sociologija-skripta

1. Pojam tehnickog saznanja

Za označavanje tehničkog saznanja koriste se termini tehnika (u engleskom govornom poručju) i tehnologija (u Srenjoj i Istočnoj Evropi). Ove reči obile su nazive po starogrčkim rečima tehne (mehanička veština, zanat, spretnost, nauka, umetnost) i logos (um, razum, mišljenje). tehnika - tehne tehnologija - tehne + logos (misao (znanje) o mehaničkim veštinama) Neki naučnici smatraju a treba praviti razliku izmeĐ izme Đ u tehnike i tehnologije, dok najvedi broj naučnika smatra a imaju istovetno značenje. Značenje tehnike i tehnologije treba zadržati za tehnička srestva i načine obavljanja praktičnih elatnosti na osnovu tih sredstava.

Tehničko znanje obuhvata ieje, stavove i principe, koji objašnjavaju način stvaranja i funkcionisanja materijalnih sredstava, materijalna sredstva zasnovana na tim idejama i

principima, kao i postupke korišdenja tih srestava rai ostvarenja oreĐenih praktičnih ciljeva. Tehničko saznanje ima ve imenzije: o teorijsko-saznajnu - nastojanje tehničkog saznanja a racionalno iskustvenim putem otkrije objektivne osobine odre Đenih pojava i principe meĐusobne povezanosti tih pojava, sa ciljem stvaranja materijalnih srestava. Tehničko saznanje mora biti objektivno, opšte, i menzije: precizno i sistematično, tako a su najbitnije osobine teorijske imenzije:   objektivnost - nastojanje da se otkriju realne osobine pojava i da se one adekvatno teorijski objasne. Stavove objektivnog ela teorijskog saznanja mogude je proveriti (eksperimen tom)   opštost - nastojanje a se ispitivanjem osobina pojeinačnih pojava, otkriju zajeničke osobine cele klase pojava.  preciznost - saznanje mora da adekvatno izražava ne samo opšte osobine neke pojave, ved i   preciznost

osobine najsitnijih delova te pojave.

  sistematičnost - povezanost tehničkog saznanja, na osnovu oreĐ enih principa, u jednu logičku celinu. o materijalno-praktičnu - nastojanje tehničkog saznanja a na osnovu teorijskih principa konstruiše tehnička srestva koja praktično funkcionišu i zaov oljavaju konkretne potrebe

ljui. Tehničko saznanje mora poseovati:   materijalni oblik - Tehničko saznanje ima prevashono materijalni karakter i ono je u pravom smilsu tehničko, tek kaa je izraž eno u obliku konkretnog materijalnog sredstva. no-instrumentalni karakter - usmerenost tehničkog saznanja na rešavanje oreĐ enih   praktič   praktič no-instrumentalni praktičnih problema. Teorijsko saznanje uglavnom je usmereno na praktično menjanje sveta

prema ljudskim potrebama. 2. Izvori tehnickog saznanja Marks je smatrao da se čovek može oreiti i kao bide koje pravi oruĐ a. Po Gelenu, tehnika prestavlja kompenzaciju čovekovih biofizičkih neostataka u prež ivljavanju i svojim razvojem, ona je veštački povedavala čovekovu mod i sposobnost u prilagoĐ avanju prirode. (primeri su strela i koplje, mlin). Pore biofizičke slabosti ljui, najznačajniji posticaji za razvoj tehničkog

saznanja su sleedi faktori:

o proizvodno-praktične potrebe  ljudi - najznačajniji izvor tehničkog saznanja. Veoma veliki broj

tehničkih srestava nastao je kao rezultat nastojanja a se reše oreĐeni praktični problemi. (primeri su vaga, voenica i vetrenjača, mlin, parna, pisada i mašine za štampanje knjiga, internet) Puno tehničkih pronalazaka nastalo je "pre vremena" i njihova suština i praktični značaj nisu bili omah shvadeni. (primeri su prvi moel raio prijemnika, prva ž etelica, mehanička vršilica) Ljuske potrebe su inamičke, stalno se razvijaju, proširuju i menjaju, pa prestavljaju stalni posticaj razvoju tehničkog saznanja. (primer je razvoj pre voznih sredstava) o naučno saznanje - Naučno saznanje u prošlosti nije prestavljalo posticajni izvor za

nastajanje i razvoj tehničkog saznanja, iz va razloga:   premet naučnog saznanja nije bio racionalno proučavanje konkretne stvarnosti, a takvo saznanje nije moglo biti osnova za nastajanje tehničkih pronalazaka i tehničkog saznanja.   čak i kaa je nauka racionalno proučavala stvarnost, to saznanje nije bilo ostupno tehničkim stvaraocima i nije moglo biti izvor tehničkog saznanja. U 19. veku dolazi do uspostavljanja saradnje izme Đu naučnog i tehničkog saznanja, i ona se manifestuje u dva vida:

  nastojanje pojeinih tehničkih stvaralaca a oreĐene probleme rešavanju obradanjem za pomod naučnicima i saranjom sa naučnicima   bavljenje mnogih naučnika praktičnim problemima Danas su naučna saznanja iz oblasti funamentalnih nauka veoma značajan faktor za razvoj tehničkog saznanja. o kontinuirani razvoj tehnike - Tehnika u svom razvoju poseduje odre Đeni kontinuitet. Svaki prvobitno stvoren tehnički pronalazak prestavlja samo polaznu saznajnu osnovu za alja usavršavanja tog pronalaska. pronalaska. (primeri su istorije i storije aviona, automobila, parne mašine) Tehnika se razvija po geometrijskoj progresiji i ona ruštva koja imaju razvijenu tehniku imaju i vede mogudnosti za njen alji razvoj. o komplementarnost komplementarnost tehnike - mogudnost a se tehnički pronalasci, stvoreni za rešavanje praktičnih problema u jenoj oblasti, primene za rešavanje problema i u nekoj rugoj oblasti. (primeri su različite vrste mlinova, parnih mašina, turbina i kombajn kao kombinacija kosačice i vršilice) konkurencija - U moernom ruštvu najznačajniji posticaj za razvoj tehničkog o tržišna konkurencija saznanja prestavljaju ekonomski interesi kompanija, koje koriste tehničko saznanje ka o veoma važan faktor u povedanju prouktivnosti raa i sticanju bogatstva. Kompanije u moernim tržišnim privreama primorane su na stalno usavršavanje vlastitih tehnologija, jer jeino tako mogu da izdrže tržišnu konkurenciju. One teže a smanje troškove proizvonje, a povedaju njen kvalitet. o praktično eksperimentalna raoznalost tehničkih stvaralaca - U posticajne psihološke

osobine za razvoj tehničkog saznanja spaaju:   kreativnost - posedovanje potreba i želja a se stalno traga za stvaranjem nečeg novog, osedanje lepote i ličnog zaovoljstva kaa se rai na otkrivanju tajni, kao i sposobnost povezivanja činjenica, pojava i ieja.

-maštovitost povezana sa ekperimentalnom raoznalošdu - posedovanje sposobnosti da se misli, više o mogudoj nego o postojedoj stvarnosti i tež nja da se te misli eksperimentalno provere. (primer je nastanak raketa). - upornost i strpljivost   - posedovanje sposobnosti da se dugo i intenzivno radi na odre Đenom problemu, čak i kaa se  ne vidi kraj istraživanja i kaa su očekivani rezultati neizvesni. sistematičnost i metoičnost  metoičnost  - sistematičnost  - posedovanje sposobnosti da se u svakom istra živanju postavlja precizan cilj i precizan operacioni plan istraživanja, kao i da se postepeno i racionalno radi na ostvarenju cilja istraživanja. Iako u tehnici postoje slučajna otkrida, tehničko saznanje, onosno

pronalazak nastaje tek zahvaljujudi sistematičnom rau na realizaciji prvobitne ieje. - posvedenost  posvedenost tehnici i vera u sebe - posedovanje sposobnosti da se u tehničkom stvaralaštvu vidi životni smisao, kao i poseovanje samosvesti o značaju svog raa i sebe kao ličnosti. 3. Stvaraoci tehnickog saznanja

Najznačajniji stvaraoci tehničkog znanja u prošlosti bili su: o zanatlije - ostvarili su najvedi eo tehničkih pronalazaka u prošlosti. o daroviti pojedinci  - otkrili osta veliki broj tehničkih pronalazaka, nisu se posebno bavili tehničkim stvaralaštvom. o tehnički pronalazači (prvi inženjeri) - dali su veliki doprinos stvar anju tehničkog saznanja. Bili

su samouko obrazovani, često su se bavili i filozofijom, nisu poseovali formalno tehničko obrazovanje, ali su posedovali veliko znanje iz oblasti kojima su se bavili. (najpoznatiji su Heron,

Straton, Čang Heng i Arhime) Zanatlije kao stvaraoci tehničkog saznanja

Do 19. veka, najvedi oprinos razvoju tehinčkog razvoja avale su zanatlije, ok je ueo naučnika bio veoma mali. U periou o 1300. o 1600. goine postojale su tri grupe naučnika: naučnici na univerzitetima, huma nisti i umetnici-zanatlije. Prve dve grupe nisu ale skoro nikakav oprinos razvoju naučnog saznanja, ok su umetnici -zanatlije dale najvedi oprinos. Oni su iejni začetnici stvaranja novog racionalnog načina mišljenja i modernih nauka. Postojale su i za natlije višeg ranga, koje su imale oreĐ eni stepen obrazovanja, koje su stekli kao šegrti u raionicama svojih majstora. Te zanatlije su umetnici -inženjeri (dali su

najvedi oprinos razvoju naučnog saznanja), lekari, graitelji muzičkih instrumenata, graditelji nautičkih i astronomskih instrumenata, geometri i navigatori. Umetnici -inženjeri su slikali, izlivali statue, gradili katedrale, konstruisali dizalice, kanale i brane, topove i utvrĐenja. Otkrili su nove boje, geometrijske zakone perspektive, unapredili odre Đena teorijska znanja iz mehanike, akustike, hemije, metalurgije, geometrije i anatomije.

Škole za sticanje tehničkog onosno zanatlijskog znanja nisu postojale. Zanatlijska znanja su se sticala neposrednim radom u zanatskim radionicama. Tek od 14. veka cehovska udruženja zanatlija u svojim statutima pravno regulišu proces učenja zanata i uvoe razliku izmeĐu sluge koji uči zanat i kalfe i šegrta kao sluga koji su ved učili zanat. Razlike su se ogledale u radnim pravima i primanjima.

4. Nastajanje tehnicke inteligencije

Sve o kraja 19. veka, najznačajniji stvaraoci tehničkog, pa i naučnog saznanja, bili su pojedinci, a ne istraživačke organizacije. Danas je situacija potpuno obrnuta u razvijenim zemljama. U prošlosti nisu postojale posebne škole na kojima se moglo stedi tehničko obrazovanje, niti tehnički premeti u okviru postojedeg obrazovnog sistema. Na visokim školama (svetovnim i teološkim) ljui su se osposobljavali za obavljanje crkvenih i rž avnih poslova i na njima su se sticala znanja iz oblasti filozofije, istorije, kulture, teologije i prava.

Uzrok za nepostojanje tehničkih škola i tehničkih premeta je nezainteresovanost vlaajude vlaajude klase za razvojem tehnike, u negativnom vrednosnom odnosu prema eksperimentalnom radu i ogmatskoj teološ koj interpretaciji sveta. Pod uticajem religioznog pogleda na svet, u nauci je

prihvadeno stanovište a su religiozne istine o svetu naučno najvrenije i a osnovni premet naučnog proučavanja treba a buu verske ieje i stavovi. Proučavanje konkretne stv arnosti smatralo se naučno beznačajnim. Srenjovekovne vlaajude klase zaržale su antički prezriv onos prema naučnom metou koji sadrži manuelni rad. Upotreba eksperimentisanja, merenja i seciranja, smatrana je ponižavajudom za naučnika. Osnovne nastavne discipline na srednjovekovnim univerzitetima bile su pravo, filozofija,

teologija i meicina, ok prirone nauke uopšte nisu bile zastupljene. Čak i kaa su se pojavile imale su sporean značaj. Po uticajem praktičnih potreba, na univerzitetima se vremenom sve više izučavaju prirodne nauke. Dalji razvoj vezan je za akademije, koje nastaju u 17. i 18. veku i njihov cilj bio je a prevlaaju naučno -istraživačke neostatke univerziteta. Akaemije su organizovale brojna istraživanja iz oblasti astronomije, fizike, hemije i biologije. Usavršile su i razvile nove istraživačke metoe i razvile eksperimentalna istraživanja u svojim laboratorijama.

Znanja ostvarena na akaemijama bila su više teorijskog karaktera i nisu mogla a zaovolje specifične zahteve proizvo dnje, koja je tražila praktično-tehnička znanja. U Francuskoj krajem 18. veka, osnovana je politehnička škola, koja je prestavljala početni oblik tehničkih škola. Ljui su učeni a povezuju praktično -tehnička znanja sa zanimanjima iz matematike i prironi h nauka. Po ugleu na ovu školu, osnovane su škole i u rugim rž avama Evrope. Osnovani su tehnički fakulteti, ali oni još uvek nisu u potpunosti ostvarili saznajnu autonomiju. Iz tehničkih nauka nije se mogao stedi oktorat. Tek krajem 19. veka, tehnički fakulteti u Nemačkoj su formalno izjenačeni sa ostalim. Najznačajniji stvaralac tehničkog znanja u moernom ruštvu je tehnička inteligencija. Svi značajniji pronalasci u moernom ruštvu nastali su kao rezultati organizovanog i sistematskog raa tehničke inteligencije. Savremeni naučni pronalasci zasnivaju se na saznanjima iz različitih naučnih isciplina. Praktična iskustva su i anas značajan faktor poboljšavanja i usavršavanja proizvonje. Zaposleni su u mogudnosti a na osnovu svog praktičnog iskustva uoče neostatke pojeinih tehničkih problema .

5. Naucno tehnicki potencijal (naucnoistrazivacki (naucnoistrazivacki kadar i nobelove nagrade)

Tehnika predstavlja najznacajniji faktor razvoja drustva i najintenzivnije promene u modernom drustvu odvijale su se pod uticajem razvoja nauke i tehnike.

Po naučno tehničkim potencijalom porazumeva se broj naučno -istraživačkog kara, stepen osposobljenosti naučno -istraživačkog kara a relativno brzo usv aja i stvara nova znanja u vidu otkrida i izuma, kao i obim i brzina praktičnog korišdenja, onosno primene znanja. Stepen razvijenosti naucno tehnickog potencijala i stepen ekonomske razvijenosti su međusobno razvojno povezani i uslovljeni sto zahteva kategorizaciju ekonomske razvijenosti zemalja usvetu. Naučno-istraživački kaar

Broj naučnika i inž enjera, kojima raspolaže jedna zemlja, predstavlja veoma važan faktor

stvaranja novih znanja. Što jena zemlja ima više istraživača, istra živača, veda je verovatnoda a de u toj zemlji odi o vedeg broja značajnih saznajnih otkrida. Naučno -istraživački kaar počeo je kontinuirano a raste početkom 20. veka u razvijenim zemljama. Broj naučnika i inž enjera, kojima raspolaže neka zemlja, u sklau je sa njenom ekonomskom razvijenošdu.  Sto je neka zemlja ekonomski razvijenija, to je veci broj istazivaca u odnosu na broj stanovnika. Pored nejednake koncentracije naucinika, stalni rast naucnika u razvijenim zemljama je zaustavljen, dok se u zemljama u razvoju stopa rasta broja naucnika povecava. Nobelove nagrade

Naučno-tehnički potencijal, posmatran preko broja naučnih otkrida i izuma, pokazuje a  je najvedi broj otkrida i izuma ostvaren ostvaren u ekonomski najrazvijenijim zemljama. zemljama. Najvedi broj Nobelovih nagraa za nauku obili su naučnici iz zapanih zemalja. 6. Naucna produkcija, impact faktor, f aktor, patentna aktivnost, uspesnost univerziteta

Naucna produkcija kao indikator uspesnosti naucno tehnickog potencijala pokazuje jos izrazitiju neravnomernost izme đu razvijenih zemalja, zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja u odnosu na nerazvnomernost u broju naucnika. Najrazvijenije zemlje ucestvuju sa visokim procentom u ukupnoj svetskoj naucnoj produkciji. U najrazvijenijim zemljama postoji blagi pad produkcije a u zemljama u ra\voju i nerazvijenim zemljama naucna produkcija pokazuje znacajan rast ali i izuzetnu neravnomernost. Index citiranosti je takođe jean o pokazatelja razvijenosti nauke u jenoj zemlji. Što je

neki ra više citiran, to znači a je ra u saznajnom pogleu značajniji. Spisak naučnih navoa pokazuje a su raovi iz razvijenih zemalja aleko više citirani o raova iz nerazvijenih zemalja. I najvedi broj patenata registruje se u razvijenim zemljama. Kompanije u razvijenijim zemljama r ž e kao poslovnu tajnu zbog straha od po pravilu ne patetiraju svoje pronalaske, več ih rž konkurencije. Ponekad se neki pronalazak preventivno patentira, kako bi se zadr žala autorska prava u slučaju a konkurenti oĐ u do istog pronalaska.

 Uspesnost naucnog kadra na univerzitetima prema Sangajskoj listi, koja se odre đuje na osnovu broja diplomiranih studenata, dobijenih nobelovih nagrada, broja objavljenih radova u najreprezentativnijim casopisima, pokazuje da su zemlje u razvoju 2006. Godine imale samo 42 univerziteta među 500 najboljih, dok su ostali poticali iz najrazvijenijih zemalja. Neke male, ali ekonomski razvijene zemlje imaju nesrazmerno broju stanovnika veliki broj uspesnih univerziteta( Danska, Svajcarska,Sveska, Finska...) Najvise prestiznih univerziteta imaju SAD. 7. Prakticna primena naucnih rezultata, materijalna sredstva, sredstva, Srbija i drustvo znanja

I u pogleu sposobnosti i brzine praktične primene naučnog saznanja, prenosti su na strani ekonomski razvijenih zemalja Zapaa. One poseuju i najvede mogudnosti, raspolaž u velikom količinom finansijskih srestava, veoma razvijenom tehnologijom i opremom, kao i privreom, koja je zainteresovana za praktičnu primenu naučnih rezultata. U ekonomski nerazvijenim zemljama ne postoje povoljni uslovi, naučno -istraživački kaar je malobrojan i neorganizovan i ne postoji organizaciona povezanost izme Đu različitih naučno -istraživačkih ustanova, kao ni povezanost izmeĐu privree i naučno -istraživačkih ustanova. Razvijene zemlje imaju najpovoljnije mogudnosti a tehnički ralizuju i najslož enije pronalaske, koje eventualno ostvare u drugim zemljama, pa stvaraoci iz manje razvijenih zemalja ili be že u razvijene zemlje ili nastoje da tamo registruju svoje pronalaske. Materijalna sredstva Materijalna srestva za naučno -istraživački ra veoma su važan preuslov uspešnog razvoja naučno -tehničkog saznanja. Visina izvojenih materijalnih srestava pokazatelj je stvarne zainteresovanosti jene ruštvene zajenice za razvojem naučno -tehničkog saznanja. Ekonomski najrazvijenije zemlje ulažu najviše srestava. Visina izvojenih srestava stalno je rasla u razvijenim zemljama posle Drugog svetskog rata. Najbr ži rast zabele žen je u Japanu i Zapanoj Nemačkoj. Drž ava i privatna industrija su dva najvažnija izvora finansiranja naučno istraživačkog raa. Opaanje uela srestava rž ave karakteristika je razvijenijih zemalja. Država najviše srestava ulaž e u fundamentala istraživanja, a privatna industrija u primenjena. Savremene kompanije ulažu veliku količinu srestava u istraživačko-razvojni rad. Država ima zadatak da finansira projekte privatnih kompanija iz oblasti visokih tehnologija, kao i a finansijski postiče istraživačko -razvojne elatnosti u malim i srenjim preuzedima. Srbija kao mala zemlja koja nema posebne prirodne resurse visoko trzisno vrednovane na svetskom trzistu i koja se nalazi vec deset godina u tranziciji jedino putem ubrzanog razvoja naucnog-tehnickog potencijala i znanja moze da ocekuje pocetak ekonomskog i drustvenog oporavka. Srbija se trenutno vise nacelno zalaze za drustvo znanja nego realno, relano su dominantni procesi koji imaju suprotan trend. Trenutno Srbija veoma malo zahteva znanja i promene se ne odvijaju na osnovu znanja nego na osnovu privatnih interesa i moci. Srbija treba da na stvori drustvo koje zahteva znanje i da se na kljucne drzavne i drustvene funkcije postave ljudi koji imaju znanja, a nakon toga da se povecaju materijalna sredstva, spreci odliv visokoobrazovanih i naucnih kadrova, stvori kvalitetniji i uspesniji sistem obrazovanja.

8. Odnos nauke i tehnike

Nauka i tehnika su u savremenim uslovima me Đusobno razvojno povezane, što se

oglea u tome što nauka i tehnika ne mogu a se razvijaju jena bez ruge. One čine ve dimenzije jednog jedinstvenog saznajnog procesa. Nauka predstavlja prevashodno teorijsku

imenziju saznanja, a tehnika materijalnu. Nauka više stavlja naglasak na otkrivanje saznanja koja objašnjavaju svet, a tehnika na otkrivanje saznanja koja se mogu praktično primeniti. Nauka i tehnika nisu oduvek bile me Đusobno razvojn o povezane i sa stanovišta meĐusobne povezanosti nauke i tehnike, u istoriji mo žemo razlikovati tri perioda: o period do 17. veka

U prvom periou, tehnika se razvijala na osnovu praktično iskustvenih saznanja ljui, nezavisno o naučnih rezultata. Ljui su konstruisali i uspešno koristili vagu, mlin, pušku, polugu, itd. bez poznavanja teorijskih principa njihovog funkcionisanja. Nauka se u ovom periou bavila proučavanjem Aristotelovog učenja, tako a je svet sveen na Aristotelovu interpretaciju. Ono št o nije postojalo kod njega, nije postojalo ni u svetu. Tehnika je sve do 17. veka bila razvijenija od nauke. o period od 17. do pred kraj 19. veka

U rugom periou nauka i tehnika se razvijaju paralelno, ali tehnika je imala vedi uticaj na nauku, nego nauka na tehniku. Cisel smatra a je moerna nauka nastala zahvaljujudi tehnici, odnosno onda kada je preuzela eksperimentalni metod iz tehnike, koji su razvile

zanatlije. Hesen, fizičar, pokazao je a su osnovni problemi kojima se fizika bavila bili proizvodno-tehnički problemi, koji su uslovili proučavanja u fizici iz oblasti kose ravni i statistike, slobodnog padanja i putanje tela, hidrostatistike, aerostatistike i atmosfernog pritiska i nebeske mehanike. Bernal, engleski fizičar, smatra a je inustrij ska revolucija nastala kao rezultat rada tehničara, a ne naučnika. U ovom periou bilo je i obostrane meĐ usobne podsticajnosti. Veliki broj proizvodno-tehničkih problema postojeda tehnika nije bila u mogudnosti a reši bez pomodi naučnog saznanja. Naučnici shvataju saznajni značaj proučavanja praktično -proizvodnih

problema i nastoje a ih naučno objasne. Pri njihovom rešavanju, olazili su o novih teorijskih saznanja. MeĐusobna povezanost nauke i tehnike omogudila je obostranu razvojnu korist. U 18. veku dolazi o uspešnog razvoja hemije. o period od pred kraj 19. veka

U tredoj fazi olazi o spajanja nauke, tehnike i proizvonje u jeinstveni proces, sa sve izraženijom tendencijom da nauka preuzima primat u tom procesu i postane osnova i tehnike i proiz vonje. Dolazi o naučno -tehničke revolucije, koja označava istovremene raikalne promene u nauci i tehnici. Inikator sve čvršde meĐ usobne povezanosti nauke i tehnike je stalno skradivanje vremena, potrebnog a se jean naučni pronalazak realizuje u proce su proizvonje. Nauka, tehnika i proizvonja anas čine jenu organsku celinu me Đ usobno povezanih i uslovljenih elova. Naučno saznanje postalo je osnova za razvoj tehnike. N auka danas istražuje stvarnost, usmerena je na istra živanje mikro i makro sveta, kako bi objasnila

suštinu, strukturu i principe funkcionisanja sveta. Tehnika veoma uspešno i veoma brzo i najsloženija naučna saznanja pretvara u praktična saznanja i srestva za rešavanje konkretnih problema čovečanstva. 9. Tehnika i etika ( Drustvene funkcije tehnike, eticki paradoks, humanisticka funkcija, humanisticko-antihumanistick humanisticko-antihumanisticka a funkcija)

Drustvene funkcije tehnickog saznanja posmatrane u verdnosnim kategorijama mogu se svesti na tri osnovne i to, na humanisticku, humanisticko-antihumanisticku i antihumanisticku. Eticki paradoks tehnickog saznanja Prema tehnickom saznanju postojao je skoro do pocetka dvadesetog veka i saznajno i vrednosno negativan odnos. Koren takvog odnosa lezi u preovla đajucem shvatanju da je sustina sveta izvan sveta, a to je znacilo da proucavanje materijalne vrednosti i koriscenje eksperimenata saznajno bezvredno u otkrivanju istina u svetu. Porast drustvenog i saznajnog priznanja tehnickom saznanju saznanju desio se u industrijskom drustvu koje je uvelo proizvodnju parne masine, elektricnu energiju, motore sa unutrasnjim sagorevanje,itd. I pored rasta saznajne i drustvene vrednosti tehnickog saznanja i danas je prisutan refleks srednjovekovnog pogleda na tehniku i tehnicke stvaraoce. Stvaraoci tehnickog saznanja ostaju izvan javne sfere nametnutih i razmetljivih drustvenih velicina, anonimni, u tisini stvaraju materijalne temelje drustva. Humanisticka funkcija tehnickog saznanja Ona je dominantn funkcija i ogleda se u tome sto je tehnika, s jedne strane, neposredno humanizovala svet, a s druge strane, posredno, stvaranjem humanog potencijala odnosno materijalnih pretpostavki za ostvarenje humanih ciljeva. Oslobađanjem coveka od fizickog rada tehnika je omogucila osloba đanje covekove licnosti od zavisnosti od prirode i drustva, i time dovela do intelektualizacije i kulturalizacije covekove prirode i covekovog zivota. Stalnim povecanjem covekove moci nad prirodom tehnika  je smanjivala zivotnu neizvesnost i time omogucila egzistencijalno dostojanstvo coveka kao ljuskog bica, a time i ljudsko dostojanstvo. Tehnika je stvarala sve povoljnije uslove i za covekovo oslovo đanje zavisnosti od drustvenih sila i kolektivnih predstava koje su sputavale razvoj njegove licnost. Tehnika je ubrzala razvoj duhovne kulture (papir, stampa) , sirila izrazajne mogucnosti( instrumenti, boje, platno), stvorila nove oblike kulture( televizijska, filmska umetnost) i uticala na transformaciju kulture i u pogledu forme i sadrzaja. Humanisticko-antihumanisticka funkcija Ona se ispoljava u tri oblika i to u antihumanistickom koriscenju humane tehnike, u istovremenom humanistickom-antihumanistickom delovanju tehnike i u transformaciji humanistickoh u antihumanisticko delovanje. Prvi oblik nastaje kao posledica multifunkcionalnosti tehnike i za ovaj oblik koriscenja tehnika po sebi ne snosi odgovornost. Dinamit je nasao siroku primenu u industriji, ali i u ratnoj tehnici, sto je bilo suprotno njegovoj nameri i sto ce usloviti osnivanje Nobelove nagrade, kao moralno pokajanje i iskupljenje Alfreda Nobela za koriscenje njegovog pronalaska u antihumanisticke svrhe.

Drugi oblik ogleda se u postojanju tehnickih sredstava koja imaju prevashodno humanisticko delovanje ali sa sekundarnim antihumanistickim posledicama koje su u pojedinim fazama razvoja tehnike bile veoma izrazene. Npr. Zdravlje i zivot radnika je ugrozen u proizvodnim fabrikama. Treci oblik ogleda se u akumulaciji sporednih negativnih efekata koji su svojim seirenjem i produbljivanjem u pojedinim tehnosferama u potpunosti ponistili humanisticku funkciju i prerasli u antihumanisticku. Negativni efekti se odrazavaju u ireverzibilnom ugrozavanju zivota biljaka, zivotinja i ljudi. Prirodni resursi se prekomerno prekomerno iscrpljuju i zagađuje se zivotna sredina i stvaraju se ogromne kolicine otpada koji se ne moze reciklirati. 10. Tehnika i etika ( antihumanisticka funkcija, ratna tehnika i eticke dileme)

Antihumanisticka funkcija Rat je u toku cele istorije predstavljao veoma vazan faktor koji je podsticajno delovao na razvoj ratne tehnije, koja je ostvarila nista manje zadivljujuce rezultate u odnosu na humanu tehniku. Antihumanisticki karakter ratna tehnike ne ogleda se samo u tome sto je svojim razvojem doprinosila sve vecem unistavanju ljudi i materijalnih dobara vec i u tome sto je omogucila ubijanje na daljinu, i time osloba đala ljude traumaticnih dozivljana smrti ubijenih , sto je uticalo na smanjivanje licne odgovornosti u ratnim uslovima. Tehnicki progles u ratnoj tehnici meri se spetenom njene efikasnosti u unistavanju ljudi i materijalnih dobara. Tehnika ima eticku dimenziju,i ona se ispoljava na opste drustvenom i individualnom nivou. Na opšte rušt venom nivou - ispoljava se u viu pitanja zašto ruštvene zajenice stvaraju sve savršenija oruĐ a radi ubijanja drugih ljudi. Na individualnom nivou - ispoljava se u vidu

pitanja zašto naučnici i inženjeri učestvuju u stvaranju ratne tehnike. Veoma rano u istoriji započet je proces stvaranja posebnih tehničkih oruĐ a, ratne tehnike, čija de jeina je ina funkcija biti uništavanje rugih ljui i njihovih materijalnih obara. Rat je u toku cele istorije predstavljao veoma va žan faktor, koji je podsticajno delovao na razvoj i primenu naučnog saznanja u ratne svrhe. Do raikalne promene ruštva prema ratnoj tehnici olazi sa pronalaskom vatrenog oruž ja. Ratna tehnika se u toku cele istorije stalno usavršavala, ali ipak postoje oreĐeni ključni kl jučni pronalasci. Dva najvažnija su otkride baruta u 13. veku u Evropi (i njegova upotreba u stvaranju pušaka i topova) i stvaranje atomske bombe, maa ne treba potceniti ni stvaranje tenkova, hemijskog oru žja, bombi i borbenih aviona. Da bi se zaštitili o artiljerije, srenjovekovni graovi su počeli a grae jaka utvrĐ enja i tvrĐave, što je opet uslovilo alja unapreĐ enja u artiljeriji.

Do najraikalnije promene u načinu i tempu razvoja ratne tehnike olazi u toku Drugog svetskog rata. Stvarane su posebne organizacije naučno -istraživačkog raa, koje su raspolagale ogromnim finansijskim srestvima i potencijalom, a čiji su ciljevi bili ubrzano usavršavanje usavršavanje postojede ratne tehnike i stvaranje novih ratnih oruĐa. Paralelno sa usavršavanjem ratne tehnike, stalno se povedavao broj ubijenih ljudi u ratnim sukobima, a Drugi svetski rat prestavlja vrhunac u masovnosti ubijanja. Rat su voile i završavale političko -vojne sile, a tehnički stvaraoci bili su samo srestvo a se ostvari pobea. Tež nja za ostvarenjem ekonomskih, političkih, nacional nih i vernih interesa bila je snažnija od moralne norme ne ubij. Rat i ratna tehnika korišdeni su kao legitimno srestvo za ostvarenje različitih ciljeva. Ljuii koji

su u ratnim sukobima ubili najvedi broj protivničkih vojnika proglašavani su u svojoj zaj ednici herojima. Opšte etičke principe rata oreĐivao je ratni pobenik. Na nivou naučne, onosno inženjerske profesije, ne postoji profesionalni etički koeks, koji bi zabranjivao naučnicima, odnosno in ženjerima, učešde u stvaranju ratne tehnike. Inž enjerska profesija je, kao i mnoge druge, pod odre Đenom kontrolom ruštvene zajenice. Stvaraoci ratne tehnike i moralne dileme

Na iniviualnom planu, učešde u stvaranju i stvaranje ratne tehnike ko malobrojnih stvaralaca izazvalo je moralne dileme. Nobel se moralno iskupio za otkride koje je korišdeno za ubijanje ljui, jer je novac obijen o proaje inamita oeljivan ljuima koji su ali najvedi doprinos ljudskom saznanju i miru. Moralne dileme i stvaranje atomske bombe Nemačka je prva započela stvaranje  atomske bombe 1939. godine. Silard, koji je shvatio opasnost atomskog oru žja u nemačkom poseu, ubeĐuje Ajnštajna a pošalje Ruzveltu pismo

upozorenja, nakon čega i Amerikanci počinju sa izraom i zraom atomske bombe. Najsloženiji naučni pronalazak u istoriji ost varen je za najkrade vreme, zahvaljujudi svesrnom angaž ovanju naučnika i plansko -organizovanom radu. Atomska bomba prvi put je testirana u julu 1944. godine.

Stvaranjem atomske bombe naučnici su ispunili svoj moralni ug prema sloboi i čovečanstvu. Ali veoma brzo naučnici su uvieli a se atomska bomba mož e koristiti ne samo za obranu o fašizma, ved i za napa, omazu, emonstraciju političke modi i a oni nemaju kontrolu nad upotrebom ovog strahovitog oru žja. Ajnštajn ponovo, po nagovoru Silara, šalj e Ruzveltu pismo sa molbom da odustane od primene atomske bombe protiv Japana, ali Ruzvelt

ga nikaa nije pročitao, jer je umro u aprilu 1945. goine. Uticaj naučnika u izrai atomske bombe bio je presuan, a u primeni oruž ja presudan je uticaj vojno-političke elite, koja nije ž elela da propusti jedinstvenu priliku za demonstraciju svoje svetske superiornosti. Prva bomba bačena je na Hirošimu 6. avgusta 1945. goine, a ruga na Nagasaki tri dana kasnije. Obe su imale katastrofalne posledice. Novembra 1952. uspešno je izvršena proba voonične bombe, nakon čega započinje zalaganje za meĐ unarodnu kontrolu atomskog naoru žanja. Sudbina Openhajmera, tvorca prve atomske bombe, posle njenog stvaranja, pokazuje moralnu nemod nauke. Pošto se pokajao, Openhajmer obio  je da radi na izrai termonuklearne bombe, što izaziva sumnju u vlainim krugovima a je on sovjetski špijun. Ubrzo je optuž en za antipatriotizam i udaljen je iz laboratorija za atomska istra živanja. Ratna logika pokajanje doživljava kao izdaju ratnih ciljeva. Ratna tehnika i finansijska sredstva

U poeljenom svetu, nikaa se nije postavljalo kao moralni problem to što ruštvena zajenica izvaja velika finansijska srestva u vojne svrhe i što angaž uje talenat velikog broja ljudi za stvaranje sredstava koja ne oprinose blagostanju i sredi ljui. Ocene o značaju naučno istraživačkog raa u vojnoj oblasti za opšti razvoj naučnog saznanja, onosno za uvedanje materijalnog blagostanja ruštva su protivrečne. Po jenima, najznačajniji pronalasci koji se danas koriste u privredi nastali su u okviru vojnih istra živanja, dok drugi smatraju da vojna istraživanja ne pružaju velike mogudnosti za uvedanje materijalne koristi i obiti.

11 . Drustveni uslovi razvoja tehnike u predkapitalizmu predkapitalizmu

Usporen razvoj tehničkih saznanja u pretkapitalističkim sistemima bio je uslovljen sleedim faktorima: nezainteresovanost vlaajude klase sa razvojem tehnike o nezainteresovanost

Vlaajude klase nisu bile zainteresovane za razvoj materijalne proizvonje. One su svoj vlada judi položaj sticale na osnovu prava nasleĐivanja, a ne na osnovu rada. Bavile su se neproizvonim elatnostima (vojnom, religioznom, političkom), ok su se materijalnom proizvonjom bavili robovi i kmetovi, kojih je bilo u izobilju. Uspešno obavljanje ovi h neproizvonih elatnosti omogudavalo je vlaajudoj klasi a steknu i zarž zar ž e privilegije u ruštvu, kao i poseovanje robova i kmetova. o vrenosni sistem i religiozno tumačenje sveta

Vlaajuda klasa je elatnosti koje sama obavlja proglašavala za ruštveno najvrenije, najznačajnije i najuzvišenije, a elatnosti potlačene klase za ruštveno bezvrene. Svoj prezir prema proizvonoj elatnosti i fizičkom rau, vlaajuda klasa namede celom ruštvu kao opštu vrenost. Ovo mišljenje bilo je zastupljeno kod Grka i u rimskom carstvu. Robovski rad je bio toliko jeftin, da je uvo Đenje mašina bilo suvišno. Prezir prema proizvonji i tehničkom znanju nastavljen je i u srenjem veku. Taa najmodniji ruštveni sloj, sveštenstvo, imalo je još negativniji onos prema proizvonji o grčke aristokratije. Ograničenja u razvoju proizvonje i tehničkog znanja proizilazila su iz religije i religioznog tumačenja sveta. Religija je vostruko ograničavala nastajnje saznanja: a) svojim tumačenjem nastanka ovozemaljskog svet a kao prizvoda Božje volje i tumačenje onostranog sveta kao savršenog. b) shvatanjem a su najviše i najznačajnije istine o ovom svetu objavljenje istine, istine koje je Bog objavio svetu preko proroka. o ograničene mogudnosti potlačene klase Iako je posedovala odreĐena saznanja, potlačena klasa ih nije mogla praktično realizovati, jer

nije poseovala ruštvenu mod a menja uslove i načine porizvonje, a i nije poseovala ni obrazovanje, slobodno vreme i materijalno bogatstvo. o poljoprivreni poljoprivreni način proizvodnje

U srenjovekovnim ruštvima, ominantan oblik proizvonje bila je traicionalna poljoprivrena proizvonja. Ona je stagnatnog, statičkog karaktera. Njena stagnatnost bila  je uslovljena usmerenošdu poljoprivrene poljoprivrene proizvonje na zaovoljavanje vla stitih egzitencijalnih poroičnih potreba i nepromenljivošdu plonosti zemlje. Povedanje poljoprivrenih rezultata ostvarivalo se prostim kvantitativnim povedanjem broja rane snage i povedanjem površine obraive zemlje. Tehničko usavršavanje srestava nij e prestavljalo neophonu pretpostavku povedanja proizvonih rezultata. Poljoprivrena proizvodnja nije podsticala razvoj zanata i trgovine, pa je nepostojanje potreba za zanatom i trgovinom uslovilo u selima prezir prema ovim zanimanjima. Nepostojanje proizvodnih

potreba prestavljalo je osnovni uzrok za usporeni razvoj tehničkog znanja.

12. Drustveni uslovi uslovi razvoja tehnike u kapitalizmu kapitalizmu

Zahvaljujudi burž oaziji kao novoj vladi, stvaraju se veoma povoljni uslovi za razvoj tehničkog saznanja. Pošto je bu ržoazija bila klasa koja se bavi privrenom elatnošdu i koja je stekla materijalno bogatstvo zahvaljujudi toj elatnosti, ona je zainteresovana za stalni razvoj i širenje materijalne proizvonje. Buržoazija namede svoje interese i ciljeve ruštvu kao vlaajude vrenosti i sve sfere ruštvenog ž ivota postaju podreĐene ekonomskim zahtevima i logici materijalne proizvonje. Kapitalistički način proizvonje nastaje širenjem i usavršavanjem zanatlijskog načina proizvonje, i u svom razvoju prošao je kroz ve fa ze: o manufakturni način proizvonje

Manufaktura nastaje zapošljavanjem vedeg broja zanatlija i u njihovom rau nastaje poela raa (specijalizovanje zanatlija za nekoliko operacija proizvonje nekog proizvoa), što  je povedalo proizvonost raa. raa. Ovaj način proizvonje postoji postoji i razvija se u periou o 16. o o pre kraj 18. veka, kaa nastaje inustrijski način proizvonje. Širenjem manufakturnog načina proizvonje pojačava se konkurencija pojeinačnih proizvoĐača, proizvo Đača, što ovoi o usavršavanja alata i pronalazaka mašina na mehanički pogon, koje jean oblik energije pretvaraju u rugi. Osnovno ograničenje ovih mašina u povedanju proizvonosti raa bilo je u ograničenoj pogonskoj energiji. Vetar kao pogonska energija je nepouzdan i nestalan, a voda je kolebljiva i zahteva gradnju fabrika na rekama. o inustrijski način proizvonje

Pronalazak parne mašine označio je kraj manufakturnog perioa i početak inustrijskog načina proizvonje. Svaka mašina se sastoji iz tri ela: motor kao izvor energije, prenosni mehanizmi energije i alati kojima se obavljaju različite operacije. Jena mašina mož e da zameni rad mnogih radnika, ona radi neprekidno, ne tra ži omor i povedanje plate. Sa porastom potražnje za mašinama, manifakturne raionice se pretvaraju u fabrike za proizvonju proi zvonju mašina kao robe. Sa početkom inustrijske revolucije, onosno uvoĐenjem uvo Đenjem mašina u proces proizvonje, započinje i uvoĐenje naučnog saznanja u proces proizvonje. Sa nastankom inustrijskog načina proizvonje, više se nauka i tehnika ne razvijaju po  dominantnim uticajem proizvonje, vede se proizvonja razvija po ominantnim uticajem nauke i tehnike. Naučno-tehnička revolucija i inustrijski sistem

Krajem 19. veka završava se faza f aza ekstenzivnog razvoja inustrijskog načina proizvonje zasnovanog na primeni parne mašine u skoro svim granama. Usavršavanje mašina postaje najznačajniji meto sticanja profita. Dolazi o niza značajnih naučnih otkrida, koja prestavljaju naučno-tehničku revoluciju, jer ovoe o raikalnih promena u procesu proizvonje (pro mena i u nauci i u tehnici). Početak ove revolucije vezuje se za značajna otkrida u oblasti električne energije, motora sa unutrašnjim sagorevanjem, čelika, ugljena i nafte. Naučno -tehnička revolucija raikalno menja otaašnji način proizvonje, izazivajudi promene u premetima raa, srestvima raa, ranoj snazi i organizaciji raa. Najznačajnija promena je uvo Đ enje automatizovanog načina proizvonje. Ovaj način porizvonje prestavlja kvalitativno nov oblik inustrijske proizvonje. Proizvo se krede neprekino, putem trake o jene mašine o ruge, koje izvršavaju programirane proizvone operacije, uključujudi i kontrolne funkcije. Mašine poseuju mogudnost samoprogramiranja, samoprogramiranja, tako a su u mogudnosti a obave nekoliko uzastopnih različitih zahvata. Umesto  neposrednog izvoĐenja rada, koji se sada odvija automatizovano, naznačajniji ra u preuzedu postaje razvojno -istraživački.

13. Industrijsko drustvo

Danas se u inustrijska (moerna, razvijena) ruštva ubrajaju ekonomski najrazvijenije zemlje. Proces stvaranja industrijskih dr žava počeo je inustrijskom revolucijom, koja je prvo zahvatila Britaniju i odvijala se u periodu izme Đu 1760. i 1850. goine. Ona označava raikalne promene u načinu proizvonje, nastale uvoĐenjem mašina prvo u tekstilnoj inustriji , a kasnije i u ostalim privrenim granama, u kojima ovoi o povedanja proizvonosti raa. Kasnije se tehnika širi i u neprivrene elatnosti, što ovoi o toga a de u svim elatnostima razvijenog inustrijskog ruštva, tehnika postati najznačajnija pr oizvodna osnova. Najznačajnije promene, koje je tehnika izazvala u ruštvu su: o razvoj tehnike omogudio je  širenje inustrijskog inustrijskog načina proizvonje, dok je poljoprivreda počela naglo i rastično a gubi ekonomski ruštveni značaj (učešde u nacionalnom  ohotku i broj zaposlenih) o stvaranje preuzeda , kao novog organizacionog oblika rada zaposlenih, i najamnih radnika,

kao nove kategorije zaposlenih. U inustrijskim preuzedima zapošljavaju se najamni ranici, koji nemaju vlastita sredstva za proizvodnju i primorani su da za odre Đenu najamninu rade na tuĐim srestvima. Njihova nemotivisanost ovoi o zapošljavanja velikog broja kontrolora, koji su imali zadatak da disciplinuju radnike. graskog stanovništva stanovništva . Inustrijski način proizvonje zahte vao je prostornu o porast graskog

koncentraciju stanovništva. Logika i ekonomska zavisnost inustrijske proizvonje zahtevaju koncentraciju na jenom mestu različitih ekonomsko povezanih fabrika, trgovine, rane snage i potrošača. Danas u inustrijski razvijenim zemljama, z emljama, u gradovima živi oko 90% stanovnika. Urbani način života je inamičan, otvoren prema promenama, zasnovan na univerzalnim normama, racionalan i postojan za različite oblike stvaralaštva. o stvaranje obrazovnog sistema i uvođenje obaveznog školovanja . Inustrijski način proizvonje  je u svom razvoju postajao sve složeniji i zahtevao je sve vedu količinu specijalizovanih stručnih

znanja za obavljanje niza poslova. Ta znanja nisu se mogla stedi praktičnim učenjem u poroici ili šegrtovanjem u fabrikama. U  19. veku u razvijenijim zemljama, uvodi se obavezno osnovno školovanje, a kasnije i srenje i visoke škole. o stvaranje centralizovanih nacionalnih ržava . Razvoj i širenje inustrijskog načina proizvonje i trgovine zahtevali su ekonomsku povezanost ljudi na odre Đenom prostoru i jedinstvene propise za njihovo slobodno odvijanje. o promene u veličini i organizaciji poroice poroice. Inustrijski način proizvonje ovoi o razvajanja mesta života zaposlenih i mesta raa, što ovoi o rušenja ekonomske osnove proširene

poroice. Zapošljavanjem punoletne rane snage, inustrijski način proizvonje stvara uslove za osamostaljivanjem mlaih bračnih parova, onosno za nuklearnu poroicu, koju čine roitelji i deca. Vremenom nastaju demokratske porodice u kojima nestaju razlike u autoritetu zasnovane na godinama, starosti i polu. o talas velikih migracija iz manje industriski razvijenih zemalja u razvijene zemlje.

14. Informaticko drustvo

Ključnu ulogu u pretvaranju inustrijskog ruštva u informatičko ruštvo (postinustrijsko, ruštvo znanja, ruštvo usluga) imala je informatička revolucija. Informatička revolucija je uvoĐenje pametnih mašina u proces proizvonje, sposobnih a primaju informacije i pretvaraju jedan njihov oblik u drugi, da se povezuju sa drugi m mašinama i a programirane zahteve i složene operacije obavljaju bez prisustva kontrolera i čoveka, kao i a trenutno prenose veliki broj informacija na velike ualjenosti. Informatičkoj revoluciji oprinela su četiri tehnološka pronalaska: pronalazak i usavršavanje performansi kompjutera, digitalizacija podataka, razvoj satelitskih komunikacija i vlaknasta optika.

Najznačajnije promene o kojih je ovela informatička revolucija su: o fleksibilni sistem proizvodnje

Ved početkom 60-tih goina osedala se potražnja za fleksibilnom elastičnom automatizacijom, koja bi se mogla primenjivati pođenako uspešno za srenjoserijsku, maloserijsku i pojeinačnu proizvonju. Počele su a se primenjuju mašine sa programiranim upravljanjem, prvo u avionskoj, a kasnije i u civilnoj inustriji. Ove mašine su obile još širu primenu u praksi, pronalaskom kompjutera. Uporedo sa uvo Đenjem numeričkih mašina, u proces proizvonje se uvoe i roboti za obavljanje specifičnih poslova. Proizvono povezani u  jenu celinu, mašine sa numeričkim upravljanjem, upravljanjem, računari, roboti roboti i sistem računarskog projektovanja čine fleksibilan automatizovan proces proizvonje. Najvaž nije prednosti ovog procesa proizvonje su smanjenje materijalnih troškova i mogudnost brze proizvone preorijentacije na potpuno novu proizvodnju prema zahtevima tr žišta. o dominacija ekonomije znanja u privrednom životu Ekonomija znanja postaje najznačajniji faktor u povedanju prouktivnosti raa i ubrzanog ruštvenog razvoja. Ekonomija znanja porazumeva porazumeva korišdenje naučnog, tehničkog i uopšte stručnog znanja u obavljanju, organizaciji i upravljanju kako proizvonih, tako i neproizvonih elatnosti. Broj fizičkih ranika više ne prestavlja faktor u povedanju prouktivnosti. Najznačajniji postaju ranici koji poseuju specijalizovana znanja. Najuspešnije kompanije postaju one čiji je proces raa, organizacije, uparavljanja, marketinga zasnovan zasnovan na primeni stručnog znanja. Kompanije zasnovane na znanju z nanju postaju ominantne u razvijenim zemljama. Razvoj i primena naučnih rez ultata u procesu proizvodnje u savremenim uslovima postaje osnovni izvor sticanja viška vrenosti. Zato naučno -istraživačke organizacije u mnogim korporacijama prerastaju u samostalne proizvone organizacije, organizacije, čiji cilj više nije bio proizvonja robe, ved proizvonja naučnog znanja kao robe u viu visokih tehnologija i čistog znanja patent, licenca. o uspostavljanje globalne ekonomije

Multinacionalne ekonomije su anas najznačajniji faktor proizvonje i trgovine u svetu i imaju sreišnju ulogu u ekonomij i savremenog sveta. One predstavljaju poslovne mre že velikog broja ekspozitura matičnih kompanija, koje su razmeštene po celom svetu, a meĐ usobno su poslovno i proizvodno povezane telekomunikacionim tehnologijama. Telekomunikacione

tehnologije omogudile su stvaranje "elektronske ekonomije", koja se oglea u mogudnosti

kompanija, banaka i pojedinaca da obavljaju transfer novca preko interneta, a time i da prodaju

i kupuju proizvoe po celom svetu, seedi za kompjuterom. Proces umrežavanja omogudava ormacione tehnologije. Po uticajem informatičke revolucije menjaju se i traicionalni uspon inf ormacione obrasci rada zaposlenih. Nestaju "poslovi za ceo život" i znanja koja su zaposleni stekli putem školovanja brzo zastarevaju, pa su zaposleni primorani a uče u toku celo g života, kako bi zadržali posao. Kompjuteri dovode i do promene prostorne organizacije rada. Stvaraju se uslovi za ra na aljinu, onosno ko kude. o proces globalizacije u moernom ruštvu 15. Uticaj tehnike na coveka, tehnika i rad, tehnika i kultura Tehnika i rad

U rau je po uticajem tehnike ošlo o najvedih promena i to, u kako u karakteru raa, tako i u sadržaju. Vedina ljui je u toku cele istorije ruštva primorana a iscrpljujude fizički rai, kako bi obezbedila sebi i svojoj porodici elementarne uslove pre življavanja. Težak fizički ra uništavao je snagu, zravlje i lepotu ljui. Tehnika T ehnika je svojim usavršavanjem u toku istorije postepeno olakšavala ljuima fizički ra i omogudavala je sve vedu efikasnost raa u stvaranju materijalnih dobara i proizvoda. Tehnika je stvarala i uslove da se odre Đeni broj ljui osloboi fizičkog raa kao ž ivotnog poziva i da se posveti nemanuelnim zanimanjima. Kako je tehnika napredovala, tako su stvarani

sve povoljniji uslovi a se sve vedi broj ljui osloboi fizičkog raa i posveti obavljanju nemanuelnih elatnosti. U savremenom, inustrijski razvijenom ruštvu, tehnika je skoro u potpunosti zamenila fizički ra ljui. Ranici više ne kontrolišu ra mašina, ved one kontrolišu ra ranika. Ra u kudi, zra vstvu, kulturi, nauci, sportu, obrazovanju, trgovini, bankarstvu, sve više se zasniva na tehnici. Tehnika i kultura

Kultura se najopštije eli na materijalnu i uhovnu, pri čemu se po materijalnom podrazumevaju sredstva rada, sredstva za zadovoljenje ra zličitih fizičkih potreba ljui, porazumevaju muzička, knjiž knji ž evna, graĐevinski objekti, ok se po uhovnom kulturom porazumevaju slikarska ili filmska ela. U kulturnoj javnosti i ruštvu, uhovnoj kulturi se neosnovano priaje vedi ruštveni i umetnički značaj, iako je materijalna kultura značajnija za zaovoljavanje osnovnih ljudskih potreba.

U srenjovekovnim ruštvima, po uticajem religije, stvoreno je opšte prihvadeno uprošdeno i netačno shvatanje a se uhovnost ispoljava samo u nematerijalnom obliku. Tehnika zahteva iste stvaralačke sposobnosti kao umetnost, knjž evnost i nauka. Za stvaranje vrhunske tehnike, potrebna je imaginacija, kao i za stvaranje umetničkih umetničkih ela. Razlika izmeĐ izme Đ u tehnike i uhovne kulture je u svrsi i načinu ispoljavanja sposobnosti. Krajnja  svrha tehnike je zaovoljavanje praktičnih potreba ljui, ok je krajnja svrha uhovne kulture zaovoljenje psihičkih, emocionalni i samosvesnih potreba ljui. Tehnika se uvek ispoljava u materijalnom obliku, dok se duhovna kultura ispoljava u

obliku reči, nota, slika, simbola. Osnovni stvaralački princip u tehnici je a bue uspešna, a u modernom vremenu bitan je i princip lepote. Tehnika predstavlja materijalnu osnovu duhovne

kulture i ona joj omoguduje razvoj. (muzički instrumenti, boje i platno, papir i štampa, kamera i filmska traka)

16. Tehnika i covek, zivot, svest

Tehnika i život

Život ljui u najvedem elu istorijskog razvoja zavisio je o prironih uslova. Ljui su se u avnoj prošlosti naseljavali u klimatski povoljnim preelima, u kojima je  bilo hrane tokom cele godine, jer su jedino tako mogli da pre žive. Usavršavanjem tehničkih srestava, čovek je svoj život osloboio zavisnosti o prironih uslova. Tehnika je omogudila čoveku a prirou porei vlastitim potrebama i ciljevima i da njegov opstanak i život više ne zavise o bogatstva priroe. Danas čovek, izuzev na polovima i pustinjama, živi u svim preelima Zemlje. Zahvaljujudi lekovima, mnoge zarazne bolesti su iskorenjene. Na taj način tehnika je omogudila prouž enje ljudskog života i povedanje broja ljui na Zemlji. Graovi ne bi mogli a postoje bez tehnike. Današnji graovi sigurno ne bi postojali niti imali ove razmere bez saobradajnica, fabrika, voovoa i kanalizacije, grejanja i tehnike granje višespratnica. Tehnika je omogudila visok životni ži votni stanar i kvalitetan način života. Ljui žive u uobnim stanovima i kudama, u kojima su temperatura i osvetljenje po njihovom kontrolom. (nameštaj, aparati, ostupnost hrane iz svih elova sveta, voa i kupatilo, gareroba...) Tehnička srestva su stvorila uslove i postakla integraciju čovečanstva u jeinstvenu ruštvenu zajendicu.

Tehnika i čovek Čovek je u toku cele svoje istorije bio uhovno i praktično poreĐ en prirodnim i ruštvenim uslovima. Ž iveo je u stalnom strahu za svoj život, plašedi se prironih sila i nepogoa, ratova, bolesti i glai, rugih ljui i kultura. Čovek je stvaranjem svemodnih totema i bogova, koji upravljaju životom i svetom, nastojao a kompenzuje svoje osedanje nemodi. Zahvaljujudi razvoju naučnih saznanja, čovek se u toku svoje istorije postepeno oslobaĐ ao zavisnosti o prironih sila i straha o nepoznatog. Nauka je svojim objašnjenjem prironih pojava stvarala uslove za čovekovu slobou. Čovek u savremenom ruštvu je sloboan i kontroliše u velikoj meri prirone i ruštvene uslove. Pore nauke, i tehnika je imala veoma značajnu ulogu u oslobaĐanju čoveka. Ona je praktično oslobaĐala čoveka zavisnosti o prironih i ruštvenih sila. (luk i strela, vatra, ž itarice, plug, kuda, parna mašina it.) Ona je povedavala po vedavala čovekovu praktičnu mod na prironim i ruštvenim silama. Tehnika je svojim razvojem stvarala uslove čoveku a mož e sam da obezbei ovoljno hrane za sebe i za ruge, čime je pojačala njegovu iniviualnost i samostalnost, kao i osedaj modi u onosu na kolektiv. Čovek više nije bio primoran a po svaku cenu poštuje kolektivne norme i prestave. Tehnika je oprinela i skradivanju čovekovog ranog vremena i povedanju slobonog vremena, što je čoveku omogudilo a se posveti i obavljanju nekih drugih delatnosti prema kojima je imao sklonosti. Čovek je na ovaj način postajao svestranija ličnost, sa mnogo vedim stepenom samorealizacije i samopoštovanja. samopoštovanja. Tehnika i svest

Tehnika je imala veoma posticajnu ulogu u nastajanju i širenju racionalne svesti ka o ominantnog oblika svesti ljui u moernim ruštvima. U prošlosti je ominirala iracionalna kolektivna svest, čija karakteristika je tumačenje i objašnjavanje sveta i ž ivota na osnovu elovanja nekih mističnih viših sila. Tipični primeri su magijske ran je, animizam, totemizam, pa

i religija. U tehnici je o samih početaka stvaranja prvobitnih primitivnih srestava srestava ominirao racionalan pristup i princip. Ljui su više verovali a uspeh u lovu zavisi o upotrebe efikasnih oruĐa i njihove spretnosti nego od ritualnih radnji. Tehnika ne trpi iracionalne principe. Paralelno sa širenjem tehničkih srestava u obavljanju pojeinih elatnosti u odreĐenom ruštvu, širila se i racionalna svest, što govori a postoji meĐ usobna povezanost izmeĐu stepena tehničke razvijenosti jenog ruštva i stepena razvijenosti racionalne svesti. Racionalna svest se na iniviualnom planu oglea u tome što se smisao ž ivota vidi u buudnosti, što su materijalno bogatstvo i uspeh najvaž nije vrednosti, u racionalnoj organizaciji vlastitog života it. Racionalna svest se na globalnom ruštvenom planu ispoljava u racionalnoj organizaciji privrede, države i državnih organa, obrazovnog sistema, socijalno-penzijske zaštite, kulture i nauke. 17. Uzroci globalizacije

Najznačajniji uzroci globalizacije su: o ekonomski interesi multinacionalnih kompanija

Multinacionalne kompanije su one kompanije koje imaju svoje ekspoziture u ve ili više zemalja sveta. One su anas postale najznačajniji i najsnaž niji ekonomski subjekti u svetu. Predstavljaju temelje svetske ekonomije. Preko njih se ovija više o ve tredine svetske trgovine u svetu. Sve vedi broj multinacionalnih kompanija prerasta u transnacionalne transnacionalne kompanije. Multinacionalne kompanije imaju centralno sreište u matičnoj zemlji, ok transnacion alne kompanije nemaju jeno seište, ved se sastoje o ekspozitura koje imaju veliku autonomiju u svom poslovanju i kojima upravljaju kvalifikovani stručnjaci iz različitih zemalja sveta. Razlikuju se tri tipa transnacionalnih kompanija:   etnocentrične - poslovnu politiku i upravljanje odre Đuje centrala u zemlji porekla kompanije   policentrične - ekspoziture su samostalne.   geocentrične - meĐunarodne su po strukturi upravljanja. Upravljanje je globalno uskla Đeni sistem, a menadžeri na visokim položajima često bivaju premeštani iz jene zemlje u rugu. Osnovni cilj kompanija je sticanje profita, a profit se mo že sticati povedanom proajom i

racionalnom organizacijom proizvone elatnosti. Ova va načina sticanja profita postiču globalizaciju i globalno delovanje kompanija. Kompanije teže a prošire svoje tržišno elovanje u celom svetu, kao i da otvaraju svoje ekspoziture u onim delovima sveta gde je jeftina radna snaga i gde su jeftine sirovine. Ekonomski interesi multinacionalnih kompanija zahtevaju slobodan protok robe, kapitala, ljudi, znanja i tehnologija izme Đu različitih nacionalnih rž ava i ukidanje granica i barijera izmeĐu pojedinih zemalja. o razvoj informacionih tehnologija Tehnička srestva su veoma značajna, jer bez njih multinacionalne kompan ije ne bi mogle da dostignu ni približan stepen razvoja kakav imaju. Savremena saobradajna i

komunikaciona srestva stvorila su neophone tehničke preuslove za širenje i razvoj multinacionalnih kompanija, odnosno ekonomske globalizacije u svetu, zatim kul turne, političke i informativne globalizacije. Moderne informacione tehnologije (kablovska i satelitska televizija,

mobilni telefoni, internet) omoguduju kompresiju prostora i vremena u komunikaciji. Prostorna i vremenska ualjenost više ne prestavljaju ograničenje za uspostavljanje komunikacionih veza izmeĐu ljudi i ustanova u svetu. Informacione tehnologije stvorile su uslove za globalnu

institucionu integraciju različitih ustanova i organizacija u svetu, kao i uslove za lično globalno povezivanje ljudi.

o političke promene u svetu krajem vaesetog veka Do eveesetih goina vaesetog veka svet je bio poeljen na socijalistički i kapitalistički blok. Početkom eveesetih goina olazi o raspaa Sovjetskog saveza kao države i do pada socijalzma kao sist ema, što je otklonilo političke i ieološke prepreke za alje širenje globalizacije u svim oblastima ruštvenog ž ivota. U svim osamostaljenim dr žavama počeo je proces tranzicije, onosno prelaska socijalizma u kapitalizam. Nestaju najznačajnije političke i ieološke poele i u Evropi i u svetu, pa Evropa postaje veoma integrisana globalna zajednica, sa težnjom a integriše sve zemlje koje se nalaze u Evropi. Značajne političke faktore globalizacije predstavljaju i Ujedinjene nacije, meĐunarodne vladine organizacije i meĐunarodne nevladine organizacije. 18. Dimenzije globalizacije Globalna kultura

U prošlosti su ominirale nacionalne kulture. Društvene zajenice su imale svoje nacionalne kulture, koje su se razlikovale me Đusobno. Ključnu ulogu u globalizaci ji  ji kulture imaju sredstva masovnih komunikacija, koja su i sama postala globalna. U svetu postoji medijksi imperijalizam,

koji karakteriše ominacija nekoliko najvedih meijskih kompanija. O eveesetih goina u vedini zemalja sveta paralelno sa otvaranje m novih nacionalnih televizijskih kanala dolazi i do širenja kablovske i satelitske televizije, koje omoguduju velikim multinacionalnim televizijskim kompanijama da svojim programima prodru daleko izvan svojih nacionalnih granica i da u najudaljenijim delovima sveta započnu svoj kulturni uticaj. Savremena srestva masovnih komunikacija u ekonomski razvijenim i srednje razvijenim zemljama dovela su do postepenog

potiskivanja nacionalnih kultura i o početka stvaranja globalne kulture. U oblasti filmske industrije, proces globalizacije se ovija sa sve vedim uticajem američkog filma. U oblasti muzičke inustrije proces globalizacije je najintenzivniji. SAD i Velika Britanija su anas najvedi izvoznici popularne kulture u svetu, oni namedu svetu svoje muzičke s tilove i žanrove. Elektronski meiji omoguduju a kultura Zapaa u obliku vieo -kaseta, CD-a, video igara, muzičko-zabavnih emisija postepeno osvaja svet i namede svetu zapane obrasce mišljenja i osedanja, način zabave i pogle na svet i ž ivot. Najrazvijenije zemlje Zapada uspostavljaju medijsku i kulturnu imperiju. Globalna demokratija Globalizacija posebno dolazi do izra žaja u viu jačanja emokratije i emokratske svesti. Sredstva masovnih komunikacija imaju veoma va žnu ulogu u demokratskim procesima

olučivanja. Ona su omogudila nastajanje javnosti, onosno javnog mnenja kao nove emokratske institucije, koja u prošlosti nije postojala. U prošlosti graĐ ani nisu imali nikakvih informacija i saznanja o doga Đajima i procesima u vlastitom ruštvu. Zahvaljujudi srestvima masovnih komunikacija nastalo je javno mišljenje graĐana o ruštvenim procesima, i svaka vlast morala je a voi računa o onosu javnog mnenja prema načinu političkog upravljanja. Javnost  je postala najširi emokratski emokratski kontrolor vlasti. G lobalni mediji (kablovska televizija, internet) predstavljaju važna srestva u širenju emokratije u svetu. Najmodniji globalni meiji potiču iz ekonomski najrazvijenijih zemalja Zapaa. Suočeni sa problemom a se globalna emokratija

širi preko globalnih meija, mnogi autoritarni sistemni anas pokušavaju a spreče, onosno ograniče uticaj globalnih meija na svom nacionalnom prostoru. Ekonomske nejednakosti Razlike u ekonomskom bogatstvu izme Đu ekonomski najrazvijenijih i najnerazvijenijih zemalja sve se više uvedavaju. Ogromna količina ekonomskog bogatstva se koncentriše u pose veoma malog broja ljudi. Veoma mali broj zemalja u svetu uspeo je da se u toku procesa globalizacije integriše u svetsku ekonomiju i a poveda svoje bogatstvo i nacionalni oho ak.

Uzroci povedanja ekonomske nejenakosti u svetu su brojni, ali meĐu najznačajnije spaaju ekonomska ominacija multinacionalnih kompanija iz najrazvijenijih zemalja i tehnološki jaz, onosno razlike u stepenu tehnološke razvijenosti. 19. Prvi masovni mediji u televizija kao medij Prvi masovni mediji Masovni mediji obuhvataju novine, radio, televiziju, filmove, reklamne oglase, video igre, CD-ove, internet. Ova srestva omogudavaju komunikaciju sa velikim brojem ljui, pa se zato i nazivaju masovnim. Novine predstavljaju prvo sredstvo masovnih komunikacija. Nastale

su kao izraz potreba graskog stanovništva za informisanjem i potrebe ržave a obaveštava graĐane o svojim olukama. Neposreni način obaveštavanja ljui o ogaĐ ajima u gradu gubio  je značaj sa rastom broja broja stanovnika, tako a je bio potreban neki centralni centralni oblik informisanja. Efikasan način upravljanja jene rž ave, zahtevao je svakodnevno informisanje gra Đana o odlukama državnih organa. Prve novine u anašnjem obliku pojavi le su se 1580. godine u Kelnu. Novine su postale dnevne tek pred kraj 19. veka i veoma brzo su stekle hiljade, a kasnije i

milione čitalaca. Više o pola veka nevne novine prestavljale su glavno srestvo u komunikaciji, onosno saopštavanju informacija o tekudim ruštvenim ogaĐ ajima i procesima velikom broju čitalaca. Razvojem raio ifuzne mreže, a osobito razvojem televizije, počeo je a slabi uticaj štampe. Posle Drugog svetskog rata, olazi o jačanja raija kao srestva masovnih komunikacija. Od seamesetih goina, televizija postaje najznačajnije srestvo masovnih komunikacija i svoju dominantnost zadržala je o anašnjih ana. Televizija kao medij

Televizija anas prestavlja najznačajnije i najšire prihvadeno sestvo masovnih komunikacija. Nema kude u razvijenim i srenje razvijenim zemljama koja ne poseuje najmanje  jean televizijski aparat i nema čoveka koji ne ne provoi izvesno vreme gleajudi gleajudi televizijski program. Televizija spaja u sebi osobine radija, novina i filma kao sredstva komunikacije. Ono

što je televiziju učinilo ominantnim srestvom masovnih masovnih komunikacija je njena tehnička mogudnost a reproukuje sliku i a istribuira sliku na velikim ualjenostima. Zahvaljujudi veštačkim satelitima, televizija može da emituje svoje slike do svih delova sveta. Osobito je važna njena mogudnost a irektno emituje "žive slike" iz najrazličitijih elova sveta o različitim dogaĐajima i procesima, što ko čoveka stvara osedaj a je on posmatrač i učesnik svih značajnih ogaĐ aja u svetu.

20. Televizija i vesti Televizijski program može se podeliti na informativni, kulturno-zabavni i obrazovno-

naučni program. Televizijske vesti su najznačajnije srestvo obaveštavanja ljui o ogaĐ ajima u zemlji i svetu. Televizija nam takoĐe i tumači najznačajnije ogaĐaje i procese u svetu i najvedi broj ljui nije učesnik u tim ogaĐajima i procesima, pa time nema nikakve mogudnosti a stek ne lično iskustveno mišljenje o njima. To televiziji aje veliku mod u upravljanju našim prestavama o svetu i našim stavovima prema pojedinim dogaĐajima i procesima u svetu. Zato se od televizije zahteva velika ogovornost i objektivnost u izboru najznačajnijih vesti koje de se emitovati, kao i u njihovoj interpretaciji. Veliki broj televizija daje medijski nerealnu, neistinitu sliku o stvarnosti, koja se mo že stvoriti svesno ili nesvesno. Nesvesna iskrivljena interpretacija sveta nastaje:

  usle nemogudnosti novinara a iz obilja vesti oaberu i emituju u vremenski ograničenom terminu one najznačjnije.   usle nemogudnosti novinara da doĐu o značajnih informacija, koje neke institucije rž e u tajnosti.

  novinarima se pomedu privino objektivne informacije, čiju objektivnost oni teško mogu a provere.   novinari  novinari iz svake nacionalne zemlje posmatraju i interpretiraju doga Đaje u svetu sa stanovišta svoje nacionalne kulture i ideologije. Svesno stvaranje neistinite medijske slike o stvarnosti nastaje kada novinari i medijske kude, sa unapre utvrĐ enim ciljem, stvaraju iskrivljenu sliku o stvarnosti prema interesima i  jevima vlaajudih političkih elita ili privatnih vlasnika vlasnika televizijskih kompanija. Kaa vlast vlast ne cil jevima

uspeva a ostvari očekivane ciljeve i interese, ona pribegava meijskoj manipulaciji. Medijska manipulacija se postiže:   preuveličanim isticanjem pozitivnih rezultata vlasti, a umanjivanjem ili potpunim predutkivanjem negativnih rezultata.   interpretacijom  interpretacijom doga Đaja prema interesima vlasti.   preuveličavanjem ruštvene uloge i značaja političara - iz vesti se stiče utisak a su političari najznačajnija ruštvena grupa ljui i a je ono što rae najznačajnije za razvoj ruštva.   emitovanjem očiglenih laž i Privatne televizije su po kontrolom logike kapitala i interesa modnih i bogatih. One u prikazivanju stvarnosti slede interese bogatih vlasnika i reklamnih agencija. Kao argumenti da

privatne televizije uglavnom zastupaju interese kapitala, ističe se a su mnoge televizije u sastavu velikih kompanija. 21. Pojam masovne kulture i uzroci nastanka masovne masovne kulture Pojam masovne kulture Masovna kultura je oblik kulture koja se javlja u savremenim inustrijskim ruštvima.

Njen nastanak i širenje povezan je sa ekspanzijom masovne proizvonje i potrošnje i sa razvojem sredstava masovnih komunikacija. Posle Drugog svetskog rata, masovna kultura se kontinuirano razvija, a o seamesetih goina počinje njen intenzivan razvoj. Neki autori u

potpunosti osporavaju ruštveni značaj i umetničku vrenost masovne kulture, ok rugi

smatraju da masovna kultura u odreĐenoj meri ima pozitivan uticaj na ljude, da predstavlja demokratizaciju kulture. Masovna kultura je komercijalna kultura koju oblikuju kompanije prema pravilima tr žišne

logike. Ona je namenjena ukusu i potrebama širokih masa i ona nema značajne umetničke vrenosti. Njena niska umetnička vrenost uslovljenja je njenom usmerenošdu na zaovoljavanje potreba masovnih potrošača i njenim komercijalnim karakterom. Osnovni cilj masovne kulture je stvaranje ela koja de se opasti masama, koja de biti kupljena i potrošena, kao i svaka druga roba za svakodnevnu upotrebu. Nivo k ulture širokih masa je nizak, te otua one zahtevaju kulturu niske vrednosti, koja ne zahteva intelektualan napor pri usvajanju.

Masovna kultura sve što je originalno pretvara u stereotip, a ono neponovljivo u serijsku proizvodnju. Jedini cilj stvaralaca masovne kulture je a se što vedi broj proizvoa proa i a se posle odreĐenog vremena popularnosti tih proizvoa, oni zamene rugim sličnim proizvoom koji de opet onositi profit. Masovna kultura nije homogena kategorija. U okviru nje razlikuju se kič i šun kao umetnički najniži elovi masovne kulture. Pojam kič označavao je bezvrenu robu, najčešde slike, a šun bezvrena knjiž evna dela. Društveni uzroci nastanka masovne kulture Društveni uzroci nastanka masovne kulture nalaze se u sleedim faktorima: o brz inustrijski i tehnološki razvoj i povedanje slobonog vremena zaposlenih Brz inustrijski razvoj oveo je o seobe seoskog stanovništva u graove, ge je ono osedalo uboku nostalgiju za svojom traicionalnom seoskom kulturom. Kulturni izlaz je pronaĐen u stvaranju masovne kulture. Automatizacija i serijska proizvonja uslovile su smanjenje ranog vremena i povedanje slobonog vremena, što je seoskom stanovništvu koje se oselilo u graove prestavljalo problem. Slobodno vreme je nekako trebalo prekratiti, ubiti i ono je postalo predmet eksploatacije masovne kulture. Analize pokazuju da ljudi slobodno vreme provode u dokolici, gde nalaze beg i zaborav od svakodnevnih problema, prividno zadovoljenje svojih potreba i zadovoljenje lažnih potreba. Automatizovan proces rada nije zahtevao intelektualne i

stvaralačke sposobnosti ranika, ved pasivnu pažnju i rutinu, što je ovelo o nezaovoljstva radnika u radu. To nezadovoljstvo, radnici su nastojali da kompenzuju u slobodnom vremenu, tražedi zabavu i zabor av od dosadnog rada. o podređivanje kulture logici profita

U prošlosti, stvaranje kulturnih ela nije bilo organizovano kao proizvonja u kojoj učestvuje veliki broj ljui sa ciljem a zarae veliku količinu novca. Kulturna ela stvarali su pojedinci i njihov cilj nije bio sticanje bogatstva, ved izražavanje svojih umetničkih potreba, sitcanje popularnosti i zarada, dovoljna da bi se pre živelo. U razvijenom kapitalizmu dolazi do podre Đivanja kulture zahtevima i principima kapitalističkog načina proizvonje. Osnovni cilj kapitalističkog načina proizvonje je zaraiti novac, a osnovni princip je a se sa što manje uloženog novca i troškova zarai veda količina novca. Kapitalisti su shvatili da i kultura mo že biti izvor profita i počeli su a ulaž u svoj novac u kulturu, pa tako olazi o stvaranja filmske, muzičke i televizijske inustrije. Nije bio cilj a se stvori elo visoke umetničke vrenosti, ved elo koje se može proati velikom broju potrošača. o pojava sredstava masovnih komunikacija U stvaranju i širenju masovne kulture, veoma važ nu ulogu imala su sredstva masovnih

komunikacija i to pre svega pojava raija, filma i televizije. U razvijenijim kapitalističkim

zemljama pre početak Drugog svetskog rata, skoro svako omadinstvo poseovalo je raio aparat. Nastanak filma uslovio je i nastajanje i širenje bioskopa po graovima, što je ovelo o stvaranja i jačanja filmskih kompanija koje su započele z apočele komercijalnu proizvonju filmova kao robe. Danas je gledanje televizije najpopularnija zabava na svetu. Televizija je uslovila nastajanje televizijske umetnosti i video kaseta kao robe.

U ekonomski razvijenim zemljama zeml jama anas kompjuter postaje veoma značajno srestvo komunikacije i omiljena je zabava ece i omlaine, ne samo zbog interneta, ved i zbog vieo igara koje se prodaju u velikim tiražima. Srestva masovnih komunikacija su stvorila tehničke mogudnosti za brzo širenje proizvoa kulture i mogudnost uključivanja vedine stanovništva u potrošnju proizvoa masovne kulture. Sniž avanjem potrebnog nivoa pismenosti i obrazovanja za pradenje programa raija i televizije, srestva masovnih komunikacija su uključila kao potrošače svojih proizvoa i najniže ruštvene slojeve, koji imaju nizak stepen obrazovanja i kulture. 22. Televizijska umetnost i masovna kultura

Televizijski program namenjen je najširim masama, što uslovljava a je u televizijskom programu masovna kultura veoma rasprostranjena. Tipični proizvoi masovne kulture su: o sapunske opere Izraz sapunska opera prvi put je upotrebljen u Americi za vreme krize tridesetih godina, kao naziv za serijske emisije koje su se emitovale na radiju, a koje su finansirali proizvo Đači

sapuna i praškova sa ciljem a putem reklama povedaju proaju svojih proizvoa. Popularnost sapunskih opera sve je više rasla, tako a  anas skoro da nema televizijske stanice koja ne emituje neku sapunsku operu. Sapunice se uvek završavaju ramatičnim prekiom, kaa se  jena ili više ramatičnih situacija ostavljaju u neizvesnosti, neizvesnosti, čime se ko gleaoca postiče emocionalna napetost i nest rpljivo iščekivanje sleede epizoe. Cela priča izglea laž no i bez realne dramatike. Sapunske opere su omiljene serije za mnoge televizije iz dva razloga:

  privlače masovnu publiku, što omoguduje televiziji a u terminima emitovanja emi tovanja serije skupo naplati reklame

  proizvonja sapunskih opera je jeftina, u njima ne učestvuju vrhunski scenaristi, reitelji i glumci, a dekor ostaje skoro isti u toku cele serije o policijske serije Policijske serije nastale su iz vesterna. Ove serije imaju iste glumce i isto mesto dogaĐanja, ali svaka epizoa ima zasebnu priču. Ove priče završavaju se u jenoj epizoi, tako a svaka epizoa čini relativno zasebnu celinu i mož e se gledati nezavisno od prethodih epizoda. Policijske serije se uglavnom bave pravdom, a glavni junaci su usamljeni pojedinci, po pravilu, niži policajci ili privatni detektivi. Osnovni sadr žaj policijskih priča praden je ž ivotnim

storijama kriminalaca i policajaca, kao i akcionim scenama jurnjave, tuče i pucnjave, što priči aje emocionalnu boju i privlačnost za širu publiku. o zabavne komedije

Zabavne komične serije emituju se u trajanju o pola sata, svake neelje sa istim glumcima i istim dekorom. I one su preuzete sa radija u Americi i vremenom su stekle veliku popularnost u Americi i Britaniji. Kuda i posao su uobičajena mesta ogaĐ anja u ovim komeijama, a najčešde teme komeija su sukobi različitih vrenosti, ientiteta i načina ž ivota.

o kvizovi Kvizovi su posle Drugog svetskog rata u Americi Americ i i Britaniji postali redovne televizijske tel evizijske emisije. Na početku su nagrade za pobednike bile male. Popularnost kvizova stalno je rasla,

osobito sa povedanjem nagraa. Ne spaaju svi kvizovi u masovnu kutluru. Postoje intelektualni i obrazovni kvizovi, koji o takmičara zahtevaju znanje i inteligenciju, ali oni su s edamdesetih goina potisuti o strane populističkih kvizova. Populistički kvizovi sarž e kombinaciju elemenata zabave samog takmičenja, mentalnog i fizičkog opšteg šou programa. Njegova najveda privlačnost je u velikim nagraama i u už ivanju u stresnoj situaciji potencijalnog pobednika i njegovoj snalažljivosti. Sadržaj pitanja skoro uopšte nije važ an i ona obuhvataju opšte znanje ili besmisleno nagaĐ anje. 23. Teorije o medijima

Harol Inis i Maršal Meklaun su autori koji su stvorili prvu značajniju i uticajniju teoriju o medijima. Inisova teorija

Pojeini oblici meija u različitoj meri utiču na organizaciju i razvoj ruštva i kultura. Postoje sredstva komunikacije koja su postojana i trajala su veoma dugo, ali koja nisu podsticajno delovala na razvo j ruštva i kulture. Tipičan primer su hijeroglifi. Oni su služ ili kao

osnovno srestvo komunikacije u revnim civilizacijama i omogudili su nam a saznamo mnogo o tim civilizacijama. Ali ovo srestvo je i sprečavalo razvoj komunikacije, onemogudavalo onemogudavalo je b rzo širenje informacija izmeĐu ljudi na n a istom prostoru, a pogotovo izme Đu ljudi na udaljenim prostorima. Pojava papirusa omogudila je brže širenje informacija. Papirus je bio lakši materijal za prenošenje i prepisivanje poruka, što je omogudilo brže prenošenje informacija na vedim udaljenostima. Meklaunova teorija Meklaun je razvio Inisove ideje i primenio ih na medije u modernim industrijskim

ruštvima. Karakter, onosno osobine meija uslovljavaju osobine i strukturu komunikacije. Štampana knjiga usmerena je na prenošenje poruka koje imaju trajniju vrenost i ne zastarevaju brzo. Televizija omoguduje trenutačno prenošenje vesti o ogaĐ anjima koji se ovijaju u celom svetu o miliona glealaca, što stvara uslove a se svet pretvori u globalno selo. Habermasova teorija

Srestva masovnih komunikacija imaju značajnu ulogu u stvaranju javnog mišljenja, "javne sfere" kao značajnog faktora u emokratizaciji ruštva. Javno mišljenje počelo je a se razvija u osamnaestom veku u salonima i kafeima Pariza i Londona kada su se umetnici, knji ževnici i novinari okupljali i na osnovu nevnih novina, koje su počele a izlaze, raspravljali o aktuelnim temama iz politike i kulture. Mišljenja i stavovi u ovim raspravama postajala postajala su vremenom ruštveno i politički značajni. O stavovima iznetim na ovim raspravama vlast je sve više voila računa i uzimala ih u obzir pri onošenju svojih oluka. Saloni i rasprave u njima imali su veliki značaj za razvoj emokratije. Savremena srestva masovnih komunikacija nisu ispunila očekivanja u pogleu razvoja emokratije, iako su za to imala tehničkih mogudnosti. Demokratiju je potisnula industrija kulture, a sredstva masovnih komunikacija, postala su sredstvo manipulacije ljudima i idejama. Sredstva masovnih komunikacija uglavnom služe da se

stvori privi emokratije u moernim ruštvima, ok u suštini na opštim interesima ominiraju parcijalni i komercijalni interesi najmodnijih ruštvenih grupa. Bodrijarova teorija

Delovanje moernih masovnih komunikacija sasvim je rugačije i  ublje od dejstva bilo kog drugog faktora. Televizija nije samo sredstvo predstavljanja života i sveta, ved srestvo koje odreĐuje i konstruiše svet i ž ivot. U modernom dobu, u kome su masovni mediji prisutni svuda, stvara se jedna nova realnost ili hiper-r ealnost, koju čini mešavina ponašanja ljui i slika koju aju meiji. Ljui ne kupuju proizvoe sa realnim osobinama, ved proizvoe sa osobinama koje im proaje televizija. Nijean američki politički lier ne mož e pobediti na izborima ako se stalno ne pojavljuje na televiziji, pri čemu televizijska slika liera oreĐuje a li de pobeiti ili ne, a ne njegove realne osobine kao ličnosti. Tompsonova teorija Džon Tompson polazi o raova Habermasa i nastoji u svojoj teoriji a kritički izlož i odnos izmeĐu medija i razvoja moernog ruštva. Meiji su o pojave najranijih oblika štampe pa do pojave elektronskih medija igrali veoma va žnu ulogu u stvaranju i razvoju modernih

institucija. Tompson kritikuje Habermasa i zamera mu a on u meijima vii samo ono što je negativno, a ne uočava pozitivne strane. Meiji nisu samo izvor iz vor manipulacije, ved nas oni snabdevaju velikim brojem važnih informacija o ruštvenim ogaĐ ajima i procesima, do kojih ranije nismo mogli odi, što nam omoguduje objektivnije sagleavanje ruštvenih ogaĐ aja. Meiji omoguduju i kritičko sagleavanje ruštva. Oni pružaju mogudnost za objektivnije i kritičnije sagleavanje stvarnosti, ali a li de zaista odi o objektivnijeg i kritičnijeg sagledavanja, zavisi od pojedinaca. Razlikuju se tri vrste interakcije: a) neposredna - ostvaruje se licem u licem kaa ljui saopštavaju jeni rugima svoje misli i poruke b) posredovana medijska - ostvaruje se putem korišdenja tehnoloških srestava i pomagala kao

što su hartija, električni kablovi, elektronski impulsi. Ovija se izvan okvira čulne komunikacije ljui pomodu razgovora, tj. izmeĐ u ljudi na velikim udaljenostima. (npr. razgovor telefonom) c) posredovana kvazi medijska - ostvaruje se pomodu masovnih meija. Ostvaruje se kroz vreme i prostor, ali ona ne povezuje irektno učesnike interakcije. rva va tipa interakcije su ijaloška, jer pojeinci meĐusobno komuniciraju, a tredi tip je P monološka interakcija. Tredi tip nije ominantan u onosu na ruga va, ved se sva tri tipa mešaju u naš ž ivot danas. 24. Mobilna telefonija i internet

Mobilna telefonija i internet otvorili su nove mogudnosti komunikacije meĐ u ljudima. Moerna ruštva postala su mobilna. U njima ljui provoe osta vremena u svojim automobilima, vozovima, brodovima i avionima, u v ečernjim izlascima, na izletima i goišnjim omorima, i za sve to vreme, oni nisu bili u mogudnosti a uspostave komunikaciju sa svojom porodicom, prijateljima i poslovnim saradnicima. Mobilni telefon je izraz potreba mobilnog

ruštva. Zahvaljujudi njemu, ljui su jeni rugima postali ostupni u toku celog ana i nodi. Prostorna udaljenost je pobe Đena. Prva i ruga generacija mobilnih telefona omogudava

mobilnu komunikaciju, ok treda omoguduje i korišdenje "bežičnog interneta". Za pristup internetu nije više potreban kompjuter i telefonska linija. Mobilna telefonija omoguduje ljuima sleede prenosti u ličnom i poslovnom ž ivotu:   stvara nam osedaj vede lične sigurnosti   omoguduje ispoljavanje vede neposrenosti, ličnih osedanja i ož ivljaja   omoguduju lakšu i efikasniju organizaciju oreĐenih poroičnih i ranih aktivnosti Mobilni telefoni oprinose vedem stepenu integracije meĐ u ljudima. Sve navedene prednosti mobilnih telefona mogu u odre Đenim situacijama da imaju i negativne efekte:   obavljanje  obavljanje odreĐenih poslova zahteva koncentraciju, a česti telefonski pozivi ovoe o slabljenja koncentracije i ovlačenja paž nje.   prijatni razgovori sa prijateljima i neposrena emocionalna atmosfera se često prekiaju iznenanim i čestim telefonskim razgovorima.   telefonski  telefonski razgovori u vožnji automobilom slabe pažnju i stvaraju potencijalno opasne situacije Umesto kao subjekti komunikacije, počinjemo a se osedamo kao objekti. (mobilna presija) Internet je nastao u Pentagonu 1969. godine. Mre ža je imala za cilj da poveže naulnike koji su raili na zajeničkim istraživačkim projektima. Sve o kraja osamesetih, internet je uglavnom povezivao univerzitete i tek kaa su i omadinstva masovnije počela a kupuju računare, internet počinje a se širi i izvan univerziteta. Najvedi pristup internetu imaju ljui iz razvijenih zemalja. Najznačajniji eo interneta prestavlja globalna mrež a (World Wide Web WWW). Ona je jedna ogromna multimedijalna biblioteka, koja se sastoji iz velikog broja informacija, sajtova i veb stra nica. Korisnici uz pomod pretraživača interneta, posebnog softverskog programa, pretra žuju mrežu. Internet je omogudio brzu, sveopštu i sarž ajnu komunikaciju izmeĐu ljudi i ustanova u

svetu. On nam omoguduje irektnu komunikaciju sa svetom. Slika, koju stičemo o svetu preko interneta, zavisi od objektivnosti sadr žaja na sajtovima i naše sposobnosti a ih protumačimo. Internet omoguduje stvaranje potpunije, saržajnije i naučnije slike o svetu, kao i uspostavljanje mnogo raznovrsnijih oblika komunikacija, počev o trgovačkih i poslovnih, o intelektualnih i emocionalnih. Zahvaljujudi internetu, svet postaje veoma integrisan. Internet omoguduje globalnu lokalizaciju i lokalnu globalizaciju.

Neki sociolozi upozoravaju na mogude negativne posleice elovanja  interneta:   četovanje i sklapanje internet prijateljstva često ovoi o zapostavljanja ličnih prijateljskih odnosa. Virtuelna integracija uslovljava socijalnu izolaciju.

  mogudnost ljui a putem interneta obavljaju svoje rane obaveze ovoi o brisanja granice izmeĐu ranog i slobonog vremena, pa sve vedi broj ljui svoje slobono vreme koristi kao radno, a to mo že a ovee o premeštanja napetosti izmeĐu poslovnih i poroično prijateljskih odnosa. 25. Globalno sirenje liberalne demokratije

Sreinom seamesetih goina, više o ve tredine svih ruštava na svetu moglo se smatrati autoritarnim. Saa je manje o jene tredine ruštva autoritarno po svojoj priroi. Demokratija se sada smatra po željnim oblikom vladavine u mnogim zemljama sveta. Razloge za toliku popularnost demokratije treba tra žiti u ruštvenim i ekonomskim promenama:

1. emokratija se najčešde povezuje sa tržišnom ekonomijom, koja se pokazala aleko uspešnijom o nekonkretnog i neefikasnog načina planiranja i upravljanja ekonomi jom, kakav su praktikovala komunistička ruštva. 2. što više ruštvena aktivnost postane globalizovana i što više ljui buu uviĐ ali da njihov svakodnevni život zavisi od doga Đaja koji se ešavaju aleko o njih, to de oni početi a zahtevaju više informacija o tome kako se njime vlaa, a samim tim i vedu emokratiju. 3. uticaj masovnih komunikacija, naročito televizije i interneta, sve je vedi. Na lančanu reakciju širenja emokratije u velikoj meri utiče to što su slike o ogaĐ ajima u svetu dostupne svuda i u svako vreme. Sa pojavom novih televizijskih tehnologija, naročito satelitske i kablovske televizije, država nije u stanju a kontroliše ono što njeni graĐ ani gledaju. Danas živimo u "otvorenom svetu informacija", u kojem su autoritarne vlade sve manje u stanju a kontrolišu protok informacija, maa mnoge to pokušavaju. Po ovakvim uslovima, autoritarne vlae gube sposobnost za ispoljavanje nekih rugih oblika, kao št o su fleksibilnost i dinamizam. Paradoks demokratije S obzirom da je liberalna demokrati ja  ja postala tako popularna, očekivalo se a de

uspešno funkcionisati. Ipak, emokratija skoro svua nailazi na oreĐene poteškode. "Paraoks emokratije" eluje zbunjujude, s jene strane, emokratija se širi po celom svetu, a s ruge strane, u zemljama sa ugom emokratskom traicijom, javlja se veliko razočaranje emokratskim procesima. Glavni faktori za nezaovoljstvo mnogih ovim političkim sistemom su oni koji su i oveli o širenja emokratije, uticaj novih tehnologija komunikacija i globalizacija ruštvenog života. Vlade nacionalnih država postale su:   "suviše male a bi se izborile sa velikim problemima", kao što je uticaj globalne konkurencije na svetskom tržištu ili uništenje ž ivotne sredine.   "suviše velike a bi se uhvatile u koštac sa malim prob lemima pojedinih gradova ili oblasti", na primer, vlae skoro a nisu u stanju a utiču uti ču na elovanje gigantskih kompanija. GraĐani mnogih demokratskih dr žava nemaju mnogo poverenja u svoje izabrane prestavnike i smatraju a nacionalna politika nema naroči t uticaj na njihov život. Sve vedi broj graĐana smatra a su političari okrenuti sopstvenim interesima i a ne voe računa o ispunjenju preizbornih obedanja atih biračkom telu. GraĐ ani smatraju da vlada nije u stanju a reši važna pitanja lokalnog karaktera, kao što su kriminal i beskudništvo. Sve to rezultira opaanjem poverenja u vlau, što utiče na spremnost ljui a učestvuju u politici. Uticaj "otvorenog oba informacija" oseda se ne samo u autoritarnim, nego i u emokratskim državama. Procesi, koji su se oneavno ovijali van očiju javnosti, anas su postali viljivi, što izaziva ogorčenost i razočaranje meĐu biračkim telom. GraĐani u demokratskim državama zapali su u apatiju i gube interesovanje za politička ešavanja. Ipak, pogrešno je pretpostav iti da su ljudi nezainteresovani i da su izgubili veru u emokratiju kao takvu. Ogromna vedina stanovnika emokratskih ržava još uvek navoi demokratiju kao najpogodniji oblik vladavine. Postoje znaci koji ukazuju na porast interesovanja za politiku, ali da se ona radije usmerava ka alternativnim grupama i nevladinim organizacijama. U svetu u doba u kojem živimo, vladanje zahteva dobro utemeljenu demokratiju, i to ne samo na nivou nacionalnih država, ved i na lokalnom i globalnom nivou.

Internet i demokratija

Internet prestavlja modno srestvo emokratizacije, čiji uticaj prelazi nacionalne i kulturne granice izmeĐu država, olakšava prenos ieja po svetu i omogudava sličnim ljuima a se pronaĐu u carstvu kiber prostora. Sve više ljui u svetu reovno pr istupa internetu i smatra ga važnim delom svog života. Pojedine vlade, pogotovo one autoritarne, smatraju d a ubrzano širenje interneta mož e predstavljati pretnje njihovoj vlasti. Pojedine dr žave preduzele su korake u cilju sprečavanja graĐ anstva da ima slobodan pristup mreži. (na primer, Kina, Malezija, Rusija) 26. Otuđenje u radu OtuĐenje u radu postojalo je u toku cele istorije, a postoji i danas. I danas se veliki broj ljudi ne raduje poslu i živi za viken i goišnji omor. U rau se čovek potvrĐ uje dvostruko, kao

iniviua (svaki čovek u ra i proizvoe svog raa unosi svoje sposobnosti, kreativnost i emocije) i kao ruštveno bide (ukoliko proizvoi raa koje čovek stvara oprinose opštoj obrobiti ruštvene zajenice). U toku cele istorije, ra je više uništavao ljue, nego što im je omogudavao potvrĐ ivanje. Osnovni uzroci otu Đenja u kapitalističkom sistemu (po Marksu) su: o privatna svojina na sredstvima za proizvodnju - pretvara zaposlene u najamne radnike, koji prodaju svoj rad, svoje sposobnosti, a time i svoje ličnosti l ičnosti kapitalizmu za najamninu. Najamni položaj uslovljava kod radnika otuĐenje od:   procesa  procesa rada - ranici ne olučuju ni o načinu, ni o organizaciji raa, ved to čine privatni vlasnici kompanija   proizvoda  proizvoda rada - proizvodi rada ne pripaaju ranicima, ved kapitalizmu   svoje ličnosti - ranik oseda a su njegove sposobnosti samo srestvo u sticanju profita i a njih

koristi i kontroliše kapitalista Kapitalistička logika pretvara ranike u moerne ekonomske robove, koji se o klasičnih robova razlikuju po tome što su izvan fabričkih f abričkih kapija politički i ekonomski sloboni. o proizvonja za tržište  - Čovek u robnoj proizvonji ne stvara proizvoe za zaovoljenje vlastitih potreba, ved za tržište. Cilj robnog proizvoĐača je a proizvee što više proizvoa, koje de proati na tržištu. On se prema rau i proizvoima svoga raa onosi kao prema srestvu u sticanju novca. Tako se robni proizvo Đač, umesto potvrĐivanja u radu, potvrĐuje u novcu, što dovodi do otu Đenja. Tržišni onosi pret varaju novac u merilo svih ljudskih vrednosti. Novac omoguduje neobrazovanim a kupe obrazovanje, nekulturne pretvara u kulturne, ruž ne u lepe, glupe i dosadne u ugledne gra Đane, egoiste u humaniste. o podela rada - primorava radnika da obavlja sve sitnij e elove neke elatnosti. Na ovaj način

kapitalistička oraganizacija raa pretvara ranika u elimičnog ranika, primoravajudi ga a doživotno obavlja neku jenoličnu sitnu operaciju. Besmislenost i beznačajnost elimičnog raa kao samostalnog rada uslovljava ko ranika a smislenost i značaj vlastitog raa traž e u kapitalističkoj kompaniji koja upravlja celinom. Ranik sa znanjem za obavljanje nekih uskih operacija veoma je često značajan samo za tu kompaniju kojoj su takva znanja potrebna, ok je za druge kompanije takav ranik nebitan. Upravo to ko elimičnih ranika izaziva psihološku potrebu za vezivanjem i poistovedivanjem sa organizacijom u kojoj rae, jer ona aje sigurnost i smirenost njihovom radu. o mehanizacija procesa proizvodnje - pretvara ra nike u oatke mašinama. Ranici ne

kontrolišu mašine, kao što je bilo u zanatlijskom načinu raa. Mašine ved u početnoj fazi

mehanizacije procesa proizvonje počinju a kontrolišu ra ranika i oreĐ uju sadržaj, način i tempo raa. Veština rukovanja alatima prelazi sa ranika na mašine. OtuĐenje čoveka u rau mož e se prevladati (po Marksu) ukidanjem privatne svojine na sredstvima za proizvodnju, odnosno uvo Đenjem komunističkog ruštva, povedanjem slobonog vremena, kao i ukidanjem preterane specijalizacije. 27. Otuđenje i tehnologija

Primena i razvoj savremenih tehničkih srestava u procesu proizvonje, onosno u obavljanju ruštvenih elatnosti ovoi o:   veoma  veoma izražene intelektualizacije rada - svaka kompanija primorana je a neprekino usavršava tehničku osnovu svoje proizvonje, kao i same proizvoe, kako bi ostvarila profit. Zato kompanije angažuju visoko stručnu i kreativnu ranu snagu, koja rai na novim proizvoima i usavršavanju postojede tehnologije.   pasivizacije i obesmišljavanja raa  - onaj eo rane snage koja rai na postojedoj tehnologiji i postojedim proizvoima, zbog automatizovanog karaktera proizvonje, ne mora a poseuje ni kreativnost ni stručnost. O ovog ela rane snage  traži se fizičko, intelektualno i emocionalno pasivan i rutinski ra, što ko ranika izaziva osedanje fizičke, intelektualne i emocionalne otuĐenosti. Robert Blauner je ispitivao uticaj različitih tehnologija na stepen otuĐ enosti radnika. Osnovna pretpostavka istraživanja bila je a različit stepen razvijenosti tehnologija na kojima rae ranici uslovljava različiti nivo otuĐenja. Ispitivano je otu Đenje ranika u grafičkoj, tekstilnoj, automobilskoj i hemijskoj inustriji. Postojala su četiri faktora za i spitivanje i to preko stepena: autonomije ranika na ranom mestu, smislenosti posla, ruštvene integrisanosti ranika na jenom mestu, posvedenosti ranika svom poslu. Blauner je ustanovio a su se ranici najmanje osedali otuĐeno u grafičkoj inustriji, zatim u hemijskoj, pa tekstilnoj i na kraju automobilskoj. Najmanji stepen otu Đenja u grafičkoj inustriji Blauner objašnjava priroom raa koju

namede zanatska tehnologija:   ranici su imali visok stepen autonomije, jer, niti su mašine uslovljavale njihov tempo i način rada, niti je bilo nekoga da ih nadgleda   radnici  radnici su mogli da prave pauze prema svojim potrebama i da ostvare visok nivo integracije sa drugim radnicima na poslu.   radnici  radnici su doživljavali posao kao ruštveno značajan i smislen Automatizovan način proizvonje ispitivan je u naftnoj i hemijskoj inustriji. On je

kontinualnog karaktera i ovija se bez ljuske intervencije, tako a ranici nisu ništa fizički radili, samo su kontrolisali nesmetano odvijanje porcesa proizvodnje. Relativno mali stepen sleedi m faktorima: otuĐenja u ovom načinu proizvonje uslovljen je sleedim

  ranici kontorlišu veoma skupu tehnologiju i o njihove blagovremene intervencije zavisi ni vo mogude štete, što im aje osedaj važnosti i samopoštovanja.   osedaj ranika a kontrolišu proces proizvonje   timski ra ranika i česte konsultacije sa inž enjerima i upravom uslovljavaju da su radnici integrisani u kolektiv, što oprinosi zaovoljstvu na poslu.

Uzroke za visok stepen otu Đenja radnika u automobilskoj industriji treba tra žiti u

sleedim faktorima:   automobilska  automobilska industrija je bila zasnovana na pokretnoj traci, a radnik u takvim uslovima proizvonje nema nikakvu kontrolu na svojim raom, što ko ranika ovoi o osedaja nemodi.   masovna  masovna proizvodnja na pokretnoj traci ne pru ža mogudnost a se oseti smisao i svrha raa. Proizvod je standardizovan, rad je rutinski i repetativan, a operacije krajnje parcijalizovane.  radnici na pokretnoj traci su izolovani, tako da ne mogu u toku rada da ostvare komunikaciju sa   radnici kolegama na poslu Manji stepen otu Đenja radnika u tekstilnoj nego radnika u automobilskoj industriji Blauner objašnjava socijalno -psihološkim karakteristikama rane snage koja je raila u tekstilnim fabrikama. Siromašni tekstilni ranici živeli su u čvrstim poroičnim zajednicama, pa im, usled

toga, izolovani ra u fabrici subjektivno nije prestavljao vedi problem, jer su izolovanost u rau nadoknaĐivali intenzivnim druženjem u slobonom vremenu. Novac za siromašne ranike predstavljao je visoku vrednost, sa kojim su o ni rešavali bitne ž ivotne probleme. Sastavni deo otuĐenosti u rau prestavlja i strah zaposlenih o otpuštanja sa posla, usle stalnog tehnološkog usavršavanja procesa proizvonje, kao i strah o brzog zastarevanja znanja i veština koja ljui poseuju za obavljanje posla. Danas ne postoji "posao za ceo život". Ljudi menjaju nekoliko radnih mesta u toku karijere i primorani su na sticanje novih

znanja i veština. Stanarni obrasci punog ranog vremena ustupaju mesto fleksibilnim aranžmanima. 28. Otuđenje belih kragni, rada i dokolice

U knjizi Bele kragne, američki sociolog Rajt Mils analizira otuđ enje nemanuelnih radnika. Mils tvrdi da je expanzija tercijarnog sektora privree u razvijenim kapitalističkim ruštvima ovela a se sve više o zaposlenih traže „ne veštine sa premetima, ved veštine sa ljuima“. Nemanuelni ranici postaju roba proajudi svoje „veštine sa ljuima“ na otvorenom tržištu. Mils taj sektor naziva „tržištem ličnosti“. Ličnim osobinama se pripisuje tržišna vrenost. S obzirom da se as pekti ličnosti prodaju i kupuju kao i svaka druga roba, pojedinac se otu đuje od svojeg pravog ja. Kada je Marks prvi put izneo neke svoje poglede o otu đenom radu-godine 1844.- radnici u industriji su radili o vanaest o šesnaest sati na an, tako a ran ik nije imao nikakve mogudnosti da ostvari svoje potrebe u dokolici, imali su samo vremena za jelo i spavanje. Od nadnica su zadovoljavali samo najosnovnije potrebe.

Nisu imali gotovo nikakvih mogudnosti za samorealizaciju u okolici, čak i a su imali i mali vremena. U razvijenom inustrijskom ruštvu je znatno smanjeno rano vreme, a životni stanar stanovništva kao celine stalno raste. Možemo a zaključimo a su se mogudnosti samoostvarenja u slobonom vremenu povedale. Andre Gorc smatra da otu đenje u radu postiče ranika a samoostvarenje traži u okolici. Kako kapitalistički sistem odre đuje njihov radni dan, tako on određuje i njihove aktivnosti u dokolici. Sistem stvara pasivnog potrošača koji nalazi zaovoljstva u potrošnji proizvoda industrije robe i industrije zabave. Ponašanje se ovija prema uputstvima kapitalističke „agresivne reklame“ i bena je zamena za kre ativnu dokolicu prema vlastitim

željama. Dokolica jenostavno obezbeđuje srestvo za beg o problema inačin a se živi sa problemima, umesto da se problem aktivno rešava. Tako je čovek u kapitalističkom ruštvu otuđen i od rada i od dokolice. Po Markuzeu, sposobnosti za lični razvoj ugušene su u razvijenom inustrijskom ruštvu. Ra je „iscrpljujude, zaglupljujude, neljusko robovanje“, ok okolica obuhvata „oblike relaksacije koji ublažavaju i proubljuju tu zaglupljenost“. Ona se zasniva na lažnim potrebama koje usmeravaju i n amedu uglavnom masovna srestva komunikacije po kontrolom vlaajude strukture. Potrebe su lažne ako ne ov ode do istinskog samoostvarenja i stvarnog zadovoljstva. Pripanici ruštva više ne traže zaovoljstvo u sebe samima i u svojim onosima sa rugima, nego prepoznaju sebe u svojim premetima za potrošnju. Go rc i Markuze veoma pesimistički gledaju na prirodu dokolice u indu strijskom ruštvu. Oni prikazuju „srednog robota“ koji razmetljivo zaovoljava „lažne potrebe“. Marksistička shvatanja o priroi raa i okolice mogu se kritikovati sa više p ozicija. Prvo, ona se elimično zasnivaju na prilično neoređenoj slici o tome šta bi čovek morao i mogao raditi. Drugo, ona su sklona da zanemare vrenosti koje prihvataju članovi ruštva. 29. Kriminal belih kragni

Izraz kriminal belih kragni odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatijim slojevima

ruštva, Po ovim terminom porazumeva se više tipova kriminalne aktivnosti, kao što su: utaja poreza, nezakonita prodaja, malverzacije sa hartijama od vrednosti i u prometu nekretnina,

pronevera, proizvonja i proaja opasnih proizvoa, ali i čista kraĎa. Kriminal belih kragni uglavnom se onosi na korišdenje statusa srenje klase ili profesionalnog polož aja za nezakonske aktivnosti. Iako dr žavni organi prikazuju aleko vedi stepen tolerancije prema ovoj vrsti kriminala, nego prema prestupima koje počine manje privilegovani privil egovani slojevi ruštva, šteta koju ona izaziva ogromna je. Korporacijski kriminal Neki kriminolozi ukazuju na korporacijski kriminal da bi opisali vrste kriminalnih dela

koja čine velike korporacije. ZagaĎenje, pogrešno obeležavanje proizvoa, kršenje zravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu ostavljaju te že posleice na mnogo vedi broj ljudi nego dela sitnog kriminala. Veliki broj korporacija ne pridr žava se zakonskih propisa koji se na njih onose. Korporacijski kriminal je široko rasprostranjen. Mož e se uočiti šest tipova kršenja propisa: aministrativno, u vezi sa zaštitom čovekove sreine, finansijsko, o rau, proizvono i nelojalna trgovačka praksa. Profili ž rtava korporacijskog kriminala nisu precizni. Ponekad su žrtve očiglene, kao u slučaju ekoloških katastrofa ili u slučaju opasnosti po zravlje. MeĎutim, često ž rtve korporacijskog kriminala i ne smatraju sebe žrtvama. U slučaju korporacijskog kriminala, zbog velikih prostornih i vremenskih razlika izmeĎu žrtve i počinioca kriminala, ešava se a ljui i ne uviĎaju a su žrtve ili ne znaju na koji način a traž e naoknau za štetu koju su pretrpeli. Korporacijski kriminal ne ostavlja iste posleice na pripanike različitih klasa u ruštvu. Na one koji su manje privilegovani, zbog rugih oblika socioekonomskih nejenakosti, uticaj ove vrste kriminala bide vedi. Nasilni aspekti korporacijskog kriminala manje su viljivi nego u slučaju ubistva ili fizičkog napaa, ali poneka mogu izazvati mnogo ozbiljnije posleice. N a primer,

nepridržavanje propisa u vezi sa izraom novih lekova, bezbenošdu na ranom mestu ili zagaĎenjem životne sredine, mo že izazvati fizička oštedenj a ili smrt velikog broja ljudi. Kriminal u kiber prostoru

Tehnološki napreak oneo je mnogo novih i uzbuljivih mogudnosti i koristi , ali je isto tako povedao izloženost kriminalu. Postoji evet glavnih tipova tehnološkog kriminala: 1. ilegalno uključivanje u telekomunikacione sisteme znači a je prisluškivanje postalo lakše. 2. olazi o povedane izlož enosti elektronskom vandalizmu i terorizmu. 3. mogudnost kraĎe telekomunikacionih usluga znači a ljui mogu obavljati nezakonite poslove, a a ne buu otkriveni ili i li a, jenostavno, mogu manipulisati uslugama klasične i mobilne telefonije.

4. zaštita telekomunikacionih usluga postaje sve vedi problem. Saa je relativno lako prekršiti autorska prava kopiranjem materijala, softvera, filmova i kompakt diskova.

5. teško je kontrolisati pojavu materijala sa pornografskim i uvreljivim sarž ajem u kiber prostoru.

6. uočen je porast prevara pute m telemarketinga. Reklamiranje lažnih dobrotvornih akcija i programa za investiranje teško je pravno regulisati. 7. javlja se povedan rizik o kriminala u elektronskom prenosu novca. 8. elektronsko pranje novca može se upotrebiti za prebacivanje ilegalnih prihoda da bi se sakrilo njihovo kriminalno poreklo

9. telekomunikacije se mogu koristiti za unapreĎivanje kriminalnih zavera. Sofisticirani sistemi šifrovanja i velika brzina prenosa poataka otež avaju raznim državnim službama da se domognu informacija o kriminalnim aktivnostima.

Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) ved je u porastu. Globalni karakter kriminala u telekomunikacijama prestavlja poseban izazov za one koji sprovoe zakon. Krivična ela počinjena u jenoj zemlji proizvoe posleice širom  sveta. Danas, kad se finansijski, trgovinski i proizvoni sistemi u zemljama širom sveta sve više vi še integrišu elektronskim putem, povedan nivo malverzacija putem interneta i neovlašdenih upaa služe kao modno upozorenje na slabost postojedih kompjuterskih sistema zaštite. 30. Uticaj coveka na prirodu i zagadjenje zivotne sredine

Tehnički razvoj oveo je o preobraž enja prirodne sredine i stvaranja jedne nove tehničke sreine, u kojoj ne postoji više harmonija izmeĎu čoveka i priroe. Današnje generacije ljudi koji žive u gradovima, lepotu prirode mogu videti na televiziji i mo žda za vreme goišnjih omora i izleta. Ove generacije ne nose u svojim sedanjima i ož ivljajima prirodu i zato lično ne shvataju u punoj meri značaj priroe za čovekov život. Čovek je u prošlosti bio poreĎen priroi. Njegov način ž ivota, pa i sam život zavisili su od promenljivih prirodnih uslova. U početnoj fazi svog razvoja, čovek nije bio sposoban a svojim raom proizvee hranu za zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba. Ops tanak čoveka kao bida zavisio je o obilja prironih izvora hrane. Čovek je prvobitno svoju potrebu za hranom zaovoljavao bavedi se sakupljanjem gotovih šumskih ploova i korenja, zatim lovom i ribolovom. Ovaj način privreĎivanja poznat je kao sakupljačka  privreda. Prirodni izvori hrane bili su nejednako

rasporeĎeni, što je uslovljavalo stalnu seobu ljui. Prironi izvori hrane bili bil i su promenljivi i u toku goine zavisili su o klimatskih uslova i goišnjih oba. Čovek je jeino živo bide koje je izvore hrane stavilo pod svoju racionalnu kontrolu. Bez potpunog ovladavanja proizvodnjom

raznovrsne hrane u toku cele goine i u vedim količinama, čovečanstvo se ne bi širilo ni prostorno ni brojčano. Prelaskom na poljoprivreni način proizvonje, čovek je stavio  izvore hrane pod svoju kontrolu i time stvorio uslove za uvedanje broja ljui na Zemlji i za prostorno osvajanje priroe. Poljoprivrenim načinom proizvonje, čovek je započeo osvajanje priroe i njeno prilagoĎavanje, ali time je započet i proces uništavanja priroe, a pre svega šuma. Kako je broj stanovnika rastao, tako su se sve vede površine šuma pretvarale u obraivo poljoprivreno zemljište. Drugi uzrok uništavanja šuma u prošlosti prestavljala je vatra, jer je ona veoma ugo bila osnovni izvor za za grevanje ljui. Traicionalan način poljoprivrene proizvonje i ž ivota ljui nisu oveli o rastičnijeg uništavanja priroe. Sve prirone izvore ljui su koristi samo a bi zadovoljili svoje osnovne egzistencijalne potrebe.

Drastično uništavanje priroe započeto je sa prelaskom na inustrijski način proizvodnje, odnosno na tržišni, kapitalistički način. Tržišni način proizvonje je svojim sleedim osobinama postakao i omogudio uništavanje priroe: 1. njegov cilj nije zaovoljavanje potreba, ved sticanj e profita. Želja za sticanjem i uvedanjem profita nema granica, čime nestaju i granice za uništavanjem priroe. 2. uništavanje i zagaĎenje priroe sve o pre kraj 20. veka nije bilo zakonski sankcionisano, što  je omogudavalo kompanijama kompanijama a nekontrolisano i nekažnjivo zagaĎuju ž ivotnu sredinu. 3. vlasnici privatnih kompanija nisu imali osedaj lične ogovornosti za zagaĎenje i uništavanje prirodne sredine.

Inustrijski način proizvonje i tehnološki razvoj vostruko utiču na egraaciju priroe:   neposredno - ovoi o uništavanja šuma, zagaĎenja reka i vazuha, globalnog zagrevanja, uništavanja zemljišta, genetski moifikovane hrane.   posredno  posredno - stvaraju se uslovi za emografsku eksploziju stanovništva, onosno sve ubrzaniji rast broja stanovnika. Ukoliko bi se ovakav tren priraštaja stanovništva nastavio, mogude je a u narenih sto goina stanovništvo ostigne takav broj, kojim de premašiti postojede resurse Zemlje za hranom i vodom. Degradacija životne sreine se ispoljava u tri oblika: u zagaĎenju ž ivotne sredine, u istrošenosti prironih resursa i u stvaranju tehnoloških rizika koji ugrož avaju zdravlje ljudi. ZagaĎenje ž ivotne sredine

ZagaĎenje životne sreine ispoljava se u zagaĎenju vazuha, voe i zagaĎenju okoline otpaom. Na zagaĎenje vazuha utiču va izvora i to spoljašnji (zagaĎenja koja nastaju usle inustrijskih isparenja i izuvnih gasova saobradajnih srestava) i unutrašnji (zagaĎenja koja nastaju usle zagrevanja stanova) izvori. MeĎu najvede inustrijske zagaĎivače spaaju hemijska industrija, termoelektrane, rudarsko-topioničarska postrojenja, metalopreraĎivačka inustrija, inustrija boja i lakova, inustrija stakla i plastičnih masa. U nerazvijenim zemljama nema ograničenja upotrebe goriva i raa fabrika, koje prekomerno zagaĎuju vazuh, što uslovljava visoku zagaĎenost z agaĎenost vazuha.

Posleice zagaĎenog vazuha su:   oboljenje  oboljenje respiratornih organa - Ljudi, koji žive u velikim industrijskim gradovima i gradovima ge se ovija intenzivan saobradaj, u vedoj meri obolevaju o bolesti pluda i bolesti respiratornih organa.   kisele kiše - nastaju kaa se štetni gasovi vežu u atmosferi za vou. One uništavaju šuume,

useve, uslovljavaju koroziju i koroiranje objekata, zagaĎuju zemljište, pozemne voe i jezera. Količine pitke voe na Zemlji su ograničene. Na zagaĎenost voe najviše utiču:   industrijske  industrijske i kanalizacione otpadne vode - osobito u manje razvijenim zemljama, bez ikakvog prečišdavanja puštaju se u reke, čime se reke pretvaraju u ovone kanale otpanih voa.   upotreba zaštitnih sredstava u poljoprivredi - ovoi o zagaĎenja pozemnih voa.   neaekvatna tehnička rešenja u konstruisanju voovonih sistema - o zagaĎenja voa olazi zbog nekorišdenja savremenih tehnologija u prečišdavanju voe ili zbog zastarelih kanalizacionih cevi. ZagaĎena voa izaziva zarazne bolesti kao što su ijareja, izenterija i hepatitis. Razvijena ruštva proizvoe ogromnu količinu otpaa i to kako omadinstva, tako i inustrija. Poseban problem prestavlja grasko smede, koje se reciklira u veoma ograničenoj meri, čak i u razvijenijim zemljama. 31. Istrosenost resursa i rizik i zivotna sredina

Istrošenost resursa Prirodni resursi se dele na: o neobnovljive - njihova količina na Zemlji je fiksna, čovek ne mož e da ih stvara i nemaju sposobnost samoobnavljanja. U njih spadaju fosilna goriva (ugalj, nafta, gas) i mineralne sirovine (rude metala i nemetala) o obnovljive - čovek može da ih stvara i imaju sposobnost samoobnavljanja. U ove izvore spadaju voda, zemlja, biljni i životinjski svet.

Naučnici su zabrinuti za iscrpljivanje i neobnovljivih i obnovljivih resursa. Saašnji način proizvodnje i života ljui najvedim elom zasnovan je na korišdenju neobnovljivih izvora. Potpuna iscrpljenost tih izvora, zahteva prelazak inustrije na korišdenje alternativnih  resursa, ali je pitanje a li de taj prelazak protedi bez inustrijskih potresa i negativnih posleica po ž ivot ljui. Preterano iscrpljivanje obnovljivih resursa takoĎe je opasno, jer postoji mogudnost a se u ekosistemu naruši ravnotež a i da se izazovu negativne lačane reakcije, koje čovek ne mož e povratiti u prvobitno stanje.

Savremeni intenzivan način poljoprivrene proizvonje, korišdenje veštačkog Ďubriva i zaštitnih srestava, oveli su o zagaĎenja zemlje i razaranja tla. Razaranje tla ovoi o opaanja prinosa useva, što mož e da ugrozi život ljudi u velikom broju nerazvijenih zemalja. Ono takoĎe ovoi o narušavanja prirodne ravnoteže izmeĎu zemlje i biljnog i šumskog pokrivača, čime zemlja gubi sposobnost prironog prironog samoobnavljanja, što mož e da dovede povedanja pustinja na Zemlji. Šume su veoma značajan faktor ekosistema. One koriste ugljen iosksi, a oslobaĎaju kiseonik koji je neophoan za život. Sprečavaju eroziju zemljišta i prestavljaju prirona staništa i izvor hrane za veliki broj ž ivotin ja i ptica. Poljoprivreni način proizvodnje, drvna industrija, industrija papira i druge koje koriste drvo kao sirovinu, doveli su

o uništavanja ogromnih kompleksa šuma.

Čovekov život je u prošlosti bio ugrožen spoljašnjim opasnostima, kao što su priron e nepogoe, bolesti i gla. Danas spoljašnje opasnosti, izuzev ekstremnih vremenskih nepogoa i zemljotresa, najvedem broju ljui ne prestavljaju pretnju, ali zato opasnosti po zravlje ljui predstavljaju proizvedeni rizici, koji nastaju kako posledica pronalazaka koje je čovek sam stvorio.

U najznačajnije rizike spaaju: o globalno zagrevanje - nastaje usle oslobaĎanja velike količine gasova, iz postrojenja (koje je čovek stvorio), koji se zaržavaju u Zemljinoj atmosferi, povedavajudi temperaturu na Z emlji. Globalno zagrevanje je povezano sa efektom staklene bašte, prironom pojavom koja uslovljava oreĎenu temperaturu na Zemlji. Kaa se poveda koncentracija gasova u Zemljinoj atmosferi, olazi o narušavanja prironog elovanja efekta staklene bašte i o povedanja prosečne temperature na Zemlji. Ukoliko bi se globalno zagrevanje nastavilo, moglo bi a izazove sleede negativne posleice: topljenje lea na polovima i povedanje nivoa mora, širenje pustinja i pustošenje tla i promenu postojedih klimatskih obrazaca na Zemlji, čiji je efekat nepreviiv. o genetski modifikovana hrana - nastaje ukrštanjem gena izmeĎu različitih biljaka ili ž ivotinja kako bi se poboljšale neke njihove osobine, kao što su brž i rast ili otpornost na bolesti. Proizvodnja genetski moifikovane hrane obedavala je a de rešiti veliki broj problema u svetu, pre svega glai. Veliki broj kompanija je započeo proizvonju genetski moifikovane hrane, sa verom a ona ne prestavlja opasnost po ljusko zravlje. Naučnici su otkrili a korišdenje genetski modifikovane hrane krije u sebi opasnosti koje nisu dovoljno ispitane. Ne predstavlja

opasnost po ljusko zravlje samo genetski moifikovana hrana, ved i hrana koja se proizvoi uz upotrebu velike količine zaštitnih srestava a bi se poved ali prinosi. o ekološke nesrede  - nastajale su usle nepouzanosti mašina i tehnoloških postupaka. Neke o ovih nesreda su ozbiljno ugrozile život i zravlje ljui. Najvede nesrede su eksplozija hemijske fabrike u Sevesu, oslobaĎanje otrovnih gasova u hemi jskoj fabrici u Bopalu i eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju. Zaključak u pogleu negativnog uticaja na prirou je paraoksalan. Tehnika je omogudila nastanak inustrijskog načina proizvonje i zagaĎenje ž ivotne sredine, ali dalji razvoj tehnike prestavlja i jeini način a se reše ekološki problemi. 32. Informacione tehnologije I efikasnost efikasnost sistema obrazovanja

Uticaj informacionih tehnologija na efikasnost obrazovanja ogleda se u primeni obrazovnih tehnologija u procesu ucenja, u uvodjenju virtuelne nastave, kao I u brzini peuzimanja novog saznanja. Primena informacionih tehnologija u procesu ucenja omogucuje koriscenje multimedijalnih oblika nastave, koriscenje internet I razlicitih obrazovnih programa. To olaksava I ubrzava process ucenja. Informacione tehnologije su dovele do stvaranja ogranizaciono novih oblika nastave. Umesto tradicionalnog oblika nastave koja se odvija u ucionici u licnom interaktivnom odnosu izmedju nastavnika I ucenika, stvaraju se virtuelne ucionice, virtuelni univerziteti na kojima se nastava odvija putem elektronskog ucenja. Elektronsko ucenje omogucuje daleko kvalitetniju nastavu u odnosu na ranije oblike ucenja na daljinu.Stalni kontakt sa natavnikom od koga se

moze zahtevati pomoc,I komunikacija sa ostalim polaznicima, smanjuju izolovanost kod polaznika I stvaraju osecaj realne ukljucenosti u obrazovni process, sto utice na povecanje motivisanosti za ucenjem. Elektronso ucenje ce dobijati sve veci znaca u drustvima znanja, jer stecena znanja veoma brzo zastarevaju I zaposleni su primorani da u toku celog zivota sticu nova saznanja. Elektronsko ucenje omogucuje relativno brzu prekvaifikaciju I sticanje specijalizovanih znanja za kojima postoji trzisna potreba. Ipak, najznacajniji uticaj informacionih tehnologija na efikasnost obrazovnog Sistema ogleda se u stvaranju tehnickih predpostavki za stvaranjem novog saznanja.Inf.tehn. stvorile su tehnicke pretpostavke da znanje u drustvenom pogledu postane univerzalno I postane dostupno svima onima koji zele da usvoje postoeca kako nacionalna tako I znanja stvorena u svetu, a dostupnost postojeceg znanja I mogucnost brzog usvajanja najnovijeg znanja predstavljaju veoma vazne pretpostavke za ubrzani razvoj naucnog saznanja. Informacione tehnologije imaju izuzetnu vaznost za ubrzani razvoj zemalja u razvoju, omogucuju im da za relativno kratko vreme ovladaju najnovijim znanjima iz razvijenijih zemalja I da se koriste prednostima tih saznanja, bez obzira sto ih nisu stvorili vlastitim snagama. Ali, nap utu brzog usvajanja znanja iz razvijenijih zemalja, zemlje u razvoju nailaze na brojne tehnicke, obrazovne I drustvene problem I samo od uspesnog resavanja tih problema zavisi da li ce uspeti I u kojoj meri da iskoriste potencijal informacionih tehnologija. 33. Informacione tehnologije I nejednakostnejednakost- digitalni jaz

Nove tehnologije u oblasti informacija I komunikacija smatraju se uvodom u novo doba. Te tehnologije imaju znacajne drustvene implikacije. Mogli bismo reci da donekle, zahvaljujuci informatikoj revoluciji, I manje razvijene zemlje mogu da skrate fazu industrijskog razvoja koje su u zemljama pionirima zahtevale dugo vreme. Podizanje proizvodne I culture obrazovanja istovremeno otvara vrata njihovom ukljucivanju u maticu globalizacije. Medjutim, pozitivne promene koje su proizvele informacione I komunikacione tehnologije ipak nisu dotakle celo covecanstvo. Odnosi moci u drustvu u velikoj meri odredjuju ko ce I koliko imati koristi od informacionih I kom.tehn., stoga one nisu neutralne ni klasno a ni rodno. U informatickom drustvu kao jedan od najznacajnijih problema se pojavljuje I pitanje prava razlicitih drustvenih grupa na pristup, koriscenje I uoblicavanje inf. I kom. Tehn. Pristup ovim tehnologijama je daleko od stvarnosti za ogroman broj ljudi. Odnosno, globalno informaticko drustvo karakterise digitalni jaz koji se upravo ogleda u neravnomernom pristupu ovim tehnologijama I nejednakoj raspodeli koristi od informatickih I komunikacionih tehnologija, unutar I izemdju drzava, regija, drustvenih grupa I pojedinaca. Digitalni jaz takodje ima izrazenu I rodnu dimenziju, koja se ogleda u cinjenici da zenska populacija ima manje

pristupa obrazovanju I obuci koja bi ih snabdela vestinama koje su neophodne na ovom podrucju. Polazeci od podele koju je nacinio Gorski, mozemo razlikovati digitalni jaz u uzem smislu I globalni digitalni jaz. Dig. jaz u uzem smislu oznacava nejednakost u pristupu inform.kom.tehn. koje su odredjene karakteristikama kao sto su pol, obrazovanje, visina prihoda,uzrast, dok se globalni digitalni jaz odnosi na razlike koje postoje prevashodno izmedju zemalja I regiona sveta u pogledu pristupa tim tehnologijama. Medjutim pojam digitalni jaz, se najcesce koristi u svom uzem znacenju. Pitanje koje nuzno proizilazi iz debate o globalnim nejednakostima informaciono komunikacionih tehnologija jeste da li ce grupe koje se ubrajaju u information poor, biti dodatno marginalizovane u drustvima u kojima kompjuterske vestine postaju presudne za ekonomski I licni uspeh, profesionalno napredovanje I obrazovanje. 34. Kulturna reprodukcija kao oblik nejednakosti nejednakosti

Obrazovanje se kao drustveni fenomen istorijski razvijalo kao humana kategorija, razvijajuci ali I reprodukujuci vrednosti I vrednosne sisteme u okviru drustvenih I ekonomskih odnosa. Iako jednim delom doprinosi reprodukciji odnosa moci I povlastica medju klasama, obrazovanje takodje moze donekle da umanji ove razlike. Sistemom raspodele znanja obrazovanje pruza sansu da ljudi osvoje odredjene drustvene uloge koje im donose odgovarajuci drustveni polozaj I moc. Ovu vrstu reprodukcije drustvenih odnosa, poznatu kao system jednakih sansi, kritikovali su mnogi teoreticari upozoravajuci na  nejednakost pocetnih socijalnih I materijalnih pretpostavki. pretpostavki.

U domenu istrazivanja obrazovanja, narocito na ukazivanje reprodukcije drustvenih nejednakosti, nezaobilazno je shvatanje Pjer Burdijea. Burdije smatra da se uloga obrazovanja ogleda u drustvenoj funkciji eliminacije nizih klasa koja ne pripada dominantnoj kulturi. Na taj nacin,obrazovanje I skolovanje doprinose drustvenoj reprodukciji odnosa moci, povlastica I drustvenih uticaja, odrzavanje moci dominantnih klasa. Ta se funkcija sastoji u eliminaciji nizih slojeva iz visih nivoa obrazovanja, sto se postinje na dva nacina: neuspehom na ispitima, ali mnogo cesce samoeliminacijom. Isto tako Burdije tvrdi da uspeh sveg skolskog obrazovanja zavisi u susini od odgoja koji je stecen u prvim godinama zivota. Obrazovni system se  jednostavno gradi na tom temelju, jer on ne pocinje od pocetka, nego pretpostavlja neke vec postojece vestine I postojece znanje. Studenti koji poticu iz visih klasa imaju startnu prednost,  jer su od pocetka socijalizovani za dominantnu kulturu. Ob razovni uspeh drustvenih grupa u potpunosti je povezan sa kolicinom kulturnog kapitala koji poseduju. Tako ucenici I student srednjih klasa imaju daleko vise stope uspeha nego ucenici iz nize klase, jer je supkultura

srednje klase bliza dominantnoj kulturi. Skola je dakle jedan od sredisnjih mehanizama socijalne masine za reprodukciju nejednakosti, ona prikriva sustinsku drustvenu aristokratiku I kiti je ukrasima meritokratije. Obrazovni system to priktiva mitom o meritokratiji, a oni koji ne uspevaju za to okrivljuju sebe, a ne system koji ih osudjuje na neuspeh. Burdije je prvenstveno bavo obrazovnom strukturom I odnosom koji ona uspostavlja sa studentima s obzirom na njihovo socijalno poreklo, ali nije zanemario ni podelu studenata prema polu koja takodje odredjuje ovaj odnos. Burdijeovi nalazi pokazuju znacajan porast sansi za studente koji imaju nize socijalno poreklo I za studentkinje da se upisu na Univerzitet,ali isto tako pokazuju da se oni opredeljuju za odredjene fakultete koji su manje vrednovani I shodno tome zauzimaju nizu poziciju u hijerarjihi fakulteta. Medjutim studentkinje u mnogo vecoj meri u odnosu na student koji pripadaju istoj klasi, prave te ocekivane izbore, te je indikativno njihovo vecinsko prisustvo na fakultetima kojima pripada nize mesto u hijerarhiji fakulteta. Studenti skromnog porekla, a narocito studentkinje, odredjuju sebe za samoeliminaciju, ukljucuju se na trziste rada I prihvataju posleve za koje su cesto I prekvalifikovani. Medjutim ostavaranje obrazovnog Sistema prema depriviranim kategorijama proizvelo  je povecanje broja onih koji diplomiraju, pa je dovelo do devalviranja diplome, mada ne svih diploma I ne u istoj meri. Vrednost diplome, odredjuje se na ekonomskom I simbolickom trzistu I zavisi od vrste diplome, odnosno vrste fakulteta koji je izadje I odnosa ponude I potraznje za tom diplomom. 35. Jezicki kodovi kao oblik nejednakosti

Mnoga istrazivanja su pokazala da postoje znacajne razlike u obrazovnom uspehu izmedju pripadnika razlicitih drustvenih grupa, odnosno da norme I vrednosti supkultura drustvenih klasa uticu na rezultate u obrazovnom sistemu. Interesantno je zapazanje Bazila Bernstina o supkulturnim razlicima jezika I govornih varijacija I njihovom uticaju na postignuce u obrazovanju. Buduci da je govor vazan medij komunikacije, nivo postignuca u obrazovanju moze se posmatrati prema razlikama u obrascima govora. On je primarno posao od razlikovanja narodnog I formalnog jezika, da bi kasnije ove formulacije preoblikovao u ograniceni I razradjeni jezicki kod osnosno govorni obrazac.

Ograniceni jezicki kod svojstven je nizim slojevima, dok se formalnim razradjenim kodom najcesce koristi srednja klasa. Bernstin je dosao do zakljucka da socijalna odnosno klasno-slojna struktura drustva odredjuje prirodu drustvenih odnosa medju ljudima koji opet konstituisu i odredjuju razlicite jezicke kodove.Ograniceni govorni obrazac unapred smanjuje mogucnost ucenika iz nizih slojeva da usvoje neka znanja koje obrazovanje zahteva i potencira. Obrazovni sistem trazi uopstavanja i upotrebu apstraktnih pojmova, zapravo sve ono sto pripada formalnom obrazovanju. Bernstin smatra da deca iz nizih slojeva koja su lingvisticki

deprivirana, imaju teskoca u prosirivanju recnika. Oni koju su ovladali razrenjenim kodovima mnogo bolje se uklapaju u ambijent skole i sposobnija su da udovolje zahtevima formalnog akademskog obrazovanja nego ona koja koriste ogranicene kodove. Shvatanja Bernstina naisla su na znacajne kritike. Medju mnogim autorima koji su izrazavali neslaganje sa njegovim idejama, posebno se istice Harold Rozen koji Bernstinova shvatanja podvrgava detaljnoj kritickoj analizi: 1.uopstava ideju o iskljucivoj upotrebi ogranicenog govornog koda kod nize klase i razvijenog kod vise klase, ne ostavljajuci prostor za uvidjanje razlika unutar tih klasa. 2. Nije izneo dovoljno cvrstih dokaza za postojanje ogranicenog i razvijenog jezickog koda. 3. Stvara mit o tome kako je razradjeni govor superioran u nekim vaznim aspektima zivota u odnosu na ograniceni. 36. Materijalno stanje porodice kao oblik nejednakosti

Iako je danas opste prihvaceno da obrazovni sistem omogucuje onima koji su najsposobniji da zauzmu najvise drustvene polozaje, mnogi autori smatraju da ova predstava predstavlja demokratski mit i da uspeh u zivotu zavisi od materijalnog polozaja porodice a ne od individualnih sposobnosti. Jedno od klasicnih istrazivanja u ovoj oblasti objavio je u SAD sociolog Dzejms Kolman. Rezultati pokazuju da su ucenici belci i azijski amerikanci pokazali na testovima bolje rezultate nego crnci ili druge etnicke manjine. Po Kolmanovim recima, odlucujuci uticaj na uspeh ucenika imalo je socijalno poreklo ucenika. Ekonomisti Boulz i Gintis tvrde da je uspeh u skolovanju i zanimanju vise uslovljen porodicnim poreklom nego talentom i sposobnoscu. Tako deca bogatasa i mocnika uglavnom sticu visoke kvalifikacije i dobijaju dobro placene poslove bez obzira na svoju sposobnost. Oni ovaj svoj stav zasnivaju na analizi povezanosti i uslovljenosti inteligencije (merene na osnovu koeficijenata inteligencije) , uspeha u skolovanju i nagrada u zanimanju. Ispitivali su grupu pojedinaca sa prosecnim koeficijentom inteligencije i unutar te grupe nasli su velike razlike u uspehu u skolovanje, sto ih je navelo da zakljuce da nema gotovo nikakve razlike izmedju koeficijenata inteligencije i akademskih kvalifikacija. Boulz i Gintis nalaze direktnu vezu izmedju uspeha u skolovanju i porodicnog porekla. Uopsteno, sto je klasa porekla neke osobe visa, to ce on duze ostati u obrazovnom sistemu, i to ce mu biti vise kvalifikacije. A i sto duze pojedinac ostaje u obrazovnom sistemu, to mu se vise razvija koeficijent intelignecije, tako je koeficijent inteligencije posledica duzine boravka u obrazovanju, a ne njen uzrok. Slicne argumente oni primenjuju i na statisticki odnos izmedju IQ i nagrade u zanimanju. Na kraju, Boulz i Gintis proucavaju odnos izemdju skolskoh uspeha i nagrada u zanimanju. Oni su ustanovili da klasna pripadnost pojedinca, rasa i pol predstavljaju glavne faktore koji uslovljavaju visoke nagrade u zanimanju.

Na taj nacin obrazovni sistem smanjuje nezadovoljstvo koje obicno proizvodi hijerarhija bogatstva, moci i prestiza. Tako Boulz i Gintis zakljucuju da obrazovanje reprodukuje nejednakost, opravdavajuci povlastice i pripisujuci siromatstvo licnom neuspehu i nesposobnosti. Ono uspesno prikriva cinjenicu da se ekonomski uspeh nasledjuje iz porodice u porodicu, da povlastice radjaju povlastice. 37. Nejednakost u uspeju u Srbiji, Dinamika uspeha, Rod i uspeh

Rezultati istrazivanja koje je sprovedeno 2011. godine u Vojvodini pokazuju da uspeh ucenika pokazuju diskontinuitet pri prelasku iz nizeg nivoa u visi nivo obrazovanja, pri cemu je taj diskontinuitet veoma visok. Cetvrti razred osnovne skole sa odlicnim uspehom zavrsilo je 78,5% ucenika, osmi razred 67,4% a u prvom razredu srednje skole dolazi do drasticnijeg pada broja odlicnih ucenika na 38,1% i taj broj odlicnih ucenika je ostao skoro isti (37,6%) u drugom razredu trogodisnjih odnosno trecem cetvorogodisnjih srednjim skola. Svaki visi nivo obrazovanja je slozeniji u odnosu na prethodni i zahtev vise intelektualnih napora, vise vremena i odredjeni stepen prilagodjavanja na nove zahteve, te se cini da bi mozda  jedan deo uzroka za ovaj drastican pad trebalo traziti u sociokulturni m faktorima odnosno u tipu naselja (selo-grad) i materijalnom stanju roditelja. Ocekivana pretpostavka da je tip naselja u kojima su smestene osnovne skole uzrok drasticnog pada, kao i mogucnost da su kriterijumi ocenjivanja blazi u seoskim sredinama pokazala su se neosnovanom. Ni visina materijalnih primanja roditelja ispitanika nema znacajniji uticaj na drastican pad broja odlicnih ucenika u srednjoj skoli, jer je kod ucenika svih socijalno ekonomskih kategorija zabelen priblizno isti drastican pad odlicnih ucenika u prvom razredu srednje skole u odnosu na osmi razred. Rod i uspeh- Devojke su dugo vremena bile manje zastupljene u obrazovnom sistemu i manje usmerene na sticanje visokih skolskih kvalifikacija, sto je uticalo da su ostvarivale nize uspehe u skolovanju od mladica. Vecim ukljucivanjem devojaka u skolovanje doslo je do promena u njihovom uspehu, one su postale uspesnije od decaka na nizim nivoima skolovanja, ali istrazivanja sprovedena u Britaniji pokazuju da devojke postaju uspesnije i na visim nivoima skolovanja. Rezultati naseg istrazivanja na niovu opsteg uspeha, ubedljivo potvrdjuju navedene rezultate i pokazuju da je udeo devojaka medju odlicnim ucenicima daleko veci od mladica, a daleko manji medju dobrim i dovoljnim ucenicima, i to u toku celog osnovnom i srednjoskolskog skolovanja. Ocekivanje da ce se razlike u uspehu na visim godinama smanjiti nisu se pokazala opravdanim. Naprotiv, razlike su se jos vise povecale i time su devojke definitivno potvrdile svoju superiornost u pogledu uspesnosti u odnosu na mladice. I u zavrsnim godinama srednje skole devojke su jos jednom potvrdile da su uspesnije od mladica.

38. Materijalno stanje i uspeh ucenika, obrazovanje roditelja i uspeh ucenika

Rezultati pokazuju da izmedju stepena materilajnog bogatstva i uspeha ucenika ne postoji ocekivana pozitivna korelacija vec postoji obrnuta korelacija, deca iz porodica sa nizim primanjem u cetvrtom, a osobito u prvom srednjem skole imaju znatno bolje rezultate od dece iz materijalno bogatijih porodica. Ipak, visina materijalnih primanja ima uticaja na potencijalno stvaranje vecih mogucnosti za veci profesionalni uspeh ucenika. Za gimnazije koje skoro da uopste ne nude sanse za zaposlenje posle zavrsetka, ali koje daju dobru pripremu za studiranje, opredeljuje se znatno veci broj ucenika iz porodica sa visim materijalnim primanjima, dok se za tehnicke skole opredeljuje znatno veci broj ucenika koji poticu iz porodica sa nizim primanjima, Opredeljivanje ucenika slabijeg materijalnog stanja za tehnicke skole je izraz potreba porodica i ucenika da se sto pre obezbedi materijalna egzistencija, s jedne strane, a s druge strane izraz straha porodica sa niskim primanjima da nece imati dovoljno sredstava za skolovanje dece na fakultetima, s obzirom da ovo skolovanje zahteva dodatne troskove, prelazak u vece gradove, troskove za stan, hranu... Obrazovanje roditelja i uspeh- Podaci pokazuju da se sa povecanjem nivoa skolovanja, skolska sprema roditelja pokazuje kao sve znacajniji faktor skolskog uspeha. Ako se skolska sprema roditelja grupise u dve kategorije, nizu( nepotpuna osnovna, osnovna, srednja trogodisnja i srednja cetvorogodisnja) cetvorogodisnja) i visu (visa, visoka, magistrature, doktorat) doktorat) rezultati pokazuju da ucenici koji pripradaju kategoriji sa nizom skolskom spremom imaju manje odlicnih ucenika (oko 62 %) u odnosu na ucenike koji pripadaju kategoriji sa visom skolskom spremom ( oko 82%). Odnos izmedju skolske spreme oca i uspeha ucenika pokazuje istu pravilnost i u osmom razredu. Uticaj skolske spreme roditelja na uspeh dolazi do punog izrazaja tek u srednjoj skoli i najpotpunije se izrazava na odlican uspeh, jer sa izuzetkom ucenika ciji roditelji imaju srednju trogodisnju skolu koja ima manje odlicnih ucenika od ucenika ciji roditelji imaju nepotpunu osnovnu i osnovnu skolu, kod ostalih nivoa obrazovanja postoji kontinuiranu rast broja odlicnih ucenika sa rastom nivoa skolske spreme oceva. Ovi odnosi zadrazni su u drugom razredu srednje trogodisnje, odnosno trecem srednje cetvorogodisnje skole. 39. Inteligencija i obrazovni uspeh

Inteligencija se moze opisati kao sposobnost da se otkriju zakonitosti, seme i logicki principi u pozadini predmeta i dogadjaja, te sposobnost da se otkriveno primeni na resavanja problema. Inteligencija se meri testovima inteligencije, cime se dobija njihov IQ, koeficijent inteligencije. Takvi su testovi sastavljeni za merenje sposobnosti apstraktnog razmisljanja. Uprkos njihovoj vrlo rasirenoj upotrebi, postoji mnostvo dokaza koji upucuju na to da testovi

inteligencije nisu pouzdana mera inteligencije, osobito kada se upotrebljavaju za uporedjivanje inteligencije pripadnika razlicitih drustvenih grupa. Mnogi istrazivaci tvrde da su testovi inteligencije pristrasni u korist belog srednjeg sloja, buduci da ih uglavnom sastavljaju i standardizuju pripadnici tog sloja. Ako je prihvaceno da drustvene klase i etnicke grupa odlikuju razlicite subkulture i da to utice na njuhovo resavanje testova inteligencije, onda je svako uporedjivanje izmeju tih grupa s obzirom na merenu inteligenciju nevazece. Ovu tvrdnju dobro ilustruje testiranje nezapadnjackog stanovnistva zapadnjackim testovima. Oni mogu imati slabije rezultate u zavisnosti od raznih faktora, kao sto su brzina resavanja i nenaviknutost na pojedinacan rada, tj. naviknutost na rad u grupi. Mnogi psiholozi tvrde da je nemoguce stvoriti kulturno nepristrasne i kulturno pravedne testove, dakle, testove koji bi omogucili valjano ispitivanje inteligencije pojedinca, bez obzira na njegovu kulturalnu pozadinu. Prema tome, zakljucke koji se temelje na uporedjivanju prosecnog koeficijenta inteligencije izmerenog kod razlicitih drustvenih grupa morali bismo u najboljem slucaju prihvatiti sa rezervom. Opste je prihvaceno da je inteligencija rezultat, kako genetskih faktora, tako i faktora sredine. Faktori okoline ukljucuju sve, od ishrane do drustvene klase, od stambenih uslova do velicine porodice. Neki psihilozi tvrde kako kako je koeficijent inteligencije uglavnom nasledan. Oni tvrde da pretezno genetsko objasnjenje nalaza o razlikama izmedju rasnih i drustvenih grupa ima cvrscu naucnu osnovu nego ona tumacenja koja negiraju svaku genetsku razliku u mentalnim osobinama, i pripisuju sve varijacije ponasanja medju grupama kulturnim razlikama, drustvenoj diskriminaciji i nejednakim mogucnostima. Kriticari ovog gledista poricu da su razlike u kolicniku inteligencije kod rasnih grupa genetickog porekla. One su pre rezultat drustvenih i kulturnih razlika. U testovima inteligencije, naime, postavljaju se pitanja apstraktnog karaktera na koja su vise naviknuti imucniji studenti belci nego oni iz etnickih manjinskih i crnackih grupa. Isto tako, na rezultate u ovim testovima mogu uticati i cinioci koji nemaju nikakve veze sa sposobnostima koje bi tim putem trebalo da se ocene, na primer, u kojoj se meri samo testiranje dozivljava kao stres. Utvrdjeno je, da su rezultati crnaca u SAD bili za deset poena nizi ako je ispitivac bio belac. Nemoguce je proceniti u kojoj je meri koeficijent inteligencije uslovljen genetskim faktorima u faktorima sredine. Uprkos Upr kos tome, postoji mnogo dokaza da faktori sredine bitno uticu na njega.(skolovanje, stambeni uslovi i prihodi, prethodno iskustvo i obrazovanje testirane osobe, njegov stepen poznavanja gradje testa, motivacija ili zelja da postigne dobar rezultat, emocionalno stanje, odnos sa eksperimentatorom, poznavanje jezika na kom se vrsi testiranje, telesno zdravlje...)

40. Emocionalna i interpersonalna inteligencija

U svojoj knjizi istog naslova, Danijel Goleman okazuje a je “emocionalna inteligencija” u majmanju ruku vazna koliko i kolicnik inteligencije u oceni naseg uspeha u zivotu. Pojam emocionalne inteligencije odnosi se na to kako ljudi koriste svoja osecanja, to jest, njime se podrazumeva sposobnost sopstvenog motivisanja, posedovanje samokontrole, entuzijazma i istrajnosti. Ove osobine se uglavnom ne nasledjuju, i sto se deca u tom smislu vise vaspitavaju imaju vece sanse da koriste svoje intelektualne sposobnosti. U studiji o 94 hadrvardska studenta sa visokim kolicnikom inteligencije , utvrdjeno je da su u svojim srednjim godinama bili samo neznatno uspesniji u karijeri od onih sa nizom inteligencijom. Jos jedno istrazivanje koje je obuhvatilo grupu od 450 decaka, utvrdilo je da je 7 procenata onih sa inteligencijom ispod 80 bilo nezaposleno, i isti taj procenat onih sa inteligencijom preko 100 bilo je nezaposleno. Bolji predkazivaci kasnijeg uspeha u zivotu bili su sposobnost kontrole osecanja i dobri odnosi s drugovima u detinjstvu.

Kao sto kaze Hauar Garner: “ Interpersonalna inteligencija jeste sposobnost razumavanje drugih ljudi: sta ih motivise, kako rade i kako sa njima saradjivati. Uspesni prodavci, politicari, nastavnici, lekari i veske vodje, sigurno su ljudi sa visokim stepenom interpersonalne inteligencije. Interpersonalna inteligencija, jeste sposobnost stvaranja jednog tacnog iskrenog modela samog sebe i sposobnost koriscenja tog modela da bi se u zivotu

uspesno elovalo. “ Potrebno je da revidiramo nase ideje o inteligenciji kako bismo ukljucili sve one raznovrsne faktore koji doprinose uspehu u zivotu.