’elle s’entretient avec le cultivé Ljubmir, même si, dans la première remarque ayant fonction de didascalie, l’auteur indique (acte II, scène 1): „LA NYMPHE, enflammée par LJUBMIR, dit“40. Lors de sa rencontre avec Miljenko, face à ses assauts de garçon du peuple plein de santé: „Madame, je serais heureux de coucher avec toi un jour même si je ne devais plus jamais me relever ensuite!“

elle réagit tout d’abord avec candeur „A quoi te servirait-il de te coucher avec moi?“41

avant de l’attirer dans l’eau: „Qu’il en soit comme tu le désires ardemment! Viens sans façon près de moi, pour voir ma demeure dans l’eau froide.“42

39

„[...] od nimfa koje je talijanska pastirska drama preuzela neposredno od klasične književne tradicije [...] Bliže ljudskoj dimenziji, sudionice svakodnevnog života ljudi i, u isto vrijeme, snabdjevene širokim mogućnostima i sklone na djelotvornu aktivnost, pojavljuju se međutim u skladu s koncepcijama i s pučkim slavenskim vjerovanjem.“ 40

„VILA, za LJUBMIROM užežena, govori“ (D. p. 240) On remarquera que Držić n’a pas laissé d’indications sur le découpage des actes en scènes; Frano Čale a effectué ce découpage dans son édition critique en se fondant sur la logique des entrées et sorties des personnages. 41

(Miljenko) Gospoje, s tobom leć jednome ja bih rad, a makar ustat već ne budem prem nikad! (Vila) Što bi ti pribilo, da ležeš sa mnome? (v. 559-561, D. p. 243)

42

„Budi ti što žudiš! Slobodno priđ k meni, i stan moj da vidiš u vodi studeni.“ (v. 563-564, D. p. 243)

46 | Sava Anđelković

Elle ne se moque pas de lui mais l’appelle dans sa demeure froide pour refroidir les ardeurs amoureuses du garçon. Dans sa rencontre avec le jeune Dragić elle fait preuve d’esprit: „- Rentre chez toi, frérot! Voici la nuit qui vient. - Par ma foi, c’est avec toi, belle nymphe, que je vais partir! - Et que feras-tu donc quand tu seras arrivé avec moi ?“43

et d’une attitude protectrice envers ce jeune garçon qui dort encore dans le même lit que sa mère. La combinaison de vers sentimentaux et de scènes humoristiques, leur imbrication ou leur alternance, en plus de leur signification pour le rythme de la pastorale, empêchent aussi le personnage de Tirena d’avoir un caractère trop linéaire. La Tirena de Držić n’est pas réduite à un personnage de papier typé qui aurait, outre sa fonction précise dans la dramaturgie de la pièce, le rôle de partenaire passif par rapport auquel vont se déterminer les autres personnages; au contraire elle est un vrai personnage théâtral, et dans son corps à la beauté éthérée coule du vrai sang. En tant que représentante du monde mythique, paradigme pour des qualités et des défauts humains donnés, d’après la logique même de cet univers mythique son personnage n’a pas besoin que l’écrivain lui confère d’autres caractéristiques; Držić a toutefois enrichi et rehaussé sa nymphe de nouvelles couleurs. Si Tirena représente l’amour, son personnage est alors le point de rencontre pour le spirituel et le charnel en opposition.

5. A propos de la structure et de la poétique de Tirena Držić n’a pas éprouvé le besoin de définir de plus près les règles auxquelles il s’est tenu en écrivant ses drames. Il a été très imprécis quant à la définition du genre de ses œuvres (sauf pour Hécube, dont il a souligné que c’était une tragédie). Il n’a pas établi de distinction entre ses pastorales et ses comédies. L’historien de la littérature Miroslav Pantić [1978: 47] nous le confirme: „La seule ‘différenciation’ qu’ait jamais faite Držić a été d’appeler ses comédies en prose ‘mascherate’, et ses pièces en

43

(Vila) Pođ’, brajo, domome! Oto je blizu noć. (Dragić) Bogme ću s tobome, lijepa vilo, poć! (Vila) Ter što ćeš činiti, kad budeš sa mnom doć? (v. 1277-1279, D. p. 272)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 47 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

vers ‘petites comédies’, mais cette distinction est tout à fait imprécise et elle n’a, bien sûr, aucun fondement théorique.“44 La structure externe de Tirena se compose d’un prologue et de cinq actes; la division des actes en scènes n’existe pas dans le texte originel de Držić, car il ne ressent pas encore la nécessité de marquer strictement le rythme du changement de situations, bien que dans un grand nombre de didascalies il indique les apparitions de nouveaux personnages sur scène (par exemple à l’acte III „Miljenko s’éloigne, tandis que Ljubmir entre en scène et dit [...]“45). Cette division a été introduite par la suite par des responsables de l’établissement de son œuvre dramatique. L’intrigue même, dans le cadre de la dramaturgie de Držić, se fonde toujours sur ses lois internes. Même lorsque dans Tirena, à l’intérieur de la conception imposée par le genre, Cupidon intervient parfois avec ses flèches, le ressort de l’action n’en est pas moins mû par un mécanisme interne qui n’est pas forcé. La structure en cinq actes de cette pastorale correspond au découpage de la comédie de la Renaissance en cinq actes précédés d’un prologue. Ce schéma répond à la division prônée par Aristote, Horace, et plus tard Donat. Držić, suivant les règles de la poétique en vigueur, maîtrise avec brio dans Tirena l’unité de lieu. A travers un espace scénique unique, un peu comme sur un pont, les gens passent et se rencontrent avec un naturel parfait. Držić rend l’unité de lieu vraisemblable avec une virtuosité exceptionnelle. Les deux autres lois scéniques que sont l’unité d’action et l’unité de temps ne constituent pas un problème pour lui. Il est intéressant de remarquer qu’entre les actes existe un temps hors scène, sauf entre les deux derniers actes, le cinquième acte commençant presque à l’instant même où se termine le quatrième, avec la suite normale de la scène précédente (Ljubmir découvrant Tirena inanimée, celle-ci ayant perdu connaissance à la fin de l’acte IV). Tirena est traversée de nombreuses antithèses. La première qui s’impose est celle entre le monde de la fiction et le monde de ceux pour qui cette fiction est préparée. Les participants au prologue sont au début de simples observateurs qui vont ensuite entrer eux-mêmes dans le monde imaginaire; par cela même le monde imaginé devient monde de la réalité. L’action principale de Tirena est la recherche de Tirena par Ljubmir. A cette trajectoire sentimentale d’un berger et d’une nymphe se mêlent d’autres personnages.

44

„Jedino ‘razlikovanje’ koje je Držić ikada načinio bilo je ono kada je svoje komedije u prozi nazivao ‘maškaratama’, a svoje drame u stihu ‘komediolama’, ali to razlikovanje sasvim je neodređeno i nema, naravno, nikakve teorijske podloge.“ 45

„Odhodi Miljenko a Ljubmir izlazi i govori“ (D. p. 256)

48 | Sava Anđelković

Ils sont au service du thème essentiel, aident l’action principale ou au contraire la gênent en tant qu’adversaires de l’amour (ainsi le Satyre et Stojna). Tous ont le statut de personnages secondaires ou épisodiques. La notion d’épisode, définie par Aristote et utilisée à l’époque de la Renaissance. Držić a mêlé à l’univers mythologique l’univers réel, celui des paysans, sans du reste l’évoquer ne serait-ce que par un seul mot dans le prologue. On peut considérer le protagoniste masculin de Tirena, le berger amoureux Ljubmir comme le lien entre les deux mondes de la pastorale, à la différence de la pastorale traditionnelle, où le berger apparaît comme une projection d’une conception fataliste de l’amour et, en tant que tel, ne communique pas avec le monde réel. L’abondance de ses plaintes pétrarquisantes, ses sentiments et sa façon de les réaliser sont en accord avec la convention. Cependant Držić hyperbolise en fait ces sentiments, et par là même sa conception du répertoire pétrarquisant des émotions acquiert une nouvelle valeur. Il s’agit de la parodie de ces émotions; on pourrait aussi ranger du reste dans le domaine de la parodie le fait que presque tous les participants de Tirena tombent amoureux les uns après les autres de l’héroïne! De cette façon Držić détruit l’atmosphère de la pastorale, qu’il a du reste mise en question dès le début de la pièce, en faisant s’interpénétrer le fictif et le non-fictif, voire l’univers des acteurs de théâtre et celui du public. A mesure que la représentation avance, il détruit de nouveau, cette fois par un procédé proche de la parodie, une situation idyllique, et remet de nouveau en question le genre de la pastorale à l’intérieur duquel il construit son texte dramatique. L’histoire sentimentale de Tirena et de Ljubmir sert à Držić de base pour affirmer la thèse de la toute-puissance de l’amour, auquel succombent tour à tour le jeune Miljenko, le vieux Radat et l’enfant Dragic, tous représentants du monde rustique, introduits dans la trajectoire amoureuse scénique. Pour réaliser son dessein, Držić perturbe la composition de la pièce. Une discordance dans la composition vient d’un déséquilibre entre le monde idyllique et le monde rustique en faveur de ce dernier (les deux tiers du texte environ). Le rythme d’alternance de ces deux mondes (après que nous avons fait connaissance de leurs représentants) se ralentit au milieu du drame pour qu’ils finissent par fusionner à l’acte V, grâce à des passages accélérés de l’un à l’autre. Tirena réconcilie enfin ces deux mondes par son intervention dans laquelle elle promet ses sœurs aux représentants de l’un et de l’autre univers. Il existe une différence stylistique bien visible entre les vers où s’expriment les ressortissants du monde rural et les vers déclamés par les porte-parole du monde idyllique. Frano Čale considère que: „cette différence dans la structure a la fonction

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 49 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

essentielle de faire contraster les deux couches de la pastorale, à laquelle Držić, précisément à cause de cette différenciation, a donné sa marque personnelle et les traits d’une poétique particulière.“46 Les Ragusains de la Renaissance avaient besoin de rire. Entre autres „la Renaissance rit à cause de la libération de l’esprit et du corps, à cause de la joie hédoniste et de la gaieté d’une vie qui s’est éveillée“47 [GRLIĆ 1972: 93]. Držić sent bien cela. Les qualités de comédiographe de Držić, surtout manifestes dans ses comédies qui lui ont par-dessus tout valu une des premières places dans le théâtre des pays slaves du Sud, se sont également exprimées dans Tirena, où il a inséré du comique dans une trame sentimentale. Le comique vient surtout, si nous laissons de côté les effets de savoir-faire dramatique comme l’accumulation du nombre d’amoureux de la nymphe, d’un renforcement des éléments stylistiques dans les tirades (éléments pétrarquisants pour l’un des mondes en présence, choix lexical pour l’autre), puis du conflit entre les principes opposés des ressortissants de mondes différents. Avec ces deux procédés il existe des possibilités de variations et, dans le second cas, également une possibilité pour un développement progressif du comique. Le comique naît, comme le dit l’historien de la littérature Nikica Kolumbić, „[...] lorsque ce ‘pauvre’ monde se met à être séduit par les nymphes, les apparitions de l’autre monde, ‘noble’, quand dans ces âmes toutes simples la réalité commence à se confondre avec les rêves“48 [KOLUMBIĆ 1980: 235]. Ce qui caractérise le comique de Tirena, c’est notamment l’introduction d’éléments du lexique populaire et l’insertion de syntagmes ou d’expressions proverbiales empruntés au parler du peuple. Cette irruption du coloris langagier local est justifiée car Držić montre sur la scène de la pastorale „des personnages de la vie contemporaine, des paysans réels des environs de Dubrovnik“49 [ŠICEL 1982: 25]. Ces personnages concourent au pittoresque, à la peinture réelle de la vie des paysans. Ils ne sont pas dépourvus non plus de vulgarité quotidienne. Mais, ainsi que le remarque le grand historien de la littérature Mihovil Kombol [1945: 155], „si dans le comique de Držić et dans sa langue il y a de la vulgarité, par contre il s’y

46

„Ta razlika u strukturi ima onu bitnu funkciju kontrastiranja dvaju slojeva pastorale, kojoj je baš zbog te diferencijacije Držić dao vlastiti pečat i značajke osobne poetike [...]“ (D. p. 79). 47

„Renesansa se smije zbog oslobođenja duha i tijela, zbog hedonistimke radosti i vedrine probuđenog života.“

48

„[...] kad se taj ‘ubogi’ svijet počne zanositi za vilama, priviđenjima iz onog drugog, ‘uzmnožnog’ svijeta, kad se u tim priprostim dušama pominje brkati zbilja sa snovima.“ 49

„[...] likove iz suvremenog života, stvarne seljake iz dubrovačke okolice [...]“

50 | Sava Anđelković

trouve aussi de la couleur, de l’animation, une absence d’affectation et ces retournements inattendus qui éclairent un caractère ou une situation en un instant.“50 Les habitants de Dubrovnik rencontraient quotidiennement les paysans de l’arrière-pays, et Držić a su remarquer les caractéristiques du parler de ces derniers susceptibles de faire rire les spectateurs. Il a sans doute été aidé en cela par les acteurs de sa troupe; en effet Držić créait toutes ses œuvres dramatiques au contact direct des acteurs et de la représentation elle-même (en langage d’aujourd’hui, on pourrait dire qu’il écrivait „à la commande” pour telle ou telle circonstance). Aussi n’estil pas étonnant que ses œuvres, Tirena entre autres, aient un lien solide avec la situation réelle, d’où des allusions aux personnes et aux événements contemporains qui échappent aux lecteurs d’aujourd’hui. L’influence de la littérature populaire est elle aussi évidente jusque dans les vers pétrarquisants de Držić, de même que la contribution de la littérature populaire est manifeste dans les vers des autres poètes ragusains; ce phénomène a été commenté de façon fort pittoresque par le grand slaviste André Vaillant: „ils pétrarquisent dans la langue des chanteurs paysans“ [1929: 243]. Držić a aussi montré son originalité par rapport à la versification de l’époque. Il utilise des variantes assez libres, se rapprochant de la poésie populaire, des vers syllabiques de douze pieds à double rime, tandis que dans ses octosyllabes à prédominance trochaïque (il n’y en a que 96 dans Tirena sur 1690, tous les autres étant des dodécasyllabes) ce n’est pas le premier ictus qui est le plus faible, comme le voudrait la tradition de la poésie ragusaine, mais le second. Ainsi, dans les vers de huit pieds comme dans ceux de douze, Držić adapte la versification traditionnelle à ses exigences propres. Le contact le plus étroit avec l’art populaire, qui est par ailleurs l’une des caractéristiques de la poétique de la Renaissance, est réalisé par la chorégraphie des combats au 5ème acte „à la façon de la moreska“51, dans des danses accompagnées de musique. Ceci se voit „d’après un manuscrit de Tirena où il est écrit sur la page de titre que la représentation ‘inclut un combat à la manière de la moreska et une danse à la façon des bergers“52 [KOMBOL 1958: 154]. 50

„[...] ako i u Držićevoj komici i u njegovu jeziku ima vulgarnosti, zato u njem ima i boje, živosti, nenamještenosti i onih iznenadnih obrata, koji u tren osvjetljuju karakter i situaciju…“

51

La moreška (substantif venant de Maure, mauresque) est une très ancienne danse de Dalmatie avec des éléments dramatiques, où des jeunes gens en costumes, répartis en „noirs“ et „blancs“, combattent autour d’une jeune fille prisonnière. De telles représentations, à caractère folklorique, sont encore données aujourd’hui. 52

„[...] po jednom rukopisu Tirene, gdje se na natpisnom listu veli da u nju ‘ulazi bojni način od moreške i tanac na način pastijerski’“ 

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 51 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

Plusieurs parties de Tirena étaient fredonnées et accompagnées de musique. On ignore quelle pouvait être cette musique, mais il est certain que plusieurs passages étaient chantés d’après les indications mêmes de l’auteur: „A ce moment on chante dans le bois“, „Le petit paysan Miljenko s’approche de l’eau en chantant“, „Ils font alors la paix avec des danses, et c’est en dansant qu’ils partent à la suite de la fée.“53

Držić lui-même connaissait très bien la musique. Il jouait de l’orgue à l’église; de plus une liste des instruments dont il jouait probablement apparaît dans le poème écrit par Mavro Vetranović à l’occasion de sa mort, (Na priminutje Marina Držića): le luth, la flûte, la contrebasse, la trompette, le claveci. La musique et la danse faisaient donc certainement partie intégrante de la représentation et ont contribué à la popularité de Tirena en particulier et des pastorales en général. Les réflexions de Držić sur l’acquisition des connaissances et de l’expérience dans le domaine de la création littéraire grâce aux voyages, se rencontrent dans les vers de Tirena: „Celui qui ne reste pas chez lui et ne ménage pas sa peine, de par le monde voit et apprend toutes sortes de merveilles.“54

Ces vers peuvent s’interpréter comme une prise de position poétique de Držić, tandis que les derniers vers de la pièce, dits par Cupidon, à valeur d’épilogue, peuvent être lus comme un règlement de comptes de Držić avec ceux qui ont attaqué son œuvre: „Pour rien d’autre, ô peuple, je ne dirai pourquoi le soleil qui brille sera toujours lumineux; l’odieuse envie ne peut faire que la rose de la forêt ne soit rouge ou blanche.“55 53

„Ovdi se poje u lugu” (acte I, D. p. 231), „Vlašić Miljenko popijevavši k vodi dohodi” (acte II, D. p. 241), „Ovdi s tancom čine mir, i s tancom odhode za vilom“ (acte V, D. p. 289).

54

„Tko doma ne sidi i ne haje truda, po svietu taj vidi i nauči svih čuda.“ (v. 104-105, D. p. 223)

55

„Za drugo ništor ja, o puče, neću rit, zač sunce, koje sja, svitlo će vazda bit; nenavis ne more učinit nemila da ruža od gore ni rumena i bila.“ (v. 1687-1690, D. p. 290)

52 | Sava Anđelković

Remarquons aussi un vers très intéressant dit par la nymphe elle-même: „Homme, que peux-tu avoir avec la paix sans combat“56 On y perçoit un signe délicat de la présence de l’auteur, de son interférence avec le personnage principal. Držić s’adresse en tant qu’écrivain aux acteurs et au public (l’interpellation „homme“ s’apparente ici à la figure stylistique de la litote pour désigner tous ceux qui sont présents sur la scène et dans la salle). L’alliance curieuse de platonisme et d’aristotélisme n’était en fait nullement inhabituelle dans la poétique de la Renaissance. L’historien de la littérature Miroslav Pantić [1978: 39] le souligne: „[...] ce ‘syncrétisme de platonicien et d’aristotélicien’ est particulièrement mis en avant par les historiens de l’esthétique qui le soulignent surtout en tant que l’une des caractéristiques essentielles de la pensée au milieu et à la fin du XVIème siècle.“57 La beauté est à l’image de la perfection divine. Elle est offerte à l’homme pour un bonheur et une jouissance hédonistes. Ce sens apparaît le mieux dans les vers suivants: „La beauté d’en haut, des cieux, image du Très-Haut, est donnée à ce monde pour la joie de l’homme.“58

La beauté comme exigence authentique de l’homme est en même temps une exigence de joie dans la pastorale Tirena. L’idée de l’ordre du monde est énoncée par un „vrai“ berger, Miljenko: „La nature a donné à toutes choses ordre et bien-être: à l’hiver elle a donné la glace, et au printemps les fleurs; elle a donné à la jeunesse la force et la gaîté, elle a donné à la vieillesse l’impotence et la tristesse.“59

Pour Držić, la raison est la force qui gouverne l’univers. C’est là sa conviction fondamentale: 56

„Čovječe, što s mirom bez boja mož imat“ (v. 1641, D. p. 287)

57

„[...] ovaj ‘platonističko-aristotelovski sinkretizam’ istoričari estetike posebno izdvajaju i naročito ističu kao jednu od bitnijih misaonih odlika sredine i kraja XVI stoleća.“ 58

„Lipota zgar s nebes, Višnjega prilika, na saj svit dana jes za rados človika.“ (v. 301-302, D. p. 233)

59

„Narav je dala red svemu i dobro bitje: zimi je dala led, a prolitju cvitje; dala je mladosti snagu i veselje, dala je starosti nemoć i dreselje.“ (v. 923-926, D. p. 257)

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 53 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire „Et la raison bénéficie de tout et gouverne tout, sans elle il n’y aurait jamais ni joie, ni bonheur.“60

La distinction opérée par Držić entre “hommes de bien, vrais hommes” et „hommes qui ne le sont pas”61, ou en simplifiant entre bons et méchants, dans la pièce Dundo Maroje apparaît également dans Tirena: „Mon frère, tous les hommes qui sont sous le ciel naissent avec leur naturel, bon chez les uns, mauvais chez les autres. Celui qui naît avec un mauvais naturel, je vais te dire, vivra aussi avec un mauvais naturel et mourra avec ce mauvais naturel.“62

Ces vers qui, dans le contexte où ils sont énoncés, semblent faire un peu digression, ce qui du reste les met en valeur, soulignent la position de Držić „[...] sur la base de la différenciation de la morale chrétienne entre le bien et le mal.“63 [ČALE 1979: 91] Remarquons enfin que certains exégètes de Držić ont tenté d’envisager son œuvre à la lumière du maniérisme, ce courant des artistes italiens, puis européens, entre la Renaissance et la baroque, qui s’adresse avant tout aux personnes cultivées dans une société épicurienne et raffinée. En fait Držić n’est pas vraiment un représentant de ce courant. S’il l’était, les chercheurs auraient pu beaucoup plus facilement cerner sa poétique, car l’œuvre maniériste se regarde toujours elle-même, et l’écrivain maniériste analyse en même temps son histoire. En fait la poétique de Držić, éparse de façon paradigmatique à travers son œuvre dramatique, n’est que partiellement analysée et expliquée dans les travaux critiques de ses exégètes.

60

(Obrad) „a razum svakoja i uživa i vlada, bež njega ni goja ni sreće nikada.“ (2ème prologue de Tirena, v. 13-14, D. p.206)

61

ljudi nazbilj i nahvao.

62

(Obrad) Moj brat, svi ljudi koji su pod nebom rađaju se s ćudi tko s dobrom a tko s zlom. tko se bude rodit s zlom ćudi, ja ću t’ rit, s zlom ćudi će i živit, s zlom ćudi će i umrit. (v. 1107-1110, D. p. 264)

63

„[...] na temelju kršćansko-moralističkog razlikovanja dobra i zla [...]“

54 | Sava Anđelković

BIBLIOGRAPHIE: Bogišić, Rafo. Mladi dani Marina Držića. Zagreb: Mladost, 1987. Čale, Frano. „Humanistički izvori Držićeve poetike”. U: Na mostu Talija. Zagreb : Teatrološka biblioteka, 1979. Držić, Džore. Pjesni ljuvene. Zagreb: JAZU, 1965. Držić, Marin. Djela. Ed. Frano Čale. Zagreb: Sveučilišna naklada – Liber, 1979. Franičević, Marin. „Razdoblje renesansne kniževnosti”. U: Povijest hrvatske književnosti. Zagreb: Liber – Mladost, 1974. Grlić, Danko. O komediji i komičnom. Beograd : Filozofsko društvo Srbije, 1972. Kolendić, Petar. Iz starog Dubrovnika. Ed. Miroslav Pantić. Beograd: SKZ, 1969. Kolumbić, Nikica. Hrvatska književnost od humanizma do manirizma. Zagreb: Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1980. Kombol, Mihovil. Poviest hrvatske književnosti do narodnog preporoda. Zagreb: Matica Hrvatska, 1945. Kombol, Mihovil. „Tirena Marina Držića”. U: Marin Držić. Ed. Miroslav Pantić. Beograd: SKZ, 1958. Meriggi, Bruno. „Pastirske drame Marina Držića”. U: Marin Držić: zbornik radova. Zagreb: Matica Hrvatska, 1969. Pantić, Miroslav. Iz književne prošlosti. Beograd: SKZ, 1978. Prosperov Novak, Slobodan. Planeta Držić. Zagreb: Cekade, 1984. Prosperov Novak, Slobodan; i Josip Lisac. Hrvatska drama do narodnog preporoda. Split: Logos, 1984. Ratković, Milan. „Pomet ili Tirena?”. Dubrovnik 11, br. 1 (1968): 49-53. Šicel, Miroslav. Hrvatska književnost. Zagreb: Školska knjiga, 1982. Švelec, Franjo. Komički teatar Marina Držića. Zagreb: Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1968. Vaillant, André. “Les origines de la langue littéraire ragusaine”. Revue des études slaves 4, nos. 3-4 (1929): 222-251.. Vetranović, Mavro. Pjesme. Zagreb: JAZU, 1871.

La toute-puissance de l’amour: „Tirena“ de Marin Držić ou | 55 les entrelacements du monde de la realite et du monde imaginaire

Sava Anđelković

THE POWER OF LOVE: TIRENA BY MARIN DRŽIĆ, OR THE INTERTWINING OF THE REAL WORLD AND THE FANTASTICAL WORLD Summary: The article aims to draw attention to the context in which the pastoral play Tirena will appear, not only in terms of literary history, but also with respect to theatrical considerations. Držić has managed to create, by the force of his talent, a deeply original work while respecting the conventions of the pastoral genre, transforming the genre and making use of Italian and Ragusan literary traditions. We will first describe two performances staged by Držić himself, and then look at the prologue, in which he manages to skillfully connect the fiction itself and the world outside of this fiction, through an authenticity which inserts non-fiction into the fiction. Subsequently, we analyze the character of Tirena – a symbol of the affirmation of the omnipotence of love. Finally, the study points to elements of the structure and the poetics of the piece. Keywords: renaissance, Ragusan literature, pastoral, prologue, first performances

Received 26.04.2014 / Accepted 08.07.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 57-78.

57 UDC 271.2:39(497.11) Оригинални научни рад

Mr Anđa Srdić Srebro1 Université Bordeaux Montaigne UFR Humanités Département Philosophie France

LE CORPS SACRÉ: LES RELIQUES DES SAINTS DANS L’ORTHODOXIE ET LA RELIGION POPULAIRE SERBES Résumé: Dans cet article, l’auteur se propose d’explorer les différents aspects de l’interaction entre les représentations populaires serbes et les idées théologiques orthodoxes sur les reliques des saints. L’accent est mis plus particulièrement sur le rôle que le syncrétisme religieux, qui s’est tissé entre la Chrétienté et la Religion populaire, a joué dans la « production » et dans le façonnement de ces représentations. L’auteur s’interroge sur le concept du « corps sacré » à travers l’étude du statut du corps et de la mort dans l’orthodoxie, ainsi qu’à travers l’analyse du rôle socioculturel des cultes et des mythes qui ont fortement marqué l’identité (voire les identités) et la vie religieuses des Serbes. Les mots-clés: corps, mort, reliques, saints, mythe, orthodoxie, religion populaire, Serbie

СВЕТО ТЕЛО: О СТАТУСУ СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ И НАРОДНОЈ РЕЛИГИЈИ СРБА Апстракт: Анализом међусобног утицаја хришћанских концепата и народних веровања Срба о телу, смрти и светости, ауторка настоји да испита улогу представа о моштима светитеља у обликовању и социокултурној и политичкој употреби религијских идеја. Различите интерпретације значаја и значења светих моштију и митова образованих око њих, пружају увид у различите аспекте тумачења и схватања националне прошлости, односно националног и религијског идентитета. Кључне речи: тело, смрт, мошти, свеци, мит, православно хришћанство, народна религија, Србија 1

[email protected] (Anđa Srdić Srebro, Michel de Montaigne Bordeaux University, Faculty of Humanities, Department of Philosophy, France)

58 | Anđa Srdić Srebro

1. Le corps et la mort dans la Chrétienté On ne peut nier le fait que les expériences corporelles façonnées par la culture occupent une place prépondérante dans les études sur la religion, et que le corps attire de plus en plus l’attention dans la littérature théologique et dans ses interprétations. Ce n’est pas étonnant car, souvent, le corps, pris à la fois symboliquement et littéralement, est un des éléments cruciaux des rites et pratiques religieux. D’autre part, des idées religieuses s’inscrivent sur le corps et le corps les manifeste dans la vie quotidienne et dans les pratiques culturelles. On peut également dire que les normes sociales sont inscrites dans le corps par un comportement rituel. Comme le remarque justement l’anthropologue Christoph Wulf: « Les rituels sont des processus corporels symboliquement codés qui créent des réalités sociales, qui les interprètent, les maintiennent et les modifient. […] Leur représentation corporelle et scénique contient quelque chose qui ne se laisse pas exprimer autrement. […] Les rituels sont des mises en scène du corps et donc en même temps des mises en scène de sensations, d’émotions, d’espoirs et de désirs. » (Wulf 2006: 446).

Chaque religion possède son propre système de représentations du corps ainsi que sa propre manière de le traiter. Pour un grand nombre de cultures, la connaissance du corps est façonnée et déterminée par la religion. Souvent, cette dernière impose les modèles idéaux du corps, ou oblige la société à respecter des règles le concernant, comme par exemple, les manières de s’habiller, les questions d’hygiène, de nourriture, de cuisine, de sexualité, de reproduction, du traitement du corps du défunt, etc. Chaque religion donne au corps un statut particulier: certes, il est parfois glorifié, mais nous avons l’impression qu’il est plus souvent sous-estimé et considéré comme le siège de la faiblesse chez l’être humain, par opposition à l’âme ou à l’esprit. L’imaginaire du corps est soumis à divers éléments qui en font le symbole de l’exercice de la religion. A ce propos il nous semble intéressant de citer l’ethnologue François Laplantine qui, pour souligner ce rôle du corps ainsi que son importance, prend comme exemple le cas d’une quelconque encyclopédie des religions. Celleci se présente toujours comme « un corpus des manières dont le corps est rituellement traité », constate-t-il avant de faire tout un catalogue de différents états que traverse le corps durant les pratiques religieuses: « le corps en jeûne alimentaire, en abstinence sexuelle, le corps en joie, le corps en transe, le corps soumis à la mortification (dans le catholicisme aux Philippines, au Mexique), au martyre. » (Laplantine 2003: 25.) Ajoutons ici que, d’après le même chercheur, l’une des fonctions

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 59

permanentes de toute pratique religieuse est celle de protection du corps menacé (Laplantine 1991: 15).  Comme nous avons décidé d’axer notre travail sur le statut du corps, en particulier du corps du défunt, dans « l’orthodoxie serbe », il nous semble utile de mettre l’accent ici sur le statut du corps dans la chrétienté, y compris l’orthodoxie. Cette problématique, qui relève tout aussi bien de la théologie que de l’anthropologie et de la philosophie, dépasse largement le cadre de notre recherche. Ceci dit, certaines remarques d’ordre général, surtout celles qui se rapportent au corps, peuvent toutefois nous aider à mieux appréhender notre sujet. Les représentations de la personne et de l’être humain dans la chrétienté sont, dans une certaine mesure, conçues dans la tradition hellénique: ainsi, le corps est perçu comme la part matérielle et l’âme comme l’aspect immatériel, mais tous les deux ont été créés par la volonté de Dieu. Ce binôme est d’ailleurs omniprésent dans les textes doctrinaux et théologiques chrétiens, mais il faut préciser qu’il ne s’agit pas d’un dualisme rigoureux et manichéen, parce que le corps (« la chair »), n’est pas vu comme un principe entièrement négatif, et l’âme ou l’esprit ne bénéficie pas, dans l’absolu, d’un préjugé définitivement favorable. Certes, dans plusieurs traditions chrétiennes, le corps est souvent perçu comme la substance inférieure par rapport à l’âme immortelle, mais en même temps, il est aussi pensé comme la chair de l’âme et, par conséquent, comme un moyen permettant d’accéder au divin si on le traite en accord avec la foi chrétienne. Par exemple, le corps peut servir comme moyen du Salut grâce aux rituels du baptême et de l’eucharistie (Schmitt 2009: 341). L’un des concepts les plus importants pour la compréhension de la représentation de l’homme dans la chrétienté est sans doute la Trinité divine. Selon ce concept, comme l’affirment également les théologiens chrétiens, on distingue trois éléments qui expriment l’essence de la nature de l’être humain: le corps, l’âme et l’esprit qui sont indissolublement unis dans lui. (Dulac 2001: 58). Ceci dit, il est vrai que dans le discours théologique, on parle plus du souffle, ou de l’âme, ou de l’esprit que du corps, mais c’est pour mieux souligner la dimension spirituelle de l’homme ou, plus précisément, sa relation à Dieu qui donne justement son « souffle » à l’Homme, en faisant de lui un être vivant, différent de tous les autres. D’ailleurs, la représentation du Dieu chrétien lui-même est conçue, pour reprendre les termes de l’historien Jean-Claude Schmitt, selon « la structure ternaire qui aide à penser l’homme, qu’il a créé ‘à son image’ et qui est trine lui aussi, par les puissances de son âme (Mémoire, Volonté, Intelligence) ou dans son être tout entier (corps, âme, esprit). » (Schmitt 2009: 346). Cette idée suivant laquelle l’homme est une créature de Dieu, créée « à son image », apparaît, comme nous le savons, avant la naissance du christianisme et nous la trouvons déjà dans l’Ancien Testament.

60 | Anđa Srdić Srebro

Les notions du Corps du Christ et de l’Incarnation se trouvent également au centre de la religion chrétienne, ou pour parler plus précisément, de la doctrine de l’incarnation et celle de la résurrection corporelle. Le rôle et l’importance de l’incarnation se manifestent aussi fréquemment dans des rites, surtout dans la liturgie chrétienne et, en particulier, dans la célébration des sacrements. Le pain représente l’incarnation du corps du Christ tandis que le vin symbolise son sang: « Ceci est mon corps […] Prenez et mangez… » (Matthieu 26, 26-27). Lors de la célébration eucharistique, le prêtre restitue, et les fidèles consomment, le corps sacrificiel du Christ, sous les deux espèces: du pain et du vin consacrés. De même, le corps est bien visible et occupe une place centrale dans les rites de baptême, de l’onction des malades, dans le mariage représentant l’union de l’homme et de la femme (et de leurs corps), union vue comme le signe de l’alliance avec Dieu. Comme le souligne à juste titre J.-C. Schmitt, le corps constitue un lieu de privilège « de l’intervention du surnaturel » et « tous les actes des chrétiens sont en permanence placés sous le signe du corps, de ses humeurs (en premier lieu, le sang) de ses métaphores et de ses valeurs symboliques ». (Schmitt 2009: 347.) En analysant les différentes traditions chrétiennes nous pouvons, bien sûr, constater l’existence d’un corpus important de diverses représentations et de diverses manières de traiter le corps, les plus souvent basées sur les particularités d’interprétation des textes sacrés. Quant à l’orthodoxie, la conception de l’homme et de son corps est aussi fortement influencée par ses propres concepts philosophico-théologiques, y compris la conception de la Trinité divine. Pour les orthodoxes, le Fils et l’Esprit procèdent tous les deux du Père, et Dieu le Père est l’unique source de la divinité.2 La théologie orthodoxe insiste sur le principe unitaire (le Dieu Père) qui maintient les trois Personnes de la Trinité ensemble. Chaque Personne de la Trinité représente une hypostase, et « chaque hypostase est, dans sa nature, un complexe d’essence et d’énergie. Elle est à la fois une sur-essence et une manifestation de cette sur-essence par l’énergie que celle-ci produit. Les trois hypostases se trouvent ainsi réunies, non seulement par une nature divine qui participe de chaque personne, mais aussi par le rapport qui s’établit entre elles au sein d’une Trinité parcourue par l’échange des énergies qui se manifestent en chaque personne. » (Dennes 2000: 304). Pour bien illustrer les représentations de l’être humain dans l’orthodoxie, en particulier « le mystère du corps humain », il nous paraît important de citer ici également quelques réflexions de Père Justin Popović, l’un des plus influents théologiens serbes, exposées dans son œuvre la Philosophie orthodoxe de la vérité…:

2

Pour plus d’informations sur la problématique de la Trinité et du Filioque voir: Dennes 2000.

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 61 « N’en doutons pas, la matière est bien l’élément le plus énigmatique, le plus complexe dans le corps humain. […] Créée par Dieu le Verbe la matière est en effet par tous ses nerfs les plus intimes tout entière nostalgique de Dieu, nostalgique du Christ. Que Dieu le Verbe soit devenu chair, qu’il soit devenu l’homme, en est la preuve évidente. […] le sens et le but du corps humain sont d’accéder, en commun avec l’âme, à la vie éternelle et d’en hériter dans une éternité de bonheur. Le Seigneur Christ est venu afin de sauver = de christifier = de diviniser = de divino-humaniser l’homme tout entier, corps et âme, pour lui assurer par la résurrection la victoire sur la mort et la vie éternelle. Personne n’a jamais exalté le corps humain qui l’a fait le Seigneur Christ lorsqu’il ressuscité avec son corps et qu’il l’a élevé au ciel pour siéger éternellement en ce corps à la droite de Dieu le Père. […] Depuis lors l’homme sait que la chair été assignée par Dieu sur la terre est de lutter en commun avec l’âme pour la vie éternelle […] Car le mystère du corps humain s’explique tout entier par l’incarnation, par l’incarnation de Dieu: par le Dieu-homme, le Seigneur Jésus-Christ. C’est pourquoi nous recevons cette Bonne Nouvelle totale concernant le corps: la chair humaine, c’est toute la création, toute la matière, qui reçoit sa signification divine...» (Popovitch 1997: 339-345.)

Enfin, étant donné que le sujet principal de cet article concernera le corps du défunt, il nous semble indispensable de faire encore quelques remarques sur les représentations de la mort dans l’orthodoxie, d’autant plus que le statut du défunt et de son corps dépendent du statut de la mort dans une culture ou une société données. Pour les orthodoxes, la mort représente la séparation de l’âme et du corps qui n’est, pourtant, qu’une séparation temporaire. En fait, ce qui est détruit par la mort, c’est l’unité entre l’âme, l’esprit et le corps. Rappelons à ce propos que, pour les chrétiens, la raison principale de la mort et de la mortalité réside dans le péché qui domine le corps – la chair, et c’est grâce à Jésus-Christ, « Dieu-incarné », que ce corps peut être libéré du péché: « …Pour les chrétiens, Jésus-Christ, Dieu-incarné, a pris un corps de chair pour restaurer la dignité fondamentale du corps libéré du péché, Temple de l’Esprit-Saint est destiné à ressusciter. Le corps n’est donc plus destiné à la corruption mais à la glorification… » (Dulac 2001: 59).

Les représentations de la mort que l’on trouve dans l’orthodoxie se réfèrent bien sûr à celles exprimées dans des textes bibliques. La mort y est vue comme une « sortie de l’âme du corps », comme un « sommeil » dans lequel la chair « s’endort » ou, encore, comme un « retour du corps à la terre et de l’esprit immortel à Dieu » (Popovitch 1997: 364). Mais, il faut préciser que le triomphe sur la mort est l’idée la plus dominante dans la théologie chrétienne et, par conséquent, dans l’orthodoxie.

62 | Anđa Srdić Srebro

Dans ce sens, on pourrait conclure que la résurrection du Christ, qui libère l’homme du péché et de la mort, est la pierre angulaire de la foi chrétienne: elle représente la restauration de l’être en tant que divin. D’autre part, il est important de souligner que cette résurrection ne suppose pas seulement la survie de l’esprit, mais aussi la résurrection du corps. Ainsi, avec la résurrection, le corps devient incorruptible, glorieux et reçoit une forme similaire à celle de l’âme. D’où le constat qui s’impose: pour la tradition chrétienne, la mort ne représente pas une fin absolue, mais provisoire – un passage d’une vie terrestre et corruptible, à une vie éternelle et incorruptible. (Dulac 2001: 58-62.) Les rites funéraires chrétiens sont bien sûr, eux aussi, fortement imprégnés de cette espérance fondée sur la résurrection du Christ. Même la liturgie faite pendant l’office pour les défunts parle peu de la mort et beaucoup plus de la vie – la vie éternelle.

2. Le corps saint « On sait que l’émotion est au centre de toute analyse du statut de la mort dans les différentes cultures. […] La littérature anthropologique fourmille de références à l’absence de chagrin chez les proches lors des funérailles, soit parce qu’on considère que la vie du défunt s’est bien déroulée, soit parce qu’il s’agit d’une mort particulière, interprétée comme faisant partie d’un échange sacrificiel entre la vie et la mort. » (Bloch 2007: 4-5.)

L’analyse de différentes sources ethnographiques que nous avons eues à notre disposition, nous permet d’établir un constat que l’on pourrait formuler de la manière suivante: dans la société et, plus largement, dans la culture serbe, les relations avec le défunt ont un caractère ambivalent et, par conséquent, son corps est perçu de la même façon. Pour être plus précis, nous pouvons observer que ces relations sont marquées en même temps par des sentiments de peur et de respect. Aussi, il faut noter que cette ambiguïté est inscrite à la fois dans les croyances, dans le comportement rituel, dans le système des tabous ainsi que dans le langage. D’après les mêmes sources, la corruption du corps du défunt est presque toujours conçue comme une souillure, mais dans l’imaginaire populaire, ce corps ne représente pas simplement un cadavre-objet. Le mort, représentant un être demeurant entre monde des vivants et celui des trépassés, continue symboliquement à participer au monde et à la vie sociale des ses proches. Dans ce discours, son corps devient, lui aussi, une entité ambigüe. D’un côté, la corruption du corps, étant inévitable, est vue comme souillure, mais de l’autre côté elle est désirable parce qu’on croit que la décomposition du corps est la condition la plus importante, celle qui permet à l’âme de se libérer.

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 63

En observant les croyances se rapportant aux morts, nous pouvons constater que dans la pensée chrétienne se sont également développées d’autres croyances, parfois très différentes, sur la corruption du corps du défunt. Il s’agit plus précisément des reliques des saints. Dans ce cas-là, l’incorruptibilité du corps mort est perçue comme un témoignage et un signe de la sainteté de la personne trépassée. En d’autres termes, ce corps conservé est, d’une certaine manière, lui-même évocateur de la fonction médiatrice des saints (Albert 2010: 145). Cette incorruptibilité, reconnue par l’Église, possède un autre statut par rapport à celui qu’elle a dans des représentations développées dans la religion populaire.3 Il est bien évident que les idées d’immortalité de l’âme et de l’esprit, les notions du Corps du Christ, d’incarnation et de résurrection, occupent une place centrale dans l’orthodoxie et dans la chrétienté. Par conséquent, le corps du défunt est également perçu, dans ce discours théologique, en corrélation avec les concepts évoqués mais – faut-il le souligner ? – on n’applique pas les mêmes critères dans le traitement de tous les corps et de tous les morts. Comme nous l’avons déjà remarqué par ailleurs4, on croit que tout ce qui arrive à un défunt est en relation étroite avec ses agissements avant sa disparition, ou encore avec ceux des membres de la communauté à laquelle il appartenait. En ce qui concerne le statut du corps d’un saint dans ces croyances, on peut y apercevoir la présence de concepts chrétiens et d’idéaux de la perfection spirituelle, de l’ascétisme et de la pureté (notamment « la pureté de cœur » et la pureté du corps, c’est-à-dire la pureté morale) qui ont déjà caractérisé l’existence terrestre de la personne disparue (Srdić Srebro 2012: 5/29). Bien sûr, le christianisme n’est pas la seule religion dans laquelle on trouve le phénomène de vénération du corps de certaines catégories de morts. Mais il nous semble que ce phénomène, bien élaboré et soumis aux règles strictes imposées par l’Église, joue un rôle prépondérant surtout dans le processus de la création des cultes chrétiens. Comme illustration, nous pouvons citer la vénération des reliques qui a donné naissance à un culte très important – le culte de saints, ainsi qu’à tout un ensemble très complexe de pratiques liées à lui. A ce sujet, il convient de rappeler que la canonisation d’un saint dans l’Église orthodoxe n’est pas un acte juridique mais, avant tout, une procédure liturgique dont témoignent également des textes hymnographiques et hagio-biographiques qui ont par ailleurs joué un rôle décisif notamment dans l’introduction du culte d’un saint dans le calendrier de l’église nationale. Ces textes ont été ici utilisés comme une source précieuse dans l’élaboration de certains hypothèses qui relèvent de la problé3

Sur le statut du corps du défunt dans la religion populaire serbe, voir: Srdić Srebro 2012.

4

Ibid.

64 | Anđa Srdić Srebro

matique liée au corps sacré. Vu l’importance de ces sources, il convient de remarquer que les biographies, ou plus précisément les hagio-biographies des saints rois et archevêques serbes, appartiennent à un genre littéraire historico-hagiographique propre au Moyen Age serbe. Avec les autres genres, liturgiques et hymnographiques, ces hagiographies ont été rédigées, le plus souvent, dans un but précis: il s’agissait de fournir les matériaux et les arguments pour la canonisation des souverains de la dynastie Némanide et pour l’instauration de leurs cultes au sein de l’Église nationale et auprès des fidèles. Pour illustrer ce constat, nous allons analyser en particulier, dans la suite de cet article, deux exemples significatifs: l’instauration du culte du fondateur de la dynastie Nemanide, Stefan Nemanja – moine Siméon, dans le calendrier de l’Église Orthodoxe serbe, Sveti Simeon Mirotočivi (Siméon le Nouveau Myroblyte), et le culte du fondateur de l’Eglise serbe, Saint Sava. Par ailleurs, pour les besoins de notre analyse, il est tout aussi important de souligner que, d’après la tradition orthodoxe, la sainteté peut être justifiée de plusieurs manières: par exemple, par la momification spontanée du corps mais aussi, comme le rappelle à juste titre l’historien Boško Bojović, par « les mérites de martyr (souffre passion ou martyr combattant – miles Christi), de champion de la foi et de donateur (ktètor) de l’Eglise, de législateur », enfin, et en Serbie surtout – précise-t-il, par le « renoncement au monde et au pouvoir séculier » en optant pour « le choix de la vocation monacale. » (Bojović 1995: 480.) Quant à la momification spontanée du corps du saint, elle représente dans le christianisme, y compris l’orthodoxie, un signe de sainteté plus ou moins formalisé. D’ailleurs, ce phénomène est, pour reprendre les termes de l’anthropologue Jean-Pierre Albert, «  systématiquement considéré comme miraculeux et, à ce titre, il vaut comme un indice de la sainteté du défunt de la même façon que les miracles qu’il avait pu accomplir de son vivant. » (Albert 2010: 142). Selon ce chercheur, le miracle de l’incorruptibilité du corps est profondément associé à un autre signe distinctif, celui de l’odeur de sainteté, parce que l’émission d’une « bonne odeur »5 est souvent mentionnée au moment de la mort du saint ou, parfois, déjà de son vivant. Le corps d’un saint, conservé intact et parfumé, représente lui-même l’antithèse d’un cadavre soumis à une putréfaction malodorante et, de plus, il garde aussi une ressemblance avec le corps vivant plus ou moins individualisable (Albert 2010: 147). Le culte des saintes reliques a une longue histoire: par exemple, la vénération des reliques était déjà présente dans l’Ancien Testament. 6 Mais c’est avec le Nouveau Testament et ses concepts théologiques déjà évoqués, que ce phénomène prend une 5

Fait souvent mentionné dans les récits hagiographiques.

6

Par exemple la résurrection d’un mort qui avait touché les reliques du prophète Elisée (4 Rois 13, 21).

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 65

nouvelle dimension. Comme le souligne le théologien Père Justin Popović, « le mystère des saintes reliques est au cœur du mystère néotestamentaire », c’est dans le Nouveau Testament que « le mystère du corps humain s’explique tout entier par l’incarnation de Dieu: par le Dieu-homme, le seigneur Jésus-Christ. » (Popovitch 1997: 345.) C’est la raison pour laquelle d’ailleurs, toujours selon ce théologien, les chrétiens ont vénéré dès l’origine les saintes reliques qui, ayant « la puissance thaumaturgique du saint Esprit », « propageaient par leurs miracles la joie immortelle divino-humaine » de la foi (Popovitch 1997: 342). Au sujet des reliques des Saints, il faut ajouter encore qu’elles ne sont pas considérées seulement comme porteuses du Saint Esprit et de la grâce divine dont parle Père Popovitch. Elles représentent aussi la matière sanctifiée et « christifiée » et, dans ce sens, elles jouent le rôle de sources salutaires. Autrement dit, avec tous ces attributs, elles possèdent la capacité « de guérir les malades », « de rendre la vue aux aveugles », de purifier, « d’abréger les tentations et les malheurs », etc. Mais, à ce propos, il convient d’apporter une précision, à savoir que ce pouvoir divin ne caractérise pas uniquement les reliques. Selon les croyances orthodoxes, le Saint Esprit demeure également dans d’autres objets matériels qui appartiennent aux saints, ou qui les représentent: par exemple, dans leurs vêtements, dans leurs objets personnels, dans les images qui les incarnent – en particulier dans les icônes caractéristiques pour l’orthodoxie – ou, encore, dans certaines représentations symboliques et objets rituels.

3. Le culte des saints Comme nous l’avons déjà indiqué, le culte des saints a joué un rôle prépondérant dans la vie religieuse des Serbes. Dans la suite de cet article nous allons essayer de démontrer comment la vénération des reliques a obtenu, à côté de son importance religieuse, un caractère plus vaste devenant ainsi un élément constitutif de la construction non seulement de l’État serbe mais aussi de l’identité nationale ; et comment les représentations du corps sacré ont obtenu des connotations idéologiques pour servir les intérêts à la fois de l’État médiéval et de l’Église autocéphale serbes. Tout en nous appuyant sur les manuscrits du Moyen Age ainsi que sur les sources historiques et ethnographiques postérieures à cette époque, nous allons mettre l’accent en particulier sur les trois cultes qui ont eu un impact considérable sur la vie spirituelle serbe: il s’agit des cultes de Saint Siméon (Stefan Nemanja, fondateur de la dynastie des Nemanides) et de Saint Sava (le fils de Nemanja, fondateur de l’Eglise autocéphale serbe) ainsi que du culte de Lazare (le prince mort lors de la Bataille de Kosovo) étroitement lié à celui de Vidovdan.

66 | Anđa Srdić Srebro

Les deux premiers cultes ont été introduits et instaurés par les hagiographies (ou hagio-biographies) médiévales avant d’être officiellement acceptés par l’Église tandis que le culte de Lazare, introduit lui aussi par les institutions ecclésiastiques, a été, par la suite, fortement inspiré par le mythe de Kosovo né au sein de la riche tradition de la poésie épique serbe. 3.1. Le culte de Saint Siméon Avec le culte de Saint Siméon, instauré au 13e siècle, débute une longue tradition de canonisation des saints serbes, établie au sein de l’église nationale devenue autocéphale à la même époque, plus exactement en 1219. Ce culte avait pour but d’abord, bien sûr, d’honorer les valeurs morales du grand joupan Stefan Nemanja, fondateur à la fois du premier État national et de la première dynastie serbe, mais aussi de renforcer la position de la jeune église nationale dans le monde orthodoxe de l’époque. D’autre part, ce culte a également joué un rôle d’exemple référentiel qui allait servir par la suite de modèle pour l’établissement de la « sainte lignée » royale ou, en d’autres termes, pour la canonisation des autres souverains appartenant à la dynastie de Némanides. Comme le constate justement le médiéviste Boško Bojović: ayant pour modèle l’image de Saint Siméon-Nemanja, les souverains serbes ont été sanctifiés après leur mort et, parfois, après un « stage monastique », ce qui était conforme aux critères de l’Église orthodoxe et de la spiritualité du monachisme athonite (Bojović 1995: 483).  L’instauration et la légitimation de ce culte ont été faites, bien entendu, selon les règles en vigueur à l’époque, même si la biographie de Nemanja ainsi que le contexte historique et idéologique de sa canonisation font apparaître plusieurs particularités. Les raisons de la canonisation de ce personnage-clé du Moyen Age serbe sont d’ailleurs exposées et bien élaborées dans les quatre hagiographies consacrées à Nemanja, rédigées par ses fils, Sava et Stefan le Premier couronné, et par les moines athonites Domentijan et Teodosije. Selon le schéma habituel, propre à ce genre, on y trouve les éléments nécessaires – on pourrait même dire tout un argumentaire – qui ont pour but de justifier la sainteté de l’ex-souverain (joupan) devenu, après le renoncement au trône royal, moine au Mont Athos: sa vie exemplaire de moine, son « trépas majestueux », les signes de sainteté liés à son corps, ses reliques et les miracles qu’il accomplissait. Selon B. Bojović, c’est « le trépas d’un saint », représentant, en fait, « le passage ‘de la mort à la vie’ » qui a « une importance toute particulière dans la littérature hagiographique, c’est l’un des éléments les plus significatifs, avec la ‘glorification’ de ses reliques, grâce auxquelles aussi les moines jugent de la sainteté du défunt. » (Bojović 1995: 352.) Quant à la mort de Stefan Nemanja, sa description occupe en effet

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 67

une place importante dans les récits hagiographiques évoqués. Ainsi, par exemple, dans la première hagiographie que l’archevêque Sava a rédigée à l’occasion du huitième anniversaire du décès de son père, la description de sa mort représente justement l’un des points clefs de cette vita.7 La description du trépas, de l’issue ultime de la vie de l’ex-joupan, allongé sur une paillasse de simple moine hagiorite, y est faite en détail mais c’est surtout un point significatif qui nous intéresse ici. Sentant sa fin proche – écrit Sava – Nemanja a fait venir en “très grand nombre” les “vieillards honorables du Mont Athos” qui devaient assister en témoins à son trépas: « Restez chez moi jusqu’au moment de l’office… et de l’enterrement de mon corps », a déclaré le mourant devant l’assemblée de nombreux représentants du monachisme athonite, réunis donc spécialement à cette occasion au monastère Chilandari (Bojović 1995: 168). Nous avons choisi ce détail parce qu’il démontre non seulement « le caractère international » du trépas et de l’enterrement de Nemanja mais aussi la conscience de ce dernier de l’importance de la présence des moines athonites. Quoi qu’il en soit, il est clair que l’instauration de son culte aurait été impossible sans l’aval des Hagiorites de diverses nations, considérés à l’époque comme un modèle de l’univers, de l’œkoumenê orthodoxe. Dans une autre hagiographie, rédigée par le moine Domentijan, l’accent est mis à la fois sur les signes exceptionnels – premiers signes de sainteté – apparus lors du moment ultime de Nemanja et sur leur impact sur les moines (témoins) athonites présents. Tout en se référant à la Bible et comparant Nemanja à Moïse, Domentijan écrit: « Et son visage s’illumina, de même que dans l’antiquité celui du grand contemplateur de Dieu, Moïse, et il eut une expression indescriptible. Toute l’assemblée des saints moines s’émerveilla devant ceci… » 8

L’écoulement du myron et les guérisons miraculeuses sur la tombe de Stefan Nemanja furent, dans les années suivantes, les conditions principales de l’établissement de son culte. Ces signes de sainteté sont aussi décrits par ses biographes: selon ceuxci, c’est lors de l’office à la mémoire du défunt Siméon que le myron s’écoula en abondance de sa tombe, raison pour laquelle son corps fut exhumé. C’est alors qu’on trouva la preuve du miracle divin car son corps était inaltéré. (Bojović 1995: 57.) La translation des reliques de Saint Siméon en Serbie9 mettait également en avant la démonstration de sainteté, l’obtention de la grâce divine et la reconnais7

Житије Светог Симеона – Немање (La vie de Saint Siméon – Nemanja).

8

Domentijan, La Vie de Saint Siméon-Nemanja, p. 79; cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 393).

9

Acte rituel qui représente l’une des interventions essentielles dans le culte liturgique des saints.

68 | Anđa Srdić Srebro

sance auprès de l’Eglise et des croyants. C’est à l’invitation de Stefan le Premier Couronné, comme le témoigne l’hagiographie qu’il a consacrée à son père, que son frère Sava apporte les reliques de Saint Siméon du Mont Athos: « fais-nous miséricorde en te dépêchant de nous apporter les bien odorantes reliques du saint, afin que sa patrie soit éclairée par la venue de ses reliques…».10 Mais s’il est évident que la translation des reliques de son père symbolisait pour Stefan une action salutaire, presque biblique, il est tout aussi clair que cet héritier de la couronne royale souhaitait lui donner aussi un accent idéologique. Plus précisément, pour Stefan le Premier Couronné, fils de Siméon Nemanja, la présence des reliques de son père en Serbie, menacée de l’extérieur, présentait une garantie de légitimité du pouvoir du fondateur de la dynastie, et à travers lui – la légitimité du pouvoir de son successeur, c’est-à-dire de Stefan lui-même. D’ailleurs, ce n’est pas par hasard que, dans son hagiographie, l’image du Christ-Sauveur se mêle à l’image idéalisée du père de la dynastie, image originelle de tous les Némanides régnant sur le trône de Serbie. « Car nous placions notre espoir, non pas dans les armes, mais dans la toute-puissance de notre Seigneur Jésus-Christ ainsi que dans la bénédiction et la prière de mon Seigneur Saint Siméon. […] pour sanctifier sa patrie par la présence de ses reliques et par ta venue [de Sava], car notre pays fut souillé par nos iniquités et mortifié par le sang, alors que nous devenions la proie des étrangers. Nos ennemis se seraient moqués de nous, si notre Maître le Seigneur Christ et Sa Très Pure Mère, avec les prières de ce Saint ainsi que les tiennes, ne nous avaient pas sauvés des mains des peuples étrangers, apaisant nos maladies de faiblesse, et [s’ils ne] nous a [avaient pas] protégés contre les ennemis, écartant de nous toute action diabolique. » (Bojović 1995: 356).

Raisons religieuses ou idéologiques ? Quoi qu’il en soit, toujours est-il que c’est précisément à partir de cet événement – la translation des reliques de Saint Siméon – que le principe de la légitimité monarchique en Serbie sera fondé sur la notion de sainteté: ainsi, grâce à ce principe ouvrant la voie à l’idéologie de la « sainte lignée », le problème de la succession au trône de l’État médiéval serbe sera également résolu. Enfin, pour illustrer comment le corps du défunt, devenu l’incarnation du corps sacré, obtient des attributs divins, évoquons encore deux exemples tirés des hagiographies qui nous fournissent des informations sur des « miracles » liés aux reliques de Saint Siméon. Citons d’abord le moine Domentijan qui décrit un « miracle » survenu lors de la célébration d’une liturgie dans le monastère Studenica, fondation de Stefan Nemanja: 10

Stefan le Premier Couronné, La vie de Saint Siméon, p. 54-55; cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 356).

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 69 « …et alors qu’il [Sava] célébrait la Sainte Liturgie, de la tombe du Saint s’écoula le myron bien odorant, guérissant miraculeusement tous les malades atteints de divers maux, c’est-à-dire chassant les démons et donnant à tous la santé… »11

Il est intéressant de constater que, dans cette description, la dimension divine de ce « miracle » se reflète également dans l’image mystique de la guérison présentée comme une chasse des démons. Quant au deuxième exemple, il est tiré du récit hagiographique du moine Teodosije. Comme Domentijan, celui-ci évoque lui aussi dans son œuvre les guérisons miraculeuses opérées dans le même monastère, Studenica, par « l’attouchement du saint tombeau et par l’onction du saint myron ».12 3.2. Le culte (et le mythe) de Saint Sava L’instauration du culte de Saint Sava, fils cadet de Stefan Nemanja et fondateur de l’Église orthodoxe serbe, a été faite à peu près selon le schéma utilisé pour les besoins de la sanctification de son père. Il existe pourtant une différence de taille dans la perception de ces deux cultes chez les croyants: alors que le développement et la célébration du culte de Saint Siméon sont restés plus ou moins dans le cadre strict de la tradition entretenue par l’Église nationale, le culte de Saint Sava, tout aussi favorisé par l’Église bien sûr, a dépassé largement ce cadre ecclésiastique pour obtenir d’autres connotations. Nous reviendrons sur ce sujet un peu plus tard, pour l’instant contentons-nous d’indiquer seulement qu’autour de ce saint et de ses reliques s’est créé tout un ensemble de croyances populaires qui ont donné à son culte le caractère d’un mythe particulier. Les ressemblances dans l’instauration de deux cultes au sein de l’Église nationale sont dues d’abord aux règles exigées pour la sanctification d’un saint, mais aussi au fait que les hagiographies consacrées à Saint Sava ont été rédigées par Domentijan et Teodosije, auteurs des récits hagiographiques sur son père, Saint Siméon – Nemanja. Ainsi, le premier fait l’éloge de l’unité d’esprit entre deux saints, père et fils, en soulignant qu’ils « sont à jamais inséparables ». Car, même s’ils sont « divisés dans le corps », écrit Domentijan, ils sont « unis dans l’esprit, l’un accomplissant la volonté de l’autre, en manifestant de saints prodiges ».13 Quant à Teodosije, il insiste encore plus que Domentijan sur « la symbiose spirituelle » entre le fils et le père dont les liens affectifs sont particulièrement mis en valeur et érigés en vertu suprême. En fait, l’analyse com-

11

Domentijan, La vie de Saint Siméon-Nemanja; cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 408).

12

Teodosije, op. cit. Cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 441).

13

Domentijan, op. cit. p. 114-115; cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 412).

70 | Anđa Srdić Srebro

parée des deux hagiographies démontre que l’insistance sur l’unité spirituelle du père et du fils exprime l’idée du jumelage des deux cultes, idée qui avait pour but de renforcer à la fois l’État et l’Église serbes dans le monde orthodoxe et byzantin. D’ailleurs, les hagiographies citées désignent deux premiers saints de la ligne Némanide comme protecteurs du royaume, du pays et de l’église serbes tout en comparant Saint Siméon à Abraham et Saint Sava à Moïse ou Isaac. A propos de cette comparaison entre les saints serbes et ceux de l’Ancien Testament, il est intéressant de noter que, dans ces mêmes textes hagiographiques, on trouve également la conjonction d’un archaïsme unitaire ethnique et confessionnel avec une notion de peuple élu, de « peuple de Dieu » qui est en fait une référence au « nouvel Israël ». Ce parallélisme avec l’État juif et le « peuple élu » ainsi que d’autres références aux textes bibliques sont, selon l’historienne Smilja Marjanović-Dušanić, des preuves qu’il s’agit ici d’une synthèse de la conception de la monarchie avec celle de sainteté: «  A l’instar des empereurs byzantins, considérés comme les héritiers de rois de l’Ancien Testament en leur qualité de guides du peuple élu, les Némanides fondent une partie importante de leur idéologie monarchique sur la comparaison avec les anciens chefs judaïques. » (Марјановић-Душанић 1997: 336.)

Ajoutons ici que cette notion de « peuple élu » – introduite avec l’instauration des cultes de Saint Siméon-Nemanja et de Saint Sava – a fortement marqué non seulement l’idéologie dynastique de l’État serbe jusqu’à la fin du Moyen Age et le développement de l’Église nationale mais aussi, d’une certaine manière, toute la vie religieuse des Serbes orthodoxes jusqu’à présent. Revenons maintenant sur le constat annoncé auparavant, affirmant que le culte de Saint Sava a largement débordé le cadre de la tradition ecclésiastique pour prendre les traits d’un mythe particulier ; un mythe qui représente une symbiose authentique de l’héritage païen, de l’enseignement chrétien et des croyances populaires nées dans le large cadre d’une riche tradition orale et folklorique. D’ailleurs, rappelons-le ici, la création de ce mythe n’est pas un cas unique car les figures de saints chrétiens chez les Serbes font souvent partie du folklore dont le contenu mythologique se mêle avec des éléments préchrétiens et païens. Mais le mythe de Saint Sava diverge pourtant de tous les autres parce qu’il a pris une telle importance dans la vie religieuse que l’État et l’Église serbes se sont vus obligés, ne pouvant pas l’ignorer, d’en tenir compte. Dans les croyances populaires, Sava est le plus souvent présenté comme un voyageur infatigable qui parcourt son pays d’un bout à l’autre pour veiller sur les fidèles, pour porter secours à ceux qui souffrent mais aussi pour punir des pécheurs et des mécréants. Il porte toujours une canne aux pouvoirs surnaturels et magiques: ainsi, dans une des légendes, il réussit, grâce à cette canne, à arrêter la mer pour sauver son peuple menacé. Il n’est pas difficile de reconnaître ici une allusion directe

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 71

au Moïse de l’Ancien Testament. Dans une autre légende, Saint Sava accomplit un miracle en faisant couler de l’eau d’un rocher par l’intermédiaire de sa canne. Dans quelques autres légendes, Saint Sava est présenté aussi comme un guérisseur aux pouvoirs divins capables de rendre la vue aux aveugles ou même de ressusciter les morts. Dans certains récits folkloriques, ce saint apparaît également comme un berger possédant la capacité de parler avec des animaux ou encore comme une sorte de Prométhée serbe (voire: Петровић 1970: 263-264). Les plus insolites sont pourtant des légendes où il est présenté comme le maître ou le pâtre des loups. Cette représentation insolite de Saint Sava a poussé l’ethnologue serbe Vojislav Čajkanović à lancer une hypothèse selon laquelle elle pourrait servir de preuve que, dans l’ancienne religion serbe, aurait existé une divinité païenne incarnant un loup – ou un Dieu de loups – et que ce saint avait repris ses attributs (Чајкановић 1995: 158). Les reliques de Saint Sava ont tout autant inspiré un grand nombre de croyances populaires et de récits folkloriques. Rappelons que leur vénération a commencé presque tout de suite après la mort du fondateur de l’Église serbe. Déjà, le transfert de son corps de Bulgarie, où il est mort, en Serbie – décrit d’abord dans des hagiographies rédigées par Dometijan et Teodosije – a été vu par le peuple comme un acte symbolisant la bénédiction du pays.14 Mais c’est surtout durant la période postérieure à la Bataille de Kosovo que les reliques de Saint Sava ont acquis une grande importance pour les fidèles et une forte symbolique à la fois religieuse et identitaire. C’est en fait à partir de cette époque que le lieu abritant le reliquaire de ce Saint commence à représenter l’un des principaux centres spirituels du pays. Pour la compréhension de l’évolution du culte de Saint Sava ainsi que des croyances populaires, il faut enfin rappeler un événement que nous avons déjà évoqué: l’incinération des reliques de Sava par les Turcs en 1594. En recourant à cet acte, les occupants ottomans ont tenté non seulement de détruire l’objet de la vénération populaire mais aussi d’éradiquer, par la peur, le culte de ce saint dans le peuple serbe. Mais, contrairement aux intentions des Ottomans, cet événement a davantage renforcé le dévouement des fidèles tout en favorisant l’apparition de nouvelles légendes. En glorifiant la sainteté de Sava, ces récits folkloriques interprétaient cet acte comme une épreuve prouvant les attributs divins et l’immortalité du saint. A ce propos il faut souligner surtout qu’à travers la vénération du culte de Saint Sava – au moment où les pratiques religieuses ne pouvaient pas se faire dans le cadre de son église nationale – le peuple a tenté de s’accrocher davantage à son identité spirituelle et ethnique fortement menacée à l’époque de l’occupation turque.

14

Après le décès de Sava à Trnovo, en Bulgarie, son corps est transféré en Serbie, en 1237, pour être inhumé dans le monastère de Mileševa.

72 | Anđa Srdić Srebro

Avec la libération de la Serbie au 19e siècle, le culte de Saint Sava prendra évidemment une nouvelle dimension: depuis le 14/27 janvier, le jour de ce saint est célébré non seulement par l’Église mais aussi par l’État (depuis 1893) et par les écoles serbes (depuis 1841), car Saint-Sava est également perçu comme le « Saint patron des étudiants et du savoir ». Aujourd’hui, à l’emplacement du bûcher, se trouve l’un des plus grands temples chrétiens en Europe, la Cathédrale Saint-Sava, tandis que le terme « Svetosavlje » est, pour les croyants, un synonyme de l’orthodoxie serbe. 3.3. Cultes de Lazare et du Vidovdan Comme les deux cultes précédents, celui de Lazare a été également créé de façon officielle et dans le respect des règles et de la tradition de l’Église serbe. Mort lors de la Bataille de Kosovo, en 1389, ce prince a été canonisé trois ans après, tandis que son culte a été instauré en 1392, au Concile présidé par le patriarche Danilo III. Étant donné que la démarche habituelle pour la légalisation d’un culte comprend l’exhumation des reliques du saint et leur translation solennelle, celles du prince Lazare ont été transférées de l’église de Pristina au monastère de Ravanica. La vitesse avec laquelle l’Église a décidé de sanctifier ce prince, détenteur du trône au moment de sa mort, s’explique bien sûr par les circonstances historiques très particulières (l’imminence de la disparition de l’État médiéval serbe devant la menace ottomane) mais également par la nature violente de sa disparition. D’ailleurs, les récits hagiographiques et rhétoriques ainsi que les textes liturgiques apparus peu après sa mort15, le présentent d’abord comme martyr, certes un martyr « volontaire » qui s’est sacrifié pour la foi et pour la patrie. Citons à titre d’exemple l’un de ces textes qui relatent les paroles du prince encourageant ses soldats avant la bataille:  “En versant notre sang, rachetons la vie par la mort et offrons sans ménagement les membres de notre corps pour être mis en pièces pour la religion et pour notre patrie. […] C’est alors que sa tête honorable fut tranchée avec [celle de] nombre de ses nobles, au mois de juin, le quinzième jour. Il avait suivi l’exemple du Christ, en versant son sang pour Lui, et il fut le nouveau martyr Lazare en ces derniers jours. Il [Lazar] amena une grande assemblée de martyrs à son Christ Dieu dans la Jérusalem d’en haut, comme jadis Josué fils de Nun, les hommes de Dieu dans la Terre promise.  »16

On voit bien, dans cette citation, le caractère martyrologique de ce nouveau culte qui est à la fois le culte du « nouveau martyr ». D’autre part, le combat du saint 15

Le dit (slovo) sur prince Lazare; L’acolouthie du prince Lazare; L’éloge du prince Lazare…

16

Cité d’après: B. I. Bojović (Bojović 1995: 574 -586).

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 73

prince, mort pour la défense de la cause chrétienne, s’inscrit ici dans la symbolique de la guerre sainte, guerre dans laquelle s’engage le prince également en tant qu’intercesseur pour son peuple auprès de Dieu. Mais même s’il a été inauguré solennellement par l’Église – un acte qui démontre une fois de plus l’importance de la sainteté dans l’établissement de la légalité dynastique en Serbie médiévale – ce culte aura par la suite une évolution imprévue. En fait, ce prince, qui a « choisi la vie éternelle - céleste » par la mort héroïque sur le champ de bataille, se trouvera d’abord, grâce aux chants épiques, au centre du Mythe de Kosovo avant que son culte soit associé à celui du Saint Vide. Disons d’abord quelques mots sur le Mythe de Kosovo et le rôle que les chants épiques ont attribué au prince Lazare. En décrivant la lutte des Serbes contre les envahisseurs ottomans, le poète populaire a élevé la Bataille de Kosovo au stade de symbole de la lutte entre deux mondes - le bon et le mauvais - en mettant l’accent sur les principes moraux qui font apparaître une certaine éthique. Cette éthique qui ressemble quelque peu à celle de la chevalerie en Occident est assez simple: elle exalte l’héroïsme, la liberté, la justice et le sacrifice, tout en fustigeant le manque de courage et la trahison. Dans une telle vision du monde, c’est bien évidemment le personnage du prince Lazare qui a dû enchanter le plus le poète populaire. Car c’est lui qui a fait preuve de courage en se battant pour la liberté de la patrie ; c’est lui qui s’est sacrifié en opérant un double choix: précisément, au lieu d’accepter l’asservissement pour garder, en tant que suzerain, « le royaume terrestre », il a opté pour la liberté dans la mort et, par l’intermédiaire de cette mort et de son sacrifice, pour le « royaume céleste » et, donc, la vie éternelle. Ce culte de Lazare, culte du « nouveau martyre » propagé surtout par la poésie épique, sera associé plus tard, on l’a dit, à celui du Vide, ce qui a ensuite ouvert la voie à la légitimation de la célébration religieuse de l’anniversaire de la Bataille de Kosovo, célébration officiellement dédiée au « jour de Vide » - Vidovdan (15/28 juin). Ce processus qui a donc mené à une symbiose inattendue de deux cultes est assez complexe, raison pour laquelle il nous semble utile de donner ici une explication supplémentaire. D’abord, il faut préciser qu’autrefois le « jour de Vide » était probablement dédié, dans le calendrier orthodoxe, à Saint Amos, et que le terme de Vidovdan n’est entré dans l’usage qu’au 19e siècle. Mais, d’où vient le nom de Saint Vide, un personnage complètement inconnu dans la tradition orthodoxe ? Certains chercheurs pensent que Saint Vide est juste une réminiscence christianisée d’une divinité païenne (le dieu Vide, ou Svetovid)17 et qu’il peut servir de bon exemple d’in-

17

Le dieu de la lumière, de l’abondance, de la guerre et de l’héroïsme, le dieu protecteur et l’ancêtre primordial.

74 | Anđa Srdić Srebro

corporation des croyances populaires dans les pratiques de l’Église (Popović 2010: 77-86). L’existence de divers rituels populaires et de pratiques divinatoires que les croyants exercent pendant cette fête pourrait renforcer davantage cette hypothèse. Quoi qu’il en soit, force est de constater que Vidovdan est devenu au 20e siècle la fête de commémoration des morts, des glorieux ancêtres, et en particulier le jour de commémoration des défunts soldats serbes. La fusion de ce culte avec celui du prince Lazare a été réalisée, en fait, par l’intermédiaire de la tradition chrétienne du culte des martyrs qu’on reconnaît également – nous l’avons vu précédemment – dans le culte voué au prince Lazare et aux héros serbes, morts pour la patrie et pour la foi aux côtés de leur prince à Kosovo. D’autre part, les deux cultes reproduisent également le schéma lié à la notion du « peuple élu » à travers le mythe du sacrifice de la vie terrestre en faveur de la vie céleste et spirituelle. Enfin, nous pourrions conclure que le culte de Vidovdan ne représente pas seulement un exemple illustratif du syncrétisme entre la religion populaire et l’orthodoxie mais aussi un trait d’union entre la légende chevaleresque, l’héroïsme issu du culte de Lazare et le culte des martyrs propre à la tradition chrétienne. Quant au culte de Lazare, et plus particulièrement de sa charge symbolique et identitaire, ajoutons que son importance se reflète également dans la vénération des reliques du Saint Prince qui, pour le peuple, accomplissaient plusieurs fonctions. D’abord, bien sûr, celle qui découle des significations du corps sacré et qui relève de la mystique chrétienne: le peuple croyait que les reliques de Saint Lazare le protégeaient des forces maléfiques tout en le mettant en relation avec Dieu. Une autre fonction de ces reliques a été liée à la fois à la mémoire historique et à la question identitaire: en les vénérant, le peuple entretenait, surtout à l’époque de l’occupation ottomane, le souvenir d’un État national et d’une liberté perdue, ce qui lui permettait en même temps de renforcer son identité nationale. C’est pourquoi, d’ailleurs, les reliques de ce saint ont été transférées à plusieurs reprises, en particulier lors de temps troublés et d’événements historiques dramatiques. En fait, « le corps sacré » du Saint a accompagné le peuple durant ses nombreuses migrations: pour la première fois durant la Grande Migration de 1690 quand les reliques ont été transférées dans l’Empire des Habsbourg, puis en 1697, en 1716, et en 1848. Il est intéressant de noter que ce même « réflexe historique » a poussé l’Église serbe à agir de la même manière au 20e siècle, à l’époque de la Deuxième guerre mondiale: pressentant le danger qui pouvait venir des nazis et surtout des oustachis, elle a ordonné, en 1942, le transfert des reliques du monastère Vrdnik (Fruska Gora) à l’église Saborna de Belgrade. Pour terminer cette histoire des reliques du prince mais aussi pour démontrer que son culte est encore bien vivant, ajoutons un dernier détail. En croyant que le temps était venu de faire revenir « le corps sacré » de Saint Lazare à sa demeure

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 75

d’origine, au Kosovo, le conseil de l’Église orthodoxe serbe a décidé de transférer les reliques à Ravanica. Mais cette décision n’a été appliquée que lors de la célébration du 600e anniversaire de la Bataille de Kosovo, en 1989. A cette occasion, on a voulu rappeler la force de la symbolique du culte du « prince martyr » d’autant plus que le Kosovo, considéré par l’Église comme « la Jérusalem serbe », est devenu une nouvelle fois le « lieu où se jouait le destin historique serbe » Ainsi, à partir de 1988 jusqu’à août 1989, les reliques de Saint Lazare ont été exposées, durant ce voyage rituel, tout au long des routes de nombreuses villes et de monastères serbes (Павићевић  2011: 114). Finalement, un hommage au Saint prince a été célébré en présence d’un million de Serbes à Gazimestan, lieu de la Bataille de Kosovo, avant que ses reliques ne soient déposées au monastère de Ravanica à Kosovo où elles se trouvent toujours.

*** Nous avons orienté notre analyse sur ces trois cultes de saints parce qu’ils sont, à notre avis, les plus représentatifs de la tradition religieuse serbe. Nous aurions pu évidemment étudier d’autres exemples de la sanctification relevant de la même tradition, surtout ceux des saints appartenant à la « sainte lignée » royale de la dynastie des Némanides. Le cas de Stefan Dečanski, par exemple, nous a également paru intéressant à analyser: son culte a occupé pendant des siècles une place importante dans la vie religieuse des Serbes de Kosovo et Metohija, son tombeau attirait des générations de pèlerins, tandis que ses reliques faisaient l’objet de la vénération de ceux qui souffraient – aveugles, malades, femmes cherchant à être fertiles, etc. Mais il nous semble que les trois exemples analysés suffisent pour illustrer les croyances et les pratiques religieuses des Serbes liées aux cultes des Saints. Avant de clore ce sujet, ajoutons en guise de conclusion quelques remarques encore. D’abord, en ce qui concerne le rôle des « saintes reliques » pendant les grandes fêtes religieuses, ou les fêtes dédiées à un saint lui-même, il est d’usage d’exposer ces reliques – l’incarnation du corps sacré – dans des monastères et églises pour que les fidèles puissent les honorer. Parfois d’ailleurs elles font partie des objets rituels inclus dans les processions de la croix (Litija). Ce rite d’adoration des reliques a aussi été pratiqué lors de moments historiques difficiles où les croyants priaient pour obtenir l’aide et l’intervention de la grâce divine par l’intermédiaire de leurs saints. La fonction symbolique et historique des reliques des saints devrait être également soulignée: celles-ci symbolisaient, entre autres significations évoquées auparavant, les « terres serbes » et de cette façon étaient un facteur important de cohésion culturelle et sociale, en particulier pendant des périodes troublées de l’histoire.

76 | Anđa Srdić Srebro

C’était une raison de plus, aux yeux des Serbes, pour prendre soin des reliques de leurs «  saints rois  » et de leurs archevêques qui, comme nous l’avons démontré, « devaient également les accompagner dans leurs périples séculaires, exodes et migrations aux allures bibliques, depuis les abords de l’Adriatique jusqu’au Nord des plaines de l’Europe Centrale » (Bojović 1995: 700).18 Les cultes des saints – instaurés, comme nous l’avons vu, au Moyen Age – gardent, aujourd’hui comme dans le passé, leurs fonctions et significations primordiales. L’église orthodoxe serbe prend particulièrement soin de les honorer lors des fêtes et cérémonies religieuses qui leur sont régulièrement consacrées. Ce faisant, elle tente d’entretenir la mémoire de l’héritage chrétien auprès de ses fidèles tout en rappelant son importance dans la sauvegarde de « l’identité religieuse serbe ». La religion populaire, quant à elle, entretient toujours, elle aussi, des rapports dynamiques avec ces cultes. Les croyances qui se rapportent, par exemple, aux pouvoirs miraculeux du corps sacré, et en particulier aux vertus curatives des reliques des saints, sont encore très présentes, surtout dans les milieux ruraux: nous en voulons pour preuve les pratiques de certains rites liés à ces cultes qui ne relèvent pas de la doctrine orthodoxe. Les cultes des saints occupent également une place importante à la fois dans la vie de la société civile contemporaine et dans l’idéologie nationale. Plus précisément, comme dans le passé, ils jouent aujourd’hui aussi le rôle de repères identitaires: depuis l’instauration du communisme en ex-Yougoslavie, en 1945, la société serbe a traversé plusieurs périodes de crise, parfois dramatiques, qui risquaient de brouiller et de mettre en cause son « identité nationale ». Après la chute du communisme, les Serbes ont commencé à exprimer leur besoin de retrouver leurs repères identitaires en les cherchant avant tout dans l’histoire nationale et la tradition orthodoxe. Bien entendu, ce besoin sera encore plus accentué avec l’éclatement de la guerre civile dans les années 1990 et la longue crise du Kosovo. Vu les particularités d’un tel contexte marqué par un réveil national, il n’est pas étonnant que l’État serbe ait également décidé d’intégrer à son idéologie nationale certaines idées et pratiques liées à ce qui était ressenti comme des repères identitaires, y compris les cultes des saints. Ainsi, tout en recourant au discours qui prônait « le retour aux racines », les représentants de l’État ont activement soutenu les célébrations de certains cultes, en particulier ceux de Saint Sava,19 du Saint prince Lazare et de Vidovdan, avec un but sous-jacent: il s’agissait non seulement de montrer

18

A ce propos, il est intéressant de noter que les reliques d’un saint de la lignée Némanide, celles de Stefan le Périmer Couronné, ont été transférées jusqu’à quinze fois depuis le 14e siècle. (Voir: Милеуснић 1989: 35). 19

Pour les mêmes raisons idéologiques, nous semble-t-il, l’État serbe a soutenu financièrement l’édification de la Cathédrale de Saint Sava (Hram Svetog Save) à Belgrade encore inachevée.

Le corps sacré: les reliques des saints dans l’orthodoxie et la religion populaire serbes | 77

comme exemple les valeurs morales et spirituelles de Saint Sava et des martyrs du Kosovo, mais aussi d’émettre un message qui mettait en parallèle l’immortalité des saints nationaux et l’immortalité du peuple dont ils sont les représentants dans « le monde céleste ».20

BIBLIOGRAPHIE: Albert, Jean-Pierre. « Reliques, images, corps glorieux. A propos de l’embaumement des morts dans le monde chrétien ». In: De corps en corps. Traitement et devenir du cadavre. Bordeaux: MSHA, 2010: 141-156. Bloch, Maurice. « La mort et la conception de la personne ». Terrain [en ligne], n° 20, 1993, mis en ligne le 15 juin 2007. URL: http://terrain.revues.org/3055, Pagination originale: 7-20. Bojović, I. Boško. L’idéologie monarchique dans les hagio-biographies dynastiques du Moyen Age serbe. Roma: Pontificio Instituto Orientale, Orientalia Christiana Analecta N° 248. 995. Christoph Wulf. « Rituel ». In: Le dictionnaire du corps en sciences sociales, Paris: CNRS Editions, 2006: 445-447. Чајкановић, Веселин. Стара српска религија и митологија, Посебна издања. Београд: САНУ – СКЗ, 1995 (Čajkanović, Veselin. Stara srpska religija i mitologija, Posebna izdanja. Beograd: SANU – SKZ, 1995). Dennes, Maryse. « Approches linguistiques et philosophiques de la question trinitaire ». Contacts, Revue française de l’orthodoxie, n° 192, 2000: 294-309. Dulac, Yves. « La mort dans le christianisme ». In: La Mort, Ce qu’en disent les religions. Gaudin, Philippe (sous la dir. de). Les Editions de l’atelier, 2001: 53-75. Fromaget, Michel. « Les cadavres extraordinaires. Essai de thanatologie mystique ». Études sur la mort, n° 129, 2006: 145-169. Laplantine, François. « Penser anthropologiquement la religion ». Anthropologie et Sociétés, vol. 27, n° 1, 2003: 11-33. Laplantine, François. « Présentation ». In: Corps, religion, société. Martin, Jean-Baptiste et Laplantine, François (Ed.). Presses universitaires de Lyon, 1991: 10-26. Марјановић-Душанић, Смиља. Владарска идеологија Немањића. Београд: СКЗ, Свети архијерејски синод СПЦ, Clio, 1997 (Marjanović-Dušanić, Smilja. Vladarska ideologija Nemanjića. Beograd: SKZ, Sveti arhijerejski sinod SPC, Clio, 1997). Милеуснић, Слободан. Свети Срби. Крагујевац: Каленић, 1989. (Mileusnić, Slobodan. Sveti Srbi. Kragujevac: Kalenić, 1989).

20

Le syntagme « le peuple céleste » (nebeski narod), utilisé parfois dans ce discours idéologique, trahit justement ce but sous-jacent.

78 | Anđa Srdić Srebro Павићевић, Александра. Време (без) смрти, Представе о смрти у Србији 19-21. века. Посебна издања књ. 73. Београд: Етнографски институт САНУ, 2011 (Pavićević, Aleksandra. Vreme (bez) smrti. Predstave o smrti u Srbiji 19-21. veka. Beograd: Etnografski institut SANU, 2011). Петровић, Петар Ж. «  Свети Сава  ». In: Кулишић, Шпиро, Петар Ж.  Петровић, Никола Пантелић. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970: 263-264 (Petrović, Petar Ž. „Sveti Sava”. In Srpski mitološki rečnik. Eds. Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović and Nikola Pantelić. Beograd : Nolit, 1970 : 263-264). Пoпoвић, Дaницa. Пoд oкриљeм свeтoсти – култ свeтих влaдaрa и рeликвиja у срeдњoвeкoвнoj Србиjи. Бeoгрaд: Бaлкaнoлoшки институт СAНУ, 2006 (Popović, Danica. Pod okriljem svetosti – kult svetih vladara i relikvija u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd: Balkanološki institut SANU, 2006). Popović, Miodrag. Kosovo: histoire d’un mythe, Essai d’archéologie littéraire. Traduit par Christine Chaloube, Paris: Non Lieu, 2010. Popovitch, Père Justin. Philosophie orthodoxe de la vérité. Dogmatique de l’Eglise orthodoxe. Tome cinquième. Collection La lumière du Thabor. Lausanne: L’Age d’homme, 1997. Schmitt, Jean-Claude. « Le corps en Chrétienté ». In: Le corps humain. Conçu, supplicié, possédé, cannibalisé, Godelier, Maurice, Michel, Panoff, (sous la dir. de) Paris: CNRS Editions, 2009: 339-353. Srdić Srebro, Andja. « La religion populaire serbe et le corps du défunt: les morts dangereux – les représentations et les pratiques », Revue du Centre Européen d’Etudes Slaves - Représentations identitaires et religieuses slaves, Numéro 1, 2012. [En ligne] URL: http://etudesslaves.edel.univ-poitiers.fr/index.php?id=317 Anđa Srdić Srebro

THE SACRED BODY: ON THE RELICS IN ORTHODOX CHRISTIANITY AND FOLK RELIGION IN SERBIA Abstract: This paper explores the interplay between Orthodox theological ideas and folk-religious representations of relics. We proceed by examining the role of this particular religious syncretism in the “production” and shaping of folk representations of the “sacred body” in Serbia. Specifically, this article examines different aspects of the religious constructions and interpretations of the body and death in Orthodox Christianity and different forms of the socio-cultural conceptualisation and use of related cults and myths, which are important in the process of Serbian national and religious identity(ies) formation. Keywords: body, death, relics, saints, myth, Orthodox Christianity, folk religion, Serbia

Received 17.03.2014 / Accepted 28.05.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 79-90.

79 UDC 821.163.41.09:398 Оригинални научни рад

Dr Oksana Mykytenko1 National Academy of Sciences of Ukraine Institute for Art Studies, Folklore and Ethnology (Kiev) Ukraine

TOPOS BLACK/DARK SEA IN THE FORMULA OF INEXPRESSIBILITY IN SERBIAN FOLK POETRY Abstract: The paper deals with the funeral laments in Serbian and Montenegro ritual mourning traditions that reveal the deep meaning of the rite de passage and reflect the specific of folklore poetics and its figurative system. The question is about the poetic hyperbole of oecumenical grief as one of the most frequently used means of verbal artistic realization that turned to be the ethnopoetic constant in named ritual mourning and folk ballad traditions. Namely it is the traditional verbal formula with marked out locative spatial references in which the singer tells about her/his impossibility to enumerate the names of those who fell in the battle and to mourn them befittingly. The mourner compares such impossibility with the sea that turned to the ink, with the sky that turned to the sheet of paper and with the conifer that turned to the pen. Being one of the most stereotype blocks of the improvised and composed during oral performance text, this formula at the same time has its historical and literary connotations mentioned in travel notes Letters from Italy by Lj. Nenadovich. Thus, the formula of inexpressibility is analysed either as the ethnopoetic textual model and as the model of conceptual language system. Keywords: topos black/dark sea, formula of inexpressibility, conceptual metaphor, Serbian funeral mourning, epic song - lament, folk ballad2

Language study, in particular the language of folklore text is typical for the contemporary linguistic paradigm, considered as ontological and gnoseological important element of the human activity: at the same time language is one of the most important instruments of human activity and one of it’s most valuable products. Thereby anthropocentric point of view on the study of language phenomenon, which considers complex of social-cultural aspects of the communicative process 1 2

[email protected]

This paper was presented at the 40th International Ballad Conference in Terschelling, the Netherlands (July 5-10, 2010).

80 | Oksana Mykytenko

and its discursive characteristics, attracts attention to the personal and social aspects of activity of the native speaker. Culture and literature, including folk art, are correlative events and one of the segments of the general model of culture, that reveal present relationships between them as functionally interdependent relationships. Any folk fiction on the other hand is an original model, that keeps certain information about time, society and culture and decoding of this information demands analysis of the relationship between original and model, expects study of the specificity of the process of the art modeling and creative work. Describing fiction in such way, in particular traditional folk text as art model, thus we determine type of its relationships between real – the present world. In the present science the problem of describing of the objective world often is considered as correlation of conceptual and linguistic world picture. The accent up on the conceptual language system (which took place in cognitive and lingvocultural research work of the last years), this makes up methodologically well-grounded and theoretically promising program of anthropocentric paradigm, directed on revealing the role of linguistic as well as extralinguistic – historical and cultural – factors in conceptual world adoption. Concept is a unit of the conceptual world picture, which is properly represented in the language world viewing. Concept, which is “clot of a culture”, within conceptual-cultural viewing, is important in the most summarizing points of mental essence and the totality of all these forms determination of the culture [Степанов: 1997, 38]. In accordance with the latest researches just conceptual metaphors ordain categorization of the subject sphere and also world image in general [Lakoff: 1933, 202]. The ability of the metaphor to intertwine with others, making at that the net of concepts (cognitive map), underlies in studding of the language world picture. The appealing to the funeral laments, according to what we will analyze conceptual metaphor, is determined by the wide-spread discussion on the topic of death as a subject of cultural anthropology and verbal text of lament as one of “the oldest cultural forms ” [Данченкова: 2002, 191], which reveals by it’s genre means general semantic of the ceremony de passage. Funeral is especially marked by semantic importance among other ceremonies of passage through demonstrating on every level the idea of “passage” making us realize the deep sense of the contraposition of life and death. Just in funeral lament as in one of the biggest “shut” genre of traditional family folk customs the highest level is reached by the backup system, when “semantic of funeral lamer, its subject and even its poetic suits the sense of the ceremony in all” [Невская: 1999, 124]. In this aspect examining of the ethno poetic constant text models of Slavic, in particular Serbian/Montenegrin custom of lamer, in a wide chronicle sense at the end of XIX – second half of the XX century is of special interest. Funeral lament is a

Topos “Black/Dark Sea” in the Formula of Inexpressibility in Serbian Folk Poetry | 81

verbal text that belongs to the opened folk systems, and at the same time is characterized by high stability of the traditional ground, keeping and demonstrating ethnical and cultural specialties of the nation proving that “most important feature” of the folk which lies in its being “indeed the memory of tradition” [Гацак: 1997, 104]. Poetic specialties of laments become natural prolongation of ethno poetical tradition of the region detecting at the same time general genre characteristics of the ritual’s text. Keeping basic ethno-cultural fund of the tradition, texts of the mourning for the dead explain root striking modeling principals of the folk poetic on the different levels of the systematic language organization – conceptual, semantic, compositional, stylistic, grammar, syntactic. The specific of mind modus of any ethnos finds realization in characterized specialties of this folk tradition. Balkan mind modus that had influence upon traditional folk text, was marked among other that general opposition for the funeral lament our/other just in this region reveals its biggest extensional [Цивьян: 1990, 69]. Slavic tradition which is determined by underlying binary character of the traditional way of thinking obtains special exertion just in Balkan region. Beside the main opposition life/death the dichotomic model of space heaven/earth is one of the basic categories of the cultural matrix of this region, which plays role in the folk fiction suitable modeling system. But at the same time the geographical specialty of Balkan (as two opposites dry land/sea released by interosculation of the dry land and sea) contributes much to the ability to overcome dichotomy and depart from binarizm. The idea of path plays a role of main semantic dominant that forms the idea of a round and overemphasizes endlessness of the human path, constant returning, integrity of the earthly and heavenly parabola. “Balkan space” as well as “Balkan time” [Цивьян: 1990, 76] are considered to be a burden without beginning and end and which creates proper mind modus that builds up typical folklore style-structure model. Epic world structure is dichotomic. Traditional and epic history viewing is common to the quite number of Southern- Slavic folk traditions, in particular to the Serbian and Montenegro, which formed typical art “code” of folk text in its different genre realizations, and also in funeral laments. Improvisation that astonished the imagination of M. Parri and A. Lord in these regions with strong epic spirit exists as natural gift and has inhere complicated character binding together striking liberty with great creative fantasy, as a result of that epic song is composing during oral performance. In epic environment written traditions were composed in a quiet slow way but in a constant vital interrelationship with traditional culture and epic art. Just there the form 10th –consisted strophe poem as the result of long term tradition became usual form of oral expression and that language model which determined the rules of oral folk art function. Nada Miloshevich-Gorjevich noticed, that in Serbian

82 | Oksana Mykytenko

folk narrative tradition “historical epic cautious is the most important, decisive regulator of the folk life includes all its kinds” [Милошевић-Ђорђевић: 2002, 134]. For the Balkan-Slavic traditions the common thought is that ballad type of song has its back ground in tradition of mourning [Бицевски: 1995, 10]. As a result of inter genre relationships of epic and ritual poetry texts of Serbian and Montenegro laments demonstrate valuable influence of epic tradition of the region. The processes of inter genre diffusion determined the appearance of the proper epic atmosphere in this ritual text and played role in the specialties of creative styling organization of the text. Under observation of N. Kravtsov the griever songs differ from the epic songs by the “lack of the plot instead of which there is list of acts or features of the person who is lamed, in that sense there is no image because the person is not described and the attitude towards this person is transmitted through the appeal like “Oh Lazar, my sun” [Кравцов: 1985, 136-137]. The existence of epic atmosphere is aloud in so called “historical papers” (N. Shaulich) griever songs in which narrative moment of the poetry saying dominates. The narrative or epic part can be considered like the valuable genre of compositionally topical blocks, some styling and creative methods of text-making among what typical are the beginning and the end. Typical ethno poetic feature of griever song is its symbolic contrast appearance of the language, filed up emotionally creative system. Improvisation side of the text directly depends upon organic unification of the epic and a lyric parts, depends upon poetic sense of the singer and upon how she masters folklore creative tradition. Traditional topical, poetical and metrical- melodically model is a ground for the improvisation groves mourner. Laments are also called “songs of a moment”, “improvisation in whole”, but on the other hand that considers “parts, lines, expressions which are repeated in the majority of the song” [Бован: 1990, 113]. Among general kind of griever songs special place take ways of praising of the dead. Glorification of the image is reached by the system of poetic tropes among which parallelism of the poetic images. In this series takes place marked with a high frequency formula by which lamer passes on her inability lame and give glory to the dead in a properly so the memory about heroes will remain for the offspring. In the most general features semantic of the traditional formula is related to the contraposition like book/letter-nature. The structure of the formula is build up by two or three levels by comparison. At that elements which semantically belong to the writing craft (paper, ink, pen) are compared with a nature spheres (sky, sea /field, tree) in the sense of overemphasizing consents. In the same time functional metaphoric generalizing as means another creative trope indeed – hyperbola. On the base of its comparison which grammatical is detected as correlation subject-object with pointed grammatical superiority of the object and inferiority of the sub-

Topos “Black/Dark Sea” in the Formula of Inexpressibility in Serbian Folk Poetry | 83

ject. Comparison expressed by a conditional verb implies negation and expressing by that negative comparison: ink is not a sea, list of paper is not a field, pen is not a fir. Hyperbola builds up on the conditional verb with a future meaning “if.., then I would not be able to glorify”. The singer goes to the means of describing universal grieve and just in this context the topos black/blue sea (црно/сиње море) appears. Structural stability of the formula which is demonstrated through the texts written up in different times, bonded up with its syntactic shuttering as entire syntagmatic unit, semantic determination of which depends upon that verbal object given in the negative form by what immensity meaning of hyperbola is reached up, another words inability to count, describe, lame, glorify the dead: Да ј’ хартија као поље, А мастило као море, Не бих могла описати, Ни набројат све подвиге. If the paper was as the field, And the ink was as the sea, I could not express Nor enumerate all feats. [Мартиновић: 1960, 465]; *** Da j’ murećep sinje more, Da je pero vita jela, Da je papir velje polje, Bih sve more potrošila, A još ne bih tužnu žalost Pobrojila! If the ink-pot was the black sea, If the pen was the high fir, If the paper was the wide field, I should spend the whole sea, But could not enumerate All griefs and sorrows! [ZNŽO, 1964-42, 11]; *** Да је море плава боја, А хартија што је поље, Да је рука учевњака И не би ве побројио… If the sea were blue paint And the paper was as the field, If it was the skilful hand, It would not enumerate you… [СНТ, №63];

84 | Oksana Mykytenko *** Да је дивит сиње море А артија дуго поље, Десна рука писарева, Млада момка, Милована, Не бих јаде пописала… If the ink-pot was the dark sea And the paper was the wide field, If it was the scribe’s right hand, Young man’s Milovan’s right hand, I would not all griefs take dawn [СНТ, №48]; *** Да је карта сиво поље, А мастило сиње море, Мудра глава Милошева И Вајкова, Хитра рука писарева Једва би вас пописала А камоли ја кукала… If the letter was the grey field, And the ink was the dark sea, If there were Milosh And Wayko wise heads, The scribe’s fast hand Could hardly write you dawn, The more me, the wretch [РФ, 1959, 396].

Hyperbola of inexpressibility is the right name according to the formula, which was ordered in 1909 by one of the teachers of M. Parri – A. van Gennep. According to the determination of Gennep, the criteria of formulation of some expression has to be considered in the expecting level of realization when after certain word (or groups of words) has to appear another word or group of the words. The higher is this level, the higher is possibility of that before us is a higher-cliché text, in another words, formula [A.van Gennep: 1909, 13-14]. By this very expectation of the possible, epic topes is determined, which what might happen and the difference from place of mark is that it has no symbolic meaning and considers only the possibility of action, but the possibility of something that may happen almost is equal of the known. Uncertainty or better to say the wideness of this definition is neutralized by direct structural composition of the model and given formula is used as the most proper creative means. Space in traditional folk as a time has semantic and is sacralised value’s system, the main coordinates of which is life and death [СД ,450]. Concepts sea and field that

Topos “Black/Dark Sea” in the Formula of Inexpressibility in Serbian Folk Poetry | 85

are included in the archetypical viewing became the stereotypic motivation of different genres as well as typical constant models of folk topics. In the observed formula combination sea-field are obligatory structure elements, which surrounds the widest segment of generalizing (that belongs to the concept of nature) building up difference for its verity of components which relates semantics sphere of culture (мудра глава, десна/хитра рука, рука учевњака). Suitable union of nouns with constant common folk epithets blue-black sea and long/wide/plane field (сиње/црно (море), дуго/веље/ равно (поље)) blue-black are constant just the same for the ancient literature which gives right to debate about nonsense of the color here. In such way the researches of ancient Russ literature pointed up about constant colorist epithets, including some phraseological combinations like: blue sea, green meadows, yellow sands, black crow, etc., that in common union or “syncretic imagination” color has lost its sensitivity and because of that those epithets can be considered “neutral colorist characteristics” [Панченко: 1968, 11-12]. Nevertheless being more neutral and stable those folk epithets and other alike have some special symbolic meaning or describe abstracted express estimation. In particular analyses maid upon the material of Belarusian orders show that with a help of words combination: blue sea, clear field and etc. as “maximally endless” is made up an image of mythological center, and also the locus of “another world” is modeling as space continuum [Агапкина: 2002, 306]. Besides folk poetic by the uniting of those words compositions in measure of one text maximize the emphasis upon their negative semantic connotations, what finds bright confirmation based on the material of funeral laments. In laments adjective combination “black sea” corresponds properly to the general sounding detecting usual for the text politer of mourning where black is the dominant color of the text: Да је зала црно море, црној мене! Да је књига равно поље, рано браћо! Ја вас не бих искитила, китна браћо! If the hall was the black sea, me unfortunate! If the letter was the plane field, my wound my brothers! I could not sing your praises, my glorious brothers! [Караџић: 1972, 279].

Just in a southern-Slavic tradition black actualizes connotative connection with complaints, that is seen in Serbo-Croat language in the model of a noun “complaint” (црнина) and by that meaning of feature acquires additional language revelation. All the area, where the funeral ceremony is held, has to be marked in a black color as the symbol of sorrow for example: house, yard, clothes of the members, kerchiefs etc. Those events are insensibly recorded to the verbal text in which death is described as a wicked artist, who uses only one color…

86 | Oksana Mykytenko

In the funeral poetry of Serbian the wide use of formula is caused also by the specific of the space model function in the epic poetry, where only space model is build up not on the oppose relationships, but upon the equivalence (death=down=darkness=fire=water and etc.) and because of that space metaphors are becoming stable and almost perfect code medium, which correlates with myth poetic connotations of the ritual text. By that the formula as integral part of the text determines its communication measures in the scope of the performance. Considering that balance among tradition and individual creativeness a lot depends upon the ability of destabilization of internal text borders, which are the affair places of the formulation and originality of two oppositions of epic poetry [Детелић: 1992, 314], during the process of making up and composing of an epic text the highest creative liberty and art originality is reached up by that singer, who is maximally able to use the possibilities provided by the tradition and on the text level – its own structure. Understanding of the formula as the most important feature of the oral creativeness, which uses the formula as the main means of expression and creative design of the text [Pešić, Milošević-Đorđević: 1984, 85] depicts the same important role of formula either on the micro- and macro levels of the text, another words like in measures of the separate text and in the context of the epic tradition in general. Lyubomir Nenadovich in his travel notes “Letters from Italy”, remembering staying of P.Negosh in Italy in 1850-1851, brings up words of the Serbian ruler directed to the English lord. P.Negosh said after presenting him his portrait: ”When you’ll get back to the lavish London and will show this portrait to your friends, don’t tell them: this is a ruler of happy nation…Tell them: Serbian could won Turkish, but they can’t propitiate you, Christians.. We, Serbian have a song that says: even though the sea will turn up into ink, and sky – up into the white paper list, still we won’t be able to describe our sufferings. Because that is a quite small place for our grief… ” [Nenadović: 1907, 19-20]. By making a paraphrase of the folk song words, he used the metaphor of writing to express that, which can’t be expressed and that came to the national history as a tragedy of Kosovo. Serbian epic tradition is a custom of hymning Kosovo, which can be considered as the precedent text in folk discourse. Poetic tradition contributed to that this place would become holy for the national memory during centuries, would remain as a symbol of national fate, measure of self dedication, courage and belief. Kosovo became in the national minds not only temporary and space, but also moral group imperative. Each epic text includes – direct or indirect – the motive of Kosovo. About Kosovo allusion we can speak also on the level of poetic formula, when it is related to the glorification of the dead in a griever songs, as far as the task of the funeral text is to make up certain death up to the on all fours.

Topos “Black/Dark Sea” in the Formula of Inexpressibility in Serbian Folk Poetry | 87

The background of the rhetoric figure of inexpressibility which has had a wide international distribution over the centuries belongs to the book culture. As theological formula it is semantically united with God’s wisdom as logos, which is eternal. It states that if all the grass of the earth we5re pens, if the sea were ink, the sky parchment, and scribes as numerous as the grains of sand, even then the glories of heaven could not be fully expressed. This verse was subsequently to become popular as a folk hymn, sung during the religious revivals [James: 2005,21]. In the folk-poetical tradition of Europe it came on through the Byzantine tradition from canonized Old Testament texts, by the uniting of the features inherited from three ethnical religious groups: Romanic, Arabic and Judas [Vidaković-Petrov: 1985, 185]. Being widely used in the church literature step by step it came into the book tradition in a different interpretations and it was well known to the lots of educated people of its time and to the P. Negosh as well. Considerably late interpretation, which belongs to Negosh, differs by that in European literature tradition of XII-XIX there is no other example of formula implying for the expression of the national tragedy after 1389. Traditional formula, which was widely spread for the expression of the tragic fate of the Hebrew nation in Diaspora, becomes identical to the Serbian folk tradition, which points up to the parallels between Serbians (after Kosovo) and Hebrews(after ruining of the first temple), calling Serbia “new Israel”. Interpretation of the formula in European traditions can be divided on two main groups. To the first group belong those commentaries, which are related to the canonized religious ideas and viewing; to the second – commentaries from the sphere of the high life, among them the describing of the perfect woman, love, but also group feeling of historical-national suffering. Even though the subject of suffering found its place in some single traditions, central place is possessed by the lyrical processing of the formula. Lyrical-loving interpretation of the formula is dominant in lyrical folk poetry of Balkan nations and in the regions of western and eastern Mediterranean. There are its Rumanian, Albanian, Turkish, Greece and other variants. Serbian variant called “Love farewell” (“Любавный разстанакъ»), that Voock Karajych included in his book “National Serbian Song book” («Народна Србска Пјеснарица», 1815), certainly was wide-spread in that time [Караџић: І, 145-146]. This Serbian liric song by the metaphor of the flowers tells about the parting of two loving people and through their dialogue, in which the formula of the inability to describe the love-sufferings is used. Formula includes all three components of comparison: sky-list of paper; mountain-pen; sea-ink. Lexical specialties words of Turkish origin (мурећеп и калемови), lexical union лист артије (instead of regular expression in folk songs лист књиге or in paraphrase of Negosh лист књиге бијеле)

88 | Oksana Mykytenko

and also typical for the lyrics feeling of the love braising, as well as the metaphor of flowers indicates on the Turkish source of formula. Thus, in Serbian folk tradition the formula of inexpressibility founded incarnation in loving lyrics as well as in funeral laments of expressiveness of historic-epical sounding. During variety of the other components of the formula, ‘the sea topos’ reveals to be the most stable and it is found in all textual interpretations, when instead of usual present in lyrics comparison sky – sheet of paper and in funeral laments step by step appears comparison field – sheet of paper, where the field has connotations with Kosovo’s epic field and by that semantically leaving the formula in the side of infinity of human being.

LITERATURE: Агапкина 2002 – Агапкина, Т.А. Эпитет в белорусских лечебных заговорах: функции и семантика // Признаковое пространство культуры. – Москва, 2002. – С. 301337 (Agapkina, Tat’jana Alekseevna. „Epitet v belorusskih lechebnyh zagovorah: funkcii i semantika”. In: Priznakovoe prostranstvo kul’tury, ed. Svetlana M. Tolstaja. Moskva: Indrik, 2002. 301-337). Бицевски 1995 – Бицевски, Т. Македонски народни песни од Леринско. – Скопје, 1995. – 231 с. (Bicevski, Trpko. Makedonski narodni pesni od Lerinsko. Skopje: Institut za folklor „Marko Cepenkov”, 1995). Бован 1990 – Бован, В. Народна книжевност. – Приштина, 1990. – 287 с. (Bovan, Vladimir. Narodna književnost. Priština: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva SAP Kosova, 1990). Vidakovic-Petrov 1985 – Vidakovic-Petrov, Krinka. Istorija jedne retoričke formule // Књижевна историја, XVIII, 67-68. – Београд, 1985. – C. 183-206 (Vidaković-Petrov, Krinka. „Istorija jedne retoričke forule”. Književna istorija 18, nos. 67-68 (1985): 183-206). Гацак 1997 – Гацак, В.М. Текстологическое постижение многомерности фольклора // Современная текстология: теория и практика. – Москва, 1997. – С.103-112 (Gacak, Viktor M. „Tekstologicheskoe postizhenie mnogomernosti fol’klora”. In: Sovremennaja tekstologija: teorija i praktika. Moskva: Nasledie, 1997. 103-112). Данченкова 2002 – Данченкова, Н.Ю. Причитания. Проблема статуса жарна и формы традиционного интонирования // Петр Григорьевич Богатырев. Воспоминания. Документы. Статьи. – Санкт-Петербург, 2002. – С.187-207 (Danchenkova, Natalija J. „Prichitanija. Problema statusa zharna i formy tradicionnogo intonirovanija”. In: Vospominanija. Dokumenty. Stat’i, ed. Petr G. Bogatyrev. SanktPeterburg: Aletejja, 2002. 187-207).

Topos “Black/Dark Sea” in the Formula of Inexpressibility in Serbian Folk Poetry | 89 Детелић 1992 – Детелић, Мирјана. Митски простор и епика. – Београд, 1992. – 344 с. (Detelić, Mirjana. Mitski prostor i epika. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1992). Gennep 1908 – Gennep, Arnold van. La Question d’Homere. Paris: Mercure de France, 1909. James 2005 – James, E Wyn. “If all the sky were parchmen”, paper presented at the 35th International Ballad Conference, Kyiv, 6-11 July 2005. Караџић 1972 – Караџић, Вук Стеф. Етнографски списи. – Сабрана дела Вука Караџића. – Књ. XVII. – Просвета, Београд, 1972. – 682 с. (Karadžić, Vuk Stef. Etnografski spisi. Vol 17 of Sabrana dela. Beograd: Prosveta, 1972). Караџић 1814 – Караџић, Вук Стеф. Пjеснарица. 1814-1815. – Сабрана дела Вука Караџића. Књ. I.- Просвета, Београд, 1965. – 480 с. (Karadžić, Vuk Stef. Pjesnarica. 1814-1815. Vol. 1 of Sabrana dela Vuka Karadžića. Beograd: Prosveta, 1965). Кравцов 1985 – Кравцов, Н.И. Сербохорватский эпос. – Москва, 1985. – 356 с. (Kravcov, Nikolaj I. Serbohorvatskij èpos. Moskva: Nauka, 1985). Lakoff 1993 – Lakoff, George. “The Contemporary Theory of Metaphor”. Metaphor and Thought 2 (1993): 202-251. Мартиновић 1960 – Мартиновић, Н.С. Мjесто тужбалице у фолклору Народне револуциjе и Ослободилачког рата // Зборник радова САН, LXVIII. – Етногр. Инст., књ.3. – Београд, 1960. – С.463-476 (Martinović, Niko S. „Mjesto tužbalice u folkloru Narodne revolucije i Oslobodilačkog rata”. Zbornik radova SAN 68 (1960): 463-476). Милошевић-Ђорђевић 2002 – Милошевић-Ђорђевић, Н. Казивати редом. – Београд, 2002. – 160 с. (Milošević-Đorđević, Nada. Kazivati redom. Beograd: Rad, 2002). Невская 1990 – Невская, Л.Г. Молчание как атрибут сферы смерти // Мир звучащий и молчащий. Семиотика звука и речи в традиционной культуре славян. – Москва, 1999. – С.123-134 (Nevskaja, Lidija G. „Molchanie kak atribut sfery smerti”. In: Mir zvuchashhij i molchashhij. Semiotika zvuka i rechi v tradicionnoj kul’ture slavjan, ed. Svetlana M. Tolstaja. Moskva: Indrik, 1999. 123-134). Ненадовић 1907 – Ненадовић, Љ. Писма из Италиjе. – Београд, 1907. – 149 s. (Nenadović, Ljubomir P. Pisma iz Italije. Beograd: Srpska književna zadruga, 1907). Панченко 1968 – Панченко, А. М. О цвете в древней литературе славян // Труды Отдела древнерусской литературы. Т. 23. Литературные связи древних славян. – Л., 1968. – С.3-15 (Panchenko, Aleksandr M. „O cvete v drevnej literature slavjan”. In Literaturnye svjazi drevnih slavjan. Vol. 23 of Trudy Otdela drevnerusskoj literatury, ed. Dmitrij Lihachjov. Leningrad: Nauka, 1968. 3-15). Pešić, Milošević-Đorđević 1984 – Pešić, Radmila, i Nada Milošević-Đorđević. Narodna književnost. Beograd: Vuk Karadžić, 1984. РФ 1959 – Русский фольклор. –  Т. IV (ответственный редактор А.М. Астахова). - Академия наук СССР - Институт русской литературы (Пушкинский Дом). - Москва-Ленинград: Изд-во АН СССР, 1959 (Russkij fol’klor. Vol. 4, ed. Anna M. Astahova. Moskva – Leningrad: Akademija nauk SSSR - Institut russkoj literatury, 1959).

90 | Oksana Mykytenko СД 1995 – Славянские древности. Этнолингвистический словарь под редакцией Н. И. Толстого. Том 1. А-Г. – Москва, 105. – 577 с. (Slavjanskie drevnosti. Ètnolingvisticheskij slovar’. Vol. 1: A-G, ed. Nikita I. Tolstoj. Moskva: Mezhdunarodnye otnosheniјa, 1995). СНТ – Српске народне тужбалице из збирке Новице Шаулића. – Књ. 1. – св. 1. – Београд, 1929 – 336 с. (Šaulić, Novica. Srpske narodne tužbalice. Beograd: Narodna misao, 1929). Степанов 1997 – Степанов, Ю. С. Константы: словарь русской культуры. – Москва, 1997. – 824 с. (Stepanov, Jurij S. Konstanty: slovar’ russkoj kul’tury. Moskva: Jazyki russkoj kul’tury, 1997). Цивьян 1990 – Цивьн, Т. В. Лингвистические основы балканской модели мира. – Москва, 1990. – 207 с. (Civ’jan, Tat’jana V. Lingvisticheskie osnovy balkanskoj modeli mira. Moskva: Nauka, 1990). ZNŽO 1964 – Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slovena. Zagreb: JAZU, 1964. Оксана Микитенко

ТОПОС СИЊЕГ МОРА У ФОРМУЛИ НЕИЗМЕРНОСТИ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ Сажетак: У овом тексту ауторка се бави погребним оплакивањима у српској и црногорској традицији обредних тужбалица које откривају дубину значења обреда прелаза и одражавају специфичности фолклорне поетике и њеног симболичког система. Пре свега је реч о песничкој хиперболи васељенске боли, као једном од најчешће коришћених средстава усмених уметничких остварења које се претворило у етно-поетску константу у традицији поменутих обредних тужбалица и народних балада. Наиме, то је традиционална усмена формула са обележеним просторним одредницама у којој певач казује о својој немогућности да наведе имена оних који су погинули и борби и да их оплаче како доликује. Он зато такву немогућност упоређује са морем претвореним у мастило, небом претвореним у папир и са четинаром преобраћеним у перо. Као један од најстереотипнијих блокова имповизованог текста састављеног за време усменог извођења, ова формула истовремено има своју историјску и књижевну конотацију назначену у путопису Писма из Италије Љубомира Ненадовића. Тако, формула о се анализира као етно-поетички модел и као модел концептуалног језичког система. Кључне речи: топос „сињег мора”, формула неизмерности, концептуална метафора, српска погребна оплакивања, тужбалице, народне баладе

Received 19.01.2014 / Accepted 15.04.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 91-118.

91 UDC 940.547(=861/=866)(430)”1941/1945” UDC 821.163.41-92 Оригинални научни рад

Dr Lilianna Miodońska-Rączka1 Akademia Techniczno-Humanistyczna w Bielsku-Białej Katedra Studiów Środkowoeuropejskich Polska

PRZEJAWY ŻYCIA KULTURALNEGO WŚRÓD JEŃCÓW KRÓLEWSKIEJ ARMII JUGOSŁOWIAŃSKIEJ W NIEMIECKICH OBOZACH JENIECKICH (W OPARCIU O PRASĘ OBOZOWĄ) Streszczenie: Problematyka dotycząca jeńców wojennych zarówno w trakcie I, jak i II wojny światowej została zepchnięta na margines w okresie socjalistycznej Jugosławii. Jednak w ostatnim okresie temat powraca. Ukazujące się publikacje pozwalają uzyskać coraz obszerniejszą wiedzę. Dostarczają jej zwłaszcza opracowania sporządzonych w okresie niewoli zapisków czy wręcz gotowych tekstów, umożliwiających pełną rekonstrukcję faktów oraz identyfikację osób. Jednak szczególną uwagę badaczy tego fragmentu historii II wojny światowej skupia ukazująca się w poszczególnych obozach prasa, której lektura ułatwia odtworzenie obozowej codzienności. Wskazuje nie tylko na kwestie bytowe, z którymi musieli się konfrontować jeńcy, ale również pozwala zorientować się w ich nastrojach politycznych i ocenie sytuacji w odległym kraju. Ponadto, można na jej podstawie uzyskać moc informacji dotyczących intensywnie rozwijającego się w tak z pozoru niesprzyjających warunkach życia kulturalnego. Słowa kluczowe: II wojna światowa, obozy jenieckie, obozowa prasa, życie kulturalne

1

[email protected] (Lilianna Miodońska-Rączka, University of Bielsko-Biała, Department of Central European Studies, Poland)

92 | Lilianna Miodońska-Rączka

МАНИФЕСТАЦИЈЕ КУЛТУРНОГ ЖИВОТА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У НЕМАЧКИМ ЛОГОРИМА (НА ОСНОВУ ЛОГОРСКЕ ШТАМПЕ) Сажетак: Питања која се односе на ратне заробљенике из оба светска рата била су маргинализована у периоду социјалистичке Југославије. Међутим, у последње време, ова проблематика се изнова истражује, о чему сведочи и већи број научних публикација. Међу њима су посебно драгоцене оне које презентују рукописне списе и штампу насталу за време заробљеништва будући да они омогућавају потпуну реконструкцију догађаја и идентификацију заробљеника. Пажња истраживача који су проучавали овај аспект Другог светског рата се фокусира на листове који су излазили у различитим логорима, чијом анализом се омогућава боља реконструкција свакодневног живота у логорима. На тај начин се указује не само на животна питања са којима су се заробљеници суочавали, него и на њихова политичка расположења и процене ситуације у матичним земљама. Уз то, логорска штампа и рукописне публикације пружају обиље информација о културном животу који се интензивно развијао у суровим условима. Кључне речи: Други светски рат, логори за ратне заробљенике, штампа у заробљеничким логорима, културни живот

„Wojna kwietniowa” – jak nazwano działania zbrojne rozpoczęte agresją Niemiec hitlerowskich w dniu 6 kwietnia 1941 r. na Królestwo Jugosławii – trwała bardzo krótko. Zmasowanym nalotom Luftwaffe towarzyszyły na lądzie jednostki 12 Armii niemieckiej dowodzonej przez feldmarszałka Wilhelma Lista, które zaatakowały z terytorium Bułgarii oraz Rumunii, zaś 2 Armia niemiecka wkroczyła na teren Jugosławii przez Austrię i Węgry. Nieprzygotowany do wojny kraj uległ Hitlerowi w ciągu zaledwie kilku dni, gdyż już 12 kwietnia poddał się Belgrad, a pięć dni później została podpisana ostateczna kapitulacja. Pierwsze informacje dotyczące jugosłowiańskich jeńców wojennych pochodzą z Dziennika Wojennego 12 Armii dla roku 1941, której oddziały w bitwach w okolicach Štipu i Kumanova wzięły do niewoli około 600 żołnierzy Królewskiej armii.2 Ostatecznie w wyniku krótkotrwałych kwietniowych walk Niemcy wzięli do niewo-

2

S. Milošević, Prisloničani – ratni zarobljenici u Nemačkoj 1941-1945. Čačak 2006, s. 8.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 93 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

li 337.864 żołnierzy oraz 6.298 oficerów.3 Byli oni systematycznie transportowani do obozów jenieckich w Niemczech od kwietnia do końca czerwca 1941 r., często najpierw z czasowym pobytem na terenie Włoch. W samej Rzeszy było wiele obozów, wśród których najbardziej popularne to Oflagi oraz Stalagi. Pierwsze z nich były przeznaczone wyłącznie dla oficerów, drugie zaś dla szeregowców oraz podoficerów. Pozostałe to Luftlagi i Marlagi, w których umieszczano jeńców w zależności od przynależności do formacji wojskowej (lotnictwa bądź marynarki) oraz stopnia wojskowego. Bardzo często jeńcy ze Stalagów byli transportowani do obozów pracy typu Arbeitskommando, których więźniowie pracowali w przemyśle lub też w gospodarstwach rolnych. Należy podkreślić, że hitlerowskie Niemcy, prowadząc wojnę totalną, zaangażowały w nią cały swój potencjał. Zdolni do służby wojskowej mężczyźni walczyli na froncie, zaś zaplecze pracujące głównie na potrzeby wojska, ale także zapewniające sprawne funkcjonowanie państwa, bazowało w dużej mierze na przymusowej pracy milionów więźniów obozów koncentracyjnych jak również jeńców wojennych oraz wywiezionych z podbitych krajów na roboty ludzi zdolnych do ciężkiej pracy fizycznej. W odróżnieniu od innych, życie jeńców regulowały głównie konwencje genewskie, które gwarantowały minimum praw, jakie przysługiwały im w tych niezwykłych okolicznościach. Należy podkreślić, że na ich podstawie oficerowie byli zwolnieni z obowiązku pracy, a ponieważ w ich gronie znajdowali się liczni rezerwiści (…)mahom intelektualci. (…)Vreme u žicama logora koristili su i za stručne, naučne, muzičke, glumačke i druge aktivnosti.4

1. Stanowisko rządu gen. Milana Nedicia wobec zagadnienia jeńców wojennych Królewskiej armii Okupowane terytorium byłego Królestwa Jugosławii podzieliło los innych, wcześniej zajętych przez armię niemiecką państw, wraz z którą na podbite terytoria wkroczył zaprowadzony terrorem nowy niemiecki ład. Kraj został podzielony na sześć stref okupacyjnych, z których jedna, obejmująca Serbię z Banatem, stanowiła strefę niemiecką. Ogólny chaos spowodowany wybuchem działań wojennych i

3

Kraljevina Jugoslavija u aprilskom ratu 1941. www.istorija-jugoslavije.online-talk.net/t183-kraljevina-jug (2014-01-13). 4

V. Momčilović, Iz života ratnih zarobljenika u nemačkim logorima 1941-1945. [w:] Godišnjak 1991, Istorijski muzej Vojvodine, s. 78.

94 | Lilianna Miodońska-Rączka

szybką kapitulacją został niebawem przez okupanta opanowany, do czego przyczynił się ustanowiony w oparciu o istniejące zaplecze administracyjne zarząd wojskowy. Niemcy zaproponowali byłym politykom jugosłowiańskim misję utworzenia władzy cywilnej, czego rezultatem było powołanie już 30 kwietnia 1941 r. rządu komisarycznego Milana Aćimovicia. Jednak dalszy rozwój wypadków został uwarunkowany sytuacją międzynarodową i atakiem Hitlera na Związek Radziecki. Skutkiem pośrednim na gruncie byłej Jugosławii stał się wybuch powstania narodowo-wyzwoleńczego, do którego wezwała Komunistyczna Partia Jugosławii. Nasilające się akcje oddziałów partyzanckich sparaliżowały pracę rządu, a okupant stanął wobec konieczności ustosunkowania się do aktualnych wydarzeń i obrania nowego kursu polityki wobec Serbów. Ostatecznie, w miejsce dotychczasowego rządu komisarycznego został powołany 29 sierpnia 1941 r. Rząd Ocalenia Narodowego, na którego czele stanął gen. Milan Nedić – człowiek o dużym autorytecie, zajmujący eksponowane stanowiska w przedwojennej armii. Oprócz prestiżu oficera Królewskiej armii, Nedić, będący reprezentantem przedwojennej klasy średniej, nie wyobrażał sobie współpracy z komunistami, których idee pozostawały w całkowitej sprzeczności z wyznawanymi przez niego poglądami. Obok wyzwolenia kraju stawiali sobie oni za cel przeprowadzenie rewolucji socjalistycznej, a przyszłe państwo miało być federacyjną wspólnotą narodów i opierać swą politykę na ideach jugosłowiaństwa i internacjonalizmu. Generał zaś forsował patriotyczną ideę Wielkiej Serbii, w której główną rolę miały odgrywać młode generacje, nieskażone ideą jugosłowianizmu, a polityczną przyszłość kraju opierał na przyjaźni i współpracy z Rzeszą niemiecką. Stojąc na czele rządu o niezwykle ograniczonych kompetencjach, pozostającego pod nieustannym niemieckim nadzorem, Nedić starał się wspierać naród wśród trwającej zawieruchy wojennej, surowych represji, codziennej biedy i prozaicznej walki o przetrwanie. Odzwierciedlenie ówczesnej sytuacji na ziemiach serbskich można odnaleźć w niezwykle obiektywnych pamiętnikach jednego z okupantów – Hermanna Neubachera – pełniącego od roku 1943 funkcję pełnomocnego ministra przy wojskowym komendancie Serbii: Položaj Srba bio je sledeći: u Hrvatskoj smo bili svedoci uništavanja Srba; u srpskim krajevima koji su bili okupirani, imali smo streljanja talaca i paljenje sela; na Kosovu i Metohiji proterivali su Srbe; u delovima Srbije, koje su okupirali bugarske trupe, na dnevnom redu bila su ubijanja Srba i silovanja, a ubijanja Srba događala su se i u krajevima koja su pripadala Mađarskoj. Šta je u toj situaciji mogao da uradi Nedić? Niemiecką politykę w stosunku do Serbii skomentował: (...)u središte mog političkog planiranja postavio sam cilj da se okonča sa dosadašnjom nemačkom politikom prema Srbiji, po kojoj je Srbija bila dežurni krivac za sve probleme na Balkanu. Relacjonując zaś swoją rozmowę na temat Serbii z Hitlerem, przytoczył jej przebieg w następujących słowach: Hitler je imao sledeće mišljenje: „Ne smemo nikada da dopustimo da na Balka-

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 95 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

nu postane jedan narod suviše moćan, koji je svestan svoje političke misije i istorijske uloge. Upravo su Srbi taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a poseduju i krupne, ambiciozne ciljeve, koji čak idu do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe, jer jedan takav narod, u njihovim nastojanjima i ambicijama, naročito ja, ne mogu da ohrabrim i podržim“. Nieco dalej Neubacher dodaje: Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca, koji polako izumiru, a koji je od 1914. godine u sebi nosio antisrpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata. Srbi su za njega: bombaši, ubice kraljeva, zaverenici, pučisti i krivci za svetske požare i evropske ratove. Ovo su sve bile uobičajene titule, koje su Srbi stekli u austro-ugarskim krugovima.5 Takie nastawienie okupanta pozwala lepiej zrozumieć położenie, w jakim znalazł się Rząd Ocalenia Narodowego, a deklarowane poparcie dla Rzeszy niemieckiej w niczym nie ułatwiało mu zadania. Po latach zaś zwycięzcy okazali się bezwzględni w ocenach gen. M. Nedicia i jego współpracowników, określając ich z całą bezwzględnością mianem kolaborantów, quislingowców, dewaluując wszelkie zasługi, które gabinet ten poza wszelką wątpliwością posiadał. Jednym z zagadnień poruszanych częstokroć przez szefa rządu była kwestia jeńców wojennych, których wsparł zinstytucjonalizowaną pomocą zaraz po objęciu stanowiska premiera. Już pod koniec 1941 r. rozpoczęła się akcja masowego słania paczek, zwłaszcza żywnościowych, do obozów jenieckich na terenie Rzeszy. Równocześnie Nedić domagał się od Niemców poprawy warunków bytowych jeńców, sugerując zwolnienie ich części, by mogli wesprzeć serbskie siły zbrojne stojące na straży ładu i porządku publicznego. Pomoc materialna pochodziła z dwóch źródeł: jednym był Serbski Czerwony Krzyż (Srpsko društvo Crvenog krsta)6, drugim – rodziny wziętych do niewoli żołnierzy. To jednak wymagało specjalnego zezwolenia ze strony okupanta: I za ovo pitanje bilo je potrebno da Nedić uporno intervenira, jer se opunomoćenik za privredu Nojhauzen dugo tome opirao, govoreći da se time smanjuju životne namirnice Srbije. Najzad kada je dobijena dozvola da se paketi mogu slati, Nemci su uveli kontrolu i počeli da otvaraju pošiljke i skoro u svakoj su nalazili kantice sa mašću, slaninu, suve kobasice, pršutu, šunke, sve ono u čemu su Nemci u Nemačkoj u najvećoj meri oskudevali i što skoro nikako nisu mogli da izvuku iz Srbije, osim kada su trupe za vreme kaznenih ekspedicija pljačkale za svoj sopstveni račun sela.7 5

Srbi u memoarima Hermana Nojbahera, priredio N. Živković, Beograd 2007, s. 72-84.

6

N. Živković, Ratna šteta koju je Nemačka učinila Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, Beograd 1975, s. 148.

7

S. Krakov, General Milan Nedić, II, Minhen 1968, s. 314. cyt za: Formiranje Nedićeve „Vlade narodnog spasa” i njeno delovanje do administrativne podele Srbije (26.12.1941.). www.znaci.net/00001/154_3.pdf (2014-01-14).

96 | Lilianna Miodońska-Rączka

Nedić naciskał Niemców w kwestii wypełnienia zobowiązania dotyczącego zwolnienia 50.000 jeńców, czego jednak nie udało mu się wyegzekwować. Już pod koniec lutego 1942 r. do kraju zaczęli wracać w małych grupach głównie chorzy lub ranni jeńcy. Dopiero w marcu 1942 r. dotarła pierwsza grupa 400 oficerów, w której znalazł się m. in. brat M. Nedicia, również gen. armii, Milutin Nedić.8 Kolejne zwolnienia następowały sukcesywnie w późniejszym okresie. Wydarzenia polityczne na ziemiach serbskich pod niemiecką okupacją odbijały się echem wśród wziętych do niewoli żołnierzy. W związku z tym początkiem listopada 1941 r. z polecenia szefa rządu udał się do Niemiec Milan Aćimović, którego zadaniem był kontakt z jeńcami w poszczególnych obozach oraz wyjaśnienie im sytuacji, w jakiej znalazł się kraj, a przede wszystkim powodów, które zdecydowały o sformowaniu Rządu Ocalenia Narodowego i objęciu władzy przez gen. M. Nedicia. Wysłannik wywiązał się z powierzonego mu zdania, organizując podpisanie 15 listopada 1941 r. Izjave oficira u logoru Nirnbergu – o podršci generalu Nediću, znanej jako Nirnberška izjava lub Nirnberška deklaracija.9 Została ona opracowana w Belgradzie, a zredagowana w Norymberdze przez gen. Danilo Kalafatovicia oraz Milutina Nedicia. Wprawdzie większość jeńców stanęła po stronie nowych serbskich władz, niemniej jednak dokument ten z całą wyrazistością uwidocznił rozłam w szeregach serbskiego korpusu oficerskiego, a Aćimović komentował po powrocie, że (...)većina generala je odbila poziv da se vrati u Srbiju, smatrajući da njima ne mogu komandovati „ni general Nedić, ni Draža Mihajlović“.10 Część oficerów zdecydowanie opowiedziała się za nową formacją ideową, którą był ruch komunistyczny reprezentowany przez 8

B. B. Dimitrijević, Vojska Nedićeve Srbije, Beograd 2011, s. 313.

9

Formiranje Nedićeve „Vlade narodnog spasa” i njeno delovanje do administrativne podele Srbije (26.12.1941.). www.znaci.net/00001/154_3.pdf (2014-01-14), s. 193. Oto niektóre fragmenty tekstu Deklaracije: 1) S najvećom odlučnošću osuđujemo komunističke izrode, kao i one zabludele i zavedene pojedince, koji su im se pridružili i njihovu izdajničku akciju na uništenju srpskog naroda i njegove budućnosti. Na njih će pasti prokletstvo naroda. 2) Sa osećanjem duboke odvratnosti osuđujemo one strane propagande koje za račun egoističnih ciljeva, svojom podmuklom akcijom produžavaju da guraju naš narod u propast, bezočno iskorišćavaju njegovu čestitost, lakovernost i naivnost. 3) Pozivamo ceo narod u Srbiji, da se složno kao jedan čovek svrsta uz vladu g. đenerala Nedića; da je odlučno pomogne u borbi protiv komunističke nemani i o uvođenju mira, reda i rada u zemlji, i da podlim podbadačima raznih varalaša stranih radija ne poklanja nikakvu veru. (...)Stavljamo se na raspoloženje vladi g. đenerala Nedića da i svojim ličnim učešćem pomognemo njenu akciju na čišćenju komunističke nemani i povraćanju mira i reda u našoj napaćenoj zemlji, da bi sa što manje novih potresa i žrtava sačekali kraj ovog rata i obezbedili sebi pravedno mesto u međunarodnoj zajednici. Molimo stoga vladu g. đenerala Nedića da na nas računa u svakom radu i u koliko bi nadležne nemačke vlasti odobrile, gotovi smo da u potrebnom broju pođemo u Srbiju i svojim učešćem doprinesemo da se red povrati za najkraće vreme – pa makar potom bili ponovo vraćeni u zarobljenički logor, pošto za ovaj rad i službu svome narodu ne želimo nikakvu ličnu korist i nagradu. 10

B. B. Dimitrijević, Vojska Nedićeve Srbije, Beograd 2011, s. 312.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 97 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

odziały Tity, prowadzące z hitlerowskim najeźdźcą bezpardonową walkę narodowo-wyzwoleńczą. Sem nekoliko izuzetaka, niko od istaknutih predratnih komandanta nije bio voljan da se vrati u Srbiju i pomogne nacionalne snage, ali su zato sa žarom istrajavali u logorskim sukobima i podelama do kraja rata.11

2. Obozowa prasa O ile problematyka dotycząca jeńców wojennych zarówno w trakcie I, jak i II wojny światowej została zepchnięta na margines w okresie socjalistycznej Jugosławii, to w ostatnim okresie stała się obecna i w oparciu o ukazujące się publikacje umożliwia uzyskanie na ten temat coraz obszerniejszej wiedzy. Dostarczają jej zwłaszcza opracowania sporządzonych w okresie niewoli zapisków czy wręcz gotowych tekstów, pozwalających na pełną rekonstrukcję osób i faktów12, jak we wspomnieniach Dragoljuba Ostojicia, który opisał swój wojenny exodus szlakiem włoskich i niemieckich obozów jenieckich czy też stanowią efekt późniejszych badań prowadzonych przez poszczególne placówki naukowe zajmujące się tą tematyką.13 Jednak szczególną uwagę badaczy tego fragmentu historii II wojny światowej skupia ukazująca się w poszczególnych obozach prasa. Jej lektura pozwala w dużym stopniu na odtworzenie obozowej codzienności, wskazuje na codzienne kwestie bytowe, z którymi przyszło się konfrontować jeńcom, ale również pozwala zorientować się w nastrojach politycznych i ocenie sytuacji w odległym kraju. Ponadto, można na jej podstawie uzyskać moc informacji dotyczących także życia kulturalnego, które wbrew wszelkim oczekiwaniom kwitło również w tak z pozoru niesprzyjających warunkach. Należy podkreślić, że zwłaszcza Oflagi gromadziły ludzi wykształconych, z których wielu to prawdziwe osobowości przedwojennego świata kultury, nauki i sztu11

Ibidem, s. 313.

12

D. Ostojić, Humor gladnih, Jugoslovenski oficiri u italijanskom i nemačkom zarobljeništvu 1941-1945. Novi Sad 1991. 13 Zob. S. Milošević, Prisloničani – ratni zarobljenici u Nemačkoj 1941-1945. Čačak 2006, s. 5.: Recenzija: Rukopis „Prisloničani – ratni zarobljenici u Nemačkoj 1941-1945” (…) je napisao dr Slobodan Milošević, savetnik Instituta za savremenu istoriju, koju je duže vreme proučavao i pisao o ratnim zarobljenicima Vojske Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj i bio je jedan od retkih istoričara koji se bavio tim pitanjem. Iz tog obimnog naučnog projekta izdvojio je i posebno obradio ratne zarobljenike iz rodnog sela Prislonice kod Čačka, njih 70 na broju, koje je lično poznavao. Rad je pisan na osnovu arhivskih izvora iz arhivskih ustanova u Beogradu, zatim iz Crvenog krsta Jugoslavije – Službe traženja, arhiva Narodne banke Jugoslavije i matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih u Mesnoj kancelariji Prislonica, kao i na osnovu sećanja ratnih zarobljenika prikupljenih osamdesetih godina prošlog veka.

98 | Lilianna Miodońska-Rączka

ki. Pisząc o funkcjonowaniu bardzo silnej organizacji partyjnej w jednym z największych obozów jenieckich w Osnabrück Aleksander Pejović zaznacza: Redovi partijaca i književnika levo orijentisanih naročito su ojačali maja 1942 godine, kada su u Osnabrik, kao u sabirni logor, stigli zarobljenici i iz nekih drugih logora. Na okupu su se našli politički i književni radnici: Nikola Milanović, Pera Ivković, Nikola Milićević, Slobodan Ćirić, Milenko Filipović, Nikola Vujanović, Simo Karaoglanović, Mile Vitorović, Dejan Lapčević, Miloš-Miša Carević, Boško Babović, Oto Bihalji-Merin, Stanislav Vinaver, Arpad Lebl i drugi.14

Trudno się dziwić takiej orientacji politycznej wielu intelektualistów związanych z przedwojennymi kręgami literackimi. Wszak bardzo burzliwy w historii pierwszego państwa jugosłowiańskiego okres międzywojenny charakteryzował się narastaniem radykalizacji nastrojów społecznych, co wiązało się z intensywnym rozwojem ruchu robotniczego i komunistycznego. Taka sytuacja społeczna znalazła swe odzwierciedlenie w literaturze, w której wyraźnie wyodrębniły się trzy kierunki literackie: bardzo zróżnicowany wewnętrznie ekspresjonizm, nadrealizm oraz literatura socjalna. Najwyrazistszym na gruncie serbskim okazał się nadrealizm, który równocześnie stanowił początek przeobrażeń serbskiej literackiej awangardy i próbę powiązania rewolucji poetyckiej z rewolucją społeczną, by ostatecznie włączyć się w jej służbę. W swej późniejsze fazie nadrealizm ewoluował w kierunku marksizmu i ruchu komunistycznego. Ponadto już w latach dwudziestych pojawił się wśród lewicowo zorientowanych pisarzy nowy ruch, stanowiący przeciwieństwo awangardy, który w początkowej fazie zyskał nazwę literatury socjalnej, w późniejszym zaś okresie – nowego realizmu. Filozoficzną podstawę jego poetyki stanowił materializm dialektyczny oraz marksistowski pogląd na rozwój społeczeństwa. Sztuka miała być zaangażowana w walkę klasy robotniczej i wszystkich postępowych sił w rewolucyjną przemianę społeczeństwa, a twórca miał być w tej walce aktywnym bojownikiem. Co charakterystyczne, oprócz literatów program ten został także przyjęty przez krytyków literackich, wśród których pojawiło się wiele wybitnych postaci. Trudno się zatem dziwić radykalizacji nastrojów również wśród wziętych do niewoli jeńców. Podpisanie Deklaracji norymberskiej jeszcze bardziej zaostrzyło różnice ideologiczne w środowisku jenieckim. Sprzyjały temu docierające do obozów informacje o walce narodowo-wyzwoleńczej prowadzonej przez komunistyczne ugrupowanie Tity, które oprócz pierwszorzędnego celu, jakim miało być wyzwole-

14

A. Pejović, Uvod, Logorski jež, [Reprint izd.], Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1979, s.1.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 99 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

nie kraju z rąk okupanta, zakładało również przeprowadzenie rewolucji społecznej. Wszystko to decydowało o całkowitej akceptacji dla tego ugrupowania politycznego lewicowo zorientowanej grupy jugosłowiańskich oficerów. Wśród tak spolaryzowanej społeczności obozowej wielu z nich aktywnie włączyło się w organizowanie oporu przeciwko działaniom rządu M. Nedicia, o których jeńcy byli informowani m. in. docierającymi do obozów gazetami, ukazującymi się w okupowanej Serbii. Docierały tam Novo vreme i Obnova, a także Kolo. Reakcją na nie były pierwsze publikacje ukazujące się w rękopisie i rozrzucane wśród jeńców ispod ruke. Sve je počelo od usmenih novina i biltena (Dušan-Duda Timotijević i Milan Bogdanović) već od aprila i maja 1941. godine u prolaznim logorima. U osnabričkom logoru bilo je više rukopisnih publikacija, u tiražu od jednog do najviše deset primeraka; ispisivana su periodična glasila: „7“, „37“, „Vesnik“, „Kružok“, „Glasnik književne grupe“, „Farmaceutski glasnik“, „Glasnik ekonomista“, „Pozorišni almanah“, „Galama“, „Popara“, „Novo breme“ i „Logorski jež“ – i knjige: „Mi danas“, „Odabrane stranice“, „Naši logorski pesnici“ i „Stihovi Svete Musulina“. U logoru Barkenbrige (u Pomeraniji), u koji su krajem 1944. godine iz raznih logora, pa i iz osnabričkog, prebačeni zarobljenici „nepoželjni za logorske uprave“, dominantnu ulogu imao je „Dvanaesti čas“ (Simo Karaoglanović, Oto Bihalji-Merin, Dejan Lapčević, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević, Milan Bartoš i dr.). Prilikom prebacivanja iz logora Barkenbrige u logore Aleksisdorf i Falingbostel, „pod teškim uslovima pešačenja“, jugoslovenski oficiri su ispisivali „Bilten“. Docnije, kada su oslobođeni, u anglo-američkoj zoni u Zapdnoj Nemačkoj, oni su nastavili izradu ovakve vrste publikacija (bilteni, leci), kojima su pozivali bivše ratne zarobljenike da se vrate u domovinu. Najznačajniji listovi u to vreme, ali štampani u relativno velikim tiražima, bili su: „Nova Jugoslavija“ (Živan Mitrović, Radul Plazinić, Svetozar Radojčić, Marijan Filipović, Nikola Stavridis i dr.) i „Glas – oslobođenih ratnih zarobljenika“ (Simo Karaoglanović, Mile Vitorović, Pera Ivković, Vojin Guzina i dr.). Poslednja rukopisna publikacija „Bilten“ (Tihomir-Tića Marković) „izlazila“ je u vozu za Osijek, kojim su se ratni zarobljenici vraćali u zemlju.15

Po latach dzielących nas od tragicznego okresu II wojny światowej zachowało się kilka tytułów pism obozowych, które pozwalają zorientować się w ich charakterze, a także dostarczają wielu informacji na temat obozowego życia jugosłowiańskich jeńców wojennych.

15

A. Pejović, Uvod, Logorski jež, [Reprint izd.], Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1979, s.1.

100 | Lilianna Miodońska-Rączka

2.1. Rodoljub – List Kraljevskih oficira u logoru Osnabrück Eversheide Pismo zaczęło ukazywać się w roku 1945, w którym wyszły drukowane łacinką numery od 1 do 5, a jego publikację kontynuowano w roku 1946 – numery od 6 do 28/29 (łącznie). W pierwszym roku pojawiało się okresowo pod tą właśnie nazwą, z dopiskiem obok tytułu dotyczącym redakcji: Uredništvo i administracija u logoru Kraljevskih jugoslovenskih oficira, podoficira i vojnika. Osnabrück – Eversheide. Izlazi povremeno. W drugim roku zredukowano podtytuł, ograniczając go jedynie do Rodoljuba. Zmodyfikowano również notkę dotyczącą redakcji, która uzyskała postać: Uredništvo i administracija u jugoslovenskom logoru Osnabrück – Eversheide. Izlazi jedanput nedeljno. Zmieniony został także alfabet i zaczęto je drukować cyrylicą. Czasopismo to miało, przynajmniej w pierwszym roku swego istnienia, typowo promonarchistyczny charakter. 2.2. Srpski glasnik Srpski glasnik – Srbische Lagerzeitung/ für der Inhalt verantwortlich Kgf. Slavko Avakumović Nr. 26-534; natpisi i crteži Kgf. Ljubomir Živković Nr. 96515 – Hammerstein: Stalag II B. Pierwszy numer obozowej gazety ujrzał światło dzienne we wrześniu 1941 r., a ukazywał się stosunkowo długo, bo zamykał tytuł numer 9, opublikowany 1943 r. Pismo było wydawane w bardzo prymitywny sposób, gdyż drukowano je na powielaczu, stąd nierównomierne rozprowadzenie farby utrudniającej czytanie tekstu. Ciekawostką jest również to, że literom brak wszelkich znaków diakrytycznych, pominięto także zupełnie paginację. Program pisma został uszczegółowiony w czwartym jego numerze, w artykule wstępnym: Poruka Drugovima! U ovom broju našeg Srpskog glasnika hoćemo da vam kažemo nešto više nego ranije. Cilj naših lagerskih novina jeste da se međusobno obaveštavamo i ako smo jedni od drugih mnogo udaljeni. Mi koji smo zaposleni ovde u lageru, kod srpske administracije, i ako smo malobrojni a često preopterećeni velikim poslom, ne zaboravljamo na vas. Hoćemo da vam u koliko je to u našoj moći izađemo u susret sa svim sredstvima koja su nam stavljena na raspoloženje. Pored uputstva, koja smo vam već dali, u odnosu na pisanje pisama i drugo, mi smo vam već slali izvestan broj knjiga, a naročito priručnika za učenje nemačkog jezika, kako bi se lakše mogli snaći u položaju u kome se danas nalazite. Ovi priručnici verujemo da će vam poslužiti najkorisnije u najosnovnijim potrebama, da bi koliko toliko mogli se sporazumeti u zemlji čiji jezik do sada niste poznavali.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 101 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) Sem toga, naša je želja, da vam ovaj list donese moralnu podršku, što je za sve nas možda najvažnije, kako bi smo mogli lakše dočekati srećan povratak svojim kućama i korisno poslužiti našoj zajednici. Po tome, ceneći na koji način mi snosimo teškoću usled odvojenosti od naših milih i dragih, ceniće se jačina našeg duha i snage. Ne zaboravite da nas kod kuće očekuju, da im se vratimo zdravi, zdravoga duha, jasnom svešću i čistom savesti. To od nas traže naše porodice i naš narod. Potrudićemo se da budemo ovakvi na zadovoljstvo naših. I dalje u granicama mogućnosti mi ćemo vas i u buduće obaveštavati o stvarima za koje mislimo da su vama najpotrebnije, a u listu će biti mesta za obaveštenja za koje se pojedini drugovi iz komanda budu obraćali. Glavno je ne klonuti duhom. Za uredništvo: Kgf. V. Sajković – 98038 16

Uzupełnienie wiadomości na temat samego pisma zostały zawarte w pierwszym numerze otwierającym trzeci rok jego istnienia, który ukazał się z datą 15 stycznia 1943 r. Można w nim już zaobserwować zmiany dotyczące samego druku – pojawiły się czcionki ze znakami diakrytycznymi. W artykule wstępnym czytamy: Drugovima – čitaocima: Sa pojavom ovog broja „Srpski glasnik“ Stalaga II B ulazi u treću kalendarsku godinu svoga izlaženja, što je prilično dug rok za postojanje ovog lista, čijem se tako dugom održanju nismo mogli nadati. Počet kao ogranak francuskog logorskog lista „Optimist“ sa najnužnijim obaveštenjima na srpskom jeziku za srpske ratne zarobljenike, već posle trećeg broja počeo je samostalnu delatnost pod gornjim nazivom i sa širim obimom. Bez ikakvih pretenzija političke prirode, prvi i najglavniji cilj našeg lista jeste, da služi kao veza između lagera kao našeg komandnog i administrativnog centra i drugova po komandama prenoseći razna saopštenja od lagerske administracije, koja se tiču svih drugova po komandama i koja se na drugi način ne bi mogla najpogodnije preneti. (...) Drugi cilj našeg lista je u tome, da u vidu pisane srpske reči pruži svima drugovima izvesnu duhovnu razonodu i moralnu potporu u prilikama u kojima se nalazimo a sa time i na održanju naše nacionalne svesti. Mi žalimo što nam sredstva sa kojima raspolažemo ne dozvoljavaju da u tom pogledu razvijemo širu delatnost koju bi želeli, ali tešimo se time, da je i onoliko koliko se čini bolje nego da se ništa ne čini. (...) Treci cilj našeg lista je u tome, da radi na drugarskom zbližavanju svih nas u cilju da lakše podnesemo svoju sudbinu, kao i na našem moralnom usavršavanju i vaspitanju, 16

Srpski glasnik – Serbische Lagerzeitung, Broj 4, 1.05.1942 god., Hammerstein: Stalag II B.

102 | Lilianna Miodońska-Rączka

da poučeni teškim životnim iskustvima dovedemo u sklad naše postupke tako kako će biti najkorisniji nama svima i našoj zajednici. (...)17

Gazeta – zgodnie z założeniami – przynosiła bieżące informacje, dotyczące głównie kwestii bytowych jeńców. Zawierała wiele praktycznych rad, np. w jaki sposób wysyłać korespondencję, dokonywać opłat za przesyłki, również pieniężne, które były przesyłane z niewoli do rodzin w ojczyźnie itp. Za szczególnie interesującą należy uznać inicjatywę nauczania języka niemieckiego. W kolejnych numerach pojawiała się rubryka Wir Lernen Deutsch (Mi učimo nemački), a wraz z nią obrazkowy słownik, który obok starannie wykonanego rysunku danego przedmiotu zawierał jego niemiecką nazwę, pod spodem serbską, a niżej, w nawiasie, wymowę fonetyczną. Można się spodziewać, że dzięki takiemu opracowaniu, łatwiej było opanowywać obce słownictwo, jeśli jego przyswajanie odbywało się w korelacji z obrazem. Ponadto w bardzo przystępny sposób przekazane zostały podstawowe zasady niemieckiej fonetyki, co umożliwiało poprawne odtwarzanie tekstu. Lekcje kończyły się apelem: Na posao drugovi! Radom i dobrom voljom se da sve postići! (Kgf. Z. Bogosavljević – 96.701). Srpski glasnik relacjonował również ważne chwile z obozowego życia. Stąd informacje na temat Świąt Bożego Narodzenia zawarte w pierwszym jego numerze dla 1943 r., w których czytamy, że uroczystości były obchodzone wspólnie z jeńcami innych narodowości: z francuskimi, belgijskimi i polskimi gośćmi. Z tej okazji została urządzona impreza o charakterze kulturalno-artystycznym, podczas której w części muzycznej chór wykonał m. in. pieśni: Oj, Srbijo, Pij, mila, pij oraz Zavičaju mili moj przy akompaniamencie orkiestry tamburynów. Towarzyszyły im recytacje oraz opowiadania o charakterze satyrycznym. Koncert zakończyły serbskie kola oraz zabawa taneczna. Tu również został odczytany specjalnie na tę okoliczność napisany wiersz, którego autorem był pop Nikolić, a utwór został w całości wydrukowany, towarzysząc świątecznej relacji: Božić u ropstvu Moj Božićni dragi prazniče i mio – Da li ćeš mi biti opet što si bio! Da li će me grejat sunce neba moga, A dom blagosiljat’ ruka moga Boga! Hoće li još jednom moga svetog hrama, Pesma da zahori s toplim molitvama!

17

Ibidem, Broj 1, 15.01.1943 god.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 103 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) Da zabruji zvono s tvoga svetog krova, I kroz njeg’ da sine jedna sreća nova. Teška je tuđina, tuđi hleb je gorak, Ko da okov steže noge – svaki korak... Misao na tebe, iz sretnijih doba Pritiska i davi ko mrak crnog groba. Željan sam mog polja, ptica i lugova. Prijatelja starih, poznatih drugova... Stiska ruku njinih o prazniku svetom, – Devojaka, majki zakićenih cvetom... Moj dom dragi, roditelji stari, – cedaˆ Moje srce želi, oko tamo glega... Toplina mi njihna sad je iznad svega, A čistota srca belja i od snega... Rodi se i za nas, Sine Božji, Hriste! Naša su Ti srca spremna, duše čiste, – Uzdamo se u Te, Ti nas, Bože, vodi, – Pozdravljamo Te s nadom: „Hristos se rodi!“ Mihajlo Nikolić sveštenik 70362 18

Srpski glasnik informował również o istnieniu na terenie obozu biblioteki – Serbische Bücherei (Baracke N˚1), która zwracała się do czytelników z apelem, by czas wypożyczania książki nie przekraczał 20 dni w związku z ich małą ilością. Szczególnie rekomendowano Elementarnu gramatiku nemačkog jezika Petrovicia oraz Nemačko-srpski i srpsko-nemački (liliput) rečnik. Ponadto redakcja pisma wzywała do dokonywania prenumeraty oficjalnych pism ukazujących się w okupowanej Serbii – Novog vremena i Naše borbe. 19 Ta właśnie informacja wyraźnie wskazywała na linię ideologiczną reprezentowaną przez pismo. W tym duchu został napisany m. in. artykuł wstępny w okresie poprzedzającym zamknięcie pisma: Vraćanje narodnom duhu – Ogromna nesreća u koju je dopao ceo naš narod i koju već više od dve godine i mi snosimo nije došla slučajno. (...) Jedan od prvih uslova za naš preporod u duhovnom smislu jeste čišćenje od stranih uticaja i vraćanje pravom sopstvenom tradicionalnom narodnom duhu, koji je najprikladniji za naše prilike (...).20 18

Srpski glasnik – Serbische Lagerzeitung , Broj 1, 15.01.1943 god., Hammerstein: Stalag II B.

19

Srpski glasnik – Serbische Lagerzeitung, Broj 4, 1.05.1942 god.

20

Ibidem, Broj 6-7, Juni-Juli 1943 god.

104 | Lilianna Miodońska-Rączka

Tak więc Srpski glasnik pozostawał w zgodzie z ogólną propagandą szerzoną w serbskiej prasie ukazującej się oficjalnie w tzw. Nedićevoj Serbii, nie odbiegając od rozpowszechnianych w niej haseł powszechnej odnowy, zwłaszcza moralnej, podkreślając równocześnie, że odstępstwa od tradycji doprowadziły do tragicznych konsekwencji w życiu serbskiego narodu. Okazjonalne zaś imprezy kulturalne organizowane w obozie były najwyraźniej temu celowi podporządkowane. 2.3. Naša sloga Naša sloga była pismem redagowanym przez V. Nikolicia, drukowanym, ukazującym się od stycznia do lipca 1944 r. w Stalagu VI F w miejscowości Bocholt na terenie Niemiec. W jego pierwszym, styczniowym numerze, został zamieszczony artykuł Sloga, formułujący ideę przewodnią przyświecającą tytułowi: Neka nam to bude prva reč i neka nam ona stalno lebdi pred očima. Jer sloga to je ono što nam je u ovim teškim danima najpotrebnije i što među nama ne sme da se izgubi. Jedino ona može da suzbije pojedinačni egoizam koji se danas bezobzirno i bestidno ispoljava i koji potiče iz pogrešnog shvatanja da smo gubitkom slobode izgubili sve moralne obaveze prema zajednici i prema pojedincima, kao i prema dostojanstvu svoje vlastite ličnosti. Zato smo reči „Naša sloga“ i uzeli za naslov našeg lista. Ponavljamo, neka nam ona stalno lebdi pred očima, upravo, pred savešću (...).21

Przegląd kolejnych numerów pisma pozwala na odtworzenie obrazu kształtowanego w tym obozie życia kulturalnego. Styczniowe wydanie otwiera artykuł poświęcony świętom Bożego Narodzenia, w którym podkreślono nie tylko ich charakter religijny, ale równocześnie narodowy: Osobito kod nas Božić ima svojih draži, jer se baš tog dana potvrđuje tesna veza religije i tradicionalnih narodnih običaja. (…)Neizbrisive vizije izlaze nam pred oči: sećenje Badnjaka i njegovo unošenje u dom, pripremanje pečenice, prostiranje same i smeh razdragane dečice koja se valjaju po njoj pevajući „Roždestvo tvoje”: Ni hladnoća, ni putevi zavejani snegom, ne mogu nas sprečiti da toga dana ne odemo u crkvu na sv. službu božiju. Dolazak polažajnika, sedanje za bogato opremljenu sofu, slavljenje rođenja Bogo-čoveka, to su uspomene koje nas potsećaju na ono doba kada smo se nalazili u slobodi.22

Gazeta donosiła o bardzo aktywnie działającym Uniwersytecie Ludowym: 21

Naša sloga, januar 1944, s. 2., Bocholt: Stalag VI F.

22

Naša sloga, januar 1944, s. 1., Bocholt: Stalag VI F.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 105 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) Skraćivanjem dana i početkom zime naš narodni Univerzitet je otvorio ponovo svoja vrata. Zahvaljujući našem drugu Grubješiću –„Bradi“ koji se sa puno volje i ljubavi zauzeo oko organizacije predavanja imali smo zadovoljstvo da dosada čujemo tri veoma uspela predavanja. I –„Istorijat srpske pravoslavne crkve i njena važnost u državotvornom životu“ – održao ga je naš sveštenik kapetan Dim. Mratinković. II – Dr. Ginsberger – o čuvenom lekaru R. Kohu povodom stogodišnjice njegove smrti. III – „O alkoholu“. Na naše pitanje da li ćemo i kada imati zadovoljstvo da čujemo opet kakvo interesantno predavanje „Brada“ je bio tako ljubazan da nam da sledeću izjavu: „Porazgovarao sam sa skoro svim intelektualcima kao i sa onima koji bi mogli doći u obzir kao predavači. Na svoje najveće zadovoljstvo naišao sam na potpuno razumevanje i gotovost za iskrenu i stvarnu saradnju. Predavanja ćemo imati svakih petnaest dana i ja koristim ovu priliku da zahvalim dosadašnjim kao i budućim predavačima na trudu i dobroj volji“. V. N. (Nikolić) 23

Wachlarz tematów poruszonych w ramach działalności Uniwersytetu był bardzo imponujący i każdy z zainteresowanych miał możliwość wybrania takiej problematyki, która odpowiadałaby jego zainteresowaniom. Wykłady dawały możliwość zdobycia, poszerzenia bądź uzupełnienia wiedzy. Oto ich spis opublikowany w marcowym numerze pisma: 1/ prof. Jovan Ristić – „Škola i pismenost u Jugoslaviji“; st. med. Kićović – „Socijalna zaštita dece u Jugoslaviji. Dopunili su se uzajamno u kritici naših školskih prilika u Jugoslaviji. (...)iznevši nam slabe rezultate naše osnovne i srednjoškolskie kao i stručno-školske nastave i njene organizacije (drugo) izneo koliko se malo o njoj kod nas vodilo računa (...). 2/ „Brada“ – „Razvitak kapitalizma u XX veku“, 3/ Dr. Z. Ginsberger – „O tuberkulozi“ i „O tuberkulozi u Jugoslaviji“, 4/ „Brada“ – dopunsko predavanje o „Koncentraciji kapitala i regulisanju tržišta“, 5/ Dr. Popović – „O alkoholizmu“. U okviru Nrodnog univerziteta pripremljeno je komemorativno veče posvećeno dvadesetogodišnjici smrti našeg velikog rodoljuba i zaslužnog pesnika Alekse Šantića.24

Majowy zaś numer przynosił podsumowanie pracy Uniwersytetu, pozwalające na ocenę działalności tej obozowej placówki oświatowej. Ilość wykładów pozwa-

23

Ibidem, s. 3.

24

Naša sloga, mart 1944, s. 2., Bocholt: Stalag VI F.

106 | Lilianna Miodońska-Rączka

la wnioskować o dużej popularności, jaką cieszyła się wśród jeńców podjęta intelektualna inicjatywa: U toku petomesečnog rada narodnog Univerziteta održana su sledeća predavanja: (uz navedene) O pomorstvu – Dipl. Ing. M. Borisavljević; O Semelweisu – Dr. Z. Ginsberger; O javnim skladištima – V. Marković; O New Deal-u – M. Grubješić; O radionavigaciji – D. Ristić i D. Smiljanić; O suncu i Da li ima života van naše planete – A. Pankov; O lečenju bolesti kod voćaka – V. Nikolić; O našem krivičnom zakoniku – Dr. S. Nedeljković. U okviru Narodnog Univerziteta priređen je prvi šahovski turnir u Stalagu VI F, koji je trajao od 22 marta do 2 aprila. Cilj ovog šahovskog turnira bio je pored zabave, i da populariše ovu lepu igru – broj učesnika iznosio je 32 igrača. 25

Na szczególną uwagę zasługuje stała rubryka Naše sloge, zatytułowana Zanimljivosti iz raznih novina, w której znajdowały się czy to krótkie przedruki, czy też relacjonowano informacje przekazywane przez inne tytuły, m. in. Novo vreme. 26 Ponadto redakcja pisma podjęła również działania mające na celu stymulowanie czytelników do podjęcia twórczego trudu, ogłaszając między innymi stosowne konkursy. Oto jedno z ogłoszeń: „Naša sloga“ raspisuje svojim čitaocima sledeći konkurs: 1. Originalna pripovetka, 2. Originalna šala, 3. Originalan crtež. Tema slobodna. Pripovetka po mogućnosti ne više od jedne i po stranice našeg lista. Za svaki rad po tri nagrade: 3, 2 i 1 paklo cigareta.27

Niezależnie od wyników konkursów, każdy numer pisma zawierał także krótkie opowiadania, wiersze, zwykle humorystyczne rysunki, nierzadko o zabarwieniu satyrycznym. Regularnie podawano również informacje sportowe. W gazecie pojawiła się też Pozorišna kronika, pozwalająca na rekonstrukcję obozowego życia teatralnego. W majowym numerze czytamy: Naša pozorišna grupa prestala je da bude „putujuća“. Zahvalujući vrednim drugovima arhitekti F. Šalamunu i M. Vrbaškom, kao i mnogim dobrovoljcima – stučnjacima u rukovanju čekićem, testerom i četkom – podignuta je stalna pozornica u našoj kulturnoj 25

Ibidem, maj 1944, s. 3.

26

Ibidem, mart 1944, s. 6.

27

Ibidem, februar 1944, s. 4.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 107 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) baraci. Ovom korisnom prinovom stvorena je ne samo pozornica u pravom smislu te reči, već i pozornica našeg svekolikog života i kulturnog rada koja je u isto vreme najlepši dokaz za onu našu narodnu „Sve se može kad se hoće“. S obzirom na teškoće oko nabavke potrebnog građevinskog materijala, rešio je naš drug Šalamun ovo pitanje primenjujući konstrukciju složenih nosača, i upotrebivši zato sve raspoložive sanduke od dosadašnjih poklona Internacionalnog Crvenog Krsta, dok je za prekrivanje pregradne površine, kulisa i rampe, primenjen sav tekstilni ambalažni materijal, koji se do sada najsavesnije prikupljao i čuvao za ovu svrhu. Kako svojom konstrukcijom, tako i svojim arhitektonskim rešenjem, na inače prilično ograničenom prostoru naše kulturne barake, stvorena je jedna intimna pozornica, koja će uslovima naše sredine potpuno udovoljavati. Naša kulturna baraka dobila je novi i vrlo prijatni izgled. Prilikom zamisli i gradnje daleko je bilo od ma kakve improvizacije. Dovršena pozornica nam u svakom pogledu daje dovoljno dokaza za to. Mislilo se i na dosta tehničkih pojedinosti koje bi za vreme izvođenja komada dale brže promene i efekte. Ovo je postignuto u glavnom prikladnim uređenjima za kulise i električnom instalacijom koju je stručno proveo naš drug S. Čolić. 28

Jednak z doniesień prasowych można wnioskować, że obozowy teatr powstał już wcześniej. Gazeta informowała o jego dotychczasowych dokonaniach jak również przynosiła recenzję aktualnie wystawianej sztuki w artykule pt.: Pozorište (Nušić i Sterija u žici): Iako ne vrlo aktivna naša pozorišna grupa, koja je osnovana još prošle godine, uspela je da nam prikaže u toku prošle sezone dva komada od našeg velikog komediografa Branislava Nušića. Sa ograničenim sredstvima i mogućnostima naši drugovi, mada po prvi put na daskama, spremili su sa priličnim uspehom, najpre „Analfabetu“ a uskoro zatim i „Sumnjivo lice“. U mesecu februaru ove godine imali smo prilike da naše glumce vidimo opet na delu. Bolje rečeno da vidimo rezultat njihovog zalaganja u toku poslednjih meseci. Ovog puta na programu je bio Jovan Sterija-Popović sa svojom besmrtnom komedijom „Kir-Janja“. Sa velikim interesovanjem smo očekivali priredbu koja je za nas imala dvostruku draž i zbog same komedije koju smo, bar mnogi od nas, gledali pod sasvim drugim okolnostima a zatim, glavne uloge ove toliko popularne naše komedije nosili su ovoga puta ne „zvezde“ već naši drugovi.

Dalszy ciąg artykułu stanowi krótka recenzja, napisana z dużym obiektywizmem, piętnująca bezpardonowo sceniczne niedociągnięcia: Naslovnu ulogu Kir-Janje tumačio je M. Miljević, prvak naše pozorišne trupe. Iako se primećivao nedostatak rutine za ovako napornu ulogu, Miljević je ipak na maho-

28

Naša sloga, maj 1944, s. 3., Bocholt: Stalag VI F.

108 | Lilianna Miodońska-Rączka

ve oživljavao ličnost tvrdice i srebroljupca. Za naše prilike tako delikatnu ulogu Juce, žene Kir-Janjine, primio je na sebe F. Šalamun, prikazavši sa uspehom jednu koketnu, zavodljivu i lepu ženu okorelog tvrdice. P. Jovanović je tumačio ulogu Katice sa manje prirodnosti od Šalamuna pa ipak, s obzirom da mu je to prvi nastup, dosta uspešno. V. Marković u ulozi notaroša bio je dobar kao notaroš ali dosta nevešt ljubavnik. U svojoj kratkoj ulozi Ž. Živadinović dao je sa uspehom ličnost gluvoga sluge Petra. Gluma i maska M. Vrbaškog i stari Kir-Dime bile su vrlo dobre. Komad je režirao sa uspehom M. Vrbaški.29

Omawiając działalność kulturalną prowadzoną na terenie Stalagu VI F, nie sposób pominąć również talentów plastycznych jeńców, które najczęściej uwidoczniały się we wspomnianych już karykaturach tudzież rysunkach zamieszczanych w kolejnych numerach gazety. Jednak na szczególną uwagę zasługuje zdjęcie ogromnego wymiarowo dzieła, którym był fresk Kolo R. Rašajskog. Został on namalowany na ścianie „kulturalnego” baraku. To piękne malowidło przedstawia cztery postaci uchwycone w tradycyjnym serbskim tańcu ludowym. Mając do dyspozycji wyłącznie słabej jakości zdjęcie, trudno jednak nie zachwycić się efektem pracy malarza. Podsumowując zebrany materiał pochodzący zaledwie z kilku numerów pisma, którego istnienie było raczej krótkie, można zorientować się w różnorodności działalności kulturalnej przedsiębranej przez jeńców obozu w Bocholt. Oceniając z perspektywy czasu, wręcz trudno uwierzyć, że w tak niesprzyjających kulturze i nauce okolicznościach rozwijały się one, pielęgnowane z zapałem i ogromnym samozaparciem ze strony uwięzionych żołnierzy. 2.4. Logorski jež (List za naivne Kriegsgefangene) Pismo to zajmuje szczególną pozycję wśród wszystkich obozowych tytułów. Wydano jedynie sześć jego numerów, a pierwszy pojawił się 8 kwietnia 1944 r. w obozie Osnabrück. Swą nazwą nawiązywało do humorystyczno-satyrycznego czasopisma Ošišani jež i było jego bardzo specyficzną, obozową kontynuacją. Satyra ma w Serbii długą tradycję, a jeden z najbardziej znanych zarówno satyryków, jak i znawców tego zagadnienia Alek Marjano twierdzi, że prekursorem gatunku był sam Święty Sava, wypowiadając słowa: „I ja nedostojni i lenjivi i hudi monah Sava sažalih se pomislivši na svoje nerazumevanje“.30

29 30

Naša sloga, april 1944, s. 3., Bocholt: Stalag VI F.

Cyt. za: Ošišani jež, Šarena strana. www.politika.rs/rubrike/sharena-strana/Oshishani-jez.It.html (201401-21)

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 109 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

Pierwsze pismo o charakterze humorystyczno-satyrycznym – Šaljivac, ukazało się w Serbii w 1850 r. i od tamtej pory do chwili obecnej odnotowano ponad 150 podobnych tytułów, które jednak krótko utrzymywały się na rynku czytelniczym. 31 Udało się to jedynie Ošišanom ježu, wychodzącemu od 1935 r. Należy podkreślić, że równocześnie z tym pismem w Belgradzie pojawiły się jeszcze cztery o zbliżonym charakterze, do których należały: Okovani jazavac, Munja, Drenova budža i Brezova metla, a także Gnjavator gnjavatora w Pančevie oraz Zavrzlame w Kragujevcu. Żadnemu jednak nie udało się przetrwać, nie mówiąc o osiągnięciu sukcesu dorównującego Ježowi. W okupowanej Serbii, w Belgradzie, w 1941 r. zaczęło wychodzić pismo Bodljikavo prase, które wyglądem przypominało Ošišanog ježa, ale – podobnie jak inne ukazujące się w tym okresie pisma – podlegało ścisłej cenzurze i było wykorzystywane przez okupanta do jego celów. Paralelnie, na terenie wyzwolonym przez partyzantów na Petrovoj Gori w Chorwacji, w lutym 1944 r. ukazał się pierwszy numer Bodljikavog ježa, również ocenzurowany, tym razem przez partyjnych komisarzy. Pismo Logorski jež samym tytułem nawiązywało do przedwojennych tradycji, kontynuując reprezentowaną przez nie lewicową linię ideologiczną. Ukazywało się pod redakcją aptekarza i malarza-amatora Branka Krainovicia oraz w opracowaniu technicznym Dragomira-Šarla Živkovicia i było w całości pisane ręcznie. Na uwagę zasługuje fakt, że wszystkie zamieszczone w nim teksty i lustracje były podpisywane czy to pseudonimami, czy inicjałami, czy też były całkowicie pozbawione podpisu, co A. Pejović komentuje następująco: (...)najcelishodnije je da se „Logorski jež“ posmatra kao proizvod kolektivnog duha onog znatnog dela zarobljenika koji su ispoljavali svoje borbeno anitifašističko opredeljenje. Treba podsetiti da na domaku nacističke torture nisu samo urednici i saradnici držali „glavu u torbi“, nego i oni koji su rasturali i čitali ovaj humoristički, ironični i satirični list. Kada se pođe od uslova u kojima je rađen i od oskudnih sredstava sa kojima su logoraši raspolagali, „Logorski jež“ nije bio toliko primitivan koliko bi se to moglo očekivati. Na tankom kartonu tekstovi su ispisivani tušem i mastilom, a karikature su naslikane akvarelom; broj strana i format nisu uvek bili isti. List je izlazio „kada je hteo“, u tiražu od dva primerka. Sačuvano je pet prvih brojeva, od šest koliko ih je ukupno izašlo, a koje je urednik Krainović predao Narodnoj biblioteci Srbije 1952.godine.32 31

Loco cit.

32

A. Pejović, Uvod, Logorski jež, [Reprint izd.], Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1979, s. 2.

110 | Lilianna Miodońska-Rączka

Pierwszy numer otwiera dwustrofowy wiersz Moja prva reč, w którym Jež dokonuje autoprezentacji: Otkad neki čudni zvuci Sa karpata ozgo vruje U logoru saznali ste Jež se neki pojavljuje.

Gde sam se ja dosad krio To će večna tajna biti, Ali otsad ja se nadam Da vas neću napustiti.

Ponadto każde wydanie otwierała ilustracja, będąca w istocie zapowiedzią tematyki danego numeru. Szczególnie wymowna pozostaje pod tym względem strona numeru 5 z zarysem Kalemegdanu i pięcioramienną gwiazdą w tle, zwiastująca nową polityczną rzeczywistość, z zamieszczonym pod nimi wierszem: Na Beograd rumen oblak u brzome letu leti, ali Nedić kaže: nama baš nikakvo zlo ne preti.

I Jerezu našu isto ne zbunjuju skori dani, jer Nedić će – kažu oni – „naš“ Beograd da odbrani.

Kolejne numery pisma zawierały stałe rubryki: Politički pregled, Vojni pregled, Vesti iz inostranstva, Književna strana, Logorska hronika, a w niej m. in. Pozorište. W bardzo dowcipny sposób interpretowano w nich sytuację międzynarodową oraz relacjonowano wydarzenia frontowe. Oto przykład wiadomości, które przynosił Politički pregled: Mladenci se slatko ljube... A Madenac ko što znate, Pokazuje ipak zube i ukida neke plate. * Nedić – Treći rukom veštom Piše pismo Đorđu šestom... Kaže:“Moj je narod dragi Verovao da ste blagi...“ * U Londonu sav svet hita Da pozdravi Velebita U naš logor da došeta Ostao bi bez paketa. * Al’ naš Gazda stenje ti’o I nervozno nokte glođe

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 111 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) Pa uzdiše: spas bi bio Da Čemberlen s’neba dođe.33

W tym samym numerze Vojni pregled donosił: Za poslednih dana nešto Na istoku slava cima; Punoglavac, ne baš vešto Mrda samo u dnu Krima. * Isto tako „nema veze“ Sa zapdnog horizonta, Ipak nešto, poput jeze Sluti užas „drugog fronta“. * Banditi su baš bez takta, K’o crn mačak Edgar Po-a U po dana dižu akta Zagrebačkog Gestapoa. * Vilajetu Nedić-braće Priprema se smicalica. Jadni Milan nezna štaće; Svu noć sanja duh Užica! 34

A oto przykład Vesti iz inostranstva: Jugoslovenska vlada u Kairu uputila je sledeći telegram Draži Mihailoviću: „Ne možemo Vas unaprediti u čin Maršala stop. Kredita više nemamo stop stavite se u vezu sa Rodnom Grudvom stop sporazumite se sa Nedićem o mobilizaciji Srba protiv Partizana stop. Pozdrav za Kralja i Otadžbinu stop. Đurić (trop?)35,

a do tego Poslednje vesti: Prizivanje duha Cara Lazara Duh: – Ja sam Car Lazar. Ko ste Vi, i šta tražite od mene? 33

Logorski jež, Godina Poslednja, broj 2, Logor „C”, „D” Osnabrück, 1944.

34

Loco cit.

35

Loco cit.

112 | Lilianna Miodońska-Rączka

Jedan general: – Sveti Care Lazo, mi smo generali-Kruševljani. Molimo te da nam daš savet na koju stranu da se opredelimo: u staro ili novo „nacionalno udruženje Kruševljana“ koje vodi vojvoda Topalović? Duh: – Sa Topalovićem ne idite, jer sam i ja zbog takvih „nacionalista“ propao na Kosovu. Ne idite ni sa narodom! Generali: – Pa kuda ćemo zaboga? Duh: – Idite u p ... m... (i tu se glas izgubi).36

Tylko na podstawie przytoczonych tekstów można wnioskować o doskonałej orientacji ich autorów w bieżącej polityce. Wydarzenia interpretują na ogół pełnym polotu wierszem, często zaprawionym ironią i złośliwostkami skierowanymi wobec politycznych przeciwników. Satyra i ironia jest obecna wszędzie, również w innych miejscach. Przykładem tytuły książek rekomendowanych w rubryce Nove knjige: „Osnovi dostavljačke službe, I i II deo zajedno” od Pece Nikolića i Ace Mašića, „Tajna uspeha u životu ili kako sam postao od kraljevskog vojnog izaslanika u Sofiji nemački saobraćajac u Osnabiriku“ od pukovnika Dunića, „Autobiografija ili kako sam od pariskog postao osnabrički denuncijant“ od Miodraga Tucakovića; u rubrici „Reklame“ – Biro „Špijun“ oglašava da „prati, dostavlja, smešta sa garancijom“ i da mu je direktor potpukovnik Mojić, sa sedištem „vis a vis Komandantur“; u rubrici „Oglasi“ – redakcija „agituje“ da se logoraši upišu na Antimarksistički tečaj koji vodi „naš privredni stručnjak za volovska pitanja dr Drašković“; u rubrici „Konkursi“ – Srpska državna straža traži sedam oficira koji su „pohađali komandantske kurseve u zarobljeništvu ili makakvu nacionalnu školu pod okupatorom“ i da kandidati „prijave mogu slati i preko redakcije Srpskich ilustrovanih novina“ u Berlinu.37

Czasami wyraźnie widoczna jest autoironia, zwłaszcza w tekstach nawiązujących do sytuacji samych jeńców, jak w tekście ogłoszenia o zawarciu związku małżeńskiego pomiędzy panną Logorką Gladić i panem Mitą Menažiciem, zawierającymi aluzję do nieodłącznych towarzyszy obozowej codzienności, którymi były głód i problemy zaopatrzenia. Analiza tekstów wskazuje również na stosunek piszących do innych zagadnień, niekoniecznie bezpośrednio związanych z polityką. Często znajdujemy nawiązania do ówczesnej sytuacji kulturowej. W pierwszym numerze Logorskog ježa pojawia się jedna ze stałych rubryk – „Kroz logor”, a w niej: Pozorišta: 36

Loco cit.

37

A. Pejović, Uvod, Logorski jež, [Reprint izd.], Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1979, s. 2.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 113 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) „Rodna Gruda“ Ponedeljak: Đido u Kokošarniku Sreda: Đido pod Kokošarnikom Četvrtak: Đido na Kokošarniku Nedelja: Đido bez Kokošarnika

W tym miejscu należy przypomnieć, że w okupowanej Serbii był konsekwentnie realizowany program powszechnej odnowy, wynikający z Serbskiego Cywilnego Planu 38, obejmujący również szeroko rozumianą kulturę. W jej obrębie szczególną rolę przypisywano teatrowi.39 Na podstawie zachowanych dokumentów można stwierdzić, że najczęściej wystawianymi sztukami były utwory następujących autorów, m. in.: Đido Janka Veselinovicia, Kir Janja Jovana Sterije Popovicia oraz Sumnjivo lice Branislava Nušicia. Zwłaszcza pierwszego z nich uważano za prawdziwie kultowego pisarza z uwagi na jego twórczość zgodną z propagowanym zwrotem ku narodowej tradycji i moralnym wartościom, których ostoją była serbska wieś. Stąd sarkastyczne aluzje w obozowym repertuarze Ježa. Bezpośrednie nawiązanie do literatury serbskiej można odnaleźć w kolejnej propozycji repertuarowej Pozorišta – „Efke” po II put među Srbima, stanowiącej odniesienie do satyrycznego utworu Radoja Domanovicia Kraljević Marko drugi put među Srbima, mającego podwójną wymowę – narodową i polityczną. A oto powrót do polityki w repertuarze trupy teatralnej Rodna Grudva: „Ode voz“- drama iz života srpskih dobrovoljaca Po M. Nediću. Tekst mg. Vasiljević Režija: Mita Živković Muzika: đeneral Živanović. 38

Putevi srpskog samosnalaženja, Rasmatranja uz Srpski civilni plan (Govor pomoćnika ministra prosvete i vera Vl. Velmar-Jankovića). [w:] Prosvetni glasnik, God. 59, br. 11-12, (novembar-decembar 1943), s. 397-398. 39

Podczas uroczystości otwarcia Teatru Narodowego w Belgradzie w 1942 r. premier gen. M. Nedić wypowiedział się wnastępujących słowach o roli teatru: (...) U obnovi Srbije, a naročito u obnovi srpske kulture i čitavog duhovnog života srpskog naroda, Pozorište ima uzvišene zadatke koji mu nalažu skoro religioznu požrtvovanost. Na članovima ovog hrama srpske umetnosti leži značajan, težak, ali i pun časti zadatak da svojim pregalačkim radom načine od ovoga svoga doma žarište srpske misli i srpske kulture, te da i oni doprinesu zdravom razvoju naših novih, mladih naraštaja koji u Novoj Evropi treba da obezbede svojoj zemlji dostojno mesto. Zaś szef państwowej propagandy Đ. Perić przyłączył się do poprzednika następującym stwierdzeniem: (…) Ako smo pregli na posao da izvršimo značajno delo obnove Srpstva, ne treba zaboraviti da je pozorište najsnažniji a istovremeno i najprisniji instrument kojim se postavljaju čvrste osnove jednog zdravog nacionalnog i kulturnog života. Današnje Srpsko narodno pozorište pošteno se trudi da dobro i pravilno postavi nove puteve koji će nas odvesti ka nacionalnoj čistoti i umetničkoj lepoti. Zbog toga ono već sada zaslužuje opšte priznanje srpske javnosti. (Srpska scena, Nr 18, 20.06.1942 r.; cyt. za: B. Majdanac, Pozorište u okupiranoj Srbiji 1941-1944, s. 33).

114 | Lilianna Miodońska-Rączka

Kolejną aluzję do sytuacji w okupowanej Serbii można odnaleźć w jednym z doniesień innej stałej rubryki Lične i porodične vesti, w której czytamy, (…)da je naše mezimče por. Drago Zozić prešao u Svetosavsko pravoslavlje. Podpisano Majka Tereza. Została tu przywołana popularna w tzw. Nedićevoj Serbii ideologia świętosawizmu, stanowiąca splot nacjonalizmu i prawosławnego klerykalizmu, podkreślająca m. in. znaczenie wsi oraz pielęgnowanych w tym środowisku wartości. Tak więc praktycznie każdy tekst zamieszczony w Logorskom ježu ma swoje ukryte znaczenie. Tylko ich część podlega deszyfracji, większość jednak mogła być zrozumiała jedynie dla osób pozostających w centrum obozowego życia. Jednak zamiast doszukiwania się możliwości interpretowania przekazywanych treści, należy również przyjrzeć się ich walorom artystycznym, które są nie do podważenia. Przykładem już przytaczane fragmenty wierszy. W tym miejscu warto zacytować jeszcze jeden, również ze względu na jego treść. Ukazał się on w ostatnim numerze pisma i jest retrospektywnym spojrzeniem na dotychczasowe funkcjonowanie pisma i jego znaczenie dla społeczności jenieckiej oraz wyraża zaniepokojenie powojenną przyszłością. Stanowi wraz z pierwszym wierszem – autoprezentacją Ježa – swoistą klamrę spinającą wszystkie numery tego tytułu. „Ježeve brige“ Izlazim ja redovno, K’o što sam obeć’o Al’me nešto mnogo brine, – O moja nesrećo! – Počuo sam: svi listovi Iz „Nove Evrope“ Posle rata da moraju Oči da zaklope. Pa i mene isto muči, Imam dosta zime – Posle rata da se moje Ne ugasi ime... Nalazim se, k’o što znate, S vama u žicama, I izlazim da poslužim Vašim zabavama. Donosim vam razne vesti Slikovito, živo. A s Nemcima i Nedićem Nisam sarađiv’o.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 115 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową) Sad se uzdam u sudbinu Da me, kako, spasi. Posle rata moje ime Da se ne ugasi. 40

3. Uwagi końcowe Wymienione tytuły czasopism wychodzących się w obozach jenieckich nie były jedynymi. W Berlinie w latach 1941-1944 ukazywały się Ilustrovane novine (novine srpskih ratnih zarobljenika koji se nalaze u Nemačkoj) – pismo o wyraźnie proniemieckim charakterze; Srpski vesnik (Serbische Lagerzeitung – Stalag VIII A); Glas oslobođenih jugoslovenskih zarobljenika (Borghorst 1945); Informativni bilten oslobođenih jugoslovenskih ratnih zarobljenika Borghorst (1945); Naš glas: glasilo Jugoslovena (Buchenwald: Jugosl. Komitet KL 1945, nr 1-17; od nr 9 (1945) Glasilo Jugoslovena u Nemačkoj; od nr 17 – Glasilo Jugoslovena). Pisma ukazujące się w czasie wojny pozwalają na częściowe bodaj odtworzenie obozowej rzeczywistości, w której przyszło egzystować żołnierzom przedwojennej Królewskiej armii jugosłowiańskiej, części z nich nawet przez cały okres II wojny światowej. Właśnie te tytuły przynoszą sporo wiedzy na temat ich życia w niewoli, próby jego uporządkowania i stworzenia m. in. namiastki życia kulturalnego. W przeciwieństwie do nich, pisma publikowane w 1945 r. mają wyraźnie odmienny charakter. Ich redakcje skupiają się głównie na warstwie informacyjnej, starając się przekazać jeńcom możliwie najwięcej wiadomości na temat nowej rzeczywistości panującej w socjalistycznej ojczyźnie oraz krajach ościennych. Przykładem tekst pochodzący z Informativnog biltena oslobođenih jugoslovenskih ratnih zarobljenika Borghorst w artykule Susret s Domovinom: Došao je dan o kome smo godinama mislili. Toplo krilo naše majke Otadžbine prima nas danas onako iskreno kako smo joj ostajali verni i u najtežim danima. Ovo je dan našeg ponosa, početak našeg srećnijeh života. (...)Mi smo bili silom onemogućeni da učestvujemo u donošenju slobode Otadžbini. Milionske narodne žrtve donele su slobodu i njoj i nama. Nad tim žrtvama mi se zavetujemo da ćemo znati da očuvamo toliko teško stečenu slobodu. U novom frontu, frontu rada i izgradnje, mi znamo svoje mesto. Mi smo na njega ponosni. Delo izgradnje u miru treba da bude dostojni nastavak dela iz rata. Očuvanje narodnih tekovina pretstavlja jezgro budućih napo-

40

Logorski jež, Godina Poslednja, broj 5, Logor „C”, „D” Osnabrück, 1944.

116 | Lilianna Miodońska-Rączka

ra. Mi ćemo u njemu učestvovati svom svojom snagom. To će biti najbolji odgovor svima i svakome i naše prvo ispunjenje duga prema Domovini. Da živi nova demokratska federativna Jugoslavija! Živeo vođ i organizator jugoslovenskih naroda maršal Tito! Živeli naši Saveznici! Živelo bratstvo i jedinstvo svih Slovena! Smrt fašizmu – Sloboda narodu! 41

Przegląd artykułów zawartych w pismach redagowanych w obozach jenieckich pozwala na sformułowanie jednoznacznego wniosku, że były one z reguły politycznie poprawne, a jeńcy starali się w przekazywanych w nich treściach skupiać głównie na dotyczących ich problemach egzystencjalnych tudzież zagadnieniach neutralnych ideologicznie, nie chcąc wikłać się w politykę, która – jak wiadomo z przekazów historycznych – wdzierała się mimo wszystko w codzienne obozowe życie. Na tym tle wyjątek stanowi Logorski jež, będący nie tylko wyrazem odmiennej opcji ideologicznej, ale równocześnie całkowicie różnego spojrzenia na otaczającą obozową rzeczywistość. Redagujący go kpili ze wszystkiego, począwszy od współpracującego z okupantem rządu gen. M. Nedicia i porządków panujących w okupowanej Serbii, skończywszy na samych sobie. Piszący posługiwali się bardzo często aluzyjnością, która służyła powiązaniu sytuacji komicznej zawartej w dowcipie z obiektywną rzeczywistością. Zarówno w tekstach, jak i w rysunkach częstokroć wykorzystywali satyrę i jej podstawowe narzędzie, jakim był komizm służący ośmieszeniu i zdemaskowaniu. Zapewne tego rodzaju zdystansowanie do niezwykle trudnej sytuacji, w jakiej wielu żołnierzom przyszło spędzać wojenny czas, pozwalało na łatwiejsze godzenie się z sytuacją, w której byli zmuszeni trwać. Śmiech zaś należy w tym wypadku traktować dwojako: jako narzędzie walki, ale i jako swoistą terapię wobec codziennych przeciwności losu. Tak więc dzięki dostępnej obozowej prasie, ujawnianym dokumentom oraz ukazującym się w ostatnich latach pamiętnikach osób mających za sobą jeniecką przeszłość, można odtworzyć tę pozostającą przez długie powojenne lata w zapomnieniu część historii, która jest stopniowo odsłaniana, ale kryje zapewne jeszcze wiele niespodzianek dla jej badaczy.

41

Informativni bilten oslobođenih jugoslovenskih ratnih zarobljenika – Borghorst, August 1945, s. 1.

Przejawy życia kulturalnego wśród jeńców Królewskiej armii jugosłowiańskiej | 117 w niemieckich obozach jenieckich (w oparciu o prasę obozową)

LITERATURA: Dimitrijević, Bojan B. Vojska Nedićeve Srbije: oružane snage srpske vlade 1941-1945. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2011. Krakov, Stanislav. General Milan Nedić. Knj. 2: Prepuna čaša čemera. Minhen: Iskra, 1968. Majdanac, Boro. Pozorište u okupiranoj Srbiji: pozorišna politika u Srbiji 1941-1944. Beograd: Altera, 2011. Milošević, Slobodan D. Prisloničani – ratni zarobljenici u Nemačkoj 1941-1945. Čačak: Jel-Mil, 2006. Momčilović, Vaso. „Iz života ratnih zarobljenika u nemačkim logorima 1941-1945”. Godišnjak Istorijskog muzeja Vojvodine, god. 1 (1991). 77-85. Nojbaher, Herman. Srbi u memoarima Hermana Nojbahera, priredio i preveo Nikola Živković. Beograd: Jasen, 2007. Ostojić, Dragoljub. Humor gladnih: jugoslovenski oficiri u italijanskom i nemačkom zarobljeništvu 1941-1945. Novi Sad: Cvetnik, 1991. Pejović, Aleksandar. „Uvod”, u: Logorski jež. Reprint izdanje iz Osnabrika iz 1944. godine. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 1979. Živković, Nikola. Ratna šteta koju je Nemačka učinila Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1975.

Lilianna Miodońska-Rączka

MANIFESTATIONS OF CULTURAL LIFE AMONG THE ROYAL YUGOSLAV ARMY PRISONERS OF WAR IN GERMAN POW CAMPS (BASED ON THE CAMPS’ PRESS) Abstract: Issues pertaining to prisoners of war during both the First and Second World War were pushed to the margins in the period of socialist Yugoslavia. However, recently this subject has reemerged. New publications provide more and more extensive knowledge. Especially valuable are those which present writings made during the period of imprisonment, as they enable a full reconstruction of the facts and identification of people. The attention of researchers of this aspect of the Second World War focuses on newspapers appearing in different camps, whose analysis helps to restore everyday life in a camp. It not only points to living

118 | Lilianna Miodońska-Rączka

issues which the prisoners had to face, but it also allows us to pinpoint their political moods and evaluations of the situation in the home country. In addition, it provides plenty of information on cultural life, so intensively developing in such seemingly harsh conditions. Keywords: World War II, prisoner-of-war camps, press in POW camps, cultural life

Received 05.03.2014 / Accepted 12.05.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 119-144.

119 UDC 355.425.4(497.5)”1941/1945” UDC 329.17(497.5)”1941/1945” Оригинални научни рад

Dr Vladislav B. Sotirović1 Univerzitet Mikolasa Romerisa (Viljnus) Fakultet politike i upravljanja Institut za političke nauke Litvanija

SARADNJA BROZOVIH PARTIZANA I PAVELIĆEVIH USTAŠA U DRUGOM SVETSKOM RATU NA TERITORIJI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE Sažetak: Cilj ovog članka je da konstruktivno doprinese balkanskoj i južnoslovenskoj istoriografiji u rasvetljavanju pitanja direktne i indirektne vojno-političke saradnje između partizana kaplara/maršala Josipa Broza Tita i ustaša poglavnika Ante Pavelića na prostoru Nezavisne Države Hrvatske u toku Drugog svetskog rata (1941−1945), kao i da ukaže na ideološko-političke korene i ciljeve ove saradnje. Članak je uglavnom zasnovan na primarnoj arhivskoj istorijskoj građi koja se čuva u Beogradu a koja nije nikada korišćena od strane titoističke istoriografije, kao i na svedočanstvima učesnika u događajima iz redova Jugoslovenske vojske u otadžbini (tzv. „četnici”), koji su se nakon 1945. godine našli u emigraciji. Ključne reči: partizani, ustaše, Josip Broz Tito, Ante Pavelić, Nezavisna Država Hrvatska, četnici, Drugi svetski rat, Jugoslovenska vojska u otadžbini

Titografska „istorija” protiv naučne istoriografije Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti” Josipa Broza Tita (1892−1980) i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi” Titovih partizana u režimskim propagandnim igranim filmovima (tipa „Neretva”, „Sutjeska”, „Užička republika”, „Dvoboj za Južnu prugu”, „Crvena zemlja”, „Valter brani Sarajevo”, „Desant na Drvar”...)2 protiv 1

[email protected] (Vladislav B. Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius, Faculty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)

2

Film „Bitka na Neretvi” je bio najskuplji igrani film ikada snimljen u socijalističkoj Jugoslaviji. Titoističkom režimu je bilo izuzetno važno da glavne uloge igraju poznati holivudski glumci kako bi režim dobio na većem

120 | Vladislav B. Sotirović

„okupatora i domaćih kvislinga” istina o pravom karakteru te borbe na područjima Nezavisne Države Hrvatske (NDH) 1941. g.−1945. g. polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene istoriografije. Za razliku od vremena Brozove samoupravne Jugoslavije, ali na žalost i dugo nakon 1991. g., u kojoj se ovaj period južnoslovenske povesnice tretirao samo kao „istorija” smatramo da je došlo krajnje vreme da na znanstvenu scenu stupi objektivna „istoriografija” umesto ispolitizovane titografije. Uopšteno govoreći, u novijoj povesti južnoslovenskih naroda fenomen titoističkog revolucionarnog preuzimanja (tj. preotimanja) vlasti na prostorima Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata još uvek ostaje nedovoljno razjašnjen usled niza okolnosti od kojih su najbitnije po našem mišljenju dve: 1. nedostatak arhivske građe, i 2. nevoljnost državnih povesničara da isteraju istinu na čistac. Što se tiče okolnosti nedostatka relevantnih (originalnih i autentičnih) naučnih izvora za period građanskog rata i nasilne komunističke revolucije u Drugom svetskom ratu, moraju se napomenuti osnovni razlozi za ovakvo de facto stanje stvari: • revolucionarni pobednik u građanskom ratu, tj. Titovi partizani (tzv. NOVJ, tj. „Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije“) i KPJ (Komunistička partija Jugoslavije), je smišljenom i dobro organizovanom politikom uklanjanja, pa čak i fizičkog uništavanja, kako svoje sopstvene tako i „neprijateljske” arhivske građe uspeo da u kratkom vremenskom razdoblju nakon vojne okupacije Beograda i Srbije u jesen 1944. g. eliminiše uglavnom sve kompromitujuće autentične i originalne dokumente koji bi mogli u većoj ili manjoj meri da ospore politikantsku propagandu zvanične tito-

kredibilitetu kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Tako u filmu „Bitka na Neretvi” pored jugoslovenske glumačke ekipe igraju i Orson Welles, Franco Nero, Yul Brynner pored Hardz Krugera i Sergeja Bondarčuka. U filmu „Bitka na Sutjesci” budućeg doživotnog predsednika SFRJ igra niko drugi nego Richard Burton koji je za ovu ulogu dobio honorar od jednog miliona američkih dolara. Barton je, inače, po povratku u SAD nakon snimanja filma izjavio da mu je bilo vrlo teško da glumi ulogu jednog pravog (političkog) glumca. Falsifikovanje prave povesti Drugog svetskog rata u ovim filmovima se možda najočiglednije vidi u filmu „Dvoboj za Južnu prugu” Zdravka Velimirovića u kome su diverzantske akcije rušenja pruga četnika generala Dragoljuba Mihailovića (JVuO) jednostavno pripisane Titovim partizanima. Ratni („partizanski”) filmovi su u SFRJ bili udarni žanr sedme umetnosti. Prema nekim procenama, u ove ratne filmove Titove osobne kinematografije, država je uložila više novca nego na sve ostale filmove zajedno a razlog je jednostavan: „partizanski” filmovi su bili najefikasniji opšti i javni časovi o istoriji naroda i narodnosti Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Prikazivani su u školama a đaci su kolektivno odvođeni u bioskope. Sadržaj filmova se adekvatno poklapao sa sadržajima iz obaveznih školskih udžbenika tako da su dobrim delom imali i funkciju nastavnih vežbanki. Ipak, ni jedan jedini od takvih „partizanskih” filmova nije snimljen prema stvarnom istorijskom događaju, tako da svi oni ostaju u domenu političke propagande jednog totalitarnog jednopartijskog sistema i režima i njegove titografije (opširnije videti u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, 79−121). Snimanje ovakvih filmova je direktno pomagala JNA kako to i stoji u špici filma „Užička republika”.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 121 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske ističke istoriografije nakon rata. Tako, npr., u jugoslovenskim arhivama se ne mogu naći ključna dokumenta o otvorenoj saradnji Titovih partizana sa ustašama, šiptarskim balistima i Nemcima kao i o otvorenoj antisrpskoj politici i vojnim akcijama titoističkog Vrhovnog štaba NOVJ kao i njemu potčinjenih operativnih komandnih štabova na samom terenu. Stoga su u ovom kontekstu sačuvana nemačka i italijanska dokumenta (arhivska građa), kao i memoarska literatura (zajedno sa dnevnicima) nemačkih i italijanskih komandanata (npr. austrijskog generala u službi Vermahta Gleze fon Horstenaua)3 od ključne važnosti za razotkrivanje prave istine o politici i ciljevima borbe Politbiroa CK KPJ u vremenu borbe za preuzimanje vlasti u Jugoslaviji 1941−1945. godine. • pobednik je takođe, isto tako dobro smišljenom politikom, ubacivao falsifikovana dokumenta, a naročito falsifikovane fotografije u fajlove suparničke strane koji se i danas mogu naći po raznim arhivama širom bivše Jugoslavije, međutim ova politika falsifikovanja povesnih istočnika se naročito sistematski primenjivala u slučajevima kada je trebalo kompromitovati rukovodeći kadar Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića.4 3

Videti npr.: Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien = KAW), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. g. do septembra 1944. g. (KAW, B/ 67-dnevnik); Kazimirović, Nemački general u Zagrebu. 4

Na primer, postoje dokumenta sa falsifikovanim potpisima komandanta Kraljeve gorske garde Nikole Kalabića (tj. čitava pisma) kao npr. jedno datirano 19−20. decembra 1945. g. kao i retuširane fotografije četničkih komandanata, a omiljeni „objekt” je bio opet Nikola Kalabić kome je pripisana i lažna izdaja vrhovnog komandanta JVuO. Ipak, mora se istaći da je od strane titoista ubedljivo najpodmukliji podmetnuti falsifikat navodno pismo (i to u dve verzije latinicom) koje je tobože Dragoljub Mihailović uputio „d-ru Alojziju Stepincu, nadbiskupu zagrebačkom i metropoliti hrvatskom” 15. aprila 1945. godine u kome se traži prisna saradnja sa „hrvatskim narodom” (tj. sa ustaškim i domobranskim bojovnicima) uz Stepinčev blagoslov radi suzbijanja komunističke pobedničke plime. Ako ništa drugo, da zaobiđemo raspravu o originalnosti i autentičnosti ovog pisma sa tehničke tačke gledišta, bilo bi apsolutno nelogično da pred sam kraj rata Mihailović traži prisnu saradnju sa ustašama i domobranima protiv kojih se do tada borio, a koje napuštaju i Zagreb i ostatak Jugoslavije za nekoliko dana ili sedmica. Ipak, u ovom slučaju začuđuje krajnja aljkavost titoističkih falsifikatora s obzirom na to da su izdali isto pismo u dve različite varijante zaboravljajući pritom da onu prvu unište ili bar sklone na sigurno. Naime, u stenografskim beleškama sa „procesa stoleća”, tj. Dragoljubu Mihailoviću 1946. g. u Topčideru u Beogradu, faksimil Dražinog pisma Stepincu je objavljen na jednoj jedinoj stranici (97-oj) ali 39 godina kasnije to isto pismo se u zborniku četničkih dokumenata u četrnaestoj knjizi u četvrtom tomu objavljuje na dve stranice i pritom se razlikuju pozicije kako adrese tako i samog datuma pored poslednjeg pasusa koji se u ovoj drugoj varijanti nalazi na sledećoj, tj. drugoj, stranici. U prvoj varijanti Dražinog navodnog pisma Stepincu natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1945., armijski general” sa Mihailovićevim potpisom se nalazi ispod teksta pisma dok se u drugoj varijanti pisma natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1945” nalazi u gornjem desnom uglu pisma iznad početka teksta samog pisma. Oba ova pisma, inače, nemaju odgovarajući memorandum Vrhovne komande, pečat, ni broj pod kojim su zavedena za razliku od originalnih dokumenata Vrhovne komande JVuO. Sam Draža se potpisivao kao đeneral dok u ovom slučaju stoji general (Михаиловић, Рат и мир ђенерала, 365; Zbornik dokumenata i podataka, tom XIV, knjiga 4, 989−990. Videti takođe i: Zečević, Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu; Izdajnik i ratni zločinac Dra-

122 | Vladislav B. Sotirović

Razlozi za ovakvu politiku ubacivanja falsifikata u fajlove „četničke” građe se lako mogu objasniti i shvatiti ukoliko se zna da je već od samog početka građanskog rata u julu 1941. g. pa sve do njegovog kraja početkom 1946. g. JVuO predstavljala jedinog vojnog i političkog neprijatelja koji je ozbiljno stajao na putu titoističkog preuzimanja vlasti, pa stoga nije neobično da su sami titoisti građanski rat i započeli u julu 1941. g. u zapadnoj Srbiji i nastojali da ga skončaju tek hvatanjem živog komandanta JvuO, što im je i konačno pošlo za rukom „13. marta 1946. godine, u jednoj kući na putu Vardište-Priboj, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima”.5 General Mihailović im je bio potreban mnogo više živ nego mrtav kako bi ga zvanično „u ime naroda” na montiranom staljinističkom tipu procesa osudili za kolaboraciju sa okupatorom i tako bar čisto formalno legalizovali svoj revolucionarni način preuzimanja vlasti u zemlji, ogromnim delom i putem direktne saradnje partizanskih vojnih formacija kako sa inostranim okupatorom, tako i sa njihovim domaćim satelitima, i to pre svega sa hrvatsko-bošnjačkim ustašama.

Povesnim izvorima za istoriografiju protiv titografske „istorije” Što se tiče rasvetljavanja pitanja glavnog, ako ne i jedinog, vojnopolitičkog protivnika i krvnog neprijatelja Brozovih partizana za vreme čitavog Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, a što je u direktnoj vezi sa temom ovog članka – saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša, ovom prilikom navodimo prepis samo jednog arhivskog, originalnog i autentičnog „partizanskog” dokumenta iz perioda „narodnooslobodilačke borbe” iz koga se jasno vidi protiv koga se Brozovi „narodnooslobodilački“ borci nisu, a protiv koga se jesu borili. Iz ovog dokumenta, što je još bitnije, jasno proizilazi i za šta su Brozovi partizani ratovali čitave četiri godine (dokument

ža Mihailović pred sudom). U navodnom pismu Stepincu aprila 1945. g. je falsifikovan i potpis Draže Mihailovića kao i u nekim drugim falsifikovanim pismima (Brašiću, Mati Matićeviću). Originalni Dražin potpis latiničnim grafemama se nalazi npr. u pismu grčkom generalu Zervasu koje je pisano na francuskom jeziku. Pismo je datirano 5. februara 1944. g. i verifikovano je sa jasno čitljivim pečatom „Komande Jugoslovenske vojske u otadžbini” što nije slučaj sa npr. pečatom na pismu Mati Matićeviću datiranom 29. studenog 1944. g. (Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, 36). O američkim otkrićima o tome kako su Brozovi eksperti za propagandu nakon Drugog svetskog rata montirali fotografije o navodnoj saradnji Mihailovićevih ravnogoraca sa Nemcima i ustašama videti u knjizi: Симић, Дража. Смрт дужа од живота. U ovoj knjizi se mogu naći i novi dokazi o tome kako je montiran sudski proces Mihailoviću u Topčideru 1946. g., kako su sklonjena originalna dokumenta koja je izdavao Ravnogorski pokret, a umesto njih poturani falsifikati kao originali. 5

Николић, Историја Равногорског покрета, III, 314.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 123 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

je u originalu napisan latiničnim grafemama i obiluje gramatičkim i jezičko-stilskim greškama) a glasi: Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi. Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive. Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama. Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe. Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo. U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu. 29-III-1943 g. S drugarskim pozdravom potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović6

Iz ovog navedenog arhivskog dokumenta je jasno ko je ne samo najveći, nego i jedini neprijatelj Brozovim revolucionarima koji su bili u Jugoslaviji ništa drugo nego podružnički odredi Staljinove Crvene armije čije je političko rukovodstvo nekoliko puta na moskovskim zasedanjima Kominterne u međuratnom periodu izdavalo direktive o razbijanju Jugoslavije kao „velikosrpske i versajske tvorevine”. Stoga i ne začuđuju napisani redovi u dokumentu da su četnici Draže Miha(j)lovića jedini i pravi neprijatelji na putu stvaranja nove socijalističke Jugoslavije. Na već navedeno pismo bosanskom komunističkom komandantu Isi Jovanoviću, koje su pored Josipa Broza potpisali i Aleksandar Ranković i Sreten Žujović, se direktno nadovezuje i pismo, tj. depeša, koju je Tito svojeručno napisao i potpisao 30. marta 1943. g. u vidu naredbe i uputio štabu „Bosanskog korpusa NOVJ” a u kome doslovce stoji (u originalu latinični) tekst: 6

AVI, pismo Isi od 29. marta 1943. g.

124 | Vladislav B. Sotirović

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.7

Zvanična državna jugoslovenska istorija iz 1980.-tih i 1990.-tih godina ima i „umesne” odgovore na ovakve korpus delikti arhivalije iz Drugog svetskog rata da se tu navodno radilo o izdvojenom slučaju koji se objašnjava trenutnom vojnom i političkom situacijom na zapadnojugoslovenskom ratištu obzirom da su Nemci organizovali operacije „Weiss 1” i „Weiss 2” (tzv. „Neretva”) protiv Titovih partizana. Međutim, smatramo, ovde se nije radilo o trenutnom „okretanju ćurka naopako” usled „novonastale situacije”, već se radi o strateškoj politici i delovanju Brozovog Vrhovnog štaba na terenu u toku čitavog Drugog svetskog rata. Naime, Nemci nisu organizovali ofanzive „Weiss 1” i „Weiss 2” protiv partizana već protiv Mihailovićevih četnika kako bi ih razbili na prostoru Krajine, Bosne, Hercegovine i Dalmacije pre planiranog savezničkog iskrcavanja na istočnu obalu Jadrana.8 Sklopivši direktan sporazum sa Titovim političkim predstavnicima iz Vrhovnog štaba marta 1943. g. („Martovski sporazum”) Nemci su faktički poslali (tj. „gurnuli”) partizane na četnike da im na Neretvi odrade posao, što su Titovi borci i ispunili uz stihove „Partizani sprem’te mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze!” Dakle, zajednički neprijatelji i Nemcima i titoistima su bili četnici (tj. JVuO) Draže Mihailovića koji su se u proleće te 1943. g. spremali da sačekaju i prihvate anglo-američke saveznike u Dalmaciji što je za Nemce značilo otvaranje drugog fronta u Evropi i povlačenje u Nemačku, a za titoiste kraj kominternovske politike o komunističkom preuzimanju vlasti u Jugoslaviji.9 Ovde je u kontekstu tematike članka neophodno skrenuti pažnju na jednu epizodu iz povesti Titove sovjetske „Bihaćke republike” kada su partizani pri napuštanju bihaćke teritorije silom pokrenuli veliki deo srpskog, ali ne i hrvatskog i musli7

AVI, kopija Titove svojeručne depeše.

8

Na neposrednu saradnju Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša na prostoru tzv. „Bihaćke republike” ukazuje nemački general Fortner koji je bio komandant nemačke 718. divizije. On je u svom izveštaju od 26. decembra 1942. g. procenjivao da komunisti vladaju teritorijom oko Bihaća u dužini oko 250 i širini do 100 kilometara. Na ovoj teritoriji se prema njemu nalazilo oko 63.000 partizanskih boraca. U svom novom izveštaju od 6. januara 1943. g. isti Fortner izveštava svoje nadležne da su Brozovi partizani u domobranskim i ustaškim vojnim garnizonima „bez muke mogli doći do plena u hrani i oružju” (Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 2, 952; Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 3, 18). 9

Kominterna je 1935. g. usvojila stav da se usled nadolazeće nacističke opasnosti i rata Nemačke (kao eksponenta zapadnih buržoazija) protiv SSSR-a ne ide na razbijanje Jugoslavije kako bi se mogla i sama što duže odupirati nemačkoj invaziji pre nemačkog pohoda na istok. Nakon napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941. g. i u toku čitavog rata stav Moskve je bio da jugoslovenski komunisti pod plaštom „antifašističke borbe” preuzmu vlast u čitavoj zemlji nakon čega bi Jugoslaviju uključili u sovjetski vojni, politički i ekonomski blok.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 125 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

manskog, življa sa sobom prema Neretvi i eventualno dalje prema Srbiji. Tada je pokrenuto između 40.000 i 50.000 srpskih civila a ovaj pokret je imao trojaku funkciju: 1. civili su predstavljali komunističkom vođstvu živi štit, 2. na ovaj način je izvršena promena etničkog sastava terena, i 3. narod je sprečen da prebegne na susednu teritoriju oko Gacka koja je bila pod četničkom kontrolom. Povodom ovog događaja vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović je uputio (izbegličkoj) Jugoslovenskoj vladi u Londonu sledeću depešu: Zbog ovog komunističkog terora mase naroda povlače se od Bihaća ka Glamoču. Čim se Nemci približe, ove nezaštićene narodne mase ostavljaju se na milost i nemilost Nemaca i ustaša koji ih nepoštedno masakriraju. Ono što slučajno izbegne, smrzava se na snegu i ledu. Između Drvara i Glamoča ima preko 500 smrznutih leševa žena i dece. Ovo je više nego užas. To je borba koju vode komunisti i na koju ih podstiče inostrana propaganda, da bi se planski uništio naš narod.10

Nakon Drugog svetskog rata državno-partijska jugoslovenska istoriografija je plasirala tezu da je u navedenom slučaju (srpski) narod dobrovoljno pošao sa Titovim partizanima, tj. da se u ovom slučaju radilo o „humanitarnoj akciji” spašavanja civila što je i sam Broz potvrdio 1948. g. na Petom kongresu KPJ u Beogradu doslovce rekavši sledeće: Sa našom vojskom ogromna masa od 50.000 žena, dece i staraca povlačila se ka Livnu... Sve jedinice ostavljene su na svojim položajima, dok se Vrhovni štab sa tri proleterske divizije povlačio ka Neretvi.11

U stvarnosti je, međutim, dotični civilni narod protestovao tražeći da mu se omogući prevoz i obezbedi hrana i odeća kako bi preživeo oštru bosansku i hercegovačku zimu. Šta se nakon ovog protesta dogodilo možemo pročitati u sledećem izvoru: Nećkanja naroda staraca, žena i dece – komunisti su proglasili vrstom pobune, saboterstva, fašizma i sveg drugog. Ubijali su oni tada na licu mesta. Ubijali su za svaku sitnicu. Ubijali su majke, koje su se borile ne za sebe, već za spas svoje dece, jer ih nisu hteli voditi u smrt. Politkomesari, „narodni odbori”, terenski radnici i njihove sluge, dali su se na posao. Išli su oni od kuće do kuće, izbacivali su iz istih žene i decu. Izbacivali su ih na ulicu, na puteve. Svrstavali su oni ovaj jadni narod u kolonu smrti, koja je krenula putem golgote, na kojoj se moralo umreti.12 10

Кнежевић, Слобода или смрт, 186.

11

Ibid.

12

Пешут, Револуција у Лици, 225.

126 | Vladislav B. Sotirović

Jasno je da su u ovoj akciji (srpski) civili morali da odigraju ulogu „živog štita” Brozovim partizanima u nastupajućem sukobu u dolini Neretve sa glavnim i jedinim vojnim i političkim protivnikom – Mihailovićevim četnicima na koje su ih gurnuli Nemci kako bi nakon definitivnog obračuna partizana i četnika dokusurili pobednika u novoj ofanzivi („Schwarz”, tj. tzv. „Sutjeska” ili „Peta neprijateljska ofanziva”). O ličnoj sudbini jednog dela civila iz ove „kolone smrti” govori, nadovezujući se na svedočenja Maneta Pešuta, i još jedan svedok događaja – Vladimir Dedijer, ovog puta sa komunističke strane: Ide večeras majka po ledu bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana... Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke, koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se događa. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj. Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije – ujutro bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu: „Sveta smrti, uzmi me!“ Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred „Princ Eugenom” i „Vražjom divizijom”. Prepešačila je na ovom mrazu 350 kilometara.13

O grupnom stradanju (srpskih) civila februara meseca 1943. g. iz gore pomenute „kolone smrti” svedoči komandant Dinarske četničke divizije, vojvoda Momčilo Đujić čije svedočenje baca potpuno novo svetlo na titoističku istoriografsku floskulu o „humanosti“ i „bitkama za ranjenike“ („Neretva”) Brozovih partizana: Komunisti razglase da Nijemci, ustaše i četnici idu zajedno, da kolju sve, sve redom. I povukli su za sobom dosta žena i djece iz Like. Ja sam na visini Grahova sačekivao Titove kolone i kupio taj narod, smještao ga u moja sela i kasnije vraćao kućama. Mnoge su žene, međutim, vukle dječicu sa sobom: neće mater da ostavi dijete! Tito je lukavo došao na ideju – pošto se vojska sporo kreće radi žena i djece – da jedan poseban bataljon preuzme djecu, a matere neka idu sa svojim muževima. Bolničarke i posebne jedinice, navodno, vodiće računa o djeci. I sada, on je pokupio tu djecu... jedno 13

Ibid., 227.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 127 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske sto pedeset. A ispod vrha planine Šatora postoji Šatorsko jezero, vrlo žive vode, i tu je bila državna kuća za čuvara šume. Luksuzna vila, planinski stil. Sva ta djeca, ja sam brojao kosturiće njihove, sva su smještena u tu kuću i kuća je zapaljena. Ja sam kasnije naišao, mjesec dana kasnije, snijeg je bio, a koščice one dječice virile su iz snijega. Tu sliku takođe ne mogu zaboraviti. Nijesmo imali fotografskog aparata, ali jedna scena mogla bi se uzeti za vječni spomenik: Ličanka, majka koja nije htjela da preda djecu, sjela je na kamen šumske staze, otprilike jedan kilometar od one kuće. Još se leševi nijesu raspali, još su bili zamrznuti. Majka jedno dijete ovako na dojku pritisla, jedno je, na koljenima, uhvatilo ručicama ispod pazuha, a jedno leži na zemlji, najstarije, uhvatilo se rukama oko njene noge. Ta slika mi nikada ne izlazi iz glave. I ko onda ne bi ubijao komuniste, ko ne bi ubijao ustaše?14

Da ovo svedočenje iz prve ruke o ponašanju Brozovih partizana prema ranjenicima iz ranog proleća 1943. g. nije izmišljeno i da u stvari odgovara pravom stanju stvari na terenu u toku samog Drugog svetskog rata (za razliku od igranog filma „Bitka na Neretvi”, tj. tzv. „bitke za ranjenike”) potvrđuje nam još jedan relevantni izvor iz te iste 1943. g. iz decembra meseca. Ovaj povesni dokument je takođe bitan i za razrešavanje enigme ratnog lika i dela Josipa Broza Tita o kome je pisano do sada mnogo, ali uglavnom bez osvrta na relevantne, tj. pouzdane, arhivalije. U svim ovim biografskim napisima ostalo je ipak do kraja nerazjašnjeno njegovo stvarno poreklo i njegov osobeni karakter do osvajanja vlasti oružanim putem.15 U nameri da konstruktivno doprinesemo rasvetljavanju ove nepoznanice prilažemo jedan od bitnih arhivskih dokumenata koji baca dosta svetla na rešavanju oba spomenuta „biografska” problema uključujući i „pitanje ranjenika”. Radi se, naime, o strogo poverljivom dokumentu beogradske specijalne policije o Brozu od 13. decembra 1943. g. koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije u Beogradu. U ovom dokumentu otkucanom na pisaćoj mašini ćiriličnim grafemama se kao pošiljalac navodi Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije, a kao adresant Predsedništvo Vlade u Beogradu. Dokument je sledeće sadržine i prenosimo ga onako kako je izvorno i izdat sa tri leksičko-faktografske dopunske ispravke u velikim zagradama:

14 15

Глигоријевић, Србија на западу, 132−133.

Godine 2010. je u Beogradu izašla prva do sada objavljena zbirka strogo poverljivih arhivskih dokumenata o ličnosti i delu Josipa Broza Tita u kojoj se nalazi više od 250 dokumenata: Симић, Деспот, Тито, строго поверљиво. Архивски документи. Rezultate psihopolitičke analize ličnosti Josipa Broza Tita videti u: Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополититичка паралела. Ovo je, inače, do sada najbolja i najkompletnija Brozova psihobiografija.

128 | Vladislav B. Sotirović

Ovom Odelenju je čast izvestiti Pretsedništvo, da je primljeno obaveštenje, koje sadrži izvesne pojedinosti o akciji partizanske vojske, o ličnosti njihovog „komandanta” Tita, njegovom načinu života, kao i o odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Ova obaveštenja primljena su od lica koja su pre izvesnog vremena došla iz Crne Gore. Tako je primljeno obaveštenje da je Tito sa svojim štabom prošloga leta boravio na planinama blizu Nikšića i to na mestu zvanom „Goransko”. Tu na „Goransko”, partizanski štab je organizovao i sanitetsku službu koristeći tamošnju bolnicu, gde su se lečili i ranjeni partizani. U ovoj bolnici lečili su se i meštani, od kojih je jednim delom i primljeno ovo obaveštenje. U odnosu na samu ličnost Tita podaci s kojima se raspolaže su apsolutno identični s podacima koji su primljeni od ovih lica. Pored poznatih podataka primljeni su još i ti, da je Tito uzrasta srednjeg, spoljašnjosti uglađene i da nosi građansko odelo koje je mahom novije. Govori jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski. Odnos između Tita, njegovog štaba i članova je autoritativan i to bilo u službenom ophođenju ili privatnom životu. Ova razlika naročito se ogleda u ophođenju Tita prema svojim saradnicima, čak i onim najužim. I sam način života znatno se razlikuje od života ostalih, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku jevrejskog porekla sa kojom je i ranije živeo, dotle njegova „vojska” dobija vrlo slabu hranu. Ovakvu slabu hranu dobijaju čak i bolesnici – ranjeni partizani. Njegovu najužu okolinu pored ostalih sačinjavaju i Jevrejin Moša Pijade kao i biv[ši] jugoslovenski oficiri general Orović Savo i kapetan Jovanović [Arso], mada se za ovu dvojicu tvrdi da su slučajno prišli njima. Pored ostalog tvrdi se da u štabu Titovom ima samo mlađih ljudi, ukoliko se to ne odnosi na njihove važne funkcionere. Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti. Takav slučaj dogodio se je i s ovim poslednjim mestom bivakovanja, odakle su i potekli ovi podatci. Prilikom pokreta s planine i mesta zv[anog] “Goranjsko” partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što oni to često i rade. Obaveštajna služba razvijena im je u vrlo jakoj meri i mahom su za ovu službu upotrebljavane tamošnje meštanke, ređe meštani, čiji spoljašnji izgled nije skretao pažnju tamošnjih vlasti. Iz istih izvora saznaje se da se danas Tito i njegov štab nalaze u planinama izmedju Plevalja, Pavinog Polja i Nikšića. Prednje obaveštenje ustupa se naslovu, s molbom radi znanja i upotrebe istog. Po naredbi, Upravnik Grada Beograda, Šef Odelenja specijalne policije, Inspektor.16

16

AJ, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu“.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 129 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

Za nas je ovom prilikom najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju a to je da su Titovi partizani prilikom povlačenja pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću pa ih je stoga trebalo nositi. I to nije prvi put već česta pojava u redovima Brozovih bojovnika kako to tvrdi izvor. O tome dakle svedoče meštani informatori koji su i osnova pisanja ovog policijskog izveštaja. Dakle, ništa od dobro nam „poznate“ partizanske neizmerne humanosti za ranjene drugove zbog kojih se ruše ćuprije na Neretvi, ali očigledno samo u režimskim „partizanskim” filmovima. U kontekstu našeg konkretnog priloga reviziji zvanične titografske povesti „naših naroda i narodnosti“ u Drugom svetskom ratu ukazali bismo na problem rasvetljavanja pitanja odnosa Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša. Naime, nakon raspada i rasturanja Brozove Jugoslavije isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva”) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru gore već spomenute oblasti oko Gacka - Gacke doline. Ova dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke (Dinarska četnička divizija pod komandom Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike ( JVuO), a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa Pavelićevim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske” svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme Drugog svetskog rata do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana, a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske” i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije - „Crne legije”.17

17 Пешут, Револуција у Лици, 181−217. Mane Pešut je bio komandant bataljona Dinarske četničke divizije. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda obzirom da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis Beli orlovi.

130 | Vladislav B. Sotirović

O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori povesni izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor” u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaških bojovnika prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim bojovnicima da zatre sve što je srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata i to na narodnu konferenciju. Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela. Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut: I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše.

Ovo svedočenje umnogome podseća na slučaj „krvavog Kragujevačkog oktobra” iz 1941. g. kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih. Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz porodice Rukavina. Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS (kasnija CIA) i bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. g.18 Ovaj američki oficir je video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja „velike trojice” u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Ili18

Da se podsetimo da su Saveznici (SAD, Velika Britanija i SSSR) u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra 1943. g. priznali partizanski pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina i što je još važnije, ovaj pokret je priznat kao jedini legitimni politički predstavnik Jugoslavije. O sukobu između vlade SSSR i Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu i JVuO vidi u: Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi, 90−108. Najnovija mini antologija dokumenata izbegličkih vlada Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu je objavljena 2008. u: Николић, Владе Краљевине Југославије.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 131 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

ju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira: Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’.19

Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte (takođe učesnika u događajima) koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada faktografski zaključuje: Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogle ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršile pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.20

Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj političkoj i vojno-taktičkoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941–avgust 1942. g.)” koja je štampana u knjizi: Кнежевић, Слобода или смрт, 44. Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika21 objavljena su 2005. g. u beogradskom stručnom

19

Ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Погледи, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991. g. Kao direktan dokaz otvorene saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom svetskom ratu služi i autentična fotografija na kojoj se vide jedan ustaša (stoji) i jedan partizan (na konju) kako se rukuju u uniformama i sa oružjem okruženi sa još nekoliko svojih saboraca. Fotografija je objavljena u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, 163. 20 21

Bolta, Gračačka četnička brigada, 205−206.

Major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942. g., gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj.

132 | Vladislav B. Sotirović

časopisu Vojnoistorijski glasniku i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića u Bosni i Hercegovini „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“.22 Ukazali bismo i na jedan dokument iz jugoslovenskih arhiva koji takođe nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Brozovog Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ)23 kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. g. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku najbitniji glasi: Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana...a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2” teritorije.24

Sporazumi o saradnji Iz svega gore navedenog smatramo da je jasno da je koordinacija vojnih akcija, politička i taktička saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u toku Drugog 22

Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, 332.

23

Ovako su se zvanično nazivale partizanske bojne formacije KPJ od decembra 1942. g. do marta 1945. g. Od marta 1945. g. do 1951. g. Brozove oružane formacije se nazivaju Jugoslovenska armija (JA) a od 1951. g. Jugoslovenska narodna armija (JNA). Ove formacije se od jula 1941. g. do januara 1942. g. nazivaju Narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije (NOPOJ) a od januara do decembra 1942. g. Narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije (NOP i DVJ). 24

Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, 336.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 133 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

svetskog rata na prostoru NDH bila pre svega unapred planirana i sistematski sprovedena u delo. U vojnom i taktičkom smislu ova saradnja se zasnivala na sporazumu kaplara/maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Ante Pavelića krajem decembra 1941. g. kada je na sastanku generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita sa predstavnicima hrvatskih ustaša u Rogatici (Bosna) dobijena saglasnost ustaškog poglavnika Ante Pavelića za isporučivanje oružja i municije Brozovim partizanima kao i za dozvolu nesmetanog boravka na teritoriji i prolaska kroz teritoriju NDH. Na osnovu ovog sporazuma partizansko vrhovno vojno i političko rukovodstvo je neometano boravilo na teritoriji NDH od 25. januara pa sve do 25. maja 1942. g. u Foči iako su u njihovom okruženju bili ustaški i italijanski garnizoni i to na domet topova, minobacača, čak i mitraljeza. Ovo neometano boravljenje partizanske vojne i političke vrhuške od skoro pola godine na teritoriji NDH je rezultat potpisivanja partizansko-ustaškog sporazuma o kolaboraciji sredinom januara 1942. g., u svakom slučaju nakon 12. januara kada je Brozov specijalni poverenik Edvard Kardelj, kao član CK KPJ, iz Čevljanovića (kod Rogatice) otputovao u Zagreb da ovaj sporazum i potpiše nakon čega se uputio za Ljubljanu. Kod Tita je već 16. februara 1942. g. u Foču došao ustaški kurir iz Sarajeva sa ličnim Pavelićevim pismom za formiranje i naoružavanje komunističke Druge proleterske brigade. Municija i oružje su od strane ustaša za ovu brigadu uskoro i predati na teritoriji Mataruga, u blizini Čajniča. Ovom prilikom su primopredaju ustaške municije i oružja obavili sa partizanske strane Sava Kovačević (kasnije na Sutjesci ubijen s leđa od partizanske puške) i Sava Brković, viši politički komesar, dok je sa ustaške strane u ovoj primopredaji učestvovao jedan major iz „Crne legije” Jure Francetića. Ovako dobro naoružana tek novoformirana partizanska Druga proleterska brigada je odmah upućena na obližnje ratište ka Srebrenici i Vlasenici u istočnoj Bosni gde se u sadejstvu sa tamošnjim ustaškim formacijama borila protiv jedinica JVuO pod komandom majora Dangića i Todorovića. Tito je krajem marta 1942. g. poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta budući da se ona nalazila pod italijanskim protektoratom. Ribar i Velebit su zajedno sa ustaškim pukovnikom Bećirom Kulenovićem krenuli iz Zagreba. Dok se Bećirović usput zadržao u Sarajevu do dana kada je sastanak sa Titom trebao da bude ugovoren, Ribar i Velebit su nastavili put sa dodeljenom ustaškom pratnjom stigavši u Foču preko Goražda pravo kod Broza 1. aprila 1942. g. Tada je ugovoren tačan datum sastanka Tita sa zvaničnim predstavnicima NDH u Rogatici – 5. april 1942. g. Na ovom sastanku sa partizanske strane su prisustvovali sam Tito, Petar Velebit i član engleske vojne mi-

134 | Vladislav B. Sotirović

sije pri Brozovom štabu – major Aterton.25 Kao pregovarači NDH se ovom prilikom pojavljuju Sulejman Filipović i Bećir Kulenović zajedno sa drugim sarajevskim muslimanima. Tada je u Rogatici uglavljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu” – „Bihaćka Republika” (nakon „Užičke” ovo je druga sovjetska republika koju su osnovali Titovi komunisti i partizani). Početkom juna meseca 1942. godine, usled besa naroda Crne Gore prema politici „levih skretanja” partizana i crvenog terora komunista (Titova „pasja groblja”) Broz je u Plužinama na kraju bio prinuđen da donese odluku o realizaciji sporazuma sa ustašama u Rogatici tako da su se ostaci Prve i Druge komunističke proleterske brigade zajedno sa Trećom sandžačkom i dve crnogorske proleterske brigade pokrenuli početkom juna 1942. g. napuštajući teritoriju Durmitora izvlačeći se preko Volujaka. Brozove bojovnike su na putu od Kalinovika do Trnova ustaše iz Sarajeva sačekale sa punim kamionima hrane i municije koji su predati partizanima uz zvanično objavljivanje da su tu hranu i municiju partizani zarobili od ustaša koje su navodno presreli i napali na drumu iz zasede. Ova farsa sa navodnim zarobljavanjem velike količine ustaškog oružja i municije od strane partizana će se ponavljati sve do kraja rata kada su „padali” i čitavi odlično snabdeveni i opremljeni ustaški garnizoni koji su faktički dobrovoljno i sporazumno predavani komunistima. Ovde je neophodno napomenuti i to da je nemačka komanda na teritoriji NDH, tj. Glez fon Horstenau, prihvatila ovu direktnu i indirektnu saradnju i sporazume o saradnji Pavelićevih ustaša i Brozovih partizana u cilju održavanja ravnoteže, kontrole zaraćenih snaga i što je najbitnije, međusobnom uništenju Titovih partizana i Mihailovićevih četnika.26 Ovu saradnju Berlin, a pogotovo Hitler, nije nikada odobrio. Partizanima ustupljena teritorija u okviru NDH je obuhvatala oblast između gradova Karlovca, Livna, Petrinje, a centar joj je bio u gradu Bihaću. Dakle, Zagreb je Brozu ustupio „slobodnu teritoriju” od oko 15 srezova Bosanske krajine, Like, 25

Major Aterton, koji je bio oženjen jednom Sarajlijkom muslimankom, je zajedno sa svojim tehničarem likvidiran od strane partizana oko 16. aprila 1942. g. i to u momentu kada se spremao da pošalje radiogram engleskoj komandi upravo o rezultatima sporazuma između Tita i Pavelićevih predstavnika. Broz je nakon ove likvidacije zvanično objavio da je engleski major, zajedno sa generalom Novakovićem, napustio njegov štab i prebegao na stranu četnika koji su ga navodno i likvidirali. 26

Na ovu nemačko-partizansku saradnju na lokalnom nivou ukazuje i činjenica da su jake nemačke snage u jesen 1941. g. jednostavno predale Titu čitav grad Užice sa fabrikom za proizvodnju i remont oružja i municije koja pre povlačenja Nemaca iz grada nije niti uništena niti razmontirana. Vojno-politička igra između partizana, JVuO i Nemaca na području okupirane Srbije u toku Drugog svetskog rata je analizirana u knjizi: Grujić, Boromejski čvor.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 135 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

Korduna i Banije što nije sprečilo ustaše da nastave sa svojom genocidnom politikom prema srpskim civilima na toj istoj ustupljenoj teritoriji iz razloga što partizani te civile nisu ni branili.27 U novembru mesecu je čitava dva dana na ovoj teritoriji (26. i 27. novembra 1942. g.) u Bihaću zasedao Brozov AVNOJ potpuno neometano od strane ustaša (isto kao i godinu dana kasnije u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. g.). Brozovi partizani su na ovoj ustupljenoj teritoriji bili sukcesivno pomagani od strane ustaške vlasti u Zagrebu u ratnoj opremi, oružju, municiji i hrani tako da su potpuno neometano mogli da reorganizuju svoju armadu i pretvore je u moćnu armiju. Tako je Broz od pobeglih i razbežanih Srba pred ustaškom soldateskom na ovoj teritoriji mogao da popuni i novoformira Prvu i Drugu proletersku diviziju, Treću crnogorsku udarnu diviziju, dve krajiške divizije, jedni ličku diviziju, jednu banijsku diviziju i jednu dalmatinsku diviziju od kojih će kasnije biti formirana udarna Brozova pesnica za osvajanje Beograda i Srbije u jesen 1944. g. Sve u svemu oko 25.000 boraca zajedno sa oformljenom čitavom (Bihaćkom) republikom, omladinom, AFŽ-eom, AVNOJ-em, itd.28 27

Nezavisna Država Hrvatska proglašena 10. travnja 1941. g. kao deklarativno fašistička se u mnogo čemu razlikovala od svojih modela, uzora i pre svega sponzora: nacističke Nemačke i fašističke Italije. Ustaški NDH ideolozi su uvek i neskriveno napominjali da je ova državna tvorevina zasnovana pre svega na učenju Rimokatoličke crkve i to iz vremena tzv. „socijalnog katolicizma“. NDH je bila pre svega rimokatolička diktatorska tvorevina ideološki zasnovana na ideji srednjovekovnih krstaških ratova protiv nevernika. Prihvaćeno je učenje Vatikana da su demokratija, parlamentarizam i liberalizam destruktivna učenja koja vode ka ateizaciji društva. Hrvatske široke katoličke mase u NDH su ideološki pridobijene propagandom da ova katolička država stvara buduću božiju zajednicu na zemlji, naravno bez nevernika, tj. Srba pravoslavaca. Stoga je glavna putanja vodilja postao „Civitas Dei”. Za razliku od pravoslavlja, koje je proglašeno za neveru, islam je prihvaćen kao gnezdo hrvatske nacije. Osnovni ustaški politički cilj je bio da se putem sveobuhvatnog genocida protiv Srba pravoslavaca stvori neophodna većina hrvatskog katoličkog življa u NDH. Prema originalnoj ustaškoj zamisli prvi ogroman koncentracioni i logor smrti za Srbe pravoslavce je trebao da bude podignut negde na sektoru donje Neretve, ali pošto italijanske okupacione vlasti to nisu dozvolile, izgrađen je na Savi u Jasenovcu, tj. u nemačkoj okupacionoj zoni (Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 445−446). O direktnom saučesništvu Rimokatoličke crkve, tj. klera, u činjenju zločina genocida u Jasenovcu najbolje govori činjenica da su tri komandanta ovog logora smrti bili katolički sveštenici, i da je masa njih van Jasenovca učestvovala u ustaškim zločinima. Najkrvoločniji među rimokatoličkim sveštenicima – komandantima u Jasenovcu je svakako bio fratar Miroslav Filipović-Majstorović („fra Satana“) koji je bio pre rata franjevački fratar i kapelan u selu Petrićevac u Bosni. Filipović je čak jednom prilikom održao i misu u katoličkoj bogomolji u krvavoj ustaškoj uniformi i sa revolverom oko pojasa preko koje je navukao svešteničku mantiju (Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу, 263). O ulozi rimokatoličke crkve u pokoljima i prekrštavanju Srba u NDH vidi u: Ривели, Надбискуп геноцида. 28

Минић, Расуте кости (1941−1945), 140, 173. Ovde ćemo navesti i jedan upečatljiv izveštaj nemačkog armijskog generala, obergrupenfirera Artura fon Flebsa sa prostora NDH o partizansko-ustaškoj saradnji. Sektor Flebsove komande je obuhvatao južnodalmatinski, bosanski i hercegovački prostor. Ovaj general je u toku 1943. g. i 1944. g. slao vojne izveštaje direktno Himleru u Berlin, a vodio je i svoj privatni ratni dnevnik. Tako Flebs piše o bekstvu partizanima pet ustaških oficira koji su svojim vojnicima izdali kratku zapovest: „Spa-

136 | Vladislav B. Sotirović

I upravo za vreme boravka na ovoj ustupljenoj teritoriji u NDH od strane Zagreba sredinom i u drugoj polovini 1942. g. sam Politbiro CK KPJ nam otkriva suštinu komunističko-partizanskog načina osvajanja vlasti revolucionarnim putem. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju AVNOJ-a novembra meseca 1942. g. u Bihaću. Evo konkretno kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je to najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita: Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira...29

Koreni i razlozi saradnje ustaša i komunista/partizana Koreni i razlozi ratne saradnje ustaša i komunista/partizana sežu u vreme predratne Kraljevine Jugoslavije i to, na osnovu dokumentovane građe, bar od 1932. g. Razlozi za ovu saradnju su bili ideološko-političke prirode, a njihova osnova je bio zajednički cilj i jednih i drugih da sruše Kraljevinu i na njenim ruševinama formiraju nove državno-političke tvorevine. Da bi se ostvarili ovako zacrtani ciljevi KPJ je logično podržavala sve antijugoslovenske pokrete, ali je takođe i nastojala da uspostavi prisnu saradnju sa njima. Obzirom da su Hrvati bili najbrojniji Jugosloveni posle Srba, kao i da je njihova finansijsko-industrijska buržoazija bila najjača u Kraljevini, lo-

savaj se ko može!”...“Ni ustaški bataljon kod ušća Neretve nije u stanju da odbije najjednostavniji napad bandi, beži se kukavički pri prvom metku... i obaveštavaju partizane. Posada jednog uporišta osim toga prodala je municiju partizanima” (Tagesbuch Nr. Ia&545). 29

AVI, izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 137 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

gično je bilo da će KPJ podržati svakoliki vid hrvatskog separatizma i antijugoslovenstva zarad razbijanja Kraljevine SHS/Jugoslavije što je KPJ i zvanično uvrstila u svoj partijski program kao dugoročni politički cilj. Stoga nimalo ne začuđuje činjenica da u međuratnom periodu čak i u svojim javnim partijskim glasilima KPJ otvoreno podržava (veliko) Hrvatsku revolucionarnu organizaciju (HRO), tj. ustaški pokret, formiranu 1929. g. Tako je u zvaničnom „Organu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)”, kako tačno stoji u zaglavlju „organa” − Proleteru u broju 28. iz decembra 1932. g. (dakle manje od dve godine pre ubistva kralja Aleksandra od iste te HRO) objavljen članak o podršci KPJ ustaškom pokretu. Prvi i glavni pasus tog članka glasi doslovce ovako: Komunistička Partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme Komunistička Partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi (Pavelić-Perčec), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih talijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metoda individualnog terora.

Ovakvo komunističko stanovište o komunističko-ustaškoj podršci je bilo direktno inspirisano stavovima staljinističke Kominterne (pod direktnim i hegemonističkim rukovodstvom Gruzina Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina) o rešavanju „nacionalnih” pitanja širom Evrope, što je značilo u praksi da svaki istinski ili isfabrikovani narod, tj. nacija, ima pravo na samoopredeljenje do konačnog teritorijalnog otcepljenja. Stoga je pod njenim uticajem KPJ zauzela stav da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) bila „versajska tvorevina” bez obzira na činjenicu da je hrvatski Zagreb proglasio ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom još za vreme samoga rata, tj. 23. novembra 1918. g.,30 odnosno još pre početka zasedanja međunarodne posleratne konferencije u Parizu i njegovim dvorcima. Suština ovakvog stava KPJ se ogledala u činjenici da je Politbiro CK KPJ usvojio zvanični stav Kominterne donet na Petom kongresu Kominterne u Moskvi 1924. g., nakon sugestije same KPJ, da se Jugoslavija kao „velikosrpska i versajska tvorevina” ima razbiti, što praktično znači da je svaki antisrpski i antijugoslovenski savez legitiman i dobrodošao. Ovom prilikom je u Moskvi usvojena i izdata posebna rezolucija o na-

30

Trifunovska, Yugoslavia Through Documents, 151−153.

138 | Vladislav B. Sotirović

cionalnom pitanju u Jugoslaviji, čija je okosnica bila zahtev za izdvajanjem Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Kraljevine SHS nakon čega bi se sve tri pretvorile u nezavisne nacionalne države. Tom prilikom je Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) od samog Staljina označena kao napredno-revolucionarna partija sa kojom jugoslovenski komunisti treba da sarađuju. Ovde je neophodno naglasiti da ovom kominternovskom rezolucijom iz 1924. g. nije predviđen izlazak Bosne i Hercegovine i Crne Gore iz sastava Jugoslavije niti su određene granice Slovenije, Hrvatske i Makedonije, pa je stoga praktično ostavljeno domaćim jugoslovenskim komunistima da sami reše pitanje državno-republičkih granica na jugoslovenskom tlu, što je konačno i urađeno 1945. i 1946. godine bez ikakve javne rasprave i uopšte daleko od javnosti zajedno sa zvaničnim proklamovanjem i tri nove nacije: „Crnogoraca”, „Makedonaca” i kasnije „Muslimana”. KPJ je te 1924. g. prihvatila i kominternovsku politiku o pravima naroda na samoopredeljenje do konačnog teritorijalno-fizičkog otcepljenja od postojećih i međunarodno priznatih država što je u jugoslovenskom slučaju sprovedeno u praksu od 1991. g. do 2008. g. Dakle, pod direktnim uticajem Kominterne jugoslovenski komunisti su usvojili zvanični stav da je Kraljevina SHS/ Jugoslavija veštačka versajska tvorevina što je samo opravdavalo već usvojene političke smernice KPJ o razbijanju Jugoslavije. Konačno uobličavanje stava o razbijanju Kraljevine SHS/Jugoslavije je završeno na Četvrtom kongrasu KPJ u Drezdenu novembra 1928. g. (održanom u zgradi partijske škole Komunističke partije Nemačke „Roza Luksemburg”) kada je razbijanje Kraljevine SHS uvršteno u zvanični partijski program, a jugoslovenski proletarijat pozvan da se u budućem imperijalističkom ratu zapadnih sila protiv SSSR-a bori za poraz Kraljevine SHS i pobedu sovjetske vlasti u Moskvi. Ovom prilikom je usvojen i revolucionarni zadatak jugoslovenskih komunista da predvode seljačke i ostale ugnjetene nacionalne mase u predstojećem građanskom ratu za uništenje „sadanje imperijalističke države SHS za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih republika”.31 Ovde treba obratiti i naročitu pažnju na činjenicu da tekst „Drezdenske rezolucije” u lingvističkom smislu odiše rečnikom standardizovanog hrvatskog književnog jezika što dosta govori i o samom karakteru rukovodstva KPJ koje je i sročilo rezoluciju. Jugoslovenski komunisti su u svojoj antijugoslovenskoj i antisrpskoj politici išli čak dotle da je Milan Gorkić (tj. Josip Čižinski – od druge polovine 1932. g. privremeni generalni sekretar KPJ postavljen direktno od strane 31

Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, 160. Inače, na jugoslovenskom tlu su prve „sovjetske republike“ osnovane u Labinu, Ptuju i jugoistočnom Banatu. Ova banatska agrarna republika je osnovana novembra meseca 1918. g. kao „Kusićka sovjetska republika“.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 139 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

Kominterne) izjavljivao aprila 1929. g. da u slučaju ustanka u Hrvatskoj KPJ mora da pravi „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom”, pri čemu se mislilo na Musolinijevu Italiju i Hortijevu Mađarsku kojima bi se čak ustupile i neke oblasti Kraljevine Jugoslavije zarad uništenja glavne političke opasnosti, tj. režima „velikosrpske hegemonije”.32 Jugoslovenski komunisti su bili u toku Drugog svetskog rata dosledni ovim Gorkićevim smernicama pa su tako zdušno sarađivali kako sa nemačkim okupatorom, tako i sa Pavelićevim ustašama.33 „Drezdenska rezolucija” KPJ je usledila kao direktan odgovor na zaključke donete na Šestom kongresu Kominterne 1928. g. u Moskvi da se približava opšta kriza svetskog kapitalizma i rat zapadnih imperijalista protiv SSSR-a. Stoga je Moskva i izdala direktivu svim svojim ekspoziturama u inostranstvu da se komunisti pripremaju za učešće u neposrednim klasnim sukobima kako bi preko socijalističke revolucije slomili građanski poredak u svojim zemljama i zamenili ga socijalističkim. Stoga je i CK KPJ već te 1928. g. nakon kongresa u Drezdenu izdao direktivu za oružani ustanak u Kraljevini Jugoslaviji. Do prve konkretne političke saradnje između hrvatskih ustaša i jugoslovenskih komunista je došlo već 1932. g. kada su komunisti pozvali sve jugoslovenske narode na otvoreni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije u cilju pomoći hrvatskim nacionalnim revolucionarima (ustašama) u borbi protiv kraljevske diktature. Ovaj ustanak je izbio već septembra 1932. g. kada je uz pomoć Musolinijeve Italije jedna ustaška grupa napala žandarmerijsku postaju u podvelebitskom selu Brušanima sa namerom da povedu masovni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije i za osnivanje nezavisne hrvatske države na osnovama tzv. „hrvatskog povijesnog i državnog prava”. Tako su se u ovom slučaju politički ujedinili Musolinijeva Italija, Pavelićeve ustaše i jugoslovenski komunisti. Jedan od najmisterioznijih dokumenata i detalja iz povesti saradnje Pavelićevih ustaša i predratne KPJ jeste konkretan i sveobuhvatan „Sporazum između komunističke stranke i ustaškog oslobodilačkog hrvatskog pokreta” iz juna 1935. godine, potpisan od strane Moše Pijade za komuniste i Mileta Budaka za ustaše u zatvoru za političke zatvorenike u Sremskoj Mitrovici. Cilj ovog sporazuma je bio veoma jasan i nedvosmislen: potpuno rušenje države Jugoslavije i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.34 Tekst ovog sporazuma je obznanjen tako što ga je u Drugom svetskom ratu vlada generala Milana Nedića nekoliko puta preštampavala i obaveštavala srpsku 32

Petranović, Zečević, Agonija dve Jugoslavije, 191.

33

Минић, Расуте кости (1941−1945); Šmider, Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1945.

34

Najglavniji deo teksta ovog ustaško-komunističkog sporazuma je objavljen u: Самарџић, Сарадња партизана, 66−67 a prema AVI, sporazum Pijade-Budak.

140 | Vladislav B. Sotirović

javnost o tome ko su i za šta se zalažu Brozovi komunisti i partizani. Sa istoriografsko- metodološke tačke gledišta, problematičnost autentičnosti ovog krucijalnog dokumenta za tematiku ovog članka se ogleda u činjenici da je ovaj sporazum sačuvan samo u prepisu, tj. ne i u originalu. Stoga je i glavni i jedini argument titografske istorio(grafije) da se u uvom slučaju radi o čistoj ratnoj propagandi vlade generala Milana Nedića, tj. o „nedićevskom falsifikatu”. Međutim, korišćenjem osnovnih principa analoške metode dolazimo do zaključka da je ovakav sporazum (pisani, potpisani ili usmeni) između komunista i ustaša zasigurno postojao obzirom da su se tačke iz ovog predratnog sporazuma o saradnji i uništavanju srpstva i pravoslavlja realizovale u toku kao i nakon Drugog svetskog rata. Da se samo potsetimo da: 1. KPJ nije izdala bukvalno nikakav proglas povodom proglašenja NDH u Zagrebu 10. travnja 1941. g., a jugoslovenski komunisti su bili poznati po svojoj sklonosti za izdavanje partijskih proglasa najrazličitijim povodima; 2. da Brozovi partizani nisu u toku čitavog rata čak ni pomišljali da oslobode „deveti krug pakla” – Jasenovac; i 3. da su nakon rata od ovog stratišta (najveće i najmasovnije nekropole u Jugoistočnoj Evropi) napravili park sa spomenikom (tzv. „raspukla ruža”) koji se sastoji od četiri latinična slova „U” (koja su Pavelićeve ustaše nosile na svojim kapama) koja gledaju na sve četiri strane sveta.

O direktnoj sprezi hrvatskih ustaša i Brozove KPJ i NOVJ iz ratnog perioda u cilju rešavanja srpskog pitanja u NDH indirektno govori i slučaj od 31. jula 1966. g. upravo na otvaranju Mauzoleja i spomen obeležja žrtvama jasenovačkog logora smrti. Tada je, naime, kao jedna od zvanica i ujedno predstavnik vlasti SR Hrvatske na ovoj ceremoniji bio prisutan i predsednik Sabora SR Hrvatske – Stevo Krajačić, inače jedan od Brozovih najpoverljivijih saradnika. Kada se ceremonija otvaranja završila, misleći da su mikrofoni isključeni, Krajačić se okrenuo srpskim borcima rekavši im doslovce: “Ovdje smo vas premalo pobili”. Međutim, mikrofoni nisu bili isključeni tako da je nakon nastalog skandala Krajačić bio prisiljen da podnese ostavku.35 Na kraju, „najveći sin naših naroda i narodnosti” Josip Broz Tito za vreme od čitavih 35 godina svoje vladavine u Jugoslaviji nije našao za potrebno da ijednom poseti niti Jasenovac, niti bilo koje drugo masovno stratište Srba u NDH. Verovatno stoga što to nije bilo predviđeno pisanim i usmenim sporazumima između ustaša, KPJ i Brozovih partizana, pre i za vreme rata.

35

Ривели, Надбискуп геноцида, 99.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 141 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske

Umesto zaključka: Revizija titografije Umesto zaključka, predlažemo relevantnim državnim i naučnim organima i institucijama sa prostora bivše Jugoslavije da preduzmu sledeće konkretne operativne radnje u cilju stvaranja objektivne slike o tome ko je bio ko, ko se borio protiv koga i ko se za šta borio na prostorima čitave Jugoslavije u Drugom svetskom ratu: • da se formira kompetentna moralno-naučna „Komisija za utvrđivanje pune istine o učešću jugoslovenskih naroda i narodnosti i vojno-političkih formacija u Drugom svetskom ratu”, koja bi imala sledeća dva stručna zadatka: a) da proverava autentičnost i validnost već objavljenih dokumenata čija sadržina odudara od do sada zvaničnih titoističkih udžbenika i lektire o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, uključujući i proveru autentičnosti, originalnosti i validnosti do sada objavljivanih zvaničnih „partizanskih” dokumenata o „narodnooslobodilačkoj borbi” u raznim Zbornicima NOB-e), i b) da otkriva nova i objavljuje do sada neobjavljena autentična dokumenta iz domaćih i inostranih arhiva, naročito ona koja odudaraju od povesnice Drugog svetskog rata u Jugoslaviji zacrtane u okvirima moralno-političke linije Sabranih dela Josipa Broza Tita (i ostalih njegovih saboraca i simpatizera). • da se nakon realizacije prve i druge tačke, ukoliko je to potrebno, pristupi reviziji dosadašnje titoističke istoriografije.

BIBLIOGRAPHY: Sources: AJ − Arhiv Jugoslavije, Beograd, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu” od 13. decembra 1943, signatura 838, LF JBT III-11/15. AVI – Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Arhiva neprijateljskih jedinica, br. reg. 3/2, K-116/1638 (sporazum Pijade-Budak). AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (pismo Isi od 29. marta 1943). AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (kopija Titove svojeručne depeše). AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a). Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Savez udruženja novinara FNRJ, Beograd, 1946.

142 | Vladislav B. Sotirović

KAW − Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. do septembra 1944. (KAW, B/67-dnevnik). Proleter, „Organ Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)”, god. VIII, br. 28, decembar 1932. g., članak „Komunistička partija Jugoslavije pozdravlja ustaški pokret”, Arhiv Narodne biblioteke Srbije, Odeljenje obaveznog primerka. “Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918. In Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, ed. Snežana Trifunovska. Dordrecht/Boston/London: Martinus Nijhoff Publishers, 1994. 151−153. Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981 (Knežević, Radoje L., i Živan L. Knežević. Sloboda ili smrt. Seattle: izdanje autora, 1981.) Минић П. М., Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965 (Minić, Mihailo P. Rasute kosti (1941-1945). Detroit, 1965). Михаиловић М. Д., Рат и мир ђенерала (изабрани ратни списи), I−II, Српска реч, Београд, 1998 (Mihailović, Dragoljub M. Rat i mir đenerala: izabrani ratni spisi. 2 vols. Beograd: Srpska reč, 1998). Николић К., Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату 1941−1945: документа, Институт за савремену историју, Београд, 2008 (Nikolić, Kosta. Vlade Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 1941-1945. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2008). Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966 (Pešut, Mane. Revolucija u Lici 1941-1945. Bilefeld, 1966). Равногорска омладина у рату 1941–1945. Сећања и казивања, група аутора, књига друга, Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини, Београд, 2008 (Stevanović, Novica, ed. Ravnogorska omladina u ratu 1941-1945. Sećanja i kazivanja. Beograd: Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, 2008). Симић П., Деспот З., Тито, строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010 (Simić, Pero, i Zvonimir Despot. Tito, strogo poverljivo: arhivski dokumenti. Beograd: Službeni glasnik, 2010). Tagesbuch Nr. Ia&545, 44 J. G. Kdos. – Tgb. Nr. Ia&547&44 J-G-Kdos. SS Frw. Geb. Division “Prinz Eugen”  f. 1c Nr. 513/44 Jahr G. K. Dos. Zbornici dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. 14 vols. Beograd: Vojnoistorijski institut. Zečević, Miodrag. Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10. juni 15 juli 1946. Beograd: SUBNOR Jugoslavije, 2001.

Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom | 143 svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske Literatura: Адамовић В., Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Informatika, Београд, 2008 (Adamović, Vladimir. Tri diktatora: Staljin. Hitler, Tito. Psihopolitička paralela. Beograd: Informatika, 2008). Алмули Ј., Јевреји и Срби у Јасеновцу, Службени гласник, Београд, 2009 (Almuli, Jaša. Jevreji i Srbi u Jasenovcu. Beograd: Službeni glasnik, 2009). Bolta, Bogdan L. Gračačka četnička brigada 1941−1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta. Sydney: n.p., 1987. Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Треће, допуњено издање, Evro Giunti, Београд, 2010 (Ekmečić, Milorad. Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u Novom veku (1492-1992). Beograd: Evro Giunti, 2010). Глигоријевић М., Србија на Западу, Политика, Београд, 1991 (Gligorijević, Milo. Srbija na Zapadu). Beograd: Politika, 1991). Grujić, Petar. Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 1941−1945?. Beograd: ATC Avangarda, 2006. Kazimirović, Vasa. Nemački general u Zagrebu. Kragujevac – Beograd: Prizma – Centar film, 1996. Николић К., Историја Равногорског покрета, III, Српска реч, Београд, 1999 (Nikolić, Kosta. Istorija Ravnogorskog pokreta. 3 vols. Beograd: Srpska reč, 1999). Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918−1988. Vol. 1. Beograd: Nolit, 1988. Petranović, Branko, i Momčilo Zečević M. Agonija dve Jugoslavije. Šabac: zaslon, 1991. Popović, Nikola B. Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu (1941−1945). Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1988. Ривели А. М., Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999 (Riveli, Marko Aurelio. Nadbiskup genocida. Monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj 19411945. Nikšić: Jasen, 1999). Самарџић М., Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006 (Samardžić, Miloslav. Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima. Kragujevac: Pogledi, 2006). Самарџић М., Фалсификати комунистичке историје, Una Press, Beograd, 2010 (Samardžić, Miloslav. Falsifikati komunističke istorije. Beograd: Una Press, 2010). Симић П., Дража. Смрт дужа од живота, Службени гласник, Београд, 2012 (Simić, Pero. Draža. Smrt duža od života. Beograd: Službeni glasnik, 2012). Schmider, Klaus. Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944. Hamburg: E. S. Mittel [und] Sohn, 2002.

144 | Vladislav B. Sotirović

Vladislav B. Sotirović

COLLABORATION BETWEEN BROZ’S PARTISANS AND PAVELIĆ’S USTASHI ON THE TERRITORY OF THE INDEPENDENT STATE OF CROATIA DURING THE WORLD WAR II Abstract: The aim of this article is to give a significant contribution to both Balkan and South Slavic historiography in clarification of the question of direct and indirect military-political cooperation between the partisans of corporal/“marshal” Josip Broz Tito and the ustashi leader (“poglavnik”) Ante Pavelić on the territory of the Independent State of Croatia during the WWII (1941−1945) and to highlight the ideological and political roots and objectives of this cooperation. The article is mainly based on the primary archival documents housed in Belgrade but never used by the official state’s titoist historiography as well as on the testimonies of participants in historical events from the “Yugoslav Army in the Fatherland” (the so-called “chetniks”) who were after 1945 in exile. Keywords: partisans, ustashi, Josip Broz Tito, Ante Pavelić, Independent State of Croatia, chetniks, World War II, Yugoslav Army in the Fatherland

Received 26.01.2014 / Accepted 15.04.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 145-161.

145 UDC 821.163.41-32.09 Andrić I. Оригинални научни рад

Dr Miłosz Bukwalt1 Uniwersytet Wrocławski Instytut Filologii Słowiańskiej Polska

PSYCHOLOGICZNY PORTRET KATA I JEGO OFIARY W OPOWIADANIU „BAR TITANIC” IVO ANDRICIA Abstrakt: W twórczości prozatorskiej Ivo Andricia ważne miejsce zajmuje refleksja na temat losów żydowskiej wspólnoty kulturowo-religijnej na obszarze Bośni i Hercegowiny. W znanych powieściach: Most na Drinie, Konsulowie ich cesarskich mości oraz Panna pisarz tworzy wyraziste portrety sefardyjskich i aszkenazyjskich kupców, lichwiarzy, rabinów oraz lekarzy i aptekarzy. Pisarz nie pozostaje także obojętny wobec faktu wojennej zagłady świata Żydów bośniackich. Jako pierwszy prozaik serbsko-chorwackiego obszaru językowego Andrić dotyka bowiem problemu odpowiedzialności chorwackiego reżimu ustaszowskiego za grabieże i zbrodnie dokonane na przedstawicielach sefradyjskiej i aszkenazyjskiej grupy etnicznej. W opowiadaniu „Bar Titanic” (1950) pisarz ukazuje, usankcjonowane prawnie, formy przemocy wobec sarajewskich i banjaluckich Żydów. W eseju „Na żydowskim cmentarzu w Sarajewie” (1954) pisarz składa natomiast hołd żydowskim ofiarom totalitarnego świata. W niniejszym artykule przedmiot badania stanowią psychologiczne portrety ustaszowskiego kata i jego żydowskiej ofiary. Analizę opowiadania Andricia „Bar Titanic” przeprowadzono w oparciu o pojęcia z zakresu psychologii indywidualnej, neopsychoanalizy, estetyki brzydoty oraz historii europejskiego antysemityzmu. Słowa kluczowe: Ivo Andrić, Sefardyjczycy, ostateczne rozwiązanie kwestii żydowskiej, relacja kat i jego ofiara, psychologia indywidualna, kompleks niższości, kompleks wyższości

1

[email protected] (Miłosz Bukwalt, University of Wrocław, Institute of Slavic Studies, Poland)

146 | Miłosz Bukwalt

ПСИХОЛОШКИ ПОРТРЕТ КРВНИКА И ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ У ПРИПОВЕЦИ „БИФЕ ТИТАНИК” ИВЕ АНДРИЋА Апстракт: У прозном стваралаштву Иве Андрића важно место заузима рефлексија о судбини јеврејске заједнице на простору Босне и Херцеговине. У познатим прозним остварењима попут романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица писац ствара сугестивне портрете сефардских и ашкенаских Јевреја. Ликове јеврејских трговаца, рабина, лекара и фармацеута, хотелијера и механџија Андрић сматра главном снагом која је од половине 16. века утицала на развој економије, банкарства, гастрономије и угоститељства босанске земље. Као пажљив хроничар Босне, писац такође не остаје равнодушан према чињеници уништавања јеврејског света током Другог светског рата. У приповеци „Бифе Титаник” (1950), Андрић се обзнањује као први писац српско-хрватског језичког и културног подручја који указује на одговорност хрватског усташког режима за насиље и злочине према сарајевским и бањалучким Јеврејима. У жижи ауторског интересовања налази се пре свега психолошки и физички портрет усташког убице и његовог „властитог” Јеврејина. У познатом есеју „На јеврејском гробљу у Сарајеву” (1954) писац даје омаж несталом свету босанских Сефарда. У овом чланку, предмет истраживања чине поменути психолошки портрети крвника и њихове јеврејске жртве. Анализа Андрићеве приповетке „Бифе Титаник” извршена је применом научним инструмената и појмова из области индивидуалне психологије (Адлерова теорија комплекса ниже и више вредности), неопсихоанализе, естетике ружноће (слика тела, духовна болест), те историје европског антисемитизма. Кључне речи: Иво Андрић, Сефарди, коначно решење јеврејског питања, психолошки портрет, однос крвник и жртва, индивидуална психологија, комплекс ниже вредности, комплекс више вредности

W październiku 1961 roku Komitet Noblowski Szwedzkiej Królewskiej Akademii Nauk podjął decyzję o przyznaniu nagrody w dziedzinie literatury Ivo Andriciowi, twórcy serbsko-chorwackiego obszaru językowego, który w swych dziełach z epickim rozmachem ukazał złożone losy ludzi różnych nacji i konfesji na tle burzliwych dziejów ziemi bośniackiej. W prozie jugosłowiańskiego noblisty ważne miejsce zajęła refleksja na temat Żydów sefardyjskich2, wspólnoty etnicznej, kulturo2

W bogatej galerii żydowskich bohaterów prozy Ivo Andricia wymienić należy postać Ljotiki, „pięknej wdowy o obrotnym języku i tęgiej głowie”, która w sposób wyrachowany prowadzi w Višegradzie „małomiasteczkowy hotel i opróżnia kieszenie kochliwych mieszkańców kasaby”. (Most na Drinie). Wśród figur kobiecych uwagę zwraca także Ryfka Papo, żydowska piękność, o włosach „matowoczerwonych” i brązowych, wpadających w czerń oczach, która dla „zakazanej” miłości do chorwackiego pułkownika dragonów gotowa jest po-

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 147

wej i religijnej, która - wygnana z Półwyspu Iberyjskiego na mocy oficjalnych dekretów państwowych - przybyła do okupowanej przez Turków Bośni około roku 1565. (Osti 1997:48). Nazywani przez miejscową ludność Spaniolami, przybysze z Hiszpanii i Portugalii osiedlali się przede wszystkim w bośniackich miastach Mostarze, Višegradzie, Travniku czy też Sarajewie. Przypomnijmy w tym miejscu, iż jako zimmmi, tj. „chronieni obywatele” Imperium Ottomańskiego Żydzi sefardyjscy rozwinęli na terenie paszałyku bośniackiego aktywną działalność handlową, finansową, religijną, kulturalną, edytorską oraz edukacyjną. Doskonała znajomość języków, biegłość w zakresie doradztwa prawnego, wiedza na temat operacji bankowych i światowego rynku finansów oraz medycyny i farmacji, sprawiła, iż żydowscy osadnicy od początku spotkali się z przychylnością władz tureckich, żywo zainteresowanych wykorzystaniem ich licznych talentów i umiejętności. Wspólnotę żydowską Bośni wyróżniała także szczególna dbałość o zachowanie i kultywowanie własnego dziedzictwa religijnego i kulturowego. Już w roku 1581 wspólnota sefardyjska wzniosła pierwszą świątynię w granicach nowo powstałej dzielnicy Velika avlija. Synagoga, przez społeczność żydowską nazywana ll Kal grandi „(...) służyła nie tylko nabożeństwom, religijnym obrzędom i modlitwie, [lecz] gromadziła także ludność gminy czy to z okazji smutnych, czy to radosnych uroczystości”. (Osti 1997:48). Proces edukacyjny realizowany był w szkołach elementarnych (meldar) lub talmudycznych (jesziwa), kształcących kandydatów na rabinów. Jako „lud księgi” Sefardyjczycy wielką wagę przykładali do zbierania i starannego przechowywania manuskryptów oraz pierwszych publikacji drukowanych. Żydzi gromadzili zatem pinkasy, kroniki aktywności żydowskich instytucji Sarajewa, ljekarue, rękopisy zawierające receptury farmaceutyczne oraz wszelkiego rodzaju księgi religijne, w tym słynną Sarajewską Hagadę, pisane w języku hebrajskim oraz ladino (Osti 1997:57). Istotnym czynnikiem integrującym wspólnotę sefardyjską Bośni był właśnie wspomniany powyżej dialekt żydowsko-hiszpański, do którego z czasem przenikały serbsko-chorwackie i tureckie, a po zajęciu Bośni przez Austro-Węgry w 1878 roku, także niemieckie elementy leksykalne. W języku ladino, podstawowym znaku tożsamościowym Sefardyjczyków powstawały słynne romance, formy poetyckie o rodowodzie hiszpańskim, w których „(...) znajdowały wyraz losy indywidualnego człowieka oraz całej wspólnoty sefardyjskiej”, (Osti 1997:53) a także typowe dla literatury ludowej przekazy ustne w postaci opowieści, bajek, przysłów, porzekadeł, zagadek i napisów epitafijnych.

święcić własne życie (Miłość w kasabie). W grupie męskich postaci o rodowodzie żydowskim wymienić należy rabina Davida Leviego (Most na Drinie), lekarza Maksa Lewenfelda, wyraziciela znanej refleksji na temat źródeł bośniackiej nienawiści (List z 1920 roku), a także członków wpływowej rodziny Atijasów (Konsulowie ich cesarskich mości). Problem nienawiści dzieci chrześcijańskich do ich żydowskich rówieśników porusza Andrić w opowiadaniu Deca [przyp. aut.]

148 | Miłosz Bukwalt

Dynamiczne przeobrażenia we wszystkich sferach życia wspólnoty sefardyjskiej zaszły wraz z wprowadzeniem austro-węgierskiej administracji na obszarze Bośni i Hercegowiny. W miejsce starej świątyni, zniszczonej w latach siedemdziesiątych siedemnastego wieku, wzniesiono nowy obiekt sakralny w dzielnicy Bjelave. Wraz z ludnością niemiecką zaczęli napływać do Bośni Żydzi Aszkenazyjscy, którzy już w niespełna rok po osiedleniu się w Sarajewie zorganizowali własną gminę wyznaniową. Gruntowne zmiany w systemie szkolnictwa bośniackiego zapewniły żydowskim dzieciom i młodzieży bezpłatny dostęp do edukacji na wszystkich poziomach kształcenia. Zdobyte wykształcenie pociągało za sobą natomiast proces otwarcia wspólnoty sefardyjskiej na świat zewnętrzny. W sprzyjających warunkach tolerancji religijnej, swobody zrzeszania się, wymiany myśli oraz przepływu informacji powstały liczne towarzystwa żydowskie o charakterze artystycznym, humanitarno-charytatywnym (vide istniejąca do dziś La Benevolencija) oraz naukowym. Efekt ożywienia społecznego i kulturalnego okresu habsburskiego stanowił również rozwój rynku edytorskiego oraz prasowego. Pierwszą gazetą wspólnoty serdyjskiej była redagowana na przełomie wieków przez Avrama Kapona „La Alborada” („Zorza”). Kolejne tytuły, takie jak: „Świadomość Żydowska”, „Trybuna Żydowska”, Życie Żydowskie czy „Głos Żydowski”, ukazywały się w latach dwudziestych, a więc już po włączeniu Bośni i Hercegowiny do Zjednoczonego Królestwa Serbów, Chorwatów i Słoweńców. Na łamach wymienionych periodyków publikowali swe utwory najznamienitsi przedstawiciele literatury sefardyjskiej w osobach Isaaka Samokovljiji, Samuela Romano, Laury Papo Bohorety, Haima Altarca, czy Davida Finciego. Intensywny rozwój kultury sefardyskiej został gwałtownie zahamowany z początkiem lat czterdziestych dwudziestego wieku. Inkorporowane do Niezależnego Państwa Chorwackiego, wiernego satelity hitlerowskich Niemiec, ziemie bośniackie stały się przestrzenią otwartej, czego dowodzą wybrane utwory prozatorskie Ivo Andricia, eksterminacji społeczności żydowskiej. Proces zinstytucjonalizowanego i zaprogramowanego wyniszczenia żywiołu sefardyjskiego i aszkenazyjskiego na obszarze Chorwacji i Bośni przeprowadzony został w oparciu o podpisane przez ustaszowskich luminarzy ustawy o Ochronie chorwackiej i aryjskiej kultury narodowej, Ochronie aryjskiej krwi i honoru oraz Zmianie żydowskich nazwisk oraz oznakowaniu Żydów i prowadzonych przez nich firm. Opublikowane w prasie codziennej wkrótce po utworzeniu marionetkowego państwa dokumenty o wymowie antysemickiej zakazywały ludności wyznania mojżeszowego uczestnictwa w pracach chorwackich organizacji sportowych, społecznych, młodzieżowych i kulturalnych, jak również wszelkiej aktywności w obszarze sztuki wysokiej – muzyki, malarstwa, dramatu czy filmu. Represyjne ustawy bezwzględnie zabraniały również Żydom używania chorwackich emblematów narodowych w postaci flagi państwowej oraz godła. W krótkim czasie ludność żydowską pozbawiono także obywatelstwa NDH. (Goldstein 2003:277) Oznakowania chor-

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 149

wackich i bośniackich Żydów dokonano za pomocą żółtej opaski lub łaty z gwiazdą Dawida. Odpowiednie, (nazwy sklepów i fabryk a także nazwiska ich właścicieli nakazano wyszczególniać dużymi, drukowanymi literami) oznaczenie firm, przedsiębiorstw oraz sklepów miało natomiast na celu przyspieszenie procesu przejmowania i aryzacji mienia pożydowskiego3 Wszelkie kontakty intymne z przedstawicielami rasy semickiej groziły, w ocenie ustaszowców, skalaniem czystej krwi chorwackiej. Za proces fizycznej likwidacji wspólnoty żydowskiej zamieszkującej na terytorium Niezależnego Państwa Chorwackiego, odpowiadały służby bezpieczeństwa i porządku publicznego, którym przewodził „ustaszowski Himmler”, Eugen Dido Kvaternik. (Goldstein 2003:279). Ostateczne rozwiązanie kwestii żydowskiej przeprowadzono w chorwackich „fabrykach śmierci”: Danica, Jadovno, Jastrebarsko, Kerestinec, Slano na wyspie Pag, Loborgrad, Jasenovac i Stara Gradiška oraz niemieckich obozach zagłady na terenie okupowanej Polski. Akcję eksterminacji ludności żydowskiej zbrodniczy reżim, przy wydatnym współudziale niemieckich nazistów z Operacyjnego Sztabu Rosenberga, przeprowadził także na wcielonym do NDH obszarze Bośni i Hercegowiny. Podobnie jak na ziemiach rdzennie chorwackich Zagłada Żydów przybrała tu postać masowych deportacji do obozów zagłady, zawłaszczania mienia indywidualnego, zamykania instytucji oświatowych, kulturalnych i religijnych oraz niszczenia zasobów archiwalnych, muzealnych i bibliotecznych gminy sefardyjskiej i aszkenazyjskiej. Ukoronowaniem barbarzyństwa stała się grabież obiektów świątynnych oraz przekształcanie ich w stajnie, magazyny, a nawet domy publiczne. Zacieraniu śladów wielowiekowej bytności Sefradyjczyków na ziemiach bośniackich służyło także zamierzone niszczenie obiektów cmentarnych, w tym cennych zabytków żydowskiej sztuki sepulkralnej. (Osti 1997:52, Malcom 1996: W spuściźnie prozatorskiej Ivo Andricia, twórcy zafascynowanego kulturą duchową i materialną Sefardyjczyków ważne miejsce zajmują utwory traktujące o Zagładzie narodu żydowskiego. Andrić bowiem jako pierwszy twórca serbsko-chorwackiego obszaru językowego podniósł problem odpowiedzialności reżimu ustaszowskiego oraz niemieckich nazistów za zbrodnicze czyny dokonane na przedstawicielach wspólnoty sefardyjskiej i aszkenazyjskiej. W dłuższym opowiadaniu „Bar Titanic” („Bife Titanik”, 1950) pisarz ukazał metodykę zaplanowanej i usankcjonowanej przez władze chorwackie eksterminacji społeczności żydowskiej na obszarze Bośni. W eseju „Na jevrejskom groblju u Sarajevu” (1954) jugosłowiański noblista złożył natomiast hołd zgładzonemu podczas „wojennego potopu”, żydowskiemu światu.

3

Wymienione dokumenty zamieszczone zostały na stronie internetowej elmundosefarad.wikidot.com/Antijevrejski zakoni u NDH/, [przyp.aut.]

150 | Miłosz Bukwalt

W niniejszym artykule przedmiot analizy stanowią psychologiczne portrety ustaszowskiego kata i jego żydowskiej ofiary. Analizę opowiadania Andricia „Bar Titanic” przeprowadzono w oparciu o pojęcia z zakresu psychologii indywidualnej, neopsychoanalizy, estetyki brzydoty oraz historii europejskiego antysemityzmu. W opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andrić, z właściwą sobie dogłębną znajomością ciemnych zakamarków ludzkiej psychiki, kreśli portret psychologiczny Stjepana Kovicia, ustaszowskiego żołdaka i zbrodniarza. Zobrazowanie życia psychicznego tego bohatera podporządkowane zostaje naczelnej autorskiej idei zdemaskowania i napiętnowania tkwiących w człowieku skłonności do przemocy. Portret rozumiany jako osobliwa forma opisu psychologicznego dostarcza bowiem wiedzy na temat tego, co w człowieku „(...) nierozpoznane, fascynujące, głęboko skrywane lub przeżywane tylko w ukryciu.” (Zawadzki 2010:22). Malowany słowem portret psychologiczny służy także wartościowaniu motywacji, decyzji, rozterek moralnych oraz działań postaci wpisanej przez autora w określony porządek egzystencjalny, aksjologiczny, etyczny, kulturowy i historyczny. Obfitujący w opisy życia emocjonalnego oraz konkretnych zachowań społecznych portret Stjepana Kovicia ukazany zostaje w chronologicznym porządku następujących po sobie etapów egzystencji. W okresie dzieciństwa, swoistego jądra ludzkiego bytu, kształtują się negatywne cechy charakteru bohatera, wśród których wymienić należy lenistwo definiowane jako unikanie trudu w fizycznym oraz duchowym aspekcie ludzkiej egzystencji. (Zwoliński 2008:9). Na tym etapie życia gnuśność Kovicia przybiera postać skrajnej obojętności i niechęci wobec wysiłku intelektualnego, co potwierdza fragment: „[Ojciec] chciał go za wszelką cenę oddać do szkól, żeby się czegoś nauczył i został panem, chciał poprzez syna wziąć odwet na życiu. Niestety, nauka szła chłopcu nie bardzo. Do trzeciej gimnazjalnej jeszcze jako tako dawał sobie radę, lecz potem utknął na łacinie i algebrze jak na przeszkodzie nie do przebycia. Ojciec na przemian to bił go, to błagał, żeby nie odbierał mu ostatniej nadziei; niestety bezskutecznie. Stjepan, wyrósłszy nie wiedzieć kiedy na młodzieńca, dojrzewał szybko i coraz bardziej interesował się sobą, swoim wyglądem; rozpierające go żądze powodowały, że był roztargniony tępy, nieprzystępny dla otoczenia.” (Andrić 1988:114). Postawa pasywna umocni w przypadku bohatera dyspozycję niestałości oraz rozczarowania wszelką pracą zawodową. Częsta zmiana miejsc zamieszkania, (wyraźny symptom inklinacji włóczęgowskich), wykorzystywanie do własnych wąsko rozumianych celów talentów i predyspozycji innych ludzi, jak również pozyskiwanie środków finansowych na drodze często sprzecznych z prawem operacji finansowych czy fikcyjnych transakcji matrymonialnych składa się na scenariusz życia „(...) osobnika wykolejonego, (...) który nie ma sił ani zdolności, żeby się pracą i wytrwałością wznieść ponad przeciętność.” (Andrić 1988:116). Rozdźwięk między boleśnie odczuwaną

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 151

znikomością własnej egzystencji a wzmożoną potrzebą bycia kimś ponadprzeciętnym w przestrzeni interakcji społecznych stanowi źródło konfliktu wewnętrznego bohatera, co w pełni ilustruje fragment: „(...) Pokazanie się na ulicy przyprawiało go o katusze. Zazdrościł każdemu, kto mógł spokojnie i swobodnie przejść główną ulicą, nie myśląc o sobie i nie zadręczając się pytaniami, czy go ludzie obserwują i co o nim sądzą; zazdrościł takiemu człowiekowi i nienawidził go jednocześnie; wydawało mu się, że jest od tamtego ważniejszy i zarazem mniej ważny. (...) Również rozmowa była dla niego sprawą skomplikowaną i męczącą, bo pod powierzchnią tego, o czym głośno mówił, przepływał zawsze nurt jego skrzętnie ukrywanych myśli.(...) Od chwili uświadomienia sobie faktu własnego istnienia ani na moment nie opuszczała Stjepana Kovicia chorobliwa próżność i nieodparte pragnienie, aby być tym, kim nie jest. Być kimkolwiek i czymkolwiek, byle tylko kimś innym albo przynajmniej w oczach ludzi uchodzić za kogoś innego! (...) Niech jego życie nie składa się z mozołu, trosk, wysiłków; niechaj będzie pełne blasków, niech swoim blichtrem przyciąga i oślepia! Ale jak dopiąć tego, skoro urodził się taki nieudolny i leniwy, skoro niczego się nie nauczył, skoro nie ma do nikogo zaufania.” (Andrić 1988:117) Wzmiankowane powyżej zachowania społeczne protagonisty naznaczone są, użyjmy w tym miejscu terminów z zakresu Adlerowskiej psychologii indywidualnej, kompleksem niższości. W ocenie austriackiego psychologa w procesach życiowych każda jednostka ludzka dąży bowiem do osiągnięcia stanu doskonałości. Od lat dziecięcych poczucie niedostatku czy braku pełni zmusza człowieka do podjęcia tytanicznych zmagań ze światem zewnętrznym. Nieustanne pokonywanie barier i przechodzenie „z sytuacji niższej do wyższej” stanowi podstawowe źródło woli i energii witalnej. Poczucie małej wartości, jak trafnie zauważa autor Sensu życia, „stępia się bowiem (...) w dążeniu naprzód”. (Adler 1986:109). Wspomniany powyżej „przymusowy” wzrost wzwyż dokonuje się poprzez nawiązanie właściwych relacji z najbliższym otoczeniem - rodziną czy grupą rówieśniczą. Poczucie łączności z innymi to jedyna „(...) rękojmia pełnego rozwoju ludzkiego ciała i ducha” (Adler 1986:105). W Adlerowskiej teorii kompleksów ważne miejsce zajmują rozważania na temat utrwalonego kompleksu małej wartości, który stanowi zaprzeczenie idei życia rozumianego jako „przezwyciężenie niedoskonałości” i poczucia jedności z grupą społeczną. Jednostki dotknięte spotęgowanym poczuciem niższości już w wieku dziecięcym odznaczają się niecierpliwością, wzmożoną afektywnością, milkliwością, przesadną ostrożnością, pesymizmem oraz lękiem przed wymogami i trudami codziennego życia (Adler 1986: 109,110). Wymienione cechy prowadzą do „zacieśnienia przestrzeni życiowej i drogi rozwojowej” człowieka (Adler 1986:114) Jednostka naznaczona kompleksem niższości o wyraźnych cechach patologicznych postrzega bowiem otoczenie społeczne jako wrogie i tym samym zagrażające jej egoistycznie nakreślonym celom. Przyjęta przezeń postawa eskapistyczna (kierunek „od świata”)

152 | Miłosz Bukwalt

prowadzi do rozwoju nerwic, psychoz, masochistycznej uległości, uzależnień, skłonności perwersyjnych oraz samobójczych. W przekonaniu osób dotkniętych trwałym kompleksem niższości, a grupę tę tworzą potencjalni dewianci, zbrodniarze oraz mordercy, złożony z istot bezwartościowych, świat zewnętrzny zasługuje jedynie na potępienie a nawet zniszczenie. Pokonanie kompleksu małej wartości odbywa się poprzez chorobliwe dążenie do wyższości (postawa mściwego tryumfu „nad światem”), które jak zaświadcza odszczepieńczy uczeń Freuda, „(...) przejawia się jasno w postawie, charakterystycznych rysach i mniemaniu o własnych nadludzkich zdolnościach i sprawności, (...) a także pysze, wybujałości uczuciowej, snobizmie, chełpliwości, despotyzmie, skłonności do deprecjonowania, jak również (...) chęci panowania nad słabymi, chorymi i mniej ważnymi ludźmi.” (Adler 1986:120) W przypadku osiowej postaci opowiadania Andricia obserwujemy postawy typowe dla kompleksu niższości, który znajduje swe ujście w chorobliwym dążeniu do uzyskania przewagi nad innymi ludźmi. Interakcje społeczne protagonisty determinuje bowiem przemożna potrzeba nieustannego przeobrażania się w ramach, prowadzonej ze światem zewnętrznym, wyrafinowanej gry. Przywdzianie maski, tej „twarzy z gruntu sztucznej”, umożliwia istocie znikomej podawanie się za kogoś kim chciałaby zostać. Wspomniane formy aktywności, kierowane do konkretnych odbiorców w przestrzeni społecznej (maska musi zostać odczytana) aktywizują cały potencjał myślowy, emocjonalny oraz wolicjonalny jednostki o cechach dyssocjalnych. Ilustruje to fragment: „(...) Utajone pragnienia Stjepana Kovicia były właśnie przyczyną, że od lat chłopięcych i uczniowskich nie przestawał prowokować, rozśmieszać lub wprawiać w osłupienie mieszkańców Banja Luki swym sposobem bycia, ubierania się, mówienia i różnymi innymi dziwactwami. Czegóż to nie robił, żeby w oczach ludzi być kimś, coś znaczyć. To brał płócienny pokrowiec od rakiety tenisowej i wypchawszy go deszczułkami dumnie spacerował z nim po mieście, to znów pożyczał puste pudło na skrzypce i obnosił je po ulicach. (...) Bywało, że nie potrafił wymyślić nic nowego. Wtedy to, zwłaszcza w czasach, kiedy dużo podróżował, rozpowiadał po powrocie do Banja Luki, że musiał się poddać jakiejś ciężkiej operacji, na skutek czego prawe oko ma ze szkła. (...) Przypisywał sobie też wady, od których w samej rzeczy był wolny, a kiedy indziej przechwalał się, że zaznał rozkoszy, których nie mógł zaznać choćby z tego względu, że go nie nęciły. Tak więc Stjepan Ković nie miał ani jednego wewnętrznego i ani jednego zewnętrznego rysu, który byłby szczery, prawdziwy, który byłby jego stałą właściwością.” (Andrić 1988:118) Nieudolna „maskarada” napotyka jednak na ostrą reakcję ze strony najbliższego otoczenia. Udziałem Stjepana Kovicia staje się ostracyzm i publiczne wyśmianie. Jedna po drugiej opadają „znienawidzone” maski, odsłaniając prawdziwą twarz człowieka pozbawionego życiowej mocy. Noc, obszar „władztwa tajemnych sił, dzikich namiętności, ekstazy, olśnienia oraz panicznego lęku”, (Kępiński 2004:240) ro-

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 153

dzi zaś koszmarne sny, których treść obnaża dręczący Kovicia stan „bezsilności” oraz uczuciowego i materialnego ubóstwa. Rezultat negatywnych procesów psychicznych stanowią także trwałe zmiany somatyczne. Cielesność bohatera ukazana zostaje w utworze przez pryzmat estetyki brzydoty, która demaskuje zło w wymiarze fizycznym, moralnym oraz duchowym. (Gołaszewska 1990:190) Dojmujące poczucie przegranej łagodzi alkohol, środek mediacyjny, pod wpływem którego dokonuje się wszakże zmiana sposobu doświadczania świata oraz postrzegania i wartościowania własnej osoby. W alkoholowym zamroczeniu odczuwany przez protagonistę dolor existentiae zostaje tymczasowo zredukowany. Potwierdza to cytat: „(...) W końcu znużyło go to wszystko, opuściła odwaga, tak, że zaczął powoli rezygnować z udawania, z tej całej błazenady (...). Widać było, że brak mu inwencji, że się zmęczył. (...) Czuł się teraz dziwnie, zdawało mu się, że ktoś wysysa krew z jego ciała; zaczął się przedwcześnie starzeć, a nawet nie tyle starzeć, co schnąć, linieć. Jego bujne kasztanowate włosy (...) rzedły, a na ciemieniu ukazała się wysepka łysiny. Gdy szedł teraz przez śródmieście nie wyróżniał się niczym szczególnym i nikogo nie naśladował. Stąpał pochylony, wodząc dookoła niepewnym wzrokiem. (...) Dobre i złe losy dzieliła z nim zawsze jego matka. (...) Matka widziała to wszystko. I widziała jeszcze to, czego inni nie widzieli: że jej syn, (...) ostatnimi czasy coraz częściej przesiaduje wieczorami w domu i wypija sporą ilość rakii; siadał wówczas na tym samym stołku, co jego świętej pamięci ojciec, a nawet w tym samym kącie, ponury, sam, bez przyjaciela, i pił jak skazaniec”. (Andrić 1988:119) W warunkach przeobrażeń politycznych roku 1941 (przegrana wojna obronna Królestwa Jugosławii oraz powstanie marionetkowego Niezależnego Państwa Chorwackiego) obserwujemy gotowość bohatera do odegrania kolejnej społecznej roli. Dręczący protagonistę kompleks małej wartości znajduje tym razem swoje rozwiązanie w dążeniu do sprawowania kontroli nad innymi ludźmi. Poczucie przewagi zapewnia Koviciowi przystąpienie do sprawującej władzę w państwie, represyjnej formacji ustaszowskiej. Bohater uznaje za własną narzucaną przez zbrodniczy reżim ideologię wyższości rasowej i kulturowej Chorwatów nad innymi grupami etnicznymi. Spragniony społecznego uznania Stjepan Ković staje się zatem ślepo posłusznym (jest wyraźny przejaw zachowań konformistycznych) trybikiem machiny śmierci, której ofiarą padają przedstawicieli nacji uznanych na mocy oficjalnych dekretów państwowych za obce i przeznaczone do fizycznej likwidacji. Przywdziany przezeń czarny, ustaszowski uniform istotnie wzmacnia chorobliwe poczucie dumy oraz przewagi nad społecznymi pariasami. Z miejskiego komedianta i nieudacznika bohater przeobraża się w wyposażonego w szerokie prerogatywy Paveliciowskiego żołdaka, „denuncjanta i informatora”, co w pełni ilustruje fragment: „(...) Stjepan Ković, który chodził teraz w ustaszowskim mundurze, różnił się od tamtego Kovicia; pomimo nieżołnierskiej postawy i zwiotczałych policzków, umundurowany Ković stąpał z ponurą pewnością sie-

154 | Miłosz Bukwalt

bie i wydawał się pełen powagi, a co gorsza – wydawał się gotów zaszczepić tę powagę wszystkiemu, co znajdowało się w jego otoczeniu. Choć nie miał żadnej rangi ani odznaczeń, trzymał się sztywno i wyglądał groźnie. Rozpowiadał, że już od tysiąc dziewięćset trzydziestego ósmego roku był w kontakcie z ruchem ustaszowskim oraz że z polecenia tegoż ruchu w ostatnich latach przed wojną odbył kilka ważnych i niebezpiecznych podróży”. (Andrić 1988:120) Nowa twarz Stjepana Kovicia nosi zatem rys upiorny. Celem bohatera staje bowiem nie tyle zadziwienie świata, lecz wzięcie na nim surowego odwetu. Poczucie iluzorycznej przewagi (płynie ono z faktu uniformizacji i działania w grupie przemocy) rodzi pragnienie zastraszenia, upokorzenia, a nawet fizycznej likwidacji osób uznanych przez oficjalną propagandę za zagrażające bytowi państwa chorwackiego. Rozpowszechniane w NDH antysemickie komunikaty w postaci plakatów, filmów oraz wystaw obwoźnych nawiązują bowiem do znanych w Europie od wieków średnich negatywnych i obraźliwych przedstawień Żyda jako wroga chrześcijaństwa, sprawcy mordów rytualnych, bluźniercy i heretyka, truciciela wody i żywności, paktującego z diabłem czarownika, intryganta i spiskowca, komunistę, w końcu działającego na szkodę państwa i jego obywateli, bezdusznego lichwiarza. Tak ukazany Żyd staje się w odczuciu społecznym przesiąkniętą złem, obcą i demoniczną istotą4. (Trachtenberg 1997:17). Wymienione powyżej, absurdalne i wyimaginowane, przesądy antyżydowskie umacniają grupę piętnującą w przekonaniu o konieczności wymierzenia kary istotom zagrażającym interesowi wspólnoty. Jako ramię zbrojne reżimu ustaszowcy w sposób automatyczny dokonują rozprawy z wytypowanym przez władze żydowskim „kozłem ofiarnym”. W umysłach prześladowców zakorzenione jest także stereotypowe przekonanie o ukrywanych przez żydostwo nieprzebranych skarbach – szlachetnych kruszcach, złotych walorach, precjozach i szlachetnych kamieniach. Obraz opływającego w bogactwa Żyda lichwiarza, bankiera, jubilera, pośrednika handlowego, oberżysty czy też kupca detalicznego rozpala wyobraźnię i skłania oprawców, a wśród nich występującego w roli informatora i przewodnika Sjepana Kovicia, do podjęcia akcji pogromowych5. W dziejach ludzkiej 4

Na ten temat zob. także pracę Enzo Traverso Europejskie korzenie przemocy nazistowskiej. Przeł. A. Czarnecka, „Książka i Prasa”, Warszawa 2011, s. 139-167 oraz H. Arendt, Korzenie totalitaryzmu. Przeł. D. Grinberg, Warszawa 199, t.1, s. 11-12.

5

Jak zauważa Jacques Attali zakaz posiadania i uprawiania ziemi skłonił europejskich Żydów do aktywności w sferze handlu i bankowości. Żydzi stali się „niezbędnymi i nielubianymi zarazem” pośrednikami handlowymi, kupcami, sklepikarzami oraz kredytodawcami. W odczuciu Europejczyków, jak zauważa autor, Żyd „stopił się w jedno” z pożyczaniem pieniędzy. Fakt gromadzenia i skutecznego pomnażania kapitału stał się przyczyną dezaprobaty, a nawet nienawiści wobec zamożnych „bogobójców”. Oskarżane o „złodziejstwo, wyzysk, pasożytnictwo, spekulację, lichwę i spiskowanie” wspólnoty żydowskie stanowiły cel działań o charakterze pogromowym. Zob. Tegoż Żydzi, świat, pieniądze. Przeł. K. i K. Pruscy, „Cyklady”, Warszawa 2003, s. 134, 138, 140 i 141.

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 155

zbiorowości złoto wielokrotnie bywało wszakże przyczyną opętania, i „odrażających czynów wobec bliźnich.” (Bernstein 2003:2,3) Ideologiczna nienawiść do obcego oraz, a może przede wszystkim, usilne pragnienie zagrabienia jego majątku stanowi zatem asumpt do wykonania „roboty z Żydami”, na krótko przed ich deportacją do chorwackich i niemieckich obozów zagłady. Potwierdza to fragment: „(...) poszczególni ustaszowie w mundurach lub cywilu (...) rozbiegli się po mieście i stosując prawo pięści, uciekając się do pogróżek, szantażu lub fałszywych obietnic – w zależności od mieszkania, do którego wpadali, i ludzi, z którymi mieli do czynienia – zaczęli rabować żydowskie domy i zabierać pieniądze i kosztowności. Przy czym byli wśród ustaszów tacy, którzy wyróżniali się szczególną zręcznością; wpadając do żydowskich domów, potrafili w błyskawicznym tempie sterroryzować mieszkańców i zagrabić, co się dało. (...) Byli wreszcie i tacy, których, jak i tamtych rozpierała żądza pieniędzy i złota, lecz którym brak było zdolności i okazji. Ci mniej zdolni ustaszowie musieli się zadowolić drobnym rabunkiem lub łapówką wyłudzaną od żydowskiej biedoty, która zamieszkiwała peryferie Sarajewa. Jednakże właśnie tutaj zdarzały się bezprzykładne gwałty i ohydne zbrodnie. (Andrić 1988:101). Po fali grabieży i mordów na żydowskiej społeczności Banja Luki Stjepan Ković, w ocenie ustaszowskich zwierzchników osobnik już „niepotrzebny”, „nieskromny” oraz nadmiernie prowokujący swym wyniosłym zachowaniem, zostaje przeniesiony służbowo do stolicy kraju, Sarajewa, „celem sterroryzowania tamtejszych Żydów przed wywiezieniem ich do obozów” (Andrić 1988:122) W odczuciu bohatera owo przymusowe oddalenie nosi jednak znamiona osobistej porażki. Przywdziany mundur, znak łączności z grupą sprawującą władzę nie wywołał wszak w otoczeniu społecznym upragnionego efektu strachu, prestiżu czy podziwu. Za nieudane uznać należy także podejmowane przez protagonistę próby wyrządzenia szkody członkom zdewaluowanej grupy etnicznej. Na tle „młodych, rzutkich i bojowych” ustaszów gotowych bez zahamowań ograbić, uderzyć, zastraszyć a nawet zabić swoją ofiarę, Stjepan Ković jawi się bowiem jako osoba niezdolna do rozbudzenia w sobie zachowań agresywnych. Miast bezpośredniości, wrogości, instrumentalności oraz fizyczności, a więc typowych elementów każdego aktu przemocy, (Krahé 2005: 17) bohater w obecności ofiar okazuje jedynie słabość i „niezdecydowanie”, co potwierdza cytat: „(...) W czasie rewizji w żydowskich domach próbował krzyknąć na kogoś, tupnąć nogą, szczęknąć bronią, ale mu to nie wychodziło. Czuł, że jego gestom daleko do gestów tamtych ustaszów, że jego ruchy nie są dostatecznie gwałtowne, że nie zawierają w sobie groźby, że na jego słowa ludzie mają czelność odpowiadać oraz że nawet pistolet w jego ręce nie szczęka przekonywająco. Przed innymi ustaszami śmiertelnie wystraszeni Żydzi czołgali się na kolanach, a do niego zwracali się ze łzami w oczach, niemal poufale, szukając wzrokiem w jego oczach pomocy i współczucia.” (Andrić 1988: 123)

156 | Miłosz Bukwalt

Rozbudzone na moment iluzoryczny stan wewnętrznej mocy ustępuje zatem na rzecz inklinacji masochistycznych, które wyrażają się poczuciem słabości, bezradności wobec siebie i losu oraz uzależnienia od sądów i ocen innych ludzi. (Horney 1993: 218). Pod wpływem pełnego pogardy milczenia oraz lekceważących spojrzeń „skutecznych” towarzyszy z formacji ustaszowskiej Sjepan Ković doświadcza, tak dobrze mu znanego, uczucia znikomości oraz osaczenia „w przeklętym mieście, przypominającym sidła zastawione zastawione pomiędzy górami”.(Andricia 1988: 124) W przypadku bohatera radykalna zmiana kolorytu nastrojowo-uczuciowego następuje pod wpływem unicestwienia bezbronnej istoty ludzkiej. Zbrodnia dokonana na sarajewskim Żydzie Mento Pepo przynosi bowiem Koviciowi poczucie upragnionej supremacji nad innymi ludźmi. Ofiara przemocy, podobnie zresztą jak sam oprawca (Andrić kreśli tu dwa odpowiadające sobie portrety psycho-fizyczne) odznacza się wyjątkową brzydotą cielesną oraz duchowym ubóstwem. Ów „karłowaty” Żyd o szpetnej, naznaczonej zezem i nabrzmiałej wskutek alkoholowych wybryków twarzy reprezentuje bowiem typ odszczepieńca, który zerwał wszelkie kontakty z członkami własnej wspólnoty kulturowo-religijnej. W tradycji żydowskiej współplemieniec, który nie wierzy w objawienia, zaprzecza wiarygodności tradycji rabinicznej, jawnie wyśmiewa się ze swoich nauczycieli i ostatecznie porzuca swoją wiarę skazany zostaje na potępienie. Mumar (hebr. ten, który się zmienił), bo takim terminem określa się żydowskiego apostatę, traktowany jest niczym osoba zmarła. Odprawia się po nim nabożeństwo żałobne i publicznie nie wymienia się już jego imienia. (Unterman 1989:28,29). Fakt apostazji i wykluczenia ze społeczności żydowskiej ilustruje cytat:„(...) Wysiłki rodziców, krewnych oraz innych sarajewskich Żydów-Sefardyjczyków, którzy starali się go zawrócić ze złej drogi, nie dały rezultatów. Toteż w sarajewskiej gminie sefardyjskiej zaczęto go uważać za człowieka straconego, za parszywą owcę, zakałę i wyrodka, jakiego od dawna nie urodziła żadna matka Żydówka.” (Andrić 1988:103). Zerwawszy kontakty z „kręgiem ludzi, z którego się wywodził” Mento Papo, u boku gojowskiej kobiety, wiedzie życie hochsztaplera, człowieka ciemnych interesów. Oficjalne źródło jego dochodów stanowi położony w peryferyjnej dzielnicy Hiseta, bar o osobliwej nazwie „Titanic”, który gromadzi towarzystwo podejrzanego autoramentu, ludzi zaprzedanych nałogowi karcianemu i alkoholowemu. Oglądana z zewnątrz ponura jaskinia hazardu koresponduje z wyglądem fizycznym oraz statusem społecznym swego właściciela. Ten „jednopiętrowy dom”, pod względem architektonicznym „anemiczny i pokraczny mieszaniec” przywodzi bowiem na myśl obraz istoty dotkniętej chorobą, skrajnej nędzy, martwoty jak również egzystencji pozbawionej wszelkich perspektyw. W gronie bywalców „Titanica”, osobników przegranych i „zionących nienawiścią do życia” fakt nazistowskich represji wobec ludności żydowskiej rodzi ponure w swej wymowie żarty. Mento Pepo, człowiek bez określonej przynależności wspól-

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 157

notowej wskazywany jest przez „nieokrzesanych ordynusów” jako potencjalna ofiara przemocy. Na „zatrute żądłem cynizmu” antysemickie uwagi o nieuchronnym nadejściu „czarnego piątku” (jest to niewątpliwie eufemizm Zagłady) właściciel reaguje nerwowym śmiechem, który skrywa jednak głęboki niepokój przed zbliżającym się niebezpieczeństwem. Owa bojaźń przybiera jeszcze na sile z początkiem tysiąc dziewięćset czterdziestego pierwszego roku, kiedy to, by rzec słowami narratora, „nazi-draństwo” dociera do Sarajewa. Na mocy opisywanych już dekretów antyżydowskich bohater traci prawo do prowadzeniu wyszynku oraz posiadania własnej nieruchomości. Jako istota naznaczona piętnem żółtej opaski z gwiazdą Syjonu Mento Pepo budzi także niechęć wśród dotychczasowych klientów „Titanica” oraz własnej partnerki życiowej, która „znika po cichu i niepostrzeżenie”. Żyd jako obcy zostaje zatem oddzielony od egzystencji kolektywu. Jego przeznaczeniem staje się trwanie z dala od grupy, w jakimś „nie-miejscu”, „gdzie indziej”. (Waldenfels 2002:18) Fakt wykluczenia ze społeczności gojowskiej i semickiej („współplemieńcy spoglądają nań tępo i nie wypowiadają nawet słowa”) wzmaga strach przed zbliżającą się nieuchronnie karą. Każda bowiem sytuacja nietypowa, a za taką uznać należy bezpośrednie zagrożenie życia, budzi w człowieku lęk, któremu towarzyszy reakcja paniki, bezradności i całkowitej bezbronności wobec świata zewnętrznego. (Kępiński 2004: 169). Perspektywa, użyjmy tu terminu Heideggera, „nie-bycia-już-w-świecie” paraliżuje zatem wszelką aktywność sarajewskiego Żyda. W tym trwożliwym oczekiwaniu na kres przypomina on Edwarda Sama, literackiego bohatera „trylogii rodzinnej” Danila Kiša oraz Fuksowskiego Teodora Mundstocka, który zdjęty strachem „przed wezwaniem i wędrówką na plac zbiorczy transportów” (Fuks 1966:23) projektuje w wyobraźni scenariusz własnej Zagłady. Zdezelowany „Titanic” Menta Papa napełnia się wodą śmierci i z wolna osiada na dnie. Potwierdza to cytat: „(...) Wszystko wskazywało na to, że sytuacja stała się poważna; żona go porzuciła, ludzie unikali – nikt nie chciał ryzykować i narażać się. Powoli, łuska po łusce, odpadało od niego wszystko, co go do tej pory otaczało, zostawiając go samego, jego Menta Pepo, Żyda bez związku Żydami, bez ruchomości, nieruchomości, bez znaczenia – nagiego, bezsilnego, nie mającego się do kogo odezwać. (...) Teraz Mento zrozumiał, że na Żydów rzeczywiście przyszedł czarny piątek, po którym już nie będzie soboty, lecz czarna otchłań, czarny koniec. Nie wiedział, dlaczego i kiedy to nastąpi, ale z ciszy wokół niego zgadywał, że to się stanie na pewno. (...) Lęk stał się dla niego miarą i wykładnikiem wszystkiego. (...) Ów lęk w tym wypadku zrobił większą część roboty. Mento bowiem był jednym z ludzi, którzy przerazili się do tego stopnia, że stracili panowanie nad sobą i czekali na swoją kolej, bo przestali już zadawać sobie pytanie, co to za żywioł, jakich sięga rozmiarów, czy można chociaż uniknąć jego ciosów, skoro nie można już przeciwstawić mu się siłą. (...) Ciężkie życie i ciągły strach wyczerpały Menta do ostateczności, opuściły go resztki zdrowego rozsądku i sił, a ich

158 | Miłosz Bukwalt

miejsce zajął paniczny, dręczący halucynacjami lęk. (...) Wszystko przyjmował jako los, od którego nie ma ucieczki”. (Andrić 1988: 112,113) Koszmar odosobnienia przerywa „pokrzywiony reumatyzmem i zżarty alkoholem” tragarz Nail, jedyna istota gotowa wysłuchać skargi skazanego. Ów powiernik w nieszczęściu prezentuje tym samym postawę głęboko empatyczną, która oznacza zawsze wejście w świat doznań i przeżyć innego człowieka. (Rogers 2002: 154 i 156) Sytuacja zagrożenia życia rozbudza we współplemieńcu pozytywne reakcje emocjonalne. Nail żyje zatem życiem potencjalnej ofiary, cierpi wraz z nią, odczuwa także empatyczny gniew wobec sprawców jej nieszczęścia6. W jego „dużych, niebieskich oczach” rysuje się „głębokie i bezsilne współczucie”, rodzaj reakcji emocjonalnej na krzywdę przyjaciela. W absolutnej ciszy wrześniowego popołudnia dokonuje się misterium zjednoczenia umysłów i serc ludzi, którym los wyznaczył rolę ofiar przemocy totalitarnego świata. Kulminacyjny punkt opowiadania Andricia „Bar Titanic” stanowi spotkanie oprawcy i przyznanego mu „pod opiekę” Żyda. Stjepan Ković w dumnej, choć wymuszonej na użytek sytuacji, pozie pana i zdobywcy przekracza próg lokalu. Wyznaczana przez drzwi granica między groźnym światem zewnętrznym a przestrzenią oswojoną (Simmel 2006:252) przez Menta Papa zostaje w praktyce zniesiona. Abstrakcyjne zło, dotąd jedynie przedmiot rozważań sefradyjskiego Żyda, materializuje się i przybiera postać człowieka w czarnym ustaszowskim mundurze. W trakcie trwania spektaklu śmierci dokonuje się szczegółowe badanie lokalu oraz typowe dla śledztwa i przesłuchania przepytywanie skazańca o przynależność etniczną i religijną, stan cywilny i majątkowy, związki rodzinne, towarzyskie oraz sympatie polityczne. Padające z ust ofiary chaotyczne i rwane odpowiedzi oraz jej paniczne reakcje (jest to niewątpliwie efekt paraliżującego strachu) uświadamiają prześladowcy, iż miast zamożnego, opływającego w dostatki Żyda otrzymał „na własność” istotę odrażającą pod względem fizycznym, ograniczoną umysłowo i pozbawioną jakichkolwiek środków materialnych, co ilustruje cytat: „(...) Przyglądając się „swojemu” Żydowi Stjepan Ković, czuł jak wzbiera w nim niezadowolenie z samego siebie, z tego Żyda i z całego świata. (...) To niezadowolenie przeistaczało się z wolna w gorycz, która ściskała go za gardło, uderzała mu do mózgu i domagała się, żeby powiedział choć słowo, krzyknął, żeby coś zrobił. (...) Ten Żyd to jakaś ofiara losu. (...) W niczym nie przypomina Żydów, o których piszą w gazetach i których karykaturzy6

Mark H. Davis definiuje proces empatyczny jako „podejmowane przez jednostkę próby zrozumienia innej osoby poprzez wyobrażenie sobie jej punktu widzenia. Jest to zazwyczaj proces wymagający wysiłku, składający się zarówno z częściowego zrezygnowania z własnych egocentrycznych założeń, (...) jak i z aktywnego przyjęcia cudzej perspektywy” – konkluduje badacz. [W:] Tegoż Empatia. O umiejętności współodczuwania. Przeł J. Kubiak, „Marabut”, Gdańsk 1989.

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 159

ści wyśmiewają na rysunkach: bogatych spasionych pasożytów, wysysających krew z naiwnych ludzi rasy aryjskiej. (...) Ten jego Żyd nie ma w sobie nic z bogatego i zuchwałego Żyda, który śnił mu się po nocach i który już samym swoim wyglądem zachęcał go, żeby zachował się jak prawdziwy ustasza, żeby wrzasnął, palnął w łeb, zabrał złoto i kosztowności.” (Andrić 1988:128). Spotkanie z „wybrakowanym” Żydem umacnia zatem oprawcę w przekonaniu o własnej małości, materialnym ubóstwie i bezsilności wobec świata. W osobie Menta Papa Ković odnajduje bowiem swoje duchowego i fizycznego sobowtóra. Rozniecenie nienawiści rozumianej jako źródło siły, prestiżu i znaczenia odbywa się w oparciu o przywoływane przez kata stereotypy antysemickie. Odmienność etniczna i religijna Żydów oraz ich społeczna szkodliwość stanowi dla Kovicia czynnik motywujący do werbalnego poniżenia, wyrządzenia szkody fizycznej czy też odebrania życia. Sytuacyjny stymulator agresji stanowi także alkohol, który znosi kontrolę nad impulsami oraz stanowi „subiektywne usprawiedliwienie” wszelkiej przemocy (Krahé 2005:73, 123). Przezwyciężenie kompleksu niższości odbywa się w akcie mściwego tryumfu kata nad żydowską ofiarą, która w ostatniej mowie obronnej, (słowo jest w tym wypadku znakiem trwającego życia oraz nadziei na ocalenie) „(...) plecie niestworzone rzeczy, plącze się, traci wątek, odnajduje go na nowo [i] usiłuje przekonać pana oficera, że nie ma pieniędzy, a tym bardziej kosztowności i złota. Oprawca, istota o rysach upiornych i „ociężałych zwierzęcych ruchach” sięga zaś po parabellum „niby po ostatni decydujący argument” (Andrić 1988:136). Fizyczne unicestwienie ofiary przynosi złoczyńcy upragnione poczucie mocy życiowej oraz przewagi nad innymi ludźmi. W zbrodniczym akcie przezwyciężony zostaje zatem dręczący Stjepana Kovicia kompleks małej wartości. Świat uczuć, radości, oczekiwań i planów Menta Papa pochłania natomiast mrok śmierci. Utrata życia jest największą krzywdą i stratą jakiej mogła doświadczyć ta znikoma i wylękniona ludzka istota. (McMahan 2012:250, 251) W twórczości prozatorskiej Ivo Andricia problematyka żydowska zajmuje miejsce uprzywilejowane. Żydowscy bohaterowie prozy jugosłowiańskiego noblisty tworzą barwną galerię postaci, wśród których pojawiają się przedstawiciele stanu duchownego, uczniowie Eskulapa, zamożni kupcy, przedsiębiorcy, lichwiarze jak również przedstawiciele nizin społecznych. Andrić, wielki admirator kultury żydowskiej, jaki pierwszy twórca serbsko-chorwackiego obszaru językowego tworzy artystyczne świadectwo wojennej Zagłady świata bośniackich Sefrdyjczyków i Aszkenazyjczyków. W opowiadaniu „Bar Titanic” pisarz kreśli bowiem równoległe portrety psychologiczne ustaszowskiego oprawcy i jego żydowskiej ofiary. Ukazane w finalnych partiach utworu theatrum mortis ujawnia tkwiące w naturze nazisty zbrodnicze skłonności oraz całkowitą bezbronność i bezradność skazańca wobec ogłoszonego wyroku. Andrić nie pozostaje obojętny wobec tragicznych losów bośniackich Żydów, którzy utracili życie „w czasie pamiętnych, wiosennych i letnich miesięcy roku

160 | Miłosz Bukwalt

1941.” (Andrić 1977:130). Anonimowym żydowskim ofiarom totalitarnego świata pisarz składa hołd w przejmującym eseju „Na jevrejskom groblju u Sarajevu”.

LITERATURA: Adler, Alfred. Sens życia. Przeł. M. Kreczowska. Wstępem opatrzył K. Obuchowski. Warszawa: PWN, 1986. Andrić, Ivo. Na jevrejskom groblju u Sarajevu. [U:] „Staze, lica, predeli”. „Sabrana djela Ive Andricia. Redakcioni odbor M. Bogićević, I. Bratko, E. Koš, P. Džadžić i drugi. Sarajevo – Zagreb: Svetlost – Mladost, 1977. s. 109-130. Andrić, Ivo. Bar Titanic. [W:] tomie Wakacje na południu. Wyboru dokonał, przełożył oraz wstępem i objaśnieniami opatrzył A. Dukanović. Warszawa: Czytelnik, 1988. s. 100136. Attali, Jacques. Żydzi, świat, pieniądze. Przeł. K. i K. Pruscy. Warszawa: Cyklady, 2003. Bernstein, Peter L. Historia złota. Dzieje obsesji. Przeł. E. Ressel. Warszawa: WIG-Press, 2003. Davis, Mark H. Empatia. O umiejętności współodczuwania. Przeł J. Kubiak. Gdańsk: Marabut, 1989. Fuks, Ladislav. Pan Teodor Mundstock. Przeł. A. Piotrowski. Warszawa: PAX, 1966. Goldstein, Ivo. Hrvatska povijest. Zagreb: Novi Liber, 2003. Gołaszewska, M. Istota i istnienie wartości. Studium o wartościach estetycznych na tle sytuacji aksjologicznej. Warszawa: PIW, 1990. Horney, Karen. Neurotyczna osobowość naszych czasów. Przeł. H. Grzegołowska. Poznań: Rebis, 1993. Kępiński, Antoni. Rytm życia. Kraków: Wydawnictwo Literackie, 2004. Krahé, Barbara. Agresja. Przeł. J. Suchecki. Gdańsk: Marbut, 2005. Malcolm, Noel. Bosnia: A Short History. London: Papermac, 1996. McMahan, Jeff. Etyka zabijania. Przeł. J. Bednarek, K. Kuś. Warszawa: PWN, 2012. Osti, Josip. Żydzi w Bośni i Hercegowinie. Przeł. J. Pomorska. Sejny: Krasnogruda – Pogranicze, 1997. s. 45-64. Rogers, Carl. Sposób bycia. Przeł. M. Karpiński. Poznań: Rebis, 2002. Simmel, Georg. Most i drzwi. Wybór esejów. Przeł. M. Łukasiewicz Warszawa: Oficyna Wydawnicza, 2006. Trachtenberg, Joshua. Diabeł i Żydzi. Przeł. R. Stiller. Gdynia: Ureus, 1997. Traverso, Enzo. Europejskie korzenie przemocy nazistowskiej. Przeł. A. Czarnecka. Warszawa: Książka i Prasa, 2011. Unterman, Allan. Żydzi. Wiara i życie. Przeł. J. Zabierowski Łódź: Wyd. Łódzkie, 1989. Waldenfels, Bernhard. Topografia obcego. Studia z fenomenologii obcego. Przeł. J. Sidorek. Warszawa: Nomos, 2002.

Psychologiczny portret kata i jego ofiary w opowiadaniu „Bar Titanic” Ivo Andricia | 161 Zawadzki, Roman. Czym jest i czym być może portret psychologiczny. [W:] tomie Portrety psychologiczne. Pod red. R. Zawadzkiego. Warszawa: Wydawnictwo Uniwersytetu Warszawskiego, 2010. s. 13-32. Zwoliński, Andrzej. Siedem grzechów głównych. Lenistwo. Radom: Polwen, 2008.

Miłosz Bukwalt

PSYCHOLOGICAL PORTRAIT OF PERSECUTOR AND VICTIM IN SHORT STORY “BUFFET TITANIC” BY IVO ANDRIĆ Abstract: The reflection on the fate of the Jewish cultural and religious community in the area of Bosnia and Herzegovina is an important issue in the prose works by Ivo Andrić. In his recognised novels, that is The Bridge on the Drina, Bosnian Story and The Woman from Sarajevo, the writer creates vivid portraits of Sephardic and Ashkenazi merchants, usurers, rabbis, and doctors and pharmacists. The writer is not also indifferent towards the extermination of the Bosnian Jews’ world during the war. Andrić is the first prose writer from the Serbian and Croatian language area who touches upon the issue of responsibility of the Croatian Ustasha regime for plunders and crimes committed on the Sephardic and Ashkenazi ethnic groups. In a short story entitled “Buffet Titanic”, the writer shows the legally sanctioned forms of violence against Jews from Sarajevo and Banja Luka. In the essay entitled “In the Sarajevo Jewish Cemetery”, the author pays homage to the Jewish victims of the totalitarian world. In this article, the subject matter of the analysis includes the psychological portraits of Ustasha persecutors and their Jewish victims. The short story “Buffet Titanic” by Andrić was analysed on the basis of notions from individual psychology, neo-psychoanalysis, aesthetic of ugliness, and the history of the European anti-Semitism. Keywords: Ivo Andrić, Sephardi Jews, final solution of the Jewish question, persecutor-victim relation, individual psychology, inferiority complex, superiority complex

Received 01.10.2014 / Accepted 08.12.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 163-183.

163 UDC 821.163.41-31.09 Andrić I. UDC 165.62:821.163.41 Оригинални научни рад

Др Стојан М. Ђорђић1 Универзитет у Нишу Филозофски факултет Департман за српску и компаративну књижевност Србија

ФЕНОМЕНОЛОШКИ ПРИСТУП ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ ИВЕ АНДРИЋА Апстракт: У роману Проклета авлија Андрић апстрахује нарацију до те мере да она излази из оквира историјског романа, коме по предмету припада, и постаје модеран полиморфни омнибус роман надисторијских конотација. Фабула је сачињена од два наративна сижеа, оба из времена отоманског царства, али два сасвим одвојена сижеа: први чине упорни покушаја принца Џема да свргне султана Бајазита Другог, што су догађаји из 15. века, а други - краће тамновање фра Петра у цариградском затвору, што се догађа у 18 веку. Андрић прави литерарну евокацију на подлози потпуне фактографске веродостојности, успевајући да оба наративна тока мотивацијски повеже, али их структурним схематизацијама семантички повезује и развија до веома апстраховане нарације којом се тема империјалне власти осветљава као општи феномен, то јест, из угла свеколике историје човечанства, и не само историје, но и садашњости, па и будућности. То су такве фигуре и апстракције нарације којима се врши не само уопштавање, већ и транспозиција значења, све до антрополошких, етичких и аксиолошких конотација и импликација. Може се рећи да је основно надахнуће Андрићево, уједно и главни смисао, свих ових семантичких схематизација, дистинкција и кристализација у једноме – у тананој катарзи високоестетизованог приповедања, која почиње критичким објекцијама о феномену империјалне моћи, а врхуни епифанијским призивањем човековог еманциповања од те моћи. Кључне речи: слика историјске стварности, империјална моћ, апстраховање нарације, надисторијски (антрополошки) контекст, етички и аксиолошки аспект, епифанија еманципације

1

[email protected] (Stojan Đorđić, University of Niš, Faculty of Philosophy, Department of Serbian and Comparative Literature, Serbia)

164 | Стојан М. Ђорђић На концу: ко сам? – нико; шта сам? – ништа: трун у свемирској отеклини која се, канда, све више надима, док ... Е, па: можда је и време за нови Велики прасак! Радован Бели Марковић: Оркестар на педале

Андрићево стварање Проклете авлије, ако се рачуна од првих забелешки из 1928. године па до завршетка рукописа у априлу 1954. године (Тартаља, 1979) потрајало је две и по деценије, што је за писање кратког романа од сто двадесет страна - дуг период. Као што се види из пишчевих изјава, то и није био континуиран рад, већ рад са дужим прекидима. Сиже о принцу Џему, неуспешном а упорном претенденту на турски престо, привлачио је Андрића непрестано, али му се и отимао; није могао да га обради како треба, а ни да одустане. Вредело би потражити одговоре на питања о томе шта су све били разлози тако успореног писања, како и када је Андрић писао поједине делове, за чим је то трагао тако дуго, шта му се чинило добро написаним, а шта не, и како је своју уметничку замисао развио до коначног уобличења, најзад, шта је добио на крају: до којих је темастских хоризоната стигао, до којих романескних тумачења и уметничких домета. Неки одговори би се могли добити реконструкцијом и анализом стваралачког процеса, то јест, подробнијим истраживањем настајања овога дела, по фазама рада, односно, верзијама и појединачним изменама текста, итд, што би допирнело и потпунијем разумевању Проклете авлије. Реконструкција ствралачког процеса је, с друге стране, ограничена расположивим подацима и сачуваним траговима пишчевог рада, којих ретко кад да има довољно. До извесних сазнања о настанку једног књижевног дела може се доћи и обрнутим путем, полазећи од коначне верзије дела, то јест, истраживањем његове уметничке структуре. Али како год да се крене, да ли од процеса стварања, или од структуре дела, главна сврха истраживања је што потпуније конкретизовање и сазнавање књижевног дела и његове уметничке вредности, увек имајући у виду и целокупан пишчев опус и рад.

Артикулација уметничке структуре у Проклетој авлији: и нарација и апстракција Можде се рећи да је Андрић имао добар и изазован наративни сиже,али и тежак, кад га је већ толико привлачио, а тако дуго му измицала приповедна реализација и интерпретација, то јест, потпуна артикулација уметничких значења и обликовање целине дела. Уметничка структура је била проблем са којим се Андрић највише носио док је стварао Проклету авлију; укупни и коначни смисао који роман о Џем султану треба да добије. А обликовање уметничке структуре је најтеже и најделикатније у уметничком стварању. Дуготрајно стварање

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 165

Проклете авлије може се сматрати оправданим, утолико пре што је било делотворно јер се окончало успешно, пошто писац, на крају, ипак, постиже довољну меру семантичког обогаћивања сижеа и артикулисања приповедања. И на овом примеру се може видети да је сиже, ма како био занимљив, тек један аморфни предложак, подстицај за стварање, и то пре свега за обликовање предметног слоја књижевног дела, а да дело своје главне уметничке потенције и размере добија у интерпретацији сижеа, односно, у уметничкој структури дела, у којој је заправо и суштина и сва његова уметничка вредност. Андрић је дуго обликовао уметничку структуру Проклете авлије, календарски дуже него било које друго своје дело, а резултат који је добио показује да је тај рад био подстицајан и плодоносан. Мада дело не прелази дужину кратког романа, Андрићева нарација добија овде размере и одлике најсложенијих и најтананијих остварења приповедне прозе. Прве белешке за Проклету авлију Андрић је написао још 1928. године, (Андрић, 1994) пошто је одлучио да му историјски сиже о борби синова Мехмеда Другог Освајача за упражњени султански трон послужи као предмет за још једно дело у његовом позамашном списатељском пројекту уметничког виђења свеколике људске егзистенције, пројекту који је у основним елементима дефинисао десетак година раније, успешно га започео приповетком Пут Алије Ђерзелеза (1918), успешно наставио Приповеткама (1924), и у несмањеном ритму наставио новим делима, такође, припремао се да пише и следећа. Премда је Џемов сиже за Андрића био снажан стваралачки изазов, писање повести о Џему није ишло онако како би желео. Изгледа да је Андрић извесно време лутао, поводећи се за разним могућностима развијања нарације и интерпретације сижеа, како објашњава на једном месту. Па иако су се белешке умножавале, писац ипак није био задовољан. (Андрић, 1994: с. 154) Када је написао двеста педесет страница таквих белешки, увидео је да ће то бити роман какав нити је желео, нити жели да напише, и да му такав роман, једноставно, није потребан. У међувремену Андрић је писао о другим сижеима; писао, написао и објавио неколико десетина приповедака и неколико романа, увелико остварујући свој позамашни списатељски пројекат. Може се претпоставити да је после тога био још мање задовољан гомилом белешки о Џему. Мора бити да је у односу на та дела Андрић доживљаваорукопис Принц Џем као корак уназад, као преобимно дело, које је недопустиво слабије од Травничке хронике и На Дрини ћуприје (1945), на пример, или од Зеке (1948). Можда и није проблем у томе што се Андрићу првобитни рукопис о Џему учинио слабијим, ако већ није био баш толико амбициозан писац да би му свако ново дело морало бити боље од претходног. Проблем је могао да буде пре у томе што му се писање о Џему толико одужило и одвукло му приповедање у другу страну, можда баш уназад, а не та-

166 | Стојан М. Ђорђић

мо куда јеон већ увелико ишао у својој реализацији великог пројекта о свеколикој људској стварности. Сва је прилика да проблем није био у томе, дакле, што се тај роман у белешкама учинио слабијим од осталих, али је проблем могао бити и у томе што се Андрићу тако написан роман чинио слабијим него што би га могао написати, што је један сасвим други проблем. То је већ значило да је он, у ствари, пропустио прилику да сиже о принцу Џему обради онако како би могао, то јест, да напише квалитетније дело. Могла се јавити, усред свих тих мисли, и мисао да није морало бити баш тако, а и да не мора остати тако, те да би можда требало вратити се истом сижеу и, најзад, стићи до уметничке интерпретације која би имала квалитет који такав сиже и пишчево искуство у започетом великом пројекту омогућују. Свих тих година Андрићев стваралачки и уметнички потенцијал није престајао да се развија, но се повећавао што је више дела написао, тако да је он био у прилици да прихвати изазов нове обраде једног сижеа који га је тако дуго привлачио.То би могло да буде објашњење Андрићеве потребе да двадесетак година после одлуке да пише о принцу Џему, и после гомиле белешки, врати се том сижеу да би га обрадио на релевантан уметнички начин, то јест, у пуној мери уметничке вредности. Као да је Андрић тада, заправо, добио ново надахнуће за тумачење повести о Џем-султану, не никако у форми и домету традиционалног историјско-љубавног романа, камо је увелико био одмакао, већ тако да обрађујући још један сиже из турске прошлости, постигне пуну меру модерне и изворне уметничке артикулације историјског сижеа, као што је то чинио у већини својих приповедака и романа.

Посебна претпоставка Ако би ове претпоставке биле веродостојне, онда би се могла начинити следећа претпоставка не толико о времену настанка Проклете авлије, колико о обликовању уметничке структуре, о димензионирању значења и укупног домета дела. У тих пет-шест година после Зеке и Нових приповедака (1948), када се поново враћа сижеу о Џему, и то двадесет година након прве замисли, и након написаних двестапедесет страна, али и свих оних приповедака и романа написаних у међувремену, а у склопу стварања јединствене и свеобухватне уметничке интерпретације свеколике људске егзистенције, Андрић је приступио том послу, свакако, са новим надахнућем и намером да и из сижеа, и из себе, извуче пуну меру уметничке артикулације, чак не тако да угради још један камен у велики мозаик о историјској прошлости, већ са амбицијом више, то јест, да приповедање развије обухватајући и укупни смисао тога мозаика, да приповедни дискурс

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 167

развије до већег нивоа семантичке свеобухватности, до најопштије артикулације свеколиког егзистенцијалног искуства, како је то и замислио када је одлучио да са лирске прозе пређе на приповедну прозу. Почетна верзија Проклете авлије, писана све више у димензијама љубавно-историјског романа, никако није могла бити пун Андрићев домет у развијању наративног дискурса ка свеобухватној пројекцији свеколике егзистенцијалне стварности. Сиже Џемове упорне борбe за царски трон, током које је он постао оруђе у рукама разних противника турске царевине, унеколико и њихов заточеник, пружао је могућност за много већа семантичка уопштавања, тако да је Андрић одустао од конкретизације тог сижеа у љубавној тематици и усредсредио се на тему дуготрајне и бизарне Џемове борбе за империјални трон, која врло брзо постаје двосмислена јер добија консеквенцију заточеништва. Додајући том сижеу и сиже фра Петровог тамновања у цариградском затвору, и то тако да их повеже у металитерарној равни, Андрић је створио могућност за преусмеравање нарације ка најопштијим схематизацијама. Идући тим путем, Андрић је био у прилици да своју ранију интерпретацију Џемовог сижеа редукује на неопходну фактографску подлогу, а да сиже о фра Петру димензионира до најопштијих комплементарних схематизација о феномену империјалне власти, а то је учинио уводећи и неисторијске ликове у други сиже, да би постигао све тананија семантичка нијансирања и све веће апстраховање нарације, дакле, управо оно чему је и тежио: да ширећи мозаичку пројекцију историјске стварности развије јединство и свеобухватност уметничке интерпретације. О свему томе говори и промена наслова, од ранијег радног наслова Принц Џем у коначни наслов знатно општије симболичко-метафоричке сугестивности - Проклета авлија. А околност да је овога пута одлучио да своју интерпретацију судбине Џем-султана објави, сведочи о томе да је Андрић овога пута постигао ону меру уметничке релеванције коју су му списатељска способност, надахнуће и искуство омогућавали, а амбициозна замисао о свеобухватном виђењу човекове егзистенције и висока уметничка норма коју је себи поставио - подразумевале. Ову претпоставку о разлозима и природи Андрићевих дуготрајних трагања за нарацијом и артикулацијом нарације потврђују на свој начин танана и дифузна значења и сложена уметничка структура Проклете авлије, романа за који се, дакле, никако не би могло рећи да је корак назад у односу на најзначајнија дотад написана Андрићева дела, већ наставак и домет коме је тежио стварајући и развијајући своју уметничку интерпретацију свеколике човекове стварности. И не само то. Из подужег процеса настајања овога дела, које је у свом коначном облику добило андрићевски квалитет, може се видети и то каква је била динамика Андрићевог уметничког и стваралачког развоја, какве су биле промене и осцилације у том развоју, шта су чиниоци континуитета, које све иновације у

168 | Стојан М. Ђорђић

артикулацији егзистенцијалног доживљаја, најзад, у чему је јединство целокупног књижевног опуса Иве Андрића.

Апстраховање приповедања Динамика и континуитет Андрићевог стваралачког развоја, нарочито после преласка на писање приповедне прозе, то јест, на реализацију обимног, балзаковски свеобухватног описивања човекове егзистенцијалне стварности, не огледа се толико у разноликости тема о којима пише, већ у поетичким и структурним променама које нису такве да би угрозиле реализацију капиталног литерарног пројекта, то јест, нису ни превелике да би означиле напуштање или прекид рада на пројекту и прелазак на нешто треће, а ни тако незнатне да би то значило варијацију на исту тему или задржавање у истом семантичком домету. То су промене којима се та велика књижевна визија стварности шири и обогаћује не само тематски, већ и поетички, повећава се структурна разноликост и семантичка сложеност појединих дела у том пројекту, а упоредо с тим, одржава се и јединство и континуитет тог вишедеценијског књижевног стварња у тако подстицајној динамици промена да се тај јединствени списатељски пројекат не само увећава и проширује новим сегментима, већ и обогаћује сложенијим структурним релацијама, новим семантичким хоризонтима и уметничким дометима. Да није био истовремено и динамичан и континуиран, Андрићев књижевни рад не би био тако плодоносан и ефектан.Стварајући своју јединствену литерарну слику света, као свеобухватну балзаковску пројекцију свеколике човекове стварности, Андрић је сваким новим делом ту слику повећавао и употпуњавао, али исто тако, из дела у дело, постизао и нове семантичке и уметничке домете, и то у несумњивом јединству интерпретације и у континуитету стварања. Па иако се поједина дела не наслањају једно на друго тако да у слоју предметне стварности чине потпун мозаик, слику без празних места, сви Андрићеви романи и приповетке су уметничка остварења која у слоју схематизованих аспеката добијају пуну меру семантичке и уметничке целовитости и свеобухватности, у којој се огледа јединство пишчевог надахнућа и развој његовог књижевног опуса. Слој наjопштијих семантичких схематизација и јесте слој у коме се уметничка структура књижевног дела довршава и најпотпуније конституише, како су то истицали теоретичари феноменолошке филозофије књижевног и уметничког стварања. У сваком Андрићевом роману или приповеци постоји тај слој схематизација и он је врло битан елеменат уметничке структуре. У томе је једна од специфичности Андрићевог књижевног стварања. У том аспекту његових дела понајбоље се могу уочити и промене, и континуитет, и јединство његовог стваралачког ра-

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 169

звоја, односно,његовог књижевног опуса. Роман Проклета авлија је репрезентативно Андрићево остварење у том погледу, с једне стране, због тога што га је стварао пуних двадесет пет година рачунајући од првих белешки, и тридесет пет година, рачунајући од почетка рада на великом списатељском пројекту, а с друге стране, због тако развијених тематских и осталих семантичких и уметничких схематизација и највећег апстраховања уметничке структуре. У Проклетој авлији слој схематизација достиже највећу меру и највећу уметничку функционалност, (као што се може рећи да је у генези укупног Андрићевог књижевног стварања најснажнији чинилац континуитета управо у артикулацији најопштијих значења (схематизација). Схематизације настају, у ствари, из релација које се успостављају између појединих елемената (фабула, ликови, призори, дијалози, описи, идеје итд.), а у тим релацијама нарација се динамизује, пре свега, семантички, при чему се значење појединих елемената проширује, обогаћује, па и модификује све до симболичких конотација и највеће свеобухватности. Приповедањем се успоставља извесна семантичка динамика као отворен процес артикулације уметничких значења, који траје до краја дела, па и после у читалачким и критичким конкретизацијама и интерпретацијама. Андрић развија нарацију врло интензивне динамике баш у схематизацијама највеће општости, од којих неке непосредно артикулише у наративни исказ, као поенту нарације, а неке и сасвим индиректно, у имплицитним интенцијама и дифузним конотацијама нарације, у симболичким и фигуративним интенцијама приповедних исказа. Те структурне релације Андрић развија до сложене семантичке подстицајности тако да се истовремено проширује значењски потенцијал и успоставља јединство интерпретације. У развојном луку Андрићеве уметности приповедања јасно се оцртава средишња линија, основно начело обликовања, а то је схематизовање, то јест, континуирано и хармонизовано развијање уметничких значења до неопходне мере семантичког апстраховања. Сваки нови исказ, свака нова појединост у слици света, ма како да се разликује од осталих, тражи и добија своје место у оном општијем смислу уметничког дискурса и уметничке пројекције стварности, то јест, у слоју схематизованих аспеката. Императив схематизације је увек такав да подразумева укључивање, а не искључивање исказа или сликовите појединости, на један или други начин. Приповедањем Андрић стално и шири и појачава семантичку обухватност интерпретације. То значи да, што је у уметничкој структури слика света шира и разноврснија, то и апстраховања значења морају бити већа, заправо најмање толика да својим смислом обухвате ту слику. А када је, после првих својих књига у лирском дискурсу (Ex Ponto, 1918; и Немири, 1920), начинио велики заокрет ка наративном дискурсу, Андрић је замислио да створи већу серију дела, јединствену умет-

170 | Стојан М. Ђорђић

ничку интерпретацију, која ће интенционално обухватити свеколику човекову стварност, то јест, људску егзистенцију у целини, која се дакле показује у сваком појединачном примеру, какав год да је. Јасно је да се то тешко може постићи у слоју предметне стварности једне приповетке или једног романа, али зато се појачањем схематизација у нарацији та мера може и те како повећати. Проклета авлија је Андрићево дело у коме се све то најбоље види утолико што је у првом плану борба за империјалну моћ и надмоћ, у њеним неколиким егземпларним конкретизацијама, и са апстраховањем до најопштијих схематизација империјалне власти као антрополошког феномена.

Империјални порив насупрот свим осталим Како је, дакле, Андрић развио у овом роману тај слој уметничке структуре, како је повећао удео уопштавајућих исказа у нарацији, како је подизао меру семантичког уопштавања? Из пишчевог сведочења се види да, када је приступио поновном писању повести о принцу Џему, није сасвим одбацио прву верзију, већ оно што у њој није било добро, а тога није било мало: ‘’И онда сам све то ставио на страну и тако је од 250 страница остало свега стотина.’’ (Андрић, 1994; 54) Али, ако се има у виду околност да је Андрић и знатно проширио нарацију, јер је унео и два нова сижеа, један претежно наративни (Ћамилов животопис) и један претежно поетички (фра Петров животопис), то значи да је морао да напише и сасвим нове делове романа. Кад се боље погледа, види се да је сижеу о принцу Џему припало само једно поглавље, пето по реду, и да оно у коначној верзији има свега двадесетак страна, а да су четири поглавља пре њега и три после њега посвећена додатим сижејно-тематским аспектима, док уводно поглавље и завршни пасус осмог поглавља чине оквир романа, то јест, причу о посебној наративној позицији из које се роман приповеда. Према томе, Андрић је задржао мање од једне десетине претходних белешки, сводећи их у новој стилизацији на свега двадесетак страна, а већи део романа, отприлике, четири петине написао је у завршној фази стварања, свакако, не пре 1948. године, а коначно уобличавао све до априла 1954. године, када је, најзад, постигао у нарацији оно што је желео, и најзад, одлучио да оконча рад на том делу. А ако се пето поглавље, у коме је предмет нарације сиже о принцу Џему, упореди са осталим поглављима, види се да је оно настало, превасходно, великим скраћивањима, редуковањем нарације на окосницу збивања, на фабулу, и на историографске податке, који заузимају највећи простор у нарацији. То поглавље је обликовано, углавном, као наративна реконструкција и евокација догађаја, пропраћена само неопходним објашњењима. А експлицитних уопштавајућих

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 171

исказа скоро и да нема. Понегде у дескрипцију неког јунака, или догађаја Андрић би уметнуо по неку синтагму општијег карактера. Али је, зато на сам почетак поглавља ставио схематизујући исказ и тако цео сиже најавио на општији начин и сместио у један општији контекст, истичући да је Џемов животопис нови и свечан облик древне приче о два брата. У следећем пасусу Андрић саопштава главни смисао те приче најопштијом схематизацијом о два брата – супарника која постоје откако је света и века. Тиме је цело поглавље о принцу Џему стављено у контекст једног феномена у људској историји, а то је сукоб два брата са трагичним исходом, то јест, братоубиство. Тако је у Андрићевој уметничкој интерпретацији сиже о принцу Џему добио такву семантичку кристализацију смисла, која знатно прелази оквире и конкретне борбе двојице синова султана Мехмеда Другог, и свих борби за султански трон, па и целе турске историје. Уместо у тим оквирима, значење се усмерава ка схематизацији братоубиства у свим временима и на свим просторима, дакле, у најопштијој перспективи целокупне људске историје, заправо, до трансвременске, или свевременске схематизације семантичких потенцијала тог сижеа Тек развијањем нарације која омогућује одговарајуће општије схематизацијесижеа о принцу Џему Андрић је створио основу за обликовање уметничке интерпретације, која се уклапа у његов велики списатељски пројекат. То више није приповедање оног што се догодило, већ обликовање семантичке конфигурације описаних догађаја, артикулација њиховог општег, трансисторијског смисла, али не експлиците, нараторским тумачењем, већ имплиците, то јест, схематизацијама које се изводе из структурних релација у слоју предметне стварности, из фигура нарације. То су имплицитна значења нарације која настају у читалачкој конкретизацији. А које су то структурне релације види се из употпуњавања историјског сижеа (сиже о принцу Џему) са поетичким сижеом (сиже о фра Петру), који садржи низ мањих наративних сижеа, а међу њима Ћамилову империјалну опсесију, и Карађозову затворску страховладу и њену ‘’идеологију’’ о универзалној кривици свих људи и опсесију о затвору од мора до мора. Ове елементе из предметног слоја Проклете авлије. повезује једна тема, тема империјалне власти, а њихове међусобне релације склапају мрежу разноврсних импликација о том феномену, која чини окосницу слоја схематизованих аспеката, односно, структурног јединства уметничке интерпретације без обзира на све разлике међу сижеима. Већ само постављање више наративних сижеа, из разних епоха, са посебним фабулама и јунацима сасвим преусмерава нарацију са реконструкције збивања ка општијим схематизацијама, са континуираног праволинијског развијања тумачења ка знатно сложенијем обликовању уметничких значења, које није ни праволинијско, ни једнолинијско, већрелационо, вишесмерно, вишезначно и

172 | Стојан М. Ђорђић

дифузно.Услед тога слој схематизованих аспеката постаје све важнији елеменат нарације, према коме су наративни сижеи само почетни подстицај за нова, допунска шира и општија значења. У тим допунским семантичким схематизацијама, чак и општа тема братоубиства изгледа тек као једна од споредних, то јест, мање обухватних схематизација која више ни тематскине покрива уметничку структуру овога романа. Једино је тема империјалне власти та која омогућује успостављање јединства нарације у Проклетој авлији.

Наративне апстракције али и – семантичке дистинкције С друге стране, преусмеравајући значењске конотације нарације ка најопштијим схематизацијама Андрић се труди и око тога да му се нарација не расплине и не изгуби у општости, ваћ да добије довољну меру семантичке одређености. А ту одређеност не постиже посебним наративним исказима отворене и недвосмислене семантичке интенционалности, нараторским коментарима описаних догађаја, већ успостављањем релационих (структурних) семантичких индикација, фигуративних значења нарације. Наративну схематизацију о борби Џема и Бајазита Андрић прави у семантичким интенцијама приче о вечном сукобу два брата и братоубиству, при чему скоро да оставља по страни околност да ту није реч о било која два брата у сукобу, већ о браћи која се боре за највишу власт у најмоћнијој држави тога доба, мада не пропушта да покаже како у овом случајудо сукоба уопште не би дошло да није реч баш о томе да оба брата хоће искључиво за себе ту највишу власт. То Андрић не истиче много у нарацији, али и не прећуткује, већ назначује равномерно у склопу свих осталих збивања, али структурним релацијама према осталим елементима и те како појачава ту конотацију ка феномену империјалне моћи и жудње за њом.. Није случајно то што Андрић не усмерава нарацију ка експлицитним дистинкцијама о томе шта би у поменутој схематизацији сукоба Џема и Бајазита, као новог примера исконске суревњивости два брата, могло да буде узрок или повод, последица или резултат, да ли је тај исконски братоубилачки порив узрок, или пак тек повод, а султански трон неважна околност, или би пак могло бити обрнуто, да је управо империјална власт, односно, несавладива жудња за њом, узрок или порив суревњивости и сукоба међу браћом. С треће стране, Андрић ће зато ту појединост да је реч о бескомпромисној борби за империјалну власт појачати управо структурним чиниоцима, то јест, увођењем допунских наративних сижеа и релационим конотацијама у којима ће се такође појавити баш та појединост – индикација империјалне власти. У сижеу о Ћамилу јавиће се поново та иста појединост - мотив империјалне власти

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 173

и жудње за њом, и то у једном патолошком виду, то јест, без икакве реалне основе. У сижеу о фра Петру и његовом боравку у стамболском затвору мотив највише власти добиће гротескну конкретизацију у лику управника Карађоза који у затвору упражњава највишу власт врховног и неприкосновеног ауторитета. Ако се узму у обзир сви комплементарни сижеи, односно, мрежа релационих схематизација коју они индукују у семантици нарације, онда се може уочити и то шта је оса семантичке кристализације око које се уплићу и расплићу уметничка значења Проклете авлије. Ако је допунским сижеима офра Петру, Ћамилу, Карађозу и Хаиму почетни сиже о принцу Џему и његовој борби за царски трон обогаћен многим другим тематским конотацијама и уметничким аспектима, види се, исто тако, да се Андрић и те како потрудио, нарочито у првом и другом поглављу у којима је реч о цариградском затвору, о његовим становницима, а нарочито о његовом управнику Карађозу, који је добио свој посебни наративни сиже, да у средишту нарације остане тема империјалне моћи, која се јавља на један или други начин у свим сижеима, то јест, у свим поглављима.

Релационе схематизације - фигуре нарације У свим осталим поглављима романа општије схематизације су много развијеније, нарочито оне имплицитне, то јест, структурне, релационе. По својој обухватности те схематизације су још шире од теме сукобљене браће. Те најопштије схематизације Андрић, међутим, нигде не конкретизује експлиците, но их обликује посредно, помоћу релационих значења, у међуодносу импликација појединих елемената нарације, чиме нарација добија све већа тематски и семантичка проширења. Али сваки такав елеменат подразумева и нову, још ширу схематизацију, то јест, повећавање општости нарације. На тај начин Андрић постиже неопходну семантичку одређеност, али и јединство нарације. Уметничка структура Проклете авлије почива на укрштању, или на спрези два посебна наративна сижеа, односно, на главној могућности схематизације на коју та спрега упућује. Први сиже обухвата Џемову борбу да постане султан, а други фра Петров боравак у стамболском затвору. Та два сижеа су повезана, најпре, мотивацијски, утолико што је фра Петар у затвору подробније сазнао о тој епизоди из историје отоманског царства. Али то није мотивација фабуле, већ мотивација и обогаћивање нарације, јер би тај сиже могао бити испричан и без тог покрића пошто је он сам довољан уколико би само то била главна интенција нарације, чак и у схематизацији на подлози теме сукоба два брата. Повезивање два поменута сижеа импликује много општије тематске схематизације. Њиховим спрезањем први сиже се обухвата схематизацијом султанске, највише власти, по-

174 | Стојан М. Ђорђић

што је Џемова амбиција да постане султан оно што покреће радњу у том сижеу. У сижеу о фра Петру основна тематска схематизација се односи на институцију затвора. Кад се ова два сижеа повежу, онда се тежиште семантичког уопштавања преноси на везу која постоји између тих двеју институција: институције султана, то јест, врховне, империјалне, неограничене власти, и институције цариградског затвора, у коме је управник гротескни Карађоз, а заточење - тотално. Може се рећи, да је у Проклетој авлији главна тема, у слоју схематизованих аспеката два повезана сижеа, тема империјалне власти и тоталног затвора, заправо, однос који се између та два феномена може успоставити. Јасно је да то није однос идентификације, већ међусобног укључивања. Јер затвор не ствара макар ко, већ само онај ко има ингеренције, институционалне и друге претпоставке за то, пре свега, држава и државна власт, а империјалној власти би утолико одговарао потпуно ефикасан казнени систем, то јест, затвор. Скоро да је веза између империјалне власти и затвора органска, пошто у први план схематизација усмерава уопштавање ка тој конотацији, то јест, саозначавању власти затвором као њеним неотуђивим инструментом, а империјалне власти најобезбеђенијим затвором као њеним производом, а по једној од елементарних семантичких схема: какав – такав, у овом случају, каква власт – такав и затвор.

Апстраховање нарације до симболичке интенционалности Могло би се говорити о симболичком појачању ове тематске схематизације два наративна сижеа Андрићевог романа, најпре, симболичко-метонимијском појачању, али и оном по контрасту. Ефикасан затвор се може схватити као инструмент империјалне власти, па утолико и као њен симболички знак. Моћна, империјална власт се препознаје, између осталог, и по најбезбеднијем затвору који створи у држави. А с друге стране, империјална власт се може конкретизовати у поларизацији највише слободе и највеће потчињености, јер у царевини нико није толико слободан као онај који има империјалну моћ, док томе насупрот, сужањ у најбезбеднијем затвору је у највећој мери, сужањ – човек који је најдаље од слободе. Сужањство у тоталном затвочењу је пример најропскије егзистенције, а империјална власт је пример највеће институционализације моћи. То су главне семантичке конотације у комплементарним кристализацијама значења, које дају најопштију семантичку схематизацију на основу спреге два наративна сижеа Проклете авлије, схематизацију феномена највише власти у свеколиком институционалном успостављању и вођењу колективне егзистенције, то јест, у управљању људима, народима и државама. То је феномен империјалне владавине, који настаје заснивањем колективне егзистенције на принципу

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 175

моћи, односно, потчињености, пошто је потчињеност друго лице моћи. Јер нема моћи ако нема потчињеног над којим се та моћ врши. Ропска егзистенција, оличена у тоталном заточењу, је друго лице империјалне владавине оличене у субјекту врховне власти - владару. Ту није реч о семантичкој идентификацији по начелу идентификујућег повезивања једног члана ове симболичке конструкције са другим, као у метафори, по заједничкој особини, већ је ту реч о семантичкој комплементарности и дистинкцији на принципу спреге два члана који се међусобно сплићу и расплићу семантички. Империјална власт и највећа слобода за једног, а најропскија егзистенција за другог члана ове семантичке фигуре – то је најопштији смисао који проистиче из главне схематизације два наративна сижеа у Проклетој авлији. Повезивањем два наративна сижеа у јединствену целину Андрић прави семантичку фигуру преношења значења са дескриптивне евокације две различите фабуле на импликацију њиховог општијег смисла чиме нарацију преусмерава ка пренесеним значењима, ка фигуративном развијању нарације, ка обликовању слоја схематизованих аспеката превасходно помоћу пренесених значења, и то тако да тај слој постане окосница уметничке структуре. Проклета авлија је таква литерарна творевина чија се уметничка структура успоставља помоћу фигуративних значења, помоћу спрезања елемената предметног слоја у семантичке фигуре од којих се гради слој схематизација који, међутим, говори о нечему другом, о нечему о чему се не говори непосредно, већ посредством апстракције. Спрезањем Џемове и Бајазитове борбе за султанску власт са фра Петровим заточењем у цариградском затвору, односном сижеом о Ћамиловом страдању под Карађозовом затворском процедуром, у нарацију се уводи једна општија и сложенија тема, а то је тема империјалне власти, али у оној семантичкој конфигурацији у којој се импликује један њен општији аспект: њена тамничка димензија и консеквенција, наравно, у аксиолошком и егзистенцијалном смислу, јер је то превасходни смисао уметничке артикулације неког наративног сижеа. То јесте импликација општијег аспекта, али у уметнички артикулисаној семантичкој творевини, у романескној слици света, којом се артикулише егзистенцијални доживљај, премда у апстракцији, као што је то својствено модерним уметничким интерпретацијама. Дакле, у уметничкој структури Проклете авлије обликује се једна од апстрактних схематизација феномена империјалне власти, када се она јавља у улози битног чиниоца човекове егзистенцијалне стварности, између осталог, укључујући ту и ефикасан затвор као средство којим империјална власт елиминише све оно што угрожава друштвени поредак у коме је она највиша инстанца власти и моћи.

176 | Стојан М. Ђорђић

Четворица протагониста највише власти У уметничким схематизацијама Проклете авлије један од првих општијих аспеката империјалне власти и жудње за њом огледа се у томе што империјална власт је такав чинилац егзистенције који човекову стварност не чини нимало бољом и квалитетнијом, пре свега, зато што је ограничава и спутава на свој тотални и беспризивни начин. Ову схематизацију Андрић развија релационим конотацијама, али и аналитички, раслојавајући феноменологију империјалне власти и жудње за њом на неколико појединачних примера, односно, посебних семантичких конкретизација. У Проклетој авлији појављују се четири различита јунака у знаку империјалне власти, четворица њених протагониста који заједно, односно, у релационом контексту нарације, оличавају разнобојну лепезу жудње за влашћу, и то у најјачим бојама. Прва двојица су из основног наративног сижеа: неуспешни претендент на царски трон - принц Џем, и његов брат, али успешни претендент - султан Бајазит. Друга двојица су из комплементарног сижеа, а који се могу схватити као двојници, који су по нечему слични, а понечему различити од прве двојице јунака империјалне моћи: Ћамил би био Џемов двојник – неуспешни, и уз то и умишљени претендент на султански трон, а Бајазитов двојник би био управник Карађоз, стварни вршилац моћи, али не империјалне, већ оне при дну лествице институционализоване друштвене моћи, моћи управника једног затвора. У сваком од ова четири јунака снажне жудње за врховном влашћу Андрић развија њихову главну особину до пуне мере. Бајазит је споредни јунак Проклете авлије, али једино је он султан, једино се он, од ове четворице, домогао највише власти, и он је главна наративна фигура њеног примарног својства, оличење владара неограничене моћи. Његов лик Андрић гради на фактографској подлози и не развија много литерарну интерпретацију тога лика. Ипак посвећује мало већу пажњу његовом владарском понашању, нарочито, особинама којима се може објаснити Бајазатова надмоћ у борби за власт и одржање власти. У Андрићевом тумачењу главна Бајазитова особина из које проистиче његова предност у борби за власт, јесте у томе што је он бескомпромисни протагониста највише власти, власти која је неприкосновена и изнад свега другог, како за све људе, тако и за њега самог. Једина права власт је - највиша власт; и то је врхунски императив постојања, врховни принцип. Тај принцип је врховни принцип у структури Бајазитовог лика, основно правило постојања, од којег он не одступа никад, ни у чему, и ни за длаку. То се види по томе што је он спреман на то да млађем брату Џему, који полаже право на царски трон, учини сваки уступак осим јед-

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 177

ног – да подели с њим султанску власт. А у самој борби против брата супарника, он ни једног тренутка неће допустити себи да се понаша према њему као према своме најближем сроднику, већ га доживљава искључиво као свог највећег противника. Ни онда кад Џем после многих пораза изгуби реалне изгледе да постане султан, Бајазит га неће друкчије третирати него као несмањену опасност, и свога највећег противника. И то се неће променити све док Бајазит не сахрани Џема на гробљу у Бруси. О другим владарским успесима Бајазитовим Андрић не говори, али се тим његовим тако доследним елиминисањем Џема као брата, да би га победио и до краја побеђивао у борби за власт, Бајазит је индивидуализован управо као бескомпромисни и искључиво империјалној власти посвећени њен протагониста. Насупрот свом старијем брату, принц Џем је неуспешни претендент на царски трон, али је и поред тога веома упоран, показујући, такође, пуну одлучност и доследност протагонисте империјалне власти. Ни он не пристаје на уступак, на умањивање империјалног статуса на који полаже право. Цео живот ће провести у борби за свргавање Бајазита, борби без изгледа на успех, у понижавајућој позицији заточеника својих савезника, да на крају жртвује властити живот, исписујући својом судбином ону схематизацију владарске жудње, по којој је највиши владарски трон вреднији од свега осталог, па и од живота. И у Џема је, дакле, владарски порив јачи од свих осталих, мада је он имао и друге, стваралачке и уметничке потенцијале, на пример, само што је он одабрао борбу за највишу власт, и у тој борби стално губио. Утолико је он оличење губитничког борца за царску власт који је никада неће освојити, а због ње ће све изгубити. И чини се да је његов губитак двострук, пошто не само што је у борби с Бајазитом изгубио живот, већ и могућност да деценије које је проживео испуни у некој другој врсти реализације и афирмације за коју је имао велики потенцијал. За Џема је жудња за империјалном влашћу његова трагична коб због које ће страдати он сам. И Ћамил је јунак неутољиве жудње за империјалном влашћу, и то у једном посебном виду. Пошто он нема стварног основа за тако нешто, његово стремљење ка царској моћи добиће болестан облик највеће занесењачке фиксације и идентификације с неуспешним претендентом у борби за власт, принцем Џемом. То што је објекат његове патолошке идентификације управо претендент на царски трон (а не неки узор друге врсте) сврстава га међу ликове са превлашћу властољубивог порива у себи, а то што се он не идентификује са Бајазитом или актуелним султаном, већ са неуспешним претендентом из далеке прошлости, одводи га у ону врсту таквих ликова у којих тај порива добија патолошке размере да они губе елементарни смисао за реалност, чак дотле да ће изгубити и минимални инстинкт за опстанак. Ћамил је пример човека с тако јаким поривом за владарском моћи да због тога изгуби разум.

178 | Стојан М. Ђорђић

Међу четворицом јахача ове моћничке поворке управник цариградског затвора Карађоз је најпиторескнији. И његов лик Андрић је начинио на довољно убедљивој фактографској подлози, али због занемарљиве историјске релеванције која писца не обавезује превише, могао је да развије уметничку стилизацију овога јунака до фантазмагоричних размера и далекосежнијих семантичких схематизација. Иако не потиче из највишег, већ из знатно нижег слоја империјалне номенклатуре, ипак је и Карађоз лик кога у пуној мери одређује жудња за највишом власти, и не само жудња већ и пракса. Он је своју потребу за надмоћи над другима испољавао, најпре, у криминогеној средини турске престонице, а касније успео да постане управник главног цариградског затвора, то јест, нашао се у улози носиоца највеће власти у најстрожој институцији вршења моћи над најнемоћнијим људима. Осим што та државна институција и није тако мала, већ је како Андрић каже, изгледала као ‘’читава варошица затвореника и стражара’’ (Андрић, 1981, с.15), она је и потпуно одвојена, као свет за себе, свет у малом, строго уређен и намењен за истрагу, суђење и кажњавање оних који дођу под удар закона. А Карађоз је ту своју позицију надмоћи умео тако да искористи да његово управљање затвором добије све атрибуте неограничене моћи над свима у том простору. Његова власт над затвореницима и стражарима је у понечему и већа него много којег владара над поданицима. У Проклетој авлији он је, у правом смислу, господар живота и смрти, самовласни и неприкосновени арбитар и истине, и правде, и суда и казне, и виности и невиности. Његова неограничена надмоћ над свима у затвору, претвара Проклету авлију у егземпларну слику тоталног заточења, односно, строго уређене институције тортуре и насиља, утемељене и изграђена на принципу затворске потчињености, рекло би се, највеће ропске подређености човека пред другим човеком. Карађоз је пример монструозности највише власти; он је њен гротескни протагониста, а његова Проклета авлија застрашујућа и одвратна слика и прилика неограничене надмоћи, уједно и највећег понижавања човека, оног појединца који постане пуки објекат такве моћи. У семантичком потенцијалу наративних схематизација које чине овај лик, Карађоз превазилази све остале протагонисте жудње за неограниченом моћи и надмоћи. Простор цариградског затвора у коме је Карађоз врховна власт није тако велик, и не може се ни поредити са доменима моћи других носилаца највеће моћи, али он, по начину вршења своје моћи, по пракси потчињавања, је пример који превазилази и најмоћније носиоце власти у друштву. Простор Проклете авлије је простор у коме је мера потчињености свемоћној власти већа него у било којем другом примеру институционално регулисаног домена моћи. Карађозова власт је толика да је сваки други човек у Проклетој авлији само објекат његове потпуне надмоћи над њим, а Проклета авлија устројство ропске потчињености, институционализовани домен ропске егзистенције.

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 179

И не само то, Андрић је од Карађоза начинио и идеолога те чудовишне неограничене врховне власти и надмоћи над људима, који и начелно образлаже такво устројство, и стиже до концепције о кривици сваког човека, чак и до чудовишне визије свеколиког човечанства као универзалног затвора за све људе. Карађоз је врховни моћник који усред невеликог царства своје неограничене власти сања мегаломански сан о свеколикој највишој власти која би обухватила сав свет. Он је моћник који сања свој идеал, своје снове о ‘’затвору од мора до мора’’ (Андрић, 1981, с. 32). Портрете четворице протагониста жудње за највећом влашћу Андрић обликује тако да сваки портрет садржи и слој схематизованих аспеката, то јест, артикулацију неког од општих аспеката феномена највише власти. Сваки од ове четворице јунака посвећује свој живот остварењу те жудње, на један или други начин, и уједно, сваки плаћа одређену цену таквог вођења властите егзистенције. Султан Бајазит је пример бескомпромисног борца и победника у борби за највишу власт, који је спреман да све друго у свом животу подреди том свом циљу и тој врсти испуњавања властите егзистенције, рачунајући чак и са спремношћу на братоубиство. Андрић не говори ни приближно о другим консеквенцама које Бајазиту доноси његов султански положај, али не пропушта да помене консеквенцу братоубиства, јер је она има највећу тежину у слоју најопштијих схематизација у Андрићевој уметничкој интерпретацији. Принц Џем је трагични јунак жудње за царском влашћу, који никад неће стићи до ње, а његова борба за њу попримиће обележја аутодеструктивности. Ћамил је пример занесењачке опседнутости султанским троном самим по себи, без било какве реалне основе, тако да од његове жудње за врховном влашћу остаје, такође, патологија аутодеструкције, с једне стране. А с друге стране, Андрић помоћу таквог јунака прави неке од најјаснијих дистинктивних схематизација феномена империјалне власти. Губећи елементарну критичност, Ћамил не губи способност за луцидне дистинкције, па током својих тоталних идентификација са Џемом артикулише једно од кључних одређења суштине владарске егзистенције, које даје један од њених протагониста. До тог одређења суштине имепријалне личности долази Ћамил у тренуцима проживљавања Џемовог поверавања властите владарске судбине у руке хришћанских моћника, што није ништа друго до Џемов коначни пораз, прелазак из позиције претендента на царски трон у позицију пуког оруђа у туђој борби за власт, у борби између хришћанских поглавара и Бајазита, док је он из борбе за импријалну моћ дефинитивно елиминисан. То су тренуци пораза Џемове империјалне амбиције и судбине и његовог преласка у позицију и судбину потчињеног власти, што Ћамил у свом поистовећивању доживљава као откровење истине, као самоспознају протагонисте империјалном моћи о себи, о самој својој природи: ‘’Од свега што

180 | Стојан М. Ђорђић

свет има и јесте, ја сам хтео да направим средство којим бих савладао и освојио свет, а сада је тај свет начинио од мене своје средство. (Андрић, 1981, 95) Карађоз је више карикатура највише власти, него пример империјалног владара, али његова жудња за владањем достиже гротескне облике реализације, тако да његово вршење толике надмоћи над људима правазилази и монструозне пројекције неизмерне надмоћи над потчињенима. Ниједан од ових портрета није само наратив, прича о једном животу, тачније, део приче о разним протагонистима жудње за највишом влашћу, већ Андрић развија сваки портрет тако да добије општи смисао, да назначи један од аспектата феномена највише власти. Сваки јунак, као фигура нарације, има у свом семантичком потенцијалу и ту димензију којом превазилази пуку фабулативну пројекцију његовог животописа и добија шире, пренесено значење које се односи на тему жудње и упражњавања највеће моћи. Ни Бајазит, ни Џем, ни Ћамил, ни Карађоз нису само ликови нарације, јунаци фабула, већ фигуре нарације, уметничке пројекције којима се артикулише неки од егзистенцијалних аспектата средишње теме Проклете авлије, а то је, нема сумње, тема највише власти као феномена људске историје, и то у неколиким најопштијим аспектима тог феномена. Наративни сиже о борби двојице синова султана Мехмеда Другог Освајача привукао је Андрића зато што је то пример у коме се у самом наративу, то јест, у следу догађаја, у тој фабули која траје осамнаест година и увлачи у себе многе људе и стиже на многе крајеве света, знатно, преко граница најмоћније империјалне творевине у то доба. Али Андрић је у том наративу видео могућност не само пуке литерарне реконструкције тих историјских догађаја, већ и могућност за модерну артикулацију општијих аспеката, то јест, могућност за свестраније преиспитивање тог феномена као феномена у свим историјским временима. Андрић је имао у виду, у свом поетичком пројекту списатељског описивања човекове егзистенцијалне стварности, управо, једну такву, трансвременску перспективу интерпретације, за коју му се почетни наративни сиже из турске прошлости чинио ипак недовољним. Зато га је допунио још једним наративним сижеом, сижеом о фра Петровом боравку у цариградском затвору, који је тематски сродан са првим наративним сижеом, иако та два сижеа раздваја неколико векова. Тематску сродност ова два сижеа Андрић успоставља на семантичкој схематизацији феномена највише власти, али их конкретизује комплементарно, то јест, тако да селитерарна пројекција тог феномена што више прошири, не баш бројним појединачним примерима, колико у што обухватнијим семантичким интенцијама појединих аспеката феномена највше власти. Најпре по најважнијим заједничким елементима, као што су: неодољиви зов највише власти и жудња за њом, непоколебљива борбеност и упорност у тој борби, од оне државнич-

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 181

ке до патолошке, стварно или доживљајно упражњавање највише власти и борбе за њу, без обзира на цену, то јест, на жртве које највиша власт и борба за њу тражи од свих, и од оних који се боре за њу, и од оних који су њени објекти. Андрић понајвише говори баш о тој цени и тим жртвама, а које су велике и превелике, од подређивања живота тој борби и тој власти до претварња друштвене стварности у тамничку стварност, а егзистенције у ропску егзистенцију. Шта је Андрић постигао обликовањем уметничке структуре Проклете авлије, оволиким допунским схематизовањем наративног сижеа о Џем-султану? Створио је нарацију фигуративнуо-симболичке интенционалности којом постиже највећу меру апстркације, односно, највећу семантичку свеобухватност, меру трансвременске семантичке релеванције, и то не у интерпретацији неке хипотетичке фабуле измештене из историјске стварности, већ управо у фактографски утемељеном сижеу. Постигао је највећу меру апстракције у жанру историјског романа, тачније, у модерној модификацији историјског романа, и то таквој модификацији којом се, истовремено, историја обухвата у целини, али и надилази интерпретацијом која сеже до естетске еманципације од сурове и онеспокојавајуће историје империјалног владања. Семантичку интенционалност најдуже писаног Андрићевог дела обележава најшири семантички хоризонт, јасан критички приступ, релевантне антрополошке етичке и аксиолошке импликације, и пун естетски домет. Наративни сиже о покушају принца Џема да свргне султана Бајазита Андрић допуњава сижеом о стамболском тамновању фра Петра, али пошто су то две сасвим одвојене фабуле, то није само допуна фабуле, већ усложњавање нарације, односно, уметничке структуре која, на подлози напоредности две фабуле у предметном слоју, добија сложен слој схематизованих аспеката, поготово оних имплицитних. Поред схематизација о феномену империјалне власти, важне су и оне о односу између стварности и нарације, сижеа и наратора, што је поетичка тема. Ту тему Андрић поткрепљује примерима непоуздане, одвећ личне нарације, којој супротставља објективну, надличнунарацију, чији је најбољи пример фра Петрова нарација, на којој почива уметничка структура Проклете авлије. То је нарација која се развија семантичким схематизацијама све веће и веће општости, све до трансвременског, односно, надвременског аспекта. Пошто све то постиже, не у некој хипотетичкој фабули измештеној из историјске стварности, већ управо у фактографски утемељеном сижеу, може се рећи да Андрићтолико апстрахује нарацију да Проклета авлија сасвим излази из оквира жанра историјског романа, коме по предмету припада. То је сасвим модерна наративна интерпретација два комплементарна сижеа из отоманског царства. Литерарну евокацију конкретних временских и просторних обриса, коју та два сижеа имају у свом фактографском контексту, а то

182 | Стојан М. Ђорђић

је контекст отоманске историје, Андрић развија до таквих схематизација којима се обухвата свеколика историја, човечанства, и не само историја, но и садашњост, па чак и будућност.Може се рећи да је основно надануће, уједно и главни смисао, свих ових семантичких схематизација, дистинкција и кристализација у једноме – у еманципацији од историје. То су такве фигуре и апстракције нарације којима се врши не само уопштавање, већ и транспозиција значења, све до антрополошких, етичких и аксиолошких конотација и импликација, а са епифанијском визијом еманципације од историје. Све то, дакле, чини Андрићеву сложену и естетизовану артикулацију егзистенцијалног искуства, до које он, дакле, стиже у завршној фази свога књижевног стварања, када окончава рад на Проклетој авлији.. У том својству уметничке структуре Проклете авлије, у том свеобухватном наративном виђењу егзистенцијалне стварности, колико у историји, још и више изван оквира историје, рекло би се да је драгоцена вредностовога Андрићевог остварења. У сложеној уметничкој интенционалности тога дела посебно су развијени антрополошки аспект, са снажним критичким виђењима феномена империјалне моћи, затим етички и аксиолошки аспект, који је подлога еманципаторског потенцијала нарације, уједно и основа њеног естетског деловања, то јест, оне лепоте приповедања која се постиже артикулацијом егзистенцијалног доживљаја, а што, дакле, српски нобеловац у свом позном, реко би се, завештајном остварењу развија до епифанијских размера.

LITERATURA: Андрић, 1981; Андрић, Иво: Проклета авлија, Просвета, 1981 (Andrić, Ivo. Prokleta avlija. Beograd: Prosveta, 1981). Андрић, 1994; Андрић Иво: Писац говори својим делом, БИГЗ, 1994 (Andrić, Ivo. Pisac govori svojim delom. Beograd: BIGZ, 1994). Тартаља, 1979; Тартаља, Иво: Приповедачева естетика, Нолит, 1979 (Tartalja, Ivo. Pripovedačeva estetika. Beograd: Nolit, 1979).

Феноменолошки приступ „Проклетој авлији” Иве Андрића | 183

Stojan Đorđić

PHENOMENOLOGICAL APPROACH TO IVO ANDRIĆ’ S NOVEL THE DAMNED YARD Abstract: In his novel The Damned Yard, Ivo Andrić develops the layer of schematized aspects, so the narrative goes beyond the historical novel that belongs to its two separate subjects of the Ottoman history: Prince Jem’s aspirations of being the sultan and the imprisonment of a Bosnian monk Fra Petar in Constantinople. By contracting both subjects, Andrić develops his narrative evocation to anthropological, ethical and axiological implications. The phenomenon of the imperial power is not a glimpse view only of the Turkish history, but also of the all times and countries. Andrić’s fundamental inspiration and the main direction of all narrative schematizations are in a critical and emancipatory involvement of the imperial power. Keywords: images of historical reality, imperial power, abstraction of narrative, suprahistorical (anthropological) context, ethical and axiological aspect, emancipation epiphany

Received 14.01.2014 / Accepted 15.03.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 185-197.

185 UDC 821.163.41-31.09 Selimović M. Оригинални научни рад

Dr Andrew Baruch Wachtel1 American University of Central Asia (Bishkek) Kyrgyzstan

DEATH AND THE DERVISH AND THE LOGIC OF SACRIFICE Abstract: Death and the Dervish (Derviš i smrt, 1966) takes the form of a lengthy suicide note cum confession by Ahmed Nuruddin, sheikh of a dervish tekke in Sarajevo. The proximate cause of Nuruddin’s suicide is the betrayal of his closest friend to the state organs. Although the scenes describing his existential choice and ultimate moral failure mark the climax of the novel, this is not the first time Nuruddin has been in a similar position, nor the first time he has failed. Rather, he has been in situations in which he needs either to save or sacrifice a younger male figure with some regularity. In each case Nuruddin’s attempts to find a compromise position come to naught, and he fails the test. With this in mind, this paper argues that Death and the Dervish should be read as a theme and variations on the issue of faith and sacrifice, through which Selimović links his novel both to contemporary political realities and to one of the foundational texts of the monotheistic tradition – the Sacrifice of Isaac in Genesis 22. Keywords: Meša Selimović, Death and the Dervish, Sacrifice of Isaac, literature and politics, Yugoslavia

Meša Selimović’s classic novel Death and the Dervish (Derviš i smrt, 1966) is written as a lengthy suicide note cum confession by Ahmed Nuruddin, sheikh of a dervish tekke in Sarajevo. He has been led to the brink of self-destruction by his loss of the religious faith that had, he tells us, sustained him for some twenty years. On the level of the novel’s plot, his despair is prompted by a number of traumatic events, which began with the arrest (and subsequent murder) of his younger brother, the failure of his attempts to have his brother freed, his subsequent revenge on those who took his brother’s life, his own rise to secular power in their stead. The proximate cause of Nuruddin’s suicide is his betrayal of his lone close friend, Hassan, a free-spirited cattle drover, the only son of one of the tekke’s benefactors. Has-

1

[email protected]

186 | Andrew Baruch Wachtel

san has helped a merchant from Dubrovnik with whose wife he has an obsession escape from Ottoman territory. Although Hassan is guilty in only the most tangential of ways, the vali (Nuruddin’s superior) attempts to force Nuruddin, who prides himself on his impartiality and incorruptibility, to have Hassan arrested (and face certain death) in order to test his loyalty. Will Nuruddin agree to sacrifice his friend and thereby keep his own position and head, or will he refuse to sign the arrest order and openly defy his superior, who has been protecting him against a number of accusations that have been leveled against him by townspeople unhappy with the new order he has imposed since becoming kadi of Sarajevo? Nuruddin tries desperately to wriggle out of his position, first asserting Hassan’s innocence, and then asking at least to be spared the need to personally sign the order for his friend’s doom. But the vali’s assistant is implacable, recognizing that through this ultimate test Nuruddin will either renounce any personal ties and prove his complete loyalty to the state and its apparatus or he will refuse, in which case the state will presumably destroy him.2 When asked directly whether he will write the arrest order Nuruddin replies: “O, Allah, help me. I can neither write it nor refuse to” (426, 436). In his imagination, Nurrudin resists: “Don’t make me do this. It’s too cruel. … Would you ask me to kill my father or brother? …Do whatever you want with me, I won’t betray him” (426, 437). But in reality, he agrees with the simple phrase, “I have to.” Just to make him realize that this is not compulsion but choice, albeit one made under difficult circumstances, the vali’s assistant notes: “You don’t have to. Do what your conscience tells you.” As it happens, Hassan does not die. He is able to flee through the machinations of Nuruddin’s clerk Mullah-Yusuf, but the credit/blame for having planned the escape goes to Nuruddin despite his having had nothing to do with it. Indeed, one suspects that his decision to commit suicide has less to do with his having compromised himself through the betrayal of Hassan than with the unbearable contrast between his recognition of his own weakness and the external world’s perception of him as a hero who defied the powers that be for the sake of his principles and his friend.3 Although this set of scenes marks the climax of the novel, the attentive reader might have recognized that this is not the first time Nuruddin has been in a similar2 The situation is undoubtedly more closely related to the realities of Communist-era Yugoslavia, particularly in the period 1948-53, than it is to the realities of the Ottoman Empire. A number of scholarly works have noted the allegorical nature of this novel so I will not discuss that aspect of it here. 3

To be sure, one could also argue that his decision to kill himself is even more directly related to the fact that he knows an order for his execution has arrived and that his arrest is immanent. However, he does have the possibility to try to escape, which he does not exercise, preferring suicide to living with his impossible internal contradictions.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 187

ly ambiguous position and it is not the first time he has failed in an analogous way. Rather the pattern of finding himself in a situation in which he needs either to save or sacrifice a younger male figure repeats itself with some regularity in the novel. In each case his attempts to find some sort of compromise come to naught, and he fails the test. I will argue here that the novel should be read as a kind of theme and variations on the issue of faith and sacrifice, through which Selimović links his novel on the one hand to his contemporary political realities and on the other to one of the oldest texts of the monotheistic tradition. Near the beginning of the novel, Nuruddin, troubled by the arrest of his younger brother about which he has done nothing, is disturbed in the garden of his tekke on St. George’s Eve by the intrusion of a fugitive. The events of this evening, he tells the reader, were the first step in the chain of events that would lead him to a state of rebellion against the Bosnian authorities and against his faith. The fact that Selimović chooses to open his novel on a marked Christian holiday should alert us from the beginning that he will exploit the multi-confessional nature of his native Bosnia, even if all of the characters in the novel are in fact Muslims.4 The heterodox culture of Bosnia is further emphasized in Nuruddin’s initial description of the intruder, which employs blatantly Christian imagery: “Two trees cast shadows on the gate and he stood in a crevice of light, as if condemned, isolated, exposed. He would surely have liked to hide in the thickest darkness, but he did not dare to move. The footsteps ran past the gate, clattering on the cobblestones, and faded away at the bend in the gorge, where there was a post of Albanian guards. The pursuers were certainly asking about this man who stood as if crucified (što stoji razapet) on the door” (43, 49-50). As we will soon see, the imagery of the crucifixion is by no means accidental. Nuruddin appreciates and fears his power to decide the fugitive’s destiny. “”It excited me that I could be the judge and decide everything with a single spoken word. The fate of this man was in my hands. I was his fate and I had never felt so much power in anything that I could do (44, 50).” Thus, if the stranger is a potential Christ waiting to be crucified, Nuruddin is God the Father, deciding whether or not to sacrifice his only son. As opposed to the God of the New Testament, he chooses not to, but in a characteristically ambivalent way. He does not directly betray the stranger to the guards and later the same evening, after a short but ambiguous conversation, he even allows the fugitive to hide in a shed on the tekke grounds. But the 4

In his “Introduction” to the English language edition of the novel, Henry Cooper notes the ethnic purity of Selimović’s Bosnia in this novel (contrasting it to Andrić’s more multi-cultural vision). Certainly it is true that all the characters are Muslims, but as we will see in the course of this analysis, that does not mean that the novel lacks crucial subtextual references to the other key Bosnian religious traditions.

188 | Andrew Baruch Wachtel

next morning, aware that Mullah-Yusuf had seen the stranger, he expresses his ambivalence about hiding him, after which Yusuf betrays his whereabouts to the police (though they fail to find him). Thus, as will be the case with Hassan at the end of the novel, Nuruddin can neither find within himself the faith to resist the desires of the state for the sacrifice of a potentially innocent man, nor can he fully side with individual against state power. And as with Hassan at the end, the man ultimately escapes but not really thanks to Nuruddin. For the rest of the novel, the figure (hallucination) of this fugitive will haunt Nurruddin, and although he never discovers the man’s real name, in his imagination he calls him Is-haq. The question arises, why does Nuruddin choose to use precisely this name for the fugitive and what can his choice tell us about the underlying logic of the novel? Is-haq is not a commonly used name in the Bosnian Muslim community and as such it is strongly marked.5 It is of course derived from the Old Testament, where it is the name of the second-generation patriarch of the Israelite people, the beloved late born son of Abraham, founder of the monotheistic faith that would become Judaism. In the Jewish tradition, Isaac’s shining moment comes in Genesis 22, when his father Abraham is commanded by the voice of God to sacrifice the boy. The passage is short enough to quote in full: And it came to pass after these things, that God did tempt Abraham, and said unto him, Abraham: and he said, Behold, [here] I [am]. And he said, Take now thy son, thine only [son] Isaac, whom thou lovest, and get thee into the land of Moriah; and offer him there for a burnt offering upon one of the mountains which I will tell thee of. And Abraham rose up early in the morning, and saddled his ass, and took two of his young men with him, and Isaac his son, and clave the wood for the burnt offering, and rose up, and went unto the place of which God had told him. Then on the third day Abraham lifted up his eyes, and saw the place afar off. And Abraham said unto his young men, Abide ye here with the ass; and I and the lad will go yonder and worship, and come again to you. And Abraham took the wood of the burnt offering, and laid [it] upon Isaac his son; and he took the fire in his hand, and a knife; and they went both of them together. And Isaac spake unto Abraham his father, and said, My father: and he said, Here [am] I, my son. And he said, Behold the fire and the wood: but where [is] the lamb for a burnt offering? 5

In the text of the novel, Nuruddin justifies his choice by telling the reader that Is-haq was the name of a beloved uncle. Henry Cooper noticed a basic connection between this story and that of the Old Testament (see his “Introduction” to the English addition), but failed to make much of it.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 189 And Abraham said, My son, God will provide himself a lamb for a burnt offering: so they went both of them together. And they came to the place which God had told him of; and Abraham built an altar there, and laid the wood in order, and bound Isaac his son, and laid him on the altar upon the wood. And Abraham stretched forth his hand, and took the knife to slay his son. And the angel of the Lord called unto him out of heaven, and said, Abraham, Abraham: and he said, Here [am] I. And he said, Lay not thine hand upon the lad, neither do thou any thing unto him: for now I know that thou fearest God, seeing thou hast not withheld thy son, thine only [son] from me. And Abraham lifted up his eyes, and looked, and behold behind [him] a ram caught in a thicket by his horns: and Abraham went and took the ram, and offered him up for a burnt offering in the stead of his son.

As has been pointed out frequently, most forcefully in Eric Auerbach’s classic study Mimesis, the power of this story resides in the paucity of psychological detail. We are not told what Abraham is thinking as he walks with his son to the expected sacrificial alter, nor are we told what he thinks after God spares Isaac. According to Auerbach’s analysis, in comparison with the Homeric epic, which is set in a definite time and place with well-rounded characters, in the Biblical narrative we see “the externalization of only so much of the phenomena as is necessary for the purpose of the narrative, all else left in obscurity; the decisive points of the narrative alone are emphasized, what lies between is non-existent; time and place are undefined and call for interpretation; thoughts and felling remain unexpressed, are only suggested by the silence and the fragmentary speeches; the whole permeated with the most unrelieved suspense and directed toward a single goal (and to that extent far more of a unity) , remains mysterious and ‘fraught with background.’”6 What is apparently crucial about the text is that Abraham never waivers in his faith in God. He is willing to sacrifice his son unquestioningly, just as he is equally willing to accept the substitute sacrifice of the ram without asking why he was forced to go through such an inhuman trial (in this, for example, he differs considerably from that later prophet Jonah, who complains to God after his prophecy of the destruction of Ninevah does not come true because God accepts the Ninevans’ repentance). The fabric of Selimović’s novel, however, is a long way from the terse biblical narrative. Rather, insofar as it relates to the story of the sacrifice of Isaac, it does so

6

Erich Auerbach, Mimesis. The Representation of Reality in Western Literature. Doubleday Anchor Books: New York, 1957, 9.

190 | Andrew Baruch Wachtel

indirectly and through the mediation of a very different sort of text. I have in mind Soren Kierkegaard’s Fear and Trembling, one of the urtexts of existentialism, the philosophical movement that was at the center of Selimović’s literary and philosophical world. Here Kierkegaard takes up the invitation to fill in the blanks in the biblical narrative in the form of extensive meditations on Abraham’s ethics, his duty to God and his silence toward his family. It is my claim that Nuruddin is in fact a failed Abraham, whose narrative can be understood as a Kierkegaard-like commentary on his inability to follow in his predecessor’s footsteps and on the results of that inability. Selimović uses this story, I would suggest, not merely because of its inherent ethical dimension, but also because of another crucial aspect of the Isaac narrative; its relationship to ideas of substitution, sacrifice, and relations between parents and children. In the Jewish tradition, the story is often read as one that symbolically separates the Israelites from their Canananite neighbors who practiced child sacrifice. Rather than requiring a child, God allows Abraham to sacrifice an animal (the ram), which becomes a substitute for Isaac. As Shalom Spiegel puts it: “The primary purpose of the Akedah story may have been only this: to attach a real pillar of the folk and a revered reputation to the new norm—abolish human sacrifice, substitute animals instead.”7 As we will see, in the text of Selimović’s novel, Nuruddin is given multiple opportunities to imitate Abraham with a number of different potential “victims” and he fails in each case. Thus the whirlwind of events in which he finds himself does not cause his failure of faith but rather the other way around: because he fails the trial of faith, the events lead him to destruction rather than salvation. Paradoxically, however, precisely in his failure Nuruddin becomes a certain kind of heroic figure. For in a world in which individuals are asked to blindly sacrifice others for the sake of an abstract cause (communism, for example), Nuruddin’s ambivalent hesitation reveals a streak of humanity absent both in his biblical precursors and in many true believers in Selimović’s day. The principle of the substitutability of the sacrificial victim, which will be at the center of Death and the Dervish and which as we have seen plays a role in the original Biblical narrative, is enhanced through the amplification of the Akedah story in the traditions of Sarajevo’s others faiths: Christianity and Islam. In the Christian tradition, the Sacrifice of Isaac was generally seen as a prefiguration of the crucifixion. As Jon D. Levenson explicates: “In light of the mounting importance of the aqedah in the Judaism of the Second Temple period, it is reasonable to suspect that the early audiences of the synoptic Gospels connected the belovedness of Jesus with his Passian and crucifixion. Jesus’ gory death was not a negation of God’s love (the Gospel 7

Shalom Spiegel, The Last Trial. New York: Behrman House, 1967, 64.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 191

was proclaiming), but a manifestation of it, evidence that Jesus was the beloved son first prefigured in Isaac.”8 Furthermore, in the Christian tradition another substitution connects Abraham and God the Father, because both of them are willing to sacrifice their sons. The notion of substitutability at the base of the story is further complicated by the interpretations of the akedah in the Muslim tradition. While the story does not play a central role in the Qur’an, it does appear in surah 37: 99. He said: “I will go to my Lord! He will surely guide me 100. “O my Lord! Grant me a righteous (son)!” 101. So We gave him the good news of a forbearing son. 102. Then, when (the son) reached (the age of) (serious) work with him, he said: “O my son! I have seen in a vision that I offer thee in sacrifice: now see what is thy view!” (The son) said: “O my father! Do as thou art commanded: thou will find me, if Allah so wills, one of the steadfast!” 103. So when they had both submitted (to Allah), and he had laid him prostrate on his forehead (for sacrifice), 104. We called out to him “O Abraham! ... 105. “Thou hast already fulfilled the vision!” - thus indeed do We reward those who do right.” 106. For this was a clear trial- 107. And We ransomed him with a momentous sacrifice.

What is particularly interesting, however, is that while the Old Testament is clear that the son in question is Isaac, the Qur’an does not mention the son’s name, which has led a number of Koranic commentators over the years to conclude that the son that was to be sacrificed was Ishmael, the legendary progenitor of the Arab peoples, rather than Isaac, from who the Jewish people would eventually descend. There is no need to go into the arguments and counterarguments in favor of one or the other sons here. We are primarily concerned with the principle of substitution and for those purposes it is the mere existence of this polemic at the root of Muslim interpretations of the Isaac story that is of interest.9

8

Jon. D. Levenson, The Death and Resurrection of the Beloved Son. The Transformation of Child Sacrifice in Judaism and Christianity. New Haven: Yale UP, 1993, 200. 9

For a sampling of the commentary on this topic, see Muhammad Ghoniem & M S M Saifullah, “The Sacrifice of Abraham: Isaac or Ishmael?” http://www.islamic-awareness.org/Quran/Contrad/MusTrad/sacrifice. html. Furthermore, regardless of which son was to be sacrificed on the top of Mount Moriah, Genesis states clearly that Abraham was willing to sacrifice Ishmael in favor of Isaac, sending him and his mother Hagar into the wilderness with only a skin of water and a small amount of food. To be sure, God prevents this sacrifice as well (Genesis 21).

192 | Andrew Baruch Wachtel

Fathers and Sons Ahmed Nuruddin has only one biological child and he plays a rather small role in the story.10 This does not mean, however, that he cannot be asked to sacrifice a child, for Nuruddin has at least four figurative sons each of whom he has the opportunity to save or to sacrifice in the course of the novel. We have already spoken of Hassan and Is-haq and of Nuruddin’s failed attempt to avoid having to sacrifice them. In addition to them we would note Nuruddin’s much younger brother (Harun, we are told, is fifteen years younger than Ahmed), and his foster son Yusuf.11 If the Bible is to be believed, because of his faith Abraham was paradoxically spared the need to make the ultimate sacrifice (although as Kierkegaard would insist, it is hard to imagine that he did not carry the burden of his near murderous act within him for the rest of his life). Similarly, God the Father of the New Testament allows the sacrifice of his child, knowing that the result of this sacrifice with be 10

On the last pages of the novel, this youth, whom Nuruddin has never seen and possibly has never known about, arrives in Sarajevo at the behest of his mother to ask for Nuruddin’s assistance.

11

The “sacrifice of Yusuf is told at the opening of the second part of the novel as a a flashback to the time in Nuruddin’s life before he became a dervish, when he was fighting in the Ottoman army. Already alienated from those around him, disgusted by his fellow soldiers, he spends much of his time with the young son of a woman who serves the soldiers food and drink to the soldiers, and provides occasional sexual favors. At one point, the Ottoman army pushed back and during its absence the woman does the same for the enemy. When the Ottoman army returns, her son and mother are exiled and she is executed for fraternizing with the enemy. Why, we might ask, is this whole scene in the novel? It does not appear to have any exceptionally clear relation to the plot, even though Nuruddin tells us that he later found the woman’s son and brought him back to the tekke. That boy would grow up to be Mullah-Yusuf, who will later betray Harun. But Mullah-Yusuf’s back story is not necessary as a plot mechanism, just as it was not necessary to tell the reader the Is-haq was the name of Ahmed’s favorite uncle. Harun could have been betrayed by anyone. What is important, however, is that Yusuf be brought into the plot of the novel as Ahmed’s foster son, another double of Ishaq and Harun, another innocent sufferer whom Ahmed is neither able to sacrifice nor save. In this case, that failure took place multiple times, beginning in Yusuf’s childhood with the execution of his mother, a woman whom Nuruddin characterizes as “a victim not a sinner.” Yusuf asks Nuruddin directly: “And what did you do?” (266, 275) Again we discover Nuruddin’s inability either to accept the sacrifice of innocents as God’s will which cannot be contravened or to rebel forcefully against it. “I begged for her in vain. And I took you away to another village, so you wouldn’t see. Afterward I wept, hidden, alone, sickened by the men, and yet pitying them, because they avoided each other’s eyes all day long out of shame.” In the present time of the novel, Nuruddin proves equally unable either to save Yusuf or to damn him after it becomes clear that Yusuf was responsible for Harun’s arrest. Rather, unable to decide what to do he spends his time talking to Yusuf, in effect torturing the young man by stretching out the waiting time between the recognition of the need to act and the actual act. Yusuf recognizes his impossibly in-between position and asks Nuruddin either to “Judge me, or forgive me if you can” (279, 288). But Nuruddin is as usual unable to do either and Yusuf, having left his room after this exchange, attempts suicide in an effort to escape the impossible position of son to a father like Nuruddin.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 193

the ultimate salvation of humankind. Nuruddin, however, cannot avoid the need to choose whether or not to sacrifice his various children but unlike Abraham or God the Father, he ultimately finds the choice unbearable and so attempts to avoid making it. In each case, his decision is so equivocal that it fails to have the expected effect leaving him in a hopelessly compromised position, neither faithful enough to fulfill God’s command nor rebellious enough to fully resist it. In this again, Nuruddin’s experience with Is-haq, the Jewish urtext, turns out to be paradigmatic. For Nuruddin is neither able to turn Is-haq in nor let him go. No voice of God comes down from on high to tell him what to do, and so unlike Abraham he fails the test of faith. Hesitating, he hopes that someone else will commit the sacrifice for him, which Mullah-Yusuf does. And just as the Biblical Isaac could be seen as the precursor to the sacrifice of Jesus, so the failed but attempted sacrifice of Is-haq prefigures much of the rest of the novel’s plot. Even before we are told about the meeting with Is-haq, we see Nuruddin being asked to intervene in the case of Hassan (well before the two men will become the closest of friends). We have also been told that on the day when Nuruddin goes to visit the ailing (apparently dying) Janich, the dervish’s brother Harun had already been imprisoned in the town’s fortress for ten days. Up until this point, it would appear, Nuruddin has done nothing to save him.12 However, he goes willingly to talk with Janich because he is aware that Janich’s son-in-law is the Sarajevo kadi who can presumably intervene to save Harun. The opportunity to do so comes when the kadi’s wife asks Nuruddin to convince the ne’er-do-well Hassan to give up his share of the family inheritance to her. She claims that this will limit the family’s shame, and do Hassan no harm, as his father will disinherit him in any case. Hoping to save his own brother by convincing Hassan to do as his sister wishes, Nuruddin makes explicit the substitutability of these two young men: “I was almost ready to tell her openly: very well, we no longer have any reason to conceal ourselves. I’ll give you Hassan, you give me my brother” (24, 30). Initially, Nuruddin is willing to sacrifice Hassan for the sake of his brother because he hardly knows the young man. In the course of the novel, however, he becomes closer and closer to Hassan, a process that begins when Hassan, provides information as to why Harun was imprisoned and offers to help in getting him out of the fortress. At first, apparently playing the role of Abraham, Nuruddin refuses to countenance the idea of arranging for his brother’s escape, proposing instead to allow 12

As has been noted by many scholars and critics, an autobiographical subtext lies at the base of this story. In 1943, Selimović’s older brother, a prominent partisan, was arrested and executed by his compatriots, allegedly for theft. There was unquestionably a level of survivor’s guilt that animated the author and led him to construct a plot around the arrest and execution of the narrator’s brother.

194 | Andrew Baruch Wachtel

God’s justice, or what he takes to be God’s justice to take its course. We see his hesitation in the following dialogue with Hassan, who has proposed to try to organize his brother’s escape: “’Then he’d still be guilty’.’ ‘He’d still be alive. Saving him is all that matters.’ But I’m saving more: justice.’ ‘All of you will suffer: you, your brother, and justice’ If it’s fated to be so, then that’s the will of God’” (130, 138). As it happens, for the moment Nuruddin can continue to play the role of Abraham, acceding to the will of God, because Hassan agrees to play the role of the biblical Isaac, and to sacrifice himself willingly.13 He volunteers to renounce his inheritance, as his sister and the kadi wish him to do, thereby putting his brother-in-law under the obligation to free Harun. The transaction is described precisely in terms of the logic of sacrifice and substitution. “I thanked him and began to take my leave. My good mood, my hope had returned: he had won me over with his irresponsible generosity. Fortunately, he had renounced everything himself: he had not hung his sacrifice around my neck” (136, 145 emphasis mine). But it is precisely Nuruddin’s conscious acceptance of Hassan’s sacrifice that is problematic. The Bible does not tell us what Abraham thought of his son’s willingness to go along with what at least at some point was becoming an obvious act of child sacrifice. But it seems doubtful that he could have felt guiltless as Nuruddin does here. As the novel continues, Ahmet makes a number of futile attempts to free his brother, but eventually recognizes that his faith in his own power to convince the powers that be to do anything is limited. Simultaneously, however, he begins to lose his belief that whatever God wills is correct. In so doing, he falls even further from the position of Abraham. He muses: “We had to break Harun out, to bribe the guards so that he could escape, to send him to another country, so that he would never be seen again. This was the only way hat he would ever leave the fortress dungeons: my shameful performances would not help him at all. With Hassan and Is-haq everything would be possible” (185, 193). Having lost the ability to accept God’s will, Ahmed looks for help to his brother’s substitutes, the real Hassan and the hallucinated Is-haq, each of whom he had, in his own way sacrificed previously. What is more, he is well aware that even here he is not really trying to free his brother: “I was not dishonestly warming two opposite desires in my heart. My thoughts were undivided and sincerely tried to find the best way to free my brother. And the more sincerely and energetically I did that, I say, the stronger the conviction became somewhere within me, like an indistinct whisper from the dark, like a certainty that is present but neither spoken nor thought about, that such an endeavor would not succeed. And I had only called 13 Although the Biblical account does not indicate that Isaac was aware of what was to happen to him, there are many Midrashic commentaries that insist that he must have had knowledge of what his father proposed to do and that he agreed to it.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 195

Is-haq because he was unreachable … My hidden instincts, which protected me even without my conscious will, generously granted such beautiful, noble thoughts, without curtailing them: they knew that these thoughts were not dangerous, that they could not turn into deeds” (186, 194). Nuruddin is the worst kind of Abraham. On the one hand he cannot accept the idea that it is god’s will that someone, in this case his brother, should be sacrificed. Yet on the other he cannot bring himself to oppose god’s will with sufficient vigor to prevent it from being carried out. The scene in which Nuruddin discovers that his brother has been executed is key for understanding the terrible logic of his position. Having heard the news he goes up to the fortress where Harun had been imprisoned, suspecting that his unwillingness to intervene at an early stage is what had allowed the sacrifice to take place: “I tried to turn back time, like a lunatic. I tried to revive my dead brother. He had not yet been killed; I had just learned that he was in prison and come to inquire about him; it is human, brotherly. There is no reason for fear or shame” (195, 203). As he descends from the fortress, blaming himself for his brother’s death, he sees a hallucination of Is-haq in the crowd of townspeople watching him. “I saw Is-haq, the fugitive … His face was hard, like those of the others. They were one; they did not differ in any way. I saw them like a multitude of Is-haqs, with many eyes and a single question.” (198, 206) Nuruddin does not tell us what the question was, but it would seem that it revolves around what Nuruddin’s actions (or inactions) vis-á-vis Harun and Is-haq have in common: his unwillingness to take a firm stand on whether to accede to the will of God or man or to fight it.14 The hallucination appears precisely to remind Nuruddin of his failure. It is in the speech he gives in the mosque immediately after this that Ahmed makes the fateful choice of rebellion. He will appears to abandon his untenable intermediate position, but he does not take Abraham’s path of faith. Rather, he decides to actively fight for what he perceives to be the better way, the path of revolt. What he does not realize, however, is that this path is the very one that is used by his enemies, and that in taking it he is falling to their level rather than rising above it. Although this path eventually leads Nuruddin to secular power, it will eventually prove to be a dead end. He cannot use it to avoid the need to confront the need to make the choice between sacrificing individuals for the good of the state or refusing to do so, as the climactic scene of the novel described earlier proves. So how are we to understand Nuruddin? Most readers, I think, see him as ultimately a negative figure, characterized, as Henry Cooper says in his introduction to

14

The suspicion that Is-haq should be connected with the Old Testament figure is strengthened in this passage through Ahmed’s linkage of Harun with the Old Testament figure of Aaron.

196 | Andrew Baruch Wachtel

the English edition of the novel, by the quality of malodušnost (faint-heartedness or moral cowardice). To be sure, he is a failure as a figure of faith, but I am not convinced that his failure should be understood as an ethical one, even if it does lead to his suicide. In a recent book, Susan McReynolds has demonstrated that for Dostoevsky, one of the most important authors for Selimović, the problem of the economy of sacrifice was of cardinal importance. “[Dostoevsky] suffered from profound discomfort with the Crucifixion as a vehicle of redemption. The Crucifixion provokes Dostoevsky through what he perceives to be its combination of Christ’s voluntary self-sacrifice and the pathos of a child victim sacrificed by his father. … Over the years, Dostoevsky comes to the never explicitly stated belief that the God of the Crucifixion is a bad Jewish utilitarian whose presence within Christianity is intolerable … Dostoevsky gradually excludes a perceived willingness to sacrifice children or innocents from Christianity and projects it onto the Jews.”15 I do not claim that Selimović read Dostoevsky in precisely this way. Rather, I think Selimović is telling us, following Dostoevsky, that it is inhuman for god (or the communist or any other party) to place man in a position where he he is forced to sacrifice a child (or a fellow human being) for the sake of some apparently larger good. Nuruddin’s malodušnost on this reading is not an ethically negative quality. In a world in which everyone appears sure that Isaacs should be blindly sacrificed if their death seems necessary or expedient, Nuruddin is not so sure. While it is true that he does not have sufficient faith to stand against the pressure to sacrifice the individual to the will of the collective, for the most part he refuses to take an active part in that process. We can perhaps see this as a sign of weakness, but in a world such as that described in the novel, it can equally be seen as a sign of strength. In a state which explicitly embraced the idea that the sacrifice of various children was necessary for the greater good, Selimović’s hero implicitly hopes for a «normal» liberal state, which would not demand impossible tests of faith. In his 1970 novel Tvrđava (The Fortress), Selimović would make this explicit.16 In Death and the Dervish, an extended meditation on the economy of sacrifice, he does not go that far. Nevertheless, his narrator’s dissection of the terrible logic that underlies both the biblical stories (of the Old and New testaments) as well as the supposedly secular logic of the communist state is profoundly subversive.

15

Susan McReynolds, Redemption and the Merchant God. Dostoevsky’s Economy of Salvation and Antisemitism. Evanston, IL: Northwestern UP, 2008, 10-11. 16

See my article, “Modeli građanstva u romanu Tvrđava Meše Selimovića,” Književno djelo Meše Selimovića. Sarajevo, 2010, 109-118.

“Death and the Dervish” and the Logic of Sacrifice | 197

LITERATURE: Auerbach, Erich. Mimesis. The Representation of Reality in Western Literature. Doubleday Anchor Books: New York, 1957. Levenson, Jon. D. The Death and Resurrection of the Beloved Son. The Transformation of Child Sacrifice in Judaism and Christianity. New Haven: Yale UP, 1993. McReynolds, Susan. Redemption and the Merchant God. Dostoevsky’s Economy of Salvation and Antisemitism. Evanston, IL: Northwestern UP, 2008. Selimović. Meša. Death and the Dervish. Translated by Bogdan Rakić and Stephen M. Dickey. Introduction by Henry R. Cooper. Evanston, IL: Northwestern UP, 1996. Spiegel, Shalom. The Last Trial. New York: Behrman House, 1967.

Ендру Барух Вахтел

ДЕРВИШ И СМРТ И ЛОГИКА ЖРТВОВАЊА Апстракт: Роман Дервиш и смрт обликован је у форми дугачке опроштајне поруке и исповести Ахмеда Нурудина, шејха дервишке текије у Сарајеву. Непосредан узрок Нурудиновог самоубиства представља његова издаја најбољег пријатеља органима власти. Премда сцене које описују Нурудинов егзистенцијални избор и коначни морални пад означавају кулминацију романа, он се и пре тога налазио у идентичним ситуацијама – када је требало да бира између тога да спаси или жртвује поједине младиће – и себе морално изневеравао. У свакој од ових прилика, изјаловили су се Нурудинови покушаји да пронађе компромис. Имајући то у виду, у овом раду се заступа тврдња да би роман Дервиш и смрт требало читати као тему и варијацију на тему вере и жртвовања, путем којих Селимовић повезује свој роман са актуелном политичком реалношћу, као и са једним од темељних тектова монотеистичке традиције – старозаветним „Жртвовањем Исака”. Кључне речи: Меша Селимовић, Дервиш и смрт, „Жртвовање Исака”, књижевност и политика, Југославија

Received 11.01.2014 / Accepted 15.03.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 199-224.

199 UDC 821.163.41.09:361.75”20/21” Оригинални научни рад

Мр Борис Булатовић1 Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српску књижевност Србија

ИДЕОЛОШКИ АСПЕКТИ У КРИТИЧКОМ ВРЕДНОВАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КРАЈЕМ 20. И ПОЧЕТКОМ 21. ВЕКА Апстракт: Истраживачки напор у овом раду усмерен је ка уочавању и анализи идеолошког вида рецепције српске књижевности од почетка 1990-их година. Указује се да у значајном сегменту иностране универзитетске критике српска књижевност бива подвргнута искључиво политичкој контекстуализацији и интерпретацији, те да се мотив за њено укључивање у домен академског интересовања налази, у значајном броју примера, потпуно изван сфере књижевности. Наглашено идеолошко вредновање, које запоставља естетске одлике и потенцира политичка значења у делима српске литературе, успоставља такав хоризонт очекивања од српских писаца који се налази у супротности са очекивањем ове критике од властитих националних књижевности (у смислу примарности естетске релевантности), и – на примеру српске књижевности – афирмише принципе аутошовинизма, утилитаристичког приступа, као и политичке релевантности и подобности. На тај начин, ова критика показује одлике које је чине блиском ригидној комунистичкој матрици и њеним обрасцима у науци о књижевности, и уједно симулира позицију антиколонијалне критике приказујући српску књижевност као морално инфериорну књижевност колонизатора. Кључне речи: српска књижевност, идеологија, идеолошка критика, политичка рецепција књижевног текста, хоризонт очекивања, слика о ‘Другом’, слика о себи, културна и политичка хегемонија, постколонијална критика

У оквиру расправе о уделу, домету, значају и функцији ванлитерарних чинилаца у обликовању књижевно-критичких и књижевноисторијских ставова и представа, превасходна пажња и истраживачко интересовање биће усмерени 1

[email protected] (Boris Bulatović, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy, Department of Serbian Literature, Serbia)

200 | Борис Булатовић

ка идеолошким аспектима испољеним крајем 20. и почетком 21. века приликом критичарских тумачења српске књижевности. Од последње деценије 20. века, у знатном сегменту иностране универзитетске критике преовлађује такав начин бављења српском литературом који естетску релевантност књижевних дêлā не узима у обзир, или им важност придаје функционализујући њихов естетски домет како би се затим – на примеру уметнички репрезентативних дела – представила и доказала идеолошка неприхватљивост и опасност чак и најзначајнијих српских прозних и песничких творевина и њихових аутора (Његоша, Андрића, Дучића, Попе, Ћосића, Павића, Ивана В. Лалића, Селенића, итд.). Дакле, уметнички релевантна дела се указују – са наведеног критичког аспекта – не као подручја за истраживање и расветљавање естетских вредности у српској књижевности, него као узорци у којима се трага за идеолошким ставовима писаца. При томе, неопходно је назначити битну методолошку напомену која се – пре свега када је реч о овом виду иностране, али и домаће критике (са краја 20. и почетка 21. века) – тиче постављања извесне дистинкције у односу на приступ Едварда Саида експлицитно изречен у поговору доцнијих издања његовог Оријентализма, када наводи (поводом спорне оправданости појединих оптужби са којима се суочио2) да у својој књизи он „нема ни интересовања, а још мање способности да открива шта је прави Оријент и прави ислам”.3 Ауторска намера у обухватнијој студији, чији ће интегрални део овај рад представљати, биће методолошки нешто другачије осмишљена и постављена у односу на Саидово критичко сагледавање западног патроцентричног дис2

Види поговор (писан 1994. године) објављен у српском издању: Edvard Said, Orijentalizam, prevela Drinka Gojković, Biblioteka XX vek – Knjižara Krug, Beograd, 2008, 439. Саид наводи да му се неоправдано приписују ‘антизападњаштво’ Оријентализма, као и посредна подршка исламизму и муслиманском фундаментализму. У вези са примедбом о антизападњаштву, Саид назначава како му се погрешно „импутира да оријентализам представља синегдоху, или минијатурни симбол за читав Запад и да би, заправо, требало да буде узет као репрезентативан за Запад у целини. Пошто је тако, гласи овај аргумент, читав Запад је непријатељ Арапа и ислама [...] и многих других не-европских народа који су патили под западним колонијализмом и предрасудама”. Парафразирајући други упућени приговор, Саид га иронично интонира и износи са тачке гледишта једног дêла критичара његовог Оријентализма (првенствено мислећи на Бернарда Луиса): „Критиковати оријентализам, као што сам ја учинио у својој књизи, значи – сходно томе – подржавати исламизам и муслимански фундаментализам”. О научној објективности и разложности овог типа оспоравања (насупрот којем се налази знатно утемељенији вид критике Аијаза Ахмада фокусираног на кључне недоследности Саидовог приступа и његове ауторске позиције) могуће је стећи увид – на индиректан начин, тј. и без нужне подробније анализе – посредством присутне претпоставке да се свако противљење актуелном идеолошки инструментализованом дискурсу о Србима (уместо о Арапима) означава као метонимија за антизападњаштво, и као имплицитна подршка Милошевићевој политици. 3

Isto, 439.

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 201 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

курса о друштвима, културама и књижевностима некадашњих колонија (у колонијалном и постколонијалном периоду). Наиме, имајући у виду експанзивност, политичку мотивисаност, па и неоколонијалне претензије поменутог дéла иностране (и домаће) критике о српској књижевности, циљ истраживачког промишљања не би требало да буде ограничен само на то да се прикаже како се приликом тумачења српске литературе занемарује њен естетски значај, а наглашавају политички чиниоци које она садржи; него – и да се проблематизује (у синхронијској и дијахронијској равни) степен непристрасности и објективности сáме интерпретације политичких и идеолошких феномена коју ова критика у својој анализи књижевних дêлā српских аутора примењује (овом питању ће, дакле, бити посвећено засебно поглавље у будућој студији). Другим речима, уколико би се доследно употребио Саидов донекле редуктивни приступ, предочавање идеолошког бављења српском књижевношћу (тј. идеолошки аспекти у страној науци о књижевности који су у највећој мери присутни од краја 20. века) – праћеног примарним критичарским интересовањем за ‘политичко’ и ‘идеолошко’ у њој (тј. политика и идеологија у књижевним делима домаћих аутора као предмет интерпретације) – било би усмерено и сведено на уочавање такозваног ‘говора мржње’ у критичким анализама текстова који припадају корпусу српске књижевности. При томе, узимајући у обзир значење наведене синтагме (занемарујући њене идеолошке функције), њоме се не сугерише нужно неутемељеност и нетачност овог ‘говора’, него превасходно његова непримереност. Тако, уколико би се – на примеру напора за очувањем аутономности српске књижевности и њеног тумачења – прихватио у потпуности Саидов начин противљења оријенталистичком дискурсу,4 одбрана српске књижевности би имала сужен простор 4

Марија Тодорова, пишући у уводу своје студије Имагинарни Балкан о рецепцији Оријентализма, наводи да је „Саид оптужен да, кад је већ постулирао неистинитост оријенталистичког приступа, није из тога извукао логичан закључак ‘да мора да постоји бар могућност некаквог приказивања које би било истинито’”. Marija Todorova, Imaginarni Balkan, prevele Dragana Starčević i Aleksandra Bajazetov-Vučen, Biblioteka XX vek – Knjižara Krug, Beograd, 2006, 56. Кључна дистанца у овом раду постављена у односу на Саидов метод односи се на одсуство његове детаљније интерпретације политичких феномена које оријенталисти (они о којима говори) стереотипски обликују. Тако, премда није упитно да Саид садржину оријенталистичког дискурса каткада и у експлицитним исказима сматра нетачном и необјективном (када, на пример, тврди како је поменути дискурс [у случају аустријског оријенталисте Густава фон Грунебаума] обележен „канонским псеудонаучним предрасудама” [Оријентализам, 393], те да се поступак Бернарда Луиса „састоји у извртању истине, у прављењу лажних аналогија” [Оријентализам, 453]), у равни конкретних остварења – изостављањем наведеног вида интерпретације у наглашенијој и детаљнијој мери (што, како сâм аутор наводи, и није била његова намера) – аргументација коју користи Едвард Саид (и у Оријентализму, и у књизи Култура и империјализам) оставља утисак да он пре свега региструје западни академски колонијално-империјални дискурс о Блиском Истоку (у Оријентализму) и књижевна дела која оправдавају колонијална освајања (у Култури и империјализму), без оспоравања

202 | Борис Булатовић

и ограничену аргументацију: као приговор би тада могла да изнесе како су иностране критике и интерпретације ‘идеолошког’ у делима српских аутора евентуално чак тачне и разложне, али да је непримерено што се српска литература сагледава поглавито у њеним идеолошким значењима, уместо да се истражују естетске вредности књижевних текстова.5 Како смо већ назначили, постоји знатан број изучавалаца српске књижевности (и јужнословенских/балканских култура и друштава уопште) са иностраних универзитета и научних института који у видокругу свог интересовања имају пре свега релације које књижевна и критичарска остварења српске литературе успостављају (или их, тумачена са одређеног критичког становишта, на неки начин могу успостављати) са политичким контекстом. Са једне стране, видљиво је да такав начин бављења српском књижевношћу упућује на приступ за који Едвард Саид сматра да је примерен у проучавању књижевности бивших колонија (дакле, за књижевности неевропских народа).6 Типична врста таквог занима(у развијенијој форми) истинитости западних доктрина и представа о ‘Трећем’ свету, нити указивања на начин којим би ваљало да се наука њиме бави (као и на логичке, стварносне и моралне увиде који би притом требало да јој послуже као основа за објективно проучавање). 5

Слободан Владушић указује на неадекватност оваквог тумачења српске књижевности, сматрајући да се она на тај начин измешта и протерује из домена европских књижевности, те да такав вид њеног проучавања – као да је реч о књижевности бивших европских колонија у Африци и Азији – представља покушај да се она „претвори у књижевност колоније”. Овај закључак Владушић износи позивајући се на Саидову тврдњу да би – уместо естетског критеријума – у изучавању афричких и азијских књижевности (насталих у колонијама, у којима литература има другачију функцију) требало применити другачије мерило, и њихову антиколонијално усмерену политичку ангажованост третирати као „особеност равноправну естетској аутономији књижевности”. За Саида, притом, ова дистинкција не подразумева вредносну неједнакост „европске” и „неевропске” књижевности. Владушић, пак, сматра да постколонијална критика оваквим ставом – оспоравањем универзалности и идеолошке неутралности естетске релевантности књижевног дела – подрива идеју светске књижевности. Види Слободан Владушић, „‘Европеизација’ и ‘колонизација’ српске књижевности”, Нова српска политичка мисао, 06.12.2009 [http://www. nspm.rs/kulturna-politika/nacionalna-knjizevnost-i-evropa-evropeizacija-i-kolonizacija-srpske-knjizevnosti. html]; „Како од једне европске књижевности начинити зулу књижевност”, Нова српска политичка мисао, 01.06.2010 [http://www.nspm.rs/kulturna-politika/konkurs-narodne-biblioteke-srbije-ili-kako-od-jedne-evropske-knjizevnosti-naciniti-zulu-knjizevnost.html?alphabet=c]. Такође, у вези са постколонијалним подвргавањем традиционалног књижевног канона критици, од истог аутора види: Crnjanski, Megalopolis, Službeni glasnik, Beograd, 2011, 46-48. 6

Саид бележи да су „погрешни покушаји да се представи како се ‘друге’ афричке и азијске књижевности, са својом очигледном и овоземаљском повезаношћу са моћи и политиком, могу проучавати као када би оне одиста биле високе [уметнички – прим. Б.Б.], аутономне, естетски задовољавајуће и независне као француска, немачка или енглеска књижевност. Појам црне коже испод беле маске није ништа више употребљив и достојанствен у књижевним истраживањима него у политици”. (“I think it is a mistake to try to show that the ‘other’ literatures of Africa and Asia, with their more obviously worldly affiliations to power and politics, can be studied respectably, that is, as if they were in actuality as high, as autonomous, as

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 203 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

ња за српску књижевност испољена је, рецимо, у двема монографијама америчког слависте Ендру Баруха Вахтела: Стварање нације, разарање нације (1998) и Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма (2006).7 Уз то, ваља напоменути да критичарско трагање за политичким и идеолошким унутар дела не мора, по аналогији, да чини и сáму критику идеолошком, будући да неки књижевни продукти заиста могу бити у функцији оправдања или спровођења одређене агресивне политичке идеје (следствено томе, постколонијалну критику не чини идеолошком откривање и тематизовање афирмативног односа према колонијализму који је присутан у књижевно-уметничким делима појединих западних аутора). С друге стране, представници академског круга рецимо америчке, британске и немачке критике у великом броју случајева управо инсистирају на политичкој компоненти,8 нарочито у вези са: анализом начина на који се кључни aesthetically independent and satisfying as French, German or English literatures. The notion of black skin in a white mask is no more serviceable and dignified in literary study than it is in politics”.) Edward Said, “Figures, Configurations, Transfigurations”, Race and Class, vol. 32, no. 11, 1990; quoted in: Ibidem, in Subject to Change: Teaching Literature in the Nineties, ed. Susie J. Tharu, Orient Longman Ltd., New Delhi, 1998, 69. Последњом цитираном реченицом Саид упућује на књигу Црна кожа, беле маске (Peau noire, masques blancs, 1952) Франца Фанона, психијатра и филозофа рођеног на Мартинику, који се школовао у Француској и радио у Алжиру. На тај начин, иронично изрекавши да појам црне коже под белом маском – односно неприхватљива подсвесна тежња Африканаца да се идентификују са својим белим окупатором (о чему Фанон пише у својој књизи) – „није ништа више употребљив и достојанствен у књижевним истраживањима него у политици”, Саид заправо сугерише да се ни књижевна мерила за литературе потлачених колонија не смеју по сваку цену равнати са мерилима која постоје у западним друштвима и науци. 7

Endru Baruh Vahtel, Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji, preveo Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd, 2001. First published as Andrew Baruch Wachtel, Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia, Stanford University Press, Stanford, 1998; Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma: uloga pisca u Istočnoj Evropi, preveo Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd, 2006. First published as Andrew Baruch Wachtel, Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe, University of Chicago Press, Chicago and London, 2006. 8 На сајту Катедре за руске и словенске студије Универзитета у Нотингему, међу подацима о стручњацима за српску књижевност (Дејвида Нориса, Владиславе Рибникар и Владимира Зорића), наводе се следећа поља њиховог научног истраживања: 1) Дејвид Норис: „српска књижевност, филм, културни идентитет; српска фикционална проза од 1980-их у којој намеравам да анализирам представљање критичних догађаја у тим годинама, онако како су они интерпретирани у културној продукцији [подвукао Б.Б..]; утицај негативних представа о Балкану на креирање слика о себи у Србији и Хрватској” (“Serbian literature, film and cultural identity; Serbian fictional narratives since 1980 in which I intend to analyse representations of the critical events of those years as they are interpreted through cultural production; effect of negative representations of the Balkans on the constructions of self-images in Serbia and Croatia”), 2) Владислава Рибникар: „српска књижевност 1990-их година у контексту трауматолошких студија; савремена српска књижевност, нарочито историјски роман; интересују ме начини на које се наративни текстови односе према ширим културним питањима” (”Serbian literature of the 1990s in the context of trauma studies; contemporary Serbian literature, especially the historical novel; I am interested in the ways in which the narrative text responds to wider cultural issues”), 3) Владимир Зорић: „структура насилних вербал-

204 | Борис Булатовић

културни и политички феномени из непосредно минуле прошлости интерпретирају у српској прози и критици, схватањем (из њихове критичке перспективе) одговорности и кривице за распад и ратне догађаје у Југославији из последње деценије 20. века (и улогом српских писаца у томе), затим у вези са хијерархијом односа међу југословенским народима у Краљевини Југославији, актуелизацијом и редефинисањем улоге косовског мита у књижевности и његовог накнадног дејства на стварносна збивања, као и са интерпретацијом позиција национално угроженог/угрозитеља, те оправданости и прихватљивости политичких последица које су из тог положаја могле да произађу (у обе заједничке државе). Када је, међутим, реч о оваквом приступу у истраживању српске књижевности (који запоставља естетске одлике текста и своди се на уочавање и анализу политичких значења у књижевним делима српских аутора), неретко је сáма заинтересованост за њено проучавање узрокована у првом реду политичким и идеолошким разлозима.9 Штавише, порив и мотив за укључивање српске литературе и писаца у домен академског интересовања налази се, у значајном броју примера, потпуно изван сфере књижевности (радови Александера Гринавалта и Џорџа Л. Шепера о Његошевом Горском вијенцу,10 Вахтела о Добрици Ћосићу, Селенићу и Павићу,11 Николаса Милера о Ћосићу и Михизу,12 већег броја

них/визуелних слика у политичком и медијском дискурсу као реторички увод у ратове у бившој Југославији” (“structure of violent verbal/visual imagery in political and media discourse as a rhetorical prelude to the wars in the former Yugoslavia”). Извор: http://www.nottingham.ac.uk/slavonic/staff/index.aspx (приступљено у новембру 2008). 9

Весна Цидилко, тако, наводи да од 1990-их година рецепција српске књижевности на немачком говорном подручју (она, додуше, у свом тексту говори о интересовању преводилаца и издавача) „примарно зависи од нелитерарних и неестетских фактора” (741), те да међу најважније „некњижевне факторе рецепције спадају крупни политички и историјски догађаји” (742), односно „рат и ратна збивања” (743). Весна Цидилко, „Српска књижевност у немачким преводима: жанр као фактор рецепције”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, год. 51, бр. 3, 2003, 741-749. 10

George L. Scheper, “Reverberations of the Battle of Kosovo: The Mountain Wreath and Ethnic Cleansing”, in: Elrud Ibsch, Douwe Fokkema and Joachim von der Thusen (eds.), Thе Conscience of Humankind: Literature and Traumatic Experiences, Rodopi, Amsterdam, 2000, 393-414; Alexander Greenawalt, “Kosovo Myths: Karadžić, Njegoš, and the Transformation of Serb Memory”, Spaces of Identity, vol. 1, no. 3, 2001, 49-65. 11

Види, на пример: Andrew Wachtel, “Postmodernism as Nightmare: Milorad Pavic's Literary Demolition of Yugoslavia”, Slavic and East European Journal, vol. 41, no. 4, 1997, 627-644.

12

Међу већим бројем радова види: Nicholas J. Miller, “The Nonconformists: Dobrica Cosic and Mica Popovic Envision Serbia”, Slavic Review, vol. 58, no. 3, 1999, 515-536; “The Children of Cain: Dobrica Ćosić’s Serbia”, East European Politics & Societies, vol. 14, no. 2, 2000, 268-287; The Nonconformists: Culture, Politics, and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944-1991, Central European University Press, Budapest and New York, 2007.

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 205 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

бошњачких аутора [Мухамеда Филиповића, Мухсина Ризвића, Есада Дураковића, Расима Муминовића, Ведада Спахића, Муниба Маглајлића, Есада Бајтала, Русмира Махмутћехајића13] о Андрићу14 и Његошу; затим публицистички текстови Алиде Бремер о односу новије српске књижевности и национализма,15 Рајнхарда Лауера о песничкој збирци Вучја со Васка Попе и ‘јуначким’ митовима српске епске поезије,16 Сибиле Крамер, Дуње Мелчић, Корнелије Штауда13

Muhamed Filipović, „Bosanski duh u književnosti – šta je to”, Život (Sarajevo), god. 16, br. 3, 1967, 3-18; Muhsin Rizvić, Književni život Bosne i Hercegovine između dva rata, knj. 1-3, Svjetlost, Sarajevo, 1980; Isti, Bosanski muslimani u Andrićevu svijetu, redakcija rukopisa Enes Duraković, Ljiljan, Sarajevo, 1995 (posthumno izdanje); Esad Duraković, „Andrićevo djelo u tokovime ideologije evrocentrizma”, Znakovi vremena (Sarajevo), god. 1, br. 2, 1997, 97-108; 15 радова објављених у зборнику: Munib Maglajlić (ur.), Andrić i Bošnjaci. Zbornik sa naučnog skupa „Djelo Ive Andrića u historijskom i društvenom kontekstu”, Bošnjačka zajednica kulture Preporod – Općinsko društvo, Tuzla, 2000; Еsad Bajtal, „Gor’ki vijenac kroz prizmu postgenocidnog iskustva Srebrenice”, Orbus, 07.09.2005 [http://www.orbus.be/zbornik/gorki_vijenac.htm] (штампана верзија објављена у мостарском магазину Status, br. 8, 2005-2006, 50-58); Rusmir Mahmutćehajić, “Andrićism: An Aesthetics for Genocide”, East European Politics and Societes, vol. 27, no. 4, 2013, 619-667; Isti, „Andrićevstvo: protiv etike sjećanja”, Forum Bosnae (Sarajevo), br. 61/62, 2013, 122-140. У континуитету напада на Андрића врхунац искључивости и острашћености представљају текстови бошњачких писаца и публициста Мехмеда Делића (из Немачке) и Надана Филиповића (из Аустралије). Види Mehmed Meša Delić, „Korijeni Andrićevih moralnih devijacija”, Bošnjaci.Net: web-magazin, 06.01.2011 [http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=40118]; Nadan Filipović, „Moralno pokroviteljstvo Ive Andrića nad izvršiteljima dva genocida nad bosanskim muslimanima”, Bošnjačko oko – otvoreni portal Nadana Filipovića, 26.03.2012 [http://www.bosnjackooko.com/index.php?option=com_content&vie w=article&id=628:moralno-pokroviteljstvo-ive-andria-nad-izvreteljima-dva-genocida-nad-bosanskim-muslimanima-16&catid=44:ivo-andric&Itemid=75] 14

Силија Хоксворт истиче да већина бошњачких критичара „наводног Андрићевог антимуслиманства” повод за своју критику проналази у Андрићевој приповеци „Пут Алије Ђерзелеза” [британска србисткиња овде превиђа бројне оптужбе упућене романима На Дрини ћуприја и Травничка хроника - прим. Б. Б.], у есејима о Његошу (она издваја есеј „Његош као трагични јунак косовске мисли” из 1935. год.), затим у његовим дипломатским писмима у којима се бави питањем албанских муслимана у међуратној Југославији, а понајпре у његовој докторској дисертацији Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (одбрањеној у Грацу 1924. године на немачком језику). Види Celia Hawkesworth, “Ivo Andrić as Rad Rag and Political Football”, Slavonic and East European Review, vol. 80, no. 2, 2002, 201-216 (српско издање Силија Хоксворт, „Иво Андрић: црвена марама у политичкој арени”, Свеске задужбине Иве Андрића, год. 23, св. 21, 2004, 138-155). 15

Алида Бремер, „Нација у прози”, НИН, бр. 2174, 28.08.1992, 36-38; оригинално издање: Alida Bremer, „Neuere serbische Literatur: Zwischen Geschichte, Mythos und Nation”, Neue Gesellschaft. Frankfurter Hefte, Heft 5, 1992, 457-462; Idem, „Literaturen und nationale Ideologien”, in: Dunja Melčić (Hrsg.), Der Jugoslawien-Krieg: Handbuch zu Vorgeschichte, Verlauf und Konsequenzen, 2. Auflage, VS Verlag für Sozialwissenschaften, Wiesbaden, 2007, 268-285. 16

Рајнхард Лауер, „Од убица постају јунаци – о херојској поезији Срба”, превео Златко Красни, Збиља (Београд), год. 1, бр. 4, 31.05.1994, 7-9. Изворно издање: Reinhard Lauer, “Aus Mördern werden Helden: Über die heroische Dichtung der Serben”, Frankfurter Allgemeine Zeitung, nr. 55, s. 1, 06.03.1993. У знатно проширеном обиму овај текст је штампан у: Reinhard Lauer, „Das Wüten der Mythen: Kritische

206 | Борис Булатовић

хер, Жакоба Рогозинског и бројних других критичара [чак и српских – Светлане Слапшак17] о Павићевим романима Хазарски речник и Унутрашња страна ветра,18 Славоја Жижека о поезији Радована Караџића,19 итд.). Или, уколико тип критике о којој говоримо иницијално нема некњижевне побуде, она опет у идеолошком смислу бива готово по правилу у потпуној сагласности са оним спољнополитичким стратегијама и државним (и невладиним) геополитичким пројектима посредством којих се – са позиције моћи појединих западних земаља – на антицивилизацијски начин третирају српске теме, као и са преовлађујућом медијском сликом (обликованом у форми негативног стереотипа) о Србима. Такође, постоје још два, узгредна случаја у којима је српска књижевност подвргнута искључиво политичкој контекстуализацији и интерпретацији, и то када се у оквиру студија из других области (историје, социологије, политикологије, међународних односа, комуникологије, антропологије, етнологије): 1) на негативан начин презентирају улога и јавни утицај српских писаца и интелектуалаца (као и њихових дêлā) од 1980-их година (Добрице Ћосића, Данка Поповића,20 Вука Драшковића, Антонија Исаковића, Борислава Михајловића Михиза, Војислава Лубарде, Јована Радуловића, Матије Бећковића, Мома Капора, Рајка Петрова Нога, Димитрија Богдановића);21 и 2) када се генеза косовског мита и њеAnmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung”, in: Reinhard Lauer und Werner Lehfeldt (Hgg.), Das jugoslawische Desaster: Historische, sprachliche und ideologische Hintergründe, Harrassowitz, Wiesbaden, 1995, 107-148. 17

Svetlana Slapšak, “Bestial Words, Bestial War”, The New York Times, 25.05.1993.

18

Sibylle Cramer, „Das Heilige Christliche Reich serbischer Nation”, Frankfurter Rundschau, 21.03.1995; Dunja Melčić, „Eine Unverschämtheit”, Die Zeit, 07.04.1995; Cornelia Staudacher, „Die Peitsche knallt”, Der Tagesspiegel, nr. 15241, 16/17.04.1995; Jacob Rogozinski, “La fin de l’unité yougoslave et la littérature: à propos du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic”, Esprit, mai 1999, 53-60. 19

Slavoj Žižek, “Notes on a Poetic-Military Complex”, Third Text: Critical Perspectives on Contemporary Art and Culture, vol. 23, no. 5, 2009, 503-509.

20

Двојица најчешће помињаних (и критикованих) писаца међу поменутима су Добрица Ћосић и Слободан (Данко) Поповић. Ћосић, што је битно запазити, готово уопште није тумачен ни критикован као писац, него искључиво као јавна личност, и то највише у вези са Меморандумом САНУ из 1986. године. С друге стране, Данко Поповић се у негативном контексту помиње као аутор романа Књига о Милутину (1985). 21

Међу цитиранијим ауторима, види: Roy Gutman, A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ‘Ethnic Cleansing’ in Bosnia, Element, Shaftesbury, 1993; Branka Magaš, The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Break-up, 1980-92, Verso, London – New York, 1993; Philip J. Cohen, “The Complicity of Serbian Intellectuals in Genocide in the 1990s”, in: Тhomas Cushman and Stjepan Meštrović (eds.), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia, New York University Press, New York, 1996, 40, 55; Tim Judah, The Serbs: History, Myth and Destruction of Yugoslavia, Yale University Press, New Haven – London,

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 207 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

гово доцније преобликовање у српској народној епици, романтичарској поезији 19. века, а првенствено у Његошевом Горском вијенцу сагледавају као књижевни и духовни инспиратори и изворишта ‘великосрпских’ и ‘геноцидних’ освајачких тежњи, и доводе у непосредну везу – својим ‘геноцидним’ потенцијалом (као својеврсни „позив на геноцид”22) – са ратним дешавањима и српским ‘ратнохушкачким’ политичким дискурсом с краја 20. века (Мајкл А. Селс, Норман Сигар, Тим Џуда, Бранимир Анзуловић, Мужиб Р. Кан, Холм Зундхаусен, Брус Мекдоналд, Сабрина П. Рамет, Кристофер Катервуд, Кати Кармишел, Русмир Махмутћехајић, Тимоти Винтер [Абдал Хаким Мурад], Гери Филипс, Пол Мојзес23).

1997, 138; Sabrina P. Ramet, “Yugoslavia”, in: Eastern Europe: Politics, Culture and Society since 1939, Indiana University Press, Bloomington, 1998, 174; Christopher Benneth, Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences, 4th edition, Hurst and Co., London, 1998, 79-82; Branimir Anzulović, “Fear Transformed into a Spider: Poisonous Bestsellers”, in: Heavenly Serbia: From Myth to Genocide, New York University Press, New York, 1999, 128-140; Jasna Dragović-Soso, ‘Spasioci nacije’: intelektualna pozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma, prevela Ljiljana Nikolić, Fabrika knjiga, Beograd, 2004 (first published as ‘Saviours of the Nation’: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, Hurst, London – McGill-Queen’s University Press, Montreal, 2002); Florian Bieber, “Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering: The Kosovo myth from 600th anniversary to the present”, Rethinking History, vol. 6, no. 1, 2002, 95-110; David Bruce MacDonald, Balkan Holocausts?: Serbian and Croatian victim centred propaganda and the war in Yugoslavia, Manchester University Press, Manchester – New York, 2002, pp. 7, 83, 138-140, 186, 187 and 234; Louis Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Duke University Press, Durham, 2002, 43-45; Norman M. Naimark, Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentienth-Century Europe, Harvard University Press, Cambridge (MA), 2002, 149; Vjekoslav Perica, Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States, Oxford University Press, Oxford, 2002, 124-125; Heather Rae, State Identities and the Homogenisation of Peoples, Cambridge University Press, Cambridge, 2002, 177; Veljko Vujačić, “Reexamining the ‘Serbian Exceptionalism’ Thesis”, Berkeley Program in Soviet and Post-Soviet Studies, Working Paper Series, 2004, 27 (истоветна верзија чланка претходно објављена у периодици: Filozofija i društvo, br. 21, 2002, 205-246); Keith Doubt, Understanding Evil: Lessons from Bosnia, Fordham University Press, New York, 2006, 129; Robert Bideleux and Ian Jeffries, The Balkans: A Post-Communist History, Routledge, New York, 2007, 243 and 247; Andrew Wachtel and Christopher Bennett, “The Dissolution of Yugoslavia”, in: Charles Ingrao and Thomas A. Emmert (eds.), Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative, Purdue University Press, West Lafayette, 2009, 13-47; Dejan Jovan, Yugoslavia: A State that Withered Away, Purdue University Press, West Lafayette, 2009, 45, 233 and 300; Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, C.H.Beck, München, 2010, 275; Andrew Herscher, Violence Taking Place: The Architecture of the Kosovo Conflict, Stanford University Press, Stanford, 2010, 69-70. 22 23

Anzulović, Heavenly Serbia: From Myth to Genocide, 67.

Види: Norman Cigar, Genocide in Bosnia: The Policy of ‘Ethnic Cleansing’, Texas A&M University Press, Austin, 1995; Michael A. Sells, The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia, University of California Press, Berkley, 1996, 41-59; Idem, “Kosovo Mythology and the Bosnian Genocide”, in: Omer Bartov and Phyllis Mack (eds.), In God’s Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century, Berghahn Books, New York, 2001, 180-205; Tim Judah, The Serbs: History, Myth and Destruction of Yugoslavia, pp. 55-65 and 241; Rusmir Mahmutćehajić, “The Christ Killers”, in: The Denial of Bosnia, Pennsylvania State University Press, University Park (PA), 1998, 65-72 (оригинално издање: Kriva politika: čitanje historije i povjerenje

208 | Борис Булатовић

У случајевима када се косовски мит и Горски вијенац не оптужују за директно подстицање насиља, предмет научног интересовања поново припада политичком домену: критичким примедбама бива изложена њихова инструментализација, ‘националистичка’ рецепција од средине 1980-их година и агресивна политичка употреба (Гер Дејзингс, Ендру Вахтел, Срђа Павловић, Флоријан Бибер, Матијас Бухолц, Стивен Мок24 и др.). Иако се полемички осврти последње поu Bosnu, Radio Kameleon, Tuzla, 1998); Branimir Anzulović, “Dinaric Highlanders and Their Songs” and “The Dilemmas of Modern Serbian National Identity”, in: Heavenly Serbia: From Myth to Genocide, 45-98; Cathie Carmichael, “Mountain wreaths: Anti-Islam in Balkan Slavonic discourses”, “Bandits and paramilitaries” and “The death of the hero cult”, in: Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition, Routledge, London, 2002, 21-51 and 63-73; Christopher Catherwood, “The Field of Blackbirds: The Kosovo Myth and The Mountain Wreath”, in: Why the Nations Rage: Killing in the Name of God, Rowman and Littlefield, Lanham, 2002, 53-59; Mujeeb R. Khan, “Islamic and Western Worlds: The End of History or Clash of Civilizations”, in: Emran Qureshi and Michael A. Sells (eds.), The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy, Columbia University Press, New York, 2003, pp. 183-185; Bruce MacDonald, “Globalizing the Holocaust: A Jewish ‘Usable Past’ in Serbian Nationalism”, Portal: Journal of Multidisciplinary International Studies, vol. 2, no. 2, 2005, pp. 6, 10 and 11; Holm Sundhaussen, „Der 28. Juni und Kosovo: Geburt eines ‘Erinnerunsorts’”, in: Geschichte Serbiens: 19.-21. Jahrhundert, Böhlau, Wien – Köln – Weimar, 2007, 97-114; Abdal Hakim Murad, “The Churches and the Bosnian War”, April 2007, available at: http://www.masud.co.uk (originally published in Turkish language as 9th chapter in Timothy J. Winter (Abdülhakim Murad), İslâm ve Hıristiyanlık: Politik-Teoloji Denemeleri, Etkileşim Yayınları, Istanbul, 2007); Gary A. Phillips, “More Than the Jews...His Blood Be Upon All the Children: Biblical Violence, Genocide, and Responsible Reading”, in: Steven Leonard Jacobs (ed.), Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam, Lexington Books, Plymouth, 2009, pp. 82-84; Paul Mojzes, Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century, Rowman and Littlefield, Plymouth, 2011, p. 6; Sabrina P. Ramet, “Dead Kings and National Myths: Why Myths of Founding and Martyrdom Are Important”, in: Olga Listhaug, Sabrina P. Ramet and Dragana Dulić (eds.), Civic and Uncivic Values: Serbia in the Post-Milošević Era, Central European University Press, Budapest, 2011, 267-298. 24

Gerlachlus Duijzings, “Kosovo in the Active Mood”, in: Religion and the Politics of Identity in Kosovo, Hurst and Co., London, 2000, 187-192 (српско издање: Ger Dejzings, Religija i identitet na Kosovu, prevele Slobodanka Glišić i Slavica Miletić, Biblioteka XX vek – Knjižara Krug, Beograd, 2005); Srđa Pavlović, “The Mountain Wreath: Poetry or the Blueprint for the Final Solution”, Spaces of Identity, vol. 1, no. 4, 2001 (online version, available at: http://www.spacesofidentity.net); Florian Bieber, “Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering: The Kosovo myth from 600th anniversary to the present”; Andrew B. Wachtel, “How to Use a Classic: Petar Petrović Njegoš in the Twentieth Century”, in: John Lampe and Mark Mazower (eds.), Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth Century Southeastern Europe, Central European University Press, Budapest, 2004, 131-148; Matthias Buchholz, „‘Die ewige Fackel der ewigen Finsternis/ Nicht verlischt sie, noch vergeht ihr Leuchten’: Der Bergkranz P. P. Njegos”, in: ‘Apokalypse der serbischen Seele’: Gedanken zum Ethos des Opfers im Kosovomythos, Der Andere Verlag, Uelvesbüll, 2011, 102-135; Steven J. Mock, “‘Without death there is no resurrection’”, in: Symbols of Defeat in the Construction of National Identity, Cambridge University Press, Cambridge, 2012, 223-231. Постоји и известан број аутора који Горски вијенац само узгред спомињу у оквиру својих истраживања геноцида, национализма и политичких митова, прихватајући матрицу по којој се Његошево дело интерпретира, без опширнијег изношења личних оцена. Види John R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice There Was Country, Cambridge University Press, Cambridge, 2000, 57-58; Peter Ricketson, Political

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 209 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

менутих страних аутора разликују од претходно именованих по нешто умеренијем академском тону и приступу, они у идеолошком смислу припадају идентичном дискурсу. Сумирајући досадашња разматрања и изречене увиде у овој студији, прелиминарни закључак поводом оног типа иностране критике који приликом изучавања књижевних дêлā српских писаца занемарује њихове естетске особине и искључује све елементе књижевне аутономије могуће је формулисати на следећи начин: у овој критици – у највећем броју примера – није реч о упућивању прекора због сáмог присуства идеолошке компоненте у српској књижевности, него о критици конкретног, одређеног идеолошког или политичког става (неусаглашеног са званичном политиком влáдā својих земаља према народу чију књижевност проучавају) препознатог код неког аутора, уз имплицитно сугерисање (понекад и експлицитно наметање) потребе за ‘исправним’ политичким ставом српског писца (или књижевног историчара/критичара) у његовом делу. Одакле происходи оваква врста истраживања и оцењивања ваљаности (или прецизније речено ‘подобности’) српске књижевности у страној науци? Она произилази из политички узроковане и мотивисане намере да српска књижевност буде представљена као саучесник и подстрекач српске ‘агресивне политике’, односно из тежње да се у њој препознају корени ‘колонизаторских’ и ‘геноцидних’ амбиција. Стога, истраживачки задатак у овој расправи није усредсређен само на расветљавање околности под чијим утицајем је током 1990-их година дошло до промене рецепцијског сагледавања српске књижевности у западноевропској и северноамеричкој славистици (и науци која се бави балканским/југоисточним-европским студијама), тј. преокретања књижевног вида рецепције у актуелну и преовлађујућу политичку рецепцију. Ауторски задатак и труд су постављени нешто обухватније и подразумевају неопходност указивања на то да оваква инострана академска критика има одлике политичког читања српске књижевности и поседује кључне особине које је чине идеолошком критиком, као и да је она условљена конкретним политичким интересима, те да своју функцију остварује у оквиру ширег пропагандног деловања са циљем да се жељена слика о ‘таргетираном Myth: The Political Uses of History, Tradition and Memory, Ph.D. dissertation, University of Wollongong (Department of History and Politics), 2001, 109-110; Eric D. Weitz, A Century of Genocide: Utopias of Race and Nation, Princeton University Press, Princeton, 2003, 42-44 and 193-194; Douglas M. Johnston and Jonathon Eastvold, “History Unrequited: Religion as Provocateur and Peacemaker in the Bosnian Conflict”, in: Harold Coward and Gordon S. Smith (eds.), Religion and Peacebuilding, State University of New York Press, Albany, 2004, 226; Christopher Marsh, “Religion and Nationalism”, in: Guntram H. Herb and David H. Kaplan (eds.), Nations and Nationalism: A Global Historical Overview, vol. 1: 1770-1870, Abc-Clio, Santa Barbara, 2008, 100.

210 | Борис Булатовић

Другом’ (Србима као националној и културној заједници) стигматизује у слику о ‘криминогеном и патолошком Другом’, за шта се докази траже – између осталог – и у српској књижевности. Идеолошка критика је, уз то, заснована на свесно и намерно измењеној слици стварности (једностраној и изолованој, уз прећутно занемаривање компаративног контекста у синхронијској и дијахронијској равни) доведеној у склад са геостратешким интересима војно и политички доминантних западних држава и организација, испуњавајући тако „идеолошки задату критику српске културе”.25 У међународном јавном и медијском дискурсу почетком 1990-их година, према запажању Слободана Вуковића, успостављена је консензуална сагласност о томе „како ће се писати и говорити о југословенској кризи. Уколико се, пак, наиђе на чињенице које се не слажу са успостављеном парадигмом, на њих се не обраћа пажња [...], оне се заобилазе или прећуткују, односно сакривају”, док су у јавном дискурсу маргинализовани појединци који су се „наметнутој и исконструисаној ‘истини’ супротставили”.26 Из сфере глобалних медија, доминантне слике и ставови су преузети од стране друштвених и хуманистичких научних дисциплина, услед чега се пропагандна парадигма постепено уврежила и у научној литератури (овако уобличен академски дискурс Мишел Фуко назива „дискурсом са научним претензијама”27). Уколико се – у контексту наше теме – осврнемо на Саидову анализу усаглашености западне науке и политике у тумачењу Блиског Истока, његова тврдња да би студије оријенталистике требало посматрати „не толико као научну активност, него као инструмент националне политике”28 је у потпуности применљива и на идеолошки тип критичког изучавања српске књижевности. Даље, наглашено идеолошко вредновање српске литературе у немалом сегменту иностране критике не производи неутрално дејство, него посредним и непосредним путем успоставља хоризонт очекивања (у првом реду тематски и идеолошки) од књижевних дела српских писаца. Посредно, оно хоризонт оче25

Ову синтагму је употребио Мило Ломпар пишући о редуктивној концепцији тумачења Његошевог опуса у Философији паланке Радомира Константиновића. Мило Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике: у сенци туђинске власти, 2. допуњено издање, Orpheus, Нови Сад, 2012, 354. 26

Слободан Вуковић, Етика западних медија: aнтисрпска пропаганда деведесетих година XX века, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци • Нови Сад – Институт друштвених наука, Београд, 2009, 9. 27

Види Мишел Фуко, Рађање биополитике: предавања на Колеж де Франсу 1978-1979, превели Бојана Новаковић, Бојан Стефановић и др., Светови, Нови Сад, 2005, 56. 28

Edvard Said, Orijentalizam, 366.

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 211 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

кивања формира ‘ex-negativo’: истицањем ‘негативних’ примера међу српским ауторима (већ поменутих Његоша, Павића, Ћосића, Данка Поповића, у знатно мањој мери Андрића [и то углавном од стране бошњачких аутора], и др.), чији политички ставови или у идеолошком кључу (ре)интерпретирана дела нису у складу са интересима доминантног дискурса моћи (пренешеним и у академску сферу). Такође, индиректно усмеравање тематског оквира српске књижевности (óне која се у садашњем тренутку ствара) садржано је у фаворизовању29 специфичних тема: ратних сукоба у првој половини и крајем 1990-их година, уз потребу недвосмисленог политичког одређења аутора у виду прихватања и акцентовања примарне српске одговорности и кривице за страдања током ратова, као и за њихово избијање. Исто тако, на почетку 21. века, у време агресивног и активног залагања међународних субјеката политичке моћи за промоцију албанског гледишта на српско-албанске односе поводом ‘косовског питања’, став српских писаца према овом феномену утиче и на њихову књижевну рецепцију. И непосредно, хоризонт очекивања се ствара указивањем на ‘позитивне’ примере међу послератним (махом прозним) делима српских писаца и на њихов књижевно-политички ангажман (Мирко Ковач, Бора Ћосић, Владимир Арсенијевић, Марко Видојковић, Богдан Богдановић, Светислав Басара, Биљана Србљановић, Филип Давид, Саша Илић, Сретен Угричић).30 Од аутора из периода социјалистичке Југославије, најприхваћени српски писац у садашњем идеолошком хоризонту је Данило Киш,31 у складу са „начелом по којем модерни класик мора бити унапред пројектовани критичар национализма”.32 Разлог за то (остављајући 29

Под фаворизовањем овог тематског оквира подразумевамо већу доступност и приступ међународним и домаћим пројектима (који се односе на регион Југоисточне Европе) финансираним од стране иностраних фондација (или министарстава науке/културе/образовања у случајевима када је реч о науци о књижевности) за писце чији су идеолошки погледи – у смислу критичког односа према актуелној и историјској улози српског народа – компатибилни са идејним усмерењем ових пројеката. Види, на пример, пројекте и публикације Фондације Роберт Бош (Robert Bosch Stiftung): http://www.bosch-stiftung.de/ content/language2/html/38866.asp (приступљено у јулу 2013). Такође, упореди: Слободан Владушић, „Српска књижевност for Sale”, у: На промаји: студије, есеји и критике, Агора, Зрењанин, 2007, 36-43. 30

Прозна и драмска дела већине именованих аутора Радоман Кордић назива „неолибералним реализмом” (при чему, дакле, идеолошки аспекти и политичка исходишта ове књижевности за Кордића имају пресудну важност приликом изналажења њеног терминолошког одређења). Види Radoman Kordić, Politika književnosti, Filip Višnjić, Beograd, 2007, 36-42 (у вези са овом темом од значаја је цело поглавље „Rad dokse”, 31-68). 31

Види Vesna Cidilko, „Serbische, kroatische und bosnische Autoren in deutschen Übersetzungen des letzten Jahrzehnts”, Berliner Osteuropa Info, Bd. 13, 1999, 32-35 (део овог текста преведен је унутар већ цитираног рада исте ауторке: „Српска књижевност у немачким преводима: жанр као фактор рецепције”). 32

Мило Ломпар, Дух самопорицања, 233.

212 | Борис Булатовић

по страни Кишово литерарно бављење страдањем Јевреја у Другом светском рату и његову критику стаљинистичких логора) умногоме представља Кишов есеј о национализму штампан 1973. године.33 На основу овог, често цитираног текста34 (и код домаћих и код страних критичара, али и у објавама појединих невладиних организација у Србији), смисаоним преусмеравањем (и ограничавањем) и својеврсним монополизовањем Кишовог дела се успоставља идејна блискост између актуелне критике српског национализма и ставова овог писца, творећи слику о Кишу која би – прихваћена у таквом облику – подразумевала претпостављену пишчеву недоследност.35 Из изнетих промишљања у претходна два параграфа могуће је извести и обликовати важне закључке. Наиме, у свом идеолошки условљеном и пропагандно одређеном наступању (које, уз ванкњижевне побуде и искључиво политичку рецепцију српске књижевности, подразумева и кривотворење друштвено-политичког контекста, затим оснаживање постојећих и произвођење нових стереотипа, као и изразиту подударност научних ставова са експанзивним геополитичким и економским интересима) идеолошка критика о којој је реч симулира позицију постколонијалне (односно антиколонијалне) критике, приписујући књижевним делима српских писаца и песника улогу духовних инспиратора или саучесника српских колонијалних, империјалних, хегемонистичких и геноцидних подухвата.36 Другим речима, идеолошка критика поступком мимикрије – преузетим из глобалног политичког и медијског дискурса37 – примењује 33

Види рецимо: Endru Baruh Vahtel, Stvaranje nacije, razaranje nacije, 264.

34

Први пут овај текст је штампан у објављеном интервју новинара Бора Кривокапића са Кишом: Danilo Kiš, „Naši putevi se razilaze: doba sumnje – to je naše vreme: (razgovor Ideja s Danilom Kišom)”, razgovor vodio Boro Krivokapić, Ideje (Beograd), god. 4, br. 4, 1973, 97-131. 35

Види Борис Булатовић, Критичко-есејистичко дело Мирослава Егерића, Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад, 2012, 146, фуснота бр. 569. 36

Иако смо то већ учинили, није излишно још једанпут указати на суштинску различитост двеју позиција са којих се књижевност перципира превасходно у политичком кључу: деловање империјалног субјекта са позиције моћи и кривотворење друштвено-политичког контекста се налазе у функцији оправдања властите офанзивне активности, док ‘националистичко’ супротстављање (у културама земаља из такозваног ‘Трећег света’) овом културном империјализму има – у етичком и егзистенцијалном смислу – сасвим другачији, дефанзивни карактер. Српска књижевност и српски писци су суочени са првим наведеним типом политичке рецепције, односно бивају оптужени за културни империјализам и идеолошку спрегу са политичким хегемонизмом. 37

О зависном односу између медијског и културног империјализма (на темељу теоријских промишљања и уверења Антонија Грамшија, Мишела Фукоа, Ноама Чомског, Едварда Хермана, Ричарда Фолка, Жака Дериде, Едварда Саида, Роберта Јанга, Џона Томлинсона, Гајатри Спивак и других западних ау-

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 213 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

идентично средство попут америчког неоимперијалног типа тоталитаризма који прикрива своје тежње (укључујући и тежњу за културном хегемонијом) под маскама одговорности за светски мир, борбе за људска права, демократије и модерности, антитероризма и потребе стварања отвореног друштва.38 Тако, ова академска критика свој колонијални приступ приказује као сопствени антиколонијални став у тумачењу српске књижевности, чије услове настанка, естетску функцију и етички смисао деконструише и осликава је као морално инфериорну књижевност колонизатора. Када је, пак, реч о конституисаном хоризонту очекивања од српске литературе, његово смештање у компаративни контекст наводи на уочавање битне парадоксалности: критички захтеви идеолошког сегмента иностране критике и њена жељена слика о српској књижевности (као уметничком медијуму у коме се на адекватан, тј. идеолошки прихватљив начин рефлектују политичке теме), са једне стране, налазе се у супротности са очекивањем ове критике од властитих националних књижевности (у смислу примарности естетске релевантности), са тора блиских поставкама марксистичке, постколонијалне или постструктуралистичке школе) постоји обимна литература. Саид наводи како су „медији кључни фактор сваке културе” (513), да је „идеја о америчком вођству и изузетности увек присутна” (504), да амерички глобални медији имају задатак да „домаћем становништву на ефектан начин представе стране културе као претеће и чудне” (514), као и да је „једнолична правилност планова, фраза и теорија што их свака наредна генерација ствара само да би некако оправдала озбиљне задатке Америке, која продире до сваког кутка у свету” (511). Edvard Said, Kultura i imperijalizam, prevela Vesna Bogojević, Beogradski krug, Beograd, 2002. 38

Едвард Херман и Ноам Чомски описују деловање и структуру медијског „пропагандног модела” подређеног америчким империјалним интересима и пишу о начинима стварања повлашћених, етаблираних и институционализованих ‘истина’ (посредством инструмената контроле) које ограничавају јавне дебате и расправе и тако доприносе креирању консензуса о исправности америчке спољне политике. Edward S. Herman and Noam Chomsky, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media, Pantheon Books, New York, 1988 (из ове књиге на српски језик је преведен један њен одељак, види Едвард Херман, „Политичка економија масовних медија: модел пропаганде”, Српска политичка мисао, год. 1, бр. 1/4, 1994, 117-128; последње издање ове књиге на енглеском је објављено 2010. године). У вези са медијским и политичким третманом Срба, исти аутори (у коауторству са Дејвидом Питерсоном) у књизи Политика геноцида говоре о систему америчке идеолошке доминације (ослоњене на утицај медија, академске интелектуалне кругове и локалне режиме) и такозваном управљању геноцидима, тј. о селективној употреби и политизацији термина „геноцид” и „тероризам” (у интервјуима магазину Печат Херман истиче да његова коауторска књига „показује како пропагандни систем претвара свог непријатеља у геноцидног убицу, а са друге стране обезбеђује да се њен геноцид никада не препозна као такав”, док – сагласно томе – „политика тероризма подразумева да људи који имају моћ могу називати своје непријатеље терористима и представити себе и своје савезнике као борце против тероризма” [„О политици геноцида”, Печат, 06.08.2010; „Србија је провинција америчке империје”, 25.11.2010]). Edvard S. Herman i Dejvid Piterson, Politika genocida, predgovor Noam Čomski, preveo Mirabo, Vesna knjiga, Beograd, 2010. Међу књигама преведеним на српски језик које се односе на ову тему, уз већ поменуте, види: Ноам Чомски, Нужне илузије: контрола ума у демократским друштвима, превео Андреј Грубачић, Светови, Нови Сад, 2000.

214 | Борис Булатовић

друге стране. Слободан Владушић, говорећи о актуелности Кишових запажања из есеја „Homo poeticus, упркос свему” (из 1980. године) и упоредивости третмана некадашње југословенске и актуелне српске литературе, назначава да прихватајући хоризонт очекивања Европе, југословенска књижевност не постаје део европске књижевности, већ, управо супротно, потврђује своју различитост од ње (приближавајући се, услед снажне повезаности са политиком, књижевностима Трећег света). [...] Насупрот томе, одбијајући да се повинује политичком хоризонту очекивања, овдашња књижевност постаје европска, упркос чињеници да јој се одриче право да као таква буде прихваћена.39

У циљу разумевања и расветљавања недоследности овог изузетно значајног феномена (не само у културном, него пре свега у друштвеном, националном, политичком и егзистенцијалном смислу), неопходно је сагледати – у српском случају – постојећу сложеност односā (у овом тренутку ће на њих бити само у краћем обиму указано) између: 1) данашњег схватања модерности у појединим српским интелектуалним круговима, као и у политичким и невладиним организацијама, и 2) преузимања туђих принципа (односно начина на који се ‘Други’, тј. западна друштва и нације односе према себи) или туђих интереса (односно усвајања слике ‘Другог’ о нама, као наше сопствене слике о себи). Недоследност произилази из схватања по којима се аутошовинизам (неприсутан као властити принцип код оног ‘Другог’ чија се негативна стереотипска слика о Србима прихвата) на политички и медијски агресиван начин представља као вид и доказ модерности, што бива узроковано прихватањем туђих (западних) интереса, уместо њихових принципа. Стога, доследно следећи логику и европске принципе, намеће се закључак да се управо „повлашћени репрезенти европских вредности”40 и ‘агенси модерности’ међу Србима (крајем 20. и почетком 21. века) залажу за оне вредности које суштински и егзистенцијално противурече принципима западноевропских и северноамеричких држава, па тако, уместо да следе принципе ‘других’, они испуњавају њихов хоризонт очекивања (супротстављен српским интересима, али и сопственим принципима ‘Другог’), односно наступају као заступници туђих интереса и наметнуте слике о Србима.41 39

Слободан Владушић, „‘Европеизација’ и ‘колонизација’ српске књижевности”.

40

Мило Ломпар, Дух самопорицања, 76.

41

Владушић разматра исти феномен тумачећи га као однос између присвајања стране форме (еквивалента онога што је овде названо страним принципима) и садржине (као стране слике или интереса).

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 215 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

Узимајући у обзир досадашња разматрања изнета у овом раду у вези са начинима стварања иностраног хоризонта очекивања од српске литературе (односно његовог преовлађујућег идеолошког типа), који – изузев тога што се налази у опреци са принципима који важе у страним књижевностима и страној науци (када она проучава дела сопствених националних аутора) – као кључно обележје нужно подразумева идејну, тематску и идеолошку подударност са већ поменутим ванкњижевним, тј. спољнополитичким интересима земаља (и других субјеката моћи) са чијих универзитетских центара славистички критичари долазе, издвојићемо и образложити још један закључак. Актуелни идеолошки видови критичког сагледавања и рецепције српске књижевности, наиме, настоје да – са једне стране – тематски и идеолошки усмере књижевни рад српских аутора, те да омеђе и фаворизују одређени тип књижевног стваралаштва (заправо књижевно-политичког ангажмана), и то онај који би од стране сáмих српских писаца потврђивао политички и медијски оформљену ‘интересну’ слику ‘Другог’ о Србима, као и да – са друге стране – санкционишу случајеве тематске и идеолошке неподобности српске литературе (тежећи притом да покажу како је национализам њена највидљивија карактеристика, сходно чему су ‘неподобна’ књижевна дела представљена као културни експоненти српске политике).42 Поступајући на овакав начин, односно намењујући и прописујући српској литератури функцију пропаганде пожељних идеолошких и политичких ставова, идеолошки усмерена критика о којој је реч – осим што, приликом тумачења српске књижевности, изнова актуелизује (крајем 20. и почетком 21. века) антиномију између утилитаристичког и естетског приступа књижевности, дајући примат схватању умет42

Упореди Владушићеву тврдњу (из текста „‘Европеизација’ и ‘колонизација’ српске књижевности”) у којој, истичући употребљивост Кишових некадашњих увида у контексту садашњих политички мотивисаних типова интерпретације српске књижевности, наводи: Присетимо се Кишове дијагнозе првог и основног стереотипа о о тадашњој југословенској књижевности: југословенски писци су добри само док се – критички – баве сами собом, односно док потврђују стереотип о својој изопштености из европског простора. Српска књижевност ће у том случају, такође, показати и критичну количину анахроности, јер док целокупна европска књижевност пролази кроз процес имаголошке деконструкције у којој се растапају стереотипи о националним карактерима, српска књижевност би имала сасвим супротну улогу: да јача изразито негативне стереотипе о народу у коме настаје.  Сводећи своја запажања (у цитираном изводу), Владушић је указао на једну од кључних недоследности у постављеном хоризонту очекивања од српске литературе, премда се природа и смисао Кишових ставова (изречених у његовом есеју „Homo poeticus, упркос свему”) донекле разликују од Владушићевих, будући да је Данило Киш – у овде парафразирној назнаци о „критичком бављењу (собом)” југословенских аутора – на уму имао шовинистички, а не аутошовинистички критички став писаца (Киш је, дакле, у свом тексту мислио на критичко бављење домаћих писаца ‘Другим’, а не ‘собом’, како је у оквиру наведеног цитата парафразиран).

216 | Борис Булатовић

ности као властите идеолошке пројекције стварности – показује својства која је у основи чине сродном ригидној комунистичкој матрици и њеним обрасцима (у културној политици и науци о књижевности), уз истоветност појединих битних идеолошких ставова о Србима. Реафирмицијом таквог културно-политичког концепта који књижевност (и уметност уопште) поима као инструмент идеолошке борбе, данашња критичка проучавања српске литературе (òнā у којима доминирају идеолошки аспекти) подсећају у знатној мери на превладани и злогласни ждановски режим у области културе и тако оживотворују метод чија је природа слична социјалистичком реализму (који се у једнопартијским комунистичким државама указивао као „трансмисија партијске политике у сектору књижевности” и „помагач у пропагирању новог друштвеног поретка”43). На тај начин, инострана идеолошка критика – у формирању хоризонта онога што се, као политички прихватљиво, очекује од српских писаца – бива двојако неусаглашена са стандардима и принципима који важе у друштвима и науци културно и економски развијених западних земаља. Она се, најпре, разликује по истицању политичке релевантности књижевности као основног мерила за њено вредновање (у српском случају), на уштрб њеног естетског значаја (који, пак, као најважнији параметар постоји код представника књижевне теорије и критике ових држава приликом њиховог изучавања и оцењивања својих националних књижевности); а затим, она на примеру Срба (њихове књижевности, културе, историје и односа према сопственом националном идентитету) заступа принципе националне индолентности и аутошовинизма, који у том виду не постоје као властити принципи код интелектуалаца и политичара на Западу.44 Са друге стране,

43

Ratko Peković, Ni rat ni mir: panorama književnih polemika: 1945-1965, Filip Višnjić, Beograd, 1986, 3233. 44

Овде је потребно напоменути да се начела и вредности антинационализма, антимилитаризма и космополитизма у значајном дêлу српског јавног дискурса испољавају и тумаче на парадоксалан и непринципијелан начин. Под утицајем деловања стране медијске слике коју преносе поједине домаће невладине и политичке организације (као и њима блиски интелектуалци), именованим начелима се – посредством употребе неадекватне интерпретације – придаје конкретна политичка функција. Тако се, рецимо, када је о српском случају реч, афирмативан однос према заштити угроженог културног и националног идентитета поистовећује са национализмом, а принцип одбране државног територијалног интегритета (присутан у свим западним земљама) извргава подсмеху и квалификује не само као националистички, него и као анахрон. Супротно томе, антинационализам се – у оваквој пропагандној поставци – или идентификује са националном небригом и незаинтересованошћу (у време наглашених историјских искушења која угрожавају српску националну егзистенцију); или се – у још заоштренијем виду – манифестује кроз некритички однос, неретко и као отворена подршка коју објекат милитантне непријатељске политике показује према империјалном субјекту, односно носиоцу такве политике (која непосредно угрожава сваки вид опстанка објекта), и то уз истовремено осуђивање ‘националистич-

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 217 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

ова идеолошка критика је истовремено двоструко усаглашена са комунистичким књижевно-теоријским, културним и идеолошко-пропагандним погледима. Прво, она својом критичарском активношћу интерпретације (српске) књижевности третира дела српских аутора као медијум, инструмент за промоцију геополитичких интереса (влáдā својих земаља), услед чега њено бављење српском литературом нема аутономни карактер (као што је такав био случај и са естетичком доктрином и репресивном културном политиком социјалистичког реализма, чији је „политички смисао био у надзирању уметности”45), него представља средство и академски рефлекс тоталитаристичких политичких тежњи (иако би због условљености научних ставова конкретним спољнополитичким интересима било сврсисходније и исправније говорити о ‘псеудоакадемском’ рефлексу). И друго, она преузима, уобличава и потенцира стереотипе (и идеолошке доктрине) o српској кривици и ‘великосрпској хегемонији’ поимајући их као активне константе у међунационалним односима на Балкану, при чему треба нагласити да је наведене стереотипе у јавни дискурс и политички живот Европе средином 19. века увела Хабзбуршка монархија46 (односно њена политичка и интелектуална елита), али да их је идеологија Коминтерне стратешки формулисала (у циљу разбијања/федералистичког прекомпоновања југословенске монархије47 и револуционарног преузимања власти) и програмски инкорпорирала, ке’ реакције властитог народа и државе. Апсурдност се огледа не само у селективном приступу различитим национализмима, него и у преференцијалном третману појединих међу њима, односно у чињеници да заговорници (код самих Срба) заштите људских права – у име наоко принципијелног супротстављања сваком национализму и милитаризму – у контексту српско-америчких односа (на пример) потенцирају и криминализују српско ‘националистичко’ опирање америчкој империјалној политици, култури и пропаганди, док амерички национализам и милитаризам у исто време подржавају (што би се могло назвати острашћеним аутошовинизмом). 45

Dušan Bošković, Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944. do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju – Filip Višnjić, Beograd, 2003, 88. Душан Бошковић у својој студији бележи да је соцреалистичка доктрина била подесна да се „у подручју уметности реализује партијска контрола, при чему ту контролу треба појмити само као део свеобухватнијег делања над државом и целокупним друштвом” (67) и да је она служила као „инструмент руковођења културним и уметничким животом” (76). 46

Василије Ђ. Крестић и Марко Недић (ур.), Велика Србија: истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. године, Српска књижевна задруга, Београд, 2003; Чедомир Попов, Велика Србија: стварност и мит, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007. Види такође: Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Научна књига, Београд, 1991 (друго издање објавио Службени гласник 2005. године). 47

Од 1924. до 1934. године Коминтерна је водила политику разбијања југословенске монархије (Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, затим Краљевине Југославије од 1929. године) и пружања подршке

218 | Борис Булатовић

а потом – у оквиру свог програма48 – прихватила и Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије).49 Српска књижевност у идеолошкој критици с краја 20. и на почетку 21. века – имајући у виду начин на који се она рецепцијски сагледава и критички валоризује, као и врсту интересовања које јој се указује – постоји, дакле, искључиво као политичка књижевност, бинарно раслојена према мерилу политичке и идеолошке подобности на: ‘негативну’ (неподобну) и ‘позитивну’ (политички релевантну, чија евентуална естетска важност происходи из политичке). Манипулативни смисао и рестриктивни карактер оваквог приступања српској књижевности се огледа у томе да се жељеној подобној књижевности, тј. оним делима која о српским темама пишу у складу са идеолошким претпоставкама и националним и појединим регионалним сепаратизмима, што је – након вишегодишњих несугласица међу различитим фракцијама унутар КПЈ (сукобљених у вези са начином деловања, степеном зависности партије од ставова и директива Коминтерне, као и са залагањем за очување, односно разбијање Југославије) – од 1928. године и свог Четвртог конгреса у Дрездену дефинитивно усвојила и КПЈ. Под претњом опасности од фашизма, Коминтерна од 1935. и 1936. године мења свој став о потреби дезинтеграције Југославије (који истовремено следи и КПЈ), и залаже се за њено федералистичко преуређење, не коригујући притом сопствене тезе о хегемонији и угњетачкој националној политици српске буржоазије (премда се током 1920-их година не само буржоазија, него и српска нација налазила под оптужбом за империјалну, окупациону и колонијалну политику). О хронологији односа Коминтерне и КПЈ према југословенској држави током 1920-их и 1930-их година види: Божидар Кошутић, „Да ли је Броз знао шта ради?”, НИН, бр. 2040, 04.02.1990, 22; Branislav Gligorijević, Kominterna: jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1992; Коста Николић, Бољшевизација Комунистичке партије Југославије 1919-1929: историјске последице, Институт за савремену историју, Београд, 1994; Димитрије Богдановић, „Политика КПЈ и Коминтерне према националном питању”, у: Књига о Косову, СКЗ, Београд, 2006, 337-352. 48

На пример, у Програму Савеза комуниста Југославије из 1958. године се и даље говори о „великосрпском хегемонизму и централизму” као извору „јаза између југословенских народа” у првој Југославији, што је комунистичким лидерима претходно послужило као основ за послератну територијалну прерасподелу и редефинисање међунационалних односа, уз пренебрегавање масовног страдања Срба у Независној Држави Хрватској и на Косову и Метохији за време Другог светског рата (Program Saveza komunista Jugoslavije: usvojen na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije 22-26. aprila 1958, Komunist, Beograd, 1974, 90). Уз то, види аутентичне програмске ставове југословенских комуниста у вези са решавањем националних питања: Симе Марковића, првог секретара Комунистичке партије Југославије (која је од 1920. године постојала под тим називом) и члана Извршног одбора Коминтерне, као и Јосипа Броза. Сима Марковић, Национално питање у светлости марксизма, Централни одбор НРПЈ, Београд, 1923; Josip Broz Tito, „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe”, Proleter: Centralni organ Komunističke partije Jugoslavije (Sekcija Komunističke Internacionale), Zagreb, god. 17, br. 16, 1942. 49

Насупрот томе, Владислав Сотировић тврди да су идеја и политичке смернице о разбијању југословенске монархије потекле од једног дела сáмих југословенских комуниста, а да их је Коминтерна усвојила. Владислав Б. Сотировић, „Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”, Serbian Studies Research, год. 3, бр. 1, 2012, 82-83, фуснота бр. 16.

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 219 књижевности крајем 20. и почетком 21. века

интересима (а не принципима) носилаца глобалне политичке моћи, приписује ‘катарзичко’ дејство, уместо пропагандног. На тај начин, она књижевност која се етаблирањем нормативног хоризонта очекивања фаворизује, има помоћну функцију у пропагирању актуелног политичког захтева за ‘променом српске свести’. Са друге стране, истовремено се – са позиције пристрасног политичког арбитра – постулира неподобност и национализам и импутира ‘кривица’ неким од најзначајнијих аутора и дела српске књижевности (Горски вијенац, На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Време смрти, Хазарски речник), без обзира на време и околности њиховог настанка, нити на естетски и етички значај. Као последица разматрања у овом раду се указује и парадоксално сазнање о томе да је некадашњи догматски и анатемисани критеријум политичке подобности – који је егзистирао у књижевностима земаља бившег комунистичког блока (пре свега у Совјетском Савезу) као облик такозване ‘партијности уметности’50 – променио свог носиоца, и из репресивне и идеолошки непријатељске комунистичке доктрине се преселио у западну науку о књижевности.

LITERATURA: Anzulović, Branimir. Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. New York: New York University Press, 1999. Bieber, Florian. “Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering: The Kosovo myth from 600th anniversary to the present”. Rethinking History 6, no. 1 (2002): 95110. Bošković, Dušan. Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944. do 1972. godine. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju – Filip Višnjić, 2003. Bremer, Alida. „Neuere serbische Literatur: Zwischen Geschichte, Mythos und Nation”. Neue Gesellschaft. Frankfurter Hefte, Heft 5 (1992): 457-462. Bremer, Alida. „Literaturen und nationale Ideologien”. In Der Jugoslawien-Krieg: Handbuch zu Vorgeschichte, Verlauf und Konsequenzen, Hrsg. Dunja Melčić. Wiesbaden: VS Verlag für Sozialwissenschaften, 2007. 268-285.

50

Станко Ласић наводи да је социјалистички модел схватања улоге и инструментализовања књижевности представљао „облик партијности умјетности: преко њега партија остварује на плану умјетности своју политику и идеологију”. Stanko Lasić, „O partijnosti umjetnosti”, u: Sukob na književnoj ljevici 19281952, Liber, Zagreb, 1970, 246.

220 | Борис Булатовић

Булатовић, Борис. Критичко-есејистичко дело Мирослава Егерића. Нови Сад: Научно удружење за развој српских студија, 2012 (Bulatović, Boris. Kritičko-esejističko delo Miroslava Egerića. Novi Sad: Naučno udruženje za razvoj srpskih studija, 2012). Carmichael, Cathie. “Mountain wreaths: Anti-Islam in Balkan Slavonic discourses”, “Bandits and paramilitaries” and “The death of the hero cult”. In Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition. London: Routledge, 2002. pp. 21-51 and 63-73. Catherwood, Christopher. “The Field of Blackbirds: The Kosovo Myth and The Mountain Wreath”. In Why the Nations Rage: Killing in the Name of God. Lanham: Rowman and Littlefield, 2002. 53-59. Цидилко, Весна. „Српска књижевност у немачким преводима: жанр као фактор рецепције”. Зборник Матице српске за књижевност и језик, год. 51, бр. 3 (2003): 741-749 (Cidilko, Vesna. „Srpska književnost u nemačkim prevodima: žanr kao faktor recepcije”. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 51, br. 3 (2003): 741749). Cigar, Norman. Genocide in Bosnia: The Policy of ‘Ethnic Cleansing’. Austin: Texas A&M University Press, 1995. Cramer, Sibylle. „Das Heilige Christliche Reich serbischer Nation”. Frankfurter Rundschau, 21.03.1995. Чомски, Ноам. Нужне илузије: контрола ума у демократским друштвима. Превео Андреј Грубачић. Нови Сад: Светови, 2000 (Čomski, Noam. Nužne iluzije: kontrola uma u demokratskim društvima. Preveo Andrej Grubačić. Нови Сад: Светови, 2000). Duijzings, Gerlachlus. “Kosovo in the Active Mood”, in: Religion and the Politics of Identity in Kosovo. London: Hurst and Co., 2000. Filipović, Muhamed. „Bosanski duh u književnosti – šta je to”. Život (Sarajevo) 16, br. 3 (1967): 3-18. Фуко, Мишел. Рађање биополитике: предавања на Колеж де Франсу 1978-1979. Превели Бојана Новаковић, Бојан Стефановић и др. Нови Сад: Светови, 2005 (Fuko, Mišel. Rađanje biopolitike: predavanja na Kolež de Fransu 1978-1979. Preveli Bojana Novaković, Bojan Stefanović i dr. Novi Sad: Svetovi, 2005). Greenawalt, Alexander. “Kosovo Myths: Karadžić, Njegoš, and the Transformation of Serb Memory”. Spaces of Identity 1, no. 3 (2001): 49-65. Hawkesworth, Celia. “Ivo Andrić as Rad Rag and Political Football”. Slavonic and East European Review 80, no. 2 (2002): 201-216. Herman, Edward S., and Noam Chomsky. Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media. New York: Pantheon Books, 1988. Herman, Edvard S., i Dejvid Piterson. Politika genocida. Predgovor Noam Čomski. Preveo Mirabo. Beograd: Vesna knjiga, 2010. Judah, Tim. The Serbs: History, Myth and Destruction of Yugoslavia. New Haven – London: Yale University Press, 1997.

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 221 књижевности крајем 20. и почетком 21. века Khan, Mujeeb R. “Islamic and Western Worlds: The End of History or Clash of Civilizations”. In The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy, eds. Emran Qureshi and Michael A. Sells. New York: Columbia University Press, 2003. 170-201. Kordić, Radoman. Politika književnosti. Beograd: Filip Višnjić, 2007. Lasić, Stanko. Sukob na književnoj ljevici 1928-1952. Zagreb: Liber, 1970. Lauer, Reinhard. “Aus Mördern werden Helden: Über die heroische Dichtung der Serben”. Frankfurter Allgemeine Zeitung, 06.03.1993. Lauer, Reinhard. „Das Wüten der Mythen: Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung”. In Das jugoslawische Desaster: Historische, sprachliche und ideologische Hintergründe, Hgg. Reinhard Lauer und Werner Lehfeldt. Wiesbaden: Harrassowitz, 1995. 107-148. Ломпар, Мило. Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике: у сенци туђинске власти. Нови Сад: Orpheus, 2012 (Lompar, Milo. Duh samoporicanja: prilog kritici srpske kulturne politike: u senci tuđinske vlasti. Novi Sad: orheus, 2012). MacDonald, Bruce. “Globalizing the Holocaust: A Jewish ‘Usable Past’ in Serbian Nationalism”. Portal: Journal of Multidisciplinary International Studies 2, no. 2 (2005): 1-31. Maglajlić, Munib (ed.). Andrić i Bošnjaci. Zbornik sa naučnog skupa „Djelo Ive Andrića u historijskom i društvenom kontekstu”. Tuzla: Bošnjačka zajednica kulture Preporod – Općinsko društvo, 2000. Mahmutćehajić, Rusmir. “The Christ Killers”. In The Denial of Bosnia. University Park (PA): Pennsylvania State University Press, 1998. 65-72. Mahmutćehajić, Rusmir. “Andrićism: An Aesthetics for Genocide”. East European Politics and Societes 27, no. 4 (2013): 619-667. Melčić, Dunja. „Eine Unverschämtheit”. Die Zeit, 07.04.1995. Miller, Nicholas J. “The Nonconformists: Dobrica Cosic and Mica Popovic Envision Serbia”. Slavic Review 58, no. 3 (1999): 515-536. Miller, Nicholas J. “The Children of Cain: Dobrica Ćosić’s Serbia”, East European Politics & Societies 14, no. 2 (2000): 268-287. Miller, Nicholas J. The Nonconformists: Culture, Politics, and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944-1991. Budapest and New York: Central European University Press, 2007. Mock, Steven J. “‘Without death there is no resurrection’”. In Symbols of Defeat in the Construction of National Identity. Cambridge: Cambridge University Press, 2012. 223-231. Mojzes, Paul. Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century. Plymouth: Rowman and Littlefield, 2011. Pavlović, Srđa. “The Mountain Wreath: Poetry or the Blueprint for the Final Solution”. Spaces of Identity 1, no. 4 (2001), online version. Peković, Ratko. Ni rat ni mir: panorama književnih polemika: 1945-1965. Beograd: Filip Višnjić, 1986.

222 | Борис Булатовић

Phillips, Gary A. “More Than the Jews...His Blood Be Upon All the Children: Biblical Violence, Genocide, and Responsible Reading”. In Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam, ed. Steven Leonard Jacobs. Plymouth: Lexington Books, 2009. 77-91. Ramet, Sabrina P. “ Dead Kings and National Myths: Why Myths of Founding and Martyrdom Are Important”. In Civic and Uncivic Values: Serbia in the Post-Milošević Era, eds. Olga Listhaug, Sabrina P. Ramet and Dragana Dulić. Budapest: Central European University Press, 2011, 267-298. Rizvić, Muhsin. Književni život Bosne i Hercegovine između dva rata. 3 vols. Sarajevo: Svjetlost, 1980. Rizvić, Muhsin. Bosanski muslimani u Andrićevu svijetu. Sarajevo: Ljiljan, 1995. Rogozinski, Jacob. “La fin de l’unité yougoslave et la littérature: à propos du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic”. Esprit (mai 1999): 53-60. Said, Edward. “Figures, Configurations, Transfigurations”. In Subject to Change: Teaching Literature in the Nineties, ed. Susie J. Tharu. New Delhi: Orient Longman Ltd., 1998. Said, Edvard. Kultura i imperijalizam. Prevela Vesna Bogojević. Beograd: Beogradski krug, 2002. Said, Edvard. Orijentalizam. Prevela Drinka Gojković. Beograd: Biblioteka XX vek – Knjižara Krug, 2008. Scheper, George L. “Reverberations of the Battle of Kosovo: The Mountain Wreath and Ethnic Cleansing”. In Thе Conscience of Humankind: Literature and Traumatic Experiences, eds. Elrud Ibsch, Douwe Fokkema and Joachim von der Thusen. Amsterdam: Rodopi, 2000. 393-414. Sells, Michael A. The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkley: University of California Press, 1996. Sells, Michael A. “Kosovo Mythology and the Bosnian Genocide”. In In God’s Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century, eds. Omer Bartov and Phyllis Mack. New York: Berghahn Books, 2001. 180-205. Slapšak, Svetlana. “Bestial Words, Bestial War”. The New York Times, 25.05.1993. Staudacher, Cornelia. „Die Peitsche knallt”. Der Tagesspiegel, nr. 15241. 16/17.04.1995. Sundhaussen, Holm. Serbiens: 19.-21. Jahrhundert. Wien – Köln – Weimar: Böhlau, 2007. Todorova, Marija. Imaginarni Balkan. Prevele Dragana Starčević i Aleksandra Bajazetov-Vučen. Beograd: Biblioteka XX vek – Knjižara Krug, 2006. Владушић, Слободан. „Српска књижевност for Sale”. У На промаји: студије, есеји и критике. Зрењанин: Агора, 2007. 36-43 (Vladušić, Slobodan. „Srpska književnost for Sale”. In Na promaji: studije, eseji i kritike. Зренјанин: Агора, 2007. 36-43). Владушић, Слободан. „‘Европеизација’ и ‘колонизација’ српске књижевности”. Нова српска политичка мисао, 06.12.2009 (Vladušić, Slobodan. „‘Evropeizacija‘ i ‘kolonizacija’ srpske književnosti”. Nova srpska politička misao, 06.12.2009). Владушић, Слободан. „Како од једне европске књижевности начинити зулу књижевност”. Нова српска политичка мисао, 01.06.2010 (Vladušić, Slobodan. „Kako od

Идеолошки аспекти у критичком вредновању српске | 223 књижевности крајем 20. и почетком 21. века jedne evropske književnosti načiniti zulu književnost ” Nova srpska politička misao, 01.06.2010). Vladušić, Slobodan. Crnjanski, Megalopolis. Beograd: Službeni glasnik, Beograd, 2011. Вуковић, Слободан. Етика западних медија: aнтисрпска пропаганда деведесетих година XX века. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Београд, 2009 (Vuković, Slobodan. Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009). Wachtel, Andrew. “Postmodernism as Nightmare: Milorad Pavic’s Literary Demolition of Yugoslavia”. Slavic and East European Journal 41, no. 4 (1997): 627-644. Wachtel, Andrew Baruch. Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia. Stanford: Stanford University Press, 1998. Wachtel, Andrew B. “How to Use a Classic: Petar Petrović Njegoš in the Twentieth Century”. In Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth Century Southeastern Europe. eds. John Lampe and Mark Mazower. Budapest: Central European University Press, Budapest, 2004. 131-148 Wachtel, Andrew Baruch. Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe. Chicago and London: University of Chicago Press, 2006. Žižek, Slavoj. “Notes on a Poetic-Military Complex”. Third Text: Critical Perspectives on Contemporary Art and Culture 23, no. 5 (2009): 503-509.

Boris Bulatović

IDEOLOGICAL ASPECTS OF THE OF LATE 20TH AND EARLY 21ST CENTURY CRITICAL ASSESSMENT OF SERBIAN LITERATURE Abstract: Research in this paper is focused on identifying and analyzing the ideological aspect of the reception of Serbian literature starting in the 1990s. It is shown that a considerable number of foreign university reviews of Serbian literature subjected it to exclusively political contextualization and interpretation, and that in many examples the reason for including it in the sphere of academic interest was completely outside the domain of literature. This pronounced ideological assessment that disregards aesthetic features and stresses political importance in works of Serbian literature establishes a horizon of expectation from Serbian writers that is contrary to the expectations of literary criticism of their own national literature (where precedence is given to aesthetic relevance) and – using the example of Serbian literature – pro-

224 | Борис Булатовић

motes the principles of auto-chauvinism, a utilitarian approach, and political relevancy and suitability. Such literary criticism has characteristics that draw it close to the rigid communist matrix and its forms in the science of literature, and also simulates the position of anti-colonial criticism, presenting Serbian literature as the morally inferior literature of a colonizer. Keywords: Serbian literature, ideology, ideological criticism, political reception of literary text, horizon of expectation, image of the Other, self-image, cultural and political hegemony, postcolonial criticism

Received 26.09.2014 / Accepted 02.12.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 225-251.

225 UDC 821.163.41:821.133.1 Оригинални научни рад

Dr Milivoj Srebro1 Université Montaigne Bordeaux UFR Langues et Civilisations Département des études germaniques et slaves France

TEMPS ET TEMPÊTES DE DOBRICA ĆOSIĆ Résumé: La réception de la littérature serbe en France durant la guerre civile en ex-Yougoslavie dans les années 1990 fut fortement conditionnée par des facteurs extralittéraires: les œuvres de fiction, en particulier celles qui traitent des thèmes liés à l’histoire, ont été lues presque sans exception sous «la loupe de la guerre», ce qui a inévitablement conduit à une lecture réductrice négligeant ce qui aurait dû être le critère principal du jugement critique – les qualités esthétiques d’une œuvre. Le meilleur exemple d’une telle lecture simplificatrice est la réception critique de deux romans de Dobrica Ćosić: Le Temps de la mort et Le Temps du mal. En cédant aux pressions du brouhaha médiatique dont le moins qu’on puisse dire est qu’il n’a pas été très favorable aux Serbes et à la Serbie, la critique – dans l’interprétation des romans de Ćosić – a largement franchi la ligne rouge: celle qui sépare l’esthétique de la politique, la fiction de la réalité et la vocation du critique littéraire du devoir du journaliste engagé. La résultante d’une telle attitude de la critique ne pouvait être que négative: l’amalgame entre Ćosić, l’écrivain et Ćosić, l’intellectuel et homme politique, et une lecture déformée, voire tendancieuse, de ses romans. Mots-clés: la réception de la littérature serbe en France, Dobrica Ćosić, Le Temps de la mort, Le Temps du mal, le critique dans le rôle du journaliste engagé, la Première Guerre mondiale, communisme, la guerre civile en ex-Yougoslavie.

ВРЕМЕ И НЕВРЕМЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА Апстракт: Рецепција српске књижевности у Француској у периоду грађанског рата у бившој Југославији била је у знатној мери условљена ванкњижевним факторима: дела

1

[email protected] (Milivoj Srebro, Michel de Montaigne Bordeaux University, Faculty of Languages and Cultures, Department of Germanic and Slavic Studies, France)

226 | Milivoj Srebro по природи заснована на фикцији, нарочито она која третирају теме везане за историју, читана су скоро без изузетка под „лупом рата“, што је неминовно водило у редукционистичку интерпретацију која запоставља оно што би требало да буде основни критеријум критичке валоризације – естетски квалитети дела. Најбољи пример за такво симплификовано читање представља критичка рецепција два романа Добрице Ћосића: Време смрти и Време зла. Попуштајући под притисцима медија, за које се може најблаже рећи да нису били наклоњени Србима и Србији, критика је – у интерпретацији Ћосићевих романа – увелико прешла црвену линију: ону која раздваја естетику и политику, фикцију и стварност, вокацију књижевног критичара и позив ангажованог новинара. Резултат таквог става критике морао је бити само негативан: успостављање амалгама између Ћосића - писца и Ћосића - интелектуалца и државника, и деформисано, чак тенденциозно тумачење његових романа. Кључне речи: рецепција српске књижевности у Француској, Добрица Ћосић, Време смрти, Време зла, критичар у улози ангажованог новинара, Први светски рат, комунизам, грађански рат у бившој Југославији

1. Une personnalité complexe «Si jamais on pouvait personnifier un siècle dans un individu», disait autrefois Sainte-Beuve à propos de d’Aubigné, cet écrivain serait, «à lui seul, le type vivant, l’image abrégée du sien». Si le fondateur de la «méthode naturelle» dans la critique française avait eu l’occasion de se prononcer sur Dobrica Ćosić, il aurait pu, à bon droit, lui appliquer la même formule. Car la biographie littéraire et intellectuelle de cet écrivain serbe reflète parfaitement, comme une «image abrégée», les tourments historiques et les virages idéologiques du XXe siècle, «le siècle chien-loup», comme le nommait le poète russe Ossip Mandelstam. Sur le plan proprement littéraire, Ćosić qui fut, tout au début de sa carrière, un zélateur de l’idéologie titiste se trouve pourtant parmi les premiers à avoir, dès les années cinquante, transgressé les normes doctrinaires du réalisme socialiste. Plus tard, et surtout après la rupture avec le régime titiste, son œuvre marquera davantage ses divergences avec la doctrine officielle ainsi que sa particularité sur la scène littéraire yougoslave. En effet, elle a montré le vrai visage de l’écrivain, ses intérêts majeurs et ses obsessions qui ont trouvé leur expression littéraire après de longues années de maturation et de réflexion. Il s’agit bien évidemment de ses grands romans – Le Temps de la mort et Le Temps du mal – où l’auteur a mis en scène le drame collectif d’un peuple entier et, en s’attaquant à un certain nombre de tabous, offert une vision de l’histoire qui ne correspondait pas tout à fait aux interprétations officielles de l’époque. Il va de soi que cette vision de l’histoire, jugée trop libre, n’a pas plu aux critiques des journaux officiels et aux idéologues communistes. Cependant, avec ses

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 227

grandes fresques romanesques, Ćosić a gagné, en revanche, la confiance du grand public qui a commencé à le considérer comme un véritable classique vivant. Sur le plan intellectuel et politique, l’évolution de Ćosić est encore plus spectaculaire. Toujours présent dans les grands débats, toujours prêt à réagir sur des problèmes d’actualité, il mène la vie d’un intellectuel engagé, riche en revirements et en métamorphoses inattendues. Jeune, il est résistant au nazisme, puis il devient dans les années de l’après-guerre un haut fonctionnaire du parti communiste, avant d’entrer en rébellion intellectuelle car opposé catégoriquement au régime titiste. Limogé du parti et disgracié par le pouvoir à la fin des années soixante2, il est contraint de mener une vie de dissident – d’un dissident «intérieur» si l’on peut dire – apparemment libre mais en réalité étroitement surveillé. Pourtant, malgré les pressions et les harcèlements fréquents, Ćosić reste très actif, en tant que romancier et comme intellectuel engagé 3: ces années-là le voient devenir aux yeux de l’intelligentsia serbe qui a pris ses distances avec le régime, un véritable symbole d’insoumission, une personnalité phare de la résistance morale. Avec la chute du communisme commence pour Ćosić l’intellectuel une nouvelle aventure, aventure qui se terminera quelques années plus tard dans la solitude et la déception. Se croyant enfin libre après la disparition de la dictature communiste, et encouragé par l’opinion publique qui le considère alors comme une autorité nationale incontestable, il participe pleinement aux débats publics avant de se lancer, de nouveau, dans les eaux tourmentées de la politique. Ainsi, en juin 1992, en pleine guerre civile, il est élu premier président de la République fédérale de Yougoslavie (RFY), fonction qu’il devra quitter après seulement un an d’exercice ; il se retirera définitivement de la vie publique, avec un fort sentiment d’échec. Écrivain, intellectuel, politique – ces trois facettes de Dobrica Ćosić montrent l’extrême complexité de sa personnalité, une personnalité qui n’a pas reculé devant les défis de son époque, mais qui, en revanche, s’est vue contrainte de changer ses positions et, parfois, de se contredire. Quoi qu’il en soit, Ćosić a fait son choix, en pleine conscience qu’il courait un risque, et qu’il devrait payer, au bout du compte, le prix de son engagement. Et s’il fallait aujourd’hui établir son bilan, on pourrait d’ores et déjà faire ce constat: ses prises de position dans le conflit yougoslave et son acti2

Lors d’un plénum du Comité central, en 1968, Ćosić critique ouvertement le parti, ce qui fut considéré aussitôt par les responsables comme un acte «hostile et nationaliste». 3

Ainsi, dès le milieu des années soixante-dix, il participe aux activités d’une université parallèle et clandestine, mise en place à Belgrade par les universitaires proscrits. En 1980, il tente de lancer une revue libre Javnost («Le Public»), mais la police politique l’empêche de réaliser son projet. En 1984, quatre ans après la mort de Tito, il réussit à fonder un comité pour la défense de la liberté d’opinion et d’expression qui défendra des années durant toutes les personnalités persécutées par le régime communiste en ex-Yougoslavie.

228 | Milivoj Srebro

vité politique lui ont coûté cher. D’abord dans son pays mais aussi à l’étranger, voire plus particulièrement en France où il a été, depuis 1992, l’objet de plusieurs attaques, parfois très virulentes.

2. Croyant, pécheur et hérétique Avant d’être traduit, ce romancier fécond n’était pas inconnu en France, tout au moins du milieu des intellectuels et des spécialistes des lettres slaves. En effet, dès les années cinquante, il est régulièrement présent dans les textes et les présentations panoramiques consacrés aux écrivains contemporains yougoslaves, et ses livres comptent parmi les plus importants de la littérature serbe d’après-guerre.4 Le prestige littéraire de Ćosić l’écrivain est également confirmé dans les encyclopédies et les dictionnaires français de premier plan. Ainsi le Dictionnaire des littératures de Philippe Van Tieghem met en valeur son «talent incontestable» aussi bien que son éthique d’écrivain révélée par «les côtés humains de ses personnages»5. La Grande encyclopédie du monde6 souligne plus précisément que Ćosić est parmi les premiers à rejeter «le héros positif», cher à la littérature du réalisme socialiste, pour imposer désormais «un type d’antihéros», beaucoup plus complexe et nuancé. Le Grand Larousse universel7 remarque, lui aussi, que son premier roman, Loin est le Soleil, a rompu avec les normes de la littérature conformiste socialiste tout en mettant l’accent sur la passion de l’écrivain pour le destin de son pays dans «les vastes fresques consacrées à l’odyssée de familles paysannes» à travers l’histoire du XXe siècle. Mais la vraie présentation de Ćosić au public français viendra plus tard, au début des années quatre-vingt-dix. L’intérêt accru pour les écrivains de l’Europe de l’Est après la chute du communisme, puis la tragédie yougoslave le rendent enfin actuel. On pourrait même dire indispensable, particulièrement pour la compréhen-

4

Voir: Sreten MARIC: «La Réintégration du Passé», Critique, mai 1957, p. 415-428; Les Temps Modernes, n° 150-151, 1958; Petar DZADZIC: «Le roman yougoslave contemporain», Synthèse, n° 147-148, 1958, p. 115-120; Europe, n° 435-436, 1965 (extrait de Partages); Predrag MATVEJEVIC: «La littérature serbo-croate d’après-guerre», Les Lettres nouvelles, mai-juin 1967, p. 141-156; Midhat BEGIC: «Renouveau serbe et croate», Les Lettres nouvelles, sept.-oct. 1968, p. 116-128; Predrag MATVEJEVIC: «Le destin du héros dans le roman contemporain», Le Monde, 8 mars 1969, p. VII; Michel AUBIN: «L’Autre Europe», Le Monde, 20 mars 1987. 5

P. V. TIEGHEM: Dictionnaire des littératures, vol. 1, Quadrige / PUF, Paris 1968, p. 961.

6

«Europe», vol. III, Éditions Atlas, Paris 1985, p. 1376.

7

Vol. IV, Librairie Larousse, Paris, 1982, 1989, p. 2662. Le même texte est publié dans: Dictionnaire des littératures française et étrangères, Larousse, Paris 1992, p. 386.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 229

sion du maelström des récents conflits balkaniques. Ses deux romans – Le Temps du mal et Le Temps de la mort8 – révèlent enfin à l’Occident ses vérités tragiques, celles que, comme l’écrit un journal français, «le rideau de fer d’un côté, la technocratie de l’autre, avaient escamotées»9. Comme pour Alexandre Soljenitsyne et Vassili Grossman, tous deux également renégats de la «religion communiste», la critique a tout d’abord été attirée par la destinée exceptionnelle de cet écrivain, que l’on peut résumer en trois mots symboliques: croyant, pécheur, hérétique, qui sont aussi les titres de sa trilogie Le Temps du mal. Comme «le croyant» qu’il était à l’époque, remarque L’Express10, Ćosić «a pris son siècle à la gorge». Celui qui était «toujours en première ligne», celui qui, d’après Les Lettres françaises11, avait le courage de dire «non à l’annexion d’un peuple par un autre», «non au génocide», «non à l’extermination des idées et des hommes», fut néanmoins accusé de «renier ce pour quoi il luttait». Pour Ćosić, affirment unanimement les critiques, il n’y avait donc pas de choix en Yougoslavie titiste: après avoir vu «l’écroulement de ses croyances (sic) en la foi communiste»12, l’ancien croyant devenu pécheur, dut accepter le destin de l’hérétique. Déjà hostile à Tito «en qui il voyait un autocrate, réprimant les manifestations de l’identité serbe au nom de la construction utopique yougoslave», comme le constate La France catholique13, l’écrivain fut soumis à une pression politique et son œuvre à une censure sournoise. Mais d’un autre côté, souligne ce journal, il commença à jouir de la confiance des intellectuels démocrates et surtout de celle du peuple serbe, en se tenant pourtant «loin des nationalismes étriqués». L’image de Ćosić en Serbie et de son rôle de «père de la nation», pour reprendre l’expression d’un journaliste, ont été aussi le centre d’intérêt de certains journaux. Cet écrivain représente en Serbie, surtout après la chute du communisme, à la fois Léon Tolstoï et Victor Hugo, note Yves Harté en précisant: «Tolstoï pour la démesure de l’œuvre et la dévotion respectueuse qu’il suscitait» et «Hugo comme gloire nationale et intervenant politique»14. Véronique Soulé n’est pas moins impres8

Le Temps du mal, vol. I: Le Pécheur, L’Hérétique; vol. II: Le Croyant. Traduits par Slobodan Despot, L’Age d’Homme 1990. Le Temps de la mort, vol. I-II, traduit par Dejan Babic, L’Age d’Homme 1991. 9

ANONYME: «Tchossitch, l’Européen», Dernières nouvelles d’Alsace, 12 octobre 1991.

10

Raphaël SORIN: «Les Balkans à la question», L’Express, 21 mars 1991, p. 133-134.

11

Valérie MARCHAND: «L’Envers de la foi», Les Lettres françaises, janvier 1992.

12

Isabelle RÜF: «Optimisme tragique», L’Hebdo, 10 janvier 1991, p. 45.

13

Hugues RONDEAU: «Un Tolstoï serbe», La France catholique, 13 décembre 1991, p. 32.

14

«C’est l’Europe qui meurt», propos recueillis par Yves Harté, Sud-Ouest, 8 décembre 1991, p. 6.

230 | Milivoj Srebro

sionnée. «L’homme est perçu comme un prophète en son pays», écrit-elle avant de lancer un pronostic: «S’il présentait sa candidature, il aurait de bonnes chances de devenir président»15. Aujourd’hui nous pouvons constater que cette journaliste, elle aussi, s’est avérée un véritable prophète: deux ans plus tard, son hypothèse était vérifiée. Certes, ces deux chroniqueurs n’ont pas non plus hésité, après avoir rendu hommage à Ćosić l’écrivain, de jeter un regard critique sur son image en Serbie qui leur avait paru quelque peu exagérée.16 Mais, malgré ces quelques réserves, force est de constater que dans les premiers temps de sa réception en France, Ćosić ou plus précisément son rôle d’intellectuel engagé fut plutôt bien accueilli par la critique et par la presse. Nous sommes encore dans la période qui précède l’élection de l’écrivain à la présidence de la RFY, l’événement qui changera considérablement, comme nous allons le voir plus tard, l’attitude des médias à son égard.

3. Un héritier des grands maîtres russes En ce qui concerne Ćosić l’écrivain, l’image que la critique française donne de lui dans la même période est toute aussi positive: la plupart des journaux qui ont rendu compte de ses livres s’accordent à dire qu’il s’agit d’un écrivain majeur. Citons, comme exemples, ces quelques jugements: La Quinzaine littéraire voit en Ćosić l’un «des personnages-clés de la littérature serbe contemporaine, avec une œuvre considérable»17 ; L’Événement du jeudi, «le plus grand écrivain serbe contemporain»18, et France catholique l’auteur qui «appartient définitivement à la lignée des grands écrivains, de ceux qui par le roman s’essayent à la maîtrise de la destinée humaine».19 Pour situer Ćosić, et aussi mettre en relief les qualités littéraires de son œuvre, les critiques français, comme d’ailleurs leurs confrères serbes, le comparent souvent 15

Véronique SOULE: «Cosic, prophète en Serbie», Libération, 8 novembre 1990, p. 24. Cet article sera republié dans une édition spéciale de Libération datée de mars 1991 et consacrée aux meilleurs livres de l’année. Parmi les 70 livres choisis pour 1990, figure également Le Temps du mal. 16

Parlant de Ćosić à l’occasion de son élection à la présidence de la Yougoslavie, Véronique Soulé est, cependant, plus sévère vis-à-vis de la décision de l’écrivain d’entrer activement dans la vie politique. Voir son article: «Dobrica Cosic, le prophète couronné du réveil serbe», Libération, 18 juin 1992. 17

Eugen BAVCAR: «Le temps du mal est aussi le temps de l’écriture», La Quinzaine littéraire, n° 582, 16 juillet 1991, p. 9. 18

«Yougoslavie: l’Europe nous a trahis», interview, propos recueillis par Alexandre Boussageon, L’Événement du jeudi, 18 juillet 1991. 19

H. RONDEAU: Op. cit.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 231

aux deux grands maîtres de la littérature russe, Tolstoï et Dostoïevski. Ainsi, pour Valérie Marchand et Georges Haldas, l’auteur du Temps du mal est, en fait, le véritable héritier des deux grands écrivains russes. C’est pourquoi, conclut Marchand, on pourrait dire aujourd’hui que Ćosić est, bien que cela puisse paraître «dérisoire», «à la fois Tolstoï, pour la maîtrise du temps, et Dostoïevski, pour la profondeur du regard»20. Haldas est quant à lui plus explicite encore. «Quitte à faire hausser les épaules de certains», comme il le dit d’une façon provocatrice, Haldas souligne que, dans Le Temps du mal, «ce livre exceptionnel», Ćosić apparaît comme la synthèse magistrale des classiques russes. Plus précisément, il est «Dostoïevski par la pénétration des âmes, l’acuité métaphysique. Le sens de l’abîme en homme. (…) Et Tolstoï, en vertu de ce qu’on pourrait appeler un ‘réalisme médium’. En ce sens que la réalité semble être radiographiée par l’auteur»21. Hugues Rondeau n’a pas lui non plus peur des mots, encore moins des comparaisons évoquées. Pour lui, Dobrica Ćosić qui a, par ailleurs, bâti son œuvre «comme une geste patriotique» en appelant à «un refus absolu des totalitarismes», est avant tout «un Tolstoï serbe», ce qu’il laisse entendre dès le titre de son article. Comme chez l’auteur d’Anna Karenine, précise-t-il, on retrouve chez Ćosić la même «poésie du pays» et le même «amour du sol». Mais, s’il pointe en particulier la parenté entre ces deux écrivains, Rondeau admet également qu’on pourrait comparer à juste titre Le Temps du mal à d’autres œuvres des grands auteurs slaves. Par exemple, aux romans d’un Soloviev ou d’un Gogol, et surtout aux Frères Karamazov. Car, conclutil, comme l’œuvre de Dostoïevski, le roman de Ćosić est «empreint d’une mystique chrétienne, celle de la séparation entre bien et mal».22 Enfin, il convient de citer encore deux opinions intéressantes: celles de Michel Heller et de Georges Nivat. Pour dire toute l’importance de cette «fresque métaphysique» qu’est, selon lui, Le Temps du mal, le premier établit un parallèle d’abord avec Guerre et paix, puis avec Vie et destin de Vassili Grossman23. Cependant, plutôt qu’insister sur les points qui apparentent ces livres, Heller s’attache à montrer ce qui les distingue. Ainsi, tout en confirmant que le roman de Ćosić rappelle inévitablement celui de Tolstoï «par le volume, le souffle épique» et «le désir de saisir la philosophie de l’histoire», il révèle un détail majeur: l’absence de paix dans le premier

20

V. MARCHAND: Op. cit.

21

Georges HALDAS: «Tchossitch, un visionnaire tragique», Librairie le rameau d’or (s.d.).

22

H. RONDEAU: Op. cit.

23

Michel HELLER: «Les aventures de l’âme», traduit du russe par Anne Coldefy, La Croix, 2 mars 1991.

232 | Milivoj Srebro

roman. Quant à la différence essentielle entre Le Temps du mal et Vie et destin, Michel Heller la situe avant toute chose dans la vision du mal des deux écrivains. Tandis que Grossman construit son roman sur l’opposition communisme/nazisme dans lesquels il voyait «les deux facettes du même mal», Ćosić, dans sa vision du mal, s’intéresse uniquement au communisme, à sa «puissance diabolique» et aux «raisons de la fascination» qu’il exerce sur ses adeptes. D’ailleurs, conclut Heller, cette démarche de l’auteur du Temps du mal s’explique aisément puisque il s’est proposé dès le début de démasquer le totalitarisme rouge, tout en considérant que le mal nazi est une chose évidente qu’il n’est plus besoin de démontrer. George Nivat va plus loin encore dans la recherche de la «famille» littéraire de l’écrivain serbe, sans entrer pour autant en contradiction avec les opinions déjà citées24. En d’autres termes, il n’exclut pas non plus une certaine influence des grands maîtres russes, mais il considère qu’avec Le Temps du mal Ćosić entre, tout d’abord, dans le cercle «des renégats de la religion politique absolue qui s’est emparée du Vieux Monde», et rejoint ainsi la grande famille de la littérature de résistance aux totalitarismes que, selon Nivat, représentent, entre autres, Malaparte, Abellio, Huxley, Gheorghiu, Grossman et Soljenitsyne. Bien entendu, tout en évoquant ce qui rapproche Ćosić des autres écrivains, les critiques ont tenu à souligner simultanément ce qui participe de sa singularité. Ainsi ont-ils remarqué, par exemple, la forte personnalité de l’auteur qui se distingue non seulement par son courage d’intellectuel, mais aussi par la particularité de sa vision de l’histoire, par la force de son imagination et, surtout, par son talent à mener des intrigues complexes à travers divers modes de narration.

4. Le mot-clé: le communisme Si l’on se réfère à ces deux images de Ćosić, celle de l’intellectuel engagé dont l’autorité morale inspire le respect, et celle de l’écrivain comparé aux grands «monstres» des littératures slave et occidentale, il n’est pas difficile de supposer que ses deux romans aient été, eux aussi, accueillis, dans un premier temps, avec sympathie et bienveillance. S’agissant du Temps du mal, son premier livre traduit en français et publié peu après de la chute du mur de Berlin, donc au moment où tous les yeux de l’Occident étaient tournés vers l’Est, on peut même constater qu’il a été très chaleureusement accueilli par la critique. Nous en voulons pour preuve ces commentaires élo-

24

Georges NIVAT: «Une grande confession communiste», Le Monde, 1er février 1991.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 233

gieux: c’est «un très, très grand livre», écrit, par exemple, Le Nouveau politis25; un livre qui «s’ouvre et ne se lâche pas», ajoute Le Figaro-magazine.26 Le même enthousiasme est partagé également par l’Événement du jeudi27 et La Presse française28 qui présentent ce roman, le premier, comme «une gigantesque fresque de 1 200 pages visionnaires», et le second, comme «l’œuvre majeure de cette fin de décennie sur le communisme». La question principale que se pose l’écrivain dans son roman, d’après la critique, c’est le problème de la foi en des illusions imposées par le communisme et, par conséquent, le problème de la possibilité de rédemption après la perte de cette foi. Ainsi, pour mieux souligner le poids de cette question majeure, Michel Heller explique d’abord que les bolcheviks n’étaient pas des croyants ordinaires, mais beaucoup plus: des fanatiques qui prônaient le mal, tout en demeurant persuadés qu’il engendrerait le bien. C’est pourquoi Ćosić les traite, précise-t-il, comme une sorte de «secte chrétienne, composée de fanatiques croyant au paradis sur terre»29. Ce faisant, poursuit Heller, l’écrivain ne se contente pas seulement de peindre leur état d’esprit ou leur «monde sanglant où règne le mal». Non, il va plus loin dans l’élaboration de sa vision romanesque: il s’attache à montrer, en effet, comment «ce chemin du paradis» descend dans l’enfer, pour reprendre l’expression du poète Joseph Brodsky, ou encore comment «les apôtres se transforment en bâtisseurs de l’Église, puis en inquisiteurs». En ce sens, Le Temps du mal est un livre sur «la naissance, l’évolution et la mort de la foi» et, bien sûr, de l’espoir avec elle, conclut Heller. La comparaison entre la foi guidée par un absolu idéologique et celle qui existe dans la religion chrétienne, n’est pas accidentelle, ce que Michel Heller a très bien compris. Elle est, d’ailleurs, suggérée par l’écrivain lui-même à travers les titres de la trilogie: le Pécheur, l’Hérétique et le Croyant. Ćosić a donc emprunté ces notions du vocabulaire théologique pour faire passer un message. Mais lequel ? Cette question peut être formulée d’une autre manière: selon l’auteur du Temps du mal, les croyants de la «religion absolue» que fut le communisme, après avoir perdu leur foi, ont-ils pu trouver protection et espoir dans la vraie religion chrétienne ? A cette question les critiques ont essayé de répondre en analysant le destin tragique et ex-

25

Florence FERRY: «Le temps du mal», Le Nouveau politis, 21 mars 1991.

26

Patrice PLUNKETT: «Tchossitch: voyage au bout de l’absurde», Le Figaro-magazine, 9 juin 1990, p. 36.

27

André CLAVEL: «Personne n’a su entendre Dobritsa Tchossitch», L’Événement du jeudi, 5 mars 1992, p. 89-90. 28

Hugues RONDEAU: «Le défi de la Rédemption», La Presse française, 2 février 1991.

29

M. HELLER: Op. cit.

234 | Milivoj Srebro

ceptionnel de Petar Bajović, l’un des personnages principaux du Temps du mal qui, dans la structure polyphonique du roman, occupe une place particulière. Contrairement aux deux autres héros, porteurs de différentes conceptions idéologiques et philosophiques – à Ivan Katić, le révolté, et à Bogdan Dragović, l’hérétique – il demeure jusqu’au bout «le tchékiste discipliné», «le croyant athée» et «le condottiere du stalinisme», comme le définit George Nivat dans son éloquent essai. Bref, c’est un fanatique passionné qui, au terme de sa vie, subit une métamorphose inattendue. Concrètement, il demande à ses bourreaux «la faveur d’être crucifié» en s’identifiant ainsi littéralement à Jésus-Christ ! Etrange requête. Voici l’explication de George Nivat: «Tchossitch a voulu nous donner, comme Dostoïevski, une imitation du Christ, une imitation hérétique, blasphématoire, catastrophique, une imitation de ‘possédés’, dont les stigmates marquent encore notre histoire européenne, postcommuniste, postchrétienne, comme on voudra...»30 Mais, cette interprétation lucide et inspirée n’est pourtant pas entièrement partagée par Hugues Rondeau qui voit plutôt dans ce geste de la crucifixion du stalinien Bajović, une ultime révélation de la vérité, comme une véritable Rédemption. En adoptant le point de vue de la théologie chrétienne et en se référant à l’Évangile de SaintJean, le critique précise que c’est la souffrance qui fait accéder ce croyant athée «au mystère de la deuxième personne de la Trinité», la souffrance qui le rétablit, en effet, dans son intégrité «par la Rédemption»31. C’est pourquoi, conclut-il, l’acte de la crucifixion de Petar Bajović doit être interprété avant tout comme un sacrifice choisi et comme un geste symbolique à travers lequel Ćosić a voulu livrer un message d’espoir à la fin de son roman. Interpellé par les critiques, l’écrivain s’est lui aussi prononcé sur cette question, mais sans vouloir trancher ou donner une explication définitive. «J’ai répondu à un défi: comment exprimer la possibilité d’un rachat», dit-il. «Je cite saint Augustin et les Evangiles. Ils m’aident à chercher une œuvre, sans retomber dans une foi nouvelle, un mensonge qui attendrait son heure, après la tempête»32. Lorsqu’il explique son credo littéraire, l’écrivain est un peu plus précis. Il avoue son attirance pour la morale du christianisme, et sa conviction dans le sens du sacrifice humain: «L’acte de la crucifixion est resté à mes yeux, jusqu’à ce jour, l’acte le plus important d’une existence humaine.»33

30

G. NIVAT: Op. cit.

31

H. RONDEAU: «Défi de la Rédemption».

32

Cité d’après R. SORIN: Op. cit.

33

D. TCHOSSITCH: «Mon credo littéraire», L’Age d’Homme, Lausanne, automne 1990, n° 11, p. 1.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 235

5. Pouvoir, haine et souffrance Bien que Ćosić ait voulu mettre avant tout à nu un totalitarisme qui avait réussi à s’imposer comme nouvelle religion, Le Temps du mal ne s’épuise pourtant pas dans la critique du communisme ni dans la dénonciation de ses perversions. Non, ce roman polyphonique, cette «symphonie dissonante» où l’auteur décrit avec la même force «le chant d’un merle» ou un «amour fou», comme l’observe F. Ferry, apporte beaucoup plus. Car, tout en parlant des événements dans une période bien précise, l’écrivain élargit sans cesse le champ de l’observation sur les problèmes humains universels, au point que ce roman devient, comme le remarque I. Rüf, «une odyssée de l’intolérance et de l’aveuglement comme données universelles»34. Vu sous cet angle, par exemple, le mal n’est pas uniquement la particularité du communisme en tant que système totalitaire par excellence, il est aussi «la nature historique de l’homme», comme le dit l’écrivain. Cette dimension universelle du Temps du mal est également ressentie par la critique. Ainsi, en expliquant que ce grand roman ne se contente pas de décrire les tribulations des agents du Komintern, H. Rondeau le voit comme l’acte d’écriture qui «doit se comprendre comme un révélateur ontologique, négligeant en fait le communisme» ; l’acte qui porte son attaque contre «toutes les illusions mécanistes et scientistes»35. M. Heller considère, lui aussi, que ce roman dépasse largement le simple cadre du «récit historique»36. Certes, précise-t-il, on peut traiter son auteur comme le témoin important d’une époque sanglante. Mais, au fond, il s’agit avant tout d’un «narrateur de talent qui mène avec art une intrigue complexe et palpitante» et d’un humaniste intéressé essentiellement par les «aventures de l’âme» et par les «combats métaphysiques de ses héros» qui sont, bien entendu, conditionnés par la réalité tragique extérieure. Pour leur part, les critiques du Monde, de Panorama, et des Lettres françaises sont attirés par les thèmes qui traitent des problèmes universels d’une façon plus concrète encore: ceux qui touchent aux phénomènes du pouvoir et de la liberté, ou ceux qui posent la question du sens de la haine ou de la souffrance. Après avoir constaté que dans Le Temps du mal Ćosić développe plusieurs thèmes à la fois, Valérie Marchand choisit de mettre en lumière surtout le phénomène du pouvoir auquel l’écrivain re-

34

I. RÜF: Op. cit.

35

H. RONDEAU: «Le défi de la Rédemption».

36

M. HELLER: Op. cit.

236 | Milivoj Srebro

vient sans cesse. On dirait même qu’il est fasciné par «l’attraction quasi inexplicable du pouvoir»: par l’envoûtement qu’il allume, par la passion qui l’accompagne et par la solitude qu’il fait naître, note-t-elle avant de dresser toute une typologie du pouvoir telle qu’elle apparait dans ce roman. Il s’agit, selon elle, d’au moins quatre catégories de pouvoir qui interviennent dans des domaines différents: spirituel, temporel, émotionnel et passionnel. En ce qui concerne la question de la liberté, elle conclut: «A l’envers de Kundera qui base toute son œuvre sur la problématique du choix, Tchossitch élude cette perspective. Pour lui, la liberté, à l’évidence, ne relève pas du libre arbitre»37. Georges Nivat, quant à lui, est littéralement stupéfait par les images fortes de la haine qui, comme la peste, submergent les pages du Temps du mal. C’est une haine, dirait-on, presque biblique, sans limites idéologiques, ni temporelles, une haine qui «emplit les poumons» d’une humanité déchirée et qui devient, dans la vision du monde de Ćosić, une véritable manifestation du Mal universel. Qu’on lise les impressions bouleversantes de Nivat: «C’est la haine (...) inventive, une haine qui se justifie par toutes les religions et toutes les histoires nationales, une haine où les Abel cachent des Caïn, une haine qui se déchaîne sous le regard froid des Pantocrators, l’ancien, le chrétien, qu’on voit dans les absides des temples, et le nouveau, le ‘Père des peuples’ qu’invoquent les bourreaux du Parti et les janissaires fanatisés du maquis communiste.»38

Mais ce fléau, cette «épidémie» de la haine, n’arrive cependant pas à affecter tous les héros de Ćosić qui, malgré tout, garde un «optimisme tragique», pour reprendre l’expression d’Isabelle Rüf, un optimisme fondé justement sur la force morale de ceux qui, faute d’autre moyen, choisissent la souffrance pour résister et pour survivre. C’est pourquoi l’écrivain donne à la souffrance une place aussi importante dans Le Temps du mal que dans Le Temps de la mort. Elle est, en effet, une sorte de contrepoids à la violence du pouvoir et de la haine, le côté du Bien dans un monde divisé entre le Bien et le Mal. La souffrance est, d’après George Nivat, «le seul îlot de pureté qui surnage ici et là», l’îlot du salut, selon E. Pautler39, à la condition qu’on possède la capacité de l’accepter «comme Rédemption», comme une sorte de catharsis.

37

V. MARCHAND: Op. cit.

38

G. NIVAT: Op. cit.

39

Emmanuelle PAUTLER: «Le temps du mal», Panorama, avril 1992.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 237

Enfin, les critiques ont souligné encore une dimension importante de ce roman: celle qui a trait au destin historique du peuple serbe livré au système totalitaire et à la merci de la cruelle et imprévisible histoire balkanique. En écrivant ce roman-fleuve où son pays natal est, comme le constate La France catholique, plus qu’une simple toile de fond, voire «le protagoniste essentiel», Ćosić a voulu, d’une manière peu commune, ériger un monument littéraire «aux victimes de toutes les barbaries»40. En d’autres termes, il a voulu et réussi à rendre «à la Serbie sa mémoire torturée»41 ; une mémoire qu’invoque, comme l’écrit l’Hebdo, «la tragédie séculaire du peuple serbe tout entier dans sa lutte pour la liberté», mais aussi la mémoire d’un sacrifice qu’on peut qualifier après la lecture du Temps du mal, de tragiquement inutile.

6. Une vision tragique de l’histoire Certaines des réflexions faites à propos du Temps du mal – et en particulier celles concernant le phénomène du mal et la dimension tragique du monde dépeint par Ćosić – se retrouvent également dans des articles consacrés au Temps de la mort, deuxième livre de Ćosić traduit en français. La chose n’est pas surprenante sachant, surtout, que ces deux œuvres sont, non seulement l’expression d’une même poétique mais aussi les parties d’un même projet romanesque. En effet, Le Temps de la mort, «immense fresque politico-historique sur le destin du peuple serbe (...) au temps de la Première guerre mondiale», comme le définit Le Monde42, s’attache à la période et aux événements qui précèdent ceux décrits dans Le Temps du mal, formant ainsi, avec ce dernier livre, un diptyque romanesque sur l’histoire dramatique des Balkans dans la première moitié du XXe siècle.43 Ce diptyque, ce «fleuve littéraire» dont les «résurgences sont innombrables» et qui est narré «avec un souffle grandiose», peut être lu de plusieurs manières, constate justement Jacques Decornoy: entre autres, comme la méditation sur la mort et sur le mal44. Le plus saisissant pour le lecteur de cette «interminable fugue en souffrance majeur (sic)», souligne-il, c’est avant tout la vision tragique de l’histoire: avec 40

L’expression est de Danièle BRISON: «Leçon d’histoire récente», Dernières nouvelles d’Alsace, 29 juillet 1991. 41

R. SORIN: Op. cit.

42

ANONYME: «Cent livres pour l’été», Le Monde, 19 juin 1992.

43

Ce diptyque sera complété un peu plus tard par le troisième roman faisant partie du même cycle: Le Temps du pouvoir. 44

Jacques DECORNOY: «Dans les griffes de l’histoire», Le Monde diplomatique, janvier 1992.

238 | Milivoj Srebro

les personnages de la famille Katić qui partagent entièrement le destin de la Serbie, cette vision est l’un des principaux maillons qui relient les deux romans. Pour sa part, Yves Harté confirme explicitement qu’il a été bouleversé par la lecture du Temps de la mort: par ses «histoires de chair et de sang» et par les «souffrances épiques» de ses héros45. Mais, selon lui, malgré ce côté tragique d’une œuvre où il faut voir, en effet, «l’histoire éternelle d’hommes en lutte avec tout ce qui oppose raison humaine et passion», Ćosić a réussi à sauvegarder une lueur d’espoir en nous offrant une image forte et convaincante «de l’identité et de la permanence d’une nation européenne, la Serbie, au centre d’un projet salvateur et balkanique, la Yougoslavie». Cette vision tragique qui, dans Le Temps de la mort, exprime le Golgotha d’un peuple voué au sacrifice et jeté dans les tempêtes de la guerre – une vision qui, à travers «la marche vers son destin d’une nation», comme le dit Hugues Rondeau, atteint en même temps des significations universelles – est également soulignée par les autres critiques. Mais pleinement conscients qu’en dépit de sa passion pour l’histoire, Ćosić n’est pas un simple chroniqueur mais un créateur qui va au-delà du documentaire, les critiques se sont intéressés également à d’autres éléments de sa poétique et de son éthique de romancier. Tout en rappelant que Ćosić a écrit son roman «pour défendre une terre, une mémoire», Eugen Bavcar met en lumière une esthétique propre à l’écrivain: «l’esthétique de l’empathie»46. Plongé dans la douloureuse chronique du calvaire de son peuple envahi par les troupes autrichiennes et en proie à la misère et aux épidémies, le romancier résiste, dit Bavcar, aux effets légers. Il brosse les destins humains, sans porter de jugement, sans exprimer de regrets. Il décrit les événements «en nous les faisant revivre» par l’empathie et par une écriture qui «se tisse au cœur même de l’événement». Ce faisant, Ćosić reste, pour Bavcar, «fidèle à un principe» qui exprime peut-être le mieux sa propre éthique d’écrivain. A savoir que la souffrance humaine – ce sentiment dominant du Temps de la mort et du Temps du mal – pourrait être «l’expression de la grandeur d’un individu ou d’un peuple» à condition d’être justifiée «par le cours de l’histoire». Le critique d’Esprit et Vie47 considère également que, «pour évoquer une aussi puissante aventure» aux accents épiques, dont le rythme dramatique fait penser au roman de Soljenitsyne, Août 14, Ćosić montre un talent étroitement lié à une éthique qui tient compte en premier lieu des valeurs universelles. Car, constate-t-il, 45

Yves HARTE: «Les livres, chair et sang de l’Histoire», Sud-Ouest, 10 mai 1992.

46

Dans son article, Bavcar mentionne à plusieurs reprises le titre du roman Le Temps du mal, mais il est évident qu’il pense au Temps de la mort. Voir: Quinzaine littéraire, 16 juillet 1991. 47

ANONYME: « Dobritsa Tchossitch: Le Temps de la mort», 28 janvier 1993, p. 61-62.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 239

l’écrivain sait, et il le confirme dans Le Temps de la mort, que «la valeur humaine permanente et infinie s’affirme d’autant plus hautement» quand on a «le courage de dire la vérité»: celle sur les souffrances de son peuple infligées par l’histoire, mais aussi celle qui met en évidence «sa responsabilité sur son destin». Citons, enfin, Georges Haldas, lecteur passionné de Ćosić. Dans son article qui ressemble à une confession émue48, il s’attache à analyser une seule scène du roman, celle où Mišić, «petit paysan devenu général», prend congé de sa femme et de sa petite fille, avant de partir à la bataille (séquence huit du premier chapitre). Cette scène, parmi tant d’autres aussi riches en émotion qui constituent «cette fresque polyphonique», atteint dans sa simplicité, selon Haldas, une grandeur antique, et il la compare à celle de l’Iliade où Hector prend congé d’Andromaque et de son enfant. Bouleversé par la profonde souffrance des héros mis en scène par Ćosić et par «le chaos meurtrier» de l’histoire, Haldas évoque un jugement d’André Malraux exprimé dans La Condition humaine: «Une vie humaine ne vaut rien. Mais rien ne vaut une vie humaine.» Le Temps de la mort pourrait effectivement porter ce jugement en épigraphe.

7. Feux croisés Au terme de l’analyse des textes sur Dobrica Ćosić publiés pour la plupart avant juin 1992, date de nomination de l’écrivain au poste de président de la RFY, il apparaît clairement que, dans cette première période, Ćosić et ses œuvres ont été accueillis en France avec l’intérêt et le respect que l’on réserve habituellement aux grandes figures des littératures étrangères. Certes, outre ces textes où les critiques ont témoigné leur bienveillance envers le romancier serbe, parfois même leur enthousiasme, on trouve également, ici et là, quelques réflexions discordantes qui, sans préfigurer à proprement parler les attaques violentes qui viendront seulement quelques mois plus tard, manifestent du moins un certain doute sur les idées et les qualités littéraires de l’écrivain. Certaines de ces réflexions sont faites sous forme d’interrogations et ne portent pas explicitement de jugement négatif. Comme, par exemple, celles de Jacques Decornoy et Yves Harté. Le premier s’interroge: n’est-il pas possible aussi d’interpréter les romans de Ćosić comme «une apologie sans nuances de la ‘serbitude’»49? Car, dit-il en faisant allusion au conflit yougoslave, «l’actualité, une fois encore assassine, 48

G. HALDAS (s.d.).

49

J. DECORNOY: Op. cit.

240 | Milivoj Srebro

pousse à privilégier une autre lecture» qui ne tient pas forcément compte de critères esthétiques. Le second reconnaît, pour sa part, qu’une question sous-jacente l’a obsédé tout le temps de la lecture du Temps du mal ; d’autant plus, précise-t-il, que l’on avait soupçonné les dirigeants serbes «de s’en être inspirés». En d’autres termes: Ćosić n’a-t-il pas écrit ce roman comme «un manifeste politique» pour répandre l’idée que la Yougoslavie a été édifiée «au détriment de la Serbie»50? Mais la question reste sans réponse. Ces remarques ou plutôt ces interrogations guidées par un esprit critique qui impose la vigilance, divergent ostensiblement, cependant, des attaques virulentes qui, déjà, annoncent un changement radical dans le traitement de Ćosić en France ; attaques venues presque en même temps du côté d’où on ne les attendait pas: du côté serbe ! Après la sortie de la traduction de son livre, La Vie de Malvina Trifkovic, Mirko Kovač s’exprime sur la situation en Serbie. Sans mâcher ses mots, il fustige non seulement le régime serbe mais aussi les intellectuels, et en particulier Dobrica Ćosić pour lequel il n’a pas de mots assez durs. Dans un article spécialement écrit pour Libération, Kovač reproche à l’auteur du Temps du mal d’avoir été jadis «proche de la police communiste serbe» (!) et d’être, aujourd’hui, le protecteur du régime «nationaliste et extrémiste» de Milošević51. Dans une interview accordée à La Croix, les déclarations de Kovač sont encore plus directes. C’est le ton du réquisitoire: «Je suis opposé à Dobrica Cosic, celui qu’on qualifie abusivement de Tolstoï serbe parce qu’il écrit de gros romans historiques alors que c’est un écrivain officiel qui a des positions très dures. A cause de son nationalisme et de son action auprès du pouvoir et de l’union des écrivains, il est coupable (sic!) de ce qui se passe en Yougoslavie.»52

Ces propos de l’auteur de La Vie de Malvina Trifkovic, qui ont pris le ton d’une dénonciation ouverte, ne sont pas passés inaperçus dans le milieu de la critique française qui les a pris parfois pour argent comptant. Ainsi, par exemple, Nicole Zand, qui fait dans Le Monde une sorte d’analyse comparative entre Le Temps de la mort et La Vie de Malvina Trifkovic53. Choisissant comme point de départ les positions des

50

I. HARTE: Op. cit.

51

Mirko KOVAČ: «Les Champs de la mort», Libération, 28, février 1992.

52

Mirko KOVAČ: «L’ONU reste le seul espoir», interview, propos recueillis par Laurent Lamire, La Croix, 4 mars 1992. A l’occasion de la sortie de son deuxième livre en France, Le Corps transparent, Mirko Kovač réitèrera ses accusations contre Ćosić dont il mettra en cause également les livres (In: Laurence LIBAN: «On me dit que je suis un prophète de malheur», Lire, été, 1995). 53

Nicole ZAND: «Être ou ne pas être serbo-croate», Le Monde, 28 février 1992.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 241

deux écrivains face au drame yougoslave, elle s’attache avant tout à montrer dans leurs livres respectifs «la trace d’un débat qui oppose les pacifistes comme Kovač aux nationalistes comme Tchossitch». Et elle la trouve effectivement mais… non sans mal. Ainsi Malvina est présenté comme une œuvre percutante où l’auteur – «ennemi» de «tout nationalisme comme de toute idéologie» – dénonce «une haine irréconciliable» entre Serbes et Croates. S’agissant du Temps de la mort, Nicole Zand se montre plus critique mais aussi plus confuse, voire perdue dans des réflexions ambiguës et contradictoires. Tout en reconnaissant que dans «cette fresque, à l’image de Guerre et Paix, son modèle», le romancier «traite de la même manière que les grands» – et dans une narration «toujours captivante» – «les destins individuels et nationaux», elle formule à la fois un jugement inattendu et dépréciatif, affirmant que c’est là un roman «réservé aux amateurs de gros livres», où Ćosić «se fait le porte-parole des droits historiques de son peuple». Mais, un porte-parole qui n’est rien d’autre, pour reprendre sa formule audacieuse, qu’un «greffier du malheur serbe et de son côté suicidaire» ! Après la nomination de Ćosić au poste du président de la RFY, au moment même où la guerre civile battait son plein, les attaques contre l’écrivain – en particulier contre ses idées mais aussi, bien que dans une moindre mesure, contre ses œuvres – deviendront encore plus violentes, et plus fréquentes, voire systématiques. En considérant que ce nouvel engagement de l’écrivain est une simple «manœuvre politique de M. Milosevic pour tenter de redorer le blason de la Yougoslavie»54 et de son propre régime dont Ćosić apparaît comme «l’une des dernières cartes»55, les journalistes ont commencé aussitôt de le traiter sans aménité. Il est ainsi désigné dans la presse comme «l’ex-communiste reconverti au nationalisme», comme «le père spirituel» de Slobodan Milošević devenu «la bête noire des Croates et des Slovènes»56, ou encore comme «l’homme de lettres à qui l’on doit quand même quelques pages d’anthologie sur la Grande Serbie»57. Certains journalistes vont plus loin encore et n’hésitent pas à l’accuser ouvertement d’être responsable, certes de manière indirecte, non seulement de la guerre civile yougoslave mais aussi du «nettoyage ethnique» ! C’est le cas de Florence Hartmann, la journaliste du Monde. Soulignant déjà dans le sous-titre de son article58 que

54

Cité d’après Le Monde, 17 juin 1992.

55

Cité d’après Libération, 18 juin 1992.

56

Ibid.

57

Cité d’après Le Monde, 2 juin 1993.

58

«La genèse du ‘nettoyage ethnique’», Le Monde, 31 août 1992.

242 | Milivoj Srebro

«la sinistre doctrine (...) a été ‘adoptée’ par l’actuel président de la ‘nouvelle Yougoslavie’, M. Cosic», elle précise: «Ce concept, qui éveille de sinistres réminiscences, serait l’œuvre de seize membres de l’Académie des sciences et des arts de Belgrade, auteurs d’un texte qui circule sous le manteau sous le nom de ‘Mémorandum’. L’un de ses principaux inspirateurs était Dobrica Cosic, l’écrivain nationaliste...»

Sans entrer dans un débat sur ce sujet, qui sort du cadre de cette étude,59 notons, cependant, que l’écrivain a, quant à lui, depuis toujours nié sa participation à la rédaction du Mémorandum. «Je n’ai eu aucune part directe à la création de ce mémorandum. Je ne faisais pas partie de la commission qui l’a rédigé», écrit-il dans L’Effondrement de la Yougoslavie60, avant de préciser: «Donc, je n’ai pas écrit le Mémorandum, mais j’ai défendu le droit de l’Académie de développer une pensée critique et d’évaluer la réalité sociale, politique et nationale où nous vivons. Le droit à la critique: tel était l’enjeu essentiel.»61

8. «La guerre des intellectuels» Devenu «la bête noire» des journalistes, Dobrica Ćosić et son œuvre ont attiré également l’attention et, parfois, les foudres des intellectuels et critiques, déjà engagés dans les débats publics sur la tragédie yougoslave. Dans son article «Le temps 59

Contentons nous en l’occurrence de préciser que ce document a été rédigé en 1986, sans jamais être rendu public. En ce qui concerne les idées qui y sont esquissées, citons François Fejtö qui fait une description détaillée du Mémorandum: «Le texte brossait un tableau sombre de ‘l’état catastrophique de l’économie’, de l’impuissance du gouvernement fédéral, des investissement improductifs, du retard scientifique et technologique, de la paupérisation et du désespoir d’une grande partie de la population. Il reprochait surtout à Tito – qui était croate – de s’être toujours méfié des Serbes, demeurant sur ce point fidèle à ses maîtres de l’Internationale communiste hostiles à Belgrade. Tito était aussi accusé d’avoir provoqué la situation tragique des Serbes du Kosovo où, profitant de l’élargissement de leur autonomie accordée par la Constitution de 1974, les Albanais s’étaient installés en maîtres. Enfin, le document dénonçait la responsabilité de Tito dans le caractère répressif du régime et critiquait aussi sa politique de soutient aux régimes dictatoriaux du tiers-monde qui éloignait la Yougoslavie de l’Europe». In: F. FEJTÖ (avec la collaboration d’Ewa Kulesza-Mietkowski): La fin des démocraties populaires, chapitre «Les orphelins de Tito», Seuil, 1992, p. 232. 60

Dobritsa TCHOSSITCH: L’Effondrement de la Yougoslavie / Position d’un résistant, traduit par Slobodan Despot, L’Age d’Homme, 1994, p. 102. 61

Dans le même livre, Ćosić s’explique davantage sur ce sujet: «Le contenu de cette critique n’avait été relu et vérifié ni par l’Académie, ni même par la commission qui l’avait rédigée, car la campagne politique dressée contre elle l’avait empêchée de l’achever. Là-dessus a éclaté tout ce terrible scandale: le monde entier s’est alarmé à cause d’un texte inachevé et incohérent qui osait critiquer la réalité du régime du Parti communiste en Yougoslavie». Ibid., p. 107.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 243

de la mort et du mal»62, une sorte de lettre ouverte à Ćosić, Edgar Morin essaye, lui, d’éviter un discours manichéen. Pour que tout soit clair, il met d’emblée l’accent sur la différence entre l’écrivain et l’homme politique, en réservant ensuite au premier le respect, et au second les critiques ou, du moins, la méfiance et les doutes. Ainsi, au sujet du premier, il constate sans hésiter qu’il s’agit d’un «extraordinaire écrivain» et «l’auteur de deux chefs d’œuvres de la littérature européenne qui sont, en même temps, deux Guerre et paix du peuple serbe». Pour ce qui est du politique, Edgar Morin change de ton, tout en se référant à ses romans. Après avoir décrit les héros du Temps du mal – Petar Bajović et Bogdan Dragović qui sont, selon lui, des fanatiques staliniens, en proie aux «délires d’inhumanité», tandis qu’Ivan Katić, qui résiste «à la cruauté et à la bêtise» est «le porte-parole de l’auteur» – Morin se prête à un jeu de questions embarrassantes. Comme, par exemple: «Dobrica Cosic, êtes-vous devenu un Petar Bajovic, un Bogdan Dragovic du nationalisme serbe ?» Ou encore: «L’auteur du Temps de la mort et du Temps du mal veut-il assassiner Ivan Katic qu’il portait en lui ?» Sans vouloir porter un jugement explicitement négatif sur l’activité politique de l’écrivain, mais sans cacher non plus ses doutes au sujet de sa responsabilité, Edgar Morin tente d’inciter Ćosić à s’expliquer ouvertement sur sa position politique. Quoi qu’il en soit, les réponses à ces questions ne se sont pas fait attendre. Pour Ćosić, soumis aux pressions médiatiques et contesté de toutes parts, c’était, effectivement, une bonne occasion de s’expliquer directement et de préciser quelquesunes de ses idées63. En confirmant qu’il était depuis toujours et reste partisan de la paix, il précise notamment qu’il a fait et fera tout pour que la question serbe soit résolue «d’une manière démocratique, humaniste et pacifique». Tout en dénonçant le «nationalisme aux motifs chauvins» qui ravage les pays balkaniques, l’écrivain profite enfin de l’occasion pour mettre en garde tous ceux qui, à son sens, par leurs «manipulations», «soumettent l’opinion européenne à un conditionnement totalitaire et augmentent le mal». A-t-il réussi, avec cette réponse détaillée, à convaincre Edgar Morin ? C’est une question restée en suspens. En revanche, il est évident que ni cette réplique ni les œuvres de l’écrivain n’ont «rassuré» le philosophe André Glucksmann et le commentateur de La Croix, Louise Lambert, qui vont se manifester peu de temps après. Contrairement à Edgar Morin qui n’a pas caché son engouement pour les grands romans de Ćosić, ces deux intervenants vont tenter de montrer que l’écrivain s’est justement servi de son œuvre pour élaborer, développer et répandre des idées nationalistes «grand-serbes». 62

Le Monde, 20 janvier 1993. Le même texte est repris dans le livre: E. MORIN: Les Fratricides, Yougoslavie-Bosnie 1991-1995, Arléa, 1996, p. 59-63. 63

Dobrica Cosic: «Le temps du mal et du pire», Le Monde, 17 février 1993.

244 | Milivoj Srebro

Engagé depuis longtemps au sein de l’intelligentsia française contre «la sale guerre de Milosevic», André Glucksmann, prend dès le début de son pamphlet qui ressemble à un acte d’accusation – «La guerre des intellectuels»64 – le ton du procureur, sans même épargner ses collègues, les «intellectuels engagés». «Parmi tant de diplomates chevronnés et commentateurs autorisés, voire d’intellectuels engagés, lequel se donna la peine de plonger dans les quatre mille pages de Cosic, traduites en bon français ?», s’interroge Glucksmann avant de mettre implicitement en cause toutes les interprétations antérieures: «Aucun expert ne semble avoir profité de l’aubaine, occasion unique de saisir à l’œuvre l’immense falsification de la mémoire qui précède et dont procèdent les massacres actuels». Pour cette raison, il se voit donc contraint d’intervenir lui-même pour ne pas laisser passer cette «occasion unique» et pour que cette «falsification» soit finalement mise à nue. Selon Glucksmann, Ćosić, l’homme de lettres et le vrai «diffuseur de pensées nouvelles», est directement responsable de la tragédie yougoslave. Car c’est lui, le «Lénine du mouvement grand-serbe» et «organisateur idéologique de sa victoire», qui a prêché et prêche toujours «l’apocalypse», en lançant la thèse selon laquelle «les Serbes, victimes des deux guerres et de la révolution mondiales, n’ont à perdre que leurs chaînes». La preuve en est, d’après le philosophe, son œuvre littéraire qui représente une «immense falsification de la mémoire». Pour étayer ses hypothèses, Glucksmann entreprend par la suite, si l’on peut dire, une «analyse éclair» de deux romans de Ćosić, qui mérite d’être ici citée dans son ensemble: «Premier roman fleuve: Le Temps de la mort: en 14-18, le peuple serbe est dupé par les puissances occidentales qui l’abandonnent à la barbarie austro-hongroise puis, la paix revenue, le trompe et le paralyse dans une fédération avec les Croates et les ‘Musulmans’. Deuxième livraison aussi volumineuse: Le Temps du mal, ou comment Moscou la Rouge accapare, détourne et corrompt la flamme révolutionnaire serbe. Un coup contre l’Ouest. Un coup contre l’Est. Conclusion obligée: desserrer l’étau. Les Serbes surent se sacrifier pour la victoire des autres, de quoi ne seraient-ils capables s’ils se mettaient à leur compte et travaillaient pour leur cause ? Sitôt dit (en vingt-cinq ans), sitôt fait (en trois ans).»

Cette «analyse éclair» qui ramasse «quatre mille pages» en un syllogisme brillant – «Un coup contre l’Ouest. Un coup contre l’Est. Conclusion obligée: desserrer l’étau.» – risque cependant de laisser incrédule le lecteur qui s’est donné «la peine», pour reprendre l’expression de Glucksmann, «de plonger dans les quatre mille pages de Cosic». Car les accusations aussi graves qui mettent au pilori l’écrivain et son

64

Figaro, 3 juin 1993.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 245

œuvre ne peuvent pas être justifiées par une simple formule, si brillante soit-elle, d’autant plus qu’elles viennent d’un philosophe. Louise Lambert, quant à elle, définit d’emblée, dans le sous-titre, le sujet de son pamphlet.65 Elle se propose de faire, précise-t-elle, le «portrait d’un écrivain idéologue au moment où est publiée une anthologie de textes sur le ‘nettoyage ethnique’», en réalité, un pamphlet de propagande anti-serbe dans lequel Ćosić est présenté, avec une intention manifeste de le discréditer à tout prix, comme «gourou du nationalisme serbe moderne».66 Cependant, le coup qu’elle destine à l’écrivain, ne semble pas avoir atteint son objectif, bien que son portrait soit brossé en couleurs particulièrement noires. Fortement inspirée par le pamphlet propagandiste cité ci-dessus, Louise Lambert s’attaque d’abord à la thèse de certains critiques français qui ont présenté Ćosić comme «un écrivain visionnaire», «le Tolstoï des temps modernes». Et elle le fait sans dissimuler son animosité, passant brusquement du rôle de critique à celui d’accusateur public: celui qui a adopté «un double langage», celui qui a fait «du mensonge son arme politique», celui qui a «exploité et nourri la maladie de son peuple» (souligné par M. S.), ce «nihiliste cynique» – martèle-t-elle – ne peut en aucun cas être considéré comme un visionnaire ou un Tolstoï moderne mais plutôt «comme le Richelieu d’un régime ‘national-communiste’ qui a su fanatiser un peuple fragilisé par la ‘solution yougoslave’». Pour illustrer ses jugements, Louise Lambert se réfère aux romans de Ćosić. Mais au lieu de montrer, dans une analyse critique, en quoi et comment ces romans ont avivé «les passions nationalistes», elle applique la démarche suivante: elle cite les idées et les paroles de leurs héros, hors contexte, et les fait passer soit pour l’opinion de l’écrivain, soit comme arguments soutenant ses propres idées, lesquelles n’ont rien à voir avec le champ sémantique des œuvres de Ćosić. Prenons deux exemples. Dans Le Temps de la mort, l’un des personnages s’exprime sur la situation extrêmement difficile dans laquelle s’est trouvée la Serbie, en 1914, après avoir reçu l’ultimatum de l’Autriche-Hongrie: «Le temps est venu où un petit peuple ne peut plus perdre la guerre. Il peut seulement perdre la paix.»67 Pour Louise Lambert, cette citation devient une «formule» que Ćosić «reprendra lui-même dans un discours politique [lequel ? elle ne le précise pas] et qui deviendra l’un des slogans de Milosevic». Le deuxième exemple est plus surprenant encore. Sans expliquer qu’il s’agit d’une réflexion faite par un malade anonyme au sujet de l’épidémie du typhus qui ravage la Serbie 65

«Quand la littérature veut faire l’histoire», La Croix, 22 mars 1993.

66

Il s’agit du livre: Le Nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idéologie serbe, rassemblés, traduits et commentés par Mirko Grmek, Marc Gjidara et Neven Simac, Fayard, 1993, p. 291-295.

67

Le Temps de la mort, vol. I, p. 79.

246 | Milivoj Srebro

pendant la Grande Guerre, le critique de La Croix cite cet extrait du Temps de la mort: «La maladie est un facteur créateur de l’histoire... Les malades sont les créateurs de presque tous les grands miracles... La peur et les manies des malades ont construit et détruit les villes, des temples majestueux...»68 Selon Louise Lambert, cette réflexion est la preuve évidente que le peuple serbe en général est malade, que Ćosić «n’a peutêtre exploité et nourri la maladie de son peuple que pour mieux exorciser celle qui, depuis son échec politique face à Tito, le minait lui-même.» C’est une démarche, bien entendu, peu crédible.69 Car, avec un montage de citations tout est possible, même présenter La Bible comme une apologie du satanisme.

9. Les réponses de l’écrivain Après avoir exposé les points de vue des détracteurs de Dobrica Ćosić, il nous semble judicieux de présenter également l’opinion de celui qui a été mis en cause, l’écrivain lui-même. Nous avons déjà noté ses explications à propos du Mémorandum et sa réponse à Edgar Morin, mais cela n’est évidemment pas suffisant si l’on veut se faire une idée précise de son point de vue sur les problèmes principaux soulevés par ses détracteurs, et en particulier celui du rôle de l’écrivain et de ses oeuvres dans la prétendue propagation des idées nationalistes «grand-serbes». Confronté à une avalanche d’attaques, Ćosić a essayé dès le début de faire face malgré les conditions qui ne lui étaient guère favorables. Plus précisément, il a profité de chaque occasion pour riposter, tout en sachant qu’il courait le risque de transformer le feu en incendie. D’ailleurs, la publication de l’opuscule, Le Temps du réveil, où il s’entretenait longuement avec Daniel S. Schiffer70, ainsi que l’interview accordée à Paris Match, et publié sous le titre significatif – «Plaidoyer du plus grand écrivain serbe»,71 n’ont pas manqué de provoquer des réactions hostiles. Dans ces deux entretiens, Ćosić s’en prend aux médias et aux intellectuels français, notamment aux «nouveaux philosophes», en les soupçonnant ouvertement d’avoir alimenté un sentiment anti-serbe dans l’opinion publique. Tout en dénonçant la «guerre média68

Ibid., vol. II, p. 68.

69

La même démarche est utilisée également par un autre détracteur de Ćosić dont le pamphlet est imprégné d’une rare animosité, voire d’une haine incompréhensible à l’égard de l’écrivain. Voir: A. S: «Delors n’est certes pas un aigle. Mais Dobrica Cosic est un serbolchévique», Présent, 24 juin 1994. Ce pamphlet a été écrit en réaction à un texte publié dans Minute. Voir: «Une leçon de serbe gratuite pour Delors», Minute, 22 juin 1994. 70

Ed. L’Age d’Homme, 1992.

71

Éditions du 4 mars 1993, propos recueillis par Emmanuel di Rossetti.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 247

tique», il exprime sa déception et son amertume: «Je ne parviens pas à comprendre, honnêtement, comment on peut diaboliser de manière aussi absolue un peuple».72 Evoquant les intellectuels, il ne mâche pas ses mots. Il critique en particulier leurs prises de position sur la guerre civile yougoslave qui sont, dit-il, stéréotypées et partiales «à tel point que je me suis demandé – et me le demande encore – où était donc passé cet esprit cartésien, sceptique et critique, qui avait caractérisé la France pendant plus de trois siècles».73 Dans L’Effondrement de la Yougoslavie / Positions d’un résistant, un livre destiné spécialement au public français et paru après la destitution de l’écrivain des fonctions de président de la RFY, Ćosić s’explique davantage sur les accusations portées contre lui en Occident. C’était sans doute sa dernière tentative pour contrecarrer «la terreur du mensonge», selon son expression, et rétablir la vérité – sa vérité – sur son rôle d’écrivain, d’intellectuel et de politique. Ce livre qui contient, parmi les écrits plus récents, des fragments d’articles, des notes de journal et d’interviews datant d’avant la guerre civile – preuve d’une certaine continuité de la pensée de l’écrivain – pourrait être considéré à juste titre comme une sorte de testament intellectuel de Ćosić. Ce qui explique en partie la précision chirurgicale de ses propos destinés, semble-t-il, non seulement à ceux qui l’ont «jugé», mais aussi à ses «juges» futurs. Voici, à titre d’exemple, quelques extraits de ce livre qui clarifie ses positions d’écrivain et d’intellectuel. Citons d’abord celui, très explicite, où Ćosić se définit luimême, d’une façon laconique, par rapport aux questions essentielles: «Pour parler simplement: je ne suis pas Serbe puis humain: je suis humain et Serbe ; je ne suis pas un Serbe écrivain: je suis écrivain et Serbe. Ma serbité n’est, pour reprendre l’expression d’un auteur, qu’un ‘inévitable lieu commun’. Si je m’engage aujourd’hui pour un État serbe, ce n’est pas pour qu’il soit uniquement serbe, mais avant tout démocratique ; si je milite pour la Yougoslavie, je souhaite absolument qu’elle soit démocratique, ou qu’elle ne soit pas. Je ne suis pas partisan d’une société où la nationalité soit la ‘qualité primaire’ ; je suis partisan d’une société dont le postulat de base est la personne, l’individu, le citoyen, et non la nation ou la confession...» (P. 101.)

Les extraits suivants sont tout aussi explicites. Il s’agit, en effet, des répliques de Ćosić à ses détracteurs, ceux, en particulier, qui l’ont traité du «père spirituel du

72 73

Le Temps du réveil, p. 20-21.

Dans Paris Match, il enfonce le clou: «Ces messieurs soi-disant ‘nouveaux philosophes’ sont pour moi le négatif de l’esprit de la France et de l’Europe. De la pensée de Descartes ‘Je pense, donc je suis’, ils ont fait: ‘Je ne pense pas, donc je suis’».

248 | Milivoj Srebro

nationalisme serbe», de «père de la purification ethnique», ou d’idéologue de la «Grande Serbie». «En ce qui concerne l’affirmation selon laquelle je serais le ‘père spirituel du nationalisme serbe’, je dois mettre en garde mes contempteurs: lorsqu’on profère des jugements aussi graves, il serait bon – puisque ce Tchossitch est écrivain et qu’il a publié un nombre non négligeable de livres – qu’on lise mes livres et qu’à partir de là seulement on tire ses conclusions. (...) Ainsi, tout cela n’est qu’une banale et répugnante calomnie. (…) Je ne me suis jamais intéressé à une politique si obscure qu’on puisse me traiter de nationaliste ; je considère le nationalisme comme une idéologie néfaste pour n’importe quel peuple...» (P. 103.) «Je m’étonne que quiconque puisse proférer une contrevérité aussi énorme que l’idée que je suis encore le ‘père de la purification ethnique’ (...) J’ai écrit dixhuit livres. J’affirme que dans tous ces livres – et je suis prêt pour cela à affronter une véritable commission d’enquête ou l’analyse sémantique la plus serrée – il n’y a pas une seule phrase hostile envers un peuple quelconque. (...) Car je ne suis pas un chantre de la haine, mais un écrivain qui s’épuise à essayer de comprendre les destinées humaines en terre serbe au XXe siècle.» (P.103-104.) «La ‘Grande Serbie’ n’entre pas dans ce que je crois être les aspirations nationales actuelles du peuple serbe. (...) C’est une vulgaire idiotie que de voir en moi l’idéologue de la ‘Grande Serbie’. Ma conception de l’unification politique, économique et culturelle du peuple serbe ne connaît pas de catégories ethnoromantiques [de ce] genre...» (P. 108-109.)

10. Un défi non relevé A écouter Ćosić, certains pourraient objecter qu’il s’agit d’un «innocent», d’un «juste» qui a été mis au pilori par la simple mauvaise foi de ses «contempteurs». Ou encore: Ćosić plaide non coupable et rejette toute sa responsabilité du réveil du nationalisme serbe, comme s’il n’avait jamais été l’un des principaux collaborateurs de Slobodan Milošević ! Là aussi soyons clair. En citant les extraits de ce livre, nous n’avons nullement eu, bien entendu, l’intention de jouer le rôle d’avocat ni de plaider la cause de Ćosić l’homme politique. Encore moins de nier une évidence: à savoir qu’avec sa nomination au poste de président de la RFY, il a cautionné, volontairement ou non, le régime de Milošević. Nous n’avons pas eu non plus la prétention de jouer les juges et de trancher sur les questions délicates soulevées par son activité politique. L’histoire appréciera la nature de la responsabilité réelle de l’ex-président de la RFY. En citant Ćosić, notre intention était toute autre: en premier lieu, montrer le point de vue de celui qui a fait l’objet d’attaques et, ainsi, relativiser les commen-

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 249

taires manichéens de certains de ses critiques ; ensuite, donner la parole, non au politique mais à l’intellectuel – à l’écrivain – mis en cause par une sorte d’amalgame. Bien sûr, on peut discuter le bien-fondé de ses arguments ou même lui en opposer d’autres. Cela dit, certaines de ses réflexions nous semblent, en revanche, très justes et il serait difficile de les réfuter. En réponse aux accusations selon lesquelles il a propagé, en tant qu’écrivain, les idées nationalistes, Ćosić a demandé à ses critiques, comme nous l’avons vu, de respecter au moins ce qui constitue une condition sine qua non de chaque réflexion: «Lorsqu’on profère des jugements aussi graves, il serait bon (...) qu’on lise mes livres et qu’à partir de là seulement on tire ses conclusions.». L’exigence légitime d’un homme qui se dira ultérieurement prêt «à affronter une véritable commission d’enquête ou l’analyse sémantique la plus serrée» de ses livres. Ce défi n’a malheureusement pas été relevé. Les détracteurs de Ćosić n’ont jamais entrepris une analyse approfondie et «serrée» de ses livres: ni celle d’ouvrages déjà évoqués ni d’ailleurs celle de ses quatre romans publiés ultérieurement – Racines (1992), Le Temps du pouvoir (1996), Apocalypse (1999) et Une fable (2001)74. Sans tenir compte de la vision de l’ensemble de l’œuvre romanesque de Ćosić, sans la rigueur qui aurait pu leur permettre de saisir ses idées construites à travers un affrontement de différents points de vue, et dans une structure romanesque polyphonique, ils se sont contentés d’une lecture rapide et réductrice du Temps du mal et du Temps de la mort ; une lecture effectuée, sans doute, superficiellement et sous la pression d’une actualité dramatique et des images terrifiantes de la guerre civile yougoslave. Comme si, dans le climat tendu qui a poussé les médias à chercher en urgence des schémas destinés à faire comprendre l’incompréhensible à l’opinion publique, ils n’avaient eu ni le temps ni la volonté «de plonger dans les quatre mille pages» qui, d’ailleurs, parlent d’un autre temps, d’une autre guerre et d’une autre Serbie: pas «exactement», comme l’a bien dit un critique, «celle que la télévision nous présentait à 20 heures tous les soirs».75

74

Ces quatre romans sont également publiés par l’Age d’Homme: Le temps du pouvoir dans la traduction de Slobodan Despot, et les trois autres dans la traduction de Dejan M. Babitch. Par ailleurs, il est intéressant de noter que, parmi les rares textes critiques qui ont accompagné la parution de Racines, se trouve également celui de Nicole Zand, qui s’est montrée cette fois-ci favorable à l’écrivain. Elle remarque que c’est un roman où on trouve «déjà le souffle, la passion et l’énergie» de sa fresque Le Temps de la mort, mais aussi «une approche poétique de la nature» et «une recherche de l’écriture», encore «plus sensuelle». In: «Romans d’un pays disparu», Le Monde, 6 novembre 1992. 75

Y. HARTE: Op. cit.

250 | Milivoj Srebro

BIBLIOGRAPHIE: Anonyme. “Tchossitch, l’Européen”. Dernières nouvelles d’Alsace, 12 octobre 1991. Anonyme. “Cent livres pour l’été”. Le Monde, 19 juin 1992. Aubin, Michel. “L’Autre Europe”. Le Monde, 20 mars 1987. Bavcar, Eugen. “Le temps du mal est aussi le temps de l’écriture”. La Quinzaine littéraire, n° 582, 16 juillet 1991. Brison, Danièle. “Leçon d’histoire récente”. Dernières nouvelles d’Alsace, 29 juillet 1991. Clavel, André. “Personne n’a su entendre Dobritsa Tchossitch”. L’Événement du jeudi, 5 mars 1992. Decornoy, Jacques. “Dans les griffes de l’histoire”. Le Monde diplomatique, janvier 1992. Dzadzic, Petar. “Le roman yougoslave contemporain”. Synthèse, n° 147-148 (1958): 115120. Fejtö, François, et Ewa Kulesza-Mietkowski. “Les orphelins de Tito”. In La Fin des démocraties populaires : les chemins du post-communisme. Paris: Seuil, 1992. Ferry, Florence. “Le temps du mal”. Le Nouveau politis, 21 mars 1991. Glucksmann, André. “La guerre des intellectuels”. Figaro, 3 juin 1993. Haldas, Georges. “Tchossitch, un visionnaire tragique”. Tribune de Genève, 14 décembre 1991. Harte, Yves. “Les livres, chair et sang de l’Histoire”. Sud-Ouest, 10 mai 1992. Hartmann, Florence. “La genèse du ‘nettoyage ethnique’”. Le Monde, 31 août 1992. Heller, Michel. “Les aventures de l’âme”, traduit du russe par Anne Coldefy. La Croix, 2 mars 1991. Kovač, Mirko. “Les Champs de la mort”. Libération, 28, février 1992. Lambert, Louise. “Quand la littérature veut faire l’histoire”. La Croix, 22 mars 1993. Marchand, Valérie. “L’Envers de la foi”. Les Lettres françaises, janvier 1992. Marić, Sreten. “La Réintégration du Passé”. Critique, n° 120 (mai 1957): 415-428. Matvejevic, Predrag. “La littérature serbo-croate d’après-guerre”. Les Lettres nouvelles, maijuin 1967, p. 141-156. Matvejevic, Predrag. “Le destin du héros dans le roman contemporain”. Le Monde, 8 mars 1969. Nivat, Georges. “Une grande confession communiste”. Le Monde, 1 février 1991. Pautler, Emmanuelle. “Le temps du mal”. Panorama, avril 1992. Plunkett, Patrice. “Tchossitch: voyage au bout de l’absurde”. Le Figaro-magazine, 9 juin 1990. Rondeau, Hugues. “Le défi de la Rédemption”. La Presse française, 2 février 1991. Rondeau, Hugues. “Un Tolstoï serbe”. La France catholique, 13 décembre 1991. Rüf, Isabelle. “Optimisme tragique”. L’Hebdo, 10 janvier 1991. Sorin, Raphaël. Les Balkans à la question”. L’Express, 21 mars 1991. Soulé, Véronique. “Cosic, prophète en Serbie”. Libération, 8 novembre 1990.

Temps et tempêtes de Dobrica Ćosić | 251 Soulé, Véronique. “Dobrica Cosic, le prophète couronné du réveil serbe”. Libération, 18 juin 1992. Tchossitch, Dobritsa. Le Temps du mal. Vol. 1, Le Pécheur, L’Hérétique. Vol. 2, Le Croyant. Traduits par Slobodan Despot. Lausanne: L’Age d’Homme, 1990. Tchossitch, Dobritsa. “Mon credo littéraire”. Petit Journal Littéraire, n° 11, automne 1990. Tchossitch, Dobritsa. “Le Temps de la mort”. 2 vols. Traduit par Dejan Babic. Lausanne: L’Age d’Homme, 1991. Tchossitch, Dobritsa. “Le temps du mal et du pire”. Le Monde, 17 février 1993. Tchossitch, Dobritsa. L’Effondrement de la Yougoslavie. Position d’un résistant. Traduit par Slobodan Despot. Lausanne: L’Age d’Homme, 1994. Tieghem, Philippe Van. Dictionnaire des littératures, vol. 1. Paris: Quadrige – PUF, 1968. Zand, Nicole. “Être ou ne pas être serbo-croate”. Le Monde, 28 février 1992. Zand, Nicole. “Romans d’un pays disparu”. Le Monde, 6 novembre 1992.

Milivoj Srebro

A TIME OF STORMS FOR DOBRICA ĆOSIĆ Abstract: The reception of Serbian literature in France during the civil war in former Yugoslavia in the 1990s was strongly conditioned by extraliterary factors: most fictional works, particularly when they dealt with historical themes, were read with the war in mind, which inevitably led to reductive readings and the neglect of what should have been the main criterion of criticism - the aesthetic qualities of a literary work. The best example of such a simplistic reading lies in the critical reception of two of Dobrica Ćosić’s novels: A Time of Death and A Time of Evil. By giving in to the pressure of the media hubbub, which was definitely unfavourable to the Serbs and Serbia, critics clearly crossed the line in their interpretations of Ćosić’s novels, mistaking aesthetics for politics, fiction for reality and the literary critic’s vocation for the committed journalist’s duty. Such a critical stance could only prove negative and resulted in the confusion between Ćosić the writer and Ćosić the intellectual and politician, and a distorted, even biased reading of his novels. Keywords: the reception of Serbian literature in France, Dobrica Ćosić, A Time of Death, A Time of Evil, the critic as a committed journalist, World War I, communism, the civil war in former Yugoslavia.

Received 18.03.2014 / Accepted 22.05.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 253-267.

253 UDC 811.163.41’367 Оригинални научни рад

Др Бојан Белић1 Вашингтонски универзитет (Сијетл) Одсек за словенске језике и књижевности Сједињене Америчке Државе

УНИКАТНА КОНТРОЛА У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ: ИНФИНИТИВ И ПРЕЗЕНТ СА СВЕЗИЦОМ ДА2 Сажетак: Стриктно синхронијски говорећи, синтакса савременог српског језика дозвољава да предикати неких клауза имају двојаку допуну: или је – са једне стране – то допуна која не садржи информације о граматичком времену, лицу и броју (увек формирана око глагола у инфинитиву), или је – са друге стране – то допуна која садржи све те информације (увек формирана око глагола у презенту). Ова друга допуна, без изузетка, увек садржи и свезицу да које у првој допуни, опет без изузетка, никада нема. Овај добропознати феномен српске синтаксе овде је анализиран као пример такозване уникатне контроле. Да би се синтакса овог феномена што боље разумела, у анализи су свесно занемарени дијалекатски, регионални, социолекатски, идиолекатски, семантички и прагматички фактори. Теорија се заснива на резултатима теренског истраживања обављеног на територији града Београда у лето 2004. године. Према тим резултатима, један синтаксички фактор заиста одређује која ће се допуна појавити у конструкцији главна клауза [допуна]. Тај фактор је постојање контролора допуне у синтакси главне клаузе: X((α)) ГЛАВНА КЛАУЗА (Yβ) [((α))/(β) ДОПУНА]. Кључне речи: синтакса, српски језик, допуна, инфинитив, презент, уникатна контрола

1

[email protected] (Bojan Belić, University of Washington – Seattle, Department of Slavic Languages and Literatures, United States of America)

2

Делови овог рада представљени су на две конференције: The Fifteenth Biennial Conference on Balkan and South Slavic Studies (University of California, Berkeley, CA, USA) и 42. Међународни научни састанак слависта у Вукове дане (Филолошки факултет у Београду, Београд, Србија). Захваљујем се и једној и другој публици на свим коментарима који су овај рад учинили бољим. Одговорност за све грешке у раду сносим сам.

254 | Бојан Белић

1. Увод Један добропознати феномен синтаксе савременог српског језика делимично се види у реченицама типа представљеног у (1), (1) Могао је да уради и више.

На основу значења реченице јасно је да је субјекат предиката могао је неисказани ентитет који је исти ентитет као и субјекат предиката уради. Ова дескриптивна опсервација могла би се приказати употребом једног те истог индекса који показује да је управо једина могућа интерпретација реченице (1) та да је један те исти ентитет субјекат обају предиката: (2) {Могао је}3i да {уради}i и више.

Идеја идентична оној израженој реченицом (1), односно реченицом (2), може се у савременом српском језику изразити и реченицом (3). (3) Могао је урадити и више.

Док реченице (1) и (3) изражавају идентичну идеју, оне су – у исто време – сличне, али не и идентичне, по својој форми: обе садрже могао, је, и, и више. Једина разлика између двеју реченица у томе је што на месту урадити у реченици (3), у реченици (1) стоји да уради. Управо је ова формална разлика и, с њом у вези, питање постоји ли у синтакси реченица попут (1) и (3) нешто, што на било који начин даје предност једној форми у односу на другу, проблем о којем се говори у овом раду. Након ових уводних напомена, следи део 2. у којем је феномен, који се разматра, приказан са становишта концепта једноставније синтаксе (представљеног у Culicover and Jackendoff 2005). У делу 3. разматрани феномен, који је по својој природи релативно обиман, сумарно је представљен уз помоћ само неколико примера. Неки аспекти синтаксе разматраног феномена објашњени су у делу 4.; у њему се, такође, објашњава како присуство ентитета у главној клаузи (исказаног субјектом или објектом главне клаузе) контролише избор допуне. Коначно, у делу 5. дата је формализација разматраног феномена, а на основу већ поменутог концепта једноставније синтаксе.

3

Симболи { и } употребљени су арбитрарно да ограде релевантне предикате (или делове предаиката).

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 255 инфинитив и презент са свезицом „да”

2. Уникатна контрола у српском језику Већ је речено да је у реченици (1), поновљеној сада као (4), (4) Могао је да уради и више.

један те исти ентитет субјекат двају предиката. Захваљујући томе што у српском језику субјекат не мора бити исказан, ни један од двају предиката у (4) не показује га, али субјекат и за један и за други може се реконструисати баш на основу самих предиката: то је ентитет граматички категоризован као 3. лице једнине (на основу обају предиката, могао је и уради) мушког рода (само на основу предиката могао је). Оно што додатно указује на синтаксичку специфичност реченице (4) јесте и то да реконструисани субјекат никада не може ни бити исказан уз предикат уради (5а, 5б); он једино може бити исказан уз предикат могао је (5в): (5) а. *Могао је да он уради и више. б. *Он је могао да он уради и више. в. Он је могао да уради и више.4

Дакле, иако субјекат предиката уради никада не може бити исказан у (4), он се може реконструисати, односно интуитивно разумети, захваљујући субјекту предиката могао је: интуитивно се разуме да је субјекат предиката уради извесни – исказани или неисказани – ентитет категоризован као 3. лице једнине мушког рода, у српкском језику обично представљен личном заменицом он, који је заправо субјекат предиката могао је. Све до сада речено приказано је у следећој конфигурацији: (6) Конфигурација ȽɅȺȼɇȺɄɅȺɍɁȺ  ɦɨɝɚɨʁɟ Ʌȳ

ɋɍȻȳȿɄȺɌ

ɋɍȻȳȿɄȺɌ

Ʌȳ

ȾɈɉɍɇȺ  ɞɚɭɪɚɞɢɢɜɢɲɟ



4

Измењени ред речи, је могао уместо могао је, последица је феномена о којем у овом раду није потребно говорити. Довољно је само рећи да измењени ред речи ни на који начин не утиче на све оно што је у вези с реченицама (4) и (5) овде показано.

5

3. лице једнине

256 | Бојан Белић

Због оваквог односа између субјеката двају предиката у реченици (4) може се констатовати да субјекат предиката могао је има својеврсну контролу над субјектом предиката уради, он га контролише, контролор је. На основу тога, лингвистички феномен у реченици (4) назива се контрола. Чињеница да значење реченице (4) указује на то да постоји само један могући субјекат предиката уради – а то је исти онај који је субјекат предиката могао је – указује на то да је овај пример контроле баш по томе специфичан, он је уникатан. Управо тим термином – уникатна контрола – Culicover and Jackendoff (2005) називају тип контроле у реченици (4). Теорија контроле, коју предлажу Culicover and Jackendoff (2005:419), почива на идеји да је контрола, пре свега другог, семантички феномен који указује на релацију чија се интерпретација налази на нивоу онога што они зову концептуална структура језика. На тај начин избегнута је потреба за било каквим синтаксичким стипулацијама – чињеница да неки глаголи имају могућност контролисања својих допуна, на начин на који се то дешава у реченици (4) на пример, потиче од самог концепта који глагол означава. Према нотацији, коју Culicover and Jackendoff (2005) представљају у оквиру концепта једноставније синтаксе, реченица (4) може бити формализована на следећи начин: (7) Формула уникатне контроле Xα ГЛАВНА КЛАУЗА [α ДОПУНА]

Формула представља симплификовану нотацију6 према којој између допуне (да уради и више) главне клаузе (могао је) и њеног аргумента X (ентитет раније категоризован као 3. лице једнине мушког рода) постоји својеврсна семантичка веза представљена овде грчким словом α које се појављује као симбол и уз аргумент Х и уз допуну. И аргумент и допуна су италицизирани да би се на тај начин показало да концепт, који предикат главне клаузе означава, захтева постојање управо тих елемената. Коначно, овако генерализована формула, са терминима као што су главна клауза и допуна, моћи ће да буде примењена на све остале примере уникатне контроле сличне реченици (4).

6

Стандардна нотација би изгледала овако: [ГЛАВНА КЛАУЗА (Xα, [ДОПУНА (α)])].

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 257 инфинитив и презент са свезицом „да”

3. Варијација допуна у уникатној контроли у српском језику Уникатна контрола је општелингвистички феномен. У савременом српском језику, међутим, тај феномен је – уникатан. Наиме, реченица (4), која је до сада служила као само један пример уникатне контроле, има свој значењски еквивалент у реченици (8): (8) Могао је урадити и више.

Дакле, једна идеја, обично изражена реченицом која представља инстанцу уникатне контроле, у савременом српском језику може бити изражена двема реченицама. Поред уочљиве значењске идентичности и формалне сличности, важно је приметити и то да се реченице (4) и (8) разликују у томе што се на месту урадити у реченици (8), у реченици (4) налази да уради. Другим речима, допуна реченице (8) садржи глагол у облику инфинитива, који не пружа информацију о граматичком времену, лицу и броју, а допуна реченице (4) садржи глагол у облику презента који пружа информацију о трима управо поменутим граматичким категоријама и који долази са свезицом да.7 Описану формалну различитост између реченица (4) и (8) ја називам варијацијом допуна у уникатној контроли. О њој се једино и може говорити само када се посматра феномен уникатне контроле, када се, дакле, исказани или неисказани ентитет у главној клаузи разуме као субјекат допуне, било да је она у облику инфинитива, било у облику презента.8 Реченице (4) и (8), овде поновљене као (9а и б), примери су само једног типа главних клауза (заправо предиката у њима) које дозвољавају варијацију допуна у уникатној контроли. (9) а. Могао је урадити и више. б. Могао је да уради и више.

7 8

У наставку рада, уместо – презент који долази са свезицом да – биће коришћено само – презент.

На основу мојих сазнања, оно што ја овде зовем варијацијом допуна у уникатној контроли предмет је бројних лингвистичких радова, различитог обима и различитог приступа, већ готово осамдесет година: Stevanović 1935, 1954a,b, 1970, Moskovljević 1936, Lalević 1951, Brozović 1953a,b, Kravar 1953a,b, Gudkov 1958, Pavlovic 1960, Stanojčić 1967, Brabec, Hraste i Živković 1968, Browne 1968, Gallis 1970, Ivić 1970, 1972, Kalogjera 1971, Craig 1975, Bibović 1976, Joseph 1983, Ćirković 1985, Đukanović 1986, Katičić 1986, Rakić 1986, 1987, Stanojčić i Popović 1992, Arsenijević 1997, Simić 2002, Simić i Jovanović 2002. Сви извори су поређани овде хронолошки.

258 | Бојан Белић

Иста варијација допуна уочава се и код следећа два типа главних клауза (односно предиката): (10) а. Срамота је говорити тако. б. Срамота је да се говори тако. (11) а. Лако је заповедати. б. Лако је да се заповеда.

Појединачни примери главних клауза (значи, њихових предиката), које дозвољавају варијацију допуна у уникатној контроли, релативно су бројни, а само неки од њих биће приказани у наставку рада.

4. Синтакса варијације допуна Постојећа литература, која се бави варијацијом допуна у уникатној контроли, јасно показује како је та варијација одређена различитим факторима. Наиме, чини се да, и поред дозвољиве могућности избора једне или друге допуне, постоје различити фактори који утичу на то која ће, од две могуће допуне, заиста бити изабрана. Овде ја свесно занемарујем дијалекатске, регионалне, социолекатске, идиолекатске, семантичке и прагматичке факторе, којима се – у мањој или већој мери – бави постојећа литература, не бих ли се, колико је то могуће, бавио само синтаксичким факторима. Минимализовање утицаја свих набројаних фактора на феномен посматран у овом раду постигнуто је тако што је варијација допуна испитивана међу говорницима српског језика који живе на једној релативно компактној територији и, међу свима њима, на исти начин: уз помоћ упитника, који је садржао парове реченица попут оних датих у (9), (10) и (11), на којем је испитаници требало да, од понуђене две, изаберу ону реченицу за коју су веровали (или мислили или били сасвим сигурни) да је употребљавају чешће од друге (с тим да им је било дозвољено да изаберу обе онда када су мислили да их обе упоптребљавају једнако често).9 Први важни резултати истраживања указују на то да су испитаници у 15,35% случајева изабрали реченице које садрже допуну са инфинитивом (какве су, на 9

Ово је готово дословно пренесен текст упутства које су испитаници добили. Истраживање је обављено у периоду између 19. августа и 18. септембра 2004. године на територији града Београда. У истраживању су учествовала 204 испитаника (159 жена и 45 мушкараца старости између 21 године и 66 година различитог степена образовања и различитих професија). Испитаници су сви становници Београда иако не сви и рођени на територији града Београда.

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 259 инфинитив и презент са свезицом „да”

пример, реченице (9а), (10а) и (11а)), а у 78,69% случајева реченице које садрже допуну са презентом (какве су (9б), (10б) и (11б)). У само 5,96% случајева испитаници су изабрали обе реченице. Сви остали резултати истраживања, који ће бити представљени у наставку рада, треба да буду поређени са овим резултатима јер они указују на то да су, међу говорницима савременог српског језика, допуне са презентом више од пет пута вероватније од допуна са инфинитивом. У реченицама, које су биле понуђене испитаницима, може се посматрати могући утицај чак шест различитих синтаксичких фактора на избор реченица које садрже или допуне са инфинитивом или допуне са презентом. У случају пет од тих шест фактора испоставиће се да се јасна доминантна употреба реченица са допуном са презентом неће променити без обзира на посматрани синтаксички фактор. Међутим, много значајније је то да ће један синтаксички фактор изазвати избор сасвим другачији од оног очекиваног. Када се између главне клаузе и допуне нађе додатни лингвистички материјал му у реченицама (12а и б), (12) а. Морао сам му се извинити. б. Морао сам да му се извиним.

велике промене у избору допуна нема: у 3,53% случајева изабрана је реченица која садржи допуну са инфинитивом, а у 93,95%107 случајева реченица која садржи допуну са презентом. Доминантност избора реченице, која садржи допуну са презентом, додатно је појачана. Слично је и када и главна клауза и допуна садрже објекат: (13) а. Раније нису дозвољавали омладини гледати овај филм. б. Раније нису дозвољавали омладини да гледа овај филм.

У овом примеру главна клауза садржи индиректни објекат (омладини), а допуна директни (овај филм). Реченице попут реченице (13а) изабране су у 8,72% случајева, а оне попут (13б) у 86, 29% случајева. Онда када се и у главној клаузи и у допуни нађу одређени прилошки елементи, као што се у реченицама (14а и б) налазе (тада, у модерну историју), (14) а. Српски народ је тада почео улазити у модерну историју. б. Српски народ је тада почео да улази у модерну историју. 10 У наставку рада нису изношени процентуални резултати избора обеју испитиваних реченица, али се они лако могу израчунати за сваки анализирани синтаксички фактор тако што се од 100% одузме збир двају датих процентуалних резултата.

260 | Бојан Белић

избор реченица, које садрже допуну са презентом, и даље доминира у односу на избор реченица које садрже допуну са инфинитивом: 67,06% према 22,96%. На основу резултата истраживања јасно је и да промена глаголског вида глагола, чије допуне варирају, много не мења очекивани избор. (15) а. Нека дође кад воли пливати. б. Нека дође кад воли да плива. в. Нека дође кад заволи пливати. г. Нека дође кад заволи да плива.

Наиме, реченице попут реченице (15а), када допуне имперфективног глагола волети варирају, изабране су у 2,70% случајева, оне попут (15б) у 94,12%; оне попут (15в), када допуне перфективног глагола заволети варирају, у 6,42%, а оне попут (15г) у 91,60% случајева. Коначно, ни промена глаголског времена глагола у главној клаузи не изазива промену у избору. (16) а. Хтела га је звати. б. Хтела је да га зове. в. Хоће радити. г. Хоће да ради.

Када је глагол главне клаузе у прошлом времену, као хтела је у реченицама (16а и б), реченице, које садрже допуну са инфинитивом, попут (16а), изабране су у 6,01% случајева, а реченице, које садрже допуну са презентом, попут (16б), у 88,48% случајева. Онда када је глагол главне клаузе у садашњем времену, какав је случај у реченицама (16в и г) – хоће, реченице попут реченице (16в) изабране су у 12,99% случајева, а оне попут (16г) у 83,66% случајева. Нешто сасвим супротно од очекиваног, међутим, уочава се у следећим реченицама: (17) а. Тешко је признати злочин. б. Тешко је да се призна злочин.

Испитаници су изабрали реченицу, која садржи допуну са инфинитивом, попут реченице (17а), у 69,63% случајева, а реченицу, која садржи допуну са презентом, попут реченице (17б), у 18,77% случајева. Потпуно разумевање оваквих резултата добија се тек након анализе избора реченица датих у (18): (18) а. Тешко ми је признати злочин. б. Тешко ми је да признам злочин.

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 261 инфинитив и презент са свезицом „да”

Сада је реченица, која садржи допуну са инфинитивом, попут реченице (18а), изабрана у 12,31% случајева, а реченица, која садржи допуну са презентом, попут реченице (18б), изабрана је у 80,15% случајева, што су резултати који одговарају очекиванима. Поређење реченица (17а и б) са реченицама (18а и б) показује да је једина разлика међу њима то што у реченицама (18а и б) постоји ми, елемент који показује коме је то тешко да призна злочин. Тог елемента нема у реченицама (17а и б), па у њима није ни јасно коме то није лако да призна злочин. Дакле, у реченицама (17а и б) у главној клаузи не постоји ентитет који би у уникатној контроли контролисао субјекат допуне, а заправо олакшао његово интуитивно разумевање. У том случају доминантан је избор реченице која садржи допуну са инфинитивом, што није у складу са очекиваним резултатима који се, опет, добијају у случају када у главној клаузи постоји ентитет који би у уникатној контроли контролисао субјекат допуне. Ово запажање потврђено је и следећим примерима: (19) а. Срамота је говорити тако. б. Срамота је да се говори тако.

Реченица (19а), са допуном са инфинитивом говорити тако, изабрана је у 35,71% случајева, а (19б), која има допуну са презентом да се говори тако, у 51,29% случајева. Међутим, реченица (20а), дата ниже са допуном са инфинитивом видети Париз, изабрана је у 2,55% случајева, а (20б), која има допуну са презентом да видим Париз, у 95,69% случајева. (20) а. Прилика ми је видети Париз. б. Прилика ми је да видим Париз.

Слично је и са реченицама (21а и б) и (22а и б). (21) а. Може се погрешити. б. Може се да се погреши. (22) а. Могао је урадити и више. б. Могао је да уради и више.

Реченица (21а) има допуну са инфинитивом погрешити и изабрана је у 65,36% случајева. Реченица (21б) је са допуном са презентом да се погреши, а изабрана је у 25,55% случајева. Реченица (22а), која има допуну са инфинитивом урадити и више, изабрана је у 12,53% случајева, а (22б) са допуном са презентом да уради и више у 73,22% случајева.

262 | Бојан Белић

5. Закључак Истраживање синтаксичких фактора у варијацији допуна у савременом српском језику показало је да заиста постоји један синтаксички фактор који значајно утиче на избор само једне од двеју могућих реченица у уникатној контроли. Тај фактор је синтаксичко постојање ентитета, који може, али не мора бити исказан, а који контролише допуну, у главној клаузи. У формули уникатне контроле, приказаној у (7), а овде поновљеној у (23), (23) Формула уникатне контроле Xα ГЛАВНА КЛАУЗА [α ДОПУНА]

тај ентитет је приказан као Х. Како је јасно показано у детаљној анализи резултата истраживања, када је ентитет, који контролише допуну, исказан у синтакси главне клаузе, или није исказан, али се недвосмислено може реконструисати, вероватноћа избора реченице, која садржи допуну са презентом, велика је. Међутим, када ентитет, који контролише допуну, не само да није исказан, него се не може ни реконструисати ни на један други начин осим граматички, дакле – реално не постоји, знатно је вероватније да избор пада на реченицу која садржи допуну са инфинитивом. У формули уникатне контроле, изнесена опсервација могла би се изразити употребом симбола ( и ) који дозвољавају присуство или одсуство елемента ограђеног тим симболима: (24) Формула уникатне контроле (Xα) ГЛАВНА КЛАУЗА [(α) ДОПУНА]

Из варијанте формуле дате у (24), приказане у (25), (25) Једна варијанта формуле ГЛАВНА КЛАУЗА [ДОПУНА]

јасно је да, када у главној клаузи не постоји елемент X, онда није могуће ни интуитивно разумети шта би то био субјекат допуне, па у савременом српском језику глагол у допуни долази у форми инфинитива који не пружа информације о глаголском времену, лицу и броју (све оно што је у формули означено са α). У случају када елемент X постоји, било да је он исказан, било неисказан, али недвосмислено реконструисан,

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 263 инфинитив и презент са свезицом „да” (26) Друга варијанта формуле Xα ГЛАВНА КЛАУЗА [α ДОПУНА]

глагол у допуни долази у форми презента, чију тачну форму одређује граматичка категоризација елемента Х, у формули приказана симболом α. За још свеобухватнију варијанту формуле уникатне контроле важне су реченице (13а и б), поновљене овде у (27а и б), (27) а. Раније нису дозвољавали омладини гледати овај филм. б. Раније нису дозвољавали омладини да гледа овај филм.

и њима, на својеврстан начин, сличне реченице (28а и б): (28) а. Научиће их делити сложену реченицу. б. Научиће их да деле сложену реченицу.

Кумулативни резултати показују да су испитаници, у 2,06% случајева изабрали реченице попут реченица (27а) и (28а), које су – обе – са допунама са инфинитивом, прва са гледати овај филм, а друга са делити сложену реченицу. У 97,25% случајева испитаници су изабрали реченице попут (27б) и (28б) које садрже допуне са презентом, прва да гледа овај филм, а друга да деле сложену реченицу. Уз све то, испитаници, који су учествовали у специјално дизајнираним интервјуима, објашњавали су да су реченице попут реченице (28а) „немогуће за разумевање“ и да „захтевају више времена за процесирање“, што све указује на то да је, када су елементи попут омладини и их они који контролишу допуну, избор реченице са допуном, која садржи инфинитив, или са допуном, која садржи презент, значајно сужен: испитаници су, готово без изузетка, бирали реченице које садрже допуну са презентом. Формула уникатне контроле прво мора бити допуњена овим другим потенцијалним ентитетом, за који ја предлажем симбол Y, а за граматичке категорије, које га карактеришу, симбол β: (29) Свеобухватна формула уникатне контроле – прва верзија (Xα) ГЛАВНА КЛАУЗА Yβ [(α)/β ДОПУНА]

И опет, симболи ( и ) употребљени су да прикажу присуство или одсуство елемента Y: (30) Свеобухватна формула уникатне контроле – друга верзија (Xα) ГЛАВНА КЛАУЗА (Yβ) [(α)/(β) ДОПУНА]

264 | Бојан Белић

На основу свих наведених примера јасно је да ће, када у главној клаузи постоји елемент Y, он и контролисати допуну; елемент Х контролише допуну само ако елемент Y не постоји. Формула уникатне контроле мора одразити и то употребом симбола ( и ) који имају предност у односу на симболе (( и )): (31) Свеобухватна формула уникатне контроле – трећа верзија ((Xα)) ГЛАВНА КЛАУЗА (Yβ) [((α))/(β) ДОПУНА]

Коначно, и неки ранији радови, на пример Moskovljević 1936 и Brozović 1953a,b, а и интервјуисани испитаници у мом истраживању, указују на то да, чак и када елемент Х постоји у синтакси главне клаузе, он може, на посебан начин, бити занемарен у интерпретацији, а тако онда и његова граматичка категоризација, представљена симболом α, па и у том случају може бити изабрана реченица која садржи допуну са инфинитивом. Овај податак мора наћи своје место у коначној варијанти формуле уникатне клаузе: (32) Свеобихватна формула уникатне контроле – коначна верзија X((α)) ГЛАВНА КЛАУЗА (Yβ) [((α))/(β) ДОПУНА]

LITERATURA: Arsenijević, Boban. „Sintaksičko-morfološki status infinitiva”. Književnost i jezik 45, 2-3 (1997): 47-55. Belić, Bojan. Complement Verb Variation in Present-Day Serbian. Ph.D. dissertation. Columbus: Ohio State University, Columbus. (http://www.ohiolink.edu/etd/view.cgi?acc%5Fnum=osu1125075094), 2005a. Belić, Bojan. “Infinitive is Difficult to Lose: What Governs Variation of Complements in Unique Control in Serbian“. Glossos 6 (2005b): 1-20. Bibović, Ljiljana. “The Infinitive as Subject in English and Serbo-Croatian”. Yugoslav Serbo-Croatian-English Contrastive Project: A; Reports, 10 (1976): 3-19. Brabec, Ivan, Mate Hraste, i Sreten Živković. Gramatika hrvatskosrpskoga jezika. Zagreb: Školska knjiga, 1968. Browne, Wayles E. „Српскохрватске енклитике и теорија трансформационе граматике”. Зборник за филологију и лингвистику 11 (1968): 25-29 (Browne, Wayles E. „Srpskohrvatske enklitike i teorija transformacione gramatike”. Zbornik za filologiju i lingvistiku 11 (1968): 25-29. Brozović, Dalibor. „O vrijednosti infinitiva i prezenta s veznikom da”. Jezik: časopis za kulturu hrvatskoga književnog jezika 2, br. 1 (1953a): 13-18. Brozović, Dalibor. „O razlikama između infinitiva i prezenta s veznikom da”. Jezik: časopis za kulturu hrvatskoga književnog jezika 2, br. 5 (1953b): 153-154.

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 265 инфинитив и презент са свезицом „да” Craig, Colette. “On Serbo-Croatian Complement Sentences“. Yugoslav Serbo-Croatian-English Contrastive Project: B; Studies, 6 (1975): 148-164. Culicover, Peter W. and Ray Jackendoff, Simpler Syntax. Oxford: Oxford University Press, 2005. Ćirković, Milorad. „Negacija uz infinitive i rječcu da + prezent”. Naš jezik 26, br. 4-5 (1985): 261-263. Đukanović, Vlado. „Upotreba infinitiva u jeziku A. Šenoe, M. Glišića, Z. Majdaka i D. Nenadića”. Naš jezik 27, 1-2 (1986): 38-66. Gallis, Arne. „Zum Gebrauch von DA+Präsens versus Infinitiv beim Futurum I in Serbokroatischen: Untersuchungen über die ‘Koreni’ von Dobrica Ćosić“. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 13, br. 2 (1970): 217-223. Гудков, Владимир. „Употребление инфинитива и конструкции с да в сербском языке (сочетания с глаголами)”. Вопросы лингвистики и методики преподавания иностранных языков 6 (1958): 98-112 (Gudkov, Vladimir. „Upotreblenie infinitiva i konstrukcii s da v serbskom jazyke”. Voprosy lingvistiki i metodiki prepodavanija inostrannyh jazykov 6 (1958): 98-112). Ivić, Milka. „O upotrebi glagolskih vremena u zavisnoj rečenici: present u rečenici s veznikom da”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 13, br. 1 (1970): 43-55. Ivić, Milka. „Problematika srpskohrvatskog infinitiva”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 15, br. 2 (1972): 115-138. Jackendoff, Ray and P. W. Culicover. “The Semantic Basis of Control”. Language 79 (2003): 517-556. Joseph, Brian D. “A New Convergence Involving the Balkan Loss of the Infinitive”. Indogermanische Forschungen 85 (1980): 176-187. Joseph, Brian D. The synchrony and diachrony of the Balkan infinitive: a study in areal, general, and historical linguistics. Cambridge and New York: Cambridge University Press, 1983 Kalogjera, Damir. “The Expression of Future Tense in English and in Serbo-Croatian”. Yugoslav Serbo-Croatian-English Contrastive Project: A; Reports, 4 (1971): 50-72. Katičić, Radoslav. Sintaksa hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: JAZU, 1986. Kravar, Miroslav. „O ‘razlici’ između infinitiva i veze da+presenta”. Jezik: Časopis za kulturu hrvatskoga književnog jezika 2, br. 2 (1953a): 43-47. Kravar, Miroslav. „O ‘razlici’ između infinitiva i veze da+presenta”. Jezik: Časopis za kulturu hrvatskoga književnog jezika 2, br. 3 (1953b): 70-74. Lalević, Miodrag S. Sintaksa srpskog jezika. Beograd: [sine nomine], 1951. Moskovljević, Miloš S. „Još o upotrebi svezice da s prezentom mesto infinitiva”. Naš jezik 4 (1936): 106-113. Pavlovic, Milivoj. „La perte de l’infinitif dans les langues balkaniques”. Zbornik za filologiju i lingvistiku 3 (1960): 35-45. Rakić, Stanimir. „Definicija nekih osnovnih transformacija srpskohrvatskog jezika”. Južnoslovenski filolog 42 (1986): 95-106.

266 | Бојан Белић

Rakić, Stanimir. “The Evidence for Inverse Cycle in Serbo-Croatian”. Lingua Posnaniensis: Czasopismo poswiecone jezykoznanstwu porownowczemu i ogolnemu 30 (1987): 89-95. Simić, Radoje. Srpska gramatika II. Sintaksa. Beograd: Naučno društvo za negovanje i proučavanje srpskog jezika, 2002. Simić, Radoje, i Jelena Jovanović. Srpska sintaksa I-II / III-IV. Beograd: Filološki fakultet. Nikšić: Filozofski fakultet, 2002. Stanojčić, Živojin. Jezik i stil Iva Andrića. Beоgrad: Filološki fakultet, 1967. Stanojčić, Živojin i Ljubomir Popović. Gramatika srpskoga jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1992. Stevanović, Mihailo. „Infinitiv i svezica da sa prezentom”. Naš jezik 3 (1935): 282-288. Stevanović, Mihailo. „Naporedna upotreba infinitiva i presenta sa svezicom da”. Naš jezik (nova serija) 5, 3-4 (1954a): 85-102. Stevanović, Mihailo. „Naporedna upotreba infinitiva i presenta sa svezicom da”. Naš jezik (nova serija) 5, 5-6 (1954b): 165-185. Stevanović, Mihailo. Savremeni srpskohrvatski jezik II. Beograd: Naučna knjiga, 1970.

Bojan Belić

UNIQUE CONTROL IN PRESENT-DAY SERBIAN: INFINITIVE AND DA+PRESENT Abstract: Strictly synchronically speaking, with verbs, nouns, and adjectives as heads of matrix clauses in a sentence, standard Serbian syntax allows for variation between a non-finite complement – that is, a complement headed by a verb not inflected for tense, grammatical person and number – and a finite complement – that is, a complement headed by a verb inflected for tense, grammatical person and number. The non-finite complement is exclusively headed by an infinitive, a non-finite verb form in Serbian, whereas the finite complement is headed by a present tense form, a finite verb form in Serbian, invariably introduced by a complementizer da ‘that’ and, at the same time, in full grammatical agreement in person and number with the matrix. I view the phenomenon from the position of the latest views of control, more specifically unique control as a general linguistic phenomenon. I propose that the syntax of CVS is best understood if the role of all other factors responsible for CVS, such as dialectal, regional, socioloectal, idiolectal, semantic, and pragmatic factors, is minimized. In 2004, I conducted research on a sample of native speakers from the territory of the city of Belgrade, the capital of

Уникатна контрола у савременом српском језику: | 267 инфинитив и презент са свезицом „да” Serbia. The research decisively proved that there is indeed one syntactic factor that crucially determines which complement, infinitival or da+present, is chosen in CVS. The syntactic factor was the presence or absence in the syntax of the matrix of the controller of the complement: X((α)) MATRIX (Yβ) [((α))/(β) COMPLEMENT]. Keywords: syntax, Serbian language, complement, infinitive, present, unique control

Received 21.01.2014 / Accepted 15.04.2014.

Serbian Studies Research Vol. 5, No. 1 (2014): 269-290.

269 UDC 94(540)”1857” UDC 325(410)”19” Оригинални научни рад

Dr Abdul Azim Akhtar1 Glocal University (Saharanpur) School of Media and Cultural Studies India

THE REVOLT OF 1857 IN BRITISH INDIA: CASE OF SOME LOYAL ROYALS Abstract: The Revolt of 1857 was the first major challenge to the East India Company and literally put comma to the colonial ambitions of its masters in England. During the Revolt, which took place in many parts of Central, Northern, and Eastern part of India, different sections of society joined the rebel sepoys of the East India Company in what has been described by some scholars as First War of Indian Independence2. The rebels proclaimed a reluctant Mughal Emperor Bahadur Shah Zafar as their ‘leader’, although the sepoys were hard to be controlled and disciplined. The rebels got support from different quarters, but there existed a large section of princes, landlords and other ruling elite who were against the uprising. These aristocrats drew their power and pomp from the Company rule and depended on them to further their interests and hegemony. They resisted the rebels and at many places were the main bulwark against the rising tide of anti-British feelings. This paper attempts to study their role by taking into account some selective cases from India. Keywords: Indian Rebellion of 1857, sepoys, British East India Company, imperialism and colonialism, Company rule in India (Company Raj, 1757-1858), British Crown rule in India (British Raj, 1858-1947), maharajas, rajas

When a hesitant Mughal Emperor Bahadur Shah Zafer accepted to lead the rebel sepoys in the Revolt of 1857, the fate of millions of people living in South Asia— including hundreds of Rajas and Nawabs—became uncertain. They were divided in opposite camps. The rebels were up against the mighty East India Company and its supporters, which included a strong network of spies and many loyal Rajas. These loyal Rajas, Nawabs, Begums and other ruling elite depended on the continuation of

1

[email protected]

2

V. D. Savarkar described the Revolt of 1857 as First War of Independence.

270 | Abdul Azim Akhtar

the East India Company’s rule for their rule and legitimacy. These loyalists derived their power and position from the colonial power. From the petty Rajas to the big Maharajas, they crawled when they were only asked to bend. In the race for proving their loyalty to the Company, they lined up and offered all kind of services, logistics, arms, armed men to help crush the rebellion. As we will see in this paper, at times they even competed among themselves in this race of loyalty and sycophancy. At many places of the rebellion, the Rajas were spying for the British. They also appeared as eyewitnesses before the ‘military-courts’, which publically hanged and executed thousands of rebels. In this backdrop, we look at the role of some royal families, landlords, Rajas, and Maharajas, who betrayed their own people to support the cause of the British Empire. When the rebel sepoys raised the banner of revolt against the Raj, after decades of discontentment against the colonial policies of the British, the Rajas were shocked. They set out to help the Raj in suppressing the revolt with an iron hand. The company officials, who might have fled to their native country, if the revolt had succeeded in overthrowing the company rule, acted fast in acknowledging the favour and support of these Rajas. Even the appeal of Bahadur Shah Zafar went in vain. Bahadur Shah Zafar in his address to Indian Rajas said on May 20, 1857: ‘All you Rajas are famed for your virtues, noble qualities and liberality, and are moreover the protectors of your own faith and of the faith others. It is incumbent therefore on such of you as have the power to kill those who may injure your religion...and thus protect your faith...’3 However, very few came out in support of the old emperors and most of them sided with the Company for secure and certain future and safety of their estate and social position. Now, we turn to these loyalists and examine their role and the rewards they were bestowed upon for their services.

Hyderabad This was an important state and was supposed to be gateway to Southern part of the British Indian Territories. Sir Salar Jang became minister in 1853 and remained in office till his death thirty years later...perhaps his greatest achievement was keeping Hyderabad loyal during the mutiny. During that crisis of British rule the great Muslim state acted as buffer between north and south, and in the South its active support did more than anything else to maintain tranquillity. Had Hyderabad joined the movement practically every Moslem in India would have followed Ni-

3

Sharma, H. D. 100 Best Letters 1847-1947, Harper Collins Publishers India, New Delhi, 2000, p.14.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 271

zam’s lead. A despairing telegram from the Bombay government, ‘If the Nizam goes all is lost,’’ reflects the feelings of the time.4 Hyderabad played a crucial role in cementing the British rule in India by siding with them during the troubled times, and ignoring the call of co-religionists and compatriots for support. ...there came and acknowledgement that the princely states as a body had proved remarkably steadfast during the crisis and that their support had helped to turn the tide. Citing particularly the contribution of Hyderbad and Gwalior, Governor General Lord Canning declared, ‘these patches of Native government served as breakwaters in the storm which would otherwise have swept over us in one great wave.’5 The attitude adopted by the Nizam during the great rebellion of 1857 proved very decisive. It prevented the embers of war engulfing the whole of South India. It not only succeeded in preserving an uneasy peace in the Deccan, but was also responsible for maintaining general tranquillity in the South. The policy adopted by Salar Jung and the Nizam was responsible for making Southern India secure to the British. The reconstituted Hyderabad Contingent by playing decisive role in the battle fields of Malwa and Central India brought the first war of Independence of 1857 to speedy conclusion.6 The rebels were however, successful in penetrating deep in the ranks and file of Hyderbad state. They won over supporters—although small in number—in this important state. As writes Mishra, ‘the Hyderabad movement was purely political-targeting Salar Jang and picking up a concrete issue ( of Buldhana prisoners) Hyderabad revolutionaries, began spreading propaganda. By 10th July, even Salar Jang with all his resources and a spy system was failing to procure information. The mass movement penetrated deep even within the Kuwaiti Arabs, Salar Jang’s allies.7 The ruling family of Hyderabad crushed the rebellion despite the valour of the rebels. Now, we turn to Western Indian state of Punjab, which not only remained loyal, but its populace played important role in defeating the rebels elsewhere in British India.

4

Barton, Sir William. The Princes of India and Nepal, Pointer Publisher, Jaipur, 1997.

5

Copland, Ian The Princes of India in the endgame of Empire, 1917-47, Cambridge University Press, Cambridge, 1997, p. 16. 6

Regani, Sarojini. Nizam-British Relations, 1724-1857, Concept Publishing Company, 1988, Hyderbad, p. 301. 7

Mishra, Amaresh. War of Civilizations; India and 1857, the Road to Delhi, Vol.1, Rupa & Co., 2008, p. 248.

272 | Abdul Azim Akhtar

Punjab (Patiala / Kapurthala) Punjab also supplied soldiers to the different units of Company and soldiers recruited from this part of the land were known for bravery and loyalty. As William Howard Russel, a well-known war correspondent, who came to India to cover the ‘Mutiny’ for the Times, London, wrote in one of his dispatches: “Our siege of Delhi would have been quite impossible, if the rajahs of Patiala and Jind had not been our friends, and if the Sikhs had not recruited (in) our battalions, and remained quiet in Punjab...”8 Talking of the role of different Rajas from the state of Punjab, he wrote: ‘Raja Narinder Singh of Patiala played the most crucial role in the British victory. Raja Sarup Singh of Jind State too sided with the British, whose loyalty, according to Russell was conspicuous during the mutiny. Bharpur Singh, the Raja of Nabha, Raja Randhir Singh of Kapurthala and Raja Wazir Singh of Faridkot State also acted with exemplary loyalty during the revolt of 1857.9 At the time of mutiny, there were about 60,000 soldiers in the army, mostly Sikhs. The Punjabi population, comprising of all sorts of martial races (Sikhs, Pathans, Muslims and the hill Rajputs) was naturally volatile and posed a great threat to the British rule in Punjab. In fact Punjab was a challenge and the Governor General, Lord Dalhousie, was keen that there should be peace in the Punjab. Punjab between the Sutlej and the Ravi (Lahore, Amritsar, Ferozepur, Jullundhur, Phillaur, Multan and Kangra) was the weakest link in the chain as it consisted of hereditary soldiers – Sikhs and Mohammedans with their own vested interests.10 Popular perception based upon the accounts by historians, including Sikhs, is that the Sikhs supported the British. Sikh rulers of Patiala (Maharaja Narender Singh), Jind (Sarup Singh), Nabha (Bharpur Singh) and Kapurthala (Raja Randhir Singh) had been substantially “supplying war materials as well as sepoys to the British Army” for which they were suitably rewarded. William Howard Russell of London Times wrote in a dispatch: “Our siege of Delhi Would have been impossible, if the Rajas of Patiala and Jhind (Jind) had not been our friends”.11 The extinction of erstwhile state of Maharaj Ranjit Singh before the Revolt of 1857, brought lesser known rajas in the forefront of Punjab region. When the revolt

8

Quoted in Ahluwalia,M S. http://sikhinstitute.org/jan_2010/6-msahluwalia.html 20. 09.2014.

9

Ibid.

10

Ahluwalia, M S. op. cit.

11

Islam, Shamsul. Rebel Sikhs in 1857, Vani Prakashan, Delhi, p. 58.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 273

broke in Delhi, the princely state of Patiala played active role in the recapturing of Delhi and enforcing British rule. Maharaja Narendar Singh of Patiala was in demand during the troubled times from both sides, and he played his cards deftly. At times, he was double crossing and even reported his correspondence with the Mughal Emperor to the British. The Mughal Emperor from Delhi wrote to Narendar Singh inviting him to cover to his side. He would be suitable rewarded...The Sikh prince declined to support the Mughal Emperor. He was in touch with British officials and offered full support to the East India Company. During the great Mutiny of 1857-8, no Prince in India showed greater loyalty or rendered more conspicuous service to the British Government than the Maharaja of Patiala. He was acknowledged head of the Sikhs, and any wavering on his part would have been attended with most disastrous results, while his ability, character and high position would have made him a most formidable leader against the Government. But Maharaja Narindra Singh unhesitatingly placed his whole power, resources and influence at the absolute disposal of the Paramount power during the darkest and most doubtful days of the rebellion. From the commencement of the Mutiny to the end of the year 1857 Patiala supported the British with eight guns, 2,156 cavalry, 2,846 infantry and 156 officers; while in 1858 the drafts included two guns, 2930 infantry and 907 guns.12 The wisdom of British policy was borne out during the crisis of 1857, when the petty Sikh rajas mobilised the entire resources of their country to help the smooth flow of military traffic from Punjab to Delhi. The roads were kept safe, carriage and provisions were taken care of. A small contingent of 500 horse and foot, under the command of Sardar Pratab Singh, was even sent by the Maharaja of Patiala to assist in the assault of Delhi.13 The espousal of the British cause by the Maharaja of Patiala served to undermine at least in the Punjab the rumours about greased cartridges about the mixing of the powder of cow bones with flour and such other ‘subtle designs to destroy their caste’. The Maharaja was an orthodox Hindoo, whose position and career alike commanded respect, wrote Lepen Griffin, and his support at such a crisis was worth a brigade of English troops to us, and served more to tranquilise the people than a hundred official disclaimers would have done.’14

12 Wright, Arnold. Indian States: A Biographical, Historical and Administrative Survey, Asian Education Services, 1922, p. 234 13

Bates, Crisping Ed., Mutiny at the Margins: New Perspectives on the Indian Uprising of 1857, Vol. 1: Anticipants and Experiences in the Locality, Chanda Chatterjee Essay, Contextualiising Truth, Sage Publications India, 2013, p.136. 14

Ibid., p. 137.

274 | Abdul Azim Akhtar

Maharaja Narendar Singh gave open support to the British in 1857. For this he has earned post facto Indian disapproval. He was in good company. Most Indian princes including the Nizam and Gwalior opted to help the British. In far away London, Karl Marx was following Indian events. With lacerating thoroughness he noted --’Rajah of Patiala--for shame! sent large number of soldiers in aid of English.’15 The London Times sent William Howard Russel to cover the revolt. In his diary he acknowledges the debt the British owed to Patiala during 1857-58. He gave a hilarious account of his visit to Patiala in October 1958: ‘The breakfast table was ready, laid with snow-white cloth and napkins, silver plate and an odd assortment of delft and china-ware of many different patterns...breakfast was announced. Champagne, Worcester sauce, pale ale claret, hock, bottled port, pickled salmon, pate de foi gras, ad sausages. Next arrived cakes, tea, biscuits, coffee, wine, fish, fired and boiled, curries of many kinds, roast fowl.16 The splendid services of the Maharaja was greatly acknowledged by the British Government, who made a grant to him of the rich parganas of Narnaul, forming part of the forfeited state of the Nawab of Jhajjar, on condition of political and military support in times of general danger and disturbances and he was also permitted to acquire the parganas (estates) of Kanaud and taluqa of Khamanon in perpetual sovereignty in liquidation of certian loan transaction with the British Government during 1848, and also during the Mutiny. He was also given all the rights of the paramount power over the Bahadur Sirdars ( Sardars). His titles were, at the same time, increased by the addition of ‘Farzand-i-Khas, Dault-i-Englishia, Mansur-i-Zaman, Amir-ul-Umra Sir.’17 After the British had put down the uprising, the Maharaja was not forgotten. Large territories in Manjha were given to him. Their revenue was Rs. 2 Lakhs annually. Zeenat Begum’s palace in Delhi was a welcome present. On November 1, 1861, he was made a memeber of the Order of the Star of India and appointed to Governor General’s Council.18 To the Maharaja of Patiala, the Governor General said: ‘It is very agreeable to me to have this opportunity of thanking you, personally and in public for the valuable services which you have rendered to the state. I esteem them not more for the effective aid which they gave to the forces of the Government than for the promptness

15

Singh,K Natwar. The Maginificent Maharaja, Rupa Publications, New Delhi, 1998

16

Ibid.,

17

Wright, Arnold. Op. Cit., p. 234.

18

Singh, K Natwar, op.cit.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 275

with which they were offered, and for the the example of hearty and unhesitating loyalty which you thereby set before the Queen’s subjects in upper India from the very beginning of the strife.’19 Another important loyal state from Punjab was Kapurthala, which was bestowed with honours and ceremonial titles. Raja Randhir Singh may (in a sense) be regarded as the founder of the present Kapurthala State. He succeeded in enhancing its importance and prestige by his splendid services and achievements during the Sepoy Mutiny in 1857. He placed all his resources at the disposal of Government, marched into Jullundur at the head of his troops, consisting of 1,200 infantry, 200 cavalry and 5 guns, guarded the civil station, the Treasury, and the Jail and pursued the rebels... these signal services evoked a warm acknowledgment from the Government of India. A year’s military cash contribution was altogether remitted. Khillats of RS.15000 and Rs.5000 were conferred on him and his brother Kanwar Bikram Singh respectively. A salute of 11 guns was assigned to the Raja, who also received the honoured title of ‘Farzand-i-Dilband Rasikh-ul-Itiqad, Daulat-e-Englishia, Raja-e-Rajgan.’20 He also proceeded to neighbouring Awadh state (centre of rebellion) and participated in six engagements with rebels. For these conscious services in Awadh, Raja Randhir Singh was lavishly rewarded. The rich estates of Baundi and Bhitauli which yielded to Government a yearly revenue of Rs. 100,000 were granted to the Raja on Istimari tenure.21 Raja Sarup Singh of Jind marched with all his troops towards Thanesar and from there to Karnal.This all thereby gave the clear and strongest proof of his faithfulness and courage. He too sent his troops to Hansi, Jhajjar, Rohtak and Gohana to assist the British in crushing the rebels at all these places. To the Raja of Jheend: ‘your cordial adherence to the British government during the time when this part of India was harassed by rebellion, the aid of which by all means in your power you rendered to the forces of the government and the share which your troops had in the operations against the mutineers occupants of Delhi...it is pleasure to me to congratulate you upon the increase of your territory and dignity...22 Raja Bharpur Singh of Nabha, a young prince of 18 years acted with the utmost loyalty and intelligence for the British. When the Jullundur rebels slipped towards 19

Parliamentary Papers, 1860, III, No. 172 A, Foreign Deptt, 20 June 1860; On the 18th January his Excellency the Viceroy held a durbar at Umbala (Ambala).

20

Wright, Arnold. Op. Cit., p.429

21

Ibid.

22

Parliamentary Papers, 1860, III, No. 172 A, Foreign Deptt, 20 June 1860; On the 18th Janu ary his Excellency the Viceroy held a durbar at Umbala (Ambala).

276 | Abdul Azim Akhtar

Phillaur, the Deputy Commissioner of Ludhiana took a detachment of the Nabha forces, consisting of 50 horsemen, 100 infantry and 2 guns, to chase the rebels. The Nabha soldiers fought gallantly against the rebels on the bank of the Sutlej. To the Raja of Nabha: ‘The assistance which you gave to the Queen’s army in the transport of its heavy artillery from Sutlej to Delhi, was signal and valuable service...the power and dignity of your loyal family should endure and flourish...to confer on Mean Ugger Singh the title of Rajah and the state of Hindoor...this is done as an acknowledgment of his own loyal adherence and service to the Government in 1857.’23 Hence, Punjab played a crucial role in the suppression of the revolt in Delhi and Awadh region. Now, we turn to Central India, where many stories of valour and bravery are famous. Mention can be made particularly of Rani Jhansi, who fought ‘like a man’ in the words of poet subadhra Kumari Chauhan. Her stories of bravery have been talk of the nation for generations, and poetry eulogising her role are even now recited by school children. Here, we look at the role of loyalists, who defended the British against the storm. And the first important state was Bhopal, which was ruled by Muslim women.

Central India (Bhopal) The growing rebellion was the supreme test for the calm, mature and far-sighted governance of Sikander Begum. At the first signs of trouble, Sikander banned the circulation of seditious pamphlets, introduced strict security in the state and threw a sop to the army by improving their accommodation, food allowance and pay. She even wrote personal letters to selected soldiers asking them not to heed seditious rumours against the British. She then tightened up her intelligence network and ordered patrols and guards at markets in order to control the sale of arms. She sent emissaries to the strongholds of the rebel leaders and managed to win over the Gond soldiers who had joined their ranks by offering them monetary benefits.24 During the Mutiny a piquant exchange took place between the famous Jhansi-Ki-Rani ( Queen of Jhansi), a legendary women leader who had taken up arms against the British, and Sikander Begum who was leading her forces in favour of the East India Company. The Jhansi-ki-Rani sent a message to Sikander during the Mutiny which threatened, ‘As soon as I have my hands free, I shall deal with you at the point 23

Parliamentary Papers, 1860, III, No. 172 A, Foreign Deptt, 20 June 1860; On the 18th January his Excellency the Viceroy held a durbar at Umbala(Ambala).

24

Khan, Shaharyar M The Begums of Bhopal: A History of the Princely State of Bhopal, I.B.Tauris, 2000, p. 98.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 277

of a sword.’ Sikander replied defiantly to the message, ‘I have firearms in readiness for you. Come when you will.’ The Jhansi-ki-Rani died fighting, dressed as a man, Sikandar on the other hand, had backed the winning horse!25 Begum not only kept the rebels at bay, but also provided security and safety to British and other Europeans. Her state became a centre of refuge for Europeans living around Bhopal. Sikander Begum also provided safe passage for important British civilians including Colonel Durand, the British Resident in Indore, to the safety of Hoshangabad Fort which was protected by a loyal Pathan contingent. The following account by a British Lady who sought refuge in Bhopal from rebellious forces of Indore, describes the role of Bhopal Queen: ‘The troops at Indore cantonment were the first to revolt in Central India. They murdered several Europeans, and this obliged Colonel Durand, Agent to Governor General Mr. Shakespeare, Mr. Stockley, and Colonel Trevor to go to Sehore via Ashta along with their wives and children. But the Bhopal contingent at Sehore contained a large number of purbiahs or natives of eastern Hindustan; and as these men had been induced to join the rebellion all the officers above-mentioned took refuge in Bhopal. Nawab Sikander Begum treated them with great kindness, and sent them (with exception of Colonel Trevor who remained with Sehor troops) in safety to Hoshangabad. The state provided them with provisions and clothing, as well as twelve elephants for the journey. These acts of kindness greatly pleased them. They questioned the Muhammadan messenger who told them that her Highness the Begum had herself undertaken the responsibility of preserving order at Sehore...Nawab Sikander Begum, besides doing her utmost to preserve order within the boundaries of her territories, sent provisions to a number of Europeans who had taken refuge at Kalpi, and dispatched her soldiers to Sagar, Chanderi, Jhansi and other parts of Bundelkhand, to help in the restoration of order. On November 29th, 1858 the Agent to Governor General expressed, through the Political Agent, his great appreciation of the valuable work they had done. It was acknowledged in all dispatches and Government reports that, during the Mutiny, no rulers had remained a firmer friend to the English than Nawab Sikander Begum, and that the state had done signal service to British rule.’26

Sikandar’s support to the British crown placed her on the highest pedestal of reverence and admiration by the British government. Accolades, tributes, decorations 25 26

Ibid., p. 99.

India Office Libray Records, quoted in Khan, Shaharyar M The Begums of Bhopal: A History of the Princely State of Bhopal, I.B.Tauris, 2000, pp. 100-101.

278 | Abdul Azim Akhtar

and messages, even from Queen Victoria, were showered on the Begum who now became a leading jewel in the British Crown.27 On 7 January 1861 a durbar was arranged by Viceroy Canning at Jabalpur in which Sikandar Begum was specially invited. The Begum was presented with a sanad conferring on her the Pargana of Berasia, which was under the Dhar state, as a reward for her loyal services rendered during the uprising. In November of the same year Nawab Sikandar Begum was invested with the G.C.S.I at Allahabad. In this particular Durbar the Begum was invested with the Most Exalted Order of the Star of India. In the medals and titles were also conferred upon Maharaja Syaji Rao Sindhia, the Nawab Sahib of Rampur and the Maharaja of Patiala.28 Sikander Begum received the special thanks of the British Queen for her services during the Mutiny, particularly in protecting British refugees.29 Apart from Bhopal, there were other states in Central India, which remained loyal to the British Empire. Raghuvendra Singh ( 1831-1874)the then ruler of Nagod remained loyal to the British and tried to help his best. But he could not face the rebels on account of lack of funds, ammunitions and soldiers. Later he was rewarded for his loyalty to the British.30 The British exercised strong hold over Maharaja Raghuraj Singh, who was the ruler of Rewa, during the period of revolt, that is why the wave of rebellion could not spread all over the state...31 The Governor General held a Darbar at Cawnpur on the 3rd distant (November, 1859) for the reception of Maharaja of Rewah...on arrival and departure, the Maharaja of Rewa received a salute of 17 guns32 The following reward was given for loyal services during the rebellion: To the Maharaja of Rewa a Khillat of 10,000 Rupees, and the district of Sohaspur to him.33 Now, we turn to the important region of erstwhile region of Awadh and areas surrounding it. While Awadh was a centre of rebellion, where the wife of deposed Nawab was leading the rebels, the scene was different in places like Rampur, and Benaras. The Raja of Benaras, in fact turned out to be one of the most loyal princes of the British empire. Af-

27

Shaharyar M Khan, op.cit., p.102.

28

Nawab Sultan Jahan quoted in, Srivastava, Gouri The Role of Begums of Bhopal in Girl’s Education, NCERT, New Delhi, 2006, pp. 18-19. 29

Barton, Sir William The Princes of India and Nepal, Pointer Publisher, Jaipur, 1997.

30

Siddique, A U. Indian Freedom Movement in Princely States of Vindhya Pradesh, Northern Book Centre, New Delhi, 2004, p. 49.

31

Ibid, p. 52.

32

Parliamentary Papers, 1860, III, Foreign Department, No. 257, Camp Kanpur, 4 Nov 1859.

33

Ibid.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 279

ter the suppression of revolt, it was the Raja of Benaras, who along with Muslim reformer Sir Syed Ahmed Khan founded ‘Patriotic Association of India’.

Awadh/ Rampur / Benaras Rampur, a descendent of erstwhile Rohilla Afghans which survived as an important regional force came to the service of the British near Awadh region. While British Resident Henry Lawrence was addressing the soldiers at Lucknow on the virtues of non-partisan, non-sectarian and secular nature of the British rule to win over support in Awadh, the Rampur Nawab was arranging all resources to fight the rebels. The rulers of Rampur were loyalists and provided all kinds of support to restore order and calm in the region. Alexander (local British agent) recommended to Lord Canning (Governor General): ‘I recommend the grant of the honoury title of Bahadur to be conferred on Hakeem Sadat Ali, with a Khillat of 5000 and a Zamindaree of Rs. 10000 per annum. This was accepted by the Governor General, and he sent a note appreciating the services of the Rampur Nawab. Lord Canning commending the role of Rampur Nawab said: ‘It is well known to me that, notwithstanding intrigues among your relations, mutiny among your troops, and the threats and abuse of fanatical men, your highness never severed from the beginning to the end of the rebellion from your allegiance to the Government; that you spared neither personal exertions nor material resources to support it; and that it is due you that any portion of the revenues of Moradabad was realised to the British Government, and that tranquillity was restored in that district.34 Canning added, ‘The Government is also under great obligations to your Highness for the protection of Christian life...and for the example of unrest raining and untiring loyalty which you have set before all around you. I had pleasure in acknowledging these eminent services at a public durbar held at Futtehgarh...at this durbar a Khillat of the value of Rs. 20000 was conferred upon you; and I informed you at the same time that in, consideration of of your steadfast loyalty, and the valuable aid you afforded to the Government, the pergunnah of Kasheepur in Moradabad was granted to you and your heirs, as part of your territory; that your salute was increased from 11 to 13 guns; and that an addition would be made to your honorary designation and form of address; Khillat and Jagirdari has also been conferred on some of your relations and servants...’35 The Governor General was also happy with 34

Parliamentary Papers, 1860, III, No. 350 0f 1858, Rampur.

35

Ibid.

280 | Abdul Azim Akhtar

the show of unity in the Rampur ruling family, which otherwise were engaged in strife. Canning in his letter said, ‘I request you to convey my thanks to your brother Kazim Ali Khan, for having rendered assistance to you in administration of Rampoor, and for his acting opposition to the enemies of the British Government.’ As mentioned above, Benaras was an important loyalist state, and it was important given the importance of the city for large number of people. ‘The Governor General held a Darbar at Cawnpur on the 3rd distant for the reception of Maharaja of Benaras. He received a salute of 13 guns. He was given a Khillat of the value of 10,000 rupees and honour of a hereditary salute of 13 guns.36 The Maharaja of Chirakee received a Khillat of the value of 10,000 Rupees, the pergunnah (state) of Futtehpur and hereditary salute of 11 guns. The Raja of Benaras was on moon when Queen Victoria became the Empress of India or Qaiser-i-Hind in 1858 and took no time in assuring her of full support and loyalty. Ishree Prasad Singh ( Raja of Benaras) wrote to Empress of India: ‘With your graceful .., I most respectfully seize this opportunity of laying at your august feet my humble but sincere congratulations on the auspicious occasion of you assuming the Government of British territories in India...I beg most respectfully to assure your Majesty of my earnest conviction of the good and wise policy of your Majesty’s government has shown in maintaining the ancient rights of the people in the land of their forefathers, in observing strict neutrality in religious matters, in promoting peace and social enhancement among people, and in acknowledging the engagements entered into by the Honourable... I most humbly crave your Majesty’s gracious acceptance of the small nuzzur laid at your feet as a token of respect and homage, by your Majesty’s most loyal and most faithful subject and servant.’37 Not far from Benaras, was the state of Shahabad (Ara), where 80-years-old Kunwar Singh was raising the banner of revolt against the British rule. He found support from civilians as well as a section of Indians serving in the Company army. Against the likes of Kunwar Singh were a number of rajas, and landlords, who played important role in suppressing the revolt in the Eastern India. Here, we look at the role of these loyal ruling elite in 19th century Bengal.

Eastern India In this part of India, there were many supporters of the British Raj. Maharaja of Chotanagpur was one of many die-hard loyalists of the Raj. E T Dalton wrote this to 36

Parliamentary Papers, 1860, III, Foreign Department, No. 257, Camp Kanpur, 4 Nov 1859.

37

Parliamentary Papers, 1860, III, No. 5373.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 281

secretary of Bengal in Letter No. 20, on 12 Sept, 1857 after the mutineers in Ranchi, burnt the bungalows of their officers: ‘ I have however; received assurances from all the Zamindars and ghatwals they will to the most of their power oppose the mutineers. I received confidential message from the Maharaja of Chotanagpur informing me that his jagirdars and followers were all prepared in cooperate with the government troops and expressing his anxiety for the speedy reoccupation of Chotanagpur..The influential men with one or two exceptions are in our favour..38In another letter of Dalton, these Rajas came for praise: The Maharaja Jagurrnath SahiDeo of Chota Nagpur appears to me to deserve the commendations of Government for the steady loyalty he has evinced to the State. The loyalty of his three nephews, Lala OopendraNath Sahi, MahendraNath Sahi and MukhundNath Sahi, in resisting all invitations from the mutineers is very creditable to them. ThakoorIndraNath Sahi, a cousin of the Maharaja deserves praise for his successful exertions to maintain order in his Zamindari during the disturbances.39When Dalton made successful return to Ranchi in September 1857, these Rajas were at his beck and call. Dalton confirmed this after taking charge in Ranchi: ‘I have the honour to report my return to the Headquarters of this division and the arrival here yesterday and today of the force under Major English. The Maharaja of Chota Nagpur and his subordinates had made excellent arrangements for supplies in the villages of his estate through which we marched and at this station, the bazar here having been plundered by the mutineers and deserted by the shopkeepers.’40 About the Ramgarh Raja, Dalton explained to his superiors in Bengal: ‘Madhub Singh, has on his side only the Bhojporeans and men of western India, Behar etc.., Most of these men have lands on the estate of the Ramgarh Raja on which their families reside and I have called on the Rajah to furnish with lists of all who are so situated and directed him to take measures to prevent (them from joining rebel ranks).41The Raja of Seraikellah, who was at loggerheads with Raja Arjun Singh of Porahat also helped the English. Lieutenant Birch deserves great credit for having boldly assumed charge of his division without any assistance except what he could obtain from the Seraikellah Rajah...42 38

Bihar State Archives, 5 August 1857-November 2 1857, 566/1961, Letters from E T Dalton to Govt. of Bengal. 39

National Archives of India, Home, Pol, Nov. 2, 1857, 75.

40

National Archives of India, Home, Judicial, Sept. 23 1857, 28.

41

Bihar State Archives, 5 August 1857-November 2 1857, 566/1961, Letters from E T Dalton to Govt. of Bengal, No. 5. 42

National Archives of India, Home, Judicial, Sept. 30 1857, 41.

282 | Abdul Azim Akhtar

The case of Bisnath Sahai of Barkagarh was ironical. He faced the gallows in the end. But, he faced challenge to his leadership from fellow rebels in Ranchi. In the beginning, he was also not sure about the revolt. Dalton wrote on August 6, 1857: ‘The rebels approached ThakoorBisnathSahai of Barkagarh to be their leader but he refused’.43 Within a fortnight, he changed his mind and joined the rebel ranks. Dalton wrote on Aug 19, 1857: Bisnath Sahai of Barkagarh accepted the offer of the rebels and sits today daily in one of the Cantonment Bungalows to administer justice.44 These rajas were not only disloyal to their land. Many of them were jealous of each other, and as it happens in corporate houses today, or other government offices, where backbiting and sycophancy are accepted norms for promotion and favours, these rajas were always looking for opportunity to please and polish their English masters by adding all the known adjectives and titles and appearing more humble than the servants of the Company. Ramgarh Raja exactly this in his submission to the English officials, and Dalton wrote to his Bengal seniors on August 21, 1857: ‘Ramgarh Raja reports that Bisnath Sahib of Burkagarh had come out with 150 followers and had cut several breaches in the road leading over the Ramgarh Ghat with the obvious intention of making it difficult for the troops advancing against the Dorandah.’45Another example is provided by this another letter of a raja to the Company officials. Maharaja SambhooNath Singh wrote to the Chotanagpur Commissioner on August 22 1857: ‘I have to state that having heard that the Numuck haram sepoys of Dorundah intended coming down the hills, I issued Parwanah to my several Ilaqadars to guard the ghaats against them...military succour may be sent immediately otherwise, I think, the force of the mutineers is too great for me to cope with..46 It is well known that the Zamindars were not only interested in their own future, and promotion but also provided intelligence and even advised. Here is one example. Maharaja ShambhooNath Singh Bahadoor, Zamindar of Ramghur, in his arzee to Commissioner of Chota Nagpur addressed on 22 Aug. 1857: Whatever I have heard up to this moment, I report to you and will continue to inform you of everything of importance. I recommended you the other gentlemen to remain at Burhee, but the sepoys should be sent to Hazareebagh. Their presence there, will 43

Bihar State Archives, 5 August 1857-November 2 1857, 566/1961, Letters from E T Dalton to Govt. of Bengal, No. 2. 44

Ibid., No. 5.

45

Ibid., No. 7.

46

Ibid., No. 9.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 283

preserve the peace of the country and inspire the persons with confidence in the power of the Government.47 I submit copy of letter bringing to notice the landholders and others of Lohardagga who conducted loyally and faithfully...the conduct of ParganaitJagat Pal Singh of Pithuria whose conspicous loyalty in closing and holding his Ghaut against the two companies of the mutinous sepoys of 8th Native infantry has already been favourably viewed. Paraganait was in steady communication with me during the whole period of my absence from Ranchee and it was from him that I obtained my best information as to the movements and intentions of the Mutineers. He was the first to welcome us back and has been in attendance ever since and greatly assisted us in procuring supplies..I respectfully propose as a suitable recognition of his services that the title of RaiBahadur be conferred on him and that a pension of Rs. 313 per annum which for faithful and gallant services was bestowed on the Parganait’s father Jaimangal Singh and lapsed on his death in August 1853 be now assigned for life to the equally loyal and energetic son. I believe with the title a khillat is generally given. I have heard that the Parganait is very anxious to be presented with a handsome and serviceable double barrelled rifle.48 There are few others of less note who opposed the Mutineers at the Tikoo and ChandwaGhauts to whom I should like to give English double barrelled guns if the Government see no objection: Barak Hair Sing, Emumbux Khan, Baraik Jaboo Sing, ThakoorBhim Sing, Chammun Sing, BechumMissir.49There were also small zamindars and jagirdars who were rewarded for their loyalty and services. The Secretary Government of India wrote to Secretary Government of Bengal: The President in council sanctions the rewards ....to the loyal Zamindars and jagirdars in the Palamow District viz50:Thakoorais Raghoobeer Deyal Singh: title of RaiBahadur, Khillat, double barrelled rifle; Thakoorai Kasson Dyal Singh: title of RaiBahadur, Khillat, double barrelled rifle; RaghoobeerDeyal Sing was also given confiscated Jagheer of 12 villages bearing a quit rent of rupees 43-11-9 a year. To Shiv Charn Roy, a Khillat and an addition to his present Jagheer so as to add rupees 100 or rupees 150 to his annual income. To Koer Bhikari Sing a Khillat, and a small confiscated jagheer of five villages, paying an annual rent of Rs.3o a year.

47

National Archives of India, Home, Pol, Aug. 21 1857, 8 camp Barhee.

48

National Archives of India, Home, Pol., Nov. 2, 1857, 75.

49

Ibid.

50

National Archives of India, Home, 27 July 1858, No. 1732.

284 | Abdul Azim Akhtar

Another Zamindar, who was the beneficiary was Neelmony Singh Deo. The Chotanagpur Commissioner wrote from Hazareebagh: ‘When I heard of Purulia Mutiny to call upon Neelmony Singh Deo, Zamindar, to render active assistance, I sent him a perwanah of which I have now the honour to submit a copy. I had received your letter intimating that the supreme Government had consented to confer on him the title of Maharajah and not supposing for a moment that there would be any demur on his part in accepting what had been so pressingly solicited or delay in investing him...’51Most of the zamindars were happy to receive such rewards and titles from the colonial master. Neelmony Singh Deo, Zamindar, ChuklahPuchete, in his petition to Chotanagpur Commissioner wrote on on 13 Bhado, 1264 BS: ‘...I have been informed by a Perwanah of the 13 August 1857 from the Commissioner of Burduwan that the Government has been pleased to confirm the titles of ‘Maharajadheeraj’ on me. Now I beg to express my happiness in your Perwannah.’ The loyalty of the landlords also came in handy in garnering information and spying on the rebels. Dalton wrote from Chutupaloo: ‘I have just received an Urzee from the Zamindar of Choorea, Hurry Sing Baraik, reporting that he was actually engaged with the Mutineers at the TikooGhaut. He states he had felled numerous trees in the road and thrown up a breast work from behind which he can fire at them and his messengers tell me thta on the 19th the firing commenced.’52Palamau, where the rebellion lasted longer than other parts of Jharkhand, also offered support to the English. A R Young, Secy. Bengal Govt. confirmed this to Secretary Board of Revenue and wrote: ‘I am directed to forward rewards to certain jagheerdars in Palamow for services rendered by them to the State during the late disturbances.’53 However, the most interesting case is that of Raja Arjun Singh of Porahat. He is hailed as a great leader of 1857 revolt in the region. But facts, archival sources, imperial records, his own repeated letters to the English officials for favours and restoration of his estate, and even his conduct of dilly-dallying and blurred vision, prove otherwise. The Raja of Porahat was reluctant to take sides during the 1857 revolt. He was not sure about his fate and wanted to be in the good books of the Company, just in case the rebels lost and the revolt failed. He was ready to escape unhurt and unscathed from the blood stains of the revolt. For English his loyalty was uncertain, yet not impossible. Dalton reported: ‘I have this morning received an urzee from the Porahat Raja dated 26th instant. He states that the Chyebassa sepoys after plundering the Treasury attempted to get away first by Seraikellah and Kurswa but being opposed 51

National Archives of India, Home, Judicial, Sept. 16 1857, 22.

52

National Archives of India, Home, Judicial, Sept. 21 1857, 27.

53

National Archives of India, Home, Judicial, 13 Aug. 1858, No. 2859.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 285

at the Ghaut they tried the Porahat route. On this the Raja met them took from them their arms, ammunition and Rs. 1,855-4-8 in cash intending when the gentlemen returned to their posts to give them up. He was however alarmed by the Seraikellah forces advancing against him and feared to go to Chyebassa and now he learns that an order to seize him has been issued which makes him more fearful.’54The Porahat Raja was expected to turn up and surrender before Birch with his supporters. When he did not turn up Dalton wrote this: ‘The Porahat Raja had not up to that date fulfilled his promise of sending in the mutinous sepoys and treasures.’55Arjun Singh fulfilled his promise and Dalton confirmed this on 12 October,1857: ‘I have the honour to report that Arjoon Singh of porahat has reached this station bringing in disarmed and as prisoners the whole of the detachment of Ramghur Light Infantry that mutinied at Chayebassa, consisting of one hundred men of all ranks. The prisoners were handed over to the custody of a detachment of the 27th Madras Native Infantry, and they are in irons and secure in jail and will be tried without delay. The arms and ammunition and the treasure taken by Arjoon Sing from the mutineers have also been brought in and delivered up..’56Within a week, these rebel sepoys were massacred by with utter disgust and brutality by Dalton’s men. The record room confirms: Court martial of 100 Chayebassa mutineers commenced on October 19.57 Till the end, he was looking for escape, and was sure of his rehabilitation when he along with rebels surrendered before the British authorities. Most of the rebels were put to sword without any trial or questioning, but the Raja was not welcomed with open arms, or, awarded any Khillat for this act. An upset Raja, swore to take vengeance and turned rebel, when his estate was not restored to him. He seems be ready with Plan ‘B’ but as it turned out, the result was same. His repeated pleas to the Empire owing loyalty and allegiance, were ignored and his estate was transferred to some other Zamindar. Hurt, and humiliated, Arjun Singh decided to side with the rebels and provided all the necessary support and became an active participant in the revolt of 1857. He facilitated the rebel sepoys in crossing the Sanjay river and employed them in his service. The Deputy Commissioner of Chaibasa Lieutenant Birch put in force all 54

National Archives of India, Home, Judicial, Oct 1, 1857, 42.

55

Bihar State Archives, 5 August 1857-November 2 1857, 566/1961, Letters from E T Dalton to Govt. of Bengal, No. 41. 56 57

Ibid., No. 51, Judicial.

Bihar State Archives, A Handbook of the Bihar and Orissa Provincial Records 1771-1859, Superintendent, Govt. Printing, Bihar and Orissa, Patna, 1933, Record Room of the Commissioner of Chotanagpur at Ranchi, p. 131.

286 | Abdul Azim Akhtar

strength to capture Arjun Singh, and announced a bounty of Rs. 1000 for his capture. Arjun Singh was already declared a rebel and an outlaw by Birch. Dalton was not happy with Birch and considered Arjun Singh a loyal raja, who was hurt because of the proximity of Saraikellah Raja to Birch. On October 1, 1857, Dalton wrote: ‘Declaring the Porahat Raja a rebel and his estate confiscated. It appears to me highly probable that in the neglect of the Porahat Raja promptly to attend Lieutenant Birch, he has been actuated mainly by his dread and jealousy of the Seraikellah Raja’s influence.’58 In another letter, Dalton wrote: I have reason to fear that this has resulted more from the bad advice given, and the evil rumours spread abroad by men who seek the ruin of Urjoon Singh than from any other evil disposition on his own part towards the British Government and I therefore trust that I may yet find occasion to recommend the Government to exercise clemency towards him.59 Now, it is audacious to consider a person as a hero, who was responsible for breach of trust, and who was disloyal to his fellow countrymen. It is surprising to note, that researchers and historians have not consulted many sources available in the National Archives and Bihar State Archives, where he does not appear as a hero, but a clever man, who for his own life, took the life of 100 of sepoys, who had reposed faith in his leadership; who had agreed to fight for the motherland under his leadership; who were not afraid to die. And Arjun failed to even live up to his name. The English forces attacked Porahat with full force, and his palace was razed to the ground. He was arrested with the help of Mewa Lal, Sheristedar of Chaibasa60. The record room reports: ‘Operations in Singhbhum resulted in capture or unconditional surrender of Porahat insurgents including Raja Arjun Singh and his brother Koar Baijnath Singh on Feb. 22 1859.61Singhbhum occupied; Arjun Singh expecting an amnesty, and he wanted restoration of his entire estate.62 He was arrested and was sent off to Benares in December 1859 on Rs. 400 per month pension, where he died in 1890. The conversation between Dalton and his supriors gives a very interesting account of the Raja: ‘It is ..I believe, quite true that Urjoon Singh would not have rebelled had he not been permanently treated as a rebel and further, that his loyalty might have been effectively secured had he been received with commenda58

Bihar State Archives, 5 August 1857-November 2 1857, 566/1961, Letters from E T Dalton to Govt. of Bengal, No. 42. 59

Ibid., No. 25.

60

Devi, Ritambhri. Indian Mutiny: 1857 in Bihar, Chetna Publications, Delhi, p. 149.

61

BSA, A Handbook of the Bihar and Orissa Provincial Records 1771-1859, Superintendent, Govt. Printing, Bihar and Orissa, Patna, 1933, Record Room of the Commissioner of Chotanagpur at Ranchi, p. 132. 62

National Archives of India, Home, Public December 17, 1858, 36-38.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 287

tion when he came up to Ranchi to deliver up the mutineers, and allowed to return with honour to his estate.’63 Even under confinement outside Jharkhand, he had not lost hope owing to his service and loyalty. He wrote to the Governor General of India on 16 July 1861: ‘Your petitioner has never been convicted of treason, nor even formally and legally convicted; but, on the other hand, he was hastily proclaimed a rebel, and still more precipitately was his estate confiscated…your petitioner himself voluntarily surrendered under the Amnesty, he submits that the confiscation of his estate and his perpetual exile at Benaras was not quite justifiable. Your petitioner most earnestly and respectfully begs that your Lordship in Council will be graciously pleased…and not only order your petitioner’s release from service, but also the restoration to him of his estate in its integrity.’ 64 The sulking Raja might have thought of getting his estate back in return for his loyalty. But, the English never allowed emotions to come in the way of business. Dalton puts to rest all speculation, when he wrote to Bengal officer on June 26, 1861: ‘Urjoon Singh’s rebellion must have cost the Government upward of two Lac rupees; and even if he were to receive a free pardon, we might very fairly still retain our hold on the assets of the estate.’65 Raja Arjun Singh was an interesting character, who wanted to enjoy the luxury of royalty and at times even dreamt of being ‘leader’ to the rebels. His desire to enjoy the best of the both sides proved suicidal and he was declared a ‘rebel’ and died in Benaras. During the Revolt of 1857, the British realised their mistake in making rules, which would antagonise Indians. The Company was deprived of its ruling powers and Queen Victoria in his Proclamation of 1858 promised something for everyone.

Conclusion From now, the princely states of India became a partner of Queen Victoria. Princely states such as Bhopal, Patiala, Rampur, Gwalior and Hyderbad which had remained pro-British during the uprisings of 1857 were of course rewarded with promotions and land grants. All princely states of importance were flattered with conscious ceremonial symbols, among them Gun Salutes. The number of guns fired—which typically ranged from 9 to 21—clearly reflected in princes’ status and his relative position within the imperial system; the queen herself was entitled to 63

National Archives of India, Home, Public A, August 9, 1861, 44.

64

National Archives of India, Home, Public A, 9 Aug 1861, 45.

65

Ibid, 44.

288 | Abdul Azim Akhtar

101.’66 He (Canning) ensured that in an undefined but substantial way, the fate of 600 royal houses in India became bound up with the reputation of the native princes as our own’.67 The earlier attempt to introduce reform and interfere with existing customs and traditions was discontinued. The viceroy informed the Maharajas and the jagirdars (landlords) that in consideration of their loyalty to the British government...in the event of failure of anyone of them of direct heirs, recognise the privilege of adoption, according to the ancient customs of their respecting families.68 In a proclamation to the Princes, Chiefs, and people of India, delivered in November 1858 Queen Victoria (1837-1901) pledged to ‘respect the rights, dignity, and honour of native princes as our own’. And guarantee that the policy of annexing princely states has come to an end.69 There came and acknowledgement that the princely states as a body had proved remarkably steadfast during the crisis and that their support had helped to turn the tide. Citing particularly the contribution of Hyderbad and Gwalior, Governor General Lord Canning declared, ‘these patches of Native government served as breakwaters in the storm which would otherwise have swept over us in one great wave.’70 The act of 1861 was passed which, for the first time placed Raja Narendra Singh of Patiala, Raja Dinkar Rao of Gwalior and Raja Dev Narain of Benaras in the (Viceroy’s ) Council.71 The Order of the Star of India was founded in 1861 in time to reward Indian Princes who had stood loyal during the uprisings of 1857-58..the star of India was complimented in 1877 by the less exclusive Order of the Indian Empire, which carried the motto ‘imperatricis auspicis’...’(Under the auspices of the Empress)’. In addition to orders, the Crown liberally elevated Rajas ( kings) to rank of Maharaja ( great King) eventually somewhat devaluing the significance of the lofty title.72 To commemorate Royal Titles Act of 1876, Lord Lytton (1831-91) staged the first of a series impressive darbars in Delhi in 1877, to which ninety leading princes

66

Jeffery, Amen. Made for Maharaja, A design Diary of Princely States, The Vendome Press, New York, 2006, p. 15. 67

Copland, Ian. The Princes of India in the endgame of Empire, 1917-47, Cambridge University Press, 1997, p. 17. 68

Parliamentary Papers, 1860, III, Foreign Department, No. 257, Camp Kanpur, 4 Nov 1859.

69

Jeffery, Amen. Op.cit., p. 15.

70

Copland, Ian. Op.cit., p. 16.

71

Muhammad, Shan. Education and Politics: From Sir Syed to Present Day: The Aligarh School, APH Publishing, 2002, p. 263.

72

Jeffery, Amen. op.cit., p. 16.

The Revolt of 1857 in British India: Case of Some Loyal Royals | 289

were invited.73 In late 19th century and early 20th century, Indian princes came to symbolise pomp, luxury, and royalty which was second only to the British Queen. They were much sought after by the European and American companies specialising in personalised manufacturing and ‘specially ordered’ culture. They were living in a fantasy world of their own and could not ignore the Darbar of 1877, even when a large part of British Indian territory was experiencing draught and famine. As Raj loyalist Maharaja Jasjit Singh of Kapurthala state said: ‘Ever Since I can remember, it was my greatest ambition to travel in western countries, and judge for myself the marvellous things that were told me concerning them.’74 This statement illustrates the views of majority of Indian Princely States, who were so much in awe of the west and occidental things.

Glossary: Sepoy=soldier / English version of Persian word sipahi; Raja=King; Maharaja=Great King; Nawab=A viceroy or governor; usually for men but also used by women; equivalent to Raja in some cases; Raj: used before 1858 for Company rule (Raj) and after 1858 to denote the rule by British Queen; Khillat: Robe of honour; Awadh=region in central north India ruled by Nawab of Lucknow till 1856; Begum=Madam, a common title for the wives of Muslim princes.

LITERATURE: Barton, William. The Princes of India and Nepal. Jaipur: Pointer Publisher,1997. Bates, Crisping (Ed.). Anticipants and Experiences in the Locality, Chanda Chatterjee Essay. Vol 1 of Contextualising Truth Mutiny at the Margins: New Perspectives on the Indian Uprising of 1857. New Delhi: Sage Publications India, 2013. Copland, Ian. The Princes of India in the endgame of Empire, 1917-47. Cambridge: Cambridge University Press, 1997. Mishra, Amaresh. War of Civilizations; India and 1857, the Road to Delhi, Vol.1. Delhi: Rupa& Co., 2008. Muhammad, Shan. Education and Politics: From Sir Syed to Present Day: The Aligarh School. New Delhi: APH Publishing, 2002.

73 74

Ibid., p. 16.

Maharaja Jesuit Singh of Kapurthala, My Travels in Europe and America, 1895 quoted on inside cover page, in: ibid.

290 | Abdul Azim Akhtar Khan, Shaharyar M. The Begums of Bhopal: A History of the Princely State of Bhopal. New York: The Vendom Press, 2006. Regani, Sarojini. Nizam-British Relations, 1724-1857. Hyderbad: Concept Publishing Company, 1988. Sharma, H. D. 100 Best Letters 1847-1947. Delhi: Harper Collins Publishers India, 2000. Singh, Natwar K. The Maginificent Maharaja. New Delhi: Rupa Publications, 1998. Wright, Arnold. Indian States: A Biographical, Historical and Administrative Survey. New Delhi: Asian Education Services, 1922

Абдул Азим Актар

ПОБУНА У БРИТАНСКОЈ ИНДИЈИ ИЗ 1857. ГОДИНЕ: ПРИМЕРИ ЛОЈАЛНОСТИ ИНДИЈСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ КОЛОНИЈАЛНОЈ БРИТАНСКОЈ УПРАВИ Апстракт: Индијска побуна из 1857. године представљала је први велики изазов за Британску источноиндијску компанију (под чијом политичком управом и економском контролом се Индија налазила) и дословно довела у питање остваривост колонијалних амбиција енглеских господара. Током побуне која се догодила у многим деловима централне, северне и источне Индије, различити слојеви друштва су се придружили устаничким сепојима (индијским војницима који су регрутовани у војску Источноиндијске компаније) у ономе што поједини научници називају Првим ратом за независност Индије. Побуњеници су за свог вођу прогласили могулског цара Бахадур Шах Зафара, иако је сепоје било тешко држати под контролом. Подршка је побуњеницима стизала са различитих страна, међутим знатан део индијских принчева, земљопоседника и других владајућих елита био је против устанка. Представници ових индијских аристрократих група црпели су своју моћ и привилегије управо из владавине Британске источноиндијске компаније, те су и њихови интереси и даље одржање повластица били условљени британском управом која им је то омогућавала. Они су из тог разлога пружали отпор устаницима и у многим местима чинили бедем против растућег таласа антибританских осећања, те су на тај начин, зарад подршке колонијалној власти, изневеравали интересе сопственог народа. Овај чланак настоји да проучи њихову улогу, на примеру одабраних случајева. Кључне речи: Индијска побуна из 1857. године, сепоји, Британска источноиндијска компанија, управа Компаније над Индијом (1757-1858), управа Британске круне над Индијом (1858-1957), империјализам и колонијализам, махараџе, раџе

Received 02.10.2014 / Accepted 08.12.2014.

291

УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ 1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворени документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research: [email protected] 2. Дужина рукописа: до 25 страница (48.000 карактера). 3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single. 4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1). 5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо) и презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. 6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и презимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и звање аутора се не наводе. 7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напомену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог. 8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, немачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, раширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима се

292 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправну употребу екавског и ијекавског наречја. 9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центрирано и написати великим словима. 10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резултате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља (наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка. Апстракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није написан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне речи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непосредно након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом нити у измењеном облику. 13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи систем цитирања, преовлађујући у науци о језику: ... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 5663)... / М. Ивић (2001: 56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати на следећи начин: „” / ‘’] 14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се налази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација – арапске цифре.]

Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 293

15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази треба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом опремања текста. 16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на крају рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за часописе који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин: [за књигу] Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001. [за чланак] Milutinović, Dejan. „Žanr – pojam, istorija, teorija”, Philologia Mediana (Niš), god. 1, br. 1 (2009): 11-37. [за прилог у зборнику] Radulović, Milan. „Filosofski izvori Pekićeve književnosti”. U: Poetika Borislava Pekića, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut za književnosti i umetnost, 2009. 57-72. Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a, b, c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б. Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић; ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1: опција Hanging, са менија Format)] Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета: [монографска публикација доступна on-line] Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http: //www. isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002. [прилог у серијској публикацији доступан on-line] Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, датум периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања.

294 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000. [прилог у енциклопедији доступан on-line] Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http: //www.britannica.com/ EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010. 17. Резиме: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на којем није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енглеском језику. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература. Превод кључних речи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] Уредништво Serbian Studies Research

295

GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word format by e-mail to: [email protected]. Papers are received on the understanding that they are not under consideration for publication elsewhere and have not already been published. There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target (excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation, the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding author. The title page should include the paper title and the names and affiliations of all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing the main arguments and conclusion of the article. The Chicago Manual of Style is to be followed. Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions within three months. The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are those of the authors and not necessarily of the editors of the journal. Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the membership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 811.163.41 821.163.41 SERBIAN Studies Research / главни уредник Борис Булатовић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно удружење за развој српских студија, 2011-. - 25 cm Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и енг. језику. ISSN 2217-5210 COBISS.SR-ID 262351623