Solunski Front

СОЛУНСКИ ФРОНТ Матурски рад из историје

МЕНТОР:

УЧЕНИК:

САДРЖАЈ РАДА: УВОД........................................................................................................................... 3 1. Разлози за настанак Солунског фронта........................................................... 4 2. Пад Србије и настанак Солунског фронта...................................................... 5 3. Снаге Антанте на Солунском фронту............................................................ 10 4. Пробој Солунског фронта................................................................................. 12 5. Цитати војсковођа, учесника Солунског фронта......................................... 18 ЗАКЉУЧАК............................................................................................................. 19 ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................... 20

2

УВОД У јеку Првог свјетског рата, 1915-е године, Србија је поражена и освојена од стране Централних сила. У нападе на Србију уз Аустроугарску су кренули и Нијемци и Бугари. Влада поражене Србије повукла се на острво Крф. Поражена је и Румунија, тек што се прикључила у рат на страни Антанте. Године 1915-е Велика Британија и Француска те аустралски и новозеландски војници у њиховој служби извршиле су десант на Галипоље како би освојиле тјеснаце Боспор и Дарданеле. Савезничка војска доживјела је страховите губитке. Након неуспјеха Французи и Британци искрцали су се у грчкој луци Солуну и отворили нови, Солунски фронт, гдје су, у сарадњи са Србијанцима, на крају однијели побједу. На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916-е године, одмах послије опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници. У наставку рада описаћемо поближе околности које су довеле до настанка Солунског фронта, као и ток борби и распоред војске на фронту и коначно пробој Солунског фронта и пораз Централних сила.

3

1. Разлози за настанак Солунског фронта Оно што се поводом рата дешавало у Европи 1914. године, а посебно на Балкану 1915. године, имало је своју предисторију у догађајима који су били изазвани и развијени у корист онога већ добро познатог, Њемачке спољне политике о продору на Исток. Али пут њемачком продирању на Исток спречавала је Србија самим тим што је била мост између Запада и Истока. Њемачка политика је покушавала да најразноврснијим препрекама уклони Србију која се нашла на путу остварења њеног империјалистичког циља. Пошто је за тај циљ до 1914. године, искориштавала сва могућа мирољубива средства, те године послужила се силом, јер је своју претходницу Аустроугарску гурнула у рат против Србије. Двојна монархија је напала Србију и доживјела два пораза на Церу и на Колубари 1914. године. Вјера у успјех Њемачке политике изгубила је много, како у очима самих Њемаца, тако исто и у очима цијелог свијета.Те посљедице су директно и опредијелиле Њемачку 1915. године да уништи Србију по сваку цијену. Сматрала је да би углед њене сопствене политике, а и политике саме Аустроугарске тиме био повраћен. Такође, велика опасност од сталног угрожавања јужног бока Аустроугарске, била би отклоњена. Након уласка у рат Отоманског царства, на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске, која је била неутрална. Она је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Србија и Бугарска су водиле два рата у посљедњих 30 година, први 1885. године (српско – бугарски рат), а други 1913. године (Други балкански рат). Исход другог је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима. Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је тражила Бугарска. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице – Тарновској офанзиви, коју су демонстрирале снаге Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Њемачком и 21. септембра 1915. године, започео је мобилизацију за рат. 1 1

Еванс, Д. Образуј се – Први свјетски рат, Школска књига, Београд, 2004. стр. 49.

4

Србија је опкољена са три стране (сјевера, истока и запада). Солунски фронт је настао као покушај савезника да помогну Србији против здруженог напада Њемачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије, отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до ријеке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. 2

2. Пад Србије и настанак Солунског фронта Током девет мјесеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена.

3

Иако

су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали двије дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Дјелимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле бугарска, њемачка и аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. 4 Њјемци и Аустроугари су започели свој напад 5-ог октобра масовном артиљеријском припремом, коју су слиједиле преласци преко ријека Саве и Дунава. Затим је 11-ог новембра бугарска војска напала из два правца, једним са сјевера према Нишу, а другим са југа према Скопљу. 5 Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на сјеверу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче. Војвода Радомир Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Вријеме је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора, дошли су бродови (на изричиту интервенцију руског цара Николаја 2

Исто, стр. 52-53. Исто, стр. 53. 4 Исто, стр. 54. 5 Исто, стр. 55. 3

5

Другог Романова) и укрцали се на француске и остале савезничке транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), прије него што су послани за Солун.

6

Војвода Путник је морао бити ношен током цијелог повлачења и умро је мало

више од годину дана након тога у болници у Француској. Француске и британске дивизије су кренула на сјевер од Солуна крајем новембра под командом француског генерала Мориса Сараја. Међутим, британским дивизијама је наређено из Лондона да не прелазе грчку границу, тако да су Французи сами кренули према ријеци Вардар. Њихово напредовање је била ограничена помоћ одступајућој српској војсци, пошто је бугарска војска морала да сконцентрише веће снаге на јужном крилу да би се носила са овом пријетњом. До половине децембра, генерал Сарај је закључио да је повлачење неопходно због одлучних бугарских напада на његово положаје. Ово је била скоро потпуна побједа за Централне силе. Жељезница од Берлина до Истамбула је коначно отворена, и, као резултат, Њемачка је била у могућности да помогне свом слабијем савезнику, Османском царству. Једини недостатак побједи је било повлачење српске војске, која је остала организована и била је спремна за борбу након само шест мјесеци. Аустроугарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25-ог јануара мала црногорска војска се предала. Аустроугарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, нападајући Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истјерана из скоро цијеле земље. У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт. У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин Први био проњемачки опредјељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим

6

Исто, стр. 57.

6

савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Нијемци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу. У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтјеву. Међутим, ова акција је још више натјерала грчку владу да се иде према придруживању Централним силама. Са поузданим сазнанијем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску. Нијемци, уз помоћ обавјештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Њемачка офанзива је покренута 17-ог августа, три дана прије него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустроугарска војска била у Албанији, а само једна њемачка дивизија је била на грчкој граници.

Слика бр.1. Наступање војске на Солунски фронт 7 Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао извјестан усјпех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након двије недјеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14-ог септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио 7

http://www.znanje.org/i/i26/06iv07/06iv0718/TimockaDivizijaSolunskiFront.jpg

7

кроз октобар и у новембру, иако се вријеме погоршало и снијег почео да пада на планинама. Нијемци су послали још двије дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19-ог новембра заузеле Битољ. Губици у овој борби су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вјероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 километара. 8 Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је било приморана на предају њемачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у њемачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као посљедња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи дио Македоније за Венизелоса. Од тог тренутка Грчка је имала двије владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте. У исто вријеме, Италија је размјестила још војника у Албанији и ове нове трупе су успјеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске предјеле јужно од језера Острово. Стварање Солунског фронта отпочело је, дакле, 5. октобра 1915. године, искрцаванијем двије француске и једне енглеске дивизије. Међутим од самог почетка његовог стварања па све до пробоја савезници су имали неуједначена, често супротна гледишта о његовој јачини и улози. Чак је у неколико махова и сам његов опстанак долазио у питање. Наиме, Енглеска и Италија су, свака из својих интереса, биле против солунског фронта. Француска је, напротив, имала интереса за Балкан, нарочито послије 1903. године, када је превратом у Београду дошло и до преоријентације спољне политике Србије према Русији и Француској. Француска је била толико заинтересована да је била спремна чак и да га сама одржава. Ови интереси поклапали су се и са жељама Србије да имају фронт на граници своје земље, а не да се српска војска пребацује на неки други, удаљени фронт, како су неки од савезника предлагали.

8

Исто, стр. 59-60.

8

Неслагање у питању улоге солунског фронта, а у вези са тим и циљева и начина дејства, било је и код централних сила. Док су Аустро – Угарска и Бугарска предлагале 1915-е године, да се офанзива продужи и преко границе Грчке, дотле су интереси Њемачке, која је имала главну улогу, били да се ангажованијем бугарских снага привежу на Балкану што јаче снаге савезника и тиме олакша ситуација на главном западном фронту. У марту 1915-е године Енглеска и Француска предузимају Дарданелску операцију. Међутим већ првих дана она се развија неуспјешно. У ово вријеме и грчки предсједник владе, Венизелос, након кратког одласка са власти поново долази на старо мјесто. Што се тиче Балкана, ситуација се знатно мијења. Дарданелска операција није успјела, а Бугарска је истурила на границу коњицу ради заштите мобилизације своје војске. Сам Венизелос је сматрао да би се умјесто српских требало упутити 150 000 француских и енглеских војника против Бугарске. 9 Француска на ово одговара позитивно. Предлог је био да се са Дарданела преко Солуна упуте у Србију двије дивизије. На предлог Венизелоса требало је хитно да се искрцају у Солун, и у септембру француска 156. и енглеска 10. дивизија већ су биле у Солуну.

10

Енглеска је у октобру упутила још 3 дивизије, тако да је она имала око 64 000

својих људи у Солуну, као и Француска.

11

Међутим, недостајало је још око 22 000 до

предвиђених 150 000 људи за ово бојиште. 12 До прољећа 1917-е године, војска генерала Сараја је била појачана до те тачке да је бројала 22 дивизије: 6 француских, 6. српских, 7 британских, 1 италијанску, 1 грчку и двије руске бригаде. 13 Још двије грчке дивизије су основане. Офанзива је планирана за крај априла, али почетни напад није успио уз велике губитке, и офанзива је обустављена 21-ог маја. Потом су Савезници, желећи да изврше још већи притисак на Атину, окупирали Тесалију, из које се повукла ројалистичка грчка војска, и Коринтски канал, практично подијеливши земљу на два дијела. Даљи дипломатски притисак је резултовао абдикацијом грчког краља (14-ог јуна) и уједињењем земље под премијером Венизелосом. Нова влада је одмах објавила рат Централним силама и почела да ствара нову војску. Упркос овом повољном исходу, нови премијер Француске Жорж Клемансо је у новембру опозвао са дужности генерала Сараја и умјесто њега поставио више дипломатског француског генерала Адолфа Гијому. 9

Исто, стр. 73. Исто, стр. 73-74. 11 Исто, стр. 74. 12 Исто, стр. 74. 13 Исто, стр. 76. 10

9

У мају 1918-е године грчке снаге су напале и заузеле јаке бугарске положаје код Скради-Легена, што је прва велика грчка акција у рату на страни Савезника. Међутим, пошто је њемачка офанзива пријетила Француској, генерал Гијома је позван у Париз, а замијенио га је генерал Франше д'Епере. Иако је д'Епере тражио напад на бугарску војску, француска влада је одбила да дозволи офанзиву све док се остале владе не сложе. Генерал Гијома, пошто више није био неопходан у Француској, је путовао из Лондона у Рим, покушавајући да добије сагласност за напад. Споразум је постигнут у септембру и д'Епереу је дозвољено да покрене своју велику офанзиву. Савезничке снаге су сада биле врло велике, које не само да су имале грчку војску на њиховој страни, већ су имали 6.000 људи из Чешке легије, који су били евакуисани из Русије након Октобарске револуције и који су били спремни да се боре против омражене Аустроугарске.

14

Међутим, и Бугарска је такође повећала бројност своје војске током 1917-е

године, и у погледу укупног броја војника двије стране су биле приближно једнаке (291 савезнички батаљон против 300 бугарских батаљона, плус још 10 њемачких батаљона). 15 Али у погледу морала двије стране су се биле потпуно различите. Савезници су били увјерени у своју предстојећу побједу, док су бугарски војници могли да виде да је рат изгубљен – Османско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а моћна њемачка војска је поражена на Западном фронту. Бугарски војници нису били вољни да се боре и погину за изгубљену ствар.

3. Снаге Антанте на Солунском фронту Солунске експедиционе снаге су се састојале од контингената из четири велике силе Антанте (Француска, Велика Британија, Италија и Русија), као и Србије. Французи су командовали Источном амијом, која је формално конституисана 12-ог октобра 1915-е године под командом генерала Пола Сареја, и састојала се од десет француских, италијанских и руских дивизија, груписаних у три „дивизијске групе“ које су имале статус корпуса, као и осам српских дивизија. Сареј је у децембру 1917-е године замијењен генералом Гиомом, који је објединио и британску Солунску и Грчку армију у једниствену Савезничку источну армију, која је заузела положаје у седам сектора дуж југоисточне Албаније и грчке Македоније. У 14 15

Исто, стр. 79. Исто, стр. 79-80.

10

јуну 1918-е године д'Епере је наслиједио Гиома, који је под својом командом имао 620.000 људи. 16 Британска Солунска армија је формирана 4-ог новембра 1915-е године под командом генерала, сер Чарлса Монроа, а од 9-ог маја 1916-е године под командом генерал-пуковника (касније генерала) Џорџа МИлнеа. Шест пјешадијских дивизија је распоређено у 12-и корпус (22, 26. и 60. дивизија) и 16-и корпус (10, 27. и 28. дивизија), уз стално премјештање дивизија из једног у други корпус.

17

Британска пјешадијска дивизија у Македонији је бројала 16.000

људи, и била је састављена од три пјешадијске бригаде; четири артиљеријске пољске бригаде и муницијске коморе; дивизијске артиљеријске муницијске коморе; од једне до три инжињеријске чете; чете везе; пионирског (радног) батаљона; три чете тешких митраљеза; три медицинске пољске амбуланте (батаљона); покретног ветеринарског одјељења; позадинске чете и корпусне коморе. Француски контингент, којим је командовао генерал Кордоније (од фебруара 1917-е године генерал Гросети, а од јануара 1918-е године генерал Анри), у октобру 1915-е године се састојао од пет пјешадијских дивизија (57, 76, 122, 156. и 158) и коњичке бригаде, касније су му придружене три колонијалне дивизије. Француска пјешадијска дивизија је имала 16.000 људи у три пјешадијска пука, сваки са три батаљона од четири чете; коњички „ескадрон“ (чета); пук пољске артиљерије са три батаљона од три батерије; инжињеријску чету; комору и медицинску пољску амбуланту. Колонијална пјешадијска дивизија у којој су били Французи, добровољци за прекоморску службу, задржала је организацију од пре 1915-е године, и имала је четири пјешадијска пука у двије пјешадијске бригаде. Коњичка бригада под командом бригадира Зуено-Гамбете је имала 1. и 4. пук Афричких ловаца, сјеверноафричку европску коњицу; шест ескадрона мароканских Спахија, сјеверноафричку домородачку коњицу и вод оклопних кола. 18 Италијанска 35. пјешадијска дивизија (генерал-пуковник Момбели) је дошла у Солун 11-ог августа 1916-е године. У почетку је била организована као и остале италијанске дивизије са двије пјешадијске бригаде, свака је имала по два пјешадијска пука са три батаљона; извиђачку јединицу; ударну јединицу; митраљеско одјељење; пук пољске артиљерије; инжињеријски батаљон; чету за снабдијевање и медицинску чету. Касније су дивизији придодате и друге јединице укључујући и територијалну милицију у Ивреа

16

Исто, стр. 103. Исто, стр. 103-104. 18 Исто, стр. 107. 17

11

пјешадијску бригаду, чиме се њена бројност попела на 30.000 људи и тако ефективно постала корпус. 19 У јуну 1916. године генерал Дитрихс стиже у Солун са 2. и 4. руском пјешадијском бригадом, којој се касније придружују 1. и 3. и спајају у јулу 1917-е године у пјешадијску дивизију јачине 18.000 људи.

20

Руска бригада се сатојала од два пука специјалне намјене

(сваки са четири батаљона и митраљеском четом) оформљене за прекоморску службу; а 1. бригада је имала батаљон са 1.300 босанских добровољаца.

21

Руси су скоро све вријеме били

на фронту, али су били деморалисани абдикацијом цара Николаја Другог, марта 1917-е године, и када је генерал Тарановски преузео команду у новембру 1917-е године, дивизија је била „неупотребљива“ због комунистичке агитације. У јануару 1918-е године ове јединице су биле разоружане и интерниране.

4. Пробој Солунског фронта Од 1. јануара до 13. септембра 1918-е године био је застој на Солунском фронту. Ово време употребљено је на појачање фронта и на припрему одлучне офанзиве. У овом циљу, Командант савезничких снага на Солунском фронту генерал д'Епере, сазвао је 3-ег јула конференцију, којој је присуствовао Начелник Штаба српске Врховне Команде војвода Мишић.

Слика бр.2. Мапа пробоја Солунског фронта 22

19

Исто, стр. 109. Исто, стр. 110. 21 Исто, стр. 111. 22 http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/37/ProbojMapa.jpg 20

12

Припреме за одлучну офанзиву на цијелом фронту почињу 6-ог јула, и трају све до 13ог септембра. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском предјелу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километра, а затим брзом офанзивом, прошири фронт пробоја и енергичним напредованијем дође до линије Демир Капија-Кавадарци. У јесен 1918-е године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на Солунском фронту. Крајем децембра 1917-е године на мјесто генерала Сараја постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности команданта Савезничких војска на Солунском фронту, генерал Гијома је тражио од српске Врховне Команде да прошири фронт своје војске, али Начелник Штаба српске Врховне Команде, генерал Петар Бојовић, није се сложио са тим и тражио је, напротив, да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промјена – на мјесто генерала Гојиме, дошао је генерал д'Епере, а на мјесто генерала Бојовића дошао је војвода Мишић, чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над цијелом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонасљедника Александра и војвода Живојин Мишић. У зору 15-ог септембра 1918. генерал Франше д'Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспјешније операције Првог свјетског рата. У 5.30 часова, послије снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије кренуле су у напад. Распоред трупа на фронту српске војске био је сљедећи: –

Друга армија – војвода Степа Степановић на фронту Сушица-Соко (17 километара). У првој линији: Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лијево крило). У другој линији: Тимочка дивизија, позади 17. француске дивизије, и Југословенска дивизија, позади 122. француске дивизије. На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према фронту ове армије била је цијела 3 и дио 2 бугарске дивизије.

–

Прва армија – генерал Петар Бојовић на фронту Соко-Лешница (16,5 км). У првој линији: Дринска дивизија (десно крило), Дунавска дивизија (лијево крило). У другој линији: Моравска дивизија, позади средине фронта. На фронту ове дивизије пласирано је свега 203. оруђа. Према фронту ове армије био је дио 13

2 и цијела 4 бугарска дивизија. На расположењу Српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија која је стајала позади Моравске дивизије, и 12 тешких оружја на Флоци. План напада био је извршити пробој на дијелу фронта 2 армије између Камена и Сокола (9,5 километара), а затим ширити фронт пробојем у десно и енергичним напредованијем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија потпомаже напад друге армије и енергично гони у правцу Црне ријеке. Трећег дана план је био по предузетом нападу на фронту српских армија, извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском фронту прошири на обје стране. Хронологија пробоја Солунског фронта: –

14. септембар – Од 08.00 часова, вршена је артиљериска припрема на цијелом фронту. На одсјеку Друге армије, артиљериско дејство изведено врло добро, на одсјеку прве армије, било је задовољавајуће.

–

15. септембар – Друга армија је дејствовала тако што Шумадијска дивизија заузима Слоново уво, Ветерник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија је освојила ровове око Кравице. Непријатељ, појачан једним пуком врши три против напада на ову дивизију, али су сви напади одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које нападају Борову чуку, коју и заузима Шумадијска дивизија и нападом на Облу чуку, коју заузима Тимочка дивизија. При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122 француска дивизија заузела је Добро поље и дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али у напади у току дана пролазе без успјеха. Када је лијева колона Дринске дивизије зашла у непријатељске ровове на фронту Соко-Градешница, тада је у току ноћи између 15-ог и 16-ог септембра Дринска дивизија са 122. француском дивизијом заузела Соко. На тај начин, за првих 24 часа напада, заузета је цијела прва линија непријатељских ровова на српском фронту, осим малог дијела на крајнијем лијевом крилу Прве армије. Пред вече 15-ог септембра, обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско – савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности.

14

–

16. септембар – Друга армија, у току преподнева заузима са Југословенском дивизијом Козјак, најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима против напад и успијева да поврати Козјак, али је убрзо слиједио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ову важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, и то по тешком и неприступачном терену, и осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова и продире пуних 15 километара. За то вријеме, Моравска дивизија из друге линије прве армије избија на Козјачку косу и хвата везу са Југословенском дивизијом друге армије. Коњичка дивизија која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16-ог и 17-ог септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије.

–

17. септембар – Друга армија успијева да савлада велики непријатељски отпор и избија са Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све вријеме пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. 122. француска дивизија је задржана у рејону Доброг поља да би остала на располагању командантау савезничке војске. Прва армија, у јуришу тјерајући непријатеља испред себе, избија на линију Кучков камен-село Мелници-село Бешиште. Коњичка дивизија је за то вријеме стигла до села Полчиште.

–

18. септембар – Друга армија осваја са Тимочком дивизијом Блатац и надире ка Голупцу, а југословенска дивизија допире до линије Мрежинче-Конопиште. 17 француска дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим дијелом на Црну ријеку од села Полошко па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија, својим већим дијелом одлази у село Виглиште да би била дио армијске резерве. 18. септембра цијела коњичка дивизија је стављена на располагање Друге армије и она дејствује са једном својом бригадом испред лијеве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште-Разим беј.

–

19. септембар - Друга армија избија на линију: Радња - Бохул - Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. 15

Бугари су, да би се супроставили надирању Прве армије довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје. –

20. и 21. септембар – Обје српске армије предузимају снажно дејство тако што Друга армија надирући ка Вараду, успијева да пресјече двије важне комуникације Ђевђелија-Скопље и Прилеп-Градско, а Прва армија лијевом обалом Црне ријеке, надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи дио снага налазио у рејону сјеверно од Битоља, нагло је отступао да би дошао до правца Прилеп-Велес. Истовремено је почео и да се урушава и фронт око и у рејону Дорјанског језера.

–

22. септембар – Друга армија заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијању непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију Прилеп-Дреново-Градско. Приликом повлачења, непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању пала у руке Прве армије.

–

23. септембар – Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље-Солун, а из Криволака надире ка Штипу, а Прва армија заузима тјеснац сјеверно од села Дренова, и пресјеца непријатељску комуникацију Прилеп-Градско, а са фронталним дијеловима армије избија на комуникацију Прилеп-Велес.

–

24. септембар – Друга армија прилази Штипу, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу.

–

25. септембар – Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, док Друга армија избија на Овче поље, а Прва армија наступа ка Велесу.

–

26. септембар – Коњичка дивизија из Штипа напредује ка Кочанима. Друга армија остаје на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запосједа планину Градец за осигурање десног блока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом. У току дана један бугарски мајор, као преговарач упућен од стране Тодорова је дошао да моли команданта савезничке војске за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д'Епере је одговорио да се операције не могу прекидати, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате са својим предлозима за успостављанијем мира. 16

–

27. септембар – Коњичка дивизија води борбу код Церевог села, а са једном патролом избија на српско-бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва армија линију Велес-Свети Никола.

–

28. септембар – Обје српске армије наступају ка српско-бугарској граници на комуникацији Куманово-Крива Паланка-Ђустендил.

–

29. септембар – Бугарска је у 23.00 часа потписала конвенцију примирја

–

30. септембар – У подне према конвенцији од претходног дана су обустављена сва непријатељства.

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспјех чиме је и исход цијеле операције био доведен у питање, а спријечили су и Нијемце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана побједиле противнике, тако да је српска војска већ 11-ог октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1-ог новембра побједоносно умарширао у Београд. За то вријеме јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3-ег новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину. „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”. Овако је гласила наредба српске Врховне команде издата уочи пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14-ог септембра 1918-е године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Њемачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918-е године. Тако је савезничка побједа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. 23

5. Цитати војсковођа, учесника Солунског фронта 23

Ђурић, А. (1978), Солунци говоре – Јунаци и потомци, Школска књига, Београд

17

Наводимо и неколико славних цитата војсковођа који су учествовали у борбама на Солунском фронту, а који се односе на учешће Србије у биткама: –

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине...”

–

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одјељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпио је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

–

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним посљедицама по себе...”

–

Пол де Шанел, предсједник француског парламента: „Послије Турске – Бугарска, послије Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за вријеме њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

–

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вјешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

–

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет двије хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!” 24

ЗАКЉУЧАК 24

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Najvecha-srpska-pobeda/Kako-je-probijen-Solunski-front.lt.html

18

Одмах послије опоравка на Крфу, на прољеће 1916. године, српска војска је пребачена на Солунски фронт, који се простирао у дужину од неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су их са друге линије, у рововима, чекали њемачки и бугарски војници. 1916. српска војска је имала ватрено крштење на Кајмакчалану када је, послије огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима, освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става Енглеза, да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспјешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је од 1916. па све до септембра 1918. године на Солунском фронту углавном владало затишје. А онда је услиједио расплет и продор. У јесен 1918. године, отпочео је пробој Солунског фронта. Мало ко од савезничких сила у Првом свјетском рату је тада могао и да претпостави да ће ово споредно ратиште ускоро добити такав значај, а да ће око 62 000 војника државе за коју многи више нису ни вјеровали да постоји, одлучити о исходу рата.

ЛИТЕРАТУРА

19

1. Еванс, Д. (2004), Образуј се – Први свјетски рат, Школска књига, Београд 2. Ђурић, А. (1978), Солунци говоре – Јунаци и потомци, Школска књига, Београд 3. http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Najvecha-srpska-pobeda/Kako-je-probijenSolunski-front.lt.html 4. http://hr.wikipedia.org/wiki/Prvi_svjetski_rat 5. http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Solunski-front.html 6. http://www.znanje.org/i/i26/06iv07/06iv0718/TimockaDivizijaSolunskiFront.jpg 7. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/37/ProbojMapa.jpg

20