Slom i Vaskrs Srbije-feljton Večernjih novosti

Poraţeni bez bitke! Kosta Stojanović | 21. april 2013. Zapisi Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo ĉemu drukĉiji pogled na srpsku istoriju

Srpska vojska ZAPISI Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo čemu drukčiji pogled na srpsku istoriju. On se bavio filozofijom, politikom, ekonomijom, problemima mehanike, fizike i matematike. Kao ministar narodne privrede silno je doprineo da se umanje posledice Carinskog rata Srbije i Austrougarske. Bio je osam puta ministar, najčešće u Pašićevim vladama, sa kojim je dugo sarađivao, a onda se suprotstavio njegovoj koncepciji stvaranja Velike Srbije. Poslednji put bio je ministar finansija samo dva dana, a trećeg je preminuo - 1. januara 1921. Knjigu "Slom i vaskrs Srbije" u izdanju Radio-televizije Srbije priredio je Slobodan Turlakov. NAŠA vojska je u ratovima 1912/13, do napada udruţenih Nemaca, Austrijanaca i Bugara, imala velike gubitke u ljudima na bojnom polju i od epidemija. Praznine su popunjavane regrutima koji su na brzu ruku prolazili vojnu obuku. Dugo ratovanje, koje je od svojih kuća odvojilo petinu našeg stanovništva, uticalo je jako na nerve, volju i karakter našeg vojnika, tako da je njegov kvalitet, naroĉito zato što se Evropski rat mogao unedogled produţiti, bio lošiji od kvaliteta vojske 1912. Pored nedostataka naše vojske, da su izvršene promene u Vrhovnoj komandi, da su armije i divizije poverene ljudima, koji su nesporno u prošlim ratovima pokazali kvalitet, volju, energiju i sposobnost, zar se nije moglo spreĉiti ovo što nas je zadesilo. I ovde, kao i u politici, kao što je gospodin Pašić ostao na svom mestu, tako i gospodin Putnik diriguje operacijama sa svim starim komandantima, od kojih je trebalo mnoge ukloniti. Vrhovna komanda se još u avgustu stavlja pred pitanje zajedniĉkog udara bugarsko-nemaĉkog i Makedonija se daje, što govori da je nemoguće taj udar izdrţati. Kad vlada nije prihvatila plan Vrhovne komande da se spreĉi bugarska mobilizacija udarom na istoĉnom frontu, došao je 22. septembra nemaĉko-austrijski napad sa severa, koji je oslabio naš Istoĉni front.

Otpor na frontu Pirot - Negotin, Bugari teško i gotovo nikako savlaĊuju, dok bez ikakvog otpora ulaze u nove oblasti, zauzećem Vranja, Kumanova, Skoplja i Štipa, postajući gospodari i cele Makedonije. Presecanje veze sa Solunom i saveznicima, dovodi u pitanje odstupanje u pravilnom redu i gro naše vojske dovodi u jedan od najteţih poloţaja u kojima se jedna vojska mogla naći. DogaĊaji su išli i suviše brzo. Vojska je morala vrlo brzo napuštati Pirot, Niš, pa ĉak i Leskovac, da se baci prema Bugarima, koji su pretili da preseku put Jankova klisura - Kosovo. Dok se ovo dogaĊalo na istoku i jugu, Prva i Treća armija bile su daleko na severu, nad Jagodinom i Svilajncem. Oko 19. oktobra, pali su Ĉaĉak i Niš, i vojska sa severa morala je neverovatnom brzinom da se povlaĉi. Prva armija je već imala slobodu kretanja preko Raške od Kraljeva, i bila je nagonjena da se preko Kopaonika spasava. Treća armija i Timoĉka vojska, sa Knjaţevca, Zajeĉara i Negotina, pale su sve na isti pravac, ka Kosovu, preko Jankove klisure. Veze izmeĊu armija i Vrhovne komande, kao da nisu postojale, od 24. oktobra na Kosovo su stizali komandanti armija bez vojske, ili sa sasvim oslabljenim svojim jedinicama. Mnogi delovi Prve i veliki deo Treće armije ostao je u Srbiji, rastrojeni i razbacani. Druga armija, ostavljena i napuštena, jedva se probila, spasavajući ostatke Treće armije, uspevši da se od Mitrovice, preko Peći i Crne Gore, gde je bilo sedam okrnjenih divizija, povuĉe u Albaniju. Timoĉka vojska, ukoliko nije oslabljena panikom i demoralisanjem, preko Mitrovice i Prizrena, otišla je ka Debru. Izgleda da je ovo povlaĉenje išlo po inicijativi samih komandanata pojedinih odeljenja, bez ikakvog nareĊivanja od strane Vrhovne komande. PANIKA ZBOG BUGARA BUGARSKE neprijateljske snage, koje su se nalazile već kod Kruševca, Aleksinca i Niša, ĉiji su odredi išli ka Novom Pazaru i ugroţavali puteve preko Makedonije kod Tetova, svojom pojavom, već pri kraju oktobra, izazvale su paniku u nas i nepopravivu situaciju. Vrhovna komanda i vlada, svojim izborom Skadra i Albanije za povlaĉenje, povukle su spasenu vojsku i izbeglice, najgorim putevima, u zemlju jada i bede, gde je glad i nemaština desetkovala ono što se uspelo spasiti. Kad je sve izgubljeno, kad se bez velike bitke propalo, kad se nije mogla spasiti Vardarska dolina, kad se morao ceo ratni materijal izgubiti, što se nije pokušalo da se ostaci naše vojske preko Albanije upute Bitolju, kuda je pošla Timoĉka vojska, koju je Vrhovna komanda, naţalost, od Debra i Struge uputila za Draĉ. Ta se vojska oĉekivala u Bitolju i umesto da pomogne bitoljsku hrabru, ali malenu vojsku, i 30.000 regruta bitoljske vojske, dobijaju naredbu da krenu prema Draĉu. Vrhunac bede, pometnje i zabune, bio je taj, da se sva naša vojska naĊe u Albaniji, daleko od saveznika, koji su, u to vreme, bili kod Gradskoga i izlagani napadima Bugara od Elbasana. Austrijanci su od Prizrena pošli ka Skadru, u nameri da pobune Miridite (katoliĉko pleme) i druga albanska plemena. Naša vojska, bez hrane, bez municije i bez ikakvih veza sa svetom, bila je daleko 400 i više kilometara od saveznika, koji su se, po našem odlasku u Albaniju, morali povući ka Solunu. Sve je ovo, uglavnom, posledica nemanja dobre Vrhovne komande. Izvesno je da Srbija nije mogla raĉunati na pobedu i da je najveće genije imala za komandante, ali je s pravom mogla oĉekivati da će 300.000 dobro opremljenih vojnika, umeti voditi tamo gde će brojno biti pojaĉani i opremljeni, da se sa svojim protivnikom nose. Sudbina je naša gora od belgijske. Belgija se duţe borila i bolje saĉuvala. Njena je vojska, koliko je spasena, došla u kontakt sa Francuzima. Ona je slomljena, izgubila teritoriju od brojno i tehniĉki nadmoćnijeg neprijatelja, ali je bar vojsku saĉuvala.

Muĉki napadi Arnauta Kosta Stojanović | 22. april 2013. Od svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zloĉinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom

Srpski vojnici u albanskim gudurama OD svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zloĉinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom, u Albaniju i Crnu Goru. Ne moţemo još taĉno znati kad je ova odluka doneta, da li se ovo sve sluĉajno dešavalo, da li je greška ili nesreća naša, koja je upropastila i odnela više ţivota, no austrijski, nemaĉki i bugarski kuršumi. Moramo poĉeti od septembra 1915. Da vlada nije verovala u napad Austrije, vidi se najbolje po tome, što je u toku septembra naredila otvaranje škola po celoj zemlji. Kad je prelazak Nemaca preko severne granice u Srbiju bio fakat, oko 23-24. septembra diskutovano je o odlasku vlade iz Niša. Prvo je govoreno da ide u Bitolj, i zbog toga je izdat nalog Narodnoj banci, koja je dotle bila u Kruševcu, da kreće za Bitolj. Uskoro je rešeno da se vlada evakuiše u Mitrovicu. Kako je 3. oktobra palo Vranje, doneta je nepromišljena odluka da se vlada sa svim nadleštvima, seli u Kraljevo, i to je izvršeno 9. oktobra. Nas nekoliko poslanika ostali smo u Nišu, gde je vlada, bez ĉinovnika, ostala sve do 15. oktobra uveĉe. Kako je stigla vest o dolasku štaba Druge armije iz Pirota u Niš, to smo uspeli da se vidimo, uoĉi polaska, sa komandantom g. Stepom. Videći da se u Nišu ne moţe ostati, i mi smo krenuli preko Aleksinca, Stalaća i Kruševca za Kraljevo, da vidimo šta će dalje biti. U Kruševcu smo zatekli veliki deo nadleštava iz Niša, pa i Upravu fondova i Klasnu lutriju, sve što nije imalo vremena otići iz zemlje, sem Narodne banke, koja je jedva uspela da otidne za Solun. U Kraljevu 17. i 18. oktobra bio je veliki haos. Otpuštani su svi ĉinovnici ministarstava. Ministri su 18. oktobra krenuli, sa po jednim ili dva ĉinovnika, izdata je dvomeseĉna plata, do kraja 1915, i reĉeno da se svi drţavni sluţbenici i ĉinovnici, smatraju, do daljeg, da su na odsustvu. Koliko je još transportnih sredstava ostalo, upotrebljeno je za spasavanje ljudi i materijala, da se preko Raške i Albanije, potraţi spasenje u Bitolju. Vojska je 19. oktobra poĉela zakrĉivati puteve ka Kosovu i prolaze iz moravske doline u ibarsku i topliĉku. Haos je nastao u najvećem stepenu. MINISTRI KREĆU U SOLUN ZA nama je uskoro iz Mitrovice, krajem oktobra, krenuo ministar vojni, sa svim svojim šefovima, zajedno sa ministrom graĊevina, za Bitolj. A potom za Solun. Znaĉi da je vlada, sve do dolaska u Prizren, iz koga je krenula 12. novembra, upućivala nadleštva i izbeglice, i svoje ministre, putevima za Bitolj i Solun, dok je ona sa Vrhovnom komandom išla za Skadar, iz nepoznatih razloga.

Kad smo se 19. oktobra, nas desetak poslanika, našli sa vladom u Raškoj, g. Ljuba Jovanović, tadašnji ministar unutrašnjih dela, rekao nam je da je vlada rešila da se poslanici povlaĉe ka Novom Pazaru. U ovakvom jednom besmislenom rešenju, videli smo jedan šeretluk, koji nije napuštao vladu u danima katastrofe. Srećom, naši pošteniji i razumniji drugovi iz kabineta, rekli su nam da ne idemo tim putem. Sutradan, nas petoro poslanika, krenuli smo za Mitrovicu. Veliki broj poslanika, koji su docnije stizali, kao i izbeglice, pravili su uzaludan put za Mitrovicu preko Novog Pazara, koji je uskoro bio zauzet od Austrijanaca. Naše zadrţavanje u Mitrovici bilo je stoga, što smo tvrdo verovali da će naši na Kaĉaniku i Giljanu (Gnjilanu), provaliti i da će naša vojska, koja se sa severa imala povlaĉiti, kroz te klance, ući u Vardarsku dolinu. Nije lako bilo odvaţiti se na puteve preko Albanije, koja nikako u to vreme, nije ulazila u kombinacije za evakuaciju. Kad je 22. i 23. oktobra, g. Drašković, kao ministar graĊevina, zbog puteva došao u Mitrovicu, od njega smo saznali da ne treba više ostajati i da se krećemo preko Prizrena, Debra, Ohrida za Bitolj, što će izvesno biti pravac odstupanja vlade, Vrhovne komande i naše vojske. U Bitolju smo ostali svega dva dana. Pukovnik Vasić, koji nas je zvao na jedno savetovanje, i koji je sa nama i svoju porodicu poslao u Solun, rekao nam je da neće moći više da se drţi, jer ni od kuda pomoći nema. Ni od Francuza, ni od naših, sa kojima je u prekidu, gotovo više od mesec dana. Mi smo 2-3. novembra otišli za Solun. Bitolj se drţao do 18-20 Uoĉi vladinog odlaska iz Prizrena, ili moţda nekoliko dana docnije, sva Timoĉka vojska silazi, pod komandom g. g. Gojkovića i Rašića u Debar i Strugu. U Bitolj je tokom oktobra i polovine novembra, sišlo preko 30.000 regruta i veliki broj izbeglica. Kralj je sa vladom, 13. novembra krenuo za Tiranu. Po svemu izgleda, da je vlada donela definitivnu odluku da ide u Skadar, tek oko 10-12. novembra u Prizrenu, kad je valjda saznala, da se izvestan deo vojske mora evakuisati iz Novog Pazara, i Druga armija, u Crnu Goru. Moţda je ona izabrala pravac Skadra, bez ikakve odluke, nalazeći da joj više nije siguran put ka Bitolju, jer su Bugari još 22. oktobra, pre našeg prolaska tim putem, zauzeli Tetovo. U Albaniji, na ovim putevima kojim smo se mi kretali nema nikakve udobnosti, iako su dosta vremena bili u našim rukama. Put od Ljum Kule do Debra neprolazan je za artiljeriju i komoru, telefoni i telegrafi nameštani su u toku našeg proganjanja, oktobra 1915. Na tim putevima je stradala vojska i ogromne mase izbeglica od pobunjenih Arnauta. One što nisu Arnauti poubijali, ĉekala je glad sa boleštinama da dokusuri. Ništa bolje nije bilo stanje za one koji su otišli u Crnu Goru. Moralo je proći najmanje dva i tri meseca dok se sve uredilo, najvećim delom po privatnim inicijativama. Saveznici su primili vojsku da je izdrţavaju na Krfu. Izbeglice su otišle kud koji: u Grĉku, Italiju, Francusku i Švajcarsku. Vlada je kukala i davala izjave, kako ona sama predstavlja Srbiju i nju će predstavljati sve dok Srbija ne bude osloboĊena. Naroĉito je naglašavala da Skupština neće raditi, i tako došla u sukob sa poslanicima.n

Vlada ĉasti ordenjem! Kosta Stojanović | 23. april 2013. U vreme našeg poraza svi oficiri nagraĊeni ĉinom više. Umesto spasa na obali Jadrana našli smo jad i ĉemer

Srpski komandanti 1915. godine U SOLUNU je bilo izaslanika nekih ministara: vojnog, finansija, privrede, policije. A i naša administracija je ovde bila, pre našeg sloma, velika i razgranata. Pridolaţenje velikog broja izbeglica, na 15.000, pitanje valute, izdavanje plata, pazara, pozajmica porodicama oficirskih i vojnih izbeglica, deljenje pomoći nevoljnim i drugo, bila su pitanja koja su imala da se reše. Na mnoga pitanja Poslaniĉki klub od vlade nije dobio nikakva odgovora. Umesto svega, došla je jedna depeša potpisana od tri naša druga, u ime 70 poslanika, za koje nismo ni znali da ih toliko ima, i kojima se mi direktno nismo ni obraćali. Ta je depeša, u stvari, bila, upućena od zbunjene vlade, koja je htela uneti pometnju u dve odvojene grupe narodnih poslanika, kako bi meĊu nama odstranila ţelju za skupštinskim sastankom i skrenuli sa kritike vladinog rada. Poslaniĉki Klub je i dalje radio. Rešeno je, u sporazumu sa izaslanicima engleske i francuske vlade, da naših 12 hiljada izbeglica, krenu sa grĉkih teritorija u Francusku i na neko ostrvo, koje Englezi budu izabrali. Utanaĉeno je da Francuska primi naše ĉinovniĉke porodice, kao i Ċake na školovanje. Pošto su svi poslovi, uglavnom, posvršavani i regulisani, u Solunu je ostao odbor sklopljen od našeg konzula i okruţnih naĉelnika evakuisanih oblasti, iz novih krajeva, koji će da vodi staranje o prevozu i evakuaciji naših izbeglica, poslanici su rešili da se krenu u Atinu i odatle za Rim. Posle dolaska u Atinu, konaĉno se dobio odgovor od vlade, kojim nareĊuje da se u Atini, do daljeg, ĉeka. POSLANICI - KUDA KOJI VLADA je krenula iz Skadra 3-4. januara 1916, kad je već sve Francuska pripremila za odlazak naših trupa iz Albanije na Krf. Pre poĉetka transportovanja naših trupa, vlada je dostavila mnogim poslanicima, koji su u Albaniji bili, da mogu ići u Italiju ili gde hoće, da budu spremni da doĊu na Korziku, gde vlada namerava da ide, što je bio jasan dokaz, da izbegava rad sa Skupštinom. Pominjem i to, da su sve njene depeše poslate inostranstvu, govorile da će vlada raditi sa Skupštinom, tek kad Srbija bude osloboĊena. Nema sumnje, vlada se bojala da se sastane sa Skupštinom. Da bi spasla ministra vojnog, koga je prvo uputila u Solun, a koji se docnije, na njen poziv, nije odmah vratio u Skadar, jednom udešenom kabinetskom krizom, vlada ga je smenila. Ovoj krizi, ĉiji je zadatak bio da se postavi nov ministar vojni, preko stranih novina, dato je tumaĉenje da je vlada, za svoj dosadanji rad dobila odobrenje od Krune.

Da bi komedija bila potpuna, u isto vreme, kad je vlada promenila ministra vojnog, ona formalno ĉini i promene u Vrhovnoj komandi, smenjujući i g. Putnika. Kad je naša vojska predata na ishranu Francuskoj, i kad je ona tako postala sastavni deo njene vojske, naša Vrhovna komanda, sama po sebi, gubi svaki rezon, pa nema ni razloga za njeno postojanje. Postavljenje novih liĉnosti u Vrhovnoj komandi, na mesto g. Putnika, vlada, u stvari, postavlja administrativni štab našeg Vrhovnog komandanta i ništa više. Vlada je u toku poraza i našeg sloma, antidatiranjem velikog vojnog ukaza, pod 1. oktobrom, bez izbora i kritike, sve naše oficire unapredila jednim ĉinom više. Za naše hrabre, pune poţrtvovanja i odliĉne oficire, ovo je moglo biti samo uvreda. Vršiti odlikovanja, kad su ona najmanje zasluţena, kad je zemlja propala, kad je Srbija izgubila svoju nezavisnost i sve tekovine ĉitavog jednog stoleća, nisu se s tim ukazom mogle zagladiti mane vlade i Vrhovne komande. Što nije to uĉinila posle Cera, Kosmaja i Kolubare? I ovo je bio providan postupak, ne za dizanje morala u vojsci, jer njega tada nije ni bilo, već kako bi vlada samu sebe spasla od nezgoda. Ta vlada, koja je bila u stanju da u sebi, posle naše propasti, koncentriše sve što se Srbijom zove, i koja ima kuraţi da se posluţi epitetom neukrotive vlade, pod kojom je za petnaest dana sve upropašćeno što se za sto godina sticalo: zemlja, vojska, prosveta, narod, tradicija, i Srbija... Ta vlada i dalje koraĉa kuraţno. Padaju mi reĉi knjiţevnika g. Domanovića, o voĊi, izvesno ne sluteći da je Usud Srbiji dodelio da ovaj voĊa, sme i dalje Srbiju, dovedenu do sloma, da vodi, a pogotovu da će naći pomagaĉe za ovakav rad, i meĊu drugovima samog g. Domanovića. Pišući ove redove, sećam se primedbe g. Ogavija, iznete u poslednjoj njegovoj knjizi, napisane i zato da se naĊu uzroci francuske nesreće 1870. godine. On je u njoj našao da su tri bolesna ĉoveka upropastila Francusku, kojima je sudbina dodelila da budu na upravi zemlje u to doba. Nama je sudbina dodelila uz bolesnog starca, još jednog faktora trulog i bolesnog, bolesno i javno mnenje, koje je g. Pašića oznaĉilo, uoĉi ovih dogaĊaja, neminovnim i nezamenljivim. Senilnost ovih najvaţnijih faktora sa politiĉkim javnim mnenjem, provociralo je slom i dalje sve ostavilo ljudima i sluĉaju, koji ne moţe dati sve dobro. Iz razgovora sa komandantima divizija i armija, koji su posle 13. novembra, tj., po odlasku vlade i Vrhovne komande u Albaniju iz Prizrena, otišli u Debar, a iz Peći se uputili u Crnu Goru, saznali smo da su im naredbe za povlaĉenje u Albaniju, izdate ranije, pri kraju meseca oktobra. Ako je Albanija imala smisao za povlaĉenje, pogotovu vojniĉkog, šta je tamo, u Albaniji, vlada spremala za doĉek vojske. Što se nisu popravljali putevi, jer svi, koji su prošli preko Crne Gore za Albaniju, kuda se glavnina naše vojske kretala, tvrde da se sa malo truda i popravke puteva, mogla prevući sva artiljerija i municija, koja je uništena u Peći. Govorilo se vojnicima i izbeglicama, da nas na obalama Jadranskog mora, oĉekuju saveznici, sa novim oruţjem, odelom i hranom. Vojska je sa izbeglicama, na obalama Jadrana našla bedu i došla do oĉajanja.

Francuska ruka spasa Kosta Stojanović | 24. april 2013. Veliki narod uloţio sve sile za spas srpskog plemena u Albaniji

Srpska vojska na Krfu OĈEKIVANJE Srbije da joj Italija ukaţe pomoć u hrani i evakuaciji vojske iz Albanije, dalo je neobaveštenoj masi dosta neopravdanih razloga, da se digne hajka na Italiju. Izbeglice i vojsku primiti i izvesti iz Albanije, nije bilo lako. Da je Italija uloţila i sve svoje sile, ne bi lako bilo. Kad je g. Pašić, u decembru 1915, poĉeo zapomagati kod saveznika za pomoć, saveznici su taj posao poverili Italiji. Prve italijanske laĊe, koje su nosile hranu za Albaniju, bile su torpedovane. Oskudica, glad, nemaština u Albaniji, trebalo je za sve muke baciti odgovornost na nekoga i najlakše je bilo sve to svaliti na Italiju, koja, istina, nije bila još predana poverenom poslu. Usled ovih povika i kritika, saveznici su organizovali evakuaciju i snabdevanje naše vojske u Albaniji, uz pripomoć italijanske flote, ali je inicijativu za ceo posao uzela na sebe Francuska. Potpuna evakuacija Albanije, iskrcavanje naše vojske na Krf i u Bizertu, odvoĊenje izbeglica, trajalo je više od dva i po meseca. Poslanici, izbeglice, oficiri, koji su se preko Italije mogli spasti, već su došli u Italiju sa unapred spremljenim uverenjem da je Italija prema nama rĊavo raspoloţena. Ĉovek se mora pitati zašto je, bez nuţde, bilo potrebno otvarati provalije izmeĊu Italije i Srbije. Za spas srpske vojske i naroda, koji se povukao u Albaniju, Italija je, uz ostale saveznike, dosta uĉinila i pametni joj Srbi ne mogu ostati za to nezahvalni. ZAŠTO PROTIV ITALIJE NERASPOLOŢENJE naše vlade prema Italiji, propaganda naših primoraca, koja je i ranije unosila pometnju u javno mnjenje u Srbiji, uĉinila je da su relacije izmeĊu Srbije i Italije bivale sve hladnije. Pored sveg prijateljskog prijema, koji su i vojska i narod našli u italijanskim varošima i tamošnjem narodu, zvaniĉni su odnosi bili jedva korektni. Italijanski kralj u Brindiziju, kad je primio našu vladu, u januaru 1916, rekao joj je da ne vidi nikakva razloga da izmeĊu Srbije i Italije ne bude iskrenog i trajnog prijateljstva. Kad je mene, sa mojim drugovima, kao izaslanika i predsednika poslaniĉkog kluba u Rimu, primio Sonino u prisustvu našeg tamošnjeg poslanika, prva mu je reĉ bila: „Ako se Srbija sa Italijom, bez posrednika, direktno sporazumeva, sve će sumnje i nesporazumi biti uklonjeni.“ Znaĉi, Italija je uvidela da ima nekoga koji se izmeĊu nas i nepozvan nameće. Mi, kao slepci, u tim posrednicima vidimo prijatelje i gazimo po mraku, da, po njima, naĊemo neprijatelja.

Srbiji ne trebaju sporovi ni sa kim, a naroĉito ne sa Italijom. Naš ulazak u Albaniju maja 1915. izazvao je protest u Italiji. Srbija je objasnila svoje ulaţenje iz preventivnih razloga osiguranja. Upad Crnogoraca u Skadar, što je došlo nezavisno od naše akcije, izazvao je u Italiji uverenje o našoj zajedniĉkoj akciji, donekle porazno gledište o ţeljama, da mi Albaniju podelimo sa Grĉkom i Crnom Gorom. Stanovište italijansko, što je Sonino u više mahova deklarisao, da Italija ţeli obezbeĊenje albanske nezavisnosti, što je simpatiĉno primljeno od Albanaca i od Evrope, dok je naša akcija u Albaniji, sa svih strana gledana kao osvajaĉka. Italija nije odrekla saradnju na poslu spasavanja naše vojske i izbeglica, ali je, ipak, Francuska uzela inicijativu, što je bio razlog naše vrlo male paţnje prema Italiji. Ruski car, Engleska i Francuska, govoreći o spasavanju srpske vojske, kao o delu savezniĉkom, vidno su uvek isticali velike italijanske zasluge u ovom poslu. Slika uţasa pri našem povlaĉenju kroz Albaniju posledica je nemaštine. Glad, hladnoća, pustošili su vojsku i izbeglice, koji su nailazili na sela i varoši, u kojima je i u normalnim prilikama, za populaciju Albanije i Crne Gore, bilo teško ţiveti. Neću ponavljati uţasne scene, kakvih je bilo samo u povlaĉenju Napoleonove vojske iz Moskve, ali dok je na jednoj strani bilo umiranja od gladi, dotle se jedna neznatna gomila skupljala oko vlade i Vrhovne komande, ĉastila i pirovala u Skadru, u izobilju. Konzerve, hleb, pića i sve što je spaseno za ovu gomilu, nošeno je, pred oĉima izgladnelog sveta, u hotele, gde su se ovi administratori, vojni i civilni, ĉastili. Treba da doĊu teški dani da se vidi koliko je ţivotinjskog u onim ljudima, koji su upravljali sudbinom naroda, ne osećajući nimalo greha za sve ove strašne posledice, koje su jedan narod snašle. Još je strašnija pomisao što za mesec i po dana lutanja, gladovanja, umiranja i propadanja u Albaniji i Crnoj Gori, nije nijedan šamar pukao, i što se sve sa pasivnom rezistencijom, gunĊanjem, sva ta golgota svršavala. Kad se austrijska vojska, po padu Cetinja, poĉela pribliţavati Skadru i kad je nastala panika, prva se vlada spasla, ostavljajući prestolonaslednika, vojsku, izbeglice i narodne poslanike, da se sami postaraju, kako znaju i umeju, da se spasu ropstva - uverena da spasavajući sebe, spasava Srbiju. Posle vidimo vladu na Krfu. Vlada je raĉunala da za svoje neljudske, varvarske, sebiĉne i drske postupke, neće odgovarati, jer u vojsci i narodu, koji za njom juri, nema daha za otpore, kao što nije bilo ni za gnušanje. Sve je liĉilo na bekstvo sveta iz pozorišta u kome je buknuo poţar. Agonija srpskog naroda našla je odziva u osećanjima celoga sveta. U dušama plemenitog i viteškog francuskog naroda, uzbuĊenje je izazvalo najjaĉe odjeke, propašću Srbije. Ovaj veliki narod, koji je u evropskom ratu, braneći sebe, spasavao ĉoveĉanstvu ono što je najplemenitije i najotmenije, uloţio je sve sile za naš spas u Albaniji, za spas našeg plemena u izgnanstvu i naše vojske na Krfu. Francuzi su uzeli na sebe, nezavisno od naše vlade i vojnih vlasti, da nas dovedu na Krf i prevezu u Francusku i Evropu. Oni su našu vojsku reorganizovali i pratili je na Solunski front i saĉuvali Srbiji odbranu, koja bi, bez njih, sasvim bila uništena. Kad proĊu decenije i vekovi, tek će se onda osetiti šta je za nas bila Francuska.

Despot vodi radikale Kosta Stojanović | 25. april 2013. Nikola Pašić nije birao sredstva kako bi ostao na vlasti. Zatvorio sva vrata Srbiji prema saveznicima

Pašić na mirovnoj konferenciji 1913. ZA ime Nikole Pašića vezano je mnogo dogaĊaja naše nove istorije. Pobeda od 1912/1913, kao i pogibija 1915, pratiće to ime u istoriji, kao i sadašnjosti. Pravi heroji, kao i laţni, dejstvuju kao istine i zablude. Da bismo ocenili pravu vrednost usluga g. Pašića, moramo ga ceniti u dva perioda posve nejednaka, u periodima do i posle 1903. Opšte intelektualno-moralne osobine g. Pašića tipiĉne su za jednog balkanskog politiĉara, koji sa sadašnjošću u Evropi nemaju niĉega zajedniĉkog. IzmeĊu njega, Nikole, kralja crnogorskog, Esad-paše i drugih voĊa naroda na Balkanu, nema velike razlike. Sva razlika, koju i laici opaţaju, dolazi od toga što su nejednaka polja njihovog rada, a na istim poljima, zajedniĉke osobine poklapale bi se u svemu. Osobenost Balkanaca uopšte, sa malim izuzetkom, prošli oni kroz školu ili ne, sastoji se u sposobnosti da rade dobro, samo sa rĊavim ljudima. Oni znaju i poznaju dobro psihologiju nevaljalaca. Rad sa iskrenim, poštenim i otvorenim tipovima, za njih ima ogromnih teškoća, i za njih, uopšte, nikakvih metoda nemaju. Na velikim poloţajima u Balkanaca se vrlo ĉesto i brzo razvijaju apetiti za vlašću, vrlo retko za slavom ili opravdanim i zasluţenim priznanjima. Ambicije za vlašću rastu u njih, rekoh, brzo i jako, prema ĉemu su im sredstva brutalna i odvratna. Demokratija, parlamentarizam, graĊanska sloboda, progres, kultura i drugo, što je sadrţina reĉnika današnjih Balkanaca, reĉi su bez osnova i dubokog korena u njihovom osećanju, a upotrebljavaju se kao zgodni izrazi, da se prikriju brutalni, nagonski smerovi, njihovi jedini pokretaĉi. Pašić pristupa ljudima u zemlji i na strani sa ogromnim nepoverenjem. Sredina, koja ga je razumela, na koju je on i naslonjen, njemu je sliĉna. Dok je Radikalna stranka bila u opoziciji, i nosilac ideje demokratizma, bila je s jakim karakterima. Pašić u toj sredini nije mnogo vredeo. U prvim teškim danima, 1883, u pobuni, on napušta zemlju i stranku, kao njen voĊ, a ostavlja svoje prijatelje strogostima jednog reţima, koji je uveo pustoš u redove stranke. Kad su se dogaĊaji promenili, strasti stišale, kad su mu drugovi izradili amnestiju, on se vratio u zemlju. Prvo mu je bilo da iz stranke odstrani sve što je plemenito i umno. Tu je prvi rascep u Radikalnoj stranci. U prvim danima Radikalne stranke na vladi, Pašić je u sredini liferanata i grabljivaca i onog ološa, koji je i stranku i zemlju doveo do propasti. U borbi sa ljudima iz svoje stranke, koji su u njoj predstavljali znanje i poštenje, bio je nemilosrdan. Kao što nije znao za granice u klevetanju partijskih protivnika, tako je nemilosrdan bio i prema svojim drugovima u stranci, koji su mu oponirali. Zaveo je despotizam u stranci, i uveo isterivanje prvih ljudi iz nje.

Autoritet Pašićev sve više je padao u njegovoj roĊenoj stranci i zemlji. Od Ivanjdanskog atentata, kad je izobliĉio svoje drugove, osuĊene na robiju, izgubio je svaku vrednost. U vremenu od 1903. do 1906, kad je kralj Petar došao na vladu, sa najvećim naporima je nalazio mesto da se kandiduje za poslanika. Ulazio je u sve moguće kompromise sa strankama, samo da bi bio u vladi. On je glavni uzrok raspadu velike Radikalne stranke, na starije i mlaĊe radikale. Stranka je opadala, dok su ostale stranke stalno rasle. OPOZICIJA IZ STRANKEOD 87 poslanika, sa kojima je raspolagala Radikalna stranka, u tadašnjoj skupštini, bilo je pravih Pašićevih ljudi 20-30, ostali su bili oĉiti protivnici njegove unutrašnje i spoljne politike. Od 110 poslanika, koliko se spaslo austrijskog ropstva, Pašićevi su ljudi 20-30, ostalo je protiv njega. Ĉak i iz njegovih politiĉkih grupa ga osuĊuju za slom, koji je zemlju zadesio. Poslednjih 10 godina, Pašić je video da mu je opstanak obezbeĊen samo ako je na vladi. Radikalna je stranka, poslednjih godina, ĉetiri puta uzastopce vršila izbore, i naţalost, svi ti izbori dovodili su je do vrlo slabe većine. Dobro je prošla samo 1906, posle neuspele vladavine samostalaca, za ĉiji je neuspeh najviše kriv Pašić i radikali u opoziciji, koji su prvi uveli opstrukciju, sa 91 poslanikom u Skupštini. Posle ovih izbora stranka nije mogla više nikada doći do tog broja. Pored nespornih tekovina kojima su se, na vladi, obeleţili radikali: naoruţanje, ekonomska emancipacija, graĊenje ţeleznica i drugo, varvarsko ponašanje Pašića i njegovih drugova, i njihova bezobzirnost prema pravima drugih i obrazu ljudi u njihovoj i tuĊim strankama, odveli su Radikalnu stranku u propast. Za rehabilitovanje Pašića zasluţan je mali broj mlaĊih ljudi u stranci, koji je i po vaspitanju i po naravima, bio nešto sasvim drugo od Pašića i starije generacije u stranci. Kako je Pašić zakleti neprijatelj progresa, kulture i morala, to je i protivu ove grupe, kojoj duguje za svoj renome, ustajao i borio se. Uspesi balkanskih ratova dali su veliki znaĉaj g. Pašiću u zemlji i na strani. Evropski rat, koji ga je zatekao na ĉelu izborne vlade, i kod protivnika i u zemlji i kod naših saveznika na strani, naznaĉavao ga je ĉovekom koji treba da je tu. Usled našeg poraza u novembru 1914, on je predsednik vlade sastavljene od tri stranke. Gledano sa strane, dok je on bio šef homogene vlade, i sad koalicione, moglo se misliti da je on doista predstavnik prave većine srpskog naroda. Naš je narod taĉno znao da je prednost Pašića gotovo beznaĉajna u zemlji. Mislilo se, meĊutim, ĉak i kod šefova drugih politiĉkih stranaka, da je njegov autoritet jak na strani. Napominjem da se za njega i sad moţe reći, ono što je g. Milovanović rekao 1908, za vreme aneksije Bosne i Hercegovine, da je posle Pašića našao za Srbiju sva vrata zatvorena. Smušen i konfuzan, tako je vodio i spoljnu politiku Srbije, naroĉito od arbitraţe do sloma, da je, ako ne sasvim, zatvorio vrata Srbiji prema saveznicima i kod njih izazvao veliku indiferentnost prema srpskom problemu. Štaviše, uspeo je da se baci sumnja na nju da je izazvala Evropski rat.n

Dve zablude o Pašiću Kosta Stojanović | 26. april 2013 Inostranstvo misli za Pašića da vredi u svojoj zemlji, Srbija misli da Pašić vredi u inostranstvu

Nikola Pašić POSLE sloma, o Srbiji se ne govori, ili vrlo malo. Prva savremena kritika, kao i buduće, zapisaće samo heroizam, kao epitete našem narodu, koji je to s pravom zasluţio, jer je sve na snagu izneo. Nikakvih olakšica nije imao, ni od rada svojih politiĉara, ni od rada svojih vojnih šefova. Inostranstvo misli za Pašića da vredi u svojoj zemlji, Srbija misli da Pašić vredi u inostranstvu. Iz ove dve zablude porastao je Pašićev renome i stvorena je njegova neminovnost, na štetu Srbije. Posle sloma, jada i tolikih bolova, Pašić sa svojim ljudima, koji su se, boreći se za njega, borili, u prvom redu, za sebe, pokušavaju da gornje dve zablude dignu ponovo na pijedestal istine. Naravno da svršeni dogaĊaji govore protiv toga. Dok je Radikalna stranka bila u opoziciji, dva njena najveća protivnika bili su kralj Milan i kralj Aleksandar. Obojica su veliki demagozi, što je dalo mogućnosti da se demagogija u narodu, na ĉijem je ĉelu bio Pašić sa svojim drugovima, populariše. Sa istim osobinama je docnije i došao na vladu. Rezime Pašićevog rada u spoljnoj politici jeste, da je Srbija svuda izneverena i prevarena. On se ne ustruĉava da podvlaĉi kako nas je Bugarska, i pored ĉetiri ugovora sa njom, na kojima je Pašić direktno i indirektno saraĊivao, uvek izneveravala. Govorio je da su naši saveznici krivi za naš slom, kojima je on predoĉavao opasnost od Bugara. Nas su u Evropskom ratu ostavile i Rumunija i Grĉka. Italiju je g. Pašić oznaĉio kao našeg velikog neprijatelja. Svi su nam krivi, i prijatelji i neprijatelji, samo nije kriv g. Pašić, koji je sve predviĊao i predoĉavao, ali niko ga nije slušao. U celom svetu, svaki bi, posle jednog većeg neuspeha, povukao sve konsekvence. U nas se tolerišu i nesreće i slomovi i niko ne pokušava potraţiti uzroke u nesposobnosti i neveštini onoga koji rukuje našom spoljnom politikom. Jedan ĉovek koji nema ni rutine, ni najnuţnije dijalektike za diskusiju na srpskom, a nekmoli na francuskom jeziku, jer ne zna nijednog jezika, amater u spoljnoj politici, bez znanja i evropskog iskustva, mogao je praviti, i pravio je, samo gafove. Detaljna analiza njegovih akata i postupaka, bila bi smešna zbirka gestova, da nije i suviše ţalosna istorija našeg naroda, kao rezultat tolikih njegovih nedostataka. Pašić je bio voĊa naroda. Protivu njega se ustajalo, on se kritikovao, ali došlo je vreme kad je on naznaĉen za neminovnog. Izvesno je da ima mnogo zabluda u cenjenju te neminovnosti, ĉak i posle sloma.

SNAGA DVA MINISTRA U Srbiji je bilo tipova sasvim suprotnih g. Pašiću, kao g. g. Vujić i Milovanović. Obojica su bili jako intelektualno razvijeni ljudi velikih liĉnih relacija u Evropi. Teškoće u unutrašnjoj i spoljnoj politici, lako su savlaĊivali. Vujić je sredio finansije i srpsku ekonomiju, pravljenjem dobrih zajmova, poreskih zakona i trgovaĉkim ugovorima. Milovanović je sproveo pitanje aneksije Bosne i Hercegovine kroz Evropu, veštinom jednog velikog drţavnika. On je naĉinio prvi znaĉajan ugovor, sa Bugarskom, iz koga je nikla akcija protivu Turske. Za Balkan balkanskim narodima, uĉinio je više od demagoga, koji su operisali gornjom frazom, a umeli zatvoriti Srbiji vrata i na Balkanu i u Evropi. VoĊe raznih naroda i vekova, imaju jednu opštu crtu, da se poklapaju sa sredinom koju vode. Ako se u njoj istakne ĉovek, koji godi instinktima te gomile, ako ima njenih intelektualno-moralnih defekata, onda, u danom momentu, moţe postati njen voĊ. Prave voĊe naroda i mase, obiĉno beţe od ozbiljnih poslova, da ih dogaĊaji ne bi demantovali i naĉinili nepodobnim za njihove ideale. Pašić je dugo bio u opoziciji. Dolazio je ĉešće na vladu, ali iz ĉistih svojih defekata, došao je do uverenja da sa vlasti, poslednjih 10 godina, nikako ne treba da silazi. Ovo je najviše udilo njegovom renomeu i to ga je pred istorijom i pred sadašnjošću uĉinilo najviše odgovornim za svršene dogaĊaje. Ĉovek bez ikakvih administrativnih sposobnosti, bez ikakvog struĉnog i opšteg obrazovanja, vezan za ljude sliĉne spreme, nije mogao na vladi dati ono, što su teška pitanja oĉekivala. Puštao je da se do rešenja dolazi razvojem dogaĊaja, i ona su mu, u izvesnim momentima, dala izvesna povoljna rešenja, ali je u većini sluĉajeva, bilo takvih kobnih posledica po interese Srbije, da je naš slom rezultat tih njegovih nedostataka. Koncesije, tereni u novim oblastima, ortaĉina šuma sa najopskurnijim tipovima, nisu fabule, kao što nisu priĉe ni korupcija, koju je unosio u Skupštinu i izbore. Lakše je u ovoj sredini, kao i prostom narodu, primiti objašnjenje da su naši saveznici krivi za slom, ne ulaziti u prave razloge, koji su u nama samima. Kad je masa, prosvećena i neprosvećena, napravila Putnika i Pašića neminovnim, onda joj je bilo ţao, i posle demantovanja te neminovnosti strašnim dogaĊajima, da to prizna. Politiĉki i vojni dogaĊaji u nas, razvijali su se, kao da niko u zemlji nije upravljao. Oĉekivalo se spasenje sa strane, pustilo se da se svi nedostaci, opaţeni još 1912, razvijaju i sazru do metoda za sopstveno upropašćivanje naše zemlje. Dobro poznavajući ljude, njihove dobre i rĊave strane, g. Pašić lukavstvom uspeva u ophoĊenju. Njegovim priĉama o vezama u Rusiji, ĉak i naĉelni protivnici poĉeli su verovati. Ĉak da je Rusija, preko Pašića, i to samo zbog njega, Srbiji osigurala najšire granice iz ovoga rata. U danima, kad, posle sloma, nije bilo nikakvih razloga da ostane na vladi, kad su poslanici traţili rad Skupštine, on je na sve moguće naĉine izbegavao dodir sa poslanicima. Njegov oportunizam prema vojsci, prema opoziciji, prema kritici njegovog reţima, pomešan sa najbeskrupuloznijim metodama, jasno istiĉe osnovni nagon njegovog karaktera, koji je obojen najliĉnijim egoistiĉkim motivima.

Vlada bistri politiku Kosta Stojanović | 27. april 2013. Ministri se ĉesto bavili svetskom politikom i ĉitanjem štampe. Radikali Pašić, Paĉu i Protić glavni u vladi

Poslanici Skupštine na Krfu BIO sam u dvema vladama g. Pašića. Ovo što ću izneti o radu tih vlada, moţe se slobodno uzeti da vredi za sve naše vlade. Prva je vlada bila od 1906. do 1908, pre aneksije i naših ratova, druga je bila od 1912. do 1913, za vreme naših ratova sa Turskom i Bugarskom. U obema vladama, najjaĉi predstavnici Radikalne stranke bili su g. Pašić, Paĉu i St. Protić. Ton ovim vladama davala su ta tri ĉoveka, koji za uspehe i neuspehe nose gotovo svu odgovornost, jer su ostali ĉlanovi, kao njihovi pomagaĉi u poslu, slabo mogli izmeniti metode rada, i ako su što postigli, bilo je sa velikim naporima. Ko se sa njima nije slagao, izlazio je iz kabineta, kao što je sa mnom bio sluĉaj. U tri ministarstva sa gornjim šefovima, bilo je puno slobode za rad. Za ostale njihove kolege, bez njihovog blagoslova, nije se ništa moglo uraditi. Radi ovakvog poslovanja, bivalo je nedeljno po 5-6 ministarskih sednica, koje nikada nisu trajale manje od 3-4 sata, a rezultat je gotovo uvek bivao negativan. Dve trećine sednica, bile su u razgovorima o svetskoj politici, o pisanju austrijskih novina, a trećina trajanja bila je posvećena tekućim poslovima. Kad se zna, da od rada srpskih ministra sve zavisi, jer su njihovi administrativni organi beznaĉajni, a ima se u vidu ona danguba u sednicama, onda je razumljiv besplodni rad u pojedinim ministarstvima. Neću sporiti da je bilo i opasnih i teških pitanja, koja su traţila i veći broj sednica i duţe njihovo trajanje, kao što su pitanja: trgovinskih ugovora sa Austrougarskom, naoruţavanje, objave ratova, zajmovi, kao što je bilo i traćenje vremena u bezbroj nepotrebnih sednica. Pomenuti šefovi naše stranke bolje bi radili da su bili ministri bez portfelja, jer su sva trojica posve upropastili struke kojima su upravljali. KOLAPS EKONOMIJE U RATU sa Turcima naša je pozadina trebalo da funkcioniše kao i u miru. MeĊutim, desilo se nešto neviĊeno u svetu. Vojska je na 200.000 boraca, izvela preko 500.000 neboraca, i na taj naĉin paralisala sav zemaljski ţivot i sasvim ubila svu ekonomiju. Izvoz, uvoz, unutrašnja trgovina, kupljenje poreza i drugo, sve je, na jedan mah, stalo. Ţivelo se od drţavne gotovine i pozajmica sa strane. Ne radeći ništa u svojim resorima, nisu ni drugim kolegama davali da rade. Veliko njihovo nepoverenje prema celom svetu, pa i prema svojim drugovima, nije im smetalo da po jednog svog ĉoveka imaju u svakom resoru, koji ih je izveštavao šta se o njima misli i govori. Ovaj carigradski metod rada, uĉinio je da njihove duge vladavine nisu imale veliki znaĉaj po program naše zemlje. Ovo što vredi za rad naših vlada u mirno doba, izbija reljefno u nenormalnim prilikama, kakve su ratne bile.

Kad je prvi rat, sa Turskom, buknuo, prestao je odmah rad po svim ministarstvima. Zastarela uredba o vojsci, oduzela joj je svaki autoritet u pozadini, kao i u kontrolisanju rada po operacijama. Razmeštaj viših i niţih komandanata, snabdevanje vojske, odlikovanja, unapreĊenja i drugo, sve je prešlo na Vrhovnu komandu. Vlada je prešla na ĉitanje raporta sa bojišta i izveštaje naših poslanika na strani. Prava je paraliza Srbije nastala u Evropskom ratu. Vlada, koja je bila angaţovana izborima, pobegla je polovinom jula 1914. iz Beograda, misleći da će Austrija ući za dva dana. Nije izdala nikakve naredbe vojsci da brani severnu Srbiju; ni narodu, ĉinovnicima kako da se spasavaju. Ovako zbunjena doletela je u Niš, gde je Skupština u polovini jula 1914, sazvana. Kad je sticaj prilika spreĉio ulazak Austrije u Beograd, i dogaĊaji se poĉeli razvijati, vlada je imala vremena da se pribere, ali sve to ništa nije izmenilo metod dotadašnjeg rada. Vrhovna je komanda, pored vlade, radila šta je htela, i doterala, svojom mudrom i pametnom upravom, do sloma u novembru 1914. Nova vlada, sklopljena iz tri stranke, koja je došla da situaciju popravi, još je uvećala zemaljsku paralizu. Veliko mobilisanje ljudi, potrebnih i nepotrebnih za borbu, vlada nije htela, ili nije mogla, spreĉiti. Nije imala ni moći za oţivljavanje ekonomije. Bilo je oskudice u svemu tokom cele 1915, u kojoj je bio opšti nasrtaj udruţenih neprijatelja na nas. Za sve ovo vreme vlada je, na dugim sednicama, pratila, na geografskim kartama, razvoj ratnih operacija u Evropi. Za to dugo vreme, od decembra 1914. do oktobra 1915, nije ništa uraĊeno, ne samo u sluĉaju udruţenog napada, koji niko nije predviĊao, već nije dovoljno sredstava spremljeno da se zemlja saĉuva od gladi, ĉak i da nije došao napad na nas. Za to vreme govorilo se o granicama velike Srbije, kritikovale vojne operacije na tuĊim bojištima, prireĊivani mitinzi u zemlji protiv tuĊih aspiracija i slate bezbrojne komisije na stranu, za nacionalnu propagandu i razne nabavke. Izdaci po tim komisijama dnevno su dostizali sumu i do 100.000 dinara. Raspikućstvo nije nikada bilo veće, no u gornjem periodu, kad se trebalo pomišljati na nesreću, koja nam se spremala. Vlada pod kojom je Srbija propala, bila je sklopljena iz šefova tri stranke. Samim tim ona se osećala jakom i moćnom, da sa Skupštinom ništa ne radi i svoj veliki partijski autoritet nije htela iskoristiti da anormalno stanje u vojsci i korupciju u njoj iskoreni. Ta vlada imala je slabu kontrolu nad Vrhovnom komandom i gotovo je uvek daleko bila od svega što se na našem frontu dešavalo. Rastrojen oficirski kor, ostavljen je da se raspada i da ga intrige sasvim raznesu i onesposobe za kakve velike podvige. Po slomu, i odlasku na Krf, vlada je izabrala parolu: nerad i popularnost. Raĉunajući na zaborav sveta i njegovih patnji, i oslanjajući se na psihologiju proste i naivne mase, ona je izabrala Krf, kako bi njeni korteši mogli priĉati da je vlada do kraja bila sa vojskom. Da se nikakva kritika o vladi ne bi ĉula, hteli su Narodnu skupštinu i sve izbeglice zatoĉiti na Korzici, a vojsku na Krfu. MeĊutim, u ovom nije uspela, kritika vladinog rada uzima sve više maha.

Jaĉi posle prevrata Kosta Stojanović | 28. april 2013. Promenom dinastije 1903. Srbija poĉinje snaţan ekonomski razvoj

Srpski vojnici u išĉekivanju borbe AUTORITET g. Pašića i vlade pao je odmah, ĉim je slom nastao. Poverenje potlaĉenog naroda nije moglo biti uz vladu, koja ga je sa vojskom napustila i ostavila neprijatelju. Autoritet g. Pašića i vlade pao je i u vojsci, koja se lomila i potucala po retretu, gladujući i umirući albanskim i crnogorskim putevima. Kod izbeglica, koje su umirale putem, jureći za vojskom i vladom, nije bilo razloga da se ikakva vrednost prida takvoj vladi, koja za njih nije htela ništa uraditi. Narodna skupština, ukoliko je bila spasena, ostavljena je kao i ostali svet, svojoj inicijativi i veštini, da ne bude zarobljena u Crnoj Gori i Albaniji. Vlada je izdala nekakve naredbe u toku oktobra i zaţdila prva, da ne bude zarobljena, uverena da je u njoj oliĉenje Srbije i Srpstva, sadašnjost i budućnost srpskoga naroda. O ovome je, ĉim je stigla na Krf, telegramima izvestila Evropu i iskazala joj da je u neukroćenoj vladi, usredsreĊena vitalnost Srbije. Šta je vlada uradila da vrati svoj autoritet? Smenila je Vrhovnu komandu, koja je postala izlišna posle sloma. Formalno je na taj naĉin svalila svu krivicu na vojsku. Ako ima krivice do Vrhovne komande, nju valja dati sudu, a ne ovako je smeniti. Vlada ne ţeli otvarati spor, jer se u sporu moţe utvrditi više njena krivica, no Vrhovne komande. Poslanike koji su traţili da budu sa njom, odgurnula je i neprestano beţala od njih. MeĊutim, jedini forum pred kojim bi vlada mogla uĉvrstiti svoj autoritet ili pasti, bila je Skupština. Posle ratova iz 1876/78, Srbija, od 1880. ulazi, po obavezama Berlinskog ugovora i po ustanovama, koje je stavljaju u red modernih evropskih drţava, zašta, inaĉe, nije imala dovoljno uslova. Do Turskog rata 1876. Srbija je naĉinila svega jedan zajam na strani, u Rusiji, od tri miliona dinara, i to ne na osnovu drţavnog kredita, već po simpatijama i ruskim potrebama za odrţavanje Srbije na Balkanu. Posle ratova iz 1876/78, ratni troškovi i za obaveze graĊenja ţeleznica, uvukle su Srbiju u dug od preko 100 miliona. Zemlja posve skromnih potreba, sa budţetom od 10 do 15 miliona, bez puteva, varoši, bez trgovaĉkih i bankarskih ustanova, gde se još meĊusobni saobraćaj, u udaljenim oblastima, vršio razmenom dobara, bez novca, zaduţivanjem samo po obligacijama i poznavanjem jedino hipotekarnih zaduţenja, prolazi kroz velike i teške finansijske i ekonomske krize. PROMAJA U BUDŢETU PRIHODI predviĊeni budţetom, nisu se mogli uterati, iako su nesrazmerno bili mali. Budţet se tek u 1902. popeo na 80 miliona. Slaba privreda, trgovina potĉinjena austrougarskim pijacama, nerazvijenost zemlje, ekonomska i politiĉka. Teškoću poloţaja još više je oteţavao naš nezgodni geografski poloţaj.

Bugarski rat iz 1885, uvoĊenje opšte vojne obaveze (1882), nabavka savremenog oruţja, potenciraju zaduţivanja i ovo, zbog nedovoljnih drţavnih prihoda, dovodi do budţetiranja samo sa deficitom. Zavedena je strana finansijska kontrola, koja je za anuitete uzela uvedene monopole na duvan, so, ţigice i drugo. Usled nesreĊenosti unutrašnjih prilika u zemlji, stagnacije su bile svuda. Kad je posle prekog stanja 1899, došla 1900. vlada sklopljena od radikala i naprednjaka, imala je prvo ukloniti deficit od 60 miliona, pa poĉeti upravljati zemljom sa stvarnim budţetom, prihoda i rashoda. Za ovaj cilj naĉinjen je zajam od 60 miliona u Francuskoj, posle toliko godina, kad je pariska novĉana pijaca bila sasvim zatvorena. Posle promene dinastije 29. maja 1903. znatno se poboljšavaju uslovi i materijalnog snaţenja zemlje, u reţimu politiĉkih sloboda, kad se prestaje eksperimentisanje sa Ustavom, otrţe se 1906. ekonomske podĉinjenosti od Austrougarske. Poĉinje se voditi jasna spoljna politika sa naslonom na Francusku i Rusiju. Poĉinje se otvoreno raditi na zbliţenju sa balkanskim narodima. Prvo nam otvara novĉane pijace Francuske, drugo nas upućuje na prave saveznike na Balkanu, sa kojima je trebalo raditi na stvaranju balkanskog bloka. Nije se imalo vremena za korenite reforme našeg finansijskog zakonodavstva. Sem zakona o budţetu, koji je propisao graĊenje ţeleznica i izvršenje budţeta, sve drugo ostalo je po starom. Razrezivanje poreza je bilo primitivno i neopravdano. Monopoli su rasli, ali za njih drţava nije narodu pruţala nikakav ekvivalenat. Razvijanje industrije, potpomagane koncesijama, nailazilo je na velike teškoće zbog nesreĊenog i nepotpunog finansijskog zakonodavstva. Sa zajmovima od preko 800 miliona, ušla je Srbija u rat sa Turskom. Ratovi iz 1912. i 1913. traţili su najpreĉe ratne troškove od 250 miliona, što je Srbija, u avgustu 1913, i dobila u Parizu. MeĊutim, izvršenje ovog zajma spreĉeno je dogaĊajima iz 1914, kao i ustupanje studija izvesnih ţelezniĉkih pruga Nemcima, uz pokušaje nabavke izvesnog naoruţanja u Nemaĉkoj. To je izazvalo nepoverenje Francuske, te je od zajma od 250 miliona zadrţano od emisije 75 miliona. Sa ovim zajmom, Srbija je prešla milijardu duga. U toku sreĊivanja ovih poslova i spreme, umesto da se zemlja uvuĉe u normalan i miran tok ţivota, posle nepune godine dana, ona upada u novi rat. Ĉim je Srbija ušla u rat, stali su svi prihodi. Od 20 miliona koliko je po budţetu trebalo meseĉno prihoda biti, nije dolazilo ni 4-5 miliona. Uvećanje troškova došlo je od mobilizacije i rashod se popeo na 36 i 45 miliona dinara meseĉno. Pokriće ratnih troškova bilo je iz pozajmica, koje su nam saveznici, a naroĉito Francuska, davali iz svojih budţeta, bez ikakvih interesa. Suma zaduţenja na ovaj naĉin, do našeg sloma, dostigla je 800 miliona dinara. U okupiranoj zemlji, ostalo je preko tri miliona stanovnika, sa više od 300 miliona novĉanica, ĉiji je kurs ostavljen najgorim špekulantima. Uvedena je u ţivot banknota nemaĉka, austrijska i bugarska, ĉije se razmenjivanje za gornje papire vršilo po nasilnom kursu ili gotovo nikako.

Ţenama i plug i motika Kosta Stojanović | 29. april 2013. Kad su poĉeli ratovi, na ţenama je ostala i setva i ţetva. Povratak Srbije na normalni kolosek tek za 100 godina

Ţene i nejaĉ preuzeli ulogu muškaraca EKONOMSKO razvijanje zemlje išlo je i suviše sporo. Kad je, od 1906, Srbija usled zatvorenih austrougarskih pijaca, poĉela sa svojim proizvodima ići na strane pijace, tada je i rašćenje privrednog bogatstva poĉelo, i kvalitetno i kvantitativno, bivati sve veće i veće. MeĊutim, nemanje puteva jako je oteţalo razvijanje i privrede i trgovine. Kao što je Austrougarska bila jedina pijaca svih naših produkata, tako je i uvoz, godinama, dolazio samo iz susedne Monarhije, sve do 1906. Posle ratova iz 1912. i 1913, proširena Srbija, u promenjenim geografskim granicama, blizinom dva mora, Egejskog i Jadranskog, dobijanjem novih plodnih oblasti, menja nabolje uslove svoga ekonomskog snaţenja. Kad se vojska 1912/13. povukla na granicu, koje boraca, koje neboraca, preko pola miliona, što nije bilo potrebno, jer je time ceo poljski posao ostavljen ţenama, koje su sa bednim ostacima stoke, imale zemlju poorati, posejati i useve sreĊivati. Rat je u nas, i zbog odvlaĉenja zanatlija, rudarskih i industrijskih radnika, ukoĉio produkciju najnuţnijih artikala za narod i vojsku, i sve to po skupe pare imalo se sa strane nabavljati, što se u nas vršilo gore no u azijskim drţavama. Vojska je mobilizacijom i koncentracijom, sve u zemlji ispreturala. Uzimajući u svoje ruke ţeleznicu, mlinove, rudnike i drugo, nemajući veštine da manipuliše uzetim ustanovama, ona je sve stvari paralisala i ukoĉila. Zbog neveštine vojske i nemanja moći u vladi da se ovo spreĉi, u zemlji je nastala nemaština, oskudica i glad. Vojni propisi za nabavke pravljeni su za vojsku od 40.000 ljudi, još iz Bugarskog rata, koji su i u periodu 1912-1915. postali jedan anahronizam. Kako će se doći do stvari i po kojoj ceni, o tome se nije vodilo raĉuna. Beţanje od odgovornosti, kod vlade, kao i kod pojedinih ministara, preko komisija i uvedenih kontrola za nabavku, samo su olakšale puteve špekulacijama i rasipanju drţavne imovine. Primeri sa nabavkom opanaka, brašna i odela, ţalosni su. U svim ratovima od 1912. do kraja 1915. vlada nije svoje odnose sa vojskom rašĉistila o nabavkama i snabdevanju njenom, niti je htela stvoriti nove moderne zakone i pravilnike za poslove, koje su samo civilne vlasti, sa celim drţavnim

aparatom, mogle izvoditi, kako se to u drugim naprednim zemljama radi. Sve je ostalo po starom i rasipanje je bilo i ljudskih snaga i materijalnih, nemilosrdno. ŢESTOKO PO PAŠIĆU U SRBIJI je g. Pašić u svojoj partiji poodavno imao veliku opoziciju. Druge su ga partije u kritici njegovih sposobnosti, kao i moralnih i intelektualnih vrednosti, ĉinile odgovornim za sve neuspehe. Kad su se nove prilike stekle od 1914. bezmalo je cela zemlja u njemu poĉela gledati ĉoveka, koga je proviĊenje uputilo da diriguje drţavnim poslovima. Srbija bi zbog dugog ratovanja ekonomski jako oslabila. Samo bi se ratni troškovi, za pet godina, mogli raĉunati i do 2.000 miliona. Propadanje populacije od nemaštine, gladi, boleština, penje se na više od pola miliona ljudi. Uništena je gotovo polovina stoke, ĉija je šteta na 200 miliona. Za ţeleznice, monopole, industriju i druge investicije, upotrebom za ratne napore, šteta bi bila daljih 100 miliona. Odšteta varoši i sela, invazijama, delimiĉnim bombardovanjem severne Srbije, predstavlja okrnjen kapital na 500 miliona. Ako se uzme u obzir da je kapital uvećane Srbije, pre rata, bio pet milijardi, a naš dug milijardu, onda je stvarno bogatstvo u nas, iznosilo ĉetiri milijarde. Posle Evropskog rata, da nije bilo sloma, dug bi naš bio dve milijarde. Narodni kapital u oštećenim varošima i selima, u stoci, investicijama, izneo bi najmanje jednu milijardu. Bogatstvo Srbije u ljudima od 4 miliona, spalo je ispod 4 miliona. Taj gubitak od ratova, bio je u našoj najboljoj muškoj snazi. Povratak Srbije u normalan kolosek, moţe biti lak, samo krahom Nemaĉke i njenih saveznika. Nekakav polumir ne moţe ni za 100 godina Srbiju povratiti od nesreća i šteta, koje joj je Evropski rat naneo. Samostalna i Napredna stranka su za današnji kabinet, pod kojim će se desiti slom, delegirale svoje najjaĉe ljude. Radikali su posle smrti g. Paĉua, u ovom kabinetu, sem g. Pašića, imali tri predstavnika, koji u stranci nisu ništa znaĉili. U koalicionom kabinetu najbednije je bila zastupljena Radikalna stranka. Neminovnost g. Pašića, slabo zastupništvo u vladi najjaĉe skupštinske stranke, uĉinilo je da se vlada posle sloma, oslanjala na delegate Samostalne i Napredne stranke. Strah od odgovornosti, osećanje propuštenih momenata, da se uradi više nego što je uraĊeno, naroĉito prema vojsci, nagnalo je današnju udruţenu vladu, da se sama liĉno spasava i od odgovornosti i od ma kakve kontrole, a naroĉito skupštinske, koju su na sve moguće naĉine izbegavali. Ono što je najgore bilo, Srbija je posle sloma, ostala bez uĉešća vojske, Skupštine i vlade. Skupština odloţena u Srbiji 1. oktobra 1915, nije se sastajala; vojska, ukoliko se spasla, predata je saveznicima; vlada je uputila svoje ĉlanove, sa neodreĊenim misijama, u Evropu, i od Srbije nije ostalo ništa. Ovakvo gledanje na stvari, dovelo je Srbiju, u poĉetku 1916, do potpunog rastrojstva. Vlada lutajući po Albaniji dva meseca nije skupila ni najosnovnije podatke da sazna stanje naroda van Srbije, niti teškoće sa kojima ostavljen narod u Srbiji, ima da se bori. Nemajući nikakvih podataka ušla je u rešavanje bezbrojnih problema sa nedovoljnom spremom i sa nedovoljno ozbiljnosti. Oslonac, koji je ranije bio na celom administrativnom aparatu u zemlji, spao je sad na naša nadleštva na strani, koja su sasvim nepotpuna i nemoćna za nagomilane poslove. Najzad je sve to povereno osmorici ljudi, koji i pored najbolje volje, ne mogu savladati posao, koji su na sebe uzeli, a koji, uostalom, i ne poznaju.

Gde je srpska vojska? Kosta Stojanović | 02. maj 2013. Ministar došao u Nicu da sazna gde je smeštena naša vojska i koliko je ima

Srpski vojnici u vreme odmora BUDŢETIRANJE od jula 1914. do sloma bilo je uz pripomoć naših saveznika. U avgustu 1914, ĉim je izbio Evropski rat, Francuska i Engleska dotirale su potrebne sume za naše ratne troškove. Trećinu troškova trebalo je da primi na sebe Rusija. No, kako se i ona finansirala od Francuske, a Rusija, zbog njene ukoĉene trgovine, zaustavljenog izvoza ţita, u našim prihodima nije nikakvu ulogu imala, niti je mogla imati. Naš budţet u miru, projektovan i za nove krajeve, iznosio je oko 230 miliona. Mobilisanje oko šest stotina hiljada ljudi, koje boraca, koje neboraca, više no duplo povećalo je naše rashode. Naš je budţet u polovini 1915. dotiran meseĉno sa 45 miliona dinara. Saveznici su se poĉeli mrštiti na svako trošenje i skretati paţnju na naše raspikućstvo. U ove troškove nisu ušli materijalni; ogromna izdavanja za odevanje vojske, naoruţanje i municiju. Kad je naš ministar finansija, posle duţeg bavljenja u Parizu, i Nici, gde je došao na naš poslaniĉki poziv, podneo referat o našim izvorima prihoda za nov budţet, rekao je da su teškoće velike i u Francuskoj i u Engleskoj, da se Srbiji, pored raspoloţenja da joj se sve da u naturi, što je potrebno za vojsku, dodele još i neka sredstva u gotovom novcu. Naroĉito je u ovome sumnjiĉava bila Engleska, koja je finansiranje Srbije i dalje dovodila u vezu sa uslovima politiĉke prirode, koji su za nas bili neobiĉno teški. Makedonija, Albanija i granice nacionalnog ujedinjenja, imale su da budu okrnjene, zbog opravdanog nepoverenja kod naših saveznika u moć našeg pravilnog finansiranja, tuĊim prihodima. Drugi ministar, koji je, kao delegat vlade, došao u Nicu, potvrdio je da vlada ne zna taĉno ni gde je naša vojska smeštena, ni koliko je ima, i da je njegov zadatak, na svome putu, i to da sazna. Veli da je vlada mnogo vremena izgubila baveći se u Albaniji i na Krfu, i da je to uradila da bi što više vojske okupila. Vlada je, veli, raspoloţena da radi sa Skupštinom, ali joj nije jasno ĉime bi se Skupština bavila. Što se budţeta tiĉe, on je uveren da je Skupština, još u Skadru, dala vladi ovlašćenje za budţetiranje u celoj 1916. Rad vladin za izbeglice, narod u Srbiji, za spremu vojske, sav je u poĉetku. Sve ima tek da se otpoĉne i daleko je od svršetka, iako se već nalazimo u šestom mesecu od naše propasti. Putovanje prestolonaslednika i Pašića, po zemljama naših saveznika, više je akt kurtoazije i naše zahvalnosti. Nemajući pred sobom nikakve dublje smerove, ni što se vojnih operacija tiĉe, ni što se likvidiranja poslova, po završetku rata, tiĉe.

Od oktobra 1915. sve do sastanka Skupštine, koji još nije odreĊen, poslanici se sastaju sa ministrima vrlo retko. Ministar graĊevina došao je u Nicu, da vidi moţe li vlada g. Pašića dobiti poverenje ili ne. Reĉeno je ministru privrede, bar od grupe kojoj ja pripadam, da vlada ne moţe dobiti poverenje za svršene poslove, ni za budući rad, da vlada g. Pašića ima da padne i da bude smenjena novom vladom, u kojoj on neće biti, koga smatramo najodgovornijim za dogaĊaje, koji su se zbili. Kazano je da vlada nije smela, tako dugo raditi nikakve poslove, jer je izgubila svaki autoritet. Štaviše, vlada je sama sebi produţila pravo budţetiranja, posle isteklog mandata datog za ĉetiri dvanaestine. Da vlada nije stavila pod sud nikoga, ni za politiĉke, ni za vojne akcije, jer mi nalazimo da je loš rezultat posledica pogrešaka spoljne i opšte politike, kao i vojnih operacija. Naravno, g. ministar je o svim stvarima, imao sasvim drugo gledište. On nam je uĉinio utisak ĉoveka, koji je sa svojim kolegama, osam meseci, odvojeno od dogaĊaja i sveta, stvorio mišljenje o svršenim dogaĊajima, da su oni onako svršeni, kako je najbolje moglo biti. Stoga nam je rekao da nemamo prava ceniti slom, dok se Evropski rat ne svrši. BUDŢET U VAZDUHU TEŠKOĆE na koje je naišao naš ministar finansija u Parizu i Londonu, posve su razumljive. One su rezultat i ranijih naših pogrešaka u spoljnoj politici, pa i u budţetskoj. On je hteo naĉelno da diskutuje u Parizu i Londonu, pitanje budţetskih prihoda, bez ikakvog stvarnog, detaljnog budţetskog projekta. Pošao je u Pariz sa produţenim budţetom iz 1915, za ĉetiri meseca, kresanjem samo onih materijalnih rashoda, koji su propašću Srbije izgubili svaki rezon. Videlo se jasno, da je glavni razlog što bi na Skupštinu pristali, jer im saveznici više ne daju pare, već i zbog toga, što srpska vlada još nema projekat budţeta. Ponovili smo mu, dok se Skupština ne pozove, da neće ni jedan skupštinski odbor da saraĊuje sa vladom. Optimizam, koji je provejavao iz ministrovog govora, reĉeno mu je, liĉi na one njihove informacije iz septembra 1915, kad niko nije ni slutio šta nas oĉekuje. Posle dvodnevnog bavljenja u Nici, g. ministar je otišao u Pariz, g. Pašiću, da ga izvesti o raspoloţenju poslanika. Na nekoliko dana, po odlasku ministra, došao je 21. juna, po starom, 1916, u Nicu, g. Pašić. On je hteo da sve ignoriše što se desilo od 1. oktobra 1915, do danas. Hteo je preći preko toga da postoji Klub poslanika svih stranaka u Nici, nije hteo da vodi raĉuna o podvojenosti Radikalne stranke, ali je odmah stao na stranu onih radikala, koji su bili u Klubu g. Stojana Protića. Nije hteo da vodi pregovore ni za Skupštinu, niti ikakve nove politiĉke kombinacije i pravio se da ne postoji kritika na njega i vladu. Prešao je i preko Memoranduma upućenog njemu, još u februaru, i preko odgovora na pismo vlade od aprila ov. g. prešao je i preko referata tri svoja druga iz kabineta, koji su za ovih šest meseci bili u Nici i sa nama o svemu razgovarali. Poĉeo je starim metodama, onim sredstvima, koja su mu u prošlosti donela dosta koristi. Hteo je, i posle sloma, da se javi kao diktator i da sa neke visine, sugerira i fascinira poslaniĉku konferenciju.

Bugari bliţe Kremlju Kosta Stojanović | 03. maj 2013. Rusija naklonjena Bugarima i njihovim apetitima prema Makedoniji. Pašić govori o Srbiji sa 13 miliona stanovnika

Makedonska sirotinja u okolini Skoplja VLADIN rad na spoljnoj politici, posle sloma, nije ni mogao imati uslova da bude uspešan. Teškoće rata i postanak Srbije teretom za saveznike, glavni su uzroci našeg neuspeha u spoljnoj politici. Srbija je propustila sve zgodne momente u 1914, da za sebe izvuĉe sve koristi, na koje je, s pravom polagala, kod svojih saveznika. Niko sa nama nije hteo govoriti zvaniĉno o našim budućim granicama. Štaviše, poĉeli su nam javno, u pozdravima, konferencijama, ministri govoriti i nagoveštavati, da se Srbija po svršetku rata ne nada mnogo. Vlada je oĉekivala od g. Pašića da putovanjem po Evropi u 1916. svrši ova pitanja: a) da izradi da se Srbija, od saveznika, prizna za saveznika, b) da vojska, naša i francuska, na Solunskom frontu, bude pod našom upravom, bar nominalno, v) da se utvrdi kvota za budţet kod saveznika i g) da se pribliţno ocrtaju granice Srbije, za sluĉaj pobede. Ni jedno od ovih pitanja nije g. Pašić svršio. Razlozi su u već poznatim metodama rada g. Pašića, a pored toga, i što Srbija, posle sloma, nije predstavljala ĉinilac meĊu saveznicima. Rekoh, u metodama rada Pašićevog ima mnogo razloga da se objasne naši neuspesi. Pitanje budţeta, posle sloma je tako pretenciozno postavljeno, s naše strane, da smo u oĉima saveznika izgledali smešni. Traţili smo odmah, bezmalo, i veće sume, od onih koje su nam pozajmljivali. Diskusija sa saveznicima za ove sume, voĊena je tako, da su saveznici osećali da ih tretiramo kao krivce za naš slom. Kako su naše nacionalne pretenzije, u najširem obliku, već poznate našim saveznicima, to je s njihove strane, posve razumljivo, što nas ne priznaju za saveznike, kao što je sluĉaj sa Belgijom. Nisu hteli da sa nama razgovaraju na ravnoj nozi, i da tretiraju naše komplikovane odnose sa svim našim susedima, već su nam jasno stavili do znanja, da nas ne priznaju za saveznike, kao što su Belgiju priznali, ĉije se pretenzije svode na obnovu stanja, kakvo je bilo pre rata. Pašić se vratio iz Rusije sa jednom tekovinom, da Bugarska gotovo i neće postojati posle Evropskog rata. Neki njegovi ministri govorili su da je slom Srbije, rešio Gordijev ĉvor na Balkanu, vekovni spor izmeĊu nas i Bugara, i to na štetu Bugarske. Pašić je izjavljivao, po svoj prilici, po nekim uveravanjima iz Rusije, da Bugarsku valja podeliti meĊu balkanskim drţavama. Koliko je ovo drţavniĉki i koliko odgovara stvarnim rešenjima, moţe se videti po strujama u savezniĉkim zemljama. U Rusiji, Italiji i Engleskoj, pa i Francuskoj, i ako su nezadovoljni politikom Bugarske, ipak dvojili su narod od dvora i germanofila, kao i u Grĉkoj, što je moglo da znaĉi i razlog što su saveznici beţali od našeg traţenja da nam se iz daleka fiksiraju granice velike Srbije.

POD TUĐOM KOMANDOM TEŠKOĆE koje su saveznici imali sa nama u vojnim pitanjima, da našu vojsku stave pod svoju komandu, znajući brojnost njenu, i pored svih njenih moralnih osobina, svuda cenjenih, za njih ne predstavlja, posle sloma, onaj elemenat koji je naša vojska znaĉila dok je bila na obalama Save i Dunava. MeĊutim, g. Pašić po povratku iz Evrope, i odlasku iz Francuske, juna 1916, govori da je velika Srbija, od 13 miliona, osigurana! Trebalo je proći Makedoniju i Staru Srbiju, dve godine posle naše uprave, pa osetiti sve pogreške koje smo poĉinili našom suludom upravom u ovoj zemlji. Kad smo silom izbaĉeni iz novih oblasti, svako je od nas poneo utisak, ne samo da nijedno oko nije zaplakalo za nama, već da se u onom narodu, kog smo mi od viševekovnog robovanja oslobodili, oteo uzdah olakšanja, osetilo se donekle i zadovoljstvo, što su nas se kurtalisali. Nema veće kazne i osude za jedan reţim, koji se ovako ispraća, iako će, moţda, još gorim da se odmeni. Neka se samo srpska uprava ukloni, pa će svi drugi valjda biti bolji, tako su svi govorili, i Srbi i druge narodnosti u novim oblastima. Ima mnogo uzroka što se ovakvo mišljenje o nama stvorilo u Makedoniji. Postoji mnogo opravdanih razloga za nezadovoljstvo protivu nas, kao što ima i preterivanja. Pre osloboĊenja, bugarski narod je iz srpske Makedonije i Stare Srbije, samo Srbiji gravitirao. Razlozi hrišćanstva, graĊanske slobode, muĉenje od strane Turaka, upućivalo je svet ka slobodnim drţavama na Balkanu, a ka Srbiji su prirodno gravitirali oni krajevi, koji i po jeziku i po tradicijama, sa nama ĉine jednu celinu. Od osloboĊenja Bugarske desila se velika promena, koja je još više potencirana posle našeg poraza na Slivnici. Propaganda bugarska kroz 40 i više godina, emigracija iz Makedonije u Bugarsku radi peĉalbe, koja je ranije gravitirala ka Srbiji, naĉinila je narod, koji je svoje spasenje oĉekivao od Bugarske. Simpatije Rusije da se Bugarska proširi Makedonijom, još od San-Stefanskog mira, uverenje slabo obaveštene Evrope o pravima Bugarske na Makedoniju, stvorilo je u Evropi atmosferu, koja je za pravo davala Bugarima na tu teritoriju slovenskog ţivlja u Makedoniji. Napuštanje naše verske i školske propagande u gotovo svim oblastima ispod Skoplja, slabo voĊenje raĉuna o propagandi u Staroj Srbiji, uĉinili su da su mnogi krajevi iz prave Stare Srbije, gotovo ĉak do Prizrena, preko Skoplja, Kumanova i Kosova, oĉekivali svoje spasenje od Bugarske. Napuštanje ĉitavih oblasti u današnjoj Staroj Srbiji, još pri kraju 17. veka i u toku 18. veka, iseljavanjem te populacije u Austriju, olakšalo je silazak Albanaca na Kosovo i Metohiju i dolaţenje njihovo pod Jastrebac i Kopaonik. Da nismo još koju godinu došli u Staru Srbiju, sumnjam da bi se našli tragovi od našeg naselja u njoj. Sve je bilo proreĊeno i naseljeno Arnautima. Skoplje, Mitrovica, Peć, Prizren, Đakovica, celo Kosovo i Metohija, puno je Arnauta bilo, kad smo sa vojskom u te krajeve došli. Naseljavanje nesrpskim elementom ovih krajeva, poĉelo je intenzivnije bivati od mladoturskog reţima, koji je sebi u program stavio otomaniziranje oblasti na Balkanu.

Reţimu zakon prepreka Kosta Stojanović | 05. maj 2013. Kmetove zamenili ĉinovnici skloni korupciji najgore vrste. Ministri obilaze Potemkinova sela, poĉašćeni i ugošćeni

Most cara Dušana u Skoplju PO ulasku u nove oblasti, imalo se prvo rešiti pitanje prisajedinjavanja novih oblasti Srbiji. Usvojeno je naĉelo koje nosi obeleţje okupacije, a ne osloboĊenje novih krajeva. Vlada nije uĉinila ni ono što je uradila Grĉka, ni Bugarska. Obe zemlje su nove oblasti prisajedinile svojoj staroj drţavi i prostrle kako ustav, tako i sve postojeće zakone na proširenu svoju drţavu. Mi smo usvojili vladanje novim oblastima jednim delom po primeru Austrougarske u Bosni i Hercegovini, ĉak smo otišli i dalje, što smo poĉeli ne zakonima, već po administrativnim uredbama, da ureĊujemo nove oblasti. Samo se jedno zaboravljalo, ĉim smo graĊane novih teritorija, tako reći, stavili van naših opštih zakona, da su se te teškoće još više potencirale i sve je samo do nesrećnih primera eksploatacije dovelo. Upravljanje po uredbama, koje su se mogle menjati po ćefu vlade, ukinute su sve ţalbe graĊana iz novih oblasti. Ne dajući im ni prava, koja su vekovima imali pod Turcima, da se sami brinu za svoje opštinske stvari, osetili su izolovanost i ropski poloţaj u promenjenom drţavnom reţimu. Na mesto seoskih kmetova, došli su pokvareni i prokazani tipovi iz naše zemlje, koji su pod vidom zavoĊenja zakonitosti, poĉeli uvoditi moralnu i materijalnu korupciju najgore vrste. Policija je bila najglavniji predstavnik vlasti u našem upravljanju, koja je radila ne po zakonu, već po uredbama, propisima i nareĊenjima ministara. Zavedena je kontrola preko komesara, i nepotpuna i nedovoljna, protivu kojih se niko nije ţaliti smeo. OSRAMOTILI SVOJU ZEMLJU KAD se zna da je naše policijsko, carinsko, monopolsko, pa i vojno administrativno ĉinovništvo, birano iz lošijih kadrova, kad se zna da su u takvih elemenata bile male skrupule, onda se moţe zamisliti sav njegov rad u Makedoniji i Staroj Srbiji. Ubistva, kraĊe, pljaĉkanje, sramoćenje, sve to i drugo, vršilo se u ime najsvetijih ideala naše drţave i našeg naroda. Od ovakvih propalih tipova je osramoćena naša vladavina. Oni su pljaĉkali, masakrirali pošten, miran i radan element novih oblasti. Oni su glavni uzrok što su trupe iz novih oblasti pobacale oruţje, predavali se Bugarima i neprijateljima Srbije, kod Velesa i Krive Palanke. Nad policijom je bila kontrola, nad kontrolom nije bilo kritike. Slobodna štampa i poslanici iz novih krajeva, nisu postojali. Glas patnji i stradanja, eksploatacije i poniţenja ovoga sveta, nije se mogao ĉuti. Ovakvo upravljanje davalo je razloga i Bugarima i njihovim prijateljima da nas obeleţe kao zavojevaĉe novih krajeva. Ĉak nismo dali novim oblastima da šalju svoje predstavniike u srpsku Narodnu skupštinu, ĉim je postignut obratan efekat, i ono što nikad nije gravitiralo Bugarskoj, sve je zbog našeg terora ustalo protiv nas.

Dok je naša policija, koja nije bila savremena ni u samoj Srbiji, pravila ĉuda i pokore, dotle su druge administrativne grane za dva dana htele da pripoje Makedoniju i Staru Srbiju sa Kraljevinom Srbijom. Ovo je, takoĊe, sve otuĊilo od nas. Verujem da je ovakvih sluĉajeva bivalo u novim oblastima Grĉke i Bugarske, što govori o nerazvijenosti svih nas na Balkanu, i da je daleko momenat, kad se na toleranciji i respektu uzajamnih prava i interesa, moţe što dugotrajnije da zasnuje. Ako se i naĊu razlozi za pravdanje ovakvih mera prenagljenosti i uklanjanje sveta, što je veštaĉki od nas otuĊen, za potpuno opravdanje moraju tome svetu, koji nije kriv, što je zastrašen, biti pruţene izvesne ekvivalentnosti za gornje postupke. Uvedena je opšta vojna obaveza, kao i monopoli, porezi, opšta nastava, što je sve mehaniĉki preneto na nove oblasti. Zemlja primitivnih prihoda, nije mogla davati ni daţbine koje je i Srbija jedva snosila, koja se ĉitavo jedno stoleće sistematski snaţila i jaĉala. Za gornje terete, da su doneli sva politiĉka prava, garancije liĉne i imovne bezbednosti, pravo kontrole i kritike, ne sumnjam da ne bi bilo negodovanja, protesta i napuštanja zemlje i manifestacija ogromnog nezadovoljstva. Bez ikakve kompenzacije za nove terete, uz to još i ukidanje samih sloboda, obiĉnih graĊanskih, kojih je bilo pod Turcima, sve to stvorilo je averziju prema nama. Proizvoljnost bez ikakve kontrole nad našim slabim organima, oterala je, zbog nasilog regrutovanja u vojsku, u bekstvo na 100.000 ljudi. Velike poreze, monopol uz samovlasje, raselili su ĉitave krajeve, koje je, kao bedno ocrtavano, ne samo od stanovništva novih krajeva, već i od većine naših poštenih ljudi, koji su kao prosvetni organi, poslati u tamošnje krajeve, i koji su, po uredbama stavljeni pod kontrolu policije, bili ţivotom i imovinom svojom u opasnosti, ako bi sluĉajno nešto kritikovali. U poĉetku su bila dva mišljenja: da se zavede vojniĉki ili policijski reţim za nove oblasti. Dva najgluplja reţima, borila su se za opstanak. Mišljenje da se proširi ustav i zakoni na nove oblasti, nije moglo pobediti. Formalno je osvojeno gledište za policijski reţim i on je sasvim upropastio nove oblasti. Mišljenje da vojni reţim zavlada, izgledalo je da Srbija izjednaĉi svoj poloţaj sa policijskim. To je ono famozno pitanje o uredbi, ko će pred kim stajati u crkvi, u novim oblastima. Ostali su, što je najgore, u punoj vlasti, i vojni i policijski reţim. Vlada g. Pašića usvojila je ovaj dualizam, koji je oslonac imao u koterijama vojnih i civilnih vlasti. Na ovaj naĉin mimo zakona, vojni i civilni guverneri u Makedoniji, dovode do nesigurne vojske iz novih oblasti, za odbranu granica prema Bugarskoj. Ministri obilaze Makedoniju i Staru Srbiju i prolaze pored Potemkinovih sela, dobro poĉašćeni i ugošćeni od naše policije, da bi kasnije smatrali, da je sudbina i prost sluĉaj, što su Vranje, Kumanovo, Skoplje i Veles, za deset dana, bez ikakvog otpora, pali.

Greške skupo plaćene Kosta Stojanović | 06. maj 2013. Samo na Bitoljskom frontu za nekoliko sati izginulo 6.000 naših vojnika. Pašić svoje kritiĉare svrstao u protivnike saveznika

Pašić i vojvoda Mišić na poloţaju

PO opisu sredine u kojoj je rastao njegov renome, po upoznavanju karaktera svih ĉinilaca, koji su sluţili kao naslon njegovom renomeu, dizanju i spuštanju njegove vrednosti, moţe se lako razumeti da i ljudi s toliko defekata, kao što je Pašić, mogu biti, i bivali su, voĊe sredine i naroda. U istoriji ima malo tipova koji su uzeti kao veliki ljudi bez dovoljnog kritiĉkog ocenjivanja njihove apsolutne vrednosti i kao takvi su se prošvercovali do današnjih generacija. Pašić će svaku kritiku protiv sebe u zemlji, pre sloma, obeleţiti javno, a obiĉno tajno, preko svojih agenata, kao špijunski rad. Kako je javno mnjenje bilo rusofilsko, ono je uvek bilo na strani Pašića. Kad je nastao slom, Pašić je svoje kritiĉare denuncirao kao protivnike naših saveznika. Ĉak je francuskoj vladi dostavljao spiskove izvesnih poslanika tako obeleţenih, koja je o njima, na svojoj granici, strogo vodila raĉuna. Bio je prema svim saveznicima, osim Italije, krajnje servilan. Otuda nikada nije traţio od saveznika za Srbiju ono što je ona po svojim ţrtvama imala pravo da oĉekuje. Pašić nikada nije bio ĉovek od sistema. Posle sloma, sasvim se izgubio za sve poslove. Zato su se u njemu pojaĉali instinkti samoodrţanja, koji dovode do upotrebe najbrutalnijih sredstava. Na Krfu je u momentu kad je osetio da gubi autoritet kod Krune pokušao sa opskurnim tipovima da projektuje antiustavni pokret i da se u zgodnom momentu pojavi kao spasilac demokratskog reţima i Krune. Kad je Skupština došla na Krf, nije mogla mnogo promeniti. Napominjem, da je slabost naših poslanika mnogo odgovorna za ono što se zbilo i što je dozvoljeno da jedna ovakva vlada ostane tako dugo. Konfuznost vlade je izraz konfuznosti same Skupštine. U inostranstvu, spaseni faktori ĉine sve da Pašićev renome u toj sredini raste, ĉak i posle sloma, što se inaĉe teško da protumaĉiti. Optimizam u vladi o skorom uspehu, o ulaţenju u zemlju, o sigurnim granicama velike Srbije, o nepravdama celoga sveta koje se ĉine vladi i Srbiji, bilo je preneseno iz vlade na Krfu, a odatle u sva mesta srpskih izbeglica. Vlada je pravila program razgovora sa izbeglicama u društvu sa svojim predsednikom, a taj program su dobro razvijali vladini plaćeni agenti, razaslati po celoj Evropi. Nezgode u našim vojnim operacijama leţe poglavito u sposobnosti i spremi naših viših starešina, i u nemanju jake volje da se kazne ljudi ĉim su prvi put kakvu pogrešku uĉinili. Nema nijedne vojske u Evropi gde je istom licu dozvoljeno da iste pogreške, u toku ratovanja od 1912. do 1916, ĉine i po nekoliko puta. PODVIZI I TRIKOVI Za bezbrojne mahinacije, Krf je bio zgodno mesto. Nemanje nikakve kritike, javnosti, ni štampe, ni Skupštine, u gomili srpskih besposliĉara, koji su prodavali zjala ispod arkada na Krfu, svaki trik Pašića i vlade registrovan je u epohalne podvige. Prisat, Bregalnica, Govedarnik, Brdica, Florina, Maĉkov kamen, bitke su naših velikih ţrtava. Na tim mestima je za nekoliko sati izgubljeno više ljudi no što je bilo potrebno za ĉitavu jednu kampanju, kakva je bila srpsko-turski rat 1912/1913, ili srpsko-bugarski rat 1885. Na Florini je palo 6.000 ljudi i 300 oficira za šest sati, na Brdici 2.000 u jednom nasrtaju, kod Prisata i Bregalnice iznenaĊenje je odnelo najbolje snage, dovoljne da se najveće bitke vode i dobiju. Govedarnik i Maĉkov kamen i mnoga sliĉna mesta, glupim nasrtajem, osvajanjem i nemogućnošću da se na zadobijenim mestima odrţimo, stvarali su uzaludne ţrtve, koje nemaju nikakvih posledica sem obiĉnih komandantskih ambicija, sitnih i bednih, vezanih za ĉin, dekoraciju ili karijeru. U nas se raspolaţe ţivotima kao sa mrtvim stvarima. Nije bilo ni smenjivanja sa poloţaja, ni penzionisanja posle velikih kalvarija. Katastrofa sloma i deruta novembra 1914. donela je preke sudove za vojnike, koji su ih i kad najveće pogreške uĉine uĉinili krivicom naših visokih komandanata. Vrhovna komanda, komandanti armija, gubili su glavu u dva maha, novembra 1914. i oktobra 1915; njihova izgubljenost, totalno rasulo u vrhovima, dovodilo je do deruta i katastrofe. Zato traţiti lek u ubijanju vojnika, vozara, konjovodaca i trubaĉa više je nego tragikomiĉno! Solunski front se poĉeo formirati u periodu srpskog povlaĉenja. Za njegovo formiranje zasluga je Francuske, a za njegovo odrţavanje, posle propasti Srbije, i predsednika francuskog ministarskog saveta, Brijana, koji je od tog fronta pravio pitanje ĉasti Francuske. Kiĉiner, kao vojni struĉnjak, bio je protiv Solunskog fronta, još u oktobru i novembru, kad je u Solun dolazio. Posle dugih debata izmeĊu savezniĉkih politiĉara, koji su bili za jak Solunski front, i vojnih struĉnjaka, koji su bili protiv toga, odneli su pobedu politiĉari i front je ostao.

Sa srpskom spasenom vojskom i savezniĉkom, Solunski front je u avgustu 1916, uoĉi ulaska Rumunije u rat, brojao jedva 350.000. Ova snaga je bila nedovoljna za veće uspehe protiv Bugara i Turaka. Srpska ofanziva prema Bitolju, u avgustu 1916, posve je omanula. Bugari su bili veoma jaki na bitoljskom frontu i preko 6.000 naših vojnika nastradalo je za nekoliko sati u sukobu sa njima kod Florine i Ostrova. Mi smo ušli u borbu na Bitoljskom frontu, u nekom neobjašnjivom optimizmu, oĉekujući ono što je imalo doći, posle uspeha van Balkana. Naše pogreške, a naroĉito naših saveznika, koje su dovele do sloma Srbije, ne daju se lako i brzo da zaleĉe. Ulazak Rumunije u rat, sa saĉuvanom Srbijom, vredelo bi više od milion savezniĉkih bajoneta na Balkanu, pri kraju 1916. Prvo se moglo spasiti 150.000 savezniĉkih vojnika, u svoje vreme poslatih na sever Srbije, a sad se to ne moţe postići, posle ulaska Bugarske u rat, ni silom koja bi bila dva puta veća od Bugarske.

Zavera protiv kralja Kosta Stojanović | 07. maj 2013. Sedmorica oficira u Solunskom procesu osuĊena na smrt streljanjem. Surove presude iznenadile i domaću i stranu javnost

Pripadnici Crne ruke POLOVINOM juna 1917. svršeno je suĊenje u Solunu kod oba vojna suda, nad oficirima, i izreĉena je presuda da se sedmorica osuĊuju na smrt, a trojica na robiju od 15 do 20 godina. Optuţba kvalifikuje delo veleizdajom. Namera je osuĊenih, po tuţbi i presudi, da sruše ustavni reţim, da obore vladu i da po nacrtu svog novog ustava, vladaju zemljom, dok narod ne bude dorastao za slobode, koje su mu pre vremena date. Izlazi jasno da bi, u sluĉaju uspelog pokušaja, trebalo da se u zemlji zavede vojniĉki reţim. Navodi se da je bio atentat na prestolonaslednika, i da su se za ostvarenje svojih ciljeva, optuţeni sluţili pljaĉkom, ubistvima i svim vrstama terora, svoje jake i obimne organizacije. Pored osuĊenih, ima nekoliko stotina oficira interniranih u Bizerti i Lutri, koji su posredne i neposredne veze sa njima imali, i da ih u organizaciji pored vojnih lica, ima do 2.000 skupa sa civilima. Svaki je mogao uoĉiti, iz razgovora sa licima koja dolaze iz Soluna, i koji su bili na pretresu, ili ĉuli šta se iznosilo, da je neĉega bilo, i od onoga što se nalazi u optuţbi, i o ĉemu govori presuda, ali da je kod većine uverenje, da ih je osuda iznenadila, i da se oĉekivala blaţa kazna.

Iz razgovora sa ministrima, koji su dolazili u Francusku, doznali smo da je atentata bilo, ali nam niko nije mogao objasniti namere optuţenih, da su sluĉajno uspeli u svojim pokušajima. Poznavajući mnoge, koji se direktno okrivljuju, sumnjiĉe ili posredne veze imaju sa samom aferom, nismo mogli pretpostaviti tako veliku neuraĉunljivost, da gaze u poslove, koji samo do anarahije mogu dovesti u momentu, kad je Srbija ostala bez zemlje, vojske i kad se sve oĉekuje od svojih saveznika, koji je drţe i budţetiraju. Koalicioni kabinet g. Pašića, koji je postao u teškim danima novembra 1914, na pitanje pomilovanja osuĊenih u Solunu, prestao je egzistirati. Samostalni radikali u kabinetu, motivisali su svoj izlazak iz kabineta, zato što nije dato pomilovanje od smrtne kazne. Predstavnik Napredne stranke izašao je iz kabineta, zato što je izlaskom samostalaca, porušena baza na kojoj je poĉivao koalicioni kabinet. Posle ostavke podnete prestolonasledniku, predsednik Narodne skupštine, g. Andra Nikolić, savetovao je prestolonasledniku da sastav kabineta poveri g. Pašiću, i ovaj je odmah obrazovao kabinet, samo od radikala. JAVNO SUĐENJE SuĊenje je bilo javno u Solunu. Sa pretresa su slati telegrafski izveštaji srpskim kolonijama u Francuskoj, Italiji i Grĉkoj. Iz ovih izveštaja, koji donose izvode sa pretresa, vidi se u iskazima optuţenih, da je njihova organizacija starog datuma, još iz 1911, da su ţeleli promenu vlade i iznosili svoje nezadovoljstvo radom radikala, i odriĉu pokušaj atentata na prestolonaslednika. O samoj stvari atentata, krivice i cele afere nećemo i ne moţemo govoriti, jer se sve dogaĊalo daleko od nas. Mi ćemo ovde zabeleţiti šta se sve misli o ovom dogaĊaju i kakve posledice on moţe imati za razvoj politiĉkih dogaĊaja, kod nas sada i u budućnosti. Opšte je mišljenje da je sama afera ruţna pojava i znak je nezdravog društvenog i drţavnog ureĊenja u nas, i njeno javljanje u našem izgnanstvu, kazuje da nas slom Srbije, nije mnogo opametio i izleĉio. Najveća nezgoda same afere, što su se na njoj razišle partijske grupe, koje su bile u koalicionom kabinetu. Homogena vlada g. Pašića, bez ikakvog je autoriteta da bi predstavljala zemlju u njenim najteţim momentima. Autoritet g. Pašića, sveden je na nulu, od dana kad je Rusiji zapretila propast. Verovanje da je g. Pašić dobio obećanje od ruskog cara za veliku Srbiju, ostalo je i po propasti Rusije, koje ga je drţalo i u javnom mnenju, u Skupštini i u dvoru. Posle Ruske revolucije, jednoglasnost je bila da on nije samo neminovan, već i opasan. IznenaĊuje da je predsednik Skupštine mogao savetovati Kruni, da se homogeni kabinet obrazuje na osnovu jednoga razloga, brojne jaĉine, od pet glasova. Ako je ikada bio razlog za union sacree, to je sada, i zbog zapleta spoljnih i nezgoda unutrašnjih, gde za obe pojave g. Pašić ima najmanje kompetencija i autoriteta. G. Pašić, jedan od najvećih oportunista koje sam ikada video i ĉuo da postoje, posle novoobrazovanog kabineta, daje intervju, pošto nema Skupštine, da izrekne svoj poznati ekspoze o spoljnoj politici, da je u Srbiji sve dobro. Dobra je za nas promena u Rusiji, samo da se sredi prilika nove demokratije. Kad g. Pašić ţeli da u Rusiji pobedi demokratija, pita li sebe, kakav je on sada demokrata, kad ima vladu koja od 124 poslanika, ima 65 svojih. Ako se, pak, uzme u obzir da je 2/3 biraĉa na strani opozicije, onda g. Pašić vlada sa 1/3, i tako ostaje sve kako je uoĉi rata bilo. NARUĈIVANJE Knjiga "Slom i vaskrs Srbije" moţe da se kupi u Muziĉkoj kući PGP RTS u Makedonskoj 21 ili da se naruĉi na mejl [email protected] Da bismo ušli i u površnu analizu solunskog dogaĊaja, treba poći od 29. maja 1903. DogaĊaj u beogradskom dvoru, rezultat je naših dinastiĉkih sporova u toku celog 19. veka i nemogućnosti da se iz patrijarhalnog stanja u drţavi, nekako preĊe u reţim zakona i ustava. Radikali u borbi sa Obrenovićima, posle iscrpljenih svih kombinacija za zavoĊenje ustavno-parlamentarnog ureĊenja, pristali su se povući za neko vreme sa pozornice, kad se ujedanput javlja slom na prestolu, izazvan organizacijom u vojsci, koja je obuhvatala vrlo veliki broj oficira. Prihvaćen dogaĊaj od cele zemlje, kojoj su ĉeste promene i eksperimenti kralja Aleksandra, dodijali, okuraţili su zaverenike da svoj poloţaj, pod novim kraljem, konsoliduju i prošire mu funkcije. Politiĉke stranke u antagonizmu, progonjenju, mrţnji i osveti, balansirale su izmeĊu narodnog poverenja i poverenja vojniĉkih koterija, koji su u zaverenicima bili najjaĉi i od najvećeg upliva u zemlji i u vojsci. Nastao je haos u vojsci.

U dvor na mala vrata

Kosta Stojanović | 08. maj 2013. Vlast se osvajala na razne naĉine, pa i kovanjem zavere. Svaka afera, svako ubistvo ili progonstvo, ostavljalo je strašne tragove po mir i spokojstvo u zemlji

SuĊenje Apisu i drugovima SVE vlade od 1903. do vlade pod kojom je Srbija propala, postajale su javno po naĉelima ustavno-parlamentarnim, a stvarno po blagoslovima neodgovornih ĉinilaca, o kojima je kod nas i suviše govora bilo, u toku poslednjih 15 godina. Usled protesta Engleske, uklonjen je jedan deo oficira iz vojske, koji su bili umešani u ubistvo 29. maja, ali kako je broj zaverenika bio dosta veliki, uklanjanjem ovih lica, nije prestala delovati njihova organizacija. Posle aneksije Bosne i Hercegovine, u Srbiji je osnovana „Narodna odbrana“. Za ovu patriotsku ustanovu, vezala se vojniĉka organizacija i broj nespornih patriota, idealnih omladinaca i partijski nezainteresovanih lica bio je ogroman, iz ĉistih pobuda. Kako idealni ljudi imaju više kuraţi i manje iskustva, to su ih, nazovi patriote, dopunili u iskustvu, i pokušali i ovu organizaciju iskorišćavati za sasvim druge ciljeve, a ne patriotske. Nigde patriotizam nije bio, vrlo ĉesto, maska za najgrublje spekulacije i najodvratnija nasilja, nego na Balkanu. Bugarska, Grĉka i Srbija, koje su imale aspiracija na Tursku, iz opravdanih motiva za deobu njenu, muku su muĉili sa tim patriotskim organizacijama. Ĉetnici, odeljenja Ministarstva inostranih dela, imaju pored svetlih grobova i vrlo mraĉne tipove o kojima lepo pisano u „Gorskom caru“. U više mahova konstatovana je apsolutna premoć vlade u nas. Kod postavljenja i razmeštaja oficira, unapreĊenja, odlikovanja, kod vojnih nabavki, kod dodeljivanja komandi, neodgovorni ĉinioci su izvodili svoje planove. Koalicioni kabinet iz novembra 1914. imao je promeniti Vrhovnu komandu, a sa njom uĉiniti nov razmeštaj u vojsci, posle deruta u prvoj polovini novembra. Za ovo je bilo isuviše razloga, jer su postojali i pismeni raporti o nepodobnosti viših starešina. Ništa od svega toga nije bilo i ovde je uzrok, što se zaĉela klica za aferu, koja nas moţe i do većih razoĉarenja dovesti. Videli smo da slom Srbije umnogome ima objašnjenje u nemoći vlade da diriguje drţavom i nemanju kontrole nad vojskom, pošto su joj vojni ministri bili delegati vojnih koterija! Posle sloma u Albaniji, vlada je uspela u redovima zbunjenih poslanika, izazvati raspoloţenje da se smeni Vrhovna komanda, i da na taj naĉin odstrani odijum od sebe, za našu veliku nesreću. Vrhovna komanda je ukinuta u Skadru, više iz

razloga što za nju i nije bilo potrebe, jer smo ostali gotovo bez vojske, ali je ostalo uverenje meĊu spasenim oficirima, naroĉito onima iz organizacije, da su tim aktom oni pogoĊeni. Ljudi koji su dotle bili sve i sva u drţavi, osetili su potrebu da sebi vrate vaţnost, i posle isticanja na poloţaje ljudi i suprotnog tabora, otišli su korak dalje, što ih je dovelo do afere. BEŢANIJA NARODA POSLE uspeha u balkanskim ratovima i deobom turske imperije na Balkanu, nastali su ţalosni i tragiĉni momenti u prisajedinjenim oblastima balkanskih drţava. Propagande ranije u Turskoj, dovele su hrišćane do istrebljenja i što nije dovršeno u turskom reţimu, nastavljeno je posle osloboĊenja, što je nagnalo svet na emigriranje, ĉime su se i ranije opusteli krajevi, sasvim proredili. Afera je rezultat vojnih i civilnih koterija, ona je plod nezdravog stanja u nas i nemanja jakih politiĉkih karaktera, koji bi hteli i mogli spreĉavati zla u zaĉetku. Ĉim je u nas kakva politiĉka stranka poĉela gubiti poverenje u narodu, radila je sve moguće da ga dobije u dvoru, koji je obiĉno svoje naklonosti prema partijama ispoljavao u davanju mandata za izbore. Takvi su izbori kod nas bivali pod Ristićem, Garašaninom i Pašićem. Ako je opadao autoritet ljudi i stranaka u narodu i na dvoru, radilo se da se kroz kapidţike doĊe u dvor i na vladu, i kad to nije pomoglo, ulazilo se u zavere, zbivale su se ţalosne scene u toku celoga 19. veka. Svaka afera, svako ubistvo ili progonstvo, ostavljalo je strašne tragove po mir i spokojstvo u zemlji. Rodbinske veze ubijenih, prognanih ili osuĊenih i grupisanje po koterijama i partijama, i daju u nas obeleţja u politiĉkim borbama one muĉnosti i netolerancije, kakva se moţe i sada, u još nekim balkanskim zemljama da vidi. Krajnja parola, za mir naših saveznika su pobeda pravog demokratizma. Ako ni posle, po nas, najsrećnijeg svršetka Evropskog rata, ne poĉnemo, stvarajući novu drţavu, sa osećanjem za zakonitost i pravu ustavnost, kao zemaljsku potrebu, a ne samo za ciljeve koterije, porodica i raznih esnafa i udruţenja, tajnih i javnih, naša će drţava brzo preći u nesrećnu anarhiju. Samo u pravoj demokratiji, u atmosferi pune slobode, gde jedan drugog neće sumnjiĉiti, ĉak u patriotizmu i tim razlozima pravdati nasilja i nedozvoljena sredstva za spasavanje zemlje, moţe biti rada i progresa. U takvom poretku stvari, neće se smeti, niti će ko imati potrebe da se grĉevito drţi vlasti i da veruje da bez njega zemlja ne moţe biti, i da se mora ostati na vladi i po cenu obraza, morala i osnovnih humanih naĉela. Kraj