Socijalno Pravo

1. UVODNA PITANJA 1.1. Pojam socijalnog prava Korene socijalnog prava čine još od najranijih vremena razni vidovi pomaganja egzistencijalno ugroženim licima. Socijalno pravo je mlada grana prava (19.vek) i mlada pravna nauka. Naziv ove grane ima dvojako značenje: 1. socijalno pravo-kao društveno pravo (za razliku od državnog prava) 2. pravo koje se odnosi na socijalni položaj čoveka Kao društveno pravo utemeljio je Gurvič, a razvio Leon Digi. Oni državno pravo vide kao proizvod nejednakosti i različitosti interesa u društvu, dok je socijalno pravo kao društveno, odraz demokratije i harmonije interesa u zajednici. Prema solidarističkoj doktrini, pravne norme ne stvara samo država nego i društvo (pravni dualizam). Ova doktrina zasnovana je na trihotomnoj podeli prava na: 1. javno pravo- koje je rezultat nametanja-subordinacije 2. privatno pravo- koje je izraz koordinacije 3. socijalno pravo- kao pravo socijalne integracije Socijalno pravo ima svrhu da obezbedi odgovarajući egzistencijalni položaj i pravilan tretman čoveka u društvu. Pored izraza "socijalno pravo", u zapadnim zemljama za ovu grupu prava se koristi i naziv pravo socijalne sigurnosti, a kod nas se danas upotrebljava i naziv socijalno obezbeđenje. Pristalice ovog drugog naziva, socijalno obezbeđenje shvataju kao širu disciplinu od socijalnog prava, koja nije često pravo jer sadrži i elemente nekih drugih nauka. Ali pošto je ovde reč i o grani prava i o naučnoj disciplini, najpogodniji naziv u duhu srpskog jezika jeste termin "socijalno pravo". On obuhvata sve ono što danas podrazumeva socijalno pravo. Na opravdanost izbora naziva socijalno pravo, upućuje i termin socijalno zakonodavstvo koji se upotrebljava u Evropskoj uniji kao generički izraz za sve norme kojima se uređuje socijalni položaj čoveka.

1.2. Cilj socijalnog prava Cilj socijalnog prava jeste da obezbedi socijalnu sigurnost pojedincu, porodici i celokupnom stanovništvu. To podrazumeva garantovanje dostojanstvene i sigurne materijalne egzistencije ljudi, ali i zadovoljenje drugih socijalnih potreba. Socijalno pravo predstavlja izraz solidarnosti i humanizma koji su više etične nego pravne kategorije. Svrha toga jeste da se pruži pomoć slabijim članovima zajednice. Prema Lordu Beveridžu, jednom od utemeljivača ideje socijalne sigurnosti, socijalna delatnost države trebalo bi da omogući da se savlada pet džinovskih neprijatelja svakog društva: 1. nemaština 2. bolest 3. neznanje 4. nehigijena 5. nezaposlenost Kada se iskorene ove pojave, posredno se štiti socijalni mir. Prema jednoj novijoj definiciji socijalne sigurnosti koju je dao Svan, cilj socijalne sigurnosti jeste ustanovljavanje kolektivne pomoći u slučajevima: 1. nesreća 2. oskudice Zajednički, to se naziva stanjem ugroženosti ili socijalnom potrebom. Piters prava i usluge deli na beneficije koje služe: 1. prevenciji socijalnih slučajeva; 2. uspostavljanju stanja koje je prethodilo nastupanju socijalnog slučaja; 3. kompenzaciji za socijalni rizik koji je nastupio. Svaka grana prava pojedincima pruža određenu zaštitu od problema koji mogu biti rezultat ljudskih radnji ili prirodnih događaja (npr. krivično- zaštitu od krivičnih dela). Socijalno pravo pruža zaštitu od tzv. socijalnih rizika i socijalnih uzroka. Socijalni rizik se može odrediti kao štetni neizvestan događaj koji ne zavisi isključivo od volje osiguranika. Takav događaj je uvek štetan (npr. bolest, povreda) i po pravilu neizvestan, mada može biti i izvestan (npr.starost). Ugrožavaju normalno zadovoljenje potreba, a neki od njih stvaraju nove potrebe. Ponekad se mešaju socijalni rizici sa njihovim uzrocima, dolazi često do njihovog preplitanja, što otežava njihovo razgraničenje (npr. nezaposlenost je istovremeno rizik i uzrok socijalnih rizika). Socijalni rizici se mogu podeliti na: 1. fiziološke (bolest, starost, smrt) 2. profesionalne (nezaposlenost, povreda na radu) ili na: 1. fizičke 2. ekonomske rizike Uzroke socijalnih rizika Duran deli na: 1. geološke i meteorološke

1

2. rizike društvene sredine (rat, promena režima) 3. rizike vezane za organizaciju porodičnih grupa (smrt ili bolest hranioca) 4. fiziološke 5. profesionalne Postoje i srećni događaji koji mogu otežati socijalni položaj kao što je rođenje deteta, stupanje u brak. Zato se uvodi širi pojam- socijalni slučaj. Socijalni slučaj definiše se kao bilo koji događaj koji umanjuje sredstva za egzistenciju i standard lica, nameće nove terete.

1.3. Definicija socijalnog prava Kao grana prava- obuhvata pravne norme, institute, institucije i odnose koji imaju za cilj da se obezbedi siguran i dostojanstven socijalni položaj čoveka. Kao deo pravne nauke i nastavna disciplina- bavi se izučavanjem istorijskog i pozitivnog socijalnog prava (de lege lata) i idealnog prava (de lege ferenda). Kao delatnost- može se odrediti kao grana prava koja uređuje društvene odnose u vezi sa merama koje preduzima država sa ciljem pomaganja osobama pogođenim socijalnim rizicima. Definicija socijalnog prava može da bude i:  objektivna- skup pravila, sredstava, institucija kojima se uređuje socijalni položaj čoveka u društvu  subjektivna-skup prava i obaveza korisnika prava, kao i državnih organa i institucija povezanih sa obezbeđenjem socijalne sigurnosti Prema Riperu, socijalno pravo predstavlja skup pravnih normi putem kojih država ostvaruje svoju funkciju ravnoteže i ublažavanja socijalnih rizika, s ciljem da osigura jednakost situacija uprkos različitim srećama.

1.4. Predmet i subjekti socijalnog prava Predmet socijalnog prava su socijalnopravni odnosi. To su pre svega pravni odnosi, a zatim odnosi između korisnika prava u okviru sistema socijalne sigurnosti i subjekata koji ta prava obezbeđuju. Socijalnopravni odnosi uspostavljaju se da bi se lica zaštitila od socijalnih rizika ili socijalnih slučajeva, sprečavanjem njihovih uzroka ili otklanjanjem posledica. Socijalnim pravom se uređuje: 1. sadržina zaštite 2. subjekti 3. mere i aktivnosti pružanja zaštite 4. finansiranje Socijalno pravo teži da zadovolji određene socijalne potrebe i to čini preko određenih socijalnih prestacija. Socijalna prestacija je davanje i/ili činjenje usluga u sistemu socijalne sigurnosti, odnosno davanje ili činjenje pojedincima ili grupama koje se nalaze u stanju socijalne potrebe. Svrha socijalne prestacije jeste zadovoljenje socijalne potrebe, ali i prevencija nastanka novih slučajeva. Objekt socijalne prestacije su davanja (novac, lekovi, pomagala) ili činjenja (usluge lečenja, rehabilitacija, socijalni rad). Subjekt socijalne prestacije je lice kod kojeg je nastupio određeni rizik ili socijalni slučaj. Tu spadaju osobe koje ne mogu da zadovolje svojim radom određenu socijalnu potrebu bez pomoći drugog. Prema novijem, širem shvatanju socijalnog prava, njegovi subjekti su svi građani. Posle prvobitne uloge socijalnog zbrinjavanja i pomaganja, iskristalisala se nova funkcija socijalnog prava da se omogući puno uključenje čoveka u zajednicu i to se postiže uz pomoć socijalnoekonomskih prava.

1.5. Elementi socijalnog prava Autori koji se bave problemom socijalnog prava uglavnom su saglasni da socijalno pravo obuhvata socijalno osiguranje i socijalno staranje (socijalna zaštita). U aktuelnom delovanju države u socijalnom domenu, izučavanje socijalnog prava treba da obuhvati: 1. socijalno-ekonomska prava 2. socijalno osiguranje (zdravstveno i zdravstvena zaštita, penzijsko i invalidsko, za slučaj nezaposlenosti) 3. socijalno staranje 4. socijalnu zaštitu dece i porodice 5. socijalnu zaštitu boraca, vojnih invalida i žrtava rata 6. socijalnu politiku 7. participaciju (učešće zaposlenih u upravljanju preduzećima i društvom) Socijalno pravo je u velikoj meri praktična disciplina koja uspostavlja kvalitetne mehanizme zaštite stanovništva od socijalnih rizika. Kada se radi o konkretnoj strukturi segmenata socijalnog prava, površni poznavaoci tu svrstavaju samo materijalne beneficije. Zanemaruju se mnoga nematerijalna prava vezana za socijalni položaj čoveka (zdravstvene usluge, socijalni rad). Ne treba izostaviti ni mere prevencije socijalnih rizika (prevencija bolesti, nezaposlenosti) i razne olakšice siromašnim, nezaposlenim građanima (npr. poreske olakšice).

2

1.6. Značaj socijalnog prava Socijalno pravo je nova grana prava pa mu se osporava samostalno postojanje. Takvo shvatanje je u nesrazmeri prema ogromnom broju pravnih normi, institucija i pravnih odnosa iz socijalne oblasti. Kako su počeli da rastu problemi u svetu (nezaposlenost, siromaštvo) istakli su u prvi plan "socijalne" probleme. Zato je danas socijalna delatnost jedno od najaktuelnijih i najintenzivnijih polja državnog delovanja. Socijalno pravo ima višestruk značaj - socijalni, kulturni, ekonomski, pravni i politički.  Socijalni i kulturni značaj ogleda se u tome što se i pored bolesti, siromaštva, nezaposlenosti, građanima omogući da se u potpunosti uključe u društvo, odnosno da vode normalan, zdrav i siguran život. Cilj je zaštita socijalne sigurnosti stanovništva.  Ekonomski značaj pokazao se da sredstva socijalnog osuguranja mogu da budu značajan izvor investicionog kapitala i ekonomskog rasta u društvu. U mnogim zemljama sredstva prikupljena za penzije se ne čuvaju pasivno, već se oplođuju tako što se prikupljeni novac ulaže u privredne aktivnosti.  Pravni značaj je sve veći, posebno posle Drugog svetskog rata neprekidno se uvećavao broj propisa kojima se uređuje socijalni položaj čoveka.  Politički značaj je isto u porastu. Od kvaliteta i usluga, obima izdvajanja za socijalnu sigurnost, danas u velikoj meri zavisi opstanak političkih partija na vlasti. Još 1927. je formirano Međunarodno udruženje za socijalnu sigurnost koje danas ima 275 organizacija u svom članstvu u 107 posmatrača iz 148 zemalja. Međunarodna organizacija rada (MOR) smatra da sistem socijalne sigurnosti doprinosi ne samo ljudskoj sigurnosti već i dostojanstvu, pravičnosti, socijalnoj pravdi i razvoju demokratije.

1.7. Metod socijalnog prava Podrazumeva način saznavanja činjenica, delovanja i posmatranja. Socijalno pravo koristi načine metoda slične kao i druge društvene nauke. Koriste se opšte metode opažanja i mišljenja (analiza, sinteza, indukcija...) i pomoćni metodi- istorijski, jezički, pravni, sociološki, ciljni (teleološki), komparativni (uporedni), sistemski, deskriptivni (opisni), statistički metod. Saznanja postignuta uz pomoć ovih metoda, potrebno je objediniti primenom metoda dijalektičkog materijalizma. Osnove tog metoda postavio je Heraklit ("Sve teče, sve se menja") i podrazumeva da sve društvene pojave ne mogu se posmatrati izolovano već moraju biti u međusobnoj povezanosti. Svaka grana prava ima svoju specifičnu metodologiju, tako što akcenat stavlja na pojedine metode ili ih primenjuje na poseban način. Za socijalno pravo je karakteristično da koristi i kombinuje istraživanja drugih nauka (sociologija, psihologija, pedagogija, ekonomija, statistika). Prema Šunderiću, metod regulisanja socijalnog prava zasniva se na tri principa: 1. principu inicijative titulara socijalnog prava (socijalnopravni odnosi skoro uvek nastaju na inicijativu fizičkog lica) 2. principu obaveznosti (znači da je državni organ dužan da stupi u socijalnopravni odnos sa titularom kad se steknu zakonski uslovi) 3. principu sankcije (govori o tome da se prema strani socijalnopravnog odnosa primenjuju sankcije ukoliko se ne pridržavaju svojih obaveza i ovlašćenja) Metode uglavnom koristimo automatski i zaboravljamo njihov saznajni značaj. Treba imati u vidu da metode treba kombinovati i to se naziva načelo komplementarne upotrebe tehnika ili metoda. Kod neadekvatnog metodološkog pristupa javlja se problem u nedovoljnom otkrivanju suštine pojave koju posmatramo. Tipičnu grešku predstavljaju metodološki kanoni- kada se jedan metod favorizuje i tako se sužava mogućnost saznanja (npr.psihologizam- kada se stvarnost primarno objašnjava ljudskim htenjima).

2. ODNOS SOCIJALNOG PRAVA SA DRUGIM GRANAMA PRAVA 2.1. Mesto socijalnog prava u pravnom sistemu I dalje postoji dilema o samostalnom postojanju socijalnog prava kao grane prava. U praksi je to rešeno još tridesetih godina prošlog veka sa pojavom države blagostanja ili socijalne države, na kojoj počiva moderna kapitalistička država. Da bi se stručno odgovorilo da li socijalno pravo zaista postoji kao samostalna grana prava, mora se poći od toga šta čini granu prava. Granu prava čini skup srodnih pravnih instituta, a pravni institut sadrži srodne pravne norme. Pravne norme koje su srodne, opredeljujemo prema: 1. karakteru 2. ciljevima 3. funkcijama normi Kod socijalnog prava postoji veliki broj pravnih normi i pravnih instituta sa sličnim karakteristikama, a zajedničko im je da na različite načine služe postizanju istog cilja- socijalne sigurnosti. Socijalno pravo je složeno pa se njegova struktura može podeliti: 1) prema karakteru normi na: a) materijalno (prava i obaveze subjekata i organa koji obezbeđuju socijalnu sigurnost)

3

b) procesno (korišćenje zaštite socijalne sigurnosti) 2) prema vrsti zaštite: a) opšte (svi građani) b) specijalno (pojedine kategorije) 3) prema izvorima: a) međunarodno b) nacionalno 4) prema donosiocu na: a) heteronomno (država) b) autonomno (norme sačinjavaju vandržavni organi) Da li spada u privatno ili javno, obično se dolazi na osnovu donosioca, vrste i stepena obaveznosti normi. O donošenju propisa iz ove oblasti, direktno ili indirektno se stara država, tako da je ovo pravo pretežno javno. Ali ranije je bilo i nekih privatnopravnih elemenata koja su se kasnije transformisala. Danas raste značaj opšteg trenda privatizacije. Socijalno pravo je povezano i sa vanpravnim disciplinama. Oslanja se na principe, institute, razvijene u tradicionalnim granama prava kao što su ustavno, radno, građansko pravo. Priroda predmeta nalaže u određenoj meri i multidisciplinarni pristup radu. Za pravilno tretiranje problema u socijalnom pravu, potrebno je prvo istražiti uz primenu drugih društvenih nauka, kao što je sociologija, ekonomija, demografija, statistika. Socijalna delatnost države je danas nezaobilazna, mada pitanje je do koje mere je opravdano angažovati državna sredstva za sistem socijalne sigurnosti. To se pitao i Bizmark. Različita su mišljenja, od punog odobravanja do negativnih mišljenja. Pozner upotrebu državnih sredstava naziva krađom, ali se miri sa tim ako bogati pristaju na takvu intervenciju zbog smanjenja kriminala.

2.2. Odnos sa ustavnim pravom Ustav je osnovni i najviši pravni akt jedne zemlje, a zato ustavno pravo predstavlja bazičnu pravnu disciplinu iz koje se sadržinski izvode ostale grane prava. Ustavom se postavljaju opšti okviri za izgradnju sistema socijalnog prava. Dotiču se najviše u domenu socijalno-ekonomskih prava. Bez tih prava se ne može zamisliti moderan ustav i na osnovu tih prava se izgrađuje konkretna sadržina socijalnog prava. Ustavom se uređuju još neka pitanja od značaja za socijalno pravo: osnove socijalno-ekonomskog uređenja  socijalni rizici od kojih država obezbeđuje zaštitu  državni organi nadležni za ratifikaciju međunarodnih ugovora (iz oblasti socijalne sigurnosti)  subjekti i organi koji obezbeđuju socijalnu zaštitu i socijalno osiguranje  mehanizmi pravne zaštite socijalnih i drugih prava

2.3. Odnos sa radnim pravom Do skoro se izučavalo unutar radnog prava. I danas se unutar radnog prava proučava socijalno osiguranje, s obzirom da penzijsko i invalidsko osiguranje predstavljaju potporu sigurnog položaja zaposlenih i njihovih porodica. U praksi se ove dve grane prepliću, ali se ne podudaraju. Značajna socijalna prava se vezuju za radni odnos, a i mnoga prava povezana sa socijalnom sigurnošću garantuju se nezavisno od postojanja radnog odnosa. Postavlja se pitanje u čemu je razlika između ove dve grane prava: 1) cilj radnog prava je da omogući efikasno obavljanje rada u društvu, dok je kod socijalnog prava cilj socijalna sigurnost svih građana 2) predmet radnog prava su radno-pravni odnosi, a kod socijlanog socijalno-pravni odnosi 3) subjekti radnog prava su akteri radnih odnosa (zaposleni i poslodavci), dok je kod socijalnog prava subjekti mogu biti korisnici prava i usluga socijalne sigurnosti, institucije koje obezbeđuju ta prava i državni organi koji odlučuju o njima 4) izvori ovih grana se razlikuju, po vrsti i strukturi. Radne odnose uređuju propisi radnog zakonodavstva (kolektivni ugovori i ugovori o radu). Socijalno-pravne odnose regulišu posebni zakoni vezani za pojedine branše sistema socijalne sigurnosti (podzakonske i autonomne regulative)

2.4. Odnos sa građanskim pravom Pošto u socijalnom pravu ima privatno-pravnih elemenata, ono ga povezuje sa građanskim pravom. Građansko pravo je znatno starije i razvijenije, pa se zato socijalno pravo oslanja na njega i koristi pravila te grane, posebno u vezi sa:  sticanjem i raspolaganjem prihodima i imovinom  naknadom štete  nasleđivanjem

4

 propisima o rasipnicima  rokovima zrelosti  ugovornim pravilima o socijalnom osiguranju Poslednjih godina razvija se privatizacija i mnoge zemlje uvode tržišne privrede, obavezne ili dobrovoljne privatne šeme penzijskog osiguranja. U tim segmentima socijalnog prava povećava se uticaj građanskog prava.

2.5. Odnos sa upravnim pravom Socijalno pravo bez delatnosti uprave i upravnog prava ne bi moglo da funkcioniše. Državna uprava obezbeđuje funkcionisanje značajnih državnih aktivnosti čiji je segment socijalna politika. Ministarstva ili drugi ograni uprave brinu se o uspostavljanju i radu institucija socijalnog osiguranja i ustanova socijalne i dečje zaštite. Inspekcije naročito kontrolišu rad socijalnih institucija. Organi uprave odlučuju u prvom ili drugom stepenu. Sam postupak odlučivanja je "upravni postupak". Ukoliko dođe do sudskog spora iz domena socijalne sigurnosti, osporavanje spornog akta vršiće se u specijalnoj vrsti sudskog postupka, "upravnom sporu".

2.6. Odnos sa porodičnim pravom Porodica je bazična društvena zajednica. Predmet je mnogih društvenih i pravnih nauka. Socijalno pravo se specijalizovalo za socijalnu ulogu porodice i tu se prepliće i dopunjava sa porodičnim pravom, čija dostignuća i pravna rešenja koristi. Dodirne tačke:  povodom obaveze izdržavanja i vaspitanja između roditelja i dece  kada obaveza staranja i vaspitanja zataji  kod pružanja pomoći starim i nemoćnim licima kada je reč o rasipnicima i licima nesposobnim da upravljaju svojom imovinom (starateljstvo) Odredbe porodičnog prava značajne za socijalni položaj građana: Porodični zakon iz 2005. član 8 koji predviđa pravo na izdržavanje članova porodice. Bitan je i treći deo Zakona "Odnosi deteta i roditelja", peti deo "Hraniteljstvo", šesti "Starateljstvo", sedmi "Izdržavanje", osmi "Imovinski odnosi".

2.7. Odnos sa međunarodnim pravom Ranije su norme međunarodnog prava predstavljale inspiraciju, a sada predstavljaju okvir za izgradnju nacionalnog socijalnog prava. Prema našem Ustavu iz 2006. opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka i primenjuju se neposredno. U socijalnom pravu se izučavaju norme međunarodnog prava kojima se postavljaju standardi za obezbeđenje zadovoljavajućeg socijalnog položaja građana (odredbe o socijalno-ekonomskim slobodama i pravima čoveka). Značajne su i norme za usklađivanje unutrašnjeg prava (unifikacija ili harmonizacija nacionalnog prava sa pravom Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Evropske Unije, Međunarodne organizacije rada). Važna i uloga koja se odnosi na koordinaciju nacionalnog prava. Socijalno pravo zanimaju međunarodni dokumenti koji govore o socijalnom statusu pojedinih, osetljivih grupa (izbeglice, siromašni...). Na bazi tih dokumenata uspostavljaju se širi uslovi za socijalnu sigurnost.

2.8. Odnos sa privrednim pravom Privređivanje predstavlja okvir za rad i sticanje sredstava za socijalnu sigurnost. Tu dolazi do povezanosti privrednog i socijalnog prava. Za socijalno su značajni propisi privrednog prava o prestanku restrukturiranja privrednih subjekata (stečaj, likvidacija). Takve mere izazivaju nastanak viška zaposlenih, a tako lica gube poslove i samim tim i osnovna sredstva za egzistenciju. Bitna su i pravila privrednog prava o osiguranju imovine i lica. Kod nas je 2005. usvojen Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, kojim se predviđa uspostavljanje dobrovoljnih - privatnih penzijskih fondova i planova, a nešto ranije je počelo da funkcioniše i privatno zdravstveno osiguranje.

2.9. Odnos sa krivičnim i prekršajnim pravom Zbog potrebe zaštite socijalnih prava, zbog brojnih povreda, potrebna nam je veza sa krivičnim i prekršajnim pravom. U praksi, u poslednjih par godina, dolazilo je do zloupotrebe penzijskih i zdravstvenih fondova. Društveno opasna dela kojima se ozbiljnije ugrožavaju socijalno-ekonomska prava sankcionišu se krivičnim pravom. Kod nas je to uređeno u Krivičnom zakoniku Republike Srbije iz 2005.godine. U okviru 16 glave (Krivična dela protiv prava po osnovu rada) to su:  povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja  povreda prava pri zapošljavanju i za vreme nezaposlenosti  povreda prava na štrajk  zloupotreba prava na štrajk Odredbom istog zakonika sankcionišu se i krivična dela protiv zdravlja:

5

 nesavesno pružanje lekarske pomoći  protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka  nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo U širu oblast spadaju i krivična dela protiv životne sredine. Povrede prava iz socijalne sigurnosti koje predstavljaju manju društvenu opasnost, sankcionišu se kao prekršaji. Predviđa se uglavnom izricanje novčane kazne, ali je moguća i kazna zatvora.

3. IZVORI SOCIJALNOG PRAVA 3.1. Domaći izvori (ustav, zakon, podzakonski akti i akti autonomnog prava) Izvori se mogu podeliti na razne načine: pisane i nepisane, heteronomne i autonomne, a najznačajnija je podela na materijalne i formalne. 1) Materijalni izvori su društveni odnosi i okolnosti koji nameću potrebu pravnog regulisanja (prema Lukićudruštvene činjenice iz kojih nastaje i izvire pravo). U socijalnom pravu to su stalni socijalni rizici i socijalni slučajevi koji nameću stalnu potrebu socijalnog zbrinjavanja. Za pravilno tumačenje potrebno je da znamo koji se ciljevi žele postići, zato se materijalni aspekt ne sme zanemarivati, a poimanje prava se ne sme svesti samo na pozitivističko i jezičko tumačenje pravnih normi. 2) Formalni izvor je oblik ili sredstvo pomoću kojeg se izražava materijalni izvor. Formalni izvori prava su opšti pravni akti (međunarodne konvencije, ustavi, zakoni, uredbe...). Mogu se podeliti na: 1. domaće (nacionalne) i tu spadaju ustav, zakon, podzakonaski akti, autonomni akti. Indirektno, izvor prava predstavljaju i odluke sudova kao pojedinačni pravni akti, načelni stavovi i načelna pravna mišljenja viših, vrhovnih i ustavnih sudova. Najznačajnije kod nas su odluke i načelni pravni stavovi Vrhovnog (kasacionog) suda, čiji je zadatak da usaglasi praksu svih sudova u zemlji. 2. međunarodne i tu spadaju međunarodne konvencije i ugovori, a u izvore sekundarnog uticaja spadaju sudska praksa međunarodnih sudova, međunarodni običaji, jednostrani akti država i međunarodnih organizacija, međunarodni kolektivni ugovori. Formalni izvori se mogu podeliti i na: 1. osnovne izvore- predstavljaju najvažnije izvore date grane prava (u socijalnom pravu su to zakoni o penzijskom i invalidskom, zdravstvenom osiguranju, socijalnoj zaštiti). 2. sporedne izvore- akti kojima se uređuje druga pravna oblast, a od izvesnog su značaja za datu granu prava (porodnični zakon, krivični zakon...) 3. čiste izvore- uređuju samo jednu oblast (npr.zakon o socijalnoj zaštiti...) 4. mešovite izvore- regulišu više oblasti (tipičan primer je ustav) Srbija kao samostalna država ima svoje socijalno zakonodavstvo, ali pošto je do skoro bila savezna (federativna) država, postojali su određeni savezni propisi koji se još primenjuju (o zaštiti boraca i žrtava rata, o štrajku).

3.1.1. Ustav Ustav je osnovni izvor prava svake zemlje. Ustav ne mora činiti jedan dokument, a i ne mora biti klasični, pisani ustav. Mogu biti povelje, deklaracije, osnovni zakoni, ustavni zakoni, ustavni amandmani itd. Osnovni izvor prava u Srbiji je Ustav iz 2006. godine. Karakter ustavnog dokumenta ima i Statut Autonomne pokrajine Vojvodine. Ustavom se postavljaju osnove socijalno-ekonomskog uređenja i socijalne sigurnosti, utvrđuju izvori socijalnog prava, nadležni subjekti i mehanizmi zaštite prava.  primer 1 - u članu 1 Ustava predviđeno je da je Republika Srbija država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi.  primer 2 - u članu 44 (stav 2), u kojem se govori o crkvama i verskim ustanovama, predviđa se da crkve i verske ustanove imaju pravo da osnivaju socijalne i dobrotvorne ustanove. Ustavom se uređuje i pravo na socijalnu zaštitu (član 69), a u okviru toga pravo na zaštitu u slučaju nasposobnosti za rad ili gubitka posla, zaštita invalida i žrtava rata, predviđa se osnivanje fondova socijalnog osiguranja, obaveza države da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera, da zakonski uredi penzijsko osiguranje (član 70). Ustav uređuje i nadležnost Republike i njenih teritorijalnih jedinica lokalne samouprave. Prema članu 97, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti. Obezbeđuje i sistem u oblasti zdravstva, socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite, društvene brige o deci i omladini. Ustavom je određeno da se pitanja iz zdravstvene i socijalne zaštite i društvene brige o deci u skladu sa zakonom poveravaju Autonomnoj pokrajini ili opštini. Ustav sadrži i široku listu socijalno-ekonomskih prava, kao što su:  posebna zaštita majke i deteta  zaštita porodice  pravo na zaštitu zdravlja

6

   

pravo na zdravu životnu sredinu pravo na obrazovanje zaštita na radu pravo na utočište

3.1.2. Zakon Zakoni omogućuju konkretizaciju i ostvarivanje u praksi ustavnih načela, prava i ideja ustavotvorca. Preciznije se uređuju odnosi i način ostvarivanja pojedinih socijalno-ekonomskih prava, sankcije za njihovo nepoštovanje. Socijalno pravo u Srbiji nije uređeno jednim jedinstvenim zakonom, tzv. kodeksom. Uslovi za kodifikaciju ne postoje zbog čestih promena u ovoj grani prava. Kod nas, kao i u svakoj državi, svaka grana sistema socijalne sigurnosti uređuje se posebnim zakonom. Najvažniji i osnovni matični zakon u domenu socijalne sigurnosti u Srbiji je:  Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003.  Zakon o zdravstvenom osiguranju iz 2005.  Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005.  Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009.  Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom iz 2002. Pored ovih, postoje i sporedni izvori socijalnog prava koji uređuju druge oblasti, a imaju značaj za socijalnu sigurnost:  Porodični zakon  Zakon o privatizaciji iz 2001.  Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004. Pored republičkih propisa, koriste se i akti doneti u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno na nivou Državne zajednice Srbije i Crne Gore:  Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca  Zakon o zaštiti građana na radu u inostranstvu

3.1.3. Podzakonski akti Iako su to pravni akti niže pravne snage, oni imaju suštinski značaj u oblasti socijalnog prava jer su široko zastupljeni. Njima se uređuju način i organizacioni uslovi za sprovođenje zakona. Bez njih bi se teško dolazilo do konkretne realizacije mnogih ustavom i zakonom socijalnih prava (pravo na lečenje, penziju, naknadu za nezaposlenost). To je heterogena grupa prava i čine je uredbe, odluke, pravilnici, uputstva, naredbe. Njihovi donosioci su šef države, vlada, ministarstva ili organi uprave.

3.1.4. Akti autonomnog prava Regulišu neka konkretna pitanja tehničkog i proceduralnog tipa koja nisu uređena zakonom ili podzakonskim aktima. To se čini internim propisima ustanova (statutima, pravilnicima, odlukama, uputstvima). Kod nas akte ovog tipa donose:  Republički fond penzijskog osiguranja  Republički zavod za zdravstveno osiguranje  Nacionalna služba za zapošljavanje kao i :  republički Socijalno-ekonomski savet  Savet za zapošljavanje U anglosaksonskih zemljama su česti i "vodiči" kroz šeme socijalne sigurnosti ili "pilot pravila" udruženja za određene oblasti socijalne sigurnosti, koja služe kao obrasci za sačinjavanje internih akata institucija. Veliki značaj u zemljama tržišne privrede imaju i kolektivni ugovori. Njima se regulišu dopunski vidovi penzijskog i zdravstvenog osiguranja za zaposlene i članove njihovih porodica, naknade za slučaj odsustva zbog rođenja deteta. Slične klauzule su se pojavile i kod nas: član 119 Zakona o radu "Poslodavac može zaposlenima uplaćivati premiju za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje, u slučaju nezgoda, teških bolesti, hirurških intervencija, s ciljem sprovođenja kvalitetne dodatne socijalne zaštite". Od 2008. poslodavac je dužan da na svoj teret osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu.

3.2. Međunarodni izvori (međunarodni ugovori, bilateralni sporazumi, praksa međunarodnih sudova, međunarodni kolektivni ugovori, međunarodni običaji, mišljenja stručnjaka, jednostrani akti i opšteprihvaćena pravna pravila) 7

Poštovanje određenih međunarodnih standarda često je uslov članstva u međunarodnim integracijama (Ujedinjene nacije, Evropska unija), a kršenje najvažnijih međunarodnih pravnih standarda može dovesti do odgovornosti država i pojedinaca pred međunarodnim institucijama i sudovima. U pogledu usaglašenosti zahteva se potpuna usklađenost nacionalnog prava sa pravom integracije u čijem je zemlja članstvu (tzv.unifikacija), dok se kod direktive EU podrazumeva blaži stepen usaglašenosti, tzv.harmonizacija. Socijalno pravo je direktno vezano za jednu od pet osnovnih grupa ljudskih prava utvrđenim međunarodnim dokumentima (socijalno-ekonomska prava). Međunarodni izvori se mogu podeliti na: 1) Materijalni izvor predstavlja volju subjekata međunarodnog prava da urede pitanja od zajedničkog interesa. 2) Formalni izvori uređuju se u međunarodnom pravu osnivačkim aktom međunarodne integarcije. Za članice OUN, formalni izvori utvrđeni su Statutom Međunarodnog suda pravde. Sud primenjuje: 1. međunarodne konvencije (opšte ili posebne) 2. međunarodne običaje 3. opšta pravna načela koja priznaju civilizovani narodi 4. sudske odluke i doktrinu 5. načelo pravičnosti (ako stranke na to pristanu) I druge međunarodne organizacije imaju pravila o dokumentima koji obavezuju države članice, regulisan je i njihov stepen obaveznosti. Npr. u Evropskoj uniji, obavezujući akti su povelje, pravila, direktive i odluke, a neobavezujući preporuke, mišljenja, rezolucije, deklaracije, akcioni planovi. Za socijalno pravo najbitnije su međunarodne konvencije i ugovori.

3.2.1. Međunarodni ugovori Mogu se podeliti na: 1. multilateralne 2. bilateralne Koriste se i drugi nazivi u pravnoj terminologiji: ugovor, sporazum, konvencija, protokol, pakt, povelja... Najznačajnije su međunarodne konvencije. One su multilateralni međunarodni ugovori koje zajedničkom saglasnošću država članica donose različiti međunarodni subjekti:  opšte međunarodne organizacije  specijalizovane međunarodne organizacije  regionalne organizacije  integracije Konvencije se prema donosiocima mogu podeliti na:  univerzalne (internacionalne)  regionalne Prema problematici na koju se odnose, mogu biti:  opšte  posebne Posle Drugog svetskog rata međunarodna aktivnost je zaživela. Počinje se govoriti o "međunarodnom pravu socijalne sigurnosti". To pravo se bavi:  pravima iz oblasti socijalne sigurnosti koja bi trebalo da budu univerzalno rasprostranjena  koordinacijom sistema socijalne sigurnosti U okviru toga razlikuju se:  nadnacionalni (direktive EU) i  internacionalni međunarodni socijalni akti Za našu zemlju u domenu socijalnog prava najznačajniji su dokumenti: 1. Organizacija ujedinjenih nacija (UN) 2. Međunarodna organizacija rada (MOR) 3. Savet Evrope (SE) 4. Evropska unija (EU) Od dokumenata UN, pored Povelje (donete 1945.), za socijalno pravo najbitniji su: 1) Opšta deklaracija o pravima čoveka iz 1948. (OD) 2) Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. (PESK ili Pakt o socijalnim pravima) 3) Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. (PGP) UN su donele i niz dokumenata koja regulišu pojedina socijalna prava (akti o pravima naroda i nacija, izbeglica, životnoj sredini, zabrani diskriminacije...). MOR je osnovana 1919. na mirovnoj konferenciji u Parizu (Versajskim ugovorom), specijalizovana je za borbu za socijalnu sigurnost i pravedne uslove rada. Donela je niz drugih dokumenata kojima su ustanovljeni tzv.

8

Međunarodni standardi rada. Ovi standardi predstavljaju kamen temeljac za nacionalnih, socijanih i radnih zakonodavstava većine zemalja. Naša zemlja ponovo je stupila u članstvo MOR 2000.godine (ratifikovala je 69 konvencija). Najznačajniji dokument MOR koji se odnosi na sistem socijalne sigurnosti jeste Konvencija br.102 o minimalnim normama socijalne sigurnosti iz 1952. kojom su postavljeni standardi za devet osnovnih oblasti savremenog sistema socijalne sigurnosti. Svrstavaju ih u tri generacije: 1) era socijalnog osiguranja, pre Drugog svetskog rata kada su usvojeni mnogi dokumenti usmereni ka razvoju socijalnog osiguranja 2) era socijalnog obezbeđenja, dokumenti doneti posle 40-tih godina prošlog veka 3) moderna era, kada je došlo do dopunjavanja i širenja kategorija i standarda iz Konvencije br.102. Srbija je u SE stupila 2003.godine i zaključeno je 250 konvencija. Najznačajniji dokumenti su:  Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. (ratifikovali smo 2003.)  Evropska socijalna povelja iz 1961. (ratifikovana 2009.)  Evropska konvencija o socijalnoj i medicinskoj pomoći iz 1953.  Evropski kodeks socijalne sigurnosti iz 1964. (revidiran 1990.)  Evropska konvencija o socijalnoj sigurnosti iz 1972.  Evropska konvencija o socijalnoj zaštiti poljoprivrednika iz 1974.  Evropska konvencija o pravnom položaju radnika migranata iz 1977. Naša zemlja počela je 2005. proces pridruživanja EU. Unija je donela nekoliko akata iz domena socijalne sigurnosti među kojima su najvažnija pravila i direktive (uputstva). Ljudska prava uređena su:  Poveljom Evropske zajednice o osnovim socijalnim pravima radnika iz 1989.  Poveljom o osnovim ljudskim pravima u Evropskoj uniji iz 2000. Pošto još nismo u članstvu EU, ovi i drugi dokumenti "komunitarnog prava" (kako se naziva pravo EU), nisu za nas obavezujući, ali su uzor našem zakonodavstvu.

3.2.2. Bilateralni sporazumi Migracije stanovništva sa ciljem zaposlenja oduvek su postojale. Tokom istorije uglavnom su strani radnici bili u nepovoljnijem položaju od domaćih. Međutim, početkom 20.veka to se menja sa pojavom bilateralnih sporazuma koji su se zaključivali između pojedinih država sa ciljem poboljšanja socijalnog položaja radnika migranata i njihovih porodica. Prvi bilateralni sporazum o socijalnoj sigurnosti zaključen je između Francuske i Italije 1905. Vremenom se isti ugovori zaključuju između većeg broja zemalja i tako nastaju multilateralni sporazumi. Prvi takavi ugovori su: Ugovor o socijalnoj sigurnosti i Ugovor o socijalnoj medicinskoj pomoći iz 1949. između članica Briselskog ugovora. Naša zemlja nije potpisnica nijednog multilateralnog sporazuma. U socijalnoj oblasti se zaključuju dva tipa bilateralnih sporazuma: 1. sporazumi iz oblasti rada i zapošljavanja- obezbeđuju ravnopravan tretman domaćim radnicima u stranoj zemlji. Njima se uređuje regrutovanje i upućivanje na rad u inostranstvo, plaćanje, uslovi rada. 2. sporazum o socijalnoj sigurnosti- bavi se problemom zdravstvene zaštite i obezbeđenjem socijalne sigurnosti za vreme privremenog ili dužeg boravka na stranoj teritoriji (penzije, povrede na radu, gubitak radne sposobnosti...) Važno pitanje u ovim sporazumima jeste priznanje i prenos stečenih prava i ulaganja iz oblasti socijalnog osiguranja prilikom promene mesta života. Taj problem se često i danas javlja. Pravilo je da se "periodi osiguranja" prenose, odnosno uračunavaju prilikom ostvarivanja prava iz oblasti socijalne sigurnosti u drugoj zemlji i tako svaka zemlja isplaćuje deo naknade na njenoj teritoriji. Određena pravila u toj oblasti kodifikovao je Savet Evrope i to su: 1. isti tretman domaćim i stranim radnicima u pogledu sticanja prava socijalne sigurnosti 2. očuvanje prava na socijalne prestacije 3. zabrana dvostrukog obaveznog osiguranja od istih socijalnih rizika Piters je najrasprostranjenije varijante kodifikacionih kompromisa u oblasti socijalne sigrunosti svrstao u sledeća pravila: 1. zabrana diskriminacije 2. primena prava mesta u kojem se lice nađe 3. sabiranje perioda osiguranja 4. zaštita stečenih prava 5. saradnja administracija socijalne sigurnosti 6. međusobno prebijanje troškova na državljane druge zemlje Šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka dosta naših ljudi je emigriralo u zemlje Zapadne Evrope. Da bi se obezbedio odgovarajući tretman našim radnicima i njihovim porodicama, zaključena su dva tipa bilateralnih ugovora: sporazum o zapošljavanju i sporazum o socijalnom osiguranju. Osnovni ciljevi tih sporazuma bili su obezbeđenje jednakih prava našim građanima dok rade u inostranstvu i omogućavanje korišćenja prava po povratku u zemlju. Posle raspada Jugoslavije, neke zemlje su nastavile izvršenje svojih obaveza, a neke su

9

prekinule saradnju i isplate. Situacija je normalizovana početkom ovog veka, a zaključeni su i neki novi sporazumi (Austrija, Luksemburg, Češka, Bugarska). Trenutno imamo zaključena 23 sporazuma. Do problema može doći u slučaju integracije u veću državu ili dezintegracije složene države. Do problema je najviše dolazilo nakon raspada Jugoslavije i Srbije i Crne Gore. Zbog problema sa korišćenjem prava iz oblasti socijalne sigurnosti, naša zemlja je zaključila sporazume sa novim državama. Tim sporazumima regulisano je pitanje korišćenja i prenosa prava iz zdravstvenog osiguranja, penzijskog i invalidskog, prava za slučaj nezaposlenosti. Ovu problematiku uređuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je naša zemlja zaključila 2008. sa evropskim zajednicama.

3.2.3. Praksa međunarodnih sudova Odluke međunarodnih sudova prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde svrstane su u red pomoćnih izvora međunarodnog prava, što znači da mogu da posluže samo kao dokaz postojanja glavnih izvora međunarodnog prava. Propisano je i da sudska odluka ima obaveznu snagu samo prema strankama u odnosu na taj konkretan slučaj. To odgovara ulozi sudske prakse u evropskokontinentalnom sistemu. U anglosaksonskom sistemu, praksa sudova je opšteobavezujuća-jednom presuđen slučaj, predstavljaće pravilo u kasnijim situacijama. S povećanjem uloge međunarodnog prava došlo je do promene u ulozi međunarodnih sudova, naročito u Evropi. U Evropskim integracijama funkcionišu dva značajna suda: 1. Evropski sud za ljudska prava - sud Saveta Evrope, sa sedištem u Strazburu, štiti prava vezana za Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (1950.) koja sadrži i neka socijalno-ekonomska prava (zabrana prinudnog rada, pravo na imovinu). Od 1998. Sud je stalni organ SE. Od kad je naša zemlja stupila u članstvo, odluke su i za nas obavezujuće (2003.) 2. Sud Evropskih zajednica - sud Evropske unije, čine tri suda, među kojima je najznačajniji Evropski sud pravde osnovan 1952. sa sedištem u Luksemburgu. Zbog velikog uticaja EU na zemlje tranzicije, mnoge odluke suda uticale su i na naše zakonodavstvo iako mi nismo članovi te integracije. Dokumenti SE i EU koji se štite pred ovim sudovima, uređuju i socijalne probleme i zato je njihova uloga veoma značajna u socijalnom pravu. Odluke ovih sudova direktno obavezuju sve države članice.

3.2.4. Međunarodni kolektivni ugovori Jedna od posledica globalizacije jeste formiranje sve većeg broja multinacionalnih kompanija. Da bi se zaštitila prava zaposlenih u takvim kompanijama, počeli su da se zaključuju multinacionalni kolektivni ugovori. Te ugovore zaključuju međunarodna profesionalna udruženja- međunarodna sindikalna udruženja i asocijacije poslodavaca. Postoje dve vrste međunarodnih kolektivnih ugovora: 1. ugovori koji važe za velike međunarodne korporacije 2. internacionalni kolektivni ugovori koji se zaključuju za pojedine regionalne integracije ili delatnosti Mogućnost kolektivnog pregovaranja na evropskom nivou otvorena je tzv. Mastrihtskim sporazumom (sporazume kojim je ustanovljena EU) iz 1992. Savet može, pored zaključivanja kolektivnih ugovora, da taj akt učini pravno obavezujućim u celoj Uniji. Godine 1995. zaključen je prvi evropski Okvirni kolektivni ugovor o porodiljskom odsustvu, zatim Okvirni kolektivni ugovor o radu sa nepotpunim radnim vremenom (1997.) i Okvirni kolektivni ugovor o radu na određeno vreme (1999.). Ti ugovori su transformisani u direktive. Na evropskom nivou se, pored ovih opštih kolektivnih ugovora, koji važe za sve zaposlene, zaključuju i granski i višeregionalni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kompanijskog tipa.

3.2.5. Međunarodni običaji Na osnovu međunarodnih običaja uobličena si mnoga ljudska prava i međunarodni dokumenti koji se dotiču i socijalnih prava - o položaju ratnih zarobljenika, azilanata, izbeglica, nacionalnih manjina. Postoje mišljenja da je Opšta deklaracija o ljudskim pravima UN, pošto nije podložna ratifikaciji, vremenom prerasla u običajno pravo. Pojedini stručnjaci smatraju da su međunarodni običaji obavezujući izvor prava kod nas, i to član 16 Ustava Srbije koji predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog poretka Srbije. Danas običaji imaju manji značaj jer se okolnosti i praksa jako brzo menjaju pa nema vremena za njihov nastanak. Ipak, pojedina ponašanja u odnosima između zemalja nastaju i sada pa se kasnije kodifikuju dokumentima. Primer: međunarodna pravila u vezi sa tretmanom stranih radnika i ostvarivanjem prava iz socijalnog osiguranja koja su uglavnom preuzeta dokumentima SE i EU. Prava se kao međunarodni običaji primenjuju kada između pojedinih zemalja ne postoje bilateralni sporazumi ili zemlje nisu potpisnice multilateralnih konvencija.

3.2.6. Ostali međunarodni izvori Ostali izvori međunarodnog prava (mišljenja stručnjaka, jednostrani akti, opšteprihvaćena pravna pravila) javljaju se i u socijalnom pravu iako imaju manji značaj.

10

1.

2.

3.

Prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde opšta pravna načela od civilizovanih naroda primenjuju međunarodni sudovi kada ne postoji nijedan drugi glavni izvor prava koji je merodavan za dati slučaj. Cilj je da se popune pravne praznine. Principi, kao što su zakonitost, pravičnost, pravo na odbranu..., postali su opšteobavezujući u pravnim sistemima u svetu i uslov je da određena zemlja bude prihvaćena kao subjekt u međunarodnim odnosima. O tome govori i naš Ustav u članu 16 gde se pominju opštepriznati principi na kojima se zasniva naša spoljna politika. I član 194 opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava se moraju poštovati i prilikom sačinjavanja zakona, sa kojima zakoni ne mogu biti u suprotnosti. U praksi veliki uticaj su imale i odluke međunarodnih organizacija i jednostrani akti država. Takvi akti se javljaju u vidu rezolucija, deklaracija, zakona, protokola, odluka, a izražavaju volju međunarodnih institucija, država i drugih subjekata međunarodnog prava o pojedinim značajnim pitanjima. Dokumenti tog tipa nisu pravno obavezujući akti, ali je njihova moralna i politička snaga često velika. Rezultat ovakvih akata ponekad su postupci koji se pozitivno ili negativno odražavaju na socijalni položaj stanovništva jedne zemlje. (primer ovakvog akta: Rezolucija Saveta bezbednosti OUN iz 1992.) Pravna doktrina i mišljenja stručnjaka imaju samo indirektan uticaj na subjekte koji izgrađuju i primenjuju pravo. U poslednje vreme sve veću ulogu imaju mišljenja ekspertskih tela pojedinih međunarodnih organizacija (UN, EU, SE, MOR). Kada je reč o uslovima rada i socijalnoj sigurnosti značajna je uloga Komiteta eksperata za primenu konvencija i preporuka MOR. Komitet analizira izveštaje država članica o primeni konvencija koje su ratifikovale i na osnovu toga im predlaže da usklade zakonodavstvo i praksu sa standardima MOR. Veliki uticaj su imala mišljenja o pojmu prinudnog rada, obimu slobode udruživanja i diskriminaciji na radu. Kada je reč o pravu na profesionalno organizovanje od izuzetne važnosti na praksu i usklađivanje nacionalnih zakonodavstava imaju mišljenja Komiteta za slobodu udruživanja MOR.

4. NAČELA SOCIJALNOG PRAVA (Načelo ustavnosti i zakonitosti, Načelo jednakosti (ravnopravnosti), Načelo jedinstva sistema, Načelo socijalne sigurnosti, Načelo solidarnosti i uzajamnosti, Načelo sveobuhvatnosti, Načelo neotuđivosti, Načelo humanizma i Načelo socijalne pravde) Načela su određeni principi postupanja u društvu. Pojavili su se još u primitivnim zajednicama kao preteča prava. Danas svaka grana prava zasniva se na određenim osnovnim postavkama - pravnim načelima. Pravna načela su skup osnovnih pravila na kojima se zasniva uređenje pojedinih pitanja u određenoj oblasti prava ili pravnom sistemu u celini. Postoje opšta i posebna (specijalna) pravna načela. Pravna načela su nezaobilazna u: 1. izgradnji jedne pozitivne grane prava, potrebno je poznavati smisao i osnovne idejne postavke na kojima počiva ta oblast kako bi se osmislio potpun, neprotivrečan, jasan i funkcionalan sistem prava. 2. tumačenju i primeni propisa podrazumeva poznavanje suštine i ciljeva date grane prava, a načela pomažu da se razumeju nejasne norme, dopune nepotpune i usklade protivrečne odredbe. U socijalnom pravu načela su idejne pretpostavke na kojima počiva ispunjenje svrhe ove grane prava. Principi socijalnog prava direktno ili indirektno proizilaze iz najvažnijih međunarodnih izvora, a u nacionalnom pravu se utvrđuju ustavnim aktima. Da bi se ostvarila socijalna sigurnost, neophodne su neke opšte pravne pretpostavke (ustavnost, zakonitost, pravičnost...) koje treba dopuniti specijalnim načelima (solidarnost, uzajamnost, socijalna sigurnost...). Kod načela socijalnog prava je posebno naglašena integralnost. To znači da se načela mogu izučavati, ali se ne mogu sprovoditi kao odvojene celine.

4.1. Načelo ustavnosti i zakonitosti Osnovno pravno načelo, dominantno u svim granama prava. Bez njega nema pravne države ni vladavine prava. Njihov cilj je se u pravni poredak uvede potreban nivo reda, predvidivosti i jednakosti i na taj način obezbedi izvesnost i pravna sigurnost. Radomir Lukić pravnu sigurnost poklapa sa pravom, zato što čini "osnov poverenja u pravo i njegovu snagu", te se u slučaju pravne nesigurnosti pouzdano ruši pravni poredak. Tamo gde nema poštovanja ustavnosti i zakonitosti, tamo vlada anarhija, samovolja (država bezakonja). Ustavnost podrazumeva primat ustava u odnosu na zakone i sve druge propise, a zakonitost pravnu dominaciju zakona u odnosu na druge pravne akte. Definicija R.Lukića: Svi elementi pravnog poretka se moraju usklađivati sa svim višim elementima. To znači da svi propisi moraju biti u skladu sa ustavom ili zakonom i ne smeju im protivrečiti. Ustavnost i zakonitost nalažu da propis ne može trenutno da stupi na snagu, već po proteku određenog vremena (vacacio legis), da opšti akti nemaju povratno dejstvo, da je omogućeno svima pravo na odbranu, pravo na žalbu... Ustavnost i zakonitost se moraju prilagođavati društvenim okolnostima. Zakonitost se nikada ne ostvaruje potpuno nego delimično i relativno.

4.2. Načelo jednakosti (ravnopravnosti) 11

Podrazumeva jednak (ravnopravan) tretman svih članova društva u svim oblastima života, bez obzira na okolnosti i urođena ili stečena obeležja (pol, rasa, veroispovest, jezik...). Da bi se obezbedila pravna jednakost, od države se očekuje da obezbedi osnove jednakosti pošto se ne može uvek apsolutno jednako postupati jer su ljudi usuštini nejednaki. To se postiže tako što se uslovi za ostvarivanje prava unapred urede na objektivan način. Treba isključiti mogućnost da se o pravima pojedinaca odlučuje od slučaja do slučaja, kao i da se prava menjanju i prilagođavaju trenutnim potrebama i raspoloženjima. Načelo jednakosti se u pravu primarno obezbeđuje zabranom i zaštitom od diskriminacije. Da bi ljudi bili zaista jednaki, moraju im se pružiti iste šanse - u porodici, obrazovanju, informisanju, lečenju... Načelo nediskriminacije je naročito izraženo u socijalnom pravu. Ne može se govoriti o socijalnoj pravdi, dostojanstvu i sigurnosti pojedinaca ukoliko se oni različito tretiraju u sistemima kao što su zdravstveno, invalidsko i penzijsko osiguranje, zapošljavanje... Načelo ravnopravnosti u modernom pravu uspostavila je Opšta deklaracija o pravima čoveka OUN iz 1948. Član 1 "Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima..." Član 2 " Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti" Ujedinjenje nacije donele su niz posebnih dokumenata o diskriminaciji:  Deklaracija o eliminaciji svih vidova rasne diskriminacije iz 1963.  Konvencija o eliminaciji svih formi rasne diskriminacije iz 1965.  Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena iz 1979. Reč diskriminacija je latinskog porekla i znači "razlikovanje". U pravu je poprimila značenje "nedozvoljeno razlikovanje". Diskriminacija predstavlja neopravdan i nepravedan nejednak tretman pojedinaca ili grupa u društvu, što ih dovodi u neravnopravan položaj prema drugima. Diskriminatorno postupanje se smatra nemoralnim postupanjem i negacijom pravde, suprotno je principu tolerancije. Može se vršiti po osnovu raznih prirodnih (datih rođenjem) i socijalnih (stečenih) kriterijuma, kao što su: pol, rasa, veroispovest, jezik, seksualna orijentacija... Različit tretman na osnovu ličnih osobina ne predstavlja diskriminaciju (ako neko dobije prednost zato što je talentovan, sposoban, inteligentan). Diskriminacija može biti: 1. direktna (neposredna-otvorena) - postoji kada se nekoj osobi otvoreno određuje manje prava u odnosu na drugu osobu u istoj ili sličnoj situaciji 2. indirektna (posredna-prikrivena) - odnosi se na situacije, pravila i praksu koji na prvi pogled deluju neutralno ali dovode do nepovoljnijeg položaja pojedinaca i grupa Iako je diskriminacija nepoželjena, ona je nekad dozvoljena s ciljem otklanjanja društvene nejednakosti i posledica diskriminacije, u korist ugroženih grupa, tzv. mere afirmativne akcije. Takve mere treba privremeno uvoditi. Kod nas je ovo načelo uvedeno u Ustavu i u zakonima kao što je Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009. Oblici diskriminacije u ovom zakonu su: 1. neposredna i posredna; 2. povreda načela prava i obaveza; 3. pozivanje na odgovornost; 4. udruživanje radi vršenja diskriminacije; 5. govor mržnje; 6. uznemiravanje i ponižavajuće postupanje U Zakonu su kao posebni teški slučajevi diskriminacije predviđeni: diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija dece...

4.3. Načelo jedinstva sistema Jedinstvo sistema je uslov da se socijalna prava jednako primenjuju. Podrazumeva tri aspekta: 1. Pravno jedinstvo podrazumeva obavezu države da svim subjektima na celokupnoj teritoriji propiše i obezbedi jednako uživanje socijalnih prava. Tome služe jedinstveni zakoni za celu teritoriju. 2. Funkcionalno jedinstvo postiže se tako što se ustanovljavaju opšte institucije nadležne za sprovođenje i koordinaciju sistema socijalne sigurnosti. To su u većini zemalja ministarstva (kod nas Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku). Oni obezbeđuju funkcionisanje sistema socijalnog osiguranja i socijalne zaštite, staraju se o primeni propisa, odlučuju o žalbama... Ali ministarstva nisu u mogućnosti da obavljaju praktičnu socijalnu delatnost. Te poslove obavljaju različite institucije socijalnog osiguranja, ustanove socijalne i dečje zaštite, zdravstvene ustanove i ordinacije. 3. Organizaciono jedinstvo služi da bi se obezbedila pravilna, kvalitetna i jedinstvena primena socijalnih prava za subjekte koji rade na realizaciji sistema socijalne sigurnosti. Obezbeđuje se tako što su sve državne institucije i ustanove socijalne sigurnosti odgovorne ministarstvu.

12

4.4. Načelo socijalne sigurnosti To je bazični princip socijalnog prava. Podrazumeva da je krajnji cilj ukupne državne politike socijalna sigurnost i dobrobit građana. Zapaženo je da su sve mere (ekonomske, obrazovne, poreske) kontraproduktivne ako ne vode unapređenju kvaliteta života i sigurnosti građana. Zato se početkom 20-og veka prelazi na solidaristički koncept čija je glavna ideja bila država blagostanja. Država se sada posmatra kao garant kvalitetne egzistencije svojih podanika. Ovo načelo podrazumeva da cilj ukupnih normativnih i konkretnih aktivnosti na svim nivoima u državi i društvu treba da bude obezbeđivanje socijalne sigrunosti. O socijalnoj sigurnosti treba voditi računa i prilikom donošenja ustava, zakona i drugih propisa od opšteg značaja. Ona se mora uvažavati u sudskoj, upravnoj, obrazovnoj i svakoj drugoj delatnosti jer svaka delatnost trebalo bi da vodi poboljšavanju životnog standarda građana.

4.5. Načelo solidarnosti i uzajamnosti Tintić za socijalno pravo kaže da je "solidarističko pravo. Piters socijalnu sigurnost definiše kao solidarnost navodeći da je čini skup aranžmana u društvu uobličenih solidarnošću do kojih dolazi kada se ljudi suoče sa nedostatkom prihoda ili izuzetnim troškovima. Tokvil smatra da se demokratski poredak zasniva na principima slobode i jednakosti, na moralnim principima solidarnosti, uzajamnog uvažavanja i poverenja među članovima zajednice. Kod socijalnog prava dominira princip solidarnosti. Izraz solidarnost nastao je u 19.veku u Francuskoj. Dobilo je značaj i u oblasti prava. Država počinje da preuzima mere s ciljem ublažavanja štetnih socijalnih posledica primenom principa individualizma. Sa razvojem industrijskog društva uočeno je da humano i efikasno društvo ne može da počiva samo na konkurenciji nego i na kooperaciji. Ekonomija jedne zemlje ne može da bude konkurentna ako je njeno stanovništvo siromašno, bolesno, nezadovoljno. Tasić ističe da je ideja društvene solidarnosti sadržana u osnovi prava. Pravo služi da se obezbedi miran, zdrav i dostojanstven život pojedinca u društvu, što se ne može postići bez staranja o slabijim i ugroženim slojevima. U protivnom dolazi do kriminaliteta, socijalnih nemira... Definiciju solidarnosti je teško odrediti. Etimološki, ona znači zajedničku obavezu, uzajamnu odgovornost, svest o potrebi uzajamne odgovornosti. U društvu solidarnost počiva na međusobnoj povezanosti među ljudima iz čega proizilazi saosećajnost. Neki solidarnost izjednačavaju sa altruizmom, odnosno odsustvom sebičnosti i velikodušnošću i milosrđem. Drugi smatraju da je reč o širem pojmu, te da se alutrizam i milosrđe odnose na unutrašnji stav čoveka, dok se solidarnost kao nesebičnost, ljubav prema drugima može temeljiti na normama pozitivnog prava. Ona je oduvek postojala u društvu i urođena je ljudskoj prirodi. Solidarnost je višeslojna kategorija. U socijalnom pravu se ispoljava kao: 1. "horizontalna"- između članova iste generacije (između bolesnih i zdravih, zaposlenih i nezaposlenih) 2. "vertikalna"- između pripadnika različitih generacija (zaposlenih, penzionera i dece) U velikom broju zemalja iz opštih sredstava finansira se i briga o deci, kao i materijalna pomoć žrtvama rata. Mada visina penzije primarno zavise od novčanog ulaganja, princip solidarnosti se ispoljava i u penzijskom i invalidskom osiguranju (kod porodične penzije, invalidske penzije...). Povelja o osnovnim pravima EU iz 2000. počiva na četiri principa: 1. dostojanstvo 2. sloboda 3. jednakost 4. solidarnost Princip uzajamnosti služi da bi se obezbedila materijalna podloga za princip solidarnosti. Solidarna davanja u društvu zahtevaju obimna sredstva pa je za njihovo finansiranje neophodno masovno udruživanje novčanih resursa. Uzajamnost se u društvu može izraziti maksimom "Svi za jednog, jedan za sve". U sistem socijalne sigurnosti svi finansijski doprinose prema mogućnosti prihoda, a kasnije se raspoređivanje obavlja prema potrebama i to da bi zadovoljio egzistencijalni minimum. Tada princip solidarnosti ustupa mesto principu doprinosa kojim se osiguranici motivišu na veća ulaganja u fondove socijalne sigurnosti. Solidarnost i uzajamnost se pominju u našim propisima:   Zakon o zdravstvenom osiguranju  Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009.  Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003.

4.6. Načelo sveobuhvatnosti Predstavlja opredeljenje da se socijalna sigurnost obezbedi što širem krugu lica, bez obzira na doprinos. U skladu sa tim, treba težiti: 1. da sve kategorije stanovništva budu obuhvaćene sistemima socijalne sigurnosti 2. da sistemi socijalne sigurnosti pružaju zaštitu od što većeg broja socijalnih rizika 3. da sve države uspostave kvalitetne sisteme socijalne sigurnosti na celokupnoj teritoriji Materijalne mogućnosti država su ograničene, ali princip sveobuhvatnosti pokušava da dostigne neki ideal kojem su se približile malobrojne zemlje. Ovaj princip je izražen u domenu socijalne zaštite i osnovne

13

zdravstvene zaštite (od zaraznih i teških bolesti). Prema MOR kod većine sistema socijalne sigurnosti izražen je problem nedovoljne obuhvatnosti. Pojedine zemlje i dalje nemaju organizovan sistem socijalne sigurnosti, a u nekima su mnoge kategorije izuzete iz sistema socijalne sigurnosti (domaćice, zemljoradnici...).

4.7. Načelo neotuđivosti Jedno od osnovnih načela na kojima počiva moderna koncepcija ljudskih prava jeste da su prava prirodno data, pa su zato nepovrediva i neotuđiva. Neotuđivost znači da su osnovna ljudska prava neponištiva, da ne mogu da budu stvar zasluge, nagrade ili izbora, niti se mogu davati, prodavati ili pokloniti. To je prihvaćeno u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka OUN iz 1948. Neotuđivost je usko povezana sa prirodom socijalno-ekonomskih prava jer se njima obezbeđuje egzistencijalna sigurnost, koja može biti trajna i stabilna. Socijalna prava moraju biti predvidiva i pouzdana. Za mnoga prava se materijalno ulaže godinama, a pojedinac i porodica se oslanjaju da će moći da ih uživaju u slučaju nastupanja socijalnih rizika - bolesti, starosti, nezaposlenosti... U skladu sa ovim načelom, ta prava su lična. Ugrožavanje socijalne sigurnosti jeste ograničenje prava na rad političkim protivnicima, oduzimanje penzije zbog nepatriotskog ponašanja...

4.8. Načelo humanizma Humanizam, kao pojam znači: čovečan, čovekoljubiv, milosrdan. U društvenim odnosima vezuje se za čovečno i moralno postupanje prema ljudima. Princip humanosti predstavlja više moralnu nego pravnu kategoriju, on leži u osnovi prava. Humanizam znači da centralna i suštinska vrednost koja se štiti pravom treba da bude čovek, njegovo dostojanstvo i dobrobit. Ili, izraženo Protagorinom maksimom "Čovek je merilo svih stvari". U tom smislu Papa Ivan XXIII u svojoj socijalnoj enklitici Mater at Magistra iz 1961. kaže "Ovoj je nauci glavno načelo: čovek je nužno temelj, uzrok i cilj svih društvenih ustanova". Poštovanje humanizma u socijalnom pravu podrazumeva da krajnji rezultat svih socijalnih propisa i aktivnosti bude dobrobit čoveka. U našem pravu se pominje i Krmčija Svetog Save. U članu 69 Ustava utvrđeno je da je socijalna zaštita zasnovana na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva. U skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana iz 1991., potrebe egzistencijalno ugroženih građana moraju se zadovoljavati na osnovu humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.

4.9. Načelo socijalne pravde Socijalno pravo počiva na ideji socijalne pravde. U socijalno nepravednom društvu većina stanovništva živi u oskudici, socijalnoj nesigurnosti. Socijalna nepravda vodi nezadovoljstvu, rasplojavanju, nagomilavanju negativnih tenzija između društvenih grupa i u društvenim sukobima. Socijalno pravo nastoji da koriguje negativne posledice tržišnog delovanja na pojedinca i porodicu. Krajem 19. i početkom 20.veka dolazi do brojnih nemira, buna, štrajkova. Glavni razlozi nezadovoljstva masa bili su eksploatacija radnika i seljaka, siromaštvo. Postalo je jasno da se socijalni mir i socijalna sigurnost ne mogu ostvarivati u nepravednom socijalno-ekonomskom poretku. MOR ističe da mir može biti uspostavljen samo ako se temelji na socijalnoj pravdi. Zalaganje za socijalnu pravdu imamo i u novijim međunarodnim pravnim standardima:  Povelja o osnovnim pravima u EU iz 2000.  Deklaracija o socijalnoj pravdi za pravednu globalizaciju iz 2008. Socijalna pravda ušla je u mnoge ustave posle rata:  Ustav Gvatemale iz 1986.  Ustav Hrvatske iz 1990.  Ustav Republike Srbije iz 2006. Termin "socijalna pravda" javlja se u 19.veku i značajna je za svakog pojedinca. Kant ističe "Kada bi jednom nestalo pravednosti, onda više ne bi bilo vredno da ljudi žive na zemlji...". Suštinu ideje pravde davno je izrazio Ulpijan:"Pravda je postojano i večito nastojanje da se svakom dodeli pravo koje mu pripada". Pravednim se smatra sve ono što se temelji na poštovanju svake ličnosti, na ostvarivanju dostojanstvenog života. Pravda može biti: 1. komutativna (formalna) - pretpostavlja da se jednake situacije uvek jednako tretiraju 2. distributivna (materijalna) - svako dobija ili snosi terete prema zaslugama ili mogućnostima Za pravnike je bitan pojam pravičnosti jer je pravičnost "pravda pojedinačnog slučaja". Socijalna pravda je realna, egzistencijalna i svakodnevna. Nju prvenstveno sprovodi država, ali i druge institucije, poslodavci i pojedinci. Mnogi koji su se bavili idejom pravednog postupanja države, smatraju da za sve oblasti i različite zajednice ne može da se utvrdi jedna teorija pravde. Zapaža se u modernom društvu pluralistička struktura, tj. da postoje mnoge različitosti između građana (muškaraca i žena, invalida i zdravih). Zato je za socijalnu pravdu pogodniji princip distributivne pravde, s obzirom da se ljudi rađaju nejednaki u pogledu sposobnosti i mogućnosti. Prema Tintiću, socijalna pravda je opšte poštovanje i ostvarivanje pravila i načela koja osiguravaju mogućnost za opstanak, razvoj, napredak svakom čoveku. U praksi, socijalna pravda pretpostavlja pravičan tretman svih slojeva stanovništva u svakodnevnom životu i radu, kao i pravičnost u raspodeli materijalnih

14

dobara, koristi i tereta u društvu. Socijalna pravda znači pravedan i pošten odnos prema svima, a naročito prema ugroženim kategorijama. U osnovne mehanizme socijalne pravde podvodi se i participacija, zahvaljući kojoj se omogućava uvažavanje interesa i mišljenja većine stanovništva prilikom donošenja važnih društvenih i ekonomskih odluka. Prema Tintiću socijalno pravedno delovanje trebalo bi da bude usmereno na ostvarivanju određenih socijalnih vrednosti vezanih za tri oblasti: 1. za ličnost čoveka (čestitost, poštenje, dostojanstvo) 2. za socijalno dobro (moralnost, etičnost, negovanje istine) 3. za socijalne komponente socijalne pravde (sloboda svih, opšta jedankost, dobrobit svih)

5. RAZVOJ SOCIJALNOG PRAVA 5.1. Razvoj socijalnog prava do Prvog svetskog rata Socijalno pravo kao grana prava formiralo se krajem 19. i početkom 20.veka. Celokupan razvoj su pratili razni oblici pomaganja socijalno ugroženim kategorijama, ali je sve to bilo mimo države. Mere socijalnog zbrinjavanja bile su teritorijalno i personalno ograničene, uglavnom usmerene ka pojedincima iz posebno ugroženih grupa (siromašni, udovice, siročad) ili su se odnosile na pojedine socijalne rizike (nesreće, nepogode). Tek sa razvojem industrijskog društva, ovakva pomoć poprima vid organizovane državne aktivnosti za borbu protiv socijalnih rizika. Država reaguje na kriminal, anarhiju koji su dovodili do velikog broja socijalnih nemira. Prvi vidovi pomaganja uočavaju se u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu. U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osiguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima nazvan Kanonia. Slične odredbe imao je Hamurabijev zakonik. U vreme ratova, javne vlasti pomažu finansijski. U Rimu su prve mere socijalne politike uveli Tiberije i Grah. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito, meso, ograničeno je dužničko ropstvo. U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva. Pošto je to bilo nedovoljno u doba feudalizma i u ranom kapitalizmu, spontano se razvijaju razni vidovi samopomaganja. Određene kategirije stanovnika udruživale su sredstva radi međusobnog pomaganja u slučaju nastupanja socijalnih rizika. "Društvo za uzajamno pomaganje" ili "društvo za samopomoć" naročito uzima maha u Engleskoj i Francuskoj. Zbog sve većeg siromašenja, oboljevanja, samopomaganje postaje nedovoljno. Država pravi prve korake kao socijalna država tako što interveniše u korist siročadi, udovica, ratnih invalida i donosi propise o njihovom besplatnom lečenju, isplati pomoći ili penzija. Pojavljuju se i propisi o zdravstvenom i penzijskom zbrinjavanju zaposlenih u posebno rizičnim ili, za državu, značajnijim delatnostima (rudarstvu, pomorstvu). Put nastanka socijalnog prava se nastavlja uvođenjem socijalne i zaštitne mere u korist radnika. Izloženi žestokoj eksploataciji, radnici su masovno skloni povredama i obolevanju, a zarazne bolesti su se širile i na bogatije slojeve. Razvijene države Evrope počinju da donose prve propise u korist radnika. U početku su ti propisi obuhvatali samo najugroženije kategorije, a kasnije se proširuje na sve. Prvi zakon donela je Engleska 1802. "Zakon o zabrani zloupotrebe dečjeg rada u pamučnoj i tekstilnoj industriji". Taj zakon se bavio ograničenjem radnog vremena i noćnog rada dece. Značajan uticaj ostvarili su utopisti socijalnog osiguranja koji su se pojavili u 17.veku u Engleskoj, a kasnije u Francuskoj i Nemačkoj. Prvi i najpoznatiji među njima bio je Danijel Defo u svom delu Esej o projektima, osmislio je sistem socijalnog osiguranja. Zalagao se za uvođenje penzija i potpora koje bi za slučaj profesionalnih i poslovnih rizika obezbeđivali "penzioni zavodi", finansirani iz prinudnih doprinosa. On je penzijske fondove zamišljao kao niz blagajni koje bi prikupljale kapital, isplaćivale rente, organizovale i izdržavale bolnice. Ove ideje su se kasnije realizovale, a njegovi sledbenici su bili brojni. Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. u Nemačkoj koje je uveo Bizmark:  osiguranje za slučaj bolesti od nesreće na radu  osiguranje od nesposobnosti za rad i starost "Bizmarkov model" postaće opšti model za uvođenje sličnog osiguranja u svetu i na njemu počiva i naše socijalno osiguranje. Prvo obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti uvedeno je u Velikoj Britaniji 1911. Nacionalnim zakonom o osiguranju. U Britaniji je bio donet i prvi savremeni zakon u oblasti narodnog zdravlja "Zakon o narodnom sanitetskom fondu" (1848.). Dečji dodatak prvi je uvela 1930.Belgija. Nemačka je uvela porodiljsko odsustvo (od 8 nedelja) kao i pravo na posmrtnu pomoć porodici. U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovicama... Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi prema kojoj su svi građani smatrani jednakima. Dušanov zakonik je potvrdio važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti: o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva... U selima je bila raširena institucija "seoskog koša", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito, namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća. Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. oslobodio poreza siromašne koji imaju sitnu decu.

15

Socijalno osiguranje počinje u Srbiji intenzivnije da se razvija početkom 20.veka sa početkom industrijskog načina rada. U 19.veku bilo je izvesnih oblika obaveznog socijalnog osiguranja, ali je njima bila predviđena zaštita samo nekih kategorija zaposlenih i to ne od svih socijalnih rizika. Veliki napredak predstavljalo je usvajanje Zakona o radnjama 1910. kojim je uvedeno da se svi industrijski i građevinski radnici i članovi njihovih porodica osiguraju u slučaju bolesti i povrede. Troškove osiguranja su jednako snosili i poslodavac i zaposleni. Zbog izbijanja Prvog svetskog rata, ovo osiguranje nije zaživelo.

5.2. Razvoj socijalnog prava između dva svetska rata Posle Prvog svetskog rata, pod uticajem Oktobarske revolucije, dolazi do novih zamaha u razvoju socijalnog osiguranja. Posle rata u Nemačkoj se 1919., zahvaljujući Vajmarskom ustavu, proklamuje ideja socijalne države. U tom periodu, mnoge zemlje će prihvatiti nemački sistem socijalnog osiguranja kako bi obezbedile socijalni mir. U zemljama koje su već imale socijalno osiguranje, proširuju se zaštićeni rizici i krug osiguranika. Proširuje se na poljoprivrednike, samozaposlene. Uvodi se masovnije osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U Sovjetskom Savezu se, odmah posle revolucije, obavezno socijalno osiguranje uvodi Uredbom o socijalnom obezbeđenju 1918., a u SAD-u 1935. Posle Bizmarkovog sistema, javlja se socijalna sigurnost za sve. Taj sistem je osmislio Lord Beveridž. On se zalagao da se uspostavi sistem socijalne sigurnosti koji bi pored tradicionalne zaštite koju pruža socijalno osiguranje zaposlenih, pružio obezbeđenje celokupnom stanovništvu. Ovaj sistem bi se finansirao iz opštih sredstava (budžeta). Mnoge zemlje, na osnovu ovog koncepta, uvešće nacionalne penzije - vrstu penzije koja se stiče na osnovu državljanstva, navršavanjem određenih godina života. U 19.veku javila se ideja o uspostavljanju međunarodnih pravila i institucija koja će se starati o socijalnom i materijalnom položaju radnika. Ta ideja zaživeće osnivanjem Međunarodne organizacije rada 1919.  Konvencija broj 3 o zaštiti žena pre porođaja i posle njega 1919.  Konvencija broj 8 o naknadi za nezaposlenost za slučaj gubitka zbog brodoloma 1920.  Konvencija broj 12 o obeštećenju za slučaj nesreće na radu u poljoprivredi 1921. Uz MOR, značajni su i Pakt Društva naroda (osnovan u Parizu 1920.) i Atlantska povelja (osnovali Ruzvelt i Čerčil 1941.). Socijalno zakonodavstvo u Srbiji pratilo je tendencije u svetu. Odmah posle Prvog svetskog rata pritiskom radničkih nemira u Evropi, usledilo je donošenje velikog broja uredbi kojima su za pojedine grupe zaposlenih uvedeni izvesni vidovi socijalnog osigurnja. Maja 1922. donet je Zakon o osiguranju radnika kojim je socijalno osiguranje dodatno prošireno. U osnovi osiguranja bio je Bizmarkov model, a sam zakon je urađen po uzoru na predratno austrougarsko zakonodavstvo. Zakon je predviđao:  obavezno osiguranje od svih osnovnih socijalnih rizika  najširu obavezu osiguranja kako u personalnom, tako i u teritorijalnom pogledu  osiguranje nezavisno od visine zarade  jedinstvenu organizaciju socijalnog osiguranja  učešće zaposlenih i poslodavaca u njegovom rukovođenju Najveća mana ovog sistema osiguranja bila je činjenica da nikada nije u potpunosti zaživeo. Pred Drugi svetski rat socijalnim osiguranjem u Jugoslaviji bilo je obuhvaćeno svega 18% stanovništva. Penzijsko i invalidsko osiguranje počelo je da radi u skladu sa Zakonom tek 1937., a osiguranje za slučaj besposlice za sve građane tek 1935. Poseban problem predstavljalo je to što nije postojala prenosivost prava i ulaganja iz socijalnog osiguranja. Često se dešavalo da ako je zaposleni više puta menjao posao, a pritom uplaćivao doprinose, uopšte ne ostvari pravo na penziju. A i poslodavci su izigravali odredbe Zakona na razne načine: neprijavljujući radnike na osiguranje, netačno iskazujući zarade, neplaćajući doprinose.

5.3. Razvoj socijalnog prava posle Drugog svetskog rata (uz ovo za ispit treba i tipovi socijalne države) Odmah posle rata, pravo na socijalnu sigurnost postaje jedno od opštepriznatih fundamentalnih prava čoveka. MOR 1952. donosi svoj najvažniji dokument u ovoj oblasti- Konvenciju o minimalnim normama socijalne sigurnosti. Današnji sistemi socijalne sigurnosti počivanju na Bizmarkovom ili Beveridžovom konceptu. Ti sistemi se organizuju kao:  javni (pod kontrolom države) ili  u većoj ili manjoj meri privatizovani. Danas sve zastupljeniji mešoviti. Učešće u sistemima socijalne sigurnosti može da bude: obavezno ili dobrovoljno. Razlikuju se:  opšti- pokrivaju celokupno stanovništvo  posebni- obuhvataju samo neke rizike ili uže grupe stanovništva Kada je reč o teritoriji, sistemi socijalnog obezbeđenja se mogu organizovati za nivo:  cele zemlje

16

 regiona  uže teritorijalne jedinice Usled ekonomske krize, sistemi socijalne sigurnosti suočeni su sa ozbiljnom krizom finansiranja. Sve to je nateralo MOR 2001.da usvoji dokument: Rezolucija i zaključci u vezi sa socijalnom sigrunošću. Uz MOR i OUN, značajne su organizacije kao:   Međunarodni crveni krst (osnovan 1863.)   Svetska zdravstvena organizacija (1946.)   Međunarodni fond za pomoć deci (UNICEF) 1946.   Međunarodna organizacija za migracije Sistem socijalne sigurnosti u Srbiji se posle Drugog svetskog rata pa sve do 90-tih godina razvijao u okviru prava nekadašnje Jugoslavije. Pošto je bio uveden socijalizam, to je uticalo na karakter sistema socijalne sigurnosti. Bio je karakterističan visok nivo prava u oblasti socijalnog osiguranja, razvijena zaštita porodice i dece, ratnih invalida. Takvi sistemi nisu bili u skladu sa ekonomskim mogućnostima, zato zapadaju u duboku finansijsku krizu 90-tih godina kada počinje njihovo reformisanje. Reformske mere usmerene su ka racionalizaciji i finansijskom stabilizovanju sistema socijalne sigurnosti, da se poveća efikasnost administracije, da se ojača veza osiguranika između doprinosa osiguranika i nivoa ostvarenih beneficija. Sve to prati i postepena tendencija privatizacije dela osiguranja, uvođenje doborovoljnog osiguranja, kako bi na kraju u nadležnost države ostao samo bazični nivo socijalne sigurnosti.

6. SOCIJALNA SIGURNOST I SOCIJALNA DRŽAVA 6.1. Pojam socijalne sigurnosti Socijalna sigurnost je centralni pojam u socijalnom pravu. Potiče od engleskog pojma social security, a kao sinonimi se u našem jeziku javljaju i socijalno obezbeđenje ili socijalna bezbednost. Nastala spajanjem dva termina- ekonomska sigurnost i socijalno osiguranje. Ovaj pojam je prvi upotrebio Simon Bolivar 1819. u svom govoru u kojem se socijalna sigurnost navodi kao jedan od elemenata savršenog sistema vladanja. U današnjem značenju ovaj termin se prvi put javio 1933. u SAD u Zakonu o socijalnoj sigurnosti. Socijalna sigurnost se pominje i u Atlantskoj povelji, zatim u izveštaju Lorda Beveridža britanskom parlamentu o unapređenju sistema socijalnog osiguranja iz 1942. Beveridž se smatra utemeljivačem moderne koncepcije socijalne sigurnosti. Nastanak socijalne sigurnosti je slikovito opisan u jednoj studiji MOR:"Komad po komad, kao lik u igri-slagalici koji čeka da se pojavi, sklapani su zasebni programi socijalne sigurnosti..." Prema shvatanjima škole prirodnog prava, ljudi su državu stvorili da bi obezbedili svoju sigurnost. Kada je ta sigurnost usmerena ka materijalnoj i socijalnoj egzistenciji, tada se ona naziva socijalna sigrunost. Ova vrsta sigurnosti podrazumeva da se svakom pojedincu obezbedi socijalni minimum-egzistencijalni minimum. On se vezuje za biološke potrebe (hrana, stan, odevanje) i za druge potrebe povezane sa egzistencijom u društvu (osnovne potrebe). Socijalna sigurnost u praksi podrazumeva dvostruko usmerene mere: 1. ka obezbeđenju minimalnog nivoa egzistencije i zdravlja 2. održavanju odgovarajućeg nivoa primanja Postoji i podela sistema socijalne sigurnosti na: 1. sistem bazične socijalne sigurnosti (pružaju sigurnosti u slučaju socijalnih rizika) 2. sisteme socijalne sigurnosti za slučaj nepredviđenih okolnosti (obezbeđuju zaštitu) Definicija socijalne sigurnosti se retko sreće u međunarodnim dokumentima. Sistem socijalne sigurnosti bi trebao da štiti od socijalnih rizika, povoljnih i nepovoljnih (bolest, materinstvo, povrede, starost...). Međunarodno udruženje za socijalnu sigurnost definiše "sistem socijalne sigurnosti" kao: skup svih mera koje treba u određenim slučajevima (bolest, smrt, starost) da uspostave poremećenu ravnotežu. Koren socijalne sigurnosti kod Šefera leži u ljudskoj potrebi za sigurnošću, što je uvek povezano sa potrebom opstanka. Ta potreba nije samo biološka nego je i socijalna - uslovljna je odnosima sa drugima i zadovoljava se u ljudskoj potrebi. Definicija po Šeferu: stvara osećaj kod čoveka da može biti siguran u svoju ekonomsku, socijalnu i društvenu poziciju; siguran za sebe i za druge; ne mora strahovati šta donosi budućnost; postoje mehanizmi koji osiguravaju da ne pogoršava i da se ne može poboljšavati. U ovoj definicija naglašen je koren socijalne sigurnosti. On leži u ljudskoj potrebi za sigurnošču, što je opet povezano sa potrebom opstanka. Ta potreba nije samo biološka, nego i socijalna-uslovljena je odnosima sa drugima i zadovoljava se u ljudskoj zajednici.

6.2. Uslovi za socijalnu sigurnost Mogu se podeliti na: 1. prirodne uslove- prirodno bogatstvo, geopolitički položaj zemlje, klima... 2. društvene uslove- materijalni (ekonomski), pravni, kulturni, istorijski, socijalni

17

a) ekonomski uslovi: razvijena ekonomska osnova i infrastruktura, odgovarajući ekonomski sistem i uspešna ekonomska aktivnost. To su sve bitni uslovi za sticanje nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Kada se govori o uticaju ekonomije na socijalnu sigurnost, stručnjaci sve češće ističu da ekonomski razvoj nema smisla sam za sebe. Pogubne posledice ekonomskih promena dovode u pitanje model društva koji isključivo počiva na ekonomskom razvoju. Ekonomski razvoj se mora staviti u funkciju dostojanstva i socijalne sigurnosti čoveka, a ne obrnuto. b) pravni uslovi: oni zanimaju pravnike za socijalnu sigurnost (socijalna država, pravna sigurnost i socijalna pravda). Jedino povezivanjem socijalnih i pravnih momenata može da se obezbedi blagostanje i pun osećaj sigurnosti građana. Tako nastaje koncept socijalne države. Socijalne države ne može biti bez socijalne pravde. Ukoliko se favorizuju određeni slojevi, nejednako tretiraju pojedina lica i grupe u pogledu mogućnosti školovanja, zapošljavanja,..., teško da se može govoriti o socijalnoj sigurnosti za sve. c) ostali društveni uslovi: 1) obrazovanje, vaspitanje i kultura- najvažniji činioci napretka, mira, sigurnosti i tolerancije u društvu. U obrazovno i kulturno nerazvijenim zajednicama znatno je zastupljeniji diskriminatorski tretman pojedinaca i društvenih grupa. 2) razvijenost nauke- utiče pozitivno na rast produktivnosti i proizvodnje, povećanja životnog standarda, proizvodnju hrane, uspešnost u prevenciji i lečenju, čime se sve pospešuje socijalna sigurnost. 3) odnos prema radu- mentalitet i tradicija važni su podsticaji socijalne sigurnosti. To pokazuju primeri zemalja koje su i pored velikih razaranja i kriza (npr. Nemačka, Japan), zahvaljujući pozitivnom odnosu prema radu uspele da se brzo vrate u red najrazvijenijih zemalja (tzv.kult rada). 1) makro uslove- razvijena ekonomija, demokratski i stabilan pravni poredak 2) mikro uslovi- sigurnost svakog pojedinca i njegove porodice. Bitnu ulogu za socijalnu sigurnost zaposlenih i njihovih porodica imaju okolnosti u preduzeću-stabilnost radnih mesta, nivo i urednost isplata zarada, radno vreme...

6.3. Socijalna država Promene u strukuri društva krajem 19. i početkom 20.veka nametnule su takve socijalne probleme koji se nisu mogli razrešiti u okvirima klasične pravne države ili vladavine prave. Uvođenjem raznih organizacionih i institucionalnih inovacija, nastaje novi tip države "socijalna" ili "država blagostanja" (welfare state). Ovakav ishod je bio prirodan i neminovan. Ljudska egzistencija podrazumeva zadovoljenje potreba, a one su, izuzev bioloških, socijalno uslovljene, kao i načini njihovog zadovoljenja, te je logično da država kao regulator društvenog života ima i značajne socijalne komponente. Socijalna država nastaje kao oblik prilagođavanja države njenoj novo ulozi u industrijskom i urbanom društvu. Suštinu ovog tipa države Tadić opisuje: Reformisana pravna država koja posreduje između bede i bogatstva u nastojanju da pojam pravne sigurnosti dopuni pojmom socijalne sigurnosti. Dvadeseti vek je nametnuo obavezu vladi da interveniše onda kada privatne institucije društva ne funkcionišu na odgovarajući način. Koncept socijalne države nije lako zaživeo jer iziskuje velike troškove i trud. U mnogim zemljama se uvodi socijalno osiguranje, propisuju se mere zaštite zaposlenih, organizuju se javne zdravstvene službe... Čak i u SAD počinje da se vodi politika državnog intervencionizma - New Deal. Država organizuje velike javne radove i na taj način smanjuje nezaposlenost i povećava kupovnu moć stanovništva, legalizuju se sindikati, uvode se kolektivni ugovori, zabranjuje se rad deci... Lord Beveridž menja pristup države čiji su osnovni principi: obuhvata svo stanovništvo socijalnim obezbeđenjem, zaštita stanovništva od socijalnih rizika... Posle Drugog svetskog rata koncept socijalne države ulazi u mnoge ustave. Socijalna država- država koja ne brine samo o građanskim i političkim slobodama, već i o kvalitetu života stanovništva. U okviru moderne socijalne države izgrađuju se institucije i sistemi koji će obezbediti kvalitetne uslove života, socijalno uključenje i individualno blagostanje. Promoviše se i socijalno pravedniji tip jednakosti, tzv. koncept jednakih šansi, kojim se podstiče borba protiv osetljivih kategorija. To je država koja će pravedno preraspodeliti dohodak preko raznih kanala, od jedne socijalne grupe prema drugoj, od bogatijih ka siromašnima, zaposlenih prema nezaposlenima... Socijalno-pravna država se najkraće može definisati kao: država ograničena pravom, koja poseduje određne kvalitete, pravedna je i svom stanovništvu obezbeđuje zadovoljavajući nivo egzistencije i dostojanstva. Osnovni postulati socijalne države su: 1) solidarnost 2) dostojanstvo 3) humanizam 4) socijalna pravda

18

5) socijalna i pravna sigurnost Postoje razne kategorizacije socijalne države. Najzastupljenija je podela država Goste Esping-Andersen: 1) liberalni model socijalne države- zastupljen u anglosaksonskim zemljama (Velika Britanija, Irska, SAD, Australija i Novi Zeland), karakteriše ga uzdržavanje države od mešanja u socijalnu oblast. Prioritet se daje tržištu smatrajući da se mešanjem države sputavaju slobode i inicijativa građana, pa se tako posredno škodi blagostanju. U ovom sistemu je stepen socijalne sigurnosti relativno nizak, pa se smatra da ovakav vid ne smanjuje dovoljno socijalne razlike. S druge strane, nizak nivo naknada omogućava male poreske stope, sa čime se dovodi u vezu visok nivo zaposlenostiu tim zemljama. 2) korporativni model- zastupljen u evroskokontinentalnim zemljama (Italija, Francuska, Nemačka, Holandija, Švajcarska, Austrija, Belgija), odlikuje ga umereni nivo mešanja države koja organizuje i kontroliše sisteme socijalne sigurnosti. Zaštita građana zasniva se na dva podsistema: socijalnom osiguranju (iz doprinosa zaposlenih) i socijalnom staranju (pomoć najsiromašnijim). 3) socijalno-demokratski model- vezuje se za skandinavske zemlje. Njegovo obeležje je velika društvena solidarnost uz aktivnu ulogu države, a efekat je postizanje socijalnog obezbeđenja za skoro sve građane. Primanja su dugotrajna i relativno visoka. Zbog velike ekonomske krize, socijalna država nalazi se danas u ozbiljnoj krizi. Neophodno je da se reformiše socijalna država tako što će biti sposobna da odgovori novim izazovima. Osnovni problemi sa kojima se danas suočava socijalna država jesu:  nedovoljna razvijenost socijalnog osiguranja i socijalne zaštite u svim delovima sveta  pojava novih rizika i zahteva izazvana promenama u globalnom kontekstu i strukturi društva (rizično društvo, uveo Urih Bek)  neuravnoteženost  kriza u finansiranju Pošto su se državni sistemi socijalne sigurnosti pokazali kao neefikasni, neekonomični i nespremni da se suoče sa izazovima, jedan od trendova u protekle dve decenije u svetu bila je privatizacija socijalnog osiguranja. Cilj ovakve politike jeste da socijalna sigurnost bude delimično državna briga ali i pojedinca, koji bi najviše trebalo da se stara za svoju sigurnost u budućnosti. Na konkretnom planu dolazi do smanjenja i sužavanja beneficija uz pooštravanje uslova za dobijanje prava, a državni sistem socijalne sigurnosti se dopunjava uvođenjem privatnih elemenata u osiguranje. Loše strane socijalne države jeste to što se teret obezbeđenja od socijalnih rizika prebacio na zaposlene i siromašne, a sve više se povećava siromaštvo. To sve utiče na kvalitet rada, izaziva smanjenje potrošnje, podstiče krizu.

7. SOCIJALNO-EKONOMSKA PRAVA U MEĐUNARODNIM IZVORIMA 7.1. Pojam socijalno-ekonomskih prava Ljudska prava predstavljaju viševekovnu borbu za ograničavanje državne vlasti, despotizma vladara i vladajućih društvenih slojeva u korist građana. Takozvana "Era ljudskih prava" započela je donošenjem Opšte deklaracije o pravima čoveka. Jedno od osnovnih polazišta Opšte deklaracije jeste da su osnovna ljudska prava neotuđiva, da su iznad svake vlasti i države. Ljudska prava predstavljaju (Velmanova definicija):"skup etičkih sloboda, zahteva, moći i imuniteta koji zajedno konstituišu jedan skup etičke autonomije pojedinca kao ljudskog bića protiv države. Dele se na: 1. građanska- jamče jednakost svih građana pred zakonom i zaštitu ličnosti i svojine 2. politička- učestvovanje svih građana u javnim poslovima 3. ekonomska i socijalna- jamče zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba 4. kulturna- ispoljavanje težnje čoveka za duhovnim stvaralaštvom i učešćem u kulturnom životu Socijalno-ekonomska prava čine dve grupe prava: 1. ekonomska prava- daje subjektu mogućnost da ulaganjem kapitala ili radne snage ostvaruje dobit ili zaradu kao sredstvo za život. 2. socijalna prava- usmerena je ka obezbeđivanju socijalne sigurnosti kada se pojedinci i društvene grupe nađu u stanju socijalne ugroženosti. Iako su njihovi predmeti različiti, dovode se u međusobnu vezu jer imaju isti cilj - postizanje socijalne sigurnosti na nivou dostojanstva čoveka. Socijalno-ekonomska prava si nastala kasnije od građanskih i političkih prava, pa se nazivaju pravima druge generacije. Ona se ne mogu ostvariti bez intenzivne i dugogodišnje aktivnosti države. Tvorcem socijalnoekonomskih prava smatra se nemački sociolog prava Hugo Sinzemer. Ta prava su se prvi put pojavila u Vajmarskom ustavu 1919. Šta je to i čemu služe socijalno-ekonosmka prava? Definicija: mogu se definisati kao skup ustavnih, zakonskih i drugih pravila i principa usmerenih ka zadovoljenju egzistencijalnih potreba građana i unapređenju socijalne kohezije i solidarnosti. Ciljevi ovih prava mogu se svesti na dva osnovna: 1. pravo na minimalnu ekonomsku sigurnost

19

2. punopravno učestvovanje u društvenom životu U praksi, socijalna prava omogućavaju da građani ostvare pristup materijalnim i duhovnim dobrima zajednice. Za socijalna prava se kaže da su objektivna i da se ostvaruju postupno, dok su građanska i politička "tvrđa" i ne bi se smela menjati. Dok se kod građanskih i političkih prava očekuje neuplitanje države, kod socijalnih je obrnuto - zahteva se nužno uplitanje države u privatnu sferu. Zato se u mnogim ustavima ova prava definišu kao obaveza države. Zato se kaže da su socijalna prava pozitivna jer uvećavaju državnu vlast i moć. Zapaža se da su građanska i politička prava besplatna i trenutna, dok je za socijalna potrebna dugotrajna aktivnost države, uz velika finansijska sredstva. Kod velikog broja socijalnih prava moguća je sudska zaštita. Česti su sudski postupci pred evropskim, ustavnim i drugim sudovima zbog npr. prinudnog oduzimanja imovine, diskriminacije, zloupotrebe dečjeg rada... Prava podela socijalno-ekonomskih prava na: 1. obavezujuća (utuživa pred sudom) 2. neobavezujuća (programskog karaktera) 1) tvrda (jasno formulisana i zaštićena međunarodnim, regionalnim i unutrašnjim standardima) 2) meka (pretežno zavise od političkih i ekonomskih uslova) Ujedinjenje nacije su 1987. osnovale Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava. Generalna skupština UN Rezolucijom 10.12.2008. usvojila je Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. kojim se otvara mogućnost da se pojedinci obrate Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava individualnim predstavkama kada smatraju da im je država prekršila ova prava. Moderno društvo se ne bi moglo zamisliti bez socijalno-ekonomskih prava. Postoji jedno ekstremno gledište prema kojem se ekonomska i socijalna prava čak smatraju superiornim u vrednosnom smislu u odnosu na građanska i politička. Pripadnici ovog prava ističu da onima koji umiru od gladi ili su nepismeni, sloboda govora ne znači mnogo, kao i pravo učešća na izborima ne znači ništa beskućnicima jer oni nemaju adresu i zato ne mogu biti upisani u biračke spiskove. Socijalno-ekonomska prava čine: 1) pretpostavku sigurnosti i dostojanstva čoveka 2) osnov društvene i ekonomske demokratije 3) obezbeđuju interesnu ravnotežu u društvu 4) doprinose smanjenju društvenih sukoba i negovanju socijalnog mira 5) pomažu iskorenjivanju uzroka socijalne patologije i kriminala 6) predstavljaju zaštitu od socijalne nesigurnosti i nepravde 7) obezbeđuju socijalnu jednakost 8) osiguravaju ekonomsku nezavisnost pojedinaca od države 9) doprinose ekonomskom razvoju Postoje razne klasifikacije socijalno-ekonomskih prava, a uobičajena je podela prema broju subjekata na: 1) individualna (pravo na imovinu, na rad, na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada, na zaradu, na životni standard, na obrazovanje, na zaštitu zdravlja...) 2) kolektivna (pravo na sindikalno organizovanje, na kolektivno pregovaranje, na kolektivnu akciju, učešće u odlučivanju, na zdravu životnu sredinu) Prema obuhvatnosti, dele se na: 1) prava celokupnog stanovništva 2) prava zaposlenih 3) prava osetljivih kategorija (majki, dece, invalida...) Prema opštosti na: 1) osnovna (bazična) 2) izvedena (primer: iz prava na zdravlje mogu se izvesti mnoga prava pacijenata kao što su pravo na lečenje, pravo na pristanak, pravo na slobodan izbor...) Postoje tri vrste obaveza na strani države: 1) dužnost da se pravo poštuje (negativna obaveza-uzdržavanje od povrede prava) 2) zaštita prava (pozitivna obaveza-obezbeđenje pravnih uslova da se pravo realizuje) 3) ispunjenje prava (ustanovljavanje materijalnih i drugih uslova da bi pravo zaživelo) U praksi se ova prava teško i nedovoljno ostvaruju i to zbog nedostatka sredstava i inertnosti državne vlasti. Odbor za socijalnu koheziju Saveta Evrope kao najvažnije prepreke navodi: 1) neadekvatno uređenje prava (nedovoljna preciznost, praznine) 2) neodgovarajuće praćenje i primena (diskriminacija, nedovoljna zaštita) 3) nedovoljna sredstva 4) slabosti u upravljanju i procedurama (fragmentacija odgovornosti, kompleksnost procedura) 5) neodgovarajuće informisanje i komunikacija 6) prepreke psihološke i socijalno-kulturne prirode (predrasude, nerazmevanje)

20

7) nedovoljna pažnja prema ranjivim grupama

7.2. Individualna socijalno-ekonomska prava 7.2.1. Pravo na imovinu Osnov socijalne sigurnosti. Socijalna sigurnost se ostvaruje neposrednim i posrednim korišćenjem imovine. Pravo na imovinu izvire iz prava svojine, pri čemu se smatra da je prvi pojam nešto širi. Pravo na sticanje imovine uključuje i pravo na nasleđivanje. Svojina je ključna pravna i ekonomska ustanova koja određuje svako društvo, ekonomske i druge odnose u njemu. Svojina podrazumeva produžetak instinkta samoodržanja. Čak i životinje obeležavaju svoju teritoriju i brane je, a neke prave zalihe (pčele, mravi). Iz toga Ardri izvodi poreklo svojine. Definicija svojine po Gamsu: Svojina je ona društvena ustanova koja ima zadatak da zadovolji naše potrebe. U pravnom smislu, svojina je skup pravnih normi koje regulišu prisvajanje. Predmet svojine je svaki interes koji se može ekonomski izraziti. Funkcija svojine je ekonomska i povezana je sa njenom biološko-fiziološkom uslovljenošću - podmirenjem ljudskih potreba (pobuda i cilj ekonomske delatnosti). Svojina može biti: 1. kolektivna (plemenska, porodična, kolektivnokapitalistička, državna) 2. privatna Društva privatne svojine su mnogo "pokretljivija" jer pokreću na rad, štednju i ulaganje. Prema teoriji subjektivnih prava kao socijalnih funkcija, Leon Digi ističe da je svojina društvena funkija. Ova koncepcija ušla u mnoge ustave. Ograničenja svojine mogu da budu: 1. pozitivna (podrazumeva određene radnje) 2. negativna (zahteva uzdržavanje od činjenja) Uobičajena su ograničenja svojine u pogledu:  mogućnosti sticanja (na objektima infrastrukture, kod eksploatacije rudnog bogatstva)  korišćenja (obaveza da se zemlja obrađuje, šume održavaju)  raspolaganja (zabrana prodaje i iznošenja iz zemlje predmeta od istorijske i kulturne vrednosti) Imovina se smatra širim pojmom od svojine. Više nigde nije apsolutna i neograničena. Imovina obuhvata skup ne samo svojina, nego i potraživanja jednog lica. U imovinu ulaze telesne i bestelesne stvari: 1. stvarna prava na tuđoj stvari (službenost, zaloga, hipoteka) 2. intelektualna prava (umna i industrijska svojina) 3. potraživanja Pravo na imovinu utvrđeno je u Opštoj deklaraciji OUN i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Članom 17 Opšte deklaracije predviđa se:  "Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici sa drugima"  "Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine" Prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ovo pravo ima tri elementa: 1. mogućnost da svako fizičko ili pravno lice neometano uživa svoju imovinu, da vlasnik poseduje, upotrebljava, raspolaže i stiče koristi od svoje zakonito stečene imovine. 2. lišenje imovine dozvoljeno jedino ako to zahteva javni interes na način predviđen zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (pravedno je da se u određenom roku nadkonadi šteta) 3. ograničenje upotrebe imovine može biti uvedeno samo zakonom, radi uvažavanja opšteg interesa ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni. Zahteva se: a) srazmernost u mešanju države u prava vlasnika, proporcionalnost b) da između ograničenja i prava pojedinaca postoji pravična ravnoteža c) da se prilikom postupanja uvažavaju principi zakonitosti i pravne sigurnosti Član 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima:"Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnim interesima i pod uslovima predviđanja zakonom i opštim načelima međunarodnog prava".

7.2.2. Pravo na rad Omogućava ekonomsku nezavisnost pojedinaca, pun razvitak i ostvarenje ljudske ličnosti. Idejnim tvorcem ovog prava smatra se Furije u 19.veku. On je rekao da se gubi vreme na druga prava, a ne na osnovno - pravo na rad, te da se bez njega sva prava svode ni na šta. Prudon:"Dajte mi pravo na rad, ja vam poklanjam vlasništvo". Ovakvi stavovi deluju idealistički, ali ovi teoretičari su smatrali da je rad osnovni izovr egzistencije za većinu stnovništva. Smatrali su da ukoliko se u društvu jednom realizuju uslovi da se u punoj meri ostavri pravo na rad, svaki pojedinac moći će sebi i svojoj porodici da obezbedi kvalitetnu i stabilnu egzistenciju. Reguliše se mnogim međunarodnim dokumentima:   Opšta deklaracija o pravima čoveka   Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima   Evropska socijalna povelja

21

  Povelja EU  dokumenta MOR: Konvencija broj 29 iz 1933. o prinudnom radu ili obaveznom radu, Konvencija broj 105 iz 1956. o ukidanju prinudnog rada, Konvencija broj 111 iz 1957. o zabrani diskriminacije prilikom zapošljavanja. Definicija: Mogućnost da svaki pojedinac ličnim, slobodno izabranim radom u bezbednoj radnoj okolini, koji dugoročno neće narušiti njegovo zdravlje, obezbedi sebi i svojoj porodici socijalnu sigurnost. Pravo na rad podrazumeva i samozapošljavanje ili sticanje prihoda pružanjem intelektualnih i drugih usluga. Njegova realizacija podrazumeva više prava i sloboda: 1. sloboda izbora zanimanja i zaposlenja 2. pravo na zaposlenje 3. zabrana diskriminacije prilikom zapošljavanja 4. pravo na zdrave i bezbedne uslove rada 5. sigurnost zaposlenja 6. pomoć u slučaju nezaposlenosti 7. zabrana prinudnog rada 8. zabrana eksploatacije Sloboda rada je ključan uslov prava na rad i znači mogućnost svakog pojedinca sposobnog za rad da bira zanimanje i zaposlenje. Sloboda rada znači i mogućnost da se posle školovanja svaki građanin zaposli, odnosno konkuriše za posao pod jednakim uslovima sa drugim licima, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao i da napusti ili promeni posao (tzv. sloboda nerada) i da niko ne može biti otpušten bez valjanog i zakonitog razloga. Prinudni rad, antiteza slobodi rada, vid torture i degradacije dostojanstva čoveka. Jedna od prvih oblasti međunarodne intervencije bila je zabrana ropstva. U nekim zemljama i dalje postoji (Azija, Afrika, Latinska Amerika). Evropska konvencija o ljudskim pravima predviđa "Zabranu ropstva i prinudnog rada". Prinudni rad prema Konvenciji ne obuhvata:  rad lica lišenih slobode  u vojnoj službi ili umesto nje  rad u slučajevima krize ili nesreće  rad koji čini sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti U praksi se zloupotreba prinudnog rada najčešće javlja:  u vezi sa trgovinom ljudima  dužnički rad  prinudni rad u domaćinstvu  eksploatacija migranata

7.2.3. Pravo na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada Svaki organizovani rad trebalo bi da prate humani, pravični i zdravi uslovi za rad, da bi se taj rad mogao dugotrajno obavljati bez rizika da naruši telesni i psihički integritet zaposlenog. PESK razrađuje pravo na pravične i povoljne uslove za rad, i njime se obezbeđuju: 1. garantovana, pravična i jednaka zarada 2. uslovi za pristojan život zaposlenog i njegove porodice 3. higijensko-tehnička zaštita na radu 4. jednaka mogućnost za napredovanje 5. pravo na odmor, razonodu i razumno ograničenje radnog vremena 6. povremeno plaćena odsustva i naknada za praznične dane Konkretnije uslove za ostvarenje ovog prava sadrži Evropska socijalna povelja u dva člana: 1. pravedni uslovi rada podrazumeva obavezu države da: 1) predvide razuman broj dnevnih i nedeljnih radnih sati 2) plaćeni praznični dani 3) najmanje 4 nedelje plaćenog godišnjeg odmora 4) da otklone ili smanje rizike na opasnim i nezdravim poslovima 5) plaćeni nedeljni odmor 6) da svi radnici pre zaposlenja, a najkasnije u roku od 2 meseca, budu u pismenoj formi obavešteni o bitnim aspektima ugovora ili radnog odnosa 7) zaštita radnicima koji obavljaju noćni posao koja odgovara prirodi tog rada 2. pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, podrazumeva obavezu države da: 1) formuliše i sprovode nacionalnu politiku o bezbednosti na radu, zdravlju na radu i u radnoj sredini 2) da donese propise u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu 3) da obezbedi primenu takvih propisa 4) da unapredi postepeni razvoj službe medicine rada za sve radnike

22

Na međunarodnom planu preciziranjem ovih uslova najviše se bavila MOR koja ih je regulisala velikim brojem konvencija i preporuka.

7.2.4. Pravo na zaradu Zarada je osnovni motiv zasnivanja radnog odnosa i izvor prihoda za egzistenciju. Opšta deklaracija predviđa pravo na zaradu kao:  pravo na jednaku platu za jednaki rad, bez pravljenja bilo kakve razlike. Prema Paktu to pravilo se primenjuje na rad iste vrednosti: 1) jednake stručne kvalifikacije 2) iste vrste, obim, složenost i odgovornost 3) jednaki uslovi, odnosno mogu se međusobno zamenjivati  pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu svakog lica koje radi . To je zarada koja obezbeđuje pristojan život zaposlenog i njegove porodice. Pravedna naknada podrazumeva: 1) da zaposleni bude uvećano plaćen za prekovremeni rad 2) da se muškarcima i ženama obezbedi jednaka plata za isti rad (žene kod nas 15% manje plaćene) 3) da je smanjenje plate dozvoljeno samo pod ulovima i do iznosa propisanog zakonima 4) da država propiše određeni minimum zarade 5) pravo na razuman plaćeni otkazni rok Jedna od bitnih garancija predstavlja uvođenje standarda minimalne zarade, koja bi trebalo da obezbedi osnovnu egzistenciju zaposlenog i njegove porodice. Minimalni iznos mora biti u skladu sa relevantnim ekonomskim i socijalnim uslovima zemlje. Garantovana zarada bi trebalo da se rukovodi: 1. potrebama radnika i njihovih porodica (opšti nivo zarade, troškovi života, socijalne beneficije...) 2. ekonomskim činiocima (nivo produktivnosti, težnja da se održi visok nivo zaposlenosti...) Umanjenje garantovane zarade dozvoljeno je jedino zakonom (član 2). Problem nejednakog plaćanja je dosta zastupljen u svetu i predstavlja jedan od najčešćih tipova diskriminacije, naročito kada je reč o muškarcima i ženama.

7.2.5. Pravo na životni standard Životni standard predstavlja jedan od osnovnih ciljeva društvenog razvoja, pa i koncepta socijalne sigurnosti. Opštom deklaracijom i Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima garantuje se pravo na životni standard, kojim se obezbeđuje zdravlje i blagostanje pojedinca i njegove porodice, kao i obezbeđenje za pristojan život. Osnovni elementi prava na životni standard: 1. hrana 2. odeća 3. smeštaj 4. stalno poboljšanje životnih uslova 5. socijalno osiguranje Prema metodologiji Ujedinjenih nacija, životni standard čine: 1. zdravstveni i demografski uslovi 2. ishrana 3. obrazovanje 4. radni uslovi 5. stanje zaposlenosti 6. ukupna potrošnja i štednja 7. transport 8. odmor i zabava 9. socijalno obezbeđenje 10. sloboda čoveka Konkretna realizacija prava uslovljena je: 1. ličnim faktorima- proizilazi iz osobina čoveka, sposobnosti, vaspitanja, opšte kulture... 2. ukupnim društvenim okruženjem- uloga države se povezuje obezbeđenjem odgovarajućih uslova (zaposlenje i rad, obrazovanje, ekonomski, socijalni i kulturni razvoj svake ličnosti...) U pravo na životni standard spadaju i pravo na ishranu i pravo na stan, koji se danas izlažu kao posebna prava. 1. Pravo na ishranu- zaštita od gladi. Ovo pravo uređeno je mnogim međunarodnim dokumentima, a ishranom se bavi i veći broj međunarodnih organizacija (Organizacija za ishranu i poljoprivredu UN, Svetski program za ishranu, Svetski fond za poljoprivredni razvoj). Prem PESK daju se konkretnija uputstva državama potpisnicama i očekuje se da države članice, priznajući osnovno pravo koje ima svako lice na zaštitu od gladi, donesu pojedinačno ili kroz međunarodnu saradnju, uključujući tu i konkretne programe: 1. za poboljšanje metoda proizvodnje

23

2. korišćenje naučnih i tehničkih saznanja 3. razvitak i reformu agrarnih sistema 4. pravična raspodela svetskih prehrambenih bogatsata u odnosu na potrebe Prema Komitetu za socijalna prava UN, pravo na ishranu pored adekvatne količine, podrazumeva i odgovarajući kvalitet. Hranu treba obezbediti shodno uzrastu, polu, geografskim i društvenim uslovima. Posebno je važno da se deci, starijima, psihički oštećenim licima, bolesnima obezbedi adekvatan pristup hrani. Pravo na adekvatnu hranu obuhvata tri vrste obaveza države: 1. da poštuje 2. zaštiti 3. i obezbedi ostvarivanje ovog prava Ostvarenja zahteva aktivne mere kratkoročnog, srednoročnog i dugoročnog tipa s ciljem da se poboljša mogućnost pristupa hrani. Država je dužna da pruži pomoć stanovništvu u snabdevanju u slučaju nepogoda ili tragedija, kao i socijalno ugroženim slojevima. Nisu samo države, nego i svi članovi društva su u obavezi da rade na ovom pravu. Ali država je prvenstveno dužna da obezbedi donošenje nacionalne strategije. Nacionalna strategija ishrane trebalo bi da obuhvati kritična polja kao što su proizvodnja, prerada, distribucija i upotreba bezbedne hrane. U praksi su često indirektne i direktne povrede ovog prava kao što su:  sprečavanje lica da radom stiču sredstva za kupovinu hrane  uskraćivanje pristupa hrani pojedincima ili grupama  pozitivna diskriminacija određenih lica na štetu drugih ugroženih osoba itd. Na međunarodnom planu, hrana se koristi kao sredstvo političkog ili ekonomskog pritiska, mada je embargo na ishranu zabranjen, a dešava se da se uskraćuje ili ne obezbeđuje dužna pomoć u hrani izbeglicama. 2. Pravo na stan- Od država koje su potpisale Evropsku socijalnu povelju, očekuje se da stanovništvu:  obezbede stan odgovarajućeg standarda smanje beskućništvo  da cene stanarina učine pristupačnim svima Ovo pravo se odnosi na pojedinca i njegovu porodicu, a mora biti jednako obezbeđeno bez obzira na uzrast, ekonomski status, grupu... Ujedinjenje nacije su 1987. usvojile Globalnu strategiju za unapređenje stanovanja stanovništva do 2000.godine, i prema njoj, odgovarajući smeštaj podrazumeva prostor koji obezbeđuje: adekvatnu privatnost, prostor, sigurnost, svetlo i ventilaciju, bazičnu infrastrukturu, lokaciju, i sve to za razumnu cenu. Konkretniji uslovi za funkcionisanje prava na stan su: 1. sigurnost pri uživanju smeštaja 2. pristupačnost usluga, materijala i infrastrukture 3. finansijska pristupačnost 4. udobnost životnog prostora 5. fizička dostupnost 6. odgovarajuća lokacija 7. kulturna adekvatnost Od države se očekuje da na svim nivoima deluje na uspostavljanju pomenutih uslova, te da podstakne celokupno stanovništvo da samostalno ostavri pravo na stan.

7.2.6. Pravo na socijalnu sigurnost Prema Opštoj deklaraciji ovo pravo je pravo na socijalno osiguranje. Utvrđuje se da svi imaju pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, starosti... Pravo na socijalnu sigurnost ili socijalno obezbeđenje je jedini uslov za zaštitu kada su u pitanju okolnosti koje su nezavisne od volje pojedinaca. U Paktu o socijalnim pravima, države članice priznaju pravo svakom licu, pravo na socijalno obezbeđenje i pravo na socijalno osiguranje. Osnovne standarde za sprovođenje prava na socijalnu sigurnost postavila je Konvencija MOR o minimalnim normama socijalne sigurnosti. Ima devet uobičajnih grana sistema socijalne sigurnosti: 1. zaštita u slučaju bolesti 2. zaštita za slučaj materinstva 3. osiguranje za slučaj starosti 4. osiguranje od rizika invalidnosti 5. zaštita preživelih članova porodice u slučaju smrti hranioca 6. beneficije za slučaj povreda na radu i profesionalnih bolesti 7. primanja za slučaj smrti 8. osiguranje od nezaposlenosti 9. porodične beneficije Evropska socijalna povelja predviđa četiri osnovne obaveze država: 1. da uspostave i održavaju sistem socijalne sigurnosti 2. da održavaju taj sistem

24

3. da podignu sistem na viši nivo 4. da obezbede jednakost tretmana u slučaju promene prebivališta Povelja uređuje pravo na naknade iz socijalnog osiguranja kojim se teži da se podstakne rad službi za obezbeđenje socijalne sigurnosti. Strane ugovornice obavezuju:  da obezbede službe koje mogu da doprinesu socijalnom staranju i razvoju i pojedinaca i grupa  podstiču učešće pojedinaca i dobrovoljnih organizacija u uspostavljanju i održavanju takvih službi U kontekstu zaštite socijalne sigurnosti u Povelji je i pravo starijih lica na socijalnu zaštitu. Njime se starijim licima garantuje: mogućnost da vode aktivan i nezavisan život, stan prema potrebama i zdravstvenim okolnostima, zdravstvena zaštita... Evropska unija garantuje ovo pravo u Povelji o osnovnim ljudskim pravima- kao pravo na socijalnu sigurnost i socijalnu pomoć (član 34). Kao socijalni rizik, pominje se zavisnost od drugih. Posebna briga posvećena je borbi protiv društvene izolacije i siromaštva. Prema mišljenju Evropskog komiteta za socijalna prava, uobičajne povrede na socijalnu sigurnost: izbegavanje, kašnjenje ili odbijanje plaćanja doprinosa iz socijalnog osiguranja od strane poslodavca, neprijavljivanje radnika, nejednak tretman.

7.2.7. Pravo na obrazovanje Ovo pravo naziva se osnažujućim pravom, pošto obrazovanje pojedincu omogućava veću kontrolu nad sopstvenim životom i da uživa u dobrobiti drugih prava. Nivo obrazovanja u društvu utiče i na:  nivo ljudskih prava i demokratije,  položaj žena,  kvlitet zaštite dece od zlostavljanja i eksploatacije,  kontrolu populacije,  produktivnost,  životni standard,  zaštitu životne sredine. Obrazovanje je poluga uz pomoć koje siromašni mogu da izađu iz marginalne društvene pozicije. Zbog toga se ulaganje u obrazovanje smatra najboljom investicijom. Značaj obrazovanja prvi put istaknut u periodu prosvetiteljstva u Evropi. Pre toga je bilo prvenstveno briga roditelja i crkve. Sa pojavom moderne države, o obrazovanju se počinje starati država. Na međunarodnom nivou, ovo pravo je prvi put garantovano Opštom deklaracijom:"Svako lice ima pravo na obrazovanje, odnosno školovanje". Uređeno je nizom međunarodnih dokumenata: akti UN- Konvencija o zabrani diskriminacije u obrazovanju UN iz 1960., Svetska deklaracija o obrazovanju za sve iz 1990. Ovim pravom se bave mnoge organizacije, među kojima je najznačajnija Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). Cilj obrazovanja je da doprinese:  razvoju ljudske ličnosti i dostojanstva,  učvršćenju i poštovanju čovekovih prava i sloboda,  da omogući svakom da igra korisnu ulogu u društvu,  da unapređuje razumevanje, toleranciju i prijateljstvo među narodima rasnih i verskih grupacija,  pomaže u očuvanju mira. Da bi pravo na obrazovanje bilo uspešno ostvareno, potrebno je da se obezbedi njegova: 1. dostupnost: mreža obrazovnih ustanova, kvalitet nastavnih objekata, obučeno nastavno osoblje, adekvatna nastavna sredstva... 2. pristupačnost: podrazumeva pravnu (da se eliminiše svaki vid diskriminacije i da se obezbedi dostojanstvo), materijalnu (da se obezbede sredstva), teritorijalnu i fizičku dostupnost. 3. prihvatljivost: odnosi se na programe i metode učenja koji bi trebalo da su kulturno prilagođeni i odgovarajućeg kvaliteta 4. prilagodljivost Vidovi obrazovanja su: 1) osnovno- ima za cilj da svakoga obezbedi opštim znanjima neophodnim za normalan život i rad. Ono je obavezno, besplatno i dostupno svima, očekuje se da bude univerzalno i da zadovolji bazične potrebe. 2) srednje- ima ulogu da pripremi učenike za obavljanje određene profesije i sticanje viših znanja. Poželjno je da bude besplatno i dostupno svima. 3) više- ne očekuje se da bude besplatno, ali se očekuje da svima bude jednako dostupno. U današnjoj ekonomiji raste uloga tehničkog i profesionalnog obrazovanja. U većini profesija znanje stečeno redovnim obrazovanjem brzo zastareva. Globalizacija, brz razvoj nauke i tehnike nameću neprekidno prilagođavanje novim potrebama. Da bi se obezbedio potreban stepen adaptibilnosti radne snage, postaje nužno konstantno učenje uz rad. Poslednjih godina razvija se koncept "doživotnog obrazovanja" (longlife learninig),

25

odnosno "premanentnog obrazovanja" (permanent education), kao i "povratnog obrazovanja" (vraćanje iz radnog odnosa na izvesno vreme u školu, uz plaćeno odsustvo). Sve je zastupljenije i "učenje na daljinu". Prema Konvenciji o tehničkom i stručnom obrazovanju UNESCO iz 1989., stručno obrazovanje trebalo bi da:  učenicima obezbedi da unaprede svoje lične sposobnosti, samopouzdanje  znanje koje se stiče odgovara potrebama ekonomije, zaštiti i bezbednosti na radu  omogući prekvalifikaciju i dokvalifikaciju odraslih lica  polaznicima programa pruži mogućnost za odgovarajući transfer znanja i prilagođavanje tehnologiji  eliminiše diskriminaciju žena, mladih, dece, radnika migranata, izbeglica...

7.2.8. Pravo na zaštitu zdravlja Zdravlje je jedna od osnovnih prirodnih težnji svakog živog bića, kao deo instinkta samoodržanja. Zdravlje je polazna osnova za bilo koje ljudsko delovanje. Još u najstarijim zajednicama postojale su obavezujuće mere s ciljem zaštite zdravlja (izolacija zaraženih, organizovano lečenje...). Na bazi tih propisa razvila se posebna grana prava- zdravstveno ili medicinsko pravo. To je skup pravila koja se primenjuju na aktivnosti koje imaju za predmet ponovno uspostvaljanje zdravlja čoveka, njegovu zaštitu i sprečavanje degradacije. Ovo pravo je prvi put zagarantovano Opštom deklaracijom gde se pominju kao ciljevi prava na životni standard. Da bi se ovo pravo ostavrilo, potrebno je da se obezbedi lekarska nega i socijalno osiguranje. PESK smatra da se ovo kao pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje. Za njegovo ostvarivanje je potrebno: 1. smanjenje smrtnosti dece i zdrav razvitak deteta, 2. poboljšanja svih vidova higijene sredine, 3. lečenje i borba protiv teških bolesti, 4. obezbeđenje lekarskih usluga Na pitanje "šta je zdravlje?", prihvaćena je definicija Ustava Svetske zdravstvene organizacije, po kojoj je zdravlje: stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoći. Međutim, prema ovakvom kriterijumu bilo bi malo zdravih ljudi. Zato je sačinjena još jedna definicija po kojoj je zdravlje: sposobnost za vođenje ekonomski i socijalno produktivnog života . Ta definicija je prihvatljivija jer danas ljudi mogu normalno da funkcionišu uz lekove i druge medicinske tretmane. Pravo na zdravlje je subjektivno pravo, pravo lične prirode, neprenosivo. Titular prava je građanin, a na drugoj strani lekar, odnosno zdravsteva služba. To je najsloženije pravo koje sadrži i niz povezanih sloboda i ovlašćenja. U slobode spadaju:  pravo da se drži pod kontrolom lično zdravlje i telo, što uključuje i seksualnu i reproduktivnu slobodu,  pravo na zaštitu od mešenja u zdravstvena pitanja pojedinca,  odsustvo torture, eksperimenta i tretmana bez saglasnosti pacijenta. Pravo na zaštitu zdravlja u funkcionalnom smislu podrazumeva da su zdravstvene ustanove, medicinski postupci i osoblje aktivno pristupačni svakom ko ima potrebu, pod jednakim uslovima. Pravno posmatrano, pravo na zdravlje podrazumeva tri vrste obaveza: 1. poštovanja (uzdržavanje od direktnih i indirektnih povreda, ograničavanja ili uskraćivanja, upotreba bezbednih lekova...) 2. zaštite (kvalitetan nadzor, efikasna inspekcija i sudska zaštita, kontrola ispravnih lekova...) 3. ispunjavanja uslova za zaštitu zdravlja (kompleksno, od aktivnosti na ustanovljavanju zdravstvenog sistema i infrastrukture, preko donošenja propisa i planova razvoja i prevencije zdravlja, do obuke lekara) Prema komitetu za socijalna prava UN, osnovi da se obezbedi kvalitetno ostvarivanje prava na zdravlje jesu: 1. dostupnost, 2. pristupačnost, 3. prihvatljivost i 4. kvalitet zdravstvene zaštite. Bitan segment zdravlja su prava pacijenata. Prema Evropskoj povelji o pravima pacijenata iz 2002., prava pacijenata su: 1. preventivne mere, 2. pristup zdravstvenim službama, 3. pravo na informaciju, 4. pravo na pristanak, 5. slobodan izbor, 6. privatnost i poverljivost, 7. poštovanje pacijentovog vremena, 8. posmatranje standarda kvaliteta, 9. pravo na inovaciju, 10. pravo da se izbegnu nepotrebni bolovi i patnje,

26

11. pravo na prigovor. Delatnost kojoj se obezbeđuje zaštita prava na zdravlje naziva se zdravstvena zaštita. Njeno finansiranje se vrši najčešće zdravstvnim osiguranjem, ali nije ni retkost da se finansira iz budžeta kada su u itanju jevni interesi ili osetljive kategorije. Zdravstvena zaštita deli se na: 1. primarnu (osnovnu) 2. sekundarnu (vezanu za bolničko lečenje) 3. tercijarnu (centri specijalizovani za teške bolesti)

7.2.9. Pravo na socijalnu integraciju osoba sa invaliditetom U temeljne principe Opšte deklaracije spadaju dostojanstvo i jednakost svih članova društva. Ipak, mnoge grupe ne uživaju takav tretman. Među njima su osobe sa invaliditetom, koje često nemaju jednake šanse da vode normalan i dostojanstven život kao ostali članovi zajednice. Odnos društva prema osobama sa invaliditetom tokom istorije je varirao od odbacivanja do prihvatanja i pokušaja odlučivanja u društvu. Istorijski se pristup invalida može podeliti na tri etape: 1. period netolerancije, 2. peiod tolerancije i 3. period organizovane zaštite. Ozbiljni vidovi tolerancije počinju sa razvojem manufakture u 16.veku. Danas se odnos prema invalidima zasniva na tzv. socijalnom modelu u rehabilitaciji osobama sa invaliditetom. Ovaj koncept bazira se na pravu svakog čoveka na učešće u životu zajednice- pravo da se bude različit, uz istovremenu punu mogućnost učešća u demokratskom društvu. Briga o osobama sa invaliditetom predstavlja jednu od važnijih aktivnosti UN i mnogih međunarodnih organizacija. UN donele su 40-ak dokumenata kojima štite invalidne osobe među kojima je najvažnija Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006., a donete su i Deklaracija o pravima mentalno retardiranih lica iz 1971., Deklaracija o pravima osoba sa hendikepom iz 1975. Osnovane su i internacionalne organizacije za zaštitu invalidnih lica, kao što su Međunarodna liga za pomoć osobama s mentalnim henikepom, Unija osoba sa fizičkim oštećenima u borbi protiv isključivanja. Šta znači pojam "osoba sa invaliditetom"? Koreni reči potiču iz latinskog jezika, od reči invalidus-slab, bolestan, nemoćan. Prema Komitetu UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, termin invaliditet podrazumeva različita funkcionalna ograničenja kod neke osobe- fizička, mentalna ili čulna oštećenja trajnog ili privremenog karaktera. U Evropskoj socijalnoj povelji propisano je da treba obezbediti:  nezavisnost,  socijalnu integraciju i  učešće u životu zajednice. Od države se očekuje da: 1. preduzmu neophodne mere kako bi obezbedile hendikepiranim licima potrebno usmeravanje, obrazovanje i profesionalnu obuku; 2. olakšavaju ovim licima pristup zapošljavanju i 3. podstiču njihovu punu društvenu integraciju i učešće u životu zajednice. Ovim se teži da položaj invalidnih lica ne počiva na samilosti i milosrđu, već da im se obezbedi socijalna integracija i normalan i aktivan život. Borba za bolji položaj osoba sa invaliditetom prema Svetskom programu akcije za osobe sa invaliditetom podrazumeva tri osnovna polja delovanja: 1. prevenciju, 2. rehabilitaciju i 3. omogućavanje punog učešća u društvenom životu i razvoju. U praksi, lica sa invaliditetom često trpe diskriminaciju koja se ponekad "ukršta" i po više osnova (po osnovu invaliditeta i starosti, invaliditeta i pola). Da bi se to suzbilo, mnoge zemlje donose propise o zabrani diskriminacije invalida (i naša zemlja). Sa ciljem realnog poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom neophodno je da se deluje u velikom broju oblasti, kao što su: zapošljavanje, radni odnosi, ukidanje veštačkih barijera za intervenciju invalida u rad, socijalna sigurnost, zaštita porodice, majki i dece, obrazovanje, kulturni život, pristupačnost.

7.2.10. Pravo na zaštitu interesa autora Osnovni cilj zaštite prava autora je da se podstaknu inventivnost i kreativnost. Opštom deklaracijom o pravima čoveka garantuje se svako pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji podstiču iz bilo kojeg naučnog, književnog i umetničkog dela čiji je tvorac. PESK se propisuje zaštita moralnih i materijalnih interesa autora, kao i pravo svih da se koriste dostignućima nauke i učestvuju u kulturnom životu. Konkretnija zaštita autorskog prava zahtevala je donošenje preciznijih odredaba o zaštiti stvaralaca, radi čega su organizovane mnoge specijalizovane organizacije i udruženja u toj oblasti. Najznačajnije su:

27

  Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO)  Svetska organizacija za intelektualnu svojinu Pravom na zaštitu autorskih dela štite se stvaraoci naučnih, književnih, umetničkih dela, ali i svih drugih vidova intelektualne svojine. Intelektualna svojina jesu i patent, žig, oznaka geografskog porekla, prava srodna autorskom pravu... Zaštitu uživaju i neka prava slična intelektualnoj svojini, kao što su "know-how" (znanje i iskustvo) i poslovna tajna. Autorsko pravo kao pravo nastaje kao rezultat autorskog dela kao intelektualne tvorevine čije su osnovne odlike originalnost i izraženost u određenoj formi. Čine ga različita naučna, književna i umetnička dela, kao što su: pisana dela, govorna dela, muzička, dramska, kartografska dela, planovi, skice, računarski programi... Sličnu zaštitu uživaju i srodna prava: prava interpretatora, proizvođača fonograma, videograma, emisija, baza podataka. Autor ima: 1. moralna prava- podrazumeva priznanje stvaraoca kao autora, čime se uspostavlja trajna i neraskidiva veza imeđu stvaraoca i njihove kreacije 2. materijalna prava- na osnovu moralnih prava, autor stiče pravo na pravednu materijalnu naknadu za svoj rad i pravo da njegovo delo bude zaštićeno od bilo kakvog nedozvoljenog menjanja, izopačavanja, umnožavanja, plagiranja Ovo pravo je privremene prirode. Imovinska prava su obično ograničenog trajanja (traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti, posle toga delo postaje slobodno za korišćenje), dok su moralna trajna. Izvorni nosilac autorskog prava je uvek fizičko lice ili više njih, kada se nazivaju koautorima. Pravo se ne može prenositi, odnosno ne može da bude povučeno ili prodato. Mogu se prenositi samo imovinska ovlašćenja na osnovu tog prava. Prema Komitetu UN za socijalna prava, država ima obavezu da zaštiti autorska prava:  da preuzme zakonske mere za zaštitu materijalnih i moralnih prava,  da poštuje i zaštiti bazične materijalne interese autora,  da osiguraju jednak pristup administartivnim, sudskim i drugim sredstvima zaštite,  da obezbede odgovarajući balans između zaštite interesa autora i opštih interesa. Od države se očekuje da obezbedi ekonomske, socijalne i kulturne uslove za razvoj stvaralaštva. Tu spadaju i druga prava koja su uslov stvaralaštva, npr. pravo na obrazovanje, informisanje, sloboda izražavanja i mišljenja... Neophodno je da se autorima obezbedi efikasna pravna zaštita i da nema diskriminacije u vezi sa stvaralaštvom. S druge strane, i od stvaralaca se zahteva određeno ponašanje, kako bi autorska ostvarenja služila javnom interesu. Mora postojati ogovarajući balans između zaštite interesa i društva. Protivzakonito je stvaranje naučnih dela koja mogu da štete zdravlju, životnoj sredini, da narušavaju privatnost pojedinaca, u književnim ili umetničkim delima ne smeju se vređati prava drugih... Danas naročit problem predstavlja mogućnost lakog i jeftinog umnožavanja autorskih ostvarenja, zbog čega je njihovo nedozvoljeno korišćenje tzv. piraterija masovno. Da bi se suzbile, neophodna je međunarodna saradnja država i suzbijanje piraterije na lokalnom planu svim sredstvima, kao što su zaplena, uništavanje nedozvoljene kopirane robe, kažnjavanje.

7.2.11. Pravo porodice i dece na zaštitu Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu društva i države. Porodica je vekovima predstavljala osnovi stub socijalne sigurnosti. Ima nezamenljivu ekonomsku, socijalnu, vaspitnu i obrazovnu ulogu. Njen najvažniji cilj jeste pravilno podizanje dece. Uz porodicu je najvažniji činilac egzistencije i budućnosti svake zajednice jesu deca. Deca, koja čine 30% svetske populacije, izložena su u velikom broju zemalja različitim zloupotrebama- uskraćuje im se pravo na školovanje, ne obezbeđuju uslovi za zdrav razvoj i osnovni životni standard, masovna je trgovina decom. Pravilnim funkcionisanjem porodice bave se mnogi međunarodni praavni dokumenti i specijalizovane međunarodne organizacije. Opšta deklaracija posvetila je zaštiti braka i porodice član 16, a majkama i deci garantuje se naročito staranje i pomoć, a bračna i vanbračna deca izjednačena su u pogledu prava na socijlnu zaštitu. Ujedinjene nacije su donele niz specijalnih dokumenata, kao što su:  Konvencija o zaštiti materinstva iz 1952.  Konvencija o pravima deteta iz 1989.  1946. osnovan je Međunarodni fond UN za pomoć deci (UNICEF). Prema Paktu o socijalnim pravima, porodici treba da bude pružena što šira pomoć i zaštita, posebno za njeno:  obrazovanje (što uključuje i slobodno zaključenje braka) i  za ono vreme koje snosi odgovornost za izdržavanje i vaspitanje dece. Majkama se garantuje posebna zaštita, razumno vreme pre i posle rođenja dece. Očekuje se da se zaposlenim majkama u toku istog perioda obezbedi plaćeno odsustvo ili odsustvo uz odgovarajuća davanja iz socijalnog osiguranja. Deci i mladima prema Paktu treba obezbediti:  zaštitu i pomoć, bez bilo kakve diskriminacije i

28



zaštitu od ekonomske i socijalne eksploatacije (postoji zabrana zapošljavanja na poslovima koji mogu da ugroze život, telesni integritet, zdravlje, moral). Zahvaljujući Konvenciji o pravima deteta, dete se više ne tretira kao objekt, već kao pravni subjekt. Naglašena je i obaveza države da obezbedi nediskriminatorni tretman, kao i da se u svim aktivnostima koje se odnose na decu vodi računa primarno o najboljim interesima deteta. Prava deteta-ciljevi: 1. da autonomno deluje, 2. briga i ishrana, 3. zaštita deteta od zloupotrebe i 4. zaštita od "odraslo-centričnog" sveta (pita se uglavnom srednja generacija) Deci se garantuju mnoga prava, a od socijalno-ekonomskih prava:  pravo na opstanak i razvoj,  da rastu uz roditelje,  zaštita od svih oblika zlostavljanja,  pravo na obrazovanje... Bitna oblast za socijalno-ekonomski položaj dece i porodice je rad. Zaštita u vezi sa radom i radnim odnosima najpotpunije je razrađena dokumentima MOR: Konvencija broj 182 o najtežim oblicima dečijeg rada iz 1999. i Konvencija broj 183 o zaštiti materinstva iz 2000. Da bi se porodica zaštitila od lošeg uticaja prekomernog angažovanja roditelja na radu, u poslednje vreme aktuelno je tzv. pomirenje porodičnog i profesionalnog života. Zapaženo je da porodični život i deca trpe velike štetne posledice zbog radnog angažovanja roditelja, što se odražava u povećanom broju razvoda, sve većem broju dece koja se rađaju van braka. Međunarodna organizacija rada je prva uočila ovu potrebu i 1981. donela Konvenciju broj 156 o radnicima sa porodničnim obavezama i Preporuku broj 165 istog naziva.

7.2.12. Pravo na utočište Ratovi, poplave, socijalni nemiri i slični događaji, izazvali su migracije stanovništva. Usled toga dešavalo se da građani jedne zemlje budu prinuđeni da privremeno ili trajno napuste teritoriju matične države. Takva lica nazivaju se izbeglicama. Izbeglički problem zahteva veliko materijalno i drugo angažovanje zemlje prijema, humanitarnih i drugih nevladinih organizacija, kao i međunarodne zajednice. Izbeglice su jedna od najugroženijih kategorija jer su izgubili dom, državu, nasilno su proterani iz svog psihosocijalnog okruženja, suočeni sa nemaštinom i opravdanim strahom. Ujedinjenje nacije su u Opštoj deklaraciji proklamovale pravo na utočište, Konvenciju o statusu izbeglica iz 1951. (Ženevska konvencija) i Protokol o statusu izbeglica iz 1967. (Njujorški protokol). Da bi se pružila praktična pomoć izbeglicama 1950. godine UN su osnovale Visoki komesarijat za izbeglice. Opštom deklaracijom se utvrđuje: "Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja. Na ovo se pravo niko ne može pozivati u slučaju proganjanja koja su zasnovana na običnom krivičnom delu ili postupku protivnom ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija". Savet Evrope nije uredio ovo pravo ali je u Protokolu broj 4 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima predvideo zabranu proterivanja sopstvenih državljana i stranaca. Pojam i pravni položaj izbeglica regulisani su Konvencijom o pravima izbeglica i Njujorpkim protokolom. Prema članu 1 u Konvenciji, izbeglica je lice koje se iz opravdanog straha da će biti progonjeno zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, nađe izvan zemlje čije državljanstvo ima i koje ne želi ili, zbog straha, neće da traži zaštitu te zemlje. Izbeglica je lice koje je izgubilo poverenje u zemlju čije državljanstvo ima, odnosno ta država ne želi ili ne može da mu pruži adekvatnu zaštitu u slučaju ugroženosti. Pošto ideja zbrinjavanja izbeglica počiva na humanosti, izbeglički status neće steći lice koje je počinilo nehumana dela:  zločin protiv mira, ratni zločin;  težak zločin prema međunarodnom pravu i  lice koje je krivo za postupke koji su u suprotnosti sa ciljevima i načelima UN. U pogledu ličnog statusa izbeglice primenjuju se pravila zemlje domicila. Država primalac dužna je da poštuje sva prava u pogledu ličnog statusa koji je izbeglica ranije stekao, a posebno vezana za brak. U pogledu ostalih prava teži se potpunom izjednačavanju izbeglica sa domaćim državljanima. Izbeglica je dužan da se vlada po propisima za održavanje javnog reda zemlje u kojoj se nalazi, inače će biti proteran. Lice kojem preti proterivanje mora mu se omogućiti odbrana, pravo na žalbu i ostaviti razuman rok da potraži utočište neke druge zemlje. Mere za zbrinjavanje izbeglica dele se na: 1. privremene- omogućava se svim izbeglicama, pa i licima koja ne ispunjavaju uslove za sticanje izbegličkog statusa iz Konvencije. Obično su to osobe koje su zbog nekih nasilnih razloga morale da napuste zemlju, sa težnjom da se vrate čim te okolnosti prođu. U okviru ovakvih vidova pomoći organizuju se tzv. vazdušni mostovi, prevoz izbeglica, izbeglički kampovi... 2. trajne- pruža se izbeglicama koje ispunjavaju uslove za dobijanje izbegličkog statusa prema Konvenciji

29

Kao jedan od najvažnijih ciljeva zbrinjavanja ističe se i spajanje porodica, koje su često u ovakvim okolnostima razdvojene. Dugoročno, teži se da se izbeglica vrati na teritoriju zemlje koju je napustio (tzv. reparticija). Reparticija mora biti dobrovoljna, bezbedna i dostojanstvena, a uslovi za to su: 1. garantovanje prava na život, 2. zabrana torture i drugih vidova ugrožavanja, 3. sloboda vere i pravo na izražavanje nacionalnosti, 4. nediskriminacija, 5. sloboda od arbitrarnog zatvaranja i 6. sloboda kretanja i pravo na povratak u svoj dom Status izbeglica će prestati ukoliko je lice:  dobrovoljno zatražilo zaštitu zemlje čije državljanstvo ima;  ponovo primilo državljanstvo zemlje iz koje je izbeglo;  ako je steklo državljanstvo treće zemlje;  ako se dobrovoljno vratilo u zemlju koju je napustilo i  pošto su prestale da postoje okolnosti koje su dovele do izbegličkog statusa. Ako povratak u zemlju domicila nije moguć, očekuje se da izbeglici država boravka omogući asimilaciju i naturalizaciju, na najbrži način uz što manje troškova postupka. U stručnoj literaturi pravi se razlika između azilanata i izbeglica. Kod azilanata (lat.asylum-sklonište, utočište) je reč o posebnoj kategoriji izbeglica, licima kojima zbog političke aktivnosti i političkih krivičnih dela preti opasnost po život i da budu krivično gonjeni. Pravo na azil pojavilo se još u antičkoj Grčkoj i zemljama istočnog sredozemlja, gde je beguncima pružana zaštita u okviru hramova. Kod nas se azil prvi put pominje u Dušanovom zakoniku (pravo utočišta na carevom dvoru). Azil se deli na: 1. diplomatski- davanje utočišta u krilu diplomatske zgrade na području strane teritorije 2. teritorijalni- davanje utočišta političkim izbeglicama na teritoriji sopstvene zemlje

7.3. Kolektivna socijalno-ekonomska prava Kolektivna socijalno-ekonomska prava građani ostvaruju kao pripadnici određenih društvenih grupa. Značajna su za pripadnike pojedinih kolektiviteta, uživa ih svaki pojedinac, ova prava su uslov za dobro funkcionisanje ekonomije i poejdinih procesa u društvu. Podgrupu kolektivnih socijalno-ekonomskih prava čine prava vezana za rad: 1. pravo na profesionalno organizovanje, 2. kolektivno pregovaranje, 3. kolektivnu akciju, 4. učešće u upravljanju i odlučivanju Ta prava su osnov uspešnog funkcionisanja radnih odnosa u svakoj državi, a predstavljaju i uslov ukupne društvene stabilnosti, pošto obezbeđuju socijalni mir, socijalnu pravdu i ekonomsku demokratiju. Ova grupa prava čini neraskidivu celinu, proizilaze jedni iz drugih. Ugrožavanje jednog prava onemogućuje ostvarivanje drugog (bez prava na sindikalno organizovanje skoro da ne može da se koristi pravo na štrajk).

7.3.1. Pravo na profesionalno organizovanje Ovo pravo smatra se fundamentalnim ljudskim pravom i kao takvo nije izostavljeno ni u jednom značajnijem međunarodnom dokumentu o ljudskim pravima. Svrstava se u četiri osnovna principa na radu. Pravo na profesionalno organizovanje podrazumeva pravo zaposlenih da organizuju sindikate. Naročito je bitno da zaposleni imaju mogućnost da uspostave svoja udruženja, zato što su oni ekonomski slabija strana u radnom odnosu, tako da jedino udruženi efikasno mogu da zaštite svoje interese. Sindikati imaju značajnu: 1) demokratsku (svodi se na to da većina radno-sposobnog stanovništva izrazi i zastupa svoje stavove o uslovima rada), 2) ekonomsku (ispoljava se kroz regulisanje zarada) i 3) socijalnu funkciju (služi eliminaciji nehumanih i nemoralnih uslova rada) Prema Opštoj deklaraciji svako ima pravo da obrazuje i stupi u sindikate radi zaštite svojih interesa. PESK države obavezuju da: a) svima garantuju pravo da osnuju sindikate i da se učlane u sindikat po svom izboru, b) obezbede pravo da se sindikati udružuju i stvaraju nacionalna i međunarodna udruženja, c) omoguće sindikatima da slobodno obavljaju svoju delatnost, bez ograničenja i d) garantuju pravo na štrajk. Ograničenja prava na osnivanje sindikata i obavljanje sindikalne delatnosti mogu se uvoditi jedino ako su isključivo propisana zakonom i pod uslovom da su potrebna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javnog poretka. Dozvoljena su ograničenja u interesu javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala.

30

Ne smeju se narušiti prava iz ovih dokumenata:  Konvencija MOR broj 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava iz 1948.  Konvencija broj 98 o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje iz 1949. Profesionalno organizovanje podrazumeva:  slobodu organizovanja bez prethodnog odobrenja- pravo zaposlenih i poslodavaca da bez bilo kakvog formalnog uslovljavanja, kompikovane, spore i skupe administrativne procedure osnuju svoje organizacije.  profesionalna udruženja imaju pravo udruživanja u nacionalne i međunarodne saveze.  MOR izričito predviđa da se sindikati ne mogu raspuštati ukoliko deluju nenasilno, poštuju princip zakonitosti, javni red i poredak.  zaposleni i poslodavci imaju pravo na dobrovoljno pristupanje profesionalnim udruženjima, što podrazumeva i slobodu da se ne udruže, tzv. negativni aspekt slobode udruživanja.  zaštita zaposlenih od svakog oblika diskriminacije (posebna zaštita za sindikalne aktiviste i funkcionere) Dozvoljeno je da se iz izloženog pravnog režima izuzmu pripadnici armije i policije. To ne znači da i ovim kategorijama ne može biti dozvoljeno da uspostave svoje organizacije, kako bi mogli slobodno i javno da izraze svoje profesionalne interese. Mislilo se zbog javne bezbednosti da ovim grupama ne bi bilo poželjno dozvoliti pravo na štrajk. Da bi se obezbedila kontrola sprovođenja pomenutih pravnih standarda o profesionalnom organizovanju MOR je 1951. organizovao Komitet za sindikalne slobode, sa zadatkom da nadzire ostvarivanje slobode udruživanja u zemljama članicama.

7.3.2. Pravo na kolektivno pregovaranje Novije socijalno-ekonomsko pravo koje se godinama svrstavalo u okvire prava na sindikalno organizovanje. Kolektivno pregovaranje se pokazalo kao koristan instrument za prevazilaženje sukoba između zaposlenih i poslodavaca i kao takvo je izuzetno bitno za funkcionisanje tržišne ekonomije. Danas se ono odvija na nivou preduzeća, lokalnom, provincijskom nivou delatnosti, pa i cele zemlje. Termin "kolektivno pregovaranje" (collective bargaining) znači kolektivno pogađanje. To je proces kolektivnog raspravljanja i dogovaranja o uslovima rada između zaposlenih i poslodavaca na različitim organizacionim ili teritorijalnim nivoima, čiji je krajnji rezultat zaključenje kolektivnog ugovora. Prema Konvenciji MOR termin kolektivno pregovaranje odnosi se na sve pregovore između poslodavca, grupe poslodavaca ili poslodavačkih organizacija, s jedne strane, i radničkih organizacija, s druge strane. Osnovni subjekti kolektivnih ugovora su sindikati i poslodavci i njihove organizacije, a ponekad i država, kada ima ulogu poslodavca. Kolektivno pregovaranje pozitivno deluje na negovanje socijalnog mira, posebno zbog smanjenja broja štrajkova, mnoge države su uvele zakonsku obavezu poslodavca da kolektivno pregovaraju sa zaposlenima. Evropska socijalna povelja utvrđuje obavezu država potpisnica da:  promovišu zajedničke konsultacije između poslodavaca i radnika,  promovišu mehanizm za dobrovoljno pregovaranje,  promovišu mehanizme za pomirenje i  da priznaju pravo radnika i poslodavca na kolektivnu akciju u slučaju sukoba interesa. Prema standardima MOR, primarni cilj nacionalne politike treba da bude promovisanje i podsticanje slobodnog i dobrovoljnog kolektivnog pregovaranja, omogućavanje najveće autonomije, uz istovremeno uspostavljanje zakonskih okvira, a radi omogućavanja zaključivanja kolektivnog sporazuma. Konkretni uslovi za razvoj prava na kolektivno pregovaranje jesu: 1. pravni okviri za realizaciju prava na profesionalno udruživanje i prava na štrajk, 2. postojanje snažnih, stručnih i slobodnih profesionalnih udruženja, 3. puna sloboda kolektivnog pregovaranja, bez ograničenja u pogledu teritorije i delatnosti, 4. priznanje reprezentativnih organizacija zaposlenih i 5. pomoć države u procesu kolektivnog pregovaranja. Da bi kolektivno pregovaranje teklo demokratski, organizacije koje zastupaju socijalne partnere treba da budu slobodne, nezavisne i reprezentativne. Bitan uslov da pravo na kolektivno pregovaranje bude realizovano u praksi je pomoć države. Najznačajnije je propisivanje obaveze poslodavaca da sindikatima pruže potrebne informacije za pregovore, insistiranje na savesnom i poštenom pregovaranju, priznanje pravne obaveznosti...

7.3.3. Pravo na kolektivnu akciju Ovo pravo je pravo zaposlenih ili poslodavaca da u slučaju konflikta interesa organizuju određeni vid kolektivnog pritiska na drugu stranu kako bi je prinudili da ispuni zahteve suprotstavljene strane. Ovo pravo se identifikuje kao pravo zaposlenih na štrajk, a ustvari uključuje sve legalne vidove kolektivnog pritiska:

31

1.

bojkot- odbijanje da se upotrebljavaju ili kupuju proizvodi poslodavca čiji su zaposleni u štrajku, da se vrši njegovo snabdevanje, kao i pokušaj da se druga lica odvrate od kupovine proizvoda. 2. piketing- štrajkačka straža- podrazumeva mirno okupljanje zaposlenih u krugu radnog mesta ili patroliranje članova sindikata oko prostora kod kojeg se vodi štrajk, obično u svrhu dobijanja ili davanja informacija. 3. labeling- označavanje sindikalnom etiketom- vrši se tako što se na proizvode određenih poslodavaca stavlja kontrolna marka sindikata s ciljem da članovi sindikata, ostali zaposleni i potrošači odluče o kupovini robe (pozitivan). 4. sabotaža- vid sindikalne borbe kod kojeg zaposleni ne napuštaju radna mesta ali rade sa smanjenim kapacitetom i tako nanose štetu poslodavcu. 5. lokaut- isključenje- to je ustvari štrajk poslodavca, a organizuje se tako što poslodavac zatvaranjem preduzeća privremeno onemogućava zaposlene da rade, kako bi ih prinudio na ispunjenje zahteva njegovih ili odustajanje od svojih zahteva. Može biti: a) ofanzivni (kao mera prevencije, uglavnom nelegalan), b) defanzivni (odbrambena mera, dozvoljen u većini zemalja), c) retorzivni (posle štrajka, kao mera uzvraćanja, vezan za obnavljanje aktivnosti). Od samog nastanka radnog odnosa zaposleni su kao slabija strana bili prinuđeni da svoje interese štite kolektivnim pritiskom na poslodavce, tako što bi vršili prekid rada. Danas je pravo na štrajk priznato svim međunarodnim dokumentima o socijalno-ekonomskim pravima, kao i ustavima i zakonima. Evropska socijalna povelja predviđa obavezu države da priznaju pravo radnika i poslodavca na kolektivnu akciju u slučaju sukoba interesa, pravo na štrajk, u skladu sa obavezama koje mogu da proisteknu iz kolektivnih ugovora... To podržava i Povelja Evropske zajednice o osnovnim socijalnim pravima radnika iz 1989. PESK utvrđuje samo pravo na štrajk, tako da faktički ne priznaje pravo na lokaut. MOR indirektno priznaje pravo na štrajk većim brojem konvencija i rezolucija. Štrajk se može definisati kao organizovani kolektivni prekid rada od strane zaposlenih, prilikom koga oni odbijaju da izvršavaju svoje poslove kako bi poslodavca prinudili na ispunjavanje određenih ekonomskih i socijalnih zahteva u vezi sa radnim odnosom. Interesi koji se štite štrajkom dele se na: 1. profesionalne 2. sindikalne 3. političke Štrajk je u praksi najzastupljeniji prekid rada. Smatra se nepoželjnom socijalnom pojavom jer izaziva štetne posledice po ekonomiju, a ponekad i po telesni integritet i živote zaposlenih. Štrajkovi u socijalnom svetu su isto što i ratovi u političkom svetu. Smatra se da je prekid rada dozvoljen pod uslovom da je: 1. proporcionalan- uslov je da su iscrpljene sve mogućnosti dogovora i da po štetnim posledicama i trajanju znatno ne prevazilazi efekte postavljenih ciljeva 2. legitiman- podrazumeva da su prekid rada organizovali reprezentativni predstavnici zaposlenih, odnosno da se dovoljan broj zaposlenih izjasnio za štrajk 3. legalan- svodi se na poštovanje određenih pravila u pogledu organizovanja (najava, razuman broj zaposlenih se izjasnio na štrajk, preduzimanje mera bezbednosti za prevenciju nesreća, uvažavanje slobode rada neštrajkača) 4. nenasilan

7.3.4. Pravo na učešće u upravljanju i odlučivanju (participacija) Termin participacija se koristi u radnom i socijalnom pravu kao integralni pojam za sve vidove učešća zaposlenih u upravljanju i odlučivanju. Potiče od latinske reči participare, što znači učestvovati. Pod radničkom participacijom se podrazumeva neformalni i formalni procesi ustanovljeni u preduzećima, kod kojih zaposleni učestvuju sa rukovodstvom preduzeća u rešavanju pitanja od zajedničkog interesa. Ova definicija odgovara pojmu participacije u užem smislu tzv. industrijske demokratije, demokratije koja se odnosi na procese usaglašavanja stavova u preduzećima. U mnogim razvijenim zemljama tržišne ekonomije ona je postala bazični instrument ekonomske demokratije, demokratije u sferi svih društvenih odnosa u koje su uključeni zaposleni. U modernom društvu učešće zaposlenih uvodi se na svim poslovno-teritorijalnim nivoima države. Participacija je postala glavna poluga "socijalnog dijaloga". Socijalni diajlog je zbirni pojam, koji obuhvata različite forme i sadržaje dijaloga i pregovora vođenih sa ciljem da se postizanjem dogovora doprinose društvenom razvoju i pospeši socijalna stabilnost. Prema MOR socijalni dijalnog čine sve vrste pregovora. Participacija je u širem značenju prevazišla industrijsku demokratiju i ona označava sve neformalne i formalne procese ustanovljene u preduzećima kojima se zaposlenima i njihovim predstavnicima pruža prilika da učestvuju u rešavanju pitanja od zajedničkog interesa. Pominje se i drugo šire značenje participacije po kojem ona obuhvata tri procesa: 1. učešće zaposlenih u donošenju odluka, 2. u svojini ili kapitalu, 3. participacija zaposlenih u raspodeli dobiti.

32

Čemu služi participacija i otkud njen veliki značaj? Mnogi karakterišu radne odnose između poslodavca i zaposlenih kao suprotstavljene i zbog toga su odnosi među socijalnim partnerima često zaoštreni i dovode do konflikta. I poslodavci i zaposleni imaju interes da proces rada funkcioniše. Zato se od nastanka industrijskog društva nalaze rešenja kako da se uspostavi ravnoteža interesa, a da njihove prirode rada ne budu narušene. Mnogi osporavaju učešće radnika u preduzeću u odlučivanju, smatrajući da poslodavac kao vlasnik ima veće pravo. Zaboravlja se da participacija svodi ustvari na savetodavnu ulogu radnika. Dobra strana participacije je: 1. bolja motivacija, 2. kvalitet i produktivnost rada, 3. efikasinije prilagođavanje promenama, 4. kvalitetnije upravljanje, 5. razotuđenje radne snage, 6. uspešnija integracija radne snage i povećanje lojalnosti preduzeća, 7. prevencija sukoba, 8. donošenje socijalno pravednijih propisa i izbalansiranija socijalna politika, 9. uvođenje kolektivne mudrosti u donošenju odluka. Participacija predviđa različite nivoe učešća zaposlenih u donošenju odluka: 1. informisanje - o bitnim dešavanjima, pretpostavlja najmanji stepen mešanja u odlučivanju 2. konsultovanje - savetovanje sa zaposlenima prilikom donošenja značajnih odluka 3. saodlučivanje - mogućnost zajedničkog donošenja odluka o socijalnim pitanjima u preduzeću i društvu. Funkcioniše tako što se određeni broj predstavnika zaposlenih bira u organe upravljanja preduzeća. Sadržina participacije se odnosi na četiri grupe pitanja: 1. uređivanje prava iz radnog odnosa i uslova rada (radno vreme, odmori...) 2. društveni standard radnika u preduzeću (ishrana, zdravstvena zaštita...) 3. pitanja vezana za poslovanje preduzeća - strateške odluke (predmet poslovanja, zamena tehnologije...) 4. donošenja propisa socijalno-radnog zakonodavstva i utvrđivanje mere socijalne politike Participacija se odvija preko kolegijalnih tela, među kojima su najzastupljeniji saveti zaposlenih, mešoviti komiteti i socijalno-ekonomski saveti (postoje u većini evropskih država, a ustanovljeni su i kod nas).

7.3.5. Pravo na zdravu životnu sredinu Ovo je pravo na zdravo ljudsko okruženje- čistu vodu, vazduh i zemljište koji su oslobođeni otrovnih ili opasnih materija i dejstava. Vremenski i prostorno je univerzalno. Najznačajnije pravo sadašnjih i budućih generacija. U primitivnim društvima postojala je harmonizacija čoveka i prirode jer se čovek prilagođavao prirodi. Nastankom industrijskog društva, čovek je počeo da opterećuje prirodu. Neki od osnovnih poremećaja u prirodi koji su izazvani ljudskim dejstvom jesu:  uništavanje divljeg života,  ugrožavanje biološke vrste,  genetsko manipulisanje,  teška hemijska i fizička zagađenja,  izazivanje promena klimatskim uslovima,  nerazumno trošenje prirodnih dobara,  neodrživi rast stanovništva. Jedna od negativnih pojava jeste ekološki rasizam- bogati izrabljiju siromašne predele. Čovek treba da shvati da je deo prirode, a ne njoj suprotstavljeni činilac. Zato je potrebna evolucija od tzv. antropocentričnog ponašanja prema prirodi ka "kosmičkom" pristupu. Pominju se tri modela ponašanja: 1. "etika granice ili kauboja" (egocentrično i bezobzirno izrabljivačko osvajanje prirode koja se shvata kao neiscrpno sirovinsko blago) 2. "etika čamca za spasavanje" (briga za spas svog naroda u razumnom korišćenju prirode) 3. "etika svemirskog broda" (briga za sve narode, odnosno za svaki život). Pošto čovek nije mario za prirodu, ovo pravo se nije našlo u Opštoj deklaraciji pa tek 70-tih godina počinje ozbiljniji razvoj ekološkog prava i ekologije. Danas je ova problematika najviše uređena dva procesa: 1. Deklaracija o ljudskoj sredini doneta na Konferenciji u Stokholmu 1972. Ona propisuje odgovarajuće životne uslove u sredini čiji kvalitet omogućava život u dostojanstvu i blagostanju. Države se obavezuju da štite i poboljšavaju tu sredinu za sadašnje i buduće generacije. 2. Povelja o ekonomskim pravima i dužnostima država iz 1974. obezbeđuje da se ne nanosi šteta sredini drugih zemalja. Godine 1977. briga za zaštitu životne sredine uvodi se u međunaraodno humaniratno pravo. Dodatni protokol I uz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava oružanih sukoba iz 1949. član 35 i član 55. Predviđa se da prilikom

33

ratovanja, da se vodi računa o prirodnoj sredini. Zabranjuje se da se napadnu, unište, uklone objekti neophodni za preživlajvanje, kao što su: namirnice, stoka, instalacije za vodu za piće... Godine 1982. doneta je Svetska povelja o prirodi u čijoj se preambuli ističe da je "čovek deo prirode" i da "život zavisi od nesmetanog funkcionisanja prirodnih sistema" koji su izvor energije i hranljivih materija. Kao najvažniji akt ističe se Konferencija UN o životnoj sredini i razvoju 1992. u Rio de Ženeiru. Prema Deklaraciji o životnoj sredini i razvoju, ljudska bića imaju pravo na:  "održiv razvoj" zdrav (razvoj kojim se bitno ne menjaju fizička, hemijska, biološka svojstva)  produktivan život u harmoniji s prirodom Principe sa Konferencije iz Rija unaprediće Johanezburška Deklaracija o održivom razvoju, doneta na Svetskom samitu o održivom razvoju 2002. Kao ključni elementi pregovora, bila su pitanja energije i higijensko sanitarna pitanja. Predmet regulative o zaštiti životne sredine je širok. Uređuju se razne oblasti: očuvanje prirode i prirodnih resursa, biološki diverzitet, zaštita biljaka i životinja...

8. SOCIJALNO-EKONOMSKA PRAVA U SRBIJI Naša zemlja, kao članica organizacije Ujedinjenih nacija, ima obavezu da primenjuje standarde utvrđene Opštom deklaracijom o pravima čoveka. Ustav Srbije iz 2006. direktno ili posredno garantuje većinu međunarodno priznatih socijalno-ekonomskih prava. Svi pravni subjekti u Srbiji dužni su da poštuju međunarodno priznata ljudska prava. Zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na narušavanje suštine zajamčenog prava. Zaštita je sudska, ukoliko je povređeno ili uskraćeno neko pravo. Građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava. Ograničenja se mogu vršiti samo zakonom. Pri ograničenju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi su dužni da vode računa o: suštini prava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničavanja i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

8.1. Individualna 8.1.1. Pravo na imovinu Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i pravo nasleđivanja. Oduzimanje ili ograničenje samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Oduzimanje radi naplate poreza ili drugih dažbina, dozvoljeno je samo ako to zakon tako propisuje. Jedan od principa ekonomskog uređenja: ravnopravnost privatne i drugih oblika svojine. Zajemčena tri oblika svojine: 1. privatna 2. zadružna 3. javna Svi oblici imaju jednaku pravnu zaštitu. Fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima i prirodnim bogatstvima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način propisan zakonom. Strana fizička lica mogu steći svojinu na nepokretnosti prema principu reciprociteta. Mogu steći i pravo koncesije i pravo na prirodnim bogatstvima samo ako je predviđeno zakonom.

8.1.2. Pravo na rad i slobodu rada Jemči se pravo na rad, sloboda rada, zabrana prinudnog rada, jednaka dostupnost radnih mesta, pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa i naknada u slučaju nezaposlenosti. Niko ne može biti držan u ropstvu. Svaki oblik trgovine ljudima je zabranjen, kao i prinudni rad, seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje. Prinudnim radom se ne smatra: rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišavanja slobode, vojne službe, ratnog ili vanrednog stanja.

8.1.3. Pravo na pravične i zdrave uslove rada Zaposleni imaju pravo na:  odsustvo diskriminacije i poštovanje dostojanstva ličnosti na radu,  bezbedene i zdrave uslove,  potrebnu zaštitu,  ograničeno radno vreme,  odmor (nedeljni i dnevni, i plaćen godišnji),  pravična naknada,  pravna zaštita u slučaju prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći. Ženama, omladini i invalidima se omogućuje posebna zaštita na radnom mestu, u skladu sa zakonom.

34

8.1.4. Pravo na socijalnu sigurnost (socijalnu zaštitu) Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu. Ustav utvrđuje načela socijalne zaštite: 1. socijalna pravda, 2. humanizam, 3. poštovanje ljudskog dostojanstva Deo ovog prava jeste pravo na socijalno obezbeđenje i osiguranje: A. U okviru socijalne zaštite pominje se pravo zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje koje se uređuje zakonom B. Ustav posebno pominje: 1) pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad 2) pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti 3) pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje 4) prava obezbeđuju posebne institucije Fondovi socijalnog osiguranja Penzijsko osiguranje se uređuje zakonom. Ustavna obaveza države je da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera.

8.1.5. Pravo na zaštitu zdravlja Svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja. Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture. Finansiranje se vrši iz plaćanja doprinosa, a da bi se zaštitile ugrožene i osetljive kategorije, finansiraju se iz: 1) javnih prihoda (deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari) 2) po osnovu socijalne zaštite (lica u stanju socijalne potrebe)

8.1.6. Pravo na socijalnu integraciju lica sa invaliditetom Invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža se posebna zaštita. U praksi postoji pet vrsta invalida: 1) invalidi rada, 2) ratni invalidi, 3) mirnodopski vojni invalidi, 4) civilni invalidi rata, 5) druga invalidna lica. Zaštita u praksi:  zabrana diskriminacije  delimično sposobnima za rad (osposobljavanje za odgovarajući posao i posebni uslovi zapošljenja)  nesposobni za rad (ako nemaju sredstva za izdržavanje-socijalna pomoć) Posebna zaštita u vezi sa radom:  obaveza zapošljavanja,  posebni uslovi rada,  raspoređivanje na odgovarajuće poslove prema zdravstvenoj sposobnosti,  pravo na pomagala.

8.1.7. Pravo na obrazovanje Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno. Srednje obrazovanje je besplatno. Jednak pristup visokom obrazovanju pri jednakim uslovima. Besplatno visoko obazovanje obezbeđuje Republika nadarenim i uspešnim studentima slabog imovnom stanja. Zagarantova je autonomija univerziteta i viskoškolskih ustanova, one samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom.

8.1.8. Pravo na slobodu stvaralaštva Sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva. Autorima se jemče moralna i materijalna prava. Republika podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti. Imovinska autorska prava traju za života autora i 70 godina nakon njegove smrti. Posle toga je delo slobodno, ali se moralna prava moraju poštovati jer ona nemaju rok trajanja.

8.1.9. Pravo porodice i dece na posebnu zaštitu Posebna zaštita: porodice, majke, dece i samohranih roditelja. Dužnost i pravo roditelja je da izdržava, vaspitava i obrazuje decu. Oduzimanje i ograničavanje prava od roditelja može samo uz odluku suda i ako je to u interesu

35

deteta. Deca imaju posebnu zaštitu, posebno deca o kojoj se roditelji ne staraju i koja su ometena u fizičkom ili psihičkom razvoju. Deca su zaštićena od bilo kakvog iskorišćavanja. Deca rođena van braka, izjednačena su sa decom rođenom u braku. Deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena. Ako su mlađa od 18 ne mogu biti zaposlena na mestima koja su štetna po njihovo zdravlje ili moral.

8.1.10. Pravo na utočište Ima stranac. Strahuje od progona zbog rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti. Postoji Zakon o azilu, a važi i prethodni koji se odnosi na izbeglice iz devedesetih godina. Postoje dva tipa zaštite: 1) pravo na boravak i pravo na zaštitu stranaca kojima je odobreno utočište 2) privremena zaštita u slučaju masovnog dolaska zbog ugrožavanja života, slobode ili bezbednosti, a nema mogućnosti da se sprovede azil zbog te masovnosti.

8.2. Kolektivna 8.2.1. Pravo na udruživanje Pravo sindikalnog i drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan udruženja. Bez odobrenja, jedino uz upis u registar. Zabranu udruživanja može da propiše samo Ustavni sud i to ako je delovanje usmereno na rušenje ustavnog poretka, kršenje ljudskih i manjinskih prava, izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje.

8.2.2. Pravo na kolektivno pregovaranje Primenjuje se indirektno. Kolektivni ugovori se navode kao jedan od domaćih izvora prava u Ustavu. Uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje se kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavca.

8.2.3. Pravo na štrajk To je pravo zaposlenih. U skladu je sa zakonom i kolektivnim ugovorom (važi teorija legitimanosti i proporcionalnosti). Ograničavaju se samo zakonom i moraju se uzeti u obzir priroda/vrsta delatnosti.

8.2.4. Pravo na učešće u upravljanju i odlučivanju Primenjuje se indirektno. Ustav predstavlja deo socijalnog dijaloga između sindikata i zaposlenih. Vidovi participacije: 1) saveti zaposlenih u preduzeću 2) republički, pokrajinski i opštinski socijalno-ekonomski saveti.

8.2.5. Pravo na zdravu životnu sredinu Pravo na potpuno obaveštenje o njenom stanju. Zaštita je odgovornost svih, posebno Republike i Pokrajine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.

9. SOCIJALNA POLITIKA Osmišljeno usmeravanje razvoja društva, odnosno zajednice, koje deluje u važnijim oblastima (ekonomija, obrazovanje, zdravstvo...) naziva se politikom. Socijalna politika je jedan od ključnih segmenata opšte društvene politike. Ona je danas često zapostavljena zbog ekonomske politike. Zaboravlja se stanje egzistencijalne ugroženosti i svi vidovi socijalne nesigurnosti stanovništva. Zato je neophodno da se povezuju socijalna i ekonomska politika, zbog ravnoteže socijalnog i ekonomskog razvoja. Ekonomski razvoj ne može biti sam sebi cilj. Socijalna politika nastaje u 19.veku i uvodi je Vilhelm Rejhl. Većina organizovanih društva tokom istorije vodila je svesnu i slobodnu praktičnu delatnost koja se bavi životnim i radnim uslovima ljudi i društvenih grupa. Još je Aristotel govorio da: "Onaj ko vlada mora i da pomaže". Socijalna politika se može odrediti - definicija - "svaka politika koja se razvija na nadnacionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou, a poduprta je socijalnom vizijom društva da zadovolje svoje životne potrebe". Uže shvatanje je to da socijalnu politiku mnogi svode samo na socijalno pomaganje ugroženim kategorijama. Širi pojam obuhvata, njeni opšti ciljevi: 1. da zadovolje osnovne potrebe svih, a ne samo siromašnih; 2. da se ujednače životne šanse; 3. da se stvore socijalnu sigurnost i pomoć onima koji ne mogu da brinu o sebi. Postoje dva polja delovanja socijalne politike: 1. zaštita od socijalnih rizika 2. unapređenje životnih i radnih uslova Socijalna politika može biti: 1. preventivna- ima za cilj osmišljavanje aktivnosti kojima se deluje na sprečavanje socijalnih rizika; 2. kurativna- usmerena ka mehanizmima za otklanjanje nepovoljnih stanja nastalih socijalnim rizicima;

36

3. promotivna- trebalo bi da omogući unapređenje socijalnog položaja građana. Područja planiranja aktivnosti: 1. zapošljavanje, 2. sigurnost radnih odnosa, 3. odgovarajući uslovi rada, 4. obrazovanje, 5. zaštita na radu i prevencija invalidnosti, 6. zdravstvena zaštita, 7. socijalno osiguranje, 8. stambena politika, 9. zaštita porodice, materinstva i dece, 10. socijalno staranje Da bi socijalna politika bila uspešna, potrebno je da bude: 1. racionalna- neophodno sagledavanje svih relevantnih lokalnih, nacionalnih, pa i međunarodnih faktora, kao što su: materijalni resursi, kadrovske mogućnosti i potrebe... 2. objektivna 3. socijalno pravedna 4. sistematična 5. integralna- bitna osobina socijalne politike, bez koje neko delovanje ne može da se nazove politikom. Znači potrebu da obezbedi koordinaciju u svim oblastima socijalnog planiranja i razvoja. Svaka socijalna politika ima svoju vremensku i prostornu dimenziju. Svaka se može utvrđivati za: teritoriju opštine (grada), regiona, države... I svaka podrazumeva i uključivanje vremenske dimenzije, odnosno kratkoročno, srednjoročno i dugoročno planiranje. Subjekti socijalne politike mogu se podeliti u dve velike grupe: 1. donosioci 2. subjekti koji sprovode socijalnu politiku Kreatori socijalne politike mogu biti: 1. međunarodni 2. domaći Najznačajniji međunarodni činilac socijalne politike danas je organizacija UN, MOR, UNICEF, UNESCO, Svetska banka (SB), MMF. Socijalna politika UN počiva na:  ljudskim pravima  socijalnoj pravdi Ciljevi politike UN:  jednakost  dostojanstvo  pravda za sve Problemi protiv kojih se treba boriti, u dokumentima UN ističe se:  siromaštvo  socijalna izolacija  nezaposlenost Na unutrašnjem planu najznačajniji subjekt kreiranja je država. Posebnu odgovornost imaju parlament, predsednik države, vlada i ministarstva. Značajnu ulogu imaju i preduzeća, kao i udruženja zaposlenih i poslodavaca. Od kvaliteta poslovnog planiranja kod poslodavca zavisiće uslovi rada i života zaposlenih, kao i da li će se otvarati i zatvarati radna mesta. Formalno pravni izraz državne socijalne politike su planovi i programi socijalno-ekonomskog razvoja. Donose se generalni planovi i planovi za pojedine oblasti, kao što su: zapošljavanje, obrazovanje, zdravstvena zaštita i socijalno staranje. Po ugledu na EU kod nas su doneti mnogi dokumenti iz domena socijalne politike:  Nacionalna strategija zapošljavanja iz 2005.  Strategija za smanjenje siromaštva iz 2003.  Strategija razvoja socijalne zaštite iz 2005. itd.

10. SOCIJALNO OSIGURANJE 10.1. Pojam Socijalno osiguranje je stub socijalne države. Njime se obezbeđuje zaštita stanovništva od najtežih socijalnih rizika dominantnom delu populacije. Njegova svrha jeste da stanovništvu pruži ekonomsku sigurnost tokom svih životnih perioda. Izostajanje prihoda od rada usled socijalnih rizika, može da ima za posledicu ugrožavanje

37

egzistencije porodice. Socijalno osiguranje bi trebalo da nadoknadi izgubljeni dohodak i da omogući da održi ili povrati narušenu zdravstvenu sposobnost ili sposobnost za rad. Nastaje u kapitalizmu i tada dolazi do međusobnog pomaganja u društvu, mada vremenom i to postaje nedovoljno, te je potrebno staranje o bolesnima, povređenima... Uspostavljenjem socijalnog osiguranja, težilo se ka tome da zaposleni ne budu prepušteni sami sebi, nego da budu zbrinuti jednim stabilnim, finansijski snažnim i nezavisnim sistemom koji će se zajednički finansirati, a organizovaće ga, nadzirati i po potrebi pomagati država. Socijalno osiguranje se može definisati kao sistem kojim se osiguranicima i osiguranim licima na osnovu materijalnog ulaganja zaposlenih u fondove socijalnog osiguranja garantuje zaštita za slučaj:  bolesti i privremene nesposobnosti za rad,  nezaposlenosti,  starosti i nesposobnosti za rad,  smrti hranioca porodice. Osnovne grane socijalnog osiguranja su: 1. zdravstveno osiguranje 2. osiguranje od nezaposlenosti 3. penzijsko i invalidsko osiguranje Socijalno osiguranje je osmišljeno tako da se finansira doprinosima koje su uplaćivali zaposleni i poslodavci. Zato je u socijalnom osiguranju naglašen princip materijalnog ulaganja, odnosno uzajamnosti i racionalnosti. Ovde osnovni uslov jeste da je lice uplaćivalo doprinos, a izvori prihoda ne utiču na primanja. Ima i zemalja gde se sredstva za finansiranje socijalnog osiguranja finansiraju iz opštih prihoda. Država to obično radi kako bi se zaštitile posebno ugrožene kategorije (žene, deca, siromašni...). Shodno organizaciji i finansiranju, ti sistemi mogu biti: 1. javni- po pravilu obavezni. Ostvaruje se preko posebnih državnih službi ili institucija koje imaju manji ili veći nivo samostalnosti u odnosu na državu. Sredstva se pretežno vode zajednički i izraženiji su elementi solidarnosti. Prava se vezuju za ulaganja ali više indirektno, tako što se vrednuju dužina i obim uplaćivanja doprinosa, kroz radni staž i prosečnu visinu plate u osiguranom periodu. Ovakav princip se koriguje primenom načela solidarnosti, tako što se dozvoljava da isplate prevazilaze uložena sredstva. Razlog za to je što se društvena zajednica smatra delimično odgovornom za nastali rizik ili se to čini iz humanosti. 2. privatni- sredstva se vode na individualnim računima korisnika, tako da se u svakom trenutku zna koliko sredstava ima na raspolaganju svaki osiguranik. Beneficije su direktno uslovljene uloženim novčanim iznosima. Takav sistem je pregledniji ali i izloženiji tržišnim rizicima. 3. mešoviti Prema stepenu obaveznosti, dele se na: 1. obavezne- državni sistemi, sve više se uvode i privatni sistemi kao dopunski 2. dobrovoljne- organizuju se s ciljem da se dopune beneficije koje se stiču u okviru obaveznih sistema osiguranja ili da se obezbede socijalno neosigurana lica (princip solidarnosti) Ako se posmatra broj lica koji se štiti, postoje: 1. opšti sistemi- za celokupno stanovništvo 2. posebni ili specijalni režimi socijalnog osiguranja- obuhvataju samo pojedine grupe U pogledu teritorije, razlikuju se za nivo: 1. cele države 2. regiona 3. lokalne zajednice

10.2. Zdravstveno osiguranje Zaštita zdravlja obezbeđuje se na sledeće načine: 1. obaveznim zdravstvenim osiguranjem koje se finansira iz doprinosa aktivno zaposlenih; 2. sistemom opšte zdravstvene zaštite svih stanovnika koji se finansiraju iz budžeta; 3. privatnim i dopunskim zdravstvenim osiguranjem. Dominantni oblik organizovanja u ovoj oblasti je obavezno zdravstveno osiguranje. Ovo je najzastupljenije jer zaštita zdravlja ne može biti prepuštena slučaju jer bi na taj način veliki broj siromašnih lica ostao nezaštićen. Obaveznim zdravstvenim osiguranjem, štiti se najpre radno aktivno stanovništvo i članovi njihovih porodica. Uobičajeno je i da se zdravstveno osiguraju lica koja nisu u stalnom radnom odnosu (studenti, penzioneri). Ostale, neosigurane kategorije stanovništva, mahom se štite u okviru sistema opšte zdravstvene zaštite koji se finansira iz budžeta. U nekim materijalo razvijenim zemljama, punom zdravstvenom zaštitom iz budžeta pokriveno je celokupno stanovništvo, bez obriza na nacionalni status, tzv. nacionalni zdravstveni sistemi. Npr. Irska, Kanada, Velika Britanija,...,Kuba siromašna zemlja sa dobrim zdravstvom.

38

Privatno osiguranje nudi nivoe usluga i prava za koje može da se opredeli svaki osiguranik prema tome koliko je spreman da uplaćuje (tzv. zdravstveni paketi). Zdravstevnim osiguranjem osiguranicima obezbeđuju se dva tipa prava: 1. zdravstvena zaštita u slučaju bolesti ili povrede (prevencija) 2. sredstva za egzistenciju do povratka na posao (u slučaju povrede ili bolesti) Prava koja se obezbeđuju u okviru zdravstvenog osiguranja, pretežno su naturalnog karaktera. Zdravstevnim osiguranjem obezbeđuju se: 1. zdravstvene usluge (lekarski, stomatološki pregledi, nega) 2. naturalna davanja (lekovi, proteze) 3. novčana primanja (naknada za vreme sprečenosti za rad usled bolesti, putnu troškovi) Za sprovođenje obaveznog zdravstvenog osiguranja, država formira specijalizovane institucije. Te institucije vode administraciju osiguranja, ali ne pružaju zdravstvene usluge jer to čine zdravstvene ustanove- državne i privatne. Prvenstvo u većini zemalja imaju državne, a ponegde su i privatne ravnopravne (Francuska). Finansijski se zasniva na kombinovanju principa ulaganja i solidarnosti. Zbog ograničenih sredstava, veliki broj prava uslovljen je visinom doprinosa (npr. naknada za vreme bolovanja). Pošto zdravlje predstavlja najveću vrednost, primenjuje se princip solidarnosti. To se čini tako što osiguranici u osiguranje finansijski doprinose prema mogućnostima (primanjima), a zdravstvene usluge koriste u obimu i trajanju koliko je potrebno. U poslednje vreme se zbog finansijske krize, solidarnost sužava. Tendencija je da se samo bazični deo obezbedi besplatno. Viši nivo novčanih prava uslovljava se većim ličnim ulaganjima, te se obavezno osiguranje dopunjava dobrovoljnim zdravstvenim osiguranjem (kombinovani model finansiranja). Jedna od novina u ovom pravcu predstavljaju tzv. "zatvoreni budžeti lečenja"-postavljaju se limiti sredstava koje osiguranici mogu da utroše u toku godine. Što se tiče snošenja troškova, negde se direktno obezbeđuju usluge lečenja i rehabilitacije (tzv. naturalni sistem, bolji sistem), dok u drugim sam korisnik snosi troškove medicinskih usluga koje mu se kasnije delimično ili u celini vraćaju (sistem refundacije). Svrha participacije (snošenje dela troškova radi štednje) u zdravstvu je da podstakne korisnike na racionalno korišćenje medicinskih lekova i usluga.

10.3. Penzijsko i invalidsko osiguranje Ima za cilj da korisnicima obezbedi stabilan i siguran prihod u situacijama kada dođe do nemogućnosti sticanja sredstava sopstvenim radom. Zaštita se pruža od rizika: 1. starosti 2. nesposobnosti za rad 3. smrtnosti hranioca Penzija je redovno mesečno primanje kojim se zamenjuje zarada. U pogledu načina obezbeđivanja prihoda za slučaj starosti i nesposobnosti za rad postoje dva režima: 1. sistem penzija (periodično stanje) 2. sistem paušalne naknade (penzijske štednje - podrazumeva isplatu celokupnog iznosa prikupljenog novca odjednom ili u određenom broju rata po završetku radnog veka) U zavisnosti od pokrivenog rizika, imamo tri osnovna tipa penzija: 1. starosna- isplaćuje se licu koje je okončalo radni vek. Kao osnovni uslov se postavlja odgovarajući staž osiguranja (penzijski ili radni staž). Uslovi su godine života (između 60 i 65). Procena uslova zasniva se na životnom veku populacije u jednoj zemlji. Visina penzije zavisi od staža i visine uplaćivanih doprinosa. Po osnovu punog staža, stiče se maksimalna penzija. Radi zaštite egzistencijalnog nivoa zbog lica koja su većinu bila nezaposlena, država garantuje minimalne penzije čiji se iznosi dotiraju iz budžeta. Da bi se sačuvala realna vrednost penzije, usklađuju se sa troškovima života, inflacijom ili kretanjem zarada, a negde se kombinuju svi elementi. 2. invalidska- obezbeđuje se licu kod kojeg nastupi trajna nesposobnost za rad (delimična ili potpuna). Ako je lice sposobno da jednim delom ipak nastavi da radi, onda mu se iz sredstava osiguranja isplaćuje razlika između pređašnje i nove zarade. Kada je invalidu rada potrebna pomoć u obavljanju osnovnih životnih potreba, obezbeđuje mu se i dodatak za negu i pomoć drugog lica. Funkcioniše po principu solidarnosti. One se obično ne uslovljavaju radnim stažom ni godinama života. 3. porodična- garantuje se u slučaju smrti hranioca porodice izdržavanim licima (deca, bračni drug, eventualno drugi bliži srodnici koji su sa osiguranim licem živeli u istom domaćinstvu). Uslovi se vezuju za umrlog osiguranika kao i za same korisnike. Kod osiguranika se zahtevju određene godine staža ili se staž ne traži ako je u pitanju povreda na poslu ili bolest na radu. Penzija se isplaćuje u procentu od ostvarene zarade koju je imao u trenutku smrti, a njen nivo zavisi od broja članova porodice. U privatizovanim sistemima osigurano lice ugovorom sa osiguravačem reguliše ko će moći da prima porodičnu penziju. Penzijski sistem zahteva posebnu organizaciju: 1. državni- pouzdaniji, stabilniji, dominiraju, obavezni.

39

2.

privatni- javlja se samo kao subjekt koji reguliše, ima nadzor i kontrolu nad organima. Njima rukovode privatne institucije (fondovi, osiguravajuća društva) 3. mešoviti Finansiraju se na bazi doprinosa u toku rada, a i iz budžeta. To su tzv. univerzalne, nacionalne ili socijalne penzije. Vrste penzijskih sistema: 1. "sistem međugeneracijske solidarnosti" ili tekuće raspodele (pay-as-you-go)- prikupljena sredstva se slivaju u državnu kasu i koriste za finansiranje penzija postojećih penzionera, a ostatak novca se uvećava ulaganjem u opšti društveni razvoj. Često ih prate neracionalni troškovi administracije. 2. "sistem kapitalizacije" (sistem akumulacije kapitala ili sistem kapitalizovane štednje)- novac se sliva na individualne ili kolektivne račune koje vode penzioni fondovi. Prikupljena sredstva ulažu se u poslovne investicije kako bi se uvećala. Poslovni rizik je znatno veći. Slabosti pokazuju oba sistema, zato je potrebno kombinovati ih- kroz dva ili tri penzijska stuba, tako što se istovremeno predviđaju i obavezne i dobrovoljne, kao i državne i privatne penzije.

10.4. Osiguranje za slučaj nezaposlenosti U modernom društvu, izostanak zaposlenja znači i nedostatak sredstava za život. Nezaposlenost predstavlja socijalni rizik koji podstiče kriminal, nasilje, migracije, alkoholizam... Početkom 20.veka uvodi se osiguranje za slučaj nezaposlenosti (prvo u Britaniji). Osiguranjem za slučaj nezaposlenosti pokriva se rizik nezaposlenostistanje potpune ili delimične nezaposlenosti u kome je lice voljno, sposobno i raspoloživo za rad, potpuno ili delimično lišeno plate. Današnjim sistemom osiguranja obezbeđuju se dve grupe lica: 1. zaposleni- za slučaj da ostanu bez posla 2. lica koja traže prvo zaposlenje Objektivno nezaposleno lice- nema zaposlenje, a ispunjava uslove pripisane zakonodavstvom da se smatra nezaposlenim. Subjektivno nezaposleno lice- svaka osoba koja želi da zasnuje radni odnos, ali to ne uspeva. Stvarno nezaposleno lice, to je osoba koja: 1. želi, a ne može da se zaposli, 2. ima radnu sposobnost, 3. nema druge prihode za život, 4. ne radi izvan radnog odnosa Tipovi nezaposlenosti: 1. frakcijska ili normalna nezaposlenost (povremeni nedostatak ili otpuštanje) 2. strukturalna nezaposlenost (zbog neodgovarjuće ekonomije i radne snage) 3. sezonska nezaposlenost (vezana za godišnje doba) 4. tehnološka nezaposlenost (uslovljena inovacijama, novim tehnologijama) 5. ciklična nezaposlenost (izazvana krizom i poslovima ciklusa) 6. tranziciona nezaposlenost (zbog prelaska društva iz jednog u drugi sistem) 7. kratkoročna nezaposlenost 8. dugoročna nezaposlenost Osiguranje za slučaj nezaposlenosti organizovano je kao i ostale grane socijalnog osiguranja, a finansijski slično funkcioniše. Može biti: dobrovoljno ili obavezno, državno ili privatno, da se finansira iz budžeta ili iz doprinosa. Pošto je nezaposlenost u stalnom porastu, državne službe ne mogu efikasno da se izbore sa tim problemom, zato se paralelno uvode privatne institucije. MOR u Konvenciji o privatnim agencijama za zapošljavanje iz 1997. uz državne servise zapošljavanja preporučuje uvođenje privatnih službi. Prava koja se po osnovu osiguranja obezbeđuju nezaposlenim licima mogu da budu materijalna i naturalna. Najvažnije materijalno pravo koje pruža osiguranje od nezaposlenosti je novčana naknada. Postoje i drugi vidovi pomoći koji služe da lice bez zaposlenja nađe novi posao (informisanje, profesionalna orijentacija). Uslovi za korišćenje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti u uporednoj praksi: 1. nedobrovoljna- prinudna nezaposlenost 2. pripadnost radnoj snazi (u pogledu sposobnosti i uzrasta) 3. registrovanost 4. raspoloživost (želja za radom) 5. uplata doprinosa 6. državljanstvo Naknade su uglavnom vremenski ograničene. Mogu biti jednake za sve (linearne) ili nejednake. Iznosi i dužina primanja pre svega zavise od materijalnog doprinosa osiguranog lica. U obzir se uzimaju i porodično stanje, mogućnost ponovnog zapošljavanja. Ova prava spadaju u tradicionale oblike politike zapošljavanja koji se nazivaju pasivnom politikom zapošljavanja (akcenat se stavlja na socijalno zbrinjavanje nezaposlenih lica). Aktivna politika zapošljavanja- otvaranje novih radnih mesta. Trend je pomeranje akcenta sa pasivne ka aktivnoj politici, tako društvo dvostruko dobija (jedni dobijaju mogućnost da se zaposle, a samim tim se smanjuje opterećenost fondova za nezaposlene). Najbolje je da se kombinuju. Definicija aktivne politike

40

zapošljavanja: društvena aktivnost usmerena ka povećanju zaposlenosti vezana za veštine i stručnost, nalaženje novog posla i novih radnih mesta. Mere mogu biti individualne i kolektivne. Cilj, povećanje "zapošljivosti" (employability). Prema MOR, podrazumeva sposobnost svakog da:  obezbedi posao  zadrži ga, napreduje i prilagođava se promenama,  pronađe drugi posao,  da se fleksibilno kreće na tržištu radne snage U uporednoj praksi aktivnu politiku zapošljavanja najčešće čine sledeće aktivnost: 1. stručno osposobljavanje, prekvalifikacija i dokvalifikacija- potrebno da se omogući da se nezaposleni ili zaposleni koji su višak usmere ka traženim poslovima i da se tako lakše zaposle ili izbegnu otpuštanje 2. javni radovi- ima za cilj da se nezaposleni bar privremeno zaposle (preporukom MOR) i preporučuje se da ne ometa nezaposlene u drugim produktivnim aktivnostima 3. dotiranje zarade- država poslodacu u određenom periodu nadoknađuje zaradu novozaposlenog lica, a poslodavac se obavezuje da ih još neko vreme posle toga zadrži na radu 4. programi kreiranja poslova- obezbeđuju se dotacije ili krediti za uspostavljanje novih firmi ili za otvaranje novih radnih mesta u već postojećim preduzećima 5. samozapošljavanje- realizuje se osnivanjem malih i srednjih preduzeća 6. fleksibilni oblici rada- šira upotreba privremenih i povremenih poslova, rad na određeno vreme, rad kod kuće (neki imaju loših strana i za njih se kaže da predstavljaju "most ka stalnom zaposlenju") 7. dobrovoljna integracija lica koja rade u neformalnom sektoru- nefomalni sektor čine: neprijavljeni i neregistrovani poslovi i rad na crno u legalnim preduzećima (zemlje tranzicije) Aktivniji pristup moguć je i kod nekih mera koje spadaju u pasivnu politiku (aktivizacija pasivnih mera). Npr. nezaposlenima se obezbeđuje individualizovani pristup, tako što dobijaju ličnog savetnika za zapošljavanje, sačinjavaju ga individualni planovi zapošljavanja.

11. ZDRAVSTVENA ZAŠTITA U SRBIJI 11.1. Sistem zdravstvene zaštite u Srbiji Posle Drugog svetskog rata u Srbiji je uspostavljen kvalitetan sistem zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Vremenom ovaj segment zapada u duboku finansijsku krizu. Ta kriza se odrazila kako na kvalitet, tako i na dostupnost zdravstvene zaštite. Godine 2005. donose se novi propisi Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju. Ove zakone pratile su: Strategija razvoja zdravlja mladih u RS (2006.), Strategija razvoja mentalnog zdravlja (2008.) i Strategija javnog zdravlja RS (2009.). Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, član 2, zdravstvena zaštita se definiše kao organizovana delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana. Zdravstvena zaštita obuhvata: 1. sprovođenje mera za očuvanje zdravlja; 2. sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti; 3. lečenje i rehabilitacija. Pravo na zdravstvenu zaštitu ima svaki građanin Srbije, kao i drugo lice (stranac) koji ima legalno prebivalište ili boravište u Republici. O sprovođenju, stara se Republički zavod za zdravstvenu zaštitu. Konkretnu zdravstvenu delatnost obavljaju zdravstvene službe koje čine: 1. zdravstvene ustanove i privatna praksa; 2. zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici. Postoji i Pokrajinski fond za zdravstvenu zaštitu. Zdravstvena zaštita počiva na zdravstvenoj delatnosti. Zdravstvena delatnost određuje se kao delatnost kojom se obezbeđuje zdravstvena zaštita građana u skladu sa zdravstvenom doktrinom i uz upotrebu zdravstvenih tehnologija, koriste za očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi. Mere i aktivnosti moraju biti zasnovane na naučnim dokazima, trebalo bi da budu bezbedne, sigurne i efikasne. Finansiranje zdravstvene zaštite obezbeđuje se na dva načina: 1. iz budžeta: a) kada je reč o osetljivim ili socijalno ugroženim grupacijama b) kod lečenja bolesti od većeg značaja c) ako je u pitanju ostvarivanje od opšteg interesa 2. po osnovu zdravstvenog osiguranja- obezbeđuje se zdravstvena zaštita i druga prava zaposlenim i svim drugim licima koja se izdržavaju od rada, kao i članovima njihovih porodica. Pored obaveznog, postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, za lica koja nisu pokrivena obaveznim osiguranjem ili žele da ostvare veći obim prava. Osnovna prava koja se obezbeđuju na bazi obaveznog zdravstvenog osiguranja jesu: 1. pravo na zdravstevnu zaštitu (pregled, lečenje);

41

2. pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad; 3. pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite. Zakonom su propisana određena načela u pružanju zdravstvene zaštite: 1. načelo pristupačnosti- fizički, geografski i ekonomski dostupnu i kulturno prihvatljivu zdravstvenu zaštitu 2. načelo pravičnosti- zabrana diskriminacije 3. načelo sveobuhvatnosti- više programsko načelo, ostvaruje se uključivanjem svih građana Srbije u sistem zdravstvene zaštite. Nemaju svi građani sva prava iz ove oblasti. 4. načelo kontinuiranosti- podrazumeva da svi subjekti zdravstvene zaštite moraju biti funkcionalno povezani i usklađeni po nivoima (od primarnog do tercijarnog nivoa), kako bi korisnik u slučaju potrebe mogao da dobije neprekidnu zdravstvenu zaštitu. 5. načelo stalnog unapređenja kvaliteta- medicinska nauka i praksa moraju stalno da prate dostugnuća iz svoje oblasti i to je i zakonska obaveza. 6. načelo efikasnosti- pretpostavlja da se stalno teži postizanju najboljih mogućih rezultata u lečenju Na ove principe nadovezuje se deo o ljudskim pravima i vrednostima. Zakon o zdravstvenoj zaštiti propisuje da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najviše mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Deca do navršenih 18 godina života imaju pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. Jedan od uslova za dobro funkcionisanje zdravstvene zaštite je i pravovremeno obaveštenje građana o opasnostima po zdravlje. Predviđeno je da građani Republike imaju pravo na: 1. informacije koje su potrebne za očuvanje zdravlja i sticanje zdravstvenih životnih navika 2. informacije o štetnim faktorima životne i radne sredine, koji mogu imati negativne posledice po zdravlje. Građani imaju pravo da budu obavešteni o zaštiti svog zdravlja za slučaj izbijanja epidemija i drugih većih nepogoda i nesreća. Državni organi su dužni da obaveštavaju javnost o tome.

11.2. Društvena briga za zdravlje i opšti interes u zdravstevnoj zaštiti Društvena briga se ostvaruje na nivou svih državno-teritorijalnih jedinica - Republike, autonomne pokrajine, opštine (grada), kao i kod poslodavaca i svakog pojedinca. Zdravstvena zaštita u okviru društvene brige za zdravlje stanovništva obuhvata: 1. očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje rizika za nastanak oboljenja; 2. sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti; 3. pravovremena dijagnostika; 4. informacije koje su potrebne stanovništvu ili pojedincu za odgovorno ostvarivanje prava na zdravlje. Društvena briga za zdravlje na nivou Republike, obuhvata: 1. uspostavljanje prioriteta, planiranje, donošenja propisa u ovoj oblasti; 2. sprovođenje mera poreske i ekonomske politike kojima se podstiče razvoj navika o zdravom načinu života; 3. obezbeđivanje uslova za vaspitanje za zdravlje stanovništva; 4. obezbeđivanje uslova za razvoj integrisanog zdravstvenog informacionog sistema; 5. razvoj naučnoistraživačke delatnosti; 6. obezbeđivanje uslova za stručno usavršavanje; 7. donošenje programa u oblasti zaštite zdravlja od zagađene životne sredine; 8. vršenje ispitivanja životnih namirnica, predmeta opšte upotrebe, vode. Društevna briga na nivou Republike ostvaruje se na tri plana: 1. grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja; 2. suzbijanje bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja; 3. zdravstvena zaštita socijalno ugroženog stanovništva. Zdravstvena zaštita lica koja se štite na ovaj način, a o čemu odlučuje Vlada, obuhvata tzv. osetljive kategorije:  decu do navršenih 15 godina života, školsku decu i studente do 26 godine;  trudnice;  lica starija od 65 godina;  osobe sa invaliditetom;  žrtve nasilja u porodici;  žrtve trgovine ljudima... Sredstva za zdravstvenu zaštitu ovih lica obezbeđuju se ako je moguće na osnovu zdravstvenog osiguranja, a ako nisu osigurani- iz budžeta. Na isti način se finansiraju i mere koje čine opšti interes u zdravstvenoj zaštiti. To je propisano Zakonom i tu spada:  praćenje i proučavanje uslova života i rada;  promocija zdravlja;  epidemiološki nadzor;

42

 hitna medicinska pomoć;  sprečavanje i otklanjanje zdravstvenih posledica prouzrokovanih elementarnim nepogodama;  kontrola kvaliteta stručnog rada i lekova;  finansiranje istraživanja... Za ostale državne teritorijalne jedinice, društvena briga za zdravlje podrazumeva: 1. praćenje zdravstvenog stanja i staranje o sprovođenju utvrđenih prioriteta; 2. stvaranje uslova za pristupačnost i ujednačenost korišćenja primarne zdravstvene zaštite; 3. koordiniranje, podsticanje i organizacija; 4. planiranje i ostvarivanje sopstvenog programa za očuvanje i zaštitu zdravlja od zagađene životne sredine; 5. obezbeđivanje sredstava za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je jedina osnivač; 6. saradnja sa humanitarnim i stručnim organizacijama, savezima i udruženjima. Navedene aktivnosti, pokrajina, opština ili grad finansiraju iz svog budžeta. Poslodavac organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih. Ta zaštita obuhvata: 1. lekarske pregleda; 2. sprovođenje mera za sprečavanje i rano otkrivanje profesionalnih bolesti; 3. preventivne preglede; 4. preglede zaposlenih; 5. upoznavanje zaposlenih sa zdravstvenim merama; 6. obezbeđivanje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova; 7. druge preventivne mere (neobavezne vakcinacije, sistematski pregledi); 8. praćenje uslova rada i bezbednost na radu; 9. praćenje obolevanja... Društvena briga za zdravlje kod poslodavca obuhvata i prethodne i periodične preglede radnika koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom. I svaki građanin ima određene obaveze u pogledu zdravstvene zaštite. On je dužan da se uključi u društvenu brigu za zdravlje, kao i da povređenom licu pruži prvu pomoć i omogući dostupnost do hitne medicinske službe. Dužan je da čuva sopstveno zdravlje, zdravlje drugih ljudi, kao i životnu i radnu sredinu. Pojedinac ima i ovabezu da se podvrgne obaveznoj vakcinaciji.

11.3. Zdravstvena delatnost U Srbiji je Republički zavod za zdravstvenu zaštitu. Samu zdravstvenu delatnost obavljaju zdravstvene ustanove i privatna praksa, a u okviru njih se zaštitom zdravlja bave zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici. Republički zavod za zdravstvenu zaštitu je pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje. Zavod, pored centralne službe- Direkcije, za svaki upravni okrug organizuje filijalu, a po opštinama ispostavu. Određene poslove u ime Republičkog zavoda obavlja Pokrajinski zavod za zdravstvenu zaštitu. Status, prava i obaveze Republičkog zavoda, Pokrajinskog zavoda, filijala i ispostava uređeni su Zakonom o zdravstvenom osiguranju iz 2005. i Statutom Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Republički zavod vrši javna ovlašćenja u sprovođenju zdravstvenog osiguranja, kao i u rešavanju o pravima i obavezama iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Radi sprovođenja i unapređenja zdravstvenog osiguranja Republički zavod ostvaruje saradnju sa Ministarstvom zdravlja, ostalim ministarstvima, drugim organima i organizacijama, drugim pravnim i fizičkim licima, kao i sa nosiocima zdravstvenog osiguranja u inostranstvu. Republičkim zavodom upravljaju osiguranici, koji su ravnopravno zastupljeni u Upravnom odboru Zavoda srazmerno vrsti i broju osiguranika. Zavod donosi statut, opšte akte kojima se bliže uređuje sprovođenje obaveznog zdravstvenog osiguranja, planira i obezbeđuje finansijska sredstva za sprovođenje osiguranja, planira i obezbeđuje uslove za ravnomerno sprovođenje obaveznog zdravstvenog osiguranja na teritoriji Republike... Ustanove koje pružaju usluge zdravstvene zaštite su: 1. zdravstvene ustanove 2. privatna praksa Državne ustanove obavljaju zdravstvenu delatnost bez ograničenja, a privatna praksa samo Zakonom određene poslove. Zdravstvena delatnost se vrši kao: 1. primarna- osnovni, bazični vidovi lečenja koji ne zahtevaju posebno specijalizovano osoblje i opremu 2. sekundarna- obuhvata specijalističko-konsultativnu i bolničku delatnost 3. tercijarna- odnosi se na pružanje najsloženijih usluga zdravstvene zaštite, a obuhvata i naučnoistraživačku i obrazovnu delatnost Zdravstvenu ustanovu mogu da osnuju Republika, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, pravno ili fizičko lice, pod uslovima propisanim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Vrste zdravstevnih ustanova: 1. dom zdravlja,

43

2. apoteka, 3. bolnica (opšta i specijalna), 4. zavod, 5. zavod za javno zdravlje, 6. klinika, 7. institut, 8. kliničko-bolnički centar, 9. klinički centar. Ove ustanove se osnivaju u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada, s tim što se Zakonom o zdravstvenoj zaštiti utvrđuje ko može da bude osnivač pojedinih ustanova. Opšti uslovi za sve ustanove su da poseduju: 1. određenu vrstu i broj zdravstvenih radnika; 2. opremu za bezbedno i savremeno pružanje stručne spreme; 3. odgovarajuće prostorije za prijem obolelih, odnosno zdravih lica; 4. odgovarajuće vrste i količine lekova i medicinskih sredstava. Privatnu praksu mogu da osnuju samo nezaposleni zdravstveni radnik (sa stručnim ispitom) ili zdravstveni radnik u penziji (uz saglasnost komore zdravstvenih radnika). Privatni subjekti ne mogu da osnuju sve zdravstvene ustanove već samo pojedine (ordinaciju, polikliniku, laboratoriju, apoteku, ambulantu, zubnu ambulantu). Može da obavlja samo poslove zdravstvene delatnosti koji su utvrđeni rešenjem ministarstva o ispunjenosti uslova za obavljenje delatnosti. U svom radu dužne su da poštuju pravila propisana zakonom (da pruže hitnu pomoć, istaknu raspored rada, cenovnik...). Zdravstvene ustanove i privatna praksa imaju obavezu da primenjuju naučno dokazane, proverene i bezbedne zdravstvene tehnologije. Procenu tih tehnologija vrši ministarstvo, odnosno posebna Komisija za procenu analize medicinskih, etičkih društvenih i ekonomskih posledica i efekata razvijanja. Dužne su i da istaknu naziv, podatke o delatnosti, radnom vremenu, osnivanju i sedištu ustanove. Štrajk je potpuno zabranjen u ustanovama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć. Zakonom se zabranjuje oglašavanje i reklamiranje zdravstvenih usluga, postupaka, metoda u sredstvima javnog informisanja. Dužne su da vode odgovarajuću zdravstvenu dokumentaciju i evidencije o pruženim uslugama. Pri tom je zagarantovana tajnost podataka. Lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost dele se na: 1. zdravstvene radnike- osobe koje imaju završen medicinski, stomatološki, odnosno farmaceutski fakultet, kao i lica sa završenom drugom školom zdravstvene struke, a koja neposredno obavljaju zdravstvenu delatnost 2. zdravstvene saradnike- lice sa srednjom, višom, odnosno visokom stručnom spremom koje obavlja određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi Zdravstveni radnici moraju da imaju: 1. obavljen pripravnički staž i položen stručni ispit; 2. da su upisani u imenik komore; 3. odobrenje za samostalan rad - licencu (izdaje je komora zdravstvenih radnika); 4. specijalizaciju Zdravstvenu delatnost može da obavlja i strani državljanin, pod uslovom da zna srpski i drugi jezik koji je u službenoj upotrebi tamo gde obavlja delatnost. Zdravstveni radnici dužni su da budu članovi zdravstvene komore. U svom radu moraju da poštuju pravila etičkog i stručnog postupanja. Dužni su da postupaju u skladu: 1. važećom doktrinom; 2. kodeksom profesionalne etike; 3. Hipokratovom zakletvom Zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici ne smeju da napuste radno mesto dok im se ne obezbedi zamena i ako je njihovo radno vreme isteklo. Oni se moraju stalno usavršavati, bilo specijalizacijom bilo kontinuiranom edukacijom. Stručno ustavršavanje je bitan uslov za dobijanje licence. Licenca se gubi:  u slučaju grube stručne greške (nesavesno lečenje, zanemarivanje profesionalne dužnosti),  ukoliko zdravstvenom radniku bude izrečena privremena zabrana samostalnog rada od strane komore;  ako je pravosnažno osuđen za krivično delo (trajno mu se oduzima, a određene poslove zdravstvene delatnosti može da obavlja samo pod nadzorom zdravstvenog radnika koji ima licencu);  ako je zloupotrebio sredstva zdravstvenog osiguranja

11.4. Prava pacijenata 1) Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite- garantuje se zdravstvena zaštita svakom pacijentu u skladu sa njihovim zdravstvenim stanjem ali uz postavljanje ograničenja da će se zaštita obezbediti u granicama materijalnih mogućnosti. Postavljanje tog limita je neminovno jer su sredstva država ograničena. Zato zakonodavac teži da uspostavi pravičnost u sistemu predviđajući da se mora svima obezbediti pravo na jednak

44

pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja. 2) Pravo na informacije- uslov da pacijent ima kontrolu nad svojim zdravstvenim stanjem i lečenjem. Pacijent ima pravo na sve vrste informacija, nezavisno od stanja zdravlja, zdravstvene službe i načina kako je koristi. 3) Pravo na obaveštenje- predstavlja operacionalizaciju prava na informisanje. Pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne na predloženu medicinsku meru. Obaveštenje treba da obuhvati:  dijagnozu i prognozu bolesti;  kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere;  vrstu mogućih rizika;  alternativne metode;  moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere;  dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Nadležni ima obavezu da obaveštenje pruži i bez traženja pacijenta. Obaveštenje se daje usmeno i na način koji je pacijentu razumljiv. Ako pacijent ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi, mora mu se obezbediti tumač. Nadležni samo izuzetno ima pravo da prećuti dijagnozu, tok predložene medicinske mere i njene rizike ako shvati da postoji ozbiljna opasnost da će obaveštenjem znatno naškoditi zdravlju pacijenta. U tom slučaju obaveštenje se mora dati članu porodice. Pacijent može i da se odrekne ovog prava, osim obaveštenja da je predložena medicinska mera. 4) Pravo na slobodan izbor- podrazumeva poverenje u osobu kojoj se poverava život. Zakon predviđa da svaki pacijent ima pravo na slobodan izbor: a) doktora medicine ili stomatologije; b) zdravstvene ustanove; c) medicinske procedure 5) Pravo na privatnost i poverljivost informacija- neophodno kako bi se izbeglo zlonamerno korišćenje i saopštavanje zdravstvenih podataka. Pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija koje je saopštilo nadležnom zdravstvenom radniku, uključujući i one koje se odnose na njegovo stanje zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu privatnosti tokom sprovođenja ispitivanja, posete specijalisti i lečenja u celosti. Pacijent može dati saglasnost i za prisutnost drugih lica prilikom pregleda. 6) Pravo na samoodlučivanje i pristanak- jedan od ključnih uslova za obezbeđenje telesnog integriteta pacijenta. Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se odnosi na njegov život i zdravlje. Nad pacijentom se ne sme preduzeti nijedna medicinska mera bez njegovog pristanka ili saglasnosti zastupnika poslovno nesposobnog lica. Protivno njegovoj volji, medicinska mera se može preduzeti samo u skladu sa zakonom. Pristanak se može dati izričito (usmeno ili pismeno), kao i prećutno. Pacijent može da odredi i drugo lice koje će u njegovo ime dati pristanak. Pristanak se može opozvati usmeno sve dok ne počne izvođenje medicinske mere. Davanje saglasnosti na lečenje upisuje se u medicinsku dokumentaciju. Pacijent ima pravo da odbije predloženu medicinsku meru čak i ako se njome spasava ili održava svoj život. U tom slučaju, medicinski radnik treba da ukaže na posledice takve mere i da o tome zatraži pismenu izjavu, a ako to pacijent odbije, sačiniće se službena beleška. Izuzetak je predviđen ako je pacijent bez svesti ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti pristanak. Tada se hitna medicinska mera može preduzeti i bez njegove saglasnosti. Posebna pravila su predviđena kada je reč o deci ili poslovno nesposobnim licima. Ako je pacijent maloletan ili lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera nad njim može se preduzeti uz obaveštenje i pristanak njegovog zakonskog zastupnika. Ako smatra da to lice ne postupa u najboljem interesu deteta, dužan je da odmah obavesti organe starateljstva. Dete koje je navršilo 15.godinu života i sposobno je za rasuđivanje može samo dati pristanak na predloženu medicinsku meru. Takođe, i poslovno nesposobno lice treba biti uključeno u donošenje odluke o pristanku, u skladu sa njegovom zrelošću. 7) Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju- ima sam pacijent, kao i za maloletno lice - roditelj, staratelj ili zakonski zastupnik. Mogu imati i članovi porodice ako su ti podaci od značaja i za njihovo lečenje. Zakon predviđa da zdravstveni radnik vodi uredno medicinsku dokumentaciju i da evidentira sve medicinske mere koje su preduzete nad pacijentom, a posebno anamnezu, dijagnozu, terapiju. 8) Pravo na tajnost podataka- podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u lične podatke i predstavljaju službenu tajnu koju su dužni da čuvaju svi zdravstveni radnici, saradnici i druga lica koja učestvuju u pružanju zdravstvene zaštite ili su im ti podaci dostupni. Ove obaveze navedena lica mogu biti oslobođena samo pismeno. Ako je pacijent dao pristanak, nadležni može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta punoletnom članu njegove porodice. Isto može da učini i ako pacijent nije dao pristanak, ali je to od značaja za njegovo zdravstveno stanje. Podaci iz medicinske dokumentacije i zdravstvene evidencije mogu se dostavljati na uvid samo na zahtev sudskih orgaana, organa starateljstva, organizacije zdravstvenog osiguranja... Dostavljeni podaci

45

predstavljaju službenu tajnu, te će lice koje neovlašćeno prekrši ovu dužnost odgovarati za odavanje službene tajne. 9) Pravo pacijenta nad kojim se vrši medicinski ogled- može se preduzimati samo nad punoletnim poslovno sposobnim pacijentom i uz njegov pristanak. Pristanak se mora dati u pismenom obliku, pošto je pacijent obavešten o smislu, cilju, postupcima, očekivanim rezultatima, mogućim rizicima. Pacijent može da odbije ogled. Samo izuzetno se može preduzeti i nad maloletnim i drugim poslovno nesposobnim pacijentom, isključivo radi njegove neposredne koristi i uz pismen pristanak njegovog zakonskog zastupnika koji je prethodno obavešten o mogućnosti odbijanja ili opozivanja ogleda. Zdravstveni radnik je dužan da vodi računa o zaštiti života i zdravlja pacijenta jer oni uvek imaju prednost u odnosu na interes društva i nauke. Pacijent koji zbog medicinskog ogleda pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju ima pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom. Pacijent ima pravo da učestvuje i u kliničkom ispitivanju lekova i medicinskih sredstava, u skladu sa zakonom. Odluku o preduzimanju medicinskog ogleda donosi etički odbor ustanove. Kada je reč o osetljivoj oblasti, gde su moguće velike greške, zakonodavac je zabranio preduzimanje medicinskih ogleda u privatnoj praksi. 10) Pravo na prigovor- ima pacijent kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom. Prigovor može podneti: 1. zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada 2. zaštitniku pacijentovih prava- uveden je posle 2000.godine kako bi u zdravstvenoj ustanovi postojalo stručno i nezavisno lice koje će težiti da zaštiti prava pacijenata na samom mestu pružanja medicinske usluge. Mora postojati u svakoj ustanovi. Samostalan je u svom radu i niko ne može uticati na njegov rad i odlučivanje. Ipak, njega određuje direktor ustanove, pa je samim tim on izgubio nezavisnost u odnosu na rukovodstvo zdravstvene ustanove. Prigovor se podnosi usmeno na zapisnik ili pismeno. Zaštitnik je dužan da odmah, a najkasnije pet dana od dana podnošenja prigovora utvrdi sve bitne okolnosti i činjenice. O svom nalazu u roku od tri dana obaveštava rukovodioca organizacione jedinice, direktora i podnosioca prigovora. Pacijent koji je nezadovoljan nalazom po prigovoru može se obratiti zdravstvenoj inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja. O podnetim prigovorima podnosi mesečni izvešaj direktoru, a šestomesečni i godišnji izvešaj upravnom odboru zdravstvene ustanove i ministarstvu zdravlja. 11) Pravo na naknadu štete- povlači mogućnost grešaka i nesavesnog lečenja, pri čemu posledice mogu biti teške i trajne. Zakon predviđa da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika ili zdravstvnog saradnika pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Kada su u pitanju slabosti koje se ispoljavaju u pravima pacijenata u praksi, posebno je ugroženo pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, pošto se na neke medicinske preglede i tretmane čeka više meseci, pa i po godinu dana. Mnoge kvalitetne usluge i lekovi koji nisu besplatni, nedostupni su velikom delu stanovništva zbog lošeg materijalnog stanja. Ne funkcioniše dovoljno ni pravo na izbor željenog lekara jer se do njih teško dolazi. Zaštitnici pacijentovih prava se nisu u praksi baš najbolje pokazali pošto nisu u nezavisnoj poziciji.

11.5. Kontrola kvaliteta i nadzor u zdravstvenoj zaštiti Definicija kvalitetne zdravstvene zaštite: ona omogućava organizaciju resursa na najdelotvorniji način, kako bi se zadovoljile zdravstvene potrebe korisnika za prevencijom i lečenjem, na bezbedan način, bez nepotrebnih gubitaka i na visokom nivou njihovih zahteva. Shodno Strategiji, treba delovati na tri elementa: 1. struktura zaštite (administrativne, tehnološke i organizacione mogućnosti sistema) 2. proces zdravstvene zaštite (sadržaj i vreme pružanja usluga, komunikacija sa pacijentima) 3. ishod (zadovoljstvo korisnika pruženom zdravstvenom zaštitom) Zakon o zdravstvenoj zaštiti predviđa više mehanizama kontrole kvaliteta i nadzora nad radom zdravstvenih ustanova i osoblja. Vidovi direktne ili indirektne kontrole i nadzora su: 1. unutrašnja kontrola 2. spoljna kontrola 3. akreditacija ustanove - spada u postupak ocenjivanja kvaliteta rada zdravstvene ustanove koji se obavlja periodično i predstavlja uslov da zdravstvena ustanova može da obavlja delatnost. Obavlja je Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije koju osniva Vlada u ime Republike. Moguća je i akreditacija od strane nadležne evropske agencije o ispunjavanju međunarodnih standarda. Akreditacioni postupak propisuje ministar zdravlja, a potvrđuje se certifikatom na pojedinu oblast ili celokupnu delatnost. Certifikat se izdaje na određeni period, a najduže sedam godina. 4. nadzor od strane stručnih tela - vrši ga Etički odbor Srbije, stručno telo koje se stara o pružanju i sprovođenju zdravstvene zaštite na nivou Republike. Njega čine istaknuti stručnjaci u oblasti zdravstvene zaštite. Slično telo ovom jeste Zdravstveni savet Srbije, visoko stručno i savetodavno telo koje ima zadatak da se stara o razvoju i kvalitetu sistema zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Značajnu ulogu imaju i republičke stručne komisije. Komisije za pojedine oblasti zdravstvene

46

delatnosti utvrđuju relevantne stručne doktrine koje će se primenjivati u zdravstvenoj zaštiti. Čine ih istaknuti naučnici i stručnjaci iz oblasti medicine, stomatologije ili farmacije. 5. nadzor od strane zdravstvene i farmaceutske inspekcije - obavljaju nadzor nad zakonitošću i stručnim radom zdravstvenih ustanova i privatne prakse. Vrši se preko dve vrste stručnih lica: a) zdravstvenih inspektora- samostalno stručno lice koje ima obavezu da postupa savesno i nepristrasno u vršenju posla nadzora. Mora da deluje poverljivo, dužan je da čuva kao službenu tajnu podatke do kojih dođe u toku nadzora. Ovaj posao može da obavlja lice koje je završilo medicinski fakultet, stomatološki, farmaceutski ili pravni, i ima položen stručni ispit, sa najmanje tri godine radnog staža u struci. Ne sme niko da mu smeta prilikom obavljanja posla, a ako dođe do mogućeg prikrivanja dokaza, inspektor ima pravo da privremeno oduzme predmete i izvornu dokumentaciju. Pored toga što utvrđuje ispunjenost uslova, on može i da naredi: 1) otklanjanje utvrđenih nepravilnosti i nedostataka u radu zdravstvene ustanove (odmah u hitnim slučajevima, a inače u roku od 15 dana do 6 meseci); 2) privremeno ili trajno zabrani obavljanje delatnosti; 3) da predloži oduzimanje licence zdravstvenom radniku. Ukoliko je učinjeno krivično delo, prekršaj ili privredni prestup, dužan je da odmah prijavi nadležnom organu. b) farmaceutskih inspektora- slično funkcioniše kao i zdravstvena inspekcija. Daje saglasnost za početak obavaljanja farmaceutske delatnosti u apoteci ili bolničkoj apoteci ako u svom sastavu ima galensku laboratoriju, donosi rešenje o ispunjenju uslova za izradu galenskih lekova, vrši nadzor nad prometom lekova na malo, izradom magistralih lekova. Može da zabrani izradu, izdavanje ili promet lekova, njihovo povlačenje iz prometa... Jedan od primarnih aspekata kvaliteta jeste kontrola stručnog rada. Zakon predviđa dva vida kontrole stručnog rada: 1. unutrašnja provera- sprovodi se u svakoj zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi i nad radom zdravstvnih radnika i zdravstvenih saradnika. Zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici za kvalitet stručnog rada odgovaraju stručnom rukovodiocu organizacione jedinice ili službe, a rukovodilac odgovara direktoru zdravstvene ustanove ili osnivaču privatne prakse. 2. spoljna provera- može da bude: a) redovna- sprovodi ministarstvo nadležno za zdravlje, na osnovu godišnjeg plana koji donosi ministar b) vanredna- sprovodi ministarstvo na zahtev građanina, privrednog društva, ustanove, organizacije zdravstvenog osiguranja i državnog organa i o utvrđenim činjenicama obaveštava podnosioca zahteva. Zdravstvena ustanova, privatna praksa, zdravstveni radnik/saradnik, dužni su da sarađuju sa stručnim nadzorniciama i da im dostave sve potrebne podatke i drugu dokumentaciju za proveru kvaliteta stručnog rada. Kontrolu u ime ministrastva sprovode stručni nadzornici, koje na listu postavlja ministar iz reda stručnjaka. Nadzornik mora da ima najmanje isti stepen stručne spreme kao rukovodilac službe ili jedinice u kojoj se proverava kvalitet. Nadzonici sačinjavaju izveštaj o proveri kvaliteta u koji se unose uočeni nedostaci, kao i stručno mišljenje o mogućim posledicama po zdravlje građana, koje u roku od 15 dana od dana završene provere dostavljaju ministru i zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi, kao i nadležnoj komori. Nadzornici imaju obavezu da u toku kontrole daju stručne savete za otklanjanje propusta. Ustanova ili lice koje se proverava može ministru da podnese prigovor na izveštaj nadzornika u roku od tri dana od dana prijema izveštaja. Po prijemu izveštaja, ministar utvrđuje mere kojima može da zabrani rad, oduzme licencu, izrekne disciplinsku meru. Zabrana traje do otklanjanja razloga njenog izricanja.

11.6. Zaštita prava iz zdravstvene zaštite Prvi korak u zaštiti prava na zdravstvenu zaštitu jeste obraćanje rukovodiocu ustanove ili zaštitniku pacijentovih prava. Rok za rešavanje zahteva je osam dana posle čega se nezadovoljni pacijent može obratiti zdravstvenoj inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja. Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa da se odlučuje na osnovu dostavljenih dokaza, matična filijala, bez donošenja rešenja osim kada je to utvrđeno zakonom. U postupku ostvarivanja prava primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako zakonom nije drugačije određeno. Ako nije zadovoljno odlukom filijale, osigurano lice može da se obrati drugom stepenu Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, odnosno Pokrajinskom zavodu za područje autonomne pokrajine. Protiv konačnog akta Republičkog zavoda može se pokrenuti upravni spor. Ako je reč o sporovima iz oblasti ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu iz osiguranja, zaštita se mora tražiti u parničnom postupku u roku od 30 dana od dana prijema te odluke. Postupak u ovim parnicama je hitan. Zakon o zdravstvenom osiguranju sadrži i odredbu o pružanju pomoći u postupku zaštite prava. Matična filijala, Republički zavod i Pokrajinski zavod dužni su da osiguranim licima obezbede stručnu i pravnu pomoć u slučajevima kada osigurano lice smatra da mu je davalac zdravstvene usluge neopravdano onemogućio ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja. U tom slučaju, navedeni subjekti dužni su da mu pruže savete. Kada je reč o mogućnosti sudske zaštite Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa pacijentu koji je pretrpeo

47

štetu, da ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Kada je reč o sudskoj nadležnosti, građanske parnice spadaju u prvostepenu nadležnost osnovnog suda, a ostali sporovi iz socijalnog osiguranja ako nije nadležan drugi sud, uključuju prvostepenu nadležnost višeg suda. O žalbama odlučuje Apelacioni sud. U upravnim sporovima sudiće Upravni sud. Ukoliko se nekom od sporova iz oblasti zdravstvene zaštite izjavi vanredni pravni lek, nadležan je Vrhovni kasacioni sud. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Zakonom o zdravstvenom osiguranju predviđene su novčane kazne za prekršaje. Novčanom kaznom će se kazniti zdravstvena ustanova, zdravstveni radnik ili preduzetnik, Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Zaštitu pacijenata pruža i krivično zakonodavstvo. U Krivičnom zakoniku RS iz 2005. utvrđena je posebna grupa krivičnih dela Krivična dela protiv zdravlja (glava 23). U tu grupu dela spadaju: neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije, prenošenje zarazne bolesti, nesavesno pružanje lekarske pomoći...

12. OSIGURANJE ZA SLUČAJ NEZAPOSLENOSTI U SRBIJI 12.1. Razvoj zaštite od nezaposlenosti u Srbiji Nezaposlenost u Srbiji u prošlom i ovom veku je osnovni razlog za migracije. Prvi propis iz ove oblasti u Srbiji bila su "Pravila o posrednicima za nabavljanje slugu" iz 1887. kojima je bio uređen rad privatnih posrednika u zapošljavanju. Zakon o radnjama iz 1910. uvodi fakultativne berze rada koje su finansirale opštine. Njime je bilo predviđeno i pravo na putovanje u pola cene sa ciljem traženja posla. Novčanu pomoć isplaćivali su sindikati, ali su bili malobrojni. Pred Prvi svetski rat postojale su tri sindikalne berze rada. Posle nastanka Kraljevine SHS 1919. formira se Središnja berza rada u Beogradu, a Zakon o zaštiti radnika iz 1921. predvideo je osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ovo osiguranje nije zaživelo sve do 1935. ali se u praksi ipak pominju određeni vidovi pomaganja. Nezaposlenima se obezbeđivao i smeštaj. Postojala su i muška i ženska skloništa u kojima su radnici imali i zdravstvene preglede, kupanje. Pored državnih, delovale su i privatne i sindikalne berze rada, rudarske zadruge, prinudna udruženja. Privatne berze su bile na veoma lošem glasu (optuživane za naplaćivanje visokih naknada, navođenje na prostituciju). Sistem formiran u staroj Jugoslaviji nastavlja da funkcioniše i posle Drugog svetskog rata. Ranije službe za zapošljavanje su ukinute 1946. Nezaposlenost se opet javlja oko 50-tih godina, a 1952. donosi se Uredba o službi za posredovanje rada, kojim su ustanovljeni biroi za posredovanje rada- Služba za zapošljavanje (1957.) a Zavod za zapošljavanje (1965.). Danas u Srbiji veoma izražen problem nezaposlenosti (nalazi se na vrhu u svetu). Nezaposlenost se procenjuje na oko 30% radno aktivnog stanovništva. U našoj ekonomiji je zastupljena mogućnost gubitka posla, usled tranzicije, ekonomske krize (među prvima smo u svetu po stepenu nesigurnosti od gubitka zaposlenja). Aktuelno osiguranje za slučaj nezaposlenosti zasniva se na Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009. Ovaj zakon predstavlja dorađeni istoimeni zakon iz 2003. Zakonom iz 2003. bio je reformisan dotadašnji sistem zaštite nezaposlenih, u tom pravcu da se nezaposlena lica podstaknu da aktivnije traže zaposlenje kako bi ukupan sistem postao efikasniji. Novim Zakonom se sistem zapošljavanja usklađuje sa najznačajnijim međunarodnim standardima MOR, a naročito EU i SE.

12.2. Osiguranje za slučaj nezaposlenosti U poslove zapošljavanja spadaju: 1. obaveštenje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje; 2. posredovanje u zemlji i inostranstvu; 3. profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere; 4. sprovođenje mera aktivne politike zapošljavanja; 5. izdavanje dozvole za rad strancu i licu bez državljanstva. Subjekti koji se staraju o zapošljavanju: 1. Nacionalna služba za zapošljavanje; 2. agencije (privatne); 3. saveti za zapošljavanje Načela u zapošljavanju su: 1. zabrana diskriminacije; 2. nepristasnost pri obavljanju poslova zapošljavanja; 3. rodna ravnopravnost- jednaka dostupnost poslova u postupku zapošljavanja i muškaraca i žena 4. načelo afirmativne akcije usmerene prema teže zapošljivim nezaposlenim licima- mogućnost da se odstupi od pravila nediskriminacije u korist osetljivih ili ugroženih kategorija 5. sloboda u izboru zanimanja i radnog mesta; 6. besplatnost u obavljanju poslova zapošljavanja prema nezaposlenim licima- usluge zapošljavanja ne smeju da se naplaćuju od lica koja traže zaposlenje, već da ih finansira država Zakon nije obrazložio ova načela, ali ona su ugrađena u njegova rešenja. Nezaposlenim se smatraju:

48

1. lice do 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju, a najduže do 65 godina; 2. sposobno i odmah spremno da radi; 3. koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad; 4. koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje Nezaposlenim se ne može smatrati lice koje ne spada u radno aktivnu populaciju, bilo zbog toga što se školuje ili zato što je završilo radni vek. To mora biti radno sposobno lice jer se osobe nesposobne za rad obezbeđuju na drugačiji način. Zahteva se da lice nije zasnivalo radni odnos ili da nije na drugi način materijalno obezbeđeno po osnovu rada (samozapošljavanjem). Da bi se stekao i zakonski status nezaposlenog, potrebno je da je to lice prijavljeno na evidenciju (biro rada) kao nezaposleno i da aktivno traži zaposlenje. Uslov da aktivno traži zaposlenje uveden je Zakonom 2003. sa ciljem da se nezaposlena lica podstaknu da ne čekaju pasivno da im država pronađe posao. Nezaposleni aktivno traži zaposlenje ako uredno ispunjava obaveze koje se odnose na traženje zaposlenja, po zakonu i individualnom planu zapošljavanja. Prema Pravilniku o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe, aktivno traženje obuhvata: 1. grupno informisanje; 2. individualno savetovanje; 3. zaključivanje individualnog plana zapošljavanja da strane nezaposlenog i Nacinalne službe; 4. javljanje nezaposlenog na slobodne poslove; 5. prihvatanje ponuđenih mera i poslova od strane Nacionalne službe; 6. dostupnost i odazivanje nezaposlenog na poziv. Zakonom se predviđa da se nezaposlenim neće smatrati: 1. redovan učenik, student osnovnih studija do 26. godine života; 2. lice koje je ispunilo uslov za penziju; 3. lice kome miruju prava iz radnog odnosa Kada je reč o pravima, postoje dve grupe lica: 1. nezaposleni koji ranije nisu bili osigurani (ne mogu da ostvare sva prava, npr. novčanu naknadu); 2. osigurana lica koja mogu sva prava da ostvare Posebno se izdvajaju "teže zapošljivi nezaposleni", mogu da imaju posebna prava u sprovođenju pojedinih programa i mera aktivne politike zapošljavanja (zbog bolesti, nedovoljnog obrazovanja...teže nalaze zaposlenja). Nezaposleni može da ostvari sledeća prava: 1. slobodno bira zanimanje; 2. obaveštava se kod Nacionalne službe i agencije o mogućnosti zaposlenja; 3. besplatno koristi usluge Nacionalne službe i agencije; 4. sa Nacionalnom službom utvrdi individualni plan; 5. učestvuje u programima i merama aktivne politike; 6. ostvari novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; 7. druga prava u skladu sa zakonom. Pojedina prava su rezervisana samo za osigurana lica.

12.3. Nosioci zapošljavanja 1) Nacionalna služba za zapošljavanje- sedište u Beogradu, organizuje i obezbeđuje ceo sistem zapošljavanja. Ima status organizacije i svojstvo pravnog lica. Unutar Službe organizuje se i Pokrajinska služba, filijale i ispostave, utvrđene opštim aktom Nacionalne službe. Organi su direktor i upravni odbor. Mogu biti najviše dva puta imenovani. Upravni odbor upravlja radom Službe. Ima devet članova koje imenuje i razrešava Vlada sa mandatom od 4 godine. Sačinjavaju ga:  4 člana koja se biraju na predlog ministra za poslove zapošljavanja od kojih su dva iz sastava ministarstva nadležnog za poslove zapošljavanja;  4 člana na predlog Socijalno-ekonomskog saveta za Republiku (dva predstavnika sindikata i dva predstavnika poslodavaca);  direktor Službe (rukovodi radom, imenuje ga i razrešava Vlada, mora imaju visoku spremu i najmanje devet godina iskustva u struci) Poslove službe obavljaju njeni zaposleni i moraju imati položen stručni ispit za rad u zapošljavanju (osiguranje zaposlenog, ostvarivanje prava po osnovu osiguranja, posredovanje u zapošljavaju...). Dužnost Službe je da poslodavcu i licu koje traži zaposlenje pruža: 1. obaveštenja o zakonima, podzakonskim propisima, kolektivnim ugovorima...koji su na snazi, pravima, obavezama; 2. savete o načinu i postupku ostvarivanja prava i izvršavanja obaveza i pomoć o načinu popunjavanja i dostavljanja obrazaca i dokumenata. Služba se finansira iz: doprinosa, budžeta, sredstava ostvarenih ulaganjem kapitala, domaćih i inostarnih kredita, poklona...

49

2) Agencije za zapošljavanje- zakon dao mogućnost da i nedržavne službe obavljaju poslove zapošljavanja. Mogu da osnuju pravna i fizička lica radi obavljanja poslova zapošljavanja, ali ne svih. Agencije mogu da se bave poslovima: 1. obaveštenja o mogućnostima i uslovima zaposlenja; 2. posredovanja u zemlji i inostranstvu; 3. profesionalne orijentacije i savetovanje o planiranju karijere; 4. sprovođenje pojedinih mera aktivne politike zapošljavanja. Zabranjeno je da se bave zapošljavanjem maloletnih lica i zapošljavanjem na poslovima sa povećanim rizikom. Ne može za vreme štrajka da posreduje u zapošljavanju, osim ako nije obezbeđen minimum procesa u skladu sa zakonom. Mora da poseduje dozvolu za rad koju izdaje ministarstvo nadležno za zapošljavanje i upisuje se u registar. Da bi dobila dozvolu, mora da ispunjava uslove: 1. prostorne i tehničke opremljenosti; 2. stručne osposobljenosti zaposlenih Mora da ima najmanje jedno zaposleno lice sa visokom spremom i da svi zaposleni imaju položen ispit za rad u zapošljavanju. Sve uslove propisuje ministar nadležan za poslove zapošljavanja posebnim Pravilnikom. Agenciju ne može osnovati lice: 1. osuđivano za krivično deo na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci, u periodu od tri godine nakon izdržavanja kazne; 2. osnivač agencije kojoj je oduzeta dozvola za rad, u roku od tri godine od dana oduzimanja dozvole Dozvola se izdaje za period od pet godina i može se produžiti ali i oduzeti ako: 1. agencija prestane da ispunjava zakonske uslove; 2. vrši poslove zapošljavanja suprotno zakonu; 3. ako je njen osnivač osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci. Oduzeta dozvola se ponovo može izdati posle tri godine od dana oduzimanja. 3) Saveti za zapošljavanje- mogu se organizovati za: 1. teritoriju Republike; 2. teritoriju Pokrajine; 3. jednu ili više opština (lokalni savet) Saveti su tela savetodavnog karaktera, instrument radničke participacije u ovoj oblasti. Republički savet osniva Vlada. Zadatak Saveta je da osnivaču daje mišljenje i preporuke u vezi sa pitanjima od interesa za unapređenje: 1. planovima; 2. programima i merama aktivne politike zapošljavanja; 3. propisima iz oblasti zapošljavanja; 4. drugim pitanjima od interesa. Savet je višepartitno telo, sastoji se od predstavnika: 1. osnivača (Vlade); 2. reprezentativnih sindikata; 3. reprezentativnih udruženja poslodavaca; 4. Nacionalne službe i agencija za zapošljavanje; 5. udruženja u oblasti od značaja za zapošljavanje; 6. stručnjaka za oblast zapošljavanja

12.4. Prava nezaposlenih lica 12.4.1. Obaveštenje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje i informisanje nezaposlenih Da bi se neko lice zaposlilo, potrebno je da dobije informaciju o slobodnim poslovima na tržištu rada. Ove informacije pružaju Služba i agencije, a i sami poslodavci mogu da postave oglase u štampi. Nacionalna služba dužna je da u roku od 24h od dobijanja informacije o potrebi za zapošljavanjem, tu informaciju učini dostupnom licima koja traže zaposlenje objavljivanjem na oglasnoj tabli, internet adresi i u narednom periodičnom izdanju oglasa Nacionalne službe. Objavljivanje potrebe za zaposlenim, Služba vrši besplatno za poslodavca, osim ako poslodavac ima posebne zahteve koji mu se naplaćuju. Objavljivanje potrebe za zaposlenim vrši se na osnovu prijave poslodavca. Prijava o slobodnim poslovima dostavlja se organizacionoj jedinici Nacionalne službe prema sedištu poslodavca, a ukoliko je mesto rada van sedišta poslodavca, prijava se dostavlja jedinici Nacionalne službe prema mestu rada. Na osnovu prijave Služba vodi evidenciju o potrebi za zapošljavanjem. Evidencija sadrži podatke o slobodnom poslu, potrebnim znanjima i sposobnostima za obavljanje posla, broju izvršilaca i drugim uslovima. Evidencija se vodi prema sedištu poslodavca. Pravilnikom o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje uređeno je detaljnije pitanje informisanja. Služba ima zadatak da korisnicima pruža pravovremene, jasne,

50

kvalitetene i tačne informacije o stanju na tržištu rada. Ona korisnicima pruža savete o zakonima, podzakonskim propisima, pravima i obavezama i odgovornostima poslodavaca i zaposlenih, kao i njihovih udruženja, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za vreme nezaposlenosti.

12.4.2. Posredovanje u zapošljavanju Ovo je osnovni posao kojim se bavi Nacionalna služba i agencije, koje se od te aktivnosti pretežno finansiraju. Posredovanjem u zapošljavanju smatraju se poslovi povezivanja lica koje traži zaposlenje sa poslodavcem radi zasnivanja radnog odnosa. Poslovi posredovanja obuhvataju:  povezivanje ponude i tražnje na tržištu rada;  preliminarnu selekciju lica koja traže zaposlenje;  savetovanje usmereno na izbor odgovarajućih poslova;  utvrđivanje individualnog plana;  upućivanje lica koje traži zaposlenje poslodavcu radi uzbora za zasnivanje radnog odnosa. U postupku posredovanja u zapošljavanju nezaposleno lice ima prednost nad licem koje traži promenu zaposlenja. Nezaposleni koji ostvaruje pravo na materijalno obezbeđenje ima i pravo na naknadu troškova slanja prijave i troškove prevoza. Sa nezaposlenim licem se obavlja razgovor sa ciljem procene znanja, veština i iskustva za posredovanje i procenu mogućnosti za zapošljavanje. Na osnovu svega toga, licu koje traži zaposlenje pružaju se odgovarajući saveti o preduzimanju mera sa ciljem zapošljavanja. Da bi se posredovanje prilagodilo profilu, sačinjava se individualni plan zapošljavanja. Plan utvrđuju Nacionalna služba i nezaposleni, najkasnije u roku od 90 dana nakon uvođenja u evidenciju nezaposlenog, osim ako se drugačije ne sporazumeju. Plan sadrži i mere koje je potrebno preduzeti sa ciljem zapošljavanja i predstavlja osnov za mere aktivne politike zapošljavanja. Uključivanje u programe aktivne politike zapošljavanja izvodi se na osnovu objektivnih kriterijuma koji održavaju očekivane teškoće zapošljavanja nezaposlenog i procenu zapošljivosti (obrazovanje, godine života, radno iskustvo...). Mere i aktivnosti predviđene individualnim planom prilagođavaju se potrebama tržišta rada i karakteristikama nezaposlenog, najmanje jednom u 6 meseci. Nacionalna služba priprema i prati sprovođenje individualnog plana zapošljavanja. Izuzetno, može angažovati agenciju i lokalnu samoupravu. U okviru posredovanja, Nacionalna služba organizuje i obuku za aktivno traženje posla (da ih nauče da pišu radnu biografiju, pripreme za razgovor...). Služba sprovodi treninge samoefikasnosti za lica sa objektivnim i subjektivnim faktorima otežane zapošljivosti, sa ciljem prevencije njihove socijalne isključenosti, podizanja nivoa kompetentnosti i lične efikasnosti u postupku traženja posla uz psihološko osnaživanje. Nacionalna služba ima obavezu i da na sam zahtev nezaposlenih, da im pruži pomoć u pripremi i podnošenju prijave. Služba može i da uputi nezaposlenog na ispitivanje zdravstvene sposobnosti, ako postoji sumnja u njegovu zdravstvenu sposobnost. Ti podaci su poverljivi i Služba snosi troškove. Poslodavac isto ima neka prava, a to je da može besplatno da zahteva od Nacionalne službe da mu ponudi izbor lica za zasnivanje radnog odnosa. Pri tom on samostalno odlučuje o izboru lica koja će zaposliti, a ne mora nikoga ni da zaposli od predloženih. Takođe, ima pravo i da zaposli radnika bez posredovanja Nacionalne službe ili agencije. Svima koji su se javili na razgovor, poslodavac je dužan da im obezbedi jednak tretman.

12.4.3. Profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere Izbor zanimanja je složena životna odluka sa dugoročnim posledicama. Uslovljen je interesovanjem i talentom, što je teško sagledati posle osnovne, odnosno srednje škole, bez stručne pomoći. Pored sklonosti, u trenutku izbora treba imati u vidu i mogućnosti privrede i tendencije u razvoju u regionu i svetu. O tome su najbolje informisana stručna lica i institucije (kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje), koje prate ponudu i tražnju zanimanja i trendove na tržištu rada. Profesionalnom orijentacijom i savetovanjem o planiranju karijere smatraju se poslovi kojima se pojedinačno ili grupno pruža pomoć licima koja traže zaposlenje i drugim licima koja npr. žele da promene zanimanje. Ti poslovi obuhvataju: 1. pružanje informacija o tržištu rada i razvoju zanimanja; 2. profesionalno usmeravanje; 3. razvijanje sposobnosti da donese odluku o svojoj karijeri; 4. razvijanje sposobnosti za aktivno traženje posla; 5. selekcija kandidata prema zahtevima posla i psihofizičkim sposobnostima; 6. druge savetodavne aktivnosti. Prema Pravilniku, svi imaju pravo na profesionalnu orijentaciju. Nacionalna služba to pravo obezbeđuje: 1. profesionalnim informisanjem - ostvaruje se neposredno (individualno i grupno) i posredno (samoinformisanje); 2. profesionalnim savetovanjem - pružanje pomoći deci, mladima, nezaposlenima, zaposlenima, pri izboru ili promeni zanimanja, obrazovanja...;

51

3.

profesionalnom selekcijom - podrazumeva proveru usklađenosti psihofizičkih osobina kandidata sa zahtevima poslova za čije obavljanje konkuriše tražilac zaposlenja, odnosno lice koje se upućuje na dodatno obrazovanje i obuku.

12.4.4. Dodatno obrazovanje i obuka Smatraju se aktivnosti kojima se pruža mogućnost da se steknu nova znanja i veštine radi zapošljavanja. Organizuje ih Nacionalna služba ili agencija na zahtev poslodavca ili za potrebe tržišta rada. Troškove koje Služba organizuje na zahtev poslodavca snosi poslodavac, a troškove dodatnog obrazovanja i obuke za tržište rada snosi Služba. Samo pod određenim uslovima utvrđenim opštim aktom za potrebe poslodavca može da snosi Nacionalna služba. Nazaposleni je dužan da prihvati odgovarajuće dodatno obrazovanje i obuku na koju ga Služba pošalje radi zapošljavanja. Nazaposleni sa Službom zaključuje ugovor kojim se utvrđuju prava i obaveze nezaposlenog. Nezaposleni ima pravo na udžbenike i troškove prevoza u visini utvrđenoj ugovorom. Lice koje ovo završi, dobija pravo o osposobljenosti za obavljanje poslova. Dodatno obrazovanje i obuka obuhvataju u praksi: 1. sticanje dodatnih znanja i veština 2. stručno osposobljavanje i usavršavanje- smatra se sticanje novih znanja i veština za samostalan rad u struci, naročito lica koja nikada nisu radila 3. prekvalifikaciju- promena dosadašnjeg zanimanja kojom se obezbeđuju nova potrebna znanja i veštine teorijskim i praktičnim osposobljavanjem, za rad u istom ili nižem stepenu stručne spreme 4. dokvalifikaciju- obezbeđuju se nova znanja i veštine u višem stepenu stručne spreme Dodatno obrazovanje i obuka obezbeđuju se u saradnji sa obrazovnim ustanovama i poslodavcima po verifikovanom programu ili programu obrazovne ustanove ili planu obuke poslodavca.

12.4.5. Mere aktivne politike zapošljavanja Aktivna politika zapošljavanja predstavlja sistem planova, programa i mere usmerenih ka povećanju zaposlenosti i smanjenju nezaposlenosti. Osnovni instrument osmišljavanja aktivne politike je Nacionalni akcioni plan zapošljavanja. Akcioni plan utvrđuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za zapošljavanje. On se usvaja svake godine, najkasnije do kraja jula tekuće godine za narednu godinu. Ministarstvo podnosi Vladi izveštaj o sprovođenju, najkasnije do 30.aprila za prethodnu godinu. Akcioni plan zapošljavanja sadrži: 1. makroekonomski okvir za stvaranje i primenu politike; 2. stanje i tokove na tržištu rada (za naredne tri godine); 3. ciljeve i prioritete politike zapošljavanja; 4. programe i mere aktivne politike; 5. finansijski okvir; 6. nosioce poslova realizacije Akcionog plana; 7. kategorije teže zapošljivih lica koje imaju prioritet u uključivanju u mere aktivne politike; 8. indikatori uspešnosti realizacije programa i mera aktivne politike. Da bi se Nacionalna služba motivisala da aktivnije radi, predviđa se da u okviru akcionog plana Služba sa nadležnim ministrom za zapošljavanje zaključuje Sporazum o učinku Nacionalne službe. Sporazum ima za cilj da se obezbedi utvrđivanje učinka Nacionalne službe i praćenje efikasnosti sprovođenja mera aktivne politike zapošljavanja iz Akcionog plana. Programi i mere se finansiraju iz: budžeta Republike, sredstava teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave, poklona, donacija... Mere aktivne politike zapošljavanja svrstavaju se u aktivnosti usmerene ka unapređenju zaposlenosti, i to: 1. u posredovanju u zapošljavanju; 2. u profesionalnoj orijentaciji i savetovanju o planiranju karijere; 3. subvencije za zapošljavanje; 4. podrška samozapošljavanju; 5. dodatno obrazovanje i obuka; 6. podsticaji za korisnike novčane naknade; 7. javni radovi; 8. druge mere usmerene ka zapošljavanju lica. Opštim aktom Nacionalna služba bliže uređuje kriterijume i način sprovođenja pojedinih mera aktivne politike zapošljavanja. Kod nas su u aktivnu politiku svrstane sve mere zapošljavanja koje se pominju u Zakonu. Sve te aktivnosti mogu da predstavljaju aktivnu politiku, ukoliko se obezbedi aktivan pristup. Suština je u odnosu svih činilaca prema zapošljavanju. Realizacija mera: Subvencije za zapošljavanje- mera kojom država obezbeđuje sredstva za podsticanje poslodavaca da zaposle nove radnike. Poslodavac može da ostvari za zapošljavanje nezaposlenih:

52

1. na novootvorenim radnim mestima; 2. na upražnjenim radnim mestima (teže zapošljiva lica); 3. u drugom slučaju utvrđenom Akcionim planom. Međusobna prava korisnika subvencije i Službe uređuju se ugovorom. Poslodavac treba da dostavi odgovarajuće dokumente kojima dokazuje solventnost, da nije u prethodnom periodu otpuštao zaposlene, da je redovno uplaćivao doprinose... Poslodavac novozaposleno lice mora da zadrži na radu najmanje isto vreme koliko je primao subvenciju ili na određeni duži period. Ukoliko ga otpusti pre vremena bez krivice novozaposlenog, mora da vrati celokupan iznos subvencije uz zakonsku kamatu, u roku od 30 dana od otkaza. A ukoliko je novozaposleno lice krivo, poslodavac može da zaposli bilo koje drugo lice. Podrška samozapošljavanju- treba da omogući da se određeni broj lica usmeri ka osnivanju sopstvenih preduzeća, s obzirom da se u današnje vreme teško mogu svi zaposliti kod privatnika ili u javnom sektoru. Podrška podrazumeva:  dobijanje određenih sredstava  stručnu pomoć (pomoć poslovnog centra ili obuka za preduzetništvo) Samozapošljavanjem se podrazumeva osnivanje radnje, zadruge, poljoprivrednog gazdinstva... O međusobnim pravima i obavezama sa Službom se zaključuje ugovor. Korisnik je dužan da sredstva namenski iskoristi najmanje dve godine, počev od dana obavljanja delatnosti. Podsticaj za korisnike novčane naknade- time se korisnici stimulišu da se brže zaposle i tako rasterete fondove zapošljavanja. Nezaposleno lice koje je korisnik novčane naknade najmanje tri meseca od momenta priznavanja prava zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, stiče pravo na jednokratni podsticaj u visini od 30% od ukupnog iznosa. To pravo može da ostvari samo za zasnivanje jednog radnog odnosa u periodu od trajanja istog prava na novčanu naknadu, ako podnese pismeni zahtev u roku od 30 dana od dana zasnivanja tog radnog odnosa. Zapošljavanje na javnim radovima- može se zaposliti veći broj ljudi. Mana je što su javni radovi privremenog karaktera, ne mogu da obezbede stalna radna mesta. Zato je propisano da se tu uključuju teže zapošljiva nezaposlena lica i nezaposleni u stanju socijalne potrebe. Javnim radovima se smatraju radovi koji se organizuju sa ciljem zapošljavanja, očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti nezaposlenih, kao i radovi od društvenog interesa. Može ih organizovati Republika, Pokrajina i loklane samouprave. Javni radovi se mogu organizovati: 1. socijalnim, humanitarnim i kulturnim delatnostima; 2. na obnavljanju infrastrukture; 3. na zaštiti životne sredine; 4. na poslovima od opšteg interesa. Javne radove sprovodi poslodavac-izvođač javnog rada, koga odredi Nacionalna služba, na osnovu javnog konkursa.

12.4.6. Novčana naknada za vreme nezaposlenosti Pravo koje imaju samo osigurana lica, a ne svi nezaposleni. Oni na osnovu osiguranja imaju prava: 1. na novčanu naknadu; 2. zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko- ima za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu, kao i članovi porodice. 3. druga prava u skladu sa zakonom Da bi osigurano lice moglo da stekne pravo na naknadu, postavlja se uslov prethodnog osiguranja- da je bilo osigurano najmanje 12 meseci neprekidno ili sa prekidima u poslednjih 18 meseci. Smatra se i prekid obaveznog osiguranja kraći od 30 dana. Pravo na naknadu ostvaruje se po različitim osnovama: u slučaju prestanka radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, u skladu sa propisima o radu... Osnovica za utvrđivanje visine novčane naknade je prosečna zarada (plata ili naknada nezaposlenog u poslednjih 6 meseci koji prethode mesecu u kojem je prestao radni odnos). Naknada se utvrđuje u visini od 50% osnovice. Novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana do prestanka obaveznog osiguranja. Novčana naknada se isplaćuje mesečno i to za mesec koji prethodi meseci u kojem se obavlja isplata. Zakon dozvoljava i da se naknada isplati u celosti, ako bi to moglo da reši problem nezaposlenosti. Trajanje primanja uslovljeno je dužinom prethodnog osiguranja pa se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom najkraće tri, a najduže 24 meseca. U toku primanja naknade, korisnik ima obavezu da se lično javlja Nacionalnoj službi radi obaveštenja o mogućnosti zaposlenja svakih 30 dana. U određenim slučajevima dolazi do privremene obustave isplate, za vreme za koje miruju prava po osnovu nezaposlenosti. Ako se nezaposleni ne ponaša na adekvatan način (npr. radi na crno), trajno će se prekinuti isplaćivanje. Ukoliko opet ispuni uslove za sticanje prava na novčanu naknadu, može ponovo da ostvari ovo pravo, s tim što mu se ne uračunava staž za koji je već ostvario naknadu.

12.5. Postupak ostvarivanja prava i nadzor O pravima nezaposlenog u prvom i drugom stepenu odlučuju nadležni organi Nacionalne službe. U prvom stepenu rešava organizaciona jedinica nadležna prema mestu prebivališta ili mestu prestanka radnog odnosa, ako

53

nezaposleni u tom mestu ima boravište. Rešenje o pravima donosi direktor osnovne organizacione jedinice. Drugostepeni organ koji rešava o žalbama je direktor Nacionalne službe. Ukoliko nezaposleni nije zadovoljan odlukom u postupku pred Nacionalnom službom, protiv konačnog rešenja može tužbom pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom. Nadzor vrši ministarstvo nadležno za zapošljavanje (trenutno-Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja).

12.6. Obaveze nezaposlenog lica Od nezaposlenog se očekuje da se savesno ponaša u vezi sa sticanjem i realizacijom prava, kao i da sve čini da se što pre zaposli. Nezaposleni ima obavezu da: 1. aktivno traži zaposlenje; 2. utvrdi individualni plan zapošljavanja i poštuje sva prava i obaveze; 3. učestvuje u mere aktivne politike; 4. ne odbije ponuđeno odgovarajuće zaposlenje i odgovarajuće obrazovanje i obuku; 5. javlja se poslodavcima radi razgovora o zaposlenju; 6. lično se javlja Nacionalnoj službi radi obaveštavanja o mogućnostima i uslovima zaposlenja; 7. obavesti Nacionalnu službu o svakoj promeni; 8. ispunjava druge obaveze. Na zahtev Nacionalne službe nezaposleni je dužan da dostavi dokaze o ispunjavanju ovih obaveza. Pod "odgovarajućim zaposlenjem" se podrazumeva: 1. za prvih 12 meseci od uvođenja u evidenciju- zaposlenje u okviru stečenog nivoa i vrste obrazovanja; 2. po isteku 12 meseci- niži nivo u okviru iste ili srodne vrste stečenog obrazovanja, u skladu sa individualnim planom i stanjem na tražištu rada. Prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje zakonskim prava, nezaposleni je dužan da istinito prikazuje dokumente i činjenice. Ukoliko je ostavario pravo na novčanu naknadu na osnovu netačnih podataka, dužan je da vrati isplaćeni iznos (neto). Nacionalna služba traži povraćaj plaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za lica koja su neosnovano isplaćena. Nezaposleni imaju i određene dužnosti i u vezi sa evidencijom o nezaposlenosti. Nezaposleni će se brisati sa evidencije, ako bez opravdanog razloga ne izvršava svoje obaveze prema Nacionalnoj službi, odnosno ukoliko: 1. se ne javi i rokovima iz Zakona; 2. na zahtev ne dostavi dokaz o aktivnom traženju zaposlenja; 3. odbije ponuđeno zaposlenje; 4. ne javi se poslodavcu; 5. odbije da utvrdi individualni plan; 6. odbije ili svojom krivicom napusti učešće u meri aktivne politike zapošljavanja; 7. ne odazove se na poziv Nacionalne službe; 8. obavlja rad bez zaključenog ugovora o radu. Ako postoji opravdani razlog za nejavljanje, dužan je da se lično javi Nacionalnoj službi odmah po prestanku razloga. Lice koje traži promenu zaposlenja i drugo lice koje traži zaposlenje briše se iz evidencije ako se ne javi Nacionalnoj službi najmanje jednom u šest meseci ili na poziv Nacionalne službe. Evidencija o nezaposlenom će prestati i ako se lice: 1. odjavi sa evidencije; 2. zasnuje radni odnos; 3. postane redovan učenik, student (ako je mlađi od 26 godina); 4. ispuni uslove za ostvarivanje prava na starosnu ili invalidsku penziju; 5. navrši 65 godina; 6. postane potpuno nesposoban za rad stupi na izdržavanje kazne zatvora, duže od šest meseci; 7. kada strancu prestane odobrenje za stalan ili privremeni boravak; 8. u slučaju smrti. Lice koje traži zaposlenje, a brisano je sa evidencije, ima pravo ponovo da se uvede u evidenciju po isteku roka od šest meseci od dana prestanka vođenja evidencije.

13. SOCIJALNO STARANJE (SOCIJALNA ZAŠTITA, SOCIJALNA POMOĆ) 13.1. Pojam Sistem organizovane društvene zaštite egzistencijalno ugroženih lica naziva se socijalno staranje (socijalna pomoć, socijalna zaštita). Siromaštvo je jedan od najtežih društvenih problema koji sa sobom povlači niz negativnih posledica (bolest, razaranje porodice, zanemarivanje dece). U početku je zaštita lica bez dovoljno sredstava za egzistenciju bila briga porodice, zatim crkve, a kasnije strukovana udruženja (zanatlije i trgovci), da bi u 20.veku to bile društvene organizacije. Danas se pomoć socijalno urgoženima ne smatra samo aktom solidarnosti i dobre volje, već obavezom društva i države, tako da se u mnogim međunarodnim i nacionalnim

54

aktima uvodi pravo na socijalnu pomoć. Što se termina tiče, koriste se socijalno staranje i socijalna pomoć, kao i termin socijalna zaštita, mada je on nešto širi pa se gotovo izjednačava sa sistemom socijalne sigurnosti. Sistemo socijalne zaštite štite se samo oni koji su direktno egzistencijalno ugroženi. Delatnost socijalne zaštite može se podeliti na nekoliko podsistema: 1. socijalna zaštita lica koja imaju egzistencijalne i socijalne probleme (socijalno staranje i pomaganje) 2. socijalna zaštita porodice i dece 3. socijalna zaštita žrtava oružanih sukoba 4. socijalna zaštita pojedinih osetljivih kategorija Definicija MOR: socijalno staranje predstavljaju beneficije za siromašne i lica u stanju socijalne potrebe koja se finansiraju iz opštih državnih sredstava. Definicija Vidović: socijalna zaštita je sistem ekonomskih, političkih, prosvetnih, pravnih i svih drugih socijalno-institucionalizovanih mera i aktivnosti čiji je cilj prevencija uzroka mogućih individualnih socijalnih slučajeva i grupnih socijalnih problema, kao i obezbeđenje uslova za odgovarajuće institucionalizovane intervencije u slučaju teškoća koje onemogućavaju uspešno lično i socijalno funkcionisanje. Socijalno staranje služi da se premoste pukotine u sistemima osiguranja i drugim oblastima, tako što će se težiti da se: 1. obezbedi prevencija socijalne ugroženosti; 2. pruži pomoć licima koja su u nevolji i otkloni stanje socijalne ugroženosti; 3. da se socijalno ugroženo lice osposobi da se samostalno stara o sebi. U najvažnije pojmove u socijalnom staranju spadaju: 1. stanje socijalne ugroženosti- nemogućnost pojedinca i društvenih grupa da sopstvenim naporima zadovolje socijalne potrebe 2. siromaštvo- može se definisati kao ekonomska uskraćenost, odnosno nedostatak sredstava i nemogućnost zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Jedna od težih posledica siromaštva je socijalna isključenost (nemogućnost učestvovanja u društvenim procesima i aktivnostima). S druge strane, socijalno uključenje predstavlja proces gde svako može da ostvari puni potencijal u životu 3. socijalna izolacija 4. socijalna patologija- društveno, negativno ponašanje (alkoholizam, prosjačenje, narkomanija, kockanje, krađa) 5. socijalni rad- poseban vid stručne pomoći pojedincima, porodicama i grupama stanovništva koji su izloženi socijalnim problemima. Ovo je organizovana i na naučnim principima zasnovana profesija s ciljem pomoći pojedincima, grupama i zajednicama da ponovo uspostave svoje izgubljene mogućnosti za socijalno funkcionisanje. Misija socijalnog rada je da omogući ljudima da razviju puni sopstveni potencijal, obogate sopstveni živt. Socijalni rad se bavi barijerama, nejednakostima i nepravdama koje postoje u društvu, kriznim i hitnim stanjima. Prema Bemu, socijalni rad ima tri funkcije: a) pomoć u povratku sposobnosti b) staranje o individualnim i zajendičkim sredstvima za rešavanje problema c) prevencija individualnih i grupnih socijalnih disfunkcija U pogledu subjekata koji se štite, sistemi socijalne pomoći mogu se podeliti: opšte i kategorijalne. Prema Hovelu, posebno osetljive kategorije su: stari, invalidi, siročad, udovice, žrtve rata, migranti, samohrani roditelji, etničke manjine... Korisnici prava iz socijalnog staranja su pojedinci i porodice koji spadaju u dve kategorije: 1. osobe u stanju socijalne potrebe- koje nemaju sredstva za život i mogu nastupiti zbog različitih uzroka (fizioloških, porodičnih, profesionalnih, društvenih, ekonomskih,...) 2. lica zavisna od drugih- socijalni rizik koji pogađa iznemogle, stare i osobe sa invaliditetom, a rezulat je gubitak autonomije, nemogućnost da se brine o sebi i smanjena mogućnost obavljanja svakodnevnih potreba. Prava iz oblasti socijalnog staranja su heterogena. Mogu se podeliti na: 1. novčana (novčane dotacije za hranu, stan, grejanje) 2. naturalna (obezbeđivanje hrane, javne kuhinje, pomoć u održavanju higijene) Prema trajanju, mogu se podeliti na: redovna ili ad hoc (povremena) i trajna ili privremena. Prava iz socijalnog staranja su rezidualnog karaktera i mogu se koristiti tek ako su iscrpljeni drugi vidovi pomoći. Osnovni uslov za sticanje prava iz socijalnog staranja jeste da se pojedinac ili porodica nalaze u stanju socijalne potrebe ili zavisnosti. U obzir se uzimaju sopstveni prihodi i prihodi bračnog druga. Jedan od važnih ciljeva u ovoj oblasti osnaživanje socijalno ugroženih lica, kako ne bi trajno bili na teretu države. Zato se teži " aktivizaciji mera socijalnog staranja". Zahteva se saradnja, odnosno određeno uzvratno ponašanje (pohađanje kurseva, odvikavanje od alkohola, školovanje). O sprovođenju i finansiranju brine se primarno država, naročito centralna vlast. Zbog decentralizovane vlasti, brini se i lokalni organi. Delatnost obavljaju specijalizovane institucije i službe. Organizovanje i pravne poslove vrši državna administracija ili za to posebno organizovane službe. Odlučuju o pravima korisnika socijalnog staranja i distribuiraju naknade. Konkretnu socijalnu delatnost

55

(zbrinjavanje korisnika i socijalni rad) obavljaju specijalizovane ustanove i službe, sa posebno obučenim personalom (ustanove socijalne zaštite).

13.2. Siromaštvo u Srbiji Istorijski posmatrano, osnovni uzroci siromaštva bili su: 1. sudbinski (posledica više sile) 2. nasleđeni (rođenjem) 3. lični (rasipništvo, alkoholizam, lenjost) 4. opšti (ratovi, kriza) Herbert Vivian navodi kako je Srbija "raj za siromašnog čoveka" jer se u njoj nikada nije umiralo od gladi. Razlog za to si bili razni vidovi pomaganja lokalnih zajednica i crkve. Danas Srbija ima oko 20% stanovništva koji primaju socijalnu pomoć i oko 800.000 siromašnih. Da bi se uspešnije borila sa siromaštvom, Srbija uvodi 2003. Strategiju za smanjenje siromaštva, a 2005. Strategiju razvoja socijalne zaštite.

13.3. Sistem socijalnog staranja u Srbiji Osnovne slabosti sistema socijalnog staranja u Srbiji, jesu: 1. položaj građana je pasivan 2. mreža socijalnih usluga je nedovoljno razvijena 3. usluge koje pruža nevladin sektor nisu dovoljno razvijene 4. sistem javnih socijalno-zaštitnih institucija je centralizovan, birokratizovan, neelastičan, neefikasan Neki od ciljeve socijalne pomoći: 1. deinstitucionalizacija 2. razvoj alternativnih oblika 3. uključivanje u sistem pružanja usluga privatnih pružalaca usluga i nevladinog sektora Aktuelni sistem socijalnog staranja regulisan je Zakonom o socijalnoj zaštiti iz 2011. Pojam socijalne zaštite je organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj:  pružanje pomoći i osnaživanje pojedinaca i porodica  otklanjanje posledica socijalne isključenosti Konkretni ciljevi: 1. minimalna materijalna sigurnost i nezavisnost 2. dostupnost usluga 3. jednake mogućnosti za samostalan život 4. očuvati i unaprediti porodične odnose 5. preduprediti zlostavljanje, zanemarivanje ili eksploataciju

13.4. Prava na socijalnu zaštitu Ovo pravo ima svaki pojedinac i porodica: 1. kojima je neophodna društvena pomoć i podrška 2. stvaranje uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba To pravo ostvaruje se na dva načina: 1. pružanjem usluga socijalne zaštite 2. materijalnom podrškom

13.4.1. Usluge Aktivnosti usmerene na podršku i pomoć pojedincu i porodici radi poboljšanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, stvaranja mogućnosti da samostalno žive u društvu. Vrste: 1. usluge procene planiranja- procena stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih značajnih osoba u njegovom okruženju; procena staratelja, hranitelja i usvojitelja; izrada individualnog ili porodičnog plana pružanja usluga i mera pravne zaštite i drugih procena i planova. 2. dnevne usluge u zajednici- dnevni boravak; pomoć u kući; svratište. Obuhvataju aktivnosti kojima se podržava boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju. Obezbeđuje ih lokalna samouprava. 3. usluge podrške za samostalan život- stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalan život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu. Pružaju se pojedincu:  da bi se se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile sa mogućnostima ostalih članova društva;  da se poboljša kvalitet života i da se korisniku omogući da vodi aktivan i samostalan život u društvu.

56

Obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako zakonom nije predviđeno da ih obezbeđuje Republika. 4. savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge- intenzivne usluge podrške porodici koja je u krizi. Savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno spajanje porodice; savetovanje i podrška u slučajevima nasilja; porodična terapija. Medijacija; SOS telefoni; aktivacija i druge savetodavne i edukativne usluge i aktivnosti. Cilj:  unapređivanje porodičnih odnosa;  prevazilaženje kriznih situacija;  sticanje veština za samostalan i produktivan život u društvu. Obezbeđuju ih lokalna samouprava, AP ili Republika. 5. usluge smeštaja- smeštaj; smeštaj u prihatilište u srodničku, hraniteljsku ili drugu porodicu za odrasle i starije; domski i druge vrste smeštaja. Korisnik je pojedinac, odnosno porodica koja se suočava sa preprekama u zadovoljenu potreba, usled čega: 1. ne može da dostigne ili da održi kvalitet života ili 2. nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih potreba, a ne može da ih ostvari svojim radom, prihodom od imovine ili iz drugih izvora. Pravi se razlika između: 1. maloletnih lica i mlađih punoletnih lica (do 26 godina) 2. punoletnih (od 26 pa nadalje) Uslovi za korišćenje usluga-maloletno lice: 1. ako je bez roditeljskog staranja ili u riziku od gubitka roditeljskog staranja; 2. ako njegov roditelj, staratelj ili drugo lice koje o njemu vodi računa, nije u stanju da se o njemu stara bez podrške sistema socijalne zaštite, usled zdravstvenih razloga mentalnog oboljenja, intelaktualnih teškoća ili nepovoljnih socio-ekonomskih okolnosti; 3. ako ima smetnje u razvoju, a njegove potrebe za negom i materijalnom sigurnošću prevazilaze mogućnosti porodice; 4. ako je u sukobu sa roditeljima, starateljem i zajednicom i ako svojim ponašanjem ugrožava sebe i okolinu; 5. ako se suočava sa teškoćama zbog zloupotrebe alkohola, droga ili drugih opojnih sredstava; 6. ako postoji opasnost da će postati žrtva ili ako jeste žrtva zlostavljanja, zanemarivanja, nasilja i eksploatacije, odnosno ako su mu fizičko, psihičko ili emocionalno blagostanje i razvoj ugroženi delovanjem ili propustima roditelja, staratelja ili druge osobe koja o njemu vodi računa; 7. ako je žrtva trgovine ljudima; 8. ako je strani državljanin, odnosno lice bez državljanstva; 9. ako se njegovi roditelji spore oko načina vršenja roditeljskog prava; 10. ako ima druge potrebe za korišćenjem socijalne zaštite. Uslovi-odraslo lica: 1. ako ima telesne, intelektualne, senzorne ili mentalne teškoće ili teškoće u komunikaciji, i kada se, usled društvenih ili drugih prepreka, susreće sa funkcionalnim ograničenjima u jednoj ili više oblasti života; 2. ako postoji opasnost da će postati žrtva ili ako jeste žrtva samozanemarivanja, zanemarivanja, zlostavljanja, ekspoloatacije i nasilja u porodici; 3. ako se suočava sa teškoćama zbog poremećenih odnosa u porodici, zavisti od alkohola, droga ili drugoh opojnih sredstava ili zbog oblika društveno neprihvatljivog ponašanja; 4. ako je žrtva trgovine ljudima; 5. ako je strani državljanin i lice bez državljanstva u potrebi za socijalnom zaštitom; 6. ako ima potrebe za domskim smeštajem i druge potrebe za korišćenjem socijalne zaštite. Usluge neodložne intervencije- vid socijalne zaštite koji se pruža sa ciljem osiguranja bezbednosti u situacijama u kojima se ugrožava život, zdravlje i razvoj korisnika. Obezbeđuju se 24h dnevno. Pomoć u kući- korisnici: 1. stara lica, 2. iznemogla hronično obolela lica 3. druga lica koja nisu u stanju da se sama o sebi staraju Pomoć u kući se obezbeđuje obavljanjem neodložnih kućnih poslova - održavanje čistoće stana, nabavka hrane i drugih potrebnih stvari, održavanje lične higijene... Dnevni boravak- korisnici: 1. dete ometeno u razvoju,

57

2. dete obolelo od autizma, 3. dete sa poremećajima u društvenom ponašanju, 4. odrasla lica (ako je to celishodnije od smeštaja u ustanovu ili porodicu). Odvija se u odgovarajućoj ustanovi socijalne zaštite ili vaspitno-obrazovanoj ustanovi. Eventualno snošenje troškova kao i kod prethodnog prava (korisnik). Porodični smeštaj (hraniteljstvo)- ovo pravo imaju: 1. deca i mladi do 26 godina 2. odrasla i stara lica Odlučuje centar za socijalni rad na osnovu nalaza i mišljenja centra za porodični smeštaj koji i organizuje ove usluge. Zaključuje se ugovor između centra za socijalni rad i jednog člana porodice. Postoje četiri tipa smeštaja: 1. standardni- zadovoljava potrebe deteta urednog psihofizičkog razvoja za koje je procenjeno da je primena hraniteljstva u njegovom najboljem interesu. 2. smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku- zadovoljava potrebe deteta sa smetnjama u psihofizičkom razvoju, izraženim zdravstvenim teškoćama ili poremećajem ponašanja. 3. urgentni smeštaj- primenjuje se u hitnim situacijama, kada je došlo do napuštanja deteta od strane roditelja, grubog zanemarivanja ili zlostavljanja deteta ili kada su roditelji sprečeni da brinu o detetu zbog teške bolesti ili smrti. 4. povremeni smeštaj- primenjuje se za dete sa razvojnim ili zdravstvenim teškoćama, koje živi u biološkoj ili hraniteljskoj porodici i koje se smešta u drugu hraniteljsku porodicu na kraći period u cilju predaha i očuvanja kapaciteta hraniteljske, odnosno biloške porodice za dalju brigu o detetu i preveniranja kriznih situacija koje mogu da ugroze funkcionalnost porodice. Prednosti, u odnosu na smeštaj u ustanovu, pravo na smeštaj u porodicu je mnogo pogodniji vid socijalnog zbrinjavanja, naročito kada se radi o deci, zato što dete ostaje u prirodnom, porodičnom okruženju. Porodična atmosfera, čak i kada nisu u pitanju biološki roditelji, ima velike prednosti u emocionalnom, intelektualnom i socijalnom razvoju dece u odnosu na institucionalne oblike zaštite. Usluge prvenstveno pružaju srodnici, a može i drugo lice kao podobno, a uspešno je završilo obuku i steklo licencu za pružanje te usluge. Centar za porodični smeštaj i usvojenje izdaje hranitelju licencu sa rokom važenja od dve godine. Prilikom izbora hraniteljske porodice utvrđuju se sledeći standardi: 1. izbor hraniteljske porodice vrši se iz kruga srodničkih, odnosno drugih hraniteljskih porodica koje imaju opštu podobnost za hraniteljstvo i koje ispunjavaju uslove za bavljenje hraniteljstvom; 2. izbor se vrši primarno u sredini porekla deteta kad je to u njegovom najboljem interesu; 3. braća i sestre se, po pravilu, smeštaju u istu hraniteljsku porodicu; 4. u hraniteljsku porodicu se smešta najviše troje dece, odnosno, dvoje ako su deca sa posebnim potrebama, osim kada su u pitanju braća i sestre. Pružalac usluge ima pravo na naknadu troškova, naknadu za rad, pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje. Domski smeštaj- spada u restriktivnu meru socijalnog staranja, koju treba izbegavati. U novom Zakonu korenito se menja odnos prema ovom tipu smeštaja- prioritet se daje porodičnom smeštaju. Korisnik je lice kome se ne mogu obezbediti ili nije u njegovom najboljem interesu opstanak u porodici, usluge u zajednici ili porodični smeštaj. Ograničenja- ne može se obezbeđivati detetu mlađem od tri godine, osim u slučaju da za to postoje naročito opravdani razlozi, s tim što na smeštaju ne može provesti duže od dva meseca, osim na osnovu saglasnosti ministarstva. Usluge domskog smeštaja pružaju se korisniku tako da obezbeđuju pripremu za njegov povratak u biološku porodicu, odlazak u drugu porodicu, odnosno za njegovu pripremu za samostalan život, u skladu sa porodičnim resursima, njegovim potrebama i najboljim interesom. Domskim smeštajem korisniku se obezbeđuje stanovanje i zadovoljenje osnovnih životnih potreba, zdravstvena zaštita i obrazovanje. Vrste: 1. standardni, 2. smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku, 3. urgentni, 4. povremeni Privremeni smeštaj u prihvatilište- služi da se lice koje se iznenada nađe u stanju socijalne potrebe privremeno zbrine, dok se za njega ne obezbedi odgovarajući oblik zaštite. Čini kada je korisniku neophodan smeštaj, a uz to se bezbednost, nalaze održiva rešenja za krizne situacije, zadovoljenje osnovnih potreba i obezbeđuje pristup drugim uslugama. Po pravilu obezbeđuje lokalna samouprava. Postupak za korišćenje usluga socijalne zaštite obezbeđuju ustanove socijalne zaštite koje je organizovala Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava. Ako ne mogu da ih obezbede u potrebnom obimu, vrši se nabavka usluga od drugih pružalaca usluga putem javne nabavke. Postupak vodi centar za socijalni rad, a proceduru opšti upravni

58

postupak. Ukoliko centar za socijalni rad odbije zahtev za korišćenje usluge, protiv rešenja može se izjaviti žalba u roku od 15 dana. Izjavljuje se Republici, autonomnoj pokrajini ili nadležnom organu lokalne samouprave. Voditelj slučaja ili stručni tim centra izdaje korisniku Uput za korišćenje usluge, a ako oceni da nema potrebe za uslugom, odbiće zahtev rešenjem. Sastavni deo uputa može biti i individualni plan usluga. Dozvoljeno je i neposredno ugovaranje korišćenja usluga. Plaćanje se može obaviti: 1. u celosti, iz sredstava korisnika, njegovog srodnika ili trećeg lica; 2. uz delimično učešće korisnika, njegovog srodnika, trećeg lica ili budžeta Republike; 3. u celosti iz budžeta Republike, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave. Kriterijume za finansiranje propisuje organ koji sprovodi usluge. Srodnik će imati obavezu snošenja troškova ako ima zakonsku obavezu izdržavanja. Treće lice može učestvovati u plaćanju usluga, ako se sa time pismeno saglasi pred nadležnim centrom. Sa obveznicima plaćanja usluga zaključuje se ugovor o plaćanju usluge.

13.4.2. Materijalna podrška Služi obezbeđenju egzistencijalnog minimuma i podršci socijalnoj uključenosti korisnika. Mere podrške: 1. novčana socijalna pomoć- preduslov je da pojedinac koji je sposoban za rad ima pravo i dužnost da učestvuje u aktivnostima koje omogućavaju prevazilaženje njegove nepovoljne socijalne situacije, odnosno u sprovođenju mera kojima se obezbeđuje njegova socijalna uključenost koje propisuje Vlada. Centar za socijalni rad može zaključiti sporazum sa korisnikom materijalne podrške o aktivnom prevazilaženju njegove nepovoljne socijalne situacije- socijalni plan aktivacije. Korisnici su pojedinci i porodice, pod uslovom da svoijm radom, prihodima od imovine ili iz drugih izvora ostvaruju prihod manji od zakonskog iznosa novčane socijalne pomoći. Traži preduzimljivost (korišćenje imovine, prihvatanje zaposlenja), pored toga što pojedinci i porodice nemaju prihode. Sankcioniše se propuštanje prilika da se stekne ili sačuva izvor prihoda (npr. odricanje ili neprihvatanje nasleđa, samovoljno prekidanje radnog odnosa...). Uslovi su: nesposobnost za rad; da osoba ili porodica nemaju sredstava za zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Uzimaju se u obzir i prihodi, posedovanje nekretnina, spremnost za rad, prihodi srodnika... Prihodi i imovina, uslov da: a) nemaju drugih nepokretnosti, osim stambenog prostora (površina do 0,5 hektara); b) da pojedinac ili član porodice nije prodao ili poklonio nepokretnu imovinu ili se odrekao prava na nasleđivanje, ili ako je protekao period u kojem bi od tržišne vrednosti mogao obezbeđivati pomoć u smislu Zakona o socijalnoj zaštiti; c) pojedinac ili član porodice ne poseduje pokretnu imovinu čijim korišćenjem ili otuđenjem može da obezbedi sredstva u visini šestostrukog iznosa socijalne pomoći koja bi mu bila utvrđena po Zakonu u momentu podnošenja zahteva za novčanu socijalnu pomoć; d) ako pojedinac ili član porodice nije zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju. Ako dođe do nesposobnosti za rad, ostvariće pomoć ako: se nalazi na školovanju ili osposobljavanju za rad ili se vodi na evidenciji nezaposlenih lica; ako nije odbio ponuđeno zaposlenje, radno angažovanje na privremenim, povremenim ili sezonskim poslovima, stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili osnovno obrazovanje; ako mu radni odnos nije prestao njegovom voljom, zbog disciplinske ili krivične odgovornosti (osim ako je od prestanka radnog odnosa proteklo godinu dana ili ako je nastupila nesposobnost za rad); ako se sam stara o svom detetu sa smetnjama u razvoju tako da ne može da bude radno angažovan. Osnovica je utvrđena nominalno (6.050), dva puta godišnje (1.april i 1.oktobar), usklađuje se indeksom potrošačkih cena u prethodnih šest meseci. Osnov se množi sa koeficijentom: a) za pojedinca- 1; b) za svaku narednu odraslu osobu u porodici- 0,5; c) za dete do 18 godina- 0,3. Pravo na pomoć za najviše šest članova. Iznos se utvrđuje u visini razlike između osnovice i prosečnog prihoda pojedinca, odnosno porodice u tri meseca koji prethode mesecu podnošenja zahteva. Preispitivanje se vrši svakog maja. Pojedinac koji je neposoban za rad, odnosno porodica čiji su svi članovi nesposobni za rad i jednoroditeljska porodica imaju pravo na uvećanu novčanu socijalnu pomoć (za 20%). 2. dodatak za negu i pomoć drugog lica- ostvaruju sva lica koja nisu u mogućnosti zbog starosti, bolesti i slično, sama da se staraju o sebi. Po Zakonu ima kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe. Uslov je da je licu zbog prirode i težine stanja povreda ili bolesti, neophodna pomoć i nega za obavljanje osnovnih životnih potreba. Ovo pravo ne može da se ostvari po drugom osnovu, utvrđuje se nalazom lekara. Iznos je utvrđen nominalno (7.600 rsd), a potom se na isti način usklađuje dva puta godišnje sa indeksom potrošačkih cena u prethodnih šest meseci kao socijalna pomoć.

59

3.

uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica- ima lice koje ima pravo na dodatak za pomoć i negu kome je na odnosu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju utvrđeno telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu ili ima trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa, odnosno ako lice ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova. Mesečni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu iznosi 20.500, s tim da se usklađuje pa istim pravilima kao dodatak za negu i pomoć. Doživotno mesečno primanje ima jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu, a koji najmanje 15 godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih. Uslov je da navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, a nije ostvario pravo na penziju. 4. pomoć za osposobljavanje za rad- potrebna je podrška u obrazovanju i osposobljavanju za rad. Korisnici su deca i mladi sa smetnjama u razvoju i odrasla invalidna lica, koji s obzirom na psihofizičke osobine i godine mogu da se osposobe za rad. Vidovi pomoći: a) troškovi osposobljavanja za rad; b) naknada troškova prevoza; c) naknada troškova smeštaja u dom učenika, odnosno studenata ili internat. Troškovi osposobljavanja isplaćuju se preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, odnosno drugoj organizaciji u kojoj se lice osposobljava- na osnovu ugovora koji zaključuje centar za socijalni rad sa tim preduzećem. 5. jednokratna novčana pomoć i pomoć u naturi- namenjeno je licu koje se iznenanda ili trenutno nađe u stanju socijalne potrebe i licu koje se upućuje na domski ili porodični smeštaj, a koje nema sredstva da obezbedi odeću, obuću i troškove prevoza neophodne za realizaciju smeštaja. Vrste: a) novčana b) u naturi Postupak za ostvarivanje i isplatu novčane pomoći sprovodi centar za socijalni rad, a za pomoć u naturi-organ, organizacija ili služba koju odredi lokalna samouprava. Jedinica lokalne samouprave propisuje i bliže uslove i način ostvarivanja, kao i visinu jednokratne pomoći. Iznos ne može biti veći od prosečne zarade po zaposlenom u toj jedinici u mesecu koji prethodi mesecu isplate. Postupak za ostvarivanje materijalne pomoći pokreće se zahtevom, a može i po službenoj dužnosti. Na obrascu, podnosilac je dužan da unese potpune i istinite podatke. Odlučuje centar na teritoriji na kojoj podnosilac ima prebivalište. Isplata počinje od narednog meseca. Dužnost prijavljivanja promena u roku od 15 dana. Centar za socijalni rad ima obavezu da preispituje uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć u maju. Podnosi se žalba ukoliko korisnik nije zadovoljan odlukom centra i nju rešava ministar za socijalnu zaštitu (pokrajinski organ uprave ili gradska uprava Beograd). Žalba ne odlaže izvršenje prvostepenog rešenja. Nadležni drugostepeni organi vrše i reviziju (preispitivanje) rešenja o priznatom pravu na novčanu pomoć. Protiv konačnih rešenja povodom žalbe ili revizije može se voditi upravni spor. Ukoliko dođe do izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana, sredstva za jednokratnu pomoć se obezbeđuju u budžetu Republike. 6. druge vrste materijalne podrške (narodne kuhinje, subvencije...) Korisnici su pojedinac i porodica. Domaći, pod određenim uslovima i strani državljani (azilanti). Postoje tri kategorije lica: 1. građani koji su nesposobni za rad (a nemaju sredstava za izdržavanje) 2. građani i porodice koji nemaju sredstva za izdržavanje 3. porodice koje se nalaze u "socijalnim problemima" (zanemarivanje dece, zlostavljanje) Načela: 1. načelo najboljeg interesa- obaveza da se usluge socijalne zaštite pružaju u skladu sa najboljem interesom korisnika, uvažavajući njegov životni ciklus, pol, rasu, veru, nacionalnost 2. načelo celovitosti socijalne zaštite- uključuje zahtev da se usluge socijalne zaštite pružaju u skladu sa funkcijom koju imaju, povezano i usklađeno, tako da se obezbedi celovita socijalna zaštita korisniku u svakom životnom dobu 3. načelo najmanje restriktivnog okruženja- podrazumeva da se usluge socijalne zaštite pružaju prvenstveno u neposrednom i najmanje restriktivnom okruženju, pri čemu se biraju usluge koje korisniku omogućavaju ostanak u zajednici 4. načelo dostupnosti i individualizacije- pružanje usluge na način koji obezbeđuje njihovu fizičku, geografsku i ekonomsku dostupnost, uz uvažavanje kulturoloških i drugih različitosti- određuje se "voditelj slučaja" Korisnici imaju pravo na: informaciju, učešće u donošenju odluka, na slobodan izbor usluga, na poverljivost, privatnost, pritužbu. Delatnosti koje obavljaju ustanove socijalne zaštite:  centar za socijalni rad

60

 druge ustanove (domovi, prihvatilištva) Finansiranje sprovodi Republika, a pojedina prava i lokalne samouprave ili autonomne pokrajine. One mogu da povećaju nivo davanja u odnosu na Republiku, imajući u vidu posebne potrebe i socijalne probleme.

13.5. Ustanove socijalne zaštite Vrste: 1) Zavod za socijalnu zaštitu- može osnovati samo Republika, odnosno autonomna pokrajina, sa ciljem obezbeđivanja integrativnog i stručnog pristupa u praćenju i razvoju socijalne zaštite. Poslovi: prati kvalitet stručnog rada i usluga, pruža stručnu podršku radi unapređenja stručnog rada, istražuje socijalne pojave i probleme, delatnost i efekte socijalne zaštite... Tri grupe zaposlenih: a) stručni radnici u centru za socijalni rad su socijalni radnik, psiholog, pedagog, andragog, specijalni pedagog, pravnik i socilog, a u drugoj ustanovi socijalne zaštite i kod pružaoca usluga socijalne zaštite i kod pružaoca usluga socijalne zaštite stručni radnici su i defektolog i lekar. b) stručni saradnici su lica druge odgovarajuće struke, sa stečenim visokim obrazovanjem na studijama prvog ili drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama (kao i lica sa srednjom školom), koja obavljaju poslove iz svoje struke u ustanovi socijalne zaštite i kod pružaoca usluga socijalne zaštite. c) pomoćni radnici Moraju posedovati licencu koja se izdaje na šest godina. Izdaje i oduzima Komora socijalne zaštite. Uslovi:  propisana stručna sprema;  završen odgovarajući akreditovani program obuke;  odgovarajuće radno iskustvo, odnosno položen stručni ispit. Imaju obavezu da se stručno usavršavaju. Oduzimanje licence ako:  poslove ne obavlja u skladu sa propisima i standardima;  dobije otkaz zbog učinjene povrede radne obaveze ili radne discipline;  grubo prekrši Etički kodeks. 2) centar za socijalni rad- može osnovati samo jedinica lokalne samouprave (opština ili grad). Vlada propisuje uslove. Osniva se za jednu opštinu (ako u njoj živi više od 30.000 stanovnika, ili kada postoji izrazito loše socijalno stanje ili zbog geografskih uslova i otežane komunikacije) ili za više opština (može imati odeljenja). Organi: upravni, nadzorni odbor i direktor (pored predstavnika države i stručnjaka, učestvuju i predstavnici udruženja iz ove oblasti). Vrši poslove odlučivanja o pravima korisnika, stručne poslove, koordinacija ustanova socijalne zaštite, poslovi u vezi sa porodičnim odnosima, poslovi u vezi sa svim vrstama sudskih postupaka kada su u pitanju maloletna ili socijalno ugrožena lica. Osnovni poslovi centra u vršenju javnih ovlašćenja: procenjuje potrebe i snage korisnika i rizike po njega i planira pružanje usluga socijalne zaštite, sprovodi postupke i odlučuje o pravima na materijalna davanja i o korišćenju usluga socijalne zaštite, preduzima propisane mere, vodi evidencije i stara se o čuvanju dokumentacije korisnika. 3) specijalizovane ustanove socijalne zaštite a) ustanova za vaspitanje dece i omladine- delatnost čine vaspitne mere. Osnivač je Republika ili pokrajina. Standardi usluga i druga pitanja od značaja za pružanje usluga- uređuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu. Organi: upravni, nadzorni odbor i direktor (učestvuje i predstavnik udruženja čiji su ciljevi usmereni na zaštitu prava deteta). b) dom- postoji: 1) standardni; 2) smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku; 3) urgentni smeštaj; 4) povremeni smeštaj; 5) druga vrsta domskog smeštaja. Bliže uslove korišćenja usluge domskog smeštaja i druge vrste domskog smeštaja propisuje nadležni ministar. Domovi se mogu osnivati kao: 1) ustanove za smeštaj dece i mladih 2) ustanove za smeštaj odraslih i starih Mrežu ustanova, ukoliko ih osniva Republika, utvrđuje Vlada. Dom za smeštaj odraslih i starijih ne sme imati veći kapacitet od 100 korisnika, a dom za smeštaj dece i mladih ne sme imati veći kapacitet od 50 korisnika.

61

c)

prihvatilište- ima za cilj da korisniku obezbedi kratkotarjan smeštaj, odnosno bezbednost dok se ne iznađe održivo rešenje za kriznu situaciju u kojoj se zatekao i zadovoljenje osnovnih potreba. d) radni centar- specijalizovane ustanove čije su usluge usmerene na unapređivanje radnih sposobnosti ili radno angažovanje lica sa invaliditetom koji su korisnici socijalne zaštite- u skladu sa zakonom (Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom iz 2009.) Prema članu 43 tog zakona, radni centar je poseban oblik ustanove koja obezbeđuje radno angažovanje kao radno terapijsku aktivnost osoba sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji od jedne trećine uobičajenog radnog učinka. Ovu ustanovu mogu da osnuju Republika, autonomna pokrajina i jedincia lokalne samouprave, kao i organizacija osoba sa invaliditetom ili organizacije njihovih zakonskih zastupnika. e) centar za porodični smeštaj i usvojenje- vrši pripremu, procenu i obuku budućih hranitelja i usvojitelja; pruža podršku hraniteljima odnosno porodicama koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja i usvojiteljima; izveštava centar za socijalni rad o radu hranitelja i funkcionisanju porodica koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja i predlaže mere radi otklanjanja eventualnih propusta; obavlja poslove u skladu sa zakonom i drugim propisom. f) socijalno-zdravstvene ustanove- novi tip ustanova socijalne zaštite, koje treba da pruže integralnu zaštitu korisnicima kojima je zbog specifičnog socijalnog i zdravstvenog stanja potrebno i socijalno i zdravstveno zbrinjavanje. Može se organizovati i u okviru postojećih ustanova socijalne zaštite, odnosno zdravstvenih ustanova, tako što će se osnovati posebne socijalno-zdravstvene jedinice. g) "drugi subjekti u socijlanoj zaštiti" 4) stručna i druga tela u oblasti socijalne zaštite a) Komora socijalne zaštite- nezavisna, neprofitna i profesionalna organizacija zaposlenih stručnih radnika i saradnika u socijalnoj zaštiti. Ima status pravnog lica sa sedištem u Beogradu. Organe čine predstavnici lica zaposlenih u oblasti socijalne zaštite. Donosi Kodeks profesionalne etike, organizuje ispite za izdavanje licence za rad u oblasti socijalne zaštite, izdaje, obnavlja i oduzima licencu stručnim radnicima, zastupa i štiti profesionalne interese članova, daje inicijativu za donošenje propisa u oblasti socijalne zaštite i obavlja druge poslove kao profesionalna organizacija zaposlenih u socijalnoj zaštiti. Ima i Etički odbor socijalne zaštite- prati etičnost pružanja socijalne zaštite. b) javne agencije c) fondacije Na osnivanje i rad ustanova socijalne zaštite primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju javne službe (Zakon o javnim službama iz 1991.), ako drugačije nije uređeno Zakonom o socijalnoj zaštiti. Osnivači: 1) Vlada RS ili organ AP 2) opština ili grad 3) privatna-fizička ili pravna lica. Ustanove se mogu osnivati ako je obezbeđen prostor, oprema i potreban broj stručnih i drugih radnika. Ustanove i zaposleni moraju imati licencu koju izdaje ministarstvo na šest godina. Pravo na licencu ima ustanova: koja je registrovana u skladu sa zakonom; koja ispunjava standarde za pružanje usluge za koju traži uzdavanje licence, a koji se tiču lokacije, prostora, opreme, organizacije, broja i stručnosti angažovanog osoblja, procene, planiranja, aktivnosti za pružanje konkretne usluge socijalne zaštite; koja najmanje dve godine pruža usluge socijalne zaštite. Nadzor: 1) nadzor na zakonitošću rada- dva načina: a) kontrola od strane ministarstva (nadzor nad zakonitošću rada i akata, obavezni jednogodišnji izveštaji) b) inspekcijski nadzor-inspektori socijalne zaštite- kontrola postupanja, ispunjenosti uslova, postupka prijema korisnika, vođenja evidencije... Može da naloži otklanjanje nepravilnosti, zabrani rad, podnese prijavu nadležnom organu... 2) stručni nadzor- uvid u stručni rad osoblja ustanova socijalne zaštite. Kontrola primene stručne metodologije, stručnog znanja i primene naučnih dostugnuća. Kontrola izbora oblika socijalne zaštite i ciljeva. Davanje stručnih uputstava. Vrste: a) unutrašnji- direktor, upravni odbor i nadzorni odbor b) spoljni- ministarstva, Komora, Zavod za socijalnu zaštitu 3) sudski nadzor: a) delatnošću ustavnih sudova b) odlučivanjem u upravnim sporovima pred Upravnim sudom

62

14. POSEBNA ZAŠTITA DECE I PORODICE 14.1. Uvod Posebnu zaštitu čine mere i aktivnosti društva. Ova zaštita ima uporište u međunarodnom pravu i našim ustavnim dokumentima. Opštom deklaracijom proklamovano pravo majke i deteta na naročito staranje i pomoć. Godine 1946. osnovan je Međunarodni fond UN za pomoć deci (UNICEF) čija je delatnost usmerena na: 1. pomoć zemljama da izrade i prošire osnovne institucije staranja o majkama i deci; 2. pomoć u sprečavanju i lečenju zaraznih bolesti; 3. pružanje pomoći u namirnicama za ishranu dece; 4. slanje potrebnih instalacija za konzervisanje mleka; 5. snabdevanje sirovinama za izradu odeće i obuće 6. drugih neophodnih proizvoda za decu. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966.) - njime su se države članice pakta obavezale da će porodici obezbediti pravo da je država i društvo štite, a svakom detetu, bez diskriminacije, pravo da mu porodica, društvo i država ukazuju zaštitu koju zahteva njegov status maloletnika. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima - više odredaba se odnose na porodicu, majku, dete i omladinu. Posebna zaštita dece obuhvata skup prava roditelja i dece, kojima se obezbeđuje:  materijalna pomoć porodici,  preventivna zdravstvena zaštita deteta,  vaspitanje i obrazovanje deteta predškolskog uzrasta,  zadovoljavanje potreba u kulturi, fizičkoj kulturi, stvaralaštvu,  podsticanje reprodukcije porodice. Opšta zaštita dece utvrđena je Zakonima iz oblasti:  zdravstvenog osiguranja,  socijalne zaštite,  porodice, braka i starateljstva,  osnovnog i srednjeg obrazovanja,  krivično-pravne odgovornosti Zaštita jer deca čine 30% populacije, njih 130 miliona nema pristup obaveznom školovanju ( UNICEF), 250 miliona dece radi. Prema UNICEF izveštaju 2001. - oko milion dečaka i devojčica se proda svake godine u roblje.

14.2. Sistem društvene brige o deci i porodici u Srbiji Ovaj sistem je uspostavljen donošenjem Zakona o društvenoj brizi o deci - 1992. (više ne važi). Aprila 2002. godine donet je Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Donet je i Pravilnik o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici s decom. Ceo sistem finansira iz budžeta (jedino kod regresiranja troškova boravka u predškolskoj ustanovi sredstva obezbeđuje opština ili grad). Uslovi: 1. osnovni da se roditelj neprestano brine o detetu (zato većinu prava, ako je majka sprečena, može da ostvaruje i otac, a ako njega nema hranitelj, staratelj ili usvojitelj deteta). 2. državljanstvo (kod dečijeg i roditeljskog dodatka). 3. srodstvo - po pravilu, potrebno je da se radi o članovima uže porodice, tj. da između deteta i korisnika beneficije postoji srodstvo prvog stepena u pravoj liniji. Kod nekih prava porodica se shvata šire, pa se dozvoljava da se beneficije ostvare i na osnovu dece - srodnika u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva (braća i sestre) i dece bračnog druga. Iznosi primarno zavise od socijalnog statusa roditelja, kao i od broja dece. Činjenica materijalnog doprinosa uzima se u obzir jedino kod porodiljskog odsustva, gde se vodi računa o tome da li se radi o zaposlenom ili samozaposlenoj osobi, kao i o dužini staža. Sume se određuju na mesečnoj bazi i usklađuju se sa troškovima života.

14.3. Prava na finansijsku podršku porodici sa decom u Srbiji 1) Porodiljsko odsustvo - trajanje: odustva zbog trudnoće i porođaja - 365 dana za prvo dvoje dece, 2 godine – treće i svako naredno novorođeno dete. Počinje najranije 45, a najkasnije 28 dana pre porođaja. Ako je u pitanju usvojeno ili dete povereno na staranje - do uzrasta 5 godina, koristi se u trajanju od 8 do 11 meseci. Trajanje zavisi od uzrasta deteta. Naknada:  u visini prosečne osnovne zarade zaposlenog za 12 meseci koji prethode mesecu u kome otpočinje korišcenje odsustva, uvećane po osnovu vremena provedenog na radu, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u skladu sa Zakonom

63



za samozaposlene utvrđuje se u visini prosečne mesečne osnovice za plaćanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u poslednjih 12 meseci koji prethode mesecu otpočinjanja odsustva Naknada se isplaćuje:  u punom iznosu ako je lice radilo i ostvarivalo zaradu ili naknadu zarade pre korišcenja prava 12 meseci neprekidno  za lica koja su bila u radnom odnosu manje od 12 meseci, utvrđuje se tako što se za mesece koji nedostaju do 12 meseci kao zarada uzima 50% prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji, prema podacima koje objavi republički organ nadležan za poslove statistike, u mesecu koji prethodi mesecu otpočinjanja odsustva  ostavljen je i donji i gornji limit ovog prava - može da iznosi najmanje kao minimalna zarada za mesec za koji se vrši isplata, a najviše do pet prosečnih mesečnih zarada u Republici 2) Pravo na plaćeno odsustvo radi nege deteta- nakon porodiljskog odsustva, od trećeg meseca života deteta do 365 dana/2 godine 3) Pravo na odsustvo sa rada ili rad sa polovinom radnog vremena- do navršenih 5 godina deteta pripada jednom od roditelja deteta ili licu koje se stara o detetu, kome je neophodna posebna nega zbog teškog stepena psiho-fizičke ometenosti, nakon okončanog porodiljskog odsustva. U iznosu naknade za porodiljsko odsustvo, odnosno u srazmernom delu ukoliko radi sa 1/2 radnog vremena. 4) Dečiji dodatak- do 19 godina deteta ako se redovno školuje, a najduže do 26. godine ako je nad njim produženo roditeljsko pravo; nemaju ako ukupan mesečni prihod, umanjen za poreze i doprinose veći od određenog cenzusa i ne poseduju nepokretnosti veće od stambenog prostora (izuzeci za poljoprivrednike). Naknada se ostvaruje za prvo četvoro dece u porodici i propisana je u fiksnom iznosu (i za više ako majka ima troje dece, pa rodi u istom porođaju više dece), i usklađuje se. Izuzetno, hranitelj ili staratelj deteta može ostvariti pravo na dečiji dodatak za najviše četvoro sopstvene dece u porodici i za svako dete bez roditeljskog staranja. Dečiji dodatak koristi 350.000 porodica. Objektivno, radi se o veoma malom iznosu (1.896,58 rsd). Za samohrane roditelje, hranitelje, staratelje i roditelje dece ometene u razvoju iznos naknada se uvećava za 30% (2.465,55 rsd). Suma se može i umanjiti za 50%, ukoliko se obrazovanje ili rehabilitacija deteta u većem iznosu od polovine obezbeđuje od strane države. Problem: oko 15 dokumenata potrebno za ostvarivanje prava (svakih 6 meseci). Ako je potrebno, radi dokazivanja posebnog statusa za dečiji dodatak prilažu se i: 1. akt o razvrstavanju za dete ometeno u razvoju; 2. akt o produženju roditeljskog prava; 3. dokazi na osnovu kojih se ostvaruje status samohranog roditelja (izvod iz matične knjige umrlih za drugog roditelja, presuda o razvodu braka, potvrda vojnog organa, potvrda kaznenopopravne ustanove); 4. dokazi o starateljstvu, hraniteljstvu (akt nadležnog organa starateljstva). 5) Roditeljski dodatak- nemaju porodice koje plaćaju porez na imovinu na određenu poresku osnovicu (veću od 12.000.000 dinara - oko 185.000 EURO). Uslovi - majka ostvaruje za prvo, drugo, treće i četvrto dete ukoliko neposredno brine o detetu. Uslov i da je državljanin Republike Srbije, da ima prebivalište u Republici Srbiji, da ostvaruje pravo na zdrvstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. I otac, ako majka nije živa ili je sprečena da brine o detetu. Iznos naknade je fiksan i iznosi (2009.): 1. za prvo dete - 27.135,90 2. za drugo dete - 106.111,61 dinara (u 24 rate - rata iznosi 4.421,32) 3. za treće dete - 190.992,16 (rata - 7.958,01) 4. za četvrto dete -254.653,53 (rata - 10.610,56). Za prvo dete – jednokratno. Za drugo, treće i četvrto dete na 24 jednake rate (od januara 2006.). Usklađuje se šestomečecno sa troškovima života (april/oktobar). 6) Boravak u predškolskoj ustanovi- za decu bez roditeljskog staranja i decu ometenu u razvoju. Po pravilu do 7. godina, a najduže do 10. godina starosti. Naknada troškova boravka u predškolskoj ustanovi isplaćuje se u visini cene usluge. 7) Odmor i rekreacija dece u dečijem odmaralištu - do 15. godine. 8) Regresiranje boravka u predškolskoj ustanovi- deca iz materijalno ugroženih porodica. Kod ovog, kao i prava na odmor i rekreaciju, deca do 15 godina starosti, način i uslove regresiranja određuje organ opštine ili grada, pošto oni finansiraju ta prava. Plaćanje obezbeđuje:  Republika

64

 opštinska/gradska administracija Jedino porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege za zaposlene plaća poslodavac, kojem se naknadno ta sredstva refundiraju od strane istog organa. Isti administrativni organi rešavaju u prvom stepenu o pravima iz ove oblasti. Po pravilu, teritorijalno je nadležan organ prema prebivalištu korisnika, a za porodiljsko se nadležnost određuje prema sedištu poslodavca. O žalbama rešava ministar nadležan za socijalna pitanja (u autonomnoj provinciji Vojvodini, to je odgovarajuci pokrajinski sekretarijat - nadležan za brigu o deci). Kod prava za koje se stara grad/opština, njihovi organi odlučuju o tome koji će aministrativni organ izvršiti realizaciju prava. Obično se o tome stara sama gradska administracija.

14.4. Ustanove za decu Dve vrste: 1. predškolske- mogu da organizuju delatnost i u stanu roditelja ili deteta ili drugoj porodici. Pružaju uslugu boravka, zdravstvene zaštite, a mogu da organizuju i odmor i rekreaciju - sve u grupama od 1030. Zakonom uslovi u pogledu spreme, kadra (stručni radnici - vaspitači, medicinske sestre, pedagozi, psiholozi, defektolozi-logopedi). 2. odmarališta- tu se obezbeđuje deci do 15 godina starosti boravak, vaspitanje, obrazovanje, rad, zdravstvena zaštita, ishrana, sportske aktivnosti, nastava u prirodi. Osniva opština,a mogu i druga pravna i fizička lica. Moraju ispuniti uslove u pogledu prostora, opreme i kadra lica sa odgovarajucom stručnom spremom. Kriterijume propisuje nadležni ministar, sporazumno sa ministarstvom za zdravstvenu zaštitu. Nadzor nad radom ustanova za decu nad zakonitošću - nadležno ministarstvo nad stručnim radom - za vaspitnu, obrazovanu, preventivnu zdravstvenu zaštitu i socijalni rad (nadležna ministarstva).

15. SOCIJALNA ZAŠTITA BORACA, VOJNIH INVALIDA I ŽRTAVA ORUŽANIH SUKOBA 15.1. Razvoj socijalne zaštite žrtava rata Ratovi su štetna pojava koja je neprekidno pratila ljudsku istoriju. Oduvek su uzrokovali masovna i teška stradanja, kako pripadnika oružanih snaga, tako i civilnog stanovništva. Posledice rata ne mogu se meriti ni sa kakvim drugim socijalnim nedaćama. Socijalni produkt oružanih sukoba su neke od najugroženijih kategorija u društvu - vojni invalidi, ratna siročad, civilne žrtve rata. Vojska predstavlja kroz istoriju osnovni oslonac državne vlasti. Zbog toga su vladari težili da vojskovođe i pripadnike armije motivišu i vežu za sebe obezbeđivanjem privilegija za ratne zasluge, kao i socijalnim zbrinjavanjem vojnih invalida i porodica stradalih ratnika. Međutim, nije bila retkost i da se takva lica zaborave i ostanu prepuštena sama sebi. Briga o žrtvama oružanih sukoba 1. unutar porodičnih, rodovskih ili plemenskih struktura; 2. od strane verskih ustanova; 3. kao briga vojskovođa prema stradalim ratnim veteranima i njihovim porodicama Robovlasništvo: Zbog velikog značaja vojske za opstanak države, javlja se se briga o zaštiti interes boraca. U Zakoniku cara Hamurabija bile propisane kazne za onoga ko otima plen ratniku ili dodeljeni posed. U antičkoj Grčkoj vojnici primali platu. U Rimskoj imperiji vojni veterani su dobijali zemlju i robove. Ipak, briga o invalidima bila dominantno stvar porodice. Srednji vek: O žrtvama rata su se brinuli pretežno crkva i vojskovođe (osećanje ratničke solidarnosti). Mnogo češće je solidarnost izostajala i ratni invalidi su tretirani kao ostali prosjaci, uživajući stepen zaštite koji je pripadao tom sloju. Krajem feudalizma, naročito u periodu prosvećenog apsolutizma, javlja se epoha najamničkih vojski, koje su ratovale za onog ko ponudi najbolje uslove, između ostalog, ko vojsci pruži veći stepen socijalne sigurnosti u slučaju invaliditeta. U Francuskoj Luj XI osniva prvi dom za slepe i odslužene vojnike, a Anri III je 1575. godine ustanovio crkveni red – Hrišćansko milosrđe, koji se brinuo za invalidne ratne veterane. Potreba zbrinjavanja žrtava rata se ozbiljnije nameće početkom 19.veka, nakon Napoleonovih ratova, kada ovaj problem prevazilazi nacionalne granice (Napoleonovi ratovi su samo u Francuskoj, prema podacima iz 1812.godine, doveli do 26.000 invalida). Ozbiljniji oblici zbrinjavanja-prednjačile SAD-1811. penzijska zaštita je proširena putem Nacionalnog programa za veterane, ne samo na vojne invalide i veterane, nego i na udovice i članove porodica. Najnapredniji je i u ovom slučaju bio nemački kancelar Bizmark - 1867. godine počinje da izgrađuje sistem socijalnog osiguranja invalida rata koji finansira država. Prelomni momenat predstavljaće I i II svetski rat, koje su pratile ogromne žrtve. I svetski rat - 21 milion ranjenih i osakaćenih lica, dok se njihov broj u II svetskom ratu popeo na 30 miliona. U većini zemalja koje su učestvovale u ratovima uspostavljen je poseban deo sistema socijalne sigurnosti - koji se stara o žrtvama ratova i oružanih sukoba.

65

Zaštićene kategorije danas: 1) borci, 2) ratni vojni invalidi, 3) mirnodopski vojni invalidi, 4) civilni invalidi rata, 5) porodice palih boraca, 6) porodice vojnih invalida. Pravni osnov državne odgovornosti - teorija pravičnosti, koncept uspostavljanja jednakog položaja građana ili teorija socijalnog rizika. Građani su se vršeći svoju patriotsku dužnost potčinili državnoj vlasti. Nametnut im je rizičan teret učešća u odbrani, te zato država i treba da ih zbrine.

15.2. Socijalna zaštita boraca i žrtava oružanih sukoba u Srbiji Samo u 20. veku stanovništvo Srbije je bilo pogođeno posledicama šest ratova (uključujući i agresiju NATO na 1999. godine). Najteži je bio I svetski rat gde je stradalo 35% populacije, a ostalo 500.000 ratnih invalida, II svetski rat je odneo 1.700.000 žrtava na prostoru tadašnje Jugoslavije, među kojima veliki deo postradalog srpskog stanovništva. Prvi propisi 1863. godine-Zakon o ustanovljenju invalidskog fonda za iznemogle i u službi osakaćene vojnike. Posle I svetskog rata - 1925. godine - Invalidski zakon-zaštita koncipirana slično kao današnja. Posle II svetskog rata, kontinuitet sa predratnim vojnim invalidskim zakonodavstvom. Borcima i žrtavama rata ukazivana posebna pažnja od strane saboraca koji su bili na vlasti - pravna zaštita stalno obogaćivana i unapređivana (još 1944. godine doneti pravni akti o zaštiti vojnih invalida). Sistem zaštite žrtava rata u periodu postojanja bivše socijalističke Jugoslavije, bio jedan od najboljih u svetu u praksi. Posle , pored raznih materijalnih i drugih prava, vojni invalidi imali su i prvenstvo stupanja u radni odnos za posao koji im odgovara (svako preduzeće bilo je dužno da zaposli najmanje 10% ratnih invalida, pod pretnjom novčane kazne). Pozitivno pravo - izvori: 1. Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca iz 1998. osnovni izvor 2. Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica iz 1989. - uglavnom se sekundarno primenjuje - kada lica nisu materijalno zbrinuta po drugom osnovu. 3. Zakon o pravima civilnih invalida rata - 1996. 4. neka prava uređena su i drugim propisima – o penzijskom i invalidskom osiguranju, o vojsci 5. brojni podzakonski akti (npr. Uredba o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990, od 1992. godine) 6. gradski/opštinski propisi – dodatna zaštita Zaštita se obezbeđuje: 1) borcima 2) ratnim vojnim invalidima 3) mirnodopskim vojnim invalidima 4) clanovima porodica palih boraca i vojnih 5) invalida 6) civilnim invalidima rata Zaštićene kategorije: 1. prvenstveno domaci državljani - učesnici svih ratova u prošlom veku (i onih posle 17. avgusta1990. godine, kao i u vreme NATO bombardovanja) i mirnodopski vojni invalidi (koji su izjednačeni u pravima sa ratnim vojnim invalidima); 2. zaštitu uživaju i stranci - ako su se borili ili u miru obavljali vojne dužnosti za našu zemlju; 3. jednak tretman domacim državljanima imaju izbegla lica sa teritorije bivše Jugoslavije. Isključenje - nedostojna lica: 1. koja su sarađivala sa neprijateljem, prebegla neprijatelju ili ratovala na njegovoj strani, 2. napustila vojnu dužnost 3. sama izazvala povređivanje Uslovi ostvarivanja prava: 1. Opšti uslov - da je do oštećenja zdravlja došlo bez njihove krivice, zbog ratnih ili vojnih dejstava. 2. Ostali uslovi precizirani su konkretno za svaku vrstu invalida, a baziraju se uglavnom na uzroku hendikepiranosti i stepenu oštećenja zdravlja, što se dokazuje medicinskom dokumentacijom. Kategorije invalida:

66

Na osnovu stepena telesnog oštećenja ratni i mirnodopski vojni invalidi svrstavaju se u deset kategorija. Najteži su invalidi I kategorije, a najlakši-desete. Od kategorije invalidnosti kasnije zavisi ostvarivanje i nivo pojedinih prava koja im pripadaju. Postupak za ocenu stepena hendikepiranosti i ispunjenja uslova za pojedina prava ratnih, vojnih i civilnih invalida rata vode opštinski ili gradski organi uprave nadležni za poslove boračke i invalidske zaštite. Procedura kao i u ostalim branšama socijalne sigurnosti vodi prema opštem upravnom postupku. Protiv odluke organa nezadovoljno lice ima pravo na žalbu, a nakon toga može pokrenuti upravni spor. Za žalbu je nadležno ministarstvo za socijalna pitanja, a u Vojvodini pokrajinski organ nadležan za oblast socijalne i boračke zaštite. Status prava se ne može prenositi i da su prava na osnovu rane, povrede ili ozlede nezastariva (mogu samo zastareti konkretna materijalna potraživanja). Prava se koriste dok postoje uslovi za njihovo ostvarivanje. Stečena prava će se izgubiti: 1. ako je pravo stečeno na osnovu neverodostojnih dokumenata, iskaza i drugih dokaza, 2. ako se zdravstveno stanje invalida popravi, 3. kod člana porodice (deteta) – kada preraste odgovarajući uzrast, 4. kod bračnog druga – ako zasnuje novu bračnu zajednicu ili više ne vrši roditeljsku dužnost prema deci koja koriste invalidninu. Zaštita boraca: imali poseban, počastan društveni status i niz društvenih i socijalnih beneficija. Prema ranijim propisima imali prava na: dvostruko računanje penzijskog staža provedenog u ratu ili zarobljeništvu, računanje u poseban staž vremena provedenog na lečenju i medicinskoj rehabilitaciji usled bolesti ili povreda zadobijenih u akcijama i zarobljeništvu, pravo na uvećanu penziju, posebne dodatke na penziju ili platu, povoljnije uslove za odlazak u starosnu ili invalidsku penziju, olakšane uslove za članove porodice za sticanje porodične penzije, povlastice pri lečenju, u prevozu itd. Borci iz ranijih ratova koji su još uvek živi, a stekli su ta prava po ranijim propisima i dalje uživaju stečena prava. Status boraca – prema Zakonu iz 1998. (Zakon o osnovnim pravima) Borcem se smatra jugoslovenski državljanin ako je: 1. u ratu vršio vojne i druge dužnosti (radi odbrane suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nezavisnosti i ustavnog poretka SRJ); 2. kao pripadnik srpske i crnogorske vojske učestvovao u ratovima od 1912-1918. godine; 3. učestvovao u antifaštistickoj borbi u Drugom svetskom ratu u sastavu partizanskih odreda, odnosno Jugoslovenske armije; 4. učestvovao u antifašistickoj borbi kao pripadnik Vojske Kraljevine Jugoslavije (u ratu od 6. - 17. aprila 1941. ili u sastavu savezničkih armija); 5. vršio vojne ili druge dužnosti u oružanim akcijama posle 17.avgusta 1990.godine (rad odbrane nezavisnosti i teritorijalnog integriteta SFRJ). Borcem se smatra i lice koje je za vreme mira vršilo vojne druge dužnosti - radi odbrane suverenosti, teritorije, nezavisnosti i ustavnog poretka SRJ - Srbije. Prema Zakonu o pravima boraca Srbije iz 1989. godine, status borca u pogledu prava utvrđenih tim zakonom, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine. Prava: 1. pravo na borački dodatak - dodatak uz zaradu ostvarenu po osnovu radnog odnosa (ne i iz samostalnog obavljanja delatnosti). Iznos: u visini razlike između iznosa zarade koju je borac ostvario za rad u punom radnom vremenu i osnova boračkog dodatka – koji čini iznos prosečne neto zarade u Srbiji iz prethodnog meseca, uvećane za 30%. Ima i boraca sa priznatim svojstvom ratnog vojnog invalida dok je u radnom odnosu sa punim radnim vremenom, ako mu je iznos mesečne zarade manji od iznosa prosečne neto zarade u Srbiji iz prethodnog meseca, uvećane za 30%. Izuzetno to pravo ima i borac koji, prema nalazu i mišljenju nadležne lekarske komisije, radi sa skracenim radnim vremenom. Vojni invalid ima pravo na dodatak - i za vreme privremene nezaposlenosti i za vreme privremene sprečenosti za rad (bolovanja). Dokazi: uverenje o statusu borca, vojna knjižica, dokaz o radnom odnosu. 2. mesečno novčano primanje (prema Zakonu o pravima boraca Srbije) - ako ispunjava uslove u pogledu nesposobnosti za privređivanje i uklapa se u imovinski cenzus iz Zakona. Ukoliko imaju posebne zasluge za zemlju, nalaze se u teškom materijalnom položaju ili to nalažu neke druge okolnosti - ima pravo na ovo primanje nezavisno od imovinskih uslova. Iznos: za korisnike čije domaćinstvo nema prihoda od poljoprivredne delatnosti iznosi 60% prosečnog mesečnog prihoda, a za korisnike starije od 80 godina 70% prosečnog mesečnog prihoda.

15.2.Prava vojnih i mirnodopskih vojnih invalida Dve vrste vojnih invalida:

67

1.

ratni vojni invalidi- Naš državljanin smatra se vojnim invalidom ako je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest (odnosno ako mu se bolest u vršenju vojne dužnosti ili zarobljeništva pogoršala), zbog čega je nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20 %, i to u sledećim aktivnostima: 1) vršeci vojne ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru (u događajima u kojima se inače stiče status borca); 2) pri vršenju vojnih dužnosti u stranoj zemlji koja je u oružanom sukobu, ako ga je na vršenje tih dužnosti uputio nadležni vojni organ u okviru međunarodnih obaveza Savezne Republike Jugoslavije (Srbije); 3) za vreme ratnog zarobljeništva u koje je dospeo kao borac ili u okviru aktivnosti iz prethodne tačke. Može steći i stranac, ako taj status ne može da ostvari u svojoj zemlji, ako je učestvovao u aktivnostima na osnovu kojih se može steći status borca. 2. mirnodopski vojni invalidi- Lice koje stekne invaliditet bez svoje krivice, u stepenu od 20-60% vršeci u miru vojnu službu za našu zemlju ili ako se obučava ili školuje za obavljanje vojnih dužnosti. Tu spadaju: vojnik na služenju vojnog roka, student vojne akademije, učenik srednje vojne škole, slušalac škole za rezervne oficire i lice u rezervnom sastavu, kao i dobrovoljac na vojnoj dužnosti u Vojsci Jugoslavije/Srbije. Ono što ih primarno razlikuje su okolnosti sticanja invaliditeta (rat/mir) i stepen oštećenja zdravlja koji se zahteva da bi ta lica ostvarila status vojnog invalida. Vojni invalidi podeljeni u deset kategorija srazmerno oštecenju organizma. Prvu grupu čine invalidi sa 100% invaliditeta kojima je za redovan život potrebna nega i pomoć; II grupu čine invalidi sa 100% invaliditeta; III grupu - invalidi sa 90% invaliditeta i tako nadalje do X grupe - sa 20% invaliditeta. Osnovna prava vojnog invalida prema Zakonu o osnovnim pravima: 1) lična invalidnina- osnovno materijalno pravo koje omogućava izdržavanje vojnim invalidima. To je inače bio prvi oblik državne „potpore“ koji je kod nas počeo da se priznaje vojnim invalidima. Ne može suspendovati ni u uslovima ratnog stanja. Lična invalidnina se isplaćuje mesečno. Osnov za obračunavanje čini prosečna zarada u Republici iz prethodnog meseca, uvećana za 80%. Isti osnov primenjuje se i na porodičnu i uvećanu porodičnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć i ortopedski dodatak. Iznos lične invalidnine zavisi od stepena invalidnosti, tako da I grupa invalida prima naknadu u visini 100% od osnovice, a X kategorija – 6%. Invalidnina se redovno usklađuje sa prosečnim zaradama. 2) dodatak za negu i pomoć- postoji i u socijalnoj zaštiti. Pripada invalidima I-IV kategorije kada su potpuno nesposobni za obavljanje osnovnih životnih potreba i potrebna je im pomoć i nega drugog lica. Na osnovu razlike u „opštoj životnoj sposobnosti“ invalidi su kod ovog prava svrstani u tri grupe. Naknade: I kategoriji100% od osnovice (iste kao kod lične invalidnine), II- 66%, III- 46%. 3) ortopedski dodatak- za razliku od ortopetskog pomagala, novčano primanje. Ima vojni invalid I do VI grupe kome je vojni invaliditet utvrden zbog oštećenja organizma koje je neposredna posledica zadobijene rane, povrede, ozlede ili bolesti koja je prouzrokovala amputaciju ekstremiteta ili teško oštećenje funkcije ekstremiteta, kao i zbog potpunog gubitka vida na oba oka. Kod ovog prava invalidi se svrstavaju u četiri kategorije, te su različite i naknade: u rasponu od 29% do 7%. 4) zdravstvena zaštita i druga prava u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite- sekundarno pravo, jer se obezbeđuje kada vojni invalid ne može da ostvari tu zaštitu po drugom osnovu. Garantuje se i korisnicima porodične invalidnine, deci vojnog invalida od I-VII grupe i pod određenim uslovima - bračnim drugovima. Ne učestvuju u troškovima zdravstvene zaštite, osim za korišcenje lekova, neobavezne imunizacije i lečenje uz primenu prirodnog faktora. 5) ortopedska i druga pomagala- Ovo pravo je modernim uslovima ratovanja izuzetno značajno, budući da su povrede ekstremiteta od raketnih projektila i eksplozivnih naprava najčešće vrste ratnih povreda. Naš Zakon priznaje pravo na ortopedska i druga pomagala, ali samo za oštećenje organizma zbog kojeg je priznat i vojni invaliditet. 6) naknada za vreme nezaposlenosti- može da ostvari samo ratni vojni invalid, a ne i mirnodopski. Uslov je da se radi o invalidu od I-IV grupe, koji nije u radnom odnosu, nema prihoda od druge delatnosti i prijavljen je kod organizacije za zapošljavanje. Naknada se isplaćuje mesečno, u visini prosečne neto zarade u Republici. 7) banjsko i klimatsko lečenje- Vojni invalidi su lica sa posebno ugroženim zdravljem, tako da je banjsko i klimatsko lečenje često potrebno kao vid daljeg lečenja ili rehabilitacije ovih lica. Banjsko i klimatsko lečenje, u smislu Zakona, jeste lečenje koje je neophodno kao nastavak lečenja od bolesti koje su propisane kao indikacije za lecenje. U praksi, banjsko i klimatsko lečenje traje 21 dan, a izuzetno do 30 dana kod nekih težih bolesti ili preloma. Lečenje se može ponoviti više puta, po predlogu lekarske komisije, kada je to neophodno ili su iscrpljene sve druge mere lečenja. Po pravilu lečenje se može odobriti jedanput godišnje. 8) besplatna i povlašcena vožnja- povezano je sa pravom na lečenje. Sastoji se od dva prava: prava na besplatnu i prava na povlašcenu vožnju. Pravo na besplatnu vožnju ima vojni invalid i korisnik porodične invalidnine u unutrašnjem saobraćaju železnicom, brodom i autobusom. Ostvaruje se kada nadležni organ uputi ovo lice ili ga

68

pozove u drugo mesto radi lekarskog pregleda ili korišcenja banjskog i klimatskog lečenja. U slučaju da na toj relaciji nema organizovanog prevoza korisnik prava imaće pravo na naknadu troškova prevoza. Vojni invalid ima i pravo na određeni broj putovanja sa povlasticom od 50-75%, u zavisnosti od prevoznog sredstva (tri puta godišnje za prevoz železnicom, brodom ili autobusom uz povlasticu od 75% i dva puta avionom – uz popust od 50%). 9) naknada za ishranu i smeštaj za vreme putovanja i boravka u drugom mestu- može da ostvari vojni invalid, kao i korisnik porodične invalidnine, kada ih nadležni organ uputi ili pozove radi pregleda pred lekarskom komisijom ili za vreme putovanja radi korišćenja banjskog ili klimatskog lečenja. Iznosi 50% od dnevnice za ishranu i smeštaj utvrđenih ranije za radnike u saveznim organima uprave. Ima i pratilac vojnog invalida ako je određen. 10) pravo na putnicko motorno vozilo- automobil bi trebalo da kao specifično pomagalo nadomesti otežanu mogućnost kretanja vojnih invalida. Ima vojni invalid kome je svojstvo vojnog invalida I grupe priznato trajno zbog amputacije ili teških oštećenja ekstremiteta izjednacenih sa amputacijom ekstremiteta i zbog gubitka vida na oba oka - na vozilo domaće proizvodnje zapremine do 1.000 cm3. Može ponovo ostvariti pravo na putničko motorno vozilo po isteku sedam godina od dana preuzimanja ranije primljenog vozila. U praksi se teško i retko ostvarivalo. Dopunska prava po Zakonu Srbije: 1. mesečno novčano primanje; 2. dodatak za negu; 3. naknada troškova smeštaja u ustanove socijalne zaštite; 4. porodični dodatak; 5. dodatak na decu; 6. izuzetno mesečno novčano primanje; 7. dodatak na ime razlike između ostvarenog primanja i garantovanog iznosa za nosioce "Partizanske spomenice 1941. i "Ravnogorske spomenice 1941."; 8. profesionalna rehabilitacija i novčana naknada za vreme profesionalne rehabilitacije; 9. naknada troškova putovanja; 10. naknada pogrebnih troškova; 11. pomoć u slučaju smrti.

15.3. PRAVA PORODICA PALIH BORACA I VOJNIH INVALIDA Članovi porodice palih boraca i vojnih invalida imaju skoro identičan pravni tretman u ovoj oblasti socijalne zaštite, osim što je kod vojnih invalida nešto uži zašticeni krug lica. Porodica palog borca je porodica lica koje je poginulo, umrlo ili nestalo pod ratnim okolnostima ili u okolnostima pod kojima se priznaje status ratnog vojnog invalida (druge vojne dužnosti u interesu zemlje ili ratno zarobljeništvo) ili je umrlo od posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod tim okolnostima u roku od godinu dana od dana nastanka oštećenja organizma. Članovi porodice palog borca su: 1) bracni drug, deca rođena u braku ili van braka i usvojena deca, kao i pastorčad koju je pali borac izdržavao (uža porodica palog borca); 2) roditelji, kao i očuh, maćeha i usvojioci koji su palog borca izdržavali ili koje je pali borac izdržavao; 3) deda i baba, unuče, sestra i brat palog borca koje je pali borac izdržavao. Sa članovima uže porodice izjednačeno je lice koje je sa palim borcem do njegove smrti živelo u vanbračnoj zajednici, ako je sa njim imalo dece. Članovima porodice vojnog invalida - smatraju se članovi uže i šire porodice vojnog invalida i poginulog mirnodopskog invalida. Ista lica kao gore, osim unučadi, braće i sestara, a kod roditelja se još zahteva da je postojalo međusobno izdržavanje. Prava članova porodice palog borca: 1) porodična invalidnina- predstavlja mesečno primanje koje imaju članovi uže porodice palog borca, članovi uže porodice umrlog vojnog invalida od I do VII grupe i članovi uže porodice lica koje je poginulo ili umrlo u ratnim okolnostima. To su tzv. opšti uslovi za ostvarivanje prava. Pored toga, utvrđeni su i posebni uslovi za pojedine kategorije u pogledu starosti ili nesposobnosti. Porodična invalidnina iznosi redovno 10% od osnova za ličnu invalidninu, a za pojedine kategorije može da dostigne i 60% od osnova. Ako koriste dva člana ili više članova porodice, porodična invalidnina pripada sauživaocima tako što se deli na ravne delove. 2) uvećana porodična invalidnina- povećana porodična invalidnina čije uvećanje iznosi 35-50% od osnova za ličnu invalidninu (ili se iznos uvećava za određeni procenat od postojeće porodične invalidnine). Uvećanje zavisi od broja članova porodice, njihove sposobnosti za privređivanje i drugih okolnosti (npr. kada se radi o više sauživalaca; ako roditelj palog borca nije imao druge dece ili su i druga njegova deca izgubila život u ratu).

69

3) zdravstvena zaštita i druga prava u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite- smeštaj, ishrana, putni troškovi. Ostvaruju se pod istim uslovima koji su propisani za vojne invalide Zakonom o osnovnim pravima boraca iz 1998. godine. 4) besplatna i povlašćena vožnja- pripada članu porodičnog domaćinstva sa kojim je invalid živeo u poslednjih godinu dana, odnosno, koje se o vojnom invalidu staralo poslednje godine života. Tom licu se isplaćuje jednokratna pomoć u visini dvostrukog iznosa lič ne invalidnine umrlog vojnog invalida. Pored toga, lice koje je snosilo troškove prevoza vojnog invalida koji umre van svog prebivališta - na putu za zdravstvenu organizaciju ili po povratku iz nje, ima pravo na naknadu troškova prevoza. 5) naknada za ishranu i smeštaj za vreme putovanja i boravka u drugom mestu- ima korisnik porodične invalidnine pod istim uslovima kao vojni invalid. Kada su deca korisnici porodične invalidnine do navršene 15. godine putuju pravo na naknadu za ishranu i smeštaj imaju i za pratioca. Ista prava ima i porodica vojnog invalida, osim što oni još imaju i pravo na pomoć u slučaju smrti vojnog invalida.

15.4. Prava civilnih invalida rata Obuhvata tri kategorije: 1. civilne invalide rata- lice kod koga nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede koje su ostavile vidne tragove, zadobijene zlostavljanjem ili lišenjem slobode od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija. 2. članove porodica civilnih invalida rata- smatra se lice koje je clan porodice umrlog civilnog invalida rata, ukoliko je sa njim živelo u zajedničkom domaćinstvu. Ako je lice preminulo (poginulo ili umrlo) pod okolnostima usled kojih se može postati civilni invalid rata, onda se član porodice koji sa njim živeo smatra prema Zakonu - članom porodice civilne žrtve rata. Porodica se u ovom propisu nešto uže shvata nego kod vojnih invalida ili palih boraca, tako da u nju ulaze samo: bračni drug, deca (rođena u braku ili van braka, usvojena i pastorčad) i roditelji. Prava civilnih invalida rata i članova njihovih porodica su skoro ista kao prava vojnih invalida po ranijem saveznom Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, osim što su izostavljeni: pravo na ortopetska i druga pomagala, naknada za vreme nezaposlenosti, banjsko i klimatsko lecenje, pravo na motorno vozilo. 3. članove porodica civilnih žrtava rata Prava civilnih invalida: 1) lična invalidnina; 2) dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica; 3) ortopedski dodatak; 4) zdravstvena zaštita i novčane naknade u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite; 5) besplatna i povlašćena vožnja; 6) naknada za ishranu i smeštaj za vreme putovanja i boravka u drugom mestu po pozivu nadležnog organa; 7) mesečno novcano primanje; 8) naknada pogrebnih troškova (imaju samo članovi porodice civilnog invalida). Prava iz Zakona o pravima civilnih invalida rata se mogu steci jedino ako se ne ostvaruju po drugom osnovu. Način, postupak i obim ostvarivanja prava nije posebno uređen, već se ta prava ostvaruju shodno ranijim saveznim i republičkim propisima o pravima ratnih vojnih invalida (sva prava ostvaruju se u obimu, na način i po postupku predviđenom saveznim propisima, a pravo na mesečno primanje i naknada pogebnih troškova - pod uslovima predviđenom republičkim propisima). Takođe, civilni invalidi rata se isto kao u pomenutim propisima razvrstavaju prema stepenu telesnog oštećenja, odnosno, na isti način kao vojni invalidi. Prava porodica civilnih invalida rata: Pod uslovima iz ranijih saveznih ili republičkih propisa prava ostvaruju i članovi porodica civilnih invalida rata. Oni imaju samo sledeća prava: 1) besplatna i povlašćena vožnja; 2) naknada za ishranu i smeštaj za vreme putovanja i boravka u drugom mestu po pozivu nadležnog organa; 3) mesečno novčano primanje; 4) naknada pogrebnih troškova. Ako više njih uživa mesečno novčano primanje, pripada im jedno mesečno novčano primanje kao sauživaocima, u visini utvrđenoj tako što se mesečno novčano primanje koje bi pripalo jednom licu povećava za 50% za svako sledeće lice.

70