March 18, 2017 | Author: Izdavačka kuća "Jasen" | Category: N/A
Knjiga Smisao ikona predstavlja još jedno vredno delo bitno za razumevanje suštine ikone. Najveći deo...
СМИСАО ИКОНА
prvideodo.indd1
18-Sep-082:18:00PM
Библиотека Православно искуство
Уредник Слобо Станишић
Преведено са енглеског језика The Meaning of Icons
by Léonid Ouspensky and Vladimir Lossky Copyright St. Vladimir`s Seminary Press First published in 1982 by St. Vladimir`s Seminary Press 575 Scarsdale Road, Crestwood, NY 10707 Copyright за српско издање НК ЈАСЕН
На корицама Преносиви иконостас, руски иконопис, 16. век
prvideodo.indd2
18-Sep-082:18:00PM
ЛЕОНИД УСПЕНСКИ И
ВЛАДИМИР ЛОСКИ
СМИСАО ИКОНА
ПРЕВЕЛИ
Др ВИОЛЕТА ЦВЕТКОВСКА ОЦОКОЉИЋ И
ЈУГОСЛАВ ОЦОКОЉИЋ
2008
prvideodo.indd3
18-Sep-082:18:00PM
Библиотека Православно искуство Уредник Слобо Станишић Леонид Успенски Владимир Лоски СМИСАО ИКОНА Издавач НК Јасен Добрачина 30, Београд Телефон 011 32 86 339
[email protected] www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић Рецензенти Др Драган Стојановић Др Борис Б. Брајовић Превод Др Виолета Цветковска Оцокољић Југослав Оцокољић Лектура и коректура Стеван Крњајић Стручни саветник Никола Маројевић Припрема за штампу Југослав Оцокољић
Copyright за српско издање НК Јасен Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби Закона о ауторским правима
Штампа Ротографика, Суботица
Тираж 1000
prvideodo.indd4
18-Sep-082:18:00PM
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР Титус Буркхардт 7 ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА ЗА ДРУГО ИЗДАЊЕ 8 ПРЕДАЊЕ И ПРЕДАЊА В. Лоски 9 СМИСАО И ЈЕЗИК ИКОНА Л. Успенски 23 ТЕХНИКА ИКОНОПИСА Л. Успенски 51 ОСНОВНЕ ИКОНЕ Иконостас Л. Успенски 57 Свете или Царске двери Л. Успенски 66 Иконе Христа В. Лоски 69 Спаситељ - Нерукотворени образ В. Лоски 69 Христос Сведржитељ В. Лоски 73 Иконе Мати Божије В. Лоски 76 Богородица Знамења Л. Успенски 77 Одигитрија В. Лоски 80 Богородица Смоленска В. Лоски 81 Богородица Тихвинска В. Лоски 85 Богородица Казанска В. Лоски 88 Богородица на престолу Л. Успенски 89 Иконе Умиленија Л. Успенски 92 Богородица Владимирска Л. Успенски 96 Богородица Толгска Л. Успенски 97 Богородица Корсунска Л. Успенски 100 Богородица Корсунска 2 Л. Успенски 101 Богородица Страсна В. Лоски 102 Свети Јован Претеча В. Лоски 104 Свети Јован Претеча 2 В. Лоски 106 Аранђео Михаило В. Лоски и Л. Успенски 108 Портрети апостола Петра и Павла и икона апостола Павла Л.Успенски 109 Свети Лука јеванђелиста В. Лоски 112 Свети Јован јеванђелиста В. Лоски 113 Икона светог епископа Аврама Л. Успенски 116 Свети Григорије Палама В. Лоски 119 Свети Никола Мир-Ликијски Л. Успенски 120 Свети Василије Велики и великомученик свети Ђорђе Л. Успенски 124 Образ светог мученика Ђорђа Л. Успенски 127 Свети Сергије Радоњешки Л. Успенски 128 Преподобни Симеон Столпник В. Лоски 129 Свети Макарије Уншански и од Жутих вода Л. Успенски 132 Свети великомученик Димитрије Солунски В. Лоски 133 Света великомученица Параскева (Петка, Пиатница) Л. Успенски 136 Свети великомученик Ђорђе убија аждају Л. Успенски 137 Свети пророк Илија у пустињи Л. Успенски 140 Минејске иконе В. Лоски 141
prvideodo.indd5
18-Sep-082:18:00PM
ОСНОВНИ ПРАЗНИЦИ
145
Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина В. Лоски Подизање Часног Крста – Крстовдан В. Лоски Покров Пресвете Богородице В. Лоски Ваведење Пресвете Богородице – Представљање у храму В. Лоски Рођење Христа – Божић Л. Успенски Рођење Христа – Божић Л. Успенски Крштење Господа – Богојављење В. Лоски Представљање Христа у Храму – Сретење Господа В. Лоски Благовести Л. Успенски Васкрс Лазара Л. Успенски Улазак у Јерусалим – Цвети Л. Успенски Крст – Распеће В. Лоски Васкрсење Христа – Ускрс Л. Успенски Силазак у ад Л. Успенски Мироносице на гробу Л. Успенски Средња Педесетница В. Лоски Вазнесење Господа – Спасовдан Л. Успенски Икона Педесетница – Духови Л. Успенски Света Тројица Л. Успенски Силазак Светог Духа Л. Успенски Преображење В. Лоски Успење Пресвете Богородице В. Лоски
145 148 151 153 157 160 164 168 172 175 176 180 185 187 189 193 194 199 200 207 209 213
ИНДЕКС ИЛУСТРАЦИЈА
217
ИНДЕКС ИЛУСТРАЦИЈА У ТЕКСТУ
220
ЛИТЕРАТУРА 221
prvideodo.indd6
18-Sep-082:18:00PM
ПРЕДГОВОР
У
метност икона је света уметност у пуном смислу те речи. Она се, у потпуности, хра ни духовном истином коју изражава сликом. Из тог разлога често је неодговарајуће и погрешно просуђивана када јој се приступало спољним процењивањима заснованим на чистој, светов ној уметности. Нико је неће боље разумети од оног чији је ум вођен сродном духовношћу. Ово су темељи на којима је грађена ова књига. Већина радова о уметности смешта историј ски развој у предговор; они истражују етничке и географске утицаје који произлазе из умет ности о којој је реч и ту трагају за објашње њем саме уметности, док интелектуални садр жај сликовних представа игра подређену улогу. Ипак, у уметности икона садржај је критери јум форме. Свесне и установљене догматске особине ове уметности не одређују само иконо писање, већ и уметнички облик и општи стил. Ово је могуће због тога што смисао иконе доди рује средиште тако блиско човечијој суштини и виртуелно усмерава све аспекте уметничког дела, од његових поучних елемената до његових немерљивих уметничких надахнућа. Насупрот, у световној уметности, садржај слике ствара само околност уметнику да ис каже своју генијалност, која може бити жи вотнија од изабраног садржаја и црпсти своја богатства изван њега. Света уметност има, преко свог садржаја, до ступност живим и истинитим непресушним изворима. Дакле, у њеној природи је да одржа ва истину у себи, чак и тамо где појединачни уметник не успева да оствари духовну дубину одређеног садржаја, односно не слика непо средно са извора светости, већ само подржа ва, мање или више, светлост обухваћену све тим облицима који су потврђени правилима из предања. Ово мора бити јасно утврђено од по четка, јер оправдава облик представљања ове
prvideodo.indd7
књиге. У свом уводу Леонид Успенски описује богословску основу икона и показује њихову бли ску сродност са искуствима созерцања. Ипак, с обзиром на то да је све условљено истином Предања, било је неопходно, ради разумева ња, дати основно објашњење његове приро де. Због тога је уводни есеј Владимира Лоског смештен на прво место, без обзира на његову сложеност у богословском смислу. Из овог при каза духовних претпоставки икона, непосред но је произiшао продор у историјски развој ове уметности. У основи, икона увек остаје иста; промене стила рађају се при сусрету вечне ду ховности Предања и околности условљених временом и местом, што узрокује само обја шњења различитих могућности скривених у са мој икони. Што се тиче историјског прегледа, у овој књизи је наглашен руски иконопис који не само да је најбоље истражен, већ представља врх саме уметности. Леонид Успенски исправ но каже да како је Византија усавршила бого словље у речима, тако је Русија учинила исто у слици. Техника иконописања, која се не може раздвојити од његовог духовног смисла, дата је у посебном поглављу. Други део књиге односи се на типологизацију икона: основне композиције по Предању илу строване су типичним примерима и засноване на референцама Светог Писма. Оваква метода у сагласности је са основним начином присту па који је претходно наведен; и, сагласно томе, репродукције икона нису поређане хронолошки, већ у сагласности са додељеним редом (Чин, староруски) тема на иконостасу (1). Опис нај важнијих иконописних типова служи, поред осталог, суочавању са општим и растућим потребама. Насупрот преовлађујућим сенти менталним тумачењима слика која су, често, ограничена псеудомистичним исказима, ова књига тежи да изрази мудрост садржану у богословским и литургијским списима. Пре све 7
18-Sep-082:18:01PM
га, јер духовне истине, којима се бавимо у на шим истраживањима, не дозвољавају да буду потпуно обухваћене нити сликом нити речима, упоредно постављање видних символа и писа не догме могу снажно помоћи у остваривању предвиђања извора из кога се рађа надахнуће за оба облика изражавања. Дрска би била жеља заменити мудрост Предања са начином ми шљења савремене психологије, коме, овде, нема места. Схватање духовних садржаја психоло шким посредством скромно је колико и психо лошко објашњавање суштине лепоте. Примери репродукованих икона изабрани су у име истине по Предању, истине коју изража вају иконописним каноном и духовном непо средношћу. Није случајност што су, у највећем броју случајева, изабране руске иконе из раног упоредног периода. Хијератична строгост иконописа нема ничег сродног са простом не светошћу, иако се, понекад, духовно појављује у одежди детињастог изгледа.
Околности су утицале на избор икона, односно само радови који су, данас, у Западној Европи, Грчкој и Америци били доступни за репродуко вање. Ипак, у овом ограничењу крије се пред ност, јер ово издање доноси известан број не познатих или мало познатих икона примереног стила, а већина икона, објављених на другим местима, су понављање неких добро познатих примерака, најчешће из руских музеја. Пример ци једнаке вредности не могу се пронаћи у свим „класичним“ композицијама, нити је било мо гуће направити беспрекорне репродукције свих изабраних икона. Неопходно је нагласити да су аутори ове књиге живели и радили у духовним радним срединама које су у сагласности са уметношћу икона. Ле онид Успенски је истакнути иконописац у са временом иконопису. Владимир Лоски је добро познат по својим студијама о богословским тајнама Источне цркве (2). Титус Буркхардт
ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА ЗА ДРУГО ИЗДАЊЕ Друго издање Смисао икона издато је уз активно учешће професора Леонида А. Успенског. Оно садржи шеснаест нових илустрација и већи број илустрација у боји које су се, у претходном изда њу, појавиле у црно-белој техници. Поред извесног броја исправки и прилагођавања, унети су и одговарајуће исправљени текстови који се односе на нови илустративни материјал. Издању је додат индекс илустрација и изабрана библиографија. Издавач се захваљује Metropolitan Museum of Art, Њу Јорк; Castle de Wijenburgh, Ехтелд, Холан дија; Christies, Њу Јорк; Musée national, Париз; Benaki, Атина; The Isabella Stewart Gardner Muse um, Бостон; Dr Hans Scrobucha из Музеј икона Recklinghausen; Robert и Hetty Roosemond; Dr John Sinsky; Dr Siegfrid Amberg; Mr. Paul Schaffer из A la veille Russie, и посебно Mr. Richard Temple из The Temple Gallery, Лондон, за савете и сарадњу.
(1) Преграда која носи иконе и дели олтар и наос у Православној цркви. (2) Види, на пример, The Mystical Theology of the Eastern Church, St. Vladimir`s Seminary Press, 1976. (Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Хиландарски преводи, 2003) и друге радове.
8
prvideodo.indd8
18-Sep-082:18:01PM
TJ235-8-06 P001-051 175L CTP
8/20/06
1:44 PM
Page 9 Cyan Magenta Yellow Black
ПРЕДАЊЕ И ПРЕДАЊА
prvideodo.indd9
18-Sep-082:18:01PM
TJ235-8-2006 Magnum The Meaning of Icons W:9” x H:12” 175L Magenta
Владимир Лоски
prvideodo.indd10
18-Sep-082:18:01PM
И
коне Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим обично се истичу изузетно празничним и победничким својствима, сагласно природи самог празника, који се прекида строгим и прибраним расположењем Великог поста и нагове штава празничну радост о Васкрсу. Весело, често црвено или бело изображава ње Јерусалима и светле боје бачених хаљина на пут, испред Господа, дају икони празнични изглед. Скупина апостола и незлобива светина која изражава добро дошлицу, обједињени, понаособ у две групе са величанственим Господом међу њима уравнотежују композицију. Укоченост света истакнута стрмим зидинама града, пливајуће линије планина и дрво које као да понавља покрет Господа и апостола, оживљују целу композицију међусобним сливањем.
УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ – ЦВЕТИ Л. Успенски
Непосредан повод јавног слављења уласка у Јерусалим било је, сагласно Јеван ђељу по Јовану, подизање Лазара када „Многи од народа који бјеше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од финика и изиђоше му у сусрет“ (Јов. 12,12-13). Палмине (од финика) гранчице представљају символ ра дости и прославе. Јудејци су их користили за изражавање добродошлице значај ним људима, а као символ храбрости такође су додељиване као награда победни цима. Тако се свет окупио код градских капија са палминим гранчицама у рукама, да би изразио добродошлицу Господу који јаше магаре као Победник над смрћу (1). Спаситељ јаше по страни, главе благо окренуте према Јерусалиму или према апостолима који га прате, док десном руком благослови или показује на окупље ни народ и град. По правилу, деца имају велику улогу на иконама Улазак у Јеру салим. Најчешће су приказана на дрвету како откидају гране, распростиру хаљи не пред Исуса и, заједно са одраслима, изражавају добродошлицу са палминим гранчицама у рукама. Иако је тешко замислити гомилу људи без деце, посебно на празнични дан, јеванђелисти не спомињу њихово присуство. Они, описујући овај догађај, кажу: „Људи многи простријеше хаљине своје по путу“ (Мат. 21,8) и не спомињу присуство деце. Ипак, ми на иконама видимо да једино деца, а не одра сли (2), распростиру хаљине (3). Јеванђелиста Матеј, спомињући дете које добро дошлицу изражава после уласка Господа у Јерусалим, када је истерао трговце из храма и излечио болесног, објашњава његову улогу речима самог Спаситеља: „У устима мале дјеце и која сисају чиниш себи хвалу“ (Пс. 8,2). На основу Предања, Црква деци приписује исту важност као и самом чину уласка у град (4). Ова улога је истицана и празничним иконама и богослужењем на дан празника тако што јој даје дубок смисао и значај. Свечани улазак у Јерусалим јесте испуњење предсказања које говори о Христу као долазећем Цару: „Радуј се много кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалим ска; ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину“ (Зах. 9,9) (5). Исказати добродошлицу Оном Који Побеђује смрт, Пророку Исусу, Јудејцима је тешко схватљиво, јер су очекивали да Он испуни предсказање тако што ће успоставити царство Израела на земљи, односно победу над непријатељем и његово физичко уништење. Заправо, овде се дешавало нешто супротно јер се победа над непријатељима Израела исказивала његовим душевним спасењем. Чтенија на празник из Старог и Новог Завета об јашњавају овај неспоразум, штавише, она на њега упозоравају. Стога, по читању предсказања о Христу као долазећем Цару на вечерњој, на јутрењу се чита Јеван ђеље по Матеју где се управо открива истинит смисао предсказања, речима самог Господа: „Све је мени предао отац мој“ (Мат. 11,27), а то је свемоћ. Следећим речима објашњен је смисао наведене моћи (пројављене од Оца) и њена истини 177
od103dokrajaod78.indd75
17Sep0812:33:44PM
та природа: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својијем“ (Мат. 11, 29). На Литургији се чита Јеванђеље по Јовану – символична припрема Спаситеља за погреб (Марија миропомазује његове ноге) – и опис Његовог уласка у Јерусалим (Јов. 12,1-18). Тако се смисао догађаја постепено разоткрива. Јудејци који су га дочекивали, са палминим гранчицама у рукама, нису добили очекивано, а неколико дана касни је, одричу се оног што им је понуђено када су викали Пилату: Распни га! Зато је радост деце која су исказивала добродошлицу Спаситељу без скривених побуда, без мисли о добитку или земаљској моћи, супротстављена на дневном богослу жењу тог дана радости јеврејског народа који очекује земаљску моћ („I D]TI Tx VOIT]VAHY BGOL]PNw iYDEE @E HδLxHY BEZAKONNw“ – „и деца певаху, хвале Теби док Те Јевреји ружише незаконито...“, Триод посни, Вечерње, стихира на Господи возвах гласа 8) и „SONMI[E LYKAVAx I PRELuBOD]INAx, SVOEMY MY@Y IE SOHRAN[Ax V] RY, ^TO DER@I[I ZAV]T\, EGw@E NE BXiLA ESI IASH]DNICx ... PONE SVOIH\ ^AD\ OUSRAMISx SICE BOPJu{IH\, wSANNA SIY DVDOVY. BLGOSLOVEN\ GRxDXiI VO IMx GDNE“ („О блудна и
превртљива светино, свом мужу не сачува верност; како држиш завет, а ниси Му била наследница... посрами се деце своје која узвикују овако: Осана, Сину Дави дову, Који долази у Име Господње“, Вечерње, празник Недеља Цвети, стихира гласa 7) (6). На иконама овај смисао је изображен не само добродошлицом деце са палминим гранчицама у рукама, већ и истакнут распростирањем хаљина. Рас простирање хаљина, саобразно Старом Завету (2. Цар. 9,13), је обележје миропо мазаног цара. Пошто је Спаситељ Миропомазани коме „царство није моје од овог свијета“ (Јов. 18,36) пред ноге његове, хаљине бацају деца, а не одрасли који му исказују добродошлицу као миропомазаном за земаљско царство. Стога, свечани улазак у Јерусалим, који је истовремено добровољни пролазак Спа ситеља кроз страдање и смрт, представља образ благословеног Божијег Царства, небеског Јерусалима. Зато је изображавање ове иконе тако празнично и окићено.
Улазак у Јерусалим, руска икона, 16. век. Приватна колекција
(1) С обзиром на то да је магаре мало позната животиња у Русији, на бројним иконама видимо Христа на коњу. (2) Само на изузетно ретким иконама. (3) Ово истицање деце јавља се на врло раним изображавањима иконе Улазак у Јерусалим. То је, на пример, на илустрацијама Росано јеванђеља из 6. века које садрже потпуни иконопис празника или, још раније, на Латеранском саркофагу где је композиција једноставнија. Види слике 313, 4 и 314, 5 у Гаруци, Историја хришћанске уметности (Garucci, Storia Dell` Arte Christiana), Прато, 1879. (4) Апокрифно Јеванђеље Никодима, такође говори о њиховој улози. (5) Почетак 3. зачала на празник (Зах. 9,9-15). Прво зачало је Постање, 49,1 и 2, 8-12, и друго за чало је предсказање пророка Софонија 3,14-19. (6) Зато на овај дан Црква благосиља палмине гранчице и одатле име Цвети и позива верне да са њима заједно поздраве Спаситељев долазак и Његову жртву, не као што га Јевреји дочекаше, већ као што су деца носила знамења победе.
178
od103dokrajaod78.indd76
17Sep0812:33:44PM
179
od103dokrajaod78.indd77
17Sep0812:34:07PM
TJ235-8-2006 Magnum The Meaning of Icons W:9” x H:12” 175L Magenta
УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ В. Лоски
П
разник Успење Пресвете Богородице (Велика Госпојина) (κοίμησις), познат на Западу под именом Узнесење Блажене Дјевице Марије, састоји се из два посебна али нераздвојива момента за веру Цркве: најпре, Смрт и Сахрана, затим, Васкрсење и Успење Мајке Божије. Православни Исток знао је како да поштује тајанство природе овог догађаја, који, насупрот Васкрсењу Христовом, није по стао предмет проповедања апостола. Заправо, овде постоји тајна, која није наме њена ушима које не чују, већ је посвећена унутрашњој свести Цркве. За утврђене у вери у Васкрсење и Вазнесење Господа, очигледно је да, ако Син Господа при сваја Своју људску природу у утроби Дјеве, Она која служи Оваплоћењу ће, тако ђе, бити прослављена са Својим Сином васкрслим и вазнетим на небеса. „Стани, Господе, на почивалишту својем, Ти и ковчег силе Твоје“ (1). „Гроб и смрт“ не могу задржати „Мати Живота“ (Успење Пресвете Богородице, кондак гласа 2), јер ју је Син пренео (μετέστησεν) у живот будућег века. Прослављање Мајке исходи из добровољног унижења Сина: Син Божији је Оте лотворење Дјевице Марије Који је постао „Син Човечији“ способан да умре, док Марија, постајући мајка Бога, прима „славу Божију“ (θεοπρεπής δόξα) (Вечер ње, стихира гласа 1) и прва је међу људским бићима која учествује у потпуном обожењу твари. „Пошто Бог постаде човек, човек може постати Бог“ (2). Значај Оваплоћења Слова стога се појављује на крају Маријиног живота на земљи. Му дрост је оправдана Њеним Дететом. Слава будућег века, коначни крај човека је већ остварен, не само у Божанској Ипостаси која ствара тело, већ и у људској личности која ствара Бога. Овај прелазак из смрти у живот, из времена у вечност, из земаљских условљености у небеско блаженство, поставља Мати Бога изван општег Васкрсења и Последњег Суда и изван Другог доласка који ће учинити крај историји света. Празник 15. августа је друго тајанство Васкрса, јер Црква тада прославља, пре краја времена, тајну првог плода свог есхатолошког испу њења. Ово означава умереност литургијског текста који, у богослужењу Успења, наговештава у главним цртама неисказиву славу Успења Мајке Божије (3). Празник Успење Пресвете Богородице вероватно води порекло из Јерусалима, ме ђутим, крајем 4. века, Етерија га још увек није познавала. Претпостављамо, ипак, да се ова свечаност није споро појављивала, јер је већ била распрострањена у 6. ве ку. Свети Григорије из Тура је први сведок празника Успење Пресвете Богородице (Велика Госпа) на Западу (4), где је изворно прослављан у јануару (5). Под царем Морисом (582-602) време празника је коначно везано за 15. август (6).
Успење Пресвете Богородице, руска икона, 16. век, 28х24 цм. Фотографија: R. Temple, Лондон (страна 215)
Међу првим иконописним споменицима празника Успење Пресвете Богородице забележен је саркофаг, с почетка 4. века, из Света Инграција у Сарагоси (Santa Ingracia, Saragossa) који највероватније представља Успење Дјеве Марије (7) и ре љеф из 6. века, у цркви Болнис-Капанакчи у Грузији на коме је изображено Успе ње Пресвете Богородице усаглашено са рељефом Христовог Вазнесења (8). Апо крифни навод који је кружио под именом светог Мелита (2. век), ипак не претходи почетку 5. века (9). Он је пун легендарних детаља о Смрти, Васкрсењу и Успењу Мајке Божије, несигурних података које је Црква настојала да избегне. Стога је свети Модест Јерусалимски (упокојио се 634) у свом делу Хвала Успењу (10) вео ма уздржан у детаљима које даје: он је забележио присуство апостола, придошлих из далека, богонадахнућем са висина, појаву Христа који долази да узнесе душу Своје мајке и повратку у живот Богородице, да телесно учествује у вечној нетру лежности Његовој, који је износи из гроба и привлачи је себи на начин који само Он познаје. Проповед светог Јована Солунског (упокојио се око 630) и друге
214
od103dokrajaod78.indd112
17Sep0812:54:33PM
TJ235-8-2006 Magnum The Meaning of Icons W:9” x H:12” 175L Magenta
Cyan Magenta Yellow Black
od103dokrajaod78.indd113
17Sep0812:54:52PM
215
новије проповеди, као светог Андреја Критског, светог Германа Константинопољ ског, светог Јована Дамаскина (11) много су богатије у детаљима и забележене су у литургији и у иконопису Успење Пресвете Богородице. Класично изображавање празника Успење Пресвете Богородице у Православном иконопису је најчешће ограничено приказом Богородице која лежи на посмртном одру, између апостола и Христа у Слави, који прима у руке душу Своје Мајке. Ме ђутим, понекад је постојала жеља да се подједнако изобрази тренутак телесног ус пења и тада, на појединим приказима, на врху иконе изнад сцене Успење Пресвете Богородице, она седи на престолу у мандорли коју анђели узносе ка небесима. На нашој икони (Русија, 16. век) Христос у Слави је окружен мандорлом и гледа на тело мајке на одру. Он држи у својој левој руци дете повијено у бело са оре олом: то је „PRE^STYu DY[Y“ („пречиста душа“, Вечерње, стихира на литији глас 2) коју је управо убрао. „Aнђели чине сабор са апостолима гледајући у страху“ „AGGLI LIK\ SOSTAVLxuT\ SO APSLXi, OU@ASNw VZIRAu{ E“ (Вечерње, стихира гласа 5) упокојену Богородицу. Лако препознајемо у позадини светог Петра и светог Павла са обе стране одра. На појединим иконама приказан је у врху, на небу, тренутак чудесног доласка апостола, окупљених „a@E OU^ENI^ESKJI LIK\ OBLAKOM\ LEGKIM\ VO EDINO SOVRAV[Ax“ („који ученички скуп облаком лаким у једно сабра – из крајева света“, Вечерња, стихира на Господи возвах, слава и ниње гласа 6). Мноштво анђела, присутних у Успењу, понекад оивичавају мандорлу Христа. На нашој икони, не беске силе које прате Христа, приказане су серафимом са шест крила, два херу вима и два анђела у мандорли. Четири епископа са ореолима стоје иза апостола. То су свети Јаков „брат Божији“ (Кондак гласа 2), први епископ јерусалимски, и три ученика апостола: Тимотеј, Јеротеј и Дионисије Ареопагит, који су дошли са светим Павлом (12). Понекад група жена представља вернике Јерусалима који, са епископима и апостолима, образује унутрашњи круг Цркве у коме се дешава Тајна Успење Пресвете Богородице. Епизода Антонија налази се на већини икона Успе ње Пресвете Богородице (Тропар, хвала 3). То је фанатични Јеврејин коме је обе руке мачем одсекао анђео, јер се усудио да дотакне погребну постељу Богородице. Присуство ових апокрифних детаља у литургији и иконопису празника подсећа да је крај живота на земљи Богородице дубока тајна Цркве која не сме бити изложе на скрнављењу: недоступна погледу оних који не виде, Слава Успења Богородице може бити созерцана једино унутрашњим светлом Предања.
(1) Псалм 132, који се понавља више пута у служби Успење Пресвете Богородице. (2) Свети Иринеј, свети Атанасије, свети Григорије Богослов, свети Григорије из Нисе (П. Г. 7, ред 1120; 25, ред 192; 37, ред 465; 45, ред 65) и други Црквени Оци. (3) Празник Претпразништво Успења (14. август), каснијег је порекла и преписан је из Јутрења Велике Суботе (Полагање у гроб). (4) Прослављено мучеништво (De gloria martyrum, Miracula) 1,4 и 9; П. Л. 71, ред 708 и 713. (5) Бобио молитвеник и Галикански сакрамент (The Bobbio Missal и Тhe Gallican Sacramentary) указују на 18. јануар. (6) Никифор Калист, Историја Цркве, 17, ц 28; П. Г. 147, ред 292. (7) Дом Каброл, Археолошки речник хришћанства (Dom Cabrol, Dict. D`archeol. Chrét.), Том 1, 1990-2994. (8) С. Амиранашвили, Историја грузијске уметности, стр. 128, изд. Москва, 1950. – на руском. (9) П. Г. 5, ред 1231-1240. (10) Евлогија (Encomium); П. Г. 86, ред 3277-3312. (11) Источна патрологија 19, стр 375-438; П. Г. 97, ред 1045-1109; 98, ред 340-372; 96, ред 700-761. (12) Види део о Успењу у Дионисије Ареопагит, О Божанским именима 3, 2; П. Г. 3, ред 681.
216
od103dokrajaod78.indd114
17Sep0812:54:54PM
