Slobodan Vladusic -Sta je to Srpska Knjizevnost

ÃTA JE TO SRPSKA KWIÆEVNOST? Od skora, Kiã je ponovo atraktivna tema za polemiåke åasove i trenutke: Nebojãa Vasoviñ mu je posvetio kwigu Laæni car Ãñepan Kiã, a Aleksandar Hemon tekst „Nacionalni kanoni i kulturna kopilad” (Danas, 19-20. 2. 2005.). Iako se nominalno bave iskquåivo Kiãom, oba teksta implicitno postavqaju pitawe smisla nacionalne kwiæevne tradicije. Ima, naime, neke perverzne zabave u uporednom åitawu Vasoviñeve kwige i Hemonovog teksta. Zajedno upakovani, oni liåe na besprekorno izvedeni prvi tempo, pri åemu nije bitno ko je tehniåar, a ko smeåer, jer recepcijom vlada neodoqivi utisak da je udarena lopta ãto, odbijajuñi se od parketa, izlazi iz kadra kamere, upravo srpska kwiæevnost. Usporeni snimak daje sliku sledeñe akcije. Najpre, ãta je intencija Vasoviñeve kwige? Ako je to osvetqavawe Kiãovog psiholoãkog lika, onda se postavqa pitawe koliko je taj lik, ovakav ili onakav, zbiqa bitan za mesto koje pisac zauzima u kanonu. Sa druge strane, ako ova kwiga æeli da pokaæe da je Kiãeva kwiæevna relevantnost zapravo golotiwa cara kome nema ko to da kaæe, onda se mora primetiti da Vasoviñeva stilistiåka potkopavawa Ranih Jada i Baãte pepela, nisu dovoqna ni za negirawe åiwenice da je Kiã bio vrhunski stilista, a nekmoli one poetiåke misli koja, projektovana na kraju Mansarde, poåiwe, zapravo, da deluje tek u Peãåaniku, da bi svoju uticajnu autopoetiåku eksplikaciju doæivela u Åasu anatomije. Svetan tog problema Vasoviñ je Peãåanik napao frontalno, preko kritiåkog teksta Gabrijela Josipovicija. Dosledno prañene glavne Josipovicijeve zamerke Kiãu – da je Peãåanik (neozbiqna) literarna igra nespojiva za ozbiqnom temem – za svoju krajwu konsekvencu imala bi istinu da je diskurs kwiæevnosti, nakon smrti æanra tragedije, 44

tek neozbiqna igra u poreœenju sa ozbiqnoãñu istorijskog znawa. Meœutim, na stranu sve to: ima jedno mesto u Vasoviñevoj kwizi koje promiåe pored Kiãa i pogaœa drugu metu - samu srpsku kwiæevnost. To se deãava kada Vasoviñ ispravno polemiãuñi sa Kiãovom tvrdwom da su nacionalne teme nedostojne velike literature, navede reåi Miloãa Crwanskog koji je, zalaæuñi se za povratak romantiåarskoj tradiciji Vuka, Branka i Kostiña, utvrdio, a Vasoviñ åak i podvukao: „(…) da je predratna naãa kwiæevnost izgledala smeãna u majmunisawu Pariza.” Nije jasno kakve veze ovo formalno „majmunisawe” – koje pre svega i nije majmunisawe – ima sa sadræinskim „odroœavawem”, a to je upravo ono ãto Vasoviñ æeli da podvuåe. Propuãtajuñi da citiranu reåenicu kwiæevno-istorijski uokviri, te da je kontekstualizuje u okviru opusa samog Crwanskog, Vasoviñ zapravo otkriva temeq svog kritiåkog miãqewa. To je energija iskquåivawa: danas je to Kiã, sutra, moæda Duåiñ, prekosutra Kostiñeva posledwa pesma; ãta, ili ko daqe? Tu na scenu stupa Aleksandar Hemon. Za Hemona je Danilo Kiã egzemplar „transnacionalnog” pisca, ãto mu sluæi kao oslonac za åitav niz logiåkih proizilaæewa na osnovu kojih bi korpus tekstova poznat pod sintagmom srpska kwiæevost nepobitno doãao u blizinu onoga ãto Hemon naziva „nacionalistiåkim konceptom kulture” iz kog se jasno raœa „protofaãistiåki provincijalizam juænoslavenskih akademika i nacionalista”. Posle ovakve dedukcione retorike + logike zakquåivawa, åoveku padne na pamet da bi celu tu „nacionalistiåku” kulturu trebalo jednom zauvek iskquåiti, iz åega proizilazi da su nemaåki bombarderi iz sredine proãloga veka, spaqujuñi Narodnu biblioteku, bili zapravo na dobrom putu da svet spasu od jednog velikog zla. Muåno je åitati tu severnoameriåku povratnu spregu dva iskquåivawa, Vasoviñevog i Hemonovog, jer sve ãto se da nazreti u uporednom åitawu pomenutih tekstova jeste mrtva petqa. Pritisak tog åvora imali smo prilike da osetimo nekoliko puta u sko45

raãwoj proãlosti i moæda je sada trenutak da se konaåno iz te petqe ispetqamo. Najpre, treba prihvatiti, u svim wenim konsekvencama, jednostavnu istinu da je srpska kwiæevnost, pre svega, bratstvo po jeziku. A upravo je jezik sistem koji nema svoj centar i svoju periferiju, svoje gavane i svoje niãåe, tatine svoje sinove i niåiju kopilad, ali zato ima moguñnost da vaskrsava svoje toræestvene trenutke i - ne treba to zaboraviti - da prima goste iz dalekih krajeva, na sliåan naåin na koji nam to saznawe o stilskoj vrednosti stranih reåi dolazi iz daleke Stagire. Ni sam Kiã u pogledu jezika kojim piãe i svoje jeziåke pripadnosti nije imao nedoumica, („jer åovek samo jedan jezik moæe poznavati istinski – onaj na kome piãe”) kao ãto ih nije imao u pogledu omiqene literature („reånici su moja najmilija lektira”), koja ne iskquåuje drugu literaturu, ali joj u procesu pisawa prethodi. A da je jezik na kome Kiã piãe srpski, to je åiwenica koja ñe nakon kraha jugoslovenske lingvistiåke zajednice biti sve oåiglednija i nespornija, kao ãto je izvesno da ñe Kiãov opus za srpskog pisca biti ne samo tematsko i poetiåko nasleœe – kao za sve pisce sveta – veñ i posebna, nesvodiva jeziåka baãtina, kao ãto je to, recimo, Koder ili Duåiñ bez obzira ãto nas ta razliåita imena vode u razliåite regione naãeg zajedniåkog jezika. Naime, åitati Kiãa ili gotovo bilo kog drugog srpskog pisca kao transnacionalnog autora znaåi obiåno sledeñe: åitati ga izvan kwiæevno-istorijskog konteksta nacionalne kwiæevnosti (Kiã: „Pariz nikada nije imao sluha za takve pisce kao ãto su Andriñ, Krleæa ili Crwanski, koji su moji uåiteqi”), åitati ga kao niz imitacija svetskih kwiæevnih brendova (po Josipoviciju: Peãåanik = Rob Grije + Nabokov + Xojs + Ginter Gras + Kundera + Penæe + Beket), ili, ãto je isto: prihvatati ga u okviru „politiåke recepcije”, odnosno kao tekst koji ne pripada korpusu lepe kwiæevnosti, veñ geopolitike, sa pripadajuñim iskquåewima od kojih je neke prozreo veñ sam Kiã. 22

22 Evo jednog odlomka iz wegovog eseja „Homo Poeticus, uprkos svemu” iz 1980. godine: „Nama, dakle Jugoslovenima, nama

46

Da li to, meœutim, znaåi da srpska kwiæevnost na ovaj izazov kulturne globalizacije treba da odgovori ograœivawem? Ako je iãta znak slabosti neke kulture to je onda wena potreba da iskquåuje, wena nemoguñnost da se suoåi sa novoãñu. Sreñom, pogled na srpsku kwiæevnost pruæa nam sliku jednog vanrednog export-import preduzeña, koje svoju dugoveånost i vitalnost duguje upravo moñi da sebe zamisli pre u figuri uspeãnog trgovca koji kupuje i prodaje, a mawe kao usamqenog vojnika na zidini opsednute tvrœave. Izdvojiñu dva åasna i pouzdana svedoka – izmeœu brojnih drugih – koji ovu trgovaåku logiku potvrœuju, najpre, kao trgovinu izmeœu razliåitih kultura, a potom kao trgovinu izmeœu kulture i politike. Prvi svedok takvog poimawa kulture je Milan Rakiñ, pesnik koji je svoju profesionalnu karijeru poåeo kao åinovnik u Izvoznoj banci. Rakiñev prvobitni profesionalni izazov beãe prodaja suvih ãqiva i pekmeza, ãto je sjajna sinegdoha za pesniåki i æivotni opus koji se moæe razumeti kao trgovina izmeœu francuske kwiæevnosti i Jefimije, izmeœu crvenih boæura i crnih orhideja, izmeœu Pariza i Gazimestana. Ali, ãta upravqa tom Rakiñevom logikom kulturne trgovine, te napete razmene vrednosti, tog neizmeniåkog uzimawa i predavawa? Po mom miãqewu: razumevawe vlastite kulture kao okvira, kao forme, kao maãine za preradu novine. Ili, reåima samoga Rakiña, izgovorenim u Æenevi 1928. godine: „Naãi dedovi su prokliwali vozove koji su kvarili wihova poqa, lepotu wihovih pejsaæa. Danas jedan ekspres, u sjaju åelika, iskriåav od brzine, samo je jedan deo naãe lepote.” U Rakiñevim reåima se ta „naãa” lepota reprezentuje kao lepota ukquåivawa, kao lepota sinteze neåeg ãto je izgledalo nespojivo. homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog åudesnog kristala sa stotinu povrãina tog kristala koji se zove homo poeticus, (…) Da li smo zasluæili takvu sudbinu? Bez sumwe (…) Jer mi sami nismo odoleli iskuãewu da eksportujemo u svet naãe male (ili velike, baã me briga) probleme ãovinizma i nacionalizma” (D. Kiã, Eseji, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 119.

47

Naåin na koji kulturna razmena, shvañena kao uobiåavawe novoga, sintetizuje kulturu i politiku pokazuje nam svedoåanstvo drugog svedoka: to je Borislav Pekiñ. Iako u kwiæevno-istorijskom smislu stoji priliåno daleko od Rakiña – mada bi se, da za to ima vremena, odreœene priliåno iznenaœujuñe veze mogle pronañi – Pekiñ je izdanak upravo magistralne linije srpske kulture kojoj bi krajwe neukusno bilo prigovoriti nedostatak istorijske svesti o Kolimi i Auãvicu, tim pre ãto je svest o wima sticala na svojim leœima i na domañem terenu. Pekiñeva opsednutost wegovanskim egzistencijama, kao balkanskom sinegdohom svetske trovaåke civilizacije te wenog lifestyle-a, rezultat je pripadniãtva autentiånom graœanstvu åiji etos, izmeœu ostalog, åini i moñ ukquåivawa u jedinstven tok miãqewa onih pojmova, koji ñe kako u miloãeviñevskoj, tako i u tzv. ’graœanskoj’ Srbiji biti hotimiåno razdvajani. Ako je poruka koju srpska kultura isporuåuje srpskim intelektualcima sadræana u ideji da moñ kulture poåiva u sintezi onoga ãto je prividno ili u posledwe vreme veãtaåki postavqeno kao nespojivo, onda kroz Pekiñeve politiåke eseje, kao razultat plodne trgovine izmeœu kulture i politike, progovara upravo takav nalog kulture. Stoga se kod Pekiña na viãe mesta susreñemo sa imperativom sjediwavawa nacionalnog i demokratskog: „Stoga kao demokrati nikada ne dopustimo da budemo uvuåeni u veãtaåku dilemu izbora izmeœu nacije i demokratije”; „Ali reñi Srbija i demokratija, simultano i reciproåno, bez kompromisa u korist jednog ili drugo interesa, znaåi moæda, ako niãta drugo, nadu da se oni mogu pomiriti”, „Demokratska stranka se zalaæe za moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoqubqe ima svoje podrazumevajuñe mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i graœanskim institucijama, bez kojih nam, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo.” U takvom poimawu nacionalne kulture i nacionalnog politike, krije se uputstvo i za buduña 23

23 Svi citati su preuzeti iz posthumno ãtampane kwige Borislav Pekiñ, Odmor od istorije, BIGZ, Beograd, 1993.

48

åitawa kako Kiãa, tako i svakog drugog srpskog klasika uopãte: åitati bez egzorcistiåke æudwe, åitati bez flagenotskih ispada.

49