Sokobanja i Toplica u I Svetskom Ratu

Sokobanja i Toplica u I svetskom ratu U prostorijama zavičajnog muzeja u Sokobanji otvorene su izloţbe malih formata i druga povodom 90-togodišnjice proboja Solunskog fronta. Organizatori izloţbe su Udruţenje likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije i Narodni muzej Toplice iz Prokuplja.

Povodom devedestogodišnjice proboja Solunskog fronta otvorena je arhivska izloţba fotografija i dokumenata iz perioda 1917. godine. O tom periodu dosta je pisao profesor Duhomir Cvetković u svojim knjigama (hronika sela Vrbovca), a na otvaranju govor povodom tog mračnog istorijskog perida Srbije drţao je Hranimir Milojković, predsednik udruţenja "Sokolovo pero" iz Sokobanje i tom prilikom nas podsetio na neslavnu prošlost naših komšija Bugara i njihovih intencija da porobe srpski narod i zabrani mi učenje srpskog jezika i srpskih narodnih običaja. Bugari su i kasnije, a naročito za vreme Drugog svetskog rata stali na stranu okupatora pa i sami postali okupatori, otvarali su škole na bugarskom jeziku i vršili pritisak da ovaj deo Srbije bugarizuju i zauvek prisvoje.

Organizatori izloţbe Darko Ţarić i Petko Marjanović kustosi istoričari i Čedomir Ristic, direktor Narodnog muzeja Toplice iz Prokuplja zadovoljni izloţbom, posetom i gostoprimljivosti domaćina izjavili su da će njihova postavka obići i ostale gradove u Srbiji da se ovaj period ne bi zaboravio i da bi se mladi naraštaji bolje upoznali sa prošlošću kako bi bolje razumeli sadašnjost i budućnost.

Drugu izloţbu malih formata organizovali su članovi slikarsko graficke sekcije Udruţenje likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije. Ove dve izloţbe posle Bijenala ekološke karikature dobrodošle su svim ljubiteljima umetnosti, kulture i istorije i nadamo se da će i tokom zime tako biti. Više fotografija sa ove izložbe možete pogledati na našem forumu

izvod iz knjige Duhomira Cvetkovića "Hronika sela Vrbovac" NARODNI USTANAK PROTIV BUGARA U BANjSKOM SREZU 1917. god.

„Drzneš li dalje.... čućeš gromove.“

Đ. Jakšić Naš narod je u svakoj prilici, znao reći svome ugnjetaču: „Otadţbina je ovo, onih divova, koji Kosovo osvetiše“. U svakoj prilici je dokazao svoju ţivotnu moć, svoju ljubav i gotovost na svaku ţrtvu za slobodu svoje Otadţbine. Takav je bio odvajkada, pa je takav bio i za vreme poslednjeg rata. I kada mu je Otadţbina pregaţena, nije klonuo duhom, već je gordo podviknuo 1917. godine, svome ugnjetaču: „Dosta sa nasiljem, jer ćemo mi nasiljem odgovoriti.“ I odgovorio je! Kao odgovor na zverstva Bugarska planula je ustanička puška u Toplici, a odmah i u srezu Sokobanjskom. Narod je i ovde uzviknuo muški, sa puškom u ruci: Dosta! „Drzneš li dalje ... čućeš gromove“. I Bugarin je čuo, i za momenat ustuknuo pred muškim glasom srpskih ustanika. Pisac, kome pripada svaka hvala, lepo je izneo ceo dogaĎaj, i time sačuvao od zaborava ovo narodno pregnuće, koje će pokolenjima pokazati kako se ljubi svoj narod i njegova sloboda. Učiteljsko udruţenje izdajući ovu knjiţicu, ţeli da umesto voštanice na znanim i neznanim humkama, sačuva trajnu uspomenu na ovo veliko narodno delo. Sresko Učiteljsko društvo SOKOBANjA

Mihailo Stanojević (s leve strane) sa svojim drugom bili su učesnici u Prvom svetskom ratu, preţiveli su albansku golgotu, vratili se kao pobednici solunci, odlikovani albanskom spomenicom. POD BUGARIMA u ropstvu u Sokobanji i srezu Banjskom Kao što su za celu Istočnu i Juţnu Srbiju nastupili teški i uţasni dani ropstva, pod Bugarima, i srez banjski sa Sokobanjom, od prvoga dana ropstva, doţivljavao je sve veće nesreće i zločinstva od bugarskih osvajača. Čim su bugarske divlje horde ispod Rtnja, preko Krstatca i preko Device i Ozrena preplavile srez, odmah su nastali dani uţasnih duševnih i telesnih muka naroda koji se zatekao. Bugari su pokazali prava divljaštva, pljačkali su sve što im je do ruku palo, otimali su i terali sitnu i krupnu stoku.

Kod naroda su uterivali strah, a za sobom ostavljali ruševine i pustoš. U tim danima Srpski narod trpi i podnosi, ali ţivi u očajanju, u nadi i iščekivanju. Bugari su uvideli, da to nije njihov narod, kako su se oni hvalili, već da je svaka duša čist Srbin, da srpski govori, da srpski misli i oseća, da svaki slavi slavu, da je svaka kuća ispratila na front po jednog ili više vojnika, i nada se da joj ti vojnici donesu slobodu. I zato Bugari kao podivljale zveri, u svojoj oholosti i nepoverenju nisu birali sredstva, samo da što više izmuče i opljačkaju pokoreni narod. Kad su Bugari došli u ovim krajevima oni su zaveli svoju vlast i postupali su prema pokorenom narodu kako njima odgovara. Da bi se zaštitili od pokorenog naroda, oni su prisilno pokupili oruţje, a često su podmetali oruţje pojedinim ljudima, da bi ih kasnije globili i maltretirali. Primoravali su narod da daju pismene izjave da su Bugari. Bugari su doveli svoje sveštenike i učitelje pa uz pomoć vlasti su pokušali da uvedu njihov jezik. No u tome Bugari nisu uspeli. Naša deca koja su u školi morala da uče bugarske reči kod kuće i meĎusobno su upotrebljavali maternji jezik. Bugari su bez imalo griţe savesti sve što je srpsko nemilice su uništavali i palili srpske knjige i svu arhivu. Naš narod je orao i sejao, ali on nije bio gospodar ni svoga ţita ni kukuruza. Naš narod je sve ovo stoički i hrabro podnosio, verovao je u svoju vojsku i nije izgubio nadu u Boga. Oni su samo čekali čas i to čas kad će ustati da na sve ove Bugarske zločine i nepravdu grmnu bar jedan osvetnički krik bar jedan očajnički pokušaj za slobodu. I neka se ceo svet uveri da ovaj narod nije bugarski narod, već srpski narod koji ne moţe ţiveti u ropstvu već traţi slobodu ili smrt. Celom svetu je bilo poznato, da su Bugari deo naše zemlje samo okupirali, a ne potpuno dobili. Prvi svetski rat nije bio završen, a prema situaciji na frontu ratni okršaji nisu išli u korist Bugara i njihovih prijatelja. U februaru 1917. god. bugarske „narodne komisije“ počele su da vrše regrutaciju, narodni ponos i narodna svest nisu više mogli trpeti. Šuma je majka Srbinova odvajkada i bila je puna naroda koji je ţeleo slobodu i svoga vojvodu na čelo svoga pokreta. Vojvoda Kosta Pećanac je objavio ustanak, koji je po celoj Toplici narod rado dočekao. I u banjskom srezu je odreĎeno regrutovanje od 11. do 21. februara 1917. godine. Eto tako i u mali srez Banjski, Bugari su svojim postupcima upalili jedan plamen zločinstva i nepravde i sami su pospešili da se ovaj plamen krvavo zasvetli u celom srezu ispod Ozrena i Rtnja. Rano izjutra u četiri časa 25. februara 1917. godine, graĎanstvo Sokobanjsko čulo je jasni glas srpske trube, koja je svirala „napred“ i označavala juriš na neprijatelja. Pobunjeni narod nije mogao da trpi bugarska poniţenja i skoro nikakav ţivot u njihovom ropstvu. Istoga dana, rano izjutra, srpski ustanici su počeli da nastupaju i napadaju varošicu. Celim frontom upravljao je vojvoda Milan Dečanac, a njemu su pomagali Aleksa Matejić, Mihajlo Antić i Denko Matejić. U borbama za osloboĎenje Sokobanje bilo je dosta ţrtava na obe strane. Ali napad ustanika nije uspeo, a razjareni Bugari nastavili su zlodela i bajonetom i plamenom mnoge su poubijali i popalili bezbroj srpskih domova, pa da na tako, još vreloj srpskoj vrvi i na razbuktalom plamenu u celom srezu mogu uzviknuti da je narodni pokret ugušen i da je svuda mir. Bugarske zveri ubijajući svoje ţrtve vršili su najstrašnija mrcvarenja, pa su posle svoje ţrtve pljačkali, skidali odela i obuću i onda su ostavljali krvava i ranjena tela

nesahranjena, da ih psi raznose. Onda je bugarski krvolok Tenećedţijev krenuo i van Banje da sela „umiri“. U sredu 1. marta bugarski krvoloci i zveri su upali u selo Jezero na Ozrenu, kroz vejavicu, maglu i jauk nejači, samo se čula bugarska komanda: „Streli!“ Svega jedan sat trajao je pokolj i paljevina i na znak trube bugarska vojska je napustila selo. A ostalo je za njima preko 30 ţrtava. Ista je sudbina zadesila i seljane u selu Prekazi. I u njemu je ostalo oko 25 ţrtava. Istoga dana svoje divljaštvo Bugari su još jednom pljunuli na svoj hrišćanski obraz, zapalili su crkvu Sv. Nikole. Istu sudbinu sa dosta ţrtava doţivela sela: Rsovci, Radenkovac, Blendija, Dugo Polje i Čitluk. Sredinom marta 1917. godine kad su Bugari došli u Vrbovac da vrše pretres, izbijen je u svojoj kući Gavrilo Stojanović. Po dozvoli Bugara sahranjen je u groblju. I Ţučkovac nije ostao bez ţrtve u vreme ustanka. Rajna, ţena Budimira Miletića, po izvršenom napadu pošla je na pojatu na Ozren, naiĎe na bugarske vojnike, koji odmah opale na nju iz pušaka i teško je rane i ostave u jednom jarku. Tu se mučila 2-3 dana i umrla. Rajnino telo su razneli i pojeli psi. Selo Resnik na domaku Sokobanje imalo je skoro 40 ţrtava, nedelo bugarskih krvoloka. I susedno selo Resniku, Poruţnica, ništa bolje nije prošla. Doţivela je isto veliki broj ţrtava i lokalitet „Igrište“ u ataru Resnika jeste i poruţnička kosturnica i mesto najstrašnijih njihovih muka. Sa ovim mi dolazimo na kraj naše jezovite i strašne istorije naših predaka sreza Banjskog, a u ono nesrećno vreme „pod Bugarima“ pre 88. godina. I dok je u ovo vreme ceo ovaj lepi kraj naše mile i voljene otadţbine buktao u plamenu, a mnogobrojne ţrtve mučenički izdisale u svojoj krvi od bugarskog kuršuma i bajoneta, druge su ţrtve bijene i mučene umirale kao internirane po celoj Bugarskoj. Bolni uzdisaji i vapaji ovih ţrtava čuli su se do nebesa. Pravda je morala pobediti. Naši sokolovi sa juga probili su neprijateljski front, prebrodili sve i doneli slobodu svojim domovima. Završavajući ove redove mi činimo ovim večiti spomen mučenički nevino palim ţrtvama u ovom kraju, verujući da njihove mučeničke seni, i sad posle 88. godina lebde u zraku od Ozrena do Rtnja, ali ne vapiju za osvetom, već zaboravljajući sve muke, raduju se našoj velikoj pobedi. Raduju se izvojevanoj slobodi. Omladini našoj, naročito iz ovog kraja, ovim redovima dajemo prostu i razumljivu čitanku, iz koje će čitati jedan vaţan dogaĎaj iz prošlosti predaka, koja će biti VEČNA SPOMENICA na njihove pretke koji za slobodu i srpsko ime svoje ţivote dadoše.

Ţivan Milosavljević (1888.-1953.), učesnik u Prvom svetskom ratu, vratio se kao pobednik solunac sa alanskom spomenicom za hrabrost.

KRAJ PRVOG SVETSKOG RATA Kada se završio Prvi svetski rat 1918. godine, Vrbovac je dočekao osloboĎenje u bedi i velikom siromaštvu. Kuće oronule, avlije razgraĎene, voćnjaci i vinogradi zapušteni, štale prazne bez stoke, a narod iznuren i oboleo. Mnogi su od gladi i pegavog tifusa umrli i nisu dočekali osloboĎenje. Takvo su selo zatekli ratnici koji su se borili u odbrani svoje otadţbine i svog ognjišta i preţiveli „albansku golgotu“, najcrnje trenutke u Prvom svetskom ratu. To su bili Solunski ratnici, heroji, ratnici pobednici nad mnogobrojnijim i jačim neprijateljem. Mnogi su od njih došli sa narušenim zdravljem, a neki kao invalidi. Oni su doneli ukućanima radost, zadovoljstvo i nadu za bolji i udobniji ţivot. Celo selo je bilo ponosno na njihovo herojstvo i sve ono što su podneli i izdrţali na dugom ratnom putu od 1912. do 1918. Ali kada se izvršilo prebrojavanje Vrbovčana, nije se vratilo 94 ratnika - seljaka koji ostaviše svoje kosti rasute od Cera i Drine, Suvobora i Kolubare, do Krfa, Soluna i Kajmakčalana.

Nikola Milovanović – demokrata. Učesnik u Prvom svetskom ratu – preţiveo albansku golgotu i vratio se kao pobednik solunac. Odlikovan je albanskom spomenicom za hrabrost.

Jelenko Cakić (1892.-1976. god.) Učesnik u Prvom svetskom ratu – nosilac albanske spomenice za hrabrost. Vratio se kao pobednik – solunac, veoma cenjen i uvaţen pa je

bio predsednik vrbovačke opštine od 1944. – 1956. godine Knjigu Duhomira Cvetkovića "Hronika sela Vrbovac " moţete naručiti na telefon: 018 833 295 (Duhomir) http://www.soko-banja.org/index.php?option=com_content&task=view&id=655&Itemid=1