Sluge - Ivan Cankar

Ivan Cankar SLUGE drama u pet činova

Cilj glume, od vajkada i sada, bio je i jeste: da bude, tako reći, ogledalo prirode; da pokaže vrlini njeno rođeno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom vremenu i biću sveta njegov oblik i otisak. HAMLET

1

L I C A: ŽUPNIK UPRAVITELj ŠKOLE učitelji: JERMAN KOMAR HVASTJA učiteljice: LOJZKA GENI MINKA LEKAR POŠTAR PREDSEDNIK OŠPTINE ANKA, njegova kći JERMANOVA MAJKA KALANDER, kovač KALANDEROVA ŽENA PISEK, pijanica NACE, seljak SELJANKA KRČMAR Seljaci, seljanke, radnici

2

PRVI čin U bašti pred krčmom predsednika ošptine. Desno prijatna bela kuća sa malom verandom. U pozadini zeleno obojen nizak plot, iza plota cesta. Levo u prvom planu mala senica. Stolovi pod drvećem i na verandi. Jerman i Anka ispred senice levo. JERMAN. Tek što sam te pozdravio, a već žuriš na drugu stranu. Ovu svoju ljubav osećam već kao grbu, ili kao boginjavo lice, ili zakrpljen kaput. Ne usućujem ti se na oči sa njom. Zato ću radije da govorim o vremenu. ANKA. Baš si dosadan. JERMAN. Bojim se da će uskoro biti kraj ovim lepim danima... ANKA. Šta bi hteo? JERMAN. ... i da iza šume već čekaju oluje. ANKA. Zbogom! JERMAN. Reci da je zauvek, ne boj se ništa! Ljubav ti je kao nova bluza, ili kao šarena traka na slamnatom šeširu. A ja, seljak starovremski, mislio sam drukčije i sad se stidim. Zbogom! ANKA. Zar je ljubav samo onda ljubav kad uzdiše? Zameraš mi što više volim da se smejem nego da plačem, što više volim da se oblačim u belo nego u crno, zameraš mi što sam mlada i uskoro ćeš mi zameriti što nisam grbava i što nisam razroka. Dosadne su tvoje propovedi, o gospodine! JERMAN. Ne greši! Zar me nije zaneo tvoj smeh? Zar me nisu urekle tvoje radosne oči, mene, željnog radosti? Smejaću se i podvriskivaću, činiću sve što ti budeš želela! — Ali slušaj — sasvim ukratko, da ti propoved ne bude dosadna. ANKA. Ukratko! JERMAN. Tebi pristaje leptirova igra, ali ja sam suviše nespretan za nju. I srce mi je suviše teško i vuče me zemlji. Nikad me nisi upitala zašto se ne smejem, ja koji volim tvoj smeh; nisi ni videla da sam i u bučnom društvu bio sam... Strpi se! Radije bih te molio za prezir nego za saučešće; radije bih psovao nego jadikovao. Ni saučešća ni utehe neću od tebe, samo srdačnu reč iz tvojih usta! ANKA. Koju i kakvu reč? Ne podnosim dosadne reči ni dosadne misli! Ako je ljubav dosadna, neka ide zbogom! Baš je istina da si starovremski seljak! Čoveka proće

3

smeh kad te sretne. Život, mladost, proleće, ljubav, i sve, sve je tebi kao svečana misa i podizanje sakramenta! Ali vidi, ja ti ne prebacujem — pa makar i spavao sa cilindrom na glavi. Za tebe cilinder i šea si1ra, za mene crvena traka i aleluja. Ti se sa mnom ne smeješ, ja ne plačem s tobom. Daj mi ruku, pa lepo — zbogom! JERMAN (uhvati je za obe ruke; veselije). Zbogom, Anka! (Cestom dolaze crema bašti Minka i Geni.) ANKA. Adio! JERMAN. Stani! (Poljubi je u obraz.) ANKA (okrene.se na verandi). Pa skini sa duše taj dosadni cilinder, skini ga! I crnu mantiju skini i brojanice baci iz ruku. Adio! (Ode u kuću.) JERMAN (gleda za njom). Još nisi ni dobio, a već si izgubio! Veče je, još pre no što je bio dan! (Ide polako prema baštenskim vratima.) MINKA. Zar ni malo ne drhtite i ne nadate se, mračnotužni Romeo? JERMAN (začućen). Zašto da drhtim i da se nadam? Nisam pesnik! MINKA. Vi ne drhtite, a večeras će... tako reći ... izreći presudu slovenačkom narodu? GENI. Pametan je. I meni je lep kadril važniji od svih tih očiglednih komedija, koje su tek izgovor za pijančenje. JERMAN. Ko će pisati presudu? Kakvu i kome? MINKA. Zar ste zaboravili za izbore? JERMAN. Ah, to. Izabrali oni same svece ili same cigane, na mom kaputu neće biti manje zakrpa, ni na mojim đonovima manje rupa. MINKA. Ta mlakost i taj nemar kopaju narodu prevremeni grob! JERMAN. Ne brbljajte! Narod će sebi presudu pisati sam; neće mu je pisati ni frak ni mantija! (Ide polako prema baštenskim vratima; na vratima se susretne sa Lojzkom; Minka i Geni sednu ispod verande.) LOJZKA (Jermanu). Zdravo! (Pruži mu ruku). Zar nećete pričekati da saznamo ko će nam gospodariti? JERMAN. Dosta sam uvodnih članaka već danas čuo. (Ode na ulicu.)

4

GENI. Sam bog zna zašto se Ljudi čupaju! Nazadnjaštvo je dobro, naprednjaštvo je dobro, ali najbolji su pečeni pilići! MINKA. Ta mlakost — GENI. I taj nemar — MINKA. Ti ne bi ni prstom makla da od nas sviju još koliko danas naprave zvonarke i bogomoljke. GENI. Ne bih! I zvonarke bi, mislim, bolje plaćali. MINKA. Ja sva drhtim ... Nisam ručala, a neću ni večerati ... Još jedan sat ... ne, još jedva pola sata, i biće zapisano, potvrćeno i zapečaćeno ... da li će nam se ugasiti sunce slobode vo vjeki vjekov ili... zamisli, sinoć sam sanjala da sam jela rakove ... šta li to znači? LOJZKA. Poboljšanje plate. MINKA. Zar nemate ni srca ni pameti kad se smejete dok se zemlja ljulja pod nama? A pričaš da si obrazovana, pušiš cigarete... svaki obrazovan čovek morao bi ovoga časa... pogledaj Komara! Već tri dana pije, sasvim će podivljati... od samog oduševljenja! Ali među nama nema mnogo takvih... GENI. Koji bi tri dana pijančili? (Kelnerici koja dolazi sa verande.) Čašu piva! MINKA. Opkladio se već u deset litara da će crna banda biti u zemaljski prah smrvljena... tako je rekao: u zemaljski prah smrvljena... i da će zastava slobodne misli... tako reći... a ,šta ti misliš? LOJZKA. Ništa ne mislim. Moje mišljenje ne bi skrenulo stvari ni za pedalj i ni na koju stranu. MINKA. Ta mlakost ... GENI. I taj nemar ... MINKA. A ja kažem... sećajte se ovih reči kad dođe dan i čas, ja kažem da ćemo slaviti najveličanstveniju pobedu... to je vera moga srca. I još kažem... ako bi se desilo da se spusti nad našu domovinu duga i pusta noć... tada će se otkriti ko ume da pati... tada ćemo videti ko će da savije ropsku glavu, a ko će je nositi uspravno, slobodan u patnji! LOJZKA. Samo da se ne otkrije i da ne vidimo! GENI. Ni ja nisam za mučeništvo ... neprilika ti je s njim! 5

(Komar doće sa ceste u baštu.) KOMAR. Pobeda! MINKA (ustane). Brojeve! KOMAR. Nema brojeva! Ali pobeda je sigurna, bila je već juče, već prekjuče, već lane! — Pola litra, Katarina! (Sedne udobno.) MINKA. Ti baš ni malo ne sumnjaš? KOMAR. Ko sumnja? Ko se usuđuje da sumnja? Onaj ko sumnja, taj je izdajnik ... tresnuću mu čašu o glavu... Uz put sam sreo župnika... bio je tako utučen i jadan, kao da nosi tri tovara na leđima i jedan na glavi... još malo pa bih mu dao groš! „Kako je, gospodine Komare, kako je?" pita me on. „Nama dobro i sve bolje!" odgovaram ja. On se kiselo iskreveljio, a ja sam se tako smejao da... eto, još i sad su mi suze u očima! LOJZKA. Od smeha? KOMAR. Kumice, pokajaćeš se ti, grdno pokajati! Misliš li da nisam video kako si se pokunjila ovu poslednju nedelju? Ko se boji vrabaca, nek ne sije proso! Gledajte je, čak i ne puši više, uskoro će zveckati brojanicama. Ti i Jerman ... zgodan par! Idealizam se ne isplati, je li? Znam vas, bagro! Jerman već zna gde je za njega pripremljeno pozlaćeno sanduče! Kod predsednika opšgine je postavio za se sto — bogat ručak za učitelja. Ko da mu zameri? On misli: „Uzmi, uzmi lutku od krpa, ako su samo krpe svilene!" GENI. Zar on nije tvoj prijatelj? KOMAR. I prijatelju treba reći istinu u lice! GENI. Pa nema ga ovde. KOMAR. Doći će već! — A lepog tasta je izabrao! Šta misliš da je predsednik iskreno napredan? Ni po šuplja boba ne bih dao za tu naprednost! Bes ga izjeda što nije izabran — takav slabić. Samo malo da mu namignu — pa bi već sutra nosio nebo u procesiji. (Hvastja doće sa ceste.) KOMAR. Zdravo, crkvenjače svih crkvenjaka! Na, pij, okrepi se da lakše podnosiš svoje jade. Kad popovi dobiju batine, dobije i Hvastja batine ... teško je kad čovek ima takvu ženu! Šta je kriv nevini Hvastja za popovska stradanja? Čak ni nokte ne čisti, da bi ostali crni vo vjeki vjekov! 6

HVASTJA (sedn$ mirno). Još večeras ćeš mo liti krunicu; sva tri dela. KOMAR. Šta si rekao? HVASTJA. Još večeras ćeš moliti krunicu; sva tri dela. KOMAR. Crkvenjače, za ove reči činićeš po koru! HVASTJA. Ti ćeš je činiti za ovog'crkvenjaka; tešku pokoru! (Sa verande dolaze: predsednik opštine, lekar, upravitelj škole.) KOMAR (skoči). Šta? Kako? Govorite, govorite! Šta je? PREDSEDNIK OPŠTINE. U našoj opštini pobedili su naprednjaci s jednim glasom. KOMAR (preneražen). S jednim glasom? LEKAR. Pa nikad nije ni bilo drukčije! Pre šest godina pobedili su sa tri! KOMAR. Šta to znači: — pobedili su, pobedili su? Kaže se pobedili s m o! Ali gde se nakupilo toliko bubašvaba? Danju ih čovek ne vidi — a iznenada izmile, vrag bi ih znao odakle! (Hvastji.) Šta si rekao? HVASTJA. Ništa; samo mi ljubazno dozvoli da se smejem. (Predsednik opštine, lekar i upravitelj škole sede na verandi; Komar stoji na stepeniku; ispod verande sede učiteljice i Hvastja.) UPRAVITELj ŠKOLE. Bez straha, ne klonimo duhom! Naš narod je svestan, u svom jezgru zdrav! Imajmo poverenja u taj narod, a imajmo poverenja i u sveopšti napredak, koji je prirodna nužnost i koji se ne zaustavlja nigde i nikada! PREDSEDNIK OPŠTINE. Naša opština ne odlučuje; crna je bila oduvek i crna će ostati; kao da je ukleta! KOMAR. Neće ostati! Šta to znači — crna će ostati? To već napola liči na prepuštanje božjoj i popovskoj volji! (Priće stolu gde sede učiteljice i pije; onda pokazuje na Hvastju.) Kad bismo se upravljali prema ovakvim šonjama — HVASTJA. Ala ćeš činiti pokoru za crkvenjaka i za šonju, ala ćeš je činiti! MINKA. Ali istina je, kamo sreće da nije: naš glavni greh je ta mlakost — GENI. I nemar.

7

LEKAR. Ja sam potpuno miran, tako miran da nnsam ni glasao. Poznajem naš narod kao što ga retko ko poznaje. Ide u crkvu i na hodočašća, popovima se klanja i daje bir, ali sve je to samo čista navika, stari narodni običaj; i popovi su samo zaštitnici i čuvari tih običaja i navika. Neka uklone nešto staro, uvedu nešto novo, pa će videti vraga! Poznavao sam župnika koji je dirnuo u praznik poklada — umalo što ga nisu kijačama izudarali. Pitaj seljaka da li da ukinemo veru ili tromesečni sajam pa neće oklevati s odgovorom. Sveštenik mu nije naslednik apostola, već samo nadzornik narodnih zabava; takvoga poštuje — i ko da mu to zabrani? UPRAVITELj. Nadajmo se da će ga vaspitanje na naučnoj osnovi — LEKAR. Bolje: na osnovi prirodnih nauka... UPRAVITELj... na osnovi prirodnih nauka odvratiti uskoro od tih crkvenih zabava i njihovih nadzornika. Tom velikom cilju neka bude posvećena naša delatnost! LEKAR. Kao što sam objasnio: narod je staroga kova u svojim običajima, ali bistar — bistriji nego što mislimo! PREDSEDNIK OPŠTINE. E, bar da se pokaže! KOMAR. Pokazaće se, još pre nego što zađe sunce! Hvastja, večeras ćeš platiti opelo i pomen. HVASTJA. Ala ćeš činiti pokoru i za ovo opeao, ala ćeš je činiti! KOMAR (pokaže na Hvastju). Gledajte! Čovek sedi meću nama — Juda među apostolima, farisej među carinicima. Zar je moguće da u naše vreme postoji još neko na svetu ko je svoju dušu dobrovoljno zakaluđerio? Prirodno nije, a ipak se desilo. Sad bih samo voleo da znam da li se to desilo iz lenosti ili iz prepredenosti. Ako je iz lenosti, neka mu se bog smiluje, a ako je iz prepredenosti, neka mu se smiluje još više: jer je sam sebe prevario! HVASTJA (ustane mirno). Prijatelju, ja nisam došao da te ispovedam, ali ni po razrešenje nisam došao k tebi. UPRAVITELj (Komaru). Vaši pogledi su zaista pametni i pravedni, ali nije potrebno da ih uvijate u koprive. LEKAR. Ako je misao gorka, neka bude reč slatka: lek u šećernoj vodi. KOMAR. Nije došao da ispoveda, niti da se iopovedi: nego da prisluškuje pred ispovedaonicom. Naše reči, tek izgovorene, zapisane su po redu i bogzna ko će nam jednom za njih davati razrešenje.

8

HVASTJA (ispije i okrene se). Ja ću ti ga lično milostivo dati, kad budeš na kolenima molio za njega. (Ode prema baštenskim vratima.) LOJZKA. Nije bilo potrebno da ga vrećaš. KOMAR. Špijunska crna duša! Šta! Skupe se pošteni ljudi u svečanom času... u srcima nada i briga... slobodna reč na jeziku — a meću njih se uvuče ta crna senka u svom izlizanom kaputu... ne, draga dušo, moja krv je vruća... i ne stidim se... neka sline puževi! MINKA. Svakako ... već prisustvo njegovog crnog kaputa u ovim svečanim trenucima... GENI. Ja ga volim zato što je smešan. LOJZKA. Zar ne bismo rekli još neku o slobodi ubećenja? KOMAR. Kakvog ubećenja? Ubećenje i taj žalosni masni kaput! Ako mu žena naredi da zataji jedno ubećenje za užinu, drugo za ručak i treće za večeru, učiniće. LOJZKA. Ko ti je rekao? KOMAR. Lice ga izdaje! GENI. Ali šonja nije, iako je smešan! KOMAR. Ko kaže da nije šonja? Da nije šonja? Ako taj nije šonja, onda sam ja šonja! LOJZKA. Šonja! KOMAR. Šta, molim, gospodine upravniče. UPRAVITELj. Gospoćice, prešli ste granicu pristojnih formi društvenog ophoćenja... KOMAR (uzbućen). Šohva. LOJZKA. Vrećao si ga, a on je bio sam meću nama. KOMAR. Šonja! MINKA (Lojzki). Jesi li se bratimila sa crkvenjakom? LOJZKA. Nije mi još ponudio; ali pre nego što petao dva puta zapeva, ti ćeš ga moliti za to. UPRAVITELj. Šta odugovlače? Meni je nekako sparno. Da svratimo do pošte?

9

PREDSEDNIK OPŠTINE. Poštar je rekao da će doći sam. LEKAR. Već se skoro smrkava... ali vrućina je, kao u podne. (Iz kuće dolaze na verandu Anka i mlad student; idu veseli preko bašte do senice. Istodobno sa puta dođe Jerman; Anka mu mahne rukom.) KOMAR (Jermanu). Idu da deklamuju... za zabavu. JERMAN. Za kakvu zabavu? KOMAR. Za proslavu večerašnje pobede. (Jerman sedne ćutke za sto.) (Poštar se pojavi na baštenskim vratima, odmahuje obema rukama; svi skoče.) POŠTAR. Sve! Sve! Sve! SVI (uzvikuju). Šta? POŠTAR. Crno! Svi (sednu nemi. Kratak odmor; zatim govore svi tišim, bojažljivim, neodlučnim glasom.) UPRAVITELj. Ako dobro razmislimo ... PREDSEDNIK OPŠTINE. Ako tačno razmotrimo... KOMAR. Volja naroda... tako reći volja božja... LEKAR. Na kraju krajeva... stvar je takva... MINKA. I oni su... tako reći ... sinovi majke domovine... UPRAVITELj. Neumesno bi bilo... da sudimo ... kad je narod sudio ... PREDSEDNIK OPŠTINE. Narod je zdrav i pošten... KOMAR. On već zna gde je pravda i istina... LEKAR. Nije nas izabrao i postavio da mu ukazujemo put ... sam je našao ... PREDSEDNIK OPŠTINE. Njegovo dobro ... pa i volja njegova ... UPRAVITELj. Njega su pitali, pa je odgovorio po savesti.

10

KOMAR. Njegov sam sin, neću mu protivurečiti... LEKAR. Lepa reč je napredak... KOMAR. Lepa stvar je sloboda... GENI. A najbolji su pečeni pilići. ANKA (u senici). Digao si snažno zastavu slobode, gurnuo u bezdan dušmanina svoga... (Nasmeje se.) Hrapavo. Hrapavo. KOMAR (mahne rukom prema senici). Nije potrebno. ANKA (iz senice). Nije potrebno? KOMAR. Ni napredak... ni dušmanin... ni bezdan... . ANKA. Ne? KOMAR. Ali igranka ostaje. ANKA. Hvala bogu. Na baštenskim vratima se pojavi župnik, visok, ugojen, gord. Ide sasvim polako i dostojanstveno preko pozornice na verandu. Svi mu žure u susret, klanjaju mu se u špaliru, ćute; on otpozdravlja milostivo, jedva klimne glavom; jedini Jerman stoji mirno daleko sa strane; za kratak tren sretnu se njegove i župnikove oči.

11

DRUGI čin Školska biblioteka. — Desno glavni ulaz; pozadi otvorena vrata koja vode u sobu upravitelja; levo prozor, pred njim pisaći sto; u sredini sobe dugačak sto i stolice; pored zidova police sa knjigama. KOMAR (za pisaćim stolom). Ako izbrišemo sve što je bezversko i sablažnjivo, ostaće nam jedva Sveto pismo novoga zaveta. UPRAVITELj (iz svoje sobe). Bezobzirno čistite, pa makar ostao samo katihizis! HVASTJA (doće polako s desna). KOMAR (okrene se, skoči i stegne mu obe ruke). Druže Hvastja, kako si? HVASTJA. Kako može da bude crkvenjak, šonja i kalućer! KOMAR. Druže, ne budimo takvi! Ne merimo metrom i kantarom svaku naglu reč! Nad nama je onaj koji će jednom meriti misli i vagati srca. I šta sam, na kraju krajeva, rćavo rekao? HVASTJA. Crkvenjak! KOMAR. Ali pomisli da sam bio pijan! Čovek govori samo da jezik razmrda i sasvim mu je svejedno da li kaže ćavo ili svetac. A crkvenjak i nije teška psovka; i crkvenjaci su pošteni Ljudi, vrlo časni i svet je njihov posao! HVASTJA. Šonja! KOMAR. Šta? HVASTJA. Za šonju rekao sam činićeš pokoru. KOMAR. Žao mi je, veruj, od srca mi je žao. Ali za šonju, ne zameri, mislio sam drukčije nego što obično tumače tu nelepu reč. U pijanstvu sam samo tako krstio tvoje tiho i mirno ponašanje koje sam uvek poštovao. HVASTJA. Za opelo sam rekao činićeš pokoru a i za pomen. KOMAR. Ako je pokora potrebna i ako si ti tako nemilosrdan sudija, molim te za razrešenje, a ti mi, a ti mi nametni pravednu pokoru i snosiću je. HVASTJA. Rekao sam da ćeš moliti na kolenima. KOMAR. Šta narećuješ? Ni bog to ne bi naredio! 12

HVASTJA. Rekao sam da ćeš moliti na kolenima. KOMAR. Reč si rekao, u srcu je nisi osećao. Naredi da obrijem samo jedan obraz, da idem bos u nedeLju na misu, da prišijem vidLjiv znak na kaput, naredi bilo šta ... HVASTJA. Na kolenima, rekao sam. KOMAR. Nisi razmislio šta je muška čast! Kako bih ti više pogledao u lice, kako bih prošao pored ogledala, kako bih ikad još otvorio usta u društvu a da me ne izda jezik? HVASTJA. Rekao sam. KOMAR (klekne na jedno koleno). Evo ti tvoje pravo! HVASTJA (pokaže). Još i na drugo! KOMAR (klekne i na drugo koleno). Ako bog ne bude blaže sudio, teško nama! (Ustane.) HVASTJA (mirno kao uvek). Postariji sam, oženjen, troje dece imam; ali, vidiš, klečao nisam pred čovekom. ' KOMAR (ćutke se okrene i ode do pisaćeg stola). UPRAVITEAo (vikne iz sobe). Je li Jerman već došao? HVASTJA. Teško da će doći. UPRAVITELj (doće na pozornicu). Zdravo, dragi gospodine Hvastja! Biblioteku pregledamo; čovek ne bi ni pomislio koliko se uvuklo u nju korova i kukolja — sam bog zna odakle! KOMAR (koji je seo za sto). Bavolje i Jermanovo seme! UPRAVITELj. Lutali smo, svi smo mi lutali, dragi Komare! Karakter našeg milog slovenačkog naroda i sviju njegovih pojedinačnih delova takav je da mu je potrebno iskustvo, gorko i pregorko... KOMAR. Šibe, šibe! UPRAVITELj ... ukratko, pristojno je i pametno da zaboravimo na prošle dane, da mislimo na njih samo toliko koliko nam je potrebno za pouku i opomenu. Jer nema knjige dragocenije od knjige vlastite duševne patnje. — Idite, dragi Hvastja, idite i

13

zovite mi Jermana. Vi ste čovek trezvenog uma, čista srca i mudre reči. Vas će poslušati. Hvastja (pokloni se i ode). KOMAR. Zašto da ga nagovaramo? Ako se mršti, neka se mršti! Zar da ga na kraju još na kolenima molimo da ne igra na Veliki petak? UPRAVITELj. Setite se, dragi Komare, kako je otac pozdravio bludnoga sina. KOMAR. Ali nije išao po njega. UPRAVITELj. Dragi Komare, vi ste bili uvek tvrdi i nemilosrdni u svom ubećenju. Mećutim, hrišćaninu dolikuje da se moli za brata koji u zabludi luta. — (Uzme u ruku zapisnik i pregleda ga.) Bojim se da biblioteka neće biti velika. (Priće polici, Komar za njim.) Prešerna ste ostavili. KOMAR. Neka ostane u ime boga. Posle smrti su ga obratili. UPRAVITELj. Gregorčič... KOMAR. I taj se posle smrti obratio... na čudesan način. UPRAVITELj. Aškerc... KOMAR. Na lomaču... (Baca nekoliko knjiga na pod.) Gde će jednom stenjući goreti njegova duša! UPRAVITELj. Bog je milostiv. — Tavčar ... KOMAR. Nisam čitao te stvari, ali očigledno je da ćavo ne piše molitvenike. (Baci knjige na pod.) UPRAVITELj. Zar ih niste čitali? A ko je doneo te knjige? KOMAR. Ko? UPRAVITELj (sa ljubaznim osmehom). Ko je bio onaj što je viknuo „živeo Tavčar!” i tako se strašno spotakao da su mu se knjige ispod miške otkotrljale niz stepenice. KOMAR. Ko je to bio? A ko je bio onaj koji je predlagao da se sabrani literarni biseri mnogozaslužnog prvoborca ... UPRAVITELj. Ne budimo uspomene na zablude i grehe, izbrisane pokorom! — A ovde je nešto od Cankara.

14

KOMAR. Napolje s tim! (Baci knjige na pod i odgurne ih nogama.) Taj nije ni liberal, nego... đavo bi ga znao šta! UPRAVITELj. Molimo se za njega! — (Uzme sa po lice knjigu.) Ha! Šta!. UPRAVITELj. Toma Kempijski: „Hristovim tragom”. (Zgledaju se začućeno.) Dragi Komare, ovu knjigu niste vi doneli. KOMAR. Ni vi je niste doneli gospodine upravitelju. UPRAVITELj. Stavite na sto Tomu Kempijskog. Ma ko da ga je doneo u ovaj grešni raj — razuman je bio i daleko je video. KOMAR (prostre svoju veliku maramu po podu i stavlja knjige na nju.) Kuda ćemo s grehom? UPRAVITELj. U moju sobu. Pod klupu ga bacite i pokrijte ga ponjavom da se ne bi ko spotakao o njega. (Komar sa zavežljajem u sobu; upravitelj gleda za njim.) UPRAVITELj. Brata bi izdao, protiv oca bi svedočio i majke bi se odrekao. KOMAR (vrati se iz sobe). Greh je savladan. UPRAVITELj (okreće se po sobi). Careva slika ... dobro ... ali ničega božjeg nema... potreban bi bio hrišćanski znak... KOMAR. Bio je, čini mi se... tamo ispod careve slike je bio, čini mi se... UPRAVITELj. Šta, čini mi se? Dabome da je bio. Ali čovek bludi u mraku...

,

KOMAR. Luta u zabludama... Upravitelj (ode u svoju sobu). KOMAR (gleda za njim). Brata bi izdao, protiv oca bi svedočio i majke bi se odrekao. UPRAVITELj (vrati se sa raspećem). Ekser je još tu, malo je zarćao... (Priće zidu.) Pa i rupica još stoji... (Pričvrsti raspeće prstom na zid.) Koliko godina ima otkako smo u svojoj gluposti i oholosti ... KOMAR (odmahne rukom). Zašto b tome! UPRAVITELj. Naročito vi, dragi Komare, galamili ste kao pravi antihrist ... 15

KOMAR. A zatim ste nam platili gospodsku večeru. UPRAVITELj (odmahne rukom). Zašto o tome! Lojzka i Geni (zdesna — obadve vrlo vesele). GENI. Meni je pravo, pokajmo se! Kupila sam brojanice. LOJZKA. A ko je zatucan, na lomaču s njim! UPRAVITELj. Ne čini mi se potpuno prikladno da se u ozbiLjnim vremeNima, na ozbiljnom mestu i s ozbiljnim stvarima šalite. LOJZKA. Kunem vam se da se ne šalim... Pa javno su nam pretili večnim postom i drugim pokorama ako se ne ... vaspitamo. GENI. Blago meni! Kupila sam brojanice. Treba najpre da se čovek spolja vaspita, sve ostalo će nam se dodati. UPRAVITELj (ljubazno). Gospoćice, vesele i nepromišljene su vaše reči, ali ipak ima duboke iStine u njima. Potrebno je da spoljnim znacima, rečju i delom čovek ne daje sablažnjiv primer; a u srce gleda bog sam. LOJZKA. Kako biste tu mudrost jednostavnije rekli? UPRAVITELj. Ne zaboravite, gospoćice, da nije uljudno izvrtati reči svog bližnjeg, a da je nepristojno izvrtati reči svog pretpostavljenog. Osim toga, upamtite: pošto se preterana vrlina pretvara u porok, ne bih hteo da se moja blagonaklonost pretvori u grešnu popustljivost. LOJZKA. Zahvalna sam vam za tu korisnu pouku. GENI. I upravljaj se po njoj da te bog spase večnoga posta i ispaštanja u brdima. KOMAR (koji je dosada okrenut od drugih ćuteći sedeo za pisaćim stolom). Čini mi se da bi bilo obazrivo i pametno da merimo svoje reči, dok među nama sede ljudi koji nisu s nama srcem nego ušima. LOJZKA. Druže, kako to misliš?. KOMAR. Kao što sam rekao. LOJZKA (veselo). Zakon i proroci! Jezik te izdaje da si klekao pred crkvenjakom. KOMAR (skoči ljut i uplašen). Ko klekao? Pred kim klekao? 16

GENI (sa osmehom). I ruku poljubio. KOMAR. Lažeš! Ruku nisam poljubio... (Osvesti se.) Pa da sam klekao i pred samog carinika i poljubio mu ruku — ko bi mogao da prebaci poniznost hrišćaninu? GENI (kao ranije). Nemoj da crveniš! I ja već imam brojanice. UPRAVITELj (Lojzki). Žao mi je što moram da vas upozorim na staro i sveto načelo: ne unosite politiku u školu a naročito ne u obliku koji je pristojnom čoveku i vaspitaču omladine jedva i u krčmi dozvoljen. Lojzka (ćutke se pokloni). KOMAR (napola propovedničkim tonom). Ko nije sa narodom, taj je protiv naroda. Kako da vodi omladinu onaj koji sam ide krivim putevima? Narod bi se sam sebe odrekao kad bi poveravao svoju omladinu izrodima da je napoje duhom koji nije duh naroda. To bi bilo ... tako reći... kulturno samoubistvo... LOJZKA. Dobro si naučio; i ja sam tako čitala. GENI (Lojzki). Zašto se guraš, dušo, u plebejsku Atinu? KOMAR. I Hvastja, čini mi se... ni njemu čovek ne bi sagledao u srce, pa kad bi stavio i devetoro naočara. UPRAVITELj. Njegove reči su umerene i uvek je u crno obučen. KOMAR. To sam upravo i mislio! Bog sam zna da li je njegov crni kaput stvarno crn... Ko se tiho šunja i samotno prede... kud li će se došunjati i šta li će ispresti? (Hvastja zdesna.) UPRAVITELj. Dragi Hvastja... KOMAR. Šta je rekao? HVASTJA. Rekao je da će doći. KOMAR. Da će doći? HVASTJA. Da će doći, rekao je, zato da vidi ko će najhrabrije da se postavi na glavu. KOMAR. Šta? HVASTJA. Jer je danas, rekao je, takve vrste gimnastika vrlo raširena po lepoj našoj domovini.

17

UPRAVITELj. Kakvu li je misao ogrnuo tom pokladnom maskom? Je li poruga ili je pohvala? GENI (sa osmehom). To je crna zavist. Kad sam ne ume da se postavi na glavu, prebacuje drugima. KOMAR (stavi prst na usta). Zar ne čujete korake? Zar ih ne poznajete? (Svi ućute i ustanu, Komar priće vratima i uhvati za kvaku; vrlo kratka pauza; Komar otvori vrata širom i duboko se pokloni.) Župnik. Hvaljen Isus! SVI. Na veke hvaljen! UPRAVITELj. Gospodine župniče, pozdravlja vas od srca naš učiteljski kolegijum. Pozdravlja predstavnika crkve, one crkve kojoj je tako reći po prirodi i u prvom redu povereno vaspitanje naše omladine... ŽUPNIK. Mda... UPRAVITELj. Jer od pamtiveka važi i neopoznj va je istina da je samo u složnoj saradnji crkve i škole lepša budućnost našega naroda i čovečanstva uopšte ... da će tako reći iznad crkve i škole zasijati nova zora... ŽUPNIK. Mda... (Priće stolu u pratnji upravitelja). UPRAVITELj. Dešavalo se zaista, — ali gde je čovek koji nikad nije bludio, u zabludama lutao? — bilo je zaista žalosnih i žaljenja vrednih nesporazuma i u našoj opštini. ŽUPNIK. Mda... (Sedne.) Došao sam da vas pozovem na večeru. KOMAR. Gospodine župniče — ŽUPNIK (pogleda ga letimice). Na večeru. Nije potrebno da na javnim savetovanjima pretresamo neprijatne događaje. Ono što je bilo, bilo je nezgodno i glupo, ali bilo je. Okružni školski savet ima važnijih poslova; ne pristoji se da vrši još i moju službu i da pokajnicima daje oproštaj. A ni na učiteljskoj konferenciji neće čitati majske molitve... KOMAR. Gospodine župniče — ŽUPNIK. Nećete čitati majske molitve. Zato mislim da razgovaramo lice u lice bez prebacivanja i bez zamerki. Bilo ih je nekoliko među vama koji su do ... (zažmuri i

18

kucne prstima o sto) do poslednjeg časa sablažnjavali čitavu parohiju, naročito omladinu, poverenu njihovoj zaštiti. KOMAR. Gospodine župniče — ŽUPNIK. Pijančili su od krčme do krčme, često do zore. (Komar se u neprilici klanja, ostali ga gledaju.) Na javnim mestima su držali bezbožne govore; u crkvi se nisu pojavljivali, na ispovest nisu dolazili niti na svetu pričest, i bili su u društvu nevaljalih žena, loš primer i sablazan vernim parohijanima. KOMAR. Ja — (Vrata se tiho otvore i pojavi se Minka; u crno obučena i kose unazad glatko začešljane.) MINKA (govori tiho i slatko). Hvaljen Isus! — Oprostite, velečasni gospodine župniče, 'ovo zakašnjenje; bila sam na svetoj ispovesti. ŽUPNIK (jedva otpozdravi). Zatim, među vama je bilo i takvih osoba ženskog pola koje su svojim taštim ponašanjem nanosile sramotu polu i pozivu svome. MINKA. Gospodine župniče — (Ostali je pogledaju.) .

,

ŽUPNIK. Tako je bilo. — Da će odsada biti sve drukčije, svedoče mi vaša lica i vaše reči. Od srca me raduje što ste sami od .sebe to uvideli, što nisu bile potrebne suze i jadi. Jer tamo gde ćuti zadrta pamet, treba da progovori gorko iskustvo. UPRAVITELj. Naš učiteljski kolegijum svestan je svojih dužnosti prema bogu i narodu. ŽUPNIK. Mora biti svestan. — I, pošto verujem da saznanje nije samo na jeziku, već da je i srca obuzelo, čini mi se da nisu potrebne mnoge daLje pouke. Hteo bih još da kažem: učitelju, ostani za svojim plotom, za onim koji su ti postavili crkva i narod. To znači, neka se ne bavi takvim stvarima koje nisu njegov posao i za koje ga narod ne plaća. Ako bi gospodar naredio sluzi da mu ovrše pšenicu, a on bi je zapalio umesto ovršio — zar ne bi gospodar pozvao pandure da okuju zlobnog slugu? Takav sluga je učitelj koji treba veri i bogu da privodi omladinu, a on je sablažnjuje. — A sad vas pitam, (upravitelj, Komar i Minka se nagnu napred i gledaju plašljivo) ko je među vama taj što skupnja nevaljalce, pijanice i razvratnike u bezbožno društvo i gradi gnezdo bezverstvu i antihristu? UPRAVITELj (plašljivo). Gospodine župniče — KOMAR (ustane). Jermanovo seme ... među njima sam ga video, sam sam ga video među pijanicama i razvratnicima. Poznajem ga ... javno je vikao takve reči kakve čovek ni u samoći ne bi čitao... 19

ŽUPNIK (pogleda pravo Komara, onda oko sebe). Mda... ne vidim ga među vama. UPRAVITELj (sav uplašen). Nisam znao, gospodine župniče, ni reči o toj žalosnoj stvari... i molim... HVASTJA (koji je bio ustao). Rekao je da će doći. (Priće prozoru.) KOMAR (za Hvastjom pogleda kroz prozor). Pod prozorom stoji! I s kim stoji? S Kalanderom, s kovačem... s onim što je svoju ženu zaključao u štalu, jer je htela na hodočašće! MINKA. Žalosno je da se član učiteljskog kolegijuma... tako reći... bratimi s pijanicama... tako reći... GENI. Stvarno ... ta mlakost i nemar ... ŽUPNIK. Ne sudite grešniku dok ga niste saslušali. JERMAN (zdesna). Zdravo da ste! ŽUPNIK (ustane i pruži mu ruku). Zdravo! UPRAVITELj (žalosno). Šta ste nam učinili, dragi Jermane? JERMAN (začućen). Šta sam vam učinio? UPRAVITELj. Kako, dragi Jermane, da niste pomislili na svoju čast i na svoje dobro! ŽUPNIK. Mda... ne prilazi grešniku prebacivanjem i pretnjom, nego bratskom rečju! Gospodine Jermane, svi smo duboko uvređeni zbog vas i vašeg delanja... JERMAN. Kažite mi, kog đavola hoćete od mene! ŽUPNIK... i zbog vašeg delanja, rekoh. Poznato vam je da su se vremena u našoj domovini okrenula na lepšu stranu i da je narod jasno kazao šta hoće od svojih voća i učitelja ... JERMAN. Oho ... jedna svetiljčica već gori, upadite i drugu! (Sedne.) KOMAR. Pomisli ko govori s tobom! JERMAN. Šta? I ti, Rodomonte? Ja ću da se obrijem i da obujem sandale! ŽUPNIK (sedne)... i učitelja, rekoh. Mnogo ih ima koji misle da treba iz tih razloga i u toj prilici zatajiti tako zvano ubećenje, ili ga bar malo prikriti. A ima mnogo i onih koji su tako učinili. 20

JERMAN. Rado bih već jednom čuo narećenje. ŽUPNIK. A ja vam kažem da se zapovest naroda ni malo ne brine za to ubećenje, ili kako vi već nazivate svoja intimna gledišta. Veran sluga vrši svoj posao kao što mu je naredio gospodar: ako mu kaže da ide u polje — neće ići u šumu. JERMAN (ustane). Žao mi je što vas ne razumem. Ko je sazvao i postavio ovaj sveti tribunal? ŽUPNIK (ustane). Bilo bi mi vrlo prijatno i milo da ne padne senka među nas. Jer ta bi senkarodila mnogo neprilika i poteškoća; a krst nikad nije lak, ni kad ga čovek sam uprti. JERMAN (ozbiljno). Sad razumem. (Sedne.) UPRAVITEL). Pa znao sam: lutao je kao što smo svi lutali, ali i on će progledati. GENI. Jer razvitak je prirodna nužnost. (Lojzka ustane, ide polako prema prozoru i gleda Jermana.) ŽUPNIK (sedne; vrlo blago). Odavno već, od onoga dana kad ste došli u lepu našu parohiju, ja sam vas cenio; jer ste čovek koji sluša poštenu i iskrenu reč i ne izvrće je i ne zavija u svom duhu još pre nego što je bila izrečena. — Boli me što vas vidim na putu kojim narod ne može za vama. Kad bi, recimo, pijanica, tamo na ulici, kad bi, recimo, vikao i mahao: takvo i takvo je moje ubećenje, ko je moga soja neka ide za mnom... šta bi učinio pametan čovek? Okrenuo bi se i pošao svojim putem. — Gospodine, a ako bih se ja tako ružno ponašao, i ako biste se vi tako ružno ponašali — šta bi rekao narod? Rekao bi: nisi dostojan da budeš moj učitelj i voća, meću pijanice idi i razvratnike, propovedaj onima meću koje spadaš! JERMAN. Još uvek ne znam na šta ciljate ovom dugom besedom. ŽUPNIK. Kazali su mi da skupljate sumnjive ljude u društvo koje nazivate prosvetnim. JERMAN. Poštene ljude. ŽUPNIK. Još gore ako su pošteni. — Jer — ko sablazni jednog od ovih malih — JERMAN. Čitao sam. (Ustane.) Tako smo, dakle, svršili. Zahvalan sam vam, gospodine župniče, na blagim rečima i mudrim poukama; takoće vam ni maao ne zameram što se spotičete o stvari koje vam ne stoje na putu; ionako znamo da na svetu ima ljudi koji traže kamen u pustinji da bi se spotakli o šega. 21

ŽUPNIK (ustane; ozbiljno i oporo). Čuli ste da sam govorio sa svom onom blagošću koja se pristoji hrišćaninu; ali hrišćaninu se pristoji i strogost u borbi za veru i vernike. JERMAN. Razumeo sam još pre nego što ste rekli i još pre no što ste me pozvali pred ovaj tribunal. Zašto da se kolebamo i obilazimo oko kuće, kad svi znamo gde su vrata? Beseda je bila dugačka, a zapovest kratka: postavi se na glavu, kao što zahtevaju prilike i vreme. Ali ja radije ostajem na svojim poštenim nogama. UPRAVITELj. Gospodine Jermane, čast učitel»skog poziva zahteva — JERMAN (okrene se). Poznajem tu molitvicu. Čast učiteLja zahteva da danas bude beo a sutra crn, kao što narećuje gospodar. Dalje, zahteva još da ima glavu na lastišu zato da može prema potrebi da se klanja na sve četiri strane, a zahteva i to da koleno ne bude od kosti već od testa, kako bi mogao da klekne nasred ulice u blato kad dođe prilika i naređenje. A na kraju još traži da učitelj drži zaključana usta, a ključ od brave da bude obešen na školskim vratima. Znam ja dobro tu molitvicu. KOMAR. Je li pravedno da sudije mole umesto da sude? MINKA. Sam je sebi sudio. GENI. Nemoj u brda, druže, sada u zimu! ŽUPNIK. Mda... Rekli su mi, gospodine, da ste primerno učeni i da je velika vaša budućnost; rekli su mi i to da ste primerno blagi i da se brinete o svojoj majci, koja je stara i nemoćna... JERMAN (skoči). Ne spominjite nju, sveticu, tim oskrnavljenim jezikom! (Lojzka mu priđe.) UPRAVITELj (plašljivo). Upozoravam vas da ne pređete granicu najprimitivnijeg oblika društvenog ophođenja... ŽUPNIK. Mda... Nadam se da ćete o svemu razmisliti, od početka do kraja... (Uzl*e šešir i okrene se upravitelju.) Gospodine upravitelju, o svima ostalim stvarima ... (okrene se ostalima i lako se pokloni) razgovaraćemo na večeri. (Ode, upravitelj za njim; Komar otvori vrata.) JERMAN. I prozor otvori... (ide ka prozoru) širom... (otvori) da se izvetri... (priđe Komaru koji je uzeo šešir) stoj, samo reč. Znaš li da se bavim istorijom slovenačkog naroda?

22

KOMAR (pogleda ga začuđeno). Ne zameri... GENI. U brdima nećeš pisati. JERMAN. Strpi se... nećeš zadocniti na večernje... Sada proučavam istoriju protivreformacije. Tada su u našim krajevima pobili polovinu poštenih ljudi, a druga polovina je pobegla. Ono što je ostalo, bilo je smrdljiva rulja. I mi smo unuci svojih dedova. (Okrene se prema vratima; Komar se za korak povukao; Geni i Lojzka stavljaju šešire idući ka vratima.)

23

TREĆI ČIN Jermanova soba. Nameštena skromno. Pozadi ulaz, levo zavesa pred majčinom sobom; desno prozor, pod njim veliki sto, pun knjiga i hartija; pored stola police sa knjigama; levo napred sto i stolice, pozadi veliki divan sa stočićem za pušsnje. Jerman stoji kod zavese levo, Kalander sedi na stolici pored pisaćeg stola, ruke na kolenima. JERMAN (razgrne zavesu). Majko, donesite nam čaja i nešto za jelo! (Priće pisaćem stolu, sedne, pregleda zapisnik i broji s olovkom u ruci.) Na kraju krajeva, dragi Kalandere, ostajemo sami. KALANDER. Tako je to, gospodine! U našim krajevima ima malo ljudi, pa i njima je teško da to budu; za nas je bog najpre babu stvorio a dedu iz njenog rebra. JERMAN. Koliko ih se pritajilo? KALANDER. Gotovo svi. Jedan kaže da je prestar, da ga se ne tiču više takve stvari, da misli na smrt... lane još nije mislio na smrt. Drugi kaže da ćemo već i bez njega svršiti, da on ima i suviše posla... a sedi u krčmi do ponoći. Najgori su oni koji kažu da su u svom srcu takvi i takvi, ali da svađu i prepirku ne vole. Malo manje sam zamerio onima koji su mi naprosto zalupili vrata pred nosom... nema u njima laži i licemerstva; jasno su rekli: baba sam, šta ćeš!... Žestoka smrzavica posvuda... Klimaju glavom, sležu ramenima, žmirkaju: „Eh, muka je...” i „Eh, porodicu imam..." „Eh, voleo bih u miru da živim...” — Žao čoveku, ne bi ih čak ni grdio. JERMAN. Sve je u redu i korisno kako jeste. Potrebna je bila ova poplava da se pokaže koja je kuđa čvrsto zidana. KALANDER. Odnelo ih je sve redom a i moja se, gospodine, vrlo rasklimala. Bog mi je nametnuo zlu ženu, a žena mi je nametnula post. U nedslju čekam i sedim, sedim i čekam, podne zvoni, nje niotkuda, ni nje ni ručka. A onda se vrati, a ja je pitam — šta je izmislila, babuskera jedna? Gde si propoved slušao, tamo i ručaj! — I rekao sam: duša je izgubljena pa što još i nedeljom da postim. Zar ne bi bilo bolje da na ovome svetu imam začinjen kačamak a na onom nebeski raj? JERMAN. Kalandere, Kalandere, ćavo te kuša! KALANDER. Kad mi je sinula ta misao, zamolio sam za oproštaj sve bubašvabe koje se guraju tamo gde je zagrejano. Malo je trebalo pa da se odreknem svoje pameti za činiju kačamaka, i sad kako da zameram drugima koji se odriču te svoje pameti za

24

mastan but? Po mome mišljenju, stvar stoji ovako: čovek je pre svega na svetu zato da živi. Onaj kačamak bi mi vrlo prijao; koliko je svetu bolje što sam ga proćerdao? JERMAN. Tako je. Ispričao si kratko i jasno ono što drugi pokrivaju šarenim plaštom učenih reči. Čitavu nauku su napravili od tog plašta — duboku i opširnu nauku, koja je nama, prostim ljudima, teško razumljiva. Ti kažeš kratko: pameti se odrekao zbog masnog buta — a takav učenjak ti razlaže svoju prljavu stvar od jutra do mraka, do neba ti nagomila reči koje je nakupio iz devet rečnika, a najzad ti se zavrti u glavi te klekneš pred njega i moliš mu se, ne zato što ga poštuješ, već zato što si umoran. O, već su debele knjige napisali o tom tvom kačamaku i pokazalo se zaista: da za nepoštenje ima devedeset i devet razloga, a za poštenje jedva jedan ... Majka (donese čaja, hleba i hladnog mesa i stavi na sto, levo; Jerman ustane i priđe joj; majka se ćutke okrene i ode). JERMAN (pozove Kalandera rukom). Sedi, prijatelju, da se zagrejemo. KALANDER (priće stolu levo, obojica sednu). Čini mi se da ovu užinu nisu dale ljubazne ruke. JERMAN (zamišljen, polako). Poješćemo još mnogu gorku užinu; još mnoge noći teško ćemo spavati; još mnogo puta ćemo zastati na putu i reći: zašto ovuda, zašto je potrebno? ... (Veselije.) Sami smo poručili ovu užinu, progutajmo je! KALANDER (pije). Ne bojim se, gospodine, i nikad se nisam bojao. A što sam rekao i sad tvrdim: bez potrebe se ne bih gurao među razbojnike; hvala bogu ako ih lako zaobićem! Cela parohija je pijana, kao od italijanskog vina. Šta će pijanici reč! Propovedaj mu jedan sat i više — slušaće jedan sat i više, popreko će gledati, a na kraju će zgrabiti kolac i udariti. Pijanstvo je u zemlji, rečju ga nećeš savladati, gospodine; strpi se dok vino ne izvetri! JERMAN. A ja ti kažem: ako sami razbojnici doću na taj zbor, i meću njih ću doći i kazaću im tačno ono što odgrvara razbojnicima. To nije tvrdoglavost, niti hvalisavost. Ali, tako su me na zemlju pritisli, tako su me ismevali, tako su pljuvali na me, da moram stati pred njih i kazati im da nisam ni oboren na zemlju, ni popljuvan... (Mirnije.) Zar ne misliš da je sve ovo pijanstvo samo spoljno, da im se prilepilo tako reći samo na kaput, jedva još i na jezik? Da su pod kaputom ljudi, na sliku i priliku božju stvoreni? I da će slušati čoveka, pa ako i ne poću za njim? Zar ne misliš da bi na kraju krajeva takva živa reč, pred svima njima i na javnom mestu, više vredela nego pojedinačan razgovor i više nego pisana knjiga? To mislim i tome se nadam. KALANDER. Gospodine, ja ih poznajem.

25

JERMAN. Ni ja nisam stranac meću ljudima. KALANDER. Ja ih poznajem, gospodine, naročito žene. Zato bih ti rekao da obučeš stari kaput kad izićeš pred njih. Zar nisu bacali kamenje za tobom usred bela dana! JERMAN. To su bile pijanice. KALANDER. Cela parohija je pijana, kao od italijanskog vina. Seljanka (kucne oštro, otvori vrata širom). JERMAN (ustane). Šta bi htela? ŽENA. Šta bi htela? Jesi li ti taj antihrist što nam decu zavodi da kradu i pale i gadosti čine? Jesi li ti taj? JERMAN. Majko — ŽENA. Nisam tvoja majka, bože sačuvaj. To ti kažem i to sam došla da ti kažem: daj ti đavolu svoju decu ako ih imaš, a moja ti više neće izaći pred oči, pa makar i pandure po njih poslao. Misliš li da sam ih othranila za lopove i palikuće? Više volim da ih ubijem još danas, ovoga časa, nego da ih predam antihristu! — I ti ćeš još u poslednjem času boga zvati, ali onda te neće čuti! — Stidi se! (Pljune pred njega, zalupi vrata i ode.) KALANDER. Rekao sam — cela parohija je pijana, naročito žene. JERMAN. Slušao sam već dosta takvih gostiju; samo čudno mi izgleda to što su im reči sasvim jednake — kao da govore jednim ustima. KALANDER (ustane). Ovako ili onako — naredi, gospodine, kako god hoćeš; trojica ćemo biti tamo. Lojzka (kucne na vrata i otvori). JERMAN (priće brzo Lojzki). Zdravo! Jesi li? (Okrene se Kalanderu.) Osam dana od nedelje. KALANDER. Trojica ćemo biti tamo. Zdravo, gospodine. (Ode.) JERMAN. Jesi li donela? Šta si donela? LOJZKA. Pričekaj da odahnem. (Obesi dugačak šal preko stolice kod pisaćeg stola.) Molila sam te da me ne šalješ; mene da ne šalješ; ne tamo!

26

JERMAN. Šta možeš da mi doneseš nego žalost ili radost? I na jedno i na drugo sam spreman, na žalost u prvom redu. LOJZKA (sedne levo). Nemam pisma. Čini mi se da nisam došla tamo u pravi čas. Neraspoložena je bila, pa je govorila reči koje su dolazile sa jezika a ne iz srca. JERMAN (stoji pred njom). Sve mi ispričaj, sve njene reči, ni jednu ne zataji, ni jednu ne izvrni; znaću koja je došla sa jezika, a koja iz srca. (Sedne i uhvati je za ruku.) LOJZKA (ustane). Ne mogu! (Kratka pauza.) Kad kažem da ne mogu da ti ispričam — zar ne znaš šta bih morala da ti ispričam? JERMAN (pusti njenu ruku). Znao sam pre no što sam te molio da ideš. Iako bolesnik zna da je smrtno bolestan, ipak zove lekara da mu ovaj presudu još i glasno kaže. To je ona skrivena, kukavička, niska nada! — (Priće joj opet bliže.) Ali ipak, molim te, ipak mi kaži... znaš, samo onako, iz radoznalosti... čovek voli da otkrije svoju ranu i da je gleda... pa ga obuzme gaćenje i bol je manji... ništa se ne boj, neću plakati, još nikad nisam... (sedne pozadi na divan i pokrije lice rukama) ... govori! LOJZKA (sedne na stolicu napred, licem okrenuta od njega). Vesela je bila... JERMAN. Vesela? LOJZKA. Ne... govorila je veselim glasom, kao što uvek govori ... I rekla je da neće doći ... JERMAN. Kako je to rekla, kojim rečima? LOJZKA. Da ne zna šta će tamo u bašti, rekla je, i da ti samo ostaneš u svom društvu, rekla je, meću pijanicama i kavgadžijama ... JERMAN (ne miče se). Dalje! LOJZKA. Da bi ti vratila pisma, rekla je, ali da ih nije čuvala, jer takva pisma nikad ne čuva. JERMAN. Je li se nasmejala kad je to rekla? LOJZKA. Nasmejala se. I na kraju je rekla da je ubuduće ostaviš na miru. JERMAN. Šta? „Ubuduće ostaviš?” (Ustane.) Ako je kazala: ubuduće ostaviš, onda je sve kao što treba. — Vidi, Lojzka, ne osećam ni malo da je moje srce nešto izgubilo, možda nije ništa ni imalo što bi moglo da izgubi. Pa ni zabolelo ga nije... nema bola; ono što se desilo moralo se desiti... ali sad nije smelo da se desi, sada ne! ... Ostala bi lepa uspomena, vesela uspomena kao na momačko ašikovanje... a sada neće

27

ostati ništa drugo nego na mom kaputu još jedan ispljuvak pored drugih... (Lojzka sedi naslonjena na sto i gleda ga.) A ipak je bilo... pomisli, ništa nisam imao i ništa nisam izgubio, a ipak mi je na srcu tako da bih plakao. LOJZKA (tiho). I meni... i meni je već bilo tako na srcu. JERMAN (priće joj i uhvati je za ruku). Slabić sam, vidi, dete, plačljivo sanjalo... a hteo bih da se prikazujem kao junak... Nikome ne bih pokazao svoje plačljivo lice... ali tvoje oči su tako jasne... ne stidim se pred njima ... kao da sam stao pred ogledalo ... (Za vreme razgovora polako se smrklo.) Tebi kažem da sam žalostan i malodušan, i da se... (tiše) da se bojim patnji ... KOMAR (pod prozorom pijanim glasom). Golube i golubice, bog vas blagoslovio! (Jerman poće brzim korakom prema prozoru; tada se otvore vrata i na pragu se pojavi Komar.) KOMAR. Pogodile su moje oči! (Ispruži ruke kao za blagoslov.) Volite se kao što vas ja volim. JERMAN. Skloni se, pijanice! KOMAR. Bez uvrede, e pa lepo, zbogom! (Posrne na vratima pa učini korak nazad.) Šta bi rekao drug Hvastja? Pokoru ćeš činiti za tu „pijanicu”, tešku pokoru! (Ode.) LOJZKA. Činilo mi se da je išao za mnom. JERMAN (priće pisaćem stolu i upali svetilgku). Misliš da je krpa i šeprtlja, a on je mudrac, uverio se da vernom sluzi gospodar ne zamera grehe... mogao bi u crkvi da peVa mangupske pesme. LOJZKA (priće stolici i ogrne šal). Ne zameri što ti nisam donela radostnj JERMAN. Donela si mi utehu. Hvala ti! (Isprati je do vrata.) Čini mi se da si mi sto koraka bliža nego ranije... da ti tek sada čitam iz duše... volim te, zato što smo tako sami... sami meću živim ljudima... LOJZKA. I tebi hvala za tu reč. JERMAN. Laku noć. LOJZKA. Laku noć. (Ode.) JERMAN (priće pisaćem stolu i otvori fioku; uzme sliku u ruku, govori vrlo tiho i polako). Gde si sada?... Jedva te još vidim, gotovo te ne bih više poznao... Da si mi

28

poslala bar jedan pozdrav ... čista misao bi pošla s tobom ... (Na vratima kucaju.) ...čista misao s tobom... (Zamišljen spusti sliku na sto.) ŽUPNIK (otvori vrata.) Dobro veče. — (/erman se trgne i ustane.) Ni apostol nije čekao da bezbožnici dolaze njemu. JERMAN. A kad je on došao njima, ljubazno su ga primili. — (Uzme svetiljku i odnese je na sto levo.) Sedite! (Župnik ide polako prema stolu, majka dođe zdesna, priđe i poljubi mu ruku; zatim raspremi sto i odnese šoljice i tanjire u sobu desno; župnik sedne, majka se vrati sa belim čaršavom i zastre sto, zatim ode; Jerman sedne preko puta župnika.) ŽUPNIK. Čudno vam se čini što dolazim u ovakvim vremenima i u ovakvim prilikama kao što su sadašnje. JERMAN. Zaista, čudno mi se čini. ŽUPNIK. Zato što ste mislili, i još mislite da imate posla sa goniocima koji žele da vas pogube već na ovom svetu. JERMAN. Tako mislim. ŽUPNIK. Zato sam se uputio da govorim s vama kako nisam govorio još ni sa kim. MAJKA (donese čaja i peciva i stavi na sto). Malo je, ali primite od odanoga srca. . (Župnik se zahvali lakim poklonom, majka ode.) ŽUPNIK. Ne podsećam vas rado na to šta sam rekao i kako sam naredio; ali glavno je bilo — ne zamerite, reč je samo alegorija — neka sluga bude sluga i poslušan gospodaru. JERMAN. Primio sam to narećenje kao što priliči. ŽUPNIK. Alegorija o sluzi lepa je, ali nerazumljiva naglim i temperamentnim ljudima koji čuju reč, a ne shvataju misli. JERMAN. Reč je jasna; okrenite je kako bilo, uvek je jednaka. ŽUPNIK. Reč je kao ime čoveka; prazan glas; može da bude ime sveca, može ime nevernika. Ona je kao zlatnik nađen na ulici; pametnom bogatstvo, rasipniku iskušenje i greh. JERMAN. Zaista vam kažem da se nisam bavio takvom mudrošću. ,

29

ŽUPNIK. Kad ste čuli reč „sluga” iz mojih usta, ugledali ste u svojim uvrećenim mislima crn kaput, brojanice, procesije i fratre. Čuli ste narećenje koje nisam izrekao. Alegorija neka bude izvedena do kraja; kad je sluga završio svoj posao, neka ide u krčmu, ili kud bilo, gospodar ga ne vidi; jedino neka pazi, da mu u pijanstvu žito ne satre i štalu ne zapali. JERMAN. Ako je istina što slušam, više bih voleo da nije istina. ŽUPNIK. Proglasili su me krvolokom i okrutnikom, koji gazi što mu je na putu i ne obazire se na plač onih ko ji pate. Često nemam šta da dam prosjaku koji me sretne na ulici. Toliko ih ima koji jedu moj hleb da ga sebi škrto režem. A pričao sam vam to zato da vam ispričam još i daLje: nikome, ko jede moj hleb, ne gledam na usta da li se prekrstio pre no što je zagrizao; ne pitam ga za grehe, ne teram ga u crkvu. Ali jedno je iotrebno, i to je zapovest: da pokaže na mene kad ga pitaju ko mu je gospodar. JERMAN. Očigledno je dakle: služi, pa ćeš biti nahranjen i napojen i postelja će ti biti prostrta. ŽUPNIK. Ima mnogo gospodara koji ne misle kao ja. Tamo negde u brdima — na Goličavi, čini mi se — tamo je župnik koji za vreme blagoslova gleda ispod sakramenta da li je učitelj klekao; i vratanca tabernakula 1 su mu ogledalo da vidi da li se na vreme prekrstio. JERMAN. Učinili ste mi čast što ste došli u ovu moju siromašnu sobu. Ali voleo bih da znam, čemu te priče. ŽUPNIK. Vi niste slični onima koji su popadali na kolena kad se zemLja zaljuljala; čovek ste i pošteni ste, voleo bih da vam prijateljski pružim ruku; i toplije bih stegao vašu nego ljigave ruke onih koji mi se ulaguju. Zato sam vam objasnio kako malo je potrebno da... da pređete taj plitki jarak između nas. JERMAN. Ništa drugo, dakle, nego sakriti i zatajiti to malo razuma što čovek ima u glavi i to malo hrabrosti u srcu? ŽUPNIK. Ubeđenje, nazori, mišljenja, vera i koliko još ima tih reči — ne pitam vas za njih. Jer ima jedna reč koja je živa i svima razumljiva: vlast. Živa je od vajkada, od svih reči prva i poslednja. Pokori se, ne odupri se, to je glavna zapovest; sve drugo je privesak i ukras. Onome ko se upravlja po ovoj zapovesti, gresi će biti oprošteni; ko je prekrši, biće mu smrt dosuđena. — Došao sam da vam to kažem pre no što se ispuni presuda koju sami tražite. Moja duša će biti čista.

1

Tabernakul — u katoličkoj crkva ormarić, spremšpte va olgaru za posvećenu hostiju. — Prev.

30

JERMAN. Zahvalan sam vam od srca. — Niste li rekli da sam čovek i da sam pošten? Stvarno, za slugu nisam rođen. Možda bih voleo da budem napojen i nahranjen, možda bih voLeo da se mirno odmaraM pod gospodarevim krovom, ali moje koleno je tako stvoreno da se ne savija rado; ne sluša, čak ni kad mu sam naredim. Nije bilo potrebno da dođete da mi javite, i sam sam znao kakva mi presuda predstoji. Za mučenika nemam volje, za junaka nemam dara; ali neka bude što mora da se desi — očupajge jastreba, u goluba se ipak neće pretvoriti; i neka se ševa devet puta zakune, lajati neće nikada. — Zaista sam vam od srca zahvalan. (Ustane.) Pokazali ste mi šta je moj posao — od slugu napraviti ljude; pa ako samo jednome oslobodim ruke i pamet, biće dovoljna nagrada. ŽUPNIK. Sami ste sudili! (Spusti šoljicu na sto da bi ustao; u tom trenutku se otvaraju vrata.) PISEK (stupi u sobu trapavo i nespregno). Zdravo! Živeli! Ja sam sa vama! Evo ruke! (Ispruži ruku prema Jermanu i zatetura.) A gde li su te proklete crne muve? Zar ih se plašimo, a? Jesmo li šonje, a? Vi ste čovek, — čast čoveku! (Skine šešir.)... Gospodine — ja — znate, večeras mi je ponestalo — za večeru — svakome se desi — JERMAN (posegnu za džep). Evo vam pa idite, umorni ste. PISEK. Svakome se desi — (Ugleda župnika, pokrije jednom rukom oni, šeširom pokamse na njega.) He, he? ... Crn kaputić, crn čovečuljak! Da li da mu ispričam nešto? Da li da mu ispričam nešgo, ovom debelom? (Raširi ruke.) Phi! JERMAN (uhvati ga za ruku). Laku noć. (Otvori vrata.) PISEK (na vratima). Bez uvrede... svakome se desi... (Ode.) JERMAN (vraća se prema župniku). Na čijoj njivi nema kukolja? ŽUPNIK. Mda... (Ustane.) Rešili ste da sluge obraćate u ljude; put je težak i ide u krug, nikad ga nećete premeriti do kraja... niko još nije. JERMAN. Pa ako ga i ne premerim do kraja — išao sam kuda je vodio moj pravedni put. ŽUPNIK. Kad vam noge posustanu i kad budete sedeli na poslednjem kamenu pored puta, setite se da mi je bilo teško na rastanku. JERMAN. Sećaću se. ŽUPNIK. I da sam vam na kraju rekao: ima još jedna noć do jutra.

31

JERMAN. Neka bude kao što je sućeno. ŽUPNIK. Neka bude! (Poklonili su se lako, župnik odlazi polako, Jerman stoji mirno.) JERMAN. Kao što je suđeno! (Poće polako prema stolu.) MAJKA (zdesna, zastane na pragu; tihim glasom). Franc! JERMAN. Šta narećujete, majko? MAJKA (priće mu). Vidi Franc, dete moje: nije više daleko ... do svetog Božića, mislim ... kada će zvona da me prate na poslednji put... smiluj se mom srcu, i svojoj duši se smiluj... Gledaj, na kolenima klečim pred tobom — (klekne s mukom) ne odbacuj boga! JERMAN (sagne se da bi je digao). Majko!

32

ČETVRTI ČIN Krčma. Levo ulaz sa ulice, sa svake strane prozor; pozadi otvorena široka vrata u zasebnu sobu; desno mala vrata u krčmarevu sobu za stanovanje; stolovi i stolice, pored zidova klupe; u desnom uglu veliki kredenac. Kalander i dva radnika sede za stolom desno. Jerman dolazi rleva; ogrnut je kaputom; lice ozbiljno, skoro tužno. JERMAN (vikne u prolazu prema vratima pozadi). Vode mi donesite! (Obesi šešir i kaput o klin pored desnih vrata.) Kako je? KALANDER. Rđavo vreme se sprema, gospodine! Tri žene su na putu pljunule za mnom; rđav znak. RADNIK. Iza crkve se skupile; klepetanje je bilo kao na Veliki petak. KRČMAR (donese vode). Da vam kažem, gospodine, i nemojte da zamerite; pošto sam već obećao, neću da prekršim reč... Ali ubuduće održavajte sastanke radije na drugom mestu... Ja, znate, ne volim kavgu... krčmar sam ... krčmar za sve poštene ljude... Nikoga ne jurim sa praga... ako dođete — dobro došli! Ali neprilike ne volim.,. tako je, gospodine, ne zamerite! (Odlazi.) JERMAN (naspe vodu, pa izlije na pod). Kad je tako ... donesite mi radije vina! (Krčmar uzme sa kredenca bocu, ode.) DRUGI RADNIK. Već su ga pritisli, jadnika. JERMAN. Ne znam, je li to omorina — KALANDER. Lep jesenji dan je, kao retko kada. JERMAN. Ili sam ja rđavo spavao, pa mi je glava teška još od jutros. — (Krčmar donese vino, spusti ga ćutke na sto i ode.) Ako ostanemo sami, sastanak će biti kratak. Priznajmo jedan drugome mir-no i iskreno da su bedna vremena u kojima živimo, i još bedniji krajevi u kojima smo osuđeni da živimo. A na kraju priznajmo još i to da nećemo preokrenuti ni vremena ni krajeve — grad nećeš bajanjem ukloniti niti kamen u plodnu oranicu pretvoriti... Video sam ih uz put; išli su na večernje, da slave Hrista, Mariju i sve svece, a bilo je toliko blata u njihovim očima da bi im se čovek izdaleka uklonio. Sveti Franja je životinje učio ljubavi, ali među ljudima ne bi uspeo! KALANDER. Gospodine, ne propovedaj im takve propovedi! Kaži razbojniku da je razbojnik, pa će te lupiti kocem po glavi i reći: nisam razbojnik! 33

(Na pragu u pozadini pojavi se predsednik opšti-ne, ogrnut kaputom, sa šeširom na glavi, ruke mu na leđima; stoji na pragu i smeje se tiho.) JERMAN. Dobar dan, gospodine predsedniče! PREDSEDNIK OPŠTINE (sa osmehom, polako). Velika bratija! (Okrene se i ode.) KALANDER. Nije trebalo, gospodine, da ga po-zdravljaš... đubre ugojeno, još je lane zastro pro-zor za vreme trlovske procesije. JERMAN. Jezik me prevario... pa i taj jezik je postojaniji nego njihovo srce i pamet. RADNIK. Izgleda da nećemo biti sami! (Zdesna dolaze polako tri seljanke sa molitveni-cima u rukama; sedaju tiho u ugao.) KALANDER. Pomoz’bog, susetke! (Seljanke ćute.) Ako ste neme, bar niste gluve da čujete propoved, a? RADNIK. Kao tri crna oblaka... natmurile se tamo i ćute. (Lojzka dođe brzo sleva; Jerman ustane.) JERMAN. Odakle ti? Ovo mesto nije za tebe. LOJZKA (priće mu; oboje stoje na sredini pozornice). Idi odavde! Oblači kaput i idi! Ostavi sve kako jeste... da urade ili ne urade ... neka govore šta hoće! ... Idi! JERMAN. Šta? Jesi li pamet izgubila uz put? LOJZKA. Čula sam ih... stojali su pred crkvom, pijani su već ... JERMAN. Šta su rekli? Voleo bih da čujem... kaži mi... kakav je glas naroda, tog vernog naroda. LOJZKA. Ne oklevaj! ... Reci da si bolestan ... a i stvarno si bolestan, iz očiju ti viri bolest... JERMAN. Šta su rekli? LOJZKA. Da će te premestiti, rekao je jedan; drugi je rekao da će to učiniti bez potpisa; u devetu parohiju, rekao je treći i smejao se. JERMAN. Lepo su to kazali. (Sedne za sto ndžpred.) Vidiš, nije bilo potrebno da doćeš da bi mi javila tu lanjsku novost. Čak i onu lepu alegoriju o premeštanju već sam čuo, čini mi se... Jutros mi se zavrtelo u glavi, i noge su mi bile tako teške kao da 34

sam došao s hodočašća sa svetih Višarija. To je rćav znak za čoveka koji nije roćen za junački poziv, a mora da ga vrši, jer se svet tako okrenuo... LOJZKA. Što stojiš, što čekaš na njih? Sam kažeš da si bolestan! (Sedne na ivicu stolice, spremna da ustane.) JERMAN. Zato sam došao i zato čekam na njih, tebi mogu da kažem jer si naše krvi — zato čekam... jer su rekli da će me premestiti u devetu parohiju... (Lojzka ustane.) Ne ... ne misli drukčije nego što ja mislim. (Ustane.) Nije kukavičluk, nije strah od patnje — šta je patnja? — To je samo umor... i toliko gaćenje da leži u mom srcu kao crna bara. Voleo bih da svršim odjednom ... i zamisli: sličan junaku koji je, kao što kažu letopisci, darovao krv i život za svoje ubećenje! (Nesvesno su se uhvatili za ruke; idu polako levo.) LOJZKA. Ruka ti drhti. JERMAN. Pogledaj na prozor! KALANDER. Odvratne njuške!... Hej, ko tamo zija, neka uđe; čuće propoved kakvu nikad nije čuo! JERMAN. Ne gledaj tako ozbiljno... i ako te je obuzela zla misao, oteraj je. Večeras, kad budemo zdravi i sami, oboje ćemo se smejati. (U sobu uće seoski momak, sedne za sto u pozadini, razbaškari se i kucne štapom po stolu. Krčmar doće; on i kelnerica zatim odlaze i dolaze.) LOJZKA. Kažeš da ćemo se smejati, a nisi se ni nasmešio. JERMAN. Idi — tvoje lice ne spada među ova lica! LOJZKA: Pitala bih te... JERMAN. Pitaj! LOJZKA. Je li smešno moliti se za čoveka? JERMAN. To je kao blaga misao... stiže kud je poslana... (Pružajući ruke jedno drugome, Lojzka odlazi. Jerman se okrene da se vrati društvu.) (Pozadi na pragu pojavi se Komar, bez šešira, s rukama u džepovima od pantalona; stoji nemarno i smeši se.) KOMAR (kad Jerman prolazi). Dakle, stvarno si spremio?

35

JERMAN (okrenu se blizu stola). Šta spremio? KOMAR (s osmehom). Ej, zavežljaj, zavežljaj spremio! — Sto šezdeset i tri već imamo. JERMAN. Šta? KOMAR. Sto šezdeset i tri potpisa ... Ja sam rekao da treba da pričekamo — ali šta ćeš? Narod traži svoje pravo, neće da čeka na njega... tako ti je to! ... Sutra, kladim se, biće ih trista i više! JERMAN. Čega? KOMAR. Potpisa... zacelo ne zlatnika! JERMAN. A ko ih skuplja? KOMAR. Kazali su da ih skupljam ja — pa skupljam! Narod je uzbuđen, vrlo uzbuđen — ko bi se protivio? Meni je, da ti pravo kažem, od srca žao... žalim te, stvarno! Ne bi bio prijatan put sada u zimu tamo negde u brda, recimo ... na Goličavu ... JERMAN. Na Goličavu? Tamo gde župnik ispod sakramenta gleda? (Priđe bliže Komaru.) KOMAR. Zar već znaš? Zbilja si već spremio zavežljaj, jadniče! Ko ode na Goličavu, nikad se više ne vraća, bar dosad se nije vratio. Zaborave na nj, pa to ti je! Tričetiri godine piše molbe, a na kraju mu dosadi ... Poslednji je umro još preklane, pa su tek ove godine primetili tu nesreću... Kad bih ti mogao pomoći — ali šta mogu ja? Narod zapoveda, mi smo samo, tako reći, izvršioci višeg narećenja... A na kraju krajeva ispitaj svoju savest, da li nisi svojim životom i radom u punoj meri zaslužio — JERMAN. Šta? Tako si lepo već naučio? Oduvek si bio bistra glava! — Ali štedi suze i propovedi, ta roba mi ne treba, nje mi je već pun sanduk. —Zbogom! (Okrene se.) KOMAR (smejući se). Zbogom? Mi ćemo, druže, reći... mi ćemo reći zbogom! KALANDER (prema Komaru). A što ne ućeš u sobu? Stoji tamo i gleda kao pandur! (Komar se okrene i ode.) (Nakupilo se već dosta sveta, žena i muškaraca; Pisek zdesna, pravo prema Jermanovom stolu.) PISEK (pijan). Pisek je već tu, gospodine. Na narodnom poslu, zar ne?... Ala ćemo pokazati mantijašima, a? A koliko ih ima? I gde su? (Okrene se prema ljudima.) Danas je strašni sud...

36

SEOSKI MOMAK. Šta ćeš ti pokazati? Kome ćeš ti pokazati? KALANDER (Piseku). Ne viči, muvo pijana. , PISEK (okrene se). Pijan? Ko je pijan? RADNIK. Pijan si kao svinja, gubi se od ovoga stola! PISEK (ustukne za dobar korak unazad i skine šešir). O, gospodo slavna, ne zamerite! (Pokloni se i govori izveštačeno.) Oprostite što sam bio tako slobodan da sam se tako reći ... usudio ... ( Ojsrene se narodu.) Da mi niko od vas ne smeta ovoj slavnoj gospodi! Gospoda vole da budu sama za sebe! Mi smo golje i prosjacI, smrdimo na ćubre! (Okrene se Jermanovom stolu i stavi šešir na glavu.) 6 ti gladnice gladna! (Jermanu.) Pa ko si ti? Mi te hranimo, gladnice, a ti nas popreko gledaš i još spađe izazivaš? A šta nam je potrebna kavga? Ja ti velim: nemoj suviše da duvaš, opeći ćeš se, pa teško go bi... (Okrene se i poće meću narod.) Takva gladnnca, a? Pa taj da nas uči, šta? (Govori dalje; često se čuje njegov glas „gospoda", „gladnica", „sirotinja", „šta?”... Soba se već gotovo napunila.) KALANDEROVKA (sleva; govori vrlo brzo i tanj kim glasom). Je li ovde? Već je tu! Već sedi msću bezbožnicima i antihristima, upropašćuje svoju dušu, sramoti sebe, svoju ženu i svoju decu... KALANDER. Znao sam da neće zadocniti! — Pomoz’ bog, stara! Na, pij! KALANDEROVKA. Sam pij, bezbožniče! Zar još nisi dovoljno pametan i star, i zar te nije nimalo stid da se skitaš sa ljudima kojih se kloni snaki hrišćanin i koji su se vere i boga odrekli, i kojima će u poslednjem času sam crni ćavo svetliti? KALANDER. Takva je, vidite! Ali to još nije ništa, kod kuće su pridike još gore! KALANDEROVKA. Zar uopšte ne pomišljaš, ti očuhu i nepravedni staraoče svoje dece, zar uopšgo ne pomišljaš da bog neće udariti samo tebe — ko jc si zaslužio, kamo sreće da nisi! — nego da će udariti i na kuću, a da ni mene neće poštedeti, koja se molim za tebe, svake nedelje, ćubre ništavno, đavo će te odneti? Smej se samo, ali doći će čas kad se nećeš smejati, i dozivaćeš boga i mene ćeš znati, pa te nećemo pogledati ni bog ni ja! Pa ako to istuku, neka te istuku, ja te neću prati ni prenijati, čak ni vrata neću otvoriti kad te dovuku... (Okrene se i ode u pozadinu.) KALANDER. Ah, tako stoji stvar? Da će me istući? Vidi, šta je izmislila! SELJAK (vikne). Jednu pridiku smo već čuli, sad još i ovu! KALANDER. Gospodine, samo ukratko im ispričaj, i nemoj da psuješ... vrebaju rćavu reč kao gšs kost! 37

DRUGI SELJAK. Ko bi hteo da govori, neka zine! NACE (postariji seljak, sa šubarom na glavi, o korpom pod miškom; na licu mu se vidi da je luckast; stajao je pozadi levo, sad priće malo bliže).Zar će biti propovedi u ovoj kući? Božja reč je sveta u crkvi, ali i na putu i na senjaku. I ja bih vam, dragi hrišćani, ispričao kako ćemo stajati u dolini Jozafat. SELJAK. Sad još nisi na redu, Nace! SELJANKA. Samo neka govori Nace! Bolje će on ispričati nego uča! NACE. Dragi hrišćani... kad budemo stajali u dolini Jozafat — KALANDER. Kuti, šeprtljo! JERMAN (ustane). Prijatelji! NEKOLIKO GLASOVA. Kakvi prijatelji? Ko ti je prijatelj? JERMAN (govori u početku mirno i polako). Prijatelji, na vašim licima se vidi i vaše reči svedoče da ste došli da gledate i slušate pokladnu šalu. A došli ste i sa drugom mišlju, koju, pošteni kao što jeste, ne krijete iza leđa: da slušate šalu do kraja, a zatim da šaljivdžiju ispljuvanog izbacite na ulicu. Dobro je što ste dobre volje u ovim žalosnim vremenima, kad skupoća davi i porezi stežu — GLAS. Zar misli da smo budale? JERMAN. A ipak vas nisam zvao — niti da govorimo o žalosti niti da šale zbijamo. Nismo se sastali u ovoj krčmi da boga svrgavamo, ni da se bunimo protiv cara. Ponizna i miroljubiva je naša namera i mislim da bi je trebalo ostvariti u prijateljstvu. — Kao što ste učili, od boga je sve što je na svetu — ŽENSKI GLAS. Šta mu je potrebno da uzima boga u usta? JERMAN. Sve je od njega, samo glupost nije. Što god učinimo protiv gluposti, učinjeno je po volji njegovoj, jer on je sveznajući i on je pamet poslao na svet. To sam vam kazao zato što ste me krstili sataninim apostolom još pre no što sam usta otvorio. ŽENSKI GLAS. Sam se krstio. JERMAN. Mnogo ih ima među vama koji su znanja željni — njih pozivamo u. svoje društvo; pogledaće i uvideće da katihizis nije početak i kraj sve učenosti, da je vreme da se sruše ograde koje su čoveku podigli duhovni i svetovni tutori. A mnogo

38

ih ima i u našoj zemlji, mnogo i suviše, kojima ne bi pomoglo ni kad bi im bog poslao sva četiri v&lika i svih dvanaest malih proroka. SELzAK. Zar nas nije proglasio budalama? JERMAN. Takvu noć nećemo ni mi rasvetliti; neka sama u sebi gnjije! — O, ne bi bio težak ovaj rat protiv gluposti — duše su žedne, same bi prilazile izvoru! Ali glupost nije samo tupava, već je i bogata. Zato su je rođaci zaključali u sobu i rekli: „Nemoj izlaziti na ulicu da ne proćerdaš svoju neumrlu dušu; iza peći ostani i gledaj, pa ćeš uživati večno blaženstvo!" — Sirota glupost sedi iza peći i gladuje, a njeni verni čuvari lumpuju i goje se za njene sjajne zlatnike. — Zato treba da razgolitimo te čuvare i pokažemo ih narodu; gledaj, to je tvoj pastir! GLAS. Na koga je ciljao? DRUGI GLAS. Na župnika je ciljao! TREBI GLAS. Ostavi samo župnika na miru! KOMAR (na vratima u pozadini). Zavežljaj je spreman! Ovim rečima sto puta si potpisao protiv sebe! JERMAN. Ovaj što se javio meću njima je, meću nedostojnim čuvarima koji služe gluposti i ližu joj ruke da bi jeli njen beli hleb... O, nije on sam — hiljade ih ima i sedam puta sedamdeset hiljada koji su toliko ponizili svoju pamet da primaju milostinju od gluposti! Svoje saznanje, božji dar, prodali su za dobar ručak, a starešinstvo za čanaK sočiva! ANKA (se na vratima popela na stolicu iza Komara i naslonila se na njegovo rame). Daj da vndim toga proroka... zdravo, proroče? JERMAN (tiše). Ja kažem ... rekao sam vam... KOMAR. Šta te zbunilo, proroče? JERMAN. Vidite, čovek danas ni svom najbližsm nije veran, ni bratu, ni prijatelju; čak ni samom sebi nije veran — ni svome ubećenju, ni svojoj prirodi... a kamoli da bude veran onom narodu koji, kao dete, veruje sve što vidi i što čuje? Razmislite, tek je pola godine prošlo, samo od setve do žetve, pa su ljudi, bezbroj njih, odbadili svoju pamet i svoju savest kao štetno breme na tom putu do hleba. Oni koji su i samoga boga ismejavali, kleče pred njegovim. nedostojnim slugama; ranije psovka, sada molitva; a reč je šuplja sada kao i onda, jer je njihovo srce prazno. To se dogodilo od setve do žetve. A ako se vreme večeras promeni, psovaće oni koji su se još jutros molili. Nova istina je bacila senku na svet, iskusan čovek mi je objasnio: služi da budeš napojen i nahranjen i ne pitaj ko ti je gospodar i šta ti naređuje! A sluge koje 39

su se dobrovoljno prodale, vatrenije su od samog gospodara. Gospodar se prekrsti, sluga moli krunicu; gospodar čita očenaš, sluga čini molepstvije. Glupost nema odanijih čuvara; dan i noć stoje pred njenim vratima da spolja ni reč ne dopre do nje i da joj ne pokoleba verno srce... KALANDEROVKA. Veru napada! KALANDER. Nuti, babo! ŽENE. Veru napada! Veru napada! (Galama.) JERMAN (začućen). Nisam govorio o veri ... RADNIK. Dali su im znak! (Pokaže na vrata u pozadini.) Tamo su im dali znak! JERMAN. Prijatelji — GLASOVI. Nuti! — Prestani, učo! (Ženski glasovi.) Antihriste! ŽENSKI GLAS (u trenutnoj tišini, tako da se jasno čuje). Majka mu umire, a on boga huli! (Do kraja sve se odvija u galami i vrlo brzo. tako da jedna reč prestiže drugu.) GLASOVI. Prestani, učo! NACE. Hrišćani, dragi moji, ne tako — JERMAN (stajao je trenutak zaprepašćen). Šta ste vi to rekli? Šta ste cronašli da biste me do dna ranili? — Sluge! Za sluge roćeni, za sluge vaspitani, stvoreni za služenje! Gospodar se menja a bič ostaje, i ostaće večito, zato što su leđa povijena, na bič navikla i biča željna! GLAS (od prozora). Jeste, li vi ljudi, što to slušate? GLASOVI (izmešani). Gladnice! — Ti da nas grdiš? — Na ulicu! — Udrite! — JERMAN (stane jednom nogom na stolicu, drugom na sto). Sluge! Među vas Hristos ne bi došao s rečju, došao bi sa bičem! Ludak je onaj koji je hteo da vam otključa tu pamet devet puta zaključanu — GLASOVI. Dosta! Ko je sluga? (Ženski glasovi.) Jeste li ljudi ili niste? Hoćete li da ga mi izgrebemo? (Muškarci ustanu; čaše zazveckaju; sto u pozadini se prevrne.) RADNIK. Kamenje! Zatvorite prozore! 40

KALANDER. Gospodine, prestani! GLASOVI. Ko je sluga? — Udrite! — JERMAN. Sluge, osuđeni da budete sluge — GLASOVI. Ko? (Čaše zveče, lete prema Jermanu; iznenada se uhvati za glavu i padne sa stolice.) NACE. Ne grešite dušu, hrišćani, ne grešite dušu! Ne krvi! (Seljaci ga odgurnu u stranu i guraju se prema Jermanovom stolu.) GLASOVI (u pozadini). Ubijte ga! RADNIK. Ranjen! ŽUPNIK (stoji visok i širok na vratima u pozadini). Vade in pace! KALANDER (uhvatio je Jermana ispod pazuha i gurnuo ga kroz vrata desno; stane pred vrata i uhvati stolicu). Ja sam Kalander, kovač; kome šta još nije jasno? (Ljudi se povuku.)

41

PETI ČIN Jermanova soba. Veče; na levom stolu sveća, na pisaćem stolu lampa. Lojzka stoji pored stola levo i sipa čaj; Geni sedi za pisaćim stolom; Jerman dolazi sleva. GENI. Prašina je na ovim hartijama. JERMAN. Prašina će i ostati. Šta treba još dalje da se piše? Tu se završila istorija slovenačkog naroda. GENI (čita)... „Što je ostalo bila je smrdljiva rulja. I mi smo unuci svojih dedova." JERMAN. Ruka je napisala istinu još pre no što je srce osetilo svu njenu žalost. Rulja je tačna i ne zadocnjava nikad; samo što sam otvorio usta da je uvredim već se osvetila. GENI (ustane). Kada polaziš na golgotu? JERMAN. Još večeras, mislim. LOJZKA. Kuda ćeš večeras? JERMAN. Ne bih voleo da odugovlačim. Šta ću Još ovde. Zar da sedim i čekam i razmišljam pred ogledalom o svom jadu? Kad već treba na put, štap u ruku i zbogom — bez suza. Ionako će taj put biti kratak i ne suviše težak. Plašio sam se dok je taj čas bio još daleko, a sad se skoro radujem što je blizu. LOJZKA. Večeras na Goličavu? JERMAN. Kuda? GENI. Neće u raj! Pod noć se sprema na put, a hšta kuda! Večeras ne bi stigao daleko. JERMAN. A ko je rekao na Goličavu? LOJZKA. Pij i rasani se... već dugo nisi spavao. GENI. Ni ja ne bih mirno spavala kad bi ms :š Božić gonili u smetove. (Sedne i pije.) — ćlago meni što radim taj sveti posao, jer bih inače asiala po svetu. Sećaš li se kako smo pisali zadagak o svetosti i uzvišenosti učiteljskog poziva? Ja sam bila pohvaljena, jer sam najbolje lagala... ni reči o brdima i brđanima, ni o zakrpljenim bluzama, ni o iskrivljenim petama, ni o barenom kromiiru, in o dugačkim jezicima, ni o prostaku nadzorniku... o, koristan je bio taj zadatak, sad mu se vidi snrha: ko nije rano nauč1to da laže, teško će postati pravi lažljivac. — Meni se smučilo.

42

LOJZKA. Smučilo ti se, jer imaš dom. Nama so to ne bi smelo desiti. Blago tebi — ući ćsš pod topao krov ako ti se učini da je put težak i prsmo rđavo. Mi ćemo ići do kraja... a kad se umorimo, čak i uzdisanje će nam biti zabranjeno. JERMAN. Dozvoljena je smrt. LOJZKA. Nagla smrt. Šta će gospodar sa bolešljivim slugom? JERMAN. Sve su mudro udesili: nagla smrt jo naročita milost božja. — Koliko ima još do Božića? LOJZKA. Tri dana do Badnjeg večera. JERMAN. Već? Vreme je veran sluga, ne trebp ga zvati. Uvek je čovek spreman, a kad dođe čas, opdc Jo suviše rano. GENI. Kad budeš pravio dugove za taj put, japi se i meni. JERMAN. Hvala lepo. Ali na ovom putu neću trošiti. LEKAR (sleva; Jerman mu priđe). Ja sam spršio, drugo neka svrši župnik i bog. Šta da kaže nauka gde je priroda sudila? JERMAN. Dakle, zaista, baš zaista, već trsba na put? LEKAR. Kako mislite ... na put? JERMAN. Ne znam, gospodine doktore, kada ću vam vratiti sve dobrote. Mislim — nikad. LEKAR. Nisam ih beležio, te dobrote. — Pruži mu ruku.) Ko bi se svađao s bogom? Sudio je, pa je presuđeno. Uteha vam ne treba, navikli ste na jade. GENI. Zaista navikao — čak bi i nazebao kad bi ga oterali sa pljuska pod krov. LEKAR. Ali nije bilo dobro... nije bilo dobro ... rđavo ste postupili. JERMAN (uhvati ga za ruku). Objasnite... kako sam postupio ... kako je trebalo da postupim ... (Lojzki.) Sipaj mu čaja... Objasnite! U mom srcu jenaime takva misao zla misao ... gospodine ... nagle smrti vredna ... Voleo bih da je čujem iz vaših usta. (Ponudi lekaru čaja.) LEKAR. Bolesni ste... čak i ta šoljica vam je suviše teška... Ovaj obični i prljavi život vam je pritisnuo dušu, teško vas je ranio... ne umete da živite, ne umete! Čovek je čovek, pre svega hleba i vina, sve drugo je senka. Ono ubeđenje, i tako dalje, sve je to samo ogrtač — kakav ogrtač, najviše kišobran! — I još nešto, ja sam lekar, znate, 43

pa i za zdravlje je korisno, naročito za varenje, da čovek ponekad, tako, otprilike svake tri godine, malo nromeni, bolje reći obnovi svoje ubeđenje — kao što se krv obnavlja. JERMAN. Ne, te mudrosti ... nisam bio željan. Ali ovo mi objasnite, usrdno vas molim: da, recimo, nisam postupio tako kao što sam postupio ... je li? LEKAR. Da ste drukčije postupili ... JERMAN. Možete li da mi se zakunete, možete li da mi date pismenu potvrdu da bih spasao svojoj majci samo jedan dan — šta? — samo jedan čas, samo jedan trenutak života? LOJZKA (ustane). Ni reči... ne odgovarajte! LEKAR. Šta da kažem. Ako o toj stvari razmislimo... JERMAN. Samo jedan čas? Samo jedan trenutak? LEKAR. Mogućno. JERMAN. Hvala vam! (Isprati lekara do vrata i vrati se.) JERMAN (ogrne kaput). Po župnika idem, Lojzka, ostani da je čuvaš! GENI (ustane). Ispratiću te do župnoga dvora. JERMAN. Sa mnom na ulicu, sa bezbožnikom, pa još u mraku? GENI. Na hrišćanski put. (Jerman i Geni odu.) LOJZKA (priće pisaćem stolu, uzme u ruku hartiju; — tiho). Draga moja, pozdravljam te od srca ... To si ti, pozdrav iz patnji! Tek što se suza osušila... (Hvastja iz pozadine, sa zavežljajem u ruci.) LOJZKA (sedi). Odakle ti ... na ovom žalosnom mestu. HVASTJA (priće bliže levo i spusti zavežljaj na stolicu). Pomislio sam da putniku više znači ljubazna reč nego zlatnik, pa sam došao. LOJZKA. Da tešiš: ne zameri, dušo, što smo te ubili. HVASTJA. Ljudi koji imaju ženu i troje dece ne ubijaju nikoga. LOJZKA (ustane). Zar postoji srce pod ovim crnim ogrtačem?

44

HVASTJA (sedne levo). Postojalo je, mislim. Srce i duša i ubećenje i ostalo — za mlade ljude. Neka se omladina zabavlja! Ja sam star i oženjen i imam troje dece. Ubećenje je kao kajmak — gde ćeš ga naći kad mleka nema? LOJZKA. Zato je bolje da se čovek odrekne kajmaka ... zbog mleka. HVASTJA. Zaista. Najpre mu se čini sramno, docnije nezgodno, a najzad prirodno. Kad je čovek oženjen i ima troje dece, tada uvića da je svaka reč, pa bila ne znam kako lepa i gospodska, samo metafora za glavnu reč: hleb. LOJZKA. Gorko je to jevanćelje dobrovoljnog ropstva ... Zašto živeti? HVASTJA. Zar pita drvo u samoći zašto raste? Raste, naraste, istruli... sam bog zna zašto ga je tamo postavio. (Jerman i župnik iz pozadine; župnik ide ćuteći preko sobe i ode levo.) JERMAN. Suviše si rano stigao, ako si došao da škropiš. HVASTJA. Došao sam da ti pružim ruku. Put će biti gorak, trećinu bih prešao umesto tebe... samo trećinu, jer sam star i iznemogao. JERMAN. Od srca ti hvala za tu dobronamernu trećinu... ali put je jedan i nedeljiv, kao bog i kao smrt. HVASTJA. Pomislio sam da ćeš biti na tom putu umoran, gladan i žedan, zato sam ti doneo ponude, skromne ponude, kao što već mogu da budu ponude iz ruku čoveka koji je ožsnjen i ima troje dece. JERMAN. Zahvalan sam ti za ponude, zahvalan i za ljubaznu misao; ali na ovom putu, iako će biti gorak, neće mi biti potrebno nn saučešće ni ponude. Oprosti mi što sam te vrećao kao što su te vrećali drugi, tebe i tvoj crpi ogrtač. Ali bio sam još mlad, pitao sam ljude za veru i cenio ih po jeziku... sad znam da dobrom vinu ne treba imena. (Stegne mu ruku.) HVASTJA. A ponude — JERMAN. Stvarno, prijatelju, nisu mi potrebne. HVASTJA. A o ponudama bih rekao da čovek nikad uveče ne zna da li će ujutru biti gladan. Bog ti je poslao zlu misao, iz očiju ti gleda; i bog će ti je uzeti u pravi čas. (Pođu prema pozadini, Hvastja ode.) JERMAN. Sad, Lojzka, daj mi još i ti ruku, obe ruke mi daj.

45

LOJZKA. Ne žurim se, ne bih više volela da ostanem sama; plašim se ove noći. JERMAN. Zaključaj se u sobu, seti se mene pri večernjoj molitvi, pa će se naše misli sresti na pola puta. LOJZKA. Ja verujem da duše razgovaraju i da se misli pozdravljaju. Sinoć, nešto pre ponoći, čula sam te. Zajecao si. JERMAN. I ti si ogrnula kaput i otvorila vrata. LOJZKA. Da poćem tebi. Zatim sam se setila da je blizu ponoć. JERMAN. Tada sam, žalostan, seo da ti napišem dugačak i gorak oproštaj. Ali tek što sam te ljubazno pozdravio, odjednom mi je srce postalo lako i veselo. Tako me je izlečila čista pomisao na tebe. LOJZKA. Jedino iz samoće si me zvao; ali kada govoriš sa mnom, tvoje se misli kriju. Kao kakvo blago zaključavaš svoju patnju... otključaj je vernim očima. JERMAN. Toliko je daleko iza mene da je jedva i sam prepoznajem. Kao da mi je teret pao s leća; ne osećam je više. — Nekad sam bio mlad; kad je to bilo? Pre hiljadu godina, čini mi se. Nekad sam imao majku; nekad sam imao prijatelje; i draganu sam imao. Nekad je bio život preda mnom kao — carski drum na suncu. Kad je sve to prošlo? Bog sam zna. Kao da je vetar perce sa dlana odneo — bilo je, nema ga više. A ni sećanja nema više, ni patnje nema više; srce je tako pusto i sanjivo da mu se čak i ne uzdiše. Sanjivo je... zar nije slatko to umorno dremanje, kad čovek samo oči sklopi pa već vidi željene snove? Voleo bih da ih već vidim ... daj ruku! LOJZKA. Opraštaš se kao zanavek. JERMAN. Čovek nikad ne zna kad će ga savladati poslednji san... Otpozdravi mi kad budeš čula moj pozdrav! LOJZKA. Večeras neću ugasiti svetlost; čekaću tvoj pozdrav. JERMAN (stegne joj obe ruke). Idi... neka su bog i sreća s tobom! KALANDER (zakuca i uće u sobu). Ne zameri, gospodine, ali danju bi blenuli u čoveka. JERMAN. Šta imaš da kažeš? KALANDER. Dve stvari. Onoga sam pronašao što te je ranio. Šta ćemo s njim? JERMAN. Baš je dobro učinio Hvastja što je doneo ponude. Na, daj mu plećku i kolače; neka ne zameri što nije dobro pogodio. 46

KALANDER. To je jedno. A drugo: o praznicima, mislim, da sazovemo zbor. JERMAN. Šta? KALANDER. Zbor. Prošli put nas je bilo troje, sad će nas biti sedam antihrista. JERMAN. Ja neću više da učestvujem. Ne bih voleo rćav oproštaj. Vidi, spreman sam za put...daj mi ruku! (Pogleda njegovu ruku.) Kao dve moje! Ta ruka će da kuje svet... Ne, ja neću više učestvovati na zborovima. Vi što imate u srcu mladost a u pesnici moć, vi nastavite! Na vaša pleća osloniće se život, moja su posustala... star sam i sanjiv... KALANDER. Ako ti bude potreban prijatelj, gospodine, ne zaboravi na mene. JERMAN. Isprati je! Idite! (Pred vratima.) Još jednom mi daj ruku, Lojzka... stani da ti pogledam u oči ... za ovaj žalosni rastanak ... Idi, i neka ti je srećan put! (Lojzka i Kalander odu.) JERMAN (ide polako do pisaćeg stola i ugasi lampu). Više bih voleo da me je ugasila bura dok sam još goreo ... žalosno je zaspati sam u sebi... ugasiti se u praznini, kao svetlost bez ulja... (Župnik sleva; obojica govore vrlo tiho.) JERMAN. Hvala. I oprostite što sam vas vređao. ŽUPNIK. Znate li još Očenaš? JERMAN. Još bih znao da ga molim. ŽUPNIK. Molite se večeras. JERMAN. Vi poznajete takve stvari, sudite ih po božjoj pravdi koja je nepogrešiva: ako sam čoveku za trenutak skratio život — da li je to bio greh? ŽUPNIK. Bio je greh. JERMAN. Bilo za trenutak, biLo za hiljadu godina — ŽUPNIK. Bio je greh. JERMAN. I da je taj čovek bio mom srcu iznad svega drag... da je to bila, recimo, moja majka...

47

ŽUPNIK. Kleknite večeras i molite se ... Bog je kao putnik: željan je ljubazne reči i vratiće je. JERMAN. I na kraju, gospodine, još to mi kažite: ako bih sada kleknuo i molio se — ŽUPNIK. Bilo bi vam oprošteno. JERMAN. I taj trenutak bi bio vraćen? Možda čak devetostruko? ŽUPNIK. Bog je milostiv. JERMAN. A ako bi jezik govorio prazne reči, a u srcu ne bi bilo molitve, ni kajanja — ŽUPNIK. Ne bi vam bilo oprošteno. JERMAN. Bog je strog i pravedan; jezika neće srce traži. (Obojica u pozadini.) ŽUPNIK. Blagoslov za put! I ako bi vam srcu bilo lakše, mogu vam reći: (govori polako) ono što ste vi učinili, učinio bih i ja, nedostojni sluga božji! (Župnik ode.) JERMAN. I strogi bog je milostiv, kao što je pravedan. (Ide levo; sveća svetli iza zavese.) JERMAN (u sobi levo). Majko! — Samo jedanput još pogledajte na me, majko! Samo jednu reč još kažite, samo jednom se nasmešite! (Stanka.) Pred vama klečim, gledajte, majko; ruke sam sklopio, gledajte, majko! Samo jednu reč, samo jedan pozdrav! — (Stanka.) Majko! Učinio sam kako je srce naredilo; laži me niste učili; moje srce je od vašega srca; a iz srca je misao i reč. Majko! Ako naredite da se molim, moliću se; ako naredite da postim, postiću; ali ne narećujte da ovo srce kamenom zamenim... (Stanka.) Majko, vaša ruka je u mojoj, ali hladna je i ne miče se. Milostivi ste bili kad sam grešio; sada niste milostivi kad mi je teško radi tućeg greha... Majko, vaša usta gledam — o, ne reči, i sam osmeh bi me blagoslovio... o, majko, više nego pre želeo bih blagoslova i ljubavi ... bolestan sam i nemoćan, majčine reči željan... o majko, ne mogu na put dok me ne blagoslovite... (Stanka.) Usta su mirna, oko ćuti... Ustani, putniče, bez blagoslova! JERMAN (sleva; uzme sveću, odnese je do pisaćeg stola, pogleda na zid gde visi raspeće). Tamo si? Nikad te još nisam video ... pozdravljam te, Nazarećanine, sada te poznajem, tebe i tvoje srce! ... (Otvori fioku i uzme revolver.) Kome da kažem zbogom? Ko bi otpozdravio ako bih ga pozdravio? MAJČIN GLAS (iz sobe). Franc! LOJZKIN GLAS (spolja). Franc!

48

(Lojzka iz pozadine, ogrnuta kaputom.) JERMAN. Čula si! Dušo, devojko, ženo! Poćimo da nas blagoslovi! (Ode s njom levo.) KRAJ

49

Hlapci je satirična drama Ivana Cankarja, prvič izdana leta 1910 v Ljubljani in prvič uprizorjena leta 1919 v Trstu. Napisana je bila kot izliv Cankarjevega razburjenja in ogorčenja po deželnozborskih volitvah leta 1907, na katerih so zmagali klerikalci. Tedanja cenzura je dramo oklestila na 62 mestih, zato do konca prve svetovne vojne ni bila uprizorjena.

Nastanek Cankar je Hlapce zasnoval na Dunaju, napisal pa v zatišju nadškofijskega dvorca v Sarajevu, kjer je preživel nekaj mesecev kot gost bosanskega nadškofa in brata Karla, njegovega tajnika. Pisal jo je v ugodnih razmerah zbrano, zavzeto in vseskozi videl oder pred očmi. V snov drame se je tako poglobil, da je »obraze videl in glasove razločeval«. Odločil se je, da v drami ustvari nekakšen opis političnih razmer tedanjega časa.

Biografsko ozadje nastanka Leta 1907 so Slovenci lahko prvič volili na podlagi splošne in enake volilne pravice. K sodelovanju je bil s strani Jugoslovanske socialnodemokratske stranke zaradi zavzemanja za podobne cilje in vrednote povabljen tudi Ivan Cankar. Le-ta je pozneje na volitvah izgubil, saj volilni sistem ni dopuščal uspeha manjšim strankam. Zmagala je slovenska ljudska stranka in veliko ljudi, ki je v tem videlo materialno korist, je prevzelo njena načela in cilje. Poleg tega pa se je začelo pritiskati na liberalni del učiteljstva, naj opustijo svoj svobodomiselni nazor, saj naj bi bil ta neprimeren za vzgojo in izobraževanje mladine.

Vsebina Cankar v prvih dejanjih drame opisuje učinek zmage klerikalne stranke na volitvah leta 1907. V učiteljskih krogih se nekdaj goreči liberalci uklanjajo novi ureditvi, zapuščajo svoje kroge in izdajajo tovariše, ki so ostali zvesti liberalnim idejam. Spočetka v drami prevladuje satirični ton, v sklopu katerega avtor uvede tudi glavnega junaka - nekomformističnega Jermana, ki se ne želi podrediti novemu redu. Učitelj mora zaradi svoje upornosti prevzeti slabše službeno mesto. V drami satirične tone zdaj zamenjajo tragični, nad katerimi v četrtem in petem dejanju prevladata ideja etične krivde in očiščenja. Slednji sta povezani z Jermanovim trpljenjem ob materini bolezni in smrti. Občutek krivde, ki se v njem zbudi zaradi 50

matere, ga malodane pripelje do samomora. V zadnjem trenutku ga reši in za novo življenje prenovi odpuščajoči glas mrtve matere. Velik pomen imata v drami še župnik, ki predstavlja voljo do moči in politična ideja proletariata, utelešena v kovaču Kalandru. Župnik je najmočnejši Jermanov protiigralec, kovač Kalander pa učitelju stoji ob strani.

Odzivi in sprejem Drama je z neprikritimi revolucionarnimi gesli zbudila odpor vladajočih in želeli so ji preprečiti uprizoritev na odru. Ocena v liberalnem Slovenskem narodu je bila odklonilna. Večjo naklonjenost je prejela v Ljubljanskem zvonu v kritiki Antona Dolarja, ki je priznaval jasnost, trdno dramaturgijo in dobro risane značaje, posledično je tudi verjel v njen odrski uspeh. Najbolj naklonjena je bila kritika Franceta Bevka v katoliškem Slovencu, vednar je hvalil predvsem lepe misli in melodičen jezik. Nasprotno je katoliška revija Dom in svet delo ne samo odklanjala, marveč spodbujala učitelje, naj odgovorijo takemu »psovanju«, oblast pa naj brani njihov stan. Etbin Kristan je v Rdečem praporu opozarjal na napake in pomanjkljivosti, vendar je priznaval resnično ozadje drame, pa tudi »jasno vizijo prihodnosti«.

Uprizoritev Cankar je na začetku še verjel v možnost uprizoritve, a mu je kmalu postalo jasno, da bo cenzura iz političnih razlogov predstavo onemogočila. Tako je bila uprizoritev Hlapcev premierno v Trstu, leta 1919, deset let po tem, ko je bila napisana in leto dni po Cankarjevi smrti. Do danes je drama doživela že več kot dvajset odrskih postavitev tako doma kot v tujini.

Zunanje povezave  Anton Dolar. Iv. Cankar:Hlapci. Ljubljanski zvon 30/2 (1910). dLib  Ferdo Plemič. Ivan Cankar: Hlapci. Učiteljski tovariš 50/7 (1910). dLib  Dokument v zbirki Digitalne knjižnice Slovenije

51